Распад франачке државе Карла Великог наследио је његов син Лудвиг Побожни. Након његове смрти почиње братоубилачки рат између његових синова који се завршио Верденским споразумом 843. године. Њиме је Франачка подељена на три независне краљевине:
Карло Ћелави добија земље западно од Роне (будућа Француска)
Лудвиг Немачки добија земље источно од Рајне (будуће Свето римско царство)
Лотар Први добија Северну Италију и узан појас између Роне и Рајне Лотарингију.
Да би обезбедили своју власт и добили подршку у међусобним ратовима франачки владари дају све већа права феудалној властели која почиње да буде свемоћна на својим поседима. Тако се јединствена држава поделила на скуп међусобно независних кнежевина и феудалних области.
Историја Немачке Први рајх, познатији као Свето римско царство Немачке нације, је настао поделом Каролиншког царства (843), кога је раније основао Карло Велики. Царство је трајало све до 1806. Током ових хиљаду година, Немци су успешно проширили свој утицај на исток уз помоћ Католичке цркве, Тевтонског витешког реда и Ханзеатске лиге.
Лудвиг II Немачки Лудвиг II Немачки (познат и као Лудвиг Баварски) (804—28. август 876) је био краљ Баварске (817—843) и краљ Источне Франачке (Немачке) (843—876). Био је трећи син цара Луја Побожног.Кад је Луј Побожни поделио царство 817, тада је Лудвиг добио Баварску и околне територије, које су дотад припадале Лотару. Међутим није владао тим територијама до 825, када ратује против Лужичких Срба и Венда на источној граници.Након рођења Карла Ћелавог настају невоље јер је већ царство било подељено. Требало је ствотити територије за Карла Ћелавог. Тројица остале браће су осетила да су њихове територије угрожене, па не допуштају да Луј Побожни преда Алемању Карлу Ћелавом.
1
Лудвиг Немачки је започео трећи грађански рат. Кад је Карло Ћелави добио делове његова територија Лудвиг Немачки је поново напао Алемању, али поражен је јер је Лотар наступао у савезу са Лујем Побожним. Када је умро Луј Побожни 840, Лотар I је постао цар. Покушао је да наметне своју власт осталој браћи. Лудвиг Немачки се удружио са Карлом Ћелавим против Лотара I и Пипина II Аквитанског. Побеђују Лотара у бици код Фонтеноа јуна 841. године. Од јуна 842. до августа 843. трајали су мировни преговори међу браћом, који су завршили Верденским споразумом августа 843. године.Предузео је кампање против Чеха и Мораваца и других племена. Против Викинга није био довољно успешан. Када је 855. умро Лотар I, Лудвиг Немачки и Карло Ћелави сарађују у покушају поделе Лотаровог царства. То царство је већ било подељено Лотаровим синовима: Лотару II, који је добио Лотарингију, Лују II (цар Светог римског царства) и Карлу Провансалском. Када је умро 863. Карло Провансалски, тада његове поседе Провансу и Бургундију деле Карло Ћелави и Лудвиг Немачки. У Мецу су се њих двојица договорила 869. да поделе Лотарингију, која је припадала Лотару. Пошто је Лотар II умро 869, а Лудвиг Немачки био јако болестан и у рату са Моравцима, Карло Ћелави је искористио прилику и заузео целу Лотарингију. Када се Лудвиг Немачки опоравио позивао се на договор претећи ратом. Споразумом из Марсена поделили су Лотарингију. Лудвиг је имао проблема са својим синовима.Умро је током припрема за рат 28. августа 876. у Франкфурту. Његови синови су поштовали поделу, која је извршена за његова живота. На вест о смрти Лудвига Немачког Карло Ћелави је покушао заузети Немачку, али поражен је од Лудвигових синова.
Каролиншка династија (817—911)
Лудвиг Немачки (817—876) (до 840. под влашћу Луја I Побожног)
Лудвиг Млађи — Источна Франачка, Саксонија (876—882), Баварска (879— 882) o Карломан Баварски — Баварска (876—879) o Карло Дебели — Немачка, Ретија (876—887)
Карло Дебели (882—887), цар (881—887)
Арнулф Карантински (887—899), цар (896—899) 2
Лудвиг Дете (899—911)
Конрадинска династија (911—918)
Конрад I (911—918)
Отонска династија (919—1024) Хенрик I Птичар, краљ (919—936)
Арнулф Лоши, антикраљ (919—921)
Отон I, краљ (936), цар (962—973) Отон II , цар
(973—983)
Отон III, краљ (983), цар (996—1002)
Хенрик II, краљ (1002), цар (1014—1024)
Салијска (Франачка) династија (1024—1125)
Конрад II, краљ (1024), цар (1027—1039)
Хенрик III, краљ (1039), цар (1046—1056)
Хенрик IV, краљ (1056), цар (1084—1105) o Рудолф Рајнфелд, антикраљ (1077—1080) o Херман Салмски, антикраљ (1081—1088) o Конрад од Италије, краљ (1087—1098) (под својим оцем)
Хенрик V, краљ (1098—1125) (до 1105. под очевом влашћу), цар (1111—1125)
Суплинбургер (1125—1137)
Лотар III, краљ (1125—1137), цар (1125—1137)
Хоенштауфен династија (1137—1254) 3
Конрад III, антикраљ (1127—1135), краљ (1138—1152) Фридрих Барбароса, краљ (1152), цар (1155—1190) Хенрик VI, краљ (1190), цар (1191—1197)
Фридрих II, краљ (1197) (под очевом влашћу)
Филип Швапски, краљ ривал (1198—1208) Отон IV (кућа Велф), краљ ривал (1208—1215), цар (1209—1215)
Верденским споразумом напуштена је замисао о јединству Карлове државе. Најтеже прилике након 843. године биле су у Западнофраначком краљевству Карла Ћелавог против кога су се побуниле Бретања и Аквитанија, а држава је непрестано трпела од напада Нормана. Нешто сређеније прилике биле су у Лудвиговом краљевству у коме је моћ феудалаца била слабија, а краљ је уживао и поверење цркве. Лотарово краљевство је на северу трпело од напада Нормана, а на југу од Сарацена. Након смрти Лудвига II (Лотаровог наследника, 875. године), Карло Ћелави преузима власт у Риму. Лудвиг је на то кренуо са војском у Италију, али је у међувремену умро. Његову државу су поделила тројица синова. Године 877. умро је Карло Ћелави, а две године касније и Луј II, његов наследник [24]. Исте године се од Западнофраначког краљевства одцепила држава Арелат, прва држава у западној европи која није била под управом члана династије Каролинг. Папа је 877. године приморан на плаћање данка Сараценима (25.000 златника). На папин позив, у Италију долази млађи брат немачког краља Лудвига II, Карло Дебели који је 881. године крунисан за краља. Идуће године је умро Лудвиг II, а Карло Дебели постаје владар Италије и Немачке (сем Карантаније у којој је владао Арнулф Карантански).
Лудвиг Млађи (нем. Ludwig III.; Баварска, 835 — Франкфурт, 882) је био краљ Немачке (Источне Франачке) (876—882)Када му је умро отац 876, он постаје наследник и краљ Немачке. Карло Ћелави је покушао искористити прилику и анектирати источни део Лотарингије. Међутим у бици код Андернаха 8. октобра 876. Лудвиг Млађи је са много мањом војском и бољом тактиком победио Карла Ћелавог. После те битке три брата се састају у новембру 876. у Нердлингену, па се слажу са планом поделе из 865, који је потврђен 872. године. По томе плану:
Карломан Баварски добија Баварску
Карло Дебели добија Швабију са Ретијом
4
Лудвиг Млађи добија Саксонију, Франконију и Тирингију и постаје краљ Немачке.
Крајем 877. браћа се поново састају, да одлуче шта са Лотарингијом, јер Карломан Баварски није више полагао право на Лотарингију, тако да је Карло Дебели и Лудвиг Млађи деле међусобно. У фебруару 880. Лудвиг Млађи побеђује Нормане у бици код Тимеона, али у тој бици му је убијен син.Умро је вероватно 20. јануара 882. године. Није имао наследника, па Карло Дебели узима све његове територије и постаје краљ и Француске и Немачке и Италије. Након смрти западнофраначког краља, Карло Дебели постаје и владар западног краљевства чиме је накратко поново уједињено некадашње царство Карла Великог. Међутим, пошто је Карло Дебели био неспособан владар, источнофраначки великаши убрзо за новог краља постављају Арнулфа Карантанског чиме је расцеп обновљен. У целом царству су порасле наде у општи препород западне Европе, али Карло Дебели се није показао достојан тога задатка. Био је неспособан, а осим тога често је боловао. Верује се да је боловао од епилепсије. Предузео је неколико неуспешних експедиција против Сарацена у Италији. Викинзи су опседали Париз током 885. и 886. године. Карло Дебели, који је био владар Француске, Немачке и Италије допустио је да Викинзи толико дуго опседају један тако важан град. Када је коначно дошао Карло Дебели са великом војском распршио је Викинге. Уместо да их докрајчи великом војском он им даје новац да се повуку, што је изазвало огорчење и побуне.
Побуну у Немачкој је предводио Арнулф Карантински, незаконити син Карломана Баварског. Арнулф Карантински заузима Немачку у новембру 887. године. Карло Дебели није ништа учинио да то спречи. Одлази у манастир где умире након два месеца 13. јануара 888. године. Царство се поново распада. У Француској га наслеђује гроф Одо Париски, у Италији Беренгар Фурлански, Рудолф I Бургундијски преузима Бургундију и Луј Слепи преузима Провансу.
Саксонска династија До 911 г. у Немачкој су и даље владали Каролинзи. После смрти последњег од њих — Лудвига Детета — и периода нереда за владе Конрада Франконског (911— 919 г.), дошла је на власт Саксонска династија (919—1024 г.), названа тако стога 5
што су њени оснивачи били саксонске војводе. Главни претставници те династије јесу краљеви Хенрих I Птичар (919—936 г.) и Отон I (936—973 г.). За њихове владе Немци су покорили суседна западнословенска племена и водили борбу с Мађарима
Рат са Полапским Словенима Територија дуж реке Сале, средње и доње Лабе, као и источно од Лабе и Одре била је у то време настањена словенским полапским племенима, која су се делила на три велике групе: између Сале и Лабе и даље на исток и југоисток живела је лужичко-српска група полапских племена (у чији су састав улазили, поред Срба и Лужичана, и Гломачи, Милчани, Дечани); на средњој Лаби и даље на исток и североисток све до Одре живела су најратоборнија полапска племена Вилци, или Љутићи (у чији су састав улазили поред Љутића у ужем смислу, Гавољани, Редарији, Укрјани и друга племена); најзад, северније, на исток од доње Лабе, живели су Ободрити (којима су припадали Вагри, Полапци, Варни итд.). Карло Велики наметнуо је Полапским Словенима данак, али су ови после његове смрти нередовно плаћали данак и водили с Немцима сталне пограничне ратове, одбијајући њихову навалу и сами упадајући (заједно са Мађарима и Данцима) на немачку територију. Словени су имали посла у првом реду са својим непосредним суседима — Саксима. Стога је природно што су саксонске војводе, кад су постале немачки краљеви, управили уједињене снаге Немаца, у интересу саксонске аристократије, против политички расцепканих Словена, који су још живели у родовском поретку. Хенрих Птичар освојио је главни град Гломача, Хану, и покорио читаву лужичко-српску групу Словена, наметнувши јој плаћање данка Немцима. У исто време он је у земљи Љутића покорио Гавољане, заузевши њихов град Бранибор (Бранденбург), као и Редарије и Укрјане. И Одобрити су морали да плаћају краљу данак. Хенрих се старао да немачки утицај прошири и на Јитландију, и освојио је Шлезвиг, одвојивши тиме Словене од Данаца. Немци су свуда по словенским земљама остављали своје гарнизоне, које су смештали по старим и новоподигнутим утврђењима. Једно од таквих новоподигнутих утврђења био је Мајсен на Лаби, који је доцније постао средиште Мајсенске марке. Уосталом, покорење Словена било је веома несигурно. Они су се и даље покоравали својим пређашњим кнежевима и живели по својим старим обичајима, често дижући устанке против Немаца. Отон I тежио је да трајније учврсти немачку власт на читавој покореној словенској територији све до Одре. Он је форсирано ширио међу Словенима хришћанство, позивао немачке колонисте да се настањују с оне стране Сале и Лабе и организовао по словенској земљи пограничне марке (најпре две, које су доцније биле подељене на шест), стављајући маркгрофовима у дужност да угушују сваку тежњу Словена за самосталношћу и да међу њима шире немачки утицај. Али је тај немачки утицај хватао веома слабог корена, јер су освајачи уливали Словенима мржњу и одвратност својом похлепом и крвожедном политиком. Ратове против Словена водили су они с нечувеном свирепошћу. Тако на пример, кад је Хенрих Птичар освојио после двадесетодневне опсаде град Гломача Хану, он је 6
наредио да се побију сви одрасли становници — мушкарци и жене, а децу је заробио и претворио у робље. Ратујући са Словенима, Отон I је убијао стотине заробљеника, или их зверски богаљио, чупајући им језик, копајући им очи итд. Освајачи су са свирепошћу повезали и вероломство, по коме се особито прочуо један од маркгрофова Отона I — грабљивац Герон, који је дејствовао у земљи Вилаца. Једном је он позвао себи у госте 30 словенских кнежева и за време гозбе све их издајнички побио. Под његовом влашћу повраћен је раније изгубљени Бранденбург, на тај начин што је Герон поткупио једног од кнежева племена Хавела, који је предао град немачкој војсци. Природно је да су се Словени с мржњом односили према освајачима и да нису желели да примају немачке обичаје, па ни хришћанство. Они су вребали само повољну прилику да се разрачунају са незваним дошљацима и да збаце са себе њихов јарам.
Арнулф Карантанијски или Арнулф Корушки је био краљ Немачке (887—899)
Битке против Нормана Током власти имао је неколико успеха, али сви успеси су били кратког даха. Нормани су дошли до Лотарингије и 26. јуна 891. крај Мастрихта су жестоко поразили немачку војску. Арнулф је тада скупио војску и 1. новембра 891. крај Левена је нанео огроман пораз Норманима. Хроничари кажу да од мртвих Нормана није могла река да тече. После те победе на том подручју је изградио замак.
Борбе против Велике Моравске Покушао је више пута да заузме Велику Моравску. Велика Моравска је била огромна словенска држава, која је обухватала данашњу Чешку Рерублику, Словачку и Мађарску. У почетку није имао никаквог успеха у борбама против Велике Моравске. Арнулф се 892. обратио Мађарима да му помогну против Велике Моравске. Мађари су у почетку помагали, а онда се 894. окрећу против Арнулфа, тако да је Арнулф био принуђен да води мировне преговоре са Великом Моравском. Током 895. Чешка (Бохемија) се одвојила од Велике Моравске и постала вазал Немачке. Склопљен је споразум између Арнулфа и бохемијског кнеза Борживоја. Борживој је склопио тај споразум да га Арнулф не би нападао.
Неуспешна владавина Италијом Папа Формоз га позива у помоћ да би се решио Ламберта и Гија Сполетског. Помогао је папи и постао је краљ Италије и цар Светог римског царства 896. године. Међутим Италијом је могао владати само док је лично боравио у њој. Чим би се удаљио из Италије већину Италије би заузели присталице Ламберта Сполетског или Беренгера Фриулског. 7
Умро је 8. децембра 899. године. Наследио га је малолетни син Лудвиг Дете, који је умро 911. и био је последњи представник династије Каролинга у Немачкој.
Лудвиг Дете Лудвиг Дете (нем. Ludwig das Kind; Алтетинг, 893 — Франкфурт, 911) је био последњи каролиншки краљ Немачке. Био је краљ Немачке (899—911) и краљ Лотарингије (900—911). Син је Арнулфа Корушког. Наследио је оца после његове смрти 899, али тада је имао само 6 година. Мађарске инвазије
Током његове владавине најезде Мађара су практично уништиле земљу. Мађари су се под вођством Арпада од 896. до 901. населили у Панонској низији и одатле су кренули у походе по Корушкој, а и по Баварској. Током једне велике битке 5. јула 907, цело једно баварско племе је нестало у бици против Мађара близу данашње Братиславе. Ту је погинуо и баварски војвода Луитполд. У једној великој бици близу Аугсбурга 910, Мађари су потукли немачку војску.
Конрад I познат и као Конрад Млађи је краљ Немачке (911 — 918). Био је први и једини краљ Конрадинске (франконијанске) династије. Мајка му је била ћерка Арнулфа Корушког. Конрад није успевао да заустави мађарске нападе.Његова власт као краља је све више слабила.Пред смрт уверио је свог брата Еберхарта Франконског да је његов стални противник Хенрик I Птичар најбоља могућност за краља. Сматрао је Хенрика најспособнијим да одржи краљевство на окупу услед сталних свађа међу војводама и претећих мађарских најезди. Енерхарт и остало племство прихватили су Конрадов савет па је Хенрик I Птичар постао нови краљ 919. на сабору у Фрицлару. Еберхарт је постао нови војвода Франконије, а гине 939, приликом побуне против Отона I.
Хенрик I Птичар Хенрик I Птичар (нем. Heinrich I. 876—2. јул 936) је био краљ Немачке (919— 936)Сматра се и првим краљем средњовековне Немачке, која се дотад звала Источна Франачка. Створио је успешну немачку војску, која је зауставила Мађаре,
8
победила Нормане на северу и Словене на истоку. Проширио је територије Немачке и на истоку и на северу.
Отон I Отон I Велики (нем. Otto I.; 23. новембар 912 — 7. мај 973) је био краљ Немачке (936—973) и цар Светог римског царства (962—973). Титулу цара Светог римског царства није носио нико 40 година пре њега. Син је Хенрика I Птичара.Постао је краљ Немачке 936. године. Крунисан је за краља у Ахену, бившој престоници Карла Великог. Помазан је од стране надбискупа од Мајнца. На свечаној вечери поводом крунисања остале 4 војводе Немачке су служили као помоћници. Већ тим симболима је желео нагласити да је он наследник Карла Великог и да га немачка црква и војводе чврсто подржавају.Отон је намеравао да користи цркву као институцију која би помогла очувању и јачању његове краљевску моћи. Он је цркви нудио богатство, војну помоћ и монопол на писменост. Нудио је и заштиту од племства, обећавао је задужбине.Да би спречио даље побуне, Отон војводства додељује само блиским члановима породице. Војводство Франконије је држао упражњено као свој посед, а војводство Лорене је предао Конраду Црвеном, пошто се оженио Отоновом ћерком. На сличан начин се осигурао код свих војводстава Војни походи у Италији и источној Европи Рат са Мађарима и победа Отон је ојачао црквено племство, односно, бискупе и опате на рачун секуларног племства, које му је угрожавало власт. Створио је неколико начина контроле цркве:
Да би контролисао бискупе и опате створио је институцију краљевског постављања бискупа и опата. Бискупи и опати су постављани као краљевски вазали. Под тим условима црквени избори постају формалност, а краљ попуњава цркву својим рођацима и лојалним службеницима.
Успоставио је систем поседовања цркви. По немачком закону све што је изграђено на нечијој земљи припада ономе чија је то земља, сем ако повељом није дато другачије право. Отон је агресивно захтевао за многе цркве да признају да су на краљевој земљи.
Успоставио је систем секуларних управника црквених имања. Ти управници су добијали део прихода, а њихова позиција није била наследна, него је зависила од краљеве воље. 9
Отон је дао бискупима и опатима велике комаде земље, на које секуларно племство није имало право опорезивања. У земљама одузетим од Словена на источним границама Отон оснива бискупије и додељује им велике комаде земље. Те све реформе су ојачале Отонову централну власт, а горњи део немачке цркве деловао је као део краљевског апарата. Током Грегоријанских реформи у XI веку доћи ће до сукоба око моћних бискупија између Отонових наследника и папа, што је познато и као борба за инвеституру. Раних 960их Италија је поново у политичком метежу. Беренгар Иврејски је окупирао северни део Папске државе, па је папа Јован XII замолио Отона Великог да интервенише. Отон је помогао у успостављању пређашњег стања, па 2. фебруара 962. постаје цар Светог римског царства. После тога су цар и папа потписали споразум, по коме је цар гарант независности папске државе. Папа Јован XII се ипак бојао велике моћи Отона Великог, па кад је Отон отишао у Немачку шаље изасланике Мађарима и Византији, с циљем да се створи савез против Отона Великог. Отон Велики се враћа новембра 963, сазива синод бискупа на коме свргавају папу Јована XII и постављају лаика Лава VIII за папу. Кад је цар Отон напустио Рим избија грађански рат између присталица Јована XII и присталица цара. Јован XII поново постаје папа након великог крвопролића. При томе је екскомуницирао све оне, који су га свргли. Отон Велики се враћа трећи пут у Рим. Папа Јован је умро пре Отонова доласка, тако да је Отон свргао његовог наследника. Грађане Рима је присилио да дају обећање да неће постављати папу без царског одобрења. Отон је неуспешно ратовао по јужној Италији неколико пута од 966. до 972. године.
Отон III Постао је краљ Немачке 983. када му је умро отац Отон II. Изабран је за краља са само три године. После крунисања за краља, свргнути војвода Хенрик II Баварски га је отео с циљем да тако осигура положај регента. Међутим у мају 984. био је присиљен да врати Отона његовој мајци, византијској принцези Теофанији, која је била регент до своје смрти 991. године. До 994. регенти су били Отонова бака Аделаида и надбискуп Мајнца Вилигис.Отон је као краљ покушао да поврати славу и моћ античког Рима са собом на челу теократске државе. Папа Јован XV га је позвао 996. да угуши побуну римског великаша Кресентија II. Отон је проглашен 10
краљем Италије у Павији, али кад је дошао до Рима папа је већ био мртав. У Риму је наместио, тако да је његов рођак Бруно из Корушке постао нови папа Гргур V. То је био први немачки папа.Нови папа крунисао је Отона за цара Светог римског царства 21. маја 996. у Риму.Пошто је био ватрени хришћанин цар Отон је ишао на неколико ходочашћа од 998. до 1000. године.
Отон III Постао је краљ Немачке 983. када му је умро отац Отон II. Изабран је за краља са само три године. После крунисања за краља, свргнути војвода Хенрик II Баварски га је отео с циљем да тако осигура положај регента. Међутим у мају 984. био је присиљен да врати Отона његовој мајци, византијској принцези Теофанији, која је била регент до своје смрти 991. године. До 994. регенти су били Отонова бака Аделаида и надбискуп Мајнца Вилигис.Отон је као краљ покушао да поврати славу и моћ античког Рима са собом на челу теократске државе. Папа Јован XV га је позвао 996. да угуши побуну римског великаша Кресентија II. Отон је проглашен краљем Италије у Павији, али кад је дошао до Рима папа је већ био мртав. У Риму је наместио, тако да је његов рођак Бруно из Корушке постао нови папа Гргур V. То је био први немачки папа.Нови папа крунисао је Отона за цара Светог римског царства 21. маја 996. у Риму.Пошто је био ватрени хришћанин цар Отон је ишао на неколико ходочашћа од 998. до 1000. године.
Конрад II Конрад II (нем. Konrad II.; 990—4. јун 1039) је био цар Светог римског царства (1027 —1039) и краљ Немачке (1024—1039). Први је цар из Салијске династије. Током његове власти немачка монархија се учвршћује, тако да више није била зависна од уговора између краља и племства.Конрад је ратовао против Пољске 1028Конрад наслеђује његово краљевство, које је обухватало два претходна краљевства БургундијеТо краљевство ће бити познато као Арлско краљевство и одговара југоисточном делу данашње Француске, а укључује западну Швајцарску, ФренчКомт и Дофин.
Хајнрих III Хенрик III Црни jош док му је отац био жив крунисан је 1028. као краљ Немачке, да би се осигурало наслеђивање нове династије. После смрти Конрада II постаје 1039. једини краљ Немачке.Први војни поход учинио је 1040. у Чешкој, против Вратислава I Пшемисла.После преврата у Угарској Вратислав је изгубио савезника, па је поражен 15. августа 1041. године. Потом је био присиљен да склопи мировни споразум.Први поход на Угарску.Подела Лорене.Други поход на 11
УгарскуХенрик III Црни је крунисан као цар Светог римског царства 25. децембра 1046.
Хајнрих IV Током његове власти долази до борбе за инвеституру, око тога ко поставља бискупе и папе. У историји је остао познат покајнички Хенриков пут у Каносу. Борба за инвеституру је изазвала 50 година грађанског рата у Немачкој.Хенриков отац Хенрик III наговорио је племство да обећају да ће његова сина Хенрика IV признавати као краља. Хенрик IV је крунисан као трогодишњи дечак 1054. године. Хенрик III умире 1056, тако да Хенрик IV постаје једини краљ као шестогодишњак. Хенрикова мајка је била регент.Црква је искористила ту одавно чекану и пажљиво планирану ситуацију. Жеље цркве су биле да прекину са традицијом да краљеви постављају бискупе. Тај начин постављања бискупа водио је продаји црквених положаја и избору само краљу лојалних бискупа. Пошто је краљ још био дете, најпре кардинали на концилу у Риму 1059. доносе одлуку да цареви више неће бирати папе. То је био први дио црквеног плана.
Хенрик V Задњи је владар из Салијске династије. Током готово читавог периода његове власти одвијао се наслеђени сукоб око инвеституре, који је решен компромисним конкордатом из Вормса 1122. године.Спор је разрешен компромисним конкордатом из Вормса 1122. по коме папа поставља бискупе, а цар их додатно поставља као феудалце. Цареви су тако задржали доста утицаја при избору бискупа.
Лотар III Саксонац Лотар III Саксонац (око 1075—1137) је био краљ Немачке (1125 — 1137) и цар Светог римског царства (1133—1137). Проширио је немачку власт до Лабе.
12
Конрад III Конрад III (нем. Konrad III.; 1093—15. фебруар 1152) је био први краљ Немачке (1138—1152) из династије Хоенштауфен. Учешће у дугом крсташком рату
Грофовија Едеса је пала под турску власт, па је папа позвао на крсташки рат. Грофовија Едеса је била прва крсташка држава. Рат су предводили краљеви Конрад III и Луј VII. Конрад је ишао преко Мађарске и у Константинопољ је стигао у децембру 1146, пре француске војске. Француска и немачка војска се нису кретали истим путевима. Конрад је могао одабрати угодније обалске путеве, којима би лакше стигао до Едесе, али он одабире пут преко Анадолије. Поражени су од Турака 25. октобра 1147. у бици код Дорилеја. Док су Конрад и већина племића успели побећи, дотле је већина пешака сасечена. Остаци немачке војске дошли су до Никеје, где је већина дезертирала настојећи да побегне кући. После свега Конрад III са делом војске придружује се француској војсци. Конрад је тешко оболио у Ефезу, па се морао вратити у Цариград. После опоравка морем је доједрио до Акре, а одатле је досегао Јерусалим. Суделовао је у неуспешној опсади Дамаска. После неуспеха био је јако незадовољан савезницима. Покушај напада на Аскалон такође се показао неуспешним, јер му се савезници нису појавили на време. После тога разочарани Конрад се враћа у Немачку. Никад није био именован царем. Иако је имао шестогодишњег сина, на самрти у присуству две особе именује Фридриха Барбаросу као свога наследника.
Фридрих I Барбароса Фридрих Барбароса (нем. Friedrich I.; 1122—10. јун 1190) је био краљ Немачке (1152—1190) и цар Светог римског царства (1155—1190).Припадао је династији Хоенштауфен. Познат је по учешћу у Трећем крсташком рату. Утопио се при преласку реке Салеф. Немачка инвазија на Совјетски Савез 1941. имала је назив Операција Барбароса. Његов надимак Барбароса значи црвена брада. Када је Конрад III умирао у фебруару 1152, присутни су били само Фридрих и бискуп од Бамберга.
13
Обојица су тврдили да је Конрад III предао Барбароси краљевска обележја и да је тиме Фридрих Барбароса наследник краља, а не краљев шестогодишњи син. Краљевски електори су поверовали у ту причу, тако да је Фридрих I Барбароса изабран за немачког краља и крунисан је у Ахену. Да би био крунисан као цар Светог римског царства, нуди разне уступке папи у замену за подршку. Склопио је споразум са папом Евгенијем III у марту 1153. по коме се обавезује да брани папинство и да не склапа мир са Роџером II Сицилијанским или са другим непријатељима цркве, без изричитог папиног одобрења. Трећи крсташки рат
Након што се помирио са папом, Фридрих Барбароса креће у трећи крсташки рат 1189. године. Крсташки рат предводе Французи под Филипом Августом. У походу су и Енглези под вођством Ричарда Лављег Срца. Фридрих Барбароса организује велику војску, коју шаље копненим путем према Светој Земљи, односно кроз Угарску и Србију. Фридрих Барбароса се накратко зауставио 1189. у Рашкој у Нишу, где је његове људе срдачно дочекао српски владар Стефан Немања. Растко Немањић (Свети Сава) се лично бринуо о Фридриху Барбароси. Према легенди Свети Сава је имао исцелитељске моћи, па је излечио Фридриха Барбаросу, да је овај могао наставити свој поход. Крсташи су прошли кроз Константинопољ у јесен 1189, и у Анадолији су извојевали две победе. Приближавање огромне немачке војске забринуло је Саладина и друге муслиманске вође.
Смрт у Салефу Фридрих Барбароса се удавио 10. јуна 1190. при преласку реке Салеф у Киликији. Тачне околности се не знају. Могуће је да се хтео освежити пливањем, па се удавио. Друга могућност је да га је коњ збацио па је шок од хладне воде изазвао срчани напад цара, који је имао 68 година.
Пораз немачких крсташа Фридрихова смрт је поколебала његову војску, која је без вође дошла у хаотично стање. Створила се паника, били су без вође, а Турци су их нападали са свих страна. Већина Немаца је ту убијена. У Акру је стигао само мали део од 5.000 војника који су кренули.
14
Барбаросин син Фридрих VI од Швабије предводио је остатак немачке војске. Имао је намеру да покопа Барбаросино тело у Јерусалиму. Међутим, није успео поступак конзервирања тела у сирћету, па су покопали месо у Антиохији, кости у катедрали у Тиру, а срце у Тарсусу.
Наставак трећег крсташког рата Након Барбаросине смрти, крсташку војску су предводила два ривала Ричард Лавље Срце и Филип Август, који су одвојено морем путовали до Палестине. Ричард Лавље Срце је наставио на исток, где се борио са Саладином, али није успео у крајњем циљу, да освоји Јерусалим.
Хенрик VI Син је Фридриха Барбаросе, а крунисан је са четири године у Бамбергу још док му је отац био жив јуна 1169. године. Преузео је управљање краљевством 1189, када је Фридрих Барбароса отишао у трећи крсташки рат. Хајнрих Лав је искористио одсуство Фридриха Барбаросе па напада Саксонију, са намером да је поново преузме. Хенрик VI је успешно сломио ту побуну у Саксонији. Када се Барбароса удавио 1190. у Салефу током трећег крсташког рата, Хенрик VI постаје једини краљ Немачке.Хенрик је постао цар Светог римског царства априла 1191. у Риму.Хајнрих Лав се поново побунио, тако да се поново вратио у Немачку да се с њим обрачуна. Све невоље Хенрика VI нестале су кад је Леополд V Аустријски заробио 1192. енглеског краља Ричарда Лављег Срца. Леополд је Ричарда предао Хенрику VI. Ричард Лављег Срца је ослобођен 1194. након плаћања огромног откупа од 150.000 тадашњих марака, што је представљало двогодишњи приход енглеске круне.Постао је најмоћнији краљ Европе, јер је поред поседа, којима је већ располагао добио и веома богату Сицилију.28. септембра 1197. умире од маларије.
Отон IV Отон IV (нем. Otto IV.; 1175. или 1176—19. мај 1218) је био један од два немачка краља ривала од 1198. до 1208. године. Постао је једини краљ Немачке (1208— 1215) и цар Светог римског царства (1209—1215) из династије Велф. Свргнут је 1215. године.Када је умро Хенрик VI, неки кнежеви бирају Филипа Швапског као краља у марту 1198. године. Други део кнежева се опирао избору Хоенштауфен династије и на наговор Ричарда Лављег Срца одлучују да изаберу члана династије Велф. Отонов старији брат је био у то време у крсташком рату, тако да кнежеви 15
северне Немачке изабиру Отона IV за краља 9. јуна 1198. у Келну. Отон је преузео контролу над Ахеном, па га 12. јула 1198. крунише келнски надбискуп Адолф Алтенски. Крунисање је обављено лажним краљевским ознакама, јер су се праве налазиле у поседу династије Хоенштауфен.Филип Швапски је убијен 1208. године. Након тога се Отон мири са кнежевима који су подржавали Филипа Швапског и заручује ћерку Филипа Швапског. На изборима у Франкфурту 11. новембра 1208. добија подршку свих кнежева изборника. Папа га је крунисао за цара 4. октобра 1209. године.За разлику од обећања, које је дао папи, радио је на ојачању царске власти у Италији, па га папа екскомуницира 1210. године. Током 1211. покушао је да освоји Сицилију, коју је држао Фридрих II. Док је Отон IV ратовао у јужној Италији дотле је на наговор француског краља Филипа II Августа и са одобрењем папе неколико кнежева изабрало 1211. Фридриха II за краља на сабору у Нирнбергу.Отон се вратио у Немачку 1212. године. Ипак, Фридрих II није успевао да порази Отона све до 1214. године. Тада се Отон IV удружио са енглеским краљем Јованом без Земље и поражен је у бици код Бувина 27. јула 1214. од стране Филипа II Августа. Свргнут је 1215. године.Повукао се на своје приватне поседе око Брауншвајга и умире 19. маја 1218. године.
16
