Плутарх, Успоредни животописи, Загреб 1988. I Тезеј - Ромул IIЛикург - Нума Помпилије III Солон - Публикола (умро 460.) IV Темистокле (524-459) - Камил (умро око 365.). Нема поређења V Перикле (490-429) - Фабије Максим (умро 205.) VI Марције Кориолан (умро после 488) - Алкибијад (450-404) VIIФилопемен (253- 183) - Тит Фламин VIII Емилије Паул (228-160) - Тимолеонт (умро после 337) IX Пелопида (умро 364.) - Марцел (рођен пре 268-208) X Аристид (умро око 467) - Марко Катон Старији (234-149.) XI Пир 319-272) - Гај Марије (158-86.) .Нема поређења XIIЛисандар (умро 395.) - Сула (138-78.) XIII Кимон (510-450) - Лукул (117-56) XIV Никија (пре 469-413) - Крас (115-53) XV Серторије (123-72) - Еумен (362-316) XVI Агесилај (444-360) - Помпеј (106-48) XVII Александар (356-323) - Цезар (100-44) XVIII Фокион (402-318) - Катон Млађи. Нема поређења XIX Агис (умро 241) и Клеомен (260-219) - Браћа Грах; Тиберије (170-132); Гај (153-121) Ово се рачуна као два пара, тако да укупно има 23 пара, а не 22)! XX Демостен (384-322) - Цицерон (106-43) XXI Деметрије - Антоније XXII Дион - Брут Појединачне биографије: − Арат − Артаксеркс − Галба − Отон 1. Тезеј - Ромул Сличности: Обојца су несигурног и тамног порекла. Били су оснивали-утемељитељи два најславнија града на свету, Рима и атине. И једа и други отимају жене, способни су државници али ни један није задржао краљевску власт до краја, један иде ка демократији други за самовлашћу. Ромул из благости и човекољубља аТезеј из себичности и суровости, праве такве грешке. Ромул је повредио брата, тезеј сина.
Разлике: Ромул је узео само једну жену, Тезеј их је имао више, једну чак веома младу која није приличила његовом добу. Тезејеви бракови су атини донели много сукоба, ратова. Ромул се спасао по великој милости богова, а пророштво које је Егеју рекло да у туђини не дира жене, чини се да показује да је до Тезејевог рођења дошло против воље богова. 2.Ликург - Нума Сличности: Заједничко им је: умереност, побожност, државничка надареност. Обојца су као извор свог законодавства приписивали боговима. А посебно племенита дела су код Нуме преузимање краљевске власти, а код Ликурга одрицање од ње, јер онај ју је добио мада није тражио а овај ју је могао имати али није желео и себе је од краља начинио обичног грађанина.. Нума је своје суграђане преобратио на мир и праведност и ублажио њихову ватрену и жестоку ћуд.он је чак и својим робовима дозволио да окусе достојанство слободе уводећи обичај да за време сатурналија господари и робови замене улоге. Разлике: Испољавају се када је у питању брачна и породична заједница. Римљанин, ако је имао довољан број деце он је своју жену могао да преда другоме на одређено време, док Лаконац није то практиковао (нисам сигурна за ово). Ликург сматра да жене треба да се удају када су за то природно спремне јер је сврха брака била рађање деце, док римљани жене удају врло младе да би мужу донеле чистоту, невиност, неисквареност. Нума је својом праведношћу и мудрошћу освојио срца свих грађана, док је Ликург аристократе повео против народа. 3. Солон - Публикола : Публиколина смрт изазвала је у целом граду жалост за њим. Он своје богатство није стекао непоштено а трошио га је помажући другима. Ако је Солон најмудрији, Публикола је најсрећнији, јер што је први себи желео као највеће и најлепше добро, то је Публикола имао и у томе уживао до краја. Солон је увеличао славу Публиколи, а овај опет њему.Учинио га је најлепшим узором у управљању државом за онога који уводи ред у демократију, учинио је власт благом и узео (послужио се) многим Солоновим законима. Квесто је уведен (за управљање финансијма) да би конзул, ако је поштен имао времена за важније послове. Мржња према тиранији била је још већа код Публиколе. За покушај завођења тираније
Солон одрђује казну на суду, а Публикола смртну.Велика заслуга Солона је опрост дугова грађанима чиме их је учинио слободним. По политичком деловању славнији је Солон, али је по свом крају славнији Публикола и срећнији. Већ солон је видео свој устав укинут, док су Публиколини закони поштовани све до грађанских ратова. солон је законе записао и отишао а овај је своје учврстио. Што се тиче ратних успеха, Публикола је као војник и војсковођа успешно завршио велике сукобе, устао је против Тарквинијеваца, Порсену придобио и учинио га пријатељем. солон је повратио Саламину. Публикола је умро 460. п.н.е. 4. Темистокле - Камил (нема поређења) Фурије камил био је један од најспособнијих војсковођа, који је постигао велике успехе и пет пута био изабран за диктатора. Проглашен је другим утемељитељем рима. истакао се у сукобима са Волсцима и Еквима. разорио је Веју- град који је био такмац Риму. Изазвао је незадовољство народа због ратног плене из веја па су га осудили на прогонство. Али народ се убрзо покајао увидевши да им је потребан. Плутарх детаљно пише о галима, нападима на Клузиј. Камил је успео да после пораза Римљана оствари победу над Галима са Ардијејцима (јер се склонио код њих када су га протерали. Након тога Римљани га моле да се врати и да преузме заповедништво. ПОсле тога камил је постигао још једну победу са Римљанима. Однео је победу и над Еквима и Волсцима. Заузео је град Велитру. Умро је од неке епидемије. О Темистоклу се већ довољно зна, тако да сматрам да то овде не би требало понављати. 5. Перикле - Фабије Максим Оставили су засобом примере државничке и војничке вештине. Перикле је деловао у време највећег процвата, његова снага је била у пуном напону и моћ на највишем нивоу. Док успеси Фабија, који је преузео град у тренутцима највеће срамоте и несреће, нису одржали његов просперитет у сигурности, али су га из катастрофалног положаја довели у боље стање. Он је учествовао у рату против Ханибала, учествује у сукобу са другим конзулом фламинијем. 6. Марције Кориолан - Алкибијад Сличности:
Обојца су се показала као смели и храбри војници, вешти заповедници. и један и други су код куће били на заповедничком положају, постигли успехе за своју земљу али насупрот томе наносили јој још већу штету када су прелазили на страну непријатеља. Алкибијадово понашање изазивало је гађење народа, док је Марцијево охоло држање римски народ замрзео. Алкибијад је у својој политичкој делатности сматран човеком подмуклим и неискреним (преварио је лакедемонске посланике, ступио у савез са Мантинејом и Аргом па изазвао поново сукоб атине и Спарте). марције је преко лажних оптужби преваром изаувао сукоб рима и Волска, и то из чистог беса (Плутарх као свој извор о овим догађајима наводи Дионисија из Халикарнаса). Разлике: Алкибијад се вратио Атињанима када му је Спарта радила о глави, док за Марцијала није било часно да остави на цедилу Волске, који су у свему према њему поступили правично.Волсци су Марцијла именовали за вођу и пружили му највеће поверење, за разлику од Алкибијада кога су Лакедемонци више злоупотребљавали. Алкибијад је новац узимао подмићивањем, док Марција нису могли натерати да га узме као награду.Зато га је народ и мрзео јер је претио сиромашнима(али не због материјалног интереса, већ из презира). Људи су га мрзели због славољубља. Док је Алкибијад био другачији, сусретљивији, али ништа мање славољубив. Марције се није нарочито показао за свој град, већ виђе за непријатеља. Док су Атињани од Алкибијада имали често велике користи.Марција су Волшчани осудили јер је одбио понуђене мировне предлоге , а затим попустио пред молбама жена. пропустио је повољну прилику да постигне успех за Волске. Плутарх сматра да је он тиме хтео да понизи свој град, јер је прво одбио званичну делегацију са предлозима о миру, а затим попустио пред молбом жене. Марције наводно није желео да му одају почасти, а затим се љутио ако их недобије,.Алкибијад, за разлику од њега није порицао да га почасти радују и због тога се умиљавао народу. Марције је био равнодушан према новцу, за разлику од Алкибијада који је у томе био најбезобзирнији и веома немара, Алкибијад је убијен 404. п.н.е. јер је завео неку девојку из веома угледне куће у фригији. Браћа од те девојке су га убила. Код ових животописа Плутарх као изворе наводи Дионисија, Платона, Антипатар (неко његово писмо) 7. Филопемен - Тит Фламин Филопемен није био Хелен, али је ратовао за Хелене. Његов кип се налазио у делфима. Када му је било 30 година лакедемонски краљ Клеомен нападне Мегалепољ и тада је Филопемен успешно одбранио град.
Када је краљ Антигон Досон (229-220) унук Деметрија Полиоркета, напао Клеомена тада је у походу учествовао и филопемен који се посебно истакао. Због тога га је Антигон укључио у своје редове. Арат је био вешт у руковођењу а Филопемен је био добар ратник и вешт у руковођењу оружјем. Подигао је понос Ахајаца који су постигли бројне успехе. Он је извршио реформу Ахајског савеза, наговорио их да промене распоред и наоружање (формиране су мање јединице). Настојао је да смањи расипност и добро их увежба. Водио је рат са лакедемонским тиранином Маханидом 208. г. Изабран је за врховног заповедника ахајског савеза. Предводио је битку код Мантинеје 206. када је Ахајски савез поново однео победу. Македонски краљ Филип III сматрао је да ће му се Ахајци покоравати, бити у страху пред њимако уклони Филопемена. Зато шаље људе у Арг да га убију. Али, завера је откривена а хелени су само били непријатељски расположени према Филипу због тога. Филопене једно време борави на Криту где ратује. Али стање Мегалепоља се погоршало,а неки су га клеветали да је побегао од куће.Покушали су да га казне прогонством али је он на побуну подстакао околна села. На Криту су га овенчали славом. Организује флоту и напада Гитиј, спартанску луку 192.г. Због успеха које је постигао против Лакедемоњана, хелени су му исказивали почасти у позориштима. То је мучило Тита, човека који је био частољубив. очекивао је да се искаже веће поштовање њему, као римском конзулу од Ахајаца, него тамо неком Аркађанину. Јер је Тит ослободио Хеладу од Македонаца и филипа.Тит је миром завршио рат са Набисом, а Филопемен је са војском ударио на Спарту, освојио је и прикључио Ахајском савезу. То му је донело велики углед и моћКада је избио рат Рима против Антиоха Филопемен је имао 70 година и био је обичан грађанин. Био је осам пута стратег. 8. Емилије Паул - Тимолеонт Род Емилија је био стари и угледан у Риму. Сестра Емилија Паула била је удата за Сципиона Африканца Старијег. Емилије се истакао у храбрости, правичности и поузданости. Био је едил, члан аугура. У време када јеВодио Сириски рат 192-190. са Антиохом III, дошло је до побуне у Шпанији и тамо је послат као претор. Тамо је одлучно савладао варваре и при том се није обогатио. Његов син био је Сципион Африканац Млађи и Фабије Максим (унук Фабија Максима Оклевала). као контул ратовао је са лигурима и поразио их. Сада се Плутарх враћа на Антигона и сина му Деметрија и мало прича о њима (о Филипу V и Досону- оном који радо обећва). Емилије је учествовао у Македонским ратовима (против Персеја) Тимолеон је био послат на Сицилију у Сиракузу јер су се тамо појавили Картагињани са великим бројем бродова. Становници су се уплашили и
тражили помоћ од Хелена (од Коринта).. Коринћани су изабрали Тимолеонта јер је он био од угледног рода, благ, прек према тиранима, частан и праведан. (стр. 384) Сличности: Обојца су водила рат против славних противника, у једном случају против Македонаца а у другом против ПунаЊихове победе су биле гласовите. Први је освојио Македонију а други уклонио све тиране на Сицилији и учинио је слободном. Тимолеонт се сукобио са Дионисијем, тиранином Сиракузе и то са малом војском. разлике: У време Емилија Паула Римљани су били сви уредног живота, верни обичајима и у страху од закона. Док код Хелена у Тимолеонтово време није било нити поглавара нити војсковође. Освојивши Македонију Емилије се није обогатиоЕмилије се чини савршенијим јер у тешкој ситуацији (несрећи) због губитка синова није био виђен умањене величине нити мање достојанствен него у срећи.Док је Тимолеонт премда је поступио на племенит начин према своме брату, није се помоћу разума знао одупрти боли, него сломљен кајањем и тугом, 20 година није могао поднети ни поглед на говорницу и на трг. 9.Пелопида - Марцел Обојца су били храбри, страствени. разлика је у томе што је Марцел у многим градовима, које је покорио, учинио покоље, док Епаминонда и Пелопида као победници нису никада никога убијали и продавали у робљеханибал је био велики непријатељ Рима, као што су у своје време били Лакедемонци тебанцима, али је чињеница да су ови узмакли пред Пелопидом код Тагире и Леуктре, а да Марцел ни једном није победио Ханибала. Заслуга Марцела је та што је он Римљанима, после пораза многих војски и расула, улио борбени жар и жељу да се боре против непријатеља. Пелопида као војсковођа није подлегао ни у једном сукобу, а Марцел је од свих војсковођа свога времена однео највише победа. Освојио је Сиракузу, док пелопиди то није успело са Спартом. али је већи подвиг то што је Пелопида прешао реку Еуроту. Ипак Пелопида дели своје успехе са Епаминондом, док је марцел своје сам издејствовао. и један и други погинули су у борби. Марцел у сукобу са Шпанцима и Нумиђанима, односно Ханибалом. и сахрањен је на месту где је погинуо. 10.Аристид - Марко Катон Старији
Обојца су се до политичке моћи и угледа уздигли сопственом врлином и снагом. Али Аристид је постао славан још када Атина није била велика, а ушао је у редове државника и политичара чији је иметак био осредњи. Катон је дошао из малог града где је живео сеоским начином живота. Аристид је на Маратону и код Платеје био један од десет стратега, а катон је био један од Конзула. Аристид је био остракован и надвладан устраначким борбамаод темистокла, док се Катон упркос свему одржао. ПЛутарх замера Аристиду што је био тако сиромашан иако је имао прилику да се обогати, и што није обезбедио ни мираз за своју децу. Катонови походи нису Риму донели ништа велико, обзиром на његову већ постојећу величину.Пак аристид је учествовао у највећим делима Хелена (Маратон, Саламина, Платеја) не могу се поредити победе Катона и аристида (сукоби са Антиохом и Ксерксом), нити срушени зидови шпанских градова са толиким бројем убијених варвара. Катон је величао себе и себе стављао на прво место. Катон, супротстављајући се Сципиону Старијем, замало није упропастио његов поход на Картагину. Платон осуђује то што је Катон, већ веома стар оженио своју слушкињу. 11. Пир - Гај Марије (нема поређења) Сматрам да су ови јунаци већ довољно познати, тако да их нећемо поново спомињати. 12.Лисандар - Сула Сула је дошао на власт и Плутарх пише да то није нимало чудно јер је то време у Риму било такво да су конзули и њихови синови били масакрирани, да су се оружане снаге куповале златом и сребром. такође писац додаје да некриви Сулу што је у таквим околностима стекао највећу моћ, али то што је постао први у граду у тако лошим приликама по ПЛутарху не значи да је најбољи. Пак, Лисандар, у часу када је Спарта имала најбоље законе и примењивала их, био је оцењен најбољим од најбољих. Ипак и Лисандар је покушао да промени уставни поредак али блаже него Сула. Лисандар је највише преступа учинио због својих другова и већина покоља је извршена да би њима прибавио владарске и тиранске положаје (заиста прави пријатељ)А сула је из зависти окршио Помпејеву војску. Лисандар је живео спартански строго и у младости, док је Сула био прељубник (ту се Плутарх позива на Салустија, па на кога би другог када је реч о тим стварима).Сула је тако испразнио град, продавао имања
најбогатијих људи. А Лисандар је оно што је добијао слао кући . Плутарх сматра да је Лисандар био равнодушан према новцу. ипак што се тиче вођења рата, сула је неупоредив. Лисандар јесте победио у две поморске битке и опсаду Атину. Али је неславно погинуо код халијартаи писац сматра да тај план опсаде град уопште није био мудар, напротив. по Плутарху, важно је истаћи да је Лисандар све успехе постигао имајући подршку код куће, док је Сула сам суочен у Беотији са великом војском непријатеља. При том је Сула, атини, која је устала против њега и придружила се Митридату, оставио слободу, док Лисандар не само да се није сажалио на измучену Атину, већ је у њој поставио најкрволочније и најбезобзирније људе и укинуо демократију. 13. Кимон - Лукул Плутарх сматра Лукула срећним због тога што је овај умро пре промене уставног поретка који је судбина припремала помоћу грађанских ратова. Лукул је живот завршио у домовини начета здравља али још слободној- У томе је његова сличност са Кимоном. Јер и Кимон је умро пре потреса у Хелади , у време када је она била на успону. Обзиром да су обојца били богати, нису једнако употребили своје богатство. Кимон је дао да се заврши позориште у Атини, а Лукул је саградио виле у Напуљу. Лукул је живео раскошно, много трошио и није погинуо у боју, славно, за разлику од Кимона. Ипак Плутарх наводи да је томе можда узрок и различито време у ком су живели. Обојца су били добри и храбри војници. Лукул је својој домовини припојио освојене непријатељске земље којима је она већ владала (тако стоји код Плутарха), док је Кимон учинио да његова домовина, коју је затекао покорену другима, не само заповеда другима већ и да господари над непријатељима, јер је присилио поражене Персијанце да се повуку с мора, а лакедемонце да одступе од заповедништва. Лукул је доживео презир властитих војника, а Кимон дивљење савезника. Лукул се вратио кући остављен од војске са којом је пошао. Обојца су покушали да униште велике империје и покоре Азију, и обојца су своје дело оставили недовршено. Кимон није имао среће, умро је на врхунцу успеха, док је Лукул био омражен од војске. Обојца су била прогнана на 10 година. Лукул је ипак стигао даље од Кимона, прешао је са војском Таур, Тигар, спалио Синопу, Нисибис, на северу стигао до Фасиса, на истоку до Медије. Персијанци су после Кимонових победа наставили да ратују са Хеленима, док Тигран и Митридат нису били у стању да ишта ураде. Плутарх сматра да је ипак већи онај војсковођа који свог противника остави више ослабљеног.
Кимон је ударио на Персијанце чији је дух већ био сломљен после сукоба са Темистоклом и Леонидом, док се Лукул сукобио са Тиграном док је овај био у пуној снази. 14. Никија и Крас Крас се обогатио у проскрипцијама, позајмљивао новац уз камату. За НИкију, Плутарх каже да га природа није обдарила храброшћу па је расипао новац на денунцијанте. Никија је тражио славу у заветним даровима, приређивао спортске игре, док је Крас бескорисно расипао новац. Што се тиче њиховог политичког деловања, Никија није био подмукао, неправедан, насилан, дрзак, док је Крас пак био подлац, превртљив, стално се колебао између пријатеља и непријатеља, а за конзулат се борио употребом силе. Никија, је био, за разлику од Краса, плашљив и бојажљив у политици, попустиљив пред највећим нитковима, и то му Плутарх нарочито замера. Уз то замера му и што је до положаја војсковође подигао Клеона који је био обични бестидни галамџија са говорнице. Када је требао да се супритстави Лакедемонцима, најхрабрије и најодлучније, он је то препустио Клеону који је био неискусан. Тиме је Никија, не само свој дом већ и сигурност домовине довео у питање. Зато је касније био приморан да против своје воље ратује са Сиракужанима. Знак његове умерености је тај, иако је избегавао ратовање и заповедништво, Атињани су га бирали као најспосонбијег и најбољег. Док су Краса сматрали најбољим у свему осим у оружју. Док је Никија повео Атињане на Сицилију против своје воље, Крас је повео Римљане против њихове воље. И тако је због Краса несрећа стигла његов град, док је Никија страдао због свог града. Никија није делио варљиве наде својих суграђана, већ их је одговарао, а Крас је погрешио верујући да ће лако освојити Партију. Никија је победио многе непријатеље, добио многе битке. Крас је предузео једну и у њој погинуо. Плутарх сматра да треба бити попустљивији према оном ко греши из опреза, него према оном ко греши из безакоња и самољубља. Али ипак Никија је своју смрт учинио срамотнијом јер се предао непријатељима у руке, док је Крас погинуо јер је био издат. 15. Серторије и Еумен Обојца су били туђинци, дошљаци,прогнаници. ( у коментару стоји да Еумен није био прогнан, иако то Плутарх наводи). заповедали су великим војскама. Серторију су савезници због угледа предали власт, а Еумен се сам изборио
против многих непријатеља, за власт. Серторија су следили они који су желели бити под праведним заповедништвом, док су Еумена подржавали из користи оно који су били неспособни за заповедништво. Серторије је заповедао Шпанцима и Лузитанцима, а Еумен становницима Мекедоније, Херсонеса. Еумен је био ратоборан и свадљив, Серторије је волео мир и спокојан живот. Еумен је могао да живи у миру да се повукао, међутим није, тако да је цео живот провео у борби и опасностима. Док је Серторије водио рат да би могао да живи у миру. Еумен је желео да буде први и зато је по својој вољи ратовао због власти Серторије је страдао када није очекивао, он је погинуо дак је Еумен заробљен. 16. Агесилај и Помпеј Помпеј је часно дошао на власт, учинивши многе уступке Сули. Агесилај је преузео краљевство тако што је осудио незаконито порекло краља леотихиде, кога је његов брат признао за законитог сина. Помпеј је Сулу до краја поштовао. Помпеј је спатрао да не мора да се придржава ни закона које је сам прописивао, само да би пријатељима показао величину своје моћи. Што се тиче врлина као војсковођа, ту је ... Овако се, у пола реченице прекида овај запис, што оставља две могућности: или је аутор преминуо од среће док је правио ове забелешке, или је исти толико аљкав и неодговоран. Процените сами. 17. Александар и Цезар, нема успоредбе Александар У уводу Александрове биографије, Плутарх тражи од читаоца да му не замере ако не наведе све њихове подвиге исцрпно, јер он непише историју већ биографије. Сматра да често шала или реч боље открива врлине и мане него велике битке, највеће војне силе и опсаде градова. Као што се сликари усредсређују на лице и израз очију, тако и он жели да открије душу људи о којима пише, и да кроз то прикаже њихов живот, а да други опишу њихове велике битке Александров изглед најбоље приказују Лизипови кипови1. Александар је још као мали рекао да ће његов отац све освојити и да за њега неће ништа оставити. Желео је славу, није желео да од оца наследи државу 1
Лизип је скулптор 4.-ог века, помиње га и Цицерон као једног од највећих грчких скулптора. Увео је реализм у скулптуру а иначе је био Александров дворски скулптор.
која пружа богатство, раскош и уживање, већ ратове и славољубива дела. сцена са Букефалом (као у филму Филип умире, александар осваја свет. По повратку из Индије, многа несрећна знамења сепоказују У Бабилону је гледао гавране како се боре и падају мртви поред његових ногу. Затим лава кога је Александар много волео убије неки магарац. Почео је свега да се плаши и у свему (ситницама) да гледа и тумачи лоша знамења. После славља које је приредио Неарху, неколико дана је провео уживајући и испијајући вино. А затим је добио грозницу и после неколико дана умро (Плутарх наводи да је Александрова болест описана у градском дневнику. Тек неколико година касније се појавила прича о тровању, па чак и да је Аристотел саветовао Антипатру да га уклони. Плутарх пише да се Александар највише плашио Антипатра и његових синова. Роксана је била трудна, убила је сестру коју је Александар оженио у сузи. Она је имала подршку Пердике, који је је после смрти хефестиона и Кратера постао заповедник коњице. Биографија се завршава детаљима о Аридеју, и писац ништа не говори о судбини Роксане и Олимпијаде које је 14 година касније Касандар побио. Тако да се сматра да је један део изгубљен ове биографије. Цезар Сматра се да је почетак његове биографије изгубљен. Сачувани део почиње сукобом са Сулом. Плутарх сматра да су они били у сукобу јер је Цезар био у сродству са Маријем. Цезар напушта Италију, па се врача. Катон Млађи га напада својим говорима. Цезар је изабран за претора и одлази у Шпанију. По повратку, конзулат и Галски рат (сукоби са хелвећанима, са Ариовистом и Белгима. Његова кћерка умире на порођају. Цезар је убијен 44. г. п.н.е. и по Плутарху је ибоден ножем чак 23 пута. После његовог убиства, сенатори су побегли а и народ се разбежао из страха. Завереници се склонили на Капитол. Тестамент. На крају, Плутарх описује шта се десило, односно како су завршиле цезарове убице касије и брут )битка код Филипа). 18. Фокион и Катон Млађи, нема успоредбе За Катона каже да је живео у погрешно време, и да је због тога пропао на изборима за конзуле, због чега су му се многи ругали. Он је живео на старински начин, тако је васпитан, а појавио се увреме искварених живота и изопаченог морала. Уживао је славу али се није могао уколопити у услове у којима је живео.
Фокион је био пријатељ Хабрије, војсковође који се одликовао 378. када је послат као помоћ Теби против Агесилаја. Када је Филип заузео Еубеју, фокион је послат да је преузме. али тамо је наишао на подмићивање, издаје, расуло... Он се ту храбро и мудро показао, ослободио заробљене Хелене. Атињани су убрзо схватили његову снагу и искуство. Када је филип прешао на Хелеспон 340. г. да освоји Визант, Перинт и Херсонес, Атињани су одлучили да им помогну. Али како се војсковођа ког су послали није добро показао, одлуче да пошаљу Фокиона. Спасао је Визант и захваљујући њему, филип је протеран са хелеспонта. Њему се за помоћ обратила и Мегара, у којој је дошло до сукоба око питања сарадње са Филипом 344/3. У Атини је 340. г. убеђивао народ да прихвати филипове услове, али га је Демостен надвладао. Фокионова обрађања народу атинском наводи Плутарх, и не крије симпатије према њему. Ево Фокионовог одговора Демостену који је саветовао Атињане да се боре али што даље од атике :» Драги мој, негледајмо где да се боримо, него како да победимо» Фокион је сматрао да Филипове понуде треба прихватити У биографији се не спомиње битка код Херонеје. ПОсле Филипове смрти забрањивао је својим суграђанима да приносе жртве захвалниве за добру вест. Одржао је говор поводом Демостенових увреда на Александра после напада на Тебу. Ту је тражио од Демостане да невређа Александра који је већ сувише моћан. Када је Атина поднела Александру одлуку атинске народне скупштине, овај је то одбио, али када је то урадио поново Фокион, Александар је одлуку примио, јер је слушао од старијих да се Филип дивио том човеку. Фокион му је саветовао да ако тежи за миром, учини крај рату, а ако тежи за славом да се окрене на варваре и своје оружје одврати од Хелена. Александар га је љубазно дочекао и угостио, чак му је касније као поклон послао неки новац, али је Фокион то одбио. Александар се увредио, а Фокион му је рекао да ако већ хоће за њега нешто да учини онда да ослободи неке Хелене, што је Александар и урадио. Касније је Александар наредио Кратеру да један од градова у Азији преда Фокиону, али је овај то одбио, а Александар убрзо умире. Фокион је био против Ламијског рата који је водио Лаостен. Сматрао је да Атина неможе да добије тај рат јер није имала војску и новац, а и морално је ослабљена. Фокион је изабран за стратега после Лаостенове смрти. Многи су страховали да он тада не учини крај рату, међутим, он је постигао неколико успеха, све до доласка Кратера и битке код Кранона (то је град у тесалији недалеко од Ларисе). када су Хелени поражени. Антипатар је своје људе повео на Атину , а Демостен и хиперид су побегли, демад је био осуђен због подмитљивости. Народ се уплашио и позвао Фокиона који се је послат Антипатру, који се налазио у Тебанској Кадмеји., одкле је требао да крене на
Атину. Фокион је преговарао са Антипатром и Атињани су прихватили услове које су македонци тражили: да се изруче Демостен и Хиперид, да права имају само они чији приходи износе преко 2000 драхми, да приме посаду у Мунихију, да плате ратне трошкове. Атињани су тражили од Фокиона да поново преговара са Антипатром о повлачењу македонског гарнизона, али је овај одбио. тако да су се Атињани окренули Демаду. Демат се упутио у Македонију, али тада је Антипатар већ био болестан и власт је преузео Касандар (који је био господар Атине од 318. до 307. г. п.н.е.). Касандар ухвати демада, убије му сина, па њега јер је наводно Демад послао писмо Антигону у Азију, да дође у Македонију и преузме власт. Антипатар је за врховног намесника именовао Полиперхонта, а Касандра за његовог заменика. Касандар је послао свог човека као намесника посаде у Мунихији, а Атињани оптуже Фокиона да је све то знао и да је ћутао. Међутим, Полиперхонт шаље писмо- поруку Атињанима да врате демократско уређење. Полиперхонт је сматрао да ће имати већу подршку граћана ако протера Фокиона. Фокион је рекао да има поверење у новог намесника Мунихије Никанора, ког је поставио Касандар, и веровао је да овај неће учинити никакво зло. Али када се Никанор спремао да заузме Пиреј, Фокион је био спреман да их поведе у бој. Међутим, суграћани су показали незадовољство, презир према њему, а Полиперхонтов син Александар је дошао са војском да наводно помогне Атињанима против Никанора. Када се сазнало да се Александар виђа са Никанором, одлучено је да фокион крене код Полиперхонта. Тада је Полиперхонт наредио да га заробе и осуђен је на смрт 318. г. п.н.е. 19. Агис и Клеомен - Браћа Грах Браћа Грах су били веома образовани и обдарени врлинама, а Агис и Клеомен, обзиром да нису имали образовање, постали су вође у једноставности и суздржаности. Граси су били веома поштени и презирали су богатство, док је агис свој иметак поклонио суграђанима. Што се тиче политичке делатности, Граси су се залагали за поделу земље, а Агис и Клеомен су покушали да уведу промене које би побољшале стање у држави (желели су да врате старе законе о једноставности, умерености и једнакости). Али политичке мере Граха нису имале за последицу повећање политичке моћи Рима, док су последице агиса и Клеомена биле те да је Спарта за кратко време постала господар Хеладе. Агис није показао ни једно велико дело достојно великог војсковође. Клеомен је неуставно поубијао ефоре, иако их је могао због војне надмоћи придобити или протерати.
Тиберије је по врлини био први (то сматра Плутарх), агис је починио најмање грешака, Гај се истакао по одлучности и смелости и у томе заостао за Клеоменом. 20. Демостен и Цицерон (нису обрађени) 21. Деметрије и Антоније 22. Дион и Брут
