Maksim Gorki Deca
Prevod Dušan Petrović LICA: KNEZ SVIRMOKŠANSKI, — čovek neodređene starosti, nešto ćelav, oronuo. BUBENGOF — solidan, zapovedvičkog držanja. MOKEJZOBNJIN, pedesetih godina, živahan, okretan i sanjalica. IVAN KIČKIN — star, debeo i bolešljiv. PETAR TIPUNOV — slatkorečiv i miroljubiv. KOSTA ZRJAHOV — punačak mladić, govori s potcenjivanjem, s neočekivanim otezanjem. JEVSTIGNJEJKA — razbarušena osoba sa ludim pogledom. TATJANA ZOBNJINA — udovica, krupna, kreće se bezvoljno. MARIJA VIKTOROVNA — devojka, okretna i živa. PIJANI PUTNIK. STARICA SA MOLBOM. ŠEF STANICE. BIKOV — čuvar. ŽANDARM. TELEGRAFISTA. (Čekaonica za putnike I i II klase na maloj stanici, pet kilometara od male varošice Gornji Mjamlin. Jedna su vrata prema publici, druga u levom uglu. Iza tih vrata — soba za oblačenje. Zobnjin trčkara tamoamo, raspakivajući vrećice. Tatjana i Kosta meću na sto boce i zakusku.) ZOBNJIN [brižno] Dakle zapamti, Tatjana, čim ga ja dovedem, ti mu odmah priđi sa poslužavnikom. TATJANA. Već sam čula! Samo neću moći dugo da držim. Težak je skoro deset kilograma... ZOBNJIN. Izdržaćeš! Moraćeš izdržati, kad ti je obe ćana brazletna! A ti, Kosta, razvezi dobrodošlicu, ali dobro je složi i glasnije govori, on je sigurno gluv. KOSTA [s potcenjivanjem] Dobro, govoriću! Video sam ja već takve. Po vašem mišljenju, ako je neko knez, mora biti ili gluv, ili još nešto strašnije. ZOBNJIN [sanjalački] Eh, kad bi se ostvarilo! Zgodno bi bilo! Kičkina sam nasamario. On se tamo kod kuće sprema, a ja sam... [Uznemireno] Pazi, koja je... KOSTA [jetko] Eh, kultura! Klekovaču... i to knezu! [Pljuje kroz zube na pod i žalosno klima glavom] ZOBNJIN [zamišljeno] Šta! Valjda sa vitriolom treba da ga častim, šta li? [Uvereno] Ne boj se! Klekovača savlada odmah onog ko na nju nije navikao. Ma kojeg da si staleža, ona ti, brate, svaku tvrdoglavost slomi. TATJANA [uzdišući] Sve biste vi zdrobili...
ZOBNJIN. Budalo! Da li je nama potrebno da čovek postane mek i pristupačan, ili nije? Ti ćuti! Ti se samo trudi da budeš lepša. KOSTA [gunđa] Ovde bi sada bio potreban burgunder ili šampanjac. ZOBNJIN [razdražljivo] Ostavi to k vragu!. Onomad sam tebe poslušao i počastio istražnog sudiju sa tim burgunderom.... KOSTA [uzbuđeno] Kažem ja vama, to je bilo slatko crno vino, a ne burgunder! Obično crkveno vino! ZOBNJIN [viče] Lažeš! Obrukao si me! Otkud bi u crkvenom vinu bila buba švaba? ŠEF STANICE [na vratima] Pripremate li se? ZOBNJIN. Spremamo se. Kad dolazi voz? ŠEF STANICE. Još sat i 37 minuta. A moju ženu bole zubi. TATJANA. Dajte joj sveža, tek pomužena mleka... KOSTA [tužno] O, gospode, sveža i pomužena mleka! ŠEF STANICE. Od mleka mi se, izvinite, povraća. [Sanjareći] Ne, protiv zubobolje treba upotrebiti nešto jače... KOSTA [uvređeno] Sigurno! Vruć konjak, a može i rum. ŠEF STANICE [smešeći se] Konjak... da—a! ZOBNJIN [tmurno], Gde da ga dobiješ? Mi smo, prema svojim sredstvima... [Uzdahnuvši, šef stanice zatvara vrata] Znam ja, brate, šta bi ti hteo! Počekaj, sve što ostane, biće tvoje. TATJANA [Kosti] Stali ste mi na suknju... KOSTA [galantno] Pardon! Mnogo ste se raširili! ZOBNJIN [sanjareći] Da—a... Kad bi se ostvarilo! Ti, Tatjana, samo slobodno. Ti si udovica, a on je starčić, čovek bezopasan za tebe... I ti, Kosta, takođe... KOSTA. Eto ti sad, kao da nikad nisam video kneževe! U svakoj ulici u Moskvi ima ih po trojica... Ali otkud vi znate da je on gluv i star, to ne mogu da razumem! ZOBNJIN [zamišljeno] To, je li? Prvo i prvo, on je knez... KOSTA. Molim vas, nemojte vi mene učiti! Ja imam svoje poglede. TATJANA [Kosti] Živeli ste u Moskvi dve nedelje, a ove znate. I koliko ima kneževa, i kakve su gostionice... Prosto zadivljujete! ZOBNJIN. Govoriš tako lepo... kao trudna žena... bogami! Promeni ti to malo! KOSTA. O, gospode! Pa zar ja ne razumem, šta li? [Pljuje kroz zube] Čovek smišlja kako bi bilo bolje, a vi ste mu se već popeli na vrh glave. Dajte mi da sredim misli. ZOBNJIN [osvrće se] No, no... nastavi! Treba počistiti. Idi traži metlu kod čuvara. KOSTA [odlazi i gunđa] Metla! Kakva metla, tu treba četka. TATJANA [otresajući suknju] Uh, kako sam se isprljala... ZOBNJIN [zamišljeno] Eto... dvadeset i pet godina ima, a pamet mu je kao u deteta. Pa i sve drugo, kad se pažljivo pogleda... M, da! Samo kad bi mi uspelo da Kičkina nasamarim... Molestvije bih... O, gospode, pomozi rabu tvome Mokeju! Moli se, Tatjana, ovde se o tvojoj sudbini radi! KOSTA [utrčavši i radosno] Pogledajte, ujka Mokej! (Kroz vrata, presecajući put Kosti, teško dišući, upadaju Kičkin, za njim Marija i Tipunov sa zavežljajima u rukama. Zobnjin, zbunjen, smeši se, klima glavom gore-dole. Kičkin gleda u njega i teško diše. Kosta, jedva zaustavljajući omeh, daje Tipunovu neke znake, a ovaj, uhvativši se rukama za bradu i zatvarajući njome usta, namiguje na Kostu. Marija se kezi i gleda na Tatjanu. Tatjana srdito otresa suknju.)
KIČKIN [Zobnjinu, promuklo] Preduhitrio si? ZOBNJIN [kikoćući se] Nanjušio sam? KOSTA [Mariji] Bon žur! TATJANA [šišteći] A zašto s njom govoriš? MARIJA. Sada više nije žur, već soar! Šta ste mislili, a? KIČKIN. Eh, Mokeju, Mokeju... ZOBNJIN [uzdahnuvši] Eto, brate, Ivane Ivaniču... tako se desilo! KIČKIN. Kakav si probisvet! ZOBNJIN. A i ti si lopuža! Kako si se samo dosetio? KIČKIN. Nisam ja budala! (Sa vrata smešeći se posmatra šef stanice. Zobnjin maše glavom u čanak prekora i preti mu prstom) TIPUNOV [brzo] Eto, trgovci, razgovoru tu nije mesto. Prazni razgovori iza vrata! Kad se već tako desilo. KIČKIN [teško dišući] Šta ćemo... ZOBNJIN. I da... Konstantine, smisli... TIPUNOV. Sada je potrebno zajednički. KOSTA. Svakako... (Marija se vrti po sobi, ogleda se u ogledalu i na sve moguće načine smeta Tatjani.) TATJANA. Šta se gurate? MARIJA. Ah, pardon! ZOBNJIN [tužno] Izgleda, moraćemo da radimo zajednički. KIČKII. Eh, kad ne bih imao sipnju... ja bih tebe, Mokeju! [Pokazuje pesnicu] Lopužo... ZOBNJIN [miroljubivo] Zar ćeš psovkom nešto postići? Ja ne psujem lošije od tebe, ali kakva je vajda od toga? KOSTA [mračno] Ujače, treba se organizovati... TIPUNOV. Da ti se to zove garnizovanje ili nekako drukčije... Treba što pre! KOSTA (šapće nešto Mariji, ona se smeje.) TATJANA [Zobnjinu] Bato, gledajte, Konstantin šapuće! KOSTA [s negodovanjem pljuje] Phi! Kakve su to navike! ZOBNJIN. Kušujte! [Uzdahnuvši] Kako ćemo, Ivane Ivanove? TIPUNOV. Vrlo prosto! [Piše po vazduhu prstom] Šumsko industrijsko društvo Zobšin i Kičkin, više ništa! KIČKIN. A zašto ja drugi? Neću... KOSTA [se tiho svađa sa Tatjanom, praveći grimase, Marija se smeje. Tatjana skoro plače] ZOBNJIN. Neka, ne svađaj se. Meni je svejedno. Neka na firmi bude prvo tvoje ime. KIČKIN. I u tapiji, ZOBNJIN. Pa i u tapiji! Neka! KIČKIN. U svim dokumentima da moje ime stoji prvo! ZOBNJIN. U svim nek bude! TIPUNOV [oduševljeno] Ne zaboravite kakav je to posao. Zlato! Ne samo da će biti za nas dvojicu dosta, nego će ostati čak i za potomstvo, do sedmog kolena! Stvarno je to ogroman prostor. Cela okolina... ceo srez! Treba li da se tu prepireš! Seci! Pili! Zgrći novce! Narod se nagladovao, seljaku je cena groš... ZOBNJIN [trgnuvši se] Nda... da, to je posao... too!
KIČKIN [urla] O, gospode! TIPUNOV [Kičkinu] No, kume, misli! ZOBNJIN. Ivane Ivanove, rešavaj se! KIČKIN [tužno] Pa šta je? Ja samo ono... ZOBNJIN [tužno] Takva nam je sudbina, da budemo zajedno. KIČKIN [tužno] Nda... ne po svojoj volji, izgleda! TIPUNOV [veselo] Dajte šaku, ej! Blagoslovi, gospode... sa srećom! Zajedno... ujedinjenim snagama... juri, stupaj! Da one... kako ih ono Kosta zove... garnizone krenemo... KOSTA. Garnizacije, ako hoćemo pravilno da kažemo! ZOBNJIN. Izgleda, za ovo bi grebalo ispiti koju, zar ne? TIPUNOV. Sad smo sjedinjeni... Hajde, Tatjana Antonovna, u ime budućeg! KIČKIN [drži ruku Zobnjina i trese je, kao da proba može li je istrgnuti] A ja samo onako... ZOBNJIN. I ja isto tako, brate... KIČKIN. Zvači, sudbina nam je da budemo zajedna... ZOBNJIN. Protiv sudbine mi smo nemoćni. Tebe je šef izvestio o dolasku? KIČKIN. On. ZOBNJIN. Eto ti Konstantina. Još ovo, mada mu je trebalo dati... KONSTANTIN. Sigurno je izvestio ranije. ZOBNJIN. Trebalo je dati i pitati je li izvestio ili ne? No, u zdravlje, pijmo, braćo! TIPUNOV. Ostavite se razgovora! Treba razmisliti o dočeku. ZOBNJIN. Mi smo već razmislili. KIČKIN. I mi smo. ZOBNJIN. Prvo, podneti mu pehar za dobrodošlicu! KIČKIN. Samo što jaču! TIPUNOV. Da odmah omekša. ZOBNJIN. Komovice vi njemu... KIČKIN. Mi imamo od čaja. Pripremljena je od čaja... TIPUNOV. Možemo pomešati! TATJANA. Ako se uguši od ovoga? ZOBNJIN. Eto ti nje! Pa mi je pijemo, a, evo, još se nismo ugušili! TIPUNOV. Izdržaće! Zatim, najlepše mu čestitati povratak u rodni kraj. KOSTA [uzima pečurku sa tanjira] On će pomisliti da mu se podsmevamo. ZOBNJIN. Zašto ismejavamo? KOSTA. Jesu li seljaci spalili imanje ili ne? KIČKIN. Prvo će kum govoriti. Zato je i pozvan. ZOBNJIN. I Kosta je zato ovde. KIČKIN. Ne, prvi govor ćemo mi održati. TIPUNOV. Mi ćemo ga zajedno održati... KIČKIN. Ne, ti ćeš prvi, ti si stariji. ZOBNJIN. Govori ti prvi, Tipunove, a Kosta će na kraju da zasladi... Jesmo li se sporazumeli? KIČKIN [podozrivo] Suviše si popustljiv... ZOBNJIN. A ti se preterano bojažljiv! KIČKIN. Ja imam sipnju... a i petoro dece.
KIČKIN. Ali, naravno, na to ne treba potsećati. ZOBNJIN. Jeste li videli Kostu! Kako zna! KOSTA. Pa valjda nisam divljak. KIČKIN [Tipunovu] Eh, Petre, smatraš da si majstor u govoru, a rđavo si smislio! TIPUNOV. Ništa! ZOBNJIN. Izgleda da ćeš ti, Kosta, morati držati govor! KOSTA [baratajući svojom viljuškom po raznim zakuskama] Meni je svejedno. ZOBNJIN. Zatim, zatim, prepustićemo ženski rod njemu... TIPUNOV [sa osmehom] Znači: da izgubi svest. KIČKIN. Evo, ja sam poveo nećakinju. ZOBNJIN. A ja, brate, sestricu, isto tako pažnje dostojnu. KIČKIN. Ona tvoja je ćutljiva, nije zgodna. TATJANA. Nazdravlje! Ja ovo smatram za uvredu! TIPUNOV. Nikakva uvreda! Samo, pošto Maša zna francuski... MARIJA. Izvinite... Ja mogu da idem... Mene ne intereeuje... KIČKIN. Samo probaj da odeš. TIPUNOV. Sada je pitanje: gde će on otsesti, kod koga? KOSTA. Kod nas je sve pripremljeno za njega. KIČKIN. Kod nas isto... tako, ne istrčavaj! ZOBNJIN [sipajući votku] Čekajte! On će odsesti, kako sam izvešten, na svome imanju, jer je krilo od kuće ostalo čitavo. KIČKIN. Čitavo! A zašto si kod sebe sve pripremio ? ZOBNJIN. A ti? KIČKIN. Ja! To je druga stvar. Moj otac je kod njih, kod kneževa, bio seoski starešina. KOSTA [Mariji] Kakvi su to ljudi? TATJANA. Sasvim dobri, i uzalud se ti njoj ulaguješ... [Mariji] I nimalo nije knezu taj vaš jezik interesantan! MARIJA. A šta je njemu interesantno? TATJANA. Izvinite, sigurno ne jezik! MARIJA. A šta je? Molim vas, recite? TATJANA. Pa... ZOBNJIN. Ćuti, Tatjana! KOSTA [žalosno] Evo vam slike naše kulture... MARIJA. Da! Kako je to sumorno! TIPUNOV [gleda na nju sa čuđenjem i mičući usnama odlazi] KOSTA [sipa sebi neku zelenkastu tečnost i pije] TATJANA [tiho] Reči! Valjda si ih sama izmislila. BIKOV [ulazi] Mokeju Antoniču! ZOBNJIN. Oj? BIKOV. Jevstignjejka bi hteo do vas. TIPUNOV. Onaj, sa svojom mašinom? KIČKIN. I bez njega mv je dosta! Oteraj ta! ZOBNJIN. A možda treba da ga pustimo? Evo, gledajte, presvetli, ima kod nas ljudi pronalazača. KOSTA [ironično] Vrlo interesantno za čoveka iz prestonice! TIPUNOV. A ako ga pustimo da bi bilo malo smeha?
KOSTA. Onda bi bolje bilo pustiti šumareva psa, on je još smešniji. ZOBNJIN [uplašeno] Ali zašto si ti načeo svaku bocu? KIČKIN [po strani Mariji] Ti gledaj da joj ne popuštaš, čuješ li? Stav uvek iapred... bliže njemu. MARIJA. Znam već. KIČKIN. To sam samo hteo da kažem. KOSTA [žvaće] Za uzbuđenje mozga, treba li meni ili ne? Čudnovato! BIKOV. Dakle, da oteramo Jevstignjejku? TIPUNOV. Teraj ga, druže. teraj! BIKOV. Ovde je još neka starica... KIČKIN. Kakva? BIKOV. Sa nekakvom molbom... ZOBNJIN [uznemireno] Na koga se žali? KIČKIN [radosno] Sigurno na tebe! ZOBNJIN. Ju, gospode! Već se znojim zbog toga. Teraj ih, Bikove, sve. KOSTA. Makar za jedan sat sakrite nekud sve ovo divljaštvo. Starice, kovače, starce. KIČKIN [se polako približuje vratima. Zobnjin ga prati očima, nervozno drma glavom] ZOBNJIN. Dakle, Marija Viktorovna, vi ćete ga zabavljati... TIPUNOV. Znaj, kumice, da ćemo te mi uvek upotrebljavati pri dočeku visokih ličnosti... TATJANA. A zašto ste mene ovamo dovukli? ZOBNJIN. A ti... ti mu gledaj u oči! TATJANA. Zar kao neko pseto. Što li? KIČKIN [izlazi] ZOBNJIN [stoji kraj vrata i gleda za njim kroz rupicu, zatim odlazi] TIPUNOV [ljubazno] Vi se na njega samo smešite, što više i ljubaznije, to je vaša dužnost. TATJANA [kolebljivo] On će me smatrati za budalu. KOSTA [umirujući je] Neće, ako budete ćutali. TATJANA [jetko] Slušajte samo, u Semilužnom je tako žena predsednikova dočekivala goste, dočekivala, pa ujedanput rodila crno dete. MARIJA [uznemireno] Ih! Kako vas nije stid! Uopšte nije crno, samo se nekako šareno rodilo. TATJANA. Nije li to jedno isto? MARIJA. I jedna nožica mu je kraća. TIPUNOV [uznemireno] Ali kuda to odoše vojvode? Oni će se posvađati... Hajdemo, Kosta! KOSTA [štuca] Oh... i to mi je život. [Odlazi] MARIJA [zabrinuto šapće] Vrlo ste ljubazni. Mnogo volim vojnike. Vrlo sam zadovoljna. TATJANA. Ništa vam to neće pomoći. MARIJA. A što da ne? Objasnite mi, sil vu ple. TATJANA. On je oženjen. MARIJA. Kako je to prostački. TATJANA. Pravite se važni preda mnom. Sami izmišljate te strane re či, a kod koga je vaš prsten s rubinom, ja znam! MARIJA. I ja znam. Pa?
TATJANA. I ništa više! MARIJA. I vrlo glupo! TATJANA. Kako ti smeš? Ja sam starija od tebe! MARIJA. A vi smete za prsten? TATJANA Onda ću ti još nešto reći .. . MARIJA. A koga vi to zovete „Šišarka?" TATJANA [seda] Ja? Jaoj! MARIJA. Aha! A kome vi to pišete: „Slatki moj Kolik?" TATJANA [iznenađena] Jaoj, ak, on nitkov... jedan. MARIJA. Šta? Zato i pripazite malo na svoj jezik. TATJANA. Zar je moguće... da on priča? Zar je moguće da on to sam? MARIJA. Ako nije on, ovda vi! TATJANA [izgubljeno] Jao, zar je to moguće? Zar ja da pričam? Šta vam pada napamet? Kome bih ja pričala? MARIJA. E, to ja ni ne znam! TATJANA. A možda vi lažete? MARIJA. Jeste li vi pisali? TATJANA [tiho] A možda ste se vi sami dosetili? (Marija se glasno smeje. Na vrata ulaze muškarci bez reda. Kičkin sa molbom u uzdignutoj ruci. Zobnjin pokušava da mu je otme. Tipunov i Kosta hoće isto i samo smetaju jedan drugome. Za njima ide uplašena i neodlučna starica i Jevstignjejka izbečenih očiju.) KIČKIN [zadihan] Ne, čitaj iaglas! ZOBNIN. Čudan čovek, pa pročitaću. TIPUNOV. Čekaj, Kosta... STARICA [cvileći] Jaoj, golubići, pocepaćete je. ZOBNJIN. Tarasjevna, budalo! Na koga se žališ! KIČKIN. Ah, a! Na koga? STARICA. Usled... nestanka, gospodine... zet je moj... TIPUNOV. Daj ovamo, Kosta, pa ćemo zajedno pročitati. KIČKIN. Drži, kume. ZOBNJIN. Đavo te doneo, kobilo matora. STARICA. Rođeni, nemojte pocepati! (Svi se zbiju oko čitaoca. Jevstignjejka se krade duž zidova. Ni od koga neprimećen, on iščezava u garderobu.) TIPUNOV [čita] „NJegovoj svetlosti,"... KOSTA. „Zaštitniku ubogih..." To ne treba! „Čast mi je izvestiti das...". ZOBNJIN. Pa neka jedan od vas... TIPUNOV [čita] „Zet moj, Kiril Varaksin, evo već četiri godine kako se nalazi u neizvesnom prebivalištu, odvojen od žene, kćeri moje...". KOSTA [pomirljivo] To su neke sitnice! TIPUN01V [čita] „Možda već nije u životu...". To se ne tiče Mokeja Antoniča! KIČKIN [razočarano, neverujući] Sve do kraja ga se ne tiče. Da li je to tačno? TIPUNOV. Do kraja. Ovde se samo govori o nestanku zeta. KIČKIN [gunđa] A možda Mokej ima veze sa tim nestankom ? ZOBNJIN [radosno] Pa šta ti hoćeš, baba, a? Šta bi htela?
STARICA. Vidiš, gospodine, moja kći ne zna da li je udovica ili udata... Kako treba ona da se smatra. KIČKIN [Tipunovu] A ja sam mislio da je to žalba na Mokeja. Bio sam se obradovao... TIPUNOV. A ti počekaj. Strpi se malo! ZOBNJIN [starici] Evo ti deset kopejaka, pa idi s milim bogom! Odlazi s mirom! STARICA. Možda bi joj on dozvolio? ZOBNJIN. Sada nemam vremena! Posle ću ti dozvoliti. Idi! STARICA. Pa onda joj ti dozvoli. ZOBNJIN. Sigurno ću dozvoliti. Au! Kako si ti, Ivane Ivaniču, nepoverljiv čovek! KIČKIN. Kako to istrčavaš! ZOBNJIN. A ti, hajde zaista da verujemo jedan drugome. Neka nam neko drugi jamu kopa. Budi malo prostodušniji! Nećeš još ne zvam kako dugo živeti... KIČKIN. To je tačno. Hajde da popijem jednu, ti, čudovište! KOSTA [Mariji] Uh! Ja sam se već oznojio! MARIJA. Ja sam takođe vrlo umorna (franc.). Pardon. Ja sam takođe umorna... Uzbuđena sam do srži! KOSTA. Ja i vi, može se reći, imamo glavne uloge... [Zabada viljušku redom u pečurke, pa u sardinu i haringu] ZOVNJIN. Ti si, bratac moj, pravi varvarin! Sve si prevrnuo, raskopao! Tatjana, no, šta ti gledaš? TATJANA. Ne razumem nikako šta ću ja ovde! ZOBNJIN [pretaći] Samo zaboravi. Ja ću te kod kuće već potsetiti! KIČKIN. U tanjirima je sve, ama sve ispreturano kume, treba da izvadimo i naš provijant. TŠUNOV. Dosta će biti za njega! TATJANA. Zašto je vaše bolje od našeg? ŠEF STANICE [na vratima] Sad ću dati signal za dolazak voza, kako kod vas stoje stvari? (Svi se vrte tamo-amo. Kosta ispija čašice na iskap.) ZOBNJIN. Tatjana! Uzmi poslužavnik! Udesi se! Skupi ta usta! Kako si ih to otromboljila! KIČKIN. Marija, budi spremna! Kume, gledaj! Blagoslovi, gospode! ŠEF STANICE. A... Dozvolite! A ako ja dobijem ukor za ustrojstvo ovog bifea? ZOBNJIN. Prijatelju, ne dosađuj! Sve ćeš dobiti kako je ugovoreno! ŠEF STANICE. Nađubrili... hartijice, slama.. ispljuvci! Eh, i to su mi gospoda! KOSTA .[kritički] Zaista, đubreta ima mnogo! Rus voli da učini nešto nepristojno... MARIJA. Ah, to je sveta istina! ŠEF STANICE [viče] Bikove! Počisti čekaonicu prve klase! ZOBNJIN [uzima Kičkina za ruku] No, hajdemo s blagoslovom! TATJANA [miroljubivo Mariji] To je vrlo tačno što se tiče nepristojnosti. Onomad sam putovala u srez, pa mi je neki gospodin, koji se u vagonu smestio iznad mene, ispustio čarapu na glavu... MARIJA [primičući se izlazu] Šta kažete? Kakav je to bezobrazluk! TATJANA. Ja mu kažem, šta vi to radite? A on meni, pa nisam vam glavu razbio ... MARIJA. Bezobraznik! TATJANA. A čarapa je još imala rupu... MARIJA [sa grimasom] Ih... prosto odvratno...
TATJANA. Imala je rupu. Taj putnik svakako nije oženjen. [Odlaze] (Ulazi Bikov sa četkom za patos, zatvara vrata i polako prilazi stolu. Smešeći se klima glavom, zatim uzima bocu i pije iz nje. Zaustavio je dah i zatvorio oči) BIKOV. Uh! [Pije iz druge boce i ponovo je ošamućen] Nu, ovo je baš kako valja! (Vrata od garderobe se otvaraju, viri Jevstignjejka, Bikov zatvorenih očiju široko se smeje.) JEVSTIGNJEJKA [promuklo] Kazaću! BIKOV [uplaši se i prevrne čašicu sa višnjevačom i tanjir sa pečurkama] Ti? Pa kako si ti, a? JEVSTIGNJEJKA. Kazaću! BIKOV. Ko je tebi dopustio da uđeš ovamo? JEVSTIGNJEJKA. Časti, inače pu kazati! BIKOV [hrabro] Ja da te častim! Marš napolje! JEVSTIGNJEJKA [izlazeći] Nemoj da me teraš, ja ću svejedno prozor razbiti i ući! Spreman sam na sve! Ne mogu propustiti ovu priliku... BIKOV [popuštajući] Ah, ti... kad si se ti uvukao, a? JEVSTIGNJEJKA. Časti, kažem ti. Meni je potrebno radi hrabrosti... BIKOV. A ako ja tebe mlatnem? Ili pozovem žandarme? JEVSTIGNJEJKA [ne popuštajući] Da li ćeš me tući ti ili žandarm, meni je svejedno. Ja ću svoje postići, razbiću prozor! Čim uđe ovaj knez, ja odmah kroz prozor i na kolena pred nega... BIKOV. Baš si prava propalica, [Daje mu bocu] Na! Ali pazi, ne loči mnogo! (Jevstignjejka je gucnuo, zagrcnuo se i otro svoje grudi i grlo.) BIKOV [gordo] Šta? Popio si? Tako! S ovim se brate, nije šaliti... A sada, odlazi! JEVSTIGNJEJKA. Mito, ostavi me ovde! BIKOV [koga je već uhvatilo] Ne može! Ako ga ti iznenada uplašiš, ja ću odgovarati! JEVSTIGNJEJKA. Ne boj se, biću miran! Ja ti, brate, neću podvaliti! BIKOV. Ah, gospode! Šta da radim? [Odlučno] Daješ pola litra? JEVSTIGNJEJKA. Celu! BIKOV. Lažeš? JEVSTIGNJEJKA. Grom neka me ubije. BIKOV. U nedelju? JEVSTIGNJEJKA. Kao u apoteci! BIKOV. Onda, sedi tu. Ta i ja, brate, imam dušu! Razumem te, svako bi hteo da promeni život... eh! O, dabogda, da ih... [Trči, bacivši četku na pod] (Dolazi voz. Jevstignjejka brzo i okretno ispija vino iz čaša, pripremljenih na poslužavniku, zatim se kao oparen krije u garderobu. Tipunov otvara vrata, idući natraške ulazi Zobnjin, iza njega Bubengof, uporedo s njim, smešeći se, rasejano ide knez. On je, izgleda, iznenađen i polaskan dočekom. Pozadi se guraju Kičkin i Kosta. Obe žene se trude da prođu napred, ali ih odguraju. Za njima idu putnik, šef stanice, telegrafista, žandarm, starica sa molbom i neki seljaci.) ZOBŠIN [pevajući] Molim pokorno... radujemo se vašem dolasku... iz dubine naših duša... Tatjana, ta šta ćutiš! KOSTA [Zobnjinu] Dopustite da ja govorim! Mašenjka... sipajte brže... TATJANA [kraj stola] Gospodo! Ko je to popio!? KIČKIN [Bubengofu] Laže on... lopov jedan... BUBENGOF [gadljivo] Šta je to?
KNEZ. To je pravo, pravo ruski... Nisam očekivao, zaista... jako sam dirnut. ZOBNJIN [u tihom ushićenju] Molim vas, vaša preuzvišenosti, hleba i soli. [Šapće u očajanju] Tatjana, izrode, prosto si me zaklala! Po starom drevnom običaju... od Grka, vaša svetlosti... [3apne za metlu, zaljuljavši se, seda na stolicu, zbunjeno podiže četku] Zaboravili su četku... đavoli... KNEZ. Evo, vidite, Bubengofe, to je rusko gostoljublje. Tako prostodušno, kao deca... BUBENGOF [gunđa] No, no... oni stoje čizma na prsti moja noga... i ovde ima jak miris... (Tatjana i Marija staju pred kneza s poslužavnikom, pozadi njih Tipunov i Kosta, levo od ove grupe Kičkin pokušava da nešto priča Bubengofu. Desno poskakuje Zobnjin, trljajući ruke od nestrpljenja. Putnik se slatko smeška i hoda oko stola. U vratima su šef stanice i drugi.) KOSTA [suviše glasno] Vaša avetlosti... KNEZ [odmaknuvši se] O... ZOBNJIN [sasvim tiho] Ne viči, glupane! TATJANA [Mariji] A kazali su da je gluv! KIČKIN [zabrinuto] Kume! Pa zašto ćutiš? Govori! KOSTA. Mi smo se svi ovde skupili, vaša svetlosti, priprosti ljudi iz ovoga kraja... i osećamo se polaskani posetom drevne vaše postojbine, gde su vaši znameniti potomci... TIPUNOV [šapuće] Šta ti je? Preci... KOSTA. I preci, iscrpeni od rada među priprostim narodom, koji višta ne shvata što je dobro, a šta prost bezobrazluk... i ne raspolaže nikakvom kulturom, osim što stare plemićke familije... koje u radu za dobro otadžbine od kolevke do groba ostaju sve iste, dok oni drugi... [Postepeio se zapliće u govoru i postepeno govori sve tiše] PUTNIK [Tipunovu] Vi ste bifedžija? (Jevstignjejka otškrine vrata, čekajući zgodan momenat, pa ih zatvori i zalupi ih. Kičkin, čuvši ovaj šum, okrene se, pogleda na vrata i broji prisutne.) TIPUNOV [učtivo] Izvinite... iisam. PUTNIK [zamšiljeno] Čudnovato! KOSTA [ponovo podižući glas] Isto tako i mi, prosti ljudi iz unutrašnjosti, predlažemo vašoj svetlosti, da popijemo jednu za vaše... za vaše dragoceno zdravlje! Ura! (Svi viču: ura!) KNEZ. Vrlo sam vam blagodaran! To nisam očekivao, nije mi bilo poznato da moj rod uživa... ali sam znao da i prost Rus ima čistu detinju dušu.. KIČKIN [pazeći na vrata] Zar prost mužik? A ne... on... oho. On... TIPUNOV. Tačno je, vaša svetlosti, mi smo neobično prosti... do starosti, mi, deca vaša! ZOBNJIN. Pijte, vaša svetlosti.... to je ovdašnja, naša... KNEZ. Taka. Vrlo rado. [Ispija na iskap, zaprepašćen otvara usta i gleda sve, često trepćući očima] (Svi gledaju u njega, smešeći se radosno. Bubengof uzima čašicu, pomiriše je, popije i gleda u plafon. Kosta, zamoren govorom, prilazi stolu i takođe pije. Marija, kraj njega, nešto mu govori i pravi grimase.) PUTNIK [Tatjani] Divna bifedžiko, dozvolite i meni... TATJANA. Ja uopšte nisam bifedžika... MARIJA [ljubazno] Vi ste iz kneževe pratnje? PUTNIK. Ja? Ne, ja samo volim na putu da popijem.
KNEZ [slabim glasom] Ovo... od čega je ovo napravljeno? ZOBNJIN. Klekovača. Od čistog špiritusa je pravljena! Na to pečurke dodajte, ona traži marinirane pečurke. KIČKIN [Tipunovu, pokazujući na vrata od garderobe] Kume! Tamo ima nekog! TIPUNOV. Gledaj svoja posla! [Brzo raspakuje omot] KNEZ Ove pečurke? ZOBNJIN. Baš te! KNEZ [uzeo pečurku u usta i tužno] Takođe sa špiritusom? TATJANA. U sirćetu su skuvane... Molim vas, uzmite još! KNEZ. Zahvaljujem... Dosta je! Evo, Bubengofe, probajte, to je izvrsno. BUBENGOF [uzima pečurku i hoda po sobi, gledajući sve sa strogim čuđenjem. Izlazi, odmah se vraća, zagleda zakuske. Oprezno] Vi... često upotrebljavate ovo? ZOBŠIN. U slobodnom vremenu. Dozvoljavamo sebi... TATJANA. O praznicima. MARIJA. Ah, vaša svetlosti, oni užasno mnogo piju... kao smukovi. KNEZ. Tako! KIČKIN [strogo] A ti mi znaš koliko je to mnogo? TIPUNOV [gura u ruke Mariji bocu i čašice] Evo, vaša svetlosti, jedno izvanredno piće! Od čaja i brezovih pupoljaka! Vi kao ruski knez treba da znate sve naše domaće proizvode i, dopustite, još jednom u vaše svetlo zdravlje... MARIJA [smešeći se dodaje mu čašicu, knez se beopomoćno osvrće, nešto govori Bubengofu, koji klima glavom. Svi uzimaju čašice] KNEZ. Kada ovako mile ručice nude, ja ne smem odreći, iako je to prejako... KOSTA. U jačini je i snaga, vaša svetlosti! Uzmimo, naprimer, Port Artur, koliko je kod njega neprijatelja izginulo... Ura! (Viču: Ura! Bubengof je popio pre sviju i maše glavom. Knez se klanja damama, pije, spušta glavu i odlazi na prozor. Ovi ga posmatraju.) BUBENGOF [uvređeno] Ovo je piće vrlo opasna po život.,. PUTNIK [Tatjani] Divan je bife kod vas, kraljice! TATJANA. Jedite, ako ste sa knezom, ali ovo nije bife... PUTNIK [snuždeno] Ne? Čudnovato... A šta je to? TATJANA. Doček! Zar ne razumete? PUTNIK [sipa votku] Veoma čudnovato... [popivši, gleda na sat i kikoćući se ide prema vratima, zatim iščezava ljuljajući se] MARIJA [Kosti, pokazujući na kneza] NJemu nije dobro. ZOBNJIN [plašljivo] Vaša svetlosti... KNEZ [okrenuvši se brzo] Ne, više ne mogu... Eto, ja posmatram... kako je širok vidik kod vas... ZOBNJIN [snalažljivo] Staramo se, vaša svetlosti. KNEZ [odlučno] Bubengofe, mi se moramo žuriti! BUBENGOF [Kičkinu] Imate li vi konj? KIČKIN. Konje? Ima ih pet. BUBENGOF. Vi ćete voziti meni i ovaj knez. KIČKIN. Kume! Šta on govori? KNEZ [primetno oporavljen, Mariji] Vama nije dosadno ovde, a? MARIJA [smeteno] O, oh! Ž sui ... vrlo sam zadovoljna... Ž tem boku la natur ... tišinu
ele fler [Sasvim se smela i napravila reverans] KoSTA [prekorno klima glavom. Zobnjin veselo šapće nešto Kosti. Tatjana, zadovoljna, kikoće se] KIČKIN [tmurno] Ona je išla pet godina u gimnaziju. BUBENGOF [smeškajući se govori Tipunovu, kuckajući sebe prstom po čelu] Kod ovaj čovek nema mnogo mozak. TIPUNOV [nežno] Pa od nas se i ne traži da imamo mnogo mozga. Mi od viška dajemo prosjacima. (Jevstignjejka sve češće otvara vrata od garderobe. To je primetila Tatjana. Ispočetka se zbunila, zatim, poznavši Jevetignjejku, to je počelo zabavljati. Čim on otvori vrata ona otvori usta, kao da će da vikne. Jevstignjejka se uplašeno sakrije. Tatjana se kikoće.) KNEZ [zbunjeno Zobnjinu] A kako vi, kako, naprimer, stoji kod vas sa iskorišćavanjem rudnog blaga? (Svi podozrivo gledaju jedan u drugoga.) ZOBNJIN [snalazeći se] Pa, eto, vaša svetlosti, kopamo, pomalo, naravno. TIPUNOV. Mali smo ljudi i snage su naše male. MARIJA. Ah, nije to! Iskopine, mislim to je ono što leži u zemlji. KIČKIN [grubo] Ti — ćuti! U zemlji! U zemlji samo mrtvedi leže! ZOBNJIN [žurno] Eto, vaša svetlosti, ja dakle žalim... KIČKIN. I ja... TIPUNOV. Mi imamo sa vama malo posla... KNEZ [rasejano] Vrlo sam zadovoljan, vrlo! Bubengofe, a šta je s kolima? BUBENGOF [sleže ramenima] Ovde nema konj, to je sasvim druga zver... Ja ništa ne razumem nikog... KIČKIN. Kume! Govori, đavole, potanko! ZOBNJIN [knezu, ljubazno] Moji konji su spremni i prostorije takođe, izvolite! KIČKIN [oštro] Kako to? KNEZ. 3ahvaljujem vam. KOSTA [odgurnuvši Kičkina] Izvolite, vaša svetloeti! Kod nas je sve spremno. KIČKIN [viče] Vrlo je čađavo kod njega. NJegova se tašta prošle godine ugušila od dima, sem ako je nije sam jastukom zadavio. KOSTA [pljuje] Eto ga, ispade! Eh, vi, divljaci! KNEZ [uplašeno, Mariji] Madmoazel, objasnite mi... MARIJA. Ah, avek plezir. KIČKIN [viče] Oni su neobavešteni ljudi... ZOBNJIN [Tipunovu] Ubiću ga! TIPUNOV. Evo odmah. KOSTA [Knezu] Eto, vidite, u društvu ovakvih ličnosti prolaze moji daii! [Uzme ga pod ruku] Izvolite u kola! KIČKIN [hvata Kostu] Kume! Gledaj... TIPUNOV Dopustite, nemojte žuriti! Vaša svetloeti, dopustite da vam objasnim uzrok ove grubosti... KNEZ [tužno] Ja bih hteo da razumem! Molim vas, ako je moguće, vreme je da pođemo. TIPUNOV. Evo, ovo su naše želje... Nas trojica, ovdašnji ljudi iz trgovačkot staleža, želimo uzeti pod zakup vašu šumu. Evo nas, svi smo ovde. Mokej Zobnjin, Ivan Kičkin i ja, Petar Tipunov...
BUBENGOF [iznenađeno] Šta je taj? ZOBNJIN [tiho] Trojica! Jesi ti video kakav je Petar, Kosta, a? KIČKIN [mrmlja] Gospode Isuse? I ti, kume? Ah, pseto jedno! TIPUNOV [gušeći se] Mi možemo uzeti svu vašu šumu... Mi bismo nju celu... Mi bismo... Znate li... KIČKIN. Što je pas! Eh, ljudi... KOSTA [Bubengofu] Eto, vidite... BUBENGOF [crven, naduven] Neću, ne vidim. [Odlazi u ćošak, duva ljutito] KNEZ [savetuje] Čujte, gospodo... Bubengofe, šta vi mislite? Objasnite vi, sasvim sam zbunjen... Čujte, gospodo! Ali šuma, sva moja šuma je prodana... KIČKIN. Pprodana? Kome to? ZOBNJIN. Prodana? TIPUNOV. Da li je to tačno, gospodine Švabo? BUBENGOF [tapka se ps boku] O, to ovde šuma? Nema šuma! To je moj koji je kupio šuma. To sam ja! Cela sam ga kupio. Razumiš. (Svi snuždeno gledaju u njega i kneza, ćutanje.) MARIJA [tiho. Kosti] O, kako odjednom svi izgledate glupi... KOSTA [gunđa] Eto ti na, organizovali domaću industriju! TIPUNOV. Zašto smo se mi toliko trudili. BUBENGOF. No... Je li završilo? Ko imati konje? [Zobnjinu] To vi? ZOBNJIN [tužno] A na čemu ću ja kući? KIČKIN. Eto ti, Mokeju, a? TIPUNOV. Da, a... kako to? Ništa se nije čulo! (Sva trojica se skupe i šapuću o nečem. Knez tiho razgovara sa Marijom. Kosta pokušava da prisluškuje. Tatjana je zadubljena u svoju igru sa Jevstignjejkom.) PUTNIK [ulazi vrlo zadovoljan, obraća se Bubengofu] Jeste li to vi, majn her? Sprechen sie Deutsch? BUBENGOF [ponosito] Naturlich. PUTNIK [upire mu dostom u stomak] Pruska! Poštujem! Moj je voz otišao! Hteo sam da zapišem u knjigu žalbi, ali ženu šefa stanice boli zub, pa mi ga je žao! BUBENGOF. Šta vi želite od mene? PUTNIK [iznenađeno] Već sam tri voza prolustio! A imam da putujem još tri vrste, šta velite, a? BUBENGOF. No, šta vi kažete? PUTNIK. Želim da nešto popijem, hajdmo u bife! [Bubengof rado ide] I upoznaj me sa ovim... šta je on, knez?... BUBENGOF [sipa votku] O, ne... PUTNIK. A zašto? [Pije] TATJANA [smeje se] O, gospode! PUTNIK. Divia bifedžiko, a zašto se vi emejete? Hajde da popijemo u zdravlje moje tetke. Bogami, ona umire, a ja putujem k njoj... Ja sam naslednik! Ura! TATJANA. Što ste vi smešni! (Vrata od garderobe se širom otvore i na njih izleti Jevstignjejka. Pada na kolena pred knezom. Knez otskoči, Marija ciči. Tatjana se kikoće. Bubengof je uhvatio Jevstignjejku za ramena, svi su iznenađeni, ali radoznalo očekuju skandal. Putnik seda pored Tatjane, ljubazno se smeška na nju i počinje pijano da se smeje.)
BUBENGOF. Šta to je? JEVSTIGNJEJKA [otima se] Ti riđi, idi dođavola! Vaša svetlasti, dozvolite nešto za dobro otadžbine! Sedam godina sam radio i propao sam. KNEZ. Šta vam se to dogodilo? Ko ste vi? JEVSTIGNJEJKA. Ovdašnji bravar, svi me znaju... svi me ismevaju... Za dobro otadžbine, bogami! Badava ću dati, samo da ona radi. KNEZ. Ko? [Svima] Gospodo, šta je to? Kakav je to čovek? KOSTA [slegnuvši ramenima] Jednostavno, izmislio je mašinu! PUTNIK [zadremavši] Komšija, probudite me kod Razdeljne... JEVSTIGNJEJKA. Vaša svetlosti. Ja sam sagradio perepetum... BUBENGOF. Šta on govori? TIPUNOV. Ne znam! Švabe sve znaju, a mi, gde bismo to mi... JEVSTIGNJEJKA [zasuzio] Gospodine, perpetum, časna reč. Sva mi je nada u vama! Inače sam propao. Sasvim je jednostavan, kao zanatlijski sto pored koga se potkivaju konji. KNEZ. Šta njemu treba? KIČKIN [sumorno] A ko bi znao... JEVSTIGNJEJKA [oduševljeno] A u sredini točak sa kutlićima, kao kod mlinskog točka. Ako sada: ja gore na majstorskom stolu postavim čoveka da u kutliće baca ove tegove, ili kamenje, točak će se obrtati, časna reč. Bez prestanka će se okretati, večito, samo mu daj težinu. BUBENGOF [setio se] A, to je perpetuum mobile... ha, ha! [Smeje se] Perpetuum! KNEZ [rasejano] Ne, ja ne mogu, ja se izvinjavam... Idem da zamolim... ovde mora biti konja. BUBENGOF [Kičkinu] Gde su vaša konji? KIČKIN [smeškajući se] A šta se to tebe tiče? Da nisi konjokradica? Što li? BUBENGOF. Mi... mi treba putovati! TIPUNOV [učtivo] Srećan put! Mi vas ne zadržavamo! BUBENGOF [Zobnjinu] Konji? ZOBNJIN. Kosta, šta se on za mene prilepio? KNEZ [svima] Gospodo, vi ste se, kako mi se čini, uvredili, ali šuma je već odavno prodana. Čujte, Bubengofe, treba pitati šefa stanice, on će naći konje... [Ide prema vratima, okrivajući se iza Bubengofa i mrmljajući] Ja sam jako zahvalan na časti, za vašu prostodušnost. Doviđenja! MARIJA [Tatjani] Phi, baš je nevaspitan. TATJANA [pita je o nečem] JEVSTIGNJEJKA [ustajući sa podađ Da li je razumeo ili ne? TIPUNOV. Razumeće on, samo ti čekaj! ZOBNJIN. Kao da smo mi njemu potrebni! JEVSTIGNJEJKA [trči prema vratima] Eh, idem ja... KOSTA [hvata ga] Kuda ćeš? JEVSTIGNJEJKA. On nije razumeo, pusti me! KOSTA. Hoćeš li da te častim? JEVSTIGNJEJKA [očajan] Daj, radi hrabrosti, moja je stvar propala. [Kosta ga poji iz sviju boca redom] ZOBNJIN. Šta je, brate, Ivane Ivaniču?
KIČKIN. Nda! Eto vidite, čovek je zaista i simpatičan i ljubazan, ipak je već stigao da proda šumu. TIPUNOV. Naučili su se da prodaju. ZOBNJIN. Uzalud je sav naš trud. [Izviruje na vrata] Starica ga je ipak uhvatila. (Svi tužno uzdišu i ćute. Kosta je zauzet sa Jevstignjejkom, a u uglu hrče putnik.) MARIJA [poluglasno] Ja mislim da on ne razume francuski. TATJANA. Vidi da pred njim stoji dama sa poslužavnikom, da joj ruke drhte, i bar da je kazao: hvala. MARIJA. Jako je neučtiv prema ženama. TATJANA. Druga bi... [Šapće] MARIJA. Naravno! TIPUNOV. Eh, braćo, da popijemo nešto, a? ZOBNJIN. Valjda nećemo nositi kući sav ovaj provijant. Sipaj, Tatjana. TATJANA [Zobnjinu] On uopšte nije gluv. KIČKIN. A šta mi imamo od toga? TIPUNOV [pokazujući na putnika] Evo, ovo je nesrećnik. ZOBNJIN. Šta on tu radi? TIPUNOV. Izgubio je voz. (Svi piju.) KOSTA. Treba ga probuditi. JEVSTIGNJEJKA [pijan] Treba mu protrljati uši... dajte odmah ću ja... ZOBNJIN. On će i ovako ustati... Kosta, stavi mu jednu čašicu pod nos. KOSTA [prinosi čašu] Putniče, Moskva je blizu! TIPUNOV [gurnuvši Kostinu ruku] Evo ti! KOSTA [polije putnika vinom. Svi se smeju] KIČKIN [dobroćudno] Eto, Mokeju, prepirali smo se ja i ti, prepirali. ZOBNJIN [isto] A ništa od toga nije ispalo. Ako ćemo istinu reći, džabe smo smetali jedai drugome! KIČKIN. Al ti si isuviše brz. ZOBNJIN. A ti si tvrdica. Zašto si takva tvrdica ? KIČKIN. Zar to baš pada u oči? ZOBNJIN. Užasno! Prosto si zver... A što će ti? I tako ćeš uskoro umreti! KIČKIN. To je istina. Malo mi je ostalo da živim... Tako to ja, iz stare navike... ZOBNJIN. E, hajde još malo da gucnemo! KIČKIN. A ti voliš da smetaš, suviše si hitar, suviše istr čavaš. [U uglu su zauzeti oko putnika] TIPUNOV [zabrinuto] Ima li neko burmuta? Trebalo bi mu sasuti burmuta u nos. KOSTA. Stoj! Probudio se... PUTNIK [uplašeno] Koja je, koja je ovo stanica? TIPUNOV. Ista! (Dame se smeju. Kosta pravi strašno lice, približuje se putniku.) PUTNIK. Dopustite, opet vi... (Svi se naglas smeju.) TATJANA. Oh, umreću, oh! MARIJA [smeje se] Šta je to, zaista smo kao mala deca. ZOBNJIN. Konstantine! Pozovi šefa stanice i svakoga ko želi... mi sami sve ovo ne
možemo popiti. Gledaj, koliko toga ovde ima. Pa, braćo, nemamo sreće, sudbina je protiv nas. ZAVESA
