Ivan Cankar - Kralj Betajnove

Ivan Cankar

Kralj Betajnove Drama u tri čina

LICA JOŽEF KANTOR, industrijalac HANA, njegova žena FRANCKA, njihova kći PEPČEK, dvanaestogodišnji sin FRANCELJ, desetogodišnji sin NINA, četrnaestogodišnja Kantorova roñaka KRNEC, nekad trgovac i krčmar MAKS, njegov sin ŽUPNIK FRANC BERNOT, posednik, apsolvent tehnike SUDIJA PRISTAV LUŽARICA KANTOROV NADZORNIK IMANJA KANTOROVI GOSTI SELJACI SUDIJINA ŽENA KOPRIVEC dogaña se u jesen, u varošici Betajnovi Prvi čin Poludomaća-polugostionička soba za intimnije goste. Desno vode staklena vrata u dućan, levo, više napred, vrata prema hodniku i stepenište koje vodi u sobe za stanovanje. U sredini, pozadi, gostionički kredenac sa čašama itd., na zidu čiviluk. Levo u uglu zastrt stočić, a desno veći četvrtast nepokriven sto, napred belo zastrti gostionički stolovi; na zidovima lovačke i bećarske slike. Za stočićem pozadi levo Francka plete; Maks korača po sobi i s vremena na vreme prilazi velikom stolu pozadi gde se nalazi njegova čaša. Iz sobe pozadi čuje se klavir. MAKS: Zaista, Francka, mnogo štošta se promenilo za ovo vreme dok sam se potucao po svetu. Obogatili ste se, a ja sam prosjak, skitnica. FRANCKA: Možeš još studirati, Maks. Pa otac je rekao da bi ti dao novaca. MAKS: Tvoj otac? Francka, zar misliš da čovek mora biti mangup ako ima zakrpljene čakšire i neurednu kosu? Mnogo sam izgubio, Francka; život, budućnost, sve te lepe stvari sam izgubio. I tebe. Ali za sve to sam dobio nešto drugo, što isto tako ima svoju cenu: ponos skitnice. FRANCKA: Nisam htela da te vreñam, Maks.

MAKS: I osvetoljubivost skitnice. Od osvetoljubivosti se može živeti, Francka, zato sve skitnice dožive tako duboku starost. Još danas bih mogao da se skitam bogzna kud, mogao bih na neki način i dalje da studiram paragrafe po bečkim jazbinama, ali nešto me je gonilo kući: to je bila želja za osvetom. Nije me naročito bolelo što ste doveli moga starog do propasti; takve stvari se uvek dogañaju i zato ne treba, Francka, da se preda mnom stidiš. Ali me je razjarilo što je tvoj otac tako bezobzirno prelazio preko leševa; da, Francka, preko naših leševa. Kad vidim takvog siledžiju, uhvati me strahovita želja da mu prebijem noge, prebijem, prebijem tako da odmah tresne o tle, uh, čelom o kamen! FRANCKA (tiše) : Ja ti ništa nisam uzela. MAKS: O, Francka! Zar misliš da se šalim kad tebi sve to prebacujem? Ti si mi uzela najviše — a u tebe sam verovao i tako se glupo zavaravao. To je bilo potrebno; sad sam, hvala bogu, pravi prosjak i moje ruke su potpuno slobodne. FRANCKA: Zašto se nisi vratio ranije; tako sam te želela. MAKS: Želela...ej, Francka, nevesto! Pogledaj me u oči... sećaš li se onog vremena kad smo se igrali ovuda i voleli se?... Ej, Francka, nevestice, još i danas me želiš!... (Stavi joj ruku na čelo i nagne se k njoj.) FRANCKA: Šta sam ti učinila, zašto me tako mučiš? MAKS: Zato što te volim, Francka! Kada te ne bih voleo to bi bilo tužno s moje strane, vrlo tužno! Kad ti ovako pogledam u oči — pogledaj me u oči! — volim te tako mnogo, tako mnogo da znam da je sve izgubljeno, i jer znam da je sve izgubljeno, možda još nije sve izgubljeno... ti!... (Stisne joj rukama lice i sagne se sasvim blizu nje.) FRANCKA (brani se pomalo): Maks... (Zvono na vratima dućana i ženski glas: "Zar nema nikoga?" — Francka ustane). MAKS: Ne zameri, Francka... zaboravio sam da si nevesta! (Francka ode u dućan; iz stana pozadi levo čuje se klavir). MAKS (ide velikom stolu desno i pije): Prekasno, glupi, zaljubljeni starče, prekasno! (Polako ide levo; kod vrata sobe za stanovanje.) Gospoñice Nina, sanjarite li? NINA (iz sobe): Dobar dan, gospodine Maks! (Klavir se utiša.) MAKS: Mnogo se krijete, gospoñice Nina... NINA: Drugi me kriju, zato što sam bolesna. (Tiše.) Samo, gospodine Maks, nemojte nikome reći da sam bolesna... stric bi se strašno ljutio... Ne smete ni razgovarati sa mnom, zato što vas volim... Stric je rekao... Pst... Francka!... (Oprezno se okrene i ode; Francka iz dućana.) MAKS: Ljutiš li se? FRANCKA: O, ne, Maks. MAKS (polako): Čuj, reci — šta namerava tvoj otac s Ninom? FRANCKA: Odlazi u manastir. MAKS: Čini mi se da je bolesna; a šta joj je? FRANCKA (polako): Nije bolesna... samo ponekad uveče, kad je mrak... MAKS: Kad je mrak?.. FRANCKA: Ko ti je rekao da je bolesna? MAKS: Vidi joj se na licu. I šta biva kad je mrak?... FRANCKA: Boji se. MAKS (doñe do stola desno, okrene se): Tvoga oca! FRANCKA (prestrašena, tiše): Maks!... MAKS: I one večeri pre četiri godine, kad je umirao njen otac...

FRANCKA (sedi, pruži ruku): To nije istina, to su snovi, Maks, ružni snovi, i Nina je bolesna. MAKS: Mene veoma muče ti snovi, rado bih ih sagledao do dna. Ovde sve odiše tim tužnim snovima, Francka, a ja s uživanjem njuškam, nemam mira na drugom mestu... FRANCKA (ustane, moleći): Rekao si, Maks, da me voliš... MAKS: Fuj, kako te je već svu otrovao taj nečisti vazduh... Šta me moliš? FRANCKA (ide prema njemu, moleći, tiho, sklopljenih ruku): Otac je velik i strašan i ja bih drhtala za tebe. Ne govori ništa... KRNEC (otvori vrata gostionice pozadi levo): Maks! MAKS: Šta je, stari? KRNEC (tiše, osvrće se po sobi): Maks, imaš li koju deseticu? MAKS: Nijednu, stari, pijem na veresiju. KRNEC: A gde je Kantor? MAKS: Nije ovde... De, Francka, donesi mom starom četvrt na moj račun! Samo idite, oče, doneće vam. (Krnec ode, Francka za njim.) MAKS (sam, polako ide vratima stana): Voleo bih da su to samo snovi... (Odgrne zavesu na vratima sobe za stanovanje; Nina se sva skupila od plača pred njim!) Nina? NINA: Rekli ste da je volite. MAKS: Ali, gospoñice Nina — Ninice, dete! NINA: Ja sam vas toliko zavolela — zašto ste me tako lepo pozdravili? MAKS (uzme joj maramicu i briše suze): Pa volim te, gledaj, Ninice, sirotice... NINA: Kao Francku? MAKS: Da, Ninice... NINA: Vidite, ja sam vas odmah zavolela... kad ste prolazili i pogledali gore i tako lepo pozdravili... Ovde je tako pusto, gospodine Maks, strašno, i ja sam uvek gledala hoćete li proći. (Brže.) Ali ne smem sići, vidite, stric ne pušta... MAKS: Onda vam je sigurno dosadno... NINA: O! Niko ne razgovara sa mnom... Stric je ljut kad me vidi... samo ponekad je nežan i pomiluje me, ali ja ga se tako plašim... tako plašim... MAKS: I kada je mrak? NINA (grčevito ga uhvati): O, gospodine Maks! MAKS: Tada se jako plašite? NINA: Volela bih da ste uvek sa mnom... MAKS: Zašto se bojite, Ninice? NINA (tiho): Čuo se vrisak... (glasnije, sa strahom) vrisak... MAKS: Te noći vrisnuo je tvoj otac, Ninice... NINA (grčevito ga zagrli): O, gospodine Maks, ostanite sa mnom... FRANC BERNOT (dolazi sleva, s buketom u ruci, u ogrtaču uzdignutog okovratnika; pomalo kratkovid, sa naočarima, ulazi polako):Klanjam se, gospoñice Nina! (Maksu, s omalovažavanjem.) Servus! (Pogleda u sobu za stanovanje.) A gde je Francka? MAKS: U gostionici!... (Franc ide prema gostionici.) Nina, ja ću biti uvek s vama, uvek ću misliti na vas!... FRANCKA (doñe iz gostionice): Dobar dan, Franc! FRANC: Poslednje ovogodišnje ruže iz našeg vrta, Francka, zato nisu više tako lepe. FRANCKA: Kako si ljubazan! FRANC: Metni ih u vodu, šteta bi bilo da uvenu. Donesi mi čašu vina i sode! (Francka

ode u gostionicu.) A što vi, gospoñice Nina, uvek manastirski? NINA: Uvek. (Maks prilazi stolu desno, pije, sedne.) FRANC: Odlazite već iduće nedelje, zar ne? NINA: Da. FRANC: Tako... hm... pa, i manastirski život je na kraju krajeva prijatan... (Sedne za sto levo; Maks izvuče beležnicu iz kaputa, gleda zamišljeno, zvižduće i dobuje prstima po stolu.) Molim te, Maks, ne zviždi i ne dobuj, to me strašno nervira! MAKS (pogleda nemarno preko beležnice): A ti idi! FRANC: Ti si mi svakim danom neprijatniji, Maks... hm... da... sve neprijatniji... (Sedne levo.) Pa, gospoñice Nina, sedite malo kraj mene... NINA: Moram gore. (Sedne blizu stola; Francka donese vina; pogleda Maksa i Franca.) FRANC: Ovamo, Francka, ovamo. FRANCKA: Gde si bio danas? FRANC: Jutros sam bio u polju. Moram da radim napolju da bih popravio zdravlje. Osim toga, taj rad u polju je nešto lepo... Šetnja po šumi, po livadama... Čovek je tako miran i zadovoljan. FRANCKA: Da... da... Zašto ovamo ne sedneš, Maks? MAKS: Moje mesto je ovde, se΀´i ti ovamo! FRANC (pogleda popreko Maksa; Maks pije): Najlepši je takav život. Čovek je pravi seljak i to je jedini prirodni poziv na svetu. I ako bih poželeo duševne razonode, dobre knjige su u ormanu... (Lagano se dotakne Franckine ruke.) I, Francka, kad bih uz to imao još lepu ženicu u kući... MAKS: Uz to. FRANC: Zar vam se ne čini, gospoñice Nina, da je najlepši takav miran, tihi život? NINA: Da. MAKS (odjednom):Zar ne biste rado putovali, gospoñice Nina? NINA: O — da! MAKS: Zar ne biste voleli da vidite more, veliko, lepo more — da se vozite u beloj lañici, uveče kad zalazi sunce... NINA: O! MAKS: Ili biste možda voleli da budete zimi u velikom gradu: pozorišta, velika, osvetljena... čudesne odeće... igranke... koncerti — NINA, FRANCKA: O! MAKS: I ljubav, ljubav, ljubav... ona ljubav, kakva je u romanima i na igrankama... kad je čovek mlad, razuzdan i zaljubljen, pa bi samo igrao i ljubio se. NINA: O, gospodine Maks! FRANC (ustane namrgoñen): Same detinjarije. MAKS: Blago onima koji su detinjasti! FRANC: Detinjasti su ljudi koji ne vrede ništa. Za tebe je takav život, takvo prazno skitanje. Svi propali studenti su mladi, veseli i razuzdani. A ko je nešto studirao i nešto postigao, ne zanima se više glupostima. Stvori dom i živi mirno, zadovoljan sobom i svetom. FRANCKA: Franc! MAKS: Pusti ga samo, Francka, sasvim je u pravu! LJudi koji su nešto postigli zadovoljni su sobom i svetom. Naročito ako su nasledili lepo imanje. Ali, Franc, na kraju krajeva, ipak je žalosna istina: jedini rezultat tvoga života biće, u najboljem slučaju,

nekoliko dece. Zar bi vredelo da se čovek trudi celog života za tako bedan rezultat? (Veselo.) Pogledaj mene! KRNEC (otvori vrata od gostionice): Maks! MAKS: Samo idi, stari... de, Francka, donesi mu četvrt! (Krnec nestane, Francka ode za njim.) FRANC (smejući se): Pa vidimo... MAKS: Pa, šta? FRANC (okrene se, s rukama u džepovima, smejući se): Prosjaci... MAKS (ustane): Slušaj ti, ne bacaj mi tu reč u lice! Kažeš da sam skitnica i zato me se čuvaj! A "prosjake" ću ti u ždrelo sasuti, pa ih nećeš lako progutati! FRANC (u neprilici, smešeći se): Neću se tući s tobom! MAKS (ispije): Fuj! Kad vidim takvo trulo, smrdljivo zadovoljstvo... (Uzme šešir i štap, ide Nini.) Zbogom, gospoñice Nina... Večeras ćemo se možda još malo videti... NINA (ustane i pruži mu ruku): Zbogom, gospodine Maks... FRANCKA (iz gostionice): Zar već ideš, Maks? MAKS: Vratiću se možda večeras. Zbogom! (Kod vrata gostionice.) Pa zapiši, Francka: pet četvrti — ja tri, stari dve. FRANCKA (ide za njim prema vratima): Zbogom, samo doñi, Maks! (Francu.) Šta si mu učinio? FRANC: E... ne dam se ja, ne... takva skitnica me neće vreñati... ne... FRANCKA (obazre se na nj, ide prema dućanu): Ti si ga vreñao. NINA: Maks nije skitnica. FRANC (uvreñen): Dakle... dobro, Maks nije skitnica, da... mi ostali smo skitnice, da... HANA (iz gostionice, obučena kao služavka): Otac dolazi, Francka, idi u dućan! A šta ćeš ti tu, Nina? Šta će reći otac? NINA: Idem odmah gore, strina! FRANCKA: Pusti je, mama! (Nina ode levo.) HANA: Ali kad otac ne dozvoljava! I onaj je opet bio tu, onaj Maks. Koliko je opet popio? I stari pije eno tamo. FRANCKA: Pa platio je, mama! FRANC (s naročitim podsmehom): Naravno da je platio! HANA: Pa idite s njom u dućan, gospodine Franc. (Sprema stolove, zastre i veliki sto pozadi desno.) FRANC: Ako dozvoliš, Francka. (Ogrne kaput i stavi šešir, uzme bocu i čašu.) HANA: Pa mogla bi mu poneti vino. (Francka odlazi u dućan, Franc za njom.) (Iz gostionice Kantor i župnik.) KANTOR: Bocu, Hana, i meze! ŽUPNIK: Dobar dan, gospoño Kantor! HANA: Gospodine župniče, dugo vas već nismo videli! (Keceljom obriše usta i poljubi ruku župniku; pomaže mu da skine ogrtač.) ŽUPNIK (smešeći se): Promenila su se vremena, gospoño... radujem se od srca što sam opet prešao prag ove kuće... (Hana ode u žurbi levo.) KANTOR (koji je skinuo ogrtač, ponudi župniku stolicu na sredini napred): Izvolite, gospodine župniče! ŽUPNIK (sedne): Ne možete zamisliti kako mi je prijatno što smo se tako nekako zbližili i ništa toliko ne želim svim srcem koliko da to zbliženje bude što trajnije i tešnje.

KANTOR: I ja to želim. (Hana donese bocu, čaše i šunke.) HANA: Ne zamerite što vas ne mogu bolje poslužiti... ŽUPNIK: Veoma ste ljubazni, gospoño. HANA: Gospodine župniče, ne govorite mi gospoño, ta poznajete me još kad sam bila služavka... KANTOR: No, no, dobro! (Hana ućuti i ode.) KANTOR: Hana je još uvek služavka, ponekad mi je to upravo nezgodno. ŽUPNIK: Da... naravno... a ko je mogao i da misli da ćete se popeti tako visoko... KANTOR: E, da! ŽUPNIK: Eto, vrednoćom i istrajnošću postiže čovek mnogo, ali ne sme zaboraviti da nije to sve postigao samo i jedino s v o j o m snagom... KANTOR: Ja to nisam nikada zaboravio. Juče ste rekli da treba zaboraviti sve što je bilo meñu nama. Nisam razumeo te reči, gospodine župniče. Mislim da meñu nama nije bilo ničeg što bi trebalo zaboraviti. ŽUPNIK: Oprostite, ja sam samo mislio... da ste sve vreme bili tako blizu našim protivnicima i da... KANTOR: I još danas sam im blizu, jer čovek kao što sam ja održava vezu sa ljudima raznih vrsta. Ali inače nisam nikada imao posla sa protivnicima vere i sveštenstva... ŽUPNIK: Radujem se mnogo što ste to tako otvoreno rekli... Protivnici vere i sveštenstva, da... Samo ne zamerite, dragi gospodine Kantore — ne valja otvoreno neprijateljstvo, ali je neodlučnost rñava. Učinilo mi se kao da ste se kolebali izmeñu jedne i druge strane i kao da niste imali smelosti da kažete glasno: "Takav sam i to mislim!" KANTOR: Dobra je otvorenost, gospodine župniče, ali je još bolja opreznost. Šta sam bio ranije i šta sam imao? Da sam se gurao u prvi red, prvi vetrić bi me oduvao. Danas je moja sva Betajnova — pola parohije je u mojoj službi — ŽUPNIK: Mnogo ste postigli! KANTOR: I sada, vidite, mogu da budem šta hoću! Šta sam vam ranije mogao dati? Sad mogu da dajem i šakom i kapom... ŽUPNIK: O, gospodine Kantore! KANTOR: I davaću! U vaše zdravlje, gospodine župniče! (Piju.) KANTOR: Pre svega, govorićemo o parohijskoj kući... ŽUPNIK (pažljivo, ispruži ruku): Samo govorite, gospodine Kantore, samo govorite... KANTOR: Stvar se povlači punih dvanaest godina, a ona stara koliba stoji još uvek. Ako biste čekali na poklone, čekali biste sve dok vam se krov ne sruši na glavu. ŽUPNIK: Istina je, gospodine Kantore, istina je! Parohija je siromašna, a bogataši su bezvernici — osim vas, gospodine Kantore! KANTOR: Zato sam odlučio da vam sazidam parohijsku kuću o vlastitom trošku. ŽUPNIK (uzme čašu, pridigne se): O, gospodine Kantore! (Spusti čašu na sto, uhvati Kantora za ruku.) O, pravi katoliče! A ono što smo tako polako sakupili za parohijsku kuću, paru po paru? KANTOR: Rekao sam da ću vam sazidati parohijsku kuću o vlastitom trošku. ŽUPNIK: O, hvala vam, gospodine Kantore! Kako sam se grdno varao kada ste vi u pitanju, oprostite mi! I ne radujem se, gospodine Kantore, samo zato što ste učinili uslugu meni i mojoj parohiji, nego mnogo više zbog toga što ste tako odlučno stali u red katoličkih muževa! Pridobili smo čitavu vojsku kad smo pridobili tako uticajnog,

istrajnog, karakternog čoveka... O, gospodine Kantore! Računajte na našu zahvalnost, gospodine Kantore! KANTOR: Računam. ŽUPNIK (pridigne se, uhvati ga za ruku): O, gospodine Kantore — recite samo! KANTOR: Prošle nedelje sam bio u gradu i razgovarao sa nekom gospodom o izborima za skupštinu. ŽUPNIK (oslanja se rukama o sto): Da, da! KANTOR: Nisam sve pridobio. Pa znate — ona glupost od pre šest godina... ŽUPNIK: Kad ste se kandidovali protiv nas. KANTOR: Ko? Ja nisam! Nisam se kandidovao — kandidovali su me. Znali su i tako da ću propasti, inače bi izabrali nekog drugog, kakvo mlado piskaralo, nekog advokata. Ja se za sve to nisam brinuo... ŽUPNIK: O, da, verujem, gospodine Kantore! KANTOR: No, neke sam pridobio, jer sam im dokazao da rado pomažem narodne ustanove, ali narodnih ustanova ima tako mnogo, gospodine župniče! ŽUPNIK: O, da, gospodine Kantore! KANTOR: I na putu mi je još i preñašnji poslanik. Ništa ne kažem pošten i dobar čovek, ali za poslanika... ŽUPNIK (brzo, potapše ga po ruci): Nije, nije! I ja bih rekao... KANTOR: Sada sve zavisi od vas, gospodine župniče, vaša reč preteže, jer imate tako reći čitavu parohiju u ruci: vi duše, ja tela. Ako vi tamo dole date mig: taj čovek je poznat u ovim krajevima, omiljen i tako dalje... ŽUPNIK: O poznat, o, omiljen!... KANTOR: Dakle? ŽUPNIK: O, ja!... — Ali, gospodine Kantore, ona štala pored parohijske kuće koja se već ruši... KANTOR: Naravno, i štala dolazi u obzir. Rekao sam da ću davati i šakom i kapom. ŽUPNIK (ustane, pruži mu ruku, svečano): Da ne govorimo dalje!... KANTOR: Hvala, gospodine župniče! — I nemojte misliti da mi toliko na srcu leži poslanički mandant; imam ja i kod kuće posla i briga preko glave. Ali, vidite, gospodine župniče, govoriću otvoreno: svem bogatstvu koje sam stekao i svoj vlasti koju sam dosegao ne radujem se baš naročito. To je na kraju krajeva tako malo. U svojoj parohiji ja sam kralj, ali moje kraljevstvo je tako ograničeno; s one strane plota ne znaju o meni ništa. ŽUPNIK: O, molim — KANTOR: Rodio sam se u nesrećnoj kući. O, da sam na drugom mestu i da sam drukčije otpočeo svoj životni put! Drukčije i veće bi bilo moje kraljevstvo. Ono dobra što sam učinio u svojoj parohiji, samome mi je preselo; voleo bih da budem dobrotvor svoga naroda, čitavog naroda. ŽUPNIK: O, plemeniti čoveče! Verujte mi, gospodine Kantore, i najmanje dobro koje ste učinili — i koliko ste učinili — zapisano je. KANTOR: No, da. — Hana. (Hana doñe iz sobe za stanovanje). Još jednu bocu! (Hana ode.) ŽUPNIK: Ama ne treba, gospodine Kantore, radi mene. KANTOR: E, vino je dobro! (Krnec pogleda iz gostionice, skine šešir).

KANTOR: Šta je? KRNEC (smešeći se u neprilici): Molio bih vas... KANTOR: Samo pričekajte! (Hana donese bocu.) Daj tamo starom četvrt. HANA: Pa već je pio. KANTOR: Četvrt će još podneti. (Hana ode.) ŽUPNIK: Kako ste dobri! Svaka čaša vina koju darujete siromahu biće vam jednom stostruko vraćena. KANTOR: Vedro za čašicu. (Kucnu se čašama.) U vaše zdravlje! ŽUPNIK: U vaše, naš poslaniče! KANTOR: U džepu još nemam poslaničkog mandata. (Ustane.) Ja ne znam zašto je meni svaka stvar tako strahovito teška, put do najbližeg cilja tako dug! Ono što drugim ljudima, koji su slabiji i bojažljiviji od mene, tako lako uspe, za mene je skoro nedostižno: moram pre toga razmaknuti devet zidova... Ima nešto odvratno, strašno izmeñu mene i poslednjeg cilja... kao velika senka ide preda mnom. Ja ne mogu slobodno, bezbrižno da posegnem za onim što bih želeo; kažu da kradem, da sam brutalan... I tako je, na kraju krajeva, zaista potrebno da čovek bude okrutan, iako mu je posle žao; ali što ne postiže milom, mora da postigne silom. Ja znam da nisam uvek bio blag i umiljat i pažljiv — ali kakvi su drugi? Ko nešto stekne, mora da ošteti svoga suseda. Na putu ne leži ni bogatstvo ni vlast, sve je to u džepovima drugih ljudi. Kažu da sam se obogatio na brutalan način — voleo bih da znam kako se bogate drugi! ŽUPNIK: To je božja volja da su na jednoj strani imućni, a na drugoj siromašni ljudi! Ništa vam ne mogu prebaciti. KANTOR: Ništa, dabome! To je samo odlučnost i snaga: ko je snažan, ide uzbrdo, plašljivci i slabići klize nizbrdo. Ništa ne mogu da mi prebace, ali ipak mi prebacuju — to je ona senka što ide preda mnom. Smesta ću vam dati svoje kraljevstvo ako mi pokažete čoveka koji bi iza mojih leña govorio da sam pošten, da nisam ni krao ni ubijao. ŽUPNIK: Gospodine Kantore! KANTOR: Vidite, doveo sam vas u nepriliku. Kad sam bio u gradu i razgovarao s ljudima o izborima, znate li kako su me gledali? Kao da sam došao pravo ispod vešala. Ne znam da li bi mi iko pružio ruku da je ja nisam prvi pružio... ŽUPNIK (kolebljivo, neodlučno): Svaki čovek ima neprijatelja, svaki čovek... KANTOR: Recite mi pravo, kad vas upitaju, hoćete li odgovoriti mirne savesti: "Kantor je poštenjak i nikakve ljage nema na njemu?" ŽUPNIK (ustane, pruži ruku): Od danas, gospodine Kantore, mirne savesti. KANTOR (ne prihvati ruku, toči; ćuti neko vreme, zatim hladno, s jedva primetnim osmehom na usnama): Hvala! ŽUPNIK (hitro): Ne... gospodine Kantore... ne... nisam tako mislio... U v e k sam bio uveren... KANTOR: Mislili ste ono što je tu, u vazduhu, što misle svi: da sam prevarom stekao, pljačkom se obogatio. To ste mislili. ŽUPNIK: O... ne, ne, gospodine Kantore... ne, ne. Kako bih onda mogao zahtevati od vas da mi sagradite parohijsku kuću o svom trošku... i štalu... Pravo da kažem... i do mene su već stigle takve glasine... KANTOR (sedne pažljivo, ukočena pogleda : Koje? ŽUPNIK: Ja o njima nisam vodio računa. KANTOR: Koje glasine?

ŽUPNIK (seda, tiše, kolebajući se): O Martinu Kantoru, vašem bratu od strica... KANTOR (nestrpljivo, nagne se napred): E? A šta je bilo s njim? ŽUPNIK (polako, odmahne): E... pa... da ste prisvojili njegovo imanje... da ste naneli štetu njegovoj ćerki... KANTOR: I šta još? ŽUPNIK (začuñeno): Ništa više... KANTOR (kao da mu je laknulo, mirnije skoro veselo): Da sam prisvojio njegovo imanje! Ta vi se sećate kakvo je bilo to imanje... Trebalo je početi sve iznova... Ciglana, pivara i sve zajedno nije tada vredelo ni prebijene pare. Neka počiva u miru — bio je pijanica i samo je sreća za njegovu kćer što je umro... Ništa drugo mi ne prebacuju, kažete? ŽUPNIK (u neprilici, začuñen): O — ništa! KANTOR: Pa, u vaše zdravlje, gospodine župniče. — (Pije.) Kad bi samo svako tako krao kao ja! Bio je pijanica i da nije na vreme umro, njegova bi kći danas bila i gola i bosa. ŽUPNIK (nasloni se, promenjenim glasom, da bi prekinuo ovaj razgovor): Kažu da nameravate da je pošaljete u manastir. KANTOR: Bolešljiva je, čami u prikrajku i razmišlja, isto kao njen otac. I kad je vide tako bledu, mršavu, plašljivu odmah pokazuju na mene, tutora: "Opljačkao je i sad je mrzi!" Pravo da vam kažem, gotovo me strah od nje. ŽUPNIK: LJudi su pakosni. KANTOR: Tamo će živeti u miru; biće zadovoljna i ja ću biti zadovoljnn. (Ide prema sobi za stanovanje, i zove.) Hana! Pozovi Ninu dole! (Vrati se.) Mislio sam da je dam u neku školu — ali je uvek bolešljiva, zašto da je mučim bez potrebe? (Čuje se dečji vrisak spolja.) (Pepček dvanaestogodišnji dečak plačući, sleva). KANTOR: A šta je, Pepček? PEPČEK (plače): Francelj me je gurnuo. FRANCELJ (desetogodišnji dečak, izviri iza vrata levo): To nije istina, tata, sam je pao. KANTOR: Hodi ovamo, razbojniče! PEPČEK: Gurnuo me! KANTOR: A zašto si ga gurnuo? (Uzme Francelja u naručje.) ŽUPNIK: Jao, jao, Francelj, zar si ti takav? (Miluje po glavi Pepčeka, koji stoji pred njim.) Samo nemoj da plačeš! KANTOR: Čekaj, mangupe, daću ti ja! (Uhvati Francelja lagano za uvo, Francelj se smeje.) PEPČEK: Rekao je da će me ubiti. ŽUPNIK: Ajao! KANTOR: Šta si rekao? FRANCELJ (smeje se u Kantorovom naručju): Ma nisam! PEPČEK: Zar sme? KANTOR: Zar ne znaš da bi te uhapsili ako bi ga ubio? FRANCELJ: Uhapsili? KANTOR: Uhapsili, uhapsili! Zato se ne sme ubijati! (Spusti Francelja na pod.) Idi samo ti, mangupe, i nemoj više da ga guraš! (Francelj pobegne levo.) I ti si mi neki slinavac, Pepček! Ako te još jednom gurne, izlupaj ga! Napolje! (Pepček ode.)

ŽUPNIK: Potrebno je maloga dobro vaspitati. KANTOR: E, uvek je bolje da je dete živahno. Iz plačljivka nikad ništa. (Nina doñe iz sobe za stanovanje i stane kod vrata.) KANTOR: Pa pozdravi, Nina! NINA: Dobar dan, gospodine župniče! ŽUPNIK (približi joj se): Dobar dan, Ninice! KANTOR: A meni? NINA: Dobar dan, striče! KANTOR: Priñi bliže, ne stoj kod vrata! (Nina priñe bliže.) ŽUPNIK: Rekao mi je gospodin Kantor da nameravate u manastir, Ninice? (Nina ćuti.) KANTOR: Odgovori, Nina! NINA: Da, gospodine župniče! ŽUPNIK: Radujete se mirnom, pobožnom manastirskom životu? Je li vaše srce spremno? (Kantor ide prema stolu gde je sedeo, okrene se Nini i gleda joj u oči.) NINA: Da, gospodine župniče, spremno je. ŽUPNIK (uhvati je za ruku): Imate pravo, Ninice, čeka vas najlepši život, život u Hristu. Šta biste imali u svetu, Ninice? Malo ih je koji sačuvaju neokaljanu dušu; malo je čistoga zlata koje ostaje sjajno u kaljuzi požudnog svetovnog života. Lepa je vaša budućnost, Ninice... Ali, kažite mi otvoreno, nije li možda skrivena u vašem srcu još neka želja? Ne javlja li se možda ponekad blago žaljenje u vašem srcu? (Nina ćuti.) KANTOR (sedi za stolom): Odgovori, Nina! Žališ li? NINA: Nikad, gospodine župniče! Zbogom, gospodine župniče! (Sagne se njegovoj ruci s namerom da je poljubi.) ŽUPNIK: Šta vam je, Ninice? Zašto plačete, Ninice? (Kantor ustane, Nina se trgne.) NINA: Nisam plakala, gospodine župniče. ŽUPNIK: Pa teku vam suze niz lice. KANTOR: Dete! NINA: Pa nisam plakala, striče! KANTOR: No, idi gore! (Nina poljubi župnikovu ruku.) ŽUPNIK: Zbogom, Ninice! (Nina ode.) KANTOR: Kao što rekoh: bolešljiva je i lude misli vire joj iz očiju. Biće najbolje za njeno telo i za njenu dušu ako je odvojim od sveta. ŽUPNIK: I ja mislim. A sada dozvolite, gospodine Kantore, da vam još jednom od srca zahvalim zaista, današnji dan je bio jedan od najlepših u mome životu. Kad ste ono rekli da ćemo početi sa parohijskom kućom? KANTOR: Odmah na proleće, gospodine župniče. (Župnik oblači kaput, Kantor ide prema dućanu i otvori vrata.) Francka — dobar dan, Maks — nije li Bernot dolazio? FRANCKA (iz dućana): Otišao je. KANTOR: Da mi ne sedite s Ninom u gostionici! — (Zatvori vrata.) Treba samo da neko malo pripazi na Ninu. (Uzme šešir i ogrne kaput.) Naročito otkako je tu ova skitnica Maks. Ne volim da razgovaram s njim: taj momak mi se ne sviña. (Krnec pogleda iza vrata gostionice i smeši se prosjački.) KANTOR: Ah, tako, — no šta je? KRNEC: Pa znate, gospodine Kantore... KANTOR: A kad sam vam poslednji put dao? Već ste sve popili?

KRNEC (priñe bliže, sa šeširom u ruci): O, nisam popio! KANTOR: Ko bi ti verovao! KRNEC: Već je hladno, kaput bih kupio... KANTOR: Po kaput doñite meni... KRNEC: A i Maks je sada kod kuće... KANTOR: A šta radi? KRNEC (slegne ramenima): Eh... KANTOR: Ja znam šta radi, Krnec, i recite mu samo neka se čuva — radije nek se bavi nečim pametnim, da ne bi morao da prosi... NJuška okolo, njuška — znam dobro kako se raspitivao kod sudije i drugih... Ja nisam kriv što ste rñavo gospodarili i sve propili. Vredan čovek nikad ne stigne na bubanj... KRNEC (uplašen, mucajući): Ja ne mogu ništa, gospodine Kantore... ne znam šta je s njim... Odrastao je čovek, neka gleda sam... ŽUPNIK: Izgleda da se taj momak potpuno izgubio — čak i za novine piše. KRNEC: Kaže da bi radio u nekoj kancelariji. KANTOR: Baš će ovakav da radi, kako da ne; neradnik je on kao i vi! (Izvadi iz kaputa papirni novac.) Ali za ovaj mesec dosta, zbogom! KRNEC: Mnogo vam zahvaljujem, gospodine Kantore! ŽUPNIK: Plemeniti čoveče! (Stegne Kantoru ruku) KANTOR: A šta ću, kad misle da sam im dužan. A da na ulici pomru, ni to neću. — Izvolite, gospodine župniče... (Kantor i župnik odlaze levo.) KRNEC (skoči vratima dućana): Francka, hej! Maks, ovamo meni, Maks! (Francka doñe.) Pola litre, Francka! I večeru, Francka — pečenje, Francka! FRANCKA: Odmah, čiko, odmah! (Ode u gostionicu.) MAKS (kod vrata dućana): A šta ti je, stari? KRNEC (maše novcem): Mami li te? MAKS: Čiji je taj novac? KRNEC (začuñen): Čiji? Moj! MAKS (napola ironično): Šta ti misliš, stari? Ja da pijem za taj novac? Zar nemaš više nikakva stida? Za kradeni, pljačkani novac! Zar nemaš stida? KRNEC (prestrašen): Šta? MAKS: Stari, taj novac smrdi na vešala! (Francka donese vina.) KRNEC (sedne u pozadini desno): Sedi ovamo kod mene, Maks. Nije u vino zamočio svoje ruke! MAKS: Idi, Francka... (Priñe joj.) No, sačekaj malo, Francka! (Uhvati je za ruku.) Čudno kako mi je teško... FRANCKA: Zašto ti je teško? MAKS: Kao da se sada zauvek pozdravljamo... ni sam ne znam... FRANCKA (tiše): Rekla sam ti, Maks... kazaću ocu i njemu... pa kud puklo da puklo... MAKS: Ne govori nikome ništa i ne razgovaraj više sa mnom... sad je već sve prekasno... I, Francka, ne zameri, ako se nešto desi... nešto rñavo i ružno... Žao mi te... FRANCKA (moleći): Maks, kaži mi — šta ti je teško na srcu... MAKS: Idi, idi, Francka... (stegne joj ruku) pa, zbogom! (Hana donese večeru iz sobe za stanovanje; Francka ode u dućan, Hana u gostionicu). KRNEC: Lepo parče! MAKS: Imaš pravo, stari, pijmo. Isprosjačiti od lopova još uvek je poštenije nego krasti

od prosjaka. (Pije.) Ja ne znam zašto je teško učiniti nešto pošteno; lopovluk se lako učini. Noge mi se tresu, nisam mislio da sam takav slabić. LJubav mi je u nogama, neće napolje. KRNEC: Suviše si pio; sedi i jedi! MAKS (sedne): Jeste li poznavali Martina Kantora? KRNEC: Laka mu zemlja; jedi, Maks! MAKS: Jeste li bili u poslednje vreme kod njega; one dve godine kad je umirao? KRNEC: Jedi, Maks, jedi i pusti pokojnike na miru! MAKS: Oče, u mojoj glavi kljuje tako strašna misao da je moram izreći. Došla mi je, sam bog zna kako, i sada znam da je istinita. Ovde je zapisana na zidovima, na svim licima. KRNEC: Ti si pijan, Maks; ne obziri se na bapske priče, moglo bi da ti škodi. MAKS: Oče, Kantor je ubio njenog oca. (Krnec skoči dršćući i obazre se.) HANA (doñe s leva): Francka! Francka! (Ide prema dućanu.) (Francka dolazi iz dućana.) HANA: Idi gore, Francka, Nini! Upali sve svetiljke! FRANCKA (zastane, sa strahom):Gospode, zar opet? HANA (popne se na stolicu i upali lampu koja visi na tavanici): Idi brzo gore, Francka! (Francka ode levo.) To ti je pokora; čovek je uvek u strahu! Kad bi već jednom otišla iz kuće! MAKS: Šta je s Ninom? HANA (siñe sa stolice): Bolesna je, bunca! (Ode u sobu za stanovanje.) MAKS: Sad kad je kucnuo čas, bojim se. Naneli ste mi veliku štetu, oče, što ste me načinili tako malenim i slabim... tako sada stalno dobijam po leñima, a sam ne mogu da udarim... (Uzme čašu.) Do dna, da siñe u noge! (Ispije.) KRNEC: Ako se slabo osećaš, Maks, idi u krevet... MAKS: Ali sad mora da se svrši, pa bilo kako bilo... Ubio ga je, oče, i ja vam mogu pokazati kako ga je zadavio. Gledajte mu u lice, kad doñe... Kada doñe, pogledaću mu u lice... u lice ću mu pogledati, oče, stati pred nj i pozdraviti ga... (Levo se otvore vrata, uñe Kantor, nasmejan, u ogrtaču, sa šeširom na glavi, u naručju nosi Francelja, koji drži njegov štap.) MAKS (ustane i okrene se): Ubico! KANTOR (ispusti dete, ustukne korak prema vratima, kao u snu bunca): Ko si? (Krnec skoči iza stola i prevrne vino.) MAKS: Zatvori vrata, Kantore, da ne bi ko video — napolje s detetom, Kantore, da ne čuje ako bi stari kriknuo. KANTOR (mehanički izgura dete napolje i zatvori vrata.) MAKS: Zaključaj ih, mogao bi neko doći! (Kantor zaključa vrata.) MAKS (popne se na stolicu i uvrne lampu): Pogasimo svetlo, nijedan zločinac nije još ubijao pri svetlu... I sad je potrebna samo hladna snaga... samo korak napred... bez ikakva straha... Stari se izvlači već dve godine, neće da umre... NJegova krivica!... Nek učini drugima mesta... I jadan je i glup... Moglo bi mu pasti na um da promeni testament... Šta bi bilo onda s tvojim kraljevstvom? Ne čekaj više... samo snage... plašljivče, zar ti se noge tresu?... Lagano, tiho... stari spava... oprezno, tiho... (Kantor za to vreme ide polako prema stolu gde sedi Krnec, oprezno, zgrčenih prstiju;

Krnec sedi mirno kao okamenjen.) MAKS: Uhvati, stisni!... (Kantor skoči prema Krnecu, preko stola, uhvati ga za vrat, Krnec vrisne.) MAKS (odvrne lampu, promenjenim glasom): Šta to činite, gospodine Kantore? Jeste li poludeli? NINA (iz sobe za stanovanje, bosa, u spavaćoj košulji): Oče! Oče! (Uhvati se grčevito za Maksa.) MAKS: Snovi, Ninice, snovi! Niko nije zavikao! (Kantoru koji stoji bled u pozadini.) Snovi! KANTOR: Snovi!... (Preñe rukom preko čela.) (Hana i Francka iz sobe za stanovanje.) FRANCKA: Nina! HANA: Dete! MAKS: Idi samo gore, Ninice! NINA: Snovi, Maks? MAKS: Snovi! Samo idi gore. (Hana, Francka, Nina odu.) MAKS: Šta vam se dogodilo, oče? Veoma ste uplašeni? KRNEC (sedi dršćući, s rukama na kolenima, sagnute glave): Učinilo mi se, Maks. MAKS: Snilo vam se. Poñimo! Malo više ste popili, oče, noge vam se sapliću. (Uzme Krneca pod ruku, odu.) KANTOR (učini korak napred, sedne za sto u pozadini, nasloni glavu na ruke):Sad se to više ne može izbrisati!... I sad je kraj — još samo ovu noć, možda još do jutra... još do jutra rado bih živeo... I sve to, sav taj život, za ovakav kraj? I onda će pljuvati na moj grob, celo moje kraljevstvo će raskomadati, i decu... decu će tući, rasteraće ih po svetu! — O! (Ustane.) Kakav strah me bio obuzeo!... Francelj! (Priñe vratima i otključa ih.) Francelj! (Ide vratima sobe za stanovanje.) Francelj! (Francelj doñe. Kantor ga digne u naručje.) O ti, dečko moj! Smej se, Francelj! Nas dvojica se ne damo tako lako!... Radije sto drugih nego nas dvojica! Bi li se tukao sa mnom. Francelj? FRANCELJ: O, odmah! (Uhvati ga za kose.) KANTOR: Bravo, Francelj! (Klekne i bije se s detetom; Francelj se smeje naglas, isto tako i Kantor.)

Drugi čin Soba u Kantorovom stanu; ureñena kao salon na selu, tamne boje. Na levoj strani prozor sa tamnocrvenim zastorima, blizu prozora stočić. U pozadini levo vrata u trpezariju; desno ulaz iz hodnika. Desno ulaz u spavaću sobu. Na sredini okrugli sto, stolice i fotelje. Lampa na stolu uvrnuta i kroz zeleni abažur pada prigušeno svetlo. Nina kod prozora; razmakla je malo zavesu tako da u sobu ulazi trak mesečine; vrata iz trpezarije se otvore, uñe Francka i ostavi vrata pritvorena; iz trpezarije se čuje razgovor, zveket čaša, smeh. NINA (okrene se od prozora): Nema ga. FRANCKA: Volela bih da doñe — i bojim se. NINA: Još se nije ni pozdravio sa mnom.

FRANCKA: Otac ga je pozvao; možda će doći, jer sam mu ja pisala. NINA: Zato jer si mu ti pisala? FRANCKA: Zato, Ninice, da se pozdravi s tobom. NINA (privija se uz nju): Francka, ja ga toliko volim. Možda će još doći večeras, ja još uvek čekam. I ako doñe, onda sutra neću u manastir. FRANCKA: Pošla bih s tobom. NINA: Ti, Francka? FRANCKA: O, Ninice, meni je tako teško... (Sedne i pokrije lice rukama.) NINA (sagne se k njoj): Francka! FRANC (doñe u lovačkom odelu, s puškom o ramenu): Dobro veče... Zar same, devojke?... Malo sam zakasnio! (Ostavi pušku u ugao i šešir na stolicu.) FRANCKA (ustane): Dobro veče, Franc. Samo uñi, svi su već tamo. FRANC: Pa, gospoñice Nina, vi se, izgleda, opraštate? NINA: Da, gospodine Franc. FRANC: Kako... je li vam žao? Malo, naravno. Pa vi ste kao stvoreni za manastir... pravo opatičko lice... A ko je unutra? FRANCKA: No... gospodin župnik i sudija, i... FRANC: Pa valjda još nisu večerali? FRANCKA: Još ne. KANTOR (iz trpezarije): Zar još nema Maksa? FRANCKA: Nema ga. FRANC: Dobro veče, gospodine Kantore. KANTOR: A kakvi ste... i još tako kasno? FRANC: Tumarao sam okolo, po šumi... to je moja razonoda... a zečevi mogu slobodno da mi se vrzu oko nogu... KANTOR: Hajd unutra da ne biste kosti glodali. (Franc ode.) A ti, Nina, večeras još nisi u manastiru. (Nina ode, pogleda kroz prozor; Francki koja ide za Ninom.) Kada si poslednji put razgovarala s Maksom? FRANCKA: Samo jednom posle onog večera kad je poslednji put bio kod nas. KANTOR: O čemu ste razgovarali? FRANCKA: Samo malo, u prolazu. KANTOR: Pa, šta te je pitao? Kako je izgledao? FRANCKA: Kao da je bolestan. KANTOR: Bolestan — kako misliš? FRANCKA: Bled je bio i... tako je govorio... samo nekoliko reči je kazao i otišao. KANTOR: A šta je kazao? FRANCKA: Pitao je da li ste zdravi. KANTOR: Da li sam zdrav? (Šeta po sobi.) Trebalo je da kažeš da sam zdrav i da ću biti zdrav i veseo kada on već bude... Čija je to puška? FRANCKA: Francova. KANTOR (uzme je i opet stavi u ugao; tiše): Da... on je došao iz lova... (Odjednom, surovo.) Ta šta gledaš? Idi unutra! HANA (sa glavnog ulaza, preko praznične suknje privezana bela kecelja): Lužarica je opet tu; sam razgovaraj s njom, neću ja uvek da je gonim. (Ode.) (Bedno obučena, postarija radnica priñe ponizno.) KANTOR: Šta je, dakle?

RADNICA: Primite ga opet. KANTOR: Ako govorite o svom mužu, svaka je reč izlišna. RADNICA: Kao boga vas molim — šestoro dece imam kod kuće. KANTOR: Ako su gladni, pošaljite ih meni po hleb. S vašim mužem neću više da imam posla. Ne treba mi niko da mi ljude huška. Ko je kod mene u službi, taj je moj radnik, moj sluga! RADNICA: Smilujte se! KANTOR: Je li vas on poslao? RADNICA: Nije me poslao. KANTOR: Ne, draga ženo: kad bi on sam došao i kleknuo preda me i molio me sklopljenih ruku — možda. Žao mi vas je... ali... (Ide prema prozoru, pogleda dole, okrene se radnici) Svršili smo! (Poñe desno.) ŽUPNIK (otvori vrata trpezarije, veoma crven, nasmejan, s čašom u ruci): Gospodine Kantore, nedostajete nam, o vama govorimo. KANTOR: Odmah ću doći... (Uzme šešir koji leži na sofi; radnici.) Pa, idite. RADNICA (stoji mirno uza zid pored vrata): Smilujte se... Gospodine župniče. ŽUPNIK: Niste li vi Lužarica? KANTOR: Gospodin župnik nema s tom stvari nikakva posla... Došla je da moli da primim njenog muža. Ja to neću da učinim. ŽUPNIK: To, naravno, nije moguće... Draga ženo, vaš muž je na rñavom putu. Sablažnjive knjige je čitao, eto to je, draga ženo. Bezverac je. RADNICA: Decu je učio da se mole. ŽUPNIK: To je bilo lepo i u redu. Ali, znate li šta znači buniti se protiv svoga gospodara, ljude huškati? To znači grešiti protiv božjih zakona. RADNICA: Smilujte se... ŽUPNIK: Zar nije pogrdnim rečima govorio o svome gospodaru? Zar nije nameravao da stvori nekakvo bezbožničko društvo, što mu, hvala bogu, nije uspelo? Zar ne izaziva meñu ljudima nezadovoljstvo i nesuglasice? Draga ženo, takve ljude treba iskoreniti kao korov. RADNICA: Samo jednu reč kažite, gospodine župniče našu bedu pogledajte i kažite samo jednu reč... ŽUPNIK: Draga ženo, to nije u mojim rukama, trebalo je da vaš muž pazi... Ako mogu da učinim šta za vas, draga ženo evo ova čaša vina. To je sve. (Ponudi joj čašu i ide prema njoj.) RADNICA: Neka vam bog oprosti. (Ode.) ŽUPNIK: Sažaljevam je... ali to su principi... (Priñe Kantoru.) rekao sam da treba taj duh bezboštva meñu radnicima i golaćima... (naglašavajući jako, lagano) svom strogošću... (spusti Kantoru ruku na rame) svom strogošću... KANTOR: Da! (Priñe prozoru.) ŽUPNIK (poñe malo za njim, s čašom u ruci, pije): Onaj propali student, Maks Krnec, posejao je to sotonino seme. KANTOR (brzo se okrene): Šta je učinio? ŽUPNIK: On je taj koji huška ljude; udružio se s Lužarem, a imao je svoje prste i u onoj čitalačkoj družini... Glasno je rekao, pred svim ljudima: "Mušku reč vam dajem da Kantor neće biti izabran!" KANTOR: Je li to rekao?

ŽUPNIK: Pred svima ljudima. KANTOR: I šta još? ŽUPNIK: Nisam ga čuo, ali opasan je čovek. KANTOR: Opasan čovek! Ali verujte mi, rešiću ga se. — Zabavljajte se, gospodine župniče, pogledaću samo dole u gostionicu i vratiću se odmah. ŽUPNIK: Kao što sam rekao: to su principi... (Ode u trpezariju.) KANTOR (ide desno, vrati se i vikne u trpezariju): Francka! (Francka doñe iz trpezarije ) KANTOR: Kad doñe Maks, budi s njim ljubazna... (Posle kratke pauze.) Reci, jesi li ikad išta imala s Maksom? FRANCKA: Da, oče, on me voli. KANTOR: A ti? FRANCKA: I ja volim njega. KANTOR (posle kratkog ćutanja priñe joj, uhvati je obema rukama za glavu i sagne se prema njoj): E... sirotice... FRANCKA: Oče! KANTOR (trgne se, okrene, mirnim, tišim glasom): Već je dockan, povedi decu na spavanje. (Ode.) FRANCKA (stoji mirno; vikne tihim, plašljivim glasom za ocem koji je zatvorio vrata za sobom): Oče, nemojte mu učiniti ništa nažao! BERNOT (iz trpezarije): No, Francka? (Francka ga pogleda; ide prozoru.) FRANC (prilazi Francki): Šta je s tobom, Francka? (Sasvim uz nju.) Ni pre mi se tvoj obraz nije sviñao. FRANCKA: Pusti me, Franc... večeras. FRANC (tiše i srdačnije):Francka, nešto mi je na srcu, hteo bih da te pitam. FRANCKA: Ne večeras. FRANC (uhvati je za ruku): Meni je teško... Nešto se izmenilo, Francka, meñu nama. FRANCKA: Sve se izmenilo. FRANC: Šta! FRANCKA: Pusti me večeras... loše mi je, najradije bih umrla. (Izvuče ruku iz njegove, sedne.) FRANC (ponešto uzrujan, skoro mucajući): Ja znam da se izmenilo... sam sam video... čuj!... Reci mi samo — da li me još bar malo voliš? FRANCKA: Ništa me ne pitaj večeras. FRANC (zastane nem, zatim muca): Ti... ti... (Klekne pored stolice, traži njene ruke.) Francka... šta si učinila Francka? (Francka ustane, Franc drži njene ruke, ustane.) FRANC: To si ti samo onako rekla! — Reci, Francka, sasvim ozbiljno te pitam, bez sve šale, voliš li me bar malo... samo malo, Francka... pomisli... ne odgovori odmah... (Brže.) Ne tražim mnogo od tebe, Francka... samo toliko da šapneš: "Volim te malo, Franc!"... Vidiš, Francka, tako te molim... sasvim ponizno i upravo prosjački... i samo malo, Francka!... FRANCKA: Ne ljuti se na mene... teško mi je bilo i nisam ti mogla kazati. Ali sve se izmenilo; ne misli na to što je bilo meñu nama. I ne pitaj me više ništa... Idi unutra i budi veseo, Franc, biće mi lakše ako budeš veseo. FRANC: Ništa drugo, Francka, zar ništa drugo ne možeš da mi kažeš?

FRANCKA: Ništa drugo. FRANC: Sve vreme si se igrala, čitavu godinu? FRANCKA: Nisam se igrala s tobom; ne misli više na to šta je bilo. Vratiti se neće, zato ne spominji, i smiluj se, Franc, i ne prebacuj mi ništa. FRANC: Ti se nisi smilovala; ovom malenom rukom, Francka, srušila si sada moj život i nikad ga više neću moći izgraditi. FRANCKA: Smiluj se. FRANC: Zato što je došao odrpan i razbarušen i izgubljen, odmah te osvojio... svu, kakva si stala preda nj. Eto, gledaj, sad sam i ja izgubljen, bez kuće, skitnica; tako lepo sam bio svio toplo gnezdo, samu božju sreću — eto, vidiš, sad je sve to iščezlo kao senka... Francka, sad stojim pred tobom odrpan, razbarušen, izgubljen i molim te hleba, ljubavi... FRANCKA: Ne muči me. Ne mogu ti ništa dati, samo žalosti i straha, to primi kao milostinju, ništa drugo nemam. FRANC: O, Francka, ja ću da grabim još poslednje mrvice one sreće za koju sam mislio da postoji, a nikad je nije bilo. Neću da je ispustim tako brzo. Uvek sam bio glup i spor, pa ipak sam postigao više nego drugi. Uporna tvrdoglavost je bila moja snaga, Francka — i ja te ne puštam. Videćeš — biću veseo i obestan kao i sve druge skitnice; ako želiš, zapaliću moju belu kućicu na bregu da ne ostane ni traga više od dosadne udobnosti. (΀¤rancka se okrene od njega i ide prema vratima trpezarije.) Ne, Francka, strpi se — kad budeš s njim razgovarala, reci mu ozbiljno i kakvim hoćeš naglaskom da se sad radi o životu i smrti. FRANCKA (prestrašeno): Franc! FRANC: Reci mu to sasvim ozbiljno. Jer vidiš, Francka, ja ti ne mogu ništa prebaciti, ali si mi uzela i suviše da bih uz to dao i svoje poštenje i sramežljivost. FRANCKA: Šta hoćeš? FRANC (hladnije):Tebe, Francka! KANTOR (sa glavnog ulaza, Francki): Još nikoga? FRANCKA: Nikoga. (Ode u trpezariju.) FRANC: Očekujete li Maksa? KANTOR: Bojim se da neće doći. FRANC: Brzo ste se sprijateljili s njim. KANTOR: Zar vam se ne sviña? Bistar je dečko. FRANC: Svakako, inače se ne bi bojali da neće doći. KANTOR: Ej, prijatelju, otkuda ta zajedljivost? FRANC: Iz iste zdele otkud i vaše ljubazno očekivanje. (Ode u trpezariju.) KANTOR: Čak i iz njegovih očiju viri nešto. Čoveče, svuda aveti!... (Francka doñe sa decom iz trpezarije.) FRANCELJ: Oče, meni se još ne spava. KANTOR: Smesta! FRANCELJ: Oče, bolje da se još malo pohrvemo. KANTOR: Francelj, nas dvojica se večeras nećemo tući. FRANCELJ: Nego s kim? KANTOR: Na spavanje! (Ode u trpezariju.) FRANCELJ: Francka, ja neću još da idem. FRANCKA: Brže, otac će se ljutiti. (Francelj ugleda pušku, uzme je u ruke.)

FRANCKA: Hoćeš li ostaviti to na miru! FRANCELJ: A čija je? FRANCKA (uhvati ga za ruku): Na spavanje! Pepček! PEPČEK: Ide li Nina zauvek? FRANCKA: Zauvek! (Poñe prema spavaćoj sobi, otvori vrata.) MAKS (doñe sa glavnog ulaza; obrazi još više upali, odeća još zapuštenija nego ranije): Dobro veče, Francka! FRANCKA: Maks! MAKS: Došao sam samo da se oprostim. Gde je Nina? FRANCKA (ugura decu u spavaću sobu): Na spavanje! Maks, strpi se da upalim lampu. (Ode u spavaću sobu, vrata ostavi otvorena, govori unutra.) Igrajte se još malo, odmah ću doći. MAKS (sam): Dolazim sa takvim strahom kao da sam pravi zločinac. (Pogleda pušku s osmehom.) Je li spremljena za mene? (Francka doñe.) MAKS: Pisala si mi da doñem. FRANCKA: Sad me strah što si došao, Maks; bojim se za tebe. MAKS: Da se bojiš za mene, to je sve što si mi htela reći? FRANCKA: Šta si ti učinio od mene? Sad kada te toliko, toliko volim, tako mi je da bih umrla. MAKS: Oprosti mi, Francka, ako sam te sramno varao. Ali pomisli da je sve dockan. (Srdačno.) Pomisli da je bilo bogzna kada i da ne može više da bude. Baš tako, Francka, dušice, kao što je danas jesen i mraz i ne može da bude proleće. Jer naše su ruke preslabe da razagnaju magle, zašto da se žalostiš? FRANCKA: O ne, Maks, nije dockan. Samo se nasmej i budi veseo i misli da je proleće, pa će biti proleće, gledaj, pa će sve biti dobro. MAKS (uhvati je za ruku): Sedi ovamo, Francka (Francka sedne u fotelju, Maks joj položi obe ruke na lice), i budi ozbiljna i mirna i poslušaj me (sedne na stolicu do nje, drži njenu ruku u svojoj). Kad bih te ja sada uhvatio oko pasa i privinuo sebi zauvek... zauvek, Francka... (Sagne se ka njoj, uhvati joj obe ruke, zatim ih ispusti i ustane; odjednom bolno žaleći.) Zauvek... (Mirnije.) To bi bilo slatko, kao ukradeno blago, i peklo bi me u duši baš kao ukradeno blago. (Sedne.) No, budi ozbiljna i mirna i poslušaj me... Mogao bih da ti stvorim prijatan dom i lep, tihi život — za te be bih našao još uvek toliko snage da sve to steknem. A kad bi sedela u kući, pogledao bih te s ljubavlju i mržnjom i morao bih da odem, Francka, na ulicu, da se sakrijem od stida i iskrenog kajanja, jer nisam učinio što je trebalo učiniti. FRANCKA: Zar me nimalo više ne voliš, Maks? MAKS: Slušaj šta ti govorim. FRANCKA: Ništa ne razumem šta pričaš. Ostavi sve drugo, Maks, i reci mi samo, voliš li me? MAKS: Tištalo bi me uvek da sam te kupio za svoje poštenje. Katanac na ustima bio bi sramotna cena, nedostojna tebe i mene. Ne smeš misliti da sam zaista tako miran i rezigniran, kao što su mirne i rezignirane moje reči. FRANCKA: Maks, toliko sam plakala i toliko sam te čekala a ti sada ne govoriš sa mnom. S kim to govoriš, Maks, kad nemaš ljubazne reči, kad ti je pogled tako mračan? MAKS: Istina je, Francka možda nije sve tako kao što sam ti kazao. Ali ako ti sasvim

ozbiljno kažem i bez ikakvog daljeg objašnjavanja da je mom životu kraj i da mrtvaci nemaju prava na ljubav, tada mi to veruj, Francka, i ne pitaj me ništa. FRANCKA: Zašto si došao i kazao da me voliš? MAKS: Jer sam te voleo kao što te i danas volim. (Miluje je po ruci, jedva se savlañuje.) Francka, možda se varaš — zar stvarno misliš da je dockan? Jesam li ja kriv, jesi li ti kriva što je ova kuća prokleta? Što mrtvaci šetaju ovuda? Šta nas se tiču drugi ljudi. FRANCKA (veselo, zagrli ga): Maks, bežimo odavde! (Dršćući.) Maks, još večeras!... MAKS: Napolje iz mrtvačnice — s tobom, Francka, u novi život. (Stoje s rukom u ruci.) KANTOR (iz trpezarije): A, pa tu ste. Kako je? (Spusti šešir na sofu.) MAKS: Dobro. KANTOR (Francki): Idi deci! (Francka ode u spavaću sobu.) KANTOR (ide prema vratima spavaće sobe koja su bila samo pritvorena i zatvori ih): Sedite. (Vrati se natrag, sedne za sto više napred.) Valjda ste se dosetili da sam vas pozvao zato jer bih nasamo hteo da govorim s vama. MAKS: Naslućivao sam to. Ali ja nisam došao radi toga, već da se oprostim od kćeri vašega brata. KANTOR: Razgovaraćemo sasvim realno, kao što dolikuje ljudima koji nemaju šta jedan od drugoga da kriju. Jeste li poneli račun sa sobom? Kažite cenu! MAKS: Oko čega se cenkamo? KANTOR: Ja nisam cicija; toliko me poznajete, dragi gospodine. Zahtevajte slobodno. A zatim ćete dozvoliti da vam dam svoj blagoslov za dugi put i da zatvorim sva vrata za vama. MAKS: O, gospodine Kantore, jako se varate. Nisam došao ovamo da trgujem. KANTOR: Pa, dobro recite samo cenu, ja se predajem. Hteo bih da se otresem te stvari kao dosadne muhe; je li vam se ikad desilo da vam se smrtno smuči zato što vam zuji muva pred nosom? Zaista mi je neprijatno, zato samo zacenite. MAKS (ustane): Rekao sam da nisam doneo račun. KANTOR (uhvati ga za ruku): Sad vas držim, sad vas ne puštam. Sedite! MAKS: Šta mi nudite? KANTOR: Govorite otvoreno, nemojte se ustručavati! — Verujte da mi je teško i gorko, kako mi nikad još u životu nije bilo. Da se stvar sama svršila, u drugom vremenu i u drugim prilikama, ne bi bilo ništa ružnoga u njoj. A ovako mi je teško i hteo bih da govorite sami. Šta biste imali od mog poniženja? MAKS: Šta imate da mi kažete, kažite. KANTOR: Još jednom: ne terajte me da se prljam pred vama. Ja vas ne mrzim i, vidite, ja ne mrzim nikoga. Možda bih vas čak i voleo, jer ste pošteni i pametni i jer biste mogli da stvorite sebi lep život. Zato se ne bojim — s a d a govorim otvoreno s vama — i da ste došli meni b e z računa, a ne kao nemilosrdni poverilac, dao bih vam svoju kćer i ne bih se brinuo za njenu budućnost. A ovako me ponižavate kao podvodača koji se raduje što su mu okolnosti povoljne i može da se reši robe za dobru cenu. MAKS (ustane): Sami ste se ponizili. KANTOR (ustane, brutalno): Dajte mi sad nagradu za poniženje. Nagradu! MAKS: Sami ste je uzeli; poniženje je nagrada za poniženje. Sad ne motu ništa više da vam dam i ništa da vam uzmem. Sad smo svršili, možemo da se oprostimo. KANTOR: Čuvajte se, razmislite! Sad ste mi uzeli poslednje, sad sam go pred vama. Vašu reč: primate li moje poniženje?

MAKS: Pre no što ste došli u sobu, stajali smo na ovome mestu ja i vaša kći. Da ste došli minut kasnije, ne bi me videli nikad više. Bio bih vaš zet bez vašeg blagoslova i bez vašeg poniženja. I jurio bih — sutra u ovo doba već bih vodio svatove glavnim drumom — jer sam se bojao vašeg poniženja; kad sam ugledao vaše lice, uplašio sam se (okrene se) i drhtao sam. A ovako je svršeno i zbogom!... KANTOR (prepreči mu put): O, ne tako brzo! Nismo se još dogovorili. Držim vas i neću vas tako lako pustiti. Vi sa sobom nosite suviše dragocene stvari da bih vas pustio na put. Došli ste i pokrali me, a sad nemojte da se žalite ako vam pred nosom zatvorim vrata. Samo otvoreno: šta nameravate sa mnom? MAKS: Što sam nameravao, to sam postigao. Sad imate ogradu preko koje ne možete. Imate savest koja vam ne da mira. Noge su vam okovane. To mi je bio cilj. KANTOR: Znate li da ja to neću? (Brutalno.) Neću, prijatelju! Znate li da igrate vrlo opasnu igru? Vidite, ja neću, neću ogradu, neću savest, neću okovane noge! Ja neću! Jer ja nisam sramežljivi puzavac, bojažljivi, moralom premazani puzavac. J a m o r a m napred, zato s puta, prijatelju! MAKS: Nećete napred, ni stopu dalje. Nećete preko leševa. Nina neće ići u manastir, ići će u grad. KANTOR: U snovima nosi suviše dragocene stvari, i ć i će u manastir. Rekao sam da ne trpim ni ograde, ni savesti; kad mi je kamen na putu, gurnem ga u stranu. Eto, nareñujte, pokušajte! MAKS: Opljačkali ste je, vratite joj očev novac. KANTOR (sedne, usiljeno miran, s čudnim osmehom): Pa, dalje! MAKS: Opljačkali ste moga oca, opljačkali i prevarili ste svakoga na koga ste naišli. Vaše kraljevstvo je sve od krañe i koliko je god u njemu prosjaka, vi ste ih opljačkali, svukli, bacili na ulicu. — Krunu s glave, žezlo iz ruku! KANTOR (kao pre): Dalje! MAKS: I daćete krunu s glave, žezlo iz ruku! Ni koraka dalje, ni za prst nećete proširiti kraljevstvo. Jeste li osetili da se tamo dole već nešto pokreće, da se već bune vaši robovi? To je moje delo, veličanstveni kralju, to je ograda, to je savest! KANTOR (ustane): Ko će mi skinuti krunu s glave? MAKS: Ja. KANTOR (lagano se dotakne njegovog ramena nasmeje se i poñe nekoliko koraka po sobi, veselo): Gospodičiću mladi, otkuda ta hrabrost? Otkuda ta snaga u vašim malim ručicama? I za šta mislite da me uhvatite, gde da udarite? MAKS: Sami ste se razgolitili preda mnom. KANTOR: Ostavite se, prijatelju, ostavite! Sanjate li vi? (Nasloni se na sto, govori veselo.) Pa zatvoriće vas, prijatelju, ako budete govorili takve gluposti, U ludnicu će vas strpati! — Znate li ko sam ja? Kantor, kralj Betajnove! A ko ste vi? Propali student! Budite pametni i razmislite: kad bi sada moj kaput bio sav krvav i kad biste vi došli i pokazali: "Gledajte, ubijao je, još je sav krvav!" odmah bi vas zgrabili za kose i oterali u ludnicu. Kralj Betajnove ubica! Nije nego! U šali, iz dosade se malo poprskao krvlju! — I da je one večeri, prijatelju, stotine i hiljade ljudi bilo prisutno, i da je stotine i hiljade ljudi videlo i čulo, okrenuli bi se u stranu i rekli: kralj Betajnove ubica! Nije nego! To se nama samo tako prisnilo — o, prijatelju, i strpali bi vas u ludnicu! MAKS: Zašto ste se ponizili? KANTOR: Jer ne trpim da ljudi ružno sanjaju o meni. Ti glupi snovi, ta prepričavanja ne

bi me zaustavila ni stopu na mom putu — ali bi mi bili mrski kao rñavo vreme. Kad pada kiša, idem dalje svojim putem, ali me ljuti što pada kiša. To je sav moj strah i ništa više. Prevarili ste se u meni. MAKS (ustane): Znači, prevario sam se i zaista mi je žao. Kažete da vam ne mogu preprečiti put — no, potrebno je ipak pokušati, pa neka bude kako je božja volja. Ja se već odavno bavim stvarima za koje unapred znam da će mi se izjaloviti. Vidite, to je moja sudbina! (Sprema se da ode.) KANTOR: Pričekajte! Sa mnom je baš obratno, razmislite o tome! Kad se neke stvari prihvatim, mora uspeti, pa makar ih pri tom stotinu poginulo. Ja nisam kriv što mi je put zakrčen i verujte mi, molim vas, da bih lakše išao ravnim putem Ali ako drvo ne prelomim, onda moram uzeti sekiru. Razmislite, molim vas! MAKS: Sasvim dobro vas razumem, ali neka bude kako je volja božja. KANTOR: Samo još trenutak promislite. Tada ste me, vidite, zgrabili za vrat, tako iznenada ste me zgrabili, skočili na mene iz mraka, da sam se ošamutio i da ste me vodili za ruku. Zato što ste me videli slaba i ponižena, još danas me ne gledate treznim očima, još ne znate ko sam ja. MAKS: Dobro sam razmislio i smatram da nemamo ništa više jedan drugome da kažemo. KANTOR (ide prema trepezariji, blizu vrata zastane i okrene se Maksu): Ništa više? MAKS: Ništa. KANTOR (otvori vrata trpezarije): Nina (Nina uñe.) Maks bi hteo da se pozdravi s tobom. (Kantor ode u trpezariju.) NINA (poleti Maksu i pruži mu obe ruke): Ipak ste došli! Tako sam vas čekala! MAKS: Zbogom, Nina! NINA: Samo zbogom? MAKS: Samo zbogom, Ninice. I sam sam jadan i slab, i žao mi je što sam vam nekad nešto obećao. NINA (zatetura, tiho): O! Ja sam vas čekala svako veče, uvek... O! (Sedne i pokrije lice rukama.) MAKS (priñe joj): Ne zamerite, Ninice, pogledajte me u lice... Vidite da vas volim i da mi je teško pri duši. Ja sam vam obećao, Ninice, kad sam još bio veseo i mlad, to je bilo pre četrnaest dana, a danas vam ne mogu više ništa obećati, jer sam siromašniji od vas... Obećajte mi vi Ninice, vi mi dajte malo utehe, malo snage. Meni je sad tako zlo i tako se plašim, kao da me je neko iz groba pozvao... kao ono kad sam čuo vrisak, Ninice, tako ću vrisnuti ja... možda još večeras. NINA (privine se uz njega, stavi mu ruku na rame, oko vrata): Maks, o Maks, ja vas volim, ništa se ne bojte... MAKS (jedva smešeći se oslobodi se njenogzagrljaja): E, jadno dete, neka je bog s tobom. Možda je tako bolje, Ninice... Pozdravi Francku!... NINA: Još malo, Maks! MAKS: Zbogom, Ninice! (Okrene se i ode.) NINA (sedne sa strahom, tiho): Maks! FRANCKA (iz spavaće sobe, tiho, veselo, malo tajanstveno): Jesi li razgovarala s njim? NINA (plačući zagrli Francku): O, Francka! Ja se tako bojim. (Vrata trpezarije se otvore: ulaze župnik, sudija i njegova žena, Bernot, sudski pristav, Kantor; poslednja Hana, koja ostane pored vrata.) ŽUPNIK: Pa, Ninice, neka je bog s vama. Doñe i taj čas da se opraštamo zauvek. (Svi se

pozdravljaju s njom i idu prema vratima.) KANTOR (Francki, napred): Je li Maks otišao? FRANCKA: Baš sad. KANTOR: Pogledaj dole je li u gostionici i doñi odmah. (Francka ode.) SUDIJINA ŽENA (Kantoru i Bernotu): Ja se nadam da ćemo se opet ovako skupiti, samo u veselijoj prilici... (Bernotu) ako nas pozovete. FRANC: Ne razumem, milostiva. SUDIJINA ŽENA: Zašto ste tako neraspoloženi? FRANC: Tako vam je to... (Nini.) E pa, gospoñice Nina, želim vam svako dobro u manastiru, zbogom! KANTOR (župniku): E pa, prekosutra posle jutarnje mise. ŽUPNIK: Kao što smo se dogovorili. KANTOR (stoji u uglu pored puške): Bilo mi je veoma milo, gospodo... Gospodine Bernote, doñite uskoro, ali ne tako neraspoloženi. FRANC: Zbogom, gospodine Kantore. (Otvori vrata, ode, ostali za njim, osim Nine; na vratima Francka.) HANA (kod vrata): Na stepenicama je mrak, pričekajte malo! (Ide brzo u trpezariju, donese lampu, ode za ostalima.) KANTOR (Francki, tiše): No? FRANCKA: Tek što je ustao i otišao. KANTOR (uñe u sobu): Nina, na spavanje! Sutra se dižeš rano. (Francki.) Raspremi! (Francka ode u trpezariju, Nina u spavaću sobu; Kantor zatvori vrata trpezarije, ode k prozoru, vrati se, zastane za trenutak, ode do ugla i uzme pušku: hoće da otvori glavni ulaz; iz spavaće sobe Francelj samo u košuljici.) FRANCELJ: Oče! KANTOR (strese se; brutalno): Na spavanje! (Francelj ode polako, bojažljivo u spavaću sobu; Kantor, s puškom u ruci, ode. Posle kratke pauze Nina iz spavaće sobe, svukla je već bluzu, ide prema trpezariji.) NINA (otvori vrata trpezarije): Francka, mene je strah! FRANCKA (doñe iz trpezarije, pomiluje Ninu, koja je čvrsto zagrli): Lezi u krevet, Ninice, pokrij se preko glave, pa te neće biti strah; prekrsti se, pomoli se! NINA: Ne mogu da se pomolim, Francka. Čim zatvorim oči, Maks je preda mnom i ima lice baš kao mrtvac... O, Francka! FRANCKA: Gospode, Nina, kakvi su to snovi? NINA (drhti i privija se uz Francku): Sasvim bledo lice i sa čela mu teče krv... FRANCELJ (iz spavaće sobe, kao pre): Francka, upali lampu! FRANCKA: Ta upaljena je. FRANCELJ: Ali mrak je i ja se bojim. Doñi da spavaš Francka. FRANCKA: Idi samo, odmah ću doći... (Francelj se uhvati Francki za suknju.) NINA: Vidiš, i ova lampa slabo gori. FRANCKA: Pa uvrnuta je. (Priñe lampi da je odvrne, ali ruka joj drhti i ona uvrne lampu tako da soba ostane u mraku.) NINA: Kako ti drhti ruka, Francka, bojiš li se? FRANCKA (trgne se, osluškuje): Jesi li čula, Nina? (Sve troje ućute, stisnu se jedno uz drugo, stanka.) HANA (sa glavnog ulaza; priñe polako, dršćući, govori tiho, mučno): Gospode, deco,

klekni te, molite se; kleknite, deco!... (Francka i Nina zanemele od straha, kleknu, Francelj zaplače.) KANTOR (sa glavnog ulaza; hladno, surovo): Šta radite? Na spavanje, deco! HANA (pruži ruku, povuče se pred njim do prozora; drži za ruku Francku i Francelja, zatim stane pred njih da bi ih skrila): Ostavi decu — za ime boga — ostavi decu! KANTOR (zastane, pogleda je): Šta ti je, Hana? HANA: Ne dodiruj decu! KANTOR (podvikne brutalno Francki i Nini.): Napolje! (Francka i Nina odu u spavaću sobu.) KANTOR (uhvati Hanu grubo za ruku): Gde si bila? Šta si videla? HANA: Tebe, kako si ubio nevina čoveka... Ostavi me, molim te kao boga. (Klekne pred njim.) KANTOR (drži je za ruku; govori grubo, hladno): Usnilo ti se... Ti nisi izlazila nikud i ja nisam izlazio nikud. Oboje smo bili gore u sobi, spremali smo se na spavanje... Ustani! (Digni je.) Obriši oči, ne buncaj više i poñi u postelju. Spavaj, Francelj! FRANCELJ: Oče, gde vam je puška? KANTOR: Šta je imao otac? FRANCELJ: Pušku. KANTOR (odlazi u ugao, vodi Francelja za ruku, uzme štap): Šta je imao otac? (Podigne štap.) Otac je imao štap! FRANCELJ (plačući): Otac je imao štap! KANTOR (odgurne ga, baci štap u ćošak): Na spavanje! (Hani.) Idi! (Hana i Francelj odu u spavaću sobu.) KANTOR (sam; zastane, zatim sedne za sto napred, pokrije lice rukama, sagne se do stola i dodirne čelom ivicu.)

Treći čin Soba za stanovanje u prizemlju. Pozadi glavni ulaz iz hodnika, desno nizak prozor bez zavesa, levo vrata iz gostionice. Soba je nameštena veoma jednostavno; tri stola belo zastrvena — jedan blizu prozora — obične stolice, kredenac, crteži u crnim okvirima; na čiviluku u desnom uglu razna muška i ženska odela. Pored prozora klavir. Francelj i Pepček u crnim prazničnim odelima leže na podu, pred njima hartije, čaše s vodom, drvena kutija za boje; crtaju. Odjednom se trgnu, gledaju prema gostionici. FRANCELJ: Otac! (Skoče i hoće da pobegnu kroz vrata u pozadini.) KANTOR (sleva, u kućnom kaputu, bez šešira): Kuda, Francelj! Pričekaj! (Francelj i Pepček stoje pred vratima u pozadini.) FRANCELJ (tiho): Pa nisam ništa učinio! KANTOR (priñe im): A što se bojiš, Francelj? (Uzme ga u naručje.) Smej se, de!... Šta kažeš, bi li se malo potukli? (Francelj zaplače). PEPČEK (otvori vrata, hoće da ode). KANTOR (Pepčeku): Ej! Kuda? Ostani! (Francelju, prodrma ga surovo.) Pogledaj mi u lice, dete! Nasmej se! FRANCELJ (zaplače): Pa nisam ništa učinio!

KANTOR (mekše, moleći): E pa sad, Francel budi veseo kad si kod mene. Ništa nisi učinio... No, Francelj, ni ja tebi nisam ništa učinio. Povuci me malo za bradu, Francelj! (Francelj se okrene od njega, hoće da siñe. — Surovo ga spusti na pod.) Idi do ñavola! (Francelj i Pepček odu). KANTOR (priñe stolu pored prozora, uzme iz fioke pisma; s gorkim osmehom): Šanse dobre, mandat osiguran... za prokleto visoku cenu... Vredi li život takve cene? (Francka iz gostionice donese vina i šunke, stavi na sto, hoće da se okrene.) KANTOR: Francka! (Francka zastane.) KANTOR (prilazi joj): Francka, zašto me izbegavaš?... Od preksinoć mi još nisi pogledala pravo u lice. Šta ti je, Francka? Je li ti teško bez Nine? (Priñe joj bliže, Francka se povuče za korak, on je uhvati za ruku.) No, odgovori, govori! FRANCKA (tiho, suvo, ne gledajući mu u lice): Teško mi je bez Nine. KANTOR: Lažeš, Francka, lažeš!... Ja ćuti reći zašto me izbegavaš, zašto mi od preksinoć nisi pogledala u lice. Bojiš me se, Francka, strah te je! Zar nije istina? Kaži. FRANCKA: Istina je. (Izvija ruku iz njegove.) KANTOR (sagne se bliže k njoj, dršćućim glasom, uzdržanim gnevom) : Zašto se bojiš moje ruke, Francka? Zar ti se čini da je uprljana, da je moja ruka krvava? FRANCKA (izmakne se, sa strahom): Pa nisam vam ništa učinila, pustite me! KANTOR: Ne bi smela da se bojiš, Francka. I kad bi moja ruka bila krvava, morala bi je poljubiti, Francka!... Ništa se ne boj, ne izbegavaj me sedi ovde, Francka (uhvati je za ruke), ovde kraj mene... (posadi je na stolicu) da popijemo malo (otvara bocu) i da porazgovaramo... FRANCKA (pokrije lice rukama): Oče, ja odlazim, zauvek... KANTOR (glasno, sa strahom i ujedno zapovednički):Kod mene ćeš ostati! (Tiše, skoro moleći.) Ostani kod mene, Francka, dete moje... Gledaj, koliko sam radio i koliko sam patio i koliko sam se ponižavao pred sobom! Sve za sebe i za svoju vlast! Ali ja hoću da se ti, Francka, raduješ našoj vlasti i našem bogatstvu. Ja hoću da me voliš, Francka, da se smešiš veselo i ponosno kada mi pogledaš u lice... Oh ne, Francka, nisam radio i patio samo za se... Šta će mi sada vlast kad nemam nikoga ko bi voleo mene i moju vlast?... Sad me se bojiš i ne usuñuješ se da mi pogledaš u lice — sada, kad bi naš život bio veseo i prijatan, kad bismo mogli da idemo napred i da stvorimo veliko kraljevstvo? S a d a me, Francka, moraš voleti, sad se morate oko mene saviti svi, pa da se svi zajedno, s rukom u ruci — veselimo bogatstvu i životu. FRANCKA: Ja neću bogatstvo... bojim se tog bogatstva! KANTOR: Odagnaj aveti! Protrljaj oči i pogledaj bistro i zaboravi aveti kao da ih nikad nije ni bilo! FRANCKA: Ne mogu da zaboravim, oče! KANTOR: Ne budi nemilosrdna, ja sam tvoj otac, smiluj se!... Ako sada odete svi od mene i ostavite me samoga, sasvim samoga — bojaću se u ovoj praznoj kući, kao dete koje se boji mraka i samoće... Ne ostavljajte me samoga, Francka, ostanite kod mene. (Francka ustane.) KANTOR: Kuda, Francka? FRANCKA: Ni vi se niste smilovali. HANA (iz gostionice): Kantore, Lužarica je ovde. Decu ti je dovela. Mužu si oduzeo hleb, sad joj hrani decu!

RADNICA (iz gostionice sa troje odrpane dece): Evo vam ih, obucite ih, nahranite ih, od juče nisu ništa jela, danas je nedelja i nemaju ništa za ručak! (Gurne decu napred, deca joj se drže za suknju.) (Kantor uzme šešir sa čiviluka, hoće da iziñe na zadnja vrata.) RADNICA (glasnije, skoro viče): Nisi se smilovao, ni bog se neće na te smilovati! Sve si pokrao i opljačkao i nikome se nisi smilovao, deci koja ti nisu ništa nažao učinila — a kad bude dosta svega, bog će te kazniti i onda proklet bio ti i cela tvoja kuća!... Samo ćuti, idi — proklet bio ti i cela tvoja kuća! (NJena deca zaplaču.) KANTOR: Poludela si, ženo! RADNICA: Bog zna jesam li poludela. (Hani.) Kad bi tvoja deca gladovala i prosjačila svud po selu za parče hleba, i ti bi poludela. I daj bože da prosjačiš, da prosjače tvoja deca od kuće do kuće i da skapavaju od gladi. KANTOR: Napolje! HANA: Ostavi ženu! Poñite sa mnom, daću vam hleba! RADNICA: Neću vašeg hleba, on je ukraden! Bolje isprosjačen, nego kraden hleb!... Napolje, deco, ova je kuća prokleta! Proklet bio i ti i tvoja kuća! (Radnica ode na zadnja vrata.) KANTOR: Poludela je! HANA: Ti je nosiš na duši! Proklet bio ti i tvoja kuća! KANTOR: Hana, buncaš li? Žena je luda, ne obaziri se na njene reči... Hana, budi pametna; sada kad nas svi tako mrze, sada kad smo već toliko zla doživeli, moramo se svi zbiti, moramo se još više voleti. Ali vi me svi tako izbegavate, svi me tako gledate kao da imate tuñina u kući, a ne oca i gospodara... Daj mi ruku, Hana; Francka, daj mi i ti ruku... Ako se volimo, ne treba da se bojimo prokletstva... HANA: Ne dotiči me se! Samo radi dece podnosim greh i sramotu i neka mi bog oprosti što ih podnosim. Greh je meñu nama, ne dotiči me se više, ne obraćaj mi se, ne gledaj me više. Ne dotiči se dece da ih ne uprljaš, da ne budu prokleta. KANTOR (glasno, prilazi joj): Ćuti, Hana, ćuti! To je bilo i prošlo. Ružni snovi su bili i nema ih više... Samo snovi su bili meñu nama i nema ih više! Zar ne vidiš da je moralo biti? Zar ne vidiš da je i meni bilo do smrti teško kad sam uzeo na pleća tako teško breme. Grešio sam, jer sam m o r a o grešiti!... HANA: Idi u crkvu i ispovedi se pa zatim otkrij greh. Ako bude trebalo, poći ću s decom od kuće do kuće. Lakše će mi biti na srcu nego danas. Učini tako i bog će ti oprostiti. FRANCKA: Učinite tako, oče! (Hana i Francka odu levo; Kantor ide polako prema prozoru.) KANTOR: Idi u crkvu i ispovedi se pa onda otkrij... To je kraj puta na golgotu, to je moje kraljevstvo!... Gledaj, kako je to došlo iznenada... mir božji s neba... Kako je to čudno i toplo i slatko... (Pogleda kroz prozor, s blagim osmehom.) Sunce sija na moje kraljevstvo... kako će tek onda sjati kad sve bude izbrisano, bez ijedne senke... FRANCKA (iz gostionice): Došli su sudija i pristav. KANTOR (sa strahom, uzrujan): Tako rano?... (Meko, moleći.) Francka, daj mi ruku sada... Neka je bog s tobom, Francka... I... gledaj... ja sam tako slab, tako čudno mi je pri duši... stoj pred vratima, lakše će mi biti ako budem znao da si blizu... Daj mi sada ruku! FRANCKA: Oče! (Privija se uza nj.) (Sudija i pristav iz gostionice.) SUDIJA (debeljuškast čovek, vesela lica, pozdravi): Dobar dan, Kantore!

KANTOR (uzrujan): Idi, Francka! (Francka ode levo.) SUDIJA: Ne zamerite što vam opet dosañujemo s ovom neprijatnom stvari, ali mislim da ćemo odmah svršiti... Ne biste li poručili čašu vina? Razgovaraćemo prijateljski — bez ikakvih formalnosti. KANTOR: I ja mislim da ćemo odmah svršiti... SUDIJA: E, nije tako hitao! (Veselo.) Zato sam došao... a sada takva neljubaznost!... KANTOR: Svršimo, svršimo! (Pristav sedne.) SUDIJA: Ako ste, dakle, tako zvanični da u ovakvoj prilici ne poznajete prijateljstva, onda budimo zvanični... (Sedne.) Ali, sto mu muka... (vikne) Francka! (Francka uñe odmah sleva.) SUDIJA: Bocu vina! (Francka ode.) Šta je vama? Je li vas kandidatura učinila takvim? Tako neraspoložena vas još nisam video! (Francka donese bocu, stavi je na sto, čaša joj padne na pod.) SUDIJA: Ruke ti drhte, Francka! Šta je svima vama danas? (Francka ode.) KANTOR: Svršite brzo. Jeste li došli da me mučite? SUDIJA (pogleda, poćuti, zatim ozbiljnim glasom, polako): Pa, kad je tako... Dakle, ne zamerite što opet dolazimo sa onim... Onim nesrećnim slučajem od prekjuče... Stvar je inače potpuno jasna, ali forme radi... (Pije, zatim ljubaznije.) A šta vi kažete o tome? Jeste li ikad mogli misliti tako nešto o onom dosadnom, mirnom čoveku? KANTOR: O kome? SUDIJA: Kako o kome — o Bernotu! KANTOR: Šta je s Bernotom? SUDIJA: E sada da vas još nešto pitam! — jeste li pijani, prijatelju, ne zamerite? Govorite kao da sanjate. KANTOR: Svršite brzo što mislite. SUDIJA: ðavo vas odneo! (Promenjenim glasom.) Jeste li sigurno videli, možete li da se zakunete da je Bernot uzeo pušku kad se oprostio od vas? KANTOR: Nije uzeo. (Sudija lupi po stolu, pristav začuñeno pogleda Kantora.) SUDIJA (skoro viče): A juče ste rekli da je uzeo i ispred nosa da vam je uzeo! (Pristavu) Nemojte ništa da pišete, ovaj čovek je danas... Pa, kako — je li uzeo ili nije uzeo? KANTOR: Nije uzeo! (Sudija ga začuñeno gleda, pristav odloži pero i smeška se.) SUDIJA: Na taj način sve pada. KANTOR: Čemu okolišanja; nemojte da me mučite, ostavite svoje pravničke gluposti i pitajte direktno; ko ga je ubio, to je pitanje! SUDIJA: Dakle, ko ga je ubio? KANTOR (stoji pored prozora, učini korak napred, odlučno): Ja sam ga ubio. SUDIJA (ustane razjaren): Čoveče! Na stranu prijateljstvo — ne pravite me budalom! Na kraju krajeva, stvar nije tako vesela da bi zbijali šale s njom... (Sedne, mirnim glasom, kao da čita.) Petnaestog oktobra, to jest prekjuče, imali ste goste, meñu njima Bernota i Krneca. Poslednji je ostao u salonu i ubrzo se oprostio; zatim je bio nekoliko minuta dole u gostionici, gde je popio četvrt litra vina a posle se uputio stazom preko polja; na polju, sto koraka od vaše kuće, našli su ga ujutru ubijenog i sa razbijenom lobanjom; ubica ga je verovatno udario kundakom nekoliko puta po glavi za svaku sigurnost. U vlažnoj zemlji ostali su tragovi stopa, vodili su do jarka i u jarku je ležala puška — Bernotova, koju smo svi odmah prepoznali... Dotle je sve jasno. Ali Bernot se kune da je pušku ostavio kod vas, i to baš u onom uglu gde ju je metnuo kad je došao. Da se docnije setio na putu, ali

se nije hteo vraćati... Ja sam te večeri i sam bio kod vas, ali ne sećam se da sam video neku pušku u uglu... Znate li da ju je doneo sa sobom? KANTOR: Doneo ju je. SUDIJA: Pa dobro... a kad je odlazio, je li pušku poneo sa sobom ili nije? KANTOR (neodlučno): Već sam rekao. PRISTAV: Znači, sama je išla s njim. SUDIJA: Kakvi su odnosi vladali izmeñu Bernota i Krneca? Jesu li bili prijatelji? KANTOR: Nisu bili prijatelji. SUDIJA: Bernot je bio veren sa vašom ćerkom? KANTOR: Da. SUDIJA: I u poslednje vreme su odnosi meñu verenicima bili nekako zategnuti. Ko je tome bio uzrok? KANTOR: Maks Krnec. SUDIJA: Krnec je voleo vašu kćer? KANTOR: Da. SUDIJA: A ona? KANTOR: Nije joj bio mrzak. PRISTAV (smešeći se): Kao što smo mislili. SUDIJA: Bernot je došao dosta kasno, sećam se da smo već bili večerali. Kad je došao, Francka je bila napolju i tada je meñu njima došlo do razmirica. Ušao je u sobu uzbuñen i ja sam ga pitao šta mu se dogodilo. Zatim je došao Krnec, ostao u salonu i oprostio se, i ne zavirivši u sobu. Tada je njegova sudbina već bila zapečaćena. KANTOR: Tako je bilo. FRANCKA (iz gostionice, sa strahom): Oče! KANTOR (trgne se): Idi samo, Francka! (Francka ode. Brzo, uzrujan.) Brzo dakle svršite — čemu objašnjenja, čemu pitanja? Ne navodite me silom na greh! Rekao sam vam ko ga je ubio — sad učinite šta treba! SUDIJA: Ko ga je ubio? KANTOR (više nego pre): Ja! SUDIJA (veoma začuñen, vikne): Kantore jesi li poludeo? (Pristav se nasmeje naglas.) SUDIJA (mirnije): Danas se s vama ne može govoriti. Stvar je sama po sebi sasvim jasna (ustane) i nikad ne bih tako nešto pomislio o tom prokletom Bernotu. KANTOR: Na svaki način, znači, ubio ga je Bernot i niko drugi — ni ja, niti iko drugi? SUDIJA: Bog mi je svedok da vas nikad još nisam video tako čudnoga. Pravite li me namerno budalom ili ste zaista poludeli?... Ko bi ga drugi mogao ubiti? Zar dokazi nisu tako jasni da bi ih i slepac video? (Natoči i iskapi čašu.) Ali ipak je čudno. Takav dosadan, nespretan tip — da ode i ubije čoveka samo iz detinjaste ljubomore. KANTOR: Zar ga je zbilja ubio? SUDIJA (okrene se njemu, posle kratke stanke, veoma razjaren): ðavo vas odneo! Obesite se! (Navuče kaput.) Zbogom! (Ode s pristavom na zadnja vrata.) KANTOR (nasmeje se naglas): Sad je, najzad, jasno kao na dlanu da ga ja nisam ubio. Bernot ga je ubio: dokazi govore tako glasno da ne možeš da ih nadvičeš. Ubio ga je — stvar je jasna kao beli dan i samo je čudno zašto se uznemirujem radi stvari koja me se ne tiče; govorio sam zaista kao prava budala (ide prema gostionici; veselo). Francka! FRANCKA (iz gostionice, uplakana, sklopljenih ruku): Šta ste učinili, oče?

KANTOR: Ej, Francka, šta sam učinio? Prepustio sam se božjoj volji, Francka! FRANCKA: Ja odlazim, oče, ne ljutite se na mene! KANTOR (mirnije): Ako ne možeš da ostaneš kod mene — idi, neka je bog s tobom. Sad mi više nije teško; bila me obuzela malodušnost i sad sam je se otresao zauvek. Ako odeš, Francka, odnećeš sa sobom samo komadić, sasvim mali komadić moga srca... Idite svi i ponesite sa sobom ljubav; ako odnesete i čitavo moje srce — ja ostajem... Ne treba mi više ničija ljubav. Jesi li bila iza vrata, jesi li čula? Ja m o r a m svojim putem dalje, nema tako velikog greha o koji bih ja mogao da se spotaknem. Ako nećete sa mnom, a vi ostanite, ja idem svojim putem — m o r a m . FRANCKA: Oče, zašto ste to učinili? KANTOR: Ej, Francka, šta mi prebacuješ? Govori, hajde, otkrij ti! Eto, Francka, iziñi na put i reci svakom ko god proñe: moj otac je krao, pljačkao, ubijao. Idi i učini to, Francka! FRANCKA: Ne mogu. KANTOR: O, Francka, kako je slabašna tvoja vrlina! Pre nego što bi izišla na put, poklekla bi! Usne bi se pomicale, ali glas se ne bi čuo iz grla! — Sirotice, ti ćeš ostati kod mene — tako slabašna i tako plašljiva kakva si!... (Veselo, skoro ironično, uhvati je za ruku.) Kad odlaziš, Francka? I kuda ideš? — Sirotice, Francka, čuj: ako bih ti ja sada rekao: "Francka, idi i ne vraćaj se nikad više!" ti bi pošla i zastala na pragu i plakala!... Francka, ti ne možeš da odeš. Sa mnom ćete ostati svi, vezani ste za mene. (Ispusti njene ruke; hladno.) Sad poñi i donesi vina na sto, mislim da je misa skoro pri kraju. Sastavi prvo ta dva stola... (Francka to učini, Kantor se smeši.) No, pogledaj!... (Na zadnja vrata uñe nadzornik imanja; Francka ode.) KANTOR: Šta je? NADZORNIK (postariji i mršav čovek): Sve je u redu, štrajk je završen; sutra dolaze svi na rad. Najveći bukači došli su prvi da mole za oproštaj. KANTOR: A šta je sa Lužarem? NADZORNIK: Došao je poslednji, stideo se. Prema vašoj zapovesti nisam ga primio. KANTOR: Šta je rekao? NADZORNIK: Bio je bled kao zid i otišao je. KANTOR: Idite u selo i, ako ga vidite, recite mu da može doći. (Nadzornik stavi šešir, pred vratima ga opet skine i vrati se.) NADZORNIK: Žandarmi su otišli po Bernota. (Kantor se trgne i pogleda ga.) NADZORNIK: Sreo sam ih kad sam dolazio iz fabrike. KANTOR: U redu! (Nadzornik ode. Francka donese nekoliko boca vina i stavi ih na sto; zatim rasporedi stolice i popravi stolnjak; Kantor stoji kod prozora.) KANTOR (okrene se njoj): Gde je mati? FRANCKA: Gore. KANTOR: Neka siñe da posluži goste. (Ode od prozora ka vratima u pozadini; Francka levo; na zadnja vrata uñe Koprivec, velik, debeo čovek.) KANTOR: Dobar dan, Koprivec, radujem se što ste došli. KOPRIVEC: Poziv nije ni bio potreban. Bićete izabrani. Kad imate sveštenstvo na svojoj strani. KANTOR: Meni je mnogo stalo do toga da razgovaram s pametnim ljudima. Neću da idu na izbore kao na plaćanje danka; po zapovesti. Sledeće nedelje sazvaću zbor da bi ljudi znali za koga glasaju.

KOPRIVEC: E, svejedno. Pet puta sam već glasao pa još nikad nisam znao za koga glasam. KANTOR: Zato me sada dobro pogledajte. (Župnik sa dva čoveka — Francka donese sleva čaše, rasporedi ih po stolovima i izañe.) KANTOR: Samo uñite! ŽUPNIK (pruži mu ruku): A šta vi mislite o tom strašnom zločinu, gospodine Kantore? KANTOR: Šta mogu, nisam ga ja ubio. (Seljaci priñu bliže.) ŽUPNIK: I baš posle večere, kad smo se kod vas tako dobro proveli. Baš tako mi se čini, gospodine Kantore, kao da se ovde desilo, kao da je vaša kuća krvava... Celu noć sam sanjao o tome, čak i za vreme mise mi nije dalo mira. KOPRIVEC: Ko ga je zapravo ubio? ŽUPNIK: Bernot! i tako miran, pristojan čovek; ja sam ga voleo, iako je bezveπ€ac. PRVI SELJAK: A, bezverac je, gle! (Na zadnja vrata uñe još nekoliko ljudi.) DRUGI SELJAK (još na vratima):Žandarmi su otišli po njega. TREĆI SELJAK: Vode ga dole u selo. KANTOR: Sedite, prijatelji! ŽUPNIK: Ali ja ipak ne znam — učinilo mi se kao da sam tada video pušku u uglu — a sada kažu da je ležala u jarku. KANTOR: Znači da je uzeo, znači da ste se zabunili. ŽUPNIK: Naravno da sam se zabunio! — I baš u ovoj kući! (Uzdahne i sedne.) KANTOR: Takva je bila božja volja. Ostavimo na miru mrtve! — Pozvao sam vas da razgovaramo o izborima. (Hana doñe iz gostionice.) HANA: Zvao si me. KANTOR: Toči! (Hana uzme bocu, ruka joj drhti, stavi bocu opet na sto.) KANTOR: Idi i spremi ručak! (Hana ode.) Dozvolite da vam natočim! (Toči župniku.) KOPRIVEC (uzme drugu bocu): E, natočićemo već sami; nije neprijatan posao. PRVI SELJAK: Golaći su vam se pobunili, a? KANTOR: Već su se pokajali. DRUGI SELJAK: Sad već svaki čobanin gunña ako mu se ne kaže gospodin; ranije je bio zadovoljan kad dobije čizme za Božić... KANTOR: Moram vam nešto otkriti, prijatelji, što mi već odavno leži na srcu. I to zato da bi me upoznali, da bi znali s kim imate posla, koga ćete da birate, za koga ćete agitovati po parohiji. Ja znam dobro da ih ima mnogo koji me ne trpe i koji će sada javno i potajno rovariti i buškati protiv mene. TREĆI SELJAK: Ništa neće postići. KANTOR: Nema ih ni deset u čitavoj parohiji koji su mi istinski naklonjeni. Svi drugi — o, pa i onih deset, pa i vi, dragi moji, kad bih došao vama kao Job od boga kažnjen, oterali bi me s praga poput šugavoga psa. (Gosti se uznemire.) I kad bih stao pred ljude i razdrljio grudi: "Vaš sam, udrite!" — hiljade noževa probilo bi moja rebra. Mrzite me kao grad i bojite me se kao grada; vaš strah je moj čuvar. (Povišenim glasom.) Ali šta sam vam učinio da me tako mrzite? Kažete da sam tvrd, da sam bezobziran, čovek bez samilosti, kažete da sam... KRNEC (zaviče napolju): Ubica! (Gosti se trgnu.) KANTOR (zatetura): Da sam ubica...

KRNEC (napolju): Ubica! GOSTI (kao skamenjeni): Ubica! KRNEC (otvori vrata i poviče): Putem vode onoga koji mi je sina ubio! (Nestane.) ŽUPNIK: Šta se dogodilo? (Gleda prestrašeno Kantora.) KOPRIVEC (stojeći): Šta je bilo? NADZORNIK (otvori vrata):Stari je poludeo. Sina su mu ubili, napio se rakije i poludeo. (Ode.) KANTOR: Tako je: ubili su mu sina, napio se rakije i poludeo. Ostavimo mrtve na miru. PRVI SELJAK (približi se prozoru): Zaista ga gone — Krnec je poleteo na nj. DRUGI SELJAK (priñe prvome): Ruke su mu vezane na leñima — Krnec ga je ujeo za ruku. FRANC (napolju; pored prozora prolaze ljudi tako da se vide šeširi i poneka glava): Pustite me! Šta sam vam učinio? Kantore! Kantore! KANTOR (vikne): Prekasno! Pomozi se sam! (Ode od prozora, uzme čašu vina, prinese ustima i odloži, ide prema vratima.) Francka! FRANCKA (iz gostionice): Oče, Franc prolazi. KANTOR (da joj čašu): Daj mu čašu vina. (Francka uzme čašu i ode.) ŽUPNIK: Šta vam je, gospodine Kantore? KANTOR: Voleo sam ga više no ikoga. PRVI SELJAK: Prošli su. (Seljaci se vrate stolu.) KANTOR: Sve je prošlo. I sada, radujmo se — gledajte kako je zasijalo sunce pravo na nas... Došlo nam je u posetu u ovom svečanom času... FRANCKA (uñe na zadnja vrata, donese praznu čašu): Ispio je i pozdravlja vas. KANTOR: Idi — prošlo je. (Francka ode.) Tako je, prijatelji, kao što sam vam kazao. Prebacuju mi da nemam samilosti, da sam okrutan i bezobziran. Ko hoće da nešto postigne za sebe, za svoju parohiju, za ceo svoj narod, ne sme da bude plašljiv i slab, ne sme da ima obzira ni milosti. Put do prestola je tegoban — čovek mora da gazi do kolena u krvi i suzama. Svi su zločinci — ubijaju duše i ubijaju tela. Ko hoće da ide napred, mora napred, mora odgurnuti svaki kamen koji mu stoji na putu, mora, ako treba, preko leševa, mora preko toplih ljudskih leševa. Ko mi prebacuje bezdušnost, sam je preslab da bude bezdušan i njegova je vrlina licemerstvo. ŽUPNIK: To je istina! KANTOR: Prijatelji, to je put kojim idem. Ne bojim se i ne stidim se i vedra čela stojim pred vama. (Digne čašu.) Ko ima šta da mi prebaci, neka govori i nek se ne kucne sa mnom. SVI (ustaju i kucaju se s njim): Svi smo uz vas! Bog vas poživeo, Kantore!