Nindja 152 - Derek Finegan - Paklena Igra u Maloj Odesi (Veljko73 & Emeri)(2.8 MB)

B R O J 152

CENA 7 DINARA

mHPP\

PAKLENA IGRA UlÜÁLOJ ODESI'

DEREK FINEGAN

PAKLENA IGRA U „MALOJ ODESI«

Derek Finegan PAKLENA IGRA U »MALOJ ODESI« Izdavač: NIP »Dečje novine« Gornji Milanovac Za izdavača: Miroslav Petrović generalni direktor Glavni i odgovorni urednik: Borivoje M. Lošić Urednik: Mirjana Šterijevski Lektor: Mirjana Jakovljević Korektor: Nada Maksimović ©

1997. DEN PRESS

Izdaje NIP »Dečje novine«, Tihomira Matijevića 4, 32300 Gor­ nji Milanovac. Telefoni: (032) 712-246, lokal 28, uredništvo (032) 714-250 prodaja i (032) 710-529 pretplata. Telex: 13731. Broj tekućeg računa kod SDK u Gomjem Milaiiovcu. 41320-603-7-1263. Štampa »litopapir« — čačak.

DEREK FINEGAN

PAKLENA IGRA U „MALOJ ODESI“ Mlada žena je bila odsutna Dva krupna zeleno-plava oka ukočeno su zurila u senke na kao da se nalazi stotinama i daleko visokom plafonu okupanom hiljadama kilometara neonskom svetlošču koja se od ovog kreveta, ove hotelske probijala kroz jesenju izmag­ sobe i ovog prljavog grada u licu sa ulice. Zamršena, duga, kome se našla zatočena, zako­ svetlosmeđa kosa je u boga­ pana. Njene misli zaista su tim uvojcim a ležala na izguž­ bile daleko od Amerike i Ju­ Kroz izmaglicu vanoj jastučnici. Čitavo lice rija Popova. slike mlade žene bilo je bezizražaj­ sećanja doletale su jo j no. Tek s vremena na vreme od p r e .. . koliko? Dve, tri. . . njeni beli, pravilni zubi zagri­ pet godina? »Bože«, pomisli zli bi pune, senzualne usne. »samo pet godina, a izgleda Bila je to jedina reakcija na kao da sam pre pedeset godi­ sve strasnije poljupce, ječanje na napustila Petrograd, obalu i pokrete čitavog tela masiv­ Neve. . . mog Mitju. . .« Ispustivši dugačak uzdah, nog, gojaznog muškarca obri­ jane glave koja se sva kupala pošto se stresao kao u napadu u znoju kao, uostalom, i čita­ teške groznice, gojazni čovek vo njegovo telo. se skotrlja u stranu otkriva­ — Oh. .. Asja. . . ti si. . . jući lepo oblikovano, raskoš­ ja. .. volim tv o je ... hmmm. . . no telo mlade žene. Tragovi Mumlao je nerazumljive de­ njegovog ljubavnog zagrljaja love rečenica grčeči se pred bili su jasno vidljivi: znoj, cr­ naletom ekstaze. venilo na koži na svim mesti-

NINĐA 152

m a k oje je gn ječio, lju b io ili grizao; dlake k oje su mu ot­ pale sa grudi dok se trlja o o to raskošno i p oželjn o telo. . . — Uf, Asja, b ilo je bajn o. Sigurno si i ti uživala! V idim da ne m ožeš ni reč da izustiš. He, takav sam ja i pored go­ dina i sala k oje je p očelo da m e osvaja. Nema te žene k o­ ju Jurij P opov, »B ik iz Ode.se«, ne m ože da zadovolji. Šta kažeš? Glas m u je b io neprijatan kao i čitava njegova pojava. B io je sav nesi'azmeran. Ružnoču mu je jo š više p oten ci­ rala obrijana glava. Isp od ni­ skog čela štrčale su guste, ču­ pave obrve, a iznad usta, na k ojim a je gorn ja usna bila ko zna kada rasečena kao i deo lica sve d o jagod ice, bu jali su ogrom ni brkovi, dostojni ne­ kog kozačkog atamana. Covek bahato spusti ruku na obli trbuh nepom ične žene i krenu prstim a naniže prem a gustom spletu crnih, vlažnih dlačica. N o žena se brzo ok re­ te na stranu i iskoči iz kreve­ ta. I od pozadi izgledala je lep o kao i s preda. Duga, ravna leđa, uski struk, široka, ali ne preterano, bedra, zadnjica ko­ ja b i p robu dila uzdah sam om papi i duge, pune butine. Sve to bio je san svakog m uškar­ ca.

— H ajde, Jurij, nem am o vremena. Znaš ko te čeka. Uostalom, i mene čeka nas­ tup u klubu — opom en u ga baršunastim glasom . Jurij P opov len jo ustade i p o če da navlači odeću. Dok mu je do ušiju dopirao šum tuša iz kupatila, on zapeva ne­ ku staru rom ansu iz zavičaja. Priđe vratim a i posm atraju­ ći mladu ženu k oja se žustrim pokretim a trljala kao da želi sa sebe da spere i najm anji trag m alopređašnjeg čina, p o ­ če da govori: — G olubice m oja , u sk oro ni ja ni ti nećem o više nikud da žurim o. Im aću tolik o para da ćerno m oći sve da oteram o do vraga i o d e m o .. . gde budeš želela. Posao k o ji ra­ dim. .. Asja Puškin podiže glavu, — M olim te, dogovorili sm o se već jed n om . O tvom poslu ne želim ništa da slušam, a jo š m anje da znam. Ni ja te­ b i ne pričam o m om radu u klubu. Odavno je naučila da se u »Rialoj Odesi«, carstvu ruskih izbegHca i tvrđavi ruke m afi­ je u SAD, o poslovim a priča­ lo upola glasa, a nije b ilo pre­ p oru čljiv o znati b ilo šta o tu­ đim aktivnostim a, pre svega o onim a k oje su bile u dom enu baćuške A ljoše N ikolajeviča S em jon ova — kako je sebe

NINĐA 152 nazivao glavni šef ruske ma­ i muškarca koji je upravo iza­ šao, posmatrala se u ogleda­ fije. iVIeđu nekoliko desetina naj­ lu. Bila je to ista ona Asja žešćih ljudi okupljenih oko koja je pre nepunih pet godi­ »trona« šefa m afije Asja se na prebegla kada je u okviru opredelila za Jurija, jer je bio kulturne razmene njena baletnajjači i prvi među ravnopra­ ska trupa gostovala u N jujor­ vnima. Jednom reči, bio je ku. Pa, ipak, činilo joj se da »baćuškin« čovek od povere- je odraz u ogledalu stran. Sve nja, čovek koji je uživao pri­ je bilo tu: zelenoplave oči, le­ pravilan vilegije koje drugima nisu bi­ po izvajane obrve, le dozvoljene. Sve to značilo nos, senzualna puna usta. . . je da će biti žena samo jednog Ipak, neki jedva vidljivi trago­ čoveka, a ne robinja svih on­ vi, pre svega ono »nešto« u ih moralnih nakaza, ubica i očima, zatim dve-tri oštre, ia­ razbojnika koji su znali samo ko fine, bore oko uglova usa­ na. Bilo je razlike između sta­ za votku, seks i zločin. Nekadašnja balerina Lenjin- re i nove Asje. Verovala je da će njen pregradskog baleta, a potom i klizačke trupe morala je da beg biti kratkog veka, da će prebegne pod pritiscima koji dolazak »perestrojke« konačno su na nju vršili oficiri KGB-a doneti one ljudske slobode zb­ og kojih je i odlučila da pre­ uoči samog raspada SSSR-a. — Dobro, golubice. U pravu begne. Ali, život s one strane si. Idem. Kad dođe vreme da okeana, ili, kako su zapadnja­ znaš ovo što sam hteo da ti ci govorili, »gvozdene zavese« kažem, p a ... znaćeš. Nego, evo bio je sasvim drugačiji. Prošla ti malo para — reče vadeći iz je jedna, najteža godina, puna džepa sakoa šaku zelenih nov­ Jutanja, iskušenja, patnji, za­ čanica i ne gledajući o kolikoj tim druga, treća ... i povratak sumi je reč, i spusti ih na u Lenjingrad činio jo j se sve teži. krevet. Od poziva balerine morala S vrata dobaci jedno »javi­ ću ti se čim se vratim s puta« je da se oprosti posle nekoli­ i tresnu vrata koja se auto­ ko meseci. Bila je dobra igra­ matski zaključaše. čica, ali nije bila iz prve, čak Asja Puškin izađe ispod tu­ ni druge garniture — i nije ša i uvi se u veliki peškir. igrala u B oljšom za koji su, Seđeći na ivici kreveta, koji čini se, Ameri jedino i čuli. je još uvek mirisao na znoj Nudili su jo j uloge u raznim,

NINĐA 152 mahom lošim mjuziklima ko­ ji nisu mogli da se održe du­ že od nekoliko meseci, a sva­ ki angažman bio je povezan sa odlaskom u nečiji krevet. Jednog dana došli su jo j i neki ljudi iz CIA ili FBI, više se nije ni sećala, i tražili od nje usluge, saradnju — ili pro­ gon. Opet je morala da beži. Ovog puta ostala je u is­ tom gradu, ali u njegovom is­ točnom delu poznatom pod imenom »Mala Odesa«. U taj deo grada čak ni policija nije zalazila bez velike nužde. Tu su važili drugi zakoni i običa­ ji. Brzo je našla posao igra­ čice u klubu »Trojka« koji je bio vlasništvo ruske mafije, kao uostalom i sve kockarske i druge rupe. Preciznije, vlas­ ništvo Aljoše Nikolajeviča Se­ mjonova. Njena lepota, svežina, igra i pesma brzo su pri­ vukle pažnju nekolicine m oć­ nika među kojima se nalazio i Jurij. Ona ih je sve na samo njoj znani način neko vreme držala na odstojanju dok nije odlučila da »pripadne« Juriju. I, nije se prevarila. Njene koleginice iz zabavljačke druži­ ne u »T rojki« svaki čas su menjale ljubavnike i to ne po sopstvenoj želji. Njihov život zavisio je od toga koliko su još poželjne. One koje bi os­ tale van kruga interesovanja

završavale su po javnim ku­ ćama širom SAD. . Asja nastavi da se trlja fro­ tirom posmatrajući svoju ras­ košnu lepotu. Bila je sigurna da će još dugo biti zvezda broj jedan — taman toliko koliko jo j treba da sakupi sumu ko­ ju je sama sebi odredila. On­ da će iskoristiti priliku i za­ uvek napustiti ovaj prokleti grad, Ameriku, N ju jo rk .. . Ju­ rija. .. mafiju. Sve. Slušala je vesti o događaji­ ma kod kuće, o propasti pe­ restrojke, odlasku Gorbačova, raspadu SSSR-a, gašenju KGB i sve većem jačanju mafije. Ovo poslednje pripisivala je kapitalističkoj propagandi ne želeći da veruje da je zlo zva­ no mafija zatrovalo i njenu voljenu zemlju, njen Petro­ grad, obale N eve... Pola sata kasnije, pošto je ne brojeći novac, zatvorila tašnu, napusti sobu i sa portir­ nice naruči taksi. Noć je bila hladna. Sitna kiša izmešana s izmaglicom kvasila je pločnik i ulicu pr­ ljavom vodom. Na sve strane videla je hartije, plastične ke­ se, otpatke. .. Senke nalik na poluljude pojavljivale su se i nestajale u mraku. Jedna pogrbljena prilika pođe joj u susret i ona, ustuknuvši, brzo uđe u hol. iMladi portir jo j priđe kad je video kako se

NINĐA 152 taksi zaustavlja, pa, odgurnuvši onu spodobu, otprati Asju do vozila. Vozač je taman dao gas kad u uličici kraj hotela od­ jeknu nekoliko revolverskih hitaca. Asja se sklupča na za­ dnjem sedištu. — Prokletnici, što se več jednom međusobno ne poubi­ jaju. Kao da nam nije dosta naše gamadi, nego su nam po­ trebni i ovi uvozni gangsteri — komentarisao je sam za se­ be sedokosi vozač. Asja prom oli glavu osvrnuv­ ši se. Uspela je da kroz zad­ nje staklo, isprskano kišnim kapima, vidi neku senku kako teturaj uči izlazi iz mraka i pada nasred ulice posle par koraka. Nekoliko prolaznika priđe, ali se još brže udalji sa lica mesta. U ovom delu višemilionske metropole ljudski život često je vredeo manje od sadržine kese koju bi žrtva iznela iz dragstora. Sa druge strane svedočenja i maltretiranja po policijskim stanicama znala su’ da traju beskonačno. Zato su događaji kao ovaj od pre đva minuta najčešče ostajali bez svedoka i prepušteni zaboravu. — Izvinite, gde rekoste da vozim? — trže je iz razmišlja­ nja glas taksiste. — Klub »Trojka« u. ..

— Znam gde je to. Ćudi me da vi. . . — nije završio reče­ nicu, već samo s nevericom odmahnu glavom. Taksi poju­ ri probijajući se kroz gužvu i maglu.

Jurij Popov, uprkos svojih 110 kilograma, s lakoćom pre­ skačući po tri stepenika, stiže na sprat na kome se nalazio stan i istovremeno kancelari­ ja »bačuške« Aljoše. Vođa ru­ ske mafije bio je čovek sred­ njeg rasta, više mršav nego uhranjen, prosede kose i neo­ dređene starosne dobi. Na či­ tavom njegovom biću isticale su se sive oči oštrog, gotovo rendgenskog pogleda. I njegov glas, hladan, nekako potmuo, znao je da natera sagovornika da kaže i ono što je želeo da sakrije. On je među prvima stigao u »Malu Odesu« i veo­ ma brzo, na tajanstven način, izborio sebi mesto u gangste­ rskoj hijerarhiji. Kada je, jedne maglovite noći tadašnji vođa ruske ma­ fije jednostavno nestao — Aljoša je postao prvi čovek velikog i opasnog bratstva. Jurij ga je zatekao u druš­ tvu dve pozamašne plavuše koje se čak nisu potrudile ni da pokriju golotinju kada je on ušao. On ih samo okrznu

NINĐA 152

pogledom i priđe da se p o lju ­ bi sa svojim gazdom i drugim »ocem «, kako ga je zvao. A ljo­ ša rukom dade znak plavuša­ ma da se povuku, a onda, p o ­ što dohvati flašu sa votkom na k ojoj se jo š topio led, pri­ đe stočiću za kojim je Popov već sedeo. — No, m aljčok — nazva ga on im enom od m ilošte — šta ima novo? Ti nikada ne bi došao tek onako, samo da me vidiš, zar ne? — njegov hladni glas im ao je sada primetnu notu topline, blagog očinskog prekora. — Baćuška. .. ti znaš šta osećam prema tebi. Ti si mi drugi o t a c ... za tebe bih u či­ nio sve. Jednostavno ne želim da ti smetam svaki čas. Iona­ ko ima dosta onih k oji te saleću. . A ljoša podiže ruku da ga učutka, a onda mu pripreti prstom. — Ti Jurij, m aljčok m oj, nikada ne m ožeš da m i sme­ taš. Čak i da me zatekneš na nekoj od one d v e .. . ili na obe odjednom , ti nisi smetnja. Ja­ sno? Pričaj — zapovedi na kraju dodajući mu poveću ča­ šu punu ledene votke. Jurij otpi gutljaj k ojim is­ prazni pola čaše. Pošto obrisa duge, guste brkove, reče: — Posao sa oružjem je pri kraju. M oj čovek iz FBI no­

ćas dolazi ovam o da dogovo­ rim o detalje. Sve m i se čini da če da traži više para, je r se, tobože, p oja v io jo š jedan po­ srednik u samoj fabrici oruž­ ja. Tačnije njen vlasnik. Ne znam da li da ga se otarasim, pa nastavim sam, i l i .. .

Sef ruske m afije podiže ru­ ku. — Jurij, neka ga neka radi. Tražiće više para? Pa šta? To su samo pare. Pomisli na to koliko ćem o tek mi da dobi­ jem o kad jed n om oružje i planovi budu u našim ruka­ ma. Zapamti: neka uvek dru­ gi rade za tebe, pogotovu opa­ sne poslove — pou či ga A ljo­ ša. — Ti znaš da češ onog dana, kada se ja povučem, ti postati m oj naslednik? Jurij je to znao, ali se i ovog puta pobuni. — Baćuška, kad se ti povu­ češ, odlazim i ja! — S T A ? Zar hočeš da sve ovo ostavim nekom drugom ? Borisu možda, ha? Jurij sačeka da se njegov šef smiri, pa odmahnu rukom. — Uostalom, jo š je daleko taj dan. Još ćem o nas d v oji­ ca da ui“adinio poslova i p o­ slova i ispijem o votke i vot­ ke ~ reče pom irljivo. — Tako te volim . Tako go­ vori m oj m aljčok. .. m oj dečak. Evo, sipaj dok ja pozo­

NINĐA 152 vem one d v e ... da se malo zabavimo. . . Iako je za to veče zadovo­ ljio sve potrebe za ljubavlju i seksom, Jurij nije smeo da odbije poočim a. Mogao> je mnogo toga da uradi, ali da odbije bačuškino piče ili neku od njegovih žena, to nije sm­ eo čak ni on. Ipak, zabava se završila b r­ že nego što je očekivao. Pim votke, Aljoša nije mogao da se pokaže kao ljubavnik, pa je sa svojom ženskom jedno­ stavno napustio sobu. Jurij je to iskoristio i brzo se otara­ sio svoje družbenice, koja se taman upalila kao suva sla­ ma. Prekorno ga je pogledala očim a punim želje, ali kad jo j on tutnu u šake »stotku«, ona ga poljubi i odleprša drmajuči podebelom stražnjicom i ogromnim bedrima. Uskoro je zaustavio svoj »ford škorpion« ispred jedne mra čne kuče koja se jedva nazi­ rala iza gvozdene ograde i bu­ jnog rastinja. Dao je znak fa­ rovima i sačekao. Velika gvo­ zdena kapija se otvori i on pokrenu kola. Zaustavio se pred samim ulazom i ostao da čeka u kolima. Desetak minuta kasnije dru gi jedan automobil, crni »lin­ koln« obavi istu proceduru i sada je stao sa njegove leve strane. Ne žureči, Jurij otvori

vrata i pređe u taj drugi au­ tom obil. Još s vrata zapahnu ga poznati miris kolonjske vo­ de, kao i dim »Kuba« cigare. Sede bez pozdrava na udo­ bno zadnje sedište i sačeka da ga mršavi dugajlija pročelave glave prvi oslovi. — Uskoro češ dobiti poši­ ljku. Moj čovek mi je javio da su prvi modeli, prototip, oružja napravljeni a li.. . Da, to »ali« značilo je još para, uvijanja, ucenjivanja.. . — Ali, kao što sam i m o­ gao da očekujem, nije sve iš­ lo lako, niti če sve do kraja biti lako — nastavi mršavi agent FBI. — Nismo ni očekivali da sve teče kao hladna voda — preseče ga Jurij. — U čemu je problem ? — Pa, m oj čovek u kompa­ niji koja proizvodi oružje i koja ga je sama konstruisala žali se na sve veću kontrolu onih iz Pentagona, čak i Va­ šingtona. Mora da uloži mak­ simalan napor kako bi sve os­ talo neotkriveno. Mislim da ćemo morati da mu damo i neki b o n u s .. nešto p a ra ... -— Daj mu. ko ti brani — ne izdrža Jurij, da ga ne b o č­ ne. — Kako, daj mu? Ti mu daj i nemoj da škrtariš, jer čitav posao može da otpadne.

10 B io je to drugi deo oček i­ vane reakcije. Učena. Sad jo š m alo kukumavčenja i agent FBI če izreći on o zbog čega je tu. — Z n a š .. . stvarno mJ je žao. Nisam verovao da će se stvari iskom plikovati. .. da će novi m om enti da znače i nov trošak za tebe i tvoju. . . o r­ ganizaciju. Ali, drukčije nije m o g lo .. . Jurij ga prekide. — Miltone, znam da ni te­ bi nije lako. Covek na tvom položaju m nogo toga može, ali je i u stalnoj opasnosti da ga neko ne otkrije, ne potkaž e .. . sve ja to znam. Ne bri­ ni, platićem o i taj bonus, sa­ m o reci koliko, i sve je u re­ du. — P a .. . mislim da bi pet stotina hiljada bila prava su­ ma. — Samo petsto? A ja se up­ lašio da će tvoj ortak da tra­ ži čitav m ilion, što bi, narav­ no, m orao da platim — ne sk­ rivajući zlobu i zadovoljstvo, je r Milton Periš, p oče da gri­ ze usne besan što je tako la­ ko ispustio iz šaka još petsto »som ova«. Posle kraće pauze njih dvo­ jica se rastadoše uz d og ov or da sledeći sastanak bude na istom mestu i u isto vreme za sedam dana.

NINĐA 152

Dok je crni »linkoln« pra­ vio zaokret kako bi napustio skrovito dvorište, Jurij Popov vrati se u autom obil, sede i zapali cigaretu. Maštao je o tom e koliko će mu novca d o­ neti to novo, do tada neviđe­ no oružje. Nije nameravao da ga proda nijednoj vladi. Znao je da će ga teroristi najskup­ lje platiti. A njih je u Iranu i Libiji m ogao da bira. Znao je njihove veze i skrovišta ov­ de u N jujorku, skrovišta za koja bi u CIA i FBI dali b o ­ gatstvo. Uz smešak zaključi kako će deo oružja svakako da zadr­ ži za sebe i svoje n ajbolje i najvernije ljude. Tada će se znati KO je pravi gazda u »M aloj O d e s i«.. . N jujorku, a ko zna. .. Još uvek je maštao o budu­ ćo j m oči dok je njegov auto­ m obil lagano birao put kroz sada još veću gužvu na ulica­ ma. Sat kasnije zaustavio se u zadnjem dvorištu kluba »T rojka«, pozdravio se sa nao­ ružanim stražarima, pa požu­ rio u toplinu kluba. Bacio je pogled na časovnik. Tačno jo š deset minuta do nastupa nje­ gove devojke, njegove Asje.

Ed Friman, vlasnik kom pa­ nije za proizvodnju pešadijs-

NINĐA 152 kog naoružanja i elektronske opreme, sedeo je zamišljen u pokretnoj fotelji s visokim na slonom. Njegov izgubljeni po­ gled nije video ništa, iako se tačno preko puta njega nala­ zio staklen zid koji je »otkri­ vao« čitav Menhetn. Več nekoliko meseci bio je između života i smrti. Neko­ liko nesreča pogodilo ga je u kratkom roku. Prvo mu je umrla kči od prevelike doze heroina, a onda su se pojavili poverioci njegovog sina kocka­ ra da mu »vrate« neke plano­ ve koje je momak ukrao iz očeve kompanije kako bi is­ platio kockarski dug. Kako bi izbegao skandal, a sa njim iz­ gubio i sve značajne kupce, pre svega armiju SAD, Frimen je bogato nagradio poverioce i isplatio u celosti dug svog sina. To mu je znatno ispraz­ nilo ionako tanke rezerve. Tre ča nesreča bila je njegova dva­ deset pet godina mlađa su­ pruga koja je ostajala s njim samo zbog para, a on bez nje nije mogao. Tako je bio primoran da zavuče ruku u kasu kompani­ je uveren da će »pozajm icu« vratiti pre zasedanja Uprav­ nog odbora. Ipak, nije uspeo da ostane neotkriven. Naime, šef računo­ vodstva, pedesetogodišnja go­ spođica Julija Holden, sva uz­

li rujana, saopštila mu je u če­ tiri oka da u kasi nedostaje više od tri stotine hiljada do­ lara. Nekako je umirio i uve­ rio da o tome ne govori ni­ kom ništa, pohvalivši je zbog njene savesnosti. Pre mesec dana sudbina je prepunila čašu žuči koja se sve češće nalazila pod njego­ vom rukom. Kidnaperi su mu oteli že­ nu tražeći za njeno oslobađa­ nje okruglo milion dolara. Ja­ sno, uz opomenu da ne upli­ će policiju ukoliko želi još koji put da vidi svoju mladu suprtigu. Uz pismo poslali su mu i fotografiju obnažene Lucil Frimen. Shka je pokaziva­ la u svoj njenoj lepoti, kao što je pokazivala i nekoliko modrica, neurednu kosu i na­ dasve preplašene oči. Nije imao kud — još jed­ nom »pozajm io« je pare iz ka­ se sopstvene kompanije. Bilo je lako. Nekoliko podataka ukucanih na računam i istog trena milion dolara je preba­ čeno na njegov privatni račun i smešten u sef. Ženu su mu vratili istog dana pošto je odneo traženi novac i ostavio ga u jednoj te­ lefonskoj govornici. Već je razmišljao kako da sve to okonča kada mu se ja­ vio Milton Periš, agent FBI. Premro od straha, Frimen je

12

već b io sprem an da ispali se­ b i metak u usta i zauvek p o ­ begne od briga — ali ispalo je da je agent Periš spasilac, dar sa neba. — Poznati su mi svi vaši problem i. Ne, ne pitajte kako. V ažno je da sve znam. K od kidnapovanja vaše supruge is­ pali ste naivni. Od sada ništa nećete preduzim ati bez m og znanja, ja sn o ? 0 ov om e što ću vam sada reći zna sam o jo š jedan čov ek k o ji je iznad m e­ ne. On je m oćan. V eom a, v e o ­ m a m oćan. Sa n jim nema ša­ le. Dakle. . . S k oro ne veru ju ći sopstvenim ušima, Ed Friman je slu­ šao sve o n o što se od n osilo na n jegov rad, na izradu n o ­ ve puške, k o ja je jo š bila u fazi ispitivanja i za k oju je znala sam o m ala ekipa k on ­ struktora i elektroničara. — P obogu, č o v e č e .. . otk u ­ da. .. kako sve to znate? n ije m ogao da sakrije sopstvenu zapanjenost. — T o n ije bitno. V ažno je da ti znaš da ja znam — i da m ogu m n ogo toga da saznam. Zato slušaj! Od tada je p rošlo nešto v i­ še od m esec dana. N ova puš­ ka pokazala je izvanredna sv­ ojstva i trebalo je sam o d ora ­ diti jo š neke detalje i n o v o oru žje, puška 21. veka, kako su ga zvali, b iće g otovo.

NINĐA 152

Jedna o d n a jp on osn ijih st­ varalaca bila je m lada dizajnerka, Fiona Gardner. Prvi put, otk ak o se pre godinu da­ na zaposlila u k om pan iji, d o ­ bila je, i iskoristila, priliku da se pokaže i da svoje smele ideje u dizajniranju oružja plasira na n a jb o lji način. U toliko je n jen o iznenađe­ n je b ilo veće kada je o d sta­ rijeg kolege čula da su dalji p oslov i o k o puške »EMP-21« trenutno obustavljeni. — O bustavaljeni? Ali. .. pa to je nem oguče. V eć sm o pri kraju. Sve je išlo bez greške. Ne, to je stvarno nem oguće. K o je to n a redio? — povika iznervirano. — Gazda, eto ko. I, da sam na tvom m estu, ne bih se da­ lje raspitivao. Naša kom panija je specifičn a i nikad se ne zna na šta ili na koga m ožeš da nagaziš ako si previše radoz­ nao. Fiona nije ništa rekla. Oti­ šla je d o svoje sobe i sela is­ pred računara a onda konstatovala da je disketa sa svim njen im crtežim a i razrađenim detaljim a puške »EMP-21« ne­ stala. S vakojake m isli projuriše jo j kroz glavu. — Krađa! — viknu istrčav­ ši u hodnik. N o, u sk oro je saznala da se sav m aterijal k o ji se od n osio na n ov o oru žje nalazi k od

NINĐA 152 predsednika firme Eda Frima­ na. Na samog gazdu naletela je na kraju hodnika. — Zaboga, gde gori kad si se toliko zaletela, Fiona? — upita je Friman koji je već dobro upoznao. — Moramo da razgovaramo. Neko je uzeo sve m oje crte­ že. .. disketu... sve d eta lje... — Znam, Fiona, znam. Ja sam naredio da se svi podaci skupe i predaju meni. Postoje sasvim određeni i ozbiljni ra­ zlozi za to. To je sve što treba da znaš. Ti si svoj posao oba­ vila na najbolji način i doka­ zala si da umeš da radiš, a ja to neću zaboraviti. Do vi­ đenja. Ni reči više. Stajala je neko vreme bez reči, a onda slegnula rameni­ ma. Sta je, u stvari, zamišlja­ la? Disketa je bila vlasništvo kompanije, a ona je radila za tu istu kompaniju. Bila je pla­ ćena da radi, a sve što stvori automatski je postajalo vlas­ ništvo kampanije. Sve je tako prosto, zaključi. — Ali, ako je sve tako p ro­ sto, zašto sam još uvek ubeđena da nešto nije u redu? — rekla je iste večeri svom mla­ diću, policajcu. — Verovatno te je druženje sa mnom iskvarilo, pa si os­ eti j iva na to što se događa.

13 N ajbolje da zaboraviš — savetovao jo j je Melvin Bruk. Možda bi tako i bilo da nedelju dana kasnije, dok je ne­ što presnimavala u sobi sa centralnim kompjuterom , nije uočila nešto što je podgrejalo njene sumnje. U jednom od odeljaka neki muškarac, u civilu, upravo je kopirao NJENU disketu. Lepo je na ekranu videla sadržaj diskete. Onda se zapanjila još više, jer je čovek presnimio još jednu disketu, onu sa sv­ im tehničkim podacima i pla­ novima oružja. Brzo je pogledom potražila bilo kog, ali, kao za inat, pro­ storija je bila prazna. Potrčala je u hodnik i pozvala čoveka iz obezbeđenja. Kada su posle minut-dva utrčali u prostoriju, bila je prazna. — Možda ste pogrešili, gos­ pođice Gardner? — Pogrešila? Taman posla. ON je bio ovde. . . — Ali, tu sada nema nikog. Uostalom, pri javiću ono što ste mi rekli, pa neka šef obezbe­ đenja dalje ispituje. Zadovolj­ ni? Fiona Gardner klimnu gla­ vom i vrati se na posao. Ni­ kako nije mogla da se koncen­ triše i već je htela da krene kad je sekretarica preko inter-

14 fona pozva na treći sprat kod Eda Frimana. — Mislim da sam ti rekao da je stvar oko »EMP-21« za tebe završena. Šta sada znači ona uzbuna i priča o nepozna­ tome koji je kopirao tvoju di­ sketu?! — Frimanov glas bio je neprijatan i neuobičajeuo ljutit. Devojka se za trenutak zbu­ nila. Htela je nešto da uzvra­ ti, da pita, ali je Friman pre­ teče. Usta,jući od stola i ne gledajući je, reče preko rame­ na: — Neću više ni reči da ču­ jem o ovome. In a če... Otišla je zbunjena i drža­ njem i rečima ovog doskoro ljubaznog čoveka. Kasno tog popodneva Mil­ ton Periš čuo je iz usta upla­ šenog Freimena da devojka koja je radila na oružju nešto sumnja. — Kako sumnja? Šta si ura­ dio?! — besneo je Periš. Frimap mu u nekoliko re­ čenica objasni sve što je znao. — U redu. Ja ću se pobri­ nuti za to. Ti ostani miran. Istu rečenicu izgovorio je i mladi policajac Melvin Bruk kada mu je Fiona ispričala šta se dogodilo. — U redu, ali i sama ću. . . do đavola kako se toga nisam setila?! Tačno ću to da ura­ dim ako nisu izbrisali pristu­

NINĐA 152 pnu šifru — brzo je govorila sve više se uzbuđujući. — Šta ćeš da uradiš? — Ka­ kvu šifru? — upita Bruk. — Pa šifru za ulaz u glav­ ni kompjuter. Tamo se stiču svi podaci. Sve ono što smo radili oko »EMP-21« je unu­ tra. Narednog dana, opremljena slušalicom u obliku srebrne minđuše i malim m agnetofo­ nom, otišla je na posao. Jedva je čekala pauzu za ručak, ka­ da je najveći deo zaposlenih odsutan, pa da odjuri do cen­ tralnog kompjutera. Pozdravi­ la se sa stražarem i brzo p o­ čela da ukucava potrebne po­ datke. Gotovo je kriknula od sreće kad je pročitala na ekranu da ima pristup. Brzo je ubacila disketu i počela da snima ono što je tražila. Pet minuta ka­ snije bila je gotova. Napusti­ la je prostoriju i krenula niz hodnik. Srce jo j je lupalo kao ludo. Nije ni sama mogla da poveruje da je sve prošlo ta­ ko glatko. — Mis Gardner, sačekajte! — trže je glas stražara. Zastala je i osmehnula se. — Mister Friman vas zove. — Odmah, samo d a ... — Rekao je odmah. Molim vas da pođete sa mnom — nastavi stražar odlučno.

NINĐA 152 Nije imala kud i pođe za mom kom . Nekoliko minuta kasnije našla se u prostranom kabinetu Eda Frimana. Po drugi put u roku od dva dana. Pošto pokretom ruke otpusti stražara, Friman obiđe oko stola i zaustavi se ispred Fio­ ne. — Zašto? Ta jedna reč pogodi je kao pesnica. Iako je htela odmah da odgovori, da raspali i sa­ ma sa desetak pitanja, Fiona samo ovlaži usne koje su os­ tajale neme. — Zar sam mnogo tražio? Rekao sam da zaboraviš »EMP

21 «. — Ali. . . ja ne. . razumem. Šta sam uradila? — Ah, devojko, ne vređaj me — procedi Friman prilaze­ ći jednom od ekrana na zidu. Sekund kasnije Fiona je po­ smatrala sebe na ekranu i sve ono što je radila pre nepunih desetak minuta. »Gotova sam«, prolete jo j kroz glavu. Još je bila u šoku kad je stiže drugi, još jači. — Da li si ozvučena? — upita Friman. I nehotice, ona dohvati minđušu na desnom uhu. To je bilo dovoljno njenom gazdi. Prišao je stolu i iz sre­ dnje fioke izvadi poniklovani revolver. Fiona prinese šaku ustima i poče da odmahuje

15 glavom. Ed Friman je pogleda još jednom , a zatim, pre ne­ go što je ona uspela da pro­ govori ili krikne, gurnu cev revolvera u usta i povuče oki­ dač. Snažna detonacija revolve­ ra kalibra devet milimetara potrese kancelariju, a olovno zrno odbaci Frimana nekoliko koraka unazad. Istovremeno krv, delovi kostiju i komadići mozga isprskaše veliki stakle­ ni zid iza njegovih leđa. Fiona kriknu. U prostoriju istovremeno utrčaše sekreta­ rica i dvojica čuvara. Nastade metež. Sekretarica je okretala broj hitne pom oći. Jedan od čuvara zvao je policiju, dok je drugi uzalud pokušavao da pomogne stradalom direkto­ ru. U opštem metežu Fiona se iskrade u hodnik, a onda ubr­ zo napusti i zgradu. Samo pola sata posle prvih patrolnih kola, na lice mesta stigao je i agent FBI Milton Periš sa svojim ljudima. Poli­ cajce je poslao na obezbeđenje mesta nesreće, a sa svojim ljudima preuzeo je istragu. Malo ga je interesovalo zašto se njegov kompanjon ubio. Više se raspitivao o tome ko je bio kraj njega u vreme samoubistva. Tako saznade za Fionu Gardner. Čim je u no­ tesu našao njeno ime, lako

16

NINĐA 152

je sabrao dva i dva. Odmah nom najavljujući skori dola­ zak. je napustio kancelariju. Kuća k oju je Fiona naslePetnaestak minuta kasnije, sedeći na jedn oj klupi u o b ­ dila o d neke tetke nalazila se ližnjem parku, daleko od o čiju u m irnom predgrađu, okruže­ i ušiju radoznalaca, izvadi m o ­ na travnjakom i retkim šuma­ bilni telefon i otkuca jedan rkom . Pošto se uverila k o kuca na b roj. Pustio je zvono da se dva puta oglasi, a zatim pre­ vratima, Fiona pusti svog m o­ kinuo vezu i pon ovio poziv. mka i, čim je zatvorila vrata oko Tek treći put sačeka đa se javi za njim , obisnu mu se vrata. sagovornik sa druge strane. — Halo, Đik, slušaj: stvari — Bilo je strašno. On j e . .. sopstvnu su se m alo otele kontroli. Ona jednostavno razneo devojka, dizajner kod Frima­ lobanju. Na sve strane je b i­ na. . . da ta, nešto je mutila. lo krvi i . . . užas. .. Ne, još ne znam šta. Uglav­ — Smiri se, devojko, smiri se. nom , Friman je otkačio i ubio Pošto je konačno povratila se. Rekao mi je pre neki dan m ir ona m u u nekoliko reče­ da devojka nešto sumnja, za­ nica ispriča šta se sve desilo. pitkuje. M oram o da je ućut- Zatim uključi mali magneto­ tamo, i to brzo. Preuzimaš na fon i mladi policajac sopstvesebe. .0. K. Javiću se. nim ušima odsluša čitav komTog časa Fiona Gardner b i­ prom itujući razgovor. la je osuđena na smrt, a da o — M ožemo da uradim o dve tom e nije imala pojm a. stvari: da sa svim ovim ode­ Čim je napustila zgradu m o do tužioca, ah onda m o­ kom panije, požurila je da te­ raš da budeš spremna za svelefonira svom m om ku. Ovaj dočen je na sudu, što može je bio na nekom uviđaju i da bude i opasno. Čak veoma obećao je da će, čim stigne, opasno. U svakom slučaju ne­ d oći do nje. Usput jo j posave- ka angažuju ođeljenje za zaš­ tova da nikoga ne pušta u ku­ titu svedoka, i l i . .. ću dok on ne dođe. Mladić napravi pauzu brižno Ispalo je da je to bilo lak­ zagledan u devojku koju je iz še reći nego izdržati. Đo n je­ dana u dan sve više voleo. govog dolaska proteklo je ne­ — m? — Ili da sve zaboravim o. k oliko sati i mrak se već spu­ stio. Negde ok o deset časova Uništi traku, disketu i jedn o­ uveče javi jo j se Bruk telefo­ stavno sve zaboravi.

NINĐA 152 Fiona je znala da mladi p o­ licajac predlaže drugo rešenje samo zbog nje i stoga energi­ čno odmahnu glavom. — Ne znam šta mute, ali znam koliko je nova puška m očno oružje. Šta ako padne u ruke gangstera ili. .. teroris­ ta? Ne, uz tebe se ne plašim. Idemo sutra do javnog tužio­ ca. Potom zagrli mladića osećajuči neograničenu sigurnost u njegovim snažnim rukama. — Možda ne bi bilo loše da odmah pozovem starog poz­ nanika iz odseka za zaštitu svedoka, on mi d u gu je... Fiona mu začepi usta p o­ ljupcem. Odjednom je osetila strahovitu želju za njegovim zagrljajem i nežnostima. — Voli m e ... m olim te. . . želim te, od m a h ... sad — mu­ cala je dok mu je pokrivala lice, oči, usta i vrat sve stra­ snijim poljupcima. Nekoliko hiljada kilometara dalje, u Kaliforniji, u noći pre­ krivenoj zvezdama, u mračnoj ulici u Kineskoj četvrti, bez svedoka, odvijala se gotovo ne­ ma borba između dvojice ču­ dno naoružanih momaka. Poslednju rečenicu izgovorio je Kinez od oko četrdesetak godina, što je bilo teško odre­ diti zbog crne kose i neobično snažne konstrukcije i vitalno­ sti.

17 — Nindo, ja sam tu, što znači da češ biti mrtav. Znam ko si i zato su me pozvali da te eliminišem — govorio je čistim mandarinskim jezikom što je svedočilo o stepenu nje­ govog obrazovanja. Obučen u tamno odelo od svilenkaste materije, sa odgo­ varajućim patikama na noga­ ma, kretao se poput povetarca, lelujajući levo-desno. U levoj ruci držao je kineski za­ krivljeni mač čije se sečivo ši­ rilo prema vrhu. To teško oružje mogle su da koriste sa­ mo vešte ruke dobrog pozna­ vaoca mačevanja. Njegov protivnik, na čijoj se čitavoj pojavi mogao na­ zreti samo uzani prorez za oči, nije progovorio ni reči. Netre­ mice je posmatrao svog pro­ tivnika. Pokušao je da mu uđe u misli, ali naišao je na prazninu. Kinez je očigledno dobro znao sa kim ima posla i trudio se da iz glave izbriše sve misli, pogotovo one koje su mogle da ga izdaju. Već mesec dana ninđa je metodično, iz noći u noć, na­ padao kineski kartel za trgo­ vinu opijum om . Ubijao je ku­ rire, uništavao pošiljke, palio njihova skrovišta, čak ih i ot­ voreno napadao po njihovim kockarnicama i restoranima. Veče trijade konačno je od­ lučilo da pozove ljude koji če

18 m oći da ga zaustave. Jedan od članova Veća izjavio je da zna čoveka k oji će krenuti na ne­ vidljivog napadača. — Da li je skup? — glasilo je pitanje okupljenih. — Jeste, ali kada bude čuo protiv koga kreće, uradiće p o ­ sao besplatno! — Ko će da mu kaže protiv koga kreće kad niko nije vi­ deo našeg neprijatelja? — zagrajaše okupljeni. Kinez duge brade i brkova podiže poluzatvorene oči i umesto odgovora reče: — Ratnik noći je nevidljiv. Kreče se tiho, ubija tiho i os­ taje nevidljiv. Jer, ko vidi nin­ đu — umire. — Ninđu?!! — Gluposti! Ot­ kud ninđa ovde?! Njih nema ni tamo. . . u Japanu, a kamoh. .. Stari Kinez diže ruku i um i­ ri ih. — Nećem o o tome. Ja sam rekao šta imam. Kad naš b o ­ rac stigne, ON će poverovati — a to je najvažnije. Vi ste suviše dugo u ovom gradu i u ovoj zem lji, pa više verujete vatrenom oružju i gruboj sili nego tradiciji i umetnosti b o r­ be i u b ija n ja ... Tako je sastanak završen. N ekoliko dana kasnije iz aviona k oji je sleteo na aero­ drom u San Francisku izašao je putnik k oji je privlačio pa­

NINĐA 152

žnju svojim izgledom. Iako vi­ tak i ne m nogo visok, plenio je pažnju svojom snažnom gr­ ađom i lakim korakom. N je­ gova kao n oć crna kosa bila je vezana u tradicionalni perčin. Ipak, najveću pažnju pri­ vlačile su oči k oje kao da su potonule u očne duplje da bi odande, iz senke, streljale b i­ strinom pogleda. Dok su se ostali putnici tis­ kali ok o prostora za prtljag, on nastavi dalje. N jegov prt­ ljag krenuo je pre njega, dru­ gim putem, i stići če na vreme. Taj prtljag bila je obična, us­ ka, metar duga, platnena tor­ ba u k o jo j se, uvijen u svilu, nalazio starinski mač. Posle poduže vožnje taksi se zaustavio ispred restorana »Zeleni zm aj« i Kinez napusti vozilo ne osvrnuvši se na tak­ sistu k oji poče da se buni zb­ og plaćanja. No, mom ak pored vrata brzo pritrča i isplati ga. Drugi m om ak se duboko na­ kloni Kinezu i pokaza mu ru­ kom put. Pošto se okrepio, Kinez Mao Li Kvej sasluša svog posloda­ vca. Ovaj mu je potanko opi­ sao šta se sve dogodilo i kako napada neprijatelj, nijednom ne pomenuvši reč »ninđa«. Nju je posle nekog vremena, poš­ to je čuo sve što ga je intere­ sovalo, rekao sam Mao.

NINĐA 152

19

— Ninđa. Njegova glava je Istog časa kada su njegove no m oja! ge dotakle asfalt, posle skoka Ovolika samouverenost p o­ sa prvog sprata, ninđa se uko­ ljulja poverenje njegovog po­ pa u mestu. Povijen u struku, slodavca, ali kada se podseti šaka spremnih da zgrabe neko kog je angažovao i kakav je od smrtonosnih oružja, ninđa borac Mao Li sedobradi Ki­ zatvori oči i prepusti se ne­ nez se samo nakloni. pogrešivom vodiču u svom du­ Sledećih nekoliko noći Mao hu. Nekoliko trenutaka kas­ Li je menjao lokacije, obilazio nije okrete se ka senci u ko­ eventualna mesta napada i jo j je dotle vrebao Mao Li. konačno je stigao na jedno od — Ninđo, ja sam ovde. Ti njih, ali nekoliko minuta kas­ ćeš umreti — začu glas iz ta­ nije. Samo jedan pogled na me pre nego što se govorik pobijene i dvojicu posečenih pojavi pod bledom svetlošću momaka bio mu je dovoljan. meseca. Sedeo je dugo blizu mesta na­ Istog trena ninđa shvati da pada osluškujući samo njemu pred sobom nema običnog pr­ znane šumove i vibracije. Ose­ otivnika. Pogled na starinski ćao je prisustvo neke moćne mač koji je mirovao u ruci sile, snažnog mentalnog na­ nepoznatog posvedoči taj za­ b oja — i uzdrhtao. Ne od st­ ključak. raha, već od uzbuđenja. Nečujno, ninđa do maksi­ Već sledeće noći bio je pri­ muma napuni pluća vazdusutan, doduše sa prilične uda­ hom i lagano ga ispusti kroz ljenosti, kada je senka u cr­ jedva otvorene usne. Sada se nom kostimu, vitlajući sjajnim uspravio u svoj svojoj veliči­ katana mačem kao vihor ule- ni. Ličio je na paganskog boga tela među članove trijade se- rata. Bio je za glavu viši od jući smrt i pakao oko sebe. svog izazivača. No, to nije m o­ Iako je osetio snažnu želju ralo ništa da znači. — nije se umešao. Obišao je Munjevitom brzinom mač u oko lokala i najzad se zausta­ ruci Mao Lija napravi krug i vio u slepoj ulici s druge st­ ponovo se zaustavi uz butinu rane. Našao je pogodno mes­ svog vlasnika. Taj potez tre­ to i prepustio se vremenu. balo je da zaseni protivnika, Nije prošlo ni deset minu­ da mu poljulja koncentraciju. ta otkako je crna senka ule- Sigurno bi u tome i uspeo da tela među članove trijade kad je pred njim stajao neko dru­ se ninđa našao u slepoj ulici. gi, a ne ninđa lično. Ovako,

20 Mao Li neprimetno iskrivi us­ ne u osmeh i sada uhvati mač sa obe šake lagano ga podižu­ ći ispred sebe. Sporo, gotovo khzeči stopalom, ispruži levu nogu pola metra napred tra­ žeći vrhom stopala siguran os­ lonac. Istovremeno, desno sto­ palo se pom eri p od uglom od četrdeset pet stepeni takođe tražeći što čvršći oslonac. Za to vreme ninđa je još uvek stajao mirno kao da ne prim ećuje ove pripreme za napad. Štaviše, on opusti či­ tavo telo kao da čeka da nje­ gov protivnik uzvikne pre ne­ go što pojuri na njega. Ovaj gest i3rilično poremeti Mao Lija. U momentu poverova da, ma koliko vešt bio ovaj ninđa, možda i nije toli­ ko opasan. Zato njegova paž­ nja popusti pred samouverenošću i on uz jedva čujni uz­ dah munjevito krenu u napad. Oštrica mača koja je dotle stajala pred njegovim licem odjednom nekud nestade, dok se on brzo okretao oko vrha stopala isturene noge, da bi delič sekunde kasnije sevnula mutnim sjajem tik iznad ninđine glave No, pre onog kobnog delića sekunde kada je oštrica m o­ rala da zaseče kožu i vratne mišiće — ninđa nestade iz njegovog vidokruga

NINĐA 152 Krik iznenađenja izlete i pr­ otiv Maove volje i on se brže-bolje okrete zaboravljajući samo za tren da oštricu mača postavi između sebe i protiv­ nika. To je bio kraj. Katana sunu iz korica na le­ đima, zviznu kroz vazduh či­ neći polukrug i zahvati Mao Lija po slabinama. Udarac je nanesen vrhom mača i nije duboko zasekao. Mao se strese i povuče korak-dva. Nije ni pogledao ra­ nu. Količina krvi koju je ose­ tio kako mu se sliva ispod pojasa bila je dovoljan znak koliko još može da izdrži. K o­ vao je plan za jo š jedan, pos­ lednji udarac. Znao je da če samo za jedan udarac imati i snage i priliku. Krenuo je bez reči izvevši napad b olje nego ikada ranije. Samo, još dok je napadao sh­ vati da je nemoćan. Katana mu ovaj put bles.nu pred li­ cem i on oseti kako mu oš­ trica seče vrat. Izgubio je sv­ est trenutak pre nego što mu se glava skotrljala na prljavi asfalt. Ninđa obrisa katana o nje­ govu bluzu, a zatim mu jed­ nim kratkim potezom odseče perčin. Sve bliži zvuk sirena patrol­ nih kola najavi dolazak poli­ cije i ninđa za tren oka pro-

NINĐA 152

21

Umesto odgovora on je za­ meni svoj izgled. Sa nekoliko poteza promeni prvo izgled grli i nastavi da pije vreli čaj. Posle izvesnog vremena sveodeće, a katana i vakizaši kao čudom nestadoše u duguljas­ tiljka skrivena na zidu među nekoliko toj mornarskoj torbi. Sa vu­ knjigama zatrepta nenom kapom na glavi sada puta. Lesli brzo pusti devojku je ličio na mornara koji se i požuri ka svojoj radnoj sobi. tek nedavno iskrcao i došao Uključi ekran jednog od tri u Kinesku četvrt da potraži računara i sačeka. uzbuđenje, žensku i piče. . . Ekran nekoliko puta pro­ Narednog jutra dok je ispi­ meni boju pre nego što se na jao tamnozeleni kineski čaj njemu nije pojavila kratka p o­ bez šećera, u društvu Sumiko, ruka. Lesli Eldridž je slušao repor­ »Prijatelju, potreban si mu. tera lokalne TV-mreže kako Sastanak sutra u ponoć u Nju­ izveštava o napadu nepoznate jorku. Hotel »Valdorf Astoribande na još jedan lokal u ja«, soba 305. Čekam te. DCV.« kineskoj četvrti. Odmah je znao o kome je »U međusobnom obračunu, reč, kao što je znao da je krat­ očigledno, dve suparničke ban­ kotrajni predah za njega okon­ de korišćeno je hladno oruž­ čan. Iz istih stopa okrete tele­ je, što predstavlja jedinu no­ fon i rezervisa kartu za prvi vinu u krvavim razračunava­ let ka Njujorku. Imao je sre­ njima lokalnih bandi. O tome će. Prvi slobodan avion pola­ svedoči i ova slika«, objašnja­ zio je kroz sat i po. On zatim vala je reporterka dok je ka­ nabaca u putnu torbu najpot­ mera zumirala obezglavljeno rebnije sitnice i neke stvarčice telo Mao Lija kraj čijeg tela koje bi laika naterale samo da je, u stisnutoj šaci, ležao sta­ slegne ramenima, pa onda za­ rinski kineski mač. korači u dnevnu sobu. Sumiko okrenu glavu na dr­ — Ideš? ugu stranu, a Lesli isključi U tom pitanju bilo je i prijemnik. Njemu je i te ka­ ko odgovarala ova verzija do­ konstatacije i brige. Znala je gađaja, a znao je iz ranijih da će jo j Lesli sada malo reći, iskustava da će malo ko i u pa ipak morala je da pita. policiji ove događaje pripisati — Moram. Pozovi Pita da jednom čoveku. ti pravi društvo. Nemam sa­ — Šta dalje? — upita Su­ da vremena da ti objašnjavam. miko. Bićemo u kontaktu.

22 Poljubi je u sjajnu svilen­ kastu kosu i ona zadrhta od njegovog dodira i potajnog nezadovoljstva što Les ide bez nje. Kad je otvorila oči on je več bio nestao iz sobe. Udobno zavaljen u sedište prve klase »boinga 747« Les­ li se prepusti odmoru. Pre no što je utonuo u okreplju­ jući san, osmehnu se pri po­ misli na čoveka koji ga je po­ zvao u Njujork. Pukovnik Pol Skofild, šef specijalne službe armije koji je imao m oć čak i nad služ­ bama kakve su bile FBI ili CIA, našao se u situaciji u kojoj je mogao da mu pom o­ gne jedino ovaj za njega ta­ janstveni momak. To je, uo­ stalom, u nekoliko navrata već i činio ostajući uvek nevidljiv, ne tražeći nikakvu zahvalnost. Razmišljajući o poslednjem poslu koji je obavio za puko­ vnika Skofilda, Lesli lagano utonu u san.

Sat u predvorju čuvenog njujorškog hotela otkucavao je poslednji od dvanaest uda­ raca kada se Lesli zaustavio ispred vrata na kojima je mesinganim brojkama pisalo 305. Lesli nasloni uvo na vrata i začu karakteristično klokota-

NINĐA 152 nje kada se neko piče sipa iz flaše u čašu. Njegov domaćin je čekao. On zato lagano pri­ tisnu kvaku i uđe u sobu. Ok­ renut ka ulaznim vratima i zagledan nekud kroz prozor visoki čovek gotovo bele ko­ se nije ni čuo kada su se vra­ ta otvorila i zatvorila. Podi­ že ruku sa čašom i otpi jedan gutljaj. — Mislim da nije zdravo stajati tako kako ti stojiš, pri­ jatelju — opomenu ga Lesli. Pukovnik se skoro zagrcnu i brzo se okrete krećući ru­ kom pod savršeno skrojeni sa­ ko, ali, kad prepoznade čove­ ka ispred sebe, odloži čašu i srdačno mu protrese ruku. — Nisam čuo. Kako si ot­ vorio vrata? Baš mi je drago da te ponovo vidim — brzo je govorio gutajući Leslija po­ gledom. Kao što rekosmo, Lesli je za pukovnika Skofilda već obavio nekoliko poslova, ali ga je hčno doživotno zadužio spa savajući život njegovom sinu jedincu. Neko vreme su ćaskali o svemu i svačemu i, kada je pi­ će u četvrtastoj kristalnoj fla­ ši presušilo, pukovnik Skofild pređe na stvar. Glas mu je bio čvrst, vojnički, rečenice krat­ ke i jasne. — U kompaniji za projektovanje i izradu oružja, koja če­

NINĐA 152 sto radi i za Pentagon, počele su da se dešavaju čudne stva­ ri. Imam o razloga da verujem o kako su u mutne radnje oko najnovije puške, koja tek treba da bude proizvedena u toj kompaniji, umešani i neki ljudi iz Vašingtona. Zato ti je jasno što sam m orao TEBE da zovem. Mislim da ćeš ti. . . Sledećih pola sata, s manjim pauzama, pukovnik Skofild je saopštavao Lesliju sve ono što je i sam znao, ne iznoseći mu jedino sopstvene sumnje ili zaključke. Jednostavno nije želeo da ga time opterećuje i eventualno skrene sa pravog puta. Uostalom, bio je u to više nego siguran, Lesli će i sam otkriti sve. — Ko vodi istragu o samoubistvu predsednika kompani­ je? — FBI. Možda je najbolje da kreneš odatle — uzvrati Skofild. Neko vreme Lesli je razmi■šljao, a onda zapita. — Ko bi mogao da bude najozbiljniji kupac oružja? — Ti misliš da je reč o to­ me? Neko želi da proda novu pušku zajedno sa planovima? Izgledalo je da je stari pu­ kovnik totalno zbunjen. No, malo pom alo, ta pom isao je i njemu postala sasvim prihva­ tljiva.

23 — U pravu si. Saznali smo da je Ed Frimen, samoubica, imao u poslednje vreme oz­ biljnih materijalnih teškoća i porodičnih nesreća. Sasvim je moguće da je pokušao na taj način da prekrati sve m u k e .. . — Ali je umesto toga prek­ ratio sopstveni život! Opet je nastala tišina. — Odgovor treba, ipak, pr­ vo potražiti u samoj kom pa­ niji — zaključi Lesli. Pre no što su se rastali, pu­ kovnik mu pruži lisnicu sa dve legitimacije specijalnog agen­ ta Toma Driskola, sa neogra­ ničenim ovlaščenjima. Bile su to legitimacije koje su otva­ rale sva vrata i zatvarala ra­ doznala usta. Pošto je obećao da će se čuvati i da će javiti čim nešto otkrije, Lesli napu­ sti sobu ostavljajući starog pukovnika da se do jutra naspava, pre povratka u DC Va­ šington.

Milton Periš se zagleda u svog podređenog. — Kakav specijalni agent iz Vašingtona? Ko ga je zvao? Ko ga šalje? — postavio je tri pitanja ne sačekavši od­ govor. Njegov potčinjeni samo sle­ že ramenima i htede da se povuče, ali utom se iza nje­

24 govih leđa pojavi snažna fi­ gura smeđokosog momka negovanih brkova, preplanulog lica, obučenog u strogo forma­ lno tamnoplavo odelo. — Tom Driskol, specijalna služba DC Vašington. Ovo su m oja dokumenta —- reče Le­ sli poturajući legitimaciju Pe­ rišu pod nos, dajući mu ta­ man toliko vremena da vidi ono »sa neograničenim ovlašćenjem«. — Pa šta? Nama ovde nisu potrebni nikakvi. .. —■ Zahtevam da mi predate sve podatke o istrazi povodom samoubistva Eda Frimona i podatke o aktivnostima njego­ ve Kompanije za poslednjih godinu dana — zatraži Lesli ne obraćajući pažnju na nje­ gov netrpeljiv ton. — S kakvim pravom? To je naša stvar. . . — Broj vašeg pretpostavlje­ nog, molim — preseče ga Le­ sli podižući slušalicu telefo­ na na Periševom stolu. Milton Periš preblede. Ob­ risa graške znoja sa čela i na­ redi svom čoveku da donese dosije. Lesli je neko vreme gledao u list papira dopola ispisan. Osim slike samoubice, snim­ ljene iz nekoliko uglova, i na­ laza sudskog lekara obducenta nije više bilo ničega. — To je sve?

NINĐA 152 — Da. Posredi je obično samoubistvo. Čovek je imao ne­ ke probleme sa porodicom i nije izdržao. Ubio se i ne vi­ dim. .. — Ostale podatke spremite mi za večeras — naredi Lesli i bez pozdrava napusti kan­ celariju. Čim su se vrata za njim zatvrila, Periš dohvati telefon iz džepa i otkuca poznati b r o j, — Halo, D ik ... ono mora VEČERAS da se okonča. Na vratu mi je neki specijalni agent iz Vašingtona. Nemoj ni­ šta da me pitaš. Sredi posao pa posle proveravaj kod tvog čoveka u Vašingtonu — već nestrpljivim, pomalo uspani­ čenim glasom završi Periš ra­ zgovor.

Jedva čujna buka dva auto­ mobilska motora koja su isto­ vremeno prestala da rade probudiše pažnju mladog polica­ jca Melvina Bruka. On blago pomeri usnulu devojku u st­ ranu i izvuče se iz kreveta. Pošto je navukao odeću on siđe u prizemlje i priđe vra­ tima. Pošto je sve izgledalo normalno, on otvori vrata i stade na trem. Istog časa ne­ koliko hitaca ispaljenih iz automatskog oružja sa prigu­ šivačima prostreli mu grudi.

NINĐA 152 Dok je njegovo beživotno telo padalo na kamenito tle, stigo­ še ga još tri kuršuma. Kada je siktanje oružja s prigušivačima utihnulo pet senki sa kapuljačama preko li­ ca, kao što nose teroristi, izroniše iz mraka i polako po­ češe da se prikradaju tremu. Kretali su se bez i najmanje buke. Sporazumevali su se po­ kretima ruku i lako je bilo zaključiti da se radi o do­ bro uvežbanoj grupi profesio­ nalaca. Jedan od maskiranih opipa puls na vratu ubijenog policajca i dade znak ostalima da je momak gotov. Brzo su upali u kuču i, ne paleći sve­ tio, počeše da pretražuju vehku prostoriju. Jedan od njih nalete na lampu sa visokim stalkom i sruši je na pod. U mrtvoj tišini pad lampe i lo­ mljava staklenog abažura odjeknuše kao grom.

25

lu. Nekoliko trenutaka kasnije uzviknu: — Bingo! Bio je to znak da je našao ono što je tražio. Disketa sa oznakom Kompanije za proi­ zvodnju oružja i elektronske opreme, kao i mali magneto­ fon, stajali su pred njim . Br­ zo ih strpa u džep. Za to vreme Fiona Gardner iskočila je iz kreveta i hitro kao mačka, kao što je to ra­ dila bezbroj puta kao tinej­ džerka, kroz široki prozor is­ kočila na prostrani sims, a onda se uspuzala uz krov sve do vehkog dimnjaka. Šćućuri­ la se iza njega drhteći od st­ raha. Napadači osuše paljbu po krevetu misleći da je devojka još u njemu, a onda ugledaše otvoren prozor. Jedan od njih već je zakoračio kad se začuše sirene policijskog automo­ Fiona Gardner je u trenu bila. bila budna. Opipa rukom ja­ — Gotovo. Povlačimo se. stuk kraj sebe. Bio je prazan. Odmah — začuše glas vođe i — Mel. . . Melvine! — po­ bez pogovora potrčaše da iz­ zva devojka prvo tiho, a on­ vrše naređenje. da glasnije. Dva automobila sa napada­ Momak čije je ime izgovo­ čima udaljiše se sa lica mesta rila više nije mogao da je ču­ ugašenih farova, a na njihovo je, ali su je čuli napadači. V o­ mesto, nešto kasnije, uz škri­ đa pokaza rukom dvojici lju­ pu kočnica zaustaviše se tro­ di da krenu na sprat, a onda, ja patrolnih kola. Međutim, upalivši baterijsku lampu, po­ za njihovu intervenciju bilo če da pregleda stvari na sto­ je kasno.

26 Cim su odmakli, napadači poskidaše maskirne kape i pa­ mučne kombinezone. Njihov vođa Ričard Boldvin, kapetan u odeljenju za zaštitu svedo­ ka, upitno pogleda dvojicu lju­ di koji su tražili devojku. — Nismo je našli. Izgleda da je pobegla kroz prozor. Nema veze, potražičemo je sutra. . . Boldvin rukom dade znak čoveku da učuti. — Sutra može da bude đa­ volski kasno, ali, šta je tu je. Bar smo se dočepali diskete i trake. Vozi kući — naredi vozaču, što je značilo u štab. Fiona Gardner sišla je s kro va tek kada je videla da su se ispred kuće zaustavila i reportažna kola neke TV sta­ nice. Drhteći od pretrpljenog st­ raha, kriknu kada jo j pokazaše izrešetano telo Melvina Bruka. — Ko je ovo? — upita de­ žurni narednik. — M o j... m oj verenik, po­ licajac Melvin Bruk — reče plačući. Kada su čuli da je nastrada­ li jedan od njihovih, policajci počeše s velikom pažnjom da pretražuju svaki pedalj u ku­ ći i oko nje, a prema Fioni počeše da se ophode kao pr­ ema nekom dragocenom. Uskoro stigoše još jedna ko­ la sa samo jednim momkom.

NINĐA 152 Bio je to partner ubijenog Bruka, koji je tuda slučajno prolazio. Fiona ga je pozna­ vala iz viđenja i ispriča mu sve ono što dežurnom nared­ niku nije htela bojeći se ni sama ne znajući čega. Mladić je neko vreme ću­ tao, a onda reče: — Idemo kod mene. Tamo ćeš biti na sigurnom do jut­ ra, a onda idemo kod tužio­ ca. .. — Ne vredi. . . oni su odne­ li dokaze. Nema ih na stolu — reče devojka. — Možda ih je neko uzeo... neko od ljudi koji vrše uvi­ đaj? Ne čekajući da čuje odgo­ vor, mladić potraži narednika i uskoro su znali da niko ni­ je video ni disketu, ni magne­ tofon. — Ipak, možeš da pokreneš nešto. U svakom slučaju mo­ raju da te stave pod zaštitu dok mi. . . dok ja ne pronjuškam okolo. I tako devojka pođe sa mla­ dićem, a policajci nastaviše da pretražuju poprište napada.

Ne gubeći vreme i koriste­ ći legitimaciju dobijenu od pukovnika Skofilda, Lesli je posle pósete Miltonu Perišu pošao pravo u kompaniju Eda

NINĐA 152

Frimena. Na n jegovo iznena­ đenje, niko mu nije pravio smetnje. U kancelariji p o k o j­ nog Frimena pažljivo je tra­ žio i najm anji trag k o ji bi ga poveo na pravi put — ali be­ zuspešno. Onda otkri sef is­ p od velike gravure starog N ju­ jorka. — Tu nema ničega ljudi iz FBI su odneli sve što je bilo unutra. Sve — obavesti ga sredovečni crnac k oji je de­ žurao na spratu. Lesli zatraži da mu dovedu glavnog konstruktora i čim čovek zauze m esto preko pu­ ta njega, on upita bez okolišenja. — Kako stoje stvari sa pu­ škom »EMP 21«? — ŠTA?!! Vi zn a te.. . ah, pa naravno, vi ste iz Vašingtona. O tom e ja ne znam baš m no­ go. Mi sm o bili uključeni sa­ m o oko nekih mehaničkih de­ talja. Dizajn i detalje radila je Fiona Gardner, a grupa in­ ženjera Toda Larkina je radi­ la na projektu. Ali. . . Lesli sačeka da čovek p ro­ čisti grlo. — Ali tu nešto nije u redu. O djednom je čitav' posao obustavljen — to mi je rekao sam Larkin — a sva dokum en­ tacija predata je p ok ojn om Primanu. Znam da je ona lu­ da devojka, Gardnerova, tra­

27

žila objašnjenje, ali pitanje je šta je saznala. To je sve. Lesli zahvali. Znao je oda­ kle treba da krene. M ilton Pe­ riš mu se več na prvi pogled nije svideo i b io je uveren da taj nešto krije. M ogao je da ga pritisne, da ga pretnjam a prim ora da kaže sve što zna. M ogao je da ga hipnotiše i sazna on o što ga interesuje, ali nije želeo da reskira i sa­ m om sebi preseče nit k oja m o že da ga odvede do glavnog gazde. Onog u Vašingtonu, onog zbog koga ga je, uosta­ lom , pukovnik Skofild i p oz­ vao u p om oć. Zato odluči da prepusti stvarima da teku prirodnim tokom . Na drugoj strani M ilton Pe­ riš opsova kad je od svog o r­ taka B oldvina saznao da se devojka izvukla. — Šta da se radi. Ščepačem o je čim se pojavi. Donesi mi disketu i m agnetofonsku traku. Biću m irniji kad to za­ ključam u sopstveni sef — reče pre nego što je prekinuo vezu. Narednog dana frknu kada mu dežurni najavi specijalnog agenta Driskola, ali nije im ao kud. Lesli uđe i, klimnuvši mu glavom, sede u fotelju. — Ovde nisam našao on o što me interesuje. Evo vam dosijea. Čuo sam da se sadr-

28 žina sefa iz kancelarije Eda Frimana nalazi kod vas — na­ stavi i baci kratak pogled na Periša k oji istog trena poble­ de. To je u redu. Bar je TO na sigurnom. Nego, ima li ne­ kog traga Fioni. . . Fioni. . . — Lesli napravi pauzu tražeći po notesu ime koje je dobro upamtio — ah da, Gardner. Ona je radila u Kom paniji kao di­ zajner, a čujem da je bila ve­ oma, veoma radoznala? — Hm. . . pa da. Razgova­ rali smo i sa njom , ali ni ona kao ni ostatak tima koji je ra­ dio na tom elektronskom oružju, nisu znali mnogo. Čini se da je neko pokupio sve ono što je bilo vredno. . . — Mislite na podatke o »EMP 21«? Periš jo š jednom u roku od pet minuta preblede i Lesli za­ ključi kako ovom ljigavku ne treba m nogo da doživi infarkt. — D a ... mislim da se tako zove to na čemu su radili. Dao sam nalog ljudim a da pažlji­ vo prate sve tragove, jer u pitanju je nacionalna bezbe­ dnost. .. — poče Periš da frazira osetivši odjednom neku sigurnost. — Šefe. .. — u kancelariju iznenada upade jedan momak — upravo su nam javili da su pronašli devojku. Onu iz K om p a n ije... dizajnerku. Bi­ la je u tužilaštvu. Kaže da su

NINĐA 152 nju i njenog m om ka prošle no ći napali nepoznati ljudi. On je ubijen, a ona se spasila. Ja­ vili su nama, jer vi vodite. . . Covek preblede i učuta iz dva razloga: prvi je bio otrovno-smrtonosni pogled koji mu Periš uputi, a drugi nepozna­ ti čovek koji je bio leđima okrenut vratima i zainteresovano posmatrao umetničku sli­ ku na zidu. Pošto istera čoveka iz kan­ celarije, Periš se kiselo osme­ hnu. — E t o .. . vidite da je m oja služba efikasna. To možete i da referišete vašim pretposta­ vljenim u DC. Devojka će za sat vremena biti u našim ru­ kama. .. mislim, p od našom zaštitom. Stavićemo je u p ro­ gram za zaštitu svedoka i . . . — Zar nećete prvo da je ispitate? Da vidite koliko zna i da li uopšte treba maltetirati ljude iz zaštite. Ionako su u poslu do guše — preseče ga Lesli. — Pa, mislim. .. tužilac je sigurno saslušao, Poslače nam m em orandum ... a ako treba... m islite... ispitaću je hčno. — U redu. Mislim da ne­ ćete imati ništa protiv da se i sam pridružim grupi iz odeIjenja za zaštitu svedoka. Va­ ma ionako m oja pom oć nije potrebna, zar ne?

NINĐA 152

Ovaj lukavi potez od m a h urod i p lod om . Željan da ga što p re skine s vrata, Periš reče kako je to »od ličn a zam isao« i htede p osle n ekoliko sekun­ di da sam om sebi odgrize je ­ zik — ali, b ilo je kasno.

R ičard B oldvin s neskrivenom n adm enošču i očigled n ­ o m o d b o jn o š ču prem a neim e­ novanim službam a u DC, za­ gleda se u neznanca k o ji je m irn o sedeo ispred n jeg o v o g stola d u b ok o zavaljen u kož­ nu fotelju . — Zašto se tv oja služba in­ teresuje za naše interne p r o ­ blem e? Ne vidim nikakvog smi si a — k on ačn o upita n ep rija ­ tnim glasom . — R ačune polažem sam o svom e šefu. T o što TI ne vidiš nikakvog sm isla je tvoj p r o b ­ lem . V id eo si m o je isprave i n em oj da m i praviš p roblem e — uzvrati m u Lesli Eldridž, alij as T om D riskol ne m an je oštrim ton om . Nenavikao da se sa n jim b i­ lo k o op h od i na ovakav način B old vin g otov o p osk oči sa sedišta i sav se zacrvene. Ali, navikao da se op h od i i sa n a j­ višim čin ovn icim a adm inistra­ cije , b rzo p ovrati mir. — U pravu s i . . . izvini. . . m alo sam nervozan. K ao da

29

nam je m alo sopstvenih m u ­ ka, nego su m i sada natovari­ li i ov o sa tim , tobože, ta j­ nim oru žjem . I gde ču sa tom d e v o jk o m ? — p o če da se vajk a B oldvin. Lesli se p ra vio kao da ga i ne ču je. Sačekao je da p rođ e neko vrem e p re n ego što je p rog ov orio. — Šta predlažete? — P redlažem ? P a .. . n a jb o ­ lje da p o k u p im o d e v o jk u i od ved em o je negde na jug. .. m ožda u Teksas. Da, tako će biti n a jb olje. Neka tam o čeka d ok tužilac ne sakupi p od a t­ ke, ako u op šte bude m ogao da nađe b ilo š t a .. . Lesli baci brz p ogled na BoIdvinovo lice. Iako se na n je ­ m u sam o na tren p o ja v i ir o ­ ničan izraz lica, nešto što je ličilo više na lik ovan je nego na iron iju , n ije p rom a k lo Leslijevom oštrom , p ro n icljiv o m pogledu. Ništa ne sluteći B o ­ ldvin ustade. — Ako želiš, D riskole, m o ­ žeš sa nama. Usput ćeš m o či i da je ispitaš, a b ićeš na sa­ m om izvoru događaja. O K ? »S k ov a o je nekakav plan, v i­ di m u se na licu «, zak ljuči Le­ sli, a glasno reče sam o: »S va­ kako«. Na licu F ione G ardner p r o ­ tekli događ aji, kao i sve o n o što je pre sam o dvadesetak sati preživela, ostavili su ne­

30 izbrisive tragove. Njene kru­ pne oči izgubile su sjaj. Ko­ sa jo j je bila neuredna, a li­ ce bez šminke. Pa, ipak, zadr­ žala je svu lepotu. — Ovo je specijalni agent iz Vašingtona. I on če da vas čuva, gospođice Gardner. Kao što vidite ima nas dovoljno i nemate čega da se plašite — sladunjavim glasom govorio jo j je Ričard Boldvin dok su koračali prema specijalnom avionu k oji je služba imala na raspolaganju. Devojka se nije opirala ka­ da je uhvatio za mišicu vodeći je prema srebrnastoj letilici na čijim je vratima još izda­ leka bio uočljiv grb SAD. — Idem o daleko? — upita Fiona. — Ne baš. . . ostaćemo u Državama. Zašto pitate? — Pa ovaj a v io n .. . To je »boing«, a nas ima samo pe­ toro. — Ah, t o . ,. pa »boing« je zbog vas. . . da se osećate si­ gurno i udobno — nasmeja se Boldvin kao da je izvalio na­ jveći štos na svetu. Lesli je koračao na kraju petočlane grupe. Već je sni­ mio ostala tri agenta. Njegov nepogrešivi haragei registrovao je blage vibracije pri pogledu na onu dvojicu koji su kora­ čali iza samog Boldvina, dok je pri pogledu na trećeg pla­

NINĐA 152 vokosog mom ka kratko ošiša­ ne kose, koji kao da je tek izašao iz Akademije nije osetio ništa. Uskoro su sedeli udobno za­ valjeni u foteljam a u jednom od tri salona, dok je avion sve brže hvatao zalet preko piste. Pet minuta kasnije ogromna metalna letiliea plovila je iz­ među gustih belih oblaka. — Narode, ako je neko gla­ dan sendviči su u bifeu, a ta­ m o u uglu imate limenke pi­ va i đusa — obavesti ih Bol­ dvin. — Ako neko želi i neš­ to ž e šće ... imamo i to. Agenti se prihvatiše sendvi­ ča i piva. Samo je onaj plavo­ kosi uzeo limenku đusa. Fiona Gardner je odbila i hranu i piće. Ipak, pristade na šolju tople kafe. Lesli nije uzeo ni to. — Ja pijem isključivo kine­ ski zeleni čaj bez šećera, a verujem da tako nešto nema­ te čak ni VI — natnerno za­ jedljivim glasom uzvrati on Boldvinu. Deset minuta kasnije ovaj se pojavi kraj njegovog sedišta držeći u rukama poslužavnik na kome je ležao servis za čaj od kineskog porculana. Iz ibrika se širio opojn i mi­ ris zelenog čaja. — Pa, kao što vidiš, prija­ telju, ne umeš samo ti da uživaš u blagodatima ovog ča­

NINĐA 152 robnog napitka. Volim ga i ja. Stekao sam naviku da ga pi­ jem dok sam boravio u Kini — brbljao je Boldvin sipaju­ ći čaj u šolje. Tek kada je napunio obe, on ih spusti na sto. Lesli uze svoju šolju i po­ lako je prinese ustima. Nije osetio nikakav sumnjiv miris^ niti je čaj promenio boju. No, to nije m oralo ništa da znači. Boldvin je srkutao čaj ne gledajući u mrskog agenta. Cuo je kako se šoljica neko­ liko puta spušta na tacnu i jedva vidljiv osmeh iskrivi mu ugao usta.

31

ljude da uđu. Plavokosi je jedini bio iznenađen. — Šta je bilo, kapetane? Onesvestio se? P ija n ...? Kapetan Ričard Boldvin se trže, a onda mu oči zasijaše. Njegov plan dobijao je sve ja­ snije konture. — To je šok, sinko. — Šok?! Kakav šok? Mis­ lim, zbog čega? — nastavi mla dić. Boldvin nije odmah odgovo­ rio. Priđe Lesliju i poče da ga opipava. — Pa ovaj nema čak ni pi­ štolj — konstatova. — Ili je lud, i l i ... je mnogo opasan — reče poluglasno vadeći sopst­ Za to vreme Lesli je pro­ veni »kolt 45« i nameštajuči gutao dva mala gutljaja, a tri prigušivač na vrh cevi. je pustio da mu skliznu pre­ Plavokosi ustuknu jedan ko­ ko usne, niz bradu. Već posle rak. dva minuta osetio je blagu ne— Nećete valjda da ga. . . svest. Znači, ipak je nečeg bi­ ubijete? —■ jedva izusti. lo u čaju, zaključi. — Hoću. Ü stvari, moram. . . On namerno pusti da mu ta­ — Zašto morate? cna i skupocena šolja ispadne — Ne može niko da puca iz šake i padnu na pod prek­ na moje ljude i da prođe ne­ riven tamnoplavim tepihom. kažnjeno. Eto zašto. Tobože pođe rukom da uhva­ — Ali, u koga je pucao. Ja ti šolju, a onda se strovali pre­ nisam ništa v id e o ... ko niskog stočića izrađenog od — Pucao je u tebe. . . i ubio ružinog drveta. te — prosikta Boldvin i ispali — E pa, prijatelju, tvoja momku tri hica iz neposredne misija je završena — procedi blizine. Boldving podižući mu jedan, Pogođen posred srca momak pa drugi kapak na očima. Za­ tresnu o zid, a zatim se sroza dovoljan onim što je video na­ na pod. Lesli u prvi mah hte­ smeja se poluglasno i pozva de da skoči i polom i svu tro­

32

jicu agenata, ali ipak ostade miran. N jegova m isija bila je m nogo važnija nego osveta. Ričard Boldvin izbrisa drš­ ku revolvera tek ovlaš, a on­ da se naglo okrete i udari če­ lom u zid kabine. K oža puče na jedn om mestu, a u sk oro se p ojavi i čvoruga. On sam o je ­ knu, ali nastavi s planom. Ugura dršku oružja u Leslijevu šaku, a p otom pažljivo ostavi pištolj u plastičnu kesicu k oju m u sprem no doturi jedan od agenata. — T a k o ... to sm o obavili. D ok oni iz Vašingtona saznaju za ovo i pošalju n ovog čove­ ka mi čem o okončati našu m i­ siju — obrati se d v ojici age­ nata k oji su m rtvi hladni posmatrali šta se događa. Jedan od njih izvadi lisice i sveza Lesliju ruke. Uveren da su sada bezbedni, on izva di flašu »Džek Danijelsa« i na­ toči tri čaše. — Bez m e n e ... znate da ja nikada ne p ijem dok radim — podseti ih Boldvin. Agenti isprazniše čaše i vratiše se na svoja mesta. N ekoliko minuta kasnije Le­ sli je »d ošao sebi«. Protrese glavom kao da želi da otera izmaglicu ispred očiju , a onda podiže ruku kako bi dohvatio čelo. — H e j.. . šta ov o znači? Za­ što sam vezan? I k o je, do

NINĐA 152

đavola u bio on og m om ka?! — povika. — T i ... ti si ga ubio i za­ to sm o te m o ji m om ci i ja vezali. — Ja?! Kada sam ga to ja ubio, i čim e? Ja ne nosim oružje. — Znam. Zato si napao me­ ne i oteo m i pištolj. E vo ga ovde sa tvojim otiscim a na dršci. A, tu su i svedoci. Lesli je neko vrem e ćutao. Onda progovori. — To je sve zbog one de­ vojke, zar ne? Šta je s n jo m ? H oćeš li i n ju da središ? — To više n ije tvoja briga. Ona će da d ob ije šta je zaslu­ žila, kao i ti, uostalom . Za ubistvo vladinog agenta ne gi­ ne ti doživotna robija. V eć te vidim među okorelim rob ija ­ šima. . . Lesli je ćutao i Boldvin p o ­ misli kako se agent iz Vašin­ gtona pom irio sa sudbinom. Zato je jednostavno zinuo kad ovaj ustade, ispravi se u svoj sv ojoj visini i progovori le­ denim glasom. —•Pružiću ti šansu. Samo je ­ dnom. O slobodi me, ostavi de­ v ojk u na m iru i poštedeću ti život. U su p ro tn o m ... Sva tri agenta se zgledaše ne verujući sopstvenim ušima, Boldvin se prvi povrati i p o ­ če da se sm eje tako glasno da se gotovo zacenio. Onda

NINĐA 152

33

— Došlo je do promene pla­ odjednom shvati da nešto ni­ je u red u ... nešto je tu bilo na. Okrenite se i vratite nas u Njujork. Sletećete na NA­ nelogično... — Do đavola... zar ga ni­ ŠU pistu. Imamo probleme — ste vezali?! — kriknu pote­ naredi kratko. Navikli da se u ovom po­ žući rukom za drškom pišto­ lja, zaboravljajući da je sa­ slu svašta događa, piloti bez komentara poslušaše. Uskoro mog sebe razoružao. Onda se munjevito baci iza je veliki »boing« napravio za­ okret i poleteo nazad u Njubifea vičući na svoje ljude. jork. — Pucajte, idioti! Ubijte ga! Uspaničeni agent proviri Odmah! dva-tri puta tražeći pogledom Ali, bilo je kasno. Poput mu­ raoirka iz Vašingtona, ali uza­ nje snažno ninđino telo pole­ lud. Nije smeo da puca bez te kroz vazduh i bliži od dvo­ potrebe, jer zrna iz njegovog jice agenata sruši se mrtav, »magnuma 357« mogla su da jer mu polomljena grudna ko­ naprave pravi ršum. st jednostavno probi pluća. Lesli je još pre nekoliko mi­ Drugi je uspeo da potegne re­ nuta nestao iz kabine. Povu­ volver, ali kada je ispravio cev kao se prema repu. Podigao njegova meta je jednostavno je prostirku na podu i brzo nestala. Taj trenutak iskoris­ počeo da traži kuckajući prs­ tio je Boldvin da šmugne kr­ tom po podu. Najzad mu zv­ oz vrata i brzo ih tresne za uk odade šupljinu. On izvuče sobom. Sada se nalazio u o- kaiš iz pantalona i iz njegove manjoj kabini u kojoj je spa­ unutrašnjosti izvuče čelično vala iscrpljena Fiona Gardner. sečivo ne duže od pet santiOdahnuo je. Ma ko bio onaj metara. Dohvati ga vešto sa momak, ovde neće moći da dva prsta i, kao u sir, zari ga uđe. Vrata su se automatski u pod. Uskoro je pred njim zatvarala, a bila su blindirana. zjapio otvor dovoljno širok da — H e j... šefe?! Dik, a ja?! se kroz njega provuče i dospe Šta ću ja?! — drao se uspa­ u magacinski deo aviona. Zn­ ničeni agent. ao je da »boing«, bez obzira Njegov šef ga nije ni čuo. što je preuređen u luksuznu A i da jeste, sigurno ne bi re­ letilicu, mora da ima prostor skirao da mu otvori. Umesto kao što je ovaj. Brzo je vra­ toga on dohvati slušalicu te­ tio presečeni deo zajedno sa prostirkom i onda krenuo da lefona i pozva pilota.

34

istražuje p o prostoriji koju su osvetljavale singnalne svetiljke. Magacin je uglavnom bio prazan, ako se izuzmu kutije sa pićem i hranom. Kada je završio obilazak i, p ošto je ot­ krio pom oćni izlaz na samom podu magacina, Lesli se spu­ sti na pod, dohvati prvu kuti­ ju sa hranom i poče da jede. Utoli žeđ sa dve limenke đu­ sa, a onda, kao da se nalazi na izletu, opruži se i ubrzo za­ spa. Nije znao gde avion leti, ali je znao da m ora da bude spreman kada se letiliea spu­ sti na zemlju. Za to vreme Ričard Boldvin je grozničavo razm išljao. M o­ gao je da uradi samo dve st­ vari: da ubije devojku i onog drugog agenta i da tako prebrine sve brige. M ogao je, ali on je pre svega bio p rofesio­ nalac. Jedan od najboljih. Ava­ ntura koja ga je odvela s one strane zakona nije uticala na sve on o što je naučio tokom decenije i po m ukotrpnog ra­ da u FBI, a potom i u od e­ ljenju za zaštitu svedoka. M orao je da sazna da li je devojka jedina znala za posao sa Frim anovom kom panijom . Da li je imala samo jednu di­ sketu? Ako jeste znači da če poživeti još neko vreme. To je, takođe, spasio život i on­ om drugom agentu.

NINĐA 152

Boldvin se najzad seti da uključi ekran i tako baci p o ­ gled na kabinu u k o jo j je ne­ davno onaj m om ak na volše­ ban način skinuo lisice i us­ m rtio mu jedn og čoveka, a možda i ob ojicu . Dohvati ru­ čicu i poče lagano da pokre­ će jedva vidljivu kameru za­ kačenu u uglu m alog salona. Prvo je ugledao beživotno telo jedn og od agenata. Ubrzo otkri i onog drugog sklupčanog iza m alog bara. M omka iz Vašingtona nije bilo na vidiku. Boldvin uključi i telefon. — Halo, Bene, ja sam. Je li s tobom sve u redu? Šta je sa NJIM? — Šefe, hvala bogu. Već sam m islio da si me otpisao. Da, ja sam OK. Onog tipa niti vi­ dim, niti čujem . Kao da je is­ pao iz aviona — brzo od govo­ ri agent srećan što nije otp i­ san. — U redu. Bene. Proveri još jednom , a onda se dovući do vrata. Otvoriću ti. Požuri — obradova ga šef jo š jednom . Stežući dršku glom aznog re­ volvera, Ben obliznu suve us­ ne i brzo se izdiže iznad crne ploče m alog bara. Bio je sp­ reman da ispali svih šest me­ taka na najm anji pokret. Međutim, sve je bilo mirno. On se p rosto baci na vrata i trenutak kasnije, napravivši

NINĐA 152 kolut unazad, nađe se pred no­ gama Ričarda Boldvina. Vrata se automatski zatvoriše. — U redu. Ostaje nam da sačekamo da sletimo. Pozovi komandu i reci im da nam pošalju deset momaka. Kaži da smo dobili anonimnu do­ javu da je bom ba u avionu. .. — Ali. . . ko će u to da poveruje? Znate da letilicu pročešljavaju pre poletanja — po­ buni se Ben. — U pravu si. Nemoj niš­ ta da objašnjavaš. Jednostavno neka pošalju ekipu. Škripa točkova najavi sletanje velikog »boinga«. Lesli je već čučao kraj pom oćnog iz­ laza na trupu aviona. Kada se nekoliko minuta kasnije dži­ novska letiliea zaustavila na kraju velikog aerodroma, on brzo otvori vrata i nečujno kliznu na asvalt. Skriven iza stajnog trapa i trostrukog pa­ ra točko va, iz kojih se širio miris nagorele gume, Lesli hi­ tro osmotri okolinu. Levo od sebe odmah je ugledao četiri para automobilskih farova ko­ ji su se velikom brzinom prililižavali avionu. On se otko­ trlja nekoliko metara dalje, pa, kada se dočepa senke, us­ tade i potraži b olje skrovište. Našao ga je iza cisterne. Ka­ bina je bila prazna i on se usredsredi na avion i one au­ tom obile koji su, jedan za dr­

35 ugim, uz škripu kočnica op­ koljavali avion. Lako je nalai'ojao dvanaestoricu naoružan­ ih ljudi. Video je da čovek naj­ bliži njemu drži u ruci »m otorolu«, ali nije mogao da ču­ je ni reči. Nije ni morao. Znao je sa kim čovek razgovara. — Rasporedi ljude oko avi­ ona. Petorica neka pođu sa tobom . Momak je veoma opa­ san i verovatno naoružan. Ne morate da ga uhvatite živog. P onavljam ... slobodno ga upucajte! — brzo je govorio BoIdvin. Covek kome je poruka bila upućena samo reče da je razumeo i obrati se svojim lju­ dima. — Vas petorica idete sa mn­ om. Vi ostali opkolite avion. Pucajte po slobodnom izboru. Meta je slobodna. Lesli je već sedeo u kabini kamiona-cisterne. On okrete ključ i m otor zabrunda. Potera u rikverc, pa kada se na­ đe u senci obližnjeg hangara, potera oko njega. Sada je sa nekih tridesetak metara m o­ gao da posmatra vrata na »boingu«. U međuvremenu, Boldvin je, držeći Fionu Gardner ispod mišice, stajao nedaleko od tih vrata propuštajući naoružane agente da uđu u letilicu. — Prve dve prostorije su čiste. Proverite dalje. Mora da

36

NINĐA 152

se negde zavukao. Nije m o­ shvati u šta je to upala i ko gao tek tako da nestane ili is­ je ubio njenog verenika. koči iz aviona. — Da pročešljam o okolinu... Kada je i poslednji agent hangare — poče poručnik Ben, ušao u avion, on povede de- ali učuta kad Boldvin podiže vojku prema najbližim kolima. ruku. Smesti je na zadnje sedište, a — Ne vredi. Momak je već sam se nasloni na prednja vra­ na sigurnom. Vratite se u ko­ mandu kad sredite situaciju sa ta. Izveštaj Punih petnaestak minuta a- ubijenim agentima. genti su »češljali« avion me­ ćete predati meni lično. Ods­ Ja tar po metar. Najzad, jednom tranite lokalnu policiju. vodim svedoka sa sobom — od njih noga propade kroz reče i sam sede za volan. rupu u podu. — Poručnice, mislim da sam Čim je krenuo, Lesli odmah potera cisternu što je brže našao trag! — povika on. mogao prateći ga izdaleka. Oprezno jedan po jedan njih Njegova potera nije potrajala trojica uskočiše u magacinski dugo jer je neočekivano naprostor. No, i pored najpaž- leteo na žičanu ogradu. Dok ijivije pretrage nisu ništa pro­ je istrčao iz kabine i počeo našli. Preturili su sve pakete, brzo i vešto da se penje uz otvorili svaki kutak koji bi ogradu, uspeo je da vidi ka­ mogao da posluži kao skro­ ko crna limuzina nestaje u vište — i ništa. Onda jedan gužvi vozila. Lesli se nije mn­ od ljudi uhvati za kvaku vra­ ogo zabrinuo. To što je B ol­ ta blizu samog poda i otvori dvin odveo devojku sa sobom ih. značilo je da jo j smrtna opa­ Niko ne reče ni reči. Svi­ snost ne preti bar još neko ma je bilo jasno da je momak vreme. Znao je gde može da za kojim su tragali baš tuda nađe kapetana Boldvina. a bio pobegao. je siguran da će umeti da od Ričard Boldvin besno opso­ njega, na ovaj ili onaj način, va tresnuvši rukom po krovu sazna sve što ga bude intereautomobila. Fiona se, trže ali sovalo. Zato istrese prašinu sa nije ništa pitala. Ona nije p o ­ odela i mirno odšeta do prvog jm a imala šta se sve dogodilo taksija. Dao je adresu svog u avionu, kao što nije znala hotela i zavalio se na udobno ni da se ponovo nalazi u Nju- sedište ne obraćajući pažnju jorku. Još uvek nije mogla da na vozača koji razveze priču

NINĐA 152 o tek završenoj utakmici na kojoj su »Jenki« prosto raz­ bili »Indijance« iz Ohaja. Stigavši u hotel, okrete br­ oj kapetana Boldvina u ko­ mandi, ali ga dežurni obavesti da je kapetan na terenu. Nije hteo ni da se predstavi ni dalje zapitkuje svestan da se svaki razgovor automatski snima. Okrete zatim broj te­ lefona Miltona Periša i osmehnu se kad mu prepoznade gl­ as. — Da, ja sam. Ko je to? Driskol! Pa zar ti nisi sa svedokom i D ikom ... mislim ka­ petanom Boldvinom? — upita zbunjeni šef odelenja u FBI. — Došlo je do promene pla­ na. Siguran sam da će ti se kapetan javiti i sve objasniti. Javiću se i j a . .. koliko sutra — reče Lesli i prekide vezu. Periš poče da se znoji. Osetio je da nešto nije u redu. Brzo okrete telefon kapetana Boldvina, ali dobi isti odgo­ vor kao i Lesli. Okrete potom kućni broj, ali mu se javi au­ tomat. On besno tresnu slu­ šalicu. — Samo da se sve ovo oko­ nča, pa da se jednom zauvek otarasim i tog Boldvina i sv­ ih ostalih. Otići ću negde da­ leko da na miru potrošim svo­ je bogatstvo. .. da budem sam svoj gazda. . .

37 Ubrzo je utonuo u ružičas­ te snove. Video je sebe na ne­ kom ostrvcetu u Polineziji okruženog prelepim golišavim devojkama, obiljem probrane hrane i pića, blagom muzi­ kom. .. Međutim, od tog sna delilo ga je nešto što je moglo da se pretvori i u sam pakao. Misli mu se i nehotice vratiše na onog ledenog momka iz Vašingtona. Ni sam ne shvatajući zašto, osetio je da mu sa te strane preti ogrom­ na. . . smrtna opasnost. — Valjda će Boldvin uspe­ ti da ga se reši. Ako n e ... moraću da platim Juriju i njegovim ljudima. Oni će to očas da srede — reče polu­ glasno i, mimo svog običaja, potraži flašu brendija za ko­ jom je posezao samo kada je osećao strah... kao nekada u Vijetnamu.

Ričard Boldvin zaključa vra­ ta na kući u Grinič Vilidžu. Za­ to njegovo skrovište nije niko znao. Kuća je bila iznaj­ mljena na drugo ime, a i on je u nju retko dolazio. No, i pored toga, bio je oprezan. Službeni automobil ostavio je u 47. ulici, a odande se taksi­ jem dovezao blok dalje od ku­ će. Noć je bila tiha, a ulice go­

38 tovo prazne što za Vilidž i ni­ je bilo ništa neobično s obzi­ rom da se u tom deiu Njujorka život odvijao mahom po privatnim kućama. Još jednom je bacio pogled kroz zastakljena vrata na ula­ zu. Pošto je napolju sve bilo mirno on pođe za Fionom. — Gore ćeš naći spavaću sobu. U kupatilu imaš sve što ti treba. Odspavaj, jer sutra te čeka naporan dan — reče i, ne čekajući njen odgovor, skrenu u sobu levo od stepe­ ništa. Fiona Gardner je bila isuviše umorna i psihički razbi­ jena da bi postavljala bilo ka­ kva pitanja. Tog trenutka jo j je bilo čak svejedno šta će sa n jom biti i zato lagano pođe uza stepenice ka spratu. Naš­ la je malu, udobnu sobu, videla je i vrata od kupatila, ali nije imala ni volje, ni snage da se tamo zaputi. Jednostav­ no se opružila preko ležaja i, na sopstveno iznenađenje, od­ mah utonula u san. Za to vreme kapetan Bold­ vin je ispraznio čašu sa viski­ jem, a onda dohvati telefon. — Halo, Mihone! Čekaj. . . Začepi i slušaj! — dreknu ka­ ko bi prekinuo bujicu pita­ nja. — Imali smo poteškoća. Momak iz Vašingtona je nes­ tao. Nemam pojm a kako. Pre­ stani da kukumavčiš i slušaj.

NINĐA 152 Verovatno će se pojaviti. Tak­ vi kao on ne odustaju. . . Šta?! — Već mi se javio. Rekao je da će koliko sutra doći do mene. Kako ti je izmakao? Mislio sam da tebi niko ne može da pobegne — ne izdrža a da ne pecne tog nadme­ nog policajca. Boldvin oseti žaoku, ali pro­ guta kletvu. Za milion dola­ ra, koliko je trebalo da iz­ nosi njegov deo »kolača«, pro­ gutao bi i gore stvari. — Ne brini. Pobegao mi je jednom , drugi put neće. Ako se pojavi kod tebe, odmah ga uhapsi. Optužba? Pa, ubio je dva m oja čoveka i ugrozio život svedoka. Je 1’ ti to do­ voljno? Uostalom, sutra ću i ja doći do tebe. Prekinuo je vezu bez poz­ drava. Nali još jedno piće, pa, pošto otpi gutljaj, on opet do­ hvati telefon. Ovog puta m o­ rao je da čeka malo duže na vezu. Kada neko podiže sluša­ licu sa druge strane, on prvo začu žamor glasova i nekakvu njemu stranu muziku. — A ljooo — začu otegnut, prigušen glas sa druge strane. — Daj rni Jurija. Jurija Po­ pova. .. koliko inače znaš Ju­ rija? — povika nervozno. — Znam puno Jurija. I ja se zovem Jurij, prijatelju. Za­ to nemoj da vičeš. Jurij Po­ pov još nije stigao. . .

NINĐA 152

— Čekaj, ne prekidaj vezu. Kad dolaziš? — požuri Bold­ vin. — Pa, za sat, sat i p o . . . Asja nastupa u to vreme, a on nikada ne propušta njenu tačku — uzvrati sagovornik i tresnu slušalicu. Boldvin nije mogao da zas­ pi i zato odluči da sam pođe do »Male Odese« i kafane »Trojka«. Malo dobre, prave votke i neka od Ruskinja sva­ kako će mu pom oći da prekra­ ti vreme do jutra. Brzo se presvukao. Na glavu, preko svoje proređene kose, stavi periku. Još kad je zalepio »slikarsku« bradicu i br­ kove, nije m ogao da se prepo­ zna. Sat kasnije njegov stari »foIks vagen« zaustavio se kraj zadnjeg dela ulaza u »Trojku«. Nije se potrudio čak ni da za­ ključa vrata. U ovom kraju, bez obzira na njegove žitelje, niko nikada nije ukrao auto­ mobil. Ušunjao se u kafanu i neka­ ko našao mesto za jednim pr­ aznim stolom u uglu. Devojka koja mu ubrzo donese flašu hladne votke upitno pogleda na praznu stolicu i on je pozva da sedne. — Nu. . . što ti Rus, njet? — upita prijatnim glasom ko­ ji je inače odudarao od nje­

39 nih alkoholom i beznađem za­ magljenih očiju. — Ne, malena. Ja sam ov­ dašnji. Nadam se da znaš to^ liko engleski da. . . — Ne brini. . . znam toliko engleski, a i da ne znam po­ gađam da ovde nisi došao da pričamo, zar ne? — uzvrati devojka engleskim jezikom s neizbežnim akcentom. Ona obliznu pune usne dok jo j ri-ika odluta pod sto i zau­ stavi se među Boldvinovim nogama. Reagovao je odmah i devojka se osmehnu. — Hvala bogu, nisi jedan od onih pijanih mlitavaca ko­ ji bi da pokažu kakvi su mu­ škarci, a ne mogu ni da. . . Boldvin nasu votku u dve čaše i nazdravi svojoj prijate­ ljici za tu noć. Čim isprazni čašu devojka se izgubi ispod stola ne ob­ raćajući pažnju na ostale go­ ste. Uostalom za to nije ni bi­ lo potrebe. Svako se zabavljao kako je umeo i hteo. Kapetan Boldvin se trže kad devojka dohvati njegovu muškost zu­ bima ali ubrzo mu bolnu gri­ masu zameni blaženi izraz li­ ca. — Tako je, malena. Ti zn­ aš. .. kako se to radi — izu­ sti stenjući i napuni još je­ dnu čašu. Devojka se svojskitrudila i on pored popijenog pića i

40 zamora odjednom eksplodira, a devojka izroni ispod stola. — Da li sam bila dobra devojčica? — upita maznim glasom. — D a ... zadovoljan sam, ali ne sasvim — odgovori smeškajući se tajanstveno dok je među prstima vrteo novčanicu od pedeset dolara. — Reci. . . Od mene možeš sve da tražiš. . . i očekuješ. Samo reci. — Pa, nadam se da ovde negde imaš mirnu sobicu. Želeo bih još malo da se poigramo, šta kažeš? — Imam, kako da ne. Ide­ m o odmah. Samo da se ja­ vim. . . — Čekaj. Udesi da me po­ zovu kada Jurij Popov bude slobodan. Devojka se trže kad začu ime gangsterskog glavešine i brzo vrati novčanicu. No, B o­ ldvin jo j ugura novčanicu u dekolte i pozva je da pođu. — Želim da ti dam novac bez obzira na Jurija. To niko ne mora da zna. Važi? Pet minuta kasnije valjali su se po niskom krevetu u potkrovlju kafane. Onako go­ la devojka je izgledala još izazovnije. Imala je, začudo, sveže telo bez sala i opuštene kože. Mirisala je nekim čud­ nim dalekim mirisima i to prosto raspomami Boldvina.

NINĐA 152 Prošlo je nešto više od po­ la sata kad metalna zvonjava skrivenog zvona prekide uzda­ he i ubrzano disanje ljubavni­ ka. — To j e . .. za te b e ... Ju­ rij je sada slobodan — otrezni se devojka. — Ma pusti sad i njega i sve ostalo. Vrati se ovamo — promumla Boldvin zahvaćen strašću. — Ne mogu. . . moraš da se javiš. Popov je strog. . . neću da me kazni zbog tebe — od­ lučno povika devojka i pobeže iz kreveta. — Boldvin uzdahnu i, po­ što se obuče i koliko-toliko dovede u red, siđe u kafanu. Muzika je sada bila tiha, a kafana kao da se ispraznila, barem onaj deo u kome je sedeo Jurij Popov. Boldvin sp­ azi njegovu ogromnu ćelavu glavu i upadljive guste obrve iznad sitnih, opakih očiju. — Šta je tebe dovelo ovde u ove sate? — upita ga Rus i bez pitanja nali mu punu ča­ šu votke. — Hteo sam malo da se opustim — uzvrati Boldvin, a tek onda mu sinu da je prerušen. ■— Kako. , . kako si me po­ znao? — Eh, kako? Pa ja sam Po­ pov, imam ja neke m oći — nasmeja se Rus gromoglasno.

NINĐA 152 Nije hteo da kaže da prati i njega i Periša i da zna sva­ ki njihov korak tokom 24 ča­ sa. Boldvin, već zahvaćen pi­ ćem, nije želeo dalje da se ra­ spituje i prihvati se votke. Mo gao je mnogo da popije, ali ni izbliza nije mogao da se meri sa Jurijem. — Z n a š.. . pojavile su se ne­ ke teškoće u p o slu ... Popov ga prekide. Izgleda­ lo je kao da se u trenu otreznio. — Sta?! Zar ćeš sad i ti da mi pričaš bajke i tražiš još para kao ona gnjida MiIton?! — dreknu. — Pare?! Kakve pare? Ma ne. Hteo sam samo da ti ka­ žem da se pojavio neki m o­ mak iz Vašingtona, ima neo­ graničena ovlašćenja i počeo je da gura nos tamo gde mu nije m e sto ... — Jedan čovek? I to je za tebe problem ? — posprdno se nasmeja ogromni Rus. — Tačno je, prijatelju. Je­ dan čovek, ali na takvog još nisam naleteo. Probaću sutra da ga se rešim, ali ako m oji ljudi u tome ne uspeju mora­ ću da te zamolim za pom oć — izusti na kraju Boldvin. — Dobro, baš bih voleo li­ čno da sretnem tog momka kakvog ti u životu nisi sreo. Smatraj da je on odsad m oja briga.

41 Popili su jo š po dve čaše votke, a onda Popov negde u sali ugleda svoju ljubavni­ cu. Pozdravi se sa Boldvinom i bez objašnjenja se zaputi ka rasnoj lepotici. Boldvin u prvi mah htede da se vrati do svoje partnerke, ali onda shvati da ga je piće savladalo i da od seksa nema ništa.

Milton Periš je od samog dolaska u biro svakih petna­ estak minuta zivkao svoju se­ kretaricu pitajući je da li se, možda, neko javljao. Kada ga je poslednji put pitala koga očekuje, on jo j reče samo je ­ dno ime: — Tom Driskol. Čim se ja ­ vi ili dođe, odmah me pozovi. Sekretarica zapisa ime i povuče se u svoju kancelariju. Za to vreme Periš je uzalud pokušavao da nešto radi. Ni­ je mogao da se koncentriše ni pet minuta. Podne se već bližilo kad na njegova vrata, ona sporedna, banu kapetan Boldvin. Protek­ la noć ostavila je na njego­ vom licu vidne tragove. U ustima je osećao gorčinu i onaj metalni ukus od velike ko­ ličine votke, a na potiljku je osećao potmuli bol. Podočnjaci su bili uspomena na vatreni

42 susret sa mladom Ruskinjom u kafani »Trojka«. — Ah. .. to si ti. Već sam pom islio.. . — poče Periš ali se brzo umiri. — Da li se pojavljivao? — Nije. Nije se čak ni ja­ vio. Ne znam. . . Tog časa zazvoni telefon na njegovom stolu, onaj čiji je broj znalo samo nekoliko va­ žnih ljudi. — Ja sam. Ko je to? Š T A??? Činilo se da će mu oči ispa­ sti iz duplje. — On je brzo prošaputao pokrivajući mikrofon šakom. — Gde ste vi? Čekam vas odjutros — poče nevezano. Lesli se nasmeši u sebi. — Bio sam sprečen. Nego, pozdravite mi kapetana Bold­ vina. Žao mi je što smo no­ ćas morali onako da se ras­ tanemo. Obećavam mu da ću ga uskoro potražiti da dovr­ šimo posao. Uzgred, ako de­ vo jci bude falila i dlaka s gla­ ve, vas dvojica, a pre svega ti, Miltone, pakujte se za duži boravak u federalnom zatvoru. — Čekaj! Ne možeš tako. . . mi — vikao je Periš uzalud, jer je veza već bila prekinuta. Boldvin sačeka da se nje­ gov ortak smiri, pa ga onda upita o čemu se radi. — Preti i meni i tebi. Ka­ že da devo jci ne sme da fali ni dlaka sa glave...

NINĐA 152 — Kako je znao TAJ broj — upita Boldvin pokazujući rukom na tamnozeleni telefon­ ski aparat. — To se i ja pitam. Isto tako nije mi jasno kako zna da si i ti kod mene. Baš tako je rekao: »Pozdravite mi ka­ petana B oldvina«.. . Rekao je još n ešto.. . Boldvin bez reči izjuri u hodnik. Čitavom dužinom us­ ki prolaz bio je pust. On se vrati kod sekretarice. Osim sredovečne Beti Bler u pro­ storiji nije bilo nikoga. Bol­ dvin konačno odustade. — Mogao je da me vidi i kada sam d olazio... ili dogledom sa neke od zgrada preko puta. — Misliš da nadgleda moj biro? To ne valja. Nikako ne valja. Moračemo posao sa pu­ škama što pre da okončamo — poče panično Periš. — Samo bez panike. To je poslednja stvar koja nam je potrebna. Ti znaš ko je gla­ vni čovek u ovom našem po­ slu, a taj svakako neće trpeti da nam nešto promakne zbog panike ili brzopletosti. Bio sam kod našeg prijatelja... znaš k o je g ... i on je obećao pomoć. Traži da ti sa trake skinu fotografiju našeg mom­ ka iz Vašingtona. Raspisaću i zvaničnu poternicu zbog ubistva dvojice mojih ljudi, a

NINĐA 152 slika će da posluži i našim p rija teljim a... Samo nekoliko minuta kas­ nije veoma jasne fotografije Toma Driskola, u kome ni Sum iko ne bi prepoznala Lesli Eldridža, stajale su na Periševom stolu. — Dik. . . reci mi iskreno, je li on stvarno tako opasan. Mislim, je 1’ on pobio tvoje ljude ili je t o . . . neka tvoja igra? — Opasan je čim zna broj onog telefona, a p obio je i m oje ljude — šlaga Boldvin ne trepnuvši. Periš poče da odmahuje gl­ avom. Najzad, bled u licu, promrsi jedva otvarajući usta. — Onda ti je jasno da m o­ ra da nestane. Neka to urade oni divljaci, znaš na koga m i­ slim. Neću sa tim da imam ni­ kakve veze. Napomeni im da nam ugrožava posao i oni će to da završe besplatno — re­ če. Boldvin ne izdrža a da ga ne bočne. — Kad već pom inješ pla­ ćanje, čuo sam da si od naših prijatelja tražio još para. Tre­ ba li ja da znam nešto o to­ me, ili ne? — Pare? Kakve pare? Po­ pov izmišlja. J a ... Ujede se za jezik, ali bilo je kasno. No činilo se da ga Boldvin i ne sluša. Pozdravi

43 ga klimanj em glave i napusti biro istim putem kojim je i došao. Nekoliko puta se osvrnuo oko sebe tražeći poznato i isto toliko mrsko lice, ali, os­ im momka u uniformi pozo­ rnika nije video nikog više. Uskoči u automobil i odjuri put Vilidža. Onaj policajac uskoro krete za njim vozeći patrolni m otor marke »harli«. Držao je svoj plen na oku i istovremeno os­ tajao za njega nevidjiv, kri­ ju ći se iza vozila pred sobom . A kada su napustili gradsku vrevu, i kada se Boldvin upu­ tio ka Grinič Vilidžu, polica­ jac, odnosno Lesli Eldridž, m o rade da postane jo š oprezniji. U svakom slučaju kapetan Ričard Boldvin nije posum ­ njao u patroldžiju koga je sa­ m o jednom ugledao i tako je bez trunke sumnje parkirao na uobičajenom mestu blok da­ lje od svog skrovišta. Nije bio svestan da je policajac učinio to isto u jednoj sporednoj ulici. Koristeći jednu šlepu uli­ čicu, Lesli brzo izmeni odeću baci policajsku kapu i sasvim m im o izađe na ulicu. Taman na vreme da vidi kako Bold­ vin zalazi iza ulaznih vrata do tada svog neotkrivenog sk­ rovišta. Lesli prođe ulicom, odmeri kuću pamteći svaki de­ talj, a onda istim, mirnim ko­

44 rakom nastavi još stotinak metara niz ulicu, a potom ne­ stade iza ugla. Iste noći jedna prilika u tamnoj odeći neodređenog sti­ la, razbarušene crne kose, la­ ganim korakom išla je istim putem. Sada, kada je znao gde se krije njegov neprijatelj, ninđa je krenuo ka cilju. Poslednjih tridesetak metara, stop­ ljen sa senkom koju je kori­ stio kao paravan ninđa je, ne­ vidljiv za radoznale oči stigao do kuće kapetana Boldvina. U jednom skoku našao se s dr­ uge strane ograde. Nije m o­ rao da strepi ni od pasa, ni od elektronskih zamki. Bold­ vin je bio siguran u svoju ta­ jnu i ničim nije želeo da pri­ vlači nepotrebnu pažnju suseda. Samo trenutak ninđa zastade doskočivši na betonsku st­ azu. Nikakav zvuk, čak ni šum, nije se čuo iz unutrašnjo­ sti kuće. On baci pogled pre­ ma prozorima na spratu. Svi su bili u mraku. Ipak ne. Na jednom od njih za tren se ukaza svetlost, ali ubrzo nes­ tade iza navučenih zavesa. Ninđa priđe zidu i, koriste­ ći samo njemu vidljive izbočine i žile zelene puzavice, br­ zo se nađe sa strane prozora na kome se maločas ukazala svetlost.

NINĐA 152 Trudeći se da ostane neprimetan, približi se onom usk­ om prorezu između dva kra­ ja teške zavese. Za tren je ug­ ledao Boldvina. Bilo je jasno da je kapetan uzrujan, jer je nekome nešto žustro govorio mašući rukama. Prozorsko st­ aklo bilo je toliko debelo da čak ni ninđin natprosečno oš­ tar sluh nije ništa mogao da razabere. Znajući ko se nalazi u so­ bi, ninđa odluči da po svaku cenu uđe u kuću. Odmače se od prozora i nastavi da se pe­ nje strmim krovom ka vrhu. Odmah kraj dimnjaka prona­ šao je ono što je tražio: mali tavanski prozor. Dohvati ivi­ cu snažnim prstima i naglo povuče. Imao je sreće. Prozor iznutra nije bio zaključan i kapak gotovo bešumno odsko­ či uvis. Već sledećeg trenutka ninđino telo nestade kroz tamni otvor. Pre no što se spustio, on vrhom stopala opipa pod ispod svojih nogu dokle god je mogao da dohvati. Kada se uverio da nema prepreke, spu­ stio se zatvarajući prozor za sobom. Nekoliko sekundi bilo mu je potrebno da se orijentiše u mraku i da, probijajući tamu svojim oštrim vidom; krene u potragu za vratima. Jednog trenutka ugledao je tanku svetlu liniju desno od

NINĐA 152

mesta na kom e se nalazio i on pođe na tu stranu. Bila su to vrata k oja vode na tavan. I ona su bila otključana. Stepe­ nište je b ilo d ob ro očuvano, što je značilo da ne škripi. U tri koraka ninđa se nađe u hodniku na spratu. Taman p o ­ če da se osvrće tražeći pogle­ dom sobu kraj čijeg je p r o ­ zora m aločas stajao, kad iza jednih od troja vrata začu že­ nski glas. — Neću ništa da kažem! Osvetiću vam se za smrt m og verenika. On n ije im ao niš­ ta sa ovim . Ja sam posum nja­ la, ja sam snimila diskete, ja... Lesli požuri. — Rekla si diskete. Znači nisi snimila samo jednom . Gde je druga disketa? Govori! — začu B oldin ov glas propraćen zvučnim šamarom . — Sam o napred, muškarči­ no. Ništa ti neću reći • — pr­ kosno uzvrati devojka um esto u običajen og ženskog plača i poziva u p om oć. Boldvin se umiri. N ije im ao običaj da maltetira žene i za­ to odluči da okrene drugi list. — D e v o jk o ... nemaš pojm a u šta si se upetljala. Protiv sebe imaš ljude k oji m ogu da učine da jednostavno nestaneš. Nisi ti jedina k oju će da sre­ de. Oni uništavaju sve i svako­ ga ko im se nađe na putu. Pomozi ti meni, pa ću m ožda m o ­

45

ći i ja tebi — nastavi sasvim drugim tonom i blažim glas­ om . Neko vrem e je trajala tiši­ na, a onda Boldvin nastavi da u beđuje devojku. — Samo mi reci gde je di­ sketa. Čim je d obijem , o b e ­ ćavam ti da ću se ličn o p ob ri­ nuti za tebe. — Kao što si se pobrinuo za m og v eren ik a .. . ili on og m om ka u avionu, ha? B oldvin opet eksplodira. — I to znaš! E pa, nateraću te da zaboraviš sve, osim odgovora na m oje pitanje! Gde je disketa?! — zaurla ne kontrolišući glas. — Ne m ožeš m i n iš ta ... N I Š T A ! ! ! M oja prijateljica verovatno već piše tekst o sum njivim radnjam a u m o jo j bivšoj kom paniji. Kad sve obelodani, platićete svi vi. Fiona Gardner n ije ni sum­ njala da je tog trenutka p o t­ pisala smrtnu presudu svojoj školskoj drugarici, sada ugle­ dnoj novinarki u »T ajm su« — Rebeki Dilon. R ičard Boldvin reagovao je lukavo, kako je sam o on to um eo. — Još m i reci kako će te­ kst da izađe u »T ajm su«, pa ću da um rem od straha — na­ sm eja se izveštačeno. — P ogodio si. Sve o K om ­ paniji izaći će u »Tajm su«. . .

46

NINĐA 152

Neko vreme vladala je tiši­ — i uskoro dva vozila pođoše na, a onda Boldvin ponovo pro­ jedno za drugim na razdaljini govori. od tridesetak metara. — Dobro. Dok se ne opa­ Ričard Boldvin je jo š jed ­ metiš ostaješ ovde. I zabora­ nom krenuo ka »Maloj Odesi«. vi na bekstvo. Stakla su ne­ Ovog puta nije želeo društvo probojna, a vrata se automat­ ruske prostitutke, niti hladnu ski zaključavaju. Uostalom, votku. Morao je da nađe Ju­ m oj čovek m otri danonoćno rija Popova i naruči ubistvo čije ime još nije na kuću. Izaći ćeš kad budem novinarke znao, ali je bio uveren da će, dobio odgovore. Jasno? koliko u prvim jutarnjim sa­ Nije ni sačekao odgovor. Nije ni slutio da je jedan tima, njeno ime stajati na čovek, daleko jači od njega u njegovom stolu. Ninđa je dopratio Boldvina svakom pogledu, pripijen kr­ aj samih vrata i sluša njegove do mračnog dvorišta i, pošto se uverio da je ovaj ušao u st­ reči. U trenutku kada je načinio aru zgradu, on nasloni m otor prvi korak ka vratima, ninđa na obližnji zid, a zatim priđe odskoči u stranu i već slede­ vratima kroz koja je nestao ćeg trenutka nađe se kraj ta­ Boldvin. Neko vreme je oslu­ vanskih vrata. Opet u tri be- škivao, ubrzo je prepoznao ru­ šumna koraka nađe se u pot­ ski jezik. Par minuta preturao krovlju, a odmah potom i na je po džepovima i pojasu sv­ samom krovu. Ričard Boldvin og jednostavnog ali nesvakida­ je zaključavao vrata kada sa­ šnjeg odela i konačno završi mo na dva metra od njega ta­ s prerušavanjem. Njegova do mna senka nečujno doskoči tada crna kosa dobi smeđu na betonsku stazu i kao ogro­ boju prošaranu pramenovima mna zmija otpuza do ograde sedih vlasi, a preplanuli ten i u jednom fantastičnom saltu osenči se sivkasto bledim to­ prelete preko gvozdenih šilja­ novima. Ispod nosa »iznikli« ka. Kada je Boldvin krenuo su mu gusti opušteni brkovi ka svom, blok dalje, parkiran na kojim a bi mu pozavideo i om automobilu, nije m ogao ni kozački ataman. Preko čela se da sluti da ga jedna senka pojavi ljubičasti ožiljak, a još u stopu prati s druge strane jedan »zaseče« mu desni deo brade. ulice. Brujanje m otora na — Hej, vraže otkud ti na njegovom automobilu priguši jedva čujno brujanje motora ovim vratima? Idi. . .

NINĐA 152 Žgoljav momak u prljavoj odeći odlete u stranu pošto ga ninđa klateći se jednostavno podiže jednom rukom i baci u stranu. Ne trudeći se da za sobom zatvori vrata »pijanica« uđe u zadimljenu salu. Progu­ ra se do šanka i, ne čekajući da ga kelner posluži, dohvati prvu flašu s pićem i poteže dobar gutljaj. Nekoliko najbli­ žih ljudi okrznu ga pogledom, ali susret sa njegovim leden­ im, »polupijanim « pogledom natera ih da se okrenu svom poslu. Priđe i barmen, ali odu­ stade od zameranja. Umesto toga samo primače novu fla­ šu pića da se novom gostu nađe pri ruci. Klateći se za šankom ninđa je, bar tako se činilo, dremuckao. Međutim, njegove oštre oči pročešljavale su salu u potrazi za Boldvin­ om. Prijatan, baršunasti glas sa bine u dnu sale privuče mu pažnju. Reči nije razumeo, ali melodija stare ruske romanse odmah ga osvoji. Pokupi fla­ šu i progura se do prvog re­ da stolova. Sede za jedan sto koji je, začudo, bio prazan i zagleda se u pevačicu koja je. pevajući igrala u ritmu setne melodije. Graja koja je obič­ no prestajala kada bi se Asja Puškin pojavila na m aloj b i­ ni — sada se pretvorila u gro­ bnu tišinu. Nije to bilo zah­

47 valjujući lepotici prelepog gla­ sa. Ne. Prisutni su bili zbu­ njeni postupkom neznanog go­ sta k oji je seo za sto Jurija Popova. Prva pesma je upravo bila pri kraju kada jedan grmalj duge zamršene kose i iste ta­ kve brade i brkova bez naja­ ve dohvati neznanca za rame­ na i pokuša da ga podigne sa stolice i tresne o pod. Umesto toga, na zaprepašćenje svih prisutnih, grmalj na volšeban način prelete preko glave ne­ poznatog drznika i, kao lutka od krpe, odlete do zida bine. Sudar tela i drvene građe p o­ trese salu. Pesma umuknu kao i krat­ kotrajni žamor. U nastaloj tišini ninđa jas­ no začu repertiranje dva piš­ tolja. Nije se osvrtao. — Ne! — Ta jedna reč zazvuća kao grom. Ninđa tek tada okrete glavu. Pet metara iza njego­ vih leđa stajao je Jurij Popov streljajući ga svojim sitnim očima. Njegova dopola podig­ nuta ruka zaustavila je dvo­ jicu revolveraša da ne izrešetaju neznanca. Nekoliko tre­ nutaka njih dvojica su se ne­ tremice gledali, a onda Jurij zakorači ka stolu. — Ko si ti i zašto si seo za MOJ sto? — upita tihim, opas­ nim glasom.

48

U trenu Lesli, koji je jedva natucao nešto ruskog, odluči da postane nem. Poče da mumla pokazujući na grlo, a za­ tim usta. — Mutavac? Ha? Svejedno, nisi smeo da sedneš tu — na­ stavi Jurij neprekidno tražeći u liku i očima nepoznatog onaj skriveni trag opasnosti. Lesli nastavi da mumla po­ kazujući na ožiljak na čelu i onaj na bradi. — Vidim da te je neko gad­ no udesio ali ne razumem šta hočeš da kažeš. Asja Puškin priđe da pozdra­ vi svog ljubavnika. Bio je to gest koji mu je dugovala zbog ostalih. Prišla je Lesliju sa one strane na kojoj ožiljci nisu bili vidljivi. Jedan pogleda na neznančev profil zaustavi je ii pola koraka. — Mitja. . . ti. . . ne. .. n e ... — Meni nešto kažeš, golu­ bice? —•upita Jurij ovlaš je lju­ beći u čelo. — Šta je, što si pobledela? Zbog njega? Ah, ne boj se, to je neka mutava luda. Ko zna iz koje je rupe izmileo — nastavi Jurij zaštitnički je grleći oko ramena. Asja bojažljivo podiže pog­ led. Bio je to njen Mitja. . . i nije bio on. Nešto poznato. . . nešto iz očiju i bledosivog lica probudi u njoj sada daleka sećanja na Petrograd i Nevu. . . ali oni ožiljci na čelu i bradi ni­

NINĐA 152

su se slagali sa njenim Mitjom, slikarem i vajarem. Lesli je osetio to kolebanje u devojci, kao da jo j je ušao u dušu. Osmehnu se blago što de­ vojku natera da poklekne i m o­ žda bi se zaljuljala da se nije držala za ruku svog ljubavnika. -— Izabcite ga napolje — na­ redi Jurij. -— Ne. .. n e m o j.. . molim te — u pola glasa zamoli Asja. — On je tako tužan. Ko zna, m o­ žda ćeš moći i da ga iskoristiš. Jurij zastade. Devojka je u pravu. Momak koji je onako, kao od šale, bacio 100 kilogra­ ma teškog momka, i to ne bilo kog, nego »medveda« Suvorova, mogao je da bude koristan. — U pravu si, djevuška. Mo­ gao bih da ga iskoristim — do­ baci jo j kratko, a onda pozva svoje telohranitelje. — Nahra­ nite ga i neka bude tu negde dok ga ne pozovem. Tako je Lesli neplanirano dobio bogatu večeru koja je podrazumevala i kijevski od­ rezak, i lososa i crveni kavijar. Asja se vratila na binu i otpevala još nekoliko pesama. Zatim je odigrala tri njemu ne­ poznate igre i, konačno, burno pozdravljena nestala u uglu bi­ ne. Iako je s teškom mukom odvajao pogled od nje, Lesli je jednim okom budno motrio Jurija Popova. Video je kako za njegov sto seda neki muška­

NINĐA 152

49

Jurij nije dovršio rečenicu. rac i on odmah usredsredi pa­ žnju na njega. Ubrzo, i pored Umesto toga palcem načini po­ perike i umetničke bradice, tez ispod sopstvenog vrata ko­ govorio prepoznade Boldvina. Za njega, ji je nedvosmisleno ratnika noći, ta mala kamufla- sam za sebe. Zato Lesli brzo ža bila je dečja igra. Sada ga zaklima glavom da je razumeo. —■ Tako, to smo se dogovo­ je i te kako interesovalo šta agent radi u društvu onog ćela­ rili. Dakle, otkud si se stvorio? vog Rusa u čiju profesiju nijed­ Lesli je nekoliko minuta ćunog trena nije posumnjao. tao trljajući čelo, ali onda be­ Oružje! Boldvin muva nešto spom oćno sleže ramenima po­ sa ruskom m afijom oko tajnog kazujući na ožiljak na čelu. oružja! — Znači udarac ti je sve po­ To saznanje štrecnu i uvek brkao? Dobro, Nije ni važno. smirenog ninđu. Da je posredi Imaš li gde da spavaš? Nemaš. bila špijunaža ili nešto slično Hoćeš da radiš za mene? ne bi Se toliko uzbudio. Ali pu­ Lesli je ćutao, ali su mu oči ška čiji su planovi nestali iz govorile. Njegova mentalna kompanije Eda Primana, njena razorna m oć o kojoj ie tek snaga, nedostupna Popovu, teponešto načuo ti'agajući po rala je ovog mafijaša da razu­ Frimanovoj kompaniji — sve me i ono što inače ne bi m o­ to bilo je daleko opasnije od gao. — Ha, pitaš me šta bi radio? obične špijunaže. Znao je da po svaku cenu mora da sazna Pa, ništa i sve. Ništa dok ti JA gde se nalazi prijateljica Fione to ne naredim, a kada ti nešto Gardenr i da od nje uzme dis­ naredim onda radiš sve što ti ketu sa podacima. Drugi korak se kaže. Imaćeš stan, hranu, že­ biče da što pre onemogući Pe­ ne, p ić e ... ah, da, i para koliko riša i Boldvina. Već htede da zaradiš. krene kad Jurij dade znak svo­ Ponuda je bila jasna i Lesli jim telohraniteljima da ga do­ bez razmišljanja, kao svaki be­ vedu. skućnik željan stalnog obroka — Znam da ne možeš da pri­ i udobnog ležaja, brzo potvrd­ čaš, ali nadam se da ti mozak no klimnu glavom. Još tokom još radi. Zato dobro slušaj i razgovora video je kako se klimni glavom potvrdno ili od- Boldvin pozdravlja sa nekom rečno kad te nešto pitam. I kršnom devojkom duge smeđe jo š nešto. I ne pokušavaj da kose, tamo u dnu sale, ali nije me slažeš. J e r... mogao da krene za njim kada

50

NINĐA 152

ležaju razmišljajući ovaj u društvu devojke napusti tvrdom šta dalje da preduzme. Ša kaprostoriju. — Preko puta je hotel u ko­ tanom u ruci i vakizašijem za me žive svi m oji ljudi. Odvešće pojasom ninđa je išao pravo te tamo i smestiti u jednu so­ prema cilju uklanjajući pred bu. Evo ti nešto para za poče­ sobom sve prepreke. tak. Tamo ćeš se hraniti i če­ Ovog puta znao je šta mu je kati da te pozovem. Nikako ne cilj, ali za katana i vakizaši ni­ napuštaj sobu bez mog odobre­ je bilo posla. Morao je da nad­ nja. Uostalom i nemaš kud da mudri svoje protivnike pre ne­ ideš. Ovde si bar siguran — go što krene da ih uništi. Kad završi Jurij i gestom monar­ dođe taj trenutak neće morati ha otpusti svog novog čoveka. da razmišlja. Konačno odluči da krene još Desetak minuta kasnije obreo se u maloj jednostavno na- jednom do kuće u Grinič Vili­ meštenoj sobi sa jednim uskim džu i sazna ime i adresu novi­ prozorom koji je gledao u zad­ narke kod koje se nalazi dis­ nje dvorište. Zarđale metalne keta. stepenice za slučaj požara na­ Čim je doneo odluku, Lesli lazile su se tik kraj prozora. se pokrete. Na volšeban način Čovek koji ga dovede do sobe njegov izgled koji su upamtili promumla nešto na ruskom i u »Trojki« sada je opet bio izsamo mahnu rukom ostavlja­ menjen. jući ga samog u sobi. Vrata ni­ Zalizna kosa, obrijano lice, je zatvorio za sobom. Lesli po­ farmerke i siva majica — to je đe za njim i isprati ga pogle­ bio izgled čoveka koji hitrinom dom d o kraja hodnika, a onda veverice sjuri niz požarne ste­ lagano i sam pođe prelbrojava- penice i za nekoliko minvita jući vrata. Na njegovom spra­ nađe se u zadnjem dvorištu tu bilo je sedam soba. Još dvo- »T rojke«, gde je jo š uvek nas­ ja vrata vodila su u dva kupa­ lonjen na zid stajao njegov tila, i na samom kraju hodnika m otor. On ga odgura kojih pe­ nalazile su se drvene stepenice tnaestak metara niz ulicu, a koje su vodile do portirnice, onda sede na kožno sedište pri­ dva sprata niže. Isto tako ste tiska j ući prstom starter za penice su se pele još dva spra­ elektronsko paljenje. Kao ra­ ta uvis, ali su bile zagrađene sni ždrebac m otor prihvati gas metalnom mrežom. i pojuri iz mesta prešavši pr­ Lesli se vrati u svoju sobu. vih pedesetak metara na zad­ Nekoliko minuta sedeo je na njem točku. No nekoliko ma­

NINĐA 152

lob rojn ih pari očiju , naviklih na sve i svašta, jedva registrova ovaj vratolom ni start zali­ zanog m otocikliste. Kuća u Grinič Vilidžu bila je obavljena tam om i tišinom kao, uostalom , i najveći b roj o k o l­ nih zgrada. Poznatim putem ninđa stiže pred vrata sobe iza k ojih se nalazila Fiona Gard­ ner. Ninđa nasloni uvo na vra­ ta i začu ravnom erno disanje usnule devojke. Lagano pritis­ nu kvaku i vrata se pomeriše. D evojka je spavala zgrčenih kolena dok je obem a rukama stiskala jastuk. Ninđa jo j p ri­ đe i blagim d odirom dohvati je za bradu. Fiona se trže iz sna, ali nije uspela da vikne. Čak ni da iz­ usti jednu jedinu reč. Samo je zurila u dva duboka oka. Dva oka k oja su jo j iz nepozna­ tih razloga ulivala poverenje. Ninđina sposobnost da se na­ metne tuđoj volji, da sruši sve mentalne barijere bila je go­ tovo neograničena. — Nem amo m n ogo vremena. Znam sve o pušci i ostalim do gađaj ima. Moram da saznam ime tvoje prijateljice pre njili. In a č e ... — Rebeka. . . Rebeka Dilon. Poslala sam jo j disketu poštom pre nego što su me poveli onim avionom . Ona stanuje preko puta zgrade »Tajm sa«. . .

51

To je bilo d ov oljn o. Lesli blago stisnu samo njem u zna­ ni splet živaca negde iza devojčin og uha. —■ U r e d u ... spavaj. Sećaćeš se ovog događaja kao sna. Nećeš biti sigurna ni da li sam zaista dolazio.

Narednog dana, negde oko pola devet, na stolu Ričarda Boldvina stajao je list papira sa im enom i adresom Rebeke Dilon. On se za tren osmehnu i pozva telefonom jedn og od d v ojice agenata k o ji su ga pra­ tili i prilikom nedovršenog le­ ta za Teksas. — Idi i sredi je. Naravno, pre toga m ora da ti preda dis­ ketu. Proveri da li je nešto p očela da piše. Uništi i to. Ako je tekst već u redakciji — ja ću se pobrinuti. H ajde sad. . . Agent dohvati list hartije, pročita podatke i vrati ga na sto. Dok je on zatvarao vrata mašina za uništavanje papira već je isekla kom ad papira na sitne rezance. Lesli Eldridž se tog jutra u liku agenta Tom a Driskola p o­ javio na vratima m alog stana novinarke Rebeke Dilon. Uza­ lud je pritiskao zvono. Vrata se najzad otvoriše, ali ne njena, nego ona desno od Lesli ja. Ču­ pava glava sva načičkana papi-

52

lotnam a proviri kroz prorez iz­ m eđu sigurosnog lanca i vrata. Tek p ošto namesti i naočari pozam ašne dioptrije, žena ne­ određenih godina progovori; — Uzalud zvonite. Rebeka se nije pojavila u stanu od prošle n oći. To znači da ni danas, bar ne tok om dana, nema šanse da se tu pojavi. Ako nije u redak­ ciji, onda niko ne zna gde je — izrecitova. Lesli se ljubazno osmehnu i zahvali na obaveštenju. Dok je silazilo liftom sa pet­ naestog sprata, Lesli zaključi da n ije ništa neobičn o da se jedan novinar nekoliko dana ne p oja vi u sopstvenom stanu. M orao je da sazna na k oju ad­ resu je Fiona Gardner uputila disketu: na stan ili redakciju. M orao je da reskira i zato, čim se lift zaustavi u prizem lju, on priiđe pultu iza k ojeg je sedeo uniform isani crnac atletski gra­ đen. Lesli izvadi svoju legiti­ m aciju specijalnog agenta i p o­ kaza je portiru. — Interesu]e me ima li kak­ vog pism a ili koverta na ime R ebeke Dilon? — reče kratko p ošto je dao d ov oljn o vremena čoveku da pročita on o nekoli­ ko redaka na legitim aciji. — K oliko ja znam, nema. To sam pre dva minuta rekao i on om drugom agentu k oji je upravo pošao gore. Nisam si­ guran da li je gospođica Dilon

NINĐA 152

u stanu, pa sam ga pustio da se sam u to uveri. Ona isklju ­ ču je telefon i ne m ogu to li­ čno da proverim — uzvrati crnac. iak o je znao ko bi m ogao da bude taj drugi agent, Lesli upita portira ko je pom enut agent. ■— FBI. Tako je bar pisalo na legitim aciji. Eno, upravo se zaustavio na petnaestom spra­ tu. Ako gospođica Dilon nije gore on će se brzo vratiti, pa možete i da ga sačekate. Lesli odm ahnu glavom. — Ako stigne b ilo kakva p o ­ šiljka na im e mis Dilon, moliiTi vas da me obavezno izvestite. Ovo je b roj m og telefona. Vaša saradnja je o d državne važno­ sti. Jasno? I još nešto. . . O ovom e nikom e ni reči. Crnac začkilji očim a. Onda upita: — Čak ni on om drugom age­ ntu? — N IK O M E . Poruka je bila jasna. Za to vrem.e Boldvinov čovek nije se zadovoljio uzaludnim zvonjenjem . Čim niko n ije o d ­ govorio na prvi poziv, on iz džepa izvadi »češalj« i posle ne­ koliko poteza brava popusti i vrata se otvoriše. Brzo je preg­ ledao sve papire i koverte na stolu i policam a, a zatim poče da razbacuje knjige i sve ono što mu je bilo sumnjivo. Kada

NINĐA 152

53

ni posle petnaestak minuta ni­ ravu na k ojoj su samo kratka šta nije pronašao, on zatvori cev i veliki teleskop podsećali vrata i uskoro napusti zgradu. na oružje. Na leđima, učvršćen Specijalni agent Tom Dris­ širokim kaiševima od svilenog kol stajao je u međuvremenu prediva, nalazila mu se masispred vrata zgrade. Po izgledu linastozelena metalna kutija od lica Boldvinovog čoveka zaklju­ koje su dva creva, kao ona na či da je njegova pretraga proš­ bocama sa kiseonikom, vodile la bez uspeha. Zato pođe do preko ramena do onog neobič­ podzemnog prolaza i uskoro se nog oružja. Pedeset metara dalje nalazile nađe pred ulazom u tridesetpesu se tri različite mete. Jedna tospratnu zgradu u k ojoj je je imala obličje i veličinu čo­ njujorški »Tajms« zauzimao tri sprata. veka i bila je načinjena od ne­ Na portirnici ga ljubazna bri- ke penaste gume ojačane plas­ neta poveza sa redakcijom , a tičnim »kostima«, druga je b i­ ovi ga odmah povezaše sa so­ la od betona i predstavljala je bom u k ojoj su sedeli repor­ zid visok dva metra, širok isto teri. toliko i debljine oko pola me­ — Ne, Rebeka se nije pojav­ tra. Treća meta bila je obično ljivala dva dana. Koliko znam, metalno bure, dvostruke ob lo­ nalazi se negde u Vajomingu... ge i napunjeno zemljom. — Stavite naočari i posmat­ Ne, nemam pojm a kada se vra­ ća. Za sve druge informacije ra j te. Gađam redom sleva na­ desno — obavesti čovek u du­ obratite se glavnom uredniku — obavesti ga m rzovoljni mu­ gačkom mantilu trojicu nemih ški glas. posmatrača. Jedan od njih bio Lesli je tako i uradio. Još je Milton Periš. jednom se raspitao za poštu Posmatrači staviše naočari i na ime Rebeke Dilon, i pošto instinktivno se pomeriše korak se legitimisao, on zamoli da ga unazad. obaveste. Očekivali su detonaciju, ali nije Se čulo ništa slično. Red svetiljki od žute do krČovek u dugom sivom man­ vavocrvene počeše sve većom tilu koji mu je dosezao do vrha brzinom da se pom eraju levolakih cipela, sa velikim naoča- -desno, paleći se naizmenično, rima za maglu, stajao je lako a onda ostade upaljena samo oslonjen na drvenu ogradu. U crvena. Ispod nje pojavi se reč ruci je držao neku čudnu nap­ »sprem no«.

54

Čovek u sivom mantilu uda­ hnu duboko i lagano povuče okidač. Nešto nalik električ­ nom pražnjenju, ili šištanju uz­ nemirene zmije, ako vam se vi­ še sviđa, začu se na izlazu iz cevi, a več delič sekunde kas­ nije lutka u ljudskom obliku nestade pred očima posmatra­ ča. Samo su na sve strane leteli komadići. Bez reči, nišandžija pomeri oružje udesno i opet povuče okidač. Kao da je od sira, betonski zid eksplodi­ ra. Od čitave konstrukcije os­ tao je samo deo gornje ivice i čitav donji deo zida. Sve dru­ go bilo je razbacano unaokolo na daljini od desetak metara. Ništa bolje nije prošlo ni me­ talno bure. Njega je neidentifikovani hitac jednostavno ot­ kinuo sa betonskog podnožja i, načinivši ogromnu rupu na sre­ dini, odbaico dvadesetak meta­ ra dalje. I za sve to vreme oružje je ostalo bešumno, osim pomenutog siktanja. Zato je sudar energije koju je oružje slalo sa metama ličilo na udare gro-

NINĐA 152

da pođu. Posle dva koraka on samo okrete glavu i obrati se čoveku sa neobičnom puškom. —•Koliko komada oružja ste već proizveli? — Pa, ne mnogo. Mislim pe­ desetak komada je spremno zbog proba sličnih ovim, ali ima delova spremnih za skla­ panje za najmanje 500 koma­ da — uzvrati inženjer. — Nadam se da se niste mnogo hvalili okolo, mada m o­ ram priznati da imate čime da se pohvalite — dobaci senator Vilkins. Inženjer smače naočari is­ pod brade, a onda se zadovolj­ no osmehnu. — Gospodine senatore, nije nam ovo prvi posao za Penta­ gon ili vladu. . . znamo mi naš posao. U stvari, vi ste prvi ko je video dejstvo naše »EMP-21«. Kažem, još je u fazi is­ probavan ja i. . . Senator Vilkins samo mah­ nu rukom i prekide dalju besedu. Nešto kasnije, dok je »linkoln« sa šestoro vrata klizio ma. neravnim zemljanim putem pu­ — Videli ste šta može naša stare, Vilkins se obrati Perišu: — Pokupite sve delove, kao »EMP 21« — puška 21. veka. Naravno, ima još detalja na i gotovo oružje, i predajte ga. kojim a treba da se poradi, ali Kontaktiraćete me tek kada pošiljka napusti naše teritori­ u suštini to je to. Senator Vilkins samo baci jalne vode. Periš samo klimnu glavom, kratak pogled na Periša, a on­ da dade znak svom pratiocu ali nikako nije mogao da se

NINĐA 152

oslobodi zlih slutnji koje su ga neprekidno naučile otkako se pojavio onaj đavolski momak iz Vašingtona. Lomio se da li da ga pomene senatoru, ili da sačuva imidž pouzdanog čove­ ka koji saro. rešava iskrsle te­ škoće. Uzdahnu i odluči se za drugu varijantu. Godine boravka u prestonici i bavljenje politikom izgradi­ le su kod senatora Vilkinsa m oć da oseti kada mu se sa­ govornik koleba, strepi ili ne­ čega plaši. Periš se, recimo, ne­ čega plašio. Svedočio je o to­ me znoj na njegovim slepočnicama, blago drhtanje prstiju na šakama i čudna b oja očiju. — Nešto nije u redu? — upita kratko zagledavši mu se u oči. Milton Periš uzdrhta, a onda tiho uzvrati. — Ne. .. mislim da je sve u redu. Zašto pitate? Nije dobio odgovor. Kada je sat i po kasnije na­ puštao »linkoln«, senator mu dobaci. — Nadam Se da ćeš izgura­ ti posao do kraja. Sve posledice neuspeha snosićeš sam. Ja ne postojim . Ledeni glas k oji je dopirao iza dopola spuštenog tamnog stakla na »linkolnu« sekao je kao brijač. Periš nije imao vremena ni da klimne glavom, a velika li­

55

muzina naglo krete ostavljaju­ ći na asfaltu crne tragove. — Znam ja dobro vas »gla­ vonje«. Kad su pare u pitanju onda ste tu prvi, sav kajmak je vaš, a kad treba dupe da se isturi na nišan, onda je vaše vredno kao. . . Promrmlja još nešto, pa kre­ te ka svom birou. Dugo je ra­ zmišljao o tome kako i na ko­ ji način da se zaštiti. Nije mno­ go verovao članovima ruske mafije, a još manje senatoru Vilkinsu. Onda se seti svoje ne­ kadašnje ljubavnice sa kojom je još uvek, povremeno, odi'žavao kontakte. Nisu, doduše, više bili strasni ljubavnici, ali ostali su korektni prijatelji ko­ ji bi povremeno pode lili i kre­ vet. — Rebeka! Pa da. . . Kako se odmah nisam setio? Ona je zmaj od reportera, a ume da ćuti. N joj ću sve da ispričam — reče poluglasno dok se lif­ tom peo prema kancelariji. Čim je seo za sto, poče da okreće telefone u redakciji, pa kod kuće. Pošto je čuo već poznate podatke o Rebekinom odsustvu, on okrete samo nje­ mu znani broj i ostavi kratku poruku. — Javi se čim dobiješ poru­ ku. Stvar je od životne važnnsti. Znao je da će, iako čak u Vajomingu, ili negde na putu

56

za N jujork, Rebeka Dilon do­ biti njegovu poruku. B rzo je pregledao poštu, saslušao sek­ retaricu koja m u referisa o za­ kazanim sastancima, a onda napravi sebi raspored. Otkazao je dva sastanka i zajednički ručak sa jednim visokim ofici­ rom iz Pentagona. — Čim stigne poruka na 0011 odm ah m e obavestite. Da, uđite u salu za sastanke i ja ­ vite mi. Obavezno — naredi se­ kretarici, a zatim požuri na sa­ stanak sa svojim ljudim a, k o­ m e će prisustvovati i direktor n ju joršk og sektora FBI. Sastanak je b io kratak, ali kada su pošli svaki na svoj p o ­ sao, direktor zadrža Periša. — Im am o nekih teškoća u »M aloj Odesi« — reče pedesetpetogodišnji visoki oficir FBI. . . Pri pom enu »Male Odese« Periš oseti kako mu kolena kle­ caju, a poslednja kap krvi na­ pušta obraze. Na njegovu sre­ ću, n jegov pretpostavljeni je tog trenutka bio okrenut leđi­ ma i Periš brzo povrati dušev­ nu ravnotežu. — Dva prebegla oficira KGB nalaze se u »M aloj Odesi«, a, koliko znam, m i tam o nem a­ m o naše ljude. Tu d vojicu o fi­ cira m oram o p o svaku cenu da nađem o. Im am podatke da znaju nešto što je veom a, V E-

NINĐA 152

0 M A važno za našu službu i Vašington. Šta predlažete? Periš je neko vreme ćutao. Onda shvati da m u se pruža prilika da se istakne, što mu je uvek bila m isao b roj jedan, 1 zato brzo p oče da objašnjava. — Več sam preduzeo kora­ ke u, »M aloj O desi«. N e .. . ne tim p ov od om o kom e vi pri­ čate. Jurim nešto drugo i m i­ slim da će veza k o ju sam stvo­ rio, i k oja me je đavolski k o­ štala, m oći da nam pom ogne. Ako biste mi rekli nešto više d e ta lja ... Desetak minuta samo je slu­ šao. N ije ništa beležio. Uosta­ lom , n jegov lični m agnetofon, montirtn ispod ploče stola za kojim je uvek tokom sastana­ ka sedeo, snim ao je sve o d m o ­ menta kada je zauzeo svoje mesto. — To je sve. Ne m oram da vam ponavljam o d kakve je važnosti hvatanje d vojice prebeglih oficira KGB-a, kao ni to da će vaš eventualni uspeh biti zabeležen u vašem dosijeu. Znate i sami da će se unapre­ đenja deliti za dva meseca. Periš samo klimnu glavom i isprati svog šefa. Potom se vrati i iz m agnetofona izvadi malu kasetu, a na n jeno m es­ to stavi drugu. Naglo isključi m agnetofon na stolu kad mu uđe sekreta­ rica.

NINĐA 152

— Gospodine, vaša veza. . Da, ONA. — Periš je rukom otpusti, a onda dohvati crveni telefon sa stola. — Halo, Rebeka! Da, ja sam. Važno je, ne bih te zvao da nije važno. Kakvi specijalni agenti? K o iz FBI? N e .. . ne­ mam pojm a. To je razlog više da se što pre vidimo. Gde se nalaziš? — Upravo slećem. . . zovem te iz pilotske kabine. Dođi po mene. N ajbolje ćem o razgova­ rati usput — uzvrati prijatan ženski glas, pa prekide vezu. Ko je to m ogao da se inte­ resu je za Rebeku i zbog čega? Znao je da njegova poznanica ume svojim tekstovima da uz­ burka i najviše krugove u Vašingtonii ili birokrate u Volstritu, ali specijalni agent i. . . — O, G osp od e... nadam se da nije ON — gotovo povika kada ime Toma Drsikola po­ veza sa pojm om specijalnog agenta koji se raspitivao za Re­ beku. — Ali, šta ima on sa Rebekom? Ona nema pojm a o mom poslu. . . o novom oružju. Sva­ šta, počeo sam da se ponašam kao paranoik — reče polugla­ sno i vrati se preslušavanju tek snimljene trake kad ga zvo­ njava telefona još jednom pre­ kide.

57

— Da, ja sam. A h ... ti si. Šta je sad? — upita kad je pre­ poznao glas svog ortaka Ričar­ da Boldvina. — Samo da proverim da li se ON javljao. N ije? M oji ljudi ga traže na sve strane. Pustio sam poternicu. Zašto ti to ni­ sam rekao? Pa valjda mogu sam nešto da uradim. Ne zabo­ ravi da je ubio dva m oja čo­ veka i oteo važnog sved ok a... — K ojeg svedoka? — ONOG svedoka! Hočeš da ti je nacrtam? Nego, izgleda da je devojka disketu snimila u duplikatu. . . Čekaj, ne pani­ ci. Imam verovatni trag. . . po­ stavio sam zasedu i čekam. Čim se njena prijateljica vrati iz Vajominga, m oja je. .. Vajom ing?! Nemoguće da je reč o istoj osobi! — gotovo kriknu Periš pokrivajući ru­ kom slušalicu. Pošto se umiri, upita: — 0 kome je reč, ako nije tajna? — Devojka ima prijateljicu no vinarku. Neku Rebeku Dilon. . . Periš ispusti slušalicu iz ru­ ku i ona pade na tepih. —• Halo! Halo! Miltone, šta se dešava, do đavola?! — vi­ kao je Boldvin. Konačno, Periš podiže slu­ šalicu. — Ispala mi je slušalica iz ruke. Znači ti znaš za tu novi­ narku?

58

— Kako to misliš ja znam? Da nisi i ti nešto saznao? — Ja? Kako bih? Ma ne. . . to sam onako rekao. U svakom slučaju javi mi kada je tvoji ljude uhvate. Obavezno. »K ako da ne«, reče u sebi Boldvin. »Reči ću t i . .. ili, još b o lje, pročitaćeš u novinama«. M ožda bi tog jutra i životni put poznate reporterke »Tajm ­ sa« Rebeke Dilon b io okončan da B oldvinov čovek nije tohko b io obuzet rasnom plavu­ šom im poazntne biste k oja je davala inform acije u pristani­ šnoj zgradi n ju jorškog aerod­ rom a. Tako mu je prom akla in form acija da je sleteo avion na k oji je trebalo da motni. Kada se setio da pita zašto avion kasni — Rebeka Dilon je već sedela pored Periša u njegovoin službenom autom o­ bilu paleći m entol cigaretu. Pošto je uvukla dva duboka dima, ispuštajući p otom o p o j­ ni ukus mentola kroz nozdrve, ona se okrete svom poznaniku; — Da čujem gde gori? I šta je to od životne važnosti? — Da li poznaješ osobu po im enu Fiona Gardner? — upi­ ta je Periš um esto odgovora. — Svakako, to mi je prija­ teljica iz školskih dana. Obe sm o došle iz Ohaja i o b e nap­ ravile karijeru ovde u Velikoj Jabuci — reče devojka. — Ka­ kve ona veze ima sa nama?

NINĐA 152

— Dakle, znaš i gde je radi­ la? — Naravno da znam. Nego, reci mi hoće li čitav naš raz­ govor da se svede na tvoja pi­ tanja? — Izvini. Stvar je veom a kom plikovana i ne znam odakle da počnem —■ zamuca Periš. Rebeka ga zagleda u oči, a onda ga uhvati obem a ruka­ m a za bradu. — Pa, reaimo, da počnem o od toga da li mi jo š uvek ve­ ru ješ? — Ti znaš. . . pa zar bih te inače zvao? — U redu. Sada počni da pričaš, kao da se ispovedaš — nasmeši se reporterka i u d ob ­ no se zavali na sedište. Periš je ćutke voziio jo š neko vreme, a onda naglo skrenu na sporedni put. Zaustavio je autom obil u hladu grupe v iso­ kog drveća, isključio je m otor i tek onda p očeo da priča. — To je sve. Baš sve. Ne­ m oj da me strogo sudiš zbog ovoga. Na neki način sam uh­ vaćen u sve ovo, a. . . m oram da priznam da me je gom ila para znatno opredelila da skre­ nem sa dosadašnjeg puta. Sa­ da nemam kud. M oji ortaci su m oćni. .. znaš i sama ko je se­ nator V ilk in s... Devojka je ćutala. Stvari k o­ je je čula bile su toliko važne da su m ogle da uzdrm aju i Se­

NINĐA 152

nat i čitavu administraciju, po­ gotovu što su se približavali izbori za novog predsednika. Nekoliko puta pogledala je u svog prijatelja kao da ga prvi put vidi. Nekada, pre sedam godina, privukao je svojom odlučnošču, nepokolebljivošću ka­ da je posao u pitanju. Setila se prvog susreta kada je pisa­ la seriju reportaža o njujorškim »porodicam a« i »kumovi­ ma«, a on bio na putu da uni­ šti jednu od najznačajnijih mafijaških p o ro d ica ... Pitala se da li je ovo kraj nje isti taj Čovek. — Šta tačno želiš od mene? — iznenada ga upita. — Ako se meni nešto dogo­ di, želeo bih da raskrinkaš se­ natora i ostale, a ako si dobi­ la onu disketu odmah je uni­ šti. Ona je smrtna opasnost za onoga ko je poseduje. Devojka je neko vreme ću­ tala. — Žao mi je, Miltone. Ne mogu da ti pomognem. To što si mi rekao ne sme da se sak­ rije. Pa to je veleizdaja, čoveče. Dajete ruskoj mafiji tako m oćno oružje! Da li si se bar jednom upitao šta će biti ako to oružje dospe u ruke tero­ rista? Valjda nemaš iluzija o tome kod koga će oružje zavr­ šiti. I sam znaš k o najviše plaća? Zar i posle toga možeš

59

od mene da očekuješ da pos­ tanem vaš saučesnik? Milton Periš ućuta. Tog da­ na prvi put mu pred svest iz­ bi sve ono što je uporno poti­ skivao. Jedan trenutak slabo­ sti, jedno propušteno unapre­ đenje i povređena sujeta poko­ lebali su ga i on je pristao da se uortači sa senatorom. . . da eventualno zaradi znatnu su­ mu novca i zauvek napusti FBI, N jujork, pa čak i SAD. Sada mu je sve to izgledalo toliko daleko, n ed oku čivo... — Šta predlažeš? — upita devojku ne usuđujući se da je pogleda u oči. — Prekini sve. Skloni se ne­ gde dok ja sve ne objavim u novinama, a kad stvar bude kuhninirala, sam se prijavi. Plati svoju krivicu, a ja ću ti onda pom oći od sveg srca. To je moj predlog — reče devojka u jednom dahu gledajući ga pogledom punim nade. Nisu primetili svetloplavi »ševrolet« koji se zaustavi dva­ desetak metara od njih. M o­ mak kratko, ošišane kose na­ pusti vozilo i poče da ;im se približava. Primetili su ga tek kada se sasvim približio. — Milton Periš? — preteče ih on kratkim pitanjem. — Da, ja sam. .. Momak podiže ruku i Rebe­ ka ugleda cev revolvera sa pri­ gušivačem. Nije uspela ni da

60

krikne, a nepoznati ispali hi­ tac pogodivši Periša u slepoočnicu. Devojka oseti kako mu glava pada na njeno rame, a kapi krvi isprskaše je po licu. — Životinjo! U bico!!! Plati­ češ — poče da vrišti, ali se m om ak nije obazirao, nego priđe s druge strane kola i ot­ vori vrata koja je prestrašena devojka kasno i uzaludno po­ kušavala da zaključa. — N e ... n em oj! Nemaš raz­ lo g a .. . j a . . . ne pucaj! — po­ če da zapomaže. M omak je bez reči dohvati za ruku, izvuče iz kola i skoro odnese do parkiranog autom o­ bila. Pošto je smesti na zad­ nje sedište, on jo j zari iglu tan­ kog šprica u mišicu desne ru­ ke. Trenutak kasnije devojka utonu u dubok san. Momak tek tada dohvati mobilni tele­ fon i ukuca poznati broj. — Šefe, posao je obavljen. Paket je kod mene. Ne, nisam ništa pitao. U redu, vidim o se za četrdesetak minuta. Da, znam mesto — brzo izvesti svog šefa, kapetana Boldvina, i prekide vezu. Bio je to jedan od dvojice najvernijih saradnika i ortaka kapetana Ričarda Boldvina. Nekadašnji pripadnik Morskih foka, poručnik Sem Silton, na­ učio je da se naređenja izvrša­ vaju bez pogovora, a dogovori poštuju do nasitnijeg detalja.

NINĐA 152

Izbivši na glavni put, on da­ de gas pošto se uverio da ni sa jedne strane nema vozila, što je značilo da nije bilo ni sve­ doka. Pa, ipak, nije bilo tako. Kao da je iz zemlje iznikao, na drumu se pojavi patrolni m otor »Harli« na kome je go­ tovo ležao vozač u crnom kož­ nom odelu, s crnom kacigom na glavi i neprozirnim pleksiglasom ispred lica. Tako obučen više je ličio na vanzemaljca, ne­ go na vozača. Opremljen pri^ š iv a če m na auspuhu, m otor je prosto leteo. Boldvinov čo­ vek ga je primetio tek na ula­ sku u metropolu, ali ga je ub­ rzo i izgubio iz vida u masi dru­ gih vozila. U svakom slučaju vozač motora nije m ogao da bude značajan. Bila je to greška. Ninđa ima hiljadu lica, a os­ taje nevidljiv. Kad jednom krene nečijim tragom ništa i niko ne može ga zaustaviti ili pokolebati. Zato nije ni čudo što Boldvi­ nov momak nije m ogao da po­ sumnja da je pračen i da ne može da pobegne. Uzalud se okretao nekoliko puta pre ne­ go Što je stigao do Grinič Vi­ lidža i svoj »tovar« odneo u višespratnicu nedaleko od B ol­ dvinovog skrovišta. Ova kuća bila je jedna od baza za priv­ remeni smeštaj svedoka pod

NINĐA 152

zaštitom. Trenutno je bila pra­ zna i mogla je da posluži kao privremeno skrovište. Kada je ušao u kuću, on spusti onesvešćenu novinarku na trosed. Svilena haljina podiže se viso­ ko, otkrivajući par vitkih, belih nogu. Pri pogledu na njih, a još više na majušne crne čip­ kaste gaćice k oje su prosto m a­ mile, momak uzdahnu i obliz­ nu usne. Priđe devojci i kleknu pored troseda. Rukom poče da prelazi preko glatke kože bu­ tina osećajuči kako ga strast sve više obuzima dok mu je požuda maglila pogled. De­ vojka se u snu pomeri uz oteg­ nuti uzdah. Blago raširene no­ ge prosto su mamile. Agent do­ hvati rub crnih gaćica i podiže ga s lakoćom . Uskoro mu prs­ ti uroniše u čuperak plavih, svilenkastih dlačica. Jednom n.xkom poče da otkopčava kaiš na pantalonama kad ga okre­ tanje ključa u bravi ukoči u mestu. Brzo navuče devojčinu haljinu u pristojan položaj, a sam pokuša da povrati norma­ lno disanje. Ričard Boldvin samo okrz­ nu devojku pogledom i pogle­ da na sat. — K oliko će još biti bez sve­ sti? — Pa, najviše desetak minu­ ta. Dao sam jo j ćelu dozu. Ni­ sam hteo da reskiram da mi se usput probudi.

61

Boldvin klimnu glavom. Za Periša nije ništa pitao. Znao je koliko je njegov momak po­ uzdan i iskusan. Zauze mesto u jednoj od tri fotelje u sobi i zadubi se u misli. Blago pomeranje i teški uz­ dasi devojke na ležaju skrenuše pažnju dvojice muškaraca. Rebeka konačno otvori oči, ali još uvek nije bila sasvim svesna ni sebe, ni onoga što je preživala, a jo š manje gde se i zbog čega nalazi. Tek posle pet minuta uspravi se i zagleda u dvojicu muškaraca. Boldvino­ vog čoveka prepoznala je i p o­ red polumraka u kome se soba nalazila. — Ti. . . ubico! Ja sam novi­ nar »Tajmsa«, sa mnom ne možeš ovako. .. ja sam zašti­ ćena. — Zaveži — preseče je Boldvinov glas. Devojka prkosno ustade. — K o si ti da mi naređuješ? Zahtevam da me odmah pusti­ te! — povika i pođe ka telefo­ nu koji se nalazio na malom stolu metar od nje. Već je dohvatila slušalicu kad je pogodi žestok šamar po licu. Vrisnula je više od iznenađe­ nja nego od bola. Oči jo j sevnuše, a uskoro dobro izvežbani udarac nogom, naučen na tre­ ninzima karatea, pogodi B ol­ dvina u preponu i on jeknu

62

srušivši se na kolena. Ne pre­ kidajući pokret, ona se brzo okrete na peti i pokuša da uda­ ri i drugog čoveka — ali ovaj je b io spreman. Rebeka je znala ko su »Morske foke«, aii n ije znala da je ovaj m o­ m ak jedan od njih. Pokušala je još jednom , ali bezuspešno. Umesto da ga pogodi, sama p o­ lete u vazduh i teško tresnu na goli pod. Jeknu od bola i ostade da leži. — Ti k u čk o ... platićeš mi — ječao je Boldvin još uvek savijen u struku. — Napred, muškarčino. . . samo navali — podrugnu mu se Rebeka. Boldvin u prvi mah htede da poleti i premlati je, ali se jo š jednom profesionalac u njem u probudi na vreme. Pre­ bijena ili mrtva ne može m no­ go da mu pomogne. Sada je bilo najvažnije da se dočepa diskete. Posle toga život Rebe­ ke Dilon neće vredeti ni probušenog centa. — Daj jo j još jednu injek­ ciju — reče svom čoveku. — Neću nikakvu injekciju! Beži, ostavi me! — poče devoj­ ka da se otima, ali je snažni momak savlada bez muke i uskoro jo j ubrizga jo š jedan opi jat u venu. Ubrzo je zaspala. Dvojica muškaraca skinuli su je do gaćica tražeći disko­

NINĐA 152

teku, a onda Boldvin odluči da je ozvuči i pusti. U mali me­ daljon spakova jednu »stenicu«, a drugi jo j pričvrsti za če­ šalj koji je imala u kosi. — Odvezi je i izrbaci u neku mirnu ulicu. Posle toga je pra­ ti 24 časa. Ako se umoriš, tra­ ži zamenu. Čim budeš siguran da je uzela disketu, uhvati je. Disketu uzmi, a sa n jom radi šta hoćeš, pa je likvidiraj — naredi i iz istih stopa napusti kuću. Nekoliko metara dalje od ulaza u zgradu spazi m om ka lica zamazanog uljem kako pe­ tlja oko motora. — Zar sad da me izneveriš, a onakva riba me čeka? Polom iću te ako ne kresneš u ro­ ku od dva minuta! —• psovao je m om ak udarivši nogom u zadnji točak motora. Boldvin se nasmeši i odjuri niz ulicu. Istog mom ka video je i nje­ gov poverljivi čovek i zato je sačekao da m otor najzad upa­ li i nestane iz vidokruga. Dok je on ponovo ušao kako bi izneo omamljenu devojku vozač m otora je vratolom nom brzi­ nom obišao krug i sada je vre­ bao iza ugla skriven stablom stare topole. Čim je autom o­ bil ispred njega krenuo, i on dade gas i poče oprezno da ga prati. Praćenje je potrajalo sve do velikog parkinga ispred

NINĐA 152

63

jed n og o d tržnih centara na Ist p o d m išku i uvede je hol. Riveru. M om ak parkira m otor Crnac sa recep cije ga odm ah i b rzo se p rovu če izm eđu par­ prepoznade i prija teljsk i mu kiranih vozila. V id eo je agenta mahnu rukom . kako izlazi iz au tom obila, o t­ — Ovaj koverat i ova tri p i­ vara suvozačeva vrata, nešto sma stigla su za g o sp ođ icu izvlači, a p otom seda za vo­ D ilon — reče. B io je jedan o fi­ lan i nestaje. Lesli, je r to je cir FBI, ali sam ga slagao, kao b io on, priđe jo š n ek olik o k o­ što ste rekli — dodade s p o ­ raka. Onesvešćena d evojk a se­ nosom . dela je leđim a naslonjena na — Hvala, neću vam ovo za­ zid zgrade. Lesli se b rzo osvr­ boraviti. M ožda ovih dana p o ­ te ok o sebe. Ugleda dve žene pričam o i o vašem n ovom p o ­ sa d ecom kako se približavaju slu — d obaci Lesli. parkingu i on p risk oči d o om a­ Kada su najzad stigli u stan, m ljene devojk e. B rzo je podiže Lesli o slo b o d i d evojk u h ipno­ i, prebacivši njene ruke ok o ze. Sedela je na krevetu i neko svog vrata, čvrsto je zagrli. vrem e bu ljila u prazno. Onda, — Ova m ladež baš nem a o b ­ kao da se trgla iz sna, sk oči zira. . . jo š m alo pa će i ljubav i upita? da vode nasred ulice. M e r i.. . — K o ste vi? K a k o sam doDžimi, ne gledajte, brzo u k o ­ spela o v a m o? Gde su ona d v o ­ la — povika starija od dve že­ jica . . . jeste li i vi sa n jim a ? ne. — P olako, g o sp o đ ice Dilon. Ona m lađa s uzdahom zag­ Ja s a m .. . pa, recim o, p rija ­ leda široka leđa m om ka k oji telj. Tu sam pre svega da vas je kao o d šale držao iznad ze­ zaštitim , kao i Fionu Gardner, m lje sv oju d evojk u , a onda i od ljud i k o ji vas progon e. sama požuri da sedne u kola. N ešto u očim a nadasve p riv ­ Čim su one zam akle iza ugla, lačn og snažnog m uškarca deloLesli p o če da p rim en ju je svo­ valo je na nju u m iru ju če i ona je znanje i da vraća d evojk u sede na kauč. svesti. Kada je u tom e uspeo, — Šta se, u stvari, događa? on je hipnotisa, a zatim posadi .Jadni Periš. . . Znate, njega?... iza sebe na m otor. Tek kada su stigli pred zgra­ — Znam , likvidiran je. V i­ du u k o jo j je R ebeka stanova­ deo sam n jeg ov o telo u auto­ la Lesli isk oristi jednu spore­ m ob ilu na putu. Da sam ra­ dnu u ličicu i b rzo izm eni sop- n ije stigao m ožda sam m ogao stveni izgled. Uhvati Rebeku da sprečim on o najgore. Ova­

64

k o . .. — Lesli je nam erno sla­ gao. — On mi je pre sm rti ispri­ čao nešto u šta sam jedva poverovala. T oliko je strašno i . . . opasno. — Opasno je svakako, a m o­ že da bude i strašno ako doz­ v olim o da o v o dospe u pogre­ šne ruke — nastavi Lesli i d o­ baci jo j koverat sa disketom. Rebeka otvori koverat i unu­ tra nađe disketu i parče papira sa kratkom poru kom ; »Čuvaj ovo dok ti se ne ja ­ vim. Ako se ne javim za tri dana, onda više nisam živa. Fiona!« Rebeka upitno pogleda nepo­ znatog muškarca. Onda se se­ ti da ne zna ni n jegovo ime. K ao da jo j čita m isli Lesli, p o ­ seže rukom za unutrašnji džep i reče vadeći legitim aciju. — Driskol. . . Tom Driskol, specijalni agent iz DC. Znam sve što se d ogodilo, ali još uvek ne sm em da reagujem. M oram da saznam ko stoji iza čitavog ovog posla. — Da li je Fiona. . . živa? — sa zebn jom upita Rebeka. — Da, živa je. Znam i gde se nalazi. Sada, kada sam d o ­ šao d o vas, m ožda bi bilo naj­ b o lje da budete zajedno ■ —• re­ če kao da je tog časa od lu čio šta dalje. Neko vreme su ćutali, a on­ da Lesli iznenada progovori.

NINĐA 152

— Skinite sa sebe svu odeču. Ne, ne brinite. Sačekaću dok se presvučete u kupatilu. Pretpostavljam da su vam pri­ kačili »stenicu«, inače vas ne bi pustili tek tako. Tog detalja Lesli se setio tek pre par minuta. Sada je m o ­ gao da oček u je i neočekivano. To se i dogodilo. N ekoliko tiho izgovorenih re­ či pred vratima i nagla tišina bili su dovoljna opom ena. On priđe vratima kupatila i samo tiho poruči d evojci da ne izla­ zi dok je ne pozove. P on ovo dođe d o vrata i to u trenutku kada neko zakuca. — G ospođice Dilon, otvori­ te. Imate pošiljk u — začu se prigušeni muški glas. Lesli otvori vrata, ali ostade skriven iza njih. Prvo je ugle­ dao ruku s revolverom , zatim jo š jednu, pa jo š jednu. Naglo i svom snagom tresnu vratima i dva od tri revolvera odleteše na pod. Istom brzinom i sili­ nom on pon ovo otvori vrata i kao kobac ulete m eđu nezvane goste. Kao što je i predosetio, tu je b io i četvrti čovek. Onaj k oji je ubio Periša i uhvatio devojku. B oldvinovi agenti, iako obučeni za b o rb u prsa u prsa i borilačkim veštinama, delovali su kao jadni početnici u odnosu na Leslija. N ekoliko raznovrsnih i isto tolik o razornih udaraca poba-

NINĐA 152

ca najbliže napadače po hod­ niku. Glavni Boldvinov čovek shvati da za njega nije još d o ­ šao trenutak, pa brzo pobeže niz hodnik. Ona trojica moma­ ka pokušaše još jednim napa­ dom — ali uskoro su to gorko požalili. Polom ljenih noseva, ruku ili rebara, ostadoše izvaIjeni p o podu hodnika. Rebeka Dilon nije izdržala. Uvijena peškirom pojavila se na vratima kupatila u trenutku kada je Lesli zatvarao vrata. Imala je taman toliko vremena da ugleda trojicu oborenih mu­ škaraca u hodniku. Njen zaš­ titnik izgledao je kao da mu se ništa nije dogodilo. — Da li su došli zbog mene? Lesli potvrdno klimnu gla­ vom, a zatim dohvati odeću iz devojčinih ruku. Ništa nije pronašao. Onda ugleda meda­ ljon na lančiću oko devojčinog vrata. Reče jo j da ga otvori i oc'mah ugleda, »stenicu« Izva­ di je i baci u klozetsku šolju. — Više nemate nakita? — Ne. Jedini ukras je če­ šalj koji nosim u kosi. . . eno ga u kupatilu — reče Rebeka i požuri da ga donese, — Evo još jedne napravice. Ova će nam poslužiti da ih na­ samarimo — reče i prikači »stenicu« na smotane novine. Pošto se Rebeka spremila, oni pođoše napolje. Ispred zgrade uhvatiše taksi. Boldvi­

65

nov čovek ih je video, ali nije žurio. Imao je tragač sa ekra­ nom kraj sebe i m ogao je da im da fore. Lesli, međutim za­ ustavi taksi iza prvog ugla i, dajući vozaču dvadeset dolara progunđa nekakvo izvinjenje. Izlazeći iz kola, baci smotane novine na pod vozila i osmeh­ nu se. Tog dana agent će biti zauzet praćenjem »stenice« po čitavom gradu dok on bude smentao devojke negde na si­ gurno mesto.

Kapetan Boldvin takvom si­ linom tresnu po stolu da jedan od telefona odlete na pod, a hrpa papira uredno složenog rasu se na sve strane. — Jesam li ja lud, ili ste vi idioti?! Ostavim vam jednu že­ nu da je pratite i šta se desi? Jedan momak je sredio vas četvoricu. .. — Samo trojicu, kapetane. J a ... ja sam se povukao — poče da objašnjava desna ru­ ka kapetana Boldvina, poruč­ nik Sem Silton. — Hoćeš da kažem pobegao? — Ne, nisam pobegao. Po­ vukao sam s e .. . m ogao sam i da ga ubijem — nastavi p o­ ručnik mirno, mada n ije baš bio ubeđen u ono što je rekao pokušavajući da se opravda i pred šefom i pred sobom.

66

— Dosta! Nisu mi potrebni izgovori. Hoću rezultate! Još dok je galamio jedna misao sve više se uobličavala u njegovoj glavi. B olje reći, bio je to strah. Onaj agent iz Vašingtona bio je više nego opasan. Kakva li je bila ta specijalna, tajna služba za ko­ ju niko u FBI i njegovoj služ­ bi za zaštitu svedoka nikada nije čuo? Mora da su jaki ako imaju ljude kao što je onaj momak. — Gospode. . . pa on možda z n a ... Ništa ne objašnjavajući, on izjuri iz kancelarije dajući us­ put znak svom čoveku da ga prati. Cim su uleteli u auto­ mobil, on dade gas i pojuri ne obazirući se ni na znak »stop« na uglu, ni na saobraćajnog po­ licajca koji pojuri za njima. Tek posle stotinak metara Bol­ dvin o'svetli znak ispod zadnje haube i saobraćaj ac odustade kad ugleda crvenim slovima ispisan znak »FBI«. Poručnik Šilton nije ni reč izustio. Znao je da je u pita­ nju nešto izuzetno važno i sa­ m o proveri oružje ispod pa­ zuha. Kada su ušli u poznatu uli­ cu u Grinič Vilidžu, Boldvin dotera kola do samog ulaza u svoje do tada tajno skrovište. Ulicom je prošao samo jedan džip i prodavač sladoleda. Ku­

NINĐA 152

ća je bila u senci okolnog dr­ veća i sve je u njoj i oko nje izgledalo normalno. Boldvin brzo ugura ključ u bravu i ot­ ključa vrata. — Ostani tu i pucaj na sve što se pomeri — bez opomene. Poručnik Silton izvadi »beretu F-92«, ubaci metak u cev i povuče se u senku masivnog dovratka. Boldvin odjuri na sprat pr­ eskačući po dva stepenika. Za­ boravio je na opreznost. Nije čak ni oružje izvukao iz holistera. Lako otvori vrata sobe u k ojoj se nalazila Fiona Gai'dner — i odahnu. Devojka je ležala na kreve­ tu zgrčenih n o ^ . Ipak je pri­ šao i dotakao je rukom. Ona se okrete i bunovno se zagle­ da u njega. — Znači ovde me ipak još nisi nadmašio — promrmlja kapetan i okrete se prema vra­ tima. Ugleda snažnu figuru ispred sebe i besno riknu: — Rekao sam ti da. .. h e j... pa to n is i... ko si ti? U P O... Senka ispred njega eksplo­ dira i on oseti nesnosni bol. Nije više imao vazduha ni da ostane pri svesti, a kamoli da završi započeti poziv u po­ moć. Poručnik Silton začu nešto nerazgovetno, pa zato priđe stepenicama. Sav se pretvorio

NINĐA 152

u uho, ali više se ništa nije čulo. Da li mu se sve samo u čin ilo? Iskusan pripadnik »M orskih foka« pozva tiho sv­ og pretpostavljenog. N o kada ni posle trečeg poziva nije d o­ b io od govor on pođe oprezno prem a spratu. Lesli dade d evojci znak p r­ stom da ćuti, brzo je prebaci preko ramena i nestade kroz vrata sobe u trenutku kada je poručnik Silton prvi put iz­ govorio ime svog šefa. U nekoliko skokova Lesli je već b io na tavanskim stepeni­ cama i uskoro nestao u tami potkrovlja. Silton nasloni uho na vrata ispred sebe. U prvi mah ništa nije m ogao da čuje, a onda mu se učini da neko u sobi ječi. Odm ače se i skupivši se u živo đule, jednostavno izvali vrata. Napravi kolut preko glave i ne ispuštajući oružje iz ruku, nađe se s druge stra­ ne kreveta. Opet je začuo je ­ canje. Našao je svog šefa kako ste­ žući sopstveno grlo pokušava ili da povrati dah ili zadavi sam og sebe. Brzo m u priskoči i skide mu šake sa grla. Izvežbanim pokretim a povrati mu dah. Istovrem eno je bacao p o ­ gled svuda p o sobi. Na p ro ­ zoru su se nalazile rešetke. Uostalom, krila prozora bila

67

su zatvorena. Zatvorena su bi­ la i vrata na sobi. — Šta se dogod ilo, kapeta­ ne? -— O N ... je b io ovde. Uda­ rio me je. D e v o jk a .. . sigurno je o d v e o .. . — je ču ći i m uca­ ju ći govorio je kapetan B old­ vin. — K o je to »O N «? Nikoga nisam video ni na stepeništu ni u sobi, a p oju rio sam čira. sam začuo buku. Sada su o b o jica pom no pre­ traživali svaki kutak. K onačno poručnik pokaza na tavanske stepenice. Na njih je Boldvin sasvim zaboravio. Lično nika­ da nije išao na tavan i zato je taj deo kuće i potisnuo iz sećanja. Pojuriše ob o jica , mada su unapred znali da su zakasni­ li. I na tavanu je sve bilo mir­ no. Tek tanani oblačak fine prašine svedočio je o nedav­ nom kretanju p o drvenom p o­ du ove zapuštene prostorije. Boldvin priđe m alom prozoru na krovu. Jasno se videlo da nema znaka obijanja. — Znači opet je pobedio. Sada sam siguran da je već b io ovde. K ako bi inače znao za sve o v o . ..? — govorio je više za sebe. Poče da oseča i dozu divljenja prem a tom ta­ janstvenom agentu iz Vašingto­ na. Ni trenutka nije sum njao

NINĐA 152

da je njegov napadač i spasi­ lac Fione Gardner Tom Dris­ kol. — Šta sad? — prekide ga iz razmišljanja poručnik. — Da, šta sad? — kao eho ponovi isto pitanje. Čitavim putem do biroa ni­ ko nije progovorio ni reč Tek kada su se smestili u prijatnu hladovinu prostrane kancela­ rije, kapetan Boldvin je bio sposoban da ponovo reaguje kao kapetan-policajac, navikao da se sukobljava i rešava sva­ kojake probleme. — Nabavičete mi sva doku­ menta novinarke Rebeke Diion, kao i dokumenta Fione Gardner. Hitno. Hvala — re­ če sekretarici pritisnuvši dug­ me interfona. Verovao je da će, možda, neka od devojaka negde da se pojavi, da kupi nešto pom oču kreditne kartice, da te­ lefonira. . . bilo šta. Iste noći, tačnije sat pre ponoći, iz magacina Kompani­ je pokojn og Eda Frimana, ne­ koliko ljudi tovarilo je poslednje teške sanduke u kamion-hladnjaču. Čitavu operaciju li­ čno je nadgledao kapetan B ol­ dvin, kao specijalno osigura­ nje, kako je bio predstavljen odgovornom inženjeru kompa­ nije.

Jedna senka tesno priljub­ ljena uz niski krov magacina budno je pratila šta se doga­ đa. Ninđa je prateći Boldvina stigao na pravo mesto. Sada mu je ostalo samo da sačeka da utovar bude završen. Kada su se teška, automat­ ska vrata na hladnjači zatvori­ la, a ispuštanje hidraulika po­ kazalo da je brava zaključana, kapetan Boldvin dade znak vo­ začu da krene za njim. Senka sa krova u veličanst­ venom skoku polete ka zemlji i neprimećena odjuri kroz kapiju dvorišta. Kada je kami­ on hladnjača krenuo jedva osvetljenim sporednim putem, senka odjednom izroni iz mra­ ka i skoči dohvativši krov hla­ dnjače. — Hej, šta je to lupilo? — upita suvozač. — Šta je lupilo? Učinilo ti se, to je rupa na ovom pro­ kletom putu. Uostalom, evo staću da proverim — uzvrati vozač i zaustavi kamion. Suvozač obiđe oko hladnja­ če, zagleda u sve točkove, a zatim osovine. Pošto nije na­ šao ništa sumnjivo vratio se do kabine. — Sve je u redu. Možeš da nastaviš... Hej, šta d o . .. Udarac koji ga je pogodio ispod brade preseče mu isto­ vremeno i rečenicu i dah u gr­ lu. On bez reči skliznu niz dva

NINĐA 152

visoka stepenika i skljoka se tik kraj prednjih točkova. — Što ste se zaustavili? — dofspe do ninđinog uha pitanje kapetana Boldvina. — Samo sam proverio gu­ mu. Učinilo mi se da nešto nije u redu — objasni on promenjenim glasom. Boldvin opsova i dade voza­ ču znak rukom da ga prati. Kretali su se sporednim putevima koji su iz predgrađa u kome se nalazila kompanija Friman vodili ka luci. Na jed ­ noj raskrsnici Boldvin malo uspori. Nije prim etio kako mu se neosvetljeni kamion hladnjača približava velikom brzinom. Udarac ga izbaci iz ravnoteže i on, iako vezan, udari glavom u retrovizor. Sti­ snuo je kočnicu, ali njegov automobil nastavi da klizi sve brže prema betonskom zidu levo od raskrsnice. Pokuša b r ­ zo da se oslobodi pojasa, ali, dok je to pokušavao, začu šk­ ripanje lima, lom ljavu stakla i novi udarac cimnu ga toli­ kom žestinom da je ostao, bez svesti. Ninđa prikoči i ubaci menjač u rikverc. Kamion se zanese zatim kao igračka, ali vođen snažnim rukama i punom sna­ gom motora, okrete usred ra­ skrsnice i odjuri na onu stra­ nu k ojom je došao. Vožnja je bila okončana pola sata kas­

69

nije. Ugledavši veliki parking, ninđa dotera kamion do praz­ nog mesta i zaustavi vozilo ta­ ko da su zadnja, utovarna vra­ ta bila tek santimetar-dva uda­ ljena od zida zgrade. Iseče po­ tom žice koje su od kontakt-brave vodile do alternatora i tako osigura kamion od kra­ đe. Baci pogled na sat i shvati da ima vremena da stigne do »Male Odese«, kako bi se po­ javio u »Trojci«. U »Trojci« je vladala uobi­ čajena graja. Ninđa, m.askiran kao nemi skitnica, uđe u prat­ nji svog »čuvara«. Naime, tek što se ušunjao u sobu i promenio izgled, začuo je lupa­ nje na vratima. Otvorio je i ugledao čoveka koga mu je Jurij Popov odredio za pratio­ ca. — Idemo, M u tk o.. . Jurij te zove — reče momak na engle­ skom izmešanom sa ruskim. Ninđa klimnu glavom da je razumeo, obuče pohabani man­ til i pođe za svojim partne­ rom. Jurij Popov nije sedeo za uobičajenim stolom. Pri­ m io ih je u maloj prostoriji pored magacina za piče i hra­ nu. — Idem o u luku. Večeras stiže jedna pošiljka koja od ­ mah m ora dalje. Vas petorica idete sa mnom.

70

T o je b ilo sve što im je re­ kao. Ljudi brzo proveriše o ru ­ žje. N iko se nije setio da neš­ to o d arsenala ponudi i nem oj skitnici. D o udaljenog doka u luci sti­ gli su velikim starim »fordovim « kom bijem . P opov im na­ redi da sačekaju, a sam ode na d ogovoren o m esto. V eč p o ­ sle desetak minuta oseti ner­ vozu u stomaku. On nije na­ vikao da čeka, a ov o čekanje p ostalo m u je sum njivo. Sače­ ka jo š petnaest minuta, a on­ da, kipteči od besa, uđe u k o­ m bi: — Ovi Ameri ništa ne umeju da urade kako valja. Ide­ m o u »T rojku« — naredi v o­ začu i nastavi da m rm lja sebi u bradu. Kada su stigli u bazu, Ju­ rij saznade da ga čeka »onaj« Amerikanac sa bradicom . — Šta se d og od ilo? Gde je p o š iljk a .. . E j, k o te je to ude­ sio — izgovori tri pitanja o d ­ jed n om čim ugleda Boldvina k o ji se tolik o bezvoljn o mas­ kirao da je to b ilo vid ljivo iz aviona? — P ojm a nemam. Možda. . . ti nešto znaš o tom e, ha? Ovo pitanje izreče gotovo m im o sv oje volje — ali sad nije im ao kud. — Šta si rekao?!! Glas Jurija Popova prosto je grm eo. U jed n om trenutku

NINĐA 152

um alo n ije nasrnuo na svog p oslovn og ortaka, ali ga ovaj zaustavi pravdajući se: — Izvini, J u r ij.. . nisam ta­ k o m islio. Znaš, posle ubistva Periša i pojave on og agenta m alo sam uzdrman. — Šta?! I tek sad ču jem da je Periš u bijen ? K o je to ura­ d io? B oldvin sleže ramenima. On­ da potan ko ispriča Rusu šta se d og od ilo te noći. Niko nije znao ko je ukrao kam ion sa strašnim oružjem , a jo š ma­ n je gde se sada paklena p o ­ šiljka nalazi. — Šta predlažeš? B rod če­ ka u luci i kupac je veom a nervozan. Znaš k olik o je pa­ ra u igri? — Znam, ali jo š n ije sve izgubljeno. Im am o gotovih de­ lova za jo š 500 pušaka. Gubi­ tak ćem o nadoknaditi oduzi­ m anjem Perišovog dela u podeli — doseti se brzo kape­ tan Boldvin. Ova ideja o d o b ro v o lji Juri­ ja i on se najzad opusti. Ipak će pred svog p oočim a i šefa m oči da izađe sa d obrim vestima. — Nadam se za t v o je .. . i m o je d o b ro da će ovog puta sve p roći kako valja. Da bis­ m o bili sigurni, ovog puta ide­ m o ti i ja, i m o ji ljudi. Tek tada biću siguran. Kada mi­

NINĐA 152

71

vne plave kose vezane u »konj­ ski rep«. — Svetlana Medžik? Vi ste do pre tri godine radili za nas u Moskvi? — Tri godine i pet meseci — odgovori devojka. Direktor nastavi da prelis­ tava dosije na svom stolu. — Znate šta je vaš sledeći posao? — Šef mi je samo rekao da Prvo nestanak, a potom i treba da uđem u »Malu Ode­ otkrivanje leša Periša Miltona, su« i potražim dvojicu oficira izazvali su pravu buru u nju- KGB-a. To je sve. Ima li bli­ jorškom odeljenju FBI. Sve žih podataka? Direktor jo j reče da mu je moguće špekulacije oko tog ubistva brzo su padale u vo­ poznato samo ime jednog od du. Najzad direktor njujorške njih, a da čak ne zna ni da li direkcije dođe na pomisao da su oficiri prebegli zajedno, ili je možda smrt njegovog čo ­ je slučajnost to što su obojica veka u vezi sa zadatkom koji potražili utočište baš u mafimu je dao nekoliko dana pre jaškom carstvu. ubistva. Kako nije imala više šta da — Po svaku cenu moramo traži u kancelariji direktora, da ubacim očoveka u »Malu devojka klimnu glavom u znak Odesu«. Naime, Periš je pre­ pozdrava i izađe. Već naredne večeri, skrom­ duzeo korake u traganju za dvojicom odbeglih oficira biv­ no obučena, s providno falsifišeg KGB-a za koje sumnjamo kovanom vozačkom dozvolom i da se kriju baš u tom delu kao jedinim dokumentom grada. Od izuzetne je važnosti tek nekoliko dolara u džepu, da ih nađemo, jer raspolažu Svetlana se pojavila u jednoj »Maloj Odesi«. za nas važnim podacima — od kafana u obavesti direktor svoje najbli­ Njeno besprekorno poznava­ že saradnike. nje jezika i urođena ljupkost Pola sata kasnije pred nje­ učinili Su da je ostajala ne­ govim stolom stajala je lepuš- primećena. Do ponoći je obiš­ kasta plavuša tridesetih godi­ la desetak kafana, ali nigde na, krupnih plavih očiju, i ra­ nije naišla na trag koji je tra­ sliš da će isporuka moći da se preuzme? — Proveriću. .. ali mislim da eć sve ići brzo. Ah, obavestili su me da je puška još po­ boljšana novim rendgenskim teleskopom ... da ti mnogo ne objašnjavam. Kažu da se sada jednostavno vidi i kroz zid — odgovori Boldvin.

72

žila. Tek iza pon oći óbrela se na ulazu u »Trojku«. —■ Hej, mala, nisam te do­ sad viđao. Nova si? Radiš ne­ gde u blizini? — upita je m o­ mak dvadesetih godina. — Nisi me viđao, jer sam skoro došla i jo š nigde ne ra­ dim. Ja sam sekretarica... mi­ slim bila sa m ... ta m o ... kod kuće — reče kao da želi da da važnost sebi i svom pozivu. — E, ovde — pokaza rukom na ulazna vrata — sigurno ne­ ćeš m oči da nađeš takav p o ­ sao. Ali, ako znaš da pevaš ili da igraš m ogao bih da ti p o­ mognem, ha? Momak je prišao bliže. Oči i lice delovali su mu još uvek dečački. On je b io u spoljnom krugu »Male Odese«, što je značilo da još nije regrutovan. Muvao se oko »Trojke« na­ dajući se da će neki od važni­ jih momaka da ga primeti i pozove. — Pa, umem po m alo da p ev a m .. . ali nisam nastupala javno — prihvati Svetlana raz­ govor. — A, ti. . . znaš ljude unutra, U stvari, ja sam ova­ m o stigla sa jednim . . . čovekom. . . verenikom. Silom pri­ lika smo se rastali. On mi je i pom enuo ovaj kraj. . . možda si ga video? Momak se zamisli. Ne, ov­ de odavno nije bilo novih lica. Onda Se seti onog skitnice.

NINĐA 152

— Osim onog mutavka nije dolazio niko nov. Svetlana nije insistirala. Na­ stavi da čavrlja sa m om kom kad je on uhvati za ruku i po­ meri u stranu. — Onaj s obrijanom gla­ vom ti je ovde najveći šef. To je Jurij Popov. A, onaj m o­ mak iza njega je taj novi mutavko. On je ovde jedini novajlija. Svetlana dobro odmeri pomenutog momka. Ninđa je osetio taj pogled još pre nego što je sreo lepe plave oči agenta FBI. Pogleda je u prolazu, ali nije osetio opasnost. Zato uđe prateći Po­ pova i ostavljajući nepoznatu devojku po strani. Ona, međutim, nije ostala ravnodušna pri susretu sa nje­ govim pogledom. Oseti neku jezu kako jo j se penje uz kič­ mu, Jedno je odmah zaključi­ la: ovaj momak je opasan. — Veoma opasan. Njen sagovornik je za tre­ nutak ostavi i požuri da poz­ dravi visoku i vitku ženu koja je upravo napustila taksi. Zbu­ ni se kada jo j njih dvoje po­ đoše u susret. — Svetlana, ovo je Asja Puškin. . . zvezda »Trojke«. Ona može da ti pomogne. .. ona je. . . ja sam njen prijatelj — zamuca stidljivo.

NINĐA 152

Asja dohvati devojku za ru­ ku i bez reči je povede do svoje garderobe. — Zašto si prebegla ova­ mo. .. i kada? — upita je Asja dok se presvlačila. — Tamo. . . kod kuče više nisam mogla, a i m oj verenik je m orao da beži. Nisam htela da ostanem bez njega — po­ če Svetlana tužnim glasom. — Zašto je m orao da beži? Svetlana se neko vreme dvoumila a onda »otvori« srce svojoj sagovornici. — Ja. . . ga volim. . . do lu­ dila. Nije mi smetalo ni to či­ me se bavio. Nikada nisam hte­ la da se interesujem šta on to radi. Bilo mi je važno da bu­ dem kraj n je g a ... — Čime se bavio? — B io je. . . kako da vam kažem. . . pa radio je u KGB-u pre nego što su ih ugasili. Zn­ am da je zbog toga bio ljut, da se zakačio sa nekim od šefova i m orao je da b e ž i... Pri pomenu samog imena omražene tajne policije, Asja oseti jezu u grudima. Ali, po­ gled na uplakano lice mlade žene brzo jo j odagna crne mi­ sli. — Eh, ta lju b a v ... šta mi žene nismo u stanju da uradi­ m o za ljubav. A da li je ONI zaslužuju? Svetla brižnu u plač. Bila je veliki talenat za gltmiu. Asja

73

jo j priđe i obgrli je oko rame­ na. — Moraš odavde. Ovo je zverinjak. Opstačeš samo ako postaneš ljubavnica nekog od šefova. . . inače. . . — Ne . . . samo to ne. Ja vo­ lim. .. — Naravno da ga voliš, sa­ m o ti objašnjavam šta te ov­ de čeka. Raspitaču se o to m .. . čoveku, mada nisam čula da ima novajlija osim je­ dnog koji me je pogodio kao grom. Pomislila sam da je to MOJ čovek iz Petrograda, ali to j e . . . nemoguče. Ovaj je .. . tigar na dve noge, eto šta je —- reče Asja milujuči jo j kosu. Svetlana je znala o kome ova prelepa žena priča. I sa­ ma je imala utisak da je p o­ red n je prošla neka veličanst­ vena zver, a ne običan odrpanko. Dogovorile su se da Svetla­ na čeka u garderobi dok Asja završi nastup, pa da onda za­ jedno pođu do njenog stana. Jedino je bilo pitanje kako da Popovu objasni prisustvo mla­ de devojke. No, Popov je razrešio tu di­ lemu. —- Golubice, noćas ćeš ostati sama. Imam neodložna posla. Čujem da m oji ljudi im aju ne­ ke probleme, pa m oram to da rešim.

74

— Ah, ne brini, Jurij. Našla sam družbenicu — brzo prih ­ vati Asja objasnivši kako je ispred kafane srela mladu, iz­ gubljenu, devojku. Jurij samo odmahnu rukom, poljubi je u obraz i u pratnju »mutavka« i svojih telohranitelja napusti kafanu. Problem o kome je bilo re­ či bila su baš dva odbegla ofi­ cira nekadašnjeg KGB-a. Na njihovu nesreću, uhvatili su ih ljudi Borisa Miškina, a on je tajnu policiju, koja mu je pobila porodicu, mrzeo više od svega na svetu. Kada je stigao u istočni deo »Male Odese« Popov je m o­ gao samo da posmatra kako nasmrt prebijeni ljudi izdišu. Lica su im bila krvava masa, a polomljena rebra štrcala su ispod kože na grudima. — Imaš nešto da primetiš? — obrecnu se markantni četrdesetogodišnjak koji nije sk­ rivao svoju netrpeljivost pre­ ma Popovu. — Mene pitaš? Ne, ja ne­ mam. U svakom slučaju ti češ Bačuški objasniti sve što tre­ ba — odbrusi mu Popov i pođe. Boris požuri za njim obja­ šnjavajući mu kako nije m o­ gao da se obuzda. — U svakom slučaju nisu znali ništa što je po nas bilo opasno, to slobodno kaži Ba­

NINĐA 152

čuški. . . tebi će da veruje. Ti si njegov prvi čovek — ne iz­ drža a da ne pomene ono zbog čega je skoro mrzeo Popova. Ovaj samo klimnu glavom i vrati se u kola. Lesli, koji je stajao u bli­ zini, od svega je razumeo tek nekoliko reči. Zato je sasvim jasno čuo i razumeo reč KGB. Tako je i Asja več sutradan saznala od svog ljubavnika ka­ ko je »onaj luđak Boris« ubio dvojicu iz KGB-a. — Da li. .. da li bar znate kako su izgledali? — plačnim glasom pitala je Svetlana. — Na žalost, ni Jurij nije mogao da im razazna lica — odgovorila je Asja. — Ne m o­ ra da znači da je jedan od njih dvojice tvoj čovek. Svetlana je nezadrživo pla­ kala. Istovremeno, lomila se da li da iste noći napusti »Ma­ lu Odesu«, jer je bilo očigled­ no da je njena m isija okonča­ na i pre no što je stvarno po­ čela. Onda je Asja, koja inače nije mnogo pričala o poslovi­ ma svog ljubavnika ili bilo kog drugog, pomenula kako se, izgleda, kuva nešto veliko, jer je Jurij već treću noć uzasto­ pno ostavlja samu. Ta izjava natera Svetlanu da ostane na svoju ruku još neko vreme na terenu. Osoblje u Frimanovoj kom­ paniji radilo je u dve smene.

NINĐA 152

je r je stigao nalog iz Pentago­ na da se svih 500 kom ada pu­ šaka što pre sklopi i oprem i novih nišanskim teleskopom . — Ovo je m alo čudno. Do pre nekoliko dana niko čak nije ni znao za pušku, a sad od jed n om ovolika frka — komentarisao je jedan od m la­ đih inženjera. — Šta te to čudi. Kada sam im dem onstrirao m oči naše no­ ve puške, zinuli su kao da vi­ de vanzemaljca. Uostalom , m a­ nje se brini zbog frke, a više vodi računa da teleskopi bu ­ du pažljivo m ontirani — o p o ­ menu ga isti onaj inženjer k oji je pred senatorom i ostalim posm atračim a dem onstrirao snagu puške 21. veka. — Ako je tako, onda m o­ ram o malo sp orije da radim o. Trebače mi bar dva dana kako bih m ogao da potpišem da su teleskopi OK — reče na kraju razgovora m ladi inženjer i vra­ ti se u svoj biro.

75

— pitala je Rebeka. — Nemam pojm a. Onaj čo ­ vek k o ji je trebalo da m e za­ štiti, a za koga ne znam ni gde radi, isti je onaj k o ji m e je držao zatvorenu u nekoj kući. — Da te zaštiti? Da li je ne­ k o pred tobom p om in ja o slu­ žbu za zaštitu svedoka. Seti se? — Jeste. Prvo m oj verenik, a on da i n jegov kolega. — Sad mi je jasno. Periš mi je pre smrti m ožda i neho­ tice rekao da je neko iz FBI, odseka za bezbednost svedoka, umešan u čitavu aferu o k o tog tvog oružja. — FBI? Ah, Rebeka, pa. . . pa to je. . . savezna policija. O n i.. . — Šta oni, m alena? Pa i ta­ m o su sam o ljudi. Evo i m oj nekadašnji, hmm, prijatelj M ilton Periš je njihov. Čak je i visoki službenik, pa nije odoleo. »Zelem baći« su ti čudna stvar, naročito kada se pojave u gom ili — nastavi novinarka. Neko vreme su čutale, a on­ da Rebeka p oče da se češlja i Rebeka Dilon dugo je raz­ zateže haljinu. — Ideš negde? govarala sa svojom školskom — M oram da skoknem do prijateljicom p ošto ih je nepo­ znati spasilac sm estio u kuću prve prodavnice i javim se u redakciju. Brzo se vračam. H o ­ na periferiji Ist Rivera. — Znači, sum njaš da je ne­ ćeš da ti nešto donesem ? — Ali, rekao nam je da se ko sa strane ukrao i nacrte i sve podatke o toj novoj puš­ ne m rdam o odavde — pobuni ci? K o b i to m ogao da bude? se Fiona.

76

— Srce, to m ožda važi za tebe. Ja sam reporter i ovo je za mene stvar za prvu stra­ nu. . . K o zna, m ožda i za neku veću nagradu. Možda mi se čak i »Pulicer« osm ehuje — uzvrati Rebeka i napusti stan. Fiona pokuša jo š jedn om s vrata da je zaustavi, ali bez­ uspešno. Vratila se u dnevnu sobu i uključila TV-prijemnik. Rebeka je brzo stigla do pr­ vog dragstora i dohvatila tele­ fonsku slušalicu. Taman je okrenula b roj redakcije, kad je neko uhvati ok o struka. Ona vrisnu iznenađeno, a onda gro­ m oglasno opsova kad prepo­ znade m om ka rošavog lica sa naočarim a na nosu. — Nosi se, Normane. . . baš si me prepao — opsova. — Ja prepao čuvenu repor­ terku bez straha i mane. To je ipak uspeh. Gde se kriješ, lepotice, već nekoliko dana? Postala si tražena, osoba broj jedan u kući. Sta se to s toiDom događa — ili je tajna? — zagrokta m om ak neprijatnim glasom. D evojka se izm igolji iz n je­ govih šaka i oštro ga munu u pleksus. On jeknu i odm a­ če !se. — Rekla sam ti da mi ne prilaziš. Gledaj svoja posla. Šta ja radim i gde sam, to se tebe ne tiče. Jasno?

NINĐA 152

Onda, kao da m om ak i ne p ostoji, ponovo okrete broj svog urednika. — Hej, Stiv. . . čekaj. . . sa­ da samo slušaj. Kad dođe vreme sve ću ti objasniti. Sledećih nekoliko minuta pričala je izbegavajući da p o ­ mene imena. — I ti misliš da nešto imaš? Sve je to lepa priča, ali bez imena i dokaza. .. — To što nisam pomenula imena ne znači da ih nemam. Kada se vidim o dobićeš sve napisano. Dotle čekaj da se javim — brzo reče i prekide vezu. N ije više obraćala pažnju na nesim patičnog kolegu. Uo­ stalom , bio je tolik o pam e­ tan da jo j se skloni ispred očiju. Ali — i toliko lukav da skri­ ven iza gondole sa časopisima, pom no sluša sve što je d evoj­ ka rekla u slušalicu. Sačekao je da kupi neke sitnice i na­ pusti dragstor. Onda je izda­ leka pratio sve dok nije ušla u zgradu pedesetak metara niz ulicu. Zabeleži b ro j, a onda zaustavi taksi i pođe u »Tajm s«. Jedan od agenata iz odeljenja kapetana Boldvina, k oji nije bio umešan u posao sa puškama i ruskom m afijom , dežurao je u holu »Tajmsove« zgrade. Čim ga ugleda,

NINĐA 152

Norman mu priđe. Nisu bili neki prijatelji, ali je trećerazrednom piskaralu imponovalo da zna nekog iz FBI. Sada je, bio je u to uveren, mogao da zabeleži i veći poen. — Zdravo, Džeri -— oslovi on agenta. Ovaj ga jedva prepoznade i uzvrati pozdrav. — Na zadatku si ili čekaš neku od naših lepotica? — poče novinar pokušavajući da bude nonšalantan. Agent u prvi mah htede da ga otera do đavola, ali se pre­ domisli. Znao je da na poslu kojim se bavi nikada ne znaš od koga možeš da dobiješ va­ žnu informaciju, čak i u obič­ nom razgovoru. -— Na zadatku sam i čekam jednu od vaših lepotica — uz­ vrati. — Možda. . . Rebeku? — Rebeku Dilon? — Aha, baš nju. Agent mu priđe bliže i na­ stavi sada sasvim ozbiljnim glasom. — Možda znaš gde je. Pazi skrivanje podataka od agenta FBI može da bude i federalni prekršaj, a ti znaš. . . — Hej, čemu pretnje? Že­ lim da ti pomognem. Želim samo ekskluzivnu priču ako nešto iskrsne. — OK, srediću ti to sa še­ fom. Pričaj.

77

U roku od dva minuta agent FBI znao je adresu zgrade u kojoj se nalazila Rebeka Di­ lon. Odmah je kontaktirao svog šefa, kapetana Boldvina, ali dobi obaveštenje da je ka­ petan otišao na sastanak sa nekim »glavonjom« iz Vašing­ tona i da ga očekuje za sat vremena. Nekoliko trenutaka je raz­ mišljao, a onda odluči da po­ đe na Ist River i odande javi šefu šta je saznao. Za to vreme Ričard Boldvin sedeo je u »linkolnu« tamnih stakala i slušao neprijatni glas senatora Vilkinsa. — Ne interesuje me šta se dogodilo sa Perišom. Posao mora da se okonča do kraja nedelje, inače . . . Nedorečena pretanja u senatorovom glasu bila je ned­ vosmislena. Boldvin htede ne­ što da objasni, ali odustade. — Kada se sve okonča, gde mogu da vas nađem? — Na mom imanju u Džersiju. Ovo je broj telefona. Upa­ mtite ga — reče pokazujući mu na elektronskom imeniku sedmocifreni b r o j. Boldvin nekoliko puta pre­ lete pogledom preko reda bro­ jeva, a onda, kad je napustio automobil, zapisa brojeve bez ikakve bliže oznake. Pola sata kasnije gotovo je povikao od sreće kad ga nje­

78

gov agent obavesti da je na tragu Rebeke Dilon. — Odlično. Ne m rdaj. Stižem. .. Ne, ne treba nam po­ jačanje — reče i ponovo sede za volan tek parkiranog auto­ mobila. Fiona Gardner kriknu pri­ gušeno kada na otvorenim vratima ugleda lik Ričarda Boldvina. — Vidim da me nisi zabo­ ravila, devojko. Utoliko bolje. Tebe nisam ovde očekivao. Gde ti je prijateljica? Rebeka je kidisala tiho. Jed­ nim udarcem noge izbi Boldvinu revolver iz ruke i zamahnu još jednom pogodivši ga u rame. Za treči udarac nije imala vremena, jer je udarac drškom teškog pištolja p o vra­ tu baci na pod i ona oseti ka­ ko gubi svest. — Vodim o ih u zatvor. Ta­ mo če biti najsigurnije — od­ luči Boldvin kada su smestili devojke u automobil. Odveo ih je u centar i predao dežurnom oficiru sa napome­ nom da bez njegovog znanja devojke ne smeju ni sa kim da kontaktiraju. — Ali, zakon im daje pra­ vo. . . — Rekao sam ni sa kim. Naređujem da ih zatvoriš u zasebne ćelije S A M E . Jasno? Sedokosi narednik zbunje­ no zaklima glavom i odluči da

NINĐA 152

posluša bez pogovora, pošto je još jednom bacio pogled na legitimaciju na k o jo j je veli­ kim slovima pisalo »FBI«. — Tako, sada možemo na miru da se vratimo poslu.

Kada je došlo veće u korne je trebalo preuzeti novu koli­ činu pušaka, Jurij Popov paž­ ljivo odabra petoricu mom a­ ka. Među njima se nalazio i »mutavko«. Niko, međutim, nije znao da je jo š jedna pe­ torka krenula na mesto preu­ zimanja robe kao posebna za­ štita. Jurij nije nikom vero­ vao. Pogotovo ne kada je reč o nekoliko miliona dolara »te­ škom« oružju. Sa druge strane, Ričard Boldvin nije mogao sebi da priušti sličan luksuz. Od onih k oji su bili upućeni u posao ostao mu je samo poručnik Silton. Kako nije nameravao da širi krug ljudi i tako n epo­ trebno reskira, on odluči da krene samo sa svojim vemim poručnikom. S podsmehom, ali i podozrenjem, zagleda se u pet mra­ čnih spodoba koje su stajale ok o Petrova. —■ Gde su ti ostali ljudi? — ne izdrža Rus da ga ne pita. — Ostali? Pa, rade svoj p o ­ sao. Ja tebi verujem i došao

N IN Đ A 152

79

sam sam o sa je d n im p ra tio ­ ve. O d u tova ra n oća s u sva­ cem . V a ljd a sm o nas o s m o r i­ k o m slu ča ju n em a ništa. O sta­ vi ro b u tu gde jeste, p a će m o ca d o v o ljn i da zaštitim o ovaj to v a r o d n eoček iv a n og n ap ada­ sled eće n o ć i sve d a sred im o. B radati v isok m o m a k sa ka­ ča ? p e ta n sk o m k a p o m na glavi is­ P opov za čk ilji na je d n o o k o , ali ništa ne reče. N e h o ti­ k o č i na o b a lu i pru ži čv o rn o vatu šaku J u riju P op ov u . B i­ ce b a ci p o g le d u m rak isp re d lo k o d ru gi d o b io b i p e sn ico m sebe, k a o d a je k roz n e p o b r o jp o n osu za ovak vu »n o v o st«, nu tam u želeo d a p ro v e ri da ali ov a j m o m a k b io je d u g o g o ­ li su n je g o v i lju d i na sv o jim d išn ji p ria jte lj J u rija P op ova . m estim a. — Pa sad, šta je tu je . OsČ itava o p e ra cija u tova ra taviču to v a r i p e to r icu m o jih p ro šla je bez in icden a ta i dva k a o osigu ra n je. k a m ion a lagan o p o đ o š e ka lu­ lju d i o v d e, Ti p o đ i sa m n o m da se p ro v e ­ ci. Lesli je sed eo p o re d P o p o ­ selim o, je r k o zna kada će m o va. N ije m o g a o da sp re či iz­ se p o n o v o v id eti — p ozv a ga P o p o v i zagrh. n o š e n je o ru ž ja iz m agacina Lesli je b io o d re đ e n da o s ­ k o m p a n ije F rim en, ali b a r če saznati gde će i k o m e ro b a b i­ tane sa stražarim a, ah znao je da ć e bez p o m u k e m o či ti isp oru čen a. d a im um akn e k ad za to d ođ e V o ž n ja d o lu ke p o tra ja la je vrem e. v iše o d dva sata. P ošto su se Z auzeti is p ija n je m v o tk e o s­ p a rk ira li na n a ju d a lje n ije m d ok u , P o p o v is k o či iz k o m b i­ tali nisu ni p rim etili k ad a se izvu k ao iz k abin e je d n o g o d ja i p o č e b a te rijsk o m la m p o m k a m io n a i nestao u m raku. da d a je u g ov oren i signal ka Još d o k je trča o p re m a u lici, b ro d u u k o tv lje n o m stotin ak m etara dalje. N a s v o je zap re­ L esli p o k o zna k o ji p u t izm e ­ n i sop stv en i izgled p re n ego p a šćen je, shvati da o d g o v o r a što je zau stavio taksi. nem a. O p sova b esn o i nastavi V e č na p rv i p o g le d shvati da signalizira. V e ć je h te o da da je n ek o u p a o u stan i o d ­ od u sta n e kad začu b ru n d a n je v e o d e v o jk e . N ije m n o g o m o ­ m o to r a n ek og čam ca. — U zalud d a ješ signale. Na ra o da ra zm išlja k o je n apa­ dač. Čak je m o g a o i da rekonb r o d u n em a n ik og a. C rkle su stru iše d o g a đ a j. S u m n ja o je m i neke in sta la cije i m o r a o sam da p o ša lje m lju d e na o b a ­ d a ć e n em irn i d u h R eb ek e Di­ lu da p otra že rezervne d e lo ­ lo n n a praviti neku gužvu, ali

80

NINĐA 152

isto tako znao je da nije bilo dosa za čije postojanje je znao načina da je u tome spreči. samo predsednik SAD. Bilo kako bilo, devojke su — Cilj je pred nama. Kreće­ sada bile prepuštene sopstve- mo odmah. Obezbedite trans­ noj sudbini a on je pred so­ port, majore. Idem i ja sa va­ bom imao daleko teži posao. ma. Lesli napusti zgradu i pođe U još nekoliko rečenica ob­ niz ulicu. Ušao je u isti onaj jasnio je ono što je bilo od diskont iz kojeg je Rebeka tog suštinske važnosti i njegovi dana telefonirala i brzo okrete najsposobniji oficiri znali su samo njemu znani broj u Va- šta im valja činiti. šingtonu. Iako je bilo kasno, U roku od 45 minuta elitni znao je da je stari pukovnik odred komandosa, pod direkt­ Skofild na svom radnom me­ nom komandom pukovnika stu. Stari vojnik nije imao Skofilda, bio je spreman za drugi cilj u životu, a njegova polazak. Smestiše se u tri heli­ jedina briga bio je njegov sin koptera i, nošene snažnim eli­ koji je sada vodio bezbedan sama, mašine poleteše ka cilju. život u bazi u Pasadeni. — Halo, prijatelju, ja sam. Posao je stigao do kraja. Ro­ ba o kojoj smo govorili spre­ Svetlana Medžik osvrnula se mna je sa odlazak. Ovde ni­ po ko zna koji put osluškuju­ kome ne verujem. Pošaljite ći žamor iza svojih leđa. Isko­ odred ljudi sutra uveče na ovu ristila je priliku i došunjala se adresu. Neka budu najbolji do vrata male odaje u kojoj je Jer neprijategj nije naivan, Jurij Popov održavao sastanke ba, biću i ja tamo. Još uvek sa svojim ljudima. Verovala ne znam ko je glavni mozak je da će tamo naići na bilo svega, ali, tako mi Boga, saz- kakav trag. Već je prišla ornaću i to pre no što se bude­ manu za koji je mislila da sa­ mo sreli. Dotle, do viđenja — drži nešto važno — kad se za­ reče i ne sačeka nikakav odgo­ ledi u mestu. Iako su se vra­ ta iza njenih leđa skoro bešuvor. Pukovnik Skofild poče da mno otvorila, a potom i zatvo­ okreće telefonske brojeve. Us­ rila, čula je taj tihi zvuk. koro Su u njegovoj sobi sede­ Na tri koraka od nje stajao la trojica oficira: dva majora je momak neodređenih godina, i jedan kapetan. Bili su to za- razbarušene smeđe kose i iste povednici specijalnih koman­ takve brade. Najupečatljivije

NINĐA 152

na n jegovom licu bile su oči. Ćutao je i osetila je kako je te o či sve više obuzim aju, hipn o tiš u .. . n eod oljivo privlače. — Ja nisam. . . ja s a m .. . sa­ m o sam — p oče da m uca ne uspevajuči nijednu m isao da dovede do kraja. — Pokušala si da nađeš ne­ što — uzvrati m om ak ne ski­ dajući pogled sa njenih ženica. Svetlana Medžik oseti kako je neka blaga izm aglica sve vi­ še obavija, u lju ljk u je je i lo ­ mi svaki otpor. — N e ... samo sam h te la ... — Ne laži. Znam da si neš­ to tražila, ali tu nema ničega. Reci ko si i za koga radiš — nastavi neum oljivo hladan i nadasve sugestivan glas. — ■ Svetlana M ed žik .. . agent FBI. Ne tražim ništa određe­ no. Sam o sam slu tila ... čista intuicija — reče preko volje. Lesli pom isli kako bi ova devojka m ogla da bude koris­ na i odluči da je iskoristi. B r­ zo jo j pronađe skrovište u sa­ m oj p rostoriji, a onda se iz­ gubi. Za nepunih sat vremena trebalo je da se čitava grupa sastane sa Popovim i priprem i za još jedan odlazak u luku. Ninđa je osećao da Jurij nešto krije od čitave grupe i želeo je da sazna o čem u se radi. I, zaista, sastanak je b io ve­ om a kratak. Ovog puta Jurij sve odstrani iz sobe i tek p o ­

81

što se uverio da su svi sišli u prizem lje dohvati tele­ fo n i okrete željeni b ro j: — Jegoruška, da, ja sam. Pripremi ljude. Šta ja znam k o lik o ... desetak najm anje. Odmah krenite u luku i p os­ tavite zasedu. K od doka b roj 13. Čekajte da vam dam znak, a onda raspalite. P obijte sve... da sve. Im am novi plan — g o­ vorio je d ov oln jo glasno i to na ruskom. Kada je napustio sobu i za­ ključao vrata — prozor na ug­ lu p rostorije se lagano otvori i ninđa kliznu u sobu. Prvo je proverio da li su vrata zaklju­ čana, a onda izvede Svetlanu iz njenog skrovišta. Ovaj put n ije m orao da jo j se nametne hipnozom . — Da čujem ? — Nekoga je zvao, nekog Jegorušku. Rekao mu je da sa desetak ljudi odm ah od e u lu­ ku i kod doka b ro j 13 postavi zamku. Naredio m u je da sa­ čeka na znak, a onda sve p o ­ b ije. Na kraju je rekao da im a nov plan. To je sve. D evojka je govorila kao au­ tomat. Kaci je ninđa već kre­ nuo ka prozoru, ona m u se o b ­ rati. — ■ K o si ti? Ti nisi njihov... osećam da nisi. Radiš za vla­ du? Odgovor nije dobila. Ne za­ to što ninđa nije hteo da jo j

82

odgovori, već zato što je izo­ štreno uho ratnika noći uhva­ tilo žamor glasova k oji su se približavali vratima. Bez reči dohvati devojku oko struka i jednostavno je izbaci na uski sims. Pod nogama zjapila je tamna provalija. Iako navikla na svakojake situacije Svetla­ na gotovo vrisnu ali se umiri kad je snažne ruke ponovo dohvatiše oko struka i jednos­ tavno poneše u mrak. Osetila je bezgraničnu sigu­ rnost u tim rukama i nije više marila ni gde se nalazi ni ko­ liko je metara iznad zemlje. Bila je gotovo razočarana ka­ da se posle nekoliko vratolom ­ nih skokova njen spasilac spu­ sti na mokri asfalt. — Devojko, savetujem ti da sada odeš i zaboraviš sve ono što si ovde videla i čula — re­ če nepoznati. — Ali. . . ne mogu. Ja imam obaveze, moram da obavestim pretpostavljene.. . — Poslušaj me. Možda je baš tvoj šef u dosluhu sa oni­ ma tamo. Jednog agenta sam već viđao ovde. Ko zna ko je još umešan. Kako hočeš, uos­ talom, tvoj život je u pitanju — uzvrati momak. Svetlana prinese ruku licu i pom eri kosu koja jo j se, ne­ što od znoja nešto od izmagli­ ce, zalepila preko očiju. Kad je pnovo bistro pogledala, svu­

NINĐA 152

da oko nje valjala se magla i mrak. Momka nije bilo na vi­ diku. Stajala je neko vreme prebirajući po sećanju sve deta­ lje i istovremicno se pitala šta je od svega toga bio privid, a šta istina. Konačno, ni sama ne znajući šta je pravi uzrok, ona odluči da posluša nezna­ nca. Reći će jednostavno da je njena sumnja bila bezrazlož­ na i time će njena misija u »Maloj Odesi« biti završena. I, dok je agent FBI brzo o d ­ micala trudeći se da što pre izađe na svetlost veće ulice. Jurij Popov sedeo je za malim stolom u garderobi svoje lju­ bavnice. — Asja, golubice. Došao je trenutak da nas dvoje ozbilj­ no popričam o. Nikada nisi pi­ tala ništa o m ojim poslovima i ja to cenim. Večeras ostvaru­ jem najveći posao u karijeri. Koliko sutra napuštam »Malu O d e su «.,. N ju jo r k ... i SAD. Da, dobro si me čula. Idem daleko. . . negde na jug, na večno sunce. Želim da pođeš sa mnom, ali ne iz straha. Ne mora to da bude ni iz ljubavi... Jednostavno želim da pođeš zato što znaš da si kraj mene sigurna. Dakle? Nikada ranije ruski mafijaš nije tako govorio. Asja se zag­ leda u ogrom nog muškarca kao da ga prvi put vidi. Za

NINĐA 152

tren jo j se učini da u njegovim sitnim očim a prepoznaje iskre ljubavi, iskrenosti i istinske želje za NJOM, a ne njenim telom . Isto tako u jed n om be­ skonačnom trenutku kroz moza:k jo j p roh uja m isao da su Petrograd. . . M itja. . . čitava njena prošlost baš to. I samo to. Prošlost. Njena budučnost m ogla je da p ostoji sam o kraj ovog č o ­ veka k o ji je tako dugo štitio i pružao jo j sve što je m ogla da poželi. I sada, kao ni to­ kom proh ujalog vremena nije navaljivao, nije »silovao«. — Da, J u r ij... p oći ću s to­ bom . Idem svakako — uzvra­ ti tihim glasom i prvi put olkako je bila u njegovim ruka­ ma nežno ga p olju bi jedva mu dodiru ju ći usne. Osetila je ka­ ko se n jegovo masivno telo protreslo kao u n ajjačoj groz­ nici. Njena iskrenst bila je toliko jaka da ju je m afijaš osetio čitavim svojim bićem . Nije bio u stanju reč da izusti. Uz­ vrati jo j još nežnijim p o lju p ­ cem, a onda brzo zapisa neka­ kvu adresu. — Kad završiš posao, uzmi taksi i idi u centar. Tam o uz­ mi drugi taksi i neko vreme se vozi kao da tražiš provod. Onda pređi u treći taksi i — pravac aerodrom . Čekaj me

83

k od šaltera za Južnu Ameriku. Čekaj. . . doći ću svakako. Kada je došlo vrem e Jurij, prvi put od kako se bavio p o ­ slovim a za m afiju, navuče pan­ cir ok lop ispod košulje. Pro­ veri svoj veliki »valter« zbog k ojeg su ga zadirkivali, je r je pištolj zaista b io antika, zatače ga za pojas i pođe da se nađe sa svojim ljudim a. Brzo ih je preleteo pogle­ dom . — Gde je Muta? — upita p ošto nije video nedavno angažovanog m om ka? Čovek k oji je bio zadužen da bude senka nepoznatog neniog čoveka p oče da se osvrće ok o sebe. — Tu je bio. . . pre pet mi­ nuta. Možda je pošao u W C? ■ — Sačekaj ga minut-dva, pa za nama — naredi Popov i iza­ đe na ulicu. Onaj m afijaš sačeka dva m i­ nuta, a onda požuri da u dnu hodnika proveri gde je njegov »m ezim ac«. Toalet je b io pra­ zan. Sam o je mali p rozor dva m etra iznad betonskog poda b io odškrinut, ali taj detalj prom ače m afijašu. On besno opsova i potrča za ostalima. Na doku 13 neko vreme je u mraku odjekivalo došaptavanje desetine ljudi. . . čulo se repetirán je pištolaj i škljocan je zatvarača na automatskim puškama, a onda sve utihnu.

84

Vođa desetine, Jegoruška Ivanovič, poče da se osvrće na sve strane. Njegovi gusari, ka­ ko je voleo da naziva svoje momke, kao da su u zemlju propali. Da ih nije video kako hvataju busije nikada ne bi sa sigurnošću mogao da kaže gde su. Bili su nevidljivi. Bili su elita »Male Odese«. Odred za tajne poslove Jurija Popova i bačuške Alekseja Semjonova. Na njegovu žalost, postajao je čovek za koga njegovi gusa­ ri nisu predstavljali nikakvu elitu, a još manje su ostali ne­ vidljivi. Ako je neko tog trenutka na doku broj 13 bio nevidljiv — onda je to bio on. Ratnik no­ ći. Sin mraka. Ambasador smr­ ti. Ninđa!!! Stajao je na dva koraka od Jegora Ivanoviča. Obučen u tamno odelo, lica namazanog tamnom pomadom, zatvorenih očiju, bio je deo noći. Nije mnogo razumeo od pritajenog šapata kojim su se ljudi nao­ ružani do zuba sporazumevali — ali to mu nije ni bilo važno. Ono najvanžije bilo je da je znao mesto svakog od njih. Jegor Ivanovič poslednji put baci pogled na sat i reče do­ voljno glasno da ga svi čuju.

NINĐA 152

— Akcija počinje za pet mi­ nuta. Odsad hoću mrtvu ti­ šinu. To je i dobio, ali ne onako kako je zamišljao. Naoružan sa dva tanto noža i nekoliko šurikena i šakena, ninđa je krenuo u smrtonosni pohod. Levo od mesta na kome se nalazio video je dvojicu »gu­ sara« koji su očigledno navi­ kli da rade u tandemu. Upao je u njihovu zasedu kao obla­ čak magle. Nisu bili svesni nje­ govog prisustva sve do onog jedva merljivog trena koji raz­ dvaja život od smrti. Oštrice dva, kao brijač oštrih noževa jednostavno im isekoše vratne žile. Gušeći se u sopstvenoj krvi mafijaši popadaše bez re­ či. Ninđa nije čekao da vidi njihov pad. Već je bio dva koraka dalje. — H e j... Miška, zašlo s i . .. Niti je senka bio momak po imenu Miška, niti je radoznalac uspeo da završi pitanje. Jedan od tanto noževa pogodi ga ispod donje vilice, probi kožu i tkivo, zatim jezik i, probivši se kroz gornje nepce, ubode mozak. Negde u daljini za trenutak farovi automobila razbiše mr­ ak i nestadoše. Ninđa je več sredio i sledeća dva čoveka iz zasede. Jed­

NINĐA 152

nom od njih puška pade na beton i taj zvuk odjeknu kao grom. — Rekao sam da hoću mr­ tvu tišinu! — prosikta Jegor Ivanović besno. To mu je bila poslednja na­ redba. U trenutku kada se na­ glo okrenuo i pokušao da se vrati u mračni ugao iz kojeg je trenutak ranije izronio — sudari se sa nečim velikim i tvrdim kao stena. — Šta je sad ovo? Ko. . . do đavola!!! Nije to bio krik ni poziv u pom oć. Ugledavši dva oka koja su ga posmatrala ledenom mir­ noćom , jednostavno je zanemeo. Nikako nije sebi uspeo da objasni kako je to mogtića da dva oka stoje tako sama u vazduhu. Još se mrštio da to shvati, a dva uboda poslaše ga nekud daleko. .. Sada ninđa uhvati udaljeno brujanje automobilskih m oto­ ra. Istovremeno negde iznad svoje glave oseti vibracije i za koji trenutak očekivao je da vidi obrise nekakve letelice. Kako je haragei mirovao, on nastavi svoj pohod. U trenutku kada se Jurij Popov sa svojim ljudima za­ ustavio na dogovorenom mes­ tu, deset ljudi zajedno sa vo­ đom bili su neupotrebljivi.

85

— Da li ćemo noćas da oba­ vimo posao? — začu ninđa gl­ as Ričarda Boldvina na tri koraka od sebe. — Da, svakako. Noćas p o s­ tajemo drugi ljudi — uzvrati mu Popov dvosmisleno. Vozači dognaše kamione bli­ že i uz pom oć hidraulike ma­ sivna vrata na zadnjim delovima vozila lagano počeše da se otvaraju. Jurij Popov se osvrte da pogleda u svog američkog or­ taka i zinu od čuda kad u nje­ govim rukama ugleda pištolj sa prigušivačem. Hitac planu i pogodi Popova usred grudi. On posrnu kad ga stigoše još dva hica. Jedan od njih pogo­ di ga visoko, iznad pancir pr­ sluka i zakači po vratu ozbilj­ no zasekavši arteriju. Rus pa­ de, ošamućen bolom . — Izvini, ortak. Mnogo sam reskirao da bih se zadovoljio samo parama. Ovako će i lo­ va i slava da budu m oji — čuo je kako kapetan Boldvin go­ vori, a onda vadi džepnu lam­ pu i šalje u mrak signal. — Jegoruška... sad . . . ga­ đaj! — povika on na ruskom. Poziv je ostao bez odgovora. Popov nije ni slutio da su nje­ govi najverniji ljudi več dese­ tak minuta mrtvi. Odnekud iz mraka dojuriše troja kola i uz škripu kočnica

86

zaustaviše se nedaleko od B ol­ dvina. — Pucajte po želji! — nare­ di, a sam pođe prema kolima kraj kojih je, još ništa ne shvatajući, stajao kapetan broda koji je trebalo da preuzme to­ var. U rukama je stezao drš­ ke dva pozamašna »samsonajt« kofera puna krupnih novčani­ ca. Nije reagovao ni kada mu Boldvin priđe. — Ja ču uzeti ta dva kofera — reče i ispali nepomičnom mom ku tri hica u stomak. Čim je pokupoi novac, on požuri natrag u mrak kako bi se što pre dokopao ranije sk­ rivenog automobila. U taj čas s neba zasijaše snažni reflektori obasjavši p o ­ prište pucnjave. — Prekinite paljbu i p olo­ žite oružje! — začu se odlu­ čni glas pukovnika Skofilda. Pripadnici FBI i lokalne po­ licije spustiše oružje, ali ne­ koliko preživelih članova rus­ ke m afije nastavi da puca. Svetla na helikopterima se pogasiše i istog časa niz bače­ nu užad ka zemlji poleteše komandosi. Jedan od mafijaša ulete u kamion sa oružjem i otvori prvi sanduk. Nasumice je iz­ vukao jednu od moćnih puša­ ka i opet nasumce aktivirao punjač. Pogleda kroz teleskop

NINĐA 152

i za trenutak se nasmeja. Pred njegovim očim a levo i desno kretali su se ljudski skeleti. Rendgenski teleskop k oji je Drobijao i sve vrste prepreka ako je skrozirao i ljudska tela. Mafijaš smejući se povuče okidač. Nije začuo očekivanu detonaciju i već poče da skre­ će pogled ka nezgrapnom oru­ žju kad kom bi k oji se nalazio dvadesetak metara dalje jed ­ nostavno odlete desetak meta­ ra uvis i raspade se na bezbroj komada. Oduševljen ,mafijaš poče da povlači okidač prema uskome­ šanoj gomili sm ejući se luđa­ čkim smehom. Onda ugleda i helikopter iznad svoje glave i ’ Spali razorni elektromagnetni hitac u tom pravcu. Moćna ma­ šina jednostavno nestade sa neba. Samo se još čulo zviž­ danje otkinute elise koja odle­ te tridesetak metara dalje ru­ šeći na svom putu limeni krov hangara. Rus htede jo š jednom da povuče okidač, ali ga istovre­ meno pogodi nekoliko deseti­ na zrna. Ričard Boldvin odvaže svoj automobil do prvog ugla i, p o ­ što se smesti u ugao hangara, stavi na staklo tablu sa samo tri slova: FBI, pa požuri pre­ ma poprištu. Nije želeo da sla­ vu prepusti m om cima iz heli­ koptera, iako nije znao ni ko

NINĐA 152

87

su, ni kako su se pojavili. tomobilu Ričarda Boldvina. Ovo je bila njegova akcija. Osvrnu se oko sebe, pa, kad se uveri da je sam, brzo otvo­ Njegova noć. Pet miliona dolara ležalo ri prtljažnik i smesti se unu­ je u koferima na zadnjem sa­ tra. Za to vreme, sav važan, ka­ distu njegovog automobila, a Bioldvin je naređivao dva kamiona sa strašnim oru­ petan žjem ostaće njegovom zaslu­ svojim ljudima da pregledaju pobijene i obezbede kamione. gom vlasništvo SAD. —- Ko ste vi, do đavola, i s Komadnosi su savladali ot­ por preostalih mafijaša i sada kojim pravom. . .? — poče da su snažnim lampama osvetlja- viče na jednog poručnika me­ đu komandosima, kad ga stro­ vali razbojište. glas pukovnika Na ninđu niko nije obraćao gi vojnički pažnju. Nije za to ni bilo raz­ Skofilda preseče. — Ja sam pukovnik. Pol loga jer je ličio na dvadesetak momaka koji su na sebi nosi­ Skofild. Specijalna jedinica iz Legitimišite li pancir prsluke na natpisom DC Vašingtona. »FBI«, a u rukama je držao se! — naredi munjevito poteautomatsku pušku iz koje se gavši »kolt«. Kapetan Boldvin se tek tad još pušilo. Ugleda i svog starog prija­ seti da na sebi nije imao prs­ telja, pukovnika Skofilda koji luk sa oznakama FBI i zato je upravo iskočio iz jednog od brzo podiže ruke trudeći se da dva preostala helikoptera. Za ih drži što dalje od tela. — Hej. . . polako pukovniče, starog pukovnika najveći deo na istoj smo strani. Ja sam posla bio je okončan. Onaj drugi, možda i teži kapetan Ričard Boldvin, dire­ deo, okončaše momak čiju je kcija FBI u Njujorku, odeljenje za zaštitu svedoka — brzo pom oć tražio — i dobio. Ninđa je budnim okom pra­ izdeklemova. — Zaštita svedoka — upita tio Boldvina dok je jedva vu­ kući dva teško natovarena ko­ pukovnik dajući istovremeno fera došao do kola, a zatim ih znak jednom od svojih ljudi parkirao. Takođe je video i da priđe i izvadi značku koju trenutak kada se ranjeni Jurij je kapetan upravo otkrio po­ Popov povukao sa bojišta i digavši kraj svog sakoa. — Sta nestao u mraku. Shvativši da vi tražite ovde? Pošto se legitimisao kapetan više nema šta da traži na tom mestu, ninđa pođe prema au­ Boldvin priđe bliže.

NINĐA 152

— To je duga priča, pukov­ niče. Pratili smo akciju još od samog početka, imali smo važnog svedoka, morali smo da je zaštitimo, a onda je sve pošlo naopako. Pojavio se je ­ dan agent iz Vašingtona. .. Boldvin uvide, ali kasno, da se zaleteo. Taj momak svaka­ ko je radio za pukovnika. Ka­ ko bi se, inače, ovaj stvorio tu gde jeste. Ali, gde je onaj đavolski momak? Taj još uvek može da mu smrsi konce. Po­ če unezvereno da se osvrće oko sebe, ali ništa sumnjivo nije primetio. — Kakav agent iz Vašingto­ na? — nastavi pukovnik, iako je dobro znao o kome je reč. kapetan mu je odmah delovao nekako od bojn o i želeo je da iz njega izvuče sve što može pre no što mu otkrije ko je pomenuti agent. — Pa, pravo da vam kažem, ni sam ne znam kakav je to čovek i ko ga je poslao. Znam samo da je napao mene i m o­ je ljude. . . dvojicu je čak i ubio dovodeći u opasnost i ži­ vot onog važnog svedoka i svih nas. Posle toga — jedno­ stavno je nestao. Sada čak su­ mnjam da je uopšte i pravi agent. Mislim, da je VAŠ ve­ rovatno bi sada bio ovde, a ja ga ne vidim. Da, sada stvarno sumnjam — poče sve sigurni­ jim glasom Boldvin.

Pukovnik Skofild ga odmeri dugim pogledom. Onda se ok­ rete svojim ljudima. — M ajore Džonson, preuzmi­ te kamione od civila i čekajte dalja naređenja. Kapetan Boldvin htede da se pobuni, ali pri susretu sa ozbiljnim pogledom sedokosog pukovnika samo šmrknu. — Nadam se da čete tamo gde treba reći da je ovo ipak bila naša a k cija .. . mislim za­ jednička. M oji su veoma zaslu­ žni. Nekoliko njih je ranjeno, evo sad mi pokazuju da su dvojica mrtva. To ne treba da prođe nezapaženo, bez obzira što ste vi i vaši ljudi upali ta­ ko iznenada i. . . — Kapetane, ime vašeg pret­ postavljenog. Njegov telefon, m olim ? — preseče ga pukov­ nik. Kao đak prvak, kapetan Boldvin dade tražene podatke i uhvati u letu kožnu futrolu sa značkom kapetana FBI ko­ ju mu jedan od momaka do­ baci. — Šta če biti sa oružjem, mislim kamionima? — ipak smože snage da postavi pita­ nje. — Ono je briga Armije, ka­ petane. 0 tome vi ne morate više da razmišljate. Obavite form alnost — pokaza na pobi­ jene ljude — i najverovatnije ćemo se videti u vašem štabu.

NINĐA 152

Pukovnik se okrete i za ne­ koliko minuta sa svim svojim ljudima napusti poprište kra­ tkog i krvavog obračuna. — Hej, kapetane! Ovde ima nekoliko. . . Bog te mazao. . . pa oni. . . Covek koji je otkrio pobije­ ne Jegorove ljude uhvati se za usta i poče da povraća. Boldvin uze lampu iz ruku najbližeg čoveka i pođe ka oz­ načenom mestu. Iako se u svojoj karijeri na­ gledao mrtvih tela, iako je najmanje desetak njih i sam upokojio — kapetan Boldvin u prvi mah okrete pogled od preklanih i probodenih mafi­ jaša. Onda se smiri i poče da ih zagleda. Svi do jednog bili su mu nepoznati. — Znači tako, prijatelju — promrsi kroz zube. — I ti si bio spreman da zaigraš na svoj način. E, pa, neko te je p retek ao... Poslednja prošaputana reč zape mu u grlu. Ko je pobio ove ljude? Kako? Kada? Đa li je to dé­ lo jednog čoveka? Odgovor mu se nejasno po­ javi u svesti, ali on brzo poče da odmahuje glavom. — Ne. . . ne. . . to nije mogao on. .. ne sam. . . — Izvinite, kapetane, ne ču­ jem vas dobro. Sta ste rekli?

89

— trže ga glas jednog od lju­ di? — Ne. .. sve je u redu, sa­ m o sam glasno razmišljao. Hajde, popunite sve ranjene i mrtve radi identifikacije — naredi. Petnaestak minuta kasnije po drugi put je prolazio pored mrtvih tela poredanih na vlaž­ nom betonu doka broj 13. Svo­ je mrtve momke je samo ovlaš pogledao. Među mrtvim mafijašima, i onima koje su pobili on i nje­ govi ljudi ili komandosi, tra­ žio je čoveka za koga se sam pobrinuo — ali Jurija Popova nije nigde bilo. — Jesu Ii ovo svi? Jeste h dobro sve pogledali?! povika kapetan Boldvin?! — Da nije neko ostao? — Da, ser, tu su svi. Uosta­ lom, evo začas ćemo da pret­ ražimo čitav dok. Iza naših kola nisu mogli, jedino ako nisu poskakali u more. Međutim, i ta pretraga nije pomogla. Jurij Popov je jednostavno nestao. »Kako je to moguće. Lepo sam video kako ga sva tri zrna pogađaju posred grudi«, raz­ mišljao je kapetan Boldvin, a onda odmahnu m kom . »Uos­ talom, ako Se i negde odvukao, Jurij će uskoro skončati. Teš­ ko je ranjen«.

90

NINĐA 152

dim vas, ha? — pripreti više u šali. Priđe rešetkama i zagleda se u Rebeku Dilon. — H e j... pa ja te. . . ja vas poznajem — reče. Rebeka se brzo osmehnu i doterujući frizuru priđe rešet­ kama. — Zaista? Ćudi me da se ja ne sećam TAKO zgodnog m o­ mka — uzvrati koketirajući. — Vi s te .. . gospođica Di­ lon. . . Rebeka Dilon. Video sam vas nekoliko puta na tele­ viziji, a i inače čitam sve što vi napišete — poče momak br­ zo da govori dok su uši laga­ no počele da mu se b oje ru­ menilom. Rebeka zahvali Bogu što jo j je poslao ovog anđela spasite­ lja u plavoj uniform i i poče najumilnijim glasom. — Baš mi je drago. Eto, sa­ da vam se pruža prilika ne sa­ m o da pročitate najbolju re­ portažu m og života nego da u Dve devojke, na koje je Bol­ n joj nađete i svoje ime! — M oje ime u vašoj repor­ dvin obuzet groznicom zvanom »dolar« potpuno zaboravio, taži, kako? Rebeka poče brzo da govo­ uporno su dozivale stražare u zatvoru policijske stanice u ce­ ri pazeći da ne kaže više no ntru Njujorka. Konačno, jedan što treba kako ne bi obelodamlađi stražar, koji je tek pre­ nila čitavu priču pre vreme­ uzeo dežurstvo — pojavi se u na. Sa druge strane morala je da se trudi da ne preplaši m o­ polumračnom hodniku. — Kakva je to galama? H o­ mka. U svakom slučaju uspela je. ćete da unesem šmrk i ohla­ Nijednog trenutka Boldvin nije pom islio da se, možda, i ruski mafijaš zaštitio pancir prslukom. Bilo kako bilo, on, Boldvin, imao je trenutno mnogo razloga da što pre ode sa ovog mesta. Tačnije imao je pet miliona razloga za to. Dok je palio m otor na pa­ met mu pade, i njegov m oćni ortak — senator Vilkins. Za trenutak je zaboravio sa kim ima posla, ali, i pored toga je ­ dno je odlučio: pare ne deli ni sa kim. — Hi. . . h i ... h i ... baš to ću i da uradim. Neka pita onog pukovnika iz Vašingtona, ako sme, gde su pare — poče sve glasnije da se smeje. Tako je i odlučio da se još iste noći odveze do Džersija i saopšti senatoru kako je izne­ nada prvo Jurij odlučio đa ga izigra i kako se onda pojavio tajanstveni pukovnik sa svojim helikopterima i ljudima.

NINĐA 152

— Evo, uzmite m oj telefon dok ja odem do dežurnog na­ rednika. Javite se u redakciju, a ja ću da se postaram da vas puste. . . a vi prekinite da vi­ čete — brecnu se sav važan na Fionu. — N e .. . nem ojte da vičete na nju. Ona je m oja prijatelji­ ca i obe smo u istom sosu. Ona je, u stvari, glavni junak m oje priče. .. Ova primedba natera m om ­ ka da pocrveni, izusti nekakvo izvinjenje i požuri niz hodnik. — Uuraaaa!!! uspele smo — povika Rebeka brzo ukucava­ jući broj svog urednika. Zbog zidova zatvora jedva je uspela da čuje sagovornika. Ipak, posle nekoliko minuta uspela je da mu objasni gde se nalazi i o čemu je reč. — Ne mrdaj odatle. Dolazim odmah! — povika urednik, a onda se nasmeja sam sebi zbog onog »ne mrdaj odatle«. Pet-šest minuta kasnije po­ javi se onaj mladi policajac bled u licu i bez reči dohvati telefon. — Hej, šta nije u redu? — upita ga Rebeka. — Niste mi rekli. . . da vas je zatvorio FBI. Narednik mi je natrljao nos zbog vas. Najve­ rovatnije ću biti kažnjen. Va­ ma je zabranjeno čak i advo­ kata da zovete — govorio je mladić snuždenim glasom.

91

Rebeki ga bi žao. Pruži ruku kroz rešetku i uhvati njegove šake. — Ne brinite. JA vam garantujem da vam se neće dogodi­ ti ništa loše. Moj urednik stiže ovamo, a on je lični prijatelj komesara njujorške policije. Jeste stvarno, ne lažem vas. Bićete pohvaljeni zbog ovoga što ste uradili. Obećavam vam to. Momak samo uzdahnu i ode ovog puta zaključavši vrata za sobom. Dvadesetak minuta kasnije urednik »Tajmsa«, pedesetogo­ dišnji Majls Bruks, upade u kancelariju dežurnog naredni­ ka. — ISIaredniče, kod vas je m oj čovek, mislim moja. .. de­ vojka. . . ma m oj reporter Re­ beka Dilon! Zahtevam da je iz ovih stopa oslobodite. Narednik se naroguši i istu­ ri svoj pozamašni stomak. — Napolje, inače ču i vas uhapsiti — dreknu. — Tako? U redu — uzvrati Bruk sada mirnim glasom. Dohvati slušalicu telefona koji je stajao ispred naredni­ ka i okrete jedan kratak broj. — Kancelarija komesara Pakarda, ovde Bruks. Da, ja sam, Neli, da li je A4el tu? Hvala. Pri pomenu komesarevog imena narednik poblede i jed ­ nostavno se skljoka na stolicu.

92

Bruks je sa svojim školskim drugom i ličnim prijateljem izmenja samo tri-četiri rečeni­ ce, a onda tutnu slušalicu u ruku prestrašenom naredniku. — Da? Razumem. . . ser. .. svakako.. . ja nisam. .. to je b il o ... da, ser, odmah, iz ovih stopa. Več sam pošao — brzo je govorio trljajući čelo koje se kupalo u znoju. Deset minuta kasnije, zagrIjene, Rebeka i Fiona napustiše policijsku stanicu. Fiona se na ulici bojažljivo osvrtala, ali kada se smestiše u veliki Bruksov »dodž« ona odahnu. —•Ne boj se. Ostaješ sa na­ ma u redakciji dok se sve ovo ne raščisti — odnosno dok ne raspalim sve one koji su ti za gorčali život — tešila je Rebe­ ka. — Mogu li i ja sada da ču­ jem nešto određenije od ono­ ga što si mi pre neki dan nagovestila? — umeša se Bruks. Rebeka poče da mu priča sve ono što je saznala od Peri­ ša. Kada je završila, Bruks sa­ m o otegnuto zviznu, a Fiona Gardner se strese od navale straha. — Gospode, pa ja sam samo čudom živa — reče glasno, a onda se seti i tajanstvenog spa­ sioca. Izgleda da se i Rebeka istog časa setila tog momka, ali sa­ m o pogleda svoju prijateljicu

NINĐA 152

i dade jo j, neprimetno, znak prstom da ćuti. Iste večeri na svim kanali­ ma TV mreže pojavila se na­ java senzacionalnog teksta Re­ beke Dilon koji će se iste noći pojaviti iz štampe. Te najave nisu promakle ni­ jednom od aktera čitave aefre. Zapravo, samo njih dvojica jo š ništa nisu znali. Jedan je bio Jurij Popov, a drugi Ričard Boldvin. Prvi se jedva dovukao do areođroma i to posle silnih muka kojim a je bio izložen to­ kom noći i na putu do aerod­ roma. Nije smeo da potraži pom oć lekara i na aerodrom je pošao zbog Asje. Nije znao šta bi dalje. U torbi koju je več predao za let u Rio nalazio se sav njegov imetak — oko milion i dvesta pedeset hiljada dolara i dve avionske karte. Uostalom i to će im biti dovo­ ljno za početak, razmišljao je. Samo kada bi bolovi uminuli. Rana mu je krvarila samo kada bi se napregao i zato je odlučio da bude maksimalno miran. Kada je stigao na aerodrom odmah je privukao pažnju de­ žurnog policajca. — G ospodine.. . da li je sve u redu? — oslovi ga policajac ugledavši njegovo bledilo i okrvavljenu odeću. — H e j... pa vi ste ranjeni! — povika

NINĐA 152

m om ak i istovrem en o poteže oružje. Gubeći svest, a i razum. P o­ p o v poteže »valter« i ispali hi­ tac. P oh caja c pade pogođen, ali uspe s leđa da i sam p og od i ćovek a k o ji ga je ranio. Lepo je video kako se kuršum i zaba­ daju u leđa napadača, ali je ovaj nastavio dalje, doduše posrnuvši dva-tri puta. Asja Puškin izdaleka ugleda b le d o lice svog ljubavnika. Spazio je i on nju. Asja. . . go. . .lu. . .bic. . .eee — htede da vikne P opov, ali sa­ m o zaječa. Ipak, uspeo je da stigne do nje. — Garderoba. . . evo. . . drži. M oja t o r b a .. . sve je t v o je .. . ja ne m ogu d alje — b rzo je g o ­ v o rio d ok iznad kragne iz n o­ ćašn je rane sve ja če p oče da šik lja krv. U m ro je u roku o d desetak sekundi. — G osp ođ o, odm aknite se... on je opasan — povika drugi p olica jac. Asja sam o odm ahnu glavom p osm atraju ći sv oje ok rva v lje­ ne i'uke. isk oristila je nastalu gužvu i p ovu kla se dalje. Kada su od n eli telo u bijen og ■Turija P opova, on a je već doš­ la sebi. Oprala je ruke, osvežila se u toaletu i sada je m irno prišla sali sa orm an čićim a. La­ k o je našla od elja k sa b ro je m

93

na k lju ču k o ji jo j je Jurij dao na samrti. Sam o je d n o m baci p og led na novac, zatim na dva pasoša, od k o jih je jedan b io na n jen o im e, i na dve karte d o R ij a. Osmehnu se setno i uputi se p o n o v o ka sali sa šal­ terim a. P ošto je saznala da avion za Rio upravo prim a pu ­ tnike, ona p ođ e na tu stranu. — G osp ođ o. . . vaš prtljag? — Nem am prtljag. Sve što mi je p otreb n o nalazi se ovde — od govorila Ajsa i izgubila se u tunelu k o ji je v od io ka avionu. Pred n ojm je stajao novi p o ­ četak. Nadala se ov og puta srećniji nego ovaj prošli.

Kapetan R ičard B oldvin je vozio umerenorn brzin om iz p ro sto g razloga što je um or p o če o da ga savlađuje. Kada je k on ačn o stigao do im anje se­ natora Vilkinsa, b io je na kra­ ju snage. Senator, k oje je već ču o ve­ sti na televiziji, razrogači oči kad ga ugleda. — I ti, p ored svega, imaš sm elosti da dođeš ovam o?! L judi, zgrabite ga! — naredi svojim telohraniteljim a. B oldvin n ije u speo ni da se pom eri, a već je b io op k oljen . — H ej, Vilkinse, šta ov o znači? — D ošao sam da ti ka­

94

žem šta se dogodilo na doku — poče Boldvin, ali senator na­ redi svojim mom cima da ga učutkaju. Pogođen pendrekom napu­ njenim peskom po potiljku, Boldvin pade na travnjak. Više od sat vremena senator je okretao razne telefone i iz­ okola se raspitivao i proveravao da li je njegovo ime bilo gde prikačeno uz aferu o pod­ losti kapetana FBI i visokog funkcionara njujorške direkci­ je iste ustanove. Konačno je m ogao da oda­ hne. Ona paklena novinarka stigla je sama do Boldvina. To je ujedno značilo i smrtnu pre­ sudu za nesuđenog kapetana — milionera. Njegov život mogao je sada da potraje samo jo š kratko. — Slušaj, Vilkinse — poče Boldvin kada je shvatio šta mu se sprema. — Niko ne zna za tebe. Imam p a ra .. . sve pare sam oteo Rusu. Podeličemo i ja ću se zauvek izgubiti. . . Znaš da možeš da mi veruješ. — Možda. Gde su pare? — brzo upita senator. — Eh, pa nisam ni ja toliko naivan. Prvo da se dogovorim o — poče Boldvin, ali na senatorov mig zaradi strahoviti uda­ rac posred uva. Zaokupljeni ispitivanjem ka­ petana Boldvina, ni senator ni njegovih pet telohranitelja ni­

NINĐA 152

su više obraćali pažnju na ko­ la koja su ostala parkirana is­ pred glavnog ulaza u vilu. Čim su se koraci izgubili u kući ninđa je brzo otvorio ha­ ubu i neprimetno se spustio sa suprotne strane automobila od one koja je gledala na ulazno stepenište. Pošto je pažljivo osm otrio okolinu, ninđa ustade i u dva skoka se nađe u kući. Nije m o­ rao dugo da traga za domaći­ nom i ostalima. Odjeci udara­ ca i zapomaganje kapetana Boldvina doveli su ga na pra­ vo mesto. • — U redu. . . prestanite! Uz­ mi sve pare. . . u kolima su — cvileo je Boldvin ne mogavši više da izdrži pri pogledu na sečivo koje mu se sve više pri­ bližavalo njegovom desnom oku. Senator dade znak jednom od telohranitelja da krene do automobila i ovaj se okrete ka vratima. Ostao je na mestu. — Šta čekaš, do đavola Idi već jednom ! — dreknu ner­ vozno senator. Umesto odgovora momak samo pokaza glavom na nepo­ znatog muškarca koji je leže­ rno oslonjen na dovratak sta­ jao iza njihovih leđa. — Ko si sad pa ti?! — dre­ knu već uspaničeni senator. — Sredite g a .. . šta čekate?! — povika na svoje telohranitelje.

NINĐA 152

Onda se sve odigralo m unje­ vitom brzinom , kao i običn o kada je ninđa kretao u akciju. Đva šurikena izleteše nevi­ đenom brzinom iz njegovih ša­ ka i dva najbrža revolveraša platiše životom svoju brzinu. Padali su na kolena pokuša­ vajući da, jedan iz grla a dru­ gi iz grudi, iščupaju vreli m e­ tal k oji im je polako oduzim ao život. Treći uspe da potegne oruž­ je i ispah hitac, ali zrno samo p ogodi hrastovinu dovratka. Zapanjen strelac je, kao i ostali preživeli, s nevericom posm atrao kako telo neznanca leti iznad njihovih glava, preleće čitavu p rostoriju i zaus­ tavlja se iza pisaćeg stola se­ natora Vilkinsa, tik ispod tro­ fejn og oficirskog mača k oji je Vilkins ko zna gde i kako p o ­ kupio. — Pucajte. .. zar sve m oram sam ?! — vrištao je Vilkins. Kao čarolijom , m ač napusti korice, a neznanac jo š jed n om polete kao topovsko đule. Nasumce ispaljenih pet hi­ taca samo načini rupe u vazdu­ hu razbijajući p otom slike na suprotnom zidu. Jedan zamah k oji je čudnim lukom prosekao vazduh odseče glavu bližem telohranitelju. Onaj drugi se zagrcnu od uža­ sa i dok je pokušavao da se povrati oseti vrelinu k oja ga

95

p ogod i p o slabini. Trenutak kasnije oseti kako mu noge kreću nekud u stranu, a gor­ n ji deo tela p a d a .. . Boldvin poče da povraća, a zapenušani senator tresao se pokušavajući da povrati dah. — Ti, ne s m e š .. . Ja sam senator SAD. . . platićeš za ovo! — vikao je. Prestao je tek kada do nje­ ga dopre glas Ričarda B oldvi­ na. — Budalo. . . ON sve sme. . . on će to i da uradi. Mi smo gotovi. Mi sm o samo ružna m rlja ove adm inistracije. . . zar ti to nije jasn o? — vikao je tresući se u nekoj čudnoj g ro ­ znici. Začudo, više nije osećao ni strah ni žaljenje. Ništa. Samo prazninu i hladnoću. — K o si ti? — izusti Bolddvin konačno kada se i sena­ tor umirio. — Ja sam vaš sudi ja, vaša porota — vaš dželat. — To i sam znam. M islio sam ko si ti S T V A R N O ? — M oje ime ti ništa ne bi značilo i da ti ga kažem. Upoz­ nao si me kao agent Tom a Driskola. To je jed n o od m o­ jih imena. Druga nisu bitna. . . — Reci m i .. . ipak — insi­ stirao je Boldvin. — Ninđa! — Ninđa?! Šta je sad pa to? — začudi se Boldvin.

96

NINĐA 152

Tada se ponovo javi senator Vilkins. — Ninđa. .. pravi N I N Đ A ? Lesli ga samo preseče pog­ ledom. Okrvavljeno sečivo katane podiže se u vazduh. — Da. . . ti. . . si ninđa — promuca senator i spusti se na kolena. Zatvorio je oči taman na vre­ me da ne vidi kako se katana velikom brzinom spušta prema njegovom vratu. Boldvin poče da se smeje sve jače i sve čudnije. Ninđa je jasno video kako mu se u očima sve jasnije vidi ludilo. Pođe ka vratima zgađen p o­ našanjem ovih ljudi koji su bili tu u ime naroda, da služe i zaštite da rade za dobrobit SAD — a bili su najobičniji lopovi, daleko nižeg ranga čak i od mafijaša iz »Male Odese«. — Stani! Gde ćeš?! Mi još nismo završili — prodera se

Boldvin ustajući zajedno sa sedištem za koje je bio privezan. Ninđa se naglo okrete. Ka­ tana iz njegovih šaka ponese­ na erpcijom besa polete pre­ ko sobe. Pogodi Boldvina pos­ red grudi a onda ga jednosta­ vno prikuca za zid ispred ko­ jeg je do tada sedeo. — Varaš s e .. . ološu. Zavr­ šili smo! Narednog dana sve novine radio i TV-stanice brujale su o aferi koja je uzdrmala i sam Vašington. Izveštaj pukovnika Pola Skofilda nalazio se na stolu predsednika SAD i obe­ ćavao je mirni rasplet. Tako je i bilo. Nekoliko da­ na novine su brujale manje-vi­ še manipulišući poznatim či­ njenicama, a onda su dnevni događaji prevladali i čitava st­ var polako je počela da pada u zaborav.

KRAJ

Dobro došli u porodicu roto romana!

DESIGN ROTO ROMANI