Mihael Nurdberg - Dinamični Srednji Vek

MlHAEL

NURDBERG

D in a m ič n i SREDNJI VEK P Je

r ev e l a

len a

L

o m a

Sadržaj Predgovor...................................................................................................................................... .. Neshvaćeno razdoblje................................................................................................................. 7 I Kako se živelo i um iralo, je lo i r a d ilo ........................................................................... ц Stanovništvo i životni vek......................................................................................................... 13 Jahači Apokalipse: Kuga, Glad, Rat....................................................................................... 20 Stase je lo ...................................................................................................................................... 27 Zarade i cena hrane..................................................................................................................... II Tehnika r a d a ....................................................................................................................... 39 Z em ljoradnja........................................................................................................................... .... Snaga vode i „industrija".......................................................................................................... 47 III Žena i m u š k a r a c ............................................................................................................... 51 Ekonomski položaj žene...........................................................................................................53 Zaposlene žene u doba Filipa Lepog..................................................................................... 58 Učene ž e n e .................................................................................................................................... Nova uloga žene: trubadurska poezija................................................................................. 66 Književnice i žene u književnosti..........................................................................................73 Kristina Pizanska - u odbranu dam a................................................................................... 85 Kleveta i odbrana..................................................................................................................... .... Stari dobri Č o se r..................................................................................................................... .... Seksualni moral - teorija i praksa..........................................................................................99 Vesele d ev o jk e......................................................................................................................... 107 Dve teorije o b ra k u ................................................................................................................. П 2 Preispitivanj e braka................................................................................................................. 117 IV D inam ika srednjovekovnog d ru štv a ...................................................................... 121 Društvena struktura............................................................................................................... 123 Plemstvo i njegove transform acije..................................................................................... 125 Kritika plemstva....................................................................................................................... 128 U crkvenoj službi...................................................................................................................... 132 ...i u službi kralja....................................................................................................................... 137 Vinuti se na krilima pesme.................................................................................................... 141 Porodice u usponu................................................................................................................... 145 V Km etovi i slobodni seljaci........................................................................................... ... K atalon ija................................................................................................................................... Razni delovi Francuske...........................................................................................................153 Engleska........................................................................................................................................

V I Feudalizam : od običajnog prava do radikalnih id eja...................................... 165 Feudalizam kao politički siste m ....................................................................................... 167 Običajno pravo i kraljevsko zakonodavstvo.................................................................. 170 Prve skupštine....................................................................................................................... 173 Teoretičari p o litik e...............................................................................................................178 Vrhunac radikalizma................................................... .........................................................181 V II A ntiklerikalizam , narodni verski pokreti i je r e s i...........................................185 Kraljevska i papska vlast...................................................................................................... 187 Teoretičari................................................................................................................................190 Antiklerikalizam u književnosti....................................................................................... 193 K atari........................................................................................................................................ 201 Valdenzi i spiritualci............................................................................................................ 205 Begine i Bratstvo slobodnog d u h a ................................................................................... 207 Viklif i lo lard i......................................................................................................................... 211 H usiti........................................................................................................................................ 215 V III Previranja u d ru štv u ................................................................................................221 Staleška nejednakost i društvena osvešćenost..............................................................223 „Valjalo bi ih pobiti sve“ ...................................................................................................... 227 IX Iz učenog sveta - V eličanje slobodne m isli........................................................ 235 Srednjovekovna m isa o .........................................................................................................237 Astronomija i slika sveta...................................................................................................... 238 Sloboda i beskonačnost misli.............................................................................................. 244 Srednjovekovne zablude...................................................................................................... 252 Zaključak.................................................................................................................................. 257 Pogovor.................................................................................................................................... 259 Literatura...................................... ........................................................................................... 261 Ilustracije..................................................................................................................................269 Indeks ličnih im ena...............................................................................................................271 Indeks geografskih p ojm ova..............................................................................................277 Indeks p ojm ova.....................................................................................................................281 O a u to ru ..................................................................................................................................285

Uvod Neshvaćeno razdoblje „Duga, tamna noć u kojoj zablista tek pokoja zvezda”, „mračni srednji vek” svima su dobroznani opisi dugog perioda u Evropi koji je trajao otprilike od VI do XV I veka. Kada želimo da se pogrdno izrazimo o nekim prilikama, kažemo da su „pravi srednji vek”. Taj pojam postao je sinonim za primitivizam, zaostalost i učmalost, bedu, nasilje, osiono tlačenje i sveopšti jad, da ne govorimo o sujeverju, intelektualnoj i duhovnoj tami. Kako je nastalo takvo shvatanje? Za to su odgovorni prvenstveno humanisti XV i XV I veka, učenjaci „renesanse”, koji su se bez imalo skromnosti proglasili obnovite­ ljima antičke kulture. Zanemarivši sve činjenice, smatrali su da je antička kultura sa­ svim zamrla proteklih hiljadu godina, a njih su nazivali m edia aetas, „međurazdobljem” od rimske antike do njihovih dana, nekom vrstom ogromne zagrade. Termin „srednji vek” je tako od samog nastanka bio pogrdan, isključivo sa negativnim znače­ njem. Sklonost da prezremo razdoblje koje nam je neposredno prethodilo uopšte nije neobična, ali se u ovom slučaju negativna predrasuda pokazala veoma istrajnom. Tome su i te kako doprineli prosvetitelji XVIII veka svojim mrštenjem na srednji vek i „gotsko varvarstvo”. Kada su se docnije, početkom X IX veka, romantičari „vratili” srednjem veku, njihovo poimanje srednjovekovlja nije bilo ništa bliže istini od pret­ hodnog; bilo je samo drugačije. Katolička pobožnost i idealizacija viteštva (kojoj se tada težilo) uopšte nisu bile toliko svojstvene srednjem veku kao što bi se moglo pretpostaviti. Novija istorijska istraživanja, naročito ona posleratna, radikalno su izmenila predstavu o epohi srednjeg veka. Naša saznanja su se umnogome proširila, produbila i postala složenija. No, sva ta uzbudljiva otkrića ostala su rezervisana za uzani krug stručnjaka. Mogu se naći u engleskim, (ponajpre) francuskim, nemačkim, italijanskim i španskim člancima u teško dostupnim naučnim časopisima, u doktoratima i obi­ mnim monografijama, te su imali ograničeni broj čitalaca. Ona, nažalost, nisu pro­ našla put ni do autora školskih udžbenika iz istorije, naročito ne onih koji pišu za uče­ nike osnovne škole. Njihova delà prečesto obiluju zastarelim pogledima, uvreženim ali pogrešnim shvatanjima i predrasudama. Današnje švedsko školstvo (na svim nivo­ ima) nastavi istorije daje tek onoliko prostora koliko je dovoljno za najprostija uopštavanja o izabranim epohama. To pruža neograničene mogućnosti za nerazumevanje, nesagledavanje šire perspektive i pogrešna tumačenja. Etiketiranje nekog razdoblja uvek je rizično. Premoć reći nad mišlju lako nas navede da određeno vreme u celini, od početka do kraja, posmatramo u svetlu onog što data etiketa predstavlja za nas. Primera radi, oznaka „renesansa” kod svih budi jasne asocija­ cije: duhovni polet, radost življenja; radoznalost, otkrića i kritička misao, zbacivanje oko­ va autoriteta, individualizam, estetsko nadahnuće i povratak prirodi, a sve se to nekako

8

MlHAEL NURDBERG

čudesno javlja zahvaljujući naglom porastu zanimanja za antiku (!). Zato je jasna suprot­ nost onom mračnom razdoblju koje je prethodilo renesansi jer je od početka odlučeno da oznaka „srednji vek” isključuje postojanje pomenutih duhovnih blagodati. No, uklonimo načas etikete i sagledajmo period od XII do XVII veka kao celinu, kontinuirano i bez predrasuda. Otkricemo da je sve ono što smatramo svojstvenim „renesansi postojalo i u „srednjem veku”; da su se, na primer, još od XII veka antički pisci s jednakim žarom proučavali kao i u doba humanizma i renesanse. Moglo bi se, donekle uopšteno, reći da je „srednjovekovne” učenjake prevashodno zanimalo šta su antički autori pisali, dok je u žiži interesovanja humanista bilo kako su pisali. Dakle, pažnja se preusmerila sa sadržaja na formu. Praktično sva divljenja „renesansnog” čoveka imala su korene u prethodnim stolećima, ili su iz njih i nasleđena. A„srednjovekovno” društveno ustrojstvo, način razmišljanja i stavovi umnogome su opstali sve do XVII veka. Dihotomija srednji vek —renesansa nije ništa drugo do optička varka. Najbolje bi bilo kada bi se termin „srednji vek” mogao potpuno ukinuti. Jedin­ stveni naziv za razdoblje čiji početak i kraj imaju tako malo zajedničkog ne bi bio na­ ročito smislen. Čak i ako bi dobio nešto bolju konotaciju, ne bi bio ništa primereniji. Nažalost, duboka utem eljenost tog term ina u našoj svesti onemogućava i njegovo ukidanje. A koja bi oznaka (tačnije: koje oznake) mogla da se univerzalno prihvata kao njegova zamena? Preostaje nam neutralna primena pomenutog termina kao ne naro­ čito smislenog, ali konvencijom prihvaćenog naziva za razdoblje od VI do XVI veka u zapadnoj Evropi, lišenog vrednosnih sudova. Zbog toga i traje podela na rani (V I-X vek), visoki (X I-X III vek) i pozni srednji vek (XIV i X V vek). U ovoj knjizi ću, nerado i zbog nepostojanja bolje, i sam povremeno pribeći toj opštoj upotrebi termina „sred­ nji vek”. Četrdeset godina učenja, proučavanja i podučavanja srednjeg veka uverilo me je da je period od X II do XV veka jedan od najzanimljivijih u istoriji Zapadne Evrope. Ne mislim na političku istoriju u užem smislu, na „kraljeve i ratove” već prvenstveno na razvoj odnosa između staleža i drugih grupa u društvu, kao i na položaj žene i duhovnoistorijski razvoj. Odnos između staleža pokazuju zadivljujuću dinamiku, raslojavanje i neprekidne promene u pravcu što veće diferencijacije. Upravo se u srednjem veku uobličuje struk­ tura današnje Evrope. Dva poglavlja posvetio sam mogućnostima pojedinca da se uz­ digne od svog porekla u više staleže, kao i uticaju takvog društvenog razvoja na seljake u raznim zemljama. Položaj žene u srednjem veku prilično je zanemarena tema, te joj je u ovoj knjizi posvećeno dosta prostora. Ranija istraživanja, poput knjige Režin Pernu Žena u doba katedrala \ uglavnom su se kretala oko pojedinih figura iz najviših staleža, te njihovu merodavnost treba dovesti u pitanje. Stoga sam se ovde posvetio širim temama, na primer, koliko je bilo uobičajeno da žena ima posao. Takođe sam u književnosti i ra­ spravama iz toga doba tražio vredne izvore saznanja o odnosu prema ženama, braku i seksualnom moralu.1 1 Régine Pernouds, La fem m e au temps de cathédrales (prim, prev.)

D i n a m ič n i

s r e d n ji v e k

9

Ništa manje zanimljiv nije ni duhovnoistorijski razvoj u širem smislu, čije izuča­ vanje donosi nova iznenađenja na svakom koraku. U vezi sa odnosom među polovima, društvenopolitičkim odnosima, kao i religijom i položajem crkve, te prirodnim naukama i opštim poimanjem sveta javljaju se od kraja X III veka predstave i teorije koje mogu zazvučati izuzetno „moderno” i ispred svog vremena. Pozni srednji vek je period kojeg se istoričari uglavnom klone. U većini priručni­ ka i istorijskih pregleda autori brzo prelete preko njega kako bi se što pre domogli „renesanse”. Zna se da su X III i X IV vek često označavani kao vreme sunovrata - „Je­ sen srednjeg veka”, kako je govorio holandski istoričar Hojzinga. Sličnim poimanjima obiluje i popularna knjiga Barbare Tačmen D aleko ogledalo: burni XIV vek2 (1981), u kojoj autorka neprekidno naglašava katastrofe i sveopštu patnju. U najboljem slučaju, promrmlja nešto o „prelaznom periodu” - između zadivljujuće kulture XII i X III veka i jednako zadivljujuće „renesanse” podrazumevajući suštinsko razlikovanje u odnosu na vekove koji su joj neposredno prethodili. Povod za tako mračnu sliku poznog srednjeg veka pruža niz uistinu strašnih događaja. Ekonomska kriza obeležila je veći deo razdoblja; od 1348. većinu evropskih zemalja potresale su epidemije kuge; istorijom Francuske i Engleske od 1338. do 1453. dominira Stogodišnji rat, koji je, neposredno ili posredno, uticao i na politiku gotovo ćele Evrope; crkva, ta dična međunarodna organizacija, okrenula se svetovnim stva­ rima i podlegla korupciji, a najniža tačka njenog pada bila je Katolička šizma koja je hrišćanskom svetu donela dvojicu suprotstavljenih i jednako srebroljubivih papa, jed­ nog rimskog, i jednog avinjonskog. Naravno, ništa od pomenutog ne bi trebalo shvatati olako. Međutim, da li je za­ ista reč o osobenostima samo tog perioda? Teško da jeste. Evropom su od XV I veka pa do 1815. gotovo neprekidno besneli ratovi ništa manje razorni od Stogodišnjeg rata. Nije posredi brojnost samih ratova - vojske su u poređenju sa savremenim bile relativno male, ali su živele od otimanja i pljačke civilnog stanovništva u blizini ratišta. Epidemije kuge u redovnim razmacima desetkovale su stanovništvo sve do početka XV III veka. Gladne godine verovatno nikad nisu bile tako česte kao u X VII veku. Na­ paćeno čovečanstvo n aprosto se m oralo navići na jad e o ličen e u jah ačim a Apokalipse. Ne, pozni srednji vek nije bio ništa gori od vremena koja su mu usledila. Napro­ tiv. Stoga valja revidirati opšte shvatanje tog razdoblja. Na primer, brojni su pokazatelji daje životni standard širih grupa stanovništva bio bolji nego ikad do X IX veka. Uprkos svemu, bilo je to vreme izuzetne duhovne živosti, velikih i obuhvatnih promena na svim poljima, jedan istinski dinamičan period koji je dao Evropi oblik kakav će ona zadržati sve do industrijske revolucije. U ovoj knjizi odabrao sam kao ishodište najpre Francusku i tamošnje prilike. Ta­ kav izbor nije teško opravdati. Francuska je bila ubedljivo najveća zemlja po broju stanovnika. U ljudstvu i materijalnim resursima nije joj bilo premca među okolnim državama. Početkom X IV veka francuske plemićke porodice vladale su Češkom, M a­ 2 Barbara Tuchman, A Distant mirror: The Calamitous 14th Century (prim, prev.)

MlHAEL NURDBERG đarskom i južnom Italijom, kao i Kiprom. Od normanskog osvajanja 1066. godine Engleska je umnogome bila francuska kolonija. Francuski kulturni obrasci proširili su se na čitavu Zapadnu Evropu: feudalizam sa svim običajima, vrednostima i načinom razmišljanja koji su se podrazumevali, gotska arhitektura i umetnost kao čisto severnofrancuska tvorevina, književni žanrovi i obrasci. Na tada vodeći Univerzitet u Pa­ rizu stizali su učenici iz svih zemalja, koji bi nakon tamo provedenih godina odnosili u svoje domovine francuske duhovne tekovine. Kultura ćele Zapadne i Severne Evrope u srednjem veku bila je duboko prožeta francuskim uzorima. Osim toga, beskrajno bogata književnost srednjovekovne Francuske bila je nepresušan i nenadmašan izvor primera i uzora misli i mentaliteta perioda od X II do X V veka.

i i

Stanovništvo i životni vek 0 Slika Evrope u ranom srednjem veku, negde do 1000. godine, drastično se razli­ kovala od one u potonjim razdobljima. U to vreme evropski kontinent su prekrivale prostrane šume, pustare i močvare. Malobrojno stanovništvo koncentrisalo se u ra­ štrkanim predelima pogodnim za zemljoradnju. No, tokom IX i X veka stvorili su se preduslovi za vidan procvat čitave zapadne Evrope. Pustare su se krčile i preoravale u novom naletu razvoja zemljoradnje širom Engleske, Francuske, zapada Nemačke, ka­ snije i istočno od Elbe. Sve to ukazuje na veoma veliki porast stanovništva od početka XI veka, koji je dostigao vrhunac u XII i XIII veku. Istoričari iz raznih zemalja neumorno rade na otkrivanju demografske slike toga vremena, ispituju brojnost populacije, upoređuju odnos među starosnim grupama i polovima i traže šta je sve uticalo na promene u njoj. A sve je to veoma teško kad je posredi srednji vek, vrlo oskudan u izvorima. Tada svakako nije bilo sistematskih popisa stanovništva, ali su očuvani poreski spiskovi za pojedina područja. Nažalost, u njim a se nalaze samo podaci o veličini onih domaćinstava koja su plaćala namete. Stoga prvo treba odrediti njihovu prosečnu veličinu, koja varira od zemlje do zemlje, i od perioda do perioda. Budući da greške rastu množenjem, velika je razlika da li ćemo za računanje uzeti prosečnu veličinu domaćinstva od 3,5 osoba, kao u Engleskoj, ili čak 5,5 osoba, koliko se ispostavilo da je bilo u nekim mestima na jugu Francuske. Poreski spiskovi imaju i još jednu manu —pojedine grupe (sveštenstvo, plemstvo, ali i najsiromašniji) bile oslobođene poreza, te uopšte nisu uključivane u spiskove i ulazile u računicu. Uprkos svemu tome, na osnovu tih poreskih spiskova može se izračunati broj stanovnika u mnogim zemljama iako je margina pogreške relativno široka. Podaci o Engleskoj trebalo bi da budu najsigurniji. Kralj Vilijem Osvajač je 1086. dao da se popišu sva dobra i imanja u zemlji, i sa podacima o kmetovima (arendatorima) i seljaci­ ma. Bila je to takozvana Knjiga Sudnjeg dana (Doomsday Book). Zahvaljujući preci­ znosti tog često navođenog izvora, broj stanovnika u Engleskoj (bez Velsa i Škotske) procenjuje se krajem XI veka na 1,1 milion. A do prve polovine XIV veka, neposredno pred „crnu smrt”, smatra se da je bilo 3,7 miliona stanovnika. Zbog više uzastopnih epidemija kuge, stanovništvo je do kraja XIV veka palo na oko 2,25 miliona, i taj broj se nije menjao većim delom XV veka. Za Francusku postoje brojna lokalna svedočanstva o sličnom, ako ne i još većem porastu stanovništva tokom XII i XIII veka. Međutim, tek od 1328. beleži se tačan broj stanovnika u čitavoj zemlji, i to zahvaljujući objedinjenom popisu poreskih obveznika. Na osnovu toga se veličina populacije procenjuje na 16 do 20 miliona. Taj broj se, na­ ravno, odnosi na tadašnju teritoriju Francuske, iz kojih su izostavljeni Provansa, Dofine i Franš-Komte. Moglo bi se navesti i da je 1789. godine znatno veća Francuska imala od oko 25 miliona stanovnika, što podrazumeva daje početkom XIV veka bila jednako gusto naseljena kao i gotovo pet vekova kasnije. Ako prihvatimo procenu

Gozba kod bogatijeg građanstva ili plemstva u XV veku. Jelovnik uključuje i pečeno pile. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris) broja stanovnika u južnoj, zapadnoj i severnoj Evropi na oko 60 miliona, to bi značilo d a je praktično svaki treći stanovnik zapadne Evrope bio Francuz! Zato uopšte ne iznenađuje što je Francuska u svakom pogledu dominirala većim delom srednjeg veka. Prema vrlo gruboj proceni, Italija je tada imala deset, Pirinejsko poluostrovo devet i Nemačko carstvo osam miliona stanovnika. Nakon demografske eksplozije tokom XII i XIII veka, u XIV veku nastupio je snažan pad broja stanovnika, od kojeg će se mnoga mesta oporavljati i po više vekova. Uzroke treba tražiti delom u epidemiji kuge - tačnije u epidemijama, jer ih je bilo više - a delom i u drugim činiocima koji su prethodili kugi i delovali s njom. Prvenstveno su to bile klimatske promene i sledstvene gladne godine, razorni ratovi, ekonomske krize itd. Nije sasvim jasno šta se zaista događalo, o tome se mnogo pisalo, ali su jasne ukupne posledice. Stanovništvo Zapadne Evrope se u XIV i početkom XV veka dra-

Kako su izgledali domovi običnih ljudi u srednjem veku danas nam uglavnom nije poznato, ali mnoge minijature iz XV veka pokazuju unutrašnjost bogataških kuća. Kao i na slici, spavalo se bez odeće. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris)

16

K a k o se ž iv e l o i u m ir a l o , jelo i r a d il o

stično smanjilo, najverovatnije i za trećinu. Tokom većeg delà XV veka zadržalo se na tom najnižem nivou, da bi se od kraja tog stoleća, a naročito tokom narednog, uočila opšta tendencija novog porasta. Apsolutna većina srednjovekovnog stanovništva (oko 90 %) živela je na selu i di­ rektno se ili indirektno izdržavala od zemljoradnje. Ali, i gradovi su igrali izvanredno značajnu ulogu u svim oblastima. Koliki su oni bili? Najveći grad u Evropi svakako je bio Pariz, koji je 1328. godine imao gotovo 61.000 domaćinstava - poreskih obveznika (fr. feu). Diskutabilno je koliki broj stanovnika proizlazi iz tog podatka jer se ne zna prosečan broj glava po domaćinstvu. Prema nekoj opšteprihvaćenoj proceni, u Parizu je u to vreme živelo preko 200.000 ljudi (3,5 glave po domaćinstvu) iako mnogi istoričari ne veruju u te brojke. Broj stanovnika se kasnije smanjio zbog kuge, građanskog rata, rata sa Engleskom (Englezi su od 1421. do 1436. držali grad pod opsadom), kao i zbog teških ekonomskih kriza. Verovatno se stanovništvo gotovo prepolovilo do sredine XV veka, da bi se potom polako oporavljalo. Jedini evropski grad koji se u XIV veku po veličini približio Parizu bio je Napulj, verovatno sa preko 100.000 stanovnika. Popis većih gradova u raznim zemljama sa približnim brojem stanovnika početkom XIV veka Italija 50.000 -100.000 30.000 - 40.000 15.000 - 25.000 Nemačka 30.000 - 40.000 25.000 - 30.000 oko 20.000 Francuska 100.000 - 200.000 oko 35.000 25.000 - 30.000 oko 10.000 Nizozemska 35.000 - 50.000 oko 25.000 15.000 - 20.000 Engleska oko 50.000 10.000 - 14.000 7.000 - 10.000 5.000 - 7.000

Napulj, Milano, Venecija, Firenca, Palermo Bolonja, Đenova, Verona, Padova, Rim Mesina, Sijena, Piza, Luka, Modena, Parma, Pavija, Mantova Keln Libele, Prag Gdanjsk, Magdeburg, Braunšvajg, Nirnberg, Augzburg, Beč, Strazbur Pariz Ruan, Avinjon Tuluz Narbona, Rodez, Albi, Bezje, Kaor Gent, Briž Brisel Ipr, Lil, Due, Aras, Leven London Jork, Bristol Plimut, Koventri, Norič Linkoln, Sarum, Lin

U svim zemljama većina gradova imala je od dve do pet hiljada stanovnika, a bilo je mnogo mesta sa jedva hiljadu stanovnika. Kao što se vidi iz tabele, najveća koncen­ tracija većih gradova bila je u Italiji. U Francuskoj su, sa izuzetkom džinovskog Pariza,

S t a n o v n išt v o i ž iv o t n i v e k

17

kao i Ruana i Tuluza kao gradova srednje veličine, slično situaciji u Engleskoj, uglav­ nom postojala manja mesta. Ipak, treba imati na umu da ti odnosi nipošto nisu bili statični. Krajem XIV i tokom XV veka stanovništvo se u tim mestima drastično menjalo. Mnoga mesta su se smanjila, neka i izrazito, dok su neka druga rasla. Spisak većih gradova krajem XV veka bio je sasvim drugačiji nego 150 godina ranije. Primera radi, Rim i Milano postali su ubedljivo najveći gradovi u Italiji, dok su Firenca - i naročito Palermo - nazadovali. U Francuskoj je Fion postao drugo mesto po veličini, Avinjon se sveo na varoš, a u Nizozemskoj su Brisel, Antverpen i Am sterdam prerasli sve ostale gradove, dok se stanovništvo Briža umanjilo za trećinu, ili čak svelo na polovinu ranijeg broja. Često se može naići na podatak da je prosečan životni vek u srednjem veku bio tek 30 godina. Ne zna se otkud ta računica - verovatno je posredi nadahnuta pretpostavka koja se potom ponavljala u nedogled. Čak i da je taj broj tačan, on ima ti manu da nam ništa ne govori, već samo navodi na zabludu da srednjovekovni čovek nije mogao da živi mnogo više od 30 godina, a i te kako je mogao. Čak i u onoj ograničenoj populaciji koja nam je danas poznata bilo je ljudi koji su živeli po 70, 80 ili 90 godina. „Prosečan životni vek” predstavlja prosečan uzrast u kome su svi rođeni umirali u jednom periodu, te ekstremne vrednosti mogu drastično menjati konačnu sliku. A ek­ stremnu vrednost za svako razdoblje pre XIX i XX veka predstavlja visoka smrtna stopa odojčadi, tj. dece mlađe od godinu dana. Neuhranjenost, loši higijenski uslovi, kao i dečje i druge zarazne bolesti uvek su uzimale strahovito visok danak. Radi poređenja s nared­ nim odeljcima, smrtnost odojčadi u XVIII veku u Švedskoj iznosila je oko 20 %; a sredi­ nom XIX veka u Stokholmu je pojedinih godina zabeležena najstrašnija smrtnost u celoj Evropi od čak 50 %! (Danas se stopa smrtnosti odojčadi u Švedskoj svela na 0,8 %.) Tako pouzdanih podataka za srednji vek u Evropi nema; za Englesku se pretpo­ stavlja da između 15 i 30 % sve muške dece u razdoblju od 1250. do 1450. nije doživelo prvi rođendan. Te brojke su za žensku decu verovatno bile nešto niže. I starija deca su često umirala, ali onima koji uspeju da dožive dvadesetu, smešila se svetlija budućnost. Na osnovu uzorka od oko 4.000 muškaraca rođenih u Engleskoj čiji je uzrast u trenut­ ku smrti poznat, može se izvesti unekoliko prihvatljivija opšta računica. Može se tvr­ diti d aje oko 67 % muškaraca rođenih u drugoj polovini XIII veka doživelo uzrast od 20-24 godine, i njima je u prošeku preostajalo još 27 godina. Gotovo 30 % onih koji bi doživeli pedesetu moglo je očekivati da će poživeti još dvanaest godina, a čak 1,7 % stanovništva prebacilo bi osamdeseti rođendan. U gene­ raciji rođenoj između 1348. i 1375. godine, u čijem su detinjstvu i mladosti besnele epidemije kuge (v. dalje), situacija je bila teža. Tek 32 % doživelo je dvadesetu; no uprkos svemu može se računati da su ti poživeli još 24 godine. A oni koji bi doživeli pe­ desetu - samo 10 % stanovništva - mogli su očekivati da će poživeti čak još 16 godina. Duboku starost od preko osamdeset godina doživelo je svega 0,9 % stanovništva. Naposletku, generaciji rođenoj između 1426. i 1450. godine izgledi da dožive dvadesetu vratili su se na nivo iz XIII veka, a nakon pedesetog rođendana imali su još bolje šanse. Oko 4 % prebacilo bi osamdesetu.

i8

K a ko se ž iv e l o i u m ir a l o , jelo i r a d il o

Međutim, i te brojke se mogu lako dovesti u pitanje - osnovni podaci odnose se na društveni sloj engleskih zemljoposednika, dakle na sitnije, ali i krupnije plemstvo. Ta grupa se verovatno hranila znatno bolje, ili bar obilnije, nego običan svet. Njoj su pripadali i ratnici koji su bili izloženiji ranjavanju i nasilnoj smrti u najboljim godina­ ma, što može biti protivteža boljem životnom standardu - ako se on uopšte može smatrati zdravijim - svakako su jeli više mesa i pili više vina, no pitanje je koliko im je to moglo produžiti život. Teško i da su u hladnim zamcima punim promaje uslovi za život bili bolji nego u seoskim kućama, koje je svakako bilo lakše zagrejati. Ako, uz izvesnu zadršku, prihvatimo navedene brojke za XIII i XV vek, dolazimo do toga da su one uporedive, ako ne i bolje, sa poznatim podacima za XVIII i početak X IX veka u Engleskoj. Uslovi života i prosečan životni vek, naročito industrijskih radnika, sigurno je bio mnogo kraći nego većine srednjovekovnog stanovništva. Po­ daci za M ančester sa okolinom za 1837. godinu prilično su zastrašujući: prosečan uzrast stanovnika u trenutku smrti bio je 17 godina, a zemljoradnika - 38. A ako su u srednjem veku harale epidem ije kuge, X IX vek je pogodila kolera i uvek preteča tuberkuloza. Dosad je bilo samo reći o muškarcima, a kako li je bilo sa ženama? Nažalost, o uzrastu žena postoji znatno manje podataka nego o uzrastu muškaraca. Dosta toga ukazuje na malu žensku populaciju uzrasta između 20 i 40 godina. Uzrok tome je viša stopa smrtnosti žena nego muškaraca u tom uzrastu, koja se može ustanoviti na osno­ vu opsežnih iskopavanja po evropskim grobljima, gde se pol i uzrast utvrđuju na osno­ vu očuvanih kostiju. Babinje su pokosile nebrojene žene u plodnom dobu, ali je u uzrastu od preko 40 godina bila veća smrtnost muškaraca, i tu se manjak ženske po­ pulacije delom nadoknađuje. U većini popisa stanovništava zabeležen je veliki broj udovica. Čak i one u zrelijim godinama bile su poželjne za brak, no mnoge od njih su otvoreno odbijale da se preudaju jer je položaj udovice pružao znatno veću slobodu i sam ostalnost od onoga što su uživale udate žene. Udeo udatih i oženjenih u opštoj populaciji bio je, izgleda, zapanjujuće nizak u poznom srednjem veku, sudeći po istraživanjima na manjim uzorcima. On uglavnom iznosi tek 30-38 % premda se nakon velikih epidemija kuge u XIV veku donekle po­ većao. Krajem sedamdesetih godina toga veka u Engleskog je bilo 45-50 % udatih i oženjenih. Manjak žena u tom uzrastu svakako je bio značajan, ali na nisku frekvenciju brakova uticali su i društvenoekonomski činioci. Kako se ne bi cepkalo nasledstvo, u svim staležima je bilo uobičajeno da se samo najstarijem sinu dozvole ženidba i zasni­ vanje porodice. Mlađi sinovi su tako bili prinuđeni na celibat. Isto je važilo i za šegrte i radnike u manufakturama kojima plate nisu omogućavale ženidbu. Osim toga, oni bi bili članovi domaćinstva svojih majstora/gazda sve dok i sami ne bi postali majstori. No, u periodima drastičnog smanjenja populacije mnogi posedi ostajali su pusti, što je pružalo priliku većem broju mladića da zasnuju porodicu. Valjalo bi odgovoriti i na pitanje koliko je u prošeku bilo dece po porodici, ali nije moguće je dati opštu procenu. Zna se da su porodice krupnijeg plemstva uvek imale mnogo dece, ali taj stalež je činio sitan procenat stanovništva koji je imao uslova da odgaja toliko potomstvo, te teško može biti reprezentativan za čitav period.

S t a n o v n išt v o i ž iv o t n i v ek

19

Sačuvani su podaci o pojedinačnim mestima koji nam pružaju izvestan uvid u si­ tuaciju. Za sela Aksa i Karamani na francuskoj strani Pirineja, kao i za provansalski grad Karpantra, postoje popisi svih domaćinstava sa brojem članova u 1306, odnosno 1473. godini. Iako treba imati u vidu vremenski razmak, podaci pružaju mogućnost za okvirno poređenje sela i grada. Navedene procente ne treba smatrati previše egzaktnim, pošto se među članovima domaćinstva može kriti i posluga, no to je već nemoguće razlučiti. tabela

1. Porodice na jugu Francuske 1306. i 1473. godine (procenti)

Aksa i Karamani 1306. 114 domaćinstava 10 0 dece Porodice sa 1 detetom 7 25 2 dece 3 dece 18 20 4 dece 7 5 dece 7 6 dece 6 Domaćinstva sa preko 8 članova (deca + posluga) 100 Ukupno

Karpantra 1473. 503 domaćinstva 13 16 19 12 14 7 6 13 100

Ispostavlja se da je broj dece po porodici bio nešto veći na selu nego u gradu. U Aksau i Kartmaniju 63 % porodica imalo je između dvoje i četvoro dece, u Karpantrau samo 45 %, naspram većeg broja domaćinstava bez dece ili sa samo jednim detetom. No u obe sredine retka su bila zaista velika domaćinstva sa više od četvoro dece. U Karpantrau bilo je 57 porodica (13 %) sa devet i više članova, u dve porodice čak 25, no ona obuhvataju pored dece i određeni broj slugu i šegrta. Trebalo bi utvrditi vezu između ekonomskog statusa i broja dece: što je neka po­ rodica bolje stajala, to je imala više dece. Stoga je netačna predstava da su siromašne kuće vrvele od dece. Naprotiv, bar je na jugu Francuske broj potomaka direktno od­ govarao ekonomskim prilikama, te mnogo toga govori u prilog postojanju neke vrste kontrole začeća.

Jahači a po ka lipse : K uga , G lad , Rat Koga još „srednji vek” smesta ne podseti na veliku katastrofu, „crnu sm rt”? Kako samo slikovito Bokačo opisuje sve njene užase u uvodnim poglavljima Dekamerona, i koliko je slikara i pisaca ona inspirisala na opise Sudnjeg dana, i to još od XIV veka, pa sve do Kamijeve Kuge i Bergmanovog Sedmog pečata7. Nesumnjivo je reč o teškoj katastrofi koja je pogodila Evropu leta gospodnjeg 1348. No, ovde ću pokušati da sa više različitih gledišta pružim tačniju sliku posledica kuge na stanovništvo Zapadne Evrope. To nipošto neće biti lak zadatak jer među istoričarima postoje nesuglasice i oko osnovnog pitanja - rasprostranjenosti kuge, a dodatno rastu kad je reč o njenim posledicama, na primer, na ekonomskom planu. Uzročnik kuge je bakterija Yersinia Pestis, koja normalno živi u pojedinim toplo­ krvnim životinjama, a buve koje sišu krv tim životinjama prenose je s jedne jedinke na drugu. Kuga i danas postoji kao endemsko oboljenje u nekim delovima Indije i Centralne Azije, ali se uspešno leći antibioticima. Istorijski gledano, najvažniji dom a­ ćin te bakterije bio je crni pacov, koji je vrlo pokretljiv i može preći velike razdaljine, a uz to boravi u neposrednoj blizini ljudi. Tako buve koje napuste zaraženu životinju kada joj se povisi telesna temperatura, lako prelaze na novog domaćina - čoveka. Postoje tri oblika kuge, a sve ih izaziva jedna ista bakterija. U moderno doba mogla se izučavati na primeru mandžurijske epidemije iz 1921. godine, koja je odnela više miliona žrtava. Najpoznatiji vid kuge je bubonska, kada se na limfnim čvorovima pod pazuhom ili na preponama stvore nepodnošljivo bolni buboni. Ukoliko buboni puknu u roku od nedelju dana, postoje šanse za preživljavanje, no obično smrt nastupa za četiri do osam dana. U ono vreme smrtnost od bubonske kuge procenjivana je na 60-90 %. Znatno opasnija od bubonske je krvna kuga, koja uzrokuje opšte trovanje krvi, kao i plućna kuga, koja je, ako je suditi po savremenim opisima (obilato povraća­ nje krvi) u srednjem veku bila češća i od bubonske. Za razliku od bubonske kuge koju isključivo prenose buve, plućna kuga može se preneti s jednog čoveka na drugog. Pe­ riod inkubacije je samo nekoliko sati, a smrt nastupa u prošeku za najviše dva dana, a često i tokom istog dana. Smrtnost od krvne, kao i od plućne kuge, iznosi 100 %. Šta je tačno uzrokovalo da baš u tom trenutku buknu epidemije kuge tolikog obima, vrlo je složeno pitanje, koje ću ovde zaobići. Već u VI veku kuga je prvi put prešla iz Azije u Evropu. Verovatno je i ta prva epidemija odnela veliki broj života, ali oskudni izvori iz ranog srednjeg veka ne daju dovoljno podataka na osnovu kojih bi se izvele računice. A onda je, bar koliko je nama danas poznato, kuge nije bilo osam vekova, pa je iznova buknula četrdesetih godina XIV veka i zahvatila čitavu Aziju. Godine 1347. stigla je do Krima, a u decembru preneta u Italiju, gde je jednim brodom stigla iz Đenove i do Sicilije. Tempo kojim se potom širila po Evropi lako se da videti na priloženoj karti. Kuga je pratila trgovačke puteve, pa su luke bile prve na udaru. Za tri godine zahvatila je go­ tovo čitavu Evropu. U epidemiji 1347-1350. pojedina mesta, pa čak i veće oblasti, bila

21

Ja h a č i a p o k a l ip s e : K u g a , G l a d , R at

su praktično sasvim pošteđena, što se čak odnosi i na tako značajne i velike gradove kao što su Milano, Nirnberg i Lijež, ali i Bearn u Francuskoj, jedna oblast u Španiji, veće delove Nizozemske, Poljske, Rusije i Balkana, kao i na čitavu Bohemiju. Zašto je bilo tako, možemo samo nagađati. Da lije posredi efikasan metod izolacije (u gradovima) ili u tim mestima nije bilo crnih pacova? U slučaju Bearna, Škotskih visoravni i unutrašnjeg Balkana sigurno su pomogle raštrkanost sela i niska gustina naseljenosti. U gusto naseljenim gradovima rizik od zaraze svakako je bio veći, naročito kada je posredi plućna kuga. Stoga nije neobično što je Italija sa svojim mnogobrojnim gradovima bila među najteže pogođenim zemljama. Verovatno nikad nećemo saznati koliko je tačno života kuga odnela u Evropi za kratko vreme. Gotovo svuda je tok epidemije bio isti: prvo nekoliko sporadičnih slučajeva, potom eksplozija smrtnosti tokom nekoliko meseci, potom još mesec ili dva jenjavanja, s povremenim smrtnim slučajevima. Izvori iz tog vremena strahovito preteruju kada navode brojeve. Hroničari često ne prezaju od tvrdnji da je stradala polovina, ili čak devet desetina žitelja nekog mesta, a čak i kad navedu naoko egzaktne brojeve, one često prevazilaze broj stanovnika koji je dato mesto imalo pre epidemije.Tako jedan hroničar navodi da je u Ruanu umrlo 100.000 ljudi - iako je grad mogao imati do 35.000 stanovnika, a lekar Gi de Šolijak je kao očevidac tvrdio da je Avinjon izgubio 60.000 žitelja iako ukupan broj stanovnika nije dosezao ni do polovine tog broja. U srednjem veku malo se marilo za tačnost brojčanih podataka, a do onih demo­ grafskih nije bilo moguće ni doći. U hronikama nailazimo sam o na sveopšti utisak smrti. Strahovit šok koji je kuga predstavljala budući tako neočekivana i u svom toku munjevita pošast, stvorio je pogodnu klimu za kojekakva preterivanja i opšti doživljaj da je stigao Sudnji dan. Nebrojeni istoričari su primenom različitih indirektnih metoda pokušavali da izračunaju broj žrtava po državama, no odmah se može zaključiti da je gotovo nemo-

Ш X


'iШ 1

Ш

ZNNk--- i r ^ N '1 s*y , у/

.. .—

'

'5

'

Béarn

13481

\(N um berg _

Milano ' ' • i

Mgl

i 349 4.

/у -

à

I Y

m

У_Ј

-A Â

L___ :__ j Širenje kuge • Delimično ili u potpunosti pošteđena mesta

22

K a ko se ž iv e l o i u m ir a l o , jelo i r a d il o

guće i približiti se istini, te da sve egzaktne brojeve koji se mogu naći u literaturi treba uzeti sa velikom rezervom. Primera radi, u slučaju Engleske, za koju postoji čak više izvora nego za bilo koju zemlju, računice se protežu na 20 do gotovo 50 % stanovniš­ tva, a jedan savremeni istoričar tvrdi da je bilo svega 5 % žrtava. Nešto su veće mogućnosti da se dođe do verovatnijih procena žrtava kuge 1348— 50. za pojedinačna mesta ili manja područja, što važi i za određene staleže u pojedinim zemljama. Procenjuje se da se u mestu Orvijeto u Italiji, koje je oko 1300. godine imalo oko 12.000 stanovnika, taj broj možda i prepolovio od maja do septembra 1348. Isto važi i za još neke gradove u Italiji. U burgonjskoj varoši Živri od 1.500-1.700 stanov­ nika njih 615 umrlo je između avgusta i novembra 1348. Gubici su, dakle, iznosili od 38 do 43 %. Koliko je ljudi umrlo u velikom gradu poput Pariza izmiče svakom prora­ čunu jer se i ne zna koliko je stanovnika u njemu živelo sredinom XIV veka. Procene variraju od 70.000 do 200.000 i pretežu u korist drugog broja. M ada za Englesku postoji dosta izvora, brojne su nepoznanice. U sigurnije bro­ jeve spada sm rtnost sveštenstva 1848-1849. Ona je u prošeku u Engleskoj iznosila blizu 45 %. No, treba imati u vidu da su sveštenici po prirodi svog posla bili izloženiji zarazi od drugih, držali su bdenja i obavljali poslednja pomazanja, ali i posećivali bo­ lesnike na samrtničkoj postelji. Stoga je prilično neizvesno koliko se pomenuti broj može primeniti na opštu populaciju. Druga relativno pouzdana procena odnosi se na jedan drugi stalež - feudalno plemstvo. Smrtnost kod njih iznosi 23-27 %. A kako je bilo niže na društvenoj lestvici, kod seljaka, koji su činili 90 % stanov­ ništva? Uobičajeno se pretpostavlja da je kuga teže pogađala siromašne nego bogate. To naizgled potkrepljuju studije o crkvenim posedima, gde je smrtnost bila oko 50 %, u jednom slučaju čak i 65 %. Ali opet nije reč o ukupnom broju stanovnika, već samo o broju nakupaca, muškaraca starijih od 20 godina. Na posedu Hejlsoven (nadomak Birmingema) smrtnost je bila 40 %, ali se žene, deca i mladi opet ne pominju. Uz mno­ ge ograde, moglo bi se reći da su stariji bili pogođeni teže od mlađih. U Hejlsovenu je, na primer, smrtnost u starosnoj grupi od 40—49 godina bila dvostruko, a u uzrastu od 50-59 godina čak i trostruko veća nego kod mladih od 20 do 29 godina.Čini se da su bogatiji seljaci umirali od kuge srazmerno jednako koliko i oni siromašni. Čak i ako se u nagađanjim a (jer drugo se ne može činiti) o broju žrtava „crne smrti zaustavim o na relativno malom procentu, npr. 25—30 %, opet dolazimo do zastrašujućeg broja mrtvih. Toliko je bio velik, da se XIV stoleće više od bilo kog dru­ gog sm atra dobom katastrofa. No, postavim o „crnu sm rt” u pravi kontekst, u širu perspektivu. Epidemija 1348-1350. zapamćena je kao naročito strašna jer je bila prva. Kasnije su ljudi očvrsli i, nažalost, oguglali. Kuga se vratila u većem delu zapadne Evrope 1360-1361. godine, i izgleda da je tad najteže pogodila decu. Od kraja XIV veka stalno su izbijale nove lokalne epidemije, nekada čak i svake druge godine, i to sve do XVIII veka, naročito u gradovima. Posledice tih epidemija, dosta dobro poznate od kraja XVI veka, bar su jednako strašne kao i one iz 1348-1350. Možemo navesti tek nekoliko primera (celovit spisak zahtevao bi zasebne stranice). U pojedinačnim kugama London je gubio sledeće procente stanovništva: 1563:25-30 %; 1593: oko 18 %; 1603:22-26 %; 1625: oko 25 %; 1636: gotovo

Ja h a č i a p o k a l ip s e : K u g a , G l a d , R at

23

10 %; 1665. godine {The Great Plague)-, oko 28 %. Još veći je broj žrtava u više gradova na severu Italije tokom velike epidemije 1630: Milano: 35-40 %; Venecija 35 %; Padova 44 %; Parma 50 %; Verona 59 %; Breša 45 %; Kremona oko 60 % i Mantova 69 %. Nemojmo zaboraviti ni poslednje velike nalete kuge koji su harali Evropom po­ četkom XVIII veka, u Nemačkoj i na Baltiku 1709-1713, u Provansi 1720. i Mesini 1743: Gdanjsk 49 %; Kopenhagen i Stokholm 30-34 %; Marselj 40 %; Tulon preko 50 %; Ari i Eks 25-30 %; Mesina gotovo 60 %. Poređenja radi treba dodati da je i genera­ cija naših roditelja doživela katastrofalnu epidemiju koja se po prostiranju može uporediti sa „crnom smrću", a po broju žrtava je možda i prevazilazi: reč je 0 španskoj groznici koja je 1918. za samo nekoliko meseci odnela oko 30 miliona ljudskih života širom sveta. Posle početka XVIII veka (Mesina je bila izolovan slučaj) kuga je prestala da potresa ove krajeve sveta bar u vidu epidemije. Verovatno je glavni uzrok tome što je najvećeg prenosioca kuge - crnog pacova, u to doba potisnuo jači i agresivniji sivi pacov, koji živi drugačije od svog crnog rođaka, te ne dolazi prečesto u neposredan dodir s ljudima. Ukoliko je uopšte i nosio kužne buve, njima je svakako bilo teže da pređu na čoveka. Posle tako sumornih podataka o smrtnosti, čovek se zapita kako je u Evropi uop­ šte iko preživeo. Više istovremenih činilaca doprinelo je da se u relativno kratko vreme gubici bar unekoliko nadoknade. Prvo, izučavanje kasnijih razdoblja pokazalo je da nakon perioda pogubnih epidemija usledi jak porast broja brakova i nataliteta (,,Levaserov zakon”). Pogledajmo bar primer iz Gdanjska: od 1701. do 1708. sklapala su se u prošeku 562 braka godišnje. U godini kuge, 1709, taj broj je pao na 506, da bi sledeće godine iznosio 1.821 - šest puta više ako se ima u vidu i drastično smanjenje broja stanovnika. A i ono malo pouzdanih podataka za XIII vek pokazuje istu tendenciju, npr. broj sklopljenih brakova u Živriju, Burgonja: 1336-41. 17,5/god.

1347. 19

1348. 0

1349. 86

1350. 33

1351. 22

1352-57. 14/god.

Ako se ima u vidu smanjivanje stanovništva, iz pregleda se vidi da se broj sklo­ pljenih brakova u Živriju više nego udesetostručio u godini posle kuge, ali je tokom narednih osam godina opadao. Iako su podaci za Hejlsoven manje pouzdani, pokazuju istu tendenciju: upadljivo povećanje broja venčanja u godini nakon epidemija 1348. i 1361. Sve ukazuje i na definitivan porast nataliteta u odnosu na nivo pre kuge. I da nije bilo drugih činilaca, može se zaključiti da su se gubici u životima nadoknadili za jednu do dve decenije. Treba imati na umu i da je epidemija 1348—1350. verovatno za sobom ostavila podmlađeno i zdravije stanovništvo. Prvi na udaru kuge bili su zanemoćali i bolesni. Čini se da je dotad strašna a uobičajena guba gotovo nestala sa tla Evrope jer je kuga ispraznila leprozorijume, bolnice za gubavce (premda će se ta bolest kasnije vratiti). Već je pomenuto da su starije grupe stanovništva bile teže pogođene od mladih. Dru­ gim recima, oni kojima je preostala tek još koja godina života, umirali su u velikom broju. Za naredne epidemije kuge važi i d aje mortalitet u godini posle epidemije vrlo nizak, pa sve ukazuje na to da se isto dogodilo i nakon „crne smrti".

24

K a ko se ž iv e l o i u m ir a l o , jelo i r a d il o

Mlađe generacije nasleđivale su posede ranije nego što bi inače, a mnogi koji ne bi bili u prilici da obrađuju svoju zemlju, preuzimali su imanja čiji su vlasnici umrli ne ostavivši za sobom naslednika. To objašnjava i brojna venčanja: na selu su se ženili samo oni koji su bili vlasnici zemlje, pa su ranije mnogi mlađi sinovi ostajali neženje do kraja života. Strašno osipanje stanovnika uslovilo je porast životnog standarda preživelih. Za­ rade su porasle, bar nakratko, hrana je bila pristupačnija jer se obradive površine nisu smanjile (osim manje isplativih imanja koja se nisu obrađivala zbog manjka radne snage), a prehranjivale su znatno manje stanovnika. Čak je i to doprinelo porastu nataliteta - tačnije, sada su i siromašniji mogli priuštiti onoliko dece koliko su pre imale samo bogatije porodice. Međutim, boljitak nije potrajao. Kuga se vraćala u vidu novih epidemija tokom celog XIV i XV veka. Demografski gledano, evropska epidemija 1361-1363. bila je naročito teška, budući d aje pre svega pogodila mlađe generacije, rođene posle 1348. koje nisu bile imune na bolest. Nebrojene druge epidemije bile su uglavnom lokalizovane, a čini se da su više pogađale grad nego selo. Ukupna posledica toga bilo je dra­ stično opadanje stanovništva u Evropi u odnosu na nivo s početka XIV veka. Tek u XVI veku nastupa novi rast, ali mnoga mesta, na primer, jug Francuske, nisu do XVIII veka dostigla nivo stanovništva koji su imale početkom XIV veka. Velike epidemije kuge bile su dramatične, ali je na duže staze na stanovništvo više uticala uvek moguća pretnja loše žetve i gladi. Uzroke tome treba tražiti u klimatskim promenama, ali se stanje na lokalnom nivou moglo i dodatno pogoršati usled nedo­ statka mogućnosti transporta - nije bilo lako preneti žito iz plodnijih krajeva u one pogođene glađu - kao i usled društvene nejednakosti. Svuda su najgore prolazili siro­ mašni, koji naprosto nisu mogli da prebrode krizu. Doduše, gladnih godina bilo je i tokom XIII veka, na primer u Engleskoj 1225, 1258. i 1294, no sve ukazuje na to da se klima svuda u Evropi naglo pogoršala počet­ kom XIV veka. Novo stoleće je naročito loše počelo na jugu Francuske: nakon četiri loše godine zaredom (1302-1305) usledile su obilne kiše i oskudne žetve 1310,1312. i 1313. Ekstremno hladne i kišne godine 1315-1318. bile su katastrofalne za veći deo Evrope, sa obilnim padavinama s jeseni, kada je trebalo ubirati žetvu. Posledica toga bio je ogroman porast cene žita. Glad je tih godina harala čitavom Evropom. I u trećoj deceniji XIV veka bilo je gladnih godina na lokalnom planu. Naposletku su godine 1335-1352. čitavoj Evropi donele gotovo neprekinut niz propalih žetvi usled nesrećne kombinacije sušnih leta i kišnih jeseni. Stanovništvo koje je 1348. pogodila kuga već je bilo neuhranjeno i iznu­ reno od gladi. Takva vrsta iskušenja nije bila svojstvena samo poznom srednjem veku. Iako je druga polovina XV veka naizgled donela upadljiv boljitak, dvadesete godine XVI veka ponovo su donele glad, koja je zahvatila veći deo Evrope, a dvadesete i tridesete godine XVI veka smatraju se dobom najteže krize u čitavoj istoriji zapadne Evrope, što važi i za šezdesete i devedesete godine istog tog stoleća, kao i za godine 1709. i 1710. Spolja gledano, raskošno doba Luja XIV i te kako su obeležili glad, siromaštvo i visoka stopa mortaliteta.

Kuga je u slikarstvu i u književnosti bila nepresušan izvor inspiracije za prizore trijumfa Smrti. Često je istican motiv jednakosti u smrti: car i nadničar, papa i bludnica - svi su pred njom isti. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris)

26

K a ko se ž iv e l o i u m ir a l o , jelo i r a d il o

No vratimo se XIV veku. Procvat tokom XII i XIII veka omogućio je ogroman priraštaj stanovništva u Evropi, a možda ponajviše u Francuskoj, u čijim je tadašnjim granicama oko 1328. živelo između 16 i 20 miliona ljudi. Shodno tadašnjim poljopri­ vrednim resursima, to je nesumnjivo podrazumevalo prenaseljenost, i život velike grupe ljudi na minimumu egzistencije. Stoga je jasno da je svaka loša žetva predstav­ ljala težak udarac. Možda umiranje od gladi i nije bilo naročito česta pojava, ali vrlo rasprostranjena neuhranjenost vodila je visokoj stopi umiranja od bolesti koje su lako kosile one najiznurenije. Sigurno je zato opao i prirodni priraštaj. Ekonomske poteš­ koće koje su neminovno usledile izazvale su i velike migracije: ljudi su napuštali gra­ dove u potrazi za utočištem negde drugde. Svemu tome treba dodati i posledice ratovanja: u Francuskoj je to bio Stogodišnji rat s Engleskom, koji je izbio 1338. i s prekidima trajao sve do 1453. Poginuli u ratu ne moraju se ni računati: njih je, demografski gledano, bilo zanemarljivo malo. No, Sto­ godišnji rat je ubrzo poprimio oblik obične pljačke i otimačine. Vojnici (a i vitezovi) na obe strane svesrdno su prionuli na pljačku i haranje po selima, palili kuće i letinu, ubijali ljude i na sve moguće načine otežavali i onemogućavali komunikaciju. Kako su svi ovi činioci zajedno uticali na stanovništvo možemo videti i na primeru relativno male varoši Perige na jugozapadu Francuske. Ako znamo da je ona oko 1330. imala oko 2.450 domaćinstava (feux), te d aje taj broj 1350. pao na oko 900, na­ metnuo bi nam se zaključak da je više od polovine stanovnika odnela kuga. A ništa ne bi bilo dalje od istine. Jer, za razliku od većine drugih mesta, ovde smo u mogućnosti da pratimo broj domaćinstava u mnogo kraćim intervalima, pa se ispostavlja da je 1345, dakle neposredno pred kugu, bilo samo 1.225 domaćinstava. Dakle, stanovniš­ tvo se smanjilo za čitavih 79 % u tih dvadeset godina pre kuge, što je moralo biti posledica gladi, rata i ekonomske krize i migracija proisteklih iz svega toga. Čak se i ne­ stanak 325 domaćinstava između 1345. i 1350. ne može pripisati samo kugi, a da se u potpunosti zanemare iseljavanja. Sve u svemu, migracije su uveliko uticale na broj stanovnika. Narednih pet godina, nakon 1350, broj domaćinstva smanjio se za još jednu stotinu, da bi 1365. porastao (iako je to bila godina kuge!) na skoro 1.700, a docnije iznova pao na između 720 i 995. Tek je devedesetih godina XIV veka broj domaćinstava u Perigeu iznova prešao 2.000. Na osnovu savremenih istraživanja raznih gradova i oblasti u Evropi možemo usta­ noviti opšti trend. Sveopšti razvoj do kraja XIII veka, praćen i visokim priraštajem, prestaje odmah nakon 1300. godine. Pogoršanje klime u sprezi sa porastom nejednakosti u društvu uzrokovalo je krizu i glad, što je verovatno praćeno i nižim priraštajem, kao i većom smrtnošću. Proračuni na osnovu podataka iz Engleske o očekivanom preostalom životnom veku i broj stanovnika koji je doživeo određenu starosnu dob pokazuju jasnu tendenciju opadanja u prvoj polovini XIV veka. Sredinom veka nastupile su epidemije kuge kao do­ datni negativan činilac koji je još više pogoršao i tako loše prilike stanovništva - premda možda ne onoliko koliko se ranije mislilo. Posledica svega toga je drastično smanjenje stanovništva u Evropi u odnosu na zlatno doba pre 1300. godine, koje će potrajati sve do kraja XV veka. No, bilo bi brzopleto zaključiti da je ta smanjena populacija živela lošije od svojih predaka iz XIII veka. Naprotiv, mnogim grupama moglo je biti relativno bolje.

S ta se jelo „Hleb naš nasušni” nije se u srednjem veku samo tako govorilo. Hleb je za većinu stanovnika čitave Evrope bio osnovna namirnica. No, u različitim oblastima jeo se i različit hleb. Za pšenicu se na severu Evrope znalo verovatno još od preistorije, ali se ona tokom čitavog srednjeg veka gajila u zanemarljivim količinama. U kasnijem peri­ odu, pšenica je bila rezervisana prvenstveno za bogatije slojeve. Zbog klime, ne naro­ čito izdržljive sorte pšenice, kao i primitivne tehnike obrađivanja tla najpogodnijeg za tu vrstu žitarice, žitelji severa držali su se ječma, raži i ovsa. Na primitivno stanje kod nas ukazuje i podatak da se od tih žitarica retko pravio hleb jer su se one jele u obliku kaše od grubo mlevenog zrna. Nasuprot tome, na zapadu i jugu Evrope, gde je tehnika bila naprednija, pšenica je verovatno bila glavna žitarica već od XI veka. Mnogo više nego na severu svi druš­ tveni slojevi jeli su pšenični hleb. Uprkos tome, postojale su izvesne staleške razlike. Hleb koji su jeli siromašniji pravio se uglavnom od ječm a ili raži. Često se gajio i consegale, zasad mešavine pšenice i ječma. Dostupni podaci za jug Francuske pokazuju zanimljiv razvoj poljoprivrede od kraja XIII do XV veka. Pojednostavljeno rečeno, pšenica i ječam uzgajali su se spočetka približno jednako, možda ječam nešto više, ali naredna dva stoleća pšenica postaje dominantna i gaji se možda u odnosu četiri prema jedan. Kasnije ječam u potpunosti prestaje da se gaji a umesto njega uzgajaju se raž i consegale. Hleba se jelo više nego bilo čega drugog, tako da je u XIV veku hlebom unošeno 80-90 % kalorija. Stoga je jasno da je loša žetva mogla imati katastrofalne posledice, naročito ako se misli na hlebno žito. Naravno, gajilo se i dosta drugih kultura, kao compagnium „uz hleb”, no one ga nisu mogle zameniti. Od povrća se najpre gajio ku­ pus, koji je bio gotovo svakodnevna namirnica, ali i spanać, luk, šargarepa, salata i razne začinske biljke. U ishrani su se koristile i razne mahunarke: grašak, boranija, leblebije i sočivo, koje su bile vrlo važne zbog bogatog sadržaja proteina. Povrće se gotovo nikada nije jelo sirovo, već kuvano u šupama i čorbama. Ljudi su u srednjem veku verovatno patili od stalnog nedostatka vitamina C, osim možda onih u južnoj i centralnoj Evropi koji su gajili voće, prvobitno jabuke, kruške, urme i trešnje. Zna se da su u XIV veku na jugu Francuske i u Italiji jeli čak i pomorandže; zabeleženo je da su davane pacijentima u bolnici Sen Espri u Marselju 1409. godine. Što se tiče unosa masti i proteina, važno je i pitanje koliko se jelo mesa. Prilično je besmisleno donositi opšte procene za čitavo područje Evrope pošto su se prehram­ bene navike razlikovale od zemlje do zemlje, da i ne govorimo o varijacijama među različitim staležima. Osim toga, ishrana se menjala i periodično. O ishrani do početka XIV veka imamo samo osnovne podatke, a za potonji period dosta više izvora, i to iz različitih zemalja. Pojedini nemački istoričari smatraju da se mogu potkrepiti tvrdnje o obilnom konzumiranju mesa u Nemačkoj u poznom srednjem veku. Godine 1308. u Frankfurtu na Odri iznosila čak 100 kg po glavi stanovnika godišnje; u Berlinu se

„Testa je najbolje kad nije gnjecavo i kad odleži preko noći” piše u tekstu ispod ovog prikaza stavljanja hleba u pećnicu. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris)

Mesara u XV veku. Obratiti pažnju na sataru, koja se malo razlikuje od današnje. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris) 1397. u prošeku se beleži preko kilogram dnevno (oko 225 kg godišnje), a zaposlenima kod dominikanaca u Strazburu dnevno je sledovalo 600-700 g dnevno. Međutim, meso se svakako nije svakodnevno jelo zbog crkvenih postova. Ako oduzmemo četr­ deset dana godišnje za uskršnji post, zatim svaki petak i druge postove kad se jela samo riba, zaključujemo da je puk mogao jesti meso oko 225 dana godišnje. Stoga je navedena količina mesa koje se jelo u Nemačkoj neverovatno velika. Poređenja radi, u Francuskoj se 1960-1961. pojelo 75 kg mesa po glavi stanovnika godišnje, a u Španiji i Grčkoj tek 21, odnosno 26 kg (Švedska 1981: 40 kg). Posredno možemo zaključiti da se i u Engleskoj u poznom srednjem veku moralo jesti mnogo više mesa nego ranije. Od 1399. do 1475. izvoz vune i tkanine više se nego

30

K a ko se ž iv e l o i u m ir a l o , jelo i r a d il o

udvostručio, što znači da se i broj ovaca povećao srazmerno tome. A te ovce se ne gaje samo zbog vune već i zbog mesa koje se jelo. Iz više razloga treba verovati da je meso igralo veću ulogu u ishrani stanovnika središnjih i severnih delova Evrope nego onih na Mediteranu, mada i za ovo područje postoje indirektni podaci o obilnom konzumiranju mesa. Između ostalog, pokazalo se da je u mnogim južnofrancuskim gradovim a broj m esara u odnosu na ukupno stanovništvo bio znatno veći u poznom srednjem veku nego danas. U provansalskoj varoši Karpantra nekim čudom je sačuvan veliki broj izvora iz XV veka, tako da se može steći prilično detaljna predstava o tome koliko se životinja klalo i mesa proda­ valo, pa čak i koje je meso bilo posredi. Pošto postoje i prilično precizni podaci o broju stanovnika, može se i proceniti godišnja potrošnja po glavi stanovnika. Ispostavlja se da je ona od 1420. do 1473. godine iznosila između 22 i 28 kg, ali da se 1438. godine popela čak na gotovo 30 kg. M esari su prodavali mahom ovčetinu (42 - 62 %), potom govedinu (37-53 %), te svinjetinu (3-9%). Međutim, mesari su prodavali samo sveže meso. Žitelji Karpantra su osim kokoši i druge živine uzgajali i svinje, koje su klali i usoljavali praveći bacon. Uz to treba dodati i d aje u Provansi lov bio svima dozvoljen, te da su razne vrste divljači takođe igrale značajnu ulogu u ishrani. Stoga je ukupna prosečna potrošnja sigurno iznosila dosta više od pomenutih 22-28 kg. Sasvim prirodno, svi staleži se sigurno nisu isto hranili; bogati su svakako jeli znatno više od siromašnih. To jasno ilustruju kuhinjski računi, tzv. komanderija M al­ teškog odreda u Provansi za 1338. godinu. Godišnje se za troškove ishrane „bratstva”, tj. vitezova u domu ovog reda u Arlu odvajalo oko 120 sua, a tek 84 sua za poslugu i zemljoradnike. Obe kategorije dobijale su hleba za 54 sua. Vitezovi su pili vina u vrednosti od 30 sua i kompanagijuma za 36 sua. Poslednjoj kategoriji pripada ono što se jelo „uz hleb” tj. meso, riba, mahunarke i drugo povrće. Zemljoradnici su trošili 20 sua za vino i tek 10 sua za kompanagijum. Stoga izgleda da je jelovnik bio prilagođen vi­ šem staležu, te da su plemeniti vitezovi uz vino jeli više đakonija nego ratari. No, čak 45 %viteškog budžeta za hranu odlazilo je na hleb, što pokazuje koliko je važnu ulogu ta namirnica igrala u ishrani svih staleža. Dnevno sledovanje hleba i za radnike i za vitezove doma u Arlu iznosilo je gotovo 1,5 kg gotovog hleba - znatno više nego što je svojevremeno preporučivala Komisija za zdravlje i socijalnu zaštitu u Švedskoj. Još detaljniji podaci o svakodnevnoj ishrani postoje za 1364-1365. godinu i Sta­ dium papale u Tretsu (Provansa), školu za mladiće uzrasta 12-15 godina, koju je osnovao papa Urban V. Izvori su toliko detaljni da možemo pratiti jelovnik za svaki dan čitave godine. Sledovanje hleba bilo je 575 g dnevno, a vina 60-65 cl, što je više nego dovoljno za momke u pubertetu; 162 dana godišnje dobijali su po 130 g sveže ovčetine (21 kg godišnje), a 55 dana po jedva 60 g usoljene svinjetine (3,5 kg godišnje). Ipak, o mnogim postovima jeli bi i svinjetinu i usoljenu ribu, kao i jaja. Svakoga dana u godini servirala se čorba od kupusa (najčešće korišćenog povrća), spanaća, luka, graška, leblebija, boranije, sočiva, šargarepe i bundeve. Od voća su se služile jedino urme i šljive, kao i koštunjavi plodovi. Sir je bio luksuz koji se dečacima davao o ma­ lobrojnim prilikama, ali su ga učitelji jeli svakodnevno. Zahvaljujući sačuvanim tako iscrpnim jelovnicima može se izračunati da su štićenici škole u Tretsu dnevno unosili

i

Vinska presa kakva je postojala još od antike. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris) oko 2.600 cal, i prilično mnogo belančevina, masti i ugljenih hidrata. Jedino su upad­ ljivo malo unosili vitamin C. I drugi sačuvani provansalski izvori iz XV veka pružaju dosta povoljan prikaz ishrane stanovništva. Raznim kategorijama zemljoradnika na provansalskim posedima Renea Anžujskog, titularnog kralja Napulja, sledovalo je tako 1457. godine 652 1 pšenice i 3601 vina, kao i 2401 slabijeg, manje kvalitetnog vina piquette, kao i mnogo više kompanagijuma nego pripadnicima istog staleža na imanjima Malteških vitezova nepunih sto godina ranije. Dakle, dnevno se unosilo 1,5 kg hleba i preko 1,51 vina. Na višem stupnju društvene lestvice, svaki član domaćinstva nadbiskupa u Arlu pojeo je 1429. godine 547 1 pšenice (oko 1 kg hleba dnevno) i popio 883 1vina (2,4 1 dnevno)! Svih 214 mrsnih dana u godini služile su se ovčetina i jagnjetina, ali i govedina (68 dana) kao i sveža svinjetina, zečetina i živinsko meso. Tokom 151 dana posta jeli su se umesto toga riba i jaja. Svakodnevni prilog billi su boranija, grašak i sezonsko povrće,

U srednjem veku se kuvalo na otvorenoj vatri. Ako je suditi po nniževom odma­ hivanju, ovde recept baš i nije uspeo. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris) uvek kuvano. Voće je bilo prilično raznovrsno: trešnje, jabuke, kruške, šljive, pomorandže i koštunjavi plodovi. Nema nikakve sumnje da se kod nadbiskupa vrlo lepo živelo. Opšti rezultati istraživanja pokazuju da se ishrana u zapadnoj Evropi poboljšala od druge polovine XIV veka, a naročito u XV veku. Potom je usledilo konstantno pogorša­ nje u XVI i XVII veku. Poznato je da se u većem delu Francuske potrošnja mesa svela na tek delić nekadašnje, te da se stanovništvo gotovo svuda hranilo mal tene potpuno vege­ tarijanski. Pogoršanje kvaliteta ishrane posledica je velikog porasta stanovništva tokom XVI veka i drastičnog povećanja osnovnih troškova, zbog kojih običan svet nije kupovao meso. U tom svetlu treba tumačiti čuvenu želju Anrija IV da se kod svih Francuza nađe kokoš u loncu bar nedeljom. U XVII veku običan svet je jeo meso retko, ili nikad, što je potpuno suprotno svakodnevnom konzumiranju u srednjem veku.

Z arade i cena hrane Među veoma mnogo stvari koje bi nas mogle zanimati o životu u srednjem velcu, odnos između zarada i cene hrane bio bijedna od osnovnih i najvažnijih. No, taj odnos je vrlo složen. Velika grupa stanovnika, poput ratara i mnogih zanatlija, kao platu je primala novac i besplatnu hranu, ali nije moguće proceniti odnos unutar toga, i to radi daljeg poređenja. U drugim slučajevima veliki problem predstavljaju i varijacije u nov­ čanim i mernim sistemima. Posvetićemo se zaradama jedne grupe stanovnika, koje možemo detaljnije pro­ učiti u dužem periodu, a to su zarade zidara u Parizu i okolini. Od kraja XIII veka njihova prosečna dnevnica iznosila je 20 denara, i postepeno rasla do 27 denara četr­ desetih godina XIV veka. Kuga koja je 1348. godine pogodila Pariz i izazvala manjak radne snage sasvim je očekivano imala za posledicu porast cene rada u raznim zani­ manjima, ali nema podataka o tačnim iznosima. Vlasti su smesta preuzele mere da zaustave taj razvoj donevši 1351. uredbu po kojoj maksimalna dnevnica za zidare i stolare nije smela preći 32 denara leti i 26 zimi (razlika je zbog kraćeg zimskog radnog vremena). Pitanje je koliko je efekta imala ta uredba jer se zna da je 1356. godine plata zidara i stolara iznosila čak 62 denara. Do kraja 1400. godine varirala je od 40 do 66 denara, sa prosečnom vrednošću od 55 denara. Potom se smanjivala, da bi narednih dvadeset godina bila u prošeku 45 denara, a od 1420. do 1450. narasla do prosečne vrednosti od gotovo 60 denara. Iznosi plata u davnim vremenima ne govore mnogo ukoliko ne znamo šta su ljudi tada mogli da kupe za svoj novac. Naime, potpuno je nemoguće „prevesti” vrednost novca iz jednog razdoblja u drugo. Umesto toga, može se preračunati koliko se odre­ đene robe moglo kupiti za jednu platu, a koja bi roba bila pogodnija za to nego žito? Znamo da su u Francuskoj bogati odvajali za hleb oko 45 % ukupnog budžeta za hranu, a siromašniji i do 60 %. Srećom, sačuvano je mnogo izvora o prodajnoj ceni žita u XIII veku i kasnije, i za Pariz, i za druga mesta na severu Francuske. Zato se može prilično sigurno utvrditi realna zarada francuskih zidara. Prvo padaju u oči velike varijacije u ceni žita iz godine u godinu, a upravo to određuje i promene realne zarade. Ako izuzmemo gladnu 1304. godinu, cena žita u Parizu je od poslednje decenije XIII veka do 1340. godine bila relativno stabilna i iznosila između 10 i 18 sua po setijeu {sou = 12 denara; setier - 1 5 6 1). To znači da je zidar za jednu dnevnicu mogao da kupi između 17 i 23,51 pšenice, što je otprilike između 13 i 18,5 kg. Budući da se dnevno jelo od pola do kilogram hleba po glavi stanovnika, porodicama zidara je svakako preticalo i za još ponešto. Međutim, 1340. godine nastupila su teža vremena. Zbog nepovoljnih vremenskih prilika i propalih žetvi koje su potrajale čitavu deceniju, cene žita su naglo skočile. Već 1344. setije pšenice koštao je 44 sua, a to je bio samo početak. Kuga 1348. i opšti nered koji je usledio podigli su cenu 1351. godine na 160 sua! Oni koji su tada po­ put zidara zarađivali samo 32 denara dnevno, mogli su da kupe tek 2,5 kg pšenice. To­ kom ćele šeste decenije XIV veka pšenica je bila neverovatno skupa, i to ne samo zbog

34

K a ko se ž iv e l o i u m ir a l o , jelo i r a d il o

kuge već i zbog poraza u ratu s Engleskom, te seljačke bune koja je zahvatila veći deo severa Francuske (Žakerija iz 1358). Ipak, astronomske cene hrane u sprezi s manjkom radne snage ubrzo su uslovile povećanje plata na 60 denara (5 sua). Sa normalizacijom života posle kuge, okončanjem seljačke bune i primirjem s Engleskom, cena pšenice pala je sa 106 sua 1359. godine na 23 sua 1360. Od te godine pa sve do otprilike 1420. prosečna cena iznosila je 17,5 sua po setijeu (koga zanima, može pogledati obuhvatan dijagram razvoja zarada i cena). Kako su cene ostale na visokom nivou iz 1355. godine, to znači da se realna plata udvostručila u odnosu na stanje pre 1340! Dvadesetih i tridesetih godina XV veka situacija je u Parizu ponovo postala kri­ tična. Englezi su držali grad pod opsadom, odsekavši ga od okolnih sela. Istovremeno je u većem delu Francuske besneo građanski rat. To nipošto nije unapredilo snabde-

Zidari. Čovek u pozadini, levo, nanosi kreč, glinu i usitnjenu slamu, što drži zidove fahverk kuće. Scena desno predstavlja donošenje mrtvog jednoroga Aleksandru Velikom. (Foto: Bi­ bliothèque Nationale, Paris)

Zarade i cena hrane

35

vanje žitom, te su cene povremeno bile dvostruko, ili čak trostruko veće nego u pret­ hodnom periodu. Pošto su Francuzi oslobodili Pariz 1436, situacija je ponovo počela da se vraća u normalu. Realna zarada je naglo porasla četrdesetih godina XV veka usled povećanja novčanih dnevnica i sniženja cene pšenice. Zidar je 1447. za svoju dnevnicu mogao da kupi čak 56 kg pšenice! Jedno istraživanje odnosa cena i plata u Parizu od sredine XV do XVIII veka pokazuje da se realna zarada građevinskih rad­ nika sve do 1500. godine održala na nivou koji je bio četiri puta viši od onog s početka XIV veka. Potom se u XVI veku neprestano smanjivala, tako da je od sredine tog stoleća, pa sve do 1700. godine, realna zarada imala vrednost jednaku onoj iz najgorih ratnih godina u XIV veka. To znači da su ljudi bili na ivici egzistencije. Ukoliko pret­ postavimo da su i plate drugih zanatlija bile uglavnom proporcionalne zidarskim, te da su pratile sve uspone i padove ovih drugih, mogla bi se prihvatiti opšta tvrdnja da je svet, u poređenju sa XVI i XVII vekom, načelno živeo bolje od kraja XIII veka do 1340. godine, a da mu je tokom čitavog poznog srednjeg veka, a naročito u drugoj polovini XV veka, bilo neuporedivo bolje. Proučavanje stanja u Engleskoj i odnosa raznih kategorija plata, te njihove ku­ povne moći u žitu pokazuje razvoj koji je mahom identičan onom u Francuskoj. Ti odnosi se mogu izraziti indeksom na sledeći način (kupovna moć plate u pšenici u prvoj deceniji XIV veka = 100). Ta b e l a

1300-09. 1310-19. 1320-39. 1340-59. 1360-79. 1380-99. 1400-19. 1420-39. 1440-59.

i

Engleska - zemljoradnici Engleska - zanatlije Francuska - zidari 100 100 100 120 109 121 133 121 140 63 136 148 245 147 159 263 190 235 274 192 210 178 182 200 400 241 236

Nešto ipak treba posebno istaknuti. Razvoj je u Engleskoj donekle ujednačeniji nego u Francuskoj, možda prvenstveno zato što je ta zemlja bila zaštićena od neprija­ teljskih vojski i građanskih ratova (velika buna iz 1381. bila je kratkog daha). Zauzvrat, realna zarada nikad nije dostigla onoliko visok nivo kao u Francuskoj. Dalje, zemljo­ radnici u Engleskoj u razvoju prethode i više zarađuju od zanatlija, naročito poslednje dve decenije XIV veka. Kao i u Francuskoj, vlasti su i u Engleskoj nastojale da ograniče rast zarada. Na zahtev Parlamenta donete su uredbe Ordinance i Statute of Labourers 1349, odnosno 1351. godine, kojima se radnicima u gradu i na selu branilo da traže više plate od onih koje su važile pre 1348. godine. Uprkos strogim merama propisanim protiv radnika koji bi prekršili uredbe, one su na duže staze bile prilično uzaludne iako

зб

K a ko se ž iv e l o i u m ir a l o , jelo i r a d il o

su mnogi, bar u početku, završavali pred sudom jer su tražili plate više od dozvoljenih. Manjak radne snage neminovno je izazvao porast zarada, čini se najpre za zemljorad­ nike posle 1380. godine. Više cene rada udružene s relativno niskim cenama poljoprivrednih proizvoda koje se od kraja XIV veka mogu uočiti svuda u zapadnoj Evropi negativno su uticale na životni standard vlastele koja se izdržavala od prihoda sa svojih imanja. Mnogo je nedvosmislenih pokazatelja da je u poznom srednjem veku život nižeg, kao i plemstva srednjeg reda, postajao sve teži. Podaci o cenama druge hrane, npr. mesa, znatno su oskudniji i manje zahvalni za proračune budući da se ne odnose na kilažu, već na delove životinje. Stoka je u sred­ njem veku bila znatno sitnija nego danas, te je utoliko teže odrediti koliko se mesa dobijalo za određeni novčani iznos. U Parizu 1393. godine, kada je dnevnica zidara iznosila 40 denara, četvrt ovce (3 -4 kg?) koštala je 36 denara, što bi bilo 9—12 denara po kilogramu. U to vreme je govedina (grudi, rozbif) koštala oko 4, a but oko 10 denara po kilogramu. Ovčetina, koja se ponajviše jela, bila je skuplja bar od običnijih goveđih partija, verovatno zato što je goveđe meso poticalo ne od podgojenih volova, već od iznurenih i žilavih vučnih životinja. Teleća četvrt koštala je 48 (12 po kilogramu?), a svinjetina između 15 i 18 denara po kilogramu. Živinsko meso je koštalo 8 -14 denara, a interesantno je da se ta cena nije menja od početka XIV do sredine XV veka —relativno gledano, ovo meso je u tom periodu pojeftinilo. Pošavši od tih cena, možemo otprilike rekonstruisati koliko je neki zidar sa po­ rodicom potrošio na hranu u jednom danu leta gospodnjeg 1393. Recimo da se taj zi­ dar zvao Gijom Futvjel, d aje stanovao u Ri o Koafjer, na desnoj obali nedaleko od Plas d Grev, sa ženom i dvoje dece srednjeg uzrasta. Hleb koji su kupovali u svojoj ulici kod pekara Simona Burela koštao ih je 6 denara, i svaki član porodice dobijao je nepunih

Na ovoj stranici iz rukopisa vidimo stolare kako rade sa dletom i sekirom. (Foto: Bibliothè­ que Nationale, Paris)

38

M lH A E L N U R D B E R G

pola kilograma. Glavno jelo za ručak bili su jak gulaš od goveđih grudi (1 kg, 4 denara) i boraniju (1/2 1 suve, 1 denar), što bi ih stajalo 5 denara. Za večeru u 7 jeli su jeftinu čorbu od kupusa za samo 1 denar. Četiri litra vina koje bi porodica, a ponajviše njena glava Gijom, popila tog dana, koštalo bi denar po litru. Pili su najjeftinije vino, osim o praznicima kada se kupovalo ono nešto finije, za 2 denara po litru. Skupoceno Beaunevin od 10 denara po litru nikad ne bi mogli priuštiti sebi. Tako su troškovi iznosili 16 denara, a ako dodamo mast, so i eventualno voće za još 3 denara, Gijomu Futvjelu je na hranu odlazilo praktično pola dnevnice od 40 denara. Ostatak bi se trošio na kiriju, odeću - i porez. Kakvo je bilo radno vreme majstora Gijoma i njegovih kolega, i koliko su dana u godini radili? Većina zanatlija je radni dan počinjala sa izlaskom sunca i završavala kad ono zađe. Posao je zavisio od dnevne svetlosti, pa se radno vreme razlikovalo leti i zimi. Prirodno, naročito kada se radilo van kuće. Doduše, u kući su se poslovi mogli obavljati uz svetlost sveca, ali su se vlasti tome obično protivile zbog opasnosti od po­ žara. Uglavnom je bilo određeno da radovi počnu pre jutarnje mise, u 6 sati, a da se okončaju posle signala za couvre-feu, gašenje otvorenog plamena, koji se oglašavao zimi u 18, a leti u 19 časova. Valjari tkanine radili su od 6 do 17 zimi i od 5 do 19 časova leti - 1 1 , odnosno 13 sati. No, pojedina zanimanja zahtevala su (bar u teoriji) i po 16 sati rada. Iz toliko dugog radnog vremena prirodno proizlazi da su se pravile pauze za odmor i obedovanje. Sekači tkanine imali su u zimu 1384. godine pola sata pauze kad svane (počinjali su, dakle, pre svitanja) za jutarnju čašicu, sat pauze u 9 za doručak i još sat za ručak u 13 časova. Leti je pauza za ručak trajala od jedan do dva, a kasnije popodne bilo je predviđeno i pola sata za odmor. Stoga je efektivno radno vreme za­ pravo trajalo 8,5 do 10 sati. Subotom i o raznim praznicima radno vreme bilo je skra­ ćeno, do 15 ili 16 časova, ali bi i dnevnica tim danima bila niža. Broj radnih dana godišnje proizlazio je iz crkvenih praznika, kada se nije radilo, a njih je bilo 90. Na to treba dodati određeni broj dana kada su radnici zbog svojih ra­ znih potreba uzimali slobodne dane. U prošeku se tako radilo za dnevnice 265—275 dana godišnje, a od njih sedamdesetak dana sa skraćenim radnim vremenom. Prak­ tično se može reći da je radna nedelja trajala pet dana - no treba imati u vidu da se plata dobijala samo onim danima kada se i radilo.

Kralj okružen predstavnicim a crkve, plemstva, građanstva i seljaka. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris)

Zemljoradnja Čovek u starom Rimu nije bio ni gluplji ni manje inventivan nego u poznijim razdobljima, ali nesvesno jeste postao žrtva nazadne i nerazvijene tehnike. Možda ta tvrdnja zvuči neobično ako se ima u vidu da je kulturna nadmoć antike u odnosu na „mračni" srednji vek dogma koja se u procesu obrazovanja nametala svim generacija­ ma od XVI veka. Čak i ako se može raspravljati šta je uzrok tome, pomenuta tvrdnja nije manje tačna. Najčešće se objašnjava da je ekonomija zasnovana na robovlasništvu, da je radna snaga bila jeftina, i da je time zapravo gušen svaki podstrek da se uvedu sredstva i metodi koji bi olakšali i ubrzali rad. Doduše, u poznijim danima antike bilo je sve manje robova, ali su vladajući i ekonomski nadmoćni slojevi društva bili toliko oveštali u starim načelima i razmišljanjima da im je bilo teško da se uhvate ukoštac s novona­ stalim problemom. Ipak, možda je i najvažniji razlog tehničke stagnacije bilo mišljenje (opet zasnovano na robovlasničkoj ekonomiji) da je fizički rad, i sve što uz njega ide, nedostojno slobod­ nog čoveka. Stoga intelektualnu elitu nimalo nije zanimalo poboljšanje oruđa i metoda rada. Svakako je bilo novih izuma, na primer u Aleksandriji. Od njih je najpoznatija bila Heronova preteča parne mašine, ali niko nije bio motivisan da primeni te izume, sma­ trajući ih igračkom ili kuriozitetom. Izuzetaka je možda bilo u ratnoj opremi, gde su znanja iz mehanike, primera radi, korišćena za konstruisanje mašina za opsadu. Sa prodorom Germana na teritoriju Rima i konačnim širenjem hrišćanstva na veće delove zapadne Evrope postepeno nastaju radikalne promene u tretmanu fizič­ kog rada. Novi vladari zemalja nastalih posle Seobe naroda poticali su iz staleža koji je bio i ratnički i ratarski, te za njih rad nije bio predstavljao poniženje iako su ga, na­ ravno, rado prebacivali na sebi potčinjene slojeve. U manastirima koji su od VII veka osnivani širom hrišćanske Evrope fizički rad je u određenoj meri od samog početka bio sastavni deo svakodnevice monaha i monahinja. Jer, rad jeste teret na koji je Bog osudio čoveka, ali se nije doživljavao kao sramota, već kao dužnost. Nova duhovna klima u ranom srednjem veku očigledno je pogodovala novim pronalascima. Od 500. do 1000. godine u više navrata zabeležene su tehničke inova­ cije, prvo u oblasti poljoprivrede, što će imati važne posledice u raznim oblastima. Preciznije smeštanje tih izuma u određeno vrerne i prostor praktično nije moguće pošto su izvori za stariju istoriju tehnike izuzetno oskudni, nepotpuni i teško ih je protumačiti. No, zaobiđimo naučne rasprave o tome kada se tačno i gde u ranom srednjem veku pojavio plug sa točkovima ili uzengija, i pogledajmo kakvim je metodima i oruđem raspolagao srednjovekovni čovek od 1000. godine i nadalje, te šta je to podrazumevalo s raznih gledišta. U antici se jedino znalo za ralo. Prvobitno je to bila savijena grana sa jednim zašiljenim krajem, kojim se brazdao površinski sloj zemlje da bi se moglo sejati. S vremenom je ralo postajalo složenije, sa više delova i a vukli su ga podjarmljeni volovi.

42

T ehnika rada

No, funkcionalno je to ostalo isto ono prosto oruđe sa trougaonim ili polukružnim raonikom koji je zemlju samo brazdao a ne i prevrtao. Da bi se polje pripremilo za setvu, moralo se brazdati bar dva puta, i to poprečno. Na rastresitom tlu Mediterana, gde drenaža nije predstavljala problem, ralo je dosta dobro služilo svojoj svrsi, ali za vlažnu, tešku ilovaču u centralnoj i severnoj Evropi nije bilo najpogodnije oruđe. To znači da se ralom nisu mogli obrađivati plodniji slojevi zemlje, što je umnogome ogra­ ničavalo prinose. Oko X veka u upotrebu je ušao plug na točkove. Bila je to teška konstrukcija od neotesanog drveta, sa vertikalno postavljenim nožem kojim je rasecan površinski sloj .zemlje, sa gvozdenim raonikom i daskom za prevrtanje brazde. Čitav plug se prednjim delom oslanjao na dva točka. Pošto je novi plug bio teži, moglo se orati dublje, ali je bilo potrebno više životinja za vuču, obično četiri, a nekad i do osam volova. No, malo je koji seljak sam imao toliko volova. Životinje za vuču i relativno skup plug ili su posedovali velikaši ili bi ih seljaci nabavljali svojim udruženim sredstvima. Tako je uvođenje pluga s točkovima značilo ili da će velikaši više kontrolisati proizvodnju i raspodelu letine, ili da će se seljaci navići na udruživanje. U svakom slučaju, oranje je bilo kolektivno pošto su cela sela retko kad imala više od jednog pluga. Sam seljak nije mogao pojedinačno da bira kad će orati, već se prilagođavao drugima u selu. Novi plug je izmenio i izgled njiva i oranica. I do dvadeset metara duga zaprega teško se okretala, tako da su oranice bile vrlo dugačke i relativno uzane. Revolucionarne promene ticale su se i količine obradivog zemljišta u Evropi. Novo oruđe omogućilo je obuhvatno preoravanje dotad netaknute zemlje, koje je, recimo, u Nemačkoj od X I veka bilo posvuda. Veleposednici i starešine manastira pokrenuli su inicijativu za užurbanu kolonizaciju nekad slovenskih zemalja na istoku, Drang nach Osten. No, najvažnije je bilo da se teška ali veoma plodna ilovača u odavno gusto naseljenim oblastima sada mogla zahvaljujući plugu s točkovima koristiti za uzgoj žitarica. To je bio slučaj na jugu Engleske, na severu Francuske i Italije, kao i u severnim i zapadnim delovima Nemačke. Istoričari su dosta raspravljali o povezanosti velikog priraštaja stanovništva u zapadnoj Evropi od X do X III veka sa „poljoprivred­ nom revolucijom". Staje bio uzrok, a šta posledica? Da lije porast stanovništva iziski­ vao bolje oruđe i metode, ili su oni pak stvorili uslove za preživljavanje i prehranu većeg broja ljudi? Ili su te dve pojave međusobno podsticale jedna drugu? Čini se da ne postoji konačan odgovor. No, zabluda je da se plug s točkovima raširio svuda po Evropi već u X I-X II veku. Po svemu sudeći, on se koristio samo u plodnijim i gušće naseljenim delovima konti­ nenta. U manje plodnim i pasivnijim krajevima, poput Švedske, Balkana ali i centralne Francuske, ralo će se koristiti još veoma dugo. Novi plug dopunjavalo je još jedno oruđe - klinasta drljača, koja se prvi put pominje sredinom X I veka. Ona je bila neophodna za ravnanje preoranih brazda i omek­ šavanje tla pred sejanje, a potom da se novim prelaskom drljače seme prekrije ze­ mljom. Razvijenija drljača imala je četvrtasti drveni ram, za koji su s donje strane bili pričvršćeni klinovi, uglavnom drveni, a krajem srednjeg veka čak i gvozdeni. Taj tip drljače se širom Evrope koristio do duboko u X X vek.

Z em ljoradnja

43

Vučne životinje bili su volovi. Njihova prednost je bila što su mogli živeti na travi i senu, a mana što su bili spori. Veliki napredak nastao je s upošljavanjem konja u ze­ mljoradnji budući da je konj po snazi ravan volu, ali je brži za oko 50 %. Mada prvo svedočanstvo o korišćenju konjske snage za oranje potiče iz IX veka, konj je kao životinja za vuču potisnuo vola tek u X II veku, i to prvo u plodnim ravni­ cama na jugu Engleske i severu Francuske. Ali, čini se da se u X III veku svet vraća vo­ lovima, verovatno iz ekonomskih razloga, budući da se konj skuplje i nabavljao i održavao. Preduslov za korišćenje konja kao vučne životinje bio je pronalazak nove vrste zaprežne opreme, ili njen uvoz iz Azije. Novi amovi bili su efikasniji i prilagođeniji konjskoj anatomiji od onih korišćenih u antici, koji su naprosto bili prilagođena forma volovskog jarma, i pri većim naporima mogli su da uguše konja ili da mu prekinu kr­ votok. Konji u antici nisu mogli da vuku više od 500 kg, i to ograničenje propisano je i u poznoantičkim zakonicima. Nova zaprežna oprema otvorila je i sasvim nove mogućnosti. U punom obliku sastojala se od okovratnika koji su kaiševi povezivali sa oblučjem. Okovratnik je imao dva drvena luka s unutrašnje strane obložena kožom, koji su se nameštali konju oko vrata a ispred plećki, a gore i dole bili su povezani kaiševima. Oblučje, takođe lučnog oblika, smeštalo se konju na leđa, na dva kožom obložena ispusta iza grive, a držao ga je kolan. Rude su se kačile za am o dve gvozdene kuke pričvršćene o karike između oblučja i kolana tako što su se provlačile kroz rupe na rudama i prikopčavale iglama. Izgleda da je u Skandinaviji tokom većeg delà srednjeg veka korišćeno samo oblučje s dodatkom napršnjaka, grudnog kaiša. Ako je suditi po minijaturama, u kon­ tinentalnoj Evropi se dugo koristio samo okovratnik za koji se direktno pričvršćivalo remenje za vuču. Zahvaljujući okovratniku i oblučju, bilo da su se koristili pojedinačno ili zajedno, sad se za vuču mogao koristiti konj koji je bio mnogo brži od vola, i to i za oranje, i za prenošenje većih tereta. Pitamo se kako su konjska kopita izdržavala toliko opterećenje. Da bi to bilo moguće, bile su im potrebne dobro pričvršćene gvozdene potkovice. Konji se u antici nisu potkivali - eventualno bi im se vezivale svojevrsne kožne ili metalne „sandale". Prvi tip bi se brzo izlizao, dok je drugi stalno spadao. Tehnika potkivanja klinovima verovatno je potekla iz Sibira i na zapad se proširila u X veku. Od X II veka možemo govoriti o masovnoj proizvodnji potkovica i klinova i za mirnodopske, ali prvenstveno za ratne svrhe. Primera radi, iz samo jednog kovačkog centra na jugozapadu Engleske isporučeno je čak 50.000 potkovica vojsci Ričarda Lavljeg Srca kada je ovaj kretao u Treći krstašici rat 1189. godine. Kao roba za kojom je stalno vladala masovna potra­ žnja, potkovica je umnogome doprinela razvoju metalurgije i kovačkog zanata kakav se razvio od X II veka. Međutim, glavni preduslov za sveobuhvatnije korišćenje konja bilo je izobilje ovsa kao hrane, i to usled revolucionarnog prelaska sa dvopoljnog na tropoljni sistem, novim poljoprivrednim metodom o kome prvi put svedoče izvori iz VIII veka. Ipak, tropoljni sistem nije bio naročito rasprostranjen sve do X I veka, a i kasnije je tokom

IS Potkivanje konja. Pre stavljanja potkovice ogrubeli delovi kopita odstranjivali su se gvoz­ denom oštricom . (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris)

Z em ljoradnja

45

srednjeg veka bio ograničen samo na najplodnije i najgušće naseljene oblasti Evrope. U Skandinaviji se, na primer, tropoljni sistem pre X IV veka primenjivao jedino na Selandu i u Skoneu, u Švedskoj su se jednopoljni i dvopoljni sistem zadržali bar do XVI, a u pojedinim mestima i sve do X IX veka. A tropoljni sistem funkcionisao je na sledeći način. Zemlja kojom je raspolagalo selo delila se na tri veća delà - polja, koja su se dalje delila na onoliko delova koliko je bilo imanja u selu. Prvo polje bi se s jeseni zasejavalo pšenicom ili raži, drugo u proleće uglavnom ovsom, a treće bi se ugarilo i tokom godine bi se na njemu napasala stoka koja g aje ujedno i đubrila. Naredne godine bi se na prvom polju sejalo prolećno seme, drugo bi se ugarilo a treće bi se s jeseni zasejavalo. Naposletku, treće godine bi se prvo polje ugarilo, na drugom bi rasle žitarice sađene u jesen, a na trećem prolećne, da bi se taj ciklus ponovio u naredne tri godine. Novi tropoljni sistem je doneo značajne prednosti u odnosu na stariji dvopoljni. Najhitnije je da su se uvek koristile dve trećine ukupne zemlje, dok je ranije to bila samo polovina, pa je žetva samim tim bila obilnija. Osim toga, gajile su se različite kulture u različitim godišnjim dobima, pa se time prepolovila mogućnost gladne go­ dine usled nepovoljnih vremenskih uslova. Konačno, i težak posao vezan za oranje delio se na više godišnjih doba, te je radna snaga bilo ravnomernije opterećena. Međutim, za funkcionisanje tropoljnog sistema bila su neophodna kišovita leta da bi uspela žetva žitarica sejanih u proleće, i to uglavnom ovsa. Vlažna atlantska klima zapadne Evrope naročito je pogodovala tom sistemu. U većem delu Mediterana leta su vrela i suva, nepovoljna za tropoljni sistem, pa se u tim oblastima zadržao dvo­ poljni sistem, s izuzetkom nekih oblasti na severu Španije i Italije. Nedostatak ovsa umnogome je ograničavao korišćenje konja za oranje, pa su žitelji Mediterana bili upućeni na volovsku snagu. Istoričar Lin Vajt smatrao je spregu klimatskih uslova i prelaska na tropoljni sistem osnovnim preduslovom za brži ekonomski razvoj zapad­ nih i severnih delova Evrope u poznom srednjem veku. Ako je suditi po raznim srednjovekovnim izvorima, naročito onima iz X III veka, bio je poznat značaj đubrenja za dobru žetvu. No, stalan problem bila je oskudica stajskog đubriva, delom što nikad nije bilo dovoljno stoke, a delom što je stoka veći deo godine provodila na pašnjacima. Stoga je bilo dosta teško prikupiti đubrivo, pa se ono zapravo koristilo samo na ugarenim poljima gde se stoka puštala na ispašu. Ne­ dostatak đubriva donekle se nadoknađivao time što su se prilikom žetve biljke sekle dosta visoko, pa se veći deo stabljika potom preoravao u zemlju. Doduše, sakupljalo se, đubrivo biljnog porekla, a od IX veka zemlja se počela oplemenjivati laporcem, vrstom gline bogatom kalcijum-karbonatom, koje je dosta bilo na jugu Engleske, u severnoj i centralnoj Francuskoj, Nemačkoj i Danskoj. Iz manastirskih popisa i sličnih dokumenata saznajemo da su grašak i druge mahunarke bili značajni u ishrani srednjovekovnog čoveka. Zato su mahunarke gajene na velikom delu obradivog zemljišta, no, nažalost, ne znamo da li su sađene zajedno s drugim prolećnim semenom ili su se za njih odvajali delovi ugara. U svakom slučaju, teško je proceniti da li se pre poznog srednjeg veka znalo za svojstvo mahunarki da bogate zemlju ispošćenu od žitarica.

46

T ehnika rada

A koliki su bili prinosi u srednjovekovnoj poljoprivredi, tj. kolika je bila žetva u odnosu na setvu? Oskudni izvori kojima danas raspolažemo pružaju tek šture odgo­ vore na to pitanje, a uglavnom potiču s crkvenih poseda koji su bili među vodećim po prinosima. Stoga nije izvesno da li se oni mogu uzeti za prosečan primer srednjovekovne poljoprivrede. Ipak, iz njih se može videti koliko su žetve varirale iz godine u godinu. Francuski istoričar Žorž Dibi navodi dva poseda manastira u Kliniju sredinom X II veka, od kojih je jedan ušestostručio setvu, dok je drugi doneo tek dvostruko više pšenice. U jednom burgonjskom selu odnos je 1380. godine bio 10:1, a već naredne godine tek 3:1. Na zemlji kanonika Tijerija dlrsona (kancelara grofice Mao iz Artoaa), ti odnosi su izuzetno visoki: 11,6:1 u 1321. godini, 11:1 u 1333. i 15:1 u 1335. Većina istoričara naginje opreznom zaključku da je u X III veku prosečna žetva većini zemljoradnika donosila tek tri do pet puta veću količinu od posejane pšenice. No, čak je i to dvostruko više od žetvi dva veka ranije, a za to udvostručenje svakako treba zahvaliti boljem oruđu i boljim metodima. Žetve se u prošeku nisu znatno uvećale sve do X V III veka, a u većim delovima Evrope tek u X IX veku. Tehnika kojom je poljoprivreda do tog trenutka raspolagala umnogome se uobličila već krajem X II veka i nije se naročito menjala sve do industrij­ ske revolucije. Tek tad je gvožđe počelo ozbiljnije da se upotrebljava, kao i pogodnija i složenija gvozdena oprema koja će nakon više vekova zameniti drvenu.

Snaga vode i „industrija" Da bi se pekao hleb, koji je u stara vremena bio osnovna namirnica, žito se prvo moralo izmleti u brašno. A koliko je samo posla podrazumevao taj jednostavni, ele­ mentarni postupak dok su ga ljudi još obavljali ručno! U rimsko doba je inventivnost i na tom polju, baš kao i u poljoprivredi, bila onemogućena zbog relativno malo ro­ bovske radne snage. Jedini vid „mehanizacije" bili su teški žrvnjevi u obliku peščanog sata, očuvani u Pompejima, koje su verovatno ukrug vukli magarci, čest dodatak ro­ bovskoj snazi. Rimljani su svakako znali za vodenički točak, ali su ga, izgleda, samo izuzetno koristili za pokretanje žrvnja. Ipak, prirodna snaga vode nije se koristila verovatno zato što su na Mediteranu reke samo u jesen i u zimi imale dovoljnu vodenu masu da pokrenu točak, dok bi leti ili sasvim presušile ili se svele na potočiće. U takvim okol­ nostima teško da bi se isplatila skupa izgradnja vodenica. U srednjoj i zapadnoj Evropi, gde su vodeni tokovi manje-više ujednačeni tokom ćele godine, situacija je bila sasvim drugačija. Tek tamo, i to kada više nije bilo besplat­ ne radne snage, počelo je ozbiljno korišćenje reka i drugih vodenih masa kao izvora energije. Od IX veka kroz izvore se može pratiti svojevrsna eksplozija u izgradnji vo­ denica, a u toj izgradnji prednjačili su manastiri. Tako je već u IX veku manastir Sen Žermen de Pre na svojim posedima imao čak 59 vodenica. Sve više vodenica gradi se početkom XII veka sa cistercitima, čiji su manastiri nicali širom Evrope. Svi su bili podređeni glavnom manastiru u Klervou i pratili su njegov kanon, po kome je produktivan rad uz molitve i službe smatran glavnim vidom služenja Bogu. Već krajem tog stoleća bila su čak 742 cistercitska manastira u zapad­ noj i severnoj Evropi, a većina je koristila tehniku vodeničkog točka za mlinove i za druge napola industrijske namene. Izgradnja vodenica prvo se može pratiti u Engleskoj. Godine 1086. kralj Vilijem Osvajač naložio je da se popiše sva imovina u zemlji. Tako je nastala Knjiga Sudnjeg dan a (D oom sday Book), koja pruža jedinstvenu mogućnost izračunavanja broja sta­ novnika, poseda, imanja i kmetova. Osim toga, pokazuje da su krajem X I veka u En­ gleskoj postojale čak 5.624 vodenice, u prošeku jedna na 51 domaćinstvo. Nema podataka o ukupnom broju vodenica u drugim zemljama, ali oni postoje za pojedina imanja i oblasti. Svi dostupni izvori pokazuju da se korišćenje vodene snage značajno uvećavalo od XII veka. Na primer, u današnjem francuskom departmanu Ob bilo je u X I veku 14 vodenica, ali je do X III veka sagrađeno još preko 200. U samom Parizu u X III veku vodenice su grupisane na potezu dugom kilometar i po, gde ih je bilo čak 68. Prim eri iz čitave zapadne Evrope mogli bi se tako nabrajati unedogled. Vodenice su se razlikovale po tome odakle voda pokreće točak: odozdo ili odozgo slobodnim padom. Prvi tip se gradio na brzim i postojanim tokovima, a točak se pri­ tom često postavljao na vertikalno pokretljive skele kako bi se prilagođavao vodostaju.

48

T ehnika rada

Vodenica, (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris)

Iz francuskog prevoda Bokačovog spisa D e Claris mulieribus. (Foto: Bibliothèque Nati­ onale, Paris) i

S naga vode i „in d u strija "

49

Tamo gde vode nije bilo dovoljno, ili nije bila dovoljno brza, ili gde je vodostaj previše varirao u toku godine, pogodniji je bio vertikalni pad vode na točak. Voda bi se onda do točka sprovodila jednim kanalom pod nagibom. Kako bi se postigao dovoljan pad na relativno sporim rekama, bilo je potrebno graditi poveće brane. Najupečatljivije nasipe nalazimo na Garoni kod Tuluza, gde se od X II veka gradio niz brana dijagonalno uz reku. Bazakl, najduža od njih, duga je gotovo 400 m. Zanimljivo je da su ljudi koristili i snagu plime i oseke. Duž južnoengleske i severnofrancuske obale podignute su već u XII, a naročito u XIII i X IV veku brane koje su se tokom plime punile vodom, čije je povlačenje u vreme oseke pokretalo vodenične točkove. Zupčanici su bili poznati već u antici - opisao ih je rimski arhitekta Vitruvije, no nikada se nisu šire primenjivali. U masovnu upotrebu ulaze u poznom srednjem veku: zupčanik je bio neophodan da se snaga prenese sa horizontalne osovine vodeničkog točka na vertikalnu osovinu žrvnja, ali i da se postigne viša ili niža razmena. U to vreme su nastali, ili su bar tada ušli u upotrebu, i drugi izumi poput kolenastog vratila i bregaste osovine. Kolenasto vratilo, koje se prvi put pominje u izvorima 830. godine, pretvaralo je kružno kretanje osovine u linearno kretanje, poput kretanja testere. Bregasta osovina, sa bregovima od tvrdog drveta ili metala, koristila se za podizanje čekića i kalupa u kovačnicama na vodi. U XII i X III veku na tlu zapadne Evrope mehanizacija je doživela razvoj koji u su­ štini neće biti prevaziđen sve do XVII, a radikalno će se izmeniti tek krajem XVIII veka. Mehanizacija se nije ticala samo mlinova za brašno. Snaga vodeničnog točka koristila se i za gnječenje žita, tucanje konoplje i lana i hrastove kore u postupku štavljenja kože, ali i za valjanje sukna. Od kraja X I veka sagrađeno je nebrojeno mnogo valjarica širom Francuske, Engleske i Nemačke, koje su zamenile dotadašnji spor i naporan postupak gaženja sukna kako bi se ujednačilo i omekšalo, a koji se obavljao u velikim posudama sa urinom (!). Mehanizacija je beskrajno olakšala proizvodnju sukna i ona je u mnogim oblastima, poput severozapada Engleske, došla do gotovo industrijskog nivoa. Kada su Arapi doneli papir u Evropu u X III veku, ubrzo se prešlo na mehanizaciju proizvodnje. Sredinom tog stoleća pojavile su se prese za papir koje su koristeći vode­ nu snagu obrađivale lanenu masu, prvo u Spaniji i Italiji, a početkom X IV veka i u Francuskoj, Engleskoj i Nemačkoj. Za razliku od drugih krajeva sveta, u Evropi je uveliko bila mehanizovana proizvodnja papira, što je bio neophodan preduslov da štamparska delatnost onolikom brzinom uzme maha u X V veku. Primetan razvoj metalurgije, a naročito gvožđarstva od XI veka, naročito u Ne­ mačkoj, takođe treba posmatrati u kontekstu korišćenja vodene snage. Vodenični to­ čak pokretao je kalupe za rudu, mehove koji su ubrzavali proces topljenja, kao i kovačke čekiće. Bar od početka XV veka snaga vode počela se koristiti i za pokretanje pumpi koje su ispumpavale vodu iz potopljenih rudnika, što je odvajkada predstavljalo veliki izazov u rudarstvu. Krajem tog u svakom pogledu dinamičnog XII veka u zapadnoj Evropi je prona­ đeno nešto sasvim novo, a to je bila vetrenjača sa horizontalnom osom i vertikalno

50

T ehnika rada

postavljenim krilima. Kako bi se vetrenjača prilagođavala pravcu vetra, konstruisana je tako da se okreće na fiksiranoj osovini, često na panju odgovarajuće visine, otud su se vetrenjače u Skoneu nazivale mlinovi na panju (šv. stubbam olla). Novi izum brzo se proširio po Evropi, a sa krstaškim ratovima stigao je i na Istok. Početkom X III veka vetrenjača je bilo i u zabačenim krajevima poput Danske i Švedske, gde je taj izvorni tip opstao, bar na Elandu, sve do X IX veka, dugo nakon što ga je u XVII veku počeo potiskivati moderniji holandski tip, kod koga je pokretljiv bio samo vrh sa krilima. Vetrenjače su, naravno, najpre pravljene tamo gde snaga vode nije bila dostupna, na španskim visoravnima i, pre svega, u Flandriji i Holandiji. Izgradnja vodenica, bile one za mlevenje žita, bilo za neku drugu, poluindustrijsku namenu, zahtevala je velika ulaganja, naročito ukoliko su se morali zidati nasipi ili brane. Stoga nije nimalo neobično što su jedino veleposednici mogli sprovoditi takve radove na svojim imanjima. Cisterciti su spadali u tu kategoriju stanovništva; oni su i inače uvek prednjačili u tehničkim inovacijama svake vrste, a naročito u rudarstvu i metalurgiji. Većina pariških vodenica i kovačnica na vodi pripadala je upravo lokalnom biskupu. No i mnogi svetovni feudalci rado su gradili vodenice ili za sopstvene potrebe ili za davanje u najam. Cena izgradnje je svakako bila visoka, ali vlasništvo bi im se zauzvrat silno isplatilo. Izvori iz X III i XIV veka pokazuju da je vlasnik vodenice godišnje mogao po­ vratiti između 10 i 25 % uloženog kapitala. Zarad takvog dobitka vlasnici vodenica, i crkveni, i svetovni, težili su monopolu. Svi su sa određenog poseda bili dužni da koriste vlastelinovu vodenicu a da mu plaćaju određenom količinom izmlevenog brašna, naj­ češće šesnaestinom. Seljacima je bilo zabranjeno da ručno melju žito ili da koriste druge vodenice u okolini, a ovo drugo bilo je povod za niz procesa koji se još čuvaju po fran­ cuskim i engleskim arhivima. Veleposednici su vekovima ljubomorno čuvali ,,vlast“ nad mlinom (ban) i otud proistekle prihode (banalités3), čime su dodatno učvršćivali svoju nadmoć nad velikom većinom stanovništva. Vrlo zanimljiv vid posedovanja vodenice zabeležen je na jugu Francuske, gde se društveno ustrojstvo umnogome razlikovalo od dosledno sprovedenog feudalizma u severnijim delovima zemlje. Imućniji građani Tuluza napravili su u XII veku preteče akcionarskih društava radi finansiranja i održavanja brane na Garoni i vodenica uzvod­ no i nizvodno od grada, njih ukupno 43. Suvlasnički udeli u tim udruženjima po više osnova podsećaju na moderne akcije: mogli su se kupiti, prodati, naslediti i založiti, a njihove cene zavisile su od ekonomskih prilika. Sve odluke o novoj izgradnji, dogradnji, popravkama, izdavanju i si. donosile su se na „sastancima akcionarskog društva", tj. suvlasnika. Oni se pak nisu mešali u proizvodnju, u njoj su se zapošljavali radnici koji nisu imali interesa u tim poslovima. Sve to, dakle, podseća na rani oblik kapitalističkog investiranja sa podelom dobiti. Najstarije udruženje tog tipa, Société des Moulins du Bazacle, osnovano je 1177. godine, a opstalo je do modernog doba kao verovatno naj­ starije akcionarsko društvo na svetu. Budući da se krajem X IX veka okrenulo sa vode­ nica ka proizvodnji električne energije, nacionalizovano je posle Drugog svetskog rata. 3 Tokom vekova vrednost tih prihoda umela se svesti na neznatan nivo, pa otud i modernije značenje reći banalnost.

Koliko uopšte znamo o položaju žene u srednjovekovnom društvu? Prilično malo, a veći deo toga znanja potiče od predubeđenja, na primer da su žene u stara vremena uvek bile tlačene. Već dugo godina u nauci postoji interesovanje za žensku istoriju, no rezultati se teško probijaju van usko stručnih krugova. Kad su posredi žene u srednjem veku, mnogo toga bi nas moglo zanimati: kakav je bio njihov ekonomski položaj; u kojoj su meri mogle samostalno da rade; da li su se bavile intelektualnim aktivnostima; kakav im je bio položaj u braku, i kako se brak uopšte doživljavao; kako su same žene videle sebe i svoju ulogu; kakav je bio seksualni moral itd., itd. U ovom delu knjige pokušaću da odgovorim na ta pitanja, često dozivajući u pomoć onovremenu književnost, koja nam otkriva mnogo o mentalitetu i poimanju sveta. Zbog nepotpunosti i nedostupnosti izvora, jasno je da će zaključci biti prilično ograničeni. Stoga se treba paziti njihovog preteranog uopštavanja.

Ek o n o m s k i p o l o ž a j ž e n a „Luj, kralj Francuske, sin gospe Blanš" - tako je u XIII veku imenovan Luj Sveti u jednom dokumentu iz Poatua na jugu Francuske. Dakle, određuje se majčinim ime­ nom, a ne imenom oca od koga je, uostalom, i nasledio kraljevsku titulu. Danas takvo imenovanje zvuči najmanje čudno, budući da je u međuvremenu širom Evrope posta­ lo uobičajeno da deca nose očevo ime, poput Petri (sin Petra), FitzWilliam, Karlsson. Jedno istraživanje imena u zapadnoj i južnoj Evropi od VIII do XIII veka poka­ zuje da matronimi, prezimena po imenu majke, uopšte nisu bili retki. Celokupna gra­ đa, oko 125.000 imena iz Italije, Španije, južne i severne Francuske i Nemačke preu­ zeta je iz raznih pravnih dokumenata: testamenata, ugovora, povelja itd. Do početka X veka matronimi su prilično neuobičajeni i javljaju se u tek 2-3 % slučajeva. Potom upotreba matronima upadljivo raste, sve do prošeka od 9 % u prvoj polovini XI veka. Međutim, matronimi se ne koriste podjednako u raznim delovima Evrope. Na jugu Francuske je u XI veku sin najčešće nosio prezime po majci (12 %, nasuprot 6 % u ostalim zemljama, izuzev Nemačke), da bi udeo matronima u prezimenima u XII veku opao na 10 %, ali zato na severu Francuske i u Nemačkoj porastao do 8 %. U Italiji i Španiji pak matronimi se beleže tek u nekoliko procenata. Očekivano bi bilo da se ime majke koristi samo kad nije poznato ime oca, no uz pokoji izuzetak to uglavnom nije slučaj. Mnogi primeri matronima u Španiji, a i gotovo svi sa juga Francuske, vezani su za feudalno plemstvo, među kojem ne može biti ni go­ vora o nepoznatom ocu. Takvih slučajeva bilo je i u Švedskoj u XIV veku. Ova pojava može se objasniti jedino time da je u navedenim zemljama ženama bio priznat visok društveni položaj, koji je nesumnjivo imao veze s njihovim ekonomskim kapacitetom. Autor pomenutog istraživanja pregledao je i hiljade dokumenata u kojima se navode zemljoposednici. Pokazalo se da je najviše žena imalo zemlju u Španiji (17 % u X, 13 % u XI, 6 % u XII veku) i na jugu Francuske (9 % u X i XI, 6 % u XII veku), u Italiji i severnoj Francuskoj žene je poseduju u 2-3 % slučaja, a u Nemačkoj je uopšte nemaju. Evropska žena je verovatno im ala najveća prava i slobode početkom visokog srednjeg veka (X i XI veka) u Kataloniji na severoistoku Španije. Tamo su ćerke imale pravo na jednak udeo u nasledstvu kao i sinovi, a dešavalo se i da sestra posebnim te­ stamentom nasledi čak više od brata. U braku je žena raspolagala svojom imovinom nezavisno od muža, a on pritom nije mogao da obavlja ekonomske transakcije koje su se ticale zajedničke imovine bez izričitog ženinog pristanka. To je važilo u svim druš­ tvenim slojevima. Sačuvani kupoprodajni ugovori i povelje pokazuju da su ih žene sklapale podjednako koliko i muškarci (oko 20 %), dok su na preostalim ugovorima potpisivani zajedno. U višim staležima žene su imale i političku moć: u upravljanju katalonskim grofovijama aktivno su učestvovale i grofice poput Ermesend, grofice od Barselone, Đirone i Osone, koja je isprva vladala sa mužem ali je posle njegove smrti

Unutrašm " f ’ ---- - ’ ««viivtfv vgiv,uuia aa umili lia A-UVCIJLUIII Vdll /AJIVUVU111 portretu Đovanija Arnolfinija i njegove neveste. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris)

56

Žena i muškarac

bila regent i sinu i unuku. Pažnju zavređuje i činjenica da su upravo u Kataloniji i juž­ noj Francuskoj tokom X veka žene stekle pravo da naslede feudalni domen. Na severu Francuske, gde je kod vazala bila izraženija dužnost ratovanja, to je pravo moralo sa­ čekati XII vek, a i tada je bilo samo uslovno —nosilac titule zadržavao je pravo da svo­ joj naslednici odredi podobnog muža. Izuzetan položaj žene u Španiji i na jugu Francuske tumačio se viševekovnim uticajem vizigotskog prava u tim oblastima. Od svih germanskih plemena jedino su Vizigoti, priznavali ženi jednako učešće u nasledstvu kao i muškarcima. Žena je kod njih bila i pravno punomoćna, što znači da se mogla pojaviti na sudu i vršiti pravno obavezujuće radnje. U Italiji i na severu Francuske zakoni su bili mnogo restriktivniji. No otkud baš Vizigotima takvo pravo? Igrom slučaja, na izolovanom primeru Tuluza možemo podrobnije ispitati koliko je uobičajeno bilo da žene poseduju zemlju i nepokretnosti na jugu Francuske u XIV velcu. Primer je jedinstven po tome što je neko našao za shodno da opiše ekonomski položaj žene u odnosu na supružnika. Dana 24. februara 1335. sastalo se dvanaest savetnika u tuluskoj gradskoj većnici da saslušaju procenitelje koji su sastavljali spisak poreskih obveznika sa nepokretnom i pokretnom imovinom u vrednosti od preko 10 turskih funti. Popis se vršio svake godine od 1264. i bio je osnova za oporezivanje u gradu. Nažalost, rezultati muka pomenutih procenitelja gotovo su u potpunosti izgubljeni. Danas postoji tek jedan fragment, upravo taj spisak obveznika iz 1335. godine, a čak se ni on ne odnosi na čitav Tuluz, već samo na žitelje Le Burga, predgrađa u kome je živela trećina ukupnog stanovnštva. U spisku se nalaze imena 1.049 muškaraca i 118 žena obveznika, s detaljnim popisom njihove imovine u tuluskom gradu i senešalatu, kao i iznos na koji je to oporezovano. Sami obveznici su pod zakletvom navodili imovinu proceniteljima, što je bila neka preteča pozivu na čast i savest. Kakva je savest bila Tulužanima 1335. godine nije moguće proveriti, te stoga moramo prihvatiti popisane vrednosti. Verovatno niko nije svoju imovinu bespotrebno precenio, te možemo pretpostaviti da brojevi predstavljaju minimalnu vrednost. Spisak obveznika nam u svakom slučaju pruža uvid u raspodelu dobara u društvu. Tačno 10 % oporezovanih bile su žene. To što su navedene kao obveznici podrazumevalo je da same raspolažu nekom imovinom, bez obzira na stalež. Kao što se moglo i očekivati, među tim ženama je bio i određeni broj udovica, njih 41, od kojih je njih 8 bilo u svojstvu punomoćnika maloletnoj deci. Iz izvora nije moguće utvrditi da li su oporezovanu imovinu nasledile od muževa ili im je pripadala još za njihova života. S jednim izuzetkom, nema udovica u dve najviše grupe poreznika, a čak polo­ vina pripada najnižem sloju s imovinom u vrednosti do 100 funti. Problem nastaje kod 28 žena navedenih kao udate. U nekoliko slučajeva njihov muž zasebno figurira kao vlasnik nepokretnosti, a u mnogim drugim se supružnici navode kao suvlasnici. Konačno, 12 udatih žena je samo na spisku. Uz izvesne ograde, moglo bi se zaključiti da je u tim slučajevim a žena bila jedini vlasnik oporezive imovine.

Ekonomski

položaj žena

57

Za 7 žena možemo pretpostaviti da nisu bile udate, budući da su navedene kao „kći pokojnog X“, a bračni status je sasvim nepoznat za 42 one kojima se navodi samo ime. Među njih spada i najbogatija žena, domina Manselina de Kapdenije, koja je posedovala nepokretnosti i zemlju u vrednosti od 7.336 funti - ukupno je samo 11 Leburžana oporezovano na iznos od preko 5.000 funti. Titula domine ukazuje na plemićko poreklo, a nosi je inače i još 26 žena sa spiska iz svih imovinskih kategorija. tabela

з.

Oporezovana imovina u Tuluzu, LeBurg, 1335. godine (u turskimfuntama)

Imovina 10-24 25-49 50-99 100-199 200-499 500-999 1.000-4.999 5.000-

Žene 118 obveznika 15 12,7 % 17 14,4 % 27 22,9 % 20 17% 23 19,5 % 11 9,3 % 3 2,5 % 2 1,7 % 118 100 %

Muškarci 1.049 obv. 7,9 % 18,2 % 21,2 % 19,6 % 17,9 % 6,5 % 7,1 % 1,6 % 100 %

Izvor: Prikaz oporezovanih objavljen u Ph. Wolf, Les »éstimes« toulousaines des XlVe etX Ve ciècles

Ako uporedimo učešće žena i muškaraca u određenim poreskim kategorijama, vidimo da su one dosta dobro stajale. Procentualno ih je bilo nešto više nego muška­ raca u najnižoj kategoriji, sa imovinom vrednom 10-24 funte, ali je tačno trećina žena sa spiska svrstana u tri najviše kategorije (od 200 funti naviše), što je ista srazmera kao i kod muškaraca. Navedimo neke od njih i pojedinačno. Izvesna domina Žana de Skalije posedovala je imovinu u vrednosti od 360 funti, kao i osminu jednog mlina kod Bazakla, a njenom mužu Pjeru Remonu de Rofijaku oporezovano je samo 180 funti, koje je posedovao zajedno sa ženom. Slučaj Žana de Pešabua i njegove supruge bilo je obrnut: on je oporezovan na 255, a ona na 156 funti. Još jedna žena, čije se ime ne navodi, posedovala je sa bratom Gijemom de Gozijem, verovatno kao nepodeljeno nasledstvo, čak trinaest većih kuća i niz radionica i prodavnica sa zemljom i pokretnostima procenjenim na vrednost od 13.890 funti. Ta porodica morala je biti jedna od najbogatijih u Tuluzu. U spisku obveznika retko se navodi zanimanje žena. Samo se za jednu navodi da je švalja (25 funti), a za nekoliko udovica može se pretpostavili da su nasledile delatnost od muža - od sarača, odnosno apotekara. Verovatno su gotovo sve popisane žene pripadale onoj kategoriji koja se izdržava od manjih ili većih prihoda od pozajmica. No, sa spiska je izostavljena jedna značajna grupa, čija se veličina može samo nagađati. Reč je o tzv. nihilima (nichil - ništa), ljudima čija je imovina procenjena na manje od 10 funti i koji su plaćali fiksni porez bez obzira na to šta su posedovali. Sigurno je među njima bilo i žena koje rade. Kako bismo saznali nešto više o toj grupi, moramo se vratiti malo unazad kroz vreme i skoknuti do Pariza.

Z a p o sl e n e žene u d o b a Fi l i p a L e p o g Većina ljudi izraz „zaposlena žena" povezuje s modernim dobom, što verovatno potiče iz uverenja da su nekada samo udovice zanatlija mogle nastaviti muževljevu deiatnost. To bi značilo da su izvan pomenute ograničene grupe žene u davna vreme­ na bile upućene samo na uloge služavki, kuvarica, sobarica i konobarica ili su na selu eventualno bile uključene u ratarske poslove. No znamo da su se žene u srednjovekovnoj Engleskoj bavile velikim brojem delatnosti, od kojih se mnoge doživljavaju kao isključivo muške. Uopšteno govoreći, većina žena radila je poslove vezane za tekstil, hranu i piće. Mnoge su bar kao dodatni posao pored obaveza u domaćinstvu i na njivi prele vunu, snabdevajući tako materi­ jalom tekstilnu industriju koja se naglo počela razvijati u XIV veku. Interesantno je da je engleska rec spinster - prelja, s vremenom postala sinonim za usedelicu. Žene su obavljale i druge poslove vezane za proizvodnju sukna, na primer, češljale su i grebe­ na e vunu, premda su to češće radili muškarci. Po svemu sudeći, u tkanju su dominirali muškarci iako je obrada svile u Engleskoj XIV veku gotovo u potpunosti bila u žens (im rukama. Druga zanimanja u kojima su gotovo isključivo radile žene bila su pi­ varstvo i pekarstvo. Tako u jednom četrnaestovekovnom poreskom spisku iz Vest Rimga u Jorksiru nailazimo na 39 pivarki, 11 krčmarica, 6 putujućih prodavačica, 66 tkalja, kao i najmanje 2 valjarke i 2 farbadžijke. To što su njih čak 114 radile kao sluš­ kinje možda i ne zavređuje naročitu pažnju. A može nas iznenaditi što nalazimo i žene koje su bile potkivači, kovači, obućari i trgovci. No, pomenuti engleski spisak ne pruža mogućnost za statističku obradu. To je jedino izvodivo sa jednim spiskom s kraja XIII veka u Francuskoj. Za grad Pariz u doba Filipa Lepog sačuvam su vrlo detaljni poreski spiskovi za godine 1292. i 1296-1300, od kojih oni za 1292,1296. i 1297. postoje u štampanom izdanju. U istraživanju koje sledi koristio sam kao najiscrpniji Le Uvre de la taille de Paris za 1297. godinu. Državni porez, la taille, prvo i se odredio na iznos od 10.000 funti, a potom bi se podelio na nekih 10.000 obveznika (grad je u to vreme imao preko 100.000 stanovnika), srazmerno njihovom procenjenom ekonomskom položaju. Porez se računao po domaćinstvu (feu) i uglavnom se navodi samo ime glave porodice. Odrasla deca (i sinovi i ćerke) koja su živela kod roditelja nabrojana su uz očevo ili majčino ime. U poreskom popisu za 1297. razlikuju se dve kategorije: menuZ, koji su plaćah porez od 2 do 5 sua, i gros, koji su plaćali 6 sua i više. Porezi u ovoj drugoj kategoriji drastično su varirali: najviši iznos od 54 funte i 10 sua platila su tri „Lombarđana , itahjanska trgovca s prebivalištem u Parizu (1 funta = 20 sua, 1 su = 12 denara). o, porez se nije izračunavao na osnovu precizne procene vrednosti prihoda i imovine verovatno je bogate pogađao srazmerno onoliko koliko i siromašne. Ipak, određeni iznos poreza pruža bar približnu, relativnu predstavu o raspodeli prihoda i imovine. Može se pretpostaviti da su les menuz bili najsiromašniji među onima koji su imali dovoljno veliki prihod od pokretnosti i nepokretnosti da budu oporezovani.

Pekara. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris) Spisak je pravljen sistematski, ulicu po ulicu, od desne obale koja je bila veća, sa 7.800 obveznika, preko ostrvo Site sa samo njih 720, do leve obale sa 1.345 obveznika. Tu i tamo može se naići na dostojan presek pariškog društva XIII veka. U parohiji Sen Sevren, posred Latinske četvrti, nalazimo, na primer, sledeće stanovnike Ulice Eremburk d Bri: Margrit Zapovednica, krčm arica.................... 16sua Rober iz Sen Andrea, ilum inator.......................7sua Žan iz Verduna, iluminator.............................. 10sua Rober, majstorov sin ........................................... 6sua Žil iz Šamija, krčm ar.......................................... 8sua Rišar iz Verduna, iluminator............................ 12sua Eber iz Remsa, knjigovezac................................ 8sua Nikola Bretonac, ilum inator.............................. 8sua Majstor Onore iz Amijena..................................8sua Bernar, iluminator............................................... 8sua Žean Lepog hoda............................................... 14sua Nikola iz Provensa............................................... 2sua Etjen Kralj, knjigovezac.......................................2sua Nikola iz Šardonea, iluminator.......................... 5sua Gotije, krojač........................................................ 2sua Pjer Žiro, pisar..................................................... 2sua Gijom Seljak, knjigovezac...................................2sua Dre, ilum inator.................................................... 2sua M arten iz Pontoaza, knjigovezac...................... 2sua Gijom Kvatob, krčm ar.........................................3sua Etjen iz Vilžuiva, iluminator...............................2sua

6o

Žena i muškarac

Ciisko^ ппгрП Г л а ld!'u nU :S lku univerzitetske četvrti i njenih stanovnika provinо егаатеп Г t ' aka^emsklh teznJ1: osam üuminatora, to jest slikara koji su ukrašavali p gament zlatom i bojama, pa i minijaturama, te četiri knjigovesca i jednog pisara, te jednog P ojaca, calc troje krčmara u kratkoj uličici služilo je da utoli žeđlm jiškom ve u. Pariz je bio steciste za svet sa sela, što se vidi i iz nadimaka. Dvojica su došli iz Verduna, po jedan iz Remsa, Provensa u Šampanji, Amijena i Bretanje, kao i dvojica iz mesta nadomak Pariza, Vilžuiv i Pontoaz. i -u celokuPno™ P°P1SUnailazimo na pažnje vredan broj žena kao samostalnih poreskih obveznika. Od ukupno 9.395 imenovanih osoba, navodi se čak 1.295 žena, što je gotovo 14 % svih obveznika. Njih 100 zavedene su kao udovice, a 117 kao „žena tog-itog . Samo u malom broju slučaja zaveden je i muž ovih potonjih, a za to može biti više objašnjenja: ili su i one zapravo bile udovice, ili su kao udate žene izdržavale porodicu jer muz nije ^radivao dovoljno da se oporezuje. U jednom slučaju je svakako tako jer je izvesna Emelo Narednica oporezovana na funtu i 16 sua za sebe i svog „prijatelja ili su­ pružnika . Ram primer vanbračne zajednice? U ovom kontekstu treba napomenuti i da su pojedini muškarci (samostalni obveznici) zavedeni kao „muž te-i-te-žene". No, iznenađuje i veliki broj žena koje su bez ikakve sumnje morale biti neudate i zaposlene, njih 545 kojima je iza imena navedeno i zanimanje. Sasvim očekivano, postoji razlika između k a t e g o r i j a ^ i menuz, onih dobrostojećih koje su plaćale porez odpreko 6 sua i onih siromašnijih koje su plaćale 2 -5 sua. Od ovih prvih se samo za 26 ^ sa sigurnošću može tvrditi da su imale posao, dok je u drugoj grupi to važilo za gotovo 58 %. 5 '5 F tabela

4. Poreske obveznice u Parizu

Udovice Supruge tog-i-tog Neudate i zaposlene Ostale

Gros 98 97 182 305 682

1297. godine

14,5 % 14,5 % 26% 45% 100 %

Menuz 12 20 363 229 624

1,9 % 3,2 % 57,8 % 37,1 % 100%

, lstr‘bucii a P° delatnostima je prilično široka, te žena ima u preko 110 različitih pro esija. Većina je radila poslove koji imaju veze s pripremanjem i prodajom hrane, sa tekstilom i odecom, kao i u raznim uslužnim delatnostima. Pojedinačna pretežno ženska zanimanja bila su pekarka, poslastičarka („konditor"), prodavačica namirnica prelja svile svalja, tkalja, frizerka, sobarica, pralja i voskarka. Ali, žene su se bavile u nezanemarljivom broju i delatnostima koje obično smatramo tipično muškim: užar­ skoj, keramicarskoj, stolarskoj, staklarskoj, pa čak i kovačkoj i zidarskoj, ne samo gipsarskoj. U intelektualnim zanimanjima navode se čak četiri lekarke i jedna učiteljica Inače, prilično bi razumno bilo pretpostaviti da je zaposlenih žena bilo i više nego što se navodi u spisku. To se prvenstveno odnosi na udovice, koje su obično nasleđivale posao od supruga, ah i na žene koje su u pojedinim delatnostima (poput vođenja krč­ me) aktivno pomagale muževima. Ako i njih uračunamo, evo kako su žene bile raspo­ ređene po delatnostima. F

Zaposlene

žene u doba

Filipa Lepog

6i

TABELA 5.

Udate 5 4 2 6 7

Hrana, namirnice Tekstil, odeća Koža, krzno, užad Drvo, metal, glina Uslužne delatnosti Razno Ukupno

-

24

Udovice 6 2 2 2 3 2 17

Samostalne 137 152 20 47 136 53 545

Ukupno 148 158 24 55 146 55 586

Obuhvatan pregled svih zanimanja u kojima su žene bile zastupljene, Le livre de la taille de Paris, ne pominje ono koje se obično naziva „najstarijim". Ne možemo sa sigurnošću tvrditi da je i jedna prostitutka zavedena u spisak. No njih je i te kako bilo u gradu, o čemu će biti reći u jednom od narednih poglavlja. Kako su se esnafi odnosili prema ženama? Da li su mogle postati njihovi članovi? Etjen Boalo, garde de la prévôté de Paris u doba Luja Svetog, sastavio je spisak uredbi o esnafima i njihovoj delatnosti koji ženama zabranjuje samo jedno zanimanje, a to je tkanje orijentalnih tepiha, tapis sarrazinois, zbog „teške prirode posla", kako glasi u uredbi. Ako je suditi po ženskom obliku reči u uredbama, tri esnafa za delatnosti ve­ zane za obradu svile (pređa, tkanje, šivenje) podrazumevala su isključivo žene majsto­ re i radnice. Formulacije niza drugih zanimanja dozvoljavaju oboma polovima čak i ulogu majstora: mestre ou mestresse du metier. U juvelirskom zanatu žene su bile ograničene time što nisu mogle uzimati šegrte. Inače, većinu zanata mogao je da obav­ lja svako ko ih je izučio, ili platio za kraljevsku dozvolu. No treba imati na umu da u XIII i XIV veku esnafi još nisu poprimili oblik zatvorenih korporacija u kojima maj­ stori ljubomorno čuvaju posao surovo ograničavajući priliv novih članova. Do toga je došlo tek u XVI veku. Jedino ograničenje u pogledu regrutacije ticalo se broja šegrta (izuzimajući rodbinu) koje su pojedini majstori smeli uzeti. Zanimljivo je pogledati odnos među polovima u vezi s ekonomskim položajem. Jedini podaci koje imamo o tome jesu koliki je porez ko plaćao, a to nam svakako ne govori precizno o zaradi i imovini. No, ukoliko podelimo žene i muškarce po katego­ rijama obveznika, bar ćemo stići izvesnu predstavu o tome da li su žene stajale bolje od muškaraca ili isto kao i oni. tabela

6. Raspodela poreskih obveznika prema kategorijama poreza (£ = funta, s = su)

Iznos poreza Menuz: Gros: Gros: Gros: Gros:

2 -5 s 6-19 s 1 £-4 £ 1 9 s 5 £-9 £ 1 9 s 10 £ -

Žene (1.295) 618 (47,7 %) (25,4 %) 329 301 (23,2 %) 32 (2,5 %) 15 (1,2 %) 1295 100 %

Muškarci (8.100) 43,1 % 33,9 % 19,8 % 1,9 % 1,3 %

100 %

1 .uuavacica usoljene ribe (Krto: Bibliothèque Nationale, Paris) abela pokazuje daje u najnižoj poreskoj kategoriji procentualno nešto više žena nego muškaraca, ali i da je 27 % žena u kategorijama koje su plaćale porez od preko a l l l l 'h l Pram Г° muskaraca u tim kategorijama. Žene su dosta dobro stajale, na fo r tni matratl imUĆnijima' Gotovo Polovina žena oporezovanih stičarka П 2£ To Г a ™ " Sam0 Ш SU imale sn im an je - Žanaposla­ n j a П 5 1 i т н б°-Р& J * ™ " * * (12 £ 10 s) 1 §OSPa Žil od Kunela, gostioniimalp ' drUg°l najV!S°l kateg°riii (5-10 £) ima devet udovica, a samo tri su imale zanimanje - prodavačica začina, pekarka i vezilja. Dakle, većina žena koje mo­ žemo smatrati bogatima bile su udovice ili naslednice. J

Zaposlene

Filipa Lepog

žene u doba

63

Zanimanja žena u Parizu 1297. Z a n im a n je H r a n a , n a m ir n ic e V o ć a rk a M esark a K o b a s ič a rk a M le k a r ic a M iin a r k a P e k a rk a P e k a rk a - b is k v iti P e k a rk a - m e so P iv a rk a P o v r ta r k a P o s la s tič a r k a P ro d a v a č ic a v in a P ro d a v a č ic a ž iv in e P ro d a v a č ic a ž it a P ro d a v a č ic a z a č in a P ro d a v a č ic a iz n u t r ic a P ro d a v a č ic a n a m ir n ic a P ro d a v a č ic a r ib e P ro d a v a č ic a so li P ro d a v a č ic a t o r t i P ro d a v a č ic a h a r in g e S ir a r k a U lia r k a

U d a ta

U do- Sam ov ic a s ta ln a

2 2

1

2

1 1 1 1

1

5

1

6

7 2 5 4 1 17 2 3 3 1 12 2 8 2 4 3 44 4 2 1 3 5 2 137

T e k s til, o d e ć a C r e s v in ie r e

V e z ilia D u g m e ta r k a K ro ia č ic a ia s tu k a K ro ia č ic a o a n ta lo n a K ro ia č ic a p o ia s e v a P o r u b ljiv a č ic a P re lja P re lja v r p c i P re lja k o n o p lje P re lja sv ile P ro d a v a č ic a v u n e P ro d a v a č ic a k o n o p lje P ro d a v a č ic a la n a P ro d a v a č ic a m a n t ija P ro d a v a č ic a o d e ć e P ro d a v a č ic a p o v e z a z a k n jig e P ro d a v a č ic a p o lo v n e o d e ć e P ro d a v a č ic a p re đ e P ro d a v a č ic a tk a n in e P ro d a v a č ic a š n a le R u k a v ič a r k a T k a lja T k a lja ta p is e r ija T o rb a rk a F a rb a rk a C e š lia č ic a la n a Š v a lja , k ro ia č ic a Š e š ir d ž iik a

1

1

1 I 1 1 4

K o ža. k rz n o , u ž a d K rz n a rk a O b u ć a rk a P ro d a v a č ic a p e r g a m e n ta P ro d a v a č ic a č e š lie v a S a r a č ic a S e d la r k a

U žark a Š ta v lia č ic a

2

2 1 1

10 1 2 1 2 1 3 5 1 1 28 5 2 8 1 1 3 7 3 5 1 1 17 3 2 4 1 26 7 1 52 2 5 1 2 5 1

D rvo , m e ta l, g lin a C r is ta lie r e (iu v e lirk a ) B a č v a rk a B ra v a rk a G v o ž đ a rk a G ip s a rk a Z id a rk a Z la ta r k a I g la r k a K a č a rk a K e r a m ič a rk a K o v a č ic a - k lin o v i K o v a č ic a - m a m u z e K o v a č ic a - o k lo p i K o v a č ic a - p o tk o v ic e P le tilja k o rp i P ro d a v a č ic a d r š a k a z a n o ž e v e P ro d a v a č ic a o g r e v a S t a k lo r e z a č ic a S to la r k a Š k r in ia r k a U s lu ž n e d e la tn o s ti lu e le r e s s e - z a b a v lia č ic a T a v e r n ie r e (k r č m a r ic a ) B a b ic a B erb erka V e s la č ic a V r a ta r k a G o s tio n ič a r k a ( o s te lie r e ) D o jilja K u p a č ic a L e k a r k a (m e r e s c e ) L u č k a r a d n ic a (n o s a č ic a ) M e n ia č ic a n o v c a M e r a č ic a (ž ita ) P ra lja S o b a ric a S traž a rk a T a m n ič a rk a U č ite ljic a F riz e rk a Č o b a n ic a

2

2

1

1

2

4

2

3 2

2 1 1

7

3

R a z n a z a n im a n ja F a u c h e r e s s e (?) S a lte r io n n e r e s s e (m u z ič a r k a ) T e lie re (?)

B r o ja n ič a rk a V o s k a rk a L iv a č ic a L o p ta rk a P ro d a v a č ic a z o b i P ro d a v a č ic a k u tija R a d n ic a (n e o d r.) R e z b a r k a u d r v e tu i s lo n o v a č i S ap u n ark a S v ećark a U g lja r k a C v ećark a

1

-

U k u p n o u s v im d e la tn o s tim a

22

1 16

3 1 20 1 1 1 1 6 2 1? 3 1 10 2 1 1 2 2 2 4 1 4 1 47 1 9 2 5 2 5 4 4 2 4 2 1 2 29 41 1 1 1 20 1 136 3 1 2 1 5 1 2 10 1 3 1 2 16 4 1 53 545

UČENE ŽENE Žena je u srednjem veku retko mogla da stekne više obrazovanje. Za žene su bile atvorene škole pri katedralama, kao i kasnije univerziteti. Uzrok nije bilo nipodaštavanje žena vecje naprosto cilj tadašnjeg obrazovanja bilo školovanje sveštenstva, dok žene nisu mogle biti svestemci. A stav klerikalnih krugova prema ženama je uistinu bio ženomrzački ( izogm) stoje došlo do izražaja u brojnim teološkim i moralističkim spisima. Nije teško B udjn ^o^ud to^kn mizoginija - ona se lako može objasniti strategijom „kiselog grožđa" duci daje zavet na celibat sprečavao sveštenike da (bar u teoriji) opšte sa ženama, oni su morali da razviju psihološki sistem samoodbrane. Ono što se želi, ali se ne srne imati lako se može ocrniti, prezreti ili zamrzeti. No, i uprkos tome, bilo je mesta za žene i pod okriljem crkve: u ženskim manastirima. Na čelu tih manastira bile su opatice, koje po sk, 1"Ut0ntetU m*U Za? Sta^aIe za °Patima u muškim manastirima, pa čak ni za bimpima. Mnogi monaski redovi imali su mešovite manastire, s muškim i ženskim odeljenjrnia, a u njima je opatica uvek bila nadređena i monahinjama i monasima. Red Svete rigite bio je orgamzovan na taj način, ali nije u tome bio ni prvi niti jedinstven u svetu, kao sto mi Šveđani rado mislimo, već je sledio obrazac nastao još početkom XII veka Ženski manastiri širom Evrope bili su do XIII veka jednako značajni centri obraovanja i znanja koliko i muški. Kasnije su dosta nazadovali postajući neka vrsta pri­ hvatilišta za neudate plemkinje. No, od X do XIII veka neke opatice i monahinje išle su ukorak s književnim, teološkim i filozofskim dometima svoga vremena U istonji književnosti poznata je opatica Hrosvita iz nemačkog manastira Ganrshajm, koja je u X veku napisala bar šest komedija u stihu na latinskom, po uzoru na rimskog pisca Terencija. Namena tih komedija izuzetne književne vrednosti bila je da ih monahinje njenog manastira izvode kao vežbu iz latinskog, što pokazuje i koliko se u to vreme vodilo računa o antičkom nasleđu. Neke druge opatice pisale su učene rasprave. Poznate su Hildegarda Bingenska i, naročito, Herada Landberška. Ova dru­ ga’ <0' a Je bd? 1 ° patlC,a manastira Sent Odil u Alzasu (1167-1195), nastavila je i doÏ °H b , e Ie P0CjC a nlena Prethodnica Relindis. Ta knjiga, Hortus deliciarum ( Vrt slasti) predstavlja veliki enciklopedijski prikaz dotadašnjih dometa teologije, s jakim primesama misticizma. Moguće je da su neke od brojnih minijatura delo same Herade i i su, u najmanju ruku, nastale po njenim preciznim uputstvima. One su ikonografski vrlo značajne, a mspirisale su i skulpture koji su radili na strazburškoj katedrali Na nekima od ilustracija su oruđa, razne naprave i slično, što pruža uvid i u tehnička dostignuća tog vremena.4 Kad je rec o učenim ženama XII veka, nikako ne smemo zaobići Eloizu. Tragičnu p icu o njenoj ljubavi prema Abelaru, najistaknutijem i najodvažnijem filozof/i kri­ tičaru svoga vremena, koji je predavao na tek osnovanom Pariškom univerzitetu, tre­ balo bi svrstati u najpoznatije sudbine pojedinaca u srednjem veku. 4 p

rukopisa izgoreo Ie tokom francusko-nemačkog rata 1870, ali zahvaljujući hodnom prepisivanju i preslikavanju, i danas su očuvani veći delovi teksta i sve minijature.

UČENE ŽENE

65

Abelar je podučavao Eloizu filozofiji još dok je bila sasvim mlada devojka. Kada su počeli ljubavnu vezu, njeni staratelji su se grubo umešali i naložili da se Abelar uhvati i kastrira. Ljubavnici su se potom vratili svako u svoj manastir, on kao opat, a ona kao opatica, ali nisu prestali da vode prepisku. Iz tih pisama vidi se da je Eloiza bila u najmanju ruku na ravnoj nozi s Abelarom u pogledu analitičkog oštroumlja, učenosti, psiholoških uvida i književnog dara. Ženski manastiri su širom Evrope odigrali važnu prosvetiteljsku ulogu time što su vodili i pokretali škole i za dečake, i za devojčice. U njima su monahinje predavale osnove čitanja, pisanja i računanja, kao i uvod u hrišćansku doktrinu. Ideja da se „dru­ goj polovini čovečanstva" takođe omogući knjiško obrazovanje nipošto nije bila strana visokom srednjem veku. U jednom vrlo zanimljivom programskom spisu iz oko 1305. godine francuski pravnik Pjer Diboa zalagao se za osnivanje oblasnih državnih škola u kojima bi devojčice ne samo učile da čitaju i pišu već bi stekle i obrazovanje iz latin­ skog, filozofije i logike. Naročito bi zgodno bilo podučiti ih i o prirodi, medicini i hirurgiji. Naravno, reč je o pukoj utopiji, koja samo ukazuje na moguće ideje. Mnogo je primera da su među feudalcima od XII do XIV veka žene bile pismenije od muškaraca. Ratnicima je čitanje i baratanje perom bio posao za zaludno sveštenstvo i žene, za one koji nisu znali da zamahnuju mačem.

K e ii

N o v a u l o g a že n e TRUBADURSKA POEZIJA Početkom XII veka silno je zadovoljstvo pričinjavalo moćnome grofu od Poatjea i akvitanskom vojvodi Gijomu (Guilhem, coms de Peytieu) da s vremena na vreme napiše pokoju pesmu, verovatno kao razbibrigu i odmor od silnih podviga. Pisao je na maternjem oksitanskom jeziku, koji se ponekad pogrešno i preusko naziva provansalskim. Taj francuskome sestrinski jezik govorio se na ćelom jugu Francuske, u Akvitaniji, Limuzenu, Poatuu, Overnju i Tuluzu, kao i u Dofineu i Provansi (te oblasti tad još nisu pripadale Francuskoj, vec Nemačkom carstvu).

Gijom Akvitanski. Minijatura iz antologije trubadurske po­ ezije, XIII vele (Foto: Biblio­ thèque Nationale, Paris)

Poneke Gijomove pesme krajnje su nedolične i sadrže sve psovke oksitanskoe t S t o E T îd .UtT T dredile 10П ‘ ° bra2aC broinim " b e n k i m a u opevavanju iteske ljubavi Narednih decenija njegovim stopama krenuo je niz sličnih pesnika iz “ ih rU8° Va' Р? “' Eblea' dm *°S ventadirskog i Žofrea Ridela kneza od Bleja (severno od Bordoa). Delo prvoga nije sačuvano, alfje očigledno bio о о п prelepe т Г Г ТLanquan PeSn,dn а' ° dson drUg°g ie mai: ° Stal° 5est P « - " * . » e o ljubavnoj И „ °’ poput li jorn Ione en Lanquan li jorn son Ione en mai m’es bels douz chans d’auzels de lonh e quand me sui partitz de lai remembra m d’un amor de lonh. Vauc, de talan enbroncs e élis si que chans niflors d’albespli no mplatzplus que l’inverns gelatz

IT T ^

pesmama6 i т о м Г с ro “ n ™ ^

Za vreme dugih majskih dana poj ptica volim iz daljine; kad se samoća javi rana na dragu mislim iz daljine. I lutam, sledeć srca žud, ali i pesma i cvet žut meni su isto što i zima.5 teraa

*к°>°>“ Žofr stalno vrača u

i T Z° f; e Rid.el od Blea bi0 Је vrl° Plemenit čovek i knez od Blea. I zaljubi se u groficu

_jP r«Jenjegovo, postelji, uze ga na ruke. A on poznade da je to grofica i smesta mu evodi Kolje Mićevića iz Antologije trubadurske poezije, Beograd, BIGZ, 1973 .

Nova uloga

žene

-

trubadurska poezija

67

se povratiše sluh i miris i on zahvali Bogu što mu je dao da poživi i vidi je svojim očima; i umre joj tako na rukama. A ona dade da se uz najveće počasti sahrani u domu tem­ plarskom i istog dana, od tuge zbog njegove smrti, ode u manastir da se zamonaši. Od 1150. pojavljuje se na jugu Francuske čitava vojska pesnika, trubadura (od trobar - izmisliti) koji su na oksitanskom pisali na veoma sličan način, čak toliko sličan da su savremeni kritičari ocenili kako hiljade tih plodova pesničkih muka zvuče kao da ih je napisala jedna osoba. To je svakako preterivanje jer se ipak može razlikovati više pesničkih izraza. Ubrzo će njihovo pesništvo postati uzor u većem delu Evrope i može se bez preterivanja tvrditi da predstavlja preteču celokupne zapadnoevropske lirike. Trubadure su oponašali i Italijani i Španci, isprva na oksitanskom, a potom, u XIII veku, i na italijanskom i kastiljanskom, a nemački dvorski pesnici su ih uzeli kao uzor za visokonemačko pesništvo. Prirodno, južniji uzori uticali su i na pesnike u drugim delovima Francuske. Izgleda kao da se trubadurska lirika odmah pojavila u svom potpuno razvijenom obliku, sa od početka određenim žanrovima i utvrđenim, dobro razrađenim formula­ ma. Istoričari književnosti su se silno namučili da utvrde poreklo trubadurskog pesništva. Tražili su, između ostalog, moguće uzore u arapskoj ljubavnoj lirici s tla Španije. No, kako nisu došli do konačnog odgovora, poreklo trubadurskih pesama mora se i dalje smatrati nerasvetljenim. Doduše, trubaduri su povremeno pisali i pesme drugih žanrova, sirvante, prigod­ ne pesme političkog sadržaja ili one kojima su vređali imenovane savremenike. Pisali su i tzv. partimen ili tenso, u kojima dva autora naizmence u strofama raspravljaju o nekoj spornoj temi, ali ubedljivo najzastupljenija vrsta bile su canso (ili chanso, „реsme“) koje pevaju o ljubavi prema određenoj, ali anonimnoj ženi. Trubadurske pesme vrlo često slede obrazac koji je zadao još vojvoda Gijom. Prva strofa je opis prirode, obično u proleće, životan i konkretan, kakav čitalac možda ne očekuje od srednjeg veka. Quand l’erb es reverdezida Els pratz delonc lo vivier EI wssinhols brayl’ e crida E sonflorit li vergier Adoncx par que I temps s’esclaire Quan hom las ranas au braire Pel maresc e per lo riu

Kad trava nanovo zazeleni u poljima kraj brane i slavuji bodro zapevaju a voćnjaci procvetaju tad stiglo je doba svetio kreket žaba kad se začuje u močvari i niz brzake Bernar Marti, sredina XII veka

No, može to biti i jesen ili zima: Ges pel tempsfer e brau Qu’adutz tempiers e vens Don torba Is elemens E fal cel brun e blau N0 s camja mos talens:

Ovo doba surovo i oštro što iznedri vetrove olujne što talasa i zemlju i nebo oblak boji u olovo suro, duh moj smračit’ ono neće

68 Žena i muškarac Anz e mos pensamens En joi et en chantar E m volh mais alegrar Quan vei la neu sus en l’a lta montanha Que quan laflors s’espandon per la planha

jer ka pesmi svoje misli gonim i veću mi radost donese sneg na planini no cvast u proleće Per Vidal, kraj XII veka

т^шштт

Can vei la lauzeta mover de joi sas alas contra l rai que soblid e s laissa chazer per la doussor c’a l cor li vai ai ! tan grans enveya men ve de cui qu’eu veya jauzion; meravilhas ai car desse lo cor de dezirier no mfon.

Ai las! tan cuidava saber d’amor e tan petit en sai! Car eu damar no m puesc tener celeis don ja pro non aurai. Tout ma mo cor, e tout m’a me e se mezeis e tot lo mon e can se m tolc, no m laisset ve mas dezirier e cor volon. Ane non agui de mepoder Ni nofui meus, de l’or en sai Que m laisset en sos olhs vezer en un miralh que moût me plai7

Dok gledam lastu što se vije kako na suncu širi krila, zatim se spušta sve hitrije kroz slast u srce što je skrila, vaj! kakvu zavist trpim tada svet gledajući razdragani! U sreći što me za tren svlada srce iz grudi žudi vani.

Vaj! mišljah ljubav tajna nije, alza mene ipak je bila! Još ljubim kao i ranije nju, što me nije nagradila; zgrabi mi srce iznenada, njoj pripadoše moji dani, sve uze, te mi osta sada tek žudnja da mi srce hrani. Od tada ludim, noć me krije, jer klonu moga srca sila kad videh oči najsjajnije, zrcala meni tako mila... (...)

7 Volf e ref ranh ez aplana/son dous chantar et afina (Žofr Ridel) vod Kolje Mićevića iz Antologije trubadurskepoezije, Beograd, BIGZ, 1973.

Nova

uloga žene

-

trubadurska poezija

69

Sasvim otrgnuta iz društvenih i ekonomskih okolnosti, ona je u idealnom obliku (kao kod Bernara) apsolutno nesebična: onaj koji voli, ne žudi ni za čim, već se potpuno predaje i nastavlja da postoji samo kroz svoju voljenu koja ga osvaja u najdoslovnijem smislu te reči. U nekom trenutku se sa pevanja o ljubavi između muškarca i žene prešlo na opevanje verskog zanosa, ljubavi prema Bogu. A na jugu Francuske, pod jakim uticajem idealizma platonske ljubavi, stvorila se jedna sasvim nova ideologija osećajnosti, u kojoj se žena gotovo uzdiže na nivo božanstva, i postaje predmet produhovljenog obožavanja. Muškarcu najuzvišeniji i najplemenitiji cilj postaje da se sasvim izgubi u ljubavi prema njoj.

Da li su ljudi zaista verovali u ljubav i iskreno gajili tako uzvišena osećanja? Danas možemo sumnjati da je tako bilo, ali nije nam moguće da proverimo, niti je to uopšte bitno. Za istoriju mentaliteta i ideala nije važno u šta su ljudi želeli da veruju i kako su smatrali da se treba osećati - upravo to nalazi izraz u umetnosti i pesništvu i umno­ gome utiče bar na površno ponašanje. No, pomenuta „ideologija" dostupna je bila samo plemkinjama koje su svojim druš­ tvenim položajem i vaspitanjem smatrane dostojnim obožavanja. One su živele na dvo­ rovima, pa su mnogobrojni feudalni dvorci na jugu Francuske postali prirodno okruže­ nje za tu novu vrstu ljubavi. Od reči cort, dvor, nastao je pridev certes (fr. courtois), „dvorski", kojim se izražavala sva plemenitost, prefinjenost i produhovljenost nove lju­ bavi. Glagol cortejar - dvoriti ubrzo je promenio značenje u „udvarati se ženi", a švedski je taj glagol pozajmio u obliku kurtisera, sa nešto banalnijim značenjem („flertovati" prim. prev.). I tako, dok su se vitezovi dušom i telom zaklinjali na domnei, službu ženi, van zamkova se običnim ženama prost svet udvarao malo neposrednije. Primećuje se da svi trubaduri izabranice svoga srca oslovljavaju terminima pre­ uzetim iz feudalnog pojmovnog okvira. Najčešće im se obraćaju sa Domna (lat. domi­ na) - „Gospodarice", titulom namenjenom ženi vlastelina ili pak ženi „vlastelinu". A možda je čudno što se jednako često koristi i reč Midonz, u muškom rodu, kojom se oslovljavala muška vlastela, a koja se ovde odnosi na ženu. Iz riznice feudalnih izraza potekli su i pojmovifizels - veran,fezeltatz - vernost i leialtatz - lojalnost. Naime, načelo vernosti u ljubavi povezalo se sa feudalnom obavezom nepriko­ snovene odanosti vlastelinu, koja se prenela i na takvu odanost u ljubavnim odnosima. Zahtev za vernošću kod žena nikad nije bio sporan, i to ne iz etičkih razloga koliko iz čisto bioloških - one su rađale decu koja će naslediti očevo imanje, ali i - beše u ono vreme uvreženo mišljenje - njegove moralne osobine. No do XII veka nikome nije padalo na pamet da od muškaraca zahteva nešto tako apsurdno kao što je vernost ženi - čemu bi to služilo? Nasuprot tome, odanost feudalcu bila je važnija od svega, budući da se na njoj zasnivalo čitavo društveno ustrojstvo. Tako su trubaduri uveli iz feudalne etike nešto novo u odnos prema ženama. Shodno tome, trubaduri su bili svojih gospa vazali, dužni da ih slave i da im služe:

70

Žena i muškarac Domna, vostre sui e serai del vostre servizi garnitz vostr’om sui juratz e plevitz

Gospo, vaš sam i biću vašoj volji na usluzi vama zaklet, uvek odan Bernar de Ventadur, XII vek

Celeis cui am de cor e de saber Domn’e seignor et amie volrai dir en ma chanso...

onoj koju volim srcem i duhom gospi mojoj, gospodaru, prijatelju rekao bih ovom pesmom Žiro de Kalanso, početak XIII veka

>sers: Si la bêla cui suiprofers me vol onrar daitan que m denhe sofertar qu ieu sia sosfis entendens (...) Non ac senhor tantfosgalhartz cum ieu, si ja macuoill ni partz qu ieu sia sos dominis sers

ako bi moja voljena lepota tu čast učinila i udostojila me trpeljivosti svoje da budem poklonik njen verni U )' Srecniji bio bih od careva samo da uzmognem biti podanik njen puki

uveravanjima kako će svojim dram nam A ? i >, stoleca pesnici msu šteđeli na gubi« iz v’ida da d J S S S i S robove sluge i si. Ali „е srne™ tada prestavljali krajnje radikalnu novost m° 8 ‘ bl" vec u ХП veku' Љ 511 кагси Л ^ ета t^m ^ovonasta^om ihvatrnf*^' ^f!jU ^ ospo^ar‘ce nabređene mušništa zauzvrat i biti srećan ukoliko рд n ’ j ” ^ т ° Га verno služi ne tražeći Doduše, uvek se I S S ? Udo!to' i tek Pogleda, puste m aš« na volju. Arno Danijel koca Р» 7 pesnicl nlsu naročito stideli da

Voilla s’ilplatz qu’ieu e Midonz jassam en la chambra om amdui nos mandem uns ries convens don tan gran joi atendi, que Iseu bel cors baisan rizen descobra e que l remir contra l lum de la lampa Nešto stariji Bernar Marti

Kad legosmo gospa moja i ja u sobu gde nas izgnaše sa gozbe bogate, toliko žudeh da njenu lepotu smehom i usnama otkrijem da je vidim pod svetlošću sveca

ne izražava se ništa manje dvosmisleno:

Nova

uloga žene

-

trubadurska poezija

S’illa mfa i’n breu cossentida d’aquo dont ai dezirier qu’ieu la bays nuda o vestida ja autra ricor non quier. Assatz val mais qu’emperaire si desotz son mantel vayre josta son belh cors m’aiziu.

71

Kada bi mi brzo uslišila ono za čim žudim: da je nagu ljubim ili odevenu drugih bih se časti odrekao. Carevi mi ravni ne bi bili kad bih pod njen blistav plašt uz lepo joj telo stao.

Može biti da su se takve maštarije i ostvarivale, ali verovatno ne onoliko često koliko se da pomisliti. Naime, žena, predmet obožavanja, obično je imala toliko visok položaj u društvu da skromni pesnik nije mogao ni da sanja da je vidi izbliza. To bi svakako objasnilo novo viđenje žene kao uzvišene i nedostižne gospodarice. Truba­ durska lirika nastala je na tlu feudalnih dvoraca, u sredini gde su apsolutno dominirali muškarci - vojnici, sluge, štitonoše i vitezovi u službi gospodara tog zamka. Vrhovna predstavnica malobrojnih žena bila bi žena gospodara, predmet opšteg obožavanja i žudnje. Ona je u svakom pogledu bila la Domna, lepa, nedostižna i po pitanju porekla, bogatstva i moći neizmerno nadređena svim muškarcima u svom okruženju. Među­ tim, postavlja se pitanje zašto bi trubaduri plemenitog porekla poput vojvode Gijoma Akvitanskog, grofa od Avernje ili grofa Remboa Orenškog od samog početka takođe sledili tu konvenciju. I oni se obraćaju Gospama i Gospodarima. A koje bi dame mogle biti više na društvenoj lestvici od takve gospode? Osobenost trubadurske lirike jeste da je predmet obožavanja bez izuzetka udata žena. Nikad se ne peva o neudatim devojkama. One su se u tim krugovima brižljivo čuvale kako ne bi kakvom „nezgodom" izgubile vrednost kao objekti brakova iz poli­ tičkih interesa, bilo da je reč o učvršćivanju saveza, bilo o sticanju titula. Osim toga, malo je bilo udatih žena starijih od četrnaest godina, pošto su se među plemstvom brakovi sklapali vrlo rano. Nasuprot tome, udate žene su u Francuskoj imale priličnu slobodu kretanja, tako da je postojala osnovana nada da se može steći njena ljubav i naklonost. Mora se naglasiti da feudalni brakovi nisu podrazumevali naročito emo­ tivno vezivanje. Jedini zadatak bilo je nastaviti lozu, doneti naslednika na svet. Teore­ tičari smatraju da je ljubav u tom novom smislu reči (koji opstaje i do danas) bila potpuno nezamisliva između muža i žene, te da se mogla doživeti samo izvan braka. Kako se crkva nije usprotivila toj novoj „ljubavnoj ideologiji", usmerenoj ka smrt­ nom grehu preljube i stoga protivnoj hrišćanskoj etici? Možda je nije shvatala naročito ozbiljno, budući da nije dovodila u pitanje brak kao instituciju. Možda je čak predstav­ ljala ventil za društveno prihvatljivo i kontrolisano kanalisanje strasti. Sasvim očekivano, trubadurska lirika je najviše pristalica pronašla među ženama relativno visokog roda. Opevane u umetničkoj i ritualno kodifikovanoj formi, hvaljene zbog fizičke lepote i plemenite duše, obožavane i željene kao žene, a ne samo kao naslednice titula i stroj za rađanje dece, zadovoljavale su svoje emotivne potrebe, što im nije bilo pružano u braku. Trubadurska ljubav je ritualizovana i kao takva postala prihvatljiva i muškarcima. Među preduslovima za taj ritual bilo je i da la Domna bude nedostižna. Ljubav prema njoj nagrada je sama po sebi jer kroz nju obožavalac i sam postaje bolji čovek. Tu tezu razvijaju brojni pesnici:

72

Žena i muškarac

Quar amor non estpeccatz, anz es vertutz que Is malvatz fai bos, elhbo n son melhor

Jer ljubav nije greh već vrlina što čini loše dobrim, a dobre još boljim Per Kardenal, XIII vek

Benfo astrucs qui primiers saup amar Com qu’es certes en sap meills esquivar enveg, villaina efalhizo

Srećan je ko prvi put zavoli jer plemenitog ljubav čuva od zavisti, zlobe i rđavosti.

QAmors sap gen donar gaug als marritz efai tornar lo malastrucs cortes e chascunfai defalhimentgardar

Jer ljubav tužnog radosnim čini i od patnje plemenitost tvori te zaklanja od zala i greha. Per Vidal, kraj XII veka

Quar domnasfan valer ades los desvalenz e Isfels engres: Que tais esfrancs et agradius que ja si domna non âmes vas tôt lo monfora esquius

Jer dame moć nam daju veću i odvažnima vence spleću: taj što je mio poput cveta, ako mu dama ne da sreću, zaslužiće tek prezir sveta Gilem de Kabestan, početak XIII veka

dost, sirokogrudost, viteštvo, hrabrost i učtivost, sve te vrline može probuditi ljubav prema zem„fin amors, i jedino ona. Žena tako predstavlja katalizator u sticanju Evrone 08 predstava, potekla od trubadura, neobično se dobro primila širom ope i umnogome prozela srednjovekovno pesništvo narednih generacija. Najviši njrzevni izraz dobila je u Danteovoj Božanstvenoj komediji i Petrarkinim sonetima a preko njih uticala i na pesnike nekih budućih pravaca. Zanimljivo je videti kakove tokom vekova ta isključivo aristokratska ideja obrađena u književnosti građanskog staleža baš kao sto se i aristokratski način života širio naniže na društvenoj lestvici. Da h je tek slučajnost što je upravo u vreme uspona trubadurske lirike i kult De­ vice M anje početkom XII veka uzeo dotad neslućenog maha? Ona je, doduše oduvek slavljena kao Bogorodica ali je prvobitno posredstvom cistercita i velikog propoved
P ™ - * " ™ „ ,a li,e tu i viđenju

K n již e v n ic e i ž e n e u k n j i ž e v n o s t i Na polju svetovne književnosti tokom XII i XIII veka javlja se niz autorici isklju­ čivo plemićkog porekla. Na jugu Francuske bilo je dvadesetak trubadurki, trobairitz, ali o malo kojoj danas znamo išta više od imena. Samo je od tri trubadurke ostalo do­ voljno delà da steknemo i neku sliku o njihovom književnom stvaralaštvu. To su bile Azalaiza de Porkairagus (kraj XII veka), grofica od Dije (kraj XII, početak XIII veka) i Kasteloza (prva polovina XIII veka). One uveliko slede utvrđene pesničke obrasce, ali im dodaju jasan ženski pečat. Iako su udate, poklanjaju svoju naklonost drugim muš­ karcima, te se žale kad im silna ljubav ne bude uzvraćena na odgovarajući način. Ono malo očuvanih pesama iz Azalaizinog i Kastelozinog pera odiše prefinjenom melanholijom, dok je grofica (o čijem se identitetu mnogo pisalo i raspravljalo) mnogo stra­ stvenija, kao u izuzetno čulnoj pesmi Estât ai engreu cossirier (Razdire me silna žudnja/Za vitezom što bese moj): Ben volria mon cavalier tener un ser e mos bratz nut quels’en tengraper ereubut sol qu’a luifezes cosillier, car plus m’en sui abellida nofetz Floris de Blanchaflor: eu l’autrei mon cor e m’amor mon sen, mos huoills e ma vida Bels amies, avinens e bos cora us tenrai e mon poder? e que jagues ab vos un ser e que us des un bais amoros! Sapchatz, gran talan n’auria que us tengues en luoc del marit ab so que m’aguessetz p levit defa r tot so qu’en volria8

Volela bih baš svog kavaljera u zagrljaju držat naga da ga zanos obuzme i sreća od toga što ležim uz njega jer draži mi je no i Floris slavni njemu srce i ljubav poveravam dušu, oči, život sam. Ljubavnice moj, dražesni i dobri kad ću nad vama imati vlast i leći kraj vas jedne noći, predati se poljupcima strasnim! Znajte žudnja moja je tolika da bih vas svojim mužem zvala ja samo kad biste se zavetovali da ćete moje volje verni sluga bit.

Na severu Francuske, i verovatno mahom na tlu Engleske, nešto ranije je stvarala jedna druga književnica o kojoj se vrlo malo zna, ali koja se književnim kvalitetom i originalnošću izdiže iznad nivoa trubadurki. Priča o njenom identitetu nažalost podseća na staru šalu o Ilijadi: „Iliju je napisao Homer, o kome ne znamo ništa, ili pak neki istoimeni nepoznati autor". Ime te francuske književnice Marie pominje se u tri za8 Uz njenu najpoznatiju pesmu A ehantar m ’er de so que no volria (Pevat mi je što ja ne bih) sa­ čuvane su i note, za zainteresovane vredi pomenuti da se zvučni zapis može naći na ploči u okviru Telefunkenove serije Das alte Werk. (Danas i na stranici http://en.wikipedia.org/wiki/Beatritz_de_Dia - prim, prev.)

74

Žena i muškarac

m rem ™ !2

‘ш t * “ '"I [ t ’ 0r;«inal"om delu P^nom n>francuskom; u prevedu

" r f e Z s f r t 801 ' к- T ' ^ ^ A m ^ t s ^ L 'E s p u r g a t o ir d e s e in t P ^ P ),
Počujte, gospodo, šta veli Mari ime čije u zaborav neće pasti. Ko o sebi lepo zna da zbori ceniće ga svi ljudi na svetu. No kad negde u tom svetu ima ljudi ii žena što mnogo vrede ima i onih, zavišću opijenih što bi ih po svaku cenu klevetali

U basnama, daje i svoje puno ime: me numerai pour remembrance Marie ai nun, si sui de France

ime svoje dajem vam za spomen M ari sam ja, i to Francuskinja

Ta M anja Francuska - ako je zaista bila jedna osoba (ima i ko sumnja u to) prem­ i o ? bl ° !-,теГОТ ° da U 1St° Vreme Žive tri imenjakinje koje dele sklonost ka evnosti, stil i jezicki izraz - poticala je, sudeći po jeziku, iz Normandije. Iz njenih a može se zaključiti i da je provela veći deo života u Engleskoj, gde se kretala u dvorskom okruženju kralja Henrija II i njegove žene Eleonore Akvitanske. U svakom slučaju se prolog njenih lais najverovatnije odnosi upravo na kralja Henrija: En Гопиг de vus, nobles reis, ki tant estes pruz e curteis, a qui tute joie s’encline, et en qui quer tuz biens racine, m’entremis des lais assembler np

U čast vama, plemeniti kralju u hrabrosti premca kome nema, u kome se svaka sreća stiče, čije srce za zlo ne zna, za vas sabrah ove pesme

M ^'jM e. daklc^ svoje delo, zbirku pripovedaka u stihu sa parnom rimom nazva-

kr Ј н H I Г ' i ? ~ PeSma) ° ko И 7°- §odine o p isa la *a publiku na dvoru a ja Henrija i kraljice Eleonore, visi plemićki sloj koji je govorio francuski. Danas je kak o ?Г PnpOVedaka čii a Ie tema uglavnom viteška, požrtvovana ljubav ko u braku, tako i izvan njega. Motive je preuzela iz keltsko-bretonskih legendi nm er toga je pripovetka Li lai dou chievrefueil (jPriča o orlovom noktu) u kojoj se razrađuje jedna epizode iz romana o Tristanu i Izoldi. Druge priče sadrže natprirodne

Književnice i žene u književnosti

75

Grofica od Dije. „Lepa žena i dobra, zaljubi se u Remboa Orenškog i speva mu mnoge lepe pesme“, veli životopis iznad minijature. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris)

motive poput Yonec ili Lanval, gde se u prvoj vitez, a u drugoj nesrećno udata žena zaljubljuju u vilu, odnosno vilenjaka. Tu spada i priča Bisclavret: Quant des laisfaire m’entremet ne vueil ublier Bisclavret. Bisclavret a nun en Bretan, Garulfl’apelent li Norman

Kad se već posvetih pesmi Bisklavreta zaboravit ne smem tako nazvan u Bretanji Normanima znan ko Garulf.

Pripovetka govori o vitezu koji se svake nedelje na tri dana pretvarao u vukodla­ ka. Ženinom izdajom on postane zauvek osuđen na to obličje, ali ga naposletku pre­ pozna i spase njegov kralj. Po sadržaju i formi pripovedaka vidi se d aje Marija Francuska bila vrlo obrazo­ vana i načitana, a uz to je znala latinski (budući da je prevela traktat Anrija d Saltrea) i engleski. Baš kao i njene oksitanske koleginice, pisala je isključivo zarad lične i razo­ node svog okruženja - teško da je mogla živeti od stvaralaštva. Danas nam nije poznata nijedna književnica iz perioda od gotovo dva veka posle M arije Francuske - što ne znači da ih nije i bilo. Postojale su brojne zabavljačice i muzičarke - juglaresses i mnoge su iz te anonimne mase verovatno zarađivale pišući prigodne pesme za više društvene slojeve ili pak šaljive fablioe (fr.fabliaux) za nešto prostiju publiku. Prelazak sa dvorske književnosti na fablioe nalik je na prelazak u neki sasvim drugi svet. Šta su bili fablioi? Najjednostavniji opis je da su to šaljive pričice u osmercu sa par­ nom rimom, često erotskog sadržaja. Žanr je nastao sredinom XII i poživeo je do počet­ ka XIV veka kada prestaje svako originalno stvaralaštvo. Sačuvano je oko 150 fablioa, a to je verovatno tek delić ukupnog broja pesama manje-više anonimnih autora. Geograf­ ski svi oni potiču iz severnog i srednjeg delà Francuske, sa centrom u Pikardiji. Tradicionalno se fabloi u istoriji književnosti opisuju kao građanski žanr, koji je stvaralo pučanstvo i koji je stvaran za pučanstvo. Zašto baš građanski? Većina autora za koje znamo zaista su i bili iz gradova, poput Ritbefa Pariškog i Žana Bedela iz Arasa. No to nije dovoljno da se označi čitav žanr - Kretjen d Troa, najznačajniji pisac ari­ stokratskih romans bretons, bio je takođe iz građanskog staleža. Stoga glavni argument za građansko poreklo fablioa leži u njihovom sadržaju. Tu nema ničeg što bi nas podsetilo na dvorove i viteštvo. Cinizam i vulgarnost fablioa neverovatni su i prejaki i za

76

*

,

Žena i muškarac

S S ï3 F ^ = 55^ = s ? S 3 ® ?3i» a E s g

ideale. Glavni lik grof Odizje predstavlja savršen primer apsolutnog antiheroja:

Te se noći Odižje okoti u svom rodu najodvažniji med kukavicama najtrapaviji Pošto je proglašen za viteza na jednom bunjištu, on oblači oklop prekiuče kn-

iSSSaîSSSSSSiSS

b. « oslobodio mora daje poljubi u zadnjicu, tokom tog čina ona re T d aа е Т в а no

»™ rom Ts“

i8n ‘ Slik°Vit °PiS'EP " “ "*™ » očekivanom « lu O dtovom SU SV‘ra“

‘—

a* * * * ■ honorar

, 9™* " ^ r o v a tn i ep je, kao prosta i prljavija verzija tri veka mlađeg Don Kihota svakako predstavljao prezrivu parodiju viteškog romana, ali da li je d ^ Z ^ k l ’ p ugivanje plemstvu kome se prost svet jedino i mogao smejati unedogled’ To već

se prostote k n î h ^ d " ‘"'“đ ," kru8°‘'‘nta, u prisustvu dama, izgovarale bi , T bl • danas bl e smatrane krajnje neprikladnim, ili bar neukusnim

Publici

Æ s x œ s is s :;-

9 zadnjica

10muški polni organ 11 ženski polni organ 12polno opštiti

Književnice i žene u književnosti

77

su se prepevavali u manje ili više oplemenjenoj formi, pa su tako završili i u Bokačovom Dekameronu, Kanterberijskim pričama Džefrija Čosera, u zbirci bezobraznih priča Poda Bračolinija Facezie (oko 1420), koje su se rado prepričavale među vatikan­ skim činovništvom, kao i u Sto novih novela (oko 1460), jednako nepristojnih, koje su kružile na dvoru Filipa Dobrog Burgundskog. Vitalnost i rasprostranjenost fablioa u svim staležema čini ih donekle merodavnijim predstavnicima kulturne klime visokog srednjeg veka od viteškog pesništva koje je imalo neuporedivo manju publiku. Ili, tačnije, u svetu srednjovekovnog čoveka fi­ noća i ideali išli su ruku pod ruku s neverovatnim prostaklukom, duhovnost s kraj­ njom čulnošću, ali i krotka pobožnost s najgorim huljenjem. Iako se lako nametne, treba se kloniti pripisivanja satire ili društvene kritike fablioima. Vitez ili građanin izvrgnut ruglu ne figurira kao tipičan predstavnik svog staleža, već kao pojedinac. Najčešće se vitez može zameniti građaninom a da to uopšte ne ugrozi ni priču ni njenu poentu. Drugo je kada se ismevaju sveštenici, monahinje i žene. O ovim prvima biće više reči u narednim poglavljima; zasad je dovoljno reći da su predmet najveće mržnje i prezira. A žene? Od žanra kao što je fablio nisu mogle očekivati naročito slojevit prikaz. U tek nekoliko njih nailazimo na verne supruge koje se ne podaju tek tako nasrtljivcima, već pomažu mužu da odbrani njihovu čast, ali je neuporedivo češći tip preljubnice. Nema kraja lažima i obmanama koje će ta servirati mužu čak i kad je uhvaćena na delu. Uopšte, žene su predstavljene kao puka seksualna bića koje misle samo na jedno. Apetiti su im neutoljivi, kao u fabliou u kom jedna žena svojevoljno opsluži stotinu vitezova ili u pesmi Mladoženja sa tucetom žena, u kojoj mladić izrazi želju da se oženi s dvanaest devojaka. Na to mu otac savetuje da prvo proba samo jednu suprugu. A onda... Ains quepassast le demi an Enfu il si tres empiriez Qu’il ne pot estre sor ses piez Que le cors li amenuisa Et le col li aggrelia Qui souloit estre gros et plains Qui’il sembloit qu’il eust langui Et safame le racuilli Et nuit et jor a dosnoier A acoler et a baiser Sire, distele, qu’avez vous? Vous soldez estre si prous ( ...)

Que ie croi bien en moiefoi Que vous amez autrui que moi Non voir, dist il, quar ie me muir Je n’ai fors les os et le cuir Por amor de Dieu lesser me ester

Ne prođe otad ni godina cela Ljubavi već beše sasvim sit. Na noge stati više ne mogaše Mršav beše postao ko prut Vrat mu dođe ko grančica neka A nekad imaše šiju ko panj. Bled u licu, skoro siv, Tanan, dug, ko da nije živ. АГ ga žena neumorno goni Danju, noću, na ljubavni čin, Da je ljubi, stalno da je grli. Gospodaru, veli, šta vam bi? Beste nekad mnogo žustriji (...) Svega mi, pomislit mi dođe Da mi mesto neka druga uze. Klevete, on će, meni se mre, Sama sam kost i koža, gle! Mani se, ženo, tako ti vere!

78

Ž ena i m u š k a r a c

k0

Ž“ a ™ * d ° * ^ v e , pa

grehe i mane

USamI' ena u nać‘" “ "« M i Popisuje sve ženske

Femme est racyne de tous maus Femme engendre ires mortaus Femme deciet bons amys Femme départe lefilz de pere A force le toud de sa mere Femme par safauce parole Blaundist le homme e pois le afole Defemme ce est la nature Meynz la creez come plus jure Femme n’ert ja prise prouvée Si desouz l’om ne soit trouvée

Žena je pokvarena do srži Zbog nje se rađa grešni gnev Med prijateljima zavadu seje Od braće pravi neprijatelje Od oca će sina žena odvojiti Za majku on više znati neće Laskavo će zboriti čoveku Zavesti ga pa ostaviti luda. ( ...)

Sve te laži ženska su priroda Sto se više kune to joj manje veruj Dokazati neces da ti je neverna Dok ispod nje ne zatekneš drugog

zani k a Î lS b Strane’ PraVedn.° bi bÜ0 naP°menuti da su u fablioima i muškarci prikaZ“ s.a mv„opmvnTVernI' ‘“ * - » a tom pog.edu p ^ i

S’ ^ ^ s s s ^ r s s s t s s protiv, upravo je Jak položaj sveštenstva bio i povod za toliku mržnju i ismevanje. ' k„ č ° danas,u|SvedsM zna «»man o ruži (Roman de la Rose)? Verovatno malo ko, izuzev onih kop se bave srednjim vekom, a i medu njima su mnogi najme S

еГоГд^ t PoTedeneПаŠVeđf “ PMreba

« Æ

k

Г е Г к ! od 2 , , » ? Г П° Т ‘ SVe ° d Х,П Pa d° XVI тека -vero vatn o popularnom

Z j f V e ‘ "uX IVkT

a'

hmf U148L 11538- kni‘sa Se ŠtamPala u da

Književnice i žene u književnosti

79

Roman o ruži počeo je u periodu 1235-1240. Gijom de Loris (o kome se zapravo ništa ne zna), koji je do svoje smrti napisao je 4.000 stihova. Njegov posao nastavio je oko 1270. učeni sveštenik Žan de Men i u preostalih 17.000 stihova drastično promenio ton delà. Roman počinje pričom o snu. Jednog lepog prolećnog jutra autor izađe u žetnju i, stigavši do zidinama ograđenog vrta, uđe u njega. Tu ugleda ružin grm i u njemu jedan naročito lep pupoljak koji tek što se nije razvio u cvet: simbol mlade device. On se smesta zaljubi u taj pupoljak. Inovativni postupak Gijoma de Lorisa ogleda se u tome što je sva složena ljubavna osećanja mladih pokušao da personifikuje i da im ljudski glas. Tu se, naravno, pojavljuje Bog ljubavi, koji Gijoma učini svojim vazalom i njegovi saborci postaju Viteštvo, Učtivost, Slatkorečivost, Nežni pogledi i si. Ljubav­ niku pak na put staju Opasnost, Zli jezici, Strah i Sram, kao i mnogi drugi. On na kraju i uspe da poljubi pupoljak, ali ga zle sile oteraju. Njegovom jadikovkom zaključuje se nedovršena prefinjena poema Gijoma de Lorisa. Kada je Žan de Men na sebe preuzeo dovršavanje romana, iskoristio je alegorij­ ske figure da kroz njih iznese svoje stavove o manje-više svakoj pojavi u društvu. Do­ takao se političkih i društvenih prilika, prirodnih nauka i, naravno, svakog aspekta muško-ženskih odnosa. Žan de Men bio je vrlo obrazovan i, često se pozivajući i na antičku književnost, stvorio svojevrsnu popularnu enciklopediju tadašnjeg sveta, ali nimalo suvoparnu, niti neutralnu. U ulozi društvenog kritičara De Men bi se morao okarakterisati kao izuzetno radikalan i vredan detaljnije analize. De Menovo viđenje žene, koje nas ovde ponajviše zanima, bilo je još u ono vreme predmet žustrih rasprava. Neistomišljenici su se najpre hvatali za prezir prema žena­ ma iskazan na više mesta: Si nou di ge pas por les bones qui seur vertuzfondent leur bones dom oncor n’ai nules trovees tant les aie bien esprovees. Neis Salemon nés pot trover tant les seust bien esprover car il meismes bien afferme qu’onquesfame ne trova ferme

To ne kažem za one dobre, što vrlinu uzdržanu gaje, na takve ja još ne naiđoh, uzalud mi provere sve behu. Ni Solomon ih ne uspe pronaći, a znao je dobro proveriti, pa i on sam odlučno tvrdi verne žene nikad nije bilo.

Kad jedan od alegorijskih likova Gospa Priroda (Dame Nature) treba da se poveri svom ispovedniku Geniju {Genius), on počne dug i slikovit govor o slabostima žen­ skog roda. Naročito ističe žensku plahovitost, prevrtljivost i hirovitost: Mes san faille il est voir quefame legierement d’ire s’anflame. Virgile meisme tesmoigne qui moût connut de leur besoigne que ja fame n’iert tant estable

Pouzdano može se videti kako žena gnevom plane lako. Vergilije i sam nam svedoči, a on znaše mnogo o svem tome, postojanosti kod žena nema,

8o

Žena i muškarac

quel ne soit diverse et muable ( ...)

Briefment enfama a tant de vice que nus ne peut ses meurs pervers conter par rimes ne par vers

nestalna su i ćudljiva ćud. (...)

U žena je toliko mana, i niko navike ženske izopačene u rim ii stihu pobrojati neće.

Žena pritom ne ume da ćuti, teško onome ko joj poveri tajnu! Ipak, i nakon tog gativnog prikaza Genij zaključuje govor savetom muškarcima da se prema svojim ženama ophode s obzirom, uvažavanjem i poštovanjem: Ainz conmant que moût les prisiez et par reson les essauciez bien les vestez, bien les chauciez et tourjorz a ce laboroiz que les servoiz et honoroiz por continuer votre espiece si que la mort ne la despiece (...) Bien souffrez qu’eus aillent et viegnent ka nesbue et l’ostel maintiegnent s’el sevent a ce metre cure ou s il ravientpar aventure qu’el sachent acheter ou vendre a ce peuent eus bien entendre ou sel sevent d’aucun mestier faceint le, s’eus an ont mestier

Naprotiv, cenite ih silno s razlogom im dajte život lep, obuvajte, fino oblačite, i nikada ne štedite trud, služite im i čast ukažite, jer vam valja nastaviti rod, od gašenja sačuvati lozu. Da odlaze i dolaze nek im je na volji po kući nek čine šta god da žele kad već za to imaju umeća, a ako se slučajno zadesi da kupiti, prodavati znaju, tome vične one mogu biti, a i zanat ako uče neki, i to žele, nek se bave njime.

Doduše, on takođe upozorava muževe da ne daju ženama preveliku moć jer ne znaju sta ih onda čeka! ; Nešto ranije u tekstu Prijatelj (.Ami) pokušava da uteši ljubavnika koji smatra da Ј 7K aUVeI< lzgubl° Ruzu, tako sto mu iznosi detaljan prikaz braka, sve u duhu fablioa Ljubomorni muz besm na ženu krivu za sve moguće grehe - rasipništvo, ludovanje za odecom lakomislenost, očijukanje s drugima, neverstvo itd. Istoričari književnosti cesto su taj poduži odlomak tumačili kao odraz De Menove netrpeljivosti prema žebT l' “ U’ VSL1 zanema" vali nastavak iz koga se jasno vidi da je piščeva namera a da pokaže u kakav se pakao pretvori zajednički život kada bezumno ljubomoran škrt muškarac, ne verujuci svojoj ženi, pogrešno tumači sve njene postupke, nepre)е' St° ga 0 6 Men° Va кгШка ^ Compainz, čistfos vilains jalous dont la char soit livrée a lous, qui si de jalousie sample

Druže, bednik ljubomoran, neka vuci telo mu izjedu, ljubomori taj što se podaje,

b raJv eć

Književnice i žene u književnosti con ci vos ai mis en examie et sefet seigneur de la fame qui ne redoistpas estre dame mes sa pareille et sa compaigne si con la loi les acompaigne et il redoit ses compainz estre sans soifere seigneur ne mestre Quant tex tormenz li appareille et ne la tient conme pareille ainz lafet vivre en tel mesese cuidez vos qu’il ne li desplese et que l’amor entreus nefaille que qu’ele die ? Oil, sansfaille ja de safame n’iert amez qui sires veust estre clamez car il covient amors morir quant amant veulent seignorir. Amor ne peut durer ne vivre s’el n’est en queurfranc et delivre

81

primer toga već vam ja navedoh što se pravi gospodarem žene gospodarit ne treba ni ona, već mu kao ravna i drugovati, po zakonu oni su združeni, pa on njoj treba biti drug, a ne vlasnik niti gospodar, što joj silne muke priređuje, ne uzima kao sebi ravnu, već joj jade bezbrojne nanese, to sve ženu vređa, znajte, ma šta ona rekla, ljubavi tu nema, nikada je nije moglo biti. Da, besumnje, žena prestaće da voli onog što gospodarem njenim hoće da se zove, jer ljubav i treba da umre onda kad ljubavnik gospodarit poželi. Trajati nit živet ljubav neće moći do u slobodnom i iskrenom srcu.

Može se bez ikakvog preterivanja reći da je De Menov stav bio radikalan ne samo za XIII vek već (naročito) i za sva naredna stoleća do današnjih dana. Potpuna jedna­ kost i drugarstvo predstavljaju, dakle, idealne bračne odnose, a preduslov za opstanak ljubavi jeste da niko ne pokušava da vlada nad supružnikom. Prijatelj i ironično komentariše tradicionalnu vitešku ljubav u kojoj se udvarač pre venčanja zaklinje da će svojoj Gospodarici biti večni sluga: Mes quant sunt plus entrespousé si con ci raconté vous é lors e tornee la roele si que cil qui seut servir cele conmande que cele le serve ausinc con s’elefust sa serve et la tient courte e li conmande que de sesfez conte li rande - et sa Dame ainceis l’apela !

Ali kada se posle i venčaju, Ako bude kao što vam ovde velim, točak se tad preokrene tako onaj što je imao njoj služit, služit njemu njozi zapoveda, baš kao robinji kakvoj, na povocu drži je baš kratkom račune polagat ona za sve mora, a nekad je zvaše svojom Gospom!

Teško je proceniti u kojoj je meri ta „feministička" tendencija privukla pažnju savremenika. Verovatno su je zasenili drugi delovi knjige u kojima se autor vrlo smelo i slikovito bavi seksualnim temama. One koje bi „ružne reći" u tekstu možda sablazni­ le, pisac koristeći glas Razuma razuverava kako nije greh pravim imenima nazvati muške i ženske polne organe koje im je Bog podario zarad tako plemenitog cilja kao

82

Žena i muškarac

sto je stvaranje novog života i produžetak ljudskog roda. U savršenom skladu sa cr­ kvenom doktrinom on naglašava da je jedini opravdani cilj ljubavi da se iz nje rode deca; užitak dođe kao dodatna nagrada ali nikad ne bi trebalo da bude sam sebi cilj jer tad čovek postane rob svoje požude. A koliko je tek Žan de Men sablaznio svoje savremenike kada je pustio Staricu (La Vieille) da kao ocvala svodnica otvoreno promoviše promiskuitet? Taj lik tvrdi da Priro­ da ničim ne nameće monogamnost, budući da se nastavak ljudskog roda najbolje obezbeđuje kroz slobodne veze. Protivprirodno vezivanje za samo jednu osobu nametnuli su ljudski zakoni i žene večito pokušavaju da se oslobode tog nametnutog ropstva: D’autre part el suntfranches nees loi les a condicionees qui les oste de leurfranchises ou Nature les avoit mises Car NAture n’est pas si sote qu’eleface nestre Marote tant seulement pour Robichon (...) ainz nous a fez, biaufilz, n’en doutes toutes por touz et touzpor toutes chascune por chascun commune et chascun commune a chascune si que, quant el sunt affies par loi prises et mariées si s’efforcent en toutes guises de retournera leurfranchise les dames et les damoiseles quex quel soient, ledes ou beles

S druge strane, slobodne su po rođenju, zakon je taj što ih u okove baci uskrativši im to slobodno stanje u koje ih je smestila Priroda, jer Priroda nije tako glupa da Marotu našu stvori isključivo za Robišona, ( ...)

nego nas sve stvori, lepi sine, znaj, sve žene za sve muškarce, i obratno, svaku za svakoga i svakoga za svaku, kad ih vere i zakonom svezu, i udaju, svezu u okove one teže kako god da znaju slobodici svojoj da se vrate, gospođice i gospođe sve, kakve god da su, ružne ili lepe.

Starica takođe nalaže muškarcima da ne budu sebični tokom opštenja i da ne misle samo na sopstveni užitak već da se potrude da i žene dođu do vrhunca istovremeno s npma: Et quant se seront mis an l’euvre chascuns d’aus si sagement euvre et si a point que il conviegne que li deliz ensamble viegne de l’une et de l’autre partie ainz que l’euvre soit départie et s’antredoivent entr’atendre por ansamble a leur bonne tendre

A kada se daju na posao, svako od njih neka radi tako mudro, s pažnjom da se podudari da u isto vreme zadovoljstvo dođe i jednoj ko i drugoj strani pre nego što se posao završi neka jedno drugo pričekaju zajedno nek teže svome dobru.

Književnice i žene u književnosti

83

Švedskoj publici je možda poznat deo Romana 0 ruži u kom Genij drži poduži govor vojsci Ljubavi13. Koristeći dosta prozirnu metaforiku - „orati pravu brazdu" on s puno žara poziva muškarce i žene car Deux an leur conmancemant les aime touz ouniemant et donne resonables âmes ausinc aus hommes conme ausfames

Jer ih Bog ispočetka voli sve skupa i daje razumne duše kako ljudima, tako i ženama

- da se vredno bace na ljubavni trud kako ljudski rod ne bi izumro. Strašan prezir kod njega izazivaju oni što se tvrdoglavo drže čednosti, koja je protivprirodna i pro­ tivna božjoj volji - čime odvažno napada nametanje celibata od strane crkve, najpre svojim sveštenicima, ali i uopšteno kroz veličanje devičanstva. No naročito je rečit kad treba prokleti one cil que si leur pechiez anfume par leur orgueil que les desraie qu’il despisent la droite raie du champ bel etplanteureus et vont conme maleureus arer en la terre deserte ou leursemance vet a perte ne ja n’i tandront droite rue ainz vont bestournant la charrue

a neke greh toliko zaslepi oholi tada na stramputicu skrenu, i prezru pravu brazdu i jedinu na lepome i plodnome polju i zlosretnici mesto toga oru na pustoj i jalovoj zemlji, gde im seme u propast odlazi, pravu brazdu zaobiđu oni naopako okrenu svoj plug.

Naravno, ovde pisac misli prvo na homoseksualne odnose, ali i na analno opštenje heteroseksualnih parova kao raspoloživo sredstvo kojim se namerno sprečava od prirode nametnuta oplodnja. Pred kraj romana Venera sa svojom družinom izvede napad na kulu u kojoj je zatočena Učtivost i zle sile Opasnost, Strepnja i Sram pobegnu glavom bez obzira, konačno krčeći put piscu-ljubavniku do dva bela stuba (tj. žene), među kojima se krije Ruža. Ruža tako sad više nije simbol mlade devojke, već ženskog polnog organa. Tres an sus un po la courtine qui les reliques ancourtine ; de l’y mage lors m’appressai que du saintuaire près sai moût la besai devostemant ; et por estuier sauvemant vos mon bourdon mettre en l’archiere ou l’escharpe pendoit derrière Bien l’i cuidai lancier de bout

Zavesu tu pomalo podigoh naviše, svetinju da vidim; približih se tada onoj slici iz svetilišta približno mi znanoj, pobožno tada je izljubih i da bih bezbedno umetnuo krenuh štapom u taj prozor uzan iza koga visila je traka mišljah da ću lako ga ubacit

13 U L. Breitholtz, Litteraturens kladdiker4, Medeltidens litteratur, 1962.

84

Žena i muškarac

mes il resor, et jou rebout mes riens ne vaut, tourjorz recule n’ipeut antrerpor chose nule car en paliz dedanz trouvai (...) Formant m’i convint assaillir souvant hurter, souvantfaillir.

isprva ispade, a ja onda opet, no ne vredi, stalno mi se vraća, tamo ući ne možeš nikako, palisada čuva prolaz taj iznutra (...) Valjalo mi snažno napadati, udarati, često ne uspevati.

Nakon mukotrpnog rada koji se da upotrediti s Heraklovim podvizima, on naposletku pronalazi uzan prolaz i probija prepreku koja je stajala štapu na putu. „Koliko sam mogao da primetim, niko tud nije prošao pre mene. Ne znam da li će me neko pak slediti, ali ne bih voleo da bude tako.“ Par les rains saisi le rosier et quant a II mains m’ipoi joindre tretout soavet, sans moi poindre le bouton pris a elloichier qu’anvis l’eusse san hoichier. Toutes an fis par estovoir les branches croller et mouvoir san ja nul des rains depecier car n’i vouloie riens blecier et si m’an convint il a force entamer un po de lescorse qu’autremant avoir ne Savoie ce don si grant désir avoie. A la parfin, tant vos an di un po de greine i espandi quant j ’oi le bouton elloiché Cefu quant dedanz l’oi toichié por lesfueilletes reverchier car je vouloie tout cerchier jusques au fonz du boutonet si con moi samble que bon et Sifis lors si meller les greines qu’el se desmellassent a peines si que tout le boutonet tandre an fis ellargir et estandre

Za grane sam dohvatio ružu obema se rukama uhvatim za nju sasvim nežno, a ne bih se ubo, uzeh tada štap za otresanje sve grane naterah tada da se njišu, kreću, a da ni grančicu jednu slomio ja nisam, jer nikako nisam nju ozledit hteo, i tako mi je uspelo da na silu odlomim malo kore jer drukčije domoći se onog znao nisam za čim toliko žudeh. I konačno, toliko vam o tome kažem, semena se prosu malo kad zatresoh štap. da istražim lišće stavih ga unutra, sve želeh ispitat, sve, sve, pupoljku do dna; seme s cvetom tada izmeša se sasvim, odvojiti ta dva ne bi mog’o niko, i pupoljak nežni od semena toga sav naraste, nabreknu najednom.

Uskliknuvši nebrojene reći hvale Amoru i Veneri, pisac se naglo budi jer je svanulo.

K r is t in a Piz a n s k a : U ODBRANU DAMA U drugoj polovini XIV veka u Francuskoj se pojavila jedna u svakom pogledu izuzetna žena, prva za koju sa sigurnošću znamo da je zarađivala od pera i bila, dakle, pisac po profesiji, a uz to, koliko je poznato, i prva svesna hraniteljica žena. Kristina Pizanska (1364-1430) rodila se u Veneciji kao kći italijanskog učenjaka Tomaza Pizana. Kad joj je bilo pet godina, preselila se u Francusku jer kralj Šari V postavio njenog oca za dvorskog astronoma i astrologa. Do kraja života ostala je u Francuskoj, čiji je jezik izvrsno savladala. Sa petnaest godina udala se za jednog kraljevskog sekretara. Nakon deset godina po svemu sudeći vrlo srećnog braka ostala je udovica s malom decomkoju je trebalo izdržavati. Možda je ipre toga počela da piše pesme, ali od tada piše po porudžbini jer je valjalo zaraditi za hleb. Klijentela su joj uglavnom bili članovi kraljevske porodice. U svom velikom lirskom opusu Kristina Pizanska sledila je dominantne stilske uzore svoga vremena potekle iz dvorskog ljubavnog pesništva. Zanat je učila iz delà najcenjenijih pesnika XIV veka Gijoma de Mašoa i Estaša Dešama, kojima je u više pesama iskazala veliku zahvalnost. Osim pesama, napisala je i dosta proznih tekstova, poput hvalospeva očevom meceni kralju Šarlu V (1404). Najveći uspeh Kristine Pizanske bio je što je zapodenula žustru i dugovečnu ra­ spravu o stavu prema ženama i njihovom položaju, u kojoj su učestvovale i neke od najviđenijih ličnosti njenog vremena. Razljućena previše rasprostranjenim kleveta­ njem žena, ona je maja 1399. napisala delo u 825 stihova pod naslovom Poslanica boga ljubavi (Epistre du dieu d’amours), koje, nalik na kraljevske povelje, počinje recima „Mi, Kupidon, svojom voljom kralj..." Kupidon objavljuje da su mu na audijenciju do­ lazile žene svih staleža i uzrasta Si seplaignent les dessusdittes dames Des grants extors, des blasmes, des diffames Des traisons, des oultrages tres griefs Desfaussetez et de mains autres griefs Que chascun jour des desloiaux reçoivent Qui les blasment, diffament et déçoivent

Pomenute dame vajkahu nam se zbog tlačenja, poruge i klevete izdaje i teških sramota, laži i bolu uzroka raznih što činjahu ljudi im bez časti ponižavahu ih, sramotiše i obmanuše

Kad muškarac zavede ženu i ona mu pruži svoju ljubav, on posle ide po krčmama, pa čak i na dvor, i hvali se svojim podvizima bezobzirno kaljajući ime i čast dotične žene, umesto da brane tu čast, budući da su sve njih rodile, brižno čuvale i s ljubavlju podizale žene. Svakako postoje glupe i poročne žene, ali moraju li sve ostale, bez izu­ zetaka, da ispaštaju zbog njih?

Prva strana rukopisa La Cité desDe James.' Na levoj strani minijature Kristinu posećuju Razum,

■mge * te« (otifcii ee&te c aa?açtmt!№ kpxs\mm A non # « îîW $BMj mille c*n .;•> tmmtr tefente рнаг- •*'.• wnr trgoofr ttu?«tto te J ' mtmntf штиШМЖ&г фmifcrb«nqHrptrlem
mimfc »mit cuputtr lfjrîtf A .mÀ*s mt mutante taéîf«X >.dait.MM? wn mit аЊ j r î««w а ш к *tâ«sr рп-бву induce pm te fe&a te кћ gwm Is «munis «teM W «te*f gm x t m mm- pis tktfimr J iKWtiH*|asî»irtteâtïf m t ,J| te « mi» ? ... ^4 inuffînt rfiw nomma a#nlï^Jd «#vdhu$ m «iîïp«i * $»*л îtttrùs, £rïïiitpou. Ш -M mntnuT.x sfa ptt mmtžte . T •3 tlrepjtut yuh cfln tot limitera I a sa* iwunj-.ttCf.pt Atuuui^ r I : iïîir Éoijr £urc j.-.i&flton I .unvut цш M I j ap-nt tem i I gneiflimtt.iafijluijiwfn y f Æ'utmirnè fmfmuen* §Ш L J i) m ilt è n t ш а ш ш т ш ш ?? f I t .Ц№4ünhut k ^ m C

ranjuu- »pogjretmwâtïî^

dit fur lin m ; ttefoma: *t

м Ц рт& ai nu immt» dirnttîtmuie teiaapaat etgra ntiïart et quête« t e ftm»«- te mt,

.«SüSSfîFrvù

.

» . a •.

,mfll isxa-u ftf f № .(|'v •VЛ» ш м т ш џ tâ Шг£. ««tou!*

Џ^Шџтм? dit te n tâ t q»4 hmttt.joutniote& if m é m Mon «qu* од>p » tmnatr ж AU tua Ш Ш ue ou teom nt ft lawns h «n Cđtm !(«JimnmH :nu tm m m qwt 1»

Iako je bila vrlo plemenita roda, groficu od Ea nije bio stid da se bavi svakodnevnim poslo­ vima. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris)

V U

ŽENA I MUŠKARAC

Kristina Pizanska se oštro okomila na ženomrzačke klišee u književnosti koje su pisci jedan za drugim stalno ponavljali opisujući žene kao nepouzdane, prepredene, neiskrene, lažljive i prevrtljive. Kristina za te grube klevete krivi Ovidija i njegove dve knjige Lek od ljubavi (.Remedia Amoris) i Ljubavna veština (Ars Amandi). Te knjige su se u srednjem velcu silno čitale, cenile i koristile kao priručnici iz zavođenja. Pored Ovidija, najveću odgovornost za klevetu i prezir prema ženama trebalo je da snosi i Zan de Men zbog Romana o ruži. „Da su žene napisale te knjige, stvari bi danas dru­ gačije izgledale." * ' Žene zapravo ostanu verne čak i kad ih muškarac izda. Kristina Pizanska kao takve primere: navodi Medeju, Didonu i Penelopu. A nisu li Hristu najodanije ostale upravo žene, čak i kad su ga svi drugi napustili? Sam Bog je ženama ukazao najveću počast odabravši Mariju, Kraljicu nebesku da rodi Sina. Kristina odlučno odbacuje u teološkoj literaturi do u nedogled ponavljanu tvrdnju da je Eva navela Adama na prvi greh. Eva je i sama bila obmanuta i ona je samo iz naivne lakovernosti pružila mužu jabuku. Osim toga, teško da sve zlo u svetu potiče od žena: N’occientgent, ne blescent, ne mahagnent Ne traisons nepourchacent n’empregnent Feu ne boutent, ne déshéritent gent N’empoissonnent, n’emblent or ne argent Ne déçoivent d’avoir ne d’eritage N’enfaulz contras et ne portent domage Aux royaumes, aux duchiez n’aux empires (...) Je consens biens qu’elles n’ontpas les cuers enclins ad ce, ne a cruaultefaire Car nature defemme est débonnaire Moultpiteuse, paourouse et doubtable Humble, doulce, coye et moult charitable

žene.

Ubit žene neće, nit zadati ranu Izdati nikad i ni zarad čega Niti spalit ii lišitnasledstva Ni trovati, zlata, srebra krasti Krivokletstvo počiniti neće Zarad blaga oteti amanet. Kraljevstva žene nisu te što ruše Ni vojvodstva, niti carstva silna. (...) Tvrdim zdušno da u srcu žene za grozote takve mesta nema blagorodna priroda je njena uvek brižna, oklevanju sklona skromna, blaga, milostiva je ona.

Naposletku Kupidon oštro kazni sve zlotvore koji su klevetali, crnih i vređali

Napadom na Roman o ruži —koji je ponovila u još dosta pesama —Kristina Pi­ zanska je počela žustru debatu o tom delu i o stavu prema ženama. U taboru koji joj se suprotstavljao našla su se tri najveća francuska humanista, braća Gontije i Pjer Kol, kao i Zan de Montrej, svi visoki činovnici na dvoru i među najobrazovanijim ljudima svog vremena. Vrlo je zanimljivo da su se njihova interesovanja i ideali poklapali s italijanskim humanizmom XV veka. Lako bi se moglo reći da su stajali na čelu jedne rane francuske „renesanse", paralelne onoj italijanskoj. Njih trojica su u nizu „posla­ nica namenjenih široj publici žustro branili Roman o ruži, a Kristina Pizanska im je u više navrata uzvraćala.

K ristina Pizanska : u odbranu

dama

89

U njenom se taboru obrela samo jedna ličnost, ali vrlo vredna - kancelar Pariškog univerziteta Žan Žerson. Bio je jedan od najuticajnijih teologa i crkvenih političara svoga vremena, ali i pisac popularnih poučnih spisa.14 On se u alegorijskom traktatu na francuskom jeziku odlučno ogradio od Romana 0 ruži - ali s ishodištem u hrišćanskoj teologiji. Osudio je što taj roman zavodi omladinu i razorno utiče na disciplinu i moral, ali se nije dotakao onoga što je Kristina Pizanska smatrala najozbiljnijim, a to je udar na žensko dostojanstvo. Naravno, rasprava o Romanu nije nikuda odvela, ali je interesantno kako je jedna žena prva podstakla muškarce na književnu debatu. Kristina Pizanska nije tu stala u svojoj odbrani žena. Bokačo je napisao jednu knjižicu na latinskom, De Claris mulieribus (O slavnim ženama), u kojoj je predstavio niz žena, stvarnih i mitskih, od Eve naovamo. Kristina je preuzela taj materijal i smestila ga u nov okvir u svom proznom delu iz 1405. pod naslovom La Cité des Dames {Grad žena). Sudeći po broju do danas sačuvanih rukopisa, knjiga je stekla veliku po­ pularnost u XV veku, bar u višim krugovima. Počinje tako što se tri ženske prilike, Razum, Pravda i Jednakost ukažu pripovedačici i zamole je da osnuje jedan veličan­ stveni grad čiji će stanovnici biti najistaknutije žene. Preuzevši regrute i niz primera od Bokača, ali i s drugih mesta, ona pokazuje kako su žene sasvim na ravnoj nozi sa muškarcima, ako ne i bolje od njih. One se odlično snalaze kao vladarke, sudije i upravnice imovinom. „Znaj da su nebrojene žene, iz viših kao i iz nižih staleža, kao udovice imovinom raspolagale jednako dobro kao i njihovi pokojni muževi za života, i da su ih podanici jednako voleli, ako ne i više nego muževe. Jer nema sumnje da su, iako neke znaju biti lakomislene, žene u načelu - a sad se muškarci ne smeju vređati - razumnije i razbo­ ritije od mnogih muškaraca. Da su im supružnici više verovali ili bili jednako razumni, bilo bi im svakako neuporedivo bolje."

Žene takođe prednjače u umetnosti i nauci, a začetnice su i raznih zanata, za šta Gospa Razum nudi niz primera. Kristina Pizanska se temeljno i rečito obračunava sa svim predrasudama o ženskim manama rasprostranjenim u književnosti i uverava či­ taoca „da te knjige svakako nisu pisale žene". Naročito voli da ističe intelektualnu nadmoć žena, kao u ovom dijalogom s Gospom Razumom: - Baš me zanima što muškarci tvrde da su žene nerazumne. - Kćeri moja, iz onoga što sam ti već rekla shvataš da je istina sasvim suprotna od njihovog viđenja. Neću okolišati, kad bi običaj bio da i devojčice idu u školu, i kad bi bilo jednako prirodno da se uče nauci kao što je sa sinovima, one bi učile jednako dobro, i ne bi shvatale sve suptilnosti umetnosti i nauke ništa lošije od dečaka... Čak bi možda učile i brže jer ima takvih devojčica. (...) Baš kao što je žensko telo gipkije od muškog premda je i slabije i nesposobno za neke stvari, tako žena ima i gipkost u moći poimanja, i ona zna biti oštroumnija kad se nečemu zaista posveti. (...) 14Jedan od njih je više puta prevođen u Švedskoj, pa i štampan 1516. pod naslovom Om konsten att do (O umeću umiranja - prim, prev), a drugi, Affdyaffwlsensfràstilse (O đavolskim kušnjama) prva je knjiga štampana na švedskom (1495).

90

Žena i muškarac Kad već žene imaju jednaku sposobnost rasuđivanja, te mogu jednako razumeti i učiti kao muškarci, zašto im se ne da se obrazuju? - Zato, kćeri moja, što za društvo nije neophodno da se žene mešaju u one poslove koje su muškarci već preuzeli na sebe. Dovoljno je da vrše date im dužnosti. (...) - Ukratko, muškarci će uvek smatrati i reći da žene nisu ni za šta osim da rađaju decu i predu. - Sad vidiš koliko su nezahvalni oni koji tako govore. Baš su kao neko ko živi od tuđeg novca, a ne zapita se otkud mu sve to niti ikad ikome zahvali. A jasno vidiš i da je Bog, koji ništa ne čini bez razloga, dao ženi tako dobru moć rasuđivanja kako bi muškarcima pokazao da ne smeju potcenjivati ni svoje majke niti čitav ženski rod. Nije važno samo učiti i pamtiti nauku, već treba i sam smisliti nešto novo, da, malo šta je ovom svetu korisnije i neophodnije od nauke. (...) - Zaista me silno čudi što su tolike mudre i učene žene, recite i u svakom pogle­ du sposobne da pišu lepe knjige, bez pogovora trpele strahovite uvrede od strane pojedinih muškaraca premda su znale kolika je to nepravda...

A evo kako se Gospa Pravda obračunala sa tvrdnjom (vrlo uobičajenom) da je brak tolika muka zbog ženske svadljivosti: Kad bi neko sad napisao novu i istinitu knjigu o bračnim svađama i kad ne bi ni­ šta izvrtao, mislim da bi se otkrilo nešto sasvim drugo. Ah, draga moja prijateljice, koliko samo ima žena, znaš to i sama, koje se vuku kroz svoj nesretni život u bračnim okovima, sve zbog grubosti muževa, i gore im je nego saracenskim robovima! O, Bože, koliko samo teških batina dobiju bez ikakvog razloga i krivice, koliko nepravdi, bednih uvreda i poniženja samo trpe onolike dobre žene, a da to ne objave svetu! A koliko tek njih umire od gladi i bola kod kuće među decom dok im se muž potuca po krčmama i raznim sumnjivim mestima. I još gore: kad se vrati, onda njegova jadna žena dobije batine. Umesto večere.

Ipak, teži da bude pravedna i prema muškarcima. Iako postoje loši muževi, veći­ na ih je ipak dobra, i većinom su brakovi skladni i srećni. To Kristina Pizanska zna i iz ličnog iskustva jer ni posle šesnaest godina nije prebolela pokojnog muža. Posle Grada žena Kristina je napisala nešto kraće delo, Livre des trois vertus à l’enseignement des dames (.Knjiga o tri vrline za obrazovanje dama). U njoj razrađuje šta bi trebalo da znaju žene iz raznih staleža, od vladarki do običnog sveta. Najtemeljnije piše za plemkinje i o njima, ali dosta onog što kazuje može se primeniti i na žene građanskog sloja, kao i na seljanke. Ona svakako ne opisuje nedostižne ideale, već dobro utemeljeno u stvarnosti. Uopšte nije reč o bespomoćnim, nezaposlenim i nes­ posobnim kućnim ukrasima. Dama iz viših feudalnih slojeva „mora znati sve jer uvek treba da zna kako da odgovori na pitanje. Mora učiti i poznavati običaje u svetu, dr­ žavno i običajno pravo. „Treba da ima srce kao u muškarca, što znači da mora učiti o oružju i svemu što uz to ide kako bi bila spremna da zapoveda vojnicima ukoliko to bude neophodno... i da nadzire opremljenost i spremnost svog utvrđenja..." Žene iz nižeg plemstva predstavljene su kao vrlo zauzete poslovođe, sposobne da na sebe preuzmu odgovornost celokupnog upravljanja imanjem. Muževi mogu biti

K ristina Pizanska : u odbranu

dama

9i

odsutni duže vreme zbog rata ili državne službe. One u svaku paru moraju znati go­ dišnje prihode s imanja i s muževima praviti budžet prilagođen njihovom položaju i zaradama. Dalje, moraju dobro da poznaju feudalno pravo i sve zakone koji se tiču zakupa svih vrsta „prema običajnom pravu koje vlada u tom delu zemlje, da ih neko ne prevari". Treba da su vične računu i knjigovodstvenim poslovima i da redovno proveravaju stiže li zaista novac od zakupa. „А što se dažbina od sirotinje tiče, tu budi pre milostiva nego li stroga." Naravno, moraju znati nešto i o zemljoradnji, kad treba orati i koliko duboko, zavisno od vlažnosti zemlje i odlučivati šta će se sejati itd. Mo­ raju da nadziru rad sa stokom, šišanje ovaca, prodaju volova za klanje, sečenje drva za zimu, moraju da znaju da vrhu, oštre oruđe, predu i tkaju. A podrazumeva se da pri­ tom treba da vode i nadziru i sve poslove u samoj kući. Možda pomalo suvišno zvuči savet ženi „da ustaje rano. Jer teško da ičemu valja domaćinstvo u kom gazdarica prespava jutro." Kristina Pizanska kao primer dobre i sposobne gazdarice navodi gro­ ficu od Ea (koja je pripadala najkrupnijem feudalnom plemstvu s kraja XIV veka) „koju nikad nije bio stid da i sama časno prione na posao oko imanja" i koja je svojim radom značajno povećala zarade. Ma koliko Kristina Pizanska bila spremna da ističe žensku časnost, vrelinu, oda­ nost, vrednoću i razboritost, teško da bi se mogla okarakterisati kao radikalna femi­ nistkinja. Na mnogo mesta u velikom opusu ona nalaže ženama da pokorno slušaju svoje muževe. Ali ih ovi ne smeju tući: dobrog će čoveka zbog tog prezreti a loš postati još gori A žena uz svog muža treba da bude vladarka u kući, lepo obučena, uvažavana i poštovana.

K leveta i o d b r an a Nije se samo Kristina Pizanska zalagala za prava i ugled žena. Znatno radikalniji od nje je anonimni autor izvanredno zanimljivog doprinosa srednjovekovnoj raspravi o viđenju žene. Spis verovatno potiče s početka XV veka —bar je iz tog vremena najstariji sačuvani rukopis. Knjiga se zove Klevetalo i Ženobraniteljka [Bouche Médisant et Fem­ me Deffendant), i neobično je što nije zapažena u dosadašnjim istorijskim istraživanjima. Kao što je rečeno, pisac je nepoznat, ali je verovatno reč o muškarcu jer ispoljava jaku fi­ lozofsku i teološku potkovanost koja je u ono vreme bila teško dostupna ženama. Knjiga je pisana u formi rasprave u kojoj Klevetalo [Bouche Médisant) iznosi is­ ključive i prilično jednostavno uobličene tvrdnje shodno opšteuvreženim predrasu­ dama o ženama. Ženobraniteljka [Femme Deffendant, autor piše u ženskom rodu) odgovara oštro i inteligentno, ali sa čestim primesama sholastičke i teološke argumen­ tacije, pribegavajući po pravilu načelu d aje napad najbolja odbrana time što nemilo­ srdno, ali i duhovito, ističe muške slabosti i njima efektno suprotstavlja ženske vrline. Stilom i sadržajem delo zavređuje toliku pažnju da ne bih lišavao čitaoca dužih citata koji obično najviše govore sami o sebi: Mnogi su od davnina nastojali da oklevetaju i pokude krotki ženski pol. Nebrojene su stranice nastale omalovažavajućih traktata, knjiga i spisa punih kleveta i uvreda na račun svih žena, bez izuzetaka. Kao da ženska priroda u celini zavređuje samo osudu, prezir i uvredu! Oni što su to činili ispoljili su ništa drugo do nezahvalnost i zavist prema onima od kojih su potekli. Stoga pišem ovu knjigu u čast i hvalu ženskome življu koji su svi pravedni među nama dužni da hvale i cene. Najpre bih da, koliko mogu, sa njih sperem svu ljagu i klevetu.

(Autor sad pušta Klevetalo da za progon iz Raja, greh i ljudsku smrtnost okrivi Evu, pa sa njom i čitav ženski rod, otud izvodeći tvrdnju da muškarac ženi ima biti gospodar. Ženobraniteljka ga, međutim, spremno dočekuje.) Ženobraniteljka: Žena muškarcu nipošto nije podređena kao kmet vlastelinu ili sluškinja gospodarici, pa čak ni kao sin ocu ili kći majci. (...) Prednost nad ženom m uš­ karac može imati samo shodno bračnom zakonu i pravu gde postoje čvrst dogovor, zavet i obećanje muža ženi i žene mužu. Takvih zaveta i dogovora nema kod vlasti seniora nad kmetom ili oca nad sinom. Jer vlastelin se ne zavetuje kmetu niti otac sinu, dok se mla­ doženja nevesti pred svetom crkvom zavetuje - taj je zavet javan i nosi istu težinu kao i nevestin zavet njemu. Stoga je žena muškarcu jednaka jer su se jednakim zavetima jedno drugome obavezali. Pa nevesta čak sebi sama bira mladoženju i svojom voljom i odlukom, ona prema sopstvenoj želji i promisli uzima koga hoće za muža. Ne bira kmet tako sebi vlastelina, niti sin oca. Muž niti može niti srne ženi uskratiti ono što joj je u braku dužan pružiti, kao ni žena mužu. (...) Žena je stvorena iz čovekovih grudi kao znak toga da su njih dvoje u saživotu jednaki. (...)

Kleveta i odbrana

93

Klevetalo: Neumerenost u jelu i piću potiče od žena jer je alavo žensko u svojoj proždrljivosti prvo poželelo zabranjeni plod dobra i zla i ždralo je tog ploda pre Adama. Ženobmniteljka: Ti, Klevetalo, što optužuješ ženu za neumerenost, počuj reći Svetog Ambrozija: ko više i radije posti, muškarac ili žena? Na jednog muškarca što poštuje post ima po deset žena da poste, i to ne samo obavezne postove već i dobro­ voljno. M eđu ženama vazda nailazimo na umerenost. A ko ide u krčme, ko rasipa i svoje i tuđe samo sebi napuni trbuh? Uz dužno poštovanje pohvale dostojnom muš­ kom rodu, ipak muškarci to znatno češće čine nego žene. Teško ćeš naići na ženu koja nije uzdržana, razum na i odmerena, dok ćeš svakodnevno viđati pijane muškarce kako se sramote i nasm rt obžderavaju i opijaju. (...) Klevetalo: Ali nisi mi odgovorila na ono što rekoh, da su ženi častoljublje i tašti­ na u samoj prirodi. Ženobraniteljka: Nažalost, nisu samo žene ili muškarci pojedinačno skloni ta­ štini i častoljublju, već u Svetom pismu stoji da je ljudski rod u celini spremniji na greh nego na vrlinu i dobrotu. No, to daje žena taštija od muškarca nije dokazano time što je Klevetalo tako reklo. Pogledajmo istoriju, drevnu i noviju i u svete spise - a ovo ne govorim klevete radi, već samo radi odbrane našeg pola - i videćeš da muškarci u ta­ štini daleko prevazilaze žene, da su muškarci ti koje su obožavali, koji su se proglaša­ vali bogovima i koji su se hteli porediti i sa samim Bogom. Prvi je muškarac požudeo za moći, bogatstvom i vladavinom nad svime zemaljskim i sve podredio svojoj taštini i častoljublju. Klevetalo: Svuda se u istoriji može čitati o ženama koje su muškarci obožavali kao boginje. Ženobmniteljka: Sigurno nigde nećeš naći da se neka žena sama od sebe progla­ sila božanstvom. Ako su i neke smrtnice nazivane boginjama, nije to poteklo od njih samih, već od muževa i nerazumnih ljubavnika koji za sebe nisu hteli ništa manje do boginju. Osim toga, bilo je i muškaraca potpuno izludelih od milosti koja im je uka­ zana, pa su stoga žene proglašavali boginjama. Klevetalo: Istorija nas uči o ženama koje su želele da vladaju i koje su sve sebi pokorile poput kraljeva ili careve. Ženobraniteljka: To je tačno, ali takvih je žena bilo vrlo malo. S druge strane, muškaraca ima nebrojeno, a naši svetovni vladari i velmože iz dana u dan nastoje da povećaju i uvišestruče svoju zemlju, da zavladaju svugde i svima. Jer otkud onoliko ubijanja, oceubistava, ratovanja, obmana i izdaja? Strahotnih i neljudskih zlodela za svaku osudu toliko je počinjeno da se ne mogu ni pobrojati. Puna ih je i biblijska i svetovna istorija. (...) Klevetalo: Ženi u pohlepi i srebroljublju nema ravna, za svime žudi, sve bi da ima i nikad joj nije dosta. Ženobmniteljka: Srebroljublja ima među ženama koliko i među muškarcima (...) Pogledajmo onda, kad me Klevetalo već primorava da poredim žensku pohlepu sa muškom - uz molbu za oproštaj jer ovo govorim samo u našu odbranu. Ko je zelenaštvo izmislio i ko češće odlazi zelenašima, muškarci ili žene? Pa muškarci, to svi znaju. Ko krivotvori robu, ko putuje kopnom i morima nastojeći da stekne i umnoži nesaglediva bogatstva? Pa muškarac. A ko krijumčari, skriva, zazidava i zakopava ovoze­ maljska blaga? Pre muškarci nego žene. Ko kuje lažan novac - nisu li to muškarci? Da, muškarci, a ne žene. Muškarac će se takođe iz silne pohlepe danju i noću odavati za-

94

Žena i muškarac branjenom poroku kocke. Ko morima i kopnom podlo otima i pljačka od sirotinje kao i od bogatih? Muškarci. A od koga potiče milostinja? Od žene. Pitaj, Klevetalo, bedne i bolne da li im pre muškarac ili žena pružaju utehu i potporu, i reći će ti da ih žene mnogo više teše. Da nije njih, nesretnici ne bi ni znali za utehu. (...) Klevetalo: Žena je sklonija požudi od muškarca i odaje se bludničenju i brako­ lomstvu. Ta ženska poročnost sve je preplavila i okaljala. Zenobraniteljka: Kad već moram da poredim, na jednu nevernu ženu svugde ćemo naći deset muškaraca što krše bračni zavet. Gde je ženi dovoljan jedan muška­ rac, muškarcu nisu dovoljne ni dve, pa ni tri žene (...) Muškarac bi da osvoji ženu re­ cima, srebrom, zlatom i đinđuvama, poljupcima i milovanjem. I još gore, muškarac će ženu i na silu uzeti. Teško da se žene silom mogu nametnuti muškarcima. Muška­ rac ženu navodi na greh, koristeći se svakojakim obmanama. (...) A ako je žena licem i telom lepa, to je zato što ju je Bog takvu stvorio. Dražesnost je Božji dar - a ti Njegov dar nazivaš kušnjom! Ne vređaš time samo ženu već i Tvorca koji joj je podario ljup­ kost lika. (...) Klevetalo: Žena nema pameti ni razuma. Bezumno se podaje svakom hiru. Uvek nameće šta se njoj hoće i nikako se ne može dozvati pameti. Stoga se i ne može posve­ titi uzvišenim stvarima, postupci su joj sasvim nerazumni, po prirodi je sklona sva­ kojakim ludostima - blesavo je sve što čini. Zenobraniteljka: Prema svim istinitim učenjima, jedno je bar sigurno. Muškarac i žena su od iste vrste, istog bića i unutrašnje prirode, pa se ne razlikuju ni u čemu do u spoljnim polnim obeležjima. Stoga sve što prirodom i duhom pripada ljudskom rodu, žene obuzima jednako koliko i muškarce. Čovek je po pravoj definiciji unutraš­ njom svojom prirodom i karakterom razborito biće koje se drži zdravog razuma. Stoga žena nipošto ne može biti, kao u tvojim izmišljotinama i lažima, lišena pameti i razuma jer je ona, kao i muškarac, razumno biće. U samoj su ljudskoj prirodi su dva pola, muški i ženski i oni zajedno čine čoveka. A to što žene nisu učene kao muškarci nema veze s nedostatkom pameti i razuma, već potiče otud što žene ne idu kod dok­ tora i magistara da ih ovi podučavaju i prenose im znanje. No kada bi žene neko po­ dučavao tako predano kao muškarce, sigurno bi stekle isto toliko znanja i umeća, ako ne i više. Ženski duh je oštriji, bistriji i razumniji od muškog. To znamo iz iskustva, kroz istoriju je bilo vrlo učenih žena koje su u naučnim stvarima nadmašile mnoge mudrace. Žena je telom nežna, meka i krhka. Zauzvrat je, prema Aristotelu, pamet­ nija i sklonija nauci. Ali, pogledajmo i staru istoriju i Sveto pismo gde su se muškarci odavali nebrojenim ludostima i obuzimali kojekakvim maštarijama; takvih je žena u poređenju s njima bilo znatno manje. Reklo bi se da je razum kod žena uvek bio po­ stojaniji i bolje očuvan nego kod muškaraca. (...) Klevetalo: Kako se usuđuješ da ženu u moći porediš s vrlim muškarcima kad su žene poznate kao slabiji i nežniji pol? Zenobraniteljka: Žene su smrtnim telom zaista mahom slabe, ali često znaju biti jaka srca, postojanog duha i velike odvažnosti. Polne odlike su telesne, a ne duhovne jer se muškarci i žene po duši ne razlikuju.

U drugom delu knjige navode se citati iz Svetogpisma i delà crkvenih otaca kojim se potkrepljuju tvrdnje iznete na početku. Sve vreme se ženski pol ističe kao u svakom pogledu (izuzev u fizičkoj snazi) nadmoćniji, u intelektualnom, kao i u moralnom po-

K leveta i odbrana

95

gledu. Šteta je, zaista, što nam ništa u tekstu ne ukazuje na vreme njegovog nastanka ili identitet autora. Korpus „feminističke" literature nije bio ograničen na Grad žena {La Cité des Dames) i Klevetalo i Ženobraniteljku. Tridesetih godina XV veka burgundski činovnik Martin Franak (Martin Le Franc) napisao je knjigu posvećenu Filipu Dobrom, vojvodi od Burgundije, velikom „poštovaocu ženskog pola", kako bi se to u reklo ono vreme. Ženobraniočeva knjiga {Livre du Champion des Dames) delo je kapitalnog obima sa oko 24.000 stihova. Ono se, doduše, ne ističe naročitom književnom vrednošću, ali nije ni sasvim nezanimljivo. Prvi deo knjige je omaž opisima žena u dvorskoj književ­ nosti. Druga polovina po nameri odgovara Kristini Pizanskoj i Klevetala i Zenobraniteljki. Argumentacija i primeri često su i otvoreno preuzeti iz Grada žena. Od sredine XIV veka u Francuskoj se tako javlja niz autora koji se predano zalažu za žene u nečemu što bi se moglo nazvati kulturnom debatom. Tu se, naravno, kao centralna figura ističe Kristina Pizanska, no ona je imala svoje preteče, kao i sledbenike. U toj živoj raspravi o shvatanju žene ona se nije, kao u dvorskoj lirici i epici, uzdi­ zala na pijedestal kao predmet egzaltiranog - ali ne i obavezujućeg - obožavanja. Sada se ističe vrednost žene kao ljudskog bića, kao i njena jednakost s muškarcem - ako ne i prednost u odnosu na njega. Naročito su isticane ženske intelektualne sposobnosti. Reč je o zaista pažnje vrednoj pojavi: ništa nalik tome nije se u književnosti javilo sve do druge polovine XIX veka.

S t a r i d o b r i Č o se r v ° d Pisaca izvan francuskog govornog područja koji su se zalagali za bolji položaj žena ne smemo zaobići Džefrija Čosera, „oca engleske književnosti" (oko 1340-1400) Bio je savremenik Estaša Dešama i Kristine Pizanske i dobro je poznavao njihovo stvaralaštvo. U svom najpoznatijem delu Kanterberijskepriče150 među hodočasnicima koji su se uputili ka grobu Tomasa Beketa uvodi besmrtan lik Žene iz Bata. Ta živopi­ sna dama sahranila je već pet muževa i bila sasvim spremna za novi brak: U tkanju sukna zato nema mana Bolja je od svih iz Ipra i Gana. (...)

‘

Čarape su joj lepe, grimiz boje, Uz nogu - meke, nove cipelice. Rumeno joj i naočito lice. Života celog bila je poštena; Petorici u crkvi beše žena Ne brojim one kad je bila mlada No o tom ne govorimo za sada. Tri puta prošla je kroz Jerusalim, Vodama stranim, velikim i malim; U Rimu bila je i u Bulonji, Kod Svetog Jakova i u Kolonji. ( ...)

U društvu lepo šali se i ćaska. Za ljubav umela je naći leka, Jer zna tu igru od kada je veka. Obratite pažnju koliko se samo naputovala: Jerusalim, Rim, Keln i Santijago de Kompostela, a to se tako usput navodi kao da je najnormalnija stvar, ništa naročito ili neobično. Covek srednjeg veka bio je mnogo pokretljiviji nego što mi danas zamišljamo. I muškarci i žene stalno su putovali na razna hodočašća po Evropi i u Svetoj zemlji. Pre nego što pređe na svoju priču, Žena iz Bata prvo mora da očita prolog koji je duzi od bilo kog u knjizi - 25 strana naspram 2 -5 kod ostalih likova. Čini se da je Coseru bilo naročito stalo do onog što žena iz Bata ima da kaže, i pušta je da odušev­ ljeno hvali brak: Jer smem da biram, to apostol veli, U Božje ime, kog mi srce želi.15 15 Prevod Borisa Hlebeca, Kanterberijske priče I-II, Beograd, SKZ, 1983.

Stari

dobri

Č oser

97

Venčavati se nije greh, on zbori; Venčanje bolje je no da se gori. (...)

Gde naći možete, u nekom času, Da Bog Svevišnji grdnjom brak obasu Zabranivši ga jasno? Hajde, kaži. И’ gde li on to devičanstvo traži? Kao i žene iz fablioa, i ona najviše ceni telesne užitke: Alatom ženskim laćaću se posla Slobodno kako mi ga Tvorac posla. Budem li odbojna, nek jad me snađe! Muž noću će i jutrom da ga nađe; Kad se zaželi, nek dug svoj plati. Međutim, Čoser, za razliku od fablioa, ne vidi ništa negativno u njenoj zdravoj senzualnosti i prenosi je bez prezira i moralnih ograda, puštajući veselu udovicu da pripoveda o svojim muževima i o tome kako ih je sve ukrotila u krevetu. Te tako mi na diku služi nešto: U svemu bolji kraj izvučem vešto, Lukavstvom, silom ili kako smunđam, Na primer, stalno brundam ili gunđam, U postelji tek snašo bi ih jad, Nagvaždala bih i kinjila tad. Njen poslednji (ili prethodni) muž bio je školovan za sveštenika, a u kući je držao jedan od onih ženomrzačkih spisa u kojima se daju primeri svih ženskih mana i gre­ hova. Kad je ženi iz Bata dojadilo da joj on drži predavanja po toj knjizi, ona ju je do­ grabila, pocepala i očitala mu bukvicu. Muž se u prvi mah razbesneo, ali se potom pokajao: A on je prišao i lepo kleko, I „Sejo mila, Alison," tad reko. „Ја ruku na te više nikad ne bi, a što učinih, to zahvali sebi; oprosti, kumim te, što bol sam ti zado!“ A ja mu na to odmah šamar dado, I rekoh: „То je da ti vratim, gade; Sad ću da umrem, jezik mi već stade." АГ posle sveg natezanja i svađe Na kraju se rešenje za nas nađe.

98

ŽENA I MUŠKARAC

U ruke dobih uzde s novim stanjem, Da upravljam kućom i imanjem, I jezikom mu ja i rukom vladam; Da spali knjige, smesta nalog zadam. I kada je u moje ruke pala Sva vlast, zbog toga što sam znanje znala, I rekao on: „Ženo moja, neka, Po volji čini celoga svog veka; Čast čuvaj svoju i moje imanje", Od tog je dana stalno mirno stanje. Ja sam mu, bogme, dobra kakva neće Od Danske da se do Indije sreće, I verna bejah, poput muža moga. Žena iz Bata, ta zaljubljiva premda pomalo muškobanjasta priroda, opevana du­ hovito i sa simpatijom, potpuno je očaravajući književni lik. Verovatno srednjovekovnu ženu predstavlja tačnije od pogrdnih slika iz ženomrzačke književnosti, ali i od če­ znutljivih dama iz dvorskoga žanra.

S e k su aln i m o r a l TEORIJA I PRAKSA Današnje predstave o tome kako se živelo u srednjem veku sasvim su prirodno uslovljene onim što nam je ostalo dostupno od tadašnjeg slikarstva i književnosti. A ni u jednom drugom razdoblju nije tzv. visoka kultura bila pod tolikim uticajem crkveno-verskih nazora i sistema vrednosti. Ono što su nam slikari iz perioda do XV veka ostavili uglavnom su porudžbine od crkve ili pak od svetovnjaka koji su u nasto­ janju da spasu svoje duše poručivali umetnička delà i poklanjali ih crkvama. No nije baš svaka umetnost bila „bogobojažljiva". Umetnici su vladarima i boga­ tašima na užitak stvarali i raskalašnija delà, nekad čak i čisto pornografska. Nažalost, toga se sačuvalo sasvim malo i poznato nam je uglavnom preko računovodstvenih zabeležaka o narudžbinama i si. Književnost je takođe mahom odisala idealima pobožnosti i viteške čednosti; to je bar utisak koji se stiče čitanjem odlomaka ili onih malobrojnih delà koja su u celini prevedena na savremene jezike. Manje je poznato da je srednjovekovna književnost lako znala da zabrazdi u najvulgarnije vrste humora, kao i u ne previše suptilne erotske opise. Predstavu o „pobožnom" srednjovekovnom čoveku u potpunosti usmerenom na duhovne vrednosti preneli su nam romantičari inspirisani gotskim skulpturama, ali realnost je bila mnogo prizemnija i grublja. Natčulna platonska ljubav iz Danteovih delà mora se tumačiti kao ono što je i bila: beskrajno uzvišen ideal kome se svakodnevica nikad nije mogla ni približiti. A idealna slika koju jedno razdoblje stvori samo o sebi, najblaže rečeno, nepouzdani je svedok o ponašanju širokih masa. Dovoljan je samo jedan primer: prema crkvenom idealu, sveštenici i drugi du­ hovnici morali su da žive u celibatu i čedno poput svetaca. No, u narodnoj književnosti srednjeg veka pohotni monasi i sveštenici omiljen su predmet podsmeha i satire. Igrom slučaja, zna se d aje u selu Montaju na samom jugu Francuske, početkom XIV veka bilo čak opšteprihvaćeno da u privilegije paroha spada i snošaj po sopstvenom nahođenju sa bilo kojom ženom u gradu, pa čak i nekom udatom, i to uopšte nije bilo predmet iščuđavanja. Ali, stvari su u Montaju bile malo neobične jer je mesto bilo pod jakim uticajem katarske sekte, pa ne treba uopštavati taj toliko liberalan odnos prema ljubavnom životu sveštenika. A ako nas zanimaju seksualne navike i sklonosti u srednjem veku, postoji niz izvora koji indirektno, ali i direktno, razotkrivaju mnogo toga. Reč je o tzv. penitencijalima, priručnicima za sveštenike i druge ispovednike iz umeća određivanja pokore kod raznoraznih grehova o kojima čuju prilikom ispovesti. Ti obrednici nastali su re­ lativno rano, od IV do X veka, ali su se na isti način koristili i mnogo vekova kasnije. Naravno, bave se svim vrstama greha, ali je onima seksualne prirode posvećena rela­ tivno velika pažnja, i detaljno su opisani primeri koji današnjeg čitaoca mogu podsetiti na knjige dr Kinsija o seksualnom ponašanju muškaraca i žena.

100

Žena i muškarac

Crkva je imala donekle ambivalentan stav prema seksualnom opštenju. S jedne strane je od raznih poznoantičkih verskih i filozofskih pravaca, a naročito od neoplatonista i gnostika, preuzela izrazito asketski i neprijateljski stav prema seksu. Neoplatonističko odvajanje uzvišenog i božanskog duha i u načelu zle i prizemne materije dovelo je do toga da se devičanstvo i apstinencija od seksa smatraju duhovnijom i neukaljanom materijom. S druge strane, Božja volja, što je sasvim u skladu s prirodom, nalagala je da se ljudi razmnožavaju i tako produžavaju svoj rod. Kako su se onda mogli izmiriti ti oprečni stavovi? U praksi —podelom načela na različite grupe ljudi. Duhovnicima —monahinjama, monasima i sveštenicima raznih činova nametnut je celibat premda se ta zapovest malo teže sprovodila u praksi. Uprkos mnogim crkvenim zabranama, niže sveštenstvo (oni koji su živeli ,,u narodu", tj. seoski parosi) dugo su se još ženili. Tek je krajem XII veka, a čak i kasnije, crkva posti­ gla da sveštenici u zapadnoj Evropi - bar zvanično - žive u celibatu. Doduše, smeli su da imaju domaćice, ali one su morale da budu bezbednog, „kanonskog" uzrasta —tj. da su prošle menopauzu. U ovome su, zapravo, pored načela duhovne i telesne čistote, ulogu odigrali i ekonomski motivi. Po smrti sveštenika sav njegov imetak odlazio je crkvi, te ovaj nipošto nije smeo imati punopravnih naslednika. Zadatak da ispune svet decom pripao je svetovnjacima, ali potomstvo se smelo stvarati isključivo u okvirima braka. Crkvi je dugo trebalo da preuzme kontrolu venčanja. Sirom Evrope vladalo je uvreženo mišljenje daje brak privatna pravnoekonomska stvar dveju porodica, koja se eventualno kasnije može zapečatiti i crkvenim bla­ goslovom. Tako je bar bilo među običnim svetom, a viši staleži su relativno rano prihvatili brak kao svetu tajnu podvrgnutu crkvenim kanonima. No čak je i u okviru braka zajednički život imao jedan jedini opravdani i od Boga priznat cilj —da se izrode deca. Seksualni užitak ničim nije bio opravdan i njegovo upražnjavanje radi sebe sa­ mog, a ne radi stvaranja dece, smatralo se krajnje grešnim. Izgleda da je upravo to uverenje, zajedno sa brigom za svetost institucije braka, bilo osnov za određivanje pokore u penitencijalima. U onih dvadesetak priručnika o pokori koje sam pročitao mahom se razlikuju tri vrste prestupa: obično bludničenje (fornicatio), brakolomstvo (adulterium) i incest, a pokore takođe rastu tim redom. Osim toga, oštrije su pokore za monahe i sveštenike nego za svetovnjake, i srazmerne su crkvenom činu. U tri pomenute kategorije ulaze i hetero i homoseksualni odnosi, važnija je razlika da li je pokajnik u braku ili ne. Po­ kora u različitom trajanju, od nekoliko dana pa do one doživotne, o čemu će kasnije biti reči, podrazumevala je tri dana u sedmici post, tj. odricanje od mesa, masnije ribe, sira, jaja i vina. Oni koji bi postili „na hlebu i vodi" nisu morali ničega da se odriču preostalih dana u sedmici. Izuzetak su bili određeni crkveni praznici o kojima je po­ kajniku ukazivana ta milost da „uživa u hrani i piću kao i drugi hrišćani. No mora se uzdržati od pijanstva i prejedanja." Sasvim očekivano, pokore za incest bile su vrlo stroge. Pojam incesta je, među­ tim, u to vreme bio znatno širi nego danas jer je obuhvatao srodstvo sve do sedmog kolena. Tu je spadalo i „duhovno srodstvo, kume, kumovi i njihov najbliži rod. Tako majka nije smela da nosi svoje dete do krstionice jer bi time stvorila incestuozan odnos

Srednjovekovna kupatila posećivali su i muškarci i žene i tamo su se pona­ šali sasvim opušteno. Može se posumnjati da tamo nisu išli samo iz higijen­ skih razloga. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris) koji bi odmah doveo do poništenja njenog braka s detetovim ocem. Detaljne uredbe 0 incestu nisu, međutim, sprečile sklapanje brakova u drugom kolenu, što je bilo kraj­ nje uobičajeno u vladarskim slojevima, naročito u poznom srednjem veku, mada se zato morala dobiti posebna dozvola od pape. Ukoliko bi neko iz ličnih ili političkih razloga poželeo razvod, ispovest o počinjenom incestu bila je zgodan način da se do­ bije papska dozvola. Najčešći vid incesta je, sudeći po penitencijalima, bio odnos između majke i sina 1brata i sestre, kao i homoseksualno opštenje među rođenom braćom. Sve to se ka­ žnjavalo pokorom u trajanju od petnaest godina, kao i kada bi se to desilo sa „duhov­ nom mati“, tj. kumom. Neobično je što se u spisima ne pominje ono što je, prema savremenim istraživanjima, bilo mnogo češće nego što se mislilo, a to je opštenje očeva sa ćerkama. Nasuprot tome, kao sasvim zamisliv predviđa se odnos očuha sa pastor­ kama, koji se kažnjavao sa deset godina pokore i razvodom od žene. Ako bi se majke sa malim sinovima igrale ,,kobajagi“ odnosa, što se očigledno često dešavalo, pokora zbog te opasne igre trajala bi dve godine.

102

Žena i muškarac

Naročito se ozbiljnim grehom smatralo kad žena spava s dvojicom braće ili muš­ karac s dve sestre, i za to se dobijala doživotna pokora. Olakšavajuća okolnost bila bi ukoliko se to desilo „iz neznanja , ako muškarac nije znao da su sestre, ili ,,greškom“. Trebalo bi sad da zamislimo kako u prenatrpanoj kući u gluvo doba noći čovek lako promaši. Nešto realniju epizodu iz svakodnevnog života opisuje nemački Poenitentiale Ecclesiarum Germaniae iz XI veka: Ako ti žena nije bila u postelji, a njena sestra se bez tvog znanja tu uvukla pa si ti, misleći da je to tvoja žena opštio sa njom: ako je baš tako bilo, onda smeš nastaviti da živiš sa ženom kad se okaješ. Ali ona bludnica ima da se kazni i nikad da se ne uda.

Za obično bludničenje između neudatih i neoženjenih kazne su bile relativno blage, naročito ako su posredi vrlo mlade osobe. Deca koja bi se igrala snošaja „ali ne mogu zbog mladosti dobiti razrešenje“ dobila bi samo dvadeset dana pokore, a mla­ dima do dvadeset godina sledovalo je godinu dana. Za odrasle muškarce predviđena je bila pokora od tri godine, osim ako su to radili s udovicom, kada je dovoljno bilo i godinu dana. Za duhovnike su važila drastično oštrija pravila: sveštenika koji zgreši čekalo bi tri do pet godina pokore, monaha —sedam, a biskupa čak dvanaest godina i unazađenje. A da su zgrešili sa udatom ženom bili bi otpušteni iz crkvene službe i do­ životno zaključani u manastir. U bludničenje su se svrstavale i neke pojave iz bračnog života. O crkvenim pra­ znicima supružnici su se imali uzdržavati od seksualnog opštenja jer bi ih to koštalo, ukoliko se desi u postu, i do četrdeset dana na hlebu i vodi, osim ako nije bilo u pijan­ stvu, tada bi dovoljno bilo i dvadeset dana. I dalje je vladao strah od magijskih i urokljivih svojstava menstrualne krvi nasleđen iz jevrejske vere, pa žene u tim danima nisu smele u crkvu, što je važilo i za monahinje. Crkva se zanimala i za poze tokom opštenja. Ko uzme ženu straga „kao pas" {de retro, more canino) imao je postiti deset do četrdeset dana, ali je mnogo gore prolazilo analno (4-10 godina) i oralno opštenje (3-4 godine). Poređenja radi, ubistvo se oka­ javalo sa sedam do dvanaest godina na hlebu i vodi. Verovatno je uzrok strogosti bilo rasipanje semena bez mogućnosti začeća, ali i to što su ovakvi postupci smatrani protivprirodnim i protivnim Božjoj volji. Takođe, trebalo je izbegavati i ponašanje koje izaziva seksualno uzbuđenje: Da li si se u kupatilu kupao sa svojom ženom i sa nekim drugim lakomi­ slenim ženama, i da li si ih video nage i one tebe? Ako je tako bilo, moraš po­ stiti tri dana na hlebu i vodi. Imajući u vidu koliko su javna kupatila bila rasprostranjena u srednjem veku, a uz to su vrlo često bila i mešovita, te da se tamo jelo i pilo, pričalo i igralo, teško je za­ misliti da se navedeno pravilo ikada poštovalo. Afrodizijačka upotreba raznih magijskih sastojaka, poput muškog semena, sma­ trana je odvratnom i vrlo grešnom. Neki vrlo interesantni postupci mogu se pronaći u već pomenutoj nemačkoj knjizi, koja predstavlja pravu riznicu etnografskih podataka:

S eksualni moral -

teorija i praksa

103

Da li si radila što rade neke žene? Uzmu živu ribu, tutnu je dole i zadrže sve dok se ne uguši, a posle tu ribu skuvaju ili ispeku i daju mužu da pojede kako bi raspalile ljubav kod njega. Ako si to radila, za tebe je dve godine pokore.

A evo kako još može živnuti muž koji je počeo da se zamara. Čini se da je bar bilo jednostavnije to izvesti: Da li si radila što rade neke žene? Legnu potrbuške i zadignu suknju, pa daju da im se umesi hleb na goloj zadnjici, a kad se ispeče, odnesu mužu da pojede. Kažu, od toga se ljubav rasplamsa. Ako si to radila, za tebe je dve godine pokore.

Za razliku od nekih budućih, čednijih epoha, ovde se na onaniju gledalo relativno blagonaklono i osuđivala se na tek deset do dvadeset dana posta. Propisi su se prven­ stveno odnosili na monahe i sveštenike, za koje se bar pretpostavljalo da žive u celiba­ tu, i tiču se polucija usled prizora ili dodira žene, ili pak u snu „usled podavanja pohot­ nim mislima i fantazijama". U ovom drugom slučaju pokajnik je, shodno crkvenom činu, imao da na kolenima otpeva trideset do šezdeset psalama. Dostaje prostora u penitencijalima posvećeno homoseksualnim odnosima, koji su precizno podeljeni prema tome da li su međunožni, analni ili oralni. Za njih je predviđena pokora od četrdeset dana do deset godina, a najstrože odredbe rezervisane su za sveštenike i monahe. Dečaci mlađi od petnaest godina koji bi se podali takvim užicima prošli bi s jednim šibanjem i - nikom ništa. Na žensku homoseksualnost se po pravilu nije gledalo tako strogo kao na mušku. Da li si radila što rade neke žene kad ih uhvati neizdrž, pa se sjedine kao da hoće i mogu imati snošaj i naizmenično se trljaju dole jedna o drugu hoteći da umire nadražaj? Ako si to radila, za tebe su tri posta po četrdeset dana.

Gore bi bilo ako bi se žena dohvatila i nekog pomagala. Ako je suditi po sledećem citatu iz pomenutog nemačkog penitencijala, pod suncem zaista nema ništa novo: Da li si radila što rade neke žene, uzela neku napravu ili oruđe u obliku muškog uda veličine koju si htela, pa ga vrpcom pričvrstila dole i onda protivprirodno bludničila s nekom drugom lakomislenom ženom, ili ona pomoću iste te naprave s tobom? Ako si to radila, za tebe je pet godina pokore. Da li si radila što rade neke žene, protivprirodno bludničila uz pomoć iste te napra­ ve sama sa sobom? Ako si to radila, za tebe je godinu dana pokore.

Adulterijum, odnos dvoje ljudi od kojih je jedno ili oboje u braku, nešto se strože kažnjavao od običnog bludničenja, sa tri do sedam godina pokore ukoliko je samo jedno od grešnika bilo u braku, pa čak do četrnaest godina ako su oboje bili venčani, a iz nji­ hove veze se rodilo i dete. Izuzetno blaga, što govori mnogo o odnosu prema „skitnicama“, bila je propisana pokora za čoveka koji u ženinom odsustvu ima odnos sa nekom „skitarom" - u tom slučaju, okajao bi se sa samo deset dana posta na hlebu i vodi.

„Snošaj je kad dvoje ljudi legnu zajedno da izmešaju seme (...) To pomaže da se nastavi rod i pruža olakšanje kod zasićenja vlažnim semenom." Iz jednog nemačkog spisa, XV vele. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris) U ovom kontekstu važno je i pitanje da li su ljudi u srednjem veku koristili neki vid kontrole začeća. Po svemu sudeći —jesu, uprkos protivljenju crkve. Odredbe protiv analnog seksa, protiv prekida snošaja, protiv detaljno popisanog bilja koje je navodno sprečavalo začeće, kao i protiv namernih pobačaja (gde se razlikovalo kad se to desi na početku trudnoće, pre nego što zametak dobije ,,dušu“) —sve to ukazuje na učestalost pokušaja da se spreči rađanje. Svakako su postojala neka kontraceptivna sredstva, ali je usled nedostatka izvora o toj temi nemoguće utvrditi koliko su bila rasprostranjena. Koliko je strogost navedenih pokora zaista plašila narod? Da li je crkva uspela u nastojanjima da ukroti odveć jake telesne porive? Teško, ako je suditi po primeru krupnih feudalaca, jedinog staleža čiji je intimni život u izvesnoj meri dokumentovan. Bar do XIII veka bilo je uobičajeno dozvoljavati samo najstarijem sinu da se ženi, kako

Seksualni moral -

teorija i praksa

105

bi se sprečilo cepkanje poseda među naslednicima. Mlađi sinovi su ostajali doživotne neženje, što ih nije sprečavalo da uokolo seju seme, i to obilato. Konkretan primer toga su grofovi od Gina (sever Francuske), čiji je hroničar od 1201. do 1206. bio kućni sveštenik Lamber. Taj je - protivno crkvenim propisima - imao ženu, ćerku i dva sina, koji su takođe postali sveštenici. Kada je umro, grof Boduen II za sobom je ostavio deset punopravnih naslednika i čak dvadeset troje vanbračne dece. Taj broj se odnosi samo na one koji su živeli na njegovom dvoru, ko zna koliko ih je još bilo rasuto po belom svetu. „Otkako je stasao, pa sve do starosti uvele ga je gonio jak nagon u bedrima, a mlade devojke i device naročito bi rasplamsale želju u njemu, teško sakri­ vajući ponos zbog gospodarove potencije", piše njegov hroničar Lamber. Ženski odeljak zamka Gin, pun služavki i brojnih vanbračnih kćeri, bio je pravo lovište za mladiće iz tog velikog lovišta. Jedino se pazilo da grofove priznate kćeri očuvaju vrednost na tržištu nevesti. Sam grof je najviše voleo kćeri svojih potčinjenih, pa čak i mlade plemkinje. Nije uopšte reč o usamljenom primeru. Kod vlastele je bilo sasvim uobičajeno da za sobom ostave manji ili veći čopor kopiladi. Po tome je naročito bio poznat Filip Dobri Burgundski (1419-1467), koji je imao preko trideset ljubavnica, a to su samo one za koje se znalo. Ipak, on se kao odgovoran otac postarao da udomi sve svoje vanbračno potomstvo i pronašao im dobre prilike za ženidbu i udaju, kao i službe. Jedan od njih - David, postao je biskup u Utrehtu, a drugi - Anton ušao je u istoriju kao „Kopile Burgundsko". I u skromnijem društvenom okruženju, među seljacima na engleskom posedu Hejlsoven vidimo da su vanbračna deca bila uobičajena između 1270. i 1348. U ovom slučaju možemo čak izvesti i računicu, pošto je dokumentovano koliko je njih platilo leyrwite, „kaznu za konačenje", kaznu na koju je vlastelin imao pravo ukoliko neka od devojaka „zapadne u nevolju". Od ukupno 788 kmetovskih porodica sa 605 kćeri, kazna je plaćena 117 puta, što znači daje 18 % devojaka i još devet udovica moralo da se suoči s posledicama svojih noćnih izleta. Vanbračne dece je najviše bilo u siromaš­ nim porodicama, gde je čak gotovo četvrtina devojaka rodila vanbračnu decu. Ipak, od njih 63, osam je uspelo da se časno uda, dok se iz bogatijih seoskih porodica pet od šest grešnica domoglo mladoženje, verovatno zahvaljujući dobrom mirazu kao kom­ penzaciji za dete koje je došlo uz nevestu. Iako su prošle stotine godina otkako je crkva nametnula celibat svim duhovnici­ ma, brojni sveštenici su se i u XIII veku ženili i dobijali decu sa svojim domaćicama (u pariškim poreskim spisima iz 1297. figuriraju razni sinovi i kćeri sveštenika, fr.fils/filles du prestre). Crkva je osudila i vanbračne veze - ali je, naročito među feudalcima, da ne govorimo o kraljevima, kopilad bila masovna pojava. Kad smo kod toga, crkva je branila i kamate na zajam poistovećujući ih s lihvarenjem - no, sasvim očekivano, pozajmljivanje novca zarad kamate bilo je sasvim uobičajeno bar od XIII veka, a ra­ sprostranjeno i među crkvenim velikodostojnicima. Krajnje bi pogrešno bilo pretpostaviti daje surova stvarnost imala bilo kakve veze s crkvenim moralnim kodeksom. Iako je crkva činila sve što joj je bilo u moći da lju­ dima nametne svoju specifičnu etiku, teško da je mogla da iskoreni opštevažeći sistem

Raskalašnost u kupatilu. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris)

vrednosti utemeljen na starim običajima, a još manje je izvesno da je mogla da utiče na ponašanje u muško—ženskim odnosima, gde su u igri i jaki prirodni nagoni. Ako je verovati srednjovekovnoj književnosti, kako dvorskoj, tako i pučkoj, brako­ lomstvo je bilo omiljena zabava svih društvenih staleža. Bilo je i neiscrpan izvor podsmeha ali i idealizacije u trubadurskom pesništvu i bretonskom viteškom romanu. Sa­ svim je osnovano pretpostaviti da je onda brakolomstvo bilo čak i češće nego danas, pa da se čak i u izvesnoj meri tolerisalo dokle god nije za posledicu imalo proširenje poro­ dice na ženinoj strani. U srednjovekovnom društvu brakovi su praktično svuda gde je i imovina u igri —dakle, naniže sve do seljačkog staleža —bili čisto poslovni ugovori iz­ među dve porodice, a uzajamna osećanja mladenaca nikoga nisu zanimala. Predstava o obostranoj ljubavi kao preduslovu za brak proizvod je novijeg doba. Staviše, dvorska književnost namenjena najvišim društvenim slojevima poručuje da je ljubav potpuno nespojiva s brakom —jedino se van njega i može doživeti. Imajući to na umu, nije teško pretpostaviti da su i muškarci i žene zadovoljenje svojih emotiv­ nih i telesnih potreba tražili izvan institucije braka.

V e se l e d e v o jk e U dugovečnoj ili pak besmrtnoj francuskoj književnosti srednjeg veka nailazimo i na vesele devojke (da pozajmim Rableov izraz): u Romanu o Ruži iz XIII veka to je lik Starice, a kod Fransoa Vijona, gotovo dva veka kasnije, to je fascinantno posrnula žena koju pesnik zove la belle Heaulemiere (moglo bi se prevesti kao Lepa Šlemonoša), obe ocvale ali vrlo recite hetere. Osim njih, a možda i pre svih ostalih, tu je Vijonova Drusna Margo16, beznadežno prosta, kojoj u poznatoj i krajnje eksplicitnoj baladi pesnik igra ulogu svodnika: En ce bordeau ou tenons nostre estât (U burdelju ovom gde skućismo dom). Se j ’ayme et sers la belle de bon hait. M’en devez-vous tenir ne vil ne sot? Elle a en soy des biens afin souhait. Pour son amour ceins bouclier etpassot; Quand viennent gens, je cours et happe ungpot, Au vin m’en voys, sans démenergrand bruit; Je leur tends eaue, fromage, pain etfruit. S’ils paient bien, je leur dis que «Bene stat; Retournez cy, quand vous serez en ruit, En ce bordeau où tenons nostre estât!»

Ljubim lepojku, dvorim s puno žara, Zar za to da sam gnusoban i glup! Draž li joj žensku, nema u njoj kvara! čuvam je mačem, kao dragulj skup. Kad mušterije navru a ja - vrč! Trčim po vino, i ne pravim lom! Po hleb, po sir, - uz razblude grč! Plate li dobro, kažem: ,,račun-grom!“ „Posjetite nas čim vas sfrči frč U burdelju ovom gde skućismo dom.“

U poslednje vreme objavljeno je dosta naučnih radova o prostituciji kao društve­ noj pojavi, o uzrocima i njenom širenju, kao i o stavovima prema tom poroku kroz istoriju. Oni su se, naime, menjali, i trebalo bi se kloniti primene onih koji su vladali u XVI i XVII veku, tokom reformacije i kontrareformacije, na XIV i XV vek, ili pak mi­ sliti da su ovi potonji reprezentativni i za XII i XIII vek. Verovatno je pažnju istoričara najpre privuklo u tom pogledu osobeno italijansko društvo XV veka, ali zanimala ih je i Francuska, a naročito Langdok na jugu, s obiljem izvora počev od XIV veka. Tokom ranog srednjeg veka prostitucija je u zapadnoj Evropi bila retka pojava, verovatno zato što je društvo bilo uglavnom ruralno sa tek pokojim gradićem. Prosti­ tucija je uvele bila retka na selima, preduslov za njeno postojanje su veći gradovi. U zakonicima i teološkim traktatima iz ranog srednjeg veka koristi se latinska reč meretrix - prostitutka, ali da se označi laka, nemoralna žena. U Francuskoj se tek od XII i XIII veka, kad su gradovi počeli da niču kao pečurke, počinje da koristi termin koji se nedvosmisleno odnosi na javnu radnicu - meretrixpublica. Izvori o tom periodu su malobrojni, i na pomen prostitutki može se naići samo u statutima gradova. U Tuluzu i Karkaskoni bludnice su početkom XIII veka bile prihvaćene kao grupa stanovnika, 16 Korišćen prepev Balade o Vijonu i drusnoj Margo Stanislava Vinavera. Fransoa Vijon, Veliko zaveštanje, Beograd, SKZ, 1961.

108

Žena i muškarac

ali im je bilo zabranjeno da se nastane unutar gradskih zidina, već im je propisano mesto izvan grada. Na gotovo iste uredbe nailazimo i u Arlu i Avinjonu, s tom malom razlikom što one nisu mogle da žive gde i „ugledan svet“. U kasnijim gradskim statu­ tima javlja se član o zabrani kocke pošto uveče „odzvoni straža" u krčmama, gostioni­ cama, kao i po „bordelima i domovima prostitutki" —dakle, već je bilo opšteprihvaćeno da ovi potonji postoje unutar gradskih zidina. Smerni kralj Luj Sveti izdao je 1254. godine uredbu kojom je najpre trebalo da se reformiše uprava, ali je sadržala i zabrane svega što bi moglo izazvati gnev Božji —huljenje, lihvarenje, kocku, a pre svega prostituciju. Prostitutke je trebalo proterati iz grada i ,,s polja , što znači da više nisu smele da žive ni izvan gradskih zidina. Njihovu imovinu treba zapleniti, a u ime krune oduzeti imovinu onima što izdaju kuću prosti­ tutkama. Može se posumnjati u realnost takve uredbe, kao i u njen učinak, budući da je kralj u roku od dve godine izdao novu uredbu o prostituciji, ovog puta mnogo blažu. Prostitutkama je bilo i dalje bilo zabranjeno da žive u „srcu" gradova, te u blizini crka­ va i grobalja. Verovatno pod uticajem svog svetoga brata, i Karlo Anžujski je sredinom pedesetih godina XIII veka izdao u Marselju —koji je tad bio pod njegovom vlašću — uredbe nalik na onu iz 1256. godine. Prostitutkama se branilo da žive u blizini ugled­ nog sveta, kao i u okolini crkvenih zdanja. No, moralna načela Luja IX, koja su bila izuzetak od sveopšteg tolerisanja prostitucije u XIII veku, gotovo su sasvim zaborav­ ljena dolaskom na vlast Filipa Lepog i njegovih naslednika 1285. Najstarija potvrda o postojanju takoreći autorizovanih bordela na jugu Francuske potiče upravo iz te 1285. godine i tiče se Monpeljea, koji je u to vreme bio pod vlašću kralja Maljorke. Prostitutkama se tom uredbom nalagalo da se nastane u jednoj ulici predgrađa Vila Nova sa prikladnim imenom Carreria Calada („Vrela ulica"). Tamo su imale zaštitu od napadača i garantovana im je bila lična bezbednost. Naredni korak bilo je otvaranje bordela u vlasništvu gradova poput Tuluza, Kastra, Narbone, Albija i Karkaskone, koji su, jedan po jedan, tokom XIV veka počeli da izdaju te bordele pojedincima, muškarcima, kao i ženama —zanimljivo je da su se te osobe nazivale „opatima" i „opati­ cama . U narednom stoleću i gradovi Lodev, Kastelnodari i Monpelje, kao i severniji Dižon i Bezanson, otvorili su javne kuće. U Pezenasu bordel nije bio u vlasništvu grada, već dobrotvorne organizacije koja je kiriju delila kao milostinju najsiromašnijima. Od XIV veka kruna je nastojala da što je više moguće preuzme kontrolu nad prostitucijom, ili direktno preko bajia i senešala, ili indirektno, preko gradskih magi­ strata. Do sredine XV veka kraljevska kontrola bila je u potpunosti uspostavljena. Upečatljiv primer toga je Tuluz, gde je Šari VII naložio senešalu Karkaskone da uzme bordel pod svoje okrilje i kao vidljiv znak vlasništva postavi kraljevske ljiljane iznad vrata ustanove, koja je bila neobično velika i imala čak 22 sobe. Na jugu Francuske se i od konzula (opštinskih upravnika) zahtevalo da otvore bordele u vlasništvu grada. Sasvim je jasan motiv za uspostavljanje kraljevske i gradske kontrole bordela: trebalo je zavesti red i odrediti uslove poslovanja jedne institucije koja se smatrala društveno neophodnom. Osim bordela u državnom vlasništvu, postojali su i privatni, a bar na jugu Fran­ cuske nije bilo sramota niti društveno neprihvatljivo baviti se time (kao ni drugde, npr.

Vesele devojke

109

firentinska porodica Medici izdavala je kuće prostitutkama). Vlasnici bordela mahom su bile prostitutke, ali je u Avinjonu, na primer, to bila opatica manastira Sent Katrin, a drugde su bordeli bili često u vlasništvu zanatlija i građana. Krajem XV veka sve su ih češće otvarali i plemići, kao u Le Puiu, Nimu i Monpeljeu. Literatura nam skreće pažnju na tendenciju koja se krajem srednjeg veka javlja u Francuskoj, a to je da muškarci polako istiskuju žene kao zakupci opštinskih bordela. Očito su same prostitutke to doživljavale kao pretnju i smatrale da ih ,,opati“ iskorišćavaju mnogo više od „opatica". U Tuluzu su 1462. godine vesele devojke otišle tako daleko da su pred Tuluskim parlamentom (najvišim sudom na jugu Francuske) pokre­ nule proces protiv opštine žaleći se da je ova izdala bordel „najobičnijem svodniku" koji ih iskorišćava i fizički, i ekonomski, te da to ranije nikad ne bi moglo tako: „jer je svodnik (ung ruffien) među nama siroticama gori od lisice u kokošinjcu, tanquam ferra pessima (najgora zver)“. Stanarke su htele same da preuzmu upravu nad borde­ lom i bile su spremne da za to nedeljno plaćaju opštini pet turskih sola. Ne znamo kako se okončao proces u Tuluzu, ali sama činjenica da je pokrenut po­ kazuje da su u XV veku prostitutke imale određena prava. Prostitucija je bila zanimanje kao i svako drugo. Od početka XIV veka nestaju svi diskriminišući propisi koji su ranije odvajali prostitutke od drugih, uglednih žena; samo je i dalje važilo pravilo da ne smeju da nose nakit ili odeću od skupih tkanina, da se raspoznaju po načinu odevanja - a zauz­ vrat su dobile neka jasno definisana prava. Silovanje prostitutke sada se smatralo teškim zločinom, što ranije nije bio slučaj - nekad čak nije bilo ni kažnjivo. Postale su punoprav­ ni građani, što znači da su se mogle da se pojave pred sudom i kao parničari i kao svedoci, mogle su da sklapaju ugovore, poseduju imovinu i testamentom je ostave kome god žele. Tako je, na primer, jedna marseljska prostitutka 1361. godine sastavila testament kojim zaveštava svoju imovinu u dobrotvorne svrha, između ostalog ostavila je 40 guldena jednoj siromašnoj devojci da ima za miraz. Ukratko, to zanimanje je u poznom srednjem veku smatrano časnim (ako već ne i uglednim) načinom privređivanja. Što se tiče Pariza, u Le livre de la taille de Paris iz 1297 u spisku poreskih obve­ znika nema ni traga prostitutkama. No, moralo ih je biti, i to u velikom broju u gradu koji je u to vreme imao između 150 i 200.000 stanovnika, a mnogo je pokazatelja da se njihov broj srazmerno i povećao u XIV i XV veku, nakon smanjenja broja stanov­ nika usled rata i pošasti. Ipak nije moguće precizno proceniti koliko ih je bilo; u lite­ raturi postoje podaci da ih je bilo i više hiljada, no reč je naprosto o vrlo loše uteme­ ljenim nagađanjima. Jedino možemo tvrditi da ih je bilo mnogo, ali očigledno nisu plaćale la taille ukoliko nisu spadale u one 534 žene kojima se navodi samo ime, ali ne i zanimanje. Pored onih kojima je prostitucija bila stalan posao, bilo je isto toliko, ako ne i više, prelja ili švalja koje su se povremeno prostituisale da bi dodale još koju paru bednoj zaradi od svog zanata. Ako je verovati izvorima iz XIV i XV veka, takvi „hono­ rarni angažmani" bili su vrlo česti. Već su pomenute uredbe Luja Svetog koje su se ticale prostitucije. Prema nešto kasnijem predanju negde iz XIV veka, smerni kralj je zapravo dozvolio prostituciju na osam mesta u gradu. Na samom ostrvu Site bila je to Ri de Glatinji, nedaleko od Notr

110

Žena i muškarac

Dam (ulica je porušena u Drugom carstvu, kao uostalom i gotovo sve građevine na ostrvu izuzev katedrale i Palate pravde), a na levoj obali Ri Fromantal u Latinskoj če­ tvrti i Ri de la Bukleri (otprilike kod današnjeg Plas Sen Mišel). Preostalih pet bordela bilo je na levoj obali, od kojih su dva, u Ri Bejo i Kur-Rober, bili u neposrednoj blizini Crkve Sen Meri, u najgušće naseljenom delu Pariza. U vreme Šarla V i neposredno posle njegove smrti (1367,1368. i 1381), sa eksplicitnim pozivanjem na uredbe Luja Svetog, izdati su novi propisi po kojima se prosti­ tucija ponovo ograničila na pojedine ulice. Ti propisi očito nisu imali naročitog učin­ ka, pošto razni izvori, književna delà, kao i sudski dokumenti iz XIV i XV veka ukazuju na to da je bordela bilo u mnogim ulicama. Na relativno malom ostrvu Site bilo ih je bar deset, na levoj obali pet, a na desnoj čak dvadeset dva. Bilo ih je i tik uz „ugledne kuće , uz palate i crkve, i to ne samo Sen Meri već i u blizini Notr Dam i biskupske pa­ late. To je svakako izazivalo negodovanje, a biskupi i sveštenici više su puta bezuspešno pokušali da oteraju vesele devojke iz okoline katedrale. Jedna poznata ulica sa bordelima na desnoj obali danas nosi sasvim besmisleno ime Rue du Petit Muse, što je zabavan primer kako poznija, „finija" vremena odaberu da potisnu nepodopštine. Naime, u srednjem veku se ta ulica pokraj kraljevske palate Otel Sen Pol i nadomak Bastilje krajnje drsko i bezočno zvala Rue Pute y muče ,,gde se vrzma kurva". Prirodno je pretpostaviti da je noć vreme rezervisano za telesne užitke, ali uopšte nije bilo tako, naročito ne za stalno zaposlene u bordelima zvanim i les maison closes („zatvorene kuće ). Naprotiv, tamo se radilo danju, a noću su prema uredbama pro­ stitutke morale da napuste radno mesto. Po svemu sudeći, nije im bilo dozvoljeno ni da primaju mušterije u svojoj kući, gde je delatnost izmicala kontroli. Naravno, kon­ trole tek nije bilo kod „frilenserki". Veseli život nije se odvijao samo u bordelima. Pariška, kao i mnoga druga javna kupatila (fr. estuves) privlačila su mnoge prostitutke. Delatnost je pospešivalo to što su muškarci i žene smeli da se kupaju zajedno, uz obilje hrane i pića. Naravno, nad­ ležni su pokušavali i tome da stanu na put. Već pomenuta Livre des métiers iz XIII veka brani vlasnicima javnih kupatila oba pola (fr. estuveur i estuveresse) da puštaju druge ili pak da sami drže bordel u svojim kupatilima. Naravno, i to je bilo mrtvo slovo na papiru. Kad Fransoa Vijon inače nepoznatog Ženina l’A vnija bodri da ode u javno kupatilo (Jenin lAvenu/Va-t’en aux étuves), sigurno na umu nema higijenu. * Kao što se može i očekivati, na prostitutke, često nailazimo u sudskim dokumen­ tima —to zanimanje išlo je ruku pod ruku sa manje „časnim" delatnostima, uglavnom krađom. Slučaj Marion di Pon iz Ri de Glatinji sigurno je samo jedna u nizu sličnih sudbina. Nju je 1391. godine mušterija, trgovac iz Šamberija, optužio da mu je ukrala 15 ekija (pozamašna suma) kad ju je posetio u jednu nedelju pred večernju službu. Ova je isprva to odlučno porekla, no sam trgovac ju je uhvatio na delu kada je pokušala da razmeni jedan ukradeni eki na Velikom mostu. Prostitutka je otud sprovedena u obli­ žnji zatvor Šatle, gde je, verovatno uz prinudu, priznala daje „rečene večeri, dok se tr­

Vesele devojke

ih

govac zabavljao na njoj, levu ruku zavukla u otvorenu torbu na njegovom pojasu koji je odložio pored, i otud izvukavši kesicu, tutnula je pod slamaricu". Trgovac je krađu otkrio tek kasnije. Marion di Pon nije prištedela taj novac. U roku od dva dana kupila je za pet ekija dva i po lakta nebesko plave tkanine za dve haljine, kao i zelenu kapulja­ ču. Već je nekako spiskala još tri ekija, pet je dala prijateljici i ostala su joj još samo dva da vrati trgovcu. Pred sudom je ispričala i svoju životnu priču. Marion je bila rodom iz Korbija, koji je napustila tri godine pre tih dešavanja. Prvo je radila kao služavka u Boveu, ali je napustila posao i prešla u lokalni bordel. Radila je kao prostitutka i u Klermonu i Senliju, da bi naposletku stigla u Pariz, gde je već pet meseci živela u Ri d Glatinji. Kako bi se razjasnili preostali detalji, sud je naložio da se Marion podvrgne mučenju, što je za posledicu imalo njeno priznanje još šest krađa, četiri tokom kratkog vremena dok je služila i dve u boveskom bordelu. Naravno, presuda je mogla biti samo jedna. Marion di Pon osuđena je na smrt vešanjem u Monfosonu, velikom gubilištu severno od Pariza. U XVI veku svuda se stav prema prostituciji drastično promenio. Francuskom kraljevskom uredbom iz 1561. zabranjeni su svi bordeli (premda je pitanje koliko se to sprovelo u delo), a čak i u Rimu, koji je bio vodeći grad po prostituciji, i u kome su prostitutke početkom tog veka činile čak desetinu ukupnog stanovništva, strogi papa Pije V okomio se na tu delatnost. Promena se obično objašnjavala teorijom o sifilisu: kada se saznalo kako se ta strašna nova bolest prenosi, preduzete su mere protiv usta­ nova u kojima se zaraza najbrže širila, bordela i javnih kupatila. Čednost i loša higijena ubrzo su poput epidemije zahvatile čitavu Evropu. Strah od sifilisa svakako je bio va­ žan činilac, ali treba imati na umu da navedene reakcije nisu bile nikakva novost. Već u XV veku kupatila i bordeli su se zatvarali s vremena na vreme tokom epidemija kuge: bolest se smatrala Božjom kaznom za ta legla razvrata.

Dve t e o r ije

o braku

Brak nije bio stvar pojedinca, već ugovor između dveju porodica. Dugo nije imao nikakve veze ni sa crkvenim ceremonijama. Tek posle izvesnog vremena, zavisno od zemlje do zemlje, sveštenstvo je uspelo da uspostavi izvesnu kontrolu nad brakom, recimo da se u Zapadnoj Evropi to desilo u XII veku. Novi pojam „hrišćanskog braka" podrazumevao je zajednicu sklopljenu kroz Svetu tajnu i pod okriljem crkve, u načelu neraskidivu („što spoji Bog..."). Ranije nije bilo nimalo neobično rasturiti brak bez potomstva kako bi muž pro­ našao plodniju suprugu - u to vreme smatralo se da sterilitet postoji samo kod žena. Jedino što je moglo sprečiti razvod bili su uticaj i bogatstvo ženine porodice, koja se mogla naljutiti zbog sramote nanesene njihovom članu - žena bi bila žigosana kao nesposobna da izvrši svoju najvažniju funkciju u braku i izrodi naslednike. A kako se gledalo na odnos između muža i žene pod bračnim okriljem? Teološki spisi kažu ponešto o tome, ali drugih izvora slabo da ima. Međutim, postoji nekoliko teorijskih rasprava od kojih ćemo ovde posvetiti pažnju dvema. Prva je deo priručnika za vladare koji je Egidije Rimski napisao za Filipa Lepog pre nego što je ovaj stupio na presto 1285. godine. Latinski naslov knjige je De regimineprincipium, ili u francuskoj verziji Livre du gouvernement des roys et des princes - knjiga je na francuski prevođena u više navrata, prvi put već 1282. i verovatno je upravo taj prevod čitao Filip Lepi, pošto uopšte nije izvesno da je znao latinski. Drugi put ju je preveo izvesni Gijom 1330. godine, po narudžbini jednog Orleanca, a do sredine XV veka pojavila su se još četiri prevoda na francuski. Knjiga je, dakle, bila popularna i sigurno vrlo uticajna; italijanski pisac s vremenom je postao nadbiskup u Buržu, što svakako nije umanjilo merodavnost njegovih učenja i saveta. Druga knjiga je Livre de la vertu du sacrement de mariage et du reconfort des dames mariées (Knjiga o svetosti bračnog zaveta na utehu udatim damama) nastala negde posle 1375, čiji se autor predstavlja samo kao „stari ubogi samac" i verovatno se može poistovetiti s izvesnim Filipom Mezijerom, idealistom i plodnim piscem koji je obilazio evropske dvorove huškajući kraljeve na svoju fiks-ideju krstaškog rata protiv Turaka. Egidije Rimski bio je monah, ali teoloških argumenata nema u njegovom delu, koje je pisano zdravorazumski i utemeljeno na zakonitostima prirode. Bračna zajed­ nica je tako u skladu s prirodom jer omogućava produžetak vrste. Na samom početku Egidije stvari postavlja tako da je ženi posao u kući, a muškarcu van nje. Dobar poka­ zatelj da se predstava o neraskidivosti bračnih zaveta nije baš ukorenila među svetom jeste što naročito ističe kako muž i žena ne smeju da napuste jedno drugo, već moraju da ostanu zajedno do kraja života. Osim toga, zalaže se i za monogamiju, koja nije bila naročito omiljena u višim staležima, tvrdeći da je muškarcu jedna žena sasvim dovolj­ na i „da je on ima voleti". Naravno, i žena treba da ima samo jednog muža, ali njegov glavni argument za to danas može zvučati pomalo neobično:

Dve teorije o braku

113

Jer prirodna je stvar da žena sluša muža, pošto je muž po prirodi razumniji i razbo­ ritiji od žene. A kada bi žena imala više muževa, onda bi morala da sluša više različitih volja, a to tako ne ide.

Kudikamo prihvatljiviji su argumenti da ne bi znala koje je čije dete i da bi se ljubormorni muškarci stalno sukobljavali. No moralnim preprekama nema ni pomena. Egidije je pristalica načela da svaka ptica svome jatu leti, te da valja da supružnici budu sličnog uzrasta i porekla. Ako je muž mnogo stariji od žene (što je često bivalo), teško da će mu ova biti uvek verna i odana. Ali i: „Ako čovek visokog roda uzme sebi prostu ženu (villaine), previše će gospodariti njome, mnogo više nego što nalažu za­ konitosti braka, i zajednički život im neće biti prijatan." Žena treba da bude velika i lepa. Velika, jer ako je suditi po stoci, onda će joj i deca biti velika, jaka i zdrava. Lepa, „jer kad ima lepu ženu, muž će se uzdržati od bludničenja i razvrata" (sa drugim ženama). Egidije postaje pravi šovinista kad dođe do ženskih duševnih osobina, pa bolje da ga pustimo da nam sam kaže: Čovek najpre mora znati da su žene um om nalik na decu. A po prirodi (!) stvari, dete je nepotpun čovek i nije do kraja razumno, tako ni žena nije kao potpun čovek niti do kraja razumna i razborita.

Nije li dirljiva ova predstava začeća? Pravo od Boga ponositim roditeljima stiže novorođe­ na detinja duša. Retki su ovakvi prizori iz domova običnog sveta, a ne plemićkih zamaka. XV vek. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris)

114

Žena i muškarac Stoga priroda nalaže da muž ženi bude gospodar, da vlada njome i da je podučava. Međutim, to ne treba da bude bezuslovno i nasumično kao s decom: Baš kao što i narod, kad sebi izabere gospodara, odredi neke zakone i dogovori se o uslovima pod kojim će im ovaj vladati, tako i u braku treba da postoje pravila i dogovori po kojima će muž gospodariti ženom (kao njen sire).

U braku tako treba uvele da postoje neka pravila vladavine koja bi sprečila zlou­ potrebu. Žena muškarcu ne sme biti sluškinja jer je njen prirodni zadatak da rađa i podiže decu. Muškarci kojima su žene služavke „nemaju ni razuma ni razboritosti". Iako je muškarac ženi nadređen, među njima treba da vlada jednakost ,,i da ona njemu bude drug (compaigne)“ ,,i među njima treba da vladaju uzajamna ljubav i sloga, i treba da su jedno srce i jedna duša". U jednom poznijem delu, pisanom za Luja X, sina i naslednika Filipa Lepog, Egidije pruža dodatni argument za jednakost među supružni­ cima. Bog nije stvorio Evu od Adamovog stopala, da je ovaj ponižava i gazi, niti od glave, pa da ona vlada njime, već od rebra, da mu bude compaigne i prijatelj. Iako je muškarac gospodar u braku, ne sme prezreti ženin savet. Navodeći više primera iz Biblije, Egidije pokazuje da ženin savet ume biti vrlo mudar. Iako ne znaju mnogo o vladavini i o boju, žene znaju da daju dobre savete o pitanjima duha i savesti „jer ih je priroda tako podarila ili ih je Bog tako naučio". Egidije se protivi preranom ulasku u brak. Isuviše mlade devojke mogu se povrediti prilikom snošaja i posle s poteškoćom rađati decu, koja uz to mogu ispasti slaba telom ili duhom. Žena ne bi trebalo da ima odnose pre osamnaeste, a muškarac pre dvadeset prve godine. Žena treba da je čedna, čestita i umerena u jelu i piću. Čedna ne iz moralnih ra­ zloga, već da ne bi bila neverna i u kuću donela dete koje bi nasledilo tuđ imetak. Da­ kle, ovde je materijalni imetak od presudnog značaja. Uzdržavati se od jela i pića mora „jer od previše pića i muž i žena postanu nezasiti u svojoj požudi." Kod složenog pitanja kako žena treba da se oblači i da se šminka, ovo potonje Egi­ dije osuđuje: „Loše je i treba to zabraniti." No, poželjno je da se lepo ali ukusno oblači, pod uslovom da to nije iz taštine, već da ugodi mužu ,,i da ga spreči da se kurva". Što se tiče muškarca, on treba da se uzdrži od ljubomore. Prvo zato što to stanje kod njega samog izaziva nemir i strah, ali i svađe i nesuglasice među supružnicima. Osim toga, sumnjičavost tera žene upravo na ono od čega ljubomorni muž strepi: da počine brakolomstvo. Njegova je odgovornost i da žena ni u čemu ne oskudeva, te da sa zajedno uspostave dobre navike u kući i često razgovaraju. U braku takođe treba težiti i umerenosti jer se požuda ne može utoliti, budući da zahteva više od onoga što nalaže sama priroda. Ako prečesto opšte, i muž i žena postaju nezasiti. Što se više čovek podaje požudi u braku, to mu se posle više i traži. A posledica toga je da se muž iscrpe i telom i duhom. „Starog ubogog samca", koji je pisao nekih stotinu godina kasnije, silno je poga­ đalo što oko sebe vidi brojne nesrećne brakove i nepoštovanje na koje sama ta usta­ nova nailazi. Piščeva ambicija bila je da istakne svetost braka. Prvu polovinu knjige čini svojevrsna alegorija o braku, krajnje neprimenljiva na savremenog čitaoca, u kojoj

Naslovna strana rukopisa Livre de la vertu du sacrement de mariage et du reconfort des dames mariées. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris)

je Hrist muž a M arija (!) njegova žena. Shodno tako visoko postavljenim idealima, ovozemaljski brak treba da podražava onaj nebeski. Drugi deo knjige je konkretniji i bavi se onim što autor smatra problematičnim u brakovima njegovog vremena. Inte­ resantan je odeljak u kom se pisac pokazuje kao vrstan psiholog i navodi niz psihoso­ matskih oboljenja koja pogađaju pre svega žene u nesrećnim brakovima. Naravno, on sam ne koristi taj termin, ali je očigledno sasvim siguran da nelagodnost, stres i tlače­ nje mogu izazvati čisto fizičke simptome iako su uzroci duševne prirode. Odeljak je veoma značajan za istoriju medicine jer je Egidije verovatno jedan od prvih koji po­ stavlja dijagnozu psihosomatskih oboljenja. Ono što je suštinski zlo i u potpunosti zaslužno za bračnu nesreću, prema mišlje­ nju „samca", jeste sklapanje braka voljom roditelja, između ljudi koji jedno drugome uopšte nisu dragi, ili se čak pre venčanja nisu ni poznavali. Takvo vezivanje nastaje iz tuđeg srebroljublja, tašte težnje ka titulama ili iz političke proračunatosti. Takvi na­ metnuti, lažni brakovi za posledicu uvek imaju nesreću koja izaziva „strašne boljke... zbog kojih silne suze prolih". Lek za to je, naravno, da i muž i žena slobodnom voljom odaberu s kim će se venčati. Strah ili pokornost prema roditeljima ne bi to smeli da ih spreče u tome. Iako su se za to često izdavale papske dozvole, autor se grozi brakova među srodnicima, inače omiljenih u vladarskim porodicama. Jednak mu je stav i prema ugovorenom braku maloletnika, delom zato što im uskraćuje slobodan izbor, delom zato što devojke premlade zatrudne, što može ugroziti život i majke, i deteta. Naposletku, i on kao preduslov za srećan brak preporučuje da mladenci budu iz istog staleža i sličnog porekla. U protivnom postoji rizik da onaj iz moćnije ili bogatije

116

Žena i muškarac

porodice to koristi kako bi tlačio ovog drugog —obično gore prolaze žene koje su iz nižeg staleža od svojih muževa. „Samac je sve vreme svestan da u tradicionalnom braku žena više pati, pa se zbog toga zalaže za poboljšanje njenog položaja. Njegov ideal su jednakost i ravno­ pravnost supružnika: niko nikome ne srne biti nadređen. Kod njega je originalno što braku pristupa kao stvari pojedinca, rezultatu njegovih osećanja i samostalne odluke, a protivi se običaju da to bude ugovor između dveju porodica. Tek kada se stvore takvi preduslovi, brak se može smatrati svetom zajednicom.

P re ispitivan je b r a k a Pažnje je vredna činjenica da se i u književnosti druge polovine XIV i prve polo­ vine XV veka brak razmatra sa dotad - a i u nekim poznijim periodima - neviđenog gledišta. Pojedina delà manje ili više poznatih autora dovode u pitanje samu instituciju braka, ali ne sa teološkim ishodištem u idealu čednosti, već iz znatno svetovnijih motiva. Pogledajmo delo Estaša Dešama (oko 1346-1406), najproduktivnijeg i najuticajnijeg francuskog pesnika druge polovine XIV veka. On nije bio inspiracija samo Kri­ stini Pizanskoj već i Vijonu, koji je od njega preuzimao i forme i motive. Kao dete iz građanske kuće, Dešam je studirao pravo, ušao u kraljevsku službu (između ostalog i kao baji u Sanliju) i stekao plemićku titulu. Veći deo njegovog ogromnog opusa (sa­ brana delà objavljena su mu u devet tomova) moralizatorskog je karaktera, dok su mu najzanimljivije pesme u kojima oštro kritikuje crkvu i savremeno društvo. Iako je za sebe govorio daje srećno oženjen, podosta je njegovih balada u kojima s ironijom peva o braku ili - prilično nedostojanstveno - jadikuje o mukama i patnjama koje mu je doneo bračni život. Potkraj života Dešam je seo da napiše poemu poučnog karaktera od 12.000 sti­ hova Ogledalo braka (Le Miroir de mariage), koju nije dovršio jer je umro. U njoj te­ meljno razmatra prednosti i mane braka, s akcentom na ovim potonjim. U duhu Ro­ mana o ruži, i Dišam daje glas alegorijskim figurama. Slobodna Volja se pita da li da stupa u brak, a Ludost, Pohota, Ropstvo i Zabluda zdušno je bodre da to učini kako bi obezbedila potomstvo i naslednike. Oni se pozivaju na primer životinja koje priroda nagoni na parenje, ali u pomoć prizivaju i Stari zavet. No Slobodna Volja je još u ne­ doumici, te reši da piše starom prijatelju, Sabranom znanju. Ovaj mu napiše dug odgovor u kome ga, povremeno i u duhu fablioa, odgovara od braka. Samo venčanje košta strahovito mnogo; žene traže skupu odeću i nakit, a da bi se živelo kako dolikuje, treba još nakupovati i silan nameštaj i posuđe. A ako nađe lepu ženu, to je tek izvor jada i bede jer će se oko nje samo rojiti udvarači, a ako joj zabrani da izlazi među svet, tek onda teško njemu. Tašta će činiti sve što joj je u moći da ćerki na­ puni glavu glupostima kao što su zabave i hodočašća, i šta još sve ne, da bi ova upozna­ vala i druge muškarce. A kako su žene po prirodi neverne i pohotne, sigurno neće pro­ pustiti priliku da uskoči drugome u krevet. Ipak, najgori strah, na koji nas Sabrano znanje više puta vraća, taj je da će mu žena roditi tuđe dete, a ovaj ga nesretnik podizati kao svoje pa će ono još - avaj, užasa - jednog dana i naslediti. No, čak i deca rođena pod okriljem braka donose samo muke i probleme. Kada su mali, pište i vrište po ćelu noć i pune kuću mirisima iz pelena; mogu se i razboleti; a da ih odgojiš i školuješ, košta i no­ vaca i brige. Uostalom, ko ti može garantovati da će postati ljudi? Opširna jadikovka Sabrane Nauke okončava se odlučnim savetom Slobodnoj Volji da se ne ženi. Sad je red na Ludost i ostale da kažu nešto u svoju odbranu. Sve argumente protiv žena i braka oni odbace kao obične budalaštine, navodeći primere iz Biblije, antičke

118

Žena i muškarac

književnosti i istorije (npr. kraljicu Blanš od Kastilje, majku Luja Svetog) koji pokazuju da žene, baš kao i muškarci, znaju da budu čestite, mudre i sposobne. Uostalom, do­ biješ što si i zaslužio: ako je muž dobar i pažljiv, i žena će biti takva, a pokvarenjaku sleduje pokvarena žena. Potom se pobrojavaju sve blagadati braka: prijatan, lepo opre­ mljen dom, pomoć i podrška u poslu, ljubav i toplina žene i dece, i naposletku dobro vaspitani potomci koji će jednog dana naslediti oca i nastaviti njegov posao. Uprkos tim lepim recima, Slobodna Volja reši da se ne ženi. Šta je bilo na samom kraju, ne znamo jer je pesnik umro pre nego što je završio svoje delo. Neobičan utisak savremenom čitaocu ostavlja to što su argumenti u korist braka stavljeni u usta pojavama s negativnom konotacijom, kao što su Ludost i Pohota, dok Nauka iznosi krajnje pro­ stačke argumente protiv braka. Teško je proceniti koja je bila Dešamova namera — možda je hteo da bude ironičan? Književna vrednost Ogledala može se dovesti u pitanje, ali to ne važi za stilske domete jednog drugog književnog delà uperenog protiv braka, napisanog oko 1410. Petnaest blagodati braka (Les Quinze Joyes de Mariage) prvo je francusko delo u prozi od iole većeg značaja, a njegov autor pronicljiv je psiholog živopisnog jezičkog izraza, u dijalozima i nemilosrdan satiričar. Uprkos mnogim pokušajima, do danas nije otkriveno ko je on, premda predgovor ukazuje da je mogao biti sveštenik. Dobar deo sadržaja i konkretne slike iz života građanstva u XV veku direktno su preuzeti iz Dešamovog delà o kom je upravo bilo reći, ali je sve to stilski i umetnički mnogo bolje obrađeno. S izuzetkom jedne plemićke porodice, sve bračne scene preuzete su iz života bo­ gatog građanstva sa četom slugu u kući. Žene se bave malo čime osim sopstvenim zado­ voljstvom, dok muževi ginu od posla. Supruge su često iz bogatijih ili uglednijih poro­ dica od njih. U većini opisanih situacija muškarac je u gorem položaju, on je taj koji na kraju popusti ili sa osmehom podnosi kinjenje. Obično on još i ima nešto razumevanja za ženu, dok ona bezdušno zloupotrebljava njegova osećanja. A nadasve voli da ga ucenjuje seksom: ukoliko nije sve kako ona hoće, neće mu dati ni da joj priđe. U ovoj knjizi je opisan i sa svih strana ispitan konvencionalni brak iz interesa, u kojem supružnike ne vezuju nikakva uzajamna osećanja. Kao što smo videli, taj tip braka od davnina je bio zastupljen u svim društvenim staležima. Koliko je dobro ili loše funkcionisao, možemo samo nagađati. Nedostatak „ljubavi" mogao se kompenzovati drukčijim vrstama vezivanja. Od aristokratije pa naniže, sve do zanatlija i selja­ ka, supruge su imale svoju ulogu u okviru porodice. Plemkinje su uglavnom bile od­ govorne za zamak i poslugu, naročito u dugim periodima kada su im muževi u ratu, a bile su obavezne i da se pojavljuju u društvu. Kod većine sveta koji je živeo od svojih ruku može se pretpostaviti da su supružnici delili sav posao, a naročito u ratarskim porodicama. Međutim, kod visoke buržoazije, „visokog srednjeg sloja", čiji se život opisuje u Petnaest blagodati braka, žene kao da nemaju drugog zadatka do da rađaju decu, i prave su razmažene domaćice. Po svemu sudeći, imaju veliku slobodu kretanja, druže se i bez muževa, posećuju itd. Nezadovoljstvo svojim brakom bez ljubavi koji su ugo­ vorili roditelji one nadoknađuju preteranim zanimanjem za odeću i nakit, društveni

Preispitivanje

braka

119

život i, naravno, neverstvo čim se za to ukaže prilika. U Francuskoj se taj viši sloj gra­ đanstva - računovođe, bogati trgovci, činovnici i si. - pojavio tek u XIV veku. Oni su od plemstva preuzeli način života (u onoj meri u kojoj su to sebi mogli priuštiti), ali tu žene, za razliku od drugih staleža, nisu imale nikakav zadatak koji bi morale da obav­ ljaju. Muževima nisu mogle da pomažu u poslu, a posluga se bavila kućom i decom - kao Ibsenov Lutkin dom, samo u srednjem veku. Stoga je upravo iz tog društvenog sloja morala da potekne „kriza" braka, o kojoj svedoče relativno brojne kritike u književnosti.

D r u štv en a

str u k tu ra

U X veku, koji je zaista „mračan" utoliko što o njemu nema mnogo izvora, druš­ tvo u Evropi bilo je gotovo u potpunosti agrarno. No, kako je pokazao Žorž Dibi, od XI veka nastupa drastična i sveobuhvatna promena. Pod okriljem vlastelinskih tvrđava počele su da niču tržnice, na kojima su bogatiji ljudi namirivali svoje potrebe za raz­ orenom robe. Žitelji tih mesta, trgovci i zanatlije, sačinjavali su novu grupu stanovni­ ka, koja je ubrzo postala značajna. Gradovi su rasli i privlačili svet sa sela, a polako se i oslobađali zavisnosti od vlastele, biskupa i vladara. Način života u gradu zahtevao je samostalnost, pa se u svim zemljama ustalila praksa da se onaj ko proživi u gradu godinu i jedan dan proglasi slobodnim čovekom. Stanovništvo gradova se moralo nekako prehranjivati, pa su ratari počeli da prodaju višak svojih proizvoda na grad­ skim tržnicama. Već od XII veka možemo govoriti o postojanju tržišne ekonomije, bar u naprednijim delovima Evrope. Ratari nisu gajili samo za sebe nego i za prodaju. Novija istraživanja tom razdoblju priznaju veći opseg robno-novčane razmene nego što se ranije smatralo. U Zapadnoj Evropi polako je nastajao nov društvenopolitički sistem koji je u XI veku bio već potpuno razrađen i kao takav prešao iz severne Francuske u obližnje delove Evrope. Nazivamo ga feudalizam, prema latinizovanom terminu feudum „vazalsko dobro". Ta reč je, zapravo, germanskog porekla, nastala od fae (up. šv.fa „stoka") + od (približno „zemlja", up. šv. - odal), što otprilike znači imanje. Feudalizam je bio vid organizovanja društva i stvaranja neophodnog reda u jedno doba kada nije postojala državna vlast i kad čak nije postojao ni pojam „država". Za­ snivao se na vrlo složenoj i bujnoj mreži ličnih vezivanja, zapečaćenih doživotnim zakletvama. U lokalnim okvirima jedan sitniji zemljoposednik koji nije bio dovoljno bezbedan prepusti svoju zemlju nekom moćnijem od sebe i zakune mu se da će biti njegov „čovek" i verno mu služiti „rečju i delom", što je u slučaju ratara značilo da će mu davati deo žetve i/ili izvoditi radove za njega. Za ratnika je pak to značilo da će oružjem služiti gospodaru, senioru. Vazali su zauzvrat dobijali zaštitu od seniora i svoju zemlju, ali više ne kao vla­ snici, već kao kmetovi. Mogli su da je koriste i žive od njenih plodova. Dakle, feudalizam je bio sistem uzajamnog obavezivanja kojim je mali čovek sticao pravo na izvesnu zaštitu, a onaj značajniji - ljude na koje se mogao osloniti. Zavisno od društvenog položaja ugovorenih strana, odnos između seniora i vazala (onog koji se zakleo na odanost) mogao je podrazumevati i gotovo potpunu jednakost ili pak veliku nejednakost. Na državnom planu, i kralj je imao vazale čiji su posedi bila ogromna vojvodstva i grofovije, mnogo veća od delà zemlje kojim je on sam direktno vladao. Kraljevski vazali su, naravno, bili u obavezi da služe kralju, delom šaljući mu vojsku, delom upravljajući dobrima u njegovo ime, ali sam kralj je dugo smatran prvim među jednakima. Nasuprot tome, postojala je velika razlika između običnog ratara na malom delu zemlje i njegovog vlastelina. Prava i dužnosti obeju strana nisu bili definisani zakonicima (nije ih bilo), već

124

D in a m ik a sr e d n jo v e k o v n o g d r u št v a

lokalnim običajnim pravom, koje se s vremenom prihvatalo kao norma. To objašnjava zašto se vid feudalizma znatno razlikovao od zemlje do zemlje. Termin „vazal od X veka počinje da se odnosi na više slojeve društva, ratnike koji su se zakletvom na vernost vezivali za vlastelu različitog ranga. Neposredni kra­ ljevi vazali imali su svoje vazale, kojima su dodeljivali deo kraljevskih poseda. U XI i XII veku sistem je već postao vrlo zamršen jer pojedinca ništa nije sprečavalo da po­ stane vazal različitim vlastelinima koji su pritom i međusobno mogli biti u vazalskom odnosu. I u toj grupi su svakako postojale velike razlike, no u poređenju s većim delom stanovništva, feudalci, ratnici, bili su relativno homogen stalež sa dobro defmisanim privilegijama. Ma koliko složena bila društvena struktura zasnovana na ličnom obavezivanju po­ jedinaca, ona je bila jedino što je do XIV veka držalo države na okupu. Potom je poste­ peno počeo da se razvija moderniji državni aparat koji je malo-pomalo preuzimao vlast i pravosudne funkcije koje su dotad obavljali vazali različitog ranga. Feudalizam se stalno menjao. Sredinom XIV stoleća već se izgubilo mnogo od njegovog sadržaja, ali su forme opstajale još dugo. Feudalizam je nastao u određenim materijalno-političkim uslovima i toliko je obeležio društvene odnose, ali i način razmišljanja i stavove u čitavoj zapadnoj Evropi, da su se oni primenjivali i kad više nije bilo pomenutih preduslova. Nasleđe feu­ dalizma živelo je u mentalitetu još dugo posle njegovog kraja. Savremena istraživanja pokazuju da su i u najdoslednije sprovedenim feudalnim sistemima, poput onog francuskog, velike grupe stanovnika, seljaka i drugih, ostajale izvan tih sistema. To su bili samostalni zemljoposednici nevezani ni za jednog seniora. Od XII veka stanovništvo gradova se takođe oslobodilo feudalnih sprega. Monetarna ekonomija dobijala je sve više na značaju i doprinela raspadu feudalne strukture, koja se prvenstveno zasnivala na robnoj ili uslužnoj razmeni. Međunarodnoj crkvi bio je potreban obrazovani kadar, a njega je zahtevao i porast trgovine. U XII veku razvija se obrazovni sistem, što kulminira nastankom velikih univerziteta krajem tog stoleća. Visoko obrazovanje je u principu bilo dostupno svima koji su mogli da se izdržavaju tokom studija. U tome im je pomagala i crkva, ali i pojedinci koji su radi spasa svoje duše zaveštavali novac za školovanje siromašnih studenata. Univerzitetski obrazovan kadar bio je različitog porekla, a pripadao mu je i svet iz najsiromašnijih slojeva. Povećanje broja intelektualaca, naročito onih školovanih za oblasti prava, obezbedio je kruni ispomoć nove vrste. Polako ali sigurno u većini zapadnoevropskih ze­ malja razvijao se državni aparat. U XIII veku pojavio se „srednji stalež" koji su sačinja­ vali građani i činovnici, a novo shvatanje novca i profita omogućilo je stvaranje kapitalističkog sloja trgovaca i preduzetnika. Delatnosti vezane za proizvodnju sukna i tkanine, za šta je postojalo ogromno tržište, prvobitno su preuzimali bogataši koji su počeli da upošljavaju radnike. Radne snage je bilo, pošto se u XII i XIII veku beleži ve­ liki porast stanovništva zahvaljujući razvoju poljoprivrede i širenju obradivog zemlji­ šta. Masovna proizvodnja industrijskog tipa stvorila je novu radničku klasu u Italiji, na severu Francuske, u Nizozemskoj i Engleskoj. Ove nove grupe su bile relativno male u poređenju sa ruralnim stanovništvom, ali su predstavljale nove snage čiji je značaj bio obrnuto srazmeran brojnosti.

P l e m s t v o i n je g o v e TRANSFORMACIJE U udžbenicima obično piše da je u srednjem veku socijalna struktura, tj. podela i organizacija društva, bila krajnje jednostavna. Uče nas da su - očito svugde i uvek postajale tri klase, ili staleža: sveštenstvo i ratnici, koji su živeli eksploatišuću treći stalež, radni narod. Ta podela vuče korene još iz X i XI veka i teorijskih spisa crkvenih duhovnika, koji su u to vreme bili jedini pismeni, i skloni da sebi pripišu najviši položaj u društvu. Dakle, najviši su bili oratores (oni koji se mole), zatim su dolazili bellatores (rat­ nici koji su branili crkvu) i naposletku laboratores (koji su svojim radom izdržavali prva dva staleža sa uzvišenijim zadacima). Možda je pre ozbiljnog ekonomskog i društvenog raslojavanja ta podela i imala nekog smisla. Ona je prvenstveno bila odgovor na teološku potrebu da se uspostavi ustrojstvo koje bi se moglo objasniti kao Bogom dato i stoga nepromenljivo. I svešten­ stvo i plemstvo bili su voljni da takvu hijerarhiju brane i privilegijama koje su ih pravno odvajale od ostatka stanovništva. Moć reći nad mišlju velika je i dugovečna, naročito ukoliko je potkrepljena na­ vodnom božjom voljom. Tu docnijim razdobljima opstala je ta ranosrednjovekovna podela na staleže iako ona već od XIII veka više nije odražavala realnu sliku društva. Na primer, ako se francusko društvo delilo na sveštenstvo, plemstvo i le tiers estât, treći stalež, ovi potonji trebalo bi da predstavljaju najveći deo stanovništva, ali je taj pojam zapravo podrazumevao samo bogatije građanstvo. Stoga, sociološki gledano, pojam „treći stalež" u kontekstu XIV veka ne znači ništa jer je obuhvatao sve - od najsiromašnijih seljaka, preko dobrostojećih zanatlija i preduzetnika, do neverovatno imućnih trgovaca-bankara bogatijih i uticajnijih od devet desetina plemstva. U to doba u Engleskoj teško da se može govoriti o staleškom društvu. Strogo gle­ dano, plemstvo su sačinjavali samo baroni kao kraljevi neposredni vazali. Doslednom primenom primogeniture (pravo prvorođenog), titule i feudalni posedi prelazili su isključivo na najstarijeg sina, a mlađi nisu bili oslobođeni poreza i morali su da se sna­ laze kako su znali i umeli. Interesantno, obično su se bavili trgovinom ili nekom dru­ gom građanskom delatnošću. Takozvani merchant adventurers, pomorski trgovci (i gusari, ukoliko im se ukaže prilika za to), koji su u XIV veku postavili temelje budućoj trgovačkoj hegemoniji Engleske, bili su mahom mlađi sinovi iz plemićkih porodica. Razlika između vitezova, knights, i bogatijeg sloja seljaka bila je takođe neodređena, prelazi su bili nejasni u oba smera. na primer, u Italiji podela na staleže postaje gotovo besmislena. Isto važi i za Kastilju, gde su u iznenađujuće velikom broju mesta seljaci sebe smatrali plemstvom. Jedine grupe stanovnika koje se u svakoj zemlji lako mogu izdvojiti i definisati bile su sveštenstvo i žene. Dobijanjem crkvenog zvanja (monahinje, monasi, đakoni,

Viteška konjica u XV veku. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris)

sveštenici itd.) pojedinci su sticali i određene, pravno definisane privilegije i imunitete, stoje pre svega podrazumevalo da potpadaju pod crkveno, a ne svetovno zakonodav­ stvo, te da bi bar teoretski trebalo da su oslobođeni svetovnih nameta, bilo feudalnih, bilo kraljevskih. No, to što su „pripadali crkvi ‘ nije govorilo ništa o njihovom društve­ nom položaju. Razlike između običnih seoskih paroha i biskupa ili opata bile su sva­ kako beskrajne. Kao što ćemo tek videti, situacija je varirala i od zemlje do zemlje, a crkveni velikodostojnici poticali su iz najrazličitijih sredina, od kmetovskih porodica, do najviše aristokratije. Sve do XII veka feudalci su u Evropi bili veoma otvorena klasa. Naravno, na sa­ mom vrhu bio je ograničeni sloj bogatih i moćnih porodica, grofova i vojvoda, i toj najstarijoj aristokratiji drugi članovi plemićkog staleža nisu mogli ni da priđu. No, u nižim rangovima jaki muškarci vični oružju mogli su da stupe u vojnu službu i tako dođu do manjih feudalnih poseda, te da se potom ženidbom ženama iz krugova stari­ jeg plemstva domognu plemićkih privilegija. Ali, taj se sistem postepeno i neprimetno menjao sa težnjom pripadnika plemić­ kog staleža da očuvaju i ograniče svoje redove, oličenom u ideji naslednih titula. To­ kom XII veka u Evropi se uvrežilo mišljenje da se plemić, noble, Edelmann, može po­ stati isključivo rođenjem, od roditelja koji su i sami plemstvo, tj. pripadaju feudalnom staležu. Time je stalež postao načelno zatvoren jer je pripadnost plemstvu bila odlika koja se sticala krvnim srodstvom. Treba imati u vidu da se to nametnulo kao opštepri-

P l e m st v o i n je g o v e t r a n sf o r m a c ije

127

hvaćeni običaj, te da su istoričari uzalud tragali za uredbama ili zakonima kojima se propisivalo takvo stanje. Pošto je mortalitet feudalaca bio visok, pa su se čitave loze gasile bez muškog potomstva, bilo je neophodno obnoviti stalež. Krajem XIII veka ustalila se praksa da zaslužnim pojedincima sam kralj, ali is­ ključivo on, dodeli plemićku titulu. Zanimljivo je da su u feudalne redove sve manje ulazili ratnici. U Francuskoj su se, na primer, tako unapređivali uglavnom poreski ob­ veznici čije su karijere i dostignuća bili na polju prava, politike i ekonomije - ili pak oni koji bi kralju ili njegovoj porodici pozajmili velike svote novca. Dodeljivanjem no­ vih plemićkih titula nastala je tako nova vrsta plemstva, noblesse de robe, koje će se kasnije nazivati činovničkim plemstvom. Oni su se u mnogo pogleda razlikovali od naslednog feudalnog plemstva starijeg tipa. Naravno, novi plemići su nastojali da u svakom pogledu oponašaju života starijih, no njihov način razmišljanja bio je umno­ gome uslovljen i poreklom - te su ih starija braća po staležu retko prihvatala, nastojeći po svaku cenu da očuvaju sopstveni položaj. U poznom srednjem veku, XIV i XV, plemstvo u Zapadnoj Evropi pretrpelo je velike promene. Pravi razlog njihovog postojanja - da drže monopol nad vojnim služ­ bovanjem i zauzvrat dobiju zemlju nad kojom će upravljati administrativno i pravo­ sudno, podrivan je u svakom pogledu od XIII veka. U vojskama je bilo sve više naja­ mnika, a engleski kraljevi su u XIV veku uveli svojevrsnu opštu vojnu obavezu kao dodatak na feudalnu vojsku. Kraljevi namesnici su čak i na feudalnim dobrima preu­ zimali od vlastelina pravosudnu i administrativnu nadležnost, dok se oko kraljeva formirao državni aparat u kome je staro plemstvo imalo sve manje udela. Čak se i pravo na posede oslobođene od poreza krunilo tako što su bogati trgovci kupovali ze­ mlju od osiromašenog plemstva. Ovima su, naime, prihodi sa dobara bili određeni običajnim pravom, te se nisu mogli prilagođavati usled inflacija i drugih ekonomskih prilika. Zbog nedostatka radne snage od polovine XIV veka vlastela je morala da sma­ nji najame kako bi zadržala zemlju: najednom posedu u Normandiji cena zakupa pala je sa 152 funte 1397. na tek 10 funti 1444. godine! Staje uopšte preostalo plemstvu? Samo ponos na poreklo, da ne kažemo taština. Taj stalež u krizi, ugrožen sa svih strana, samo je sa još većim prezirom gledao na one koji su plaćali porez i žustrije se nego ikad branio i ograđivao od onih „nižeg porekla". Plemstvo, pa čak i ono najsiromašnije, u XV veku je s najvećim prezirom i s visine gledalo na „građane", od kojih su čak i najbogatiji u očima aristokrata bili isto što i obični seljaci, vilains. Takav mentalitet odražavaju i aristokratske hronike iz poznog srednjeg veka, ali one teško da oslikavaju pravo stanje u društvu. Od XI veka zapadna Evropa se neprestano menjala. Procvat gradova doneo je neke sasvim nove staleže - radnike, male i krupnije preduzetnike, zanatlije i „indu­ strijalce", trgovce i bankare koji su finansirali činovnike; u većini zemalja došlo je do raslojavanja i na selu odvajanjem slobodnih, dobrostojećih seljaka od kmetova. No, nasledno plemstvo je i u XIV i XV veku i dalje živelo u uverenju da su svi osim njih bili obični, priprosti seljačići. I, naravno, da su oni bili jedini nosioci plemenitih ideala viteštva. Njihovi postupci u Stogodišnjem ratu najbolje pokazuju koliko je bio dubok jaz između priželjkivane i surove stvarnosti.

K r it ik a

plem stv a

U srednjovekovnoj književnosti, kao i u teorijskim spisima iz tog vremena mnogo je pažnje posvećeno plemstvu. Pogledaćemo pojedina ogledala vladara, priručnike iz umeća vladavine, koji su bili dosta rasprostranjen žanr u srednjem veku. Oni, pored rasprava o određenim oblicima vladavine sadrže i moralne savete iz svih oblasti života, te odražavaju različite načine razmišljanja i uverenja. Jedan od najpoznatijih autora je Egidije Rimski, monah iz Italije, koji će postati biskup u Francuskoj. On je napisao dva priručnika: prvi za tadašnjeg prestolonaslednika Filipa, kasnijeg kralja Filipa Lepog (1285-1314), koji je, dakle, morao nastati pre 1285; i drugi, dosta drugačiji, za Filipovog sina i naslednika Luja X, oko 1300. godine. Oba spisa prevedena su na francuski, i ja sam ovde koristio te verzije. U obe knjige, a naročito u drugoj, Egidije ističe da su svi ljudi po prirodi jednaki. Veli da „kraljevi i vladari moraju razmišljati o tome koliko su mali sami po sebi, i po prirodnom rođenju koje podrazumeva jednakost, te da se otud mogu uporediti sa svojim podanicima. Jer je priroda isprva sve ljude stvorila jednake." „Moć i vladavina jednog čoveka nad drugim proistekla je iz prvog greha.“ Stoga senior ili gospodar ne srne biti tašt: „Vladar zapravo služi onima kojima misli da naređuje." Iz konteksta je jasan i Egidijev stav da noblesse nije spoljašnja osobina, već unutrašnji, moralni kvalitet nezavisan od društvenog položaja: Neki su možda telom robovi, ali su umom slobodniji od onih koje na ovom svetu služe. (...) No najgore je ropstvo onog koji robuje svojoj pohoti, ili pak srebroljublju. (...) I stoga je jasno da kmet može biti senior, a senior kmet. Jer je sluga bez okova greha slo­ bodan, pa otud i senior. A ako se njegov gospodar potčinio grehu, onda je on kmet, a ne slobodan senior.

U poznijem tekstu Egidije jasno iskazuje netrpeljivost prema plemstvu: Današnji vitezovi rado se podaju lakomislenosti i raznim užicima. Gnušaju se rada, a vole odmor, utapaju se u lenjost i jedino su posvećeni lovu, nosanju sokolova i drugoj razonodi. Spavaju u udobnim krevetima i žive lagodno, a sa ženama su raskalašni. Otud i postaju ženskasti, živčani i slabi, bez traga odvažnosti. Ne mogu podneti ni najlakši po­ sao, najblaži bol niti najmanje odricanje, bilo im hladno ili vruće, bili gladni ili žedni ili pak ležali na tvrđem krevetu. To je njihova propast, neprijateljima im je lako da ih ubiju ili uhvate ako krenu da beže, a da ovi i ne zamahnu mačem.

Izliv mržnje prema vitezovima po svemu sudeći potiče od rata Filipa Lepog pro­ tiv pobunjeničkih gradova u Flandriji tokom kojeg je francuska plemićka vojska pretrpela strašan poraz u Bici zlatnih mamuza 1302. godine. U drugom delu istog žanra, Livre du gouvernement des roys et des princes, koje se pripisuje izvesnom Gijomu Pérou, kritika uvrežene predstave o plemstvu još je radikalnija. Ovde se dosledno ponavlja jasno formulisana doktrina jednakosti. „Od

129

K r it ik a p l e m st v a

prirode su“, veli pisac, „svi ljudi jednaki." Čovek ne srne vladati drugim čovekom, već samo životinjama. Odvratna je težnja ljudi da sebi potčine druge, grešna je i protivprirodna. Možda se jedino može opravdati ukoliko je u korist čitavog naroda. Pisac nastoji da detaljno analizira pojam plemstva i utvrdi sve greške u njegovom tumače­ nju. Odlučno poriče bilo kakvu ulogu nasleđa: „Niko nije plemenit samo zato što se rodio med plemstvom." „Ne stiče se plemenitost rođenjem od plemenitih roditelja." Svi su potekli od Adama i Eve, i stoga smo ili svi plemeniti, ili niko nije. „Niko nije plemenitiji (noble) od nekog drugog ako to nije umom i veštinama." Prava plemenitost isključivo je individualna i ne može se naslediti jer zavisi isključivo od duševnih svoj­ stava kao što su hrabrost, pobožnost, dobrota i sposobnost. Pisac je vatrena pristalica društvene pokretljivosti zasnovane ni na čemu osim na ličnim zaslugama: Lepo je odgovoriti na zahteve plemenitosti (nobilité), svojim postupcima nadrasti skromno poreklo. Za svaku su pohvalu oni koji se izdignu iz svog staleža i postanu slavni rodonačelnici. Obrnuto, sramno je uniziti se u društvu i biti crna ovca porodice.

Da li su takva razmišljanja bila ograničena na malobrojnu prosvećenu elitu? Verovatno ne. Na slična razmišljanja o društvenom ustrojstvu nailazimo i u veoma po­ pularnom i čitanom Romanu o Ruži. Ta prava enciklopedija duha onoga vremena bila je, da se podsetimo, dovršena krajem sedamdesetih godina XIII veka, dakle, pre citi­ ranih priručnika za vladare. Zan de Men pušta Gospu Prirodu (Dame Nature) da opeva nastanak društva kao posledicu prvobitnog haosa u kom su svi bili protiv svih i ničiji život niti imovina nisu bili bezbedni. Umorni od toga, ljudi su se okupili i izabrali un grand villain - što znači i „krupan seljak" i „veliki klipan" - za svog vođu. Njegov je zadatak bio da svima čuva imovinu, rasteruje zlikovce i deli pravdu. Zauzvrat, oni bi ga snabdevali svim potrep­ štinama. Takođe su se dogovorili i da plaćaju soldate koje su dali onom vođi na raspo­ laganje da mu pomognu da održi red i mir. Ovo je, dakle, teorija da je kraljevska vlast potekla iz opšteg konsenzusa, teorija društvenog pakta, koja će postati predmet op­ širnih rasprava u XVII i XVIII veku. Gospa Priroda dalje razmatra međuljudske odnose. Svi se rode isti i jednaki; bo­ gatstvo i društveni položaj samo su nasumični darovi Fortune, a ona ne bira naročito kome će biti naklonjena. Sve što pruži, može odmah i da uzme. Visok položaj zapravo je pitanje slučaja i ne čini jednog čoveka boljim od drugoga. Et se nus contredire m’ose qui de gentillece s’alose, et die que li gentill home si con li peuples les renome, sunt de meilleur condicion p ar noblece de nacion que cil qui les terres coutivent ou qui de labour se vivent, je respons que nus n’estgentis

A taj što se stalno hvali plemenitim rodom svojim, čik nek mi protivreči sad, čik nek kaže da plemeniti soj, (kako hoće da ih svet ovaj zove), u izobilju živi, počastima zasut, jer plemenitiji izrodi se on od onih što zemlju oru, seju, u trudu i muci provode sve dane.

130

D in a m ik a sr e d n jo v e k o v n o g d r u št v a

s’il n’e sta vertuz antatis, ne n’est vilains fors por ses vices (...) Noblece vient de bon courage; Car gentillece de lignage N ’est p as gentillece qui vaille (...) Et cil qui d’a utrui gentillece san sa valeur san sa proece veust anporter los et renon est il gentils ? Je di que non ainz doit estre vilainz clamez et vils tenuz et mains amez que s’il estoitfils d’un truant.

Ne, velim, plemenit ne može biti taj što ga vrlina ne krasi, a i prostak samo je onaj što u mani ogrezao je. (...)

Plemenitost stvar je dobrog srca, a ne rođenja pukog, to nikakva plemenitost nije. (...) ^ A onaj što od drugog plemenitost nasledi, bez svoje vrednosti, bez vrline, svu čast bi da zadobije, i slavu, zar taj plemenit je? Ne, nije. Pre je taj prostak podli, prezira dostojan nego što je sirota a poštena čoveka sin.

Jedino što se može naslediti, veli Gospa Priroda, jesu bogatstvo i imetak. Pleme­ nitost i znanje isključivo su lična svojstva i potiču od valjanosti pojedinca. Stoga su sveštenici i učenjaci (tj. De Menov stalež) u svakom pogledu iznad onih što sebe na­ zivaju plemstvom, i trebalo bi ih shodno tome više uvažavati... Mnogo oprezniji, ali suštinski istog opredeljenja, bio je i francuski biskup, filozof i kardinal Nikola Orem (umro 1382) i sam vrlo skromnog porekla. Po nalogu Šarla V preveo je na francuski i Aristotelovu Politiku i dopunio je svojim iscrpnim komenta­ rima, među kojima je i oprezno priznanje da se plemenitost ne može nasleđivati: Obično su deca dobrih ljudi i sama dobra. Jedan uzrok tome je što se deca često umetnu na roditelje telom, naravi i ponašanjem. Drugi uzrok je što se deca dobrih i ple­ menitih ljudi bolje vaspitavaju i stiču bolje navike nego neka druga. I iz ta dva razloga se plemenitost može naslediti ako je zasnovana na vrlini.

No, može se desiti i da se plemenite porodice sunovrate „stvaranjem beskorisnog i bezvrednog potomstva", a i da lošiji svet dobije „ро naravi i navikama bolje dete. I na taj način se čitava loza oplemeni." Plemstvo okrenuto „nasilju, tlačenju i tiraniji" lažno je i odvratno. Jedini preduslov za pravu plemenitost su lična vrlina i sposobnost: „Lepo je i pohvalno kad neko začne plemenitu lozu" snagom takve vrline. Ali: „Strašna je zlou­ potreba kada sudbina nekog kog je priroda stvorila da bude kmet načini na seniora". Teško je utvrditi šta je društveni ugled značio u dugom periodu od XII do XVI veka i šta ga je sve uslovljavao. Istoričar rizikuje da nesvesno učita savremena shvatanja, i zbog toga onda nastaju teške omaške. Treba težiti upoznavanju kriterijuma koje su ondašnji ljudi primenjivali određujući položaj neke osobe ili grupe na društvenoj lestvici da bi bilo jasno šta je označavalo pomak naviše ili pad. No, ti kriterijumi nisu zavisili samo od spoljašnjih okolnosti već i od promena u stavovima i mentalitetu. To spada u najteža

K r it ik a p l e m st v a

13 1

pitanja o srednjem veku, o kojem, uprkos svemu, nema mnogo izvora. Kako je, na pri­ mer, jedna grupa ljudi doživljavala svoj društveni položaj u odnosu na druge? Nije uopšte isključeno da dve grupe ili više grupa istovremeno smatra da su oni na najvišem položaju, pa kako da ih mi danas rasporedimo na društvenoj lestvici? Relativno je lako utvrditi (tamo gde postoje izvori) prihode i imetak, ali uopšte nije sigurno da je bogatstvo nužno podrazumevalo viši položaj u društvu. Primer su mesari koji su u Parizu i Tuluzi spadali među najimućnije građane, ali nisu uživali ni­ kakav ugled. Državna služba, bila ona crkvena, kraljevska ili opštinska, trebalo bi da bude jedan od sigurnijih pokazatelja višeg društvenog ranga, a isto važi i za veze ste­ čene brakom. Brak nije bio pitanje ličnog izbora već porodični ekonomski poduhvat i, u višim slojevima, ugovor s dalekosežnim političkim posledicama. Ženidbom ili udajom u neku porodicu pojedinac je postajao društveno ravnopravan s njima. Vrlo je rasprostranjeno shvatanje da je srednji vek bio izuzetno statičan, da su ljudi čitav život provodili u onom staležu u kome su se i rodili. To je verovatno i važilo za mnoge, no videćemo da su uprkos svemu mogućnosti kretanja među staležima bile veće nego što se uglavnom smatra, te da postoje primeri izuzetne društvene pokret­ ljivosti. Uglavnom nema izvora za kvantitativna izlaganja i statističke prikaze brojnosti određenih staleža u različitim periodima i pokretljivosti među njima. Moramo se stoga ograničiti na neke primere i, u najboljem slučaju, utvrditi koji su od njih tipični, tj. da li predstavljaju šire zastupljen trend ili izuzetke od opštih pravila.

U CRKVENOJ SLUŽBI... Crkva se u načelu nije naročito zanimala za poreklo svojih službenika, s jednim izuzetkom —kopile, vanbračno dete, nije moglo biti rukopoloženo za sveštenika. Pr­ venstveno su se gledali darovitost i sposobnost, a ne društveni položaj. Ali to nije sprečavalo aristokrate i vladare da koriste svoj uticaj kako bi u crkvi udomili svoje mlađe sinove. Budući da su crkvu velikodušno darovali novcem i zemljom, očekivali su zauzvrat da se viši položaji sa boljim prihodima sačuvaju za njihove potomke. Ipak, nije u svakoj zemlji bilo isto. Uticaj visoke aristokratije na biskupije bio je najveći u Nemačkoj, kao i u Italiji, gde je visoko plemstvo smatrala svojim vlasništvom kardi­ nalske položaje, pa čak i papski položaj. Međutim, u Francuskoj, u španskim zemlja­ ma, pa čak i u Engleskoj, postojale su znatno bolje mogućnost i za pojedince iz nižih društvenih slojeva da ostvare karijeru u crkvi, pa čak i da stignu do najviših položaja. U čitavom srednjem veku najsvetliji primer takve karijere svakako je bio Siže, opat manastira Sen Deni severno od Pariza, jedna od najzanimljivijih osoba u XII veku, inače bogatom živopisnim ličnostima. Rodio se 1081. godine u Sen Deniju ili Aržanteju, kao kmetovski sin, pa je pripadao najnižem društvenom sloju. Valjalo je iskoristiti njegov bistar um, pa je krenuo u manastirsku škole gde je odmah primećen. Godine 1106. po­ čeo je više studije u Sen Deniju, gde mu je kolega bio francuski prestolonaslednik, koji će kroz dve godine doći na presto kao Luj VI (1108-1137). Kraljević i kmetov sin postali su doživotni prijatelji i Siže će u više navrata obavljati i diplomatske misije. Godine 1122. postao je opat u Sen Deniju, te se smesta latio obnove manastirske crkve, što će postati epohalan poduhvat. Ako treba navesti ime jedne osobe zaslužne za gotsku arhitekturu, onda je to bio Siže. Lično je do detalja isplanirao i nadzirao sve radove. Sen Deni, prva gotska crkva i uzor brojnim budućim katedralama, dovršena je i osveštana 1144. godine u prisustvu devetnaest biskupa i nadbiskupa. Uporedo s tim poslom, Siže je imao i vremena i snage da služi svom prijatelju kralju kao s vremenom glavni i jedini ministar. Pokazao se kao vrstan državnik nasto­ jeći da ograniči moć vazala u korist države. I brak prestolonaslednika Luja VII (1137-1180) sa Eleonorom ugovorio je Siže, a time je njeno nasledstvo, vojvodstvo Akvitanija i grofovija Poatje i druge, što čini trećinu današnje Francuske, došlo u kra­ ljeve ruke. Nakon smrti Luja VI Siže je zadržao visok položaj na dvoru njegovog sina Luja VII. Kada je ovaj 1147. krenuo u Drugi krstaški pohod na Svetu zemlju, Sižea je ostavio da u svojstvu namesnika vlada Francuskom, a po povratku mu je dodelio zvaničnu titulu Oca otadžbine (lat. Pater patriae). Obasut počastima i sa zadivljujućim život­ nim delom iza sebe, kmetov sin je umro 1171. u sedamdesetoj godini. Sižeova sudbina svakako je bila jedinstvena i atipična. Deca kmetova su samo izuzetno uspevala da se izdignu iz svog staleža, a i tada samo do prvog narednog stepenika na društvenoj lestvici. Ipak, kombinacija ličnih sposobnosti i crkvene ili kra-

U C R K V EN O J

SLU Ž B I...

133

Ijevske službe uprkos svemu je omogućavala ljudima iz nižih staleža, obično iz onog što danas nazivamo srednjom klasom, da dospeju dalje nego što bi inače mogli. Kako bismo stekli malo bolju predstavu o tome koliko je uobičajen bio prelazak iz jednog staleža u drugi, pogledajmo jednu grupu crkvenih velikodostojnika, francu­ skih biskupa, čije se društveno poreklo može odrediti sa priličnom sigurnošću. U kapitalnom delu Gallia Christiana, štampanom 1715-1874. u 16 tomova jedna bene­ diktinska kongregacija sakupila je podatke o svim biskupima, opatima i opaticama od V do kraja XVII veka. Od 1200. godine može se na osnovu biografija biskupa ustanoviti iz koje su sre­ dine potekli. Ako su bili iz aristokratskih porodica, obično se navode ime i titula rodi­ telja, ali to nije slučaj s nižim plemstvom, za koje se obično piše „od plemenitog roda“ ili „iz vrlo stare porodice". Ipak, s priličnom sigurnošću se mogu izdvojiti biskupi ple­ mićkog porekla. Poveći je spisak imena uz koje ne piše da pripadaju plemstvu. Među­ tim, to nije siguran pokazatelj i da stvarno ne pripadaju. Za mnoge od njih piše da su pre unapređenja pripadali benediktincima ili cistercitima. Znamo da su ti redovi uglavnom primali monahe iz viših slojeva - što ipak ne sprečava mnoge izuzetke. Ipak, u ovom malom istraživanju monahe sam ostavio po strani. Cilj istraživanja bio je da

Školovanjem se najsigurnije mogao obezbediti napredak na društvenoj lestvici. Od XIV veka jednako su unosne bile i crkvena i državna služba. Pisar u svom skriptorumu pravi je predstavnik mase ambicioznih ljudi iz nižih društvenih slojeva koji su birali takav životni put. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris)

134

D in a m ik a sr e d n jo v e k o v n o g d r u št v a

se ispita koliko je francuskih biskupa i nadbiskupa od 1200. do 1500. godine bilo kmet­ skog porekk. Najpre sam svakako tražio eksplicitne podatke o očevom zanimanju, kao i beleske poput e * kumilifamilia, ех obscurisparentibus ili de mediocrigenere koje se odnose na najniže društvene slojeve, najčešće seljake. Pošto nema drugih informa­ cija, i samo ime dosta govori - u Francuskoj su se u XIV veku imena u gradovima počela da se razhkujuod plemićkih. Ime tipa „NN iz tog-i-tog sela“ uvek sigurno uka­ zuje na seljačko poreklo, dok „NN iz tog-i-tog grada" ukazuje na niže građanstvo Materijal koji sam pregledao obuhvata 56 biskupija sa ukupno 1.400 biskupa između 1200. 1 1500. godine. S priličnom izvesnošću može se za njih 240 (jedva 17 %) zaključiti da potiču iz neplemićkih porodica, od bogatijih građana, pa sve do siromaš­ nijih zanatlija i seljaka. To je najmanji mogući broj pošto sam po strani ostavio sve neizvesne ili teško utvrdive slučajeve. Udeo pučanstva u biskupstvu mogao je, dakle, biti i veći, ah se to ne može sa sigurnošću utvrditi bez obimnih genealoških istraživanja po francuskim arhivima. No, i 17-18 % može se smatrati pristojnim brojem ukoliko smo zeleli samo da utvrdimo da li je bilo moguće napredovati na društvenoj lestvici zahvaljujući službovanju u crkvi. Postati biskup značilo je stići na sam društveni vrh. Čin je sa sobom nosio i vladarsk! rang, a da ne govorimo o vladarskim prihodima. Remski nadbiskup i lanski biskup bih su vojvode i perovi Francuske, a biskupi iz Bovea, Salona na Marni i Noajona grofovi i perovi. Budući d aje određeni broj biskopa ulazio i u kraljevski savet, imali su veliki uticaj i na državnu politiku. Na primer, za gradskog sina Robera le Koka ogroman je korak predstavljalo kada je 1351. godine postao lanski biskup. Ljudiiz naroda nisu mogli da ostvare crkvenu karijeru na jednak način u svakom od razdoblja tokom tri ispitana veka. Isprva, u prvoj polovini XIII veka vrlo mali broj biskupa nije bio plemićkog porekla - tek 7,5 %. Od 1250. godine ih je sve više, u XIV veku jos više, da bi ih u prvoj polovini XV veka bilo najviše. U drugoj polovini veka njihov broj naglo počinje da opada - tek 8 %. Ni geografska raspodela nije ujednačena. Biskupije u kojima su biskupi iz pučan­ stva bili najzastupljeni - između četvrtine i trećine u periodu 1200-1500. godine - sve osim jedne su sa severa Francuske: Amijen, Avranš, Salon na Marni, Lan, Lizje, Mo, Noajan, Orlean, Pariz, Senli, Turne i Tur. Jedina južnofrancuska biskupija koja je imala vise od trećine biskupa iz pučanstva bila je iz nekog razloga lodevska. U drugim bi­ skupijama nalazimo od jednog i pet poglavara nižeg roda (u prošeku je u datom peri­ odu bilo 25 biskupa po biskupiji). Koncentracija pučanstva najviša je u onim delovima Francuske koji su bih kraljev domen ili na druge načine pod neposrednim kraljevskim uticajem. Veza sa prestolom takođe je upadljiva ako obratimo pažnju na karijere tih biskupa. Cak 75 od njih 240 (gotovo 30 %) pre unapređenja bili su u kraljevoj službi kao îspoyedmci, dvorski lekari, clericus régis, pravnici ili činovnici - ili su im pak očevi ili braca bili u centralnoj administraciji. Davanje biskupskih mesta bilo je uobičajeni način da kraljevi nagrade verne po­ danike i da na pozicije od političke moći postave ljude od poverenja. U Francuskoj je kao u nijednoj drugoj zemlji kraljevska vlast od davnina imala jak uticaj na izbor crcvenih velikodostojnika, sto je drugde papska crkvena vlast ljubomorno čuvala. Objaš-

U C R K V EN O J

SLU Ž B I...

135

Izvor: Gallia Christiania, I-XVI

njenje leži delom i u tome što su oni, u vreme Avinjonskog papstva (1305-1378) i kasnije Zapadne šizme sa dvojicom papa, rimskim i avinjonskim (1378-1417) eko­ nomski i politički zavisili od francuskog kralja. Pragmatičnom sankcijom u Burzu 1438. kruna je učinila neke ustupke papskoj vlasti, koji su se ticali i imenovanja bisku­ pa, što može bar delom objasniti smanjenje broja biskupa iz pučanstva posle 1450. godine. Bez kraljevskog pritiska, kapituli sa jakim udelom aristokratije (a prema ka­ nonu oni su birali biskupe, a taj izbor bi kasnije potvrdio papa) sada su, prirodno, ra­ dije birali ljude iz svog staleža. Odabrani primeri iz raznih vekova pokazuju koliki je mogao biti raspon društve­ ne pokretljivosti u slučaju crkvenih velikodostojnika: Valter de Marvi, turnejski biskup 1219-1251. bio je sin obućara, a to zanimanje nije moglo biti naročito visoko pozicionirano. Za Gilelma Monasterskog, lanskog voj­ vodu i biskupa 1261-1270. piše daje bio humili loco natus, „rođen u skromnim okol­ nostima", što je najverovatnije značilo u siromašnoj seljačkoj porodici. Čak tri uzasto­ pna sanska nadbiskupa od 1259. do 1275. bili su istog neuglednog porekla, baš kao i Etjen (1323-1335), nadbiskup iz Tura i Žofroa, biskup u Le Manu 1338-1348. Izvrstan primer napretka uprkos svim preprekama predstavlja Zak d’Ez. Kao sin siromašnog obućara iz Kaora, školovao se za sveštenika i postao sekretar napuljskog kralja (od francuskog roda Anžuja). Kraljevim posredstvom imenovan je 1300. godine za biskupa u Frežiju na jugu Francuske, a 1310. premešten je u Avinjon. Budući da je to bilo u vreme avinjonskog papstva, njegov novi položaj bio je jedan od najviših u Francuskoj. Godine 1317. dospeo je na sam vrh, budući izabran za papu pod imenom Jovan XII. Vraćaćemo mu se u više navrata u ovoj knjizi. Nakon osamnaestogodišnjeg pontifikata, jednog od najdužih u istoriji, umro je 1334. godine, kada mu je bilo blizu devedeset godina. Kao i mnoge druge pape, iskoristio je svoj položaj da pomogne po­ rodici. Bar dva njegova rođaka, skromnog porekla kao i on sam, došla su pod papinim

136

D in a m ik a sr e d n jo v e k o v n o g d r u št v a

pokroviteljstvom do biskupskih položaja. Bili su to Petar de Vija u Albiju i Jovan iz Boa, nadbiskup u Arlu. „ Krajem veka nailazimo na niz velikodostojnika skromnog porekla, poput Žana Žermena, biskupa iz Salona na Saoni 1357-1361, Nikole Orema, biskupa liziješkog 1377-1382, Nikole Tulonskog, biskupa otenskog 1386-1400, kao i Pjera d’Ejia, kambrejskog biskupa 1398-1411. Ovaj poslednji, „od roditelja najskromnijeg položaja" bio je jedan od najčuvenijih teologa svog vremena i izvanredno uticajan crkveni političar. Naposletku, u prvoj polovini XV veka živeo je Žan de Bronje, arlski nadbiskup od 1410. do 1419, sin „neuglednih roditelja". Ne zna se da li su ovi bili seljaci ili zana­ tlije, ali se za Jovana, nadbiskupa bezansonskog, zna da je bio sin kovača, kao i da je Pjer Berlan, nadbiskup u Bordou 1430-1456, poticao iz jedne meduške seljačke porodice. Dosadašnji prikaz obuhvatio je samo one najuspešnije koji su svojom sposobno­ šću, ali najpre zahvaljujući uticajnim vezama, uspeli da stignu do vrha crkvene hije­ rarhije. No, ako želimo celovitu sliku, ne smemo zaboraviti ni hiljade studenata koji se nisu mogli nadati takvom usponu. Mnogi su se morali zadovoljiti znatno nižim polo­ žajem seoskog paroha. Doduše, za sinove iz siromašnih seljačkih i zanatlijskih poro­ dica i to je predstavljalo korak napred, ma koliko skroman bilo taj položaj. Ipak, mno­ go njih nije dobilo ni tu, ni bilo kakvu drugu službu. Ti „klerici lutalice", clerices vagantes, izdržavali su se od povremenih pisarskih poslova, lekarske prakse, a često bi skliznuli u kriminal. Budući brojni, a lutalice, izazivali su priličan nemir i podozrenje i crkvenih i svetovnih vlasti. No besmrtnost su im doneli vagantsko pesništvo, vinske i ljubavne pesme na latinskom solidne književne vrednosti, čiji su nepoznati autori identifikovani s pomenutim deklasiranim sveštenicima.

...I U SLUŽBI KRALJA O la iglesia, o el геу - ili crkvena ili kraljevska služba, to su u XVI veku bile mo­ gućnosti izdržavanja za osiromašene španske plemiće. Izreka je važila i u poznom srednjem veku, XIV i XV, ali tada pre za one koji su težili karijeri, uzdizanju iz svog društvenog okruženja. Pokazano je koliki je napredak pojedincima mogla doneti služ­ ba pri crkvi, a sada ćemo videti kakve je mogućnosti pružala kraljevska služba. Kao i dosad, Francuska nam daje najviše materijala i primera. Dokle god je funkcionisao „klasičan" feudalizam, tj. do sredine/kraja XIII veka, ne može se govoriti o državnom aparatu u pravom smislu reći. Vlast i pravosuđe bili su decentralizovani i potpadali su u nadležnost vazala. Čak i u ograničenom kraljevom domenu (tj. oblastima koje nisu date vazalima), on je postavljao namesnike iz puka ili nižeg plemstva, čije su plate bile manja feudalna dobra. Tokom XIII veka postepeno su nastupale određene promene. Kraljevski domen se silno povećao osvajanjima, sklapanjima brakova i nasledstvima, a shodno tome porasla je i potreba za novom lokalnom vlašću. U Parizu je počela da se razvija cen­ tralna državna uprava. U drugoj polovini XIII veka (zapravo se ne zna tačno kada), nastao je Parlament, vrhovni kraljevski sud, gde su se delom vodile parnice u koje je bila umešana sama kruna, a delom je služio i kao apelacioni sud za žalbe zbog presuda nižih, feudalnih instanci. Tokom vladavine Filipa Lepog (1285-1314) osnovana je Chambre des Comp­ tes, kraljevska komisija za finansije, koja je pratila redovne državne prihode i rashode. Budući da su sredinom XIV veka uvedeni i vanredni porezi, ustanovljena je još jedna služba, Chambre des Aides, odgovorna za nametanje i prikupljanje poreza. To je podrazumevalo i postojanje zasebnog sudskog organa nadležnog za poreze. Svi ti poslovi zahtevali su stručan i obrazovan kadar, pre svega pravnike, što je značilo mogućnost regrutacije činovnika iz redova pučanstva. Pogledajmo izbliza najznačajniju instituciju Vrhovni sud ili Parlament, koji je osim pravnih nadležnosti imao i jednu političku. Sve kraljevske uredbe su morale da prođu kroz Parlament kako bi stupile na snagu. Sud se delio na tri delà, ili komore, a osoblje, koje je nosilo titulu kraljevskih savetnika (conseillers du roi), otprilike je po­ lovinom bilo iz svešteničkih redova (clercs) a polovinom od laika (lais). U ovu drugu grupu isprva su ulazili kraljevi vazali i drugi plemići, ali početkom XIV veka sve je više školovanih pravnika pučkog porekla. Ipak, plemići su dugo dominirali laičkim savetom, naročito njegovom vrhovnom komorom (Grande Chambré). Godine 1340. bilo je 25 plemića na samo četvoricu pučana. No ubrzo potom opao je udeo plemstva, što se može videti iz sledeće tabele.

138

D in a m ik a sr e d n jo v e k o v n o g d r u št v a

TABELA 7 .

Sveštenstvo 1340. 1341. 1345. Imenovani 1345-1358. 1359. Imenovani 1364-1380. Imenovani 1380-1418. Imenovani 1461-1483.

71 68 43 77 43 81 91 54

Redovni savet Parlamenta Laici Pučanstvo Plemstvo 39 36 (24,7 %) 34 27 (20,9 %) 21 14 (17,9 %) 55 22 (14,3 96) 30 4 (5,2 96) 64 14 (8,8 96) 48 5 (3,5 96) 31 15 (15 %)

Ukupno 146 129 78 154 77 159 144 100

U poslednjim decenijama XIV i prvim decenijama XV veka udeo plemstva bio je veoma mali. Zatim je, po svemu sudeći, nastupila promena. Za vreme vladavine Luja XI plemići su birani za conseillers lais mnogo češće nego ranije. Novost je bila i što je sedam conseillers clercs poticalo iz redova plemića, a inače su u drugoj polovini XV veka oni uglavnom bili skromnijeg porekla. U drugoj polovini XV veka udeo plemstva u ukupnom broju imenovanih bliži se onom stanju iz 1340. godine. Na lokalnom planu predstavnici vlasti bili su kraljevi izaslanici. Oni su, uglavnom na severu Francuske, nosili titulu bajia {bailli), a na jugu senešala {sénéchal). Te titule postojale su i ranije, ali su od kraja XIII veka podrazumevale nešto drugo. ^ Od feudalnih službi koje su obavljale relativno mali broj zadataka postale su plaćen posao sa vrlo širokim ovlašćenjima. Položaj bajia, odnosno senešala, podrazumevao je vlast poput kraljevske: odgovornost za pravosuđe, ubiranje poreza i druge prihode, nadziranje feudalnih trupa i regruta, kao i sprovođenje svih zahteva koji su im pristizali odozgo. Položaj je u početku trebalo da postoji samo u kraljevom domenu, ali ubrzo je u XIV veku njihova nadležnost počela da se žiri i na manje i srednje feudalne posede. Samo su one, nipošto neznatne oblasti date kao apanaža članovima kraljevske poro­ dice, bile izvan jurisdikcije bajia i senešala. Sa takvim ovlašćenjima, to je bila zaista vrlo prestižna služba. Zanimljivo je pri­ padnicima kojih staleža je kralj poveravao bajaže i senešalate i kakav je tu bio odnos između plemstva i onih skromnijeg porekla. Francuski istoričar G. Dipon-Ferije izdao je delo pod nazivom Gallia regia koje predstavlja katalog svih zaposlenih u svim bajažima i senešalatima od dvadesetih go­ dina XIV veka do 1515, sa svim napomenama koje su se mogle sabrati iz istorijskih arhiva. Građa ima blizu 23.800 imena bajia, senešala i čitave vojske činovnika koja im je bila potčinjena. Kako bi se stekla slika o udelu pučanstva, ispitao sam osam severnofrancuskih bajaža: Amijen, Šartr, Kotentin, Žizor, Mo, Senli, Troa i Vermandoa. Broj bajia imenovanih između 1320. i 1500. godine, podeljenih prema tome da li su plemićkog ili pučkog porekla, prikazanje u dijagramu.

...I U SLUŽBI KRALJA

139

Udeo bajia iz redova plemstva, odnosno pučanstva u 8 bajaža 1320-1499.

Izvor: Dupont-Ferrier, Gallia Regia, 1-6.

Treba imati u vidu da se neki pojedinci ponavljaju, budući da su zadržali položaj u dva, pa čak i tri mandata, a da je bilo i premeštaja iz jednog bajaža u drugi. Nas ovde zanima u kojoj meri je prilikom imenovanja pružana prednost činovnicima skromni­ jeg porekla. Do otprilike 1440. godine bajii su se često smenjivali i imali vrlo kratke mandate, od nekoliko meseci do godinu-dve dana.To je naročito uočljivo za periode 1340-1359. i 1400-1439. Politička zbivanja objašnjavaju ovo drugo razdoblje. Stogo­ dišnji rat je tad bio u akutnoj fazi i veliki delovi zemlje bili su pod engleskom vlašću, a zemljom je besneo i građanski rat između armanjaca i burgonjaca. Činovnici su se stalno smenjivali u zavisnosti od toga koja je strana trenutno postigla prevlast. Po sklapanju mira s Engleskom 1453. godine situacija se donekle smirila, pa su se i man­ dati bajia produžili čak i do dvadeset godina. Kao što dijagram pokazuje, bajia pučanskog porekla bilo je znatno više od plemi­ ća sve do oko 1360, da bi u narednih dvadeset godina činili tek polovinu udela. Od 1380. do 1439. godine bajia pučanskog porekla bilo je tek oko trećine, a treba napo­ menuti daje njih 18 imenovanih u periodu 1420-1439. bilo koncentrisano u samo dva bajaža, Mou i Senliju. Uz tri izuzetka, svi bajii od 1440. pa do kraja veka bili su plemić­ kog porekla. Mogućnost ljudi iz nižih staleža za karijeru u službi kralja bile su najbolje u prvoj polovini XIV veka, da bi se potom pogoršale i gotovo u potpunosti nestale nakon 1440. godine. Čime se ta pojava može objasniti? Treba imati u vidu više faktora. Najviše bajia je birano iz pučanskih redova u vreme kada se nova organizacija još nije ustalila, te je bila izražena potreba za pouz­ danim kraljevskim službenicima koji su poznavali administrativne poslove ali koji nisu sami bili na pozicijama moći. Početkom XV veka Stogodišnji rat je posle dužeg miro­ vanja iznova buknuo i bajaži su postali poprišta rata, te su prevagnuli vojni principi. Na čelo bajaža postavljani su vitezovi iskusni u ratovanju. Deo objašnjenja treba potražiti i u tome kojoj se vrsti plemstva dodeljivao položaj bajia. Ne pretendujući na statističku tačnost, možemo reći da su to ogromnom veći­ nom, od oko 95 %, bili pripadnici nižeg plemstva. Nosili su titule poput damoiseau,

140

D in a m ik a sr e d n jo v e k o v n o g d r u št v a

écuyer (stitonoša), seigneur de... ili pak chevalier (vitez). Deset bajia u prvo) polovini XIV veka označeno je kao chevalier du roi, što jasno ukazuje na novostečenost titule. Za nekoliko imenovanih iz pučanstva pouzdano znamo da su stekli plemićku titulu za vreme mandata ili po njegovom okončanju. Drugi su pak prešli u Pariz i dobili još više položaje koji su automatski podrazumevali i plemićku titulu. Tokom XIV i XV veka nastala je zapravo jedna velika grupa činovničkog plemstva, u potpunosti posvećena državnoj službi. U drugoj polovini XV veka njih je bilo toliko da kralj nije morao tražiti bajie van tih krugova. Time su se pogoršale šanse pučanstva da napreduje na društve­ noj lestvici. No, ako pogledamo činovnike podređene bajiima, njihove zamenike, prévôts, vicomtes (činovnički položaj, a ne plemićka titula), poreznike, kontrolore, kraljevske prokuratore, advokate itd., videćemo da su svi oni bili pučanskog porekla. Nasuprot tome, na mesto vojnih zapovednika utvrđenja, ,,kapetana“, regrutovani su plemići sa titulom štitonoše ili viteza. Uglavnom je posredi sitnije plemstvo mada bi se pojedini morali odrediti i kao krupno plemstvo. Isti obrazac koji se pokazao u slučaju bajia može se uočiti i na važnom položaju pariškog prevoa, viceregenta u prestonici: od 1320. do 1400. šestorica su bila iz nižih staleža, a petorica plemići, od 1401. do 1418. dva pučana i četvorica plemića; u nemir­ nim godinama 1418-1422, kada su se činovnici stalno smenjivali, nailazimo na tri pučana i osmoricu plemića; naposletku od 1422. do 1500. godine dva pučanina i devet plemića. I ovde, dakle, važi da su pučani imali mnogo veće šanse u prvoj polovini XIV veka nego kasnije. Ako možemo tvrditi da su na severu Francuske pučani imali solidne izglede za karijeru u kraljevskoj službi i bar do početka XV veka mogli doći do visokih položaja, na jugu zemlje bilo je drugačije. Pregled svih tamošnjih senešala (koji se po zadacima nisu razlikovali od bajia) pokazuje da su između 1320. i 1500. godine svi senešali bili iz redova plemstva. Udeo krupnog plemstva je znatan, iako dominira sitno plemstvo. Jedino moguće objašnjenje koje bih mogao pružiti za to je da u XIV veku kralj još nije bio siguran u svoj autoritet na jugu zemlje koji se umnogome razlikovao od ostalih te­ ritorija, te je hteo da ga tamo zastupaju osobe višeg društvenog ranga —a da ujedno pridobije i lokalnu aristokratiju obezbeđujući joj senešalske položaje. Čak i među či­ novnicima podređenim senesalu bilo je dosta plemića, nasuprot situaciji na severu gde su svi oni bili pučanskog porekla.

V in u t i se n a KRILIMA PESME Ambicioznim mladićima iz nižih društvenih staleža studije, najpre uni­ verzitetske, predstavljale su prirodan i najsigurniji način da napreduju. One su im uz malo sreće mogle otvoriti put ka crkvenoj službi, a od XIII veka i ka po­ ložajima pisara ili sekretara u službi kralja. No, i druge intelektualne delatnosti, a od njih pre svega književna, Trubadur Per Karctenal - sveštemK koji je po­ mogle su im omogućiti napredak na stao žestok protivnik Katoličke crkve. (Foto: društvenoj lestvici, ugled i dobre pri­ Bibliothèque Nationale, Paris) hode. Najbolje dokaze za to pronaći ćemo na jugu Francuske u XII i XIII veku. Ta velika oblast koja obuhvata zemlje južno od Loare, u književno, kulturno i društvenoistorijskom pogledu jedna je od najzanimljivijih u čitavoj Evropi. U jednom od prethodnih poglavlja već smo upoznali najveći južnofrancuski doprinos zapadno­ evropskoj kulturi, a to je trubadurska lirika, i njen značaj sa duhovnoistorijskog gledi­ šta. U ovom poglavlju težište će biti na društvenoistorijskim aspektima: koji su to ljudi postajali trubaduri, i kakve je to posledice imalo po njihov društveni status. Zapravo se pokazalo da je veliku pažnju na južnofrancuskim feudalnim dvorovi­ ma privlačio onaj ko zna da piše pesme (trobar) i melodiju za njih, te da ih sam izvodi ili prepusti to muzičarima i zabavljačima (jonglar). Valjan trobaire svuda je bio dobro­ došao, i u najvišim krugovima sticao je velikodušno novčano priznanje od poštovalaca - ukratko, asimilovao bi se sa svojom aristokratskom publikom bez obzira na poreklo. Danas poznajemo oko četiristo imena trubadura, a za stotinak znamo i poreklo. U antologijama trubadurske poezije dat je uz ime svakog pesnika i kratak životopis, vida, dobrim delom prožet legendama o srećnim ili nesrećnim ljubavima. No pouzdaniji od toga su podaci o tome iz koje društvene sredine potiče neki trubadur. Na osnovu tih kratkih biografija i drugih savremenih izvora, može se done­ kle napraviti, premda nepotpun, izvestan statistički pregled trubadura. I tu će se po­ kazati jasno uočljiv obrazac. Prvi poznati trubadur poticao je iz najvišeg društvenog sloja koji se može zami­ sliti: bio je to Gijom IX - ili Guilhem de Peitieu na njegovom maternjem jeziku, oksitanskom - vojvoda akvitanski i grof od Poatjea (1071-1126). Kao takav bio je glavni i najmoćniji vazal francuskog kralja, koji je upravljao čak četvrtinom zemlje. Ne znamo

142

D in a m ik a sr e d n jo v e k o v n o g d r u št v a

šta je podstaklo tog živopisnog vlada^ . ra prilično pustolovne naravi da po­ stane pesnik, ali za sobom je ostavio idejni obrazac trubadurskog pesništva, koji su njegovi sledbenici spre­ mno preuzeli. U generaciji posle Gijoma poja­ vio se niz grandseniora koji su pisali pesme u novom žanru, poput Eblea, vikonta ventadurskog, Žofrea Ridela, kneza od Bleja i Remboa, grofa orenškog (svi su pisali sredinom ili krajem XII veka). Pored njih bilo je i trubadu­ ra skromnijeg porekla, poput Markabrua, „sina neke sirotice" i Serkamona, „zabavljača iz Gaskonje". Kod trubadura koji su pisali od otprilike sredine XII do tridesetih go­ dina XIV veka zapaža se velika druš­ Trubadur Per Vidal, „1о meiller cavallier del tvena šarolikost. Od 92 čije se poreklo mon crezia estre"- Najboljim vitezom na sve­ može utvrditi, 15 je poticalo iz najvi­ tu sm atraše sebe. (Foto: Bibliothèque N a­ tionale, Paris) šeg reda feudalaca; pored onih već * , r, -vJ T 1 . „ . pomenutih tu su bili kralj Alfonso I Aragonski, Ricard Lavlje Srce i vojvoda od Avernje. Njih 33 bili su vitezovi ili pak si­ novi vitezova, šestorica sveštenici, desetorica sinovi građana ili trgovaca, petorica zanatlije i naposljetku za 23 piše da su bili zabavljači ili depaubra generation „iz siro­ mašnih porodica". Bilo je bar 13 siromašnih vitezova,paubres cavaliers, a neki od njih su toliko nisko pali da su radili kao zabavljači. Takva su dva vrlo poznata trubadura, Arno Danijel, u svoje vreme, a možda i da­ nas, smatran najboljim trubadurem, i Rembo de Vakeira. Pera Kardenala (koji je živeo skoro sto godina, od 1180. do 1278.) roditelji su dali u sveštenike iako njegove pesme sadrže oštru antiklerikalnu notu i jasan društveni patos. Izvori kao sveštenike navode i Pera Rožjea „klermonskog paroha... koji je napu­ stio službu da postane jo glaf, kao i Emerika de Belenoa (XIII vek). Uprkos socijalnoj degradaciji, Per Rožje bio je na ravnoj nozi sa Remboom Orenškim, bar ako je suditi po pesmama koje nagoveštavaju priličnu bliskost. Od gradske dece Folke de Marselja (umro 1231) pesničko zanimanje zamenio je crkvenom službom. Kao tuluski biskup, vrlo je aktivno učestvovao u progonima katarena^ Jos četvorica su postali zabavljači - Sal d’Eskola, Goselm Fedi, Elija de Baržol i er Ramon Tuluski. Ovaj poslednji došao je na dvor kralja Alfonsa Aragonskog ,,i kralj ga je primio ukazavši mu najveće počasti". Sin kozara Per Vidal jedan je od najšarmantnijih pesnika druge polovine XII veka. Boravio je na gotovo svakom iole značajnom dvoru, i na aragonskom. U pesniš-

Vin u t i se n a k r il im a p e sm e

143

tvu često iskazuje veliku samosvesnost i hvali se kako je na ravnoj nozi s aristokratijom. Evo kako iznosi svoje viteške podvige: Mainht bon tornei ai partit pels colps qu’ieufier tan mortals qu’en lue non vau qu’om no crit : »So es En Peire Vidals selh qui manten domnei e drudaria efa que pros per amor de s’a mia et am a mais batalhas et torneis que monjepatz (...)

Sa onolikih turnira odoh sa udarcima koji smrtni behu da gde god krenem, poviču svi „Gle, gospodar Per Vidal plemenit, stasit, ljubavi vičan, šta sve ne učini za damu svoju on; a voli turnir i ljuti boj, više no monasi mir.“

„Najboljim vitezom na svetu smatraše sebe, i od žena najvoljenijim", zaključne su reći njegove biografije. Šteta što se ne može utvrditi koliko su njegova hvalisanja bila utemeljena u stvarnosti. Sasvim drugačiji bio je Gilem Figueira (prva polovina XIII veka), sin krojača koji je nastavio očev zanat. Tokom katarskog krstaškog rata prebegao je u Lombardiju i njegove pesme iz tog perioda mahom odišu mržnjom i prezirom prema Katoličkoj crkvi i njenom sveštenstvu. „Nije se znao ponašati među baronima i drugim uglednim svetom, ali su ga silno cenile sve protuve, kurve i vlasnici krčmi", piše u njegovoj biografiji. Ako naposletku pogledamo i trubadure iz najnižih društvenih slojeva, nailazimo na dosta onih koji su se zahvaljujući talentu izdigli daleko iznad svog porekla. Danas možda najcenjeniji i najčitaniji od njih, Bernar de Ventadur (pisao od 1147. do 1180.), bio je sin služavke zadužene za pećnicu u limuzenskom zamku Ventadur. Gospodar tog zamka Eble, koji je i sam bio trubadur, naučio ga je pesništvu i viteškim manirima. Pošto je napustio zamak, ako je verovati biografiji, zbog ljubavi prema gospodarevoj mladoj ženi, došao je na dvor vojvotkinje Eleonore Akvitanske. Ta verovatno najzanimljivija žena čitavog srednjega veka bila je unuka prvog trubadura Gijoma IX i jedina naslednica njegovih ogromnih zemalja. Prvo se udala za francuskog kralja Luja VII, ali pošto mu nije bila verna, kralj joj je dao razvod. Godine 1152. preudala se za mladog grofa Henrija Anžujskog, koji je dve godine kasnije po­ stao kralj Engleske. Udruživši svoje posede s Eleonorinim nasledstvom, Henri je sebi i svojim naslednicima pripojio dve trećine francuske teritorije. Taj kraljevski brak ostaviće dubokog traga u naredna tri veka evropske politike i prouzrokovati i dva sto­ godišnja rata između Francuske i Engleske. Eleonora je bila obrazovana i načitana žena, i njenim posredstvom, kao i posredstvom njenih kćeri, književnost s juga Fran­ cuske dospela je na sever zemlje i u Englesku. Na njen dvor u Ruanu stigao je i Bernar de Ventadur ,,i njoj se pesme ena17 Bernara i ona ga je srdačno primila i ukazala mu dobrodošlicu. Dugo je on ostao na nje17 Plemići su se na oksitanskom oslovljavali sa En „gospodar" i Na „gospa".

144

D in a m ik a sr e d n jo v e k o v n o g d r u št v a

nom dvoru gde se zaljubio u nju, kao i ona u njega i on napisa mnogo pesama o njoj." Ljubav između slavne vojvotkinje i služavkinog sina treba shvatiti kao pesničko ulepšavanje biografije, ali svakako da je za Bernarovu karijeru mnogo značilo što se našao u neposrednoj blizini vojvotkinje i kraljice. Njegov mlađi savremenik Perdigon (pisao krajem XII i početkom XIII veka) bio je „sin siromašnog ribara i karijeru je počeo kao zabavljač. Čak i u pogledu izgleda umetnost ga je daleko dovela: „Grof od Overnja ga je proglasio za viteza, obukao ga i dao mu oružje, zemlju i prihode. I svi knezovi i baroni ukazivali su mu najviše počasti." Za još dvojicu, Albertea i Pistoletu (početak XIII veka), saznajemo da je prvi, sin za­ bavljača „dugo ostao u Orenžu gde se obogatio", a da se drugi „oženio u Marselju... postao trgovac i obogatio se, i prestao je da luta od zamka do zamka." Feudalcima je život u zamkovima sigurno bio prilično tmuran i jednoličan, pa su zdušno prihvatali svaku priliku za razonodu. Putujući žongleri, muzičari i zabavljači bili su svakako vrlo popularni. Svirali su, pevali, žonglirali i prikazivali dresirane živo­ tinje, ali u očima aristokratske publike oni nisu bili ništa više do proste dvorske lude. Sasvim je drugačiji bio odnos prema onima koji su znali da pišu pesme, que saup trobar, ovladali otmenim govorom i imali uvid u nove teorije o ljubavi prema ieni,fin’ amors, kao jedinom izvoru svih plemenitih osobina. Te je ljude, nezavisno od njihovog porekla, publika prihvatala kao (gotovo) sebi ravne. A trubaduri su neumorno isticali da je plemenitost duha jednako važna, ako ne čak i važnija, od plemenitog roda. Jedno od najstrožih pravila feudalne etikecije bilo je velikodušno nagraditi svoje podanike, te su uspešni trubaduri pesmom sticali dobre prihode, pa čak i plemićke titule i ze­ mlju. A znali su i kako da izvrše pritisak: baron škrt na priznanju smesta bi bio opevan u otrovnim a vrlo popularnim podrugljivim pesmama, sirventesima. Kao što smo videli, trubaduri su poticali iz svih društvenih staleža, od najviše aristokratije, do najveće sirotinje. Treba obratiti pažnju na činjenicu da su deklasirani vitezovi, sveštenici i građani predstavljali veliku grupu stanovništva koja je pesmu koristila kao sredstvo za uspon na društvenoj lestvici —i često uspevala u tome. No pored karijere koju je donosilo književno stvaralaštvo, nailazimo i na neke druge sud­ bine kao primere velike društvene pokretljivosti u oba smera.

P o r o d ic e

u u spo n u

A kako se staleška pokretljivost odrazila na „običan" svet i koliko su takve pro­ mené bile česte? Na to pitanje ne može se odgovoriti brojkama. Čak i „sveobuhvatno" istraživanje ličnih istorija po svim evropskim arhivima iz svih iole relevantnih doku­ menata - testamenata, bračnih ugovora, ugovora o kupovini ili donaciji, zemljišnih i poreskih knjiga - dovelo bi nas tek do delà srednjovekovnog stanovništva. Većina je živela i umirala ne ostavivši traga u pisanim izvorima. Uostalom, teško da bi se takvo istraživanje i moglo sprovesti: iziskivalo bi čitave horde istoričara i godine rada, kao i skupu obradu podataka. No, čak i postojeća istraživanja manjeg obima jasno ukazuju na obrazac mnogo veće i obuhvatnije pokretljivosti među staležima u poznom sred­ njem veku nego što se ranije mislilo. Usled porasta uloge novca i sve veće potrebe feudalaca za novčanim prihodima, a ne samo u naturi, krajem XII veka seljaci stiču pravo na otkup iz kmetskog položaja. Filip Lepi je 1296. godine doneo uredbe koje su se ticale pojedinih bajaža i senešalata, kao i položaja seljaka u njima, tako da se ni seniori više nisu mogli buniti ukoliko kmet poželi da otkupi slobodu. Slične uredbe donosili su i Filipovi naslednici, pa su se one proširile na veći deo Francuske. Po svemu sudeći, otkupljivanje je ubrzo uzelo maha. Već početkom XIV veka seljaci u Francuskoj postali su većinom slobodni zakupci, a ponekad i samostalni zemljoposednici. Tako se stvorio najvažniji preduslov za stalešku pokretljivost. Ima mnogo primera seljaka koji su sistematski otkupljivali i akumu­ lirali posede u velika gazdinstva. Tako im se otvorio put ka prvom višem staležu, feu­ dalnoj aristokratiji, iako je proces mogao potrajati generacijama, ili ka građanstvu, i odatle i ka plemstvu. Oko 1120. godine izvesni Udon Đavo (Oudon le Diable) iz Estrija u Pikardiji navodi se kao jedan od svedoka u povelji grofa od Sen Pola. Nesumnjivo je bio seljak, ali njegova uloga u povelji pokazuje daje uživao izvestan ugled - verovatno je spadao u bogatije. Udonov unuk i praunuk, sklopili su unosne brakove koji su im doneli još zemlje. U petoj generaciji Engeran d’Estri (Enguerran d’Hestrues) figurira kao arbitar u sporu između jednog manastira i grofa od Artoa, navodno kao „čovek" ovog poto­ njeg. Tako visoko društvo ukazuje na veliki uspon porodice, ali mu ni tu nije bio kraj. Engeranov sin Anso {Anseau) načinio je odlučujući korak ka plemstvu: 1282. navodi se kao gospodar od Longvilea i naposletku, 1293, kao vitez i gospodar od Estrija. Drugi primer je porodica Izalgije ( Ysalguier) s juga Francuske. Poreklom seljaci, sredinom XIII veka doselili su se u Tuluz i postali građani. Prvi o kome se nešto više zna Remon Izalgije (Raimond) javlja se u izvorima kao „menjač" i trgovac. Tri puta je, 1295,1315. i 1320, bio biran za kapitala, člana gradske uprave s jednogodišnjim man­ datom. Kada je Filip Lepi 1306. zaplenio imovinu Jevreja u Francuskoj, Remon je

146

D in a m ik a sr e d n jo v e k o v n o g d r u št v a

određen kao jedan od onih koji će u ime kralja uz izveštaj preuzeti i rasprodati tu imovinu u tuluskoj oblasti. Očigledno se silno obogatio jer je u više navrata davao no­ vac kralju, uključujući i pozamašnu pozajmicu od hiljadu funti Luju X, i to 1315. go­ dine. Istovremeno je kupio više prodavnica i drugih nepokretnosti u Tuluzu. U zahval­ nost za usluge dobio je 1306. godine počasno zvanje valet du roi (kraljev lakej), a neprekidno ulaganje u odnose s krunom konačno mu se isplatilo kada je 1328. uvršćen u plemstvo. Novi status nije ga omeo u trgovačkom i bankarskom poslu (trgovci iz plemićkog staleža bili su uobičajeni u južnofrancuskim gradovima), već mu je samo omogućio dalji uspon u društvenoj hijerarhiji. Izuzev jedne kćeri koja se udala za građanina, sva Remonova deca sklopila su brakove sa seoskom vlastelom. Posle Remonove smrti, nešto pre 1337, njegovi sinovi Pon (Ports) i Bernar-Remon (Bernart-Raimond) nastavili su uspon. U više navrata bi­ rani su za kapitula, ali su se našli i u kraljevskoj službi kao savetnici (conseillers) i zamenici senešala, odnosno nastojnika tulusko-albijske oblasti. Osim toga, bili su i kra­ ljevi bankari. Vezama stečenim ženidbom s lokalnom aristokratijom postali su i vlastela, a kupovinom brojnih baronija i seniorija dospeli su među najveće zemljoposednike u oblasti. Sa Ponovim i Bernar-Remonovim sinovima porodica se podelila na četiri ogran­ ka nazvana po zamkovima u kojima su živeli. Bankarsku i trgovačku delatnost, koje su porodici donele onoliko bogatstvo, do kraja XIV veka sasvim su napustili. Mlađi Izalgijei priklonili su se tradicionalnom plemićkom životu —postali Su ratnici i kraljevski činovnici, a živeli su od prihoda sa svojih poseda. No, novi društveni položaj doneo je i nova iskušenja. Oko 1400. godine porodici Izalkije po bogatstvu nije bilo premca u Tuluskoj oblasti, ali Stogodišnji rat i engleska pustošenja nisu zaobišli ni njih. Život dostojan njihovog položaja bio je vrlo skup; na­ bavka oružja i konja dosta je koštala; kad je trebalo udavati sestre i kćeri, valjalo je da­ vati dolične miraze koji su ozbiljno tanjili novčane zalihe —a istovremeno je vrednost prihoda sa imanja opadala. Dugovanja tuluskim trgovcima su rasla i oko 1460. godine svi ogranci osim jednog bili su prisiljeni da malo-pomalo rasprodaju posed za posedom kako bi isplatili dugove. U XVI veku neki od ogranaka su se ugasili, dok su se preostali sveli na osiromašeno plemstvo najnižeg reda. Naravno, više je nego teško doneti zaključak na osnovu izolovanih slučajeva i malo je verovatno da je bilo ko osim malobrojne elite dogurao do tako visokih položaja kao porodice D Estri i Izalgije. No, oni nam govore šta je sve bilo moguće. Oni su, nai­ me, izvorno bili oslobođeni seljaci. Iz narednih engleskih primera saznaćemo ponešto o mogućoj sudbini jednoga kmeta. Čovek po imenu Džon Pariški (John of Paris) potekao je iz porodice kmetova (vi­ llein) u Nektonu, Norfolk, a krajem XIII veka preselio se u London, gde je 1298. stekao status građanina. Tamo se snašao i, verovatno pomoću unosnog braka s nekom devojkom iz starijih gradskih porodica, počeo je trgovinu svilom. Na Džonov uspon na društvenoj lestvici ukazuje i to što je dospeo u gradsku službu prvo kao šerif, a potom

P o r o d ic e u u s p o n u

147

i kao sudija u Londonu. Kada je 1308. otišao u rodno mesto, tamošnji vlastelin ga je tražio kao odbeglog kmeta. U dugom procesu koji je usledio, Džonu je naposletku priznat status slobodnog čoveka. Stotinak godina kasnije, 1434, u Viltširu je preminuo izvesni Vilijem Hejns {Wi­ lliam Heynes). Zanimljivo u vezi s njim bilo je što je, iako kmet, imao krojačku radio­ nicu i prodavnicu odeće. Očito mu je išlo dobro jer je za sobom ostavio poveće bogat­ stvo; pokretnosti su mu procenjene na 3.000 maraka, što je okvirno odgovaralo godišnjim prihodima najbogatijih engleskih zemljoposednika. A pošto je Vilijem Hejns bio kmet, njegova udovica morala je da plati heriot (pravo vlastelina na udeo u nasledstvu) u iznosu od 140 funti gospodaru Džonu Fastolfu.

Pisati na švedskom o životu seljaka u zapadnoj Evropi od XI do XV veka pred­ stavlja priličan hendikep. Kod nas stanje nikad nije bilo identično onom u Francuskoj ili Engleskoj, pa zato nema ni odgovarajuće terminologije na našem jeziku. U našem jeziku postoji reč kmet (šv. livegen), ali na šta se ona odnosi u stvarnosti? Nepostojanje precizne terminologije kojom bi se izrazile sve nijanse i razlike donosi ozbiljne poteš­ koće u razumevanje određenih pojava. U udžbenicmai i priručnicima svih nivoa nai­ lazimo na gruba uopštavanja: seljački stalež u zapadnoj Evropi najčešće je prikazan kao jednako sumorna masa potlačenih kmetova tokom čitavog srednjeg veka. Takva uopštavanja često znače pogrešno razumevanje i pojednostaljivanje stvari. U nared­ nim poglavljima nastojaćemo da budemo što konkretniji i da, pre svega, činjenice precizno smestimo u određeno vreme i prostor. Sama po sebi trivijalna, tvrdnja da se život seljaka razlikovao od oblasti do oblasti i kroz različita vremena, nikad se ne može dovoljno naglasiti. Kako bih ilustrovao ko­ liko je nejednak bio razvoj u različitim delovima zapadne Evrope, odabrao sam neko­ liko oblasti koje su već detaljno istražene, a to su Katalonija u Španiji, Makon, Pikardija i oblast oko Bordoa u Francuskoj, kao i Engleska.

K a ta lo n ija Katalonija, severoistočni deo Španije, u XII i XIII veku je umnogome pripadala istoj celini kao i jug Francuske. Katalonski, jezik te oblasti, bio je zapravo samo jedan od mnogih oksitanskih dijalekata, a brojne su bile i sličnosti u društvenoj strukturi Katalonije i Francuske. Katalonska aristokratija održavala je dinastičke i političke veze s vladajućim staležom u Tuluzu, Langdoku i Provansi. Pre nego što se 1150. godine Katalonija ujedinila s Aragonskim kraljevstvom, vrhov­ nu vlast u njoj predstavljali su grofovi Barselone, Serdanja, Besalua, Uržela, Đirone i Ozo­ ne; najčešće su dve grofovije ili više njih bile ujedinjene pod jednim grofom. Do sredine XI veka grofovi su oko sebe okupljali malobrojnu, nefeudalnu aristokratiju, čija su dobra uglavnom bili alodijalna, što znači da su njima slobodno i neograničeno raspolagali.18 Do X veka čak u katalonskom društvu robovi su bili radna snaga na posedima aristokrata, ali se sredinom veka njihov broj drastično smanjio, dok nisu nestali u potpunosti. Praktično, čitav seljački stalež se u X, pa otprilike do sredine XI veka, sastojao od slobodnih ljudi, koji su većinom imali i svoju zemlju. Čak su i zakupci zemljišta, arendatori na aristokratskim i crkvenim dobrima pored toga posedovali i manje alodije. U planinskoj oblasti ka Pirinejima posedi su bili prilično ravnopravno podeljeni između aristokratije i seljaka, dok su u ravnicama i novoraskrčenim zemljama u pot­ punosti dominirali seljaci. Pravno gledano, seljaci su se povinovali državnim sudovima - nisu, dakle, bili potčinjeni sudu lokalnog vlastelina. Imali su pravo na oružje i mogli su po potrebi da služe kao ratnici; u svakom pogledu, bili su ono što se u njihovo vreme nazivalo slobodnim čovekom. Po svemu sudeći, seljačke alodije bile su male, i većina je svakako bila siromašna, no i među njima se izdvajao sloj bogatijih seljaka koji su si­ stematskom kupovinom zemlje stvorili poveće posede. U takvoj sredini postojali su preduslovi za pokretljivost među staležima, a seljak Ljorens i njegova porodica sigurno nisu bili usamljeni primer. Ljorens (umro oko 985) živeo je u selu Provensals nadomak Barselone, gde je imao nekoliko kuća i izdržavao se obrađujući svoju zemlju i vinograde. Imao je dva vola koja su vukli plug, jednu kravu i sedamdeset ovaca, ali i oklop i oružje. Od njegova dva sina, stariji Vivas sistematično je otkupljivao imanja, počev od nasledstva mlađeg brata, preko polja, njiva, vinograda i voćnjaka, sve do kuća i druge imovine. Prodavci su bili iz svih staleža, od slobodnih seljaka, do aristokratije. Od 987. do 1009. godine registrovana je 51 Vivasova kupovina. Njegova deçà, a naročito najstariji sin Pere, nastavila su da na isti način uvećavaju imovinu. Ćerke su se udale za bogate seljake, a sam Pere se oženio devojkom iz roda visokog sveštenstva u Barseloni. Zahvaljujući bogatstvu i vezama, Pere je na razne 18Čitalac mi mora oprostiti korišćenje latinske i francuske terminologije: to je, nažalost, neophodno zbog jasnoće.

Seljaci oru, seju i žanju sa srpom i mlatilom u rukama, dok ih štiti boginja Cerera. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris)

načine dolazio u dodir s najvišim društvenim slojevima, pa čak i s aristokratijom, te je smatran „viđenijim čovekom" u grofoviji. Bogatstvo koje je stekao prinosima s velikih imanja moralo je biti ogromno. Za ćerku Ermengardu odvojio je miraz u vrednosti od 25 unci zlata, a za drugu, Ajzulinu, u vrednosti od čak 40 unci. Poređenja radi, zna se da je grof od Uržela 1020. godine prodao zamak Monfangos za nepunih 20 unci zlata. Međutim, nakon Pereove smrti 1054. godine porodica se polako ugasila jer su mu si­ novi pomrli ne ostavivši naslednike. Veoma povoljni životni uslovi katalonskih seljaka drastično su se pogoršali sre­ dinom XI veka. To je bilo doba velikih političkih nemira i brojnih buna protiv grofova. Iz nekadašnje plemićke konjice razvio se novi sloj viteškog plemstva, što je dovelo do munjevite feudalizacije oblasti. Nekadašnja grofovska vlast decentralizovana je u ko­ rist lokalne vlastele, castlan, koja je sticala sve veću moć i prava nauštrb seljačkog stanovništva. Alodijalna dobra su se otkupljivala od seljaka ili su oni pod prisilom dospevali u kmetski položaj. Seljacima su stalno nametane nove obaveze, tzv. mais usos, „loši običaji", u vidu dažbina u robi i novcu, kao i raznih oblika prinudnog rada. Osim toga, i ono malo preostalih slobodnih seljaka potpalo je pod jurisdikciju kastlana, koji su ih mogli tlačiti na najrazličitije načine. Vlastela je postepeno počela da smatra seljake, koji su od nje zavisili u svakom pogledu, svojom ličnom svojinom, „ljudima u njenom posedu" (lat. hominesproprii), neslobodnim ljudima. Zemlja se prodavala ili poklanjala zajedno s onima koji su na njoj živeli i radili. Kao posledica svega toga, seljacima i njihovim naslednicima je od kraja XI veka bilo zabranjeno da napuštaju zemlju ukoliko ne plate izuzetno visoku otkupninu. Time je uvedeno nasledno kmetstvo. Položaj i obaveze neslobodnih seljaka kao staleža (pagesla de remensa) prvi put se u zakonicima definišu u XIII veku, ali takvo stanje je bilo staro već više od sto godina. Na primeru Katalonije videli smo kako se jedan od najslobodnijih seljačkih sta­ leža u Evropi za relativno kratko vreme pretvorio u verovatno najpotlačeniji stalež. Stoga nije nikakvo čudo što su teški uslovi života oličeni u pagesla de remensa krajem XV veka izazvali niz seljačkih buna.

R a z n i d elo v i Fr a n c u sk e U starom francuskom društvu u doba Karolinga najoštrija, odlučujuća podela u društvu bila je ona između slobodnih ljudi,franchi, i neslobodnih, servi ili mancipia. Razlika između njih nije bila ekonomske, već pravne prirode. Slobodni ljudi, na čelu sa plemstvom, nobiles, učestvovali su u javnom životu. Nosili su oružje i mogli su da idu u rat, izlazili su pred sud kao svedoci, porotnici, tužioci i optuženi i mogli su da sklapaju kupoprodajne ugovore, sastavljaju povelje i testamente. Nasuprot njima, neslobodni servus (fr. serf) nije mogao ništa od toga. Celog ži­ vota je, baš kao i njegova deca, bio vezan za gospodara koji je navodno pravno odgo­ varao za njega ili mu sudio na svom sudu. Razlika između tih neslobodnih ljudi i an­ tičkih robova (od kojih su servi svakako potekli) bila je u tome što ih niko nije mogao prodati i kupiti bez zemlje koju su obrađivali, već su uvek išli uz nju. Docnije su kao hrišćani stekli pravo da se venčavaju i raspolažu izvesnom imovinom, a mešoviti bra­ kovi između slobodnih i neslobodnih ljudi postali su od X veka prilično uobičajeni. Status neslobodnog čoveka se nasleđivao, ali po ženskoj liniji. Dete rođeno u braku između serfa i slobodne žene bilo bi i samo slobodno. U Makoneu, najvećem mestu u južnom delu Burgonje, servi su, po svemu sudeći, krajem X i početkom XI veka činili manji deo stanovništva. Izuzev pravnog statusa, u malo čemu su se razlikovali od drugih, slobodnih seljaka. Većina su bili zakupci (arendatori) crkvene ili vlastelinske zemlje. Baš kao što su i slobodni seljaci mogli biti i bo­ gati i siromašni, i među neslobodnim, koje možemo zvati i kmetovima, postojale su velike ekonomske razlike. Sigurno je većina bila siromašna, ali mogli su se naći i poje­ dinci koje bismo morali proglasiti dobrostojećim, ili čak bogatim, koji su živeli na ve­ likim posedima i ušteđenim novcem kupovali zemlju kao alodijalnu imovinu. U naročito dobrom položaju bili su takozvani ministerijali: nadzornici, poreznici, nastojnici i upravnici velikih imanja. Služba, koja je uvek bila nasledna, pružala im je moć nad drugima, kao i mogućnost za sticanje imovine u novcu i zemlji. Po bogatstvu i načinu života ministerijali se nisu mnogo razlikovali od sitnijeg plemstva premda su samo izuzetno uspevali da iskorače u taj viši društveni sloj. Ma koliko imućan bio ministerijal, nije se lako mogao rešiti žiga neslobodnog porekla. Nasuprot tome, u Nemačkoj su, po pravilu, bar biskupski i carski ministerijali (Dienstmanner) u XII i XIII veku proglašavani vitezovima i tako prelazili u plemićki stalež, kao npr. značajni pesnik Hartman fon der Aue. Zapravo, znatan deo budućeg nemačkog plemstva poticao je od kmetova. Naravno, ministerijali su bili tek jedna privilegovana manjina među kmetovima; većina su bili obični zakupci koji nisu imali mogućnos da unaprede svoj položaj. Teo­ retski, bili su potčinjeni volji svojih gospodara, no u praksi su se kroz običajno pravo stvarala pravila šta je to moglo da podrazumeva. Pored cene ispolice (zakupljene ze­ mlje), koja se obično unapred utvrđivala, kmet je takođe bio dužan da obavlja poslove

154

K m e t o v i i s l o b o d n i se l ja c i

(corvées) nagospodarevom domenu (zemlji koju ovaj nije izdavao u zakup). To se ti­ calo i slobodnih i neslobodnih zakupaca, premda su obično ovi drugi bili pod većim opterećenjem Postoji čitav raspon između onih koji su radili tek dva ili tri dana goîsnje, do onih koji su bili corvéables à merci, tj. koji su bili u obavezi da nadničare kad god to vlastelin zatraži od njih. No, za status kmeta je pre svega bilo specifično plaćanje dažbina kao što su taille ili chevage, godišnji novčani „porez", mainmorte, pravo gospodara na deo nasledstva preminulog zakupca, kao ifor mariage, naknada za kmetovsku kći koja se uda izvan njegovog dobra. Naravno, kmet nije smeo da napušta posed na kom je živeo i radio jer je samim rođenjem bio vezan za svoga gospodara. No, to se sigurno u ono vreme nije smatralo vrstom prisile koju mi danas možemo zamišljati. Ako gledamo iz drugog ugla, zakupac je uvek mogao da računa na izvor prihoda, sa imanja ga niko nije mogao oterati, a po njegovoj smrti ta prava bi nasledio njegov sin. Posvemu sudeći, tokom XI veka u Makoneu su izjednačeni slobodni i neslobodni ii Г YJ mm' se™us 1^er/sve se rede javljaju u izvorima, a poslednji put se pominju 1105. godine. Dakle, nestala je razlika između slobodnih i neslobodnih, i to iz više raz oga. Mnogi slobodni seljaci, vlasnici manjih alodija, bili su prinuđeni da ih prepuste vlastelinima ili manastirima u zamenu za zaštitu, te su tako dospevali u svojevrsni „vazalni odnos prema novim gospodarima. Nasuprot tome, mnogi neslobodni kme­ tovi sticali su alodijalna dobra krčeći šume koje su u to vreme prekrivale veće delove zapadne Evrope i počinjali da obrađuju tu novostečenu zemlju. I promene u pravnom sistemu bile su veoma značajne. Nestali su javni sudovi i praktično su svi potpali pod manastirske i feudalne sudove svetovnih gospodara. Time se urušila drevna pravna podela nafrancus i servus. Od početka XII veka u Makoneu postoji samo jedna kategorija seljaka, koje izvori zovu naprosto tako: rustici ili vilains. Ova druga reč, koja svuda u Francuskoj označava slobodnog seljaka, potiče od atinske villanus - žitelj velikog imanja (lat. villa), ali je vremenom stekla pogrdno značenje jer se u narodu pomešala sa značenjem prideva vilis - prost. Razne dužnosti i obaveze koje su svojevremeno nametane i neslobodnim, i slo­ bodnim seljacima više se nisu vezivale za čoveka, već za zemlju. Tako se život jednog se jaka mogao prilično zakomplikovati poklanjanjem ili prodajom zemlje. Mogao je a poseduje parče alodijalne zemlje nezavisno od bilo koga drugog, a uz to i da obra­ đuje i „slobodne njive koje su pripadale vlastelinu, ali za koje je plaćao fiksni zakup (obično neznatan), kao i „neslobodne" njive, koje su pored cene zakupa podrazumevale i radnu obavezu, a naposletku i treće, za koje je morao da plaća taille i mainmorte. Makone nije jedinstveni primer nestanka starog kmetstva. Tokom XII veka nai­ lazimo na istu Pojavu i u oblasti oko Liona i u grofoviji Fore, kao i u delovima Overnja i Dofinea. U XIII velcu nestalo ga je i u Anžuju, kao i u II de Fransu. Za društvo koje se danas smatra visoko feudahzovanim zanimljiv je veliki udeo alodijalnih dobara. Od u cupnih poseda koji su pripadali vitezovima u Makoneu početkom XIII veka tek mali

R a z n i d elo v i F r a n c u sk e

155

deo je bio zakupljen, dok je veći deo poseda bio alodijalan; nije moguće izračunati ko­ liko je alodijalnih dobara bilo u vlasništvu seljaka, ali sve ukazuje na to da je posredi znatan udeo. Neprekidna krčenja šuma i nastanak novih obradivih površina najpre su išli u prilog seljacima. Oni su mogli da steknu sopstvenu zemlju ili krče njive za vla­ stelina pod veoma pogodnim uslovima poput oslobađanja od zakupa na period od više decenija. Opšte gledano, položaj seljaka u Makoneu se u XII i početkom XIII veka mora okarakterisati kao procvat. Zakup koji se isprva plaćao u robi sada se mahom isplaći­ vao u novcu, te je stalnim devalvacijama gubio na vrednosti - ponegde je činio tek 2-3 % prihoda sa dobara. Postoje dokazi i daje obavezni rad izgubio na značaju. Na posedu koji je početkom XIII veka obuhvatao 72 zakupljena imanja, njih 14 su godišnje imala obaveznih 12-15 radnih dana godišnje, 14 - tri dana, 8 - dva radna dana, a ostala nisu ni nosila tu obavezu. Takođe nailazimo na velike imetke seljaka, koji su dostizali, ili čak prevazilazili bogatstvo nižeg viteškog sloja. Ipak, viši sloj seljaka u to doba još nije mogao da zakorači i u redove plemstva. Nasuprot tome, selidbom u gradove nastaje značajna pokretljivost među staležima. Međutim, tokom XIII veka nastupi reakcija plemstva. Smanjenje prihoda od za­ kupa moralo se nekako nadoknaditi budući da je plemićki način života iziskivao sve veća sredstva. Mere kojima je plemstvo najčešće pribegavalo odnosile su se na pravo ubiranja poreza {taillé), čiji iznos nije bio fiksan, već se podrazumevalo da vlastelin ubere proizvoljan deo od onoga što pretekne seljaku. Stoga su se one manje privilegovane grupe seljaka koje su bile u obavezi da plaćaju porez smatrale manje slobodnim od drugih, i ti seljaci se od kraja XIII veka ponovo označavaju terminom serf. Pojam „sloboda" u ono vreme nije značio slobodu da se nešto čini, već slobodu od nečega. Što je više obaveza bilo nekome nametnuto, to je taj bio manje slobodan. Tako je, da­ kle, nastala nova vrsta kmetsva, no, po svemu sudeći, ona nije obuhvatala sve seljake u Makoneu, već samo jedan ograničen broj. Pogledajmo sada kakvo je stanje bilo u Pikardiji, velikoj i veoma plodnoj oblasti na severu Francuske, koja je obuhvatala grofovije Bulonj, Sen Pol, Vermandoa, Pontje, Amijen i Artoa, kao i biskupiju Kambre. Danas ima vrlo malo šume u Pikardiji i gotovo sva zemlja je obradiva, a tako je već mnogo stoleća. Zemlja je mahom iskrčena, zapra­ vo, još u srednjem veku, od XI veka, s vrhuncima između 1140. i 1190. godine, kao i između 1220. i 1240. U tome su prednjačili cisterciti i benediktinci, ali su im se, naro­ čito u kasnijem periodu, pridružili i lokalni gospodari. Novostečeno obradivo zemlji­ šte u vlasništvu manastira i vlastele obuhvatalo je, sudeći po izvorima, oko 3.200 km2. No, to je malo u poređenju s poslom koji su krišom samoinicijativno obavljali pojedini seljaci tokom XII i XIII veka. Ukupna površina njihovih manjih novoiskrčenih imanja procenjuje se na između 1.200 i čak 1.500 km2, što je jednako ukupnoj površini obra­ divog zemljišta u današnjem Sedermanlandu. Kakav je bio položaj onih seljaka koji su krčili šume i obrađivali zemlju za sebe i svoje seniore? Oni su mahom imali status slobodnih ljudi. Izgleda da je kmetstvo, ser­ vage, u Pikardiji već od X veka bilo izuzetno retko, a od 1050. do 1300. godine se u više

Seljaci oru, seju i žanju sa srpom i mlatilom u rukama, dok ih štiti bog.nja Cerera. (Fotm Bibliothèque Nationale, Paris)

W

Svi „ „ i živeli su u po­

tom periodu u susednim oblastima indand P° St° k niz svec*ocanstava 0 kmetstvu u od Pikardije. Može se reći da kmpt V severu i u oblasti II de Frans južno sednoj Normandiji Ta činjenica m S ^ ” 1 praktično niie ni bilo>kao ni u sušuma. ’ J 56 posmatrati n kontekstu obuhvatnih krčenja - 7 mahom obavljah obzira na pređašnji status oni bi Иг.1 i ? k 1vr ° povoljni uslovi rada. Bez nove njive bio bi im gotovo a p s u r d n ^ n i ^ 1slobo
7

R a z n i d elo v i F r a n c u sk e

157

Uz izvesne ograde, na osnovu izvora mogu se izneti sledeće brojke koje se tiču materijalnog stanja seljačkog staleža u Pikardiji krajem XIII veka: 12 % činili su pro­ sjaci, siromašni radnici i nadničari; 33 % živelo je na imanjima manjim od 10 ari, te su se morali dopunski izdržavati radeći i na susednim posedima; 36 % činili su oni koji su nekako mogli da prežive samo od prinosa sa svojih malih imanja; 16 % bilo je onih relativno dobrostojećih, s imanjima od oko 3 ha; naposletku, njih 3 % bili su bogati seljaci, poput izvesnog Žana Florana (umro 1301) iz okoline Sen Omea. Žan Floran je posedovao i obrađivao gotovo 100 ha zemlje, imao je sopstveni plug na točkove, kao i bar tri konja i volove. Neposredno pred smrt prodao je krmaču, osam prasića, tri krave i dva teleta, kao i izvesnu količinu semena za koju je dobio 40 funti. Godišnji prihodi su mu u prošeku iznosili 150 funti, sa rashodima od 120 funti.19 Zapošljavao je čak šesnaest pomoćnika. Izvori svedoče o značajnom broju seljaka koji su živeli slično kao Žan Floran, ali, nažalost, ne govore ništa o siromašnoj većini. Zaključak koji se pak može doneti jeste da je seljački stalež u Pikardiji oko 1300. godine bio prilično raznovrsan, sa velikim ekonomskim razlikama među pojedinim grupama, te da su postojali uslovi za nasta­ nak jednog bogatijeg ili čak vrlo bogatog sloja krupnih posednika. Ranije su pomenute bogate seljačke porodice koje su postepeno uspevale da dođu do viteških titula i ple­ mićkog staleža; nažalost, nije poznato u kolikoj je meri to bilo zastupljeno. Iako se Bordele, oblast oko Bordoa, nalazi na teritoriji Francuske, ona je od 1154. godine kao deo vojvodstva Akvitanije pripadala engleskom kralju i ponovo je ujedi­ njena s Francuskom tek 1453. Politička situacija umnogome je obeležila život u Bordeleu, naročito za vreme Stogodišnjeg rata (1338-1453), tokom kojeg je u više navrata bila poprište bitaka, haranja i neprekidnih sukoba između Engleza i Francuza. Oblast se od drugih pomenutih oblasti razlikovala i po tome što se na mnogim mestima više uzgajala vinova loza nego žitarice, te je vino bilo značajnije za ekonomiju. U poređenju sa Pikardijom i Makoneom, kmetstvo je u Bordeleu bilo zastupljenije u XIV i XV veku, a na ostatke takvog uređenja nailazimo čak i u XVI veku. Uprkos tome, kmetovi su ipak činili jedan manji deo ukupnog seljačkog stanovništva i nije ih svuda bilo u jednakom broju. Najviše ih je bilo u Medoku, a na poluostrvu Antr-DeMer (između Atlantika i ušća Garone) gotovo da ih nije ni bilo. Iako je i u XIV veku svuda bilo manjih alodijalnih dobara u vlasništvu seljaka, ovi su mahom, bili slobodni ili kmetovi, obrađivali zakupljenu zemlju. Zakup je varirao od fiksnog iznosa, do plaćanja udelom u godišnjim prinosima (ichampart). Zakupi, često vrlo niski, plaćali su se novcem, tj. nepromenljivim iznosom u lokalnoj valuti, što znači daje njihova realna vrednost opadala s inflacijom. Nasuprot tome, champart je iznosio od polovine do sedmine žetve. Vlasniku zemlje je ubedljivo najčešće pripadala četvrtina prinosa (65-88 % zabeleženih slučajeva), znatno rede trećina (8-18 % slučajeva). Takva pogodba omogućavala je da vlasnik i zakupac dele i gubitke i dobit. U XIV i XV veku jasno se uočava tendencija prisiljavanja vlastele da popuste sa nametima. Tu pojavu objašnjava manjak radne snage posle velike epidemije kuge 191 funta = 20 sua = 240 denara. Prosečna radnička dnevnica u XIII veku iznosila je 2-3 denara.

i

r Q

K m e t o v i i s l o b o d n i se l ja c i io e o d ü aïo rd p f T (ka01P° Sle raZf h nedaĆa 1<ОЈе SU Usledile’} к°Ја Је naročito teško p godila Bordele, kao i nesigurni uslovi rada tokom Stogodišnjeg rata i rizik od pljački og toga su mnogi seljaci oklevali da zakupe nova imanja, pa su se morali privući boljim uslovima. U tom periodu je upadljiva i pokretljivost radne snage: njive i vino­ gradi su relativno cesto menjali zakupce. Vratimo se „kmetstvu" i tome šta je ono podrazumevalo u Bordeleu tokom XIV veka. Bilo je nasledno, ali, za razliku od ranije situacije u Makoneu, ne po majci, već iskljuavo po ocu. Tako je dete slobodnog seljaka i žene iz kmetske porodice uvele bilo ° П° ‘ a
Pomenuti otac i njegovi sinovi pristaju da im pomenuta gospa Miramonda odre­ di taille u iznosu koji ona smatra prikladnim, te da ih sprovodi sa tržnica, iz gradova iz zamalca r sa bilo kog drugog mesta na pomenute posede kao svoje homes questaus. nijedno dete pomenutog oca i njegovih sinova ne može se slati da uči za sveštenika bez pristanka pomenute gospe ili njenih naslednika (...) For Žan i sinovi ovde, dakle, objavljuju svoju dužnost (ili, s druge strane gledano, pravo) da doveka obrađuju njive i vinograde na tom posedu, da se nikad ne isele sa njega, te i da plaćaju taille à merci. Možda ti uslovi zvuče surovo, ali treba imati na umu da se porez a mem, po nahođenju vlastelina, uprkos svemu ograničavao i obi­ čajnim pravom. Homenest je bila ceremonija prilično feudalnog karaktera: questau bi kleknuo pred svog gospodara, stavio svoje ruke u njegove i onda bi poljupcem potvrdili da je ovaj prvi „covek (home) ovog potonjeg. Time bi se zarekli na doživotnu odanost s 0 avezama na obe strane, gde je gospodarov zadatak bio da štiti svog kvestoa i brine se za njegov opstanak. " аГ к 1Ј1Т detalj U, UgOVOru koii se odnosi na zabranu da se potomci školuju za svestemka bez dozvole vlastelina: ovaj bi time izgubio radnika na posedu. No, zna se 1 da su takve zabrane popustile tokom XIV i XV veka. Mnogi sinovi kmetova su zaPiTdP Г ? fVeSten.1C1- Posto^ 1konkretan primer iz 1376. godine kada je izvesni Pjer de Karot pokušao da povrati nasleđenu zemlju. Tu zemlju zaplenio je jedan ma-

R a z n i d elo v i F r a n c u sk e

159

nastir koji je tvrdio daje Pjer njihov kmet, kao što mu je i otac bio, ali da se otud iselio. Pjer je poricao da je kmet, izjasnivši se kao „sveštenik i građanin Bordoa već preko trideset godina". Nesumnjivo je ovde manastir bio u pravu, ali su pristali da bez odla­ ska na sud vrate Pjeru zemlju u zamenu za 30 funti i bure vina. I zabrana iseljenja sa poseda do tog razdoblja već je bila sasvim iluzorna. Sama činjenica da takva odredba postoji ukazuje na česta bekstva kmetova u gradove i slo­ bodu. Još od vremena Jovana Bez Zemlje postojala je odredba da questau koji u gradu proživi bez prekida godinu i jedan dan postaje slobodan čovek, ali je ta odredba ka­ snije ukinuta, da bi se povremeno i dalje vraćala na snagu. Kmeta ništa nije sprečavalo da nasledi alodijalna dobra ili da uzme u zakup ze­ mlju još nekog gospodara. Sledi primer iz 1386. godine. Conoguda causa sia que Pey Doat, parropiant de La Trena de Entre Dos Mars, ten enfeusfeaumentz, segon losfors e las costumas de Bordales, deus hondrables e religios senhors abbat et convent deu mostey Senta Crotz de Bordeu tôt aquet trens de vinha (...) au loc apperatA Pitaret, deuquau lodeyt Pey D oat, per sa bona voluntat et ab voluntat et ab autry de Johan de Canhat (...) mercadey e borgues de Bordeu, deuqu­ au lodeyt Pey Doat disso et reconoguo que es e deu estre home questau (...) recebo vestidon deudeyt reverent paire en Crist, mossen Amaneu de la Mota, abbat (...) E lodeyt l’en a vestit feaumentz ab dos deners d ’esporle et per lo quart deu fruyt de vin e de vendermiha. Neka se zna da Pe Doa iz La Trene u Antr-De-Mer, kao feudalni posed drži prema običajnom pravu Bordelea od časnih božjih ljudi opata i bratije manastira Sent Kroa u Bordou čitav taj deo vinograda (...) na mestu koje se zove A Pitare, za šta Pe Doa svojom voljom i voljom i saglasnošću Žana de Kanata (...) trgovca i građanina Bordoa, čiji je Pe Doa kako sam kaže home questau, primio investituru od prečasnoga oca u Hristu gos­ podina Am anea de la Mote, opata (...) I ovaj je njemu dao feudalnu investituru za dva denara i četvrt vina od žetve.

Iz tog dokumenta saznajemo da su i građani mogli biti gospodari kmetovima, ali i da su ovi potonji mogli da daju feudalne posede u zakup. Najveći teret kmetovima u Bordeleu predstavljao je porez. Svi izvori ukazuju da je upravo on bio pravi znak kmetstva i da se doživljavao kao poniženje. Od početka XIV veka mnogi su se seljaci bunili protiv plaćanja poreza, ali ne time što su mu pori­ cali važnost, već tvrdnjama da su oni slobodni ljudi. U nizu slučajeva teško je bilo utvrditi da li je neko uopšte kmet ili nije. U sudskoj parnici iz 1318. godine izvesna Gospa od Kastijona tužila je 87 seljaka, njenih homes questaus, koji su joj bili taillables à merci. Oni su pak tvrdili da su slo­ bodni i da im je jedina dužnost da joj, pored zakupa, godišnje plaćaju ukupno 106 funti. Sud je odlučio da seljaci moraju godišnje da plate ukupno 130 funti, kao i da daju jednu kokoš po domaćinstvu, te da se imaju pokoravati gospodaričinom sudu. Zauz­ vrat, ona je morala da proglasi „njih i njihovu imovinu slobodnim od svakog kmetstva".

Rad u vrtu. (F'oto: Bibliothèque Nationale, Paris)

Reč je o slučaju sasvim tipičnom za XIV i XV vek, u kome sud ljude proglašava francs et libres ukoliko om godišnje gospodaru plaćaju određenu sumu novca, a ovaj odustane od proizvoljnog poreza. Mnogi seljaci su, verovatno slobodni, očigledno uspeli da toliko uvećaju svoj imetak da su mogli da zakorače u viši sloj građanstva. Posle epidemija kuge bili su dostupni opusteli posedi koji su za male svote mogli da se zakupe ili otkupe. Na pri­ mer, porodica Goban, koja se početkom XIV veka naselila na novoprokrčenim posedima u Esenu, sedamdesetih godina tog veka pripadala je sloju većih zakupaca, da bi tokom narednog stoleća uznapredovala do bogatih trgovaca u Bordou. Mnogi drugi seljaci koji su postali građani nešto nižeg ranga zadržali su vezu sa selom tako što su svoje posede, a naročito vinograde, i dalje obrađivali ili pak izdavali u zakup. U XV veku jos ce veći deo zemlje u Bordeleu biti u vlasništvu građana. Navedeni pruned pokazuju koliko je teško - i varljivo - uopštavati položaj selja
R a z n id e l o v i F r a n c u sk e

161

je od samog početka bilo retko, da bi početkom XII veka u potpunosti nestalo. Nasu­ prot tome, u Bordeleu je opstalo sve do XV, pa čak i XVI veka. Ako izbliza pogledamo seljački stalež u Francuskoj, teško da ćemo opaziti ujed­ načenu, tmurnu masu. Pre bi se reklo da je to jedna jasno izdiferencirana skala od onih najsiromašnijih, koji su jedva sastavljali kraj s krajem, do relativno bogatih veleposednika koji su mogli preći i u građanski stalež, a u pojedinim slučajevima čak i u redove niže aristokratije. One naviknute na predstavu da su svi posedi u zapadnoj Evropi tokom srednjeg veka pripadali crkvi ili plemstvu iznenadiće i činjenica da su seljaci svuda, u manjoj ili većoj meri, imali i alodijalne posede. Iako su slobodni seljaci verovatno svuda bili u većini, postajale su neke oblasti, poput II de Fransa, Orleana i Šampanje, gde je kmetstvo, servage, cvetalo sve do kraja XIII veka. Postoje svedočanstva o brojnim slučajevima da vlastelini kojima je hitno bio potreban novac dozvole svojim kmetovima da otkupe slobodu. Ta pojava je očigledno bila dovoljno česta da izazove izvesne strepnje. U statutima Luja Svetog iz 1270. piše sledeće: Nus vavasor negentishons nepuetfranchir son hons de cors en nulle maniéré sans l’assentiment au baron ou du chiefseigneur selon l’usage de la cort laie. „Nijedan niži vazal niti plemić nipošto ne srne osloboditi svog homme de corps (kmeta) bez pristanka svog barona ili najvišeg gospodara prema običajnom pravu svetovnog suda." Zabrana je motivisana time što bi oslobađanje, franchise, umanjilo prihode bu­ dućim vlasnicima dobara. No, ona nije sprečila ni samog Luja Svetog da oslobodi sve kmetove na kraljevskom domenu u II de Fransu. I tokom vladavine njegovih naslednika došlo je do obuhvatnih oslobađanja, što je bio dobar znak da su servageu odbrojani dani. Godine 1296. Filip Lepi je ukinuo kmetstvo u Langdoku (tj. u svim oblastima na jugu Francuske koje su bile pod vlašću francuske krune), pod uslovom da nekadašnji kmetovi plaćaju fiksni godišnji danak. Njegov naslednik Luj X objasnio je u uredbi 1315. godine da „је prirodno pravo svakog čoveka da bude slobodan, ali su običaji na­ metnuli da... mnogi od naših podanika dospeju u okove kmetstva... što nas veoma ža­ losti", te da se u ćelom kraljevstvu mainmorte iformariage imaju ukinuti i ljudima sloboda pružiti „kako i dolikuje". Tako nastali gubici nadoknađivali bi se odgovaraju­ ćom svotom kojom bi se naplatio svaki pojedinačni slučaj. Tri godine kasnije istu je odredbu i gotovo istim recima ponovio i kralj Filip V. Takvo otkupljivanje slobode verovatno je već u XIV veku uslovilo nestanak kmet­ stva u Francuskoj. U svakom slučaju, nezadovoljni questaus iz Bordelea, koji je bio pod engleskom vlašću u XV veku, žalili su se poredeći svoj položaj s „kraljevinom Francu­ skom" gde su svi ljudi bili slobodni.

E n g le sk a Anglosaksonska Engleska je, kao i sve druge germanske zemlje, znala za pravnu podelu ljudi na slobodne i robove. Na osnovu podataka iz Knjige Sudnjeg dana procenjuje se da su robovi pre normanskog osvajanja 1066. godine činili oko 9 % stanovniš­ tva. Om mahom nisu bili ratari, već pre pomoćnici, čobani ili sluge. Ipak, izgleda da je krajem XI уека ropstvo, ili theow izgubilo svaki značaj, te je celokupno stanovništvo, bar u teoriji, bilo slobodno. No, vredi ponovo napomenuti da je pojam slobode, bar u srednjovekovnoj En­ gleskoj, imao sasvim drugo značenje od današnjeg, te da se sloboda i nesloboda kao apsolutni pojmovi teško tu mogu primeniti. Njih umesto toga treba pre posmatrati kao podeoke na širokoj i pokretljivoj skali. Što je neki čovek više lično i ekonomski za­ visio od drugoga i što je više obaveza imao prema njemu, to se on smatrao manje Ç nnnHnim

'

U anglosaksonsko doba veći broj seljaka je pored vlastelinove zemlje posedovao i svoja, alodijalna dobra, no to se izgubilo stupanjem na snagu normanskog običajnog prava. Od tog trenutka svi seljaci su se počeli smatrati zavisnim od svojih seniora, ili lordova. Time su potpali pod nadležnost lokalnog, vlastelinovog suda, the Court of the Manor, na kojem im se sudilo prema lokalnom običajnom pravu. Kmetovi su tako stekli obavezu da rade na gospodarevom domenu, ali u XII veku većina još nije morala da plaća merchet (ekvivalentformariagea), heriot (imainmorte) ili tallage {taille). S vremenom su obaveza rada i potpadanje pod nadležnost vlastelina pravno postali znak neslobode. Opšti nazivi za seljaka u Engleskoj, villein ili custo­ mary tenant (kmet čiji je položaj utvrđen običajnim pravom) u svakom slučaju su tokom XIII veka postali sinonim za neslobodnog čoveka.20 Ekonomske prilike ubrzale su taj proces u smeru sve manje slobode. U XII veku većina dobara bila je podeljena na više imanja, a domen vlastelina bio je relativno mali. Stoga ш potreba za radom na domenu nije bila naročito velika. Porast zarade od pro­ daje prinosa mahom je išao u korist zakupaca dokle god su oni taj zakup plaćali fik­ snom novčanom svotom. Od kraja XII veka primetna su nastojanja vlastele da poveća domen nauštrb poseda izdatih u zakup kako bi imala direktan pristup zaradi. To je pak prouzrokovalo povećanje radne obaveze zakupaca, što je dostiglo vrhunac krajem XIII i početkom U periodu 1324-1325. na Dauntonu, dobru biskupa vinčesterskog, 39 zakupaca {customary tenants) sa čitavog imanja bilo je su dužno da na domenu provede čak 218 radnih dana, to jest čitavu godinu osim subota i crkvenih praznika. Dvadeset i tri zakupca polovine imanja {villeins) radila su po 128,5 dana. U poređenju s Francuskom, 0 Između seljaka i vlastele postojala je i etnička razlika: prvi su bili Anglosaksonci koji su govorili dugo prezremm narodnim jezikom, dok su ovi drugi bili francuskog porekla, te su se sve do početka XV veka služili tim jezikom.

En g l e s k a

163

gde je corvée uglavnom iznosio do petnaest dana godišnje, engleski zakupci su bili mnogo opterećeniji obavezom neplaćenog rada, te je njihova ekonomska nesloboda bila sasvim realna. U poređenju s tim, merchet i heriot nametnuti seljacima od kraja XII veka imali su najpre simbolički značaj, ali kao neumoljivi simbol neslobode. Paradoksalno, s porastom neslobode uporedno je rastao i broj slobodnih seljaka u XII i XIII veku, tako da su krajem XIII veka oni činili između trećine i polovine tog staleža. Ipak, nisu bili ravnomerno raspoređeni po celoj Engleskoj. U nekim delovima Kembridžšira i Bedfordšira 1280. godine 70 % seljaka bilo je free tenants, dok ih je u Oksfordširu bilo tek 20 %. Free tenants, ilifreeholders, razlikovali su se od villeins po tome što su plaćali niže zakupe, imali manje obaveznog rada ili ga nisu nimalo imali, i smeli su da se odsele sa zakupljenog poseda. No, to ne znači da su bili u boljem ekonomskom položaju od villeinsa. Bar polovina slobodnih seljaka živela je bedno od vrlo malih imanja, dok su villeins mogli dosta dobro stajati, pa čak se i obogatiti. Objašnjenje za povećanje broja slobodnih seljaka leži u velikim krčenjima u tom periodu. Njih su, kao i drugde, vla­ stelini morali privući boljim uslovima rada. Kao što smo videli, stanovništvo Engleske je značajno poraslo u periodu od normanskog osvajanja do sredine XIV veka - od nepunih milion do četiri miliona stanov­ nika. Potom sledi veliki pad usled crne smrti i drugih epidemija kuge, te je krajem XIV veka u zemlji živelo oko 2,25 miliona ljudi. Posledica toga svakako je bio nedostatak radne snage. A taj nedostatak je prouzrokovao dva dijametralno suprotna fenomena. Neki veleposednici (plemstvo, biskupi i manastiri) bili su primorani da zakupcima ponude bolje uslove i tako im pruže veću slobodu i zahtevaju od njih manje obaveza i bolje ih plate. Drugi su pak pribegli oštrijim metodima zadržavanja seljaka na imanjima i od njih zahtevali više rada kako bi nadoknadili gubitke radne snage na domenima. I jedno se i drugo dešavalo, od dobra do dobra, i od grofovije do grofovije. Prema izvorima iz doba posle epidemija kuge, crkveni veleposednici bili su naj­ stroži gospodari, možda i zato što su im dobra bila bolje organizovana a ekonomska svest veća nego kod svetovne vlastele. Ipak, opšte uzevši, češće su popuštali stege nad kmetovima. Osim toga, ratarske i zanatlijske plate primetno su porasle nakon velike epidemije, a naročito posle 1380. godine, uprkos nastojanjima da se one novim pro­ pisima vrate na nivo od pre kuge. Od kraja XIV veka može se uočiti dotad neviđena pokretljivost radne snage. Veće plate su odvukle mnoge seljake sa kmetskog položaja na selu u gradove. U većini sela je i do 80 % imanja promenilo vlasnike, te je sasvim razumno pretpostaviti da su posednici morali olakšati položaj svojih zakupaca. Početkom XV veka javio se novi vid zakupa, koji više nije određivalo običajno pravo, već pojedinačni ugovori. Njima su se utvrđivali cena (uglavnom novčana) i tra­ janje zakup,a koje je variralo od nekoliko do šezdeset godina. Uobičajeno i za zakupca veoma povoljno rešenje predstavljao je tzv. copyhold, koji je podrazumevao sastavlja­ nje pismenog ugovora kojim se zakupcu daje izvod (copy) iz zemljišne knjige za dato imanje ili zemlju. Vlasništvo je bilo nasledno i zakupac je mogao da i sam da u zakup delove poseda ukoliko bi to želeo. Villein koji bi stekao copyhold - što je bilo dosta

4

K m e t o v i i s l o b o d n i se l ja c i

uobičajeno - smatrao se slobodnim čovekom

ma zemlje Cak i u doba kraljice Elizabete još su postojali villeins, premda su u većem S S S T

Sel,aCl P0Stali Sl0b0dni Sred‘" ° m X v ^ а , sto g^

:

~

Feudalizam kao politički sistem Generacijama se urezala u pamćenje udžbenička predstava o tzv. feudalnoj pira­ midi - jasna, jednostavna i upečatljiva: na vrhu sedi kralj kao vrhovni vlastelin, ispod njega je krupna vlastela ili kraljevski vazali, slede njihovi vazali, a na dnu je pučanstvo koje sve to nosi na svojim plećima. Ta savršena predstava srednjovekovne hijerarhije pati od samo jednog nedostatka - nema nikakve veze s neurednom, složenom i haotičnom stvarnošću. Koliko bi samo nekog zbunilo saznanje da je, na primer, u X i XI veku kralj Francuske bio vazal jednom od svojih vazala? Nije mi namera da ovde zalazim u teška definisanja i tumačenja pojma feu d a li­ zam, o čemu se već mnogo pisalo. U narednim poglavljima naprosto ću se pozabaviti nekim njegovim aspektima koji bi mogli objasniti izuzetno zanimljiv nastanak i razvoj jedne radikalne, „populističke" ideologije koja je tokom X IV veka dostigla svoj vrhu­ nac u zapadnoj Evropi. Pokazaće se da je društveno ustrojstvo od X II do X V veka u teoriji i u praksi imalo neke iznenađujuće „moderne" crte. Zapravo su već u tom pe­ riodu udareni tem elji reprezentativnoj demokratiji, kakva se bar u većini zapadno­ evropskih zemalja razvila tek u X IX veku. Uvek moramo imati na umu sledeće: savremeni pojam države - kakav su imali i Rimljani - do X IV veka teško d aje postojao. Feudalna država zasnivala se umesto toga na bezbroj konkretnih ličnih spona koje su se kretale i naviše i naniže. U višim slojevi­ ma društva nailazimo na sloj ratnika koji su zakletvama na odanost bili povezani me­ đusobno, ali i s kraljem. U zamenu za zakletvu na odanost, hom agium 21 i vojnu obavezu prema gospoda­ ru vazal je dobijao zemlju u posed i pravo da živi od prihoda s nje. Istovremeno je zadatak vazala bio da na svome dobru sprovodi ono što bi se inače nazivalo državnom vlašću: da štiti podanike i da im sudi. Stoga je vazal/ratnik ujedno imao i administra­ tivnu funkciju i, tako gledano, feudalizam je pokazivao visok stepen decentralizovanosti državne vlasti. Jedino što je kraljevstva držalo na okupu bila je složena mreža pojedinačnih zakletvi na odanost, koja je naviše sezala do samog kralja. Baroni, tj. oni vazali koji su dobra dobili direktno od kralja, obično su raspolagali veoma velikim teritorijama, koje bi potom delili na manje posede za svoje vazale. M e­ đutim, jednog barona ništa nije sprečavalo da postane vazal nekom drugom baronu, ili čak njegov podvazal. Stoga su pojmovi gospodar i vazal bili krajnje relativni: većina je u feudalnom sistemu istovremeno bila i gospodar i vazal. Izuzetak je bio francuski kralj, koji bar od X II veka nije više bio ničiji vazal, kao i vlasnici najmanjih i nedeljivih poseda. O doslednoj hijerarhiji nije bilo ni govora. Na gotovo svim nivoima feudalnog sistema pojedinci su imali prava i obaveze prema onima iznad, kao i prema onima ispod sebe. To je važilo i za odnos vlastelina prema glavnoj radnoj snazi - seljacima. Feudalni sistem je svakako pružao prostora 21 Reč zapravo znači d aje neko postao nečiji ,,čovek“ (homo).

x68

Feudalizam : od običajnog

prava do radikalnih ideja

za tešku eksploataciju, ali pogrešno je smatrati da se ona odvijala proizvoljno. Ne za­ boravimo d aje taj sistem neometano funkcionisao 400 godina. Vlastelin je imao pravo da od sebi podređenih potražuje danke u vidu robe, novca ili neplaćenog rada, ali obim tih potraživanja umnogome je ograničavalo lokalno obi­ čajno pravo, koje se teško moglo zaobići čak i pisanim ugovorima. Osim toga, on je imao i određene obaveze prema svojim podanicima (kmetovima, kao i slobodnim se­ ljacima): da ih štiti po svaku cenu (često i od kraljevih potraživanja), kao i da se poštara da oni imaju izvor prihoda za preživljavanje. U Francuskoj je i kmetovima bila doži­ votno garantovana zemlja koju su obrađivali, pa čak i pravo da je prenesu svojim naslednicima. Tu relativnu sigurnost treba posmatrati u svetlu činjenice da je bar do početka X V veka zapadna Evropa obilovala obradivom zem ljom a uz manjak radne snage. Stoga su veleposednici bili prinuđeni da brižljivo čuvaju radnike, prinudom (kmet­ stvom) ali i blagonaklon im ophođenjem. Sprečavanju prevelike zloupotrebe vlasti moglo je doprineti i sveprožimajuće, od vrha do dna, načelo feudalnog društva da „о onome što se svih tiče odlučuju svi (qoud omnes tangit ab omnibus approbetur). Dužnosti vazala prema gospodaru mogu se sažeti u dve reći: auxilium et consi­ lium —„delom i rečju . Prvo podrazumeva upravljanje zemljom i vojnu pomoć gospo­ daru, ali to ćemo sada zaobići i zadržaćemo se na reći, tj. savetu. Kada bi gospodar trebalo da donese neku odluku, on je, po pravilu, okupljao sve svoje vazale da čuje nji­ hovo mišljenje o predmetu i sasluša njihove savete, i to političke, pravne ili porodične prirode, npr. za koga udati ćerku ili kime oženiti sina —i to se ponekad smatralo poli­ tičkim pitanjem. U praksi je jedino uz saglasnost vazala bilo moguće doneti odluku, naročito ako je ona povlačila ekonomske ili vojne posledice. Naposletku, vazali su stavljali gospodaru na raspolaganje i vojsku i novac. Iako ovaj, teoretski, nije morao da prihvati savet vazala, u praksi je bilo nemoguće učiniti nešto čemu se većina njih protivila. Feudalna hijerarhija stoga nije podrazumevala samovolju gospodara, već njegovu zavisnost od vazalske podrške. Tako je feudalna politička struktura imala izvesna „demokratska" svojstva. Na pomenuti način funkcionisali su svi slojevi u društvu, pa čak i oni najniži. Najvažniji zadatak vlastele bio je da sudi i zavodi red, a neobično je što su u Francuskoj i Engleskoj čak i kmetovi mogli da sede kao porotnici u lokalnim sudovima najnižeg nivoa. Na drugoj strani društvene lestvice, državnom vrhu, kralj je po potrebi sazivao sve svoje barone, krunske vazale, koji su bili dostupni. Tu nije spadala samo svetovna vlastela već i biskupi, koji su u svim zemljama imali ogromne posede. Ti ljudi činili su Kraljevski savet (lat. curia regis ili consilium regis), koji će dugo obavljati raznovrsne dužnosti. v Savet je mogao da predstavlja i sud —tu je naročito korisno bilo prisustvo pravno školovanih biskupa, i to za rad s predmetima koji su se ticali krunskih vazala. Kralj se tradicionalno smatrao vrhovnim sudijom i bar od X II veka njemu su se mogle uputiti žalbe na presude svih nižih sudova, dakle ne samo predmeti koji su se ticali feudalaca. Time je Kraljevski savet postao i vrhovna pravosudna instanca.

Feudalizam

kao politički sistem

169

Drugi važan zadatak Saveta bila je kontrola državnih finansija - to jest kraljevih finansija, jer to nije bilo baš isto. Do kraja XII veka francuski i engleski kraljevi nisu ubirali nikakve prihode sa vazalskih poseda koji su činili veći deo kraljevstava, već samo sa domena, ograničenih poseda kojima je francuski kralj direktno raspolagao. U Francuskoj je kraljevski domen krajem X II veka obuhvatao samo II de Frans, oblast oko Pariza, kao i manje posede u okolini Orleana. Ostatak zemlje bio je podeljen na šezdesetak vazalskih dobara, od kojih su mnoga bila znatno veća od kraljevog domena, kao na primer vojvodstva Normandija, Bretanja, Burgonja i Akvitanija ili grofovije Artoa, Šampanja, Anžu, Poatje i Tuluz. U Engleskoj je pak tih krunskih va­ zalskih zemalja bilo više, ali su samim tim bile i mnogo manje. Tokom gotovo hroničnog ratnog stanja između francuskog kralja Filipa Avgusta (1 1 8 0 -1 2 2 3 ) i njegovih moćnih vazala, engleskih kraljeva Hernija II (1156-1189) i njegovih naslednika Ričarda Lavljeg Srca i Jovana Bez Zemlje, ovi drugi su došli do praktičnog rešenja da od svojih barona ubiraju danak zvani scugatium, ,,štito-novac“, u zamenu za oslobađanje od obaveze ratovanja. Čak je i francuski kralj sledio njihov primer. Tokom X II veka kraljevi u nizu zemalja uveli su svojevrsni vanredni novčani porez - tallagium ili aides za pokrivanje neočekivanih troškova. Time je kruna počela da ubira prihode i s vazalskih dobara, koje je, baš kao i prihode sa domena, kontrolisao Kraljevski savet. No, predstava o kralju koji živi „od svoga", tj. od domena, opstala je veoma dugo. Čak je i u X IV veku kraljevski namet doživljavan kao vanredna, pa čak i protivprirodna pojava. Naposletku, treći zadatak Kraljevskog saveta bio je da razmatra i savetuje kralja u svim političkim pitanjima, o ratu i miru, o savezima i brakovima u okviru kraljevske loze. Ovo poslednje nipošto nije bilo samo vladareva stvar već je uvek zavisilo i od saglasnosti barona.

O bičajno pravo I KRALJEVSKO ZAKONODAVSTVO Feudalni sistem nije u zapadnoj Evropi uveden nekakvim svesnim činom, već se spontano (da ne kažemo divlje) razvio u X IX veku u oblasti između Rajne i Loare, odakle se raširio na jug Francuske, u Englesku, Nemačku, Španiju i Italiju. Svuda se prilagođavao lokalnim uslovima, što je uzrokovalo velike razlike između različitih oblasti i zemalja. Odnose između pojedinaca ili grupa ljudi regulisao je pravni sistem zasnovan na onome što su bili, ili postali, lokalni običaji. Može se reći da je to nepisano običajno pravo s neobično striktnim pravilima odražavalo jednu kolektivnu pravnu svest, a ne volju pojedinaca i vladara. U prirodi običajnog prava su velike varijacije na lokalnom planu. U zavisnosti od okolnosti, ono može biti vrlo kruto, ali i prilagodljivo novim uslovima ili potrebama tako što se neki novi postupak ili presuda mogu proglasiti presedanom ili „tradicijom". Zakon je tako bio u skladu s opštim običajima. To najjasnije ističu dva vodeća pravnika iz X III veka, Englez Henri Braktonski u spisu De legibus et consuetudinibus Anglicae i Francuz Filip de Bomanoar, koji je zapisao važeće običajno pravo za svoju domovinu na severu Francuske, Coutumes de Beauvaisis. Kolektivno poreklo običajnog prava navelo je niz teoretičara i pravnika X III veka da volju naroda, voluntaspopuli, smatraju glavnim izvorom pozitivnog prava. Iz toga je proizlazilo i da se „narod na neki način mora uključiti u proces donošenja novih zakona, te iskazati svoju saglasnost s njima. U nemačkim carskim, zatim engleskim, francuskim i kastiljanskim ediktima i uredbama redovno nalazimo neku varijantu formulacije: „zajedno s biskupima, baronima, vodećim ljudima kraljevstva i uz opštu saglasnost nalažemo da.... Na taj način se označavala saglasnost običajnog prava i volje naroda s novodonesenim zakonom. Ako princip da „о onome što se svih tiče odlučuju svi" i teza da je u osnovi svih za­ kona volja naroda predstavljaju glavne tokove srednjovekovne političke misli, ipak je postojala i jedna tome paralelna tendencija, koja će vremenom dobijati na značaju. Kraljevska vlast u visokom srednjem veku delom se zasnivala na poimanju rim ­ ske carske, delom germanske kraljevske vlasti. U rimskoj pravnoj tradiciji zakonodav­ na vlast je, doduše, u jednom trenutku i ležala u rukama Senata i rimskog naroda, ali je relativno rano prešla u carsku nadležnost: „Vladareva volja ima snagu zakona" (Quodprincipiplacuit, h abet legis vigorem). A kod svih germanskih naroda smatralo se da je kralj, ili, tačnije, kraljevska loza, polubožanskog porekla, te je sam kralj uvek viđen s oreolom svetosti. Na osnovu toga on je i mogao da povede svoj narod u rat. Koliko je to shvatanje bilo na snazi najbolje pokazuje primer loze Merovinga do

Pisani zakonici su prvo ličili na rimske i od XIII veka predstavljali su jedno od sredstava kojim je kralj utvrđivao svoju vlast nad feudalcima. Na slici je strana iz rukopisa tzv. Pandekti, koje ulaze u Corpus Iuris Civilis. Zakonici su u XIV veku svakako izgledali zanimlji­ vije nego danas. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris)

172

Feudalizam : od običajnog

prava do radikalnih ideja

kraja VIII veka premda su i Karolinzi zadržali deo te polusakralne prirode. No, kada se karolinška loza ugasila u Nemačkoj (911) i u Francuskoj (987), nakon čega su vazali odabrali nove kraljeve iz svojih redova, vojvodu Konrada Franačkog, odnosno Igoa Kapeta, ta „svetost se umnogome izgubila —ali ne i sasvim. Iako prvi kraljevi iz loze Kapeta nisu bili naročito moćni vladari, oni su pomazivam i „Božjom voljom" (Dei gratia) krunisani za kraljeve. No, kasnije će francuski kraljevi iz te loze, naročito Filip Avgust i Filip Lepi, nastojati da učvrste svoju vlast po­ zivanjem na tu drevnu tradiciju. U slučaju ovog drugog vladara, to je potkrepljivano svesnim pozivanjem na uzvišenost careva u rimskom pravu. Kraljevi su naročito isticali svoje pravo da donose zakone i izdaju uredbe i ordonanse koji su se ticali i nadležnosti u građanskom i prekršajnom pravu. Tako je s vre­ menom nastalo složeno sudstvo koje se zasnivalo na bar dva paralelna zakonika. S jedne strane, postojalo je lokalno običajno pravo, duboko ukorenjeno u kolektivnoj pravnoj svesti a, s druge, kraljevski zakonici koji su nekad bili ravnopravni, a nekad i nadređeni običajnom pravu. Krajem X III veka ustalila se praksa koja je mogla ozbiljno da ograniči samovolju kraljeva. Da bi neka uredba stupila na snagu, morao je prvo da je usvoji pariški parla­ ment, tj. Vrhovni sud. Izvorno je cilj toga bio da školovani pravnici provere da li je novi propis u skladu s postojećim, i da li ugrožava kraljevsku vlast. No, u poznom srednjem veku parlamentarni pravnici su počeli sebe da smatraju jem cim a protiv zloupotrebe vlasti. Ipak, francuski pravosudni konstitucionalizam u potpunosti će se razviti tek u XV I veku.

Prve skupštine Uprkos težnji pojedinih monarha da prigrle veću političku moć, normalan način donošenja odluka u visokom srednjem veku ipak je podrazumevao da kralj okupi svoje vazale, svetovne, kao i duhovnike, i posavetuje se s njima. Da bi neka odluka stekla podršku u širim krugovima, prirodno rešenje bilo bi proširiti državni savet ljudima koji su poticali izvan relativno uskog kruga kraljevskih vazala. Jedno moguće rešenje primenjivali su francuski kraljevi od X II veka, dovodeći školovane pravnike u Savet. Ti pravnici često su poticali iz nižeg plemstva ili redova pučanstva. S gledišta kraljeva, oni su bili pouzdaniji i s njima se lakše sarađivalo nego s baronima budući da, za razliku od njih, nisu imali nikakvu poziciju m oći kao odstu­ pnicu. Tokom X III veka, a naročito u X IV veku, ti plaćeni savetnici skromnijeg porekla će, kao što smo videli u jednom od prethodnih poglavlja, igrati sve važniju ulogu u politici pojedinih zemalja, a naročito Francuske. Preduslov za proboj te nove grupe ljudi bio je nastanak novog društvenog staleža iz kojeg su se oni regrutovali, a to je bilo građanstvo. Od X veka možemo pratiti rast gradova širom zapadne Evrope. Oni su prvobitno omogućavali feudalcima pristup trgovcima i njihovoj luksuznoj robi, ali s vremenom su se počeli osamostaljivati. Ti gradovi su uglavnom imali rimsko poreklo, ali su češće nicali oko feudalnih utvrđenja koja bi po potrebi štitila stanovnike grada, zanatlije i trgovce. Uporedo s naglim razvo­ jem gradova u X II veku, razvijalo se i školstvo, isprva u vidu katedralnih škola, kasnije i univerziteta. Pored osnovnog obrazovanja iz „slobodnih veština" (artes liberales) i filozofije, izučavanje prava bilo je možda i najvažnije. Bolonja je rano postala glavni školski cen­ tar za rimsko i kanonsko pravo, a i u Francuskoj su u to vreme nastale neke značajne škole prava, poput onih u Orleanu, Anžeru, Monpeljeu i Grenoblu. Pored nižeg plem­ stva, studenti su uglavnom poticali iz građanskog staleža. Većina je potom stupala u crkvenu službu, ali su ujedno predstavljali i bazu za regrutaciju kraljevskih službenika, koji od X II veka postaju sve brojniji. U tom stoleću gradovi predvođeni trgovačkim slojem počinju da se osamostaljuju od feudalaca i biskupa. Taj proces oslobađanja počeo je u Italiji (te je bio usmeren protiv carske vlasti), ali je vrlo brzo zahvatio i Francusku, hrišćanske zemlje u Španiji, kao i Nemačku. U tom sukobu sa crkvenom i svetovnom vlastelom građanstvo je često imalo kraljevu podršku. Bilo da su imali punu autonomiju, ili da su se pokoravali kralju ili nekom feudalcu, gradovi su od kraja X II veka predstavljali važnu i teško zanemarIjivu ekonomsku silu. Kralj koji je u takvim okolnostima želeo širu podršku za neku ekonomsku ili političku odluku, prirodno bi svoj Savet proširio dovođenjem predstavnika građan­ skog sloja, koji nisu, poput barona, zastupali samo svoje interese već i interese šireg stanovništva. Tako je u Evropi nastala politička reprezentacija.

174

Feudalizam : od običajnog

prava do radikalnih ideja

v, ^rvo svedočanstvo o ulasku građanstva u kraljevski savet potiče iz španskog hriscanskog kraljevstva Leon, koje se kasnije ujedinilo sa Kastiljom. Godine 1188 kralj Alfonso Leonski zarekao se da neće ulaziti u rat, sklapati mir niti bilo kakve saveze bez savetovanja i saglasnosti biskupa, plemstva i „odabranih stanovnika pojedinih grado­ va". Tokom X III veka u više navrata nailazimo na tu formulaciju u kraljevstvima Leon i Kastilja. Duhovnici, plemstvo i odabrani predstavnici gradova navode se odvojeno, a zajedno čine Cortes, savet staleža, koji je ujedno i najstarija skupština u Evropi. U Svetom rimskom carstvu Fridrih II tridesetih godina X III veka bar nastoji da u savet uključi odabrane predstavnike iz gradova, kako u sicilijanskom kraljevstvu, tako i sire u carstvu, a čak je i Rudolf Habzburški isto činio sedamdesetih godina tog veka. U Engleskoj od samog početka u prošireni savet nije ulazilo građanstvo, već niže plemstvo. Godine 1254. kralj Henri III sazvao je po dvojicu sitnijih plemića iz svake grofo­ vije u svoj consilium, a 1261. povećao je broj predstavnika na po tri. To se desilo u kontekstu kraljevog dugogodišnjeg sukoba s baronima. Pobunjeni baroni su pod vo­ dstvom Francuza Simona de M onfora u kraljevo ime sazvali parliam entum 1264. i 1265. godine. U ovom drugom sazivu nisu samo vitezovi iz svake grofovije bili zastu­ pljeni sa po dva predstavnika već su prvi put prisustvovali i predstavnici svih gradova u kraljevstvu. Možda bi trebalo napomenuti da tada reč parliam entum još nije bila precizno e nišana, već je predstavljala svako okupljanje u cilju savetovanja i donošenja odluka. Tako je u Francuskoj označavala vrhovni kraljevski sud koji se u nekom trenutku to­ kom X III veka odvojio od Kraljevskog saveta i postao samostalna ustanova. S gledišta kraljevske vlasti, engleski parliam entum predstavljao je prilično sum­ njivu pojavu, budući da su ga pobunjenici iskoristili kao oružje protiv kralja. Sin i naslednik Henrija III Edvard I (1292-1307) nije prezao od korišćenja reprezentacije, ali samo radi ojačavanja sopstvenog položaja. U više navrata (1282, 1283, 1290, 1294) parliam entum se javio u ulozi proširenog kraljevskog saveta, ali prilično promenljivog sastava. Povremeno je tu bilo samo niže plemstvo, ponekad bi se uključilo i građan­ stvo. Ipak, sastav iz 1295. godine postaće norma i docnije će se zvati the M odel Parli­ am en t je r će se sve do 1832. godine primenjivati pravila sazivanja i izbora koja su utvrđena tom prilikom. Svaka grofovija je kao izaslanike birala dva viteza {knights), a svaki grad dva svoja građana, osim Londona, koji je zbog svoje veličine imao šest predstavnika. U sazivnom pismu iz 1295. godine naglašava se da predstavnici grofo­ vija i gradova moraju nositi punomoćje od svojih birača kojim ih ovi ovlašćuju da u njihovo ime mogu donositi obavezujuće odluke. Od vladavine Edvarda I Parlament je u praksi postao neizostavni deo političkog života Engleske. Međutim, tek će krajem X IV veka nastati podela na domove s baronima i biskuprnia u Gornjem i predstavnicima grofovija i gradova u Donjem domu. Treba imati u vidu da engleski parlament nije bio skupština staleža na kakvu nailazimo u drugim zemljama jer se nije delio prema klasnoj pripadnosti. To što je Edvard I tako revnosno sazivao Parlament ima veze s njegovom aktiv­ nom spoljnom politikom. Ratovi sa Velsom - i njegovo osvajanje - Škotskom i Fran-

vint)*

1 ' _ a î 'V * » Ÿ .V -fe

’kvuili K'A’mrtitÿct cusupta ' еШтШ (оц tscfriteeaxf a t £

'Јв Л Ш р п е <ГД fe J t f it f lt l \ i r t f e t i i « CS Ж ш З п

î-Vt»; •t'f

Oï^K-CMPXNftC^Ittcnil^iLil^ ’

tfpenr Ли^.ЈевЈишш

f a t c r « l P t t f W W f » i n t t û k m t it

(S riH.'!|Vjt«r Jtft'* » Ot- prnr OijtKrSs tan ïk t>a ir ft warn.

нш *fnc(л лнсшшк.рмг ite»»,

i t

Jtfau-afkLaanfeuuv 6сџм0t

žiM SV i i : $ > ( l l t c f c l < > P l ù - > U ‘

«}{■ti'c-tt t'iufr

~џ* rtûftt вдж k (k mina

»ttisSA i m b f Л ii«#> •■

#ч

Д&пшк дшГшсЈђт» tcfir ^ r t H U S -'ISU K i t i î t s ’fv „ U r ü ' ù ■i o t t - . a v v i t f o t ^ t t i ■>./»( •'

a

tif& npR m

Oi«ci}
t t . u f t M v t,

i ji u

i« i

lC

inc fittHtfiUtlMi«

tjui

Лсик W Sitdf-'-til'f'm iT л

..‘•t.’. aitLteiP'1-

f*w i:

<àk t e r

л»

H».if,: lh.im, ,*imhun,K< *?c 1И1Д^ ÔtCit'VKtMlitf tlfiiCJ ЦК (.»«tbtittf № Ш » /cfifuiit u: ицу-Лчл («.tel *' V'.fiir*l'Ittfjni -y, tiuwt»- At*4i tt'iH. . , ^

« t t K p z m * » A ** p m rt S te t

■:
#h*s 1:
,. / ,.

Zlatar koji sa svojom ženom služi mušterije u radnji predstavlja rastući i sve samosvesniji građanski sloj. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris)

! 7б

Feudalizam : od običajnog

prava do radikalnih ideja

cuskom iznedrili su potrebu za nacionalnim ujedinjenjem, koje bi kralj najlakše po­ stigao direktnim kontaktom i obraćanjem predstavnicima što širih grupa stanovništva. Osim toga, ratovi su za krunu predstavljali velike izdatke, koji su se jedino mogli na­ doknaditi uvođenjem novih poreza. Kralj je razborito shvatio da poreski obveznici treba da učestvuju u donošenju odluka o porezu i njihovom usvajanju. Ista potreba za konsenzusom u kriznim situacijama, kao i za nametanjem dodat­ nih poreza, navela je Filipa Lepog da 1302. godine sazove prvi francuski Sabor glavnih staleža {États généraux). To je zaista bilo neophodno budući d aje kralj u to vreme bio na vrhuncu sukoba s papom Bonifacijem VIII, kao i u ratu s flandrijskim pobunjeni­ cima, koji je doveo do katastrofalnog poraza u Bici zlatnih mamuza, kad su Flamanci desetkovali francusku vitešku konjicu. Skupština staleža je u punom sastavu imala gotovo dve hiljade ljudi, a delila se, poput kastiljanskog Corteza, na tri staleža: sveštenstvo, plemstvo i „treći stalež" (fr. le tiers estât), tj. najpre predstavnike gradova. Za vreme vladavine Filipa Lepog skupština staleža sazivana je i 1303,1308. i 1314 godine. Zanimljivo je što su bar 1303. godine i bar u pojedinim gradovima i žene imale pravo glasa u izboru predstavnika. Francuskoj je svojstveno da se skupština staleža nije uvek sazivala u punom sa­ stavu: Filipu Lepom je, kao i nekim njegovim naslednicima, ponekad bilo dovoljno da pregovara s predstavnicima staleža iz samo jedne oblasti, naročito ako je bilo reći o uvođenju dodatnih poreza. Verovatno je kraljevima bilo lakše da izađu na kraj s ma­ njim skupštinama. Treba imati u vidu da u X IV veku Francuska još nije bila sasvim je ­ dinstvena zemlja. Glavna razlika postojala je između severnog delà, la Languedoil, gde se govorio francuski, i zemalja južno od Loare, la Languedoc, u kojima se govorio oksitanski. Sever i jug razlikovali su se po zakonima, običajnom pravu, društvenoj struk­ turi itd. No, čak se i na severu, u oblastima razvijenog feudalizma, razvila jedna osobenost: pojedinac je prvenstveno bio žitelj grofovije Artoa ili vojvodstva Burgonje, a tek sekundarno i Francuz. Stoga je regionalno odvajanje staleških skupština verno odražavalo stvarnu političku strukturu. _ Koje su nadležnosti dobijali i za koje su se borili poslanici u raznim zemljama? Čini se da su ponajveće imali u Leonu i Kastilji, gde se Cortes u X IV i X V veku redovno sazivao i uticao na niz bitnih oblasti. Tokom prilično čestih vladavina maloletnih kastiljanskih kraljeva Cortes je vršio funkciju namesničke vlade. Čak i za vladavine punoletnih kraljeva Cortes je učestvovao u postavljanju ili otpuštanju kraljevskih služ­ benika. Međutim, najvažnije je bilo što je ta skupština preuzela nadležnost u oblasti zakonodavstva i poreza. Kraljevi su samo uz saglasnost Cortesa smeli da uvode nove poreze i donose nove zakone. Nadležnost engleskog Parlamenta je u X IV veku obuhvatala prvenstveno dota­ cije i, delimično, zakonodavstvo, ali se krajem tog veka dogodilo nešto što će mu omo­ gućiti veći autoritet. Godine 1399. zaverom plemstva svrgnut je Ričard II i na njegovo mesto došao vojvoda od Lankastera, koji je uzeo ime Henri IV. Budući da je njegovo pravo na presto bilo prilično diskutabilno, bio je prinuđen da zatraži priznanje od Parlamenta. Taj presedan biće vrlo važan u poznijim razdobljima. Simbol engleskog

Prve

skupštine

177

suvereniteta postao je Parlament, kao predstavnik engleskog naroda, i on je imao pravo da bira monarhe, bar u onim slučajevima kad nema naslednika. Francuska skupština staleža je, naročito u početku, bila prilično slaba u odnosu na kraljevsku vlast. U doba Filipa Lepog teško da se može govoriti o njenoj samostal­ nosti - skupština je najpre predstavljala forum za iznošenje i podržavanje kraljevih želja. Uzrok tome je, između ostalog, što su za predstavnike birani visoki kraljevski činovnici, čija je uloga prvobitno bila da prenose kraljeve stavove biračima. Staleži nisu imali naročitog uticaja ni na odluke o porezima, ni na zakonodavstvo. Francuski kraljevi su od doba Filipa Avgusta stalno jačali svoj položaj koristeći sve mogućnosti koje im je pružalo feudalno običajno pravo. Za razliku od engleskih kraljeva, francuske kraljeve neprekidno su ugrožavali moćni vazali, što ih je primora­ valo da koriste sva raspoloživa sredstva za odbranu svojih interesa. Kraljevski domen se širio preuzimanjem teritorija koje su pripadale ugašenim lozama ili sklapanjem brakova između prinčeva i bogatih naslednica, ili pak tako što bi nekog vazala njemu ravni osudili na gubitak poseda. Zahvaljujući takvoj presudi, Filip Avgust je u periodu 1 2 0 3 -1 2 0 5 . uspeo da prisvoji zemlju svog najm oćnijeg vazala, engleskog kralja Jovana. Kralj je i zakonima jačao svoj položaj u odnosu na feudalnu vlastelu. Na tlu ćele Francuske uspostavljena je sve gušća mreža kraljevih izaslanika bajia i senešala. Nji­ hova dužnost možda je bila da u ime kralja sude u žalbama na presude lokalnih feu­ dalaca, ali su imali i vojne nadležnosti, kao i odgovornost za prikupljanje prihoda sa feudalnih dobara na koje je kralj polagao pravo. Dužnosti feudalaca su s vremenom prešle sa ličnih usluga na danke u novcu. Pozivajući se na to da je zemlja u opasnosti, kralj je imao pravo ne samo na ban, pozivanje svojih neposrednih vazala u borbu, već i na arrière-ban, koji je podrazumevao da i podvazali krenu u rat za kralja. Od kraja X III veka arrière-ban je primio vid novčanih donacije, i to ne samo od nižeg plemstva već i od gradova. Budući da su ti nameti bili u skladu s običajnim pravom, za njih nije bio potreban opšti konsenzus, već je kralj ubirao „pomoći" {aides) na osnovu lokalnih pregovora. Zakonodavstvo, državna administracija i porezi bili su sredstva koja su kraljevi koristili za jačanje svoje vlasti u zemlji. To se svuda zasnivalo na običajnom pravu i njime pravdalo - baš kao što su i nove staleške skupštine zapravo bile prošireni feu­ dalni saveti. Ma koliko paradoksalno zvučalo, moderne evropske države utemeljene su na feudalizmu.

Teoretičari politike y Feudalni sistem, ta složena mreža međusobnih obavezivanja, praktično je spre­ čavao vladara da samostalno odlučuje o svojim podanicima. Bio je sputan pravima svojih vazala i uvek primoran da za razne poduhvate traži saglasnost bar krupnije vlastele. Kraljevsko samovlašće bilo je nezamislivo u gotovo ćelom srednjem veku. Zapravo jedini teoretičar koji je pre X V veka zagovarao neograničenu kraljevsku vlast bio je Egidije Rimski, koji je ranije spomenut u kontekstu teorije braka i kritike plemstva. U svom udžbeniku za vladare pisanom za mladog Filipa Lepog nešto pre 1285. godine on razmatra prednosti i nedostatke pojedinih državnih uređenja, praveći razliku između „političke" {regimen politicum ) i „kraljevske" vlasti {regimen regale) kao dva sasvim legitimna sistema. Prvi podrazumeva da se kralj povinuje zakonima koje donese narod, dok u drugom vladar po sopstvenom nahođenju {secundum arbitrium) vlada i donosi zakone. Egidije Rimski otvoreno daje prednost ovaj drugi vid upravljanja državom, ali samo ukoliko je on na opšte dobro. Kralj koji vlada i donosi zakone samo sebi u korist tiranin je i stoga nedostojan vladavine. Ipak, narod treba da se pokorava čak i takvim vladarima jer je i tiranija bolja od haosa koji proizlazi iz neposlušnosti. Egidijevi argu­ menti u korist „kraljevske vlasti" najbliže su apsolutističkoj doktrini od svih političkih teorija koje je iznedrio srednji vek, ali uopšte nije reč o tipičnom primeru, već o od­ stupanju od uobičajene konstitucionalističke linije. Opšte polazište svih srednjovekovnih mislilaca najjasnije su formulisali pravnici Brekton i Bomanoar: da zakoni nisu izraz volje pojedinca, već da odražavaju narodno običajno pravo. „Zakon", veli Toma Akvinski, „teži uređenju na opštu dobrobit; i za­ konodavstvo treba da je u rukama čitavog naroda, ili nekoga ko čitav narod zastupa." Najbolja vlast je, prema Tomi Akvinskom, ona u kojoj svi na neki način učestvuju „jer tako se postiže mir u narodu budući da će svi onda voleti takvo uređenje i čuvati ga". Vlast treba da bude svojevrsna mešavina monarhije, aristokratije i demokratije: u dr­ žavnom vrhu sposoban pojedinac koga svi biraju, a uz njega kao pomoćnici u uprav­ ljanju državom vojska najkvalitetnijih ljudi u zemlji. Svi moraju da slušaju vladara kog je izabrao narod, dok tiranin koji uzurpira vlast gubi pravo na poslušnost podanika. Toma Akvinski smatra da narod u celini ima pravo da ustane protiv tirana i da ga svrgne, ali da to ne smeju činiti pojedinci. Nasuprot tome, mnogi drugi mislioci tvrdili su da je ispravno pobuniti se protiv nepravednog vladara. Bespotrebno je nabrajati poimence sve srednjovekovne teoretičare koji su, kao Toma Akvinski, narod i njegove običaje (ili kolektivnu pravnu svest) smatrali izvorom svih zakona, te da vladari mogu biti zakonodavci samo ako to čine u ime naroda i s nje­ govom saglasnošću, te da drugačije doneti zakoni to i nisu. Vladar nije iznad zakona i mora mu se povinovati, inače postaje tiranin i sme se svrgnuti. Ovo potonje sasvim je u skladu s feudalnim običajnim pravom po kome se gospodar mora povinovati sudu svojih vazala. Nepravednog vladara koji ne ispunjava svoje dužnosti formalni sud sačinjen od

Teoretičari

politike

179

njegovih vazala mogao je lišiti odanosti i poslušnosti. Često zanemarena „demokratska" crta feudalizma bila je da je onaj na višem položaju bio podložan kontroli njemu podre­ đenih, te da ovim potonjim nije sudio gospodar, već oni jednaki njima. Svi teoretičari slažu se i u zahtevu da narod bira vladara, ili da ga bar na neki način prizna. I nekoliko vekova pošto se u praksi ustalilo nasleđivanje francuskog prestala tako što je kralja nasleđivao njegov najstariji sin, održala se ceremonija glasa­ nja u kojoj su velikaši birali vladara svoje zemlje, predstavljajući time i volju naroda. Mislioci se razilaze oko toga u kojoj je meri narod, izabravši vladara, ovome poverio suverenitet i moć i da li mu je može i oduzeti, ali su svi saglasni da on mora da vlada po zakonu i da mu se povinuje, a u korist opšte dobrobiti. Treba da postoji i nekakva podela vlasti u kojoj narod ili njegovi predstavnici učestvuju u upravljanju državom. Glavni tok srednjovekovne političke misli najboljim državnim uređenjem smatra konstitucionalnu monarhiju zasnovanu na volji naroda, naročito kada je reč o velikim zemljama. Mnogim teoretičarima je zapravo prihvatljiva i direktna demokratija u ko­ joj učestvuje čitav narod, ali samo u vrlo malim državama. Teoretičar na koga je veoma uticala sveopšta pojava staleških skupština bio je Marsilije Padovski (oko 1280-1342). Karijeru je počeo na univerzitetu u svom rod­ nom gradu, da bi kasnije postao rektor Pariškog univerziteta 1312-1313. Čuveno delo Defensor p a d s (M irobranitelj ), koje je dovršio 1324. godine, Marsilije Padovski napi­ sao je u Francuskoj. Prvi deo knjige bavi se državnim unutrašnjim pitanjima, a drugi, tri puta obimni­ ji, o unutrašnjim pitanjima crkve i njenom odnosu prema svetovnoj vlasti. Marsilije Padovski često se navodi kao izuzetno radikalan mislilac koji odstupa od predstava svoga vremena. To odstupanje najčešće se ogleda u njegovom neosnovanom odbacivanju preovlađujućih političkih teorija tog vremena. Nesumnjivo je bio radikalan, ali kada je neumoljivo i jasno trebalo da iskaže teze koje su njegovi prethodnici opreznije iznosili. Ipak, u mnogim važnim pitanjima sledio je pomenuti glavni tok. U prvom delu M irobranitelja Marsilije Padovski tvrdi da je Zakonotvorac, pri­ marni i jedini pravi izvor zakona, zapravo „narod sa svim građanima, ili bar njegova većina", te da je zakon „njegova volja iskazana recima na skupštini svih građana i njime se određuje koji će se postupci ljudi u društvu propisati a koji zabraniti pod pretnjom kazne". Zakone donosi narod, bilo direktno, bilo preko jedne osobe ili više osoba u svoj­ stvu punomoćnika. Zakoni služe opštem dobru i stoga o njima treba svi da odlučuju. I mane pojedinih zakona lakše će uočiti velika grupa ljudi nego manjina. Kada svi učestvuju u donošenju zakona, njihove odluke su bolje od odluka koje bi donela manja grupa pojedinaca. Marsilije Padovski odbacuje kritike svoje teze koje polaze od toga da zakonodav­ stvo treba poveriti malobrojnim mudrim ljudima umesto širokoj prostoj, neobrazo­ vanoj i porocima sklonoj masi koja tom zadatku nije dorasla. Njegov argument je da su tek poneki ljudi poročni: „Građani uglavnom nisu ni poročni ni nerazumni sve vreme. Svi, ili bar većina, raspolažu zdravim razumom i ispravno žele da zakoni i dru­ ge uredbe pripadaju njima." Iako većina zaista jeste neobrazovana i ne može sama da

i8o

Feudalizam : od običajnog

prava do radikalnih ideja

smisli i sroči zakone, može odlučivati o tome da lije neki predlog dobar ili rđav jer svi гпаји sta je po njih same dobro ili loše. Štoviše ljudi odlučuje, to je presuda bolja i povoljmja po većinu. A da zakone donosi manjina, pa makar to bili i učeni ljudi, veći je rizik da će u vidu imati samo svoje dobro, a ne dobrobit većine. Imajući u vidu da oni manje obrazovani ne mogu mnogo doprineti osmišljavanju i tormulisanju novih zakona, te da ih to može omesti i u bavljenju vlastitim zadacima, treba napraviti sistem reprezentacije u kome iskusne i mudre ljude bira ili čitav narod ili pred­ stavnici šest grupa stanovništva - zemljoradnika, zanatlija, trgovaca, ratnika, sveštenika, i onih koji raspolažu pravnim znanjem, i to u broju srazmernom veličini tih grupa. Izabrani treba da sastave predlog koji potom može da usvoji ili odbije čitav narod ili ista ili sasvim nova skupština predstavnika, koja, tako izabrana, „predstavlja autoritet celokupnom narodu" u čije ime i na čiji zahtev postupa i donosi obavezujuće odluke. Izvrsna vlast u zemlji teško da se može poveriti zakonodavnoj vlasti (čitavom narodu ih njegovim predstavnicima). Može da vlada jedan čovek ili manja grupa ljudi. Marsihje Padovski tako vlast vidi kao jedinstvenu, čak i ako nije u rukama pojedinca. V asti treba da su na raspolaganju oružane snage koje se bore za poštovanje i uvaža­ vanje zakona. Obim tih snaga ne određuje vlast već zakonodavci, koji nadziru vladara i nadležni su da mu sude ili ga smene ukoliko se pokaže da je to za opšte dobro. Dakle, autoritet vladara postoji samo u granicama mandata koji mu je dat i suveremtet pripada narodu. Vladar ili monarh najbolje se kontroliše putem izbora koji se, shodno okolnostima, mogu sprovesti na više načina. M arsihje Padovski razmatra prednosti i nedostatke biranja monarha umesto prenošenja prestala na njegove nasledmke. Sasvim očekivano, on se zalaže za izbore, budući da se tako najlakše čuva narodni suverenitet i osigurava podobnost kandidata. Opšta načela vladavine takođe utvrđuju zakonodavci koji ujedno odlučuju i o upravnim organima. Marsilijevpolitički program ide daleko ispred svog vremena. Bez ekonomskih ili staleških ograničenja svi odrasli muškarci - žene izričito isključuje - biraju zakonodav­ nu skupštinu koja predstavlja suverenitet čitavog naroda. Pored donošenja zakona, skupština bira i izvršnu vlast, monarha ili kolektiv, koja njoj odgovara i koju ova može da smeni. Skupština odlučuje i o veličini vojske, kao i o strukturi državnog aparata. Da li je reč o utopiji bez ikakvog utemeljenja u stvarnosti? Zapravo i ne u potpuno­ sti. Teze Marsilija Padovskog u skladu su s onim što su i svi drugi teoretičari pisali o odnosima moći u okviru države. Mnoge pojedinosti njegovog ideala imale su i praktične ekvivalente u zemljama tadašnje Evrope, poput izbora predstavnika. Kastiljanski Cortes i - premda tad još ne u potpunosti - engleski parlament donosili su zakone i imali pravo da kontrohšu ili svrgnu kralja; ovi prvi su uz to i kontrolisali državne službe i zapošlja­ vanje u njima. Pojedinačno gledano, njegova učenja nisu bila naročito radikalna za dva­ desete godine XIVveka, ali sakupljena, dosledna celina zaista tako zvuči. Najradikalnija za ono vreme možda je Marsilijeva definicija pojma naroda (svi odrasli muškarci, bez obzira na imetak ili društveni položaj), kao i pozitivan stav pre­ ma sposobnosti širokih masa da učestvuju u zakonodavnom procesu i da ga razumeju On smatra da suverenitet treba i može da pripada svima, i da svi imaju pravo da budu zastupljeni. U njegovo vreme to je svakako predstavljalo utopiju.

Vrhunac radikalizma U poređenju s drugim zemljama, glavni staleži u Francuskoj nisu igrali naročito upečatljivu ulogu početkom X IV veka. Posle vladavine Filipa Lepog staleška skupština se prilično retko sazivala i nije pokazivala inicijativu da na bilo koji način ograniči kra­ ljevsku vlast. Stoga je još neobičnije što su tokom pedesetih godina tog stoleća francuski staleži u svojim zahtevima otišli dalje nego bilo koja druga skupština, pokušavši zapravo da sprovedu u delo teorije o narodnom suverenitetu iz spisa Defensor p a d s. Do tog radikalizma dovele su i unutrašnje i spoljnopolitičke okolnosti. Stogodiš­ nji rat s Engleskom počeo je krajem tridesetih godina X IV veka, donoseći velika isku­ šenja francuskoj ekonomiji i stanovništvu. Budući da je rat bio izrazito pljačkaškog karaktera, a teško je reći da li je bila gora domaća ili neprijateljska vojska, on je naneo veliku patnju narodu u poharanom području. Feudalne vojske nije bilo dovoljno, pa su u ratovanje uključeni i najamnici, što je podrazumevalo nove poreze, koji su, opet, najteže pogodili seljake i građanstvo. Uz to, Francuzi su trpeli teške i mnogobrojne poraze, kao kod Slojsa 1340. i kod Kresija 1346. godine. Francuski vitezovi zaista nisu ubirali lovorike i u narodu je po­ stepeno rastao prezir, pa i mržnja, prema plemstvu, koje očigledno nije bilo sposobno da obavi zadatak zbog kojeg je uživalo nebrojene privilegije: da brani svoju zemlju. Ni prva dva francuska kralja iz doba Stogodišnjeg rata nisu bila dorasla zadacima. Filip VI (1328-1350) i njegov naslednih Žan II, iz neobjašnjivih razloga prozvan Do­ bri, slovili su za izvrsne vitezove (bar na turnirima), ali su, sa svojim pilećim mozgovi­ ma, bili potpuno nesposobni da upravljaju zemljom i njenom ekonomijom. No, po­ štovanje kralja bilo je toliko duboko usađeno u ljude da ljutnju i ogorčenost zbog poraza nisu usmeravane ka monarhu, već ka njegovim savetnicima koji su ga, navod­ no, obmanjivali svojim lošim uticajem. Nakon prim irja 1348. rat je nanovo buknuo 1355. godine, kada se Edvard III iskrcao sa vojskom u Kaleu, dok je njegov sin, „Crni princ" iz tada engleske Akvitanije upadao na jug Francuske harajući i pljačkajući sve pred sobom. Septembra 1356. go­ dine kralj Žan se sa svojom prestižnom viteškom konjicom sukobio sa Crnim princem kod Mopertuija blizu Poatjea, što je za posledicu imalo katastrofalan poraz francuske vojske. Engleska vojska, mahom sastavljena od mobilisane pešadije opremljene dugim lukovima, sasvim je uništila protivnike. Kralj Žan je s najmlađim sinom i brojnim vi­ tezovima dospeo u zarobljeništvo; a gotovo čitav vojni vrh, sa konetablima i maršali­ ma, izginuo je u tom pokolju dok su mnogi zarobljeni. Treba imati u vidu da se to dogodilo zemlji desetkovanog stanovništva i razorene ekonomije nakon crne smrti sedam-osam godina ranije. Ona se sad našla pred novim iskušenjima: trebalo je sakupiti još novca za novu vojsku koja bi se suprotstavila Engle­ zima i za astronomski otkup koji su Englezi tražili za kralja Žana i njegovog sina.22 22 Jedan od razloga što je rat toliko potrajao bilo je i to što su feudalci, kao i mobilisana vojska, u njemu videli lukrativan način privređivanja. Borba uglavnom nije bila na smrt jer su protivnici više vredeli živi - otkup (fr. rançon) određivao se prema rangu zarobljenika.

1 ^2

Feudalizam : od običajnog

prava do radikalnih ideja

Takva situacija bila je povoljna po narod koji je sad mogao da postavlja izvesne uslove za dalje plaćanje poreza. Već septembra 1355. godine staleži su izdejstvovali kod kralja da dobrovoljne indirektne poreze (opšti porez na promet u iznosu od 3,3 %) ne ubiraju kraljevski službenici, već „poreznici koje biraju i imenuju staleški predstav­ nici". Osim toga, staleži bi izabrali i devetoricu „dobrih i časnih" ljudi, po trojicu iz svakog staleža, da budu nadzornici, koji bi određivali i kontrolisali potrošnju poreskih fondova, koji bi se isključivo trošili na ratovanje. I kralj se sa svim svojim službenicima morao zakleti da ništa neće uzimati za lične potrebe. Naposletku, posebno se isticalo da ubiranje poreza ne srne ni na koji način kršiti slobode i privilegije staleža. M arta 1356. godine skupština staleža se ponovo okupila i utvrdila porez na pri­ hode u visini od 4 %, koji je bio obavezan za sve, čak i za sveštenstvo i plemstvo. Ipak, maksimalan porez po glavi stanovnika ograničen je na 10 sua (1/2 funte) za sluge i radnike „koji žive samo od svog posla", 22 funte za druge obveznike i 102 funte za plemstvo. Visinu poreza na prihode određivali bi predstavnici staleža, u čijoj bi nad­ ležnosti bilo i ubiranje. Nakon poraza kod M opertuija prestolonaslednik i budući kralj Šari V oktobra 1356. sazvao je skupštinu staleža koja je imala 800 ljudi, od kojih je više od polovine pripadalo „dobrim staležima". Kao predstavnik staleža odmah se nametnuo trgovački prefekt u Parizu Etjen Marsel, čiji je položaj prvobitno odgovarao gradonačelničkom. On je pripadao najvišem i najbogatijem sloju u prestonici, no u politici se oslanjao na podršku „malih ljudi", srednjih i sitnijih trgovaca, zanatlija i sl„ ali i sitnijeg plemstva koje je bilo vrlo ogorčeno na novopečene bogataše u činovničkom staležu. Pod vodstvom Etjena Marsela zahtevi i stavovi staleža postali su još radikalniji. Om su kntikovali vlast i činovnike da su nesposobni i da se bogate na račun države dok narod grca pod teretom poreza. Zahtevala se reforma državne uprave, zakono­ davstva, finansija, valute i vojne politike, kao i otpuštanje svih nesposobnih i štetnih članova Kraljevskog saveta, kao i pojedinih kompromitovanih službenika Riznice i Parlamenta. Umesto toga tražilo se da staleži odaberu dostojne izaslanike koji bi se stalno zaposlili u Parizu i kao zastupnici Skupštine delom nadzirali fmansije, delom funkcionisali kao savetnici za pitanja rata, a delom bivali uključeni u Kraljevski savet. Oni će se kasnije proglasiti „nadređenim svim drugim činovnicima u kraljevini Francuskoj". Trebalo je ograničiti i ulogu prestolonaslednika na dvoru. Staleži nipošto nisu bili skromni u svojim zahtevima. Praktično su tražili potpu­ nu kontrolu nad svim ključnim elementima državnog aparata i ograničavanje kraljev­ ske vlasti, koja bi se povinovala volji staleža. Bez naročitog preterivanja taj se program može nazvati prvim izrazom „parla­ mentarizma , naravno, u nešto širem smislu od savremenog. Na primer, nije postojao partijski sistem. No, osnovna misao je te 1356. godine bila istovetna kao i u docnijem parlamentarizmu. Narod je preko svojih izabranih predstavnika nosilac suvereniteta. To se najpre tiče oporezivanja, gde je najjasnije i sročeno: „jer ono se jedino može sprovesti shodno volji naroda i uz opštu saglasnost" {car elle sefero it de volonté du peu ple et consentement commun). Članove vlade (Kraljevskog saveta) i više državne

Vrhunac

radikalizma

183

uprave koji ne uživaju poverenje staleža trebalo je otpustiti, a na njihovo mesto dovesti staleške delegate koji bi odgovarali skupštini. Nastojanja staleža i Etjena Marsela urodila su plodom budući da je 3. marta 1357. godine prestolonaslednik i vojvoda Šari V doneo Veliki ordonans, kojim su se ozako­ nili zahtevi staleža. Svi su bili prihvaćeni. U preambuli je vojvoda priznao „slabost i manjkavost vladavine u kraljevstvu", ali je poštedeo samog kralja i krivicu svalio na „pojedine činovnike i savetnike... koji nisu mislili na opšte dobro već su prvenstveno težili sopstvenoj koristi". No, poniženje je svakako bilo ogromno. U gotovo 50 članova ordonansa stalno se kao osnov date uredbe ponavlja formu­ lacija „voljom i saglasnošću tri staleža". Tako je kraljevska vlast bila primorana da pri­ zna suverenitet naroda. Dvadeset i dva poimence nabrojana člana Kraljevskog saveta i visoka činovnika koji nisu uživali poverenje staleža proglašeni su otpuštenima, a među njima je bio i državni kancelar Pjer de la Fore, nadbiskup ruanski. Ordonans je prožet antibirokratskim stavom - odredbama protiv mita i korup­ cije, smanjenjem činovničkih dnevnica, zabranom dvostrukih položaja (što je bilo uobičajeno) i bavljenja trgovinom, kao i zahtevima za reformisanjem sudstva, te višom efikasnošću u radu. Uticaj birokratije je ograničen i reforme, ali i porezi, finansije, valuta i zapošljavanje u državnoj službi dospeli su u nadležnost poverenika koje su birali staleži. Prestolonaslednik se takođe zaklinje i da će poštovati i sprovesti u delo sve njihove odluke. Sutradan, 4. marta, staleži su (a ne prestolonaslednik) izdali instrukcije za ubira­ nje novih poreza, što je još jedan izraz narodnog suvereniteta. Instrukcije zavređuju pažnju i utoliko što ukidaju oslobađanje sveštenstva i plemstva od poreza, koji ima da plaćaju, shodno svojim ekonomskim prilikama, pripadnici svih staleža. No, prestolonaslednik je obećao „uz saglasnost triju staleža" da će ih ponovo sazvati na jesen. Tako je i bilo početkom novembra 1357, ali nažalost ne znamo kako je to zasedanje izgledalo. Skupština je i posle toga bila aktivna. Staleži su zasedali i u decem bru-januaru 1357-1358, a zatim i u februaru 1358. Prestolonaslednik je počet­ kom maja u Komjenju pokušao da sazove staleže i od njih zatraži podršku za sebe, ali su ga mnogi bojkotovali, naročito grad Pariz, koji nije poslao delegate. I prestolonaslednik i Etjen Marsel agitovali su u narodu i u prestonici i van nje. Etjen Marsel je 28. februara 1358. poveo oko 3.000 zanatlija u protestnu povorku do kraljevske palate na Siteu i primorao prestolonaslednika da na glavu stavi crveno-plavu kapu, u bojama grada Pariza i radikalnog pokreta. Etjen Marsel je takođe nastojao da druge francuske gradove uključi u „komunalni" pokret, čiji bi cilj bila država kao federalna zajednica slobodnih, opština sa samoupravom. Uprkos povremenim izlivima neprijateljstva prema kraljevskoj birokratiji u po­ jedinim gradovima na severu i jugu Francuske, javno mnjenje još nije bilo spremno za tako revolucionarne poduhvate. Uz to su i neumoljive razlike među staležima podri­ vale politički radikalizam. Oni koji su podržali Marsela i napredak ka parlamentariz­ mu 1357. godine, zapravo i nisu imali mnogo toga zajedničkog. Kada je na severu zemlje maja 1358. godine, sasvim nezavisno od događaja u Parizu, izbila seljačka buna Žakerija, Etjen Marsel povukao je pogrešan politički potez

i 84

Feudalizam : od običajnog

prava do radikalnih ideja

n T VetnnaiSt^Pi U * ontakt S VOđ° m SeljaČkih Pobunjenika. Poveo je sa sobom vojsku

d oko 300 ljudi uglavnom onih nezaposlenih, želeći je pripoji pobunjeničkoj. To je nazvalo sirah kod konzervativnijih elemenata u društvu, a nije bilo teško agitacijom uzburkati strasti zapaljive mase i okrenuti je protiv Etjena Marsela. Njegov politički program je tako diskreditovan. Veliki vođa naroda i borac za parlamentarizam prebi­ jen je nasmrt 31. jula 1358. u nemirima na pariškim ulicama. Nakon velikih uspeha u pogledu razvoja vladavine naroda u Francuskoj, konačnu pobedu ipak je odnela kraljevska vlast, oličena u vojvodi Šarlu. Većini je, i to ne samo visim siojevimâ, kralj i dalje predstavljao najpouzdanijeg garanta reda i mira. Nepunih nedelju dana po sm rti Etjena M arsela vojvoda Šari je (uzevši titulu regenta) izdao kraljevsko saopstenje, u kojoj se ovaj prvi proglašava izdajnikom i uzročnikom nemira, a nepunih godinu dana kasnije (28. maja 1359) Šari je vratio na položaje službenike otpuštene 1357. godine, i to na zahtev skupštine staleža. Uprkos svemu, vojvoda je podosta naučio iz pomenutih događaja. I kao regent o
Religija i religiozni način razmišljanja nesumnjivo su igrali vrlo važnu ulogu u svetu srednjovekovnog čoveka, ali to nužno ne znači da su se svi bez ikakvog otpora pokoravali crkvi i njenim poglavarima. Naprotiv, antiklerikalizam, neprijateljstvo i/ili prezir prema sveštenstvu, provlači se poput crvene niti kroz istoriju Zapadne Evrope od X II do X V veka. Iapoljavali su se različiti izrazi antiklerikalizma. On je u književnosti čitavog tog perioda bio opšte mesto. U politici se ogledao u stalnim sukobima između crkvene i svetovne vlasti, iz kojih je crkva tek povremeno, ili retko, izlazila kao pobednik. Pro­ tivljenje crkvenoj vlasti vodilo je u jeresi, u one verske pokrete čija su se učenja dra­ stično razilazila sa utvrđenim crkvenim dogmama, te i surovim progonima jeretika.

Kraljevska i papska vlast Šta ću ja u raju? Neću ako sa mnom tamo ne bude Nikoleta, moja draga prijateljica, koju toliko volim. U raj idu, sad ću vam reći, samo ovakvi: tamo idu stari sveštenici i skit­ nice koje danonoćno leže u sopstvenim balama pred oltarima i starim grobovima i oni bosonogi u starim, iskrzanim mantijama i poderanoj odeći, oni što umiru od gladi, žeđi, hladnoće i bede. Takvi idu u raj, i šta ja imam s njima? Radije bih ja u pakao: jer u pakao idu fini sveštenici i lepi vitezovi što pobeđuju na turnirima i u ratu, oružju vični slobodni ljudi. Ja bih radije s njima; jer tamo idu i dvorske dame što uz muževe imaju i po dva-tri ljubavnika, tamo ide sve srebro i zlato, i sva skupocena krzna, tamo idu harfisti i žongleri i svi kraljevi ovoga sveta. Ja bih radije s njima, samo daje uz mene i Nikoleta, moja draga prijateljica.

Ovaj odlomak iz ljupke „bajke u stihu" o Okasenu i Nikoleti, nastale verovatno u X III veku na severu Francuske, baš i ne odiše pobožnošću, već ljubavlju prema ovoze­ maljskim blagodatima i gotovo bogohulnom sumnjičavošću prema crkvenom učenju o kazni na onome svetu. Daleko smo ovde od tipične slike srednjovekovnog čoveka koji se pobožno priprema za život posle smrti. Okasenov ispad možda više odgovara stavovima njegovoga vremena nego pred­ stavi o srednjem veku kakvu su nam nametnuli romantičari u X IX veku - da je on bio više od svih doba razdoblje vere, kada su se ljudi poslušno i nekritički pokoravali ap­ solutnoj i neograničenoj vlasti crkve; kada su pape, biskupi i sveštenici imali autoritet kome u kasnijim vremenima neće biti premca, i određivali u šta će narod verovati. Kao i u mnogim drugim kontekstima, i ovde se treba podsetiti da takvo viđenje potiče od izvora koji su nam dostupni, ili bar onih najdostupnijih. Tokom dugog sred­ njeg veka bilo je mnogo više crkvenih - svešteničkih, monaških i teoloških spisa - nego svetovnih izvora. Crkveni pogled na svet, kao i težnja crkve da bude duhovni autoritet, kasnije su delovali tako ubedljivo da se između tih pretenzija i stvarnosti često stavljao znak jednakosti. To se prvenstveno tiče najčuvenijih među papama, Grigorija VII (1073­ 1085), Inokentija III (1198-1216) i Bonifacija VIII (1294-1303). Inokentijev pontifikat često se smatra vrhuncem srednjovekovnog papstva, kada je moćni papa odlučivao o politici gotovo čitave Evrope, uzdignut iznad kraljeva i ca­ reva u svom položaju naslednika Svetog Petra, slobodnog da spaja i razdvaja i na Ze­ mlji, tako i na nebu. Njegova težnja ka nadmoći nad svetovnim vladarima nije uopšte sporna, ali kako je to izgledalo u stvarnosti? Bez naročitog preterivanja može se reći da je politika velikog pape za posledicu imala čitavu seriju neuspeha. Uz pomoć francuskih barona pokušao je da preobrati jeretike na jugu Francuske, što se okončalo pustošenjem zemlje i katastrofom neslu­ ćenih razmera. Pokrenuo je Četvrti krstašici rat (1202-1204) da bi se povratila Sveta zemlja, ali je M letačka republika iz sopstvenih ekonomskih interesa to pretvorila u pohod na Carigrad, koji su francuski vitezovi, uglavnom, palili i pljačkali da bi potom sa Mlecima podelili čitavo Vizantijsko carstvo. Ništa nije vredelo što je papa osudio

x88

A n t ik l e r ik a l iz a m , n a r o d n i v e r s k i p o k r e t i i je r esi

taj čin. Podržao je izbor mladog cara Fridriha II (1215—1250) jer je u njemu video budućeg saveznika, ali mu je ovaj ubrzo postao najveći neprijatelj. Inokentiju nije pošlo za rukom da ni uz pretnju ekskomunikacijom natera francuskog kralja Filipa Avgusta da k sebi primi prognanu kraljicu Ingeborg. Još je veći jaz između pretenzija i stvarnosti bio u slučaju Bonifacija VIII. Njegova priča najbolje ilustruje koliko su se vremena promenila od kada je Grigorije VII naterao cara da se vrati u Kanosu. Pošto je umešao prste u odricanje svetolikog Celestina V od papske stolice samo posle pola godine pontifikata, kardinal Gaetani je 1294. godine izabran za papu pod imenom Bonifacije. Čak i u ono vreme to se smatralo priličnom ujdurmom, pa ga Dante u Božanstvenoj kom ediji predodređuje za pakao. No Bonifacija ništa nije moglo poljuljati u težnji da nametne svoju nadmoć svemu i svima. Kada je francuski kralj Fi­ lip Lepi (1285—1314) uz saglasnost sveštenstva oporezovao francusku crkvu, Bonifa­ cije je 1296. godine izdao bulu Clericis laicos. Odavno je posvedočeno da svetovnjaci nikako ne vole sveštenstvo, a to potvrđuju i nedavna iskustva. Jer, nezadovoljni onim što im pripada, svetovnjaci žude i za onim što im ne pripada i razuzdano grabe što je zakonom zabranjeno. Nemaju mudrosti, te ne znaju da im je zabranjeno vladati nad sveštenstvom, crkvenim velikodostojnicima i do­ brima, pa teške terete navaljuju na te velikodostojnike i obične, svetovne duhovnike, oporezuju ih i nameću im danak (...) težeći da ih u svakom pogledu porobe i potčine svo­ joj vlasti.

Svim svetovnim vladarima koji bi se usudili da oporezuju crkvu i sveštenike pre­ tila je ekskomunikacija, tj. izopštavanje iz verske zajednice, a isto je važilo i za one bi­ skupe i sveštenike koji bi se složili s takvom namerom. Francuska je na tu bulu odgo­ vorila zabranom izvoza zlata i srebra iz zemlje, čime je papa ostao bez svih prihoda iz Francuske. Kad mu je na taj način bio ugrožen sveti interes, Bonifacije se povukao i izuzeo Francusku iz zabrane oporezovanja crkve. No nesuglasice su ostale i napetost se pogoršala kada su Bonifacijevi najljući ne­ prijatelji plemićka porodica Kolona izbegli u Francusku. Ali otvoreni sukob nastao je kada je Filip Lepi uhapsio jednog francuskog biskupa zbog veleizdaje, pa je papa manje-više zapretio kralju svrgnućem. No Filip Lepi je, sazvavši 1302. godine stalešku skupštinu, podigao otpor prema papi na nivo čitavog naroda. Vrhunac svih papskih težnji otelotvoren je u buli Unam sanctam, koju je Bonifa­ cije izdao novembra 1302. godine. Dužni smo da verujemo i istinitim smatramo da postoji samo jedna sveta, katolička i apostolska crkva (...) i da izvan te crkve nema spasa niti oprosta grehova. (...) Sveta reč nas uči da ova crkva ima dva mača, materijalni i duhovni. (...) Oba ta mača, materijalni i duhovni, pripadaju crkvi, jedan služi crkvi, drugim se crkva služi, jedan je u ruci sveštenika, drugi u rukama kraljeva i vojnika shodno volji sveštenika i uz njihovu saglasnost. (...) No moramo otvoreno objaviti daje svetovna vlast podređena duhovnoj, jer je duhov­ ni svet iznad svetovnih stvari. (...) Stoga, kad svetovna vlast zgreši, sudiće joj duhovna,

K r a l je v s k a i p a p s k a v l a s t

189

kao što će i nižoj duhovnoj vlasti suditi viša, no najvišoj duhovnoj vlasti ne sme suditi ni­ jedan čovek, već samo sam Bog. (...) Stoga objavljujemo, tvrdimo, objašnjavamo i ističemo da je zarad spasa svake poje­ dinačne duše neophodno pokoriti se biskupu rimskom (papi).

Koliko je pretenciozna ta tvrdnja, na koju se nijedan raniji papa nije usudio, po­ kazuje dalji razvoj događaja. Kralj je iznova zatražio podršku skupštine staleža i njegov odani sekretar i kasniji ministar Gijom de Nogare, pravnik nižeg građanskog porekla, sastavio je podužu tuž­ bu protiv Bonifacija, u kojoj se ovaj tereti da je uzurpator, šizmatik i jeretik. Francuska, a delom i italijanska javnost okrenula se protiv pape i kralj je planirao da sazove crkveni sabor na kome bi papa morao da odgovara za svoja delà i bude smenjen. Nogare se uputio u Italiju da mu uruči poziv. Septembra 1303. godine probio se s papinim smrtnim neprijateljem Skijarom Kolonom i s oko hiljadu ljudi u gradić Ananji gde se papa skrivao i zarobio ga. Nasuprot brojnim tvrdnjama, tome nije usledilo teško nasilje; apokrifna je priča kako je Skijara Kolona ošamario papu gvozdenom rukavicom. Dva dana kasnije sta­ novnici Ananjija su se pobunili i oslobodili papu, no starac je od pretrpljenog šoka preminuo dva meseca kasnije. Novoizabrani papa Benedikt XI prokleo je sve učesnike puča u Ananjiju, ali je Filipa Lepog oslobodio svake odgovornosti i dodelio mu silne privilegije. Benedikt je ubrzo umro, a Filip je 1305. godine uspeo da na papski presto dovede Francuza. Nadbiskup Bordoa, kasnije papa Kliment V (1305-1314) rado je izašao u susret Filipovoj želji, a potom je bulom pohvalio kraljevu brigu za dobrobit crkve i poništio bule prokazanog Bonifacija. Gijom de Nogare oslobođenje svih optužbi za napad u Ananjiju. Kliment se nikad nije preselio u Rim, već se 1309. godine ustoličio u Avinjonu, papskoj enklavi na granici tadašnje Francuske. Time je otpočelo ono što će se nazivati papskim vavilonskim ropstvom. Ostatak Evrope je sasvim preterano doživeo taj do­ gađaj kao zarobljeništvo pape kod francuskog kralja, što je umanjilo autoritet budućih papa. No stvari će se tek pogoršavati. Poslednji avinjonski papa se godinu dana pred smrt vratio u Rim. Nakon njega za papu je 1378. godine izabran Italijan (sve avinjonske pape bili su Francuzi), ali su francuski kardinali odmah proglasili izbor nevažećim zbog spoljnih pritisaka, te su po hitnom postupku izabrali svog papu i ustoličili ga u Avinjonu. Tako je hrišćanski svet do 1415. godine bio blagosloven dvama papama. Tako­ zvana Velika katolička šizma zadala je mnogo glavobolje i brige teološkim krugovima i bila pogubna po ugled papa. Međutim, šizma je bila čisto političke prirode i dobrim delom uslovljena Stogodišnjim ratom između Francuske i Engleske. Francuska i njeni saveznici priznavali su avinjonskog papu, a Engleska sa saveznicima onog rimskog, dok su se mnoge druge zemlje oportunistički kolebale između ta dva poglavara.

Teoretičari Uspeh Filipa Lepog u sukobu sa papom Bonifacijem VIII i ponižavajući poraz ovog potonjeg, kao i premeštanje papskog sedišta u Avinjon, pružili su odlučujući podstrek antipapskim razmišljanjima. Tokom čitavog X IV i početkom X V veka niz teoretičara je manje ili više radikalno preispitivao crkvenu hijerarhiju, ali i sam pojam crkve (ecclesia ). Zanimljivo je koliko je debata znala biti bezuslovna i nesputana obzi­ rima prema tadašnjim autoritetima. Oko 1305. godine francuski pravnik i kraljevski činovnik Pjer Diboa (oko 1250 oko 1321) napisao je neobičnu knjižicu De recuperatione Terrae Sanctae (Oponovnom osvajanju Svete Zemlje). Predloži izneti u njoj trebalo je da posluže osposobljavanju hrišćanskog sveta da preotme Palestinu od muslimana. No teško je rešiti se pomisli da su snovi o krstašicom pohodu za Diboa bili tek povod za predlog sveobuhvatne reforme. On zagovara reformu pravosuđa i zakonodavstva i jedinstveni pravni sistem umesto nebrojenih paralelnih sistema. Zalaže se i za uvođenje školstva i za dečake i za devojčice, čije bi težište bilo na praktičnom obrazovanju iz tehničkih i prirodnih na­ uka. No najviše pažnje posvećuje reformi crkve, zbog čega postaje meta veoma oštre kritike. U papskoj birokratiji vlada simonija. To je pojam koji je dobio ime po Simonu Magu iz D elà apostolskih i podrazumeva novčanu zaradu od crkvenih delatnosti: ku­ povinu crkvenih položaja, plaćanje sveštenicima da obavljaju crkvene ceremonije po­ put venčanja, sahrana, molitvi za pokoj duše itd., kao i naknade za oproštajnice. Sveštenici su postali željni moći, okrenuti svetovnim stvarima i pohlepni, a monaški i prosjački redovi živeli su lagodno od novca isprosjačenog za one zaista uboge. Ali Pjer Diboa zna kojim se sredstvima treba boriti protiv zla u okviru crkve. Pre svega dobro bi bilo da se na jednom opštem crkvenom saboru reformiše crkva i odre­ de kazne za sve prestupe. „Svi velikodostojnici, ćelo sveštenstvo i čitav narod treba da čine jednu duhovnu zajednicu1* (unam facien tes spiritualiter rempublicam). Patrimonium Sancti Petri, ovozemaljska dobra papa u Italiji i u drugim zemlja­ ma, treba prepisati francuskom kralju, najvećem vladaru hrišćanskog sveta, da njima upravlja zauzvrat isplaćujući papi godišnju penziju. Kruna treba da konfiskuje svu biskupsku imovinu, suvišni manastiri imaju se zatvoriti, a ostali mogu zadržati samo onoliko imovine koliko im je zaista neophodno, uz to da se za njene upravnike postave „pouzdani svetovnjaci koji će proveravati kako monasi i monahinje obavljaju svoje dužnosti i postarati se da dobijaju samo onoliko koliko im treba da prežive, i ništa više. Sveštenici treba da postanu državni službenici, a prihodi sa zaplenjenih crkvenih do­ bara „pripadaju siromašnima i moraju ići siromašnima". Ono što je Pjer Diboa predlagao nisu baš bile sitnice. On pod pojm om crkve podrazumeva sve hrišćane, a sveštenike ne smatra povlašćenima. Potpuna sekulari­ zacija crkvene imovine i praktično uvođenje državne crkve čije bi sveštenstvo kontrolisala kruna bili su zahtevi ispred svoga vremena —no oni će se, postepeno i vekovima

T e o r e t ič a r i

19 1

kasnije, ostvariti u protestantskim zemljama. Zanimljivo je što su se takve ideje javile već početkom X IV veka. Pjer Diboa nije bio usamljen u radikalnim idejama. Nekoliko decenija kasnije javiće se jedan drugi zapaženi teoretičar sličnih, ali razrađenijih ideja. Reč je o pomenutom M arsiliju Padovskom. Zbog šokantnog sadržaja svoje knjige D efensor p a d s 1327. godine bio je primoran da prebegne na dvor Ludviga Bavarskog u Nemačkoj, koji je bio u oštrom sukobu s papom Jovanom X XII, pa mu je Marsilije Padovski sa još jednom intelektualnim velikanom, franjevcem Vilijemom Okamom postao vredan saveznik u borbi protiv pape. Kao što je već pomenuto, prvi deo M irobranitelja bavi se unutrašnjom politikom i iznosi učenje o narodnom suverenitetu: sav autoritet pripada narodu, a oni na vlasti samo su izaslanici naroda. Isti model Marsilije Padovski primenjuje i kada pređe na ispitivanje crkve i njenog odnosa prema državnoj vlasti. Oni (sveti spisi) jasno kažu da ni biskup rimski, kako se naziva papa, niti bilo koji drugi sveštenik ili biskup ni kolektivno niti individualno ne bi trebalo da ima vlast nad imovinom ili ličnošću nekog sveštenika, biskupa ili đakona, a naročito ne nad svetovnim vladarima, vladama, društvima, grupama ili pojedincima, ni pod kojim uslovima, osim ako takva ovlašćenja svešteniku, biskupu ili nekoj grupi među njima nije dao ljudski zakonodavac.

Marsilije Padovski izlaže svoje argumente neumoljivom logikom i sasvim dosledno. Za početak, on crkvu (ecclesia ) definiše kao „sve one što veruju u Hrista i pozivaju se na Njega", te smatra zloupotrebom te reći uže značenje koje se odomaćilo, a koje obuhvata samo papu, biskupe i druge duhovnike. On stoga crkvu definiše isto kao i Pjer Diboa. Analogno državnom uređenju gde je „zajednica građana" nosilac sveg autoriteta, tako i crkveni autoritet pripada „zajednici vernika" (universitasfidelium), nadležnoj za postavljenja sveštenih lica svih rangova, od pape, pa naniže, i određivanje i tumačenje vere. Vernici treba da kontrolišu sveštenstvo, a ne obrnuto. Sveštenici i postoje samo iz praktičnih, konvencionalnih razloga. Čitava crkvena hijerarhija, od đakona i sveštenika, preko biskupa, do kardinala i pape, samo je ljudska tvorevina, bez ikakvog utemeljenja u Božjoj volji. Marselije Padovski sve njih smatra jednakima. On takođe poriče da je papa naslednik Svetog Petra, budući da je istorijski neizvesno da je ovaj uopšte i bio rimski biskup; njegov jedini izvesni naslednik jeste antiohijski nadbiskup. U svakom slučaju, papa nema nikakav utemeljen autoritet ni nad sveštenstvom, ni nad običnim svetom. Jedina dužnost sveštenstva je vršenje obreda Svetih tajni, ali i to je samo pitanje organizacije, a ne nekog bitnog svojstva njihovih reči i postupaka. Oprost grehova, tj. ispovest, jedina je Sveta tajna koju Marselije Padovski podrobnije razmatra, a i to, veli on, može pružiti jedino sam Bog onome ko se istinski pokaje. Sveštenik je kao posred­ nik puko oruđe, strogo gledano - čak ne i neophodno. Važna je tema kako bi zajednica vernika rešavala pitanja tačnog i neistinitog u veri. Svaki pojedinac može iz ličnih ili nekih drugih razloga da načini grubu pogrešku,

192

A n t ik l e r ik a l iz a m , n a r o d n i v e r s k i p o k r e t i i je r e si

ali rizik od toga smanjuje se što je veći broj onih koji odlučuju. Najbolje bi bilo kada bi u odlučivanju mogli da učestvuju svi hrišćani, no to iz praktičnih razloga ne bi bilo moguće.

Universitasfidelium bi umesto toga mogli predstavljati izabrani laici i sveštenici, zastupljeni srazmerno njihovom ukupnom broju, na opštem koncilu ili na crkvenom saboru. Koncil predstavlja „naslednika apostola i prvobitne hrišćanske zajednice (...) i stoga je Sveti duh sigurno uz njega, vodi ga u svim postupcima i otkriva mu istinu". Zadatak koncila je da utvrdi osnovna načela vere, čineći buduće odluke nepogrešivima i da bira i postavlja papu i time mu daje autoritet, ali i da ga smeni ukoliko se pronađu osnove za to. Iz ishodišne teze M arsilija Padovskog proizlazi da nije moguć sukob između crkve i državne vlasti. „Zajednica građana" je, naime, u hrišćanskim zemljama jednaka „zajednici vernika , te su država i crkva samo dva aspekta iste stvari. Sveštenstvo, do­ duše, pripada obema zajednicama, ali budući da čini tek neznatnu manjinu, i uticaj bi mu bio srazmeran brojnosti. Imajući sve to u vidu, sasvim je bilo očekivano da papa proglasi spis Defensor p a ­ d s jeretickim. Pažljivim dokazivanjem, logičkim rezonovanjem i bez ikakvih predra­ suda Marsilije Padovski je izmakao tlo pod nogama crkvenih institucija, poričući sveštenstvu ulogu Božjih izaslanika i papi bilo kakav autoritet nad laicima i sveštenstvom. Umesto toga, on papu i sve druge crkvene velikodostojnike smatra narodnim izasla­ nicima za verska pitanja, takoreći ekspertima, čija se ovlašćenja prostiru onoliko ko­ liko to narod želi. Učenje Marsilija Padovskog najviše će uticati na pitanja vezana za crkvene sabo­ re. Iako su oni drevna institucija, u to doba samo je papa imao pravo da ih saziva, i sam nije bio potčinjen njihovom autoritetu. No u drugoj polovini X IV veka, tokom Velike katoličke šizme, šire se ideje o opštem saboru kao vrhovnoj crkvenoj vlasti. Te ideje nesumnjivo je inspirisalo delo M arsilija Padovskog - iako se malo ko usuđivao da to prizna. Naravno, pothranjivala ih je predstava o dvojici jednako pro­ fanih i pohlepnih papa koji su međusobnim koškanjima podrivali papski ugled. Takozvani koncilski pokret smatrao je da opšti crkveni sabor može da smeni nedostojnog papu, te da su pape dužne da se rukovode odluka sabora vezanim za verska pitanja. Najistaknutiji zagovornici koncilijuma bili su na Pariškom univerzitetu i među francuskim sveštenstvom. Njima je, na primer, pripadao kardinal Pjer d’Eji. No ti ljudi su se u jednoj odlučujućoj stvari razilazili sa M arsilijem Padovskim: nisu u koncilu dozvoljavali prisustvo svetovnjaka, već samo sveštenstva. Praktičan izraz koncilskog pokreta predstavljali su crkveni sabori u Pizi 1409. i Konstanci 1414—1418, čiji je cilj bilo okončanje Šizme, kao i dugi crkveni sabor u Bazelu 1 431-1449. godine kao opšti reformski koncil. Ukratko se može reći da koncilski pokret nije uspeo da nametne svoj autoritet papama. Uzroci su bile nacionalne razlike među velikodostojnicima, kao i društvene razlike između višeg i nižeg sveštenstva. Te razlike pape u X V veku koriste da okrenu razne grupe jedne protiv drugih i neoštećeno izađu iz sukoba.

Antiklerikalizam u književnosti Od XII veka nema češće teme u književnosti od mržnje i prezira prema „klericima", tj. duhovnicima. No nije u svakom razdoblju ista grupa izvor negativnih osećanja. Negde do X III veka satira je uperena ka „sveštenicima", to jest lokalnim parosima, ali docnije prosjački redovi - dominikanci i franjevci preuzimaju njihovo mesto kao predmet ismevanja, a ponekad i otvorene mržnje. Naposletku, od X IV veka počinje i kritika crkvenih velikodostojnika - biskupa, nadbiskupa i kardinala. Jedina grupa koja je, čini se, u pot­ punosti pošteđena bili su stariji, aristokratski redovi poput benediktinaca i cistercita. U trubadurskoj književnosti XII veka sveštenstvo se pominje tek u tragovima. M e­ đutim, u XIII veku ono postaje čest motiv u tzv. sirventinskom pesništvu. Povod za to bile su istorijske prilike. Dvadesetogodišnji Katarski krstaški rat sa strahovitim pljačka­ njima, za koji je crkva pokrenula inicijativu, kao i uvođenje inkvizicije, stvorili su izuzet­ no plodno tlo za antiklerikalno raspoloženje. Najoštriji predstavnici te mržnje bili su Gilem Figuejra i Per Kardenal (obojica su pisali u prvoj polovini i sredinom X III veka), koji se tom osećanju okreću u mnogim pesmama. Primera radi, evo pesme Pera Kardenala, spevane oko 1230. godine, neposredno po okončanju krstaškog rata.

Clergue sifa n pastor e son aucizedor e p a r de gran sanctor qui los vei revestir e m pren a sovenir que N ’E zenegris23 un dia vole a un p a rc venir: m as p els cans que tem ia p e l de mouton vestic ab que los escarnic puois manget e traie tot so que li abelis (...) Rei e em perador duc, com te e com tor e cavalier a b lor solon lo mon régir; ara vei possezir a clers la seinhoria ab tolre e a b trair e a b ypocrezia a b fo rsa e a b prezic

Popovi, tobožnji pastiri uistinu prave su ubice svetošću se božanskom diče no odora to je samo tašta ko u onoj priči drevnoj kad Izengrim, taj vuk stari u pašnjake pođe od kerova bojeći se silno ovčijim runom sebe zaodenu ovčare je bedne prevario ovce je i jagnjad proždirao dok ga zverska ne minu glad (...) Kralj, car, grof baronet i vojvoda svi pod njima vitezovi vrli vladavinom opijeni behu. No i te silne gospodare popovi u šaci stežu licemerno oni vlast sad gone u ratove pod svetinjom krsta u izdaju, nasilje i pljačku.

23 Vuk (ime preuzeto iz vrlo popularne Priče o lisici)

194

A n t ik l e r ik a l iz a m , n a r o d n i v e r s k i p o k r e t i i jer esi

(...)

(...)

Dels fa is clergues o die que anc hom non auzic a Dieu tant enemic de sai lo terns antic

Lažni Božji ljudi to su, velim od njih gorih nikad nije bilo, otkada je sveta i veka tvorcu našem dušmana gorih.

U pesmi nalazimo neke od najčešćih optužbi na račun sveštenstva: da su pohle­ pni na novac i moć, a slika vuka u ovčijem ruhu veoma je česta metafora. Otprilike u isto vreme i u fablioima se javljaju sveštenici kao lažni pastiri koji ugrožavaju stado umesto da ga paze. No mnogo češće nastupaju u ulozi zavodnika koji, uprkos zavetu na celibat, zloupotrebljavaju svoj položaj da iz neutoljive požude primoravaju žene iz svoje pastve na snošaj, ali ih obično naposletku stigne najsuroviji vid pesničke pravde. Ti fablioi gotovo se uvek okončaju nemilosrdnim kažnjavanjem sveštenika od strane muževa: batinama, sakaćenjem ili kastriranjem. Tema je jednako aktuelna i u lascivnim pričama iz poznog srednjeg veka, kao u zbirci Cent nouvelles nouvelles (oko 1460. godine).

P oh otn i m onah koji zavodi udate žene široko je rasprostran jen knji­ ževni lik od XIII veka. Ova ilustraci­ ja preuzeta je iz francuskog prevoda B o k a čo v o g D e k a m e ro n a . (F o to : Bibliothèque Nationale, Paris).

A n t ik l e r ik a l iz a m u k n již e v n o s t i

195

Kada zavodnik ili ljubavnik nije svešteno lice, fablioi su uvele na njegovoj strani, a predmet podsmeha bude prevareni muž. Suprotno je kad je reč o sveštenicima: tada pobedu odnosi muž, a ovaj drugi predmet je bezuslovne mržnje. Inače, teško je pronaći društvenokritičke tendencije u književnosti fablioa. Plem­ stvo, građanstvo i seljaci tretiraju se jednako, ali sveštenstvo je jedinstveno, kao klasa, predmet ogromne mržnje i prezira. Naravno, izvor netrpeljivosti upravo je nesklad između zaveta duhovnika na čednost i njihove (kako se čini) prevelike sklonosti da pokleknu pred iskušenjima telesne prirode. Stoga je reč o reakciji na skrnavljenje jed­ nog visoko postavljenog ideala. U Romanu o Ruži, kao sveobuhvatnoj riznici tadašnjih razmišljanja svakako po­ stoje i antiklerikalne tendencije, premda drastično složenije iskazane nego u fablioima. Za te potrebe pesnik daje glas Licemerju {Faux Semblant), alegorijskom liku koji se najpre može naći odeven u monašku odeću, u manastiru, gde je najlakše sakriti se. Pritom hita da objasni kako on uopšte ne bi da se žali niti da kudi sveštenstvo kao stalež, već samo lažne duhovnike:

19б

A n t ik l e r ik a l iz a m NARODNI VERSKI POKRETI I JERESI

qui Vabit en veulent vestir et ne veulent leur queur mestir (...)

Je mains avec les orgueilleus les veziez, les artilleus qui m ondaines honeurs covoitent et les granz besoignes esploitent et vont traçant les granz pitances et porchaçan t les acointances des puissanz hom es et les sivent et se fo n t povre et il se vivent des bons m orseaus delicieus et boivent les vins precieus et la povreté vos preeschent et les granz richeces peeschent aus seismes a t aus tramaus Par mon chef, il en istra maus!

što odoru duhovnu navlače, al sa srca skidaju sve uzde

U) Živim uz ohole, lukave, podmukle, što za svetovnom žude časti potrebe su njihove goleme trbuh svoj da napune najpre, i veze važne oni bi da steknu te zemaljske velmože sad jure verno i u stopu svuda prate siromasi ti tobožnji žive od silnih zalogaja slasnih uz njih piju i najskuplja vina; siromaštvu prost narod uče, a za sebe love velika bogatstva i drugove svoje, grabe kako stignu Glave mi moje, to će izaći na zlo!

Žan de Men, autor Romana o ruži, ovde cilja najpre na prosjačke monaške redove koje je smatrao licemerima i budno ih držao na oku.24 No satira je usmerena i ka višim staležima u društvenoj hijerarhiji, pre svega ka kralju Luju Svetom i njegovoj krajnje pristrasnoj podršci franjevcima koji su je koristili za vlastitu dobit. Jedna od reći koju koristi da označi licemere što se kriju iza vere jeste papelart, reč izvedena iz titule pape. Produktivni moralista Estaš Dešam spevao je čitav niz pesama u kojima kritikuje crkvene prilike i neprilike. Za razliku od većine pisaca, on zaobilazi prosjačke redove, dežurne žrtvene jarce, i pogađa i više rangove. Njega ponajviše pogađa i vređa Velika katolička šizma, ta sramota za čitavo hrišćanstvo. I ne trudi se da prikrije prezir prema le p a p e de la lune („mesečevom papi“) Benediktu X III (1 3 9 4 -1 4 2 3 ), u Francuskoj zvanično priznatom avinjonskom papi, čije je svetovno ime bilo Pedro de la Luna. Tema kojoj se stalno vraća jeste da su se biskupi i sveštenstvo okrenuli ovozemalj­ skim stvarima i srebroljubivoj težnji da uvećaju svoje bogatstvo u potpunosti zanema­ rujući duhovne dužnosti:

Entre vous, gens de l’Eglise ou est religion mise? Que dit la saincte Escripture? Qui vous a la loy apprise de paresce et de faintise; de vendre contre droiture

O vi crkvene velmože kud se denu vera među vama? Šta nam vele sveti spisi? Ko je vas svoj laži naučio pritvorni i licemerni vi ste. Ko je vama čast udelio

De Men je Roman o Ruži napisao dok je živeo u Ulici Sen Žak, takoreći vrata do vrata sa domi­ nikancima.

A n t ik l e r ik a l iz a m u k n již e v n o s t i chanonie et prelature grosse dignité ou cure? (...)

Car chascuns de vous procure avarice et convoitise; l’indigne ordonnez p a r mise, du digne nul de vous cure.

197 i činove crkvene darivao uz počasti i novce sve silne. (...) Jer među vama nijednog nema da mu para nije mila nečasnima ljubićete članke a časnome okrenuti leđa

Dešam u baladama stalno napada više sveštenstvo, između ostalog zbog ružnog običaja da sebi prigrabe niz službi kojima se uopšte ne bi ozbiljno posvetili, već bi samo ubirali prihode od njih: Vous les tenez a vo dam pnacion, „Držite ih na sopstveno prokletstvo". Estas Dešam najrečitije iznosi sav prezir i gorčinu u odlomku od 650 stihova umetnutom, ma koliko to neobično bilo, u Ogledalo braka. Ti stihovi sadrže sveopštu osudu tadašnjeg crkvenog vrha, počev od pape koga pesnik naziva probisvetom (fr. truant ), pa naniže, preko biskupa, do lokalnih paroha. O crkvi, „toj dojilji što nudi samo mleko srebroljublja", kaže čak:

Chassons la, prenons autre m ere car trop nous a esté am ere

Terajmo je, nađ’mo bolju majku isuviše gorka ova nam je bila

U jednoj drugoj baladi Dešam kritikuje i osuđuje upotrebu ikona u crkvama, kao puka delà ljudi koja navode svet na idolopoklonstvo. Ne, ništa nije potrebno osim raspeća da vernike podseti na Hristovo stradanje. Stoga se čini da je francuski pesnik bio pod istim uticajem koji je doveo do ikonoborstva u Engleskoj. Zadržimo se naposletku i na jednom od najneobičnijih antiklerikalnih delà na­ pisanih u srednjem veku, Piers Plowman Vilijema Langlanda. O piscu se zna vrlo malo, osim da je živeo u drugoj polovini X IV veka i da je bio knjiški potkovan, možda i univerzitetski obrazovan. Postoje tri verzije teksta, A, B i C, od kojih je prva nastala šezdesetih, a poslednja verovatno krajem osamdesetih godina X IV veka. To je jedno od prvih delà napisanih na narodnom engleskom jeziku u vreme kada je zemljom još dominirala francuska kultura. Duga pesma (tekst C ima 350 štampanih strana) pisana je u formi alegorijske vi­ zije ili sna i prvenstveno se bavi pitanjem kako živeti ispravnim hrišćanskim životom, no poprima i vid šire društvene kritike. Glavni lik Petar Orač prost je i pobožan radnik čista srca, koji je hrišćanski ideal shvatio mnogo bolje od učenih ljudi, a ujedno je i simbol Hrista. U prologu pripovedač Vil (en. Will, skraćeno od Vilijem, ali i „volja") usni da je na „krasnom polju punom ljudi", tj. na ovome svetu, čiji se različiti društveni staleži potom opisuju. Već se na početku kritikuju prosjački redovi: dominikanci, franjevci, avgustinci i karmeliti:

198

A n t ik l e r ik a l iz a m , n a r o d n i v e r s k i p o k r et i i je r e si

I fo n d e p e r offreris aile p efo u re ordres Prechyngpe p ep le fo rp ro fy t o fp e wombe A n dglosedepe gospel as hem good likede; Mony ofpise maistres ofm endenantfrères Here moneye an d m erchandise marchen togyderers. Ac sith charité hath b e chapm an and ch ief to shrine lords Mony ferlyes han fa lle in afew e^ eres

Nađoh tamo braće četiri reda cela Blagoutroblje tôle rečju svetom Tumače je kako im se prohte; Prosjačkih redova vođ’ma Trgovati samo je na umu Gde duboka je kesa, oprost će se lako naći Ne prođe ni godina, a čuda stotina.

Oni zarad ličnih interesa izvrću reč Božju i kao ispovednici naplaćuju krupnoj vlasteli oproštajnice, te trguju Svetim tajnama kao da su nekakva roba. No ima još onih što zarađuju na ljudskoj grešnosti i želji za iskupljenjem: 7her prechede a pardon er as he a prest were A nd brouth fo rth a bulle with bishopis selys, S aidep a t him self myhte assoylen hem allé Offalsnesses offastynges, o f vowes ybrokene. Lew ed men leued hym wel an d lykede his wordres And comen an d knelede to kyssen his bulles (...)

Ac it is поиЏ by p e bishop, y leue, p a t p e boy prechep F orp ep arsch e prest an d p e pardon er parten p e seluer That p e p ep le in parsches sholde haue, y fp ei ne were Za popa se izdavao, trgovac taj jedan pučki Bulu vadi sa biskupskim žigom. I on grehe praštat može, veli Verolomstvo i mrs kad mu vreme nije. A svetina neuka poverova mu na reč Priđe, kleknu, celiva mu bule. (...)

Biskup, čini se, kriv nije No seoski pop i trgovac pusti Srebro tuđe na polovice dele. To znači da su korumpirani sveštenici prodavali biskupska ovlašćenja trgovcima oproštajnicama i potom s njima delili zaradu od prodaje. Vilijem Langland vraća se u više navrata u pesmi na prosjačke redove i njihovu zloupotrebu Svete tajne radi zarade:

(...) by so thow riche were H aue no conscience how pou com st to good —confesse the to som frère

A n t ik l e r ik a l iz a m u k n již e v n o s t i

199

He shal asoile the thus sone how so ettere thow wynne hit. For while Fortune is thyfrende frerres wol the loye (...) blaga ako si stekao mnoga kajati se nemoj, ma šta da je bilo, duhovnik ubogi okajaće tebe, odan tebi dok god ti je zlata. Na kraju pesme Langland ih čak vidi kao sledbenike Antihrista:

Freres follow ed p a tfe n e fo r he^ afhem copes And religious reuerensed hym an d rongen here belles And a lp e couent cam to welcome a tyrant Nečastivi podeli monaške im rite Manastiri isto njega slave Đavolu u čast oni zvona zvone Vilijem Langland dovodi u pitanje razlog postojanja sveštenstva:

Thus y, Rechelesnesse, have y rad registres an d bokes And fon d e y neuere infaith, f o r to telle treuthe That clergie ofC hristes mouthe com aunded was euere U knjigama, registrima silnim, ni u veri Reči te Hristove ne nađoh Popovima vlast da treba dati Umesto njih smatra prost, pobožan narod, siromašne radnike, podobnijim sveštenicima jer su vera i mogućnost za spasenje na njihovoj strani:

Aren noen rather yraueschidfro p e rihte bileue Communeliche then clerkes m ost knowing in konnyng Ne one sonnere ysaued ne none saddere in bileue Then ploughmen an pastours an d p o re commune peple (...)

So lewede laborers o flitel understondyng Selde falleth so fo u le an d so depe in synne As clerkes o f holy chirche p a t kepe sholde an d saue Lewede men in good bileue an d leue hem a t here need Prava vera nikom nije dalja No popu što izuči škole Nit je igde čvršća vera

200

A n t ik l e r ik a l iz a m , n a r o d n i v e r s k i p o k r e t i i je r e si

No u seoskoga, ubogoga sveta.

(...) Jer neuki puk u kog znanja nema grehu gadnom lako se ne oda ko crkveni oci što su dužni spasti narod prosti i mira mu dati Langland tako prihvata među narodnim verskim pokretima prilično rasprostra­ njeno mišljenje da je knjiško znanje pre prepreka za veru i spasenje, budući da vodi ka sumnji i duhovnoj taštini. No formulacije se vezuju i za još jednu čestu tendenciju u pesmi: uzdizanje fizičkog rada. Svi treba da žive od svog rada, a ne da prose. O Vilijemu Langlandu i tome kojim je krugovima pripadao zna se vrlo malo, no mnogo je pisano o mogućim izvorima inspiracije za njegove ideje. Jednako su zasno­ vane pretpostavke o spiritualcima, radikalnoj frakciji franjevačkog reda, kao i o Viklifu i lolardima, premda bar tekst C iz osamdesetih godina X IV veka pruža malo više ar­ gumenata u prilog ovoj drugoj. Primeri antiklerikalizma u književnosti mogu se nizati u nedogled. Antiklerika­ lizam je naišao na nebrojene izraze, od grubih i prostih ismevanja, do ozbiljne kritike potekle iz dubokog razočaranja zbog duhovog sunovrata Katoličke crkve. No kad je reč o crkvenoj dogmi, književni antiklerikalizam ostaje u relativno ši­ rokim okvirima koje je crkva mogla da toleriše —ma koliko oštra bila satira sveštenika, monaha i prosjačkih redova. No nisu svi bili jednako dogmatski uzdržani. U Zapadnoj Evropi od X II veka cveta jedna jeres za drugom.

Katari Na prvu zaista veliku jeres u Zapadnoj Evropi nailazimo u X II i X III veku na jugu Francuske. Njeni pripadnici sebe su nazivali katarima (od grčke reći čist), ali su možda poznatiji kao A lbižani, po gradu Albiju, koji je bio jedan od njihovih najvećih centara. Možda je najzanimljivije što oni nisu ni bili hrišćani, već poklonici manihejstva, koje se razvilo iz stare persijske religije. Učenje je u III veku zasnovao izvesni Mani, i ono je bilo mešavina stare persijske religije, gnosticizma, hrišćanstva, pa čak i delom budizma. U poznoj antici manihejstvo je uzelo maha širom Rimskog carstva i u IV veku imalo je više poklonika od hrišćanstva; npr. crkveni otac Avgustin bio je manihejac pre nego što se pokrstio. Pobedom hrišćanstva manihejci su potisnuti i proterani iz zapadnih zemalja, ali su u Aziji bili vrlo rasprostranjeni sve do X I veka. Nekim turskim narodima u srednjoj Aziji manihejstvo je bilo takoreći državna religija, dok je i u Kini bilo značajna verska zajednica sve do IX veka. No, religija je u neku ruku preživela i zapadnije od tih prostora. Na Balkanu je bila zastupljena među Bugarima, odakle su je misionari preneli na teritoriju Jugosla­ vije, gde se u Bosni oformila kao zasebna bogumilska crkva.25 Smatra se da su misio­ nari otud preneli manihejstvo X II veka preko Italije na jug Francuske, pridobivši brzo veliki broj pristalica. Sredinom X II veka bili su već toliko brojni da u oformili „crkvu" sa sopstvenim biskupima, a 1167. godine održali su i javni „sabor". Katara je najviše bilo u Tuluskoj grofoviji i pograničnim oblastima u Francuskoj, ali i na severu zemlje, a naročito u Italiji. Sve do X III veka katarska jeres bila je prvobitno karakteristična za gradove. Većina poklonika bila je iz građanskog staleža, i to trgovci i zanatlije. Naročit zamah pokretu pružila je u Francuskoj aristokratija, i u tome su žene odigrale prilično značajnu ulogu. Tuluski grof Remon VI, jedan od najmoćnijih feu­ dalaca na jugu Francuske, otvoreno je štitio katare krajem X III veka i nije krio naklo­ nost ka njihovom učenju. I znatan deo nižeg sveštenstva prešao je u katarsku veru. Nije moguće utvrditi koliki su procenat stanovništva činili katari, no sve ukazuje na to daje krajem XII veka čitavo južnofrancusko društvo bilo duboko prožeto njihovim idejama. Katarski krstašici rat (1209-1229; v. dalje) iskorenio je jeres u gradovima, ali je ona i dalje živela među seoskim stanovništvom. Čak i početkom X IV veka stanovnici sela Montaju (poznato iz monografije Le Roa-Ladurija) bili su mahom katari. S taje podrazumevala katarska doktrina? U suštini je reč o doslednom dualizmu, tj. verovanju u neprekidnu kosmičku borbu između apsolutnog dobra i zla, koji vodi 25 Bugarsko poreklo jeresi dovelo je do jedne vrlo interesantne etimologije: u Francuskoj su katari često nazivani „Bugarima" (fr. Bourges) i reč je pored značenja „jeretik" počela značiti i „čudan, nastran". U XIX veku reč je (posredstvom npr. Strindberga) dospela u švedski jezik sa značenjem „homoseksualac" (šv. huger, bugrar) da bi naposletku poprimila savremeni oblik bog.

A n t ik l e r ik a l iz a m , n a r o d n i v e r s k i p o k r et i i jer esi

202

рогеИо iz prastare persijske religije. Tvorac, starozavetni i novozavetni Bog, zla je sila ko,a ,e Duh, Dušu zarobila u zlu materiju. On je Sotona koji se tim finom s i r a n a pobumo protiv Boga, a Rimokatolička crkva i njeno sveštenstvo zapravo su sluge zla

? нХ mZaMt ° ie

crkv

SVet°

3,1 “ ®a ' — čili sasvim r a z S n e to

hnH м Т 1 Za ПЈ1ћ SpaSlteli’ ali ne 1 Božji sin, v eć anđeo koji je pokušao da oslo­ bodi ljudski duh iz m aterijalnih okova. s u s a o a a o s io

Život pravovernog katara bio je u potpunosti obeležen tim kontrastom između duhovnosti, kao nečeg dobrog, i telesnosti, kao stalnog izvora zla. M u šk aT d ^ en e morah su biti cedm (jer je rađanje dece podrazumevalo nastavak vezivanja duše za materiju), odricah su se jedenja mesa, i živeli u potpunom siromaštvu. No ti s rog ^

u

k

^

Brojni ..vemici“ (credentes) mogli su da ostanu u brakovima i vode prilično nor rnalau život. Međutim potkraj života su zarad spasenja morali da se ^ Z Z arskom obredu consolamentum, koji je predstavljao oslobađanje od materije Obred s najcesce vršio na samrtnoj postelji, ali ima svedočanstava da su mnogi katari nakon jega sami sebi okončavali život postom do smrti {endura). Verovalo se da oni što

и 7 Г к ^ и Т ^ е Г в Г 2: : г u oblastOalf iZgledafneobiČno što Је iedno Životu tako protivno verovanje uzelo maha DrednosH k 1РГОг J Z1V0tn0m rad° ŠĆU ka° Št° Је Јцб francuske. Verovatno je njena prednost ležala u tome sto su prefeeti zaista živeli po strogim idealima vere, što je bilo Pe“

en1 ГГ

РГета

0ga“ m hriŠĆanSlđm

‘ monas*ma (v- pesmu

od onih n'dr 6 reĆ1 da ! - SU manastiri na ј ц8и Francuske bili u X II veku korumpiraniji od omh u drugim mestima, ali nema sumnje daje katarski pokret predstavljao reakciju p otiv zvamenog svestenstva i njegovog neuspeha da živi u skladu s idealima koje je samo propovedalo. Simpatije koje je aristokratija gajila prema katarima delom se ogu objasniti i naprosto time što su joj oni davali povod da se suprotstavi potraživa­ njima crkve u zemlji i novcu. p va Nije izvesno u kojoj su meri neki suptilniji elementi učenja dopirali do običnog к о Г Г и " Г к 0 т к иСаји' bll° је UVreŽeno rnišljenje da varijanta zahteva za čednošću a n ) L o aZ ° b!Cn! . f e^ “ i - “v r š e n e ”, kod njih je taj zahtevbio apsolu ) favonzuje snosaj čiji cilj nije rađanje dece u odnosu na plodne veze. cuske^iTtahii6 1 Zanimljiv° da j f tokom gotovo čitavog veka u velikim delovima FranГ г е к а d h U SrCU ZaPa УГОре’ Šir° k0 bila rasPr°stra n je n a religija orijentalnog p relela dob ro o rgam zovan a i o tv oren o neprijateljski n astro jen a p rem a h r šćanskoj crkvi jedn a alternativna „crkva" sa n azorim a sasvim drugačijim od h r i š ć a n s L '

^ sta su crkvene vlasti činile? Dugo praktično ništa. Naravno, procvat jeresi nije prošao neopazeno, i bio je tema brojnih lokalnih crkvenih sabora u X II veki na kojiId e T o Pr0klinif ‘ ° SUdiVani' Dus° papska pokušavala da vrari zabludele ove,ce u prav, tabor propovedanjem i nagovaranjem. Kada je Inokentije III

Ka t a r i

203

postao papa, 1199. godine poslao je cistercitske propovednike u Langdok, i oni su pokušavali da preobrate vođe katara propovedima i javnim raspravama. Uspeh je bio, blago rečeno, zanemarljiv. Pompeznim nastupom i svim spoljnim pokazateljima bo­ gatstva papski izaslanici samo su potvrđivali katarsko učenje da je crkva ogrezla u zli materijalizam, te d aje u oštrom kontrastu sa “savršenim a”i njihovim produhovljenim siromaštvom. Španac Domeniko de Guzman, zabrinut zbog rasprostranjenosti katarskog uče­ nja, zasnovao je novi monaški red dominikanaca, koji je 1216. godine dobio i priznanje od pape. Cilj reda bio je da se katarima suprotstavi koristeći njihovo oružje, isposnički život, uz propovedanje izvorne vere na narodnom jeziku. Upravo ta usmerenost ka propovedanju dominikancima je i donela naziv O rdopredicationum . Podršku u preobraćanju jeretika tražili su od lokalnih feudalaca, ali odziv je bio dosta slab budući da su ovi uglavnom imali razumevanja za katare. „Blagi" misionarski pristup naglo se okončao kada je grof Remon Tuluski ubio papskog izaslanika Pjera de Kastelnoa 1208. godine. Inokentije III anatemisao je zato grofa i razrešio njegove vazale zakletve na odanost, te pokrenuo krstašici rat protiv katara, obećavši krstašima da će dobiti deo zaplenjene zemlje, što je okupilo veliki broj severnofrancuskih plemića željnih zemlje. Predvodio ih je beskrupulozni baron Simon de Monfor. Francuski kralj Filip Avgust ostao je sasvim po strani, budući da je bio zauzet sporovima sa engleskim kraljem Jovanom Bez Zemlje. Katarski „krstašici rat“ počeo je 1209. godine i ubrzo se razvio u okrutno pusto­ šenje koje se može smatrati i genocidom. U roku od nekoliko godina katari su poraženi i na grofovsko mesto prognanog Remona uz papski blagoslov dolazi Simon de Monfor. Međutim, narod se pobunio i De Monfor je pogubljen. To je bio signal za novu opštu pobunu juga protiv omraženih severnih Francuz,a kojoj su se priključili svi, katari kao i katolici. Vođa te pobune bio je Remon VII, sin tad već pokojnog Remona VI, koji je povratio titulu tuluslcog grofa. Do godine 1223. gotovo svi severnjanci bili su prognani s juga Francuske. Međutim, kralj Francuske Luj VIII smatrao je sebe naslednilcom De Monforove grofovije, pa je dve godine kasnije pokrenuo novi „krstašici pohod", još suroviji, ako je to ikako bilo moguće, od prethodnog. Brojčano nadmoćna francuska vojska ubrzo je slomila svaki otpor, te je Remon V III bio prinuđen da potpiše mir i uvede inkviziciju u delu grofovije koju mu je zauzvrat dozvoljeno da zadrži. Dvadesetogodišnji katarski krstaški rat imao je dugoročne posledice. Katari su, bar kao organizovana religija, gotovo islcorenjeni, iako je vera kao takva ponegde op­ stala sve do X IV velca, uz stalne progone inkvizicije - u periodu 1245-1246. u Langdolcu je saslušano gotovo 5.500 ljudi. Tada je ugušena i napredna južnofrancuslca ci­ vilizacija koja je u X II velcu imala veliki uticaj na ostatak Evrope. Olcsitanski kao prvi zapadnoevropski književni jezik sveden je gotovo na nivo prezrenog narodnog govora. Jug Francuske izgubio je u ratu deo stanovništva i više oblasti će dugo biti okupirano, a proći će velcovi pre nego što se premoste jaz i razlika između severa i juga. Rat je takođe doveo i do toga da inkvizicija postane zasebna crkvena organizacija koja odgovara direktno papi. Inkvizicijom i njenim sudovima mahom su upravljali

204

A n t ik l e r ik a l iz a m , n a r o d n i v e r s k i p o k r e t i i je r e si

dominikanci, a cilj joj je bilo sprečavanje i istrebljenje svake jeresi. Često su korišćene izjave potkazivača, i protiv optuženih je prihvatano svako svedočenje, čak i otvorenih neprijatelja. Crkva bi one koji priznaju svoja nedela iznova prigrlila uz kaznu koja je varirala od novčane naknade, do doživotnog zarobljeništva. Oni koji bi ostali pri svom prepuštah su se svetovnom sudu koji bi im određivao kaznu, najčešće spaljivanje na omaci. Naime, crkveni sud nikad nije izrekao smrtnu presudu već je te detalje prilično hcemerno prepuštao svetovnim sudovima. Ovi su bili vrlo voljni da sarađuju jer bi imovinu jeretika osuđenog na smrt uvek konfiskovao onaj ko ima pravnu nadležnost nad njim. Paradoksalno, inkvizicija i kažnjavanje bili su najstroži u Italiji i Nemačkom car­ stvu pod verski prilično nezainteresovanim carem Fridrihom II, koga nije zanimalo da brani pravu veru, već je jeres smatrao pretnjom državnoj vlasti. Pobožni francuski kralj Luj Sveti svesrdno je podržavao inkviziciju iz čisto religijskih razloga. Tokom njegove vladavine država i inkvizicija efikasno su ugušile i poslednju organizovanu pobunu katara koja je izbila u gradu Monseguru 1244. i završila se strašnim krvopro­ lićem, nakon kojeg je dvesta katara spaljeno na lomači. ^ Uprkos svim progonima, katarska jeres opstala je još neko vreme, premda u ogra­ ničenom obimu. Iz nekih neobjašnjenih razloga krajem devedesetih godina ta verska zajednica ponovo je počela da se širi na jugu Francuske, obuhvativši nekoliko hiljada judi. No jak napad inkvizicije 1310. godine gotovo ju je potpuno ugušio. U Italiji je a arska vera prezivela jos neko vreme, naročito u Pijemontu i gradovima Lombardije, a i je bila ograničena na najniže i najsiromašnije društvene slojeve. U Italiji se sasvim ugasila tek početkom X V veka.

Valdenzi I spiritualci Verovatno najrasprostranjenija i najdugovečnija jeres u srednjem veku bio je pokret koji je sedamdesetih godina X II veka zasnovao bogati trgovac Valdo iz Liona. Nakon naglog trenutka prosvetljenja on je prodao svu svoju imovinu i dobijeni novac razdelio sirotinji. Ženu i ćerke smestio je u manastir Fontevro, a sam se dao na lutanje i propovedanje živeći od milostinje koju mu daju usput. Upadljiva je sličnost sa sudbinom Svetog Franje tridesetak godina kasnije. O bo­ jica su kao vrhovni ideal postavljali strogo siromaštvo a propovedanje na narodnom jeziku smatrali najvažnijim zadatkom sebe i svojih sledbenika. Međutim, za razliku od katara, oni nisu bili neprijateljski raspoloženi prema zvaničnoj crkvi niti su im same namere bile jeretičke. Njih dvojica se razlikuju utoliko što je crkva vremenom prihva­ tila delatnost Sv. Franje formirajući zaseban red franjevaca. I Valdo je sa svojim pristalicama od 1179. godine u više navrata tražio od pape dozvolu za propovedanje, ali je svaki put glatko odbijen. Nevoljnost crkve da prigrli novi pokret oterala je ovaj u jeres, i njihovo neautorizovano propovedanje nailazilo je na neprijateljske reakcije zvaničnog sveštenstva i monaških redova. Od kraja X II veka pokret je rastao poput lavine, naročino u južnim francuskim oblastima, a istovremeno sa katarima koje valdenzi nikako nisu voleli. Druga oblast u kojoj je pokret dosta dugo opstajao bio je sever Italije. Tamo i danas postoji, doduše mala, valdenška crkva. Osim toga, valdenzi su se u X III veku proširili i na Nemačku, sve do Rajne, Nizozemske i Austrije. Valdenzi su nalazili svoje pristalice uglavnom među „malim" ljudima, premda bi im se ponekad priključili i pojedinci višeg porekla. Žene su igrale važnu ulogu i kao vernice i kao propovednice, a bilo ih je u velikom broju. Valdenzi su ubrzo počeli da tvrde kako sveti obredi nemaju nikakvu vrednost niti značaj ako ih vrše grešni sveštenici. To je staro jeretičko učenje (tzv. donatizam) koje je crkva uvek žestoko napadala. Valdenzi su se uporno držali dobrovoljnog siromaštva kao najvećeg hrišćanskog ideala, što ih je, sasvim prirodno, okrenulo protiv zvanične crkve koja nije oskudevala u bogatstvu. Pokret je s vremenom odbacio sve instance crkvenih vlasti, od pape, pa naniže. Koliko je bilo valdenga nije moguće utvrditi, uprkos brojnim progonima, bilo ih je svugde, i s vremena na vreme bi izbijali na površinu, uvek pothranjujući druge jeresi i mešajući se s njima, kao što je bio lolardizam u Engleskoj u XIV ili husitizam u Češkoj u X V veku. Upravo zbog svog podzemnog karaktera valdenški pokret prilično je be­ zobličan i teško uhvatljiv, ali nesumnjivo je da je tokom više vekova imao ogroman uticaj. Razvoj franjevačkog reda pokazuje izvesne sličnosti sa valdenzima. Za samog Franju najvažniji put do spasenja podrazumevao je da se, poput Hrista, živi u potpu­ nom siromaštvu, no i neposredno po formiranju reda, a naročito nakon njegove smrti

206

A n t ik l e r ik a l iz a m , n a r o d n i v e r s k i p o k r e t i i je r e si

1226, taj ideal doveden je u pitanje. Iako sami fratri nisu imali pravo da poseduju imo­ vinu, red je kao organizacija ubrzo nakupio silno bogatstvo. U okviru tog reda brzo je nastao jaz između većine, tzv. konventualaca, koji su prihvatali institucionalizaciju, i problematične manjine koja se uporno držala načela osnivača u svoj njihovoj strogosti, tzv. spiritualaca. Vodstvo reda se tokom druge polovine X III veka počelo sve strože odnositi pre­ ma spiritualcim a, a što su ovi bili više proganjani, to su bliži bili jeresi nalik na valdenšku. Franjevac Mihajlo Cezenski prvobitno nije voleo spiritualce, ali im se s vreme­ nom približio, naročito vezano za sukob sa papskom vlašću. On se otvoreno zavadio s papom Jovanom X XII, pa je 1327. godine, prisiljen da se povuče s položaja, prognan i anatemisan, prebegao na dvor Ludviga Bavarskog u Minhenu, gde se priključio istim antipapskim krugovima kao i M arsilije Padovski, i jedan drugi franjevac, Vilijem Okam. Stoga treba imati na umu da su se čak i u okviru crkvenih institucija mogli razviti stavovi koji se u kritici crkvenih prilika nisu po strogoći nimalo razlikovali od vančrkvenih jeresi.

Begine i bratstvo slobodnog duha Očigledno je da crkva kao institucija u poznom srednjem veku više nije zadovo­ ljavala religijske potrebe velikog broja ljudi. Osećanja koja su varirala od odbojnosti do otvorenog neprijateljstva prema crkvi uglavnom je uzrokovalo poimanje da je cr­ kva korumpirana i okrenuta svetovnim vrednostima, te da je sticanjem ogromnog bogatstva izdala ideal apostolskog siromaštva. Protivljenja su izazivale i pretenzije sveštenstva na monopol nad duhovnim autoritetom. Od kraja X III veka, a naročito u X IV i prvoj polovini X V veka nastao je čitav niz laičkih verskih pokreta, „pokreta buđenja", koji odgovaraju pokretima slobodne crkve kao poznijem fenomenu iz X IX veka. Sličnosti postoje i u pogledu sadržaja, često pu­ ritanski obojene lične religioznosti, kao i u društvenoj ukotvljenosti među radnicima, zanatlijama i „nižem" srednjem staležu. Razlozi su uglavnom isti u oba slučaja: nezadovoljstvo rigidnom, ritualizovanom zvaničnom hrišćanskom crkvom koja nije pružala prostora za religioznost jačeg emo­ tivnog naboja, kao i protivljenje crkvenim velikodostojnicima čiji se način života sma­ trao drastičnim udaljavanjem od Hristovog uzora. U poznom srednjem veku značajne su bile i epidemije kuge, koje su od 1348. go­ dine zahvatile gotovo čitavu Evropu, a koje su prouzrokovale apokaliptično raspolo­ ženje i ekstatičnu pobožnost. U najrasprostranjenije laičke pokrete spadaju tzv. begine (žene) i bergardi (muš­ karci). Pravac je vrlo teško definisati jer je neuobličan i nema nikakvu organizaciju. Begine (skraćenja radi, taj naziv koristićemo za oba pola) bile su laici koje su se povla­ čile iz sveta i živele u zajednicama bez ikakve imovine, no pre X V veka nisu pripadale nikakvom zvaničnom monaškom redu iako je to, zapravo, bilo moguće: mnogi redovi, prvenstveno franjevci i avgustinci imali su i tzv. treće redove, i oni koji bi se njima priključili, tercijari, ostajali su laici mada su se načelno pridržavali pravila reda i povi­ novati njegovoj upravi. Begine su se obično izdržavale prosjačenjem, premda su često radile kao prelje. Najviše ih je bilo na severu Francuske (u pariškoj poreskoj knjizi iz 1297. među pre­ ljama se nalazi i petnaestak begina), u Nizozemskoj i u Rajnskoj oblasti, a nešto manje ih je bilo i u Nemačkoj, Bohemiji i Poljskoj. Zajednice su obično bile dosta male, ali su u nizozemskim gradovima Brižu, Gentu, Briselu i Ipru okupljale na stotine duša. Beginski dom u Brižu postoji i danas kao jedna od znamenitosti toga grada. Kad je reč o religijskim načelima, begini su predstavljali dosta mešovitu skupinu. Odlikovao ih je širok spektar verskih ubeđenja, od pravovernog sledbeništva crkvenih dogmi, do kontroverznih nazora koji su nesumnjivo prelazili u jeres. Crkvene vlasti su i prema beginima bile prilično sumnjičave i neprijateljski raspoložene. Svim beginima je u manjoj ili većoj meri bio svojstven misticizam, to jest sjedinjenje s Bogom kroz duhovnu praksu. Dominikanski mistik M ajstor Ekhart iz Kelna (oko 1260 - 1327) svojim brojnim „spisima o buđenju" na nemačkom jeziku izvršio je veliki uticaj na begine i njihov na-

208

A n t ik l e r ik a l iz a m , n a r o d n i v e r s k i p o k r et i i jer esi

čin razmišljanja - no papska vlast je njegov panteizam sporila i odbacila. Crkvi je smetao misticizam kao učenje o direktnoj vezi pojedinca s bogom jer u takvom učenju nije bilo mesta za nju i njene obrede. Među beginama najneobičniju i najesktremniju „sektu" predstavljalo je tzv. Brat­ stvo slobodnog duha. Taj uznemirujući pokret je prilično rano, od samog početka X IV veka, bio pod budnim okom inkvizicije, te o njemu najviše i znamo iz zapisnika sa saslušanja uhapšenih pristalica. Bratstvo slobodnog duha svoje je učenje zasnivalo na jednom ekstremnom vidu panteizma, tj. viđenja d aje Bog u svemu, te i da sve učestvuje u Bogu. I na ovom svetu ljudi mogu dostići savršenstvo duhovnim vežbama i sjediniti se s Bogom, pa čak se i poistovetiti s njim. Samim tim, njemu nije moguće da počini greh ma šta činio u životu. ïzvesna Margarita de Poret, spaljena kao jeretik na lomači u Parizu početkom X IV veka, tvrdila je u svojoj knjizi O gledalo proste duše da čovek obuzet ljubavlju pre™a Bogu može * treBa da čini sve što hoće. Drugi brat slobodnog duha Johan Brinski (koji se odrekao svog učenja i kao dominikanac pristupio inkviziciji) oko 1330 godine tvrdio je da može da ubije neprijatelja i da to ne bi bio nikakav greh, pošto bi se ovaj smrću samo vratio tamo odakle je potekao. Potpuna sloboda podrazumevala je i da po sopstvenom nahođenju mogu da pri­ svoje sve što im se prohte. se da pripadnici Bratstva retko ili čak nikad nisu zaista činili teške zločine. Njihova velika i neograničena sloboda uglavnom je cvetala na seksualnom planu, i to je odlika koja se najčešće provlači u zapisima sa saslušanja i spisima koji potiču iz kru­ gova Slobodnog duha. Braća i sestre spavali su jedni s drugima bez ikakvih ustezanja u atmosferi sveopšteg promiskuiteta, a čak su bili dozvoljeni i odnosi među rođenom braćom i sestrama, baš kao i homoseksualnost. Prema mnogim svedočenjima, „moli­ tveni sastanci" obično su se završavali sveopštim orgijama. Iako se doduše mgde ne navodi tim recima, sve ukazuje na to da je Bratstvo slo­ bodnog duha erotsku ekstazu smatralo sredstvom približavanja i doživljavanja Boga. Takva pojava nije nimalo neobična jer se u novije vreme javlja u mnogim sektama, npr. u Rusiji i Finskoj. Seksualna sloboda objašnjava rasprostranjenost pokreta, ali samo e imično. Uostalom, postajali su jednostavniji i bezopasniji načini da se postigne seksualna sloboda od priključivanja Bratstvu. v Bto8a Je učenje moralo da sadrži i još neke privlačne elemente. Možda je naprosto rec o osećaju oslobođenja od svakog spoljnog autoriteta, kao i uverenje da se može dostići stadijum duhovnog razvoja u kome čovek i sam stekne božansku prirodu i ap­ solutni suverenitet. v Papa Kliment v lzdao je 1311. godine bulu kojom se osuđuju neki drugi aspekti učenja o Slobodnom duhu. Ne mora se postiti, moliti i povinovati crkvenim zakonima; ljudi slobodnog duha mogu i za života dostići potpuno blaženstvo, pričešće i osveštana nafora nisu im neophodni jer su u svom savršenstvu već jedno sa Hristom; naposletku, razrešeni su poslušnosti prema crkvi i sveštenstvu.

B e g in e i b r a t s t v o slo b o d n o g d u h a

209

Prema Johanu Brinskom, „ne treba se plašiti đavola, pakla ili čistilišta jer oni za­ pravo i ne postoje već su ih izmislili sveštenici da bi zastrašili ljude, a oni čija savest nije čista (a kod ljudi slobodnog duha uvek jeste) sami su sebi đavo, pakao i čistilište jer sami sebe muče“. „А propovedi treba da su javne jer oni propovedaju mnogo jasnije od sveštenika, pošto su ti Hristovi siromasi dublje dosegli u Sveto trojstvo od bilo koga ko nije duhom slobodan (...) Onaj koji živi od istine sam je sebe i iz sebe oslobodio i iz svih drugih tvorevina." „А kad umru, oni idu na najviše nebo (a d celum етругеит), čak i ako umru bez poslednje pričesti i pomazanja jer su ovi puke svešteničke izmi­ šljotine. Osim toga, ne postoji ni đavo ni pakao, a Bog nije sveštenidma dao da pre­ tvaraju hleb (u telo Hristovo) jer oni nisu u milosti Božjoj (in can tate et in gratia ).“ Jedan drugi Slobodni duh, Johan Hartman, koga je inkvizicija saslušavala 1367. godine u Erfurtu, objasnio je da „oni što ostvare najviši stupanj savršenstva i slobode duha više nisu potčinjeni nijednom čoveku kao ni crkvenim zapovestima i pravilima jer su istinski slobodni, a tako slobodan čovek gospodar je i kralj svega na svetu i sve je njegovo, te ima pravo da za svoje potrebe uzme šta god poželi". „Kad je upitan da li se najviši stupanj savršenstva i sjedinjenja s Bogom odvija bez ikakvog posrednika, on je odgovorio potvrdno - da se to dešava bez ičijeg posredovanja." A kada je inkvizitor postavio pikantno pitanje o seksualnoj slobodi u bratstvu, Hartman gaje udostojio iscrpnog odgovora: „Da on ima odnos s nekom devojkom, ona ne bi time izgubila svoje devičanstvo, pa čak i kada bi je neko na silu lišio nevinosti, ona b ije mogla povratiti kroz snošaj sa slobodnim čovekom na najvišem stupnju savršenstva. Onda je dao i primer: kada bi desetorica opštila s nekom devojkom tako da onaj čije su telesne razmere najveće bude prvi, a poslednji najmanji, ali slobodnog duha, onda bi kroz odnos s njim ona povratila devičanstvo koje su joj ovi prethodni oduzeli." „Na to ga je inkvizitor pitao ukoliko dva čoveka slobodnog duha požele istu devojku, ko bi imao prednost. Odgovor je bio da bi onaj slobodniji prvi imao snošaj s njom, a potom i ovaj drugi. A ukoliko su jednako slobodni, onda bi kocka rešila redosled." Sa crkvenodogmatskog gledišta seksualna sloboda nije bila najozbiljniji prekršaj; ma kakva ona bila, pripadala je gresima koji su se mogli oprostiti uz dovoljno strogu pokoru. Prava jeres ležala je u paganskom individualističkom odbacivanju crkvenog posredstva između pojedinca i Boga, pa čak i Hristove božanske prirode, pokret je dovodio u sumnju sposobnost sveštenika da kroz obred pretvore hleb i vino u Hristo­ vo telo i krv, te čistilište i pakao proglasio nasumično izmišljenim mitovima. Neautorizovanim propovedima njegovi pripadnici širili su takve skandalozne tvrdnje među masama. Bratstvo slobodnog duha nije aktivno delovalo protiv crkve; ne može se naići na žustre napade na sveštenstvo, monahe i papu kakvih ima kod predstavnika drugih jeresi. Bratstvo slobodnog duha naprosto je bilo sasvim ravnodušno prema crkvi. Sve pape u X IV veku, od Klimenta V, izdali su brojne bule kojima se osuđuju pojedini vidovi jeresi, i preduzeli oštre mere da se obračunaju s njima. Car Karlo IV (1346-1378), kao i francuski kralj Šari V, takođe su uveli drakonske mere protiv pri­ stalica jeresi. Na lomačama su goreli jeretici u Nemačkoj i Francuskoj. Izgleda da su svi pripadnici Bratstva bili begini, što ne znači da su i svi begini pripadali njima, naprotiv, većina je bila izvan toga. Ipak, crkveno i svetovno zakono­

210

A n t ik l e r ik a l iz a m , n a r o d n i v e r s k i p o k r e t i i je r e si

davstvo pogađalo je i sasvim pravoverne i papska vlast je uvek gledala prilično sum­ njičavo na begine. U X V veku, kada je Bratstvo uglavnom nestalo, crkva je regulisala položaj begina i oni su dospeli pod njeno okrilje tako što su uključivani u postojeće tercijarne redove, najčešće avgustince. Zanimljivo je ko se priključivao Bratstvu slobodnog duha i iz kojih su staleža ti ljudi dolazili. Za početak vredi pomenuti da je to čisto gradska pojava. Bilo ih je u severnofrancuskim (gde su često nazivani Turlupinima), nizozemskim i, prvobitno, rajnskim gradovima, gde su Keln, Strazbur, Majnc, Bazel i Erfurt po svemu sudeći bili centri pokreta. Dalje su se proširili na Bohem iju i Poljsku. Teško je utvrditi tačno društveno poreklo; izgleda da je većina poticala iz onoga što se naziva „malim svetom", ali ne iz njegovih najnižih slojeva. Naime, da bi neko pristupio u beginski dom, morao je da poseduje izvesnu imovinu koje bi se prilikom priključenja odrekao kako bi doprineo zajednici. Bratstvo slobodnog duha bilo je sasvim lišeno zanimanja za društvena pitanja. Druge jeresi (poput lolarda u Engleskoj) priključivale su se i pružale „ideologiju" druš­ tvenim protestima i revoltu, ali ekstremni individualizam Bratstva naprosto nije bio sklon tome. Njihovi poklonici bili su ravnodušni prema društvenoj i ekonomskoj stvarnosti, te posvećeni transcendentalnom misticizmu. Bratstvo slobodnog duha se, izgleda, proredilo od početka X V veka. Čvrsta ruka inkvizicije rasturila je bar veće zajednice, no verovatno su opstajali u manjim skupi­ nama i zajednicama. Jedna inače malobrojna husitska sekta, tzv. adamiti imali su tri­ desetih godina X V veka predstave i obrede koji su praktično u potpunosti odgovarali Bratstvu, no njih su ubrzo porazili i iskorenili drugi husiti. Ali, njihov način razmišljanja je opstajao, i između ostalog za veliki triptih Hijerommusa Boša Vrt slasti (oko 1595?) može se smatrati d a je inspirisan idejama Brat­ stva slobodnog duha. Međutim, pokret više nije predstavljao pretnju za crkvu, već se osamdesetih godina X IV veka pojavio niz drugih sekti, mnogo opsežnijih i eksplozivnijih, koje su pretile i crkvi, i društvu u celini.

VlKLIF I LOLARDI Petnaesti vek bio je razdoblje u kom su crkva i njene dogme bile izložene sve du­ bljoj kritici iz sve više izvora. Više nije bilo reci samo o nekadašnjem satirizovanju srebroljubivih i pohlepnih monaha i sveštenika - premda su i sada prosjački redovi (franjevci i dominikanci) bili predmet nečeg što se najpre može nazvati mržnjom - već su i položaj i autoritet samog pape bili na meti oštre kritike. A ta kritika poticala je od uticajnih teologa ustoličenih unutar crkvenih institucija, kao i iz krugova koji su se manje ili više dobrovoljno držali po strani. Uzroke toga zapravo nije teško pronaći. Već je i sama selidba pape iz Rima, prestonice hrišćanstva, u Avinjon 1305. godine ozbiljno podrila njegov autoritet. Papa Jovan X X II (1316-1334) pretvorio je crkvu u nešto nalik na privatno preduzeće, čak je jednom bulom odbacio apostolsko siromaštvo i umesto toga svojinu i bogatstvo promovisao kao po sebi dobre. Crkva se kao duhovni uzor našla u stanju propadanja i dekadencije, što je ozbiljno uznemirilo pobožne duše. No u istinski duboku krizu crkva je zapala sa Velikom zapadnom šizmom 1378­ 1415. Postojanje dvaju papa bilo je jednako neprirodno kao kad bi na nebu izašla dva sunca. Tome nije pomagalo ni što su rimski i avinjonski papa običnom svetu izgledali kao jednako častoljubivi i pohlepni, te krajnje nezainteresovani da promovišu hrišćanske ideale. Već je bilo reči o kritici Marsilija Padovskog, Vilijema Okama, franjevačkih spiritualaca, kao i francuskih zagovarača crkvenih sabora Pjera d’Ejija i Žana Žersona. Sada ćemo objasniti kako je antiklerikalizam u Engleskoj poprimio vid pokreta koji će imati dalekosežne posledice i na kontinentu. Njegov rodonačelnik bio je Džon Viklif (oko 1330 - 1384), gotovo celog života aktivan kao teolog i profesor Oksfordskog univerziteta. On je u svom velikom opusu izneo gledišta koja su se direktno kosila s usvojenim, zvaničnim dogmama. Prvobitno se Viklifova metafizika zasnivala na filozofskom stavu da stvoreni svet postoji odvajkada, te da se m aterija ne može umnožiti već samo prom eniti spoljni oblik. Teološki je takoreći prethodio Luteru i Kalvinu oko sto pedeset godina, i to naj pre u stavu prema Bibliji: Sveto pism o je kao Reč Božja apsolutna, večna Istina. Mora se shvatati doslovno i uzimati za jedini autoritet. Sve što se ne slaže s biblijskom rečju trebalo je odbaciti, a delà crkvenih otaca mogu se vrednovati jedino prema tome koli­ ko su saglasna s njom. Viklifova jednosmislena i stalno ponavljana teza o Bibliji kao jedinoj referentnoj tački vere suprotstavljana je nečemu što je crkva odavno usvojila, naime da crkveni oci i crkvena tradicija imaju jednaku normativnu vrednost kao i Sveto pism o, a jedino pravo da ih tumači ima crkva. Takvo ishodište dovelo je Viklifa do revolucionarnih zaključaka u pogledu crkve­ nih dogmi i institucija. On je, slično Avgustinu, ali znatno ekstremnije, isticao predodređenost, po kojoj su neki ljudi odvajkada osuđeni na prokletstvo, a drugi blagoslo-

212

A n t ik l e r ik a l iz a m , n a r o d n i VERSKI POKRETI I JERESI

veni spasenjem. Samo oni mogu činiti istinsku, nevidljivu crkvu čiji je jedini poglavar sam Hrist. Viklif je ovozemaljsku crkvu sa svim njenim institucijam a prokleo i odbacio, budući da nemaju nikakvo utemeljenje u Bibliji. Papu i biskupe lišio je svakog ličnog autoriteta, a jedino se sveštenicima moglo priznati da postupaju prema Hristovom uzoru. Čak je otišao i dalje: pravi sveštenici bili su samo oni izabrani Božjom milošću, bili oni rukopoloženi od crkve ili ne. Svi ovozemaljski sveštenici na čelu sa papom mogli su isto tako pripadati i onima što su predodređeni za propast. Svi drugi jeretički i nejeretički pokreti nisu odbacivali crkvu kao takvu, već su samo želeli d aje očiste od zloupotrebe i nedostojnih pojedinaca. Viklif je bio neuporedivo radikalniji, da ne kažemo i anarhičan: njegovo učenje iz temelja je podrivalo crkvu kao takvu. U velikom delu D ep o testa tep a p e oborio je sve argumente za bilo kakav papski autoritet. Delom je poricao da su pape naslednici Svetog Petra, a delom je citat iz B i­ blije „Ti si Petar i na ovom kamenu sazidaću crkvu svoju" {Tu es Petrus et super hane petrant aedificabo ecclesiam ntearri) tumačio kao d aje ta stena sam Hrist. y ^ tom * mnogim drugim delima Viklif je papu poistovetio s Antihristom, a naro­ čitu je mržnju osećao prema kardinalima i njihovoj strasti prema ovozemaljskoj moći. Ispovest je odbacio i nije priznavao sveštenicima ovlašćenje da daju oprost grehova jer je njega mogao pružiti jedino Bog. Takva presuda, naravno, važila je i za trgovinu oproštajnicama, koja je bila ravna simoniji. Stoga Martin Luter nipošto nije bio prvi koji se suprotstavio takvoj trgovini, on je samo ponovio Viklifove tvrdnje stare sto trideset godina. Luter inače iznosi malo koju tvrdnju na koju ne nailazimo kod Viklifa. Ovaj je čak poricao i vrednost crkvenog obreda suprotno učenju o transsupstancijaciji (osveštenju kojim se hleb i vino pretva­ raju u Hristovo telo i krv), tvrdeći da reći sveštenika ne mogu imati tu moć niti da je takvo preobraženje uopšte moguće. Sve je više težio stavu da pravi posao sveštenika treba da bude isključivo propovedanje i podučavanje, te da su ga i van okrilja crkve mogli obavljati svi Božji izaslanici. Ako je Viklif u potpunosti odbacivao crkveni autoritet, imao je znatno više mi­ šljenje o svetovnoj vlasti. Njoj su se svi imali pokoravati, a kralj je trebalo da konfiskuje svu svetovnu imovinu crkve i iz temelja reform iše tu instituciju. Ovde se Viklifovi stavovi podudaraju s viđenjem Marsilija Padovskog i Pjera Diboa. Koliko god da su Viklifovi stavovi prema crkvi bili radikalni, utoliko se „konzer­ vativnijim" čini njegovo viđenje društvenih pitanja (uporediti opet s Luterom). Niko nije smeo da se buni protiv gospodara jer je ovome vlast dodelio sam Bog. Međutim, to nije sprečilo da Viklifova učenja još za njegova života, a na njegovo iznenađenje, inspirišu veliku bunu, tzv. Peasants’Revolt 1381. godine. Viklifove teze probudile su, naravno, živo interesovanje crkvenih vlasti. Godine 1377. papa Grigorije X I osudio je više njih u jednoj buli, ali je Velika katolička šizma naredne godine u sprezi s Viklifovim vezama na dvoru ovoga do daljeg poštedela bilo kakvog progona. Engleska crkvena komisija osudila je 1381. godine njegovo učenje

VlKLIF I LOLARDI

213

kao jeretičko, nakon čega je kanterberijski nadbiskup zabranio Viklifu i njegovim isto­ mišljenicima u Oksfordu da ih dalje šire. Viklif se povukao iz Oksforda i preostale godine života proveo kao paroh u Lutervurtu, gde je nastavio da vredno piše. Tek je na velikom crkvenom saboru u Konstancu 1415. godine njegovo celokupno delo ispitano i proglašeno u potpunosti jeretičkim, trideset godina nakon Viklifove smrti. Još dok je boravio u Oksfordu, Viklif je stekao razne pristalice na univerzitetu koji su sve činili da dalje prenesu njegove ideje. Najvažniji među njima verovatno je bio Džon Purvi, sekretar koji je učinio mnogo na priređivanju Viklifovih spisa. Pored toga što je popularizovao donekle teško razumljivo delo svoga učitelja, on je sa još nekima preveo čitavu Bibliju na engleski kako bi i laici mogli da je čitaju. Ako je suditi po brojnim rukopisima, taj prevod Biblije bio je prilično rasprostranjen. Za lolarde26 (kako su nazivani Viklifovi sledbenici) bilo je karakteristično što su znali da čitaju - što je čak bio uzrok da se pismenost smatra pokazateljem jeresi. Purvi je insistirao na zamisli da kruna konfiskuje svu crkvenu imovinu. Sastavio je predlog koji je čak 1410. godine dospeo do Parlamenta, ali nije izglasan. Prema njegovim proračunima, takvom konfiskacijom moglo bi se obezbediti petnaest novih parohija, izdržavati 15.000 vitezova, osnovati niz univerziteta i stotinu prihvatilišta za sirom ašne - a kruni bi, čak i kad isplati sve sveštenike, preteklo 20.000 funti godišnje. Izvan univerziteta takve stavove prihvatalo je nezaposleno sveštenstvo. Tokom velike bune u Engleskoj 1381. godine oni su odigrali veliku ulogu kao podstrekači. Da se priključe lolardima njih su naveli nezadovoljstvo i mržnja prema višem sveštenstvu koje je prigrabilo sva plaćena radna mesta. Do 1414. godine i mnogi pripadnici nižeg plemstva (gentrije) pristupili su lolardima ili su pak bili njihovi simpatizeri. No lolardi su mahom pripadali zanatlijskom staležu, mnogi su radili u proizvod­ nji tekstila kao tkači ili valjari. Oni u suštini svojim strogim moralnim shvatanjima, radinošću i štedljivošću i religioznošću zasnovanom na zdravom razumu lišenom svakog misticizma, te i dubokom uverenošću da su Božji izabranici umnogome podsećaju na puritance iz XV II veka. Učenje o religijskoj ravnopravnosti ih je, naravno, okretalo protiv sveštenstva, ali su lako prelazili i na društvenopolitičkom planu u sve­ obuhvatni radikalizam. Dobro je potvrđena veza lolarda s nizom buna u Engleskoj tokom X V veka. Viklif je računao na kraljevsku podršku - koju je u izvesnoj meri i dobio - ali su događaji iz 1399. godine lišili njegove sledbenike takve mogućnosti. Te godine je u državnom udaru svrgnut kralj Ričard II, nakon čega je Parlament kao njegovog naslednika priznao vojvodu lankasterskog krunisanog kao Henri IV. Položaj ovoga bio je daleko od stabilnog - mnogi su ga doživljavali kao uzurpatora - te mu je bila preko potrebna podrška crkve kao moćne institucije. Kralj je 1401. godine doneo zakon O 26 Reč se ranije koristila u Nizozemskoj da označi razne „slobodne crkvene pokrete", a potiče od flamanske reči za „mumlanje" (molitvi).

214

A n t ik l e r ik a l iz a m , n a r o d n i v e r s k i p o k r et i I je r e si

spaljivanju jeretika (De heretico comburendo), kojim se propisivala smrtna kazna za sve koji su podržavali i propovedali jeres. Pored želje da se izađe u susret crkvi, prikri­ veni razlog bio je i taj što su lolardi bili ozbiljna pretnja postojećem društvenom po­ retku. Aktivni lolardi svakako nikad nisu predstavljali više od verske manjine, ali su njihovi putujući propovednici prenosili svoja učenja među širom populacijom. Januara 1414. godine došlo je do pobune, ili pokušaja pobune koji je brzo ugušen. Vođa je bio ser Džon Oldkasl, ženidbom eri kobamski i nepritajeni lolard. Imao je izvesnu podršku među nižim plemstvom, ali su pobunjenici mahom bili zanatlije iz raznih mesta u centralnoj Engleskoj. Oldkasl je nameravao da okupi 20.000 ljudi, ali je u tome osujećen delom zbog loše organizacije, delom zato što su izdajice razotkrile planove, te kralju nije bilo teško da se obračuna sa oko 300 ljudi koji su se okupili pred londonskim zidinama. Oldkasl je verovatno želeo da pobunom nametne radikalnu lolardsku reformu, ali je državna propaganda uspela da to predstavi kao đavolsku zaveru čiji je cilj bilo ubistvo čitave kraljevske porodice, krupnijeg plemstva i biskupa. Sedamdesetak pobunjenika osuđeno je na smrt i pogubljeno, dok je samog Oldkasla ta sudbina stigla tri godine kasnije, pošto je u prvi mah uspeo da pobegne. Nakon neuspele pobune iz 1414. godine lolardi su postali ilegalan pokret koji je izgubio pristalice među nižim plemstvom i ograničio se na niže društvene slojeve, najpre zanatlije i deklasirano sveštenstvo. Nova pobuna nastupila je 1431. godine, ali je ugušena u samom početku. No lolardi su krišom opstajali sve do XVI veka. Pokret je naročito dobio na snazi osamdesetih godina X V veka. Od tada, pa sve do 1522. go­ dine zabeleženo je da je uhapšeno gotovo hiljadu lolarda, koji su bili primorani da se odreknu svoje jeresi. Naravno, bilo je svakako mnogo više onih koji nikad nisu uhvaćeni. Posle 1522. godine lolardi su se stopili sa protestantizmom pristiglim iz Nemačke, kada su vec uveliko bili pripremili teren za njega i za reformaciju. No mnogo pre toga, u prvim godinama X V veka, Viklifovo učenje se poput stihije proširilo na srednju Evropu i Bohemiju, gde se na specifičan način ujedinilo s nacio­ nalističkim tokovima.

HusiTi U Bohemiji je stanje bilo donekle specifično. Nemci su rano počeli da se naselja­ vaju u oblasti sa češkim stanovništvom, naročito u gradovima. Tokom X IV veka mogu se uočiti jasne suprotnosti između te dve grupe stanovnika, kao i porast samosvesnosti Ceha. To se, između ostalog, odražavalo i u sve rasprostranjenijoj upotrebi češkog jezika u raznim kontekstima. Razlike nisu bile samo etničke, već i društvene, budući da su Nemci u prošeku, bar u gradovima, bili bogatiji i pripadali staležu imućnih tr­ govaca, te ljubomorno čuvali svoje privilegije. U prestonici Pragu su tokom vladavine Karla IV (1346-1378), svetog rimskog cara i kralja Bohemije, intenzivno zidana veličanstvena zdanja, i grad je krajem tog stoleća postao jednan od najvećih u centralnoj Evropi. Car je 1348. godine osnovao i Praški univerzitet, koji je brzo postao veliki međunarodni obrazovni centar. Karlo IV je nastojao da uspostavi ravnotežu između Nemaca i Čeha, često favorizujući ove druge.27Međutim, univerzitetom su dominirali Nemci, i to zahvaljujući administrativnoj podeli na četiri nacije: bohemsku, poljsku (sačinjenu mahom od Ne­ maca), saksonsku i bavarsku, te su jednoglasno odlučivali o svim univerzitetskim po­ slovima. Česi su bili zastupljeni samo u okviru prve nacije, ispočetka kao manjina, ali su početkom X V veka činili gotovo polovinu izabranih dekana i gotovo 40 % diplomi­ ranih magistara. Isprva je bohemska crkva bila prilično samostalna, a na dodelu crkvenih položaja mahom je uticalo lokalno plemstvo. No u X IV veku papa je pojačao kontrolu, naročito lokalnog plemstva. U Bohemiji je sveštenstvo bilo prilično brojno: u Pragu koji je oko 1400. godine imao oko 3 -4 0 .0 0 0 duša, bilo je čak 1.200 sveštenika, od kojih su mnogi bili proleteri bez stalne službe. Karla IV nasledio je 1378. godine njegov sin Venceslav (nem. Wenzel!) kao kralj Bohemije i Nemačke (nikad nije krunisan kao poglavar Svetog rimskog carstva). On se ukratko može opisati kao neznalica, nepouzdan i nesposoban vladar. Godine 1400. nemačko plemstvo ga je svrglo i na mesto kralja dovelo Ruprehta. Venceslav se ipak i dalje nadao da će povratiti svoje vladarsko dostojanstvo, ali mu je konkurent bio ro­ đeni brat i mađarski kralj Žigmund (nem. Sigismunđ). Taj dinastički problem odigraće važnu ulogu u razvoju husitizma. Od šezdesetih godina XIV veka počeli su da se javljaju zagovornici reforme bohemske crkve, koji su mahom kritičku žaoku usmeravali na papsku vlast. Naravno, Velika katolička šizma je 1378. godine samo pojačala tu tendenciju. Nacionalnocrkvenoj liniji pomoglo je i zidanje velike Vitlejemske kapele u Pragu. Zdanje je dovršeno 1394. godine, moglo je da primi 3.000 ljudi i bilo je namenjeno za propovedi na češkom jeziku. Tu je odmah posle 1400. godine Jan Hus postao paroh, te se kao popularan propovednik ubrzo istakao kao jedan od predvodnika reformističkog pokreta. Ubrzo su Viklifovi spisi stigli i do Bohem ije posredstvom Čeha koji su studirali u Oksfordu. 27 Sam car je pripadao dinastiji Luksemburga, te je verovatno govorio francuski.

2l6

A n t ik l e r ik a l iz a m , n a r o d n i v e r s k i POKRETI I JERESI

Mnogo njegovih stavova (premda ne svi) o papi, crkvi i crkvenim obredima usvojili su i širili Hus i magistri Praškog univerziteta - ali ne i Nemci, koji su Viklifa u potpunosti odbacivali. Teološki konflikt je tako ubrzo dobio i odlike nacionalnog sukoba. Problemu su dodatno doprinele lične ambicije kralja Venceslava i opšta crkvenopolitička situacija, na crkvenom saboru u Pizi 1409. godine pokušali su da svrgnu i rimskog, i avinjonskog papu, te da umesto njih izaberu trećeg papu Aleksandra V. Prva dvojica su odlučno odbila da se povinuju odluci sabora, te je hrišćanstvo umesto dvo­ jice dobilo čak trojicu papa. Venceslav je pak verovao da može da stekne podršku cr­ kvenog sabora u borbi za carsku krunu, pa se priklonio papskoj vlasti u Rimu. Praški nadbiskup Zbinek i pripadnici nemačkih nacija na univerzitetu oklevali su da se povinuju kraljevoj odluci. Ovaj je 1409. godine dekretom izmenio statut uni­ verziteta dodelivši Nemcima samo jedno, a bohemskoj naciji, gde su sad Česi bili u većini, čak tri m esta. O sim toga, nadbiskup je bio prim oran da se povuče sa položaja. Na to je većina nemačkih magistara napustila univerzitet, a Jan Hus je izabran za rektora. Iako je on nesporno bio vođa reformističkog pokreta, nipošto nije bio njegov najradikalniji pripadnik. Pokret je zahvatio i niže slojeve društva, nebrojene siromahe u Pragu, koji su se protivili crkvi, kultu ikona i trgovini oproštajnicama. Njima se pri­ ključio i veliki broj siromašnih sveštenika. Pretnja je postajala sve ozbiljnija i kao protivmeru papska kurija je 1412 godine u Pragu proglasila interdikt (zabranu obavljanja bilo kakvih crkvenih ceremonija) uko­ liko Hus ne napusti grad. On se zbog toga povukao i otišao na jug Bohemije, gde su ga štitili češki plemići. Pokret se proširio i na selo, među plemstvo, kao i među niže sveštenstvo i seljake. Kralj Venceslav, koji je isprva bio naklonjen Husu i reform i crkve koju je ovaj predstavljao, sada je promenio mišljenje. Njegov brat Žigmund izabran je 1410. godi­ ne za cara, ali je obećao Venceslavu da za njegovog života neće uzeti carsku titulu. Međutim, to se promenilo 1414. godine: Venceslav je dao svoj blagoslov Žigmundu da se kruniše za cara ukoliko ga ovaj oslobodi problema koji je predstavljao Hus, a koji je kralja sve više brinuo. Na to je Hus pozvan da dođe i odgovara na narednom velikom crkvenom saboru u Konstancu, a Žigmund mu je garantovao ličnu bezbednost. Hus je u Konstanc stigao krajem jeseni 1414. godine, ali je morao da čeka u kućnom pritvoru do narednog leta, kada je njegov predmet došao na dnevni red. Crkveni sabor, kojim su predsedavali Pjer d’Eji i Žan Žerson, prvo se posvetio pitanju avinjonskog pape Jovana X X III, koji je osuđen kao šizmatik i svrgnut. Kada je Jan Hus naposletku izveden pred sabor, optu­ žen je za propagiranje Viklifovih jeretičkih stavova o sveštenstvu, crkvi i njenim obre­ dima. Iako je porekao mnoge tačke optužnice, Hus je osuđen za jeres i predat svetovnoj vlasti (tj. Žigmundu), te 6. jula 1415. godine spaljen na lomači. Žigmund i Venceslav su grubo potcenili obim koji je poprimio husitizam. Počet­ kom septembra 1415. godine crkvenom saboru je stiglo pismo u kome su 452 plemića iz čitave Bohemije i velikog delà Moravske protestovala zbog presude Husu i njegovog pogubljenja.

HusiTi

217

Još pre Husove smrti njegov prijatelj Jakubek zalagao se da se prilikom pričesti laicima daje i vino - u Katoličkoj crkvi se narodu delio samo hleb, dok su sveštenici zadržavali vino za sebe. Sada su husitski sveštenici počeli naveliko da dele i hleb i vino svima, te je tzv. utrakvizam (od latinskog utraque ,,oba“) postao jedna od glavnih od­ lika pokreta. Podela vina bila je simbolična radnja kojom su sveštenici pokazivali da laike smatraju ravnima sebi. Na Jakubekovu inicijativu uvedeno je i bogosluženje na češkom jeziku u pojed­ nostavljenom obliku, sa većim težištem na propovedanju, što su pratili i napadi na kult ikona i svetaca, a ikone uništavane po crkvama. Radikalniji husiti na čelu sa Jakubekom ukinuli su i ispovest s oprostom grehova. Uprkos protivljenju u pravovernim krugovima, pokret je oko sebe okupio čitavu Bohemiju i veći deo Moravske. Kralj Venceslav dugo nije ništa preduzimao, ali se sa do­ laskom novoizabranog (i jedinog) pape Martina V, koji je pokrenuo krstašici rat protiv husita, priklonio tome i 1419. godine zabranio utrakvizam u svom kraljevstvu. Zatim je usledila žestoka buna. Husiti su zauzeli većnicu u praškom Novom gradu i, izbacivši trinaestoricu članova veća kroz prozor, počeli da preuzimaju vlast u gradu.28 Kralj Venceslav je, potresen tim događajima, umro dve nedelje kasnije od kapi. Budući da nije imao dece, njega je trebalo da nasledi brat Žigmund, koji će, m e­ đutim, morati da pričeka još šesnaest godina na bohemsko kraljevstvo. Husiti su kao preduslov da priznaju Žigmundovu vlast - koji je ovaj odbio da ispuni - tražili da se vino deli laicima, da se ukinu svi vidovi simonije i da se ispune još neki čisto naciona­ listički zahtevi. Česima je trebalo obezbediti da budu državljani prvog reda u kraljev­ stvu, crkvene i svetovne službe nisu se smele davati strancima (tj. Nemcima) ukoliko su za njih postojali kompetentni češki kandidati i, naposletku, svi sudski procesi imali su se odvijati na češkom jeziku. Među husitima vremenom se izdvojio radikalan ogranak - taboriti, koji su tako nazvani po utvrđenju južno od Praga, koje je dobilo ime po gori Tavor u Palestini. Taboriti su se sastojali od nižeg plemstva, zanatlija i seljaka, koji su se sticali u ogromnim brojevima. Pod vodstvom genijalnog stratega Jana Žižke, koji je izumeo i svojevrsno oklopno vozilo za borbu protiv konjice, oni su postali vojna potpora husi­ tima slična Kromvelovoj vojsci tri velca kasnije u Engleskoj. Taboriti su u više navrata od 1420. do 1434. godine porazili i zaustavili brojniju vojsku koju je Žigmund u ime krstaškog rata slao na Bohemiju. Nakon Žižkine smrti 1426. godine vodstvo je preuzeo jednako sposoban sveštenik Prokop, koji je osvojio Šleziju i uveo taboritsku vojsku duboko na teritoriju Poljske. Naime, postojali su planovi da se husitizam proširi kao panslovenski versko-politički pokret, usmeren protiv Nemaca, no oni nisu urodili značajnijim plodom. Svojim učenjem i obredima taboriti umnogome podsećaju na pozniji kalvinizam. Njihova religioznost se odlikovala izraženim „puritanstvom" zasnovanim u potpuno­ sti na Svetom pism u, a službe su im se sastojale od čitanja Biblije, pevanja psalama i 28 U literaturi je taj događaj poznat kao Prva praška defenestracija; druga se desila 1618. godine i njom je otpočeo Tridesetogodišnji rat.

218

A n t ik l e r ik a l iz a m , n a r o d n i v e r s k i p o k r e t i i je r e si

pojednostavljenog pričešća. Sveštenici se odevanjem nikako nisu izdvajali od pastve. Zanimljivo je i da su taboriti bar u početku eksperimentisali s nekom vrstom komu­ nizma u kojoj su se ravnopravno delili imovina i troškovi i u kojoj je vladala društvena ravnopravnost. Verski i društveni radikalizam taborita plašio je konzervativnije utrakviste. Jaz i neprijateljstvo između umerenih i militantnih radikala rasli su srazmerno zamoru od ratovanja. Godine 1434. taborite su pod Prokopovim vodstvom porazili udruženi utrakvisti i katolici raspoloženi za saradnju, što je utrlo put pregovorima sa crkvom koji su se vodili na Saboru u Bazelu, na kojima će Žigmund pokazati veliku toleranciju. Pobeda konzervativnih husita nastupila je konačno sklapanjem mira sa crkvom u Jihlavi 1436. godine, a tom prilikom je i Žigmund konačno priznat kao kralj Bohemije. Uslovi tog mira nakon dugogodišnjih borbi deluju skromno, gotovo kao antiklimaks. Prvenstveno su se odnosili na mirnu koegzistenciju utrakvista i katolika, zabra­ nu sveštenicima da gomilaju imovinu, kao i garancije plemstvu da će zadržati one crkvene posede koje su osvojili tokom duge revolucije. Ma koliko skromno izgledali ti krajnji rezultati, husitizam je u mnogo pogleda bio vrlo neobična pojava. Prvi put se u istoriji Rimokatoličke crkve pojavila jeres koja se tako dugo i aktivno suprotstavljala vlastima, a naposletku na ravnoj nozi pregovarala sa zvaničnom crkvom i stekla priznanje i prihvatanje. Husitizam je kao samostalan pokret u Bohemiji preživeo XV vek, da bi se u XVI stopio s novonastalim protestantizmom. Već 1523. godine protestanti su činili većinu u bohemskoj staleškoj skupštini. Sa husitizmom se takođe prvi put u Evropi jedna verska doktrina ujedinila s jasno defmisanim nacionalnim težnjama. To objašnjava i zašto se husitizam nije proširio na druge zemlje, prvenstveno u Nemačku, koja bi inače predstavljala plodno tlo za njega: pokret se od samog početka identifikovao sa čisto češkim nacionalizmom.

Imajući u vidu brojne jeretičke pokrete u raznim razdobljima, čovek se zapita kako je uopšte na kraju i preostalo onih pravovernih - naročito ako se uzmu u obzir i sasvim ravnodušne mase koje su naprosto poštovale spoljnu konvenciju vere. No imajmo na umu prave proporcije - naravno da je većina ljudi ostala kroz sve te periode verna crkvenim dogmama, mnogi verovatno iz puke navike, čak i ako nisu imali mnogo poverenja u sveštenike i monahe. Crkva je svakako sve to vreme pred­ stavljala velesilu, dobro organizovanu i izuzetno imućnu. Pa opet, ne treba zaboraviti ni da je u visokom i poznom srednjem veku uvek bilo revoltiranih disidenata, ljudi koji su crkvi sporili tu vlast i odvažili se da iznesu stavove koji su umnogome odstupali od zvaničnih odgovora na duhovna pitanja. Tako nalazimo da Zapadna Evropa nipošto nije bila verski homogena sa Rimoka­ toličkom crkvom kao vrhovnim autoritetom, već da ju je od XII do XVI veka odlikovala velika raznovrsnost u tom pogledu. U gotovo svim zemljama javljali su se laički verski pokreti, od kojih je pojedine crkva prigrlila pod svoje okrilje kao „nižecrkvene" pravce. Drugi su pak često igrom slučaja prešli u otvorenu jeres. Najekstremniji među njima odbacivali su instituciju crkve i u njoj videli đavolje oruđe, dok su drugi prihvatali crkvu kao takvu, osuđujući samo sveštenstvo, biskupe i pape kao sluge nečastivog. Naročito je u protestantskoj Švedskoj uvreženo mišljenje da je Luterova reformacija predstavljala veliki pionirski skok u odnosu na prethodno stanje. To ne može biti dalje od istine. Luter nije predstavljao nikakvu novost, već su se elementi njegovog verskog i političkog učenja javljali od X IV veka, često u mnogo radikalnijem obliku. Njegova teologija umnogome je zasnovana (kako je i sam priznavao) na učenju fra­ njevca Vilijema Okama s početka X IV veka; a mnoge elemente njegovog učenja nala­ zimo i kod Džona Viklifa i Jana Husa krajem X IV i početkom X V veka. Neobično je što, kada je reč o reformaciji, obično mislimo na Luterovu i Kalvinovu reformaciju u XVI veku, potpuno zanemarivši u mnogo pogleda sličnu reformaciju crkve koju su husiti sproveli u Bohemiji, a koju je, bar pod prinudom, Rimokato­ lička crkva morala da prizna. Jedina prava novost koja je došla sa Luterom i Kalvinom bila je trajna podela u hrišćanskom svetu, no preduslovi za nju nalaze se u razvoju re­ ligije tokom prethodna dva stoleća.

S t a l e š k a n e je d n a k o s t I DRUŠTVENA OSVEŠĆENOST Oko 1300. godine gotovo sve obradive površine u zapadnoj Evropi bile su iskorišćene. Poljoprivredna tehnika i metodi dostigli su vrhunac koji još dugo neće biti prevaziđen. Ništa se suštinski novo neće dogoditi u toj oblasti sve do XV III veka. Stanov­ ništvo je bilo veoma brojno - neke francuske oblasti ni danas nisu tako gusto naseljene kao što su bile početkom X IV veka. Seljački stalež je u toj zemlji pretrpeo velike pro­ mené, ili je bar prolazio kroz njih. Kmetova je bilo sve manje, da bi do polovine tog stoleća u potpunosti nestali. Postojale su jasne ekonomske podele među seoskim stanovništvom. Bilo je i re­ lativno imućnih veleposednika, i arendatora, zakupaca, koji su imali tako malo zemlje da su morali da rade i kao nadničari kako bi obezbedili minimum za preživljavanje. Još niže od njih na lestvici nalazili su se obični nadničari bez ikakve zemlje koju bi mogli da obrađuju. Sve ukazuje na to da je pokretljivost među seoskim stanovništvom, geografska, kao i društvena, bila veća nego što se ranije mislilo. Ljudi su se selili i menjali poslove, a mogli su i da se uzdignu iznad društvenog porekla. Ka gradovima je gravitirao sav „višak" iz okolnih sela u potrazi za poslom ili boljom zaradom. Mlađi svet je mogao da dobije šegrtsko mesto i izučiti neki zanat mada je većina i u gradovima radila nadničarske i druge teške poslove. „Radnička klasa" je veći značaj imala u onim delovima Zapadne Evrope gde se rano razvila „industrija", to jest proizvodnja tekstila. To je bio slučaj u severnoj i cen­ tralnoj Italiji, kao i na severu Francuske i u Flandriji. Od X III veka procedura je postala čisto kapitalistička. Bogati trgovci odećom nabavljali su sirovinu, vunu, iz Engleske, koja je sve do X V veka dominirala u proizvodnji i prosleđivali je svojim radnicima u okviru specijalizovanih „esnafa", koji su potom obavljali svoj deo posla: sekačima, preljama, tkačima, valjarima, bojarima itd. Konačan proizvod predavao bi se trgovcu tkaninom, koji bi ga prodao i zaradu zadržao za sebe. Najveće i najbolje organizovane grupe radnika bili su tkači i valjari. U Gentu, koji je pre crne smrti imao između 35 i 50.000 stanovnika bilo je oko 4.000 tkača i 1.500 valjara. Firentinski hroničar Đovani Vilani navodi - verovatno preterujući - da je 1338. godine u Firenci (koja je imala između 80 i 10.000 stanovnika) bilo 200 radionica za proizvodnju tekstila sa 30.000 radnika. Gradom je dugo upravljala nekolicina imućnijih građana, najpre trgovaca, koji su samovoljno i na ličnu korist raspolagali prihodima od poreza. Stoga uopšte nije neobično što su se niži zanatski esnafi i sve brojniji radnici (takođe organizovani u gilde i esnafe) pobunili protiv vladavine manjine. Oko 1250. godine počinju sukobi u mnogim italijanskim, severnofrancuskim, flamanskim i nemačkim gradovima između vladajuće trgovačke aristokratije i „naroda".

224

P r e v ir a n ja u d r u š t v u

Sukobi, često oružani, ali i u vidu štrajkova, ticali su se prava sitnijih zanatlijskih esnafa da imenuju savetnike i gradonačelnike kako bi učestvovali u upravi gradom. U pojedinim slučajevima rezultat toga bila je i relativno demokratska vlast u gradovima, dok se drugde vraćalo na oligarhiju, vladavinu manjine. Naime, niži staleži bili su često podeljeni, što su oni bogatiji koristili. U velikim centrima za proizvodnju tekstila po­ put Firence ili Genta i Briža, postojao je, na primer, tradicionalan sukob između tkača i valjara. Esnafska solidarnost dugo je prevazilaza onu klasnu. Napetosti u društvu kao posledica izdvajanja novih društvenih staleža prvo su se javile u gradovima. Na selu će širenje nezadovoljstva sačekati X IV vek, ali će zato biti žešće. Možda se to može tumačiti time što je feudalni sistem do tog trenutka bio do­ nekle zadovoljavajući i pružao mogućnost za prevazilaženje sukoba. S današnjeg sta­ novišta, on možda deluje eksploatatorski i tlačiteljski, ali je tokom četiri stotine godina opstajao prilično neometano, sve od X do početka X IV velca. Mnoga svedočanstva iz X III i X IV veka pokazuju da su seljaci, premda uz izvesno negodovanje, prihvatali na­ mete i obaveze prema seniorima iz plemićkih redova pod uslovom da im oni garantuju red i zaštitu. Može se čak uočiti i napredak seljačkog staleža, naročito u Francuskoj. Kmetstvo je postepeno nestalo, a mnogo toga ukazuje i da su stege u vidu raznih dažbina seni­ orima postepeno popuštale zahvaljujući ekonomskim promenama. No krize koje su nastale u X IV veku, poput pogoršanja klime, gladnih godina, kuge, ratova koji su mnogo gore pogađali civilno stanovništva, drastično su promenile situaciju. Dotad neprekinut razvoj zastao je i zamenila ga je stagnacija, pa čak i nazadova­ nje. Dotad silom prilika prihvaćeni nameti postali su naprasno neizdržljivi, a plemstvo je istovremeno sve manje opravdavalo svoje postojanje. Nedostatak radne snage usled kuge siedinom X IV veka svakako je osvestio razne grupe radnika o sopstvenom zna-

Valjar stoji u kazanu i gazi sukno zalivajući ga i u ri­ nom. Bojar istiska tečnost iz različitog bilja koje se ko­ risti za proizvodnju boje. (Foto: Bibliothèque Natio­ nale, Paris.)

Staleška nejednakost i društvena osvešćenost

225

čaju. Oni su za svoj rad počeli da traže veće plate, ali je vlast zauzvrat pokušavala da vrati zarade na nivo od pre epidemija. Na to je došla i pojava na koju svet uopšte nije bio naviknut: nova država sa veli­ kim birokratskim aparatom, koja je počela da se formira krajem prethodnog stoleća. Sve veći broj činovnika u kraljevskim sudovima i drugim organima vlasti preuzeo je poslove koje je prethodno rešavala lokalna vlast. Seljaci i plemstvo su vrlo često njiho­ vo mešanje doživljavali kao pretnju. Osim toga, činovnici su se morali i plaćati. Kako bi prikupila sredstva za to, država je svojim podanicima nametnula poreze koji su se dodavali na uobičajene namete vlastele. Sa Stogodišnjim ratom rastu porezi i u Francuskoj i u Engleskoj: rat je mnogo koštao. Savremenom posmatraču iznos tih poreza možda i ne izgleda strašno, obično je postredi bilo tek 4 - 5 % na prihode ili 3 - 4 % na promet. No treba imati u vidu da je za većinu to bila granica između preživljavanja i gladovanja. Osim toga, a možda i najpre: državni porezi bili su nešto novo, ,,vanredno“, neuobičajeno i protivno uvreženom načelu da „kralj ima da živi od svoga", tj. od prihoda sa kraljevskog domena. Ako se na to dodaju i ratni porazi, kao i korumpiranost i nesposobnost činovnika, nije ni­ malo neobično što je strpljenju naroda došao kraj. Teško je, ako ne i nemoguće, ustanoviti koliki je stepen samosvesti i shvatanja sopstvenog značaja stekao narod na selu i u gradovima, ali i kako su viši društveni slo­ jevi posmatrali ,,puk“. U mnogim hronikama iz X IV i XV veka nailazimo na prezir, pa čak i mržnju prema seljacim a i uopšte prema nižim slojevima (fr. les vilains). Nije izvesno treba li to tumačiti kao nadmenost viših staleža. Naprotiv, to možda najpre ukazuje na strepnju i strah od velike sile koju je teško kontrolisati, a nju predstavlja stalež koji je stekao samosvest, a na koji se dotad nije računalo. Jedno je sasvim sigurno. Između kraja X III i sredine X IV veka nastupila je pro­ mena stava, bar u Francuskoj, i to u smeru većeg poštovanja prema širokoj narodnoj masi i spremnosti da joj se omogući učestvovanje u javnim poslovima. U to vreme je u Francuskoj praktično nestalo kmetstvo, a seljaci su stekli viši društveni položaj; tada su činovnici pučanskog porekla počeli da stiču sve više položaje u državnoj službi, sve je više ljudi skromnog porekla sticalo biskupska, pa i nadbiskupska zvanja, i u to doba su se održavale prve skupštine staleža i parlamenti koje su birale relativno velike grupe stanovništva. Kako bi se bez te promene stava inače mogla protumačiti radikalna teza Marsilija Padovskog da svi (muškarci) bez izuzetka treba da učestvuju u izboru zakonodavne skupštine? Kako bi on bez podrške u širem javnom mnjenju mogao da tvrdi da su i najsiromašniji i najbedniji takođe nosioci narodnog suvereniteta, te da im se bez ob­ zira na stepen obrazovanja mogu poverovati odluke od državnog značaja? Krajem X III veka prvi put je ozbiljno formulisan čisto neprijateljski stav prema plemstvu sa stanovišta običnog sveta. Takav stav svakako nije poticao od bogatijeg građanstva, kao što mnogi misle - taj svet se iz sve snage trudio da oponaša plemiće u nadi da će i sam steći titule. Ne, on je potekao od intelektualaca u različitim staleži­ ma, koji su se obrazovanjem izdigli iznad svog porekla i postali zastupnici širih masa.

226

P r e v ir a n ja u d r u š t v u

Plemstvo je zapalo u nesposobnost i izneverilo svoj najvažniji zadatak: da štiti svoju zemlju i narod, te stoga više nije moglo opravdati svoje postojanje. To shvatanje javlja se kod mnogih pisaca, od Egidija Rimskog početkom XIV, do Vilijema Langlanda krajem tog veka. Najradikalnijih shvatanja u tom pogledu je autor priručnika za vla­ dare Livre du gouvernement des roys et des princes iz prve polovine X IV veka, koji otvoreno tvrdi da nasledno plemstvo kao takvo i ne postoji. Jedina prava noblesse koja postoji je plemenitost kao individualna vrlina, i ona ne zavisi od porekla. Par nature touz hommes sontpareilz, „od prirode su svi ljudi jednaki" —to su reči iz 1789. godine koje su tad zvučale tako novo, a izrečene su četiri veka pre Francuske revolucije. No u međuvremenu je nastupio i XV II vek sa beskrajnim pokoravanjem plemstvu, i aristokratska reakcija u XVIII veku. Najkraće i najefektnije je neprijatelj­ stvo prema plemstvu i učenje o jednakosti formulisao lolardski sveštenik Džon Bal, jedan od agitatora pobune u Engleskoj 1381, u često citiranim stihovima:

Dok je Eva prela, a Adam orao, Ko je od njih plemić bio? Tu temu Bal je razrađivao u svojim propovedima, ali su one jedino sačuvane onako kako ih prenosi hroničar Froasar, sa revolucionarnim patosom koji pleni: Dobri ljudi, u Engleskoj ništa neće valjati dok imovina ne postane zajednička, dok ne nestanu kmetovi i plemići i svi ne postanemo jednaki. Čime su oni što ih nazivamo lordovima zaslužili da budu iznad nas? Zašto nam nameću kmetstvo? A ako svi potičemo od istih praoca i pramajke, Adama i Eve, kako mogu tvrditi da su veći gospodari od nas samo zato što nam daju da im oremo zemlju i zarađujemo ono što će oni potrošiti? Oni nose svilu i krznene okovratnike, dok mi idemo u pohabanom suknu. Imaju vina i začine i fini hleb, dok mi jedemo ražane pogače i pijemo vodu. Oni žive u lepim kućama i na fi­ nim gazdinstvima, dok mi u znoju i muci oremo njive na kiši i vetru. Zahvaljujući nama i našem radu oni mogu da žive u raskoši, a nazivaju nas kmetovima i šibaju nas ako smesta ne udovoljimo svakom njihovom hiru. v Vilijem Langland, savremenik i zemljak Džona Bala, u svom delu Piers Plowman ističe moralnu superiornost siromašnih, radnih i neukih masa nad njihovim tlačiteljima iz viših slojeva. Valdenzi, spiritualci, lolardi i husiti bili su, doduše, najpre verski pokreti, ali s jakim elementima društvenog patosa. Doslednim veličanjem siromaštva i moralnih vrlina svakako su doprineli razvoju samosvesnosti među masama —i mr­ žnje prema višim staležima, naročito prema plemstvu i višem sveštenstvu.

„Va l ja l o b i ih s v e p o b i t i " Poduži je spisak svih buna i nemira u X IV veku koje su potekle iz društvenog ne­ zadovoljstva. O većini se danas zna vrlo malo ako izuzmemo puke činjenice, naročito kada je reč o motivima i ciljevima učesnika. S malobrojnim izuzecima, pobunjenici uglavnom nisu ostavljali pisana svedočanstva o svojim težnjama. Stoga nam preostaje da donosimo posredne i nesigurne zaključke. Prva velika seljačka buna za koju znamo izbila je u flandrijskom priobalju 1323. godine i trajala je čak pet godina. Učesnici su prvobitno poticali iz redova srednjih i bogatijih seljaka, a predvodilo ih je niže plemstvo. Buna je otvoreno bila usmerena protiv državne vlasti oličene u praktično nezavisnom flandrijskom grofu, koji je nakon nekoliko gladnih godina doneo lošu odluku da poveća poreze. Seljaci su se razbesneli, što je za posledicu imalo stradanje brojnih grofovskih činovnika, najpre poreznika, mada je i plemstvo na selu bilo meta napada. Pobunjenicima na selu ubrzo su se pri­ ključili i siromašniji građanski slojevi iz Briža i Ipra, prvenstveno tkači i valjari. Pobu­ njenici su očigledno nastojali da izmene postojeći društvenopolitički poredak: zani­ mljivo je da su uveli novu administraciju kao alternativu grofovskoj. Na stranu grofa stali su stanovnici Genta, kao tradicionalni rivali Brižana, te se buna razvila u pravi građanski rat, koji je okončan tek intervencijom grofovog seniora, francuskog kralja. Ovaj je poslao vitezove koji su u bici kod Kasela 1328. godine pora­ zili vojsku pobunjenika. No meni ovde nije namera da opišem svaku od brojnih buna iz XIV veka, već da se posvetiti dvema koje donekle predstavljaju tipične primere, a to su francuska Žakerija iz 1358. i engleska seljačka buna iz 1381. Godine oko 1380. i inače su bile pune buna: ne­ miri, štrajkovi i pobune stalno su izbijali na teritoriji Francuske, Flandrije, Engleske i Italije. Iskušenje je veliko da se potraži veza među tim događajima, ali direktnih dokaza za tako nešto nema. Moguće je jedino da su vesti o nemirima u drugim zemljama delovale „zarazno" i pružale podstrek za bunu tamo gde su uslovi bili jednako teški. Situacija u Francuskog s proleća 1358. godine bila je blago rečeno kritična. Poraz od Engleske kod Poatjea imao je dalekosežne posledice. Kralj i veliki deo plemstva bili su zarobljeni i njihovo oslobađenje uslovljeno je veoma visokom otkupninom, koja je pala na pleća običnog čoveka. Propisani su novi porezi, staleži okupljeni u Parizu ušli su u otvoren sukob s prestolonaslednikom, koji je sad predstavljao kraljevsku vlast. Engleska vojska je pljačkala sela, a domaće trupe su bezobzirno od seljaka oduzimale bez ikakve nadoknade namirnice i stočnu hranu Ovo poslednje, inače i zabranjeno, predstavljalo je varnicu koja je izazvala pravu eksploziju. Dana 28. maja izbio je sukob između seljaka i jednog viteškog voda u selu Bovezi severno od Pariza. Nemiri su munjevitom brzinom zahvatili gotovo čitav sever oblasti II de Frans. Za samo nekoliko dana podigle su se i Pikardija, Normandija, Šampanja, kao i oblast odmah južno od Pariza.

*Ш Т

Zakerija. Poraz i ubijanje pobunjenika u Mou 9. juna 1358. Iz rukopisa Froasarove Hronike (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris.)

Pobunjenici sa sela dobili su ime les jacqu.es po odeći koju su najčešće nosili, nekoj vrsti kratkog pisluka. Pobuna je nesumnjivo bila sasvim spontana jer nema ni traga pret­ hodnoj agitaciji. Došlo je do eksplozije nasilja i mržnje najpre protiv plemstva. „Francu­ sko plemstvo, kako vitezovi, tako i štitonoše, osramotilo je i izdalo kraljevstvo, i valjalo bi ih sve pobiti, teći su koje hroničar Froasar stavlja u usta jednom od pobunjenika. Gazdinstva su jedna za drugim padala u ruke pobunjenika, pljačkana su i uništa­ vana. Hroničari, doduše neprijateljski nastrojeni prema pobunjenicima, prenose strašne priče o grozotama koje su seljaci činili ne samo muškarcima već i njihovim ženama i deci. Tako, na primer, Froasar opisuje kako su „pobunjenici ubili jednog viteza i ispekli ga na ražnju pred njegovom ženom i decom. Potom su njih desetorica ili dvanaestorica silovali udovicu i terali nju i decu da jedu pečenje, da bi ih naposletku sve pobili." Među vođama bune ubrzo se kao najznačajniji istakao izvesni Gijom Karl, ili Kal. O njemu se malo zna, osim d aje donekle bio obrazovan, nadahnut govornik i vrstan organizator. Pobunjenike, kojih je bilo 50-60.000, usmerio je da napadaju utvrđenja umesto da besciljno pljačkaju i uništavaju. Karl je računao i na podršku Parižana za sebe i svoje ljude i stoga je stupio u kontakt s Etjenom Marselom. Ovaj je okupio 300 ljudi koji je trebalo da se priključe seljacima u okolini Senlija.

affrrmf v u t r a y it a e jiif t f r i t i f t * um i» m rtff-n rfe rt

Mttt* shut «far ^viii л>чтиц0с tttnfuttttiic ■vui»enn>i#{tttt
ifi t t i

f t n t t t x f a it o u u t i S t *

tVy t%ci%tvt

fn* app^nt mu %mait S* femmté

t *v »ifmcè
Јд г& а & џ ф џ л џ р м w f w m t h c f& u e it* { j i ' C V f t m m i t

(ctte&e*tpnatm$ pnrnt

Ђст\Hte* t&*ff^nr $Vn»>* .li r n t f

%*f ^ #*
■ ■•■';

lJ f>muc£y*ta ш

Smrt vođe seljaka Vata Tajlera pred mladim kraljem Ričardom II. Iz ru­ kopisa Froasarove Hronike. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris.)

Prestravljeno plemstvo predvodio je Šari Zli, grof Evrea i kralj Navare, politički opasan i intrigantan suparnik prestolonaslednika Šarla. On je prethodno sarađivao i s Etjenom Marselom, ali je gaje staleška solidarnost sa plemstvom udaljila od politič­ kih ubeđenja. Na čelu viteške konjice on se 9. juna sukobio sa glavnicom žakerijske vojske, i plemstvo je tu odnelo pobedu nad loše naoružanim i nedisciplinovanim se­ ljacima. Ranjenici i begunci nemilosrdno su pobijeni. Šari Zli je potom pozvao Karla na pregovore, ali g aje umesto dogovora zarobio i pogubio. Tim krvavim porazom prava seljačka buna bila je ugušena. Pariška vojska, koja je trebalo da bude pojačanje seljačkoj, neposredno je po sastanku kod Senlija krenula u drugom smeru, ka gradu Mou, gde su se prestolonaslednikova žena, kći i sestra krile

230

P r e v ir a n ja u d r u š t v u

u jednom utvrđenju. Cilj toga bio je verovatno da se one uzmu kao taoci i budu Marselu oružje u borbi protiv prestolonaslednika. Na putu ka Mou Parižanima su se priključivali seljaci tako da ih se pred gradom našlo gotovo hiljadu. Gradonačelnik im je otvorio kapije, ali ih je pred utvrđenjem dočekao omanji viteški vod na čelu sa dvojicom iskusnih ratnika iz redova visokog plemstva. To se dogodilo istog onog dana kada je i Šari pobio veći deo pobunjenika, a ishod je bio takav i u Mou. Parižani i seljaci pobijeni su do poslednjeg čoveka, a oni koji su pokušali da pobegnu, podavili su se u Marni. Reakcija plemstva na seljačku bunu bila je očekivano oštra. Hroničari toga vre­ mena puštaju mašti na volju kada navode broj seljaka pobijenih do kraja juna meseca te godine i nije uopšte izvesno da ih je još mnogo izgubilo život. Mnoga pomilovanja koja je prestolonaslednik izdao tokom avgusta za učesnike žakerije i njihove protivni­ ke tek izuzetno govore o napadima i ubistvima. Čini se da je umesto toga osveta selja­ cima bila usmerena na njihova materijalna dobra: paljene su im kuće, uništavano oru­ đe i otimana imovina. Seljačka buna bila je, dakle, potpuni neuspeh, a uzroke nije teško naći. Pobunje­ nicima je nedostajalo sve: oružje, disciplina, vodstvo. No čini se da im je ponajviše nedostajao jasno formulisan program. „Kad bi ih čovek pitao što su počinili takva nedela“, piše Froasar, „rekli bi da ne znaju, već da su videli druge, te činili isto što i oni, uobražavajući da će na taj način iskoreniti sve plemstvo i vlastelu na svetu, da više niko ne bude plemenite krvi“. Nije isključeno da je Froasar bio u pravu, da je buna, iako izazvana trenutnom kriznom situacijom, zapravo predstavljala izliv slepe mržnje pre­ ma društvenom staležu koji je u mnogim očima odigrao svoje zadržavajući pritom pređašnje privilegije i pretenzije. Radikalna kritika plemstva bila je svojstvena intelek­ tualnim krugovima ali se verovatno širila naniže u društvu i doprinela stvaranju svesti o društvenoj nejednakosti ma koliko ta svest bila neodređena i lišena dobro formulisanog predloga za promene. No dvadesetak godina kasnije, u Engleskoj, to neće biti slučaj. Seljačka buna (eng. Peasant’s Revolt) iz 1381. najjasniji je primer sadejstva druš­ tvenih, političkih i verskih faktora u izazivanju bune. Takođe je to najbolje dokumentovana srednjovekovna seljačka buna i retka u kojoj možemo ustanoviti ciljeve pobunjenika. Godine 1377. engleski Parlament je odredio da se uvede poll-tax lični porez u prosečnom iznosu od četiri penija po osobi, koji bi plaćali svi stariji od 14 godina. De­ cembra 1380. godine Parlament je rešio da uvede novi porez tog tipa, ali ovoga puta u iznosu od celog šilinga po osobi, dakle, tri puta većem od prethodnog. Te zime počelo je prikupljanje podataka o poreskim obveznicima za čitavu zemlju. Posao je naišao na veliki otpor i poteškoće, a mnogi su pokušali da na svaki način izbegnu oporezivanje Konačan spisak obuhvatio je samo 896.000 ljudi, za razliku od 1,36 miliona četiri go­ dine ranije. Р'ovez N bi° blago rečeno nepopularan, delom zato što je opteretio stanovništvo - jedan šiling odgovarao je trima dnevnicama na selu - a delom zato što mu je namena bilo fmansiranje rata protiv Francuske, koji se običnom svetu već bio smučio i u kojem

„Valjalo bi ih sve pobiti"

231

je Engleska već više godina bila gubitnik. Kada su s proleća 1381. nametnuta nova po­ traživanja, nastala je varnica koja će raspaliti dugo potiskivano nezadovoljstvo. Seljačka buna počela je 30. maja u Eseksu, gde su razjareni seljaci ubili jednog poreznika, a za nekoliko dana proširila se i na Kent. Pobunjenici, na čije je čelo ubrzo stao čovek po imenu Vat Tajler, palili su i rušili razne zamkove i gazdinstva i pogubili niz kraljevskih službenika. Hroničar Tomas Valsingam piše da su „pobunjenici tvrdili kako zemlja neće biti slobodna dok se ne pobiju svi pravnici". Pobunjenici su 10. juna rešili da krenu na London i svoje zahteve lično saopšte četrnaestogodišnjem kralju Ričardu II. Prema jednom svedočanstvu, dva dana kasnije tamo je stiglo 50.000 ljudi. Palate nepopularnog kanterberijskog nadbiskupa i još omraženijeg kraljevog strica vojvode od Lankastera opljačkane su i spaljene. Čini se da su pobunjenici zadobili simpatije širih slojeva londonskog stanovništva, pa im je nekoliko gradskih savetnika otvorilo kapije. Seljaci su zaseli po gradskim ulicama, a stanovnici Londona su im iznosili jelo i piće. Kralj se 14. juna sastao sa seljacima kod Maji Enda, istočno od Tauera i Vat Tajler mu je izneo zahteve, na koje je ovaj bio primoran da pristane. Kmetstvo se u Engleskoj imalo ukinuti; zakupi su smeli biti isključivo dobrovoljni, a zakupci dužni da plaćaju zemljoposednicima fiksni godišnji zakup od četiri penija po akeru. Morala je biti zagarantovana sloboda kupovine i prodaje, a kralj je, naposletku, bio dužan i da obezbedi opšte pomilovanje za sve učesnike u buni. Kraljevske uredbe tog sadržaja na licu mesta su potpisane i zapečaćene. Sutradan su seljaci upali u Tauer, zarobili kanterberijskog nadbiskupa i odrubili mu glavu. Isto su učinili i sa vrhovnim kraljevskim poreznikom i još nekolicinom ljudi, pa su u povorci prošli gradom noseći odrubljene glave na kočevima. Petnaestog juna ugovoren je novi sastanak kralja sa pobunjenicima, ovoga puta kod Smitfilda severozapadno od Londona. Takozvana Anonimalle Chronicle, koja se smatra delom očevica, ovako opisuje taj sastanak. Kralj je naredio gradonačelniku Londona Vilijemu Valvortskom da priđe narodu i pozove njihovog poglavara da izađe pred kralja. I na poziv gradonačelnika istupio je taj poglavar, čovek po imenu Vat Tajler iz Mejdstona, jašući samouvereno na konjiću tako da ga svi vide. Kada je sjahao, kleknuo je na jedno koleno i iz sve snage se rukovao sa kra­ ljem rekavši: „Raduj se, brate, jer će kroz četrnaest dana uz tebe biti još četrdeset hiljada ljudi iz naroda, i mi ćemo biti dobri drugovi." Na to je kralj rekao Vatu: „А što se vi sad ne vratite u svoje krajeve?" A ovaj mu je odgovorio teškom zakletvom da ni on ni njegovi prijatelji neće krenuti dok ne dobiju kraljevski dopis kakav traže, sa nekim dodatnim zahtevima. Tajler je zapretio da će gospodari zemlje gorko zažaliti ako se te tačke ne odobre prema volji naroda. Tada je kralj upitao o kojim to tačkama Tajler želi da raspravlja, te da će ih dobiti slobodno i neosporno, napismeno i zapečaćene. Zahtev je bio da se svi zakoni izuzev Vinčesterskog zakonika iz 1283. godine ukinu, te da se niko ne srne staviti izvan zakona; da se kmetstvo ukine tako da svi se­ ljaci budu slobodni; da nijedan lord ne srne zaposeti neko dobro a da ga ne podeli s onima koji na njemu rade. Izraz lolardskog uticaja predstavljao je naredni zahtev:

svestenicima ostaviti onoliko zemlje koliko im je potrebno da se prehrane, a sva druga crkvena dobra podeliti narodu. A čitavoj Engleskoj bio bi dovoljan i samo jedan bi­ skup. „Na sve to kralj je smesta odgovorio da će Vat dobiti sve što je potraživao, pod uslovom da se ne krše prava krune." No ubrzo se sudbina dotad uspešne seljačke bune preokrenula. Vat Tajler se po­ svađao s jednim plemićem, što se okončalo Vatovom pogibijom. U gužvi koja je usledila mladi kralj je preuzeo ulogu vođe seljaka i poveo ih na sever. S vremenom je i gra­ donačelnik okupio vojsku koja je opkolila vrlo loše naoružane seljake. Oficiri su hteli da ih sve pobiju, ali se kralj umešao i objasnio da se seljaci vrate kućama. Ostavši bez vođe, seljaci su izgubili svaku inicijativu, pa su se bez otpora pokorili volji vladara. Buna se tek nekoliko dana po izbijanju raširila i na veći deo centralne i severne Engleske, ali na lokalnom nivou i izolovano. Mase su zauzele brojna gazdinstva, palile arhive, zemljišne knjige i druga dokumenta koja su govorila o dužnostima kmetova. Međutim, napadnut je tek pokoji plemić. Pobunjenicima se pridružilo i mnogo sitnijih plemića i siromašnih sveštenika. Diglo se i stanovništvo pojedinih gradova, između ostalih i Kembridža, naročito na manastire i lokalne crkvene velikodostojnike. No ubrzo je nastupila represija, i lokalne bune su nemilosrdno ugušene. Svi ne­ miri u zemlji mahom su prestali do kraja juna. Oni koji su na bilo koji način predstav-

„Valjalo

bi ih sve pobiti"

233

ljali vođe buna hapšeni su i pogubljivani, između ostalih i sveštenik agitator Džon Bal. Kad je pobeda bila konačna, kralj je pohitao da 2. jula poništi odredbe na koje je pod prisilom pristao kod Maji Enda; s opštom amnestijom krajem te godine čitava priča se završila. Objašnjenje i za žakeriju, i za englesku bunu 1381. jesu velika potraživanja od vlasti praćena njenim neuspehom da na zadovoljavajući način izvrši svoje obaveze. Svet je morao da plaća porez državi, ali su kraljevi podanici koji su nju predstavljali smatrani korumpiranim i nesposobnim da odbrane zemlju. Nezadovoljstvo je u oba slučaja bilo presudan faktor. Obe bune izbile su krajem maja i trajale nekoliko nedelja u junu. Da li je reč o pukoj slučajnosti? Možda i nije. To je doba godine kada su prošlogodišnje zalihe na izmaku. Dodatni izdaci u vidu poreza ili prinudnih oduzimanja od strane ratnika bili su baš u tom trenutku nepodnošljivi. Naizgled iznenadno jenjavanje bune krajem juna možda se može objasniti time što seljaci, koji su činili najveći deo pobunjenika, nisu mogli da učestvuju u revoluciji u trenutku kada treba da se postaraju za novu žetvu. Još jedna sličnost između dveju buna je u tome što su obe podstrekli relativno imućni seljaci. Ravnice severno od Pariza, kao i čitava Pikardija predstavljaju možda najbogatije delove Francuske, a tamo kmetstvo ili nikad nije postajalo, ili je bilo odav­ no ukinuto. Isto važi i za Eseks i Kent. Vredi napomenuti da se žakerija nije u iole značajnom vidu proširila na područje jugozapadno od Pariza, koje je bilo mnogo siromašnije, i izloženije haranju neprija­ teljske vojske, te bi iz tih razloga bilo razumno očekivati i veće nezadovoljstvo. No u istoriji se obično i zbiva da za bunu nemaju snage najsiromašniji slojevi navikli na te­ žak život, već oni kojim a je malo bolje i koji osete postepeno pogoršanje svog položaja. Pored oštrog suprotstavljanja državi i birokratskom aparatu - ali, valja napome­ nuti, ne i samom kralju - upadljiva je i mržnja prema plemstvu, kako u Francuskoj, tako i u Engleskoj. No bilo je i razlika. U Engleskoj su bile vrlo izražene predstave o jednakosti, poput onih koje iznosi Džon Bal, a pobunjenici su zahtevali ukidanje kmetstva, društvenu jednakost i uvo­ đenje dobrovoljnih ugovora između zakupaca i zemljoposednika. No u praksi je vrlo malo plemića bilo meta napada i nasilja; maltretirani i ubijeni uglavnom su pripadali redovima kraljevskih službenika, a pobunjenici su se zadovoljili time da spale arhive na gazdinstvima. Nasuprot tome, u Francuskoj je, iako izlivi neprijateljstva prema plemstvu ili ideje jednakosti nisu dokumentovani, došlo do masovnijeg nasilja usmerenog prven­ stveno protiv plemstva. Čak i uz ograde da strašne priče koje prenose hroničari mogu biti donekle preterane, zverstava je svakako bilo, kao i svedočanstava o strašnoj mr­ žnji, i uprkos tome što su francuski seljaci bili u znatno slobodnijem položaju prema zemljoposednicima nego seljaci u Engleskoj. Nažalost, danas nije moguće dokučiti šta su francuski pobunjenici zaista osećali i mislili, te uzroci njihovih postupaka ostaju tek predmet manje ili više osnovanog nagađanja.

234

P r e v ir a n ja u d r u š t v u

... , Dalje: dve bune razlikuju se i po tome što su engleski pobunjenici - ili bar njihovi predstavnici imali jasan društveno obeležen crkvenopolitički reformski program: podela crkvenih dobara „narodu" (the commons) i svođenje broja moćnih biskupa na tek jednog. To je nesumnjivo bila posledica dugogodišnje verskoreformske agitacije o . strane lič k ih propovedmka koji su bili pod manjim ili većim uticajem Iolardskoe učenja. & Da li su bune dovele do suštinske promene položaja seljaka? Teško - ako je suditi po očuvanim izvorima. Čini se daje posle reakcije vlasti usledio povratak na pređašnje stanje i u Francuskoj, i u Engleskoj. Savremeni istoričari koji su se bavili engleskom seljačkom bunom iz 1381. tvrde da ona nije bitno uticala na oslobađanje seljaka. Ono je počelo još ranije i zavisilo je uglavnom od ekonomskih faktora.

Srednjovekovna misao Intelektualni život je u XII i X III veku bio u zamahu. Antički spisi su se pomno proučavali kako na polju književnosti i filozofije, tako i u oblasti prirodnih nauka i prava. Kontakti s islamskom kulturom u Španiji takođe su bili vrlo plodonosni. Prevedeni su mnogi dotad nepoznati spisi klasičnih grčkih autora, delom preko arapskog, ali i direktno s grčkog jezika. Kao prevodioce valja spomenuti Engleza Adelarda Batskog (umro 1150) i Italijana Gerarda Kremonskog (umro 1187), koji su pre­ vodili s arapskog, kao i Flamanca i dominikanca Vilhelma M erbeškog (umro oko 1286), koji je svojim vernim prevodima s grčkog znatno uticao na kulturu svoga vre­ mena. Praktično su sva Aristotelova delà iz filozofije i prirodnih nauka bila dostupna na latinskom, kao i Euklidove i Arhimedove matematičke knjige, što će biti od ogro­ mnog značaja za naučnu misao. Na temelju klasične filozofije izgrađen je zadivljujući filozofsko-religijski sistem sholastike kao sinteze antičke misli i osnova hrišćanske vere koja je težila da objasni celokupnu stvarnost. Vladali su optimizam i vera u sposobnost ljudskog intelekta da pomoću logike objasni suštinu svih stvari. Ishodište je uglavnom bilo Platonovo uče­ nje o idejama, poznato zahvaljujući jednom poznoantičkom latinskom prevodu Timeja, kao i poznoantičkim neoplatonistima poput crkvenog oca Avgustina. Celokupnom mišlju dominirala je predstava da materijalni svet svojom prolaznošću i nepromenljivošću zapravo samo predstavlja spoljni oblik. Umesto njega, prava egzistencija - stvarnost, priznavala se samo idejama, pojmovima stvari, na pri­ mer, pojam konja je postojao večno u Božjoj misli, kao nosilac svih osobina koje ga karakterišu. Nasuprot tome, pojedinačni konji bili su tek manifestacije ideje konja. Taj pravac, realizam, postao je početkom XII veka meta kritike, ali su ga dodatno ojačala nova proučavanja Aristotelovih delà. Kritičari pojmovnog idealizma tvrdili su da su i pojmovi tek imena (nomen), apstrakcije koje su obuhvatale beskonačno mnogo pojedinačnih stvari sličnih osobina, ali da samo ove druge postoje po sebi. Taj pravac nazvan je nominalizam i podstaknuće velike intelektualne rasprave u X III veku. Njegova teorija saznanja po kojoj se samo na osnovu empirijskih, čulno za­ snovanih ispitivanja može saznati nešto o prirodi stvari izrodiće oko 1300. godine moderne prirodne nauke. Ko misli da su se srednjovekovni učenjaci bavili samo suptilnim razmatranjem koliko anđela može stati na glavu čiode, ozbiljno greši. Naprotiv, vrlo oštroumna izu­ čavanja ne samo na polju teologije i metafizike već i teorijske fizike, optike, astrono­ mije itd. postavlila su temeljeg napretka na polju prirodnih nauka. Naravno, pri univerzitetima je bilo i prostijih duša čiji su naučni dometi zasno­ vani na elementarnom poznavanju logike inspirisali današnje ismevanje srednjovekovne misli. No ne treba suditi o nekom razdoblju na osnovu njegovih najskromnijih predstavnika, već na dometima nezavisnih i velikih umova. Budimo pravedni i prema srednjem veku - videćemo da se stvarna slika razlikuje od uvreženih predrasuda.

Astronomija i slika sveta tome kako Izëleda svemir, koja je uprkos Kopernikovoj novoj slici sveta (1543) kod većine opstajala sve do XVII veka, zapravo je nasleđe iz antike. Tačшје, svet je od antičkog doba nasledio konkurentne teorije o kojima su učenjaci žustro raspravljah od visokog srednjeg veka nadalje. Objasnimo to opširnije. Aristotel je, poput drugih grčkih mislilaca, prihvatio geocentrični sistem, po kome se Zemlja nalazi u središtu univerzuma. Oko nepomične Zemlje kretali su se Mesec, Sunce i pet poznatih planeta u koncentričnim krugovima, a svaku od njih obmotavao je sferični sloj od veoma fine materije, etra, koji je propuštao svetlost ali ne i čvrste predmete. Univerzum je tako imao strukturu luka, a završavao se fiksiranom sterom u kojoj su nepomične zvezde činile večan obrazac. U osnovi Aristotelove fizike je poimanje da su Zemljini elementi (zemlja, voda, Va,ZC^ h l .yatra) P ° dložni Promeni i propadanju, te suštinski različiti od nepromenljivih, finijih i „plemenitijih" nebeskih elemenata. Osim toga, svi elementi, počev od najtežih, težili su da dođu na svoje mesto, tj. u centar univerzuma. Aristotelov kosmološki sistem bio je, međutim, prilično nesavršen, a njegova teza 0 koncentričnokružnim putanjama pokretnih nebeskih tela nije objašnjavala sve uoč­ ljive pojave poput nepravilnosti u kretanju planeta. •i Vekki grČkivastronom Klaudije Ptolemej, koji je radio u Aleksandriji između 120. 1 65. godine naše ere, došao je do suštinski različitog i mnogo složenijeg objašnjenja strukture univerzuma, zasnovanog na sopstvenim i tuđim opažanjima. Njegovo kapi­ talno delo Megâle syntaxis ( Velika zbirka) biće poznato kasnijim pokolenjima kao Al­ magest. Naime, knjiga je krajem IX veka prevedena na arapski, ali je zadržan grčki oblik superlativa meglste -„najveći", uz dodatak arapskog određenog člana. ' ■ ^ k° ^ godine na Siciliji je nastao latiski prevod Almagesta direktno sa grč
A stronomija

i slika sveta

239

„Staviti u središte" savremenom čoveku znači nešto pozitivno: središte pripada najboljem. No ne bih rekao da je za antičkog i srednjovekovnog čoveka to imalo isto značenje - naprotiv. Zemlja se nalazila u središtu kosmosa jer je, prema čisto fizičkom shvatanju, bila sačinjena od najtežih, najmanje „plemenitih" elemenata. U Almagestu Ptolemej razmatra i druge moguće položaje Zemlje, ali ih odbacuje na čisto matema­ tičkoj osnovi. Naposletku treba reći i da onaj koji se čvrsto pridržavao slike sveta koja je tokom 1.500 godina preovladavala u svim astronomskim krugovima, jer je naprosto objaš­ njavala sve nebeske pojave uočljive golim okom, nije to morao činiti iz slepe vere u autoritet. Almagest nipošto nije naivno, već krajnje sofisticirano i poštovanja dostojno delo, za čije je razumevanje neophodno temeljno i ozbiljno poznavanje geometrije, naročito dvo- i trodimenzionalne trigonometrije. Ptolemej je, poput Aristotela, podrazumevao da je kosmos konačan i geocentričan, sa nepokretnom Zemljom u središtu i ograničen fiksiranom zvezdanom sferom. Gledano sa Zemlje, oko nje kruže Mesec, Merkur, Venera, Sunce, Mars, Jupiter i Sa­ turn. Razliku u odnosu na Aristotela predstavlja to što je Ptolemej na zadovoljavajući način objasnio kretanje planeta, koje golom oku izgleda prilično nepredvidivo. Pored svakodnevnog kretanja čovek može tokom godine uočiti da se npr. Saturn u odnosu na nepomične zvezde kreće putanjom od zapada ka istoku, da bi potom zastao i nakratko krenuo nazad ka zapadu (retrogradno kretanje), a zatim se vratio na istočnu putanju. Tako se Saturn u toku jedne godine pomeri nekih 8° prema zvezda­ nom nebu, ali obiđe pun krug za nekih 30 godina. Isto važi i za druge planete, ali s drugačijim vrednostima. Ptolemej je tu pojavu objašnjavao time što planete u svemiru kruže po jednoj manjoj putanji - epiciklu, čiji se pak centar pomera po kružnici izvan DEFERENT

PLANETA EPICIKL

EKVANT

Astronom u XII veku astrolabom meri udaljenost zvezda. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris.)

Zemlje - deferentu. Međutim, centar deferenta nije u središtu Zemlje, već izvan njega, što putanju deferenta čini ekscentričnom. Ista epiciklična teorija - ali sa koncentričnim deferentom - korišćena je da se objasni složeno kretanje Meseca. Takvim modelom Ptolemej je objasnio zašto su Ijudima, čak i kad posmatraju golim okom, planete čas bliže, čas dalje. Vrlo složeni „za­ koni kretanja raznih nebeskih tela koje je Ptolemej ustanovio omogućavali su prilično tačne proračune njihovog položaja u određenom trenutku, kao i predviđenje narednih pomračenja M eseca i Sunca. Što se tiče „nepomičnih" zvezda, Ptolemej ih je popisao gotovo hiljadu, navodeći njihovu veličinu (prema sjaju) i geografsku dužinu i širinu njihovog položaja na nebu, koji je, imajući u vidu jednostavnost instrumenata kojim je raspolagao, iznenađujuće precizan. Pre nego što je Almagest 1175. godine preveden na latinski, astronom ija je u Evropi bila na vrlo niskom nivou razvoja, drastično primitivnijem od onog u islams
A stronomija

i slika sveta

241

kama - iako je njegova Fizika prevedena na latinski otprilike u isto vreme kad i Almagest. Na prilično rasprostranjeno shvatanje strukture univerzuma nailazimo i kod uče­ njaka od IX do X II veka, koje je poteklo od Platonovog učenika Heraklida iz Ponta (IV vele pre Hrista) i podrazumevalo da Venera i Merkur kruže oko Sunca, ali da ta tri tela, kao i spoljašnje planete, zajedno kruže oko Zemlje. No ljudi su znali da je Zemlja okrugla: netačna je često ponavljana opaska da su ljudi u srednjem veku mislili da je Zemlja ravna ploča. Svaki iole obrazovan čovek je od antike naovamo znao da je Zemlja sferičnog oblika. Među neobrazovanim svetom sva­ kako su vladala razna fantastična shvatanja, ali to nije tipično samo za srednji vek. Tako švedski brodski sveštenik Jakob Valenberg u svojoj knjizi Moje vreme na galiji prenosi sledeći napad jednog londonskog brodskog oficira na učenjake iz 1760. godine: „Vidi ove učene budale", drao se tako da je previralo iz krigli piva oko njega. „Sede i goste se, a vas bi da uče kako da oplovite Zemlju. Obećavaju ovo i ono, trabunjaju o no­ vim proračunima i instrumentima, ne verujte im ni reč. Na primer, oni umišljaju da je zemlja okrugla - G od dam n their block heads'. Plovio sam s admiralom Ansonom s jed­ nog na drugi kraj sveta, i reći ću vam da je, by God, as f l a t as this table."

Almagest je konačno doneo naučno zasnovanu teoriju o strukturi univerzuma, koja se mogla dalje razrađivati. Međutim, opsežni matematički i geometrijski aparat tog delà ostao je rezervisan za malobrojne specijaliste koji su raspolagali neophodnim znanjem. No ključne ideje Almagesta „popularizovaće" u X III veku pojedina delà koja će se s vremenom raširiti i postati vodeći univerzitetski priručnici iz astronomije u naredna tri veka, u Švedskoj sve do XV II veka. Englez, Johanes de Sakrobosko (John of Holywood) napisao je oko 1220. godine knjigu O sferama (De Sphaera), u kojoj je jasno i sistematično izneo sve ključne poj­ move. Italijan Gerard Sabionetski je četrdeset godina kasnije temeljno razradio Ptolemejeve teorije o kretanju planeta u delu Theorica planetarum i konačno preneo široj publici učenje o epiciklu i deferentu. Naime, u narednom stoleću usledila je velika rasprava između pristalica Ptolemejevog i Aristotelovog stanovišta. U X II veku su, posredstvom arapskog, na latinski prevedena delà iz filozofije i prirodnih nauka, koja su se ubrzo proširila među učenim svetom Zapadne Evrope. Oko 1230. godine preveden je kapitalni komentar Aristote­ lovih delà, koji je u Kordobi napisao španski Arapin Ibn Rušd (lat. Aberoes), čije je doslovno tumačenje postalo norma velikom broju mislilaca. Averoizam, islamska obrada Aristotela, uneo je veliki nemir u crkvene krugove. Mnogi dosledni averoisti iz Pariza, poput Sižea Brabantskog i Skandinavca Boecija Danskog, bili su na meti crkvenih pritisaka i osumnjičeni za jeres poput one da svet nije stvoren, već d aje oduvek postojao takav kakav jeste. Aristotel svoja delà zasniva na empiriji, iskustvu zasnovanom na čulnom opaža­ nju, kao osnovnom izvoru saznanja, ali su njegove srednjovekovne pristalice, nažalost, često slepo usvajale njegove pogrešne zaključke umesto da se pridržavaju metoda koji

242

IZ UČENOG SVETA - VELIČANJE SLOBODNE MISLI

je on zasnovao. Tvrdnje „Filozofa" o nekim pojavama mnogima su predstavljale auto­ ritet koji se nije smeo dovoditi u sumnju. Aristotelove očigledno manjkave teorije o koncentričnim putanjama planeta i fizički gledano čisto materijalna (premda druga­ čija od zemaljske) struktura nebeskih sfera za mnoge učenjake bile su poput religije. Izučavanje Aristotelovih delà svakako je obogatilo evropsku kulturnu klimu tog doba. Međutim, jasno je i da je ono u mnogo pojedinačnih slučajeva omelo razvoj prirodnih nauka budući da su se oni koji su bili zaslepljeni širinom i oštrinom njego­ vog previše podanički oslanjali na zaključke „Filozofa". No bilo je i kritičara. Tokom X III veka Aristotela su osporavali uglavnom sa teo­ loškog stanovišta. U okviru crkve mnoge je uznemiravalo mešanje „paganske" filozo­ fije sa hrišćanskom verom. Čak je i kapitalna sinteza aristotelovske filozofije i hrišćanske teologije zasnovane na neoplatonizmu koju je izvršio dominikanac Toma Akvinski u delima Sutnma theologica i Summa contra gentiles dugo i naširoko bila meta podozrenja. Tek je mnogo kasnije Katolička crkva usvojila delo Tome Akvinskog kao zvaničnu teologiju. Godine 1277. pariški biskup Etjen Tempje izveo je napad na Aristotelove prista­ lice pri Pariškom univerzitetu. Preko dvesta teza pod istinskim ili tobožnjim uticajem Aristotela i Ibn Rušda proglašeno je protivnim hrišćanstvu i univerzitetskim magistri­ ma je bilo zabranjeno da ih dalje šire na svojim predavanjima. To što možda izgleda kao teško reakcionarstvo zapravo je, paradoksalno, pomo­ glo oslobađanju prirodnih nauka. Dugi sukob između „fizičara" - Aristotelovih sledbenika —i „matematičara , koji su se priklonili Ptolemeju, okončao se pobedom ovih potonjih. Od kraja X III veka mahom je zavladala slika sveta utemeljena uAlmagestu, kao osnov za dalja istraživanja i razradu. Čak su i Aristotelovi protivnici prihvatili njegovo načelo iskustva: da se samo kroz empirijsko posmatranje može otkriti istina o prirodnom svetu i pojavnom vidu stvari. Induktivni metod postao je sve zastupljeniji i podrazumevao je da se na osnovu opažanja što većeg broja pojedinačnih slučajeva može doći do opštijih „zakonitosti". Takvu teoriju saznanja, koja leži u osnovi modernih prirodnih nauka, prenosi i Robert Grostest, linkolski biskup (1168? - 1253), autor niza delà iz astronomije, fizike i optike, u kojima objašnjava i pojavu duge. Preveo je niz Aristotelovih delà direktno s grčkog. Grostest je kao pisac i predavač izvršio veliki uticaj na takozvanu oksfordsku školu i veliki broj učenika koji su se prvenstveno bavili matematikom i eksperimental­ nom naukom. Najistaknutiji i najpoznatiji među njima bio je franjevac Rodžer Bejkon (1214­ 1292), koji je takođe pošao od učiteljevog načela da se hipoteze mogu pomoću ekspe­ rimenta potvrditi ili opovrgnuti i dalje ga razradio. Tako je došao do zadivljujućih re­ zultata, naročito na polju optike. Tako mu je, izgleda, bilo jasno da su se kombinacijom konveksnih i konkavnih sočiva mogli uvećati vrlo daleki ili mali objekti. Takođe je objasnio i svojstvo paraboličnog ogledala (koje će kasnije Njutn iskoristiti za konstruisanje teleskopa s ogledalom) da prelama svetlosne zrake u jednoj tački, za razliku od sferičnog ogledala na kojem su tačke prelamanja linearno raspoređene.

A stronomija

i slika sveta

243

Već krajem X III veka postojalo je uglavnom sve potrebno znanje za konstruisanje teleskopa, no usled loše tehnike on će biti konstruisan tek kroz trista godina. Čovek je tek u XVII veku ovladao veštinom pravljenja stakla dovoljno prozirnog za sočiva tele­ skopa i mikroskopa. Međutim, već u X IV veku počele su se brusiti naočare za učenjake kojima se vid pogoršavao sa starošću. Bejkon je, kao i kasniji fizičari i m atematičari sa M erton koledža u Oksfordu, održavao žive veze s Pariškim univerzitetom, odakle su se njihove teorije i dostignuća brzo širili na ostatak Evrope. Već je pomenuto da su španske zemlje u XII i X III veku bile poprište intenzivne i vrlo plodonosne kulturne razmene između islamske i hrišćanske civilizacije. Hrišćani su se zarazili velikim zanimanjem muslimana za astronomiju, te su mnoga arapska imena astronomskih pojmova i zvezda dospela u evropske jezike. Alfonso Mudri, kralj Leona i Kastilje (umro 1284), bio je strastveni ljubitelj umetnosti i nauke i naručio je od učenjaka sa Univerziteta u Salamanki da sastave na španskom jeziku jedno kapitalno astronomsko delo. Rezultat toga bile su tzv. Alfonsinske tabele, koje su delom sadržale opise raznih postojećih astronomskih instrumenata, a delom tabele sa položajem nebeskih tela u različitim koordinatnim sistemima dan za danom u periodu od više godina. Oko 1300. godine te su tabele stigle i do Francuske, gde su izazvale veliko zanimanje. No pariški astronomi su na osnovu svojih preciznih proračuna ustanovili da španske tabele ne zadovoljavaju kriterijume egzaktnosti, te su ih smesta ispravili.

Slobodna i beskonačna misao Ne čini li nam se da je X IV vek bio najkatastrofalnije stoleće u istoriji? Kad sažmemo jedno tako dugo razdoblje, učini nam se da su njime u potpunosti dominirali pogoršanje klime, glad, kuga i rat. No ta slika je prilično nepotpuna. Sve pomenute nesreće pratila je veoma živa intelektualna aktivnost. Javio se čitav niz izuzetnih mi­ slilaca bistrog kritičkog uma koji nisu prezali da stare autoriteta podvrgnu bezuslovnom preispitivanju. Među njima najznačajniji će postati - i dugo vremena ostati - engleski franjevac Vilijem Okam ( William o f Ockham ili Ocam; 129? —1349). On je, završivši studije u Oksfordu, radio na Pariškom univerzitetu sve dok ga 1324. godine nisu zbog kontroverznog učenja pozvali u Avinjon da odgovara pred papom, odakle je posle četiri go­ dine prebegao na dvor Ludviga Bavarskog u Minhenu, gde će ostati sve do smrti to­ kom epidemije kuge. Sarađivao je s Marsilijem Padovskim i pisao filozofska delà, kao i oštre kritike papske vlasti. Bio je vrlo produktivan i pomalo nepristupačan. Na polju teologije suprotstavio se racionalizmu prethodnih pravaca, takoreći sujeverju, po kom e ljudski razum m ože p o jm iti, dokazati i o b jasn iti p o sto jan je i svojstva božanskog. Okam je u potpunosti porekao da metafizičko, natčulno može biti predmet ra­ zumnog saznanja, već isključivo vere. Čak je i Toma Akvinski donekle razlikovao po­ dručja vere i razuma, ali je Vilijem Okam bio neuporedivo radikalniji. No to što je on nemilosrdno osporio sve pokušaje da se pomoću intelekta dokaže postojanje Boga ne znači da je to postojanje i poricao. Naprosto je razgraničio ono što se može saznati empirijskim istraživanjem od onoga što može biti samo predmet vere, što je bilo lo­ gična posledica njegovog filozofskog učenja. Okama su definisali na različite načine, i kao ekstremnog nominalistu, i kao konceptualistu. U suštini njegovog učenja leži uvrenje da samo pojedinačne pojave i pred­ meti egzistiraju samostalno. Opšti pojmovi naprosto su uopštena shvatanja (conceptus), reći koje svest iz praktičnih razloga koristi da bi obuhvatila niz pojava identičnih ili gotovo identičnih svojstava. No opšte pojmove ne odlikuje vlastita, metafizička eg­ zistencija. Reč je o apstrakcijama koje postoje samo u svesti posmatrača. Okam u više navrata ponavlja različitim recima u svojim spisima maksimu da nam ne treba više opštih pojmova nego što je stvarno neophodno. „Tašto je tražiti više kada je i manje dovoljno." Taj princip misaone ekonomije, koji podrazumeva da nauka uvek mora težiti što jednostavnijem objašnjenju neke pojave, povezao se s njegovim imenom i danas je poznat kao „Okamov nož“, koji odstranjuje nepotrebne i suvišne hipoteze. No to načelo se i ranije primenjivalo. Egidije Rimski, poznat kao politički teoretičar, pisao je početkom X IV veka: „Stoga imajte u vidu da nebeske pojave treba objasniti na što je manje moguće osnova." Budući da samo pojedinačne stvari koje se mogu opaziti pomoću pet čula zaista postoje, samo one mogu biti predmet saznanja. „Potpuno intuitivno znanje ono je koje

ф Ј twè rtuc m w fEm t ttnuftn:

•et ittv д а«ш лк injtpirnKni am ćfi' 4 Џл4 ' te 'fpnv->H<îfeiVrf#M-.;rtïti ftàet: (e q m fv n S.èf JOUT't*»IttMtŽ >*M»Wrr %'i «*OT«riv », ;iJSr»jirt(*W»rf»t «T ijîn rn eti « # и т Л rt fsuitm* utomč

y f i 4>?сч1‘ refîne r»rféw-
f ^ t n c fAnt* rrw p tïv p rn ’ànv

in t

eî y um fflit îtte»n ГИ m»

*

i’ & ЈШ Н ж1#1 pfiaoî! >н '«O»«’ A* a e a itn v et o r

^ ^ јШ В и Ш Ц ^ е tir® efetnetm , S e e f' jVr. №‘4 » Ier}»' , ■ ; u n ef атЈМгпгптчи- * /a

I** jj «en* an>№ Heine dm efi- Se Bf»tt»ir§e Is1rtfftr

ttiütmi.

*}«» it]j» W ic ir iir t- r t e t f i i n f âS»*

jf«r trjflrv-e!*j »r Elire» C r 1 ш т т с т т к ' fer

Ipe ru i im m Вч гж»»3: et* Зе fee rtUrtic® Ацп|-«п1:» ,!f, : ® е f a tifM itiv 9 м .гм €/© £ор j

#t* eft- S # tifafé ne %, ■B iernu4c jnmiptiiB&: ef/Vn

.ffiè® m rtie* Sin л е в Јјјј^ . ÿ 3 V f a A n n e Sep f h v w» '

ћ. " [nefic e r oH 'cra-eft orm , f \ JiHn* jxnn G tiu tr p îd o fS

$&<

#4C V-iW '«* p»-. e fp nrtf |»ih-

I

•'.

< p l . u e u f m ,f

e r â » « d k i?n , »»anïte et- dp ùajnsMOBrtf . i Ar- pûtmm

JU»

eittpit .immWi |V»l/î fU(H>

.£&► a*. U s;*»n, «H tc le ti\ùfè u t • P ir n tb r '/ V ,- fàt.;ct ,»
.J$S»7ij g_m - ' -jC; /Т*,

Naslovna stranica rukopisa Oremove livre de ia sphère. Minijatura prikazuje Orema kako drži predavanje. (Foto: Bibliothèque Nationale, Paris)

UČENOG SVETA - VELIČANJE SLOBODNE MISLI

nazivamo eksperimentalnim znanjem... temeljem nauke i drugih umeća", veli Okam a pod intuitivnim podrazumeva posredno i neposredno čulno opažanje. Svrha takvog, antimetafizičkog, empirijskog i od autoriteta oslobođenog stava i o je bez sumnje unapređenje prirodnih nauka. Nipošto nije preterano tvrditi da je okamizam (kao vrlo rasprostranjeno učenje) predstavljao preduslov za kasnije revoucionarne domete na polju fizike i astronomije koji su bili posledica primene ekspe­ rimentalnog metoda i vremenom raskrstili sa zastarelom aristotelovskom fizikom. i , o . M ± 0 !
Ubrzanje je funkcija dužine pada, tvrdi Buridan, i jednako je padalo telo deset stopa na velikoj visini ili deset stopa od zemlje. Teorija impetusa je ubrzo stigla do svih evropskih univerziteta i bila opšte prihvacena među učenim svetom sve do XVII veka. Bar se laiku može učiniti da je ona vrlo bliska Gahlejevom zakonu inercije (njemu je teorija impetusa svakako bila pozna­ ta) da se kretanje na koje ne deluje nijedna druga spoljna sila može nastaviti u besko­ načnost. Za taj zakon, kao i Njutnov zakon gravitacije, bila je potrebna radikalna pro­ mena gledišta. Za antičku i srednjovekovnu misao mirovanje je bilo prirodno stanje dok je kretanje bilo ono što traži objašnjenje. U novijoj fizici, počev od Galileja, kre­ tanje se pak smatra prirodnim stanjem univerzuma, a predmet objašnjenja su njegove

Slobodna

i beskonačna misao

247

U istom delu koje je citirano, Pitanja 0 četiri Aristotelove knjige 0 nebu i Zemlji, Buridan pokreće raspravu koja u potpunosti odgovara Okamovom načelu ekonomič­ nosti mišljenja: Treba imati na umu da je mnogim ljudima verovatno i u skladu s opaženim svetom da se Zemlja vrti oko svoje ose, te da svakog prirodnog dana obiđe pun krug od zapada ka istoku. (...) Onda bi nužno bilo pretpostaviti da zvezdana sfera miruje, te da dan i noć nastaju kretanjem Zemlje, koje je svakodnevno. (...) Međutim, zvezdana sfera zaista miruje, što znači da se sfere planeta moraju kretati jer drukčije one ne bi mogle menjati položaj u odnosu na druge planete i na nepomične zvezde. (...) Nesumnjivo stoji da bi, ukoliko je to pretpostavljeno stanje tačno, nebeske pojave nama izgledale upravo onako kako nam i izgledaju- (...) Nebeskim telima trebalo bi pri­ pisati plemenitije stanje, a najvišima među njima najplemenitije. Sad, plemenitije i savr­ šenije jeste mirovati nego kretati se. Otud bi najviše sfere trebalo da miruju. (...) Isto kao što je bolje neku pojavu opisati s manje nego s više uzroka, tako je i bolje objasniti je na lakši nego na teži način. Sad, lakše je i pokrenuti nešto malo nego nešto veliko. Otud je bolje reći da se Zemlja, koja je vrlo mala, kreće brže, a da najviša sfera mi­ ruje, nego obrnuto.

Iako na zadovoljavajući način odbacuje brojne argumente protiv teorije o Zemljinoj rotaciji, te tvrdi da ona na jednostavan način objašnjava kretanje nebeskih tela, Bu­ ridan ipak ostaje na uvreženoj slici svemira sa nepomičnom Zemljom u njegovom sre­ dištu. To verovatno čini zato što sa gledišta tadašnje astronomije novu teoriju nije bilo moguće dokazati. Filozofska škola kojoj je Buridan pripadao bila je vrlo skeptična prema hipotezama za koje se nisu mogli izneti racionalni dokazi. Iako je gledište u očima nauke bilo ispravno, teorija je, ma koliko obećavala, morala ostati u domenu hipoteze. No moramo odati priznanje i onim intelektualcima X IV veka koji su bili otvore­ niji za odvažne hipoteze, sasvim protivne dotad prihvaćenim stavovima. Dobar pri­ mer bio je značajni engleski m atematičar i fizičar Tomas Bredvordin (oko 1290 — 1349), zaposlen na Merton koledžu u Oksfordu, a kasnije imenovan i za kanterberijskog nadbiskupa nekoliko meseci pre nego što će umreti od kuge. U knjizi D e causa Dei (1340) on proširuje dotadašnje poimanje granica univerzuma - baš kao što će i Kopernik učiniti dva veka kasnije. Bredvordin sa čisto teološkog polazišta daje argument da, pošto je Bog beskonačan i sveprisutan, i univerzum mora biti beskonačan. Iza sveta koji mi opažamo i koji se završava zvezdanom sferom prostire se beskrajna pra­ znina. Takva misao morala je biti šokantna za srednjovekovnog čoveka. Svestranošću i oštrinom uma najimpresivniji mislilac X IV veka bio je Nikola Orem (posle 1320 - 1382). Najverovatnije sin seljaka iz Normandije, Orem je zahva­ ljujući svojoj darovitosti stekao mogućnost da se školuje. Godine 1356. odbranio je doktorat na Pariškom Kolež de Navar i upoznao budućeg kralja Šarla V, s kojim će blisko sarađivati na naučnom i na državnom planu u okviru Saveta. Orem je ostvario i crkvenu karijeru —dugo je bio đakon katedrale u Ruanu, a 1377. godine unapređen je u biskupa normandijskog grada Lizjea.

3~

en « fi » «fifrMutnit- ftHctlc Ù rtifv^ne an g n•fiuth. ^ , pw ' тшм?г* J*>t o» im A*» Д»*в ’* ' ^ th; an >wvr n n t t u h f» » m r n r A-fi, fw tc c p e tfik p * 0»ic •p *titï itiirti ‘foir- q7mt3t A**e f i y w

Lciïypft Si* fil fitnc (t)

.т#«*Г5<У', y fêfjj, m , ftm t IJHCfit Krn' cff ^ »\ ен & & ћ т prtttt W Ce pkiiC fini v tn ëtv p rv ftît

Serrant fby e t t n en nm* t ijjh n t et* «1 •Uju*ii fp in r fù p m tif |îi 5^ ftmuùtr 3e fit fiitjc et» rtîtipj-nr »it* tvântt- é t e f r t v u * foule &.Ш«>ггг nfi % i W a IbjjeftU: S u fôGsif S f nC point OfptftftShf p OnCcfî- a u effe tmSirtè{}& *•&* fe apurent (but $tx S t Ch nn>v h f h ,C i ' f r f p o v A f u £ [ 4 * - Зт еђиеџ ten tvfprtv- tint fit (i«Hr CîfKrt* СЧ Cvtnêrv ât fit t m * et

r e t i t ,rm tfn

k '^ntrrc ^T'ïx~nseor ijtlîr o h a h e t # , fy n t$ n S c fiitm e в н п ф л д а

******

f t t n t t c tou teou p a rtie o*t pfil0 С*И ЖОМК- /7 » l i e r

rtTO'.ai>r ci? fyxwtte »

^ кВ Љ Р °Г mOVlNationale, f r ^ lan hère na koj0i Se ob^ašniava pomračenje Sunca i Meseca. (roto. Bibhotheque Paris)

Slobodna

i beskonačna misao

249

Orem je bio vrlo produktivan naučnik: sa sigurnošću se može tvrditi da je napi­ sao 35 knjiga. U njima su obrađene teološke, političkoekonomske, matematičke i ,,prirodno-filozofske“, tj. fizičke i astronomske teme. No on nije samo pisao originalna delà već je bio i prvi koji će na jedan narodni evropski jezik (tj. francuski) prevesti Aristo­ telove spise Etiku, Politiku, Ekonomiju i O nebu i Zemlji i upotpuniti ih obiljem ko­ mentara koji, baš kao i druga njegova delà, odišu slobodom misli, kritičkim oštroumljem i nepoštovanjem autoriteta. Orem se oštro obračunava s onim što kod Aristotela smatra protivrečnim, dvosmislenim ili utemeljenim na pogrešnim postavkama ili „za­ mršenim u nejasne reći i sofističku argumentaciju". Svu originalnost misli Orem je prvi put iskazao u delu De uniformitate et difformitate qualitatum, gde je razradio metod grafičkog prikazivanja promene svojstava tokom vremena koji zapravo predstavlja preteču koordinatnog sistema s ordinatom i apscisom u koji se dalje mogu upisati prave i krivulje. Nije izvesno da li je Orem bio upoznat sa Bredvordinovim mislima o univerzu­ mu. No bilo kako bilo, on u iscrpnom komentaru Aristotelovog delà O nebu i Zemlji {Livre du ciel et du monde, 1377) razmatra tu problematiku. Poput svog prethodnika, i on polazi od teološkog argumenta: Bog je beskonačan i sveprisutan, dakle, i svemir je beskonačan. Zanimljivo je da Orem uvodi drugačiji pojam prostora od aristotelovskog, po kome je on praznina koja može biti ispunjena nekim telom. Orem, izgleda, prihvata da i apsolutna praznina može biti prostor, odlazeći dalje i od Bredvordina i razmatra­ jući - naravno, čisto hipotetički - na revolucionaran način m ogućnost postojanja drugih svetova izvan ovog nama poznatog: Aristotel je želeo da dokaže da ne postoji više od jednog sveta. No treba težiti istinitoj priči o toj temi bez obzira na nečiji autoritet i osloniti se umesto toga na zdrav razum. Meni zasad izgleda razumno da na tri različita načina zamislim postojanje drugih svetova.

Ti načini podrazumevaju da jedan svet vremenom smeni drugi, da u Zemlji po­ stoji još jedan svet (zamisliva, premda ne naročito izvesna mogućnost) i da istovre­ meno postoji više svetova. Ipak, nemoguće je bilo šta od toga empirijski pokazati. Budući da znanje našeg razuma zavisi od čula, koja su telesna, ne možemo razumeti niti pojmiti prirodu bestelesnog prostora iza neba. No razum nam dozvoljava da prihva­ timo njegovo postojanje. Zaključujem, dakle, daje svemoćni Bog mogao stvoriti pored ovog još jedan, ili još mnogo svetova koji mogu, a ne moraju biti nalik na ovaj. Niko, pa ni Aristotel, nije na zadovoljavajući način opovrgao tu mogućnost.

Reč je o zaista prvoj pojavi misli da u beskonačnom svemiru može postojati još svetova, jednakih ili sasvim različitih. Ta pomisao će u narednom veku raspaliti i ma­ štu nemačkog kardinala i astronoma Nikole Kuzanskog (1401-1464), a krajem XVI veka i Đordana Bruna. Treba obratiti pažnju na promenu duhovne klime: Bruno je kao jeretik 1600. godine spaljen na lomači, dok su jednako revolucionarne pretpostavke o svemiru u X IV i X V veku mogli iznositi biskupi, nadbiskupi i kardinali.

2 ^°

Iz UČENOG SVETA - VELIČANJE SLOBODNE MISLI

Od svih Oremovih odvažnih ideja jedna je naročito privukla pažnju uskog i specijahzovanog naučnog kruga. To je vrlo razrađena teorija svakodnevnog Zemljinog kretanja oko svoje ose. Strogo gledano, on tu nije sasvim originalan jer se oslanja na navedeno Bundanovo delo. Možda je najvažnije što je on tu teoriju pismeno izneo na francuskom i time dopreo i do laika, za razliku od Buridanovih latinskih spisa. Orem, međutim, ne ulazi u dijalog s njim već sa Heraklidom iz Ponta. Svestan je relativnosti kretanja: bez referetne tačke nemoguće je utvrditi da li se telo A kreće dok telo B mi­ ruje, ili je obratno, ili se pak oba tela kreću. To važi i za onoga ko sa zemlje posmatra nebeska tela, bilo da se kreće nebo ili zemlja: [Primećeno je da] ukoliko se nebo svakodnevno ne kreće, onda bi čitava astrono­ mija i onaj deo filozofije prirode koji pretpostavlja kretanje nebesa bio netačan. Protivim se takvoj tvrdnji jer bi i tad sve što je opaženo na nebu, sve konjunkcije, opozicije i konstelacije bile baš ovakve kako i izgledaju (...) i tabele kretanja nebeskih tela iste kao i dosad, s tim što bi onda trebalo reći da se ne kreće nebo, već zapravo Zemlja.

Ustaljen argument protiv pretpostavke o Zemljinoj rotaciji bio bi da bi strela is­ paljena uvis pala malo zapadno od tog mesta ukoliko bi se Zemlja u međuvremenu okretala, kao i da bi okretanje Zemlje oko svoje ose izazvalo jak vetar koji bi sve vreme duvao u istom smeru. Orem se vraća na te argumente uz pronicljivu opasku da Z e­ mlja, vazduh i sve drugo na njoj čine zatvoren sistem koji kao celina učestvuje u rota­ ciji. Stoga mi ne osećamo to kretanje, kao što ni čovek zatvoren u potpalublju ne oseća brzinu vetra, već o njoj zaključuje na osnovu kretanja unapred. Nakon svih racionalnih argumenata u prilog Zemljinoj rotaciji (iznosi ih mnogo više od ovde navedenih), deluje kao antiklimaks kada naposletku tog poglavlja napiše sledeće: Na razuman način pokazano je zašto ne možemo odrediti da li se nebesa pokreću. Izneseni su argumenti u prilog suprotnome, da se ona ne kreću, pa opet, većina će, poput mene, ostati pri tome da se kreću oni, a ne zemlja: „Otud svet stoji i ne kreće se“2®

Među specijalistima je na osnovu tih reći rasprostranjeno shvatanje daje Orem, uprkos svoj oštroumnosti i jasnoj argumentaciji bio uveren da Zemlja miruje. No to nije sasvim izvesno. Kao dobar naučnik Orem je uviđao da čovek samo na osnovu čulnog iskustva (na koje se često poziva) ne može ni dokazati niti opovrgnuti pretpo­ stavke o svakodnevnom kretanju neba i Zemlje. Jer, kretanje je relativno. No čitava njegova argumentacija pokazuje da je on intelektualno okretanje Zemlje oko svoje ose doživljavao kao najverovatnije objašnjenje nebeskih pojava. Rekavši, i to prilično oba­ zrivo, da on veruje (je cuide) u nepomičnost Zemlje, Orem potom nastavlja: No imajući u vidu ono što je dosad izneto, može se isto tako verovati i da se kreće Zemlja, a ne nebo, te da suprotno tome nije očigledno; a to bi na prvi pogled moglo zvučati jednako ili čak više protivno prirodnom razumu od naše vere. 29 Citat iz Psalam a 93:1.

Slobodna

i beskonačna misao

251

Čini se da Orem ostavlja to pitanje otvoreno. Budući da se ni za jednu mogućnost ne mogu izneti neoborivi dokazi, ljudima preostaje da veruju u ono što im se više dopada. Odvažna i plodonosna hipoteza o Zemljinom kretanju oko svoje ose nadživeće Oremovo vreme i ući u Kopernikovu hipotezu da se sunce nalazi u centru univerzu­ ma, te da se Zemlja kao planeta kreće oko njega (1543). U jednoj stvari je Orem bio i radikalniji od Kopernika: ovaj drugi je pretpostavljao konačnost univerzuma, dok je Orem pretpostavljao njegovu beskonačnost i mogućnost postojanja drugih svetova kao sistema. Moglo bi se dodati i da se Kopernik držao pretpostavke o kretanju nebeskih tela po koncentričnim kružnim putanjama oko Sunca. Tek će Kepler početkom XVII veka pokazati da su putanje planeta eliptične, a d aje Sunce najednom od krajeva tih elipsi. Pretečom tog otkrića mogu se smatrati reći dominikanca Dirana de Sen-Pursena za­ pisane oko 1330. godine: Što se tiče ekscentričnih putanja, one su očigledne. Jer zvezda [planeta] koja bi se kretala samo putanjom svoje sfere ne bi se mogla čas udaljavati, čas primicati Zemlji, bu­ dući da su sve sfere koncentrične. Međutim, astronomska posmatranja pokazala su da se planete čas približavaju, čas udaljavaju od Zemlje (...) te su stoga astronomi morali prihva­ titi da se planete kreću po ekscentričnim kružnicama.

Usled žalosno slabog poznavanja m aterije m oraću da zaobiđem domete X IV veka na polju teorijske fizike pri raznim univerzitetima. Naročito je na oksfordskom M erton koledžu bilo svakog poštovanja dostojnih rezultata u oblastima statike, dina­ mike i kinetike. Velika otkrića u prirodnim naukama iz XVII veka nisu se tako izrodila ni iz čega, već su za njih nužan preduslov bili ti spisi iz X IV veka koji su, na primer, Galileju bili vrlo dobro poznati. Sa gledišta prirodnih nauka, tzv. renesansa je donela, uprkos opštem uverenju u suprotno, krajnje nesrećan zastoj. Naročito su italijanski humanisti X V i XVI veka svojom šlepom verom u autoritet antičkih pisaca i jednostranim zanimanjem za jezič­ ka i književna pitanja dugo sprečavali razvoj prirodnih nauka. Tek tada su, i to prvi put, Aristotelove reći postale poput Božjih zapovesti koje se više nisu, kao ranije, smele kritikovati. Istovremeno su se menjali i evropski univerziteti. Od međunarodnih i intelektu­ alno vrlo živih ustanova oni su se pretvorili u nacionalne i opterećene dogmom. Uzro­ ci su bili ekonomski, politički i crkvenopolitički. Karakteristično je što nijedan krea­ tivni prirodnjački um XVII veka nije poticao s univerziteta. Naspram kasnijeg razvoja, X IV vek deluje kao zlatno doba nauke. Značaj tadaš­ nje filozofske i prirodnjačke misli ne leži u konačnim rezultatima, koliko u odvažnom, bezuslovnom i neautoritarnom postavljanju novih pitanja i predlaganju novih i vizio­ narskih rešenja. M nogi odgovori na stara pitanja o strukturi univerzuma i suštini stvari koje su pretpostavili mislioci X IV veka mogu se i danas u potpunosti prihvatiti i razumeti.

„Srednjovekovne zablude" U svetlu prethodnih poglavlja valjalo bi ispitati vrlo učestalu predrasudu da su srednpm velcom, kao nikad pre niti kasnije, vladali zablude i sujeverja. S ta je zapravo zabluda? Opste uzevši, može se reći da ona podrazumeva iracionalnu ili nepromišlje­ nu veru u pojave koje se direktno kose sa zakonitostima prirodnih nauka datog razoblja. To znaci da su zablude relativne: mnoge predstave koje ćemo danas proglasiti zabludama nisu to morale biti, na primer, u X II veku pošto se naprosto nisu kosile sa tadašnjom naukom već su išle sa njom ruku pod ruku. Druga stvar koju treba imati uvidu jeste raširenost određene zablude u datom razdoblju; Ne bi bilo naročito neobično da široke i sasvim neobrazovane mase u ma­ njoj ili većoj meri veruju u natprirodne sile i magiju. To je zapravo i normalno za sva razdoblja od antike do danas. Možda veću težinu ima ako i „obrazovani staleži" dele ta sujeverja. Na primer, u starom Rim uje među gotovo svim staležima bila rasprostra­ njena vera u duhove, vampire, utvare i veštice, a narodnom verom vladale su magija i kletve. I u naše vreme, koje bi trebalo da bude bolje zahvaljujući trenutnom stanju u prirodnim naukama i obaveznom školovanju, situacija nije ništa bolja. U svim zapad­ nim zemljama je slično. Kojekakvi mistagozi okupljaju oko sebe široke mase u religi­ jam a mspirisanim orijentom i zamenama za religije izraženim antiintelektualnim stavom kao najmanjim zajedničkim imeniocem. Vera u okultizam i astrologiju doživ­ ljavaju osobitu renesansu, van svake pameti i razuma. Uverenje da nebeska tela, naročito Sunce, Mesec i planete određuju ljudsku sud­ binu, kao i da se ispravnim tumačenjem njihovog položaja na nebu može predvideti budućnost, prastaro je i datira još iz doba Sumera i Vavilona. Astrologija je silno zani­ mala i Grke i Rimljane, pa je, na primer, veliki astronom Ptolemej napisao i jedno astrološko delo - Tembiblon (lat. Quadripartitum) sa naučnim pretenzijama. U poznoj antici stiče se utisak da se astronomija doživljavala kao „sluškinja" astrologije. Preko grčkih spisa antička vera u moć zvezda i planeta nad ljudskom sudbinom dospela je u VIII veku i u islamski svet i izvršila veliki uticaj. Svi arapski astronomi bili su možda i prvenstveno astrolozi. Kad su njihovi spisi u XII veku prevedeni na latinski, astrologija se počela širiti i Evropom. No njen će prodor potrajati, nailazeći stalno na jak otpor. Već je biskup i prevo­ dilac Isidor Seviljski oko 620. godine smatrao čitanje budućnosti iz položaja planeta teškom zabludom protivnom Božjoj volji. Sve do XIVveka crkva nije prihvatala astroogiju. Hriscanska vera d aje Bog podario čoveku slobodnu volju, čineći ga time odgo­ vornim za svoje postupke, nije se mogla ujediniti s verom daje on potčinjen determimsucem uticaju planeta. No autoritet brojnih arapskih astrologa bio je zaista veliki. Njihova delà su se či­ tala u prevodu na latinski kao priručnici na svim univerzitetima. Astrologija je naro­ čito privlačila vladare koji su mislili da će im ta „nauka" biti m oćan instrum ent u umeću vladanja i donošenja ispravnih odluka. Većina vladara je od X IV veka držala

„Srednjovekovne

zablude "

253

astrologe na dvoru i veliku pažnju poklanjala njihovim predviđanjima. Čak je i fran­ cuski kralj Šari V, znan kao „mudri", doveo iz Italije na svoj dvor astrologa Tomaza Pizana, kao što smo videli, te je očigledno bio uveren u naučni karakter astrologije. Međutim, nisu svi delili njegovo mišljenje. Nikola Orem je, budući izuzetno skeptičan prema svemu što se nije moglo logič­ ki i empirijski dokazati, kritikovao, naravno, astrologiju i pokušavao da utiče na kralja u tom smislu. U jednom od brojnih komentara uz prevod Aristotelove Politike, koji je uradio po nalogu Šarla V, Orem se osvrće na priču o Talesu iz Mileta, koji je, kako veli Aristotel, zaradio veliko bogatstvo zahvaljujući poznavanju astrologije: „Mnoge je ta priča obmanula jer su mislili da će se od astrologije obogatiti, no ostali su sirotinja. Ne trošeći mnogo reći, on poriče da se tumačenjem položaja planeta mogu odrediti budući događaji, ali prihvata da nebeska tela mogu uticati na vreme i žetvu. Kako bilo, ovo je njegov zaključak: Iz svega rečenog proizlazi da takva pravila, kao i mnoga druga iz astroloških spisa nisu istinita u ovom vremenu i mestu, te da u njih ne treba verovati jer su već mnoge obmanula.

Orem je, verovatno sasvim nerado, a opet po kraljevom nalogu, preveo na fran­ cuski i Tetrabiblon, veliku Ptolemejevu knjigu o astrologiji, sa svim brojnim komen­ tarima koje je uz nju priložio Ali ibn Ridvan (fr. Haly Abenrudian), arapski astrolog iz Španije. No vratiće se Orem toj temi i docnije, u zasebnom spisu Knjiga o proricanju ili Protiv astrologije (oko 1366), gde će se svom oštrinom svog kritičkog uma obraču­ nati s onim što je smatrao zabludom: Moj je cilj da, uz Božju pomoć i prizivajući iskustvo, autoritete i zdrav razum, ovom knjigom pokažem koliko je loše, netačno i opasno uzdati se u proricanje budućnosti putem astrologije, genomantije i drugih magijskih umeća —ako se ona mogu nazvati umećima. A naročito je opasno kada državnici, vladari i gospodari na taj način vladaju narodom. Stoga i pišem na francuskom da me i laik razume jer čujem da baš mnogi veruju u te gluposti.

Pažnju zavređuje u ono vreme neuobičajena težnja da se nauka popularizuje pi­ sanjem na narodnom, a ne na latinskom jeziku. Orem zaista ne bira reči kad treba od­ baciti kojekakva gatanja: Sva su pravila proricanja netačna. Knjige beleže brojne eksperimente kojima je doka­ zano da su to mahom laži i obmane, što je jasno svakome ko želi da to shvati. Isto važi i za astrološka pravila. No ima sveta tako prostog da poveruje u sve što pročita.

Ne prezajući uopšte od autoriteta, Orem pokazuje da su sve te takozvane nauke bezvredne iako su „drevnog autoriteta i mada nam ih prenose proroci, [inače] mudri pisci i autentične knjige, naročito one astrološke". Argumentaciju uglavnom zasniva na zdravom razumu i načelima iskustva, ali ponekad iznosi i teološke razloge poziva­ jući se, između ostalih, i na Isidora Seviljskog, i da je „tašto i neznabožački kad smrt­ nici teže da znaju ono što je samo u Božjim rukama". Orem smatra da je osnovna

254

Iz

UČENOG SVETA - VELIČANJE SLOBODNE MISLI

pretpostavka astrologije netačna i proizvoljna, te da iz nje ne može proizići nauka, već puke maštarije. Iskustvo je pokazalo da mnogim astrolozima nije pošlo za rukom da pioreknu, na primer, neku katastrofu: stoga je njihova „nauka" puka obmana. Astroozi sami sebe obmanjuju tim proizvoljnim tumačenjem nebeskih pojava, a pritom se i izražavaju dvosmisleno i nejasno tako da njihova predviđanja mogu značiti bilo šta. A još nam veće zlo preti od astrologije ukoliko se obistini neko takvo proizvoljno proročanstvo o nesreći. Astrolozi predstavljaju opasnost za kraljeve i vladare jer im (neosnovana) predviđanja daju veliku m oć koju nije moguće kontrolisati. Orem, go­ tovo čujno prezrivim tonom, dodaje da „su pojedina astrološka pravila zasnovana na pesničkim izmišljotinama i retorici, to jest na bajkama i ubeđenjima za koje nema mesta u prirodnoj nauci. (...) Takođe, mnoga pravila potiču iz tumačenja imena nebe­ skih tela i zvezda , što je zamenu pravih stvari njihovim pukim imenima. U poslednjem poglavlju iznosi sumnju da če svet upotrebiti zdrav razum u vezi sa svim tim jer kaže da „su mnogi obmanuti još u mladosti, lošim obrazovanjem ili vaspitanjem, te su toliko ogrezli u zablude da ih se nikad neće rešiti, da nerado slušaju argumente protiv njih i ne mogu podneti istinu". Jasno je kome su te reči upućene, no da li je Orem uspeo da preobrati Šarla V, danas nam nije poznato. Vera vladara X V veka, naročito onih „renesansnih", bila je šlepa i sve jača. No astrologiju su kritikovali i drugi velikani tog vremena. Vodeći teolog s počet­ ka XV veka Žan Žerson osudio je svako gatanje, a astrologiju proglasio sujeverjem i zabludom. Iako duboko religiozan, bio je krajnje nepoverljiv prema ma kom vidu mi­ stike, koju je doživljavao kao maštariju zanesenjaka potpuno lišenu zdravog razuma. I Kristina Pizanska priklonila se Oremovom skepticizmu u knjizi Livre du corps depolhcie (oko 1410) iako joj je otac bio astrolog. Ona, naime, prihvata uticaj neba (tj. nebeskih tela) na čoveka, ali kao čisto fizički, misleći pritom najverovatnije na uticaj klime: „jer čovek ne može izbeći da mu leti bude vruće i slično". Nasuprot tome, nebo nema nikakav uticaj na dušu i ljudsko odlučivanje: Što se tiče duhovnih postupaka, oni su voljni i slobodni, i imaju vlast nad svojim po­ stupcima, te duša može, bez obzira na nebeske uticaje, odabrati ono što želi.

Kristina Pizanska čuva i opasku na račun poznatih učenjaka koji su verovali u astrologiju: „nema tog uma koji nije bar nekad bio u zabludi i bar jednom obmanut". Ti prosvetitelji X IV i XV veka, zastupnici zdravog razuma, nisu nažalost mnogo uticali na neobrazovane mase. U astrologiju je slepo verovalo sve više ljudi, da bi vr­ hunac dostigla u XVI i XVII veku kada su baš svi bili ubeđeni u njenu istinitost - čak i pioniri astronomije poput Tiha Brahea i Johanesa Keplera! Ironično je što su oni do revolucionarnih otkrića došli radeći kao astrolozi na dvoru cara Rudolfa II. Na razna sujeverja poput magije, vraćanja i veštičarenja neću trošiti mnogo reči. Svakako su široke neobrazovane mase u srednjem veku - baš kao i u svakom drugom vremenu - verovala u sve i svašta. No važno je istaći jedno. Crkva je sve negde do

„Srednjovekovne

zablude '

255

polovine XV veka bila skeptična prema tim stvarima. Vraćanje i veštičarenje bili su, naravno, predmet osude kao nešto što kvari ljude udaljavajući ih od Boga. Međutim, uvek im je poricano ma kakvo istinsko dejstvo. Crkva je magiju i veštičarenje smatrala pukim sujeverjem. Ako pogledamo pomenute priručnike o pokori iz ranog srednjeg veka, pa sve do X I veka, naići ćemo na vrlo malo podataka o sujeverju i vraćanju. Ti inače vrlo iscrpni spiskovi kojekakvih ljudskih grehova obično sadrže tek pokoju osudu sujeverja, poput unajmljivanja vračeva za predviđanje sudbine. Po pravilu su i kazne za tu vrstu greha dosta blage. Treba li taj manjak interesovanja tumačiti kao da ranim srednjim vekom nisu vladale zablude? Tek u X I veku nemački priručnik Pcenitentiale Ecclesiarum Germanie pruža nešto više izvora o sujeverju. Tamo se, na primer, pominju vukodlaci i veštice „poput one neverovatne gluposti zvane Hulda“. Na mnogo materijala kojima inače obiluju zapisi sa suđenja vešticama u XVII veka nailazimo već ovde, ali uz drastičnu promenu stava. Ono u šta će se kroz šest vekova slepo verovati ovde se odbacuje kao puko sno­ viđenje. U pomenutom priručniku stoji sledeće o verovanju da veštice izleću noću jašući životinje, predvođene „paganskom boginjom Dijanom" i praćene kojekakvim demonima: Jer ko ne zna da snovi mogu nastati sami od sebe, donoseći usnulome slike koje nikad budan ne bi video? Pa opet, ko je toliko glup da pomisli kako stvari iz duhovnog sveta mogu preći i u telesni?

Vera u takve „zablude taštine" sama je po sebi grešna, te se za nju propisuje po­ kora, ali se sujeverju nipošto ne priznaje istinitost, već se objašnjava sa gledišta zdra­ vog razuma. Na jednako jasan i nedvosmislen racionalni stav nailazimo i u hronici vladavine Šarla V (1380-1422), čiji je autor nepoznat monah iz manastira Sen Deni severno od Pariza. On pripoveda kako je 1392. godine kralja naprasno obuzela duševna bolest, koja će ga mučiti sve do smrti i onesposobiti ga da vlada. Taj šokantni događaj bio je, naravno, povod za brojne glasine, no crkveni hroničar insistira na zdravorazumskom objašnjenju: „Ne smemo se oslanjati na takva sujeverja": Odlučno poričem nerazumne priče što širi sujeverni svet da ga je začarao nekakav vrač ili crni mag. Lekari, kao i teolozi, tvrde da njihovi postupci nemaju nikakvo dejstvo, i da kraljeva bolest potiče od grešnog života u mladosti.

Iz nekih neobjašnjivih razloga (možemo govoriti o svojevrsnoj „promeni paradi­ gme") sredinom XV veka nastupio je procvat sujeverja i okultizma, što je i ozvaničeno nastankom priručnika za inkvizitore nazvanog Malleus maleficarum ( Veštičiji malj), čiji su autori, dvojica nemačkih dominikanaca, dobili i papsko priznanje. Tokom takozvane renesanse i u XVI veku đavolu je ukazana dotad neviđena čast i pažnja i postao je takoreći dominantna figura i katoličke, i protestantske religije. Tek su tada, od kraja XV, pa sve do kraja XVII veka, svim društvenim slojevima zavladala

256

IZ UČENOG SVETA - VELIČANJE SLOBODNE MISLI

strahovita sujeverja, veštičarenja, crna magija i vera da đavo može obuzeti čoveka, što je crkva, a naročito protestantska, sve kažnjavala. U svim evropskim zemljama održavala su se suđenja vešticama. U broju žrtava često se preteruje - ponegde se može naići i na milion, što je van svake pameti - ali su i stvarni podaci jednako strašni. Na smrt spaljivanjem ili vešanjem osuđeno je od 1450. do 1700. godine oko 100.000 ljudi. Valja pomenuti i dosad manje poznatu činjenicu da je prvi zdrav razum upotrebio iznoseći sumnju u istinito dejstvo veštičarenja španski sveštenik i inkvizitor Alonso de Salazar Frias, koji je od 1610. do 1620. zahvaljujući ra­ cionalnim argumentima zasnovanim na psihološkim uvidima uspeo da drastično smanji broj suđenja vešticama u Španiji i spreči buduće smrtne presude za veštičarenje. No histerija oko veštica cvetala je u Evropi tokom XVI i XVII veka. U poređenju s tim preterivanjima srednji vek deluje kao doba prosvećene umerenosti. No mogli bismo donekle zlurado primetiti da su se u tom vremenu naprosto štitila sopstvena „sujeverja poput kultova svetaca i čudotvoraca. Ona su jednom za svagda bila pro­ glašena istinitim, te se konkurencija nije mogla tolerisati. Ako bi se prihvatilo da na­ rodska sujeverja imaju nekavo utemeljenje u stvarnosti, postojao je rizik da se izbriše granica između njih i onih crkvenih. Najsigurnije je tad bilo reći da su sve to nestvarne izmišljotine, ukratko, zablude.

Dinamični

srednji vek

257

Zaključak Pozni srednji vek pokazao se kao naročito inovativan na polju „duhovnosti" i intelekta, u oblastima politike, religije i nauke. Naročito je X IV vek obilovao umovima čije nam ideje sad deluju vrlo odvažno - pa čak i upadljivo „moderno" za ono vreme. No te misli nisu mogle doći niotkuda, već su morale bar donekle odražavati konkretno ili materijalno stanje - ili pak nezadovoljstvo tim stanjem. Radi jasnosti i preglednosti sada ću kao teze izložiti u m anjoj ili većoj meri revolucionarne ideje na različitim poljima na koje smo već naišli kod pojedinih mislilaca, pesnika ili grupa ljudi od 1275. do 1440. godine: Političke ideje Svi ljudi su po prirodi jednaki Pravu plemenitost čine samo lične zasluge Plemenitost se ne može naslediti Vladar služi narodu Najviši suverenitet u državi pripada narodu Zakonodavna vlast leži u rukama izabranih poslanika Crkveno-verske ideje Crkva je skup svih vernika Papa i sveštenstvo nisu duhovni autoriteti Najviši crkveni autoritet jeste crkveni sabor koji predstavlja celokupno hrišćanstvo Biblija je jedino merilo vere Crkvenu imovinu treba prepustiti državi Vera i znanje su strogo odvojeni Nauka Empirijsko saznanje jedini je izvor znanja Stari autoriteti mogu se i moraju kritikovati Opšte zanimanje za matematiku i prirodne nauke Hipoteze o beskonačnosti svemira i mnoštvu svetova Hipoteze o rotaciji Zemlje Hipoteze o održanju materije Odbacivanje zabluda i sujeverja Odnos među polovima Muškarac i žena stvoreni su jednaki i ravnopravni Žena ima jednak intelektualni kapacitet kao i muškarac, i trebalo bi joj omogućiti obrazovanje Ljudi treba da stupaju u brak svojevoljno i slobodnim izborom Muž i žena bi trebalo da su ravnopravni drugovi

258

MlHAEL NURDBERG

S^ e to skuPa ne Predstavlja loš pregled duhovnog života u jednom razdoblju Neko bi mogao prigovoriti d aje takve stavove iznosila manjina koja ne može da pred­ stavlja čitav period. I ne može, naravno. Kad je neka novost i bila tipična? U istoriji se uvek manjina opredeljivala za odvažne i revolucionarne ideje. U svim razdobljima pre ovog modernog dugo je trebalo da takve zamisli postanu opšte prihvaćene. S druge strane, nije bas malo ljudi negovalo pomenute stavove u vezi sa crkvom. U mnogim zemljama malobrojni ljudi su podstrekavali masovne pokrete. Isto važi i za politiku i odnose u društvu. No iz razloga koje je lako uvideti, odvažne naučne hipoteze ostale su rezervisane za jednu užu elitu. Naposletku, što se tiče misli o jednakosti polova, ne možemo znati koliko su bile zastupljene, već samo zaključiti da su se javile kod niza vrlo čitanih pisaca. Tvrdim d aje većina onoga karakterističnog za savremenu zapadnoevropsku mi­ sao u osnovi već nastala i sročena u X IV veku, te da je, takoreći organski, logično proistekla iz preduslova stvorenih u prethodnim stolećim a. Taj materijal se i dalje razvijao tokom XV i XVI veka, a tek je njegov konačan rezultat ono što se proizvoljno ivan lstorijskog konteksta naziva „renesansom", te se izdiže do nivoa zasebne „epohe". Taj nejasni, retko ih nikad definisani pojam kojim se zapravo ništa ne objašnjava iza­ zvao je niz sasvim ili delimično netačnih generalizacija i neosnovanih tvrdnji. No složeno pitanje renesanse toliko je, nažalost, veliko da njegovo objašnjenje iziskuje pisanje zasebne knjige - stoga sam i napisao knjigu Renesansni čovek. Italija XVveka, mitovi i stvarnost (1993).