KOMENTAR MATEMATIČKOG PRISTUPA REŠAVANJU EKONOMSKIH PROBLEMA Ludvig fon Mizes Nije moguce detaljno istražiti problem matematičkog pristupa ekonomskim problemima u okvirima jednog kratkog eseja. Potrebno je pozabaviti se fundamentalnim pitanjima filozofije i epistemologije koja je nemoguce izložiti u nekoliko recenica. Stoga cu ovde izneti samo nekoliko osnovnih poenti o kojima cu kratko, aforisticki prodiskutovati. Za ostatak diskusije citaoca moram uputiti na knjige Kairenea (Cairners), Bem-Baverka, Kjuela (Cuhel), Rikerta i Maksa Vebera, kao i na moje sopstvene radove. (1)
Problem menadžmenta Slogan Ekonometrijskog društva je jedno pozitivističko tvrđenje: "Nauka je merenje". Ovo društvo želi da uspostavi egzaktnu, matematičku ekonomsku nauku da bi njome zamenila navodno neegzagtnu, anegdotsku i logicku ekonomiju koju pozitivisti otpisuju kao "književnu". Šta je to što oni mere? U sedmom tomu Ekonometrike, periodicnog časopisa društva, senator (inace bivši profesor) Pol H. Daglas kaže o knjizi poznog Henrija Šulca (Shultz), Teorija i merenje tražnje, da je to "rad koji je neophodan za razvoj ekonomije kao manje-više egzaktne nauke, isto onoliko koliko je odredivanje atomske mase bilo neophodno za razvoj hemije." (2) Kada pogledamo Šulcov rad, vidimo da se njegovo istraživanje ne bavi robama uopšte, već cenama i ponudom odredenih roba u odredenoj oblasti i tokom odredenog perioda vremena u prošlosti. Naprimer, on ne govori o krompiru uopšte, već o krompiru u SAD od 1875 do 1929. Njegova knjiga je doprinos ekonomskoj istoriji, što je tvrdnja s kojom se mogu složiti čak i oni koji njegovu knjigu inace smatraju pogrešnom i beskorisnom. Jednom je postojala doktrina u ekonomskoj nauci koja je tvrdila da postoji fiksni odnos izmedu ponude i cene robe u konkretnom slucaju. Verovalo se da je kupovna moc monetarne jedinice obrnuto srazmerna količini novca u opticaju. Osim ove davno opovrgnute i napuštene teorije, niko nikada nije ni pokušao da ustvrdi da je odnos izmedu ponude i cene bilo koje robe nepromenljiv. Sve što možemo saznati iz statistickih podataka o ponudi roba i njihovim cenama predstavlja cinjenice interesantne jedino za ekonomsku istoriju. Statistika je jedna od metoda kojima može da se služi ekonomska istorija. Laici cesto tvrde da statistikom nije moguce ništa dokazati. U stvari, bolje je reci da statisticka evidencija unutar polja ljudskog delovanja ne može da dokaže ništa u smislu u kome prirodne nauke kolokvijalno govore o dokazu. Istorijsko iskustvo, koje je uvek iskustvo kompleksnih fenomena, ne može nam obezbediti saznanje teorijskih zakona. Istorijsko iskustvo mora biti interpetirano i objašnjeno pomoću opštih zakona do kojih se dolazi nezavisno od samog istorijskog iskustva. Predmet ekonomije nisu krompiri, suknje, ili kuhinski noževi, već ljudsko delovanje koje je vodeno vrednosnim sudovima. Vrednosni sud ne meri, on gradira. On ne kaže da je A=B. On kaže: I preferira (više želi) A nego B. Samo iz ovakvih izbora nastaje ljudska akcija. Kada vrednosni sud kaže da je A jednako B, nijedna akcija se neće desiti. Proizvodnja i razmena ne nastaju iz jednakosti vrednosti, već iz njihove razlike.
Stoga, u oblasti ljudskog delovanja, ne postoji jedinica mere i ne postoji merenje. Cene nisu merene u novcu; one su izražene u novcu. Kako postepeno uvodimo konkretne cinjenice u naše definisanje ljudskog delovanja, kao recimo, cene robe izražene u monetarnim terminima, mi napuštamo polje ekonomije i ulazimo u oblast ekonomske istorije, cak i ako je rec o podacima o ovom sadašnjem trenutku. Sve što se brojkama može reci o budućim cenama je spekulativna anticipacija. Mi možemo da spekulišemo ispravno ili pogrešno, ali nikad ne možemo biti sigurni unapred da cemo spekulisati ispravno. Pozitivizam ne dozvoljava nikakvu razliku izmedu prirodnih nauka i nauka o ljudskom delovanju. Kao što je hemija napredovala sa kvalitativnog na kvantitativni stupanj, tako i ekonomija treba da prede sa kvalitativnih analiza svojih problema na kvantitativne. Pozitivisti ne vide da ne postoje konstante u ljudskom delovanju i da je ovaj postulat stoga neostvariv.
O izboru Svakodnevno rastuci broj knjiga i eseja matematičke škole bavi se izborima koje pojedinci i kompanije cine u vodenju svojih dnevnih poslova. Bliži pogled pokazuje da se oni bave algebrizacijom i generalizacijom onih formi mišljenja koje su bile predavane u poslovnim školama pod imenom poslovne aritmetike, a koje su mnogo ranije već primenjivali poslovni ljudi koji nikad nisu pohadali takve škole. Autori ovih dela objavljuju da su njihova istraživanja od velike važnosti za poslovnu praksu kako u kapitalistickom društvu, tako i u socijalistickoj državi. Oni nikad ne postavljaju pitanje zašto poslovni ljudi ne poklanjaju nikakvu pažnju njihovim istraživanjima. Istina je da ovi uceni tomovi daju biznismenima samo jedan savet. Da kupuju kad očekuju da ce cene rasti i da prodaju kad očekuju da ce pasti. Sve drugo što im oni nude je bezvredno. Cisto je tracenje vremena objavljivati obimnu knjigu o optimalnoj veličini imovine. Takva odluka zavisi od preduzetnikovog plana koji je zasnovan na njegovoj proceni budućih okolnosti. Sve odluke u poslovnom životu, kao i u životu pojedinca ili državnim poslovima su vodene očekivanjem konacnog razvoja budućih okolnosti. One se pokazuju kao pogrešne spekulacije ako se stvari razvijaju drukcije. Ovo takode važi za menadžerske politike koje sprovodi voda socijalistickog društva. On, takode, ako bi mogao da pravi kalkulaciju, ne bi kalkulisao drugacije nego što to cini poslovni covek koji teži profitu. Cinjenica da on ne može da kalkuliše pripada drugom skupu problema. Kao i Marks i svi socijalisti, matematički ekonomisti ne shvataju da je ljudsko delovanje vezano za buduće uslove u pogledu kojih ništa nije do sto posto poznato. Ako ignorišemo neizvesnost u pogledu budućnosti, mi naravno možemo da napravimo divnu matematičku kulu od karata. Postoji precutni sporazum izmedu svih matematičkih ekonomista da ne otkrivaju mnoge protivrecnosti medu pretpostavkama na kojima zasnivaju svoja istraživanja. Koncept ljudskog delovanja koje se odnosi na budućnost koja ni na koji način neizvesna je logicki neshvatljiv. Život ljudi za koje budućnost ne sadrži ništa nepoznato bio bi toliko razlicit od života za koji znamo da ni jedna imaginacija ne može biti dovoljna da stvori njegovu sliku. Da li bi to uošte bio život u našem smislu? Izveštaj najvišeg autoriteta u stvarima matematičke ekonomije, Kolsova komisija, za
period od 1. januara 1948. do 30. juna 1949, pokušao je neuverljivo da odbrani matematičku metodu. Izveštaj nije mogao da porekne da "bihejvioralne konstante" u stvari ne postoje. Ali, on pribegava tvrdnji da matematički metod samo pretpostavlja da prezentovani podaci "ostaju razumno konstantni tokom godina.'' (3) Medutim, da li je ova hipoteza istinita možemo se osvedociti samo naknadno, odnosno putem istorijskog iskustva. Tako se sve pretpostavke matematičkih ekonomista raspadaju. Njihov metod se pokazuje kao metod koji se bavi podacima ekonomske istorije. Toliko hvaljene jednačine su, sve dok se primenjuju na budućnost, samo jednačine u kojima nemamo datu ni jednu nepoznatu.
Jednačine U modernoj ekonomiji, pojam ekonomije večnog vraćanja istog (statičke ekonomije, ili ekonomije u ravnoteži) igra znacajnu ulogu. U skladu sa ovim pojmom, uvek identicni procesi proizvodnje su usmereni na takav način da dobra višeg ranga prolaze kroz ove procese u regularno ponavljanom jedinstvu vrsta i količina, dok konacno finalni proizvodi ne stignu do potrošaca i ne budu iskorišceni. U ovom sistemu, tržišno stanje mirovanja se stalno narušava na isti način, i ponovo uspostavlja na isti način. Svi podaci, ukljucujuci remetilacke faktore, ostaju nepromenjeni, i tako cene svih dobara i usluga takode ostaju nepromenjene. U svetu stvarnog ljudskog delovanja, u životima stvarnih ljudskih bica, nikada ne može postojati stanje koje odgovara mentalnoj konstrukciji staticke ekonomije. Medutim, u cilju da razumemo promene uslova i neočekivana kretanja stvarne ekonomije, mi moramo da ih kontrastiramo sa stanjem stvari u kome su promene i njihove posledice odsutne. I mada puno logicko razvijanje ove konstrukcije vodi nerešivim protivrečnostima, mi možemo i moramo da im bez oklevanja pribegnemo, pošto su one jedini metod pojašnjavanja problema preduzetništva, preduzetnickog profita i gubitka. Mi krecemo od hipotetickog, neostvarivog stanja stvari u kome su promene u faktorima koji uslovljavaju cene odsutne, i onda pretpostavljamo kako promena u samo jednom od tih faktora remeti to stanje stvari; i onda ispitujemo posledice ove promene sve do trentuka kada se pojavi novo stanje mirovanja, odnosno ravnoteže. U prirodnjackim laboratorijama, naucnici posmatraju posledice promena jednog izolovanog elementa. U naukama o ljudskom delovanju takvi eksperimenti su nezamislivi. Njihovo mesto zauzima metoda imaginarnih konstrukcija koja je, na kraju krajeva, istraživanje efekata koje izaziva promena jednog faktora, ukoliko su drugi faktori nepromenjeni. Po analogiji sa klasicnom mehanikom, stanje stvari u ekonomiji večnog vraćanja istog se može metaforicki nazvati stanjem ravnoteže. Moguce je opisati ovo stanje u terminima sistema simultanih diferencijalnih jednačina. Formulacija ovih jednačina je suština onoga što matematički ekonomisti pokušavaju da ucine. Ali, formulacija ovih jednačina ni na koji način ne produbljuje naše znanje. Ono što logicki ekonomisti kažu recima, i što i matematički ekonomisti moraju reci recima pre nego što napišu jednačine, samo se zatim iskazuje matematičkim simbolima. Ali, ove jednačine se razlikuju u potpunosti u svojoj prakticnoj primenjivosti kao i u svojom kognitivnom statusu od jednačina mehanike. U jednačinama mehanike možemo uvesti konstante koje ce biti odredene sa razumnom egzaktnošcu putem empirijskog ekperimentisanja. Na taj način, mi možemo iz postojećih podataka da definišemo nepoznate veličine sa preciznošcu dovoljnom za tehnološke svrhe. U oblasti ljudskog delovanja, medutim, takve konstante ne postoje.
Jednačine matematičke ekonomije su stoga beskorisne za prakticne svrhe. Ali, one su isto bezvredne i kao znanje. Jednačine mehanike opisuju kretanje do najsitinijh detalja - način na koji se njeni elementi kreću, i njihov položaj u svakom trenutku. Matematičke jednačine opisuju samo jedno imaginarno stanje koje se razlikuje od stvarnog stanja, i koje nikada ne može biti ostvareno. One ne kažu ništa o akcijama ljudi koje bi, pod neostvarivom pretpostavkom da se nikakve dalje promene u podacima neće pojaviti, vodile takvom stanju ravnoteže. Naravno, moguce je matematički pokazati kako stanje koje se razlikuje od ravnoteže treba da se promeni da bi bismo stigli u stanje ravnoteže. Ali, takva demonstracija matematičkog procesa nije opis toga kako se ekonomija koja nije u stanju ravnoteže krece u pravcu koji na kraju, ako obezbedimo da ne bude daljih promena cinjenica, vodi ka ravnoteži. Takva demonstracija ne kaže ništa o akcijama koje konstituišu ovaj proces. Katalaktika mora da pokaže kako se tržišne cene razvijaju iz akcija pojedinaca. Matematička škola ekonomskog mišljenja se iscrpljuje u naporu da opiše hipoteticko stanje stvari u kome ne bi bilo nikakvog ljudskog delovanja.
Popularne analogije Karl Menger je jednom rekao da nema boljeg načina suzbijanja pogrešnih vrsta mišljenja osim puštanja da se sama ižive u potpunosti. Matematička škola ekonomije je već na tom putu. Ona ima znacajna finansijska sredstva na raspolaganju. Ona kontroliše veliki broj casopisa na mnogim jezicima, organizuje kongrese i konferencije i predaje se na većini univerziteta kao jedina istinita ekonomska metoda. Ona takode uživa povlašcen tretman kod vlada i UNESCO-a. Ali, sve pohvale koje predstavnici ove škole upucuju jedni drugima nisu na dugi rok dovoljne da ponište cinjenicu da ova aktivnost vodi u slepu ulicu. Kako kriticari budu pisali knjige koje postavljaju pitanje rezultata matematičke metode, tako ce ova iluzija nestajati. Nijedan predstavnik matematičke škole tako nije smatrao vrednim truda da argumentovano odgovori na razornu kritiku koju je njihov metod zasluženo pretrpeo. Oni smatraju dovoljnim da se pozovu na primer prirodnih nauka. Kogod porekne pozitivisticku dogmu, taj je obeležen kao metafizicar i sledbenik "idealisticke filozofije istorije, posebno moderne nemacke vrste". (4) Da gnjavi sebe takvim prednaucnim i nenaucnim stvarima je naravno ispod casti jednom pozitivisti. U trecoj cetvrtini XIX veka biologisticke analogije su bile vrlo popularne medu pozitivisticki nastrojenim ekonomistima i sociolozima. Ozbiljni ljudi su tada pisali tomove o takvim pitanjima kao što su šta je "intercelularna suština društvenog tela''. Niko sad ne porice da su te studije Spensera, Šaflea (Schaeffle) i Lilinfelda (Lilienfeld) predstavljale besmisleno poigravanje recima. Moda se promenila. Danas ljudi više vole mehanicisticke analogije. Ali i ova moda ce proci, ne ostavivši nikakvog traga.
Beleške: (1) Možemo takode pomenuti jednog izvanrednog matematičara u ovom kontekstu, Pola Penlevea (Painleve. Videti njegov predgovor francuskom izdanju knjige Vilijema Stenlija Dževonsa, Teorija političke ekonomije, Pariz 1909. (2) Ibid., s.105.
(3) Ibid., s.7. (4) Uporediti članak Sigmar von Fersen-a "Filozofija istorije", u Runes, Rečnik filozofije (New York, 1942).
