Melina Merkuri ROĐENA KAO GRKINJA
1 Ono što volim najviše na svetu jeste Grčka, ali ne mogu da vidim njeno more, njene bregove, odsjaj sunca na tim bregovima. Nije mi dozvoljeno da se vratim u Grčku. Zato pišem ovu knjigu. Istorija se tiče mene i ljudi koje poznajem. Tiče se Grčke i njene politike, neprekidnih razočarenja mog naroda u nastojanju da stekne nezavisnost od tuđe prevlasti i da se oslobodi sramnih grčkih političara koji tim tuđim silama služe. Neću pisati sa skromnošću ili uzdržanošću jer nisam ni skromna ni uzdržana. I ako se u jednom trenutku učini da sam raspuštena hedonistkinja, a u drugom da sam Jovanka Orleanka, to dolazi otud što jesam hedonistkinja i jesam Jovanka Orleanka. Treba odmah da dodam da sam Jovanka Orleanka tek od 1967. To je godina u kojoj je na Grčku palo prokletstvo pukovnika. Uloga Jovanke mi ne pristaje. U pozorištu i na filmu, gde zarađujem za život, to bi nazvali „neprirodna podela uloga“. Ali to je uloga koja mi se „zalomila“, a u vremenu u kome živimo takva uloga mogla bi da se zalomi svakom od nas. Muškarci. Hajde da počnemo od muškaraca. Sada sam vezana brakom. Moj brak je jako dobar i, na svoje veliko iznenađenje, ostala sam verna svom mužu četnaest godina. Ali pre nego što sam ga srela, upoznala sam i druge muškarce i srećna sam što sam poznavala i volela svakog od njih. Prvi muškarac koga sam volela zvao se Spiros. Bio je izvanredno lep i izvanredno šarmantan. Njegova usta mirisala su prijatnije od usta bilo kojeg muškarca koga sam ikad upoznala. Obožavala sam njegov zagrljaj, koji je mirisao na ružinu vodicu i bosiljak. Bio je snažan. Bio je visok. Voleo je svoju ženu i varao ju je. Voleo je svoje sinove i brinuo se o njima. Gajio je strast prema meni i to je moje detinjstvo učinilo veoma srećnim. Spiros je bio moj deda. Bio je i gradonačelnik Atine preko trideset godina. Njegov sin, Stamatis, moj otac, bio je isto tako predodređen za politiku.
Ali čak i kad se, u poodmakloj dobi od dvadeset dve godine, oženio devojkom od dvadeset jedne, i dalje je živeo u kući Velikog Spirosa i bio pod njegovom upravom. Spiros je bio vrhovna vlast. Svi smo bili njegovi robovi, ali to je bilo slatko ropstvo. Bio je šarmantan, taktičan i opsednut higijenom; nikad nije dvaput spavao u istoj posteljini, a ruke je prao dvadeset puta na dan. Kosa i brada bile su mu sede, ali nisam ga smatrala starim. Smatrala sam ga večnim. S osamdeset pet godina nije nosio naočare i nije imao nijedan veštački zub. Nije ustupao pred godinama, pred slabošću, pred ljudskom osetljivošću, pred klimom. Čak i kad je bilo jako hladno, odbijao je da nosi kaput. Isto je i s mojim bratom Spirosom. Kad ogoli grudi na vetru, to čini da se više oseti Grkom, više muškarcem, više nalik dedi. Biti gradonačelnik u ono vreme značilo je biti jači od bilo koga u parlamentu, pa čak i od krunskog ministra. Navešću jedan primer. Godine 1832. jednog bavarskog princa, Ota, naši strani zaštitnici postavili su za kralja Grčke. Uprkos činjenici da siroti Oto nije znao da izgovori ni reč grčkog, odlučio je da izađe i da se sretne sa svojim narodom. I tako je krenuo, u kočiji, po putu posutom lovorikama, praćen zvonjavom crkvenih zvona i tumačem. U nekom selu jedan seljak priđe da pozdravi Ota. Okrenuvši se tumaču, reče: „Molim vas, recite Njegovom veličanstvu da bude srećno i zdravo i da mu da Bog da jednoga dana postane gradonačelnik Atine!“ Vlade su stupale na vlast i padale, kraljevi su dolazili i odlazili, ali je vlast mog dede nepomućeno trajala. Bio je neranjiv i bio je omiljen, zato što je pružao ljubav. Vodio je računa o svima u Atini. Ne za kancelarijskim stolom, već aktivno, neposrednom brigom. Ako gradska čistoća ne bi negde ispraznila kantu, on bi saznao i postarao se da to bude obavljeno. Znao je čije dete ima dijareju i dovodio mu lekara, a teško lekaru koji bi dao pogrešnu dijagnozu. Veliki Spiros studirao je medicinu, koju je napustio da bi ušao u politiku. Bio je savetnik, advokat, posrednik i ispravljač zala. Bio je kum bukvalno stotinama malih Grka i znao je kako stoje stvari kod svakog svog kumčeta. I sećao se bukvalno svakog po imenu. Pravo govoreći, bio je plemenski starešina.
Svima je bio dostupan. Njegova vrata nikad nisu bila zatvorena. Sto u trpezariji ostajao je postavljen od podneva do tri, spreman ako ko naiđe. A mnogi su dolazili. Ko god da je bio – obični glasači, trgovci ili ministri – svi su od mog dede dobijali isti pozdrav: „Zdravo, oko moje!“ Nikad neću saznati kako je hranio sve te ljude. Nismo imali novca. Ali često nam nije ni trebao. Ljudi su dolazili i donosili sir, jaja ili povrće. Neki seljak bi doneo jagnje. Ali moj deda bi probao samo malo. Odmah bi ga ispekli i servirali i u četiri popodne seli bi da jedu jagnjetinu svi koji su bili tu – seljak, ministar i pesnik. Atina je bila takva, veliko selo. Bila je nenarušena. Bila je jednostavna. Pošto sam odrasla u takvoj atmosferi, nikad nisam mogla da prihvatim podelu društva na klase. To je u našoj kući bilo nešto nezamislivo. Dedino neprekidno biranje na mesto gradonačelnika postalo je normalna stvar. U Grčkoj se glasalo za čoveka, a ne za partiju ili program. To je, naravno, bilo pogrešno. Vrlo često, patrijarhat bi zamenjivao državni aparat. Na taj način ne mogu se stvoriti stabilne političke strukture. Spiros je bio skrupulozno pošten gradonačelnik, toliko da bi ponekad ljudi gubili strpljenje s njim, kao što se dogodilo s jednim drugim Grkom pre njega. Bio je krajnje pošten. Prema romejskoj pameti, ne treba nikad verovati čoveku koji je preterano pošten. Nije ljudski opirati se svakom iskušenju. Veliki Spiros bio je čovek koji je odlučivao kuda će prolaziti nove ulice. Da je bio i najmanje nepošten, mogao je da stvori jedno od najvećih imanja u Grčkoj, a Veliki Spiros nije imao ni drahme. Neobično velik broj ljudi nudio mu je imanja, s primedbama o tome kuda bi trebalo da prođu nove ulice. Veliki Spiros bio je ravnodušan i njegovi naslednici sada nemaju imanja. Ali postoji jedna ulica u Atini koja nosi njegovo ime i u kojoj se nalazi njegov spomenik. Uprkos vremenu i energiji koje je posvećivao svojim političkim dužnostima, moj voljeni Veliki Spiros nalazio je i vremena i aktivnosti za žene. I moj otac bio je dosta dobar u tome. U Grčkoj se na to ni ranije, a ni sad, nije gledalo kao na nešto što treba osuđivati. Naprotiv, to se smatralo, i sad se smatra, prikladnim za očuvanje muške časti. Ponekad bi dolazilo do pometnje i protesta od strane žena u našoj kući, ali samo reda radi. One, moja majka Irini i moja baba Amalija, bile su okrenute kući i radostima ručnog rada. Ako bi ikada bacile pogled iskosa na
nekog muškarca, dolazile bi u opasnost da budu zadavljene ili bar oterane. Uostalom, nijedan razuman Atinjanin ne bi se usudio da se približi ženi iz naše porodice. Veliki Spiros imao je pištolje u kući. To se znalo. A moj otac, ne samo zbog impresivnog spiska neverstava nego i zbog svoje nehajne hrabrosti, dobio je nadimak „D’Artanjan“. Već kao dete uočavala sam nepravdu ovih dvostrukih aršina. Bilo je mnogo „D’Artanjana“ u Atini, ali ne i mnogo „miledi“. Odlučila sam da postanem „miledi“, ili ledi Hamilton ili Ekatarina Velika, ali svakako da ne prihvatim život svoje majke ili svoje babe. Ukratko, htela sam da promenim epohu. Sumnjam da sam ja odgovorna za to, ali vremena su se promenila. Moje detinjstvo bilo je vrlo srećno. Deda me je štitio. Vodio me je sa sobom gde god bi išao. Sve nas je zabavljao i svi su nam zavideli. Bila sam njegova miljenica a bilo je rajski biti miljenica omiljenog čeda Atine. Naročito za poklade. U nedelju na poklade vozili smo se po Atini u otvorenim kolima. Vladar grada susretao se sa svojim narodom, a ja sam bila ona koja je sedela pored njega. Ali, prvo proba. Sedi pravo, dostojanstveno, samouvereno. Nakloni se ljubazno, na desno, na levo. Vrlo dobro! Idemo! Išli smo u „Dardanele“, jednu uličicu blizu trga Sintagma, koja je razdvajala kafane „Kod Janakisa“ i „Dora“, u ono vreme u modi. Pre nego što bismo stigli do tog mesta, Veliki Spiros bi silazio i išao peške pored kola, napredujući sporo kroz bezbrojne pozdrave i stiske ruku, dok bih ja ostajala u kolima u naklonu i smešeći se u oblaku slave koja se ogledala na meni. Posle parade išli bismo kući na ručak. U trpezariji, šlag se hladio u posudama, ispunjavajući kuću mirisom cimeta. Predstavljalo mi je radost da krišom pljunem u svaku posudu. Jednog dana su me uhvatili i istukli. (Dobila sam mnogo batina u životu.) Deda je odbio da se šokira. S podsmešljivom strogošću gledao je čas u mene, čas u šlag. „U redu, pljunula je. Ali sa stilom, kao aristokratkinja“. Uvek bi stao na moju stranu i ja sam to koristila. Kad bi moja majka digla ruku da me udari, izbegla bih udarac i odmah pribegavala uceni: „Reći ću Velikom Spirosu da si me udarila!“ Vrlo često bi upalilo. Stanovali smo u kući Velikog Spirosa. Nije bila ni bogata ni blistava. Nije imala baštu. Izlazila je pravo na ulicu i Veliki Spiros je na tome
insistirao: hteo je da mu se vrata otvaraju pravo ka Atini. Stanovali smo na prvom spratu, dok su Veliki Spiros, baba Amalija i njihov sin Jorgos stanovali na drugom. Zimi je kuća bila hladna kao led, a leti je bila puna prašine od ljudi koji su neprekidno ulazili i izlazili. Stalno je neko prolazio, žurno trupkajući gore-dole po stepenicama. Ako bi nastupilo zatišje makar na trenutak, brzo bi ga prekinuli politički, porodični ili emocionalni razlozi. Nijedno dete nije moglo poželeti idealniji nered. Ne smem da zaboravim telohranitelje deda Spirosa. Bili su sjajni i korisni – Grčka je, hvala bogu, uvek bila topla zemlja i svaki ponovni izbor Velikog Spirosa stvorio bi mu nekoliko novih neprijatelja. Njegovi telohranitelji bili su moji prvi drugovi za igru. Puštali su me da držim njihove pištolje i da navlačim njihove gvozdene boksere. Nisu bili gorile, nisu nimalo ličili na prostački soj koji cveta danas. Oni su bili ljudi potpuno posvećeni mom dedi. Bili su spremni da umru za njega. Bili su spremni da umru za moju babu, za moju majku, za strica Jorgosa, za mene, za dedinog psa. Najviše sam među njima volela Mimisa i Kostasa. Mnogo kasnije, uz pomoć Mimisa i Kostasa, izvedena je najveća prevara ikada izvedena protiv neke obrazovne ustanove. Reč je o polaganju mojih maturskih ispita. Ako nisam postigla nikakav drugi rekord, postigla sam jedan koji ću zauvek zadržati. Nigde nijedno dete, ni u jednom obrazovnom sistemu, nije moglo da se skoncentriše na svoju školsku karijeru manje od mene. Nije se radilo o tome da sam bila potpuni idiot. Škola je bila mučenje bez kraja, zaverenički plan odraslih da me na silu ubace u grupu s drugom nesrećnom decom da bi mi u glavu utuvili stvari koje su bile smrtno dosadne. Niko nije pohađao više škola jer nikog nisu izbacili iz više škola. Nikad nisam mogla da pređem prag na kontrolnom. Nikad. Na kraju su svi moji nastavnici usvajali istu taktiku. Iz ljubavi prema mom dedi ili iz očajničke potrebe da me se ratosiljaju, puštali su me u više razrede što je moguće brže. Ali, da bih maturirala morala sam da položim maturske ispite. To je bila propast. Nisam znala apsolutno ništa i profesor je znao da nisam znala ništa. Neprekidno sam zurila čas u beo list papira, čas u profesora, pa zatim opet u beo list papira. Posle čitavog jednog sata list je i dalje bio beo. Spustila sam olovku i podigla ruke visoko, stavljajući time do
znanja da se predajem. Čudna stvar, profesor mi se nasmešio nekako pun ljubavi. Prišao mi je. Postavio mi je pitanje iz geometrije. Rekla sam mu da ne znam ništa. Pogledao je preko mene, potom ponovo u mene i njegov osmeh pokazivao je više ljubavi nego ikad. Postavio mi je pitanje iz vizantijske istorije. Odgovorila sam mu da ga njegova pitanja nikud neće odvesti. Ponovo je pogledao na drugu straru a zatim u mene s osmehom obožavanja. Tada sam iznenada shvatila u šta je gledao svaki put kad bi skretao pogled. Tamo, iza staklenih vrata, stajali su Mimis i Kostas. Užagrenih očiju i s pištoljima na gotovs, pokazivali su kakva sudbina čeka nastavnika ako bi Melina pala na ispitima. Dragi Mimis, dragi Kostas. Naučili su me šta znači prijateljstvo. S uljem u kosi i kravatama živih boja, učestvovali su u porodičnoj proslavi povodom mog uspeha na ispitima. Bio je tu i opštinski orkestar. Kad je moja diploma u fino izrađenom okviru obešena na zid, počela je parada. Mimis i Kostas išli su iza mene dok sam primala čestitke sa svih strana i okom nisu trepnuli. Ali, kao što sam rekla, to se dogodilo kad sam već bila odrasla. Ne mogu da se pozovem na dečiju nevinost. Učestvovala sam u prevari obrazovnog sistema kad sam imala petnaest godina. Znala sam šta radim. Ako sam ostavila utisak da je moje detinjstvo bilo samo smeh i zabava, dopustite mi da se odmah ispravim. Bila je tu i gomila nevolja. Moj prvi susret s beznađem dogodio se kad sam imala tri i po godine. Moja majka je najavila da će dobiti još jedno dete. Odmah sam shvatila da je to bila zavera protiv moje bezbednosti i privilegovanog položaja. Moja mržnja i gnev nisu ostali potisnuti. Prestala sam da razgovaram s majkom i ocem. Ni dobar dan ni dobro veče. Ni reči. Ali bio mi je potreban saučesnik. Ko drugi, ako ne deda Spiros! Kao što sam i očekivala, odlično me je razumeo. Predložio je da primenimo spartanski zakon i pitao me da li shvatam šta ima na umu. Nisam imala pojma, ali sam ga pogledala pravo u oči i rekla da. Ipak mi je objasnio. Ako bi novorođenče bilo devojčica, a toga sam se najviše bojala, onda bi ga on zadavio, ugušio, zbrisao bi ga s lica zemlje na ovaj ili onaj način. A ako bi bio dečak, ne bih imala zbog čega da brinem. Umirena, ponovo sam počela da govorim dobar dan svojoj majci. Sudbina je htela da se rodi muško dete i tako smo ga zadržali. Nazvali su ga Spiros. Prihvatila sam ga. Nisam imala mogućnost izbora. Moja majka
ga je volela, moja baba ga je volela, moj deda ga je voleo, telohranitelji su ga voleli, stric Jorgos ga je voleo i sad kad o tome bolje razmislim, sigurna sam da ga je i moj otac voleo, mada nije bio tu kad je stigao njegov sin. Ali, to je druga nesreća. Dok je mama bila u odmakloj trudnoći, moj otac Stamatis, „D’Artanjan“, spetljao se s jednom šarmantnom glumicom, koja je imala najlepše oči u Atini, posle mene. Pao je u nemilost u kući svog oca. Nikom nije bilo dopušteno da izgovori njegovo ime. Ali ga je baba Amalija krišom posećivala. Shvatala sam da je odlazak mog oca bio ozbiljna stvar, ali prava nevolja nastala je kad je moja majka, koja je bila ostavljena, odlučila da pređe u kuću svoje majke. Mislim da nikad nisam spoznala tako snažnu žalost kao na dan kada smo napustili dedinu kuću. Baba Lapa bila je dobra žena, ali je bila stroga i zahtevala red i tišinu. Muž joj je umro od astme i tokom mnogo godina tokom kojih mu je izigravala medicinsku sestru navikla je da ostaje u kući. Držala je žaluzine spuštene do pola. Bila je neurotična po pitanju novca. Umesto da kupuje odeću, više je volela da se retko oblači. Kretala se po tihim tamnim sobama u starom ogrtaču i papučama. Preći iz kuće deda Spirosa u njenu bilo je kao otići s karnevala u manastir. Samo mamina milosrdna odluka da mi dopusti da idem na ručak kod Velikog Spirosa svakog dana sprečila me je da doživim nervni slom. Potom je nastupila tragedija. Deda Spiros, jedan i jedini, moja strast, da ga ne pretekne sin, zaljubio se u drugu ženu. Ime joj je bilo Nana, kao Zolina, samo što mi je izgledala stotinu puta gora od Zoline Nane. Čudan izbor. Nikad nisam čitala Zolu. Nikad nisam ništa čitala. Nanina koža bila je bela kao mleko. To je samo po sebi, u Grčkoj, bilo izazov za neverstvo. Bila je punija, bila je sitna, ne sitna nego niska. Ali ju je Spiros voleo i smatrao je lepom. Moja baba Amalija osećala se izdatom skoro koliko i ja. Ta žena, vredna ljubavi i vesela, koja je pričala divne priče, nije mogla da se suoči s ovom strašnom činjenicom. Kao i većina Grkinja, naučila je da se miri s neverstvima svog muža. Ali ovog puta bio je zaljubljen. To je bila sasvim
druga stvar. Šta je trebalo da uradi? Održan je savet žena. Moja baba, moja majka, baba Lapa i ja. Sastale smo se u Amalijinoj sobi. Sele smo tamo ispred čitavih nizova perika koje je sama napravila. To je bilo njeno Penelopino pletivo. Savet je izrazio jednodušnu osudu Nane, svih muškaraca i, iznad svega, Spirosa. U njegovim godinama i na njegovom položaju! Na kraju krajeva, bio je gradonačelnik Atine! (Amalija ga nikad nije zvala „Spiro“, nego uvek „gradonačelniče“.) Savet je ubrzo doneo odluku. Postojala je samo jedna osoba koja je mogla da ga natera da pati i da se urazumi, i to tako što bi ga lišila svoje ljubavi i privrženosti. Ta osoba bila sam ja, Melina. Izglasano je da više ne ručam s njim. Zatim je odluka preinačena. Ručaću s njim, ali neću mu se obraćati. Ni reči. Ne dok ne ostavi onu kurvu, Nanu. Deda Spiros je odmah prepoznao zaveru, ali bio je načinjen od tvrdog materijala. Suprotstavio se mom ćutanju svojim ćutanjem. Bila je to borba dve volje. Bile su to nedelje svakodnevnih obroka tokom kojih nije izgovorena nijedna reč. U početku sam mislila da je hteo da pokaže da žena u kući ne može da mu nametne svoju volju. Kasnije sam shvatila da je bio pod jakim uticajem Nane. Ludela sam od ljubomore. Jednog dana, posle uobičajenog obroka u tišini, uhvatio me čvrsto za ruku. Odveo me je do jedne ulice u kojoj je stajao velik automobil. Tamo su bili vozač i telohranitelji, Mimis i Kostas. Naredio je da krenemo. Tek tada sam shvatila da je zapravo bio svečano odeven. Ali nisam mu postavila nijedno pitanje. Vozili smo se u tišini. Kad smo bili na nekoliko kilometara od Atine, saopštio je da idemo na zvaničan prijem. Neki novi hotel slavio je otvaranje u Kifisiji, malo izvan Atine. Prihvatila sam ovo objašnjenje bez komentara, u tišini. Kasnije, malo pre nego što ćemo stići u Kifisiju, otkrio mi je svoje najmračnije ciljeve. Nana je dolazila na ceremoniju i trebalo je da je srdačno dočekam. Pogledala sam ga s mržnjom i tražila da me odmah vrati u Atinu. Veliki Spiros naredio je da se automobil zaustavi. Pokazao je na put. Učinio je to tako odlučno da čak ni telohranitelji ništa nisu rekli. Izaći iz automobila bio je nezahvalan posao čak i u najboljem trenutku. Uspela sam to da izvedem elegantno. Bez reči sam izašla i počela odlučno da koračam u pravcu Atine. Nisam mislila na mnoge kilometre koje je trebalo da prevalim. Hodala sam,
ispunjena gnevom i ljubomorom. Prošlo je mnogo vremena pre nego što se automobil vratio da me pokupi. Mimis je otvorio vrata i povukao me na prednje sedište. Prijem u Kifisiji bio je veliki. Okupilo se mnogo zvaničnika. Neki od njih su videli Nanu, odevenu u perje, kako dolazi do mene i pruža mi svoju kao mleko belu ruku. Videli su i mene kako ostajem nepomična kao statua i gledam u nju sve dok tu ruku nije povukla. Tokom celog puta nazad u Atinu, Spiros je sedeo i gledao me na način muškarca koji poznaje žene. I obuzelo me je čudno osećanje da sam odrasla. Rekao mi je a da nije progovorio: „Ljubomoma si i to je prirodno“. Rekla sam mu, a da nisam progovorila: „Ljut si na mene i imaš pravo da budeš“. I uhvatila sam ga za ruku. Uvek mi se sviđalo da dodirujem tanke plave vene na njegovoj ruci. Zagrlio me je. I tako sam, još vrlo mlada, doživela viziju toga šta može da bude ljubav. U svakom slučaju, dužna sam da dodam da nije ostavio Nanu.
2 Roditi se kao Grk znači biti pod neobičnom kletvom. Za veliki broj ljudi to znači da si lično sagradio Akropolj, podigao Delfe, izumeo pozorište, izrodio ideju demokratije. A zapravo si siromašan, mnogi od tvojih rođaka ne znaju da čitaju, a tek što si okusio demokratiju i nezavisnost, oteli su ti je strani zaštitnici i njihovi grčki hamali. Razdražuje saznanje koliko ljudi malo znaju grčku istoriju. Većina njih govori kao da je Perikle umro tek juče i da Eshil i dalje piše pozorišne komade. Ako ponegde i nađeš nekog ko zna da su se 1821, četiri stotine godina posle turske okupacije, Grci podigli protiv svojih ugnjetača, taj neko je najverovatnije Englez. A dešava se da to zna isključivo stoga što je lord Bajron došao da se bori na našoj strani i napisao o nama lepe pesme. Posle šest godina strašne borbe, Turčin je pobeđen i Grčka je bila slobodna. Slobodna? To se samo tako kaže. Jer, tada je stvoren plan koji postoji i danas. Plan sila – zaštitnica. Od prvog trenutka naše borbe, Francuska i Engleska bile su ubeđene da bi Grčka mogla da padne u ruke ruskog cara pošto su grčka i ruska vera slične. Odlučili su da je najbolji način da pobede Ruse, da se ujedine protiv njih. I tako su nas sve tri sile štitile. Zagrlile su nas tako zaštitnički da nismo mogli da dišemo, prateći pri tom vrlo pažljivo jedna drugu. Prvi grčki upravljač bio je jedan prilično konzervativan čovek po imenu Joanis Kapodistrijas, ali je Francuzima i Englezima palo na pamet da je bio agent ruskog cara. Godine 1831. Kapodistrijas je ubijen. Nećemo reći da su Francuska i Engleska isplanirale atentat. Reći ćemo samo da nisu prolile suze i da nisu izdale naredbu da se zastave spuste na pola koplja. Zatim smo petnaest meseci imali ono što se zove politička nestabilnost. Razume se, tri sile su nameravale da dovedu štvari u red. Shvatile su koji je oblik ustava dobar za Grke. Odlučile su da Grci očigledno nisu u stanju da upravljaju sobom. I do kakvog rešenja su došli? Grčkoj treba kralj. Pregledali su katalog nezaposlenih kraljeva i, bez vidljivog razloga, izabrali Ota iz Bavarske, koga
su zatim poslali na Mediteran. To je bio onaj što nije znao grčki i što je išao da se sretne sa svojim narodom u pratnji tumača. Ali Oto je bio samo jedan plavokosi dečak od sedamnaest godina, pa su ga okružili bavarskim savetom koji je vršio vlast. Bavarsko namesništvo bilo je na visini zadatka, verno načelu da nezavisnost nije bila za Grke. Za četiri godine Oto je postao punoletan. Nije mu više trebala pomoć namesnika. Da pokaže i svoju muškost i svoju strogost, bar koliko i namesništvo, proglasio je izdajnicima dva velika heroja grčkog ustanka – Kolokotronisa i Plaputasa. Osuđeni su na smrt. Dvaput u tih trideset godina grčki narod digao je ustanak; u drugom ustanku proterao je Ota. Sile – zaštitnice došle su do sasvim prirodnog zaključka. Ono što je trebalo Grčkoj bio je stroži kralj i strože namesništvo. Palmerston je vrlo jasno sagledao stvari i ovako sumirao situaciju: „Grci treba što pre da postanu narod manje opasan i manje aktivan. Grčkoj treba značajan broj policajaca.“ Još jednom su prošetali po kraljevskim dvorovima. Ovog puta izabrali su Đorđa, jednog Gliksburga iz Danske. Bio je zreliji od Ota. Imao je sedamnaest godina i nekoliko meseci. Krunisan je kao Đorđe I, kralj Grčke. Pošto je Đorđe dugovao svoje kraljevstvo predlogu jednog engleskog bankara, Hambroua, bilo je apsolutno pravično da zatraži od Engleza da mu pomognu da upravlja i vlada grčkim narodom. Đorđe je ostao kralj dugo – skoro pedeset godina – sve dok neko u Solunu nije rekao „dosta“. I nesrećni Đorđe dobio je metak u glavu. Ali Đorđe je bio dovoljno plodan da za sobom ostavi sina. Ime mu je bilo Konstantin i učinio je potez koji je ulivao priličnu nadu. Godine 1912, poveo je pobedonosnu grčku vojsku protiv Turaka u Makedoniji i oslobodio stotine hiljada Grka. Postao je heroj. Moj deda je voleo Konstantina i divio mu se. Meni je to bilo dovoljno. Niko nije bio veći rojalista od mene. Ali Konstantina je snašla nevolja s premijerom koji je bio popularan koliko i on sam. Elefterios Venizelos bio je poreklom s Krita, bio je sjajan čovek i, da bi otežao život Konstantinu, bio je demokrata. Kad je izbio Prvi svetski rat, Venizelos je mislio da je Grčkoj mesto među saveznicima. Ali to se uopšte nije svidelo Konstantinu. Na kraju krajeva, bio je oženjen kajzerovom sestrom. Neprijateljstvo se produbilo. Tokom 1915. Konstantin je Venizelosa,
s kraljevskim prezirom prema njegovoj većini u skupštini, dva puta uklanjao s dužnosti. Grčka se podelila po sredini rojalisti protiv venizelista. Godine 1917, Venizeios je nadvladao. Konstantin je proteran s grčkih obala. Ostavio je presto svom sinu Aleksandru, ali je taj problem rešio jedan majmun, Aleksandrov kućni ljubimac. U trenutku igre ugrizao je kralja, koji je odmah zatim umro od sepse. Kolo sreće se okrenulo i Konstantin se vratio. Ovog puta da bi odveo Grčku u propast. Još jednom je poveo vojsku protiv Turaka. Bilo je to 1922. Grčka je potučena do nogu. Milion Grka koji su pokolenjima živeli na turskoj strani Egejskog mora prognani su iz svojih kuća i preplavili Grčku kao izbeglice. Sada je jedna vojna družina rekla „dosta“. Konstantin je to shvatio i povukao se. Njegov sin, Đorđe II, preuzeo je vlast. Ali samo na godinu dana. Proteran je 1924. i gle, Grčka je postala republika. Sve to uništilo je moju porodicu. Moj otac, koji je bio rojalista, strpan je u zatvor. Iza rešetaka verio se s mojom majkom, dok su oboje bili adolescenti. Jedan stari sveštenik dobio je dozvolu da uđe u ćeliju da obavi obred. „Vo imja Otca i Sina i Svjatago duha, obetajetsja rab božij Stamatije rabje božijej Irini.“ Stavio im je prstenje na ruke a zatim napravio mesta da dođu stražari, koji su udaljili moju majku. Kasnije je moj otac prognan na ostrvo Milos i tamo je obavljeno venčanje. A onda su došle vesti koje su iznenadile Atinu. Moj otac i Veliki Spiros našli su se na suprotnim frontovima. Moj deda se okrenuo demokratama. Njegovi prijatelji i pristalice, listom rojalisti, ostali su zapanjeni. Gledali su s užasom kad je Venizelosova fotografija uzdignuta pred našom kućom. Bilo mi je strašno da slušam kako psuju mog dedu. Pa i ja sam, rojalistkinja do srži, osećala užas od pomisli da je mogao da se distancira od monarhije. Njegovi glasači masovno su ga napuštali, ali je Atini ipak bilo teško da poveruje kad je Spiros Merkuris izgubio izbore! Svi smo pali u žalost. Svi osim Spirosa. Govorio je da će se točak okrenuti. Bio je večiti optimista, dar koji je preneo mom ocu. Slušala sam zapanjeno oca kako logički objašnjava svoj gubitak na izborima. Uzimao je brojeve koji su zapečatili njegov poraz i njihovom analizom dokazivao da je zadobio ogromnu moralnu pobedu. Moj
brat Spiros dobio je u nasleđe taj optimistički duh. Ja sam jedini član porodice koji je po ubeđenju pesimista. Do sad sam to skrivala od male grupe obožavalaca koji uporno tvrde da predstavljam samu radost življenja. Naprotiv, za mene važi izreka „svako dobro ima svoje zlo“. Čovek koji je smislio izraz „tražiti dlaku u jajetu“ imao je mene na umu. Možda je ovaj pesimizam proizašao iz saznanja da se može otići u zatvor zbog svojih ubeđenja. Moja majka, više od većine grčkih žena, govorila je svojoj deci o stvarima koje su se ticale odraslih: o životu, o muškarcima, o ljubavi – i o politici. „Rat“, „zatvor“, „izgnanstvo“ bile su reči koje sam često slušala. Kad je deda napustio mog kralja, među nama se pojavio procep. Nisam skrivala gnev i razočarenje. Jednog dana imao je odvažnosti da mi kaže da će me voditi da posetimo Venizelosa. Odbila sam iz sve snage. Insistirao je iz sve snage. Otišla sam. Danas znam da je Venizelos bio napredan čovek. Reorganizovao je državu. Stvorio je „Grčku na dva kontinenta i pet mora“. Vratio je Grčkoj ponos. Ali u ono doba, smatrala sam ga čudovištem. Uvek je nosio crni šešir. Neki su govorili da je to činio jer je bio ćelav. Drugi, koji su ga znali bolje, govorili su da je njegov šešir skrivao par đavoljih rogova i da ga je nosio i u krevetu da ne bi plašio ženu. Taj demon držao me je u krilu sve vreme dok je razgovarao s mojim dedom. Čim smo došli kući okupala sam se i potopila u parfeme. Ali avaj, demokratija je bila kratkog veka, trajala je jedanaest godina. Godine 1935, uz podršku Engleske, obrazovan je pokret rojalista na čelu sa generalom Kondilisom. Ponovo smo dobili kralja. Obrisali su prašinu sa Đorđa II i vratili ga iz izgnanstva. Posle nekoliko meseci Đorđe se duboko poklonio i predao zemlju generalu Metaksasu. Grčka je dobila diktaturu. Metaksas je sebe nazivao „prvim seljakom Grčke“, „prvim radnikom“ i „prvim pilotom“. Govorio je da je njegov zadatak da vaskrsne plemenitu „kulturu stare Grčke i Vizantije“. (Ah te strašne, jezive visokoparne fraze! Današnji pukovnici stvaraju „heleno-hrišćansku civilizaciju“. Ali, ma koje ime uzeli, jednako smrde i svi koriste iste metode – zatvor, deportacije, mučenja, cenzuru i tajnu policiju.) Moj otac Stamatis, rojalista ali antifašista, u izgnanstvu. Moj deda Spiros, demokrata, oteran s funkcije. Sreća nije carevala u porodici Merkuris.
Nekoliko puta dozvolili su nam da posetimo mog oca. D’Artanjan se promenio. I dalje izvanredno lep, i dalje spreman da locira lepu suknju na rastojanju od sto metara, ali zreo, razvijen. Proveo je mnogo vremena čitajući i učeći. Nije shvatio naročito ozbiljno svoj izbor za narodnog poslanika kad je imao dvadeset dve godine. Ali sad je počeo da razumeva Grčku, njene posebnosti i unutrašnje borbe. D’Artanjan je postajao odgovoran građanin. U čitanju, nalazio se u ruskoj fazi. Donosili smo mu Ljermontova, Čehova i Tolstoja. Sve knjige morale su da prođu kroz cenzuru čuvara. Stamatisov čuvar smatrao je boljševičkim sve što je bilo rusko. Bacio se na posao da sazna ko je Rus, a ko nije. Sve što mu je trebalo bilo je da se ime završava na -ov. „Ljermontov, Rus. Ne.“ „Čehov, Rus. Ne.“ „Tolstoj, u redu.“ Metaksas je bio zlo kopile, ali radnički pokreti i levica koje je pokušavao da uguši nisu imali nameru da umru. Sve to za mene je bilo od minornog značaja. I dalje sam bila rojalistkinja uprkos tome što je moj deda govorio da je Đorđe II obična bitanga. Tek kad je Metaksas osnovao omladinski pokret nalik na Hitlerjugend, bila sam primorana da pređem u opoziciju. Ako su se razlozi i ticali više odevanja i ukusa nego politike, nisu bili manje ostrašćeni. Na moju veliku bruku, naterali su me da nosim ružnu plavu vojnu uniformu i tražili od mene da paradiram sa drugim devojčicama mog uzrasta, koje su mi bile do pojasa. Da stvari budu još gore, određena sam za zastavnika. Štrčala sam kao dugačka špargla. S jedanaest godina postala sam nepomirljiva antifašistkinja i nesigurna rojalistkinja.
3 O, ta blagoslovena grčka ostrva! Sve što ste o njima čuli, istina je. Naputovala sam se. Videla sam sveta i lepote u njemu. Ali, grčka ostrva, moja ostrva! Plakala sam gledajući vašu lepotu dok sam bila među vama. I danas plačem jer za vama žudim. Govorim ljudima, nemojte ići u Grčku, nemojte svojim turističkim novcem podržavati vladu pukovnika, ali kad me poslušaju, patim. Lišila sam ih nečeg lepog. Naša porodična kuća bila je na Specesu. Tamo smo provodili leta. Speces je jedno od retkih ostrva na kome ima zelenila. Kuće su bele. Među njima ima nekoliko prelepih. Ali čak i kuća najsiromašnijeg ribara poseduje eleganciju, stil i maštovitu dekoraciju. Nema automobila, čak ni danas. Ima mnogo zaprega koje vuku pomalo luckasti konji, koji trče uzbrdo i nizbrdo po ulicama uokvirenim drvećem. Ima i speceskih magaraca. Nijedan čovek ili životinja nema lepše oči od speceskih magaraca. Časna reč. A slika koju stalno imam u glavi je slika jednog speceskog ribara koji poguren jaše na umornom magarcu i – čita Prusta. Na Specesu sam prvi put primetila da muškarci bacaju požudne poglede prema mojoj majci. Iako raspuštenica, bila je i dalje na ceni. Obožavala sam svoju majku. Bila je mlada, lepa i zabavna u društvu. Ljudi koji me zaista poznaju znaju da čitavog života imitiram svoju majku, a posebno način na koji se smeje. Najviše sam volela da legnem pored nje i sunčam se posle kupanja. Najveća poslastica bila mi je da ližem so koja se sušila na njenim rukama. Nisam htela da dopustim da mi je iko drugi preotme, pa sam sklopila zaveru s babom da je držimo u kući i da joj ne dopustimo da ima ljubavnika. Na kraju, i pored našeg budnog motrenja našla je drugog muškarca, jednog dobrog i finog gospodina koji se zvao Leonidas, i udala se za njega. Ali na Specesu nijedan kandidat nije mogao da se probije pored naše straže. Budućnost moje majke bila je jedina stvar koja je mogla da svrsta baba
Lapu i mene u isti tabor. Po svim drugim pitanjima odrasli u našoj kući sklapali bi savez protiv mene – buntovnice, samozvane miledi koju je trebalo neprekidno nadzirati. Moj brat Spiros bio je njihov mezimac. Jedino sam ja bila u stanju da vidim da je on jedno prepredeno malo kopile i kiptela sam od besa shvatajući s kakvom ih je lakoćom vrteo oko malog prsta. U onim retkim prilikama kad bi ga tukli, ljubio ih je po rukama i vikao: „Ne, ne, nemojte! Boleće vas!“ Razume se da im se od toga cepalo srce. Jednog popodneva pustili su me da odem u bioskop. Sam u kući, Spiros je doveo drugove, organizovao turnir u fudbalu i uspeo da razbije staklena vrata u holu. Kad sam se vratila, baba Lapa me je čekala. Čim sam joj stigla u domet, dobila sam dva jeziva šamara. „Da nisi išla u bioskop, tvoj brat ne bi ostao sam! A da nije ostao sam, ne bi doveo drugove! A da nije doveo drugove, vrata sad ne bi bila razbijena!“ Činilo mi se da me stalno kažnjavaju za nešto što je uradio Spiros, a ne ja. Ipak, za epizodu koja se završila javnim kažnjavanjem na Specesu bila sam kriva ja, odnosno, da budem precizna, virus pozorišta koji me je sve jače hvatao. Imala sam deset godina. Obukla sam majčinu odeću i ušla u neki od zabranjenih kafea. Plesala sam. Plesala sam za druge ljude. Misteriozni ostrvski telegraf doveo je moju majku u roku od nekoliko minuta. Dobila sam veličanstven, monumentalan šamar. Ali to nije bilo od značaja. Šamari budu i prođu, i na kraju padaju u zaborav. Ono što mi se dogodilo bilo je daleko veće i trajnije. U tom kafeu venčala sam se s pozorištem. Jedino je bilo važno to što su mi ljudi aplaudirali, što sam izazvala njihove osmehe, što sam im se svidela, i od njihovog aplauza postalo mi je toplo oko srca. U tom trenutku poželela sam da im zauvek iskazujem zahvalnost i da ne tražim nikakvu drugu nadoknadu osim njihovih aplauza. Deda Spiros bio je nepopravljiv ljubitelj pozorišta i u meni je našao zagriženog pristalicu. Voleo je pozorište u svim oblicima, od grčke tragedije do revija i karađoza. Karađoz (Karagiózis) je vrsta pozorišta s marionetama koje bacaju senku na platno. Marionete su stalni likovi, a tema je uvek ista – grčko odupiranje turskoj vlasti. Pozorište je nazvano po najprivlačnijem
među likovima, Karađozu. On je ružan, simpatičan grbavac. Uvek je bio u kandžama zlog sultana i njegovih surovih stražara. Na kraju bi Karađoz izašao kao pobednik iz svake situacije zahvaljujući svojoj grčkoj lukavosti, pameti i vedroj domišljatosti. Putujuće trupe nastupale su po igralištima i parkovima. Ponekad bi marionete bile primitivne, a ponekad izrađene veoma vešto. Volela sam i lik Kacandonisa, junaka iz doba ustanka. Ali-paša se pobrinuo da ga bace u tamnicu i Turčin dželat lomio mu je kosti jednu po jednu! Plakala sam, jecala i zatvarala oči da ne bih videla zastrašujuće senke na platnu. Deda mi je podigao glavu jednim prstom i rekao: „Nemoj plakati i nikad ne zatvaraj oči“. Kad sam odrasla, redovno me je vodio na satirične revije, atinski specijalitet, produžetak Aristofana. U čitavoj svojoj istoriji grčka revija prolazila je kroz cenzuru samo tri puta: za vreme Metaksasove diktature, nacističke okupacije i, dabome, za naših današnjih pukovnika. Osim ove tri nevolje, revija je uvek imala punu slobodu da se ruga Grčkoj, njenim ustanovama, njenoj politici i njenim političarima. Niko nije ostao pošteđen, čak ni moj deda. Neki veoma duhovit glumac, koji je nosio isto odelo kao ono koje je moj deda uvek nosio, izveo je neverovatnu karikaturu. Ništa nije bilo zabranjeno. Ali Veliki Spiros se tome radovao. Publika se valjala od smeha ali niko se nije smejao glasnije od mog dede. (Godine 1965, kad sam bila neka vrsta nezvanične ambasadorke grčkog turizma, postala sam glavni predmet jednog satiričnog skeča od koga i sad pocrvenim kad ga se setim. Bilo je veoma duhovito, ali su me sahranili živu.) Žao mi je što to moram da kažem, ali posle rata visoki uzori grčke revije pali su u dekadenciju. Duh je žrtvovan vrcavim efektima. Međutim, tridesetih godina revije su bile izvrsne. Išla sam u razna pozorišta po celom svetu, ali nikad nisam videla smešnije improvizacije i oštriju kritiku ili savršeniji osećaj za vreme, kao u ovim revijama. (Kad sam videla sjajnu izvedbu Lorensa Olivijea u jednoj postavci Komičara u Londonu, deo zadovoljstva koje sam osetila dolazio je i otuda što me je podsetio na glumce grčke revije.) Sad mi pada na pamet jedan veliki talenat, Ana Kaluta. Pevala je kao ptica, plesala, bila je izvrsna glumica i akrobatkinja. Nije bilo ničeg što ona ne bi mogla da izvede. Ona i njena sestra stupile su na scenu kao deca i vladale grčkom revijom mnogo godina. Gde god da se nalaziš, Ana,
volim te. Bila si diva. Pozorište mi je otpočetka predstavljalo uživanje i čim me je zahvatio virus aplauza na Specesu, bila sam sigurna da za mene nema drugog života osim života glumice. Nijedna žrtva nije bila prevelika. Nijedan majčin šamar nije mogao da me obeshrabri. Nijedna svađa nije mogla da me zaustavi. Počela sam da se šminkam. To je otežalo život mom bratu Spirosu. Pošto je njegova sestra paradirala atinskim ulicama egzotično namazana vazelinom i ružom za usne, bilo je neminovno da se njen moral ozbiljno dovede u pitanje. Spiros je bio primoran da situaciju rešava pesnicama. Radilo se o tradiciji. Grčki brat morao je da zaštiti čast svoje sestre. Napravila sam mu mnogo posla. Kad sam sa dvanaest godina isprobala maskaru za oči, posumnjali su i u samu moju nevinost. Spiros se vratio kući s masnicama i sav krvav, ali kao pobednik. Moja čast bila je spasena. Bližila sam se četrnaestoj godini kad me je otac poveo na premijeru francuske melodrame pod naslovom L ’Epervier, u pozorištu Marike Kotopuli. Ona je bila prva dama teatra, odlična umetnica. Te noći nisam uopšte videla Mariku jer se na sceni nalazio Jorgos. Od časa kad je izašao na scenu zaljubila sam se u njega. Zacrveneli su mi se obrazi. Bila sam sigurna da se lupanje mog srca čulo u čitavom pozorištu. Nije se moglo nazad. Bila sam beznadežno, definitivno zaljubljena. Gledala sam komad sledećih petnaest noći, a za to je trebalo puno truda. Da bih otišla od kuće lagala sam, varala. Izmišljala sam katastrofe, drugarice kojima sam bila potrebna, učenje. Bila sam spremna na sve. Morala sam da postignem da gledam Jorgosa svake noći ili da umrem. Problem novca za kupovinu karata (prvi red, molim) lako je rešen. Prosila sam na ulici. Pritrčala bih nekom nesrećnom prolazniku i govorila mu da sam izgubila novčanik a voz mi upravo polazi. Morala sam da stignem na voz zbog porodične stvari od životnog značaja. Nekom drugom bih govorila da umirem od gladi, trećem da sam dijabetičarka i da mi je hitno potreban insulin. Ako bi me poznavali, to sam iskorišćavala. Ako me prolaznik ne bi poznavao, uveravala sam ga da sam iz dobre porodice i da će mu moja majka sutradan vratiti novac. Dobri Atinjani su mi verovali. Retko bi me odbili. Najšire ruke bila je neka žena na kojoj se jasno videlo da mi ne veruje. Biće da je znala da je neko sa četrnaest godina uvek zaljubljen i da mu treba
pomoć. Jorgos je bio visok, jakih crta, tajnovit. Imao je najlepše ruke koje sam ikad videla. Imao je dubok glas i trideset pet godina. Ukratko, imao je sve ono što je potrebno da bi jedna četrnaestogodišnja devica drhtala. I drhtala sam petnaest noći za redom. Prvo su glumci na sceni primetili da sam tu svakog dana. Počinjali bi krišom da se smeju čim bi me ugledali. Namigivali su jedni drugima i podgurkivali se laktovima. Jedna od glumica u komadu koja je bila zaljubljena u Jorgosa slala je otrovne poglede preko reflektora ispod pozornice, prema ludači koja je sedela otvorenih usta i čije su usne nesvesno izgovarale za Jorgosom reči njegove uloge. Kasnije su razvodnice i osoblje pozorišta počeli da me pozdravljaju s osmesima punim značenja. Bilo je pitanje vremena kada će vesti stići do moje porodice, ali to me nije zanimalo. Naravno, mehanizam atinskog tračarenja stavljen je u pogon, a on je dobro podmazan još od Sokratovih vremena. Bilo je materijala za skandal. Melina, sa četrnaest godina, devica, unuka gradonačelnika Spirosa, u kandžama Jorgosa, najpoznatijeg osvajača ženskih srca u Grčkoj. Većina žena u Atini bila je zaljubljena u njega, mnoge tajno, a nekoliko njih javno. Imala sam dragu prijateljicu koja se zvala Marija. Obavestila me je o oluji koja se sprema. Čula je da je neko planirao da pošalje anonimno pismo mom dedi. Marijino upozorenje nije dovelo ni do kakvih rezultata. Nije bilo te sile na svetu koja bi učinila da se odreknem svoje ljubavi. I tada se desilo. Srela sam ga. I Marija je bila tu. Gledale smo u izlog neke knjižare. Osetila sam da nas neko posmatra. Okrenula sam se. To je bio on, Jorgos, od krvi i mesa i tako lep da sam se zamalo onesvestila. Utrčala sam u knjižam tražeći utočište. Marija je pošla za mnom. Kad smo izašle još je bio tu i smešio nam se. Pustila sam Mariju da se brzo udalji. A tada, o Bože! obratio mi se, na vrlo ljubazan način: „Vidim da Vam se sviđa pozorište“. Grčevito sam klimnula glavom i setila se da treba da držim usta čvrsto zatvorena, da ne bi video ružnu protezu koju sam nosila da ispravim svoje isturene zube. „Da li biste želeli da Vam pokažem nekoliko stvari u vezi s pozorištem?“ Još jedno grčevito klimanje glavom. „Želite li da se sastanemo sutra u parku Zapio?“ „Da“, kriknula sam i otrčala kod zubara. „Ne mogu da podnesem bol. Molim vas, odmah mi uklonite protezu.“
A sutradan, dok mi je srce lupalo kao ludo a zubi bili opet slobodni, otišla sam na sastanak u javnom vrtu. Nije došao. Čekala sam satima. Počela je da pada kiša. Počela sam da plačem. Padala je još jače. Plakala sam još jače. Ništa nije vredelo. Nije došao na sastanak. Nisam se dala depresiji. Osvojiću ovog čoveka pa šta bude neka bude. Zvala sam ga telefonom bezbroj puta, poslala sam mu bezbroj pisama, slala sam mu cveće s kojim nije znao šta da radi. Slala sam mu kolače koji su mu se gadili. Od života sam mu napravila pakao. Nijedan čovek ne bi mogao dugo da izdrži pod tolikim pritiskom. Popustio je. Sastanak. U istom parku. Na istoj klupi. Ovaj put došao je pre mene. Čim sam ugrabila priliku rekla sam mu da sam napunila šesnaest godina. Mislila sam da je poverovao. Odvezli smo se taksijem u jedan kafić na obroncima Akropolja. Govorila sam o cigaretama i viskiju, ali Jorgos je naručio jedan uzo za sebe i sladoled u kornetu za mene, što me je strašno ponizilo. Ali kad me je otpratio kući taksijem, poljubio me je. Poljubio me je! Otrčala sam kao sprinter do Marijine kuće. „Poljubio me je.“ Zatim, danima nisam mogla da ga vidim. Strastvene poruke, histerični telefonski pozivi. Nije vredelo. Ali ništa nije moglo da me zaustavi. Otišla sam kod njega kući. Zakucala sam na vrata. Otvorila mi je njegova ljubavnica! „Ko si ti?“, pitala me je krajnje neprijateljski. Rekla sam lažno ime. Rekla sam da imam pismo za Jorgosa. „Možeš da ga ostaviš kod mene.“ Rekla sam da su tražili od mene da mu ga predam lično. „Otvori usta. Pokaži mi zube.“ Igri je došao kraj. Moja proteza, koju sam ponovo stavila, bila je dovoljna da me oda. U prvom trenutku ništa se nije desilo. Zatim sam počela da režim. Pokazala sam joj zube izazivački. Sjurila sam se niz stepenice, a ona je otrčala da telefonira mojoj majci. Kad sam stigla kući, porodica je već bila okupljena i svi su bili namrgođeni. Deda, moja majka i njen novi suprug Leonidas. Pozvali su čak i mog oca, koji se vratio iz izgnanstva i ponovo oženio. Stric Jorgos me je udario, ali to nije bilo najgore od svega. Rekli su da će me voditi kod lekara na ispitivanje. Prvi put u životu videla sam svog dedu slomljenog i nemoćnog. Skoro se onesvestio. Otac mi je rekao da je muškarac koji mi je oduzeo nevinost bio poznata propalica. Plačući i jecajući prišla sam dedi. Zaklela sam se da su to laži, da me Jorgos nikad nije dotakao, da sam ono što
se zvalo „netaknuta“. Ali nije mi poverovao! Mnogo toga mi se dogodilo otada, ali nikad nisam osetila dublji bol nego kad sam izgubila dedino poverenje. Nisam mogla da pomislim na drugi izlaz osim na samoubistvo. Hrabro sam se bacila pod točkove automobila. Vozač je imao dobre reflekse. Donekle sam se zadovoljila s nekoliko šarenih modrica. Tako sam sa četrnaest godina upoznala prvu ljubav i poželela da umrem. Kasnije je bilo i drugih ljubavi, ali nikad više nisam poželela da umrem zbog muškarca. Pre imam silovitu želju da živim. Zato nisam nikad mogla da oprostim dedi što je umro. To se desilo nekoliko meseci pošto se moja porodica okupila da bi me proglasila izgubljenom. Poludela sam od tuge. Dve nedelje sam se histerično smejala. Nije bilo te injekcije koja je mogla da zaustavi moj smeh. Uništila sam sve dedine fotografije koje sam pronašla. Izdao me je. Prvo je učinio da poverujem da je besmrtan, a onda je umro. Ništa u njegovom karakteru ili njegovoj osobi nije izgledalo smrtno. Postoje takvi ljudi. Toliko su živi da se ne može prihvatiti njihova smrt. Potražila sam Jorgosa da me uteši. Pokazao je strpljenje, poneo se ljubazno prema meni. Naučio me kako da zaista čitam dramsko delo. Čitao mi je francuske pesnike – Verlena, Remboa, Apolinera. Učinio je sve što je bilo u njegovoj moći da mi pomogne. Poštovala sam to. Volela sam ga, ali nešto se prekinulo. Osim toga, siroti Jorgos nije znao šta da radi sa mnom. Moj uzrast je bio problem za njega. Viđala sam ga u dugim razmacima. Najpre sam mislila da mu je laknulo. Zatim, pošto sam vrlo dugo ostala daleko od njega, odlučio je da me želi kraj sebe. Predložio mi je da mu postanem ljubavnica. Tada sam imala petnaest godina. Odbila sam, a da nisam zaista shvatala zašto. Ponovo je došlo leto. Otišla sam s porodicom na Speces. Jednoga dana na ostrvo je stigla lepa jahta, a na jahti je bio Panos Harokopos.
4 Panos je bio šarmantan muškarac i upravo to što je bio objekat sablažnjavanja činilo ga je šarmantnim. Njegova porodica bila je jedna od najstarijih u Grčkoj. Bio je, što podsmešljivo kažemo, dobro odgojen. Oženio se nekom rumunskom plesačicom koja je nastupala u noćnim klubovima i tako zadao udarac atinskim „boljim kućama“. Time što je odbio da izlazi s devojkama iz visokog društva iskazao je stalan pasivan otpor prema velegradskim društvenim kalupima. Zapravo, on je bio jedan veliki, prijateljski nastrojen ali podozriv mačor, čija je jedina ambicija bila da prede na suncu i da ga svi ostave na miru, ali ja sam u njemu videla buntovnika. Ako to pokazuje vrednost moje političke procene, to dolazi samo otud što uopšte nisam razmišljala o politici osim kad bi neki član moje porodice bio kandidat na izborima. Bila sam konzervativna desničarka, po nekim procenama mnogo veća nego što je trebalo. Verovala sam u to zbog svog brata Spirosa, kome sam sada već bila potpuno posvećena. Imao je skoro dvanaest godina i daleko naprednije političke ideje od mene. Znala sam da nemam poverenja u komuniste, ali nisam umela da kažem zašto. Činjenica da su bili najžešći neprijatelji Metaksasove diktature, da ih je na hiljade bačeno u zatvor, impresionirala me je, ali mi je istovremeno ulivala strah. Možda je jedina stvar koju sam shvatala bila da je Grčka trpela jer su mnogi mladi odlazili iz otadžbine. Svake godine, hiljade ljudi koji nisu bili u stanju da izgrade život u Grčkoj odlazili su u inostranstvo da nađu posao. I onda i sada znala sam koliki to gubitak predstavlja za nas. Odmah sam se svidela Panosu i, naravno, bila sam toga svesna. Ophodio se prema meni kao prema odrasloj ženi, a ja sam ga izazivala lukavošću i odlučnošću. Pozvao je nekoliko nas na svoju jahtu. Otišli smo da se kupamo na nekoj od bezbrojnih zlatnožutih plaža koje su ukras Specesa. Plesali smo. Njegova žena je više volela da igra karte. Nije primetila kako sam gledala Panosa niti kako je on gledao mene. Ili je mislila da sam dete, ili je njena strast za kartama sve prevazilazila.
Panos je studirao na Kembridžu. Zahvaljujući tome – ili, možda, uprkos tome – imao je lepe manire. Puštao me je da neumorno govorim o pozorištu i pokazivao simpatije prema mojim ambicijama. Proveo je na Specesu svega nedelju dana, a zatim otišao na neko drugo ostrvo. Prvi put sam jedva čekala da se leto na Specesu završi i nervirala se zbog toga. Želela sam da se vratim u Atinu i zavladam pozorišnom scenom. U Atini je, međutim, boravio duh Velikog Spirosa. Nisam mogla da prihvatim činjenicu da Atina i ja postojimo, a da njega nema; nisam mogla da se saberem posle njegove smrti. Kasnije sam shvatila da nije ni trebalo da pokušavam da se saberem, da je trebalo da i dalje mislim na njega i da ga i dalje volim. Prevelika sam kukavica da bih zauzela čvrst stav prema religiji. Najdalje dokle sam mogla da doguram je ono „možda jeste, a možda i nije“. Ali niko ne može da me ubedi da moj deda više ne misli na mene ili da me više ne voli. Pozorište: čitala sam i vežbala. Veliki deo mojih vežbi posvetila sam plakanju. Razvila sam tu veštinu s izvanrednom lakoćom. Probe sam održavala pred ogledalom. Zamišljala bih scenu – na primer, igrala sam sebe, kako od majke tražim gramofon, a zatim majku koja to odbija. Tražila sam gramofon od ogledala. Zatim bih igrala svoju majku koja bi govorila „ne“. U tom trenutku uspevala sam da izvedem da mi oči zasijaju od suza, ali ih nisam puštala da poteku. Odgovor je ponovo bio „ne“. Vreme je da proliješ suze. Nagni malo glavu. Pusti samo jednu suzu da ti se skotrlja niz obraz. Zadrži je tu. Sačekaj. Sad je pusti da poteče lagano, ritmično. Vrlo dobro! Primenila sam ovu taktiku proizvodnje suza da bih ubedila majku i Leonidasa da mi dozvole da postanem glumica. Rekli su da ne dolazi u obzir. Lažne suze postale su prave ali to ih se nije dotaklo. Pozorište, nikako. Gluma, nikako. Majka je želela da se dobro udam. To bi bio život s trajnim vrednostima i unucima koje bi obožavala. Tada mi je sudbina pomogla. Baš u trenutku kad je Fakultet dramskih umetnosti Nacionalnog teatra održavao audicije, moja majka i Leonidas otišli su da obiđu Lezbos. Sprijateljila sam se s jednim mladićem koji je imao neverovatno ime, Dimitris Hom (danas je jedan od stubova grčkog pozorišta). Takis, kako su ga svi zvali, stekao je toliko poštovanja još kao student da je mogao da mi pomogne da zakažem audiciju.
Ogromna soba. Ogroman sto. Za stolom članovi komisije. Bez lica, samo siluete. Ušla sam u sobu. Činilo mi se da je sto daleko kao da ga gledam kroz obrnut teleskop. Tišina. Znala sam, trebalo je da uradim nešto više, a ne samo tu da stojim. Znala sam da je trebalo da priđem. Put je bio beskrajan. Tek kad sam stigla do stola obratila sam pažnju na lice od koga je dopirao prijateljski glas, koji mi je rekao: „Odalji se malo, draga moja“. To nije bilo obično lice niti običan glas. To su bili lice i glas Emiliosa Veakisa. Za Grke, Emilios Veakis je ono što je Lorens Olivije za Engleze ili Remi za Francuze. Veliki Veakis mi se obratio. Veliki Veakis mi je rekao da se malo odaljim. Arise, sad sve je otišlo s tobom Niko više ne brine o nameštaju i poklonima… To je bio moj glas. Dolazio je odnekud da bi izrecitovao jednu tužnu Kariotakisovu pesmu kojoj me je naučio Jorgos. Svim pesmama dođe kraj. Čak i mojoj. Tišina. „Spremila sam još dve pesme.“ „Neće biti potrebno.“ To je bio Veakisov glas. „Možeš da ideš. Obavestićemo te.“ Odlazak iz te sobe trajao je beskrajno dugo, u tišini, i u početku sam hodala unazad. Na pola puta osetila sam nešto nalik besu. Naklonila sam se prema dugačkom stolu, a zatim uputila prema izlazu visoko podignute glave. U redu, Melina. Pesma ti je možda bila grozna, ali udalji se elegantno. Umeš da hodaš. Tri dana bez kraja, tri noći bez sna pre nego što je odluka pala. Prošla sam! Ali na moju pobedu pala je senka sumnje. Primili su me na Fakultet dramskih umetnosti Nacionalnog teatra, ali kako da rešim problem protivljenja porodice? To je rešio Panos Harokopos. Obavio je telefonski razgovor. Sastanak. Zatim još jedan, pa još jedan. Zatim je s neverovatnom lakoćom uspeo da dobije razvod od one rumunske plesačice. Mehanizam atinskog tračarenja tvrdio je da ju je ubedio pomoću zamašne svote novca. Još jedan sastanak.
„Zaboravi Nacionalni teatar. Pravo pozorište je u Francuskoj. Dilen, Renoar, Popesko, Žuve, Pitoef. Udaj se za mene. Odvešću te u Pariz.“ Rekao je sve to s potpunim mirom, kao Englez. Bez traga uzbuđenja. To je bilo toliko netipično za Grka da me je sasvim razoružalo. Kod nas su ljubav, venčanja, bučne teme pune strasti. S Panosom nije bilo tako. I nije bilo govora o održavanju kuće ili pravom porodičnom životu. Govorio je o slobodi, radila bih šta bih želela, mogla bih da postanem velika glumica. U društvu u kome je udaja nužno podrazumevala ropstvo, ovo je bila udaja koja je nudila oslobođenje. Slobodna. Niko me ne bi sprečavao da se bavim pozorištem i bila bih rasterećena zagriženih čuvara Melinine čistote. Slobodna, pored lepog, bogatog muškarca, koji mi se sviđao. Pobegli smo. Mojoj porodici stigao je telegram: „Venčanje je obavljeno.“ To nije bila istina. Nevenčani, krenuli smo u Nafplion. Kod Nafpliona, usred zaliva, nalazi se ostrvce Burci, skoro sasvim gola stena. Jedini hotel nekada je bio stara turska tamnica. Prinela sam svoju čast na žrtvu u jednoj od ćelija u kojoj su nekad sužnji čekali pogubljenje. Prema Panosovoj želji, nosila sam crnu čipkanu spavaćicu. Za mene nije bilo bele venčanice. Da li me je to šokiralo? Ni u jednom trenutku. Naprotiv, veoma mi se svidelo. Venčali smo se nedelju dana kasnije u crkvici u Kalamati, na Peloponezu. Jedini svedoci bile su nam kćeri seoskog sveštenika. Panos je bio neobrijan. Vazduh je bio leden. Nosila sam stari školski kaput koji mi je već bio okraćao, rukavi su mi dosezali do lakata. Kasnije se među mojim prijateljima proširila anegdota da sam se u istoj odeći i krstila i udala. Dozvoljavala sam im tu šalu jer sam imala svoju tajnu – crnu spavaćicu iz mašte. Vratili smo se u Atinu i odseli u apartmanu u najboljem hotelu „Velika Britanija“. Bila sam udata. Bila sam slobodna. Imala sam šesnaest godina. Malo kasnije preselili smo se u „Panosovu kuću“, veliki luksuzni stan u ulici Akadimijas, blizu trga Sintagma, s velikim svetlarnikom iz koga su se videle planine, Akropolj i more. Uvek sam je zvala „Panosova kuća“ jer, iako sam u njoj živela dugo godina, nikad je nisam osećala svojom. Kad sam se udavala za Panosa postavila sam jedan uslov. Eleni je morala da dođe da živi kod nas. Eleni je radila u kući moje majke. Kuvarica, dadilja, blagajnica, osoba od poverenja, ona je jedna od najvećih ljubavi mog
života. Panos je prihvatio nekako bezvoljno, ali sve je prošlo dobro. Panos je imao batlera po imenu Mihalis. Bio je dobar barler, ali je malo pio i švrljao. Zaljubio se u Eleni, pa je manje pio i manje švrljao. Na kraju su se venčali, ali su ostali s nama. Zatim, tu je bila Ana. Došla je pravo s Tinosa da bi radila kod nas. Nikad pre toga nije videla Atinu. Otada smo Eleni, Ana i ja nerazdvojne. Život i posao vodili su me u mnoge različite zemlje. Ana je uvek išla sa mnom. Naučila je četiri jezika. Naučila je da me šminka za pozorište i za film. Oblači se s izvanrednim ukusom. S istom elegancijom kuva za nas kod kuće i večerava s nama kod „Maksima“. Siroti nepodozrivi Panos nije tada znao da su Eleni i Ana bile samo izvidnica. Uskoro je usledila invazija. Sledeća je bila Marija. Ne verujući, s punim pravom, u moju sposobnost da vodim kuću, preuzela je to na sebe. I dobro je što je tako – ni dan-danas nisam u stanju da zapišem ijedan recept. Zatim je u kuću došao Spiros, a s njim još gomila drugova. Ako je ova nerazumna invazija ponekad i zasmetala Panosu, pokazivao je to samo na jedan način. Gunđao je zbog novca koji smo trošili na hranu. Bio je strašno bogat. Bio je jedan od najvećih zemljoposednika u Grčkoj. Posedovao je mnogo akcija. Moja majka ga je zvala „engleska banka“. A on se nije žalio zbog upropašćavanja ličnog života nego zbog računa za hranu. Tada sam prvi put shvatila da sam se udala za škrticu. Panos je bio strašno škrt! Ali nikad mu to nisam uzimala za zlo. Volela sam ga još više. Znala sam da je prvoj ženi dao čitavo bogatstvo da bi mogao sa mnom da se oženi. Sada, gledajući ga kako se mršti svaki put kad mi je davao novac, shvatala sam dubinu njegove ljubavi prema meni. Pokazujući okrutnu neosetljivost prema njegovoj potrebi za mirom i ličnim životom, od Panosove kuće napravila sam bučni kibuc. Ljudi su dolazili i odlazili, smejali se, pevali, igrali. Izvodila sam za prijatelje odlomke iz pozorišnih komada koji bi izazivali snažne aplauze ili žučne diskusije. Svi su govorili u isto vreme. Grci imaju jedinstven talenat: mogu da govore i slušaju istovremeno. Mogu da viču jače od tebe, a da ipak čuju svaku tvoju reč. Ali Panos je bio Englez prema sopstvenom izboru. Bešumno, svakog popodneva, počeo je da iščezava od pet do osam. Počela je da me muči briga i ljubomora. Pitala sam ga gde je odlazio svakog dana od pet do osam. Pokušao je da mi objasni da je odlazio u park ili kafanu da
pročita novine, da je nemoguće čitati novine u stanu a da tu i tamo mora da se obavesti o zbivanjima u svetu. Htela sam da znam s kim me je varao. Već sam videla sebe kao najmlađu raspuštenicu u Atini. Marija se vratila s izveštajem. Pratila ga je. „Reci mi odmah.“ „Panos je išao u park Zapio da čita novine.“ Iznenada me je preplavilo kajanje. Siromah. Moj kibuc ga je naterao da ide u park radi malo mira. Kajanje me je držalo oko pet minuta, a onda sam odlučila da je sve to previše engleski. Nek ide dođavola, bio je Grk! Panos mi nikad nije uputio ružnu reč. Postali smo istinski dobri prijatelji. I to je bila čista sreća jer se nekoliko meseci posle mog useljenja u njegovu kuću naša supružanska veza okončala. Po običnim merilima, trebalo je da se rastanemo. Ali nijedno od nas dvoje to nije želelo. Na neki čudan način, slom našeg braka nas je još više zbližio. Ko je poznavao Panosa znao je da je bio izuzetno konzervativan. U politici je bio sasvim reakcionaran. Nalazio je lepe reči za Metaksasovu diktaturu. A ipak, u isto vreme, nije davao ni pet para za javno mnenje. Možda je bio previše bogat da bi ga bilo briga. U svakom slučaju, pružao mi je potpunu slobodu. Nikad nije tražio da mu polažem račune niti je osećao obavezu da on meni polaže račune. Panos je bio pravi Englez, sasvim rezervisan prema davanju objašnjenja. I to je bilo dobro. Preterana iskrenost, na grčki, način ostavlja ožiljke. Tako smo i dalje živeli zajedno, u braku ali nevenčano. Davao mi je savete, pružao zaštitu i ulivao sigumost.
5 Šta ima april protiv Grčke? Aprila 1967, banditi-pukovnici došli su kao vukovi po noći i skočili nam za vrat. Aprila 1941, tenkovi nacista prošli su grčkim planinskim stazama, a štuke su bombardovale pirejsku luku i za sobom ostavile samo ruševine. Tako je okončano pola godine otpora fašističkoj vojsci. Na kopnu je grčka vojska, uprkos nedostatku oružja, transportnih sredstava i prikladne odeće za borbu u planinama, isterala Italijane iz Grčke i odbacila ih u Albaniju. To je bio prvi poraz koji su fašisti pretrpeli. Kasnije će junaštvo Krićana u otporu nacistima izazvati divljenje čitavog sveta. Firer je, smatrajući svoje reči pohvalom za grčkog vojnika, govorio o njegovom „preziru prema smrti“. Takva misao tipična je za diktatora. Izjednačuje ljubav prema slobodi s prezirom prema smrti. Grci znaju više o životu od bilo koga. Mrze smrt, ali mrze i okove. Nemci su okupirali Grčku tokom tri i po godine i tokom te tri i po godine neprekidno su im pretile naše snage otpora. G. Papadopulos je to dobro utuvio. Zato je tajna policija i iskopala dosjee svih članova narodnooslobodilačkog pokreta. Zna koga treba da se plaši i ima pravo što ih se plaši. Ne priliči ovim uspomenama da se bave događajima iz vojne istorije ili ratnim sukobima. Ne znam dovoljno o tome, ali znam da je mnogo Grka tokom rata i okupacije sarađivalo s Nemcima. Mogu da govorim o njima. Mogu da govorim o sebi, iako mi se od toga koža ježi. Bilo je Grka koji su kolaborirali. Bilo ih je malo, veoma malo. Bilo je Grka koji su se digli na otpor. Njih je bilo mnogo. Bilo je onih koje su iskvarili strah i blizina smrti. Bilo je onih koji su odlučili da žive svaki dan do kraja, a da sve ostalo pošalju dođavola, zajedno s idealima i nadama u oslobođenje. Među njima sam bila i ja. Nisam imala opravdanje. Znala sam šta radim. Oko mene je bilo previše primera a da ne bih znala. Moj otac je otišao kao dobrovoljac u prve redove. Postao je poručnik i borio se hrabro. Moj brat Spiros, još maloletan, uključio se u jednu od organizacija pokreta otpora, EPON. Verovali su da ćemo na kraju pobediti. Ja u to nisam verovala.
Govorila sam da nema nade. Mali Spiros, van sebe, pretio je da će otići u policiju i reći im da sam defetistkinja. Postoje slike koje nas nikad ne napuste, koje nam se vraćaju i posle mnogo godina. Prva slika: opustela Atina i spuštene roletne. Na ulici ni žive duše dok prolazi beskrajna kolona nacističkih tenkova. Druga slika: svastika koja se polako diže iznad Akropolja. Treća slika: kasno noću, nekoliko tamnih prilika krše policijski čas i trče u tišini. Vodi ih jedan dečak. Grupa brzo nestaje u nekoliko kuća. To su bili grčki Jevreji, koji su se skrivali od nacista. U mračnoj ulici ostaje samo dečak. Za trenutak je nepomičan, posmatrajući vrata koja se brzo zatvaraju. Zatim se okreće i trčeći odlazi niz ulicu. Eli. Danas je odličan pisac i moja draga prijateljica. Tada je još išla u školu. S drugovima je osnovala lutkarsko pozorište za decu iz siromašnih porodica. Prva predstava bila je neka bajka. Lepu princezu spasava od veštice mladi plemić, zatim sledi srećan kraj. Eli je bila zapanjena kad su deca izviždala komad ispred učionice. Elini saradnici su plakali, nisu mogli da shvate takav protest od male dece. Eli je shvatala. Objasnila je da se ne mogu prikazivati bajke deci koja su se suočila s ratom i gladovanjem. Sledeća predstava prikazivala je dva dečaka koji su krali da bi se prehranili. Postigla je ogroman uspeh. Malo-pomalo, u scenariju su se pojavili antinemački nagoveštaji. Eli je stvorila prvo tajno pozorište. Za decu! Uskoro su Nemci nanjušili to pozorište. Izdata je naredba da se pronađe Eli. Nisu je našli. Pozorište je postalo pomično, selilo se, i nastavilo da daje predstave. Jednog dana Eli je videla kako nemački vojnici streljaju nekog mladića zato što je delio ilegalne novine. Vratila se kući potresena. Da bi ruke prestale da joj se tresu, počela je da pegla haljinu. Stigao je njen otac. Radio je u banci. Ostali radnici su se dogovarali da banka uđe u štrajk. Nervozno je razmatrao razloge za i protiv. Ako bude učestvovao u štrajku, policija će ga kazniti. Ako ne bude učestvovao, kazniće ga partizani. Da bi olakšao napetost, počeo je da viče na kćerku što u takvom trenutku pegla haljinu. „Zar ne znaš da smo pod okupacijom?“ Eli je to dobro znala. Ono što Elin otac nije znao bilo je da se jedna od grupa pokreta otpora sastaje u njegovoj kući kad je on na poslu. Nije znao da se između opruga u njegovom krevelu
nalaze skrivene ilegalne novine i da svake noći spava na dinamitu. Pripadnici Eline grupe, još đaci, bili su kuriri pokreta otpora. U školskim torbama prenosili su poruke i ilegalan propagandni materijal. Noću su ispisivali grafite po zidovima. „Dole nacisti!“ „Otpor!“ „SS jedite govna!“ Grafite su ispisivali zelenom bojom. Jedne noći spazili su nekog dečaka i pucali u njega. Žureći da pobegne, prosuo je boju po cipelama. To mu je bio jedini par. Bilo je veoma opasno nositi cipele umazane zelenom bojom. Eli je našla prosto rešenje: ukrala je novac od oca da bi mu kupila novi par. Razgovarala je sa mnom i s još jednom drugaricom. Po njenom mišljenju, svako ko ne radi na oslobođenju Grčke, izdajnik je. Moja drugarica je rekla: „Melina ima sedamnaest godina“. Eli je rekla: „Ja imam šesnaest i najstarija sam u grupi“. Kad je Eli otišla, drugarica je primetila da sam uzrujana. „Ne budi glupa“, rekla mi je. „Zar ne znaš da je Eli komunista?“ Nisam to znala, ali sam se sakrila iza ove optužbe. Anestis. Danas je jedan od najzagriženijih protivnika hunte, odmetnik i dragi prijatelj. Anestis muje bio ratni nadima1. S petnaest godina, kao aktivnog člana pokreta otpora na Kritu, uhapsili su ga u nekom selu i osudili na smrt streljanjem. Njegovi otac i majka sprovedeni su pod oružjem da prisustvuju pogubljenju. Anestisa su doveli do zida i streljački vod je zauzeo mesta. Tada se dogodilo nešto neobično. U tom selu je živela jedna Nemica, udata za lokalnog lekara. Kad je vod podigao oružje i nanišanio, ona je dotrčala i stala ispred njih. Plakala je, izgrdila ih i postidila. Nazvala ih je herojima koji ratuju protiv dečaka. Pustili su Anestisa. Ali, pokajali su se. Postao im je trn u oku. Nije znao za strah. Od britanske tajne službe dobijao je postere i karikature koji vređaju Nemce i nazivaju ih pogrdnim imenima. Anestis ih je lepio na nemačke barake i nemačke tenkove. Organizovao je pljačku crnoberzanske radnje s prehrambenom robom i podelio namirnice ljudima koji su gladovali. Napao je nemačku patrolu, oteo im oružje i dao ga partizanima. Nemci su ga vrebali tokom čitavog rata. Kad je imao devetnaest godina ponovo su ga uhvatili. Opet je bio osuđen na smrt i opet je umakao, ovog puta zahvaljujući odredu partizana koji su upali u zatvor i oslobodili ga. Krajem rata postao je jedan od vođa narodnog otpora. Dok sam radila na ovoj knjizi, Anestis je došao da me poseti. Kći mog
sadašnjeg supruga, Rejčel, upravo je bila prevela sa grčkog jednu izvrsnu Ricosovu pesmu. Janis Ricos jedan je od najčistijih glasova Grčke. On je veliki pesnik. Jednom prilikom svrstali su ga u katalog nacionalnog blaga. Pukovnici se plaše takvih glasova. Od aprila 1967. Ricos se nalazi u zatvoru. Rejčel nam je čitala. Ona je Amerikanka i sve nas je dirnuo njen senzibilitet prema prelivima veoma osobenog Ricosovog jezika. Kad je pročitala pesmu do kraja, Anestisove oči su se ovlažile. To nije bilo u skladu sa slikom koju sam imala o njemu kao o čeličnom borcu Pokreta otpora. Pitala sam ga da li često plače. Malo je razmislio, a zatim rekao: „Retko“. Niko nije progovarao. „Ispričaću vam jednu priču“, rekao je Anestis. „Godine 1944. Nemci su odlučili da im se više sviđam mrtav. Bio sam u zatvoru čekajući pogubljenje. U ćeliji pored moje bile su dve devojke. Bile su krojačice, obe veoma mlade. Nisu bile članice pokreta otpora ali su s njima sarađivale. Osuđene su na smrt jer su skrivale i negovale engleske vojnike. Bile su podvrgnute mučenju da bi otkrile imena ljudi iz otpora. Nisu progovorile. Osuđene su na smrt streljanjem. Ni u jednom trenutku nisu izgubile nadu. Po čitav dan uzvikivale bi ohrabrujuće reči drugim zatvorenicima ili bi pevale kritske pesme. Pet dana pre pogubljenja u zatvor je došao novi čuvar Nemac. Ponašao se učtivo prema zatvorenicima. A zatim smo slušali kako su svakog dana, sve do dana svog pogubljenja, vodile ljubav s mladim Nemcem. Nekoliko zatvorenika povelo je razgovor o ovim devojkama. Neki su ih osuđivali. Okrenuli su se prema meni i pitali me šta mislim. Briznuo sam u plač.“ Micos. Danas je u zatvoru na Egini. Automehaničar koga sam upoznala kad je popravljao automobil koji je korišćen u nekom filmu koji sam snimala u Grčkoj. Kad može, napiše mi pismo. Micos je za vreme okupacije preuzeo na sebe težak posao – likvidaciju izdajnika, jednog Grka koji je radio za nemačku službu bezbednosti. Snosio je odgovornost za smrt mnogih boraca pokreta otpora. Micos je prihvatio misiju. Obavio ju je na jeziv, ali spektakularan način. Jednog popodneva izdajnik je šetao ulicom u centru grada. Niko mu nije prilazio, strahujući od nevidljivih vojnika koji su se možda nalazili na prozorima okolnih zgrada. Zatim se pojavio Micos na biciklu. Nosio je sekiru oštru kao žilet. Povećao je bržinu i, prolazeći pored izdajnika, skoro mu je odsekao glavu. Niko se nije pomerio. Niko nije prozborio ni reč. Ali je Micosu spao šešir. Mirno je
napravio zaokret, vratio se da uzme šešir, a zatim ponovo krenuo i hitro se udaljio. Manolis Glezos. Godine 1964. narodni poslanik. Prijatelj mog oca. Moj prijatelj. U noći 30. maja 1940. Manolis Glezos, devetnaestogodišnji student, i njegov prijatelj, Apostolos Sandas, takođe student, stajali su na obroncima Akropolja. Visoko na čeličnom jarbolu omražena zastava vijorila se na jakom vetru. Nemački stražari izgledali su crni na nebu obasjanom mesečinom. Dvojica mladića, opremljeni samo jednom bakljom, šunjali su se kroz borov šumarak na sevemoj strani brda. Stajali su na litici, čekajući da prođu straže. Zatim su upali u sveti zabran. Dotrčali su do jarbola da skinu zastavu. Ništa se nije dešavalo. Vetar je zamrsio konopce i zastava nije mogla da se pomeri. Prvo Glezos, a za njim i Sandas, popeli su se na jarbol. Čupali su zamršene konopce zubima i noktima. Videli su da se stražari vraćaju. Grozničavo su iščupali kotve koje su držale jarbol i ljuljali ga napred-nazad sve dok nisu oslobodili konopce. Ogromna zastava ih je sasvim prekrila dok je padala na zemlju. Zamotali su svastiku i pobegli u noć. Sutradan je nebo nad Atinom bilo divno slobodno. Skidanje svastike proslavljeno je kasnije pesmama i pričama. Dok pišem ovu knjigu, Manolis Glezos leži bolestan u zatvom na ostrvu Leros, po naredbi pukovnika. To su bili samo neki od ljudi koje sam poznavala. Bilo ih je još mnogo. Neki među njima izdavali su prve ilegalne novine. Drugi su se ujedinili s partizanima u planinama, a neki su radili za Nemce. Jedan od njih bio je moj stric Jorgos. Poput mnogih grčkih rojalista, bio je vatreni germanofil. Sarađivao je s Janisom Ralisom, koji je postao premijer 1943. godine. Janis Ralis bio je čovek koji je ustanovio „bezbednosne korpuse“. Naoružavali su ih Nemci, a oružje su koristili protiv snaga otpora. Ralis je postavio strica Jorgosa na mesto direktora Grčke banke. Moj brat Spiros, koji je bio u EPON-u, moj otac, u jednoj manjoj grupi po imenu Radikalna organizacija, nisu više progovorili s njim. Kad je Jorgos umro od srčanog udara, pre nego što se rat završio, nisu mu otišli na sahranu. Okupacija je bila pošast. Okupaciona vojska rekvirirala je prinose i
stoku. Zavladala je glad. Oskudevalo se u vodi. Postalo je uobičajeno gledati ljude kako umiru od gladi na ulicama. Leševi su tovareni u kamione i bacani u zajedničke grobnice. Deportacije i streljački vodovi odneli su hiljade. Pa ipak, od prvog trenutka, spontani činovi herojstva objavljivali su volju naroda da se odupre. Političkim organizacijama – Socijalističkoj, Komunističkoj i Narodnoj demokratskoj partiji trebalo je svega pet meseci da se ujedine i da obrazuju Nacionalni oslobodilački front (EAM), kao i ogranak za oružani otpor koji se zvao Grčka narodnooslobodilačka vojska (ELAS). EAM je predstavljao većinu grčkog naroda. Njegova snaga postala je vidljiva naredne godine, kada su, u vreme okupacije, organizovali masovne proteste i štrajkove. Primorali su marionetsku vladu da saopšti Nemcima da u Grčkoj neće biti prisilnih mobilizacija za rad. Partizanske snage postale su toliko jake da su zaustavile tri nemačke i četiri italijanske divizije. Godine 1942. njihova operacija na vijaduktu Gorgopotamos predstavljala je, po rečima samog Čerčila, daleki preludij bitke kod El Alamejna, pošto su grčki partizani presekli puteve snabdevanja Romelovim trupama. U čitavoj Grčkoj, ljudi su dovodili svoje živote u opasnost u borbi protiv okupacije. U opasnosti sam bila i ja, ali moj rat bio je privatan. Jesti, nahraniti prijatelje, izvući svako uživanje od života, živeti ga do kraja ma koliko trajao. Možda bi stvari stajale drukčije da nisam upoznala Aleksisa.
6 Kada čitava zemlja robuje diktaturi, bilo pomoću svoje sopstvene vojne mašinerije, bilo pomoću stranih trupa, postoji jedan nepromenljiv faktor: živiš u poniženju. Oduzimaju ti slobodu i degradiraju te. Ali najveće poniženje proističe iz tvog straha. Sama činjenica da se plašiš da uzmeš oružje i pucaš u svog tlačitelja izaziva u tebi stid. Ili, ako imaš volju i hrabrost da to učiniš, nemaš oružje. Uvek diktatori imaju oružje. Tvoja situacija je ponižavajuća. Neki nacistički vojnik smešten je u tvoju kuću na kvartir. Nešto nastrano u njemu nagoni ga da se pomokri na pod u tvojoj trpezariji i da ti se smeška dok to radi. Ti ćutiš i to ćutanje te smanjuje, ubija te. Neki Ijudi, tad ih je bilo mnogo, našli su lek u otporu. Drugi su se pasivno pokorili i prestali da budu ljudi. Treći su se odali cinizmu. Aleksis. Mrzeo je Nemce jer su bili jaki. Prezirao je Grke jer su bili slabi. Rešio je problem sopstvene hrabrosti iskorišćavajući i jedne i druge. Grci koji su imali ideale ismejani su. Nemci koji su imali oružje i tenkove pobeđivani su pameću. Prevazići ih pameću značilo je uzeti im novac. Utišati glas svoje savesti značilo je baciti novac. Priznavao je da na kraju nije mogao da odnese pobedu. Imao je dvadeset šest godina i govorio je da će se ubiti pre nego što se rat okonča. Život je, dakle, trebalo da bude zabava. Zabava je bila opasnost. Opasnost je bila crna berza kako ju je on shvatao. Pronalazio je Nemcima sve što su hteli da kupe. Ali igraje vredela truda tek ako je roba koju im je prodavao imala grešku. Njegova najveća satisfakcija bila je da nađe i po previsokoj ceni proda veliku količinu robe, a onda da je ukrade i da je opet proda. Istine radi treba reći da je grčkih kolaboracionista bilo malo. Neki od njih zaradili su ogromna bogatstva. Novac su slali u inostranstvo radi bezbednosti. Iako je Aleksis zarađivao ogromne svote, nikad nije imao ni žute banke. Ljudi bi u nekom noćnom klubu gledali kako im za sto donose šampanjac. Šampanjac u Grčkoj za vreme rata! Gledali bi zaprepašćeno
glavnog konobara. Glavni konobar bi pokazivao prema stolu u uglu. Za stolom je sedeo Aleksis, koji bi se naklonio i viknuo: „Pijte, dok možete!“ Uvek je sa sobom nosio napunjen pištolj, spreman da ga upotrebi protiv Nemaca ili protiv samog sebe. Taj čovek bio je zaljubljen u mene i, neka mi je Bog u pomoći, smatrala sam ga neodoljivim. Panosova kuća sada je štitila čitavu vojsku mojih prijatelja giumaca. Ležaji su bili svuda. Kad nismo mogli da dođemo do namirnica, Aleksisovi pomoćnici bi se pojavili donoseći nam zamašne zalihe. Tokom cele okupacije, dok je Grčka umirala od gladi, retko sam bila gladna. Jedne večeri zatekla sam svoj krevet prekriven nakitom. To je bio nakit porodice Davidov, izbeglica iz boljševičke Rusije. Aleksis ga je doneo da me impresionira. Bila sam impresionirana iako gaje odmah uzeo natrag. Iskoristio ga je da kupi neke mašine koje je prodao Nemcima. To mu je donelo ogromnu svotu koju je vrlo brzo izgubio za kartaškim stolom. Nije se mnogo brinuo. Bio je previše zauzet kovanjem novog plana. A Panos? Panos se povukao iz svega. Mrzeo je Nemce, ali za njega je otpor bio stvar komunista, a komunisti su imali rogove i rep. Nemci su mu oduzeli jahtu i automobil. Nemački oficiri bili su smešteni u njegovu kuću na kvartir. Jedan od njih bio je ona stoka koja je pišala po kući da bi pokazala da je više biće. Drugi je predstavljao kliše koji smo videli u filmovima. Obožavao je Mocarta i dobro poznavao istoriju antičke Grčke. Prekidao bi izdavanje naredaba kaznenom vodu da bi govorio o planu Partenona. Sve to je slomilo Panosov moral. Nije bilo istinskih finansijskih problema. Ako bi povremeno nastupila oskudica hrane, to je bilo zato što nije bilo hrane koja bi se mogla kupiti. U tim periodima Panos je tražio da mu donesu prinose s njegovih imanja na severu. Bio je aristokrata koji nije mogao da podnese da varvari budu jači od njega. Zatvorio se u jednu zavučenu sobu i otvarao pasijans zamašćenim kartama. Njegova lepa kuća počela je da propada, dok je on najveći deo rata i okupacije proveo otvarajući pasijans. Nisam ga ništa pitala. Ni on mene nije ništa pitao. Imala sam svoje prijatelje. Doživljavala sam opasne, zabavne časove s Aleksisom i to mi je činilo dobro. Znala sam da je bilo smešno kršiti policijski čas. Mnogo ljudi je
tako poginulo. A ipak sam to često radila samo i isključivo jer sam tako htela. Znala sam da određenim danima čete nacista krstare ulicama da bi skupili taoce. Birala sam takve dane da idem peške do jednog prijatelja samo i isključivo da bih pokazala Aleksisu da je moja žeđ za opasnošću velika isto koliko i njegova. Bila sam parazitsko, beskorisno ljudsko stvorenje i kad sam dovodila svoj život u opasnost to sam činila radi nečeg tako zaludnog kao što je partija karata ili večernja sedeljka. I Aleksis je to odobravao. Verovao je da je to način na koji treba živeti. Odobravao je kad sam mu krala novac i davala ga bratu Spirosu za otpor, i to ne zato što je verovao u otpor već zato što sam imala hrabrosti da kradem od njega. Moj štit protiv rata bio je moja ambicija da postanem glumica i da se upišem na fakultet Nacionalnog teatra. Na fakultetu nije bilo Nemaca, svi su bili Grci. Svakog popodneva od dva do šest nije postojala okupacija, strah, nije postojala Melina. Postojala je Margarita iz „Fausta“, postojala je Ofelija, postojala je Lokadijera, postojala je Elektra. Fakultet dramskih umetnosti bio je raj jer su se izučavale raznovrsne uloge i osećao si da se nalaziš na najboljem fakultetu na svetu jer ti je učitelj bio Rondiris. Prva školska godina bila je uzbudljiva. Moj profesor, Takis Muzenidis, davao mi je da igram uloge lepih žena i, u tom trenutku i na tom mestu, odlučila sam da je bulevarska komedija bila jedina zanimljiva pozorišna forma koja postoji. Mrzela sam klasičnu tragediju, prošlost, sve teoretske stvari i dosadne metode kao što su glasovne performanse. Dobro mi je išlo, izazivala sam puno divljenja i sjajno se zabavljala. Na drugoj godini fakultet mi je postao strast zbog Dimitrisa Rondirisa. Bio je genije. Bio je i ostao najveći reditelj grčke tragedije. Njegova interpretacija Orestije koju je izveo na sceni pozorišta Heroda Atičkog bila je jedino veliko pozorišno iskustvo koje sam imala u životu. Biti njegov student bilo je kao pristupiti novoj religiji. Njegovi studenti postajali su njegovi robovi. Zahtevao je sveobuhvatnu posvećenost pozorištu i njemu samom. Bio je genije, ali i egomanijak. Otići na predstavu u neko drugo pozorište bio je nevernički čin. Govoriti o filmu bila je veleizdaja. A bio je i veliki glumac. Kad bi rasprava o nekoj ulozi dostizala vrhunac, iznenada bi počeo da igra tu ulogu. U to vreme bilo mu je četrdeset godina, ali jednim okretom tela i smračivši pogled mogao je da postane
starac Lir, u sledećem trenutku Horacije, a odmah zatim Ofelija. Videla sam mnogo Ofelija u životu, ali nijedna mu nije bila ni blizu, ni po ludilu ni po ženstvenosti. Ispiti su se održavali ponedeljkom na sceni Nacionalnog teatra. Rondiris je sedeo na prvim sedištima, a ostatak klase bliže zadnjim redovima. Jednog ponedeljka desilo se nešto izvanredno. Na sceni se neki mladi student uhvatio u koštac s ulogom Šajloka. Mi, u zadnjem delu, pratili smo šta se dešava na sceni ali smo jednim okom gledali u Rondirisova ramena i potiljak. Mogli smo tačno da znamo šta misli. Videli smo kako mu se glava njiše, kako mu se grbe leđa. Telo mu se napelo kao struna i iznenada je ustao uz jeziv krik. To je bio Šajlok kad se suočava sa sudijama. Išao je tamo i ovamo kroz parter, kao životinja zatvorena u kavezu, u zamci, vrteći se oko sebe, menjajući pravac, tražeći izlaz. Nije glumio manijaka, bio je manijak. Bio je tužan. Bio je sama srž Šajloka, uhvaćenog u zamku nepravde. Zadržavali smo dah da bismo sve videli. Suze su nam tekle niz lice. Na kraju, naš aplauz bio je praćen povicima i jecanjem. Volela bih da je publika mogla da ga vidi kao glumca, ali su ga poznavali samo kao velikog reditelja, i to ne samo u Grčkoj. Studirao je kod Maksa Rajnharda, austrijskog reditelja čije su šokantne interpretacije dovodile ceo svet u njegovo pozorište pre nego što ga je Hitler oterao. Kad su došli nacisti, Rajnhard je otišao da živi i radi u Americi. Rondiris se vratio u Grčku. Posle nekoliko godina ponovo je video naciste – ovog puta u Grčkoj. Zatvorio se u svoje pozorište. Posvetio se radu do te mere da je nekoliko puta uspeo da zaboravi da postoje. Rajnhard je bio tiranin u zahtevu da glumac savršeno kontroliše svoj glas i svoje telo. Rondiris je ovu tiraniju doneo sa sobom u Grčku. Moj prvi problem s Rondirisom bila je tema kontrolisanja glasa. Uvek me je impresionirao Jorgosov glas na sceni. Bio je dubok. Držao ga je u niskom registru. Ono što je bilo dovoljno dobro za Jorgosa bilo je dovoljno dobro i za mene. Osim toga, Šekspir je s oduševljenjem pisao o ženama s dubokim glasom. Rondiris nije bio impresioniran. Želeo je da mi glas bude elastičniji, da proširim njegovu skalu. Zahtevao je i one proklete vežbe disanja. Nalazila sam se tamo, pucajući od talenta, umirući od želje da glumim, a slušala sam neprekiđno: stomak-grudi, i jedan, i dva, i tri. Zatim, tema smeha. Za mene
„pući od smeha“ nije metafora. Rondiris me je terao da se smejem dok me ne zaboli. Mesecima se uloga iz jedne Molijerove komedije sastojala u – stupnjevima smeha. Jednom prilikom sam ga razbesnela rekavši da su časovi glasa i disanja smrtno dosadni. Izbacio me je iz klase. Kad me je ponovo primio, došlo je do novog sukoba. Rondiris je prezirao pučki teatar i moju ambiciju da zaigram u njemu. Govorio je da sam predodređena za grčku tragediju i naredio mi da radim na Elektri. Prihvatila sam da je Elektra najveći tragični ženski lik, ali sam ga preklinjala da prizna da nisam bila Elektra. Tada mi je Rondiris održao govor. Govorio je o slavi grčke tragedije, o njenoj poeziji, njenoj tradiciji, njenom dubokom značenju za grčki narod. Što je više govorio, postajao je sve strastveniji, sve uzrujaniji. Naveo me je da promenim mišljenje. Videla sam svetlost. Od tog trenutka uzeo me je među svoje robove. Prihvatila sam ga bez rezervi, bez pogovora. Bio je Sveto pismo. Njegovo podučavanje postalo je religiozno iskustvo. I tako, zbogom bulevaru, dobro došla tragička muzo. Jednog dana bila sam Medeja, narednog Antigona, a onda smo prešli na Getea. Privatni časovi u Panosovoj kući. Mesecima sam klečala da bih recitovala monolog Margarite iz „Fausta“: „Moja majka, kurva…“ Margarita je napravila rupe na Panosovom tepihu. Kad bi se završili časovi za taj dan na Fakultetu dramskih umetnosti, studenti bi često išli sa mnom kući. Vodili smo rasprave do duboko u noć. Zatim bi ostajali da prenoće. Nije bilo govora o tome da dođu u opasnost zbog policijskog časa i ležaji su bili prostrti svuda po kući. To je donekle narušavalo dogovor koji sam imala s Panosom. Dogovorili smo se da dok studiram glumu živim kao drugi studenti, sve dok ne budem mogla da zarađujem svoj novac. I dalje sam nosila okraćali kaput i cipele s drvenim đonovima, kao većina ljudi u to vreme oskudice. Nije bilo dogovora da mi kolege dolaze na prenoćište i da im povremeno spremam hranu. Ali, čak je i fakultet drame prestao da bude savršeno utočište. Tri puta je upadao Gestapo i ustremljivao se na nekog od studenata, za koga nikad ne bismo rekli da je bio umešan u aktivnosti pokreta otpora. Bila je tu jedna
divna devojka, Aleka. Ona i ja nosile smo nadimak „Dva talenta“. Tek posle rata saznali smo da je bila važan član pokreta otpora. Bilo je perioda kad bih se dobro zagledala u samu sebe. Nije mi se sviđalo ono što sam videla. Uzbuđenje, fakultet, nerazumno flertovanje s opasnošću, prijateljstvo s Aleksisom, sve je to bilo zaludno i beznačajno. Ponekad sam Aleksisu pričala o tome. Odgovor je uvek bio isti: „Imaš sedamnaest godina. Živi!“ Ali kad se rat završio nisam više imala sedamnaest godina. Aleksis nije primao sa simpatijom povremene izlive razočarenja. Naprotiv, praskao je: „Idi u planine. Pridruži se partizanima. Posle rata, svi će se oni prodati. Znam ja Grčku. Ti je ne znaš. Posle rata ova zemlja će biti sranje. Ja neću doživeti da to vidim. Ti hoćeš. Sačekaj pa ćeš videti.“ Posle nemačkog fijaska u Staljingradu, svi smo znali da je Hitler poražen. I Nemci su to znali. Postali su gori nego ikad. Jednog popodneva pošla sam da se nađem s Aleksisom i dvojicom prijatelja u nekom baru. Nije bilo najbolje vreme za šetnju po atinskim ulicama, ali u tome je bila čar igre. Sedeli smo za stolom i ćaskali. Aleksis je puno popio. U bar su ušla trojica esesovaca s nemačkim ovčarom. Aleksis je počeo da zadirkuje psa, obraćajući mu se na nemačkom. Jedan od esesovaca za barom je viknuo: „Kad tako dobro govoriš nemački, dođi sedi s nama“. Ignorisali smo ih. Ponovo je viknuo prema nama, još jače, prostački. Izvukao je revolver i pokazao njime prema baru. Nismo se pomerili. Potom je još jedan izvukao revolver i učinio isti gest. Prvo su za bar otišla ona dvojica prijatelja. Zatim i Aleksis. „I ti“, viknuli su. „Dođi da popiješ nešto s nama.“ Ostala sam nepomična. Uperio je pištolj u mene. „Brojim do tri i pucam.“ „Jedan…“ Bila sam užasno uplašena ali ništa nije moglo dame natera da se pomerim. „Dva…“ Neki neopisivi inat zadržavao me je u stolici. „Tri…“ Čaša kraj mog lakta pretvorila se u paramparčad od metka. Skočila sam sa stolice cepteći od besa: „Svinjo! Svinjo! Svinjo!“ Nije mi prošlo kroz glavu da je mogao ponovo da opali. Srećom, nekoliko Nemaca iz vojne bezbednosti, koje je barmen mudro pozvao, nalazilo se u blizini. Ušli su i odveli esesovce.
Našli smo uzbuđenje koje smo tražili. Trebalo je da budem zadovoljna. Imaću dobru priču da pričam prijateljima. Ali nisam se tako osećala. Vratila sam se do Aleksisa i ošamarila ga iz sve snage. U početku nisam znala zašto. Aleksis nije bio kukavica. Bio je u stanju da ubije za mene. Kasnije sam shvatila da sam ga udarila zato što sam se sama sebi zgadila. Mnogo mlađi ljudi od mene umirali su da bi Grčka bila slobodna. Ja sam skoro poginula da bih se pokazala u baru. Pre nekoliko godina pročitala sam da se snima film pod naslovom „Šta si radio za vreme rata, oče?“ Nikad nisam gledala taj film. Ne znam ni da li je snimljen. Danas sam se pridružila onima koji bi želeli da oslobode Grčku od pukovnika. Sada, dok pišem ovu knjigu, borba beleži spor napredak. Postoje trenuci obeshrabrenja. Mnogi moji prijatelji nalaze se u zatvorima hunte. Plačem zbog neosetljivosti samoproklamovanih demokratskih zemalja. Plačem jer američka politika predstavlja podršku hunti. Očajna sam što se Francuska i Amerika takmiče u prodaji mlaznjaka, što im Engleska prodaje tenkove, što je Sovjetski Savez povećao trgovinski promet s Grčkom. Ali u takvim trenucima, kad gubim hrabrost, ponovo se setim rečenice: „Šta si radio za vreme rata, oče?“ I nalazim novu odlučnost. U vreme rata, pala sam na ispitu. Ovog puta neću. Boriću se protiv hunte dok ne umrem.
7 12. oktobar 1944. Oslobođenje. Nastala je eksplozija radosti. Atina je poludela. Četrdeset tri meseca sramote, tlačenja, patnje, najzad su prošli. Ljudi su pohrlili na ulice. Plakali su, smejali se, pevali, igrali. Zvona sa svih crkava spajala su se u jedinstven trijumfalni hor. Od Atine do Pireja razlegao se uzvik „Hristos voskrese!“, kao na Uskrs. Grčka je vaskrsla. U početku, sve je bilo sama radost i ljubav. Partizani su silazili s planina da bi ih dočekivali i grlili plačući. Zatvori su razmandaljeni. Porodice su se ponovo spojile. Grčka zastava opet se sama vijorila iznad Akropolja. Ali brzo, vrlo brzo, nastupilo je osećanje neodređene nelagode. Partizanska vojska marširala je ka Atini da uzme učešće u opštoj radosti, ali se zaustavila izvan grada. Zašto? A ljudi su počeli da se gledaju s podozrenjem. Postavljali su strašna pitanja. „Kako to da nisi nikad gladovao za vreme rata?“ „Videli su te u društvu policajaca. Šta ćeš ti tamo?“ „Odakle ti pare?“ „Videh li ja tebe u onom kabareu u društvu nemačkog vojnika?“ „Šta ono pričaju da partizani hoće da preuzmu vlast?“ U početku, engleske jedinice koje su došle u Grčku s generalom Skobijem na čelu pozdravljane su kao oslobodioci, a sada se govorilo: „Zar ne shvataš da je to okupaciona vojska, da nisu ništa bolji od Nemaca!“ Nepoverenje. Podozrivost. Klevetanje. Pala sam kao njihova žrtva, i to u onome što me je najviše pogodilo – na svom glumačkom debiju. Sve vreme sam održavala prijateljske veze s Jorgosom. Obrazovali smo pozorišnu trupu i odabrali komad Staza slobode dvadesetdvogodišnjeg dramaturga Aleksisa Solomosa. Razume se, delo je govorilo o ratu. Igrala sam Irini (Mir). Irinin otac postao je izdajnik. Moja velika scena bila je ona u kojoj borcima otpora dajem pristanak da ubiju mog oca. Moja prva premijera, novembra 1944. u Atini. Publika me izviždala.
Mržnja je stizala do mene u talasima preko reflektora ispod pozornice. Bila sam nevešta. Loše sam glumila. Ipak, jasno se videlo da njihov otrov nije bio uperen prema glumici nego prema meni lično. Izgledala sam vrlo dobro. Bila sam uhranjena. Bila sam devojka koja se lepo provodila dok je trajao rat. Muž mi je bio veoma bogat. Imala sam ljubavnika iz podzemlja. Ana, koja je sedela u publici, čula je sve to i još mnogo gore. Došla je iza pozomice gušeći se u suzama. I kritičari su me sasekli: „Vrlo visoka. Vrlo mlada. Vrlo plava. Vrlo nevešta. Nema talenta. Postoje dobre mlade glumice koje moraju da zarađuju za hleb. Zašto gospođica Merkuri ne ostane kod kuće, gde joj je mesto?“ A ipak, pozorište je bilo ispunjeno svake večeri. Jorgos je govorio: „Ja nosim glavnu ulogu, ali dolaze da gledaju tebe.“ Govorila sam da su dolazili samo da bi me mrzeli, da nisu mogli da mi oproste što nisam umirala od gladi za vreme rata. A Jorgos je, shvatajući moju krivicu, pokušavao da mi pomogne: „Nemoj se stideti što nisi umrla. Kad si mlad krv ti struji brzo. More je jako plavo. Muškarci su jako lepi, psi su jako umilni.“ Dve stvari su me održale. Prva je bila odluka da je pozornica moja i da mi je niko nikad ne može oduzeti, a druga – da moja mržnja prema javnosti bude jednaka njihovoj mržnji prema meni. Nisu to bili partizani koji su sišli s planina, koji bi možda imali pravo da mi sude. Većina njih bili su malograđani, koji su vodili računa o svojoj bezbednosti. Bili su to isti oni moralisti, isti oni ljudi lake savesti, koje sam smatrala odgovornim za smrt moje prijateljice Marije. Marija je umrla poslednje ratne godine. Već sam govorila o Mariji, mojoj školskoj drugarici koja je došla da živi sa mnom kad sam se udala za Panosa. Mnogo sam je volela. Znala je sve moje tajne, sve moje nade, sve moje brige. Bila je srce mog doma. Bila je tu, kraj mene, i u dobru i u zlu. Marija je imala ljubavnika za vreme rata. Ostala je u drugom stanju. Njen strah od skandala i osude bio je tako velik da nije smela to nikom da kaže. Čak ni meni. Krajem trudnoće je kolabirala. Neki idiot od hirurga odsekao je nešto za šta je mislio da je karcinom. Inficirala se. U to vreme bilo je nemoguće nabaviti antibiotike, kao ni bilo koje druge lekove. Umrla je kao žrtva malograđanskog licemerja. I sada su isti ti licemeri koji su izazvali njenu smrt hteli da me nateraju da klonem duhom i da mi uzmu
pozorište. Predstava se davala mesec dana, a onda su okolnosti koje su daleko prevazilazile moju lošu glumu zatvorile pozorište na dan 3. decembra 1944. i okončale moje prvo bolno iskustvo profesionalne glumice. Izlazila sam na binu kad bih osetila da se zemlja trese. Grčka zna šta je zemljotres. Kad sam bila dete, rekli su mi da, ako se dogodi zemljotres, treba stati u okvir vrata. Utrčala sam u hotel „Velika Britanija“, koji se nalazio pored pozorišta. To jeste bio zemljotres, ali su ga izazvali ljudi! Zvuk koji je ličio na grmljavinu dolazio je od nogu koje marširaju. To je bila čitava vojska ljudi. Pružala se dokle pogled seže. Okean stisnutih pesnica podignutih visoko. I iznenada je ta velika vojska zapevala. Pesma je bila partizanska. Bila je zastrašujuća, ali beskrajno lepa. Neki muškarac u mojoj blizini podigao je obe pesnice uvis i meni u uho povikao slogan: „Glas naroda, gnev božji!“ Neprekidno su dolazili. A ta masa imala je dva glasa: oni koji su prolazili kraj mene pevali su partizansku pesmu, a oni koji su bili napred uzvikivali su „Pustite narod da vlada!“ Povik se širio sve dalje unazad, kao ogroman talas, sve dok se dva glasa nisu sjedinila u „Pustite narod da vlada!“ Atina se tresla od njihovog odjeka. Zatim se začuo novi zvuk. Oštar. Stakato. Zvuk metaka koje su ispalili. Kasnije se nije moglo pouzdano utvrditi ko je dao naredbu da se puca u masu, ali bilo je dvadeset osam poginulih i mnogo povređenih. Tek se bio završio ružan san rata i okupacije, kad je počeo građanski rat. Ko je pomrsio konce pa je došlo do tog dana? Britansko Ministarstvo inostranih poslova otpočetka je izražavalo svoju antipatiju prema EAM-u. Previše levi. Vojska ELAS-a, prejaka. Ali Englezi imaju iskustva u igranju rata. U toj igri važno je vreme. Plan je prost. Dok su nacisti u Grčkoj, vojska ELAS-a je neophodna, ali spremi plan za onaj dan kad nacisti budu otišli. Crveni ne smeju nikako da dođu do političke snage. Ali napreduj polako. Ne pokušavaj sve da uradiš odjednom. Monarhija, čak i neka jako konzervativna vlada, to je za kasnije. Prva etapa zahteva političku formu koju treba da prihvate levičari, ali koja može da se iskoristi protiv njih kad za to dođe vreme.
Čovek koga su izabrali bio je Georgios Papandreu. Tridesetih godina bio je ministar prosvete. Stekao je poštovanje zbog naprednih reformi koje je sproveo u obrazovnom sistemu. Bio je odličan govornik. Bio je popularan. Najbolje od svega bilo je to što je imao talenta da iskorišćava levičare i da ih istovremeno odbija. Bio je idealan čovek za taj posao. Evo kako je izgledao program za 1944. April – pet meseci pre odlaska Nemaca, Papandreu stiže u Egipat, u štab vlade u izbeglištvu. Maj – konferencija u Libanu. Sve političke frakcije u Grčkoj šalju predstavnike. Obrazuje se koaliciona vlada. Komunisti će uzeti učešće u koaliciji. Ne obećavaju im mnogo, već samo onoliko koliko je potrebno za malo samoobmane. Dovde je dobro. Ali Englezi već smeraju da pošalju jedan ekspedicioni korpus u Grčku, za slučaj da zemlji bude potrebno „da se zaštiti od anarhije“. Septembar – mesec dana pre nemačkog poraza. Vojsku ELAS-a uspevaju da ubede da ne ulazi i ne zauzima Atinu. Prihvataju da Englezi umarširaju kao oslobodioci. Povrh svega, neverovatno naivno, prihvataju da se stave pod englesku komandu. (Komunisti ni dan-danas ne priznaju da su ih napravili budalama. Govore kako je ELAS bio zauzet isterivanjem Nemaca.) Oktobar – odlaze Nemci, dolaze Englezi. Nekoliko meseci kasnije vlada se vraća u Grčku, a Georgios Papandreu postaje premijer. Baš su pametni ti Englezi. Komandant engleskih snaga, general Skobi, prelazi u akciju. Nije stigao da kaže ni „dobar dan“, a već je izdao naredbu da partizani predaju oružje. To je, naravno, prestravilo EAM. Shvataju da se ista stvar ne zahteva od kraljevske vojske kojom komanduju oficiri čije su ugnjetavanje dobro upoznali u doba Metaksasove diktature. Vođe EAM-a predlažu da predaju oružje ako isto uradi i kraljevska vojska. „A, ne“, kaže Skobi, „oni su redovna vojska“. Skobija podsećaju da EAM predstavlja sedamdeset procenata grčkog naroda. To ga uopšte nije impresioniralo. Hoće njihovo oružje. Ljudi iz EAM-a postaju svesni šta su učinili. Povlače se iz vlade. Skobi ne plače zbog toga. Postavlja ultimatum. Sve oružje biće predato do
10. decembra, inače… Ovo postaje predmet žestokih diskusija u čitavoj Grčkoj. Kolonaki, aristokratska četvrt u Atini gde sam živela, listom je za Skobija. (Kolonaki su u to doba nazivali „Kolograd“)2 Argumenti Panosa i njegovih prijatelja bili su direktni. „Da, borili su se protiv nacista, ali su crveni i hoće da preuzmu vlast.“ Dođavola! Oni najumereniji u „Kologradu“ formulisali su to ovako: „Ta luda kopilad imaju oružje. Da, koristili su ga protiv Nemaca četiri godine. S punim dostojanstvom, ne mogu biti okrivljeni zbog toga. Ali rat je završen. Da su razumni predali bi oružje, rekli bi, hvala‘ što su mogli da ga koriste i vratili bi se svojim kukama i motikama.“ Partizani se nisu tako osećali. Zadržali su oružje i, da bi primorali Papandreua da održi obećanje o samoupravi, 3. decembra su organizovali demonstracije koje su ostavile dvadeset osam mrtvih na ulicama. Manje od dva meseca posle odlaska Nemaca, Grčka je ponovo bojno polje. Postala je zemlja mržnje i terora. Neopisiva zverstva dešavala su se na obe strane. Videli smo kako Eleni Papadaki, jednu od najvećih grčkih glumica, komunisti izvlače iz kuće i streljaju zato što je bila prijateljica Janisa Ralisa, kvislinškog premijera za vreme rata. Ovaj i drugi činovi jalove osvete i divljaštva koštali su komuniste simpatija i sledbenika. Ali su se isto tako ružne, i još gore stvari dešavale njima samima. Izgledalo je da su svi Grci podivljali. Jednog dana neki mladić pokucao je na Renina vrata. Rekao joj je da moraju svi da odu. Partizani su se spremali da postave barikade na put. Hteli su da dignu u vazduh susednu kuću. Na kraju su se Rena, njeni roditelji, njena baba, našli zbijeni u malom stanu jednog prijatelja. U trosoban stan stalo je petnaest ljudi. A za jelo? Šolja supe, ujutro i uveče. Posle nedelju dana, Rena izjavljuje: „Sad je dosta. Idem u Panosovu kuću.“ To je bilo lakše reći nego učiniti. Iako je Panosova kuća bila na deset minuta od njih, tog dana trebalo joj je četiri sata. Rena je krenula niz ulicu – otvorena je mitraljeska vatra. Skrenula je u drugu ulicu – barikade. Sledeću ulicu su držali Englezi. „Beži odavde.“ Još jedna ulica – još metaka. Jedan dečak poginuo je na nekoliko metara od nje. Nastavila je da trči. Najzad, u panici i iscrpljena, stigla je do kuće i pala mi u zagrljaj.
Ko je Rena? Zaustavite rat. Ostanite nepomično na barikadama. Reći ću vam ko je Rena. Mislim da je najbolji način da vam predstavim Renu taj da vas naučim reč kéfi (ćef). Kéfi, toliko grčka reč, toliko grčko raspoloženje, da je skoro nemoguće prevesti je. Označava „razmetanje“, ali još više znači i „gizdati se“, a opet i nešto više od toga. Kéfi je improvizacija. Kéfi znači rizikovati. Kéfi je ono što te navodi da dobiješ ili duplo ili ništa. Krupan gest. To je Rena, to joj savršeno pristaje. Sledi svoj kéfi prema trenutnom impulsu, a ako je on odvede u propast… „Dođavola! Novi dan, novi kéfi“ Poznajem Renu Mesoloru otkad znam za sebe. Zajedno smo odrasle. Bila je debelo, veselo dete. Odjednom je oslabila. Ima šesnaest godina i najživahniji duh u Atini. I udata je. Njegovo ime bilo je Salvago. Imao je dvadeset šest godina, bio je smešno bogat i odveo ju je da žive u Aleksandrlji. Kad je otišla, svi su osetili da je u Atini manje smeha. U Aleksandriji je sve išlo kako treba dok nije srela ujaka svog supruga. Bum. Ljubav kao grom iz vedra neba. Skandal! Voljeni suprug vraća se avionom u Atinu da se posavetuje s Reninim roditeljima. Nazad u Aleksandriju. Pretnje. Skoro kućni pritvor. Ne vredi. Renino srce pripada ujaku. Još jedan let u Atinu. Ovaj put odluka da je odvedu iz Aleksandrije. Rena se suprotstavlja. Na kraju, očev gnev, strah da će njen brat doći u Egipat i ubiti ujakaljubavnika, naterajuje da ustukne. U redu, vratiće se u Atinu. Ali rat je stigao do Grčke, putovanje predstavlja problem. Kuju plan koji može da se dogodi samo Reni. Englezi šalju konvoj u Grčku. Rena je bila u konvoju. Čim je napustila konvoj, upoznaje i zaljubljuje se u Mikasa Pezasa, prostačinu i pisca bez drahme. Zaboravlja ujaka i sestrića. Hoće Pezasa. On je čovek njenog života. Pogaziće ceo svet samo da bude njen. Dobiće Nobelovu nagradu. Rodila se da ga voli i da ga inspiriše. Pojavljuje se muž. S prezirom naglašava da Rena i dalje nosi bogat nakit kojim ju je obasuo. Rena ide za svojim ćefom. U uzvišenoj tišini skida komad po komad nakita i daje mu ga. Došlo je do blagog oklevanja kad je davala dijamantski prsten, ali samo zato što je bio kopija. Original je otišao da bi se platili kartaški dugovi. Da, Rena je bila, jeste i uvek će biti kockar. Činjenica da retko dobija nije imala značaja. Uzbuđenje koje donosi igra važnije je od gubitka ili dobitka. Ono što je bilo čudno bio je način kako je gubila, čak i kad je imala kartu koja dobija. U džin-remiju, iako je mogla da se otvori u prvoj ruci s dva
poena, čekala bi da dobije džin. Ako je imala džin, čekala bi veliki džin. I uvek je znala šta radi! Rena je moja najbliža prijateljica, ali čak i danas među nama dođe do trvenja zbog njene kocke. Na nesreću, neko joj je nekad dao neku biografiju Dostojevskog. Ko god to bio, mrzim ga. Otad mi Rena svaki put kad prolazimo kroz krizu kaže: „Dostojevski je bio neizlečiv kockar. To mu je bilo u krvi. Očekuješ da ja budem bolja od Dostojevskog?“ I ljuta je na mene. Jednom prilikom dočekala me je sa svojim dvogodišnjim sinom u naručju. „Daj mi sto drahmi da igram karte ili ću skočiti s terase s ovim nevinim detetom u naručju. Znam da te nije briga za mene, ali ćeš nositi na savesti smrt ovog malog dečaka.“ Rekla sam joj: „Skoči!“ Nije skočila. Ali nikad mi to nije oprostila. To je Rena. Ali niko nema srce veće od nje. Niko nije iskreniji prijatelj od nje. Niko nije spremniji da učini uslugu ili da voli. I Rena je postala deo mog domaćinstva, koje se neprekidno uvećavalo. Panosova kuća bila je sve punija. Nismo imali struje i mogli smo da uzimamo vodu svakih nekoliko dana. Morali smo da je odlažemo u kadu i da je zahvatamo u šoljicu, svakim danom sve ustajaliju i prljaviju. Nismo imali ni dovoljno hrane, iako je bilo povremenih svetlih trenutaka. Pošto se Panos toliko divio Englezima, bilo je prirodno da ih često viđamo. Još veći anglofil od njega bio je njegov brat, koji je engleski govorio bolje nego grčki i pre rata provodio po pola godine u Londonu. Kad je vojska generala Skobija stigla u Atinu, brzo je pohvatao veze s engleskim oficirima. Neki među nama nisu to odobravali i smatrali su da imamo pravo da krademo iz njegovog podruma, koji je bio pun konzervi britanske vojske. Smeštali smo ljude po dvoje u krevet, davali smo im fotelje i sofe da u njima spavaju, ostali su jednostavno spavali na podu. Bilo je hladno i širio se neprijatan miris starinskih sveća, koje su bile jedini izvor svetlosti koji smo imali, a i zato što nije moguće održavati kuću čistom bez vode. Nije bilo drugog predmeta razgovora osim građanskog rata. Zverstva su se nastavljala i uvećavala. Osećali smo jezu što smo bili u stanju da činimo takve stvari. Papandreua su zvali „izdajnik“ i „ubica“. Stvari su stigle dotle da je Čerčil osetio obavezu da ostavi sve svoje ratne dužnosti i da lično dođe u Atinu. On i njegovi savetnici shvatili su da je Papandreu trebalo da ode. Tražili su zamenu. Na kraju su našli heroja iz Prvog svetskog rata. Zvao se
general Plastiras. Bio je neka vrsta legende. Imao je nadimak „Crni vitez“. Plastiras je trebalo da posluži dok Englezi u pogodnom trenutku ne vrate Đorđa II u Grčku. Pre nego što je otišao, Čerčil je uspeo da postigne dogovor o prekidu vatre. U februaru, u mestu Varkiza, došlo je do dogovora. Komunisti su napokon predali oružje. Neko vreme uzdali smo se u duh pomirenja i praštanja. Dogovor je bio da nema progona ni kažnjavanja, osim javnih zločinaca. Amnestija i rotkve strugane! Još se nije osušilo mastilo s ugovora, a vlada je već otpočela vladavinu potpunog terora. Oslanjajući se na odredbu o javnim zločincima, nastupio je talas hapšenja, deportacija i pogubljenja. Na hiljade ljudi bežalo je iz Atine. Sledeće godine ponovo je izbio građanski rat. Jadna Grčka. Trajaće do 1949. Godine 1947. desila se promena. Englezi su objavili da su previše umorni i previše švorc da bi i dalje štitili Grčku, pa su nas predali Amerikancima. Rođena je Trumanova doktrina: „Sjedinjene Države moraju da pomognu Grčkoj da očuva demokratski poredak.“ Imam prijatelje Amerikance koji smatraju da je doktrina plemenit dokument, čiji je motiv interesovanje za grčke demokratske institucije. Za mene su to trice i kučine. Američki lideri ne daju ni pet para za grčku demokratiju. Zapravo su protiv nje. Demokratska zemlja može da razmišlja o nezavisnosti. Možda bi mogla da postavi i pitanje prisustva američkih vojnih baza i američke vojske na grčkom tlu. Možda bi mogla da se zapita u vezi s prvenstvom koje se daje američkim investicijama. Kako se američko interesovanje za grčku demokratiju može pomiriti s američkom podrškom današnjoj hunti, predstavlja nešto što izmiče mojoj sposobnosti poimanja. Hajde da kažemo popu pop, a bobu bob. Amerikanci se plaše napredne ili, sačuvaj bože, levičarske vlade u Grčkoj. Cela istina jeste da su posle rata Moskva i Vašington podelili sfere uticaja – a Amerikanci su polagali pravo na Grčku. Otada nas štite – do tačke gušenja. Treba da vam kažem šta se desilo Aleksisu, mom prijatelju crnoberzijancu iz doba rata. Imao je pravo. Nije dugo nadživeo rat. Odavno je spremio metak koji je ispalio sebi u glavu.
8 U ono vreme svako ko je radio u Grčkom nacionalnom teatru morao je da bude izdržljiv, fizički izdržljiv. Drugi glumci slušali bi te otvorenih usta kad bi im pričao da imaš dve predstave dnevno – jednu u šest i odmah zatim još jednu, u devet. „A ceo dan se odmaraš?“ „Ne. Preko dana imamo probe za novi komad. Nismo na Brodveju. Ovde je osam nedelja prikazivanja dug period.“ Ali sviđalo mi se. Godine koje slede posvećene su radu, disciplini, naporima da postanem profesionalac. Premda su se borbe udaljile od Atine, građanski rat je besneo u ostatku zemlje. Sazrela sam kao glumica i to je dobro, ali s neprekidnim vestima o prolivanju krvi i zverstvima, neizbežno sam padala u depresiju. U jednoj takvoj fazi Rena Mesolora Salvago Peza došla je kod mene i rekla mi: „Dosta više. Otići ćeš iz Grčke. Vodiću te u Njujork.“ „Gde?“ „U Njujork, u Ameriku.“ Rena je dobila svog Mikasa Pezasa. Venčali su se. Napisao je roman Cena slobode. Hvalili su ga mnogo u američkoj štampi. Odlučili su da odu da žive u zlatnoj zemlji i da me povedu sa sobom. Oh, zaista sam bila na velikom iskušenju. Ideja je bila uzbudljiva, a Rena mi je postala važna. Htela sam da budem tamo gde je ona. Ali postojala su sidra koja su me vezivala za Grčku. Postojala je osnovna potreba da budem na toj svetlosti, na tom suncu, blizu grčkog mora. Postojalo je pozorište – sada sam bila prihvaćena kao njegov deo. Postojao je Panos – ako baš i nije bio idealan suprug, bio je drag prijatelj. Volela sam ga. Rena insistira. „Od čega ćemo živeti, Rena?“ „Imam pedeset dolara.“ I otišla je u Ameriku, s pedeset dolara u šaci i s poverenjem u svetlu budućnost. Ali nije se na tome završila njena misija da me povede sa sobom. Ostavila je iza sebe aktivnog saveznika. Jorgos se rodio u Grčkoj. Postao je Amerikanac. Vratio se u Grčku kao pripadnik američkih snaga. Bio je savršeno lep. Nos mu je bio lep i ravan. Oči su mu bile zelene. Imao je
blistav osmeh kao reklama za zubnu pastu. Jorgos je bio ljubazan, bio je lep, i govorio je: „Melina, volim te. Udaj se za mene i dođi da živiš sa mnom u Njujorku.“ Mnogo sam razmišljala. Nudio mi je novi život. Bio je muškarac koji puca od zdravlja. Bio je tako uravnotežen, tako prirodan, da sam mislila da može da me oslobodi krivice koja se u meni nakupila tokom rata. Imala sam neku vrstu braka iz mašte. On bi mi pružio brak u stvarnosti. Odveo bi me daleko od agonije i krvi građanskog rata. Želela sam Jorgosu da dam pouzdan odgovor i iznenadila se kad sam čula sebe kako kažem: „Pitaj Panosa“. Jorgos me je dugo posmatrao, a zatim rekao: „U redu, pitaću ga“. Panos. Prijateljski, ljubazno, s najboljim kembričkim manirima, govori Jorgosu: „Razmislimo o tome smireno. Da, ovako ćemo. Vratićeš se u Ameriku na šest meseci. Ako posle tog vremena Melina još bude osećala iskušenje prema toj pustolovini, koja je toliko suprotna njenoj prirodi, onda neka ode za tobom. Naravno, pokušaću da je odgovorim. Ne mogu nikako da je zamislim u nekoj američkoj kujnici. Ili kao majku zelenooke dece u Vašingtonu, ili Njujorku, ili bilo gde drugde. Ali možda grešim. Zbogom.“ Jorgos je otišao. Ostala sam i Panos nije pogrešio. Proći će mnogo vremena pre nego što budem videla Ameriku – ali s jednim drugim Amerikancem. Prolila sam malo suza kad je Jorgos otišao. Nešto od toga bilo je zbog njega, a nešto zbog Rene. Suze su se brzo osušile, a Rena se brzo vratila. Amerika je prkosno odbila da ovenča Mikasa Pezasa zlatom i slavom. I vratili su se u Atinu, lakši za pedeset dolara, ali nepoljuljani. Rena je bila veselija i punija optimizma nego ikad. Naravno, oboje su se uselili u Panosovu kuću. Zatim je došao posao i nije bilo ničeg drugog. Ako bi te Katerina, upravnica trupe, primila da radiš celu sezonu, to je značilo da te treba shvatiti ozbiljno. Ako bi ti dala glavnu ulogu, tvoje mesto u pozorištu bilo je osigurano. Angažovala me je za ulogu Lavinije u delu Judžina O’Nila Elektri priliči crnina. Melina Merkuri iz „Kolograda“ bila je već protagonistkinja u velikoj trupi. Postojao je jedan kritičar u Atini za koga sam bila prokleta. To je bilo nešto više od antipatije, to je bila alergija. Da stvari budu još gore, bio je kritičar koga su poštovali intelektualci. U garderobi u veče premijere, Ana mi
je pomagala da obučem kostim. Zastala je. Dobila je ideju. Pre nego što se podigne zavesa, otišla bi do tog kritičara i rekla mu da odmah ode iz pozorišta jer mu je u kući izbio požar. I zaista je nameravala to da uradi. Nisam je zaustavila ja. Zaustavila ju je moja majka, koja se uvek pridržavala onog učenja „pusti je da se suoči s teškoćama“. Sutradan su se hiljade atinskih obrva podigle kad su pročitale njegovu kritiku. Hvalio je moju glumu do neba. A najvažnije od svega bilo je to što je imao pravo. Bila sam jako, jako dobra. Publika se složila sa mnom i s kritičarem. Bilo je vreme da proslavimo. Rena me je zagrlila i rekla mi: „Konjiću, sad možeš da pohitaš. Hitaj.“ Zatim još jedan uspeh, Oružje i čovek od Bernarda Šoa. Pa još jedan, Opasna okuka od Dž. B. Prislija. Tri zaredom! Krenulo mi je. Za letnju sezonu sam odvažno osnovala sopstvenu trupu. Tu vrstu odvažnosti nisam imala samo ja. Čim glumac u atinskom pozorištu stekne malo prestiža, hita da osnuje sopstvenu trupu. Iznajmljuje pozorište, bira komade, angažuje tehničare i glumačku ekipu, dolazeći u opasnost da te glumce mora da zadrži celu sezonu. Volela bih da mogu reći da se takve trupe osnivaju iz potrebe za nezavisnošću; možda bi u tome i bilo pola istine. Druga polovina je svakako povlađivanje zvezdanim ambicijama. Ali, govorila sam sebi da će moje pozorište biti drukčije. Biće čisto, mladalačko i nosiće timski duh. Okupila sam oko sebe najveće talente koji su učili kod velikog Rondirisa. Među njima je bio Nikos Hadžiskos, mladi glumac u usponu. Odabrali smo delo u stihovima. Pisac je Kostis Palamas, korifej grčkih pesnika. Scenograf je verziran i kreativan. Sve nam ide na ruku. A doživeli smo strašan neuspeh. Jedino čega se sećam iz kritika bilo je: „U redu, možda Merkurisova ima talenta, ali ne izgleda i ne igra kao Grkinja.“ Ja!? Ukratko, doživljavali smo neuspehe čitavo leto. Katastrofa za katastrofom. Skoro da sam počela ponovo da razmišljam o onoj kujnici u Vašingtonu, kad me je pozvao Dimitris Rondiris. Postavili su ga za upravnika Grčkog nacionalnog teatra i pozvao me je kod sebe! Ni Balboa nije video šire horizonte kad je posmatrao Pacifik od onih koje sam ja videla kad mi je Rondiris saopštio svoju ponudu.
Bilo je sjajno. Stari opojni život rada i vežbe s Rondirisom. Zavodljive diskusije o tome kako je formiran neki lik, ono što se zove nadgrađivanje i struktura, a sve u atmosferi transa. S Rondirisom, pozorište nije bilo obično zanimanje. Ono je postajalo davanje sebe. Davale su se zakletve. Oblačila sam se kao monahinja. I opet one privatne probe koje su trajale do pet ujutro. Vežbala sam neprekidno, sve dok nisam shvatila da samo vežbam, a ne nastupam. Da, rekao je Rondiris, postaću velika tragetkinja, ali ne još. To je bilo nešto što sam već čula. Igrala sam mnogo uloga, ali samo za njega. Nikad za publiku. I tako je bilo stalno. Počela sam da se osećam kao pejzaž koji slikar neće da izloži, kao mermerna skulptura koju vajar ne želi da pokaže. Možda je to bilo laskavo. Možda i nije. Bilo kako bilo, počelo je da mi izlazi na nos. Stvari nisu pošle nabolje ni kad je sa mnom razgovarala Dora Stratu, rizničarka grčke kulture. Zabeležila je na svom magnetofonu svaku grčku narodnu pesmu od Atine do najzabačenijeg sela. Ako bi čula da se neka pesma peva u planinskom seocetu rasutom po kamenjam, Dora bi uzjahivala mazgu, noseći sa sobom samo četkicu za zube i magnetofon. Osnovala je plesnu trupu koja je imala turneje po celom svetu. Imala je u sebi antene koje su je nepogrešivo vodile do novog kompozitorskog talenta. Bila je pokrovitelj jedne nove pozorišne trupe. Osnovao ju je Karolos Kun, koji je došao iz Konstantinopolja (mi Grci još uvek ne možemo da ga zovemo Istanbul). Kun je odmah stekao sledbenike; bez njega, Grčka možda nikad ne bi videla dela Lorke, Ženea, Joneska i Brehta. Kad me Dora posetila, pripremao je komad Tenesija Vilijamsa. To je bio cilj njene posete. Kun ju je poslao da traži od mene da igram ulogu Blanš u komadu Tramvaj zvani želja. „O Bože!“, rekla sam, „Blanš!“ „Valjda znaš ulogu Blanš“, kaže Dora i gleda u mene u nedoumici zašto plačem. „Da li znam Blanš?“, rekla sam jecajući. „Ja jesam Blanš. Ali ne mogu da je odigram.“ „Ne možeš da je odigraš?“, kaže Dora. „Rondiris mi to nikad ne bi oprostio.“ „Nećeš nikad oprostiti sebi ako je ne budeš igrala.“ „Ne mogu.“
„Ti si budala.“ „Ne mogu.“ I vratila sam se vežbama. Ako je moja Margarita iz Fausta ponovo počela da pravi rupe na tepihu, Blanš me je grizla iznutra. Tada mi je Panos priredio ljubaznost da slomi nogu. Ta slomljena kost na kraju mi je omogućila da odigram Blanš. Morao je da se podvrgne nekoj operaciji. Odlučio je da to obavi u Lozani i zahtevao od mene da idem s njim. Tražila sam od Rondirisa da mi da slobodne dane. Odbio je. Ponovo sam tražila, rekavši da hoću jednom zauvek da završim sa sređivanjem zuba. Ljudi koji su me posmatrali objektivno oduvek su govorili da imam vrlo velika usta. Oni ljubazniji izražavali su to na finiji način. Govorili su da su mi usta velikodušna, ali nisu mogli da nađu ljubazan način da opišu moje isturene zube. Velika usta i istureni zubi bili su previše. Rondiris je rekao: „Švajcarci imaju izvrsne zubare. Idi i sredi zube. Poboljšaće ti se dikcija.“ Hiljadu milja udaljena od hipnotičnog Rondirisovog pogleda, sedeći na klupi i zureći u Ženevsko jezero, razgovaram sama sa sobom. „Radi unazad, Melina.“ To mi kaže Rondiris. Kaže: „Razmisli, tragaj, analiziraj. Glumica treba da nađe preciznu sliku lika. Zatim, korak po korak (nadgrađivanje, struktura), postepeno nastaje ova slika. U ponašanju, u govoru i u pokretima. To je dug, pažljiv proces. Odabiraš i odbacuješ. Isprobavaš. Na kraju, kad ti i slika postanete jedno, tada si savršeno savladala ulogu.“ Rondiris ima pravo, ali meni taj način ne odgovara. Treba da krenem spolja i da prodrem unutra. Ako mogu da hodam kao lik iz uloge, da sedim kako ona sedi, da povučem ruku kao što čini ona, pokreti se uvlače pod kožu, do kosti i tako se srećem s ulogom. Na probama dela „Elektri priliči crnina“ naišla sam na određene teškoče. Onda me je nešto što je rekao neko od glumaca navelo da polako okrenem glavu na stranu i nadole. U tom trenutku našla sam Laviniju. Taj spori okret glave bio je tako strog, tako pun mržnje, da mi je dao ključ za Laviniju. Ona je bila ta koja iz svog postojanja kida svaki osećaj milosti. Ništa ne može da je udalji od njenog cilja, za nju nepostoji ništa sem potrebe za osvetom. Dakle, to Rondiris zove radom spolja ka unutra. Ja kažem: Ako je cilj da uđem unutra i moram da uđem kroz
prozor, u čemu je razlika ako ću tamo stići? „Grešiš, Melina, grešiš.“ Upozorava te na površnost, na prirodnu hipokriziju. Kažeda, ako počneš od površine, tu i ostaneš. „Nije to površnost. Jednostavno, ako otpočetka nosim klovnovsku kapu, to mi pomaže da postanem klovn.“ „Klovn je za cirkus.“ „A šta ima loše u cirkusu? “ „Ništa. Ali nisi u cirkusu. Nalaziš se u pozorištu.“ Da li me zato drži zatvorenu da vežbam i odbija da mi dopusti da se pojavim pred publikom? Da li je istina da sam toliko daleko od toga da budem spremna? Možda treba da postanem gotova glumica pre nego što mi noga ponovo kroči na scenu? To je ludost. Jedini način da se razviješ jeste da radiš, da igraš pred publikom. Da rasteš od uspeha, da učiš iz neuspeha. On to sigurno zna. Zašto me ne pušta da nastupam? Čekaj malo. Možda je zaljubljen u mene, a za Rondirisa ljubav je posedovanje. Ne, nije zaljubljen u mene. Zaljubljen je u Pigmaliona. Treba mu njegova Galateja. Ne želim da budem Galateja. Želim da budem Blanš. To je posredi. Konačno si to izvukla iz sebe. To je predmet celog ovog monologa. Ne radi se o tome da želiš da se oslobodiš Rondirisa. Želiš da imaš slobodu da igraš Blanš. Tako je, Melina. Tako je, gospodine Rondirise. Tako je, Ženevsko jezero. Želim da igram Blanš. Panosova kost je zarasla. Moji zubi su postali pravilni. Ali se Rondiris nije promenio. Kad bih bojažljivo spomenula Blanš, razjario bi se. I sama pomisao na to bila je izdaja prema njemu. Neću igrati Blanš ili bilo šta drugo u Kunovom pozorištu. To pozorište je zmijsko leglo. Đavola se tiču Kuna osnovne tehnike glume. Pozorište treba da bude hram. S Kunom, ono je lov na uspehe, u skladu s modom. Zaboravi Blanš. Zaboravi Kuna. I drugi put Melina pokušava da se ubije. Trčim da se bacim pod točkove tramvaja koji nailazi, a Rondiris trči da me zaustavi. Stiže me i čvrsto steže u zagrljaj. Jedan policajac i nekoliko prolaznika okupljaju se oko nas. Čuju kako Rondiris kaže: „U redu, Melina. Možeš da igraš Blanš. Ali seti se svega što sam te učio i odigraj je valjano.“
Kunovo i Rondirisovo pozorište – dva različita sveta. Rondiris je bio klasičar, sledbenik perfekcije. Upravljao je Nacionalnim teatrom kao despot. Samo on je imao pravo glasa. Njegov sud bio je vrhovni. Niko se nije usuđivao da mu se suprotstavi, da predloži neku drukčiju zamisao. Kun, pionir, inovator, bio je otvoren za sve ljude, za sve ideje. Istinski bi se zamislio nad predlogom scenskog električara. Rondiris je bio strog i zahtevan. Kun je radio u atmosferi topline i zabave. Ljubav je tekla iz Kuna prema muškarcima, ženama, mačkama, psima. Imao je velikog uticaja na mlade i prirodno je privlačio nove mlade talente Grčke u svoju blizinu. Mladi kompozitor, Manos Hadžidakis, koga je otkrila Dora Stratu, pesnik Gacos, koji je prevodio Lorku, slikar Caruhis, scenograf Vahliotis, svi su dolazili kod Kuna. Zavesa posle premijere komada Tramvaj zvani želja. Nastala je tišina na trenutak, a zatim oluja aplauza. Pljeskali su stojeći. Klicali su. Za pesnika, Tenesija Vilijamsa, za reditelja, Karolosa Kuna, za kompozitora muzike, Manosa Hadžidakisa, za glumicu koja je igrala Blanš. Kad je publika počela da skandira, „Melina-Melina-Melina“ zalila sam pozornicu suzama. I tako, kroz suze, videla sam samo jednog čoveka kako stoji i aplaudira. Bio je to Rondiris. Uprkos svojoj mržnji prema „zmijskom leglu“ došao je da me vidi kao Blanš. Sada je mojih suza bilo dovoljno da prekriju ceo svet. Rondiris je došao u garderobu. „Pokrala si Elektru, ali…“ Klimnuo je glavom tri-četiri puta, „…ali bila si dobra. Vrlo dobra.“ Dozvolite mi da vam dam definiciju agonije. Agonija je stanje glumca kad „eksplodira“ na sceni. Eksplodirati na sceni znači smejati se kad ne treba. To je košmar svakog glumca. I izaziva bol. Boriš se tako silovito da kontrolišeš smeh da preblediš kao krpa, zaboli te stomak. Taj strah od eksplozije me progoni. A, Bog nek mi je svedok, desilo mi se mnogo puta. To je histerija za koju znam odakle dolazi. Počela je kad mi je umro deda i ni lekari ni njihovi lekovi nisu mogli da zaustave moj smeh. Nikad me nije napustio. Fransoaz Sagan jedna je od osoba koje volim najviše na svetu. Stradala je u teškoj automobilskoj nesreći. Ležala je u polju zaglavljena ispod automobila, oduzeta. Potrčala sam na put da zaustavim vozače koji su nailazili, tresući se od jecaja – i od smeha. Kad su mi pukovnici oduzeli državljanstvo i objavili da nisam Grkinja, nisam mogla da prestanem da se
smejem, ne zato što je bilo smešno – a bilo je smešno. Najbeznačajnija stvar može ponekad da te natera da „eksplodiraš“. Jedna pogrešno izgovorena reč, jedan neočekivan pogled, žamor iz publike, zakasnela reakcija partnera na pozornici – mogu da izazovu požar. Rondiris je govorio da je posredi nedostatak koncentracije. Kunem se da se nije radilo o tome. Kun me je jednom prilikom ošamario. Smejala sam se još jače. Zbog svega toga s paničnim strahom sam prihvatila glumca koji je angažovan da igra sa mnom u komadu Ana Lukasta od Filipa Jordana. Zvao se Likurgos Kalergis. Bio je odličan glumac, ali njegova reputacija „čoveka koji se smeje“ bila je jednaka mojoj. Upoznali su nas iza scene. Pozdravio me je i pružio ruku. Primetila sam izvesno podrhtavanje u njegovim očima. Video je kako usne počinju da mi drhte. To je bilo to. Prasnuli smo u smeh. Kun je to mogao da zaustavi istog trenutka. Prkosio je bogovima tako što nas je stavio zajedno na pozornicu. Počele su probe. Uobičajeni postupak bio je da se delo iščitava i da se zatim prodiskutuje o njemu. Ovog puta nije bilo tako. Kun je prvo morao da reši jedan problem. Oštrim tonom rekao je: „Melina i Kalergis, stanite na sredinu pozornice“. Poslušali smo. „Pogledajte jedno drugo.“ Uradili smo tako, plašeći se najgoreg. „Melina, gledaj ga u oči. Kalergise, gledaj je u oči. Sad ostanite nepomični. Ni reči. Samo ostanite nepomični.“ Izdržali smo pet sekundi. Pomolila sam se. Deset sekundi. Iz nekog blesavog razloga pala mi je na pamet slika mleka koje vri u lončetu i počinje da kipi. Petnaest sekundi. Dvadeset. Mleko se prelilo. Smeh je probio iz mene kao rzaj konja. Probio je iz Kalergisa kao zvižduk pregrejanog bojlera. Kun je pobesneo. Ali što se više ljutio, to je naš smeh postajao neobuzdaniji. Znoj mi se cedio sa dlanova. Grizla sam usne do krvi. Sad se Kalergis smejao i istovremeno ječao od bola. Pritisnuo je obema rukama stomak i saginjao se gore-dole kao musliman u molitvi. Kun je bio toliko zauzet pogrdama da nije primetio da se virus preneo na ostatak trupe. Činjenica da su okretali glavu nije bila ni od kakve pomoći. Zar nismo imali dosta muka? Morali smo da se suočimo i s prizorom dvanaest pari ramena koja se tresu. Svako za sebe i oboje zajedno tražili smo od Kuna da zameni jedno od nas. Bio je tvrdoglav. Samo je hladno rekao: „Nećete se smejati dok traje predstava“. Pogrešio je.
Da je g. Jordan, pisac dela, došao u Atinu da vidi našu predstavu, imao bi pravo da nas sve izvede pred sud. Da ju je video, mogao bi da posvedoči da se dvoje protagonista ni u jednom trenutku nije usudilo da pogleda jedno u drugo. Da je Kalergis u sceni u kojoj traži da mu dam ruku držao oči čvrsto zatvorene. Da su u velikoj sceni dramskog sukoba dvoje glumaca leđima bili okrenuti jedno drugom i da iznenadni bolni krik Merkurisove nije imao nikakve veze s komadom. Kako bi mogao da zna da je skriveni reditelj dugačkom iglom ubadao svoju glumicu da bi je sprečio da se smeje! Iznenađujuće je to koliko je malo ljudi iz publike shvatalo šta se dešava na pozornici. Komad je bio pun pogodak od samog početka. Takvi su vera i poverenje ljubitelja pozorišta. Ali postojao je jedan čovek koji je video sve. Dolazio je da gleda komad iznova i iznova. Bio je dovoljno kopile da uživa da nas gleda kako eksplodiramo. Ali bio je i dovoljno uglađen da pokrije lice maramicom da oni pored njega ne bi videli da se smeje. To surovo, uglađeno kopile bio je moj dragi Piros, najšarmantniji, najvedriji, najprivlačniji muškarac. Ne znam zašto do sada nisam govorila o Pirosu. Bio je prvi čovek kome sam dala svoje srce u potpunosti, bez sumnji, bez strahova. Njegova ljubav, njegovo društvo, jedna je od dragocenosti u mom životu. S ljudima se ponekad događaju čudne stvari. Upoznaju se, znaju da imaju nešto zajedničko, ali neka neizrečena, neobična zajednička odluka im kaže – ne još, srešćemo se kasnije, u pravo vreme. To je važilo za Pirosa i mene. Još sam bila učenica kad smo se prvi put sreli. Upravo sam bila izašla iz škole kad je prema meni nailazila grupa mornaričkih kadeta. Najlepši među njima podigao je ruku uvis, dajući im znak da stanu. Pogledao me je na trenutak, namignuo mi, a onda su produžili. Škola kadeta i moja škola bile su blizu i tako su se ovi slučajni susreti odigravali dosta često. Sledeći put, namigivanje je pratilo jedno „Zdravo, lepa“. Aposle toga: „Odrasti. Čekaću te.“ I ja sam negde u pozadini svog đačkog mozga to sačuvala. Ime tog mornaričkog kadeta, Pirosa Spiromiliosa, čulo se prvi put u Grčkoj 1935. To je bio jedan od retkih trenutaka kad smo imali demokratiju. Šuškalo se o državnom udaru rojalista. Piros je igrao neku ulogu u revoltu
demokrata. Godine 1940. proglašen je herojem kad je zarobio italijansku podmornicu. Piros, u malom čamcu naoružanom samo jednim mitraljezom, primorao je podmornicu da zaroni da bi se zaklonila. Izveo je niz hrabrih podviga za vreme rata. Prilikom oslobođenja, Pirosu je počasno dodeljena komanda nad paradom mornarice u Atini. Stajala sam u masi koja je klicala. Uhvatio je moj pogled. Koračao je visoko uzdignute glave i pravih ramena i namigivao mi dok je prolazio. Kasnije je razvio zanimljiv stil čestih poseta. Bila je to sezona neuspeha u letnjem pozorištu na otvorenom. Dolazio je naročito kad smo igrali onaj Palamasov komad u stihu. Većina Atinjana nije dolazila, ali je Piros dolazio često. Ali nije dolazio kao običan ljubitelj pozorišta. Uzimao bi četiri sedišta: jedno da sedi, drugo da opruži noge, treće za flašu uza i činiju s ledom, a na četvrtom su stajali krastavčići i maslinke. Prvi put kad se to desilo, jedna od glumica iz trupe utrčala je u moju garderobu. „Napolju sedi čudovište.“ Pohitala sam do bočnog ulaza na scenu da vidim čudovište. Okružen ostrvom praznih sedišta, sedeo je zavaljen kao paša. Video je kako ga špijuniram s bočnog ulaza i – namignuo mi. A najgore je bilo to što je kopile znalo komad napamet i što je možda bio jedini u Atini koji ga je voleo. Došao je dan kad je Piros doneo odluku da je došlo pravo vreme. To je bilo onda kad je Rena otputovala u Njujork, u pratnji mog potencijalnog muža. Počeo je da mi se nabacuje. Oduprla sam se. Začudila me snaga sopstvenog otpora jer sam bila skoro luda za njim. Nisam mogla da prihvatim da je ovaj muškarac, progresivan po svim drugim pitanjima, imao tipično grčki zaostao stav prema ženama. Nisam mogla da poverujem da je bio pristalica užasnog klišea: „Postoje dve vrste žena, supruge i ljubavnice. Supruge su odgovorne i pristojne, ljubavnice nisu. Supruga koja ima ljubavnika je kurva, dok je muškarac po prirodi poligaman i slobodan da ima ljubavnica koliko želi itd. itd.“ Piros je, s onim što sam ja nazvala kukavičkom iskrenošću, mogao da kaže ženi: „Volim te. Budi mi ljubavnica, ali znaj da ću te, iako te volim, malčice prezirati jer si mi ljubavnica.“ To me je izluđivalo. Ali posle godine i po opiranja, podlegla sam. Njegova neodoljivost bila je veća od moje postojanosti. Volimo se sedam godina. Sedam lepih godina, punih zabave. Piros je bio lep, a telesna lepota ima značaja za Grke. Dobro se
slagao sa Suncem. Grčko idolo-poklonstvo, koje je preživelo uprkos vekova hrišćanstva, pokazivalo se na Pirosu, njegovoj želji za životom, njegovom optimizmu, njegovoj senzualnosti. To su bili darovi koje mi je preneo. Piros me je učinio ženom i naučio me šta znači užitak. Karolos Kun obično je kupovao cigarete za celu trupu. To je bio njegov način da nam nadoknadi visoke honorare koje nije mogao da plati. Bila je radost raditi s njim, ali zarađivali smo veoma malo novca. Ponekad smo bili previše progresivni da bismo bili komercijalni. A čak i kad smo imali uspeha, pozorište u to doba nikad nije moglo da plaća visoke honorare. Cena ulaznice bila je vrlo niska i puna sala nije nužno značila visoke prihode. Nikad nisam uzimala novac od Panosa i zato sam, kao i svi drugi, čekala letnje turneje, koje su bile unosnije. Nastupali smo u provincijskim gradovima kao što su Patra ili Kavala. Nastupali smo i u Solunu, prema kome osećam naročitu ljubav. Išli smo na legendarna mesta – u Aleksandriju, koju su ovekovečile Kavafisove pesme, na Kipar, Afroditino ostrvo, s Otelovim vizijama nadomak morske obale, u Konstantinopolj, koji je svim Grcima poznat kao Grad (Poli). Turneja je bila težak ali lep posao, a Piros je dolazio da nas poseti kad god je mogao. Bila sam mlada, radila sam, bila sam zaljubljena. To vreme je bilo puno ljubavi i lepote.
9 Nebo je plavo, more je zeleno, ostavi prozor malo otvoren, pevala je Suzi Solidor u Parizu. A u očaranoj publici – Rena i ja. Rena i ja u Parizu! Svi ljudi na svetu sanjaju o Parizu. Svi ljudi iz sveta umetnosti sreću se u Parizu. Imaju sreće oni koji mogu da odu na to mesto susreta. Delom iz kompleksa niže vrednosti, delom iz nekog nerazumnog šovinizma, većina Grka odbija da bude impresionirana bilo čim što nije grčko. To ne važi za Francusku. Pevamo francuske pesme, obožavamo njihove pesnike, kopiramo njihov stil, sanjamo o medenom mesecu u Parizu, a ako govorimo neki drugi jezik, to je francuski. Bila sam zaljubljena u Bodlera i Remboa kad sam imala četrnaest godina. Prvi susret s Parizom zaista čoveku udari u glavu. Izazove vrtoglavicu. Gde god smo išle, Rena i ja smo plakale od lepote tog mesta. Suze na Ile de la Cite. Suze u Palais Royal. Suze na svakom od 32 mosta preko Sene. Vetar nam je oduvao suze u povlašćenoj poseti kući Opere. Bile smo smešne. Bile smo od onih beznačajnih ljudi koji uzimaju taksi da ne bi išli peške četiri bloka, pa niko ko nas je poznavao ne bi verovao koliko smo ulica prepešačile u Parizu. Radile smo to ne samo zbog njihove lepote, nego i zbog radosti koju su nam pričinjavala njihova imena. Jedna od stvari koje mi se nisu svidele kad sam prvi put videla Njujork bio je način na koji su davali imena ulicama. Imaju divne široke avenije koje nazivaju Prva avenija, Druga avenija, Treća avenija, Peta avenija itd. U Francuskoj, to su Mocartova ulica, Betovenova ulica, Geteova ulica i Volterov kej. Kako da ne zavoliš Ulicu male muzike? Govore mi da profesionalni pisci rade u stalnoj agoniji. Ipak, verujte mi, isto se događa i amaterima. Ali za trenutak, radiću i uživaću. Hoću to zadovoljstvo da popišem imena pariskih ulica. Ulica podnevne potrage – Ulica raja – Ulica tri device – Ulica četiri brata Penjo – Ulica sunca – Ulica odmora – Avenija dobre vesti – Park krinova – Radosni grad. Ulica umetnika – Vrt umetnika – Park umetnika – Ulica antičke
komedije – Trg pisaca – boraca koji su umrli za Francusku – Vrt časti – Ulica kamelija – Ali-sin trg – Ulica poručnika Olsanskog – Ulica nevinih – Ulica devojaka… Naravno, svake večeri išle smo u pozorište. Išle smo u galerije, u Luvr (Rena se naljutila što se Nika Apteros nalazi u Francuskoj, a ne u Grčkoj) i jele kao vukovi. Združenim sredstvima kupile smo i jedan roze oslikan šešir. Ostale smo tamo osam dana. Ne sećam se da sam spavala. Kako je došlo do ovog prvog putovanja u Pariz? I to smo dugovale Panosovoj slomljenoj nozi. Na putu za Lozanu Rena i ja ukrale smo tih osam dana. I kad smo odlazili iz Lozane u Atinu (Panos je još bio u krevetu), odlučile smo da ukrademo još nekoliko dana u Parizu. Tih nekoliko dana izvršilo je prelomni uticaj na moj život i rad. Ručale smo u „Malom trijanonu“ u Versaju. Tu smo ugledale ogroman par naočara s ramom u obliku leptira. Srca su nam tukla od uzbuđenja. Naočari s ramom u obliku leptira bile su na glasu u evropskom pozorištu jer se iza njih nalazio Marsel Ašar. Bio je uspešan dramaturg. Pisao je samo hitove. Njegova dela bila su puna šarma i duha. Bio je jedan od najpopularniih muškaraca u Francuskoj. Dobro sam izgledala toga dana i bila sam toga svesna. Nosila sam roze oslikani šešir i lepo mi je pristajao. Htela sam da me Ašar pogleda. Pogledao me je. Veliki čovek poslao je konobara do našeg stola s malom porukom: „Glumica? Da li vas poznajem?“ Poslala sam odgovor: „Glumica, pomalo. Nemoguće je da me poznajete.“ Došao je za naš sto. „Mogu li da sednem nekoliko minuta s vama?“ „Sedite, molim.“ Kao da to nije bilo dovoljno bajkovito, rekao nam je da piše Malu Lili za Edit Pjaf i pitao me da li bih želela da napiše ulogu za mene. Dotad sam dosta dobro vladala manirima, ali tad su mi se usta širom otvorila i zurila sam u njega razrogačenih očiju. Kad sam uspela da povratim kontrolu nad viličnim mišićima, zatvorila sam usta. Iza leptirastog rama oči su mu se smejale. Ponovio je predlog. Rekla sam mu da nažalost ne mogu, da imam obaveze u Atini. Ali Rena i ja smo se vratile u Pariz sledećeg leta. Ovog puta nismo se
osećale kao turistkinje. Uronile smo u život i okruženje pariskih umetnika i intelektualaca. Ašar nas je upoznao s Marselom Panjolom, Andreom Rusenom, Anrijem Bernštajnom. Provele smo jedno divno veče sa Žanom Koktoom. Iscrtavši tri linije perom, oslikao je grčki pejzaž na salveti. Prstima je skicirao Akropolj u vazduhu. Bože, imao je prelepe ruke. Srele smo Pjera Brasera, izvrsnog francuskog glumca, i Žana Marea, koji je bio tako lep da ti se zavrti u glavi. Jedne noći otišli smo da vidimo Sašu Gitrija. Gitrijevi maniri. Bilo je kao da te Kralj Sunca prima u audijenciju. Ali najuzbudljivije je bilo videti plašljivost i skromnost s kojom mu se obraćao Ašar. Marsel Ašar bio je na vrhu, ali prema Gitriju se ophodio kao đak koji pokazuje svoju prvu pesmu. Svi ovi ljudi bili su šarmantni, ali ona koji mi se urezala pravo u srce bila je Kolet. Znale smo da je već stara i da će nas primiti u fotelji na točkovima, pa nismo bile spremne da sretnemo jednu tako lepu ženu, s tako naglašenom ženstvenošću, tako koketnu. Njeni famozni uvojci bili su nenadmašno izvedeni. Bila je lepo odevena. Provele smo s njom najveći deo popodneva. Bila je tako ljupka, tako lukava, i pogled joj je bio tako prodoran da sam osećala da će me uneti u neki roman. Kad me je ispraćala, dala mi je kratku pesmu. Završavala se rečima: „Treba samo da zatvori oči i eto Akropolja“. Moj prvi profesionalni nastup u Parizu bio je u Ašarovom komadu Galetin mlin. Glavne uloge nosili su mitska Ivon Predan i Pjer Frene. I sam pomen njihovih imena izazivao je uzbuđenje. Ali bio je potreban samo jedan susret pa da uvidim da im se intenzivno nisam dopadala, da su odlučili da im se ne svidim još pre nego što smo se sreli. Za početak, Ašar je uvredio Ivon Predan time što je komad posvetio meni. Na prvoj stranici je pisalo: „Za Melinu“. Osećala sam da me ceni, ali uskoro sam proklela dan kad mu je to palo na pamet. Ašar i ja postali smo mete francuskih satiričnih listova. Bilo je duhovito, ali nisam se smejala. Kad Francuzi tako odluče, njihov duh postane skalpel. Ranije sam videla samo osmehe i šarm. Sad sam videla zube i nokte. Dotad, osećajući strahopoštovanje prema ljudima koje sam sretala, govorila sam malo i bila srećna što slušam i učim. Ali sad sam osećala potrebu da uzvratim udarac. Izražavala sam mišljenja. Davala ocene. Ali nisam mogla da izađem na kraj s takvim rivalima. Nisam imala njihovo oružje. Koristila sam čekić protiv
mača i igle. Besnela sam zbog nedostatka manira. Neko je napisao: „Pikaso je imao svoje plave i roze periode, pa zašto i Ašar ne bi mogao da ima svoj grčki period?“ Postala je uzrečica „baksuzno grčko doba Marsela Ašara“. Bila je smrt imati probe u takvoj atmosferi. Pjer Frene bio je strog i hladan. Isti takvi bili su i ostali. Osetila sam se kao mlada pustolovka koja se nametnula trupi jer je bila Ašarova ljubavnica. A nisam to bila. Nisam mogla da odredim šta mi lično dostojanstvo nalaže – da se povučem ili da ostanem. Radila sam loše i bila sam toga svesna. Odlučila sam da ostanem i stisnutih zuba se zaklela da će do premijere moja izvedba biti dobra. Malo mi je pomoglo držanje pomoćnog osoblja scene i električara. Bili su prijateljski nastrojeni i hrabrili me. Moji prijatelji nisu imali pojma o svemu tome. Ponosni što je jedna grčka glumica imala svoj debi na pariskoj sceni, došlo je predstavništvo iz Atine da me podrži tokom pretpremijernih predstava, koje su uobičajene u francuskom teatru. Zajedno s grčkom zajednicom u Parizu, dostizali su razmere atičke invazije. Bilo ih je na sve strane, nisu sumnjali da ću ostvariti uspeh i, kao i svi Grci, bili su kritični. Moja majka je govorila da sam bila previše mršava za tu ulogu. Nekom drugom nije se sviđalo kako sam govorila francuski. Piros je imao rezerve prema jednom delu scenografije. U jednom su se svi slagali – haljina od škotskog platna koju sam nosila nije valjala. I tako sam, neoprostivo naivno, otrčala kod grčkog modnog kreatora, Žana Desea. Hitan slučaj. Trebala mi je nova haljina za isto veče. Dese je prihvatio izazov. Na sledećoj pretpremijeri Pjer Frene, koji se nalazio na sceni očekujući da se pojavim u uobičajenoj haljini od škotskog platna, zapanjio se ugledavši prikazu sa bež velom, šeširom i rukavicama. Kao scenograf, bio je razjaren; kao glumac, ovaj šokantni nastup učinio je da zaboravi svoju ulogu. Kao odličan profesionalac, kakav je bio, sve je to sakrio od publike. Ali posle predstave je pobesneo. Njegov bes je bio strašan. A da stvari budu još gore, Grci su došli u garderobu da izraze svoje oduševljenje mojim novim kostimom. Znala sam da će me pogoditi grom, da sam prekršila pozorišnu disciplinu kao glupa amaterka. Spremila sam tekst odbrane pred celom
trupom, ali sam ga progutala kad je frizer doneo poruku od Frenea. Bila je hladna. Bila je ljutita. Da je samo kritikovao nedostatak profesionalnosti s moje strane, ne bih se žalila. Ali je ponovo naglasio da je jedini razlog što igram u komadu naklonost pisca. Jecala sam i vikala. Grci su pobesneli. To je bila uvreda za njihov nacionalni ponos. Nastala je pometnja. Siroti Ašar trčao je kao očajnik od jedne garderobe do druge. Ivon Predan bila je jedina koja je sačuvala hladnokrvnost. Tri dana pre premijere znala je da je jedini način da izbegnemo propast bilo pomirenje. Došla je u moju garderobu. Pomilovala me po obrazu i prošaputala: „Moja sirota mala“. Moj novi kostim nije tako ružan. Naravno da mogu da ga nosim. Treba još samo jedna specijalna proba da se ostatak trupe navikne. Te ljubazne reči su me slomile. Sva moja zloća je zaboravljena. Trebalo je samo da me neko pomiluje po obrazu pa da me natera u plač. Nasuprot većini Ašarovih komada, „Galetin mlin“ nije dobro dočekan u štampi. Bila sam sigurna da će me kritičari saseći. Na moje veliko iznenađenje, bili su dosta ljubazni. Niko nije izjavio da sam genijalna, ali blage pohvale koje sam dobila bile su mnogo više nego što sam očekivala. Biće i drugih nastupa u Parizu, ali manje nabijenih uzbuđenjem i neće svi biti u delima koje je napisao Ašar. Prva glumica Grčke bila je Marika Kotopuli. Bila je izvrstan tehničar. Njeno ime bilo je deo svakodnevnih razgovora po kućama. Obožavali su je, oponašali i citirali njene reči. Njen govor bio je mešavina Šekspira, Euripida i fantastične vulgamosti. Bila je grčka Pet Kembel. Bila je predvodnica i pobednica krstaškog rata za uvođenje narodnog jezika, dimotike, u grčko pozorište. Izbacila je upotrebu katarevuse, falsifikata antičkog grčkog koji je ušao u upotrebu u XIX veku. To je veštački, nazovijezik. To što Papadopulos svoje javne govore drži na katarevusi sasvim se slaže s karakterom današnje vlade pukovnika. Godine 1949. Marika je naglo ostarila i nije mogla da igra celu sezonu. Njen suprug i menadžer, Helmis, zatražio je od Kuna da mi dopusti da je zamenim. To je bilo jako važno za moj moral, ali bila sam realistična. Možda će jednom doći dan da budem u stanju da zamenim Mariku Kotopuli, ali taj dan je zaista veoma daleko. Ali kad je čitava Kunova trupa otišla u pozorište Kotopuli, pošla sam i ja s njima. Svi su očekivali da kombinacija Marika –
Kun donese vreme čuda. Kad je došao Jorgos da trupi pridoda svoj prestiž, nije bilo mesta sumnji. U svakom slučaju, pozorište ima svoj način da obori prognoze. Sezona je bila toliko razočaravajuća da je Helmis pri kraju morao da pribegne muzičkoj komediji da bi izvukao pozorište iz finansijske propasti. Okoristila sam se pauzom da odem u Pariz i nastupim u komadu Žaka Devala „Na železničkoj stanici“. Radnja se odvijala na železničkoj stanici. Igrala sam ulogu koja se sastojala od pet monologa u obliku telefonskih razgovora i samoubistva na kraju. Svidela mi se uloga, naročito samoubistvo. Glumci jako vole da umiru u pozorištu. Ovog puta kritičari su bili velikodušni, jedan ili dvojica bili su čak oduševljeni. Pošto mi je čast bila ponovo uspostavljena, vratila sam se u Grčku. Kad sam se vratila, stvari su se bile promenile. Kun je napustio pozorište Kotopuli. Njime je sad upravljao Marikin nećak, Dimitris Mirat. Primljena sam kao protagonistkinja. To pozorište postalo je moj dom za mnogo godina. Dobro je stajalo, bila sam oduševljena što su me dobro plaćali. Igrala sam razne uloge, među kojima su bile „Ana hiljadu dana“ Maksvela Andersona, „Druga gospođa Takerej“ od Pinera, „Pikova dama“ Gabrijela Arua, „Orah“ Žana Anuja i moja prva komedija „Sedam godina svraba“ Džordža Akselroda. U to doba počela sam da stičem osobine građanina. Zasluga za taj razvoj u velikoj meri pripada jednoj drugoj glumici iz naše trupe, koju ću nazvati Sabina. Sabina je bila komunista pre nego što je pokret stavljen izvan zakana. Kao vrhunac „belog terora“ policija je presrela pismo koje je napisala. U njemu je bila rečenica: „Uskoro će se pesma grlice začuti u zemlji“. Ne možeš prevariti grčku policiju. Naravno, prepoznali su ovu neobičnu rečenicu kao šifru koja poziva na preuzimanje vlasti od strane komunista. Sabina je uhapšena. Tražili su od nje da potpiše izjavu o pokajanju, jer je bila anarhistkinja. Ne samo da je odbila nego je rekla svojim čuvarima šta tačno misli o njima. Verovali vi meni ili ne, ali osuđena je na smrt. Za nekoliko ljudi, među kojima je bila i Marika Kotopuli, ovo je izgledalo blago preterano. Marika je intervenisala u korist Sabine. Ako običan građanin ne može da se igra s policijom, ni policija ne može da se igra s Marikom Kotopuli. Bila je vrlo popularna, a jezik joj je bio vrlo oštar. Čim je Sabina puštena na slobodu, Marika ju je dovela u svoju trupu.
Od svojih prvih bitaka da me prime u Nacionalni teatar, shvatala sam da dolazim s desne strane borbene linije. To mi je stvorilo kompleks. Da bih ga prevazišla, dolazila sam u pozorište prva i odlazila poslednja. To mi je davalo vremena da razgovaram s tehničarima rekvizita. Pozorišni i filmski tehničari imaju moje divljenje i uvek sam imala sreće da mi budu prijatelji. Divim se njihovom osobenom humoru i prirodnom šarmu koji često prati majstorstvo. Sabina je došla ranije jedne noći i zatekla me kako ćaskam i pijem kafu s tehničarima. „Nisam verovala da se desničari tako ponašaju“, rekla je. Oprostila mi je što sam je zavaravala i zatražila od mene da uzmem učešća u delegaciji glumaca na jednom protestu. „Protestu protiv čega?“ „Jedan kolega levičar koji vodi pozorište u parku otpuštenje.“ „Zašto?“ „Zbog svojih političkih ubedenja.“ „Stvarno?“ Ovog puta nasmejala se ona, ali ostala je iznenađena kad sam rado pristala da budem u delegaciji. Premijeri nisu dugo trajali u Grčkoj. Najduže se na toj funkciji zadržao Konstantinos Karamanlis. Kad sam ga prvi put srela, bio je ministar javnih radova. Javni parkovi spadali su u njegovu nadležnost. On je bio taj koji je primio našu delegaciju. Već se o njemu govorilo kao o desničarskom čudu od deteta. Nikad neću shvatiti kako to da se osećao komotno na desnici. Bio je to politički vetar koji duva na pogrešnu stranu. Moji slobodoljubivi prijatelji me i dan-danas posmatraju sažaljivo kada insistiram na tome da se rodio da postane čovek naroda, napredan, i da se nekako izgubio. Govorila sam kad je delegacija otišla da moli za tog glumca, ali ne odmah. Neko vreme ostala sam bez glasa od Karamanlisove lepote. Bio je izvanredan muškarac. Imao je reputaciju čoveka od akcije i to se videlo. Stekao je opštu podršku, čak i od levice, koja je neprekidno gunđala otkad je napao jednu englesku kompaniju koja je imala monopol na tramvajski saobraćaj. Doneo je odluku da su tramvaji zastareli i da treba da ustupe mesto autobusima. Naredio je da se uklone šine. Englezi su reagovali. Karamanlis je dao rok. Nisu ga ispoštovali. Uzeo je ašov i lopatu, zasukao
rukave i iščupao nekoliko stotina metara šina. Englezima je doprlo do mozga. Nije dopustio da naša delegacija čeka. Čim smo stigli, primio nas je u svojoj kancelariji. Saslušao nas je. Obično u takvoj situaciji sekretar napravi nekoliko zabeleški. Ministar daje uverenje da će stvar biti proučena. Oteraju te manje-više ljubazno i nikad više ne čuješ ništa o tome. S Karamanlisom nije bilo tako. U roku od dvadeset minuta naš kolega je ponovo dobio svoje pozorište. Čak je i Sabina bila impresionirana. Od tog prvog puta shvatila sam potrebu za sindikalizmom. Uvidela sam da je koordinirano delovanje jedini način da se ograniči ubistveni rad u našim pozorištima. Saznala sam da su finansije pozorišta ostavljale prostora da glumac bude bolje plaćen. Sretala sam glumce koji su bili previše stari i previše umorni da bi radili, ali su morali da nastave jer penzije koje su im davali nisu mogle da im obezbede goli život. Učlanila sam se u udruženje dramskih umetnika. Počela sam da čitam. (To je uvek predstavljalo problem. Čitanje je samačka aktivnost, a ja mrzim samoću; više volim da budem s nekim ko mi se ne sviđa nego da budem sama. Jednom sam to rekla nekom američkom psihijatru. Oduševljeno je protrljao ruke i obliznuo usne.) U vreme kad sam se pridružila glumačkoj uniji bila sam ograničena na čitanje glavnih dramskih pisaca i sve ono što sam mogla da pronađem u vezi s pozorištem. Shvatila sam da je krajnje vreme da istražim i druge svetove. Sabina i ja postale smo dobre prijateljice, ali je bilo razlika. Verovala sam da bi turistički program mogao vrlo mnogo da pomogne grčkoj ekonomiji. Više hotela, umetničkih festivala, investicija u bolje puteve, sve ono što bi moglo da privuče posetioce u Grčku. Sabina se zgražala nad ovom pomisli. Za nju je turista bio Amerikanac. Već se nalazimo u rukama Amerikanaca i što bi više dolara pristizalo, to bismo postajali više zavisni, a zar me ne plaši pomisao da jednog dana bude izgrađen supermarket na Akropolju? Ne, ne plaši me i, kako je vreme prolazilo, razvila sam aktivnost u pravcu unapređenja grčkog turizma. Zatražila sam pomoć svojih francuskih prijatelja. Ubedila sam Žaka Devala da dođe u Atinu i radi kao reditelj sa trupom Kotopuli u komadu „Večeras u Samarkandu“. Nešto kasnije, Andre Rusen je pristao da dođe i režira film „Eleni ili radost života“. Zamišljala sam glamurozne strance koji će dolaziti da rade u Grčkoj, privlačeći hiljade
turista, koji bi se vraćali kućama hvaleći lepote Grčke. Sabina se nije slagala: „Govoriće i o rugobi i nepravdi u Grčkoj. Govoriće o Glezosu, čoveku koji je skinuo nacističku zastavu s Akropolja, a sad je u zatvoru. Govoriće o Belojanisu. Govoriće o Bacisu.“ Belojanis. Prvi put smo ga upoznali sa njegove slike. Policija je njome oblepila zidove po celoj Grčkoj. Ispod reči „Traži se“ visoko čelo, nasmešena usta i oči crne kao ugalj. Bio je član Centralnog komiteta Komunističke partije. Uhapšen je i osuđen za izdaju. Zatražena je smrtna kazna. Trebalo je malo vremena da shvatim da je Belojanis bio posebna vrsta čoveka. Kad je iznosio svoju odbranu na sudu, govorio je uglađeno, s humorom i izvanrednim rasponom znanja. I niko, ma kakva bila njegova politička ubeđenja, ne bi mogao da porekne ljubav i naklonost tog čoveka prema grčkom narodu. Proces je privukao međunarodnu pažnju. Širom sveta obrazovani su odbori za podršku. Postoji detalj koji je zaokupio svačiju maštu. Na neki način je uspevao da se svakog dana tokom procesa pojavi pred sudijama s crvenim karanfilom. To je inspirisalo čuvenu Pikasovu graviru. Belojanis je osuđen na smrt. Ali održano je drugo suđenje, kad je služba bezbednosti rekla da je našla nove elemente za delo špijunaže. Špijunaža nije prošla, ali je sudsko veće ipak naložilo njegovo pogubljenje. Iz celog sveta stizala je tolika povika da su se oni koji su želeli Belojanisovu smrt uplašili da bi mogao ostati živ. I desilo se nešto što je osramotilo našu zemlju. U nedelju, po mrkloj noći, u nedelju, Belojanis je izveden pred streljački vod. Nikad se u istoriji Grčke nisu dopuštala pogubljenja nedeljom. Noć je bila crna kao katran. Kako ubiti čoveka koga ne vidiš? Policija se pripremila. Doneli su velike reflektore. Pod svetlošću reflektora, Belojanis je streljan. Nikad nisam upoznala Belojanisa. Nikad nisam čula za njega dok nisu bile izlepljene poternice za njim. Ali sam Dimitrisa Bacisa poznavala od svoje dvanaeste godine. Bacis je delio ćeliju s Belojanisom. Zajedno su izašli pred streljački vod. Dimitris Bacis bio je iz uticajne porodice. Bio je istaknuti advokat i ekonomista. Jedna od njegovih knjiga o ekonomiji koristila se kao udžbenik. Bio je oženjen kćerkom jednog desničarskog ministra. Otac mu je bio admiral. Na brodu kojim je ovaj upravljao, u Grčku su se vraćali Đorđe II i njegov budući naslednik, Pavle (o da, ponovo smo bili monarhija). Niko
nije mogao da poveruje da je Dimitris Bacis bio komunista. Pa ipak, evo gde su ga izveli pred sud zbog špijunaže. Energično je odbacio optužbu, ali je na opšte iznenađenje priznao da je radio za levicu. Tada se policija potrudila da ga natera da progovori. Znala je način. Na kraju su mu obećali slobodu ako im oda imena. Bacis je odao imena. A zatim su ga osudili na smrt. Njegova žena otkrila je kršenje pogodbe, u pismima otvorenim za medije. Admiral je uputio apel kralju Pavlu da interveniše i da mu spase sina. Podsetio je Njegovo veličanstvo na povratak u Grčku njegovim brodom. Podnesak je ostao bez odgovora. Nekoliko dana pre egzekucije, upravnik službe bezbednosti došao je u Bacisovu ćeliju. „Dao si nam imena koja već znamo. Daj nam još imena i nećemo te ubiti.“ Bacis je odbio da padne još niže. Naredio je čoveku iz bezbednosti da izađe iz njegove ćelije. Ustrelili su ga zajedno s Belojanisom. Mnogo puta smo se razočarali. Mnogo puta smo se osramotili. Ali postoje sunce i more i sećanje na sve one dobre ljude koji su umirali za slobodu Grčke, da nam pruže novu nadu. Možda će nove nade doneti nova razočarenja, ali iz čistog helenstva naći ćemo način da se nada ponovo rodi.
10 Da li mogu da ti postavim dva pitanja, kaže Sabina. „Možeš i tri.“ „Dosta su dva. Prvo, u koliko savremenih komada si igrala?“ „U godini po Hristu 1954, računam oko šezdeset dela.“ „Koliko njih su napisali Grci?“ „Četiri.“ „Nemam više pitanja.“ Sabina nije morala da me podseća na to. To je bila rak rana beskrajnih rasprava u našem pozorištu. Sabina je insistirala da je to bio tek odblesak naše političke i društvene situacije i da ćemo put do nezavisnosti naći tek kad budemo insistirali na tome da smo Grci, i to pre svega na polju umetnosti. Neki od naših pesnika i otprilike jedan romanopisac našli su put. Dora Stratu se borila da očuva naše narodne igre, ali naše pozorište bilo je sterilno, a isto tako i najveći deo naše muzike – dok se u borbu nije uključio Manos Hadžidakis. Odakle da počnem priču o Manosu Hadžidakisu? Od njegovog šarma? Taj šarm me je osvojio još od prvog puta kad smo sarađivali, kad je pisao muziku za komad „Elektri priliči crnina“. Otada smo radili zajedno mnogo puta. Pozorišni komadi, filmovi, čak i jedna revija. Volela sam ga, i sad ga volim, iako u njegovom karakteru postoji ružna strana koja je moju ljubav često pretvarala u bes. Sada, dok pišem ovu knjigu, pokušavam da ga mrzim znajući da neću uspeti ili da, čak i ako uspem, to neće dugo trajati. Kao što se i ranije dešavalo, kad se nađem u lice s njegovom toplinom i šarmom, padnem mu u zagrljaj. Tepa mi „dečkiću“, a ja ga volim kao luda do sledećeg razočarenja. U svakom slučaju, za sada ću se ograničiti na Manosovu borbu za grčku muziku. Učinio je da slušamo buzuki. Bitka nije bila laka. Morao je da se sukobi s našom srednjom i višom
klasom. Prezirali su muziku buzukija jer su njeni izvori bili turski, a oni su insistirali na tome da su Evropljani. Njihova posvećenost Atini bila je u suštini lažna jer bi više voleli da je ona London ili Pariz. Ali Manos se borio. Borba ga je vodila u mračne taverne na obali Pireja i u radnička naselja Atine i Soluna. Mnoge od njih bile su male. Neke su imale svega tri ili četiri stola, ali sve su imale bar jednog čoveka koji svira buzuki. Manos je uletao u njih s groznicom arheologa koji je na pragu da otkrije neki važan lokalitet. Slušao je pesme u udžericama, pesme robijaša i ljudi koji su uzimali drogu, pesme o zatvoru, o nevoljama s policijom: Poštare, kad već čitaš moja pisma, javi mojoj majci da joj je sin u apsani. Pesme su imale tri osnovne teme – ljubav, smrt i borbu za slobodu. Najstariji izvori te muzike bili su taksimi3, koji su poticali od vizantijskih psalama. Preživeli su jer su ih potonje generacije seljaka koristile kao izraz žalosti. Te tužbalice pripadale su turskoj, arapskoj i balkanskoj tradiciji. Svako pokolenje Grka dalo je svoj doprinos njihovom oblikovanju. Pomešale su se s kritskom improvizacijom, zatim sa živahnijim ritmovima naših ostrvskih igara i, malo-pomalo, njihov karakter postao je grčki. Pevale su se u atmosferi koja se bližila mistici. Muzičari i njihovi instmmenti – buzuki, santur, baglama – odstranjeni su iz našeg „dobrog društva“. Jadno je društvo koje dopušta da jedan genije živi u tami i siromaštvu. Da Manos nije učinio ništa drugo sem što nas je naterao da prepoznamo Cicanisa, bili bismo mu večito zahvalni. Cicanis je zarađivao za hleb u nekoj mračnoj taverni. Bio je div. Veliki umetnik je onaj koji te podiže sa zemlje i odvodi u svet koji sam stvara. Kad sam prvi put čula Cicanisa, bila sam potpuno hipnotisana. Nisam videla ništa drugo sem tog bledog lica i njegovih nežnih, delikatnih ruku. Čula sam samo otkucaje svog srca i njegov namučeni glas. Njegova muzika – ne znam kako drukčije da kažem – dopirala je čoveku do srži. Oblačna je nedelja I liči na moje srce
Oblačna je nedelja Hriste i Bogorodice. A tek saosećanje, razumevanje za bekstvo u narkotike kad je pevao: Nema drugog mesta sem pakla za tebe Kad odeš tamo Pitaj momke Usvom paklu – ima li barem mrvice hašiša? Cicanis nije umeo ni da pročita ni da napiše ni jednu jedinu notu, ali je sastavio bezbroj pesama savršene strukture i muzikalnosti. Nije mogao da se seti svih pesama koje je komponovao. Neke od njih odsvirao je samo jednom – trenutna inspiracija, koja je potom nestajala zauvek. Jednoga dana pojavio se album s numerama; većina ih je bila od Cicanisa, a sve su bile iz tih taverni. Manos ih je aranžirao za orkestar. Od instrumenata su korišćeni buzuki, santur i baglama. Manos je taj album nazvao Šest narodnih slika. To je bio proboj. Potresao je zemlju. Danas ovaj album spada u naša kulturna blaga. Kasnije su izašle brojne pesme samog Manosa, sve verne Cicanisovoj tradiciji, ali razvijene naročitom Manosovom magijom, njegovim šarmom i neiscrpnim darom za melodiju. Bio je ustoličeni car sve dok se nije suočio s Mikisom Teodorakisom. Mikis je bio druga vrsta čoveka, od detinjstva umešan u političke borbe u Grčkoj. Prišao je levici. Borio se u pokretu otpora. Za vreme građanskog rata deportovan. Godinama bio u koncentracionom logoru na Makronisosu. Tukli su ga. Dobio je tuberkulozu. Ukratko, živeo je životom komuniste, u demokratiji koju je podržavala Trumanova doktrina. Kad je napokon pušten na slobodu, otišao je u Pariz da studira i komponuje. Njegov opus je po prirodi bio klasičan. Voleo je da piše muziku za balet. Potom se vratio u Atinu, i više od toga, vratio se u Grčku. Uneo je gorku istoriju naroda u muziku. Podario je muzičku formu Seferisovim, Ricosovim i Elitisovim pesmama. Njegova muzika bila je muževna, često vojnička. Njegove pesme postajale su oružje političke borbe. Mikis je postao toliko popularan da je s velikom većinom izabran za narodnog poslanika. Osnovao je omladinski pokret koji je dobio ime po Grigorisu Lambrakisu, popularnom i slobodoljubivom levičarskom lideru na koga je izvršen atentat u Solunu.
Šokantni film „Z“, snimljen prema knjizi Vasilisa Vasilikosa, koji je tako majstorski režirao Kostas Gavras, učinio je priču opštepoznatom. Eksplicitno je prikazan ceo atentat, plaćeni ubica koji na motociklu juri prema Lambrakisu, raznosi mu glavu palicom i beži kroz masu policajaca. Taj atentat oborio je Karamanlisovu vladu. Bilo je mračnih glasina koje su uključivale kraljevsku porodicu. Neću otkriti nikakvu tajnu ako kažem da kraljica Frederika ne bi mogla da pobedi na takmičenju popularnosti u Grčkoj. Nisu je voleli i nisu joj verovali. Pribavila je za sebe veliku političku moć. Može se mnogo toga reći o kraljici Frederiki, mnogo toga što je narod rekao – ali izgleda da postoje zakoni o kleveti, koji važe čak i kad navodiš istinu. Advokati izdavača nepomirljivi su u vezi s ovim stvarima. Možda bi bilo zabavno da te tuži jedna bivša kraljica. Lambrakisov pokret rastao je i cvetao. Isto se dešavalo s Mikisovim političkim i muzičkim prestižom. Osnovao je orkestar i išao na turneje s ogromnim uspehom. Ljudi su voleli njegovu muziku i obožavali da ga gledaju kako diriguje. Mikis je ogroman čovek, visok skoro metar i devedeset, i kada diriguje maše rukama kao mečka kad igra. Pukovnička hunta raspustila je Lambrakisovu omladinu. Mikis je poslat u zatvor na tri godine. Ali, ni tada se duhovi nisu umirili. Često bi organizovane klike rasturale recitale, a orkestar bivao kamenovan. Manos i Mikis poštovali su jedan drugoga, ali njihovo uzajamno poštovanje nije sprečilo da se oforme dva tabora: oni koji su se kleli da je Teodorakis najbolji muzičar i drugi, koji su stali pod Hadžidakisov barjak. Prelazila sam naizmenično iz jednog tabora u drugi. Kad čujem Mikisovu muziku uzbudim se, kad čujem Manosovu muziku ostajem očarana. Cela ta rasprava oko muzike odvela me je do „Stele“. Stela je pevala u taverni s buzukijem. Stela je bila ime uloge koju sam igrala u svom prvom filmu. Počela sam sporo, ali stigla sam dotle. Nemam ništa protiv filmova. Naprotiv, umirala sam od želje da zaigram na filmu. Nikad se nisam usudila da to kažem dok sam bila kod Rondirisa. Oterao bi me. A u Grčkoj, sve dok se nije pojavio Mihalis Kakojanis, filmska produkcija bila je skromna. U njima se insistiralo da glavna junakinja bude siromašna nevina devojka koja beži od iskusnog negativca. Ti filmovi su retko prikazivani izvan Grčke. Godine 1953. gledala sam prvi grčki film koji me nije iznervirao. To je bilo
„Proleće u Atini“, prvi film Mihalisa Kakojanisa. Imao je kvalitet i talenat. Pre njega, svako razmišljanje o filmovima navodilo je pogled na inostranstvo. Probala sam. Aleks Korda mi je snimio probni snimak u Londonu – s crnim licem! Igrala sam Afrikanku. Odgledali smo ga zajedno. Oboje smo prasnuli u smeh. Složili smo se da sam bila smešna i ja sam otišla kući. Stela se rodila jednog dana u glavi Jakovosa Kambanelisa. Tog dana igrala sam u radijskoj adaptaciji Anujeve „Medeje“. Kambanelis je napisao adaptaciju. Izvela sam dosta upečatljiv ulazak u studio za snimanje. Tek sam bila skratila kosu na vrlo kratko, kao dečak. Kambanelis je rekao: „Melina, ti si najemancipovanija žena u Grčkoj“. „Zbog kose?“ „Ne, nije zbog kose. Napisaću dramu za tebe.“ Napisao je Stelu. Nikad nije dospela na pozornicu. Kakojanis ju je pročitao i rekao da hoće da je snimi kao film i da nije za pozorište. Došao je da me vidi i tražio od mene da igram Stelu. Visoko sam napućila svoja velika usta da ih pogleda. Ali samo za trenutak. On je bio filmski reditelj i ako se on nije slagao sa svima drugima da ne mogu da budem fotogenična, ko sam ja da mu to osporim? Dok se nije predomislio, rekla sam: „Uradićemo to.“ Bacili smo se u akciju. Prvo što je trebalo da uradim bilo je da dobijem slobodno u pozorištu. Rekla sam Helmisu: „Ne tražim, preklinjem.“ Naišla je duga tišina. „Da, ali pod uslovom da igraš ledi Magbet odmah posle filma.“ „Neću da igram ledi Magbet.“ „To je uslov.“ „Dogovoreno.“ Jurnjava do Manosa Hadžidakisa da napiše pesme i muziku. Jurnjava kod Deni Vahlioti da sašije kostime. Jurnjava da sastavimo tehničku ekipu. Rena je bila ta koja je rekla: „Čekaj malo, šta će biti s ugovorom?“ Nisam na to ni pomislila. Ugovor je potpisan. Moj honorar, kao glavne glumice u filmu, dve hiljade dolara. Da li to čujem iz daljine smeh mojih holivudskih kolega? Nema veze. Kao sindikalistkinja i glumica, mogla sam da idem
visoko uzdignute glave. Oborila sam rekord. U to doba, to je bio najveći honorar koji je iko ikada dobio da se pojavi u nekom grčkom filmu. U tadašnjoj Grčkoj, neudata devojka od dvadeset jedne godine brukala je svoju porodicu. Žalili bi je kao usedelicu. Ako to i jeste preterivanje, onda je vrlo malo. Ako mi zavrnete ruku podići ću granicu na dvadeset dve. Stoga, snimiti film o devojci kao što je Stela značilo je izložiti se velikom gnevu. Stela je bila otpadnica. Bila je protiv samog pojma braka. Zavoli nekog muškarca, srećna je što mu daje sebe, dobro se zabavlja u njegovom društvu. On želi brak. Njoj se to nimalo ne sviđa. Brak je predaja slobode. Kakojanis je to ovako izrazio: „Stela je radosna. Puna života. Ponosna na svoje telo. Ponosna na svoju slobodu. Ona voli, i to iskreno, ali ne prihvata pomisao da brak predstavlja sigurnost. I ne želi blagoslov društva. Ono što društvo odobrava, njoj je sumnjivo.“ Neki od mojih prijatelja iz Kolograda počeli su da me povezuju s ulogom koju sam igrala. Pa zar nisam odlazila u taverne s buzukijem, navodno radi istraživanja? Kakva gospođa ide na takva mesta? Dakle, išla sam radi istraživanja. Često bih bila jedina žena koja se tamo nalazi. Svake noći taverne, dirljiva muzika i čudesan ples muškaraca. Nisu igrali da bi se pokazivali, nego da bi udovoljili svojoj potrebi. Bilo je čarobno. Vidiš čoveka kako sedi za stolom. Oči su mu zatvorene. Izgleda kao da osluškuje i čeka. Zatim dolazi trenutak kad ga muzika podiže sa stolice i počinje da igra, a tema su njegove izolovanost i samoća. To se obično dešava s muzikom zejbekika. Ples zejbekiko nema određene korake. Njegov ritam zahteva usredsređenost na sebe i improvizaciju. Sasvim je ličan. Vodi muškarca sve bliže samom sebi, sve dok ne stigne do potpune samoće. Može da postane preterano senzualan. Često se sam miluje po telu. Oči su mu uglavnom zatvorene i igra na jednom mestu, kao da ga tu drži centar teže. Zatim iznenada silovit pokret, skok, akrobatska figura. On poručuje – mogu da eksplodiram. Mogu da slomim okove. Mogu da srušim stubove. Vezali ste me radom i pasjom poslušnošću cele nedelje, ali ovo je subotnje veče. Slobodan sam. Osećam svoje telo. Osećam svoju snagu. Nemojte mi naređivati. Videla sam čoveka koji je toliko utonuo u zejbekiko da je pao u trans. Upravo je bio izašao iz zatvora. Izgledalo je kao da igra u stanju transa. Izveo
je grčevit pokret kad je dugačkom iglom probušio usne. Nije progovorio ni reči i nije potekla ni kap krvi. Taverne s buzukijem tada nisu bile dekorisane. Bili su tu samo goli zidovi, izdignut podijum za muzičare i pevače, stolovi i stolice i ništa drugo. Tamo gde su imali pevačicu, najveći utisak mi je ostavljala opuštenost i osećaj da je pripadala tom mestu. Nisu postojali muškarci i žene, samo opuštena, prirodna pesma, u skladu s ljudima i publikom. Mihalis Kakojanis radio je kao glumac u londonskom pozorištu. Znao je koji su problemi glumaca. Vodio je računa o njima. Nije nas odvajao od tehničkog dela snimanja. Govorio je da je tu da bi nam služio. Očekivao je da doživljavamo film s njim u planiranju i u razvoju. Morala sam uvek biti dostupna za njega i stajati mu na raspolaganju. Priroda snimanja filma je takva da uvek moraš biti spreman i naoštren. Već je mnogo rečeno o velikoj razlici između glume u filmu i glume u pozorištu. Slabo ljubim teorije. Nemojte nikom dopustiti da vam govori kako publika ne postoji kad radiš za film. Ne samo da je tu, ona ti je za leđima. Ovo je za mene suštinska razlika između te dve forme – strahovita blizina publike u filmu. Ljudi govore o dometu i opsegu filma. Ekran može da obuhvati sliku čitavog grada, vojski koje marširaju. Ali prava magija je krupni plan. On dovodi publiku toliko blizu da može da ti se zagleda u srce. Ne možeš je prevariti. U pozorištu ponekad ne dolazi inspiracija, slabi koncentracija. Prosto nisi tu. Ali, možeš to da sakriješ od publike, da prevaziđeš samom tehnikom, što je lep način da se kaže da lažeš. Ako lažeš u krupnom planu, odmah si razotkriven. A najstrašnije je što traje. U pozorištu okrećeš leđa. Govoriš u vazduh. Sutradan više ne mogu da vide gest, da čuju reči. Film je pismo koje si napisao i potpisao. Ako je njegov sadržaj lažan, ostaje tu da te optužuje. Kakojanis nas je puštao da gledamo probne snimke. Neki reditelji to ne čine. Kažu da su glumci previše skloni kritici, da gledaju samo sebe, da im šminka bude kako treba ili da im kostim lepo stoji. Uverila sam Kakojanisa da mogu da budem objektivna i usredsređena. Nisam mu priznala da je to bila istina tek pošto sam pogledala prva dva probna snimka. Prvi put sam
gledala samo sebe, drugi put sam mogla da vidim scenu. Vremenom, ovaj osećaj objektivnosti razvio se do te mere da sam počela da govorim o Steli u trećem licu. Svidelo mi se. Sviđala mi se njena odluka da bude slobodna. Jednom, na probnoj projekciji, viknula sam: „U redu, Stela. Suoči se s njima.“ Ti meseci su bili divni. Prijatelji su dolazili da provedu noć s nama kad smo snimali scene u tavernama s buzukijem. Glumci, tehničari, prijatelji, zatvorena mala zajednica koja je radila, pevala, igrala do zore. Bili smo previše srećni da bismo bili umorni. A onda svakodnevna uzbuđenja gledanja probnih snimaka, kako priča dobija oblik, kako se likovi razvijaju. Ali, ne bih da ostavim utisak daje to bio piknik. Radili smo kao mazge. A tek hladnoća! Radnja filma odvijala se leti. Nosili smo laganu odeću, a snimali u februaru, a u februaru „Atina okupana suncem“ može da postane ledena kučka. Kad smo govorili, ispuštali smo oblake pare u hladan noćni vazduh. Snimatelji imaju trik. Zalede ti dah. Stave ti kockicu leda u usta i tako ti dah ne isparava. Moj partner je bio Jorgos Fundas, sjajan glumac i lep primerak muškarca. Sviđao mi se, ali budite ubedljivi dok u strastvenoj ljubavnoj sceni ljubite muškarca s kockom leda u ustima! Treba da dodam i da je film skoro umro na rođenju. Bilo je to na dan koji još zovemo crni petak. Snimanje je počelo u ponedeljak. U četvrtak uveče je producent, egipatski Grk, posetio kartaške stolove. Sledećeg jutra, u crni petak, javio nam je da je izgubio sve do poslednje pare i da od filma nema ništa. Čak ga je i Rena psovala, zaboravivši Dostojevskog. Tri nedelje smo trčali pokušavajući da nađemo novac. Ništa. Jedan moj bogati poznanik rekao je da bi možda bio zainteresovan ako bi na kraju filma Stela promenila mišljenje i prihvatila radosti braka. Nastavili smo potragu. Ništa. Onda je Bog poslao Vasilisa Lambirisa, advokata. U trenutnom nastupu dobrog raspoloženja uložio je miraz svoje verenice u film. Nije se pokajao. „Stela“ je bila hit. Nikad se nije vratio pravima. Još se bavi filmom. „Stela“ je snimljena ni iz čega, čak i po grčkim merilima. Ukupni troškovi iznosili su 22000 dolara. Kakojanis je nastavio dalje i postao svetski poznat reditelj. Njegova „Elektra“ s Irenom Papas naišla je na dobar prijem u celom svetu. Njegov „Zorba“, snimljen po velikom romanu Nikosa Kazancakisa i s muzikom
Mikisa Teodorakisa, zabeležio je ogroman uspeh. Imali smo i druge talentovane reditelje. Bio je tu Nikos Kunduros, reditelj filmova „Čarobni grad“, „Zmaj“ i „Male Afrodite“, kojim je osvojio prvu nagradu na filmskom festivalu u Berlinu. Čitava plejada mladih talenata tek je počela da se pomalja kad su cenzori hunte ugušili grčku kinematografiju. Obećala sam Helmisu da ću igrati ledi Magbet, i odigrala sam je loše. Oduvek sam tvrdila da je ledi Magbet lažno dobar lik, da se ne može odigrati. Pa, dokazala sam svoje mišljenje. Bila sam grozna. Ništa nije pomagala činjenica što sam spavala svega tri sata dnevno dok su trajale probe. Film je zakasnio tri nedelje zbog one partije karata. Ali pozorišni programi ne mogu da čekaju. Morala sam da krenem na probe. Tokom tri nedelje noću sam igrala na filmu, a preko dana išla na probe u pozorište. Odlazila sam s podijuma u šest ujutro, spavala tri sata i već oko deset bila u pozorištu. Ali svoj neuspeh kao ledi Magbet ne pripisujem iscrpljenosti. Prosto nisam mogla da izađem na kraj sa škotskom kučkom. Komad je trajao vrlo kratko. Znali smo da je promašaj još pre nego što smo počeli. Sutradan posle premijere počeli smo probe za novi komad, „Pikovu damu“ Gabrijela Arua. Imali smo uspeha, ali bilo je potrebno vreme i svi mirisi Arabije da nestane sećanje na ledi Magbet. Uzbudljive vesti s proleća 1955 – „Stela“ je primljena na filmski festival u Kanu. Nismo mogli da budemo zadovoljniji. Filmski festival u Kanu nalazio se na vrhuncu prestiža. Predsednik žirija bio je Marsel Panjol. Bilo je na stotine novinara. Istina je da je festival po mnogo čemu podsećao na vašar, ali je spajao duhovnu aristokratiju svetskog filma radi kulturne razmene. Tu su dolazili producenti koji su tražili talente, distributerske kuće koje su htele da otkupe filmove. Neki ljudi preziru te festivale. Ja ih ne prezirem samo i isključivo zato što skreću pažnju na filmove koji se snimaju u malim zemljama, čija kinematografija tek počinje da se razvija. Kad smo čuli da je film primljen s oduševljenjem, da je pobrao dobre kritike, bili smo oduševljeni. Srce me bolelo što nisam mogla da budem tamo jer sam bila čvrsto vezana za „Pikovu damu“. Zatim, dva telefonska poziva iz Kana. Jedan od Kakojanisa, drugi od Marsela Ašara koji je bio potpredsednik žirija. Kakojanisje rekao: „Melina, dođi u Kan. Siguran sam da ćeš dobiti nagradu za glavnu žensku ulogu.“
Ašar, koji se zakleo na tajnost kao član žirija, bio je diskretniji. Rekao je samo: „Melina, mislim da bi trebalo da budeš u Kanu.“ Nagrada za najbolju žensku ulogu u Kanu! Za Grčku, to je bilo isto kao da si dobio Oskara! Nisam morala da tražim od Helmisa da mi dopusti da idem. Svi su ga pritiskali. Prvi put da jedan grčki film trijumfuje u Kanu! To je bila nacionalna pobeda! Činilo se sigurnim da će Grčka osvojiti zlatnu medalju na Olimpijskim igrama, a Helmis brani pobedniku da je primi. Sve je to bilo malo glupo, ali dirljivo. Helmis je morao da pristane. Objavio je da će pozorište biti zatvoreno tri dana jer „naša Melina ide u Kan“. Malbrouk s ’en va-t-en guerre! Rena, Jorgos Fundas i ja seli smo u avion iste večeri. Moj i Renin dijalog u noćnom letu za Nicu. Rena: Ljudi s Festivala šalju limuzinu iz Kana da nas dočeka na aerodromu. Ja: Znam. Rena: Jesi li uzbuđena? Ja: Mislim da jesam. Rena: Nemoj ti meni mislim da jesam. Uzbuđena si. Ja: (osmeh) Rena: Misliš da ćeš dobiti nagradu. Ja: Nema šanse. Rena: Pa zašto onda sediš u ovom avionu? Ja: Zato što sam ljubitelj filma. Hoću da vidim filmske zvezde. Rena: Nemoj to da govoriš kao da nije istina jer je istina. I ja hoću da vidim filmske zvezde. Ja: (osmeh) Rena: Mislim da ćeš je dobiti. Ja: Rena! Zakuni se! Rena: Jesi li odlična u filmu? Jesi. Da li to što te Kakojanis pozvao da dođeš znači da nešto zna? Da. Da li bi im dopustio da zatvore pozorište na tri
dana? Ne bi. Da li ti je Marsel Ašar rekao da dođeš? Jeste. Je li on potpredsednik žirija? Jeste. Da li je Marsel Panjol predsednik žirija? Jeste. Da li predsednici razgovaraju sa potpredsednicima? Da. (Pauza.) Dobićeš je. Ja: A ako je ne dobijem? Rena: Nemoj to da govoriš. Ja: Umreću ako je ne dobijem. Kan u vreme festivala. Prvi utisak – automobili. Hiljade automobila koji se sporo kreću. Od automobila se ne vide palme. Kad vidiš drvo, na njemu je filmski plakat. Pola milje filmskih plakata. Trotoari su puni ljudi. I oni se kreću polako izuzev dvoje ili troje koji trče i guraju se laktovima u paničnoj žurbi da nekud stignu. Nikom ne smeta guranje. Izgledaju kao da čekaju. I svi, muškarci i žene, nose odeću sa cvetnim motivima. Košulje sa cvećem, suknje sa cvećem, pantalone sa cvećem. Dva člana žirija šetaju Kroazetom i razgovaraju u pratnji tuceta slušalaca, koji se kreću kao da ovi nisu tu. Odlomci razgovora: „…Ne može da dobije… Naravno da će dobiti… Treba da odem do Valorija, ima… Znam, Pikaso. Keramika… Zaradiće bogatstvo… Treba više rezova… nikad se neće prikazivati u Spaniji… Nađi mi pozivnicu ili si otpušten. Ne vredi, američka publika ne razume engleski izgovor.“ Iznenadan nalet fotografa – deset, dvanaest njih. Trče s jednim aparatom u ruci i drugim oko vrata, koji im odskače na grudima. Prekida se saobraćaj. Vozači gledaju zapanjeno prema plaži. Filmska zvezda? Ne. Vrlo mlada devojka očiju punih snova da postane glumica i punih straha. Skida majicu da pokaže grudi. Fotografski aparati klikću. Negde u blizini devojčina majka zadovoljno klima glavom. Lovci na autograme putuju u grupama. Kad je naša limuzina stala na ulaz hotela Karlton, pregazili su portira probijući se do automobila. Možda su svi gledali Stelu? Uzdržavam se. Izlazim iz automobila s nehajnim osmehom. Gledaju u mene bez izraza. Neko pita: „Ko je ova?“ Neko drugi skuplja usta i sleže ramenima. Odlaze razočarani. Rena psuje na grčkom – „Sačekajte pa ćete videti…“ Prvo veče pozivaju nas da pogledamo jedan francuski film, ali je pre toga ruska delegacija organizovala prijem. Sve važne ličnosti bile su tu.
Posmatrala sam najvažnije među njima. Stidljivo sam klimnula glavom prema članovima žirija. Ašar i Kakojanis nisu mogli mnogo toga da mi kažu, ali su mi nekako stavili do znanja da je pobeda bila zagarantovana. Plovila sam u moru sreće. Pila sam votku koja je tekla kao reka. Uskoro sam odbacila i najmanje inhibicije i postala duša zabave. Ljudi su postajali sve veseliji. (Ah, te ruske zdravice!) Svake godine Kanski festival ima bar jedan skandal. Ta pijanka bila je skandal za 1955. Posledica je bila ta da je previše članova žirija popilo previše votke. Tokom projekcije filma, neki od članova nisu bili u stanju da ocenjuju bilo šta. Dva člana uvaženog veća utonula su u san. Narednog jutra novine su se tome veselile. Ulje na vatru dodavao je opravdano ljut reditelj. Prikazao je svoj film u jakoj konkurenciji festivala. Imao je pravo da očekuje da njegovi kritičari budu trezni i budni. Njegov film trebalo je da se probije kroz koprenu alkohola. Slagala sam se s njim, a ipak – zašto, o zašto imam u sebi nešto što izaziva francusku štampu? Novine su insinuirale – bolje rečeno, skoro da su rekle da sam ja bila odgovorna za skandal. Ja sam stvorila atmosferu koja je naterala sve oko mene da se napiju. Plakala sam: „Gotovo je s nagradom. Svi su protiv mene. Ja sam neprijatelj koga su angažovali da sabotira francusku filmsku industriju.“ A Rena kaže: „Nisi ti neprijateljski agent. Ti si katalitički faktor, ti si enzim.“ „Ja sam šta?“ S rukama na bokovima, Rena progovara kroz nos kao učenica: „Enzim je organska supstanca u životinjskim i biljnim ćelijama koja katalitičkim dejstvom izaziva promene drugih supstanci.“ „Rena, o čemu govoriš?“ „Nemam pojma.“ Nasmejale smo se. Posle smo još malo plakale. Onda je Rena vrisnula pogledavši na sat. Trkom smo odjurile iz hotela. Jedan od stalnih sukoba u Kanu odnosi se na vreme projekcija pred publikom i pred žirijem. Zbog velikog broja učesnika, neke od njih moraju da se prikazuju popodne. Stav producenta je neizbežno da je njegov film potcenjen. „Stela“ je prikazana popodne. Mihalisu se to nije sviđalo, ali su
mu oduševljeni komentari u štampi popravili raspoloženje. Ljudi koji nisu stigli da pogledaju film i drugi koji su hteli da ga gledaju još jednom tražili su drugu projekciju. Mihalis ju je organizovao u jednom malom pozorištu u Rue d’Antib. Tražio je od mene i Jorgosa Fundasa da budemo prisutni. Pratila sam film sa zanimanjem. Tri stvari su mi ostavile utisak: Mihalisova mašta koja je trijumfovala nad našim ograničenim sredstvima, Manosova muzika i gluma mog partnera Jorgosa Fundasa. Verovala sam da je bila bolja od moje. Kad se film završio začuli su se topli aplauzi. Ljudi su dolazili da nam čestitaju. Ali jedan čovek se probio do nas preskačući sedišta kao divokoza. Mihalis je rekao: „Da vas upoznam“. Oči su mu bile jako plave. „Melina Merkuri, Jorgos Fundas, Žil Dasen.“
11 Sećam se da sam o Žilu Dasenu čitala 1948. godine. U kritici za film koji je režirao, pod naslovom „Goli grad“, o njemu se govorilo kao o ocu neorealizma u američkoj kinematografiji. Možda je za to bila kriva reč otac, ali nisam ga zamišljala nasmejanog, pokretnog, mladog. Znajući da se nalazi na crnoj listi Holivuda, očekivala sam da zateknem nesrećnog i ogorčenog čoveka, sa žigom i držanjem žrtve. Uopšte nije bio takav. Taj čovek, koji je nailazio na prepreke u svakom pokušaju da radi tokom poslednjih pet godina, bio je vedro, optimistično, razigrano stvorenje. Nikad neću zaboraviti kako sam se smejala jednoj njegovoj improvizaciji, u kojoj je dočarao način na koji Amerikanci iz raznih delova zemlje flertuju sa ženama. Bilo je neverovatno duhovito. Ali ono što mi je ostavilo najjači utisak bila je njegova očigledna ljubav prema američkom narodu. Bilo je smešno da jedan takav čovek nosi beleg antiamerikanca. Kad smo u Evropi prvi put čuli za makartizam, smatrali smo ga beznačajnom i privremenom smetnjom, kao osip na telu Amerike. Verovali smo da će se raspasti brzo i sam od sebe, kao što zdravo telo odbacuje viruse. Ali je 1955. makartizam postao zloćudna bolest i poprimio razmere epidemije. Bilo je neverovatno kako je taj filistejac, taj providni demagog, uspeo da preplaši čitavu zemlju, da stvori takvu atmosferu straha i da napravi od toliko ljudi kukavice. Njegova tehnika bila je jednoobrazna do tačke dosade – prosto bi dreknuo reč „komunista“ i ponavljao je sve glasnije. Napadao je univerzitete, vladine institucije, sindikate, čak i vojsku. Blatio je generala Džordža Maršala, čak i predsednika Ajzenhauera. Evropljani su bili u neprilici i revoltirani zbog prizora Amerike pune straha i ovog prostačkog Tartifa. Najviše od svih uplašio se Holivud. Kad je 1947. napadnut kao centar komunista, a Komisija za antiameričke akcije počela da sudi koji su filmovi sadržavali crvenu propagandu, to je izazvalo salve smeha u Evropi. Ali nismo se dugo smejali. Američka kinematografija počela je da posrće, a zatim se sunovratila. Šefovi studija, uz pomoć sindikata filmskih radnika,
pohitali su da sastave crnu listu. Stotine su uklonjene, a među njima i neki od najtalentovanijih ljudi američkog filma. Spali su na najniže grane kad je jedan genije, jedan od najzaslužnijih za razvoj filma kao grane umetnosti, Čarli Čaplin, stavljen na crnu listu. Posle tri godine bez posla, Dasen je dobio angažman u Francuskoj, da snimi film s njihovim velikim komičnim glumcem Fernandelom. Ali je ruka crne liste bila dovoljno duga da pređe Atlantik. Rekli su francuskim producentima da nijedan film u Dasenovoj režiji nikad neće biti prikazan u Sjedinjenim Državama. Pretnja je upalila. Dva dana pre početka snimanja Dasen je uklonjen sa filma. To je izazvalo mali skandal u Francuskoj. Francuski filmski radnici razbesneli su se i podigli glas. „Slučaj Dasen“ dugo se povlačio po štampi. Izabran je za počasnog člana francuskog Udruženja filmskih umetaika, ali je i dalje bio bez posla. Tada, 1954, pojavio se producent koji je odbio da se uplaši i angažovao ga da napiše i režira film. Ako je producent bio hrabar, bio je i izrazito štedljiv. Budžet filma bio je toliko mali da se skoro nije mogao videti. Ali Dasen je od njega načinio veliki hit. Naslov mu je bio „Rififi“. Izabran je da predstavlja Francusku u Kanu i Dasen je postao mezimac festivala. Svidela mu se „Stela“. Laskavo se izrazio o filmu i pozvao nas na piće. Otišli smo u kafe pod vedrim nebom. Kad su se fotografi skupili oko nas, jedan poznati američki glumac otišao je tako naglo da je prosuo oranžadu po stolu. Fotografi su se nasmejali. Smejao se i Dasen, ali ne od zadovoljstva. Fotografi su nam rekli da se ovo dešavalo sve vreme festivala. Ljudi iz Holivuda bili su toliko uplašeni da su strepeli da se pojave na fotografiji s Dasenom. Uputio mi je još nekoliko komplimenata, a zatim prešao na stvar. Radio je na scenariju zasnovanom na Kazancakisovom romanu Hristos ponovo razapet i verovao da će biti uloga za mene i Fundasa. Razume se, nisam mu poverovala. Rekao je da će doći u Grčku čim dobije dokumente za put. Nisam to najbolje razumela. Kasnije sam saznala da su mu Amerikanci oduzeli pasoš. Pružila sam mu mku i rekla da ću mu, ako ikad dođe u Grčku, biti vodič. Držao mi je ruku. „Obećavaš?“
„Obećavam.“ S tim smo se rastali. Rena je rekla: „Taj čovek je zaljubljen u tebe“. Rekla sam joj da govori gluposti. Rekla mi je da sačekam pa ću videti. Susret s plavookim muškarcem bio je prijatan, ali ja sam imala nešto drugo na umu – svoju nagradu. Kad je došlo veče dodele nagrada shvatila sam da sam imala ozbiljnu protivnicu, Betsi Bler, koja je sjajno igrala u filmu „Marti“. Upoznale smo se. Bila je šarmantna devojka, iskrena i vedra. Ona je bila jedna od retkih Amerikanaca koji se nisu plašili da ih vide s Dasenom. Svidela mi se i zato što nije krila da bi me mrzela ako bih osvojila nagradu. Nisam je osvojila. A nije ni Betsi. Niko nije shvatio zašto je žiri te godine odlučio da ne dodeli nagradu za najbolju glumicu. Koliko je bilo poznato, tako nešto se nikad nije desilo. Možda je tome kriv moj „francuski kompleks“, ali do danas verujem da je to imalo neke veze sa mnom. Rena je rekla: „Oni su kukavice. Žiri zna da si zaslužila nagradu, ali ne želi da ti je da, pa su našli rešenje – neće dodeliti nagradu uopšte.“ Sa suzama u očima sam joj rekla da ućuti, ali duboko u sebi znala sam da je u pravu. U Kanu se posle ceremonije dodele nagrada priređuje velika ponoćna večera i ples. Prisustvuju sve slavne ličnosti, politički funkcioneri koji dolaze iz Pariza za tu priliku, sudije, oni koji su osvojili nagrade i oni koji nisu. Gubitnicima je teško da plešu, ali ne otići značilo bi pokazati neučtivost. Betsi je uspela da izgleda nasmejano, ali znala sam kako se oseća. Nisam mogla da se nasmešim. Sakrila sam se u ugao da niko ne vidi moje suze. „Zar je nagrada toliko važna?“ To je bio čovek s plavim očima. Mrzela sam ga. On će da mi kaže. Dobio je nagradu za najbolju režiju. Dođavola, ko je sad pa on da mi se obraća tim tonom? „Stvarno?“, zanjakala sam. Njakala sam kao magare. „Zaslužuješ mnogo više od toga.“ Poljubio me je u obraz i otišao. Let nazad proveli smo u tišini. U Atini me je ispred pozorišta sačekala grupa ljudi koja je žalila moj neuspeh, kao da sam bila fudbalska reprezentacija koja je pretrpela nezaslužen poraz u inostranstvu. Pozorišna sezona završavala se u junu. Nisam imala srca da idem na uobičajenu letnju
turneju. Piros se nalazio na Gibraltaru. Pre nego što je otišao, posvađali smo se. To me je rastuživalo. Bila sam i dalje vezana za Pirosa. Bila sam umorna. Neki ljubazni prijatelji pozvali su me na krstarenje od mesec dana. Sunce je sijalo. More je bilo plavo. To je bio period lenjosti, koja me je izlečila. Kad sam se vratila u Atinu, zatekla sam dva pisma s francuskim poštanskim markama. Odmah sam shvatila da su bila od Dasena. I oba vrlo kratka. Projekat Kazancakis je napredovao. Imao me je u vidu za ulogu Katerine, Marije Magdalene u romanu. Prvi put sam to uzela za ozbiljno. Ali bilo bi previše da se nadam da će mi dodeliti ulogu. Zatim još jedno pismo. Da li Fundas uči francuski kao što je obećao i da li bih mu javila ako budem dolazila u Pariz? To su bila stroga ali topla profesionalna pisma. Rena je ponovila: „Sačekaj, pa ćeš videti“. Mogla sam da odem u Pariz ali samo kao usputnu stanicu na putu za London. Odlučila sam jednom zauvek da naučim engleski i da neko vreme boravim u Londonu. Poslala sam telegram Dasenu. Rena i ja smo rezervisale sobe u Prince de Galles i još se nismo ni raspakovale, a već smo otišle da gledamo film. Kad smo se vratile u hotel, čekala nas je poruka. Telefonirao je g. Žil Dasen. Zašto sam bila tako uzbuđena? Sigurno zbog nade da ću dobiti ulogu i ništa više. Ali Rena me je gledala pogledom sfinge. Sutradan ujutro ponovo je nazvao i dogovorili smo se da dođe u hotel u podne. Tačno u dvanaest bio je tu. (Dasen je beznadežno najtačniji čovek na svetu.) Nije zakoračio u sobu, ušao je plesnim koracima. Nosio je ofucan kaput od kamilje kože i razgažene cipele. Pozdravio je Renu piruetom koja je jako ličila na Čaplina i Šagala. Neko vreme razgovarali smo o filmu. Rena je nestala tako nečujno da to dugo nismo primetili. Uglavnom sam poznata po dobrom apetitu, ali sam tada zaboravila na ručak, kao i on. Razgovarali smo satima. Nije bilo učtivih uvoda. Postojala je samo činjenica da je trebalo da se upoznamo. Pričala sam o svom dedi, o Pirosu i drugim muškarcima, pokušala da objasnim Panosa. Pričala sam o Grčkoj. A on mi je pričao o svojim prijateljima, detinjstvu u Harlemu, svojoj ženi i deci. Na vratima se okrenuo. „Da li voliš šetnje?“
Nikuda ne idem peške ukoliko to mogu da izbegnem, ali sam radosno odgovorila: „Veoma“. „Ustaješ rano ili kasno?“ Obično ležem u pet ujutro i ustajem u podne ali sam odgovorila: „Vrlo rano“. „Sutra ujutro?“ „Sutra ujutro.“ Rena se uskoro vratila. „Kako je prošlo?“ U početku nisam odgovarala. „Melina, kako je prošlo?“ „Rena, nalazim se u izuzetno teškom položaju. On je čovek mog života.“ Kad Dasen kaže ujutro, to znači ujutro. U osam, što je za mene ponoć, zvoni telefon: „G. Dasen čeka u salonu“. Nekako sam se probudila i sišla u rekordnom roku. Kad Dasen kaže šetnja, to znači pešačenje. Nisam imala toliko fizičke aktivnosti nikad u životu. Došlo je kao olakšanje kad je predložio da popijemo kafu. Ponudio mi je šećer. Zastao je držeći posudu za šećer u vazduhu. U glasu mu se mogao osetiti strah: „Kog dana u mesecu si rođena?“ „Osamnaestog. Osamnaestog oktobra.“ Prebledeo je. „Znao sam, znao sam.“ Koincidencije su dostizale strahovite razmere. Dasen se rodio 18. decembra. Njegova žena rodila se 18. juna. Moj deda se rodio 18. oktobra. Prethodnog dana Dasen mi je pričao o jednoj drugoj ženi koju je voleo – rodila se 18. oktobra. Njegov otac rodio se 18. decembra. Upoznali smo se u Kanu 18. maja. I još mnogo osamnaestica. Na ulazu u hotel oprostili smo se. Putovala sam za London iste večeri. Uhvatio me je za ruku. Pogledao me je i nasmešio se. Zatim je rekao: „I’m
hooked“ (Upecao sam se). Rekao je to na engleskom. Nisam znala šta znači. Te noći u avionu pitala sam stjuarta Engleza: „Šta znači I’m hooked?“ Objasnio mi je. Prošli su meseci pre nego što sam se ponovo čula s njim. A Renu sam izludela vukući je u bioskop u Kerson Stritu svake večeri. Nekim slučajem tamo se prikazivao „Rififi“. Dasen je odigrao jednu sitnu ulogu u filmu. Znala sam napamet svaki kadar, svaku reč u dijalozima. Onda je nazvao telefonom. Bio je spreman da dođe u Grčku i obavi istraživanje za Kazancakisov film. I dalje nije imao pasoš. Rekla sam mu da bi moj otac, kad za to dođe vreme, mogao da mu pomogne da dobije dozvolu za ulazak u Grčku. Moj otac je bio narodni poslanik i grčki predstavnik u Savetu Evrope u Strazburu. Odletela sam za Pariz i ugovorila Dasenu sastanak s mojim ocem. Odmah su se svideli jedan drugom. Pre nego što se sastanak završio zvali su jedan drugog Stamatis i Džuli. Stamatis je pristao da pomogne. Ostali smo sami na trenutak. Oboje smo stajali bez reči a onda: „Videću te u Grčkoj.“ „U Grčkoj.“ Moj otac je sredio isprave za put. Dasen je došao sa svojim umetničkim direktorom, Aleksandrom Traunerom. Hteli su da nađu selo koje bi moglo da bude „anadolsko selo“ iz Kazancakisovog romana. Obećala sam da ću mu biti vodič i to sam i bila. Uvek mi je pričinjavalo zadovoljstvo da pokazujem Grčku ljudima koji dolaze prvi put. Od toga se osetim kao da je i sama gledam prvi put, ali nema veće sreće od toga da pokazuješ Grčku čoveku koga voliš – naročito kad se zaljubi u Grčku. I on i Trauner su poludeli. Vikali su, igrali, urlali i često bili promukli. Džuli se – sad sam ga zvala Džuli – od trenutka kad je kročio na grčko tlo nalazio u stanju neprekidnog uzbuđenja i oduševljenja. Poludeo je za buzukijem, za grčkim narodom, za grčkim bojama, grčkim muzejima, grčkom ćebadi, grčkim magarcima. Sve bi bilo savršeno da nije bilo dubokog žaljenja pri pogledu na bedu u mnogim grčkim selima. Na svom prvom putovanju u Grčku, ovaj Amerikanac ponašao se kao da su Grci njegov narod. Otada je ostao neprekidno posvećen grčkom narodu. Došlo je vreme da se vrati u Pariz, ali ne pre nego što ga odvedem u Delfe. I ako živim hiljadu godina, nikad neću zaboraviti Delfe sa Žilom.
Pismo iz Pariza. Iskrsli su problemi s finansiranjem filma. Producent je bio isti onaj za čiji je račun Džuli snimio „Rififi“, ali uhvatile su ga iznenadne sumnje u vezi s komercijalnom vrednošću projekta Kazancakis. Džuli mi je rekao da ne brinem, boriće se sa celom filmskom industrijom da bi film bio snimljen. Zatim devet beskrajnih, nesrećnih meseci. Htela sam da dođem da budem s njim u Parizu. Nije mi dozvolio. Sve sam rekla Pirosu. Nije mi do kraja poverovao, ali kad sam rekla da bih otišla iz Grčke ako bih bilo gde drugde mogla da živim sa Džulijem, Piros je shvatio. I Džuli je prolazio kroz teške časove. Gajio je veće nade u vezi s filmom, ali izazvala sam krizu u njegovom životu. Nije mogao da se odluči na rastavu od svoje porodice. Nisam ga videla sedam meseci. Ponekad bih saznala nešto o filmu, ali ništa više od toga. Onda je stigao telegram. Film će biti snimljen. Da li bih želela da se sastanem s njim u Antibu da posetimo Kazancakisa? Da li bih želela! Nikos Kazancakis se kretao između tri uticaja – Bude, Hrista i Lenjina – i sva trojica se daju razaznati u njegovom delu. Posedovao je čudesan talenat. Stvorio je nov jezik. Na taj nov grčki preveo je Dantea, Getea i Ničea. Smatram da je njegov ep Odiseja jedno od najvećih dela našeg veka. Živeo je u Antibu zato što je više voleo život u izgnanstvu nego groznu političku situaciju u Grčkoj. Neko vreme pokušavao je da je promeni. Posle nacističke okupacije prihvatio se mesta ministra bez portfelja. Stekao je neprijatelje kad se izjasnio protiv talasa hapšenja u vreme belog terora. Najzad, kad je video da je grčka vojska stavljena pod kontrolu engleskog komandanta generala Skobija, rezignirano je podneo ostavku i napustio zemlju. Njegova žena Eleni u svojoj knjizi Disident piše da je posle toga postalo opasno izgovoriti ime njenog muža u Grčkoj, da je Bezbednost zagorčala život njegovom izdavaču jer mu je objavio jedan pozorišni komad. U životu i u svojim delima Nikos Kazancakis bio je duboko religiozan. Kad pomislim da je izopšten iz naše crkve, ne znam da li da se smejem ili da plačem. Džuli je osećao srodnost s Grcima. Na putu za Antib rekla sam mu da sam pogledala sve njegove stare filmove za vreme sedmomesečnog karantina. Zašto mi nije rekao da su u dva njegova filma glavni glumci bili Grci? Zašto mi nije rekao da se u trećem filmu čuje jedna od naših najpoznatijih pesama, „Crna je noć u planinama“? Umesto odgovora otpevao
mi je ostatak pesme. Taksi je stao ispred skromne kuće Nikosa Kazancakisa. Dok smo izlazili, neki lekar je izlazio iz kuće. Desilo se da ga Džuli poznaje. Lekar je bio iz Pariza. „Šta radite u Antibu, doktore?“ „I ja se isto pitam. Posećujete mrtvaca. Nikad nisam video nekog u toliko odmaklom stadijumu leukemije da može da stoji na nogama. Kaže mi da nema vremena da umre. Ima da završi još puno poslova i zaklinje se da neće otići s ovog sveta pre nego što vidi Kinu.“ Skoro koketno, Kazancakis je držao maramicu na usnama, inače ničim nije odavao da je bolestan. Bio je mršav, divalj, kao jastreb. Odisao je energijom. Čekala sam susret te dvojice muškaraca. Bila sam sigurna da će dovesti do zanimljivog razgovora – ali prvih pet minuta trajala je neprijatna tišina koju je dodatno naglašavalo nekoliko opštih mesta. Njegova žena poslužila je čaj. Začudilo me je što se njih dvojica ponašaju tako plašljivo. Zatim je Kazancakis rekao: „Ovako ništa nećemo uraditi“. Ispričao je vic kojim je probio led. Od tog trenutka nisu prestajali da govore. Knjige, pesme, religija, politika. Uskoro je odlučio da učini Džulija Krićaninom. Većina kritskih prezimena završava se na „-akis“. Otada, čitave dve godine koliko su održavali kontakt, zvao ga je „Dasenakis“. „Ti si, Dasenakise, hteo da snimiš film prema mom romanu Aleksis Zorbas.“ Nisam to znala. Pogledala sam Džulija začuđeno. Da, jako je želeo da snimi film, ali je hteo da Zorbu igra ruski glumac Čerkasov. Finansijeri su rekli ne. „Melina, Dasenakise, hoćemo li u šetnju?“ Čovek koji je navodno bio toliko bolestan, pešačio je barabar s Dasenom. Mučila sam se da održim korak. Napravili su krug oko čitave tvrđave u Antibu. Kazancakis je pričao o Grčkoj s ljubavlju i strašću. Shvatila sam koliko mu je izgnanstvo moralo teško padati, ali nije mogao da podnese Grke koji su predali svoju zemlju tuđoj kontroli, tuđem novcu i zato što su sticali tuđe običaje. Govor mu je bio pun slika, veoma pesničkih i veoma kritskih. Krićani su pomalo nadljudi. Izazivaju bogove i penju se na planinske vrhove. Kazancakis je to znao i upozoravao Dasena da će to biti problem prilikom adaptacije knjige Hristos ponovo razapet za film. Onda su dugo razgovarali o Dasenovom pristupu scenariju.
Na kraju smo se vratili kući. Boleli su me svi udovi. Eleni Kazancaki pripremila je sjajnu večeru. Nikos je samo okusio. Pre nego što smo otišli Džuli je rekao da namerava da snimi film u Grčkoj. Kazancakis je odmahnuo glavom. Vlasti ne bi dozvolile snimanje njegovog dela u Grčkoj. Džuli je ostajao pri tome da će se boriti da to ostvari. „Onda, Dasenakise, treba da probaš na Kritu. Možda te tamo neće dirati.“ To je bilo remek-delo skromnosti. Krit je obožavao Kazancakisa. Sam pomen njegovog imena bio je pasoš za ljudske domove i srca. „Hoćeš li doći na Krit kad budemo snimali?“ „Neću, Dasenakise. Nikad više neću ići u Grčku.“ „Treba ponovo da vidiš Krit.“ Videla sam da je Džuli mislio na ono što je rekao doktor. „Videćemo, Dasenakise, videćemo.“ Nikos Kazancakis umro je za nekoliko godina. Ali ne pre nego što je napisao nekoliko velikih dela i ne pre nego što je posetio Kinu. Ali nikad nije ponovo video Grčku. Potpisala sam ugovor za ulogu Katerine u „Onaj koji mora da umre“, kako je naslovljena filmska verzija knjige Hristosponovo razapet. Džuli je potvrdio da će brzo doći u Atinu i da ćemo odatle krenuti na Krit da tražimo lokaciju za snimanje. Rekao mi je da će povesti ženu i decu. Bila sam sigurna da će mi to reći. Ali kad je došao u Grčku, njegova žena nije bila s njim. Nije došla. Takve slučajnosti ili odluke stvaraju živote. Džuli i ja ostali smo zajedno otada. Trebalo je da uradim još nešto. Napisala sam dugo pismo Pirosu. Producent je sada brinuo za snimanje u Grčkoj. Jugosloveni su ponudili uslove koji su mu odgovarali. Na kraju su se nagodili, Džuli će tražiti mesta za snimanje u Jugoslaviji i ako bude bilo problema u Grčkoj, iskoristiće ih. Pridružila sam mu se s odlukom da ga sabotiram. Nisam mogla da prihvatim da se Kazancakisov film snimi negde drugde. Isto tako, verovala sam da će, čim neka strana kompanija snimi film u Grčkoj, uslediti i druge. Čak se i Sabina slagala sa mnom. „To je poštena kulturna razmena“, rekla je, „a na kraju krajeva, radi se o Kazancakisovom delu“. Moram da priznam da su Džuli i Trauner našli prelepa mesta u Jugoslaviji, visoko u crnogorskim vrletima. Našli su čak i ruševine turskog sela, koje je moglo da se prilagodi
potrebama priče. Ali nastavila sam da ih podrivam: „Da, predeli su lepi – ali pogledajte lica. Gde su tu grčka lica?“ Džuli se nasmešio. Pokazao mi je rukom. „Ovde, ovde i ovde.“ „To nisu grčka lica. To su jugoslovenska lica.“ „Stvarno? Zašto onda svi tvrdite da Makedonija ne treba da pripada Jugoslaviji zato što su njeni stanovnici Grci?“ Ućutala sam. „Ali slažem se s tobom. Hajdemo na Krit.“ Potrebno nam je nešto više od prirodnog okruženja. Treba nam selo u kome bi većina ljudi mogla da igra u filmu. Ne samo kao statisti, nego i u kratkim ulogama. Svako selo je insistiralo da snimimo film upravo kod njih. To je bilo pitanje časti; niko nikad nije govorio o novcu koji bi mogli da zarade. Kazancakisa su zaista obožavali kao idola. Iz Irakliona smo otišli u Haniju. U svakom selu nailazili smo na odbor za doček. Imali smo raspored, ali bilo bi uvredljivo da smo odbili kafu i osvežavajuće piće u kancelariji predsednika opštine. Rasporedi su propadali. Džuli je, praveći dnevni plan, predviđao dva sata svakog dana za kafu i pozdravne govore. Postojalo je jedno selo koje je bilo tako malo da smo odlučili da se ne zaustavljamo. Nije dolazilo u obzir. Dva kilometra pred selom odbor za doček – oko dvadeset ljudi – stajao je spreman da nas sprovede. Imali smo samo jedan automobil. U njemu smo se nalazili vozač, Trauner, Džuli, ja i jedan kritski slikar, Fanurakis, koji nam je ponudio svoju pomoć. Nije bilo druge nego da se automobil odvuče do sela s odborom koji je išao peške pored njega. Selo je činilo nekoliko kuća i jedna mala kafana s belim zidovima, ali nije bilo načina da uteknemo. Poslužili su nas ručkom. Bili su strašno siromašni. Imali su hleb, sir, orahe i flašu vina. Bio je to ručak koji se teško zaboravlja. U jednom trenutku skoro smo izgubili Dasena. Bili su prisutni samo muškarci. Iz poštovanja, insistirali su da ostanu stojeći. Jedini koji je seo s nama bio je predsednik opštine, a i on zato što je imao devedeset godina. Selo je imalo manje od sto duša, ali su imali svog predsednika opštine i bili jako ponosni na njega. Vrlo brzo smo saznali i zašto. U početku
je sve bilo uobičajeno. Gledala sam u predsednika opštine. Bio je siromašno odeven, ali je nosio kariran šešir i zatamnjene naočare. Bile su vrlo napadne. Ram im je bio u obliku krila slepog miša, poput onih koji se nose u Majami Biču. Pitala sam se kako su te naočari stigle u ovo selo, kad se predsednik obratio Džuliju. Ako je i imao devedeset godina, glas mu je bio snažan i grub. „Jes’ ti Englez?“ „Ne, Amerikanac.“ „To ti je isto.“ Izgovorio je to potcenjivački. Da vas podsetim, kiparsko pitanje je 1956. dospelo do kritične tačke. Krićani su bili posebna zlopamtila prema Englezima. U ratu, izlagali su se opasnosti i u nekoliko slučajeva dali živote da zaštite i sakriju engleske pilote koje su tražili nacisti. A sada su se Britanci protivili kritskom snu o ujedinjenju cele Grčke. Amerikanci su podržavali stav Engleza. Predsednik opštine bacio je oštar pogled ka Džuliju kroz svoje napadne zatamnjene naočari. „Vratite nam Kipar.“ Pokazao je na Džulija kao da je ovaj držao Kipar u džepu. A Džuli je, misleći da je u pitanju šala, rekao: „Ne, mislim da ću ga zadržati“. Niko to nije smatrao duhovitim. Svi osmesi i dobro raspoloženje odmah su iščezli. Teška tišina raširila se po prostoriji. Fanurakis je šutnuo Džulija ispod stola. „Nemojte se šaliti“, promrmljao je, „vratite im Kipar.“ Predsednik se nagnuo napred, preteći, izazivački. Džuli nije voleo da ga izazivaju. Odmahnuo je glavom. A ljudi su počeli da prilaze stolu. Sad sam se istinski prepala. „Ne budi kreten“, šapnula sam Džuliju na francuskom. „Vrati im Kipar.“ Možda bi se Džuli i povukao da predsednik nije rekao: „Ima da ga vratite, zato što su Amerikanci kukavice“. To je bilo to. Sad je bilo pitanje časti. Džuli je ustao. Zauzeo je stav kao
Džon Foster Dejls. „Treba mi Kipar zbog vojnih baza.“ Predsednik je ustao. „Oćemo Kipar.“ Ljudi su se približili. U vazduhu se osećala nadolazeća oluja. Džuli je bio bled, ali je rekao: „Postoji samo jedan način da dobijete Kipar“. Pogledao je oko sebe po prostoriji. „Uzmite ga.“ Nastala je beskrajno duga, napeta tišina. Fanurakis i Trauner spremali su se da zaštite Džulija. Sve oči okrenule su se predsedniku opštine. Tada, u jednom slavnom trenutku, lice mu se razvedrilo od smeha. Zagrlio je Džulija i poljubio ga. Posle toga sve je bilo lepo. Kad smo odlazili, zasuli su nas cvećem. Podignuto na padini, nad ravnicom istočnog Krita, nalazi se selo Krica. Tamo smo radili i živeli četiri radosna meseca. Selo je bilo veoma siromašno, ali su ljudi bili ljubazni i velikodušni. Bili su ponosni što smo izabrali baš njihovu Kricu. Prirasli smo im za srce i mi, glumci i tehničari, postali smo jedno s ljudima iz sela. Neočekivano smo stekli na stotine novih prijatelja. Svi su znali za Kazancakisa, ali mnogi od njih nisu znali da čitaju. Džuli je verovao da treba da nauče istoriju, i to detaljno. Želeo je da razumeju sve što smo radili. Trebalo nam je tri noći, koje su bile toliko lepe da svaki put kad ih se setimo, Džuli i ja zaplačemo. Po čitav dan ljudi iz Krice radili su na svojim njivama i u maslinjacima. Uveče su se skupljali u školskom dvorištu da bi slušali kako im izlažem priču od početka do kraja. Nastupila sam pred mnogim publikama, ali nijedna nije bila tako očarana, nijedna nije toliko pazila na svaku reč, nijedna mi se nije tako potpuno predavala. U smiraj dana, ta izvanredna lica! Smejali su se. Plakali. Zapomagali od užasa. Pljeskali dobrom svešteniku iz priče, rugali se zlom svešteniku, proklinjali turskog agu. Pljeskali su oduševljeno kad bi ga nasamarili. A posle svakog večernjeg okupljanja usledila bi rasprava o likovima na stepenicama kafane. Ostajali bi cele noći i odlazili pravo na njive da im je to Džuli dopuštao. Izbor glumaca nije bio tako lak. U priči su postojali bogataši i siromasi. Bogataši nisu hteli da pruže utočište u selu siromasima kojima su Turci srušili kuće. Stanovnici Krice nisu hteli da igraju uloge bogataša. Bili su zli. Neka ih đavo odnese. Objasnili su im da oni koji igraju bogate seljane imaju
mnogo više posla u filmu. Zaradili bi više novca. To ih se nimalo nije kosnulo. Tek kad im je Džuli rekao da ove uloge moraju da se odigraju da bi se oživela Kazancakisova knjiga, popustili su na jedvite jade. Ali kad se pokrenulo pitanje igranja Turaka, nije bilo govora. Bili su tvrdi kao stene. Jedini način da Džuli nađe ljude za uloge turskih konjanika bio je da ode u američku vojnu bazu na deset kilometara od Krice, da vrbuje mlade teksaške kauboje koji su imali slobodan vikend i da ih sakrije iza ogromnih turskih brkova. Još jedan problem. Crkvene vlasti, koje su smatrale da je pametnije da ne prigovaraju u vezi sa snimanjem filma, izrazile su svoje neprijateljstvo prema Kazancakisu kad smo zatražili dozvolu za snimanje u seoskoj crkvi. Njihovo „ne“ bilo je kategorično. Džuli, koga su već pritiskali problemi budžeta, morao je da da da se izradi scenografija crkve. Neka prepreka u poslednjem trenutku sprečila je Traunera da radi na filmu. Zamenio ga je Maks Duji, veoma talentovan čovek. Crkva je sagrađena u rekordnom roku. Scenografija je bila toliko ubedljiva, toliko upečatljiva da su se seljaci krstili svaki put kad bi prošli pored nje. Prilazili su Žanu Serveu, koji je igrao dobrog sveštenika, i ljubili ga u ruku. Film je za njih bio toliko stvaran da su, premda nevoljno, ljubili ruku i Femanu Lentuu, koji je igrao zlog sveštenika. U scenariju, izbeglice podižu šatore na planinskom vrhu Sarakina. Jednoga dana rano ujutru pošli smo da nađemo prostor za šatore. Napredovali smo uz padinu sve dok Džuli nije rekao: „Sačekajte trenutak“. Uspentrao se s lakoćom uz kamenjar i uskoro nestao iz našeg vidokruga. Čekali smo nekih pola sata. Zatim se pojavio, poskakujući kao divokoza i ispuštajući oduševljene uzvike. Došao je do nas izgreban i opaljen vetrom. Pokazao je uvis. „Eno je Sarakina!“ Podsetila sam ga da nismo svi akrobate i da čak i ako uspe da popne glumce do gore, šta će biti s masivnom filmskom opremom? Jedan od seljaka koji je bio s nama raširio je prema meni ruke s ispruženim dlanovima i rekao: „Pst! Pst!“ Hteo je da kaže da je to njihov posao. Četiri dana kasnije, put za Sarakinu bio je gotov. Svakodnevno snimanje bilo je užitak. Moja uloga zapravo nije bila velika. Imala sam relativno malo dana snimanja. Ali čak i kad nisam imala snimanje ustajala sam u svitanje s Džulijem i bila uz njega. Nisam htela da izgubim niti jedan dan. To je bio težak ali radostan posao. Desile su se samo
dve stvari koje su usporile snimanje. Na dan kad smo snimali veliku masovnu scenu desila se pretnja štrajkom. S ekonomskog stanovišta, film je bio božanski dar za Kricu. Bilo je žalosno ali istinito da su, radeći samo nekoliko dana za film, zarađivali dvostruko u odnosu na ono što bi normalno zaradili za godinu dana. Ali, bila je tu jedna sedamnaestogodišnja devojka, naprednija od ostalih. Kad smo ujutro stigli, objašnjavala je svima da će se ovaj film prikazivati u celom svetu, da je to komercijalni poduhvat i da treba bolje da im se plati. Producent je zapretio da će preseliti film negde drugde. Podigla se oluja protesta i povika, od kojih je većina bila uperena protiv devojke. Pokušala je da odgovori. Primorali su je da ućuti. Onda je Džuli uzeo mikrofon i naložio svima da se stišaju. Rekao je ljudima da devojka ima pravo da bude saslušana. Pružio je mikrofon devojci. Njeni argumenti bili su ubedljivi. Pridobila ih je. Producent je bio prinuđen da malo odreši kesu. Ako je ovaj gospodin i gledao Džulija popreko, devojka mu je postala odana prijateljica. A onda je došao dan kad su muškarci iz Krice odlučili da ubiju glumca koga ću nazvati Oto H. Oto je bio dobar čovek, ali ne baš toliko pametan koliko je trebalo i pri tom slab na popularnost. Bio je od one vrste glumaca koji nose svoje fotografije u džepu, spremni da ih dele svima koji im priđu. Palo mu je na pamet da napiše članak o snimanju u Krici i da ga pošalje jednom inostranom listu. Predstavio je sebe kao mučenika umetnosti. Hrana je bila grozna, nije bilo vode, ljudi su bili nepismeni i sirovi. E pa, priča iz novina našla je put i do Krice. Grupa muškaraca pojavila se pred Džulijem. Imali su držanje lovačkog odreda. „Treba nam Oto.“ „Zašto?“ „Hoćemo da ga ubijemo.“ „Zašto?“ Objasnili su mu i potpuno ozbiljno dodali: „Zar ne mislite da imamo pravo da ga ubijemo?“ Džuli je oklevao samo za trenutak. „Razume se da imate. Ali moram da vas zamolim da sačekate da film bude gotov.“
„Obećavate da ćete ga onda predati nama?“ „Da“ Poslednjih dana snimanja Oto je krišom izvučen sa Krita. Samo zato što su obožavali Džulija, oni su mu oprostili. Imamo veoma bogate uspomene sa snimanja filma „Onaj koji mora da umre“. Navešću dve. Bio je tu jedan simpatičan čovečuljak koga smo od milja zvali „Garbo“. Bio je jedan od najstarijih ljudi u Krici, ali je imao izvanredno držanje i crte lica. U filmu je igrao kratku ali važnu ulogu. Bio je jedan od izbeglica. Nosi vreću o ramenu. Neki dečak ga pita: „Šta ti je to u vreći, deda?“ A starac odgovara: „Kosti mojih predaka. Na tim kostima sagradićemo naše novo selo“. Naučila sam ga da izgovara tekst na francuskom i dovela kod Džulija na probu. Džuli je rekao: „Hajde da čujemo tekst na francuskom“. Starac se nije zadovoljavao samo prostim recitovanjem teksta. Glumio je. „Kosti mojih predaka.“ Izgovorio je to tonom ponosnim, ali veselim. Zatim je dodao glasom punim topline i nade: „Na tim kostima sagradićemo naše novo selo“. To je bila lekcija glume i jedno dublje poznavanje kritskog mentaliteta. Kasnije se u filmu gradi novo selo. Isti starac polaže kosti u grob, a onda odbija da izađe iz groba i kaže: „Pustite me da ostanem ovde. Previše sam star da bih radio. Previše sam star da bih imao decu. Pustite me da ostanem ovde.“ Svi smo se skupili oko kamere prateći kako starac glumi tu scenu. Bilo je izvanredno. Izgledalo je kao da grli smrt. Osetila sam kako me podilaze žmarci. Mnogi među glumcima su plakali. Džuli je zagrlio starca i stezali su jedan drugog smejući se i plačući. Svojim očima videla sam čudo i nekom neverovatnom slučajnošću ono je bilo povezano s jednim drugim čudom iz scenarija za film. Glavni lik u romanuje mladi pastir po imenu Manolios. U jednom trenutku Manoliosu
izbijaju rane po celom telu, a kasnije kao čudom nestanu. U razgovorima s Kazancakisom Džuli je rekao da bi to zahtevalo fotografski trik, koji bi više voleo da izbegne i da traži neki drugi način na koji bi predstavio čudo. Pričao je Kazancakisu o vremenu kad je režirao pozorišne predstave u nekom letnjem kampu u koji su radnici dolazili na odmor. Kamp nije plaćao profesionalne glumce, pa je Džuli izvodio predstave s ljudima koji su radili u kampu – radnicima u trpezariji i u kuhinji, kancelarijskim osobljem, a ponekad i s gostima kampa. Za jednu predstavu prišao je nekom mladom konobaru i zatražio da igra u njoj. Mladić je pocrveneo. Trebalo mu je vremena da kaže da je to nemoguće zato što jako muca. Ali Džuli nije mogao da nađe nikog drugog za tu ulogu. Vratio se mladiću. „Igraćeš u predstavi i nećeš mucati.“ Bez mladićevog znanja, Džuli je održavao odvojene probe s ostalim glumcima. Bili su spremni da pokriju mladića ukoliko bi ga mucanje sprečilo da nastavi ili postalo previše upadljivo. Kad je došlo veče predstave, svi su bili vrlo nervozni. Pre nego što se zavesa podigla, Džuli je rekao mladiću: „Nećeš mucati“. Džuli je pričao Kazancakisu da je mladić odigrao ulogu dobro i da nije nijednom zamucao. Kazancakis mu je rekao: „Iskoristi to u filmu“. I tako je napisana scena. Trebalo je da se Manolios, pastir, pojavi pred celim selom. To je bilo selo iz koga je oterana grupa izbeglica zato što se mislilo da imaju koleru. Manolios je saznao da je to bila laž. Selo je moralo da sazna. Kad su se ljudi okupili i kad je trebalo da im se obrati, zbog teškog urođenog mucanja našao se na mukama. Ali njegova odlučnost bila je tako čvrsta, a nužda tako velika, da je na kraju progovorio jakim i radosnim glasom: „Bog mi je oslobodio jezik“. Pjer Vanek odlično je odigrao scenu. Ali je Džuli brinuo koliko će scena biti uverljiva – sve do dana kad je video čudo. Snimali smo scenu u kojoj su žene oplakivale svoje muževe koje su pobili Turci. Zene iz sela, u crnini, zauzele su mesto pred kamerom. Džuli im je rekao da nema određenog teksta i da mogu da improvizuju na grčkom. Trebalo je mnogo vremena i truda da se stvori atmosfera u sceni. Žene su odgovorile izazovu. Počele su tiho da nariču. Džuli se udaljio. Spremao se da kamermanu da znak da počne snimanje kad je ugledao ženu koja je stajala po strani i čije je lice izgledalo kao fina, tragična maska. Prišao joj je. Ljudi iz
Krice pokušali su da ga spreče. Objasnili su mu da ne govori, da je izgubila moć govora pre trideset godina, kad joj je umro sin, ali je Džuli želeo to lepo lice u sceni, čak i ako uopšte ne govori. Klimnuo je glavom prema kamermanu. Žene su osetile scenu. Tela su počela da im se njišu i malopomalo uzdigla se tužbalica. Bilo je spektakulamo. Zatim su iznenada žene počele da vrište. Neke su uplašeno otrčale daleko od kamere, a mi smo videli kako mutavica govori s velikom žalošću i lepim stihovima. Progovorila je. Oplakivala je svog sina koji je mrtav trideset godina. Film je bio gotov. Došlo je vreme da idemo. Svi stanovnici Krice došli su da nas isprate. Muškarci, žene, babe i novorođenčad. Svima su doneli darove. Nekoliko maslinki u marami, jednu smokvu, malo meda, kolutić sira, cvet. Glumci i francuski tehničari bili su toliko dirnuti da ničije oči nisu ostale suve. Zatim kritski gest, nadljudsko adio! Okupili su se oko našeg automobila, podigli ga visoko iznad tla i pevajući izneli na put. Selo je išlo za njima takođe pevajući, pozdravljali nas i mahali nam. Dok smo odlazili, posmatrali smo za sobom „seoski trg“ napravljen specijalno za potrebe filma. Ostao je tu da stoji godinama. Ljudi su dolazili s celog Krita da ga vide. Postao je Kazancakisov oltar. Trajao je sve dok ga nisu razneli vetar i kiša.
12 Pre nego što smo se vratili u Pariz proveli smo tri lepa dana na Mikonosu. Na brodu kojim smo se vraćali u kopnenu Grčku, radio je javljao o engleskofrancuskom napadu na Suec i o učešću izraelskih snaga. Džuli je bio u groznom stanju. Tražila sam mu da mi priča o Izraelu. Bio je u dubokom konfliktu sa samim sobom. Ljutili su ga i žalostili uslovi u kojima žive arapske izbeglice iz Palestine. S druge strane, pošto je svet dozvolio Hitlerov genocid, verovao je da niko ne može da negira potrebu Jevreja da imaju svoju državu. Ispričao mi je deo istorije jevrejskog naroda. Moje neznanje stavilo me je u neugodan položaj. Shvatila sam da ukoliko želim da ostanem s ovim čovekom, moram puno toga da naučim. Pomogao mi je. Predlagao mi je knjige za čitanje. Ali Kapital je bio moja ideja. Kad me je video kako ga držim prasnuo je u smeh. Vrlo brzo, shvatila sam i zašto. Nikad nisam završila prvo poglavlje. U proleće 1957. ponovo smo se našli u Kanu. „Onaj koji mora da umre“ predstavljao je Francusku na festivalu. Još jedanput bila sam umešana u skandal, ali ovaj put i oni najtendenciozniji morali su da priznaju da sam bila nevina. Žan Kokto bio je predsednik žirija. Kao i uvek, članovima žirija dato je uputstvo da ne iznose mišljenje do dana dodele. Kad su se upalila svetla u pozorištu posle projekcije filma „Onaj koji mora da umre“, začuo se topao aplauz. Fotografi su se okupili oko naše lože i već su se spremali da idu kad je Kokto dotrčao do nas. Zagrlio je mene i Džulija. Direktori festivala bili su šokirani, a štampa je sutradan komentarisala taj događaj. Nisam se pretvarala da mi se ovaj incident nije dopao niti sam bila nesrećna kad je Kokto, braneći se, objasnio da je u njemu tronutost gledaoca nadvladala disciplinu člana žirija. Najsrećniji trenutak na festivalu bio je naš drugi susret s Kazancakisom. Izgledao je krepko i bio dobro raspoložen. Bili smo oduševljeni što se njemu i Eleni svideo film. „Onaj koji mora da umre“ osvojio je bezbroj međunarodnih nagrada, skoro jednoglasne pohvale svetske štampe, ali u komercijalnom smislu bio je
promašaj. Nekoliko narednih godina bile su teške. Imali smo vrlo malo novca. Često sam ostajala sama. To je bilo vreme koje je Džuli provodio sa svojom decom. Ima jednog sina i dve kćerke. Džo je najstariji i mogao je najlakše da shvati. Došao je s nama na Krit. Radio je kao Džulijev pomoćnik i odigrao ulogu u filmu. Nije bio otvoreno neprijateljski nastrojen, ali me je držao na odstojanju. Kćerke nisu htele ni da se upoznaju sa mnom. To mi je teško padalo, ali sam se slagala s Džulijem da je to pitanje vremena. Bila sam nestrpljiva da ih vidim i obično sam ih špijunirala iz taksija kad bi se negde sastajale s Džulijem. Ana je donela odluku da o meni neko treba da vodi računa i došla iz Atine zbog toga. Rekla sam joj da imamo vrlo malo novca i da možda nećemo moći redovno da joj plaćamo. Opsovala me je kako to samo Grci umeju. Rena je sad živela u Londonu i kad je mogla dolazila je da me poseti. Živeli smo u malom hotelu. Jednog dana Rena je došla da me povede u posetu jednom našem prijatelju Grku. Ali nešto nije pošlo kako treba i vratile smo se u hotel za oko pola sata. Džuli je ostao bez vazduha kad nas je ugledao. Pozvao je mlađu ćerku na čaj, uveravajući je da će biti sam. Nisam htela da pomisli da ju je namamio da me upozna. Pohitale smo da pobegnemo – ali bilo je prekasno. Mala Džuli (i nju zovu Džuli) kucala je na vrata. Nismo znali šta da radimo. Pokazala sam prema ormaru i Rena i ja smo se zatvorile iznutra. Čule smo starijeg Džulija da govori kako će ići napolje da popiju čaj, ali je mlađa Džuli tražila od njega da joj popravi zakivak na cipeli. I Rena i ja patimo od klaustrofobije. Predstavlja nam problem da uđemo u avion. Više volimo da idemo peške deset spratova uz stepenice nego da uđemo u lift. U ormar smo jedva stale obe. Za nekoliko minuta nastali su problemi. Proklinjala sam Džulija što gnjavi. Pet minuta kasnije, morala sam da se odlučim između mlađe Džuli i gušenja. Odabrala sam mlađu Džuli. Ispale smo iz ormara mokre od znoja i hvatajući dah. Stariji Džuli na brzinu je objasnio situaciju kćerki i rekao: „Ovo je Melina“. Mala Džuli imala je tada nekih jedanaest godina. Ispravila se i pružila ruku. Prišla mi je s držanjem princeze. „Drago mi je.“ Zavolela sam je od tog trenutka. Novčani problemi postajali su sve ozbiljniji. Tražili smo još manji hotel
kad je jedan američki režiser došao da nas spase. I on je bio u izgnanstvu. Pismo puno ljubavi za Džozefa Louzija Dragi Džo, već smo strugali po dnu ćupa kad si mi dao posao u filmu „Konjanik i Ciganka“. I pre nego što sam stigla u Englesku bila sam sklona da te zavolim. Džuli mi je ispričao sve o tebi. Znala sam da si se sukobio s filistejcima i da su ti dali istaknuto mesto na crnoj listi. Znam da si se održavao na površini snimajući one jeftine filmove u Engleskoj i Italiji. Gledala sam ih. Videla sam kako si ni iz čega stvorio kvalitetne i samosvojne filmove. Sad kad je prošlo toliko godina, reci mi Džo, zar nisam spazila tugu u tvojim očima od onog trenutka kad sam stigla u London? Zar nisi zažalio što si me angažovao? Rekao si mi da veruješ u film „Konjanik i Ciganka“. Da li si stvamo verovao, Džo? Zar nije pre bila istina da smo oboje snimali iz istog razloga? Iz potrebe za bilo kakvim poslom! Znam da sam loše glumila, ali ti nikad nisi prestao da se trudiš. Naučio si me mnogim stvarima. Radila sam s mnogim rediteljima otad, ali s vrlo malo onih koji su imali tvoj talenat da se približe glumcu i da mu pomognu. Ali nisam mogla to da izvedem. Nisam mogla da ostvarim vezu s ulogom. I – siroti Džo, to je moralo baš tebi da se desi – to je bio prvi put da igram na engleskom. Kao da su mi usta bila puna klikera. Sve to pripada prošlosti i prevarili smo nekoliko kritičara, zar nije tako? Bilo kako bilo, otada sam Louzijeva obožavateljka. Uradio si puno toga. Posebno mi se sviđaju filmovi koje si snimio s Pinterom. Nadam se da će vaša saradnja dugo trajati. S ljubavlju, Melina Situacija se poboljšala. Trebalo je da snimimo film u Italiji. Naslov mu je bio „Zakon“, a zasnivao se na romanu Rožea Vajana. Toliko sam bila oduševljena Džulijevim scenariom da mi nije smetalo što je moja uloga bila mala u poređenju s ulogom petnaestogodišnje devojke. Ona je igrala glavnu ulogu i tako je moralo da bude. Bila sam srećna. Isto kao i svi ostali. Svi smo verovali da ćemo snimiti sjajan film. Ali pet dana pre početka snimanja Džuli se žestoko posvađao s producentom. Svi glumci su došli u Rim, spremni da
pođu na jug radi snimanja scena u eksterijem. Džuli je okupio izvrsnu ekipu, a nijedan ugovor još nije bio potpisan. Bio je van sebe od besa. Svi ti ljudi okupili su se u Rimu zato što ih je on uverio da je sve u redu i da ima osiguran budžet. Ipak, u tom poslednjem trenutku nisu imali ugovore. Producent je rekao da će sve biti sređeno narednog jutra. E pa, narednog jutra producent je rekao Džuliju da više nema novca i da mora sve da ih otpusti. Tada sam prvi put shvatila da živim s čovekom koji može da postane veoma nasilan. Producent je popravio kravatu i očistio odelo. „Imaću novac za sat vremena ako angažuješ Đinu Lolobriđidu.“ „Za koju ulogu?“ „Petnaestogodišnjakinje.“ „Đina Lolobriđida je bar dvaput starija.“ „Prepravi ulogu.“ „To znači da treba da napišem scenario ispočetka.“ „Napiši scenario ispočetka.“ „Za četiri dana?“ „Za četiri dana.“ „Obećao sam ulogu novoj devojci koju sam otkrio, Klaudiji Kardinale.“ „Onda nema ništa od novca.“ Razgovarali smo satima te noći. Džuli je mislio da treba da napusti sve i da se vrati u Pariz. Ali nije mogao da kaže svim tim ljudima da nema ni filma ni posla. Napisao je nov scenario za četiri dana. Pokušavali smo da ubedimo sami sebe da je plan još uvek bio dobar. U seocetu Rondi Garganiko u južnoj Italiji upoznala sam mis Lolobriđidu. Bila sam joj antipatična od prvog treriutka. Ni ona se meni nije svidela. Pokušala sam na celu situaciju da gledam filozofski. Možda sam imala mnogo sreće u životu. Možda bi bilo previše da se nadam da bi ljubav koju osećam prema svojim kolegama, i njihovo prijateljstvo prema meni, mogli da potraju zauvek. Toliko se nismo sviđale jedna drugoj da smo obe smatrale da je sasvim suvišno da se pretvaramo i učinile smo sve što smo
mogle da ne stajemo jedna drugoj na put. To nije bilo najsrećnije doba za Džulija. Kad je film bio gotov, odgledali smo nemontiranu kopiju u sobi za projekcije. Smetalo mi je što je Lolobriđidina gluma delovala bolje nego što sam očekivala, dok mi se moj nastup uopšte nije sviđao. Ali ono što je odmah postalo očigledno bilo je da to nije bio film koji je Džuli nameravao da snimi. Prve projekcije filma uvek su teške. To je trenutak koji nazivam „kritika u frižideru“. Postoji jaka potreba da se poveruje u film. Mnogo je truda i rada potrebno da bi se snimio film, makar i loš, i njegovi tvorci ga, kao profesionalci, loše ocenjuju. Džuli se složio da to nije film koji je nameravao da snimi, ali pokuŠavajući da se uhvati za nešto, rekao je da će možda ovaj drugi film postići uspeh. Nije postigao uspeh. Pa ipak, kad razmišljam o tom periodu sećam ga se s mnogo topline jer su mlađa Džuli i njena sestra Riki prešle da žive kod nas. I Džo je bio tu. Igrao je sporednu ulogu u filmu i bio jedan od Džulijevih pomoćnika. Bilo je divno biti u društvu to troje dece. Bili su inteligentni, zanimljivi, puno smo se smejali. A kad su Džuli i Riki došle, sve što su rekle bilo je: „Pošto smo došle da živimo s vama, odlučile smo da te zavolimo.“ Moral nam se popravio zbog zanimljivog niza događaja. Vrhovni sud Sjedinjenih Država doneo je odluku da je protivzakonito da se američki državljani lišavaju svojih pasoša. Džuli je najzad mogao da putuje iz jedne zemlje u drugu bez intriga i akrobacija. Zatim je naišao telefonski poziv iz Njujorka. Nova, uspešna filmska kompanija United Artists tražila je od Džulija da dođe i porazgovara s njima o ugovoru. Treba da kažem da je nešto pre toga film „Onaj koji mora da umre“ premijerno prikazan u Njujorku. Kritike u novinama bile su nam vrlo naklonjene i posao je odlično išao – jedan od retkih svetskih gradova u kome je film ostvario upečatljiv profit. I pre toga „Rififi“ je zaradio čitavo bogatstvo u Sjedinjenim Državama. Ali je Džuli oklevao. Najveće američke kompanije odbile su da distribuiraju film „Onaj koji mora da umre“ u Sjedinjenim Državama. Istina, predlagali su da distribuiraju „Rififi“, ali pod dva uslova: da Džuli potpiše izjavu pokajanja za svoje mladalačke zablude i
izjavi da se ograđuje od subverzivnih elemenata ili da da pristanak da mu se iz filma ukloni ime kao scenariste i režisera. Džuli je odbio da igra te smešne igre, tako da su oba filma distribuirale dve male kompanije. One nisu pripadale udruženju velikih, koje se, nezvanično ali efikasno, i dalje držalo crne liste. Ali sada smo primili telefonski poziv iz Sjedinjenih Država. „Nema nikakvih uslova?“ „Nema.“ „Nikakvih izjava o pokajanju?“ „Nikakvih.“ Brinuo me je Džulijev prelazak u Sjedinjene Države. Plašila sam se da će nekako ostati tamo, daleko od Grčke. Sada smo živeli u Lozani. Kad bismo radili, baza nam je bila Pariz. To nam je dopuštalo da često putujemo u Grčku. Ali iz Sjedinjenih Država? Ipak sam ga hrabrila da ide. Ako bi ponovo radio za Amerikance, rekla sam, to bi bio početak kraja crne liste. Njujork. U početku sam ga mrzela zato što je činio ljude tako malim ali uskoro sam sagledala njegove lepote i njegovu poeziju. Za Džulija, to je bio povratak kući. Dugo nije bio tu. Upoznao me je sa svojim prijateljima i porodicom. Bilo je prijatnih i dirljivih susreta. Svideli su mi se ljudi iz pozorišta. Bili su inteligentni, puni znanja i vrlo talentovani. Išli smo u pozorište svake večeri. Nisam odgledala nijednu lošu predstavu. Njujorško pozorište zaratilo je protiv crne liste; odbili su da podlegnu bilo kakvom pritisku. To nije važilo za radio ili televiziju. Bojali su se Makartija iako je bio mrtav. Umro je na dan prikazivanja „Onaj koji mora da umre“ u Kanu, ali je makartizam i dalje bio veoma živ. Treba reći da su nas ljudi iz United Artists-a doduše pozvali u Kaliforniju, ali da nije bio Holivud posredi. Odlučeno je da se sastanak održi u Palm Springsu. Više su voleli da se ne zna da smo tu sve dok se ugovor ne zaključi i objavi kao gotova stvar. Nikad pre toga nisam videla pustinju. Put do Palm Springsa u Kalifomiji bio je tako lep da je oduzimao dah. Čak i ogromni posteri koji su reklamirali pivo i pastu za zube nisu mogli da zaklone predivan pejzaž. Smestili smo se u luksuznu vilu s bazenom i svim ostalim. Ostali smo sami pet dana. Ponekad smo sami kuvali. Bilo je vrlo zabavno. Moram da priznam da sam obožavala ogromni supermarket s miljama svega i svačega u šarenim
pakovanjima. Gurali smo kolica i punili ih sve dok stvari ne bi počele da ispadaju. Postala sam pasionirani ljubitelj američkog kukuruza. Bilo je to veoma prijatno vreme odmora. Slika koju sam stekla o holivudskim producentima malo je uzdrmana kad sam upoznala ljude iz United Artists-a. Smatrala sam ih veoma inteligentnim i progresivnim. Sporazum je brzo postignut. Džuli će napisati i režirati četiri filma. Čak su nam dali i nešto novca da zaključe ugovor. Nisu mogli naići u boljem trenutku. Ali ono što me je najviše radovalo bilo je to što su filmovi mogli da se snimaju u Evropi. Džuli će moći da podnese projekat kakav god želi. Ako se budu složili s projektom, Džuli će imati punu slobodu kretanja i moći će da snima gde god mu se svidi. Sad kad je ugovor zaključen mogli smo da posetimo Holivud ako želimo. Naravno, bila sam radoznala da vidim to bajkovito mesto, a održavala se i projekcija filma „Onaj koji mora da umre“ za slavne ličnosti Holivuda i kompanija koja je preuzela distribuciju zamolila nas je da prisustvujemo. Kad smo stigli u Holivud, Džuli je izrazio izvesno iznenađenje što su pozivi za njegov film prihvaćeni. Bio je u pravu. Na dan projekcije, nekolicina ljudi telefonirala je ujutro da saopšte kako su dobili grip. Do večeri, poprimio je razmere epidemije. Došlo je troje ljudi iz Holivuda: Ričard Bruks, Džin Keli i Volter Vanger. Nisu se plašili gripa – niti bilo čega drugog. Ljudi iz United Artists-a dali su Džuliju kancelariju u Parizu. Sada smo mogli da iznajmimo prijatan namešten stan, a još jedna Grkinja ušla je u naše domaćinstvo. Ana je osećala bolove u nogama. Bila joj je potrebna ispomoć. Tako je došla Angeliki, veoma spretna, sitna, ali čvrsta. Kao i Ana, učila je jezike iznenađujućom brzinom. Ostvaren je prećutni dogovor – Ana će se starati o meni, dok je Angeliki pripala Džuliju. Otad je s nama; voli nas i stara se o nama kao dobronamerni kućni diktator. Sviđao nam se naš stan, reklo bi se da su finansijski problemi okončani, deca su nas često posećivala. Izgledalo je da stvari polaze nabolje sve dok nam neko nije poslao jedan primerak časopisa Variety. To je najveći profesionalni časopis američkog pozorišta i filma. Nazivaju ga „biblija šou-biznisa“. Broj koji smo dobili naglašavao je nezadovoljstvo Američke lige United Artists-om zato što su pregovarali sa Žilom Dasenom i – s kim drugim? – Čarlijem Čaplinom. I
opet su zapretili da će svaki film koji snime ti antiamerički elementi morati da se suoči s masovnim protestima. Možda nije pravedno da kažem da su te pretnje uticale na ocene United Artists-a u vezi s projektima koje je Džuli podnosio. Ali trebalo je da izađemo na kraj sa činjenicom da su ih odbacivali jedan za drugim. Kad su odbili predloge za snimanje „Nedelje u gradu Avre“ i „Najveći dan rata“ (oba su kasnije snimljena s ogromnim uspehom), Džuli je prestao da im podnosi projekte. Ponude od francuskih producenata bile su retke. Nekolicina je tražila od Džulija da snimi rimejk „Rififija“. Drugima se nisam sviđala ja. Moj „francuski kompleks“ ponovo je podigao svoju ružnu glavu. Džuli je rekao da je sve to plod moje mašte, a ja sam mu odgovorila da se zato i zove kompleks. Taj kompleks se nije promenio iako sam tada radila u francuskim filmovima s drugim rediteljima. Po tom pitanju bila sam privilegovana strana u jednostrano obavezujućem ugovoru: Džuli je insistirao da snimam filmove s drugim rediteljima, ali on nije hteo da snimi nijedan bez mene. Njegov argument je bio da nijedna veza ne može da opstane uz duge periode razdvojenosti. Ako bih snimala film zbog koga bih morala da otputujem, za glumicu bi to obično značilo oko deset nedelja odsustvovanja, a scenaristareditelj posvećuje otprilike godinu dana jednom filmu. Rado sam prihvatila njegov argument, ali imala sam i ja svoje razloge. Osećala sam strašnu ljubomoru pri pomisli da snimi neki film bez mene. Ne sviđa mi se da radi s drugim ženama. Odnosi reditelj – glumica po svojoj prirodi su vrlo intimni. Zapravo, bila bih jednako ljubomorna i da je snimao film sa samim glumcima. Reditelj daje čitav svoj život za film – radi na njemu, misli o njemu danonoćno. Tu su njegovo srce, njegov um, njegova ljubav. Stvara sopstveni svet, u koji ne može da prodre niko ko ne radi na tom filmu. Pomisao da bih mogla da budem isključena iz Džulijevog sveta na godinu dana duboko me je plašila. U to vreme, sve su to bile akademske rasprave. Ni on ni ja nismo imali posao. Takmičili smo se u pretvaranju i pravili se da se ne brinemo. Ali, imali smo vremena da čitamo, da idemo u pozorište i da uživamo u društvu novih prijatelja. Omiljena nam je bila Fransoaz Sagan. Prijatelj je uvek prijatelj, a Fransoaz je takav prijatelj. Uvek je tu za
tebe. Njen život je davanje prijateljima. Vrlo je neposredna. Mnogi ne znaju da njeno pero može da bude umočeno u sirće. Jednom je napisala niz članaka protiv francuskih operacija u Alžiru, koji su bili dostojni divljenja u svom gnevu. Predstavljalo je radost biti pored nje. Fransoaz je žena osobitog, mirnog šarma. Poseduje prodornu inteligenciju i vrlo je duhovita. Ali Džuli neprekidno govori: „Fransoaz, ti si najpametnija osoba na kugli zemaljskoj, ukoliko te čovek čuje“. Jer ne samo što je imala sitnu govornu manu, ne samo što je govorila vrlo tiho, ne samo što je neprekidno pušila i govorila s cigaretom u ustima – nego je najduhovitije priče čuvala za noćne klubove. Sviđao joj se klub po imenu Džimi’s, a kod Džimija muzika je glasna. Znala sam iz iskustva kako da otklonim buku orkestra i da slušam razgovor, ali Džuli to nije umeo. Nisu mu se sviđali noćni klubovi. Mrzeo ih je. U noćnom klubu, taj po prirodi zabavan i vedar čovek postajao je dosadan pratilac koji se muči. Ludeo je pokušavajući da čuje Fransoaz dok izlaže neku smešnu priču svojim tihim glasom filtriranim kroz cigaretu i ne obraćajući pažnju na rok muziku. I tako smo u tom teškom razdoblju nalazili utehu u prijateljima, zadovoljstvo u deci, a onda je došla da nas poseti mama. Moja majka je pokušala da nas dozove pameti. Sviđao joj se Džuli, ali njena kći je živela u grehu. Na kraju krajeva, oboje smo i dalje bili u brakovima. Džuli i Panos sreli su se mnogo puta u Atini i Lozani. Dobro im je išlo ako ne bi raspravljali o politici. Panos nije bio protiv mog suživota s Džulijem, ali mi je tražio da se ne razvodim. Ni Džulijeva žena nije bila sklona razvodu. Trebalo je vremena da se moja majka privikne na jednu drukčiju Melinu. Bila grešnica ili ne, u životu mi je vladao kućni red. Nikad me nije videla da provodim večeri mirno kod kuće. Primetila je da su se moje navike u govoru promenile. Nisam više izgovarala reč „odgovomost“ kao nešto dosadno. Reč „iskreno“ nije više ciljala na licemerje. Pazila sam da ne koristim izraze poput „cela Atina kaže“ jer je moj drug u grehu govorio: „Cela Atina – ili samo krug tvojih prijatelja?“. Ukratko, prihvatila sam izvestan stepen discipline. To je bilo nešto novo. Moja majka se brinula i zbog Džulijeve reputacije zakletog komuniste i to je i govorila. Džuli, znajući da mi je majka religiozna, otvarao bi širom oči s lažnim iznenađenjem: „Ali, mamice, komunizam je hrišćanski pojam“. To
je izazivalo niz rasprava, od kojih bismo se često oduzeli od smeha. Džuli je u tim raspravama razvio tehniku koja je izluđivala Mamicu. Navodio je citate iz Biblije. Njegova igra bila je da kaže nešto kao: „Znači, ne slažeš se sa svetim Jovanom. Sveti Jovan kaže…“ A Mamica bi negodovala: „Sveti Jovan nikad nije rekao tako nešto“. A Džuli bi skakao na noge i otvarao Bibliju na odgovarajućem poglavlju i stihu. Od toga bi zaćutala u očajanju. Bila je van sebe od besa što je poznavao Bibliju bolje od nje. Stvorila je izraz koji je postao nešto kao kliše u kući: „S tvojom dozvolom, želela bih da verujem da…“ Jednog nedeljnog jutra Mamica i Rena rekle su nam da su prethodne večeri gledale film. Pitala sam da li im se svideo. Mamica je pokazala na Džulija: „Imamo li njegovu dozvolu da nam se svidi?“ A onda je Rena rekla: „Džuli, pre nego što smo te upoznale, uvek smo znale da li nam se neki film sviđa ili ne. Sada moramo da se zapitamo da li nam se sviđa.“ Džuli je to primio ćuteći. Stavio je ruke na usta. Rena je počela da govori. Dala sam joj znak da ućuti. Uvek mi se sviđalo da špijuniram Džulija dok piše scenario. Kad bi mu dolazila ideja uvek se dešavalo isto: prinosio bi ruke ustima i držao ih tu sve dok oči ne bi počele da mu poigravaju. Zatim bi mu se ruke lagano spustile niz telo, a lice dobijalo udaljen i sasvim budalast izraz. Sad su mu oči bile izbečene. Moja majka je htela nešto da kaže. Prekinula sam je rekavši: „Ćuti, smišlja nešto“. Još nekoliko trenutaka tišine, a zatim: „Imam ideju za film. Radi se o čoveku koji pokušava da natera druge da razmišljaju kao on.“ Zastao je. „Nastavi“, rekla sam. Nastavio je. „On može da uđe u najsrećnije okruženje i kad ode uspeva da ih sve učini nesrećnim. Uvek sve upropasti. Upoznaje jednu ženu.“ Pogledao me je. „Ona je Grkinja.“ „A on je Amerikanac“, rekla sam ja. Džuli je potvrdno klimnuo glavom. „Tačno. On je Amerikanac. Gde god da dođe, pokušava da nametne američki način života. On nije rđav čovek. Samo je opasno naivan. On je mladi skaut. Ona… Ona je toliko srećna da on to ne može da podnese. On ne misli da bi ona smela da bude srećna. Sačekaj trenutak.“
Nisam morala da čekam. Znala sam da imamo sledeći film i da će se snimati u Grčkoj. Svi smo počeli da vrištimo od oduševljenja kad je rekao: „Priča se odvija u pirejskoj luci.“
13 Nismo imali naslov. Kad bismo govorili o filmu nazivali smo ga „Srećna prostitutka“. Kad je film bio gotov, naš dragi prijatelj Hari Kurtis nazvao ga je „Nikad nedeljom“. Džuli je imao strukturu – početak, sredinu i kraj, ali je želeo da scenario napiše u Grčkoj. Nije ništa pisao. Trebalo je da izgradi život u Atini, u tavernama s buzukijem u Pireju i u luci. Bio je nestrpljiv da ode, ali trebalo je da rešimo problem finansiranja. Ni u jednom trenutku nismo pomislili da bi to mogao da bude problem jer je za snimanje trebalo vrlo malo sredstava. Išli smo od jednog producenta do drugog. Ništa. Nikog nije zanimala „Srećna prostitutka“. Pravili smo planove. Napravili smo spiskove naših prijatelja bogataša i pozivali ih telefonom. Ništa. Kontaktirali smo Onazisa. Nije bio zainteresovan. Jedan producent nam je objasnio šta se otprilike dešava. Sviđala mu se ideja s prostitutkom, ali je predlagao da uklonimo ono što je nazvao „američkim krstašem“. Iz toga je Džuli zaključio da nije jasno shvatao da je posredi komedija. Ponovo u obilazak. Ništa. Otišla sam u Grčku da tražim novac. Džuli je otputovao u Englesku i Italiju. I opet ništa. U Grčkoj sam primila telefonski poziv od Rene. Rekla je da joj je Džuli nešto poverio, ali oseća obavezu da razgovara sa mnom u vezi s tim. Abi Man koji je napisao scenario za vrlo uspešan „Nimberški proces“ postao je producent. Spremao je film za Ingrid Bergman i Berta Lankastera. Hteo je da ga režira Džuli. Govorio je da se Ingrid Bergman ne plaši Američke lige, a i Lankaster, koji je radio pod Džulijevom rediteljskom palicom u jednom od njegovih prvih uspeha, „Brutalnoj snazi“, bio je spreman da ponovo sarađuje s njim. Džuli nije znao da li ima pravo da odbije i na kraju je telefonirao Reni i pitao je za mišljenje. Bodrila me je da telefoniram Džuliju i da ga ubedim da prihvati ponudu. Mnogo sam o tome razmišljala i telefonirala sam Džuliju – ali da bih mu rekla suprotno. Znala sam da se izlažem opasnosti da me pogrešno shvati, ali podsetila sam ga na njegovu veru u „Nikad nedeljom“, naše uzbuđenje kad je dobio ideju i da je trebalo da ga izvedemo do kraja, da
je trebalo da ostanemo zajedno. Tada je Džuli ponovo pomislio na United Artists. Otišao je na sastanak kod Čarlsa Smadžaa, koji je bio direktor evropskog ogranka. Ideja se odmah svidela Smadžau. Tražio je da pročita scenario. Džuli je odmahnuo glavom. Nije bilo scenarija. Trebalo je da se napiše u Grčkoj. Rasprava je tekla ovako: „Ako nemate scenario, šta želite da finansiram?“ „Ideju.“ „Sviđa mi se ideja ali…“ „Zašto ali? Režirao sam filmove koji su doneli milione. U najgorem slučaju, jedino što ovde možete da izgubite je 120 000 dolara. Film se ne može snimiti s manje od toga.“ „To je istina“, rekao je Smadža, „ali… zar ne postoji ništa na hartiji?“ „Ništa.“ „Kako se zove?“ „Ko?“ „Srećna prostitutka.“ Džuli nije imao ime. U susednoj kancelariji u United Artists sedeo je Ilija Lopert. Džuli je rekao: „Ilja.“ „To je muško ime.“ „Piše se s dva l.“ „Oh“ Pauza. „Znate li bar kako počinje priča?“ Džuli je dobio inspiraciju. Uhvatio ju je u vazduhu. „Nekoliko ljudi radi na dokovima Pireja. Devojka dotrčava do keja. Svlači se usput. Naga, skače u vodu. U roku od nekoliko sekundi svi muškarci s dokova skaču u vodu da bi joj se približili.“ „Veoma mi se dopada“, rekao je Smadža. Nekoliko sati kasnije, stigao mi je telegram u Atinu: „Bog neka blagoslovi Smadžaa. Spremi se. Treba da počnemo snimanje za mesec dana.“
Iznajmili smo stan na mansardi u Demokritovoj ulici, na obroncima Likabeta. Bio je spavaonica, restoran, kafana i klub. Kroz njega su neprekidno prolazili tehničari, glumci, muzičari, knjigovođe, ljudi koji su hteli da nam požele sreću i rođaci, koji su delili iste brige i iste nade. Neprekidni razgovori, šale, lupanje kockica za tavli i grabuljanje buzukija. Bila sam u nedoumici kako je Džuli mogao da radi u celoj toj gužvi, ali to je upravo bila atmosfera kakvu je želeo. S vremena na vreme ostavljao bi pero, trčali smo da nešto pogledamo u Pireju, a zatim smo se vraćali u gužvu i ponovo je počinjao da piše. Scenario je bio gotov za deset dana. Predložila sam da proslavimo. Tad mi je Džuli rekao celu istinu o svom dogovoru sa Smadžaom. Jedina sredstva koja smo imali bila su u obliku parcijalnog zajma. Ako se scenario svidi United Artists-u dobićemo i ostatak; ako se ne svidi, Džuli je morao da vrati novac s kamatom od šest odsto. Uhvatila me je nesvestica. Već smo potrošili deo novca. „A ako mu se ne svidi?“ „Mislim da će mu se svideti.” Telefonirao je Smadžau. Rekao mu je da će posao biti gotov na leto. Nije hteo da dangubi dok scenario putuje poštom i dok ga Smadža čita. Uštedeli bismo dragoceno vreme ako bi došao u Atinu. Sutradan je Smadža bio u Atini i Džuli mu je pročitao scenario. Bio je dovoljno uljudan da nas ne ostavi u agoniji. „Kancelarija u Njujorku treba da donese odluku, ali ja ću ih ubediti da vam daju novac. Nastavite. Snimite film.“ Svi su bili spremni. Zeleno svetlo od Smadžaa bilo je kao pucanj iz pištolja na trkama. Advokat je sredio dokumentaciju za dva sata. Jedan naš prijatelj preduzetnik osnovao je produkcijsku kompaniju. Moj brat Spiros trčao je po ministarstvima radi dozvola za snimanja po ulicama i trgovima. Džuli je otišao u Pirej da dobije dozvolu za snimanje u brodogradilištu. Panos je ubedio banku da da garancije za dovršavanje filma. Deni Vahlioti i ja trčale smo da kupimo materijal za kostime. Stefanos, mehaničar, električar, vozač, čovek-orkestar, trčao je da kupi, iznajmi ili ukrade opremu. Moj otac nam je nekim čudom našao telefon, a mama je donosila uzorke tapeta za scenografiju. Bili smo porodična vojska. Bili smo divni amateri. Radili smo s
ljubavlju. Vasilis Lambiris, čovek koji je dao miraz svoje verenice za „Stelu“, postao je direktor produkcije. Ako je naš stan bio kuća i kancelarija, Vasilisov automobil bio je jedino prevozno sredstvo koje smo imali pre nego što je počelo snimanje. Imao je jedan prastari mercedes. Bio je za muzej, ali ako mu se sipa benzin i dalje se kotrlja. Bilo je trenutaka kad je u njemu bilo više ljudi nego u poznatoj telefonskoj govornici braće Marks. Bio je to plemenit automobil. Krstili smo ga Rozinand. Ako sve to ukazuje na paniku, utisak je pogrešan. Bilo je divno gledati Džulijev mir. Znao je tačno šta želi. Njegova vojska dobrovoljaca bila je kombinacija američke tehnike i grčke brzine. Izbori glumaca odvijali su se u našoj kući. Oduševila sam se kad je odabrao Jorgosa Fundasa za romantičnu ulogu glavnog glumca. Titos Vandis bio je glumac koga su veoma cenili. Igrao je glavne uloge u pozorištu Kotopuli i u sopstvenoj trupi. Džuli ga je zamolio da igra u filmu. Titos je rekao da bi mu se jako svidelo da radi na filmu, ali da je pažljivo pročitao scenario i da uloga koju mu je Džuli nudio uopšte nije imala tekst. Džuli ga je uveravao da to nije bitno, da je uloga važna. Titos je rekao: „Ako ti tako kažeš, to mi je dovoljno“. Kasnije je Džuli posetio jednu od mojih najbližih prijateljica, Despo. Skoro u svakoj grčkoj tragediji, Despo je bila predvodnica hora. Džuli joj je ponudio ulogu u komediji. Despo je rekla: „Mislim da grešiš. Ja sam tragetkinja. Nikad nisam igrala u komediji.“ „Možda grešim, ali bih želeo da ti igraš tu ulogu.“ „Koju ulogu?“ „Pirejske namiguše.“ „Ja?“ „Ti.“ „Melina, tvoj Amerikanac je lud.“ „Kao struja“, odgovorila sam. „Da li treba da je odigram?“ „Odigraj je.“ „Onda sam pirejska namiguša i nek nam je bog u pomoći.“ Pronašli smo glumce za sve uloge osim uloge Homera Trejsa, Amerikanca. Nismo uspeli da nađemo nikog ko bi mogao da ga igra. Kad je
Džuli pisao ulogu imao je na umu Džeka Lemona ili Henrija Fondu. Ali oni su bili toliko daleko od nas da nismo mogli na to ni da pomislimo. Džuli je neprestano proveravao naš budžet. U najboljem slučaju, mogli smo da platimo glavnom glumcu šest hiljada dolara. Lemona ili Fondu nije bilo moguće ubediti da igraju za toliko novca ni jedan dan. Džuli je rekao: „Kako naći nekoga ko će raditi besplatno?“ „Znam ja nekoga ko će raditi besplatno.“ „Koga?“ „Tebe.“ „Melina, poludela si. Pogledaj kakvo mi je lice.“ Zatim je Džuli probao s Van Džonsonom, ali ni njega nije mogao da pridobije. Onda smo čuli da ima nekoliko zanimljivih glumaca u Rimu. Otišli smo tamo i vratili se praznih mku. Na kraju je Džuli, tresući se od straha, prihvatio da igra ulogu. Uspomene dobijaju određenu boju, određeno osvetljenje. Uspomena na „Nikad nedeljom“ natopljena je suncem. Ipak, imali smo i nekoliko senki. Teško je iskustvo gledati čoveka kako moli za posao. Viđali smo to svakodnevno – kod kuće, u restoranu, na ulici. Tada sam već pronašla svoj politički identitet. Znala sam gde se nalazim. Smatrala sam premijera Karamanlisa previše konzervativnim, previše podložnim američkoj kontroli. Nalazila sam se s druge strane ograde, ali to me nije sprečavalo da sa strašću gledam preko te ograde i žudim da i „on bude ovde“. Uprkos neslaganju svojih prijatelja, verovala sam da se iskreno borio za poboljšanje ekonomskih prilika u Grčkoj. Ali napredak je bio spor. Svake godine gledali smo s bolom kako hiljade mladih odlaze iz Grčke da traže posao u inostranstvu. Kako nismo imali kancelarije, nismo imali ni prostor za audicije statista osim našeg stana. Džuli je zadržao početak koji je improvizovao u Smadžaovoj kancelariji. Tražio je dobre plivače. Bukvalno stotine ljudi skupljalo se u našoj dnevnoj sobi. Džuli je mogao da angažuje najviše dvadesetoro. „Biće još posla u drugim scenama. U ovoj sceni potrebni su ljudi koji će skočiti u Pirejski zaliv. Molim neka samo najiskusniji plivači podignu ruku.“ Sve ruke u sobi su se podigle. Džuli je pokazao na jednog gojaznog, sredovečnog muškarca.
„Jesi li iskusan plivač?“ Muškarac nije smatrao potrebnim da odgovori. Samo je napućio usne i vrteo rukama u krug. To na grčkom znači: „E, kad bi ti samo znao“. Džuli je pokazao na jednog zdepastog, veselog muškarca. „A ti?“ „Kao Ester Vilijams“, odgovorio je. Jedan sitan, krhak čovek s naočarima probio se napred i povukao Džulija za rukav. Džuli ga je posmatrao u neverici. „Struja u zalivu je podmukla.“ Sitni čovek se nasmejao. „Odrastao sam na ostrvima. Plivam kao delfin.“ Primetila sam da Džuliju poigravaju oči. Tog trenutka smislio je epizodu koja je bila jedna od najkomičnijih scena u filmu. „Melina, pribeleži. Skinuće naočare, staviti ih u džep, skočiti u zaliv, isplivati na površinu, ponovo staviti naočare i otplivati iz kadra.“ Kad je scena snimljena, sitni čovek je bio besprekoran. Mirno je skinuo naočare, skočio, opušteno ih vratio, zamahnuo da izađe iz kadra, a zatim počeo da tone kao kamen. Nije umeo da pliva! Hvala bogu pa smo angažovali Jorgosa kao statistu! Jorgos, muškarac širokih ramena, bio je iskusan plivač. Provodio je najveći deo dana vadeći „delfine“ iz mora. Toliko im je posao bio potreban da su se svesno dovodili u opasnost da se udave u Pirejskom zalivu. Ah, kako je voda bila hladna tog dana. Kad sam se našla u vodi, došlo mi je da vrištim od šoka. Ali, morala sam da budem nasmejana i izazovna. I veselo sam se smejala kroz zube koji su cvokotali. U sceni nije pisalo da treba da plivam blizu Jorgosa, ali jedno je snimiti scenu a drugo udaviti se. Glumci i tehničari večerali su zajedno te noći. Sjajno smo se proveli. Nazdravljali smo „olimpijskim pobednicima u plivanju“, pili recinu, igrali hasapiko. Bilo je divno. Reditelj je voleo tehničare, tehničari su voleli njega, glumci su voleli svoje uloge i svi smo bili zaljubljeni u Grčku. Obožavala sam Ilju. Volela sam njenu nezavisnost, njen osećaj za prijateljstvo, njenu snažnu potrebu da čini druge srećnim. Volela sam njene
nedelje kod kuće. Obavili smo neko istraživanje u Notarasovoj ulici, pirejskoj četvrti s crvenim fenjerima. Devojke su nas primale s radošću i na sasvim malograđanski način. Bili su tu čaj, poslastice i učtivi razgovori. Svidela sam im se. Ako sam postala simbol žena izvan zakona jer sam pevala o njihovim žudnjama u „Steli“, s Iljom sam postala maskota svih prostitutki na svetu. Dobijala sam pisma sa svih strana u kojima su mi zahvaljivale što sam pružila dostojan portret njihovog zanimanja. Nekoliko godina posle toga posetili smo slavni Reparban u Hamburgu. To je kraj u kome se neki genijalni preduzetnik dosetio da stavi devojke u izlog. Jedna od devojaka mi je namignula. Pozvala me je po imenu. „Melina, imam poklon za tebe.“ Iščezla je iz mog vidokruga, a zatim se vratila noseći grčku zastavicu od hartije, koju joj je neki grčki mornar ostavio kao suvenir. Još čuvam tu zastavicu. Izgleda da kod svih filmova naiđe trenutak kad propast zakuca na vrata. Tokom snimanja „Nikad nedeljom“ na čudan način se ponovilo ono što je snašlo »Stelu“. Snimanje je prekinuto posle pet dana. Ovog puta niko nije izgubio novac za kartaškim stolom, ali imalo je veze s kockanjem. Džuli je glumio u sceni u kojoj se penje uz stepenice da bi izašao na dok i prišao mi s ispruženom rukom. Zastao je, a ruka mu je ostala u vazduhu. Iščašilo mu se nešto u kičmi. Izveo je scenu do kraja, ali videla sam mu bol u očima. Pozvala sam lekara. Odležao je u krevetu tri nedelje u gomili tegova i koturova. Tehničko osoblje poslalo nam je delegaciju da nam kažu da će se oni držati zajedno i da će čekati koliko god budu mogli bez plata. Džuli je dugo oklevao pre nego što ih je odbio, a znala sam i zašto. Ljudi iz United Artists-a saznaće tek sad – ako budu pročitali ovu knjigu – da je, suprotno svakom profesionalnom običaju, film snimljen bez osiguranja. Džuli jednostavno nije imao novca. To je bio veliki rizik, koji je dovodio u opasnost naše karijere. Tri nedelje stajanja u mestu i plaćanja dnevnica teško bi opteretilo naš budžet. Najzad, dobri lekar Causis shvatio je da je očajanje gore od jednog iščašenog pršljena i dozvolio Džuliju da ponovo počne da radi pod uslovom da nosi ortopedsku kragnu. Naravno, svi tehničari su ga zvali „gospodin fon Štrohajm“. Ortopedska kragna nije ga sprečila da mi opali najjači šamar koji sam dobila u životu. Promenili smo program snimanja da bi scene u kojima je
igrao bile snimljene kasnije, kad mu uklone kragnu. Prvo što smo uradili bila je scena u kojoj sam pevala izvanrednu pesmu Manosa Hadžidakisa Deca Pireja. Ako je Džuli bio zarobljenik ortopedske kragne, ja sam bila zarobljenica plejbeka. Plejbek je pronalazak nekoga bez duše. Ako treba da otpevaš pesmu na filmu, prvo je snime na magnetofonsku traku. Puštaju ti je u pozadini i dok kamera snima, pevaš prateći plejbek. Sinhronizacija mora biti savršena. Kad čuješ reč „ljubav“ treba i da otpevaš reč ljubav, ni sekundu ranije ili kasnije. Ako si „neusinhronizovan“, kamera će otkriti da ti se usne pomeraju kad ne treba. Nikad ranije nisam pevala na plejbek. Okomila sam se na Džulija. Rekla sam mu da je to kao da radim u ludačkoj košulji. S velikim strpljenjem nastojao je da mi objasni da plejbek obezbeđuje dobar kvalitet zvuka. Da nisam možda očekivala da izvede orkestar na scenu? Uveravao me je isto tako da je bez plejbeka teško valjano montirati fdm. Sve to nije imalo nikakvog smisla za mene. Snimali smo scenu ponovo i ponovo. Mrzela sam ga svaki put kad bi rekao: „Stanite. Nije usinhronizovana.“ „Ja sam Grkinja“, povikala sam. „Moram da budem slobodna. Kad mi namećeš tempo, to je kao da me vezuješ u lance. Stavljaš mi lisice. Možeš da uzmeš svoj američki uređaj za plejbek i da ga…“ S teutonskom upornošću, Fon Štrohajm mi je naređivao da izvodim scenu opet i opet. Počela sam da padam u blagu histeriju, a moj dragi Stefanos, naš čovek-orkestar, bio je na Džulijevoj strani, što me je još više izluđivalo. Vikao je na mene na grčkom: „U pravuje. Mora tako.“ Stisnutih zuba, probala sam ponovo. „Stanite. Ne samo što nisi sinhronizovana, nego i režiš.“ To je bilo to. Otišla sam kao furija sa scene vrišteći: „Neću više otpevati niti jednu notu“. Stefanos je pokušao da mi prepreči put i da me ponovo gurne na platformu. Razbesnela sam se i udarila mu jak šamar. Zaštitnik proletarijata, sa sve ortopedskom kragnom oko vrata, stvorio se pored mene u jednom skoku. Izdrao se: „Da se nisi usudila!“ i prišio mi takav šamar da je platforma počela da se okreće oko mene. Na pucanj šamara začuo se Anin krik. Nasrnula je na Džulija noktima, kao mačka. Lambiris pokušava da zadrži Anu. Ana nastavlja da vrišti, Džuli da viče. Briznula sam u plač. Ne
znam ko se prvi nasmejao, ali smejali smo se celih deset minuta. Posle sam poljubila Stefanosa, Ana je poljubila Džulija, Džuli je poljubio mene i odveo me nazad do scene s plejbekom. Ovog puta sam uspela. Pogledali smo prvu kopiju filma. Džuliju sam se jako dopala, ali mu se uopšte nije svidela njegova pojava. Verovala sam da sam dobra, ali daje Džuli još bolji, kao i da film ima šarma i smisla. Kao Grkinja potpuno sam se slagala sa Džulijem da je američka spoljna politika neizbežno podržavala režime koje je narod mrzeo. U filmu je postojala paralela između Čoveka bez lica, grčkog supersvodnika, i Amerikanca, Homera Trejsa. Homer želi da Ilja napusti svoj dotadašnji način života zato što zna šta je najbolje za nju. Čovek bez lica želi da ona ode jer bi njena nezavisnost mogla da pruži loš primer devojkama koje rade za njega. Bilo je neizbežno da postanu saveznici. „Melina, za nedelju dana imaću konačnu kopiju, ali će film zaista oživeti tek kad dođe muzička pratnja.“ Može da iznenadi ali je istina da kompozitor filmske muzike često prvi put vidi film kad je on već gotov. Uopšte ne učestvuje u snimanju ili planiranju. Džuli je počeo da radi s Manosom još dok je pisao scenario i ovaj mu je bio važan saradnik. Bilo je kao da su na medenom mesecu. Obojica su improvizatori i treba im samo jedna reč ili jedan pogled da bi započeli. Jednog dana oborili su svaki rekord u improvizaciji. Snimali smo scenu u taverni. Džuli je rekao: „U pozadini mi trebaju ljudi koji igraju hasapiko. Bio bi lep eksces za Ilju da se na trenutak pridruži igračima.“ Pomoćnik reditelja je rekao: „Manos je u studiju za snimanje. Radi nešto za neki drugi film.“ Džuli je otrčao da ga pronađe. „Manose, molim te, odsviraj mi na brzinu nešto na klaviru. Odsviraj mi ritam da uz njega mogu da igraju. Dodaćemo muziku kad film bude gotov. Uradi to sad. Snimaću scenu za jedan sat.“ Za jedan sat Manos je došao na platfonnu. Nije doneo „ritmičku pratnju“ nego lepo aranžiran hasapiko koji je svirao orkestar. Od toga će postati ploča koja će se prodavati u milionima primeraka. Sve su pesme već bile snimljene vražjim sistemom plejbeka, ali ništa od muzičke pratnje, od životnog značaja za film, još nije bilo sastavljeno.
Došao je dan da se snimi muzika. Muzičari su se skupili, a zatim je došao Manos. To je čovek težak preko sto kilograma, ali mu pokreti imaju nežnost krila. Džuli je zatražio da vidi partiture. Manos ga je pogledao tupo. Nije bilo partiture. Džuli je prebledeo. „Imao si mesece da se pripremiš.“ „Ali spreman sam.“ Izvadio je iz džepa nekoliko papirića, kutiju cigareta na kojima je bilo ispisano nešto nota i seo za klavir. Doviknuo je bubnjam: „Je’ndva, je’n-dva, je’n-dva-tri!“ Bubnjar je uhvatio ritam. Manos je improvizovao kratku temu. Nije mu se svidela. Probao je drugu. Džuli je bio bleđi nego ikad. Uhvatila sam ga pod ruku i odvela do stolice. „Smiri se, ljubavi. Manos će improvizovati muzičku pratnju.“ „O bože.“ Bio je to Rože Dver, naš montažer. „Zamislite samo da smo imali simfonijski orkestar i da smo im plaćali da sede i čekaju dok ne improvizuje muzičku pratnju!“ Rože je bio Francuz škotskog porekla. Iz njega su progovorili i materijalista i kartezijanac. Džuli, koji je stigao dotle da broji svaku paru, složio se nemo klimnuvši glavom. Uhvatila sam ga za ruku. „Džuli, ovi muzičari su najbolji u Grčkoj. Svaki od njih je virtuoz, ali niko od njih ne ume da čita note. Manos im ne piše muziku. On im je svira.“ Manos je našao temu koja mu se svidela. Okrenuo se prema Džuliju. Džuli se prvi put nasmešio. Manos je odsvirao temu ponovo, a zatim još nekoliko puta. Prvi buzuki ju je uhvatio. Nastavio je da svira. Gitarista je nastavio da drži ritam. Zatim je Manos odsvirao harmoniju za drugi buzuki. Odmah ju je uhvatio i za nekoliko minuta muzika za čitavu scenu bila je gotova. Druga je sledila za njom. Između muzičara i kompozitora postojala je savršena razmena, savršena komunikacija. Nastalo je takvo oduševljenje da je uskoro Džuli skočio na platformu i ostatak dana protekao je sjajno. Bilo nam je žao kad je završio. Smadža je bio prvi koji je video gotov film. Tražili smo da dođu Hari Kumic i Džulijeva kći Riki. Zamolila sam ih da se smeju naglas kad god mogu, čak i da malo preteruju, da bi uticali na Smadžaa. To je bila nepotrebna mera. Smadža je samo rekao: „Vrlo sam zadovoljan ovim filmom.“
Probna projekcija održana je za Amolda Pikera, potpredsednika United Artists-a, koji je doputovao iz Njujorka. Vemi Smadža došao je s Ilijom Robertom. Bila je tu i Arnoldova žena, Rut Piker. Ona je šarmantna i privlačna, ali ima jednu iritantnu naviku – plete dok gleda film! Odgledali su film u grobnoj tišini. Nijednom se nisu nasmejali, nijednom se nisu čak ni nasmešili. Jedini znak života – zveckanje igala Rut Defarž Piker. Film se završio. Ponovo tišina. Razmatrala sam različite načine za samoubistvo kad je prišao Amold. Vrlo je visok. Gledao nas je odozgo, s izrazom čoveka koji izjavljuje saučešće povodom nečije sinrti. „Veoma mi se dopada. Doneće mnogo novca.“ Još jednom na Kanskom festivalu. Ovog puta Grčku predstavlja film koji je režirao Amerikanac. Ostavljajući po strani svoj „francuski kompleks“ moram da priznam da su se svi poneli veoma prijateljski. Neki veoma lep muškarac s markantnim brkovima svuda nas je pratio. Zvao se Endi Barkli. Bio je jedan od vodećih muzičkih izdavača u Parizu. Na neki zagonetan način čuo je muziku iz filma i rešio da obezbedi autorska prava za Francusku. Imao je upornost buldoga. Poruke, cveće, pozivi na večeru. Na kraju je Džuli bio toliko impresioniran njegovom energičnošću i upornošću da je ubedio United Artists da mu ustupe prava. U trenutku kad mu je to Džuli saopštio, rekao je: „Čućete Melininu pesmu na radiju za pola sata.“ „Kako?“, odgovorio je Džuli. „Moraću prvo da vam dam snimak.“ „Već imam snimak“, rekao je Barkli. „Nemoguće“, rekao je Džuli. „Kad? Kako?“ Barkli se nasmešio. „Nije važno kako. Ja sam dobar čovek i znao sam da ću ili dobiti muziku, ili umreti.“ Tačno za pola sata čuli smo pesmu na radiju, već s francuskim naslovom „Les enfants du Piree“. Od tad nije prestajala. Barkli, demonski organizator, napravio je od pesme hit pre nego što je film uopšte prikazan. Od svih zemalja koje su poslale predstavnike u Kan, Grčka je bila jedina koja nije priredila zvaničan prijem. Niko nije umeo da nam kaže razlog – čak ni sama Eleni Vlahu koja je u to vreme izdavala najveće dnevne novine u Grčkoj i koja je došla da se nađe s nama u Kanu. Ljudi iz United Artists-a bili su razočarani. Ti prijemi obezbeđivali su popularnost i
fotografije u novinama. Džuli ih je pitao da li i dalje veruju u film. Rekli su da veruju. Tada je Džuli rekao: „Onda mi dajte novac. Mnogo novca. Hoću da dovedem iz Atine narodni orkestar, igrače, dekoratera i još šestoricu ljudi. Priredićemo sopstveni prijem. Ništa kruto i zvanično. Napravićemo zabavu kakvu Kan dosad nije video.“ Ljudi iz United Artists-a rekli su: „U redu.“ Pozvali smo telefonom mog brata Spirosa u Atini. „Treba nam veliki narodni orkestar, igrači, gospodin Moralis i šestorica najživahnijih Grka koji se mogu naći po tavernama. Projekcija filma zakazana je za prekosutra. Toliko vremena imaš na raspolaganju.“ „Za dva dana! Nemoguće! Ali imaćete ih!“, rekao je Spiros. Projekcijaje prošla sjajno. Čuo se smeh sve vreme dok je trajao film. Publika je pljeskala rukama u ritmu muzike. Aplauz je bio toliko velikodušan da me je povukao sa sobom. Aplaudirala sam i ja. Srećom, niko me nije video. I priredili smo zabavu. Govoriću umereno o filmu, o svojoj glumi, o bilo čemu, ali ne i o toj zabavi. Bilo je magično. Došlo je sedamsto ljudi i svi su bili oduševljeni. Spiros se pokazao kao šampion. Orkestar je bio potresan, igrači bez premca. Moralis je pretvorio hladnu salu Ambasadora u grčku tavernu. Oni „živahni“, koje smo proglasili „kolovođama provoda“ hrabrili su sve prisutne da pevaju i igraju. Razbijali su čaše i tanjire po grčkom običaju. Zvanice su ih imitirale. Pod je bio prekriven polomljenim staklom, ali je zvuk buzukija koji dotle nisu čuli raspaljivao sve okupljene. Nije bilo važno što nisu umeli da igraju grčka kola. Nisu mogli da ostanu nepomični. Gospodin Favr le Bre, organizator Kanskog festivala, stajao je otvorenih usta i gledao u sedamsto ljudi s crnim kravatama, poznate ličnosti u toaletama, funkcionere i diplomate kako poskakuju u ritmu muzike nad okeanom izlomljenog stakla. Svanulo je, a zabava je i dalje trajala. Ljudi iz United Artistsa bili su oduševljeni. Priče i fotografije sa zabave obišle su svet. Film je bučno pušten u promet. Bila sam u kupatilu kad mi je Džuli rekao: „Dobila si nagradu za najbolju glumicu.“ Oči su mi se napunile sapunicom, a sapunica suzama. Sva mokra otrčala sam da javim majci. Njena reakcija: „Vidiš. Takvu sam kćer
rodila.“ To je moja mama.
14 Bili smo žestoki. U filmskom žargonu, to je značilo da su nas svi hteli. Crne liste su zaboravljene. Postali smo njihovi mezimci. Šta želite da radite? Izvolite novac. Šta god želite, samo pazite, Melinina uloga treba da odslikava životnu radost. „Nikad nedeljom“ postao je veliki hit i stvorio pozlaćenu sliku o njoj. To je kao novac u banci. Šta god radili, nemojte menjati tu sliku. Melina mora da bude nasmejana i srećna – nikako usiljena. Nisu izričito tražili nastavak „Nikad nedeljom“, osim jednog čoveka koji je došao s Menhetna ozaren: „Ljudi, zaradićete bogatstvo. Dajem vam naslov za sledeći film. Ilja u Njujorku. Sve što treba je da vam opišem prvu scenu. Slušajte. U njujorškoj luci Ilja silazi niz stepenice broda držeći u ruci kavez s pticom. Maše drugom rukom. Kamera snima pola tuceta prostitutki iz Pireja koje silaze stepenicama za njom. Da li me razumete?“ Razumeli smo ga ali nismo to želeli. Nehajno i gordo prešli smo u drugu krajnost. Snimili smo našu, grčku komediju. Sad je na redu grčka tragedija. Ideja je pripadala Margariti Limberaki, grčkoj romanesknoj i pozorišnoj spisateljici. Fedra, smeštena u XX vek. Bilo je izvesnog oklevanja. Satima smo raspravljali o tome koliko je razborito presađivati i osavremenjivati klasičnu tragediju. Šekspir i stari Grci zasnivali su svoje tragedije na kraljevima ili bogovima koji su sve izgubili, na temi propalih silnika. Ko su bili bogovi i kraljevi XX veka? Margaritino gledište bilo je da je kralj neko ko ima imperiju. Današnje imperije gradi novac. Imperije su Dženeral motors ili IBM. Fedra će se odigravati u imperijama koje su izgradili grčki brodovlasnici. Grčki brodovlasnici. Poznajem ih mnogo. Pre svega, vrlo malo njih živi u Grčkoj. Ako si grčki brodovlasnik, sedište ti je u Londonu, Njujorku ili Parizu. Naravno, imaš kuće ili stanove u najvažnijim svetskim prestonicama. Njihovo osoblje radi dvanaest meseci godišnje. Možeš se spustiti s neba u svom ličnom džetu i biti siguran da su ti odela ispeglana, a košulje oprane.
Nijedan brodovlasnik koji drži do sebe ne putuje s prtljagom – dozvoljava se samo jedan sekretar. Naravno, s vremena na vreme skokneš do Grčke, naročito leti. Natovariš jednu od svojih jahti šarmantnim stranim gostima i napraviš „krug po ostrvima“. U takvim situacijama pokazuješ da si Grk. Ostavljaš bordo i burgundska vina na brodu i na svim drugim mestima piješ recinu. Kad začuješ buzuki, pucketaš prstima glasnije od bilo koga drugog. Skidaš sako kad god ti se pruži prilika. Izgleda vrlo demokratski. Znaš da je razlog zbog koga si došao na zemlju taj da skupiš velika bogatstva i da plaćaš minimalan porez ili da ga uopšte i ne plaćaš. Nemojte me pogrešno razumeti. Verujem da je u većini slučajeva plaćanje poreza nešto nemoralno. Kad znaš da najveći deo novca iz nacionalnog budžeta odlazi na izradu smrtnonosnog oružja, izgradnju i održavanje vojnih baza širom sveta, plaćanje agenata koji obilaze strane zemlje da podržavaju omrznute režime – kad sve to znaš i pomažeš da se to plati porezima koje ubiraju, onda nisi dostojan građanin. Ali suočimo se s tim: većina nas je sklonija da izneveri svoje principe nego da ide u zatvor. Povremeno nas umire međunarodne konvencije. Mnogo priče, malo rezultata. Najbrži način da se postigne razoružanje jeste da Džon, Žan i Ivan odbiju da daju i jednu paru poreza radi kupovine bombi i projektila. Ali to ne može da bude opravdanje za brodovlasnike. Čak i arhibandit Papadopulos priznao bi da nije stigao do stupnja imperijalističke sile. Grčka je siromašna i nerazvijena. Trebaju nam škole i bolnice, a grčki milijarderi izbegavaju da plate porez zgodno dižući zastave Liberije i Paname. Ali, brodovlasnici imaju moć. Moć kraljeva. Treba takođe priznati, s pola srca, da imaju i stila. A 1961. mrzela sam ih manje nego sada. To mi ne služi na čast, ali je istina. U svakom slučaju, odlučili smo da snimimo Fedru i da je učinimo ženom grčkog brodovlasnika. Sada je trebalo da nađemo našeg Hipolita. Prorok koga ne cene u njegovom zavičaju poznata je pojava. Dok u Americi neki ljudi iz sveta filma potcenjuju Entonija Perkinsa, u Evropi ga obožavaju. Iste noći kad je završio scenario, Džuli i ja otišli smo u cirkus. Jedan visok mladić s druge strane arene ustao je i poslao mi poljubac. Džuli je rekao: „To je Toni Perkins. Jesi li ga upoznala?“ „Ne“, odgovorila sam, „ali mu se sviđam.“
Boravio je u Parizu na snimanju filma „Volite li Bramsa? “, zasnovanom na romanu Fransoaz Sagan. Gnjavila sam Fransoaz da me vodi na ručak u studio i upoznala nas je. Odmah smo zavoleli jedno drugo na način koji Francuzi zovu „coup de foudre“ (grom iz vedra neba). Ubedila sam ga da nam dođe na večeru, a pre nego što smo završili supu Džuli je odlučio da će Toni biti naš Hipolit. Mnogo mu se dopala uloga. Džuli mu je dao svoju reč kao producent-reditelj da će svakog dana imati sveže mleko (Toni jako voli mleko; niko nije savršen). A malo kasnije, počelo je snimanje „Fedre“ na Hidri. Hidra je jedno od najlepših grčkih ostrva, a mi smo živeli i radili u najlepšoj kući na Hidri. To je stara kuća, koju je izgradio slavni Kapetan od Hidre. U dvorištu postoji crkvica i malo porodično groblje u kome su sahranjeni stari gusari. Kuća nije velika, možda ukupno šest soba, ali sve je belo – tavanice, zidovi, podovi. Nameštaj je bio prost, ali izrađen od punog, tamnog drveta. A napolju, terase na tri nivoa, s lepim drvećem i baštenskim biljkama. I terase su bele, potpuno bele, a ispod je more prepuno sunca. Bili smo veoma srećni dok smo snimali „Fedru“. Voleli smo Tonija i radili smo u Grčkoj s našom starom ekipom. Pre nego što smo otišli iz Grčke imali smo nevolja s jednim brodovlasnikom od krvi i mesa, nekim Stavrosom Nijarhosom. G. Nijarhos je vlasnik ogromnog brodogradilišta u Skaramangasu pored Atine. U „Fedri“ smo imali scenu s porinućem broda. Uprava produkcije dogovorila se s upravom brodogradilišta da je snimimo tamo. Ugovori su napisani i potpisani. Imali su jedan brod u izgradnji koji je stajao na plutajućoj platformi. Takav nam je i trebao. Na njemu je bilo nekoliko rupa koje su zjapile na bokovima, ali smo ih prekrili šarenim girlandama i vrpcama. Retko biva da se film snimi bez problema ili prepreka. Ali čini se da postoji zakon po kome se zbrka dešava upravo onda kad angažuješ najviše glumaca, najviše statista i najskuplju scenografiju. Nezgode se ne dešavaju u jeftinim scenama. Jutro je počelo dobro. Snimili smo nekoliko scena s narodnim orkestrom, paradom i našim izmišljenim brodovlasnikom koji prolazi kroz masu lepo obučenih gostiju i deli poklone. Zatim smo otišli na ručak. Već smo bili ustali od stola i spremali se da se vratimo na posao kad se
pojavio službenik. Za ovu priliku zvaću ga „gospodin Lakej“. Prišao je našem stolu i bez uvoda objavio da se snimanje obustavlja i da svi moramo odmah da odemo odande. „Zašto?“ „Telefonski poziv iz Pariza. Nalog g. Nijarhosa.“ Džuli je prebledeo. Glas mu se veoma produbio. „Dajte mi njegov broj. Ja ću mu telefonirati.“ „Ne znam njegov broj.“ „Nemoguće.“ „Ne možemo da stupimo u kontakt s njim. On je negde na moru.“ „Malopre ste rekli da se nalazi u Parizu.“ „Nisam rekao tako nešto.“ Džuli se okrenuo i viknuo: „Svi nazad na brod!“ Mirno je rekao Lakeju: „Producenti su uložili mnogo novca u ovu scenu. Potpisali smo ugovore.“ Uhvatio me je za mišicu. „Idemo.“ G. Lakej nas je zaustavio. „Ne vredi. Dobili smo nalog da odmah porinemo brod.“ Džuli se nasmejao. „Sa rupama? To bi bilo lepo. Molim vas, stojite nam na putu.“ G. Lakej je vikao za nama. „Policija će vas izbaciti!“ Džuli se nasmešio na takav način da sam se ponovo zaljubila u njega. Pokazao je prstom na g. Lakeja. „Biće vrlo zabavno.“ Čim smo stigli na brod, začuo se glas s megafona. „Ako ne budete pokupili kamere u roku od trideset sekundi, potopićemo ih zajedno s platformom.“ Uzvici protesta glumaca i ekipe prestali su kada je Džuli strčao na platformu i zauzeo mesto pred kamerama. „Samo napred.“ I verovali vi ili ne, kopilad su počela da potapaju platformu. Voda je stigla Džuliju do članaka kad je Nikos, plavokosi visoki električar povikao:
„Ljudi, ovamo!“ I čitava ekipa potrčala je da stane pored Džulija. Raf Valone, koji je igrao ulogu brodovlasnika u filmu, stigao je pre njih. Sad su se svi muškarci, glumci i tehničari i statisti nalazili u vodi. Aplatformaje i dalje tonula. Žene su se skupile oko mene i upitno me gledale. Pogledala sam svoj lepi kostim od šifona. Žene su pogledale svoje. Sve smo pogledale prema platformi. Voda je stigla do kolena i muškarci su podigli kamere na ramena. „Dođavola i kostimi, idemo!“, rekla sam. Otrčale smo na platformu i stale pored muškaraca. Sad je situacija postala vrlo zabavna. Čuli su se povici, smeh i pesma. Da su siromašni Nijarhosovi preci mogli da čuju ceo helenski psovoslov upućen njima i njihovom potomstvu, okrenuli bi se u grobu. Ja sam, već zabrinuta za budžet, podigla visoko suknju i naredila svim ženama da učine isto. Podigle smo ih bestidno iznad struka. Zatim je Toni Perkins dotrčao s fotoaparatom u ruci. „Slikajte, uhvatite i rupe na brodu. To će biti dokaz da su lažovi“, vikao je Džuli. „Tako, nego šta. Gde je Korbo? Korbo!“ Korbo je bio naš fotograf. I on je bio tu, šljapkajući polako po vodi i tražeći svoj tronožac. Džuli mu je prišao i viknuo na uho: „Mani tronožac. Drži aparat u ruci.“ I u čitavom tom pandemoniju, Korbo, podignuvši visoko svoju ćelavu glavu, reče: „Gospodine Dasen, ja sam profesionalac. Da bih snimio dobre fotografije uza sve ovo kretanje, potreban mi je tronožac.“ Ali kad je sve bilo gotovo, Korbo i Toni ispucali su dva filma. S tim fotografijama brodogradilište neće moći da koristi izgovor da je moralo da porine brodove u more. Zaustavili su potapanje platforme tek pošto su se i žene uključile u okršaj. Sad su počeli polako da je podižu. Uprkos svim merama predostrožnosti koje smo preduzele, kostimi su nam propali. Džuli je svima rekao da odu kući i da će im se javiti telefonom. Ali ponovo se pred nama pojavio g. Lakej s rečima: „Niko neće otići iz brodogradilišta pre nego što dobijemo fotografije.“ Očekivala sam tako nešto. Pre nego što smo izašli iz vode uzela sam ona dva filma od Tonija i Korboa i sakrila ih. Ne pitajte gde. Kad žena želi nešto da sakrije, nalazi načina da to i uradi.
„Hoću te fotografije.“ „Koje fotografije g. Lakej?“ „Fotografije koje ste sakrili.“ I tada sam eksplodirala jer je Džuli, zaboravivši da sve curi s njega i da izgleda potpuno smešno, s držanjem viktorijanskog Džona Barimora rekao: „Gospodine, nemam šta da sakrijem osim svog prezira prema vama.“ Nisam mogla da prestanem da se smejem, čak ni kad je Džuli digao ruku na g. Lakeja, policajci zapretili Džuliju, a tehničari zapretili policajcima. Izjava „nemam šta da sakrijem osim svog prezira prema vama“ ostala nam je zauvek. Posle toga koristili smo je stotinama puta. Kad se povremeno posvađam s Džulijem i malo preteramo, jedno od nas se seti da kaže „nemam šta da sakrijem“ i svađa je završena. Došlo je još policajaca. Rekli su da nam neće dozvoliti da odemo! Pitala sam s kojim pravom nas zadržavaju pa su nas obavestili da se brodogradilište gospodina Nijarhosa smatra vojnom bazom. To je bilo nešto novo za sve prisutne Grke. Zamolila sam ih da nas obaveste da li smo zatvorenici momarice ili vlade. Jedino što su rekli bilo je da nećemo otići ukoliko ne predamo fotografije. „Ne, gospodo“, rekli smo. „Onda ćete ostati ovde“, rekli su oni. Ćorsokak. Dok je vreme prolazilo smišljali smo svakojake pretpostavke. Zašto su prekinuli snimanje? Onda su došli neki tehničari i rekli nam da su razgovarali s radnicima u brodogradilištu. Radnici su ih pitali da li je istina da naš scenario predstavlja gnusan napad na grčku kraljevsku porodicu! Ostali smo bez reči. U našem scenariju nije bilo pomena o kraljevskoj porodici. Počelo je da se smrkava i bila sam jako gladna. Uspela sam da se iskradem do jedne male kancelarije u kojoj sam našla telefon. Pozvala sam oca. Posle nekoliko sati pojavio se s advokatom. Počeli su da pregovaraju s g. Lakejem i njegovim saradnicima. Kad su se vratili, policija nam je rekla da možemo da idemo. Otišli smo i poneli sa sobom i fotografije. Sutra ujutro stan nam je bio pun reportera i fotografa grčke i strane štampe. Nismo bili tu da ih primimo. Ministar trgovine pozvao je Džulija i
mene. Preko njega smo obavili sve ugovore o snimanju u Grčkoj. Ostavili smo poruku da ćemo se brzo vratiti. Znali smo da će se fotografije pojaviti dok se ne budemo vratili i da ćemo imati da pokažemo zanimljive stvari. A ako bi ministar povukao svoju podršku za film, imali bismo i da ispričamo zanimljive stvari. Ministar je pred nama razgovarao telefonom. „Možete da kažete svima u Skaramangasu da ću podržati g. Dasena.“ Spustio je slušalicu. „Vratićete se u brodogradilište i završiti snimanje ali…“ Oklevao je: „Postoji problem fotografija.“ „Ne dam ih“, rekao je Džuli. Ministar se nasmešio. „Nisam ni mislio da hoćete, ali ako mi date reč da neće biti objavljene, to mi je dovoljno.“ „Da li je to uslov za snimanje u Saramangasu?“ „Ne. Rekao sam vam na početku da ćete moći ponovo da snimate. Ali ako budete objavili fotografije imaćemo mali rat. Trebaće vam vreme da ga dobijete. Imate li još mnogo da snimate u Grčkoj?“ „Ne toliko mnogo. Snimanje u studiju u Parizu počinjemo sledeće nedelje.“ „Da li bi vas kašnjenje mnogo koštalo?“ „Da. Već plaćamo studio. Angažovali smo tehničare.“ „Vi ste producent. Vi ćete odlučiti.“ Džuli je škrgutao zubima. Građanin u njemu sukobio se s producentom. Shvatala sam njegov unutrašnji sukob i osećala sam razumevanje, ali kad je otvorio usta pa ih ponovo zatvorio, a zatim počeo da klima glavom, osetila sam u sebi talas smeha. I on je to osetio i dobacio mi pogled toliko pun besa da sam u istom trenutku ugušila smeh. Zatim je rekao s mržnjom prema samom sebi: „Treba da idemo u Pariz.“ Dva dana kasnije završila sam snimanje u Skaramangasu. Naravno, isti brod je i dalje bio tu. Radnici u Skaramangasu tretirali su Džulija kao heroja, ali on se stideo. Prodao se producentu u sebi.
„Fedra“ je imala neobičnu karijeru. Dobro je primljena u katoličkim zemljama a loše u protestantskim. Nisam umela da razlučim zašto su katolici bili prijemčiviji za ideju da žena može da izludi od žudnje prema svom potomku. Žao mi je što je Variety počeo da beleži podatke tek u našem stoleću. Zanima me kako su prošli Rasin i Euripid na blagajnama protestantskih zemalja. Naš sud o filmu bio je da nismo uspeli. Bio je to častan pokušaj, ali na kraju je ispala više građanska drama nego tragedija. United Artists dao je sve od sebe da od filma napravi hit. Potrošili su mnogo novca da bi me poslali na reklamnu tumeju po Sjedinjenim Državama i Evropi. Odevali su me u sjajnu odeću i šešire. Bila sam oličenje elegancije. To nije nikog impresioniralo. Naprotiv, takva im se uopšte nisam dopadala. Na jednoj stanici u Švedskoj, skinula sam svoj Diorov šešir i kosa mi se rasula po licu. Publika je aplaudirala. Shvatila sam poruku. Želeli su devojku iz „Nikad nedeljom“. Osećala sam žaljenje pri pomisli da čovek koji je predlagao „Ilju u Njujorku“ na kraju krajeva i nije bio toliko glup. Tumeja je bila iscrpljujuća. Sanjala sam o dužem boravku u Lozani. Da se odmorim, da čitam, da idem u bioskop, da idem povremeno u šetnju po lepim ulicama starog grada. Ali pre toga sam obećala Karlu Formanu da zaigram u „Pobednicima“. Nisam bila u stanju da razumem svoj umor i depresiju. Gubila sam na težini. Prvi put u životu nisam bila energična. Bojim se da sam namučila Karla Fomiana. Znala sam šta je želeo od mene. Bio je vrlo jasan, ali nisam mogla to da postignem. Shvatila sam zašto kad je moj lekar i prijatelj Lester Lipsic nabrao obrve videvši snimak mojih pluća. Naložio mi je da odležim tri meseca u krevetu. Nisam marila što se dr Lipsic zaklinjao u sve što mu je sveto da je stvar beznačajna. Nije me utešilo što su Rena i moja majka došle da budu kod nas i nisu me napustile ni za trenutak. Nisarn bolovala niti jedan dan u životu. Krevet je bio zatvor, bolest poraz. Činila je da se osećam nemoćnom, ponižavala me. Moje ponašanje prema onima koji su se nalazili oko mene bilo je grozno. Bog neka mi oprosti za iskušenja na koja sam stavljala Džulijevo strpljenje! Nakon drugog meseca, kad sam osetila da jačam, prestala sam da se ponašam kao hijena. Igrala sam karte s Renom i Angeliki. Počela sam da čitam. Počela sam da razmišljam. Ko je rekao da bi muškarcu dobro došlo da
s vremena na vreme slomi nogu – da bi imao vremena da razmišlja? Razmišljala sam mnogo o Pirosu. Moj dragi Piros umro je pre nekoliko godina. Podlegao je srčanom udaru. Žalost koju sam osetila bila je nalik onoj koju sam osetila kad mi je umro deda. Bila sam neutešna. Jedino olakšanje koje sam pronalazila bilo je to što su se Džuli i Piros sprijateljili. Džuli mi je i rekao da je Piros umro. Telefonirali su mu iz Atine. U tom periodu boravili smo u Parizu. Ležala sam u krevetu i odmarala se. Džuli i Ana ušli su u sobu. Videla sam da su bili potreseni. Džuli mi je dao pilulu za umirenje. To je bilo čudno. Uzela sam je bez pitanja. Znala sam da je nosio strašne vesti. Jednostavno sam se prepustila njegovim rukama. Kasnije mi je rekao. U početku nisam plakala. Moja prva instinktivna reakcija bila je da se obučem. Džuli mi je rekao da je poslednji avion za Atinu već odleteo. Pokušavao je da unajmi avion ali je vreme bilo loše. Pirosa su obožavali u Atini. Stotine hiljada ljudi ispratili su ga u grob. Kad je naš avion najzad stigao, sahrana je već bila prošla. Otišla sam na groblje s Džulijem i mojim bratom Spirosom. Razmišljala sam i o ocu i o tome kako je bilo čudno to što je naš odnos zaista ojačao otkako sam živela sa Džulijem. I dalje je bio „D’Artanjan“, lep, s mladićkim telom, naizgled bezbrižan, a ipak je sve vreme davao sve od sebe da učini Grčku boljom. Razmišljala sam o Niji, njegovoj ženi. Njihov brak bio je tako skladan, bili su tako dobri prijatelji! I prvi put sam zaista pomislila na brak s Džulijem. Uskoro će biti slobodan, njegova žena je konačno pristala da mu da razvod. Džuli i ja bili smo sedam godina u vezi i, čak i da nisrno nameravali da se venčamo, bilo je vreme da zatražim razvod od Panosa. Sad je između mene i Džulijeve dece vladalo postojano prijateljstvo. Volela sam ih i radovala sam se da budem s njima. Znali su da nisam razmišljala o detetu sa Džulijem. Rekla sam im to mnogo ranije, kad su možda mislili da bi to što bih ja Džuliju podarila dete moglo da promeni njihov položaj. Zbog toga sam verovala da su bili sasvim iskreni kad su rekli: „Vas dvoje tako dobro funkcionišete – zašto da rizikujete da se sve to promeni brakom?“ Ali najviše sam razmišljala o Grčkoj. Pokušala sam da analiziram koji je bio razlog moje ljubavi prema toj zemlji. To što sam se tu rodila? Njena lepota? Moje detinjstvo? Moj deda? Moji prijatelji? Govorili su da sam „po zanimanju Grkinja“, ali to me nije doticalo. Prihvatila sam se da budem neka
vrsta ambasadorke grčkog turizma. Bila sam, vrlo prosto, trgovački putnik koji putuje od zemlje do zemlje i govori ljudima da nisu živeli ako nisu videli Grčku. To je bio veliki posao, ali me je činio srećnom. Film „Nikad nedeljom“ ostvario je međunarodni uspeh. Dao mi je ime. Nominovan je za pet oskara, ali je za mene najveća satisfakcija bilo to što sam postigla da stotine hiljada ljudi poseti Grčku. Šta je to što zovu patriotizam? Reči kao patriota, patriotizam, zastava, himna obično učine da se osećam loše. One su pojmovi u koje ne verujem. Ali sve grčke stvari me potresaju. Grčka zastava može da mi izazove ganuće, a himna da me trone do suza. Džuli je radio na nacrtu filma u kome bi Sokrat bio glavni lik. Puno smo čitali o Periklovom dobu. Nije mi trebalo mnogo vremena da shvatim da Perikle uopšte nije bio savršen demokrata. Nije bilo sumnje u njegov doprinos, ali je film nastojao da prikaže i lice nemilosrdnog imperijaliste. Zapitala sam se da li bi Grčka dopustila snimanje jednog takvog filma. Džuli se nasmejao i rekao da bi takva cenzura bila suprotna pojmu Periklove demokratije, da je Perikle pljačkao i palio tuđa sela, ali je dozvoljavao Aristofana. Sirota Grčka! Stvorila je ideju demokratije a daje nikad nije proživela. Da li je uvek bila osuđena na propast? Ili za demokratiju možemo da kažemo ono što je Bemard Šo rekao za hrišćanstvo, da niko ne može da tvrdi da je hrišćanstvo propalo zato što ga niko nikad nije isprobao? Oh, mislila sam i o lakšim stvarima u tom krevetu: o svojoj karijeri, o ulogama u kojima bih volela da igram, o haljinama koje bih kupila, ali sam se stalno vraćala na misao o Grčkoj. Ono što sam shvatila bilo je da je grčka zastava mogla da me gane zato što smo mnogo vekova živeli pod tuđim zastavama i da sam mogla da zaplačem slušajući našu himnu zato što peva o slobodi.4 Džuli je, što se snimanja filmova tiče, pomalo šizofren. Veruje da su filmovi zaista vredni onda kad podučavaju, kad uzdižu, kad protestuju. U isto vreme, dopada mu se da čuje publiku kako se smeje. Sviđa mu se da snima filmove čija je jedina svrha da zabave, ali ga to kasnije baca u brigu. To mi se nimalo ne sviđa. Često bismo razmenili teške reči s tim u vezi, a ja bih mu održala govor o tome kako je zabava doprinos društvu. Ali takav je bio njegov stav kad smo otišli u Konstantinopolj (u redu, u Istanbul) da snimimo film pod naslovom „Topkapi“. Stavila sam mu do znanja da mislim da to radi
zbog novca. (United Artists nisu bili previše raspoloženi da Džuli snimi Fedru, tako da smo se dogovorili da film snimimo s vrlo malo novca. Ako bi imao uspeha, imali bismo udela u profitu. Nažalost, profit je bio minimalan.) Ali beda nam nije kucala na vrata. Čim je započeo film, rekla sam Džuliju šta zaista mislim – da radi to zato što ga zabavlja. Negirao je to s ubeđenjem i još uvek negira iako je film postigao uspeh. Istina je bila da ja prvi put nisam bila zadovoljna zbog snimanja filma. Uprkos tvrdnji lekara da sam sasvim dobro, bila sam nervozna i nisam bila zaljubljena u ulogu koju sam igrala. Kasnije mi je donela nagradu Donatelo u Italiji. Uvek sam se pitala zašto. Ali me je Konstantinopolj-Istanbul očarao i shvatila sam još jednom koliko su nacionalna neprijateljstva zapravo prazna. Od prve mladosti nas Grke uče da su neprijatelji Bugarin i Turčin! Kakva opasna besmislica! U Istanbulu sam videla kako Grci i Turci lepo žive zajedno. Videla sam da su mogli da budu prijatelji. Videla sam isto to na Kipru. Bila sam u Nikoziji kad je grad podeljen, kad su postavljene barikade i kontrolni punktovi. Džuli i ja smo ignorisali barikade. Prelazili smo s jedne na drugu stranu. Često su po nama Grci slali prijateljima Turcima poruke ili neki mali znak pažnje, a isto se dešavalo i s druge strane. Grci i Turci bi živeli zajedno u miru kad političari ne bi smatrali da je potrebno održavati međusobna neprijateljstva. Bila sam luda za snimanjem filmova. Svidao mi se kao oblik umetnosti i volela sam atmosferu studija ili snimanja u eksterijeru. Godine 1966. snimila sam čitav niz filmova. Radila sam s raznim dobrim rediteljima, medu kojima su bili Louzi, De Sika, Klod Otan Lara, Bardem i Ronald Nim. Ali počela sam kasno i tokom bolesti shvatila da vremena ima sve manje. Film traži mlade ljude. Nisam pronalazila sebe u tome da se otimam da ostanem u bioskopu do poslednjeg trenutka. Htela sam elegantan oproštaj. Tako sam se osećala kad sam igrala Aleksandru del Lago u sjajnoj obradi Slatke ptice mladosti Tenesija Vilijamsa, koju je izveo Marios Ploritis. Aleksandra del Lago bila je ostarela filmska zvezda koja se užasavala kamere i za koju je krupni plan postao košmar. Nisam želela da dođem do tog stadijuma i radovala sam se ideji da se za šest ili sedam godina oprostim od filma i izgradim svoje pozorišteu Atini. Ostavila sam jedan prozorčić da gleda na pozorište. Bila sam zadovoljna svojom glumom u jednom pozorišnom komadu u Parizu koji je režirao Džuli,
kao i spontanim pohvalama francuskih kritičara. Veliku radost pričinila mi je i gluma u Slatkoj ptici mladosti s Kunom u Atini. Osećam srodnost sa ženskim likovima koje je stvorio Tenesi Vilijams. Komad je zabeležio ogroman uspeh. Sva gorčina koju bih mogla da osećam kad bih se setila svog neuspešnog debija u Atini nestala je kad je čitava jedna delegacija mladih došla da se sretne sa mnom iza scene. „Nemoj nas napustiti, Melina. Ti pripadaš Grčkoj.“ Bilo mi je i zabavno i dirljivo kad mi je ujak, Piros Lapas, ispričao jednu priču. Bio je admiral. Bio je domaćin jednoj grupi američkih pomorskih oficira, koji su prvi put došli u Atinu. „Pretpostavljam da je prva stvar koju biste želeli da vidite Akropolj.“ „Želimo da vidimo Akropolj, ali prvo želimo da vidimo Iljinu kuću u Pireju.“ Bila sam srećna i što je Grčka usvojila Džulija. Čak i ministri i poslovni ljudi cenili su ga jer je utabao put da mnoge strane kompanije snime mnogo filmova u Grčkoj i da se mnogo miliona dolara potroši u našoj zemlji. I turizam je doživeo uspon posle filma „Nikad nedeljom“ Ali ono što mi je zaista grejalo srce bilo je to što ga je grčki narod voleo. Gde god bismo išli obraćali su mu se po imenu. Grcima je ime Jules teško za izgovor pa su tako taksisti, konobari i prolaznici na ulici dovikivali „Zdravo Zil!“ Jednom mu je na nekoj fudbalskoj utakmici hiljade ljudi na stadionu mahalo i skandiralo: „Zil-Zil!“ Bilo je trenutaka kad se ljubav naroda pretvarala u pravo iskušenje. Jednog dana, odlazeći iz hotela Hilton, videli smo hiljade ljudi kako koračaju prema ambasadi Velike Britanije da protestuju protiv nezavisnosti Kipra. Predvodnici povorke su nas ugledali i povikali: „Melina-Zil!“ Prešli su ulicu i prišli nam, a cela povorka je pošla za njima. Džuli je jedna od onih budala koje ne osećaju prirodan strah, ali je masa ljudi jedina stvar koja ga plaši. Sećam se da smo otišli u svlačionicu nekog stadiona da čestitamo pobedu pirejskoj ekipi. Kad smo izašli, ljudi su mi pritrčali da traže autograme. Džuli mi je doviknuo da ih odbijem, da će se ako budem zastala oko nas skupiti gomila ljudi. Ali, nisam ga poslušala i nastavila sam da dajem autograme. Posle nekoliko sekundi nisam mogla da dišem. Masa je postajala sve veća i svi su se gurali prema nama. Počela sam da paničim. Poverovala sam da će nas zaista samleti. Džuli je shvatio moju paniku kad sam počela histerično da
se smejem. Počeo je da se probija pesnicama. Oni koji su nam bili najbliže shvatili su šta se dešava. Obrazovali su zaštitni zid. Onda su otvorili prolaz centimetar po centimetar. Izgledalo mi je kao da je prošla večnost pre nego što smo izašli na slobodu. I tako, kad je Džuli video demonstrante kako se kreću prema nama, uhvatio me je za ruku i utrčali smo u taksi. Bili su brži od nas, ali nas ovaj put nisu opkolili. Pre nego što smo shvatili šta nam se dešava ili pre nego što bismo mogli bilo šta da učinimo, podigli su nas na ramena i zaorilo se skandiranje: „Sloboda Kipru! Melina i Zil su s nama!“ Britanska ambasada nalazi se tačno prekoputa hotela Hilton i s Melinom i Zilom na ramenima nastavili su put. Ovog puta moj smeh nije bio histeričan. Nikad neću zaboraviti Džulija, u onom moru ljudi, kako pokušava da spusti moju suknju koja se podigla. Mnogo toga se promenilo u Grčkoj. Karamanlisova vlada, oslabljena posle atentata na Lambrakisa i sukoba s kraljevskom porodicom, nije više bila na vlasti. Karamanlis je odabrao samoprogonstvo u Francusku. Nasledio ga je Georgios Papandreu, čija je stranka centra sada imala većinu. Grčka je napredovala prema reformama i liberalizmu, ali Papandreu je napravio mnogo kompromisa. Prihvatio je kao članove svoje vlade ljude koji su bili odani kraljevskoj porodici. To ga je odvelo u propast. Možda su bogataši i američka ambasada našli modus vivendi s Georgiosom Papandreuom, ali su odmah pokazali neprijateljstvo prema njegovom sinu, Andreasu. Andreas Papandreu stekao je ugled i prestiž kao vrhunski američki ekonomista. Bio je mlad kad je Metaksas, da ne bude gori od Hitlera i Musolinija, postao diktator u Grčkoj. Evropa je postajala sve manje privlačna. Andreas je radio u ilegalnom revolucionamom pokretu, pa je stigao dotle da više nije mogao da podnese život pod diktaturom i uspeo je da izbegne u Sjedinjene Države. Možda je na njegovu odluku uticalo to što su ga Metaksasovi ljudi divljački isprebijali. Noć kad su ga odvukli u zatvorsku ćeliju i slomili mu vilicu sigumo je doprinela tome da pomisao na Ameriku postane privlačnija za njega. Vremenom je postao američki državljanin, a 1956. bio je šef katedre za ekonomiju na jednom od najvećih američkih univerziteta, Kalifonijskom univerzitetu u Berkliju. Objavio je nekoliko važnih dela iz oblasti ekonomije i bio jedan od „sedih dečaka“
američkog akademskog života, ali je sve to napustio da bi se vratio da živi i radi u Grčkoj. Postoji pogrešan utisak da se Andreas Papandreu vratio u Grčku kad je njegov otac došao na vlast. Činjenica je da se vratio 1961, kad je premijer bio Karamanlis. Karamanlis je dočekao dobrodošlicom njegove talente i njegovo osnivanje Centra za ekonomska istraživanja. Andreas je postavljen za savetnika Grčke banke. Ali nema sumnje da su svi, kad ga je otac postavio za ministra, smatrali mogućim očevim naslednikom. Političari desnice nisu na to gledali dobrim okom, a Amerikanci su ga mrzeli. Postojao je čitav spisak nepočinstava. Zabranio je emitovanje „Glasa Amerike“ u Grčkoj jer ga je smatrao neprijateljskim po pitanju kiparskih interesa. Doneo je odluku da novac koji je američka CIA davala grčkoj obaveštajnoj službi, KIP, mora da prolazi kontrolu predsednika Državnog saveta. Zabranio je KIP da ustupa CIA informacije o vojnim temama u vezi s Kiprom. Njegov glavni greh bio je taj što je izrazio određene rezerve u vezi sa savezništvom u NATO i što je rekao da grčka vojska pokazuje tendenciju da bude više odana NATO nego samoj Grčkoj. Problem vojske zbacio je Georgiosa Papandreua. On je izneo naivnu ideju da vojsku treba da kontroliše grčka vlada, a ne dvor ili bilo ko drugi. Uskoro je cela Grčka saznala da su otac i sin Papandreu, gde je Andreas bio očev ađutant, obrazovali tajnu organizaciju u vojsci pod imenom „Aspida“ (štit), sa zločinačkim planom da unesu boljševizam u grčku vojsku. U početku, ljudi su se tome smejali, ali su prestali da se smeju kad su se jednog jutra probudili i otkrili da Georgios Papandreu nije više premijer. Zatražio je od kralja Konstantina da opozove ministra odbrane. To je bio neki gospodin po imenu Garufaljas, koga je voljom dvora postavio sam Papandreu. Insistirao je da se Garufaljas ukloni i da on sam preuzme njegovu funkciju. Konstantin je odbio. Papandreu je otišao s pretnjom da će podneti ostavku. To je Konstantinu došlo kao poručeno. Shvatio je pretnju za ozbiljno i objavio zemlji da Papandreu više nije premijer. To je izazvalo komešanja. Kralj je zatražio obrazovanje prelazne vlade. Pala je – nije imala podršku naroda. Još jedna. I ona je pala. Još jedna na čelu s premijerom Stefanopulosom, koji je polagao pravo na ugled samo zato što je imao zagonetan izraz lica da su mu dali nadimak „Buda“. Budina vlada
imala je izvanrednu većinu od jednog glasa. Masovne demonstracije koje su se održavale širom Grčke jasno su pokazale da se novi izbori ne mogu izbeći i svi, pa i američka ambasada, jasno su videli da će Georgios Papandreu biti ponovo izabran. U takvoj atmosferi upoznali su me na jednoj javnoj manifestaciji s nekim čovekom za susednim stolom. „Melina, pozdravi se s Nikosom Farmakisom.“ Ime mi je bilo veoma poznato. Nikosa Farmakisa bio je glas desničarskog ekstremiste. Okrenula sam mu leđa rekavši: „Ne želim da se pozdravljam s fašistom!“ „Ne stidim se toga što sam fašista, Melina. To je u modi. Zašto nam se ne pridružiš? Sutra ćemo sedeti na mestu vozača.“ Ignorisala sam ga kao idiota. Idiot sam bila ja. Shvatila sam to sledećeg aprila u Njujorku. Telefon je zazvonio usred noći. Bio je to Manos Hadžidakis. „Melina, došlo je do državnog udara. Vojska je preuzela vlast u Grčkoj.“
15 Ni u najluđim snovima nisam mogla da zamislim da ću igrati u muzičkoj komediji u Njujorku – ali sam igrala. Do toga je došlo zato što je Džuli želeo da me se ratosilja na oko godinu dana. Ne baš da me se ratosilja – da me stavi na distancu. Dugo je želeo da snimi film u kome nije bilo mesta za mene. Nisam bila odgovarajuće boje. Kao mnoge Amerikance, položaj cmaca u Sjedinjenim Državama nagonio ga je na bes. Želeo je da snimi film o ovoj temi u kome bi igrali samo cmi glumci. Problem mu je bio što nije znao šta će sa mnom. Našao je rešenje – ne baš najbolje – ali ipak rešenje. Posle premijere „Nikad nedeljom“ jedan njujorški producent želeo je da se taj film preradi u muzičku komediju za Brodvej. Od mene je tražio da igram u njoj a od Džulija da je režira. Odbili smo. Na tome je ostalo godinama. Sad mi je Džuli licememo rekao koliko je Manos Hadzidakis bio uzbuđen što će pisati nove pesme i da je Džo Darion, još svež posle hita Čovek iz Manče bio raspoložen da napiše stihove. Rekla sam Džuliju da ne može da me prevari, ali da ću, ako mu savest dozvoljava da me drži daleko od Grčke više od godinu dana, igrati u njegovoj komediji. Pišem ovo 1970. Prošlo je više od četiri i po godine otkad sam poslednji put videla grčko leto, ali bog je hteo da to bude jedno divno leto na Specesu. Živeli smo u jednoj izvanrednoj kući na obali mora. Tu smo pripremali muzičku komediju. Došao je Manos i Džo Darion. Radili smo naporno, ali imali smo vremena za kupanje, za plovidbu čamcem i za jahanje mazgi po borovim šumama. Moja majka je došla da bude s nama, a kasnije nas je posetio moj otac sa svojom ženom Nijom. Bila je uvek lepa. Bila je visoka i elegantna. Lice joj je zračilo plemenitošću. Ona je trebalo da igra Fedru. Prvi put sam je videla na Specesu kad sam bila dete. Penjala se putem od mora u beloj haljini i s ogromnim slamnim šeširom. Sunce je bilo u zenitu i davalo je njenom licu zlatnu svetlost. „Vidiš li ovu ženu?“, šapnula mi je majka. „To je lepa gospođa Nija.“ Možda bi bila manje velikodušna da je znala da će lepa
gospođa Nija jednog dana postati moja maćeha. A moj otac? Uvek D’Artanjan. Rodio se elegantan. Čak i u starom šorcu i pamučnoj košulji pričinjavalo je radost gledati ga. Imao je vitko telo mladića. Stas mu je bio izuzetan – uvek konjički oficir koji uspravno i ponosno sedi na svom konju. Devojke su mu dobacivale nežne poglede i flertovale s njim. To mu je pričinjavalo beskrajno zadovoljstvo. Pričinjavale smo mu zadovoljstvo i Nija i ja. On i Džuli postali su bliski prijatelji iako ga je ponižavalo što ga je taj Amerikanac neprekidno pobeđivao u jednoj tako grčkoj igri kao što je tavli. U političkom pogledu, moj otac je preleteo na levicu. Bio je poslanik Ujedinjene demokratske levice (EDA), jedne progresivne koalicije, i smatrala sam da je to dobro. Naravno, desničarska štampa je govorila o njemu kao o komunisti, što nikad nije bio. Došli su dotle da osuđuju domaćine jednog prijema organizovanog u čast kralja Konstantina jer su pozvali kćer komuniste Stamatisa Merkurisa, slavnu glumicu Melinu Merkuri. Zaista sam bila pozvana na prijem. Kolograd se prema meni odnosio mnogo ljubaznije, naročito posle snimanja jednog polučasovnog dokumentarca za američku televiziju u produkciji mreže koja je snimila London Elizabet Tejlor, Rim Sofije Loren i koja mi je zatražila da snimim „Melininu Grčku“. Prihvatila sam sa zadovoljstvom. Snimali smo u Atini, Korintu, Delfima i na ostrvima. Lepu muziku za ovu emisiju napisao je mladi talentovani kompozitor, Stavros Ksarhakos. Bio je vrlo mlad i sitan. Spominjali su ga zajedno s Teodorakisom i Hadžidakisom. Zvali su ih „visoki, debeli i niski“. Dokumentarac je ostavio jak utisak i Turistička organizacija Grčke (EOT) počela je da me obožava. Možda su me zato pozvali. Bilo kako bilo, želela sam da se pojavim. Odlučila sam da budem lepa. Otišla sam u frizerski salon. Mesto je bilo puno „društvenog krema“. Sedele su u dugačkom nizu pod haubama, sve odreda udate za bankare ili brodovlasnike. Jedan kratak spoj i pola grčkih milionera ostali bi udovci. Sve su mi se smeškale poput mačaka. Jedna od njih mi je, s puno sladunjavosti, dala ljubazne preporuke o tome kako treba da se ponašam pred kraljem. Nije bilo sumnje da mi je trebala takva obuka. Imam jako malo talenta za uglađeno ponašanje. Kad je Konstantin još bio prestolonaslednik, došao je iza scene posle jedne pozorišne predstave.
Sutradan su fotografije u novinama pokazivale glumicu kako sedi dok prestolonaslednik stoji. Primila sam neverovatno mnogo pisama u kojima su kritikovali moje šokantne manire. Drugom prilikom, na premijeri „Pobednika“ u Londonu, proslavila sam se. Filmske zvezde stajale su u beskrajnom špaliru, a kraljica Elizabeta išla je od jednog do drugog, pozdravljajući ih s ljupkošću i šarmom. Učinila mi se veoma simpatičnom, ali sam znala da bih zapala u teškoće ako bih pokušala da se poklonim. Ohrabrilo me je kad sam videla kako se nekolicina prosto saginje da prihvati ruku koju im je pružala kraljica. To sam bila u stanju da izvedem. Ali kad je Njeno veličanstvo kraljica stigla do mene, nešto je pošlo naopako s mojim refleksima. Desna ruka mi je ostala pripijena uz bok, a leva se podigla i bogzna zašto ostala veoma visoko! Falilo je nekoliko centimetara i samo zahvaljujući intervenciji božanske promisli nisam zabila kraljici prst u oko. Na prijemu sam se ponašala dobro. Bila sam mirna i dostojanstvena, sušto oličenje takta. Niko mi nije nalazio mane, ali svi su se mačji zubi stegli u ledene osmehe kad me je kralj Konstantin pozvao na ples. Dotrčali su fotografi, blicevi su sevali kao ludi. Neko je dao nalog da se fotograflje unište, ali bilo je nekoliko hitronogih fotografa koji su uspeli da umaknu. Fotograflje su objavljene na upadljivim mestima u sutrašnjim novinama, kao i naše reči prilikom oproštaja. Odlazeći, kralj Konstantin mi je doviknuo: „Puno sreće, Melina!“ „Takođe, Vaše veličanstvo!“, odgovorila sam. To je bilo sve što sam rekla, iako bi se mnogi među prisutnima mogli zakleti da sam dodala: „Biće vam potrebna“. Ako nije bila istina da sam to rekla, bila je istina da sam to mislila. U pozorištu učimo da izgovaramo jedan tekst, a da glumimo drugi, koji se nalazi između redova. Možda moje čitanje nije bilo previše taktično. Na Specesu se te godine održavala međunarodna konferencija biohemičara. Speceski bogataši zabrujali su zbog prisustva nekoliko dobitnika Nobelove nagrade. Onaj koga su najviše proganjali bio je Amerikanac Džim Votson koji je dobio Nobelovu nagradu za značajan proboj u genetici. Gospođama je bilo vrlo žao što mu je više prijalo društvo
iz sveta pozorišta. Džim i ja brzo smo se sprijateljili. Bio je šarmantan čovek, neobična mešavina neustrašivosti i kukavičluka. Imao je sve osobine koje smatram neodoljivim kod Amerikanaca. Bio je radoznao, nemiran, divalj, progresivan i imao je onaj mladićki šarm koji neki Amerikanci imaju i s osamdeset godina. Džim mi je satima pričao o svom poslu. Govorio je s toliko strasti da nisam imala ni hrabrosti ni pristojnosti da mu kažem da bi isto tako mogao da mi se obraća i na kineskom. Od svih stvari koje ne znam, nauka je na prvom mestu. Znam da je H2O voda. Moje naučno obrazovanje tu se završava, ali nisam znala kako to da umetnem u razgovor. Slušala sam tako pažljivo da nije shvatao moju potpunu ignoranciju. Skupo sam platila svoj kukavičluk. Jednog jutra, zakucao nam je na vrata s rukopisom u rukama. Upravo je završio knjigu Dvostruka spirala. Hteo je da budem prva koja će je pročitati. Bila sam oduševljena i polaskana. Bacila sam se na nju s entuzijazmom, ali to je bilo isto kad da sam se bacila na kameni zid. Nisam razumela ama baš ništa! U njoj je bilo beskrajnih odeljaka naučnih hijeroglifa koji su mi blokirali mozak i otklanjali svaku mogućnost razumevanja. Džuli je bio zadubljen u posao s Manosom i Džoom Darionom. S te strane nije mi bilo pomoći. U poseti nam je bio Vasilis Vasilikos sa svojom ženom Mimi, Amerikankom. Molila sam ga da pročita knjigu umesto mene. Prihvatio je. Izdvojio je odlomke iz knjige koji su mogli da uđu u moju glavu. Naoružana time, suočila sam se sa Džimom i pokušala da govorim opušteno, ali je vrlo brzo shvatio moj nezavidan položaj. Uvek ću ga voleti zbog beskonačne milosti s kojom me je poštedeo i počeo da govori o drugim stvarima. I Vasilis Vasilikos završio je knjigu. Nju sam razumela. Odnosila se na ubistvo Lambrakisa. Odlučio je da svojoj knjizi da naslov Z. Kako je mogao da zna da će sledeće godine biti prognan i da će, dok je on u izgnanstvu, njegova knjiga postati ogroman filmski hit? Vasilikos je bio „sedi dečak“ među novim mladim piscima koji su se pojavljivali u Grčkoj. Njegova prva knjiga pod naslovom Drvo odmah je postigla uspeh i privukla pažnju. I speceske domaćice želele su ga za svojim stolom. Prihvatao je ove pozive zato što je bio specijalista za grčku igru pláka (jadac). To je izuzetna igra, mešavina dovitljivosti i grubosti. Cilj igre je da doskočiš drugima, da ih navedeš da poveruju u bilo šta. Što ih više izbezumiš, to bolje. Kad tvoj
protivnik potpuno izgubi hladnokrvnost, pobedio si. Šampion u ovoj igri je moj brat Spiros. Vasilis je dolazio na drugo mesto s malom razlikom. Počinjao bi tako što bi svoje domaćine nazvao političkim fosilima. Kad bi se dobro zajapurili, zazivao je dan kad će ih speceski magarci razvlačiti po ulicama da ublaže narodni gnev. Sasvim ozbiljnog lica, opisivao je slike giljotina napravljenih u domaćoj radinosti i sudova sastavljenih od obudovelih ribarskih žena koje će ih gledati krvnički kroz rupe na crnim maskama. Kad bi njegovi slušaoci potpuno izgubili hrabrost, pevušio bi im odlomke iz revolucionamih pesama. Plaka se igra valjano samo ako se jasno vidi kad je igra počela. Ali čudno je kako ljudi brzo zaborave da se radi o igri. Bilo je zanimljivo da je tog leta na Specesu tema plake bila skoro uvek politika. Vrenje i nespokoj političkih sukoba u Grčkoj sve su zasenili. Ali i politika, i nobelovci, i izvrsni mladi pisci zaboravljeni su kad je na Speces pristala jahta na kojoj je bila Greta Garbo. Volela sam je otkad znam za sebe. Bila sam zaljubljena u nju otkad znam za sebe. Ona je vrhunska lepota, vrhunska umetnica, vrhunska čarobnica, vrhunska glumica sveta. Telesna ljubav između dve žene predstavlja nešto što razumem akademski – Sapfo se rodila na jednom od naših ostrva. Spremna sam da prihvatim da to može da bude lepo, ali sama to nikad nisam spoznala niti osetila, osim u slučaju Grete Garbo. Ali znam i da je to nešto iznad pola i da je sasvim u redu da muškarac, žena ili dete reaguju erotski prema Greti Garbo. Ona je esencija i kulminacija seksa. Jahta je pripadala mojoj dobroj prijateljici, Sesil de Rotšild. Pozvala nas je na brod da upoznamo Gretu Garbo. Ideja me je ispunila uzbuđenjem i strahom. Setila sam se noći kad je Džuli poveo mene i svoje dve kćeri u posetu Čarliju Čaplinu. I Riki i ja bile smo toliko nervozne da smo, kad je automobil izbio na privatan put, tražile od Džulija da nas vrati nazad, da nađe izgovor, da kaže da ćemo doći nekog drugog dana. Naravno da smo nastavili put, ali je shvatio kako stoji stvar s našim živcima kad smo, u trenutku kad se oglasilo zvonce na vratima, i Riki i ja pokvasile pantalone. Dočekala nas je s osmehom Grete Garbo. Osmehom koji te zbunjuje svojom lepotom i tugom koja osmehu pruža neprocenjiv značaj. Čula sam Džulija kako govori: „Naređujem ti da me se setiš“. Upoznala ga je pre mnogo godina i pričao mi je čudesne priče o njoj; terala sam ga da mi ih
priča ispočetka stotinama puta. Džuli se razbesneo jer je odbila da pokaže da li ga se seća ili ne i kunem se da je bio ljubomoran jer je Garbo više pažnje poklanjala meni. Nosila je tamne naočare. Skupila sam odnekud hrabrost da je zamolim da mi dopusti da vidim njene oči. U filmu koji je snimila nekad davno pod naslovom „Obojeni veo“ postojala je scena u kojoj sedi pred ogledalom i s beskrajnom ljupkošću odmotava turban s glave. To je slika koja mi nikad nije nestala iz glave. S istom lepotom pokreta prinela je ruke naočarima i lagano ih skinula, a lepe oči su mi se nasmešile. Ukazala mi se jedna druga vizija. Na Korzici postoji mali zaliv kod primorskog grada Porta. Okružen je crvenim stenama koje se uzdižu iz mora. Nekih šest milja iznad Porta leži selo Ota. I svake večeri pratila sam obred. Stotine ljudi silazilo je iz Ote da bi sedelo na stenama ili malim stolicama na rasklapanje i gledalo zalazak sunca. Kako je sunce zalazilo u more, stene su poprimale vatrenocrvenu boju, a crvena je zatim dobijala zlatne ukrase. I kako je sunce padalo, crveno i zlatno silazilo je s njim kao da ga prate na putu u more. I u tom trenutku među stanovnicima Ote zaorio bi se aplauz. Bilo je kao da aplaudiraju Bogu. Osetila sam religioznost prizora koji se nalazio u središtu antičkog grčkog pozorišta. Kasnije, kad bi pala noć, vraćali bi se putem punim zavoja nazad u Otu. Kad je Greta Garbo učinila jednostavan gest da skine tamne naočare, vizija mi se ponovo ukazala. Ako sve ovo zvuči kao besmislica, ne mogu to da izbegnem. Nisam aplaudirala, ali samo i isključivo stoga što nisam imala hrabrosti. Naredne večeri priredili smo zabavu njoj u čast u jednoj taverni s baštom. Buzuki nikad nije bolje zvučao. Džuli se potpuno pribrao kad mu je nekoliko puta šapnula nešto na uho. Svi su bili dobro raspoloženi te večeri. Svi su se opustili. Za kratko vreme pod je bio pun polomljenih čaša i tanjira. Speceski ribari igrali su za nju i to ju je oduševilo. Zatražila mi je da i ja igram za nju. Učinila sam to i nisam nimalo hajala za to što sam bosa. Vrhunac je bio kad su je dobro raspoloženje i muzika dotakli i kad je razbila svoju prvu čašu. To je bilo to. Sa svih stolova počeli su da lete tanjiri i čaše. Džuli je pod ovom tučom otrčao u kuhinju i vratio se sa setom od dvanaest tanjira. Sve ih je porazbijala. Ovog puta sam i ja aplaudirala kao i ostali. Pre nego što se vratila na brod pevali smo joj grčke pesme. Dotakli su je u srce. Kad smo pevali „Bol“ (Kaimos), jednu od izuzetnih pesama Mikisa
Teodorakisa, zaplakala je. Tražila je od nas da je otpevamo ponovo. I još jednom, da bi je čula dok ju je čamac odaljavao od nas i odvozio ka jahti. Ne znam kada ću ponovo videti Grčku. Ne znam koliko mogu da izdržim. Kako vreme prolazi osećam da u meni raste virus kapitulacije. Možda će me samo Grci razumeti ako kažem da je izgnanstvo posebno teško kad je mesec pun. Tad mi dođe da eksplodiram. Ne postoji nigde ništa nalik Atini, Delfima ili bilo kom selu ili ostrvu u Grčkoj, po mesečini. Tad poželim da kriknem sa svim ostalim obožavaocima demona, samo što je moj krik – „Hoću kući!“ I poželim da sednem na prvi avion za Atinu i da kažem svakom ko hoće da me čuje da se izvinjavam za sve što sam rekla ili uradila protiv hunte, da ne mogu više da podnesem izgnanstvo, da ću prihvatiti poniženje, ili zatvor ako bude trebalo, samo ih molim da mi dopuste da uđem u Grčku. Zatim pomislim, naravno da bi me pustili da uđem, niko mi ne bi učinio ništa nažao, iskoristili bi me da pokažu svoju velikodušnost, pa stežem zube i nalazim olakšanje u tome da smišljam nove psovke namenjene pukovnicima. Sanjarim i o drugim stvarima: da se krišom vratim i sarađujem s ilegalnim otporom, da izvodim herojske podvige. Zatim pomislim na svoju visinu, da sam previše visoka da bih se sakrila među drugim Grkinjama, da bih se izdvajala kao lažna para, da je moje lice poznato i da bih se svakako jako bojala. I što duže boravim daleko od Grčke to više nastojim da se uzdržim od sećanja na poslednje divno leto na Specesu. Ponekad me to drži, a ponekad me nagoni da plačem od čežnje. Pre nego što smo otišli u Njujork, Panos mi je napokon dao razvod i Džuli i ja smo se venčali u Lozani. Bilo nam je malo neprijatno što se venčavamo pošto smo živeli zajedno deset godina i bili smo spremni da priznamo da je za to zaslužna odlučna akcija moje majke, kao i činjenica da su mnogi američki hoteli i dalje primali s hladnoćom klijente koji se ne bi upisali u knjigu gostiju kao „gospodin i gospođa“. Nismo morali da se upisujemo u hotelsku knjigu. Naš producent, Kermit Blumgarden, priredio nam je prijatno iznenađenje – lep stan s pogledom na Central Park, s prizorom Pedeset devete ulice, od koga zastaje dah. Spremila sam mučeničko lice za Džulija, ali nije mi ostavio vreme za nostalgiju. Angažovao je sve američke Grke koje je mogao da pronađe za mjuzikl; iz Atine je doveo Despo, Titosa Vandisa i jednog dobrog mladog glumca,
Nikosa Kurkulosa. Nikos je poveo i svoju ženu, a njegova žena je povela njihovu bebu. Naravno, tu je bila i Angeliki, za kojom je uskoro došla i Ana. Teoni Oldridž, naša kostimografkinja, rodila se u Atini. Naša grčka kolonija okupila se oko klavira da bi čula kako Manos Hadzidakis svira svoje nove pesme. Podigao je pogled i upitao: „Da li se ja to nalazim na Menhetnu ili u Pireju?“ Grčki konzul priredio je prijem nama u čast, a u Vašingtonu je grčki ambasador g. Aleksandros Macas priredio još jedan. Naravno, bilo je pozvano mnogo Amerikanaca, ali i mnogo Grka. Imala sam malo prilike da vežbam svoj engleski. Na prijemu u Vašingtonu bilo je zabavno. Došle su stotine zvanica i predstavljali su nas svima redom. Džuli se setio igre kojoj nas je u Atini naučio Vilijem Fokner. Gospođa Kju, poznati lovac na slavne ličnosti, dovukla je na silu velikog pisca na jednu od svojih zabava. Posadila ga je pored jednog kamina i dovodila redom zvanice da mu ih predstavi. To je trajalo satima. Da bi izašao na kraj s dosadom, Fokner je popio mnogo viskija i dokazao teoriju da vrlo malo ljudi čuje ono što se govori prilikom predstavljanja. Odgovarao je bilo čim što bi mu palo na pamet, uz to samo malo zaplićući jezikom. „Kako ste, gospodo Brstikoza?“ „Radujem se što vas vidim, gospodine Taljeran.“ I kunem se: „Podigni visoko svoj mokraćni kanal, Liza.“ I svaki put bi dobio nasmešen naklon i mrmljanje: „Drago mi je“. Džuli je odlučio da igra ovu igru na prijemu. Svakoga gosta primali su ambasador i njegova žena, a zatim bi ga predstavljali meni; ja bih ga predstavljala Džuliju koji je stajao levo od mene, u špaliru za doček, a Džuli bi ga predstavljao Manosu Hadžidakisu, koji je njemu bio sleva. Evo kako se odvijalo: ambasador bi rekao – „Kako ste, gospodine Smit? Gospodine Smit, ovo je Melina Merkuri“. Zatim bih ja rekla: „Gospodine Smit, ovo je g. Dasen“, a Džuli bi predstavljao Manosa na sledeći način: „Gospodine, ovo je g. Vivaldi“, „Gospodo, ovo je g. Doniceti“, „Gospodine, ovo je g. Verdi“. Manos je neprekidno šutirao Džulija u cevanicu, ali ovaj nije prestajao. „Gospodine Braun, ovo je g. Brams.“ Našao se i neko da mu doskoči, kad je rekao: „Gospodine, ovo je g. Debisi“, a gospodin koga je predstavljao rekao
naglas: „Čudno. I ja se zovem Debisi!“ Kao i mnogi Evropljani, donela sam sa sobom neke predrasude kad sam otišla u glavni grad Sjedinjenih Država. Na prijemu kod g. Macasa neke od ovih predrasuda raznete su kao prah na vetru. Posebno me je impresionirala grupa ljudi s univerziteta, koje je vlada pozivala da pita za neki savet. Bili su vrlo mladi, negovani, sa svešću o nesavršenosti sistema i mnogo više na levici nego što sam mogla i da sanjam. Angažovali su Unu Hauajt da izradi koreografiju mjuzikla, koji je iz nekog razloga na Brodveju nazvan „Ilja ljubavi moja“. Već sam upoznala Unu na Specesu tokom leta. Došla je u Grčku da prouči grčke plesove. Rekla mi je da će mi zagorčati život. To je bilo blago rečeno. Trenirala me je kao da sam bokser. Ja koja sam ceo život provela izbegavajući sve vrste gimnastike sada sam bila ubačena u mukotrpan program fitnesa, sporta, akrobatike i raznih drugih mučenja. Vrištala sam i opirala se, ali bila je neumoljiva. Rekla mi je da je muzička komedija težak posao, da će mi trebati fizička izdržljivost ako nameravam da igram šest predstava nedeljno. U početku sam bila toliko nesavitljiva i toliko me je bolelo da sam hodala postrance kao kraba. Proklinjala sam Džulija i Unu. Kasnije sam joj bila istinski zahvalna. Jednog popodneva, posle mučeničkog treninga s Unom, zazvonio je telefon. Dovukla sam se da podignem slušalicu. „Ovde Reks Rid.“ „Oh, znači ti si Reks Rid. Hajde da zakažemo sastanak.“ Poslednji film koji smo tada snimili nosio je naslov „U pola jedanaest jedne letnje večeri“. Uskoro je trebalo da bude prikazan u Njujorku. Reks Rid bio je kritičar. Rekli su mi da mu se film uopšte nije svideo, ali je želeo da obavi intervju sa mnom. Bio ga je glas oštrog i zlog kritičara i bila sam u nedoumici kad sam pred sobom ugledala jednog mršavog mladića, s očima lepšim nego u Elizabet Tejlor, trepavicama za koje bi mnoge žene bile u stanju da ubiju i zaslepljujuće belim američkim osmehom. „Znači, to je taj oštar kritičar. Ima živog da ga pojedem.“ Pazi da ne bi. Bio je od čelika. Nije ustupao ni centimetar. Uopšte mu se nije svideo film i reći će to celom svetu. Trebalo mi je samo deset minuta da bih shvatila da je pametniji od mene, da je znao mnogo više o filmu i da je
bio obavešten o svemu što se dešavalo u pozorištu širom sveta. Potcenila sam Amerikance! Osim otprilike troje ljudi, svi su se složili s Reksom Ridom. „U pola jedanaest jedne letnje večeri“ bio je katastrofa. To me je povredilo na mnogo načina, ali je najbolnije bilo to što smo izdali Margerit Diras, na čijem se romanu film zasnivao. Osim što je veliki talenat, Margerit Diras je takođe i plemenita i velikodušna žena. I surova. Pravi borac. Ko god ima teškoće, taj nalazi zaštitnicu u Margerit. Bori se protiv svake nepravde svojim perom, na radiju, na televiziji, na demonstracijama. Ta mikroskopska, šarmantna žena nežnih očiju ume da napiše polemiku koja seče kao žilet i u isto vreme da stvori prozne slike koje se odlikuju izuzetnom tananošću i nijansiranjem. Bili smo nesrećni što smo je razočarali. Pri svemu tome, ni rad na „Ilja ljubavi moja“ nije išao baš najbolje. Zapravo, Džuli je radio loše. Pre svega, razočaralo ga je to što je imao malo vremena za probe s glumcima. Neprekidno ih je tražio muzički direktor da bi probali s horom ili koreograf da bi probali korake, kompozitor za solo probe, kostimograf za probe. Retko je mogao da okupi celu glumačku ekipu na sceni. Ali najvažnije je bilo to što nije bio dobar saradnik. Reditelj komada u prozi ili na filmu navikao je da bude vrhovna vlast, dok u mjuziklu treba da se uskladi nekoliko saradnika, čiji je posao jednako važan kao i njegov. Ako ne prenese isti ton i stil scenografu, koreografu, kompozitoru, piscu stihova i kostimografu, nastaće zbrka i ispašće „gulaš“. Dakle, Džuli nije uspeo – ali to je bio najuspeliji neuspeh koji sam ikad doživela. Imali smo premijeru u Filadelfiji. Doživeli smo ovacije. Kritika nas je hvalila. U Njujork su stigle vesti da smo uspeli. Uprava iz Njujorka telefonirala je sutradan da javi da se karte prodaju kao hleb. Da li smo bili zadovoljni? A, ne. U pozorištu postoji čvrsto pravilo: „Ne igraj se s uspehom“. Ali, ko smo bili mi da nas pravila obavezuju! Nastupali smo ponovo i ponovo, a predstava je postajala sve gora. Džuli je neprekidno dopisivao nove scene, nove dijaloge. Jurio je Manosa za nove pesme, a Džoa za nove stihove. Sve ih je izluđivao rečima da predstava nije bila dovoljno grčka, da je bila užasno dosadna, da su karakteri bili veoma slabi. Odbacio je mnoge aranžmane, aranžer je bio odličan ali nije bio Grk. Džuli se zalagao da Manos izradi aranžmane. To je dovelo do velike zbrke. Džuli se nalazio
svuda osim na sceni, gde je pripadao. Radili smo kao robovi. Imali smo probu za novu scenu i ubacivali smo je u predstavu iste večeri. To me je izluđivalo jer bih se dok sam izlazila na podijum sećala stare scene. To se nastavilo u Filadelfiji, Torontu i Detroitu. Niko nije znao bolje od Džulija da nije valjano radio. Tražio je drugog reditelja da ga zameni. Snimila sam šest filmova sa Džulijem i radila sam s njim na pariskoj sceni. Uvek je vladala dobra atmosfera i prijatno raspoloženje. Imala sam potpuno poverenje u njega i divila sam mu se kako vlada sobom. Nikad ga nisam videla da okleva niti da se sukobljava sa saradnicima. Ali u ovom slučaju predstava mu je izmakla iz ruku. U Detroitu je nekoliko dana odležao bolestan. Krvni pritisak bio mu je tako nizak da smo se prestravili. „Ilja ljubavi moja“ nije bio piknik. Ali, gde god bismo stigli, ostvarivao je zlatan uspeh. I gde god bismo došli, Grci bi dolazili da se pozdrave s nama. Vešali su nam se o vrat, donosili nam cveće i grčka jela i insistirali da odemo s njima njihovoj kući posle predstave. Bilo je kao da smo otišli na turneju po grčkoj provinciji. Kad smo stigli u Njujork pretprodaja karata išla je fantastično – oko dva miliona dolara. Despo i ja uzele smo olovku i papir: ako bismo htele da zaradimo toliki iznos na blagajnama Kunovog pozorišta, morale bi da imamo popunjenost od sto odsto, sedam dana u nedelji, četrnaest godina! Naravno, to je dalo hrabrost čitavoj postavi. Obuzeo nas je optimizam. Naše mišljenje je bilo da bi, ako bude dobio dobre kritike, komad mogao da se prikazuje zauvek. Nastup nije bio najbolji, ali svi su počeli da govore kao da nam je uspeh bio u rukama. Ne i Džuli. Verovao je da ćemo dobiti loše kritike, a u Njujorku to znači trenutnu smrt. Još u Grčkoj slušali smo o moći koju uživaju njujorški kritičari ali mislili smo da ih ima mnogo. Iznenadilo nas je kad smo saznali da postoje samo tri dnevna lista i da samo jedan od njih, Njujork tajms, ima odlučan uticaj. To je dovelo do toga da njihov kritičar, Volter Ker, bude jedini čovek koji odlučuje o životu i smrti jednog pozorišnog komada. Čak ni Džordž Bernard Šo, najveći pozorišni kritičar svih vremena, nije imao toliku moć. Naravno da su se svi plašili Voltera Kera, a bilo je nekih koji su ga mrzeli. Sa svoje strane, smatrala sam ga veoma obrazovanim gospodinom, apsolutno iskrenim i čovekom koji zaista voli pozorište. Izrazila sam ovo mišljenje
jednom na večeri s jednim producentom i jednim pozorišnim piscem. Toliko su se zapanjili da su stali s jelom. Otad se prema meni ponašaju manje prijateljski. U Njujorku postoji jedna tradicija koja se još uvek održava. Posle premijere, pozorišna trupa odlazi u restoran Sardi. Dolaze i mnoge znamenite ličnosti koje su gledale premijeru, kao i glumci iz drugih trupa. Servira se večera, ali se zapravo svi prave da jedu. Čekaju kritiku Njujork tajmsa, koja izlazi ubrzo posle ponoći. To je nešto što može da izazove šok: čovek tek što je video komad i u roku od nekoliko minuta već piše svoju kritiku. Ne stigne ni da promisli o njoj. To je varvarski. Istina glasi da ćeš, ako odeš u Njujork, videti prizor iz košmara: poslednja zavesa još nije ni dodirnula pod bine, a ljudi trkom napuštaju pozorište kao da ih gone Erinije. Srećom pa su me upozorili, inače bih mislila da je u pozorištu izbio požar. Ti ljudi koji se trkom spuštaju niz hodnike su kritičari koji žure da na vreme napišu svoje kritike. Zamislite! Čovek često potroši godine života da napiše pozorišni komad. Delo možda predstavlja njegove snove, njegovu životnu svrhu, njegovu pripadnost naciji. Glumci i tehničari prolaze kroz zajedničku agoniju da bi učinili da delo oživi i sva ta muka, sav taj napor biva ocenjen za nekoliko trenutaka. Šta bi se desilo Sofoklu da je neki Volter Ker iz Periklovog doba napisao negativnu kritiku za Cara Edipa jer je pisao u žurbi, dok ga je mučio gastritis ili bol u jetri? Kako se pokazalo, Volter Ker se ubrzo povukao s posla. Ljudi koji su ga poznavali rekli su da je to sam uradio jer je je bilo teško podneti toliku odgovornost. Ali te noći u Sardiju još se nije bio povukao. Štrpkali smo večem i čekali njegovu odluku. Impresionirala me je dobronamernost i lepe želje drugih glumaca koji su bili tu. Američki glumci su najvelikodušniji od svih. Mi Evropljani ne prihvatamo s toliko zadovoljstva tuđi uspeh. Na kraju se Džim Proktor, naš predstavnik za štampu i dragi prijatelj, pojavio noseći kritiku Njujork tajmsa. Nije bila povoljna. Kao ni druge koje su sledile. Lepo su se izražavali o meni. Dostojanstveni g. Ker napisao je: „Melina je stvorenje koje bih rado odveo kući, svojoj majci, kad majka nije tu.“ Postojao je jedan komentator televizijskih vesti koga sam poštovala. Zvao se Njuman. Bio je iskren, neposredan reporter, govorio je uglavnom strogo, ali nije žvakao reči. Uvek si znao šta misli i oseća u vezi s dnevnim
temama. Bavio se i kritikom pozorišnih dela namenjenom gledaocima. Ako se on meni svideo, ja njemu nisam. Ne sećam se tačno njegovih reči, ali glasile su otprilike ovako: „Ilja ljubavi moja“ zasniva se na načelu da je Melina Merkuri neodoljiva. E pa, meni nije. Bio je 10. april. Ostalo mi je jedanaest dana da uživam u pismima, poklonima i isečcima iz novina koji su laskali mom glumačkom egu. Skoro svi, čak i najstroži kritičari komada, imali su da kažu neku lepu reč za mene. Suština se sastojala u tome da je komad bio osrednji, ali daje Melina zabeležila lični uspeh. U Grčkoj su ga predstavljali kao lični trijumf. Tamošnja štampa bila je oduševljena. Pisala je o plemenitoj maloj grupi Grka koji su osvojili Njujork. „Deca Pireja stigla su sve do Brodveja i proslavila se.“ Nisam učinila ništa da ispravim ova preterivanja. Kao svi Grci, ono što me je zaista interesovalo bilo je mišljenje moje majke, a ako je grčka štampa htela malo da zafarba stvari, nisam bila toliki mladi skaut da saopštim celu istinu. Ali to je bacalo u brigu mladog skauta Žila Dasena. To je samo uvećavalo njegovu depresiju, koja je trajala sve dok nije počeo da snima film. „Ilja ljubavi moja“ igrala je skoro godinu dana ni uspeh ni neuspeh. Što kažu Francuzi, bili smo pola smokva, pola grožđe. Sad smo se skrasili u jednom hotelu u Grinič Vilidžu, koji sam obožavala. Počeli smo da primamo posete crnih pisaca, koji su dolazili da razgovaraju sa Džulijem o filmu. Bili su impresivni. Bili su talentovani i imali dobru dikciju, ali ono što je ispunjavalo sobu toliko opipljivo da se skoro moglo dotaći kao Magbetov mač, bio je dubok, nepomirljiv bes. Bila sam uplašena jer je izgledalo da se deo tog besa izliva na Džulija. To su bili ljudi koji su ga poznavali. Znali su na čijoj je strani. Neki od njih bili su mu stari prijatelji. Ipak, postojalo je nešto nepremostivo, što se na kraju svodilo na razliku boje njihove kože. Ne samo da su govorili: „Nijedan belac ne može zaista da razume šta oseća jedan crnac“, nego se činilo da unapred isključuju mogućnost da do takvog razumevanja ikad dođe. Zanimljivo je bilo da se ovo držanje nije odnosilo na mene. Bila sam Grkinja. To je bilo nešto što su osećali isključivo prema Amerikancima. Upoznala sam i druge pisce. Džon Štajnbek me je prepao. Tenesi Vilijams me očarao. Najdraži mi je bio Edvard Olbi. I on me očarao, ne samo
svojom genijalnošću, nego i svojom lepotom. Nijedan tako nadaren čovek nije imao pravo da bude tako lep. Postali smo dobri prijatelji. Džuli i ja obožavali smo da idemo na večere kod njega. Uvek je bilo zanimljivih ljudi, a kuhinja i vina u Olbijevoj kući bili su izvrsni. Razumela sam i zavolela Njujork i ovog Njujorčanina. Bio je prijatan. Zasmejavao me je. Posedovao je jedinstvenu dosetljivost i pamet. A pogled na nebodere noću bio je neodoljiv. Ogromni kanjoni čelika i stakla, obasjani svetlostima iz mašte, oduzimali su mi dah. Pa ipak, mnogo puta izazivali su mi gorčinu. U Grčkoj još uvek postoje sela koja imaju delimično ili uopšte nemaju struju. Naučili smo da koristimo struju štedljivo. Još uvek gasim svetlo kad izlazim iz sobe – čak i u tuđim kućama. A ovde, te ogromne zgrade u kojima su upaljena sva svetla – a unutra nikog nema. Život je bio lep. Sviđali su mi se glumci u pozorištu. Tehničari iz mizanscena izvodili su blage farse i bila sam zaljubljena u svakog glumca i glumicu, koje su u njujorškom pozorištu zvali „cigani“. Džim Votson nas je pozvao na Harvard, gde je predavao. Upoznala sam dvadeset njegovih studenata i svaki od njih bio je toliko pametan da sam zaćutala ispunjena strahopoštovanjem. Otišla sam da pogledam fudbalsku utakmicu Jel – Harvard. Američki fudbal je opet nešto izuzetno. Za jednog Grka to je neobično iskustvo. Nalaziš se na ogromnom stadionu. Svi se smrzavaju od hladnoće ali lepe devojke, skoro nage, šetaju okolo i podstiču gledaoce da navijaju za dvadeset dva džina na terenu iscrtanom linijama, čiji je izgleda jedini cilj da jedan drugom razbiju glavu. Posle svakog napada staju u krug, a zatim žure da razbiju još glava. Žil i Džim rekli su mi da bih bolje shvatila igru ako bih pratila loptu. Nalazila sam da je to nemoguće jer su igrači činili sve što su mogli da sakriju loptu od gledalaca. U svakom slučaju, prestala sam da verujem Džuliju kad se radi o sportu kad je na jednoj bejzbol utakmici pokušao da pobedi moju nezainteresovanost time što mi je rekao da se ta velika zvezda zapravo ne zove Miki Mendol nego Mihalis Mandolopulos. Svi moji strahovi da ću u Njujorku biti nesrećna iščezli su. Imala sam posao. Imala sam nove prijatelje. Imala sam svoje Grke, čiji se broj uvećao dolaskom moje majke i mog brata Spirosa. Uveče 21. aprila očekivala sam da će godina koja nailazi biti prijatna i produktivna – dok nam Manos
Hadžidakis usred noći nije javio telefonom da je sloboda u Grčkoj ugušena.
16 „Veze s Grčkom su u prekidu.“ Cele noći dobijali smo isti odgovor. Pozvali smo grčku ambasadu u Vašingtonu. Ambasador Macas ležao je u bolnici i jedini odgovor koji smo dobili od članova njegovog kabineta bio je: „Veze s Grčkom su u prekidu“. I od konzula u Njujorku, Nikosa Gavasa: „Veze s Grčkom su u prekidu“. Što smo to duže slušali, zvučalo je sve zlokobnije. Svakih nekoliko minuta zvali smo telegrafske agencije. Potvrđivali su da je došlo do puča, ali nisu imali detaljnije informacije. Stupili smo u kontakt s jednim prijateljem, novinarom iz Pariza. Nije znao ništa više od nas. Pokušali smo da stupimo u kontakt s mojim ocem u Parizu. Nisu se javljali. Čitave noći prijatelji su se okupljali u našoj sobi u hotelu. Činili smo nemoćne pokušaje da izađemo s tim na kraj. Diktatura u Grčkoj? Ne bi mogla da potraje ni četrdeset osam sati! Narod to ne bi dozvolio. Amerikanci se s tim ne bi pomirili. Izolovala bi je čitava Evropa. Ali svaki put kad bismo pokušavali da dobijemo vezu i ne bismo uspeli, usledila bi duga tišina u kojoj smo se borili sa strahovima koje nismo hteli naglas da iskažemo. Kružile su glasine da je diktatura spremana još otkad je Georgios Papandreu bio uklonjen s dužnosti premijera 1965. Godine 1966. o tome se otvoreno diskutovalo u grčkoj i inostranoj štampi. Na Specesu smo to svakodnevno pominjali u razgovorima. Diskusije o državnom udaru donekle su jenjale kad je Papandreu došao do sporazuma sa strankama desnice i dvorom. To je izazvalo jaz između njega i sina mu, Andreasa. Ipak nije zadovoljilo one koji su tražili Andreasovu glavu. Optužbe da je skovao zaveru s ciljem da potkopa vojsku ponovljene su još glasnije. Otkrilo se da su određenim ljudima bile ponuđene ogromne svote da bi se izjasnili protiv njega. Jedan general po imenu Colakas posvedočio je na suđenju za slučaj „Aspida“ da je čitava stvar podmetnuta. General je prosto najuren iz vojske i brujanje se nastavilo. Finansijeri slogana „uhvatite Andreasa“ došli su dotle da su zahtevali čak i od njegovog oca da pomogne da se on dovede do
propasti. Andreas nije izveden pred sud jer je, kao poslanik, imao imunitet na osnovu ustava. Ali njegov imunitet prestajao je da važi četrdeset pet dana pred izbore. To je bio trenutak koji su psi odredili da ga opkole. Stranka Unije centra Georgiosa Papandreua tvrdoglavo je tražila promenu izbornog zakona kojom bi se imunitet produžio i na predizborni period. Dvor i desnica, koji su namirisali krv, urlali su razjareno. Taj manevar bi dozvolio da njihov plen umakne. Izvršili su svaki mogući pritisak na oca da odustane od promene zakona. To je bilo previše. Nije hteo da odstupi i diskusije o državnom udam postale su žešće nego ikad. Manje od dva meseca pred državni udar, Andreas je govorio pred Udruženjem strane štampe u Atini. Počeo je žestoko. Napao je sve nezdrave strane političkih manevara režima. Protestovao je zbog saradnje kralja i vojnih funkcionera u slučaju „Aspida“. Rekao je, ako je Grčka odlučila da bude član zapadnog saveza, to joj ne oduzima pravo da sama uređuje svoju međunarodnu političku poziciju, kao ni njenu nezavisnost kao nacije. Protestovao je zbog mešanja CIA u grčke stvari. Dvojica ljudi iz američke ambasade izašli su dok je držao govor, a la Gromiko. Sve je to izazvalo bum i žeđ za Andreasovom krvlju bila je jača nego ikad. To što je starac odbio da žrtvuje svog sina, desnica je protumačila kao nešto više od očinske ljubavi. To je značilo da nisu mogli da budu sigurni da će igrati njihovu igru i da bi mogao da odustane od sporazuma do koga su došli. Georgios Papandreu bio je celog života, na reči i delu, izričiti antikomunista. Ipak, optužili su ga da namerava da sarađuje s komunistima, a to je zahtevalo budnost vojnog vrha. G. Sajrus Šulcberger, poznat kao prijatelj dvora, napisao je članak za Njujork tajms u kome je rekao da, ukoliko Konstantin veruje da bi krajnja levica mogla da preuzme vlast u Grčkoj, može da „iskoristi sva raspoloživa sredstva da sačuva naciju od propasti“. Da li je g. Šulcberger zaista verovao da je levica imala snage da promeni režim? Skromno izražavam svoju sumnju. Ono što je bilo očigledno jeste da su takvi članci opravdavali potrebu za vladom čvrste ruke. Grčki narod obuzela je panika. Gledali su na koju će stranu dunuti vetar. U mnogo slučajeva, stotine hiljada ljudi izlazilo je na ulice da iskaže podršku
demokratskoj vladi i slobodnim izborima. Razmišljali smo o svemu tome dok smo sedeli u hotelskoj sobi. Moj brat Spiros izvadio je iz džepa isečak iz Njujork tajmsa. Imao je datum 17. april, samo četiri dana ranije. „Ali je kralj ćušnut u ugao tako da jedino alternativno rešenje za povratak Papandreuove vlade može da bude diktatura uz podršku vojske.“ Tek što je Spiros završio sa čitanjem, zazvonio je telefon. Svi smo potrčali da se javimo. Poziv je bio iz Engleske. Moj otac. Bio je jedini poslanik koji se zadesio van Grčke 21. aprila. Bio je jako bolestan i otišao je na lečenje u London. Rekao nam je da su tenkovi izašli na atinske ulice, da je došlo do masovnih hapšenja i da je bilo odgovornih glasina da su sve građanske slobode koje garantuje ustav suspendovane. Posebno ga je brinula suspenzija člana koji zabranjuje mučenja. Pitali smo ga šta je učinio narod da se suprotstavi. „Ništa.“ Ali je Georgios Papandreu upozorio da će, ako neko bude pokušao da izvrši državni udar, zvona svih crkava u Grčkoj pozvati narod na ulice i da se stotine hiljada ljudi zaklelo da će zaustaviti diktaturu sopstvenim telima. „Nema zvona. Nema ljudi. Svi koji mogu da organizuju otpor ili su u zatvoru, ili se kriju.“ Glas mu je, i pored besa, zvučao vrlo umomo. Pitala sam ga za zdravlje. Rekao je da je dobro. Upravo je organizovao konferenciju za štampu da osudi vojni udar. To je bio prvi čin javnog otpora. Trebalo je više od trideset šest sati da saznamo šta se desilo. U početku je radio prenosio izveštaje sračunate da izazovu zbunjenost i da obmanu. „Grčka je vaskrsla!“ „Došla je prava sloboda naroda!“ Pa onda ništa sem vojnih koračnica. Najzad jedna obznana u kojoj se spominju „opasnosti koje prete javnom redu i bezbednosti naše zemlje“ kao i suspenzija građanskih prava. Potpisao ju je Konstantin, kralj Helena, ministarski savet, predsednik i njegovi članovi. Zatim još jedna obznana, ovog puta bez potpisa. Zabranjuje se kretanje ljudi i vozila na ulicama. Svaki onaj ko se bude kretao ulicom posle zalaska sunca, biće ustreljen. Svaki pokušaj stvaranja zaliha namirnica smatraće se sabotažom, a
prestupnicima će suditi vojni sud. Zabranjuje se podizanje novca iz banaka. Sve škole biće zatvorene. Zatim objava vanrednog stanja. Dozvoljavaju se hapšenja i pritvor bez suđenja. Trajanje pritvora nije ograničeno. Svako javno ili privatno okupljanje je zabranjeno i biće rastureno silom. Dozvoljen je ulaz u javne zgrade i privatne kuće i njihov pretres, noću i danju, bez ograničenja. Sva prepiska podleže cenzuri. Tema i jezik podsećali su na naciste za vreme okupacije. Ponovo smo doživljavali košmar. Tokom noći uhapšeno je 10 000 ljudi. Naravno, Andreas Papandreu bio je među prvima. Izvukli su ga silom iz kuće i odveli ga. Hiljade ih je trgnuto iz sna da bi pred sobom videli vojničke mašinke i da bi bili odvučeni u automobile i kamione koji su ih čekali, a da se nisu ni obukli: sindikalisti, javni radnici, članovi omladinskih organizacija, profesori, advokati, novinari, glumci. To je bilo prirodno ponašanje fašista, ali je zbrka nastala onda kad smo saznali za hapšenje dvanaest skupštinskih poslanika i nekoliko ministara iz desničarskih stranaka! Zatim je stigla zapanjujuća vest da su uhapsili Panajotisa Kanelopulosa, konzervativnog premijera! Nije imalo smisla. Zašto bi Konstantin dozvolio hapšenje jednog premijera iz Nacionalne radikalne unije (ERE)? Kanelopulos je bio izričit protivnik Papandreua. Ponovo smo pozvali telegrafske agencije. Da li su bili sigurni da je na obznani stajao Konstantinov potpis? Jesu. Da li je potvrđeno hapšenje Kanelopulosa? Jeste. Kad je stigla vest da je uhapšen Makis Amautis, bliski savetnik i lični kraljev sekretar, potpuno smo se obeznanili. Imali smo pravo što smo bili u nedoumici. Uskoro smo saznali da smo bili svedoci tragične farse. Kraljev potpis bio je falsifikovan! Trojica nepoznatih pukovnika, Papadopulos, Patakos i Makarezos izvršili su državni udar koji su pripremali generali i povezali su kraljevo ime s obznanom a da ga nisu ni pitali.
Možda je to moglo da objasni zašto je puč iznenadio sve. Uglavnom su pretpostavljali da će državni udar, ukoliko do njega dođe, biti sproveden posle izbora, ako bi Papandreu odbio da sarađuje s desnicom i dvorom. Bio bi sproveden plan NATO-a nazvan „Prometej“, kojim se zauzima i paralizuje država. Bio je vrlo efikasan i upalio je, osim sitnog detalja da su pukovnici prestigli generale i upotrebili planove u svoju korist. Jedna je stvar osvojiti državu, a sasvim druga zadržati je. Pitanje narodnog otpora rešeno je, bar privremeno, munjevitim zatvaranjem narodnih vođa i prekidom svake komunikacije. A kopilad su koristila radio ne samo radi terora, nego i da bi izazvala zbrku. „Ko smo mi? Ne pripadamo nijednoj političkoj stranci. Pripadamo radničkoj klasi. Staćemo uz svoju grčku braću.“ Postojale su samo dve opasnosti za pukovnike, s kojima su oni računali. Ako bi kralj bio protiv njih, pali bi. Ako bi Sjedinjene Države bile protiv njih, pali bi. Pukovnici su dobro procenili Konstantina. Odmah je ustuknuo. Komanda mornarice i vazduhoplovstva bila je spremna da uzvrati napad. Komandant momarice već je bio naredio da flota isplovi na more i molio Konstantina da izda naredbu da krenu na huntu. Kralj je odbio. Rekao je da želi da izbegne krvoproliće. Da, pukovnici su dobro procenili svog čoveka. Zli jezici su govorili da su dobro procenili i njegovu majku. Na mesto premijera hunta je postavila Konstantinosa Kolijasa. Bio je poznati tužilac Vrhovnog suda (Areopaga), koji je svojom taktikom zataškavanja atentata na Lambrakisa učinio da se mnogim Grcima prevrne utroba, a bio je i prijatelj i saradnik kraljice Frederike. Tako su glasine da je Konstantin pokušavao da se suprotstavi pukovnicima donele neodređene nade, koje su iščezle kad je svet video zvaničnu fotografiju predvodnika hunte. Tačno u sredini stajao je tužni kralj Konstantin. Tiražni nemački list Špigl objavio je tekst koji nikad nije demantovan. Ticao se trenutka kad je kralj trebalo da stavi potpis na dokument koji ozakonjuje vladu pukovnika. Njegovo odbijanje još je moglo da dovede do njihovog pada. Tekst u Špiglu navodi da je kralj oklevao na trenutak, ali mu je kraljevska majka naredila: „Ućuti i potpisuj“. Kao što sam rekla, priča nikad nije demantovana. Bilo kako bilo, potpisaoje. Što se tiče američke vlade, ona se podigla kao gnevni gigant da zaštiti demokratiju i moral. Oborila se svom svojom snagom da bi lupila hunti
čvrgu i izrazila nadu da će uskoro doći do povratka parlamentarnom sistemu. Moj gospodine, ala im je odbrusila. Mnogi Amerikanci izražavali su svoj stid u političkom životu i u štampi. Najumereniji kritičari osećali su zabrinutost zbog priznavanja hunte od strane SAD. Oni najotvoreniji optuživali su ih za saradnju s diktaturom. Neki od nas koji su izbliza pratili igru moći bili su spremni da se opklade da je negde u nekoj skrovitoj sobici Stejt departmenta održano pravo malo slavlje. Posao je dobro obavljen. Doduše, pukovnici su bili pomalo vulgarni, onako bus class. Generali bi bolje pristajali, ali ne može se dobiti sve. Dani koji su usledili bili su pakleni. Sve više priča o nasilništvima hunte, o hapšenjima i deportacijama. Ubrzo se jasno pokazalo da nijedna politička stranka ne podržava pukovnike. Neprekidna hapšenja desničarskih političara dokazivala su njihovu potpunu izolaciju, a pokazalo se isto tako jasno da hunta, da bi preživela, mora da obavi čistku u vojsci. Sa žarom su se bacili na posao. Uskoro je otpušteno više od dve hiljade oficira, štampa je bila sasvim ućutkana, cenzura je bila potpuna. Nisu postojale tačke aktivnog otpora. Grčka je živela u strahu. Zatim je došla ludačka Papadopulosova izjava zbog koje sam zadrhtala od jeze: izjavio je da je Grčka bolesna, da je treba zavezati za sto i operisati. On je hirurg koji će odstraniti bolest. Videla sam svoju otadžbinu u rukama ludog kasapina. Demokratija je ubijana na operacionom stolu. Bio je Uskrs. Mislim da je to bio prvi Uskrs u petnaest godina koji nisam provela u Grčkoj. To je naš najlepši praznik. To je trenutak bratstva i ljubavi. Trenutak praznovanja. Kad se Grci pozdravljaju rečima „Hristos voskrese!“, tu nije u pitanju verska ceremonija. Njihov Uskrs je stvarnost i trenutak radosti. Grčka pravoslavna crkva u Njujorku bila je puna vernika. Stajali smo napolju na kiši i plakali. U Atini su se novi vlastodršci, ubice, fotografisali kako slave Uskrs. Njihov Uskrs zaudarao je na smrt. Okovi koji su sputavali Grčku sve više su se stezali. Za mene je predstavljalo agoniju da budem odsečena, da budem tako daleko, da se osećam tako bespomoćno i bilo je pravo mučenje da nastavim da igram u „Ilja ljubavi moja“. Nastupala sam u komadu koji je prikazivao Grčku slobodnu i radosnu. Trebalo je da igram i da pevam da bih simbolizovala radost grčkog života, dok su u Grčkoj vladali vojni sud i mučenja. A razjarilo
bi me kad bi se moje fotografije pojavile na upadljivim mestima u glasilima hunte s tekstovima koji su dizali u nebesa moj uspeh u Njujorku. „Naša Melina“. Vlada pukovnika koristila me je kao svoju promoterku. Noćima nismo spavali. Rekla sam Džuliju da treba da progovorim. Treba da ih osudim. Treba da radim sve što mogu da bih im naškodila. Džuli mi je rekao da i nemam drugog izbora, ali me je upozorio da ću morati da se borim do kraja, da su oni ubice koje nameravaju da ostanu tu gde jesu, da lažu kad govore da im je cilj da očiste zemlju i da će se povući kad ispune svoj plemeniti zadatak. Otići će tek kad budu oterani. Pričao mi je o Pikasu i Kazalsu koji su se borili protiv Franka i nisu se vraćali u Španiju više od trideset godina. Objasnio mi je šta znači nemati pasoš. Da, trebalo je da govorim, ali i da budem sigurna da će hunta reagovati, da imam na umu da možda još dugo ili više nikad neću videti Grčku. Rekla sam majci i Spirosu da sam odlučila da razgovaram s gospodinom Blumgardenom, producentom mjuzikla. Znala sam da je sudbina stotine ljudi zavisila od mog ostanka u komadu, da sam se obavezala ugovorom, ali bilo bi mučenje da nastavim. Nameravala sam da zatražim od njega da mi dopusti da održim govor, da kažem publici da slobodna Grčka koju gledaju u našem komadu više ne postoji. Spiros je smatrao da sam izrazito naivna, ali je rekao da neće škoditi da pitam. Majka me je molila da ne preduzimam ništa dok se ona ne vrati u Grčku. Svi smo je molili da se ne vraća. Bila je neumoljiva. Otići će za dve nedelje. Tamo je njen muž, a podsetila je Spirosa da su tamo i njegovi žena i deca. Spiros je rekao da će se vratiti s majkom, da će povesti sa sobom ženu i decu i da će se, čim oni budu na sigurnom, baciti na posao. Onda smo počeli da se plašimo da Spirosa, ako bude otišao u Grčku, možda neće pustiti da ponovo izađe. Moj otac je pokazao neprijateljstvo prema režimu i neće imati razumevanja za sina ako ovaj bude pokušao da napusti zemlju s porodicom. U tom trenutku Džuli je objavio da će morati da prekine rad na filmu i da otputuje u Lozanu na nekoliko dana, a kad je već tamo, otići će u London da se sretne s mojim ocem i zatraži njegov savet. Smatrao je da je bolje da ćutim dok se ne bude vratio, za oko nedelju dana. To nam se svima učinilo logičnim. Pre nego što smo otišli, Džuli je zamolio Manosa Hadžidakisa da napiše pesmu na temu slobode, koju bismo mogli da iskoristimo protiv
pukovnika. Manos se složio i dogovorili smo se da s tom pesmom nastupim na nacionalnom televizijskom programu za deset dana. Poslednja stvar koju mi je Džuli tražio pre nego što je avion poleteo bila je da ulovim Manosa i da se pobrinem da pesma i aranžman budu gotovi za nedelju dana. Cenzura u grčkim listovima, neizbežne fotografije raznih pukovnika na naslovnim stranama, činili su da ti se smuči dok ih čitaš, ali smo hitali da ih kupimo čim bi stigli. Čitali smo svaku stranu, uvek sa strahom da ćemo naići na ime nekoga ko je u opasnosti, prijatelja koji je u zatvoru. Šest dana posle odlaska videla sam Džulijevu fotografiju na atinskom aerodromu. Bio je u Atini! Izgubila sam glas od šoka. Telefonska komunikacija s Atinom funkcionisala je s prekidima. Trebalo mi je pet sati da dobijem jednu prijateljicu. Zamolila sam je da pronađe Džulija i da ga natera da mi se javi. Telefon je zazvonio u trenutku kad sam kretala u pozorište. Džuli mi nije pružio priliku da se izvičem i tako iskalim svoj bes i strah. Objasnio mi je jezikom koji smo samo mi mogli da razumemo da je otišao da pogleda šta može da se učini da se sklone Spirosovi žena i deca i da istovremeno sazna koji su od naših prijatelja u teškom položaju i kakva im je pomoć potrebna. Osećala sam se više nego glupo govoreći u šiframa, ali znala sam da se međugradski i međunarodni pozivi prisluškuju. Dala sam mu do znanja da sam uplašena, da je bio poznat kao levičar. Nasmejao se i rekao da je znao da ću tako razmišljati i da mi zato nije rekao da će ići u Grčku. Ali da ne budem smešna, on je američki građanin i bila bi budalaština da nešto preduzmu. Pitala sam ga da li zna da je štampa objavila da se nalazi tamo da bi pripremao novi film. Toliko se razbesneo kad je to čuo da nisam mogla da se ne nasmejem. Kad sam ga zamolila da mi kaže nešto za decu, rekao je da će mi se javili iz Londona za dva-tri dana. Tri dana kasnije, vratio se u Njujork. Imao je puno toga da nam ispriča. Atina je bila grad ćutanja i straha. Čak i stari prijatelji plašili su se da ne budu viđeni s njim. Kad bi se sretali, više su voleli da ostave utisak slučajnog susreta u nekom parku. Upozorili su ga da ne govori ništa u restoranima i taksijima, da su mnogi konobari i taksisti plaćeni da prenose izjave protiv hunte, bilo stranaca, bilo Grka. Mnogi od naših bliskih prijatelja nalazili su se u zatvoru ili su se skrivali. Svi su govorili o mučenjima političkih zatvorenika. Bezbrojne porodice živele su u bedi. Muškarci su deportovani
na ostrva-zatvore, a njihovi žene i deca ostajali su bez ikakvih prihoda. Pitala sam za moju drugaricu Sabinu. Jesu li je uhapsili? Ne. Videli su se. Skrivala se u kući jednog poznatog umetnika. To me je ozarilo i ohrabrilo jer je umetnik o kome je reč poznat kao vrlo plašljiv čovek, koji je uvek odbijao da ima posla s bilo čim što se ticalo politike. Ako je bio spreman da se izloži opasnosti optužbe pred vojnim sudom, onda možemo da se nadamo brzom obrazovanju širokog pokreta otpora. Na to je Džuli odmahnuo glavom. Na osnovu onoga što je on mogao da zaključi, biće potrebne godine. Spirosova deca? Opet je odmahnuo glavom. Da bi izveo decu iz zemlje Spiros je morao da potpiše zvaničan zahtev i da ga preda na razmatranje, što znači da je morao da ode u Atinu da bi podneo zahtev. Ako bi Spiros otišao u Atinu da li bi ga pustili da ponovo izađe iz zemlje? Džuli je izrazio sumnju. Verovao je da bi najbolje bilo da njegova žena Aleksija, koja je bila Engleskinja, zatraži pomoć od Forin ofisa. (Bitka da se deca izvedu na kraju je dobijena, ali trebalo nam je godinu i po dana da je dobijemo.) Džuli je govorio s ganutošću o poseti mom ocu u Londonu. Bio je jako bolestan i jako umoran, ali je ono snage što mu je ostalo ulagao u borbu protiv hunte. Putovao je po celoj Evropi osnivajući odbore, organizujući javne skupove, tražeći pomoć od demokratskih stranaka, govoreći u Savetu Evrope. Moj otac je umro nekoliko meseci kasnije. Nastavio je svoju borbu protiv hunte do samog kraja. Njegovo telo još uvek počiva u jednoj maloj kapeli u Londonu. Nija, Spiros i ja ostavili smo ga tamo jer znamo da bi nam, kad bi mogao da govori, rekao da ga ne nosimo u Grčku dok ne bude slobodna. Gorko je kad se okonča staro prijateljstvo. Ne znam kad je Manos izgubio hrabrost. Niko od nas nije osetio veće poniženje i bes nego kad je diktatura zavladala našom otadžbinom. Sećam se s koliko je strasti bodrio Džulija da poseti Karamanlisa u Parizu i da ga zamoli da se javno izjasni protiv hunte. Sad, kad ga je Džuli pitao da li je pesma gotova, naljutio se. Prestao je da dolazi kod nas. Uskoro sam ostala zgranuta čitajući intervju koji je Manos dao jednom listu, u kome je kritikovao moju delatnost protiv hunte. Zatim se vratio u Grčku. Kad sam videla Manosovu fotografiju s Makarezosom, mislila sam da će mi srce prepući. Otad ga više nisam videla. Manos se sad nalazi van Grčke. U dubini
duše sigurna sam da mrzi huntu. Možda će se jednog dana uključiti u borbu protiv nje. Mnogo mi nedostaje i znam da ću ga uprkos svemu što se desilo uvek voleti – ali i on zna da postoji samo jedan način da ponovo postanemo prijatelji. Ko su bili oni? Ko je bila ta gnusna trojka jeftinih hitlera? Pre 21. aprila 1967, kao i većina Grka, nikad nisam čula za njihova imena. Jedno istraživanje nas je obavestilo kakvom soju ljudi su pripadali, ali ništa više od toga. Georgios Papadopulos, artiljerijski pukovnik i veza između grčke tajne službe, KIP, i američke CIA. Lečen od neuropatije. Za vreme Karamanlisovog mandata član „Tajne komisije za borbu protiv komunizma“. Godine 1964. bivakovao je blizu turske granice. Prijavio je jednu komunističku zaveru u cilju sabotaže. Sipali su šećer u rezervoare za benzin vojnih kamiona. Optužba je istražena i okrenula se protiv njega. Pokazalo se da je sam Papadopulos inscenirao ovu komediju. Ukoren je i premešten na manje značajan položaj. Godine 1966. ponovo se pojavljuje na položaju direktora psiholoških operacija (!) i propagande u glavnom štabu pešadije. To je bila tačka s koje je organizovao puč. Stilijanos Patakos, madam Malaprop hunte; starešina oklopne divizije u oblasti Atine, član organizacije „Život“ (Zoi), čiji je cilj bio reorganizacija crkve i društva prema puritanskim obrascima. Bilo je prirodno da istog trenutka kad je hunta preuzela vlast zabrani mini suknje i brade. Kad je postao smešan, napravio je zaokret od sto osamdeset stepeni i dozvolio da se jedno međunarodno takmičenje u mini suknjama održi u Grčkoj. Govoreći o političkim zatvorenicima rekao je: „Ako treba da se smaknu, biće smaknuti“. Ali g. Sajrus Šulcberger piše: „To je odvažan, poštovanja dostojan i posvećen čovek“. Taj posvećeni čovek kasnije je izjavio da je lozinka „narodnog ustanka“ glasila – „Stoj ili pucam“. Nikolaos Makarezos. O njemu se nije znalo mnogo osim činjenice da je i on radio za KIP. Atinjani su tvrdili da su mu poverili nadzor nad ekonomijom jer je, jedini od sve trojice znao sabiranje i oduzimanje“. Došao je dan majčinog povratka u Atinu. Nekoliko sati pre polaska na aerodrom ugovorila sam jedan rutinski intervju za radio u kome bih govorila
o pozorištu, filmu i sličnom. Bilo mi je žao što intervju nije bio predviđen za sutradan, kad bi moja majka već bila u Grčkoj. Bila bi to dobra prilika da govorim protiv hunte, ali zajemčila sam majci da neću raditi ništa dok ona ne bude bezbedno stigla na svoje odredište. Magnetofon je postavljen u našoj hotelskoj sobi. Tu su bili moja majka i Džuli. Intervju je tekao uobičajeno. Razgovarali smo o pozorištu, tehnici glume, ulogama koje sam igrala, probama i tako dalje. Počela sam da se osećam nesrećnom što su se sva njegova pitanja odnosila na „Ilja ljubavi moja“. Prebacila sam samoj sebi što sam tako glupa. Naravno da sam mogla da očekujem da će se intervju vrteti oko predstave. Bilo je kao da mi okreću nož u slabini. Pitanja su dolazila sve brže. Reakcija publike? Uloga? Da li mi se sviđalo da je igram? „Gadi mi se da igram Ilju. Gadi mi se.“ Nisam znala da ću to reći. Ali trebalo je to da kažem. Čovek kome sam davala intervju bio je pametan. Znala sam šta dolazi sledeće. „Recite mi zašto.“ Majka me je pogledom preklinjala. „Zato što je to laž. Nema sreće u Grčkoj danas. To je zemlja okovana u lance.“ „Dajete izjavu protiv pukovnika?“ „Ne“, viknula je moja majka. „Da“, viknula sam ja. „Mogu da počnem s pitanjem za američke turiste. Da li ovog leta treba da idu u Grčku?“ Pogledala sam Džulija. Nasmešio mi se. „Ako možete da idete na grčka ostrva, znajući da su neka od njih zatvori u kojima se ljudi podvrgavaju mučenju, onda idite u Grčku.“ Majka me je preklinjala da prestanem. „Ako želite da vaši dolari podupiru fašističku vladu, onda idite u Grčku.“ Novinar je isključio magnetofon. Rekao je da želi da dođe ponovo kroz nekoliko sati s televizijskom ekipom i kamerom. Želi intervju na ovu temu. Bila bi prikazana na nacionalnoj mreži u celoj zemlji. Rekla sam im da dođu.
Kad su svetla okrenuta prema meni i kamera postavljena, bilo mi je teže da odgovaram na pitanja. Dok su tražili tehničare, razmišljala sam koliko sam se naradila da dovedem turiste u Grčku. Razmišljala sam o svim onim tumejama na koje sam odlazila, svim onim inostranim umetnicima koje sam ubedila da dođu da rade u Grčkoj. Razmišljala sam o vremenu kad me je ministar turizma poslao u Stokholm i kao rezultat moje posete stigle su hiljade švedskih turista. Kad sam došla u Njujork, tamošnja turistička kancelarija odštampala je male postere na kojima je pisalo: „Melina je ovde“. I fotografija koja je prikazivala mene i Akropolj. Na jednom vladinom prijemu pre državnog udara predstavili su me kao „nezvaničnu međunarodnu ambasadorku“. Iza kamere dopro je glas. Isto pitanje: „Da li američki turisti ovog leta treba da idu u Grčku?“ Znala sam da će me odgovor koji budem dala za duže vreme zadržati daleko od Grčke. Oči su mi se napunile suzama. I, neobično, osetila sam stid što sam svetu govorila da se drži podalje od moje otadžbine kao da je okužena. Ali to je bila slabost koja je potrajala samo za tren. Rekla sam sve što mi je bilo na srcu. Majka je dugo plakala pre nego što je ušla u avion. Plašila se za nas, plašila se za sebe. Spiros joj je rekao da joj se ništa neće desiti. Njen brat, koji je bio admiral, imao je velik uticaj. Naravno da smo se brinuli, ali više nije bilo povratka. Počela sam svoj rat protiv pukovnika. Ćutanje me je gušilo. Intervju je prikazan u dnevniku NBC. Ponovljen je je još nekoliko puta iste večeri. Neposredno posle prvog prikazivanja naš telefon počeo je da zvoni. Nije prestajao sve dok nisam otišla u pozorište. Prijatelji i nepoznat svet pozdravljali su me sa „bravo“ i „alal ti vera“. Jedan je rekao: „Melina, podigla si barjak otpora“. Tako, osećajući se kao grčka Betsi Ros, zaputila sam se ka pozorištu. Nekoliko članova trupe čekalo je na zadnjim vratima scene da bi me dočekali aplauzom. Osećala sam se kao La Pasionarija. Portir je stajao sa slušalicom u ruci i pokazivao na mene. Spremila sam svoje skromno „hvala“ dok sam išla prema telefonu. Svi oko mene čuli su glas koji je urlao: „Kučkin porode! Umukni da te
mi ne nateramo da umukneš!“ Kad sam sišla sa scene na pauzu sačekalo me je bukvalno stotine telegrama. Većina ih je bila neprijateljska, a svi su imali potpis „američki Grk“ ili „američki Grk vernik“. Na telefonu, promukao glas na grčkom: „Kurvo! Kurvo komunjarska! Pukovnici su predupredili invaziju 50 000 komunističkih vojnika iz Jugoslavije i Bugarske. Misliš da će im biti teško da zaustave tebe?“ Veličina bajki koje su gutali, idiotizam onoga u šta su verovali, nalazili su se negde između tragedije i farse. Novi predstavnik za štampu koga je postavila hunta izjavio je za novine da su vojna lica preuzela vlast u pravom trenutku jer bi dva dana kasnije Georgios Papandreu poveo ustanak u Solunu. Treba da navedem ime novog predstavnika za štampu. To je bio Nikolaos Farmakis, čovek koji mi je rekao: „Ponosim se time što sam fašista. Uskoro ćemo sedeti na mestu vozača.“ Narednih dana, mnogo pisama. Nekoliko ih je bilo lepih. Nekoliko ih je ličilo na ljubavne pesme. Ali na svako od njih dolazilo je nekoliko punih mržnje i pretnji. Bilo je upadljivo da su najoštrije pretnje bile prepune slika seksualnog nasilja i perverzije. Takve su bile pristalice hunte. Ako su takva pisma bila zastrašujuća i odvratna, reakcija Jorgosa Gavasa, grčkog konzula u Njujorku bila je ohrabrujuća. Bio je među prvima koji su nazvali. Rekao je uzbuđeno: „Bravo, Melina! Hvala ti. Molim te nastavi.“ Znala sam Jorgosa Gavasa otkad sam bila dete. Otac mu je bio vlasnik hotela Pentelikon, prilikom čijeg je renoviranja moj deda pokušao da me navede da prihvatim njegovu belu Nanu. Od 21. aprila razgovarala sam s Gavasom skoro svakog dana. Njegovo držanje prema pukovnicima bilo je neprijateljsko i puno prezira. Smatrala sam da treba da podnese ostavku i to sam mu rekla. Nisam mogla da shvatim kako može da reprezentuje režim koji mrzi. Skoro je zaplakao. Rekao je da se stidi toga ali da je čovek bez prihoda ili, kako se izrazio, „siromašan službenik“. Posle telefonskog poziva, pomislila sam daje razborito da ostane tu gde je. Imala sam vizije a la Džejms Bond, o tome kako bi mogao da iskoristi svoj kabinet za borbu protiv režima. Tragično sam potcenila sile korupcije. Ne mnogo kasnije isti taj čovek izreći će optužbu da „glumica Melina Merkuri i njen suprug Jevrejin dobijaju finansijsku podršku od američke Komunističke partije“ (!). Nažalost, on nije bio poslednji otpadnik. Diktatori stvaraju zečeve, ovce i žabe. Posle prve emisije, nije bilo predaha. Dolazilo je neverovatno mnogo
ponuda za nastupe na radiju i televiziji, za intervjue u novinama i časopisima nacionalnog tiraža. Sve je izgledalo nesrazmemo. Šta se dogodilo? Bila sam glumica koja je iznela svoje mišljenje o gangsterima pukovnicima i zatražila pomoć od američkog naroda za ponovno uspostavljanje demokratije u Grčkoj, koja se pojavila na naslovnim stranarna širom sveta. Nisam glupa. Znam da su u većini slučajeva mediji hitali meni jer sam bila nešto neobično, devojče iz „Nikad nedeljom“ koje se zatrčalo na pukovnike. To je bila „dobra priča“. To mi nije smetalo. Bila sam spremna da platim tu cenu da bi me saslušali, ali kako su prolazile nedelje, osećaj nečeg novog bledeo je i morala sam da prihvatim činjenicu da sam bar za neko vreme postala glasnogovomik svih Grka koji nisu mogli da govore. Moja odgovornost postala je teška. Pomagala mi je činjenica da je većina ljudi koji su mi uzimali intervjue bila iskrena u svom neprijateljstvu prema diktaturi nametnutoj mojoj otadžbini. Shvatila sam na šta misle kad kažu da postoje dve Amerike. Postoji Pentagon Amerika, koja podržava Ki u Vijetnamu i papadopulose u Grčkoj, i – postoji veliki broj Amerikanaca kod kojih ovakva politika izaziva gnev i gnušanje. Ljudi su mi prilazili na ulici i pitali me šta mogu da učine da pomognu. Zauvek ću voleti lepog taksistu koji je iznenada zaustavio svoj taksi, nije davao ni pet para za sirene kojima su vozači protestovali zbog prekida saobraćaja i pretrčao ulicu da bi mi stegao ruku i rekao: „Nateraj ih da razumeju, Melina!“ Počela sam da primam drukčija pisma. Uvek su u njima postavljali pitanje: „Šta mogu da učinim da pomognem?“, a nekoliko puta u pismu je bila novčanica od jednog ili od pet dolara. „Molim, pobrinite se da stigne do porodica uhapšenih.“ Prihvatila sam da držim predavanja na fakultetima i u srednjim školama. To su možda najpotresnija iskustva u mojoj borbi protiv pukovnika. Pamet američke omladine ostavljala me je zadivljenom. Nisu se zamajavali, želeli su jasne, direktne odgovore. Nisu prihvatali nedorečenost i ublažavanje istine. Želeli su suštinu stvari. Bili su veoma dobro obavešteni. Kad čujem ljude kako zvone na uzbunu zbog predstojeće propasti američke civilizacije, nasmejem se. Ako imam poverenja u budućnost jednog sasvim novog sveta, to dugujem činjenici da sam srela i upoznala mlade iz Sjedinjenih Država. Nikad se nisam usudila da se pojavim pred njima bez mnogo pripreme.
Isto je važilo i za moje nastupe na televiziji. Snaga tog medija je ogromna. Ljudi mi još uvek ponavljaju neku rečenicu koju sam rekla na televiziji pre mnogo godina. Iskreno verujem da, ako bi dobri ili zli duhovi neke zemlje mogli da zauzmu televizijske mreže na dve nedelje, promenili bi izgled nacije. Kao tehničaru i licu iz pozorišta, televizija je bila fascinantno otkriće za mene. Sviđala mi se brzina i odomaćenost tog medija. Moj engleski bio je prosečan, ali postoji nešto na televiziji što me nagoni da razmišljam brže, što ubrzava moje reakcije. Ali, povremeno nisam imala odgovore. Razjarilo bi me kada zbog nedostatka znanja i političkog obrazovanja propustim priliku da udarim po gangsterima pukovnicima. Shvatila sam dilemu Rozmari Braun. Rozmari Braun je Engleskinja koja je uporno tvrdila da duhovi Lista, Betovena i Baha komuniciraju s njom. Govorili su joj da postoje njihova dela koja nikad nisu objavljena i da su odabrali nju da ih zapiše. List joj je, govorila je, dao dozvolu da odsvira te komade, ali Bah i Betoven su joj to zabranili jer nije imala dovoljno talenta kao pijanista. Naložili su joj samo da preuzme i da potvrdi poruku da ta dela postoje. Rozmari Braun priznaje da nije osobito dobra pijanistkinja, da je razočarana što nije svirala tu muziku, ali je prihvatala odgovornost da prenese poruku. Sedela sam u društvu prijatelja i slušala Rozmari Braun kako govori sve te stvari u jednom radijskom intervjuu. Svi su se smešili dok su je slušali. Ja nisam. Znala sam na šta misli.
17 Snažno sam se oslonila na dve osobe. Jedna od njih bio je Džuli. Druga je bio Džim Proktor. Džim je bio novinski agent i mnogo više od toga. On je dobar čovek i uključuje se da pomogne svemu što je napredno. Džim je ugovarao raspored nastupa, savetovao me, kritikovao i stajao mi na raspolaganju dvadeset četiri časa dnevno. Džuli je organizovao ekipu ljudi koji su sastavljali moje govore i drugo. Pomogao je da se od Njujorka do Kalifomije obrazuju odbori za odbranu grčke demokratije. Pročitao je na brzinu savremenu grčku istoriju i postao jedna vrsta istraživačkog sektora kome je svako mogao da se obrati. Onda sam iznenada izgubila Džulijevu pomoć, pa i prisustvo. Grčke novosti počele su da postaju stare. Kriza na Bliskom istoku polagala je pravo na naslovne strane. Egipćani su najavili zatvaranje Akapskog zaliva za izraelsku pomorsku plovidbu, a U Tant je naredio povlačenje mirovnih snaga UN s egipatsko-izraelske granice. Kružile su glasine o kretanjima vojske s obe strane. Kanada je zatražila hitnu sednicu Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Ta zasedanja prenosila je televizija. Sedeli smo satima zalepljeni za televizor svakog popodneva i pratili diskusiju. Uprkos svim pozivima na umerenost, bilo je očigledno da se situacija pogoršavala. „Ako dođe do rata ići ću u Izrael“, rekao je Džuli. „Ne budi glup“, rekla sam ja. „Previše si star da bi nosio oružje.“ „Nisam previše star da bih nosio fotografski aparat“, rekao je. Znala sam kako se oseća. To su osećali mnogi Jevreji, posebno američki Jevreji. Posle Hitlerovog genocida, imaju osećaj krivice što su živi, što su preživeli dok je šest miliona njihovih sunarodnika istrebljeno. I ne mogu da razumeju tajnu zašto je tako mnogo njih otišlo u smrt bez otpora. Odlučili su da se tako nešto nikad više ne ponovi. Tih dana često sam prolazila pored izraelskog konzulata, na putu prema pozorištu. Viđala sam hiljade
muškaraca, ne svih ali većinom Jevreja, koji su se izjašnjavali kao dobrovoljci u slučaju rata. Jednom se okupila tolika masa da moj automobil nije mogao da se probije. Jedan muškarac, ne previše mlad, prepoznao me je i došao da mi se javi. Pitala sam ga zar ne vidi da su i Arapi s neke strane u pravu. „Ne znam“, rekao je. „Možda i jesu. Ono što znam jeste da ću ovog puta, ako Jevreji ponovo budu ubijani, biti uz njih.“ Ali ipak, nisam mogla verovati da će me Džuli ostaviti samu u Njujorku. Znao je koliko mi je potreban. Znao je da nam treba njegova pomoć za grčki otpor i da, dok je mnogo njih bilo spremno da pohita u pomoć Izraelu, malo njih aktivno radilo za Grčku. Iznajmili smo kuću na Long Ajlendu za leto. Spremala sam se da odem na popodnevnu predstavu kad sam primila telefonski poziv za Džulija iz Pariza. Razgovarao je vrlo kratko. Čula sam ga kako spominje zvučne uređaje. Spustio je slušalicu i otpratio me do automobila. „Ko te je to zvao iz Pariza?“ „Neka televizijska ekipa da pita za savet.“ „Da li mi govoriš istinu?“ „Da.“ I poljubio me je. Saobraćaj u Njujorku bio je gust. Trebalo mi je dugo da stignem do pozorišta. Celim putem brinuo me je poziv iz Pariza. Koliko sam znala, Džuli me nikad nije slagao. Da li me je lagao sad? Kad sam stigla u pozorište čekala me je hitna poruka da se javim Angeliki. „Melina, udario me je kad sam pokušala da ga zaustavim. Na putu je za aerodrom. Putuje u Izrael.“ U prvom trenutku nisam mogla da se pomerim. Osećala sam strahovitu studen za leđima. Ana me je povela natrag u garderobu. Plakala sam od bola i besa. Znao je da ću biti izgubljena i očajna. Volim Džulija. Ne verujem da ću ikad prestati da ga volim, ali nikad mu neću oprostiti što je otišao a da mi to nije rekao, što me je slagao. Poslala sam svoju zamenicu brzim automobilom na aerodrom. Dala sam joj uputstva da kaže Džuliju da, ako bude otišao, neću nastupiti te večeri. Zatvoriću pozorište. Džuli je rekao: „Ona je profesionalac. Nastaviće.“ I ukrcao se u avion za Pariz, a odande za
Izrael. Kad se moja zamenica vratila i to mi saopštila, poslala sam po producenta. Znala sam da ne govorim razumno. Nisam prihvatala nikakav otpor. „Dovedite ga nazad inače će ovo biti moj poslednji nastup.“ Našli su ga sutradan rano ujutru u Parizu. Nekoliko sati kasnije uhvatio je prvi avion i vratio se u Njujork. Nije mi ostavio vremena da osetim zadovoljstvo. „Melina, znao sam da ćeš pokušati da me sprečiš, zato sam otišao bez tvog znanja. Vratio sam se samo da ti se izvinim. Sada ti kažem, idem u Izrael.“ I otišao je. Treći put za trideset šest sati preleteo je Atlantik. Despo je došla da bude sa mnom u kući, kao i Džulijeva kći Riki. Džim Proktor je bdeo nada mnom kao kvočka na jajima. Cela pozorišna trupa vodila je brigu o meni, ali nikad nisam osećala tako intenzivnu samoću. Nisam imala ni srca ni energije, ali nisam propustila nijednu predstavu. Nastavila sam da govorim protiv hunte. Nemam proročke sposobnosti, ali od dana kad me je Manos nazvao da nam saopšti tragične novosti o Grčkoj, postala sam osetljiva na zvonjavu telefona. Znam da će realisti reći da je zvonjava telefona uvek jednaka. Možda je to činjenica, ali nije istina. Prema telefonskoj zvonjavi razaznajem kad onaj ko zove javlja neprijatne vesti. Bilo je to malo pre nego što će se podići zavesa u pozorištu. Poziv je bio iz Londona. I opet sam osetila drhtaj u kičmi. Bila je to Rena. Našla je reči da mi kaže da nikad više neću videti Stamatisa, mog prijatelja, mog oca, D’Artanjana. Otac mi je umro, a ja nisam imala kad da se isplačem. Izvela sam predstavu. Svi su znali da je bolje da mi se ne obraćaju. Niko nije morao da mi kaže koliko mu je žao. Ana nije dopuštala nikom da uđe u moju garderobu posle predstave, osim Orijane Falači, italijanske novinarke i prijateljice. Donela je lepu vazu. „To je duša tvog oca.“ Posle predstave trebalo je da održim govor i otpevam nekoliko pesama na jednom skupu o Grčkoj. Otišla sam ali nisam mogla da pevam. U ime svog oca, tražila sam od njih da obnove borbu. Džuli se nalazio negde u Sinajskoj pustinji. Trebalo je više od jednog dana da bi primio poruku da mi se javi. Neki helikopter leteo je za Tel Aviv. Javio mi se odande. Rekla sam mu da mi je otac umro. Stigao je u London na
vreme za sahranu. Opelo je obavljeno u Grčkoj pravoslavnoj crkvi u Londonu. Bili su tu Spiros, Nija i Rena. Ja sam bila u Njujorku, pevajući i igrajući u „Ilja ljubavi moja“. Tri dana posle očeve smrti primila sam njegovo poslednje pismo. „Mila moja, voleo bih da si ovde uz mene.“ To je bilo vreme puno košmara, ali s vrlo malo sna, vreme kad je sunce bilo hladno, kad sam svuda videla grozne senke. Prvi put u životu poželela sam dobrodošlicu svom neprijatelju, samoći. Sedela sam sama u garderobi čitajući stalno ispočetka odluku koju je usvojila „reorganizovana“ Asocijacija grčkih glumaca. Zbog mojih „antigrčkih postupaka“ isključili su me iz asocijacije. Znala sam da je hunta već prvog dana kad je stupila na vlast raspustila sve sindikate i da je ta asocijacija bila veštačka tvorevina, ali ljudi koji su to potpisali bili su glumci. Možda sam s nekima od njih igrala u istoj sceni, možda su neki od njih nekad bili moji prijatelji. Shvatala sarn pritisak kome su bili izloženi, ali sam bila povređena. Ono što me je još više pogađalo bio je njihov poraz, njihova predaja. Pukovnici su korumpirali Grčku, korumpirali su moje prijatelje. Razmišljala sam o svemu tome s neobičnom ravnodušnošću. Zašto se neki ljudi suprotstavljaju? Zašto se drugi povlače? Možda to ima veze s onom zagonetkom: „Šta je život?“ Kad razmišljam o kosmičkim pitanjima koja prevazilaze moje sposobnosti, gubim osećaj za realnost stvari. Stvari se menjaju. Ne osećam ni njihovu ni svoju težinu. Takvo je bilo moje stanje kad je Ana otvorila vrata da mi kaže da jedan sveštenik želi da me vidi. „Sveštenik?“ Bio je sav crn. Odeća mu je bila crna, ruke su mu bile crne, lice mu je bilo crno. „Ja sam trapistički monah. Molim se za tebe sedam godina. Sutra odlazim u koloniju gubavaca u Africi. Uskoro ću umreti od raka. Kad budem umro moj brat će ti doneti jednu poruku.“ To je bilo previše za moje napete živce. Počela sam panično da vrištim. Ljudi su ušli i izbacili ga. Još jedna poseta – ovog puta od g. Vranopulosa, iz grčke ambasade u Vašingtonu. Nekad smo bili prijatelji. Poslednji put kad sam ga videla bilo je
u njegovoj kući posle prijema u našu čast. Igrali smo hasapiko do jutra. To je bilo pre 21. aprila. Narednih dana smo često razgovarali telefonom. Pitala sam ga zašto ne podnese ostavku. Govorio je da imamo vremena, da treba da budemo pametni i strpljivi dok ne pokažu svoje pravo lice. Naglasila sam mu da su pokazali svoje pravo lice od prvog trenutka. Njegov stav ostao je isti: strpljivo, sačekaj pa ćemo videti. Telefonski pozivi su se proredili. Kad bismo razgovarali, ton njegovog glasa bivao je sve hladniji. I uskoro je objavio da se vlada kreće prema novoj, prosvećenoj demokratiji. Nedugo pre njegove posete, sindikat Grčkih turističkih agencija proglasio me je izdajnicom otadžbine. Njegovo držanje pokazivalo je razumevanje. Došao je kao prijatelj da me zamoli da ućutim. Zagorčala sam život svima, a i njemu lično. Pokazala sam mu isečak iz novina. Uhapsili su Dom Stratu. Dom Stratu! Niko nije napomije radio da očuva kulturu grčkog naroda. „Ako budeš prekinula svoju kampanju, oslobodićemo je.“ „A ostale zatvorenike?“ Vranopulos se razbesneo. „Sami ste tražili. Primoravate nas da se ponašamo ružno.“ Rano ujutru 12. jula 1967, telefon. Onaj zvuk. Zvao je neki novinar iz Engleske: „Gospođo Merkuri, g. Patakos, grčki ministar spoljnih poslova, proglasio vas je narodnim neprijateljem. Kaže da ste oštetili zemlju moralno i materijalno. Vaša imovina biće zaplenjena i oduzima vam se grčko državljanstvo.“ Za trenutak nisam mogla da progovorim. „Imate li neki komentar?“ Pokušavala sam da pronađem svoj glas. „Gospođo Merkuri, g. Patakos je oglasio da niste Grkinja. Imate li neki komentar na to?“ Reči su mi se popele do usta. „Rodila sam se kao Grkinja i umreću kao Grkinja. G. Patakos se rodio kao fašista i umreće kao fašista.“ Bili su potrebni sati da mi se stiša bes. Zaklela sam se da ću se boriti protiv njih dok ne umrem. Zatim me je obuzeo
strah. Pomislila sam na Mandilarasov leš koji je voda izbacila na jednu pustu obalu ubrzo pošto je hunta preuzela vlast. Mandilaras je bio advokat Andreasa Papandreua i učinio je mnogo da se raskrinka prevara u slučaju „Aspida“. Platio je to životom. A ako bi odlučili da me ubiju? Koja zemlja bi za to marila? Više nisam bila upisana ni u čiji spisak državljana. Koji je bio moj identitet? Našla sam se sama u tuđoj zemlji, bez pasoša. Da li je Stejt department mogao da me protera? Kad sam savladala lude strahove, nisam osećala ništa sem tuge. Samoća je bila nesnosna. Izgubila sam Manosa. Spiros i Rena bili su u Londonu. Majka mi je bila u Grčkoj. Otac mi je umro, a Džuli se nalazio negde u Izraelu. Despo je bila stena. Nije me ostavljala samu. Despo i Riki. Mislim da bih poludela da nisu bile tu. I iznenada sam uvidela da su pukovnici povukli nesmotren potez. Napadali su ih i ismejavali sa svih strana. Moj komentar „Rodila sam se kao Grkinja i umreću kao Grkinja“ prenosio se svuda. Dva dana kasnije u njujorškim prodavnicama prodavali su se bedževi na kojima je pisalo „Melina je Grkinja“. Orijana Falači napisala je članak o meni i našoj borbi na nekoliko strana u časopisu Look. Pročitan je u Kongresu. Tek tad sam shvatila da možemo da ubedimo kongresmene i senatore da osnuju odbor za grčku demokratiju. Irena Papas, naša sjajna tragetkinja, boravila je u Rimu. Sazvala je konferenciju za štampu da bi protestovala protiv krađe moje nacionalnosti. Telegrami i pisma stizali su u ogromnim vrećama bodreći me da nastavim borbu protiv hunte. Iz Evrope, Južne Amerike, Australije i Japana. Sa svih strana. G. Patakos mi je dao oružje protiv sebe. Primila sam divno pismo od Mihalisa Kakojanisa. Kakojanis je bio čovek koji izbegava politiku, ali je bio demokrata i prijatelj. Kasnije, pozvao me je iz Evrope. Plakali smo zajedno. Rekao mi je da će uskoro doći da me vidi. Doći će u Njujork da režira „Ifigeniju na Aulidi“ s Irenom Papas. Kad je „Ifigenija“ odigrana s velikim uspehom, pozdravljena je ne samo zbog svoje umetnosti, nego i kao izraz slobodne Grčke. Deset dana pošto mi je oduzeto državljanstvo Džuli se vratio u Njujork. Bio je odsutan svega šest nedelja, ali prošla sam mnogo toga bez njega. Nadala sam se da neće previše brzo progovoriti o tome. Nije progovorio. Niti se prema meni poneo previše nežno. I to je bilo dobro. Nekoliko prvih dana nisam puno pitala o Izraelu. Poštovali smo bol jedno drugog. Ubrzo smo se
ponovo pronašli. Godine provedene u tajnim službama čine uho osetljivim. Iako su pukovnici uskogrudi i nemaju srce, imaju velike uši. Omiljeni zvuk su im, dabome, tenkovi koji paraju ulice gradova. Shvataju njihov uticaj. Znaju takođe koji zvuci efikasno prigušuju krike zatvorenika na mukama. Mnogi od onih koji su svedočili u Odboru za ljudska prava pri Savetu Evrope govorili su o korišćenju motocikala, koji su prozvodili najveću moguću buku da bi nadglasali urlike onih koje su mučili na terasi zgrade Bezbednosti. Uho hunte bilo je osetljivo i na muziku Mikisa Teodorakisa. Osetljivo s medicinskog stanovišta: alergično. Zabranili su grčkom narodu da kupuje, svira ili sluša bilo koju Mikisovu kompoziciju. Prestupnici će biti uhapšeni. Trebalo je da neko bude Grk ili da je živeo u Grčkoj da bi shvatio šta je značila ova zabrana. Ne sećam se niti jednog dana u Grčkoj a da ne bih čula Mikisovu muziku – na radiju, u pozorištu, u bioskopu, u taverni, na ploči koja se čula kroz otvoren prozor ili od dečaka koji zviždi ulicom. Njegova muzika bila je deo našeg svakodnevnog života. Alergija pukovnika bila je razumljiva. Mikisova muzika za „Grka Zorbu“ prodire do kostiju Kazancakisovog lika. Zorba je pre svega slobodna duša. Lov na sreću i slobodu njegov je način života. Sloboda i sreća nemaju mesta u fašističkoj državi. Puna osećaja, muzika za izvrsnu Ricosovu poemu Romejstvo mora da je učinila da se pukovnici osećaju veoma neprijatno. Ona je zakletva da tirani ne traju dugo na grčkom tlu. I tako su stavili Mikisa izvan zakona, zajedno s Ricosom i Kazancakisom. Kad je Džuli otišao u Atinu, jedan od prvih ljudi za koje je tražio obaveštenja bio je Mikis. Niko od naših prijatelja nije znao gde se nalazi. Kružile su glasine da se krio u kući „izvan svake sumnje“ ali svi su se plašili da se agenti hunte neće smiriti dok se ne bude našao iza rešetaka. Ljudi iz pozorišta brinuli su zbog pretećih pisama koje sam dobijala i izdavali naloge da se nepoznatima ne dozvoljava odlazak iza scene. Jedne večeri krajem avgusta portir je došao da mi kaže da je tu bio stranac koji nije hteo da kaže svoje ime. Govorio je sa stranim naglaskom i nije hteo da ode. Džuli je bio u mojoj garderobi i otišao je da vidi šta se dešava. Vratio se i rekao mi: „Neko s porukom iz Atine“. Bio je vrlo mlad, sitan i nežnih crta kao devojka. Poslednjih godina s vremena na vreme taj mladić dolazi da me
vidi u raznim delovima sveta da bi mi dao poruku i otišao skoro istog trenutka. Još uvek ne znam kako se zove. Te prve noći, poruka je glasila: „Mikis je dobro. Ovo je od njega.“ Umotana u avionski koverat, bila je to mala magnetofonska traka. Čuli smo pozorišni orkestar kako počinje da svira uvod. Zagrlila sam mladića. Otišao je. Izgledalo je da se predstava nikad neće završiti. Otrčala sam nazad u hotel a da ni šminku nisam skinula. Začuli smo Mikisov glas na traci. Snimljena je skoro šapatom. Odmah se osetila atmosfera skrovišta, vrata i prozori zatvoreni i jedan div koji se naginje da bi tiho govorio u mikrofon. To je bio potresan i razgovetan poziv na otpor. Sledila je pesma. Nije bilo muzičke pratnje, nego zvuk Mikisovog pucanja prstima i Mikisov glas: Bojište sada zaziva Grke da se bude Sloboda ili smrt na barjaku nam piše5. Slušali smo traku stalno ispočetka sve dok nisam prestala da se tresem, sve dok mi nisu presušile suze. U godinama koje su sledile otpevala sam ovu pesmu nebrojeno puta širom Amerike i Evrope. Ponekad sudbina, ili šta već uređuje pokrete ljudi i vremena, ima surove kaprice. Iste noći kad smo dobili traku, na radiju su objavili hapšenje i pritvaranje Mikisa Teodorakisa u Atini. Kad su uhapsili Andreasa Papandreua usledio je talas zahteva i telegrama u kojima se tražilo da mu se ne desi ništa loše. Sigurna sam da mu je ova brza akcija spasla život. Proveli smo čitav sledeći dan telefonirajući umetnicima i kompozitorima u Evropi i Americi, tražeći od njih da organizuju sličnu kampanju za Mikisa. Saznali smo da su Simon Sinjore u Parizu i Betsi Bler u Londonu obavljali iste pozive. Razgovarala sam s Kermitom Blumgardenom, našim producentom. Imao je trvenja s Džulijem, ali uvek ću mu biti zahvalna. Kad sam ga zamolila da mi dopusti da te večeri govorim sa scene o Mikisu, nije oklevao ni za trenutak. Odobrio mi je od sveg srca. Publika je aplaudirala kad sam ih zamolila da šalju telegrame Stejt departmentu i da zatraže da interveniše. Kad sam otpevala Grka Zorbu, svi su ustali da odaju počast čoveku koji je bio zaključan u nekom od zatvora hunte.
Bilo je i drugih koji su na sve to gledali namrgođeno. Nekadašnji prijatelji došli su da me upozore „da umetnik koji se meša u politiku na kraju uništi svoju karijeru“. Pribegla sam prvoj ružnoj reči koju sam naučila na engleskom: „bull shit “ (sranje). Uskogrudost i nečovečnost ideje da borba za svoju slobodu i slobodu drugih predstavlja „mešanje u politiku“ razjarila me je. Preporučila sam im da obrišu prašinu sa svog poznavanja istorije i etimologije. Istorija će im reći koliku je ulogu uvek imao umetnik u borbi za pravdu i slobodu, ademos u grčkoj reči demokratija znači narod. I umetnici su ljudi. Srećom, mnogi umetnici odbili su prihvate ulogu dvorske budale ili da se zatvore u kulu od slonovače. U Italiji, sjajni pisac Alberto Moravija bio je predsednik kritičkog žirija na Venecijanskom festivalu. Napisao je zahtev s potpisom svih članova žirija i ljudi iz sveta filma koji su učestvovali na festivalu. Obratili su se g. Fanfaniju, tadašnjem ministru inostranih poslova Italije. U zahtevu se tražilo da upotrebi svoj uticaj da bi poslao posmatrača Crvenog krsta u Atinu da ispita uslove pod kojima su držali Mikisa Teodorakisa. Iz Francuske je stigao zahtev koji su potpisali Žan-Lik Godar, Žilijet Greko, Mišel Man, Iv Montan, Mari-Žoze Nat, Mišel Pikoli, Simon Sinjore i Žan-Luj Trentinjan. U Sjedinjenim Državama Artur Miler zabranio je da se bilo koje od njegovih dela pojavi u Grčkoj. Edvard Olbi već je sastavio poziv umetnicima da ne učestvuju na Atinskom festivalu. Potpisali su ga Lindzi Anderson, Pegi Eškroft, Leonard Bemstajn, Betsi Bler, ser Moris Baura, Bil Gaskil, Džon Nouls, Džon Le Kare, Edna O’Brajan, Irena Papas, Vanesa Redgrejv, Karel Rajs, Džon Šlezinger i Kenet Tajnan. Postoji još jedan izuzetan umetnik koji nikad nije prestajao da radi za slobodu Grčke. To je američki politički karikaturista koji se potpisuje kao „Herblok“. Poseduje oštroumnost i osećaj za smešno koji može da bude ubitačan a da se istovremeno oseća beskrajna simpatija i dobrota. Grčka inu mnogo duguje. U američkoj štampi Klejton Fretsi, Pit Hamil, Marej Kempton, Dru Pirson, Maks Lemer, Herijet van Hom, Evans i Novak daju vernu sliku onoga što se dešava u Grčkoj. Sigurno ih ima još. To su imena za koja sam saznala iz njujorške štampe. Ali uopšteno, držanje štampe može se podeliti na branioce hunte, one koji su protiv i one koji izgledaju neutralno. Poslednja grupa koristi manje-više istu tehniku.
Naravno da se nikoin ne sviđa diktatura. Ali treba da priznamo da se Grčka pre dolaska pukovnika nalazila u neredu. Bila je neefikasna, birokratizovana, politička atmosfera bila je vizantijska, ekonomija se nalazila u rasulu, a Unija centra stajala pod komunističkim uticajem. Majstor ovog stila bio je Sajrus L. Šulcberger, dopisnik Njujork tajmsa. Veoma je dobar u tome. Primera radi, mogu se pročitati sve reči u svim kolumnama koje je napisao o Andreasu Papandreuu i nigde se ne može naći otvorena tvrdnja da je komunista, ali na izvestan način, za čitaoca s poverenjem kakav sam ja, opšti zaključak kolumne glasi da je Andreas Papandreu komunista. Šulcberger će ti reći da pukovnici nisu previše dobri, ali te nekako dovede dotle da osećaš da za Grčku nije bilo drugog rešenja. Podsetiće te da, ako je demokratija grčka reč, to isto važi i za anarhiju. Ostavi ti utisak da je Grčka posrtala i da nije mogla sama da nađe oslonac. Ali ne možemo da kažemo da Šulcberger predstavlja stav Njujork tajmsa. Neki od glavnih članaka koji su oštrije osuđivali huntu objavljeni su u ovim novinama. Da bih saopštila celu istinu, imam obavezu da otkrijem neke tajne. Nije prijatno otkrivati tajne, ali neka ide dođavola! U ratu smo. Neću navesti imena ali mogu da se zakunem da postoje ljudi na visokim položajima u Njujork tajmsu kojima smetaju Šulcbergerovi članci o situaciji u Grčkoj i koje je obradovao tekst koji je napisao Pol A. Semjuelson u Njusviku mesec dana posle državnog udara pukovnika. G. Semjuelson je razorio mit o Grčkoj u kojoj je vladao haos i ekonomska stagnacija. Naveo je statistističke podatke koji su dokazivali da je šezdesetih godina grčka proizvodnja beležila rast veći nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji i da je potrošačka korpa u Grčkoj bila jedna od najstabilnijih u ovom periodu. Godine 1966, pred državni udar, „realni rast bruto nacionalnog proizvoda iznosio je oko 8,2 odsto (brže od Sjedinjenih Država i SSSR!). G. Semjuelson tvrdi jasno i glasno da Stranka unije centra Georgiosa i Andreasa Papandreua nije predstavljala pretnju po ekonomsko blagostanje u zemlji. Što se verodostojnosti g. Šulcbergera kao dopisnika tiče, prilažem jedan odlomak. Celih dvadeset godina američki ekonomisti poznaju mlađeg Papandreua, njegove knjige, članke i predavanja. Iz njihovog pažljivog čitanja ne proizlazi nijedna naznaka marksističkih ili totalitarnih tendencija.
Mnogi članci S. L. Šulcbergera u Njujork tajmsu izgleda da su neverodostojni u vezi s Andreasom Papandreuom, kao što su to bile i katastrofalno netačne procene Fidela Kastra od strane Tajmsovog reportera Herberta Metjuza. Zatvaram navodnike. (G. Semjuelson nije tek bilo koji dopisnik ili ekonomista. Dobio je Nobelovu nagradu iz oblasti ekonomije. Zna šta govori.) Bes koji osećam prema g. Šulcbergeru ne pada mi lako. Njegova žena Marina i ja bliske smo prijateljice. Volela sam je i još je volim. Ali moram ostati verna svom ubeđenju da su ti članci, u tako uglednom listu kao što je Njujork tajms, naneli mnogo zla mojoj otadžbini. Ovo me dovodi do 25. avgusta 1967. i do kralja Konstantina. Otkako se Konstantin slikao na onoj fotografiji s pukovnicima nismo mnogo čuli o njemu. Pretpostavljali smo da je tokom naredna četiri meseca imao puno posla jer je na svim tim hiljadama otkaza koje su podobijali oficiri kraljevske vojske morao da stoji kraljev potpis da bi postali pravosnažni. Naravno, možda su pukovnici prosto falsifikovali njegov potpis. Već su dokazali da su sposobni za tako nešto, ali bojim se da je to filantropsko gledište ostatak rojalizma iz mog detinjstva. Dabome da su glasine kružile po Atini. Neki su govorili da je Konstantin bio nesrećan i da je njegova mama počela da menja mišljenje o hunti. Druge glasine išle su još dalje. Govorile su da je Konstantin sada protiv pukovnika i da ga skoro drže kao zarobljenika. Kakva god da su bila njegova osećanja, očuvao je veličanstvenu tišinu. Ujutru 25. avgusta saznali smo da se Konstantin nalazi na putu za Sjedinjene Države! Pozvali smo dnevne listove i novinske agencije. Nisu imali takvu informaciju. Dala sam ljudima bez grčkog akcenta da zovu grčki konzulat i ambasadu u Vašingtonu. Rekli su da u toj informaciji nije bilo istine. To nas je dovelo u nedoumicu. Naš izvor bio je verodostojan. Nastavili smo da zovemo. Najzad, jedna telegrafska služba potvrdila je njegov dolazak i ručak istog dana u Ujedinjenim nacijama. Da bismo se nasmejali, pozvali smo konzulat i ambasadu da vidimo da li će ostati pri svom negiranju. Ostali su. Kao osetljivi Grci, smatrali smo nepojmljivim da naš kralj dođe krišom
u zemlju. Trebalo je da mu priredimo doček. Bacili smo se na posao da ga priredimo. Svi su telefonirali svima i govorili im da telefoniraju svima drugima. Za jedan sat uz pomoć Američkog odbora za demokratiju i slobodu Grčke, značajan broj demonstranata uputio se ka zgradi Ujedinjenih nacija, a Džim Proktor obavestio je predstavnike štampe. Na licu mesta sastavili smo zahtev koji ćemo predati kralju. Bio je sastavljen u obliku trinaest pitanja. Htela bih da ih navedem ovde jer, iako su neka od njih retorska, neka su aktuelna i danas. Prilažem ih informativno. – Vaše Veličanstvo, zašto je vaš dolazak u Sjedinjene Države držan u tajnosti sve do poslednjeg trenutka? – Zašto su grčka ambasada u Vašingtonu i konzulat u Njujorku odbijali sve do pre nekoliko sati da pruže bilo kakvu informaciju za štampu o vašem dolasku? – Kraljevske posete obično se najavljuju fanfarama. Čemu ova ćutnja? – Jedan ponosan predstavnik zemlje ne ušunjava se neopaženo u drugu zemlju. Možda niste ponosni na režim koji danas vlada u Grčkoj? – Da li se plašite pitanja? – Da li se plašite da Vas ne uznemirava američka štampa? – Vaši branioci kažu da nemate slobodu da govorite u Grčkoj. Ovde imate tu slobodu. Nikad niste dali izjavu s objašnjenjem Vašeg stava prema hunti. Da li ćete je dati sada? Da li koristite svoju funkciju da oslobodite hiljade političkih zatvorenika koji se danas nalaze u grčkim zatvorima? – Da li koristite svoju funkciju da ponovo uspostavite slobodu štampe? – Da li koristite svoju funkciju da ponovo uspostavite ustavnu vladavinu u Grčkoj? Vojni režim zauzeo je vlast u Grčkoj silom. Rekli su da postupaju u Vaše ime. Da li ste im Vi dali to pravo? – Da li im danas dajete to pravo? – Da li ćete prekinuti svoje ćutanje? Videla sam jednom film u kome je prikazana izvrsna tuča. Bilo je to u
„Mirnom čoveku“ Džona Forda. Scena tuče je sjajna – veoma ozbiljna ali i veoma smešna. Irci to zovu Donnybrock. I mi smo bili veoma ozbiljni, ali je cela stvar bila veoma zabavna. Pretvorila se u komično nadmetanje između demonstranata i kralja oko pažnje reportera, fotografa i televizijskih kamera koje su se tu nalazile. Ispred zgrade Ujedinjenih nacija padala je kiša. Nekima iz naše grupe su dozvolili da uđu u salon. Nameravali smo da tu sačekamo dolazak kralja i da onda izađemo i pokušamo da mu predamo pismo. Sedela sam pored vitrine Marka Šagala. Začula sam povike: „Eno Meline!“ Reporteri i fotografi koji su napolju čekali kralja ušli su u zgradu. Za njima ljudi koji su pridržavali rasvetu i gurali televizijske kamere. Džim Proktor predložio je improvizovanu konferenciju za štampu. Svetla su se upalila, kamere su snimale i pročitala sam naše pismo upućeno Konstantinu. Usledio je niz pitanja reportera. Upravo su zapisivali i snimali moje odgovore kad su se spolja začuli povici: „Kralj!“ Polovina reportera i fotografa me je napustila i opet otrčala napolje da presretnu novodolazeću limuzinu s policijskom pratnjom. Televizijske kamere otišle su za njima. Naši demonstranti napolju na kiši dižu graju, a kralj ulazi u zgradu. Nestaje u liftu pre nego što smo imali vremena da mu se približimo. Čuvari nas sada sprovode u amfiteatar biblioteke „Dag Hameršeld“. I ponovo povici: „Još je tu!“ I ponovo premeštanje ljudi i kamera. Rasveta se ponovo pali. Kamermani zauzimaju mesta. Pre nego što su počeli snimanje, čuju se motocikli. Jedan muškarac koji gura kamere napred-nazad tiho uzdiše: „O, ne!“. Upravo je stizao automobil u kome je sedela kraljica Ana Marija. Umorni, ljudi su počeli da kupe opremu, a zatim su odustali. Odlučili su da idu jer je kraljica predaleko. Sutradan je Njujork tajms preneo da kraljica Ana Marija nije odavala uvređenost. Njihova priča pokazivala je duh celog slučaja. Proglašena sam pobednicom. Naslov je glasio: „Melina preotima šou od kralja Grčke u UN“. Konstantin nije primio naše pismo u UN. Nije bilo u skladu s protokolom. Pre nego što smo otišli pitala sam čuvara da li može da mu ga preda. Rekao je s otvorenim bruklinskim naglaskom: „Sestrice, nisam poštar a ovo ovde nije pošta“. Morali smo da se zadovoljimo time da pošaljemo pismo u hotel u kome je kralj odseo. Ali nismo to smatrali porazom. Naša pitanja puštena su na radiju i na televiziji. Najveći deo listova pokazao je
simpatiju prema demonstrantima. Svi su se slagali u tome da je Konstantin došao u Ujedinjene nacije da zatraži veću vojnu pomoć i bili su protiv toga. Herijet van Horn, izražavajući u Njujork postu neslaganje s kraljevom posetom, rekla je nešto o meni što bih želela da ponovim. Ne osećam se nelagodno navodeći njene reči jer smatram da su bile namenjene g. Patakosu, koji mi je oduzeo državljanstvo. Melina Merkuri više otelovljuje grčke vrednosti nego cela kraljevska porodica. I ne zazirem od reči „vrednost“. To je bio način gospođice van Horn da kaže da je grčki narod važniji od svih Gliksburga i Vitelsbaha zajedno. Plan posete kraljevske porodice predvidao je posetu predsedniku Lindonu Džonsonu u Vašingtonu i kanadskom Sajmu na dan grčke državnosti. Bilo nam je teško da pomirimo navodno kraljevo protivljenje hunti s molbom za vojnu pomoć vojsci koju je kontrolisala hunta i s time što je Grčku na međunarodnom sajmu predstavljao on. Londonski Tajms vrlo lepo je sumirao prilike: „Kralj možda govori da mu se ne sviđa hunta, ali on se svakako sviđa njoj.“ Još jedan protest zakazan je na dan posete Beloj kući. To pitanje oružja bilo je ozbiljno. Američka vlada, osećajući protivljenje celog sveta kad su pukovnici oteli Grčku, plemenito je kaznila huntu smanjenjem naoružanja – nema aviona, ali topovi mogu. Osuđivali smo bilo kakvu vojnu pomoć. Shvatali smo da bi puno obnavljanje donelo popularnost i snagu pukovnicima. Let od Njujorka do Vašingtona traje samo jedan sat. Imali smo dovoljno vremena da odemo na demonstracije i da se vratimo u pozorište na večernju predstavu. Demonstracije su bile vrlo živahne. Održavale su se u malom parku prekoputa Bele kuće. Ganulo me je kad sam videla da mnogo ljudi nosi bedž „Melina je Grkinja“. Održala sam kratak govor. Trebalo je da ga završim rečenicom: „Grčkoj ne treba oružje. Treba joj sloboda. Izbor je na predsedniku Sjedinjenih Država.“ Ustala sam da održim govor ispred gomile mikrofona. Konstantin vrši čudan uticaj na mene. Svaki put kad se petljam s njim, stvar uzima smešan obrt. Lepo sam održala svoj govor sve do kraja, kad sam čula sebe kako kažem, valjda iz profesionalne navike, a i zbog kraljevog uticaja:
Izbor je na predsedniku United Artists-a. Ima Boga. Njegovom voljom su poslednje reči prigušene aplauzom, ali ih je Džuli čuo. Mislila sam da će ga strefiti šlog. Bilo je mnogo nenadmašnih trenutaka jer kad se boriš za dobru stvar osećaš se veoma dobro. Ali, iz Vašingtona sam se vratila s teretom na srcu. Nikad nisam verovala da bi hunta mogla da se održi. Bila je previše zla, previše zverska, previše sirova. Ali bilo je nečeg u Vašingtonu što mi je podiglo moral. Bili smo tu, Grci i Amerikanci, demonstrirajući s iskrenošću i strašću svoja osećanja predsedniku Sjedinjenih Država. Nismo bili tu zbog neke sumnjive stvari. Nismo bili grupa koja brani neke parcijalne interese. Govorili smo o diktaturama, o tiraniji. I bio je tu taj veliki simbol od kamena, ta tako bela, tako elegantna, tako gluva zgrada. A ta zgrada i nasmejana nadmoćnost policije koja ju je čuvala odavali su dobroćudnu snishodljivost i istrajavanje u gledištima. „Neka demonstriraju. Neka rade šta hoće. Posle će otići svojim kućama, a mi ćemo nastaviti da radimo svoj posao.“ Otvorila sam srce Džuliju. Rekla sam mu da smo gubili vreme i energiju, da nam niko neće pomoći i da, ako Grci žele da se ratosiljaju diktatora, treba to sami da urade. Neprekidno sam sebi postavljala pitanje koje su mi postavljali svakog dana i koje sam dotle izbegavala. Šta radi grčki narod? Gde je otpor? Imala sam sve tačne odgovore. Zatvoreni narodni lideri, stalna hapšenja, mučilišta, huntin sistem špijunaže razapet kao jeziva mreža preko cele Grčke učinili su organizaciju sporom i teškom. I ljudi su se umorili – od podnošenja žrtava, od prolivanja sopstvene krvi, od zatvora zbog ideala koji se nikad ne ostvaruju. Uspomene na građanski rat bile su veoma žive, rane su bile otvorene. Svi ti odgovori bili su istiniti, ali me nisu zadovoljavali do kraja. Šta se desilo sa stotinama hiljada Grka koji su se kleli da će fašizam moći da prođe samo preko njih mrtvih? Ono što nikad nisam rekla, ali u šta sam verovala, bilo je da se grčki narod paralizovao od dubokog pesimizma. Kako možeš da se boriš protiv hunte kad znaš da iza nje stoji ogromna sila Sjedinjenih Država? Da li je trebalo da i mi postanemo Vijetnam? Svi Grci su znali da bez američke pomoći hunta ne bi mogla da traje ni četrdeset osam sati i ono što su videli oduzimalo im je hrabrost. Videli su velike američke
kompanije kako žure da iskoriste priliku koju im nudi izgladnela hunta. Videli su redovne deklaracije Stejt departmenta, koji se pravio da veruje obećanjima diktatora da će se brzo vratiti demokratiji, i ogromne fotografije u štampi na kojima su vođe hunte primane na srdačne ručkove u admiralitetu Šeste američke flote. I sve to u ime NATO-a! Kakva bolesna šala! U kampanji da probude našu ljubav prema NATO-u naučili su nas da su njegove članice preuzimale obavezu da očuvaju demokratiju, ličnu slobodu i zakon. Kako se onda mogla opravdati podrška jednoj gangsterskoj vladi? I to ne samo da se podrži, nego i da se pravda i brani. U jednom govoru u Vašingtonu predložila sam ili da Grčka bude izbačena iz NATO-a ili da se sporarazum prepravi tako da se od članica ne zahteva poštovanje demokratije. Neki su aplaudirali, ostali su bili dovoljno iskreni da se nasmeju. Skandinavske zemlje, Holandija i Italija zauzele su gledište da Grčkoj nema mesta u NATO-u. To je malo smetalo Amerikancima. Pentagon ima debelu kožu. Bilo je ljudi koji su tražili pomoć na Istoku. I tu su videli samo licemerje. Sovjetski Savez i druge „narodne republike“ jednoglasno su osudile huntu i pomagale joj da živi uvećavajući trgovinski promet s njom. Ali Grk je mudar i zna kako da odagna obeshrabrenost. Zna da u organizmu svake diktature žive bakterije koje je na kraju ubiju. I svaki put kad bismo se rastužili dogadalo se nešto što bi nam podiglo moral. Herojski podvig, dosetljiv letak, provokativan govor zatvorenika pred vojnim sudom, dobro postavljena bomba – pokazivali su da se narodna borba nastavlja. Nisu svi đavoli bili s jedne strane. Kao ni anđeli. Konzervativna izdavačica Eleni Vlahu zatvorila je svoje novine da ne bi bile podvrgnute cenzuri pukovnika. Kad su je stavili u kućni pritvor, pobegla je u Englesku i odande nastavila odvažno da se bori za pravednu stvar. Jednako konzervativan, bivši premijer Kanelopulos nikad nije prestao da napada huntu. Potpuno ugušen u Grčkoj, uspeo je da stupi u kontakt sa stranim izveštačima da bi razorio mit o komunizmu. Apsolutno je negirao tvrdnju da vojni režim nastoji da spasi Grčku od haosa opasnosti od komunizma. „To nije istina“, govorio je, „prosto zato što nije bilo haosa.“ Bio je premijer do nedelju dana pred puč i znao je. Nismo imali iluzija. Nismo očekivali od ljudi kao što su Vlahuova ili Kanelopulos da izađu na barikade, ali njihovo suprotstavljanje hunti bilo je iskreno i vredno poštovanja. Manje poštovanja imala sam prema
Konstantinosu Karamanlisu. Kao i svi, znala sam da je prezirao huntu, ali osim dva neodređena saopštenja u početku, devet meseci ostao je potpuno nem. Dana 5. decembra saznali smo da je najzad dao intervju francuskom listu Le Mond. Otrčali smo da pronađemo primerak na kiosku sa stranom štampom. Pročitali smo ga stojeći na ulici. Pisalo je: Pučisti su izdali obećanja da će ponovo uspostaviti demokratiju i nisu imali nimalo spremnosti da siđu s vlasti, doveli su zemlju u međunarodnu izolaciju i naišli na snažnu osudu kod većine naroda. Dovde je sve u redu. Ali kad su ga pitali koje bi mere preuzeo ako bi hunta odbila da ode, njegov odgovor pokazao je čvrstinu jedne izduvane gume. Ne gajim lično interesovanje za politiku i dajem ovu izjavu samo i isključivo zato što narod očekuje neki orijentir. Kakvo razočarenje! Kakav orijentir? Grci su znali svoje mesto u vezi sa svim stranama političkog kompasa. Odvajali su sever od juga i istok od zapada i znali gde đavo spava. Devet meseci su svi čekali da progovori Karamanlis. Konzervativan ili ne, bio je osam godina na vlasti. Veliki deo zemlje i dalje ga je cenio. Pukovnici su upravo potpisali kapitulaciju bedno prodavši kiparske Grke. Narod ih je optuživao i proklinjao. Jedna borbena Karamanlisova izjava mogla je da podstakne narod na akciju. Nije je izgovorio. Čitav intervju mirisao je na političara sa starim, prevaziđenim manirima. Nakon devet meseci u nemoj trudnoći, g. Karamanlis rodio je miša. Nedelju dana kasnije, 12. decembra, ostali smo budni cele noći. Mladić nežnih crta doneo nam je nove Mikisove trake. Nove pesme koje je komponovao i uspeo da ih snimi u zarobljeništvu. Ista atmosfera, njegov glas snimljen tiho, njegovi prsti koji pucketaju u ritmu – ali su pesme dobile drugu dimenziju. Bile su uvek borbene i snažne, ali sada su nosile u sebi ironiju i tugu. Nisam pitala kako su ih iznosili napolje, niti mi je dato ikakvo objašnjenje. Proveli smo noć spremajući televizijski program zasnovan na pesmama. Svanulo je kad smo legli da spavamo. Nekoliko sati kasnije zazvonio je telefon. Bio je to neko s televizijske stanice i pitao da li mogu da pošalju ekipu da snimi moj komentar na protivudar. Kakav protivudar?
„Niste čuli? Kralj Konstantin vodi vojsku protiv hunte.“ Dotrčali smo do radija na vreme da čujemo voditelja kako kaže da se kralj nalazi u Solunu, da se vazduhoplovstvo i mornarica pokoravaju njegovim naredbama i da će mu se možda pridružiti velik deo vojske. Kralj je izdao saopštenje tražeći podršku grčkog naroda. Džuli, Spiros i ja posavetovali smo se na brzinu. Ekipa je bila na putu. Šta je trebalo da kažem? Svi smo se slagali oko toga da je Konstantin u velikoj meri odgovoran za dovođenje hunte, čak i ako ona nije bila po njegovom izboru. Složili smo se da je 21. aprila mogao da ih uništi da je to zaista želeo. Da se suprotstavio, tog prvog dana bi ih dokrajčio. Da je rekao „Ja sam protiv vas, uhapsite me ako želite“, čitav puč bi se urušio. Sjedinjene Države, nezavisno od svojih stvarnih želja, ne bi mogle da podržavaju huntu s kraljem u pritvoru. Ali, da li je trebalo da kažem tako nešto u svom komentaru? Zar nije bilo pametnije da pozdravim svaki pokret protiv hunte, čak i ako dolazi od kralja? Džuli se nije slagao. Video je to kao borbu između dve klike. Predlagao je da kažem da ne mogu da verujem da kralj radi u interesu demokratije u Grčkoj, da njegovo antidemokratsko ponašanje u prošlosti ne može da nadahne to verovanje, da će demokratiju u Grčku vratiti njen narod, a ne Konstantin. Spiros i ja, više Evropljani, iskusniji u politici velikih sila, uložili smo veto Džuliju. Nismo mogli da zamislimo da bi kralj učinio takav potez a da se ne uzda u pomoć Amerikanaca. Naš stav je bio da treba da počnemo ispočetka. Oterajmo prvo huntu, pa posle počnimo da se borimo za ustavnu vladavinu. Držali smo radio upaljen nadajući se da ćemo čuti vesti koje bi mogle da me usmere u izjavi. Ništa izuzev nesigurnih glasina. Na kraju sam govorila neodređeno o potrebi za jedinstvom u borbi protiv diktature. Dala sam nekih šest intervjua tog dana i neprekidno sam ponavljala iste klišee. Novinari su bili razočarani isto koliko i ja. Kraljev fijasko odveć je dobro poznat da bih na njemu ovde insistirala. U radijskom saopštenju 13. decembra Konstantin se busao u grudi: – Od sad pa nadalje neću prihvatati nepokornost i biće iskorenjena bez milosti. Neće biti kompromisa. Sutradan je pobegao u Rim. Njegov čemerni nakaza-ustanak bio je tragikomičan. Pokazalo se da agenti hunte poznaju njegove planove do u detalje, kao i mnogi ljudi u Atini. To nije bila borba, već prosto eksperiment
dostojan sažaljenja. Nije bilo gubitaka. Niko nije uganuo ni skočni zglob. Možda bi grčki narod zaboravio maskaradu kraljevog ustanka i oprostio mu poraz da je pokazao više hrabrosti, ali, kao što je rekao Klejton Fritsi, „to je bio kralj spreman na bekstvo čak i kad nervozno svira u raštimovanu trubu“. Kad su mu postavili pitanje u vezi s njegovim žurnim bekstvom, Konstantin je odgovorio da bi ga hunta strpala u zatvor da je ostao, a „kakve bi svrhe imalo tako nešto“? Da li je moguće da je toliko priprost? Njegovo hapšenje bilo bi zaista veoma korisno. Izazvalo bi Pentagon i vladu Lindona Džonsona da pocrvene od besa i dao jake argumente protivnicima hunte. Nije mogao da se plaši da bi ga mučili kao bilo kog običnog grčkog građanina. U svojoj izjavi kralj je dodao: Isto tako, bolje je da se slobodno obraćam svetu s nekog mesta izvan Grčke. Dobro, sad je izvan Grčke već više od tri godine. Šta je rekao svetu? Ništa. Sve se završilo kad je jedan dopisnik Sandej tajmsa zatražio od kralja da prokomentariše opis iz Dejli mirora: „To nije kralj, to je miš.“ Konstantin je odgovorio pitanjem: „Šta mogu na to da kažem? Da nisam miš?“ Njegovo veličanstvo bilo je u pravu. Nije mogao da kaže da nije miš. Dok je Konstantin bio na prestolu, strane sile izbegavale su neprijatnost da priznaju huntu. Konstantin je stajao na čelu države i sve ambasade upućivale su akreditacije njemu. Ali šta će se sad desiti? Kad su pitali Stejt department da li će hunta biti priznata kao vlada Grčke, njegov predstavnik Robert Dž. Makloski rekao je: „Svaki komentar mogao bi da naškodi u ovoj izuzetno složenoj situaciji“. Senator Stiven Jang iz Ohaja, član Komisije oružanih snaga u Senatu, smatrao je da je situacija jednostavna, a ne složena. Pozvao je predsednika Džonsona da prekine diplomatske veze s Grčkom i da opozove ambasadora iz Atine. Ali je verni Šulcberger rasvetlio situaciju: SAD i drugi saveznici NATO-a nalaze se u neprirodnom položaju da šalju opunomoćenike s akreditivima kralju koji se nalazi u Rimu. (Šulcberger ostavlja utisak da se radi o godišnjem odmoru.) Ali pošto i Papadopulos i Konstantin i dalje pregovaraju o povratku kralja, nema potrebe da se razmatra prekid diplomatskih odnosa. (U redu, Šulcbergeru, ako ti to tako vidiš, ali kraljev boravak u Rimu
zalazi u četvrtu godinu. Nisam pročitala nijedan tvoj članak u kome bi tražio opoziv ambasadora. Dokle misliš da treba čekati?) Dan posle kraljevog udara, fotografije kralja Konstantina i kraljice Ane Marije još su visile na zidovima grčke ambasade. Štampa pita: „Hoće li ostati tu?“ Predstavnik ambasade odgovara: „Ne znam, mada su baš lepe.“ Papadopulos insistira da je Grčka i dalje monarhija. Da bi otklonio svaku sumnju u to, nalazi marionetu po imenu Zoitakis i naziva ga regentom, a da bi farsa bila potpuna, Zoitakis je imenovao Papadopulosa za premijera. Kako to formuliše pukovnik: Regent mi je učinio čast da mi poveri osnivanje nove vlade. I tako pas laje, a vetar raznosi. U trci oko priznavanje vlade, prva je bila Turska, a odmah za njom Engleska i Sjedinjene Države. Turska je našla način da izrazi svoju zahvalnost pukovnicima što su ugušili kiparski san o ujedinjenju. Pukovnici su se suočili s dilemom šta da rade s Andreasom Papandreuom. Bilo bi nezgodno da ga ubiju, gledalo ih je mnogo sveta. Slučaj „Aspida“ raspao se kao prostačka prevara i međunarodni pritisak za oslobođenje Papandreua ostao je nesmanjen. Na kraju su došli do zaključka da je po njih manje opasan u inostranstvu nego u Grčkoj. Posle osam meseci u samici izveli su ga iz zatvora i iz zemlje. Malo kasnije proglasio je osnivanje pokreta otpora po imenu PAK (Sve-grčki oslobodilački pokret). Mnogi pojedinci i organizacije iz Sjedinjenih Država želeli su da stupe u vezu s njim. Džuli je išao u Pariz da završi pregled dokumentarca koji je snimio u Izraelu i poslali su ga da poseti g. Papandreua. Brinula sam se zbog njegovog odlaska, ali smatrala sam da je neophodan. Spiros jeste bio sa mnom, ali postojalo je pravilo – svaki put kad Džuli ode, dešavaju mi se strašne stvari. Prvo je došao predznak. Bila sam sama u garderobi. Vrata su su se otvorila i ugledala sam Anine oči. Ogromne i preplašene. „Ovde je. Njegov brat je ovde.“ Znala sam i da ne pitam, čiji je to brat bio. Trapističkog monaha. Odgurnuo ju je da bi ušao u sobu. „Moj brat je umro. Njegova poslednja misao bila je o vama.“ Pogledala
sam ga. Isto lice. Iste crne ruke. Bilo je nemoguće da grešim. Bio je to isti čovek koji je došao i prvi put. Nije bilo brata. Bio je lud. „Lažeš. Nisi njegov brat. Ponovo si došao. Šta hoćeš?“ „Moj brat je umro. Nastaviću njegovo delo. Položiću zavet ćutanja, ali ću nastaviti da se molim za tebe.“ Dok su ga izbacivali napolje neprekidno je ponavljao: „Moliću se za tebe.“ Dovoljno sam Mediteranka da prepoznajem rđave znake. Kad je Spiros došao u pozorište rekla sam mu da će se nešto desiti. Rekao mi je da se već desilo. Pozvali su nas u Federalni istražni biro. Za strance, FBI je moglo da znači samo jedno. To je bila organizacija koja lovi špijune i komuniste. Zar su poverovali lažima grčkog konzulata o nama? Zar su mislili da sam komunista? Da li će nas proterati iz Sjedinjenih Država? Gde sam mogla da odem bez pasoša? I zašto se takve stvari uvek dešavaju sredom, kad imamo dve predstave? Odlična sam u šminkanju, ali toga dana nije bilo tako. Ruke su mi jako drhtale. Spiros se vratio s dva lepa mladića. Imali su legitimacije FBI. „Mis Merkuri, imamo informacije da vam je život u opasnosti.“ Posedovali su opis potencijalnog ubice. Bio je srednjeg rasta. Imao je tamnu kovrdžavu kosu i govorio je engleski sa stranim naglaskom. Tek je bio došao u Njujork i iznajmio sobu negde u blizini pozorišta. Pozvaće lokalnu policiju, staviće u publiku ljude u civilu. U istom trenutku začulo se tako jako kucanje na vratima da smo svi protmuli. Bio je to upravnik scene. „Zavesa se diže za pet minuta.“ U „Ilja Ijubavi moja“ pevala sam pesmu pod naslovom Pireju, Ijubavi moja. To je bio jedan od malobrojnih trenutaka u predstavi u kojima nije bilo dirinčenja. Bila sam sama na sceni pod svetlošću reflektora i mogla sam da usredsredim svu pažnju na sebe. Kad vam glumci kažu da uloga može toliko da ih ponese da zaborave na scenu i publiku, smatrajte to malo preteranim. Retko se dešava. Ali meni se nešto slično desilo nekoliko puta kad sam pevala Pireju, Ijubavi moja. Moja briga za Grčku, moja želja da je ponovo vidim bile su jače od glumca ili predstave. Aplauz bi me vraćao u stvarnost scene, koji je uvek bio izuzetan. Publika mi je poručivala da ima osećaj za to o čemu pevam i da i ona deli sa mnom zanimanje za Grčku. Ali tog popodneva jedino o čemu sam mogla da razmišljam bio je čovek
srednjeg rasta, s tamnom kovrdžavom kosom, koji je sedeo u parteru s prigušivačem na svom crnom revolveru. Pod svetlošću reflektora bila sam laka meta. Možda je to romantičan način da se umre, ali, meni ta ideja nije delovala nimalo privlačno. Možda je bilo utešno da vidim svetlucanje policijskih znački oko bine, ali mi to nije pomagalo da se setim reči pesme. Nekoliko glumaca, u kostimima i našminkani, stajali su u zadnjem delu pozorišta spremni da zgrabe mediteranskog Džona Vilksa Buta i da ga raskomadaju, a moj dragi Haris Lemonopulos, prvi buzuki našeg orkestra, popeo se na binu i svirao u mraku, da bih osećala nekog pored sebe. Najblaže rečeno, pesma je bila promašaj. Čuo se mlak aplauz. To đubre ne samo da me je nasmrt prepalo, nego mi je i najbolju scenu upropastilo. Džuli je požurio iz Pariza, ali je u međuvremenu insistirao da angažujem ličnog telohranitelja. To je sredio moj prijatelj i advokat Džo Stratos. Počela sam da se osećam kao lik iz Kistonovih komedija. Svakog dana odlazila sam u pozorište okružena policajcima, jednim pored vozača automobila, po jednim sa svake strane pozadi, i mojim ličnim telohraniteljem koji nas je pratio u svom automobilu. Predavali su me u pozorište kao paket, gde su me preuzimala dva druga policajca. Ali ono što me je najviše prepadalo nije bio nepoznati ubica, već moj lični telohranitelj. Nosio je gomilu revolvera i nije me ostavljao na miru ni minuta. Jedino što sam postigla bilo je da zatvaram vrata toaleta. Posle šest nedelja rekli su mi da sam njujoršku policiju stajala mnogo novca. Tražili su od mene da potpišem papir da ih raspuštam i da preuzimam odgovornost za svoj život. Rekla sam da ću im rado dopustiti da odu ali da neću potpisati ništa što će ih osloboditi vršenja njihove dužnosti. Napravili smo kompromis. Policija neće dolaziti redovno u pozorište, ali će s vremena na vreme obavljati kontrole. Zadržali smo telohranitelja dve nedelje posle Džulijevog povratka. Ne mogu da kažem da mi je bilo žao kad sam videla da odlazi. Despo je smislila način da mu tu i tamo umaknem. Smatrala je da sam otporna na metke. U svakom slučaju verovala je da vredi više truda da se dovedem u opasnost nego da doživim nervni slom od uznemirujućeg prisustva telohranitelja. Sada je strah prošao. Džuli se vratio. Spiros je bio tu i, iznad svega, tu je bila stabilna, sjajna Despo. Nijedan ubica nije mogao da se probije kroz
njenu budnu stražu. Jedne večeri, Despo i ja uspele smo da umaknemo mom telohranitelju. Otišle smo u jedan mali restoran u Grinič Vilidžu. To je bilo prijatno mesto. Imali su mali podijum za orkestar i ko god bi osetio želju da igra ili da peva, mogao je to i da uradi. Nekoliko glumaca koji su održavali probe za jedan of-Brodvej6 komad došli su za naš sto. Bili su izuzetno mladi i vrlo duhoviti. Improvizovali su razdraganu parodiju svojih pokušaja. Smejala sam se od srca. Despo je primetila da je to bio prvi put da se smejem posle 21. aprila. Shvatila sam da ima pravo. Postoji jedna divna grčka reč, palikári (junoša, mlad junak). Palikári je borac, ratnik, ali je veseo. Ratuje dobro raspoložen i ume da se smeje nevoljama. Despo je upotrebila ovu reč. „Sviđa mi se tvoja borba. Ti i ne možeš drukčije. Ali neću da me rastužuješ. Želim da mi ulivaš hrabrost. Bori se, ali kao palikári“ Tako je, Despo, tako je. Prenećemo borbu u Evropu. Čekala sam s nestrpljenjem da „Ilja ljubavi moja“ prestane da se prikazuje. Gluma je bila moj život, ali prvi put moja misao i moje srce bili su negde drugde.
18 Ako je moja sudbina na neki misteriozan način određena brojem osamnaest, presrešću ga na pola puta i učiniću osamnaesto poglavlje poslednjim. Ispunila sam stotine kartica beleškama na grčkom. Govorila sam stotine sati na francuskom i engleskom pred magnetofonom. Sad ustupam mesto prevodiocima. Shvatam da oni ponekad moraju da vrše prepravke. Dajem im punu slobodu. Ono što od njih zahtevam jeste da moj gnev ostane isti; on je razlog ovoj knjizi. Kad bih izražavala zahvalnost svim ljudima koji su se borili za slobodu Grčke, njihova imena ispunila bi ovo poglavlje. Ali kako da ne zahvalim Viktoru Rojteru na pomoći u obrazovanju Američkog odbora za oslobođenje Grčke? Kako da ne zahvalim ljudima koji su predsedavali ovim odborom – bivšem generalnom državnom tužiocu Frensisu Bidlu, članu Kongresa Donu Frejzeru iz Minesote i čoveku koji je danas predsednik, članu Kongresa Donu Edvardsu iz Kalifomije?7 Završetak nekog komada liči pomalo na kraj veze. To je prilika za osećanja i suze. Stekla sam mnogo prijatelja radeći na predstavi „Ilja ljubavi moja“. Živeli smo i radili zajedno jedanaest meseci. Volela sam ih. Pomogli su mi da prođem kroz mnoge teške trenutke. Ali poslednje noći nisam mogla pred njima da sakrijem svoju radost što se predstava završila. Pozorište i gluma nisu mi bili na srcu. Počela je turneja po američkim gradovima. Nisu nas svi dočekali dobrodošlicom. U Čikagu, gde sam se pojavila s Andreasom Papandreuom, policija je primila dojavu o podmetnutoj bombi u našem hotelu i u pozorištu u kome je trebalo da govorimo. Kad smo stigli u pozorište, sačekale su nas bučne demonstracije. Većina, ako ne i svi, bili su američki Grci. Dočekali su nas psovkama i kletvama. Pre puča, ti isti ljudi dočekivali su me s pesmama i cvećem. Sad su mi dovikivali „komunisto“ i „izdajnice“. Šta se dogodilo s njihovom pameću pa brane diktaturu u Grčkoj? Mnogo sam se trudila da pronađem odgovor.
Mnogi od njih, mnogi od njihovih roditelja nisu mogli da zarade za život u Grčkoj. Došli su u Sjedinjene Države i teškim radom obezbedili sebi materijalnu udobnost. Da li je sam pomen reči „komunista“ dovoljan da ugrozi njihovu ljubav prema imovini? Ako je tako, zašto onda to isto ne važi i za grčke iseljenike u Kanadi, Australiji, Nemačkoj? U tim zemljama glasova u korist hunte bilo je vrlo malo. Mislim da se rešenje može naći u grčkom osećaju rodoljublja. Grk je po prirodi rodoljub. Za njega rodoljublje znači voleti svoju otadžbinu. Grk koji je došao u Ameriku i rešio svoje ekonomske probleme preneo je svoje rodoljublje na Sjedinjene Države. To je zlatna zemlja koja mu je donela uspeh. Ako vlada SAD podržava huntu, to mu je dovoljno. Ne može da podnese da se vlada osuđuje. Postao je veći katolik od pape. Da bih vam dala punu sliku, reći ću vam da američki Grci sa manjim platama mrze huntu. Isto važi i za intelektualce i univerzitetske profesore. Većinu odbora za oslobođenje Grčke na univerzitetima osnivali su američko-grčki profesori. Marta 1968. trebalo je da idem u Evropu. Neposredno pre toga bili su mi predložili da govorim na jednom ručku u Vašingtonu koji je organizovao Nacionalni demokratski klub žena. Oklevala sam jer mi je moral bio opao i bila sam smrtno umorna. Tada sam pročitala nešto zbog čega sam se izbezumila od besa i što mi je povratilo snagu: „Uvaženi Din Ačeson, bivši ministar unutrašnjih poslova“ napisao je pismo koje je objavio Vašington post. Gospodin Ačeson prosto je izneo mišljenje da Grcima treba apsolutistička vlada. Kako da ne odgovorim na to? I gde bih mogla bolje da odgovorim nego u Vašingtonu? Prihvatila sam poziv. Očekivala sam da ću se sresti s malom grupom žena i nadala sam se da će se pojaviti i neko iz štampe. Na svoje veliko iznenađenje, zatekla sam nekih sedamsto ljudi okupljenih u ogromnoj dvorani. Reporter Ivning stara napisao je da je to bio „najveći broj okupljenih u istoriji Kluba“. Drugo iznenađenje bilo je i mnoštvo muškaraca, od kojih su neki bili na značajnim položajima. Objasnili su mi kroz smeh da je Nacionalni demokratski klub žena imao političku moć i da su zato muškarci dolazili na njihove ručkove – jer da nisu, teško njima. Neki članovi našeg Odbora u Vašingtonu upozorili su me da je g. Ačeson jedan od najuglednijih ljudi u zemlji, da ga većina publike duboko ceni, da je imao uticaja na Džonsonovu vladu i da bi bila taktička i politička greška da ga napadnem. Odgovorila sam da koristi svoj uticaj na način koji škodi
Grčkoj i da sam upravo zbog toga došla da govorim na tom skupu. Bila sam nervozna dok sam govorila. Pravila sam greške u gramatici i izgovoru, ali je publika pokazivala širokogrudost i simpatiju sve dok nisam progovorila o g. Ačesonu. U jednom pismu Vašington postu g. Ačeson je izneo mišljenje da Grčkoj treba apsolutistička vlada. Svi znamo da je g. Ačeson častan čovek, ali on time sahranjuje demokratiju u Grčkoj. Zli jezici govore da je g. Ačeson bio namrgođen prema prethodnoj grčkoj vladi jer je odbila njegovo rešenje kiparskog pitanja. Treba to da odbacim jer je g. Ačeson častan čovek. Njegova časna ocena glasi da su Grci neuki, zaostali i nespremni za demokratiju. Ja sam neobrazovana glumica, a g. Ačeson je bivši ministar unutrašnjih poslova, ali stajem pred njega i govorim: „Gospodine ministre, grešite. Znamo šta znači demokratija. Mi smo je izmislili. Nećemo prihvatiti vaš savet, g. ministre. Oslobodićemo se.“ Kao da sam se obratila frižideru. Soba se zaledila. Osećala sam malo zadovoljstvo što me njihova hladnoća ostavlja ravnodušnom. Kao glumica volim da se dopadnem ljudima, ali sam tog trenutka pomislila: „Dođavola s glumicom! Ti si Grkinja koja ima nešto da kaže, sviđalo se to njima ili ne.“ Istupila sam korak napred. Oslobodilo me je za druge bitke koje će uslediti. Moj brat Spiros je pravi Herakle. Za manje od šest nedelja organizovao je turneju u osamnaest evropskih gradova (ponovo broj osamnaest). Jurio je po Evropi uzduž i popreko u svom malom automobilu koji je podsećao na Čarlija Čaplina, s vratima koja otpadaju. Sretao se s liderima političkih stranaka, ugovarao iznajmljivanje pozorišta. Tamo gde nije bilo pozorišta, rezervisao je sale za konferencije. Tamo gde nije bilo sala za konferencije, preklinjao je da se dozvoli upotreba fakultetskih amfiteatara. Pregovarao je s hotelima i svađao se oko cena. Ugovarao je konferencije za štampu i susrete s vladinim zvaničnicima. Stupio je u kontakt s prognanim muzičarima iz orkestra Mikisa Teodorakisa i skupio ih za tumeju. Vratio se u Njujork na šestočasovni susret sa mnom i sa Džulijem, a odatle otišao pravo u Strazbur. Bio je Herakle, bio je Tarzan, bio je grčki palikári. Džim Proktor se divio načinu na koji je Spiros obavljao posao. Govorio je da nikad ne bi preuzeo na sebe tako nešto, sem ukoliko bi na raspolaganju imao četiri meseca i pomoć novinskih agencija. Imali smo pomoć jednog novinskog agenta u Londonu,
dragocenu pomoć Margaret Gardner. Drage, verne, pune ljubavi i voljene Margaret Gardner. Bila mi je i prijateljica i anđeo čuvar. Nikad neću moći da joj se odužim! Uznemiravala je novinare, grabila ih za vrat i terala da pišu o Grčkoj. Zaklela se da će turneja uspeti. Napisala je tone pisama. Provodilaje čitave dane na telefonu. Preletala je iz jednog grada u drugi. Posvećivala je svoje vreme, svoj novac i svoje srce. Brinula sam za Despo. Kako će živeti u Americi? Hoće li naći posao? Stameno je odbila da se vrati u Grčku pukovnika. „Ja? Ako ne mogu da govorim, umreću od razočarenja.“ Despo je, kako se Džuli izrazio, „izuzetna gospođa“. Njeni preci bili su heroji grčkog ustanka. Njena porodica nekada je bila veoma bogata. Kad su izgubili imovinu u ratu, Despo je osetila iskreno olakšanje. Stidela se da bude bogata u Grčkoj. Govori bez napora šest jezika. Prevela je važna književna dela u Grčkoj. Uvek je dobro raspoložena i optimistična. Gde god ode, oseća se kao riba u vodi. Niko ne dobija više poziva od više ljudi nego Despo. „Ne brini za mene. Umem da igram. Umem da pevam. Umem da pišem. Umem da perem sudove.“ Sve je to bilo istina a, u slučaju preke potrebe, postojala je Teoni Oldridž da se pobrine za nju. Došlo je vreme da se pozdravim sa svojim američkim prijateljima. Nije bilo lako. Duboko sam se vezala za mnoge od njih. Pozdravila sam se i sa Džulijem. Ostaće da završi snimanje svog filma o crncima. Govori. Pevaj. Daj intervjue. Susreti s mnoštvom lica. Avioni. Automobili. Pozorišta. Stadioni. Pretnje. Aplauzi. Pakovanje prtljaga. Putovanje. Hoteli. Rena prima pozive. Angeliki pegla haljinu u uglu. Grčke delegacije sede na podu. Televizijski kablovi provučeni kroz prozor. Avion. Voz. Ponavljam govor dok Marija Faranduri i Andonis Kalojanis pevaju tiho i umilno, vežbajući harmonije za jednu Teodorakisovu pesmu. Železničke stanice. Aerodromi. Grčke izbeglice. Grčki iseljenici. Suze. Smeh. Beč. Konferencija za štampu. Bruno Piterman pri ruci da pomogne. Koncerthaus. Uzbuđenje prolazi publikom kao električna struja. Ljudi iz publike dolaze na binu da pevaju s nama. Naslov u novinama: Papadopulos daje časnu oficirsku reč da će ponovo uspostaviti demokratiju u Grčkoj.
Ženeva: Upozoravaju me da ne kažem ništa zapaljivo. Švajcarski govornici to rade umesto mene. Naslov u novinama: Ubijen Martin Luter King. Engleska: Poziv na prijem u Parlament. Ohrabrenje na Oksfordu. Ručak s dekanom. London. Poziv na… itd. Pomoć od najvećih engleskih glumaca. Bog neka blagoslovi Vanesu Redgrejv i celu njenu porodicu. Pomoć od lorda Snoua, lorda Solsberija, ser Morisa Baure. Kako je moguće imati plemićku titulu i biti progresivan? Konferencija za štampu. Toliko sam nervozna da ne mogu da se setim imena Harolda Vilsona. Polaganje venca na spomenik lordu Bajronu. Ne hapse me. U istom trenutku u Atini g. Frejzer, član Parlamenta, polaže venac na spomenik lordu Bajronu u Atini. Hapse ga. Na njegovom vencu bile su ispisane pesnikove reči: Sanjao sam da Grčka još slobodna može biti. Gospodina Frejzera zadržavaju svega nekoliko sati. Puštaju ga na slobodu uz izvinjenje. Ali mu oduzimaju venac. Trafalgar skver. Masa sveta. Mikrofoni postavljeni tako da dopim do ljudi u okolnim ulicama. Dok govorim, pored mene je Aleka Paizi, moja prijateljica s Pozorišne akademije, borac Pokreta otpora. Dolazi Uskrs. Dan nade. Dolazi 21. april. Godišnjica sramote. Oslo, Helsinki. Prvi maj u Stokholmu. Marš dvesta hiljada ljudi. Ulof Palme, budući premijer, čini mi čast da povedem marš zajedno s njim. Najveći stadion u Švedskoj. Pedeset hiljada ljudi kupuje karte. Igraju reditelji, glumci, umetnici. Izigravaju razvodnike. Prodaju kikiriki i programe. Ogromna grčka zastava, okružena manjim zastavama. Još jedna ogromna zastava na bini. Ispod nje govori Ulof Palme. Govori Anita Bjork. Pevam Mikisovo Bojište. Sloboda ili smrt. Dolazi mi inspiracija i snaga da učinim da se zastava zavijori. Salve aplauza. Diseldorf. Minhen. Esen. Centri grčkih iseljenika. Uzbuđenje. Novac za porodice zatvorenika. Gnev zbog vesti o mom isključenju iz grčke crkve. U Esenu osam hiljada Grka zajedno sa mnom peva Bojište. Zatim gromkim glasom: „Hoćemo oružje“. Berlin. Kontra-demonstracije ispred mog hotela. Na grčkom: „Crvena kurvo! Idi u Moskvu!“ Poslala sam nehajne poljupce s balkona. „Kurvo. Vrati se nazad u Moskvu.“ Dolaze drukčiji Grci da ih rasteraju.
Naslov u novinama: Student levičar Rudi Dučke žrtva napada. Na samrti. Amsterdam, Hag. Stvaranje Međunarodne grčke blagajne za pomoć. G. van der Sul, njen predsednik, neumorni borac za grčku slobodu. Podnosilac predloga u Savetu Evrope. Poveo je borbu da se Grčka isključi iz Saveta Evrope. Nije uspeo. Ne sasvim. Grčka je na kraju podnela ostavku na članstvo. Saznali su da bi isključenje bilo izglasano. Brisel. Treba da govorim u amfiteatru univerziteta. Stižu tri autobusa puna desničarskih huligana. Razbijaju prozore amfiteatra. Spiros i studenti teraju ih pesnicama. Skup se nastavlja. Držim dobar govor. Pariz. Pomoć Žan-Pola Sartra i Žaka Dijamela. Ručak u Udruženju francuskih glumaca. Skup u Mitijaliteu. Plemeniti gestovi Alena Kunija, Pije Kolombo i Saše Pitoefa. Prijateljstvo i razumevanje od Erika Ruloa. Dvorana Plejel. Serž Ređijani čvrst poput stene. Susreti s Mendez-Frans, Andreom Malroom, Fransoa Miteranom, Danijelom Majerom. Konferenciju za štampu prekida dovikivanje: „Oni koji se nalaze u grčkim zatvorima to su i zaslužili“. Odgovaraju glasovi: „Foutez le camp!“ i „Fascistes dehors!“8 Konferencija se nastavlja. Turneja se završila u Francuskoj. Imala sam vremena da se odmorim i da razmislim. Ljudi u Evropi bolje su osećali opasnost od grčke diktature. Bili su nam bliže. Doživeli su iskustvo fašizma iz prve ruke i znali su koliko je zarazan. S njihovim vladama bilo je sasvim drukčije. Mnogo priče, mnogo govora o zaštiti demokratske uprave ali kao i obično poslovi i utrkivanje s Amerikancima u prodaji oružja Grčkoj. Bilo je izuzetaka. Najlepši su predstavljale vlade skandinavskih zemalja. Šveđani su bili izuzetni. Nije bilo dvoličnosti. Njihova vlada otvoreno je davala novac za PAK, pokret otpora koji je osnovao Andreas Papandreu. Norveška je prednjačila u borbi za isključenje Grčke iz NATO-a. Ali nismo imali iluzija: grčku slobodu morao je da osvoji grčki narod. To je bila cela istina i trebalo je suočiti se s njom. A trebalo je suočiti i sa svojom situacijom. Bilo je lepo govoriti o demokratiji na javnim manifestacijama, bilo je očaravajuće pevati pesme o slobodi, ali – šta posle toga? Još manifestacija? Turneja mi je pokazala da postoji vrlo mnogo ljudi
koji su spremni da pomognu – ali kako? Vičući svojim gluvim vladama? Kličući na skupovima a zatim se vraćajući kući? Shvatala sam da će protokom vremena klicanja utihnuti i, malo-pomalo, ljudi će prestati da dolaze na skupove, osim ako bismo im dali nešto opipljivo da podrže – a to je značilo ujedinjen, delatan pokret otpora. Za to je bila ta potrebna organizacija. Bio je potreban novac. Bila bi potrebna krv. To je bila ta gorka istina i trebalo je da se s njom suočim. U jednom romantičnom trenutku pomislila sam da napustim pozorište i film sve dok Grčka ne bude slobodna. Posvetila bih se političkim studijama i poslu. Sad sam shvatala da bih mogla da budem vrlo korisna ako bih zarađivala novac i dobro ga upotrebljavala. Prihvatila sam prvu ponudu – jedan film u Americi. Pre nego što sam se vratila u Sjedinjene Države, bila sam svedok istorijskog trenutka, majske revolucije u Francuskoj. Nije bilo vođa. Bilo je slavno. Bilo je donkihotski. Satrli su je. Ali to je bilo upozorenje za svet. Džuli i ja boravili smo u Kaliforniji, radeći na različitim filmovima, ali su nam vikendi bili slobodni. Prvi put, spoznala sam radosti radne nedelje od pet dana. Kupali smo se, izležavali, razgovarali, slušali muziku. Poslednjih godina imali smo toliko rastanaka, toliko strke, toliko bola da nismo osećali nikakvu grižu savesti što smo srećni i što uživamo dok smo zajedno. Reditelj mog filma bio je Norman Džuison. Bio je strog, šarmantan i izuzetno darovit. Njegov poslednji film dobio je oskara. Naš prvi susret nije bio srećan. Nije mi se dopao scenario i glupo sam se ponela rekavši da me u filmu privlači jedino to kako da zaradim novac da bih kupila bombe. Nije me shvatio ozbiljno, ali se uvredio i imao je pravo. Na kraju mi je oprostio i postali smo prijatelji. Nade. Dva čoveka koji su bili predsednički kandidati u Sjedinjenim Državama zauzimaju oštar stav protiv grčke diktature – Judžin Makarti i Robert Kenedi. Dvaput sam srela Kenedija, prvi put na jednoj sjajnoj zabavi u njegovoj kući. Prvi utisak – mladalaštvo i šarm. Zatim sam vrlo brzo shvatila da ima čelične živce. Veče je bilo zabavno. Ples i opuštanje. Ne previše razgovora o politici, ali sasvim dovoljno da me ubedi da ovaj mladić neodoljivog osmeha oseća snažnu potrebu da se identifikuje s progresivnijim elementima američkog života, potrebu da raskine okove proračunatosti u stranačkom aparatu i da teži onom najboljem što jedna mladalačka Amerika
može da stvori. Drugi susret imali smo u Njujorku. To je bilo neposredno pre nego što je objavio svoju kandidaturu. Još je oklevao. „Treba da podnesete kandidaturu za predsednika“, rekla sam. A on će: „Želite da i mene ubiju?“ Četvrti jun 1968. Vratila sam se trkom iz studija da čujem preliminarne rezultate izbora demokrata u Kalifomiji. Kako je kampanja odmicala, nade su nam se uvećavale. Izgledalo je da će demokrate sigurno pobediti na izborima. Ljudi su se sve više gnušali rata u Vijetnamu. Džonson je saopštio da neće ponovo podneti kandidaturu. Svi su verovali da će, bilo s Makartijem, bilo s Kenedijem, ovaj čudovišni rat biti okončan, da će uslediti talas liberalizma. Mi Grci nadali smo se da će to značiti kraj za pukovnike. Angeliki je pojačala zvuk na televizoru do kraja. Vrištala je umesto pozdrava: „Kenedi! Kenedi je pobedio!“ Srce mi je snažno tuklo. Gajila sam beskrajno poštovanje prema Makartiju, ali nešto što sam naučila od dede govorilo mi je da nije imao dinamičnost ili odjek u narodu koji bi mu omogućio da ga izglasaju za predsednika. Pobeda na preliminarnim izborima u Kalifomiji bila je ubedljiva. Nisam videla ništa što bi moglo sprečiti Kenedija da postane predsednik. Angeliki i ja zagrlile smo se. „Grčka će biti oslobođena!“ Onda su došli meci atentatora. Kenedijevo lice. Lepo lice puno bola i beskrajne blagosti. Jedan mladi život koji se gasio i nešto životno u Americi što je umiralo zajedno s njim. U Grčkoj se tog avgusta dogodio drugi pokušaj ubistva. Jedan mlad vojni oficir, Alekos Panagulis, pokušao je da izvrši atentat na tiranina Papadopulosa. Bogovi koji su hteli da Kenedi umre, hteli su da se Papadopulos spase. Panagulis je uhvaćen i strpan u zatvor. Mučen je tako brutalno da je jedva sedeo na optuženičkoj klupi. Verujem da je za borca za slobodu najbolji zavet smrt pred streljačkim vodom tiranina. Sila rađa silu. Nisam uspeo, ali će za mnom doći drugi. Možda se ne slažem s tim da je smrt najbolji zavet za jednog borca za slobodu, ali su Grci razumeli Panagulisa. Želeo je da njegova smrt bude korisna. Osuđenje na smrt! Pritisci sa svih strana – iz Vatikana, od predsednika vlada – održali su ga u životu. Sada truli u nekoj ćeliji grčkog zatvora. Sirhan Sirhan, čovek koji je ubio jednog Kenedija, nalazi se u ćeliji u Los Anđelesu. Dva čoveka koji su hteli da ubiju dvojicu drugih ljudi. Da li
treba da ih gledamo istim očima? Da li je Sirhan Sirhan heroj? Da li je Alekos Panagulis heroj? Da li su obojica zločinci? I treba li gledati istim očima Papadopulosa i Kenedija? Da li je Kenedi bio tiranin? Neka filozofi budu pravični. Ja, kao Grkinja, plakala sam zbog Kenedijeve smrti. Za Papadopulosom ne bih zaplakala. I još jedna tragedija tog mračnog leta 1968. Ruska vojska i njeni vazali izvršili su invaziju na Čehoslovačku. Praško proleće, san o slobodi smrvljen je u ime socijalizma. Kakvo licemerje! Kakva surovost! Kakav bol! A kako je samo dobro poslužio nekim lepim demokratama u Vašingtonu! Ah, oni su smatrali da je invazija zločin, ali su je dobro iskoristili da opravdaju Vijetnam, da opravdaju pomoć grčkim pukovnicima. Samit demokrata koji je propratila većina američkih televizijskih gledalaca. Čikaška policija divlja na ulicama, orgija sile protiv mladih demonstranata. Stravična brutalnost. Popucale glave, lica policajaca izobličena od mržnje i želje da ubiju. Devojke koje vuku za kosu i prebijaju pendrecima. I momci koji viču dok ih udaraju: „Ceo svet vas gleda!“ U dvorani Samita, gradonačelnik Čikaga sedi smešeći se i gleda snagu stranke na delu. Prazne reči, obećanja. Bučan karneval da bi ismejali ideale jednog Judžina Makartija koji je izgubio i jednog Roberta Kenedija koji je umro. Jadna Amerika. Samit demokrata. Lažan. Falsifikovan. Podmazana politička mašinerija, samo klizi. Nigde se ne čuje glas naroda. I Spiros Agnju kao Niksonov sukandidat. Agnju je čovek Toma Papasa, američkog Grka koji je podržavao huntu i okorišćavao se od nje, čoveka CIA-e koji ima dovoljno težine da utiče na izbor potpredsednika. Jadna Amerika. Jadna Grčka. Žudela sam da se vratim u Evropu, da odem bilo gde i da živim sa grčkim iseljenicima. Tako me je obradovalo kad su Džulijev i moj film bili gotovi. Oba su bila promašaji. Nisam polagala velike nade u svoj film od samog početka i mogla sam da se suočim s neuspehom. Džuli nije. Uložio je u film svoje srce. Želeo je mnogo toga od njega. Verovao je da je bio neophodan, da je doprinosio tome da Amerika shvati ogorčenu borbu crnaca. Nikad nikome nije pokazao koliko je ovaj neuspeh uticao na njega. Ali živim s njim i videla sam njegov bol kao čoveka i kao glumca.
Strazbur 1969. Izlaganja u Savetu Evrope. Svedoci jedan za drugim govore kako su bili mučeni u zatvorima hunte. Jezivi detalji. Bes i stid. Rim. Govor pred nekoliko hiljada radnika. Osokoljena sam voljom italijanskog naroda da pomogne, da da novac. Šok i očajanje pred prizorom otvorenih sukoba između raznih grčkih organizacija otpora. Stokholm. Preklinjem vođe grupa otpora da pomire svoje razlike i da se ujedine da bi stvorili efikasnu organizaciju otpora. Pariz. Sastanak s čovekom koji je upravo doputovao iz Atine. Govori o ogorčenju grčkog naroda. Plaši se osećaja poraza i mirenja. Govori o zatvorenim prijateljima. Vratiće se u Atinu iste večeri. Govori o očajničkoj potrebi za novcem. Sutradan drugi Grk dolazi da se vidi sa mnom. Tvrdi da ga šalje sovjetska ambasada u Parizu, s pozivom da dođem u Sovjetski Savez i napravim sličnu turneju kakvu sam obavila u Evropi i Sjedinjenim Državama. Govorim o uvećanju ruskog trgovinskog prometa s Grčkom. Dopušta da to prođe kao surova stvarnost političkog života i uverava me da ću, ako dođem u Sovjetski Savez, uvideti čemu naginju njihove simpatije. Kažem mu da ću doći, ali pod uslovom da mogu da govorim jednako slobodno kao na Zapadu – konferencije za štampu, radio, televizija, javna okupljanja bez ikakve cenzure. Siguran je da će prihvatiti moje uslove. Preneće poruku ambasadi i odmah doći. Nikad više nisam čula za njega. London. Sedim s grupom štrajkača glađu prekoputa grčke ambasade. Pogubljenje Alekosa Panagulisa zakazano je za sutradan. Panagulisov mlađi brat sedi pored mene. Ljudi pristižu trkom i govore nam o talasu protesta upućenih Grčkoj. Od Sjedinjenih Država do Australije; od Pikasa, Žan-Pola Sartra, De Gola, pape. Engleski prolaznici bodre štrajkače glađu. Tehničari BBC-ja dolaze s televizijskim kamerama i glasinama da će pogubljenje možda biti opozvano. Kad je stigla vest da Panagulisa neće pogubiti, njegov brat me grli i plače. Lozana. Džuli mi javlja da su nas angažovali da snimimo film pod naslovom „Obećanje u zoru“. Srećna sam. Uloga mi se dopada, a film će nam doneti novac. Bulonj. Filmski studio. Džuli snima scenu koja parodira nemi film. Odlazim da poljubim Margo Kapelje, zaduženu za izbor glumaca. Našla je
uloge statista za desetine grčkih izbeglica. Nemaju dozvole za rad, ali je Margo iskoristila svoj šarm i čaroliju da ubedi vlasti. Dol. Mali grad u Francuskoj, preuređen tako da liči na Krakov. Ugovorili smo snimanje u Poljskoj, ugovori su potpisani, obavljena plaćanja. Ali dok smo snimali u Nici, Džuli je nezgodno pao. Slomio je kosti na obe noge. Film je trebalo da bude snimljen za pet nedelja. Poljaci su tada saopštili da zbog kašnjenja ne mogu da nas prime i da ugovor smatraju ništavnim. Verujem da su kašnjenje iskoristili kao izgovor i da su odbili da izdaju dozvolu jer je neki službenik u Poljskoj saznao da je Nina, uloga koju sam igrala, bila Jevrejka i žrtva progona u Poljskoj. Osim toga, među našim glumcima bio je i Asaf Dajan, sin Izraelca Moše Dajana. Ne mogu ništa od toga da dokažem, ali znam ljude u Poljskoj koji bi to mogli. Dok smo snimali u Dolu, članovi jedne grčke organizacije otpora izvedeni su pred vojni sud u Atini. Jedne noći vraćali smo se sa snimanja i zatekli novinara kako čeka Džulija u našem hotelu. Pitao ga je da li ima da da izjavu. „O čemu?“ Pokazao nam je novine. Dopis je bio iz Atine. Optuživali su Džulija da je krijumčario u Grčku bombe i priručnike za izradu eksploziva. Biće mu suđeno u odsustvu na osnovu člana 509 Zakona, što je značilo da može biti osuđen na smrt. Novinar je pitao da li su optužbe istinite. Oduševio me je Džulijev odgovor: „Da sam ih slao, ne bih to priznao. Da nisam, stideo bih se da to kažem.“ Luka u Đenovi. Sviće. Lučki radnici odlaze na posao u šest ujutru. Tu sam da ih pozovem na večernje okupljanje. Svi obećavaju da će doći. Džuli, Spiros, Rena i ja šetamo po dokovima. U luci je grčki trgovački brod. Pogled na njega izaziva mi ganuće. Dovikujem mornarima. Okupljaju se u grupu, ali ništa ne govore. Oficir u blizini besno me gleda. Rastura grupu. Nije izgovorena nijedna reč. Dok odlaze, jedan krišom podiže ruku i prstima pokazuje simbol pobede. Slična iskustva imala sam na raznim aerodromima sa službenicima grčkog Olimpik ervejsa. Čak i van Grčke plaše se da razgovaraju sa mnom, ali skrivenim znakom ili pogledom stavljaju mi do znanja da su uz mene. Preteća pisma i telefonski pozivi postali su deo našeg svakodnevnog života. Prosto je trebalo da naučimo da živimo s tim. Te večeri u Đenovi pretnje su se obistinile. Na sceni pozorišta postojao je pult za govornike.
Ispod pulta se nalazilo pet kilograma eksploziva, tempiranog da ekplodira u osam i pet. Moj govor bio je zakazan za osam. Još sam živa i mogu da ispričam ovu priču zahvaljujući Paoli. O Paoli ne znam ništa osim njenog imena, blagosloveno bilo. Bila je član odbora za organizaciju skupa. Došla je u pozorište malo ranije da proveri da li je sve u redu. Palo joj je na pamet da proveri mikrofone. Slučajno je nogom zakačila i svukla malu zavesu koja je ukrašavala postolje. Videla je paket umotan u celofan i trake. Zaključila je da je to poklon za mene i odnela ga u prostor pored bine. Bog je hteo da portir bude bivši partizan i podozriv. Težina paketa ga je zabrinula. Omirisao ga je, frknuo i otrčao do telefona da pozove policiju. Došli su za nekoliko minuta u pratnji vatrogasnih cistemi i kamiona s peskom. Odneli su paket umotan trakama na praznu parcelu, istovarili kamione s peskom i aktivirali bombu. Zatresla se cela četvrt. Policija je rekla da bi ne samo poginuli oni koji su stajali na bini (među njima i Spiros, Džuli i Rena), nego da je imala dovoljno snage da raznese tavanicu pozorišta. Računali su da bi eksplozija i panika koja bi za njom usledila usmrtili bar dvesta ljudi. Reakcija Italijana bila je fantastična. Za neverovatno kratko vreme cela Đenova je znala za bombu. Hiljade ljudi su preplavile trg na kome je bilo pozorište, u spontanom izlivu solidarnosti. Nastavili smo skup i moj govor su čuli i oni. Nije potrebno da kažem da sam se udaljila od teksta. Klicanje ljudi na trgu čulo se u pozorištu. Predsedavajući skupa saopštio je da predstavnik lučkih radnika želi da kaže nekoliko reči. Bilo je kratko, ali je imalo težinu. „U znak protesta protiv ovog divljačkog postupka, nećemo sutra raditi na dokovima. Ovlastili su me da vam kažem da sutra štrajkujemo.“ Na kraju skupa hiljade ljudi koračalo je pored našeg automobila sve dok nismo stigli u hotel. Neka ih Bog blagoslovi. Neka Bog blagoslovi Paolu. Neka Bog blagoslovi portira. Neka Bog blagoslovi policiju i vatrogasce. Prokleti bili fašisti! Mikis Teodorakis bio je na slobodi! Posle tri i po godine zatvora i progonstva, nalazio se u Parizu. Neprekidan pritisak svetske javnosti i vešt manevar koji je u poslednjem trenutku izveo Žan-Žak Servan Sreber doveli su do njegovog oslobađanja. Bili smo unapred obavešteni o tome i nalazili smo se na Orliju kad je njegov avion sleteo. Iz aviona izlazi divovska figura, umorna, slomljena, smušena, teško prepoznavanje prijatelja, njegovo
uzbuđenje, naše uzbuđenje, slike koje će me zauvek pratiti. Odmorio se nekoliko dana, a onda se bacio na posao. Došao je iz Grčke s jednom porukom, jednom voljom – svi Grci, nezavisno od političkih ubeđenja, treba da se ujedine u zajednički front protiv diktature, uključujući i kralja Konstantina. Taj predlog izazvao je trvenja u mnogim grupama otpora. Posebno se mladi protive ideji da se ujedine s ultrakonzervativcima, za koje se smatra da su protiv hunte samo i isključivo stoga što sami žele vlast. Pre svega, odbijaju da se pouzdaju u Konstantina. Ne mogu da mu oproste zlo koje je učinio. Ali Mikis i drugi insistiraju da je to jedinstvo politička potreba. Naglašavaju da mnogi ljudi iz vojske mrze huntu – ne mladi oficiri koje je Papadopulos kupio utrostručivši im plate, nego hiljade njih koji su izbačeni iz vojske u čistkama, koji su obučavani u NATO-u i koji se nalaze na višim lestvicama hijerarhije. Ne znam šta da mislim. Razumem potrebu za jedinstvom, ali bojim se izdaje. Znam da hunta treba da se obori, ali bih želela dublje jedinstvo, zasnovano na opštem idealu o budućnosti Grčke. Brine me jedinstvo ljudi koji nemaju poverenja jedni u druge. Verujem da je Grčkoj potrebno organsko jedinstvo, rođeno iz borbe. Verujem u Grke koji se aktivno bore danju i noću da zbace diktaturu. Ti Grci će se neizbežno sresti i sarađivati. Poslednje poglavlje završavam januara 1971. Za Uskrs će ponovo biti april. Biće četiri godine vojne diktature, koja živi životom što su joj ga dali i podržali CIA i Stejt department. Pre godinu dana, na Uskrs, pukovnik Patakos održao je govor pred američkim zvaničnicima i novinarima. Njegova zahvalnost bila je bezgranična: Nova zvezda sija na nebu Zapada, zvezda Amerike. Evropa treba da prihvati njenu jasnu svetlost bez zavisti ili uzdržavanja. Američka mudrost može da se izjednači sa skromnom mudrošću Euripidovom. (Dajem časnu reč da se tačno tako izrazio.) A sledećeg Uskrsa Patakos će možda slaviti uskrsnuće vojnih konvoja iz Vašingtona. Da bi opravdao ovu skandaloznu odluku, Stejt department saopštava da „ima naznaka o težnjama ka ustavnom poretku“, a Stejt dipartment zna: – da vojni zakon ostaje na snazi,
– da se neprekidno vrše hapšenja, osude i zatvaranja bez suđenja, – da je pravilo habeas corpus suspendovano za političke zatvorenike, – da je odbijen zahtev Crvenog krsta da poseti grčke zatvore. Sve grčke ustanove stoje pod direktnom vojnom kontrolom. To važi za sportske organizacije, univerzitete, za pisanje istorije, za pozorište u kome vojni inspektor odlučuje o izboru dela i glumaca koji će u njemu igrati, za crkvu u kojoj postoji „arhiepiskop oružanih snaga“. U stvarnosti, to znači da jedan major čvrsto, vojničkim rukama, steže crkvu. Stejt department sve to zna i ima obraza da kaže da pukovnici kreću ka ustavnom poretku. Prema rečima Dimitriosa Papaspirosa, poslednjeg predsednika grčke skupštine (koji nije komunista): Stejt department sve to vrlo dobro zna. Zato njihova uveravanja o razvoju režima u Atini prema demokratiji predstavljaju dokaz njihovog saučešća u prevari. Senator Fulbrajt, u izlaganju pred senatskom Komisijom za veze s inostranstvom, izrazio je gnušanje zbog američke podrške ovoj „ponižavajućoj vladi“, kako ju je nazvao. Glavni svedoci na skupu bili su Rodžer Dejvis, zamenik ministra spoljnih poslova za pitanja Bliskog istoka i južne Azije i Robert Dž. Pranger, zamenik ministra odbrane. Senator Fulbrajt postavio je osnovno pitanje. Gospodin Fulbrajt: Možete li da kažete izričito da li smo imali ikakve veze s rušenjem prethodne vlade? G. Dejvis: Gospodine predsedniče, na osnovu načina na koji je organizovana naša vlada i prema mojim saznanjima o našim aktivnostima u susednim oblastima, rekao bih da je vrlo malo verovatno da je postojalo bilo kakvo saučesništvo. Rekao bih kategorički da sam siguran da ga nije bilo. Verujem da mogu vaše pitanje da prosledim svojim pretpostavljenima i da vam donesem potvrdu ovog uverenja. G. Fulbrajt: Kunete se? G. Dejvis: Dao sam zakletvu. Skromno predlažem spisak pitanja koje bi mogao da postavi g. Fulbrajt. Bilo bi zanimljivo da čujemo odgovore – pod zakletvom.
– Da li je 1967. godine Loflin Kembel, načelnik američke CIA-a u Atini ubeđivao Andreasa Papandreua da prihvati izmene grčkog izbornog zakona koji je išao na štetu Stranke unije centra? – Da li je gospodin Kembel tražio od Andreasa Papandreua da mu ugovori susret s Georgiosom Papandreuom u vezi s ovim pitanjem? – Kad je Andreas saopštio da je njegov otac protiv tih promena, da li je gospodin Kembel rekao: „Prenesite svom ocu da mi dobijamo ono što želimo“? – Da li je postojao sistem da se američki novac upućuje direktno grčkoj obaveštajnoj službi, bez ikakve kontrole grčke vlade? – Godine 1965. pojedini poslanici napustili su redove Stranke unije centra. Da li je bilo kome od njih CIA dala novac da to učine? Ako jeste, koliko? – Da li je CIA dala pedeset hiljada drahmi jednoj mladoj Grkinji da svedoči protiv Andreasa Papandreua u slučaju „Aspida“? – Da li je treći oficir primio poklon od milion drahmi kao svedok optužbe? – Da li je CIA finansirala desničarski list Elefteros kosmos? – Da li je Pavlos Totomis, ministar javnog reda hunte, bio član CIA? – Kako je pukovnik Papadopulos došao do plana NATO-a po imenu „Prometej“? – Da li je CIA raspolagala pozitivnim saznanjima o državnom udaru? – Da li su znali ugovoreni datum? Ovo su samo neka od pitanja. Mogla bih da predložim još mnogo. Ali postanem besna na sebe i na ceo grčki narod koji zna da Sjedinjene Države kontrolišu Grčku već dvadeset pet godina i ne dižu ni mali prst da se pobune. Oh, tu i tamo neko se oglasi. Održi gnevan govor o stranim silama, o postrojenjima vojne industrije, o NATO-u, a zatim, iscrpljen od svog pravednog napora, uzima slobodan vikend. Osudili smo nemački narod jer je dozvolio da nacisti preuzmu vlast. Zar ne treba osuditi i nas jer dozvoljavamo fašističku vladu u Grčkoj? Zar nije prirodno da imamo vladu
kakvu zaslužujemo? Na kraju krajeva, ko je više kriv eksploatator ili eksploatisani? Oni koji vladaju terorom ili oni koji se plaše? Ko je više zgrešio pred Bogom – oni koji su puštali gas u gasnim komorama ili oni koji su koračali bez suprotstavljanja u te komore? Znam sve uobičajene odgovore. Tlačitelji imaju oružje i tenkove. Imaju kompjutere, štampu i medije. Ali hajde da kažemo istinu. Ko drži oružje na ramenu? Ko vozi njihove tenkove? Mi. Sarađujemo s neprijateljem, radimo za njega, bogatimo ga. Dajemo mu svoju decu za njegove ratove. Dopuštamo da nas podeli, da umrtvi naš duh, da kupi naše duše za frižidere i televizijske aparate. Jedna istina je nepobitna. Postoji nekolicina i postoji mnoštvo. Mnogo smo jači uprkos njihovim kompjuterima i oružju, a ipak im dopuštamo da od nas naprave kukavice. Skrivamo se iza slogana „moramo da živimo“ iako to zapravo znači „moramo da živimo bedno“. Pa ipak, ja sam optimista jer svuda u svetu mladi zauzimaju mesta. Hrabriji su od nas. Mudriji su. Ne prodaju se i borbeni su. Možda još nemaju plan ili usavršen socijalni program, ali odbacuju laži Zapada i izdajništvo Istoka. Revolucija koju pripremaju više je od naučne ili tehnološke. Traže da život ima smisla. Traže da se život obasja nekom širokom vizijom lepote, dobrote i istine. Oni su Amerikanci, Francuzi, Italijani, Grci. Ima ih svuda. Odvešće nas u bolji i lepši svet. Verujem u to od sveg srca. Draga Dora, dragi Janise, Poželite mi sreću. Obavljamo poslednje ispravke. Džuli i Robi imaju sastanak s M. V. u Parizu za dve nedelje. Ako mu se svidi scenario, imaćemo novca za film. Imamo nadu. Ali ako mu se ne svidi, kucaćemo na druga vrata. Odlučni smo da ga snimimo. Juče smo ceo dan preslušavali naše magnetofonske trake. Šteta što ne možemo sve da ih iskoristimo! Nemoguće je. Shvatate li da je tebi, Janisu i Kiti trebalo dvanaest sati da ispričate svoju priču? Moramo da je ograničimo na dva sata za film. Ali mislim da smo uhvatili njenu suštinu i smisao. Za scene vaših saslušanja u Bezbednosti koristimo vaš snimljeni iskaz od reči do reči. Ne bismo mogli da izmislimo zver kao što je Lambru niti razgovor s njim. Mislim da su Robi i Jorgos rešili probleme sa scenama mučenja.
Nijedna publika ne bi podnela da vidi ono kroz šta ste prošli. Našli su slike koje će vas možda iznenaditi, ali je upotreba zvučnih efekata genijalna, veoma snažna i veoma efikasna. Dora, molim te, reci Kiti da je scena u zatvorskoj ćeliji s debelom ženom upravo onakva kako je ispričala, nismo joj ništa dodavali ni oduzimali. I, Janise, mislim da će film biti ono što si želeo. Biće nešto više od vaših priča, biće čin otpora. Poslednja scena: Lambru i stražari vode Doru u kamenolom. Iz automobila gleda ulice Atine, predele, more i lica, lica. U pozadini Ricosovi stihovi: sad, kako su zaključali vrata naši vinogradi, kako je oslabila svetlost na krovovima i u krošnjama drveća – ko će reći da ih je pola pod zemljom a pola u okovima? (Na ovom mestu počinje Mikisova muzika, u početku lagana) S toliko lišća da ti sunce poručuje dobar dan, s toliko zastavica da nebo sja, a da su jedni u okovima, a drugi pod zemljom? Ćuti, gde god da su zazvoniće zvona. Ovo je zemlja njihova i naša. Pod zemljom, u prekrštenim rukama drže konopac zvona – čekaju čas, ne spavaju, ne umiru, čekaju da zazvone na vaskrs. Ova je zemlja njihova i naša – niko nam je ne može oduzeti.“ Brzo se oporavi Dorula i poželi mi sreću od sveg srca. Znaš kad želimo da počnemo snimanje? Na Uskrs. S ljubavlju, Melina
PRILOZI
RODILA SAM SE KAO GRKINJA…9 Rodila sam se kao Grkinja i umreću kao Grkinja… Bio je to odgovor Meline Merkuri kada je general Patakos objavio da joj se oduzima grčko državljanstvo. Dva dana kasnije u prodavnicama u Njujorku mogli su se kupiti bedževi na kojima je pisalo: „Melina je Grkinja“. Reći da Melina nije Grkinja isto je što i reći da Pele nije Brazilijanac, da piramide nisu egipatske, da Elginovi mermeri nisu grčki. Niko poslednjih godina nije učinio toliko mnogo da privuče simpatije sveta prema Grčkoj kao Melina Merkuri. Nijedna osoba nije imala više ličnih zasluga za pravi talas turizma u Grčkoj kao Melina Merkuri. U godinama diktature u Grčkoj, slušati ploču Meline Merkuri bilo je krivično delo koje se kažnjavalo vojnim sudom. Autobiografija Meline Merkuri je pre svega iskrena priča jedne veoma zanimljive žene o tome kako je zavolela Grčku i kao se njena lična istorija, i istorija njene porodice, preplitala sa istorijom Grčke.Ona iskreno govori i o svom zlatnom detinjstvu, o svojoj borbi da postane dobra glumica, o svojim filmovima, o svojim prijateljima. Filmom „Nikad nedeljom“ stekla je svetsku slavu. Deset hiljada lučkih radnika u Đenovi prekinuli su rad u znak političkog protesta kad je Melina za dlaku izbegla eksploziju bombe. Ko je ova neobična umetnica i plemenita žena? U svojoj autobiografiji ona sa žarom i nemilosrdnom iskrenošću govori o svom usponu, neobičnim brakovima, poznanstvu sa mnogim slavnim ličnostima, kao što su Nikos Kazancakis, Greta Garbo, Teodorakis… Melinin deda Spiros Merkuris, bio je gradonačelnik Atine preko trideset godina. U periodu između dva rata, kada je gradonačelnik Atine uživao veći ugled i prestiž od grčkog kralja. Otac, Stamatis Merkuris, izabran je za poslanika kad je imao svega 22 godine. To pokazuje da je sudbina Meline Merkuri bila tesno povezana sa sudbinom Grčke i objašnjava, zašto se osetila duboko ranjenom 21. aprila 1969. godine, kada su pukovnici neočekivano
preuzeli vlast u gradu u kome se rodila demokratija. Knjiga „Rodila sam se kao Grkinja“, krv je koja teče iz ove rane. Razume se, Melina Merkuri, govori o svom životu kao žena i kao umetnica. Ali govori najpre, o svojoj velikoj dugogodišnjoj ljubavi prema Grčkoj. Grčkom suncu, grčkim bregovima, grčkom moru i grčkom narodu, toliko dostojanstvenom i punom života uprkos siromaštvu. Posle vojnog puča, svuda tuđinka, bez državljanstva, koje su joj oduzeli pukovnici. Ona je privilegovana osoba kojoj nedostaje ono što je najvažnije, otadžbina. Melina Merkuri se ne libi da u svoj knjizi pokaže i one složene strane svoje ličnosti. Osetljiva, senzualna, strasna, oduševljena, nasmejana, pesimistična, ispunjena nadom koja sve prevazilazi. Ona je otelotvorenje atinskog naroda, koji čim izađe sa posla, kao da doživljava preobražaj u veselom baletu, prelaženja ulice na crveno, ali koji ne zastaje da bi se igrao brojanicama ili svežnjevima ključeva, kao znak duboke nedoumice života.
I SAMOM SMRĆU POBEĐUJE SVOJU SMRT… Melinino sunce, potamnelo je 6. marta 1994. godine. U nedelju – da u nedelju! – Na odeljenju intezivne nege njujorške bolnice „Memorijal“. Grčka je siromašnija. I to nije fraza koja se čuje svaki put kad odlazi neko ko je dao veliki doprinos. Grčkaje bukvalno siromašnija jer je izgubila jedan od svojih najsjajnijih, najskupljih dragih kamenova, koje je ikad iznedrilo ovo podneblje, u času kad nam je bila potrebna možda više nego ikad. Svi su priželjkivali da se dogodi čudo, da se Melina, najvoljenija Grkinja, ubrzo vrati, da bude kraj nas, odevena u plavo, kao kad je otišla. Ipak, njeno veliko srce, nije podnelo i tu probu. Vest o njenoj smrti pronela se kao munja širom sveta, u vanrednim televizijskim i radijskim vestima, porinuvši mesto, koje je najviše volela Grčku, tog prazničnog dana, dana veselja i radosti u žalost i bol. Neka nikad ni jedno drugo lice na ovom prostoru ne izazove tronutost koju su izazvale nevolje i kraj ove velike Grkinje, u svim društvenim slojevima. Nevolje Meline Merkuri sa zdravljem počele su oktobra 1988. godine u Londonu, gde je Andreas Papandreu, osnivač Pasoka, otputovao zbog poznate velike operacije na srcu. Tu na rutinskom pregledu koji je obavila, potvrdjeno je da ima problem sa plućima. Na đopunskim ispitivanjima koja su usledila ocenjuje se kao neophodno, da se podrvrgne hirurškoj intervenciji radi uklanjanja tumora, što je i učinjeno avgusta 1989. godine u bolnici „Bet Izrael“. Zadovoljavajući razvoj njenog stanja pruža uverenja da neće biti novog problema – bar ne na istom mestu. Dve godine kasnije, pojavljuje se novi problem, ovog puta u kičmenom stubu – dislokacija pršljena i treba da se ponovo podvrgne veoma bolnoj operaciji, koja je obavljena avgusta 1991. u Parizu. Zatim opet problemi sa plućima…
Dešavanja u danima koji su sledili: – 7. februar 1994: odlazi u Njujork ispunjena nadama. – 13. februar 1994: primaju je u bolnicu „Memorijal“, gde posle pregleda odlučuju da je podvrgnu operaciji pluća. – 23. februar 1994: podvrgava se operaciji i odstranjuje joj se tumor sa desnog plućnog krila. Sve pokazuje da je zahvat prošao kako treba. – 24. februar 1994: rana krvari od operacije, nova intervencija, od koje se nikada neće više oporaviti. – 4. mart 1994: komplikacije sa disanjem, traheotomija, antibiotici. Sve nade se polažu u njeno srce. – 6. mart 1994: Kritična 24 sata. Nijednog zraka svetlosti. Melina odlazi. – 7. mart 1994: oko milion Atinjana iz svih društvenih slojeva tiska se na aerodromu, na ulicama i na trotoarima, u koloni od 20 kilometara, da dočekaju „savremenu boginju“, u bolu i tuzi ali i u apoteozi aplauza… Ovo je kao da nam vraćaju Elginov mermer, kaže u suzama, mali čovek priobalnog bulevara na Flizvosu. Skandalozni dopisnik londonskog Sandej tajmsa, Englez A. A. Gil, puštajući svojim osećanjima na volju, izveštava: „Atinjani su zamalo zgnječili njena pluća, dok su novinari podivljali… I dodaje: „Uprkos tome što je priželjkivala da ukrade eksponate iz Britanskog muzeja, Grci su je obožavali…“ U Kapeli Mitropolije, oko milon Atinjana odaje joj poslednju poštu. Oni su neprekidno uz nju sve do četiri sata popodne 10. Marta 1994, kada je gotovo cela Atina prati do Prvog groblja. Nijedan Grk u novijoj istoriji Grčke nije sahranjen sa toliko počasti i sa toliko prisutnog potrešenog običnog naroda.
JOŠ JEDNOM O MELINI MERKURI. Teško je reći ko je zapravo bila Melina Merkuri (1920-1994). Glumica, političarka, ministarka kulture, ambasadorka dobre volje, spisateljica? Ona je bila sve to, ali najviše i iznad svega bila je – Grkinja. Od samog rođenja bila je tesno povezana sa trnovitom istorijom svoje zemlje. Otac Stamatis bio je uticajan rojalista, najmlađi poslanik u parlamentu, a deda Spiros Merkuris, bio je gradonačelnik Atine preko trideset godina. Kroz ratove i revolucije, velike zablude i istorijske stranputice, Melina i njena umetnost istrajavale su, a iznad svega i iznad svih stajala je njena Grčka, za čiju se dobrobit borila čitavog života. Po pozvanju bila je glumica. Završila je Nacionalnu školu glume u Atini i u početku igrala u pozorištu, da bi se kasnije opredelila za film. Prvu ulogu na platnu dobilaje u Kakojanisovoj „Steli“ (1955) da bi, posle braka sa francuskim rediteljem Žilom Dastenom, u njegovoj režiji snimila film „Nikad nedeljom“ (1960), „Fedra“ (1962), „Topkapi“ (1964) i druge. Za film „Nikad nedeljom“, u kome je igrala ulogu prostitutke Ilije, dodeljen joj je gran-pri Kanskog festivala, i nominovana je i za oskara za najbolju glumicu. Dobila je i mnoga druga međunarodna priznanja. U trenutku kad je u Grčkoj zavedena vojna diktatura 1967. godine, Melina se nalazi u Njujorku. Javno se zalaže za obaranje vojne hunte, a 1971 piše autobiografiju pod naslovom: „Rođena sam kao Grkinja“. Naslov je uzet iz izjave koju je dala, kada su vlasti objavile da joj se zbog antirežimskog delovanja oduzima grčko državljanstvo. „Rođena sam kao Grkinja i umreću kao Grkinja. A gospodin Patakos, rođen je kao fašista i umreće kao fašista…“ Autobiografija Meline Merkuri objavljena je na tridesetak jezika i postala je svetski bestseler. Ona predstavlja prvorazredno memoarsko štivo koje odslikava epohu u kojoj je živela Melina Merkuri, i koje nas osvaja svojom neposrednošću i sugestivnošću. Njena iskrenost ne zaustavlja se ni pred kim, i ni pred čim. Nije štedela ni sebe, ni druge, ni u životu, ni u
politici, ni u umetnosti. Potonji premijer A. Papandreu, nobelovac O. Elitis, kompozitor M. Hadžidakis, pisac N. Kazancakis bili su njeni lični prijatelji. Tako se na platnu Melinine umetničke karijere živo ocrtavaju portreti značajnih ličnosti sa političke i javne scene Grčke i van nje. Posle oslobođenja, vratila se u domovinu i 1977. izabrana je za skupštinskog predstavnika Pasoka u parlamentu, a zatim postavljena na mesto ministarke kulture, na kome je ostala preko osam godina. Svojim šarmom i glamurom postigla je da kultura Grčkoj postane deo svakodnevnog života, udarna vest na radiju i televiziji. Ostala je čuvena i po izjavi: „Kultura je grčka – teška industrija“. Zaslužna je za osnivanje institucije – Kulturna prestonica Evrope, koja i danas traje. Radila je na očuvanju nacionalnog kulturnog blaga i razvijanju turizma u Grčkoj. Vatreno se zalagala za vraćanje vajanog ukrasa sa Partenona, takozvanih Elginovih mermera, iz Britanskog muzeja u Grčku. Preminula je u njujorškoj bolnici „Memorijal“ jednog martovskog popodneva 1994, od raka pluća. Sahranjena je sa najvišim državnim počastima i ispraćena od stotine hiljada Atinjana.
1. Od gr. anesti „vaskrsao je“. (prev.) 2. Igra reči, gr. kolos – zadnjica (prev.) 3. Taksim je naziv instrumentalnog uvoda u grčkim narodnim pesmama u kojima izvođač pokazuje svoju veštinu i virtuoznost. Reč je arapskog porekla, a u grčki je ušla preko turskog (prev.) 4. To je Oda slobodi velikog pesnika Dionisiosa Solomosa: „Poznajem te po oštrici / tvoga mača, strahotnoj / poznajem te po pogledu / što stere po zemlji svoj // Iz kostiju izvađena / Helena najveća svetinjo / i silna kao što si najpre bila / zdravo da si, slobodo!“ (prev) 5. Reminiscencijana zastavu Filiki eterije, tajnog društva koje je utrlo put grčkom ustanku 1821. godine (prim. prev.) 6. Eng. Off-Broadway, „izvan Brodveja“, naziv za manja njujorška pozorišta, čak i ako se nalaze na samom Brodveju (prev). 7. Članovi – osnivači odbora bili su: Edvard Olbi, Džozef Klark, tadašnji senator Pensilvanije, Džek Konvej, Ben Koen, Žil Dasen, član Kongresa Don Edvards, Džon G. Edelman, Kenet Galbrajt, Hari Golden, Moris Goldblum, Kristofer Džanus, Leon Kajzerling, Filip M. Klucnik, Arčibald Mekliz, A. Filip Randolf, Viktor Rojter, Leon Skul, Majkl Strejt, Džozef Stratos Mlađi, Jorgos Vurnas, Ravinos Džejkob, Dž. Vajnstajn, Dž. Menen Vilijams. 8. Fr. „Gubite se!“, „Fašisti napolje!“ 9. U prilozima su objavljeni tekstovi kojima je spakovano i opremljeno grčko izdanje knjige Meline Merkuri
