R1 kurs 2010. T1. CILJ OBUKE OBUKE I NAČIN REALIZACIJE:
·
Predstavljanje, upoznavanje, evidentiranje
·
Cilj kursa i program obuke
·
Organizacija Organizacija kursa (mesto, vreme, raspored.. .)
·
Obezbeđivanje opreme
·
Način provere znanja
·
Verifikacija Verifikacija kursa ( karneti, diplome, kartice)
·
Ronila čke kategorije i ''SUZOR'' (standardi i uslovi za obuku ronilaca)
·
Prava i obaveze R1
CILJ KURSA
Cilj kursa je da se polaznici obu če za zvanje zvanje ronilac R1 tako da mogu mogu roniti do du bine 20 m uz pratnju ronilaca koji imaju zvanje veće od R1.
PROGRAM OBUKE
Program kursa za R1 se izvodi po SUZOR-u. Sastoji se iz 12 tema a vreme koje je potrebno da se realizuje teoretski deo kursa je 9 sati. Na teorijskim predavanjima polaznici treba da odslušaju predavanja iz medicine ronjenja, osnove fiziologije ronjenja, fizike ronjenja, osnovna ronila čka oprema (delovi i upotreba), organizacija ronjenja itd. Kurs se sastoji i iz prakti čnog dela koji će se izvoditi na bazenu. 8 sati bazena i 6 sati stažnog ronjenja u otvorenoj vodi (reka, more ili jezero). To je ukupno ukupno 14 sati. Praktičan deo kursa se sastoji iz 12 vežbi od čega je i 2 sata stažnog ronjenja.
PROVERA ZNANJA
Po završetku teorijskih predavanja polaznik polaže pismeni i usmeni ispit iz odslušanih tema pred licima ovlaštenim od kluba (saveza). Po završatku prakti čnog dela kursa polaznik polaže praktičan deo ispita pred ispitnom komisijom. Ispit se sastoji od plivanja LARO u dužini 100 metara, pravilan zaron sa raspremanjem i opremanjem na 3-5 metara dubine te bratsko disanje u pokretu sa promenom pravca.
VERIFIKACIJA KURS
Nakon uspešnog završetka kursa polaznici dobijaju zvanje ronilac sa 1 zvezdicom R1. Dobijate diplomu kluba u kome ste završili školu ronjenja te ronilačku karticu i karnet. Automatski postajete član neke od ronila čkih asocijacija (CMAS, CEDIP, SSI, PADI, itd). Možete roniti bilo gde u svetu ako imate karnet i ronila čku karticu saveza kod Vas. Za sve dalje informacije morate se javiti u nacionalne ronilačke asocijacije.
RONILAČKE KATEGORIJE
U zavisnosti od godina starosti, iskustva, teorijske i prakti čne obu čenosti i ronilačke aktivnosti, aktivnosti, kategorije ronilaca su slede će:
1
ronilac na dah (apneaš) ronilac sa jedn om zvezdom (R1) (R1) ronilac sa dve zvezde (R2) ronilac sa tri zvezde (R3) ronilac sa četiri zvezde (R4) instruktor sa 1 zvezdom (M1) instruktor sa 2 zvezde (M2) instruktor sa 3 zvezde (M3) instruktor sa 4 zvezde (M4) (M4)
Podaci o stečenoj kategoriji unose se u ronila čku knjižicu, a mogu se potvrditi karticom i diplomom.
PRAVA I OBAVEZE R1
SUZOR (Uputstvo za obuku ron ilaca): Standardi i uslovi za obuku ronilaca.
To je skup pravila i propisa koji regulišu prava, dužnosti i obaveza lica koja se bave ronjenjem. U njema su propisani uslovi za sticanje kategorija, obnavljanje i gubljenje istih, specijalisti čki kursevi itd. Ronilac kategorije R1 osposobljen je da roni do 20 metara dubine u pratnji R3, M1 ili više. Roni u granici krivulje sigurnosti bez sukcesionih ronjenja.
T.2. OSNOVNA RONILAČKA OPREMA
Maska Maska je “roniočev prozor u zaronjeni svet“ pošto je bez nje ili nao čara za ronjenje oštrina oštrina vida jako redukova redukovana. na. Izolujuci o či od direktnog kontakta sa vodom zadržava se normalna oštrina vida uz istovremeno prividno pove ćanje pedmeta za 1/3 i približavanje za ¼ u odnosu na normalno gledanje u vazduhu. Ronilačke naočare imaju samo istorijski zna čaj jer ne dozvoljavaju izjednačavanje pritiska u toku ronjenja a i redukuju širinu vidnog poja.
Materijali od kojih se maske izra đuju su guma, silikon, ner đ jaju ći čelik, plastika i staklo. Ranijih Ranijih godina, osnovni materijali za za izradu izradu č đ ć č ronila kih maski bila je guma u kombinaciji sa sa ner aju im elikom, ali te maske su postale stvar prošlosti. Današnji materijali, kao što su silikon i plastika, pružaju više pogodnosti i udobnosti, pa su postali gotovo isklju čivi u proizvodnji ovog dela opreme.
Dobra maska treba da ima čvrsto staklo dobre prozrinosti, elasti čnu obrazinu koja dobro prijanja uz lice, i sto manji unutrašnji volumen, što je naročito važno za ronjenje u apn ei (na dah). Smanjivanje volumena volumena maske, ne sme imati negativne posledice na širinu širinu vidnog polja. Smanj ivanje volumena rešava rešava se ograničavanjem dubine maske, postavljanjem stakla pod uglom ili izdvajanjem posebnog ležišta za nos.
Staklo može da bude jedno a mogu da budu i dva simetri čno postavljena za oba oka . Neki Neki ronioci tvrde da je bolje jednodelno staklo, jer povećava ugao vidljivosti (ugao pod kojim maska obezbe đ juje da posmatremo prostor ispred sebe a bez pomeranja gl ave). Me Me đutim ovaj ugao je zavistan pre svega od rastojanja stakla od o čiju, dakle od tela, odnosno tvrdog dela maske koji nosi staklo. Ukoliko je ovo rastojanje od očiju manje u gao vidljivosti je veći bez obzira na to da li je staklo iz dva ili jednog dela.
2
Iskustvo ipak pokazuje na odre đene prednosti maske sa dva stakla, upravo zbog njene manje zapremine, tj. zapremine vazduha koji se nalazi između maske i lica (time se smanjuje pl ovnost, odnosno olakšava olakšava uranjanj e). Za ronioce sa refrakcionom anomalijom (dalekovidost i kratkovidost), izra đuju se maske na kojima su korekciona stakla ugra đena u staklu maske, kao i one na kojima se korekciona korekciona stakla mogu l ako menjati
Nema univerzalne maske koja bi odgovarala za svako lice i sve prilike. Odabiranju maske treba posvetiti veliku pažnju. Treba paziti na kvalitet stakla, spojeve, volumen, prijanjanje. Gumeni deo maske treba da je elasti čan, posebno rub koji prileže na lice. Uobi čajeni test koji se primenjuje pri izboru maske, je da se maska stavi na lice i da se onda udahom izvu če malo vazduha iz maske. Zapremina vazduha ispod maske izaziva smanjenje pritiska tako da spoljašnji pritisak svojim delovanjem treba da održi masku na licu bar nekoliko sekundi bez pridržavanja ili pričvršćivanja remenčića maske. Drugi način je da se maska stavi na lice i blagim pritiskom izazove istiskivanje vazduha iz nje, čime se postiže isti efekat kao kod izduvavanja male koli čine vazduha. Dalje treba obratiti pažnju na širinu vidnog polja i remen čić za fiksiranje maske oko glave. Remen čić treba da b udr fiksiran na visinu temena i treba g a imati u rezervi. rezervi.
Pred svaki zaron proba se prijanjanje maske. Svako propustanje vode treba odstraniti zatezanjem remen čića ili pravilnim postavljanjem rubova maske u odnosu na lice, kosu ili rubove kapulja če.
Maska je osetljiv deo ronilačke opreme koji može lako da se polomi. Nju ne treba ubacivati u ronila čku torbu sa ostalom težom opremom, već je treba držati u posebnoj plastičnoj kutiji. U nedostatku kutije, prihvatljivo je da se stavi u peraja (u prostor za stopalo). Posle korišćenja osnovna nega koja se može pružiti masci, jeste ispiranje u čistoj slatkoj vodi.Time se postiže zaštita od uticaja soli iz mora ili hlora iz bazena.
Neoprenske maske se štite od propadanja silikonskim sprejom, koji se nanosi u tankom sloju. Pri upotrebi spreja treba biti pažljiv, kako silikon ne bi dospeo na kaiš. Silikon u spreju je veoma klizav i kaiš može neo čekivano ekivano da ispadn e iz kop če. Takođe treba paziti da se ne isprska staklo maske, jer silikon ostavlja tanak film i teško se skida.
Posle upotrebe i ispiranja , maska se ne sme ostaviti na suncu. Pri skladištenju treba paziti da gumeni delovi nisu oštro savijeni, a ako se ostavlja na duži period poželjno je da bude u plasti čnoj kesi kako bi se spre čio štetan uticaj ozona. Silikonske maske prilikom skladištenja ne smeju se stavljati tako, da se dodiruju sa delovima opreme koja je napravljena od crne gume. To iz razloga što može doći do gubitka transparentnosti silikona.
Disalica Iako često zanemarena, disalica je veoma bitan i obavezan deo osnovne ronila čke opreme. Ona omgu ćava disanje na površini bez potrebe da se glava izdiže iz vode. Kolika je to pomo ć najbolje znaju ronioci koji su ostali bez vazduha u boci ili su pokušali da plivaju po uzburkanoj površini.
Ronilačka disalica je u suštini cev pre čnika 19-22mm, dužine 38-43cm, otvorena na jednom kraju dok se na drugom nalazi usnik. Dimenzije disalice su odre đene iz praktičnih potreba ronioca. Kraće disalice se često pune vodom, naro čito ako na površini vode postoje talasi. Disalice duže od 43cm su nepogodne zbog ve ćeg mrtvog vazdušnog volumena u njima koji smta roniocu i zbog ve će sile koja je potrebna da se disalica isprazni od vode. Isto važi i za pre čnik disalice. Ukoliko je prevelik, ronioc ne će uspeti da isprazni disalicu, pošto će naglo izdahnuti vazduh izaći kao mehur, ostavljaju ći u njoj vodu.
Uobičajeni materijali od kojih se pravi disalica su plastika i silikon. Telo Telo disalice se pravi od pplastike lastike a usnik od silikona.
Zajednički deo svih disalica je kop ča kojom se disalica pri čvršćuje na masku. Posle upotrebe disalicu treba isprati i skloniti od uticaja UV zraka. Ispiranje se vrši čistom vodom. Prskanje disalice silikonskim sprejom doprinosi njenom dužem trajanju.
Peraja Osnovna uloga ronilačkih peraja je da omogu će efikasnije kretanje ronioca pod vodom uz što manji utrošak energije. Dobra peraja povećavaju propulziju za 50% u odnosu na plivanje bez njih. Peraja su tako đe važan faktor sigurnosti ronioca, jer mu omogu ćavaju izronjavanje i kada ima negativnu p lovnost.
Dve stvari stvari su zajed ni čke za sva peraja:
3
·
Prostor za stopalo, koji može biti otvoren (sa kaišem) ili zatvoren (obuhvata (obuhvata celo stopalo).
·
Ploča za potiskivanje vode, koja može biti profilisana sa ventilima ili ravna.
Guma je u prošlosti bila isklju čiv materijal od koga su pravljena peraja, dok danas preovladava plastika naj češće u kombinaciji sa gumom ili silikonom. Plastična peraja u odnosu na gumena imaju dve glavne prednosti. Prva je što su plasti čna peraja lakša od gumenih pa ronioc troši više energije za kretanje pod vodom. Druga prednost ovih peraja je ve ća efikasnost jer se za isti u činak koristi manje energije.
Peraja koja se danas koriste u osnovi se mogu podeliti u dve grupe. Prostor za stopalo kod prve grupe peraja je otvoren sa zadnje strane i ima podesiv kaiš koji pridržava petu. Drugi tip peraja je sa zatvorenim džepom u koji ulazi celo stopalo. I jedan i drugi tip peraja imaju svoje prednosti i mane.
Podesiva peraja koja se često nazivaju i „radna peraja“, su prvenstveno namenjena za ronjenje sa kompletnom opremom, pa ke za njih dizajniran otvoreni džep u koji stopalo ulazi sa ronila čkkom čizmom i u čvršćule se kaišem. Takva peraja su čvršća, a radni deo je obi čno kraći i širi zbog lakšeg kora čanja. Dobra strana ima je velika potisna mo ć. Negativna trana im je što su neudobna za nošenje bez čizmica, kao i ta da se na površini ne ponašaju isto kao i pod vodom. Naime, zbog svoje čvrstine ona lakše probijaju površinu pri pokretima nogu na g ore, pa zbog toga n isu najbolji najbol ji izbor za ronioce koji provode više više vremena vremena na površini vode, npr. ronioci na d ah.
Peraja koja imaju zatvoren džep za stopalo namenjena su sportskim roniocima i lovcima. lovcima. Ona su l akša za koriš ćenje pošto su mekša od radnih, pa je samim tim potrebna manja sila za ostvarivanje potiska. Da bi kompenzovala svoju manju površinu, ova peraja imaju relativno dugačku potisnu ploču koja može biti dužine i do 80cm. Loša strana ovih peraja je što su nezgodna za hodanje kada treba prići vodi ili iz vode iza ći.
Izabrati Izabrati prava peraja nije lak posao. Pored ponude velikog velikog broja modela i d odataka odataka treba zapamtiti da je najvažniji najvažniji uslov koji peraja treba da ispune taj da udobno prijanjaju uz stopalo. Sve druge osobine moraju biti u drugom planu. Peraja moraju da budu odgovarajuće veličine, ine, ni tesna tesna ni velik velika. a. Tesna esna peraja peraja priliko prilikom m upotrebe upotrebe mogu naprav napraviti iti rane na stopalu stopalu koje koje izazi izaziva vaju ju bol i onemogućavaju prijatno ronjenje. Ukoliko pak ronioc nosi prevelika peraja, ona lako spadaju sa nogu pa gube svoju funkciju.
Iako uticaj Sunca na peraja nije tako kriti čan kao što je slu čaj kod maske, i njih treba sklanjati u hladovinu. Isto tako treba izbegavati hodanje po plaži jer se mogu oštetiti na oštrom kamenju. Ukoliko se koriste peraja sa otvorenom petom, kaiš prvo treba skloniti na dole, pa ga onda, nakon uvla čenja stopala, prevu ći na gore preko čizmica. Ukoliko se obla če peraja sa zatvorenom petom, onda je potrebno nogu uvući maksimalno u odeljak i onda podi ći zadnji deo pete. Posle ronjenja u slanoj vodi obavezno je ispranje peraja u slatkoj vodi. Prilikom transporta obratiti pažnju da peraja ne budu savijena.
Ronilačko odelo Uloga ronilačkog odela je da o čuva telesnu temperaturu ronioca i pruži mu odre đeni stepen zaštite od ogrebotina, uboda i sl. Na nekoliko načina se može izvršiti podela odela: prema debljini, vrsti materijala od kojeg su napravljena, prema vrsti izolacije i sl., ali je uobičajeno da se dele na mokra i suva, prema tome da li se za termi čku zaštitu koristi voda ili vazduh. Precizno re čeno, kao zaštita od gubitka toplote služi voda, odnosno vazduh, a odelo je samo dodatni izolator.
Mokra ronilačka odela
Najčešće korišćeni način za termi čku i fizičku zaštitu zaštitu u rekreativ rekreativnom nom ronjenju, jeste upotreba mokrih neoprenskih neoprenskih odela. Zahvaljuju Zahvaljuju ći 0 različitim vrstama i debljinama materijala od kojih su napravljena, ona obezbe đuju zaštitu u vodi temperature od 10 da 32 C. Termička zaštita se obezbe đuje samom debljinom materijala i tankim slojem vode koja se nalazi izme đu tela ronioca i odela. Neopren od kojeg je odelo napravljeno je odličan izolator i svojom debljinom štiti od gubitka toplote putem radijacije, osim u slu čajevima ajevima kada pritisak vode, zbog veće dubine, svojim delovanje smanji debljinu odela. Osim svojom debljinom mokra odela štite ronioca i slojem vode, koja ulazi ispod odela o pravi tanak film izme đu tela ronioca i odela. Prilikom ulaska ronioca u vodu, ona prodire ispod odela i potrebno je kratko vreme da se od tela ronioca zagreje. Nakon toga voda zajedno sa odelom štiti od hladno će i potrebna je vrlo mala koli čina energije za održavanje toplote. Ako pak voda ispod odela slobodno cirkuliše (bilo da je odelo pocepano ili preveliko), telo ronioca će stalno grejati novu hladnu vodu i vrlo brzo će se rashladiti. Zbog toga je potrebno da odelo bude udobno i da tesno pripijanja uz ronioca. Neopren za ronilačka odela se proizvodi u debljinama od 1 do 7mm. Tanji se koristi za ronjenje u toplijim morima (temperatura iznad 24oC), dok su odela od debljeg materijala dizajnirana za ronjenje u vodama čija je temperatura od 10 do 25oC.
4
Izbor Izbor ronil ač kog kog odela
Izabrati odgovaraju će ronilačko odelo nije jednostavna stvar. To zavisi od više razli čitih faktora, kao što su:
·
Temperatura vode u kojoj se roni,
·
Dubina na kojoj se roni,
·
Dužina boravka ronioca pod vodom,
·
Nivo aktivnosti pod vodom,
·
Temperatura vazduha na površini i sl.
Prvi faktor koji se razmatra kada ronioc odlu čuje koje će odelo koristiti je temperatura vode. Smanjenjem temperature vode raste potreba za većom debljinom odela. Pošto se za odre đene temperature temperature može naći više modela koji pružaju odgovaraju ću zaštitu, uvek treba izabrati najtoplije odelo jer je generalno lakše se rashladiti nego dodatno utopliti. Dubina ronjenja se takođe razmatra prilikom odabira odela, naro čito ako se razmišlja o neoprenskom odelu. Sa porastom dubine opada zaštitna moć odela, jer se vazdušne ćelije neoprenu stiskaju usled porasta pritiska što dovodi do opadanja debljine odela a samim tim i njegove moći toplotne izolacije. Na dubini od 30m neopren pruža tek četvrtinu izolacije koju ima na površini pa se za ronjenje na ve ćim dubinama koriste suva odela.
Dužina boravka pod vodom i broj zarona u jednom danu, tako đe imaju uticaja prilikom izbora ronilačkog odela. Činjenica da mokra mokra odela pružaju manji zaštitu na ve ćim dubinama, može biti zanemarena, ako ronioc boravi na njima samo par minuta ili ako se ograni či na ronjenja u „krivilji sigurnosti“. S druge strane, više uzastopnih ronjenja u toku jednog dana zahteva toplije (deblje) odelo, jer pri česćim, ponovljenim, ronjenjima površinski interval obi čno nije dovoljan da se ronioc zagreje. Serijom ponovljenih zarona iste dužine, ronioc će se osećati sve hladnije, pa je potrebno odelo koje pruža bolju termi čku zaštitu. Nivo aktivnosti ronioca pod vodom je isto tako bitan faktor za odre đivanje termičke zaštite. Toplota tela direktno je proporcionalna aktivnosti aktivnosti organizma pa tako ronioc koji p od vodom vrši neki rad, zahteva manju termi čku izolaciju, nego na primer podvodni fotograf koji roni u vodi iste temperature.
Temperatura vazduha ima najmanji uticaj na izbor odela. Ronila čko odelo služi da bi utoplilo ronioca, ali na površini može izazvati neugodnosti ako je temperatura vazduha visoka. To se dešava naro čito ako ronioc mora da nosi tešku opremu, da čeka na ulazak u vodu ili da treba d a pliva do mesta zarona. U tim slu čajevima može doći do pregrevanja i poj ave hipertermije. hipertermije.
Neoprenska odela se proizvode proizvode u dva tipa: jed nodelno i d vodelno. Jednodelna odela mogu biti kratka i duga. Kratka jednodelna odela se koriste za ronjenje u vodi temperature iznad 27 oC. Dvodelna odela su najpopularnija neoprenska mokra odela. U zavisnosti od debljine, obezbe đuju zaštitu u vodi temperature od 10 do 27oC. Gornji deo dvodelnog odela izgleda kao kratko odelo sa dugim rukavima i često ima pri čvršćenu kapuljaču. Donji deo dvodelnog odela se proizvodu u dve vrste i to jedna koja seže do pasa i d ruga koja se proteže sve do ramena ronioca..
Održavanje
U odnosu na svu opremu odelo je najizloženije cepanju i habanju. Nakon ronjenja odelo treba isprati u slatkoj vodi. Ukoliko je odelo iscepano potrebno ga j e zalepiti specijalnim neoprenskim lepkom. Nakon pranja i sušenja veoma veoma je važno da se odelo odloži tako da n e bude u kontaktu sa UV zracima, zracima, ozonom, smogom i dr.
UTICAJ PROMENE TEM PERATURE PERATURE
5
Fiziološke reakcije organizma
Organizam čoveka oveka ima stalnu temperaturu od oko 37oC i promena od samo par stepeni može biti opasna po život. Kako su ronioci često izloženi temperaturnim promenama, pa čak i pre po četka samog ronjenja, potrebno je upoznati se sa stanjima koja mogu nastati pod uticajem povišene ili snižene temperature.
PREGREJAVANJE (hipertermija)
Rekreativno ronjenje je sport koji se mahom upražnjava preko leta, odnosno u toplijim danima. Temperature tada mogu iznositi i preko 30oC, pa ronioci koji koj i nose svoju opremu, vrlo lako mogu b iti ugroženi. Temperatura Temperatura ronioca naj češće poraste prilikom dugog čekanja na ronjenj e, za vreme teških radova u toploj vodi, ili u rekompresionim komorama koje nisu zašti ćene od uticaja sunca. Toplotna iscrpljenost se manifestuje sa ose ćanjem vru ćine, mu čnine, iscrpljenosti, iscrpljenosti, g lavoboljom, lavoboljom, znojenjem, brzim i plitkim disanjem i slabim i brzim pulsom, koža je bleda, hladana i vlažna, temperatura tela je normalna.
Prva pomoć kod kod t oplotnog udara: ·
toplotni ud ar je ozbiljn o stanje, što pre kontaktiirati kvalifikovanu kvalifikovanu medicinsku pomo ć
·
položiti pogođenog na leđa, u hladovini, sa malo uzdignutim nogama
·
skinuti mu svu suvišnu ode ću
kontrolisati disanje i puls i primeniti reanimaciju, ako je potrebno hladiti ga sa hladnim oblogama ili sun đerom, ili ga umotati u hladne, mokre peškire ili čaršave.
·
POTHLA ĐIVANJE IVANJE (hipotermija) (hip otermija)
Hipotermija označava prestanak rada odbrambenog mehanizma tela na toplotu, sli čno kao kod toplotnog udara. Redukcija gubitka toplote ronioca putem kondukcije može se posti ći samo izolacijom organizma. Upotreba zaštitnog odela je pravo rešenje i u zavisnosti od temperature vode, dubine i trajanja ronjenja može se izabrati mokro odelo ili suvo odelo (konstantnog ili varijabilnog volumena) ili »grejano« odelo (koje se zagreva termohemijski, termohemijski, elektri čno ili toplom vodom). Voda prenosi toplotu 25 puta brže od vazduha, tako da temperature na kojima je prijatno na vazduhu, u vodi brzo dovode do rashlađivanja organizma. Bez zaštitnog odela, normalan čovek, u vodi temperature 5 oC može da izdrži pola sata, a pri temperaturi od oko 15oC može izdržati najviše dva sata.
Prva pomoć kod kod teške hipotermije: ·
teška hipotermija je ozbiljno stanj e, što pre kontaktirati kvalifikovanu kvalifikovanu medicinsku pomo ć
·
pažljivo postupati sa pogođenim
·
pažljivo kontrolisati disanje i puls. Potrebno ih je duže kontrolisati (i do jednog minuta), pošto oboje mogu biti veoma slabi
·
primeniti reanimaciju ako je potrebno
sa merama reanimacije se ne sme prekinuti sve dok se ne postigne temperatura tela preko 36 oC i onda samo po nalogu lekara ·
·
pažljivo skinuti ili ise ći ronilačko odelo
·
ako je to nemogu će (u čamcu na primer), ostaviti ga u ronila čkom odelu i zagrejati ga što je više mogu će
·
zaštititi pacijenta od hladnoće, vetra, kiše. U nedostatku bolje zaštite, prislanjanje tela uz telo predstavlja dobru zamenu
· dati tople napitke napitke (alkohol, (alkohol, kafa kafa i ostali ostali napitci napitci sa kofei kofeinom nom su isklju isklju čeni), samo ako je nekontrolis nekontrolisana ana drhtavica drhtavica zaustavljena, pogođeni stabilan i potpuno svestan
·
držati unesrećenog u ležećem položaju, j er prilikom utoplj avanja avanja i širenja krvnih su dova može doći do šoka
6
Ronilački pojas sa tegovima
Dok u slatkoj vodi vecina vecina ljudi ima pozitivnu plovnost, u slanoj vodi su plovni doslovce svi. svi. Ronioci nose ći svoju opremu pove ćavaju svoju prirodnu plovnost, jer istiskuju ve ću količinu vode. Kako Kako bi komprnzovali komprnzovali prirodnu plovnost, nose pojas sa tegovima. tegovima. Ronilački pojas sa tegovima sastoji sastoji se od pojasa (kaiša), tegova tegova i kop če za vezivanje. Pojas za tegove koji se naj češće koristi je standardna najlonska traka, širine obi čno oko 5 cm, na koju se nižu tegovi. tegovi. Odgovaraju ća dužina pojasa se određuje tako što se na obim struka ronioca u odelu dodaje dužina od 15 do 20 cm za vezivanje kop če, 5 do 10 cm za nizanje tegova i 15 do 20 cm da slobod no visi kroz kop ču. Postoje i pojasevi koji na sebi sadrže džepove u koje se ume ću tegovi ili pak pojasevi koji su napravljenu u vidu velikog ovalnog džepa koji služi za umatanje olovne sa čme čime se povećava udobnost prilikom nošenja.
Pojavu plovnosti prvi put je objasnio Arhimed i to kroz Arhimedov zakon:
SVAKO TELO URONJENO U TEČNOST GUBI PRIVIDNO OD SVOJE TEŽINE ONOLIKO KOLIKA JE TEŽINA ISTISNUTE TEČNOSTI. Jednostavnije rečeno, ako je težina istisnute te čnosti veća od težine samog tela, telo pliva (ima pozitivnu plovnost), a ako je manja, telo tone (ima n egativnu pl ovnost). Tela Tela čija je težina jednaka težini istisnute te čnosti imaće neutralnu plovnost.
Jedan kubni santimetar destilovane vode teži 1,0g. Morska voda, zbog rastvorene soli teži 1,02g. Zbog ve će gustine vode, ronilac ima veću plovnost u morskoj nego u slatkoj vodi. Uopšteno govore ći, čovek ima tendenciju da pliva ili da vrlo malo potone, do visine o čiju, što znači da je veoma blizu neutralne plovnosti.
Kompenzator plovnosti (BC)
Neutralna plovnost se postiže pomo ću p ojasa sa tegovima i kompezatorima plovnosti. Kompenzatori plovnosti se koriste za preciznije balansiranje i njihova se prednost ogleda u tome što omogu ćavaju da se prilikom ronjenja menja plovnost p lovnost ronioca. To To se postiže j ednostavnim dodavanjem ili izbacivanjem vazduha iz komora kompenzatora. Kompenzator plovnosti je veoma koristan deo ronila čke opreme ali treba imati na umu da ge treba koristiti samo ronioc koji je obu čen za njegovou upotrebu. Usled nepravilnog korišćenja BC-a ronilac se može naći u veoma opasnim situacijama, usled nekontrolisanog izrona, koje mogu d ovesti ovesti do ve ćih oštećenja organizma (barotrauma) pa i do fatalnog ishoda.
T.3. T.3 . AUTONOMNA RONILAČKA OPREMA
Da bi se bavio ronjenjem, roniocu je neophodno da poseduje i odre đenu ronilačku opremu. Njena uloga je da mu omogu ći disanje, gledanje, brže i lakše kretanje. Jednom re č ju-du ži boravak boravak pod vodom. Ronilačaka oprema: Osnovnu opremu koju čine maska, peraja i d isalica. Dodatnu opremu čine ronilački aparat (sa svim delovima koji ga čine), odelo i instrumenti. Posebnu opremu čine razni alati i pomagala dizajnirana za posebne vidove ronjenja, kao što su podvodni radovi, ispitivanja i sl. U ovu grupu takođe spadaju oružja (podvodne pu ške i eksplozivni štapovi), štapovi), foto i video oprema.
Primaran razlog za kupovinu odre đenog dela ronilačke opreme mora biti sigurnost i udobnost.
RONILAČKI APARAT Pod ronilačkim aparatom se podrazumeva nekoliko del ova ronolačke opreme koji su povezani u jednu celinu a to su: 7
-
ronilačke boce koje imaju jedan ili više ventila
-
ronilački regulator
-
kompenzator plovnosti (BCD ili BC)
-
konzola sa ronilačkim instrumentima
Ronilačke boce
Osnovni deo ronilačkog aparata predstavljaju ronilačke boce. U njima se nalazi sav vazduh koji ronilac ima na raspolaganju pod vodom. Vazduh se pomo ću kompresora prečišćava od vlage, prašine i drugih primesa i kao takav se sabija u boce. U zavisnosti od svoje zapremine boce omogu ćavaju duži ili kra ći boravak pod vodom. Danas se na tržištu nalaze boce koje se me đusobno razlikuju po materijalu od kojeg su napravljene, kapacitetu, konfiguraciji i tipu ventila. Jedina stvar, koja je zajedni čka za skoro sve ronila čke boce je, njihov radni p ritisak, mada i tu postoje n eke razlike. Danas se boce proizvode proizvode za pritisak od 200 bara, a t ek po koji proizvo đač nudi boce čiji je radni pritisak 300 bara. Jedini izuzetak predstavljaju neke boce severnoameri čke proizvodnje, koje se proizvode za pritisak od 3000 psi (203 bara) i 3300 psi (223 bara). Materijali, koji su danas u isklju čivoj upotrebi za proizvodnju boca za ronjenje su čelik, aluminijum i kevlar.
Čelične boce su u upotrebi od samog po četka rekreativnog ronjenja. Na činjene su od hrom-molibden čelika i odlikuju se velikom čvrstinom, otpornoš ću na udar i dobrom plovnom karakteristikom. Glavna mana im je što su neotporne na koroziju. Boce sa veoma korodiranom unutrašnošću mogu da vežu ve ću količinu komprimovanog kiseonika iz vazduha, vazduha, tako da p ostaju opasne za up otrebu. Ipak treba reći da uz pravilno održavanje, čelične boce mogu trajati i preko 20 godina bez promene kvaliteta, kako zidova boce tako i
vazduha u njima Aluminijumske boce su se p ojavile u rekreativnom rekreativnom ronjenju po četkom sedamdesetih godina. Najveća prednost, u odnosu na čelične, otpornost na koroziju. Iako i aluminijum oksidiše, aluminijum-oksid koji se stvara na površini postaje nepropustan za kiseonik. Loša strana ovih boca je što su one osetljive na udar, a zidovi moraju da su deblji jer je aluminijum mekan. To pove ćava dimenzije boce, pa su one teže i imaju ve ću plovnost zbog većeg deplasmana depl asmana vode. vode.
Evropski proizvođači opreme zapreminu prazne boce obeležavaju u litrima. Prednost ovakvog na čina je što ronilac u svakom trenutku može tačno da odredi, koja se koli čina vazduha nalazi u boci, prostim množenjem njene zapremine i trenutnog pritiska koji vlada u njoj. Najpopularnije su boce koje imaju zapreminu od 10,12 i 15 litara. Za razliku od njih, severnoameri čki proizv p roizvo ođači opreme daju oznaku napunjenih boca u kubnim fitima (cu ft) i naj češće se sreću boce od 72 i 80 cu ft (kada su p razne 9,05 i 11,15 11,15 litara).
Svaka ronilačka boca na sebi mora da sadrži:
U Evropi, na ronilačkim bocama mora biti ozna čen: materijal od kojeg je napravljena, koji gas sadrži, proizvo đač, serijski broj, težina prazne boce, njena zap remina u litrima, radni i ispitni pritisak i datumi proizvodnje i testiranja.
Severnoamerikanci boce obeležavaju sa oznakom: metala od kojeg su napravljene, radnog pritiska, serijskog broja, proizvo đača i datuma ispitivanja. Održavanje:
Nakon svakog ronjenja korisno je svežom vodom isprati ru čice glavnog ventila i rezerve. Time se spre čava zadržavanje sedimenta i soli na ovim mestima. Slede će na šta treba obratiti pažnju je spre čavanje prodora vlage u unu trašnjost boce jer to d ovodi ovodi do pojave p ojave korozije. korozije. Vlaga najčešće prodire u bocu prilikom pun jenja ukoliko je neispravan filter kompresora ili ili iz vazduha vazduha kada je ostavljen ostavljen otvoren ventil prazne boce. U sredini sredini gde vlada vlada povišeni povišeni vazdušni pritisak pritisak oksidacija oksidacija je ubrzana zahvaljuju zahvaljuju ći kiseo kiseonik niku u koji koji se nalazi u ve ćoj koncentraciji i vlazi koja se ponaša kao katalizator. Aluminijumske boce su otpornije. Zato je važno da kompresori koji pune ronila čke boce imaju ispravan sistem filtera za drenažu vlage. Ukoliko se boce ne koriste duži vremenski period, treba ih ostaviti pod pritiskom ne većim 10-15 bara. Redovno ispitivanje i testiranje u specijalizovanim servisima, koji izdaju atest za sudove pod pritiskom je zakonom regulisano, ali bez obzira na zakonsku obavezu, to bi trebalo činiti bar jednom u tri godine. Osim redovnog periodi čnog ispitivanja, boce treba podvrgnuti ispitivanju ispitivanju i svaki put kada b oca: ·
odaje zvuke kotrljanja nekog predmeta u sebi
·
zadobije jači udarac
·
bude punjena preko maksimalnog radnog pritiska
bude izložena visokoj temperaturi (naro čito važi za alu-boce, jer aluminijum na temperaturama višim od 82 oC menja svoja svojstva i postaje nepodoban za visoke pritiske) ·
·
bude van upotrebe dve godine
8
Ventili za ronilačke boce
Ventili na ronilačkim bocama omogu ćavaju da se me đusobno spoje dve ili tri boce. Time se pove ćava ukupna zapremina ronilačkog aparata. Osim za me đusobno spajanje boca, ventili ventili omogućavaju vezu sa ronila čkim regulatorom regulatorom preko koga ronilac dobija vazduh. vazduh. Zato se uvek govori o sistemu ventila. Na tržištu se nalaze razli čiti tipovi, pa ronioci mogu da biraju: za jednu ili više boca sa ili bez b ez ventila rezerve sa jednim ili dva izvoda za regulator
Regulator plovnosti
Regulatori plovnosti, imaju više imena: kompenzatori plovnosti, prsluci za balansiranje, BCD (buoyancy control device) ili samo BC. Oni imaju dvojaku ulogu u ronjenju. Prva je da obezbede roniocu plutanje i odmor na površini pre i posle ronjenja, a druga, da tokom samog boravka ispod ispod površine kompenzuje promene u plovnosti, koje se javljaju kao rezulatat promene d ubine. Održavanje:
Važno je znati da prilikom svakog koriš ćenja kompenzatora plovnosti, može do ći do manjih prodora vode u njegovu unutrašnjost. Voda koja ulazi sadrži so, sediment, mikroorganizme i ostale štetne stvari. Ako se voda osuši u unutrašnjosti prsluka, kristali soli mogu postati toliko toliko oštri da g a probiju. Čak i bez soli, mikroorganizmi koji dospeju u unutrašnjost mogu biti opasni, ako se udahnu prilikom oralnog naduvavanja. Iz tih razloga, kompenzator se mora detaljno isprati i osušiti nakon up otrebe.
OPŠTI ZAKON O GASO GASOVIM VIMA A Molekuli gasova su veoma udaljeni jedni od drugih i u konstantnom su kretanju usled kineti čke energije pri čemu se sudaraju međusobno, ali i sa zidovima suda u kome se nalaze. Sudari molekula se mogu izmeriti i nazivaju se pritisak gasa. Osim od pritiska i temperature, ponašanje g asova asova zavisi i od zapremine. Kao rezultat toga, matematički se može postaviti opšti zakon o gasovima:
PxV=nxRxT gde je:
P - apsolutni pritisak V - zapremina suda u kom se gas nalazi n - broj molova gasa R - univerzalna gasna konstanta od 8314 J/K T - apsolutna temperatura
BOJL-MARIOTOV ZAKON
Ovaj zakon govori o odnosu pritiska i zapremine g asova asova i glasi: gl asi:
PROIZVOD PRITISKA I ZAPREMINE GASA G ASA JE KONSTANTAN KONSTANTAN PRI KONSTANTNOJ KONSTANTNOJ TEMPERATURI. P x V = const gde je:
9
P - apsolutni pritisak V - zapremina suda u kojem kojem se gas nalazi
Pomoću ove formule mogu će je izračunavati promena pritiska ili zapremine kada se ronilac pomera s jedne na drugu dubinu: P1 x V1 = P2 x V2 Ovaj zakon je roniocima važan, da bi mogli da prora čunaju koliko brzo će potrošiti vazduh iz boce u zavisnosti od dubine na kojoj se nalaze
Ronilački regulator
Redukciju Redukciju visoko visokog g pritiska pritiska iz boca, na pritisak pritisak okoline na kojoj se ronilac ronilac nalazi, nalazi, preuzima preuzima ronila čki regulator. Da bi se iskoristio pod vodom, vazduh se mora prvo redukovati sa visokog pritiska, pod kojim se nalazi u boci, na ambijentalni pritisak. Da bi se komprimovani vazduh iz boce normalno udahnulo razlika u pritiscima izme đu baričnog centra ronioca i pritiska vazduha pod kojim se udah vrši ne sme biti veća od 0,14 bara.
Ronilački regulator za rekreativno rekreativno ronjenje ronjen je mora zadovoljiti dve osnovne konstruktivne osobine. Prva karakteristika karakteristika je da d a ima konstrukciju »otvorenog« »otvorenog« tipa, što zn ači da se izdahnuti vazduh ne upotrebljava ponovo, ve ć se izdiše u okolinu (vodu) a druga je doziranje vazduha »na zahtev«, što zna či da se on aktivira aktivira (dozira) jednostavnim udahom. Podela ronilačkih regulatora:
1.
Jednodelni Jednodelni regulatori regulatori: Redukovali su pritisak iz boca direktno na pritisak okoline. Pravili su veliki otpor pri disanju, a karakteristike su im u velikoj meri zavisile od pritiska u bocama.
Dvostepeni jednodelni regulator : Ovi regulatori su u svom prvom stepenu snižavali pritisak iz boce na, takozvani, me đupritisak (pritisak okoline koji je uve uvećan za određeni iznos, obično za 8-10 bara), a drugi stepen je redukovao vazduh sa međupritiska na okolni pritisak. 3. Dvostepeni Dvostepeni dvodelni: Konstruisan je tako da mu se prvi stepen nalazi na boci a drugi u ustima ronioca. Ovakva konstrukcija omogu ćava udah sa minimalnim otporom, što predstavlja veliku prednost. Još jedna konstruktivno rešenje na ovom tipu regulatora predstavlja prednost u odnosu na prethodne, a to je postojanje postojanje dugmeta dugmeta za forsiranu dostavu dostavu vazduh vazduha a na drugom stepenu. stepenu. S njim njim je pražnjenj pražnjenje e regulatora od vode postalo vrlo vrlo jednostavno. jednostavno. Današnji Današnji regulatori se proizvode u više tipova. Razlike me đu njima postoje i u prvom, i u drugom stepenu. 2.
Prvi stepeni regulatora snižava pritisak iz boce na 6-9bara i p ojavljuje se u dve osnovne verzije: klipni i membranski (sa d ijafragmom). 10
Kod klipnog modela, pritisak okoline se preko klipa prenosi na ventil, dok se to kod membranskog modela vrši savitljivom dijafragmom iza koje se nalazi pol uga koja otvara ventil. Druga razlika prvih stepena regulatora je u na činu rada ventilskog mehanizma za propuštanj e vazduha iz boce. Oba tipa (i klipni i membranski) mogu biti balansirani ili nebalansirani. Razlika je u tome što kod nebalansiranog prvog stepena pritisak iz boce ima odre đeni uticaj na njegov rad, dok kod balansiranog to nije slu čaj. Iz ovih razloga, balansirani prvi stepen regulatora može da dozira veću količinu vazduha roniocu, što j e važno ako se ronilac ronilac nalazi na ve ćoj dubini. Drugi stepen regulatora omogu čava roniocu roniocu da diše d iše vazduh vazduh pod pritiskom okoline na kojoj se n alazi.
Način vezivanja regulatora na bocu je standardizovan, a u ronjenju su uobi čajeni takozvani internacionalni i DIN-na DIN-način.
Izlazi visokog i niskog pritiska iz prvog stepena služe za povezivanje dodatne opreme koja stvara sigurnije i prijatnije ronjenje. Na izlaz visokog pritiska (to je pritisak koji vlada u boci) se priklju čuje p odvodni manometar (obavezan (obavezan deo za b oce koje nemaju ventil rezerve) rezerve) ili ronilačka konzola sa instrumentima. Na izlaze niskog pritiska (me đupritisak) se priklju čuje drugi stepen regulatora, crevo kompenzatora plovnosti, a mogu se povezati dodatci kao što su rezervni drugi stepen, i, eventualno, konektor za suvo ronila čko odelo. Obično na prvom stepenu regulatora ima jedan ili dva priklju čka za visoki pritisak i 3 ili više za niski pritisak. Ovi izvodi su naj češće označeni slovima i razli čiti su po pre čniku i poziciji, pa ih je nemogu će pomešati.
VODA I PRITISAK
Pritisak se u ronjenju razmatra kao atmosferski, atmosferski, relativni, relativni, apsolutn i i parcijalni pritisak. Atmosferski Atmosferski pritisak koji koji vlada na površini mora iznosi 1 bar ili 1kg/cm2 ili 1 atmosfera atmosfera ili 760mmHg 760mmHg odnosno 14,7psi. Relativni pritisak (ili kako se još zove manometarski) je onaj koji se meri sa instrumentom (manometrom) s tim što instrument ne uračunava u nj ega i atmosferski pritisak. Apsolutni pritisak je zbir atmosferskog atmosferskog i relativnog. U ronjenju je bitan i p arcijalni pritisak koji se odnosi na smeše gasova.
Apsolutni pritisak = atmosferski pritisak + relativni pritisak
Na ronioca, čije je telo sastavljeno uglavnom od te čnosti, ovaj pritisak deluje ravnomerno i zbog toga je, teoretski, mogu će izdržati veliki pritisak ispod vode (pritisak na ronioca na 10m dubine iznosi od 30-36t na celu njegovu površinu). Me đutim, u telu se n alaze i šupljine ispunjene vazduhom vazduhom (pluća, sinusne, ušne šupline) i pritisak deluje na njih druga čije, tako da su ronioci pri rešavanju problema sa pritiskom okrenuti ugl avnom tim pojavama. pojavama.
Pod vodom pritisak se javlja iz dva izvora: same vodene mase (relativnog pritiska) i atmosferskog pritiska koji deluje na površinu vode. Pošto je voda nestišljiva, ovaj nivo ostaje nepromenjen sa p orastom dubine, tako d a se na svaki manometarski pritisak dodaje i taj 1 bar kako bi se dobio apsolutni pritisak koji vlada na konkretnoj dubini. Sa povećanjem dubine, dub ine, ravnomerno se povećava i pritisak okoline, i to svakih 10m, za približno 1 bar.
GASOVI Najrasprostranjenija mešavina mešavina gasova je vazduh vazduh koji je i najb itniji za rekreativno rekreativno ronjenj e.
U normalnim okolnostima sastav vazduha vazduha j e: AZOT (N2)
78,084%
KISEONIK (O2)
20,946%
ARGON (Ar) (Ar)
0,934%
UGLJEN-DIOKSID (CO 2)
0,033%
OSTALI OSTALI GASOVI
0,003%
11
Azot se smatra inertnim gasom, bar što se rekreativnog ronjenja ti če, i najzastupljeniji je sastojak atmosfere. Iako direktno ne uti če na respiratorni sistem, kada se diše pod povećanim pritiskom azot »umrtvljuje« centralni nervni sistem čime se povećava otpor pri disanju na velikim dubinama.
Kiseonik je bezbojan gas, bez ukusa i mirisa i neophodan je za životne procese. U vazduhu se nalazi približno 21% kiseonika. Može se slobodno udisati kada je u rasponu od 0,16 do 0,6 bara, što na 0m nadmorske visine odgovara zastupljenosti od 16 do 60% u vazduhu. Ako se udiše pod parcijalnim pritiskom nižem od 0,16 bara (16%) dolazi do hipoksije hipoksije (nedostatak kiseonika), kiseonika), a ispod 0,07bara (7%) i do smrti. Kada se diše pod pove ćanim pritiskom, kiseonik postaje veoma štetan i može izazvati ozbiljna ošte ćenja u organizmu.Kada parcijalni pritisak kiseonika pre đe 1,6bar on postaje otrovan. Interesantno je napomenuti da 85% od ukupne koli čine kiseonika na zemlji proizvodi si ćušni morski plankton.
Ugljen-dioksid je još jedan gas, bez mirisa, boje i ukusa. U prirodi se nalazi kao rezultat disanja životinja i truljenja organskih materija to u procentu od oko 0,03%. U plućima se nalazi oko 5,3% ugljen-dioksida. Predstavlja neophodan gas za regulisanje procesa razmene gasova u organizmu (disanje), a zbog raznih poreme ćaja koje može da izazove, premalo ili previše ovog gasa može ugroziti život ronioca.
Ugljen-monoksid je izrazito otrovan gas, koji se u prirodi nalazi kao rezultat nekompletnog sagorevanja organskih goriva i vrlo ga je teško otkriti. Naj češće se u ronilačkom aparatu nalazi kao posledica loše postavljenopg usisnog ventila ili neispravnog filtera kompresorora.
Helijuma u vazduhu ima u vrlo maloj koli čini (oko 0,00046%). Ovaj gas nema ni boju, ni ukus ni miris. Veoma je lak, odli čno provodi toplotu i zvuk i toliko je inertan da se ne jedini čak ni sa samim sobom. U ronjenju se koristi kao zamena za azot u smešama zajedno sa kiseonikom i koristi se za disanje na velikim dubinama. Zbog njegove visoke provodljivosti toplote, ronilac vrlo brzo gubi telesnu toplotu dišu ći mešavinu sa helijumom i kiseonikom (heliox-mešavina).
Vodonik je najlakši od svih gasova i isto tako je bez mirisa, boje i ukusa. Njegova upotreba u mešavini sa kiseonikom za ronjenje je mogu ća. Mana ove mešavine je da je visoka eksplozivnost. Da bi se eksplozivnost smeše smanjila potrebno je procenat kiseonika u smeši smanjiti do ispod 4% što je prikladno za ronjenje na dubinama koje su ve će od 30m.
Neon je inertan gas čija je upotreba u ronjenju za sada samo u fazi eksperimenata.
GEJ – LISAKOV ZAKON Bojl – Mariotov zakon se odnosi na pritisak i zapreminu, pri čemu temperatura nije uzimana u obzir. Kroz eksperimente on je zaklju čio da:
PROMENA PRITISKA ISTE KOLIČINE GASA, DIREKTNO DI REKTNO JE PROPORCIONALNA PROPORCIONALNA PROMENI APSOLUTNE TEM PERATURE. PERATURE.
Matematički to izgleda izgl eda ovako:
P/T = const (V=const) gde je:
P - apsolutni pritisak T - apsolutna temperatura
I ova formula se može predstaviti u upotrebl jivijem obliku za ronioce:
P1 / T 1 = P2 /T2
Opšti zakon o gasu u ovom obliku pokazuje odnos svih faktora bitnih za ronjenje ( pritisak, temperatura i zapremina) i omogućava da se izračuna neka nepoznata veli čina, na primer, pritisak u boci, koja se tokom punjenja zagrejala, a koristi će se u vodi sa nižom temperaturom:
12
NAPOMENA:
Da bi se dobili ta čni rezultati, temperatura se mora izražavati u Kelvinovim (koji pokazuju apsolutnu temperaturu) a ne u Celzijusovim stepenima (0oC = 273 K).
T4. URE ĐAJI ZA MERENJE I POMOĆNA RONILAČKA OPREMA:
RONILAČKI INSTRUMENTI
Ronilački instrumenti obezbeđuju roniocu sve neophodne informacije koje on mora da poseduje kako bi ronjenje bilo prijatno i sigurno. Najvažniji Najvažniji podaci koje ronilac tokom svakog ronjenja mora da zna su : ·
maksimalna dubina koja je postignuta tokom ronjenja
·
trenutna dubina na kojoj se ronilac nalazi
·
vreme provedeno pod vodom
13
Poznav Poznavanje anje podatak podataka a o dubini i vremenu remenu je neophodno neophodno,, kako kako bi ronila ronilacc bio siguran siguran da ostaje ostaje u granica granicama ma »kriv »krive e sigurno sigurnosti sti« « (vandekompresioni (vandekompresioni režim), što je u običajeno za rekreativno ronjenje. Svaki ronilac pod vodom nosi svoje svoje instrumente. Postoji određena grupa p odataka koja se smatraju korisnim i čije poznavanje doprinosi sigurnijem i lepšem ronjenju. Ti podaci su: ·
pravac kretanja
·
okvirno preostalo vreme ronjenja (bazirano na trenutnoj dubini, trenutnoj potrošnji vazduha i pritisku u boci)
·
broj ronjenja napravljenih u poslednjih 12h
·
trenutno vreme pod vodom (ili vreme provedeno u poslednjem ronjenju)
·
trenutni površinski interval (ili poslednji površinski interval)
·
bezbednost prelaska nadmorske visine od 300m
·
dubina i vreme trajanja eventualnih dekompresionih zastanaka
Osim pravca kretanja, gde je neophodan poseban instrument-kompas, ostale podatke ronilac može dobiti automatski od odre đenih uređaja, ili ih jednostavno određuje na osnovu osnovnih osnovnih pokazatelja (orijentira).
Još jedna informacija je bitna za sigurno i ugodno ronjenje. To je podatak o preostaloj koli čini vazduha u boci. On se može svrstati u grupu neophod nih informacija ukoliko ronilac koristi ronilačke boce koje nemaju ventil ventil rezerve rezerve.. U tim slu čajevima obavezan dodatak opremi je manometar koji je vezan vezan na izvod izvod visokog pritiska prvog stepena regul atora.
Ronilački instrumenti se pod vodom mogu nositi na dva na čina. Prvi način, koji se praktikuje od početka rekreativnog ronjenja, podrazumeva nošenje instrumenata na podlaktici ruke. Drugi na čin predstavlja tzv. ronila čku konzolu, plastično ku ćište u koje su montirani montirani instrumenti. instrumenti. Zahvaljuju Zahvaljuju ći napretku tehnologije na konzolama se u novije vreme mogu na ći i digitalni instrumenti, pored standardnih analognih. Analogni instrumenti su oni koji vrednost pokazuju mehaničkim putem. Digitalni instrumenti su novijeg datuma i vrednosti pokazuju na jednostavnom numeri čkom displeju. Oni koriste elektronske elemente i algoritme koji se menjaju u zavisnosti od promene napona, a koji zavisi od ulaznih parametara od zna čaja za ronjenje (pritisak okoline i vreme) tako da su precizniji od analognih instrumenata. Osim preciznosti, digitalni instrumenti imaju još jednu korisnu osobinu, a to je da na osnovu jednog, ili više ulaznih podatka, mogu da pomo ću ugrađenih algoritama preračunaju ostale podatke od zna čaja za ronjenje.
Negativne osobine digitalnih instrumenata su ve ća cena u odnosu na analogne i mogu ćnost da zakažu u slu čaju istrošenosti baterija (mada one mogu da traju i do 5 godina). Ronilački kompjuteri su kvalitetniji ure đaji, koji pružaju više informacija. informacija.
TIPOVI RONILAČKIH INSTRUMENATA INSTRUMENATA
DUBINOMER
Jedan od naj važnijih instrumenata, bez kojeg se n e može baviti rekreativ rekreativnim nim ronjenj em je dub inomer. To To je u stvari, manometar manometar koji meri pritisak vode i pokazuje ga na skali, koja je podeljena u metrima (ili drugim jedinicama - ft). Dubinomeri prema konstrukciji mogu biti: Kapilarni Otvorena Burdonova cev Dubinomeri punjeni sa membranom Digitalni dubinomer Bez obzira na tip dubinomera, on bi morao da ima mogu ćnost da pokazuje, osim trenutne, i maksimalnu dubinu koju je ronilac postigao i da poseduje mogu ćnost podešavanja igle na nultu poziciju.
14
PODVODNI SATOVI
Svi instrumenti koji služe za podvodno merenje vremena se dele u dve grupe: satovi i tajmeri (štoperice). Mogu se još podeliti i na: Klasični (analogni) ronilački sat - imaju bazel Digitalni satovi - nemaju bazel, ve ć poseduju štopericu koja se koristi za merenje merenje vremena. Ronila čki sat je jedini instrument koji se ne postavlja na konzolu, već se isklju čivo nosi na ruci.
RONILAČKI KOMPAS
Ovo je jedini ronilački instrument koji se proizvodio isklju čivo u analognoj verziji do 2005 g, a od 2005 se pojavio na tržištu i digitalni kompas ugradjen u ronilačke kompjutere firme SUUNTO, SUUNTO, i služi slu ži za orjentisanje pod vodom. Ronilački kompas ima iglu koja uvek pokazuje pravac (magnetni pol), centralnu liniju koja predstavlja pravac kretanja i bazel na kojem su oznake za markiranje položaja igle.
RONILAČKI KOMPJUTERI
Kao n ajnoviji ajnoviji proizvo proizvodi di među roni ronila lačkim instrumentima, instrumentima, predstavljaju predstavljaju naslednike naslednike mehaničkih dekompresi dekompresiome ometara tara,, i zamenu zamenu za dekompresione tablice. Od dekompresiometara dekompresiometara se razlikuju po većoj preciznosti i pouzdanosti.
U periodu kada su stvarane prve dekompresione tablice, ra čunari nisu bili toliko rasprostranjeni kao danas, te je bilo neprakti čno napraviti tablice za svaku kombinaciju dubina-vreme. Kako su dubine u tablicama ra čunate u intervalima po 10 fita (približno 3m), i vremenskim podeocima naj češće po 10min., ronioci su morali da za ra čunanje dekompresionih zastanaka uzimaju ukupno vreme na maksimalno postignutoj dubini, jer nije bilo na čina da se pod vodom vrše vrše potrebna un akrsna preračunavanja. Ronilački kompjuter precizno izra čunava zasićenost organizma gasovima, na osnovu stvarno provedenog vremena na svakoj postignutoj dubini tokom ronjenja. Time je eliminisana potreba da se za prera čunavanje u obzir uzima maksimalna postignuta dubina. Šta više, kompjuter računa saturaciju i desaturaciju organizma pri svakoj promeni dubin e na osnovu vremena koje je ronilac proveo na njima. Na osnovu ovoga može se zaklju čiti da kompjuter dopušta ronjenje prema grani čnim (maksimalnim) vrednostima, vrednostima, što je u suprotnosti sa preporukom da se u tablicama nikad ne koriste maksimalne vrednosti. Ronila čki kompjuteri su tako pravljeni da ra čunaju više teoretskih teoretskih tkiva, sa razli čitim poluvremenima zasi ćenja, pa u stvari dozvoljavaju samo još konzervativniji konzervativniji profil p rofil ronjenj a. 15
Ipak, u isto vreme, precizno ra čunajući stvarnu dubinu i vreme pod vodom i desaturaciju organizma kada se tokom ronjenja smanjuje dubina, oni omogućavaju duže ronjenj e u vandekompresionom režimu režimu (krivi sigurnosti). Zbog svega ovoga kompjuteri su mnogo korisniji od tablica za multi-level ronjenja. Za razliku od kalkulatora, kompjuteri obra đuju sve podatke koje dobiju, pa su u stanju da osim standardnih informacija pruže i dodatne podatke, kao na primer: ·
kada krenuti u izron da bi se ostalo u vandekompresionom režimu
·
količinu preostalog vazduha u boci, predstavljenu u minutima
·
vreme trajanja i dubine za eventualne dekompresijone zastanke
·
upozoravaju na prekoračenje brzine izrona (10m/min.)
·
dnevnik sa poslednjih desetak ronjenja i na osnovu njih prera čunata »granica sigurnosti« za ponovljena ronjenja i sl.
Posebnu vrednost pred stavlja automatsko podešavanje podešavanje za ronj enja na nadmorskim visinama visinama razli čitim od nivoa mora.
NAPOMENA: Sa jednim kompjuterom ne mogu roniti dva ronioca, pošto oni pamte nekoliko prethodnih ronjenja na osnovu čega računaju eventualnu eventualnu dekompr esiju i ponovljena ronjenja.
PODVODNI PODVODNI MANOMETAR
Kako je već ranije navedeno, n avedeno, neophodnost pposedova osedovanja nja ovog instrumenta zavisi zavisi i od tipa t ipa boce koja se koristi. Uobičajeni manometar je analognog tipa (otvorena Burdonova cev), povezan crevom sa prvim stepenom ronila čkog regulatora preko izvoda za visoki pritisak (HP). Evropski tipovi pokazuju pritisak do 300 bara sa osen čenim prvih 50 bara kao znak da je to minimalna količina vazduha sa kojom se mora krenuti u izron. Kod severnoameri čkih proizvođača manometri su baždareni do 3500-4000 psi sa prvih 500 psi u crvenom polju.
Najnoviji tipovi manometra su digitalnog tipa i naj češće su integrisani u elektronske konzole ili kompjutere. Oni su vrlo precizni, a neki modeli omogu ćavaju avaju i g rafički prikaz koli čine vazduha u boci. Održavanje:
Za uljni dubonomer, sat, kompas, kompjuter i manometar je dovoljno samo ispiranje pošto oni nisu u direktnom dodiru sa vodom. Za sve instrumente je bitno da se sa n jima postupa pažlj ivo.
16
POSEBNA OPREMA I PRIBOR
Pod posebnom opremom se podrazumevaju razni alati, pomagala, oružja (podvodne puške i eksplozivni štapovi), foto i video aparati. Ovde ćemo se ograničiti na osnovni alat (nož) i neka pomagala i pribor. Ostala oprema je dizajnirana za aktivnosti koje su van domena rekreativnog rekreativnog ronj enja.
Ronilački nož
Podvodne lampe
Dekompresione Dekompresione tablice tab lice
17
Zastavice i bove
Pomoćni izvori vazduha: 1. Dodatni drugi stepen regulatora
2. Inflator regulatora plovnosti
3.
Dvostruki izvodi na boci
18
4. Pony-boca (2-5lit.zapremine)
5.
Boca za izron (»Spare air« zapremine: 0,22; 0,37 i 0,4 litara)
T5. OSNOVI FIZIOLOGIJE RONJENJA RONJENJA
19
VODA
Voda se ponaša kao polarizovani molekul, jer svaki molekul vode privla či drugi molekul molekul slabim elektri električnim privlačenjem, što se naziva č vodoni na veza.
VODA I SVETLOST Čovekovo
oko funkcioniše tako što odbijenu svetlost od objekta koji se posmatra pretvara u elektri čne inpulse i šalje ih u mozak. Svetlost se u vodi menja usled zamu ćenosti, rasipanja, apsorpcije i refrakcije. ·
Zamućenost vode, bilo da je organskog (plankton i sl.) ili neorganskog (mulj) (mulj) porekla, spr ečava prodor svetlosti u dubinu.
raspoloživa svetlost rasipa još Čak i u vrlo čistoj vodi, svetlost se rasipa i savija. Mada difuzija smanjuje koli činu svetlosti pod vodom, ona čini da se i ta raspoloživa više i time se smanjuju ili se potpuno eliminišu senke pod vodom.
·
Voda ima mogućnost da apsorbuje elektromagnetne talase, a samim tim i svetlost. Dok pr odire u vodu, svetlost biva apsorbovana sa porastom dubine. dubine. Sa porastom dubine, prvo se gubi crveni deo spektra, zatim narandžasti, i na kraju žuti i ljubi časti. Zbog svega toga glavni faktor r aspoznavan aspoznavanja ja pod vodom nije boja, ve ć kontrast predmeta. ·
Poslednja osobina svetlosti koja ima uticaj na ronjenje je refrakcija. Svetlost se savija pri prelasku iz vazduha u vodu i obratno. Iz tih razloga predmeti se vide neoštro (jer se projektuju iza mrežice), a oko se ponaša kao dalekovido. Iz tih razloga ronioci koriste masku sa staklom koja izoluje oko od vode čime se postiže zadovoljavajuća oštrina vida. Ovo uzrokuje da se posmatrani objekat prikazuje bliže za ¼ nego što je s tvarna udaljenost. udaljenost. Refrakcija, tako đe, utiče i na prividno uvećavanje predmeta ispod vode za oko 1/3 od stvarne veli čine. ·
VODA I ZVUK
Pošto je voda guš ća od vazduha, zvuk se u vodi prenos i četiri puta brže nego u vazduhu. Zbog te brzine, ronilac ronilac čuje odlično ispod vode, ali teško odre đuje izvor zvu čnih talasa. U vazduhu čovek određuje pravac na osnovu kašnjenja dolaska zvuka u jedno i drugo uho. Kada je brzina zvuka pove ćana, kao što je to slu čaj pod vodom, kašnjenje je vrlo malo, pa ronilac nije u mogu ćnosti da odredi pravac dolaska zvuka. U vodi vodi se zvuk prima preko cele površine glave.
Na kraju, treba reći da na problem prenosa zvuka pod vodom indirektno uti če i temperatura vode. Ukoliko u vodi postoje pojasevi različite temperature, energija zvu čnog talasa se drasti čno menja pri prolasku, tako da izme đu izvora zvuka i mesta gde se on više ne čuje, često može biti samo par metara.
SPORAZUMEVANJE U RONJENJU
Komunikacija je veoma važna u ronjenju, pa se zbog ograni čenja koje uslovljava voda primenjuju razli čite tehnike. Na površini se upotrebljavaju signali rukama, zastavicama, pištaljkama ili sirenom, podvodnom lampom i ritmi čki signali. Pod vodom se koriste znaci koji se daju rukama, lampom i ritmi čki signali. Odeđeni znaci koji su od ve ćeg značaja prihvaćeni su međunarodno i njihovo poznavanje je obavezno. Tako Takođe, postoje i znaci koji nisu obavezni ali su u upotrebi svuda u svetu i umnogome olakšavaju sporazumevanje pod vodom. Svi Svi znaci koji se daju drugima moraju b iti (od suprotne strane) p onovljeni kao potvrda prijema i prihvatanja.
20
Internacionalni znaci
Sporazumevanje pod vodom
ZARONI
Znak kojim se obaveštavaju ostali ronioci da krenu u zaron. Upotrebljava se i pod vodom kada se treba spustiti na ve ću dubinu.
OK
Koristi se i kao pitanje i kao odgovor , ako je sve u redu i kao potvrda razumevanja drugog znaka.
NEŠTO NIJE U REDU
Obaveštavaju se ostali ronioci da nešto nije u redu, ili se neko ne ose ća najbolje ali situacija situacija ne zahte zahtevva nikak nikakvvu inter intervvenciju enciju.. Daje Daje se ispruženom šakom sa raširenim prstima koja se rotira oko svoje uzdužne ose.
POKAZIVANJE
Na ovaj način se pokazuju objekti ili osobe pod vodom
NEMAM VAZDUHA
Obaveš Obaveštav tavaju aju se ostali ostali u grupi da je ronila ronilacc ostao ostao bez vazduha. vazduha. Nakon toga j e potrebno objasniti da li će ronilac izroniti ili je potrebno bratsko disanje.
POVUCI MOJU REZERVU
Ovaj Ovaj znak znak se daje kad kad ronilac ronilac ne može može da dohvati ru čicu rezerve na boci i potrebna mu je pomoć.
POVUKAO SAM REZERVU
Obaveš Obaveštav tavaju aju se ostali ostali ronioc roniocii da je ronila ronilacc oslobodio rezervnu koli činu vazduha u boci.
STOP
Označava se da se ronilac ili grupa zaustavi, ili da se prekine p rekine sa aktivnost.
IZRONI
Obaveštavaju se svi ronioci da treba krenuti ka površini. Upotrebljva se i za obaveštavanje da treba smanjiti dubinu.
OK
Daje se na površini kada je ronilac udaljen i standardni znak se dobro ne vidi.
OK
Daje se tako đe na površini kada je jedna ruka zauzeta.
POTREBNA POMOĆ
Daje se na površini kada je ronilac blizu
21
POTREBNA POMOĆ
Daje se na površini kada je ronilac udaljen.
OK
Znak koji se daje noću. Ima isto zna čenje kao standardni znak.
NEŠTO NIJE U REDU
Znak koji se daje noću. Ima isto zna čenje kao standardni znak.
POTREBNO BRATSKO DISANJE
Daje Daje se drugom ronio roniocu cu kada kada je neophodno neophodno primeniti bratsko disanje.
VRTOGLAVICA
Znak kojim se ostali ostali ronioci ronioci ili vođa grupe obaveštavaju da je došlo do vrtoglavice (usled oteža otežanog nog izjedna izjednačavanja avanja pritis pritiska ka,, pijanstv pijanstva a dubine itd.)
SAKUPLJANJE
Zahtev drugim roniocima u grupi da se okupe u krug i obrate pažnju na vođu grupe.
KOJI PRAVAC
Pitanje koje se postavlja okretanjem šake sa ispruženim palcem.
SMER
Odgovor na pitanje KOJI PRAVAC. Rukom se označava osnovni pravac.
ISPOD, IZNAD, OKOLO
Ovo Ovo je preci precizn zniji iji odgov odgovor or na pitanj pitanje e KOJI KOJI PRAVAC. Rukom se preciznije objašnjava put kojim treba poći.
TI VODI, JA PRATIM USPORI
Sa ovim znakom se menja vo đstvo para (ili grupe) dogovoreno pre ronjenja. Obaveš Obaveštav tavaju aju se ostali ostali da uspore uspore kretanje kretanje,, vršenje neke radnje ili ritam disanja.
Obično sledi posle znaka ZARONI ili IZRONI. OSTANI NA TOJ Daje se ispruženom šakom okrenutom na dole sa raši rašire reni nim m prs prstima tima koja koja se pome pomera ra DUBINI levo-desno. NISAM IZJEDNAČIO PRITISAK
Obaveštav Obaveštavaju aju se ostali ronioci ronioci da ronilac ronilac ima problema sa izjednačavanjem pritiska u ušima.
Ovim se znakom obi čno upozorava upozoravaju ju ronioci ronioci ZAJEDNO RONITI koji su udaljeni od grupe da treba da ostanu zajedno sa ostalim roniocima.
NAPOMENA: Na upućeno potanje pod vodom od strane nekog ronioca drugom obavezan je odgovor.
22
KARDIOVASKULARNI KARDIOVASKULARNI I RESPIRATORNI RESPIRATORNI SISTEM
Da bi pravi p ravilno lno funkcionisao, f unkcionisao, naš organizam zavisi od n ekoliko sistema čiji je rad usko povezan i zavisan je jedan od drugoga. Iako su svi životni procesi važni za čoveka, sa stanovišta ronjenja, najbitnija je razmena gasova u organizmu, pri čemu posebnu ulogu imaju cirkulatorni i respiratorni sistem. Cirkulatorni sistem - KRVOTOK
Krvotok obezbeđuje snabdevanje svih ćelija organizma neophodn im elementima ishrane: kiseonikom, koji krv uzima iz plu ća i hranjljivim sastojcima koje krv upija kroz resice creva. creva. Glavni Gl avni činioci krvotoka su krv, srce i sistem vena i arterija (kardiovaskularni sistem).
Krv se sastoji od plo častih ćelija i tečnosti i prenosi hranljive sastojke i kiseonik, a odstranjuje produkte sagorevanja i ugljen-dioksid. Glavni sastojci su:
1.
Plazma je tečan deo krvi i sastoji se od 90% vode. 2. Eritrociti (crvena Eritrociti (crvena krvna zrnca) nose glavninu kiseonika za tkiva pomo ću hemoglobina koji lako vezuje i osloba đa kiseonik i bez koga bi krv morala da te če 20 puta brže da b i zadovoljila sve potrebe organizma za kiseonikom. Leukociti (bela krvna zrnca) imaju zadatak da u vuku u sebe i svare mikrobe i ostale štetne čestice koje prodru u krvotok. 3. Leukociti (bela krvotok. 4. Trombociti (krvne Trombociti (krvne pločice) su zaduženi da zgru šaju krv na mestu povrede i spre če njeno isticanje.
Kardiovaskularni sistem čini: srce, arterije, vene i kapilari.
·
Srce je mišićni organ i podeljeno je na dve pretkomore koje primaju krv i pumpaju je u dve komore. Iz komora se krv prosle đuje dalje u krvotok.
·
Krvotok predstavlja stalno kretanje krvi, ali ne neprekidno, ve ć u talasima. Put jedne kapi krvi kroz čitav ciklus izgleda ovako:
Iz plu ća izlazi oksidovana krv i ulazi u arterijsku stranu srca kroz levu pretkomoru, iz koje prelazi u levu komoru. Iz leve komore izlazi u organizam organizam koji preuzima preuzima kiseonik kiseonik iz krvi, krvi, a daje u gljen-dioksid, gljen-dioksid, p retvara retvaraju ju ći na taj način arterijsk arterijsku u (oksidov (oksidovanu) anu) krv u vensku vensku (redukovanu). Venska krv se vra ća u vensku stranu srca, ulaze ći u desnu pretkomoru, pretkomoru, odakle prelazi u desnu komoru, komoru, koja je šalje u plu ća na oksidovanje. Ciklus kruženja krvi kroz organizam traje oko 20sec. Svakim udarom srca formira se puls i krvni pritisak. Puls je frekfencija rada srca i iznosi za odrasle 60-80 otkucaja u minutu. Krvni pritisak se meri u trenutku skupljanja (sistolni) i u trenutku opuštanja (distolni) srca. Puls i pritisak mogu da porastu usled fizi čkog napora, straha ili stresa, ali se ubrzo nakon toga vra ćaju u normalan režim rada.
RESPIRATORNI RESPIRATORNI SISTEM SIST EM
Glavna funkcija respiratornog sistema je da obezbedi kiseonik koji je neophodan organizmu i da odstrani ugljen-dioksid.
Kiseonik je važan gas za metabolizam čoveka i potreba za njim se javlja kod svih ćelija u organizmu. Mozak i nervni sistem zahtevaju neprekidno snabdevanje, a njihove ćelije odumiru u roku od par minuta ukoliko snabdevanje kiseonikom prestane. Kiseonik se u organizam unosi disanjem. Disanje je stalan proces i sastoji se od udaha i izdaha. ·
Udah (inspiracija) počinje kada se u telu pove ća nivo ugljen-dioksida, a smanji nivo kiseonika, pri čemu je CO 2 primaran za kontrolu disanja. U plu ćima 23
se gasovi razmenjuju u alveolama koje su okružene plućnim kapilarima. Mehanizam po kojem se odvija razmena gasova je difuzija-težnja gasa da se kre će od nivoa veće koncentracije ka manjoj.
· Izdah (ekspiracija) sledi neposredno nakon udaha. To je proces pri kojem dolazi do pasivnog opuštanja dijafragme. Time se grudni koš sužava i primorava pluća da izbace vazduh i vodenu paru, zadržavaju ći ipak izvestan ostatak tog vazduha. Ritam disanja iznosi oko 15 puta u minutu, ali tokom vežbi, napornog rada i sl. Brzina se povećava pošto se i potrošnja kiseonika i produkcija CO 2 takođe povećava.
Udahom, se u organizam un osi svež svež vazduh i sa nj im nova koli čina kiseonika. Normalan Normalan udah ud ah odraslog čoveka oveka u stanju mirovanja iznosi 3 3 oko 500cm vazduha, a pri vršenju težeg fizi čkog rada može iznositi i 2000cm . Ova se koli čina zove respiratorni volumen. Nakon ove količine u organizam je mogu će uneti još d o 2000cm3 (obično 500cm3) što se zove rezervni inspiratorni volumen Sav vazduh koji je unet u organizam nije iskoriš ćen za razmenu gasova. Postoji određeni prostor u disajnim putevima u kojima se on zadržava, i odatle odstranjuje sledećim izdahom. Taj prostor se naziva mrtvi vazdušni prostor, a koli čina vazduha koja nije iskoriš ćena mrtvi volumen. Slično kao kod u daha, i posle normalnog normalnog izdaha moguće je forsirano izdahnuti oko 1500cm 3 vazduha što čini rezervni ekspiratorni volumen.
Količina vazduha koja se n ormalno unese i iznese iz organizma naziva se tidalni kapacitet. vitalni
respiratorni volumen
kapacitet
rezervni rezervni inspirativni volumen
»
4,5/
rezervni ekspirativni ekspir ativni volumen
rezidualni volumen
2,5l
»
0,5l
»
1,5l
»
1,5l
»
------------------------------------------------------totalni kapacitet
»
6l
U plućima uvek ostaje odre đeni nivo vazduha. On se ne može nikad izdahnuti, nego se meša sa novom udahnutom koli činom vazduha. Ta količina iznosi oko 1500cm 3 vazduha i zove se rezidualni volumen. volumen.
Minutni ventilacioni volumen je koli čina vazduha koja se u jednom minutu provetri kroz plu ća. U stanju mirovanja on iznosi 8 litara, dok se za vreme težeg rada ili sportske aktivnosti ova vrednost može više puta premašiti što iznosi oko oko 25-40 litara vazduha. Minutni ventilacioni volumen je veoma važna veli čina, jer se na osnovu poznavanja potrošnje vazduha vrši izra čunavanje autonomije aparata.
HENRIJEV ZAKON
Gasovi se u prirodi ne nalaze samo kao slobodni, ve ć se često nalaze i rastvoreni u raznim te čnostima. Ponašanje g asova asova rastvorenih u tečnosti je značajno za odvijanje životnih procesa kako u normalnim uslovima, tako i u uslovima povišenog pritiska, koji vladaju ispod površine. Gasovi rastvoreni rastvoreni u tečnosti zadržavaju svoje osobine, tako da vrše pritisak iako su apsorbovani. Koliko će se gasa rastvoriti rastvoriti u nekoj tečnosti zavisi zavisi od parcijalnog pritiska koji on vrši na površinu te čnosti, kao i od njegove temperature:
24
KOLI ČINA GASA KOJA SE RASTVORI U NEKOJ TEČNOSTI JE DIREKTNO DI REKTNO PROPORCIONALNA PROPORCIONALNA PARCIJALNOM PARCIJALNOM PRITISKU PRIT ISKU TOG GASA, PRI DATOJ DATOJ TEMPERATURI
Drugim rečima, sa pove ćanjem pritiska pove ćava se i kapacitet te čnosti da rastvori gas, d ok se sa pove ćanjem temperature taj kapacitet smanjuje. Ovaj zakon ima veliku primenu u ronjenju, gde se gasovi koji se udišu pod povišenim pritiskom rastvaraju u organizmu koji je temperatura. Ukoliko se pritisak smanjuje polako, uglavnom sastavljen od te čnosti. Na rastvaranje gasova uti ču dva faktora: pritisak i temperatura. gas se izdva izdvaja ja bez nekih nekih posebni posebnih h znako znakova va.. Međutim, utim, ukoliko ukoliko se promen promena a pritis pritiska ka dešav dešava a ubrzano ubrzano,, moleku molekulili se grupišu grupišu u karakteristi čne mehuriće. Ova pojava je od izuzetnog zna čaja za ronjenje. Povećanjem temperature ub rzava se oslobađanje gasa, jer se smanjuje i prostor izme đu molekula tečnosti gde se nalazi rastvoreni gas. Primer za ovo je pojava mehurića u vodi neposredno pre klju čanja. Gas se u te čnosti rastvara sve dok se ne izjedna če spoljašnji pritisak i pritisak u te čnosti, odnosno dok se ne postigne saturacija tečnosti. Rastvaranje gasova u organizmu nema uticaja na disanje pri normalnom atmosferskom pritisku, ali je veoma bitno za ronioce kada dišu pomoću ronilačkog aparata i posebno se odnosi za period izrona. Tada je pritisak u plu ćima manji nego što je bio tokom zarona (zbog smanjenja dubine smanjuje se i pritisak okoline) i rastvoreni gasovi teže da se izdvoje iz tkiva. Ukoliko se naglo izranja, gasovi iz vazduha (azot prednjači jer ga ima najviše), ne mogu da se izdvoje dovoljno brzo i formiraju mehuri će, koji mogu da izazovu dekompresionu bolest. Preventivnom Preventivnom upotrebom ronilačkih dekompresionih tablica i poznavanjem tehnike ronjenja spre čava se ova pojava.
ALVEOLARNI VAZDUH VAZDUH – • ALVEOLARNI – predsta predstavvlja zaprem zapreminu inu vazduha vazduha koja koja iz udahnutog udahnutog vazduha azduha dospe dospe do alveo alveola la odnosno odnosno tj. vredno vrednost st ventilacijske zapremine umanjena za zapreminu funkcionalnog mrtvog prostora ALVEOLE – plu ćni mehurići, predstavljaju konačni slepi vrećasti završetak bronha, pre čnika su od 100-300 mikrona a preko njihovog • ALVEOLE – zida debljine oko 10 mikrona obavlja se alveolarna razmena gasova. Ukupna površina plu ćnih alveola preko koje se odvija razmena gasova iznosi oko 70-100 kvadratnih metara.
DALTONOV ZAKON
Opšti zakon o gasu objašnjava ponašanje gasova u mešavina od kojih je sastavljena. Kada se gasovi mešaju, ukoliko ne postoji hemijska privlačnost, svaki od njih zadržava zadržava svoje osobine, kretanje i svoj pritisak kojim će delovati u gasnoj smeši.
UKUPAN UKUPAN PRITISAK GASNE MEŠA M EŠAVINE VINE JEDNAK JE ZBIRU PARCIJALNIH PARCIJALNIH PRITISAKA PRITI SAKA SVAKE SVAKE KOMPONENTE TE MEŠAVINE
Odnosno matematički:
P = P1+P2+P3+......Pn
U osnovi ovo zna či da svaki gas u mešavini deluje nezavisno od drugih. Individualni pritisak svakog gasa u mešavini se naziva parcijalni pritisak, i njegova visina zavisi od procenta tog gasa i opšteg pritiska mešavine. Parcijalni pritisak svakog gasa od kojih se mešavina sastoji može se izra čunati pomoću formule: PxA p1 = ------100 gde je:
p1 -
parcijalni pritisak gasa
P
apsolutni pritisak smeše
A -
-
procenat gasa u smeši
Poznavanje Poznavanje parcijalnih p arcijalnih pritisaka gasova pri povišenom pritisku okoline je od osnovnog zna čaja za bezbedno ronjenje, jer fiziološki efekat 25
gasova zavisi zavisi od njegovog nj egovog parcijalnog p ritiska.
T6. PREVENCIJA RONILA RONILAČKIH UDESA I PRVA POMOĆ
Zadihavanje
HIPOKSIJA (POMANJKANJE KISEONIKA) Hipoksijom stru čno nazivamo pomanjkanje kiseonika u krvi i tkivima radi smanjenja parcijalnog pritiska u udahnutom vazduhu ili nemogućnosti da kiseonik (i pored toga što ga dovoljno ima u udahnutom vazduhu) bude iskorišten u organizmu. Čoveč ji organizam ne raspolaže sa rezervama rezervama kiseonika kiseonika izuzev onoga koji se nalazi u udahnu tom vazduhu, krvi i tkivima. tkivima. Pri normalnom disanju u krvi se nalazi oko 1 litar kiseonika kiseonika i oko 200 do 300cl u plu ćima, što je za vreme mirovanja mirovanja jedva j edva dovoljno za 2 do 3 minute.
Hipoksija može biti akutna i hroni čna. Hronična se najčešće primećuje za vreme boravka u razređenoj atmosferi na velikim visinama ili kod osoba koje zbog oboljenja srca ili plu ća nisu u stanju da u potpunosti iskoriste kiseonik iz udahnutog vazduha koji sadrži normalan procenat ovoga gasa. Akutna hipoksija nastaje kada kiseonik u udahnutom vazduhu ili vešta čkim gasnim mešavinama naglo padne ispod optimalnog nivoa. U ronjenju je daleko zna čajnija akutna hipoksija jer se ona praktički jedino javlja za vreme podvodnih aktivnosti. Za vreme ronjenja hipoksija se može javiti relativno često ako se ne preduzmu odgovaraju će mere za njeno spre čavanje. Preduzimanje mera da do hipoksije ne do đe utoliko je važnije jer se ona javlja podmuklo, naglo, skoro bez ikakvih upozoravaju ćih znakova.
U podmornicama, batiskafima, čvrstim skafanderima i prosmatra čkim komorama hipoksija dolazi kod p oremećaja regeneracije atmosfere usled n estanka kiseonika ili kvara kvara ure đaja za njegovu proizvodnju. Za vreme ronjenja na dah hipoksi čki fenomeni sa gubitkom svijesti javljaju se kod dugog zadržavanja pod vodom, kada se apnea produžava po svaku cenu i pored ose ćaja »gladi za vazduhom« koji je jedan od najvažnijih upozoravaju ćih znakova da se otpo čne izronjavanje. Za vreme ronjenja sa aparatima otvorenog kruga u normalnim uslovima do hipoksije ne može do ći. Ona se može javiti samo onda kada ronilac na dnu ostane bez vazduha ili ako kod grubih grešaka boce aparata budu napunjenje azotom ili nekim drugim inertnim gasom umjesto vazduhom.
Znakovi oboljenja
Za akutnu hipoksiju, hipoksiju, posebno posebno kada se javlja javlja za vreme ronjenja, karakteris karakteristiti čan je nagao nagao gubitak gubitak svije svijesti sti,, prakti praktično bez ikakvih upozoravaj u ćih simptoma. Pri sadržaju kiseonika u udahnutoj gasnoj mešavini do 13% anoksi čni fenomeni se mogu kompenzovati pove ćanjem broja i dubine udaha, ubrzavanjem sr čane radnje i mobiliziranjem krvi iz krvnih depoa (slezena i jetra). Kada kiseonik padne ispod 10% deficit u organizmu se ne može kompenzovati. Zbog ovoga dolazi do gubitka svesti bez ikakvih upozoravaju upozoravajućih simptoma. Šta više gubitku svijesti svijesti može prethoditi eufori čno stanje, što je obi čno praćeno neadekvatnim ponašanjem ronioca obzirom na situaciju u kojoj se nalazi.
Osoba koja je bila izložena delovanju hipoksije uopšte se ne se ća hipoksičnog incidenta, nasuprot ona je uverena da je sve bilo u najboljem redu. Ovaj raskorak između subjektivnog osećanja i objektivnog stanja kod osoba izloženih hipoksiji upravo ih spre čava da same preduzmu neke mere spašavanja, što ih objektivno vodi u propast.
Posljedice koje hipoksija može izazvati pod vodom treba veoma ozbiljno shvatiti. Dok na kopnu na 100 slu čajeva gubitka svijesti samo jedan slu čaj ima fatalan ishod, u vodi zbog neprirodnog ambijenta svaki drugi takav slu čaj ima tragi čan ishod.
Prva pomoć i le čenje
Kod lakih slu čajeva dovoljno će biti iznošenje u čistu atmosferu, u kojoj će brzo uslijediti oporavak. Kada gubitak svesti prati prestanak disanja i sr čane radnje onda je potrebno potrebno otpočeti veštačkim disanjem jednom od poznatih metoda uz spoljašnju masažu srca. Davanje stimulatora sistema za disanje i kardiovaskularnog sistema rezervsano je za lekara i ono ima sekundaran zna čaj. Treba znati da život pogođenog hipoksijom u prvom redu zavisi od spretnosti i umješnosti njegovih kolega ronilaca koji su jedini u stanju da prvi pruže pomoć. Iz ovoga razloga od ronilaca se zah teva dobro poznavanje najefikasnijih metoda vešta čkog disanja i spol jne masaže srca.
26
Profilaktičke mjere
Ronjenje u paru i ovde je, kao i prilikom drugih podvodnih incidenata jedna od najvažnijih mera da se blagovremeno pruži pomo ć pogođenom i da se iznese na površinu. U klasičnom ronjenju, treba imati uvek sigurne izvore za snabdevanje vazduhom (duple kompresore, recipijente za skladištenje ve ćih količina komprimovanog vazduha).
UTAPANJE (etiologija, prevencija) Utapanje ili davljenj e naziva se akutno akutno gušenje g ušenje izazvano prisustvom tečnosti (naj češće vode) u disajnim pu tevima, tevima, usled koje organizam trpi od akutnog nedostatka kiseonika zbog nemogu ćnosti da vazduh dospe u plu ća. Za vreme vreme ronjenja na dah d o utapanja obično dolazi posle gubitka svesti izazvane hipoksijom zbog predugog zadržavanja u vodi, kod naglog skoka u hladnu vodu ili upornog forsiranja Valsalvijev Valsalvijevog og manevra. Utapanje u autonomnom ronjenju naj češće je posledica grubog kršenja sigurnosnih mera. Kod lošeg osiguranja sva stanja praćena gubitkom svesti (t rovanje kiseonikom, kom, ugljun ugljun dioksidom, hipoksija, pijanstvo velikih dubina), dubina), mogu završiti utapanjem zbog ispuštanja ispuštanja usnika regulatora. Ispuštanje Ispuštanje usnika, ka, navodnjavanje maske i creva za disanje najčešći su povod za davljenje neobučenih roni
laca, jer ovi usled panike i nepoznavanja odgovaraju ćih manevara nisu u stanju da otklone ove relativno banalne incidente.
Početna faza utapanja manifestuje se refleksnim zaustavljanjem disanja, da bi se spre čilo ulaženje tečnosti u plu ća. Prati je gubitak svesti usled akutne nestašice kiseonika. U slede ćoj fazi koja može trajati 2 do 5 minuta disanje se obnavlja uz masovno prodiranje vode u plu ća. Posle ovoga, disanje se definitivno zaustavlja i nastupa smrt.
Tok i mehanizam utapanja u slatkoj vodi razlikuje se od utapanja u moru. Budu ći da slatka voda sadrži manje soli od krvi, dolazi do njenog povlačenja u krv, što osim razre đivanja krvi izaziva i raspadanje crvenih krvnih zrnaca. Smrt nastupa usled prestanka rada srca. U moru, obrnuto, te čni deo krvi biva povu čen u plu ća, što tako đe, iako nešto sporije, izaziva zaustavljanje srca usled akutnog otoka plu ća (edem plu ća). Dok u slatkoj vodi smrt sledi nakon 2 d o 4 minuta u moru srce može pulsirati 6 do 7 minuta. Prema Prema spoljašnjem izgledu utopljenici se dele obi čno na blede i modre. Koža i lice bledog utopljenika, koji se susreće veoma retko (1 bledi na 9 modrih utopljenika), su izrazito bledi, jer usled gr ča grkljana voda nije dospela u plu ća. Kod modrog utopljenika koža i vidljive sluzokože su ljubičasto plave boje, iz usta im se cedi penušava te čnost, dok se u disajnim putevima i želucu nalazi znatna koli čina eživi od modrog. vode. Disanje i otkucaji srca se jedva primje ćuju ili su prestali sa radom. Bledi utopljenik ima znatno ve će šanse da pr eživi
Prva pomoć i le čenje
Šanse za oživljavanje utopljenika vešta čkim disanjem i masažom srca zavise od brzine intervencije i kvaliteta pružene pomo ći. Dok između 1 do 4 minute, kod adekvatne pomo ći izgledi za uspeh postoje do 95% slu čajeva, nekoliko minuta kasnije padaju na nulu. Sa merama oživljavanja treba po četi odmah, na licu mesta i produžavati ih dovoljno dugo. Ne sme se gubiti dragoceno vreme da se dugo odstranjuje odstranjuje tečnost ili strana tela iz disajnih disajnih puteva puteva ili konstatuje konstatuje stanje utopljenika. Nakon Nakon što se brzo, u nekoliko nekoliko sekundi odstrani iz disajnih puteva zaostala voda i gruba ne čistoća, još u vodi pristupa se merama oživljavanja. Osnovni postupci oživljavanja su vešta čko disanje, kod prestanka d isajnih pokreta, i spoljašn ja masaža srca, kada srce ne radi.
Veštačko disanje. Obzirom na efikasnost u pogledu količine vazduha koji se insuflira za vreme jednog akta i mogu ćnosti produženog izvođenja danas su najraširenije najraširenije metode: direktna insuflacija insuflacija (uduvavanje) (uduvavanje) i Hoiger-Nielsen Hoiger-Nielsen-ova -ova metoda. Ipak treba naglasiti naglasiti da je najefikasnija najefikasnija ona metoda koju operater-spasilac najbolje najbolje poznaje. Direktna insuflacija »usta-usta« i »usta-nos«. Kod ove metode spasilac (operater) uduvava žrtvi u disajne puteve vlastiti izdahnuti vazduh. Postoje podaci da je korištena još u biblijska vremena da bi kasnije bila zaboravljena. Poslednjih godina zbog lakog izvo đenja i zadovoljavajuće ventilacije našla je najširu prmijenu. Postoje dve modifikacije ove metode »usta-usta« i »usta-nos«.
Unesrećeni se položi na le đa, operater se postavi u visini njegove glave, kle čeći, zabaci mu glavu prema natrag uz pridržavanje brade rukom kako bi se spre čilo zapadanje jezika u ždrelo. Tada duboko udahne vazduh i pošto je prstima ruke zatvorio nozdrve žrtve, polaže mu usta na usta direktno insufliraju ći izdahnuti vazduh. Uduvavanje (insulfacija) traje dok se jasno ne uo či podizanje grudnog koša žrtve. Skidanjem usta sa usta sledi pasivni izdah žrtve. Opisana operacija se ponavlja ritmi čki sa oko 20 insuflacija u prvoj minuti i 15 u daljem toku oživljavanja. oživljavanja. Maloj deci, umesto u usta na sli čan način insuflira se u nozdrve drže ći bradu i zatvaraju ći rukom usta male žrtve. Treba biti obazriv da se ne insuflira suviše jako jer će u tom slu čaju vazduh ići u želudac umesto u plu ća, što i pored insistiranja neće pomoći oživljavanju. Kako direktna insuflacija može biti neugodn a iz estetsko-moralnih estetsko-moralnih razloga, može se primenjivati preko tankog sloja g aze ili maramice. maramice. Danas se na tržištu nalaze specijalni t ubusi sa nep ovratnim ventilima ventilima preko kojih se insufl ira i vrši pasivni pasivni izdah bez b ez skidanja usta opera27
tera sa usnika tubusa. Metoda Holgcer — Nielsen. Utopljenika je potrebno postaviti potrbuške, ruke saviti u laktovima i podmetnuti ih pod obraz. Operater kle či na kolenu, postavlja se pred glavu i izme đu ruke žrtve. Udah se ostvaruje povla čenjem šaka od ramena do lakata niz nadlaktice žrtve uz istovremeno njihovo podizanje i povla čenje napred. Postavljanjem šaka na le đa unesrećenog, uz istovremenu kompresiju od 2 sekunde, ostvaruje se izdah. Manevri se izmenjuju u ritmu od 20 aktova u prvoj i oko 15 u narednim minutama. Masaža srca. Ako srce unesrećenog ne radi, što se manifestuje manifestuje iš čezavanjem sr čanog pulsa na levoj strani grudnog koša, potrebno je spoljašnjom masažom srca pokušati uspostaviti sr čanu radnju. U tu svrhu unesrećeni se postavlja da leži na le đima na tvrdoj podlozi a r eanimator, eanimator, klečeći sa strane sa šakom postavljenom iznad šake, energično, oko 60 puta u minuti pritiska i opušta grudni koš nad donjom tre ćinom grudne kosti. Kod ovoga ekskurzije grudne kosti treba da budu od 3 do 5 cm. Srce se masira sve dok se ne jave znaci spontane sr čane radnje ili se sigurno ne ustanovi da su dalji napori bezuspešni. Kod prestanka disanja i sr čane radnje, potrebno je istovremeno primeniti vešta čko disanje i masažu srca. Ukoliko oživljavanje vrši samo 1 osoba (što je veoma naporno) ona nakon 1 insuflacije prelazi na 15 kompresija grudnog koša, ponavljaju ći ove manevre dok se ne pojavi disanje odnosno sr čana akcija. Kada intervenišu dve osobe, kad prva napravi 15 kompresija, slede ća izvrši 1 insuflaciju što se produžuje dok srce regularno ne otpo čne kucati, odnosno dok se ne uspostavi prirodno disanje.
Za vreme oživljavanja, utopljenika treba utopliti, što pove ćava šanse za oživljavanje, posebno što se ti če sr čane radnje, jer je ohlađeno srce sa hladnom krvi nemogu će reanimirati.
Profilaktičke mjere
Daleko je lakše spre čiti utapanje nego spasiti utopljenika. Mere za sprečavanje utapanja u toku podvodnih aktivnosti samo su deo kompleksnih sigurnosnih mera u toku planiranja i izvo đenja ronjenja.
Odgovarajuća obuka i primena sigurnosnih mera su osnovni osnovni p reduslovi reduslovi za sprečavanje avanje utapanja u autonomnom autonomnom ronjenju. Boravak pod vodom u apnei ne treba forsirati, niti prekora čivati dubinu 15 do 20 m. Požljeno je da ronilac tankim, čvrstim kanapom bude vezan za laki plovak, kako bi u slu čaju gubitka svesti lako mogao biti izvu čen na površinu. Za vreme ronjenja sa autonomnim ronila čkim aparatima pre zarona treba proveriti ispravnost ispravnost opreme i napunjenost napunjenost boca s kiseonikom, vazduhom ili gasnom mešavinom. Ronjenje u paru treba da bude pravilo. Partneri pod vodom treba da budu u vizuelnom kontaktu ili još bolje da su međusobno spojeni dvometarskim »bratskim« kanapom. Treba izbegavati ulaženje u potonule plovne objekte ili podvodne pe ćine. Dobra tehnika pražnjenja maske, creva za disanje i regulatora u slučaju navodnjavanja važan je preduslov da se izbegne utapanje. Nikada ne treba forsirati Valsalvin manevar, odnosno nastaviti sa spuštanjem i pored smetnji za izjedna čavanjem avanjem pritiska. Ronioci treba dobro da poznaju poznaju sve situacije u kojima se mogu javititi toksi čki efekt kiseonika, kiseonika, ugljen dioksida, pijanstvo velikih dubina i hipoksija, jer su to naj češća stanja u toku kojih dolazi do gubitka svesti, ispuštanja regulatora i utapanja. Od izuzetne je važnosti da ronilac nauči da u vanrednim situacijama reaguje trezveno i na odgovaraju ći način, ne dozvolivši da ga zahvati panika, jer će u protivnom utapanje i fatalni ishod biti neminovni.
POSTUPCI I TEHNIKE SAMOSPAŠAVANJA
To je skup mera, radn ji i postupaka koje ronilac p reduzima da bezbedn o i sigurno izroni.
Slobodan izron podrazumeva izranjanje sa odre đene dubine nakon iznenadnog prestanka dobijanja vazduha iz ronilačkog aparata. •
Raditi ga samo u nuždi.
• Pri izronu glava mora biti zaba čena unazad unazad te otvoriti usta da vazduh izlazi izlazi slobodno. Nikako ne zadržavati zadržavati vazduh u plu ćima (može doći do Barotraumatske gasne embolije). embolije).
•
Slobodni izron uz po zitivnu polovnost obi obično nastaje usled gubitka olova. Tako đe se može pojaviti usled nenadanog i nekontrolisanog naduvavanja B.C.
Bratsko disanje je postupak prikom koga 2 ronioca dišu iz 1 boce.
POSTUPCI I TEHNIKE SPAŠAVANJA To je p ostupak kada vadimo unesrećenog iz vode. Unesre ćeni može da bude ron ilac sa LARO ili “apneaš”, odnosno kupa č.
28
Sastoji se iz 3 faze. •
Pronalaženje i va đenje unesrećenog na površinu,
•
Prva pomoć na površini vode,
•
Reanimacija (na obali ili na plovnom sredstvu).
T7. BAROTRAU BAROTRAUME ME
UŠI
Bolovi u ušima javljaju se naj češće za vrijeme zaronjavanja kada postoje teško će da se pritisak, u srednjem uhu izjedna či sa pritiskom koji vlada u ušnom kanalu i ždrelu. Srednje uvo je koštana šupljina, nepravilnog oblika obložena sluzkožom. Od ušnog kanala odvojeno je membranoznom bubnom opnom (bubnjićem) dok prema ždrijelu prelazi u uski kanal nazvan eutsahijeva tuba. Kod zaronjavanja ili izlaganja povišenom pritisku u rekompresionim komorama, voda ili vazduh (ako je uvo ronioca zašti ćeno od vode), ulazi u slušni kanal potiskuju ći bubnjić prema srednjem uvu. Ako je eustahijeva tuba normalno prohodna vazduh u šupljini srednjeg uha izjednačit će se s pritiskom u ušnom kanalu i bubnji ć će zauzeti normalan položaj. Ukoliko na plu ćima ili zidovima eustahijeve tube postoje urođene abnormalnosti, bujanje limfnog tkiva blizu njenog otvora prema ždrelu, hroni čni ili akutni upalni procesi, izjedna čavanje avanje pritiska će biti otežano ili nemoguće.
Shematski prikaz uha
Već kod razlike pritiska izme đu spoljašnje i unutrašnje strane bubnji ća od 1/16 atmosfere zbog njenog rastezanja javi će se bolovi. Povećavanjem razlike intenzitet bolova će porasti. Kada se pre đe kritička granica 0,3—0,7 atm može do ći do prskanja bubnjića. Prskanje Prskanje bubnj ića manifestuje se oštrim bolom u uvu i krvarenjem u ušn om kanalu. Jak bol može reflektorno izazvati izazvati gubitak svesti. Ako prskanje prskanje bubnj ića prati prodor hladne vode u šupljinu srednjeg uha, zbog nadražaja lavirinta u unutrašnjem uvu, pojavi će se mu čnina, vrtoglavica, povraćanje i gubitak orjetacije u prostoru.
Teškoće izjednačavanja pritiska naj češće se javljaju u malim dubinama — do 10 m — na kojima su promjene zapremine najizrazitije. Ako se jave na ve ćim dubinama onda su znak delimične neprohodnosti eustahijeve tube. Pritisak se lakše izjedna čava kada se roni u vodi sa autonominm ronila čkim aparatima nego za vreme ronjenja n a dah ili boravka u rekompresionim komorama. komorama. Ako u toku zaronjavanja ne d ođe do potpunog izjednačavanja i ako razlika pritiska, odnosno depresije (podpritisak) u srednjem uvu dalje potraje, zbog zastoja krvi dolazi do oticanja sluzokože i lu čenja bistrog ili sukrvi čavog sekreta u šupljinu srednjeg uha. Ova pojava stručno nazvana baropatska otopatija manifestuje se bolovima, zujanjem i nagluvoš ću. Treba je razlikovati od upale srednjeg uha jer je izazvana mehaničkim razlozima i što joj n edostaju promene karakteristi čne za upalni proces. 29
Upotrebljavaju li se za ronjenje ušni čepovi ili gumena odela sa kapuljačom koja čvrsto prileže uz ušnu školjku, u ušnom kanalu dolazi do relativnog podpritiska u odnosu na srednje uvo, jer voda ili vazduh ne mogu prodreti u ušni kanal. Radi ovoga bubnji ć se izbočuje i povlači prema ušnom kanalu. Kod ovoga se na spoljnoj strani bubnji ća javljaju krvlju podliveni mehurići. Ovu pojavu u anglosaksonskoj literaturi nazivaju »Inverted Ear«, što doslovno zna či — obrnuto u vo.
Profilaksa
Kako se smetnje u ušima često javljaju za vrjeme vrjeme boravka boravka u atmosferi atmosferi povišenog povišenog pritiska treba p oznava oznavatiti mere za njihovo njihovo sprečavanje ili otklanjanje kako bi se izbjegli opasni incidenti. Osobe sa urođenim defektima eustahijeve tube, koji su prepreka za izjedna čavanje pritiska, kao i lica koja boluju od hroni čnih upalnih p rocesa rocesa srednjeg i spoljašnjeg spoljašnjeg uha, ne mogu se baviti baviti podvodnim podvodnim aktivnosti aktivnostima. ma. Kod akutnih akutnih kataralnih kataralnih upala gornjih disajnih puteva i sinusa koje otežavaju otežavaju izjedn ačavanje avanje p ritiska ronjenje treba privremeno privremeno odložiti. Kada se za vreme spuštanja osete smetnje u ušima treba se za časak zaustaviti pa gutanjem i žvakanjem pokušati izjedna čiti (manevar Tonby). Ako pritisak. Ukoliko ova mera ne pomaže, treba gutati i žvakati sa zatvorenim nosom povla čeći koren jezika prema gore i natrag u pr avcu ždrela (manevar se na ovaj na čin ne može kompenzovati pritisak pokušava se manevrom po Valsalviju koji se izvodi duhanjem kroz nos kod zatvorenih nozdrva i ustiju. Uspešno izjednačavanje pritiska prati u ušima pojava zvu čnog fenomena »klik« i momentalan prestanak subjektivnih smetnji. Nekada se u slu čaju neuspeha spomenuti manevri moraju ponoviti na nešto manjoj dubini, na kojoj će se najčešće moći izvršiti kompenzacija pritisaka.
Kod prskanja prskanja bubn jića treba odmah izroniti, ukoliko prethodno nije potrebno izvršiti dekompresiju. Prva pomoć sastoji se u pokrivanju ušne školjke sterilnom gazom i zavojem, posle čega ozleđenog treba uputiti lekaru. Ispiranje uha radi odstranjivanja krvi, stavljanje vate ili kapi u ušni kanal treba apsolutno izbegavati radi opasnosti od infekcije u srednjem uhu. Posle odgovaraju ćeg lečenja ozleđeni bubnjić brzo zarasta, obično bez posledica, tako da se posle izvesne pauze ponovno može nastaviti sa ronila čkom aktivnošću. Ušni čepovi ne smeju se nositi za vrijeme ronjenja. Oni ne samo da ne spre čavaju delovanje pritiska, nego mogu poja čati njegove efekte na primjer u smislu pojave mehurića podlivenih krvlju na spoljnjoj strani bubnji ća i u ušnom kanalu (obrnuto uvo).
FRONTALNI FRONTALNI SINUS SI NUS
Sinusi su koštane šupljine sa zidovima obloženim sluzokožom. Nalaze se u kostima lica, čeonoj kosti i bazi lobanje. Sekret koga sluzokoža sinusa normalno izlučuje otiče u nosne hodnike kroz relativno uske kanale. Ovi kanali mogu biti suženi zbog uro đenih deformacija ili hroničnih i akutnih upalnih procesa. Stoga u toku ronjenja izjedna čavanje pritiska u ovako pogođenom sinusu, biće otežano ili nemoguće, što će pratiti veoma jaka glavobolja. Duvanjem kroz nos, prohodnost izvodnih kanala sinusa može se ponovno uspostaviti pri čemu obično dolazi do lučenja sluzavo-krvavog sekreta. U težim slučajevima kada podptitisak u neprohodnom sinusu duže traje, zbog zastoja krvi u krvnim sudovima sluzokože sinusa, dolazi do otoka sluzokože i sekrecije bistrog ili sukrvi čavog sekreta u šupljinu neprohodnog sinusa. Pojava Pojava je p raćena glovoboljom i eventualno izlučivanjem sluzavo sukrvičavog sekreta kod brisanja nosa. Ispiranje nozdrva morskom vodom i izduvavanje nosa neposredno prje zaronjavanja, može olakšati ventilaciju sinusa pa se ova mera preporu čuje prje ronjenja. Ukoliko smetnje brzo ne prođu potrebno je obratiti se lekaru.
Da se izbegnu smetnje sa strane sinusa za vrijeme akutnih prehladnih oboljenja a posebno kod akutne upale sinusa treba se uzdržati od ronjenja dok bolest potpuno ne pro đe. Hronične upale sinusa ili deformacije koje sprečavaju izjednačavanje avanje pritiska p ritiska nespojivi su sa ronila čkim zvanjem.
ZUBI
Bolovi u zubima javljaju se retko za vrijeme ronjenja. Ako se jave uslovljava ih nemogu ćnost izjednačavanja pritiska gasova, koji se stvaraju ili prodiru u šupljinu nepotpuno plombiranih zubi sa okolnim pritiskom. Re đe bolovi se javljaju u šupljim zubima, ako pri zaronjavanju vazduh ulazi u šupljinu zuba, a za vreme izronjavanja ne može se osloboditi u okolinu. U ovakvim slu čajevima bolovi u pogo đenom zubu ili zubima mogu biti neizdrživi tako da je vazduh koji se nalazi pod pritiskom potrebno odstraniti otvaranjem zuba. Da se ovakve smetnje izbegnu ronioci treba da svoje zube adekvatno neguju, odnosno ažurno le če.
SKVIZ RONILAČKE OPREME (maska)
Gnječenjem ili kompresijom (anglosaksonski »squeez«), nazivamo težak podvodni incident specifi čan za ronjenje u klasi čnom skafanderu. Izaziva ga nagla depresija (podpritisak) u ronila čkoj kacigi do koje dolazi za vreme prebrzog spuštanja, pada u dubinu ili nedovoljnog dodavanja vazduha u skafander. Kada Kada se ronil ronilac ac spušt spušta a brže brže od mogu mogućnosti nosti dodava dodavanja nja vazduha vazduha,, ili naglo padne prema prema dnu radi radi nebrige nebrige poslužioc poslužioca a ili zanemarivanja zanemarivanja odgovarajućih profilaktičkih mera, meki dijelovi skafandera bi će naglo stisnuti zbog preovladavanja hidrostatskog pritiska, dok će istovremeno istovremeno u kacigi nastati podpritisak, koji će kao ogromna ventuza u sisati ronioca. Usisni efekat će biti utoliko ve ći i posledice teže ukoliko je ve ća razlika pritiska u unutrašnjosti kacige i okolne vode. Posledice gnje čenja će biti teže ukoliko do pada ronioca do đe sa manje dubine. Pretpostavimo li da ronilac sa 2 metra padne na dubinu od 8 metara (razlika 6 m) okolni pritisak će se naglo povećati za 50%, a zapremina skafandera smanjiti za pol ovinu. ovinu. Međutim, ako do pada do đe sa veće dubine, na primer, sa 60 na 66 m (razlika opet 6 m), pritisak na skafander, odnosno promena 30
zapremine biće svega 10%. Lokalno efekt gnječenja manifestovaće se i kod ranjenja sa maskom, kada se u toku spuštanja konstantno ne izjedna čava pritisak vazduha pod maskom sa okolnim h idrostatskim pritiskom.
Znakovi oboljenja
Lakši oblici gnječenja manifestiraju se gušenjem zbog usisavanja vazduha crvenila lica, vrata, pucanja plu ćnih kapilara, krvnih podliva na koži lica i spojnicama o čne jabučice.
iz plu ća. Zbog povla čenja krvi iz periferije u glavu i vrat dolazi do
Kod teških oblika, kada telo bude usisano snagom od više tona, rubovi kacige mogu izazvati prelome kostiju ramenog pojasa, kičme, rebara i lobanje. Lokalno Lokalno gnj ečenje dovodi do oticanja delova koji su se nalazili ispod maske, krvnih podliva spojnica oka i izbo čenja očnih jabučica prema spolja te krvarenja iz nosa. Vrlo retko, kod lokalnog gnj e čenja opisan je i akutni otok (edem) plu ća.
Prva pomoć i le čenje
Ako se oboljenje manifestuje gu šenjem treba primeniti veštačko disanje. Metoda »usta—usta« ima prednost nad manuelnim, koje ako se primeni kod slučajeva kombinovanih sa povredama grudnog koša može izazvati nova povre đivanja. Teške slučajeve sa unutarnjim i spoljnim povredama, posle pružanja uobičajenih mera prve pomoći (previjanje, zaustavljanje krvarenja, privremena transportna imobilizacija) treba najhitnije leže ći transportovati u bolnicu. Ukoliko postoji opasnost da unesrećeni bude pogo đen dekompresionom bolešću treba ga p rvo podvr ći rekompresionoj proceduri
Profilaktičke mere
Lokalno gnječenje od strane maske za ronjenje spre čava se ako ronilac u toku spuštanja permanentno pod masku izdišee kroz nos odgovarajuću količinu vazduha.
PLUĆA
Barotrauma plu ća, koja se mogu i svi oblici istovremeno ispoljiti:
javlja prilikom izrona, je ozbiljna i po život opasna povreda. Manifestuje se u nekoliko klini čkih oblika pri čemu se
·
lokalizovano oštećenje plućnog parenhima (plućni emfizem)
·
medijastinalni emfizem i potkožni emfizem
Medijastalni emfizem nastaje kada se vazduh akumulira u centralnom delu plu ća i kao takav pritiska srce i glavne krvne sudove. Simptomi su otežano disanje i kratak dah. Nestaje apsorpcijom akumuliranog vazduha u krvotok.
Potkožni emfiyem nastaje kad su povre đene alveole u jednom od gornjih režnjeva pluća. U tom slučaju vazduh iz povrijeđenih pluća prodire u potkožno tkivo u predeo vrata, podbratka i oko ključne kosti stvarajući manje ili ve će mehuriće koji se na dodir pomjeraju. Potkožni oblik je najlakši oblik barotraume.
·
pneumotoraks
U slu čaju da vazduh iz oštećenih pluća prođe kroz p lučnu maramicu dolazi do izjedna čavanja pritiska u interpleuralnom prostoru sa pritiskom okoline (U njemu vlada potpritisak da bi pluća stalno bila raširena tako da se uz pomo ć dijafragme može vršiti proces disanja). disanja). U t om slučaju se pluća skupe i ostanu da vise na dušniku. Tada dolazi do kolapsa plućnog krila. Leči se hirurškom intervencijom.
BAROTRAUMATSKA BAROTRAUMATSKA GASNA EMBOLIJA
Barotraumatska gasna embolija ubraja se u najteža i najdramati čnija stanja koja se mogu javiti za vreme ronjenja. Iako se, sre ćom, javlja veoma veoma retko, zbog težine oboljenja sprečavanju barotraumatske gasne embolije treba posvetiti veliku pažnju. Barotraumatsku gasnu emboliju izazivaju gasni mehuri koji u cirkulaciju dospijevaju iz prethodno povre đenih pluća usled njihovog prevelikog rastezanja. 31
Do prevelikog rastezanja i pucanja plućnog tkiva dolazi kada pritisak naglo, jednostrano u plu ćima zdrave osobe pre đe kritičnu granicu od 60 do 80 mmHg. Ovo odgovara pritisaku od cca 1000mm vodenog stuba.
Kako je osnovni uslov za ronjenje sa ronilačkim aparatima da se disani medij diše pod pritiskom okolnog ambijenta, u plu ćima ronioca, zavisno od dubine, u istoj zapremini nalazi će se znatno više normalnih litara gasa nego što je to slu čaj kada se boravi u normalnoj atmosferi na površini. Ako na površini plu ća odraslog muškarca sadrže ukupno 6l, na 10m ima će 6l pod 2atm (12 normalnih litara) na 20m 6l pod 3atm (18 normalnih litara), na 50m — 6l pod 6atm (36 normalnih litara) itd. Da se u toku izronjavanja spre či nagli porast pritisaka u plu ćima usled širenja »viška« »viška« ekspandiranog vazduha, »višak« »višak« je potrebn o postupn o, ravnomjerno eliminisati. Ekspandirani vazduh u toku izronjavanja sa ronila čkim aparatom elimiše se stalnim disanjem u aparat za vrijeme izronjavanja. izronjavanja. Kada se ronilački aparat pod vodom mora napustiti onda treba izronjavati širom otvorenih usta sa glavom zaba čenom unazad kako bi ekspandirani vazduh lako odlazio iz plu ća. Ukoliko se za vreme izronjavanja zadrži dah zbog neznanja, panike ili drugih razlogar, pritisak unutar plu ća preći će kritičnu granicu, nakon čega će doći do pucanja plu ćnog tkiva i stvori će se uslovi za usisavanje vazduha iz pl u ća u krvotok. Barotraumatska gasna embolija može nastati za vreme izronjavanja sa svim tipovima autonomnih ronila čkih aparata kada se u toku Poseb bna opa opasno snost vreba reba ron ronioca oca za vrij rijeme tzv tzv. »sl »slobod obodn nog izron rona« na dah dah kada kada se mora ora u »penj »penjan anja« ja« zadrž zadržav ava a dah. dah. Pose
vodi odložiti ošte ćen ili prazan aparat. Nekontrolisano aktiviranje BCD, dok se koristi ronila čki aparat, predstavlja takođe opasnost za pojavu barotraumatske gasne embolije. Od dekompresione bolesti — sa kojom ima mnogo sli čnosti, zbog prisustva gasnih mehura u krvotoku i sli čnih simptoma — razlikuje se bržom pojavom simptoma, simptoma, obično težom slikom bolesti i činjenicom da njeno nastajanje ne zavisi od dubine i dužine zadržavanja pod vodom.
Znakovi obolenja
Za barotraumatsku gasnu emboliju karakteristi čno je da se tegobe obi čno javljaju odmah po izronjavanju, dok se ronilac prihvata za ronilački. Manifestuje se opštom slaboš ću, bolom pod grudnom kosti, eventualno kašljem, sukrvi čavo-penastim ispljuvkom, ubrzanim nepravilnim radom srca, bledilom i gubitkom svesti. Gubitak svesti neposredno posle izronjavanja veoma je karakteristi čan za ovo obolenje. Dalje se mogu javiti smetnje vida, gluvo ća, nemogućnost govora. U izvesnom procentu slučajeva vazduh može prodreti u prostor izme đu pluća, srca i velikih krvnih sudova vrše ći na njih pritisak.
Prva pomoć i le čenje
Da se spreči fatalni ishod ili teški invaliditet obolelom treba neodložno pružiti odgovaraju ću specifičnu pomoć i lečenje. Terapijska rekompresija je jedina etiološka i efikasna metoda le čenja. Do rekompresione komore obolelog treba transportirati leže ći sa glavom spuštenom niže od ostalog tela. Poželjno je da bolesnik u toku transporta inhalira kiseonik. Kiseonik treba davati pod normalnim pritisakom, jer insufliranje pulmotorom ili sli čnim uređajima može izazvati nove povrede. Iz istih razloga treba izbegavati manuelne (ručne) metode reanimacije.
Profilaktičke mere
Sa profilaktičkim merama počinje se još za vreme medicinske selekcije kandidata za podvodna zvanja. Treba odbiti sve osobe sa akutnim ili hroni čnim bolestima respiratornog sistema, posebno one sa plućnim emfizemom, tuberkulozom pluća, masivnim priraslicama porebrice i sli čnim promenama. Sistematska obuka ronjenja sa upoznavanjem svih situacija u kojima može do ći do barotraumatske gasne embolije i merama, koje treba preduzeti da se one izbegnu, dalje su profilakti čke mere. Za vreme izronjavanja izronjavanja sa apratom ap ratom ili metodom »slobodnog izronjavanja« nikada ne treba zadržavati dah, nego disati u aparat, odnosno izronjavati sa široko otvorenim ustima kada se izronjava bez aparata. U svim kritičnim situacijama treba sa čuvati prisustvo duha i reagovati trezveno, trezveno, bez panike i pog rešnih postupaka.
T8. TOKSIČNO DELOVANJE GASOVA:
Uzroci, znaci i simptomi, prevencija, postupci prve pomo ći i zbrinjavanje: 1
Kiseonik
2
Ugljen dioksid
3
Ugljen monoksid
Prilikom rekreativnog i sportskog ronjenja se kao medijum za disanje uglavnom koristi vazduh – mešavina gasova koju (približno) kiseonik 21%, azot 78%, a ostalo su ugljen dioksid 0,03% i retki gasovi u tragovima: argon, neon, ksenon, helijum, vodonik i dr.
čine:
32
Poslednjih godina se sve više i za rekreativno ronjenje, koriste medijumi sa pove ćanom koncentracijom kiseonika (npr. Nitrox - do 40% kiseonika), kiseonika), ili il i druge dru ge mešavine kiseonika, heliju ma, azota (Trimix, (Trimix, Heliox). Efekti gasova na ljudski organizam zavise isklju čivo od njihovog parcijalnog pritiska u medijumu koji se udiše i posledi čne vrednosti parcijalnog pritiska koji ostvaruju u krvi i tkivima, što zavisi od još nekih dodatnih faktora (ventilacije plu ća, transfera gasa preko plu ća u krvotok, efikasnosti krvotoka i stanja tkiva i ćelija). Parcijalni pritisak gasa se odre đuje kada je poznat procenat njegove zastupljenosti u mešavini koja se udiše i ukupni pritisak iste mešavine, mešavine, a prema formuli: Pp = (Pr x PA)/100 PA)/100,, gde gd e je Pp= Pp = parcijalni pritisak gasa; Pr = p rocenat gasa u mešavini; PA= PA= apsolutni apsolutn i pritisak mešavine. mešavine. Primer za odre đivanje parcijalnog pritiska kiseonika, prilikom udisanja vazduha, na nivou mora i pritisku vazduha od 1 bar ( približno 1 ATA - apsolutne atmosfere): Pp kiseonika = ( 21% x 1 bar) /100 = 0,21 bar Za većinu gasova koji se koriste za disajne medijume, postoji raspon vrednosti njihovih parcijanih pritisaka u okviru koga je bezbedno udisati ih. Van toga, dolazi do ispoljavanja štetnih, odnosno toksi čnih efekata gasova na ljudski organizam, što se može i mora spre čiti pažljivim planiranjem svakog ronjenja.
Kiseonik
Iako neophodan za život, kiseonik može biti vrlo opasan ukoliko se udiše pod parcijalnim pritiskom koji je van raspona od 0,16 – 0,4 bar. Vrednosti ispod 0,16 bar dovode do nedostatka kiseonika u organizmu (tzv. hipoksije), tkiva mogu pretrpeti ošte ćenja, a posebno moždano tkivo koje je u ovom slu čaju i najosetljivije. Parcijalni pritisci kiseonika ispod 0,1 bar dovode do nesvestice, a za kratko vreme i do smrti. Dugotrajno udisanje kiseonika pod Pp većim od 0,4 (više sati ili dana), izaziva postepene promene na finim strukturama plu ća (plućni oblik kiseoničke toksičnosti), a u odmaklim fazama dovodi do pojave kašlja, bola iza grudne kosti, otežanog disanja sa poremećenom razmenom gasova i razvojem fibroze plu ća. Relativ Relativno no kratkotra kratkotrajno jno izlaganje izlaganje Pp kiseonik kiseonika a većem od 1,6 bara (10-40 minuta) prilikom ronjenja, dovodi do nervnog oblika toksičnosti koji se u po četku manifestuje sužavanjem vidnog polja, mu čninom, tikovima-trzajev tikovima-trzajevima ima malih mišićnih grupa na licu i može dovesti do epileptičnog napada, koji je pod vodom vodom uglavnom fatalan. fatalan. Zbog toga je d anas preporuka da parcijalni pritisak pritisak kiseonika kiseonika u mešavinama mešavinama koje se koriste za ronjenje ne prelazi 1,4 b ara.
Toksični efekti ugljen dio ksida
Ugljen dioksid je produkt metabolizma koji se neprestano stvara u organizmu, ali se efikasno odstranjuje puferskim mehanizmom krvotoka krvotoka i disanjem disanj em (izdahom). Nagomilavanje ugljen dioksida u organizmu je obi čno p osledica osledica njegovog pojačanog stvaranja i neadekvatne ventilacije, odnosno odstranjivanja posredstvom disanja. U ređim slučajevima može biti posledica udisanja medijuma koji sadrži nedozvoljeno visoke koncentracije ovog: loša ventilacija rekompresione komore, podmornice, habitata, teške opreme za ronjenje, loš kvalitet gasa u ronila čkim bocama ili problem sa opremom zatvorenog kruga disanja - ribrideri i istrošenost absorbenta za CO 2.
Prilikom SCUBA ronjenja se ispoljava zbog štednje vazduha od strane ronilaca (skip breathing), zamaranja prilikom ronjenja, vršenja podvodnih radova na dubinama preko 30 metara (velika gustina gasa - poja čan disajni rad, ali i otpor regulatora). Prvi simptomi su ose ćaj nedostatka nedostatka vazduha vazduha – glad za vazduhom i g lavobolja. lavobolja. Na suvom se mogu uo čiti pojačano znojenje i crvenilo kože. Ukoliko se ne reaguje na vreme mogu se razviti i teški simptomi: mu čnina, omamljenost, konfuzno stanje i nesvest. Ukoliko se ronilac zamori i ose ća glad za vazduhom, mora prestati sa kretanjem pod vodom i pokušati da smiri disanje u vidu re đih ali dubljih udaha. Vođe ronjenja moraju prepoznati i reagovati na prve znake umora i ubrzanog disanja kod članova svoje grupe, ali i prilagoditi režim ronjenja i brzinu kretanja pod vodom prema potrebi najmanje utreniranog ronioca.
Trovanje ugljen monoksidom
Visoka koncentracija ugljen monoksida u medijumu za disanje ronilaca predstavlja veliki propust u organizaciji ronjenja. Nalazi se u izduvnim gasovima i dimu, produktima rada motora, koji bivaju usisani od stane kompresora. Ovaj gas ima veliki kapacitet veziva vezivanja nja za hemoglobin h emoglobin (strukturu koja se nalazi u crvenim krvnim zrncima i transportuje kiseonik do ćelija), čak 250 puta ve ći od kiseonika, koga istiskuje iz veze veze sa hemoglobinom i uzrokuje p ojavu hipoksije i zna čajna oštećenja tkiva – posebno n ervnog sistema. Prvi simptomi - glavobolja i mu čnina se ispoljavaju posle dostizanja odre đene dubine, a pojačavaju se prilikom izrona. Teški simptomi podrazumevaju povra ćanje, konfuziju, omaglicu, vrtoglavicu, teško disanje, opštu slabost, nesvesticu, konvulzije a može doći do smrtnog ishoda. 33
Prva pomoć se sastoji u davanju 100% kiseonika na površini i prilikom transporta u bolnicu, a ispoljavanje bilo kog teškog simptoma zahteva lečenje u hiperbaričnoj komori.
T9. DELOVANJE AZOTA U RONJENJU:
narkoza 1 Azotna narkoza
2
Dekompresiona bolest
3
Dekompresione tablice
Toksični efekti azota - azotna narkoza
Svim roniocima je poznato da udisanje azota pod povišenim pritiskom, odnosno vazduha kao medijuma za disanje koji sadrži 78% azota, na dub inama preko 30 metara, izaziva izaziva osećaj euforije i stanje sli čno pijanstvu. Sa povećanjem dubine, ispoljavaju se još neprijatniji simptomi u vidu neadekvatnog rasu đivanja, omamljenosti, poreme ćene koordinacije pokreta, pospanosti, a kasnije i pojave halucinacija ili velike uznemirenosti. Smanjenjem dubine, simptomi se polako ublažavaju ili otklanjanju. Utreniranost i često upražnjavanje ronjenja odlažu ispoljavanje ovih efekata azota, ali su individualne razlike vrlo velike, kao i intraindividualne - isti ronilac može biti osetljiviji ukoliko roni gladan, neispavan, pothlađen, nalazi nal azi se pod stresom, vrši težak fizi čki rad pod vodom ili je prethodnog dana konzumirao alkoholna pi ća. Toksični efekti azota su i najvažniji razlog zbog čega se ronjenja sa vazduhom ograničavaju na maksimalnu dubinu od 40m, odnosno ustanovljena je sigurnosna granica maksimalno dozvoljenih vrednosti parcijalnog pritiska azota od 3,95 bara u mešavini koja se diše, a u okviru koje bi ronjenje trebalo da bude bezbedno.
DEKOMPRESIONA POVREDA (DCP)
U rekreativnom ronjenju se danas najviše pažnje poklanja dekompresionoj povredi, kao čestom poremećaju u ronjenju, za koju je još uvek vezano vezano mnogo nepoznanica i kontraverzi kontraverzi i koja je predmet mnogih istraživanja. istraživanja. Podaci da je u 60% slu čajeva ispoljavanja DCP uzrok ostao nerasvetljen i da je u 70-80% slu čajeva dominirao nervni oblik poremećaja, koji može da ostavi trajne posledice, su važni razlozi za detaljno prou čavanje ovog problema. Na osnovu mišljenja ve ćine eksperata za podvodnu medicinu, koja su usaglašena na prvim evropskim Konsenzus Konferencijama za Hiperbaričnu medicinu (1994 Lille, 1996. Marseille), adekvatniji termin za dekompresionu bolest i arterijsku gasnu emboliju (AGE) je DEKOMPRESIONA POVREDA ili dekompresioni poreme ćaj.
Definiše se kao organski i/ili funkcionalni poreme ćaj, izazvan separacijom gasne faze u tkivima, odnosno pojavom mehuri ća u tkivima i cirkulaciji, u osobe koja je bila izložena redukciji ambijentalnog pritiska. To je poreme ćaj koji može preći u bolest ukoliko se ne preduzm preduzmu u adekv adekvatne atne mere i postoje postoje dokaz dokazii da neotkr neotkriv iveni eni,, zanem zanemare areni ni ili netreti netretirani rani znaci i simpto simptomi mi DCP DCP mogu mogu doves dovestiti do permanentnog organskog i funkcionalnog ošte ćenja.
dekompresione bolesti ( DCB) na: Danas se umesto stare klasifikacije dekompresione
·
Tip I laki oblik - koža, limfatici, miši ć i i zglobovi zglobovi - opšti simptomi – umor
Kožni oblik. Karakteriše se svrbežom i peckanjem kože uz eventualnu pojavu ljubi častih mrlja pretežno kože vrata i le đa, što se stru č no naziva mar mor izaci jom. Ubra ja se u naj lakši lakši obli oblikk dekompre dekompresio sione ne boles bolesti. ti. Koštano-zglobno-miši ćni oblik. Najč eš ća je manifes manifestacij tacija a dekompresion dekompresione e bolesti. bolesti. Bolovi Bolovi od umerenog umerenog do neizdrž neizdrživo ivog g intenzi intenziteta teta 34
naj č eš ć e poga đ aju kolena, ramene zglobove, k ukove ili već e miši ć ne grupe u ramenom pojasu, le đ ima i bedrima. Retko je istovremeno pogo đeno više zglobova. Bol u izvesnim slu čajevima može biti pra ć ena diskretnim otokom pogo đ ene regije i lokalnim povišenjem temperature. Ukoliko se oboljenje adekvatno ne le č i bolovi mogu trajati više dana. U anglosaksonskoj literaturi za ovu formu dekompresione bolesti uobi č ajen je naziv »bends«.
Tip II teški oblik - spinalni, cerebralni, vestibularni, kardiorespiratorni kardiorespiratorni - “chockes” “chockes”
·
Manifestacije na srcu i plućima . Kod grubih propusta u režimu napuštanja povišenog pritiska, masovno obrazovani gasni mehuri od krvi formiraju penušavu masu koja ispunjava desnu polovinu srca uz optere ćenje i otežavanje rada srca i plu ća. Ovaj oblik oboljenja oboljenja karakte rše sta nje teškog šoka sa opštom slaboš ć u, gušenjem, ubrzanom sr č anom radnjom sa ubrzanim i jedva opipljivim pulsom. Lice obolelog je bledo-ljubi č asto, koža hladna, vlažna. Samo brzim vra ćanjem obolelog na povišeni pritisak može se spre čiti fatalni završetak obolelih od ovog oblika dekompresione bolesti.
Tip III kombinovani kombinovani - arterijska gasna embolija i DCB sa neurološkim manifestacijama, rezistentna na terapiju,
·
Nervni oblik. Kod ovoga oblika, obi čno neposre neposredno dno po izronjav izronjavanju anju,, il i nešto kasnije, javlja se jedan ili više navedenih navedenih znakova: opšta slabost, vrtoglavica, povra ć anje, smetnje vida i sluha, gubitak svesti, paralize pojedinih organa (ruke, noge, mokra ć ni mehur, miši ć i lica). Ovi znakovi se javljaju kada se gasni mehuri lokalizuju u krvnim sudovima mozga ili ki č mene moždine. Paraliti čki oblici dekompresione bolesti danas se sve č eš ć e susre ć u i kod autonomnog ronjenja sa vazduhom, č esto i nakon relativno manjih propusta u režimu izronjavanja. U odnosu na ostale oblike dekompresione bolesti, koji vrlo dobro reaguju, ako se blagovremeno podvrgnu odgovaraju ć em le č enju, paraliti č ki oblik je veoma rezistentan na svaku terapiju. Često se paralize nikad u potpunosti potpunosti ne povlače, ostavljaju ostavljajući doživotni invaliditet. Kasne manifestacije dekompresione bolesti. Na kostima i zglobovima ili loše le č enih enih bolesnika bolesnika od dekompresione dekompresione bolesti, nakon kr a ć eg ili dužeg vremena, javljaju se hroni č ne promene koje po tegobama i promenama na kostima podse ć aju na hroni č ni reumatizam. Na kostima, posebno u blizini blizini zglobnih tela, stvaraju se manje manje ili ve će šupljine (ciste). Zbog ovoga zglobne površine gube najpre sjaj, hrskavi č avi omota č propada, zglobna tela se deformišu izazivaju ć i bolove za vreme kret anja i u toku mirovanja.
predlaže, i ima sve više pristalica, DESKRIPTIVNA KLASIFIKACIJA koja podrazumeva detaljan opis klini čke slike i evoluciju simptoma u funkciji vremena.
KLASIFIKACIJE su: Dijagnostički elementi DESKRIPTIVNE KLASIFIKACIJE su:
·
kliničke manifestacije
·
vreme javljanja simptoma (za vreme ronjenja, neposredno posle izrona, nekoliko minuta ili sati posle izrona)
·
evolucija simptoma
·
opterećenje organizma gasom (nivo saturacije organizma) – navodi se profil ronjenja, odnosno da li je ronjenje zahtevalo dekompresione zastanke ili
nije ·
znaci barotraume pluća
Promene u definiciji i dijagnostici su posledica opsežnih analiza klini čke slike i evolucije simptoma. Oblici DCP koji se naizgled manifestuju samo bolom su skoro uvek praćeni neurološkim znacima i simptomima (Denoble 1993,Kelleher 1994). Distribuci Distribucija ja udesa po starosnim starosnim grupama, u svim svim izvešta izveštajima, jima, odgovara starosnoj starosnoj distribuciji distribuciji ronila čke populacije po istom kriterijumu. Najzastupljeniji su ronioci izme đu 25 i 40 godina starosti. Nema značajne razlike u učestalosti povređivanja po polu i starosti. U odnosu na iskustvo i utreniranost, najviše stradaju “srednje iskusni” ronioci (1 ili 2 zvevde po CMAS-u). Prili čno su zastupljeni vrlo iskusni ronioci i instruktori, što se tuma či njihovim zamorom zbog intenzivnog ronjenja i nepoštovanja jednog dana odmora u toku nedelje. Prema poslednjim izveštajima DAN-a, faktor rizika koji je stalno prisutan i uo čljiv, kada se razmatraju uzroci udesa, su ronjenja na dubinama preko 30 metara. Ostali faktori rizika su ponovljena ronjenja, višestruka ronjenja, stres, brzi izron, azotna narkoza, letenje posle ronjenja, problemi sa opremom ali je njihova u čestalost manja nego što bi se o čekivalo. Takođe nema značajne razlike između onih koji koriste tablice i kompjutere, iako je ve ća incidenca AGE kod onih koji koriste tablice. Terapija se sastoji u pružanju prve pomo ći 100% kiseonikom, odmah, na mestu povre đivanja. Intenzivno hidriranje je značajna dopunska mera prve pomoći. Terapijsku Terapijsku rekompresiju t reba zapo četi što je ranije mogu će. Dekompresiona Dekompresiona povreda je relativno benign o stanje i ukoliko se adekvatno i pravovremeno pravovremeno tretira procenat izle čenja je veći od 90%.
35
DEKOMPRESIONE TABLICE
Namenjene su da pomognu roniocu da uz pomo ć sata i dubinomera može odrediti dekompresione zastanke pri izronu. Na njima postoji postoji podela na dubinu ronjenja, vreme vreme provedeno na dnu, vrema vrema dekompresije dekompresije (zastanka (zastanka)) na određenim dubinama (3m, 6m, 9m, 12m, itd), grupa ponavljanja za sukcesiona (ponovljena) ronjenja, te tablica sukcesionog ronjenja. Naj češće ronilačke tablice u upotrebi su Bilman-Hanove. Bilman-Hanove.
T10. PRINCIPI BEZBEDNOSTI BEZBEDNOSTI U RONJENJU RONJENJU · Postupci pre r onjenja onjenja (planiranje, e, izbor i priprema opreme – proračun autonomij autonomije e apar ata, k ontrola, odlazak na teren, obeležavanje, obeležavanje, provera, pr ocedura u slučaju incidenta, znaci i signalizacija)
·
Postupci u toku ronjenja (ronjenje u paru, vo đa ronjenja i njegova uloga, održavanje dubine – položaj u grupi, postupci pri gubljenju)
·
Postupci nakon ronjenja (izveštaj, odnos prema opremi)
PRIPREMA ZA RONJENJE
To je veoma važna faza ronilačke aktivnosti. Od pripreme najviše zavisi zavisi da lil i će ronjenje biti bezbedno, kao i da li će pričiniti zadovoljstvo zadovoljstvo roniocu tokom boravka pod vodom. Pod pripremom za ronj enje se pod razumeva priprema ronilaca i priprema opreme.
36
PRIPREMA RONILACA
Planiranje i dogovor ronilaca pre zarona su osnovni preduslovi za izvo đenje sigurnog i lepog ronjenja. Planiranje ronj enja se mora izvršiti izvršiti pre po četka ronjenja. Prilikom pl aniranja i dogovora treba razmotriti sledeće pitanja: ·
Unapred određ ivanje ivanje cilja ronjenja. Na taj na čin svi ronioci koji u čestvuju u njemu znaju šta je krajnji zadatak i mogu da se ravnaju
po njemu. ·
aktivnosti. Vremenske prilike. Za rekreativno ronjenje je od bitnog zna čaja vremenska prognoza, pa je prema njoj potrebno i pl anirati aktivnosti.
čkom om stanju ronilaca treba planirati sastav grupe. Ako se u ronila čkoj ekipi nalaze ronioci koji nisu sli čnih psiho· Prema psiho-fizi č k fizičkih sposobnosti, pod vodom može dolo ći do razilaženja grupe, ili se pak dešava da utrenirani ronioci moraju da čekaju slabije utrenirane. · Prilikom planiranja ronjenja, u obzir se mora uzeti i autonomija ronila čkih aparata (tj.vreme koje ronilac može provesti pod vodom dišući vazduh iz ronila čkog aparata) svakog svakog člana ponaosob. Do odg ovora ovora po ovom pitanju mogu će je doći na dva načina:
1. Prvi je da se prema poznatoj koli čini vazduha u aparatu, isplanira celokupno ronjenje. 2. Drugi je da se prema planu ronjenja (dubini) izra čuna potrebna količina vazduha.
Osnovna računica je relativno prosta: raspoloživa koli čina vazduha u boci se podeli sa potrošnjom vazduha (minutni ventilacioni volumen) i dobije se vreme koje je mogu će prove provesti sti pod vodom. odom. Međutim, planiranje autonomije autonomije ronilačkog aparat aparata a nije tako tako jednostavno.
Prvo treba izračunati potrošnju vazduha pod vodom, a na nju uti če više faktora: -
zapremina pluća
-
stepen napora koji se ispoljava pod vodom
-
dubina ronjenja
-
temperatura vode
-
fizička kondicija
-
ronilačko iskustvo i sl.
Odrastao čovek na površini površini troši oko 25l vazduha u minuti. Kako se pod vodom vazduh vazduh dobija pod pritiskom okoline, odnosno dubin e na kojoj se ronilac nalazi, tako se i ova potrošnja vazduha umnožava za taj (apsolutni) pritisak. To zna či da će se na dubini od deset metara, gde vlada pritisak od dva bara, trošiti pedeset litara vazduha, na dubini od dvadeset metara (3 bar) sedamdeset pet litara vazduha, na dubini od trideset šest metara (4,6 bar) sto petnaest litara vazduha u minutu, itd. Treba napomenuti da je potrošnja od 25l/min predstavlja režim za rekreativno ronjenje, a da se za druge aktivnosti (rad i sl.) moraju uzeti drugi režimi (od 30l/min pa na više). Dakle, potrošnja vazduha p od vodom se može izra čunati po sledećoj formuli: Potrošnja vazduha x apsolutni pritisak = potrošnja u minuti
Znači za ronjenje na dubini od 20m, pri pretpostavljenoj potrošnji od 25l/min, potrošnja vazduha je 75l/min.
Osim potrošnje vazduha, za izra čunavanje autonomije ronilačkog aparata potrebno je izračunati raspoloživu količinu vazduha u boci. Svaka boca ima svoju svoju maksimalnu zaprminu (u litrima) i maksimalni radni pritisak na koji može biti nap unjenj a. Ove dve veli veli čine su uvek u vek obeležene na grliću boce. Bruto raspoloživa količina vazduha za ronjenje dobija se kada se ove dve koli čine pomnože. Ukoliko je boca pre ronjenja korišćena, ili nije napunjena na maksimalni radni pritisak, potrebno je manometrom izmeriti pritisak koji trenutno vlada u njoj. U tom slu čaju treba izmereni manometarski pritisak pomnožiti sa zapreminom boce da bi se dobila ta čna bruto količina vazduha za ronjenje. Kada su poznate ove dve važne veli čine, minutna potrošnja vazduha i koli čina vazduha u boci, može se izra čunati autonomija ronilačkog aparata. PRIMER: Kada bi se za ronjenje na 25m koristila boca napunjena sa 3000l vazduha, moglo bi se ostati na toj dubini 40min. Ra čunato: 3000 l : 75l/min. = 40 min. 37
Međutim kada bi se ovako isplaniralo ronjenje, to bi zna čilo da bi se u izron krenulo na kraju 40-og minuta, a tada u boci više ne bi bilo vazduha, iz tih razloga prilikom planiranja autonomije ronilačkog aparata od bruto koli čine uvek se oduzima jedan deo da bi se dobila neto količina vazduha za ronj enje. Taj Taj deo koji se oduzima zove se rezerva rezerva i one se oduzima zbog sigu rnosti izrona.
Rezervu vazduha potrebno je izračunati ako na aparatu postoji tzv. Ventil rezerve. Mora se znati na kom pritisku on radi, pa se taj pritisak množi sa zapreminom same boce, i dobijena koli čina oduzima od raspoložive bruto zapremine boce ili se njegov radni pritisak oduzima od radnog pritiska boce. Na taj na čin se dobija neto raspoloživa koli čina vazduha za ronjenje. Ako se koristi aparat sa manometrom na prvom stepenu regulatora, na njemu je crvenom bojom obeleženo podru č je koje se koristi kao rezerva. Ventili Ventili rezerve obično rade na p ritisku od 50 bara. Severnoameri Severnoamerički manometri obi čno imaju obeleženu rezervu rezervu na 500 psi = 33 b ara. Dakle, raspoloživa koli čina vazduha se može izra čunati prema sledećoj formuli: Bruto koli č i na vazduha – rezerva = neto koli č i na vazduha čina čina
Računanje raspoložive količine vazduha u b oci se najbolje vidi iz primera:
Primer 1: Ako se uzme uzme da boca ima zapreminu zapreminu od12l. na radnom pr itisaku od 200 bar onda ova boca ima bruto zapreminu zapreminu od 2400 litara. Kako ventili ventili rezerve obično rade na pritisku od 50 bara onda je zapremina rezerve za ovu bocu 600 litara.Prora čunom dobijamo raspoloživu koli činu vazduha za ronjenje koja iznosi 1800 litara.
Sada je lako izračunati autonomiju ronilačkog ašarata: Neto koli č i na vazduha : potrošnja vazduha = autonomija čina
Evo nekoliko primere izra čunavanja autonomije ronilačkog aparata:
Primer 1.: Boca zapremine 12l, pritisak 200 bar Dubina ronjenja: 17m Potrošnja vazduha na toj dubini 68l/min.Računato: 2,7 bara x 25lt/min Maks.vreme Maks.vreme ronjenja iznosi 26min. Računato: 1800l/68lit/min+ rezerva Primer 2.: Boca zapremine 12lit, pritisak 200 bara Dubina: 26m Pot. Vazduha: 90lit/min. Računato: 3,6 bar x 25l/min. Maks. Maks. Vr. Vr. Ronjenja: 20min. Računato: 1800l : 90lit/min.+ rezerva Primer 3.:Dvoboc 3.:Dvoboc 2x10l., 2x10l., napunjen nap unjen na pritisak od 180 bar Dubina: 13m Potrošnja vazduha: 58l/min /2,3 bara x 25l/min./ Maks. Maks. Vr. Ronjenja: 54min. /3270l : 58l/min./+ rezerva rezerva Primer 3.:Dvoboc 3.:Dvoboc 2x10l., 2x10l., napunjen nap unjen na pritisak od 180 bara Dubina: 22m Potrošnja vazduha: 80l/min /3,2 bara x 25l/min/ Maks. Maks. Vr. Vr. Ronjenja: 38min /3100l : 80l/min/+ rezerva rezerva Dubina: 31m Potrišnja vazduha: 102l/min. /4,1 bara x 25l/min./ Maks. Maks. vr. ronjenja:30min. /3100 l : 102l/min./+ rezerva rezerva
NAPOMENA: Ako se planira ronjenje koje zahteva dekompresione zastanke, ne sme se zaboraviti da se proračuna potrebna količina vazduha za disanje na tim zastancima.
Svakom roniocu treba obezbediti onu koli činu vazduha, koja zavisi od njegovog iskustva, fizi čkog stanja i cilja ronjenja. Iskusniji i fizi čki spremniji ronioci troše manje vazduha od po četnika, tako da i to treba imati u vidu p rilikom planiranja.
Prilikom planiranja ronjen ja korisno je saznati mesto i na čin transporta do n ajbliže baro-komore i medicinske ustanove za za slu čaj potrebe. Hiperbarične komore su najefikasnije sredstvo za pomo ć pri ozbiljnijim ronila čkim udesima. Pribor za prvu pomo ć, koji mora biti u sastavu opreme kada se kre će na ronjenje, mora sadržati kompletnu aparaturu za primenu čistog kiseonika. 38
Uvek unapred treba odrediti kurs koji podrazumeva osnovni pravac i zamišljenu putanju kojom će se grupa kretati, i to treba dogovoriti na sastanku sastanku pre ronjenja. Tako Takođe, predvideti mesto ulaska i izlaska iz vode, na čine orijentacije kao i orijentacione ta čke za sva eventualn eventualna a skretanja sa kursa.
Pod tehničkim detaljima na koje se tako đe mora obratiti pažnja, podrazumeva se dogovor o maksimalnoj dubini ronjenja, o vremenu koje treba provesti pod vodom, položaju svakog ronioca u grupi i postupku u slu čaju razdvajanja i sl. Komunikacija pod vodom je, tako đe, veoma važna, važna, pa p a pre zarona obavezno treba ponoviti osnovne znake za sve vrste signalizacije, kao i dogovoriti posebne znake, ako se radi o nekom specifi čnom vidu ronjenja (vađenje predmeta, pretraživanje, fotografisanje i sl.). Hranu ne treba konzumirati najmanje dva sata pre ronjenja. Na dan ronjenja treba konzumirati hranu bogatu proteinima i ugljenim hidratima: mleko, jaja, riba, meso pernate živine, vo će, povr će, hleb i druge žitarice, a izbegavati masnu hranu: pice, slanine i kobasice. Vodu i sokove je korisno piti u ve ćim količinama jer se time spre čava dehidracija organizma. Gazirana pića se izbegavaju pre ronjenja, zbog problema sa gasovima koji se mogu stvoriti u organizmu. Alkoholna pi ća se ne smeju uzimati najmanje 12 časova pre i posle ronjenja zbog uticaja na pojavu dekompresione bolesti.
Tokom pripreme za ronjenje:
-
dobro isplanirati ronjenje
-
dvaput dvaput pr overiti proračun autonomije boce
-
u glavi vizualizovati vizualizovati kurs k urs ronjenja r onjenja
-
dogovoriti sve detalje
-
ponoviti signalizaciju
-
izbegavati teži fizi čki rad
-
ne ulaziti naglo u vodu posle sun čanja
-
konzumirati samo laku hranu i negazirane sokove
-
ne konzumirati alkohol
PRIPREMA OPREME
Pod pripremom opreme se p odrazumeva: odrazumeva: provera opreme, opremanje i obeležavanje i obezbeđivanje mesta ronjenja. Pripremi i proveri opreme treba pristupiti sa najve ćom pažnjom pošto je to deo pripreme za ronjenje od kojeg najviše zavisi sigurnost i bezbednost ronilaca. Prvo je potrebno proveriti da li je poneta kompletna oprema, a jednostavan na čin za to je da se napravi spisak (tzv. Check-lista) stvari koje svaki ronilac mora da ima za boravak pod vodom. Boce treba držati na mestu zašti ćenom od sunca kako se ne bi pregrejale pošto će u tom slu čaju prilikom provere pokazati pritisak koji je veći od onog s kojim se može ra čunati za ronjenje. Ukoliko na mestu ronjenja nema zašti ćenog mesta, boce treba konstantno kvasiti hladnom vodom. Isto tako treba odrediti pravu težinu p ojasa sa tegovima.
opremanje ronioca. Prva faza je oblačenje ronilačkog odela, i to na na čin koji zavisi od vrste Posle provere i pripreme opreme sledi opremanje odela. Zatim se pri čvršćuje se ronilački nož i navla če se peraja, a na ruke se stavljaju instrumenti.
Pre ulaska u vodu p ostavlja ostavlja se ronila čki aparat i povezuje se sa kompenzatorom pl ovnosti i eventualno eventualno sa suvim odelom. Na kraju, pre samog zarona, stavlja se maska na lice, i eventualno, navla če ronilačke rukavice čiji rubovi treba da idu preko rukava odela.
Ukoliko nije usidren čamac. mesto obavljanja podvodnih aktivnosti se obezbe đuje postavljanjem signalne bove, crvene ili narandžaste 39
boje sa belom dijagonalnom linijom. To je me đunarodna oznaka da se sportski ronioci nalaze u vodi. Konopac bove ili sidra obi čno služi roniocima kao orijentir za lakši zaron i izron.
Prilikom pripreme za ronjenje:
-
detaljno proveriti kompletnu opremu
-
nositi rezervni O-ring
-
ne nositi previše tegova
-
obezbediti nesmetano oslobađanje pojasa sa tegovima
-
koristiti adekvatno zaštitno odelo
-
po velikim talasima ulaziti pažljivo u vodu
-
u slučaju pada, ulazak nastaviti » četvoronoške«
-
za plivanje na površini koristiti disalicu
-
uvek označiti mesto ronjenja
BORAVAK ISPOD POVRŠINE
Jedno od najvažnijih pravila ronjenja je da se nikad ne roni sam, nego uvek u grupi ili, minimalno, u paru. Ovo pravilo treba poštovati zbog nepredviđenih situacija koje mogu da iskrsnu, i pri kojima je često neophodna pomo ć.
Ako se grupa ili ronilac iz para odvoji, mora se postupiti po utvr đenom dogovoru pre ronjenja. Kada se primeti nedostatak ronioca iz para ili g rupe, treb a se zaustaviti, i okre ćući se oko sebe u mestu pažljivo tražiti pogledom ronioca ili mehuriće iz njegovog aparata. Ako vizuelna pretraga ne urodi plodom, treba se lagano vra ćati ka mestu gde je poslednji put vi đen, ali ne duže od 10-15sec. Ako ni to ne pomogne, potrebno je vratiti se na mesto gde je prime ćen nestanak i podi ći se za 3-5m. Sa manje dubine se lakše uočavaju mehurići pošto se oni p ovećavaju pri izronu. Staln o se treba okretati na sve strane. strane. Često pomaže i kuckanje o bocu tvrdim predmetom (nožem, kamenom i sl.). Ukoliko ni tada ne bude rezultata, treba nastaviti sa izronom i na površini sa čekati. Ronilac koji se odvoji od para ili grup e treba da sprovede istu proceduru . Ako uradi tako na površini bi trebalo da se na đu u približno isto isto vreme. U slučaju da odvojeni ronilac od grupe nije izronio treba pogledom na površini potražiti mehuri će i ako se ugledaju otplivati otplivati do njih i tu zaroniti.
Tokom ronjenja: -
nikad ne roniti sam
-
u slučaju razdvajanja od grupe, slediti dogovorenu proceduru
-
periodično proveravati položaj i stanje ostalih ronilaca
-
ne ulaziti u pe ćine, olupine i sl. ukoliko to nije unapred dogovoreno i isplanirano
ORIJENTISANJE ISPOD POVRŠINE
Jedna od prvih stvari s kojom se ronilac susre će ispod površine površine je gubitak orjentacije. orjentacije. Pod vodom vodom je orijentaci orijentacija ja otežana otežana kako zbog smanjene vidljivosti tako i zbog nedostatka referentnih ta čaka pomoću kojih se inače orijentišemo na suvom. Orijentacija pod vodom je bitna iz više razloga. Ukoliko se dobro orijentiše, ronilac može iza ći iz vode na željenom mestu što će ga spasiti od dugog i zamaraju ćeg plivanja sa opremom. Isto tako, uz dobru orijentaciju, grupa će ostati stalno na okupu bez obzira na sitna razdvajanja. Jedan od ronilaca u grupi (ili paru) treba uvek da bude zadužen za orijentaciju.
Orijentacija ispod vode je mogu ća upotrebom kompasa ili pomoću prirodnih referenci.
40
Odmah pri zaronu mogu će je izgubiti orijentaciju pošto se prilikom zarona »u plavo« ronioci često okrenu oko sebe i lako izgube orijentaciju, i ako su se na površini pravilno orijentisali ka cilju. Da bi se ovo izbeglo, prilikom zarona treba zaronjavati tako, da su ronioci okrenuti licem jedan prema drugome, pri čemu onaj koji je zadužen za orijentaciju zaranja nogama na dole i koristi drugog kao referencu. Jedan od načina za osnovnu orijentaciju (osnovni pravac - od polaska do cilja ronjenja) ispod površine je pra ćenje probijanja sun čevih zraka kroz vodu tako što će se na početku zapamtiti sa koje strane dolaze sun čevi zraci, zraci, i njihov položaj u odnosu na mesto zarona. Pokreti talasa tako đe mogu da budu od koristi pri određivanju pravca kretanja ili položaja ronilaca u p rostoru. Poznavanje Poznavanje vodene struje i n jene brzine tako đe može biti važno za odre đivanje pravca kretanja. Uobičajeno je da se na po četku ronjenja roni uz struju jer je tada ronilac odmoran i lakše savladava njenu snagu. Kada se vra ća sa ronjenja, ukoliko je to po istoj putanji, ronilac koristi brzinu i snagu struje da se vrati jer je tada naj češće umoran i pri kraju zaliha vazduha pa je svaka pomoć dobrodošla. Ovo pravilo pravilo bi trebalo poštovati, osim u slu čajevima kada izlazna ta čka nije na istom mestu kao i ul azna. Dno isto tako daje dovoljno referentnih ta čaka za određivanje položaja ronioca u odnosu na obalu i okolinu. Formacija dna je obi čno nastavak obale.
Radi lakše orijentacije: -
koristiti druge ronioce kao orijentir odmah pri zaronu
-
obratiti pažnju na sve prirodne reference
ŠABLONI KRETANJA
Ronjenje Ronjenje se naj češće završava tamo gde je zapo četo, tako da je orijentacija potrebna da vrati ronioce na mesto zarona. Najpodesniji način za to je da se zamisli putanja po kojoj će se kretati. Osim putanje u pravoj liniji »tamo i nazad«, koja se ina če retko kotisti zbog svoje ograničenosti (osim u posebnim uslovima) naj češće se uzimaju putanje u obliku kvadrata ili trougla Orijentacija pomoću kompasa se koristi ukoliko nema vidljivih referentnih ta čaka, pri smanjenoj vidljivosti ili ronjenju izme đu površine i dna koje se ne vide (u plavom). Upotreba kompasa je jednostavna, a kada ronilac nau či da ga koristi treba da mu veruje, bez obzira na subjektivno osećanje o pravcu, koje pod vodom često može da prevari. Postoje tri uobičajena načina na koji se kompas drži. 1.Prvi način se koristi ako je u upotrebi kompas koji se postavlja na ruku ronioca. Tada je potrebno saviti lakat ruke na kojoj je kompas pod uglom od 90 stepeni i srednji prst postaviti na lakat druge ruke koja je ispružena ispred glave u pravcu kretanja. 2.Drugi, precizniji na čin je da se kompas sa obe ispružene ruke drži daleko ispred glave u visini o čiju. U tom položaju se kurs prati gledajući preko kompasa. Ako se kompas nalazi na ronila čkoj konzoli na prvom stepenu regulatora upotrebljava se tre ći način koji uslovljava dužina creva konzole i predstavlja neku vrstu kompromisa između prva p rva dva. 3.Najbolji način orijentacije pod vodom je objedinjeno koriš ćenje i kompasa i p rema prirodnim referencama.
Prilikom ronjenja po šablonu kretanja: -
vizualizovati kurs ronjenja u glavi
-
ako se koristi kompas, verovati njemu, a ne subjektivnom ose ćanju
-
pravilno koristiti kompas
-
držati kompas dalje od metalnih delova opreme
POSLE RONJENJA
Ronjenje se smatra teškom fizi čkom aktivnošću. Iz tog razloga, nakon završenog ronjenja treba izbegavati preterano zamaranje i obavljanje težih fizi čkih poslova. Posle završenog ronjenja i raspremanja opreme treba se dobro odmoriti. Posle izlaska na površinu, organizam se nalazi u stanju supersaturisanosti, jer je tokom ronjenja u njemu došlo do rastvaranja azota. Azot se u organizmu rastvara rastvara tokom svih ronjenja, pa i u granicama krive sigurnosti. Koli čina koja se nalazi u organizmu posle ronjenja zavisi od dubine i dužine boravka pod vodom, kao i od režima vršenja eventualne dekompresije. Da bi se organizam opet vratio u stanje površins površinske ke saturacije saturacije potrebno je određeno vreme da bi se, disanjem na površini, azot u potpunosti izdvojio iz organizma. Raspon vremena za desaturaciju ronioca koji je završio ronjenje iznosi od oko 10min., za veoma kratka i plitka ronjenja, pa do 12 časova za ona duža. U toku tog perioda, potrebn o je uzdržavati se od odre đenih aktivnosti kako bi se izbegle odre đene komplikacije koje mogu nastati: 41
1. Alkohol uzrokuje širenje krvnih sudova u ekstremitetima, što pogoduje pojavi dekompresione bolesti. Zato se nakon ronjenja treba uzdržati od konzumacije alkoholnih pi ća. 2. Tuširanje vru ćom vodom ima isti efekat, pa ni to ne treba praktikovati. Ukoliko je potrebno ugrejati ronioca, obi čno nakon noćnih ronjenja, najbolje je to u činiti uz pomoć preobuke i toplih bezalkoholnih napitaka. 3. U periodu od 12 časova nakon ronjenja nije preporu čljivo ni pu tovati avionom avionom (ili nekim dru gim prevoznim sredstvom ukoliko se visina puta diže iznad 300mnv), takođe, zbog mogu će pojave dekompresione bolesti.
Posle ronjenja: -
dobro se odmoriti i izbegavati umaranje
-
ne konzumirati alkohol
-
ne tuširati se vru ćom vodom
-
nakon izrona ne prelaziti 300 mnv u periodu od 12 časova
Karjuk Aleksandar, M3 62 attachments
42
