(1) БИОГРАФИЈА КРАЉА АЛЕКСАНДРА Краљ Александра рођен је на Цетињу 16. децембра 1888. године у врло скромној вили која се налазила на главном тргу, преко пута краљевске палате. Његова мајка кнегиња Зорка била је jе ћерка црногорског књаза Николе Петровића и сестра будуће италијанске краљице Јелене. Кум на крштењу био му је, преко изасланика, руски цар Николај 2 Александрович. Детињство је провео у Црној Гори и Швајцарској, где му се отац Петар настанио после смрти кнегиње Зорке. Био је добро дете, пријатно дете и добар ученик. Васпитаван је у демократском и духу љубави према Француској, која је била друга домовина његовог оца, који је био бивши питомац Сен Сира, храбри поручник Кара из Легије странаца француске војске. Александар је школовање наставио у Русији, у Пажевском корпусу, у Зимском дворцу у Петрограду, који је био попут правог града. У Русији је Александара стекао много правих пријатеља, често је приман на двор царксе породице Романових, коју је посећивао четири или пет пута годишње. Никола 2 је гајио нарочите симаптије према њему и у изгледу је био брак са његовом кћерком кнегињом Олгом. Прилике су се, међутим, промениле. Дошло је до Великог рата и до револуције у Русији у којој је цар свргнут и потом убијен. Александар је опак, заузвек, сачувао наклоност према Романовима и захвалност према царској Русији која је била заштитница Србије. Своју захвалност је показап прихвативши да се бела руска емиграција настани у његовој земљи. Свети синод је ту нашао уточиште, а царске заставе место где ће се чувати. Године 1909. Александар је очевој одлуци постао престолонаследник уместо старијег брата. Аутор овај преокрет приписује испадима које је имао импулсивни Ђорђе. (али, Александар је био вероватно политчки погоднији)Те 1909. године Ђорђе је претукао на смрт свог слугу Колаковића који није доставио једно љубавно писмо. Слуга је подлегла повредама, а Ђорђе притиску да абдицира. Као престолонаследник, принц Александар се прирпемао за коначни обрачун са Турском. Грчк, Бугарска, Србија и Црна Гора објвиле су 1912. године рат Турској. Александар је имао 24 године, био млад, динамичан, витак, носио је наочаре са диоптријом а његов жив поглед, одлучан ход, интелигентно, отворено и насмејано лице освајали су симпатије. Шест година, са кратким мирнодопским живота, он ће проживати на бојном пољу. Ту се стварно и формирао. Он је пре свега био и заувек остао војник. Уосталом, као и његов отац рођен као војник, имао је осећај за дисциплину, служио се директним, енергичним методама. И касније, кад је био државник, у њему се увек могао видети војник. У управљању државом доста се ослањао на војску. Александрова војска је разбила Турке на Куманову, недалеко од Косова поља, где је средњовековна Србија изгубила слободу у Косовском боју. Та победа је имала велики национални значај и представљала је први корак ка Александровој популарности у народу. Срби су ношени осветничким жаром стигли до Солуна и окупирали Албанију. Први балкански рат је био освета за све поразе Срба од Турака.
Турци су капитулирали а савезници су поделили територије. Македонију која је била због свог положаја кључна тачка на Балкану зхатевали су Грци, Срби и Бугари. Управо због тих различитих жеља и претензија избио је Други балкански рат између Бугарске и Србије. Александар је понов стао на чело војске и успео да потуче Бугаре и Македонија је сачувана. Јуна 1914. године стари краљ Петар уморан и боелстан, пренео је краљевске обавезе на престолонаследника Александра, који је проглашен регентом. Само неколико дана касније догодио се атентат на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву (28. јуна) Беч је коначно имао повод да заратује против Србије. Аустроугарска је упутила Србији срамни ултиматум, који није прихваћен и само месец дана касније почео је Велики рат. Србија је успела, иако бројчано слабија, без муницје, оружја и опреме да оствари неке од најславнијих битакана Церу и Колубари. Међутим, без помоћи савезника и нападнута с леђа од Бугара, српска восјка је са делом становништва кренула у повлачење ка Албанији. Глад, болест и зима преполовилу су српску војску, али и у тим околностима војска је одржала дициплину и част војника. Срби нису кидасали на албански хлеб и имовину. Регент Александар и краљ Петар делили су судбину свог народа. Повлачили су се са војском по албанским врлетима. Срби су потом пребачени преко мора на Крф и у Бизерту у Тунису па затим на солунски фронт. Последњих месеци рата Срби су уз помоћ савезничке војске пробили непријатељске положаје и ослободили ослободи ли територије будуће Југославије. Југославије . Крфском декларацијом декларацијом из 1916. Србији је признато право да присаједини присаједини аустроугарске аустроугарске територије настањене Југословенима. На дан 1. децембра 1918. године створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, са принцом регент Александаром Карађорђевићем на челу. До тог датума принц регент водио је ратове, а сада, па све до смрти, водио је ништа мање окрутне и велике полиитчке ратове. После смрти свога оца краља Петра 1 проглашен је 1921. годне за витешког краља ујединитеља Краљевине СХС. Краљ Александар 1 оженио се 1922. године принцезом Маријом Хоенцолерн, кћерком румунског краља Фердинанда 1 и краљице Марије, прицезе од ВБ и Ирске. Краљ Алек и краљица Марија имали су три сина: Петра, Томислава и Андреја. Била су то типична имена у земљама Краљевине Југе. Петар као типично српско име, Томислав хрватско, а Андреј словеначко. Из овога видимо колико је краљ придавао важност својој функцији краља Југославије. Краљ Александар је био лошег здравља. Још од младости је патио од стомачних болести, које су га пратиле готово целог живота и доприносиле његовој нервози: он је јео брзину, на брзину се забављао. Највероватније да је патио од чира на желуцу и због тога се лечио термалним водама у Нишкој Бањи. Узрочницима обољенања сматрао је своју нарав и исцрпљујућ рад. Пушио је најјаче цигарете (француски голоаз) и имао слаб апетит.Постоје неке информације које је касније потврдио и краљевић Томислав, син краља Александра, да је краљ боловао од карцинома желуца и да су му лекари предвиђали још шест месеци живота пред сам
пут у Марсељ. Он је навео да му је краљица Марија рекла да су лекари после обдукције у Фрацнсукој потврдили да је имао смртоносан карцином желуца. Краљ Александар је био дубоко религиозна особа, као и сви Карађорђевићи. Редовно је одлазио у цркву, његова соба је била права капела, са иконама, крстовима и јеванђељем крај узглавља. Попут средњовековних српских владара подизао је храмове и обнављао старе богомоље. Уз то, краљ је отварао бројне фондове, добротворне установе, давао стипендије, прилоге и потпоре. Краљ Александар био је уверен да Карађорђевићи треба да наставе династију Немањића. Неки извори наводе да је имао амбицију да постане цар и да се онда крунише по српским обичајима. За време своје владавине, тј. после убиства у Скупштини 1928. године, краљ Александар, не видевши излаз из политичке кризе, увео је лични режим. Суспензија устава и увођење личног режима нису у суштини били ни новина, ни реткост у Европи и свету. Укинута је слобода штампе, уведен Суд за заштиту државе, ограничена права окупљања и удруживања, ограничена независност судија, а проширена надлежнсот полицијски власти. Било је, несумњиво, строге репресије, самовољних хапшења и сурових пресуда. Краљ је митрополиту Дожићу говорио да није могао да пронађе друго решење. Могао је да ампутира Хрватску или пак да укине Видовдански устав. Југославијом је било тешко владати због различитости покрајина. Литература: Милан Богојевић, Атентат 1934, Београд 2014.
