K A R L GUSTAV JUNG
CIVILIZACIJA NA PRELASKU
K ARL GUSTAV JUNG
CIVILIZACIJA N A PRELASKU
Prevele Svetlana Stević i Dubravka O pačić-K ostić
Prvi urednik Dubravka O pačić - K ostić
K D A TO S BEOGRAD
2006 .
5 O D A B R A N A D E LA K. G. JUNGA
1-7 SADRŽAJ Naslovna strana:
I O n esv esn o m .......................................................................
kd
,, a t o s “ i
II Duša i z e m lja ............................................................................... 9 III Arhaični č o v e k ........................................................................... 35 IV Duševni problem modernog č o v e k a ..................................... 55 V Ljubavni problem studenta..............................................
77
V I Žena u E v r o p i....................................................................
99
Lektura i korektura:
VII Značaj psihologije za sadašn jost................................ ^ 7
Lekorsko-korektorsko odeljenje K D ,,A T O S “
VIII O današnjem položaju psihoterapije........................ ^37 IX Predgovor za „Eseje o savremenim događajim a“ .... j 59 X V o ta n ...................................................................... .............. 177 X I Posle ka tastro fe..............................................................................
Kompjuterska priprema:
Graf. ing.Radiša Tadić
XII Borba sa s e n k o m ...........................................................
^95
XIII Epilog za „Eseje o savremenim događajima“ ........ 219 X IV Sadašnjost i b u d u ćn o st................................................ ^29
Naslovna strana:
1. Ugroženost individue u modernom društVu................. ^47
M ilan Popović
2 . R eligija kao kom penzacija o m aso vljen ja...................... ^47 3 . Stav Zapada o pitanju r e lig ije .................................... ;.. 255
Štampa: S. Z. R.
4 . Samorazumevanje in d ivid u e .......................................... ^60 5 . Pogled na svet i psihološki način posm atranja.......... ^66
^7
6 6. Sam ospoznaja...................................................................... 280
Karl Gustav Jung: CIVILIZACIJA NA PRELASKU
7 . Značaj sam osp o zn aje....................................................... 289 X V Leteći tanjiri: Savrem eni mit o stvarima viđenim 297 na n e b u ..................................................................................... P re d g o v o r................................................................................ 303
Izabrana dela Karla Gustava Junga (1-7) Šesta knjiga, sedm i tom Izdanje dr-a Zvonimira Kostića i KD ATOS Beograd 2006.
1. N L O -i kao g la s in e ............................................ ............. . 303 2 . N L O -i u s n u ............................................................................307
Naslov originala: ZIVILISATION IM UBERGANG
3 . N L O -i u slik a rstv u ................................................................ 323 4 . O istorijatu fenomena N L O ............................................... 4 77 5 . R e z im e ..................................................................................... 403 6. Fenomen N L O u nepsihološkom s v e tlu ......................... 408
Prevela s originala Svetlana Stević i s engleskog poglavlja Votan, Posle katastrofe, Borba sa senkom, Epilog za „Eseje o savremenim događajima”, Leteći tanjiri - savremenu mit o stvarima viđenim na nebu, Predgovor, NLO-i kao glasine, Predgovor prvom engleskom izdanju - Dubravka Opačić-Kostić
E p ilo g ....................................................................................... 415 D o p u n a ..................................................................................... 421
Biblioteka Terra Jungiana
Predgovor prvom engleskom iz d a n ju .................................. 434
Copyght
X V I Savest u psihološkom v iđ e n ju ...................................... 437
Patmos Verlag Gmb & Co. K g Walter Verlag Copyright & SCG dr Zvonimir K ostić i K D „Atos “
X V II Dobro i zlo u analitičkoj p sih o lo g iji......................... 439 X V III Predgovor za „Psihološke studije K .G . Junga“
457
Toni V o l f ...................................................................................... 451 X IX Značaj švajcarske linije u spektru E v r o p e ............ 479 X X „U spon jedn og novog sveta“ : diskusija o knjizi
Ovo izdanje je pomogla fondacija: NETZWERK-ANALYTISCHF PSYCHOLOGIE-OSTEUROPA GERT UND RODTRAUD SAUER
H. K a jz e rlin g a .......................................................................... 491 X X II K om plikacije američke p s ih o lo g ije .......................... 497 X X III Sanjajući svet I n d ije .................................................. 511
Naslovna strana Pieter Breughel (1525-30? - 1569), Vavilonska kula
9
8 CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd
159.964 .26:008 930 .85 :159.964 .26” 19” 159.963 .3 :159.964.2 JUNG, Karl Gustav Civilizacija na prelasku / Karl Gustav Jung ; prevela s originala Svetlana Stević i (s engleskog) Dubravka Opačić-Kostić. Beograd : Atos, 2006 (Beograd : Zuhra Simić). - 526 str. : ilustr. ; 20 cm. (Odabrana dela K. G. Junga : 1-7 ; knj. 6, tom 7) (Biblioteka Terra Jungiana) Prevod dela: Zivilisation im Ubergang / Carl Gustav Jung. - Tiraž 500 . - Napomene i bibliografske reference uz tekst. ISBN 86-904569-2-9 a) Analitička psihologija - Kultura b) Civilizacija - 20v c) Psihilogija ličnosti d) Nesvesno COBISS.SR-ID 128585228
I
O NESVESNOM 1
Za uho laika, reč ,,nesveno“ ima prizvuk nečeg metafizičkog, tajanstvenog. Svojstvo koje se pridodaje reči ,,nesvesno“ moglo bi s jedne strane da utiče na to što je pojam ušao u svakodnevni jezik kao oznaka za metafizičko Nešto: EDUARD FON HARTMAN (EDUARD VON HARTMANN) označava kao nesvcsno osnovu sveta. S dmge strane, pak, okultizam je uzeo ovu reč u upotrebu jer predstavnici ovog pravca rado pozajmljuju mnogobrojne naučne izraze, kako bi svoje spekulacije uvili u odežđu ,,naučenjaštva“ . Nasuprot tome, eksperimentalna psihologija, koja je određeno vreme - i to sa izvesnim pravom - sebe označavala kao jedinu naučno zasnovanu psihologiju, odnosila se odbojno prema pojmu nesvesno, polazeasi od stava, da je sve psihičko svesno, i da samo svesnost zaslužuje naziv psiha. Priznalo se doduše da postoje ,,svetliji“ ,,tamniji“ svesni psihički sadržaji, ali je poricano postojanje stvarnih nesvesnih sadržaja. 2 Ovo shvatanje ne bi smelo ni najmanje da zavisi od isključivo laboratorijskog istraživanja sa ,,normalnim“ ispitanicima, a takode ni od vrste eksperimenata, koji se koliko je god moguće, bave elementarnim psihičkim događajima, dok je skoro sasvim izostalo ispitivanje kompleksnih psihičkih funkcija, koje se po prirodi stvari ne mogu podvesti pod egzaktan psihički pravilnik o ispitivanjima. Momenat koji je, međutim, po važnosti prevazilazio jedan od ova dva razloga, bio je trenutak zatvaranja eksperimentalne psihologije pred patološkom psihologijom. U Francuskoj je od vrcmena RIBOA (RIBOT) psihologija stalno budnim okom pratila abnormalneduševne fenomene. Jedan od njenih najistaknutijih predstavnika, BINE (BINET), je čak ostavio izjavu, da patološka psiha, određena teško razumljiva kolebanja normal-
10 nih događaja u toj meri preuveličava i izdiže u matricu (Relief), da oni na taj način postaju razumljivi. Psiholog PJER ŽANE (PIERRE JANET) se na Salpetriere posvetio skoro isključivo, i to sa velikim uspehom, studijama psihopatoloških događaja. Upravo su, inače, abnormalni psihički događaji ti, koji najjasnije pokazuju postojanje nesvesnog, zbog čega su baš lekari i to pre svih specijalisti za oblasti psihičkih oboljenja, najžešće zagovarali i branili hipotezu nesvesnog. Dok je u Francuskoj psihologija na taj način kroz psihopatologiju značajno obogaćena i time dovela do prihvatanja pojma ,,nesvesnog“ događaja, u Nemačkoj je psihologija oplodila psihopatologiju i donela joj niz dragocenih eksperimentalnih metoda, ne preuzimajući od psihijatrije interesovanje za patološke pojave. Ova okolnost je značajno doprinela tome da je psihopatološko istraživanje u nemačkoj nauci poprimilo drugačiji razvoj nego u Francuskoj; ono je postalo zadatak za praktičara - izuzimajući interesovanje u akademskim krugovima - koji je u svom profesionalnom radu bio primoran da razume kompleksne duševne fenomene svojih bolesnika. Na taj način je nastao onaj kompleks teorijskih i praktičnih shvatanja, koja se označavaju kao ,,psihoanaliza“ . Ovaj pravac je široko razvio pojam psihološkog nesvesnog i to u mnogo većoj meri od francuske škole, koja se više bavila pojavnim oblicima nesvesnih događaja nego njihovim uzrocima i individualnim sadržajima. Ja sam se pre petnaest godina, i to nezavisno od Frojdove škole, na osnovu eksperimentalnih istpitivanja uverio u postojanje i značaj nesvesnih događanja i istovremeno sam naveo metode, koje ove događaje pokazuju. Kasnije sam uz saradnju jednog broja učenika dokazao značaj nesvesnih događaja kod duševnih bolesnika. 3 Usled ovakvog, u početku samo medicinskog razvoja, pojam nesvesnog je poprimio boju prirodnih nauka. U tom obliku je zadržan u Frojdovoj školi. Po shvatanjima ove škole, čovek kao kulturno biće ne može da odživi čitav niz nagona i želja i to jednostavno ne može zato, jer se ne podnose sa zakonom i moralom. Čovek je, ukoliko naravno hoće da bude prilagođeno biće, primoran na to da te želje potiskuje. Pretpostavka da čovek poseduje takve želje, bez daljeg je izvesna i uz malo iskrenosti može se u svako doba uočiti kod svakog od nas. Uvid se odnosi, međutim, po pravilu samo na opštu konstataciju postojanja nepod-
11 nošljivih i nedozvoljenih želja. U pojedinačnim slučajevima naprotiv, kako iskustvo pokazuje, stvar stoji sasvim drugačije. Ispostavlja se, naime, da začudo veoma često zbog potiskivanja nedozvoljenih želja, tanka nit između želje i svesti biva pokidana, čime želja postaje nesvesna. Ona se zaboravlja i na njeno mesto stupa manje ili više razumno obrazlo.enje, ako se uopšte i traži motiv. Postupak nastajanja nesvesnog od nepodnošljive želje naziva se potiskivanje, nasuprot potčinjavanju koje pretpostavlja da želja ostane svesna. Mada već potisnut i%aboravljen, nepodnošljivi sadržaj ipak postoji - sve jedno da li se sastoji od želja ili nepodnošljivih sećanja - i svojom nevidljivom prisutnošaeu utiče na svesne događaje. Taj uticaj se ispoljava u obliku svojevrsnih smetnji svesnim funkcijama. Ove smetnje se nazivaju nervozni ili psihogeni simptomi. Valja napomenuti da se ove smetnje ne ograničavaju samo na čisto psihološke, već zahvataju i fiziološke procese. Kod ovih poslednjih, međutim, ne ometaju se nikada elementami sastavni sadr.aji, kao što ističe JANET (ZANE), već uvek samo, pod komplikovanim uslovima postojeaee proizvoljne primene funkcija. Želim da objasnim ovu važnu činjenicu na jednom primeru: elementarni sastavni deo funkcije unošenja hrane postoji u aktu gutanja. Ako na primer redovno gutanje ne nastupa pri unošenju svake vrste tečne ili čvrste hrane, onda se radi o takozvanoj anatomskoj ili organskoj smetnji. Ako naprotiv gutanje nastupa samo kod određenih jela ili samo kod određenih obroka ili u prisustvu samo određenih osoba ili samo pri posebnom raspoloženju, onda se radi o nervoznoj respektivnoj psihogenoj smetnji. Psihogena smetnja se odnosi, dakle, na sam akt uzimanja jela pod određenim psihološkim, a ne psihičkim uslovima. Ove upravo opisane smetnje psiholoških funkcija nalazimo4 naime kod histerije, dok se one kod jedne druge, isto tako velike grupe bolesti, koju francuski lekari označavaju kao psihasteniu (Psychasthenie), pojavljuju u pozadini u prilog čisto psiholoških smetnji. Ove poslednje mogu poprimiti sve moguće oblike, kao prisilne predstave, strahovi, depresije, promene raspoloženja, fantazije, bolesni afekti i impulsi itd. U osnovi svih ovih pojava nalazimo potisnute, to jest psihičke sadržaje, koji su postali nesvesni. Na osnovu ovakvih činjenica, formirao se prethodno skicirani po-
12 jam nesvesnog kao skupnost svih nepodnošljivih i potisnutih žclja zajedno sa zaključavanjem svih neprijatnih i zbog toga potisnutih sećanja. 5 Na drugoj strani je, opet, na osnovu iskustva, lako dokaziva činjenica, da je pretežna većina nepodnošljivih sadržaja u međusobnoj zavisnosti sa fenomenom seksualnog života. Seksualnost je osnovni nagon, koji je, kao što svako zna, najviše okružen tajanstvenošću i nelagodnošću i koji kao ljubav može biti uzrok najmoćnijih afektnih bura, najjače čežnje, najdubljeg očajanja, najvećih briga i najneprijatnijih utisaka. Seksualnost je telesno organizovana i psihički veoma razgranata važna funkcija, na kojoj počiva čitava budućnost čovečanstva. Ona je, dakle, u najmanju ruku isto toliko važna kao i ishrana, premda je nagon druge vrste. Dok se, pak, funkcija ishrane u svim varijacijama od jednostavnog komada hleba do esnafske slave sme odvijati pred svačijim očima i samo se zbog mogućeg katara želuca ili opšte skupoće mora ograničiti, seksualnost je skrivena ispod moralih tabua i mora se podrvgnuti nizu zakonskih odredbi u smislu ograničenja. Ona nije kao funkcija ishrane prepuštena slobodnoj odmerenosti pojedinca. Stoga je razumljivo da se upravo oko tog pitanja grupiše niz jakih interesa i afekata jer se po pravilu afekti događaju uvek umesto neostvarenog prilagođavanja. Seksualnost je, uostalom, kao što je već rečeno, osnovni nagon ljudskog bića - dovoljan povod za poznatu FROJDOVU teoriju, koja sve povezuje sa seksualnošću i upravo o nesvesnom stvara sliku, po kojoj se ono pojavljuje kao ncka vrsta svaštarnice, u kojoj su smeštene sve potisnute dečje želje, jer su bile nedozvoljene, kao i sve kasnije nedozvoljene seksualne želje. Ma koliko da je ovakvo shvatanje nesimpatično, ipak mu se mora priznati da je opravdano. Ako smo skloni da razumemo sve ono što je FROJD smestio u pojam seksualnosti videćemo da je on preko svake dozvoljene mere proširio granice ovog pojma, tako da bi se za ono, što on zapravo misli, bolje izrazilo kao ,,Eros“ , naslanjajući se na antičke filozofske predstave o Pan-Erosu, koji svedočeći o stvaralačkoj ulozi, upravlja čitavom živom prirodom. Za to je upravo „seksualnost“ vrlo nesrećan izraz. Pojam seksualnosti je najpre čvrsto utisnut i ima tako određene granice, da se i reč ljubav usteže od toga da mu po značenju bude ravna.
13 A FROJD ipak misli često na ljubav kada govori samo o seksualnosti, što se lako može dokazati na brojnim primerima iz njegovih pisama. Ceo frojdovski pravac se vezao za teoriju seksualnosti. Ne - 6 ma sigurno ni jednog mislioca ili istraživača bez predrasuda, koji ne bi bez premišljanja uvideo i priznao izvanredan značaj seksualnih i ljubavnih doživljaja i konflikata. Ali se nikada neće dokazivati, da je seksualnost onaj osnovni nagijn i ono biće ljudske duše. Nauka ,,bez predrasuda“ će šta više priznati činjenicu da je psiha krajnje komplikovana tvorevina, koja se doduše može biološki obuhvatiti i može se pokušati da se objasni biološkim elementima, ali da nam pored toga donosi još mnogo drugih zagonetki, čije rešavanje postavlja zahteve, koje jedna jedina nauka, kao biologija, nije u stanju da ispuni. Ma šta današnja ili buduća biologija postavila ili prihvatila kao ,,nagone“ , biće sigurno sasvim nemoguće, da se jedan kvalitativno jasno određeni nagon kao seksualnost, postavi kao poslednji osnov za objašnjenje. Biologija i uopšte naše prirodne nauke su prevazišle taj stadijum: ne povezuje se više sve samo sa ,,snagom“ , kao što se to rado činilo ranije sa elementom toplote i sa elektricitetom. Naučili smo da skroman pojam, nazvan energija, unesemo kao osnovu za objašnjenje svih kvantitativnih promena. Uveren sam da prava naučna metoda u psihologiji mora ta- ? kođe doći do mišljenja, da dinamična zbivanja duše nisu povezana sa ovim ili onim određenim nagonom - čime bi spala na stepen teorije o toploti - već će ona štaviše prihvatiti i nagone u područje psihe i izvesti princip objašnjenja iz njihovog međusobnog odnosa. Stoga sam ukazao na to da je korisno, ako se prihvati hipotetička veličina, neka ,,energija“ , kao psihološka osnova za pojašnjenje i da se ona označi kao ,,libido“ u klasičnom smislu reči, kao „burni zahtev“ , a da se time ne iskaže ništa o njenom sastavu. Dinamička zbivanja se uz pomoć jedne takve veličine mogu objasniti bez ikakve smetnje i bez onog nezaobilaznog prisiljavanja, bez koga se dakako ne može krenuti napred kod konkretnog osnova za objašnjenje. Ako, dakle, Frojdov pravac objašnjava religiozno osećanje ili i inače neku od duhovnoj sferi svojstvenih veličina kao „ništa drugo nego“ nedozvoljenu, potisnutu i naknadno ,,sublimiranu“ seksualnu želju, onda ovom po-
14 stupku, u flzici odgovara sledeći način objašnjenja: elektricitet nije ništa drugo nego uhvaćen pad vode i doveden cevovodom do turbine, dakle ništa drugo do ,,kulturno“ zauzdan vodopad, što je argumentacija koja dobro pristaje proglasu za zaštitu prirodne okoline, ali ne i naučnom razmišljanju. U psihologiji bi jedno takvo objašnjenje bilo primereno samo onda kada bi se dokazalo kako dinamička osnova bića nije ništa drugo nego seksualnost; to znači, prevedeno na fiziku, da padajuća voda jedino i samo može da proizvodi elektricitet. U tom slučaju bi se smelo reći, da elektricitet nije „ništa drugo“ nego vodopad dovučen u kablove. 8 Ako dakle odbijemo isključivu teoriju seksualnosti nesvesnog i pustimo na njeno mesto shvatanje o energetici, moramo da kažemo, kako nesvesno sadrži sve opšte psihičko, čiji prag vrednosti svest ne dostiže ili više ne dostiže ili će tek dosegnuti. Sa ovakvim uverenjem možemo sebi da predstavimo kako bi otprilike nesvesno moralo da izgleda. Već smo upoznali potiskivanja kao sadržaje nesvesnog. Tome dodajemo još sledeće: i sve, što smo zaboravili. Zaboravljeno, naime, ne znači ,,izbrisano“ , već samo znači, da je sećanje postalo sublimisano, ispod praga, što znači da je njegov energetski intenzitet tako opao, da ne može više da se pojavi u svesti, zbog čega je naravno, izgubljeno, za svesno ali ne i za nesvesno. Moglo bi se primetiti, da je to samo fa9on de parler i ništa više. Šta sam time mislio pojasnio bih na jednom primeru. Uzmimo dvojicu ljudi: jedan nije nikada pročitao ni jednu knjigu, drugi je pročitao hiljadu knjiga; obojici oduzmemo odgovarajuća sećanja za period od deset godina, u kojima je jedan samo živeo, a drugi pročitao hiljadu knjiga. Obojica znaju podjednako malo, a ipak će svako bez daljeg, otkriti onoga, k o je čitao knjige i, nota bene, razumeo ih. Doživljaji ostavljaju tragove u svojim rezultantama, iako su davno zaboravljeni, i na njima može da se prepozna njihovo prvobitno iskustvo. Ovaj dugotrajni posredni uticaj privlači utiske đa se ne zagube, i oni se održavaju, iako više nisu sposobni za svesnost. 9 Osim zaboravljenog postoje opažanja na pragu podsvesti, bilo da su to jednostavna čulna opažanja ispod praga slušnog nadražaja ili iz spoljnog vidnog polja, bilo da su pojmovno prihvaćena opažanja (apercepcije) unutrašnjih ili spoljašnjih zbivanja. 10 Svi ovi materijali sačinjavaju lično nesvesno. Nazivamo ga ličnim, jer se sastoji od sve samih iskustava iz ličnog života. Ako
15 otuda nešto dospe u nesvesno, onda se prihvata u asocijativnim vezama nesvesnog materijala, čime u određenim slučajevima nastaju veze od velikog značaja, koje kao ,,prisećanja“ prelaze ili se uzdižu do svesnog. Pojmom ličnog nesvesnog nije, međutim, u potpunostin obuhvaćena suština nesvesnog. Ako bi nesvesno bilo samo lično, onda bi teorijskih moralo biti moguće da se sve fantazije duševnog bolesnika povežu unazad sa individućdnim doživljajima i utiscima. Nesumnjivo da se veliki deo takvog materijala povezuje sa ličnom životnom pričom, ali postoje povezanosti u fantaziji, čiji bi se koreni uzaludno tražili u individualnoj predistoriji. A kakve su to fantazije? To su - jednom rečju rečeno - mitološke fantazije. To su veze koje ne odgovaraju nikakvim doživljajima ličnog postojanja, već prosto samo mitovima. Odakle samo potiču ove mitološke fantazije, ako ne iska-12 ču iz ličnog nesvesnog i time iz iskustava ličnog bitisanja? Nesumnjivo dolaze iz mozga - upravo iz mozga i ne iz ličnih tragova sećanja, već iz nasleđene strukture mozga. Takve fantazije imaju uvek originalan, ,,stvaralački“ karakter. One nalikuju novim produktima, nastaju očigledno u stvaralačkoj delatnosti mozga, a ne samo u reproduktivnoj. Sa našim telom, kao što je poznato, dobijamo i visokorazvijeni mozak, koji sobom donosi čitavu svoju istoriju i, ako se stvaralački aktivira, crpi upravo iz svoje istorije, iz istorije sveta. Pod ,,istorijom“ se svakako podrazumeva istorija koju mi stvaramo i koja se naziva „objektivna istorija“ . Stvaralačka fantazija nema nikakve veze sa tom istorijom, već isključivo sa onom prastarom, sa prirodnom istorijom prenošenom živo od pamtiveka: naime sa stmkturom mozga. I ta struktura priča svoju istoriju, koja je istorija sveta, jedan beskrajni mit o smrti i ponovnom rađanju i onim raznolikim oblicima, koji su nastanjeni uz ovu misteriju. To nesvesno, što leži zakopano u stmkturi mozga i što svo-13 je živo prisustvo najavljuje samo u stvaralačkoj fantaziji, to je nadlično nesvesno. Ono živi u stvaralačkom čoveku, objavljuje se u viziji umetnika, u inspiraciji mislioca, u unutrašnjem doživljaju vernika. Nadlično nesvesno je kao opšte rasprostranjena struktura mozga, jedan opšte rasprostranjen ,,svevremeni“ i ,,sveznajući“ duh. Ali ono zna čoveka, kakavje uvek bio, a nikada kakav je u ovom trenutku, zna ga kao mit. Zbog toga i veza sa nad-
16 ličnim ili kolektivnim nesvesnim znači nadrastanje čoveka preko sebe samoga, smrt za njegovo lično biće i ponovno rađanje u jednoj novoj sferi, kao što je to bukvalno predstavljeno u nekim antičkim mitsterijama. U svakom slučaju, bez žrtve čoveka, onakvog kakav je u sadašnjosti, ne može se dostići čovek kakav je uvek bio (i kakav će uvek biti). O ovoj žrtvi ličnog čoveka, najbolje zna da ispriča, svakako, umetnik, ako se ne zadovoljimo već sadržajem Jevandelja. 14 Ne smemo samo sebi stvoriti predstavu kao da su mitološke fantazije nasleđene predstave. O tome nema ni govora, već su to urođene mogućnosti predstava, uslovi za fantastično predstavljanje a priori, otprilike uporedive sa KANTOVIM kategorijama. Uruđen' uslovi ne daju nikakve sadržaje, već stečenim sadržajima dodeijir’! odredene oblike. Ovi opšti, nasleđenom strukturom mozga dati usl^vi, predstavljaju razlog za sličnost simbola i motiva mitova na čitavoj Zemlji. Kolektivno ncsvesno je ona tamna pozadina na kojoj se jasno izdvaja funkeija nrilagođavanja svesti. Skoro da smo izazvani da kažemo, kako jd sve valjano u psihi obuhvaćeno funkeijom prilagođavanja, a sve što nije, stvara neodredenu pozadinu, iz koje primitivnom čoveku izranjaju opasne senke i noćne utvare i od njega zahtevaju žrtve i ceremonije, a koje bi našem biološki orijentisanom shvatanju htele da izgledaju kao beskorisne i besmislene. Mi se smejemo primitivnom sujeverju, smatramo da smo iznad toga, ali pntom potpuno previđamo, da od te pozadine, koju ismevamo kao muzej neprikladnih stvari, trpimo uticaj na isto tako netajanstven način kao i oni primitivni. Oni imaju samo jednu drugu teoriju, naime teoriju veštičarenja i duhova. Ovu teoriju smatram veoma interesantnom i smislenom i čak značajnijom od akademskog stanovišta naše nauke. Dok visoko obrazovan moderan čovek svakodnevno pokušava da utvrdi, koja dijeta odgovara njegovom nervoznom kataru želuca i koja greška u dijeti je kriva za novi napad, primitivni čovek na ispravan način traži psihičke uzroke, i metodu lečenja koja deluje psihički. Zbivanja u nesvesnom utiču na nas isto tako kao i na primitivne ljude; mi nismo ništa manje opsednuti demonima bolesti, naša je duša isto tako u opasnosti da bude pogođena neprijateljskim uticajem, mi smo isto toliko plen zlonamernih duhova mrtvih ili žrtve magičnog šarma, koji zrači iz neke strane ličnosti. Mi to samo na-
17 zivamo drugačije, a nalazimo se ispred onog primitivnog čoveka taman toliko koliko na to utiče samo drugačiji naziv. To je, kao što je poznato, vrlo malo, pa ipak, s druge strane, vrlo mnogo. Za čovečanstvo je to kada se nađe neki novi naziv stalno značilo oslobađanje od košmarnog sna. Ova zagonetna pozadina, koja je kao oblacima prekrivalais noćnu tamu prašuma od nezapamćenih vremena smenjujućim, ali ipak uvek sličnim prilikama, podseća najviše na izobličeno ogledanje dnevnog života, koje se noću ponavlja*ha čudesan i zastrašujući načinž; to su ,,revenants“ duhova mrtvih, slike sećanja, koje uzlaze bežeći i poput senki iz tamnice prošlosti, koja ne odražava ništa živo, ili su to osećanja, zaostala u nekom upečatljivom doživljaju, koja su se personifikovala u obličje duha. Prividno sve samo posledično delovanje, nedobrodošli gorki naknadni ukus ispražnjenog pehara proteklog dana, otpad i nekorisno. Ako, međutim, zagledamo pažljivije, otkrićemo da iz te, prividno samo negativne pozadine izlaze moćni imperativi, koji u najvećoj meri utiču na delanje primitivnog čoveka. Ove odrednice imaju čas magični, čas religiozni oblik, a povremeno i oba oblika istovremeno kao nerazlučivu mešavinu. Oba su, pored borbe za postojanjem, najvažniji činioci primitivne psihologije. U njima se srećemo sa duhovnim elementom, koji se pojavljuje samostalno u oblicima projektovane čulnosti čisto animalno-reflektorno obojene primitivne psihe, i mi Evropljani se povremeno moramo samo začuditi, koliko duševni doživljaj može da ima ogroman uticaj na primitivnog čoveka. Čulna neposrednost objekta hvata se za njega i kod duhovnog čoveka. Misao mu se javlja, on je ne misli, već mu se ona pojavljuje u projektovanom čulnom opažanju, tako reći kao halucinacija ili bar kao izuzetno živ san. Zbog toga misao kod primitivnog čioveka može u toj meri da mu pokrije i čulnu realnost, da bismo kod nekog Evropljanina, koji bi se ponašao na sličan način, govorili o opseni. Ove svojstvenosti primitivne psihologije, koje ovde m ogui 6 tek da dodirnem, veoma su važne za shvatanje kolektivnog nesvesnog. Jedno jednostavno razmišljanje može nam pomoći da razumemo značaj ovog pitanja: mi imamo kao kulturni ljudi istorijsku starost od oko hiljadupetstotina godina. Pre toga dolazi praistorijski vremenski raspon, znatno veće,ali neodređene duži-
18 a onda dolaze neodređeno mnoge hiljade godina samo kamenog doba, do unazad verovatno beskrajno mnogo dužeg vremena, u kome je ostvaren korak od životinje do čoveka. Još pre pedeset generacija bili smo tako reći primitivci. Kulturni sloj, ta simpatična patina, mogla bi dakle da bude izuzetno tanka i delikatna u poređenju sa moćno oformljenim primitivnim slojevima duše. Ovi slojevi, međutim, formiraju kolektivno nesvesno, zajedno sa ostacima životinjskog, koji ukazuju unazad na beskrajne, maglovite dubine. 17 Hrišćanstvo je podelilo germanskog varvara na donju i gornju polovinu i tako mu je pošlo za rukom - potiskivanjem tamne strane - da udomi svetlu stranu i da je učini vičnom za kulturu. Ali donja polovina strasno teži oslobođenju i dmgom udomljenju. Do tada ostaje ujedinjena sa ostacima praistorije, sa kolektivnim nesvesnim, što mora da znači svojevrsno i rastuće oživljavanje kolektivno nesvesnog. Ukoliko se više gubi bezuslovni autoritet hrišćanskog pogleda na svet, utoliko će se osetnije okrenuti „plava neman“ u svojoj podzemnoj tamnici i zapretiti nam probijanjem napolje sa pustošećim posledicama. Ova pojava se događa kod pojedinca kao psihološka revolucija, kao što može da nastupi i kao socijalni fenomen. 18 Prema mom shvatanju, ovaj problem ne postoji kod Jevrejina. On je imao već antičku kultum i stekao je povrh toga i kulturu svog domaćeg naroda. On poseduje dve kulture, ma kako to paradoksalno zvučalo. On je odomaćen u većoj meri, ali je u opakoj nedoumici za ono nešto u čoveku, što dodimje zemlju, što odozdo prima novu snagu, za ono zemaljsko, što germanski čovek u opasnoj koncentraciji u sebi skriva. Naravno da arijevski Evropljanin najduži deo vremena nije primetio ništa od toga, možda će primetiti sada, u ovom ratu - možda i neće. Jevrejin pak ima malo od toga - gde će on dodirnuti svoju zemlju ? Tajna zemlje nije šala i nikakav paradoks. Morali smo na primeru Amerike da vidimo, kako se već u dmgoj generaciji razmere lobanje i karlice kod svih evropskih rasa indijaniziraju. To je tajna američke zemlje. 19 Svako tle ima tako svoju tajnu. O tome posedujemo nesvesnu sliku u duši: jednu vezu duha sa telom, kao i ono sa svojom zemljom. Neka mi čitalac oprosti ovaj fugurativni način izraža-
19 vanja i pokuša da shvati šta mislim. Nije lako da se to adekvatno opiše ma koliko inače bilo određeno. Postoje ljudi - i to ne mali broj njih - koji žive s one strane i iznad svog tela, oni lebde kao bestelesne senke iznad svoje zemlje, svog zemaljskog, upravo iznad svog tela. Drugi žive sasvim u njoj. Jevrejin živi po pravilu u prijateljskom susedstvu sa zemaljskim, a da ipak ne oseća moć zemaljskog. Ono je, čini se, s vremenom nešto oslabilo. U toj okolnosti bi se mogla pojaviti specifič^a jevrejska potreba da sve reducira na svoje materijalne početke: Jevrejinu je potrebno početno, prvobitno kao protivteža opasnoj prevazi njegovih dveju kultura. Nešto više primitivnosti mu ne škodi, naprotiv: potpuno razumem, da FROJDOVE i ADLEROVE redukcije na primitivne seksualne želje i na primitivne težnje za moć za Jevrejina imaju u sebi nešto dobrobitno i zadovoljavajuće jer je pojednostavljujuće, zbog čega se FROJD sa izvesnom opravdanošću zatvara pred mojim prigovorima. Za germanski mentalitet su, međutim, ove specifično jevrejske doktrine potpuno nezadovoljavajuće, jer mi Germani imamo u sebi još uvek pravog varvarina, koji ne dopušta da se s njim šali i čija pojava za nas ne znači olakšanje i prijatno prolaženje vremena. Kad bi se iz ovog rata nešto naučilo! Sa šaljivim i grotesknim tumačenjima nećemo se približiti našem nesvesnom. Jevrejski orijentisan psihoterapeut kod Germana ne dodiruje one setne i humorističke ostatke iz vremena Davida, već varvarina od preključe, naime biće kome neka stvar na najneprijatniji način odjednom postaje ozbiljna. Ovu ljutitu osobinu varvarina zapazio je i NIČE, svakako iz sopstvenog iskustva - zbog toga ceni jevrejski mentalitet i zbog toga propoveda igranje i letenje i ne uzimanje za ozbiljno. On je pritom prevideo, da nije varvarin taj koji uzima za ozbiljno, već ono što uzima njega ozbiljno. To zlo biće ga hvata. A koga je uzelo ozbiljnije nego upravo samog NIČEA? Čini mi se da bi problem nesvesnog valjalo uzeti kao neš-20 to vrlo ozbiljno. Ogroman pritisak savesti ka dobrom, snažna moralna snaga hrišćanstva, ne govori samo u korist hrišćanstva, već dokazuje i snagu potčinjene i potisnute suprotnosti, antihrišćanskog, varvarskog elementa. To što u nama još postoji neki deo, koji uopšte može da nas dohvati, koji može da nas uzme ozbiljno, ne smatram samo opasnom, već i dragocenom i simpatičnom
20 osobenošću. To je jedna još nedodirnuta svojina, jedno mladalaštvo, jedno blago nepotrošenog, jedno obećanje ponovnog rađanja. Bilo bi ipak potpuno pogrešno ceniti nesvesno isključivo zbog njegovog vrednog svojstva i posmatrati ga u izvesnoj meri kao izvor otkrovenja. Ono i nije ništa drugo do svet prošlosti, oživljen jednostanošću svesnog stava. Kada naime život poprimi neki jednostrani pravac, onda radi upravljanja organizma samim sobom u nesvesnom dolazi do nagomilavanja svih onih faktora, koji su u svesnom postojanju paralelno mogli vrlo malo da govore i žive. Iz te činjenice proizilazi teorija o kompenzaciji u odnosu na nesvesno, koju sam postavio naspram teorije o potiskivanju. 21 Nesvesno se ponaša dopunjujuće u odnosu na sadržaj svesti; ne nekako suprotstavljeno, već može ponekada da se poklopi sa svešću i to onda kada se svesni stav približi životnom optimumu. Ukoliko se, pak, više svesni stav približava životnom optimumu utoliko postaje slabija samostalna delatnost nesvesnog, utoliko više pada njegova vrednost i postaje, u momentu kada je dostignut optimum, jednaka nuli. Može se, dakle, reći da dokle god sve dobro stoji i dok je čovek na onom putu, koji za njega znači individualni i socijalni životni optimum, nema uopšte govora o nesvesnom. To što upravo u naše vreme uopšte dolazimo na to da govorimo o nesvesnom, već je dokaz, da ne stoji sve kako treba. Govor o nesvesnom se, međutim, ne može staviti na teret samo analitičkoj psihologiji: sa tim se započelo u celom obrazovanom svetu posle Francuske revolucije i to sa MESMEROM. Tada se, doduše, nije govorilo o nesvesnom, već o „animalnom magnetizmu“ , koji pak nije ništa dmgo, nego ponovno otkrićc primitivnog pojma energije duše iz nesvesnog, upravo kroz ponovno oživljavanje u potentia postojećih, izvornih mogućnosti predstava. Dok se animalni magnetizam postepeno proširivao kao epidemija u čitavom zapadnom svetu, što potpuno naliči ponovo oživljenom verovanju u fetiše - oživljavanje neživog predmeta - ROBERT MAJER (MAYER) je uzdigao primitivan dinamički stav, koji se i njemu, kao što je sam opisao, prisilno nametnuo iz nesvesnog kao inspiracija, do naučnog pojma energerike! U međuvremu se pomeranje stola pri seansama oslobodilo svojih početaka i poraslo do spiritizma, do modernog verovanja u duhove, novog rađanja šamanističke religiozne forme naših predaka. Ovaj razvoj ponovo oživljenih sadržaja nesvesnog, koji još
21 traje, poslednjih decenija je doveo do snažnog širenja sledećih viših razvojnih stupnjeva, naime do gnostičko-eklektičnih sistema, teosofije i antroposofije, istovremeno do početaka analitičke psihologije, koja je prvobitno proizašla iz francuske psihopatologije, specijalno iz škole o hipnozi, a koja pokušava da naučno dokuči fenomene nesvesnog: iste pojave, koje teozofsko-gnostičke sekte čine pristupačnim naivnim dušama u obliku misterija. Iz ovakvog razvoja se može uvideti da »nalitička psihologi- 22 ja nije nikakav izolovani činilac već da pripada određenom istorijskom okviru. To što ovo ometanje ili ponovno oživljavanje nesvesnog pada upravo u vreme oko 1800. godine, moram da dovedem u vezu sa Francuskom revolucijom, koja je bila manje politička, a više duhovna revolucija, jedna opšta revolucija zapaljivog materijala, koji je sakupilo francusko prosvetiteljstvo. Prvo zvanično spuštanje hrišćanstva u revoluciji, moralo je ostaviti snažan utisak na nesvesnog paganina u nama, jer od tada nije imao mira. U najvećem Nemcu onog vremena, GETEU (GOETHE) smeo je čak da živi, a u HELDERLINU (HOLDERLIN) smeo je bar da glasno priziva blaženstvo Grčke. I od tada je dehristijanzacija pogleda na svet brzo napredovala, uprkos povremenoj reakciji. Uporedo s tim, ruku pod mku, uvoženi su tuđi bogovi. Pored već pomenutog fetišizma i šamanizma, od vremena ŠOPENHAUERA (SCHOPENHAUER) uvozio se budizam. Misteriozne religije su se brzo širile, kao i onaj viši oblik šamanizma, Christian Science. Začetak monističke religije srećemo u monističkom pokretu. Ova slika živo podseća na prve vekove našeg računanja vremena, kada je Rim počeo da ismeva svoje stare bogove i kada se zbog toga ukazala potreba da se uvedu drugi, efikasniji bogovi. Tada se isto tako primalo gotovo sve što se pojavljivalo, od najnižeg, najprljavijeg sujeverja do najviših procvata ljudskog duha. Naše vreme na fatalan način podseća na onu epohu, kada i nije sve stajalo tako dobro i kada je isto tako nesvesno izbilo u prednji plan i ponovo donelo ono prastaro. Da, duhovni haos je tada bio verovatno još uvek manji nego danas. Kao što će čitalac primetiti, propustio sam da govorim 0 2 3 medicinskoj strani nesvesnog, na primer o pitanju, kako nesvesno stvara simptome nervoze. O tome sam govorio na dmgim mestima i zbog toga sam to ovom prilikom izostavio. Uostalom, ne iz-
22 lazim iz okvira svoje struke, jer psihoterapija ne shvata samo neke porodične razmirice, nesrećne ljubavi i slične stvari, već i ono opšte pitanje psihološkog prilagođavanja uopšte; naime, pitanje kako treba da se postavimo s jedne strane prema ljudima i stvarima i, s druge strane, prema sebi samima. Lekar koji se bavi telom, mora da poznaje telo; lekar koji tretira dušu, mora da je poznaje.Ko posmatra dušu samo iz ugla seksualnosti ili lične žudnje za moć, poznaje samo jedan deo ljudske duše. Taj deo mora da se poznaje, ali i drugi delovi, i posebno one stvari, koje sam ovde naznačio - problem modemog odnosa između svesnog i nesvesnog. Samo prost biološki školovan pogled nije dovoljan da bi se ovaj problem shvatio, jer sa rasnom higijenom se ne sprovodi ni jedna praktična politika, a posmatranje ljudskog života sa stanovišta samoodržanja i razmnožavanja je suviše jednostrano. Nesvesno nudi svakako mnogo različitih pogleda na sebe. Do sada se, međutim, predugo zastalo kod izvesnih spoljnih svojstava nesvesnih izraza, naime, kod starinskog jezika nesvesnog i sve je bukvalno shvaćeno. Nesvesno ima snažan, slikovit jezik. Naši snovi to dokazuju. Ali to je primitivan jezik, kakav je od ranije bio - verna slika bogatog, vedrim bojama obojenog sveta. Takva svojstva ima i nesvesno; ono je kompenzaciona, dopunjujuća slika sveta u ogledalu. Smatram da se nesvesno ne može iskazati ni samo kao prosta nagonska priroda, ni kao metafizička realnost, niti se ikako može podići do osnove sveta, već ga treba razumeti kao psihičku pojavu, kao i svest. Šta je duša znamo isto toliko, koliko i šta je život. Dovoljno tajna da budemo nesigumi, koliko sam Ja svet i koliko je svet Ja! Nesvesno je, međutim, u svakom slučaju stvarno, jer deluje. Ono ima svakako drugačiju vrstu stvarnosti nego spoljni svet, naime, psihološku stvarnost. Stoga izgleda kao da naša svesnost stoji između dva sveta ili dve stvarnosti, ili, možda bolje rečeno, između dve sasvim različite vrste psiholoških pojava ili stvari. Jedna polovina opažanja dolazi do svesti kroz čula, druga kroz intuiciju, kroz posmatranje unutrašnjih, od strane nesvesnog podstaknutih zbivanja. Spoljna slika sveta nam dopušta da sve razumemo kao delovanje pokretačkih fizičkih i psiholoških sila, ali unutrašnja slika sveta dozvoljava da sve razumemo kao delovanje duhovnog bića. Slika sveta, koju nam prosleđuje nesvesno, ima mitološku prirodu. Umesto prirodnih zakona stoje namere bogova i demona, umesto prirodnih na-
23 gona deluju duše i duhovi. Obe slike sveta jedna drugu ne podnose i nema logike koja bi mogla da ih objedini: jedna slika povređuje naše osećanje, druga naš razum. Ipak je čovečanstvo još ranije osetilo potrebu, da obe slike sveta nekako ujedini. Na tom zadatku radili su filozofi, zaštitnici religije i umetnici. Tražimo i svakako ćemo uvek tražiti „srednji put“ , trasu, na 24 kojoj se podeljeno spaja. ŠILER (SCHILLER) je verovao da je pronašao taj put u umetnosti i to u ,,simboli^‘ umetnosti. Umetnik bi stoga morao da poseduje tajnu srednjeg puta. Usuđujem se na osnovu iskustva da u to sumnjam. Ja sam, naime, mišljenja da se spajanje racionalne i iracionalne istine događa manje u umetnosti, a mnogo više u simbolu, jer simbol ima u svom biću dve strane, racionalno (prema razumu) i iracionalno (prema nerazumu). U jednom se istovremeno izražava i drugo, tako da obuhvata oba istovremeno, a da nije ni jedno ni drugo. Odakle pak potiče simbol? Sa ovim pitanjem dolazimo do 25 najyažnije fukcije nesvesnog: naime do funkcije formiranja simbola. Sa ovom fukcijom imamo sasvim čudnovatu okolnost. Ona, naime, postoji samo uslovno. Kompenzaciona (dopunjujuća) funkcija je prirodna i stalno postojeća funkcija nesvesnog. Ona proizilazi iz sasvim jednostavne činjenice, da sve pobude, misli, želje i težnje, koje su pogodne da prolaze kroz naš razumni svakodnevni život, bivaju od saživota isključene, na taj način dospevaju u pozadinu i konačno, padaju u nesvesno. Tamo se postepeno sakuplja sve potisnuto, potčinjeno, neviđeno i necenjeno i s vremenom raste u jednu veličinu, koja počinje da utiče na svesno. Ovaj uticaj bi bio sasvim suprotstavljen našem svesnom stavu, ako bi se nesvesno sastojalo samo od nesvesnih i od sadržaja isključenih iz svesti. U njemu, međutim, kao što smo videli, nije tako, već nesvesno sadrži i tamne izvore instinkta i intuicije, ono sadrži sliku čoveka, kakav je bio od ranije, od nezamislivih vremena, ono sadrži sve one sile, čije živo delovanje sama razumnost, svrsishodnost i urednost građanskog bitisanja nikada ne bi mogla da probudi; one stvaralačke snage koje uvek iznova mogu ljudski život da dovedu do uzvišenih novih otkrića, novih formi i novih ciljeva. Otuda uticaj nesvesnog na svest ne nazivam jednostavno suprotstavljenim, već kompenzirajućim, dopunjujućim, u tom smislu što je u stanju da svesti sve to pridodaje, što sprečava sasušivanje i okoštavanje u jednom jednosmernom pravcu.
24 26
Ova funkcija deluje sama od sebe, ali je zbog obogaljenosti instikata kulturnog čoveka višestruko preslaba, da bi mogla efikasno da preobliči jednostrani pravac svesti, koji ljudsko društvo u celini podržava. Zbog toga joj je potrebna i bila joj je potrebna i stalna pomoć umetnosti, da bi na svetlost dana izdigla lekovito sadejstvo nesvesnih snaga. Uglavnom su religije bile te koje su ovaj posao obavljale na različite načine. One su određenim shvatanjem ili sagledavanjem išle u susret nesvesnom, tako što su pojave nesvesnog označavale kao božje ili demonsko ukazivanje prstom ili otkrovenja ili opomene. Time su skretale posebnu pažnju na sve pojave nesvesne prirode, bilo da su to snovi, vizije, osećanja, fantazije ili njihove projekcije (izmeštanja napolje) u osobenim, neobičnim ljudima, ili u upadljivim događanjima u živoj i neživoj prirodi. A li time što su religije sa tako svesnom pažnjom išle u susret nesvesnom, omogućile su prelivanje nesvesnih sadržaja i snaga u svesni život, vršile uticaj na njega i menjale ga. Religiozno shvatanje sa tog stanovišta znači svesnu veštačku pomoć, koja izlazi u susret nesvesnom time što njegovu kompenzacionu funkciju oprema svešću visoke vrednosti, funkciju koja, ako se na nju ne obrati pažnja, češće ostaje bez dejstva. Ona daje nesvesnom sadržaju značajnu vrednost kroz veru ili kroz sujeverje, što znači kroz shvatanje sa jako naglašenim osećanjima, koju ono a priori ne poseduje, koju pak s vremenom ipak može da dosegne, ali tada, međutim, u vrlo neprijatnom obliku. Kada se nesvesni sadržaji zbog trajnog neobraćanja pažnje nagomilaju, onda oni konačno izvrše pritisak na svest, i to kao bolesni uticaj. Zbog toga postoje nervozne smetnje isto toliko kod primitivnih, koliko i kod kultivisanih Evropljana. Histerične Crnkinje ili Crnci nisu retkost. Iz tog iskustva potiče u svakom slučaju veliki deo primitivnih strahova od demona, koji primorava na magijske postupke odvraćanja od njih. 27 Kompenzaciona funkcija nesvesnog ne sadrži, naravno, svesno vrednovanje već potiče sasvim iz svesnog formiranja shvatanja. Nesvesno daje najviše samo začetke za svesno formiranje uverenja i respektivnih simbola. Stoga se može reći: ftrnkcija nesvesnog za formiranje simbola postoji i ne postoji, sve zavisi. Ovaj joj je paradoksni kvalitet inače zajednički sa simbolom. Podsećamo se na onu anegdotu o mladom rabinu, koji je bio
25 K AN TO V učenik: jednog dana dođe kod njega stari rabin da bi ga vratio verovanju otaca, ali svi argumenti propadnu. Onda konačno starac izvuče ozloglašeni šofar, rog, u koji se duva kod proklinjanja jeretika (kako se dogodilo SPINOZI) i upita mladića: „Znaš li ti, šta je ovo?“ . Mladić odgovori hladnokrvno: ,,Da, to je rog nekog jarca.“ Na to starac od zaprepašćenja pade ničice. Štaješofar? Onjeste takođe samo rog jarca. On je isto 28 tako u određenoj situaciji i simbol. Ali samo*kada je mrtav. Simbol se ubija ako uspemo da šofar povežemo sa rogom jarca. Rog jarca, međutim, može kroz simbolizaciju postati i šofar. Kompenzaciona funkcija se izražava u sasvim određenim 29 gmpama materijala, na primer u snovima, u kojima se ne nalazi ništa ,,simbolično“ ,° toliko malo kao na jednom rogu jarca. Da bi se skinuo veo njegovog simboličkog svojstva, potreban je određeni, svesni stav, naime voljnost, da se sadržaj sna razume kao simboličan, najpre čisto kao pokušaj i da se prepusti iskustvu iz života, da li se u službi vođenja života ispostavlja kao korisno ili potrebno ili preporučljivo, da se sadržaji sna razumeju simbolički. Daću jedan mali primer za pojašnjenje ovog teškog pitanja: jedna starija pacijentkinja, koja je, kao i mnogi drugi, na problemu rata malo posustala, ispričala mi je sledeći san, koji je imala pre nego što je došla kod mene: Ona peva crkvene pesme, koje posebno naglašavaju njenu 30 veru u Hrista, između ostalih, poznatu protestantsku pesmu: Christi Blut und Gerechtigkeit, Das ist mein Schmuck und Ehrenkleid; Damit will ich vor Gott bestehn, Wenn ich zum Himmel werd eingehn. Ich glaub an Jesum, welcher spricht: Wer glaubt, der kommt nicht ins Gericht *. Dok peva, ona vidi kako ispred prozora divlje uokolo skače bik, kojiprijednom skoku odjednom lomi nogu. Ona vidi kako * Hristova krv i pravednost, / to je moj ukras i odora časti; /s time ću pred Boga stati/ kada na nebo dođem. /Verujem u Hrista koji govori:/ ko veruje, taj ne ide pred sud itd.
26
31
životinja pati. Misli kako bi se životinja morala ubiti i ne želi više da gleda. Potom se budi. Patnja životinje oživljava uspomene na mučenje životinja, čiji je neželjeni svedok bila. Ona mrzi takve stvari i zbog njih se izuzetno uzbuđuje, što se zasniva na nesvesnom izjednačavanju sa mučenom životinjom (sa-patnja!) Žena nosi nešto u sebi što se izražava kroz sliku životinje koja se muči. Ova slika je očigledno izazvana kroz posebno naglašavanje verovanja u Hrista u pesmama koje je upravo pevala, jer dok je pevala, bik se uzbudio i pritom povredio. Ova svojevrsna povezanost budi u njoj odmah. Asocijaciju na duboku religioznu uznemiranost, koju je osećala zbog svetskog rata, koji je duboko potresao njeno verovanje u Božju dobrotu i dovoljnost hrišćanskog pogleda na svet. Taj potres bi trebalo da se umiri kroz naglašavanje hrišćanskog verovanja, koje sledi u pesmi, ali on umesto toga pobuđuje onaj animalni element u nesvesnom, koji se odslikava kroz bika. Taj element je upravo onaj, koji se kroz hrišćanski simbol žrtve prikazuje kao žrtvovan i savladan. U hrišćanskoj misteriji to je žrtvovano jagnje. U sestrinskoj religiji hrišćanstva, koja je bila i najuspešnija konkurentkinja hrišćanstvu, u mitraizmu, nije to bilo žrtvovanje jagnjeta već bika, koji je bio glavni kultni simbol. Uobičajena slika na oltaru bilo je savladavanje bika kroz božju svetu zemlju Mitru. Nalazimo, dakle, istorijski sasvim blisku vezu između hrišćanstva i žrtve bika. Hrišćanstvo je ovaj paganski element potisnulo, ali u momentu kada se važenje hrišćanskog verovanja pojavljuje kao uzdrmano, probija se ponovo onaj element u prednji plan. To je životinjsko-instinktivno, koje preti da probije, ali pokušaj oslobađanja mu slama jednu nogu, što znači instinkt osakaćuje samog sebe. Iz čisto životinjsko-nagonskog proizilaze i one veličine koje ograničavaju moć instinkta. Iz istog korena, iz koga izbija neograničeni, slepi nagon, dolaze i prirodni zakoni i oblici, koji vezuju i slamaju izvornu snagu. Ako je pak animalno razdvojeno kroz potiskivanje iz svesti, onda može nastupiti takav slučaj, da ono samostalno izbije, na nekontrolisan i nesavladiv način. Takvo izbijanje se završava uvek nekom katastrofom sa samodestrukcijom. Time opet prvobitno opasno postaje nešto što je vredno sažaljenja, što zapravo izaziva naše saosećanje. Ogromne sile, koje je svetski rat oslobodio okova, vo-
27 de do samodestrukcije jer nemaju opstajuću mudrost ljudskog vođstva. Naš pogled na svet se pokazao suviše suženim da bi ova nasilja obuhvatio nekom kulturnom formom. Ako bih sada ovoj dami u poodmaklom dobu objasnio bika 32 kao seksualni ,,simbol“ , ne bi time ništa dobila, naprotiv, samo bi izgubila religiozno gledište, što nikada nije prednost. U jednom ovakvom slučaju se ne radi o ili - ili, već o pokušaju nesvesnog - kada hteli ne hteli stojimo naspram prdbnom simboličnom shvatanju - da dovedemo u sklad visoku vrednost hrišćanskog principa sa naizgled nespojivom suprotnošću životinjskog instikta, na putu sažaljenja punog razumevanja. Svakako nije slučajno što istorijsko hrišćanstvo nema odnos prema životinji. Ovaj nedoStatak, koji niži ljudi češće osećaju (posebno u poređenju sa budizmom !), izazvao je, kao što je poznato, jednog modernog pesnika, da prikaže Hrista koji žrtvuje svoj život i za patnju neme životinje. Princip hrišćanske ljubavi za bližnjeg može se proširiti i na životinju, naime na životinju u nama, i prihvatiti u ljubavi ono, što je jedno, definitivno suviše strogo shvatanje, grozno potisnulo. K ioz potiskivanje u nesvesno, u izvore, iz kojih je proisteklo, životinjsko postaje još životinjskije, i zbog toga ni jedna religija nije u toj meri polivena nevinom, strašno prolivenom krvlju, kao hrišćanska crkva, i nikada svet nije video krvaviji rat, od rata hrišćanskih nacija. Zbog toga se potisnuto životinjsko pojavljuje pod opasnim oblicima, ako izađe iz sebe sama na površinu i vodi, ako probije, do samorazaranja, do samoubistva nacija. Kada bi, međutim, svaki pojedinac imao bolji odnos prema svojoj ,,životinji“ , imao bi drugačiju ocenu vrednosti života. Onda bi mu ,,život“ bio bezuslovni, moralni princip i on bi se već instinktivno bunio protiv svake institucije ili organizacije, koja ima silu, da u velikim razmerama uništi život. Ovaj jednostavni san ne stavlja snevačici pred oči ništa dru- 33 go, do vrednost hrišćanstva, osećanje tog velikog dobra i postavlja uz njega suprotno, nesputano prirodno biće, koje se, prepušteno svom tutnjanju, nesretno povređuje i time izaziva sažaljenje ništa više. Tumačenje, koje bi afekat religioznog raspoloženja povezalo sa potiskivanjem nagona, bilo bi - posebno u ovom slučaju - sasvim neplodno i nekorisno razarajuće. Ako, naprotiv, hoćemo da objasnimo, da je sadržaj sna simboličan i hoće da
28 snevačici da mogućnost za pomirljivo, i njoj samoj unutrašnje objedinjujuće shvatanje, onda time dobijamo dragocenu polaznu tačku za tumačenje, koje suprotstavljene vrednosti dovodi u simboličan sklad i otvara novi put unutrašnjeg razvoja. Kasniji snovi onda moraju, pri konsekventnom pridržavanju ovakvog shvatanja, da pruže sredstva za njegovo razumevanje, što dalje sledi iz simboličnog spajanja animalnog elementa sa najvišim moralnim i intelektualnim dostignućima ljudskog duha. Prema mom iskustvu to i jeste stvamo slučaj, jer je nesvesno stalno ukompenzacionom stavu prema odgovarajućem položaju svesti. Stoga nikako nije svejedno kakav stav svesno zauzimamo prema problemu nesvesnog. Ukoliko o nesvesnom mislimo manje dobronamemo, kritičnije, odbojnije ili s više potcenjivanja, utoliko će njegov sadržaj biti više međusobno suprotstavljen; i utoliko će nam više izmicati stvarna vrednost nesvesnog. 34 Nesvesno ima, dakle, za nas samo onda funkciju stvaranja simbola ako smo voljni da u nesvesnom prepoznamo simbolični element. Proizvodi nesvesnog su čista priroda. Priroda nije sama po sebi voditeljica, jer ona nije tu zbog volje čoveka. A li ako hoćemo da je koristimo kao voditeljicu, onda smemo sa našim starima zajedno da kažemo: „Naturam si sequemur ducem, nunquam aberrabimus“ (ako sledimo prirodu kao voditeljicu, nećemo nikada zalutati). Fenomen magnetne igle ne vodi brod. Moramo najpre hteti da kompas proglasimo za vodiča i moramo na njemu još da izvršimo određenu korekciju, jer on ne pokazuje ni tačno ka severu. Tako je i sa vodećom funkcijom nesvesnog. Nesvesno se može koristiti kao izvor simbola sa potrebnom svesnom korekcijom, ali koju mi treba da prenesemo na svaku prirodnu pojavu da bismo je stavili u službu naših potreba. 35 Smatraće se da ovakvo shvatanje nije dovoljno naučno jer se nigde ne vidi povratna veza sa uzročnim osnovicama, tako da bi se sigurno moglo reći, to nije ništa do ovo ili ono. I u ovom slučaju se lagodno može primeniti objašnjenje koje u osnovi ima seksualnost. Pitanje je međutim: šta pacijent ima od toga? Sta ima žena na pragu starosti od toga ako se na njen problem odgovori na takav način. Ili treba li da duševni tretman bude rezervisan za ljude ispod četrdeset godina? 36 Naravno da se može postaviti i protivpitanje: šta ima paci-
29 jent od odgovora, koji uzima religiozni problem kao prvi? Šta je uopšte religiozni problem? Kakve veze ima, konačno, naučna metoda sa religijom? Za odgovor na ova pitanja, kompetentna instanca je ipak37 pacijent. Ima li on nešto od ove ili one vrste odgovora? Šta se njega, konačno, tiče nauka! Ako je on čovek sa religioznim obrazovanjem, onda mu je njegov odnos prema Bogu svakako mnogo važniji od naučno zadovoljavajućeg objašnjfnja, isto onako, kao što je telesno bolesnom potpuno svejedno na koji će način ozdraviti, samo ako taj put vodi do ozdravljenja. Naš slučaj, uopšte svaki slučaj, tretira se, međutim, samo onda ispravno ako se tretira individualno. U to spada da se unesemo u problem pacijenta, a ne da se preko njegove glave, na osnovu ,,naučnih“ principa, daje neko možda biološki ispravno objašnjenje. Prema mom shvatanju, naučna psihologija treba jednostav-38 no da se prilagodi životnim činjenicama duše, koju treba kao takvu posmatrati i time najpre stvoriti dublja iskustva, koja joj apsolutno nedostaju. Ako otuda ova ili ona individualna duša ima seksualni konflikt, ova ili neka druga pak religiozni problem, onda prava nauka treba da prepozna razliku koja bode oči i prema tome mora da se bavi kako religioznim, tako i seksualnim problemom, svejedno, da li biološko veruju ostavlja mesto bogovima ili ne. Istraživač, koji zaista nema predrasuda, ne mora nikakvim subjektivnim ispovedanjem vere da ometa i prisiljava materijal koji pred njim leži, a izuzetak u tom pogledu ne pravi ni bolesni materijal. Nedozvoljena je naivnost za naše vreme, da se na primer konflikt nervoznog bolesnika označava isključivo kao seksualni ili isključivo kao problem moći. Ovakav postupak je isto toliko proizvoljan, kao i tvrdnja, da ne postoji nesvesno i da ne postoji konflikt koji podstiče bolest. Kao što vidimo da su ideje delujuće snage na opštem planu, takve su i u pojedinačnim dušama, u svesnom kao i u nesvesnom. Niko ne sumnja u seksualnost kao u psihološki aktivan činilac, a isto tako ne treba sumnjati ni u ideje kao u psihološki delujuće činioce. Između sveta ideja i sveta nagona deluje u svakom slučaju tako napeta suprotstavjjenost, da je po pravilu samo jedan pol svestan. Drugi pol onda vlada u nesvesnom. Dakle, ako neko u svesti stoji sasvim pod predstavom i sugestijom nagona, onda se nesvesno stavlja
30 izrazito na stranu ideje. Pošto sada nesvesni utieaj indirektno ipak doseže do svesti i tajno na nju utiče, to u svesti nastaje kompromisna tvorevina: naime, od nagona potajno postaje fiksna ideja, što znači da nagon postepeno gubi svoju stvamost na taj način što ga nesvesno naduvava u jednu isto tako jednostranu i opštu ideju. Obmuti slučaj se retko događa, naime da neko svesno stane na stanovište ideje i da postepeno mora da doživi, da nesvesni nagon njegovu ideju unutra tajno ponizi do sredstva koje služi nesvesnim željama. 39 Pošto današnje vreme i njegove štampane novine predstavljaju opštu psihijatrijsku kliniku, to svaki pažljivi posmatrač ima dovoljno prilika da upozna takva stanovišta u praktičnoj nastavi. Pritom se, međutim, mora poštovati sledeće pravilo: nesvesno jednog čoveka projektuje se na drugog, što znači, ono što kod sebe samog previdi, prebacuje dmgome. Ovaj princip ima toliku opštu rasprostranjenost, da činimo dobro, ako svaki put kada hoćemo da nekoga grdimo, prethodno sednemo i brižljivo odmerimo, šta suština onoga, što hoćemo dmgome da natovarimo na glavu, znači za našu sopstvenu ličnost. 40 Ovom naizgled sporednom primedbom nailazimo na jedno od najčudnovatijih svojstava nesvesnog: naime, na činjenicu da nam ono sa svim svojim delovima takoreći stoji u svako doba dostižno pred očima. 41 Ovo protivrečno svojstvo počiva na činjenici, da se sve nesvesno, ukoliko je uopšte nekako oživljeno malim dodacima energije, premešta na određene, manje ili više odgovarajuće objekte. čitalac će pitati, odakle se tako nešto uopšte zna? Do spoznavanja činjenice o premešianju došlo se postepeno preko iskustva, to jest da u psihološkom prilagođavanju dolazi do smetnji i grešaka, čiji je uzrok naizgled bio u objektima. Pažljivije ispitivanje je, međutim, pokazalo da se radilo o nesvesnom sadržaju subjekta, koji se, pošto ga subjekt nije video, prividno pomerio na objekt i tamo nekakvu sličnu mrlju tako uvećao, da se pojavila kao dovoljan razlog za smetnju. 42 Postojanje ove projekcije (premeštanja) uočeno je najpre na smetnjama u psihološkom prilagođavanju, kasnije i na njihovim poboljšanjima, to jest na prividno pozitivnim svojstvima objekta. U ovom slučaju to su previđene, poštovanja vredne oso-
31 bine sopstvene ličnosti, koje se pojavljuju na objektu i čine ga posebno poželjnim. Projekcioni karakter nesvesnog prepoznat je, međutim, U43 celosti, kroz analizu onih tamnih i neobjašnjivih osećajnih pobuda, koje nekim mestima, nekim prirodnim pojavama, nekim umetničkim delima, nekim mislima i nekim ljudima damju neshvatljivu čar. Ta Čarobnost se zasniva isto tako na projekciji, i to na projekciji kolektivno nesvesnog. Ako su totnrtvi predmeti, koji imaju ,,magični“ karakter, onda neretko, već samo zajedničko ređanje dozvoljava da se prepozna njihov značaj kao projekcije mitološke povezanosti u kolektivnom nesvesnom. To su najčeće određeni motivi, koji su nam poznati iz literature o mitovima i bajkama. Pominjem, na primer, motiv tajanstvene kuće, u kojoj stanuje veštica ili čarobnjak, gde se događa nečuveno zlodelo ili se dogodilo, gde ima duhova, gde leži skriveno blago, itd. Projekcija te prastare slike se prepoznaje po tome što se jednog dana negde naiđe na tu tajanstvenu kuću, što znači da se od stvame kuće prima utisak magičnostiž. Najčešće je onda i čitava njena okolina simbolična i otuda projekcija medusobno povezane nesvesne fantazije. U najlepšem obličju ovu pojavu nalazimo opet kod primi-44 tivnog čoveka. Zemlja koju nastanjuje istovremeno je topografija njegovog nesvesnog. U onom posebno stasitom drvetu stanuje bog gromova, u onom izvom je „stara žena“ , u onoj šumi je po predanju nastanjen kralj, po onom plićaku žene ne smeju jahati zbog prisustva nekog posebnog duha, kod one stene se ne sme paliti vatra zbog toga što u njoj stanuje demon, u onoj gomili kamenja stanuju duhovi predaka i žene moraju brzo da izgovore jednu sročenu zakletvu da ne bi zatmdnele, jer bi duh predaka mogao da uđe u njihovo telo. Na takva mesta je postavljeno mnoštvo simbola i crteža i oko označenog mesta vlada smerna plašljivost. Tako primitivan čovek živi istovremeno na svojoj zemlji i u zemlji svog nesvesnog. Svuda mu njegovo nesvesno ide živo i stvarno u susret. Koliko je drugačiji primitivni odnos prema zemlji od našeg! Nama nepoznata osećanja prate primitivnog u korak Šta mu govori kreštanje ptice! Šta njemu znači staro drvo! Za nas je čitav taj svet osećanja zatvoren i zamenjen bledim estetskim dopadanjem. Uprkos tome, primitivni svet ose-
32 ćanja za nas nije sasvim izgubljenen; on živi dalje u nesvesnom. Ukoliko se više udaljavamo od njega kioz prosvećivanje, kroz logično razmišljanje, utoliko nas ono pomera dalje, ali utoliko biva jače kroz sve ono što do njega dole propada, isključeno našim jednostranim, samo razumom odmerenim usmerenjem. Ovaj nam se izgubljeni deo prirode, međutim, sveti, vraća se ponovo u izopačenom, iskrivljenom obliku, na primer kao epidemija tanga, kao futurizam, dadaizam i kakve već druge ludosti i neukus ne pokazujemo. 45 U ovom ratu nam se u gigantskoj razmeri vratilo i ono nepoverenje primitivnog čoveka u odnosu na susedno pleme, za koje verujemo da smo ga odavno savladali kroz organizacije koje obuhvataju čitav svet. A li nije spaljeno samo susedno selo, nije ,,skinuto“ samo nekoliko glava, već se pustoše zemlje i ubijaju milioni ljudi. U neprijateljskoj naciji se ne ostavlja ni jedan konac čitavim, a sopstvene greške izgledaju na drugome fantastično uvećane. Gde su danas mudre glave? Ako uopšte postoje, niko ih u svakom slučaju ne sluša; vlada mnogo više opšta amok trka, zla kob jednog univerzalnog sudbinskog pritiska, protiv koga se pojedinac više ne može braniti. A ipak, ova opšta pojava leži i na pojedincu, jer nacija se sastoji od sve samih pojedinaca. Stoga mora i pojedinac da razmišlja o sredstvima i putevima, sa kojima može da presretne zlo. Prema našem racionalističkom shvatanju smatramo da možemo da postignemo nešto sa organizacijama, sa zakonima i ostalim dobronamernim formama. U stvarnosti, međutim, samo promena razmišljanja pojedinca može da dovede do obnove duha nacije. 46 Postoje dobronamerni teolozi i prijatelji ljudi, koji hoće da slome princip moći - kod drugoga. Princip moći se slama najpre kod sebe samog. Tada stvar izgleda verovatna. Sluša se glas prirode koji nam govori iz nesvesnog. Onda svako ima toliko mnogo da se pozabavi sobom, da odustaje od toga da hoće da organizuje svet. 47 Laiku je možda strana činjenica, što kod rasprave o jednom psihološkom pojmu uključujem i tako opšte probleme. Ali to nije nikakvo odstupanje od teme, kako bi možda moglo da izgleda, već tu takođe spada i zajednički problem, jer ni pitanje odnosa svesti i nesvesnog nije neko specijalno pitanje, već nešto što je
33 najintimnije povezano sa našom istorijom i sadašnjošću, uopšte sa našim pogledom na svet. Mnogo toga nam je samo zato nesvesno što mu naš pogled na svet ne ustupa nikakav prostor, jer ga naše vaspitanje i obrazovanje nikada ne podstiče, pa ako je možda kao povremena fantazija i došlo do svesti, ona ga je odmah potisnula. Granica između svesnog i nesvesnog je u velikoj meri određena našim pogledom na svet. Zbog toga moramo da govorimo o opštim problemima ako hoćemo da rafpravljamo o pojmu nesvesnog. Ako hoćemo da shvatimo biće nesvesnog moramo se pozabaviti ne samo problemom sadašnjosti, već istorijom ljudskog duha u celosti. Bavljenje nesvesnim ne znači za nas takođe samo teorijsko, 48 već isto tako i praktično interesovanje. Jer na isti način, kako je naš dosadašnji pogled na svet bio odlučujući faktor za oblikovanje i sadržaj nesvesnog, tako nam je sada praktično neophodan zadatak preoblikovanje pogleda na svet u saglasnost sa delujućim sadržajima nesvesnog. Nemoguće je, naime, da se neurorotične smetnje, koje se zasnivaju na karakternim teškoćama, trajno leče individualnim odobravanjem izuzetaka, jer čovek ne može da živi samo kao izdvojena individua s one strane ljudskog društva. Princip, na kome on gradi svoj život, mora biti istovremeno opšte moguć, inače se lišava one prirodne moralnosti bez koje čovek kao biće grupe teško može da postoji. Jedan takav princip, međutim - ako se ne prepusti mraku nesvesnog instikta- postaje formulisani pogled na svet, a koji je potreban svim onim ljudima koji su navikli da polažu računa o svom mišljenju i delanju. Ova okolnost bi mogla da bude objašnjenje zašto sam u ovoj kratkoj raspravi dodirnuo pitanja za koja bi svakome bilo potrebno više od jedne glave i više od jednog života da ih obradi u sebi samom.
Prvi put objavljeno u: Schweizerlanđ. Monatshefte fiir Schweizer Art und Arbeit IV/9 i 11/12, Cirih 1918, str. 464-472 i 584-558. 'Naravno da ,,simbolično“ uzimam u stvarnom smislu, a ne kao ,,semiotično“, jednostavan znak za poznati, opiti princip.
35
II DUŠA I ZEMLJA Postavljanje pitanja o „duši i zemlji“ zvuči malo poetično. 49 Pomišljamo nevoljno na suprotnost, da postoji i „nebom uslovljena“ duša, otprilike kao što kinesko učenje razlikuje šen i gui dušu, od kojih prva pripada nebu, a druga zemlji. Pošto mi, ljudi Zapadne Evrope ne znamo, međutim, ništa o sadržaju duše, pa zato i ne možemo da dokučimo da li je nešto u duši nebeske, a nešto drugo zemaljske prirode, onda se moramo zadovoljiti time da govorimo o dva različita načina posmatranja ili pojavna aspekta komplikovanog fenomena, koji nazivamo dušom. Umesto da se bavimo nebeskom dušom, duša može da se posmatra kao bezuzročno stvaralačko biće i umesto da se traži gui - duša, ona se može shvatiti kao biće nastalo iz uzroka i sagrađeno od dejstava. U odnosu na naše postavljeno pitanje, drugi način posmatranja bi bio svakako odgovarajući, što znači da bi dušu valjalo razumeti kao sistern prilagođavanja proizašao iz zemaljskih uslova u okruženju. Nije potrebno svakako da posebno naglasim, kako ovaj način posmatranja mora da bude kauzalno jednostran, ako treba da ispuni svoju svrhu, čime je pak pravilno obuhvaćena samo jedna strana duše. Druga strana mora da ostane izvan posmatranja, pošto ne spada u moje postavljeno pitanje. Što se sada tiče predmeta posmatranja, upravo fenomenaso duše, to ne bi nikako bilo suvišno definisati, šta treba podrazumevati pod ,,dušom“ . Postoje i stanovišta, koja hoće da „duševno“ ograniče sasvim na svest. U današnje vreme, međutim, teško da bismo izašli na kraj sa jednim takvim ograničenjem. Moderna psihopatologija raspolaže mnoštvom posmatranja duševnih aktivnosti, koja su funkcijama svesti potpuno analogna, a ipak su nesvesna. Može se nesvesno opažati, misliti, osećati, sećati se, odlučivati i delati. Sve što se događa u svesti, može se ponekad dogoditi i nesvesno. Kako je tako nešto moguće, možemo
36 sebi najbolje pojasniti, ako duševne funkcije i sadržaje predstavimo sebi kao noćni pejsaž, na koji pada svetlosna kugla nekog reflektora. Šta se u toj svetlosti pojavi u našem opažanju, to je svesno; šta, međutim, leži izvan toga, u tami, jeste doduše nesvesno, ali i pored toga živi 1 deluje. Ako se svetlosna kugla dalje šeta, onda oni još svesni sadržaji tonu u nesvesno, a novi sadržaji stupaju u svetlosno polje svesti. Nestali sadržaji u tami deluju i dalje i ostaju indirektno, simptomatski primetni, na najobičniji način, kako je to na primer opisao FROJD u delu „ Psihopatologija svakodnevnog života “. Nesvesno postojanje spremnosti i blokada možemo dokazati i eksperimentalno pomoću asocijativnih eksperimenata. 51 Ako, dakle uključimo i iskustva psihopatologije, onda nam se duša pojavljuje kao proširena oblast takozvanih psihičkih fenomena, koji su delom svesni, delom nesvesni. Nesvesno proširenje duše nije, doduše, neposredno dostupno posmatranju - inače i ne bi bilo nesvesno - već može da se otvori delovanjima, koja polaze od nesvesnih zbivanja ka svesti. I naši zaključci ne mogu da iskažu više od toga nego: „Tako je, kao đa...“ 52 Ovde moram da pristupim biću i strukturi nesvesnog malo bliže jer inače mi ne bi bilo moguće da dostojno odgovorim na pitanje o zemaljskoj uslovljenosti duše. Kod ovog pitanja mora svakako da se radi o počecima i fundamentima duše, dakle o stvarima, koje od pradavnih vremena leže rasute u tami, a ne o onim banalnim činjenicama čulnih osećaja i svesnog prilagođavanja okolini. Oni pripadaju psihologiji svesti, a ja ne želim kao što je već rečeno - da svest stavim na mesto duše. Duša je mnogo opsežnije i tamnije iskustveno područje nego što je usko ograničena svetlosna kugla svesti. Duši pripada i nesvesno. 53 U „Strukturi duše “ sam pokušao da prikažem opšte viđenje strukture nesvesnog. Njegovi sadržaji, arhetipovi su u izvesnoj meri skriveni fundamenti svesne duše, ili - da upotrebim jedno drugo poređenje - njeni korenovi, koje je ona položila ne samo u zemlju u užem smislu, već uopšte u svet. Arhetipovi su sistemi spremnosti, koji su istovremeno slika i emocija. Oni se nasleđuju sa strukturom mozga, da, oni su njihov psihički aspekt. Oni oblikuju s jedne strane najjaču, instiktivnu predrasudu, a s druge strane su najuticajnija zamisliva pomoć za instiktivna pri-
37 lagođavanja. Oni su zaista zapravo ktonični udeo duše - ako smemo da upotrebimo ovaj izraz - onaj udeo, kroz koji je ona zarobljena u prirodi ili u kome se u najmanju ruku najrazumljivije pokazuje njena povezanost sa zemljom i svetom. U tim praslikama nam svakako najjasnije dolazi u susret duševno delovanje zemlje i njenih zakonitosti. Ovaj problem nije samo vrlo zamršen, već i veoma supti- 54 lan. Pri obradi ovog pitanja moramo računat^na sasvim neuobičajene poteškoće, pre svega sa činjenicom, da se arhetip i njegova funkcija mora razumeti mnogo pre kao deo praistorijske, iracionalne psihologije, nego kao racionalan, promišljen sistem. Neka mi bude dozvoljeno sledeće poređenje: treba da opišemo i objasnimo jednu zgradu, Čiji je gomji sprat napravljen u 19. veku; prizemlje potiče iz 16. veka, a bliže ispitivanje zidina ukazuje na činjenicu, da je napravljena od prerađene kule za stanovanjc iz 11. veka. U podrumu otkrivamo rimske temelje a ispod podruma nalazi se zasuta šupljina, na čijem su dnu otkrivena oruđa iz kamenog doba u gornjem sloju i ostaci faune iz istog doba u dubljem sloju. To bi bila otprilike slika naše duševne strukture: mi živimo na gornjem spratu i samo smo nejasno svesni toga, da je donji sprat nešto starodrevno. Šta leži ispod površine, toga nismo sasvim svesni. Ovo poredenje je, naravno, kao i svako poređenje, malo nass krutim nogama; jer u duši nije ništa kao mrtvi relikt, već je sve životno, a naš gornji sprat, svest, pod stalnim je uticajem živih i aktivnih fundamenata. Oni ga, kao i zgradu, nose. I kao što se zgrada slobodno uzdiže iznad zemlje, tako i naša svest stoji u određenoj meri iznad zemlje u vazdušnom prostoru sa slobodnim vidikom. Što dublje, međutim, silazimo naniže, utoliko horizont postaje uži i utoliko više dospevamo u tamu sledećih stvari, i konačno dodimjemo golo stenovito tle, a time istovremeno ono prošlo vreme, kada su lovci na jelene branili svoje jadno opstajanje od elementarnih sila grube prirode. Ti ljudi su još uvek u potpunosti posedovali svoje životinjske instikte, bez kojih bi im postojanje bilo nemoguće. Slobodno vladanje instikata ne podnosi se sa jakom i opsežnom svešću. Svest primitivnog je sporadične prirode, kao i ona kod deteta. Da, u našem detinjstvu se prema osnovnom filogenetskom zakonu ponavlja i odziv praistorije rase i čovečanstva uopšte. Filogenetski mi smo izrasli iz tamne
38 teskobe zemlje. Otuda su sledeći faktori postali arhetipovi i te praslike su one koje najneposrednije utiču na nas i zbog toga se pojavljuju kao najmoćnije. Ja kažem ,,pojavljuju“, jer ono što nam se psihički pojavljuje kao najvažnije, ne treba po nuždi da bude i uopšte najvažnije ili bar da kao takvo ostane. 56 Koji su to sada relativno nejneposredniji arhetipovi? Ovo pitanje nas vodi direktno do problema arhetipskih fimkcija i time u srce poteškoće. Odakle, naime, treda da damo odgovor na pitanje? Sa stanovišta deteta ili primitivnog čoveka ili odrasle, moderne svesti ? Kako možemo da prepoznamo arhetip? I kada nam je uopšte nužda, da nađemo pribežište u ovoj hipotezi? 57 Želeo bih da predložim, da svaku psihičku reakciju, koja je neprimerena u odnosu na uzrok koji ju je aktivirao, treba potom ispitati, nije li istovremeno bila uslovljena nekim arhetipom. 58 Šta time mislim želeo bih da objasnim na jednom primeru: dete oseća strah pred majkom. Ako smo se uverili da za to ne postoji racionalni razlog, na primer griža savesti deteta ili nasilje majke ili nešto slično, i ako se inače nije dogodilo detetu ništa, što bi moglo da objasni taj strah, onda bih predložio, da se situacija malo sagleda i iz ugla posmatranja arhetipa. Obično se ovakvi strahovi pojavljuju u noćnim satima i redovno se pojavljuju i u snovima. Dete sanja majku kao vešticu koja proganja decu. Poznati materijal u ovim snovima su ponekad Henzel i Gretel bajke. Stoga se često misli da nije trebalo detetu pričati bajke jer se veruje da je to uzrok straha. To je, naravno, pogrešna racionalizacija, ali se u njoj ipak krije i zrno istine, u tome da je motiv veštice bar sasvim odgovarajući izraz za deČji strah i da je to oduvek bio. Zbog toga i postoji uopšte takva jedna bajka. Infantilni noćni strah je tipična pojava, koja se svuda i stalno ponavlja i koja se od vajkada izražava u tipičnim motivima bajki. 59 Ali bajke su samo infantilni oblici legendi, saga i sujeverja iz „noćne religije“ primitivnih ljudi. Ono što označavam kao „noćnu religiju“ , jeste magična religiozna forma, čiji je smisao i svrha bavljenje tamnim silama, đavolima, vešticama, čarobnjacima i duhovima. Kao što je dečja bajka filogenetsko ponavljanje iz stare noćne religije, tako je i dečji strah ponavljanje iz primitivne psihologije, jedan filogenetski relikt. 60 Nije ni u kom slučaju nenormalno to što ovaj relikt razvija određenu živost, jer određeni noćni strah nije i u civilizovanim
39 okolnostima, čak i kod odraslih ljudi, nikakva bezuslovno nenormalna pojava. Pitanje je sada: pod kakvim se okolnostima ta plašljivost povećava? Može li se povećanje objasniti samo arhetipom veštice, iskazanim u bajci, ili se moraju prizvati i drugi razlozi za objašnjenje? Arhetip smemo da učinimo odgovoraim svakako samo U61 određenoj, maloj normalnoj meri strašljivosti; upadljivo, i kao nenormalno doživljeno povećanje, naprotiv, mora da ima posebne razloge. Poznato je da FROJD objašnjava ovaj strah kao sudar incestnih težnji deteta sa zabranom incesta. On objašnjava, đakle, sa stanovišta deteta. Za mene ne postoji sumnja da deca mogu da imaju „incestne“ težnje, u širem smislu kako ih FROJD primenjuje. A li da li se ove tendecije bez daljeg smeju pripisati dečjoj psihologiji sui generis, za mene je sumnjivo. Postoje, naime, vrlo dobri razlozi za mišljenje, da psiha deteta još stoji u stegama roditeljske, poscbno majčine psihe, i to u takvoj meri, da se psiha deteta najpre mora posmatrati kao funkcionalni privesak roditeljske psihe. Psihička individualnost deteta razvija se tek kasnije, pošto je uspostavljen napustivi kontinuitet svesti. To što dete najpre govori o sebi samom u trećem licu, po mom mišljenju je jasan dokaz za odsustvo ličnosti u njegovoj psihologiji. Stoga sam sklon da eventualne incestne težnje deteta pre62 objašnjavam iz psihologije roditelja, kao što i svaka dečja neuroza u prvoj liniji treba da se posmatra u svetlu roditeljske psihologije. Tako se kao česti uzrok za porast infantilnog straha javlja posebna „vezanost kompleksom“ kod roditelja, što znači potiskivanje i nepažnju u odnosu na neke vitalne probleme. Sve što padne u nesvesno poprima manje ili više arhaične oblike. Ako, na primer, majka potiskuje neki mučan kompleks koji izaziva strah, ona ga oseća kao zao duh koji je proganja - ,,a skeleton in the cupboard“ , kao što kaže Englez. Ova formulacija pokazuje, da je kompleks već prihvatio arhetipsku formu. Nju opterećuje ,,košmarni san“ , muči je „noćna mora“ . Da li ona sada priča detetu „noćnu bajku“ , to jest „strašljivu bajku“ ili ne, ona i pored toga zarazi dete i oživljava kroz svoju sopstvenu psihologiju arhetipske slike straha u duši deteta. Ona možda ima erotske fantazije o nekom dragom muškarcu. Dete je vidljivi znak njene bračne ve-
40 ze. Njen otpor vezi upravlja se nesvesno protiv deteta, koje treba da se negira. Na arhaičnom stupnju to odgovara ubistvu deteta. Na taj način majka postaje zla veštica, koja, pak, proždire decu. 63 Kao kod majke, tako i kod deteta postoje spremne arhaične mogućnosti predstava i onaj povod, koji je u toku čitave istorije čovečanstva prvi put stvorio arhetip i uvek ga ponovo iznova stvarao, a i danas je taj, koji ga ponovo oživljava od prastarog postojećeg arhetipa. 64 Nije slučajno što sam odabrao upravo ovaj primer dečje manifstacije arhetipa. Najneposrednija praslika je svakako majka, jer ona je u svakom odnosu sledeći i najjači doživljaj, koji se osim toga događa u najslikovitijem dobu ljudskog života. Pošto je upravo u dečjem uzrastu svest još izuzetno slabo razvijena, to ne može uopšte biti govora o nekom individualnom doživljaju: majka je, naprotiv, arhetipski doživljaj; ona se doživljava u manje ili više nesvesnom stanju, ne kao ta određena, individualna ličnost, već kao majka, arhetip pun nečuvenih mogućnosti značenja. U daljem toku života ovaj sud bledi i biva zamenjen svesnom, relativno individualnom slikom, za koju se smatra da je jedina slika majke koju imamo. U nesvesnom je, naprotiv, majka kao i ranije jedna moćna praslika, koja u toku individualnog i svesnog života boji i čak određuje odnose prema ženi, društvu, prema osećanju i materiji, svakako na dosta suptilan način, da svest po pravilu ništa od toga ne primećuje. Smatra se da se radi prosto o metaforama. Međutim, veoma je konkretna činjenica to da li se neko ženi određenom ženom, zato što je slična svojoj majci ili zato što joj nije slična. Majka Germanija je za Nemca, kao i la douce France za Francuza, pozadina u politici, koja nije za potcenjivanje i koju mogu da previde samo od sveta otuđeni intelektualci. Sveobuhvatno krilo mater ecclesia nije ništa manje od metafore, toliko malo kao i majka zemlja, majka priroda i ,,materia“ uopšte. 65 Arhetip majke je za dete svakako najneposredniji. Sa razvojem njegove svesti, pak, stupa i otac u njegov vidokrug i oživljava jedan arhetip, čija je priroda u mnogim odnosima suprotna arhetipu majke. Kao što majčin arhetip po definiciji odgovara kineskom jin, tako i očev tip odgovara defmiciji jan. On određu-
41 je odnos prema muškarcu, prema zakonu i državi, prema razumu i duhu i prema dinamici prirode. ,,Otadžbina“ podrazumeva granice, što znači određenu lokalizaciju, d okjetle majčinska zemIja, mirna i plodna. Rajna je otac, kao Nil, kao vetar, oluja, munja i grmljavina. Otac je Auctor i autoritet, otuda i zakon i država. On je ono što pokrećuće u svetu, kao vetar, ono sa nevidljivim mislima - vazdušnim slikama - delatno i upravljačko. On je stvaralački dah vetra - pneuma - spiritus - atman, duh. I otac je isto tako moćan arehetip, koji zivi u duši deteta. I 66 otac je najpre otac, sveobuhvatna slika Boga, dinamički princip. U toku života i ova autoritarna slika stupa u pozadinu: otac postaje ograničena, često previše ljudska ličnost. Slika oca se naprotiv proširuje u svim mogućim značenjima. Kao što je čovek tek kasno otkrio prirodu, tako je tek postepeno otkrivao državu, zakon, obavezu, odgovornost i duh. U onoj meri, koliko rastuća svestpostaje sposobna da prepozna, za toliko se rastapa važnost roditeljske ličnosti. Ali na mesto oca stupa dmštvo muškaraca, a na mesto majke porodica. Prema mom shvatanju bilo bi netačno reći da sve ono što 67 stupa na mesto roditelja, ne bi predstavljalo ništa kao zamena za neizbežni gubitak roditeljskih praslika. To, naime, što stupa na njihovo mesto, nije prosto samo zamena, već stvamost koja je već povezana sa roditeljima, koja je sa i kroz roditeljsku prasliku delovala unutar duše deteta. Grejuća, zaštitnička majka, koja daje hranu je takođe i ognjište, zaštitna pećina ili koliba i okolne biljke. Majka je i polje koje daje hranu i njeno čedo, božja pšenica, sestra i prijatelj čovekov. Majka je krava koja daje mleko i stado. Otac ide uokolo, on priča sa dmgim muškarcima, lovi, putuje, vodi rat, on prazni svoje loše raspoloženje kao nevreme, iz nevidljivih misli menja kao iznenadni olujni vetar čitavu situaciju. On je borba i oružje, uzrok svih promena, on je bik sa razdraženom silovitošću ili apatičnom lenjošću. On je slika svih pomažućih ili štetnih elementarnih sila. Sve ove stvari dolaze neposredno do deteta već dosta ra- 68 no, delom preko, delom sa roditeljima. Ukoliko se više slika roditelja smanjuje i počovečuje, utoliko jače istupaju sve one stvari, koje su najpre izgledale kao pozadina i sporedno dejstvo. Pod na kome se dete igralo, vatra, kraj koje se grejalo, kiša i oluja, od
42 kojih se smrzavalo, bili su uvek stvarnosti, koje su, međutim, zbog nejasne svesti najpre viđene i razumevane kao svojstva roditelja. I onda istupaju materijalno i dinamičko ove zemlje kao ispod odbačenog vela i razotkrivaju se kao prave snage, koje su prethodno nosile maske roditelja. One zato nisu zamena, već stvarnost, koja odgovara jednoj višoj svesti. 69 Nešto se ipak pri razvoju direktno gubi - a to je nezamenljiv osećaj neposredne povezanosti i jedinstva sa roditeljima. Ovo osećanje nije prosto sentimenalnost, već jedna važna psihološka činjenica, koju je LEVI-BRIL (LEVY BRUHL) označio u sasvim drugoj konstelaeiji kao „participation mystique“ . Ova činjenica, označena ovim ne eo ipso lako razumljivim izrazom, igra veliku ulogu ne samo u primitivnoj psihologiji, već i u našoj analitičkoj psihologiji. 70 Ova činjenica postoji - ukratko rečeno - u jednom Biti Jedno u zajedničkom nesvesnom. Morao bih to možda bliže da objasnim: ako se u dvoje ljudi istovremeno zadesi isti nesvesni kompleks, onda nastaje čudnovato emocionalno dejstvo, naime projekcija, koja uslovljava ili privlačnost ili odbijanje između oboje. Ako sam sa nekim drugim čovekom istovremeno nesvestan iste važne činjenice, onda postajem sa njim delom identičan i zbog toga ću se prema njemu postaviti tako, kako bih se postavio prema dotičnom kompleksu, kada bih bio njega svestan. Ova participation mystique postoji između roditelja i dece. Opštepoznat je primer tašte, koja se identifikuje sa ćerkom i kroz nju udaje za zeta, ili otac, koji misli da brine za sina, ako ga naivno prisiljava, da ispunjava njegove - zapravo očeve - želje, na primer u izboru zanimanja ili pri ženidbi. Obrnuto je sin koji se identifikuje sa ocem, isto tako dobro poznata figura. A li posebno uska povezanost postoji između majke i ćerke, koja se u datom slučaju čak može dokazati kroz eksperiment asocijacije.2* Mada je participation mystique nesvesna činjenica za određenu osobu, on je ipak oseća, onda kada ona više ne postoji. Postoji, da tako kažemo, uvek određena razlika između psihologije jednog muškarca, čiji je otac još živ, i muškarca, čiji je otac mrtav. Dokle god, naime, postoji participation mistique sa roditeljima, može se zadržati relativno infantilni stil života. Kroz participation mistique se nekome, naime, život dovodi spolja u obliku nesvesnih
43 motivacija, za koje ne postoji odgovornost, jer su nesvesne. Zbog infantilne nesvesnosti teret života je lakši ili bar izgleda da je lakši. čovek nije sam, već nesvesno egzistira udvoje ili utroje. Sin je imaginarno u krilu majke, zaštićen od oca. Otac je ponovo rođen u sinu. Majka je oca podmladila u mladog supruga i tako nije izgubila svoju mladost. Nije svakako potrebno da navodim primere iz primitivne psihologije. Ukazivanje na tu pojavu bi trebalo da bpde dovoljno. Sa širenjem i povećanjem svesti, sve to otpada. U vezi s tim7i prateće širenje roditeljskih imaginacija o svetu, ili još mnogo više prodor sveta u maglu detinjstva, otklanja nesvesno biti jedno (Einssein) sa roditeljima. Ovaj proces se u primitivnim običajima posvećenja ili blagosiljanja muškaraca izvodi čak svesno. Time arhetip roditelja stupa u pozadinu; on nije više, kako se to kaže ,,u konstelaciji“ . U svakom slučaju, sada se pojavljuje određena participation mistique sa plemenom, društvom, crkvom ili nacijom. Ova participacija je, međutim, opšta i nelična i ne pruža pre svega nesvesnom preveliki manipulativni prostor. Ako bi neko bio previše nesvestan i bezazleno pun poverenja, onda bi ga zakon i društvo brzo prodrmali do osvešćivanja. Usled polne zrelosti nastaje pak mogućnost jedne nove lične participation mystique i time i mogućnost zamene izgubljenog, ličnog udela identiteta sa roditeljima. Pojavljuje se konstelacija novog arhetipa: kod muškarca arhetip žene, kod žene arhetip muškarca. Ove dve figure su bile takođe skrivene iza maske slike roditelja i sada iskoračuju otkrivene napred, u svakom slučaju još jako, često čak i pretežno, pod uticajem slike roditelja. Ja sam ženskom arhetipu u muškarcu dao ime Anima, a muškom arhetipu u ženi Animus, iz određenih razloga, o kojima će još biti rasprave. Ukoliko je jači nesvesni uticaj kroz sliku roditelja, utoliko 72 se više figura voljenog odabira kao pozitivna ili negativna zamena za roditelje.3* Dalekosežni uticaj kroz sliku roditelja nije nikakav abnormalni, već naprotiv vrlo normalan i stoga veoma rasprostranjen fenomen. čak je veoma važno da tako bude, jer inače roditelji nisu u deci ponovo rođeni, što znači da se imaginacija roditelja u toj meri temeljno gubi, da prestaje svaki kontinuitet u životu individue. Ona ne može svoje detinjstvo da prenese u svoj
44 odrasli život; zbog toga ostaje nesvesno dete, što je najbolja osnova za kasniju neurozu. Patiće od svih onih bolesti, koje spopadaju neistorijske novajlije, bilo da su to pojedinci ili društvene grupe. 73 U izvesnom smislu je normalno, da deca quasi ponovo žene svoje roditelje. Psihološki je to isto tako važno, kao što je biološki potreban izvesni gubitak predaka za razvoj jedne dobre rase. Na taj način nastaje kontinuitet, jedan razuman dalji život prošlog u sadašnjem. Samo ono što je previše ili premalo u ovom pravcu, nije zdravo. 74 Ukoliko je, pak pozitivna ili negativna sličnost sa roditeljima bila odlučujuća kod izbora ljubavi, utoliko nije bilo ni potpuno odvajanje od slike roditelja i time ni od detinjstva. Mada bi detinjstvo, upravo zbog istorijskog kontinuiteta trebalo poneti sa sobom, to se nesme dogoditi na račun daljeg razvoja. Jednom, oko sredine života, gasi se poslednji sjaj iluzija iz detinjstva - to svakako samo u nekom zamišljenom idealnom životu, a ne mali broj njih spuštaju u grob kao dečije glave - i iz slike roditelja izlazi arhetip odraslog čoveka, slika muškarca, kakvog je žena upoznala od prastarih vremena, i slika žene, kakvu muškarac nosi u sebi od pamtiveka. 75 Ima , doduše, mnogo muškaraca, koji mogu tačno da navedu, kako izgleda slika žene, koju nose u sebi, precizno do u detalj. Sreo sam, međutim, malo žena, koje su bile u stanju da zamisle isto tako jasnu sliku muškarca. Isto kao što je praslika majke, zbirna slika svih majku iz prethodnog vremena, tako je i slika Anime nadindividualna slika, koja kod mnogih, individualno vrlo različitih muškaraca pokazuje tačno usaglašene crte, tako da se odatle može rekonstruisati skoro određeni tip žene. Uočljivo je, da tom tipu, materinsko u običnom smislu reči, u potpunosti nedostaje. Ona je drugarica, prijateljica u najpovoljnijem slučaju, u najnepovoljnijem prostitutka. Ove tipove nalazimo vrlo temeljno opisane često u fantastičnim romanima, sa svim njihovim ljudskim i demonskim osobinama, kao u RUDER HAGGARD-ovom ,,She“ i u ,,Wisdom’ s Daughter", u BENOITovom „ L ’ Atlantide", fragmentamo u Heleni u ,,Faustu“ 2 . deo, najkraće i najupečatljivije u gnostičkoj legendi o Simonu Magusu, čija se karikatura pojavljuje i u priči o apostolima. Simona Magusa je na putovanjima uvek pratila jedna devojka, po imenu
45 Helena. Simon ju je otkrio u jednom burdelu u Tim. Ona je bila reinkarnacija trojanske Helene. Ne znam, koliko se GETE-ov motiv Helene u „ Faustu “ oslanja na legendu o Simonu. Sličnu povezanost nalazimo ponovo u „ Wisdom ’s Daughter, “ gde smo sigurni, da ne postoji svesni kontinuitet. . Odsustvo uobičajenog majčinskog dokazuje s jedne strane76 potpuno odvajanje od imaginacije majke, s dmge strane ideju jednog čisto ljudsko-individualnog odnosa bez namere prirode o produžetku sadnje. Preovlađujuća većina muškaraca na današnjem stupnju kulture zaustavlja se na majčinskom značenju žene, zbog čega se ni Anima nikada ne razvija iznad infantilnoprimitivnog stepena bludnice. Otuda dolazi da je prostitucija glavni nusproizvod civilizovanog braka. U legendi o Simonu i u 2; delu ,,Fausta“ nalaze se, međutim, simboli potpunog odrastanja. Ovo odrastanje je odrastanje po prirodi. Hrišćansko i budističko monaštvo se iskušavaju na istom problemu, ali uz žrtvovanje mesa. Poluboginje i boginje ovde zamenjuju ljudsku ličnost, koju bi mogla da poprimi projekcija Anime. Time dolazimo do strašno kontroverzne oblasti, u koju se n ne bih usudio da se ovde dalje upuštam. Mnogo je, svakako bolje da se vratimo elementarnom problemu, naime pitanju po čemu možemo da prepoznamo postojanje jednog takvog ženskog arhetipa. Dokle god neki arhetip nije projektovan i u nekom objektU78 voljen ili omražen, dotle je on još sasvim identičan sa individuom i primorava je da ga prikazuje. U tim okolnostima, dakle, muškarac će prikazati svoju animu. Naš jezik poseduje već dugo jednu reč, koja karakteriše ovaj poseban stav: to je ,,animozitet“ . Ovaj izraz se može najbolje tumačiti kao „opsednutost animom“ . Radi se, naime, o nesavladanim emocijama. Reč animozitet nam treba svakako samo u smislu neprijatne emocionalnosti, u stvarnosti, međutim, Anima može da izazove i pozitivna osećanja.4 Samosavladavanje je tipično muški ideal. Postiže se poti-79 skivanjem nastalih raspoloženja. Osećanje je specifično ženska vrlina, i ako sada muškarac radi dostizanja svog ideala muškosti, potisne sve ženske crte, koje poseduje isto toliko, kao i žena muške, onda on potiskuje i odredena kretanja raspoloženja kao žensku slabost. Time on nagomilava u nesvesnom ženskost ili sentimentalnost, koja, kada izbije napolje, upravo odaje postojanje
47 Ženskog bića u njemu. Poznato je da su upravo muževni muškar| ci ti koji su intimno najjače podređeni ženskom osećanju. Na | osnovu ove činjenice bi se, s jedne strane, smeo objasniti znatno f veći broj muških samoubica i, s druge strane, često izuzetna snaga i čvrstina, koju razvijaju upravo vrlo ženstvene žene. Ako briŽljivo istražujemo nesavladane emocije jednog muškarca i pritom pokušamo da rekonstruišemo verovatnu ličnost iz koje takve emocije izlaze, onda najpre dospevamo do ženske figure, koju sam upravo označio kao Anima. Otuda je i staro verovanje postavilo žensku dušu, jednu ,,psihu“ ili ,,animu“ , a eklezijatski srednji vek nije bez psihološkog razloga postavio pitanje „Habet mulier animam?“ (ima li žena dušu?) 80 Kod žene je upravo obmuto. Ako kod žene Animus izbije napolje, to onda nisu osećanja kao kod muškarca, već ona počinje da diskutuje i rezonuje. I kao što su Anima-osećanja svojevolJna i ćudljiva, tako su ženski argumenti nelogični i nerazumni. Može se govoriti direktno o antimora-razmišljanju, pošto stalno Una pravo i poslednju reč i završava sa onim „upravo baš zato“ . Anima je iracionalno osećanje, Animus iracionalno mišljenje. 81 Koliko doseže moje iskustvo, muškarac uvek lakše razume sta se misli pod Animom, da, on čak ima ponekad sasvim određenu sliku o njoj, tako da među većem broju žena u svako doba Hiože navesti onu, koja se najviše približava Anima tipu; ja sam, Pak, po pravilu krajnje teško nalazio, da nekoj ženi mogu da učinim shvatljivim, šta je Animus i nikada nisam video slučaj, da je Heka žena mogla da mi da određene naznake o ličnosti Animusa. Iz toga sam zaključio da Animus očigledno nema uopšte određeHu, shvatljivu ličnost; dmgim rečima, on nije jedinstvo, već verovatno mnoštvo. Ova činjenica mora da je povezana sa posebHom muškom i ženskom psihologijom. Na biološkom stupnju že*ia ima glavni interes, da čvrstodrži jednog muškarca, dok je za fnuškarca glavni interes, da neku ženu osvoji, a zbog svoje prirode retko da se zaustavlja kod jednog osvajanja. Tako da za ženu ta jedna muška ličnost ima odlučujuću ulogu; odnos muškarca prema ženi naprotiv je manje određen, to jest on može svoju Ženu videti i kao jednu među drugima. Zato on naglašava uvek Zakonski i socijalnikarakterbraka, dokžena unjem uvidi iskljucivo lični odnos. Timeje po pravilu svestžene ograničena natog Jeđnog muškarca, dok svest muškarca poseduje težnju ka proši-
renju iznad ličnog, kojoj se sve lično u određenim okolnostima može protiviti. U nesvesnom stoga smemo očekivati kompenzaciju kroz suprotnost. S time se onda na najlepši način slaže relativno jasno ocrtana figura Anime muškarca i isto tako neodređeni polimorfizam Animusa žene. Opisivanje Anime i Animusa, koje sam ovde razvio, nužno 82 je ograničeno. Ja bih ipak preterao u tom ograničenju, ako bih Animu opisao samo kao prasliku žene, koja ^ sastoji uglavnom od iracionalnog osećanja, a Animus samo kao prasliku muškaraca i da se sastoji od shvatanja. Obe figure označavaju široko rasprostranjene probleme, jer one su praforme onih psihičkih fenomena, koji su od prastarih vremena označeni kao duša, a one su i razlozi za ljudsku potrebu, da uopšte govori o dušama i demonima. Ništa autonomno psihičko nije nelično ili predmetno. To je 83 kategorija svesti. Svi autonomni psihički faktori imaju karakter ličnosti, počev od glasova, koje čuju duševno bolesni, sve do kontrolnih duhova medija i vizija mističara. Tako i Anima i Animus imaju karakter ličnosti, što se ne može drugačije izraziti nego rečju ,,duša“ . Na ovom mestu bih svakako upozorio na jedan nespora-84 zum! Pojam duše, koji sam ovde upotrebljavao, može se pre uporediti sa primitivnim pogledom, na primer sa Ba i Ka-dušom Egipćana, nego na primer sa hrišćanskim idejama o ,,duši“ , koja je već pokušaj kretanja ka filozofskom sadržaju jedne metafizičke individualne supstance. Moje čisto fenomenološko shvatanje duše izričito nema ništa s tim. Ne zastupam nikakvu psihološku mistiku, već prosto pokušavam da naučno razumem psihološke prafenomene koji leže u osnovi verovanja o duši. Pošto kompleks činjenica o Animusu i Animi najviše odgo- 85 vara onome, što su sva vremena i narodi opisivali kao dušu, onda nije dalje začuđujuće, što oba kompleksa sobom nose neobično mističnu atmosfera, čim se malo bliže stupi u njihove sadrŽaje. Tamo gde se projektuje Anima, nastaje odmah čudnovato istorijski osećaj, koji GETE odeva rečima: „Ach du warst in abgelegten Zeiten meine Schwester oder meine Frau“ (Ah, ti si bila u pradavnim vremenima moja sestra ili moja žena)5 RAJDER HOGARD i BENOA (RIDER HAGGARD i BENO-
48 IT ) se vraćaju nazad u Grčku i Egipat, da bi zadovoljili neizbežno istorijsko osećanje. 86 Na čudnovat način Animusu nedostaje, koliko pokazuje moje iskustvo, ova vrsta mističnog heroizma. Skoro bih rekao da se on više bavi sadašnjošnju i budućnošću. On ima pre zakonodavstvene (nomotetičke) sklonosti, priča rado o tome, kako bi stvari trebalo da budu ili barem daje apodiktičko (neoborivo) shvatanje o stvarima, koje su upravo prilično mračne ili kontroverzne i to u toj meri određene, da je žena razrešena svakog daljeg, možda suviše mučnog razmišljanja. 87 Ovu različitost mogu opet sebi da objasnim samo kao kontrastnu kompenzaciju. Muškarac u svojoj svesti planira unapred i pokušava da stvori budućnost, dok je specifično ženski, da razbija glavu oko toga, ko je kome bio prababa-tetka. Ali upravo ova ženska genealoška sklonost se jasno obelodanjuje kod RAJDER HOGARDA, sa engleskim sentimentom, dok kod BENOA ista sklonost nastupa sa pikantnim propratnim ukusom ,,chronique familiale et scandaleuse“ . Naznačavanje ideje reinkarnacije u obliku iracionalnog osećanja je vrlo snažno povezano sa Animom, dok žena ista osećanja ponekad svesno priznaje, ukoliko nije suviše podređena racionalizmu muškarca. 88 Istorijski osećaj ima uvek svojstvo značajnosti i sudbonosnosti i otuda vodi neposredno do problema besmrtnosti i božanskog. čak i kod racionalistički-skeptičnog BENOA, zbog ljubavi umrli se čuvaju za večnost, zahvaljujući posebno efikasnoj metodi mumificiranja, da i ne govorimo o cvetajućem misticizmu RAJDER HOGARDA u delu“ „ The Retum o f She“ - uostalom prvoklasnom psihološkom dokumentu! 89 Pošto Animus u sebi samom nije osećanje ni sklonost, to mu potpuno nedostaje ovde opisani aspekt, a ipak je on u dubini bića isto tako istorijski. Za Animus, na žalost, ne postoje dobri literarni primeri, pošto žene manje pišu od muškaraca i osim toga, i ako pišu, izgleda da im nedostaje određena naivna introspekcija ili bar radije rezultate te introspekcije čuvaju u nekoj drugoj fioci; možda upravo zato što s time nije povezano nikakvo osećanje. Poznajem samo jedan neprejudicirani dokument ove vrste, novelu MERI HEJ (MARIE HAY) „ The Evil Vineyard“. U ovoj vrlo
49 skromnoj priči javlja se istorijski momenat Animusa u sigumo nenamerno veštom omotaču autorke. Animus se sastoji od a priori nesvesne pretpostavke jed-9o nog nemišljenog suda. Postojanje tog suda može se samo prepoznati po načinu kako se svest tada postavlja prema određenim stvarima. Moram u vezi s tim dati jedan mali primer: neka majka je svog sina okmžila uzvišenom brigom i pridala mu sasvim neprimeren značaj, s tim uspehom, da je on odmah posle pubertera postao neurotičar. Razlog ovog nerazumnog stava nije bio odmah prepoznatljiv. Tek je pažljivije ispitivanje pokazalo postojanje nesvesne dogme, koja je glasila: moj sin je dolazeći Mesija. Ovo je najčešći slučaj arhetipa junaka, koji je kod žena opšte rasprostranjen, a projektuje se ili na oca ili na muža ili na sina, u obliku jednog shvatanja, koje onda nesvesno reguliše ponašanje. Simpatičan i opšte poznat primer je ANI BASAN (ANNIE BASANT), koja je takođe otkrila jednu svetu zemlju. U priči MERI HEJ, junakinja navodi svog muža da poludi9i zbog njenog stava, koji se zasniva na nesvesnoj i nikada izrečenoj pretpostavci, da je on odvratan tiranin, koji je drži zarobljenu, otprilike na način kao— . Ovo nepotpuno ,,kao“ ona prepušta mužu da dopuni, koji onda konačno izmišlja odgovarajuću figum Cinquecento-tiranina i kroz to gubi razum. Animusu dakle nikako ne nedostaje istorijski karakter. On se, međutim, ispoljava u fundamentalno različitom obliku u odnosu na Animu. Isto tako kod religiozne problematike Animusa, preovlađuje primereno sudu u odnosu na primereno osećanju muškarca. Zaključujući bih još želeo da primetim, da Animus i Ani- 92 ma nisu jedine autonomne figure ili ,,duše“ nesvesnog. Ali one su praktično sledeće i najvažnije. Pošto bih, međutim, hteo da osvetlim još jednu stranu problema uslovljenosti zemljom, onda bih se usudio da napustim ovu tešku oblast unutrašnjeg iskustva najsuptilnije vrste i da se okrenem onoj drugoj strani, gde nećemo više mučno da gledamo u tamne pozadine, već napolje u široki svet svakodnevnih stvari. Kao što je u razvojnom procesu zemaljski uslov formirao 93 ljudsku dušu, tako se još i danas, u određenoj meri pred našim očima, isti proces može ponoviti. Ako u mislima premestimo je-
50 dan znatan procenat evropske rase na tude tlo i u drugu klimu, onda smemo očekivati da će ta grupa ljudi, i bez mešanja sa tuđom krvi, kroz nekoliko generacija iskusiti određene promene fizičke i možda i psihičke prirode. U neposrednoj blizini, u različitim evropskim zemljama, možemo da posmatramo na Jevrejima primetne razlike, koje se najpre mogu objasniti samo na osnovu osobina naroda domaćina. Neće biti teško razlikovati španskog Jevrejina od sevemoafričkog, nemačkog od ruskog. Mogu se čak razlikovati i mski Jevreji među sobom, poljski od severnoruskog i od kozačkog tipa. Uprkos svoj sličnosti rase, postoje primetne razlike, čiji su razlozi mračni. Ove razlike bi se takođe izuzetno teško mogle precizno odrediti, iako ih dobar poznavalac ljudi nesumnjivo oseća. 94 Najveći eksperiment premeštanja jedne rase u novije vreme je, međutim, naseljavanje severnoameričkog kontinenta pretežno germanskim življem. Pošto su klimatski uslovi dosta različiti, to bi se smele očekivati brojne promene na prvobitnom rasnom tipu. Mešanje sa indijanskom krvlju je beznačajno malo, tako da ne igra nikakvu ulogu. BOAS veruje kako je dokazao da se već u dmgoj generaciji doseljenika pojavljuju anatomske promene, uglavnom kod dimenzija lobanje. U svakom slučaju , kod doseljenika se formira Yankee-tip, koji toliko mnogo naliči indijanskom, da sam, kada sam prilikom prvog boravka na srednjem zapadu, video kako pored mene prolazi bujica stotina radnika iz jedne fabrike, primetio mom pratiocu, kako nikada nisam mislio, da je procentualni udeo indijanske krvi toliko visok. Na to je on smejući se odgovorio, da se kladimo u šta hoću, da se u tim stotinama sve zajedno neće naći ni kap indijanske krvi. To je bilo pre mnogo godina, kada još nisam imao pojma o čudnovatoj indijanizaciji američke populacije. Ovu sam tajnu upoznao, tek kada sam imao veoma mnogo Amerikanaca na psihološkom tretmanu. Tada su se, naime, pokazale značajne razlike u odnosu na Evropljane. 95 Najpre mi je pao u oči veliki uticaj Crnaca, naravno psihološki uticaj, bez mešanja krvi. Emocionalno izražavanje Amerikanca, u prvom redu njegov smeh, može se najpre studirati u ilustrovanim prilozima američkih listova; ono neponovljivo Ruzveltovo smejanje nalazi se u prvobitnom obliku kod američkog Crnca. Specifičan hod sa relativno opuštenim zglobovima, ili njišu-
51 ća bedra, koja tako često primećujemo kod Amerikanki, potiču od Crnca. Američka muzika uzima svoju glavnu inspiraciju od Crnca, isto tako igra. Ispoljavanja religioznog osećanja, revival meetings (Holy Rollers i ostale neobičnosti) pod jakim su uticajem Crnca - i poznata američka naivnost, u svojoj šarmatnoj formi kao i u svom više neprijatnom pojavnom obliku, može se lako uporediti sa detinjstvom Cmca. U proseku neobično živi temperament, koji se ne pokazuje samo kod basckall-games, već posebno u neobičnoj jezičkoj volji za izražavanjem - o čemu najbolje govori primer neprekidne i neuvimće bujice brbljanja u američkim novinama - jedva da se može izvesti od germanskih predaka, već liči mnogo više na ,,chattering“ crnačkog sela. Skoro apsolutni nedostatak intimnosti i svepreplićuća, masovna dmštvenost, podsećaju na primitivan život u otvorenim kolibama sa potpunim identitetom svih plemenskih članova. činilo mi se, kao da su na svim američkim kućama sva vrata stajala otvorena, kao i da se u američkim provincijskim gradićima ne može naći ni jedna baštenska ograda. Sve izgleda kao ulica. Teško je, naravno, da se kod pojedinosti odluči, šta ide na 96 račun simbioze sa crncima, a šta na račun datih okolnosti, tako da je Amerika još uvek „pioneering nation“ na devojačkom tlu. Ali sve u svemu, značajan uticaj Crnaca na opšti karakter naroda nije neprepoznatljiv. Ova zaraza od primitivnih može se naravno posmatrati isto 97 tako dobro u dmgim zemljama, ali ne u toj meri i u tom obliku. U Africi je na primer belac u zanemarljivo malom broju i mora se zato uz poštovanje najstrože društvene forme braniti od Crnca, takozvanog „going black“ . Ako podlegne primitivnom uticaju, onda je i on izgubljen. Međutim, u Americi crnac ne znači, zbog manjinskog broja, nikakav degenerativni već svojevrsni uticaj, koji se sveukupno gledano ne može označiti kao nepovoljan, izuzev ako baš ne postoji Jazz-fobija. Čudnovato je da se malo ili ništa ne primećuje od Indijan-98 ca. Prethodno pomenute fiziognomske sličnosti ne ukazuju nikako na Afriku, već su specifično američke. Da li to telo reaguje na Ameriku, a duša na Afriku? Na ovo pitanje moram da odgovorim utoliko, da samo maniri trpe uticaj Crnca, ali šta radi duša, to tek valja ispitati.
52 99
Prirodno je da Crnac u snovima mojih američkih pacijenata nema tako malu ulogu kao izraz za manjevrednu stranu njihove ličnosti. Evropljanin bi u istom slučaju sanjao o skitnicama ili ostalim predstavnicima nižih društvenih slojeva. A li daleko najčešći snovi i posebno oni na početku nekog analitičkog tretmana su površni. Tek u toku dalje i dublje analize nailazi se na simbole koji su u odnosu sa Indijancem. Progresivna tendencija nesvesnog, drugimrečima njen motiv junaka, bira Indijanca kao simbol. Tako neki novčići Unije imaju na sebi glavu Indijanca, što znači poštovanje ranije omrznutog a sada indiferentnog Indijanca. U isto vreme to je izraz za upravo pomenutu Činjenicu, da je američki motiv junaka izabrao Indijanca kao idealnu figuru. Sigurno da ni jednoj američkoj vladi ne bi palo na pamet, da stavi glavu Cetewayos-a ili nekog drugog crnačkog junaka na svoj novčić. Države monarhije rado stavljaju glavu poglavara zemlje na novčiće, demokratske države vole ostale simbole svojih ideala. Opsežan primer takve jedne američke junačke fantazije publikovao sam u svojoj knjizi „ Wandlungen und Symbole der Libido “h. Mogao bih uz taj navesti i čitav niz sličnih primera. 100 Junak otelovljuje uvek najviše i najjače stremljenje, ili bar šta to stremljenje treba da bude, i zato istovremeno ono što bi se najpre želelo da ostvari. Zbog toga je uvek bitno, kakvom se fantazijom ispunjava motiv junaka. U američkoj fantaziji junaka, indijanski karakter ima glavnu ulogu. Američko shvatanje sporta je daleko izvan evropske udobnosti. Još se samo indijanski obredi posvećivanja mogu takmičiti sa bezobzirnošću i grozotom rigoroznih američkih treninga. Ukupan uspeh američkog sporta je zbog toga vredan divljenja. U svemu što Amerikanac stvarno hoće, pojavljuje mu se Indijanac: u izuzetnoj koncentraciji na određeni cilj, u istrajnosti proganjanja, u nepokolebljivom podnošenju najvećih teškoća, u punoj meri važe sve legendarne vrline Indijanca.7 101 Motiv junaka ima posla ne samo sa opštim stavom prema životu, več i sa religioznim problemom. Apsolutan stav je uvek religiozan stav i uvek tamo gde je čovek apsolutan, tu se pojavljuje njegova religija. Našao sam kod svojih američkih pacijenata, da njihova figura junaka poseduje i indijanski religiozni aspekt. Najvažniji lik indijanskih religioznih oblika je Šaman, le-
53 kar i zaklinjač duhova. Prvi američki pronalazak na ovom polju, koji je postao važan i za Evropu, bio je spiritizam, drugi Christian Scince i ostale forme mental healing. Christian Scince je ritual zaklinjanja, demoni bolesti se poriču, tvrdokorno telo se ozdravljuje uz pomoć odgovarajućih formula i hrišćanska religija, koja odgovara visokom kulturnom nivou, koristi se za čarobno izlečenje. Siromaštvo duhovnog sadržaja je zapanjujuće, ali Cristian Scince je živ, poseduje sasvim stabilnu snagu i deluje onim čudima, koja bismo uzalud tražili u zvaničnim trkvama. Ne postoji zemlja na svetu, gde „snažna reč“ , čarobna for-102 mula, nazvana ,,slogan“ , poseduje veće delovanje, nego u Americi. Evropljanin se tome smeje, ali zaboravlja da verovanje u čarobnu moć reči pomera više od bregova. Čak i Hrist je bio reč, ta reč. Ta psihologija nam je postala tuđa. U Amerikancu je ona, međutim, živa. Stoga se ne zna, šta će Amerika još učiniti. Tako nam Amerikanac nudi retku sliku: Evropljanin sa m a- 103 nirima Crnca i indijanskom dušom. On deli sudbinu sa svim uzurpatorima tuđe zemlje. Neka australijska primitivna plemena tvrde da se ne može prisvojiti tuđe tle, jer u tuđem tlu žive tuđi duhovi predaka, pa bi novorođeni inkarnirali te tuđe duhove predaka. U ovoj tvrdnji se krije velika psihološka istina. Tuđa zemlja asimiliše osvajača. A li za razliku od latinskih osvajača u cenralnoj i južnoj Americi, Amerikanci na severu su preko najstrožeg puritanizma držali evropski nivo; nisu, međutim, mogli da spreče, da duše njihovih indijanskih neprijatelja postanu njihove. Devičanska zemlja svuda postiže da bar nesvesno kod osvajača potone do nivoa autohtonog stanovnika. Tako kod Amerikanca postoji jedno rastojanje između svesnog i nesvesnog, kakvo se kod Evropljanina ne sreće, nategnutost između svesne vrhunske kulture i neprenete nesvesne primitivnosti. Ali ova nategnutost je psihički potencijal, koji Amerikancu daruje ničim okrnjenu preduzetničku volju i prosto zavidan entuzijazam, kakav mi u Evropi ne poznajemo. Upravo zbog činjenice, da smo još u posedu naših duhova predaka, što znači da se za nas sve prenosi istorijski, mi jesmo doduše u kontaktu sa našim nesvesnim, ali smo baš zbog tog kontakta i uhvaćeni, i u istorijskoj uslovljenosti u toj meri obuhvaćeni, da su potrebne ekstremne katastrofe, dok se odvažimo, da se na primer politički ne ponašamo više kao pre petstotina godina. Kontakt sa nesvesnim nas prikiva za našu zemlju i čini nas
55
54 izuzetno teško pokretnim, što u pogledu na napredovanje i sve ostale poželjne pokretljivosti, svakako nije nikakva prednost. Ne bih ipak želeo da kažem previše lošeg o našem odnosu prema dobroj majci zemlji. „Plurimi pertransibut“ ,s ko, medutim, ostane na svojoj zemlji, ima trajanje. Udaljenost od nesvesnog i time od istorijske uslovljenosti znači neukorenjenost. To je opasnost za osvajača tuđeg tla; ali to je i opasnost za pojedinca, ako zbog jednostranosti u bilo kom - izmu izgubi vezu sa tamnom, majčinskom, zemaljskom praosnovom svog bića.
III ARHAIČAN ČOVEK
*(Predavanje održano u Društvu za slobodnu filozofiju, Darmštat 1927. Prvi put se pojavio kao deo eseja „Die Erdbedingtheit der Psyche“ u zborniku Mensch und Erde, izd. grof Hermann Keyserling /Darmštat 1927/ str. 83-137; u izvodu pod naslovom »D ie Struktur der Seele« u: Europaische Revue IV/l i 2 /Berlin 1928/ str.. 27-37 i 125-135. Kasnije je tekst podeljen na „Die Struktur der Seele“ /Sabr. dela VIII, 1967/ i „Seele und Erde“, oba su se pojavila u: Seelenpm bleme der Gegenwart, /Psychologische Abhandlungen III), Cirih 1931. N ova izdanja 1933, 1929, 1946, 1950; Paperback 1969.) 1 Upor. (JUNG) Instikt und Unbewusstes. 2 D iagnostische Assoziationsstudien II, prilog X. 1 Upor. D ie Beziehungen zwischen dem Ich und dem Unbewussten. 4 JUNG UND WILHELM, Das Geheimnis der Goldenen Bliite, i JU NG, D ie Beziehungen zwischen dem Ich und dem Unbewussten. ' ( U pesmi „Warum gabst du uns die tiefen Blicke?" /gospođi fon Štajn/). " Novo izđanje: Symbole der Wandlung. 7 Upor. JUNG, Your Negroid and Indian Behavior (prilog XXII ove knjige). * (Mnogi će tamo otići.)
Arhaičan znači početan, prvobitan. Jedan od najtežih i naj-104 nezahvalnijih zadataka koji se može zamisliti, jeste reći nešto razložno o savremenom, civilizovanom čoveku, jer govori neko ko je ograničen istim preduslovima i istim predrasudama kao i oni, o kojima treba da kaže nešto promišljeno. Međutim, u odnosu na arhaičnog čoveka, mi smo u naizgled povoljnijem položaju. Udaljeni smo vremenski od njegovog sveta, iznad njega smo po duhovnoj diferenciranosti, tako da imamo mogućnost, da sa više osmatračnice sagledamo njegovu pamet i njegov svet. Ovom rečenicom sam predmetu svog predavanja odmah 1os postavio jedno ograničenje, bez koga bi svakako bilo nemoguće, da se razvije dovoljno obuhvatna slika duševne pojave arhaičnog čoveka. Ograničio bih se, naime, na tu sliku, pri čemu bih iz svog posmatranja isključio antropologiju primitivnog čoveka. Kada govorimo o čoveku uopšteno, onda ne mislimo direktno na njegovu anatomiju, oblike lobanje i boju njegove kože, već mislimo na njegov ljudsko-duševni svet, na njegovu svest i njegov način življenja. Oni su, pak, predmet psihologije. Stoga ćemo morati da se pozabavimo uglavnom arhaičnom, to jest primitivnom psihologijom. Uprkos ovom ograničenju, time proširujemo našu temu, jer arhaična psihologija nije samo psihologija primitivnih ljudi, već i modernog, civilizovanog čoveka; ne baš ona psihologija pojedinačnih nazadnih pojava u modernom društvu, već mnogo više svakog civilizovanog čoveka, koji je, bez obzira na visinu svesti, u dubljim slojevima svoje psihe još arhaičan čovek.
56 Kao što je naše telo, telo sisara, koje pokazuje u sebi čitav niz relikata iz mnogo ranijih stanja, sličnih stanjima perioda hladnokrvnih životinja, tako je i naša duša proizvod razvoja, koji, ako pratimo unazad njegove početke, pokazuje još uvek brojne arhaizme. 106 U početku svakako, kada čovek dođe u prvi dodir sa primitivnim ljudima, ili kada proučava naučna dela o primitivnoj psihologiji, neće izostati sticanje dubokog utiska o osobenosti arhaičnog čoveka. Da, i LEVI-BRIL (LEVY-BRUHL), autoritet za oblast primitivne psihologije, neumorno uvek iznova ističe izuzetnu različitost „etat prelogique“ od naše svesti. Kao civilizovanom čoveku, čini mu se prosto neshvatljivo, kako primitivni čovek lako prelazi preko očiglednog iskustva i uz direktno poricanje opipljivih razloga, svoje „representations collectives“ uvažava kao eo ipso važeće, umesto da ga objasni jednostavnim slučajem ili razumnom uzročnošću. Pod „representations collectives“ LEVI- BRIL podrazumeva opšte rasprostranjene ideje o apriornom karaktem istine, kao što su duhovi, vražbine, snaga vrača itd. činjenica, na primer, da ljudi umiru zbog duboke starosti ili zbog priznato smrtnih bolesti, za nas je naprosto sama po sebi razumljiva, za primitivnog čoveka, naprotiv, nije. Nijedan čovek ne umire zbog duboke starosti. On to argumentuje činjenicom, da eto ima ljudi, koji su još mnogo stariji. Nijedan čovek ne umire zbog bolesti, jer je toliko i toliko ljudi od toga ili ozdravilo ili ga to nije ni dotaklo. Stvamo objašnjenje za njega je uvek magija. Čoveka su ubili ili duh ili vradžbina. Za mnoge važi samo smrt u borbi za prirodnu. Drugi svakako posmatraju i ovu smrt kao veštačku, tako što je ili protivnik bio čarobnjak ili je nosio začarano oružje. Ponakad ova groteskna ideja poprima još mnogo upečatljiviji oblik. Tako je jednomneki Evropljanin ustrelio krokodila, u čijoj su utrobi nađene dve alke za nogu. Domoroci su prepoznali da su pripadale dvema različim ženama, koje je krokodil progutao pre izvesnog vremena. Odmah se digla vika o vradžbini, pri čemu je ovaj sasvim prirodni slučaj, koji ni jednom Evropljaninu ne bi bio sumnjiv, zbog duhovne predispozicije (Levi-Brilov „representations collectives“) primitivnih, kod njih
57 dobio sasvim neočekivano objašnjenje. Navodno je nepoznati vrač pozvao krokodila i zahtevao od njega da uhvati i donese mu obe žene. Krokodil je ispunio ovu naredbu. Ali obe alke u utrobi životinje ? Krokodili, objasnili su oni, ne proždiru ljude bez zahteva. Alke je krokodil dobio kao nagradu od vrača. Ovaj dragoceni slučaj je jedna od demonstracija proizvolj- 107 nosti objašnjenja u „etat prelogique“, prelogički očigledno zato, što nam jedno takvo objašnjenje izgleda apsi^rdno nelogično. Izgleda nam, međutim, tako samo zato, jer polazimo od sasvim drugih pretpostavki nego primitivni čovek. Ako bismo, kao on, bili uvereni u postojanje čarobnjaka i ostalih tajanstvenih sila, kao što smo u takozvane prirodne uzroke, onda bi njegov zaključak bio sasvim logičan. Primitivni čovek, ustvari, nije ništa manje logičan ili nelogičan nego mi. Samo je njegova pretpostavka drugačija. I tu leži ono što je različito. Primitivni misli i živi sa sasvim drugim pretpostavkama nego mi. Sve što se ne događa po nekom redu, sve što zbog toga uznemirava, plaši ili zapanjuje, za njega počiva na onome, što bismo mi označili kao natprirodno. Za njega svakako nije natprirodno, već spada u njegov iskustveni svet. Nama je prirodno da objasnimo: ova kuća je izgorela, jer ju je zapalio grom. Za primitivnog je takođe prirodno da kaže: Čarobnjak je koristio grom da zapali baš tu kuću. Nema naprosto u svetu primitivnog ničeg, što ne bi moglo da se podvede pod ovo ili ono, principijelno slično objašnjenje, samo ako je u izvesnoj meri neobično ili upečatljivo. Pritom ga on određuje isto kao i mi: ne razmišlja o svojim pretpostavkama. Za njega je a priori sigurno, da je bolest itd. izazvana duhovima ili vradžbinama, kao što je za nas od početka izvesno, da bolest ima takozvani prirodni uzrok. Mi mislimo isto toliko malo na vradžbine, kao on na prirodne uzroke. Njegovo duhovno funkcionisanje samo po sebi ne razlikuje se principijelno od našeg. Razlika leži, kao što sam već rekao, isključivo u pretpostavci. Pretpostavljalo se, takođe, da primitivni imaju drugačija ios osećanja i drugačiji moral, što dakle znači, u izvesnoj meri „prelogičnu“ narav. U svakom slučaju imaju drugačiji moral od nas. Jedan je crnački poglavica, upitan o razlici između dobra i zla, rekao: ako neprijatelju otmem njegove žene, to je dobro, ali ako mi ih on ukrade, to je zlo. U mnogim mestima je strašna uvreda sta-
58 ti nekome na senku, ili je neoprostiv greh, kožu morskog psa guliti metalnim nožem umesto kremenom. A li budimo iskreni: nije li i kod nas greh jesti ribu nožem? Pozdraviti damu sa cigarom u ustima? Ovakve stvari nemaju kod nas kao ni kod primitivnih nikakve veze sa etosom. Postoje valjani i lojalni lovci na glave, postoje takvi, koji pobožno i savesno obavljaju grozne rituale, ubice iz najsvetijeg ubeđenja; i sve ono čemu se mi divimo kod etičkog ponašanja, ceni u osnovi takođe i primitivni čovek. Njegov pojam dobrog je isto tako dobar kao i naš, njegov pojam zlog isto toliko loš kao i naš. Samo su oblici drugačiji, dok je etička funkcija ista. 109 Smatralo se takođe, da su njegova čula oštrija ili drugačija od naših. Međutim, on ima samo profesionalno razlikovanje prostornog čula ili čula sluha i vida. Ako ga stavimo pred stvari, koje se nalaze izvan njegovog područja, postaje začuđujuće spor i nevešt. Pokazao sam rođenim lovcima, koji imaju oko kao u kopca, ilustrovane časopise u kojima bi svako dete odmah prepoznalo ljudske figure. A li moji su lovci okretali i okretali slike, dok konačno jedan, nije idući prstima po konturama, iznenada uzviknuo: to su beli ljudi! što je potom slavljeno kao veliko otkriće. 110 Često prosto neverovatan smisao za orijentaciju u prostoru, kod mnogih primitivnih ljudi u velikoj je meri profesionalan i objašnjava se apsolutnom neophodnošću, da se snađu u šumama i savanama. Čak i Evropljanin počinje posle kratkog vremena zbog straha, da uprkos kompasu totalno ne zaluta - da pazi na stvari, o kojima pre toga nije ni sanjao. m Ništa ne ukazuje na to da primitivni čovek u principu drugačije misli, oseća ili opaža. Funkcionisanje njegove psihe je u biti isto. A li su pretpostavke druge. Uz to će relativno malo značiti, ako je obim njegove svesti manji od naše ili tako izgleda ili što se malo ili nikako ne može skoncentrisati na duhovnu aktivnost. Ovo poslednje će Evropljanin svakako zapaziti kao neobično. Tako moje plemensko veće nikada nisam mogao da zadržim duže od dva časa, jer su po isteku tog vremena svi ljudi izjavljivali da su umorni. Govorili su da je suviše teško — a pritom sam im u neobaveznom razgovoru postavljao samo sasvim jednostavna pitanja. Isti ti ljudi su, međutim, u lovu i pri dugom pešačenju pokazivali zapanjujuću koncentraciju i istrajnost. Moj pismonoša
59 je na primer trčao po 120 kilometara neprekidno u jednom pravcu; ili video sam ženu u šestom mesecu trudnoće, koja je na leđima nosila bebu i pušila dugačku lulu, kako skoro čitavu noć igra oko užarene vatre na 34 stepeni, a da nije pala od iscrpljenosti. Dakle, ne može im se poreći ni sposobnost koncentracije kod stvari koje ih interesuju. Ako moramo da se uredsredimo na neinteresantne stvari, uskoro ćemo primetiti, koliko nam je slaba sposobnost koncentracije. I mi smo od emocionalnog impulsa isto tako malo nezavisni, kao i primitivni lji*ii. Sigurno je da su primitivni ljudi jednostavniji i detinjastijin^ od nas - u dobru kao i u zlu. To nas svakako ne otuđuje od njih. A ipak osećamo nešto strašno strano, kada dodirnemo svet arhaičnih ljudi. Koliko sam mogao da analiziram ovo osećanje, ono je pokrenuto pretežnom glavnom činjenicom, da arhaična pretpostavka odstupa od naše u bitnim delovima, to jest da primitivni živi takoreći u nekom drugom svetu nego mi. To ga čini teško razumljivom zagonetkom sve dotle, dok ne upoznamo njegove pretpostavke. Onda je sve relativno jednostavno. Mogli bismo isto tako da kažemo: čim upoznamo našu pretpostavku, primitivni čovek nam više ne predstavlja zagonetku. Naša racionalna pretpostavka je da sve ima svoje prirodne,113 sagledive uzroke. U to smo a priori uvereni. Uzročnost u tom smislu predstavlja jednu od naših najsvetijih dogmi. U našem svetu ne postoji legitiman prostor za nevidljive, proizvoljne, takozvane natprirodne sile, osim ako sa savremenim fizičarem ne zađemo u najsitniji mračni svet sadržaja atoma gde se, kako izgleda, događaju čudnovate stvari. Ali do toga je još daleko. Mi posedujemo izrazitu odbojnost prema nevidljivim samovoljnim silama; jer nije bilo tako davno, da smo izronili iz onog strašljivog sveta snova i sujeverja i uredili sebi sliku sveta, dostojnu našeg racionalnog razuma, najmlađe i najveće čovekove tvorevine. Okružuje nas svet koji sledi razumne zakone. Mi, doduše, ne poznajemo sve uzroke, ali ih otkrivamo i oni će odgovarati razumnom očekivanju. To je naša isto tako sama po sebi razumljiva nada. Postoje, doduše, i slučajnosti, ali one su eto jednostavno slučajne i zbog njihovog sopstvenog kauzaliteta neće se ništa pomeriti. Slučajnosti su nemile svesti koja voli red. One na ismevajući i zato iritirajući način remete zakonomerno kretanje sveta.
60 Mi imamo sličnu odbojnost prema slučajnostima kao i prema nevidljivim samovoljnim silama. Isuviše podsećaju na đavolčiće ili na samovolju jednog deux ex machina. One su najgori neprijatelji naših brižnih proračuna i prva opasnost kod svih naših poduhvata. One su uz to nerazumne, zaslužuju svaku osudu, ali im ne treba uskratiti poštovanje. Arapin u tom pogledu ima više poštovanja. On piše na svakom pismu: Inšalah, ako je Bogu ugodno, ovo pismo će stići. Jer je uprkos svoj odbojnosti i uprkos svoj zakonomernosti nepobitna istina, da smo stalno i svuda izloženi nepredvidljivoj slučajnosti. A šta je nevidljivije i nesamovoljnije od slučajnosti? Šta je neizbežnije i fatalnije? 114 Mogli bismo, u osnovi uzev, isto tako da kažemo: zakonomerni, kauzalni tok je teorija, koja se praktično potvrđuje u pedeset procenata, ostalih pedeset procenata prepušteno je samovolji demona slučaja. Sigurno da i slučajnost ima svoje sasvim prirodne uzroke, čiju smo banalnost, na svoju žalost, primorani suviše često da otkrivamo. Rado bismo se, međutim, odrekli kauzaliteta, jer ono što nas ljuti kod slučajnosti je nešto sasvim drugo; naime, da je morala da se dogodi ovde i sada, drugim rečima, da je takoreći samovoljna. U najmanju ruku deluje da je tako, pa je ponekad proklinje i najtvrđi racionalista. Ma kako tumačili slučajnost, to ništa ne menja na činjenici o njenoj moći. Što su uslovi postojanja uređeniji, to je slučaj više isključen i utoliko je manje potrebno da se od njega štitimo. Ipak se svako praktično čuva od slučajnosti i nada se slučajnosti, iako zvanična vera nema klauzulu slučajnosti. 115 Ovo je naša pretpostavka: pozitivno uverenje, da sve bar teorijski opažajuće ima takozvane prirodne uzroke. Dok je pretpostavka primitivnog čoveka sledeća: sve izmiče nevidljivoj sili samovolje, dmgim rečima, sve je slučajnost, samo ga on ne naziva slučajnost već namera. Prirodna uzročnost je samo privid i zbog toga nije vredna pomena. Ako tri žene odu na reku po vodu i krokodil dohvati srednju i povuče je u vodu, onda će naše shvatanje reći: sasvim je slučajno što je to bila baš srednja od tri žene. To što je krokodil uopšte uhvatio ženu, sasvim je prirodno, pošto krokodili povremeno proždiru ljude. 116 Ovim objašnjenjem situacija je potpuno nejasna. U celoj uzbudljivoj priči ništa nije objašnjeno. Arhaični čovek s pravom smatra takvo objašnjenje površnim ili čak apsurdnim, jer prema
61 tom shvatanju, moglo je isto tako da se ništa ne dogodi, a i tada bi odgovaralo isto objašnjenje. Evropljanin ne vidi koliko malo kaže takvim objašnjenjima. To je njegovo predubeđenje. Primitivni čovek je, naprotiv, mnogo zahtevniji. Za njega je 117 ono što mi nazivamo slučajem, samovolja. Stoga je bila očigledna namera krokodila, da zgrabi srednju od tri žene, što je svako mogao da vidi. Da nije bilo te namere, onda jemogao da uzme jednu od dmge dve. A li otkuda kiokodilu ta namera? Krokodili obično ne proždim ljude. To je veoma tačntf, toliko tačno kao i činjenica da u Sahari redovno ne pada kiša. Krokodili su bojažljive životinje, koje je lako preplašiti. U poređenju sa nebrojeno mnogo krokodila, broj ljudi koje su ubili je krajnje mali. Neočekivano je, dakle, i neprirodno, ako proždere nekog čoveka. To mora da se objasni: odakle je taj krokodil dobio naredbu da ubije? Pošto po svojoj prirodi on to po pravilu ne čini. Primitivni čovek se u najvećoj meri oslanja na činjenice iz ns svog okruženja i s pravom je zapanjen i pita o specifičnim uzrocima kada se dogodi nešto neočekivano. Dotle se ponaša isto kao i mi. A li on ide i dalje od nas. On ima jednu ili više teorija o svojevoljnoj sili slučajnosti. Mi kažemo: ništa drugo do slučajnost. On kaže: proračunata svojevoljnost. Glavno težište stavlja na dmgih pedeset procenata svetskih zbivanja, dakle ne na čiste kauzalne povezanosti prirodnih nauka, već na zbunjujuće i zapletene ukrštenosti kauzalnih nizova, koje nazivamo slučajnostima. Odavno je prilagođen zakonomernostima prirode, zato se plaši sile nepredvidivog slučaja kao samovoljnog, nepredvidivog agensa. Tu je takođe u pravu. Zbog toga je razumljivo što mu sve neobično uteruje strah. U predelima južno od Elgona, gde sam boravio duže vreme, ima dosta mravojeda. Mravojed je noćna, vrlo strašljiva životinja i zbog toga se retko viđa. Ako se, pak, dogodi da se mravojed vidi po danu, onda je to krajnje neprirodno i deluje isto tako zapanjujuće, kao kada bismo otkrili neki potok, u kome voda izvesno vreme teče uzbrdo. Ako bi stvarno bili poznati slučajevi, gde voda iznenada razvija negativnu silu teže, onda bi to bilo izuizetno zabrinjavajuće otkriće. Znamo, naime, kakve nas ogromne mase vode okružuju i lako možemo sebi da predstavimo, šta bi se dogodilo, ako bi se voda ponašala protivno prirodnim zakonitostima. Otprilike u takvom položaju nalazi se primitivni čovek. On veoma tačno po-
62 znaje životne navike mravojeda, ali on ne poznaje njegov opseg delovanja, ako medved iznenada poremeti svetski red stvari. Primitivni čovek je u toj meri pod utiskom postojećeg, da probijanje njegovog svetskog reda ima dejstvo nesagledive mogućnosti. To je potentum, omen, kao kometa ili eklipsa. Pošto ta neprirodnost za njega ne može imati prirodne uzroke, onda mora biti nevidljiva samovoljna sila ta, koja izaziva mravojeda da se pojavi danju. Zastrašujuća manifestacija samovolje, koja može da poremeti svetski red, zahteva prirodno izuzetne mere odbrane i ublažavanja. Šalju se glasnici u susedna sela i mravojeda s velikom mukom iskopavaju i ubijaju. Posle toga najstariji ujak s majčine strane onog muškarca, koji je video mravojeda, mora da žrtvuje bika. Taj čovek silazi u jamu i dobija prvi komad mesa životinje. Zatim jedu i ujak i ostali učesnici ove ceremonije. Na taj način okajava se opasna samovolja prirode. 119 Mi bismo se svakako uzbudili, ako bi voda iz nepoznatih razloga odjednom počela da teče uzbrdo, ali ne i ako bismo videli mravojeda po danu ili ako bi se rodio albino ili se dogodi pomračenje Sunca. Mi poznajemo značaj takvih događaja i njihov delokrug, ali ne i primitivni čovek. Ono što se redovno dešava za njega je čvrsto sastavljena celina, u koju je on uključen svim svojim bićem. Zato je krajnje konzervativan i čini stvari koje su uvek činjene. Ako se bilo gde događa bilo šta, što remeti tu uobičajenu celinu, onda je za njega nastala rupa u poretku sveta. Sam Bog zna šta je onda sve moguće. Odmah se s tim dovode u vezu svi iole značajniji događaji. Jedan misionar je ispred svoje kuće postavio motku, na kojoj je u nedelju hteo da okači zastavu svoje zemlje. Ovo bezazleno zadovoljstvo ga je, međutim, skupo koštalo, pošto je malo kasnije posle njegovog buntovničkog gesta usledila strašna oluja, koja je, naravno, dovedena u vezu sa motkom za zastavu. To je bilo dovoljno da se pokrene opšta pobuna protiv misionara. 120 Sigurnost sveta se za primitivnog sastoji u redovnosti uobičajenih događanja. Svaki izuzetak od toga čini mu se kao opasan akt samovolje, koji se na odgovarajući način mora okajati, jer on nije samo trenutno kišenje redovnosti, već istovremeno predznak daljih nečuvenih događaja. Nama to izgleda apsurdno, ali mi potpuno zaboravljamo, kako su to tumačili još naši dedovi i pradedovi: na svet je došlo tele sa dve glave i pet nogu; u susednom se-
63 lu petao je sneo jaje; jedna stara žena usnila je neki san; na nebu se pojavila kometa; u susednom gradu izbio je veliki požar; godinu dana posle tih događaja izbio je rat. To je stari način pisanja istorije, počev od starog veka pa sve do u XVIII vek. Ovo za nas besmisleno grupisanje za primitivnog čoveka je naprosto smisleno i uverljivo. I u tome je on, naime, neočekivano u pravu. Njegovo posmatranje je pouzdano. On zna iz prastarog iskustva da takve povezanosti stvarno postoje. Ono što je za nas, koji pazimo samo na smisao i na sopstvenu kauzalnost ifpojedinačnom slučaju, potpuno besmisleno gomilanje slučajnosti, to je za primitivnog sasvim logični niz omina i kroz to najavljenih događaja, fatalni, ali potpuno konsekventni proboj demonske samovolje. Tele sa dve glave i rat su jedno te isto, pri čemu je tele bilo 121 samo anticipacija rata. Ova veza izgleda primitivnom čoveku stoga tako sigurna i uverljiva, jer je za njega samovolja slučaja mnogo značajniji faktor od zakonomernog i redovnog odvijanja događaja u svetu i pošto je on upravo zato, pazeći brižno na neuobičajena zbivanja, mnogo pre nas otkrio zakonomernost pojave grupe ili serije slučajnosti. Svaka klinika kod nas poznaje zakon duplicitas casuum. Jedan stari vircburški psihijatar redovno je govorio, predstavljajući neki posebno redak slučaj na klinici: „Gospodo! Ovo je jedinstven slučaj. Sutra ćemo dobiti opet jedan. ,,Ja sam lično bio često u situaciji da posmatram nešto slično. Za vreme mog osmogodišnjeg rada u duševnoj bolnici, upućen nam je jednom jedan posebno redak slučaj sumračnog stanja, prvi koji sam video. U toku dva naredna dana došao je još jedan i potom uopšte nijedan više. „Duplicitas causuum“ je s jedne strane klinička šala, s druge strane, pak, prapredmet primitivne nauke. Jedan noviji istraživač je čak ostavio rečenicu: „Magic is the scince o f the jungle“ . Sigurno da su astrologija i ostale divinatorne metode bile nauka starog veka. Ono što se redovno dešava tako i tako vidimo. Na to smoi22 pripremni. Nauka i umetnost se, dakle, isplate samo tamo, gde mračna samovolja remeti postojeće. Jednom od najpametnijih i najpredanijih muškaraca plemena, vraču, poverava se često tumačenje meteorologije događaja. On mora svojim znanjem da objasni sve zašto se nije čulo i da ga savlada svojom veštinom. On je učenjak, stručnjak, ekspert za slučajnosti i istovremeno arhivar
64 učenjačke tradieije plemena. Okružen je poštovanjem i strahopoštovanjem i uživa veliki autoritet, ali ne toliki, da njegovo pleme ne bi bilo potajno uvereno u to, da susedno pleme ima boljeg vrača. Najbolji lek nikada nije blizu, već se može dobiti iz najveće moguće udaljenosti. Uprkos izuzetnom strahopoštovanju koje je pleme, kod koga sam jedno vreme stanovao, osećalo prema starom vraču, ipak su ga pozivali samo kod lakših bolesti životinja i ljudi, kod svih ozbiljnijih slučajeva konsultovali su autoritet sa strane, jednog M'ganga (čarobnjak), po koga su slali uz veliku nadoknadu u Ugandu - partout comme chez nous. 123 Slučajnosti se događaju prvenstveno u manjim ili većim serijama ili grupama. Jedno staro, provereno pravilo vremenske prognoze glasi, da će, ako je više dana padala kiša i sledećeg dana biti kiše. Poslovica kaže: „Nesreća retko dolazi sama“ ili „Ono što se udvaja i utrojiće se“ . Ovakva mudrost u izrekama predstavlja primitivnu nauku: u narodu se u nju još uveliko veruje i pribojava, obrazovani je ismevaju - pod uslovom da im se nije dogodilo nešto sasvim posebno. Ovde moram da ispričam jednu neprijatnu priču. Meni poznata dama probudila se ujutru u sedam sati zbog čudnovatog zveckanja na noćnom stočiću. Posle kraćeg traženja otkrila je uzrok: gornja ivica njene čaše za vodu u širini od oko jednog centimetra je kružno uokolo prsla i odvalila se. To joj se učinilo čudno. Pozvonila je i zatražila drugu čašu. Oko pet minuta kasnije javilo se isto zveckanje i ponovo se gornja ivica čaše odlomila. Ovaj put uznemirena, poračila je treću čašu. Dvadeset minuta kasnije isto zveckanje i opet se gornja ivica odiomila. Tri slučajnosti uzastopno bilo je previše i za njeno obrazovanje. Odbacila je smesta verovanje u prirodne uzroke i ponovo preuzela primitivnu representation collective, uverenje o snazi samovolje. Tako je kod mnogih savremenih ljudi koji nisu tvrdoglavi, kada se suoče sa događajima kod kojih zakažu prirodni uzroci. Zbog toga ljudi poriču takve događaje. Oni su neprijatni zato što - i u tome se povrđuje naša još živa primitivnost - remete naš svetski poredak, a šta onda uopšte nije moguće? 124 Sa svojim verovanjem u sile samovolje primitivni čovek ne stoji, kao što se do sada verovalo, potpuno u vazduhu, već se oslanja na iskustvo. Grapna pojava slučajnosti opravdava ono što nazivamo sujeverjem, jer je zaista verovatno da se neobične stvari vremenski i prostorno poklapaju. Ne zaboravimo da nas naše
65 iskustvo ovde ostavlja pomalo na cedilu. Mi nedovoljno posmatramo zato što smo dragačije naklonjeni. Ne bi nam na primer nikada ozbiljno palo na um da sledeći redosled činjenica posmatramo kao međusobno povezan: ujutru uleti nekom čoveku ptica u sobu, sat kasnije je svedok saobraćajne nesreće, popodne umire bliski rođak, uveče kuvarica ispusti činiju za supu i noću, pri kasnom povratku kući, otkrije da je zaboravio ključ od kuće. Primitivnom čoveku, međutim, ne bi ništa promaklo od ovog lanca događaja. Svaki novi beočug u lancu potvrdio bi svoju očekivanost i on je pritom u pravu, čak mnogo više t pravu, nego što mi možemo da priznamo. Njegovo plašljivo očekivanje je potpuno opravdano, čak korisno. To je koban dan u kome ne treba ništa preduzimati. U našem svetu to bi bilo sujeverje za osudu, ali je u primitivnom svetu krajnje korisna mudrost, jer tamo je čovek prepušten slučajnosti u mnogo većoj meri nego u našem zaštićenom i uređenom bitisanju. Ne možemo rizikovati previše slučajnosti kada se nalazimo u divljini. To i Evropljanin mora da oseti. Ako se Pueblo-Indijanac ne oseća u skladu sa samim s o - 1 2 5 bom, neće otići na skup muškaraca. Ako se stari Rimljanin spotakne preko praga pri izlasku iz kuće, odustaje od svoje namere. Nama to izgleda besmisleno, ali u primitivnim okolnostima ovakav omen opominje bar na opreznost. Ako intimno nemam sklad sa samim sobom, onda su moji pokreti malo ukočeni, pažnja poremećena, malo sam rasejan i zbog toga mogu negde da se udarim, da posrnem, da nešto ispustim da padne ili da zaboravim. U civilizovanim okolnostima sve same ništavnosti, u prašumi najveća opasnost! Posrnuti tamo znači - čovek sklizne sa debla klizavog od kiše, koje kao most na pet metara visine, vodi preko reke pune krokodila. Izgubim kompas u visokoj travi. Zaboravim da napunim svoje oružje i dospem u džungli na trag nosoroga. Zamišljen sam i nagazim na zmiju otrovnicu. Uveče zaboravim da blagovremeno navučem čizme protiv komaraca i jedanaest dana kasnije umirem u prvom napadu tropske malarije. Da, dovoljno je da čovek zaboravi da pri kupanju drži usta zatvorena i da se razboli od smrtonosne dizenterije. Svakako, za nas slučajnosti ove vrste imaju prepoznatljive prirodne uzroke u nešto rastrojenom psihološkom stanju, ali za primitivnog čveka to su objektivno uslovljene zle kobi ili vradžbine. Moglo bi, međutim, da bude i drugačije. U predelu Kitoši, 126 južno od Elgona pošao sam na izlet u prašumu Karbas. Tamo sam
66 skoro nagazio na otrovnicu u gustoj travi. U poslednjem trenutku sam je preskočio. Popodne se moj prijatelj vratio iz lova bled kao smrt i drhteći celim telom - samo što ga nije ujela sedam stopa duga mamba, koja je otpozadi silazeći sa brežuljka termita naišla na njega i ujed bi svakako bio smrtonosan. Uspeo je da životinju ustreli u poslednjem trenutku na samo nekoliko koraka udaljenosti. Iste večeri je naš logor napao čopor izgladnelih hijena, koje su prethodnog dana već napale jednog čoveka koji je spavao i rastrgle ga. I potred vatre upale su u kolibu našeg kuvara, koji se uz veliku viku spasao bekstvom preko zida. Dalje se na čitavom putu nije dogodilo više ništa. Takav jedan dan bio je dobra građa za moje Crnce. Za nas je to bilo jednostavno gomilanje slučajnosti, a za njih prirodno isunjavanje omena, koji se desio prvog dana naše vožnje u divljinu. Naime, tada smo pali u potok sa našim fordom, zajedno sa mostom, preko koga smo se upravo vozili. Moji momci su se onda zgledali, kao da su hteli da kažu: ,,E to baš dobro počinje“ . Uz to se digla tropska oluja, koja nas je potpuno promočila, a meni izazvala višednevnu groznicu. A li smo se i mi belci pogledali međusobno iste večeri i ja nisam mogao a da ne kažem svom prijatelju, lovcu: „Čini mi se da je to počelo još mnogo ranije. Sećaš li se sna, koji si mi ispričao još u Cirihu, neposredno pred naš polazak?“ On je, naime, tada sanjao izrazito upečatljiv košmarni san. Sanjao je da se nalazi u lovu u Africi i da ga je iznenada napala ogromna mamba. Probudio se sa glasnim uzvikom od straha. San je na njega ostavio snažan utisak i priznao mi je kako je mislio, da to znači smrt za jednog od nas. On je naravno pomišljao na moju smrt, pošto uvek mislimo, da se loše stvari događaju samo drugima. A li on je bio taj, koji je kasnije oboleo od teške malarije, koja ga je dovela skoro do groba. 127 Ovaj razgovor, ovde pomenut, gde nema zmija ni anopheles-komaraca, zvuči prazno. A li treba zamisliti satensko plavu tropsku noć, gigantsko, crno viseće prašumsko drveće, tajanstvene zvukove iz noćne daljine, usamljenu vatru, pored nje naslonjene napunjene puške, mreže protiv moskitosa, vodu iz močvare koju ćemo koristiti za piće i koja vri i uz to ubeđenje, koje je jedan stari, sa zemljom iskusni Afrikanac ovako sročio: ,,You know, this isn’ t man’ s - it’s God’s country.“ ' Na njoj nije čovek vladar, već priroda, životinje, biljke i mikrobi. Ovakvo raspoloženje odgovara situaciji i čovek shvata da na svetlost izranjaju
67 povezanosti, koje bismo pre toga ismevali. To je svet neograničenih samovoljnih sila, sa kojima primitivni čovek ima posla svakog dana. Neobično za njega nije šala. On iz njih izvlači svoje zaključke - ,,to nije dobro mesto“ , ,,dan nije povoljan“ - i ko zna koliko opasnosti izbegava sledeći ovo upozorenje! „Magic is the scince o f the jungle“ . Portentum izaziva od-128 mah promenu dotadašnje aktivnosti, odustajanje od planiranih poduhvata, izmenu psihološkog stava. Svakakj* sve same mere od najveće koristi, imajući u vidu grupnu pojavu slučajnosti i imajući u vidu primitivnom čoveku potpuno nepoznatu psihičku kauzalnost. Naučili smo, zahvaljujući jednostranom davanju prednosti takozvanih prirodnih uzroka, da razdvojimo subjektivno psihičko od objektivno-prirodnog. Psiha primitivnog čovekaje, naprotiv, izvan,u objektima. Nije on začuđen, već je objekt mana, otuda sve nevidljivo delovanje, koje bismo mi shvatili kao sugestiju i snagu uobrazilje, za njega dolazi iz spoljne sredine. Njegov prirodni predeo nije ni geografski, ni geološki, ni politički. On sadrži njegovu mitologiju i njegovu religiju, njegovo celokupno mišljenje i osećanje, ukoliko ga nije svestan. Njegov strah je lokalizovan na određenim mestima, koja „nisu dobra“ . U onoj šumi žive duhovi umrlih predaka. Ona pećina krije đavole, koji zadave svakog, ko u nju kroči. Na onom brdu obitava velika zmija, na onom brežuljku je grob legendarnog kralja, na onom izvoru, onoj litici ili drvetu sve žene zatrudne, na onom gazu bdiju zmijski demoni, u onom velikom drvetu se javlja glas, koji zove određene ljude. Primitivni čovek nema psihologiju. Psihičko je objektivno i događa se napolju. čak su i njegovi snovi realnosti, ili ne obraća pažnju na njih. Moji ljudi iz Elgonija su na primer sasvim ozbiljno tvrdili da uopšte ne sanjaju, samo vrač ponekad sanja. Kada sam ga upitao, rekao je da više nema snove, od kada su Englezi došli u zemlju. Da, njegov otac je još imao velike snove, on je znao kuda su odlutala velika stada, gde su krave sa teladima, kada će biti rat ili doći kuga. Sada District Commissionar zna sve, a oni ne znaju ništa. Bio je rezigniran slično nekim Papuancima koji su verovali, da je veliki deo krokodila prešao na stranu engleske administracije. Naime, jedan prestupnik urođenik pobegao je vlastima i pri pokušaju da prepliva reku, krokodil ga je teško osakatio. Zbog toga su smatrali da je to morao biti policijski krokodil. Sada Bog priča sa Englezima u snu, a ne sa vra-
68 čem iz Elgonija, pošto oni imaju moć. Funkcija snevanja je odlutala. Tako povremeno odlutaju i njihove duše i vrač ih hvata u kaveze kao ptice. Ili dolutaju tuđe duše i izazivaju bolesti. 129 Ova projekcija psihičkog stvara, naravno, odnose među ljudima, između ljudi i životinja i stvari, koji izgledaju sasvim neshvatljivi. Neki beli lovac ustreli krokodila. Odmah zatim dotrči mnoštvo ljudi iz obližnjeg sela i zahteva u najvećem uzbuđenju nadoknadu. Krokodil je, naime, bio izvesna stara žena iz sela, koja je umrla u istom momentu, kada je hitac ispaljen. Njena šumska duša je očito bio ovaj krokodil. Jedan drugi lovac je pogodio leoparda, koji je pretio njegovoj stoci. U isto vreme umrla je jedna žena u susednom selu. Ona je bila poistovećena sa ovim leopardom. 130 LEVI-BRIL je za ove čudnovate veze stvorio izraz „participation mystique“ . ,,Mistične“ mi ne izgleda kao srećno odabrani izraz, jer kod primitivnih ljudi se pritom ne radi o nečem mističnom, već o nečem potpuno prirodnom. Samo nama izgleda čudnovato, jer su nam ovakva psihička podvajanja naizgled nepoznata. U stvarnosti se, međutim, javljaju i kod nas, samo ne u tom naivnom, već u nešto civilizovanijem obliku. Tako je, na primer, praktično samo po sebi razumljivo, da se kod drugog pretpostavlja ista psihologija kao sopstvena, pa da i drugome moraju biti dopadljive ili poželjne iste stvari kao nama ili da ono što je za nas loše, mora biti loše i za druge. Naše pravosuđe je, na primer, tek u novije vreme dostiglo stepen psihološke relativizacije presude. Rečenica ,,Quod licet Jovi, non licet bovi“ , izaziva još uvek jed u svakoj običnoj duši. Jednakost pred zakonom još uvek znači skupocenu tekovinu. A sve loše i manje vredno, što ne volimo da vidimo kod sebe, ima sasvim sigumo onaj dmgi i zato se on mora kritikovati i pobediti, dok se ustvari nije dogodilo ništa dmgo, do da je jedna sitna duša odlutala iz jednog čoveka u dmgog. Svet je još uvek pun „betes noires“ i večitih krivaca, kao što je ranije sve vrvelo od veštica i vukodlaka. 131 Psihološka projekcija, dakle LEVI-BRIL-ova „participation mystique“ , koju on s velikom zaslugom ističe kao posebno karakterističnu osobinu primitivnog čoveka, jeste jedna od najobičnijih psihičkih pojava, koju mi samo označavamo dmgim rečima i po pravilu nećemo da je prihvatimo. Sve što je na nama nesvesno,
69 otkrivamo kod našeg suseda i u skladu s tim se prema njemu ophodimo. Ne izvode se više na njemu probe s otrovima, više ga ne peku gvožđem i ne okivaju, ali mu se pričinjava moralna patnja niskim tonom najdubljeg ubeđenja. Ono protiv čega se u njemu borimo, po pravilu je naše sopstveno osećanje manje vrednosti. Zbog nediferencirane svesnosti i s tim povezanog nedosta- 132 ka samokritike, primitivni čovek jednostavno nešto više projektuje nego mi. A pošto mu sve izgleda apsolutno objektivno, to je i njegov jezik u odgovarajućoj meri drastičcfti. čo vek može uz malo humora predstaviti sebi nešto u obliku žene-leoprada, isto kao i u guski, kravi, kokoški, zmiji, volu, magarcu, kamili itd., koji su svakome poznati kao epitheta ornantia. Toj primitivnoj šumskoj duši nedostaje samo moralna primesa sa svojim otrovom, za to je arhaični čovek isuviše naturalan i isuviše pod utiskom dogadanja, što ga mnogo manje izaziva da donosi sudove. Pueblo domoroci su mi veoma ubedljivo objasnili da pripadam totemu medveda, dakle da sam medved, pošto ne silazim sa lestvi slobodno stojeći kao čovek, već natraške, sa sve četiri kao medved. Ako bi me neko u Evropi proglasio za medveda iz pećine, onda bi to bilo isto tako sa nešto drugačijom nijansom. Motiv šumske duše, koji nam izgleda tako čudnovato kod primitivnog čoveka, kod nas je postao govorna firura kao i mnoge dmge stvari. Prevedimo metafom u konkretno, pa ćemo dobiti primitivno gledište. Uzmimo na primer izraz „lekarski rukovoditi“ . Primitivno izraženo to je „staviti mke na“ , „obraditi mkama“ , tačno ono što čini vrač sa svojim pacijentima. Ono što je za nas teško razumljivo kod šumske duše sasto- 133 ji se u tome, sto smo zapanjeni konkretnom predstavom potpunog otcepljenja jedne duše i njenim boravkom u nekoj divljoj životinji. Ako tako nekoga označimo kao kamilu, onda ne mislimo da je on u svakom pogledu sisar sa odlikama kamile, već mislimo da je samo u nekom određenom smislu kamila. Mi time odvajamo deo ličnosti ili duše određene osobe i personifikujemo odvojeni deo kao kamilu. Tako je i žena-leopard čovek, samo je njena šumska duša leopard. Pošto je sad za primitivnog čoveka sve nesvesno psihičko u njemu konkretno, onda onaj, koji je označen kao leoprad ima dušu leoparda ili, kod još dubljeg otcepljenja, leopradova duša živi kao stvarni leopard u šumi.
70 134
Oznaka identiteta, na koju se deluje kroz projekciju, stvara svet s kojim je čovek, ne samo fizički već i psihički potpuno povezan, u izvesnoj meri se i stapa s njim. Čovek nigde nije njegov gospodar, već njegov deo. Na taj način su primitivni još daleko od ljudskog partikularizma. Oni ne sanjaju o tome da budu gospodari stvaranja. Njihova zoološka klasifikacija se ne završava na vrhu homo sapiensom, već je najveće biće slon, zatim dolazi lav, onda džinovska zmija ili krokodil, potom čovek i zatim niža bića. Čovek je još podređen prirodi. On ne misli na to da može da ovlada prirodom, zato je njegova najviša težnja usmerena ka tome da se zaštiti od njenih opasnih slučajnosti. Civilizovani čovek, međutim, pokušava da ovlada prirodom i zato je njegova najveća težnja usmerena na prirodne uzroke, koji mu daju kljuČeve od njenih skrivenih radionica. Zbog toga mu je pomisao na sile samovolje i na mogućnost njihovog postojanja krajnje mrska, pošto s pravom sluti u njima dokaz, da bi na kraju bila uzaludna težnja da se ovlada prirodom. 135 Rezimirajući želeo bih da konstatujem: principijelna osobina arhaičnog čoveka je njegov stav prema samovolji slučajnosti, jer je ovaj faktor svetskog zbivanja za njega nesravnjivo značajniji od prirodnih uzroka. Samovolja slučajnosti sastoji se s jedne strane u stvarnom grupisanju slučajnosti, a s druge u projekciji nesvesne psihe, takozvanoj participation mystique. Za arhaičnog čoveka ova razlika svakako ne postoji, jer je psihičko kod njega potpuno projektovano, tako da se ne razlikuje od objektivnog psihičkog događaja. Zbog toga su slučajnosti za njega dela duhova, što znači namerni akti samovolje, jer on ne oseća da ga izvanredni događaj potresa samo zato što mu on pozajmljuje snagu svog zaprepašćenja ili svoje zastrašenosti. Ovde smo, u svakom slučaju, na opasnom tiu. Da li je neki predmet lep zato što mu ja dajem lepotu? Ili me objektivna lepota te stvari primorava da je priznam? Poznato je da su se najveći duhovi sveta ogledali na problemu, da li sveto Sunce obasjava svet ili je to suncoliko ljudsko oko. Arhaični čovek veruje Suncu, civilizovani očima ukoliko ne boluje od pesničke bolesti ili ukoliko uopšte promišlja stvari. On mora da istera dušu iz prirode da bi mogao njome da ovlada, što znači on vraća sve arhaične projekcije, barem tamo gde teži da bude objektivan. 136 U arhaičnom svetu sve ima dušu: dušu čoveka ili, bolje re-
71 čeno, dušu čovečanstva, kolektivno nesvesno; jer pojedinac još nema dušu. Ne zaboravimo da zahtev hrišćanske svete tajne krštenja predstavlja kamen međaš od najvećeg značaja u duševnom razvitku čovečanstva. Krštenje daruje suštastvenu dušu; to ne čini pojedinačni, magijski ritual, već ideja krštenja, koja čoveka izdiže iz arhaiČnog identiteta sa svetom i preobraća ga u biće nadređeno svetu. Da je čovečanstvo dospelo do visine ove ideje - to je u najdubljem smislu krštenje i rođenje duhovnog, ne prirodnog čoveka. U psihologiji nesvesnog važi osnovno pravilo, da svaki re- 137 lativno samostalni deo duše ima karakter ličnosti, to jest on se odmah pesonifikuje, čim mu je ponuđena prilika za samostalno ispoljavanje. Najlepše primere za to nalazimo u halucinacijama duševnih bolesnika i u medijumističkim kontaktima. Tamo gde se projektuje samostalni deo duše, nastaje nevidljiva osoba. Tako nastaju u običnom spiritizmu duhovi, a i kod primitivnih ljudi takođe. Ako se neki bitni deo duše projektuje na nekog čoveka, ovaj postaje mana, što znači neobično delatan, dakle čarobnjak, veštica, vukodlak, itd. Primitivna ideja, da vrač hvata noću odlutale delove duše u kaveze kao ptice, ilustruje rečeno na najjasniji način. Ove projekcije prave od vrača manu, one čine da životinje, drveće i kamenje govori i iznuđuju, upravo kao delovi duše, bezuslovnu poslušnost individue. Zbog toga je duševni bolesnik nepovratno prepušten svojim glasovima, jer projekcije su ustvari njegova psihička aktivnost, čiji je on svesni subjekt isto toliko kao što je i ono što čuje, vidi i čemu se pokorava. Psihološki posmatrano, primitivna teorija, po kojoj je sna-138 ga samovolje kod slučajnosti izliv namera duhova i čarobnjaka, najprirodnija je, jer predstavlja neizbežan zaključak. Ali nemojmo se u ovom pogledu zavaravati! Ako, naime, nekom pametnom primitivnom čoveku podnesemo naše u potpunosti naučno objašnjenje, on bi nas okrivio za smešno sujeverje i upravo odvratan nedostatak logike, jer on veruje da sunce osvetljava svet, a ne oko. Tako sam jednom od svog prijatelja po imenu „Planinsko jezero“ , jednog Pueblo poglavice, doživeo postiđujući poziv na red, kada sam napravio insinuaciju na argument sv. Augustina: „Non est hic sol dominus noster, sed qui illum fecit“2 On je srdito uzviknuo: „Ono što tamo ide, pokazujući na Sunce, ,,naš je
72 otac. Možeš da ga vidiš. Od njega dolazi sva svetlost, sav život, nema ničeg, što ono nije stvorilo.“ Veoma se uzbudio, borio se da dođe do pravih reči i konačno je uzviknuo: „Čak i čovek u planini, što hoda sam, ne može ni vatru sebi da založi bez njega.“ Teško da se može lepše do ovim rečima okarakterisati arhaično stanovište. Sva moć je napolju i samo kroz nju smemo da živimo.Vidi se bez daljeg, kako religiozno mišljenje i u našim bezbožničkim danima održava u životu arhaično stanje duha. Nebrojeni milioni ljudi još uvek misle tako. 139 Kada smo prethodno govorili o primitivnom osnovnom stavu u odnosu na samovolju slučajnosti, bio sam na stajalištu, da ovaj duhovni stav ima nešto korisno i stoga i pametno. Hoćemo li - bar na trenutak - da se usudimo i postavimo hipotezu, kako primitivna teorija o silama samovolje nema samo psihološku, već i stvarnu opravdanost? Ja ne bih s neba pa u rebra, da mog čitaoca ubeđujem u stvarnost postojanja vradžbina. Želeo bih prosto da s njim zajedno razmislim, do kojih bi se zaključaka došlo, ako se sa primitivnim čovekom prihvati, da od Sunca dolazi sva svetlost, da su stvari lepe i da je deo ljudske duše leoprad, jednom rečju, da damo za pravo primitivnoj mana teoriji. Po ovoj teoriji lepota pokreće nas, a ne stvaramo mi lepotu. Neko jeste đavo, nismo mi naše zlo projektovali na njega i načinili ga na taj način đavolom. Ima upečatljivih ljudi, takozvanih mana-ličnosti, koje su to same po sebi i svoju egzistenciju ni u kom slučaju ne zahvaljuju našoj snazi uobrazilje. Mana teorija, naime, govori da nešto postoji kao opšte rasprostranjena snaga, koja objektivno proizvodi izvanredno dejstvo. Sve što jeste, deluje, inače nije stvarno. A to može biti samo zahvaljujući njegovoj energiji. Postojeće je polje sile. Primitivna mana- ideja je, kao što se vidi, nešto kao dodatak energetici. 140 Dotle se bez teškoće može pratiti primitivno shvatanje. Ali ako ovo gledište, konsekventno samom sebi, ide dalje i ako psihičke projekcije, o kojima smo prethodno govorili okrene u njihovu suprotnost tvrdeći: ne pretvara moja uobrazilja ili emocija vrača u čarobnjaka, već on jeste čarobnjak i projektuje magično dejstvo na mene, ja ne haluciniram o duhovima, već mi se oni javljaju iz sopstvene potrebe - kada se postave takve tvrdnje, koje doduše jesu logički derivati mana-teorije, onda mi počinjemo da oklevamo i osvrćemo se za našim lepim psihološkim teorija-
73 ma o projekcijama. Ne radi se, naime, ni o čemu manjem, nego o pitanju: da li psihička funkcija, duša ili duh ili nesvesno nastaju u meni ili je psiha u početku formiranja svesti stvarno napolju u obliku namemosti i sila samovolje i da li u toku psihološkog razvoja postepeno urasta u čoveka? Da li su takozvani otcepljeni delovi duše stvarno nekada bili delovi cele duše individue, ili su, štaviše, bili posebno postojeće psihičke jedinice, primitivno izraženo: duhovi, duše predaka ili njima slični, koji su se u toku razvoja inkarnirali u ljudima, postepeno stvarajućf u njemu onaj svet, koji sada nazivamo psihom ? Ovaj zaključak zvuči svakako zabrinjavajuće paradoksno. 141 Ali u osnovi uzev ne zvuči sasvim neshvatljivo. Nije samo religiozno shvatanje već delom i pedagoško po kome možemo da u čoveka usadimo nešto psihičko, što prethodno nije bilo u njemu. Postoji sugestija i uticaj, da, i najnoviji biheviorizam ima u tom smislu čak ekstravagantna očekivanja. Ideja kompleksnog srašćivanja psihe izražava se, kako se samo po sebi podrazumeva, u primitivnom shvatanju u nekim oblicima, na primer, u opšte rasprostranjenom verovanju u opsednutost, u inkarnaciju duša predaka, doseljavanje duša, na primer prilikom kijanja, kada još i danas kažemo ,,na zdravlje“ , čime se misli: „Nadajmo se da ti nova duša neće štetiti. Nešto je kao kompleksno srašćivanje, kada osećamo, kako u toku svog sopstvenog razvoja iz protivrečnog mnoštva postepeno dospevamo do jedinstva ličnosti. Naše telo se sastavlja od mnoštva Mendelovih naslednih jedinica; stoga ne izgleda sasvim nemoguće da i naša psiha možda ima sličnu sudbinu. Materijalistička shvatanja našeg vremena imaju slično uve - 142 renje, koja zajedno sa arhaičnim imaju istu težnju, to jest vode ka istim konačnim rešenjima: naime, da je individua prosto rezultat, koji se u jednom slučaju slio iz prirodnih uzroka, a u drugom, primitivnom, nastao od samovoljnih slučajnosti. U oba slučaja ljudska individualnost se pojavljuje kao nebitan produkt slučajnosti delujućih substanci iz okruženja. Ovo shvatanje je potpuno konsekventrio u svetlosti arhaične slike sveta, u kome običan pojedinac nikada nije bitan, već neograničeno zamenljiv i potpuno prolazan. Materijalizam se obilaznim putem preko najstrožeg kauzalizma ponovo vratio na primitivno shvatanje. Materijalista je samo radikalniji, jer je sistematičniji od primitivnog čoveka. Ovaj
74 poslednji ima prednost nekonsekventnosti - on izdvaja mana-ličnost. Ona se u toku istorijskog razvoja uzdigla do dostojanstva božanskih figura, do heroja i božanskih kraljeva, koji dele besmrtnost sa bogovima, jedući sa njihove večne trpeze. Da, ideja besmrtnosti individue i time njene neprolazne vrednosti nalazi se još u ranim arhaičnim stupljevima, pre svega u verovanju u duhove; zatim u mitovima o vremenu u kome još nije bilo smrti, a koja je jednom došla na svet zbog nekog glupog nesporazuma ili zbog nemara. Primitivni čovek nije svestan ove protivurečnosti u svojim shvatanjima. Moji su me Crnci uveravali, da ne znaju ništa o tome šta se s njima događa posle smrti. Onda je čovek mrtav, više ne diše, leš se odnosi u šumu, gde ga rastrgnu hijene. Tako razmišljaju danju, noću, međutim, sve vrvi od duhova mrtvih koji razboljevaju ljude i stoku, napadaju i dave noćne putnike, itd. Evropljanin bi mogao od takvih i sličnih protivrečnosti, od kojih sve vrvi u primitivnoj duši, skoro da iskoči iz kože. Naime, on ne misli na to, da i naš kulturni svet čini potpuno isto. Postoje univerziteti, koji pomisao o božanskoj intervenciji proglašavaju nediskutabilnom - a pritom imaju i teološki fakultet. Materijalistički istraživač prirode, koji smatra skarednim da i najmanju varijaciju životinjske vrste dovede u vezu sa aktom božanske samovolje, ima u drugoj fioci potpuno izgrađenu hrišćansku religiju, koja se možda svake nedelje uredno potvrđuje. Zašto bismo se onda uzbuđivali zbog primitivne nekonsekventnosti ? Iz pramisli čovečanstva je nemoguće izvesti neki filozofski sistem, već sve same antinomije, koje pak u svim vremenima i svim kulturama obrazuju neiscrpnu osnovu celokupne duhovne problematike. Da li su representations collectives arhaičnog čoveka duboke ili samo tako izgledaju? Da li je smisao postojao već u početku ili ga je čovek tek kasnije stvorio? Ne mogu da odgovorim na ovo najteže pitanje, ali bih na kraju hteo da ispičam još jedno zapažanje, koje sam načinio kod brdskog plemana Elgonija. Pitao sam i tragao uzdu. i popreko za bilo kakvim tragovima religioznih ideja i ceremonija i u toku više nedelja nisam našao baš ništa. Ljudi su me pustili da sve vidim i davali mi spremno obaveštenja o svemu. Mogao sam s njima direktno da razgovaram, bez prepreke tumača-urođenika, pošto su mnogi sta-
75 riji muškarci govorili narečjem suaheli. U početku su, doduše, bili uzdržani, ali kada je led bio probijen, naišao sam na najprijateljskiji prijem. Nisu znali ništa o religioznim običajima. Nisam, međutim, popuštao i jednom prilikom, na kraju jednog od mnogih bezuspešnih razgovora, odjednom jedan starac uzviknu: ,,Izjutra, kada sunce dođe, pljujemo u šake i držimo ih prema Suncu.“ Tražio sam da mi demonstriraju i tačno opišu ceremoniju. Oni pljuju ili duvaju jako u šake koje drže pred ustima i onda ih okreću sa dlanovima prema Suncu. Pitao saill šta to znači, zašto to čine, zašto duvaju ili pljuju u šake. Uzalud - ,,to se uvek tako činilo“ , govorili su. Bilo je nemoguće da se dobije bilo kakvo objašnjenje i postalo mi je sasvim jasno, da oni stvamo samo znaju da to čine, ali ne i šta čine. Oni ne vide nikakav smisao u toj radnji. Istim gestom pozdravljaju i mladi Mesec. Uzmimo sada da sam apsolutni stranac i dolazim u ovaj 145 grad da ispitam ovde važeće običaje. Nastanim se najpre u susedstvu nekoliko vila na Cirihbergu i uspostavim susedske odnose sa njihovim stanovnicima. Pitam onda gospodina Milera i Majera: „Ispričajte mi, molim Vas, nešto 0 Vašim religioznim običajima.“ Oba gospodina su zapanjena. Oni ne idu nikada u crkvu, ništa ne znaju i empatično poriču, da neguju takve običaje. Proleće je i dolazi Uskrs. Jednog jutra iznenađujem gospodina Milera u čudnovatom poslu: hoda uposleno uokolo po vrtu i skriva obojena jaja dođajući svojstvene simbole zeca. Uhvaćen je in flagranti. ,,Pa zašto ste mi prećutali ovu krajnje interesantnu ceremoniju?“ , pitam ga. „Kakva ceremonija? Pa to nije ništa. To se čini uvek za Uskrs.“ „A li šta znače ovajaja, ovi simboli, skrivanje?“ Gospodin Miler se lupa po glavi. On ni sam ne zna, on ne zna isto tako šta znači božićno drvo, a ipak to čini, isto kao i primitivni ljudi. Da li su možda daleki preci primitivnih ljudi bolje znali, šta su činili? To je krajnje neverovatno. Arhaični čovek prosto samo nešto čini, a tek civilizovani čovek zna, šta čini. Šta znači prethodno opisana ceremonija Elgonija? Očigled - 146 no da je to žrtvovanje Suncu, koje je za ljude u momentu izlaska i samo onda ,,mungu“ , što znači mana, božansko. Ako je pljuvačka, onda je to substanca, koja je prema primitivnom shvatanju lični mana, koji sadrži lekovitu, magijsku i životnu snagu. Ako je to dah, onda je zoho, arapski mh, hebrejski ruah, grčki pneuma,
76
147
vetar i duh. Radnja, dakle, kazuje: nudim Bogu moju živu dušu. To je nema, pokretima izvedena molitva, koja bi isto tako mogla da glasi: „Gospode, u ruke tvoje predajem duh svoj.“ Da li se ovo samo tako dešava ili je ova misao bila mišljena i naumljena još pre čoveka? Sa ovim nerešenim problemom završio bih svoje predavanje.
' (Predavanje, održano za Krug čitalaca Hottingen u Cirihu, oktobar 1930. Objavljeno u: Europdische Revue VII/3, Berlin 1931, str. 182-203. Prerađeno pod istim naslovom u: Seelenproblem e der G egenwart / Psihološke rasprave III/, Cirih 1931. Nova izdanja 1933, 1939, 1946, 1950; Paperback 1969.) 1 ( Znate li, to nije čovekova - to je božja zemlja.) 2 ( Nije ovo sunce naš gospodar, već onaj koji ga je stvorio.)
77
IV ĐUŠEVNI PROBLEM MODERNOG ČOVEKA Duševni problem modernog čoveka spada u ona pitanja, 148 koja su nepredvidiva upravo zbog svoje modemosti. Moderan je tek nastali čovek, a moderan problem je pitanje koje samo što se pojavilo i odgovor na njega leži još uvek u budućnosti. Otuda je duševni problem modemog čoveka u najboljem slučaju postavljanje pitanja, koje bi možda ispalo sasvim dmgačije, ako bismo bar samo malo mogli da naslutimo budući odgovor; pored toga pitanje se odnosi na nešto tako nečuveno opšte - da ne kažemo neodređeno - koje toliko bezgranično prevazilazi snagu shvatanja jednog pojedinačnog čoveka, da svi imamo razlog da se takvom problemu pribiližimo sa najvećom skromnošću i smernošću. Izričito priznavanje postojanja ograničenja smatram nedopustivim, jer ništa nas u toj meri ne navodi na to da punim ustima govorimo velike i utoliko praznije reči, kao diskusija o takvom jednom problemu. Bićemo, naime, primorani da kažemo naizgled neskromne i smele stvari, koje nas lako mogu zaslepiti. Bilo je već isuviše onih koji su se sapleli o veličinu sopstvenih reči. Da bismo odmah započeli s tim, naime, da budemo ne- 149 skromni, moram da kažem da čovek koga označavamo kao modernog, koji dakle živi u najneposrednijoj sadašnjosti, stoji na vrhu ili na ivici sveta: iznad sebe ima nebo, ispod sebe čitavo čovečanstvo sa njegovom istorijom, koja se gubi negde u izmaglici prapočetaka, a ispred sebe provaliju celokupne budućnosti. Modernih, ili bolje rečeno, ljudi u neposrednoj sadašnjosti je malo, jer njihova egzistencija zahteva najveću moguću svesnost, najintenzivniju i najrašireniju svesnost sa minimumom nesvesnog, jer samo je onaj sasvim savremen, ko je potpuno svestan svog postojdnja kao čoveka. Dobro shvaćeno, nije moderan čovek onaj koji savremeno živi - inače bi sve što živi savremeno bilo moderno - već samo onaj ko je ponajviše svestan sadašnjosti.
78 Ko dospe do svesti o sadašnjosti nužno je usamljen. ,,Moderan“ čovek je u svakom vremenu usamljen, jer svaki korak ka višoj i daljoj svesti udaljava ga od prvobitnog, čisto animalnog participation mistique sa stadom, sa uronjenošću u zajednično nesvesno. Svaki korak napred znači jedno oslobađanje sebe kroz rvanje od sveobuhvatnog materinskog krila početne nesvesnosti, u kome masa naroda najvećim delom istrajava. I kod kulturnog naroda najdonji slojevi imaju nesvesnost o životu, koja se malo razlikuje od nesvesnosti primitivnih ljudi. Sledeći slojevi po visini žive uglavnom na stepenu svesti koji odgovara početnim kulturama čovečanstva, a najviši slojevi poseduju svest, koja je slična nedavno proteklom stoleću. Jedini u našem smislu moderan čovek živi u sadašnjosti zato što poseduje svest sadašnjosti. Samo su njemu svetovi prošlih stupnjeva svesti izbledeli, njihove vrednosti i težnje interesuju ga još samo sa istorijskog stanovišta. Na taj način on je u najdubljem smislu postao „neistorijski“ i time se otuđio i od mase, koja živi samo u tradicionalnim idejama. Da, on je samo onda sasvim moderan, ako je dospeo do krajnje ivice sveta - iza njega ono što je otpalo i savladano, ispred njega priznato ništa, iz koga tek još može da bude sve. 151 To zvuči, dakako, tako veliko da se sumnjivo približava banalnom; jer ništa nije lakše nego da se ova svesnost afektira, a u stvarnosti postoji čitava horda nepodobnih, koji sebi daju air modenosti na taj način što prevarantski preskaču sve stepene, koji znače isto toliki broj najtežih životnih zadataka i iznenada se pojavljuju kao od svojih korena odvojene, kao vampirske utvare na strani stvarno modernog čoveka, diskreditujući ga u njegovoj malo zavidnoj usamljenosti. Na taj način se događa da neoštro oko mase taj mali broj savremenih ljudi posmatra samo kroz mutni veo onih utvara, onih takođe-modernih i da ih sa njima zamenjuje. Ništa ne pomaže, moderan čovek je uvek sumnjiv i ozloglašen i bio je to u svim vremenima, počev od Sokrata i Isusa. 152 Priznavanje modernosti znači dobrovoljno proglašavanje bankrotstva, zavet na siromaštvo i uzdržavanje u novijem smislu, čak i na još bolnije odricanje od sjajne slave svetosti, koja uvek iziskuje sankciju istorije. Prometejski je greh biti neistorijski. Moderan čovek je u tom smislu grešan. Viši stepen svesnosti je otuda krivica. A li u najvišu svest može, kao što sam već rekao, da
150
79 dospe samo onaj ko je savladao stepene svesti iz prošlosti, ko je drugim rečima na opšte udovoljenje ispunio zadatke, koje je zatekao u svom svetu. On bi, dakle, morao biti valjan čovek pun vrlina, koji može isto toliko koliko i drugi ljudi i još ponešto preko toga, zbog čega bi takođe bio u stanju da se penje na sledeći viši stepen svesti. Znam da je pojam ,,valjanost“ posebno omražen onim ta- 153 kođe-modernim ljudima, jer ih na najmanje prijatan način podseća na njihovu prevaru. To nas, međutim, ne može sprečiti da valjanost uzdignemo do važnog kriterijuma za modenog čoveka. Ovaj kriterijum je neizbežan jer inače moderan čovek nije ništa drugo do nesavesni špekulant. Ali on mora biti u najvećoj meri valjan jer neistorijsko je samo prosto izneveravanje prošlosti, ako se na dmgoj strani ne zameni stvaralačkom sposobnošću. Bila bi čista besmislica poricati prošlost i biti svestan samo sadašnjosti. Danas ima smisao samo ako stoji između juče i sutra. Danas je proces, prelaz koji se odvaja od juče i ide ka sutra. Ko je svestan tog danas u ovom smislu, sme sebe nazvati modernim. ,,Modernim“ se doduše nazivaju mnogi, posebno oni tako- 154 đe-moderni. Zbog toga nalazimo stvarno moderne ljude češće među onima koji sebe smatraju staromodnim. Oni to čine s jedne strane da nekako ublaže ono krivično prevladavanje istorijskog pojačanim naglašavanjem prošlosti i s druge strane da bi izbegli svoje neugodno zamenjivanje sa takođe-modernim ljudima. Pored svakog dobrog stoji njegovo odgovorajuće zlo i baš ništa dobro ne može doći na svet, a da upravo ne proizvede njemu pripadajuće zlo. Ova bolna činjenica je ta, koja čini iluzornim uzvišeni osećaj povezan sa svešću o sadašnjosti, koji se predstavlja kao vrhunac celokupne protekle istorije čovečanstva, ispunjenje i rezultanta nebrojenih stoleća. To je u najboljem slučaju priznanje ponositog siromaštva, jer to je i razočaranje u hiljadugodišnje nade i iluzije. Skoro dve hiljade godina hrišćanske istorije i umesto parusije i hiljadugodišnjeg carstva - svetski rat hrišćanskih nacija sa bodljikavim žicama i otrovnim gasovima... kakav debakl na nebu i na Zemlji! Pred tom slikom učinićemo dobro ako se vratimo skrom- 155 nosti. Moderan čovek stoji svakako na vrhu ali sutradan će biti
80 prevaziđen, on jeste svakako rezultanta razvoja počev od prastarih vremena, ali je istovremeno najveće zamislivo razočaranje svih ljudskih nadanja. Toga je moderan čovek svestan. On je video kako nauka, tehnika i organizacija mogu da deluju blagosloveno, ali i katastrofalno. Video je, takođe, kako je svaka dobronamema vlast po principu ,,Si vis pacem para bellum“ tako predano štitila mir da je Evropa od toga skoro uništena.1A što se ideala tiče, teško iskušenje stvamosti tu nisu izdržali ni hrišćanska crkva, ni ljudski osećaj bratstva, ni intemacionalna socijaldemokratija, ni solidarnost ekonomskih interesa. Da, deset godina posle rata vidimo na delu opet isti optimizam, iste organizacije, iste političke aspiracije, iste fraze i parole, koje dugoročno gledano, neotklonjivo pripremaju nove katastrofe. Sporazumi protiv rata zvuče skeptično mada im se želi dobro napredovanje. U osnovi, međutim, sve ove pokušaje izmirenja nagriza sumnja. Sve u svemu, verujem da nisam rekao previše, ako modernu svest uporedim sa dušom nekog čoveka, koji je pretrpeo fatalni potres i koji je zbog toga postao u znatnoj meri nesiguran. 156 Na osnovu ove izjave se može videti, da moje ograničenje leži u tome što sam lekar. A ja ne mogu da ne budem lekar. Lekar uvek vidi bolesti, ali se bitan deo njegove umešnosti sastoji u tome, da ih ne vidi tamo gde ih nema. Ja ću se, dakle, čuvati da ne tvrdim, kako je zapađno čovečanstvo, beli čovek uopšte, bolestan ili da zapadne zemlje propadaju. Takav jedan sud bi uveliko prekoračio moju kompetenciju. 157 Kada čujemo bilo koga kako govori o problemu kulture ili čak čovečanstva, moramo se uvek raspitati, ko je ustvari taj dotični, jer ukoliko je problem opštiji, utoliko će govornik više ,,tajno umešati“ svoju sopstvenu, ličnu psihologiju u prikaz. To može bez sumnje da dovede s jedne strane do nesnosnih izobličavanja i pogrešnih zaključaka sa teškim posledicama, a s dmge strane je upravo okolnost da neki opšti problem obuhvata i u sebe prima celovitost jedne ličnosti nesumnjiva garancija da je onaj, koji o problemu priča, to stvarno i doživeo i možda čak pretrpeo. Ovaj poslednji nam odslikava problem direktno kroz svoje lično i pokazuje nam time jednu istinu, dok onaj prvi barata problemom sa ličnim težnjama i izobličava ga pod izgovorom objektivnog konstmisanja, tako da ne nastaje istina već samo varka.
81 Problem duše modernog čoveka poznajem, razumljivo, sa-158 mo iz svog iskustva sa drugim ljudima i sa samim sobom. Poznajem intimni duševni šivot stotina obrazovanih ljudi, kako bolesnika tako i zdravih, u čitavom kulturnom podmčju sveta belih ljudi i govorim na osnovu tog iskustva. Ono što ja mogu da izložim je nesumnjivo samo jednostrana slika, jer sve leži u du.ši, sve je takoreći na unutrašnjoj strani. Moram u svakom slučaju odmah da dodam da je to neobično, s tim što duša ne leži uvek i svuda na unutrašnjoj strani. Ima naroda i vremena %de ona leži spolja, naroda i vremena, koji nisu psihološki, kao na primer sve antičke kulture, a među njima osobito Egipat sa svojom grandioznom objektivnošću i svojim isto tako grandioznim, naivnim, negativnim priznavanjem greha. Teško se iza duha Apis grobova u Sahari i piramida može zamisliti duševna problematika, tako malo kao iza Bahove muzike. Čim, naime, napolju postoji neki idealni ili mtinski oblik, 159 u kome su prihvaćene i izražene sve težnje i nade duše, na primer neki živi oblik religije, onda se duša nalazi spolja i ne postoji nikakav problem duše, kao što ne postoji ni nesvesno u našoj svesti. Otkriće psihologije bilo je kao posledica toga rezervisano uglavnom za poslednje prethodne decenije, iako su ranija stoleća posedovala dovoljno introspekcije i inteligencije da bi mogla da prepoznaju psihološke činjenice. Stvari su se u tom smislu odvijale sasvim kao kod tehnike. Rimljani su, na primer, poznavali sve one mehaničke principe i činjenice iz fizike, na osnovu kojih su bez problema bili u stanju da naprave parnu mašinu, ali je od svega nastala samo HERONOVA 2 igračka. Razlog je bio što nije postojala ozbiljna nužda. Tek je enormna podela rada i specijalizacija u poslednjem stoleću donela ovu potrebu. Bila je potrebna duševna nužda našeg vremena da bi nas navela na otkriće psihologije. Naravno da su činjenice o duši postojale i ranije, ali se nisu nametale i niko ih nije poštovao. Išlo je i bez njih. Danas više ne ide bez duše. Lekari su bili svakako prvi, koji su stvarno saznali o vu 160 istinu, jer za sveštenika duša može biti samo nešto, što se mora utisnuti u već poznati oblik, kako bi se uspostavilo nesmetano funkcionisanje. Dokle god taj oblik stvarno obezbeđuje mogućnost življenja, psihologija predstavlja samo pomoćnu tehniku i duša nije faktor sui generis. Dokle god čovek živi u čoporu ne-
82 ma dušu i nije mu ni potrebna, izuzimajući verovanje u besmrtnu dušu. Ali čim nadraste okruženje svoje zapadne lokalne religije, što znači, kada religiozna forma ne može više da obuhvati celokupan sadržaj njegovog života, onda duša počinje da predstavlja faktor, kome se više ne može prići uz pomoć običnih sredstava. Zato danas imamo psihologiju koja se oslanja na empirijske činjenice, a ne na stavove vere ili filozofske postulate i istovremeno vidim da ustvari imamo psihologiju, simptom, koji dokazuje postojanje dubokosežnih potresa u zajedničkoj duši. Jer kod narodne duše je kao kod duše pojedinca: dokle god je sve dobro i sva duševna energija nalazi dovoljnu i urednu primenu, od ovih duša ne dolazi ništa remetilačko. Ne spopada nas nikakva nesigumost i nikakva sumnja i mi ne možemo uopšte biti nejedinstvo sa nama samima. čim su, međutim, neki kanali duševne aktivnosti zasuti, pojavljuju se u određenoj meri zastoji, izvor se takoreći preliva, što znači ono unutra hoće drugačije od onoga spolja i posledica je da postajemo nejedno sa samim sobom. Samo u toj prilici, u tom nužnom stanju otkrivamo dušu kao nešto što hoće drugačije, da, kao nešto tuđe i čak neprijateljsko i nesporazumno. Otkriće FRO.TDOVE psihoanalize najjasnije pokazuje ovaj proces. Ono što je najpre otkriveno jesu postojanje perverznih seksualnih i kriminalnih fantazija, koje su, doslovno uzeto, upravo u nesaglasju sa kultivisanom svešću. Ako bi neko stao na njihovo stanovište, bio bi nepogrešivo buntovnik, ludak ili prestupnik. 161 Ne treba svakako shvatiti da je pozadina duše ili nesvesno tek u današnje vreme razvilo ovaj aspekt. Verovatno da je uvek bilo tako i u svim kulturama. Svaka kultura je imala svog slavoljubivog protivnika. Ali ni jedna prethodna kultura nije smatrala za potrebno da tu duševnu pozadinu kao takvu uzme za ozbiljno. Duša je bila stalno prosti deo jednog metafizičkog sistema. Moderna svest, međutim, ne može više da odoli spoznavaju navanju duše, uprkos najžešćoj i najgrčevitijoj odbrani. To razlikuje naše vreme od svih prethodnih. Mi ne možemo više da poričemo da su tamne stvari u nesvesnom efikasni potencijali, da postoje duševne snage, koje se više ne mogu uklopiti u naš racionalni svetski poredak, bar za sada ne; štaviše mi na njima čak izgrađujemo nauku, što je jedan dokaz više koliko ih uzimamo ozbiljno. Ranija stoleća su mogla da ih nepažljivo bace u otpad, a mi ih ne možemo više smaknuti kao Nesusovu odeću.
83 Potresanje moderne svesti mnogobrojnim katastrofalnimi62 posledicama svetskog rata, praćeno je iznutra moralnim potresima vere u nas same i u našu dobrotu. Ranije smo smeli da druge tuđine smatramo politički i moralno za zlikovce, a sada moderan čovek mora da uvidi da je on politički i moralno isti kao svi ostali. Ako sam ranije verovao da je moja obaveza po Božjoj volji da moram druge da pozivam na red, sada znam da je i meni isto toliko potreban poziv na red i da zato činim svakako najbolje, ako najpre uredim sopstvenu kuću. To utoliko višl, pošto sada previše jasno vidim, kako je poljuljan onaj stari san o hiljadugodišnjem carstvu, gde vladaju samo mir i sloga. Skepsa moderne svesti ne dozvoljava više u tom pogledu nikakav politički ili svetski reformatorski entuzijazam; ona čak stvara pretpostavljenu nepovoljnu osnovu za lako oticanje duševne energije u svet, isto kao što sumnja u moralnu ličnost nekog prijatelja mora da deluje nepovoljno na prijateljski odnos i da neizostavno blokira dalji razvoj tog odnosa. Moderna svest biva kroz ovu skepsu bačena unazad na sebe samu i dok se odvija povratni tok, subjektivni duševni fenomeni postaju svesni pomoću kontra-podsticaja; oni su doduše uvek postojali, ali su ležali u dobokoj senci odbačeni, dok je sve nesmetano moglo da struji napolje. Koliko je sasvim drugačije izgledao svet srednjevekovnog čoveka: Zemlja je bila u središtu sveta, večno čvrsta i mirna, okružena brižljivim Suncem, koje joj je darivalo toplotu; beli Ijudi, svi deca Boga, od Svevišnjeg s ljubavlju paženi i za večno blaženstvo vaspitani i svi su tačno znali, šta se mora činiti i kako se mora ponašati da bi se dospelo iz zemaljske prolaznosti u večni, radosni život. Mi ne možemo više ni sanjati o takvoj stvarnosti. Prirodne nauke su odavno pokidale taj čedni veo. To vreme leži iza nas kao detinjstvo, kada je rođeni otac još bio najlepši i najmoćniji muškarac u čitavoj zemlji. Otišla nam je sva metafizička sigurnost srednjevekovnogi63 čoveka i mi smo je zamenili za ideal materijalne sigurnosti, opšte dobrobiti i humanizma. Kome je ovaj ideal još uvek nepoljuljan, taj raspolaže svakako više nego uobičajenom količinom optimizma. I ova sigurnost je postala ništavna, jer moderni čovek počinje da uviđa da svaki spoljašnji napredak stvara stalno rastuću mogućnost neke još veće katastrofe. Pred tim se prestrašeno povlače očekivanje i fantazija. Šta, na primer, znači to što danas veći
84 gradovi već planiraju ili čak insceniraju vežbe odbrane od napada otrovnim sredstvima? Ne znači ništa drugo - prema načelu ,,Si vis pacem para bellum“ („Ako hoćeš mir naoružaj se za rat“) - nego da se ovakvi napadi hemijskim sredstvima već planiraju i pripremaju. Samo se gomila potreban materijal i nepogrešivo će se dočepati đavolskog u čoveku i sa njim izmarširati. Puške, kao što je poznato, kreću same, ako se samo nakupi dovoljan broj. 164 Sumračna slutnja onog groznog zakona, koji upravlja svim slepim događanjima, za koji je HERAKLIT stvorio pojam enantiodromia, suprotni tok, ispunjava podlogu modeme svesti stravom od koje izbija hladan znoj i blokira celokupno verovanje u mogućnost da se ovo zlo presretne socijalnim i političkim merama. Kada se posle ovakvog zastrašujućeg pogleda na slepi svet, u kome večno drže ravnotežu izgradnja i uništavanje, svest vrati subjektivnom Čoveku i pogleda u njegovu sopstvenu pozadinu, otkriće tamo pustu tminu, čiji bi izgled svako rado izbegao. I ovde je nauka uništila poslednje pribežište i od onoga što je obećavalo da bude zaštitnička pećina, napravila đubrište. 165 A ipak, skoro da nam je lakše da nađemo toliko lošeg na dnu sopstvene duše. Tu bar vemjemo da otkrivamo uzrok svom zlu u velikom čovečanstvu. Mada smo najpre potreseni i razočarani, ipak imamo osećanje da držimo u mci duševne činjenice, upravo zato što su deo naše psihe i da ih otuda možemo ispravljati ili bar efikasno potisnuti. Ako bi to uspelo - što se rado pretpostavlja - onda bi bio iskorenjen bar deo zla u spoljnom svetu. Pri opštoj rasprostranjenosti znanja o nesvesnom svi bi ljudi takoreći mogli da vide ako na primer nekog državnika zavedu nepoznati zli motivi, pa bi novine mogle da mu doviknu: „Molimo Vas da se podrvrgnete psihoanalizi. Pa Vi patite od potisnutog kompleksa oca“ . 166 Namerno sam upotrebio ovaj groteskni primer da bih pokazao, do kakvih apsurdnih posledica dovodi iluzija da možemo, zato što je nešto psihičko, da time i upravljamo. Sigurno da je istina da veliki deo zla potiČe iz beskrajnog nesvesnog čovečanstva i sigurno je takođe istina da možemo nešto da učinimo protiv duševnih uzroka zla većim uvidom, isto tako, u krajnjem slučaju, kao što nas je nauka stavila u položaj da uspešno izađemo na kraj sa spoljašnjim štetama.
85 Ogromno interesovanje u svetskim razmerama za p s i h o l o - 1 6 7 giju u poslednje dve decenije, neopozivo pokazuje da se moderna svest malo povukla od materijalne spoljašnjosti, a zato se okrenula subjektivnoj unutrašnjosti. Ekspresionistička umetnost je proročki unapred prihvatila ovaj preokret, kao što inače umetnost uvek unapred intuitivno shvata dolazeće preokrete opšte svesti. Interesovanje za psihologiju našeg vremena očekuje neštoi 68 od duše, nešto što spoljni svet nije dao, nesiAmjivo nešto što bi trebalo da bude sadržano u našim religijama, ali što one ne sadrže, ili više ne sadrže, ili ne sadrže za modernog čoveka. Modernom čoveku se religije ne čine više kao da dolaze iznutra, iz duše, već su mu više postali delovi inventara spoljnog sveta. Ni jedan svetski duh je ne prihvata sa unutrašnjim otkrovenjem, već pokušava da odabere religije i uverenja kao kada oblači nedeljno odelo, da bi ga kao iznošeno na kraju opet odložio. Tamni, skoro bolesni pojavni fenomeni iz pozadine duše 169 izazivaju nekako fascinirajuće interesovanje, mada teško možemo sebi da objasnimo kako nešto, što su sva vremena odbacivala, sada iznenada biva interesantno. A li da postoji opšte interesovanje, činjenica je koja se ne može poreći, ma koliko ona imala malo veze sa dobrim ukusom. Pod psihološkim interesovanjem ne mislim samo na interesovanje za psihologiju kao nauku ili na možda čak još uže interesovanje za FRO.TDOVU psihoanalizu, već na onaj sasvim opšti porast interesovanja za duševne pojave, spiritizam, astrologiju, teozofiju, parapsihologiju, itd. Od kraja 16. i 17. veka svet nije video nešto slično. To se može uporediti još samo sa fenomenom procvata gnosticizma u 1. i 2 . veku posle Hrista. Upravo s njim se današnja duhovna stmjanja najtešnje dodiruju. Tako danas postoji čak jedna Eglise gnostique de la France, a u Nemačkoj su mi poznate dve gnostičke škole, koje se isključivo deklarišu kao takve. Po broju najznačajniji ovakav pokret je nesumnjivo teozofija i njena kontinentalna sestra, antropozofija, indijski uređena gnostika čiste vode. Interesovanje za naučnu psihologiju je pored njih zanemarljivo. Gnostika se, međutim, gradi isključivo na fenomenu pozadine i ona doseže i moralno do tamnih dubina, kao što na primer dokazuje indijska Kundalini-joga u svom evropskom predstavljanju.
86 Isto važi za fenomene parapsihologije, što može da potvrdi svaki njen poznavalac. 170 Investirana strast u praćenje ovakvih interesovanja bez sumnje je duševna energija, koja struji nazad iz razvodnjenih religioznih formi. Zbog toga ove stvari imaju iznutra pravi religiozni karakter i ako su spolja takoreći naučno obojene i ako je RUDOLF ŠTA.TNER (RUDOLF STEINER) svoju antropozofiju proglasio za onu „duhovnu nauku“ . Ovi pokušaji zamagljivanja samo pokazuju, koliko je uopšte religija postala ozloglašena, toliko ozloglašena kao politika i svetska reforma. 171 Nije svakako preterano ako tvrdim da se moderna svest, nasuprot 19. stoleću, svojim najintimnijim i najvećim očekivanjima okrenula ka duši i to ne u smislu bilo koje poznate tradicionalne konfesije, već u gnostičkom smislu. To što svi ovi pokreti nabace malo naučne boje nije samo groteska ili skrivanje iza velova, kako sam prethodno naznačio, već pozitivan znak da misle na nauku, to jest na spoznaju i to u strogoj suprotnosti prema suštini zapadnih religioznih formi, naime prema verovanju. Moderna svest prepada verovanje i otuda takođe na tome zasnovane religije. Ona ih samo pušta da postoje utoliko, ukoliko se njen sadržaj spoznaje prividno slaže sa iskustvenim fenomenima pozadine. Svest hoće da zna, to jest da ima praiskustvo. 172 Doba velikih otkrića, koje je možda završeno sa potpunim upoznavanjem Zemljine kugle, nije više htelo da veruje da je Hiperborer jednonog ili slično, već je htelo da zna i da lično vidi šta se nalazi iza granica poznatog sveta. Naše se vreme očigledno sprema da sazna šta je to psihičko iza svesti. Pitanje svakog spiritističkog društva je: Šta se događa kada medijum izgubi svest? Pitanje svakog teozofa je: Šta ću saznati na višem stupnju svesti, što znači s one strane moje sadašnje svesti? Pitanje svakog astrologa glasi: Koje su to delujuće sile i odrednice moje sudbine s one strane mojih svesnih namera? Pitanje svakog psihoanalitičara je: Šta su nesvesne aktivirajuće opmge neuroze? 173 Ovo doba hoće da upozna samu dušu. Ono hoće praiskustvo, zbog čega odbija sve ranije pretpostavljeno i istovremeno se služi svim postojećim pretpostavkama kao sredstvom da dođe do cilja, pa tako i poznatim religijama i samom naukom. Dosadašnjem Evropljaninu obično prođe blaga jeza niz leđa ako malo dublje zagleda u ovu oblast; ne izgleda mu samo predmet ta-
87 kozvanog istraživanja mračan i jezovit, već mu i metodika izgleda kao neprihvatljiva zloupotreba njegovih najlepših duhovnih dostignuća. Šta, na primer, kaže profesionalni astronom na to da se danas pravi najmanje hiljadu puta više horoskopa nego pre trista godina? Šta kaže filozofski prosvetitelj i vaspitač na to što današnji svet nije siromašniji ni za jedno jedino sujeverje u poređenju sa antičkim dobom? Čak se i FROJD, osnivač psihoanalize, veoma mnogo namučio da iznese na svetlost dana i da tumači ono što je prljavo, tamno i zlo u pozadini
88 noj psihoterapeutskoj praksi, koje nikada nije zakazalo i uvek se potvrđivalo. Lekar u meni se buni da duševni život nekog naroda stalno posmatra kao osnovna onostrana psihološka pravila. Za njega je duša naroda samo nešto kompleksnija slika od duše pojedinca. Uostalom, ne govori li obmuto pesnik o ,,narodima“ svoje duše? Izgleda mi s punim pravom. Jer nešto u našoj duši nije pojedinačno, već narod, skupnost, da, čovečanstvo. Negde smo mi ipak deo jedne jedinstvene velike duše, jednog jedinstvenog najvećeg čoveka - da progovorimo i sa SVEDENBORGOM (SWEDENBORG). 176 I kao što tama u meni kao pojedincu izaziva podsticajnu svetlost, tako se nešto dogada i u duševnom životu naroda. Tamna, bezimena masa, koja se pustošeći slivala u Notr Dam, spopadala je i pojedince, presrela je i ANKETIL DI PERRONA, koga je provocirala na odgovor, što je ušlo u svetsku istoriju. Od njega su potekli ŠOPENHAUER i NIČE, od njega je izbio još nesagledivi duhovni uticaj Istoka. Čuvajmo se toga da ne potcenimo taj uticaj! Malo od toga doduše vidimo na intelektualnoj površini Evrope, nekoliko profesora filozofije, nekoliko budističkih zanesenjaka, nekoliko sumornih veličina, kao madam BLAVATSKI (BLAVATSKY) i ANI BESAN (ANNIE BESANT) i njen Krišnamurti. Izgledaju kao pojedinačna ostrvca, koja strče iznad mora mase ljudi, a u stvarnosti su to vrhovi moćnih podvodnih morskih planinskih lanaca. Iako su filistri iz obrazovanja do skora verovali da mogu ismevati astrologiju kao davno zaboravljenu, ona danas stoji, dolazeći odozdo, uz sama vrata univerziteta, iz kojih je pre oko tristotine godina iseljena. Isto važi za ideje sa Istoka - one zahvataju masu odozdo i postepeno rastu do površine. Odakle potiče pet do šest miliona švajcarskih franaka za antropozofijski hram u Dornahu? Sigurno ne od jednog čoveka. Ne postoji, nažalost, još nikakva statistika koja bi utvrdila koliko ima glasnih i koliko pritajenih teozofa. Sigurno je samo da brojka dostiže više miliona. Uz to dolazi nekoliko miliona spiritista hrišćanske i teozofske denominacije. 177 Velike obnove ne dolaze nikada odozgo već uvek odozdo, kao što drveće ne raste nikada sa neba na dole, već stalno iz zemlje na gore, iako je njihovo seme nekada palo ogozgo prema dole. Potresi našeg sveta i potresi naše svesti su jedno te isto. Sve biva relativno i otuda sumnjivo. Dok svest oklevajuće i sumnji-
89 čavo posmatra ovaj neizvestan svet, gde sve tutnji od sporazuma o mim i prijateljstvu, od demokratije i diktature, od kapitalizma i boljševizma, uzdiže se čežnja duše za odgovorom na navalu od sumnji i nesigurnosti. I upravo su tamniji slojevi naroda, mnogo ismevani mirni ljudi u zemlji, koje akademske predrasude manje napajaju nego svetle vrhove populacije, oni koji se prepuštaju nesvesnom porivu duše. Posmatrano odozgo, često je to 'svakako žalosna ili smešna predstava, ali prilično ograničena, ograničena kao nekada oni blaženo hvaljeni. H ije li na primer dirljivo videti, kako se čak i najmanje sumjiva pogan duše sakuplja u do gležnjeva debelim arhivama? čak i najobičnije buncanje, najapsurdnije radnje, najbednije dronjke fantazije, sledbenici HAVELOK ELISA (HAVELOCK ELLIS) i FRO.TDA sakupljaju sa skrupuloznom savesnošću kao ,,Anthropophyteia“, u ozbiljnim raspravama i sahranjene uz svu naučnu počast, a njihova se čitalačka zajednica prostire već preko celog belog kulturnog kruga. Odakle ta strast, otkuda to skoro fanatično poštovanje neukusnog? To je psihološko, to je substanca duše, dragoceno kao fragmenti rukopisa, spašeni iz antičkih gomila smeća. Modernom čoveku je u duši dragoceno čak i ono što je skriveno i što zaudara, jcr služi njegovoj svrsi. Da, a koja je to svrha? FROJD je svom delu „Tumačenje snova“ („Traumdeu- 178 tung“) dao moto: „Flectere si nequeo superos, Acheronta movebo“ - ako ne mogu da savijem Olimp, onda ću bar da uzbunim Aherona. A zašto? Pa naši bogovi su idoli i vrednosti u našem svesnom svetu, 179 koje treba skinuti sa prestola. Poznato je da stare bogove nije ništa tako diskreditovalo kao priče o njihovim skandalima. Istorija se ponavlja. Iskopaju se sumnjive podloge naših sjajnih vrlina i naših neuporedivih ideala sa usklikom: To su vaši bogovi, zasenjujuće delo napravljeno ljudskom rukom, skrpljeno od ljudske podlosti, premazan grob, iznutra pun ostataka kostiju i nečistoće. Zazvuči jedna stara poznata nota i ožive reči, koje nismo svarili na verskoj nastavi. Ozbiljno sam uveren da to nisu slučajne analogije. Postojeiso mnogi ljudi, kojima je FRO.TDOVA psihologija bliža od evangelizma i kojima boljševizam znači više nego građanska vrlina. A ipak su svi oni naša braća i u svakom od nas ima bar jedan glas,
90 koji im daje za pravo, jer u osnovi uzev, mi smo, kao svi, delovi jedne duše. 181 Neočekivana posledica ovakvog usmerenja duše jeste da će svet navući odvratno lice, tako da ga više niko neće moći voleti, da ni mi nećemo više moći same sebe da volimo i da konačno ništa više nije napolju, što bi moglo da nas odmami od naše sopstvene duše. To je svakako posledica na koju se smera u najdubljem smislu. Šta najposle misli teozofija drugo sa svojim učenjem o karmi i reinkarnaciji, nego to da je ovaj prividni svet prolazni moralni boravak u oporavilištu za nedovršene? Ona relativizuje takođe imanentni smisao sveta sadašnjosti, samo sa drugom tehnikom, time što obećava druge, više svetove, ne čineći omrznutim sadašnji. Ali rezultat ostaje isti. 182 Sve ove ideje su u priznatoj meri krajnje neakademske, ali one zahvataju modernu svest odozdo. Da li je, pak, analogijska slučajnost da će AJNŠTA.TNOVA (EINSTEIN) teorija relativiteta i najnovija atomska energija, koja se već graniči sa naduzročnim i nevidljivim, biti posed našeg mišljenja? Čak i fizika čini da naš materijalni svet isparava. Nije čudo, mislim, ako modemi čovek neizbežno pada nazad u svoju duševnu realnost i od nje očekuje onu sigurnost, koju mu svet uskraćuje. 183 Sa dušom zapadnih zemalja je, međutim, sumljivo, utoliko sumnjivije, kada još uvek dajemo prednost iluzijama o našoj unutrašnjoj lepoti nad nemilosrdnijom istinom. Zapadni čovek živi u formalnom oblaku izmaglice od samolaskanja, koje bi trebalo da mu prekrije njegovo pravo lice. A šta smo mi za ljude dmge boje? Šta o nama misle Kinezi i Indijci ? Šta o nama oseća crni čovek? Šta svi oni, koje istrebljujemo rakijom, veneričnim bolestima i uobičajenim otimanjem zemlje? 184 Imam jednog prijatelja Indijanca koji je poglavica plemena Pueblo. Razgovarali smo jednom poverljivo o belcima, tada on reče: ,,Ne razumemo belce. Oni uvek nešto hoće, oni su uvek uznemireni, oni uvek nešto traže. Šta oni traže? Mi ne znamo. Mi ne možemo da ih razumemo. Imaju tako oštre noseve, tako tanke, grozne usne, takve crte na Iicu. Mi vemjemo da su oni svi lud i“ .
185
Moj prijatelj je svakako prepoznao arijevsku pticu grabljivicu i njenu nezasitu strast za plenom, koja je vodi preko svih
91 zemalja, koje je se ništa ne tiču, a da nije mogao da je imenuje i uz to naše ludilo velikog, koji na primer uobrazi, da je hrišćanstvo jedina istina, a beli Hristos jedini spasitelj. Pa mi šaljemo misionare čak do Kine, pošto smo ceo Istok izmešali sa našom tehnikom i naukom i učinili obaveznim da nam plaća danak. Hrišćanska komedija u Africi je vredna sažaljenja. Bogougodno istrebljivanje poligamije tamo proizvodi takvu prostituciju, da se samo u Ugandi proguta godišnje dvadeset hiljada funti za sprovođenje mera protiv veneričnih bolesti. Valjanl Evropljanin plaća misionare za te okrepljujuće rezultate. Hoćemo li još da pomenemo i stravičnu priču o patnji Polinezije i blagosiljanju trgovine opijumgm? Tako izgleda Evropljanin s one strane njegovog moralnogi86 varljivog oblaka. Nije čudo što je kopanje po našoj duši ponajpre neka vrsta kanalizacionog poduhvata. Samo je veliki idealista kao FROJD mogao da celokupno životno delo posveti tom prljavom poslu. Nije on prouzrokovao taj loši zadah već svi mi, Koji smo se ponašali tako čisto i pristojno i to iz najčistijeg ignorisanja i najgrublje samoobmane. Tako počinje naša psihologija, poznanstvo sa našom dušom, u svakom odnosu na najneprijatnijem kraju, naime, kod svega što nećemo da vidimo. A li ako bi se naša duša sastojala samo od lošeg i nepri-187 kladnog, onda svakako jedan normalan čovek ne bi ni pomoću bilo koje sile sveta mogao da se navede na to, da u njoj nađe nešto privlačno. I otuda svi oni, koji u teozofiji ne mogu da vide ništa osim sažaljenja vredne površnosti, a u frojdizmu ništa do strast za senzacijama, ovim pokretima proriču brzi i neslavan kraj. Oni, međutim, previđaju činjenicu da u osnovi ovih pokreta leži strastvenost, naime fascinacija duše, koja će ove izražajne forme kao stepenike držati čvrsto dotle, dok ne budu nadvladani nečim boljim. Sujeverje i perverzija su u osnovi isto.To su prelazni oblici embrionalne prirode, iz kojih će proizići nove, zrelije forme. Pogled na zapadnu pozadinu duše malo je privlačan kako 187a sa intelektualnog tako i sa moralnog i estetskog stanovišta. Mi smo doduše, sa strašću kakvoj nema ravne, uredili monumentalni svet oko nas; ali baš zbog toga što je tako izuzetno veličanstven, sve veličanstveno se i nalazi napolju, a sve ono što naprotiv nalazimo na dnu duše, mora nužno biti onako kako jeste, naime jadno i nedovoljno.
92 Izvodim računicu da na ovom mestu idem malo ispred opšte svesti. Uvid u pomenute psihološke činjenice nije još postao zajedničko dobro. Zapadna publika je tek na putu ka tom uvidu, protiv koga se, iz razumljivih razloga, još uvek najžešće buni. Dozvoljava, doduše, da na nju ostavi utisak ŠPENGLEROV (SPENGLER) pesimizam, ali takav utisak se kreće u ugodno zaokruženim, akademskim granicama. Psihološki uvid naprotiv zahvata u bolno lično i zato nailazi na lične otpore i poricanja. Ja sam svakako vrlo daleko od toga da ove otpore smatram besmislenim. Štaviše, izgledaju mi kao zdrava reakcija na nešto destruktivno. Svaki relativizam, ako je najviši i poslednji princip, deluje razarajuće. Ako stoga ukazujem na tmurni izgled pozadine duše, ne činim to da bih pesimistički upozoravajuće podigao prst, već štaviše ističem činjenicu da nesvesno, ne obzirući se na svoj strašni izgled, zrači moćnu privlačnu snagu i to ne samo na bolesne prirode već i na zdrave, pozitivne duhove. Podloga duše je priroda, a priroda je stvaralački život. Priroda, dakako, ruši sama ono što je izgradila, ali ponovo i gradi. Ono što modemi relativizam razara od vrednosti u vidljivom svetu, to nam duša ponovo daje. Najpre svakako vidimo samo silazak u tamno i grozno, ali ko taj prizor ne izdrži, neće nikada stvoriti svetlo i lepo. Svetlost se rađa uvek samo iz noći i ni jedno Sunce nije nikada ostalo da stoji na nebu, zato što se neka plašljiva ljudska čežnja za njega zakačila. Nije li nam primer ANKETIL DI PERONA pokazao, kako duša ponovo uklanja svoje sopstveno zatamnjenje? Kina svakako ne vemje da se zbog evropske nauke i tehnike propada. Zašto bi mi trebalo da vemjemo, da bi tajni duhovni uticaj Istoka morao nas da razori? 188 Ali zaboravljam da mi naizgled još uopšte ne znamo, da dok mi potresamo materijalni svet Istoka našim nadmoćnim tehničkim znanjem, istok zbunjuje naš duhovni svet svojim nadmoćnim duševnim saznanjima. Mi, naime, još nismo ni došli na pomisao da bi istok mogao da nas uhvati iznutra. Takva pomisao nam izgleda skoro ludački smešna, zato što mislimo samo na uzročne veze, pri čemu onda svakako ne možemo da uvidimo, kako možemo da za konfuziju naše duhovne osrednjosti učinimo odgovornim jednog MAKSA MILERA (MAX MULLER), jednog OLDENBERGA (OLDENBERG), jednog DO.TSENA (DEUSSEN)
1876
93 ili jednog VILHELMA (WILCHELM). Ali čemu nas uči primer carskog Rima? Sa osvajanjem prednje Azije Rim je postao azijatski, Evropa se čak zarazila azijatskim i tako je još uvek. Iz Kilikije je došla rimska vojna religija , koja se prostirala od Egipta do maglovite Britanije, da ne govorimo o Hrišćanstvu. Mi još nismo sasvim uvideli da je zapadna teozofija dile- 189 tantska, stvarno varvarska kopija Istoka. Upravo počinjemo ponovo sa astrologijom, koja je za Istok svakodnevna stvar. Istraživanje seksualnosti, koje je za nas nastalo u Be^u i Engleskoj, ima mnogo vrednije indijske uzore. O filozofskom relativizmu tamo nas podučavaju hiljadugodišnji tekstovi, a sadržaj kineske nauke zasniva se isključivo na kod nas upravo naslućenom izvankauzalnom stanovištu. A što se tiče određenih komplikovanih novih otkrića naše psihologije, njihov prepoznatljiv opis nalazimo u starim kineskim tekstovima, kao što mi je nedavno potvrdio profesor VILHELM lično. Ono što smatramo specifičnim zapadnim pronalaskom, naime psihoanaliza i podsticaji koji od nje dolaze, to je samo početnički pokušaj u poređenju sa onim, što je na istoku od davnina upražnjavana veština. Kao što je možda već poznato, napisana je knjiga, koja povlači paralelu između psihoanalize i joge i njen autor je OSKAR A.H. ŠMIC (OSKAR A.H. SCHMITZ)* Teozofi imaju zanimljivu predstavu o Mahatmama, koji se- 190 de negde na Himalajima ili Tibetu i odatle inspirišu ili upravljaju duhovima čitavog sveta. Toliko je jak uticaj istočnog magijskog shvatanja duhova, da su me duhovno normalni Evropljani uveravali, da je ono dobro u mojim rečima inspirisano Mahatmama bez mog predznanja, a da ono što je moje sopstveno ništa ne valja. Ovakva na Zapadu široko rasprostranjena i najdublje prihvaćena mitologija nije, kao i sve mitologije, besmislena, već predstavlja važnu psihološku istinu. Izgleda da je Istok stvarno imao nešto sa uzrokovanjem naše današnje duhovne promene. Samo što taj Istok nije nikakav tibetanski Mahatma- manastir, već je u suštini unutra u nama. On je svakako naša sopstvena duša, koja je na delu da stvori nove duhovne forme, koje sadrže duševne stvarnosti, a koje treba da postave lekovita isparenja neograničenoj želji za plenom arijskog čoveka; nešto svakako od onog ograničenja života, koje se na Istoku razvilo u sumnjivi kvijeti-
94 zam, nešto možda od one stabilnosti postojanja, koja se nužno prilagodi, kada zahtevi duše postanu isto tako preko potrebni kao i potrebe spoljnog socijalnog života. Ipak smo mi u doba amerikanizma još daleko od toga, stojimo ipak, kako mi se čini, tek na početku jedne nove kulture duše. Ne bih hteo da pretendujem da budem prorok, ali se ne može prosto započeti skiciranje problema duše modernog čoveka, a da se ne pomene čežnja za mirom u stanju nemira, bez zahteva za sigumošću u stanju nesigumosti. Iz potrebe i nužde nastaju nove forme postojanja, a ne od idealnih zahteva ili samo od želja. Ne može se takođe dakako neki problem predstaviti sam za sebe, a da se bar ne naznači mogućnost nekog rešenja, čak ako time i ne treba da se kaže nešto konačno. Onako kako mi danas izgleda stanje problema, nije još ništa učinjeno za njegovo buduće rešenje. Kao i uvek, jedni teže rezigniranom povratku na dosadašnje, a optimističke prirode promenama pogleda na svet i oblika postojanja. 1 91 U fascinaciji moderne svesti koja polazi iz duše, vidim sr. današnjeg problema duše. Ona je s jedne strane pojava raspadanja, ako se posmatra pesimistički, s dmge strane klica puna nade za moguću dublju promenu zapadnog duhovnog držanja, ako se posmatra optimistički; ali u svakom slučaju pojava od velikog značaja i utoliko više vredna pažnje ako se koreni u širokim slojevima naroda i utoliko važnija ako dodimje one iracionalne i, kako dokazuje istorija, nesagledive pogonske snage duše, koje nepredvidivo i tajanstveno oblikuju život naroda i kultura. To su i one snage, za mnoge danas još nevidljive, koje leže iza psiholoških interesa našeg vremena. Fascinacija duše nije u osnovi nikakva bolesna perverzija, već privlačnost, koja je tako jaka, da je čak ni neukus ne može prestrašiti. 192 Du. velike vojničke ulice sveta izgleda sve opustelo i potrošeno. Svakako zato tragalački instikt napušta započetu stazu i traži neku sa strane, isto kao što se antički čovek oslobodio svog olimpijskog sveta bogova i nanjušio prednjeazijske misterije. Naš tajni instikt traži napolju prisvajajući istočne teozofije i istočnu magiju; ali on traži i unutra, posmatrajući zamišljeno pozadinu duše. čini to sa istom skepsom i istim radikalizmom, sa kojim je jedan Buda gurnuo sa strane svojih dva miliona bogova kao nevažne, da bi dospeo do jedino uverljivog praiskustva. 193 I sada dolazimo do poslednjeg pitanja. Da li je to što govo-
95 rim o modernom čoveku stvarno istina? Ili je to možda optička obmana? Sasvim je nesumnjivo da su za nebrojene milione zapadnih ljudi činjenice koje sam izvukao potpuno nevažne slučajnosti, a za mnoge visokoobrazovane ljude nisu ništa do žaljenja vredne stranputice. Šta je, na primer, mislio neki obrazovani Rimljanin o hrišćanstvu, koje se širilo najpre u nižim slojevima naroda? Još uvek je Bog zapadnih zemalja za mnoge lično isto tako živ kao Alah s one strane Sredozemnog mora i jedan dmgog smatraju za inferiornog jeretika, koga u nedrstatku dmgih mogućnosti sažaljivo podnose. Pametni Evropljanin je osim toga mišljenja da je religija i slično sasvim dobra za narod i za žensku dušu, ali inače stoji sasvim u pozadini u odnosu na neposredna ekonomska i politička pitanja. Tako sam ja na čitavoj liniji osporavan kao neko, ko prog- 194 nozira oluju dok je nebo bez oblaka. Možda postoji oluja daleko iza horizonta, možda nas nikada neće dostići. A li pitanja duše leže uvek ispod horizonta svesti i kada govorimo o problemu duše, onda zapravo govorimo o stvarima na granici vidljivosti, o najintimnijim i najnežnijim stvarima, o cvetovima, koji se otvaraju samo noću. Po danu je sve jasno i čvrsto, alije noć duga kao i dan, a mi živimo i noću. Ima ljudi koji imaju loše snove, koji im čak i dan pokvare. A život po danu je za mnoge ljude jedan tako loš san, da čeznu za noći, kada se budi duša. Da, čini mi se da danas ima posebno mnogo takvih ljudi, zbog čega mislim da je savremeni problem duše takav, kako sam ga opisao. Pritom moram samom sebi da prebacim za jednostranost, 1 9 5 jer prelazim ćuteći preko naše svetske duše, o kojoj najveći broj njih govori, jer je svima jasna kao po danu. Ona se pojavljuje u internacionalnom i nadnacionalnom idealu, otelovljena u narodnom savezu i sličnom, zatim u sportu i konačno kao obeležje u bioskopu i u džezu. To su svakako označavajući simptomi našeg vremena, koje ideal humanosti bez nesporazuma prenosi i na telo. Tako sport znači neobičnu ocenu vrednosti tela, koja se još više potencira kroz modernu igru. Bioskop, naprotiv, kao i detektivski roman omogućuje bezopasni doživljaj svih onih uzbuđenja, strasti i fantazija, koje bi u humano doba potisivanja morale da propadnu. Nije teško videti kako su ovi simptomi u medusobnoj zavisnosti sa psihickim stanjem. Fascinacija duše nije, naime, ništa drugo do jedno novo samootrežnjenje, jedno osvešćcujuće
96
97
vracanje na fundamentalnu covekovu prirodu. Nije cudo da se pritom ponovo otkriva telo, koje je tako dugo potcenjivano u odnosu na duh. Ponekad smo skoro u iskušenju da govorimo o osveti mesa nad duhom. KAJZERLING (KEYSERLING) nije, kao i najcešce, mnogo pogrešio, kada groteskno proizvodi šofera u kultumog heroja naših dana. Telo postavlja zahtev za jednakost prava, da i ono upražnjava fascinaciju kao duša. Ako je čovek još rob stare ideje o suprotnosti duha i materije, onda ovo stanje znaci rascep, da, jednu nepodnošljivu suprotnost. Ako, naprotiv, možemo da se izmirimo sa misterijom da je duša iznutra sagledani život tela, a telo spolja otkriveni život duše, da oba nisu dva nego jedno, onda takode razumemo kako težnja za prevladavanjem današnjeg stepena svesti vodi kroz nesvesno do tela i obmuto, kako verovanje u telo dozvoljava samo filozofiju, koja ne negira telo u korist cistog duha. Ovo može, u odnosu na ranije nejednako istupanje duhovnih i telesnih zahteva, iako izgleda kao pojava rascepa, da znaci i podmladivanje, jer - kako kaže HELDERLIN Wo aber Gefahr ist, wachst Das rettende auch.4 (Ali gde je opasnost, raste / spasonosno takode). I stvarno vidimo kako zapadni svet krece sa mnogo jacim tempom, americkim tempom, suprotno od kvijetizma i od sveta okrenute rezignacije. Izmedu spoljašnjeg i unutrašnjeg, ili bolje, izmedu objektivnog i subjektivnog pocinje da se zateže necuvena suprotnost; možda je to poslednja trka Evrope koja stari sa mladalačkom Amerikom, možda zdrav ili ocajnicki pokušaj da umaknemo snazi mracnih zakona prirode i da izborimo još vecu, još junackiju pobedu budenja nad snevanjem naroda. To je pitanje na koje ce odgovoriti istorija.
’( Predavanje održano na zasedanju Saveza za intelektualnu saradnju u Pragu, oktobar 1928. Objavljeno u: Europaische Revue IV/9, Berlin 1928, str. 700-715. Prerađeno i dopunjeno u: Seelenprobleme der Gegenwart. /Psihološke rasprave III), Cirih 1931. Nova izdanja 1933, 1939, 1946, 1950; Paperback 1969.) ' To je napisano 1928! (Ako hoćeš mir, opremaj se za rat. ) 2 ( HERON od Aleksandrije /verovatno l.v.n..Hr/, grčki matematičar i fizičar, čijem pronalazačkom duhu nauka i tehnika može da zahvali za mnogobrojne učene stavove, formule, sprave i aparate.) 1 Psychoanalyse und Yoga. (U angloameričkom izdanju ovog toma nedostaju odeljci 187a i b; 188 i 189 imaju zamenjena mesta.) 4 (Patm os, s. 230.)
99
V
LJUBAVNI PROBLEM STLfbENTA Dame i gospodo ! Možete mi verovati da ne pristupam laka srca zadatku da 197 otvorim Vašu diskusiju o ljubavnom problemu studenta jednim opšte orijentisanim referatom. Takva jedna diskusija je neobična i teška stvar, ako je uzimate sa svom ozbiljnošću i sa svesnom odgovornošću. Ljubav je uvek problem, ma u kom životnom dobu. Za p e-198 riod detinjstva problem je ljubav roditelja, za starca je problem šta je uradio od svoje ljubavi. Ljubav je jedna od velikih moći sudbine, koje doseu od neba do pakla. Po mom shvatanju ljubav treba razumeti, ako hoćemo da nekako pravilno shvatimo njenu problematiku. Njen problem ima ogroman prostor delovanja i preplitanja; ne ograničava se na ovo ili ono životno podruje, već nastupa pod svim ljudskim životnim aprektima: to je etičko, socijalno, psihološko, filozofsko, estetsko, religiozno, medicinsko, pravno, fiziološko pitanje, da pomenemo samo nekoliko od oblika mnogostruko opisanog fenomena. Ova upletenost ljubavi u sve životne forme, ukoliko su one opšte, to jest kolektivne, samo je neznatna teškoća u poreenju sa činjenicom da je ljubav takođe eminentan individualni problem. A to treba da znači, da uzimajući sa tog aspekta, svi opšti kriterijumi i pravila prestaju da važe, isto kao što kod pitanja religioznog uverenja, koje se, doduše, u istorijskom toku događaja uvek iznova kodificira, u svom prafenomenu, međutim, stalno ostaje individualni doživljaj, doživljaj koji se ne podvrgava nikakvom uvedenom pravilu. Nemalo otežavajuća za diskusiju je i sama reč Ijubav. Stai99 se sve ne naziva ,,ljubav“ ! Počev od najveće tajne hrišćanske religije, na sledećem nižem stupnju srećemo „amor Dei“ ORIGENA (ORIGENES), „amor intellectualis Dei „SPINOZE, „Liebe der
100
101
Idee PLATONA, ,,Gottesminne“ mističara; u sferu ljudskog stupamo sa GETEOVIM rečima: Entschlafen sind nun wilde Triebe Mit jedem ungestumen Tun, Es reget sich die Menschenliebe, Die Liebe Gottes regt sich nun. 1 200
Ovde srećemo Ijubavprema bližnjem sa hrišćanskom i isto tako i budističkom obojenošću sažaljenjem, filantropiju, socijalno staranje; pored njih Ijubav prema otadžbini i ljubav prema ostalim idealističkim institucijama, kaošto je crkva, itd. Zatim se ređaju ljubav roditelja, pre svega Ijubav majke, zatim Ijubav deteta. Sa Ijubavlju supružnika napuštamo oblast duha i stupamo u onu međusferu, koja se prostire između duha i instikta, gde se na jedoj strani čisti plamen erosa raspiruje u žar odvojenih polova, a na dmgoj strani se idealni oblici ljubavi, kao ljubav roditelja, ljubav prema otadžbini, ljubav prema bližnjem mešaju sa žudnjom za ličnom moći, sa htenjem za posedovanjem i savladavanjem. Time, međutim, ne treba reći da svaki dodir sa sferom instikta nužno znači poniženje. Naprotiv: lepota i istinitost snage ljubavi pokazuje se utoliko potpunije, ukoliko može više instikta da primi u sebe. Ali ukoliko više instikt zakorovi ljubav, utoliko više životinja izbije na videlo. Tako Ijubav verenika i verenice može biti takva, da zajedno s GETEOM možemo reći: Wenn starke Geisteskraft Die Elemente An sich heranrafft, Kein Engel trennte Geeinte Zwienatur Der innigen beiden: Die ewige Liebe nur Vermags zu scheiden.2
201
Ljubav, međutim, nije uvek nužno takva ljubav, već može biti i od one vrste, o kojoj NIČE kaže: „Dve su se životinje prepoznale.“ Ljubav zaljubljenih zadire još dublje. Posveta veridbom, zavetovanje na zajednički život nedostaje, ali zato ona dru-
ga lepota, sudbinski određenog, tragičnog, može da preobrazi tu ljubav. Ali po pravilu preovladava instikt sa tamnim žarom ili plamtećim prolaznim oduševljenjem. Reč ljubav nije, međutim, ni ovde još našla svoje granice. 202 Govori se 0 ,,ljubavi“ a time misli na polni akt na svim nivoima: od priznatog preko matičara bračnog zajedničkog spavanja do fiziološke potrebe za pražnjenjem, koju muškarac upražnjava kod prostitutke i do običnog posla, koji ona obavlja iz ljubavi ili je primorana da ga obavlja. Govori se takođe o Ijubavi dečaka, čime se misli na ho- 203 moseksualnost, koja je od klasičnog doba Grčke svakako nanela štetu sjaju jedne socijalne i vaspitne institucije i samo još kao takozvana perverzija provodi jadno i strahom ugroženo bitisanje, što se tiče muškaraca. U anglosaksonskim zemljama, naprotiv, izgleda da homoseksualnost među ženama u novije vreme više znači od lirike Sapfo, pri čemu nekako kao nevidljiva podsticajna stmja služi misli o socijalnom i političkom organizovanju žena, nesumljivo onako kako nastajanje grškog polisa može da zahvali na značajnoj podršci homoseksualnosti muškaraca. Reč ljubav mora konačno još da izdrži da pokrije sve per-z04 verzije seksualnosti. Postoji incestna Ijubav, onanijska samoljubav, koja je dobila ime narcisoidnost. Pod imenom ljubav spada pored svake bolesne seksualne odvratnosti i svaka požuda, koja je čoveka vazda ponizila do životinje i mašine. Tako sad stojimo u jednom veoma nezavidnom položaju2os da započnemo diskusiju o stvari i pojmu sa prosto bezgraničnim prostiranjem i neodređenošću. Bio bi čovek sklon da bar kao cilj današnje diskusije omeđi pojam ljubavi, na primer, na problem kako bi studentska omladina trebalo da se nosi sa seksualnošću i kako da se ponaša. Ovo omeđavanje je, međutim, upravo ono što je nemoguće, jer sve što sam prethodno pomenuo bilo bi upravo uključeno u taj problem, pošto su i u ljubavnom problemu studenta sadržana sva značenja reči ljubav kao aktivni faktori. Možemo se razumljivo složiti oko toga da diskutujemo o 206 prosečnom problemu, naime, o pitanju kako bi se takozvani normalan čovek ponašao pod smišljenim uslovima. Izuzimajući okolnost da normalan čovek nikada ne postoji, ipak ima još dovoljno sličnosti među individuama najrazličitije vrste, tako da postoji dovoljno zajedničkih elemenata problema da se govori o
102 prosečnim mogućnostima. Kako god bilo praktično rešenje problema određuju i ovde dva faktora: s jedne strane zahtevi i sposobnosti individue, s druge strane uslovi iz ljudskog okruženja. 207 Obaveza je podnosioca referata da vam pruži pregled pitanja za diskusiju. To se može, prirodno, dogoditi samo ako ja kao lekar mogu da objektivno pominjem stvarna zbivanja i ako smem da se uzdržim od onog otužnog, moralizatorskog fraziranja, koje bi ovo poglavlje želelo da prekrije delom stidljivo, delom licemerno. Ja, takode, nisam ovde zato da Vam kažem šta bi trebalo da radite. To moram da prepustim onima, koji uvek bolje znaju za druge. 208 Dame i gospodo! Tema za diskusiju glasi: „Ljubavni problem studenta.“ Smatram da se ova formulacija - ljubavni problem - odnosi na međusobni odnos oba pola i otuda ne treba pogrešno razumeti u smislu da se misli na „seksualno pitanje studenta.“ Time nastaje znatno ograničenje teme. Pitanje seksualnosti bi tako došlo u obzir za diskusiju samo ukoliko je ono i ljubavni problem, respektujući problem međusobnog odnosa. Stoga zatvaramo za razgovor sve one seksulne fenomene, koji nisu ljubavne veze, naime seksualne perverzije, izuzimajući homoseksualnost, tako i onaniju, kao i seksualno opštenje sa prostitutkama. Homoseksualnost ne isključujemo, pošto je ona vrlo često problem u vezi, dok naprotiv isključujemo prostituciju, pošto ona po pravilu nije problem u vezi, iako ima izuzetaka, koji samo potvrđuju pravilo. 209 Prosečno rešenje ljubavnog problema uopšte je, kao što znate, brak. Ali ova istina o proseku, kao što pokazuje iskustvo, ne važi za studenta. Najneposredniji uzrok za to je činjenica da student po pravilu iz finansijskih razloga ne može da zasnuje domaćinstvo. Dalji uzroci su mladost najvećeg broja muških studenata, koja socijalnu fiksaciju, uslovljenu brakom, još ne podnosi: delom zbog još nezavršenih studija, delom zbog potrebe za slobodom i kroz to uslovljenu slobodu kretanja; dalje psihička nezrelost, dečja privrženost sopstvenoj porodici, još nedovoljno razvijena sposobnost za ljubav i odgovornost, nedostatak većeg svetskog i životnog iskustva, tipične mladalačke iluzije, itd. Jedan od uzroka koji nije za potcenjivanje je i mudra uzdržanost žene - u konkretnom slučaju studentkinje. Ona studira u prvoj lini-
103 ji da bi završila studije i stekla zanimanje i stoga se uzdržava od braka, posebno od braka sa studentom, koji iz svih upravo navedenih razloga nije željeni objekat za udaju sve dotle dok ostaje student. Bitan razlog za retku pojavu takvih brakova je dete. Kada se žena uda, po pravilu želi dete, dok muškarac može da izdrži duže bez dece. Brak bez dece nema, pre svega za ženu, ničeg privlačnog. Zbog toga ona daje prednost tome da čeka. U novije vreme studentski brakovi su svakako nešto češći, 210 s jedne strane zbog određenih psiholoških prdmena modene svesti, s druge strane zbog opšte rasprostranjenosti preventivnih sredstava, koja omogućuju proizvoljno odlaganje koncepcije. Psihološke promene, koje su između ostalog donele i fenomen studentskog braka, nastale su svakako iz opštih duhovnih prevrata poslednje decenije, čiji značaj mi kao savremenici svakako jedva da možemo da shvatimo sa svim njenim dubinama. Možemo samo da konstatujemo da je zbog opšte raširenosti znanja iz prirodnih nauka, kao i načina razmišljanja u skladu sa prirodnim naukama, došlo do promene shvatanja problema ljubavi. Pre svega, objektivnost prirodnih nauka je mogla da kroz tabu superiornosti izlečenu ideju čoveka približi ideji prirodnog bića uopšte i da čoveka uključi u lanac prirodnog sistema kao species Homo sapiens. Promena nema samo intelektualni već i osećajni aspekt. Jedno takvo razmišljanje deluje i na osećanja pojedinca. On se naime oseća razrešen od one zatvorenosti u metafizičkom određenju sa njenim moralnim kategorijama, kakvo je bilo karakteristično za srednjevekovnu svest. Sa ovim razrešenjem otpadaju i oni tabui, koji su delovali na zatvaranje prema prirodi, naime, moralna vrednovanja koja su svoje korene imala na kraju krajeva još uvek u odgovarajućoj religioznoj metafizici. U okviru tradicionalnog moralnog sistema svako tačno zna, zašto je brak „ispravan“ , a svaki drugi oblik ljubavi vredan proklinjanja; ali izvan sistema, na širokom zemljinom prirodnom polju za igm i borbu, gde se čovek oseća kao najgenijalniji član velike porodice životinja, gde je možda već ponovo zaboravio ono srednjevekovno preziranje i lišavanje duše kod životinja, on mora najpre da se iznova orijentiše. Gubitak starih merila vrednosti najpre znači isto što i moralni haos: čovek sumnja u dotadašnje forme, počinje da điskutuje o stvarima koje su do tada držane pod pokrivačem moralne predrasude, traga takođe smelo za stvarnim činjenicama,
104 ima neotklonjivu potrebu da pojasni skupljeno iskustvo, hoće da zna i da spozna. Oči nauke su strašne i jasne, one se ne plaše da gledaju u moralnu tminu i prljavu pozadinu. Današnji čovek se ne može više zadovoljiti tradicionalnim sudom, on hoće da zna zašto. To istraživanje ga vodi ka novim merilima vrednosti. 211 Jedno od ovih modernih gledišta je higijenski vrednosni sud. Kroz otvorenu i realnu diskusiju o seksualnom pitanju proširilo se i opšte znanje o velikoj šteti i opasnosti od polnih bolesti. Stari moralni strah od krivice zamenjen je obavezom o svesnom održanju sopstvenog zdravlja. Međutim, ovaj moralni proces ozdravljenja nije još tako daleko odmakao, da bi savest javnosti dozvolila da se zarazne polne bolesti podrvrgnu istim državnim merama kao i ostale infektivne bolesti. Polne bolesti su naime još uvek ,,nepristojne“ bolesti nasuprot boginjama i koleri, koje su moralno prihvatljive za salonske razgovore. Neko kasnije, bolje čovečanstvo, jednom će ismevati pravljenje ovakvih razlika. 212 Izuzimajući činjenice o polnim bolestima, rasprostranjena diskusija o seksualnom pitanju iznela je na površinu socijalne svesti izvanrednu važnost seksualnosti u svim njenim psihičkim ograncima. Dobar deo ovog posla obavilo je mnogo opisivano psihoanalitičko istraživanje poslednjih dvadesetpet godina. Danas nije više moguće da se preko seksualnosti kao ogromne psihološke činjenice pređe sa lošim vicem ili moralnim razoružavanjem. Seksualno pitanje počinje da se uvlači u krug velikih problema i da se o njemu diskutuje sa ozbiljnošću primerenoj njegovoj važnosti. To, naravno, ima za posledicu da se stavlja pod sumnju mnogo toga, što je do sada važilo kao završena stvar. Javljaju se, na primer, sumnje, da li je državno koncesionirana seksualnost jedini moralno mogući oblik primene i da li ostale forme treba stvarno sve đuture odbaciti. Argumenti pro et contra gube postepeno svoju moralnu oštricu, u diskusiji se probijaju praktična stanovišta i počinjemo konačno da otkrivamo, da tradicionalni legitimitet nije eo ipso jednako vredan sa moralnom visinom. 213 Bračni problemi sa često vrlo sumornom pozadinom postali su predmet romaneskne literature. Dok se roman starog stila završavao srećnim zarukama ili brakom, moderni roman češće počinje posle sklapanja braka. U ovim beletrističkim proizvodima,
105 koje dolaze svakome u ruke, najintimniji problemi se tretiraju sa često prosto mučnom neusiljenošću. O pravoj bujici više ili manje direktno pomografske literature ne želimo ni da govorimo. Naučno-popularna knjiga, FORELOVA (FOREL) ,,Sexuelle Frage“ , ne samo da je široko rasprostranjena već ima i ne mali broj knjiga koje je oponašaju. U naučnoj literaturi izdata su sabrana dela, koja ne samo po obimu već i po dubokoumnosti sadržaja na neki način prevaziiaze KRAFT-EBINGOVU (KRAFFT-EBING) knjižicu, ,JPsychopathia sexualis “, o čemu se pr£ trideset do četrdeset godina nije moglo ni sanjati. Ove opšte i takođe opšte poznate pojave su znak vremena. 214 One omogućavaju današnjoj omladini da problem seksualnosti u celokupnoj njegovoj važnosti mnogo ranije i mnogo temeljnije shvate, nego što je to bilo moguće još pre dve decenije. Nije malo njili, koji ovo rano bavljenje problemom seksualnosti smatraju nezdravim i nekom vrstom velegradske degeneracije. Sećam se da sam pre oko 15 godina čitao članak u OSTWALDS-u „Annalen der Naturphilosophie“ , gde jedan autor doslovno kaže: „Narodi prirode kao Eskimi, Švajcarci, itd. nemaju pitanje seksualnosti.“ Ne zahteva mnogo razmišljanja da bi se razumelo zašto primitivni narodi ne postavljau pitanje seksualnosti; oni nemaju osim pitanja želuca nikakve dmge probleme da rešavaju. Ovo poslednje je povlastica kulturnog čovečanstva. U Švajcarskoj mi nemamo velike gradove, a ipak takvi problemi postoje. Zbog toga i ne vemjem da je rasprava o seksualnom pitanju nešto nezdravo ili čak degenerativno, već u ovom problemu vidim simptom velikog psihološkog procesa preokreta našeg, po promenama svake vrste, tako bogatog vremena. Ja, naprotiv, nalazim da je utoliko zdravije i bolje, ukoliko se ozbiljnije i temeljnije diskutuje o ovom za život i sreću čoveka tako važnom pitanju. Biće sigurno ljudi koji će to zloupotrebljavati, ali to ne zavisi od problema već od manje vrednosti tih ljudi, a zloupotreba je vršena u svim vremenima sa svim i svakim. Ozbiljno bavljenje ovim pitanjem je svakako nešto što v o - 2 1 5 di ka ranije nepoznatoj pojavi studentskog braka. Kao jedna još uvek nova pojava, studentski brak se zbog nedostatka iskustva teško može ocenjivati. U prošlom vremenu su rani brakovi bili masovna pojava, takođe brakovi u socijalno vrlo neizbalansiranim odnosima. Dakle, i studentski brak je nešto po sebi sasvim
106 moguće. Drugačije je sa pitanjem dece. Ako oboje studiraju, onda se deca svakako moraju isključiti. Brak koji se veštački održava bez dece uvek je malo problematičan, jer deca su lepak koji pod određenim okolnostima drži, kada ništa više ne drži. I to je koncentracija na zajedničku decu, koja u nebrojeno brakova održava u životu, za opstanak braka tako važno osećanje zajedništva. Gde nedostaju deca interesovanje supružnika se usmerava jedno na drugo, što bi samo po sebi sigurno bila dobra stvar; ali u praksi ovo bavljenje jedno drugim nije, nažalost, uvek vrlo ljubazno. Partneri međusobno kompenzuju svoje nezadovoljstvo. Verovatno je pod tim okolnostima bolje ako i žena studira, inače lako postaje suvišna i ima mnogo žena, koje, ako se jednom udaju, ne mogu uopšte da izdrže bez deteta, a ni njih ne mogu da izdrže. Ako, pak, žena studira, onda ima bar u dovoljnoj meri zadovoljavajući životni cilj izvan braka. Žena koja je veoma orijentisana na dete i pod brakom misli više na dete nego na muža, trebalo bi tri puta da razmisli pre ulaska u brak. Trebalo bi, takođe, da joj bude jasno da materinski osećaj često nastupa tek naknadno u zapovednom obliku, što znači posle venČanja. 216 Što se tiče ranog zasnivanja studentskog braka, mora se primetiti isto ono što se mora reći za sve rane brakove: žena je sa dvadeset godina po pravilu starija nego muškarac sa dvadesetpet, što se tiče zrelosti prosuđivanja o osobama. Kod mnogih muškaraca duhovni pubertet još nije završen sa dvadesetpet godina. A pubertet je životni period iluzija i samo delimične uračunljivosti. To dolazi od toga da je dečak do starosti seksualne zrelosti po pravilu sasvim detinjast, dok je devojčica već mnogo ranije razvijena do psihičkih suptilnosti koje odgovaraju polnoj zrelosti. U to detinjasto dečaka često burno i silovito prodire seksualnost, dok kod devojčice, uprkos nastale polne zrelosti, još dugo drema, dok je ne probudi strast ljubavi. Ima, međutim, iznenađujući broj žena, kod kojih stvarna seksualnost i pored udaje ostaje još dugo devičanska i možda postane svesna tek kada se žena zaljubi u nekog drugog muškarca, a ne svog muža. To je razlog zašto vrlo mnogo žena uopšte ništa ne razume o muškoj seksualnosti, pošto su potpuno nesvesne svoje sopstvene seksualnosti. Drugačije je kod muškarca: njemu se seksualnost nameće kao brutalna činjenica i ispunjava ga unutrašnjom burom i poletom, nuždama i borbama. Redak je onaj koga mimoiđe mučan i zastrašujući problem
107 onanije, dok devojčice mogu često godinama da onanišu, a da ne znaju šta čine. Prodor seksualnosti kod muškarca uslovljava snažnu p r o - 2 1 7 menu njegove psihologije. On ubrzo dobija seksualnost odraslog muškarca, a pored toga još uvek dušu deteta. Kao pustošeća prljava voda izliva se često bujica sramnih fantazija i pustih pubertetskih priča drugova iz škole preko svih nežnih, dečijih osećanja i guši ih katkada zauvek. Pojavljuju se neslućeni moralni konflikti, iskušenja svih vrsta približavaju se mlacfom čoveku i obuzimaju njegovu fantaziju. Psihička asimilacija seksualnog kompleksa priređuje mu najveće teškoće i onda kada nije svestan problema. Nastup polne zrelosti znači ipak i za telo i njegovu razmenu materija značajnu promenu, kao što se na primer vidi na pubertetskim aknama, vrlo čestoj pojavi na licu. Na sličan način je potresena i psiha i izbačena iz ravnoteže. U tom dobu mladi muškarac skriva puno iluzija, koje su uvek izraz gubitka psihičke raznoteže. Dugo vremena dalje iluzije onemogućavaju stabilnost i zrelost prosuđivanja. Njegov ukus, njegova interesovanja, njegovi životni planovi će se još više puta promeniti. On može odjednom da se smrtno zaljubi u neku devojku, a četrnaest dana kasnije ni on sam više ne shvata, kako je tako nešto moglo da mu padne na um. U takvim je iluzijama, da su mu upravo takve zablude potrebne da bi uopšte bio svestan svog ukusa i svog individualnog suda. U tom dobu on još eksperimentiše sa životom. On mora s tim da eksperimentiše, da bi mogao da formira pravilne sudove. Ali eksperimenti se ne prave bez zabluda i grešaka. Otuda dolazi da je najveći broj muškaraca imao nekakav seksualni doživljaj, pre nego što stupi u brak. U pubertetu su to često homoseksualni doživljaji, koji su mnogo češći, nego što se obično misli; kasnije su to heteroseksualni doživljaji, ne uvek lepi. Ukoliko je, naime, manje seksualni kompleks asimiliran u celovitost ličnosti, utoliko je samostalniji i instiktivniji. Seksualnost je onda čisto animalna i ne poznaje nikakve psihičke razlike. I najbezvrednija žena može biti dovoljno dobra, dovoljno je da je žena sa tipičnim sekundarnim polnim karakteristikama. Jedan takav pogrešan korak ne dopušta nužno zaključke o definitivnom karakteru muškarca, jer akt je mogao da se dogodi u vreme kada je seksualni kompleks bio odvojen od psihičkog uticaja. Takvi nagomilani doživljaji ipak imaju loš uticaj na oblikovanje ličnosti
108 utoliko, što kroz naviku seksualnost trajno drže na niskom stupnju, čime ona biva neprihvatljiva za moralnu ličnost. Posledica toga je da je dotični muškarac doduše spolja takoreći uvaženi suprug, ali da moralno pothranjuje vrlo niske seksualne fantazije ili ih bar potiskuje, a one, međutim, izlaze na videlo u izvornom obliku pri prvoj prilici na odmoru, na veliku zaprepašćenost supruge, pod uslovom da nešto primeti. U takvim slučajevima nije retko ni rano hlađenje osećanja prema supruzi. Žena je često od početka braka frigidna, jer joj ne odgovara takva vrsta seksualnosti muškarca. Slabost prosuđivanja muškarca u doba psihičkog puberteta treba da ga navede na to da dobro razmisli o ranom izboru žene. 218 Preći ćemo na ostale oblike odnosa oba pola, koji su uobičajeni u studentsko doba. Kao što znate, postoje, uglavnom na velikim inostranim univerzitetima karakteristične studentske ,,veze“ . Ove liaisons imaju izvesnu stabilnost i pod odredenim okolnostima određeni psihički sadržaj, što znači da ih ne čini samo seksualnost, već delom i ljubav. Povremeno se pojavljuju slučajevi gde od ,,veze“ kasnije bude brak. Ovaj odnos stoga stoji znatno iznad prostitucije. On se, međutim, po pravilu ograničava na one studente, koji su u izboru njihovih roditelja bili oprezni: po pravilu je to pitanje novčanika, jer su najčešće devojke koje dolaze u obzir upućene na pomoć svog ljubavnika, a da se ne bi smelo reći da svoju ljubav prodaju za novac. Jedan takav odnos za devojku često znači lepu epizodu u inače siromašnom i ljubavi lišenom postojanju, za muškarca prvo intimno poznanstvo sa ženom i sećanje, na koje će se i u poznim godinama ganuto osvrtati. A li često i nema nečeg vrednog u jednom takvom odnosu, delom zbog sirove strasti za uživanjem, odsustva misli i osećanja muškarca, delom zbog gluposti, lakomislenosti i nepostojanosti devojke. 219 Ali iznad ovih ,,veza“ uvek visi Damoklov mač prolaznosti, koji sprečava uspostavljanje viših vrednosti. One su samo epizode, eksperimenti sa vrlo ograničenim važenjem. Štetnost ovakvih odnosa za oblikovanje ličnosti leži u okolnosti da muškarac dobija ženu vrlo jeftino. Iz toga proizilazi obezvređivanje objekta uopšte. Za muškarca je ugodno da svoj seksualni problem reši na tako jednostavan i neodgovoran način. Na taj način postaje
109 razmažen. I još više: činjenica da je seksualno zadovoljen uzima mu određeni uzlet, koji se jednom mladom čoveku nerado oprašta. On postaje blaziran, pa on može da čeka i u međuvremenu da propušta ženstvenost svoje Standes Revur dok ne otkrije za sebe partiju koja mu nešto znači. Ako onda dođe venčanje, ,,veza“ se prekida. Ova procedura nije od koristi za karakter, osim toga niža vrsta odnosa pogodna je da zadržava seksualnost u nižoj razvojnoj formi, što lako dovodi do teškoća u brgku, ili ako fantazije ovog stepena bivaju potiskivane, onda nastaju neurotičari i još gore - moralni fanatici. Neretko među studentima ima homoseksualnih odnosa i to 220 kod oba pola. Koliko mogu da sudim o ovom fenomenu, ovakvi odnosi su kod nas i uopšte na kontinentu ređi nego u nekim drugim zemljama gde studenti i studentkinje žive u konviktima. Ne govorim ovde o onim homoseksualcima, koji su nesposobni kao patološke figure jednog stvarnog prijateljskog odnosa i otuda među normalnima ne nailaze na odjek, već o više manje normalnim mladićima, koji osećaju zanesenjačko prijateljstvo jedno za drugo u toj meri da svoje osećanje izražavaju i u seksualnom obliku. U takvim slučajevima se ne radi o naizmeničnoj masturbaciji, koja je bila na dnevnom redu u ranijem starosnom dobu u gimnazijama i konviktima, već o jednoj višoj, duhovnoj formi, koja zaslužuje da se imenuje u antičkom smislu reči ,,prijateljstvo“ . Ako jedno takvo prijateljstvo postoji između starijeg i mlađeg, onda se ne može poreći njegovo vaspitno značenje. Jedan blago homoseksualni učitelj, na primer, zahvaljuje ovoj svojoj sklonosti često sjajnu vaspitnu sposobnost. Tako i homoseksualni odnos između starijeg i mlađeg može da bude od obostrane koristi i da znači dobit za život. Neizostavan uslov za vrednost takvog odnosa jesu vernost i postojanost prijateljstva. Ali ono samo previše lako dopušta da se želi više od toga. Ukoliko je neko jasnije homoseksualno opredeljen, utoliko je više sklon nevernosti i prostom dečačkom zavođenju. I tako, tamo gde vladaju vernost i stvarno prijateljstvo, lako mogu da nastupe neželjene posledice za oblikovanje ličnosti. Takvo prijateljstvo, naravno, znači poseban kult osećanja, dakle ženski element u muškarcu. On postaje sanjalački, duševan, estetičan, osetljiv, jednom rečju - feminizovan. A ovo žensko vladanje ne pristaje muškarcu.
110 221
O prijateljstvu među ženama mogu se navesti slične prednosti, samo tamo starosna razlika i vaspitni momenat igraju manju ulogu. Ono uglavnom služi razmeni osećanja nežnosti s jedne strane i misli s druge strane. Najčešće se radi o temperamentnim, intelektualnim, nešto muškobanjastim ženama, koje u jednom takvom odnosu traže zaštitu i prevagu nad muškarcem. Njihov stav prema muškarcu otuda često sadrži zbunjujuću sigurnost i određeni tihi prkos. Delovanje na karakter je jačanje muških crta i gubitak ženske čari. Muškarac često otkriva njenu homoseksualnost opažanjem da ga jedna takva žena ostavlja tako hladnim kao hladnjača. 222 Upražnjavanje homoseksualnosti u normalnim slučajevima ne prejudicira kasniju heteroseksualnu aktivnost. Obe mogu čak izvesno vreme da postoje jedna pored dmge. Video sam jednu veoma inteligentnu ženu, koja je čitav svoj život živela u homoseksualnom odnosu i sa pedeset godina stupila u normalan odnos sa jednim muškarcem. 223 Među seksualnim odnosima studentskog doba moramo pomenuti i jedan poseban odnos, ali odnos koji spada medu normalne: odnos mladog muškarca sa starijom ženom, koja je po mogućstvu udata ili bar udovica. Sećate se možda ŽAN ŽAK RUSOA (JEAN JACQUES ROUSSEAU) i njegovog odnosa sa Madam de Varens. Mislim na takvu ili neku sličnu vrstu odnosa. Muškarac je u tim slučajevima po pravilu bojažljive prirode, nesiguran i iznutra plašljiv, delom detinjast. On traži majku. Mnogim ženama nije ništa draže od pomalo bespomoćnog muškarca, posebno ako su starije a on mlađi, ili one ne vole snagu, vrlinu ili zasluge muškarca već njegove greške. One smatraju njegov infantilizam dražesnim; ako malo muca, onda je divan; možda hramlje i to pobuđuje majčinsko sažaljenje i više od toga. Po pravilu njega žena zavodi, a on se zavija u njeno majčinstvo. 224 Ali ne ostaje plašljivi muškarac uvek poludete. Možda je njegovoj nerazvijenoj muškosti potrebna upravo majčinska briga da bi izašla na svetlost dana. Ta žena mu je značila vaspitanje njegovog osećanja do pune svesti. Upoznao je ženu sa svetskim i životnim iskustvom, svesne same sebe i tako je imao priliku za redak pogled iza kulisa velikog sveta. Tu prednost postići će, međutim, samo onaj, ko uskoro nadraste jedan takav odnos; jer ako
111 bi u njemu istrajavao, majčinstvo bi mu postalo propast. Majčinska nežnost je najgori otrov za onoga, ko mora da se pošalje da stupi u oštru i bespoštednu životnu borbu. On se neće odvojiti od kecelje i tako mu se može dogoditi da postane beskičmeni parazit - jer ona najčešće ima novac - i time dolazi na stepen papagaja, pudlice i mačke starijih dama. Dame i gospodo! Sada dolazimo u našem razgovom do225 onih oblika odnosa, koji ne daju rešenje seksualnog pitanja, naime do aseksualnih ili ,,platonskih“ odnosa. K&da bi mogla da se sačini pouzdana statistika studentskih odnosa, ona bi svakako, ukoliko ja to mogu pravilno da ocenim, pokazala, da kod nas u Švajcarskoj najveći broj studenata gaji platonske veze. Ovde se prirodno pojavljuje pitanje seksualne apstinencije. Često se sreće mišljenje da bi uzdržavanje od seksualnog opštenja moglo da bude štetno po zdravlje. Ovo mišljenje je zabluda, bar za studentsko doba. Štetno po zdravlje deluje uzdržavanje od seksualnog opštenja najčešće tek onda, kada se dostigne ono doba, kada bi muškarac mogao i prema svom individualnom određenju i trebalo da zadobije ženu. Često izuzetno jačanje seksualne potrebe u toj posebnoj psihološkoj konstelaciji ima biološku svrhu, da snažno ukloni sa puta određena premišljanja, predrasude i oklevanja, što je katkada potrebno; jer odluka za ženidbu, sa svim sumnjivim mogućnostima oko toga, već je neke učinila plašljivima. Stoga je samo prirodno da priroda pokuša da je gurne preko te smetnje. Otpor prema odluci i uzdržavanje od seksualnog opštenja pod takvim okolnostima deluje sigurno štetno, ali ne onda, kada ne postoje psihička ili psihološka verovatnoća i neophodnost za to. Ovo pitanje ima određenu sličnost sa pitanjem štetnosti226 onanije. Onanija u okolnostima psihičke ili fizičke nemogućnosti polnog opštenja i kao nužni ventil ne deluje štetno. Oni mladi ljudi koji zbog onanije sa štetnim posledicama dolaze lekam nisu nikako preterani onanisti - ovima po pravilu ne treba lekar pošto uopšte nisu bolesni - već njihova onanija zato ima loše posledice što je psihički komplikovana i to s jedne strane zbog griže savesti, s druge - zbog razvrata u seksualnim fantazijama. Ovaj dmgi oblik je posebno čest kod žena. Jedna tako psihički komplikovana onanija je štetna, ali ne obična, nekomplikovana nužna onanija. Ali ako se ova onanija nastavi do onog doba kada nastupi fizička, psihička i socijalna mogućnost za polno opštenje i kada se
112 opet koristi onanija da bi se izbegle potrebe života i odgovorne odluke, onda ona, naprotiv, deluje štetno. 227 Platonski odnos polova u studentskom dobu je važna stvar. Njen česti pojavni oblik je flert. On počiva na eksperimentalnom stavu, koji ovom uzrastu sasvim odgovara. On je voljan i uz prećutnu saglasnost sa svih strana neobavezan. To je njegova prednost i istovremeno mana. Eksperimentalni stav omogućuje obostrano upoznavanje jedno-drugog bez neposredno fatalnih posledica. Oba pola vežbaju svoj sud i veštinu u međusobnoj ekspresiji, prilagođavanju i odbrani. U flertu se mogu sakupiti beskrajno brojna, za kasniji život neobično dragocena iskustva. Neobaveznost, naprotiv, zavodi rado do toga - stalni i zbog toga besmisien flert - da se bude površan i bezdušan. Muškarac postaje salonski lav i srcelomac i ne sluti kakvu ništavnu figuru predstavlja. Žena postaje koketa, koju ozbiljan čovek već instiktivno ne uzima za ozbiljno. Flert po svaku cenu stoga nije za preporuku. 228 Jedna možda ne sasvim česta pojava kao flert je nastanak i svesno negovanje ozbiljne Ijubavi. Ovaj fenomen bi se teško mogao označiti kao idealni slučaj, a da se time ne zapadne u tradicionalnu romantiku. Za formiranje ličnosti je rano buđenje i svesna kultura jednog dubokog, ozbiljnog i odgovomog osećanja od nesumnjivo najveće vrednosti u svakom pogledu. Takav jedan odnos može za mladog čoveka da bude efikasni štit od svih stranputica i iskušenja, od svih psihičkih i fizičkih šteta i podsticaj za vrednoću, valjanost, vernost i pouzdanost. Ali ni jedna vrednost nije tako velika, da ne bi imala i svoj nedostatak. Jedan tako idealan odnos postaje lako isključiv. Ima se samo uvek isti objekat i isti cilj pred očima. Mladi muškarac je zbog svoje ljubavi suviše odsečen od poznanstva sa dmgim ženama, a devojka ne uči veštinu erotičkog zadobijanja, pošto ona, eto, svog muškarca već poseduje. A instikt posedovanja žene je opasna stvar. Muškarcu se lako može dogoditi da sva iskustva sa drugim ženama, koja nije imao pre ženidbe, kasnije ipak nadoknadi. 229 Iz upravo rečenog se ne sme zaključiti da je svaki ljubavni odnos ove vrste svaki put odmah i idealan. Ima slučajeva koji su upravo suprotni. To su, naime, oni slučajevi, kod muškarca kao i kod žene, kada se takozvana školska Ijubav, na primer, iz bilo kakvih, najčešće sasvim nejasnih razloga, povlači po navici. Jedno-
113
stavno se zbog lenjosti, odsustva temperamenta, bespomoćnosti jedno nikako ne odvaja od drugog, možda i zajednički roditelji nalaze da je odnos u potpunosti odgovarajući i kako je iz nerazmišljanja i navike nastao, tako se pasivno kao fait accompli i prihvata i jednostavno traje. Ovde se gomilaju manjkavosti bez i jedne prednosti. Prividna prednost je za formiranje ličnosti naprotiv nezdrava udobnost i pasivnost, koja upravo rastemje nastanak dragocenih iskustava i vežbanje muškihi ženskih datosti i vrlina. Moralni kvaliteti se stiču samo u sloboai i potvrđuju se samo u moralno opasnim situacijama. Lopov, koji ne krade zato što sedi u zatvom, nije moralna ličnost. Roditelji takve dece mogu, dakle, dimuto i žmirkajući očima da gledaju u njih i da respekt koji izazivaju knjiže na račun svojih sopstvenih vrlina, ali ta prednost nije ništa do varljiva slika; ne moralna jačina već nemoralna uspavanost. Time želim, dame i gospodo, da završim pregled pojavnih23o oblika i da se iokrenem poglavlju deziderata i utopija. O ljubavnom problemu se danas ne može diskutovati a da 2 se ne govori i o utopiji slobodne Ijubavi, uključujući i brak na probu. Da odmah razjasnimo, ove ideje posmatram kao proizvod želje i kao pokušaje da se nešto, što je stvamo i nepromenljivo teško, učini lakim. Naše vreme je bogato takvim pokušajima, bilo je više od sto hiljada švajcarskih građana, koji su sebi umislili da je sve učinjeno sa raspodelom imovine, pri čemu ipak svako zna, da samo inicijativa, savesnost i odgovomost pojedinca održava narod u životu. Kao što ni jedan korov nije dorastao protiv smrti, tako nema ni jednostavnih sredstava da tako tešku stvar kao što je život, učine lakom. Težak teret možemo da podignemo samo pomoću odgovarajuće mere utrošene energije. Rešenje ljubavnog problema zahteva, takođe, ponekada čitavog čoveka koji se suočava sa preprekama. Zadovoljavajuća rešenja su samo ona gde je postignuta neka celina. Sve ostalo je samo delimično i nepodobno ostvarenje. Slobodna ljubav bi bila zamisliva samo ako bi svi ljudi ispunjavali najviše moralne zahteve. Ideja slobodne ljubavi nije, međutim, izmišljena u tu svrhu, već da nečem teškom dozvoli da izgleda lako. Uz ljubav spada dubina i vernost osećanja, bez kojih ljubav nije ljubav, već samo raspoloženje. Prava ljubav će uvek ulaziti u trajne, odgovorne veze. Potrebna
114 joj je sloboda samo za izbor, ali ne za sprovođenje. Svaka prava, duboka ljubav je žrtva. Žrtvuju se svoje mogućnosti, ili da kažemo bolje, iluzije svojih mogućnosti. Ukoliko ta žrtva nije potrebna, naše će iluzije sprečiti nastajanje dubokog i odgovomog osećanja, čime nam je, pak, uskraćena i mogućnost iskustva prave ljubavi. 232 Ljubav ima više od jedne zajedničke odlike sa religioznim uverenjem: ona zahteva bezuslovan stav, ona očekuje potpuno predavanje. I kao što samo onaj vemik, koji se sasvim predaje Bogu, sudeluje u pojavi božje milosti, tako i ljubav otkriva svoje najveće tajne i čuda samo onome ko je sposoban za bezuslovno predavanje i vernost osećanja. Zato što je ovaj zadatak tako težak, samo se mali broj smrtnih ljudi može pohvaliti da ga je ispunio. Ali baš zato što je najpredanija i najvernija ljubav i najlepša, ne treba nikada tražiti ono što bi ljubav moglo da učini lakom. Loš je riter dame svog srca koji ustukne pred težinom ljubavi. Ljubav se drži kao Bog: oboje se daju samo svojim najboljim slugama. 233 Na sličan način moram da kritikujem i probni brak. Već činjenica da se ulazi u brak na probu znači da se ide sa rezervom, hoćemo da budemo sigurni da nećemo da opečemo prste, nećemo ništa da rizikujemo. A li time se sprečava na najefikasniji načinsticanje stvarnog iskustva. Ne upoznaje se jeza polamog leda ako se čita putopis, a na Himalaje se ne penje u bioskopu. 234 Ljubav nije jeftina stvar i treba takođe da se čuvamo toga da je ne učinimo jeftinom. Naše loše osobine, naš egoizam, naš kukavičluk, naša takozvana svetska pamet, naša škrtost, svi hoće da nas nagovore da ne uzimamo ljubav ozbiljno. Smatram i to kao nesreću, što se danas o pitanju seksualnosti govori odvojeno od ljubavi. Oba pitanja ne treba razdvajati, jer ako postoji nešto kao seksualno pitanje, ono se može rešiti samo kroz ljubav. Svako drugo rešenje bi bio štetan surogat. Seksualnost, odrađena kao seksualnost, je životinjska. A li kao izraz ljubavi seksualnost je posvećena. Stoga nikada ne pitajte šta neko čini, već kako to čini. Ako to čini iz ljubavi i u duhu ljubavi, onda služi jednom Bogu i ma šta činio, nije naša stvar da sudimo, jer je oplemenjeno. Želeo bih da o mom referatu steknete utisak da o seksualnosti kao prirodnoj pojavi nigde ne prosuđujem moralistički, već da njen moralni sud činim zavisnim od duha njene primene.
115
* (Pređavanje održano studentima univerziteta u Cirihu, 1924. godine. Prvi put objavljeno na engleskom u: Contributions to A nalytical Psychology, London i Njujork 1928. Nemačka originalna verzija pojavila se u: D er Einzelne in der Gesellschaft, Studienausgabe bei Walter, Olten 1971.) ' Postupak divlji sada sniva spi nagon obesni i ludi; sveljudska ljubav nas obliva, ljubav se k Bogu sada budi. (Faust, 1. deo, Radna soba, prevod B. Živojinović) 2 Kada je duhovna sila sve tvari privukla i slila nema anđela koji kadar je da razdvoji dvostruku prirodu tu što prisno se prože; tek večna ljubav nju razlučiti može. (Faust, 2. deo, Gorska špilja, prevod B. Živojinović)
117
VI ŽENA U EVROPI Frei nennst du dich ? Deinen herschenden Gedanken will ich horen und nicht, dass du einem Joche entronnen bist. Bist du ein Solcher, der einem Joche entrinnen durfte? Es gibt Manchen, der seinen letzten Wert wegwarf, als er seine Dienstbarkeit wegwarf. Also sprach Zarathrustra Smelost je, koju bih bez izričitog zahteva jedva bio prihva-236 tio, da govorim o ženi u današnjoj Evropi. Znamo li uopšte da kažemo nešto temeljnije o Evropi? Stoji li bilo ko iza toga? Ne krije li se svako u nekom programu ili eksperimentu ili u kritičkom osvrtu? I što se tiče žene - ne bi li se moglo pitati isto to? Osim toga, može li muškarac da piše o ženi, baš o svojoj sopstvenoj suprotnosti? Mislim, nešto stvarno, nešto izvan seksualne programatike i resentimenta, o iluziji i teoriji? Ne bih znao ko bi mogao da veruje u to razmišljanje, jer žena je uvek tamo gde muškarac ima svoju senku, zbog čega je on suviše lako zamenjuje s njom i ako svoju zabludu hoće da ispravi, precenjuje ženu i veruje njenim željama. Stoga, kada se spremam da obrađujem ovu temu, činim to sa najvećim premišljanjem. 237 Jedno je svakako iznad svake sumnje, a to je činjenica da današnja žena stoji na istom prelasku kao i muškarac. Da li je taj prelaz istorijska prekretnica ili ne, ostaje da se vidi. Katkada izgleda - osobito kod istorijskog osvrta - kao da današnje doba
118 ima analogiju sa određenim epohama, kada su velika carstva i kulture prevazišle svoj vrhunac i nezadrživo žurile u susret svom raspadu. A li takve analogije su varljive jer postoje renesanse. Nešto se izgleda pomerilo u prednji plan, i to evropski središni položaj između azijskog istoka i anglosaksonskog - ili bi trebalo reći američkog ? - zapada. Evropa je dospela između dva kolosa, još nedovršena u svom obličju, ali pretežno protivrečna u svom već prepoznatjivom biću. Njih razdvaja duboka provalija po rasi i idealu. Na zapadu nesagledivi uspon tehničkih i naučnih kultumih težnji Evrope, na istoku prodor svih onih snaga, koje u Evropi taj kulturni pokret drže u šahu. Moć Zapada je materijalna, moć Istoka misaona.1 Borba suprotnosti, koja se u evropskom svetu muškaraca odvija u oblasti primenjenog duha i koja se izražava na bojnim poljima i u bankarskim bilansima, kod žene je duševni konflikt. Ono što problem žene u današnjoj Evropi čini tako neobično teškim je činjenica da se po nuždi piše samo o manjini. Naprosto nema evropske žene u tom smislu. Ili je možda seljanka danas dmgačija od one od pre sto godina? Postoji sasvim značajno telo stanovništva, koje samo vrlo uslovno živi u sadašnjosti i učestvuje u problemu sadašnjosti. „Borba duhova“ - koliko njih je izvojuje? I koliko ima posmatrača, koji imaju razumevanja i u njoj uzimaju učešća? „Problem žene“ - koliko žena ima probleme? U odnosu na ukupan broj žena koje žive u Evropi, izuzetno je mali broj žena koje žive u današnjoj Evropi, osim toga, one nastanjuju gradove i spadaju u - oprezno izrečeno - komplikovane ljude. To mora tako da bude jer je uvek samo mali broj onih koji jasno izražavaju duh sadašnjosti. U hrišćanskoj eri 4. i 5. veka u hrišćanskoj većini je bilo vrlo malo hrišćana koji su unekoliko shvatili duh hrišćanstva, ostali su bili isto što i pagani. Kulturni proces, koji je karakterističan za nekakvu današnjicu, odvija se najintenzivnije u gradovima, jer mu je uvek potreban skup mnogo ljudi da bi se omogućila kultura i od tih gomilanja ljudi rasprostim se kulturna postignuća i ka manjim, istorijski zaostalim gmpama. Tako sadašnjost nalazimo samo u velikim centrima i samo tamo nalazimo „evropsku ženu“ , što znači ženu koja izražava evropsku sadašnjicu, u socijalnom kao i u duhovnom smislu. Ukoliko se više udaljavamo od uticaja velikih centara, utoli-
119 ko više idemo unazad u istoriju i kada prispemo u neku zabitu alpsku kotlinu naći ćemo ljude, koji još nisu videli ni železnicu, a u Španiji, koja bi trebalo da takođe pripada Evropi, uranjamo u tamni, anlfabetski srednji vek. Ljudi iz ovakvih predela ili iz odgovarajućih slojeva stanovništva ne žive u našoj Evropi, već u Evropi iz 1400. godine i njihova problematika odgovara tom prethodnom vremenu. Analizirao sam takve ljude i našao sarr^se vraćen u atmos- 239 fem, koja ne oskudeva u istorijskoj romantici. Takozvana sadašnjost je tanki površinski sloj, koji se proizvodi u velikim centrima čovečanstva. Ako je vrlo tanak, kao u ranijoj Rusiji, onda je irelevantan (kao što su događaji pokazali); ali ako dostigne određenu jačinu, onda se govori o kulturi i napretku i onda nastaju problemi koji su karakteristični za jedno vreme. U tom smislu Evropa poseduje sadašnjost i ima žena koje u njoj žive i koje pate zbog njenih problema. I samo se o njima može nešto izreći. Kome srednji vek još uvek pruža dovoljno puteva i mogućnosti, njemu nisu potrebni sadašnjost i njeni eksperimenti. Ko je, međutim, čovek sadašnjosti - sve jedno iz kojih razloga - ne može se više vratiti u prošlost, a da ne pretrpi značajne gubitke. čestoie povratak uopšte nemoguć, čak i ako smo spremni na žrtvu. Covek sadašnjosti mora da radi na budućnosti. On mora da prepusti drugima da postojano održavaju prošlo. I otuda je on i mšitelj, a ne samo graditelj. On sam i njegov svet su sumnjivi i dvosmisleni. Putevi, na koje mu je prošlost ukazala i odgovori koje ona na njegova pitanja daje, nedovoljni su u odnosu na potrebe sadašnjice. Stari, ugodni putevi su zasuti, stvorile su se nove mogućnosti ili nastale nove opasnosti, kakve prošlost nije poznavala. Kako se od istorije poslovično nikada ne uči, to nam ona u odnosu na sadašnji problem po pravilu ništa i ne kazuje. Novi put mora da se trasira kroz negaženo, bez preduslova, i nažalost, često i bez pijeteta. Moral je jedino što se ne može popraviti, jer svaka promena postojećeg morala je po svom smislu nemoralnošt. Otežavajuće u ovom bonmot-u je da znači i neskrivenu stvar osećanja, preko koje se poneki novotar već sapleo. Svi problemi sadašnjosti stvaraju zajedničko klupko koje24o jedva dopušta da se neki problem izdvoji i tretira nezavisno od
120 drugih. Tako nema „žene u Evropi“ bez muškarca i njegovog sveta. Ako je udata onda je najčešće ekonomski zavisna od muškarca; ako samostalno zarađuje i neudata je, onda se bavi zanimanjem predviđenim za muškarca. Ako nije voljna da žrtvuje svoj celokupni erotski život, onda opet stoji u značajnom odnosu prema muškarcu. Tako je žena višestruko i neraskidivo povezana sa svetom muškarca i otuda, isto kao i on, izložena svim potresima njegovog sveta. Rat ju je, na primer, isto tako mnogo pogodio kao i muškarca i ona isto toliko mora da se razračuna sa posledicama rata kao i on. Šta znače prevrati u poslednjih dvadeset ili tridest godina za svet muškaraca, jasno je kao na dlanu, novine o tome izveštavaju svakog dana; šta oni znače za ženu, nije tek tako vidljivo. Žena, naime, nije ni politički, ni ekonomski, ni duhovno vidljivi faktor od bilo kakvog značaja. Ako bi to bila, stajala bi više u vidokrugu muškarca, jer onda bi bila posmatrana kao konkurentkinja. Ona to čini povremeno, ali onda biva vidljiva samo kao muškarac, koji je takoreći samo slučajno žena. A pošto ona po pravilu stoji na intimnoj strani muškarca, naime tamo, gde on samo oseća i nema oči ili neće da vidi, onda se žena pojavljuje kao neka vrsta neprozirne maske, iza koje se sve moguće i nemoguće ne samo pretpostavlja već i veruje da vidi, a da se pritom ne pogađa ono bitno. Prastara činjenica da čovek svoju sopstvenu psihologiju uvek pretpostavlja i kod dmgog, otežava ili sprečava pravilno razumevanje ženske psihe. Toj okolnosti ide u prilog u biološkom smislu svrsishodna nesvesnost i neodređenost žene: ona dozvoljava da je uvere u projekciju muških osećanja, što je, doduše, opšta ljudska osobina, ali kod žene ima još i posebno opasnu nijansu, da ona u tom smislu nije naivna, što znači da je suviše često čak njena namera da dozvoli da je uvere. Njenoj prirodi odgovara da stoji u pozadini kao samostalno voljno i odgovorno Ja, da ne bi ometala muškarca već ga čak pozivala da ostvari svoje namere u odnosu na nju. To je doduše seksualna shema, koja se ,međutim, široko grana u ženskoj duši. Kroz pasivan stav sa nevidljivom namerom u pozadini, ona pomaže muškarcu u njegovom ostvarenju i time ga zarobljava. Istovremeno i ona se upliće u svoju sudbinu jer: ko dmgome jamu kopa, sam u nju upada. Priznajem da ovde neljubaznim rečima opisujem jedan po-
121 stupak, koji bi se mogao iskazati i lepim rečima. A li sve prirodne stvari imaju dve strane i ako nešto moramo da učinimo svesnim, onda ne smemo da vidimo samo svetlost već i senku. Ako sada pogledamo kako žena već od dmge polovine 1 9 .242 veka počinje da izučava muška zanimanja, da se meša u politiku, da osniva i vodi udmženja, itd., onda uočavamo činjenicu da se žena sprema da sa samo ženskom seksualnom shemom prekine prividnu nesvesnost i pasivnost i da muškc^ psihologiji stvori prostor za koncesiju, naime, da se utemelji kao vidljivi član dmštva i da se ne skriva samo iza maske žene takve i takve, kako bi indirektno, preko muškarca ostvarila sve želje, ili da ga navede da oseti kada stvari ne idu tako kako to ona želi. Ovaj korak napred ka socijalnoj samostalnosti je, doduše, 243 činjenica iznuđena ekonomskim i drugim uzrocima, ali je ipak samo simptom, a ne sama stvar o kojoj se radi. Sigurno da je odvažnost i sposobnost požrtvanosti takvih žena zadivljujuća i morao bi čovek da bude slep, a da ne vidi sve dobro koje proizilazi iz tih nastojanja. A li niko ne može da zaobiđe činjenicu da žene posežu za muškim zanimanjem, studiraju i rade na muški način i time čine nešto, što njihovoj ženskoj prirodi u najmanju mku sasvim ne leži, ako nije čak i štetno. One čine nešto, što bi jedan muškarac jedva bio u stanju da čini, ako baš ne bi bio neki Kinez: da li bi on mogao da se pretvori u negovateljicu ili vaspitačicu za malu decu? Kada govorim o štetnosti, onda time ne mislim direktno na fiziološku, već pre svega na psihološku štetu. Odlika je žene da ona može da čini sve iz ljubavi prema nekom čoveku. Ali su najveći izuzeci žene koje postižu značajan uspeh iz ljubavi prema nekoj stvari, jer to ne odgovara njihovoj prirodi. Ljubav prema nekoj stvari je muški prerogativ. Pošto, međutim, čovek u svojoj prirodi ujedinjuje muško i žensko to može muškarac da živi žensko, a žena muško. Ipak, muškarcu to žensko stoji u pozadini, kao i ženi muško. Ako se sada živi polna suprotnost, onda se živi u svojoj sopstvenoj pozadini, pri čemu sopstveno ostaje prikraće110 . Muškarac treba da živi kao muškarac, a žena kao žena. Polna suprotnost je uvek u opasnom susedstvu sa nesvesnim. čak je tipično da dejstva koja idu od nesvesnog na svesno imaju karakter polne suprotnosti, da je, na primer, duša (anima, psiha) ženskog roda, pošto je taj pojam kao i svi pojmovi uopšte, proistekao iz
122 duha muškarca. (Mistična pouka kod primitivnog čoveka je isključivo muška stvar i u skladu s tim je položaj katoličkog sveštenika izuzetan.) 244 Neposredno susedstvo nesvesnog vrši atraktivan uticaj na procese svesti. Ova činjenica objašnjava plašljivost, čak gnušanje pred nesvesnim. Ona je efikasna odbrambena reakcija svesti. Polno- suprotno ima tajanstvenu draž, koja je povezana sa bojažljivošću, možda sa nešto mučnine i upravo zato je ova draž posebno privlačna i fascinirajuća, čak i kada nam ne nastupa u susret spolja kao žena, već iznutra kao duševni uticaj, na primer u obliku iskušenja, ako se pusti da dođe u raspoloženju ili u afektu. Ovaj primer svakako nije karakterističan za ženu, jer njena raspoloženja i emocije ne dolaze direktno iz nesvesnog, već su svojstvene njenoj ženskoj prirodi i otuda nikada naivne, već pomešane sa nepriznatom namerom. Ono što ženi pritiče iz nesvesnog je jedna vrsta mišljenja, koje joj tek sekundarno kvari raspoloženje. Ova mišljenja nastupaju sa zahtevom na važeću istinu i pokazuju se kao utoliko trajnija i čvršća, ukoliko manje budu svesno kritikovana. Ona su, kao raspoloženja i osećanja muškarca malo pod velovima, ponekad čak sasvim nesvesno i zbog toga se ne prepoznaje njihov stvarni karakter. Ona su, naime, kolektivna i polnosuprotna - kao da ih je mislio neki muškarac, na primer otac. 245 Tako se može dogoditi - i skoro se po pravilu događa - da razum (mind) žene koja obavlja neko muško zanimanje bude pod uticajem nesvesne muškosti, što ona ne primećuje, ali je za njenu okolinu vrlo primetno. Iz toga nastaje određena kruta razumnost sa takozvanim principima i čitavom količinom argumentisanja, koja na iritirajući način uvek malo promaši i uvek u problem ubaci neko malo nešto, što unutra ne ide. Nesvesna pretpostavka ili mišljenje je najgori neprijatelj ženskog bića, ponekad neka prosto demonska strast, koja muškarce iritira i oneraspoloži, a samoj ženi priređuje najveću štetu, time što postepeno prerasta šarm i čulnost ženskog bića i potiskuje ih u pozadinu. Jedan takav razvoj završava se konačno dubokim podvajanjem sa samim sobom, što znači neurozom. 246 Naravno da stvari ne treba da odu tako daleko, ali već mnogo pre toga duševno skretanje žene ka muškom ima nepoželjne
123 posledice. Ona može doduše postati dobar drugar muškarcu, ali da ne nađe pristup njegovim osećanjima. Razlog za to je da joj je njen Animus (upravo njena muška razumnost, nipošto ne stvama pamet!) zatvorio prilaz sopstvenom osećanju. Ona može da postane i frigidna, u odbranu jednog pre maskulina seksualnog tipa, koji odgovara njenom muškom tipu razuma. Ili odbrana ne uspeva i onda na mesto očekivane seksualnosti žene nastaje agresivan, napadan seksualni tip, koji je svojstven mušk^rcu. I ova reakcija je ,,svrsishodna“ pojava, i sigurno da bi se silovito dogradio most ka postepeno nestajućem muškarcu. Treća, navodno u anglosaksonskim zemljama češća mogućnost je fakultativna homoseksualnost u muškoj ulozi. Stoga se mora reći da gde god se oseti atrakcija Animusa, 247 postoji posebna potreba za intimnim odnosom sa suprotnim polom. Ne malo žena u ovom položaju svesno je potpuno te potrebe i onda izazivaju - faute de mieux - jedan drugi problem današnjice, ne manje mučan, naime problem braka. Muškarac važi tradicionalno kao neko ko razara bračni mir. 248 Ova priča potiče iz starih, davno prošlih vremena, kada su muškarci još imali vremena da se bave svakojakim zabavama. Ali danas život postavlja pred muškarca takve zahteve da se plemeniti Hidalgo Don Juan može videti još jedino u pozorištu. Više nego ikada muškarac voli svoju udobnost, jer živimo u doba neurastenije, impotencije i ,,easy chairs“ . On nema više energije za pentranje po prozorima i duele. Ako treba nešto da se dogodi na planu preljube onda to mora da bude lako. Ne sme ni u kom pogledu da previše košta i zbog toga avantura treba da bude samo prolazna. Današnji muškarac se istinski boji da ne ugrozi brak kao instituciju. U ovom odnosu on vemje u ,,queta non movere“ i zbog toga podržava prostituciju. Mogao bih u sve da se kladim da je u srednjem veku sa njegovim kupalištima i neograničenom prostitucijom preljuba bila relativno češća nego danas. U tom pogledu bi, dakle, brak bio sigurniji nego ikada. U stvamosti, međutim počinje da biva diskutabilan. Loš je znak kada lekari počnu da pišu knjige sa savetima za postizanje „savršenog braka“ . Zdravima lekar nije potreban. Ali brak današnjice je stvarno postao nešto nesiguran. (U Americi se u proseku razvodi četvrina brakova!)
124 A pritom je najviše vredno pažnje to, da grešni krivac sada nije muškarac već žena. Od nje polazi sumnja i nesigumost. Nije čudo da je tako, jer u poratnoj Evropi postoji takav sumnjivi broj neudatih žena, da bi bilo stvamo nečuveno, kada s one strane ne bi došla reakcija. Takvo nagomilavanje siromaštva ima gotove posledice. Ne radi se o nekoliko tuceta tu i tamo raspoređenih, dobrovoljnih i nedobrovoljnih starih usedelica, već o milionima. Naše zakonodavstvo i naš socijalni moral ne daju odgovor na pitanje tih miliona. Da li možda crkva, može da pruži zadovoljavajući odgovor? Da li treba graditi ogromne ženske manastire da bi se na odgovarajući način smestile sve te žene? Ili bi trebalo obogatiti prostituciju uz policijsku toleranciju? To je očigledno nemoguće, jer se ne radi ni o sveticama ni o prostitutkama, već o normalnim ženama koje svoju duševnu potrebu ne mogu da prijave kod policije. To su pristojne žene koje hoće i da se udaju i ako to nije moguće onda ipak bar izgledno. Kada dođe do pitanja ljubavi, tada ženi ideje, institucije i zakoni znače mnogo manje nego šta su značile ikada ranije. Ako ne ide pravo, onda može naokolo. 249 U vreme prelaska na naše računanje vremena tri petine italskog stanovništva sastojalo se od robova, što znači od obespravljenih, ljudskih objekata koji su mogli da se kupe. Svaki je Rimljanin bio okružen robovima. Rob i njegova psihologija preplavili su staru Italiju i svaki je Rimljanin intimno, njemu samom nesvesno, postajao rob, jer je živeo u atmosferi robova i preko nesvesnog uticaja ova je psihologija prelazila na njega. Od takvog uticaja niko ne može da se brani. Evropljanin, nezabrinut za svoju duhovnu visinu, ne može ,,nekažnjeno“ da živi u Africi među Crncima, jer njihova psihologija neprimetno prelazi na njega i on postaje - protiv toga ne pomaže nikakva pobuna - nesvesno Crnac. Za to postoji u Africi dobro poznati tehnički izraz „going black“ . Nije to puki snobizam Engleza, ako neko ko je rođen u jednoj od kolonija, možda od najbolje krvi, važi kao ,,slightly inferior“ . Iza toga stoje činjenice. 250 Čudnovata melanholija i čežnja carskog Rima za spasenjem, koja je našla snažan izraz u 4. eklogi VERGILIJA, direktna je poslediva uticaja robova. I eksplozivno širenje hrišćanstva, koje se izdiglo tako reći iz kloake Rima - NIČE je to nazvao
125 ustankom robova u moralu - bilo je prastara iznenadna reakcija, koja je dušu poslednjeg roba stavila uz dušu božanskog Cezara. Slični, možda manje važni psihološki kompenzacioni procesi ponavljali su se svakako češće u svetskoj istoriji. Kada nastaje bilo kakva psihička ili socijalna monstruoznost, onda se suprotno svim zakonima i svim očekivanjima priprema i kompenzacija. Nešto slično se događa u ženi evropske današnjice. Nago -251 milano je suviše neprikladnog i onog što ne živi i deluje. Sekretarica, stenodaktilografkinja, modiskinja, s v l one deluju i kroz milione podzemnih kanala ide uticaj koji sahranjuje brak, jer želja svih tih žena nije usmerena na seksualnu avanturu - u šta može da veruje samo glupak - već na to biti udata. „Beatae possidentes“ , supruge, treba da se istisnu, po pravilu ne glasno i nasilno, već kroz tihu, upornu želju, koja, kao što je poznato, deluje začaravajuće kao ukočeni pogled zmije. To je oduvek bio put žene. A kako se udata žena u današnje vreme odnosi prema toj 252 činjenici? Njena mišljenja su svakako još stare ideje, po kojima je muškarac večiti krivac, da se ljubav može samovoljno rangirati, itd. Na osnovu ovih zastarelih predstava može da pojača ljubomom. A li to je samo površno. Postoji dublje delovanje. Nikakav patricijski ponos ni najdeblji zid cezareve palate nisu mogli da zadrže napolju robovsku infekciju. Tako ni jedna žena ne može uteći tajno pritiskajućem delovanju one atmosfere, kojom je možda okružuje njena rođena sestra, pritiskajućoj atmosferi neživljenog života. Neživljeni život je jedna uništavajuća, neodoljiva sila, koja deluje tiho ali neumoljivo. Posledica toga je da udata žena počinje da sumnja u brak. Neudata u njega veruje, jer ona želi brak. Muškarac isto tako veruje u brak, jer to mu savetuje uđobnost i čudnovata sentimentalna vera u institucije, koje kod njega uvek imaju sklonost da postanu objekti osećanja. Pošto žene u stvarima osećanja moraju da budu konkretne, 253 onda određena okolnost ne sme da promakne našoj pažnji. Ova okolnost je mogućnost kontracepcijskih mera. Pitanje dece je jedan od glavnih razloga za održavanje odgovornog braka. Ako taj razlog otpadne, onda se mogu dogoditi ,,nedogođene“ stvari. Ova okolnost važi u prvom redu za neudatu, koja time ima mogućnost jednog ,,izglednog“ braka. A li ona važi i za one udate žene, kao
126 što sam prikazao u mom eseju „Die Ehe als psychilogische Beziehung“ ,2 koje su ,,sadržane“ , što znači one, koje imaju individualne zahteve, a koji kroz muža nisu ili su nedovoljno ispunjeni. I konačno ovaj razlog važi uopšte za sve žene u nečuvenoj meri onda kada zbog toga otpada stalna spremnost za trudnoću i brigu o sve većem broju dece. Ovo oslobađanje od vezanosti za prirodu znači oslobadanje znatnih psihičkih snaga, koje neizbežno traže primenu. Uvek kada takav jedan skup energije ne nađe cilj koji bi mu nešto značio, izaziva poremećaj u duševnoj ravnoteži. Energija koja nema svestan cilj, pojačava nesvesno, zbog čega nastaju nesigurnost i sumnja. 254 Kao još jedna okolnost, koju po važnosti ne treba potceniti, pojavljuje se manje ili više otvorena diskusija o seksualnom problemu. Ova ranije tako opskuma oblast danas je pomerena u žižu naučnih i drugih interesovanja. U društvu se mogu čuti i kazati stvari koje bi ranije jednostavno bile nemoguće. Veoma mnogo ljudi je naučilo da misli iskrenije i slobodnije i na osnovu toga su razumeli koliko su te stvari važne. Diskusija o seksualnom problemu je svakako samo malo nezgrapan početak jednog mnogo dubljeg pitanja, pred kojim njegova važnost bledi, a to je pitanje duševnog odnosa između polova. Ovim pitanjem stupamo u stvarni domen žene. 255 Njena psihologija se zasniva na principu erosa, velikog činioca povezivanja i razdvajanja, dok je muškarcu od davnina namenjen logos kao najviši princip. Pojam erosa bi se u modemom jeziku mogao izraziti kao psihološki odnos, a logosa kao predmetnog interesovanja. Dok se za shvatanje običnog čoveka ljubav u stvamom značenju poklapa sa institucijom braka i s one strane braka postoje još samo brakolomstva ili konkretno prijateljstvo, za ženu brak nije institucija već ljudski, erotski odnos bar bi ona to želela da veruje. (Pošto njen eros nije naivan, već dozvoljava druge nepriznate motive, kao, na primer, postizanje određenog socijalnog položaja udajom, itd, to se princip ne može primeniti u čistom obliku.) Ona pod brakom zamišlja isključivu vezu, čiju isključivost može da podnosi utoliko lakše, a da se smrtno ne dosađuje, ako ima decu ili bliske rođake, sa kojima može ba bude u isto tako bliskom odnosu kao sa suprugom. To što sa njima nema seksualni odnos, neće značiti ništa utoliko što - do da joj je do seksualnog odnosa i tako mnogo manje stalo ne-
127 go do psihološkog. Ali je dovoljno da su ona kao i suprug u uverenju, da je njihov odnos jedinstven i isključiv. Ako je on „onaj koji sadrži“ , onda se od ove takozvane isključivosti oseća ugušenim, posebno onda, ako ne primećuje da je isključivost njegove supruge ništa drugo do smema prevara. Ona je u stvamosti podeljena na svoju decu i eventualno još i na svoju rodbinu i tako stoji u mnogostrukim intimnim odnosima. Ako bi njen suprug imao isto takve odnose prema drugima, ona b^bila besna od ljubomore. Ali većina muškaraca je erotski slepa na taj način što pravi neoprostivi nesporazum zamenjujući eros sa seksualnošću. Muškarac misli da poseduje ženu ako je ima seksualno. Nikada je nema manje. Jer za ženu je samo erotski odnos merodavan. Za nju je brak odnos sa dodatkom seksualnosti. Pošto je seksualnost zbog njenih posledica pomalo strašna, korisno je držati je smeštenu na sigurnom mestu. Ako je, međutim, manje opasna onda je i manje relevantna i onda pitanje odnosa više stupa u prednji plan. Ali time žena nailazi kod muškarca na velike teškoće, jer256 pitanje odnosa pogađa oblast koja mu je mračna i mučna. On je voli samo utoliko ukoliko je žena nosilac bola, što znači ako je on ,,sadržani“ ili dmgim rečima, ako ona sebi može da zamisli odnose i sa drugim muškarcima i ako je zbog toga postala nejedno sa samom sobom. Onda je ona ta koja ima mučan problem i onda on ne treba da gleda svoj, što mu znači veliko olakšanje. On je, naime, u ovoj situaciji nezasluženo u probitačnom položaju lopova, kome je neki drugi lopov došao pre njega i pritom je bio zatečen bd policije. On je odjednom postao pošteni, neumešani posmatrač. Muškarac u dmgačijem položaju smatra, međutim, diskusiju o ličnom odnosu uvek za mučnu i dosadnu, isto onako kako bi se ona osećala, kada bi suprug hteo da joj govori o „Kritici čistog uma“ . Eros za muškarca pripada zemlji senki i upliće ga u žensko nesvesno, u ,,duševno“ , dok je logos za ženu smrtno dosadno mudrovanje, ako ga se čak i ne plaši i zgražava. Od kako je žena pred kraj 19. veka započela da pravi kon- 257 cesiju muškosti, time što se etablirala kao samostalni faktor u socijalnom svetu, od tada je muškarac, doduše oklevajući, priznao ženskost stvarajući novu psihologiju kompleksnih fenomena, inaugurisanu kroz FROJDOVU psihologiju seksualnosti. O onome što psihologija ima da zahvali direktnom uticaju žena - psihoterapijska praksa je preplavljena ženama - o tome bi mogla da se
128 napiše čitava knjiga. Ja ovde ne govorim samo o analitičkoj psihologiji, već takođe o počecima patološke psihologije uopšte. Daleko najveći broj ,,velikih“ slučajeva, počev od „vidovite iz Prevorsta“ , bile su žene, koje su se, doduše nesvesno (?), enormno potrudile da drastično demonstriraju svoju psihologiju i time psihologiju kompleksnih psihičkih fenomena. Gospoda Haufe (Hauffe) kao i Helen Smit (Helen Smith) i gospođa Bičamp (Beauchamp) osigurale su time neku vrstu besmrtnosti, slično zaslužno izlečenima, koji su doneli čudnovat pomak naviše. 258 Empirijski materijal kompleksne psihologije nastao je učešćem žena u zapanjujućem procentu. To i nije toliko čudno, pošto je žena u mnogo većoj meri ,,psihološka“ nego muškarac. On se najčešće zadovoljava samo ,,logikom“ . Sve ,,duševno“ , ,,nesvesno“ itd. njemu je odvratno, izgleda mu sumračno, nestalno ili bolesno. On hoće stvamo ili činjenično, ne osećanja ili fantazije, koje idu pored ili iznad. Ženi je, međutim, najčešće stalo do toga da zna kako muškarac oseća o nekoj stvaru, nego da sama poznaje tu stvar. Njoj je važno sve ono, što su za muškarca samo beznačajna sitnica i smetnja. Na taj način je, naravno, žena ta, koja najneposrednije i najbogatije uopšte predstavlja psihologiju i kod nje se na najjasniji način može opaziti vrlo mnogo toga, što je kod muškarca senoviti zastor u pozadini, koji on uz to neće ni da prizna. Međutim, ljudski odnos, suprotno od pojmovnih tumačenja i sporazuma, ide upravo preko duševnog, preko onog međucarstva, koje se prostire od Čulnog i afektivnog sveta do duha i sadrži po nešto od oba, a da to ne ide na uštrb njegove čudnovate osobitosti. 259 Na ovo područje muškarac mora da se usudi ako hoće da ide u susret ženi. Kao što je ona zbog okolnosti bila pritisnuta da stekne deo muškosti i da time spreči da ne ostane zaglavljena u antikvitetnoj, čisto instiktivnoj ženskosti, strana i izgubljena u svetu muškarca kao duhovna beba, tako se i muškarac vidi primoran da razvije deo ženskosti, što znači da može da vidi psihološki i erotski da ne bi morao beznadežno i dečački začuđeno da trči iza žene, koja ide ispred, uz opasnost da ga stavi u džep. 260 Za samo-muškost i samo-ženskost dovoljan je tradicionalni srednjevekovni brak, sasvim hvale vredna, praktično višestruko potvrđena institucija. Čovek današnjice oseća da mu je vrlo
129 teško da nađe povratni put do njega i ponekad mu uopšte ne uspeva, jer taj brak postoji samo ako se isključe nabacani problemi današnjice. Mnogi Rimljani su nesumnjivo mogli da zatvore oči pred problemom robova kao i pred hrišćanstvom i proveli su svoje dane u manje ili više prijatnom neznanju. Mogli su to, jer nisu imali sadašnjost već samo prošlost. Za sve one, za koje brak ne sadrži nikakav problem, nema, međutim, sadašnjosti. Nema razloga da se blagodatno ne hvale! Ali čovek sa^ašnjice nalazi previše problematike u današnjem braku. Čuo sam jednog nemačkog učenjaka kako je pred više stotina slušalaca uzviknuo: „Naši brakovi su prividni brakovi.“ Divio sam se njegovoj odvažnosti za iskrenost. Obično se izražavamo indirektno, via dobrih saveta, kako bi trebalo uraditi - da ne bismo povredili ideal. Za savremenu ženu - to bi valjalo muškarci da zapamte - srednjevekovni brak više nije ideal. Ona doduše prikriva u sebi ovu sumnju i njenu pobunu; jedna, zato što je udata i zbog toga smatra krajnje neoportunim da se vrata sigurnosti čvrsto ne zatvaraju, druga, pak, jer je neudata i suviše pristojna da sasvim neprikriveno svoju nameru učini svesnom. Osvojeni deo muškosti, međutim, obema onemogućuje da brak u njegovom tradicionalnom obliku (,,On treba da bude tvoj gospodar“) smatraju za nešto u potpunosti dostojno verovanja. Muškost znači: znati šta se hoće i činiti potrebno da se postigne cilj. Ako je jednom naučeno, onda je to tako jasno da se ne može ponovo zaboraviti bez velikih duševnih gubitaka. Samostalnost i kritika, stečeni uz pomoć znanja, predstavljaju pozitivne vrednosti i žena ih oseća kao takve. Zato ona ne može da ih ponovo preda. I obmuto, muškarac koji se izborio za potreban deo uvida u svoju dušu sa ne manjim naporima, pa čak i s bolom, neće pustiti da to sve ponovo padne, jer je suviše uveren u važnost zadobijenog. Posmatrano iz daljine, trebalo bi smatrati da bi time muš-261 karac i žena bili stavljeni u izuzetno povoljan položaj da brak učine savršenim. Međutim, u stvarnosti i gledano izbliza nije tako, već naprotiv, uskoro nastaje konflikt zbog toga što ono što će žena učiniti iz svoje sopstvene svesti muškarcu ne odgovara, a osećanja koja on u sebi otkriva, njoj se ne dopadaju. Ono što su oboje otkrili nisu, naime, vrline ili vrednosti same po sebi, već u
130 poređenju sa željenim to je nešto manje vredno, što bi se s pravom moglo osuditi, ako bi se razumevalo kao izliv lične samovolje ili trenutnog raspoloženja. Tako se po pravilu i događa, Time se, ipak, dogada polunepravda. Muškost u ženi i ženskost u muškarcu su od manje važnosti i žalosno je, ako se punoj vrednosti prikači još nešto što je manje vrednosti. Na drugoj strani, pak, u celovitost ličnosti spadaju i senke: onaj ko je jak mora negde da bude i slab, pametan negde i glup, inače postaje neverodostojno i izopačeno, poza i obmana. Nije li stara istina da žena više voli slabost jakoga nego svoju jačinu i glupost pametnog od svoje pameti? Ali to hoće ljubav žene, čitavog muškarca, a ne tek samo-muškarca, već uz to i njegovu nagoveštenu negaciju. Ljubav žene nije, naime, nikakav sentiment - to se javlja samo kod muškarca - već životna volja koja je nekada začuđujuće nesentimentalna i koja čak može da iznudi njenu samopožrtvovanost. Muškarac koji je tako voljen, ne može pobeći od svoje manje vredne strane, jer na ovu stvarnost može da odgovori samo svojom stvarnošću. A stvarnost muškarca nije nikakav lepi sjaj, već vemi odraz večne ljudske prirode, koja nerazdvojno povezuje čitavo čovečanstvo, odraz ljudskog života u njegovim visinama i dubinama, svima nama zajedničkim. U ovoj stvarnosti mi nismo više diferencirana lica (lice = maska), već smo svesni opšte ljudske povezanosti. Ne brinući za socijalnu i ostalu distinkciju naše ličnosti, na ovom mestu me sustiže problem današnjice, koji ja lično nemam - tako sam bar umislio. A li ne mogu dalje da poričem; osećam se i znam sebe kao jednog od mnogih i ono što njih pokreće, pokreće i mene. U našoj snazi smo nezavisni i izolovani, tada možemo sami da kujemo svoju sudbinu. U svojoj slabosti smo naprotiv zavisni i stoga povezani i tu postajemo nedobrovoljno instrumenti sudbine, jer ovde ne progovara sopstvena vol262 ja, već volja vrste. Ono što su oba pola dobila kroz izjednačavanje jeste manja vrednost, posmatrano sa stanovišta dvodimenzionalnog ličnog pojavnog sveta i nemoralno prisvajanje, ako ono treba da važi kao lično pravo. U smislu života dmštva, dobijeno je naprotiv prevladavanje lične izolacije i zainteresovanog uskraćivanja u korist aktivnog sudelovanja na rešavanju problema sadašnjosti. Ako stoga žena današnjice olabavljuje strogu postojanost braka,
131 svesno ili nesvesno kroz duhovnu i ekonomsku samostalnost, onda se to ne događa zbog lične ćudi, već zbog njoj daleko nadređenije životne volje sveukupnosti, koja nju, pojedinačnu ženu, čini svojim oruđem. Institucija braka (religiozno je čak sveta tajna) predstavlja 263 takvu nesumnjivu socijalnu i moralnu vrednost, da je shvatljivo ako se njegovo labavljenje oseća kao nepoželjno, čak kao gnusno. Nesavršenost čoveka je uvek jedan pogrešan ton u harmoniji naših ideala. Nažalost, niko ne živi u sveru kakav bismo želeli, već u stvarnom svetu, gde dobro i zlo odskaču jedno od drugog uništavajući se, gde mke, koje hoće ili moraju da stvaraju i grade, ne mogu da izbegnu da postanu prljave. Uvek kada nešto postane dosta sumnjivo, neko počinje da nas, uz buran aplauz, uverava kako se ništa ne događa i kako je sve u redu. Ponavljam, ko može tako da misli i da živi, taj živi negde drugde a ne u sadašnjosti. Hoćemo, recimo, da uzmemo kritički pod lupu neki brak: tamo gde prepuna mera spoljne bede i skučenosti sprečava i gasi ,,psihologiju“ , tu su simptomi manje ili više tajnog labavljenja vidljivi, tu postoje „bračni problemi“ od nepodnošljivih raspoloženja do neuroze i brakolomstva. Nažalost, kao i uvek, oni koji još mogu da izdrže da ostanu nesvesni ne mogu da se oponašaju, što znači da njihov dobar primer ne deluje dovoljno zarazno da bi svesniji ljudi ponovo mogli da siđu na nivo proste nesvesnosti. Za sve one mnoge, koji ne moraju da vole današnjicu, izu-264 zetno je važno da veruju u ideal braka i da se njega drže, jer ništa se nije dobilo time da se neki ideal i neka nesumnjiva vrednost prosto samo razore, a da na njihovo mesto ne stupi nešto bolje. Zbog toga i žena okleva, da li će se udati ili neće, ona se ne može jasno staviti na stranu pobune, već istrajava u tamnoj nedoumici. Ne čini svakako kao ona poznata spisateljica, koja je posle velikog broja eksperimenata utrčala u sigurnu luku braka i od tada brak smatrala za nešto najbolje, dok sve one, kojima to nije uspelo, ostaju praznih mku i u smernom odricanju mogu da okončaju svoje dane. Tako jednostavno današnja žena ne čini. Njen bi suprug mogao o tome ponešto da ispriča. Dokle god postoji zakonski paragraf, koji tačno utvrđuje265 šta je brakolomstvo, žena mora da istrajava u nedoumici. Ali da li zakonski paragraf zna šta je ,,brakolomstvo“ ? Da li je njegova
132 defmicija tek otkrivena večna istina? Ono je u stvarnosti, sa psihološkog stanovišta, koje je za ženu jedino istinski važeće, prava jadna majstorija, kao i sve što muškarac smisli da bi Ijubav doveo na shvatljiv izraz. Po ženi se ne radi niti o prilično neukusnim zakonskim formulacijama, koje smišlja erotski slep muški razum, a đavolja misao žene ih za njim ponavlja, niti o „bračnim lutanjima“, „polnom opštenju izvan braka“ i „radu supruga iza leđa“ , već se radi o ljubavi. Samo ko nesalomivo veruje u tradicionalni brak, može da čini takve neukusne stvari, kao što samo onaj ko veruje u Boga, može stvarno da bogohuli. Ko, međutim, sumnja u brak, ne može da ga izneveri i za njega paragraf ne važi, jer on se oceća kao apostol Pavle, s one strane zakona u višem stanju ljubavi. A li pošto svi oni koji veruju u zakon, tako često idu mimo svog sopstvenog zakona, iz gluposti, iz pakosti, zato što su zavedeni, to današnja žena sumnja, da li na kraju neće i ona pripasti istoj kategoriji. Sa tradicionalnog stanovišta i ona tu spada. To mora da zna da bi se u njoj slomio idol respektabilnosti. Respektabilan je, kao što reč kaže onaj, koji može da dozvoli da ga vide, dakle neko ko odgovara javnim očekivanjima, drugim rečima jedna idealna maska; kratko rečeno jedna prevara. Dobra forma nije prevara; ali ako respektabilnost potisne dušu, stvami, po božjoj volji sadržaj, onda smo ono što Hristos naziva „prebojeni grob“ . 266 Žena današnjice je postala svesna nesporne činjenice da ona samo u stanju ljubavi postiže svoje najviše i najbolje i to znanje je tera ka dragoj spoznaji, da je ljubav s one strane zakona, ali protiv toga se buni njena lična respektabilnost. Skloni smo da sa tim identifikujemo javno mnjenje. To bi, međutim, bilo manje zlo; gore je da joj se to mišljenje krije i u krvi. Ono joj dolazi kao glas iznutra, neka vrsta savesti i to je sila koja je drži u šahu. Ona nije postala svesna da bi njena lična, intimna svojina mogla da dospe u koliziju sa istorijom. Takav zaključak joj je najmanje očekivan i najapsurdniji. Ali ko je konačno potpuno svestan toga, da istorija ne stoji u debelim knjigama, već da se krije u našoj krvi? Svakako samo vrlo malo njih. 267 Dokle god žena živi životom prošlosti, ne dolazi u koliziju sa istorijom; ali tek što počne makar i malo da odstupa od kulturne tendencije kojom ovladava istorija, upoznaje punu snagu
133 istorijske inercije i taj neočekivani udar može da je slomi, možda čak i usmrti. Njeno oklevanje i njena sumnja bivaju razumljivi, jer ona nije dospela samo u krajnje mučnu i pogrešno shvaćenu situaciju, u blizinu sve pokvarenosti i sitničavosti, već čak između dve svetske sile, istorijske inercije i božansko-stvaralačkog. Ko će joj zameriti? Nema li najveći broj muškaraca obiČaj 268 da „laudabiliter se subiecit“ , u prenesenom obliku da daje prednost skoro beznadežnom konfliktu, da li trelA praviti istoriju ili ne? Konačno, ne radi se ni o čemu manjem nego o tome, da li je neko voljan da bude neistorijski i da time pravi istoriju ili ne. Ne pravi istoriju niko ko se ne usudi da izloži sopstvenu kožu time što će eksperiment, koji je upravo sam njegov život, izvesti do kraja i time svoj život proglasiti ne za nastavak nego za početak. Nastavljanje je posao koji ispunjava već životinja, a poČetak je prerogativ čoveka, jedino što on može da pokaže kao nešto iznad životinjskog. Današnja žena je bez sumnje intimno zaokupljena ovim269 problemom. Tako se u njoj ispoljava opšta unutrašnja kultuma tendencija našeg vremena ka potpunijem formiranju čoveka, jedna čežnja za smislom i ispunjenjem, rastuća mučnina od besmislene jednostranosti, od nesvesne umerenosti instikata i slepog događanja. Duša Evropljanina nije zaboravila pouku iz rata, ma koliko da je mnogo zaboravila njegova svest. Zena u većoj meri zna da joj samo ljubav daje potpunije obličje, kao što muškarac počinje da naslućuje da samo duh daje najveći smisao njegovom životu i oboje u osnovi traže međusobni duhovni odnos, pošto ljubavi treba duh, a duhu ljubav za potpunost. Žena oseća da brak nije više stvarna sigurnost, jer šta joj 270 znači vemost supmga kada zna da njegove misli idu pored nje i da je on prosto suviše razuman i suviše kukavica da krene za njima! Šta joj znači njena sopstvena vernost kada zna da time prosto kuluči svojoj legalnoj moći posedovanja i pritom pušta dušu da postepeno vene? Ona sluti višu vernost, vernost u duhu i u ljubavi, izvan ljudske slabosti i nesavršenosti. Možda će još otkriti da se to slabo i nesavršeno, što je bolna smetnja, skretanje sa puta koje izaziva strah, u skladu sa svojom dvoznačnom prirodom, mora dvostmko tumačiti; to su stepenice koje vode naniže do opšteljudskog i završavaju konačno u močvari nesvesnosti i zabo-
134 ravljenosti, ako neko hoće da ide sa držanjem koje poseduje u svojoj ličnoj distinkciji; ali ko samog sebe zadržava, saznaće smisao samobitnosti tek tako ako može da siđe i ispod sebe samog u nerazličito ljudsko. Jer, šta ga konačno drugo može osloboditi iz unutrašnje usamljenosti lične diferncijacije? I šta će mu drugo biti duhovni most do čovečnosti? Onaj, koji stoji gore i svoja dobra deli siromašnima, pomerio se kroz visinu vrline od čovečnosti i ukoliko više čini za druge, zaboravljajući na sebe i žrtvujući se, utoliko će se više iznutra otuđiti od ljudskog. 271 Reč koja tako lepo zvuči - ,,ljudski“ - ne znači u krajnjem razumevanju ništa lepo, ništa vrlo i ništa inteligentno, već donju srednju meru. To je korak koji Zaratustra nije mogao da učini: korak ka „najgadnijem čoveku“ , ka stvamom čoveku. Pobuna protiv toga pa i strah od toga dokazuju koliko je velika privlačnost i snaga zavođenja Donjeg. Odvajanje od Donjeg nije rešenje već privid, značajno neprepoznavanje njegove vrednosti i smisla. Jer šta je visoko ako mu nedostaje duboko, šta svetlost koja ne baca senku? Ni jedno dobro ne može rasti ako naspram njega ne stoji zlo. ,,Ne možeš biti razrešen ni jednog greha koji nisi počinio“ , rekao je KARPOKRATES; dubokomislena reč za sve koji hoće da razumeju i sjajna prilika za sve koji hoće da izvlače pogrešne zaključke. Ali donje, koje zahteva da živi u svesnijem i zbog toga savršenijem čoveku, nije ono na što hoće da ga nagovori prosta radost, već ono od čega on strepi. Ovo o čemu ovde govorim ne važi za mladog čoveka - to 272 je upravo ono što on ne bi trebalo da zna — već za zrelijeg čoveka, kome je zbog životnog iskustva omogućena šira svest. Sadašnjost nemamo od početka, već tek postepeno urastamo u nju, jer bez prošlosti nema sadašnjosti. Mlad čovek još nema prošlost i zbog toga ni sadašnjost. Zbog toga on ne stvara kultum već samo egzistenciju. Prednost je i zadatak zrele starosti, koja je prekoračila podnevnu visinu života, da proizvodi kultum. 273 Duša Evrope je razorena paklenim varvarstvom rata. Dok muškarac ima pune mke posla da popravi spoljnu štetu, žena se nesvesno kao uvek - dala na to da leči unutrašnje rane, a za to joj je potreban, kao njen najvažniji instmment, duševni odnos. Ništa, međutim, ne smeta zatvorenost u većoj meri srednjevekovnog braka, jer ona čini odnos potpuno suvišnim. Odnos je moguć samo kod duševne distance, kao što i moralnost uvek pretpostavlja
135 slobođu. Zbog toga stoji nesvesna težnja žene za popuštanjem bračnih stega, ali ne za razaranjem braka i porodice. To bi bio ne samo nemoralan, već upravo bolesni produkt. Na koji se način ovaj cilj postiže u pojedinačnom slučaju -2 74 da to opišemo morali bismo da ispunimo tomove knjiga domišljatim materijalom. Običaj je žene, kao i prirode, da se služi indirektnim putevima bez imenovanja cilja. Ona reaguje na načim koji odgovara cilju - na nevidljivo nezadovoljavajuće ćudima, afektima, mišljenjima i delima, čija je pri^dna besmislenost, otrovnost, bolećivost ili - hladnokrvnost i bezobzirnost erotski slepom muškarcu beskrajno neudobna. Indirektna metoda žene je opasna, ona može da joj bezna- 275 dežno kompromituje cilj. Zbog toga i današnja žena čezne za višom svešću, za ciljem i imenovanjem cilja da bi sama utekla od svoje slepe prirodne dinamike. Ona ih traži u teozofiji i svim mogućim ostalim stvarima koje nisu prave. U svim dmgim vremenima to bi bila vladajuća religija, koja bi joj pokazala njene poslednje ciljeve, ali religiozno učenje danas vodi nazad u srednji vek, nazad u odsustvo odnosa, protivno kulturi iz koga je proizašlo sve strahovito varvarstvo rata: ono u previše isključivoj meri daje dušu Bogu, a čovek ostaje prikraćen. Ali čak i Bog ne može da napreduje u duševno neishranjenom čovečanstvu. Na ovu glad reaguje duša žene, jer tamo gde logos razdvaja i bistri, Eros je taj koji povezuje. Zena današnjice stoji pred ogromnim kulturnim zadatkom, koji možda označava početak jednog novog doba.
136
137
VII ZNAČAJ PSIHOLOGIJE ZA SADAŠNJOST *
*(Prvi p u t izašlo u: Europdische revue 111/7, Berlin 1927. Kao brošura u izdanju Neue Rundschau, Cirih 1929; N ova izdanja kod izdavača Rascher, Cirih 1932, 1948, 1959, 1965; poslednji put u: D er Einzelne in der Gesellschaft, Studienausgabe bei Walter, Olten 1971. ) 1 Za trideset godina od prve publikacije ovog spisa značenje pojma ,,Istok“ se promenilo i najvećim delom poprimilo oblik pojma „Rusko carstvo“. Na taj način ono doseže skoro do Srednje Nemačke, ali zbog toga ne gubi ništa od svog azijatskog karaktera. ( Primedba autora uz 4. izdanje, 1959. go d in e.) 2 Iz: Seelenproblem e der Gegenwart. ’ ( On se na pohvalan način potčinio.)
Saznao sam da je izuzetno teško da mojoj publici saopštim276 nešto opšte razumljivo iz oblasti psihologije. Ova poteškoća je počela već onda, kada sam bio lekar na klinici za umobolne. Svaki psihijatar, naime, dođe do zaprepašćujućeg otkrića da on to zastupa kompetentno mišljenje o duševnom zdravlju i bolesti, već da poštovana publika stalno o tome zna sve mnogo bolje nego on. Da se, eto, bolesnik ne penje uz zidove, on zna gde je, on poznaje svoje bližnje, nije zaboravio ni svoje ime, dakle, on ipak uopšte nije bolestan, već prosto malo tužan ili malo egzaltiran, a ideja psihijatra da čovek boluje od takve i takve bolesti je sasvim netačna. Ovo često iskustvo već dodiruje psihološko, gde je naime 277 još gore. Pre svega svako misli da je psihologija ono što on najbolje poznaje - psihologija je, ipak, uvek njegova psihologija i nju poznaje samo on, a istovremeno je njegova psihologija ta opšta psihologija. Instiktivno se pretpostavlja da je sopstveno duševno stanje istovremeno i opšte i da je svako u biti takav, kao što je svako drugi kao što smo i mi sami. Muž pretpostvalja ovu jednakost u odnosu na svoju ženu, žena o mužu, roditelji o deci, deca o roditeljima, i dr. Izgleda kao da svako o svojoj unutrašnjosti ima najneposredniji, najintimniji i najkompetentniji odnos i kao da je njegova duša istovremeno jedna opšta duša, koja odgovara svakom drugom, tako da se bez tegobe sopstveno stanje stvari postavlja kao opšte važeće. Redovno smo najdublje začuđeni, ožalošćeni ili čak užasnuti ako ovo pravilo nekada ne odgovara, to jest kada otkrijemo, da drugi stvarno i jeste neko drugi. Duševne različitosti se po pravilu ne osećaju samo kao kurioziteti ili
138 čak kao posebno pune draži, već štaviše kao mučne, teško podnošljive ili čak kao nepodnošljive, neispravne i naodmet. Očigledno, biti drugi deluje kao smetnja svetskom redu, kao zabluda, koja što pre treba da bude uklonjena, ili čak kao promašaj, za koji se osećamo obaveznim da ga kaznimo. 278 Postoje, kao što je poznato, psihološke teorije od velikog značaja, koje počivaju na pretpostavci da je ljudska duša stalno i svuda ista i da je zbog toga u svim okolnostima treba objašnjavati iz istog ugla. Ovoj kroz teoriju pretpostavljenoj, potresnoj monotoniji protivreči činjenica o individualnoj različitosti, koja se kod fizičkog penje do beskrajnog broja varijacija. A li nezavisno od ove okolnosti, jedna od ovih teorija objašnjava duševni pojavni svet uglavnom na osnovu biologije seksualnog instikta, a druga na osnovu isto tako poznatog nagona za moć. Rezultat protivrečja je da obe teorije promašuju svoj princip i odaju jasnu naklonost ka onome - učiniti samo sebe blaženim. Jedna teorija poriče drugu i najpre se uzaludno pitamo, ko je u stvari u pravu. Iako predstavnici oba stava pokušavaju da se međusobno ne poznaju, ovo ponašanje nikako ne rešava protivrečnost. Odgovor na zagonetku je, međutim, zbunjujuće jednostavan. On glasi: i jedni i drugi imajupravo, naime u onoj meri, ukoliko opisuju psihologiju koja je ista sa njihovom - u slobodnoj primeni Faustovih reči: ,,Du gleichst dem Geist, den du begreifst.“ ' 279 Vratimo se, ipak na, činjenicu da naivni razum hrani takoreći neiskorenjivu predrasudu, da je kod drugog sve isto onako kao kod njega! Mada se uopšteno bez daljeg priznaje različitost ljudske duše, ipak se praktično stalno zaboravlja da je drugi stvarno neko drugi, drugačije oseća, drugačije misli, drugačije opaža i dmgačije hoće nego ja. Kao što vidimo, čak i naučne teorije polaze od toga da svakog cipela žulji na istom mestu. Pored ove prijatne kućne rasprave psiholoških mišljenja postoje i dmge sa mnogo težim posledicama, socijalpolitičke pretpostavke o istovetnosti, koje potpuno zaboravljaju na postojanje pojedinačne duše. 280 Umesto da se nekorisno ljutim zbog takve kratkovidosti, ja sam se štaviše čudio činjenici o njenom postojanju i istraživao uzroke, koje bi za to mogao smatrati odgovornim. Postavljanje ovog pitanja dovelo me je do studiranja psihologije primitivnih
139 naroda. Već odavno sam, naime, zapazio da određena naivnost i infantilnost najviše naginje ka predubeđenju u istovetnost. U primitivnosti čovečanstva stvarno nalazimo da se ovo predubeđenje odnosi ne samo na sve ljude, već i na sve predmete u prirodi, kao, što su životinje, biljke, reke, planine, itd. Svi oni imaju nešto kao što je Ijudska psihologija, drveće čak i stene mogu da govore. I kao što među ljudima ima takvih, koji očigledno ne odgovaraju u potpunosti pravilu i zbog toga važe za čarobnjake, veštice, poglavice i vračeve, tako ima i među životinjama takozvanih doktora- kojota, doktora- ptica, vukodlaka i sličnih, kojima se, naime, počasna titula dodeljuje uvek onda, kada se neka životinja ponaša malo neobično i time namšava prećutnu pretpostavku istovetnosti. Ovo predubeđenje je očito moćni ostatakjednog primitivnog stanja duha koje, u osnovi uzev, počiva na nedovoljno diferenciranoj individualnoj svesti. Individualna ili Jasvest je kasna tekovina razvoja. Njegov praoblik je obična grupna svest, koja je kod danas još postojećih primitivnih ljudi ponekad tako nisko razvijena, da takva plemena ne dodaju čak ni sopstveno ime, koje bi ih razlikovalo od dmgih plemena. Tako sam u istočnoj Africi sreo jedno malo pleme, koje je sebe nazivalo „ljudi koji su tu“ . Ova primitivna gmpna svest živi dalje u modernoj porodičnoj svesti, i češće se pokazuje da se o individualnim članovima takvih porodica i dalje ne može reći baš ništa, osim da se, eto, zovu tako i tako, čime i dotični izgledaju u dovoljnoj meri kao zadovoljni. Gmpna svest u kojoj su individue sasvim zamenljive nije, 281 međutim, najniži stepen svesti, nego je već određeno diferenciranje. Najniža primitivnost poseduje, dakako,jednu vrstu svesvesti pri potpunoj nesvesnosti predstavljajućeg subjekta. Na ovom stupnju postoje samo dogadaji ali nema delujućih lica. Naša pretpostavka, dakle, da se ono što se dopada meni, do- 282 pada i drugome, predstavlja uočljivi ostatak one pradavne noći ljudske svesti, kada uopšte nije postojala primetna razlika između Ja i Ti i kada su svi mislili, osećali i hteli isto. Ako je, pak nastupio događaj, kada se dmgi nije ponašao prema istom usmerenju, nastajala je smetnja. Ništa kod primitivnih Ijudi ne izaziva veću paniku od nečega što je izvan uobičajenog u čemu se od-
140 mah naslućuje ono što je opasno i neprijateljsko. I ova prastara reakcija preživljava u nama: kako smo, na primer, lako uvređeni ako neko ne deli naše ubeđenje! Povređeni smo ako neko ne smatra lepim ono što mi cenimo kao lepo. Još uvek se proganja onaj drugačije misli, još uvek hoćemo da drugome namećemo svoje mišljenje, silom da preobraćamo pagane kako bismo ih zaštitili od pakla, koji ih nesumljivo očekuje, da, imamo čak i neizmerni strah da budemo sami sa svojim uverenjem 283 Duhovna jednakost svih Ijudi je prećutna pretpostavka, jedna naprosto postojeća činjenica, koja potiče od prvobitne nesvesnosti individue. U Ijudskom prasvetu postojalo je umesto individualne svesti nešto kao kolektivna duša, iz koje je tek na višim razvojnim stupnjevima postepeno izronila pojedinačna svest. Neizostavni uslov za postojanje individualne svesti jeste različitost od druge svesti. Otuda bi se duševni razvojni proces mogao uporediti sa raketom koja se rastvara u snop zvezda različitih boja. 284 Psihologija je kao empirijska nauka najnovijeg datuma. Nije stara ni pedeset godina i zato je još u povoju. Pretpostavka o istovetnosti, koja je postojala do tada, sprečavala je i njeno ranije ostvarenje. Po toj činjenici se može odmeriti koliko je diferencijacija svesti u stvari mlada. Ona je tek s mukom ispuzila iz prasna da bi nezgrapno i nevešto postala svesna svog sopstvenog postojanja. Da smo ikako bili na nekakvoj visini, svakako je opsena. Naša današnja svest je samo dete, koje tek počinje da govori ,,ja“ . 285 Jedan od najvećih doživljaja u mom životu bila mi je spoznaja u kojoj ogromnoj meri su ljudske duše međusobno različite. Kada kolektivna istovetnost ne bi bila prastara činjenica, uzrok i majka svih individualnih duša, bila bi gigantska iluzija. Ali ona postoji uprkos svoj individualnoj svesnosti nesmetano i dalje kao kolektivno nesvesno, nalik na more, na kome ja-svest pliva kao brod. I zbog toga nije nestalo ništa od duševnog prasveta. Kao što more svojim širokim jezicima zahvata između kontinenata i obuhvata ih kao ostrva, tako i prvobitna svest obuhvata tiskajući se našu pojedinačnu svest. U katastrofi duševne bolesti, pramore bije uz obalu ostrva olujnim vitlanjem talasa i guta ono što je iznovo tek nastalo. Kod neurotičnih smetnji se u
141 najmanju ruku probijaju brane i plodna polja se pustoše poplavama. Neurotični su svi skupa stanovnici obale, najviše izloženi opasnostima mora. Takozvani normalni žive unutra na kopnu, na višem, suvom tlu, kraj bezazlenih jezera i rečica. Ni jedna ih toliko velika poplava ne doseže, more je tako daleko da se čak osporava i njegovo postojanje. Da, čovek može u toj meri postati identičan sa svojim Ja, da sve ono što povezuje čovečanstvo pred njim nestane i da se jedan čovek supro*tavi drugome. Što se lako može dogoditi, jer nikada jedan ne želi baš sasvim tako kao drugi. Za primitivni egoizam je, međutim, sasvim sigurno da nikada ja, već uvek onaj drugi je taj koji ,,mora“ . Pojedinačna svest je okružena pretećim morem nesve-286 snog. Ona je samo prividno sigurna i napustiva, ali u stvamosti je lomljiva, ona je počivajuća stvar na nestabilnoj podlozi. Potreban je pod određenim okolnostima samo jaki afekat da bi se ravnoteža svesti na najosetljiviji način poremetila. Jezički se to nagoveštava: neko je „izvan sebe“ od besa, on ,,se potpuno zaboravio“, „nije se mogao poznati“ , on je ,,kao opsednut đavolom“ , neko je hteo ,,da iskoči iz kože“ , ima stvari koje nekoga ,,izluđuju“ , neko ,,ne zna više šta radi“ itd. Sve ove uobičajene fraze pokazuju kako lako afekt potresa Ja-svest. Smetnje usled afekata nisu nipošto samo akutne već i hronične i mogu dovesti do trajnih promena svesti. Zbog duševnih potresa čitave strane našeg bića mogu ponovo da potonu u nesvesno i da godinama i decenijama nestanu sa slike svesti. Na taj način mogu da nastanu čak i trajne promene karaktera. Zbog toga se kaže sasvim tačno: od tog i tog događaja ,,on je postao sasvim drugi“ . Takve se stvari ne događaju samo nekome ko je nasledno opterećen ili nervozan, već i takozvanim normalnim osobama. Smetnje izazvane afektima nazivaju se tehnički disocijacionim pojavama ili rascepima. U duševnim konfliktima otkrivaju se takve pukotine, koje potresenoj stmkturi svesti prete raspadom. I stanovnik unutrašnjosti kopna, normalni svet, koji je za- 287 boravio na more, ne živi na sigurnom tlu, već na lomljivoj gmdi, gde u svako doba, šumeći kroz kontinentalne pukotine, razdvajajući da zastruji more koji će razdvojiti kopno. Ovu opasnost primitivni čovek poznaje ne samo iz života svog plemena, već i iz svoje sopstvene psihologije, iz „perils o f the soul“ , opasnosti du-
142 še, kako se tehnički označavaju. To su opasnosti takozvanog gubitka duše i opsednutosti. Obe su pojave rascepa. U prvom slučaju mu je, kako on kaže, duša odlutala, a u drugom mu je na neprijatan način neka duša dolutala. Ova formulacija zvuči svakako strano, ali ona opisuje prilično tačno one simptome koje danas označavamo kao disocijativne fenomene ili kao šizoidna stanja. Ove pojave nisu nikako naprosto bolesni simptomi, već se događaju i u rasponu normalnih. To su kolebanja opštih osećanja, iracionalni preokreti raspoloženja, neuračunljivi afekti, iznenadno neraspoloženje, duševna iscrpljenost i tome slično. Čak i šizoidni fenomeni, koji odgovaraju primitivnoj opsednutosti, mogu se tako uočiti među takozvanim normalnim ljudima. Ni oni nisu zaštićeni od demona i strasti i otvoreni su prema opsednutosti kroz zaljubljenost, kroz porok, kroz jednostrano ubedenje, sve same stvari koje kopaju dubok jarak između njega i onog pored njega i stvaraju mukotrpni rascep njegove sopstvene duše. 288 Rascep duše primitivni čovek oseća uvek nešto kao nepristojno i bolećivo, isto kao i mi. Samo mi to zovemo konflikt, nervoza i duševna bolest. Nije netačno biblijska knjiga o Postanju stavila nepodeljenu harmoniju biljaka, životinja, čoveka i Boga u simbol raja na početku duhovnog postanja, a ono prvo postajanje svesnosti - „Bićete kao Bog i znaćete, šta je dobro i šta je zlo“ - objasnila kao fatalni greh. Jer naivnom duhu mora izgledati kao greh da prekrši zakon svete jednakosti svesvesti iz miaka pranoći. To jeste luciferska pobuna pojedinca protiv Jednog. To jeste neprijateljski akt disharmoničnog protiv harmoničnog, to je razdvajanje protiv svepovezanosti. I zbog toga se kaže u kletvi: ,,I staviću neprijateljstvo između tebe i žene i između tvog semena i njenog semena. Ovo treba da ti razlupa glavu i ti ćeš ga u petu zabadati“ (1. Mojsijeva knjiga 3, 15 ) 289 A ipak je zadobijanje svesti bilo najslađi plod na drvetu života, magično oružje, koje je čoveku dalo pobedu nad zemljom i za koje se nadamo da će mu omogućiti još veću pobedu nad samim sobom. 290 Činjenicu da individualna svest znači odvajanje i neprijateljstvo, čovečanstvo je doživljavalo nebrojeno puta u pojedinačnom kao i u celovitom. I kao što je kod individue vreme rascepa vreme bolesti, tako je to i u životu naroda. Jedva da ćemo moći da poreknemo da i naše današnje vreme nije jedno takvo vre-
143 me rascepa i bolesti. Političke i socijalne prilike, religiozna i filozofska iskrenost, moderna umetnost i moderna psihologija, sve to objavljuje istovetno mišljenje u tom pravcu. I da li je bilo kome, ko je obdaren makar i malo ljudskim osećanjem odgovornosti, pri tome imalo lepo? Ako smo iskreni, moramo da priznamo da na ovom današanjem svetu nikome nije sasvim prijatno; naprotiv, postaje čak sve više neprijatno. Kriza je i lekarski izraz, koji stalno označava opasan vrhunac bolesti. Klica bolesti rascepa smestila se sa naltankon svesnosti U291 dušu čovečanstva kao najveće dobro i najveće zlo istovremeno. Teško je da se sudi o sadašnjosti u kojoj se neposredno živi. Ali ako se vratimo u duhovnu istoriju bolesti čovečanstva, srešćemo ranije napade, koje možemo bolje da sagledamo. Jedan od najtežih slučajeva bila je rimska bolest sveta prvog veka posle Hrista. Fenomen disocijacije pokazao se u besprimemoj razrovanosti političkih i socijalnih prilika, religioznih i filozofskih uverenja i u žaljenja vrednom padu umetnosti i nauke. Ako tadašnje čovečanstvo redukujemo na pojedinačnog čoveka, onda imamo pred sobom jednu u svakom pogledu visokodiferenciranu ličnost, koja se najpre sa nadmoćnom samosigurnošću dokopala svoje okoline, ali se sada posle postignutog uspeha raslojava u toliko i toliko pojedinačnih okupacija i interesa i njeno sopstveno poreklo i tradiciju i čak njeno sopstveno pamćenje u toj meri zaboravlja, da joj se čini da je ovo ili ono, i time dospeva u nezdravi konflikt sa samom sobom. Konflikt konačno vodi do takvog stanja slabosti, da ranije ovladana okolina prodire pustošeći i završava proces razaranja. Kroz decenijsko bavljenje suštinom duše kod mene se kao 292 i kod dmgih istraživača u ovoj oblasti oformilo osnovno načelo da se duševni problem nikada ne posmatra samo sa jedne već i sa druge strane. Dugotrajno iskustvo, naime, pokazuje da sve stvari imaju najmanje dve strane, ponekad čak i nekoliko više. DIZRAELISOVA (DISRAELIS) maksima - nevažne stvari ne uzimati kao tako nevažne, a važne kao ne suviše važne - predstavlja jednu drugu formulaciju koja je podjednako istinita. Treća verzija bi bila hipoteza da se svaka duševna pojava iznutra kompenzuje kroz svoju suprotnost - u obliku poslovice iskazano: „Les extremes se touchent“ ili: ni jedna nesreća nije toliko velika da u njoj ne bi bilo i malo sreće.
144 Tako je i bolest rascepa jednog sveta istovremeno proces ozdravljenja ili još bolje vrhunac jedne trudnoće koja znači porođajne bolove. Vreme rascepa, kao ono vezano za Rimsku imperiju, istovremeno je epoha rođenja. Ne datiramo besmisleno našu eru od vremena Augusta Cezara, jer u njegovo doba pada rođenje onog simboločnog lika Hrista, koga su stari hrišćani nazivali riba, naime, gospodarem upravo započetog svetskog meseca riba, i koji se uspeo do vodećeg duha dvehiljadugodišnjeg vremenskog perioda.2 On je nastao, takoreći, iz mora, kao što je legendami učitelj mudrosti, Vavilonac Oanes nabrekao kao pranoć i doveo svetsko vreme do pucanja. On je doduše rekao: ,,Ja nisam došao da donesem mir, već mač“ .3A li on, što donosi rascep, stvara povezanost. Zbog toga je njegovo učenje svepovezujuća ljubav. 294 Mi smo zbog naše udaljenosti u vremenu u povoljnom položaju da sa svom jasnoćom vidimo ovu istorijsku sliku. A li da smo živeli u onim danima, kada je ona nastajala, verovatno bismo pripadali onima koji su je prevideli. U to vreme je za Jevanđelje, radosnu poslanicu, znao samo mali broj nepoznatih ljudi, površina sveta je bila ispunjena politikom, ekonomskim pitanjima i sportom. Religiozna i filozofska sfera se mučila sa asimilacijom duhovnih blaga, koja su se slivala iz upravo osvojenog Bliskog istoka u rimski svet. Malo njih je pazilo na seme slačice, koje je trebalo da izraste u veliko drvo. 295 Klasična kineska filozofija poznaje dva suprotstavljena svetska principa, svetli Yang i tamni Yin. Po njoj, uvek kada jedan princip dostigne vrhunac svoje moći, u njemu se probudi kao klica suprotni princip. Ovo je, opet, posebno slikovita formulacija osnovnog psihološkog načela kompenzacije kroz unutrašnju suprotnost. Kada jedna kultura dostigne svoj vrhunac, nastupa pre ili kasnije epoha rascepa. Prividno besmisleno i beznadežno rastakanje u međusobno nepovezano, dezorijentisano mnoštvo, koje nekoga može da ispuni odvratnošću i razočaranjem, sadrži, međutim, u svojoj tamnoj unutrašnjosti klicu jedne nove svetlosti. 296 Vratimo se za trenutak nazad našem prethodnom ogledu da se iz antičkog vremena raspada konstruiše pojedinačni čovek. Pokušao sam da Vam pokažem kako se on psihološki raspada, kako u fatalnom preokretu slabosti gubi moć nad uslovima svog okru-
293
145 ženja i konačno pada kao žrtva razaranja. Pretpostavimo da mi taj čovek dođe na zakazani termin razgovora. Ja bih postavio sledeću dijagnozu: ,,Vi patite od prevelike napetosti zbog velike uposlenosti i bezmerne ekstraverzije. U masovosti i komplikovanosti Vaših poslovnih, ličnih i ljudskih obaveza, izgubili ste glavu. Vi ste neka vrsta Ivara Krojgera4, koji je karakteristični predstavnik modernog evropskog duha. Morate uvideti, poštovani, da ste došli pravo do propasti“ . Ovaj uvid je praktično posebno važan, ^ r pacijenti imaju i 297 tako sklonost da na pogrešan način starim metodama, koje su se već odavno pokazale kao nepogodne, kubure dalje i da time samo pogoršavaju svoj položaj. Ne koristi ništa da se čeka. Zato se neposredno javlja pitanje, šta sada? Naš pacijent je inteligentan čovek; on je već probao sve na- 298 pitke medicine, dobre i loše, sve dijete i sve savete svih pametnih ljudi; zbog toga s njim moramo da postupamo kao Til Ojlenšpigel, koji se uvek smejao kada se išlo uzbrdo i plakao kada se išlo nizbrdo, sasvim suprotno takozvanom zdravom ljudskom razumu. U njegovoj se odeći budale, kao što je poznato, skrivao mudrac, koji se kod uspinjanja radovao dolazećem silaženju. Mudrost i ludost leže tako prijateljski-opasno jedno uz drugo! Mi moramo našeg pacijenta da uputimo tamo, gde u njemu299 nastaje jedno, svepovezujuće, gde se dešava ono stvaralačko rađanje, koje „slama majku“ i koje je u najdubljem smislu uzrok sveg rascepa površine. Jedna kultura se ne raspada, već se rađa. Onih prvih decenija našeg računanja vremena neki uviđavan čovek je mogao da u sred politizirajućeg, špekulantskog, cezarskiludog i cirkusom opijenom rimskom svetskom gradu, sa nepokolebljivom sigurnošću uzvikne: „Već je rodena jedna klica dolazećeg svetskog vremena u tami iza sve ove besciljne zbrke, seme onog drveta, koje će pružiti svoju senku sa jednim uverenjem, jednom kulturom i jednim jezikom naroda od zapadne Tule sve do Poljske i od severnih brda do Sicilije“ . Jer to je zakon psihologije. Moj pacijent mi, najverovatnije, ne bi verovao ni reč od to- 300 ga. Ali bi hteo da je to lično doživeo. I time započinju teškoće, jer kompenzujuće, novo i drugo počinje uvek i sračunato tamo, gde bi se najmanje pretpostavilo, gde je i objektivno najmanje verovatno. Pretpostavimo da naš pacijent nije samo konstruisani eks-
147
146 trakt celejednekulture, već živi čovek iz naših dana, koga je zadesila nesreća, da bude posebno tipičan predstavnik moderne evropske kulture, onda ćemo naći, da mu naša teorija kompenzacije ne kazuje skoro ništa. On pati od onoga sve-već bolje-znam i ne postoji gotovo ništa, što već ne bi bilo negde pravilno klasifikovano; a što se tiče njegove duše, ona je uglavnom njegov sopstveni izum, njegova sopstvena samovolja i sluša samo njegov razum i tamo gde to ipak ne čini, naime tamo gde on ima psihičke simptome, kao stanja straha, prisilne vizije i slično, tu se radi o klinički konstatovanim bolestima sa sasvim uverljivim, naučnim nazivima. Duševno kao pradoživljaj koji se dalje ne redukuje, on uopšte ne poznaje i ne zna o čemu govorim, ali misli da sasvim pravilno razume i čak piše članak i knjige o tome, u kojima jadikuje nad ,,psihologizmom.“ 301 Ovom duhovnom stanju, koje se ušančilo iza najdebljih zidova knjiga, novina, mišljenja, institucija i profesija, ne može niko neposredno da priđe - ponajmanje ona jedna klica novog i svepovezujućeg, jer ona je mala, tako mala i smešna, da od skromnosti radije odmah umire. I gde moramo da vodimo našeg pacijenta, da bismo mu bar dali sjaj naslućivanja nečeg drugog, koje bi moglo da vredi koliko i njemu suviše dobro poznati svetsvih-svetova? Moramo ga voditi dugim zaobilaznim putevima, katkada na tamno, smešno neugledno, sasvim beznačajno i nevažeće mesto njegove duše, nekim odavno završenim putem ka davno spoznatoj iluziji, o kojoj čitav svet zna da ona „nije ništa nego...“ . To mesto se zove san, ta prolazno lelujava, groteskna slika noći, a put se zove: razumevanje snova. 302 Sa faustovskom pobunom moj pacijent uzvikuje: Mir vvidersteht das tolle Zaubervvesen! Versprichst du mir, ich soll genesen In diesem Wust von Raserei? Verlang ich Rat von einem alten Weibe? Weh mir, wenn du nichts Bessžres weisst!5 303
Niste li probali ovo i ono? Niste li uostalom sami utvrdili, da su Vas svi Vaši pokušaji vodili opet okolo u metež Vaše sadašnjosti?“ . Tako bih ga pitao. „Dakle, odakle ćete se pozivati na ono stanoviše, ako ono u Vašem svetu nigde nije moglo da se sretne?“
Ovde Mefisto promrmlja odobravajući: ,,I tako mora ipak 304 da se umeša veštica“ , čime na njemu svojstven đavolski način okreće staru „svetu-javnu tajnu“ , da je san unutrašnje lice. San je isto što i mala, skrivena vrata u najdubljem i najintimnijem delu duše, koja se otvaraju u onoj kosmičkoj pranoći, koja je bila duša, kada još zadugo nije bilo Ja-svesti i koja će biti duša, daleko iznad onoga što će Ja-svest ikada moći da dostigne. Jer sva Jasvest je u pojedinačnom, prepoznaje pojedinačno, time što ga deli i razlikuje, a vidi se samo ono što može datse odnosi na to Ja. Ja-svest se sastoji od samih ograničenja, čak i ako doseže do zvezdanih maglina. Sya svest odvaja; ali u snu ulazimo u dubljeg, opštijeg, istinskijeg, večnog čoveka, koji još stoji u sumraku dolazeće noći, kada je on još bio celovitost, a celovitost je bila u njemu, u čistoj prirodi bez razlika, sa svim skupom Ja. Iz ove svepovezujuće dubine potiče san, pa bio i tako de- 305 tinjast, groteskan, nemoralan. On je od cvetne prostodušnosti i istinitosti, koja izaziva našu autobiografsku lažnost da pocrveni. Nije otuda čudno što je u starijim kulturama upečatljiv san važio kao poruka bogova! Našem racionalizmu je bilo dato da objasni san od „ostataka dana“, to jest od mrva, koje su pale sa bogato postavljenog stola naše svesti u donji svet. Kao da ta tamna dubina nije ništa drugo nego prazan džak u kome nema više od onoga što je odozgo u njega palo. Zašto se stalno zaboravlja da u širokom području ljudske kulture nema ništa snažno i lepo, što prvobitno ne potiče od srećnog upada. Šta bi bilo od čovečanstva, ako niko ne bi više imao upade? Daleko je pre istinita svest onog džaka, u kome nikada nije više, nego što je u njega ,,upalo“ . Mi nikada ne shvatamo bolje koliko zavisimo od upada, nego kada nam, mučeći nas, ništa neće da padne na pamet.’ San nije ništa drugo nego upad one svepovezujuće, tamne duše. Šta bi zato bilo prirodnije, ako smo se izgubili u beskrajnim pojedinostima i odeljenostima površine sveta, nego da u snu zakucamo na vrata, da bismo ga zapitali za ona gledišta, koja bi mogla da nas ponovo približe osnovnim postulatima Ijudskog postojanja? A litu nailazimona najtvrdokornije predrasude: ,,Snovisu 306 pena“ , nisu realnosti, lažu, to su samo ispunjenja želja; sve sami izgovori da san ne bi morao da se shvati ozbiljno, jer bi to bilo neugodno. Duhovni hibrid svesti voli baš stvaranje pojedinačnog uprkos svim škodljivostima, zbog čega nismo skloni da istini sna
149
148 priznamo stvarnost. Ima svetih ljudi koji imaju pustahijske snove. Šta bi bilo sa njihovom svetošću, koja ih toliko visoko uzdiže iznad ljudske svetine, kada bi prljavšina sna bila istinita stvarnost? Ali upravo bi najneprijatniji snovi mogli najviše da nas približe krvno srodnom čovečanstvu i da najefikasnije ublaže oholost nedostatka instikta. Čak i kada bi se ceo svet rasklimao, ona svepovezanost tamne duše ne može ipak nikada da se slomi na komade. I ukoliko budu šire i brojnije pukotine na površini, utoliko više raste u dubini snaga Jednog. 307 Svakako nema nikog ko nije iskusio da nije ubeđen u to da bi izvan svesti mogla da postoji još nekakva samostalna duševna aktivnost u čoveku,i još posebno ne neka delatnost koja se događa samo u meni, već istovremeno u svima. A li ako se moderna umetnost uporedi sa dostignućima psihologije i ova opet sa mitologijom i filozofijom drugih naroda, onda nalazimo nepobitne dokaze za postojanje ovog kolektivnog, nesvesnog faktora. 308 Naš je pacijent, međutim, u toj meri naviknut da svoju dušu posmatra samo kao jednu proizvoljnost i da tako s njom postupa, da bi mi ođgovorio kako nikada nije video da u njegovim duševnim zbivanjima postoji bilo kakva objektivnost. Ona su naprotiv najsubjektivnija, kakva se mogu zamisliti. Na to ja njemu odgovaram: ,,Pa onda možete odmah pustiti Vaša stanja straha i prisilne vizije da odmah nestanu. Loša raspoloženja od kojih kiptite više ne postoje. Morate samo da izgovorite čarobnu reč“ . Naravno, on u svojoj modemoj naivnosti nije uopšte prime309 tio da je tako opsednut svojim bolesnim stanjima, kao neki opsednuti iz najcrnjeg srednjeg veka. Razlika je nevažna, onda se to zvalo đavo, danas se naziva neuroza. Stvar je ista; to je isto prastaro iskustvo: nešto objektivno psihičko, nešto tuđe, nešto nesavladivo stoji nepomerljivo u sred naše samovolje. Događa nam se tako kao Proktophantasmistenu u ,faustu Ihr seid noch immer da! nein, das ist unerhort. Verschvvindet doch! Wir haben ja aufgeklart!Das Teufelspack, es fragt nach keiner Regel. Wir sind so klug, und dennoch spukžs in Tegel.6 310
Ako naš pacijent može da se podvrgne toj logici, time je mnogo dobijeno. Put ka doživljaju duše je slobodan. A li on je
najpre neprohodan, jer već vreba jedno dmgo predubeđenje: priznajmo, upoznaje se duševna sila, koja se otima našoj samovolji, jedno takozvano objektivno-psihičko; ali to nije ništa dmgo nego samo psihološko, što znači ljudska nedovoljnost, nedopustivost, zbrkanost. Neverovatno je kako se ljudi mogu uhvatiti rečima. Uvek3n misle da je nekim nazivom odmah obuhvaćena i neka stvar, kao kada bi se đavolu učinilo nažao time što bismo ga sada nazvali neurozom! Ova dirljiva infantilnost je još i o&atak iz anno dazumal, kada se, naime, još operisalo čarobnim rečima. To što se krije iza đavola ili neuroze, uopšte se ne brine oko toga kako ga nazivaju. Mi i ne znamo šta je psiha. Nesvesno nazivamo tako zato Što nam je nesvesno, šta je to. Znamo toliko malo, kao što fizičar zna šta je materija. On ima samo teorije o tome, što znači nazore, jednom rečju slike. Izvesno vreme se smatra da odgovaraju, a onda se sa novim otkrićem čitav taj nazor sruši - da li to možda pogađa materiju? Ili je time stvarnost materije nekako umanjena? Mi ne znamo pouzdano šta nas čeka u tom stranom reme-312 tilačkom faktom, koji naučno nazivamo nesvesno ili objektivnopsihičko. Označeno je uz prividnu opravdanost kao seksualni instikt ili kao težnja za isticanjem. A li time se ne dolazi do stvarnog značenja stvari. Jer šta se krije iza ovih nagona, koji sigurno ne predstavljaju kraj sveta, već samo ograničenje razuma? Polje je slobodno za svako tumačenje značenja. Nesvesno se takođe može shvatiti kao ispoljavanje nagona za životom uopšte i staviti kao životnotvoračka i održavajuća snaga u odnosu na BERGSONOV pojam „elan vital“ ili čak u odnosu na „duree creatrice“ . Dmga paralela bi bila ŠOPENHAUEROVA ,,volja“ . Poznajem ljude koji tuđu moć u sopstvenoj duši osećaju kao nešto božansko; to iz jednostavnog razloga jer su tim putem došli do razumevanja religioznog doživljaja. Rado priznajem da bez problema razumem razočaranje3i3 mog pacijenta ili moje publike u vezi sa paradoksnim ukazivanjemnasan kao na informativni izvor u konfuziji modernogpoložaja duha. Nije ništa prirodnije od toga da se jedno takvo ukazivanje oseća najpre kao potpuno smešno. Šta će tu san, to najsubjektivnije i najništavnije u jednom svetu, koji je toliko preplavljen preovlađujućim realnostima? Stvarnostima se ipak moraju suprotstaviti isto tako dostižne dmge stvarnosti, a ne subjektivni
150 snovi, koji ne deluju ni na što drugo do na loše spavanje ili rđavo raspoloženje. Sigumo, snovima se ne zidaju kuće, ne plaća porez, ne dobija bitka i ne otklanja svetska kriza. I zbog toga moj pacijent hoće, kao i svi ostali ljudi takođe, da od mene čuje šta se može učiniti protiv nesnosne situacije i to pomoću razumnih sredstava, koja su primerena položaju. Nesreća je samo što sva sredstva, koja izgledaju primerana, ili su već isprobana ili postoje u praktično nemogućim fantazijama i željama. Ali ova sredstva su sva odabrana u smislu dotičnog položaja. Ako je neko, na primer, svoj posao manevrima doveo u opasan položaj, on će razumljivo razmišljati o tome, kako bi sebi pomogao da opet stane na noge i to uz pomoć svih sredstava, kojima se ponovo ozdravljuje neki bolesni posao. Međutim, šta će biti, ako su sva ta sredstva iscrpena i ako ona, naprotiv, uprkos svom razumnom očekivanju, ionako mučnu situaciju još više dovedu do klizanja? U takvom slučaju mora se nužno što pre odustati od primene takozvanih razumnih sredstava. 314 Moj pacijent, a verovatno i naše vreme, nalaze se u takvom položaju. On će me plašljivo pitati: „Šta mogu da učinim?“ I ja moram da mu odgovorim: ,,To ni ja neznam.“ „Onda, dakle, nema spasa?“ Našto mu ja odgovaram: „čovečanstvo je u toku procesa svog postojanja bezbroj puta utrčalo u takve slepe uličice, gde niko nije imao savet, jer su svi bili uposleni time da u okviru svoje situacije smisle pametne planove. Niko nije imao hrabrosti uopšte da prizna da su se pogrešno zatrčali. A onda je odjednom na nekakav način ipak sve ponovo krenulo, tako da isto staro čovečanstvo još uvek postoji, svakako drugačije nego ranije.“ 315 Ako posmatramo ljudsku istoriju, onda vidimo samo spoljnu površinu događaja, a ona se izobličuje u mutnom ogledalu tradicije. Šta se, međutim, stvarno dogodilo, to izmiče ispitivačkom pogledu istoričara, jer pravo istorijsko događanje je duboko skriveno, od svih proživljeno a ni od koga zapažano. To je najprivatniji, najsubjektivniji duševni život i doživljaj. Ratovi, dinastije, socijalni preokreti, osvajanja, religije samo su najpovršniji simptomi tajnog duševnog, osnovnog držanja pojedinca, njemu samom nesvesnog i stoga neprenesenog ni jednom zapisivaču istorije; religiozni utemeljivači su možda još najpoučniji. Veliki događaji u svetskoj istoriji su, u osnovi uzev, potpuno nevažnosti. Bitan je u krajnjoj liniji samo subjektivni život pojedin-
151 ca. Samo on pravi istoriju, samo se u njemu najpre dešavaju svi veliki preokreti i sva budućnost i celokupna istorija sveta potiču kao ogroman zbir, ipak na kraju iz tih skrivenih izvora pojedinaca. Mi smo u našim najprivatnijim i najsubjektivnijim životima ne samo podnosioci već i tvorci jednog vremena. N aševrem eto smo mi! Ako, dakle, savetujem mom pacijentu: „Pazite na Vaše sno- 3ie ve“ , onda time mislim: „Okrenite se Vašem naisubjektivnijem, ka izvoru Vaše egzistencije i Vašeg postojanja, k t onoj tački, gde ne primećujući to pravite svetsku istoriju. Vaša naizgled nerešiva teškoća mora očigledno biti nerešiva, da se ne biste dalje zbog toga uništavali i smišljali lekovita sredstva, u čiju ste nedelotvornost unapred uvereni. Vaši snovi su izraz Vašeg subjektivnog bića i zato Vam mogu pokazati, zbog kog pogrešnog stava ste dospeli u ovaj slepi sokak.“ Snovi su stvarno nepristrasni, samovolji svesti izmakli,3i7 spontani proizvodi nesvesne duše. Oni su čista priroda i zbog toga od neizopačene, prirodne istine, stoga kao ništa dmgo pogod•ni da nam potom ponovo daju držanje, koje odgovara ljudskom suštinskom biću, ako se naša svest suviše udaljila od svoje osnove i dospela u blokadu zbog neke nemogućnosti. Bavljenje snovima je neka vrsta samospoznaje. Pritom se, 318 međutim, Ja-svest ne seća sebe same, već se bavi objektivnom datosti sna kao sredstvom ili pomkom nesvesne, sve-jedne duše čovečanstva. Spoznajemo sami sebe, ali ne Ja, već ono tuđe Sopstvo, koje je naše prasopstveno, da, naša osnova iz koje je jednom izraslo naše Ja. Ono nam je tuđe, jer smo mu se zbog lutanja svesti otuđili. Ako se eventualno složimo i sa opštom idejom da snovi3i9 nisu proizvoljni pronalazak, već prirodni proizvod nesvesne duševne aktivnosti, to će neko ipak pred stvarnim snovima izgubiti hrabrost da u njima vidi pomku od bilo kakve važnosti.Tumačenje snova je jedna od disciplina veštičarenja i zbog toga spada u mračne veštine, koje crkva progoni. Čak i ako mi ljudi 20.veka u tom pogledu mislimo nešto slobodnije, ipak se uz misao o tumačenju snova isuviše istorijskih predubeđenja, da bismo s njom bez problema mogli da se sprijateljimo. Postoji li uopšte, pitaćemo se, pouzdana metoda tumačenja snova? Ne možemo se ipak
152 poveriti bilo kakvim spekulaeijama? Delim u punoj meri tu sumnju i čak sam uveren da ne postoji apsolutno pouzdana metoda tumačenja. Apsolutna pouzdanost u tumačenju prirodnih datosti postoji uopšte samo u okviru najužih granica, gde, naime, nikada ne izađe više od onoga što smo unutra stavili. Celokupno naše objašnjenje prirode je smelost. Metode nastaju tek mnogo kasnije pošto je urađen pionirski posao. Zna se, doduše, da je FRO.TD napisao jednu knjigu o tumačenju snova, ali za njih važi prethodno rečeno: kod njegovih tumačenja nikada ne izađe više od onoga što po njegovoj teoriji u snu sme da stoji. Ovo shvatanje, naravno, nigde ne ograničava slobodu života sna, zbog čega ono smisao sna više zatamnjuje nego što ga osvetljava. Teško je, takođe, pomisliti da bi ikada mogla da postoji neka metoda, što znači tehnički uređen put, koji vodi do nesumnjivog rezultata, ako pokušamo da stvorimo sebi predstavu o beskrajnoj varijabilnosti snova. Dobro je, takođe, da ne postoji važeća metoda, jer inače bi smisao sna bio već unapred ograničen i izgubila bi se upravo ona vrlina, koja ga čini tako posebno dragocenim za psihološke potrebe, naime njegova sposobnost da pruži neko novo gledište. Najbolje je tretirati san kao potpuno nepoznat predmet: osmotrimo ga sa svih strana, uzmemo u ruku, nosimo okolo sa sobom, imamo tuce fantazija o njemu i pričamo o njemu drugim ljudima. Primitivni ljudi zato uvek pričaju svoje upečatljive snove, ako je moguće na javnom skupu; ovaj običaj je bio potvrđen i za kasni stari vek, jer su svi stari narodi snu pridavali visoko značenje. Pri tom postupku čoveku pada svašta na pamet u vezi sa snom, što ga već dovodi blizu njegovog smisla. Utvrđivanje smisla je, ako tako sme da se kaže, sasvim proizvoljna stvar, jer kod iskazivanja tumačenja počinje smelost. Zavisno od iskustva, temperamenta i ukusa, smislu se stavljaju uže ili šire granice. Neki se zadovoljavaju malim, drugima mnogo još nije dovoljno. Smisao, to jest izlaganje sna zavisiće u velikoj meri od namere tumača ili od njegovog očekivanja ili zahteva u odnosu na smisao. Pronađeno tumačenje, pazimo na ovu reč, upravljaće se proizvoljno prema određenim pretpostavkama i zavisiće mnogo od savesnosti i iskrenosti onoga koji traži, da li on kroz izlaganje sna nešto dobija ili se možda samo još dublje upliće u svoje zablude. Što se tiče pretpostavki, smemo svakako sa sigurnošću da pretpo-
153 stavimo, da san nije nikakav izlišan pronalazak svesti, već prirodna, nenamema pojava, čak i ako bi se obistinilo da se snovi kroz to što postaju svesni, na neki način preoblikuju. Ovo preoblikovanje se događa u svakom slučaju tako brzo i automatski, da se jedva opaža. Smemo, dakle, mimo da ga smatramo prirodnom funkcijom sna. Sa istom takvom sigumošću smemo da smatramo kako snovi ishode iz našeg nesvesnog bića i da su kao posledica toga u najmanju mku njegovi simptomi, koji dozvoljavaju povratni zaključak o sadržaju tog bića. Ako stojj^ hoćemo da istražujemo svoje biće, onda su upravo snovi pogodno sredstvo za to. Pri poslu tumačenja moramo se uzdržavati od brojnih suje- 321 vernih pretpostavki, pre svega od pomisli da osobe koje se pojavljuju u snovima, na primer, nisu ništa dmgo nego iste te osobe u stvarnosti. Nikada se pred tim ne sme zaboraviti da se sanja prvenstveno i takoreći isključivo o sebi i iz sebe. (Za izuzetke postoje sasvim određena pravila, koja ja ovde, međutim, neću da pominjem.) Ako prihvatimo ovu istinu, bićemo povremeno stavljeni pred vrlo interesantne probleme. Sećam se dva veoma poučna slučaja: jedan je sanjao o nekom pijanom probisvetu, koji je ležao u jarku na ulici, drugi o pijanoj prostitutki, koja se valja u slivniku. Prvi je bio teolog, dmgi jedna otmena dama iz visokog društva, oboje ogorčeni i užasnuti i sasvim nevoljni da priznaju, da se o sebi i iz samog sebe sanja. Oboma sam im dao dobronameran savet da sebi priušte Časak samospoznaje i da vredno i moleći se posmatraju, gde i koliko daleko oboje nisu bolji od pijanog brata u uličnom jarku i sestre prostitutke u slivniku. Jednim takvim topovskim hicem počinje često suptilni proces samospoznavanja. ,,Drugi“ o kome sanjamo nije naš prijatelj i sused, već dmgi u nama, o kome osobito kažemo: „Gospode, zahvaljujem ti da nisam kao taj tu.“ Sigumo da san, to dete prirode, nema nameru da morališe, on prosto predstavlja opšte poznati zakon, po kome drveće ne raste na nebu. Ako, pritom, sebi još predočimo da u nesvesnom postoji U 322 prekomernoj količini sve ono što u svesnom nedostaje, da nesvesno time ima kompenzatorsku težnju, onda se već mogu izvući zaključci, pod pretpostavkom da san ne potiče iz prevelikih dubina duše. Ako se, pak, radi o snu ove poslednje vrste, onda on po pravilu sadrži ono što nazivamo milološkim motivima, što znači povezanost predstava ili slike, kakve srećemo u mitologiji sop-
154 stvenog i tuđih naroda. U tom slučaju san sadrži takozvani kolektivni smisao, što znači smisao koji je opšteljudski. 323 To ne protivreči mojoj ranijoj primedbi da mi stalno sanjamo o nama i iz nas samih. Mi kao subjekt i individua nismo takođe potpuno jedinstveni, već smo kao svi ostali ljudi. San sa kolektivnim smislom je otuda u prvoj liniji važeći za snevača, ali u isto vreme izražava da je njegov trenutni problem, takođe, problem drugih ljudi. Takve konstatacije su često od velikog praktičnog značaja, jer postoji nebrojeno ljudi, koji su intimno izolovani od čovečanstva, a u mišljenju obuzeti time da drugi ljudi nemaju takve probleme kao oni. Ili se radi o suviše skromnima, koji su ,,sa osećanjem koje prožima njegovo Ništa“ suviše duboko držali lični zahtev na kolektivno postignuće. Uostalom, svaki pojedinačni problem je nekako povezan sa problemom vremena, zbog čega, da tako kažemo, i svaka subjektivna teškoća može da se posmatra iz ugla sagledavanja celokupnog ljudskog položaja. Ali to je praktično umesno samo onda, ako san takođe koristi stvamo mitološku, to jest kolektivnu simboliku. 324 Takve snove primitivni ljudi označavaju kao ,,velike“ . Primitivni koje sam posmatrao u istočnoj Africi smatrali su da ,,velike“ snove sanjaju samo ,,veliki“ ljudi, naime čarobnjaci i poglavice. To na primitivnom stupnju može biti istina. Kod nas se takvi snovi, međutim, javljaju i kod jednostavnih ljudi, naime onda, kada se nađu u prevelikoj duhovnoj teskobi. Jasno je bez daljeg da za obradu takozvanih velikih snova, samo intuitivno okolišno savetovanje ne vodi cilju. Tu su potrebna veća znanja kakva bi trebalo da poseduje specijalista. Ali i samo sa znanjima san se još uvek ne može tumačiti. Ova znanja, naime, ne smeju biti mrtvi materijal iz pamćenja, već moraju posedovati kvalitet doživljaja u onom čime raspolažu. Šta znače, na primer, filozofska znanja u glavi čoveka, koji nije i u srcu filozof? Ko hoće da tumači neki san, mora biti sam otprilike na visini sna, jer se zapravo ne može ni u čemu videti više, nego što smo mi sami. 325 Veština moć-tumačenja-snova se ne može učiti iz knjiga. Metode i pravila su dobri samo ako se može ići i bez njih. Istinsko - moći, ima samo onaj ko može, a stvamo razumevanje samo onaj koji razume. Niko, ko ne poznaje sebe samog, ne može da poznaje dmgog. A u svakom od nas je i neko dmgi, koga ne poznajemo. On nam govori kroz san i saopštava nam kako nas
155 on vidi dmgačije, nego što mi sebe vidimo. Otuda ako se nalazimo u nerešivo teškom položaju, onda nam onaj strani Dmgi pod određenim okolnostima damje svetlost, koja je kao ništa drugo pogodna da iz temelja promeni naš stav, naime upravo onaj stav, koji nas je uveo u težak položaj. Što sam se s godinama sve više udubljivao u ove probleme, 326 utoliko je više u meni jačao utisak, koliko je naš moderan ljudski odnos bolesno jednostran. Sigurno da je ispravno, ako omladini otvorimo oči i uši za širinu sveta, ali je nečuvena ludost ako vemjemo da su mladi Ijudi time stvarno vaspitarft za život. Ova vaspitanost doseže tek toliko da mladim ljudima omogući spoljno prilagođavanje stvarnosti sveta; ali prilagođavanje na Sopstvo, na moći duše, koje ipak višestmko prevazilaze ono što postoji na svetu kao velike sile, na to ne misli nijedan čovek. Postoji svakako sistem vaspitanja, ali on potiče delom iz antike, delom iz ranog srednjeg veka. On se naziva hrišćanska crkva. Ne može se, međutim, poreći činjenica da je hrišćanstvo u toku dva poslednja veka, kao i konfučijanizam i budizam u Kini, izgubilo dobar deo svoje vaspitne delotvornosti. Tome nije krivo to što su ljudi loši, već postepena i opšta duhovna promena, čiji je prvi simptom kod nas bila svakako Reformacija. Time je bio potresen vaspitni autoritet i uopšte uveden proces drobljenja pricipa autoriteta. Neizbežna posledica toga bio je porast važnosti individue, koja se najjače izražava u modernim idealima humanosti, socijalnog blagostanja i demokratske ravnopravnosti. Izrazito individualistiČka težnja našeg neposrednog razvoja ima za posledicu da od sada nastupa kompenzacioni povratak ka kolektivnom čoveku, čiji je autoritet prvenstveno još velika težina mase. Nije otuda čudo što danas vlada neka vrsta predkatastrofičnog raspoloženja, kao kada bi se oslobodila lavina, koju niko ni bi mogao da zaustavi. Kolektivni čovek preti da uguši individuu, onog pojedinca, na čijoj odgovornosti konačno počiva celokupno ljudsko delo. Masa kao takva je stalno anonimna i neodgovorna. Takozvane vođe su neizbežni simptomi pokreta mase. Prave vođe čovečanstva su stalno oni koji se opamete i veliku težinu mase olakšaju bar za njenu sopstvenu težinu, tako što su se svesno držali podalje od slepe prirodne zakonitosti pokrenute mase. Ali ko može da se odupre toj svesavlađujućoj privlačnoj 327 snazi, gde se hvata jedan za drugog ijedandrugog vuče napred?
156 Jedino onaj koji ne stoji samo u svetu spoljašnjeg, već takođe i u svetu unutrašnjeg. 328 Male i skrivene su dveri koje se otvaraju ka unutrašnjem, nebrojene su predrasude, mišljenja i strahovi, koji brane pristup. Hoćemo da slušamo o velikim političkim i ekonomskim programima, upravo o onim stvarima, koje su narode stalno uvodile u moČvaru. Zbog toga zvuči groteskno kada neko sa skrivenih dveri govori o snu i o svetu unutrašnjeg. Šta hoće takav hermetički idealizam pored gigantskog privrednog programa, pored takozvanih problema realnosti? 329 Ali ja ne govorim nacijama, već samo pojedincima, malom broju ljudi, među kojima važi kao dogovorena stvar, da naša kulturna stvarnost ne pada s neba, već da je u krajnjoj liniji prave pojedinačni ljudi. Ako velika stvar ide krivo, to se događa samo zato jer su pojedinci, jer sam ja krenuo krivo. Dakle razumno je da najpre samog sebe ispravim. Pošto mi autoritet više ništa ne govori, za to mi je potrebno znanje i spoznaja sopstvene, unutrašnje osnove mog subjektivnog bića, da bih svoj fundament zasnovao na večnim činjenicama ljudske duše. 330 Kada sam prethodno govorio uglavnom o snu, hteo sam time samo da pomenem jednu od sledećih i najpoznatijih polaznih tačaka unutrašnjeg iskustva. Izvan sna postoji, međutim, još ponešto što ovde ne mogu da pomenem. Istraživanje dubina duše iznosi onda mnogo toga na svetlost dana, o čemu se na površini tek može da sanja. Nije onda čudo da se katkada otkriva i najjača i najizvornija od svih duhovnih delatnosti, a to je religiozna! Ona je ta, koja je kod modernog čoveka više zatrpana nego seksualnost ili socijalno prilagođavanje. Zato poznajem ljude kojima unutrašnji susret sa tuđom silom znači doživljaj, kome pridodaju ime Bog. I ,,Bog“ u ovom smislu je jedna teorija, jedno gledište, jedna slika, koju ljudski duh stvara u svojoj ograničenosti, da bi izrazio nezamislivi, neizrecivi doživljaj. Doživljaj je jedino stvarno, ono što se učenom raspravom ne može eliminisati. A li slike mogu biti zaprljane i pokidane. 331 Imena i reči su doduše jadni omotači, ali one ipak ukazuju na vrstu doživljaja. Ako se đavo nazove neurozom, onda se time pokazuje da se taj demonski doživljaj danas oseća kao bolest, što je karakteristika našeg vremena. Nazove li se potiskivanje seksualnosti ili želja za važnošću, onda to pokazuje da ozbiljno
157 ometa čak i te fundamentalne nagone. Nazove li se Bogom, onda to znači da želimo da označimo svoje sveobuhvatno, koliko i svetovi duboko značenje, jer smo ga kao takvo u njemu doživeli. Trezveno posmatrano, ovo drugo označavanje je, uzimajući u obzir sasvim nespoznajnu pozadinu, najopreznije i istovremeno najskromnije, jer ono ostavlja doživljaju najveći manipulativni prostor i ne pritiska nigde shemu pojmova u obliku dvanaestine. Osim ako neko ne dođe na otkačenu ideju da zna tačno šta je Bog. Ma kako želeli da označimo pozadinu dušc, ostaje činjeni- 332 ca da ona u ogromnoj meri utiče na postojanje i biće svesti i to u toliko većoj meri, ukoliko smo toga manje svesni. Laik može svakako teško da shvati, koliko tamne činjenice njegove duše utiču na sve njegove sklonosti, raspoloženja i odluke i koliko su opasne ili od pomoći njene moći što stvaraju sudbinu. Naša svest u glavi je glumac koji je zaboravio da igra svoju ulogu. A li kada je predstava završena, mora ponovo da bude u mogućnosti da se seti svoje subjektivne stvarnosti, jer on ne želi da živi dalje ni kao Julije Cezar niti kao Otelo, već samo sa svojim, njemu svojstvenim bićem, od koga ga je udaljila trenutna varka svesti. On mora ponovo da zna da je bio samo figura na pozornici, da je igran ŠEKSPIR-ov komad i da postoje režiser kao i direktor pozorišta, koji pre toga kao i posle toga imaju da kažu sasvim bitne stvari o njegovoj igri.
159
158
VIII O DANAŠNJEM POLOŽAJU PSIHOTERAPIJE *( Predavanje održano u Kelnu i Esenu, februar 1933. god. Proširena verzija se pojavila pod naslovom „Uber Psychologie" u: Neue Schw eizer Rundschau 1/1 i 2, Cirih 1933. str. 21-28 i 98-106. Obrađeno i izdato pod konačnim naslovom: Wirklichkeit der Seele. Anwendungen und Fortschritte der neueren Psychologie. (Psihološke rasprave IV), Cirih 1934. Nova izdanja 1939. i 1947, Paperback 1 9 6 9 .) ' ( GOETHE, Faust, 1. deo, Studijska soba ) 2 (Upor. sa JUNG, Aion, 1. deo) ’ (Jevanđelje po Mat. 10, 34.) 4 (Švedski „kralj šibica“, 1880-1932, koji je posle finansijskog bankrotstva izvršio samoubistvo.) 5 Gadim se na to čarobnjaštvo ludo! Zar tu da nađem neko zdravlje hudo, sred ovog krša mahnita i gadna? Zar da od bapskih saveta mi lakne?
Ne znaš li ništa bolje, onda zlo! (GOETHE, Faust, 1. deo, Veštičina kuhinja, prevod B. Živojinović)
6 Još ste tu! Ne, p a to je nečuveno! Nestajte! M i prosvetism o pošteno! Ova đavolska sorta za pravila ne mari, Tegelom šetka avet, mada um gospodari. (GOETHE, Faust, 1. deo, Valpurgijska noć, prevod B. Živojinović)
Ranija vremena su naivnijim pretpostavkama posmatrala 333 psihoterapiju kao tehniku, koju je takoreći mogao da primeni svako ko ju je naučio napamet. U medicinskim raspravama i udžbenicima mogla se pročitati famozna rečenica: „....osim toga od koristi je primena masaže, hladne vode, visinski vazduh i psihoterapija.“ U čemu se ta psihoterapija sastojala, nikada iz opreznosti nije navedeno u detaljima. Sigurno, dokle god se psihoterapija sastojala od hipnoze, sugestije, ubeđivanja, „reeducation de la volonte, kulizma i drugog, svako je mogao veštinu da nauči napamet i da svoju izreku izgovori na odgovarajućem ili neodgovarajućem mestu. Opšta lekarska publika, ukljueujući psihijatriju i neurologiju uči, kao što je poznato, samo sa većim vremenom inkubacije. I tako je došlo do toga - kada je psihoterapija već odavno postala psihologija, a terapeutika već odavno prestala da bude samo tehnika - da je i dalje bujala iluzija kako je duševni tretman određena tehnička metoda. Bilo bi isuviše optimistieki i ne bi odgovaralo činjenicama ako bi se tvrdilo, da je to uobraženje čak i u krugovima psihoterapeuta prestalo da postoji. Jedino što se u tom pogledu dogodilo sastoji se u tome, da povremeno budu jači glasovi, koji dovode pod sumnju tehnicizam psihoterapijskih zbivanja i izražavaju nastojanje da to udalje od izrazite bezdušnosti čisto „tehničkog postupka“ i da podignu na viši nivo psihološke i filozofske dijalektike, naime na stepen razgraničavanja dveju, u svom totalitetu suprotstavljenih duševnih sfera, to jest dva čoveka. Ove sumnje i namere nisu spuštene iz bezvazdušnog pro-334 stora večnih ideja iz mudrujućeg, filozofski opterećenog razuma,
160 već iskaču iz dubokog utiska, koji stvara današnja, više nego neprijatna zbrka psiholoških i terapeutskih gledišta, čak i kod udaljenijih posmatrača. Dovoljan je pogled na obimnost i zamršenost literature o psihoterapiji da bi se ova činjenica utvrdila. Ne samo da postoje različite vrste škola, koje su do nedavno sko10 plašljivo izbegavale da ozbiljno iznesu svoja mišljenja, nego i grupe (takozvana društva), koja se kao ćelije zatvaraju prema „drugačije verujućim“ , da ne govorimo o nebrojenim „usamljenim jahačima“, koji se ponose time da zasad budu jedini članovi njihovih crkava sa jednom dušom, da bi predvodili poznatu reč COLERIDGES. Ovakvo stanje je nesumnjivo očevidan znak životnosti i dalekosežne, pokretljive problematičnosti psihoterapeutske empirijske oblasti. Ali ovo stanje nije ugodno; teško se, takođe može povezati sa dostojanstvom nauke, ako ograničeni dogmatizam i lična osetljivost sprečavaju razvoju nauke tako potrebnu diskusiju. 335 Šta bi, međutim, mogla činjenica, da psihoterapija nije ništa manje nego ,,tehnika“ , da pomeri pod jasniju svetlost, nego upravo mnoštvo tehnika, stanovišta, ,,psihologija“ i filozofskih pretpostavki (ili njihovo odsustvo)? Ne proizilazi li baš iz te mnogostrukosti i suprotstavljenosti jasno da se radi o mnogo više nego samo o jednoj ,,tehnici“ ? Tehnika se konačno može menjati i podržavati raznoraznim receptima i veštim zahvatima i svakom će biti dobrodošla promena nabolje. A li se mnogi, koji su od toga veoma udaljeni, ušanče iza učenih rečenica, koje ih okružuju nedodirljivim svetim sjajem dogme. Radi se navodno o poslednjoj naučnoj istini; ali da li smo ikada doživeli - izuzev u vrlo mračnim vremenima istorije - da je naučnoj istini bilo potrebno da bude uzdignuta do dostojanstva jedne dogme? Istina može da stoji sama za sebe, samo su mišljenjima na klimavim nogama potrebni oslonci na dogmatizaciju. Fanatizam je nikada odsutni brat sumnje. 336 Čemu nas uče ovi osobiti, za istoriju nauke svakako zaista pažnje vredni znaci? Oni ukazuju iznad svake sumnje na neoborivu činjenicu da je psihoterapija odavno savladala razvojni stupanj obične tehnike i već prodrla u oblast mišljenja. O nekoj tehnici se lako možemo usaglasiti, o mišljenjima, međutim, vrlo teško, otuda žestina diskusije - ako se uopšte dogodi - ili ćutanje koje je isto tako rečito!
161 Ljudi su dugo umišljali da se psihoterapija može tretirati 337 ,,tehnički“ , kao formular za recept, operaciona metoda ili postupak bojenja. Običan lekar može nesmetano da primeni sve moguće medicinske tehnike, pa imao ova ili ona lična mišljenja o svojim pacijentima, ove ili one psihološke teorije ili čak fllozofske ili religiozne pretpostavke. A li psihoterapija ne može tako da se primeni. Nolens volens, lekar je tu sa svim svojim pretpostavkama, toliko koliko i pacijent. Čak je u velikoj meri s^ejedno kakvu tehniku primenjuje, jer nije stvar u ,,tehnici“ , vec u prvoj liniji u ličnosti, koja primenjuje neku metodu. Objekt metode nije ni mrtvi anatomski preparat, ni prišt, ni hemijsko telo, već celovitost jedne ličnosti koja pati. Nije neuroza objekat terapije, već onaj koji ima neurozu. Srčana neuroza na primer ne nastaje, kao što od pre izvesnog vremena znamo, od srca, kako je htela da predstavi stara lekarska mitologija, već od duše onoga koji pati. Ona takođe ne nastaje iz nekakvog mračnog ugla nesvesnog, kako se još i danas mnogi psihoterapeuti trude da veruju, već od godinama i desetinama godina dugog života i doživljaja celokupnog čoveka i konačno ne samo od tog pojedinačnog života, već od duševnog doživljaja u okviru porodične ili čak socijalne grupe. U neurozi se pred lekarem ne pojavljuje jedno zatvoreno338 područje bolesti, već bolestan čovek, koji nije bolestan od jednog jedinog mehanizma ili jednog izolovanog bolesničkog žarišta, već od celovitosti svoje ličnosti. S time je ,,tehnika“ nespojiva. Ličnost bolesnog zahteva ličnost lekara pred sobom, a ne vešte tehničke zahvate. Zbog toga sam još ranije postavio zahtev da i sam lekar tre- 339 ba da bude analiziran. FROJD je ovaj zahtev takođe prihvatio, očigledno zato što se nije mogao oteti uverenju da sam lekar a ne tehnika stoji naspram bolesne osobe. Sigurno da je pohvalno ako lekar pokuša da bude što objektivniji i što manje ličan i ako se potrudi da se uzdrži od suviše zdravstvenomernog mešanja u psihologiju svog pacijenta, ali izveštačenost u tom odnosu ima loše posledice. On otuda neće nekažnjeno prekoračiti granice prirodnosti. Inače će svom pacijentu, koji sigurno nije oboleo zbog prirodnosti, biti loš primer. Osim toga on bi svoje pacijente opasno potcenio, ako bi umislio da su svi skupa toliko glupi, da ne vide izveštačenosti, prestižne lakrdije i sigurnosne mere lekara. Ne-
162 moguće je, takođe, da u nameri lekara bude da svog pacijenta podržava svuda u njegovom prirodnom funkcionisanju, ali da ga drži na jednom i odlučujućem mestu, naime tamo gde se tiče samog lekara, po mogućstvu u tami i time u beznadežnoj zavisnosti, što znači da drži ,,prenošenje“ . Tako nešto bi sebi mogao da priušti samo krajnje neanaliziran lekar, kome je u prvom redu stalo do ličnog prestiža, a ne do dobrobiti bolesnika. 340 Kako su ličnost i stav lekara od odlučujuće važnosti za terapiju - pa ma tu okolnost pojedinac uvideo ili ne - to se i lično mišljenje lekara pojavljuje u istoriji psihoterapije u jako nesrazmernoj meri i izaziva prividno nesaglasive rascepe. FROJD se temelji sa fanatičnom jednostranošću na seksualnosti, požudi, jednom reči na „principu uživanja“ . Sve se okreće oko pitanja, da li bi se i moglo kako bi se htelo. „Potiskivanje“ , „sublimacija“ , ,,regresija“ , ,,narcizam“ , ,,incest“ , „ispunjavanje želje“ itd. su sve sama shvatanja pojmova i gledanja, koja se odnose na dramu „principa zadovoljstva“ . Skoro da izgleda, kako je u ovom učenju požudnost ljudske prirode podignuta do osnovnog principa njene psihologije. 341 Sa širokog polja ljudske požudnosti crpeo je i ADLER i otuda izvukao „nagon važenja“ . I on od ove težnje ljudske prirode pravi osnovni princip njene psihologije, sa istom jednostranošću koja se mora prebaciti i FROJDU. 342 Sasvim je nesumnjivo da se principom požudnosti mogu objasniti mnogi slučajevi neuroze, to znači utoliko, ukoliko je njihova psihologija neurotična. Jedan isti slučaj se može objasniti po FROJDU koliko i po ADLERU i to sa dovoljnom ubedljivošću. Jedno objašnjenje dopunjuje čak drugo, što bi po sebi ipak bilo vrlo zadovoljavajuća okolnost - ali je upravo time takođe dokazano da ni jedno od oba objašnjenja nemaju pravo na apsolutno važenje. Oba su relativna, samo nova gledišta, ali kao takva nepogodna za opšte shvatanje. Ona se odnose bar na bitne delimične aspekte. Učenje o potiskivanju se zasniva na određenim duševnim činjenicama, koje postoje svuda, isto kao želja za vrednošću ili volja za moć. Jasno je da bi svaki čovek hteo da uživa u svemu mogućem i da istovremeno još bude ,,iznad“ i isto je tako jasno da on, dokle god u glavnoj stvari ima takav primitivnonaivno-infantilan stav, neće uopšte moći da zaobiđe neurozu, ako uopšte pokuša da se prilagodi svom okruženju. Ovaj uslov naime
163 ide uz to, inače nema neuroze, već samo obična „moral insanity“ ili „viša glupost“ . Ako su sada potrebna najmanje dva uzroka da bi se stvori- 343 la neuroza, oba moraju biti etiološka. Isključeno je, dakle, da je uzročan samo infantilni stav, a volja za prilagođavanje ne. Ona ne da ne može, već jeste čak stalno etiološka. FROJD i ADLER uglavnom tumače samo iz infantilnog ugla. Obuhvatnije objašnjenje bi moralo da uzme u obzir i volju za prilagođavanjem. Nije potrebno da bude samo uvek suviše intantilnog, već može da bude i suviše prilagođavanja. Ova poslednja činjenica se ne mora uvek uzimati iz potiskivanja infantilnog ili kao „produkt nadoknade", već bi morali da okrenemo rečenicu i da infantilno objašnjavamo na osnovu potiskivanja prilagođavanja i da označimo kao ,,nadoknadu“ . Ni FRO.TDOVA ni ADLEROVA pretpostavka ne bi smela da pozdravi ovo obrtanje. Ali je ono logički nezaobilazno, ako se uopšte stavlja na posmatranje etiološko značenje volje za prilagođavanjem. To se, međutim, mora činiti, i samom FRO.TDU je potrebno nešto što potiskuje, ne ispunjava želje, izaziva strah, itd. ADLERU je potrebno nešto što potčinjava. Ako ne postoji isto tako jaka etiološka suprotnost, onda je sva infantilna požuda bespredmetna. Ako smo, dakle, otkrili da svaki neurotičar pati od infantil- 344 ne požude, onda moramo još da pitamo kako stoji sa njegovom voljom za prilagođavanjem, jer on možda razvija infantilnu požudu samo kao ,,nadoknadu“ . U tom slučaju bi njegova požuda bila samo simptomatična i nikako genuinitet (stvamost) objašnjen i on bi bio, ako bi se objašnjavalo iz infantilnog ugla, potpuno pogrešnog; još više od toga, time bi se dogodila profesionalna greška. Nažalost, takve greške se događaju vrlo često, zbog togaštoje lekarska pažnja isključivo usmerena na infantilno. Na taj način se bolesnik eo ipso tumači kao manje vredan. Ali ,,infantilno“ je nešto što nije jednoznačno. Prvo, može 345 biti stvamo - ili samo simptomatično i drugo, može biti prosto zaostalo ili klijavo. Ogromna je, naime razlika između onoga što je ostalo infantilno i nečega što je sadržano u nastajanju. Oba oblika mogu imati infantilni ili embrionalni oblik i često je, čak po pravilu nemoguće, da se na prvi pogled prepozna, da li se radi o nažalost još postojećem delu dečjeg života ili o važnoj, stvaralačkoj sklonosti. Ismevanje ovih mogućnosti pristaje samo glupa-
164 ku koji ne zna da je budućnost važnija od prošlosti. Iz ovog poslednjeg razloga bilo bi čak posebno uputno, kada bi se „infantilno-perverzne“ fantazije više istraživale u pogledu njihovog stvaralačkog sadržaja, nego da se proganjaju unazad sve do kolevke i kada bi se neuroza uopšte više razumevala u smislu pokušaja prilagođavanja nego u smislu nesrećnog ili inače nekako izopačenog infantilnog ispunjavanja želje. 346 U svakom slučaju, infantilna teorija ima jednu prednost, koja nije za potcenjivanje, a to je da je lekar uvek ,,odozgo“ , kao predstavnik ,,zdravog“ , promišljenog uvida, naspram koga pacijent stoji tu kao žrtva nesvesnih infantilno-perverznih ispunjavanja želje. To, takođe, daje lekaru mogućnost da u većoj meri izbegne ličnu konfrontaciju sa ličnošću svog pacijenta i da se skrije iza neke tehnike. 347 Nije teško uvideti, koliko je svesnih i nesvesnih težnji u ovom stavu koje su od pomoći i zašto je „infantilna teorija“ lekaru a priori dobrodošla, čak i ako bi ljudski bio rado spreman, da oda priznanje ličnosti svog pacijenta. Ogroman uticaj koji su vršile FROJDOVE ideje, ne zasniva se samo na tome što one odgovaraju stvarnim ili prividnim činjenicama, već dobrim delom i na tome, da jednome daju laku mogućnost da ,,drugoga“ pogode u ranjivo mesto, da mogu da ga potcene i da na jeftin način pomognu sebi da dođu do nadmoćnosti. Koliko je na primer spasonosno ako se na nekom teškom mestu može reći: „Nisu to ništa do otpori“ , ili ako više nije potrebno da se argument protivnika uzima ozbiljno, jer se eto tako lako može ,,simbolično“ (promašeno) objasniti, nota bene a da se preko puta ne pita, da li se objašnjenje slaže sa njegovom psihologijom. 348 Postoji i jedan broj bolesnih, koji se sa izvesnim kićenjem, ali u osnovi sa velikom spremnošću priključuju „infantilnoj teoriji“ , jer tamo im maše mogućnost da remetilačko ,,infantilno“ uklone kao ,,ništa-nego“ . I u mnogim slučajevima je infantilna teorija izuzetno dobrodošao izlaz, koji vodi dalje od neugodnih akutnih problema u blažena, navodno etiološka polja detinjstva, gde se prividno otkriva zašto u sadašnjosti ništa ne valjamo i da su zbog toga u velikoj meri krivi roditelji i vaspitanje. 349 U svakom slučaju ne postoji ništa što zloupotrebi ne bi ponudilo nelegitimne prednosti. A li treba videti gde se zloupotreba upražnjava i kako se olakšava. Ove odluke zavise velikim de-
165 lom od lekara, koji mora vrlo ozbiljno da uzme svog pacijenta da bi uopšte primetio, da li se zloupotreba dešava ili ne. Sama ,,tehnika“ , međutim, ne primećuje ništa, to čini samo čovek i samo on može da razvije onaj fini osećaj koji je potreban da bi se odlučilo, da li neki slučaj neuroze treba tretirati sa infantilne ili sa strane prilagođavanja. Jedva da je potrebno kako kažem da je tehnika potrebna - 3 5 0 u to je čitav svet dovoljno ubeđen. Ali iza svake metode stoji mnogo važniji čovek, koji iznad sve tehnike tftba da donese ljudske odluke, koje su za pacijenta u najmanju ruku isto tako životno važne kao i pametno i vešto primenjena tehnika. Psihoterapeut je zato obavezan na samospoznaju i kritiku svojih ličnih, filozofskih i religioznih pretpostavki, koliko i jedan hirurg na asepsiju. Lekar mora da poznaje svoju „ličnu jednačinu“ , da ne bi silio bolesnika. Ja sam u tu svrhu izradio jednu kritičku psihologiju, koja bi mogla da lekaru duše pruži određenu mogućnost, da prepozna različitost tipičnih stavova, i ako FROJD-ova škola objašnjava da to nema veze sa ,,psihoanalizom“ . Psihoanaliza je očigledno jedna ,,tehnika“ , iza koje čovek nestaje i koja ostaje uvek ista, svejedno da li je praktikuje X, Y ili Z. Zbog toga psihoanalitičaru verovatno nije potrebna samospoznaja ni kritika njegovih pretpostavki. Njegova „učena analiza“ nema očigledno svrhu da ga načini čovekom već korektnim korisnikom jedne tehnike. Sama ,,psihoanaliza“ je kao tehnika ništa manje nego jed -351 nostavna, ona je čak vrlo komplikovana, nezgodno zamršena, upoređeno sa isto tako komplikovanim hemijskim postupkom; ona je nečuveno raznolika, varijabilna i skoro nepregledna. Ko to ne veruje, neka prostudira jednom pažljivo ,,tehniku“ jedne FROJD-ova analize sna u ,,Traumdeutung“ („Tumačenje sna“)' (na primer san o „Irminoj injekciji“). Nazvati jedan takav postupak uopšte ,,tehnikom“ znači imati priličnu dozu optimizma. A snovi su ipakpoznati ,,via regia do nesvesnog“ , igraju dakle svakako određenu ulogu u ,,psihoanalizi“? Mora čovek uistinu da bude slep pa da ne vidi, da je jedna takva tehnika prvenstveno manifestacija onog čoveka i svih njegovih subjektivnih preduslova, koji primenjuje tu metodu. Sva ta razmišljanja nas vode nazad do problema postavlja- 352 nja lekara i do podržavanja kritike subjektivnih preduslova. Pogled na svet se ne sme nekritički unositi u shvatanje neuroze, kao
166 što je to na primer slučaj u FROJDO-vom shvatanju nesvesnog, ili u njegovoj materijalističkoj predrasudi u odnosu na religioznU fimkciju duše. Psihoterapeut ne treba više da se zaklinje opseni da tretiranje neuroze ne zahteva ništa više nego poznavanje jedne tehnike, već treba u sebi bez ostatka da bude načisto, da je duševni tretman jednog bolesnika jedan odnos, u kome postoji lekar isto toliko koliko i pacijent. Stvaran duševni tretman može da bude samo individualan, zbog čega i najbolja tehnika poseduje samo relativnu vrednost. Utoliko se povećava značaj opšteg stava lekara, koji o sebi samom mora biti toliko orijentisan, da ne razori kod poverenog mu bolesnika njegove stvarne vrednosti ma u čemu se one sastojale. Da je ALFRED ADLER svog starog učitelja zamolio za analitički tretman, FROJD bi morao da se upusti u posao da vidi ADLER-ovu svojevrsnu psihologiju i čak da je prihvati u njenoj kolektivnoj postojećoj opravdanosti. Ima bezbroj ljudi s psihologijom sina koji traži uvažavanje: ako bi trebalo da na to analiziram FROJD-a, učinio bih mu veliku i nepopravljivu nepravdu, ako ne bih opširno uzeo u obzir istorijsku bitnost dečje sobe, važnost upletenosti porodične priče, gorčinu i ozbiljnost rano stečenog resantimana i njenu kompenzacionu pratnju kroz (nažalost!) neispunjive fantastične želje i ako ne bih prihvatio takvo njihovo stanje kao zaokruženu činjenicu. FROJD sigurno ne bi bio zadovoljan ako bih mu rekao, da resantimani nisu ništa nego ,,zamena“ za neaktiviranu ljubav prema bližnjem ili nešto slično. Ma koliko bila istinita ova konstatacija u drugim slučajevima, toliko bi ovde bila netačna, čak i ako bi mi pošlo za rukom da uverim FROJDA u istinitost moje ideje. FROJD nesumnjivo misli ono što kaže i zbog toga se mora prihvatiti kao taj, koji tako kaže. Tek onda je njegov svojevrstan slučaj prihvaćen, a sa njim su priznati i oni, čija je psihologija sličnog sastava. Utoliko se ne može svakako uzeti, da su FROJD i ADLER opšte važeći predstavnici evropskog društva, pa za mene nadalje postoji nada, da i ja posedujem svojstvenu psihologiju i sa mnom svi oni koji se isto tako ne mogu ubrojiti ni u primat infantilno-perverznih želja-fantazija niti u one sa težnjom za priznavanje vrednosti. 353 Razumljivo je da pritom ne sme da se radi o naivnoj samoobmani; štaviše, ni jedan psihoterapeut ne sme da propusti priliku da samog sebe kritički posmatra u svetlosti ovih negativnih
167 psihologija. FROJD i ADLER su jasno videli senku, koja prati svakoga. Jevreji imaju tu osobenost zajedničku sa ženama; kao psihički slabije one moraju da ciljaju u pukotine na opremi protivnika i zbog ove iznuđene tehnike u vekovima dugoj istoriji sami Jevreji su najbolje zaštićeni tamo gde su drugi najranjiviji. Zbog njihove više nego duplo starije kulture u mnogo su većoj meri svesni Ijudskih slabosti i strana sa senkom nego mi i zato u tom pogledu mnogo manje ranjivi. I oni imaj^ da zahvale doživljaju antičke kulture što im je moguće da sa punom svešću žive u dobrobitnom, prijateljskom i trpeljivom susedstvu svojih sopstvenih nevrlina, dok smo mi još suviše mladi da ne bismo imali za sobom ,,iluzije“ . Osim toga, sudbina nam je poverila da još stvaramo kultum (ona nam je, naime, potrebna), a za to su takozvane iluzije u obliku jednostranih ideala, uverenja, planova, itd. neizbežne. Jevrejin kao pripadnik oko tri hiljade godina stare kulturne rase je kao obrazovani Kinez, u širem okruženju psihološki svestan kao mi. Kao posledica toga je za Jevrejina uopšte uzev manje opasno da negativno vrednuje svoje nesvesno. Arijevsko nesvesno sadrži naprotiv zatezne sile i stvaralačke klice za budućnost koju tek treba ispuniti, koje se ne smeju bez opasnosti za dušu obezvrediti kao romantika dečje sobe. Još mladi germanski narodi su sasvim u stanju da stvore nove kulturne oblike i ta budućnost još leži u tami nesvesnog u svakom pojedincu kao klica napunjena energijom, sposobna za snažni plamen. Jevrejin kao relativni nomad nije nikada i verovatno neće nikada stvoriti sopstvenu kulturnu formu, pošto svi njegovi instikti i talenti za njen razvoj pretpostavljaju manje više civilizovani domaćinski narod. Jevrejska rasa kao celina poseduje zato prema mom isku-354 stvu nesvesno, koje se samo uslovno može uporediti sa arijevskim. Nezavisno od određenih stvaralačkih individua, prosečni Jevrejin je već suviše svestan i diferenciran, da bi još na sebe natovario breme napetosti nerođene budućnosti. Arijevsko nesvesno ima veći potencijal od jevrejskog; to je prednost i slabost jedne mladosti koja se još nije potpuno udaljilaod varvarskog. Prema mom mišljenju, bila je velika greška dosadašnje medicinske psihologije što je jevrejske kategorije, koje nisu obavezujuće ni za sve Jevreje, primenila ne pogledavši na hrišćanske Germane ili Slovene. Time je, naime, najdragoceniju tajnu germanskog čoveka, njegovu stvaralački sluteću osnovu duše proglasila za
168 detinjasto-banalnu kaljugu, dok je moj opominjući glas kroz decenije osumnjičen kao antisemitizam. Ova sumnjičavost je potekla od FROJD-a. On nije poznavao germansku dušu, toliko koliko su je malo znali svi njegovi germanski poklonici. Da li ih je snažna pojava nacionalsocijalizna, na koji čitav svet gleda zaprepašćenim očima, poučila nečem boljem? Gde je bila nečuvena napetost i sila kada još nije bilo nacionalsocijalizma? Ležala je skrivena u germanskoj duši, u onom dubokom tlu, koje je sve drugo nego kofa za smeće sa neispunjenim dečjim željama i neispunjenim porodičnim resantimanima. Pokret, koji zahvata ceo narod, sazreo je i u svakom pojedincu. Zato kažem da germansko nesvesno sađrži napetosti i mogućnosti, koje medicinska psihologija u svom vrednovanju nesvesnog mora da uzme u obzir. Ona nema posla sa neurozama već sa ljudima i to je upravo lepa povlastica lekarske psihologije, da ne samo da sme već i treba da se bavi, ne veštački odvojenim funkcijama već celovitim ljudima.2Zbog toga i njen okvir mora biti široko razapet, tako da se lekarskom pogledu otkriju ne samo bolesna lutajuća kretanja ometenog duševnog razvoja, već i graditeljske snage duše za stvaranje budućnosti, ne samo u jednom sumornom delu već i u značajnoj celovitosti. 355 Neuroza, naime, nikako nije samo nešto negativno, već i požitivno. Samo bezdušni racionalizam može i previđao je ovu činjenicu, podržan ograničenošću jednog čisto materijalističkog pogleda na svet. U stvarnosti neuroza sadrži dušu bolesnog, ili bar njen značajan deo i ako bi mu se, u skladu sa racionalističkom namerom, neuroza mogla izvaditi kao bolestan zub, on time ne bi ništa dobio, već bi izgubio nešto vrlo bitno, naime, toliko kao neki mislilac kome bi nestala sumnja u istinitost njegovih zaključaka, ili kao nekom moralnom čoveku iskušenje, ili hrabrom strah. Izgubiti neurozu znači toliko kao postati bespredmetan, da, život gubi svoj vrh i time smisao. To nije bilo lečenje već amputacija i obmanjujuća je uteha, ako posle ,,psihoanaliza“ uverava, da se nije ništa izgubilo osim infantilnog raja sa njegovim (perverznim) utvarama od želja. Izgubilo se mnogo više, jer u neurozi se u stvarnosti skriva jedan deo još nerazvijene ličnosti, jedan dragocen deo duše, bez koga je čovek osuđen na rezignaciju, gorčinu i ostale neprijateljske pojave prema životu. Psihologija neuroze, koja vidi samo ono negativno, prosipajući vodu baca i dete, time
169 što zapostavlja smisao i vrednost ,,infantilnog“ , što znači stvaralačke fantazije. Njena se nastojanja sastoje u biti u pokušaju, kako bi se bilo šta moglo objasniti na dole, i ne postoji stvamo ništa, što se na sramotan način ne bi dalo karikirati. Ali ova mogućnost nikada ne dokazuje da tako objašnjeni simptom ili simbol to i misli, već ona samo dokazuje prljavu adolescentnu fantaziju onoga ko objašnjava. Ne mogu a da ne kažem, koliko se često dešava, da inače 356 ozbiljni lekari potpuno ne poštujući načela nćRične savesti, objašnjavaju neki psihološki materijal kroz subjektivne konjekture (nagađanja) - konjekture, sa kojima se stvarno ništa drugo ne može učiniti, nego da se tumače kao pokušaji, da se s tim u vezi prave bljutavi vicevi, kojima se materijal koji se objašnjava može staviti u nekakav odnos sa nekom oralnom, analnom, uretralnom, itd. seksualnom abnormalnošću. Otrov obezvređenog tumačenja je tim ljudima u toj meri ušao u srž, da uopšte više ne mogu da misle na nešto drugo, nego na infantilno-perverzni žargon određenih slučajeva neuroze, koji se odlikuju osobenošću FROJD-ove psihologije. Upravo je groteskno da lekar sam zapadne u onaj način razmišljanja, koji drugome s pravom zamera kao infantilno i zbog toga hoće da'ga leči. Svakako je mnogo lakše da se nagađanja prave preko tuđe glave, nego da se vidi šta misli sam empirijski materijal bolesnog. Mora se ipak pretpostaviti, kako bolesna osoba dolazi lekaru da se oslobodi svog bolesnog načina mišljenja i shvatanja i stoga bi se svakako smelo smatrati - kao što je to, uostalom, slučaj u celoj modernoj medicini - da su u samoj pojavi bolesti istovremeno date i težnje za ozdravljenje obolelog sistema. Ali ako lekar glasno ili tiho misli takođe negativno i obezvređujući i isto tako sve i svakoga povlači dole u infantilno-perverznu kaljugu sramotne psihologije viceva kao i bolesnik, onda se ne moramo čuditi, ako ovom dragom duša opusti i to pustošenje kompenzuje neizlečivim intelektualizmom. Istina je, nažalost, da ima isuviše ljudi prema kojima se is- 357 kazuje nepoverenje. Samo previše potrošenih ideala i prividnih vrednost, da bi se pred samima sobom pritiskali. Lekar mora ovakve obolele često da dovede na jednu vrlo neprijatnu formulu, da bi ih konfrontirao sa njihovom sopstvenom istinom. Ali nisu svi ljudi takvi. Ima bar isto toliko bolesnih kojima je sve drugo potrebnije od nepoverenja i obezvređivanja. To su u svojoj biti pri-
170 stojni ljudi, koji pre svega nisu prevaranti i ideale i vrednosti zloupotrebljavaju za kićenje manje vredne ličnosti. Tretirati takve ljude reduktivno, podmetati im neiskrene motive i njihovu prirodnu čistotu sumnjičiti za neprirodnu prljavštinu, ne samo da je grešno glupo, već je to upravo zločin. Tehnika je uvek shema bez duše i ko psihoterapiju smatra tehnikom i kao takvu je hvali, u najmanju mku je u opasnosti da napravi neoprostive stmčne greške. Savestan lekar mora biti u stanju da može da sumnja ir sve svoje veštine i teorije, inače će promašiti shemu. Shema, međutim, znači i ograničenost i neljudskost. Neuroza je - u to nesme više biti sumnje - sve dmgo, samo ne „ništa nego“ . Neuroza je patnja jedne ljudske duše sa svom njenom svetskom komplikovanošću, koja je tako čudesna da se svaka teorija o neurozi može mirno već unapred označiti kao skoro beznačajni aper?u (kratak pregled), ona bi bila jedna gigantska slika duše, za koju da bi se premerila ne bi bio dovoljan ni stostmki Faust. 358 Za psihoterapeuta treba kao osnovno pravilo da važi, da se svaki slučaj posmatra kao nov i jedinstven. Na taj način se svakako najviše približavamo istini. 359 Dodirivanje duševnog materijala zahteva najveću taktičnost i skoro umetničku istančanost osećanja. Bez toga je teško moguće razlikovati beznačajno od dragocenog. Kao što sam napred rekao, neuroza se sastoji od infantilne nevoljnosti i volje za prilagođavanjem. Stoga se mora pre svega steći osećaj na kojoj strani je akcenat. Tuda, naime, put vodi dalje. Ako je akcenat na volji za prilagođavanjem, onda je besmisleno da se pokušaj prilagođavanja obezvredi kao infantilna željna fantazija. Lekaru se vrlo lako događa ova zabluda sa njegovim pacijentom, pri čemu se ovaj poslednji —na njegovu veliku štetu - još i raduje toj zabludi, jer je lekarskim autoritetom osiguran od zahteva neuroze kojih se ionako plaši i mrzi ih, to jest dela ličnosti koji je u njima skriven. Ta ,,dmga“ ličnost u njemu je, međutim, upravo to, što nikada ne bi trebalo da izgubi iz vida: naime, njegova sopstvena unutrašnja suprotnost, konflikt, koji uvek iznova mora da se reši i time stvori život. Bez početničkog suprotstavljanja nema kretanja energije i nema života. Odsustvo suprotnosti je mirovanje, ukoliko je nepostojanje suprotnosti dovoljno. Izvan njenog područja, međutim, život nesvesno ide dalje u uvek obnovljenim i promenjenim oblicima neuroze. Samo onaj ko je razume i prih-
171 vata kao svoje najsopstvenije i najbitnije, siguran je da neće zapasti u mirovanje, ukočenost i neurotične Subterfugien. Uneurozi se krije naš najbolji neprijatelj i prijatelj. Ne možemo ga dovoljno visoko vrednovati, osim ako smo iz sudbinskih razloga neprijateljski nastrojeni prema životu. Postoje konačno i dezerteri, koji, međutim, nemaju ništa da nam kažu, kao ni mi njima. Neurotička simbolika je dvoznačna, ona pokazuje podjed- 360 nako napred i nazad, naviše i naniže. Uopšteno je napred važnije od nazad, jer budućnost dolazi, a prošlost omazi. Samo onaj ko priprema povratak vidi bolje nazad. Ali ni neurotičar ne treba sebe da posmatra kao potučenog, on je samo prepoznao svog neizostavnog protivnika i verovao da može na jeftin način da ga se oslobodi. Upravo u onome što nastoji da izbegne, leži, međutim, zadatak njegove ličnosti. Lekar, koji ga obmanom vodi preko toga, čini mu lošu uslugu. Bolesnik ne treba da uči kako se osloboditi neuroze, već kako je nositi. Jer bolest nije nikakav suvišni i na taj način besmisleni teret, ona je on sam; on sam kao ,,drugi“, koga su uvek pokušavali da isključe, zbog infantilne konformnosti na primer, ili iz straha, ili iz bilo kakvih drugih razloga. Na taj način pravimo od Ja, kao što FRO.TD ispravno kaže, „mesto straha“, koje to nikada ne bi bilo kada se ne bismo neurotično branili od nas samih. Gde je Ja mesto straha, odatle odlazi još neko pred samim sobom i neće ništa za to imati. Za uplašenog sopstvenog ,,drugog“ pre svega važi obezvređujuća, razlagačka podrivačka tehnika ,,psihoanalize“ , koja se stalno nada da će time trajno ukočiti protivnika. Ne treba tražiti kako da se neuroza otkloni, već treba isku-361 siti šta ona misli, Čemu uči i šta je njen smisao i svrha. Da, valja naučiti da joj budemo zahvalni, inače smo je propustili i time izgubili mogućnost da se upoznamo sa onim šta stvarno jesmo. Neuroza je stvarno savladana onda, kad ju je savladalo pogrešno nastrojeno Ja. Ne leči se ona, već ona leči nas. Čovek je bolestan, ali je bolest pokušaj prirode da ga leči. Mi, dakle, možemo od same bolesti da naučimo veoma mnogo za naše ozdravljenje i ono što neurotičaru izgleda kao apsolutno neupotrebljivo, u njemu leži pravo zlato, koje inače nigde nismo našli. Dmga reč „psihoanalitičkog“ tumačenja je „ništa nego“ , upravo to, što bi rekao trgovac za neki komad, koji bi rado kupio jeftino, u ovom slučaju
172 dušu jednog čoveka, njegovu nadu, njegov najsmeliji pokušaj i njegovu najbolju avanturu. 362 Za bolesnog je loš plan da neko hoće da mu otkupi njegovu neurozu i time i dušu. Jer to je, u osnovi uzev, nemoguć poduhvat, naime prevara: ne može se čovek trajno upućivati na svoju senku, osim ako ne živi u večnom mraku. Ono sa čim se bolesnik suočava u neurotičnoj disocijaciji jeste nepriznati, strani deo njegove sopstvene ličnosti, koji pokušava da iznudi svoje priznavanje i to istim sredstvima, sa kojima jedan poricani deo tela tvrdoglavo objavljuje svoju prisutnost. Ako bi se neko dao na to da poriče postojanje svoje leve šake, morao bi da se zaplete u fantastičnu mrežu „ništa nego“ - objašnjenja, upravo ono što se događa neurotičnoj osobi i što je ,,psihoanaliza“ uzdigla do teorije. Infantilno-perverzna ,,ništa-nego“ -fantastika je pokušaj bolesnog da porekne svoju levu šaku. Njegov pokušaj je upravo bolesna stranputica, koja ima samo toliko interesovanja koliko se i u svakoj fantaziji krije tajni ukaz na levu ruku. Sve ostalo je nesvojstveno, jer je smišljeno samo u cilju prikrivanja. FROJD smatra da je prikriveno ono na šta fantazije više ili manje otvoreno aludiraju, naime, seksualnost i slično. Ali to je tačno ono mesto na koje takva vrsta pacijenta cilja. On jaše na istom drvenom konjiću kao i lekar - možda mu je lekar još dodao neku novu korisnu ideju, kao što je, na primer, famozna infantilna seksualna trauma, koja se može tako dugo tražiti i gde ste koliko je god to moguće daleko od istine. 363 Pravi razlog neuroze, međutim, leži u onom danas, jer neuroza postoji u sadašnjosti. Ona nije nipošto iz prošlosti prevučeni caput mortuum, već se dnevno hrani, čak tako reći iznova stvara. I samo se u tome neuroza ,,leči“ , danas a ne u onom juče. Pošto nas neurotička suprotnost susreće danas, to je istorijsko skretanje obilazni put, ako ne i stranputica. Pošto se u neurozi skriva jedan deo sopstvene ličnosti, to je skretanje u hiljade mogućnosti sramotne fantazije ili neispunjivih infantilnih želja samo izgovor koji zaobilazi ono što je stvarno. 364 Centralno pitanje je: šta hoće da iza tog zamagljivanja pristupi svesnoj ličnosti bolesnog i kako treba da bude oformljen njegov stav, da bi integrisao ovaj otcepljeni ili nikada s njim povezani deo njegove ličnosti? Kako bi uopšte moglo da ga pritiska, ako to ne bi bilo nešto kao njegova leva šaka, kao druga polovi-
173 na njega samog? Dakle nešto, što mu u najdubljem smislu pripada, što ga dopunjuje i što znači organsku ravnotežu, ali da iz nekakvog razloga zastrašuje, možda zato što je život komplikovan i postavlja naizgled nemoguće zadatke? Da bi se izbegli ovakvi zahtevi, najpogodnije je svakako 365 staviti nešto na njihovo mesto, što se po pravu i pravdi može označiti kao nemoguće, dakle, na primer, čitav onaj svet sramotnih mogućnosti, za koje sam FROJD preporučuje što brže sublimiranje. FRO.TD je dakle ozbiljno shvatio neuPotsku konjekturu i time se uhvatio na lepak neurotične zapletenosti, koja u jednom slučaju a tout prix traži stranputicu, a u drugom ne može da nađe pravi put u lutanju. Očigledno ga je očarao neurotski trik eufemističkog umanjivanja. On je potcenio neurozu i time zadobio odobravanje bolesnih i lekara, koji i nisu želeli ništa bolje, nego da neuroza bude „nije ništa drugo nego...“ A li reč ,,psihogen“ treba da znači da određene smetnje na- 366 staju iz duše. Duša nije, nažalost, hormon, već jedan svet tako reći kosmičkih dimenzija. To je naučni racionalizam potpuno prevideo. Da li je psihoterapija ikada ozbiljno mislila na to, da ima sasvim druge prethodnike od MESMER-a, FARI-a, LIEBOA (LIEBEAULT), SARKO-a (CHARCOT), BERNHAJM-a (BERNHEIM), ŽANE-a (JANET), FOREL-a i kako se svi zovu? Oko duše koja pati duh čovečanstva se muči već hiljadama367 godina, možda još ranije nego oko tela koje pati. ,,Spas“ duše, „izmirenje bogova“ , „perils o f the soul“ nisu problem od juče. Religije su psihoterapeutski sistemi u najstvarnijem smislu reči i u najvećoj meri. One izražavaju obim duševnog problema u moćnim slikama. One su priznanje i spoznaja duše i istovremeno otkrivanjc i pojava bića duše. Od ove univerzalne podloge nije odvojena ni jedna ljudska duša; samo pojedinačne svesti, koje su izgubile vezu sa celovitošću duše, uhvaćene su u iluziju da je duša maleni obuhvatni okrug, koji je kao objekat podoban za ,,naučnu“ teoriju. Gubljenje velike povezanosti je osnovno neurotično zlo i zato se put obolelog gubi u malim i najmanjim bočnim ulicama sa sumnjivom reputacijom, jer, ko poriče veliko, krivicu mora da traži u najmanjem. U svom spisu „Budućnost jedne iluzije“ (,, Zukinft einer Illusion ") FRO.TD je ne sluteći otkrio svoje karte. On hoće da konačno ubije veći aspekt duševne pojave i dok to pokušava, deluje na ono što je u svakom obole-
174 lom na delu i to: na razaranje veze „čoveka i bogova“ , odvajanje od univerzalno osećanih i prepoznatih osnova i dimenzija duševne pojave i time na „porieanje leve ruke“ , naime onog suprotnog dela, koji je čoveku potreban za duševnu egzistenciju. 368 Nećemo da pitamo ko je sve pričao gluvima. A li da li je GETE svog ,,Fausta“ zaista napisao uzalud? Ili Faust nema baš faustovski debelu neurozu? Jer đavo prema nekima ipak uopšte ne postoji. Dakle, ne postoji ni suprotni deo duše - tajna Faustove sumnjive unutrašnje sekrecije, koju tek treba odgOnetnuti! To eto misli Mefistofel, koji lično seksualno nije sasvim besprekoran - malo biseksualan, kako izgleda. Ovaj prema „Budućnosti jedne iluzije“ nepostojeći đavo naučni je objekt ,,psihoanalize“ i ona se udubljuje pobožno u njegova nepostojeća misaona kretanja. Ono što se samom Faustu događa, na nebu i na zemlji, ostaje svakako „prepušteno pesnicima“ i slika zadnjice ljudske duše postaje teorija duševne patnje. 369 Današnja psihologija neće, kako mi se čini, biti pošteđena toga da će morati žestoko da promeni učenje, dok o svom predmetu, odnosno ljudskoj duši u celom njenom opsegu ne bude bar približno pravedno sudila i dok njoj samoj ne pođe za rukom da ne misli više neurotično, već da događanja u duši vidi u njihovim pravim proporcijama. Temeljna revizija je potrebna ne samo u opštem shvatanju neuroze, već i u kompleksnim psihičkim funkcijama kao što je, na primer, funkcija sna. U ovoj oblasti su se dogodili značajni pogrešni zahvati, na primer tako što je normalna funkcija sna podvrgnuta istom shvatanju kao i bolest. Ispostaviće se onda da je psihoterapija napravila otprilike iste greške kao i stara medicina, koja je savladavala groznicu zato što je smatrala da je to noksa (prestup). 370 Sudbinska nesreća lekarske psihoterapije jeste što je nastala u vreme prosvećenosti, kada je staro kulturno dobro postalo nepristupačno zbog samookrivljavanja i kada još nije bilo psihologije, koja je negde prevazilazila nivo jednog HERBART-a ili čak jednog KONDILAK-a (CONDILLAC), u svakom slučaju ne psihologije, koja je nekako pa i samo približno dospevala do kompleksija i zbunjenosti, sa kojima je sasvim bezazleni i potpuno nepripremljeni lekar bio odjednom konfrontiran. U tom smislu FROJD-u moramo biti zahvalani što je bar stvorio određenu orijentaciju u tom haosu i lekaru ulio hrabrost da na primer, slu-
175 čaj histerije bar uzme ozbiljno kao naučnu disciplinu. Lako je, naravno, naknadno kritikovati. Ali ništa ne valja, ako cela generacija lekara spava na FROJD-ovim lovorikama. U stvarima duše nismo još ni izdaleka ništa izučili, a ono što nam je danas u posebnoj meri nužno jeste oslobađanje od prevaziđenih gledišta, koja su na sumrijiv način ograničila pogled za sagledavanje celine.
177
IX PREDGOVOR ZA „ESEJE O SAVREMENIM DOGAĐAJIMA“ *
* ( Objavljeno u: Zentralblatt fiir Psychoterapie und ihre G renzgebiete VII/1, Lajpcig 1934 str. 1-16.) 1 ( s. 72 i sled.) 2 Slične stavove u odnosu na intemu medicinu zastupa, kao što je poznato, i FON VAJCZEKER ( VlKTOR VON WE1ZSACKER, 1886-1957, profesor medicine na univerzitetu Hajdelberg i pionir psihosomatike.)
Medicinska psihoterapija mora iz praktičnih razloga da se 369 bavi celinom psihe. Ona je stoga obavezna da ima u vidu sve činioce, biološke kao kao i društvene i mentalne, koji imaju ključni uticaj na psihički život. Mi živimo u vremenima velikog rascepa: političke strasti su zaoštrene unutarnji prevrati su doveli narode do ivice haosa, a same osnove našeg Weltanschauung-a su poljuljane. Ovo kritično stanje stvari ima tako ogroman uticaj na psihički život pojedinca da lekar mora slediti njegove efekte s više nego uobičajenom pažnjom. Oluja događaja ne obrušava se na njega samo iz velikog sveta spolja; on oseća žestinu njenoga udarca čak i u tišini svoje sobe za savetovanje i u privatnosti medicinskog savetovanja. Kako ima odgovornost prema svojim pacijentima, on ne može dozvoliti da se povuče na mirno ostrvo spokojnog naučnog rada, već mora neprestano da se spušta u arenu svetskih događaja, kako bi učestvovao u borbi suprotstavljenih strasti i mišljenja. Kada bi ostao po strani od galame, velika nesreća njegovog vremena dosegla bi ga jedino iz daleka, a patnje njegovog pacijenta ne bi naišle niti na uvo niti na razumevanje. On ne bi znao kako da razgovara s njim, niti da mu pomogne iz svoje izolacije. Iz tog razloga psiholog ne može izbeći da se suoči sa savremenom istorijom, iako njegova prava duša izbegava političku galamu, varlji-
179
178
vu propagandu i neskladne govore demagoga. Nije nipotrebno da pominjemo njegove dužnosti kao građanina, koje ga sučeljavaju sa sličnim zadatkom. U tom pogledu, kao lekar, on ima višu obavezu prema čovečanstvu. 370 S vremena na vreme, stoga, osetio sam se obaveznim da prekoračim uobičajene granice moje profesije. Iskustvo psihologa je od prilično posebne vrste, i izgledalo mi je da bi opšta publika mogla smatrati kako je korisno čuti njegovu tačku gledišta. Bio je to jedva usiljen zaključak, jer svakako ni najnaivniji laici nisu mogli pogrešiti kako su mnoge savremene figure i događaji sigurno zahtevali psihološko razjašnjenje. Da li su psihopatski simptomi bili ikada ranije tako istaknuti kao što je to na savremenoj političkoj sceni. Nikada mi nije bila želja da se mešam u politička pitanja dana. Ali tokom godina napisao sam nekoliko članaka koji daju moju reakciju na tekuće događaje. Ova knjiga sadrži kolekciju tih povremenih eseja, koji su svi napisani između 1936. i 1946. Sasvim je prirodno da su moje misli posebno vezane za Nemačku, koja mi je predstavljala problem još od Prvog svetskog rata. Moje izjave očito su dovele do svih oblika pogrešnih tumačenja, koja, nema sumnje, poglavito duguju činjenici da moje psihološko stanovište deluje mnogim ljudima kao novo i stoga čudno. Umesto da se upustim u predugačko argumentovanje u pokušaju da razjasnim ta pogrešna tumačenja, našao sam da je jednostavnije sakupiti sve odeljke u drugim mojim spisima koji se bave istom temom i staviti ih u jedan epilog. Čitalac će tako biti u poziciji da za sebe stekne jasniju sliku ovih činjenica.
* (Mali zbornik se pojavio 1946. godine u Cirihu i obuhvatio je tekstove ,,Wotan“, „Die Psychoterapie in der Gegenwart“, ,,Psychoterapie und Weltanschauung“, „Nach der Katastrophe" kao i u o v o m tomu obuhvaćeni pogovor/parag. 458-487/. Oba eseja o psihoterapiji izašla sii u Sabr. delima XV1/1958/.)
XV VOTAN En Germanie naistront diverses secies, S'lapprochant fort de l'heureux paganisme: Le coeur captif et petites receptes Feront retour a payer la vraye disme, Propheties de Maistre Michel Nostradamus, 1555' Kada bacimo pogled unazad na vreme pre 1914, videćemo37i da živimo u svetu događaja koji bi bili nezamislivi pre rata. Mi smo Čak bili počeli da smatramo rat između civilizovanih nacija bajkom, misleći da bi jedan takav apsurd bio manje moguć u našem racionalnom, intemacionalno organizovanom svetu. A ono što je usledilo nakon rata bio je pravi veštičji sabat. Svugde fantastične revolucije, divlje preinačenje mape, vraćanje u politici na srednjovekovne ili čak antičke prototipove, totalitame države koje gutaju svoje susede i prevazilaze sve prethodne teokratije u svojim apsolutističkim zahtevima, proganjanje hrišćana i Jevreja, masovno političko ubistvo, i, konačno, bili smo svedoci jednog lakodušnog susrrskog napada na miroljubiv, polucivilizovan narod. Uz takva dešavanja širom sveta nije ni najmanje iznenađu-372 juće postojanje jednako čudnih manifestacija na manjoj skali u drugim sferama. U oblasti filozofije moraćemo da pričekamo izvesno vreme pre nego što iko bude u stanju da proceni vrstu veka u kome živimo. Ali u sferi religije već možemo videti da su se dogodile neke veoma značajne stvari. Ne treba da nas imalo iznenadi što je u Rusiji šaroliko blistanje istočnopravoslavne crkve zamenjeno pokretom bezbožnih - uistinu, odahnulo se kada se isplivalo iz izmaglice jedne pravoslavne crkve sa njenim mno-
180 štvom svetiljki i kada se stupilo u pravu džamiju, gde uzvišeno i nevidljivo sveprisustvo Božije nije bilo opterećeno suviškom svetih ukrasa. Uz bezukusan i jadno neinteligentan, kakav jeste, i uza sve to žalosno nizak duhovni nivo "naučnog" reagovanja, bilo je neminovno da „naučno" prosvetljenje XIX veka jednog dana osvane u Rusiji. 373 Ali ono što je više nego čudno - pikantno do izvesne mere, zapravo - jeste što se jedan drevni bog oluje i besnila, dugo vremena mirni Votan, probudio, poput nekog ugašenog vulkana, za novu aktivnost, u civilizovanoj zemlji za koju se dugo pretpostavljalo da je prerasla srednji vek. Videli smo ga kako oživljava u Nemačkom Pokretu Mladeži, a na samom početku prosuta je krv nekoliko ovaca u čast njegovog vaskrsa. Opremljeni ruksacima i lutnjama, plavokosi mladići, a ponekad i devojke, mogli su se videti kao uznemireni putnici na svakoj stazi od Nort Kejpa do Sicilije, odani posvećenici boga lutalice. Kasnije, kako se približavao kraj Vajmarske republike, ulogu lutalica preuzele su hiljade nezaposlenih, koje su se mogle sresti svuda na besciljnim putovanjima. Od 1933. godine one nisu više lutale, već su marširale u stotinama hiljada jedinki. Hitlerov pokret je bukvalno podigao na noge čitavu Nemačku, od petogodišnjaka do veterana, i stvorio spektakl seljenja naroda sa jednog na drugo mesto. Votan-lutalica bio je u pokretu. Mogao se, izgledajući prilično sramežljivo, videti u krekerskom hramu sekte običnog naroda u Severnoj Nemačkoj, prerušen kao Hristos koji sedi na belom konju. Ne znam da li su ovi ljudi bili svesni Votanove drevne veze sa figurama Dionisa i Hristosa, ali to nije mnogo verovatno. Votan je nespokojna lutalica koja izaziva nemir i svađu čas 374 ovde, čas onde, i koji obavlja magične radnje. Hrisćanstvo ga je uskoro promenilo u đavola, i on je nastavio da živi samo u nestajućim mesnim tradicijama, osuđenim na nestajanje, kao sablasni lovac koji je viđen sa svojom svitom svetlucajući poput divljeg ognja kroz olujnu noć. U srednjem veku ulogu nespokojnog putnika preuzeo je Ahasver, Jevrejin lutalica, što nije jevrejska već hrišćanska legenda. Motiv lutalice koji nije usvojio Hrista projektovan je na Jevreje, na isti način na koji uvek ponovo otkrivamo naše nesvesne psihičke sadržaje u drugim ljudima. U svakom slučaju koincidencija antisemitizma sa ponovnim buđenjem Votana jeste psihološka finesa koja je možda vredna pomena.
181 Nemačka mladež koja je žrtvenim ovcama slavila solsticij 375 nije bila prva koje je čula šuškanje u prvobitnoj šumi nesvesnog. Nju su anticipirali Niče, Šiler, Stefan George i Ludvig Klages. Književna tradicija Rinelanda i zemlje južno od Majne ima klasičan žig kojeg se ne može lako osloboditi; svako tumačenje opijanja i izobilja pogodno je za vraćanje na klasične modele, na Dionisa, na puer aeternus i kosmogonijski eros. Nema sumnje da akademskim ušima bolje zvuči tumačenje ovih stvari kroz figuru Dionisa, ali Votan bi mogao biti ispravnije tuinačenje. On je bog oluje i besnila, oslobodilac strasti i žudnje za borbom; štaviše, on je najveći čarobnjak i umetnik u iluziji, i upućen je u sve tajne jedne okultne prirode. Ničeov slučaj je svakako osoben. On nije imao n i k a k v o g a 376 znanja o nemačkoj književnosti; otkrio je kulturnog Filistinjanina, a saopštenje da je Bog "mrtav" dovelo je do Zaratustrinog susreta sa jednim nepoznatim bogom u neočekivanom obliku, koji mu se ponekad približavao kao neki neprijatelj a ponekad prerušen kao sam Zaratustra. Zaratrustra je, takođe, bio istinoljubiv čarobnjak, i olujni vetar: i kao vetar doći ću da duvam među njih, i sa mojim duhom ću odneti dah njihovog duha; tako moja budućnost želi. Uistinu, Zaratustra je snažan vetar za sve koji su nisko; a ovaj savet daje on svojim neprijateljima i svima koji pljuju i bljuju: „Čuvaj se pljuvanja uz vetar.“ A kada je Zaratustra sanjao da je čuvar grobova u "pustoj 377 planinskoj tvrđavi mrtvih" i kada je ulagao snažan napor da otvori kapije, iznenada vetar što zavija razneo je na kraju kapije: zviždeći, urlajući i zavijajući, hitnuo je crni mrtvački sanduk ispred mene, I usred zavijanja, zviždanja i urlanja mrtvački sanduk se otvorio i ispustio hiljadu urnebesnih smehova, Učenik koji je tumačio san reče Zaratustri: zar nisi ti sam378 mrtvački sanduk ispunjen životnom veselom zlobom i anđeoskim - grimasama? U 1863. ili 1864. u svojoj pesmi „Nepoznatom bogu“ , N i - 3 7 9 ce je zapisao: Ja ću upoznati tebe, Nepoznati, Jedini,
183 Koji istražuješ đubine moje duše, i duvaš kroz moj život poput oluje, Nepojmljivi, a ipak moj rođače! ću te upoznati, i služiću tebi. 380
Dvadeset godina kasnije, u svojoj „maestralnoj Pesmi“ , on zapisuje: Maestralni vetre, goniču oblaka, Ubico tame, čistaču nebesa, Divlji olujni vetre, koliko te volim! Zar nismo boje prve - voćke Iste materice, zauvek predodređeni Na istu sudbinu?
381
U ditirambu poznatom kao „Arijadnina tužbalica“ , Niče je u potpunosti žrtva boga-lovca: Ispružen, drhteći, Nalik polumrtvoj stvari čija su stopala ugrejana, Izmučen groznicom nepoznatog uzroka, Trepareći s prodornim, ledenim, zamrzlim strelama, Gonjen od tebe, o Promisli, Neizrecivi! Koprenom skriveni! Užasni! Ti lovče iza oblaka, Oboren munjom, Ti podrugljivo oko što buljiš u mene iz mraka! Tako ja ležim, Pišući, izmišljajući izmučen Svim večnim torturama, Pogođen Od tebe, surovi lovče, Ti, nepoznati bože!
382
Ova neobična slika boga-lovca nije puka ditirampska govorna figura već se zasniva na jednom iskustvu koje je Niče imao u Forti kada mu je bilo petnaest godina. Ona je opisana u knjizi Ničeove sestre, Elizabete Forester-Niče.10Dok je lutao unaokolo
u mračnoj sumi po noći, prestrašio ga je "urlik iz bolnice za umobolne u susedstvu od koga se ledila krv u žilama", i uskoro nakon toga našao se licem u lice sa lovcem čije su "crte lica" bile divlje i jezive". Namestivši usne za zvižduk "u dolini okruženoj divljom šikarom", lovae je "tako prodomo zazviždao" da je Niče izgubio svest - ali se probudio ponovo u Forti. Bila je to noćna mora. Značajno je da je u svome snu Niče, koji je u stvarnosti nameravao da ide u Ejsleben, Luterov grad, umesto toga raspravljao sa lovcem pitanje odlaska u "Teutsental" (Dolinu Tsfemaca). Niko ko ima uši da čuje ne može pogrešno razumeti prodorno zviždanje boga oluje u noćnoj šumi. Da li je to uistinu bio samo klasični filolog u Ničeu koji je 383 doveo do toga da se bog nazove Dionisom umesto Votanom - ili, je za ovo možda zaslužan njegov sudbonosti susret sa Vagnerom. U svojoj Reich ohne Raum, koja je prvi put štampana384 1919. godine, Bruno Gec je video tajnu nastupajućih događaja u Nemačkoj u vidu veoma čudne vizije. Nisam nikada zaboravio ovu malu knjižicu, jer me je pogodila u to doba kao prognoza nemačkog vremena. Ona anticipira sukob između oblasti ideja i života, između Votanove dvojne prirode kao boga oluje i boga tajnih sanjarenja. Votan je nestao kada su njegovi hrastovi pali i ponovo se pojavio kada se hrišćanski bog pokazao suviše slabim da spase hrišćanstvo od bratoubilačkog pokolja. Kada je Sveti Otac u Rimu mogao jedino da nemoćno oplakuje pred Bogom sudbinu greh segregatus, jednooki stari lovac, na ivici nemačke šume, smejao se i sedlao Slejpnira. Mi smo uvek ubeđeni da je savremeni svet i razuman svet, 385 zasnivajući naše mišljenje na ekonomskim, političkim i psihološkim činjenicama. Ali mi bismo za trenutak mogli da zaboravimo da živimo u gospodnjoj godini 1936-oj i, ostavljajući po strani našu dobronamemost, sve-ljudsko rezonovanje, mogli da opteretimo boga ili bogove odgovornošću za savremene događaje umešto čoveka, našli bismo da je Votan sasvim pogodan za uzročnu hipotezu. U stvari promišljam jeretičku pretpostavku da neizmerne dubine Votanovog karaktera objašnjavaju više nacional-socijalizam od sva tri razumna činioca zajedno. Nema nikakve sumnje da svaki od ova tri činioca objašnjava jedan važan vid onoga što se dešava u Nemačkoj, ali Votan pmža još iscrpnije objašnjenje.
184 On je posebno prosvetljujući u pogledu opšte pojave koja je tako čudna za svakoga ko nije Nemac da ostaje nerazumljiva čak i nakon najdubljeg razmišljanja. 386 Možda možemo da rezimiramo ovu opštu pojavu kao ,,Ergriffcnhcit“ - stanje obuzetosti ili zaposednutosti. Ovaj izraz ne pretpostavlja samo jednog Ergiffener-a, onaj koji je posednut ili obuzet, već isto tako jednog Ergreifer-a (onaj koji zaposeda). Votan je jedan Ergreifer ljudi, i, ukoliko neko ne želi da obogotvori Hitlera - što se zapravo u stvarnosti dogodilo - on je uistinu jedino objašnjenje. Istina je da Votan deli ovu odluku sa svojim rođakom Dionisom, ali čini se da Dionis vrši svoj uticaj poglavito na žene, Menade su bile vrsta ženskih olujnih konjanika, i, prema mitskim zapisima, bile su dovoljno opasne. Votan se ograničio na ubojice, koji su našli svoju vokaciju u Cmokošuljašima mitskih kraljeva. 387 Duh koji je još uvek detinjast misli o bogovima kao o metafizičkim entitetima koji postoje po sopstvenom pravu, ili ih pak smatra za ironične ili praznoverne izmišljotine. S obe tačke gledišta paralela između Votana redivivus-a i dmštvene, političke i psihološke oluje koja potresa Nemačku mogla bi imati makar vrednost parabole. A li budući da su bogovi bez sumnje personifikacije psihičkih sila, dokazivati njihovo metafizičko postojanje u jednakoj je meri interlektualna uobraženost kao i mišljenje da su oni ikada mogli biti izmišljeni. Ne radi se o tome da "psihičke sile" imaju išta zajedničko sa svesnim umom, iako smo radi da se igramo sa idejom da su svest i psiha istovetni. To je samo drugi deo intelektualne uobraženosti. „Psihičke sile“ imaju daleko više sličnosti sa oblašću nesvesnog. Naša manija za racionalnim objašnjenjima očito ima svoje korene u našem strahu od metafizike jer su ovo dvoje uvek bili neprijateljska braća. Otuda se sve neočekivano što nam se približava iz te tamne oblasti smatra bilo kao nešto što dolazi iz spoljašnosti i stoga kao stvarno, bilo kao neka halucinacija i stoga neistinito. Ideja da nešto može biti stvarno ili istinito što ne dolazi iz spoljašnosti jedva da je počela da sviće savremenom čoveku. 388 Radi boljeg razumevanja i da bismo izbegli predrasude mogli bismo, naravno, da izbegnemo ime ,,Votan“ i da umesto toga govorimo o fuior teutonicus. A li samo bismo govorili istu stvar
185 pa čak ni to, jer furor je u ovom slučaju puko psihologiziranje Votana i ne govori nam ništa više nego da su Nemci u stanju „pomame“ . Tako gubimo iz vida najosobitiju odliku ovog fenomena, naime, dramatični aspekt Ergreifer-a i Ergriffener-a. Ono što je impresivno povodom nemačkog fenomena jeste to da je jedan čovek, koji je očito ,,zaposednut“ zarazio čitavu naciju do te mere da je sve stavljeno u pokret i da je započelo kotrljanje na svom putu ka propasti. Meni se čini da Votan kao hipoteza pogfda srž stvari. On je 389 uistinu očito bio samo zaspao na planini Kifhauzer dok ga gavrani nisu pozvali i najavili rađanje dana. On je osnovni atribut nemačke psihe, iracionalni psihički činilac koji dejstvuje pod visokim pritiskom civilizacije poput ciklona, i kao takav prolazi. Uprkos njihove ekscentričnosti, čini se da su Votanovi obožavaoci prosuđivali stvari ispravnije od obožavalaca razuma. Očito da je svako bio zaboravio kako je Votan nemačka činjenica od najveće važnosti, najistinitiji izraz i neprevaziđena personifikacija osnovne odlike koja je posebno karakteristična za Nemce. Hjuston Stjuart Čemberlen jeste simptom koji pobuđuje sumnju da i neki drugi bogovi prekriveni koprenom možda spavaju negde dmgde. Naglasak na nemačkoj rasi, vulgamo nazvanoj ,,arijevskom“ , nemačkoj baštini, krvi i tlu, pesme Vagalaveja, jahanju Valkira, Isusu kao plavokosom i plavookom heroju, grčkoj majci Svetoga Pavla, đavolu kao jednom internacionalnom Alberihu u jevrejskom ili masonskom obliku, nordijskoj aurora borealis kao svetu civilizacije, inferiornoj mediteranskoj rasi - sve je to neizbežan scenario za dramu koja se odvija i u osnovi svi oni znače istu stvar: Bog je zaposeo Nemce i njihova je kuća ispunjena „moćnim rušilačkim vetrom“ . Bilo je to, ako se ne varam, neposredno pošto je Hitler zgrabio vlast da se pojavio crtani film o ,,Panču“-u, o lutajućem ubojici koji se oslobađa svojih okova. Oluja se podigla u Nemačkoj dok mi još uvek verajemo da je vreme lepo. Stvari su u poređenju s prethodnim mirne u Švajcarskoj, 390 mada povremeno dune vetar sa severa ili juga. On ponekad ima blagokoban prizvuk, ponekad šapuće tako bezopasno ili čak idealistički tako da niko nije uznemiren. ,,Ne diraj lava dok spava“ mi uspevamo da živimo sasvim udobno sa ovom poslovičnom mudrošću. Ponekad se kaže da Švajcarci imaju posebnu averziju prema pravljenju problema od sebe samih. Moram da opovrgnem
186 ovu optužbu: Švajcarci imaju svoje probleme ali oni to ne bi priznali ni za šta na svetu, čak i ako vide u kojem smeru duva vetar. Mi tako plaćamo naš danak vremenu oluje i pritiska u Nemačkoj, ali to nikada ne pominjemo, i to nam omogućuje da se osećamo beskrajno superiorno. Iznad svega Nemci su ti koji imaju priliku možda jedinstvenu u istoriji, da se zagledaju u svoje vlastite duše i da nauče koje su to opasnosti bile od kojih je hrišćanstvo pokušalo da izbavi čovečanstvo. Nemačka je zemlja duhovnih katastrofa, gde priroda nikada ne čini više od lažne pomirenosti sa svetom - vladajućim razumom. Remetilac mira jeste vetar što duva u Evropu od azijskog prostranstva, obuhvatajući široki front od Trakije do Baltika, razbacujući narode ispred sebe poput suvog lišća, ili pobuđujući misli koje potresaju svet iz osnova. To je jedan elementarni Dionis što upada u apolinijski red. Pobuđivač ove oluje zove se Votan, i možemo mnogo naučiti o njemu iz političke konfuzije i duhovnog prevrata koje je prouzrokovao tokom istorije. Radi tačnijeg istraživanja njegovog karaktera moramo se, međutim, vratiti u doba mitova, koje nije objasnilo sve čovekovim izrazima i njegovim ograničenim moćima već je tragalo za dubljim uzrokom u psihi i njenim autonomnim silama. Ljudske najranije intuicije personifikovale su ove sile kao bogove i opisale su ih u mitovima sa velikom pažnjom i podrobnošću u skladu sa njihovim različitim karakterima. Ovo je moglo biti urađeno mnogo brže s obzirom na čvrsto utvrđene primordijalne tipove slika koje su urođene u nesvesnom mnogim rasa i vrše neposredan uticaj na njih.10Budući da ponašanje rase preuzima svoj posebni karakter iz slika što leže u njenoj osnovi možemo govoriti o arhetipu ,,Votanu“ . Kao autonomni psihički činilac, Votan proizvodi efekte u kolektivnom životu ljudi i na taj način otkriva svoju vlastitu prirodu - pošto Votan ima svoju sopstvenu, posebnu biologiju potpuno nezavisnu od prirode čoveka. Samo s vremena na vreme dešava se da pojedinci padnu pod neodoljivi uticaj ovog nesvesnog činioca. Kada je on miran čovek nije svestan arhetipa Votana nimalo više od latentne epilepsije. Da li su Nemci koji su bili zreli ljuđi 1914. godine mogli predvideti šta će biti danas? Takvi zapanjujući preobražaji jesu efekat boga vetra, što „duva kuda hoće i ti čuješ zvuk ali ne možeš reći odakle dolazi, niti kuda ide.“ On dohvata sve na svojoj stazi i ruši sve što nije čvrsto ukorenje-
187 no. Kada duva vetar on potresa sve što je nesigurno, bilo spolja bilo iznutra. Martin Nink12 nedavno je objavio monografiju koja ie n a j -3 9 2 dobrodošliji dodatak našem saznanju Votanove prirode. Citalac nema potrebe da se plaši da ova knjiga nije ništa do naučna studija pisana sa akademskom udaljenošću od predmeta. Svakako da je pravo na naučnu objektivnost u potpunosti sačuvano, a materijal je sakupljen sa izuzetnom temeljitošću i predstavljen u neobično čistom obliku. Ali povrh i iznad svega čovlk oseća da je autor suštinski zainteresovan za to, da struna Votana vibrira u njemu takođe. Ovo nije nikakva kritika - naprotiv, to je jedna od poglavitih zasluga ove knjige, koja bi bez ovog entuzijazma mogla lako da se izrodi u dosadni katalog. Nink skicira uistinu veličanstven portret nemačkog arheti- 393 pa Votana. On ga opisuje u deset poglavlja, koristeći sve dostupne izvore, kao što su ubojica, bog oluje, lutalica, ratnik, bog Wunsch-a i Minne-a, božanstvo mrtvih i Einheriera-a, majstor tajnog znanja, čarobnjak i bog pesnika. Nisu zaboravljene niti Valkire niti Filgija, pošto one tvore deo mitološkog zaleđa i ključnog značenja Votana. Ninkovo istraživanje imena i njegovog porekla je posebno instruktivno. On pokazuje da Votan nije samo bog besa i jarosti koji otelovljuje instinktivni i emocionalni vid nesvesnog. Intuitivna i nadahnjujuća strana nesvesnog takođe se ispoljava u njemu, budući da on razume rune i kadar je da tumači sudbinu. Rimljani su poistovetili Votana sa Merkurom, ali njegov394 karakter zapravo ne odgovara nijednom rimskom ili grčkom bogu, iako postoje izvesne sličnosti. On je lutalica poput Merkura, naprimer, vlada mrtvima kao Pluto ili Kronos, i povezan je sa Dionisom preko svog emocionalnog besnila, pogotovu u svom proročkom vidu. Iznenađujuće je što Nink ne pominje Hermesa, boga otkrovenja, koji je kao pneuma i nous doveden u vezu sa vetrom. On bi bio vezivna karika sa hrisćanskom pneumom i čudom Trojstva. Kao Poimandres, duhovni vođa ljudi, Hermes je Ergrifer poput Votana. Nink ispravno ukazuje na to da su Dionis i drugi grčki bogovi uvek ostajali pod vrhovnom vlašću Zevsa, što Ukazuje na osnovnu razliku između grčkog i nemačkog temperamenta. Nink pretpostavlja jednu unutarnju srodnost između Votaha i Kronosa, a poraz ovog drugog možda može biti znak da je ar-
188 hetip Votana jednom bio prevaziđen i uništen u praistorijskim vremenima. U svakom slučaju, nemački bog reprezentuje celovitost na vrlo primitivnom nivou, psihološko stanje u kojem je čovekova volja bila gotovo istovetna sa božjom voljom i potpuno prepuštena njegovoj milosti. Ali Grci su imali bogove koji pomažu čoveku protiv drugih bogova; uistinu, sam Sve-Otac Zevs nije daleko od ideala milosrdnog, prosvećenog despota. 395 Nije bilo u Votanovoj prirodi da se zadržava i pokazuje znake starosti. On je jednostavno nestao kada su se vremena okrenula protiv njega, i ostao je nevidljiv za više od hiljadu godina, delajući anonimno i posredno. Arhetipovi su poput rečnih korita koja presušuju kada vode nestane, ali koja ih može ponovo pronaći u bilo koje doba. Jedan arhetip je nalik nekom starom rečnom toku duž kojegje voda života tekla vekovima, kopajući duboki kanal za sebe. Sto je duže tekla u ovom kanalu to je verovatnije da će se pre ili kasnije voda vratiti svom starom ležištu. Život pojedinca kao člana društva a pogotovu kao dela države može biti regulisan poput ovog kanala, ali život nacija jeste velika reka što juri i koja je sasvim izvan ljudske kontrole, u rukama Jednog koji je uvek bio jači od ljudi. Ligu nacija, za koje se pretpostavlja da poseduje nadnacionalni autoritet, neki smatraju detetom koje ima potrebu za brigom i zaštitom, a drugi nedonoščetom. Tako se život nacija kotrlja nezaustavljen, bez vođstva, nesvestan toga gde ide, poput stene koja se ruši niza stranu brda sve dok je ne zaustavi neka prepreka jača od nje same. Politički događaji se kreću od jednog do drugog ćorsokaka, poput bujice, uhvaćeni u vododerine i močvare. Svekolika ljudska kontrola se završava kada je pojedinac uhvaćen u masovni pokret. Tada počinju da dejstvuju arhetipovi, kao što se dešava u životima pojedinaca kada su suočeni sa situacijama koje se ne mogu razrešiti ni na jedan od poznatih načina. A li ono što tzv. Firer čini sa masovnim pokretom može se jasno videti ako skrenemo pogled na sever ili jug naše zemlje. 396 Vladajući arhetip ne ostaje isti zauvek, kao što je očito iz vremenskih ograničenja koja su postavljena suđenoj vladavini mira, "hiljadugodišnjem Rajhu". Mediteranski arhetip pravednog oca, koji voli red, dobronamernog vladaoca uništen je u čitavoj severnoj Evropi, kao što svedoči sadašnja sudbina hrišćanskih
189 crkava. Fašizam u Italiji i građanski rat u Španiji pokazuju da je na jugu kataklizma takođe bila daleko veća nego što se očekivalo. Čak ni katolička crkva ne može duže da podnosi iskušavanje snage. Bog nacionalista pogodio je hrišćanstvo na širokom frontu. 397 U Rusiji on je nazvan tehnologija i nauka, u Italiji Duče, a u Nemačkoj, „Nemačka Vera“ , „Nemačko Hrišćanstvo“ ili Država. „Nemački hrišćani“ jesu kontradikcija u izrazu i bolje bi učinili kada bi se pridružili Hauerovom „Nemačl&m Verskom Pokretu“ .14 To su pristojni i dobronamerni ljudi koji pošteno odobravaju svoj Ergriffeinheit i pokušavaju da se usaglase sa ovom novom i neospomom činjenicom. Oni se izlažu ogromnom broju nevolja da je učine da izgleda manje alarmantno oblačeći je u pomirljivu istorijsku odeću i pmžajući nam utešne proplamsaje velikih figura kao što je Majstor Ekhart, koji je takođe bio Nemac i isto tako Ergrifen. Na taj način izbegnuto je nezgodno pitanje ko je Ergrieifer. On je uvek bio "Bog". A li ukoliko Hauer više svodi svetsku široku oblast indoevropske kulture na ,,nordijsku“ u celinu i na Ede pojedinačno, i ukoliko ova vera postaje više „nemačka“ kao ispoljavanje Ergriffenheita, utoliko je bolnije očigledno da je ,,nemački“ bog bog Nemaca. Covek ne može da čita Hauerovu knjigu bez emocije, uko-398 liko je smatra za tragičan i uistinu herojski napor savremenog naučnika koji je, ne znajući kako mu se to dogodilo, bio silovito pozvan od nerazgovetnog glasa Ergreifer-a, onoga koji postoji sada i koji sada pokušava iz sve snage, i sa svim svojim znanjem i sposobnošću, da sagradi most između tamnih i sila života i sjajnog sveta istorijskih ideja. Ali šta sve lepota prošlosti iz potpuno različitih nivoa kulture znače čoveku današnjice, kada se nađe suočen sa živim i neizmernim plemenskim bogom kakvog nikada ranije nije iskusio? One su usisane poput suvog lišća u razornom uraganu, a ritmičke aliteracije Eda postaju nerazmrsivo pomešane sa hrišćanskim mističnim tekstovima, nemačkom poezijom, i mudrošću Upanišade. Sam Hauer jeste Ergrifen po dubinama značenja u prvobitnim rečima što leže u korenu nemačkih jezika u onoj meri za koju svakako nikad ranije nije znao. Za to ne treba kriviti Hauera indologa, niti čak Ede: to je pre greška Kairosa - sadašnji trenutak u vremenu - čije ime pri bližem istraživanju ispada Votan. Ja bih stoga savetovao Nemač-
190 kom Verskom Pokretu da ostavi po strani svoje nedoumice i skrupule. Inteligentni ljudi neće ih pomešati sa sirovim Votanovim obožavaocima čija je vera puko pretvaranje. Ima ljudi u Nemačkom Verskom Pokretu koji su dovoljno inteligentni ne samo da veruju već i da znaju da je bog Nemaca Votan a ne hrišćanski bog. To je tragično iskustvo i nikakva sramota. Uvek je bilo užasno pasti u ruke živoga boga. Jehova nije bio nikakav izuzetak od ovoga pravila, a Filistinci, Edomiti, Amoriti i ostali, koji su bili izvan Jehovinog iskustva mora da su svakako našli da je to veoma nesaglasno. Semitsko iskustvo Alaha bilo je za dugo vreme jedna izuzetno bolna stvar za svekoliko hrišćanstvo. Mi koji stojimo izvana sudimo Nemcima isuviše strogo kao da su oni bili odgovorni posrednici, ali možda bi bilo bliže istini smatrati ih takođe žrtvama. Ako konzistentno primenimo naše, kao što je svima poznato osobito stanovište, dolazimo do zaključka da Votan mora, vremenom da razvije ne samo nemirnu, silovitu, olujnu stranu svoga karaktera, već isto tako svoje estetske i proročke odlike - budući da poseduje veoma različite vidove vlastite prirode. Ako je ovaj zaključak ispravan, Nacionalisocijalizam ne mora biti poslednja reč. Stvari, koje ne možemo zamisliti sada, moraju biti skrivene u zaleđu, ali možemo očekivati da se one pojave u toku nekoliko sledećih godina ili decenija. Votanovo ponovno buđenje jeste stupanje nazad u prošlost; reka je bila zagađena i provalila je u svoj stari kanal. A li opstrukcija neće trajati zauvek. Pre je reč o reculer pour mieux sauter, a voda će preskočiti prepreku. Onda ćemo makar znati šta Votan govori kada „šapuće s Mimirinom glavom“ . Brzo pokreni sinove Čuj e se u noti G lasno duva H ejm dal, U strahu drhti sve Jigdrasil se trese D revnih udova, Votan šapuće ali rođak Surtov K a k o živ e bo go vi? Svi Jotunhejm i uzdišući
oh Mim, a sudbina Gjalarhorna; rog je visoko što se nalazi na Paklenim putevim a. i treperi na visin i i dim je slobodan; s M im irinom glavom uskoro će ga pogubiti. kako žive kepeci? govore, b o go vi su na savetovanju:
G lasno zavijaju patuljci Gospodari stena: Sada Garm glasno uzdiše O k o v i će prsnuti, M nogo znam, o sudbinam a bogova, Sa istoka dolazi Hrim U d žinovskom besu O erove talase on izvrće, G lođe vrišteći leševe O er m ore sa severa s Ijudima Pakla, P osle vuka A sa njim a brat
u z kam ena vrata, znaš li ti jo š više? ispred Gnipahelira; i vu k istrčati slobodan; i više m ogu videti m oćnih u borbi. s visoko podignutim štitom; previja se zm ija od bolova; a zlatasti orao 9 N o g lfar je oslobođen tamo p lovi brod na k acigi stoji Loki; doći će divlji ljudi, ide Bileistov.
192
193 10 Der werdende N ietsche, s. 84 i d.
* Prvi put se pojavio u N eue Schw eizer Rundschau,novi nastavak III/ll (Cirih 1936.) str. 657-669, zatim u Aufsdtze zur Zeitgeschichte, Cirih 1946. 1 U Nemačkoj će nastati različite sekte/ koje će biti veoma slične vedrom paganstvu:/ nesloboda srca i skromne zarade/delovaće na povratak za namirenje prave desetine. 2 Abesinija ’ Primedbe 3,4,12 i prvi deo pod 13, autor je sastavio naknadno za engleski prevod (Essevs on Contem porary Events, Londonl947). Sledeći NIČEA (118441900) naglašen je dionizijski aspekt života za razliku i nasuprot apolinijskom. Od nastanka dela G ehurt der Tragddie (Rađanje tragedije), 1872., tamna, zemaljska, ženska strana sa njenim mantijskim i orgijastičkim crtama bića zaokupili su fantaziju mislilaca i pesnika. Postepeno je na iracionalnost počelo da se gleda kao na ideal; to se na primer pokazuje u čitavom istraživačkom delu ALFREDA ŠULERSA (ALFRED SCHULERS), (prem. 1923.; o misterioznim religijama i posebno u spisima KLAGESA (1872-1956.), koji je razvio filozofiju iracionalizma. Prema KLAGESU, logos i svest su razoritelji stvaralačkog predsvesnog života. Kod ovih pisaca doživljavamo početke postepenog odbacivanja stvarnosti i odbijanja života, onakvog kakav je. To konačno vodi do kulta ekstaze, čiji je vrhunac u samoizbavljenju svesti u smrti, koja im znači prevladavanje materijalnih ograničenja. Pesništvo ŠTEFANA GEORGEA (STEFAN GEORGE) povezuje elemente klasične kulture srednjevekovnog hrišćanstva i orijentalne mistike. GEORGE je odlučno zahvatio racionalizam 19. i 20. veka. Njegova aristokratska poruka mistične lepote i ezoteričnog istorijskog shvatanja vršila je duboki uticaj na nemačku omladinu. Njegovo su delo iskoristili beskripulozni političari u propagandne svrhe.
" Čita se šta BRUNO GEC (BRUNO GOETZ ) (Deutsche D ichtung), s. 36 i d. i 72 i d.) kaže o Odinu kao nemačkom bogu lutanja. Nažalost, za ovaj spis sam saznao tek po završetku pisanja mog eseja. 12 Wodan und germ nischer Schicksalsglaube ° Jedan nacionalsocijalistički pokret unutar protestant^e crkve, koji je tražio eliminaciju svih tragova Starog zaveta iz hrišćanstva.
5 A lso sprach Zarathustra, s. 143.
14 VILHELM HAUER (WILHELM HAUER) rođ. 1881 ., najpre misionar i kasnije profesor za sanskrit na univerzitetu Tibingen, bio je osnivač i vođa Nemačkog verskog pokreta. Ovaj pokret je pokušao da etablira „nemačku veru“, koja se temeljila na germanskoj i nordijskoj tradiciji i spisima, među kojima na spisima MAJSTERA EKHARTA (MEISTER ECKHART) i GETEA (GOETHE). Tražio je kombinaciju jednog broja različitih i često nespojivih pravaca: nekoliko njegovih članova prihvatili su ,,pročišćeni“ oblik hrišćanstva, drugi su bili u odbojnom stavu ne samo prema hrišćanstvu, u kakvoj god formi, već prema svakom obliku religije ili prema Bogu. Jedan od opštih verskih članova, koji je pokret uveo 1934 ., imenovalo je za cilj Nemačkog verskog pokreta religiozno ponovno rađanje nacije iz nasleđenih osnova germanske rase. Uporedi u vezi s tim obraćanje „visokog crkvenog savetnika“ i ,,evangelističkog“ duhovnika Dr. LANGMANA (LANGMANN), koji je „obučen u SA-uniformu i visoke čizme“ držao pogrebni govor mrtvom GUSTLOFU (GUSTLOFF). Uputio ga je na Valhalu, u postojbinu „žrtvenog junaka Zigfrida i Baldura“, koji svojom „žrtvorn u krvi hrane nemački narod“, kao Što je između ostalih učinio i Hristos - tako nekako. „Ovaj Bog je poslao narode na Zemlji na zveckajući put kroz istoriju... Gospode, blagoslovi našu borbu. Amin.“ Tako je završio duhovni gospodin prema navodima lista „Neuer Ziircher zeitung (br. 249 , 1936 .) - kao sećanje na Votana bez sumnje vrlo poučno i priznanja vredno tolerantno za hrišćanskog vernika! da li je ispovedna crkva sklona da bude tako tolerantna i da propoveda. Hristos je prolio svoju krv za spas ljudi, kao što su, između ostalih i Zigfrid, Baldur i Odin? U današnje vreme su moguća iznenađujuće groteska pitanja.
* l.c. s.200
15 Iz Vdluspa. D ie Edda, izdavač Hans von Wolzogen, s. 149
4 Vom kosm ogonischen Eros glasi naslov jednog od glavnih dela KLAGESA (pojavilo se prvi put 1922. godine).
1 Der werdende Nietsche. Autobiographische Aufzeichnungen, s. 239. 8 An den M istral, Dela V, s. 360 9 Also sprach Zarathustra, s. 367 (ovde bez naslova; kao „Klage der Ariadne" u: Dela VIII, s. 421 i d. ).
195
NAKON KATASTROFE Ovo je prvi put od 1936. da me sudbina Nemačke ponovo4oo nagoni da uzmem pero u ruke. Navod ,,iz Volpusoa“ s kojim sam završio članak koji sam napisao u to vreme, o Votanu ,,što šapuće s Mimirinom glavom“ , ukazao je proročanski na prirodu apokaliptičkih događaja koji dolaze. Mit je bio ispunjen, i veći deo Evrope leži u ruševinama. Pre nego što posao rekonstrukcije može početi, postoji4oi mnogo toga za da se uradi u rasčišćavanju, a to povrh svega poziva na ,,razmišljanje“. Pitanja o značenju svekolike tragedije postavljana su na sve strane. Ljudi su se čak okrenuli meni za objašnjenje, i ja sam tu i tamo morao da im odgovorim kako sam najbolje umeo. Ali pošto izgovorena reč vrlo brzo prerasta u legendu, odlučio sam - ne bez znatnog oklevanja i bojazni - da ponovo izložim svoje poglede u vidu jednog članka. Ja sam samo isuviše svestan da ,,Nemačka“ predstavlja ogroman problem, i da subjektivni stavovi medicinskog psihologa mogu da dodirnu samo nekoliko vidova ovog divovskog klubeta pitanja. Moram da se zadovoljim najskromnijim doprinosom poslu razjašnjivanja, a da i ne pokušavam čak da gledam na rekonstrukciju. Dok sam radio na ovom članku primetio sam koliko je čo- 402 vekjoš uvek upleten u svojoj sopstvenoj psihi, i kako je teško dosegnuti bilo šta što se približava umerenom relativnom mirnom stanovištu usred čovekovih emocija. Nema sumnje da bi trebalo da budemo hladnokrvni i superiorni, ali mi smo, u celini, duboko više uvučeni u nedavne događaje u Nemačkoj nego što to želimo da priznamo. Niti smo kadri da osetimo samilost, budući da srce skriva osećanja veoma različite prirode, a ona bi volela da imaju glavnu reč. Ni lekar ni psiholog ne mogu da dozvole sebi da bu-
196 du ,,samo“ hladnokrvni - potpuno nezavisno od činjenice da bi oni našli da je to nemoguće. Njihov odnos prema svetu uvlači njih i sve njihove afekte - u suprotnom, njihov odnos bio bi necelovit. Našao sam se, da počnem tako, suočen sa zadatkom da upravljam mojim brodom između Scile i Haribde i - kao što je uobičajeno na takvom putu - našao sam se pred potrebama da na jednoj strani zapušim uši a na drugoj da se privežem za katarku. Moram da priznam kako mi nijedan članak nikada nije pričinio toliko teškoća, kako sa moralnog tako i sa ljudskog stanovišta. Nisam bio shvatio koliko sam mnogo ja lično bio pogođen. Postoje i drugi ljudi, siguran sam, koji će deliti ovo osećanje sa mnom. Ovo unutamje poistovećenje ili „participation mystique “ sa događajima u Nemačkoj podstaklo me je da iznova iskusim koliko je bolno prostran delokrug psihološkog koncepta „ kolektivne krivice Zato kada se približim ovome problemu to svakako nije sa nekakvim osećanjima hladnokrvne superiornosti, već pre sa priznatim osećanjem inferiornosti. 403 Psihološko korišćenje reči ,,krivice“ ne treba mešati sa krivicom u zakonskom ili moralnom smislu. Psihološki gledano ona konotira iracionalno prisustvo subjektivnog osećanja (ili ubeđenja) krivice, ili jedno objektivno pripisivanje krivice ili pripisani udeo u njoj. Kao primer za ovo potonje pretpostavimo da jedan čovek pripada porodici koja ima nesreću da bude osramoćena zato što je jedan od njenih članova počinio zločin. Jasno je da se on ne može smatrati odgovornim, bilo zakonski, bilo moralno. Pa ipak, atmosfera krivice, nameće se u mnogim vidovima. Ispostavlja se da je njegovo porodično ime ukaljano, i činjenica da se raznosi priča o njegovom imenu za njega predstavlja bolan šok. Krivica se može svesti na kršioca zakona jedino sa zakonskog, moralnog, i intelektualnog stajališta, ali kao psihički fenomen ona se širi preko čitavog susedstva. Kuća, porodica, čak i selo gde je počinjen zločin, oseća psihološku krivicu i prinudeno je od stiane spoljašnjeg sveta da je oseća. Da li bi neko uzeo sobu za koju se zna da je u njoj ubijen čovek pre nekoliko dana? Da li je osobito prijatno oženiti se sestrom ili ćerkom kriminalca? Koji otac nije duboko povređen ako mu je sin poslat u zatvor, i da li se on ne oseća ozleđenim u svome porodičnom ponosu ako rođak istog prezimena, sramoti njegovu kuću? Zar se ne bi svaki pristojni Švajcarac osećao posramljenim - da se izrazim blago - da je na-
197 ša vlada podigla ljudsku klanicu poput Majdaneka u našoj zemlji? Da li bismo, putujući u inostranstvo sa našim švajcarskim pasošima čuli takve primedbe k?o što je ,,ces cochons des Suisses“ ? Uistinu, zar svi mi nismo posramljcni - upravo zato što smo patrioti - što Švajcarska može pudići icliko mnogo izddica? Živeći kao što živimo u sredini Evrope, mi Svajcarci se404 osećamo udobno, udaljeni ođ- zagađenih para što se izdižu iz močvare nemačke krivic.-. A li ::ve se to mcnju u trenutku kada, kao Evropljani, kiočimo na drugi kontinent ilrstupimo u dodir sa nekim istočnjacima. Šta da kažemo jednom Indusu koji nas pita: ,,Vi žudite da nam donesete hrišćansku kulturu, zar ne? Mogu li đa upitam da li su Aušvic i Buhenvald primeri cvropske civilizacije?“ Šta pomaže ako požurimo da ga uverimo da se te stvari nisu dogodile gde mi živimo, već nekoliko stotina milja dalje na istok - uopšte ne u našoj već u jednoj susednoj zemlji? Kako bismo mi reagovali ukoliko bi r.eki Indus istakao s indignaciojom da crna mrlja Indije ne leži u Travenkom već u Hidcrahadu? Mi bismo bez sumnje rekli, „0 , pa, Indija je Indija“ ! Slično tome, stanovište duž čitavog Istoka giasi, ,,o. pa, Evropa je Evropa“ ! U trenutku kadt', mi takozvani nevini Evropljani predemo granice našeg vlastitog kontinenta prinuđeni saio Ja osetimo i\ešto od kolektivne krivice što visi nad njim, uprkos našoj mirnoj savesti. (Neko bi, takode, mogao da upita: da li je 'Rusija toliko primitivna da je još uvek u stanju da oseća našu „krivicu - putem zaraze“ - kako kolektivna krivica može biti takođe nazvana - i iz tog razloga optužuje nas za fašizam?) Svet vidi Evropu kao kontinent na čijem su tlu nikli sramni koncentracioni logori, baš kao što Evropa izdvaja Nemačku kao zemlju i narod koji su umotani u oblak krivice, jer užas se dogodio u Nemačkoj i njegovi zločinci bili su Nemci. Nijedan Nemac ue može to poieći, nimalo pre nego što Evropljanin ili hrišćanin može poreči da je najmonstruozniji zločin svih vremena pcjčinjen u njegovoj knći. Hrišćanska crkva bi trebalo da se pospe pepclom po g!avi i da razdere svoju odeću zbog krivice svoje dece. Senka njihove kiivicc' pala je na nju isto koliko i na Evropu, majku čudovišta. Evropa mora da položi račun pred svetom baš kao što Nemačka mora pred Evropom. Evropljanin ne može više da ubeđuje Indusa da Nemačka nije nikakva njegova briga, ili da on o toj zemlji ništa ne zna - onda Nemac može da se oslobodi svoje koiektivne krivice protestujući da on
198 nije znao. Na taj način on samo izmiruje svoju kolektivnu krivicu grehom nesvesnog. 405 Psihološka kolektivna krivica jeste tragična sudbina. Ona pogađa svakoga, pravednog kao i nepravednog, svakoga ko se našao negde blizu mesta gde se dogodila užasna stvar. Naravno da nijedna razumna i savesna osoba neće lako okrenuti kolektivnu u individualnu krivicu držeći pojedinca odgovoraim a da mu ne da pravo glasa. Ona će znati dovoljno da bi mogla da napravi razliku između individualne i puke kolektivne krivice. Ali koliko je ljudi bilo odgovomih bilo savesnih, i koliko se njih zamara da postanu takvi? Ja nisam optimista u tom pogledu. Stoga, iako je kolektivna kiivica, viđena na arhaičnom i primitivnom nivou, stanje magične nečistote, ipak upravo zbog opšte nerazumnosti ona je veoma realna činjenica, koju nijedan Evropljanin izvan Evrope, i nijedan Nemac izvan Nemačke, ne može da izgubi iz vida. Ako Nemac namerava da živi u dobrim odnosima s Evropom, on mora biti svestan da je u očima Evropljana - krivac. Kao Nemac, on je izdao evropsku civilizaciju i sve njene vrednosti; on je naneo sramotu i ljagu svojoj evropskoj porodici, tako da čovek mora pocrveneti kada čuje da se neko naziva Evropljaninom; on je pao na svoju evropsku braću poput zveri na plen, i mučio ih je i ubijao. Nemac teško može očekivati od drugih Evropljana da pribegavaju takvoj istančanosti kao što je raspitivanje na svakom koraku da li je ime kriminalca bilo Miler ili Majer. Niti će on smatrati vrednim da bude tretiran kao gospodin ukoliko se ne dokaže suprotno. Na nesreću, dvanaest dugih godina pokazalo je s krajnjom jasnoćom da zvanični Nemac nije nikakav gospodin. 406 Ako je Nemac pripremljen da prizna svoju moralnu inferiornost kao kolektivnu krivicu pred celim svetom, ne pokušavajući da je umanji ili da je objasni površnim argumentima, onda će on dobiti razumnu šansu da, nakon izvesnog vremena, bude smatran za više ili manje pristojnog čoveka, i tako će biti oslobođen svoje kolektivne krivice makar u očima pojedinaca. 407 Može se staviti prigovor da je čitav koncept psihološke kolektivne krivice predrasuda i silno nepravedna osuda. Naravno da jeste, ali to je upravo ono što tvori iracionalnu prirodu kolektivne krivice: ona ne mari uopšte za pravednog i nepravednog, to je taman oblak koji se diže sa scene jednog neokajanog zločina. To je psihički fenomen, i to stoga nije nikakva osuda nemačkog naro-
199 da da kaže kako je kolektivno kriv, već je naprosto činjenično stanje. Ipak, ako prodremo dublje u psihologiju ovog fenomena, uskoro ćemo otkriti da problem kolektivne krivice ima još jedan i još sumnjiviji vid nego što je taj od pukog kolektivnog suda. Budući da nijedan čovek ne živi unutar svoje sopstvene psi- 408 hičke sfere poput puža u njegovoj ljušturi, odvojen od svakog dmgog, već je povezan sa svojom sabraćom putem svoje nesvesne ljudske prirode, nijedan zločin ne može nfcada biti ono što se ukazuje našoj svesti da jeste: jedno izlovano psihičko događanje. U stvarnosti, on se uvek događa duž širokog radijusa. Utisak izazvan zločinom, pasionirano interesovanje za gonjenje kriminalaca, revnost kojom su praćena suđenja, i tako dalje, sve to dokazuje postojeći utisak koji zločin ima na svakoga ko nije nenormalno tup ili ravnodušan. Svako se uživljava, oseća zločin u svome vlastitom biću, pokušava da ga razume i objasni. Nešto je zapaljeno velikom vatrom zla koja izbija u zločinu. Zar nije Platon bio svestan toga da prizor ražnoće proizvodi nešto mžno u duŠi? Indignicija skače, ljutiti povici ,,pravda“ vijaju ubicu, a oni su glasniji, strasniji i utoliko više nabijeni mržnjom ukoliko pomamnije gori vatra zla koja je upaljena u našim dušama. To je činjenica koja se ne može pobiti: zlo drugih postaje naše sopstveno zlo zato što potpaljuje nešto zlo u našim vlastitim srcima. Ubistvo je svako otpatio, i svako ga je počinio; namamljeni neodoljivom fascinacijom zla, mi smo svi učinili mogućim to kolektivno psihičko ubistvo; i što smo mu bliže i što možemo bolje videti, veća je naša krivica. Na taj način mi smo neizbežno uvučeni u nečistotu zla, bez obzira na to kakav je naš svesni stav. Niko ne može umaći ovome, jer mi smo svi deo ljudske zajednice da svaki zločin izvlači tajno zadovoljstvo u nekom uglu nestalnog ljudskog srca. Istina je da u osoba sa snažnom moralnom dispozicijom ova reakcija može pobuditi suprotna osećanja u susednom odeljku uma. Ali snažna moralna dispozicija jeste relativna realnost, tako da kada zločini rastu, indignacija može lako da se podigne previsoko, i zlo tada postaje pravilo dana. Svako krije svog „statističkog kriminalca“ u sebi, baš kao što ima svog vlastitog privatnog ludaka ili sveca. Zahvaljujući ovoj osnovnoj posebnosti u našem ljudskom obličju, odgovarajuća sugestivnost ili prijemčivost prema zarazi, postoji svugde. Posebno je naše doba - druga polovina veka - ono doba koje je pripremilo put za zločin. Zar nikome nika-
200 da nije palo na pamet da, naprimer, omiljenost trilera ima prilično sumnjivu stranu? 409 Dugo pre 1933. osećao se miris paljevine u vazduhu, a ljudi su bili strašno zainteresovani za otkrivanje mesta na kome gori i za gonjenje palikuće. A kada se videlo da se iznad Nemačke skupljaju gušći oblaci dima, i kada je požar u Rajstagu dao signal, tada makar nije bilo nikakve greške oko toga gde palikuća, zlo u čoveku, počiva. Ma koliko bilo užasno ovo otkriće, ono je vremenom donelo osećanje olakšanja: sada smo zasigumo znali gde se može naći sve zlo, dok smo mi samo bili sigurno ušančeni u suprotnom logom, među uvaženim ljudima čijoj se moralnoj indignaciji moglo verovati da raste sve više i više sa svakim svežim znakom krivice na drugoj strani. Čak ni poziv za masovnim ogzekucijama više nije nimalo vređao uši pravednika, a na gusto bombardovanje nemaČkih gradova, gledalo se kao na božiji sud. Mržnja je iznašla znatne motive i prestala je da biva lična idiosinkrazija, podata tajni. A sve vreme poštovana publika nije imala ni najmanje ideje koliko je ona sama živela blizu zla. 410 Covek ni za trenutak ne bi trebalo da pomisli da iko može izbeći ovu igm suprotnosti. Čak bi i svetac morao da se neprestano moli za duše Hitlera i Himlera, Gestapoa i SS, kako bi ispravio bez odlaganja štetu koja je naneta njegovoj vlastitoj duši. Prizor zla pali zlo u duši - nema nikakvog bežanja od ove činjenice. Žrtva nije samo onaj koji pati; svako u blizini zločina, uključujući ubicu, pati sa njim. Nešto od bezdane tame sveta svalilo se na nas, tmjući sam vazduh koji dišemo i kaljajući čistu vodu mokraćom životinja i izazivajući gadljiv okus krvi. Uistinu, mi smo nevini, mi smo žrtve, opljačkani, izdani, napastvovani, a ipak za sve to, ili upravo zbog toga, plamen zla mrgodi se u našoj moralnoj indignaciji. To mora biti tako, budući da je nužno da se neko oseća indignirano, da neko dozvoli sebi da bude mač pravde kojim rukovodi sudbina. Zlo poziva na kajanje, iriače će zli potpuno uništiti svet. Ili se, pak, dobri guše u svome besu koji ne mogu da odstrane, a u oba slučaja nikakvo dobro neće iz toga proizići. 411 Kada zlo prodre na bilo kojoj tački u poredak stvari, naš celokupni krug psihičke zaštite je poremećen. Akcija neizbežno izaziva reakciju, i, u stvari destrukcije, ova ispada upravo onoliko loše koliko i zločin, a možda čak i gore, budući da zlo treba ugušiti u korenu. Potreban nam je pravi rite de sortier, uzvišeno pri-
201 znanje krivice od strane suda, dželata i publike, praćeno činom ispaštanja kako bismo izbegli zagađujući dodir zla. Užasne stvari koje su se dogodile u Nemačkoj, moralni pad 4 i 2 „nacije od 80 miliona“ jesu udarac usmeren na sve Evropljane. (Mi smo imali običai da možemo da budemo kadri da uputimo takve stvari ,,Aziji“ ! Cinjenica da je jedan član evropske porodice mogao da potone na nivo koncentracionog logora baca dubiozno svetlo na sve druge. Ko smo mi da zamišljamo kako se ,,to nije moglo dogoditi ovde“ ? Mi treba samo da porftiožimo populaciju Švajcarske sa dvadeset da bismo postali nacija od 80 miliona i naša javna inteligencija i moral onda bi automatski bili primorani da se dele na dvadeset zbog užasnog moralnog i psihičkog efekta življenja u ogromnim masama. Takvo stanje stvari tvori osnovu za kolektivni zločin, i ako se zločin ne dogodi onda je to pravo čudo. Da li mi izistinski vemjemo da bismo ,,m i“ bili imuni? Mi, koji imamo toliko mnogo izdajica i psihopata u našoj sredini? Ispunilo nas je užasom saznanje za šta je čovek sposoban, i za šta smo, i mi takođe sposobni. Otada povodom ljudske prirode i povodom nas samih užasne sumnje nagrizaju naše duše. Pa ipak, trebalo bi svakome da bude jasno da do takvoga 4 i3 stanja degradacije može doći samo pod izvesnim uslovima. Najvažniji od njih jeste akumulacija urbanih, industralijalizovanih masa - ljudi istrgnutih iz tla, zaposlenih u jednostrano zanimanje, kojima nedostaje svaki zdravi instinkt, čak i instinkt samozaštite. Gubitak instinkta samozaštite može se meriti u terminima zavisnosti od Države, što je loš simptom. Zavisnost od Države znači da se svako oslanja na svakog dmgog (Država) umesto na samoga sebe. Svaki čovek veša se o sledećeg i uživa u lažnom osećanju sigurnosti, budući da čovek još uvek visi u vazduhu čak i kada visi u društvu od deset hiljada dmgih ljudi. Jedina razlika je da čovek više nije svestan sopstvene nesigurnosti. Povećana zavisnost od Države sve je drugo osim zdrav simptom. To znači da se cela nacija nalazi na dobrom putu da postane stado ovaca, neprestano se oslanjajući na pastira da ih odvede na dobre pašnjake. Pastirov štap uskoro postaje gvozdena palica, a pastiri se pretvaraju u vukove. Kako je bolan prizor bio videti čitavu Nemačku kako uzđiše s olakšanjem kada je megalomanski psihopata objavio. Ja preuzimam odgovornost” ! Svaki čovek koji još uvek poseduje instinkt samozaštite zna savršeno dobro da bi se jedino va-
202 ralica ponudio da ga oslobodi odgovomosti, jer svakako niko ne bi sanjao o preuzimanju odgovornosti radi egzistencije dmgog. Čovek koji obećava sve sigurno neće ispuniti ništa, i svako ko obećava previše nalazi se u opasnosti da koristi zla sredstva kako bi ispunio svoja obećanja, i već se nalazi na putu ka propasti. Pouzdan rast Države Blagostanja jeste bez sumnje veoma fina stvar s jedne tačke gledišta, ali s dmge to je sumnjiv blagoslov, budući da ona lišava ljude njihove individualne odgovomosti i pretvara ih u decu i ovde. Osim toga, postoji opasnost da sposoban bude naprosto eksploatisan od neodgovomog, kao što se desilo u ogromnom opsegu u Nemačkoj. Instinkt samozaštite građanina trebalo bi da bude zaštićen po svaku cenu, jer, kada je jednom odsečen od hranjivog korenja insinkta, čovek postaje igračka svakog vetra koji duva. On tada nije ništa bolji od bolesne životinje, demoralisan i degenerisan, i ništa osim katastrofe ne može mu povratiti zdravlje. 414 Priznajem da se u izlaganju svega ovoga osećam pre kao propovednik koji je, po Josifu, podigao glas u ridanju nad gradom dok su Rimljani opsedali Jemsalim... i kamen iz rimskog katapulta ubijao proroka. To se nije pokazalo ni od kakve koristi za grad, a kamen rimskog baliste označio je kraj za proroka. 415 Uz najbolju volju na svetu ne možemo sagraditi raj na Zemlji, a čak i kada bismo mogli, za vrlo kratko vreme mi bismo se izrodili u svakom pogledu. Mi bismo počeli da uživamo u uništavanju našega raja, a potom se, baš isto tako budalasto, divili onome što smo učinili. Štaviše kada bismo kojim slučajem bili „nacija od 80 miliona“ bili bismo ubeđeni da ,,dmge“ treba okriviti, a naše samopouzdanje bilo bi na tako niskom nivou da ne bismo čak mislili o preuzimanju odgovornosti na sebe ili preuzimanju krivice za bilo šta. 416 To je patološko, demoralisano i mentalno nenormalno stanje: jedna naša strana čini stvari koje dmga (tzv. pristojna) strana više voli da ignoriše. Ova strana je u neprekidnom stanju odbrane od istinskih ili pretpostavljenih tužilaca. U stvamosti glavni tužilac ne nalazi se spolja, već je to sudija koji boravi u našim sopstvenim dušama. Budući da je to pokušaj prirode da donese ozdravljenje, bilo bi mudrije ne istrajavati predugo u trljanju noseva Nemaca njihovim sopstvenim odvratnostima, kako ne bismo ugušili glas tužilaca u njihovim dušama - a takođe i u našim sop-
203 stvenim dušama i u dušama naših saveznika. Kada bi ljudi samo mogli da shvate koliko je obogaćenje pronaći svoju sopstvenu krivicu, kakvo je to osećanje ponosa i duhovnog dostojanstva! A li čini se da takav uvid nigde ne svetluca. Umesto toga, čujemo jedino za pokušaje da se premesti sramota na druge - „niko neće da prizna da je bio nacista“ . Nemci nisu nikada bili u potpunosti indifirentni prema utisku koji ostavljaju na spoljašnji svet. Oni su se vređali nepovoljnim mišljenjem i mrzeli su čak da budu kritikovani. Osećanja inferiornosti čine ljude razcfražljivim i vode do kompenzujućih napora da ostave utisak. Kao posledica Nemac unapred vemje sebi i teži da se dodvori, ili „nemačka delotvornost“ je prikazana s takvim samopouzdanjem da vodi u oblast užasa i streljanja talaca. Nemac više ne misli o ovim stvarima kao o ubistvu, jer je izgubljen u razmatranjima svoga vlastitoga prestiža. Osećanja inferiomosti jesu obično osećanja inferiornosti što nije puka igra reči. Svekolika intelektualna i tehnološka dostignuća u svetu ne mogu nadoknaditi inferiornost u stvarima osećanja. Pseudo naučna teorija rase kojima se ona umotava nije učinila istrebljivanje Jevreja ništa prihvatljivijim; niti falsifikovanja istorije čine da loša politika deluje išta pouzdanije. Ovaj spektakl priziva u sećanje figum koju Niče tako p o - 4 1 7 godno naziva „bledoliki kriminalac” , koji u stvarnosti pokazuje sve znake histerije. On naprosto neće i ne može da prihvati da je ono što jeste; on ne može da podnosi svoju sopstvenu krivicu koju nijc mogao da izbegava a da je privuče na sebe. On će se prikloniti svakoj vrsti samoobmane ukoliko samo može da izbegne prizor samoga sebe. Istina je da se to događa svugde, ali čini se da nigde to ne predstavlja takvu nacionalnu odliku kao u Nemačkoj. Ja svakako nisam prvi koji je pogođen osećanjima inferiornosti Nemaca. Šta su Gete, Hajne, i Niče imali da kažu o svojim zemljacima? Osećanje inferiornosti ni najmanje ne znači da ono nije opravdano. Jedino, inferiornost se ne odnosi na onu stranu ličnosti, ili na funkciju, u kojoj se vidljivo pokazuje, već na onu inferiornost koja pored svega toga uistinu postoji iako čak samo maglovito nagoveštena. Ovo stanje može lako da dovede do jedne histerične disocijacije ličnosti, koja se suštinski sastoji u tome što jedna ruka ne zna šta čini druga, u želji da se preskoči vlastita senka, i u traganju za svim što je mračno, inferiomo i nemoralno u dmgima. Otuda se histerik uvek žali da je okmžen ljudima
204 koji nisu u stanju da ga visoko cene i koje pokreću jedino loši motivi: da je okružen inferiomim podvaldžijama, gomilom podljudi koje bi trebalo istrebiti u potpunosti tako da Natčovek može da uživa na svom visokom nivou savršenstva. Sama činjenica da se njegova razmišljanja i osećanja nastavljaju timpravcima jeste jasan dokaz o inferiomosti na delu. Otuda su svi histerični ljudi, zato što nisu voljni da povrede sebe same priznajući svoju sopstvenu inferiomost, prinuđeni da muče dmge ljude. Ali, budući da niko ne može da iskoči iz svoje vlastite kože i da se oslobodi samoga sebe, oni stoje na svome sopstvenom putu svugde kao njihov vlastiti zao duh - i to je ono što nazivamo histeričnom neurozom. 418 Sve ove patološke odlike - potpuni nedostatak uvida u svoj vlastiti karakter, auto-erotsko samodopadanje i samoopravdavanje, klevetanje i ignorisanje nečije sabraće (kako je samo prezrivo Hitler govorio o svome sopstvenom narodu), projekcije senke laganje, falsifikovanje stvarnosti, odlučnost da se ostavi utisak putem čistih ili pokvarenih sredstava, laži i prevare - sve je to bilo ujedinjeno u Čoveku za koga je klinički dijagnostifikovano da je histerik, i koga je čudna sudbina odabrala da bude politički, moralni i religiozni glasnogovomik Nemačke tokom dvanaest godina. Da li je to čista slučajnost? 419 Još tačnija dijagnoza Hitlerovog stanja bila bi psudologia phantastica onaj vid histerije koji odlikuje osobit talenat da se veruje u sopstvene laži i kratkom vremenskom periodu, takvi ljudi se obično susreću sa zaprepašćujućim uspehom, i iz tog razloga su dmštveno opasni. Ništa nema tako ubedljivo dejstvo kao laž koju neko izmisli i u koju vemje, ili neko zlo delo ili namera čiju ispravnost neko smatra kao samoočiglednu. U svakom slučaju oni nose daleko više ubedljivosti nego dobar čovek i dobro delo, ili čak zao čovek i njegova zla dela. Hitlerovi teatralni, očigledno histerični pokreti, pogadali su svakog stranca (uz nekoliko zapanjujućih izuzetaka) kao čisto komični. Kađa sam ga video sopstvenim očima, on je pre sugerisao psihičko strašilo (sa drškom za metlu na mestu jedne ispmžene mke) nego ljudsko biće. Takode je teško razumeti kako su njegovi naduveni govori održani u kreštavim, piskavim, ženskim tonovima, mogli da ostave takav jedan utisak. Ali nemački narod nikada ne bi mogao da bude osvojen i zaveden tako potpuno da ova figura nije predstavljala odražene slike kolektivne nemačke histerije. Ne dešava se bez
205 ozbiljne bojazni da neko rizikuje da zalepi etiketu „psihopatske inferiornosti“ na čitavu naciju, a opet, nebesa znaju, to je jedino objašnjenje koje može da računa na efekat koji je ovo strašilo imalo na mase. Žalosni nedostatak obrazovanja, taštine koja se graničila sa ludilom, veoma osrednja inteligencija kombinovana sa podmuklošću histerika i fantazije o moći jednog adelescenta, bili su ispisani preko celog lica ovog demagoga. Svi njegovi pokreti bili su uobraženi, smišljeni od jednog lusteričnog uma koji jedino ima nameru da ostavi utisak. On se ponašao u javnosti kao čovek koji živi u svojoj vlastitoj biografiji, u ovom slučaju kao mračan, demonski „čovek od gvožđa“ narodne fikcije, kao ideal jedne infantilne publike čije je poznavanje sveta izvedeno iz obogotvorenog heroja bezvrednih filmova. Ova lična, opažanja dovela su me do toga da zaključim u to vreme (1937) da će, kada je konačno katastrofa došla, ona biti daleko veća i krvavija nego što sam to prethodno pretpostavio. Jer taj teatralni histerik i providni samozvanac nije se kočoperio na maloj pozornici, već je oslobodio naomžane divizije Vermahta, sa svom težinom nemačke teške idustrije iza sebe. Među Hitlerovim najbližim saradnicima, Gebels i Gering 420 se ističu kao jednako upadljive figure. G^ring je dobra osoba i tip varalice bon vivant koji se kod običnih ljudi drži svojim žovijalnim darom respektabilnosti. Gebels, ništa manje koban i opasan karakter, jeste tipičan kaffehouseliterat i varalica - kockar, hendikepiran i u isto vreme žigosan od strane prirode. Bilo koji partner u ovom nesvetom trojstvu bio bi dovoljan da prinudi svakog čoveka čiji instinkti nisu bili iskrivljeni da se prekrsti tri puta. Ali šta se u stvari dogodilo? Hitler je bio uzdignut do nebesa; bilo je čak i teologa koji su na njega gledali kao na Spasitelja, Gering je bio popularan na račun svoje slabosti; malo bi ljudi poverovalo u njegove zločine, Gebels je tolerisan zato što mnogi ljudi misle da je laganje neodvojivo od uspeha, i da uspeh opravdava sve. Ova tri tipa u jedno vreme uistinu su predstavljali konačnu granicu, i čovek je u neprilici da zamisli kako je išta tako u potpunosti monstruozno ikada došlo do vlasti. Ali ne smemo zaboraviti da sudimo iz današnjeg vremena, iz saznanja događaja koji su doveli do katastrofe. Naš sud bi svakako bio veoma različit da su naše informacije stigle pre 1933. ili 1934. godine. U to vreme, u Ne-
206 mačkoj kao i u Italiji nije bilo nekolikih stvari koje su delovale moguće i koje su izgledale kao da govore u korist režima. Jedan neosporan primer očiglednosti u tom pogledu bio je nestanak nezaposlenih koji su imali običaj da pešače po nemačkim visokim drumovima u stotinama hiljada, a nakon stagnacije i raspadanja poslednjih godina, osvežavajući vetar koji je duvao kroz ove dve zemlje bio je zavodljiv znak nade. U međuvremenu cela Evropa gledala je na taj spektakl kao gospodin Čemberlen, koji je bio pripremljen u najboljem slučaju za težak pljusak. Ali to je upravo ta ekstremna prividnost koja je osobiti duh psudologie phantasticae, a Musolini je takođe bio njome dodimut (držan, međutim, unutar granice dok je njegov brat Arnoldo bio živ). On uvodi svoje planove na najneviniji način u svet, nalazeći najpodobnije reči i najubedljivije argumente, i nema ničega što bi pokazalo da su njegove namere loše od početka. One čak mogu biti dobre, istinski dobre. U slučaju Musolinija, naprimer, bilo bi teško povući konačnu crtu između crnog i belog. Gde je pseudologia na delu čovek ne može nikada biti siguran kako je namera da se prevari osnovni motiv. Sasvim često „veliki plan“ igra vodeću ulogu, i tek kada se dođe do škakljivog pitanja uvođenja toga plana u stvarnost svaka prilika se koristi i svako sredstvo je dovoljno dobro, po principu da „cilj opravdava sredstvo“ . Dmgim rečima iskazano, stvari postaju opasne jedino kada je patološki lažov shvaćen ozbiljno od široke publike. Poput Fausta, on je primoran da sklopi pakt sa đavolom i tako sklizne s prave staze. Moguće je čak da je to manje ili više ono što se dogodilo Hitleru - da mu damo pravo sumnje! Ali niskost njegove knjige, kada je jednom lišena žiga svoje Schwabinger visokopamosti, čine čoveka sumnjičavim, i on ne može da se ne upita nije li zao duh već bio ovladao ovim čovekom davno pre nego što je on dosegao moć. Negde oko 1936. mnogi ljudi u Nemačkoj postavljali su sebe isto pitanje; oni su izrazili bojazan da bi Firer mogao postati žrtvom „zlih uticaja” , da je on isuviše petljao s „crnom magijom” , i tako dalje. Jasno, ove bojazni došle su isuviše kasno; ali čak i tako, upravo je zamislivo da je Hitler možda imao dobre namere u početku, i da je samo podlegao upotrebi pogrešnih sredstava, ili pogrešnoj primeni sredstava u toku svoga razvitka. 421 Ali iznad svega voleo bih da naglasim da je to deo i paket patološkog običaja lažova da bude verovatan. Nije, stoga, nima-
207 lo laka stvar, čak ni za iskusne ljude, da oforme jedno mišljenje, pogotovo dok je plan loš uvek očito na idealističkom stupnju. Tada je potpuno nemoguće predvideti kako će se stvari otprilike razvijati, i čini se da je stav gospodina Čemberlena „pružiti tome šansu“ jedini mogući politički stav. Preovlađujuća većina Nemaca nalazila se upravo onoliko u mraku koliko i ljudi u inostranstvu, i sasvim prirodno postali su lak plen Hitlerovih govora, tako umetnički intoniranih za nemački (i ne saifo nemački) ukus. Iako možemo biti kadri da shvatimo zašto su na prvom me- 422 stu Nemci bili zloupotrebljeni, gotovo potpuno odsustvo bilo kakvog reagovanja bilo je sasvim nepojmljivo. Zar nije bilo armijskih komandanata koji su mogli da narede svojim tmpama da čine sve što im je po volji? Zašto je onda potpuno izostalo reagovanje? Ja to mogu da objasnim jedino kao posledicu osobitog stanja uma, kao prolaznu ili hroničnu dispoziciju koju, kod nekog pojedinca, nazivamo histerijom. Kako ne mogu biti siguran da laik tačno zna šta se podra- 423 zumeva pod „histerijom” , morao sam da bolje objasnim kako ,,histerična" dispozicija tvori podvrste koje su poznate kao „psihopatske inferiomosti“ . Ovaj izraz ni na koji način ne podrazumeva da su pojedinac ili nacija ,,inferiorni“ u svakom pogledu, već jedino da postoji mesto najnižeg otpora, osobite nestabilnosti, koja postoji nezavisno od svih drugih odlika. Jedna histerična dispozicija znači da su suprotnosti koje su nerazdvojive u svakoj psihi, a posebno one koje utiču na karakter, više odvojene nego u normalnih ljudi. Ovaj veći razmak proizvodi više energetsku tenziju, koja računa na nesumnjivu energiju i nagon Nemaca. Na drugoj strani, veći razmak između suprotnosti tvori unutrašnje kontradikcije, sukobe savesti, disharmonije karaktera - ukratko sve što vidimo kod Geteovog Fausta. Niko osim Nemca nije nikada mogao da zamisli takvu figum - ona je tako svojstveno, tako bezgranično nemačka. Kod Fausta naizlazimo na istu „glad za beskrajem” , rođenju iz unutrašnjih kontradikcija i dihotomije, isto eshatološko očekivanje Velikog Ispunjenja. U njemu mi doživljavamo najuzvišeniju lakomislenost uma i utonuća u dubine krivice i mraka, i što je još gore, tako nizak pad da Faust tone na nivo šarlatana i masovnog ubistva što je ishod pakta sa đavolom. Faust je, takođe, podeljen i smešta ,,zlo“ izvan sebe u obličju Mefistofela, koji treba da posluži kao nekakav alibi u slučaju potrebe. On isto
208 tako ,,ne zna ništa o tome šta se dogodilo“ , tj. šta je đavo učinio Filemonu i Baukidi. Mi nikada nemamo utisak da on ima pravi uvid u dešavanja ili da istinski oseća grižu savesti. Njegovo priznato ili nepriznato obožavanje uspeha stoji na putu svakog moralnog razmišljanja, zamračujući etički sukob, tako da Faustova moralna ličnost ostaje zamagljena. On nikada ne doseže karakter stvarnosti: on nije stvarno ljudsko biće niti to može postati (makar ne u ovome svetu). On ostaje nemačka ideja o ljudskom biću, i stoga jedna predstava - donekle preterana i iskrivljena - prosečnog Nemca. 424 Suština histerije jeste sistematska disocijacija, labavljenje suprotnosti koje se u normalnom slučaju drže zajedno. Ona čak može ići do mere cepanja ličnosti, do stanja u kojem doslovno jedna ruka ne zna šta čini ona druga. Po pravilu, postoji zapanjujuće nepoznavanje senke: histerik je svestan jedino svojih dobrih motiva, i kada se loši više ne mogu poreći on postaje beskrupolozni Natčovek i Herrenmensch koji uobražava da je oplemenjen značajem svoga cilja. 425 Nepoznavanje nečije druge strane tvori veliku unutrašnju nesigurnost. Čovek uistinu ne zna ko je; on se oseća negde inferiomim a ipak ne želi da zna gde leži inferiornost, s rezultatom da je nova inferiornost dodata prvobitnoj. Osećanje nesigurnosti jeste izvor histerikove psihologije prestiža, njegove potrebe da načini nekakav utisak, da se razmeće svojim zaslugama i da insistira na njima, njegove neutoljive žeđi za prepoznavanjem, obožavanje, dodvoravanjem i žudnje da bude voljen. To je uzrok one glasne arogancije, oholosti, bezobraznosti i netaktičnosti kojima su toliki Nemci, koji kod kuće puze kao psi, stekli lošu reputaciju za svoje zemljake u inostranstvu. Nesigurnost je takođe odgovorna za njihov tragični nedostatak građanske hrabrosti, što je kritikovao Bizmark (treba se samo prisetiti bedne uloge nemačkih generala). 426 Nedostatak realnosti, tako upadljiv kod Fausta, tvori odgovarajući nedostatak realizma kod Nemca. On samo priča o njemu, razmećući se svojim „ ledenim “ realizmom, koji je po sebi dovoljan da bi razotkrio njegovu histeriju. Njegov realizam nije ništa drugo do poza, pozorišni realizam. On samo glumi ulogu nekoga ko ima osećaj realnosti, ali šta on uistinu želi da radi? On želi da osvoji svet uprkos svekolikom svetu. On, naravno, nema nikakvu
209 ideju kako to može biti učinjeno. Ali, konačno, on bi morao znati da je takav pokušaj propao jednom ranije. Na nesreću, verovatan razlog, koji objašnjava propast putem laži, odmah je izmišljen i u njega se poverovalo. Koliko je Nemaca bilo zaneto legendom o „nožu u leđa“ 1918? I koliko legendi o „nožu u leđa“ lebdi unaokolo danas? Verovanje u sopstvene laži kada je želja otac laži jeste dobro poznati histerični simptom i jasan znak inferiornosti. Čovek bi pomislio da je krvoproliće Prvog svetskog rata trebalo da bude dovoljno, ali ni traga od toga: Slava,*pobeda, i krvožednost delovali su poput dimne zavese na nemački duh, tako da je realnost, samo nejasno uočena u najboljem slučaju, bila sasvim izbrisana. Kod nekog pojedinca ovu vrstu stvari nazivamo histeričnim stanjem sumraka. Kada se čitava nacija nađe u ovom stranju, ona će slediti medijumističkog firera preko krovova kuća s mesečarskim uverenjem, da bi jedino završila na ulici s razbijenim leđima. Pretpostavimo da smo mi Švajcarci započeli taj rat i da smo 427 bacili naše svekoliko iskustvo, sva upozorenja i sve naše znanje u vetar tako slepo kao Nemci i da smo konačno stigli na dužinu vaspostavljanja jednog originalnog izdanja Buhenvalda u našoj zemlji. Mi bismo se, nema sumnje, osećali veoma neprijatno iznenađeni kada bi stranac izjavio da su Švajcarci svi do jednog potpuno ludi. Nijedna razumna osoba ne bi bila iznenađena takvom presudom, ali možemo li to reći o Nemačkoj? Pitam se šta sami Nemci misle. Sve što znam jeste da nam u vreme cenzure u Švajcarskoj nije bilo dozvoljeno da iskažemo ove stvari glasno, a sada se čini da ih ne možemo izreći iz obzira prema Nemačkoj koja je tako nisko pala. Kada na ovoj zemlji, voleo bih da upitam, može neko da rizikuje da oformi neko mišljenje o sebi samom? Prema mom mišljenju, istorija poslednjih dvanaest godina jeste medicinski karton jednog histeričnog pacijenta. Istina ne bi trebalo da bude sakrivena od njega, jer kada lekar sačinjava dijagnozu, on to čini kao deo svog napora da pronađe lekarsku pomoć, a ne da bi povredio, unizio ili uvredio onoga koji pati. Neuroza ili neurotična dispozicija nije sramota, ona je hendikep, a ponekad tek facon de parler. To nije fatalna bolest, ali se ona pogoršava do stepena kada je čovek rešen da je ignoriše. Kada kažem da su Nemci psihički bolesni to je svakako ljubaznije nego reći da su oni kriminalci. Nemam nikakvu želju da iritiram čuvenu senzibil-
210 nost histerika, ali dolazi vreme kada više ne možemo da podnosimo da prelazimo preko svih bolnih simptoma i da pomažemo pacijentu da zaboravi šta se dogodilo, samo zato da on u svom patološkom stanju ne bi ostao uznemiren. Ne bih voleo da uvredim zdravorazumskog i pristojnog Nemca sumnjičeći ga da je kukavica koja beži od svoje sopstvene slike. Trebalo bi da mu učinim čast ophodeći se prema njemu kao prema čoveku i govoreći mu istinu, a ne da tajim od njega da je naša duša poražena užasnim stvarima koje su se desile u njegovoj zemlji i koje su učinili Nemci u Evropi. M i smo povređeni i indignirani i nemamo nikakva posebna osećanja naklonosti - niti jedan iznos odlučnosti i volje za moć može da izvrgne ove sentimente u hrišćansko „ljubi bližnjega svoga” . Radi zdravorazumskih i pristojnih Nemaca čovek ne bi trebalo da pokušava da tako čini; oni bi sigurno više voleli istinu od uvredljive uzdržanosti. Histerija se nikada ne leči prećutkivanjem istine, bilo kod nekog pojedinca bilo kod nacije. Ali, možemo li reći da je cela nacija histerična? Možemo to da kažemo onoliko mnogo ili onoliko malo o naciji, kao i o nekom pojedincu. Čak i najluđa osoba nije potpuno luda; znatan broj njenih funkcija je još uvek normalan, i mogu postojati periodi kada je i ona sama prilično normalna, takođe. Ovo je čak istinitije za histeriju, gde uistinu ne postoji ništa loše osim preterivanja i ekscesa na jednoj, i slabosti ili povremene paralize normalnih funkcija na drugoj strani. Uprkos ovog psihopatskog stanja histerik je veoma blizu normalne osobe. Možemo, stoga, očekivati da mnogi delovi psihičkog političkog tela budu potpuno normalni čak i ako svekolika slika može biti jedino opisana kao histerična. 3 Nemci nesumnjivo imaju svoju sopstvenu osobitu psihologiju koja ih razlikuje od njihovog suseda, uprkos mnogih ljudskih odlika koje dele sa čitavim ljudskim rodom. Zar nisu pokazali svetu da smatraju sebe Herrenvolkom, s pravom da omalovaže svaku ljudsku skrupulu? Oni su označili druge nacije inferiornima i dali sve od sebe da ih istrebe. o Sa stanovišta tih užasnih činjenica, puka je tričarija okrenuti stolove na Herrenvolk i pripisati dijagnozu ubici umesto ubijenom, ostajući za to vreme potpuno svestan da se povređuju svi oni Nemci koji su otvorenih očiju pratili nevolju svoje nacije. Čoveka uistinu boli kada povređuje dmge. Ali, kao Evropljanin -
211 bratstvo koje uključuje i Nemce - mi smo ranjeni, a ako zauzvrat ranimo to nije s namerom da se muči već, kao što sam rekao ranije, da bi se otkrila istina. Kao i u slučaju kolektivne krivice, dijagnoza njenog mentalnog stanja proteže se na celu naciju, i uistinu na celu Evropu, čije je mentalno stanje za izvesno prošlo vreme jedva bilo normalno. Sviđalo nam se to ili ne prinuđeni smo da upitamo: šta nije u redu s našom umetnošću, najdelikatnijim od svih instrumenata za osvetljavanje nacionalne psihe? Kako ćemo objasniti jasno patološki elemenatu savremenom slikarstvu? Atonalnu muziku? Dalekosežni uticaj Džojsovog nedokučivog „Ulisa”? Ovde već imamo seme onoga što će postati politička realnost u Nemačkoj. Evropljanin, ili pre beli čovek uopšte, retko je u prilici da prosuđuje o vlastitom stanju uma. On je isuviše duboko upleten. Ja sam oduvek želeo da vidim Evropljane kroz druge oči, i konačno, na mnogim mojim putovanjima bio sam kadar da uspostavim dovoljno bliske odnose sa Neevropljanima da bih video Evropljane kroz njihove oči. Beli čovek je nervozan, uznemiren, užurban, nesiguran i (u43i očima Neevropljana) zaposednut najluđim idejama, uprkos njegovoj energiji i darovima koji mu pružaju osećanje beskrajne superiornosti. Zločini koje je on počinio protiv obojenih rasa jesu mnogobrojni, mada to očigledno nije nikakvo opravdanje za bilo koji nov zločin, kao što za pojedinca nije ništa bolje da se nalazi u širokom društvu loših ljudi. Divljaci drže oštro fokusiran pogled u oko Evropljanina, koje njima deluje kao zlo oko. Pueblo poglavica mi je jednom poverio kako misli da su svi Amerikanci (jedini beli ljudi koje je poznavao) ludi; razlozi koje je naveo za ovaj stav zvučali su upravo kao opisivanje ljudi koji su zaposednuti. Pa, možda i jesmo. Po prvi put od početka istorije uspeli smo u gutanju svekolikog primitivnog animizma u sebe, a sa njim i duha koji je animirao prirodu. Nisu jedino bogovi bili svučeni sa svojih planetarnih sfera i preobraženi u htonične demone, već je pod uticajem naučnog prosvetljenja čak i ta družina demona koja se u vreme Paracelzusa još uvek veselila srećno po planinama i šumama, u rekama i mestima za ljudsko obitavanje, bila svedena na jadni ostatak i konačno potpuno nestala. Od pamtiveka priroda je uvek bila ispunjena duhom. Sada, po prvi put, živimo u beživotnoj prirodi lišenoj bogova. Niko neće poreći važnu ulo-
212 gu koju su sile ljudske psihe, personifikovane kao ,,bogovi“ , igrale u prošlosti: sam čin prosvetljenja možda je uništio duhove prirode, ali ne i psihičke činioce koji im odgovaraju, kao što su sugestibilnost, nedostatak kriticizma, plašljivost, sklonost ka praznoverju i predrasudama - ukratko, sve one odlike koje zaposednutost čine mogućom. Čak i ako je priroda depsihologizovana, psihička stanja koja su rodila demone aktivno deluju kao i uvek. Demoni nisu uistinu nestali već su samo preuzeli drugo obličje: postali su nesvesne psihičke sile. Ovaj proces ponovne apsorpcije išao je ruku pod ruku sa povećanom inflacijom Egoa, što je postalo očiglednije posle XVI veka. Konačno smo čak počeli da budemo svesni psihe, i, kao što istorija pokazuje, otkriće nesvesnog bilo je posebno bolna epizoda. Baš kada su Ijudi sebi čestitali na ukidanju svih aveti, ispalo je da su se duhovi, umesto da zaposedaju tavane ili stare ruševine, preselili u glave naizgled normalnih Evropljana. Tiranske, užirene, opijajuće ideje i deluzije bile su svuda unaokolo, i ljudi su počeli da veruju u najapsurdnije stvari, baš kao što čine zaposednuti. 432 Fenomen čiji smo svedoci bili u Nemačkoj nije bio ništa manje nego prva eksplozija epidemskog ludila, jedna erupcija nesvesnog u ono što je izgledalo da predstavlja podnošljivo dobro uređeni svet. Čitava nemačka nacija, kao i bezbrojni milioni koji su pripadali drugim nacijama bili su zbrisani u ludilu krvoprolića rata do istrebljenja. Niko nije znao šta mu se lično događa, a najmanje svi Nemci, koji su dozvolili sebi da budu odvučeni do klanice od strane svojih vodećih psihopata, potput hipnotisane ovce. Možda su Nemci bili predodređeni za ovu sudbinu, budući da su pokazivali najmanje otpora prema mentalnoj zarazi koja je pretila svakom Evropljaninu. Ali njihovi osobeni darovi mogli su takođe da im omoguće da budu pravi narod da izvuku korisne zaključke iz proročanskog Ničeovog primera. NiČe je bio Nemac do srži svojih kostiju, čak do teško shvatljivog simbolizma svoga ludila. Bila je to psihopatska slabost koja ga je navela da se igra sa „plavokosom zveri“ i ,,Natčovekom“ . Elementi u nemačkoj naciji koji su doveli do trijumfa tih patoloških fantazija u opsegu koji nikada dotad nije bio poznat svakako nisu zdravi elementi. Slabost nemačkog karaktera, poput Ničeovog dokazala je da predstavlja plodno tle za histerične fantazije, mada se mora upamtiti kako je Niče lično ne samo kritikovao nemačkog Filistinca, već
213 se otvorio za napad na širokom frontu. Ovde su ponovo Nemci imali neuporedivu priliku za samospoznajom - i ispustili su je. A šta sve nisu bili kadri da nauče iz loja i sirupa Vagnerovog! Uprkos tome, sa štetnim vaspostavljanjem Rajha 1871. đa-433 vo je pokrenuo marš na Nemce pružajući ispred njih zavodljivi mamac moći, preterivanja, nacionalne arogancije. Tako su oni dovedeni dotle da imitiraju svoje propovednike, da uzimaju njihove reči doslovno, ali ne i da ih razumeju. I|ako se dogodilo da su Nemci dozvolili sebi da budu obmanuti ovim katastrofalnim fantazijama i da popuste pred vekovno starim iskušenjima Satane, umesto da se okrenu svojim obilatim duhovnim potencijalima, koji bi, s obzirom na veću tenziju između unutarnjih suprotnosti, bili od velike koristi. Ali, zaboravivši hrišćanstvo, oni su prodali svoje duše za tehnologiju, zamenili moral za cinizam i posvetili svoje najviše aspiracije silama destrukcije. Sigurno da svako dnigi u mnogome čini istu stvar, ali i pored toga postoje uistinu izabrani ljudi koji nemaju nikakva prava da čine takve stvari zato što bi trebalo da se bore za uzvišenije blago. U svakom slučaju Nemci ne spadaju u one koji smeju da uživaju moć i posede nekažnjivo. Pomislimo samo na trenutak šta antisemitizam znači za Nemce. On pokušava da koristi druge kao žrtvenog jarca za svoju vlastitu najveću grešku! Samo ovaj signal trebalo bi da mu kazuje kako je stupio na beznadežnu pogrešnu stazu. Nakon poslednjeg svetskog rata svet je trebalo da počne da434 razmišlja, a povrh svega celokupna Nemačka, koja je nervno središte Evrope. Ali duh se okrenuo u suprotnom pravcu, zapostavljajući ključna pitanja, i tražio rešenja u svojoj vlastitoj negaciji. Kako je bilo drugačije u vreme Reformacije! Tada je duh Nemačke izrastao snažno do potreba hrišćanstva, iako je odgovor - kao što bismo mogli i očekivati iz nemačke tenzije suprotnosti - bio isuviše ekstreman. Ali, konačno, taj duh nije odskakao od svojih sopstvenih problema. Gete je takođe bio prorok kada je podigao ispred svoga naroda primer Faustovog pakta sa njegovim đavolom i ubistvo Filemona i Baukide. Ako, kao što Burhart kaže, Faust udara u strunu u duši svakog Nemca - ta struna je svakako počela da zvoni. Čujemo njen eho u Ničeovom Natčoveku, tom amoralnom obožavatelju nagona, čiji je bog mrtav, i koji zamišlja da je on lično bog, ili pre demon, „šest hiljada stopa izvan dobra
214 i zla“ . A gde se ženska strana, duša, izgubila kod Ničea? Helena je nestala u Hadu, a Euridika se nikada neće vratiti. Već posmatramo kobnu parodiju porečenog Hrista: bolesni prorok je lično Raspeti, i, vraćajući se još dalje unazad, zaboravljeni Dionis - Zagreus. Prorok zanesenog govora vraća nas unazad u dugo zaboravljenu prošlost: On je čuo zov sudbine u prodornom zvižduku lovca, boga šume koja šuška, pijane ekstaze i ubojica koji su bili zaposednuti duhom divljih životinja. 435 Dok je Niče proročanski odgovarao na šizmu hrišćanskog sveta umetnošću razmišljanja, njegov brat po duhu, Rihard Vagner, činio je istu stvar s umetnošću muzike. Nemačka praistorija stiže u velikom talasu, s grmljavinom i zapanjivanjem, da bi popunila zjapeći raskol u crkvi. Vagner je umirio svoju savest s ,,Persifalom“ , kojeg Niče nikada nije mogao da mu oprosti, ali Gralov zamak nestao je u nekoj nepoznatoj zemlji. Poruka se nije čula i znak je otišao neprimećen. Jedino se orgijastička mahnitost rasprostirala i širila poput neke epidemije. Votan, bog oluje, pobedio je. Ernest Jinger, osetio je to veoma jasno; u njegovoj knjizi ,,Na mramornim stenama“ divlji lovac dolazi u zemlju donoseći sa sobom talas zaposednutosti veći od svega poznatog čak i u srednjem veku. Nigde evropski duh nije govorio jasnije nego što je to činio u Nemačkoj, i nigde nije bio tragičnije pogrešno protumačen. 436 Sada Nemačka trpi posledice pakta sa đavolom, iskusila je ludilo i rastrgnuta je na komade poput Zagreusa, ona je silovana od ubojica njenog boga Votana, prevarena od svoje duše radi zlata i svetske vlasti, i oskrnavljena od društvenog ološa koji je iskrsao iz najnižih dubina. 437 Nemci moraju da shvate zašto je ceo svet uvređen, jer naša su očekivanja bila tako drugačija. Svako je bio jednoglasan u prepoznavanju njihove darovitosti i njihove produktivnosti, i niko nije sumnjao da su oni sposobni za velike stvari. Razočaranje je time bilo još gorče. Ali sudbina Nemačke ne bi trebalo da pogrešno uputi Evropljanina u gajenje iluzija kako je zlo celoga sveta kanonizovano u Nemačkoj. Oni bi trebalo da shvate kako je nemačka katastrofa bila jedino jedna kriza u opštoj evropskoj bolesti. Davno pre Hitlerovog doba, zapravo pre Prvog svetskog rata, bilo je simptoma pojave mentalne promene u Evropi. Srednjove-
215 kovna slika sveta je pucala i metafizički autoritet koji je njome vladao nestao je, da bi se jedino ponovo pojavio u čoveku. Zar nije Niče objavio da je Bog mrtav i da je njegov naslednik natčovek, taj plesač na konopcu i lakrdijaš osuđen od vlastite sudbine? Psihološki zakon da se kada dođe do kraja projekcija uvek vraća na svoj početak jeste jedan bezuslovan psiholočki zakon. Tako, kada neko istakne jedinstvenu ideju da je Bog mrtav, ili da uopšte ne postoji, psihička predstava boga, kom je dinamički deo strukture psihe, nalazi svoj put nazad u subjektu i tvori stanje „božanske svemoći” , tj. sve one odlike koje su osobene za lakrdijaše i ludake i stoga vode u katastrofu. To je, dakle, veliki problem sa kojim je suočeno celokupno438 hrišćanstvo: gde je sada odobrenje za dobrotu i pravdu koja je jednom bila ukotvljena u metafizici? Da li je uistinu jedino sirova sila ta koja odlučuje o svemu? Krajnji autoritet je samo volja kod čoveka koji je slučajno na vlasti. Da je Nemačka pobedila, neko bi gotovo mogao da pomisli da je to poslednja reč. Ali, kako je „hiljadugodišnji Rajh“ silovitosti i niskosti trajao samo nekoliko godina pre nego što se skrhao u ruševinama, mogli bismo biti skloni da naučimo lekciju da dejstvuju i druge, jednako moćne sile koje na kraju uništavaju sve što je silovito i nepravedno, i da se, shodno tome, ne isplati zidati na lažnim načelima. Ali, na nesreću, kao što istorija pokazuje, stvari se ne odvijaju tako razumno u ovom našem svetu. „Božija svemoć“ ne čini čoveka božanskim; ona ga jedino439 ispunjava arogancijom i pobuđuje sve što je zlo u njemu. Ona stvara dijaboličnu karikaturu od čoveka, i njegova neljudska maska je toliko nepodnošljiva, tako mučenje za nošenje, da on muči druge. On je podeljen u sebi, plen neobjašnjivih kontradikcija. Ovde imamo sliku histeričnog stanja uma, Ničeovog „bledolikog kriminalca” . Sudbina je suočila svakog Nemca sa njegovom unutarnjom kopijom: Faust stoji licem u lice s Mefistofelom i ne može više da kaže: ,,To je, dakle, bila suština brutalnosti” . Umesto toga mora da prizna: ,,To je bila moja druga strana, moj alter ego, moja isuviše očita senka koja se više ne može poreći“ . Ovo nije samo sudbina Nemačke, već čitave Evrope. Mi s v i 4 4 o moramo da otvorimo oči prema senki koja se nejasno osrtava iza savremenog čoveka. Nemamo nikakve potrebe da uzdižemo đa-
216 volovu masku ispred Nemaea. Činjenice govore jasnijim jezikom, i svakome onome ko ga ne razume naprosto se ne može pomoći. A šta se može učiniti povodom ove zastrašujuće pojave svako za sebe mora sam da odluči. Spoznavati svoju vlastitu krivicu i svoje vlastito zlo uistinu nije mala stvar, i svakako da se ništa ne dobija gubljenjem iz vida vlastite senke. Kada smo svesni naše krivice nalazimo se u povolnijoj poziciji - možemo se makar nadati da se promenimo i poboljšamo sebe. Kao što nam je poznato, sve što ostaje u nesvesnom jeste nepopravljivo; psihološke ispravke mogu biti načinjene jedino u svesti. Svest o krivici može stoga delovati kao moćan moralni podstrek. U svakom lečenju neuroze otkriće senke je neophodno - u suprotnom ništa se ne menja. U tom pogledu, osloniti se na one delove političkog tela koji su ostali zdravi da bi mogli da izvuku zaključke iz činjenica. Bez krivice, nažalost, ne može biti nikakvog psihičkog sazrevanja i nikakvog širenja duhovnog horizonta. Zar to nije bio Majstor Erkhart koji je rekao: ,,Iz ovoga razloga Bog je voljan da nosi posledice greha i često zatvara oči na njih, većinom poslatih na ljude kojima je predodredio visoku sudbinu. Gle! Ko je draži Gospodu našem ili istinitiji sa njim negoli njegovi apostoli, a nema nijednog od njih koji nije pao u moralni greh, ili bio smrtni srećnik“ . 441 Gde je greh veliki „milost je mnogo obilnija” . Takvo jedno iskustvo donosi unutarnje preobraženje, i to je beskrajno važnije od političkih i društvenih reformacija koje su sve bezvredne u rukama ljudi koje nisu načisto sa sobom. To je istina koju zauvek zaboravljamo, jer su naše oči fascinirane stanjima oko nas i prikovane za njih pogledom umesto da proučavamo naše sopstveno srce i savest. Svaki demagog eksploatiše ovu ljudsku slabost kada sa najvišim mogućim usklikom ukazuje na sve stvari koje su pogrešne u spoljašnjem svetu. Ali glavni krivac i uistinu jedina stvar koja je pogrešna sa svetom jeste čovek. 442 Ako Nemci danas imaju teško vreme u spoljašnjem smislu, sudbina im je makar pružila jedinstvenu priliku da okrenu svoje oči unutar sebe ka unutarnjem čoveku. Na taj način oni mogu da isprave greh propusta za koji je čitava naša civilizacija kriva. Sve što je moguće učinjeno je za spoljašnji svet: nauka je uglađena do jedne nezamislive mere, tehničko dostignuće je doseglo jedan go-
217 tovo jeziv stepen savršenstva. Ali šta je sa čovekom, od koga se očekuje da upravlja svim tim blagodetima na razuman način? On je naprosto uzet zasigurno. Niko se nije zaustavio da shvati kako on ni moralno ni psihološki ni na koji drugi način nije prilagođen za takve promene. Veselo poput svakog deteta prirode on uživa u tim opasnim igračkama, potpuno svestan senke što vreba iza njega, spremna da ih zgrabi pohlepnim zagrljajem i da ih okrene protiv još uvek infantilnog i nesvesnog ljudskog,*roda. A ko je imao neposrednije iskustvo ovog osećanja bespomoćnosti i prepuštanja silama mraka od Nemca koji je pao u kandže Nemaca? Kada bi kolektivna krivica mogla samo biti shvaćena i pri- 443 hvaćena, bio bi učinjen veliki korak napred. A li to samo po sebi ne predstavlja lek, baš kao što nijedan neurotičar nije izlečen pukim razumevanjem. Ostaje pitanje; kako da živim sa ovom senkom? Kakav se stav traži ako moram biti kadar da živim uprkos zlu? Da bi se pronašli valjani odgovori na ova pitanja nužna je potpuno duhovna obnova. A ovo se ne može dati zabadava - svaki čovek mora da se trudi da to dosegne za sebe. Kao što ni stare formule koje su jednom imale vrednost ne mogu stupiti na snagu ponovo. Večne istine ne mogu se prenositi mehanički; u svakoj epohi one se moraju iznova roditi iz ljudske psihe.
219
XII BORBA SA SENKOM
* Prvi put se pojavilo u: Neue Schweizer Rundschau, Novi nastavak XIII/2 (Cirih 1945), str. 67-88, zatim u: Aufsatze zur Zeitgeschichte, Cirih 1946. ' A lso sprach Zarathustra, s. 52 i d. 2 Upor. Neue Schvveizer Rundschau, s. 81 i d. Posebno zainteresovane čitaoce upućujemo osim toga na tomove pisama (Walter-Verlag, Olten 1972773. Odeljci 429a i b nedostaju u angloameričkom izdanju. ’ Pisma upućena Albertu Breneru, s. 91 i d. 4 Meister Eckehardts Schrifiten und Predigten II, s. 22
Neopisivi događaji poslednje deeenije vode čoveka do toga444 da posumnja kako je osobeni psihološki poremećaj bio mogući uzrok. Ako upitate psihijatra šta misli o ovim stvarima, morate, prirodno, očekivati da dobijete odgovor sa njegove specifične tačke gledišta. Čak i tako, kao naučnik, psihijatar ne teži nikakvom sveznanju, budući da smatra svoje mišljenje samo kao jedan doprinos izuzetno komplikovanom zadatku pronalaženja razumljivog objašnjenja. Kada neko usvoji stanovište psihopatologije, onda nije la-445 ko obratiti se određenoj publici koja može uključivati i ljude koji ne znaju ništa o ovoj posebnoj i teškoj oblasti. A li postoji jednostavno pravilo koje bi trebalo da imate na umu: psihopatologija masa ukorenjena je u psihologiju pojedinca. Psihička pojava ove vrste može se proučavati kod pojedinaca. Jedino ako neko uspe da ustvrdi kako su izvesne pojave ili simptomi zajednički izvesnom broju različitih pojedinaca može se početi sa proučavanjem analognog masovnog fenomena. Kao što vam je možda već poznato, ja u psihologiji uzimam446 u obzir kako svesno tako i nesvesno, a ovo uključuje i proučavanje sneva. Snovi su prirodni proizvodi nesvesne psihičke aktivnosti. Poznato nam je već duže vreme da postoji biološki odnos između nesvesnog procesa i aktivnosti svesnog uma. Ovaj odnos najbolje može biti opisan kao kompenzacija, što znači da je svaka nedostatnost - kao što je preterivanje, jednostranost ili nedostatak funkcije - pogodno dopunjena jednim nesvesnim procesom.
220 447
Još 1918. primetio sam osoben poremećaj u nesvesnom mojih pacijenata Nemaca koji se ne može pripisati njihovoj ličnoj psihologiji. Takvi ne-lični fenomeni obično se ispoljavaju u snovima kao mitološki motivi koji se takođe mogu naći u legendama i bajkama širom sveta. Ove mitološke motive nazvao sam ,,arhetipovima“ : tj. tipičnim obrascima ili oblicima u kojima su ove kolektivne pojave doživljene. Postojao je poremećaj kolektivno nesvesnog u svakom pojedinom mom pacijentu Nemcu. Neko može objasniti ove pometnje uzročno, ali takvo jedno objašnjenje pokazuje se kao nezadovoljavajuće, kao što je lakše razumeti arhetipove prema njihovom cilju pre nego prema njihovoj uzročnosti. Arhetipovi koje sam ja posmatrao izražavali su primitivnost, žestinu i surovost. Kada sam video dovoljno takvih slučajeva, okrenuo sam svoju pažnju na osobito stanje uma koje je tada preovladavalo u Nemačkoj. Mogao sam jedino videti znakove depresije i velike uznemirenosti, ali to nije ublažilo moje sumnje. U članku koji sam objavio u to vreme, sugerisao sam da se „plavokosa zver” pokreće u jednom nelagodnom snu i da njeno potpuno oslobađanje nije nemoguće. 448 Ovo stanje nije nikako bilo samo tevtonski fenomen, kao što je postalo očigledno sledećih godina. Napad primitivnih sila bio je manje ili više univerzalan. Jedina razlika leži u samom nemačkom mentalitetu, koji je dokazao da je podozriviji usled znatnih sklonosti Nemaca ka masovnoj psihologiji. Štaviše, poraz i društveni slom povećali su instinkt stada u Nemačkoj tako da je postalo sve više verovatno da će Nemačka biti prva žrtva medu nacijama Zapada - žrtva masovnog pokreta iniciranog pomoću pomeranja sila koje leže pritajeno u nesvesnom, spremne da provale kroz sve moralne barijere. Te sile su, u skladu sa pravilom koje sam pomenuo, označavale kompenzaciju. Ako takav kompenzatorski pokret nesvesnog nije integrisan u svest kod pojedinca, on vodi do neuroze ili čak do psihoze, a isto bi se odnosilo na kolektiv. Jasno je da mora biti nešto pogrešno sa svesnim stavom da bi kompenzatorski pokret ove vrste bio moguć; nešto mora biti pogrešno ili preterano, zato što jedino pokvarena svest može izvući kontrapokret od strane nesvesnog. Pa, kao što znate, bezbrojne stvari su bile pogrešne, i mišljenja o njima su potpuno podeljena. Koje je mišljenje o njima ispravno naučićemo jedino ex effectu tj. možemo jedino da otkrijemo koji su defekti u svesti na-
221 še epohe, putem posmatranja vrste reakcije koju oni izvlače iz nesvesnog. Kao što sam vam već rekao, plima koja se podigla u nesve- 449 snom nakon Prvog svetskog rata ogledala se u snovima pojedinaca, u vidu kolektivnih, mitoloških simbola koji su izražavali primitivnost, silovitost i okrutnost: ukratko, sve sile tame. Kada se takvi simboli zadese kod velikog broja pojedinaca i nisu shvaćeni, oni počinju, kao pomoću magnetne sile, da okupljaju te pojedince i tako je oformljena gomila ljudi. Njen *ođa će uskoro biti pronađen u pojedincu koji ima najmanje otpora, najmanje odgovomosti, i, usled njegove inferiornosti, najveću volju za moć. On će osloboditi sve što je spremno da eksplodira, i gomila će ga slediti s neodoljivom silom lavine. Posmatrao sam nemačku revoluciju u epruveti pojedinca, 450 da se tako izrazim, i bio sam potpuno svestan postojanja ogromnih opasnosti kada se takvi ljudi okupe. Ali u to vreme nisam znao da li ih u Nemačkoj ima dovoljno da učine opštu eksploziju neizbežnom. Ipak, bio sam kadar da pratim priličan broj slučajeva i da posmatram kako se buktinja mračnih sila razvija u epruveti pojedinca. Mogao sam da posmatram te sile dok su se probijale kroz moralnu i intelektualnu samokontrolu pojedinca, i dok su plavile njegov svesni svet. Često je postojala užasna patnja i destrukcija; ali kada je pojedinac bio kadar da se prilepi za parčence razuma, ili da odbrani karike ljudskih odnosa, nova kompenzacija je bila izvučena u nesvesnom putem pravog haosa svesnog uma, i ta kompenzacija je mogla biti integrisana u svest. Tada su se pojavili novi simboli, kolektivne prirode, ali ovoga puta odražavajući sile reda. Postojali su mera, proporcija i simetrični raspored u ovim simbolima, izraženi u njihovoj osobenoj matematičkoj i geometrijskoj strukturi. Oni predstavljaju vrstu osovinskog sistema i poznati su kao mandale. Bojim se da ne mogu da ulazim u objašnjenje ovih visoko tehničkih pitanja ovde, ali, ma koliko nerazumljivo oni mogu zvučati, moram da ih pomenem u prolazu zato što oličavaju tračak nade, a nama je nada žestoko potrebna u ovo vreme umiranja i haotičnog nereda. Opšta svetska konfuzija i nered odražavaju slično stanje u umu pojedinca, ali ovaj nedostatak orijentacije kompenzovan je u nesvesnom preko arhetipova reda. Ovde ponovo moram da istaknem da će se, ukoliko ovi simboli reda nisu integrisani u svest, si-
222 le koje one izražavaju akumulirati do opasnog stepena, baš kao što su učinile sile destrukcije i nereda pre dvadesetipet godina. Integracija nesvesnih sadržaja jeste jedan individualan čin realizacije, razumevanja i moralne procene. To je najteži zadatak, koji zahteva visoki stepen etičke odgovomosti. Od samo relativno nekoliko pojedinaca može se očekivati da budu kadri za jedno takvo dostignuće, a oni nisu političke već moralne vođe ljudskog roda. Održavanje, i dalji razvitak civilizacije zavisi od takvih pojedinaca, budući da je dovoljno očigledno kako svest mase nije napredovala od Prvog svetskog rata. Samo je nekoliko mislećih umova obogaćeno, a njihov moralni i intelektualni horizont je znatno povećan shvatanjem ogromne i nadmoćne sile zla, i činjenice da je čovečanstvo kadro da postane njegov puki instrument. Ali prosečan Čovek se još uvek nalazi tamo gde je bio na kraju Prvog svetskog rata. Stoga je samo isuviše očigledno da ogromna većina, nije sposobna za integrisanje sila reda. Nasuprot, čak je moguće da će ove sile nasmuti na svest i uzeti je na prepad i silom, protiv naše volje. Vidimo prve simptome svugde: totalitarizam i robovanje Državi. Vrednost i važnost pojedinca ubrzano opadaju i šanse da se on čuje sve će više nestajati. 452 Proces pogoršavanja biće dug i bolan, ali ja se bojim da je to neizbežno. Pa ipak, gledano na duže vreme, on će dokazati da predstavlja jedini put kojim čovekovo kukavno nesvesno, njegova detinjastost i pojedinačna slabost, mogu biti zamenjeni čovekom budućnosti, koji zna da je on lično tvorac svoje sudbine i da je Država njegov sluga a ne njegov gospodar. A li čovek će doseći taj nivo jedino kada shvati da je, preko svog nesvesnog, proigrao osnovni droits de l ’homme. Nemačka nam je pružila najinstruktivniji primer psihološkog razvitka o kojem je reč. Prvi svetski rat je oslobodio skrivenu silu zla, baš kao što je sam rat bio oslobođen akumulacijom nesvesnih masa i njihovih slepih želja. Tzv. ,,Friedenskaiser“ bio je jedna od prvih žrtava i, ne neslično Hitleru, on je izrazio te nezakonite, haotične želje i bio je tako uveden u rat, i u neizbežnu katastrofli. Drugi svetski rat bio je ponavljanje istog psihičkog procesa samo na bezgranično većoj skali. 453 Kao što sam već rekao, buktanje instinkata mase bilo je simptomatično za kompenzatorski pokret nesvesnog. Takav pokret bio je moguć zato što je svesno stanje ljudi postalo otuđeno
223 iz prirodnih zakona ljudske egzistencije. Zahvaljujući industrijalizaciji, veliki delovi popuiacije bili su iskorenjeni i okupljeni zajedno u velikim centrima. Ovaj novi oblik postojanja - sa svojom psihologijom mase i društvenom zavisnošću o fluktuaciju pijaca i plata - stvorio je pojedinca koji je bio nestabilan, nesiguran i sugestibilan. On je bio svestan da njegov život zavisi od ministarstva direktora i stratega industrije, i on je pretpostavio, s pravom ili ne, da su oni poglavito motivisani finansijskim interesima. On je znao da, bez obzira koliko savesno radio, može u svakom trenutku ipak postati žrtva ekonomskih promena koje su bile potpuno izvan njegove kontrole. A nije bilo ničega drugog za njega na šta bi se oslonio. Štaviše, sistem moralnog i političkog vaspitanja koji je preovladao u Nemačkoj već je bio dao sve od sebe da prožme svakog duhom tupe poslušnosti, a verom da svaka željena stvar mora doći odozgo, od onih koji po božanskoj odluci, sede iznad građanina koji poštuje zakon, a čija su osećanja lične odgovomosti bila prevladana rigidnim osećanjem dužnosti. Ništa čudno, stoga, da je upravo Nemačka bila ta koja je postala plen masovne psihologije, mada svakako nije jedina nacija kojoj je pretilo ovo opasno seme. Uticaj masovne psihologije širio se nadaleko i naširoko. Osećanje slabosti pojedinca, zapravo osećanje neposto-454 janja, bilo je tako kompenzovano empcijom dotada nepoznatih želja za moći. Bila je to pobuna onih bez vlasti, nezasita požuda niščih“ . Uz pomoć takvih nepoštenih sredstava nesvesno primorava čoveka da postane svestan sebe. Nažalost, nije bilo nikakvih vrednosti u svesnom umu pojedinca koje bi mu omogućile da razume i integriše reakciju kada ona dosegne svest. Ništa osim materijalizma nije bilo propovedeno od strane najviših intelektualnih autoriteta. Crkve očito nisu bile kadre da se bore sa ovom novom situacijom one nisu mogle da učine ništa dmgo do da protestuju a to nije mnogo pomagalo. Tako se lavina u Nemačkoj kotrljala i proizvela svog vođu koji je izabran kao omđe za upotpunjavanje sloma nacije. Ali šta je bila njegova prvobitna namera? On je sanjao o „novom poretku“ . Veoma bismo mnogo pogrešili ako bismo smatrali da on nije uistinu nameravao da stvori jedan internacionalni poredak određene vrste. Naprotiv, duboko dole u svome biću on je bio motivisan silama reda, koje su postale operativne u njemu do trenutka kada su želja i pohlepa stekle
224 potpunu vlast nad njegovim svesnim umom. Hitler je bio eksponent „novog poretka“ , i to je stvarni razlog zašto se praktično svaki Nemac zaljubio u njega. Nemci su želeli red, ali su napravili sudbonosnu grešku da izaberu glavnu žrtvu nereda i neutažive pohlepe za svoga vođu. Njihov pojedinaČan stav ostao je nepromenjen: baš kao što su bili željni moći, tako su bili željni reda. Poput ostatka sveta, oni nisu razumeli gde leži Hitlerov značaj, i on je simbolizovao nešto u svakom pojedincu. On je bio najčudnovatija personifikacija svih ljudskih inferiomosti. On je bio jedna krajnje nesposobna, neadaptirana, neodgovoma, psihopatska ličnost, puna praznih, infatilnih fantazija, ali obdaren oštrom intuicijom pacova ili uličnog derana. On je oličavao senku, inferiorni deo svačije ljičnosti, u jednoj neodoljivoj meri, i to je bio drugi razlog zbog kojeg su se oni zaljubili u njega. 455 A li šta su mogli da učine? U Hitleru je svaki Nemac treba10 da vidi svoju sopstvenu senku, svoju vlastitu najveću opasnost. Svakome je data sudbina da postane svestan ove senke i da nauči da se ophodi sa njom. A li kako se moglo očekivati od Nemaca da razumeju ovo, kada niko na svetu nije kadar da razume tako jeđnostavnu istinu? Svet nikada neće doseći stanje reda sve dok ova istina ne bude opšte prepoznata. U međuvremenu, mi se zabavljamo predlaganjem svih vrsta spoljašnjih i sekundamih razloga zašto ono ne može biti dosegnuto, tako sasvim dobro znamo da uslovi u velikoj meri zavise od načina na koji ih shvatamo. Ako bi, naprimer, Svajcarac francuskog porekla smatrao da su svi Švajcarci nemačkog porekla đavoli, mi bismo u Švajcarskoj mogli imati najveći građanski rat svih vremena, a takođe bismo mogli da otkrijemo najubedljivije ekonomske razloge zbog kojih je takav rat bio neizbežan. Pa - mi baš to ne činimo, jer smo nauči11 našu lekciju pre više od četiri stotine godina. Došli smo do zaključka da je bolje izbeći spoljašnje ratove, pa smo otišli kući i poneli razdor sa sobom. U Svajcarskoj smo izgradili savršenu demokratiju“ , gde se naši ratnički nagoni troše u vidu domaćih svađa nazvanih politički život“ . Mi se borimo međusobno u okviru granica zakona i odredbi, i skloni smo da razmišljamo o demokratiji kao o hroničnom stanju ublaženog građanskog rata. Mi smo daleko do toga da budemo u miru sa sobom; naprotiv, mi mrzimo jedni druge i borimo se međusobno zato što smo uspeli u introvertnom ratu. Naše miroljubivo spoljno držanje služi samo da
225 štiti naše domaće svađe od stranih uljeza koji bi nas mogli uznemiriti. Toliko smo mnogo uspeli, ali mi smo još uvek daleko od krajnjeg cilja. Još uvek imamo neprijatelje u mesu, i još uvek nismo uspeli da introvertujemo naše političke disharmonije. Mi još uvek radimo pod nezdravom deluzijom da bi trebalo da budemo u miru unutar sebe. Pa ipak, čak i naše nacionalno, ublaženo stanje rata trebalo bi da se uskoro okonča kada bi svako mogao da vidi svoju sopstvenu senku i da započne jedinu bitku koja je uistinu vredna: borbu protiv nadmoćne sile senlte. Mi imamo snošljiv socijalni poredak u Švajcarskoj zato što se borimo između sebe. Naš poredak bio bi savršen samo kada bi svako mogao da usmeri svoju agresivnost unutra, u svoju sopstvenu psihu. Nažalost, naše religiozno vaspitanje sprečava nas u tome, sa svojim lažnim obećanjima o nekom trenutnom miru iznutra. Mir može doći na kraju, ali tek kada pobeda i poraz izgube svoje značenje. Šta je naš Gospod mislio kada je rekao: „Nisam došao da donesem mir, već mač“ ? U meri u kojoj smo kadri da zasnujemo istinsku demokra- 456 tiju - i uslovnu borbu između nas samih, bilo kolektivnu bilo individualnu - mi shvatamo, mi činimo realnim faktore reda, zato što tada postaje apsolutno nužno da se živi u ispravnim okolnostima. U demokratiji vi naprosto ne možete podneti uznemirujuće komplikacije koje dolaze iz spoljašnje sredine. Kako možete voditi građanski rat ispravno kada ste napadnuti spolja? Kada ste, na drugoj strani, u neskladu sa sobom, vi srdačno primate svoju sabraću kao moguće simpatizere vašeg slučaja, i na taj način vi ste skloni da budete blagonakloni i gostoljubivi. A li vi učtivo izbegavate ljude koji žele da budu korisni i da vas oslobode vaše nevolje. Mi psiholozi naučili smo, kroz dugo i bolno iskustvo, da se čovek lišava svojih najboljih sposobnosti kada mu pomognete da se oslobodi svojih kompleksa. Možete mu jedino pomoći da ih postane dovoljno svestan i da započne svesni sukob u sebi. Na taj način kompleks postaje mesto života. Sve što nastane iz vašeg psihološkog inventara pogodno je za preobražaj u obličju neprijateljskog suseda, koji će neizbežno pobuditi vašu ljutnju i učiniti vas agresivnim. Svakako da je bolje znati kako se vaš najgori neprijatelj nalazi upravo tamo u vašem srcu. Čovekovi ratnički instinkti su neiskorenjeni - stoga je stanje savršenog mira nezamislivo. Štaviše, mir je strašan budući da prouzrokuje rat. Istin-
226 ska demokratija jeste visoka psihološka institucija, koja uzima u obzir ljudsku prirodu takva kakva jeste i tvori dopuštenje za nužnost konflikta u okviru svojih sopstvenih nacionalnih međa. 457 Ako sada uporedite današnje stanje duha Nemaca sa mojim argumentom, priznaćete vrednost ogromnog zadatka sa kojim je suočen svet. Teško možemo očekivati da demoralisane nemačke mase shvate smisao takvih psiholoških istina, bez obzira kakve jednostavne one bile. Ali velike zapadnjačke demokratije imaju bolju priliku, sve dok su u stanju da se uzdrže od onih ratova koji ih uvek stavljaju u iskušenje da veruju u spoljašnje neprijatelje i u povoljnost unutarnjeg mira. Istaknuta tendencija zapadnjačkih demokratija ka unutamjoj razmirici jeste prava stvar koja ih može odvesti na stazu veće nade. Ali, bojim se da će ispunjenje ove nade biti odgođeno od sila koje još uvek veruju u suprotan proces, u destrukciju pojedinca i u uvećanje fikcije koju nazivamo Državom. Psiholog čvrsto veruje u pojedinca kao jedinog nosioca duha i života. Društvo i Država izvlače svoju odliku iz mentalnog stanja pojedinca, jer su oboje i način na koji su organizovani sačinjeni od pojedinaca. Sudeći na osnovu ove činjenice, kolektivno mišljenje još uvek nije u dovoljnoj meri prožeto da bi se Ijudi uzdržali od upotrebe reči ,,Država“ , kao da se ona odnosi na neku vrstu natčoveka obdarenog neiscrpnom snagom i snalažljivošću. Od Države se danas očekuje da ispuni ono što niko ne bi očekivao od pojedinca. Opasna nizbrdica što vodi, dole do masovne psihologije počinje s plauzabilnim razmišljanjem u velikim brojevima, u obrascima moćnih organizacija gde se pojedinac smanjuje do puke nule. Sve što prekoračuje izvesnu ljudsku meru pobuđuje jednako nehumane sile u nesvesnom čoveku. Totalitarni demoni se izvlače, umesto shvatanja da sve što se uistinu može postići jeste jedan beskrajno mali korak napred u moralnoj prirodi čoveka. Destruktivna moć našeg oružja povećala se preko svake mere, i to nameće psihološko pitanje ljudskom rodu: da li je mentalno i moralno stanje ljudi koji odluče da koriste to oružje doraslo strahotama mogućih posledica?
227
*(Predavanje održano na trećem programu British Broadcsting Corporation, 3. novembra 1946. god. Prvi put objavljeno u: The Listener X XXVI/930, London 1946, s. 615 i sled.); naknadno štampano kao uvod za E ssays on C ontem porory Events, London 1947; zatim pod naslovom „Individual and Mass Psychology“ u: Chimera V/3, Njujork i Prinston 1947., str. 3-11. Malo obrađeno za Collected Works, preneto iz te verzije i ovde prvi put publikovano na nemačkom.) 1 (Vidi raspravu O nesvesnom, paragr. 17 ove knjige.)
229
XIII EPILOG ZA „ESEJE O SAVREMENIM DOGAĐAJIMA" Nemačka je postavila svetu ogroman problem - problem458 koji treba razmatrati iz mnogih uglova. Psihološki aspekt je samo jedna od njegovih mnogih faceta. Kao psiholog, ja sam prirodno sklon da mislim kako je to jedna važna faceta, ali moram ostaviti svome čitaocu da oformi svoje vlastito mišljenje o ovom pitanju. Moje profesionalno bavljenje psihologijom nesvesnog često iznosi na svetlo stvari koje su još uvek skrivene od svesti ali postoje u embrionalnom vidu, a ti su sadržaji spremni da se probiju u svest davno pre nego što pojedinac ima bilo kakvu ideju o tome šta psiha drži u skladištu za njega. Imao sam sumnju o tome šta se nazire u nesvesnom pre gotovo trideset godina, jer je bilo Nemaca među mojim pacijentima. Već 1918. zapisao sam: Budući da hrišćanski pogled na svet gubi svoj autoritet, to će šunjanje „plavokose zveri“ u njenom podzemnom zatvoru, a koja je spremna da u svakom momentu provali napolje s pustošećim posledicama, zvučati jo š više preteći.1 Jednom Edipu jedva da je potrebno da pogodi šta se misli459 pod „plavokosa zver“ , da nije ograničena na Nemačku, već da važi za primitivnog Evropljanina uopšte, koji je postepeno izbio na površinu kao rezultat sve više rastuće organizacije mase. U istom članku nastavio sam da govorim: Čak i nepoverenje primitivaca prema susednom plemenu, za koje smo mislili da smo ga davno prevazišli zahvaljujući našoj globalnoj organizaciji, ponovo se vratilo u ovom ratu, uvećano do divovskih proporcija. Više nije u pitanju spaljivanje susednog sela ili kotrljanje nekoliko odsečenih glava: čitave zemlje su opustošene, milioni su poklani. Sa ne-
230 prijateljske nacije je strgnut svaki dronjak uljudnosti, a naše sopstvene greške pojavljuju se u drugima, fantastično uvećane. Gde su superiorni umovi, kadri da razmišljaju, danas? Ako uopšte i postoje, niko ne obraća pažnju na njih: umesto toga tuje opšti jurišni napad, univerzalna fatalnost protiv čijegje prinudnog uticaja pojedinac nemoćan da se brani. A opet ovaj kolektivni fenomen jeste takođe greška pojedinca, je r su nacije sačinjene od pojedinaca. Otuda pojedinac mora razmotriti pomoću kojih sredstava je u stanju da se suprotstavi zlu. Naš racionalistički stav vodi nas do verovanja kako možemo činiti čuda sa internacionalnim organizacijama, zakonodavstvom i drugim dobronamernim devizama. Ali u stvarnosti jedino promena u stavu pojedinca može doneti preporod u duhu nacije. Sve počinje s pojedincem. Postoje dobronamerni teolozi i humanisti koji žele da razbiju načelo moći - u drugima. Moramopočeti s razbijanjem toga načela u nama samima. Tada stvarpostaje verodostojna.2 460 Dok je Prvi svetski rat još uvek trajao napisao sam esej koji se najpre pojavio u Francuskoj, koji sam kasnije proširio i objavio kao knjigu u Nemačkoj 1928.3 Baveći se između ostalih stvari i subjektom psihologije mase, rekao sam: Opšte jepoznata činjenica da je moral društva kao celine u inverse ratio prema njegovoj meri; što je veći skup pojedinaca, to su individualne činjenice više zaklonjene, a sa njima i moral, koji u potpunosti zavisi od moralnog osećanja pojedinca i od slobode koja je za ovo neophodna. Otuda j e svaki čovek, u izvesnom smislu nesvesno gori čovek kada je u društvu nego kada dela sam: jer on je nošen od društva i u toj meri oslobođen svoje pojedinačne odgovornosti. Svako veliko društvo sastavljeno u potpunosti od divnih Ijudi ima moral i inteligenciju jedne glomazne, glupe i violentne životinje. Štoje veća organizacija, to j e neizbežnija njena amoralnost i slepa glupost. (Senatus bestia, senatores boni viri.) Društvo, time što automatski naglašava sve kolektivne odlike u svojim pojedinačnim predstavnicima, daje prednost mediokritetsvu, svemu što se slaže da vegetira na jedan lagodan, neodgovoran način. Individualnost će neizbežno biti saterana uza zid. ...Bez slobode ne može biti nikakvog morala. Naše divljenje prema velikim organizacijama opada kada jednom postanemo svesni druge strane čuda: strašnog nagomilavanja i naglašavanja svega što je primitivno u čoveku, i neizbežne destrukcije njegove individualnosti u in-
231 teresu čudovišnosti što svaka velika organizacija u stvari jeste. Čovek današnjice koji više ili manje nalikuje kolektivnom idealu, stavio j e svoju dušu u jazbinu ubica, što može lako biti dokazano putem analize njegovog nesvesnog, čak i ako on sam nije ni najmanje uznemiren tom činjenicom. I sve dotle dok je on, normalno prilagođen4svome okruženju, tačno je da ga ni najveća sramota od strane njegove grupe neće uznemiriti, sve dotle dok većina njegovih savremenika čvrsto veruje u uzvišeni moral njihove društvene organizacije.5 U istom eseju izrekao sam gotovo banalnu istinu: „Najbo- 461 lje baš zato što je najbolje, nosi seme zla i nema ničeg tako lošeg osim dobra koje iz toga može proizići.6 „Stavljam poseban naglasak na ovu rečenicu, zato što me je uvek dovodila u stanje predostrožnosti kada sam morao da sudim o nekoj posebnoj manifestaciji nesvesnog. Sadržaji kolektivno nesvesnog, arhetipovi, sa kojima imamo posla pri svakom dešavanju psihičkog masovnog fenomena uvek su bipolarni: oni imaju i pozitivnu i negativnu stranu. Kad god se neki arhetip pojavi stvar postaje kritična, i nemoguće je predvideti koji će pravac zauzeti. To po pravilu zavisi od načina na koji svest reaguje na situaciju. Za vreme kolektivne manifestacije arhetipova uvek postoji velika opasnost od masovnog pokreta, a katastrofa se može izbeći jedino ako efekat arhetipa bude zaustavljen i asimilovan od strane dovoljno velike većine pojedinaca. Makar i u najmanjoj meri mora postojati izvestan broj pojedinaca koji su još uvek kadri da učine da se njihov uticaj oseti. U februaru 1933. držeći predavanja u Kolonju i Esenu, re-462 kao sam: Izrazito individualistički trend ovih poslednjih razvitaka ima protivtežu u kompenzatorskom preusmeravanju na kolektivnog čoveka, čiji je autoritet u sadašnjem trenutku savršena težina masa. Nikako nije čudo da u današnje doba postoji osećanje katastrofe u vazduhu, iako je slobodno provalila lavina koju ništa ne može zaustviti. Kolektivni čovek preti da zaguši individualnog čoveka od čijeg osećanja odgovornosti sve vredno u Ijudskom rodu na kraju krajeva zavisi. Masa kao takva uvek je anonimna i uvek je neodgovorna. Takozvane vođe jesu neizbežni simptomi masovnog pokrela. Istinske vođe čovečanstva uvek su oni koji su sposobni za samorefleksiju, i koji oslobađaju mrtvu te-
232 žinu masa makar njihove sopstvene težine, svesno se držeći po strani od slepog momenta sile mase u pokretu. Ali ko je kadar da se odupre ovoj svegutajućoj sili privlačnosti, kada svaki čovekprijanja uz sledećeg i svako zadržava drugog sa sobom? Samo onaj ko je čvrsto ukorenjen ne samo u spoljn i već isto tako i u unutarnji svet. Mala i skrivena su vrata što vode unutra, a ulaz j e preprečen bezbrofnim predrasudama, pogrešnim pretpostavkama i strahovima. Covek uvek želi da čuje o velikim političkim i ekonomskim shemama, upravo o onim stvarima koje su svaku naciju dovele do močvare. Stoga zvuči groteskno kad bilo ko govori o skrivenim vratima, snovima i unutarnjem svetu. Šta ima taj dosadni idealizam da čini sa gigantskim ekonomskim programima, s tzv. problemima stvarnosti? Ali ja ne govorim o nacijama, već jedino o nekolicini pojedinaca, kojima je jasno i bez reči da kulturne vrednosti ne padaju dole poput mane s nebesa, već da su stvorene rukama pojedinaca. Ako stvari idu loše u svetu, to je zato što je nešto pogrešno kod pojedinaca, zato što je nešto pogrešno sa mnom. Otuda, ako sam ja senzibilan, ja ću najpre sebe metnuti na pravo mesto. Za to mi je potrebno - budući da mi spoljašnji autoritet više ništa ne znači - poznavanje najskrovitijih osnova moga bića, da bih mogao da se čvrsto oslonim na večne činjenice Ijudske psihe.1 463 U Teri predavanjima8, koje sam održao na univerzitetu Jel 1937. rekao sam: Nikada ne možemo biti sigurni da nove ideje neće obuzeti bilo nas bilo naše susede. Poznato nam j e iz savremene i iz drevne istorije da su takve ideje tako čudne, uistinu bizarne, da lete u inat razumu. Fascinacija koja je gotovo redovito povezana s idejama ove vrste proizvodi fantastično opsesiju, s rezultatom da svi oni koji se ne slažu, bez obzira koliko dobronamerni ili razumni bili živi gore ili im se glave seku ili su odstranjeni u masama od savremenijegt oružja —mašinki. Ne možemo se čak ni utešiti s pomišlju da takve stvari pripadaju dalekoj prošlosti. Nažalost, one kao da ne pripadaju samo sadašnjosti već, sasvim posebno i budućnosti. Homo homini lupus je tužna ali ipak večna svakodnevna istina. Ima uistinu dovoljno razloga za čoveka da seplaši impersonalnih sila koje vrebaju u nesvesnom. Mi smo blaženo nesvesni tih sila zato što se one nikada, ili gotovo nikada, ne pojav-
233 Ijuju u našim ličnim odnosima ili pod običnim okolnostima. Ali ako se Ijudi okupe i oforme skupinu onda se oslobađa dinamizam kolektivnog čoveka - zveri ili demoni koji leže prikriveno u svakoj osobi dok nije deo skupine. Čovek u masi tone nesvesno ka jednom inferiornom moralnom i intelektualnom nivou, nivou koji je uvek tamo, ispod praga svesti, spreman da eksplodira čim j e aktiviran oblikovanjem mase... Promena karaktera izazvana buktanjem kolektivnih sila jeste zapanjujuća. Nežno i razumno biće može*biti preobraženo u maničnu i divlju zver. Čovek j e uvek spreman da svali krivicu na spoljašnje okolnosti, ali ništa ne bi moglo da eksplodira u nama da se tu već nije nalazilo. U stvari, mi neprestano živimo na ivici vulkana, i nema, koliko nam j e poznato, nikakvoga načina da se zaštitimo od mogućeg rasprskavanja koje će uništiti sve što mu je na dohvatu. Svakako da je dobro propovedati zdrav razum, ali ako imate duševnu bolnicu za publiku ili gomilu u kolektivnojpomami? Nema mnogo razlike među njima zato što su i ludak i skupinapokrenuti impersonalnim, neodoljivim silama..." Sada prisustvujemo zapanjujućem spektaklu preuzimanja vekovno starih zahteva za teokratijom od strane država - zahteva koji su neizbežnopraćeni gušenjem slobodnog mišljenja. Još jednom vidimo kako Ijudi seku jedni drugima vratove kao podrška dečijih teorija kako stvoriti raj na zemlji. Nije teško shvatiti da su sile podzemlja — da ne kažem pakla - koje su u prošlim vremenima bile više ili manje uspešno upletene u divovsko duhovno zdanje gde su mogle biti od nekakve koristi, sada tvore, ili nastoje da stvore, Državu robovanja i Državu-zatvor lišenu svakog mentalnog ili duhovnog šarma. Nema nekoliko Ijudi danas koji su ubeđeni da puk Ijudski razum nije u potpunosti dorastao ogromnom zadatku stavljanja poklopca na vulkan... Pogledajmo svu neverovatnu surovost koja postoji u našem tzv. civilizovanom svetu: sve to potiče od Ijudskih bića i njihovog mentalnog stanjal Pogledajmo davolske mašine destrukcije! Njih su izmislila potpuno bezopasna gospoda, razumni, dostojni poštovanja građani, koji oličavaju sve što bismo mogli poželeti. A kada se cela stvar uveća i jedan neopisivi pakao pustošenja oslobodi, čini se da niko nije odgovoran. To se naprosto dogodilo, a ipak to j e sve čovek učinio. Ali budući da je svako slepo uveren da ne predstavlja ništa više do svoje sopstveno izuzetno skromno
236 alnosti. Takvo stanje j e morbidno. Mi zapravo vidimo nešto od te vrste u sadašnjem ruskom i nemačkom mentalitetu. Jedan udar violentnih želja i nemogućih fantazija među nižim slojevima stanovništva analogan je jednoj provali iz nižih slojeva nesvesnog kod pojedinca.13 469 1927. izrazio sam se na sledeći način: Stare religije sa svojim uzvišenim i smešnim, svojim prijateljskim i đavolskim simbolima nisu pale s neba, već su rođene iz ove Ijudske duše koja počiva u nama u ovom trenutku. Sve te stvari, u svojim prvobitnim oblicima, žive u nama i mogu u bilo koje vreme da buknu u nama sa uništavajućom snagom, u obliku masovnih sugestijaprotiv kojih jepojedinac bespomoćan. Naši užasni bogovi samo su promenili svoja imena: sada se rimuju na - izam. Ili, da li iko ima nerv da izjavi kako je svetski rat ili boljševizam bio jedan ingenziozan izum? Baš kao što spolja živimo u svetu gde čitav kontinent može biti potopljen u svakom trenutku, ili pol može biti premešten, ili može izbiti nova kuga, tako iznutra živimo u svetu gde u svakom trenutku nešto slično može da se dogodi, mada u vidu neke ideje, ali ništa manje opasno i nedostojno poverenja zbog toga. Ne prilagoditi se ovom unutarnjem svetu jeste nemar koji povlači za sobom upravo onako ozbiljne posledice kao što je i nepoznavanje i neprikladnost u spoljašnjem svetu. To je, konačno, samo majušni deo čovečanstva, koji živi poglavito na tom gusto naseljenom poluostrvu Azije što izlazi u Atlanski okean, i koji naziva sebe ,,kulturnim ", koji je, zato što mu nedostaje svaki dodir sa prirodom, izbacio ideju da je religija poseban vid mentalnog poremećaja neistraživog smisla. Sagledano sa sigurnog rastojanja, recimo iz centralne Afrike ili sa Tibeta, svakako bi izgledalo kao da je ovaj deo čovečanstva projektovao svoje vlastite nesvesne mentalneporemećaje na nacije koje jo š uvek poseduju zdrave instinkte.14 470 U 1928. napisao sam da „normalna osoba oživljava svoje psihičke poremećaje društveno ili politički, u vidu masovne psihoze kao što su ratovi i revolueije.“ Godinu dana kasnije, u „Tajni zlatnog cveta“ , koju sam objavio u saradnji sa Rihardom Vilhelmom, zapazio sam: Ako poričemo postojanje autonomnih sistema... oni postaju jedan neobjašnjivi izvor remećenja za koji konačno smatramo da mora postojati negde izvan nas. Proizlazna projekcija tvori opasnu situaciju u tome što su efekti reme-
237 ćenja, sada pripisani zloj sili izvan nas, koja se prirodno ne može naći nigde osim kod našeg suseda de l'autre cote de la rivibre. To vodi do kolektivnih deluzija, „ incidenata ", revolucija, rata jednom reči - do destruktivne masovne psihoze.15 U novembru 1932. u kojoj je sudbina Nemačke bila odlu -471 čena, održao sam predavanje u austrijskom Kulturbundu u Beču, iz kojeg bih voleo da navedem sledeći citat: Gigantske katastrofe koje nam danas prete nisu elementarna dešavanja fizičkog ili biološkog poretka, $eć psihički događaji. U sasvim zastrašujućoj meri nama prete ratovi i revolucije koj i nisu ništa drugo do psihičke epidemije. U svakom trenutku nekoliko miliona Ijudskih bića može biti obuzeto novim ludilom, a onda ćemo imati jo š jedan svetski rat ili pustošeću revoluciju. Umesto da bude na milosti divljih zveri, zemljotresa, odronjavanja i poplava, savremeni čovek je napadnut od elementarne sile svoje vlastite psihe. Svetska sila je ta koja veoma mnogo premašuje sve druge sile na zemlji. Vek prosvećenosti koja je lišila prirodu i Ijudske institucije bogova, prevideo je Boga Strahovlade koji obituje u Ijudskoj duši. Ako igde, strah od boga je opravdan u sučeljenju sa nadmoćnom vrhovnom vlašću psihičkog. Ali sve je to tako mnogo apstracija. Svako zna da intelekt, taj bistri drznik, može protumačiti to na način koji mu se dopada. Sasvim j e druga stvar kada psiha, kao jedina objektivna činjenica, tvrda kao granit i teška kao olovo, suoči čoveka kao jedno unutarnje iskustvo i obrati mu se s razgovetnim glasom, govoreći, „ Ovo je ono što će biti i što mora biti. “ Onda se on oseća pozvanim, baš kao što čini grupa kada je rat, ili revolucija, ili neka druga ludost. Nije slučajno da naše doba vapi za spasilačkom ličnošću, za čovekom koji je kadar da se otrgne od zagrljaja kolektiva i da spase makar svoju sopstvenu dušu, kojipali svetionik nade za druge, proklamujući da j e ovde makar „jedan “ čovek koji je uspeo da se iskobelja iz tog fatalnog poistovećenja sa psihom grupe. Jer grupa, zbog svoje nesvesnosti nema nikakvu slobodu izbora, pa tako psihička aktivnost uleće u nju poput nekontrolisane sile prirode. Tako nastaje lančana reakcija koja se zaustavlja jedino u katastrofi. Ljudi uvek žude za herojem, ubistvom zmajeva, kada osećaju opasnost od psihičkih sila; otuda vapaj za ličnošću.16 Nema nikakve potrebe opterećivati čitaoca daljim citatima. 472
238 Naravno da nikada nisam zamišljao kako će takva razmatranja imati nekakvog efekta na nekoj širokoj skali, ali svakako da mi nikada nije padalo na pamet da će doći vreme kada će mi biti zamereno da nisam rekao apsolutno ništa o tim stvarima pre 1945, tj. pre mog članka „Nakon katastrofe". Kada je Hitler zgrabio vlast postalo mi je potpuno jasno da masovna psihoza ključa u Nemačkoj. A li ja nisam mogao da ne kažem sebi da je to ipakNemačka, civilizovana evropska nacija sa osećanjem morala i discipline. Otuda mi je konačni ishod ovog nepogrešivog masovnog pokreta još uvek izgledao neizvestan, baš kao što mi se najpre učinilo da je figura Hitlera samo ambivalentna. Istina je da sam u junu 1933. kada sam držao niz predavanja u Berlinu, stekao jedan izuzetno nepovoljan utisak kako o ponašanju Partije tako i o Gebelsovoj ličnosti. Ali nisam želeo da prihvatim od poČetka da su ti simptomi odlučujući, budući da sam poznavao druge ljude nesumnjivog idealizma koji su težili da mi dokažu kako su te stvari neizbežne izopačenosti kakve su uobičajene u svakoj velikoj revoluciji. Uistinu nije bilo nimalo lako strancu da oformi jasan sud u to vreme. Poput mnogih mojih savremenika i ja sam imao svoje sumnje. 473 Kao psihijatar, naviknut da se bavim pacijentima koji su u opasnosti da budu preplavljeni nesvesnim sadržajima, znao sam, s terapeutskog stanovišta, da je od krajnje važnosti ojačati što je više moguće njihovu svesnu poziciju i moći razumevanja, tako da postoji nešto za tumačenje i integrisanje sadržaja koji provaljuju u nesvesno. Ti sadržaji nisu nužno destruktivni po sebi, već su ambivalentni, i to da li će oni ispasti prokletstvo ili blagoslov u potpunosti zavisi od konstitucije svesti koja ih hvata. 474 Nacionalsocijalizam bio je jedna od onih psiholoških masovnih pojava, jedna od onih eksplozija kolektivno nesvesnog o kojima sam govorio gotovo dvadeset godina. Pokretačke sile psihološkog masovnog pokreta suštinski su arhetipske. Svaki arhetip sadrži ono najniže i ono najviše, zlo i dobro, i stoga je kadar da proizvodi dijametralno suprotne rezultate. Otuda je nemoguće ustvrditi od početka da li će se on pokazati kao pozitivan ili negativan. Moj medicinski stav prema takvim stvarima savetuje mi da čekam, jer je to stav koji ne dopušta nikakve ishitrene sudove, ne zna uvek od početka šta je bolje, i voljan je da pruži stvarima
239 „pošteni opit“ . Daleko od želje da nanese opsednutoj svesti smrtni udarac, on pokušava da ojača njene snage otpora preko uvida, tako da zlo koje je skriveno u svakom arhetipu ne ščepa pojedinca i uvuče ga u destrukciju. Cilj terapeuta jeste da donese pozitivnu, vrednu i živu odliku arhetipa - koji će u svakom slučaju pre ili kasnije biti integrisan u svest - u stvarnost, i u isto vreme da omete što je više moguće njegove štetne i opasne tendencije. Biti u stanju sakupiti izvesnu količinu optimizgia čak i u najnepovoljnijim okolnostima, sa gledištem da se spase sve što se još može spasti je deo lekarske profesionalne spreme. On ne može dozvoliti da dopusti sebi da bude isuviše impresioniran stvamom ili prividnom beznadežnošću situacije, čak i ako to znači izlaganje sebe opasnosti. Štaviše, ne bi trebalo zaboraviti da je Nemačka, sve do nacionalsocijalističke ere bila jedna od najraznovrsnijih i visokocivilizovanih zemalja na planeti, osim što je, za nas Švajcarce, bila duhovno zaleđe za koje smo bili vezani sponama krvi, jezika i prijateljstva. Želeo sam da učinim sve u okviru mojih slabih moći da sprečim razbijanje ove kulturne veze, jer kultura je naše jedino oružje protiv strašne opasnosti masovne osrednjosti. Ako jedan arhetip nije unesen u realnost svesno, nema ap- 475 solutno nikakve garancije da će biti realizovan u svom povoljnom vidu: naprotiv, postoji sve više opasnosti od destruktivne regresije. Čini se kao da je psiha obdarana svešću radi same namere sprečavanja takvih destruktivnih mogućnosti. Vraćajući se na pitanje „nemačke psihopatije", ja sam ube-476 đen kao i uvek da je nacionalsocijalizam bio masovna psihoza o kojoj sam tako dugo govorio. Ono što se dogodilo u Nemačkoj može se objasniti, s moje tačke gledišta, jedino postojanjem jednog abnormalnog stanja duha. Ali ja sam otvoren za ubeđivanje ako iko uspe da mi dokaže kako fenomenologija nacionalsocijalizma pripada normalnom inventaru psihe. U Italiji masovna psihoza je uzela nešto blaži oblik. Rusija može da se pozove u smislu izgovora na nizak nivo opšteg obrazovanja pre revolucije. Ali za Nemačku se pretpostavljalo da predstavlja visokocivilizovanu zemlju, pa ipak su tamo užasi prevazišli sve što je svet ikada upoznao. Zbog toga smatram da postoje osobite dubine kod Nemaca koje predstavljaju najžešću suprotnost njihovim prethodnim uzvišenim dostignućima. Takvo stanje je poznato u psihopatologiji
241 kao disocijacija, a obična disocijacija jeste jedan od znakova psihopatske dispozicije. 477 Uveren sam da reč ,,psihopatski“ grubo zvuči uhu laika, i da ona dočarava sve vrste užasa, kao što je duševna bolnica i slično. U cilju objašnjenja želeo bih da izjavim da samo veoma mali deo tzv. psihopata završava u ludnici. Preovlađujuća većina njih tvori onaj deo stanovništva za koji se kaže da je „normalan". U psihologiji govorimo o „opsegu normalnog", priznajući tako implicitno da se pojam normalnosti njiše izmedu izvesnih granica i da ne može stoga biti oštro definisan. Prilično veći zamah, i psihički proces već stupa u sferu abnormalnog. Ove devijacije od ,,norm“ - a one su veoma uobičajene - prolaze neprimećeno sve dotle dok ne dovedu do stvarnih znakova bolesti. A li ako se konačno i nepogrešivi simptomi pojave, takvi simptomi koji su očigledni čak i za laike, onda je slučaj jasno ,,psihopatski“ (tj. „pateći“ - ,,pa Schein“ - od psihe). Blaži vidovi psihopatije su najuobičajeniji a ozbiljni slučajevi su retki. Ima bezbroj ljudi koji na jedan ili drugi način za malo prevazilaze opseg normalnog, bilo prolazno bilo hronično. Ako se oni okupe u velikim brojevima što se dešava u svakoj gomili - pojavljuju se abnormalni fenomeni. Trebalo bi samo pročitati šta je Le Bon17 imao da kaže o „psihologiji gomile“ da bi se shvatilo šta ja mislim: čovek kao čestica u masi jeste psihički abnormalan. Nepoznavanje ove činjenice ne predstavlja nikakvu zaštitu protiv nje. 478 I tako, svako čijim ušima uvredljivo zvuči ,,psihopatsko“ , slobodan je da predloži prijatnu, blagu, uspešnu zamenu koja ispravno osvetljava stanje duha koje je omogućilo rađanje nacionalsocijalizma. Daleko do želje da uvredim nemački narod, moj predmet je, kao što sam rekao, da dijagnostifikujem patnju koja ima svoje korene u njegovoj psihi i koja je uzrok njegovog pada. Niko me nikada neće ubediti da je nacizam bio nametnut nemačkom narodu od slobodnih masona, Jevreja ili zlih Engleza - to je doista i suviše detinjasto. Tu vrstu stvari čuo sam i prečesto u duševnoj bolnici. Svako ko želi da dobije živu sliku dejstvovanja psihopatske inferiornosti treba samo da prouči način na koji odgovomi Nemci - tj. obrazovane klase - reaguju na opšte poznato faits et gestes. Nema nikakve sumnje da je veliki broj Nemaca poglavito doveden u nepriliku zbog izgubljenog rata. Veliki deo njih šokiran je
činjenicom da je režim okupacionih sila u gradovima okrutan, nepravedan i čak brutalan - ,,rat je, konačno, sada završen“ . Oni odbijaju da slušaju izveštaje o neopisivo lošem ponašanju Nemačke u Belgiji, Poljskoj, Rusiji, Grčkoj, Holandiji, Bohemiji, Norveškoj i Francuskoj. „Žalosne stvari u svakom obliku dogodile su se, naravno, ali to je bilo za vreme rata.“ Neznatno veći broj priznaje koncentracione logore i „loše ponašanje“ u Poljskoj i drugde, ali u istom dahu počinju da nabrajaju nasilja počinjena od strane Engleza, iz Burskog rata, ne pominjućP naravno, rat koji je započeo njihov dmgi psihopata, Vilhelm II. Cini se da im nikada ne pada na pamet da greh nekog dmgog ni na koji način ne opravdava njihov sopstveni greh, i da njihova navika da optužuju dmge samo otkriva njihov sopstveni nedostatak uvida. Konačno dolazimo do manjeg broja - boljih ljudi nacije ko-480 ji priznaju: Pater, peccavi in caelum et coram te, „Mi imamo naš udeo u krivici u pustošenju koje se proširilo preko sveta. Znamo da moramo da snosimo posledice rata koji je započeo u duhu obesti i kriminala, i ne bi trebalo da mislimo o pokušaju izbegavanja naše teške sudbine, ,,čak ni putem žaljenja i optuživanja.“ Na takvu ispoved može se jedino odgovoriti rečima Jevanđeliste: „A otac reče slugama svojijem: iznesite najljepšu haljinu i obucite ga, i podajte mu prsten na ruku i obuću na noge. I dovedite tele ugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo. Jer ovaj moj sin bješe mrtav, i oživlje.“ To nam omogućava da osetimo nešto od radosti koja je vladala na nebu nad pokajničkim grešnikom i poraza od 99 pravednika. Ali sa čime se susreću naše oči već u sledećoj rečenici? ,,Pa 4^i ipak, kao ljudi koji su se otvoreno izjasnili sa poštenom svešću o svojoj krivici, kao jevanđeoski hrišćani, trebalo bi i morali bismo -... da istaknemo s naglašavanjem da, prema Jevanđelju, niko nije u većoj opasnosti od onoga ko, „siguran u svesti o sopstvenoj nevinosti, sudi i osuđuje drugoga...“ Mi ne možemo, mi zapravo ne bi trebalo da pređemo ćutke preko činjenice da su strane političke vođe i njihove vlade takođe igrali odlučujuću ulogu u toj prvoj evropskoj katastrofi, preko svojih politika kako pre tako i posle 1918, „koje su bile takođe politike - moći zasnovane na nepravdi, i da su, shodno tome one doprinele svom udelu u inflacij i i ekonomskoj krizi, osiromašenju nemačke nacije, i tako pripremile tle za zmajev zub iz kojeg je nikao nacionalsocijalizam.
242 482
U prvom pasusu čitamo kako niko nema nikakvu nameru da optuži bilo koga, a u drugom dolazi optužba. Kontradikcija prolazi nezapaženo. Kada su ispovest i pokajanje praćeni agresivnom odbranom, iskrenost pokajanja postaje sumnjiva. Budući da je teško verovatno da su autori ovog dokumenta svesno nameravali da sabotiraju utisak svoje ispovedi, možemo jedino zaključiti - kao što je nažalost samo isuviše istinito u nebrojenim slučajevima gde su istaknuti slični argumenti - kako postoji jedna zapanjujuća nesvesnost fatalne impresije koju je takav jedan stav kadar da stvori. 483 Moramo se, štaviše, upitati: da li je Nemačka otvoreno priznala da je svesna svoje krivice, ako sada „sudi i osuđuje“ druge? Čini se da je izmaklo pažnji autora kako ima mnogo ljudi u Evropi koji su kadri da oforme svoj vlastiti sud, i kojima takve nesvesne naivnosti ne zamazuju oči. Tako se naš dokument pretvorio u prilično indiskretan monolog potpuno u skladu sa kliničkom slikom. Roditeljima i nastavnicima, sudijama i psihijatrima dobro je poznata ta mešavina kajanja i žudnje za osvetom, ta ista nesvesnost i ravnodušnost prema kobnoj impresiji koju neko čini, to isto egocentrično oglušivanje o nečiju sabraću. Takav jedan stav pobeđuje svoj objekat: on izlaže da bi pobudio jednu impresiju kajanja, a sledećeg minuta brani sebe započinjujući napad. Ovaj manevar naprosto čini kajanje nerealnim a odbranu nedejstvenom. On je isuviše nesvestan da bi poslužio bilo kakvoj nameni, potpuno neprilagođen i nesaobrazan zahtevima stvarnosti. Postoji jedna stara izreka koja glasi: „Bolest je umanjena prilagođenost.“ Vrsta prilagođenosti koja je ovde ilustrovana nema nikakvu bilo moralnu bilo intelektualnu vrednost: ona je inferiorna, i psihopatski inferiorna samim tim. 484 Kada kažem da moja namera nije da optužim ili osudim,19 prinuđen sam da to činim jedino stoga što se posumnjalo u moju dijagnozu. Medicinska dijagnoza ne predstavlja nekakvu optužbu, a jedna bolest nije sramota već nesreća. Još 1936. pledirao sam za samilost i sudenju nemačkom mentalitetu.20 Čak i sada usvajam gledište terapeuta, i stoga, u interesu pacijenta moram da naglasim nužnost potpunog uvida bez ikakvih uslovljenih pogodbi. On nema nikakve koristi od toga da kultiviše samo polu-svesnost svoga stanja, i da prekrije svoju drugu polovinu iluzijama čije je kolosalne opasnosti upravo iskusio u najužasnijem vidu.
243 Moje simpatije prema mnogim Nemcima su velike, i ja sam jedino isuviše bolno svestan da su moje šanse da budem kadar da pomognem izuzetno male. Mogu jedino da se nadam i molim da će se jedna od najgorih opasnosti koje sada prete Nemačkoj, pored ekonomske nevolje, možda uskoro okončpati, a to je njena duhovna izolacija. Nacionalna izolacija kombinovana sa masovnom psihologijom i centralizacija jesu nemačko, prokletstvo. Zadatak koji ona mora da ispuni nije politički već duhovni, a obdarenosti koje ona poseduje za to su praktično jedinst\%ne. Trebalo bi stoga da pomognemo i podržimo ovu stranu njene prirode svim sredstvima koja su u našoj moći. Ne mogu da privedem ovaj epilog kraju a da ne kažem ne- 485 koliko reči o izgledima na budućnost. Nijedna nacija nije nikada pala tako nisko kao nemačka nacija i niko nikada nije žigosao sebe takvom ljagom, koju generacije neće biti u stanju da speru. A li kada se klatno zanjiše tako žestoko u jednom pravcu, ono je kadro da se zanjiše upravo isto tako daleko i u drugom pravcu - ako možemo da primenimo ovu analogiju na psihu nacije. Ne znam da li je to opravdano s etnopsihološke tačke gledišta. Ja samo znam da, u psihi nekog pojedinca s tendencijom ka disocijaciji, mogu postojati žestoke oscilacije, s rezultatom da jedan ekstrem nužno vodi u svoju suprotnost. Pod uslovom, međutim, da on ostaje u punom posedovanju svojih ljudskih odlika i tako ima prosečnu vrednost, sklon sam mišljenju da se minus uravnotežuje plusom. Drugim rečima iskazano, verujem da postoji sposobnost za regeneraciju kod Nemaca koja bi mogla biti kadra da pronađe pravi odgovor na užasnu tenziju između suprotnosti koja je bila tako očigledna tokom proteklih dvanaest godina. U tom nastojanju Nemačka ne bi trebalo da bude izolovana, jer bi sve pozitivne duhovne snage koje dejstvuju u civilizovanom svetu trebalo da stoje uz nju i da podrže njen napor. Borba između svetlosti i tame izbila je svuda. Ja se širi preko cele zemaljske kugle, a vatra koja je ostavila Nemačku u plamenu tinja i svetli gde god bacimo pogled. Veliki požar koji je izbio u Nemačkoj bio je posledica psihičkih stanja koja su univerzalna. Pravi signal opasnosti nije vatreni znak koji visi nad Nemačkom, već oslobađanje atomske energije, što je dalo ljudskoj rasi moć da samu sebe u potpunosti uništi. Situacija je otprilike ista kao kad bi malom dečaku od šest godina bila data torba s dinamitom za rođendanski
244 poklon. Nismo ni jedan posto ubeđeni njegovim uveravanjima da se nikakva velika nesreća neće dogoditi. Da li će čovek biti u stanju da odustane od igranja sa idejom o još jednom ratu? Možemo li konačno da utuvimo u glavu da bi svaka vlada strasnih patriota koja poziva na mobilizaciju trebalo da odmah bude kažnjena „ en bloc “1 486 Kako možemo da spasemo dete od dinamita koji niko ne može da skloni od njega? Dobri duh čovečanstva na probi je kao nikada pre. Ove činjenice se više ne mogu prećutkivati ili bojiti u ružičasto. Hoće li nas ovo saznanje nadahnuti za veliki unutarnji preobražaj duha, za višu, zreliju svest i osećanje odgovomosti? Vreme je, krajnje je vreme, da civilizovan čovek okrene 487 svoj duh osnovnim stvarima. Sada se postavlja pitanje postojanja ili nepostojanja, i to bi svakako trebalo da bude izloženo najviše istraživalačkom proučavanju i raspravi. Jer je opasnost koja nam sada preti takvih dimenzija da ovu poslednju evropsku katastrofu čini nalik kratkom preliminarnom događaju.
* Cirih 1946. Bliži podaci s. 201, prij. * 1 Uber das Unbewusste (rasprava I u ovom tomu, par. 17) 2Misli se na Prvi svetski rat (citat par. 45 i d.) ’
D ie Beziehungen zwischen dem lch und dem Unbewussten (par. 240)
4 Upor. uklapanje i prilagođavaje u: Jung, Psychologische Typen (par. 630) 5
Die Beziehungen (par. 240)
6 l.c. (par. 289) 7D ie Bedeutung der Psychologie fiir die Ggegenwart (par.326 i d. ovog toma, par. 462a neđostaje u angloameričkom izdanju). s
Psychology and religion (1938); nemački: Psvchologie und Religion
9l.c. (par. 23 i d. I 83 i d.) 10 D ie Psychologie der unbewussten Processe (objavljeno 1917., s.93). Ovaj spis je kasnije prerađen u: Uber die Psychologie des Unbewussten.
" l.c. s. 116 (par. 150) 12(„Ako ovo oživljavanje (kolektivnog liesvesnog) treba da se poveže sa potpunom propašću svih svesnih nada i očekivanja, preti opasnost da bi nesvesno moglo da stupi na mesto svesne stvamosti. Takvo stanje je bolesno. Nešto takvo doživljavamo uistinu u današnjem ruskom i nemačkom mentalitetu.“) The Psychological Foundations o f B elief in Spirits, preštampano u: Contributions to Analytical Psychology (London 1928), s. 265 i d. nemačka, malo prerađena verzija u: Uber die Energe-
246
247
tik der Seele (par. 595). Tamo glasi: ,,Ali se svakako onda duhovno stanje celog naroda može uporediti sa psihozom.“ 11
Uber die Energetik (par. 518).
14
Die beziehungen zwischen dem Ich und dem Unbewussten (par. 326)
Das Geheimnis der Goldenen Bliite (par. 52). Vom Werden der Persdnlichkeit (par. 302 i d.) 17 Prevod: Psychologie der Massen. Ili upravo izašlo delo Paula Rajvalda (Paul Reivvald), Vom Geist der Massen. '* Koristim jedan autentičan dokument, čije autore ne bih lično da javno izložim neprilici, pošto se radi o poštovanim ljudima, čije nedovoljnosti predstavljaju ne ličnu već nacionalnu krivicu. 19Nije mi nikako namera da svakog pojedinog Nemca uvlačim u svoju dijagnozu. Čuo sam od Nemaca objašnjenja koja su muški sasvim vredna i nigde nema infantilne slabosti, koja leži u osnovi nemačkog snažnog majstorskog stila, a kojom bi ta objašnjenja bila povređena. 2,1U eseju fVotan (rasprava X u ovom tomu).
XIV SADAŠNJOST I BUDltĆNOST * 1. UGROŽENOSTINDIVIDUE U MODERNOM DRUŠTVU Oduvek je pitanje - šta će doneti budućnost - zaokupljalo 488 Ijude, samo ne u istoj meri. Istorijski gledano, uglavnom su vremena fizičke, političke, ekonomske i duhovne ugroženosti ta, koja sa bojažljivom nadom usmeravaju poglede na budućnost i stvaraju anticipacije, utopije i apokaliptičke vizije. Pomislimo na primer na doba Avgusta, na početak hrišćanskog eona sa njegovim hilijastičkim očekivanjima ili na preokrete u duhu zapadnog čoveka, koji su pratili kraj prvih hiljadu godina hrišćanstva. Mi živimo danas tako reći u predvečerje navršene druge hiljade godina, u vreme koje u našu blizinu stavlja apokaliptičke slike o svetskom razaranju. Šta će značiti ona pukotina, koja se pojavljuje kroz „gvozdenu zavesu“ i koja deli čovečanstvo na dve polovine? Šta će se uopšte dogoditi sa našom kulturom, našim ljudskim bitisanjem, kada počnu da se rasprskavaju hidrovodonične bombe ili ako se duhovni i moralni mrak državnog apsolutizna proširi iznad Evrope? Nemamo povoda da pretnju uzmemo olako. Svuda u za -489 padnom svetu već postoje one subverzivne manjine koje drže špremne baklje za požar i uživaju čak u zaštiti našeg humanizma i svesti o pravima, tako da ništa ne stoji na putu širenja njihovih ldeja osim kritičkog razuma određenog uviđavnog i duhovno stabilnog sloja naroda. Ne sme se preceniti snaga ovog sloja. On se najpre menja zavisno od nacionalnog temperamenta, od zemlje do zemlje. Takođe je regionalno zavistan od društvenog vaspitanja i obrazovanja i osim toga podložan delovanju akutnih re-
248 metilačkih faktora političke i ekonomske prirode. Njegova gornja granica bi prema optimističkoj proceni, na osnovu iskustva sa plebiscitom, ležala negde oko šezdeset procenata birača. Nešto pesimističnije shvatanje nije takođe neosnovano, jer dar razuma i kritičkog razmišljanja nije obavezna osobina čoveka, a i tamo gde postoji, pokazuje se kao kolebljiva i nepostojana i to po pravilu utoliko više, ukoliko su političke grupe masovnije. Masa istiskuje kod pojedinca još mogući uvid i razmišljanje i stoga prisilno vodi ka doktrinamoj i autoritamoj tiraniji, ako bi pravna država podlegla napadu slabosti. 490 Razumna argumentacija je moguća i sa dobrim izgledima samo dotle dok emocionalnost neke date situacije ne prekorači određeni kritični stepen. Ali ako afektivna temperatura pređe ovaj nivo, onda prestaje mogućnost delovanja razuma i na njegovo mesto stupaju slogan i himerične slike želja, što znači jedna vrsta stanja kolektivne opsednutosti, koja se jačajući razvija u psihičku epidemiju. U tom stanju onda bivaju priznati oni elementi stanovništva, koji pod vladavinom razuma kao asocijalni imaju samo trpljenu egzistenciju. Takve individue nisu nikakvi retki kurioziteti, koji se sreću samo u zatvorima i institutima za duševne bolesnike. Na svakog manifestnog duševno obolelog dolazi, po mojoj proceni, najmanje deset latentnih slučajeva, koji, doduše, ne dospevaju često do eksponiranja, ali čiji pogledi i postupanja uprkos tome, pri svom izgledu normalnosti stoje pod nesvesnim bolesnim i perverznim uticajima. O učestanosti latentnih psihoza lekarska statistika - iz razumljivih razloga - ne daje u svakom slučaju izveštaje. A li i ako bi njihov broj iznosio manje od desetostruko od manifestno duševno bolesnih i kriminalaca, to bi se njihov relativno slab procentualni udeo u broju stanovnika ipak izravnao zbog posebne opasnosti od takvih individua. Njihovo duševno stanje, naime, odgovara kolektivno razdraženoj grupi stanovništva, koja je obuzeta afektivnim predrasudama i željnim fantazijama. U takvom miljeu oni su ti prilagođeni, koji se u skladu s tim u njemu i osećaju kod kuće. Iz najličnijeg iskustva poznaju jezik takvih stanja i znaju da se prema njemu ophode. Njihove himerične ideje, nošene fanatičnim resantimanom, apeluju na kolektivnu nerazumnost i u njoj nalaze plodno tle; izgovaraju, ipak, one motive i resantimane koji kod normalnih ljudi dremaju pod pokrivkom razuma i uviđavnosti. Stoga su uprkos
249 malom broju u poređenju sa ukupnim stanovništvom, opasni kao izvor infekcije i to zato, jer takozvani normalan čovek raspolaže samo vrlo ograničenom samospoznajom. ,,Samospoznaja“ se po pravilu zamenjuje sa p o zn a v a n je m 4 9 i svoje svesne Ja-ličnosti. Ko uopšte raspolaže Ja-svešću, veruje sa samopodrazumevanjem da poznaje sebe samog. Ali Ja poznaje samo svoje sopstvene sadržaje, a ne nesvesno i njegove sadržaje. Čovek meri svoje samopoznavanje po tome šta njegova socijalna okolina prosečno zna o sebi, a ne prerfta stvarnom psihičkom stanju stvari, koje mu najvećim delom ostaje skriveno. U tom pogledu se psiha ponaša isto kao telo sa svojom psihološkom i anatomskom strukturom, o kojima laik takođe malo zna. Iako u tome i s tim živi, ipak mu je najveći deo toga nepoznat i potrebna su specijalna naučna znanja da bi se bar ono saznajno u tome dovelo do svesti, bez obzira na ono što još nije saznajno, a što takođe postoji. Ono što se obično naziva ,,samospoznaja“ jeste, dakle,492 znanje o tome šta se događa u ljudskoj psihi i ono je najčešće zavisno i ograničeno socijalnim faktorima. Pritom se uvek iznova nailazi jednim delom na predrasudu, to se ne događa ,,kod nas“ ili ,,u našoj porodici“ ili u našoj bližoj ili daljoj okolini; drugim delom sreću se isto tako često pretpostavke o navodno postojećim osobinama, ali koje su određene da prekriju stvarno stanje stvari. Tu je sada to široko podruČje nesvesnog, koje kritika i kon-493 trola svesti ne dosežu i u kome mi nezaštićeno otvoreno stojimo pred svim mogućim uticajima i psihičkim infekcijama. Kao protiv svih opasnosti, tako i u odnosu na psihičku infekciju možemo da se branimo samo onda, ako smo svesni toga šta nas napada i kako, gde i kada. Pošto se kod samospoznaje radi 0 poznanstvu sa individualnim stanjem stvari, teorija upravo u tom pogledu pomaže vrlo malo. Jer ukoliko više postavlja zahtev na opšte vaŽenje, utoliko je manje u stanju da ispuni zahteve nekog individualnog stanja stvari. Teorija zasnovana na iskustvu nužno je statistička, što znači da formuliše idealni prosek, koji briše sve izuzetke na dole i na gore i zamenjuje ih apstraktnom sredinom. Ova srednja vrednost je važeća ali ne mora kao takva da se u stvarnosti uopšte pojavi. Uprkos tome figurira u teoriji kao fundamentalna činjenica, koju ne treba napadati. Izuzeci u jednom kao i u
250 drugom pravcu, koji su isto tako stvarni, ne pojavljuju se uopšte u krajnjem rezultatu, pošto se međusobno eliminišu. Ako, na primer, u sloju šljunka odredim težinu svakog pojedinačnog kamena i dobijem prosečnu vrednost od 145 grama, onda to vrlo malo kazuje o stvarnom sastavu sloja šljunka. Ko bi na osnovu ovog iskaza bio mišljenja, da bi pri prvom zahvatu tako reći izvukao kamen od 145 grama, taj bi se u toj prilici znatno razočarao. Moglo bi čak da mu se dogodi da uprkos dužem traganju ne nađe ni jedan kamen, koji bi težio tačno 145 grama. 494 Statistička metoda saopštava doduše idealnu prosečnost nekog stanja stvari, ali ne i sliku njene empirijske stvamosti. Ona, doduše, daje neoborivi aspekt stvamosti, ali može da izopači stvarnu istinu do zavođenjau zabludu. Ovo poslednje važi uposebnoj meri za teoriju zasnovanu na statistici. Stvame činjenice se odlikuju svojom individualnošću; oštrije izraženo, moglo bi se reći da stvarna slika takoreći počiva na sve samim izuzecima od pravila i da tako u apsolutnoj stvarnosti vlada pretežno karakter neregularnosti. 495 Na ovo se razmišljanje moramo podsetiti kada se govori o teoriji, koja treba da posluži kao vodeća nit samospoznaje. Nema i ne može biti samospoznaje prema teorijskim pretpostavkama, jer predmet spoznaje je individua, dakle relativan izuzetak i neregularnost. Stoga nije opšte i redovno ono što označava individuu, već mnogo više ono što je jedinstveno. Treba je razumeti ne kao jedinicu koja se ponavlja, već kao jedinstvenu pojedinačnost, koja na kraju krajeva ne može ni da se upoređuje niti da se prepozna. Čovek ne samo da može, već i mora da se opiše i kao statistička jedinica, inače se o njemu ne može iskazati ništa opšte. Radi toga se mora posmatrati kao uporediva jedinica. Odatle nastaje opšte važeća antropologija odnosno psihologija sa prosečnom apstraktnom slikom čoveka, koja je, međutim, izgubila sve individualne pojedinačne crte. Ali to su upravo one koje su najvažnije za razumevanje čoveka. Otuda, ako hoću da razumem pojedinačnog čoveka, moram da ostavim po strani sve naučno saznanje o prosečnom čoveku i da se lišim svih teorija, da bih sebi omogićio novo i neprejudicirano postavljanje pitanja. Zadatku razumevanja mogu da pristupim samo „vacua et libera mente“ (iskrenog i slobodnog uma), dok poznavanje čoveka zahteva sve moguće znanje o ljudima uopšte.
251 Da li se sada radi o razumevanju naspramne individue ili o 496 samospoznavanju, u oba slučaja moram da ostavim za sobom sve teorijske pretpostavke, pri čemu sam svestan da povremeno prevazilazim naučno saznanje. Ali imajući u vidu činjenicu da ovo poslednje ne samo dobija na opštoj oceni vrednosti, već daleko više od toga, modernom čoveku važi kao jedini duhovni autoritet, to razumevanje individue zahteva takoreći „crimen laesae maiestatis“ (prekršaj uvrede visočanstva), Mime neuzimanje u obzir naučnog saznanja. Ovo lišavanje znači žrtvu koju ne treba uzimati olako; naučni stav se ipak ne može tek tako osloboditi svoje svesti o odgovornosti. Ako je psiholog koji je u pitanju u potpunosti i lekar, koji neće samo naučno da svrsta već i da ljudski razume svoje pacijente, onda mu pod određenim okolnostima preti kolizija obaveza između dva međusobno suprotstavljena i uzajamno isključiva stava, saznanja s jedne i razumevanja s druge strane. Ovaj konflikt se ne rešava sa ili-ili, već kroz razmišljanje na dva koloseka: jedno činiti i drugo ne pustiti. Imajući u vidu činjenicu da je principijelna vrednost sa-497 znanja specifična nevrednost razumevanja, na osnovu toga proistekli sud preti da postane paradoks. Setimo se da s jedne strane za naučni sud individua ne znači ništa do jednu jedinicu, koja se beskrajno ponavlja i zbog toga se isto tako apstraktno može označiti jednim slovom i da s druge strane za razumevanje upravo jedinstveni pojedinačni čovek obrazuje najuzvišeniji i jedino stvarni predmet istraživanja, uz zanemarivanje svih onih zakonomernosti i redovnosti, koje nauci najviše leže na srcu. Lekaru bi problem mogla da postane najpre ova protivrečnost. On je s jedne strane opremljen statističkim istinama svog obrazovanja u prirodnim naukama, a s druge - stoji pred zadatkom da radi sa bolesnikom koji, posebno u slučaju duševne patnje, zahteva individualno razumevanje. Što se više tretman odvija shematski, utoliko će kod pacijenta više izazivati opravdane otpore i utoliko će više lečenje biti pod znakom pitanja. Psihoterapeut se stoga nolens volens vidi prisiljenim da u razmatranje uzme individualnost pacijenta kao bitnu činjenicu i da prema tome koriguje i svoju metodu tretmana. Danas vlada opšte saznanje u medicini da se zadatak lekara sastoji u tome da leči bolesnog čoveka, a ne neku apstraktnu bolest, koju bi mogao da ima bilo ko.
252 Ono što ovde objašnjavam na primeru medicine, samo je poseban slučaj opšteg problema vaspitanja i obrazovanja. Jedno u principu prirodno-naučno obrazovanje, zasniva se uglavnom na statističkim istinama i na apstraktnim saznanjima, prenosi dakle jedan nerealistički, racionalni pogled na svet, u kome individualni slučaj kao jednostavni marginalni fenomen ne igra nikakvu ulogu. Individua je, međutim, kao iracionalna datost istinski nosilac stvarnosti, što znači konkretan čovek, nasuprot ne stvarnom idealnom, odnosno normalnom čoveku, na koga se naučni iskazi odnose. Uz to dolazi da posebno prirodne nauke nastoje da rezultate svojih ispitivanja predstave tako, kao da bi oni bili ostvareni i bez intervencije čoveka, što znači da neizostavno sadejstvo psihe ostaje nevidljivo. (Izuzetak od ovog pravila čini moderna fizika sa saznanjem, da posmatrano nije nezavisno od posmatrača.) Prirodne nauke, dakle, i u ovom smislu predstavljaju sliku sveta, prema kojoj se realna ljudska psiha pojavljuje kao isključena; to je suprotno od ,,humaniora“ . 499 Pod uticajem prirodno-naučne pretpostavke ne samo psiha, već individualni Čovek uopšte, trpi nivelaciju i dovodenje u stanje neprepoznatljivosti, koja sliku stvarnosti izopačuje u ideju proseka. Psihološko delovanje statističke slike sveta se ne sme potcenjivati: ono potiskuje individualno u korist anonimnih jedinica, koje se gomilaju u grupisanjima mase. Na taj način na mesto konkretnog pojedinačnog bića stupaju imena organizacija, a na najviše mesto apstraktni pojam države kao princip političke realnosti. Time se moralna odgovornost pojedinca naizbežno zamenjuje državnim rezonom. Na mesto moralne i duhovne diferencijacije individue stupaju javna dobrobit i podizanje životnog standarda. Cilj i smisao pojedinačnog života (koji je jedini stvarni život!) ne leži više u individualnom razvoju, već u državnom rezonu, nametnutom čoveku spolja, naime, u sprovođenju nekog apstraktnog pojma, koji ima težnju da konačno sav život povuče ka sebi. Individui se u sve većoj meri oduzima moralno odlučivanje i vođenje njenog života, a zauzvrat se njome upravlja, kao socijalnom jedinicom, ona se hrani, oblači, obrazuje, smešta u odgovarajuće jedinice smeštaja i zabavlja, zbog čega masa u idealnoj meri odaje zdravlje i zadovoljstvo. Vladaoci su sa svoje strane isto takve socijalne jedinice kao i oni kojima se vlada i ističu se samo time da su specijalizovani predstavnici državne dok-
498
253 trine. Njoj nisu potrebne ličnosti sposobne za prosuđivanje, već samo specijalisti, koji izvan svoje struke nisu sposobni za angažovanje. Državni rezon odlučuje šta treba da se podučava i studira. Naizgled svemoćna državna doktrina sa svoje strane i u ime 500 državnog rezona vlada preko najviših pozicija vlasti, koje u sebi objedinjuju svu moć. Ko izborom ili samovoljom dospe do tih mesta, nema više iznad sebe prisilnu instancu, jer on je sam državni rezon i može da postupa u okviru datih^nogućnosti prema ličnoj volji. On može zajedno sa Lujem XIV da kaže: „L'etat c'est moi“ . Na taj način on je jedina ili bar jedna od malog broja individua, koje bi mogle da upotrebljavaju svoju individualnost, kada bi uopšte još znale da se razlikuju od državne doktrine. Verovatnije je da su robovi svoje sopstvene funkcije. Jedna takva jednostranost je, međutim, stalno psihološki kompenzovana nesvesnim subverzivnim težnjama. Robovanje i pobuna su korelati, koji se međusobno ne mogu odvojiti. Strast za vlašću i povećano nepoverenje prožimaju zbog toga čitav organizam odozgo do dole. Osim toga, masa automatski, kao kompenzaciju svojoj haotičnoj bezobličnosti, stvara svog ,,vođu“ , koji tako reći prisilno zapada u inflaciju svoje Ja-svesti, o čemu istorija pruža mnogobrojne primere. Takav razvoj stvari postaje logički neizbežan od onog mo- 501 menta kada individua postane omasovljena i time zastarela. Nezavisno od aglomeracija velikih ljudskih masa, u kojima pojedinac i tako nestaje, jedan od glavnih faktora omasovljenja je racionalizam prirodnih nauka, koji osvaja osnove individualnog života i time i njegovo dostojanstvo, pošto je čovek kao socijalna jedinica izgubio svoju individualnost i postao apstraktni broj u statistici jedne organizacije. On može samo još da igra ulogu izmenljive i infinitezimalne (neizmerno male) jedinice. Spolja i racionalno gledano tako i jeste i iz tog ugla gledanja je prosto smešno još govoriti o vrednosti i smislu individue, jedva da se više uopšte može zamisliti, kako je neko ikada došao na to da pojedinaČnom Ijudskom životu pruži dostojanstvo, kada ipak suprotna istina leži tako otvoreno kao na dlanu. Gledano sa ovog stanovišta individua je stvarno od zane- 502 marljivo malog značaja i ko bi hteo da tvrdi nešto drugo, našao bi
255
254 se u najvećoj zbunjenosti oko svojih argumenata. To što on samog sebe ili pripadnike njegove porodice ili cenjene poznanike u njegovom širem okruženju oseća kao važne, podučava ga samo o malo komičnoj subjektivnosti njegovog osećanja. Jer šta je to nekoliko u poređenju sa deset hiljada ili sto hiljada ili čak jednim milionom? To me podseća na argument jednog razboritog prijatelja, sa kojim sam se jednom našao u gomili naroda koja je brojala na desetine hiljada ljudi. On mi iznenada reče: ,,To je u stvari najuverljiviji dokaz protiv verovanja u besmrtnost: Ovi hoće svi da budu besmrtni!“ 503 Ukoliko je gomila veća, utoliko je pojedinac ,,ništavniji“ . Ali ako pojedinac u preovlađujućem osećanju svoje sićušnosti i ništavnosti izgubi smisao svog života, koji se nikako ne iscrpljuje u pojmu opšteg blagostanja i višeg životnog standarda, onda se već nalazi na putu ka državnom robovanju i postao je, bez znanja i volje, krčitelj tog puta. Ko gleda samo prema spolja i na velike brojke, nema ništa čime bi se mogao braniti od svedočanstva svojih čula i od svog razuma. No to je samo upravo ono što čini čitav svet: čovek je fasciniran i nadvladan statističkim činjenicama i velikim brojkama i biva iz dana u dan podučavan o ništavnosti i slabosti pojedinačne ličnosti, koja ne predstavlja i ne personifikuje masovnu organizaciju. Obrnuto, izgleda da onog pojedinca, koji daleko vidljivo stupa na svetsku scenu i čiji se glas čuje u širokom krugu, neki određeni masovni pokret odnosno javno mišljenje očigledno nosi za nekritičku publiku i uglavnom ga iz tog razloga ili prihvata ili savlađuje. Pošto, pritom, po pravilu prevladava sugestija mase, ostaje nejasno, da li je njegova poruka njegov sopstveni i lično odgovorni čin, ili on funkcioniše samo kao megafon jednog kolektivnog mišljenja. 504 U takvim okolnostima je suviše razumljivo, kada se postepeno širi nesigurnost individualnog suda i kao posledica toga odgovornost što više kolektivizuje, što znači gura od pojedinca i usmerava ka društvenom telu. Na taj način individua postaje sve više i više fiinkcija društva, koje sa svoje strane preuzima funkciju stvarnog nosioca života, pri čemu, je ono, ipak, u osnovi uzev, ništa drugo nego jedna ideja, kao država. Obe se personifikuju, što znači osamostaljuju. Upravo se ova poslednja time pretvara u quasi živu ličnost, od koje se sve očekuje. U stvamosti ona predstavlja samo kamuflažu onih individua, koje znaju da njome
manipulišu. Time prvobitna konvencija pravne države klizi u situaciju primitivne društvene forme, naime, u komunizam jednog primitivnog plemena, koje je podređeno autokratiji poglavice ili oligarhije. 2. Religija kao kompenzacija omasovljenja Da bi fikciju o jedinoj državnoj sili, što znači samovoljusos glavešina koji manipulišu državom, oslobodi# od svakog lekovitog ograničavanja, svi socijal-politički pokreti, čiji je cilj u tom pravcu, tmde se da vodu usmere na religije. Da bi individuu preobratili u državnu funkciju, mora joj se uzeti svaka dmga uslovnost ili zavisnost. Religija, međutim, znači zavisnost i potčinjenost iracionalnim datostima, koje se ne odnose direktno na socijalne i fizičke uslove, već mnogo više na psihički stav individue. Uspostavljanje stava prema spoljnim uslovima egzistenci-506 je moguće je, međutim, samo onda, ako postoji stanovište izvan istih. Religije daju tu osnovu ili pretenduju na to da je daju i time prosleđuju individui mogućnost prosuđivanja i slobodnog odlučivanja. One omogućuju rezerve naspram jasnog opažanja i neizbežnog pritiska spoljnih odnosa, kojima je izložen svako, ko živi samo u spoljnom svetu i ne oseća nikakvo dmgo tle pod sobom nego ulični pločnik. Ako postoji samo jedna statistička stvarnost, onda samo ona poseduje autoritet. Onda postoji samo jedan uslov i pošto ne postoji ni jedan dmgi, njemu suprotstavljen, onda su i sud i slobodno odlučivanje ne samo suvišni, već i nemogući. Onda je individua nužno funkcija statistike i time funkcija države, ili kako god da se naziva apstraktni princip reda. Ali religije uče o jednom drugom autoritetu, koji je suprot- 507 stavljen onom iz ,,sveta“ . To je učenje božje uslovljenosti individue, koje postavlja isto tako velike zahteve kao i svet. Može se čak pojaviti slučaj, da se čovek zbog apsolutnosti ovog zahteva isto tako otuđi od sveta, kao što se sam gubi, ako podlegne kolektivnom mentalitetu. U prvom slučaju može da u odnosu na stanovište religioznog učenja isto toliko izgubi svoj sud i svoje slobodno odlučivanje kao i u drugom. Religije otvoreno teže ovom cilju ako nisu zadovoljne postignutim kompromisom sa državom. U tom dmgom slučaju zato više volim - u saglasju sa je-
256 zičkom praksom - da umesto o ,,religiji“ , govorim o ,,konfesiji“ . Konfesija priznaje odredeno kolektivno uverenje, dok reč religija izražava subjektivni odnos prema određenim metafizičkim, što znači izvan-svetskim faktorima. Konfesija je uglavnom prema okolini upućeno priznanje i time - intra-svetska stvar, u čemu se sastoji smisao i svrha religije u odnosu individue prema Bogu (hrišćanstvo, judaizam, islam) ili prema putu spasenja (budizam). Iz ove osnovne činjenice izvodi se odgovarajuća etika, koja bez individualne odgovornosti pred Bogom znači samo konvencionalni moral. 508 Konfesije kao kompromisi sa svetskom stvarnošću su se u skladu s tim osetile pozvane na napredujuću kodifikaciju svojih gledišta, učenja i običaja i time su se u toj meri ispoljile, da je dospela u pozadinu njihova religiozna suština, naime živ odnos i neposredno razračunavanje sa njihovom izvan-svetskom odnosnom tačkom. Konfesionalno stanovište meri vrednost i značaj subjektivno religioznog odnosa na razmeri tradicionalnog učenja i tamo gde je to manje slučaj (kao u protestantizmu), tamo se govori u najmanju ruku o pijetizmu, sektaštvu, verskom fanatizmu i sličnom, ako bi neko trebalo da se pozove na neposrednu božju volju odlučivanja. Konfesija se poklapa sa državnom crkvom ili bar čini javnu instituciju, kojoj tako reći po navici ne pripadaju samo stvarno verujući, već i gomila ljudi, koji se ne mogu drugačije označiti nego kao religiozno indiferentni. Ovde je razlika između konfesije i religije na dohvat rake. 509 Pripadnost nekoj konfesiji nije stoga uvek religiozno pitanje, već mnogo više socijalno i ne doprinosi ništa utemeljenju individue. Ono zavisi isključivo od odnosa individue prema ne-svetovnoj instanci, pri čemu kriterijum nije verbalno ispovedanje vere, već psihološka činjenica, da se život individue uistinu ne određuje od strane Ja i njegovog izjašnjavanja za, ili socijalnim determinantama, već isto toliko jednim transcendentnim autoritetom. Autonomija i sloboda individue se ne zasnivaju toliko na visokim etičkim vodećim stavovima ili na posebno ortodoksnim verama, već je samo i jedino empirijska svest, što znači nedvosmisleno iskustvo najličnijeg naizmeničnog odnosa između čoveka i izvan-svetske instance ono što drži ravnotežu „svetu i njegovom razumu“ . 510 Ova formulacija neće mnogo obradovati ni onoga, ko se
257 oseća kao jedinica mase, niti onoga, ko ispoveda kolektivno verovanje. Prvome državni rezon znači vrhovni princip mišljenja i delanja, za koju svrhu je on i prosvećen i u skladu s tim individui daje samo utoliko pravo na postojanje, ukoliko je to državna funkcija. Drugi, naprotiv, priznaje, doduše, državi moralno i faktičko pravo, ali zastupa uverenje da su ne samo čovek, već i njemu nadređena država podređeni vladavini Boga i da bi u nejaSnom slučaju krajnja odluka bila njegova, a |e državna. Pošto ja ne bih želeo da sebi prisvajam pravo na metafizičke sudove, moram da ostavim po strani, da li ,,svet“ , dakle ljudski spoljni svet i time priroda uopšte čine suprotnost Bogu ili ne. Mogu samo da ukažem na činjenicu da psihološka suprotnost oba iskustvena područja nije potvrđena samo u Novom zavetu, već se još i danas na jasan način javno dokazuje u negativnom stavu diktatorskih država prema religiji i crkve prema ateizmu i materijalizmu. Kako čovek kao socijalno biće ne može trajno da živi bezsn povezanosti sa dmštvom, to ni individua nigde ne nalazi svoje stvarno opravdanje postojanja i svoju duhovnu kao i moralnu autonomiju osim u jednom izvan-svetskom principu, koji je u stanju da relativizuje nadmoćan uticaj spoljnih faktora. Individua koja nije ukotvljena u Bogu, ne može da pruža otpor psihičkoj i moralnoj moći sveta na osnovu svog ličnog mišljenja. Čoveku je za to potreban popis njegovog unutrašnjeg, transcendentnog iskustva, koje ga samo može sačuvati od inače neizbežnog klizanja u omasovljenje. Čisto intelektualni ili i moralni uvid u zaglupljivanje i moralnu neodgovornost masovnog čoveka, isključive kao negativna konstatacija, ne znače na žalost ništa više nego samo oklevanje na putu ka atomizaciji individue. Nedostaje im snaga religioznog ubeđenja, pošto su oni samo razumni. Diktatorskoj državi pripada prednost u odnosu na razum građanina da je sa individuom progutala i njegove religiozne moći. Država je stupila na mesto Boga, zato su, gledano s te strane, socijalističke diktature religije, a državno robovanje jedna vrsta Bogosluženja. Jedno takvo prevođenje i falsifikovanje religiozne funkcije ne može se svakako dogoditi bez podsticaja sumnji iz pozadine koje se, medutim, odmah potčinjavaju da bi se izbegao konflikt sa dominantnom težnjom ka omasovljenju. Iz toga proizilazi, kao što obično biva, nadkompenzacija, naime fanatizam, koji sad sa svoje strane opet, postaje najmoćnija poluga potči-
258 njavanja i iskorenjivanja bilo kakve opozieije. Slobodno formiranje mišljenja se guši, a moralno odlučivanje brutalno poražava, pri čemu svrha opravdava sva sredstva, čak i najodbačenija. Državni rezon postaje vjeruju, vođa odnosno državni upravitelj polubog s one strane dobra i zla, sledbenik heroj, mučenik, apostol i misionar. Postoji samo jedna istina i osim nje nijedna. Ona je nedodirljiva i s one strane svake kritike. K o inače još ima neku misao, on je jeretik, kome prema od davnina poznatim modelima preti mnoštvo neprijatnosti. Samo onaj ko u rukama drži državnu moć, može autentično da tumači državnu doktrinu i to i čini, onako kako mu upravo odgovara. 512 Ako kroz omasovljenje individua postane socijalna jedinica broj taj i taj i država najviši princip, onda je samo logična posledica toga da i religiozna funkcija čoveka biva uvučena u ovaj vrtlog. Religija kao brižno posmatranje i uzimanje u obzir određenih nevidljivih i nekontrolisanih faktora jeste čoveku svojstveno instinktivno držanje, čije se manifestacije mogu pratiti kroz čitavu duhovnu istoriju. Njena je očigledna svrha održavanje psihičke ravnoteže, jer prirodni čovek ima isto tako prirodno znanje o činjenici, da njegova funkcija svesti u svako doba može da se prokrstari zbog nekontrolisanih faktora kako spolja tako i iznutra. On je zbog toga oduvek pazio na to, da svaka odluka sa unekoliko teškim posledicama bude osigurana odgovarajućim merama religiozne prirode. Prinose se žrtve nevidljivim silama, izgovaraju izopšteničke izreke blagoslova i vrše ostale radnje posvećivanja. Bilo je uvek i svuda „rites d’entre et de sortie“ , koje su nepsihološki nastrojeni prosvetitelji napadali kao magijske i sujeverne. Magija je u prvoj liniji psihološki efekat sa značajem koji nije za potcenjivanje. Ispunjenje neke ,,magijske“ radnje daje čoveku osećanje sigurnosti, koje je podsticajano za sprovodenje odluke. Za odluku je potrebno ovo osiguranje, jer joj pridodaje uvek izvesnu jednostranost i zbog toga se ona ispravno oseća kao eksponirana. Čak i jedan diktator vidi potrebu da svoje državničke poteze ne prati uvek pretnjama, već da ih iznese na scenu i sve samim svečanim gestovima. Muzički marševi, zastave, trake sa govorima, parade i silna okupljanja u principu se ne razlikuju od molitvenih procesija, topovskih salvi i vatrometa za rasterivanje demona. Samo se kroz sugestivnu demonstraciju državne moći stvara kolektivno osećanje sigurnosti, koje, međutim,
259 za razliku od religioznih predstava, ne štiti individuu pred njenim unutrašnjim demonima. Otuda će se ona još više grčevito uhvatiti za državnu moć, što znači za masu i tako će se predati i dušom, pošto je već ostala bez socijalne snage. Kao i crkve, tako i država zahteva entuzijazam, požrtvovanost i ljubav i dok religije zahtevaju ili pretpostavljaju bogobojažljivost, diktatorska država brine za potreban teror. Dok prosvetitelj svoj napad uglavnom upravlja na, prema 513 tradiciji čudotvorno delovanje rituala, u stMirnosti on potpuno promašuje. Glavna stvar, psihološko delovanje se previđa iako se obe strane služe ovim delovanjem, svakako sa sasvim suprotnom Svrhom. Slična je situaeija i u pogledu postavljenih ciljeva: religiozni cilj, oslobadanje od zla, izmirenje sa Bogom i nagrada na drugom svetu, pretvaraju se u ovozemaljsko obećanje oslobađanja od brige za svakodnevni hleb, pravičnu raspodelu materijalrtih dobara, buduće opšte blagostanje i skraćenje radnog vremena. To što je ispunjenje ovog obećanja isto tako nevidljivo kao raj, znači više samo jednu dalju analogiju i potkrepljuje činjenicu konverzije mase o vanzemaljskom cilju ljudske odredbe ka isključivom verovanju u ovostrano, koje čovečanstvo slavi sa istim religioznim žarom i isključivošću, kako ni konfesije ne bi drugačije htele u onom suprotnom pravcu. Da se ne bih suvišno ponavljao neću još jednom ponoviti 514 sve paralele verovanja u ovostrano i onostrano, već ću se zadovoljiti naglašavanjem činjenice da jedna prirodna, od vajkada postojeća fimkcija kao što je religiozna, ne može da se odstrani racionalističkom i prosvetiteljskom kritikom. Time se, dakako, sadržaji konfesionalnih učenja mogu izdvojiti kao nemogući, prepuštajući ih smešnom, ali takve metode promašuju cilj i ne pogađaju religioznu fimkciju, koja čini osnovu konfesija. Religija, to jest savesno obziranje na iracionalne faktore duše i individualne sudbine, pojavljuje se - u najgoroj izobličenosti - opet u pretvaranju države i diktatora u Boga: „Naturam expellas furca tamen usque recurret“ (možeš prirodu da teraš đubravnikom, ona će se uvek vratiti). Vođe i diktatori pokušavaju, pravilno poštujući položaj stvari, da retuširaju suviše jasnu paralelu sa pretvaranjem Cezara u Boga i da svoju faktičku svemoć sakriju iza fikcije države, čime, međutim, ništa bitno nije promenjeno. 1 Kao što sam gore već naznačio, diktatorska država je osimsis
261
260 obespravljenosti individue ovoj još duševno izvukla tle pod nogama, time što joj je ukrala metafizičko obrazloženje njenog postojanja. Ne zavisi više od moralne odluke pojedinačnog čoveka, već samo od slepog kietanja zaluđene mase, a laž je postala stvarni princip političkog delanja. Država je odatle izvukla i poslednje konsekvence, kako da bespogovorno predstavi egzistenciju mnogih miliona potpuno obespravljenih državnih robova. 516 Obe strane, kako diktatorska država, tako i konfesionalna religioznost, naglašavaju u sasvim posebnoj meri ideju zajedništva. Ono formira stvami ideal komunizma i narodu se nameće toliko da dolazi upravo suprotno od željenog delovanja, a to je distancirajuće nepoverenje. Na dmgoj strani ne manje naglašena crkva nastupa kao ideal zajednišva i tamo gde je, kao u protestantizmu, izuzetno slaba, kompenzira nadu ili verovanje u ,,zajednički doživljaj“ bolno osetljivog nedostatka povezanosti. Kao što se lako može videti ,,zajedništvo“ je neophodno pomoćno sredstvo za organizaciju masa i zbog toga mač sa dve oštrice. Kao što zbir dve nule nikada ne daje jedinicu, tako i vrednost jedne zajeđnice ne odgovara duhovnom i moralnom proseku u njoj sadržanih individua. Otuda se od zajednice ne može nadati nikakvom delovanju koje bi prevazišlo sugestiju miljea, naime stvarnoj i fundamentalnoj promeni individua, ni u dobrom niti u lošem. Takvi se efekti mogu očekivati samo u ličnom objašnjavanju čoveka sa čovekom, ali ne od komunističkih ili hrišćanskih krštavanja mase, koja čoveka unutar nje ne dodimju. Koliko je u osnovi uzev površno delovanje propagande zajednice, pokazuju savremeni događaji. Ideal zajednice pravi svoj račun bez krčmara, što znači da previđa pojedinačnog čoveka, koji će na kraju prijaviti svoje zahteve.
3. Stav Zapada prema pitanju religije Naspram ovakvog razvoja hrišćanskog računanja vremena, u 20. veku stoji zapadni svet sa nasleđem rimskog prava, sa blagom metafički zasnovanom judeo-hrišćanskom etikom i idealom večnog ljudskog prava i postavlja pred sebe glasno i tiho teskobno pitanje: kako se ovaj razvoj može umiriti ili čak vratiti una-
zad? Nevažno je i još i neispravno da se socijalna diktatura javno kudi kao utopija i da se njeni ekonomski principi ocenjuju kao nerazumni, pošto kao prvo, osuđujući Zapad ima samo sama sebe kao partnera za razgovor i njegovi se argumenti mogu čuti samo s ove strane gvozdene zavese, i kao dmgo, pošto se mogu primeniti bilo kakvi ekonomski principi, ako se time izazvane žrtve mogu prihvatiti bez protivljenja. Može se izvesti svaka željena socijalna ili ekonomska reforma ako se puste tri miliona seljaka da gladuju ili ako se na raspolaganju ima nefoliko miliona ljudi besplatne radne snage. Država takve vrste ne mora da se plaši socijalne ili ekonomske krize. Dokle god je državna moć nedodirnuta, što znači dok postoji dobro disciplinovana i ishranjena armija policajaca, takva jedna državna forma može svoju egzistenciju da potvrđuje na neodređeno dugo vreme i da u isto tako neodređenoj meri čak uvećava svoju moć. Ona može bez obzira na svetsko tržište, koje u velikoj meri zavisi od radnih dnevnica, da broj ljudi u okvim svoje neplaćene radne snage skoro proizvoljno povećava, po meri viška rođenih kako bi ostala konkurentna. Stvarna opasnost može joj prvenstveno pretiti spolja, naime, od ratnog napada. Ovaj se rizik, međutim, smanjuje iz godine u godinu, prvo zbog toga što ratni potencijal diktatorskih država nezadrživo raste i zatim, zato što Zapad ne može sebi da priušti da napadom probudi latentni mski ili kineski nacionalizam i šovinizam i da time svoj dobronamerni poduhvat gurne na beznadežno pogrešan kolosek. Ostaje, koliko možemo da vidimo, samo jedna mogućnost, 518 naime uklanjanje državne moći iznutra, ali ono se mora sasvim prepustiti unutrašnjem razvoju. Podrška spolja ostaje zasad i bar imajući u vidu postojeće mere sigurnosti i opasnost nacionalističkih reakcija, iluzorna. Spoljnopolitički, apsolutnoj državi stoji na raspolaganju armija fanatičnih misionara. A oni mogu sa svoje strane da raČunaju sa petom kolonom, kojoj pravni poredak zapadnih država pmža sklonište. Na mnogim mestima vrlo brojne parohije vernika znače takođe veće slabljenje državnog voljnog odlučivanja. Na drugoj strani, sličan uticaj od strane Zapada ostaje nevidljiv i neshvatljiv, mada se svakako ne greši sa pretpostavkom o postojanju određene opozicije u narodnim masama na Istoku. Uvek ima ispravnih i pravih ljudi, kojima su laži i tirani-
262 ja mrski, ali nismo u stanju da prosudimo, da li oni pod vladajućim policijskim režimom vrše bilo kakav odlučujući uticaj na mase2. 519 Pred ovakvim stanjem stvari na Zapadu se uvek iznova pojavljuje pitanje: šta možemo da učinimo pred tom pretnjom? Cak i ako Zapad raspolaže značajnom privrednom moći i sve jačim odbrambenim potencijalom, s tom svešću se ne možemo nikako umiriti, jer se zna da ni najbolji topovi i najjača industrija sa pratećim, relativno visokim životnim standardom, nisu dovoljni da zaustave psihičku infekciju preko religioznog fanatizma. Ljudi su uvek nezadovoljni i ako svaki radnik ima svoj sopstveni automobil, on je ipak za život prikraćeni proleter, jer drugi imaju dva automobila i jedno kupatilo više. 520 Na Zapadu se, nažalost, još uvek ne primećuje da je naš apel za idealizam i razum i za ostale poželjne vrline ispucan u prazno, iako se izlaže sa entuzijazmom. To je laki dašak protiv oluje religioznog verovanja, ma kako nam inače izobličeno mogao da deluje. Mi ovde ne stojimo naspram stanja stvari koje se može savladati razumnim i moralnim argumentima, već naspram lanaca oslobođenih i duhom vremena nošenih emocionalnih snaga i predstava, na koje se iskustveno ne može značajno delovati ni razumnim razmišljanjima niti moralnim opomenama. Stiče se, doduše, na mnogim mestima ispravan uvid, da bi aleksifarmakon, protivotrov, trebalo da postoji u jednom isto tako jakom verovanju druge i ne materijalističke vrste i da bi na tome zasnovano religiozno držanje predstavljalo jedino delotvomu zaštitu protiv opasnosti od psihičke zaraze. U vezi s tim skoro nikada neizostavljeni kondicional „morao bi“ i „trebalo bi“ ukazuje, međutim, na izvesnu slabost ili čak odsustvo poželjnog uverenja. Ne samo da u zapadnom svetu nedostaje takvo jedinstveno verovanje, koje bi moglo da trasira put jednoj fanatičnoj ideologiji, već se Zapad, kao otac marksističke filozofije služi čak istim duhovnim pretpostavkama, istim argumentima i postavljenim ciljevima. Na Zapadu crkve doduše uživaju uopšteno punu slobodu, ali one nisu mnogo manje pune ili prazne nego na Istoku. One ipak ne vrše nikakav upadljiv uticaj na celokupnu politiku. Konfesija ima kao javna institucija upravo nedostatak što služi dvojici gospodara, tako što s jedne strane doduše svoju egzistenciju izvodi iz odnosa čoveka prema Bogu, a s dmge je obavezna prema državi, što
263 znači prema svetu, zašto se može pozvati na reči „caru carevo, a Bogu božije“ i na druge opomene iz Novog zaveta. U ranijoj istoriji je stoga i sve do pre relativno nekoliko po- 521 slednjih decenija bilo govora o „obavezi od Boga datoj“ , dok je ovakvo mišljenje danas zastarelo. Crkve zastupaju tradicionalna i kolektivna uverenja, koja kod veoma velikog broja njihovih sledbenika nikako više ne počivaju na sopstvenom unutrašnjem iskuStvu, već na jednom nereflektujućem verovanju, koje se, kao što je poznato, previše lako gubi, kada neko počnfc o tome da razmišlja. Sadržaj verovanja se onda sudara sa znanjem i pritom se polcazuje, da iracionalnost jednog često nije dorasla razumu dmgog. Verovanje, naime, nije dovoljna zamena za unutrašnje iskustvo i taimo gde ono nedostaje, može isto tako čudesno opet da nestane i jako verovanje, koje je čudesno došlo kao donum gratiae. Verovanje se, dođuše, označava kao istinsko religiozno iskustvo, ne pomišlja se, medutim, da je ono u stvari sekundarni fenomen, koji počiva na tome da nam se primarno nešto dogodilo, što nas ,,pistis“, to jest što nam uliva poverenje i lojalnost. Taj doživljaj ima odredeni sadržaj, koji se može tumačiti u smislu konfesionalnog učenja. Ali ukoliko je to više slučaj, utoliko bivaju češće po sebi samima bespredmetne mogućnosti za konflikt sa znanjem. Konfesionalno shvatanje je, naime, starinsko i sa izrazitom, mitološki uslovljenom simbolikom koja, ako se shvati doslovno, dospeva u bezbolnu sprotnost u odnosu na znanje. Ako, na primer, iskaz o Hristovom povratku ne bi trebalo razumeti doslovno već simbolično, onda je on sposoban za različita izlaganja, koja nisu u koliziji sa znanjem i ne utiču na smisao iskaza. Primedba da bi se simboličnim razumevanjem uništila nada hrišćanina na besmrtnost ne važi, utoliko što je čovečanstvo još mnogo pre hrišćanstva verovalo u život posle smrti i zbog toga mu nije bio potreban događaj na Uskrs kao garancija besmrtnosti. Opasnost, da previše njih na osnovu doslovno shvaćene mitologije, koja je svojstvena crkvenom učenju, iznenada doživi odbijanje u svemu skupa uzeto, danas je veća nego ikada. Ne bi li bilo vreme da se hrišćanski mitologemi, umesto da se izbace, jednom razumeju kao simbolični? Zasad se još ne može sagledati, kakve bi posledice moglo 522 da iznedri opšte spoznavanje paralelizma crkvene sa marksističkom državnom religijom. Zahtev za apsolutizmom, civitas Dei,
264 koji zastupa čovek, na drugoj strani je nažalost suviše sličan ,,božanstvu“ države, a konačni moralni zaključak, koji IGNACIJE FON LOJOLA (IGNATIUS VON LOYOLA) izvlači iz autoriteta crkve („svrha opravdava sredstvo“ ) anticipira laži kao državnopolitički instrument na isuviše opasan način. Obe konačno zahtevaju bezuslovno potčinjavanje u verovanju i time ograničavaju slobodu čoveka, jedna slobodu pred Bogom i druga pred državom, čime se individui kopa grob. Ta i tako krhka egzistencija ovog jedinog nama poznatog nosioca života na taj način je i s jedne i s druge strane ugrožena, mada mu obećava jedno spiritualno i drugo materijalno čekanje na idealno postojanje - a koliko njih može trajnije da se odupre poslovičnoj mudrosti „bolje vrabac u ruci nego golub na grani“? Uz to Zapad se još zaklinje istom opštem ,,naučnom“ i prosvetiteljskom pogledu na svet sa njegovim materijalističkim postavljanjem cilja kao i istočna državna religija, kako sam gore dovoljno meri izložio. 523 Šta na taj način Zapad sa svojom konfesionalnom rascepkanošću ima da ponudi modernoj individui u njenoj teskobi? Nažalost, ništa do mnoštvo puteva, koji svi zajedno konačno vode jednom cilju, koji se jedva može razlikovati od marksističkog ideala. Nije zaista potrebno nikakvo posebno naprezanje razuma da bi moglo da se shvati, odakle potiče sigurnost uverenja komunističke ideologije da vreme radi za nju i da je svet zreo za preobraćenje. Činjenice u tom smislu govore isuviše jasnimjezikom. Ništa ne pomaže Zapadu da pred tim zatvara oči i da ne uviđa svoju fatalnu ranjivost. Ko god da je naučio da se bezuslovno podvrgava kolektivnom verovanju i da se odriče svog večnog prava na slobodu i isto tako večne obaveze na individualnu odgovornost, taj će ostajući privržen svom stavu, sa istim verovanjem i istom nekritičnošću moći da krene i obmutim pravcem, ako se njegovom navodnom idealizmu podmetne neko drugo, po mogućstvu dostižno ,,bolje“ uverenje. Šta se pre ne tako mnogo vremena dogodilo čak jednom evropskom kulturnom narodu? Prebacuje se, doduše, Nemcima da su to ponovo zaboravili, dok još nije sa sigurnošću ustanovljeno da se slično nije moglo dogoditi negde dmgde. Ne bi bilo čudo, ako bi se dogodilo, to jest da neka druga kulturna nacija podlegne infekciji preko jednog isto tako jedinstvenog i jednostranog uverenja. Neka bude dozvoljeno
265 pitanje: koje zemlje imaju najveće komunističke partije? SAD, koje - o quae mutatio remm - čine istinsku političku kičmu zapadne Evrope, izgleda doduše da su imune usled svoje izrazite suprotne pozicije, ali su baš one možda još više eksponirane nego Evropa, pošto je tamo obrazovanje i vaspitanje pod najvećim uticajem prirodno-naučnog pogleda na svet sa svojim statističkim istinama, a heterogena mešavina naroda ima određenu muku da u neslojevitom tlu pusti korene. Upravo u tak’|im okolnostima naprotiv potrebno istorijsko-humanističko obrazovanje produžava život Pepeljuge. Evropa, doduše, poseduje predispozicije, ali ih koristi na svoju sopstvenu štetu u obliku nacionalističkih egoizama i skepse koja koči. Obema je zajedničko materijalističko i kolektivističko postavljanje cilja i obema nedostaje ono što izražava i obuhvata čitavog čoveka, naime, ono što individualnog čoveka stavlja kao meru svih stvari u sam centar. Već sama ova ideja pobuđuje svuda najžešću sumnju i ot- 524 por i skoro da bismo se mogli usuditi na tvrdnju da je potcenjivanje individue u poređenju sa velikim brojkama jedino stvarno uverenje, koje nailazi na opšte i nepodeljeno odobravanje. Kaže se, doduše, da je moderni svet više svet čoveka, da je on taj koji vlada vazđuhom, vodom i zemljom i da od njegove odluke zavisi istorijska sudbina naroda. Ova ponosna slika ljudske veličine je, nažalost, samo iluzija i vredi koliko i stvarnost, koja je sasvim dmgačija. U toj stvarnosti je Čovek rob i žrtva onih mašina, koje za njega osvajaju prostor i vreme; on je ugrožen i potčinjen moći njegove ratne tehnike, koja treba da brani i štiti njegovu psihičku egzistenciju; njegova duhovna i moralna sloboda je u jednom delu njegovog sveta doduše garantovana u okvim mogućeg, ali ugrožena haotičnom dezorijentacijom, a u dmgom delu je sasvim uništena. Konačno - da bismo tragediji dodali i komediju - zaklinje se upravo ovaj gospodar elemenata, ovaj nosilac svih odluka, mišljenja, koja na njegovo dostojanstvo stavljaju pečat nevaljalstva i njegovoj autonomiji dozvoljavaju da se pojavljuje kao lakrdija. Sva njegova dostignuća i posedi ga ne čine većim, naprotiv, umanjuju ga, kao što to najjasnije demonstrira sudbina radnika pod vlašću ,,pravične“ podele dobara: svoj udeo u fabrici plaća kroz gubitak privatne svojine, svoju slobodu kretanja menja za prikivanje za mesto rada, on gubi sva sredstva da pobol-
266
267
jša svoj položaj, ako neće da dozvoli da ga iskorišćavaju iscrpljujućim radom po akordu i ako bi trebalo da prijavi bilo kakve duhovne zahteve, onda mu se ulivaju u glavu politička vjeruju, svakako uz pridodavanje nešto stručnog znanja. U svakom slučaju, krov nad glavom i svakodnevno hranjenje korisne stoke nisu mala stvar, pri čemu se još od danas do sutra može odvojiti za životne potrepštine u gotovom. 4. Samorazumevanje individue Začuđujuće je da čovek kao poznati pobuđivač, izumitelj i nosilac ovih razvoja, pokretač svih sudova i odluka i kao planer budućnosti samog sebe mora da napravi na quantitć negligeable. Suprotnost i paradoksalno vrednovanje ljudskog bića od strane samog čoveka u stvari je čudnovata stvar, koja se svakako može objasniti samo neobičnom nesigumošću suda, drugim rečima, čovek je sam sebi zagonetka. Razumljivo je da mu je tako, pošto mu za samospoznaju nedostaju neophodne mogućnosti poređenja. On, doduše, zna da se punkto anatomija i psihologija razlikuje od ostalih životinja. Kao svesnom, samoreflektujućem i govorom obdarenom biću, međutim, nedostaje mu nekakvo merilo za samoprosuđivanje. On je na ovoj planeti unikum koji se ne može uporediti ni sa čim sličnim. Mogućnost za poređenje i time za samospoznaju nastupila bi tek onda, kada bismo mogli da uspostavimo odnose sa čoveku sličnim toplokrvnim bićima, koja nastanjuju druga sazvežđa. 526 Do tada čovečanstvo nalikuje nekom samotnjaku, koji, istina, zna da je u uporednom anatomskom pogledu u srodstvu sa antropoidima, u psihičkom pogledu naprotiv, kako ga uči izgled, krajnje je različit od svojih rođaka. Upravo u najvažnijoj osobini svoje specifičnosti, samom sebi nije spoznajan i ostaje zato samom sebi tajna. Razlike od nešto više ili nešto manje u okviru sopstvene specifičnosti nemaju nikako zahtev za posebnim značenjem u poređenju sa mogućnostima spoznavanja, koje bi omogućilo susret sa bićem slične strukture ali drugačijeg poreklla. Naša psiha, kojaje u prvoj liniji odgovorna za sve istorijske promene, a koje je ljudska ruka utisnula na lik naše planete, ostaje za sada nerešiva zagonetka i neshvatljivo čudo, to jest predmet traj-
525
ne zbunjenosti; to je svojstvo koje joj je zajedničko sa svim tajnama prirode. U ovom poslednjem slučaju neće nam, doduše, nestati sva nada da načinimo još mnoga otkrića i da možemo da nađemo odgovore i na najteža pitanja. U odnosu na psihu i psihologiju čini se, međutim, da postoji čudnovato oklevanje. Ne samo da je ona, kao empirijska nauka najnovijeg datuma, već ima i dosta muke da uopšte dođe do stvamog objekta. Slično kao što bi se naŠa slika sveta morala osloboditi pre- 527 dubeđenja o geocentrizmu, tako će biti potrebni maksimalni napori skoro revolucioname prirode da bi se psihologija odvojila od mitoloških shvatanja i potom od predubeđenja, da je ona s jedne strane prosti epifenomen određenog biohemijskog procesa u mozgu i s druge - ništa drugo nego lična stvar. Povezanost s mozgom ne dokazuje s jedne strane nikako da je psiha takozvani epifenomen, jedna sekundama pojava, kauzalno zavisna od biohemijskih procesa u substratu, s druge strane, međutim, znamo dovoljno o tome, koliko psihička funkcija može biti ometana od dokazivih procesa u mozgu. Ova činjenica je u toj meri izrazita da izgleda skoro neizbežan zakljuČak o psihičkom epifenomenalitetu. A li parapsihološki fenomeni upućuju na opreznost, jer oni ukazuju na relativizaciju prostora i vremena preko fiziČkih faktora, koji dovode u pitanje naše malo prebrzo i naivno objašnjenje psihofizičkog paralelizma. U njihovu korist, glatko se poriču iskustva parapsihologije; bilo da je to iz razloga pogleda na svet ili zbog duhovne lenosti. U svakom slučaju, ovaj postupak se ne može označiti kao naučno odgovoran, iako već znači omiljeni izlaz iz sasvim neobične teškoće u mišljenju. Za ocenu psihičkog fenomena moramo uzeti u obzir baš sve fenomene koji dolaze u pitanje i ne možemo stoga više da praktikujemo opštu psihologiju, koja isključuje postojanje nesvesnog ili parapsihologiju. Struktura i psihologija mozga ne omogućuju objašnjenje 528 procesa svesti. Psiha poseduje svojstvo, koje se ne može redukovati ni na šta drugo ni slično. Ona predstavlja kao i psihologija u sebe relativno zatvoreno područje iskustva, kome se utoliko pripisuje sasvim specifično značenje, pošto u sebe zatvara jedan od dva neizostavna uslova postojanja uopšte, naime fenomen svesti. Bez toga, naime, praktično nema sveta, koji kao takav postoji samo ukoliko ga psiha svesno reflektuje i iskazuje. Svest j e uslov
268 bivstvovanja. Time se psihi pridodaje dostojanstvo kosmičkog principa, koji joj - filozofski i de facto - ukazuje ravnopravan položaj pored principa psihičkog postojanja. Nosilac te svesti je individua, koja ne stvara proizvoljno psihu, već obmuto, psiha je prethodno obrazuje i dodaje je postepeno u detinjstvu razvojnoj svesti. Tako, ako psiha uopšte ima nadrastajuće empirijsko značenje, ima je i individua, koja je jedina neposredna pojava psihe. Ova se činjenica mora izričito istaći, jer individualna duša jedanput zbog svoje individualnosti predstavlja izuzetak od statistički utemeljenog pravila i otuda, joj se pod naučnim posmatranjem kroz statističku nivelaciju krade jedno od najglavnijih svojstava, drugi put joj crkvena konfesija priznaje samo toliko važenje, koliko prizna određenu dogmu, drugim rečima koliko se potčini jednoj kolektivnoj kategoriji. U oba slučaja se volja za individualnost razume kao egoistička svojeglavost. Nauka je obezvređuje kao subjektivizam, a konfesije je osuđuju moralno kao jeres i duhovnu gordost. Što se tiče ovog poslednjeg slučaja, ne sme se prevideti da za razliku od drugih religija upravo hrišćanstvo podučava jednom simbolu, koji za sadržaj ima individualno vođenje života jednog čoveka i njegovog sina i ovaj proces individuacije čak shvata kao inkarnaciju i otkrovenje samog Boga. Time samopostajanju čoveka zapada značaj, čiji je domet svakako još jedva pravilno ocenjen. Mnogo toga spoljašnjeg menja put neposrednom unutrašnjem iskustvu. Da samostalnost individue nije tajna čežnja mnogih, ona bi jedva imala mogućnost da duhovno i moralno preživi kolektivno potčinjavanje. 0 Sve ove smetnje, koje otežavaju pravilnu ocenu Ijudske duše, neće, međutim, značiti previše pored čudnovate činjenice, koja zaslužuje da se istakne. Ona se odnosi na, uglavnom za lekara rezervisano iskustvo, da se potcenjivanje psihe i ostali otpori psihološkom prosvetljavanjuuvelikoj meri zasnivajuna strahu, pa i paničnom strahu pred mogućim otkrićima u oblasti nesvesnog. Ovi strahovi se ne nalaze samo kod takvih, koji bi bili prestrašeni od FROJD-ove slike nesvesnog, već čak i kod samog začetnika „psihoanalize", koji mi je neophodnost da se od teorije o seksualnosti napravi dogma obrazložio time, da je ona jedini bedem razuma pred mogućim „prodorom crne plime okultizma“ . Time je FROJD izrazio svoje uverenje, da je nesvesno moralo još dosta da čeka, da bi moglo da proizvede neko ,,okultističko“ zna-
čenje, što ustvari jeste slučaj. To su oni „arhaični ostaci“ , to jest arhetipske forme koje se zasnivaju na instiktima i koje ih izražavaju, a za koje se prihvata numinozna (čudesna, božanstvena) osobina, koja ponekad izaziva strah. One su neiskorenjive, pošto predstavljaju neizostavne fundamente same psihe. Nikakav intelektualni poduhvat ih ne može shvatiti i ako se neka njihova manifestacija razori, pojavljuju se ponovo u „promenjenom obličju“ . Strah od nesvesne psihe je taj, koji ne samo samospoznaji već i razumevanju i širenju psiholoških sazntnja postavlja najteže prepreke na put. Strah je Često tako veliki, da se čovek ne može predati čak ni samom sebi. Ovde se pojavljuje pitanje o kome bi trebalo da ozbiljno razmisli svaki religiozni čovek: mogao bi da mu se nametne neki prosvetljujući odgovor. Naučno orijentisana psihologija mora, naravno, da postu- 531 pa namerno distancirano, što znači da se od svog konkretnog predmeta toliko udalji tek da ga ne ispusti sasvim iz vida. Otuda dolazi da su saznanja laboratorijske psihologije u praktičnom i opštem smislu tako često čudnovato nejasna i neinteresantna. Ukoliko, pak, individualni objekat više ovlada vidnim poljem, utoliko je otuda izvučeno saznanje življe, praktičnije i obuhvatnije. U svakom slučaju time se komplikuju i predmeti dodatnog istraživanja i proporcionalno sa njihovim brojem povećava se nesigurnost pojedinačnih faktora što znači da se povećava mogućnost zablude. Razumljivo da se akademska psihologija pribojava ovog rizika i daje prednost zaobilaženju kompleksnih činjeničnih stanja u korist jednostavnijih postavljanja pitanja, što nekažnjeno i može da Čini. Ona ima punu slobodu u izboru pitanja, koja hoće da postavi prirodi. Medicinska psihologija se nikako ne nalazi u ovom više ili 532 manje zavidnom položaju. Ovde objekat postavlja pitanje, a izvođač eksperimenta - lekar - sučeljava se sa činjeničnim stanjima, koja nije odabrao i svakako ne bi ni izabrao, ako bi imao potrebnu slobodu. Bolest odnosno bolesnik postavlja odlučujuća pitanja, što znači da priroda eksperimentiše sa lekarem, očekujući od njega odgovor. Jedinstvenost individue i njena specifična situacija stoje pred njim i traže od njega odgovor. Njegova ga obaveza kao lekara prisiljava da se konfrontira sa situacijom svog pacijenta koja je komplikovana, i prepuna nesigurnih faktora. On će to sigurno najpre na osnovu opštih iskustvenih stavova i učini-
270 ti, ali će pod određenim okolnostima uskoro morati da uvidi, kako stavovi ove vrste, stanje stvari koje je u pitanju, niti dovoljno izražavaju niti na njega odgovaraju. Što dublje prodire njegovo razumevanje, utoliko više gube na značaju opšti stavovi. A li oni su merilo i osnova objektivne spoznaje. Sa onim što pacijent kao i lekar osećaju kao ,,razumevanje“ , situacija se u povećanoj meri subjektivizuje. Ono što je najpre bila prednost, preti da postane opasni nedostatak. Kroz subjektivizaciju (tehnički iskazano: prenos i suprotni prenos), nastaje izolacija u odnosu na svet, dakle socijalna povreda, koja nije željena, ali se uvek namesti tamo gde preteže razumevanje i gde je spoznaja više ne drži u ravnoteži. U meri u kojoj se razumevanje produbljuje, povećava se rastojanje između njega i spoznaje. Idealno razumevanje bilo bi konačno zajedničko hodanje i doživljaj, povezani sa potpunom subjektivnošću i socijalnom neodgovomošću. Toliko veliko razumevanje je svakako nemoguće, jer bi zahtevalo međusobno izjednačavanje dve različite individue. Ranije ili kasnije odnos dostigne tačku, na kojoj se jedan partner vidi primoranim da žrtvuje svoju sopstvenu individualnost, da bi dozvolio da ga asimilira individualnost onog drugog. A li na toj neizbežnoj posledici se razbija razumevanje, koje je pretpostavka integralnom održanju individualnosti oba partnera. Zbog toga se savetuje da se razumevanje partnera razvija dotle, dok se ne postigne ravnoteža razumevanja i spoznaje, jer razumevanje a tout prix oštećuje oba partnera. 533 Ovaj se problem pojavljuje svuda tamo gde se radi o razumevanju i spoznavanju kompleksnih i individualnih situacija. A li to je specifičan zadatak koji je postavljen psihologu. On bi bio prirodno postavljen i jednom „directeur de conscidence", preplavljenog „cura animarum“ (brigom za dušu), kada njegova služba ne bi neizbežno sobom nosila to da bi na odlučujućem mestu morao da primeni merilo svoje konfesionalne pretpostavke. Time se, međutim, kroz kolektivno predubeđenje ograničava individualno pravo na postojanje i skraćuje se na često osetljiv način, a ta posledica ne nastupa samo onda, ako se dogmatski simbol, na primer uzorni oblik Hristovog života, shvati konkretno i ako ga individua doživi kao adekvatan. U kojoj meri je to u današnje vreme slučaj, prepustio bih sudu drugih. U svakom slučaju, lekar ima vrlo često posla sa pacijentima, kojima konfesional-
271 na prepreka znači malo ili baš ništa. Njegov ga poziv stoga primorava na što veće odsustvo preduslova. Isto tako on će doduše poštovati metafizička, to jest neverifikujuća uverenja i tvrdnje, ali će se čuvati da im pripiše opšte važenje. Ova opreznost je utoliko na mestu, budući da individualne crte ličnosti ne treba da se modifikuju spoljnim, arbitražnim zahvatima. Ovaj posao lekar mora da prepusti uticajima okoline, unutrašnjem razvoju i u najŠirem smislu sudbini i njenoj mudroj ili nenmdroj odluci. Možda će se ova povećana opreznost aoživeti kao pretera- 534 na. Ali imajući u vidu činjenicu da se u dijalektičkom procesu razdvajanja dve individue i kod najtaktičnije uzdržanosti tako i tako događaju dalekosežni međusobni uticaji i delovanja, jcdan lekar svestan svoje odgovomosti ustezaće se da prekomemo poveća broj kolektivnih faktora, pod kojima je njegov pacijent već pao kao žrtva. I osim toga, dovoljno dobro zna da propovedanjem i najboljih načela samo izaziva otvoreno ili tajno protivljenje i otpor pacijenta i time nepotrebno ugrožava cilj tretmana. Psihička situacija individue naših dana je i tako već u toj meri ugrožena reklamom, propagandom i dmgim manje ili više dobronamemim savetima i sugestijama da se pacijentu bar jednom u njegovom životu sme da ponudi neki odnos, u kome se ne pojavljuju do dosade ponavljani „trebalo bi, moralo bi“ (i slična priznanja nemoći). Pred spoljnom navalom i ne manje i protiv dominantnih unutrašnjih delovanja istih u psihi individue, lekar oseća za potrebno đa najpre igra ulogu advokata odbrane. Oslobađanje anarhičnih nagona iz okova, od koga se strepi, najčešće je kao mogućnost preuveličano, jer protiv toga postoje jasne mere zaštite spoljne kao i unutrašnje prirode. Tu su pre svega prirodni kukavičluk najvećeg broja ljudi i potom moral, dobar ukus i - last not least - krivični zakon. Nasuprot ovoj strepnji, po pravilu košta dosta muke da se pripomogne individualnim kretanjima ka svesnosti, a kainoli ka sprovođenju. I tamo, gde su individualni nagoni, ipak, na suviše hrabar i nepromišljen način probili red, lekarmora daštiti individualno pred nezgrapnim zahvatom kratkovidosti, bezočnosti i cinizma. U daljem toku objašnjavanja dolazi svakako jednom do tre- 535 nutka, kada dospeva vreme vrednovanja individualnih nagona. L)o tada pacijent mora svakako da je dospeo do one sigumosti
272 donošenja suda, koja mu jamči, da dela iz sopstvenog uviđanja i iz sopstvene snage odlučivanja, a ne iz prostog imitiranja kolektivne konvencije i to ni onda, kada se njegovo mišljenje poklapa sa kolektivnim. Bez toga da individua stoji na čvrstim nogama, takozvane objektivne vrednosti mu ne služe kao prednost, zbog toga što mu onda služe samo kao karaktemi ulog i tako pripomažu kod potčinjavanja individualnosti. Nespomo je, svakako, pravo dmštva da se štiti od prekoračujućeg subjektivizma, ali ukoliko se ono samo sastoji od osoba koje više ne poseduju individualnost, ono je bez zaštite žrtvovano pristupu bezočnih individualnosti. Ono se može i te kako dobro zatvoriti i organizovati, ipak su upravo njegovo zatvaranje i time uslovljeno brisanje pojedinačne ličnosti oni, koji će ga najpre ispomčiti zahvatu neke moćnije individue. Sabiranje miliona nula ne čini ni jednu jedinicu. Sve konačno zavisi od kakvoće pojedinca, ali fatalna kratkovidost naše sadašnjosti misli samo u velikim brojkama i masovnim organizacijama, a šta jedna dobro disciplinovana masa znači u rukama jednog ludaka, to je svet - tako bi moralo da se misli - dovoljno dobro video. Nažalost i na samo previše opasan način ovo uviđanje do sada nigde nije prodrlo. Organizuje se veselo i dalje u verovanju u samo blaženočineće dejstvo masovne akcije, a da se ni najmanje ne postaje svestan okolnosti, da se najmoćnije organizacije mogu stvarati samo uz najveći rizik za moralnost. Sposobnost za upornost mase stavljene u pokret, mora se otelotvoriti u volji ličnog glasovođe, koji se ponekad ni pred čim ne zaustavlja, a njen program se mora sastojati od utopijskih, po mogućstvu hilijazmičnih predstava, koje osvetljavaju i najnižu inteligenciju (i upravo nju!). 536 Čudnovato je da se i crkve povremeno služe masovnom akcijom da bi đavola isterale đavolom - crkve koje obećavaju da će se pobrinuti za spas duše pojedinaca! Ni one, izgleda, nisu čule za elementarnu konstataciju psihologije mase, da se, naime, individua u masi moralno i duhovno smanjuje i ne opterećuju se zato dovoljno svojim istinskim zadatkom da pomognu pojedinačnom čoveku - concedere Deo - ka metanoji, to jest ka ponovnom rođenju u duhu. Suviše je, nažalost, jasno da ako pojedina-
273 čni čovek nije istinski obnovljen u svojoj duši, to ne može biti ni društvo, jer ono se sastoji od zbira individua kojima je potrebno spasenje. Stoga mogu da razumem samo kao zaluđivanje, kada crkve - kako izgleda - pokušavaju da pojedince obuhvate u socijalnu organizaciju i da ga time stave u stanje smanjene ubrojivosti, dok bi on baš iz tupe, tako reći nesvesne mase, kao neko o kome se stvamo radi, trebalo da se izdigne i postane svestan da se spas sveta sastoji u spasu njegove sopstfene duše. Masovni skup mu, istina, predočava iste predstave i čak pokušava da mu sredstvima masovne sugestije, sa žalosnim uspehom, utuvi da će u najkraćem vremenu, kada opijenost prođe, čovek mase podleći još očevidnijem i još glasnije iznetom sloganu. Njegov individualni odnos prema Bogu bio bi svakako efikasna zaštita od pogubnog uticaja masovne akcije. Da Ii je Hristos svoje sledbenike možda sazvao kroz silna okupljanja ili mu je hrana dovela pet hiljada pristalica, koji kasnije, kako se može dokazati, nisu vikali zajedno sa ostalima: raspni ga! gde je ipak stameni Petar sam sumnjivo počeo da se koleba uprkos očiglednoj izabranosti? I nisu li upravo Hristos i Pavle uzori za ljude, koji su na osnovu svog individualnog unutrašnjeg iskustva išli svojim sopstvenim putem i svetu ponudili čelo? Nasuprot ovom argumentu ne sme se svakako prevideti re~ 537 alnost situacije, koja se konfrontira crkvi. Kada crkva pokuša da amorfnu masu oblikuje time što sredstvima sugestije ujedinjuje individue u zajednicu i jednu takvu organizaciju održava na okupu, ona time ne samo da stiče veliku socijalnu zaslugu, već i pojedincu čini neprocenjivo dobro delo jedne osmišljene životne forme, To su, međutim, darovi koji po pravilu potvrđuju a ne menjaju. Unutrašnjost čoveka, kako nažalost pokazuje iskustvo, ne spoznaje promenu uprkos svom zajedništvu. Društveni milje mu ne može poklonom preneti ono što bi on mogao da kupi samo s naporom i patnjom. Naprotiv, povoljna sugestija miljea baš pojačava opasnu sklonost da se sve očekuje spolja i da se doda malo zaštitnog premaza, koji stvara obmanu u odnosu na ono što se u stvamosti nije dogodilo, naime, jedna stvarna, u dubinu zadiruča promena unutrašnjeg čoveka koja se nameće imajući u vidu fe-
274 nomene mase, a koji se u stvarnosti već pojavljuju, i još mnogo više u odnosu na u budućnosti preteće masovne probleme. Brojke koje se odnose na stanovništvo ne padaju, već nezadrživo rastu. Razdaljine se smanjuju, a Zemljina lopta se skuplja. Danas isuviše dobro vidimo šta se može postići sa masovnim organizacijama. Vreme je da se postavi pitanje, šta se obuhvata utakvim organizacijama, što znači kako je čovek sazdan i to stvami a ne statistički čovek, individua. To, svakako, nije drugačije moguće nego kroz jednu novu samospoznaju. 538 Masovni pokret će se okliznuti, kao što se može očekivati, najpre na krivoj ravni, koja se predstavlja kroz veliku brojku: tamo gde je mnogo njih, tu je sigumost; ono u šta veruje mnogo njih mora svakako biti istina; ono što hoće mnogi, mora biti vredno težnje, pa i neophodno i zato dobro; u zahtevima mnogih leži moć da se iznudi ispunjenje želje; ali najlepše je mekano i bezbolno skliznuće u dečju zemlju, u okrilje roditelja, u bezbrižnost i neodgovornost. Odozgo se misli i brine; tu su odgovori za sva pitanja, a za sve potrebe neophodno je obezbeđeno unapred. Infantilno stanje sna masovnog čoveka je, međutim, u toj meri nerealno, da on nikada ne misli na to, ko u stvari plaća taj raj. Plaćanje računa se poverava nadređenoj instituciji, što je ovoj dobrodošlo, jer se njena moć kroz taj zahtev uvećava i ukoliko ona više raste, utoliko je pojedinac nemoćniji i slabiji. 539 Uvek kada se takvo socijalno stanje razvija u većem obimu, otvara se put ka tiraniji i sloboda individue se preobražava u duhovno i fizičko robovanje. Pošto je svaka tiranija nemoralna i bezakonska, ona je mnogo slobodnija u izboru svojih sredstava nego institucija, koja pojedincima još podnosi račun. Ako bi došla u opoziciju prema tako organizovanoj državi, uskoro bi osetila faktičke nedostatke svoje moralnosti i smatrala bi se pobuđenom da se, ukoliko je moguće, posluži istim sredstvima kao i država. Na taj način se zlo širi skoro neminovno, čak i ako bi direktno prenošenje moglo da se izbegne. Ono je krajnje opasno, svuda tamo gde velike brojke i statističke vrednosti imaju odlučujuće značenje. A to je u našem zapadnom svetu u velikoj meri slučaj. Veliki broj - mase i moć koju ulivaju - predočava nam se
275 iz dana u dan preko novina u ovoj ili onoj formi i time se u toj meri demonstrira beznačajnost pojedinačnog čoveka, da mu mora nestati svaka nada da ga bilo gde i i bilo kako čuju. Ni najmanje mu ne pomažu ideali, istrošeni do praznih fraza kao libertć, egalite, fraternite, jer on može svoj apel da uputi samo svojim dželatima, predstavnicima mase. Organizovanoj masi može da se suprotstavi samo onaj, ko 540 je u svojoj individualnosti isto tako organizcn>an kao masa. Potpuno sam uveren da ova rečenica današnjem coveku zvuči gotovo nerazumljivo. Korisno srednjovekovno stanovište da je čovek mikrokosmos, takoreći deminutivno odslikavanje velikog kosmosa, već mu je odavno nestala, iako ga je postojanje njegove psihe, koja shvata i uslovljava svet, mogla poučiti i nečem boljem. Kao psihičkom biću, sagledavanje makrokosmosa ne samo da mu je utisnuto, već ga čovek sebi i stvara u sve opsežnijoj meri. On ima analogiju sa velikim svetom u sebi, zahvaljujući svojoj refleksivnoj aktivnosti svesti s jedne strane i s druge - zahvaljujući svojoj nasleđenoj, arhetipskoj instiktivnoj prirodi, koja ga povezuje sa njegovom sredinom. Preko nagona on nije samo privržen kosmosu, već je u izvesnom smislu rastrzan, time što ga jaka želja vuče u različitim pravcima. Zbog toga dolazi u stalno protivrečje sa samim sobom i samo mu u najređim slučajevima uspeva da svom životu da jedinstven cilj - što, međutim, po pravilu mora da plati skupocenim potiskivanjem drugih strana svog bića. U takvim se slučajevima čovek pita da li se uopšte isplati da se forsira takva jednostranost, pošto se prirodno stanje Ijudske psihe sastoji u određenoj suprotstavljenosti njenih komponenti i određenom protivrečju njenog načina ponašanja, dakle u određenoj disocijaciji. Tako bar oseća Daleki istok vezanost za „deset hiljada stvari“ . Jedno takvo stanje zahteva red i sintezu. Kako diktatorska volja primorava haotične, međusobno 541 ukrštajuće pokrete u masi u određenom pravcu, tako je razdvajajućem stanju pojedinca potreban princip pravca i reda. Ja-svest bi rado želela da odredi svoju sopstvenu volju za tu ulogu i pritom previđa postojanje moćnih nesvesnih faktora, koji njegovu nameru osujećuju. A li ako treba da postigne cilj sinteze, mora najpre da upozna prirodu ovih faktora. Mora da ih sazna ili mora poSedovati numinozni simbol koji može da ih izrazi i da ih navede
276 na sintezu. Jedan religiozni simbol, koji ono što se u modemom čoveku javlja kroz reč, obuhvata i opšte razumljivo predstavlja, to bi svakako mogao da učini. Naše dosadašnje shvatanje hrišćanskog simbola do sada to nije moglo. Naprotiv, nastao je strašan rascep sveta u oblasti ,,hrišćanskog“ belog čoveka i naš se hrišćanski uslovljen pogled na svet pokazao nemoćnim da spreči prodor arhaičnog društvenog uređenja, kakvo komunizam jeste. 542 Time se nikako ne želi reći da je hrišćanstvo prošlost. Ja sam, naprotiv, uveren da nije hrišćanstvo, već su njegovo dosadašnje shvatanje i interpretacija obzirom na današnje svetske okolnosti zastareli. Hrišćanski simbol je živo biće, koje u sebi nosi klice daljeg razvoja. On se može razvijati dalje i samo zavisi od toga, da li možemo da se odlučimo na to, da još jednom i malo temeljnije razmislimo o hrišćanskim preduslovima. A li za to je potreban sasvim drugačiji stav prema individui, što znači prema mikrokosmosu našeg Sopstva, nego što je bio do sada. Ne zna se koji pristupi stoje čoveku otvoreni, koja bi unutrašnja iskustva on još mogao da napravi i kakvo se duševno činjenično stanje nalazi u osnovi religioznog mita. O tome vlada tako opšta tama, da se ne vidi ništa zašto bismo se mogli interesovati ili založiti. Stojimo bespomoćno pred tim problemom. 543 To i nije toliko začuđujuće, pošto se tako reći svi aduti nalaze u ruci protivnika. On se može pozvati na veliki broj i njihovu rušilačku snagu. Politika, nauka i tehnika sa svojim konačnim zaključcima stoje na njegovoj strani. Impozantni argument nauke prestavlja najviši stepen duhovne sigumosti, koji je ljudski trud do sada mogao da dostigne. Tako bar hoće da se prikaže današnjem čoveku, jer njega su stostruko poučili zaostalost i tama prošlih vekova sa svojim sujeverjem. To što su se njegovi učiteiji u tom pogledu na najteži način prevarili, time što su pogrešno međusobno upoređivali neuporedive veličine, to ne dolazi do njega. I to naročito ne, stoga što mu tako reći svi duhovno merodavni, kojima uputi svoje pitanje, i danas još dokazuju, da je ono što nauka smatra za nemoguće, i u svim drugim vremenima bilo nemoguće, tako pre svega činjenice o veri, koje bi mu u odnosu na svet mogle dati izvansvetsko stanovište. Ako pojedinačni čovek onda upita crkve i njihove predstavnike, kojima je poverena cura animamm, čuće da je pripadnost crkvi, dakle jednoj svetovnoj
277 organizaciji, tako reći nedopuštena, da su činjenice o veri, koje je stavio pod znak pitanja konkretni istorijski događaji, određeni ritualni činovi da imaju čudnovato dejstvo, ili na primer da Hristova patnja za druge njega nije oslobodila od greha i njegovih posledica (što znači od večitog prokletstva). Ako se o takvim i sličnim stvarima razmišlja sa skromnim sredstvima, koja mu se nude, on će morati sebi da prizna da tako šta uopšte ne razume i da mu zato stoje otvorene samo dve mogućnosti, prvo da izjavama ove vrste otprilike povemje kao nečemu nelhvatljivom ili da ih odbaci. Dok današnji čovek sve ,,istine“ , koje mu nudi masovna dr- 544 žava bez teškoće može da shvati i da o njima razmišlja, pristup religioznom razumevanju mu je zbog nedovoljnog objašnjenja znatno otežan. („Razumeš li to što čitaš? Ali on reče: A kako bi mogao da razumem, ako me niko ne vodi“, Dela apostola 8, 30). Ako se uprkos tome nije rešio svih religioznih uverenja, to je zbog toga što religiozna aktivnost počiva na instiktivnoj sklonosti i stoga spada u specifične Ijudske fiinkcije. Mogu mu se, doduše, uzeti njegovi bogovi, ali samo da bi mu se dali neki dmgi. Vođe masovnih država nisu mogli a da ne dopuste da ih proglase božanstvima i tamo gde se takve nezgrapnosti još ne mogu nasilno probiti, nastupaju salećući faktori opremljeni demonskom energijom, kao na primer novac, rad, politički uticaj, itd. Ako bilo koja za čoveka prirodna funkcija bude na gubitku, što znači ako se isključi svesnom i namernom aktivnošću, nastaje opšti poremećaj. Zbog toga je sasvim prirodno da se sa pobedom Deesse Raison ubacuje opšta neurotizacija modemog čoveka, što znači disocijacija ličnosti analogno današnjem rascepu sveta. Granična linija odbrane bodljikavom žicom prolazi kroz dušu modernog Čoveka, svejedno da li živi s ove ili s one strane. I kao što je klasični neurotičar nesvestan dmge strane sebe samog, svoje senke, isto tako je i normalna indiviđua, koja kao onaj svoju senku vidi na bližnjem, odnosno na čoveku s one strane velikog šanca. Postalo je čak politički i socijalni zadatak da se kapitalizam jednog i komunizam dmgog proglase za međusobnog đavola, da bi se time opet pogled fascinirao spoljnim i skrenuo od unutrašnjeg u pojedincu. A li kako čak i neurotičar uprkos svojoj polunesvesno-
278 sti poseduje izvesnu slutnju da sa njegovom psihom nešto nije u redu, tako zapadni čovek razvija instiktivni interes za psihu i za ,,psihologiju“ . 545 Na taj način lekar nolens volens biva pozvan na svetsku pozomicu i postavljaju mu se pitanja, koja ponajpre doduše spadaju u najintimniji i najskriveniji život individue, ali u krajnjoj liniji predstavljaju direktna dejstva duha vremena. Radi njihove lične simptomatike, ona važe najviše i s velikim pravom kao ,,neurotički materijal“ , ali se ipak radi o infantilnim fantazijama, koje se po pravilu teško podnose sa sadržajima jedne odrasle psihe i zbog toga bivaju potisnute moralnim sudom, ukoliko uopšte dođu do svesti. A li najveći broj fantazija te vrste ne dođu prirodno kao takve do svesti i takođe nije bar sasvim verovatno da su uopšte nekada bile svesne i da su svesno potisnute. Izgledaju štaviše da su oduvek postojale ili bar da su tada nastale nesvesno i da su u tom stanju istrajale, dok im psihološki zahvat nije omogućio korak preko praga svesti. Oživljavanje nesvesnih fantazija je postupak koji je povezan sa ugroženim položajem svesti. Da svest nije u nevolji, fantazije bi se normalno stvarale i ne bi imale za posledicu neurotične smetnje svesti. U stvamosti fantazije ove vrste spadaju u svet deteta i izazivaju smetnje samo onda, ako zbog nepravilnih uslova svesnog života nepravovremeno ojačaju. To je posebno slučaj onda kada od roditelja dolaze nepovoljna delovanja, koja izazivaju konflikte, koja tmju atmosfem i ometaju duševnu ravnotežu deteta. 546 Ako neuroza izbije kod odraslog čoveka, onda se za reč javlja isti svet fantazija kao kod deteta i pokušava se da se uspostavljanje neuroze kauzalno objasni postojanjem infantilnih fantazija. Time, međutim, nije objašnjeno, zašto te fantazije ne razvijaju patološko dejstvo u međuvremenu. Takav efekat dolazi upravo tek kada se individua sudari sa nekim uslovom, koji ne može da se savlada sredstvima njene svesti. Na taj način izazvan zastoj u razvoju ličnosti otvara bočni put u infantilne fantazije, koje latentno postoje kod svih ljudi, ali ne razvijaju nikakva dejstva sve dotle, dokle svesna ličnost može neometano da nastavlja svoj put. Kada sad fantazije dostignu određeni stepen intenziteta, počinju da prodim u svest i stvaraju i pacijentu primetno konfliktno stanje, to jest rascep u dve karakterno podeljene ličnosti.
279 A li se disocijacija pripremala već dugo pre toga u nesvesnom, time što je od svesti otičuća energija (jer nije primenjivana) pojačavala nesvesne negativne osobine, pre svega infantilne crte ličnosti. Pošto normalne fantazije deteta u osnovi uzev ne predstav- 547 ljaju ništa dmgo već odgovarajuću imaginaciju instiktivnim nagonima i time se pojavljuju kao prethodna vežba budućih aktivnosti svesti, to se takođe regresijom energije patološki promenjenim (odnosno izopačenim) fantazijama nelrotičara pridmžuje srž normalnog instikta, koja se ističe svojstvom svrsishodnosti. Bolest ove vrste znači uvek nesvrsishodnu promenu i izobličenje po sebi normalnih dinamizama i njihove pripadajuće imaginacije. Instikti su, međutim, krajnje konzervativni, što se odnosi kako na njihovu dinamiku, tako i na njihovu formu. Ova poslednja se pojavljuje, ako se predstavi, kao slika, koja vidljivo izražava suštinu instinktivnog nagona. Ako bi nam bio, na primer, dozvoljen pogled u psihu Yucca-leptira3, zatekli bismo unutra oblike predstava numinoznog karaktera, koje ne samo da leptira primoravaju na obavljanje njegove oplođujuće aktivnosti na Yucca-cvetu, već mu pomažu u ,,spoznavanju“ celokupne situacije. Instikt nije tek samo slepi i neodređeni nagon, već se pokazuje i kao usaglašen sa nekom određenom spoljnom situacijom. Ova okolnost mu daje specifičnu i nepopustljivu formu. Kao što je instikt prvobitan i nasleđen, tako je i njegova forma prvobitna, što znači arhetipska. On se pokazuje čak kao stariji i konzervativniji nego telesni oblik. Ova biološka pretpostavka važi razumljivo i za specifi-548 čnost homo sapiensa, koji uprkos posedovanju svcsti, volje i razuma ne ispada iz okvira opšte biologije. Ovo stanje stvari stoga za ljudsku psihologiju znači, da naša aktivnost svesti počiva na temelju instikta i iz njega povlači svoju dinamiku kao i osnovne crte oblika svojih predstava, ni na koji način dmgačije, nego što to posmatramo kod svih životinjskih živih bića. Ljudska spoznaja se sastoji uglavnom u odgovarajućem uklapanju naših a priori datih prvobitnih oblika predstava, kojima su potrebne određene modifikacije, pošto u svom izvornom obliku odgovaraju arhaičnom načinu života, ali ne zahtevima višestmko promenjenog okmženja. Ako priliv instinktivne dinamike našem današnjem životu treba da ostane sačuvan, što je bezuslovno potrebno za odr-
280
281
žanje našeg postojanja, onda je isto tako neophodno da preformulišemo raspoložive nam arhetipske oblike u predstave, koje odgovaraju današnjim zahtevima. 5. Pogled na svet i psihološki način posmatranja 549
Naša shvatanja imaju nažalost i neizbežno težnju da hramlju i zaostaju iza promena i celokupne situacije. Ona se i ne mogu drugačije odnositi, pošto su, dokle god se na svetu ništa ne menja, manje ili više prilagođena i otuda fimkcionišu na zadovoljavajući način. Sve dok je tako, ne postoji nikakav odgovarajući razlog za njihovu promenu i novo prilagođavanje. Tek kada su se odnosi u toj meri preokrenuli, da izmedu spoljašnje situacije i tada već napuštenih oblika predstava nastaje nesnosna provalija, pojavljuje se opšti problem principijelnog pogleda na svet, to jest pitanje, kako se oblici predstava, koji treba da održavaju priliv instiktivne energije, moraju preorijentisati odnosno prilagoditi. Ne mogu se jednostavno zameniti novim racionalnim oblicima, koji previše nose pečat spoljne situacije, a premalo bioloških preduslova čoveka, jer time ne samo da se ne pravi most do pračoveka, već se, štaviše, pristup ka njemu sasvim onemogućuje. A li to odgovara nameri marksističkog vaspitanja, koje u svom nalikovanju Bogu veruje da može da preoblikuje čoveka u državnu tvorevinu. 550 Naše osnovno uverenje je u povećanoj meri racionalističko. Naša filozofija po svom karakteru nije više oblik života kao onaj u antičko doba, već je isključivo intelektualna pojava. Naše veroispovesti sa svojim, doduše, opravdanim staromodnim običajima i predstavama odražavaju sliku sveta, koja srednjem veku, istina, nije uzrokovala nikakve značajne prigovore, ali je današnjem čoveku postala svakako nerazumljiva, iako ga duboki instikt još uvek navodi na to, da se uprkos konfliktu sa modemim pogledom na svet, drži čvrsto nekih predstava, koje doslovno uzeto, nisu više dorasle duhovnom razvoju u poslednjih pet decenija. To se događa na očigledan način zbog toga, da ne bi pao u nihilističko očajanje. A li i tamo gde racionalista vemje da mora da kritikuje prosto doslovno verovanje i uskogmdi konkretizam, ne sme se nikada smetnuti s uma da konfesije propovedaju jed-
no učenje, čiji simboli, uprkos diskutabilnoj interpretaciji, zbog svog arhetipskog karaktera poseduju sopstveni život. Kao posledica toga, intelektualno shvatanje u opštem smislu nije nikako neophodno, već dolazi u pitanje samo tamo, gde senzibilno vrednovanje i intuitivna slutnja nisu dovoljni, što znači kod onih Ijudi, za koje intelekt u prvom radu poseduje uverljivu snagu. Ništa nije u tom smislu karakterističnije i simptomatični- 551 je nego ja z između verovanja i znanja, koj^se stvorio u novije vreme. Suprotnost je postala već toliko velika da se mora govoriti o neuporedivosti obeju kategorija saznanja i njihove slike u svetu. A ipak se radi o jednom istom empirijskom svetu, u kome se čovek zatekao, jer čak i teologija tvrdi da se njeno verovanje oslanja na činjenice, koje su u ovom, nama poznatom svetu, postale istorijski vidljive, naime da je Hristos rođen kao stvarni čovek, da je uticao na mnoga čudesa i pretrpeo svoju sudbinu, da je umro pod Pontijem Pilatom i da je posle svoje smrti telesno vaskrsao. Teologija čak odbacuje svaku težnju da se iskazi njenih svedočanstava razumeju nešto kao mit i prema tome kao simbolični, iako je u novije vreme upravo sa teološke strane preduzet pokušaj - u određenoj meri kao koncesija na stanovište znanja da svoj predmet verovanja ,,demitologizira“ , svakako kako bi posrednički zaustavila presudne izjave. Samo je za kritički um isuviše jasno da je mit integrativni sastavni deo svih religija i stoga se u principu uopšte ne može isključiti bez štete po izjavu o verovanju. Razdvajanje verovanja i znanja predstavlja simptom rasce- 552 pa svesti, koji karakteriše ometeno duhovno stanje novijeg vremena.To je kao kada bi dve različite osobe davale iskaze o istom stanju stvari, svaka iz svog individualnog ugla gledanja, ili kao kada bi ista osoba u dva različita duhovna stanja razvila sliku svog iskustva. Stavimo li na mesto jedne osobe moderno dmštvo u opštem smislu, proizilazi da ono pati od duhovne disocijacije, dakle od neurotične smetnje.U odnosu na tako što onda ne pomaže ništa, ako jedna partija vuče slepo na desno, a dmga isto tako tvrdoglavo na levo.To se događa u svakoj neurotičnoj psihi njenom sopstvenom biću koje pati i baš je ta patnja vodi lekam. Kao što sam gore najkraće izneo, ali ipak ulazeći u praktič- 553 ne pojedinosti, koje su mog čitaoca možda zaprepastile, lekar
282 mora uspostaviti odnos sa obema polovinama ličnosti njegovog pacijenta, jer on može samo odatle da spoji celovitog i u potpunosti vrednog čoveka, a ne samo od jedne polovine potčinjavajući drugu. To je, inače, oduvek činio sam pacijent, pošto mu je to jedino sredstvo informisanja, koje mu nude savremeni opšti nazori. Njegova sopstvena individualna situacija je u principu ista kao i kolektivna. On je socijalni mikrokosmos, koji u najmanjoj razmeri odražava osobine velikog društva ili obmuto, proizilazi iz njega kao najmanja socijalna jedinica kroz sumiranje kolektivne disocijacije. Ovo je utoliko verovatnije ukoliko je jedini neposredni nosilac života pojedinačna ličnost, dok dmštvo i država predstavljaju konvencionalne ideje i mogu da ističu pravo na stvamo postojanje samo ukoliko ih reprezentuje određeni broj individua. 554 Do sada nije dovoljno jasno i temeljno primećeno da je naše vreme, uprkos prevladavanja bezverja, tako reći nasledno opterećeno tekovinama hrišćanskog doba i to vladavinom reči, onog logosa, koji predstavlja centralnu figum hrišćanskog verovanja. Reč je bukvalno postala naš Bog i ostala je to, čak i ako hrišćanstvo poznajemo samo još iz saga koje smo čuli. Reči kao ,,društvo“ i ,,država“ su u toj meri konkretizovane da su skoro personifikovane. U vulgamom verovanju, država je, još više nego kralj iz prethodnog vremena, postala neiscrpni darodavac svih dobara, država se poziva, čini odgovornom, optužuje, itd. Dmštvo se podiže do nivoa vrhovnog etičkog principa, čak mu se poveravaju stvaralačke sposobnosti. Izgleda da niko ne primećuje d a božansko uvažavanje reči, kojejezaodređenufazuistorijskog duhovnog razvoja bilo potrebno, ima i opasnu tamnu stranu. U trenutku, naime, u kome ,,reč“ dosegne opšte važenje kroz stotinama godina dugo vaspitanje, odvaja se od svog izvomog vezivanja za ličnost Boga. Zatim postoji isto tako personifikovana crkva i - last not least - jedna isto tako personifikovana država; verovanje u ,,reč“ postaje povereništvo reči, a sama reč pakleni slogan, koji je sposoban za svaku prevaru. Sa verovanjem u reč, što znači kroz propagandu i reklamu, građanina udaraju po ušima, prave se loše političke trgovine i kompromisi, a laž poprima razmere, kakve svet do sada nije poznavao. 555 Time je reč, koja je prvobitno bila pomka jedinstva ljudi i njihovog ujedinjenja u liku jednog velikog čoveka, u naše vreme
postala izvor sumnji i nepoverenja svih prema svima.Verovanje u reč je jedan od naših najvećih neprijatelja, ali je sredstvo za informisanje, koje neurotičar uvek iznova poziva, kako bi uverio protivnika u svojim sopstvenim gmdima ili kako bi učinio da ovaj nestane. Vemje se da se nekome mora „samo reći“, šta ,,treba“ da čini, kako bi došao na pravi put. A li da li on to može ili hoće da čini, to stoji zapisano na nekom dmgom listu. U odnosu na to, lekarska veština je uvidela da se govorenjem, nagovaranjem, opominjanjem, deljenjem saveta ne mote postići ništa valjano. Lekar hoće i mora da poznaje i pojedinosti i da stekne autentično znanje o psihičkom inventam svog pacijenta. On zato mora da uspostavi odnos sa individualnošću bolesnika i da upozna njegovo lično i najintimnije duhovno shvatanje i to u meri, koja u znatnoj količini prevazilazi ono što upoznaje pedagog i čak „directeur de conscience“ . Njegova objektivnost iz prirodnih nauka, koja ništa ne isključuje, omogućuje mu da svog pacijenta ne vidi samo kao ljudsku ličnost, već i kao antropoida, koji je kao i neka životinja zarobljen u svojoj telesnosti. Obrazovanje u prirodnim naukama pobudilo je lekarsko interesovanje da se izvan okvira svesne ličnosti pozabavi u prvom redu nesvesnim svetom nagona, koji se nalazi skriven ispod svesti, naime seksualnošću i nagonom za moć, to jest samopotvrđivanjem, u skladu sa moralnim pojmovima AVGUSTINA, concupiscentia (požuda) i superbia (ponos). Sukob oba ova fundamentalna nagona, (održanje vrste i samoodržanje), stvara izvor mnogih konflikata u individui. Zbog toga oni čine glavni objekat za moralno ocenjivanje, čija je svrha da se, koliko je god moguće, isključe kolizije nagona. Kao što sam napred naveo, nagon poseduje dva glavna 556 aspekta, na jednoj strani dinamički faktor i onaj specifičnog smisla, odnosno faktor postojanja nagona i faktor intencije. U velikoj meri je verovatno da sve psihičke funkcije čoveka počivaju na nagonskoj osnovi, kao što je to očigledno slučaj kod životinja. Kod njih se, naime, nagon može lako prepoznati kao spiritus rector celokupnog ponašanja. Ovo zapažanje biva nesigumo tek tamo gde počinje da se razvija određena sposobnost učenja, kao na primer kod viših oblika majmuna ili kod čoveka. Ovde nagon zbog sposobnosti učenja podleže različitim modifikacijama i diferencijacijama, koje kod civilizovanih ljudi konačno stvaraju
284 jedno stanje, u kome nagoni iskuse takav rascep, da se sa izvesnom sigumošću može prepoznati još samo mali broj osnovnih nagona u njihovom prvobitnom obliku. To su u prvoj liniji oba pomenuta osnovna nagona i njihovi derivati, kojima se lekarska psihologija do sada bavila. Ispostavilo se pritom da što su se dalje sledila grananja nagona, utoliko je istraživanje češće nailazilo na oblike kod kojih nije više bilo sigumo kojoj gmpi nagona treba uglavnom da se pripišu. Da pomenem samo jedan primer, istraživač nagona za moć je čak izrekao dilemu, nije li bolje da se naizgled nesumnjivo ispoljavanje seksualnog nagona tumači kao arrangement za moć, a i sam FROJD se osetio pozvanim, da pored dominantnog seksualnog nagona prizna i postojanje ,,Ja-nagona“ , čime je izrečena jasna koncesija na ADLEROVO stanovište. Uz takvu nesigumost nije onda začuđujuće da u većini slučajeva obe teorije mogu neurotičnu simptomatologiju da proglase za skoro neprotivrečnu. Takva smetenost ne znači ni u kom slučaju da su jedno ili drugo ili oba stanovišta zajedno zabluda. Oba su štaviše relativno važeća i otuda, nasuprot određenim jednostranim dogmatskim sklonostima, dozvoljavaju postojanje i konkurenciju i dmgih nagona. Mada, kao što je rečeno, pitanje ljudskih nagona nije jednostavna stvar, svakako se ne greši sa mišljenjem da, na primer, sposobnost za učenje, ta gotovo isključivo ljudska osobina, uglavnom počiva na nagonu za imitiranje, koji se pojavljuje već među životinjama. U prirodi je nagona da ometa dmge instiktivne aktivnosti i eventualno da ih modifikuje, što se, na primer, može opaziti kod pevanja ptica, koje mogu da usvoje druge melodije. 557 Ništa više ne otuđuje čoveka od osnovnog plana njegovih instikata nego sposobnost učenja, koja se iščaumje kao istinska jaka potreba za napredujućim preokretom u ljudskim načinima ponašanja. Sa njom je u prvoj liniji povezana promena uslova postojanja i zahtev za nova prilagođavanja, koje civilizacija sobom nosi. Na taj način je učenje takođe izvor onih brojnih psihičkih smetnji i teškoća, koje izaziva napredujuće udaljavanje čoveka od njegove instinktivne osnove, naime, njegovo gubljenje korena i identifikaciju sa svesnim poznavanjem sebe samog, odnosno sa svešću uz isključivanje nesvesnog. Ovaj razvoj, prirodno, nosi sa sobom to, da moderan čovek sebe samog poznaje samo utoliko,
285 što može da postane svestan samog sebe. Ova sposobnost zavisi u velikoj meri od onih uslova okruženja, čije su mu poznavanje i savladavanje modifikacija, približile ili sugerisale njegove prvobitne instinktivne težnje. Njegova se svest zato orijentiše prvenstveno na posmatranje i upoznavanje okoline, prema čijim svojstvima on mora da prilagodi svoja psihička i tehnička sredstva. Zadatak koji mu je time postavljen, tako je zahtevan, a njegovo je ispunjenje tako prestižno, da on tako reći u tome zaboravlja samog sebe, što znači da gubi iz vida svoju {^vobitnu instiktivnu prirodu a shvatanje, stavlja koje ima o sebi samom na mesto svog stvamog bića. Time neprimetno dospeva u jedan svet pojmova, u kome produkti njegove svesne delatnosti zamenjuju u rastućoj meri istinsku stvarnost. Odvajanje od instiktivne prirode civilizovanog čoveka vo- sss di pravo u konflikt između svesti i nesvesnog, duha i prirode, znanja i verovanja, što znači u rascep njegovog bića, koje postaje patološko u onom momentu, u kome svest više ne može da ignoriše ili potčinjava instiktivnu prirodu. Povećanje broja individua koje su dospele u ovo kritično stanje, aktivira jedan masovni pokret, koje za sebe ima izgovor da je advokat potčinjenih. U skladu sa prevlađujućom težnjom svesti da izvor svih nevolja traži u okolini, zahtev pogađa spoljne političko-socijalne promene, za koje se nekritički pretpostavlja da bi oni rešili i dublji problem rascepa ličnosti. Otuda dolazi da se tamo gde se ovaj zahtev ispunjava, uspostavljaju političko-socijalne okolnosti koje, doduše u promenjenom obliku, ponovo donose iste nevolje i to uz gubitak onih duhovnih i moralnih vrednosti, koje samu civilizaciju uzdižu do kulture. Ono što se u takvom slučaju događa, jeste najpre jednostavno okretanje; donje dolazi kao najviše, a senka stupa na mesto svetlosti i pošto je ova prva uvek po malo anarhična i turbulentna, to se iz nastale nužde sloboda ,,oslobođenog“ potčinjenog mora drakonski saseći. Đavo je isteran uz pomoć nečastivog. Neizbežno mu se to događa, pošto koren zla uopšte nije dodirnut, već je na svetlost dana samo došla suprotna pozicija. Komunistička revolucija je čoveka još više lišila d o - 5 5 9 stojastva, nego što je to činila demokratska kolektivna psihologija, tako što mu je uzela slobodu i to u socijalnom, moralnom i duhovnom smislu. Nezavisno od političkih teškoća, za Zapad je iz
286 toga izrastao veliki psihološki nedostatak, koji se neprijatno pokazao već u vreme nemačkog nacional-socijalizma: može se i prstom pokazati na senku; ona se sada jasno odomaćila s one strane političke granice, a mi smo na strani dobra i uživamo u posedovanju pravih ideala. Nije li nedavno jedan poznati državnik priznao da nema imaginaciju u zlu4? Time je u smislu mnogih iskazao činjenicu da zapadni čovek ide ka opasnosti, da sasvim izgubi svoju senku, da bi se identifikovao sa svojom fiktivnom ličnošću i svet sa apstraktnom slikom, koja mu je donela racionalizam prirodnih nauka. Na taj način gubi tle pod nogama. Njegov duhovni i moralni protivigrač, koji je isto tako stvaran kao i on, ne stanije više u njegovim sopstvenim grudima, već s one strane geografske linije razdvajanja, koja sada ne predstavlja više spoljnu policijsku ili političku meru, nego sve više preteći, otcepljuje svesnog od nesvesnog čoveka. Mišljenje i osećanje gube unutrašnju suprotnost i tamo gde je religiozna orijentacija postala neefikasna, tu ne pada čak ni Bog u naručje psihičkih funkcija, oslobođenih iz jedinstvene divote. 560 Naša filozofija ne brine o pitanju, da li je drugi čovek u nama, koga smo svojevremeno označili samo pežorativnim imenom ,,senka“ , saglasan sa našim svesnim planovima i namerama. Ona očigledno još uopšte ne zna da čovek ima stvamu senku, čije je postojanje zasnovano na njemu svojstvenoj instiktivnoj prirodi. Ova dinamika kao i slikovni svet instikata stvaraju jedno a priori, koje niko ne bi smeo da previdi, a da ne rizikuje opasne posledice. Nasilje nad instiktom ili njegovo zanemarivanje ima mučne konsekvence fiziološke i psihološke prirode, za čije se otklanjanje u prvom redu poziva lekarska pomoć. 561 Od pre više od pola stoleća zna se, odnosno moglo bi se znati, da naspram svesti postoji nesvesno. Lekarska psihologija je za to iznela sve potrebne empirijske i eksperimentalne dokaze. Postoji jedna nesvesna psihička stvarnost, za koju se može dokazati da utiče na svest i na njene sadržaje. Mada je to poznato, iz te činjenice nisu izvučeni nikakvi opšti zaključci. Misli se i dela i sada kao i ranije tako, kao da nismo dvostruki već jednostruki. Zbog toga izgledamo sebi bezazleni, pametni i humani. Ne pomišljamo na to da budemo nepoverljivi prema svojim motivima ili da ikada sebi postavimo pitanje, kako se unutrašnji
čovek odnosi prema onome što mi činimo na spoljnoj strani. U stvarnosti je, međutim, lakomisleno, površno i čak nerazumno, jer je psihički nehigijenski, previđati reakciju i stav nesvesnog. Želudac ili srce možemo posmatrati kao nevažne i s prezirom, ali to ne sprečava da greške u dijeti i preveliki napori ne utiču na sazrevanje posledica, koje egzistenciju čitavog čoveka vuku u sažaljenje. Za psihičke greške i njihove posledice, međutim, vemjemo da ih možemo ukloniti s puta rečima, jer ,,psihičko“ važi toliko koliko i prazan vazduh. Uprkos tome, mko ne može da porekne da bez psihe uopšte nema sveta, a pogotovo nema Ijudskog sveta. Sve je tako reći vezano za ljudsku dušu i njene fimkcije. Ona bi trebalo da bude dostojna naše najveće pažnje, posebno danas, kada o dobrobiti i patnji budućnosti u priznatoj meri ne odlučuje niti pretnja od divljih životinja ili od prirodne katastrofe, niti opasnost od velikih epidemija u svetu, već samo i jedino psihičke promene u čoveku. Potreban je samo skoro neprimetan poremećaj ravnoteže kod nekoliko vodećih glava da bi svet zaronio u krv, vatm i radioaktivnost. Potrebna tehnička sredstva već ionako stoje spremna za to na obema stranama. A određeni svesni proccsi razmišljanja, koje ne kontroliše nikakav unutrašnji protivnik, nude se odmah isuviše lako, kako smo to već jednom videli na uzomom primeru jednog vođe. Svest današnjeg čoveka se još u toj meri lepi za spoljne objekte, da on isključivo njih čini odgovornim, kao da su oni ti, od kojih zavisi odluka. A li da bi se psihičko stanje određenih individua moglo jednom i emancipovati od ponašanja objekata, na to se premalo misli, iako se iste ,,nerazumnosti“ opažaju iz dana u dan i svako ih može sresti. Izgubljenost svesti u našem svetu potiče ponajpre od gubit- 562 ka instikta i ima razlog u ljudskom duhovnom razvoju u toku proteklog eona. Što je čovek više ovladavao prirodom, utoliko je postajalo veće divljenje u njegovoj glavi prema sopstvenom znanju i umeću i utoliko je bivalo dublje njegovo preziranje čisto prirodnog i slučajnog, što znači iracionalno datog, uključujući objektivnu psihu, koja upravo nije svest. Naime, nasuprot subjektivizmu svesti, nesvesno je objektivno, tako što se uglavnom manifestuje u obliku osećanja, fantazija, emocija, impulsa i snova, koji se odupim i to sve skupa ne čine namerno, već nas objektivno spopadaju. Psihologija je još i danas najvećim deiom nauka svesnih sadržaja, ukoliko se oni mogu meriti kolektivnim meri-
288 lima. A li individualna duša, koja je ipak konačno jedina stvama, postala je slučajni sporedni fenomen, a nesvesno, koje se ipak može manifestovati samo u stvamom, što znači iracionalno datom čoveku, potpuno je ignorisano. Pritom se ne radi prosto o nepažnji ili o čistom neznanju, već o jednom pozitivnom otpom samo mogućnosti, da bi pored Ja mogao da postoji još i dmgi psihički autoritet. Za Ja izgleda čak opasno da sumnja u svoju monarhiju. Religiozni čovek se pak navikao na misao da nije jedini gospodar u svojoj kući. On veraje da nije on već Bog taj koji odlučuje u krajnjoj liniji. A li koliko ima još takvih, koji se na delu i uistinu usuđuju da puste volju Boga da odlučuje i ko se ne bi zbunio, ako bi morao da objasni koliko odluka potiče od samog Boga? 563 Religiozni čovek stoji pod neposrednim uticajem reakcije nesvesnog, koliko se to uopšte na osnovu iskustva može utvrditi. On ovo događanje po pravilu označava kao savest. A li pošto ista psihička pozadina može da iskaže i reakcije dmge vrste osim moralne, onda vernik meri svoju ,,savest“ prema tradicionalnom etičkom merilu i time prema kolektivnoj veličini, u čemu ga njegova crkva u punoj meri podržava. Dokle god individua može da se pridržava svoje tradicionalne vere i dok vremenske okolnosti ne zahtevaju jače naglašavanje individualne autonomije, možemo biti pomireni sa situacijom. Čim, međutim, kao što je danas slučaj, svetski čovek, koji se orijentiše na spoljne faktore i koji je izgubio religiozno uverenje, nastupi u masama, stvar se znatno menja. Vemik stupa u defanzivu i mora u povećanoj meri pred sobom da polaže račun o osnovanosti svoje vere. Jer sada ga ne nosi više snažna sugestivna sila consensus omnium i oseća slabljenje crkve i eksponiranost njenih dogmatskih pretpostavki. Nasuprot tome crkva mu preporučuje pojačano verovanje, kao da taj donum gratiae zavisi od raspoloženja čoveka. Prvobitno mesto jednog stvarnog verovanja nije, međutim, svest već spontano religiozno iskustvo, koje osećanje verovanja dovodi u vezu sa svojim neposrednim odnosom prema Bogu. 564 Time se postavlja pitanje: imam li uopšte religiozno iskustvo i neposredni odnos prema Bogu i time onu izvesnost, koja me kao pojedinca čuva od rastapanja u masi?
289 6. Samospoznaja Za problem reliogioznog iskustva postoji samo onda pozi- 565 tivan odgovor, ako je čovek voljan da ispuni zahtev rigorozne samoprovere i samospoznaje. Ako sprovede svoju namem, koja leži u domenu njegove volje, onda ne samo da će otkriti znatan deo istine o sebi samom, već će osim toga steći i jednu psihološku prednost: pošlo mu je za mkom da se udost<*ji ozbiljne pažnje i angažovanog interesovanja. Time je u određenoj meri pred samim sobom potpisao izjavu ljudskog dostojanstva i učinio bar prvi korak u približavanju osnovi svoje svesti, nesvesnom, koje nam je najbliži dostupni izvor religioznog iskustva. Time nije nikako rečeno da je ono što se označava kao nesvesno tako reći identično sa Bogom ili da je stavljeno na mesto Boga. To je medijum iz koga za nas izgleda da iskače naše religiozno iskustvo. Koji je dalji uzrok takvog iskustva - odgovor na to leži s one strane ljudske mogućnosti saznanja. Spoznaja Boga je transcendentalni problem. Religiozni čovek uživa veliku prednost u pogledu odgovo- 566 ra na pitanje vremena koje preteći visi nad nama: on bar ima jasnu ideju o zasnovanosti svoje subjektivne egzistencije u odnosu prema ,,Bogu“ . Stavljamreč Bogpod znake navoda kako bih time naznačio da se radi o antromorfnoj predstavi, čija je dinamika i simbolika saopštena preko medijuma nesvesne psihe. Svako može, samo ako hoće, da se približi mestu nastanka takvog iskustva, verovao on u Boga ili ne. Bez tog približavanja dolazi samo u izuzetno retkim slučajevima do one čudesne konverzije, za koju je prototip doživljaj Pavla u Damsku. To da postoje religiozni doživljaji, ne treba više da se dokazuje. A li će uvek ostati pod znakom pitanja, da li to što ljudska metafizika i teologija nazivaju Bogom ili bogovima, zaista i čini osnovu tog iskustva. Pitanje je zapravo izlišno i samo daje odgovor kroz subjektivno savladani numinozitet doživljaja. Ko tako nešto doživi, on je uhvaćen i zbog toga nije uopšte u položaju da o tome izlaže neplodna metafizička ili saznajno-teorijska posmatranja. Sveznajući nosi sobom svoju evidenciju i nisu mu potrebna nikakva antropomorfna dokazivanja. Imajući u vidu opšte psihološko neznanje i pristrasnost, 567
290 prosto je nesreća da doživljaj, jedini koji obrazlaže individualnu egzistenciju, izgleda da ima poreklo upravo u medijumu, koji je siguran u opštu predrasudu. Opet se čuje sumnja: «Sta može dobro da dođe iz Nazareta?» Na nesvesno se gleda, ukoliko ne važi samo za neku jamu za otpatke, postavljenu ispod svesti, u najmanju ruku kao na «samo animalnu prirodu». A li u stvamosti je per definitionem nesigumog prostiranja i sastava, zbog čega su veće ili manje vrednovanje bespredmetni i kao predrasude dolaze izvan posmatranja. U svakom slučaju, ovakvi sudovi zvuče smešno u ustima hrišćana, čiji je Gospod sam rođen u štali, među životinjama i na slami. Verovatno bi bilo više prema ukusu da je došao na svet u hramu. Na sličan način svetski čovek mase očekuje numinozni doživljaj na masovnom okupljanju, koje predstavlja daleko impozantniju pozadinu od ljudske pojedinačne duše. Čak i hrišćani, koji su orijentisani prema crkvi, dele sa ostalima ovakvo pogubno ludilo. 568 Značenja, koja je utvrdila psihologija, a koja poseduju nesvesna zbivanja za ostvarenje religioznog doživljaja, krajnje su nepopularna, na desnici kao i na levici. Za jedno stanovište odlučujuće je istorijsko otkriće, dotureno čoveku spolja, za dmgo to je besmislica i čovek nema uopšte religioznu funkciju, osim ako ne veruje u partijsku doktrinu, gde se odjedanput poziva na najveći mogući intenzitet verovanja. Pored toga, raziičite konfesije tvrde sasvim različite stvari, a uprkos tome svaka navodi da poseduje apsolutnu istinu. Danas, međutim, živimo u jednom svetu i razdaljine se mere satima, a ne kao ranije nedeljama i mesecima. Egzotični narodi su prestali da budu neobičnost kojima se iščuđujemo u etnološkim muzejima. Oni su postali naši susedi i ono šte je ranije spadalo u prerogativ etnologa, u naše vreme postaje politički, socijalni i psihološki problem. Već počinju da se međusobno prožimaju i sfere sa opštim pogledom na svet i ne bi smelo da bude daleko vreme kada će pitanje međusobnog sporazumevanja postati aktuelno i u ovoj oblasti. Dolazak do međusobnog razumevanja je svakako nemoguć bez dubljeg shvatanja tuđeg stanovišta. Uvid, koji je radi toga potreban, imaće za posledicu povratna dejstva na obe strane. Istorija će nesumnjivo preći preko onih, koji svoje zanimanje vide u tome da se odupim tom neizbežnom razvoju, ma koliko inače pridržavanje svega dobrog i bitnog u svojoj tradiciji bilo poželjno i psihološki nužno.
291 Uprkos svoj različitosti, jedinstvo čovečanstva će se na zapovedni način javiti za reč. Na tu kartu je marksistička ideologija već zaigrala, dok demokratski Zapad još vemje da će se probiti uz pomoć tehnike i ekonomske pomoći. Komunizam nije prevideo enormnu važnost elementa opštesvetskog razmišljanja i univerzalnosti osnovnih principa. Opasnost slabljenja mišljenja o svetu dele sa nama egzotični narodi, i oni su na ovoj strani isto tako ranjivi kao i mi. Potcenjivanje psihološkog faktora će l e tek u budućnosti 569 gorko osvetiti. Zbog toga bi zaista bilo vreme da u tom pogledu raščistimo sa našom zaostalošću. Za prvo vreme ostaće to, međutim, pusta želja, jer nametljivi zahtev samospoznaje je krajnje nepopularan, izgleda kao da je neprijatno idealistički, miriše na moral i bavi se konačno onom psihološkom senkom, koja se gde god je moguće poriče i o kojoj u najmanju ruku niko ne priča rado. Zadatak koji je postavljen našem vremenu mora se označiti kao skoro nemoguće težak. Ono stavlja najveće zahteve za »responsabilite«, ne treba ponovo da postane »trahison des clercs«. Obraća se u prvenstveno vodećima i uticajnima, koji raspolažu potrebnom inteligencijom kako bi shvatili situaciju u kojoj je naš svet. Od njih bi se moglo očekivati da se posavetuju sa svojom savešću. Kako se, međutim, ne radi samo o intelektualnom shvatanju, već takođe i o moralnom konačnom zaključivanju, to nema, na žalost, povoda da ovde budemo optimistični. Priroda se, kao što je poznato, ne ponaša suviše rasipnički sa svojim darovima, pa da visokoj inteligenciji pridmži još i dar srca. Po pravilu, tamo gde postoji jedan, nedostaje dmgi dar, i tamo gde je neka sposobnost do potpunosti razvijena, najčešće je to išlo na račun svih dmgih. Jedno posebno mučno poglavlje je zbog toga upravo o nesporazumu intelekta i osećanja, koji se iskustveno slabo podnose. Nema nikakvog smisla da zadatak, koji nam naše vreme i 570 svet nameću, formulišemo kao moralni zahtev. U najboljem slučaju, psihološki položaj sveta se može prosto tako pojasniti, da ga mogu videti i kratkovidi i da se izgovore takve reči i pojmovi, koje su u stanju da razumeju i nagluvi. Nadajmo se postojanju razboritih i ljudi dobre volje i nemojmo se umarati od toga da one misli i uviđanja, koja su potrebna, uvek iznova govorimo. Konačno, može se jednom širiti i istina, a ne samo populame laži. Ovim rečima bih hteo da mom čitaocu sada predočim glav- 571
292 nu teškoću koja mu predstoji: grozota, koju su diktataorske države od nedavno zavele nad ljudima, ne predstavlja ništa drugo nego vrhunac svih onih ogavnosti, koje su počinili naši bliži i dalji preci. Počev od grozota i krvoprolića među hrišćanskim narodima, od kojih vrvi evropska istorija, Evropljanin još mora da odgovara za sve ono što su skrivila osnivanja kolonija kod egzotičnih naroda. Mi smo u tom pogledu najteže opterećeni. Iz toga proizilazi slika opšte ljudske senke, koja se ne može cmje naslikati. Zlo, koje se pokazuje u čoveku i sasvim nesumnjivo u njemu obitava, velikih je razmera i u odnosu na to znači skoro eufemizam, kada crkva govori o peccatum originale, naslednom grehu, koji se vezuje za Adamov relativno nevini previd. Slučaj je mnogo teži i potcenjuje se na nepristojan način. Dok se ljudi svuda zaklinju u mišljenje da je čovek ono što njegova svest zna o sebi samoj, smatraju se za bezazlene i tako zlobi dodaju još i odgovarajuću glupost. Ne može se doduše poricati da su se dogodile i još se događaju strašne stvari, ali uvek su drugi ti koji to čine. I ukoliko takva dela pripadaju bližoj ili daljoj prošlosti, ona tonu brzo i dobrobitno u more prošlosti, a ono gubljenje sna, koje se označava kao »normalno stanje«, ponovo se vraća. U vezi s tim je u strašnoj suprotnosti činjenica da ništa nije konačno nestalo i ništa nije ponovo sasvim uspostavljeno. Zlo, krivica, duboki strah savesti i mračna slutnja stoje tu pred 'očima, koje hoće da ih vide. Ljudi su to učinili: ja sam čovek, koji ima udeo u ljudskoj prirodi i ja sam taj, dakle, koji nosi deo, krivice i u svom biću nepromenljivo i ne gubeći je, poseduje sposobnost i sklonost da nešto slično učini ponovo u svako doba. Ako mi, pravno gledano, i nismo bili prisutni da bismo činili zajedno s drugima, ipak smo, po snazi našeg ljudskog bića potencijalni prestupnici. U stvari, nedostajala nam je samo odgovarajuća prilika pa da budemo povučeni u taj pakleni kovitlac. Niko ne stoji izvan crne kolektivne senke čovečanstva. Da li nedelo leži mnogo generacija unazad ili se događa danas, ono ostaje simptom jedne uvek i svuda prisutne dispozicije i zbog toga čini dobro onaj ko poseduje izvesnu »imaginaciju u zlu«, jer samo glupak može da trajno ne obraća pažnju na predispozicije svoje sopstvene prirode. Ovaj nemar čak predstavlja najbolje sredstvo da postane instrument zla. Kao što bolesnom od kolere i njegovoj okolini ni najmanje ne koristi da ne budu svesni zaraznosti bolesti, ta-
293 ko nam ništa ne pomaže ni bezazlenost i naivnost. Naprotiv, one čak zavode do projekcije neuočenog zla u «drugome». Na taj način se najefikasnije jača protivnička pozicija, jer sa projekcijom zla premešta se i strah, koji dodoše nevoljno i tajno osećamo i pred sopstvenim zlom, ali pred protivnikom, zavisno od povećanja: težine njegove pretnje, višestruko jače. Osim toga, gubitak sopstvenog uvida nam uzima sposobnost kako da se ponašamo prema zlu. Ovde čak nailazimo na principejelnu prejudiciju hrišćanske tradicije, koja našoj politici priredilje ne male teškoće. £lo bi, naime, trebalo izbegavati i koliko je moguće ni dodirivati ni pominjati. Jer ono je i «nepogodno», sa tabuima i nešto čega se plaše. Protivurokljivo držanje u odnosu na zlo i njegovo zaobilaženje (čak iako samo prividno) ide u prilog, primitivnom čoveku već svojstvene sklonosti, da izbegava zlo, da neće da ga prizna za istinito i da ga, ako je moguće, izgura preko bilo koje granice, kao večitog krivca po Starom Zavetu, koji je, po kazivanju, zlo predao pustinji. Kada više ne možemo da se odupremo uviđanju da ZI0573 boravi u samoj ljudskoj prirodi, a da čovek to nikada nije izabrao, onda ono stupa na psihološku pozornicu kao ravnopravni protivnik dobru. Ovo uviđanje vodi neposredno do psihološkog dualizma, koji na nesvestan način već unapred figurira i uzet je u političom procepu sveta i u još nesvesnoj disocijaciji samog modernog čoveka. Dualizam ne nastaje tek kroz uviđanje, nego smo se mi već nalazili u jednom rascepljenom stanju. Bilo bi nepodnošljivo misliti da moramo lično da odgovaramo za takvu jednu krivicu. Zbog toga dajemo prednost tome da kod pojedinačnih prestupnika ili grupa takvih izolujemo zlo, ali samom sebi da ruke operemo u nevinosti i da ignorišemo opšti potencijal ka zlu. Ne može se, međutim, trajno postati nedužan, jer izvor zla leži, kao što iskustvo pokazuje, u čoveku, ako ne želimo da tražimo jedan metafizički princip zla, u saglasnosti sa hrišćanskim pogledom na svet. Poslednje pomenuto mišljenje ima veliku prednost što svaIjuje, pretešku odgovornost sa ljudske savesti i gura je davolu, sa psihološki ispravnim poštovanjem činjenice da je čovek mnogo pre žrtva svoje psihičke konstitucije nego njen proizvoljni pronalazač. Ako se uzme u obzir da zlo, koje je naše vreme donelo, sve što je čoveka ikada mučilo stavlja u senku, onda se stvamo mora postaviti pitanje, otkuda to da su pored svih korisnih napredaka u
294 pravosuđu, medicini i tehnici, pri svoj brizi za život i zdravlje, pronađena strahovita sredstva za razaranje, koja lako mogu dovesti do propasti čovečanstva. 574 Nećemo tvrditi da su svi predstavnici novije fizike skupa zločinci, jer su njihova nastojanja bila da pomognu onom posebnom procvatu ljudskog pronalazaštva, razvoju hidrogenske bombe. Velika količina duha i duhovnog rada, koju je zahtevao razvoj nuklearne fizike, delo je onih ljudi, koji su se sa najvećim naporom i požrtvovanjem posvetili svom zadatku i stoga imajući u vidu njihov moralni doprinos, zaslužili su da budu začetnici jednog, za čovečanstvo korisnog i dobrodelatnog pronalaska. Ako već, tako reći, može da postoji korak na putu ka značajnom pronalasku u svesnoj odluci volje, to ipak i ovde, kao i svuda, značajnu ulogu igra spontani upad, što znači intuicija. Drugim rečima, zajedno radi i nesvesno i češće isporučuje odlučujuće priloge. Nije, dakle, za rezultat odgovoran samo svesni trud, već se na nekakvom mestu umeša i nesvesno sa svojim teško prepoznatljivim ciljevima i namerama. Ako nekome stavi oružje u ruku, cilja na nasilje bilo koje vrste. Saznanje istine je najotmenija namera nauke i ako se ostvarenju zahteva za svetlost ispreči neka velika opasnost, onda se mnogo češće ima utisak neke fatalnosti nego namere. Nije tačno da je današnji čovek sposoban za veće zlo od, na primer, antičkog ili primitivnog. On samo ima neuporedivo efikasnije sredstvo u ruci da bi mogao da potvrdi svoju rđavost. Koliko god da se njegov um proširio i diferencirao, toliko je njegov moralni sklop zaostao. To je veliki problem, koji se danas javlja za reč. Sam razum više nije dovoljan. 575 Bilo bi, istina, u njihovom domenu da napuste eksperimente sa tako paklenim dalekosežnim uticajem kao što je nuklearno cepanje jezgra, zbog opasnosti. Opasnosti koje sa sobom nose ti eksperimenti. A li strah pred zlom, koje se ne vidi u sopstvenim grudima, ali se zato utoliko pre poverava drugome, pada svuda razumu u naručje, iako se zna da bi upotreba ovog oružja mogla da znači kraj našeg sadašnjeg ljudskog sveta. Strah pred opštim razaranjem može, doduše, da nam uštedi najgore, ali sama mogućnost će uprkos tome visiti kao tamni oblak iznad našeg bitisanja, dokle god se ne nađe most, koji vodi preko duševne i svetsko-političke provalije; neki most koji je isto tako siguran kao i postojanje hidrovodonične bombe. Kada bi mogla da postoji op-
295 šta svest o tome da sve razdvajajuće počiva na rascepu suprotnosti u duši, onda bismo znali gde bi stvamo moglo da se zahvati. Ako, međutim, po sebi nevažni, čak najmanji i najličniji podsticaji pojedinačne duše ostanu nesvesni i nepoznati kao do sada, oni se gomilaju u neodmereno i stvaraju grupacije moći i masovne pokrete, koji izbegavaju razumnu kontrolu i niko više ne može rukovati njima do nekog dobrog završetka. Svi direktni napori u tom pogledu su stoga isto što i opsene ogledalom, čiji su gladijatori ponajviše opsednuti iluzijom. Odluka je kod čoveka koji ne zna odgovor na svoj duali-576 zam. Ova provalija se otvorila pred njim, tako reći odjednom, sa najnovijim događajima u svetskoj istoriji, nakon što je čovečanstvo mnogo stotina godina životarilo u jednom duhovnom stanju, koje je pretpostavljalo kao samo po sebi razumljivo da je Jedan Bog stvorio Čoveka kao malu jedinku prema svom obličju. Ustvari, još i danas skoro da nismo svesni činjenice, da je svaka jedinka jedan kamen u strukturi svetskih političkih organizama i prema tome uzročno učestvuje u njihovim konfliktima. On sebe zna na jednoj strani kao manje ili više beznačajno pojedinačno biće i izgleda sebi samom kao žrtva sila koje se ne mogu kontrolisati, ali na drugoj strani ima jednu opasnu senku i protivigrača u sebi, koji je kao nevidljivi pomagač upleten u mračna spletkarenja političkih čudovišta. U biti je političkih tela da zlo vide uvek kod drugih, isto kao što pojedinac ima skoro neiskorenjivu sklonost da se reši svega onoga što ne zna o sebi i neće da zna tako što to pripisuje drugome. Ništa na društvo ne deluje više razdvajajuće i otuđujuće ne- 577 go ovaj moralni konformizam i neodgovomost i ništa više ne unapređuje razumevanje i približavanje, nego kada se suprotstavljene projekcije povuku. Ova neophodna korekcija zahteva samokritičnost, jer se ne može drugome narediti da uvidi svoje projekcije. On ih inače ne prepoznaje kao takve, isto tako malo kao kada to i sami činimo. Predrasuda i iluzija se može samo onda prepoznati, ako smo polazeći od jednog opšteg psihološkog znanja uopšte spremni da sumnjamo u bezuslovnu ispravnost svojih mišljenja i da ih brižljivo i savesno uporedimo sa objektivnim činjenicama. Čudnovato da je »samokritika« u marksistički orijentisanim državama isto tako pojam u upotrebi, koji je, međutim, za razliku od našeg shvatanja, podređen državnom rezonu, dakle
296 mora da služi državi, a ne istini i pravdi u međusobnom opštenju ljudi. Omasovljenje nema nikako nameru da unapredi međusobno razumevanje i odnose ljudi, već teži mnogo više atomizaciji, što znači duševnom osamljivanju individue. Ukoliko su individue neodređenije, utoliko državna organizacija postaje čvršća i vice versa. 578 Ne podleže sumnji da je i u demokratskom svetu distanca čoveka prema čoveku mnogo veća, nego što to koristi opštem blagostanju ili bi čak bilo podsticajno za duševne potrebe. U toku su, istina, mnogobrojna nastojanja da se suviše otvorene i ometajuće suprotnosti premoste idealističkim naporima pojedinaca, tako što se apeluje na idealizam, entuzijazam i etičku savest. Karakteristično je da se pritom zaboravlja na neizostavnu samokritiku, naime na odgovor na pitanje: ko postavlja idealistički zahtev? Nije li to onaj ko preskače svoju sopstvenu senku da bi se žudno bacio na idealistički program, koji mu obećava dobrodošli alibi u odnosu na sopstvenu senku? Koliko ima respektabilnosti i prividne moralnosti, koje varljivim ogrtačem prekrivaju veoma drugačije sazdani unutrašnji tamni svet? Čovek želi da u tom pogledu prvo bude uveren da je onaj, ko govori o idealizmu i sam idealan, kako bi njegove reči i dela više postojale nego izgledale. Biti idealan je, međutim, nemoguće i zato po pravilu ostaje neispunjeni zahtev. Zato što oko toga uglavnom imamo istančan osećaj, najveći broj propovedanih ili demonstriranih idealizama zvuči malo šuplje i bivaju prihvaćeni tek onda, kada se prizna i njihova suprotnost. Bez ove protivteže idealizam prekoračuje razdaljinu do čoveka, postaje zbog odsustva humora neuverljiv i izvrgava se u blef, iako dobronameran. Zbunjivanje drugoga znači nelegitimno nadvladavanje i potčinjavanje, koja nikada ne vode dobru. 579 Uvid u senku vodi onoj skromnosti, koja je neophodna za priznavanje nesavršenosti. To svesno priznanje i obzir su, međutim, upravo potrebni gde god treba da se uspostavi ljudski odnos. Ono ne počiva na diferenciranju i savršenosti, koje zapravo ističu razliku ili izazivaju suprotnost, već mnogo više na nesavršenom, slabom, na potrebi za pomoć i podršku, što čini razlog i motiv zavisnosti. Savršenom nije potreban drugi, ali je svakako potreban slabom, što traži naslon, a za to ništa ne stavlja partneru za uzvrat, što ga pritiska u podređenu poziciju ili ga čak ponižava
297 kroz moralnu superiomost. Ali takav slučaj nastupa veoma lako samo tamo gde visoki ideali igraju previše jasnu ulogu. Ovakva razmišljanja se ne smeju shvatiti kao suvišne sen- 580 timentalnosti. Pitanje ljudskih odnosa i unutrašnje povezanosti našeg društva je preko potrebno, uzimajući u obzir atomizaciju jednostavno utorenih masovnih ljudi, čiji su lični odnosi preko opšte proširenog nepoverenja potkopani. Tamo gde su na delu pravna nesigumost, policijsko uhođenje i teror, usamljenost ih tizima pod svoje, što i jeste svrha i namera diktatorske države, jer ona se zasniva na što većem gomilanju onesvešćenih socijalnih jedinki. Naspram ovoj opasnosti, slobodnom društvu je potrebno povezujuće sredstvo afektivne prirođe, što znači neki princip, kakav predstvalja od prilike »Karitas«, hrišćanska ljubav prema bližnjem. A li upravo je ljubav prema ostalim ljudima najviše ugrožena zbog nedostatka razumevanja, uzrokovanog delovanjem projekcija. Zbog toga je u najvećem interesu slobodnog društva, ako se sa pozicije psihološkog uvidanja brine za pitanje Ijudskog odnosa, jer počiva na ovoj, njemu svojstvenoj vezi, koja je istovremeno i njegova snaga. Gde prestaje ljubav, započinju sila, ugnjetavanje i teror. Ovakva razmišljanja ne znače apelovanje za idealizam, već 581 samo treba da iznesu svest o psihološkoj situaciji. Ne znam šta je siabije, idealizam ili uvidanje publike; samo znam da je pre svega potrebno vreme da se dovedu duševne promene, od kojih se nadamo izvesnom opstanku. Uviđanje koje lagano sviće izgleda mi zato trajnije delujuće nego trenutno razbuktali idealizam, koji ne obećava da će dugo biti ispred.
7. Značaj samospoznaje Ono što se u naše vreme događa kao »senka« i kao manja 582 vrednost ljudske psihe, sadrži više od samo negativnog. Već prosta činjenica da kroz samospoznaju, to jest kroz istraživanje sopstvene duše, nailazimo na instikte i njihov svet slika, moglo bi da baci svetlost na snage koje dremaju, u duši i koje u svakom slučaju retko opažamo dokle god je sve dobro. Radi se o mogućnostima najveće dinamike, a sve zavisi od pripreme i stava svesti, da li će se prodor takvih sila i s njima povezanih slika i gledanja
298 okrenuti u pravcu izgrađivanja ili katastrofe. Izgleda da je lekar jedini koji zna iz iskustva koliko nezgodno stoji stvar sa psihičkom pripremom današnjeg čoveka, jer on je i jedini koji sebe vidi primoranim da u prirodi pojedinačnog čoveka potraži one pomoćne snage i predstave, koje su mu od davnina omogućavale da nađe put kroz mrak i opasnost. Pri ovom poslu, koji zahteva pre svega strpljenje, on se ne može pozivati na tradicionalno »trebalo bi« i »moralo bi«, čime se drugome prepušta trud, a sam se zadovoljava jeftinom ulogom onoga ko opominje. Svako doduše zna, koliko je beskorisno propovedanje o poželjnim stvarima, ali opšta bespomoćnost u ovoj situaciji je tako velika i zahtev tako oštar, da radije ponavljamo staru grešku, nego da lupamo glavu oko nekog subjektivnog problema. I osim toga, radi se samo o jednoj jedinoj individui, a ne o sto hiljada, gde bi se trud isplatio, mada se zna da se ništa nije dogodilo, ako se pojedinac ne promeni. 583 Delovanje na sve individue, koje se želi postići, ne može da nastupi ni u stotinama godina, pošto se duhovna promena čovečanstva vrši skoro neprimetno laganim korakom od hiljadu godina i ne može se nikakvim racionalnim procesom razmišljanja ubrzati ili zadržati, a kamoli da se ostvari u okviru jedne generacije. Ono što je, međutim, nama dosežno, to je promena u pojeđincima, koji imaju priliku ili je sami stvore, da u svom užem ili širem okruženju utiču na druge koji slično razmišljaju. Ne mislim time na nagovaranje ili pridikovanje, već mnogo više na činjenicu iskustva da neko, ko je našao uvid u svoje sopstveno činjenje i time pristup nesvesnom, vrši nenamemo uticaj i na svoju okolinu. Produbljivanje i proširenje svesti proizvodi ono dejstvo, koje primitivni ljudi označavaju sa »mana«. To je neproizvoljni uticaj na nesvesno drugoga, sigumo jedan nesvesni prestiž, koji svakako zadržava svoj efekat dotle, dok ne bude ometen namernošću. 584 Trud oko samospoznaje i nije tako bezizgledan, pošto postoji do sada potpuno previden faktor, koji ide u susret našem očekivanju: to je nesvesni duh vremena, koji kompenzuje stav svesti i na naslućujući način uzima unapred buduće promene. Jasan primer u tom smislu pruža modema umetnost, koja pod prividom estetskog problema sprovodi psihološki vaspitni rad sa publikom, naime, razgrađivanje i razaranje dosadašnjeg estetskog
299 gledanja, pojma formalno lepog i sadržajno osmišljenog. Dopadljivost umetničke slike zamenjuje se hladnim apstrakcijama najsubjektivnije prirode, koja naivnom i romantičnom radovanju čula sa obavezujućom ljubavi prema objektu, naprasno zalupi vrata pred nosem. Time je glasno i širom sveta objavljeno da se proročki duh umetnosti okrenuo od dosadašnje upućenosti na objekat i da se okrenuo pre svega tamnom haosu subjektivnih pretpostavki. Do sada umetnost svakako nije otkrila - koliko mi to možemo da prosudimo - pod pokrivkom mraka ono §to bi moglo da drži sve ljude zajedno i da izrazi njihovu duševnu celovitost. A li dok za ovaj završetak refleksija izgleda neizostavna, može svakako biti i slučaj, da su ova otkrića rezervisana za druge oblasti saznanja. Velika umetnost je do sada svoje oplođivanje još uvek cr- 585 pla iz mita, što znači iz onog nesvesnog procesa simbola, koji se nastavlja eonima i kao najizvornija manifestacija ljudskog duha, biće i koren svog budućeg stvaralaštva. Razvoj moderne umetnosti sa njenom prividno nihilističkom tendencijom rastakanja treba shvatiti kao simptom i simbol atmosfere propadanja i obnavIjanja sveta, koji su karakteristični za naše vreme. Takva atmosfera se može primetiti svuda, politički, socijalno i filozofski. Mi živimo u Kairosu za »promenu obličja bogova«, što znači temeljnih principa i simbola. Ova molba našeg vremena, koju istina nismo sami svesno izabrali, čini izraz menjajućeg unutrašnjeg i nesvesnog čoveka. O toj promeni sa teškim posledicama, moraće sebi da polažu račun dolazeće generacije, ako čovečanstvo hoće da se spase pred pretećim samouništenjem preko moći njegove tehnike i nauke. Kao na početku hrišćanskog eona, tako se i danas ponovo 586 postavlja problem opšte moralne zaostalosti, koja se pokazuje kao neadekvatna modenom naučnom, tehničkom i socijalnom razvoju. Mnogo toga stoji u igri i premnogo danas očigledno zavisi od psihološke građe čoveka. Da li je on dorastao iskušenju da se posiuži svojom moći za insceniranje propasti sveta? Da li je svestan na kakvom se putu nalazi i kakve su krajnje posledice, koje bi morao da izvuče iz položaja sveta i svoje sopstvene duševne situacije? Zna li da je na putu da izgubi mit o unutrašnjem čoveku, koji održava život i koji je hrišćanstvo za njega sačuvalo? Predočava li sebi šta ga čeka ako bi ta katastrofa nastupila?
300 Može li uopšte da zamisli da bi to značilo katastrofu? I zna li konačno pojedinac, da je on taj jezičak na vagi? 587 Sreću i zadovoljstvo, duševnu ravnotežu i smisao života može da sazna samo pojedinac, a ne država, koja s jedne strane nije ništa nego konvencija među samostalnim individuama, i sa druge strane preti da postane nadmoćna i da uguši pojedinačnog čoveka. Lekar spada svakako među one, koji najviše znaju o uslovima za duševno blagostanje, od koga u socijalnom sumiranju tako beskrajno mnogo zavisi. Socijalne i političke prilike vremena su sigumo od priličnog značaja, ali one se u svojoj važnosti za sreću i nesreću individue bezmerno precenjuju, time što se smatraju jedino odlučujućim faktorima. Sva postavljanja ciljeva u tom pogledu, pate od greške što previđaju psihologiju čoveka, za koga bi ipak trebalo da budu određena i veoma često su korisna samo njegovim iluzijama. 588 Neka zato bude dopušteno lekaru, koji se u toku svog dugog života bavio uzrocima i posledicama duševnih smetnji, da iznese svoje mišljenje o pitanjima, koja nameće današnji položaj sveta, u svoj skromnosti, koja mu se nameće kao pojedincu. Ja, istina, nisam podstaknut ni prevelikim optimizmom, niti oduševljen previsokim idealima, već prosto zabrinut za sudbinu, dobro i bol pojedinačnog čoveka, one infinitezimalne (neizmerno male) jedinke, od koje zavisi svet, onog individualnog bića u kome ako dobro razumemo smisao hrišćanske poruke - čak i Bog traži svoj cilj. *Prvi put se objavljeno u: Schw eizer M onatshefte XX XVI/12, Cirih, mart 1957. kao specijalni prilog. Naknadno štampano kao Rascher Paperback, Cirih 1957., 1958. i 1 9 6 4 .) 1 Od pisanja ovog eseja u proleće 1956. god. u Rusiji je postalo primetno osećanje ove nepriličnosti. 2D a je ova opozicija značajnija nego što se m oglo predvjdeti, pokazali su najnoviji događaji u Poljskoj i Mađarskoj. 1 Radi se o klasičnom primeru sim bioze insekta i biljke iz biologije (upor. sa JUNG, Instinkt und Unhewusstes, paragr. 268 i 277. ) 4 Od kada su ove reči napisane sledila je senka u stopu svetlu sliku, husarskim kasom ka Egiptu.
XV LETEĆI TANJIRI SAVREMENI M IT O STVARIM A VIĐENIM N A NEBU
[najpre objavljeno kao Ein moderner mythus: Von Dingen, die Himmel gesehen werden, Cirih i Štutgart, 1958); posvećeno „Valteru Niehusu, arhitekti, sa zahvalnošću što me je podstakao da napišem ovu knjižicu” ; sa dodatkom sažetog ,,priloga“ ovo je prevedeno od strane R.F.C. Hjula i objavljeno pod sadašnjim naslovom (London i Njujork, 1959). U sadašnjoj verziji načinjene šu neznatne ispravke - izdavači]
UVOD Teško je oformiti ispravan sud o značenju savremenih do- 589 gađaja, a opasnost da će naš sud ostati zarobljen u subjektivnosti jeste velika. Ja sam zato u potpunosti svestan rizika koji preuzimam predlažući đa saopštim moje poglede povodom izvesnih savremenih događaja, koji mi deluju važno, onima koji su dovoljno strpljivi da ga saslušaju. Mislim na one izveštaje koji dopiru do nas iz svih uglova Zemlje, na glasine o okruglim objektima koji lete kroz troposferu i stratosferu i vode se pod nazivom leteći tarijiri, soueroupes, diskovi, i ,,NLO-i“ (Neidentifikovani Leteći Objekti.) Ova glasina, ili moguće fizičko postojanje takvih objekata, meni deluje tako značajno da se osećam prinuđenim, kao već jednom ranije kada su se događaji sudbonosnih posledica nazirali u Evropi, da iskažem notu upozorenja. Znam da je, baš kao i ranije, moj glas isuviše slab da bi dosegao uho većine. Ono što me rukovodi nije uobraženost, već moja svest psihijatra koja me
304 primorava da ispunim ovu dužnost i da pripremim onu nekolicinu ljudi koji će me čuti za nastupajuće događaje koji su u saglasnosti sa krajem jedne ere. Kao što nam je poznato iz drevne egipatske istorije, oni su manifestacije psihičkih promena koje se uvek javljaju na kraju jednog platonskog meseca i na početku drugog. Oni su očigledno promene u konstelaciji psihičkih dominanti, arehetipova, ili ,,bogova“ kako su ih obično zvali, koje donose, ili prate dugotrajan preobražaj kolektivne psihe. Ovaj preobražaj je započeo u istorijskoj eri i ostavio je svoje tragove najpre u prelasku eona Taurusa u eon Arijesa, a potom od Arijesa u Pisces, čiji se početak podudara sa nastankom hrisćanstva. Mi se sada približavamo velikoj promeni koja se može očekivati kada prolećna tačka uđe u Vodoliju. Bilo bi frivolno od mene da pokušam da skrijem od čitao590 ca da takva razmišljanja nisu samo veoma nepopulama već se čak opasno približavaju onim mutnim faktorima koji zamračuju umove svetskih reformatora i drugih tumača „znakova i predskazanja“ . A li ja moram da preuzmem taj rizik, čak i ako to znači stavljanje moje teško stečene reputacije istinoljubivosti, pouzdanosti i sposobnosti za naučno rasuđivanje u opasnost. Mogu da uverim moje čitaoce da to ne činim laka srca. Ja sam, da budem sasvim iskren, zainteresovan za sve one koji su uhvaćeni nepripremljeni od događaja o kojima je reč i zbunjeni njihovom nerazumljivom prirodom. Budući da se još niko, koliko mi je poznato, nije osetio podstaknutim da proučava i izloži moguće psihičke posledice ove naslućujuće astrološke promene, ja smatram svojom dužnošću da učinim koliko mogu u tom pogledu. Poduhvatam se tog nezahvalnog zadatka u očekivanju da moje dleto neće ostaviti nikakav otisak na tvrdom kamenu sa kojim se sudara. Pre izvesnog vremena objavio sam izjavu u kojoj sam raz591 matrao prirodu „Letećih Tanjira“2? Došao sam do istog zaključka kao i Edvard J. Rupelt, koji je jednom bio šef projekta Američkih Vazdušnih Snaga, za proučavanje izveštaja o NLO-ima.3 Zaključak glasi: „Nešto je viđeno ali se ne zna šta“ . Teško je, ako ne i nemoguće, oformiti bilo kakvu ispravnu ideju o tim predmetima, zato što se oni ponašaju ne kao tela već kao bestežinske misli. Sve do sada nije se našao nikakav neosporan dokaz o fizičkom postojanju NLO-a osim u slučaju beleženja pomoću radara. Di-
305 skutovao sam o pouzdanosti tih radarskih posmatranja s profesorom Maksom Kiiolom, specijalistom na tom polju. Ono što on ima da kaže nije ohrabrujuće. Pa ipak, čini se da postoje autentični slučajevi gde je vizuelno posmatranje potvrđeno simultanim radarskim ehoom. Voleo bih da pobudim čitaočevu pažnju na Kihoove knjige, koje se zasnivaju na zvaničnom materijalu i studiozno izbegavaju divlju spekulaciju, naivnost ili predrasude drugih publikacija.4 Čitavu deceniju fizička realnost NLd-a ostala je veomas 92 problematična stvar, koja nije odlučena na jedan ili drugi način s nužnom jasnoćom uprkos mnoštvu posmatračkog materijala koji se akumulirao u međuvremenu. Što je neizvesnost duže trajala, to je postojala veća verovatnoća da ta očigledno komplikovana pojava ima jednu izuzetnu važnu psihičku komponentu kao i moguću fizičku osnovu. To nije iznenađujuće, u tome što imamo posla sa jednom očitom fizičkom pojavom koja se na jednoj strani odlikuje čestim pojavljivanjem, a na dmgoj - svojom čudnom, nepoznatom i uistinu kontradiktornom prirodom. Takav jedan objekat provocira, kao ništa dmgo, svesne i 593 nesvesne fantazije, od kojih prve podstiču spukulativne pretpostavke i čiste izmišljotine, a potonje snabdevaju mitološko nasleđe koje je neodvojivo od tih provokativnih posmatranja. Tako tu izrasta situacija u kojoj, s najboljom voljom na svetu čovek često nije znao i nije bio kadar da ustvrdi da li je primamo percepcija praćena fantazmom ili je, nasuprot, primarno fantazija koja vodi poreklo u nesvesnom upala u svesni um s iluzijama i vizijama. Materijal sa kojim sam se upoznao u toku proteklih deset godinas94 pmža podšku obema hipotezama. U prvom slučaju jedan objektivno stvaran fizički proces tvori osnovu za jedan prateći mit: u dmgom slučaju - jedan arhetip tvori odgovarajuću viziju. Ovim dvoma uzročnim odnosima poramo dodati i treću mogućnost, tj. onu o ,,sinhronističkoj“ , tj. akauzalnoj smisaonoj slučajnosti problem koji okupira ljudske umove još od vremena Gelinksa, Lajbnica i Šopenhauera5. To je hipoteza koja je imala poseban odnos prema pojavi povezanoj s arhetipskim fizičkim procesima. Kao psiholog, nisam kvalifikovan da doprinosim bilo šta korisno pitanju fizičke realnosti NLO-a. Mogu da se bavim jedino njihovim nesumnjivim psihičkim aspektom, i u onome što sledi baviću se isključivo njihovim psihičkim manifestacijama.
306
1 Upor. Wotan (pogl. X ove knjige) 2 W eltwoche XXII/br. 1078 (Cirih, 9. juli 1954.), s. 7. 3 The R eport on U nidentified F lying Ohjects. 4 F lying Saucers from O uter Space i The F lying Saucer Conspiracy. Upor. i AIME MICHEL, The Truth ahout F lying Saucers 5 Upor. moj esej Synchronizitdt als ein Prinzip akausaler Zusammenhange, (parag. 816 i d.)
1 . NLO-I
KAO GLASINE
Budući da izveštaji povodom NLO-a samo da zvuče ne- 595 verovatno već se čini da prkose svekolikom našem saznanju o fižičkom svetu, sasvim je prirodno da će naša prva reakcija biti i negativna reakcija potpunog odbijanja. Svakako, kažemo, to nije ništa do iluzije, fantazije, laži. Ljudi koji takvu stvar prenose - poglavito piloti i zemaljski štab - ne mogu biti sasvim čisti u glavi! Sto je još gore, najveći broj ovih priča potiče iz Amerike, zemlje superlativa i naučne fantastike. Da bismo se suočili sa ovim prirodnim reagovanjem, poče- 596 ćemo razmatranjem izveštaja o NLO-ima naprosto kao glasinama, tj. kao psihičkim produktima, i izvući ćemo iz toga sve zaključke koji su garantovani jednim analitičkim metodom postupka. Sagledani u tom svetlu, izveštaji o NLO-ima mogu delova- 597 ti skeptičkom umu više nalik priči koja se širom sveta kazuje, ali se od jedne obične glasine razlikuje u tome što je iskazana u obliku vizija,' ili najpre njima duguje svoje postojanje i sada opstaje u životu uz njihovu pomoć. Ovu komparativnu retku varijaciju ja bih nazvao „ vizijska glasina “ . Ona je veoma bliska kolektivnim vizijama, recimo, krstaša za vreme opsade Jerusalima, eskadrona na Nons u Prvom svetskom ratu, vemim sledbenicima pape u Fatimi, Portugalu i tako dalje. Nezavisno od kolektivnih vizija, postoje zabeleženi slučajevi gde jedna ili više osoba vide nešto što fizički nije prisutno. Ja sam, naprimer, bio jednom na spiritualističkoj seansi gde su četiri od pet prisutnih ljudi videli objekat nalik Mesecu kako lebdi iznad trbuha medijuma. Oni su mi, petoj prisutnoj osobi, pokazali tačno gde se objekat nalazi, i bilo im je apsolutno neshvatljivo što ja nisam mogao videti ništa tome slično. Poznata su mi još tri slučaja gde su izvesni objekti viđeni u najjasnijim detaljima (u dva od onih slučajeva od strane dve osobe, a u trećem od strane jedne osobe) a posle se moglo dokazati
308 da su nepostojeći. Dva od ovih slučajeva dogodila su se pod mojim neposrednim posmatranjem. Čak i ljudi koji su u potpunosti „ compos mentis “ i u potpunoj vlasti svojih čula mogu ponekad videti stvari koje ne postoje. Ne znam kakvo je objašnjenje takvim dešavanjima. Veoma je moguće da su ona manje retka nego što sam ja spreman da pretpostavim. Jer po pravilu mi ne verifikujemo stvari koje smo „videli našim sopstvenim očima“ , i tako nikada ne uspevamo da saznamo da one u stvari nisu postojale. Pominjem ove nešto udaljene mogućnosti zato što, u tako neobičnoj stvari kao što su NLO-i, čovek moga uzeti u obzir svaki aspekt. 598 Prva neophodnost za vizijsku glasinu, za razliku od jedne obične glasine, za čije širenje nije potrebno ništa više od narodne radoznalosti i senzacionalističkih glasina, uvek je jedna „neuobičajena emocija Njena intenzifikacija u viziju i deluziju osećaja niče, međutim, iz snažnijeg ubuđenja i stoga dubljeg izvora, 599 Signal za priče o NLO-ima dat je od strane tajanstvenih projektila koji su viđeni iznad Švedske u toku poslednje dve godine rata - pripisane, naravno, Rusima - i od strane izveštaja o „Foo - lovačkim avionima“ , tj. svetlima koja su pratila savezničke bombardere iznad Nemačke (F-oo - feu). Iza ovih dolazili su čudni prizori „letećih tanjira“ u Americi. Nemogućnost pronalaženja neke zemaljske osnove za NLO-e i objašnjenje njihovih fizičkih osobenosti uskoro su doveli do pretpostavke o vanzemaljskom poreklu. S ovim razvitkom glasina je stupila u vezu sa psihologijom velike panike koja je izbila u SAD upravo pre Drugog svetskog rata, kada je radio drama,2 zasnovana na romonu H.Dž. Velsa „Rat svetova“ , o Marsovcima koji su izvršili invaziju na Njujork, izazvala pravi stampedo i mnogobrojne saobraćajne nesreće. Drama je očito pogodila latentnu emociju povezanu sa neizvesnošću rata. 600 Motiv neke vanzemaljske invazije obuhvaćen je glasinom i NLO-i su tumačeni kao mašine koje kontrolišu inteligentna bića iz spoljašnje vaseljene. Očito bestežinsko ponašanje kosmičkih brodova i njihovih inteligentnih, određenih kretanja pripisani su superiomom tehničkom znanju i sposobnosti kosmičkih uljeza. Kako nisu pravili nikakvu štetu i kako su se uzdržavali od neprijateljskih činova smatralo se da njihovo pojavljivanje iznad Zemlje duguje radoznalosti i potrebi za vazdušnim izviđanjem. Tako-
309 đe je izgledalo da su aerodromi i atomske instalacije posebno predstavljali izuzetnu atrakciju za njih, iz čega je izveden zaključak da su opasni razvitak atomske fizike i nukleame fisije izazvali izvestan nemir na našim susednim planetama i učinili neophodnim brižljivije razgledanje iz vazduha. Kao posledica, ljudi su se osećali kao da su posmatrani i špijunirani iz kosmosa. Glasina je uistinu zadobila toliko zvaničnog prepoznavanja6oi da su omžane sile u Americi osnovale poseban biro za sakuplianje, analiziranje i vrednovanje svih relevantliih posmatranja. Cini se da je isto učinjeno i u Francuskoj, Italiji, Švedskoj, Ujedinjenom Kraljevstvu i u drugim zemljama. Nakon objavljivanja Rupeltovog izveštaja čini se da su priče o letećim tanjirima manje ili više isčezle iz štampe u periodu oko godinu dana. One očigledno više nisu bile ,,novosti“ . Da interesovanje za NLO-e i, verovatno, viđenje istih, nije prestalo pokazuje nedavni izveštaj iz štampe o tome kako je jedan američki admiral predložio da se širom Zemlje osnuju klubovi za sakupljanje izveštaja o NLO-ima i za njihovo detaljno proučavanje. Glasina tvrdi da su NLO-i po pravilu u obliku leće, ali da 602 takođe mogu biti duguljasti ili u obliku cigara; da se presijavaju u različitim bojama3 ili da imaju metalni sjaj,3 da su nepomičnog položaja i da mogu doseći brzinu od oko 10.000 milja na sat, da je povremeno njihovo ubrzanje takvo da bi ukoliko ista nalik ljudskom biću upravlja njima ono bilo smesta usmrćeno. U letu oni se zaustavljaju na uglovima koji bi bili moguće jedino bestežinskom predmetu. Njihov let, shodno tome, podseća na let letećeg insekta. Po- 603 put ovoga, N LO može iznenada da leti iznad nekog interesantnog objekta neko izvesno vreme, ili da kmži radoznalo oko njega, baš kao i da iznenada ponovo poleti i otkrije nove objekte u svome cik-cak letu. Ne treba stoga NLO-e mešati sa meteoritima ili refleksijama sa tzv. „slojeva temperatume inverzije“ . Njihovo interesovanje za aerodrome i industrijske instalacije koje su povezane sa nuklearnom fisijom o čemu se priča nije uvek potvrđeno, budući da su takođe viđeni na Antartiku, u Sahari i na Himalajima. Čini se, ipak, da se ponajpre roje iznad SAD, mada nedavni izveštaji pokazuju da u velikoj meri lete iznad Starog Sveta i na Dalekom Istoku. Niko uistinu ne zna za čime tragaju ili šta žele da posmatraju. Čini se da naši avioni pobuđuju njihovu radozna-
310 lost, jer često lete naspram njih ili ih prate. A li oni takođe i odleću od njih. Ne čini se da su njihovi letovi zasnovani na bilo kojem prepoznatljivom sistemu. Više se ponašaju poput grupa turista koji nesistematski razgledaju pejzaž, zaustavljajući se čas ovde, čas onde na kratko, sledeći prateći najpre jedno interesovanje a onda drugo, ponekad pucajući do ogromnih visina iz neobjašnjivih razloga ili izvode akrobatske promene položaja ispred noseva ogorčenih pilota. Ponekad izgleda kao da su visoki do 500 jardi u prečniku, ponekad kao da su mali poput električnih uličnih svetiljki. Postoje veliki majke-brodovi iz kojih mali NLO-i iskližu ili u kojima nalaze zaklon. Kaže se i da u njima postoje Ijudi i da ne postoje, a u drugom slučaju njima se upravlja iz daljine. Prema glasini, posednici su visoki oko tri stope i izgledaju kao ljudska bića ili, obratno, potpuno se razlikuju od nas. Drugi izveštaji govore o džinovima visokim 15 stopa. Oni su bića koja oprezno razgledaju Zemlju i shodno tome izbegavaju susrete sa ljudima ili, još više preteći, špijuniraju mesta za iskrcavanje s izgledom da nastane populaciju planete koja je upala u teškoće i da kolonizuju Zemlju putem sile. Neizvesnost povodom Fizičkih uslova na Zemlji i njihov strah od nepoznatih izvora infekcije držali su ih privremeno udaljenim od drastičnih susreta i čak od pokušaja iskrcavanja, iako poseduju zastrašujuće oružje koje bi im omogućilo da istrebe ljudsku rasu. Pored njihove očigledno superiorne tehnologije, oni su stvoreni i sa superiornom mudrošću i moralnom dobrotom koje bi im, na drugoj strani, omogućile da spasu čovečanstvo. Prirodno, postoje, takođe, priče o isrcavanjima kada ljudi iz letećih tanjira nisu viđeni samo izbliza već su pokušali i da odnesu ljudsko biće. Čak i pouzdan čovek poput Kihoa omogućuje nam da razumemo kako su eskadrila od pet vojnih aviona plus veliki morski avion bili progutani od NLO-majki brodova u blizini Bahama, i odneti. 604 Čoveku se diže kosa na glavi kada čita takve izveštaje zajedno sa dokumentamom evidencijom. A kada uzmemo u obzir poznatu mogućnost praćenja NLO-a radarom, onda imamo sve osnove za jednu neprevaziđenu „naučno fantastičnu priču“ . Svaki čovek koji se ponosi svojim čvrstim zdravim razumom osetiće se jasno uvređenim. Neću, stoga, ulaziti ovde u različite pokušaje tumačenja koje je glasina pobudila. 605 Dok sam se bavio pisanjem ovoga eseja, desilo se tako da
311 su se pojavila dva članka više ili manje simultano u vodećim američkim novinama, pokazujući veoma jasno kako taj problem izgleda sada. Prvi je bio izveštaj o poslednjem viđenju NLO-a od strane jednog pilota koji je vozio avion u Portoriko s četrdeset i četiri putnika. Dok se nalazio iznad okeana video je „ognjeni, okrugli predmet, koji je sijao zelenkastobelom svetlošću” , i koji |e dolazio prema njemu velikom brzinom. Najpre je pomislio da je to avion na mlazni pogon, ali je uskoro ^video da je to neki heobičan i nepoznati objekat. Da bi izbegao sudar, on je povukao svoj avion u tako neverovatan uspon da su putnici bili izbačeni sa švojih sedišta i popadali jedan preko dmgog. Četvoro od njih zadobilo je povrede koje su zahtevale bolničko lečenje. Sedmoro drugih koje je avion razapeo duž iste mte oko tri stotine milja, videli su isti objekat. Dmgi članak, naslovljen „Nema letećih tanjira - kaže ame- 606 rički ekspert“ , tiče se kategoričke izjave koju je dao dr Hju L. Driden, direktor Nacionalnog Savetodavnog Komiteta za aeronautiku, da NLO-i ne postoje. Čovek može samo da poštuje nepokolebljivi skepticizam dr Dridena; on pmža srčani izraz osećanju đa su takve besmislene glasine uvreda za ljudsko dostojanstvo. Ako zažmurimo za trenutak tek toliko da previdimo izve-607 sne detalje moguće je da se usaglasimo sa razumnim mišljenjem većine u čije ime dr Driden govori, i da shvatimo hiljade izveštaja o NLO-ima i graju koju su oni podigli kao vizijsku glasinu. Oni bi se tada objektivno ukuvali do jedne kao što je svima poznato impresivne kolekcije pogrešnih opservacija i zaključaka u koja su projetovana subjektivna psihička shvatanja. Ali ako se radi o psihološkoj ,,projekciji“ , onda mora po-sos stojati „psihički “ uzrok za nju. Teško se može pretpostaviti da je ista od takvog širom sveta rasprostranjenog događaja kao što je legenda o NLO-ima čista slučajnost i da uopšte nema nikakve važnosti. Mnoge hiljade svedočanstava pojedinaca mogu imati jednu jednako opsežnu uzročnu osnovu. Kada je jedna tvrdnja ove vrste potkrepljena činjenicama praktično svugde, primorani smo da smatramo kako odgovarajući motiv mora biti prisutan svugde, takođe. Iako vizijske glasine mogu biti uzrokovane ili praćene svim vidovima spoljašnih okolnosti, one se poglavito zasnivaju na jednoj sveprisutnoj emocionalnoj osnovi, u ovom slučaju na psihološkoj situaciji zajedničkoj čitavom ljudskom rodu.
312 Osnova za ovu vrstu glasine jeste jedna „emocionalna tenzija“ , koja ima uzrok u situaciji kolektivne nesreće ili opasnosti, ili u vitalnoj psihičkoj potrebi. Ovaj uslov nesuranjivo postoji danas utoliko ukoliko čitav svet pati pod pritiskom ruske politike i njenih još uvek nepredvidivih posledica. Kod pojedinca, takođe, takav fenomen kao što su abnormalna ubeđenja, vizije, iluzije i tako dalje, jedino se dešavaju kada pojedinac pati od psihičke disocijacije, tj. kada postoji rascep između svesnog stava i nesvesnih sadržaja koji su mu suprotstavljeni. Upravo zato što svesnom umu oni nisu poznati i stoga je suočen sa situacijom iz koje se čini kao da nema nikakvog izlaza, ovi čudni sadržaji ne mogu biti integrisani direktno već teže da se iskažu indirektno, pobuđujući tako neočekivana i očito neobjašnjiva mišljenja, verovanja, iluzije, vizije, i slično. Sve neobične prirodne pojave kao što su meteori, komete, „kiša krvi“ , tele sa dve glave, i slične čudovišnosti tumače se kao preteće znamenje, ili su pak znaci viđeni na nebu. Stvari mogu biti viđene od strane mnogo ljudi međusobno nezavisnih, ili čak simultano, što fizički nije realno. Isto tako, procesi asocijacija mnogih ljudi često imaju paralelizam u vremenu i prostoru, s rezultatom da različiti ljudi, simultano i nezavisno jedan od drugog, mogu da proizvode iste nove ideje, kao što se desilo bezbroj puta u istoriji. Pored toga, postoje slučajevi gde isti kolektivni uzor proizvodi identične ili slične efekte, tj. iste vizijske predstave i tumačenja, upravo kod onih ljudi koji su najmanje spremni za takve fenomene i najmanje skloni da veruju u njih4. Ova činjenica daje izveštajima očevidaca izgled posebne verodostojnosti; često se naglašava kako je svedok izvan sumnje zato što se on nikada nije izdvajao po svojoj živoj imaginaciji ili lakovernosti već, naprotiv, po svome hladnom sudu i kritičkom razumu. Upravo u tim slučajevima nesvesno mora da pribegava posebno drastičnim merama kako bi svoje sadržaje učinilo vidljivim. Ono to čini najvidljivije putem projekcije, ubacivanja svojih sadržaja u neki objekt, koji onda nazad reflektuje ono što je prethodno ležalo skriveno u nesvesnom. Živa projekcija može se uočiti svuda, u duševnoj bolesti, u idejama gonjenja i halucionacijama, kod tzv. normalnih ljudi koji vide trun u oku svoga brata a ne vide balvan u svome sopstvenom oku, i, konačno, u ekstremnom vidu, u političkoj propagandi.
313 Projekcije imaju ono što možemo nazvati različitim stup-6io njevima, u skladu sa tim da li se stiču iz čisto ličnih ili iz dubljih kolektivnih uslova. Lične represije i stvari kojih nismo svesni ispoljavaju se u našem neposrednom okruženju, u našem krugu rođaka i poznanika. Kolektivni sadržaji, kao što su religijski, filozofski, politički i društveni konflikti, biraju nosače - projekcija odgovarajuće vrste - slobodni masoni, jezuiti, Jevreji, kapitalisti, boljševici, imperijalisti, i tako dalje. U zastošujućoj situaciji u kojoj se svet danas nalazi, kada ljudi počinju da vide da je sve na kocki, fantazije koje tvore projekcije dižu se izvan zemaljskih organizacija i moći u nebesa, u međuzvezdanu vaseljenu, gde su vladari ljudske sudbine, bogovi, jednom imali svoje stanište na planetama. Nas zemaljski svet je podeljen na dve polovine, i niko ne zna odakle treba da dođe korisno rešenje. Cak i ljudi koji nikada ne bi pomislili da bi religijski problem mogao biti ozbiljna stvar koja ih se lično tiče počinju da sebi postavljaju fundamentalna pitanja. Pod takvim okolnostima ne bi uopšte bilo začuđujuće kada bi i one delove zajednice koji sebe ne pitaju ništa posetile ,,vizije“ , širom rasprostranjen mit u koji ozbiljno veruju neki a odbijaju kao apsurdan drugi. Očevici besprekomog poštenja obznanjuju „znake na nebesima“ koje su videli „svojim vlastitim očima“ , kao i divne stvari koje su iskusili a koje prevazilaze ljudsko razumevanje. Svi ovi izveštaji prirodno su rezultirali u bučan zahtev za6n objašnjenjem. Prvobitni pokušaj da se NLO-i objasne kao mski ili američki izumi uskoro su propali zbog njihovog očiglednog bestežinskog ponašanja, koje nije poznato stanovnicima Zemlje. Ljudska fantazija, koja se već poigrava s idejom o kosmičkim putovanjima na Mesec, nije, stoga, nimalo oklevala da prihvati kako su inteligentna bića višeg reda naučila kako da se suproprostave gravitaciji i, posredstvom upotrebe međuzvezdanih magnetnih polja kao ižvora snage, da putuju kroz vaseljenu brzinom svetlosti. Nedavne atomske eksplozije na Zemlji, pretpostavilo se, pobudile su pažnju ovih toliko mnogo naprednijih stanovnika na Marsu ili Veneri, koji su bili zabrinuti povodom mogućih lančanih reakcija i sledstvenog uništenja naše planete. Budući da bi takva mogućnost izazvala katastrofalnu opasnost za naše susedne planete, njihovi stanovnici osetili su se prinuđenim da posmatraju kako se stvari razvijaju na Zemlji, potpuno svesni užasne kata-
314 klizme koju naši nespretni nuklearni eksperimenti mogu da izazovu. Činjenica da se NLO-i niti spuštaju na Zemlju niti pokazuju ni najmanju težnju da stupe u komunikaciju sa ljudskim bićima dočekana je objašnjenjem da ovi posetioci, uprkos njihovom superiomom znanju, nisu uopšte sigumi da će biti dobro primljeni na Zemlji, zbog čega oni pažljivo izbegavaju sve inteligentne kontakte sa ljudskim bićima. A li pošto se oni, kako i dolikuje superiomim bićima, ponašaju sasvim nenapadno, oni ne bi učinili Zemlji nikakvu štetu i zadovoljavaju se jednom objektivnom inspekcijom aerodroma i atomskih instalacija. Zašto, pak, ova viša bića, koja pokazuju tako gomće interesovanje za sudbinu Zemlje, ni nakon deset godina još uvek nisu pronašla neki oblik komuniciranja sa nama, uprkos njihovom poznavanju jezika - ostaje prekriveno velom tame. Moraju se, stoga, tražiti druga objašnjenja, naprimer, da je planeta zapala u teškoće, možda usled isušivanja njenih izvora vode, ili gubitka kiseonika, ili usled prenaseljenosti, i stoga traga za „pied - a - terre". Izviđačke patrole kreću na posao s krajnjom brigom i obazrivošću, uprkos činjenici da su one davale dobrotvornu predstavu na nebesima za stotine ako ne i hiljade godina. Od Dmgog svetskog rata oni su se pojavljivali u masama, očito zato što je planirano neko blisko iskrcavanje. Nedavno se posumnjalo u njihovu bezopasnost. Postoje takođe i priče od tzv. očevidaca koji izjavljuju da su videli NLO-e kako se iskrcavaju sa, naravno, članovima posade koji govore engleski jezik. Ovi kosmički gosti ponekad su idealizovane figure u skladu sa tehnološkim anđelima koji se brinu za naše blagostanje, ponekad su to patuljci s ogromnim glavama koje pucaju od inteligencije, ponekad su bića nalik malom majmunu prekrivena dlakom i snabdevena kandžama, ili patuljasti monstmmi obučeni u oklop i nalik insektima. 612 Postoje čak ,,očevici“ poput gospodina Adamskog, koji prenosi da je leteo u NLO-u i načinio kružno putovanje oko Meseca za nekoliko sati. On nam donosi zapanjujuće vesti da ona strana Meseca koja je okrenuta od nas sadrži atmosfem, vodu, šume i naseobine, a da nije ni najmanje uznemirena povodom Mesečeve nestašnosti da okreće baš svoju negostoprimljivu stranu prema Zemlji. Ova fizička Čudovišnost od priče bila je uistinu progutana od kultivisane i dobronamerne osobe poput Edgara Siversa.5
315 S obzirom na očit fotografski - duh Amerikanaca, iznena- 613 đujuće je da po svemu sudeći postoji tek nekoliko ,,autentičnih“ fotografija NLO-a, posebno zato što je za mnoge od njih rečeno da su posmatrani nekoliko časova u relativno bliskim kvartovima. Desilo se da sam lično poznavao nekog ko je video NLO zajedno sa stotinama dmgih ljudi u Gvatemali. On je imao kameru sa sobom, ali u uzbuđenju potpuno je zaboravio da načini fotografiju, iako je bio dan i NLO ostao vidljiv čitav čas. Nemam razloga da sumnjam u iskrenost njegovog saopltenja. I on je samo pojačao moj utisak da su NLO-i nekako nefotogenični. Kao što se može videti iz svega ovoga, posmatranje i tuma-614 čenje NLO-a već je dovelo do formiranja prave legende. Potpuno nezavisno od nekoliko hiljada novinskih izveštaja i članaka sada postoji čitava literatura o tom predmetu, od koje je jedan deo prevara, a jedan deo ozbiljan. Čini se, međutim, da sami NLO-i nisu impresionirani; kao što poslednja posmatranja pokazuju, oni nastavljaju svoj put nezastrašeni. Bilo kako bilo, jedno je sigurno: oni su postali „živi mit“ . Ovde imamo zlatnu priliku da vidimo kako se stvara legenda, i kako u teško i mračno vreme za čovečanstvo, čudotvorna priča izrasta iz jedne pokušane intervencije od strane nadzemaljskih ,,neveskih“ sila - i to upravo u ono vreme kada ljudska fantazija zasigumo razmatra mogućnost o kosmičkom putovanju i posećivanju ili čak invaziji dmgih planeta. Mi sa naše strane želimo da letimo na Mesec ili na Mars, a na njihovoj strani stanovnici dmgih planeta u našem sistemu, ili čak fiksiranih zvezda, žele da dolete nama. M i smo svesni naših aspiracija pokoravanja - kosmosa, ali da odgovarajuća vanzemaljska tendencija postoji jeste čisto mitološka pretpostavka, tj. projekcijaSenzacionalizam, ljubav prema avanturama, tehnološka dr-615 skost, intelektualna radoznalost, mogu delovati kao dovoljni motivi za naše futurističke fantazije, ali to da se pričaju takve fantazije, pogotovu kada uzimaju tako ozbiljnu formu - svedočenje putnika - niče iz jednog uzroka koji leži u osnovi, tj. iz nevoljne situacije i vitalne potrebe koja ide uz nju. Lako bi se moglo pretpostaviti da Zemlja postaje premala za nas, da bi čovečanstvo htelo da pobegne iz njenog zatvora, gde nam ne preti samo hidrogenska bomba, već, na još dubljem nivou, ogromna porast u populaciji, što daje razloga za ozbiljnu zabrinutost. Ovo je problem
316 o kojem ljudi ne vole da pričaju, ili to čine tek s optimističkim osvrtom na neizmeme mogućnosti intenzivne proizvodnje hrane, kao da nije reč ni o čemu dmgome osim o odgađanju konačnog rešenja. Kao mere opreza indijska vlada je dodelila pola miliona funti za propagandu kontrole rađanja, dok Rusi ekploatišu sistem radnog logora kao jedan od načina izbegavanja užasnog preterivanja rađanja. Budući da visokocivilizovane zemlje Zapada znaju kako da pomognu sebi na dmge načine, neposredna opasnost ne dolazi od njih već od nerazvijenih naroda Azije i Afrike. Ovo nije mesto za diskusiju o tome koliko su mnogo dva svetska rata predstavljala ventil za ovaj problem koji je pritiskao, problem ugušivanja populacije po svaku cenu. Priroda ima mnogo načina da odlučuje o svome višku. Čovekov životni prostor neprestano, zapravo, odskače, i za mnoge rase optimum je davno prevazđen. Opasnost od katastrofe raste proporeionalno s povećanjem sudaranja populacije jedne na drugu. Prenaseljenost rađa strah, koji traži pomoć od nadzemaljskih izvora budući da se ona ne može naći na Zemlji. 616 Otuda se pojavljuju „znaci na nebesima“ , superioma bića u nekoj vrsti kosmičkih brodova koje je izmislila naša tehnološka fantazija. Iz straha čiji je uzrok daleko od toga da bi se mogao u potpunosti razumeti i stoga nije svestan, izrastaju objašnjavajuće projekcije koje svojom sadržinom navode na misao da se nađe uzrok u svim vidovima sekundamog fenomena, ma kako neprikladan bio. Neke od tih projekcija su toliko očigledne da izgleda gotovo suviše kopati dublje.6A li ako želimo da shvatimo masovnu glasinu koja je, kako izgleda, čak praćena kolektivnim vizijama, ne smemo ostati zadovoljni sa svim isuviše racionalnim i površno očitim motivima. Uzrok mora da pogodi korene naše egzistencije ako hoće da objasni takav jedan neobičan fenomen kao što su NLO-i. Iako su smatrani za retke kuriozitete u ranijim vekovima, oni su naprosto davali podstrek uobičajenim lokalnim glasinama. 617 Univerzalna masovna glasina bila je rezervisana za naše prosvetiteljsko, racionalističko doba. Širom rasprostranjena fantazija o uništenju sveta na kraju prvog milenijuma bila je metafizička po poreklu i nisu joj bili potrebni nikakvi NLO-i da bi delovala racionalno. Nebesko posredovanje bilo je sasvim konzi-
317 stentno s „ Weltanschaung“ - om toga doba. Ali današnje javno mišljenje teško da bi bilo sklono da pribegne hipotezi o metafizičkom činu inače bi bezbrojne osobe već propovedale o upozoravajućim znacima na nebu. Naš „ Weltanschaung“ ne očekuje ništa od te vrste. Mi bismo bili daleko više skloni da razmišljamo o mogućnosti ,,psihičkog“ poremećaja i posredovanja, pogotovu što je naša psihička ravnoteža postala neka vrsta problema od poslednjeg svetskog rata. U tom pogledu postoje rastuća nesigurnost. Čak ni naši istoričari ne mogu više učiRiti s tradicionalnim procedurama u vrednovanju i objašnjavanju razvitka koji su sustigli Evropu u poslednjih nekoliko decenija, već moraju da priznaju da psihiloški i psihopatološki faktori počinju da šire horizont istoriografije na alarmantan način. Rastuće interesovanje koje misleća publika konsekventno ispoljava za psihologiju već je pobudilo nezadovoljstvo akademija i nekompetentnih specijalista. Uprkos očitom otpom prema psihologiji što emanira iz ovih krugova, psiholozi koji su svesni svojih odgovomosti ne bi trebalo da budu odvraćeni od kritičkog proučavanja masovne pojave kao što su NLO-i, budući da očigledna nemogućnost izveštaja o NLO-ima sugeriše zdravom razumu da tačnije objašnjenje leži u psihičkom poremećaju. Mi ćemo, stoga, okrenuti našu pažnju prema psihičkom 6is aspektu ove pojave. U tu svrhu ukratko ćemo pregledati izjave o ovoj glasini. Izvesni objekti viđeni su u zemaljskoj atmosferi, kako danju tako i noću, a koji nisu nalik nijednom poznatom meteorološkom fenomenu. To nisu meteori, nisu pogrešno uočene fiksirane zvezde, nisu „temperetume inverzije“ , nisu formacije oblaka, nisu ptice selice, nisu vazdušni baloni, nisu vatrene lopte, i svakako nisu deliricni produkti opijenosti ili groznice, niti očite laži očevidaca. Ono što je po pravilu viđeno jeste telo „okruglog oblika“ , nalik disku ili loptasto, koje blješti ili sija vatreno u različitim bojama, ili ređe figure različite veličine u obliku cigare ili cilindrične7. Saopšteno je kako su oni povremeno nevidljivi za golo oko već ostavljaju ,,prsten“ na radarskom ekranu. Okmgla tela su obično figure kakve su nesvesni produkti u snovima, vizijama, i tako dalje. U tom slučaju treba ih smatrati za ,,simbole“ koji reprezentuju, u vizuelnom obliku, neku misao koja nije svesna mišljenja, već je samo potencijalno prisutna u nesvesnom u
318 nevidljivom obliku i stiče vidljivost tek kroz proces osvešćivanja. Vidljiv oblik izražava, međutim, zračenje nesvesnog sadržaja samo približno. U praksi, značenje mora biti kompletirano putem amplifikacijskog tumačenja. Neizbežne greške koje rezultiraju mogu biti eliminisane jedino preko principa „čekanja na događaje“ , tj. mi stičemo konzistentan i čitljiv tekst putem poređenja sekvenci i snova sanjanih od različitih pojedinaca. Figure u glasinama mogu biti podređene istom principu tumačenja sna. 619 Ako ih primenimo na okruglo telo - bilo da je reč o disku ili kugli - odmah dobijamo analogiju sa simbolom celovitosti dobro poznatim studentima dubinske psihologije, tj. mandalu (sanskrit za krug). To nikako nije novo otkriće, jer se može naći u svim epohama i na svim mestima, uvek sa istim značenjem, i ponovo se javlja s vremena na vreme, nezavisno od tradicije, kod savremenih pojedinaca kao ,,zaštitni“ ili apotropični krug, bilo u obliku praistorijskog „sunčanog točka“, bilo kao magični krug, ili alhemijski mikrokosmos, ili savremeni „ simbol reda ", koji organizuje i obuhvata psihičku celovitost. Kao što sam već negde pokazao8, tokom vekova mandala se definitivno razvila u simbol psihičke celovitosti, kao što dokazuje istorija alhemije. Voleo bih da pokažem kako se mandala javlja kod savremene osobe navodeći san šestogodišnje devojčice. Sanjala je kako stoji na ulazu velike, nepoznate zgrade. Tu je na nju čekala vila, koja ju j e odvela unutra, u dugačku kolonadu, vodeći j e do neke vrste središnje sobe, sa sličnim kolonadama koje su se sastavljale sa svih strana. Vila je zakoračila u središte i pretvorila se u visok plamen. Tri zmije su puzale okolo vatre i okruživale je. 620 Ovde imamo klasičan arhetipski dečiji san kakav se ne sanja dovoljno često ali se ponekad nacrta ili oboji, bez ikakve spoljašnje sugestije, iz očite namere da se zaštiti od neusaglašenih ili uznemirujućih porodičnih uticaja i koji čuva unutamju ravnotežu. 621 Sve dotle dok mandala obuhvata, štiti i brani psihičku celovitost od spoljašnjeg uticaja i dok teži da ujedini unutarnje suprotnosti, ona je u isto vreme i jasan „ individuacionisimbol“ i bila je poznata kao takva čak i srednjovekovnoj alhemiji. Za dušu se pretpostavljalo da ima oblik kugle, po analogiji s Platonovom „svetskom dušom“ , i mi susrećemo isti simbol u savremenim snovima. Ovaj simbol, usled njegove drevnosti, vodi nas do ne-
319 beskih sfera, do Platonovog ,,nad-nebeskog mesta“ gde su uskladištene ,,ideje“ svih stvari. Otuda ništa ne bi trebalo da bude protiv naivnog tumačenja NLO-a kao ,,duša“ . Oni, prirodno, ne reprezentuju našu savremenu koncepciju psihe, već daju jednu nehotičnu arhetipsku ili mitološku sliku nekog nesvesnog sadržaja, „ rotundum “ kako su to alhemičari zvali, koja izražava celovitost pojedinaca. Ove spontane predstave definisao sam kao simbolične reprezentacije ,,sopstva“ , pod čime ne podrazumevam ego već celovitost sastavljenu od svesnog i nesvesnoj*1. Ja nisamusamljen u ovome, kao što je hermetička filozofija srednjeg veka već stigla do sličnih zaključaka. Arhetipski karakter ove ideje rođen je iz njenog spontanog ponavljanja u savremenih pojedinaca koji ne znaju ništa o bilo kojoj takvoj tradiciji, ništa više od onih okolo njih. Čak i ljudi kojima bi to moglo biti poznato nikada ne zamišljaju da bi njihova deca mogla sanjati nešto tako udaljeno kao što je hermetička filozofija. U toj stvari preovlađuje najdublje i najtamnije neznanje, što je naravno najnezgodnija stvar za mitološku tradiciju. Ako okrugle sjajne predmete koji se pojavljuju na nebu 622 smatramo za vizije, teško da možemo izbeći da ih tumačimo kao arhetipske predstave. One bi tada bile nehotične, automatske projekcije zasnovane na instinktu, i isto onoiiko malo koliko i bilo koje druge psihičke manifestacije ili simptomi mogu biti odbačene kao besmislene i slučajne. Svako sa neophodnim istorijskim i filozofskim znanjem zna da su kružni simboli igrali važnu ulogu u svakom dobu; u našoj sopstvenoj sferi kulture, naprimer, oni nisu bili samo simboli duše već „predstave - Boga“ . Postoji jedna stara izreka da je „Bog krug čij je središte svugde a periferija nigde“ 10. Bog u svome sveznanju, svemoći i sveprisutnosti jeste simbol celovitosti „par exellence“, nešto okruglo, kompletno i savršeno. Epifanije ove vrste često su, po tradiciji, dovođene u vezu sa vetrom i svetlošću. Na antičkom nivou, dakle, NLO-i bi lako mogli biti shvaćeni kao ,,bogovi“ . Oni su impresivne manifestacije celovitosti čiji jednostavni, okrugli oblik portretiše arhetip sopstva, koji kao što znamo iz iskustva igra glavnu ulogu u ujedinjavanju naizgled nepomirljivih suprotnosti i stoga je najpogodniji da kompenzuje podvojeni um našega doba. On ima naročito važnu ulogu da igra među drugim arhetipovima u tome što je prevashodno regulator i uređivac haotičnih stanja, pružajući lič-
320 nosti najveću moguću jedinstvenost i celovitost. On tvori predstavu božanske - ljudske ličnosti, prvobitnog čoveka ili Antroposa, ,,chen-yen~a“" (istinski ili celovit čovek), jednog Elijaha koji svlači vatru s neba,12uzdiže se na nebesa u vatrenoj kočiji, i predstavlja preteču Mesije, dogmatizovane figure Hrista, kao i Kidre, Nedozrelog,13 koji je još jedna paralela Elijaha: poput njega, on luta Zemljom kao ljudska personifikacija Alaha. 623 Sadašnja svetska situacija je sračunata kao nikada pre da pobudi očekivanja iskupljujućeg, natprirodnog događaja. Ako se ova očekivanja nisu usudila da se otvoreno pokažu, to je naprosto zato što niko nije dovoljno ukorenjen u tradiciju ranijih vekova da bi jednu intervenciju s neba smatrao za normalnu stvar. Mi smo se uistinu veoma udaljili od metafizičke sigumosti srednjega veka, ali ne toliko mnogo da bi naše istorijsko i psihološko zaleđe bilo bez svake metafizičke nade14. Svesno, međutim, preovlađuje metafizičko prosvetljenje, a sve njegovo gnušanje ide ka ^okultnom11. Očajnički napori učinjeni su za ,,repristinaciju“ naše hrišćanske vere, ali mi se ne možemo vratiti tom ograničenom svetskom stanovištu koje je u prethodnim vremenima ostavljalo prostora za metafizičke intervencije. Niti možemo vaskrsavati iskreno hrisćansko verovanje u zagrobni život ili isto tako hrišćansku nadu u blizak kraj sveta koji bi doneo konačni prekid na žalosnu grešku Stvaranja. Verovanje u ovaj svet, u čovekovu moć, postojalo je, uprkos uveravanjima u suprotno, praktična i za sadašnje vreme nepobitna istina. Ovo stanovište od strane preovlađujuće većine tvori najpo624 voljniju osnovu za projekciju, tj. za ispoljavanje nesvesnog zaleđa. Nezastrašen od racionalističkog kriticizma, ono vemje sebi u vidu simbolične glasine, praćene i pojacane odgovarajućim vizijama, i tako aktivira jedan arhetip koji je uvek izražavao red, oslobođenje, spasenje i celovitost. Karakteristika našeg vremena jeste da arhetip, nasuprot njegovim prethodnim manifestacijama, može sada preuzeti oblik jednog predmeta, psihološku konstmkciju, da bi izbeglo odbojnost mitološke personifikacije. Bilo šta što izgleda tehnološki prolazi bez teškoća kod savremenog čoveka. Mogućnost kosmičkog putovanja ucinila je nepopularnu ideju o metafizičkoj intervenciji daleko prihvatljivijom. Očito bestežinsko stanje NLO-a prilično je, naravno, teško usvojiti, ali onda su naši fizičari otkrili toliko mnogo stvari koje se graniče sa ču-
dom: zašto ne bi napredniji stanovnici zvezda otkrili način da protivstave gravitaciju i dosegnu brzinu svetlosti, ako ne i više od toga? Nukleama fizika rodila je u glavi laika jednu nesigurnost625 prosuđivanja koja daleko prevazilazi nesigurnost fizičara i čini da stvari koje bi pre kratkog vremena bile proglašene za besmislene deluju moguće. Shodno tome NLO-i se mogu lako smatrati za čudo fizičara, kao i verovati u njih kao takve. Ja se još uvek sećam, s bojaznošću, vremena kada sam bio ubedeif da ništa teže od vazduha ne bi moglo da leti, da bih jedino naučio bolnu lekciju. Očigledna fizička priroda NLO-a tvori takve nerešive zagonetke čak i za najbolje mozgove, i na dmgoj strani izgradila je takvu jednu impresivnu legendu, da čovek pada u iskušenje da ih uzme devedeset i devet posto kao psihičke produkte i da ih podvede shodno tome uobičajenom psihološkom tumačenju. Kada bi jedan nepoznati fizički fenomen bio spoljašnji uzrok mita, to ne bi oduzelo ništa od mita, jer mnogi mitovi imaju meteorološke i dmge prirodne pojave kao preteće uzroke koji ih ni na koji način ne objašnjavaju. Mit je suštinski produkt nesvesnog arhetipa i stoga je on simbol koji zahteva psihološko tumačenje. Za primitivnog čoveka, naprimer, nađena stara konzerva koja je bačena, može iznenada poprimiti važnost fetiša. Ovaj efekat očito nije sadržan u konzervi, već je psihički produkt.
322
323
1 Ja dajem prednost terminu ,,vizija“ u odnosu na termin ,,halucinacija“, pošto je on isuviše obeležen kao patološki, dok ,,vizija“ znači fenomen, koji nije svojstven samo bolesnim stanjima. 2 The War o f t h e Worlds, preradio za radio Orson Vels (Orson Welles),
1938. g.
’ Posebno isticanje zaslužuju na jugozapadu SAD često viđene zelene svetlosne kugle. 4 AIMĆ MICHEL primećuje da NLO-e izgleda najčešće vide oni koji u njih ne veruju ili oni koji su prema tom problemu ravnodušni. 5 Flying Saucers iiber Siidafrika. 6 Upor. u vezi s tim objašnjenja Eugena Belera (Eugen Bohler) u: E thik und Wirtschaft. I Oblik cigarete, o kome je ređe izveštavano, ima možda za uzor cepelin. Blisko poređenje sa falusom, što znači prevođenje na jezik seksualnosti, podseća na narodni rečnik. Berlinac, poznat po svom britkom humoru označio je cepelin kao „Sveti Duh“. Ovde spada i manje poznato, direktnije nazivanje privezanog balona, kod švajcarske vojske * Upor. Uber M andalasymbolik. '* Upor. pogl. „Das Selbst" u: Aion. 10Bog je krug, čije je središte svuda, ali čiji obim nije nigde. Upor. Baumgartner, D ie Philosophie des Alanus de Insulis II, s. 118. II Pravi ili potpuni čovek. 12 Elias se na karaktrističan način pojavljuje i kao orao, koji odozgo izviđa nepravdu na Zemlji. 13 Upor. Jung, Uber Wiedergeburt, parag.
2. NLO u Razumljivo je da se neidentifikovani ieteći objekti (NLO) 626 ne samo viđaju, već da se o njima i sanja, ali je za psihologa to posebno interesantno zato što individualni snovi daju informaciju o tome u kom smislu ih je prihvatilo naše nesvesno. Da bismo dobili približno potpunu sliku psihičke refleksije objekta, poznato je da ni u kom slučaju nije dovoljna isključivo intelektualna operacija. Tu spadaju osim tri aspekta osećanja (vrednovanja), doživljaja (fonction du reel, stvamosti) i intuicije (opažanje mogućnosti) i reakcija nesvesnog, naime slika nesvesnog asocijativnog konteksta. Tek to celovito sagledavanje omogućuje potpuni sud o psihičkom činjeničnom stanju, koje objekat aktivira. Isključivo intelektualno prihvatanje nekog datog objekta nedovoljno je za polovinu do tri četvrtine u odnosu na potpuno. Kao ilustraciju želeo bih da pomenem dva sna, koja potiču 627 od jedne obrazovane gospođe. Ona nikada nije videla NLO, ali se interesovala za fenomen, a da nije mogla da o njemu obrazuje određeno mišljenje. Ona ne poznaje ni literaturu 0 NLO-ima. Sa mojim mislima u tom pravcu nije upoznata. Snevačica priča:
240 i d.
San 1 14 Čest je i ničim opravdan nesporazum kod obrazovanih Ijudi iz prirodnih nauka, da ja psihičke pozadine razumem kao ,,metafizičke“, dok mi teolozi obrnuto zameraju da „psihologiziram" metafiziku. I jedni i drugi greše. Ja sam empiričar koji se drži postavljenih saznajno-teorijskih granica.
„ Vozim se s mnogo Ijudi u nekom kamionetu niz Jelisejska polja. Začuje se sirena za vazdušnu uzbunu. Kamion staje i odmah su svi iz njega iskočili i zalupivši ulaznim vratima za sohom, nestali u okolnim kućama. Ja silazim poslednja iz kamioneta i pokušavam takođe da dospem do kuće ali su sva vrata sa svojim sjajnim mesinganim dugmadima čvrsto zatvorena i čitava Jelisej-
324
325
ska polja su prazna. Stiskam se uz kućni zid i posmatram nebo: umesto očekivanih bombardera vidim neku vrstu letećih tanjira, to jest metalnu kuglu u obliku kapljice. Ona leti sasvim polako na nebu od severa ka istoku i imam utisak da me neko odatle posmatra. U tišini čujem visoke potpetice jedne žene, koja sama ide pločnikom niz Jelisejska polja. Atmosfera j e vrlo neprijatna. “
San 2 (oko mesec dana kasnije) „Idem noću ulicama nekog grada. Na nebu se pojavljuju svemirske „ engins “ i svi Ijudi beže. Mašine izgledaju kao velike čelične cigare. Ja ne bežim. Jedna od „ mašina “ odmerava udaIjenost i spušta se uranjajući koso direktno pored mene. Ja mislim - profesor Jung smatra da ne treba bežati — i ostajem tako da stojim i gledam prema „mašini". Spreda, izbliza izgleda kao okruglo oko, pola plavo, pola belo. Soba u bolnici: obojica mojih glavnih lekara dolaze u sobu i vrlo brižno se raspituju kod sestre, koja ih prima, kako sam. Sestra odgovara da mi je od samog pogleda (na „mašinu"), lice opečeno i tek onda primećujem da mi je cela glava u zavojima, iako ne mogu da vidim. “
Komentar za san 1 628
San opisuje kao uvod početne situacije masovnu paniku kao pri uzbuni kod napada iz vazduha. Pojavljuje se NLO u obliku kapi. Tečno telo poprima, kada počinje da pada, oblik kapi, iz čega se objašnjava da se NLO shvata kao tečnost koja pada s neba, analogno kiši. Ovaj iznenađujući oblik kapi i analogija sa tečnošću pojavljuju se u literaturi'. Ona treba verovatno da objasni promenljivost forme, o kojoj se tako često piše. Ova ,,nebeska“ tečnost mora biti tajanstvenog sastava i svakako slična predstava kao alhemijski pojam aqua permanens, „večna voda“, koja se u alhemiji XVI veka naziva takođe ,,nebo“ i predstavlja quinta essentia. Ova voda je deus ex machina alhemije, čudesan rastvor, pri čemu se ,,solutio“ podjednako koristi u značenju hemijski
rastvor i ,,rešenje“ nekog problema. To je dakako sam veliki čarobnjak Mercurius, onaj koji razdvaja i vezuje („solve et coagula“), lizički i duhovno delujuće sredstvo za sva izlečenja, koje može istovremeno da znači preteće i opasno i koje kao aqua coelestis pada s neba. Kao što alhemičari govore o svom „kamenu koji nije ka- 629 men“, tako je i sa njihovom ,,filozofskom“ vodom, koja nije voda već živa i takođe nije obični metalni Hydrargyrum, već ,,duh“ (pneuma, spiritus). Ona predstavlja tajanstvAu materiju, koja se u alhemijskim operacijama pretvara od neplemenitih mineralnih materija u duhovni, češće personificirani oblik (filius hermaphroditus sive Macrocosmi). „Voda filozofa“ (voda mudrosti) je klasična materija, koja menja hemijske elemente i tokom njihovih preobražaja biva i sama promenjena, isto kao i „iskupljujući duh“ religiozne nade. Ove predstave su se pojavile još u antičkoj literaturi, razvijale su se dalje u srednjem veku i ušle su čak u narodne bajke. Jedan vrlo stari tekst (verovatno 1. vek) kaže da je u kamenu, koji se nađe u Nilu, skriven duh.,„posegni duboko i izvuci duh (pneuma)“. To je Exhydrargyrosis (izvlačenje žive). „Postoje brojni svedoci za delovanje ovog animističkog arhetipa u vremenskom periodu od približno hiljadu sedamstotina godina. Živa je na jednoj strani metal, na drugoj tečnost, koja uz to lako isparava, što žnači da može da se pretvori u paru ili duh i važila je kao „spiritus Mercurii“ i jedna vrsta panaceje, spasitelja i „servator mundi“ (čuvara sveta). Živa je „donosilac zdravlja“, koja „uspostavlja mir među neprijateljima“ i kao „cibus immortalis“ (hrana besmrtnosti) oslobađa Stvaranje od bolesti i truleži, kao što je Hristos nešto slično učinio za čoveka. Kao što je u jeziku crkvenih otaca Hristos „živi izvor“, tako alhemičari nazivaju živu aqua permanens, ros Gideonis (Gedeonova rosa), vinum ardens (ognjeno vino), mare nostrum (naše more), sanguis (krv) itd. Iz mnogih izveštaja, posebno u početku, proizilazi da nei- 630 dentifikovani leteći objekti mogu da se pojave iznenada i da isto tako nestanu. Mogu se otkriti radarom ali ostaju nevidljivi za ljudsko oko i obrnuto, mogu se videti okom ali ne i identifikovati radarom! Tvrdi se da se NLO-i mogu proizvoljno učiniti vidljivim ili nevidljivim, moraju stoga očigledno biti sastavljeni od
326 materije, koja je čas vidljiva, čas nevidljiva. Za to je najbliža analogija isparljiva tečnost, koja se iz stanja nevidljivosti kondenzuje u oblik kapljice. Može se još osetiti naknadna drhtavica pri čitanju starih tekstova o čudu nestajanja i vraćanja, koje se objavilo alhemičarima u isparavanju vode, odnosno žive: to je preobražaj H E R A K L IT O V E duše koja je postala voda u nevidljivu pneumu pod čarobnim štapom Hermesa i ponovno njeno padanje iz Epireuma i vidljivost Stvaranja. Zosimos iz Panopolisa (treći vek) nam je ostavio dragoceni dokument, koji opisuje ovaj preobražaj. Fantazija nastala pri mudrovanju nad vrijućim loncem, jednim od najstarijih ljudskih iskustava, mogla bi da bude odgovorna za nestajanje i vraćanje NLO-a. 631 Neočekivani oblik kapi u našem primeru sna daje povod za poređenje sa centralnom predstavom alhemije, koja nam je poznata ne samo iz Evrope, već i iz Indije (sistem žive) i Kine (ovde već u 2. veku). Izuzetnost NLO-a ima ekvivalent u izuzetnosti svog psihološkog konteksta, koji se mora prizvati, ako uopšte hoćemo da se odvažimo na tumačenje takve jedne pojave. Ne može se od esencijalne neobičnosti fenomena NLO očekivati da joj budu dorasli poznati nam racionalistički principi objašnjavanja. Čak i ,,psihoanalitičko“ razumevanje ne može ništa više, nego da uz pomoć pretpostavljene „seksualne teorije“, predstavu o NLO-u u mislima preobrati u odgovarajuću seksualnu fantaziju, da bi u svakom slučaju došlo do zaključka da na primer potisnuti uterus silazi s neba. To se ne bi loše uklopilo u staro medicinsko shvatanje histerije (hysteros = uterus) kao „lutanje uterusa,“ posebno i zbog toga što se radi o ženi koja ima strašan san. (Kako onda stoji stvar sa pilotima-muškarčinama, koji su zapravo stvarni začetnici ove glasine?) „Seksualni jezik“ bi, međutim, značio jedva nešto više od bilo kog simboličnog sredstva izražavanja. Ova vrsta objašnjenja je u osnovi uzev takođe istovremeno mitološka i racionalistička kao i tehničko fabuliranje o biću i svrsi NLO-a. 632 Snevačica zna tako mnogo o psihologiji, da je i u snu svesna potrebe, da ne popusti pred strahom i pobegne, iako bi to najradije učinila. Ali nesvesno stvara u snu situaciju, u kojoj joj je taj izlaz blokiran. Usled toga ima priliku da fenomen posmatra iz blizine. Pokazuje se da nije opasno. I bezbrižni koraci jedne žene ukazuju na nekoga, ko ili uopšte ne opaža pojavu ili se ne plaši.
Komentar za san 2 Uvod počinje konstatacijom da je noć i mračno, vreme, 633 kada se normalno spava i sanja. Kao i u ranijem snu, vlada panika. Pojavljuje se mnoštvo NLO-a. Sećajući se prvog komentara, naglašena jednina ,,Sopstva“ kao nadređene, takoreći božanske prilike rastočila se, dakle, u množinu. Na mitološkom stupnju to bi odgovaralo množini bogova, bogoljudi, emona ili duša. U jeziku hermetičke filozofije tajni Iek ili quinta essentia ima doduše „mille nomina“ (hiljadu imena), ali se uglavnom sastoji od jednog i jedinog (to znači ex principio Bog), što samo cepanjem („multiplicatio“) postaje množina. Alhemija ga zna kao opus divinum, (božansko delo), pri kome hoće da iz zatočeništva oslobođi pri Stvaranju razdeljenog demijurga iz zatočeništva i preda ga materiji Stvaranja, kako bi ga vratila njegovom prvobitnom stanju jedinstva. Psihološki posmatrano, mnoštvo simbola jedinstva znači 634 cepanje na mnogo samostalnih jedinica, što znači na mnoštvo ,,Sopstva“, čime se jedan metafizički princip, monoteistička predstava, razlaže na mnoštvo ,,dii inferiores“ (podređeni bogovi). Posmatrano sa stanovišta hrišćanske dogme, jedna takva operacija bi mogla lako da se razume kao arhijeres, kada naspram tog shvatanja ne bi stajala nesumnjiva Hristova rečenica „Bićete poput bogova“ i isto tako jasna ideja božjeg detinjstva, a obe pretpostavljaju u najmanju ruku potencijalno srodstvo čoveka sa Bogom. Posmatrano sa psihološkog stanovišta, mnoštvo NLO-a bi odgovaralo projekciji mnoštva ljudskih individua, pri čemu izbor simbola (okmglo telo) ukazuje da projektovano i nije mnoštvo osoba, već da pre za sadržaj ima njihovu idealnu psihičku celovitost, što znači, dakle, ne samo empirijskog čoveka, kakvog on sam poznaje iz iskustva, već čitavu njegovu psihu, čiji se svesni sadržaji moraju dopuniti i sadržajima nesvesnog. O tome mi, doduše, zahvaljujući interesovanju, ponešto znamo, što pomaže da određeno naslućivanje napreduje dalje. U stvamosti smo, medutim, još veoma daleko od toga da stvorimo sebi bar zadovoljavajuće utemeljenu hipotetičku celovitu sliku. Da pomenem samo jednu od enormnih teškoća psihologije nesvesnog: postoje parapsihološka iskustva, koja se danas više ne mogu gurnuti pod sto,
328 već se moraju uzeti u obzir prilikom vrednovanja psihičkih procesa. Zbog toga se nesvesno ne može više tretirati kao da uzročno zavisi od svesti, pošto poseduje svojstva kojima svest ne raspolaže. Treba ga štaviše razumeti kao autonomnu veličinu, koja stoji u recipročnom odnosu sa svešću. 635 Mnoštvo NLO-a odgovara projekciji većine psihičkih celovitih slika, koje se pojavljuju na nebu, jer one s jedne strane predstavljaju energijom ispunjene arhetipove i s druge ljudi ih ne priznaju kao psihičke faktore. Ova okolnost potiče otuda, što odgovarajuća individualna svest ne poseduje kategorije razumevanja, pomoću kojih bi mogla da shvati suštinu psihičke celovitosti. Današnja svest je naprotiv još u tako reći arhaičnom stanju, gde se još ne događaju takve apercepcije i u skladu s tim, odgovarajući sadržaji se još ne mogu prepoznati kao psihički faktori. Uz to svest se još uvek vaspitava, tako da takve ideje ne razume kao oblike inherentne psihi, već da štaviše treba da veruje kao u postojeće izvan psihe, što znači u metafizičkom prostoru ili bar kao u istorijske činjenice. Ako arhetip zbog vremenskih okolnosti i psihičkog sveukupnog položaja primi dodatni energetski naboj, onda se on zbog naznačenih razloga ne može direktno integrisati u svest. On je još više primoran na to da se manifestuje u obliku spontane projekcije. Projektovana slika se onda pojavljuje kao nezavisni, prividni fizički faktum, nezavisan od individualne psihe i njene prirode. Okrugla celokupnost mandala postaje svemirska letilica, kojom upravlja inteligentno biće. Najčešći oblik NLO-a, nalik sočivu, ima zahvaljujući toj okolnosti pogodnost da se za duševnu celovitost već od ranije, kao što to kazuju istorijska svedočenja, vezuje određena srodnost sa svemirom, posebno zato što se na individualnu dušu gleda kao na nešto „nebeskog porekla“ i deo svetske duše i da je u skladu s tim prihvaćena kao mikrokosmos, što znači kao odraz makrokosmosa. LA.TBNICOVO (LEIBNIZ) učenje o monadama je odgovarajući primer za to. Makrokosmos je zvezdani svet koji nas okružuje, koji naivnom umu izgleda kao kugla i time takoreći i duši pozajmljuje tradicionalni okrugli oblik. Astronomsko nebo je, međutim, u stvarnosti ispunjeno pretežno aglometarima zvezda i galaksijama u obliku sočiva, čiji se oblik slaže sa oblikom NLO-a. Izraziti oblik sočiva bi možda smeo da važi kao koncesija na re-
329 zultate novijeg astronomskog istraživanja, jer prema mom saznanju, ne postoji nikakva starija tradicija koja govori o duši u obliku sočiva. Ovde se svakako radi o jednom primeru modifikacije starije tradicije novijim dodatim saznanjima, dakle o uticaju pradavnog slikovitog prikazivanja preko savremenih tekovina svesti, kao što u novije vreme automobili i avioni češće zamenjuju životinje i čudovišta. Ali postoji takođe, i to se mora naglasiti, mogućnost jed - 636 nog prirodnog ili „apsolutnog“ znanja, koj# predstavlja koincidenciju nesvesne psihe sa objektivnim stanjem stvari. To je problem koji se nameće zbog činjeničnog stanja u parapsihologiji. „Apsolutno znanje“ ne aolazi u pitanje samo u oblasti telepatije i prekognicije već se javlja i u biologiji, kao na primer prerria PORTMANOVOM (PORTMANN)2 otkriću, u usklađenosti Hydrophobievirusa (virusa besnila) sa anatomijom psa i čoveka i u navodnom znanju zolje o lokalizaciji motomih ganglija kod gusenice, koje treba da ishrane njeno potomstvo, u proizvodnji svetla kod riba i insekata sa približno devedeset devet procenata efektivnog iskorišćenja, smislu za orijentaciju kod golubova pismonoša, upozorenja na zemljotres kod kokošaka i mačaka i začuđujućoj kooperaciji u simbiotičkim odnosima. Poznat je takode životni proces ne samo po osnovu kauzalnosti već i takav koji se objašnjava (,,inteligentnim“) izborom. Tako oblik NLO-a stoji u analogiji sa elementima prostorne strukture, galaksijama, svejeđno da li to ljudskom razumu izgleda smešno ili ne. U našem snu se poznato obličje sočiva pokazuje zamenje-637 no ređim oblikom cigare, koji se izgleda vraća na nekadašnje dirižable, kojima se upravljalo. Kao što se u prvom snu psihoanalitičko razumevanje može vratiti na ženski ,,simbol“, matericu, za objašnjenje oblika kapi, tako je ovde bliska seksualna analogija falusnog oblika. Arhaične psihičke pozadine imaju zajedničko sa primitivnim jezikom, da ono što se sluti ili nije dovoljno shvaće.no prevedu u analogne instiktivne, što znači uobičajene oblike predstava, tako da je FROJD sa određenim pravom mogao da konstatuje - svi okrugli ili šuplji oblici imaju žensko, a svi izduženi muško značenje, kao na primer ključevi sa šupljim i oni sa punim krajevima, ili ispod ležeća, konkavna i gore postavljena, konveksna cigla (,,ženska“ i ,,muška“). U ovim slučajevima interes, koji prati, seksualnost po prirodi stvari kao i duhovito doča-
330 ravanje, pozivaju na takvo stvaranje analogija. Povod za ovakva prevođenja ne daje, međutim, samo polni nagon, već i glad, što znači nagon za jelom i žeđ. Postoje čak i sa bogovima, ne samo polna sjedinjenja, već oni bivaju i pojedeni i popijeni. Čak i seksualna privlačnost mora sebi da dozvoli nekakvo takvo prevođenje: neka devojka se nekom tako dopada da bi je „rado pojeo“. Jezik je pun metafora, koje izražavaju jedno područje nagona kroz drugo, a da se pritom ne mora izvlačiti zaključak, da je istinsko i esencijalno ,,ljubav“ ili glad ili nagon za moć itd. Istinsko se sastoji više u tome da svaka situacija budi odgovarajući instikt, koji onda dominira kao vitalna potreba i daje podsticaj za izbor simbola3 kao i kod njegovog tumačenja. 638 U slučaju našeg sna postoji ne nemoguća falusna analogija, koja u skladu sa značenjem ovog izuzetno arhaičnog simbola, pozajmljuje NLO-viziji karakter »svedočećeg« i »oplođujućeg«, u širem smislu i »prodirućeg«4. »Prodiranje« i »primanje« Boga je, naime, doživljavano i alegorizirano kroz seksualni akt. Bio bi, međutim, promašaj, ako bi se genijalni religiozni doživljaj samo zbog obične metafore tumačio drugačije, kao »potisnuta« seksualna fantazija. »Prodiruće« se prikazuje i preko mača, koplja i strele. 639 Snevačica ne izbegava preteći aspekt ni onda kada vidi da letilica cilja na nju. Pri neposrednom sučeljavanju pojavljuje se sada ponovo prvobitni aspekt NLO-a u obliku kugle ili sočiva i to kao oko okruglo kao krug. Ovaj oblik odgovara tradicionalnom božjem oku, koje kao panskopos (svevideće) ispituje ljudska srca, što znači da iznosi na svetlost dana njihovu istinu i nemilosrdno otkriva celu dušu. To je odražavanje uvida u stvarnu celovitost sopstvenog bića. 640 Oko je pola plavo, pola belo.To odgovara bojama neba, njegovom čistom plavetnilu i belini oblaka, koje otimaju nebu njegovo prozirno plavetnilo. Celina duše, u stvari Sopstvo, predstavlja spoj suprotnosti. Bez senke ni Sopstvo nije stvamo. Ono uvek ima dva aspekta, jed&n svetliji i jedan tamniji, kao što predhrišćansko predstavljanje Boga u Starom zavetu mnogo bolje odgovara iskustvu religioznog doživljaja, nego summum bonum hrišćanskog porekla, zasnovanog na kolebljivom silogizmu (privatio boni), (Otkrovenje Jovanovo, 14, 7). Cak i veomapobožni JAKOB BEME (JAKOB BOHME) nije mogao da izbegne to uviđa-
331 nje, već ga je rečito izrazio u svom spisu “ Četrdeset pitanja o duši“5. NLO u obliku kapi, koji ukazuje na tečnu supstancu, neku 64 i vrstu ,,vode“, ovde uzmiče pred kružnim oblikom , koji ne samo što vidi, što znači isijava svetlost (prema starom shvatanju je svetlost = viđenje), već i goruću toplotu. Ko ne pomišlja na nepodnošljiv sjaj koji zrači sa Mojsijevog lica pošto je ugledao Boga? Na stih ,,...ko će od nas ostati kod vječne žege?“6i na reči Hrista: „Onaj koji je u blizini mojoj, u blizini je og#ja...“?7. Iskustvo te vrste u današnje vreme priziva ne teologa već 642 lekara, u praktičnom slučaju psihijatra kao za to nadležnog specijalistu. Dogodilo se ne jednom da su me konsultovali ljudi, koji su bili preplašeni snovima i vizijama. Oni su takve pojave smatrali simptomima psihičkih bolesti, koji su čak nagoveštavali duševnu bolest, u stvarnosti, međutim, pre su to bili „somnia a Deo missa“ (od Boga poslati snovi), to znači istinski i pravi religiozni doživljaji, koji su naišli na nepripremljenu, neupućenu i čakpredrasudama prožetu svest. U tom pogledu danas i nema nekog izbora: ono što nije svakodnevno, može biti samo bolesno, jer apstraktni prosek važi kao krajnja istina, a ne stvarnost. Osećaj vrednosti se potiskuje u korist ograničenog intelekta i razuma sa predrasudama. Stoga nije čudo da se naša pacijentkinja posle susreta sa NLO-om budi u bolnici sa opečenim licem. To je istorija vremena koju možemo očekivati. Drugi san se od prvog razlikuje po tome što jasno prikazu- 643 je unutrašnji odnos subjekta prema NLO-u, koji u prvom snu nedostaje. NLO je fokusirao snevačicu i ne samo da upravlja na nju ispitivačko oko, čiji je pogled obuhvata i sa kojim se ona konfrontira, već zrači na nju magičnu vrelinu, koja predstavlja sinonim unutrašnjeg afektivnog intenziteta. Vatra je simbolični ekvivalent najjačeg afekta, koji u ovom slučaju dolazi potpuno neočekivano. Uprkos svom (opravdanom) strahu, snevačica je ostala na mestu pred fenomenom, kao da je on u osnovi nešto bezazleno, ali mora da uvidi kako može da zrači opasnu vrelinu, što je izjava, koju smo više puta sreli u literaturi o neidentifikovanim letećim objektima. Ovaj efekat opet predstavlja projekciju sopstvene, kao takve neapercipirane emocije, što znači jednog do afekta naraslog osećanja vrednosti, koje, međutim, ostaje nesaznano. Čakje izraz lica zbog toga (opečenost) promenjen. To ne samo da
332 podseća na promenu Mojsijevog lica, već i lica BRATA KLAUSA (BRUDER KLAUS) posle njegove strašne vizije Boga*. Time se ukazuje na ,,neizbrisivi“ doživljaj, čiji tragovi ostaju vidljivi i za druge, odnosno to deluje na dokazivu promenu u celokupnom izrazu ličnosti. U psihološkom smislu, naravno, događaj znači samo potencijalnu promenu, dokle god nije integrisan u svest. Brat Klaus se zato video pozvanim na dugotrajna izučavanja i meditacije dok mu nije uspelo da na svom zastrašenom licu prepozna viziju Svetog trojstva i time, u skladu sa duhom svoga vremena, pretvori doživljaj u integrisani sadržaj svesti, koji ga je takođe obavezivao intelektualno i etički. Ovaj posao našoj snevačici tek predstoji, a time verovatno i svima onima koji su videli NLO, o tome sanjaju ili šire glasine o njemu. 644 Simboli božanskog podudaraju se sa simbolima Sopstva, odnosno ono što kao psihološko iskustvo označava psihičku celovitost na jednoj strani, na drugoj izražava ideju božanskog. Time se ne potvrđuje metafizička identičnost jednog i drugog, već samo empirijska istovetnost slika, koje su nastale u ljudskoj psihi, kao što jasno proizilazi iz našeg sna. Šta je metafizička pretpostavka za istovetnost slika, to ostaje, kao i sve transcendentalno, izvan ljudskog saznanja. 645 Motiv izolovanog Božjeg oka, koje nesvesno u našem snu nudi u izvesnoj meri kao tumačenje fenomena NLO, javlja se još u egipatskoj mitologiji kao Horusovo oko, naime ono oko sina, koje isceljuje polovičnu oslepljenost oca Ozirisa, a koju je pre toga izazvao Set. Identifikaciju Božjeg oka srećemo i u hrišćanskoj ikonografiji. 646 Nezaobilazno je da se proizvodi (kolektivnog) nesvesnog, što znači slike, koje pokazuju očevidan mitološki karakter, svrstaju po svojoj simbolističko istorijskoj povezanosti, jer one obrazuju jezik urođene psihe i njihove strukture i što se tiče svog osnovnog svojstva, nisu nikako individualne tekovine. Ljudska psiha je, uprkos izrazitoj sposobnosti za svesno mišljenje i za učenje, jedan prirodan fenomen, kao psiha životinja i oslanja se na urođene instikte, koje a priori donose svoju relativno određenu formu i time određuju specifičnu naslednost vrsta. Samovolja, namera kao i sve lične različitosti, kasnija su ljudska postignuća, koja svoje postojanje mogu da zahvale emancipaciji svesti iz čiste instiktivnosti. Gde god se radi o arhetipskim oblicima, poku-
333 šaji personifikovanih objašnjenja vode u zabludu. Istorijsko upoređivanje simbola, naprotiv, pokazuje se plodonosnim ne samo iz naučnih razloga, već omogućuje i praktično jedno dublje razumevanje. Simbološko istorijski (,,amplifikacioni“) pristup daje rezultat, koji najpre podseća na vraćanje prevođenjem na primitivni jezik. I bilo bi stvamo tako, kada bi razumevanje preko nesvesnog bila isključivo intelektualna, a ne stvar sveukupnih mogućnosti, što znači kada arhetip pored formalncM* načina pojavljivanja ne bi istovremeno posedovao i jedno nummozno svojstvo, odnosno jednu praktično delujuću meru osećanja. Čovek, doduše, ne mora biti svestan te vrednosti osećanja, pošto se ona može veštački potisnuti. Ali potiskivanje ima neurotične posledice, tako što afekat uprkos tome postoji i jednostavno krči izlazni put negde drugde, kao što je dovoljno dobro poznato, na nepogodnom mestu. Kao što naš san slikovito prikazuje, fenomen NLO-a dodi- 647 ruje uvek nesvesne pozadine, koje su se istorijski iskazivale uvek u numinoznim predstavama. One su te koje daju tumačenje zagonetnih zbivanja, koje u značajnom svetlu pokazuju svoje postojanje; značajnom zbog toga, jer se ne radi samo o istorijskim sećanjima iz pozadine svcsti ili o uporedno-psihološkim konstatacijama, već štaviše o aktuelnim afektivnim procesima. Kao nikada ranije, danas se vazdušnom prostoru i atmosfe- 648 ri, iz tehničkih razloga, poklanja izuzetna pažnja. To važi posebno za vazduhoplovce, čije je vidno polje s jedne strane ispunjeno komplikovanom kontrolnom aparaturom, a s druge širokom prazninom kosmičkog prostora. Njegov je um na jednoj strani skoncentrisan na brižljivo posmatranje traženih pojedinosti, a na drugoj strani njegovo nesvesno navaljuje da ispuni nepreglednu prazninu prostora. Njegova disciplina kao i njegov takozvani common sense mu, međutim, uskraćuju da posmatra sve ono što bi moglo da se uzdigne i pokaže iznutra kao kompenzacija za prazninu i usamljenost na letu daleko od Zemlje. Takva situacija predstavlja idealni uslov za spontane psihičke fenomene, koje poznaje svako, ko se dovoljno dugo izložio usamljenosti, tišini i praznini pustinje, mora, planina i prašume. Racionalizam i banalizacija su uglavnom posledice prezasićene potrebe za nadražajem, koja karakteriše gradsku populaciju. Stanovnik grada traži
334 veštačke senzacije kako bi pobegao od svoje banalnosti, usamljenik ih, naprotiv, ne traži, već ga one opsedaju protiv njegove volje. 649 Iz iskustva asketski ograničenog života pustinjaka znamo da se kod njih javljaju, želeli oni to ili ne, što znači bez učešća svesti, spontane psihičke kompenzacione pojave bioloških potreba isposnika: na jednoj strani pozitivno vrednujuće numinozne fantastične slike, vizije i halucinacije i na dmgoj one sa negativnim vrednostima. One potiču iz sfere nesvesnog, koja se doživljava kao duhovna, iz očito suviše dobro poznatog sveta nagona, gde pune činije i pehari i preobilna jela tole glad, gde se zavodljiva i razbludna bića nude zaustavljenoj polnoj žudnji, gde slike bogatstva i svetovne moći zamenjuju siromaštvo i nedostatak uvažavanja i uticaja, a vreva, galama i muzika hoće da ožive nepodnošljivu tišinu i samovanje. Mada bi se u ovom slučaju prilično lako moglo govoriti o slikama, izazvanim potisnutim željama, i time objasniti projekcija fantazije, tako se ipak ne može tumačiti pozitivno vrednovana vizija, jer ona ne odgovara nijednoj potisnutoj želji, već naprotiv takvoj, koja je sasvim svesna i zbog toga ne može da stvori projekciju. Neki psihički sadržaj može da nastupi kao projekcija samo onda, kada njegova pripadnost ostane nepoznata Jastvu (Ja-Iičnosti). Stoga je bolje izostaviti iz igre hipotezu želje. 650 Pustinjak traži da postigne duhovni doživljaj i radi toga pušta ovozemaljskog čoveka da se ispošćuje. Razumljivo je da povređeni svet nagona reaguje preko nepoželjnih projekcija, ali i duhovna sfera odgovara sa projekcijama pozitivne prirode - za naš naučni racio takoreći na neočekivan način. Duhovna sfera izgleda da ne trpi nikakav nedostatak, već se neguje sa najvećom zamislivom predanošću kroz molitvu, meditaciju i ostale duhovne vežbe. Njoj dakle - po našoj pretpostavci - nije nikako potrebna kompenzacija. Istina, njena jednostranost, koja pušta telo da se muči, kompenzovana je žestokom reakcijom nagona. Spontana pojava pozitivnih projekcija, to jest numinoznih slika koje odgovaraju čulima, doživljava se, međutim, kao milost i božje otkrovenje, kako su označeni i u sadržajima vizije. Ona se psihološki ponaša naizgied tačno tako kao i vizija patnje zbog uskraćenog nagona, uprkos opšte poznatoj činjenici da svetac čini sve da hrani i neguje svoju duhovnost. On duhovnog čoveka upravo ne pu-
335 šta da gladuje i stoga ne može u tom pogladu da ima potrebu za kompenzacij om. Ako se, imajući pred sobom tu dilemu, držimo čvrsto U651 praksi potvrđene teorije kompenzacije, primorani smo na paradoksno prihvatanje pretpostavke da je duhovna situacija isposnika, uprkos suprotnom izgledu, položaj nedostajanja, kome je potrebna odgovarajuća kompenzacija. Kao što se na primer fizička glad bar figurativno zasićuje, pogledom na divno jelo tako se ^asićuje i duhovna glad gledanjem božanskiff slika. Medutim, ne da nam se lako da uvidimo da njegova duša pati od ,,gladi“. Isposnik zalaže čak čitav svoj život za to da zadobije „panis supersubslantialis“ - suštastveni hleb, koji jedini utoljuje njegovu glad, iako na raspolaganju ima veru učenje i sredstva za zadobijanje božanske milosti svoje crkve. Sta bi mu to nedostajalo? On, međutim, stvarno i istinski nije time nahranjen, a njegova neumiru}uća žudnja nije ispunjena. Ono što mu očigledno još nedostaje to je stvaino dogadanje, neposred.no iskustvo duhovne stvarnosti, ma kako ona bila sačinjena. Malo neposredno znači to da li mu to iskustvo više ili manje konkretno ili simbolično izlazi pred oči. On i ne očekuje fizički dodir neke zemaljske stvari, već uzvišenu nedodirljivost duhovne vizije. Ovo iskustvo je iznad svega vrednovana kompenzacija za neispunjenost i prazninu tradicionalnih formi. Pojavljuje mu se stvarno božanska slika, koju nije stvorio, koja je isto tako ,,stvarna“ (jer ,,deluje“) kao i ilizije njegovih nagona ugroženih zbog prikraćenosti. Ali ona mu je isto toliko poželjna zbog svoje stvarnosti i spontanosti, koliko su mu nepoželjne iluzije njegovog čulnog sveta. Dokle god se božanski sadržaji pojavljuju u manje ili više tradicionalnim oblicima, ne postoji razlog za uznemirenje. Ako pak izdaju svoj arhaizam zbog neobičnih i odbojnih svojstava, stvar postaje sumnjiva i mučna. Onda se uzdiže sumnja, nisu li i oni na kraju isto tako iluzorni kao i varljive slike čulnog sveta. Onda može nastupiti situacija da se u početku božanska pojava otkrovenja kasnije proklinje kao ,,diabolica fraus“ (đavolska prevara). Kriterijum za razlikovanje je jedino tradicija, ali ne stvarnost i nestvarnost kao u slučaju stvarnog i iluzornog jela. Vizija je psihički fenomen, kao i njeni božanski sadržaji. Duh odgovara na duh, dok se u slučaju posta na potrebu za hranom odgovara halucinacijom, a ne stvarnim obrokom. Račun se u onom slučaju plaća u gotovom, a u ovom napro-
336 tiv, nepokrivenim čekom. Otuda je u prvom slučaju rešenje zadovoljavajuće, u drugom, međutim, očigledno nedovoljno. 652 Ali je struktura fenomena ista. U slučaju fizičke gladi čoveku je potrebna realna hrana, a duhovna traži božanski sadržaj, koji je po svojoj prirodi arhetipski i već odavno predstavlja prirodno otkrovenje; pošto se hrišćanska simbolika, kao i sve druge religiozne predstave, zasniva na arhetipskim modelima, koji sežu unazad sve do praistorije. Prvobitni celoviti karakter simbolike uključuje sva moguća ljudska interesovanja i instinkte, čime je upravo obezbeđena veličanstvenost arhetipa. Stoga se u poređenjima nauke o religiji sreću stalno podruštvljenje religiozno-duhovnih aspekata i sa njima seksualnosti, gladi, nagona za borbu i moć itd. Posebno izdašan izvor za religioznu simboliku obrazuje onaj nagon, koji se tokom epoha najčešće pominje i kultumo najviše interesuje individuu. Ima društava u kojima je glad važnija od seksualnosti i obrnuto. Tako nas civilizacija, na primer, manje opterećuje tabuima vezanim za hranu nego seksualnim ograničenjima. U modernom društvu ona čak igraju ulogu povređenog božanstva, koje svoje zahteve ume da nametne indirektno u svim mogućim oblastima, pa i u oblasti psihologije, gde pokušava da duh svede na seksualnu potisnutost. 653 Tumačenje (delimično) simbolike sub specie seksualnosti treba shvatiti ozbiljno. Ako težnja ka duhovnim ciljevima nije proizvod istinskog nagona, već samo posledica određenog socijalnog razvoja, onda je objašnjenje prema seksualnim principima najbliže i razum ga najčešće prihvata. Ali i kada težnji ka celovitosti i jedinstvu priznamo karakter prirodnog nagona i tumačenje utemeljimo uglavnom na ovom principu, ostaje ipak činjenica postojanja bliske asocijacije seksualnog nagona sa težnjom ka celovitosti. Izuzimajući religioznu želju, ništa ne izaziva savremenog čoveka svesnije i ličnije, od seksualnosti. Moglo bi se, doduše, dosta istinito tvrditi, da je to nagon za moć, koji u sasvim drugoj meri obuzima čoveka. Na ovo pitanje se odgovara zavisno od temperamenta i subjektivnih datosti pojedinaca. Nesumnjiva je samo činjenica da najvažniji među fundamentalnim nagonima, religiozna težnja za celovitošću, u današnjoj opštoj svesti igra najneupadljiviju ulogu, pošto se, istorijski gledano, samo krajnje teško i uz stalne padove može osloboditi od podruštvljenja i kon-
337 taminacije sa ostala dva nagona. Dok se ovi poslednji uvek mogu pozvati na svoju, svakom poznatu, svakodnevicu, onom prethodnom je za evidenciju potrebna viša diferencirana svest, razboritost, refleksija, ođgovomost i više takvih vrlina. Time nikako ne može da se nametne relativno nesvesnom, prirodom pokretanom čoveku, jer se on, zatvoren u svom poznatom okruženju, čvrsto hvata za svakodnevno, čulima podložno, i zato moguće i kolektivno važeće, sledeći moto: „Razmišljanje je teško, zato presuđuje većina“! Izgleda mu kao značajno olakšaife egzistencije, kada nešto naizgled komplikovano, neuobičajeno, teško razumljivo, što preti da stvori probleme, može da se svede na obično, čak banalno, posebno ako mu rešenje još izgleda iznenađujuće jednostavno i uz to duhovito. Kao najbliže tumačenje pri ruci su mu stalno i svuda prisutna seksualnost i isto tako poznata žudnja za moć: Redukcija na ova dva dominantna osnovna nagona priređuje racionalističkom i materijalističkom stavu razuma zadovoljenje, koje nije za potcenjivanje i koje je po pravilu loše rasvetljeno, jer time se intelektualna kao i moralno opasna poteškoća prividno glatko i temeljno uklanja, i još se čovek može radovati osećanju da je izvršio koristan prosvetiteljski posao u službi oslobođenja individue od suvišnog moralnog i socijalnog opterećenja. Prosvetitelju maše slava jednog dobročinitelja čovečanstva. Posmatrano izbliza, stvar izgleda u svakom sluačaju znatno drugačije: oslobađanje od teškog i prvobitno naizgled nerešivog zadatka, vodi seksualnost u još gore, što znači racionalističko potiskivanje ili u pustošeći cinizam za dušu i u nagon za moć, istina najpre u socijalistički idealizam, koji se, međutim, već izborio da pola sveta bude državna tamnica komunizma. Na taj način se upravo to, što težnja ka celovitosti u stvari hoće da postigne, naime, oslobađanje individue, kroz pritisak oba druga instinkta, okreće u svoju suprotnost. Postavljeni zadatak se sa svojim energijama vraća nerešen nazad i pojačava zahteve ostala dva nagona - koji su oduvek sprečavali viši razvoj čoveka - u jednom skoro patološkom stepenu. U svakom slučaju, on ima za naše vreme karakteristično, neurotizujuće delovanje i u osnovi uzev, snosi najveću kiivicu za podvajanje individue i sveta. Nećemo da prihvatimo postojanje senke i tako desna ruka ne zna šta radi leva. Pravilno prepoznajući stanje stvari, crkva je zato, čak iako 654 polna sagrešenja ubraja u ,,oprostiva,“ uzela praktično seksual-
338 nost kao glavnog neprijatelja u središte svoje pažnje, nastojeći da je progoni iz svih uglova. Ona time izaziva izoštrenu svest o seksualnosti, što škodi slabim duhovima, ali pomaže napretku u razmišljanju i širenju svesti. Svetovno uvećavanje raskoši katoličke crkve, što joj se prebacuje sa protestantske strane, ima opšte poznatu svrhu, da prirodnoj težnji za moć pred očima vizualizuje moć duha, što je beskrajno delotvomije od najboljeg logičkog argumenta, koji niko nema volje da sledi. Samo se delovi jednog promila stanovništva mogu podučavati razmišljanjima. Sve ostalo se sastoji od sugestivne snage jasnog primera. Posle ove digresije, vratimo se ponovo problemu tumačenja seksualnosti! Ako pokušamo da definišemo psihološku strukturu religioznog, što znači celovitog, ozdravljujućeg, spasonosnog, sveobuhvatnog doživljaja, onda izgleda da je najjednostavnija formula, koju možemo u vezi s tim da nađemo, sledeća: U religioznom doživljaju čovek sreće duševno nadmoćnog Drugog. Za ovu potenciju postoje samo iskazi, ali nema fizičkih ili logičkih dokaza. Ona ide u susret čoveku zaodenuta u psihičku formu. Ona se ne može nasilno objasniti kao isključivo duhovna, jer bi nas iskustvo odmah primoralo da opozovemo takav sud i to onda, kada pojava, u skladu sa psihičkom dispozicijom, poprimi na primer oblik seksualnosti ili nekog drugog neduhovnog jakog htenja. Samo nadmoćno, sve jedno kojim će se izrazom poslužiti, može da izazove čoveka kao celinu i da ga primora da kao celovitost reaguje. Ne može se dokazati da takvih događaja ima ili čak da ih mora biti. Takođe ne postoji dokaz da su oni više nego psihički9, jer se njihovo evidentiranje za posmatrača zasniva samo na izjavama i ispovestima. Kod grubog potcenjivanja duše, koje je karakteristično za naše pretežno materijalističko i statističko doba, ovo zvuči kao osuda religioznog doživljaja. Zbog toga prosečan razum nalazi pribežište u neverovanju ili u lakoveinosti, jer njemu je ,,duša“ isto što i neuhvatljivo isparenje. Ili postoje čvrste činjenice, ili ništa do iluzije stvorene preko potisnute seksualnosti ili kompenzacije manje vrednosti. U odnosu na to predložio sam da se duši prizna njoj svojstvena realnost. Mi, naime, nećemo još dugo doći dotle, uprkos napretku u hemiji, kada bismo mogli da svest objasnimo biohemijski. Hemija mora, naprotiv, da prizna, da njeni zakoni ne mogu da objasne ni selektivni postupak asimilacije hrane, akamoli samoregulaciju i samo-
339 održanje organizma. Ma kako da je sazdana duša u stvamosti, izgleda da se uklopila sa stvarnošću života i osim toga da stoji u određenom odnosu i sa zakonima forme za neorganske materije. Konačno, pridodaje joj se i jedno svojstvo, koje najradije ne bismo prihvatili kao istinitu, naime onaj faktor koji relativizuje prostor i vreme, a oko čijeg se razumevanja trudi parapsihologija. Od otkrića empirijskog nesvesnog, psiha i šta se u njoj do- 656 gađa, predstavlja prirodnu činjenicu, a ne više proizvoljno mišljenje, što bi svakako bila, kada bi za svoju Aanifestaciju bila zahvalna nameri neutemeljene svesti. Svest sa svojom kaleidopskom pokretljivošću počiva, međutim, kao što znamo zahvaljujući otkriću nesvesnog, na statičnoj ili bar izrazito konzervativnoj podlozi instikata i na njihovoj specifičnoj formi, arhetipovima. Ovaj svet pozadina10 pokazuje se kao protivigrač svesti, koja uz pomoć svoje pokretljivosti (sposobnost za učenje) češće biva u opasnosti da izgubi svoje korene. Zbog takvog iskustva, ljudi su od nezamislivo davnih vremena videli potrebu da izvode rituale, koji imaju svrhu da osiguraju saradnju nesvesnog. U primitivnom svetu račun se ne pravi bez krčmara; ljudi se stalno prisećaju bogova, duhova, fatuma i magičnih svojstava mesta i vremena, sa ispravnom spoznajom, da sama volja čoveka predstavlja samo deo celokupne situacije. Delanje prvobitnih ljudi ima karakter celovitosti, od koga civilizovani čovek pokušava da se oslobodi kao od suvišnog opterećenja. Izgleda da bi i bez njega stvari dobro funkcionisale. Ova pojava ima svoj veliki značaj s jedne strane kao pozi- 6 5 7 tivno vrednovan razvoj diskriminišuće svesti, s druge strane, međutim, jedan skoro isto tako veliki nedostatak da razlaže celovitost na samostalne funkcije, koje su međusobno u sukobu. Diferenciranje svesti prema nagonima je naizbežno; takođe su pored prednosti neizbežne i slabosti koje postoje u rasparčavanju prvobitne celovitosti.Taj gubitak se u novije vreme sve više oseća. Podsećam samo na NIČEOV dionizijski doživljaj proboja i na onu struju u nemačkoj filozofiji, čiji je jasan simptom svakako KLAGESOVA (LUDVIG KLAGES) knjiga „Der Geist als Widersacher der Seele“ („Duh kao protivnik duše“). Procesom razdvajanja, pojedinačne funkcije svesti postaju diferencirane i mogu se oteti i kontroli drugih funkcija u toj meri, da dospeju do neke vrste samostalnosti i sagrade sebi sopstveni svet, u koji je drugima do-
340 zvoljen pristup samo ako se podređuju toj dominantnoj funkciji. Na taj način, međutim, svest gubi svoju ravnotežu: ako dominira intelekt, mora da popusti vrednosni sud osećanja, et vice versa (obrnuto). Ako dominira osećajnost, fonction du reel , onda je pre svega intuicija strogo zabranjena, jer ona se ponajviše prostire i preko dosežnih činjenica i obmuto - dominirajuća intuicija živi u svetu običnih i nedokazanih mogućnosti. Sa takvim razvojem postaje moguća korisna specijlizacija ali i neprijatna jednostranost. 358 Naša sposobnost za jednostranost je ta koja nas poziva da stvari posmatramo iz jednog jedinog ugla gledanja i da ih, gde je to moguće, svedemo na jedan jedini princip. U oblasti psihologije ovakav stav neizbežno dovodi do tumačenja na liniji jednostranosti. Tako se, na primer, kod dominirajuće ekstravertnosti celovitost psihe dovodi u vezu sa uticajima okoline, a kod intravertnosti sa naslednom psihofizičkom dispozicijom i odgovarajućim intelektualnim i emocionalnim činiocima. Oba tumačenja naginju ka mehanizaciji psihičkog aparata. Ako bi neko hteo da pokuša da oba načina posmatranja ravnomerno dođu do reči, bio bi optužen za nejasnost. Trebalo bi primeniti oba stanovišta, ali će rezultat biti niz paradoksalnih rečenica. Da bi se izbeglo neugodno mnoštvo principa za tumačenje, izvlači se u prednji plan neki od lako prepozntljivih osnovnih nagona na račun drugih. NIČE sve zasniva na moći, FROJD na zadovoljstvu i njegovom osujećenju. Dok kod NIČEA nesvesno kao faktor biva bar jasno uočeno, a kod FROJDA postaje conditio sine qua non, ne izgubivši u svakom slučaju bilo kada karakter drugorazredne veličine i »ništa (više) nego«-potisnutosti, ADLER ograničava vidokrug na »gernegross«(prestižnu)-psihologiju (»individualna psihologija!«), pri čemu nesvesno kao odlučujuća veličina pada pod sto. Ovakva sudbina je zadesila i FROJDOVU »psihoanalizu« u generaciji njegovih učenika. FRO.TDOVI značajni začeci za psihologiju nesvesnog zastali su kod jednog arhetipa »Edipovog kompleksa« i uži kiug njegovih učenika ih nije dalje razvijao. 659 Dokazanost seksualnog nagona je u slučaju kompleksa incestuoznosti u toj meri očevidna, da se, i po svetskim nazorima ograničeno razumevanje, može njome zadovoljiti. Isto važi i za subjektivni zahtev za moć kod ADLERA. Oba stava se zapliću u
341 instinktivnu pretpostavku, koja ne ostavlja prostor drugima i otuda vode direktno u specijalistički ćorsokak fragmentamih tumačenja. FROJDOV optimistički početni rad ukazuje, naprotiv, na dobro dokumentovani istorijat psihičke fenomenologije, koja nam saopštava približnu celovitu sliku psihe. Psiha se ne ispoljava samo u subjektivnom okruženju ličnosti, već i mnogo šire u kolektivno-psihičkim pojavama, koje je FROJD u principu pravilno naslutio, kao što na primer razjašnjava pojam »nad-Ja« (»superega«). Metode i teorije su najpre ostale predugo u rukama lekara, koji je iz nužde uvek imao posla sa individuama sa hitnim ličnim problemima. Fundamentalno istraživanje sa neizbežnim istorijskim potrebama njemu je najpre i prirodno daleko, a njegovo predznanje iz prirodnih nauka i praktičan rad mu nisu od poihoći, ako hoće da položi raČun o opštim preduslovima psihološkog saznanja. Stoga se FRO.TD smatrao pozvanim da preskoči svakako teški stepenik psihološkog znanja zasnovanog na poređenjima i da se usudi da priđe konjekturno bogatim i nesigurnim predistorijama ljudske psihe. Napustio je sigurno tle time što nije slušao saznanja etnologa i istoričara, već je primljene uvide na seansama sa današnjim neurotičarima preneo neposredno na široko polje primitivne psihologije. On nije vodio dovoljno računa o tome da se pod drugim uslovima akcentovanje vrednosti pomera i da počinju da deluju druge psihičke dominante. FRO.TDOVA škola je ostala kod Edipovog motiva, što znači kod arhetipa incesta i time kod pretežno seksualnog shvatanja, potpuno ne poznajući okolnost da je Edipov kompleks isključivo muška stvar, da seksualnost nije jedina moguća dominanta psihičkog događanja i da je incest, zbog implikacije religioznog instinkta, više njegov izraz, nego obrnuto, njegov uzrok. Ne bih pominjao svoja ispitivanja u tom pravcu, pošto su ona za većinu ostala knjiga sa sedam pečata. Ne može im se zameriti, pošto ni sam FROJD uprkos »Edipovom kompleksu« nije bio u stanju da uvidi opravdanost mog stanovišta. Njegov »psihoanalitički« pravac je ostao zatočen u seksualnoj teoriji. Seksualna hipoteza poseduje u svakom slučaju značajnu66o snagu uverljivosti, pošto se podudara sa jednim od glavnih instinkata. Isto važi i za hipotezu o moći, koja se može pozvati na nagone, koji ne obeležavaju samo pojedine individue, već se nalaze
342 u osnovi i političkih i socijalnih stremljenja. Razjašnjenja ili, čak, dogovora oba stanovišta nema nigde na vidiku, osim ako bi se priznala stvarna priroda Sopstva, koja obuhvata kako individuu tako i zajednicu. Kako pokazuje iskustvo, arhetipovi poseduju svojstvo transgresiviteta, što znači da se ponekada manifestuju tako kao da pripadaju kako društvu, tako i individui; zbog toga su i božanski i zarazni. (To je zahvaćeni, koji zahvata). U izvesnim, ne suviše retkim slučajevima, transgresivitet inicira i osmišljene koincidencije, odnosno akauzalne, sinhronističke fenomene, kao na primer RAJNOVI (RHINE) ESP-rezultati". 661 Instinkti su delovi žive celovitosti. Oni su svrstani u celovito i njemu podređeni. Njihovo oslobađanje kao pojedinačnih tvorevina vodi u haos i pripadajući nihilizam, jer ono ukida jedinstvo i celovitost individue i time je razara. Njihovo održavanje ili ponovno uspostavljanje bio bi zadatak psihoterapeuta u višem smislu. Ne može biti zadatak vaspitanja da izvede racionaliste, materijaliste, specijaliste, tehničare, ukratko egzistencijaliste, koji se odjednom zateknu u sadašnjici, nesvesni svog porekla i doprinose nepostojanju međusobne povezanosti i rasparčavanju društva, a tako ne može ni psihoterapija, da dovede ao zadovoljavajućih rezultata u izlečenju a da pritom ograniči svoj vidokrug na jedan aspekt. Sklonost ka tome je, međutim, tako velika i opasnost od gubitaka nagona u modernoj civilizaciji takvog intenziteta, od koga se gubi dah, tako je hitna, da se na svako ispoljavanje na: gona mora brižljivo paziti, pošto ono spada u sliku celovitosti i neizostavno je za ravnotežu čoveka. 662 Iz tih razloga, seksualni aspekt fenomena NLO zaslužuje našu pažnju, jer on pokazuje da jedan tako moćan instikt kao seksualnost učestvuje u strukturi pojave. Verovatno nije slučajno, što u jednom snu nastupa ženski, a u drugom muški simbol, što odgovara izveštajima o NLO-u u obliku sočiva i cigare, jer gde se pojavljuje jedan oblik, može se očekivati i pripadajući drugi. 663 Vizija predstavlja simbol, koji se ne sastoji samo od arhetipskih formi predstavljanja, nego i od udela nagona i tako može da postavlja opravdani zahtev na »stvarnost«. Simbol nije samo »istorijski« već je aktuelan i dinamičan. On ne obuzima zato čoveka samo u njegovim svesnim tehničkim fantazijama, ili u njegovoj filozofskoj spekulaciji, već čak i u dubini njegove »animalne« prirode. To je ono što se očekuje od pravog simbola, naime, da može da izrazi i da se obrati gotovo celom čoveku. Ma koliko
343 da je tumačenje sa stanovišta seksualnosti u ovom slučaju nezadovoljavajuće, ne treba nikako prevideti prilog sa te strane, već ga treba dolično zabeležiti. Nagon za moć se takođe ispoljava u oba sna: snevačica se 664 pojavljuje u jedinstvenoj situaciji, dakle izdvojena, čak izabrana kao onaj, čije je lice spržio božanski oganj. Oba tumačenja - ukoliko potežu pravo na isključivost - isključuju simbolički smisao snova i individuu u korist manifestacije nagona. Ponovo je konstatovana ništavnost individue na jednoj strćflii i nadmoć nagona na drugoj. Za nekoga, ko to još nije znao, ova konstatacija znači svakako izrazitu novost. Naša snevačica, međutim, ne spada nikako u gomilu naivnih duša. Zbog toga bi bilo neprimenljivo da se kod nje preduzme takva jedna redukcija smisla sna. Ona, naprotiv, pripada takvim modernim ljudima, koji razumeju šta znači isključivanje individue. Parališuće osećanje ništavnosti i izgubljenosti kompenzuje se kroz snove: ona je jedina koja odoleva panici i prepoznaje njen uzrok. Na nju cilja vanzemaljska pojava i dopušta da oseti njenu moć sa vidljivim tragovima. Izdvojena je kao »izabrana«. Takav jedan gest nesvesnog ima, naravno, koristan smisao samo tamo gde osećanja manje vrednosti i besmisao jednog samo funkcionalnog postojanja prete da uguše ličnost. Naš slučaj je mislećim ljudima današnjeg vremena paradig-665 matičan za široko rasprostranjeni strah i nesigurnost i pokazuje takođe uzorno kompenzaciju koja dolazi iz nesvesnog. San 3 Ovaj san predstavlja isečak iz jednog dužeg konteksta. Sa-666 njala ga je pre oko šest godina i zapisala jedna četrdesetdvogodišnja pacijentkinja. U to vreme nije čula ništa o »letećim tanjirima« i sličnom. Sanjala je kako stoji u bašti kada je odjednom čula iznad sebe zujanje motora. Sela je na baštenski zid da vidi »šta se događa«. Pojavljuje se jedan crni metalni oblik i kruži iznad nje: toje veliki metalni, leteći pauksa velikim tamnim očima. Ima okrugli oblik. Toje novi, jedinstveni avion. Iz utrobe pauka začuje se svečano snažan jasni glas, koji izgovara molitvu, koja treba za sve na Zemlji kao i za one u pauku da bude ukazivanje na nešto i opomena. Smisao molitve je: »Vodi nas dole i čuvaj nas (na
344
345
sigurnom) dole... nosi nas u visinu!« Na granici sa baštom stoji velika upravna zgrada, u kojoj se donose međunarodne odluke. Pauk leti u strahovito niskom letu pored samih prozora zgrade, očigledno sa ciljem da utiče na one koji sede u zgradi i da pokaže na put, koji omogućuje mir, naime na put ka unutrašnjem, tajanstvenom svetu. Oni treba da donesu pomirljive odluke. Ima i drugih posmatrača u vrtu. Ona se oseća malo zbunjeno, pošto nij e sasvim obučena.
Komentar uz san 3 667
U delu sna koji prethodi citiranom izvodu, bilo je utvrđeno da krevet snevačice stoji na zidu koji obuhvata baštu. Ona je dakle spavala pod otvorenim nebom, čime je naznačeno da je u toku i posle sna bila izložena »slobodnoj prirodi«, što znači psihološki neličnom kolektivno nesvesnom, koje inače odgovara našem prirodnom okruženju i stalno ga zatičemo da je na njega projektovano. Zid treba da označi granicu, koja odvaja bliže okruženje snevačice od daljeg (upravna zgrada). Pojavljuje se okrugli »metalni oblik«, koji se karakteriše kao »leteći pauk«. Ovaj opis odgovara NLO-u. Sto se tiče označavanja kao »pauka«, treba se podsetiti hipoteze da su NLO-i neka vrsta insekata, koji potiču sa neke druge planete i poseduju metalno sjajno kućište. Analogija za to bili bi isto tako naizgled metalni oklopi od hitinskog mate-, rijala kod naših tvrdokrilaca. Svaki NLO je pojedinačna životinja.12 Uz mnogobrojne izveštaje koje sam pročitao, moram da priznam da mi nikada nije došla pomisao, da pravo ponašanje NLO-a najpre podseća na određene insekte. Iako se već spekuliše sa takvom pretpostavkom, postoji mogućnost da bi pod određenim životnim uslovima priroda takođe bila u stanju, da svoje »znanje« aktivira i u drugom pravcu od onog za proizvodnju svetlosti i slično, na primer u antigravitaciju. Naša tehnička fantazija i tako češće hramlje u poređenju sa fantazijom koju pokazuje priroda. Sve stvari iz našeg iskustva podležu gravitaciji osim jednog velikog izuzetka - psihe. Ona čak predstavlja iskustvo same bestežinske pojave. Psihički »objekat« i gravitacija su prema našem saznanju nespojivi. Oni izgledaju da su principijelno različiti. Psiha predstavlja jedinu poznatu nam suprotnost gravitaciji. Ona je antigravitacija u istinskom smislu te reči. Kao potvrdu
ovakvom razmišljanju možemo da uključimo iskustva parapsihologije, kao na primer levitaciju i druga, koja relativizuju vreme i prostor, psihičke fenomene, koje mogu da poriču još samo oni koji ne znaju. Očigledno da se u osnovi »letećeg pauka« nalazi nesvesna 668 fantazija ove vrste. I literatura o NLO-u aludira na letećeg pauka kod objašnjenja navodne »kiše (paukovih) niti« kod Orolona i Gajaka'3 Pored toga, san ne može a da ne učini ustupak modernoj tehničkoj fantaziji, da se radi o »novom,*jedinstvenom« avionu. Psihička priroda pauka se otkriva u tome, što sadrži glas, 669 koji očigledno dolazi od bića nalik čoveku. Ovaj jedinstveni fenomen podseća na slične pojave kod duševnih bolesnika, koji mogu da čuju glasove iz bilo kakvog tela. »Glasovi« su kao vizije autonomne manifestacije uma, koje inicira aktivnost nesvesnog. »Glasovi iz etra« pojavljuju se i u literaturi o NLO-u.14 Treba obratiti pažnju na isticanje očiju, koje vide, koje vi-67o de i imaju intenciju da vide, što znači izražavaju »nameru«. Namera se otkriva kroz glas, čija je poruka upućena na jednoj strani stanovnicima Zemlje, a na drugoj »onima koji su u pauku«. Na nedosledan način pojavljuje se druga mogućnost, verovatno izazvana asocijacijom na »avion«, naime na mašinu koja prevozi putnike. Oni su očigledno zamišljeni bar kao ljudima slični, jer je ista poruka određena za njih kao za ljude. Otuda se može pretpostaviti, da su jedni i drugi samo različiti aspekti čoveka, dakle, na primer, empirijski čovek dole na Zemlji i duhovni gore na nebu. Zagonentnu poruku odnosno molitvu izgovara jedan jedini 671 glas, najverovatnije jedan molitelj ili jedan ispred ostalih. On se obraća onome ko vodi i nosi, dakle svakako pauku. Mi smo zbog toga navedeni da malo bliže ispitamo simbol pauka. Kao što je poznato, na našim prostorima to je sasvim bezazlena životinja, za mnoge ljude predmet zgražanja i pridavanja sujevernog značenja (araignee du matin - grand chargin, araigniee du soir - grand espoir«). Ako neko u gornjoj sobici (mozgu) nije baš čist, kaže se (na nemačkom) da »plete mrežu« i da ima »paučinu na tavanu«.* Zgražanje koje izaziva pauk slikovito je opisao naš zemljak JEREMIAS GOTHELF (JERMIAS GOTTHELF) u svom delu »Schwarze Spinne« (»Crni pauk«). Pauk i sve ostale netoplokrvne životinje ili one koje nemaju cerebrospinalni nervni sistem,
346 funkcionišu kao simboli u snovima u ulozi predstavnika za nas izrazito stranog psihičkog sveta. Koliko mogu da vidim, najčešće izražavaju sadržaje, koji su doduše aktivni, ali za duže vreme nisu svesno sposobni, dakle, u izvesnoj meri još nisu stupili u područje cerebrospinalnog nervnog sistema, već borave podjednako u duboko smeštenom simpatikusu i parasimpatikusu. Tako se sećam sna jednog pacijenta, koji je osećao najveće teškoće i otpore u odnosu na ideju nadređene i odlučujuće celovitosti psihe. On je tu misao uhvatio čitajući neke moje spise, nije mogao, karakteristično, da razlikuje »Ja« i »Sopstvo« i pošto je nasledno bio opterećen, pretila mu je patološka naduvenost. U takvoj situaciji je sanjao: u traganju za nečim, preturao je po tavanu svoje kuće. Pritom je na jednom od tavanskih prozora otkrio divnu paukovu mrežu u čijem se središtu nalazio veliki pauk krstaš On je, međutim, bio plave boje i telo mu je svetlucalo kao dijamant.
Snevač je bio pod velikim utiskom sna. On u stvari i jeste upečatljiv komentar opasne identifikacije sa Sopstvom, imajući u vidu njegovo nasleđe. U takvim slučajevima postoji stvarna slabost Ja, koje ne može da postigne, makar samo u naznakama da dođe na drugo mesto. To bi fatalno izazvalo sopstvenu malenkost, što se obavezno mora sprečiti. Iluzije su, međutim, protivne životu jer su nezdrave i pre ili kasnije o njih se sapletemo. Zato san pokušava da napravi, da tako kažemo, korekciju koja, kao čudo iz Delfa, ispada dvoznačna. San kaže u izvesnom smislu: »to što ti smeta gore u glavi (tavan) jeste - ono što ti ne znaš - jedna retka dragocenost. Ona je kao tebi strana životinja, koja simbolično obrazuje središte mnogih koncentričnih krugova i zato podseća na centar jednog malog ili velikog sveta, kao Božje oko u srednjevekovnim prikazima univerzuma«. Zdrav razum bi se pred takvom jednom konfrontacijom opirao identifikaciji sa centrom, zbog opasnosti paranoične sličnosti s Bogom. Ako taj pauk uđe u mrežu, biće upleten i biće mu uhvaćen njegov sopstveni život. Biće izolovan u ljudskoj zajednici. Ona ga više ne može dosegnuti, a ni on nju. Dospeva u usamljenost stvaraoca sveta, koji je Sve i nema ništa izvan sebe. Ako je neko uz to imao i duševno bolesnog oca, preti mu opasnost da sam počne da »plete mrežu« i zato pauk ima i zlokoban aspekt, koji se ne sme prevideti. 673 Okrugli, metalni pauk snevačice znači svakako nešto slično: on je očigledno već progutao jedan broj Ijudi odnosno njiho-
672
347 vih duša i zbog toga bi mogao da bude opasan i za stanovnike Zemlje. Zbog toga bi molitva trebalo da pauka, koji se time priznaje za »božanskog«, navede da duše »odvede dole«, to jest na Zemlju i ne na nebo i da ih »sigumo drži dole« , jer one još nisu duhovi koji su se »oprostili«, već živa zemaljska bića. Kao takvima im je određeno da svoje zemaljsko bitisanje ispune do kraja sa uverenjem i da sebi ne đozvole nikakvu duhovnu naduvenost, inače će završiti u trbuhu pauka; drugim reč^ma, oni ne treba da na najvišu poziciju stave svoje Ja i time ga uzdignu do vrhovne instance, već štaviše da stalno budu svesni činjenice da Ja nije jedini gazda u kući, nego da je na sve strane okruženo onim faktorom, koji nazivamo nesvesno. Šta je to samo po sebi, ne znamo. Poznajemo samo njegove paradoksne manifestacije. Na nama je da razumemo prirodu i ne koristi ničemu da s njom budemo nestrpljivi, zato što je tako »komplikovana« i neugodna. Bilo je pre ne tako dugog vremena medicinskih autoriteta, koji nisu »verovali« u bakterije i zbog toga su samo u Nemačkoj pustili da dvadeset hiljada mladih žena umre od porodiljske groznice, koja se mogla izbeći. Duševna pustošenja, koja se priređuju zbog duhovne tromosti ,,kompetentnih“, izmiču statistici, iz čega se zaključuje da i ne postoje. Opomena da se ostane dole, u zemaljskom području, o d -6 7 4 mah je i paradoksalno praćena molbom: „Nosi nas u visinu“. Mogli bismo da pomislimo na reči iz Fausta: ,,Pa onda, u dubine! A mogah reći - u visine.“15, kada ne bismo morali da uzmemo u obzir, da je snevačica odvođenje dole od nošenja na gore jasno odvojila jednom provalijom.Time je ukazano na to, da se radi o događajima jedan za drugim, a ne o „coincidentia oppositorum“ (koincidenciji suprotnosti), jer očigledno se ima u vidu moralni proces, katabasis i anabasis: sedam stepenika na niže i sedam na više, uranjanje u krater kome sledi uspon do »nebeskog roda« u misteriji preobražaja16. Misa takođe počinje sa »Confiteor...quia peccavi nimis« (Priznajem...da sam teško grešio) itd. Izgleda da je za vođenje na niže potrebno vodstvo, jer čoveku ne pada lako da sa svoje visine siđe dole i da dole i ostane. Strepi pre svega od gubitka socijalnog prestiža i zatim, kada mora da prizna i svoju sopstvenu tamnu stranu, i od gubitka moralne samosvesti. Zbog toga se samokritika izbegava u stravičnoj meri, pridikuje se
348 drugima i ne zna ništa o sebi. Čovek se raduje tome da nema samospoznaju, jer onda ništa ne remeti ružičasti sjaj iluzija. „Ispod“ (dole) je tle stvarnosti, koje uprkos svim samoobmanma efikasno postoji. Dospeti do toga dole i zatim i ostati izgleda od prvenstvene važnosti, ako se uzme da ljudi danas lebde malo iznad svog nivoa. Ovaj zaključak o opštosti proizilazi iz sna, koji predstvlja problem na jednoj ljudskoj skupini i tako ga karakteriše kao kolektivni problem. San čak ima u vidu čitavo čovečanstvo, jer pauk leti što bliže pored prozora zgrade, gde se donose „međunarodne odluke“. On hoće da »utiče« na skup koji tamo zaseda i da mu ukaže na put koji vodi u „unutrašnji svet“, dakle na samospoznaju. Od njega je san očekivao da „omogući mir“. Pauk time ima ulogu spasitelja, koji opominje i koji donosi isceliteljsku poruku. 675 Snevačica kao poslednje otkriva da je nedovoljno obučena. Ovaj motiv je čest u snovima i po pravilu ukazuje na nedovoljno prilagođavanje na relativnu nesvesnost o situaeiji, u kojoj se nalazimo. Ukazivanje na pogrešnost i nemar izgleda posebno na mestu u trenutku kada drugi postižu uspeh, jer u takvim slučajevima vreba opasnost od oholosti. 676 Opomena za „ostajanje dole“ u naše vreme je dala više povoda za teološku zabrinutost. Postoji, naime, bojazan od psihologije koja je ovde u pitanju, a koja bi dovela do slabljenja etičkih normi. Psihologija nam, međutim, sapštava u prvom redu jasnu spoznaju ne samo zla, već takođe i dobra. Opasnost da se potpadne pod ono prvo je pritom manja, nego kada toga nismo svesni. Da bi se poznavalo zlo, nije uvek potrebna psihologija. Niko, ko ide otvorenim očima kroz svet, ne može da ga previdi; i teže upada u rupu nego onaj ko je slep. Kao što istraživanje nesvesnog sa teološke strane izgleda sumnjivo na gnosticizam, tako je i njena etika sumnjiva na antinominizam i libertinizam. Niko, ko je pri zdravoj svesti, ne smatra da posle iscrpnog ispovedanja i pratećeg kajanja nikada više neće grešiti. Možemo se kladiti u jedan prema hiljadu da će očas ponovo grešiti. Dublje psihološko saznanje čak pokazuje da se uopšte ne može živeti a da se ne greši - „cogitatione, verbo et opere“ (mislima, rečju i delom). Samo krajnje naivan i neuk čovek može sebi da umisli da je u stanju da izbegne greh. Psihologija ne može više sebi da dozvoli slične detinjaste iluzije, već mora da sledi istinu i čak da ustanovi, kako
349 nesvesnost ne samo da nije opravdanje, nego je jedan od najvećih grehova. Ljudski sud može da je oslobodi od kazne, ali se utoliko nemilosrdnije sveti priroda, koja se ne brine za to, da li je neko svestan krivice ili ne. Iz parabole o nepoštenom upravitelju može se čak saznati da Gospod hvali nevernog upravitelja, koji je prikazao netačan račun, jer je „pametno radio“, da i ne govorimo o o onom (izbačenom) mestu u Jevanđelju po Luki 6, gde Hristos govori onome što se ogrešio o sabat: „Ako znaš šta činiš, neka si blagosloven“17, itd. * Povećano znanje nesvesnog znači isto što i prošireno život- 677 no iskustvo i veću svest i stoga nam naizgled daruje nove situacije, koje traže etičku odluku.One su, istina, oduvek postojale, ali su moralno i intelektualno bivale nedovoljno jasno uočene i često ne sasvim nenamerno ostavljane u sumraku. Covek u toj mlitavosti obezbeđuje u izvesnoj meri sebi alibi i izbegava etičku odluku. Ako, međutim, dođemo do dublje samospoznaje, vidimo sebe često suočenima sa najtežim problemima, naime sa kolizijama obaveza, o kojima se teško odlučuje po bilo kakvim paragrafima, niti na osnovu deset zapovesti, niti drugih autoriteta. Uostalom, etičke odluke ovde tek i počinju, jer prosto praćenje kodifikovanog »to ne treba« još nikako nije etička odluka, već samo akt poslušnosti i pod određenim okolnostima čak konforni izlaz, koji sa etikom ima posla samo u negativnom smislu. U svom dugom iskustvu nisam sreo situaciju, koja bi mi približila poricanje etičkih principa ili čak samo sumnju u tom smislu; naprotiv, sa povećanjem iskustva i saznanja etički problem se samo zaoštravao, a moralna odgovornost je rasla. Postalo mi je jasno, da nasuprot opštem shvatanju, nesvesnost ne predstavlja opravdanje, već da je mnogo više prestup u pravom smislu reči. Mada se na ovaj problem, kako je gore pomenuto, već u Jevanđelju pravi aluzija, crkva ga iz razumljivih razloga nije prihvatila, već je prepustila gnosticizmu da se njime ozbiljnije bavi. Oslanja se na učenje »privatio boni« i veruje da se zna, šta je dobro i zlo; zamenjuje se istinsko etičko, naime slobodna odluka sa moralnim kodeksom. Moralnost time klizi u pridržavanje zakona i »felix culpa«ostaje predmet vezan za rajski vrt. Čudimo se etičkom propadanju u našem stoleću i odmeravamo zastoj u toj oblasti sa napretkom u nauci i tehnici. Ali se ne pomišlja da je zbog sve samih moralnih pravila, etos zaboravljen. Etos je međutim teška stvar, koja se ne
350 može formulisati i kodifikovati, već spada u one stvaralačke iracionalnosti, nakojima se zasniva svaki istinski napredak. On zahteva čitavog čoveka, a ne samo jednu diferenciranu funkciju. 678 Pojedinačne funkcije sigumo zavise od čoveka, od njegove marljivosti, strpljenja, istrajnosti, od njegovog stremljenja ka moći (,,moć“ - u nemačkom - dolazi od ,,raditi“) i od urodene darovitosti. Tako čovek ide napred i »razvija se«. Iz toga smo naučili šta znače razvoj i napredak: to je čovekovo nastojanje, njegovo htenje i umeće. To je, ipak, samo jedna strana. A na drugoj je čovek, šta jeste i kakvim sebe smatra. Tu ne može ništa da promeni, jer zavisi od uslova koji su van njegovog dometa. Ovde on nije onaj koji unve, već je produkt, koji ne zna da sebe samog promeni. On ne zna kako je nastao u svojoj individualnoj jedinstvenosti i uz to poseduje samo krajnje manjkavo poznavanje sebe samog. Do skora je čak mislio da se njegova psiha sastoji u tome, šta on o sebi samom zna i da je proizvod kore velikog mozga. Pre više od pola stoleća nastalo otkriće nesvesnih psihičkih procesa još je daleko od toga da se prepozna kao opŠte dobro, čak ni u naznakama. Čovek, na primer, još ne zna, da u potpunosti zavisi od kooperacije sa nesvesnim, koje može da mu preseče čak i sledeću rečenicu, koju je nameravao da izgovori. On ne sluti da ga nešto nosi, dok on samog sebe posmatra isključivo kao delujući subjekt. Zavisi i nošen je od strane bića, koje ne poznaje, o kome,. medutim, stvara predstave, koje su u sivo, preistorijsko vreme davno zaboravljenom čoveku »pale na um« ili su mu se - kako se to na odgovarajući način drugačije kaže - obznanile. Odakle su došle? Očigledno iz nesvesnih procesa, iz takozvanog nesvesnog, koje još uvek u svakom novom ljudskom Životu prethodi svesti, kao majka detetu. Još uvek se nesvesno odslikava u snovima i vizijama i predočava svesti slike, koje nasuprot fragmentamom funkcionalizmu svesti, ističu činjenična stanja, koja se samo prividno odnose na funkciju za koju je čovek skoro isključivo zainteresovan, a u stvari se odnose na nepoznatog celog čoveka. Snovi, doduše, pričaju najčešće svojim »stručnim jezikom« - „canis panem somniat, piscator pisces“l>‘ , ali misle na sve, barem na to, što čovek još jeste - na zatečeno i duboko zavisno. 679 U svojoj težnji ka slobodi čovek oseća skoro instiktivnu odbojnost prema takvom saznanju, pošto se ne bez razloga plaši nje-
351 govog parališućeg delovanja. Priznaće, istina, da postoji takva zavisnost od nepoznatih sila —ma kako ih nazivali - ali se na najbrži način okreće od njih kao od preteće prepreke. Dokle god sve stoji naizgled dobro, jedno takvo ponaŠanje može čak biti od koristi, ali ne stoji uvek sve najbolje, posebno ne u današnje vreme, kada uprkos euforiji i optimizmu oseca drhtavicu, koja prolazi kroz temelje našeg sveta. Naša snevačiea nije sigumo jedini čovek, koji se pribojava.U skladu s tim, san opisuje kolektivnu potrebu i kolektivnu opomenu, da se ide na dcne ka zemlji i da se ponovo ne ustaje, osim ako pauk ponese one što su ostali dole, sa sobom naviše. Ukoliko, naime, funkcionalizam ovlada svešcu, nesvesno je to koje sadrži kom penzacioni simbol celovitosti. Ovde je to, kako je rečeno, predočeno slikom letećeg pauka. Ono nosi jednostranost i fragmentamost svesti i ne postoji razvoj naviše, ako ga nesvesno ne omogući. Samo svesno htenje ne može da iznudi ovaj stvaralački čin. Da bi to predstavio, san bira simbol molitve. Pošto prema ispravnom shvatanju sv. Pavla mi ne znamo, za šta bi trebalo da molimo, onda nam molitva ne znači ništa više nego »uzdisanje«, koje izražava našu slabost. Time se savetuje držanje koje kompenzuje sujeveran stav u odnosu na ljudsku volju i sposobnost. Na taj način je, međutim, izražena i regresija religiozne predstave u odnosu na teriofliorfhi simbol nadređene moći, dakle vraćanje nazad na davno zaboravljeni stupanj, kada su zmija, majmun ili zec mogli da personifikuju spasitelja. Hnšćansko »jagnje božije« ili »golub« Svetog duha danas mogu imati još najviše vrednost metafore. Nasuprot tome treba, medutim, istaći da životinje u simbolici sna naznačavaju instiktivne procese, koji imaju glavnu ulogu u biologiji životinja. Oni su ti, koji odlučujuće uslovljavaju i oblikuju životni tok neke životmje. Izgleda da čoveku za svakodnevni život instikti nisu potrebm, pogotovo ne, kada je uveren u svem oć svoje volje. On ignoriše značaj instikta, obezvređuje ga do nepostojanja i ne vidi, koliko čak i svoju egzistenciju ugrožava gubitkom instinkta. Ako, dakle, snovi naglašavaju nagon, to znači da pokušavaju da time lspune po život opasnu prazninu u našoj sposobnosti prilagodavanja. Odstupanja od instinkta javno se posvedočuju kiozq/ek- eso te, koji se u snovima isto tako izražavaju kroz životinje. „Nesavladani“ afekti stoga s pravom važe kao životinjski ili pnmitivm
352
681
i treba ih zato izbegavati bez potiskivanja, što znači bez podvajanja svesti; oni se, međutim, ne mogu zaobići. U stvamosti se ne možemo odupreti njihovoj premoći. Negde se događaju, čak i ako se ne mogu otkriti u svesti. U najgorem slučaju manifestuju se u neurozi ili u nesvesnom aranžmanu »neobjašnjivih« loših slučajnosti. Svetac, koji izgleda da je iznad tih slabosti, plaća svoje postignuće patnjom i odricanjem zemaljskog čoveka u sebi, bez koga upravo i ne bi bio svetac. Životi svetih ljudi dokazuju da se te stvari međusobno isključuju. Niko ne može da izbegne lanac patnji, koji vodi u bolest, starost i smrt. Radi ljudskosti se afekt može i treba da »savlada«, što znači da se zauzda, ali da se pritom zna, da taj uspeh mora skupo da se plati. Izbor valute, u kojoj ćemo platiti račun, ponekad je čak prepušten našem izboru. „Ostajanje dole“ i podređivanje teriomorfnom simbolu, što nam izgleda kao »crimen laesae maiestatis humanae«, ne treba dakako da znače ništa drugo, nego to kako treba da ostanemo svesni ovih jednostavnih istina i nikada ne ispustimo iz vida, da je zemaljski čovek u pogledu anatomije i psihologije, uprkos svim uzletima u visinu, srodnik antropioda i to ostaje. Ukoliko bi čoveku ipak bilo određeno, da se bez sakaćenja svoje prirode razvije do višeg stupnja, takva promena nije u njegovoj moći, već zavisi od uslova na koje ne može da utiče. On mora da se zadovolji čežnjom i »uzdasima«, sa nadom i molitvom da ga nešto mo-, žda uzdigne naviše, pošto mu Minhauzenov eksperiment sigurno neće poći za rukom.** Ovakvim držanjem čovek određuje položaj prema pomažućim i istovremeno opasnim moćima u nesvesnom; pomažućim, ako ih razume i opasnim, ako ih ne razume. Ma kako da nazovemo ove moći i mogućnosti, to ne menja ništa na njihovom činjeničnom stanju. Niko ne može religioznom čoveku da zabrani da te stvaralačke moći i mogućnosti ispravno naziva bogovima i demonima ili čak jednostavno »Bogom«. One se, prema stečenom iskustvu, tako i ponašaju. Ako mnogo njih u vezi s tim primenjuje reč »materija« i veruje da je time nešto reklo, mora im se dati da promisle, da su samo umesto jednog X stavili Y i da su time odmakli isto toliko napred kao i pre toga. Sigurno je samo naše duboko neznanje, koje čak ni ne zna, da li se približilo rešenju velike zagonetke ili ne. Preko »čini nam se kao da« dalje, vodi samo salto mortale vere, koji moramo prepustiti
353 onima za to nadarenim ili pomilovanim. Svaki prividni ili stvarni napredak zavisi od saznavanja činjenica, a poznato je da je njihovo utvrđivanje jedan od najtežih zadataka, koji postavlja ljudski duh. San 4 Dok sam bio uposlen sastavljanjem ovog rada, jedan po- 682 znanik iz inostranstva mi je poslao neočekivaSio jedan san, koji je usnio 27. maja 1957. godine. Naš je odnos ograničen na slanje po jednog pisma u vremenskom intervalu od jedne do dve godine. On je ljubitelj astrologije i interesuju ga pitanja sinhronosti. O mojoj preokupaciji NLO-ima ne zna ništa. Svoj san takođe ne stavlja ni u kakvu relaciju sa temom koja me interesuje. Ta činjenica kao i iznenadna, neobična odluka da mi saopšti san, spadaju više u smišljene koincidencije, koje statističko predubeđenje negira. San je sledeći: »Bilo je kasno popodne ili pred veče, Sun- 683 ce se bližilo horizontu. Bilo j e prekriveno slojem oblaka, koji j e bio dovoljno tanak, da je Sunce ipak moglo sa obrisima jasnog diska da ih probija. Bilo je bele boje. Ta belina se pretvarala neposredno u neobično bledilo, koje se zastrašujuće širilo preko celog zapadnog horizonta. Bledilo - želim tu reč da naglasim dnevne svetlosti postalo je zastrašujuća praznina. Onda se pojavilo jo š jedno Sunce na zapadu na istoj udaljenosti od horizonta kao prvo, samo malo više ka severu. Ali kada smo sa napetom pažnjom posmatrali nebo — bilo j e prisutno puno Ijudi rasturenih po širokom predelu, koji su kao i ja posmatrali nebo - onda se drugo sunce pretvorilo u jasnu kuglu nasuprotprvobitnom obliku diska. Istovremeno sa zalaskom Sunca i početkom noći, kugla se brzo približavala Zemlji. Sa spuštanjem noći promenio se opšti utisak sna. Dok reči „ bledilo “ i ,,praznina“ tačno opisuju utisak gubljenja života, snage ili potencijala Sunca, nebo je poprimilo karakter jačine i veličanstvenosti, koji su ulivali manje straha a više strahopoštovanja. Ne mogu da tvrdim da sam video zvezde, ali je noćno nebo ostavljalo utisak kao onda, kada tanki zastor oblaka povremeno dozvoli da se b-oz njega vidi po neka zvezda. Sigurno da je
354 ovaj noćni prizor imao karakter veličanstvenosti, moći i lepote. Kada se kugla velikom brzinom približavala Zemlji, najpre sam mislio, da je to Jupiter, koji je napustio svoju putanju, ali kadaje kugla prišla bliže, video sam da je uprkos svojoj veličini isuviše mala za planetu kao što je Jupiter. Zbog približavanja kugle bilo je moguće da se razaznaju određene oznake na njenoj površini i to linije meridijana ili tako nešto. Po svom izgledu bile su više dekorativne i simbolične nego geografske ili geometrijske. Moram da istaknem lepotu kugle, viđenu u prigušeno sivoj ili neprozirno beloj boji naspram noćnog neba. Kada smo postali svesni da će morati da dođe do strašnog šudara sa Zemljom, osetili smo naravno strah; ali bio je to strah u kome je prevladavalo strahopoštovanje. Bio je to kosmički događaj, koji je izazivao zapanjenost uz strahopoštovanje. I dok smo tako bili utonuli u posmatranje prizora, pojaviše se druga i treča kugla i sve više, približavajući se velikom brzinom. Svaka kugla se srušila na Zemlju kao bomba, ali naizgled na takvoj udaljenosti, da bar ja nisam mogao da dokučim prirodu eksplozije ili detonacije ili šta god da je bilo. U svakom slučaju, činilo mi se da sam video bljesak. Kugle su u intervalima padale svuda oko nas, ali sve tako daleko, da njihovo uništavajuće delovanje nije moglo da se oseti. Izgledalo je da postoji izvesna opasnost od šrapnela ili nečeg sličnog. Zatim sam očigledno ušao u svoju kuću, u kojoj sam razgovarao sa nekom devojkom koja je sedela u pletenoj naslonjači, držeći pred sobom otvorenu beležnicu i bila zadubljena u svoj rad. Svi mi išli smo, kako mi se činilo, u jugozapadnom pravcu, možda da bismo našli sigurni region i ja sam pitao devojku, ne bi li bilo bolje da pođe s nama. Ćinilo se da je opasnost velika i nismo svakako mogli da ostavimo devojku samu. Njen je odgovor, međutim, zvučao određeno: Ne, ona će ostati tu gde je i nastaviti svoj rad. Bilo je uistinu svuda podjednako opasno i jedno mesto sigurno koliko i drugo. Shvatio sam odmah da su razboritost i praktičan razum bili na njenoj strani. Pri kraju sna sreo sam neku drugu devojku ili možda tu istu izuzetno kompetentnu i samouverenu mladu damu, koju sam prethodno bio video kako sedi u pletenoj naslonjači, zadubljena u svoj posao. Ova drugaje u svakom slučaju bila viša i jasnija, tako da sam mogao da jo j vidim lice. Obraćala mi se takode direktno i razgovetno. Rekla je vrlo
355 određenim tonom, izgovarajući moje ime i prezime: „Živećete do jedanaest osam. “Izgovarala je tih osam19reči tako jasno i razgovetno, na tako autoritativan način, kao da bi trebalo da budem ukoren zbog toga što nisam verovao da ću živeti do jedanaest osam. “ Komentar sna Posle uvodnog opisa sledile su primedbe sa komentarima 684 sna, koje bi nam mogle ukazati na način kako da ga tumačimo. On vidi, kao što se može očekivati, iznenaanu promenu opšteg utiska na početku kao glavni trenutak sna, naime preokret od samrtnog, zastrašujućeg bledila i praznine zalaska Sunca ka moćnoj veličanstvenosti nastupanja noći i od straha ka strahopoštovanju. To je povezano, kako on kaže, sa današnjom preokupacijom političkom budućnošću Evrope. On se pribojava na osnovu svojih astroloških proračuna od nastupanja svetskog rata od 1960. do 1966. godine. Osetio se čak pozvanim da uputi pismo jednoj vrlo merodavnoj političkoj ličnosti, u kome izlaže svoja strahovanja. Pritom je imao (ni malo neobično) iskustvo da se njegovo prethodno raspoloženje, koje je pobuđivalo strah, više ili manje odjednom preokrenulo čak u ravnodušnost, kao da ga se čitava stvar više uopšte ne tiče. U svakom slučaju, on ne može sebi da objasni, kako to, da685 početni strah smenjuje upravo takoreći sveto raspoloženje. On se, međutim, oseća sigurnim zbog saznanja da se ovde radi o kolektivnoj, a ne o ličnoj stvari i pita se, nisu li naša vera u kulturu i civilizaciju oličeni u toj slabosti, bledilu i praznini, dok naprotiv prodor ,,noći“ sobom donosi ponovno priticanje snage i života. U takav kontekst se kvalifikacija ,,veličanstvo“ svakako ne može lako uklopiti. Odnosi se na „stvari koje dolaze iz »posebnog zemaljskog prostora“ i ,,ne podležu našoj kontroli“ . Želi se ,,na teističkom jeziku« reći da je krajnje nemoguće poznavati promisli Božje i da su u večnosti i noć i dan od podjednake važnosti“ . Tako nam je samo „ostavljena mogućnost da se potčinimo ritmu večnosti“ i tako „neumoljivo veličanstvo noći postaje izvor snage“, ako se drži korak sa promenama socijalne strukture. San prividno podvlači ovaj karakteristični defetizam kroz veliki kosmički intermeco kolizije sazvežđa, kome je čovek bespoštedno prepušten. U snu nema, kako kaže snevač, ni traga od ,,seksualnosti“ , 686
356 ako hoćemo da izostavimo susret sa mladom damom. (Kao da bilo kakav odnos prema suprotnom polu neizostavno uvek počiva na seksu!) Ono što ga uznemirava je činjenica, kao što sam ističe, da se susret događa ,,po noći“! Kao što ovaj primer pokazuje, sa ,,sex-consciousness“ bi se moglo otići predaleko. Pletena naslonjača nije u tom smislu baš izazovan, već za snevača znači, kako kaže, izvanredan uslov za koncentrisani intelektualni rad, na koji beležnica uistinu i ukazuje. Pošto je snevač, kako je pomenuto, vredan istraživač astrologije, to mu je kombinacija brojeva jedanest-osam postavila posebnu zagonetku. On misli na XI-8 kao na mesec i dan svog oproštaja. Kao stariji gospodin u biblijskoj starosti sasvim ima pravo na takvo gledanje. On stavlja, na osnovu astroloških razmišljanja, taj fatalni novembar u godinu 1963, dakle u sred prognoziranog svetskog rata. Oprezno, međutim, dodaje: „Nisam, naravno, nikako siguran.“ Ovaj san mu je, kaže on, ostavio posebno osećanje zadovoljenja i zahvalnosti za to što mu je jedan takav doživljaj ,,priznat“. U stvari radi se o takozvanom „velikom snu“, za koji je po neko zahvalan, čak i ako ga nije razumeo ili ga nije pravilno razumeo. Komentar uz san 4 San započinje zalaskom Sunca, pri čemu je Sunce tako pokriveno oblacima da može da se vidi samo prsten. Time je istaknut okrugli oblik. Takva težnja se potvrđuje u sledećem: drugi Sunčev prsten, Jupiter, druga okrugla tela u velikom broju, „stvari iz ekstra zemaljskog prostora“. Po tome se ovaj san sme ubrojiti u psihičke NLO-fenomene. Nezdravo bledilo Sunca ukazuje na strah, koji se širi nad dnevnim svetom u predosećanju dolazećih katastrofalnih događaja. Oni su, nasuprot „dnevnim zbivanjima“ nezemaljskog porekla: Jupiter, otac bogova, napustio je svoju putanju i približava se Zemlji. Ovaj motiv srećemo u memoarima duševno obolelog ŠREBERA (SCHREBER)20: neobični događaji, koji se odvijaju oko njega, navode Boga ,,da se približi više Zemlji“. Tako nesvesno ,,tumači“ preteći događaj kao božju intervenciju, koja se manifestuje u pojavljivanju manjih kopija velikog Jupitera. Snevač
357 ne izvlači neposredni zaključak da se radi o neidentifikovanim letećim objektima i ne čini se takođe da svesno bavljenje njima utiče na njegov izbor simbola. Iako po svemu sudeći preti kosmička katastrofa, strah se69i pretvara u pozitivno, posvećeno, svečano i puno strahopoštovanja raspoloženje, kako odgovara predstojećem javljanju Boga. Dolazak Boga za snevača, međutim, ipak znači najveću opasnost, jer nebeska tela ,,pršte“ o Zemlju kao velike boijibe, koje odgovaraju njegovom strahovanju od novog svetskog rata. Ali na čudnovat način one ne izazivaju očekivani zemljotres, a detonacije kao da su posebne i neobične vrste. U okruženju snevača ne događa se nikakvo razaranje. Udari su tako daleko ispod horizonta, da on vemje kako nije uočio ni jednu jedinu vatru eksplozije. Sudaranje sa tim planetoidima stoga protiče mnogo bezazlenije, nego što bi to bio slučaj u stvarnosti. Izgleda da je glavna stvar pritom strah od mogućnosti izbijanja Trećeg svetskog rata, što događaju daje aspekt izazivanja prestrašenosti. U mnogo većoj meri ga dovodi do najvećeg uzbuđenja tumačenje, koje snevač pridaje pojavi, nego sama činjenica događanja. Time čitava stvar poprima izraziti psihološki aspekt. To se, takođe, odmah potvrđuje u susretu sa mladom da- 692 mom, koja ostaje na svom položaju, bezbrižno nastavlja sa radom i u boljem izdanju mu proriče datum njegove smrti. Ona to čini na tako upečatljiv način, da se on čak oseća pozvanim da istakne i broj reči, naime osam, koje ona pritom koristi. Da je ta osmica više od puke slučajnosti, pokazuje se kroz sam navodni datum smrti: 8. novembar. To dvostruko naglašavanje osmorstva neće biti bez osnova, jer osam je duplo četvorstvo i kao simbol individuacije igra u mandalama skoro isto tako veliku ulogu kao kvaternitet21. Zbog nedostatka asocijativnog materijala, tumačenje broja jedanaest naznačićemo samo kao pokušaj uz pomoć tradicionalnog simbolizma brojeva: deset je potpuni, završeni razvoj jedinice. 1-10 ima značenje završenog ciklusa. OtudalO + 1 znači početak novog ciklusa. Pošto hipoteza tumačenja snova glasi »post hoc ergo propter hoc« (potom, dakle zbog toga), to jedanaest vodi ka osam, što znači ka ogdoadi, simbolu celovitosti, dakle ka ostvarivanju celovitosti, kao što je već naznačeno kroz pojavu NLO-a.
358 693
Mlada dama, koju snevač izgleda ne poznaje, može se razumeti kao kompenzujuća anima Jigura. Ona predstavlja puniji aspekt nesvesnog nego takozvana senka, time što ličnosti dodaje i ženske crte. Po pravilu se pojavljuje najjasnije onda, kada svest temeljno poznaje senku svoga Ja i vrši najveći uticaj kao psihološki faktor onda, kada ženske osobine ličnosti još nisu integrisane. Ako te suprotnosti nisu ujedinjene, onda nije uspostavljena celovitost i Sopstvo kao njen simbol je još nesvesno. Ako je, međutim, konstelacija izvršena, onda se ono pojavljuje u projekciji, kao sopstveno bivstvo naprotiv pokriveno animom, koja u krajnjoj liniji može na to da aludira, kao što je slučaj u ovom snu: anima svojom spokojnošću i sigumošću uspostavlja protivtežu uznemirenosti Ja-svesti i pominjanjem broja osam aludira na postojeću celovitost u projekciji NLO-a, na Sopstvo. 694 Naslućivanje enormnog značaja Sopstva kao uređivača ličnosti, kao i uticajnih kolektivnih dominanti ili arhetipova, koji kao takozvani metafizički principi uslovljavaju opštu orjentaciju svesti, izazivaju svečano raspoloženje na početku sna. Ono odgovara dolazećem bogojavljanju, pred kojim se strepi da znači svetski rat ili kosmičku katastrofu. Izgleda, naprotiv, da anima to zna bolje. Očekivano razaranje bar ostaje nevidljivo, tako što se u okolini snevača u stvari ne događa ništa zastrašujuće osim njegove subjektivne panike. Anima ignoriše njegov strah od katastrofe, a zato ukazuje na njegovu sopstvenu smrt kao na - smelo bi se reći sopstveni - izvor njegovog straha. 695 Pogled na smrt je već mnogo puta iznudio ispunjenje, koje nije bilo moguće nikakvom naporu volje ili dobroj nameri. Ona je veliki ispunitelj, koji ispod bilansa ljudskog života podvlači svoju neumoljivu završnu crtu. Tek je u njoj postignuta celovitost, ovako ili onako. Smrt je kraj empirijskog i eilj duševnog čoveka, kao što kaže HERAKLITOVO saznanje: »Sve što još nije tamo gde bi trebalo da bude i što još nije prošlo, a da je trebalo da prođe, oseća strah od kraja, odnosno od konačnog obračuna“. Obilazi se dokle god je moguće dovođenje u svest onih stvari, koje još nedostaju celovitosti i time se sprečava postajanje Sopstva svesnim, a na taj način i spremnost za smrt. Sopstvo ostaje u projekciji. U našem slučaju se pojavljuje kao Jupiter, koji se, međutim, pri približavanju Zemlji pretvara u mnogo »Sopstava« ili individualnih duša i nestaje u zemlji, to jest integriše se u naš svet.
359 Time je naznačena mitološki inkarnacija, psihološki naprotiv pojava nesvesnog procesa u oblasti svesnog. Ja bih zato, govoreći u smislu sna, savetovao snevaču da696 opšti strah od katastrofe razmotri pre svega jednom sub specie sopstvene smrti. U tom pogledu je karakteristično da pretpostavIjena godina njegove smrti pada u sred kritične faze od 1960. do 1966. godine. Propast sveta bi time bila njegova sopstvena smrt i zato u prvom redu jedna lična katastrofa i jedan subjektivni kraj. Pošto, međutim, simbolika sna nesumnjivo o^isuje kolektivnu situaciju, izgleda mi uputno da se subjektivni aspekt NLO-fenomena uopšti i da se prihvati da je kolektivni, ali kao takav neprepoznati strah od smrti projektovan na NLO-e. U novije vreme se diskutuje, posle početnih optimističkih spekulacja o gostima iz svemira, o mogućoj opasnosti, čak o o pretećoj invaziji na Zemlju sa još uvek nepredvidljivim posledicama. Razloge za više od običnog straha od smrti, u današnje vreme ne moramo posebno da tražimo. Oni nam prosto leže na dlanu i to utoliko više, pošto sav besmisleno straćeni i na zablude potrošeni život takođe znači smrt. Ova okolnost može takođe da stvori osnovu za neprirodni porast straha od smrti upravo u naše vreme, kada je život za tako mnogo ljudi izgubio svoj dublji smisao i zbog toga ih primorava, da već eonima svojstveni životni ritam zamene zastrašujućim ritmom otkucavanja sekundare. Otuda bismo još mnogima poželeli kompenzujuće držanje anime u našem snu i preporučili im da izabem životnu devizu kao bazelski Holbajnov učenik HANS HOPFER, koji je živeo u 16. veku: »Smrt je poslednja stvar na svetu. Teško da ću i tu ustuknuti.« San 5 Ovaj san potiče od jedne akademski obrazovane dame. 697 Usnila ga je pre više godina, bez ikakve veze sa fenomenom neidentifikovanih letećih objekata. „ Dve žene su stajale na ivici sveta kao da nešto traže. Starija i viša j e bila hroma. Podsetila me je na moju prijateljicu, gospođicu X. Ona je gledala odvažno napred. Mlađa je bila niža i pridržavala je rukom višu sa osećanjem snage, ali se nije usuđivala da gleda napred. Ja sam prepoznala sebe u ovoj drugoj prilici. Na nebu sam levo videla Mesec i zvezdu Severnjaču, desno
360 izlazeće Sunce. Jedan eliptični, srebrnasto svetlucavi objekatpribližavao se leteći sa desne strane. U njemu su bile neke prilike, koje su stajale duž ivice objekta. Izgledalo j e da su to muškarci u srebrnobeloj odeći. Obe žene su bile uzbuđene prizorom i drhtale su u tom nezemaljskom, kosmičkom prostoru, u položaju koji je bio moguć samo u momentu vizije. “
ess
Snevačica se neposredno posle krajnje upečatljivog sna mašila kičice kako bi sačuvala viziju, kako to pokazuje slika 1. San opisuje tipični fenomen NLO, koji, kao i san 3, sadrži motiv postojanja »posade«, to jest prisustvo ljudskih bića. Radi se očigledno o graničnoj situaciji, kao što pokazuje izraz »na ivici sveta«. S one strane je kosmički prostor sa svojim planetama i suncima ili zemlja mrtvih ili nesvesno. Prva mogućnost sugeriše svemirski brod, tehničko dostignuće neke razvijenije planetarne populacije; druga predstavlja neku vrstu anđela ili duhova preminulih, koji dolaze na Zemlju da bi odveli neku dušu. Slučaj se odnosi na gospođicu X, kojoj je tada već bila „potrebna podrška“, odnosno koja je bila bolesna. Njeno zdravstveno stanje je stvarno davalo povoda za strahovanja. Ona je potom umrla oko dve godine nakon sna. Snevačica je u skladu s tim svoju viziju uobličila kao predosećanje. Konačno, treća mogućnost, naime nesvesno, ukazuje na njegovu personifikaciju, i to na animus u njegovoj karakterističnoj množini, koji, ogrnut u svečano belo, približava pomisao na bračno sjedinjavanje suprotnosti. Ovaj oblik simbola pogodan je, kao što je poznato, za misao o smrti kao poslednjem uspostavljanju celovitosti. Mišljenje snevačice da san nagoveštava smrt njene starije prijateljice, moglo bi stoga biti ispravno. 699 San koristi simbol okruglog diska, jednog NLO-a koji nosi duhove, svemirskog broda, koji iz onostranog dolazi do ivice našeg sveta kako bi odneo duše mrtvih. Iz vizije ne proizilazi odakle dolazi brod, da li sa Sunca ili sa Meseca ili odnekud drugde. Prema mitu »Acta Archelai«, bio bi to Mesec koji se uvećava, koji postaje puniji sa povećanjem broja preminulih duša, koje se sa dvanaest vedara prenose sa Zemlje na Sunce i odatle se kao očišćene ostavljaju na Mesecu. Na ideju, da bi NLO mogao da prestavlja neku vrstu Nahen Harona, koji prebacuje duše preko Stiksa, do sada još nisam naišao u literaturi. To nije toliko začu-
361 đujuće, pošto delom takvi »klasični« odnosi nisu bliski modernom obrazovanju, a drugim delom mogu dovesti do vrlo neprijatnih zaključaka. Naizgled znatno povećano opažanje NLO-a u novije vreme, što znači od pre otprilike deset godina, koje je privuklo opštu pažnju pa i zabrinutost, moglo bi dati povoda za zaključivanje da ako se pojavljuje toliko onostranih prevoznih sredstava, treba očekivati i odgovarajući broj smrtnih slučajeva. Poznato je da su pojave ove vrste u ranijim stolećima bile tumačene u ovom smislu: one su bile predznak »velikog umiranja«, rata i kuge, dakle ono mračno predosećanje, koje se nalazi u osnovi i dajaašnjeg straha. U takvom slučaju se nikako ne smemo predati očekivanju da su velike mase već u toj meri prosvećene, da hipoteze ove vrste ne bi više mogle da u njima uhvate koren. Srednji vek, antičko doba i praistorija nisu izumrli, kao što 700 misle »prosvećeni«, već žive vedro dalje u znatnim delovima populacije. Najstarija mitologija i magija uspevaju kao i oduvek neposredno među nama i samo su relativno malom broju postale nepoznate, onima koji su se zbog svog racionalističkog obrazovanja udaljili od prvobitnog stanja22. Sasvim nezavisno od svuda vidljive crkvene simbolike, koja otelovljuje šest hiljada godina duhovne istorije i uvek je iznova ponavlja, žive i njeni neugledni srodnici, magična shvatanja i običaji i dalje, uprkos svom školskom obrazovanju. Da bi se, međutim, upoznali sa tom pozadinom, koja se nigde ne pojavljujc na površini, morao bi neko da živi mnogo godina kod nas (u Svajcarskoj) u zabitoj okolini. Ali kada čovek jednom nađe ključ, dočekivaće ga iznenađenja sve jedno za drugim. Ne samo da će sresti ponovo primitivnog vrača u obličju brojnih takozvanih ,,štrudela“23(čarobnjaka), već i njihovo krvno paktiranje sa đavolom, njihove čini i bajalice da stoka nema mleka, kao i obične, rukom pisane knjige o magiji. Ja sam kod jednog ,,štrudela“ naišao na takvu knjigu s kraja 19. veka, koja počinje sa merseburškom bajalicom na »novom visokonemačkom« i jednim napevom Veneri nepoznate starosti. »Štrudeli« imaju povremeno znatnu klijentelu iz grada i sa sela. Lično sam video hrpu od više stotina pisama zahvalnosti, koju je dobio jedan vrač za uspešno isterivanje utvara iz kuća i štala, za skidanje čini sa ljudi i stoke i za izlečenje od svih mogućih bolesti. Za one moje čitaoce, kojima su ove stvari nepoznate i koji stoga moje iz-
363
362 laganje mogu da smatraju za preterivanje, mogu da ukažem na činjenice, koje svako može da kontroliše, da procvat astrologije ne spada u sivi srednji vek, već u sredinu 20. veka, kada se čak ni mnoge dnevne novine ne ustručavaju da izdaju nedeljne horoskope. Tanak gomji sloj neukorenjeno prosvećenih čita, istina, sa zadovoljstvom u nekom leksikonu, kako je još godine 1723. izvesni gospodin Taj i Taj poručio izradu horoskopa za svoju decu, a ne zna da je horoskop danas postao skoro kao intimna vizitkarta. Za sve koji su makar i napola upoznati sa ovakvim stvarima i sa njima su manje ili više u dodiru, postoji nepisana ali utoliko strožije poštovana konvencija: »O tome se ne priča!«. Posledica toga je da se o njima samo šapuće, ali niko ih ne priznaje, jer niko neće da ga smatraju toliko glupim. U stvamosti je, međutim, stvar sasvim drugačija. Pominjem ove stvari koje tutnje u temeljima našeg društva, uglavnom zbog simbolike pomenutih snova, koja za tako mnogo ljudi zvuči nerazumljivo, jer se zasniva na njima nepoznatim istorijskim činjenicama. Šta bi neko rekao kada bih san nekog običnog čoveka povezao sa Votanom ili Baldarom? Optužili bi me za učeno preterivanje, jer ne znaju da u istom selu sedi vrač koji mu je skinuo čini sa štale i da je pritom koristio knjigu magija, koja počinje merseburškom čarobnom izrekom. Ko ne zna da švajcarske kantone još uvek - prosvetiteljstvo tu i tamo - obilazi »Votanova vojska«, optužio bi me za najveću proizvoljnost, ako bih strašni san jednog građanina na samotnim Alpima povezao sa »blagoslovenim bićima«, gde je on ipak okružen ljudima, kojima su »dogeli«24 i noćna vojna kolona stvamost koje se plaše, ako je već nepriznata i navodno nepoznata. Potrebno je tako malo da bi se premostila prividna provalija, koja zjapi između praistorijskog i našeg današnjeg sveta. Naša identifikacija sa trenutnom svešću sadašnjosti je tako velika, da zaboravljamo „bezvremeno“ postojanje psihičkih osnova. Sve što je potrajalo duže i što će kao komešanje savremenih strujanja duže potrajati, važi za fantaziranje, koje treba maksimalno izbegavati. Ali time se zapada u najveću psihičku opasnost koja nam danas preti, naime u razne intelektualne -izme, odvojene od svih duševnih korenova, koji svi skupa prave račun bez krčmara, odnosno bez stvarnog čoveka. Na nesreću, ljudi smatraju da ih dotiče samo ono što je sve-
sno i da za sve nepoznato postoji odgovarajući specijalista, koji je već odavno od toga napravio nauku. Ova obmana je utoliko verodostojnija, pošto je za pojedinca zaista postalo nemoguće da danas ima pregled nad tim kakva sve znanja ima specijalna naučna disciplina, koju on nije izučavao. Pošto su subjektivno najdelotvorniji doživljaji istovremeno najindividualniji i zato najmanje verovatni, to onaj koji pita u mnogim slučajevima neće upravo od nauke dobiti zadovoljavajući odgovor. Tipičan primer za to je MENCELOV (MENZEL) spis o NLO-ima25. Naučno interesovanje se isuviše lako sužava na često, verovatno, prosečno, jer to je konačno osnova svake nauke zasnovane na iskustvu. Takva osnova ima svakako malo smisla, ako se na njoj ne sagradi nešto u čemu je predviđeno mesto i za izuzetno. U graničnoj situaciji, kako je opisuje naš san, smemo da 702 očekujemo neobično, bolje rečeno ono, što nam izgleda neobično, a u stvarnosti ono što je od prastarih vremena u takvoj situaciji obično: brod umrlih približava se sa koronom zagrobnih duhova, čijem se skupu preminuli priključuje ili kolona mrtvih uzima dušu sa sobom. Nastup takvih arhetipskih predstava ukazuje uvek na neo- 703 bično. Nije naše tumačenje nategnuto, već je pre u tom pravcu potisnuta pažnja snevačice. Zahvaćena mnogim površnim elementima, njenoj pažnji izmiče ono što je bitno, naime blizina smrti, koja je u određenom smislu isto tako pogađa kao i njenu prijateljicu. Motiv ,,posade“ u svemirskom brodu sreli smo već u prethodnom snu o metalnom pauku i srešćemo ga i u sledećem po redu. Instinktivna odbrana, koja se oseća pred dubljim aspektom ovog motiva, mogla bi da objasni, zašto je u dosadašnjoj literaturi o NLO-ima izgledalo da ova varijanta smisla nije igrala nikakvu ulogu. Mogli bismo sa ,faustom “ zajedno da kažemo: „Berafe nicht die wohlbekannte Schar...“26, (Ne zazivaj dobro znanu gomilu), ali nije nam potrebno to zazivanje, pošto se strah, koji se ulogorio nad svetom, već dobro pobrinuo za to. San 6 San potiče iz Kalifornije, iz takoreći klasične ,,Saucerland“ 704 (zemlje letećih tanjira).27
364
365 Snevačica ima dvadeset tri godine.
„Stajala sam sa nekim (nepoznatim) muškarcem na otvorenom, na nekom trgu ili kružnom gradskom centru. Bila je noć i posmatrali smo nebo. Odjednom sam videla kako nešto okruglo i fluorescentno svetlucavo dolazi k nama kao iz velike udaljenosti. Ukoliko j e prilazilo bliže, utoliko je postajalo veće. Mislila sam da je leteći tanjir. Bio j e to moćan okrugli svetlosni krug, koji je konačno prekrio čitavo nebo. Došao j e tako blizu da sam na njegovoj platformi videla Ijude kako idu tamo amo kao na nekom brodu. Najpre sam mislila da neko izvodi neki trik, a onda sam pomislila da je stvarnost. Okrenula sam se i videla nekoga sa kinematografskim aparatom, kako gleda u visinu. Iza nas j e stajala gradevina kao neki hotel. Ovi Ijudi su bili na visini i projektovali su tu istu sliku na nebo Skrenula sam na to pažnju svima u blizini. Zatim sam bila kao u nekoj vrsti ateljea. Tu su bila dvojica »producers “ - konkurenata - obojica stari Ijudi. Išla sam od jednog do drugog i razgovarala o mojoj ulozi, koju j e trebalo da igram u njihovim fiimovima. U tome je učestvovalo mnogo devojaka, među kojima i neke koje sam poznavala. Jedan od »producers« j e dirigovao ovom flying-sauce stvari. Obojica su pravili science-fiction filmove i ja sam bila određena da u njima igram glavnu ulogu. 705
Snevačica, jedna mlada glumica, nalazi se na lečenju zbog izrazite disocijacije ličnosti sa svim odgovarajućim simptomima. Kao što je uobičajeno, disocijacija se izražava u njenom odnosu prema muškom polu, naime u konfliktu između dva muškarca, koji odgovaraju njenim dvema nekompatibilnim polovinama ličnosti. Komantar uz san 6
706
Kao u snovima 1 i 2, ovde se radi o snevačici koja je svesna neidentifikovanih letećih objekata i ovde kao i tamo NLO funkcioniše kao nosilac simbola. Njegova se pojava takoreći očekuje, pri čemu se snevačica za tu priliku već smestila u »centralni« položaj, i to na kružni trg u središtu grada. Time je dat srednji položaj između suprotnosti, koji je s desna isto toliko udaljen kao i s leva i zato dozvoljava da se obe strane vide ili osete. Sa takvim uslovom ,,podešenosti“, NLO se pojavljuje kao poja-
šnjenje ili njegova »projekcija«. San insistira na projekcionom karakteru NLO-a, tako što ga povezuje sa kinematografskom operacijom dva konkurentska filmska producenta. U ovim likovima se lako prepoznaju suprotstavljeni objekti njenog disociranog ljubavnog izbora i time osnovni konflikt, koji bi trebalo da se reši u tertium comparationis, izmirenju suprotnosti. NLO se ovde pojavljuje u već poznatoj ulozi posrednika, ali se pretvara u nameravani kinematografski efekat, kome očig^dno nedostaje svako posredničko značenje. Ako se sagleda uloga koju jedan filmski producent ima u životu neke mlade glumice, onda premeštanje rivalskog ljubavnika u lik producenta ohrabruje ovog poslednjeg u smislu podizanja ranga i porasta važnosti. Na taj način se oni takoreći prenose pod svetlost pozornice njene životne drame, dok sam NLO bledi, ukoliko, već nije, samo kao običan trik, izgubio potpuno na značaju. Vrednosni akcenat je sa naizgled kosmičkog fenomena potpuno pomeren na producente i ne predstavlja ništa više do bezvredni trik, a interesovanje snevačice se u potpunosti okreće njenoj profesionalnoj ambiciji. Time je razrešenje sna potvrđeno kao završnim pečatom. Nije lako uvideti zašto san uopšte priređuje čitavo pojavlji- 707 vanje NLO-a da bi ga odmah zatim na razočaravajući način kao trik uklonio. Imajući u vidu sugestivne okolnosti na početku sna (centar!) i snevačici očigledno dobro poznato senzacionalno značenje NLO-a, ovaj preokret dolazi malo neočekivano. Kao da je san hteo da kaže: „Ali nije tako - upravo baš nije. To je samo filmski trik, scena iz naučne fantastike. Radije misli na to da u oba filma imaš glavnu ulogu.“ Iz takvog toka stvari može se videti, kakva je uloga bila do- 708 deljena NLO-u i zašto je morao ponovo da se skloni sa pozomice: ličnost snevačice dolazi u središte pozornice, na centralno mesto, koje treba da kompenzuje rascep njene ličnosti na suprotnosti i stoga predstavlja sredstvo za prevazilaženje te disocijacije. Za to je potreban afekat, kako bi se održao isti pravac. U afektu prestaje igra klatna sa autonomnim suprotnostima i nastaje jedinstveno stanje. Ono se dovodi pomoću uzbudljive pojave NLOa, koji za trenutak svu pažnju privlači na sebe.
366 Vidi se da fenomen NLO-a nije svojstven za ovaj san i predstavlja samo sredstvo za svrhu, kao kada nekome doviknemo: „Pogledaj ono!“ Zbog toga se odmah obezvređuje: nije fenomen već samo trik i radnja sna korača dalje ka ličnom problemu snevačice i njenom konfliktu između dva muškarca. Ako ova dobro poznata i zaista česta situacija znači nešto više i potraje duže od prolazne nesigurnosti u izboru, onda se najčešće kao razlog nalazi činjenica da se problem ne uzima ozbiljno, kao Buridanov magarac, koji nije mogao da se odluči koji bi od dva naramka sena prvo pojeo. Bio je to prividni problem: u osnovi nije bio gladan. To je izgleda slučaj i sa našom snevačicom: ona, naime, ne misli ni na jednog ni na drugog, ona misli na sebe. Sta zapravo hoće, govori joj san, koji ljubavnike pretvara u »producers«, situaciju predstavlja kao filmsko preduzeće, a njoj pripisuje glavnu ulogu u sceni koja treba da se snimi. To je ono što snevačica uistinu misli, da u skladu sa svojim zanimanjem igra glavnu ulogu, u ovom slučaju ulogu mlade ljubavnice, ne brinući za odgovarajućeg partnera. To joj u stvarnosti očevidno neće sasvim poći za rukom, pošto još podleže iskušenju da svoje partnere smatra stvarnim, dok oni u njenoj drami samo igraju ulogu. To ne govori baš u prilog njene umetničke vokacije i dozvoljava sumnju u ozbiljnost njenog zanimanja. Naspram njenog kolebljivog stanja svesti, san ukazuje odlučno na zanimanje kao na njenu pravu ljubav i time joj direktno u mke daje rešenje njenog konflikta. 710 Iz ovog sna ne dobijamo nikakav uvid u biće fenomena NLO-a. On se ovde koristi takoreći samo kao alarmni poziv pomoću kolektivnog uzbuđenja oko letećih tanjira. Ma koliko fenomen bio interesantan ili čak alarmirajući, omladina ima ili uzima sebi povlasticu, da problem Nje i Njega smatra mnogo fascinantnijim. U ovom slučaju ona sigurno ima pravo, jer ako tek nešto moramo da postanemo, onda Zemlji i njenim zakonima pripada veći značaj od one poruke koja se čuje iz daljina, koju nagoveštavaju znaci na nebu. Pošto mladost, kao što je poznato, vrlo dugo traje, a njeno svojstveno duševno stanje predstavlja najviše postignuto u životima nekih ljudi, onda takvo psihološko ograničenje važi kao opšte i za sedokose, čiji rođendani ne znače ništa više od proslave podsećanja na njihove dvadesete godine. U najboljem slučaju ishod je u koncentraciji na zanimanje, a sve ostalo, što bi još moglo da dođe uz to, je samo kao obična smetnja i nije
709
367 dobrodošlo. Od tog stanja duhovnog mirovanja ne štite ni godine, ni položaj, ni vaspitanje. Uprkos svemu, ljudsko dmštvo je još vrlo mlado, jer šta znače dugoročnije gledano tri do pet hiljada godina! Uzeo sam ovaj san kao paradigmu za način na koji nesve- 711 sno može da postupa sa problemom kojim se ovde bavimo. Želeo bih time da pokažem da simboli nisu ni u jednom pravcu jednoznačni, već da po svom smislu zavise od mnogo različitih faktora. Život ne ide dalje od nekog mesta, već upiavo od onog, gde se trenutno nalazimo. U sledećem poglavlju obrađivaću nekoliko slika, koje se7i2 odnose na fenomen NLO-a. Slikar dmge slike, kome sam putem pisma saopštio da određene pojedinosti na njegovoj slici dovodim u vezu sa čudnovatim pojavama na nebu, dao mi je na raspolaganje sledeći san, koji je usnio 12. septembra 1957. godine. San 7 „Nalazio sam se, zajedno sa drugim Ijudima, na vrhu nekog brega, odakle se mogao sagledati lep, širok, valovit predeo, pun sočnog zelenila. Onda se iznenada ispred nas pojavila lebdeći jedna „ leteća tacna stala j e mirno u visini očiju i ležala, jasno i razgovetno na Sunčevoj svetlosti. Nije izgledala kao mašina, već kao riba iz morskih dubina, okrugla i spljoštena, ali ogromna. (Od prilike deset do petnaest metara u prečniku). Bila j e pokrivena po čitavom telu plavo-sivo-belim pegama. Ivice su jo j se stalno talasale i podrhtavale; izgledalo je da služe kao vesla i kormilo. Ovo biće je počelo da kruži oko nas, zatim se naglo ustremilo kao ispaljeno iz topa, pravolinijski prema nebu, sručilo nezamislivom brzinom opet na dole i počelo da pravi krugove oko našeg brežuljka. Očigledno j e to činilo u nekakvoj vezi s nama. (Kada j e jednom proletelo sasvim blizu izgledalo je kao mnogo manje i ličilo po malo na ajkulu- čekićarku.) Onda se spustilo negde u našoj blizini. Jedan član posade je izašao i uputio se pravo prema meni. (Jedna žena?). Ljudi su se razbežali i čekali na pristojnoj udaljenosti, pogledajući na nas. Zena mi je kazala kako me dobro znaju u onom drugom
369
368 svetu (iz koga je ona došla) i da se prati kako ispunjavam svojzadatak (misiju?). Govorila je strogim, skoro pretećim tonom i izgledalo je da je pridavala veliku važnost onome što mi j e iznela.«
Komentar uz san 7 Povod za san postojao je u antieipaciji posete, koju je snevač nameravao da mi učini narednih dana. Uvodni deo sna opisuje pozitivno osećanje očekivanja, s puno nade. Dramatični razvoj započinje iznenadnom pojavom neidentifikovanog letećeg objekta, koji dokazuje nameru da se predstavi posmatraču što je moguće jasnije. Ispitivanje pokazuje da se ne radi o mašini već pre o životinjskom biću, o ribi iz morskih dubina, nečemu što je kao ogromna rađa, koja, kao što je poznato, može i da poleti. Njegova kretanja naglašavaju usmerenost NLO-a na posmatrača. Pokušaji približavanja se završavaju prizemljenjem. Jedno biće, nalik na ljudsko, silazi sa letilice, i uspostavlja se inteligentan, ljudski odnos između NLO-a i njegovih posmatrača. Ovaj utisak se pojačava prividom da se radi o ženskom biću, koje zbog svoje nepoznanosti i neodređenosti pripada tipu anime. Čudesnost ovog arhetipa izaziva kod jednog dela prisutnih »ljudi« paničnu reakciju, odnosno snevač registruje subjektivnu reakciju bežanja. Razlog za to leži u sudbinskom značenju, koje je svojstveno figuri anime: ona je Edipova Sfinga, Kasandra, vesnik sv. Grala, bela žena koja nagoveštava smrt i slično. Ovakvo shvatanje se potvrđuje u poruci koju saopštava: ona dolazi iz drugog, onostranog sveta, gde je snevač poznat i gde se pažljivo prati kako izvršava svoju »misiju«. Anima, kao što je poznato, personifikuje kolektivno nesvesno2K, »carstvo majki«, koje, kako iskustvo pokazuje, poseduje izrazitu težnju da utiče na svesno vođenje života i tamo gde to ne uspe, čak da prisilno prodire u svest da bi je konfrontirala sa svojim čudnim i ponajpre nerazumljivim sadržajima. NLO-i prema ovom snu predstavljaju jedan takav sadržaj, kod koga se u pogledu čudnovatosti prosto ne može poželeti ništa više. Integracija je u ovom slučaju tako teška da uobičajene mogućnosti sporazumevanja ne uspevaju. U takvim okolnostima poseže se za mistskim
sredstvima pojašnjavanja, što znači da se odgovomim proglašavaju stanovnici zvezda, anđeli, duhovi i bogovi, još pre nego što se uopšte zna, šta je viđeno. Numinoznost takvih predstava je tako velika, da se čovek uopšte ne pita, ne radi li se o subjektivnim opažanjima kolektivno nesvesnih procesa. Jedno subjektivno promatranje može, naime, po uobičajenom shvatanju biti ili samo »istinito«, ili kao obmana čula ili halucinacija samo »neistinito«. To da mogu biti i pravi fenomeni i da imaju dovoljno utemeljenje, ne uzima se izgleda u obzir, osim ako n» postoji jasan patološki poremećaj. Postoje, međutim, manifestacije nesvesnog i kod normalnih ljudi i mogu biti tako ,,stvame“ i upečatljive, da se posmatrač instiktivno opire tome da svoje opažanje razume kao obmanu ili čak kao halucinaciju. Njegov instmkt je u pravu: ne vidi se samo od spolja ka unutra, već ponekad i od iznutra ka spolja. Ako, naime, neki unutrašnji proces ne može kao takav da se integriše, često se projektuje napolje. Postoji čak pravilo, da muška svest sva opažanja, koja potiču iz ženski personifikovanog nesvesnog, projektuju na figuru anime, što znači na stvamu ženu i time se za nju tako vezuje, kako je u stvamosti vezana za sadržaje nesvesnog. Iz te čiiijenice proizilazi ona sudbinska uloga anime, koja je naznačena i u našem snu, a to je pitanje: Kako ispunjavaš svoj životni zadatak (,,misiju“), tvoj raison d’etre, smisao i cilj svog postojanja? To je pitanje individuacije, sudbinsko pitanje par excellance, koje se pojavilo pred Edipom u obličju nerazumno detinjaste Sfingine zagonetke, a koju je on sasvim pogrešno razumeo. (Može li čovek pretpostaviti da će jedan dosetljivi Atinjanin, naviknut na tragedije, ikada pasti pred „strašnom zagonetkom“ Sfinge?). Edip nije upotrebio svoj razum da prozre dečje jednostavnu i suviše laku zagonetku i upravo je zato zapao u tragičnu sudbinu, jer je mislio da je odgovorio na pitanje. Trebalo je da odgovori samoj Sfingi, a ne njenoj opseni. Kao što se Mefisto otkriva kao »srž pudlice«, tako i anima7is kao kvintesencija NLO-a i kao što Mefisto ne predstavlja celovitog Fausta, tako je i anima samo jedan deo celog, koje je teško razumljivo naznačeno u okruglom, »ribi iz morskih dubina«. Anima ovde ima ulogu mediatriksa, posrednice između nesvesnog i svesnog, dupla figura kao Sfinga, na jednoj strani kao „životinjska“ instiktivna priroda, na drugoj (zahvaljujući glavi) specifično ljudska. U telu leže duboke sudbonosne sile, u glavi mogućnosti
370 razumne modifikacije. (Ova osnovna misao se odražava i na malo dalje reprodukovanoj slici snevača). San ovde koristi mitski jezik, koji se služi predstavama sa onostranog sveta i anđeoskim bićima, koja prate ljudske postupke. Na taj način se slikovito izražava simbioza svesti i nesvesnog. 716 U svakom slučaju, ovo nam izgleda kao objašnjenje najbliže zadovoljavajućem. U odnosu na moguće metafizičke pozadine, moramo iskreno da pokažemo neznanje i nemogućnost za navođenje dokaza. Nedvosmislena namera sna je nastojanje da iznese jedan psihologem, koji stalno srećemo u ovom ili u mnogim drugim oblicima, i to sasvim nezavisno od pitanja, da li se NLOi shvataju kao konkretna stvamost ili kao subjektivne pojave. Psihologem je stvarnost sama za sebe. Zasniva se na stvarnom opažanju, kome nije potrebna fizička stvamost NLO-a. Ono se manifestovalo mnogo pre nego što je uopšte bilo govora o letećim tanjirima. 7 17 Završnica sna stavlja posebno težište na poruku žene, naglašavajući ozbiljnost, pa i preteći ton saopštenja. Kolektivna paralela uz to je na mnogim mestima izražena bojazan da NLO-i na kraju nisu sasvim bezazleni i da bi mogla da sazri mogućnost uspostavljanja odnosa sa drugim planetama sa nesagledivim posledicama.Ovoj okolnosti ide u prilog činjenica da se prikrivanje određenih informacija od strane nadležnih (američkih) vlasti29 ne može baš smestiti u carstvo praznih priča. 718 Ozbiljnost, pa i opasnost koju nosi problem individuacije ne može se svakako više poricati u vremenu, kada je sve jasnija pojava omasovljenja sa svim svojim destruktivnim posledicama, ali individuacija ipak predstavlja veliku alternativu zapadne civilizacije. Činjenica je da je da je podanikjedne diktatorske države uskraćen za svoju individualnu slobodu i činjenica je takođe da smo ugroženi takvim političkim razvojem i da nismo sigurni u prava odbrambena sredstva. Otuda nam se neposredno nameće pitanje: hoćemo li da budemo lišeni individualne slobode? Šta možemo da učinimo da sprečimo takav razvoj? 719 Okrećemo se tražeći kolektivne mere i time potpomažemo omasovljenje, dakle upravo ono, što hoćemo da pobedimo. Naspram delovanja omasovljenja svih kolektivnih mera postoji samo jedno sredstvo: naglašavanje i podizanje vrednosti individue. Potrebna je promena mišljenja, odnosno stvarno priznavanje ce-
371 log čoveka. To može biti samo posao pojedinca i od pojedinca mora da započne da bi bio stvaran. To je poruka našeg sna, koja se odnosi na snevača, poruka iz kolektivnih instiktivnih temelja čovečanstva. Velike političke i socijalne organizacije ne treba da budu same sebi svrha, već privremene nužne mere. Kao što Sjedinjene države Amerike vide potrebu da razbiju velike trustove, tako će se s vremenom pokazati nužnom težnja za razaranjem gigantskih organizacija, jer one kao kancer proždiru ljudsku prirodu čim postanu same sebi svrha i dođu do s\fcje autonomije. Od tog trenutka nadrastaju čoveka i izvlače se ispod njegove kontrole. On postaje njihova žrtva i potpada pod ludilo ideje kojoj se više ne može gospodariti, a sve velike organizacije, u kojima individua propada, izložene su toj opasnosti. Izgleda da protiv te vitalne pretnje stvarno postoji samo jedno sredstvo, a to je »podizanje vrednosti« individue. Jedna tako važna mera se ne može, međutim, izvesti dogo- 720 vorno, odnosno planiranjem i uviđanjem, pošto je ljudska jedinka za to suviše mala i slaba. Potrebna je pre spontana vera, takoreći jedna metafizička naredba, koju niko ne može da učini veštački, što znači sa namerom i na osnovu uviđanja. Takva jedna dominanta može se desiti samo spontano. Događanje te vrste nalazi se u osnovi našeg sna o kome govorimo. Moja primedba, da neki detalji na njegovoj slici eventualno imaju veze sa tematikom NLO-a, bila je dovoljna da u snevaču probudi arhetipsku legendu, svojstvenu ovoj kolektivnoj pojavi, a to je numinozni uvid u metafizički obrazloženo značenje individue: empirijski čovek prevazilazi svoje svesne granice, njegov način vođenja života i proizvoljno oblikovanje sudbine imaju i daleko šire osim samo lično značenje. Interes »onostranog sveta« izlazi mu u susret i očekuje od njega dela, koja prevazilaze empirijsko područje i njegove uske granice. Na taj način se nivo jedinke podiže i pomera u oblast kosmičkog značaja. Ovaj božanski preobražaj ne nastaje zbog svesne namere ili intelektualnog uverenja, nego kroz susret sa usvojenim arhetipskim utiscima. Takvo jedno iskustvo nije bezopasno zbog toga što, kako je 721 češće slučaj, vrši inflatorni uticaj na individuu: njegovo Ja se naduvava i uvećava, dok je u stvari u svojoj pozadini potisnuto i to toliko da mu je skoro potrebna inflacija (na primer osećanja izabranosti) kako ne bi izgubilo tle pod nogama, iako je upravo in-
372 flacija ta koja ga podiže sa njegovih temelja. Nije Ja to koje se podiže, već se pojavljuje nešto veće, a to je Sopstvo, simbol koji izražava celog čoveka. Ja, međutim, voli da se drži za celog čoveka i zbog toga ima veliku muku da izbegne inflacionu opasnost. Ova ozbiljna poteškoća je razlog zašto ljudi takva iskustva izbegavaju i čak se od njih plaše kao od bolesnih. Zato su već i ideja nesvesnog, pa i samo bavljenje time nedobrodošli. Nije bilo ni tako davno, tek pre nekoliko hiljada godina - kada smo još živeli u primitivnom duševnom stanju, sa svojim »perils of the soul«, »gubljenjima duša« i stanjima posednutosti, koja su ugrožavala jedinstvo ličnosti, odnosno naše Ja. Pored toga imamo još i to da takve opasnosti u našem današnjem civilizovanom društvu još ni u kom slučaju nisu opšte prevaziđene. One ne spopadaju više u istoj meri pojedince, ali zato u povećanom procentu nacionalne grupe, kako to pokazuje na isuviše jasan način savremena istorija. Pojave posednutosti su ono što uništava individualnost. Pred takvom opasnošću može da pomogne samo jedna ponesenost, koja ne potiskuje i ne uništava individuu, već je štaviše čini celovitom. Ali to se može dogoditi samo ako uz svesnog čoveka pristupi i nesvesni. Proces sjedinjavanja je samo delimično u domenu naše volje, drugim delom to je spontani proces. Našom svešću možemo najviše da dospemo samo u blizinu nesvesnog događanja i moramo onda da sačekamo i posmatramo, šta se dalje zbiva. Gledano sa strane svesti, proces se predstavlja kao avantura ili »quest«, otprilike na način kao u »Pilgrim ’s Progress« DŽONA BANIJANA (JOHN BUNYAN), kome dr ESTER HARDING (ESTHER HARDING) posvećuje opsežnu studiju30 u kojoj je pokazala da BANIJAN, uprkos svoj razlici u jeziku i gledanju, govori o istim unutrašnjim iskustvima, koje sreće i današnji čovek, ako izabere uzanu stazu. Preporučujem ovu knjigu svakome, ko hoće da razjasni šta se podrazumeva pod procesom individuacije. Na hiljadu puta ponovljeno pitanje« Šta mogu da učinim« ne znam drugi odgovor nego »Postani ono što si oduvek bio«, naime, ona celovitost, koju smo izgubili u okolnostima civilizovane, svesne egzistencije; celovitost koja smo bili, ali to nismo znali. Knjiga HARDINGOVE govori tako jednostavnim i opšte razumljivim jezikom, da svako, ko ima dobru volju, i bez specijalnih
373 znanja može iz nje da dobije sliku o čemu se radi. Odatle mu postaju jasni i razlozi, zašto on, iako mu pitanje - šta on, zaboga, može da uradi u današnjem pretećem svetu sa svojim slabim sredstvima - izgleda ozbiljno leži na srcu, ipak radije ne želi da uradi nešto sa ostalima nego da stvar ostavi po starom. Očigledno je i spektakulamo dobitno, veličati kolektivne ideale i sarađivati u velikim organizacijama, iako one pripadaju onima koji kopaju grobove individualnosti. Grupa je uvek nešto manje vredna od proseka njenih članova, i ako se još Astoji od većine zabušanata i nikogovića, šta onda? Onda ne valjaju ni ideali koje propoveda. I pravo sredstvo u rukama pogrešnog čoveka deluje pogrešno, kaže jedna kineska mudrost. Poruka koju neidentifikovani leteći objekat donosi sneva- 723 ču, jeste problem našeg vremena, čiji je eksponent svaki pojedinac. Znaci na nebu se javljaju da bi ih svako video. Oni opominju svakog u pogledu njegove duše i celovitosti, jer to bi trebalo da bude odgovor, koji bi Zapad imao da pruži pred opasnošću omasovljenja.
374 11 M ich el,
1Izveštaj o klasičnom slučaju kapetana Mantela govori o sličnosti NLO-a sa „tear drop“ (suznom kapi) i da se ponaša kao tečnost (fluid). Upor. Wilkins, Flying Saucers on the Moon, s. 90. 2A. Portmann, D ie Bedeutung der Bilder in der lebendigen Energiewandlung.
1 Falus nije znak koji ukazuje na penis, već je simbol zbog svoje višeznačnosti. 4 Odgovara na pr. nazivanju Dionisa drugim imenom - Enkiolpios. Kolpos: šupljina, morska pecina. Enkolpios: onaj koji je u šupljini. 5 Vierzig Fragen von der Seelen Verstand, Essentz, Wesen, Natur und Eigenschafi itd.
6Chr., 33,14.
14 W ilk in s,
The Ttruth about Flying Saucers. 1. c, s. 138.
* D ie S p in n e (n em .) pauk; spinnen (n em .) p lesti p aukovu m režu i fig. go v o riti n esu v išn e stvari, izm išljati (prim .prev.)
15Faust, 2. d eo, ključna scen a (M efisto g o v o ri), s. 317. U por. Jung, D a s W an dlu ngssym b ol in ddt M e sse , paragr.
344, 355. 17 H en n eck e (H g .), N eu testa m en tlich e A pokrypten, s.
** B aron M inh auzen , lik iz n em ačk e literature; o v d e se aludira na n jeg o v u p riču kako j e siša o sa M e se ca seck aju ci i p o n o v o v ezu ju ći krajeve sv o g turbana (prim . prev.) 19 Im en om i p rezim en om .
8 Upor. Jung, Bruder Klaus; dalje M-.L. von Franz, D ie Visionen
2(1 Denkwiirdigkeiten
9Isto tako malo postoji dokaz za to da su samo psihički. 10Moram ovde da zamolim čitaoca da ne ustupa mesto rasprostranjenom nesporazumu da su ove pozadine „metafizičke". Ovakvo shvatanje je gruba nebriga, koju možemo pripisati kao greh i akademskim duhovima. Radi se mnogo više o nagonima, koji uticu ne samo na spoljašnje ponašanje vec i na psihičku strukturu. Psiha nije proizvoljna fantazija već biološka činjenica, koja podleže životnim zakonima. " Upor. radove od J.B. Rhine, Extra-Sensory Perception i New
11.
18 P as sanja o hleb u, ribar o ribama.
7Hennecke (Hg.), Neutestamentliche Apokryphen, s. 9 des Niklaus von Fliie.
313,
eines Nervenkranken, s. 87.
21 Upor. o scen i K abirije, Faust, 2. d eo, s. 372 kom entar u: Jung, Psvchologie und Alchemie, paragr. 203 i d. 22 U k a zu jem na o v o m m estu na knjigu A n iela Jaffe, Geistererscheinungen und Vorzeichen, k oja istražuje čudna događanja k o d današnjih ljudi u o d n o su na n jih o v m ito lo šk i m isa o n i sadržaj. 21 N em a čk i izraz u B e m u za čarobnjaka. 24 Š vajcarsk o-n em ačk i izraz za n ocn u m oru ili štalske aveti.
Frontiers o f the Mind.
25 M e n z el,
12 Sievers u Flying Saucers iiber Siidafrika, s.156 pominje hipotezu Geralda Hearda, po kojoj se radi o jednoj vrsti pčela sa Marsa (The Riddle o f the Flying Saucers).Wi\kins u svojoj knjizi Flying Saucers on the Moon, s. 133) pominje izveštaj o jednom slučaju (kiši) niti, koje navodno potiču od nepoznatih paukova.
26 Faust,
Flying Saucers
1. d eo U skršn ja šetnja (g o v o ri V agner), s. 166.
27 Z a ovaj m aterijal zah valjujem ljub azn osti g osp . dr H.Y. K lugera iz L o s A n d elesa .
376
377
2* K ada j e takozvana senka, što zn ači in ferio m a lič n o st u v ećo j m eri n esv e sn a , onda se n e sv e sn o predstavlja kroz m ušku figuru. 29 K e y h o e , T he F ly in g S a u c e r s C o n sp ira cy. 10 J o u r n e y in to S e lf.
3. NLO U SLIKARSTVU Volja sudbine je htela da sam se u trejiutku započinjanja 724 ovih beleski upoznao sa delom jednog slikara, koji se, najdublje uznemiren današnjim zbivanjima, predao fundamentalnom strahu naše epohe, naime širom sveta rasprostranjenom strahu pred katastrofalnim izbijanjem destruktivnih sila: još odavno je slikarstvo, sledeći svoj zakon da najjače motive odgovarajuće epohe pretvori u vidljivu predstavu, učinilo razaranje oblika i „razbijanje tabli“ predmetom svoje preokupacije i stvorilo slike, koje se podjednako odvajaju od smisla i osećanja i odlikuju svesnim odsustvom relacije prema posmatraču. Ono se time takoreći potpuno predalo duhu razlaganja i stvorilo jedan novi pojam lepog, koji nalazi svoje zadovoljenje u otuđenju od uma i osećanja. Sve se sastoji od parčića, neorganskih delova, rupa, meteža, ukrštanja, infantilizama i sirovosti koje podmeću same primitivne neveštosti i uobičajenu rečenicu, „Umetnost dolazi od umeti“, čine neistinitom. Kao što moda svaku, makar i apsurdnu i odvratnu novotariju smatra ,,lepom“, tako je i u „modernoj umetnosti“ te vrste. To je ,,lepota“ haosa. Ono što ova umetnost unapred najavljuje i slavi jesu sjajne gomile krhotina naše kulture. Možemo sebi priznati da jedan takav poduhvat izaziva strah, posebno kada se još udruži sa političkim mogućnostima našeg vremena bremenitog problemima budućnosti. Može se uistinu priznati da je u našoj epohi „velikih rušitelja“ posebno zadovoljstvo, biti bar metla, koja ono što je bilo sačisti u ugao. Slika 2: Sejač vatre Slikar ove slike je, moglo bi se tako reći, skupio hrabrost da725 prizna opšti i duboko utemeljeni strah i da ga kroz svoju umetnost izrazi, kao što su se drugi usudili ili nisu mogli da izbegnu da isto tako opštu, svesnu i nesvesnu volju za razaranjem izaberu kao
378 motiv i da oslikaju raspadanje u haos. Oni su to učinili sa ,,promišljenošću“ herostratičke strasti' , koja ne poznaje nikakvu bo~ jazan i nikakvo posle. Strah je, međutim, priznavanje inferiornosti, koja uplašena haosom čezne za čvršćom i razumljivijom stvamošću, za kontinuitetom postojećeg i za ispunjenim čulima, što znači za kulturom. Ona je svesna da je raspadanje našeg sveta proizašlo iz njegove nedovoljnosti i da mu nedostaje nešto bitno, što bi moglo da spreči prodiranje haosa. Sklonosti prethodećeg ka rasparčavanju mora da suprotstavi težnju za celovitim i zdravim postojanjem. Pošto se to očigledno u današnjem vremenu ne može pogoditi, ne postoji ni mogućnost da sebi predstavimo taj činilac stvaranja celovitosti. Postali smo skeptični i himeričke ideje o poboljšanju sveta stoje nisko na našim listama. Starim receptima, koji su, uostalom, omanuli, upravo iz tog razloga takođe samo napola verujemo ili uopšte ne verujemo. Odsustvo upotrebljivih ili samo verovatnih sveukupnih predstava stvara situaciju kao tabula rasa, na kojoj bi se moglo pojaviti bilo šta. Fenomen neidentifikovanog letećeg objekta bi mogao biti jedna takva pojava. 726 Više ili manje svestan analogije sa NLO-om, slikar2 je na nebu iznad grada pokrivenog večernjim mrakom dozvolio pojavu okruglog, rotirajućeg vatrenog tela. Sledeći naivan nagon za personifikacijom dao mu je naslućujuće lice i tako je postao glava, koja je, međutim odvojena od svog tela i time objavljuje svoju nezavisnost. Kao glava, tako se i telo sastoji od plamena. To je ogromna figura avetinjskog - „sejača, koji je izašao da seje“. On seje plamen i umesto vode sa neba pada vatra. Izgleda kao nevidljiva vatra, „vatra filozofa“, jer je grad ne uočava i nigde ne nastaje požar. Ona pada nenamemo, kao bez određene svrhe, tu i tamo, kao zmca semena iz ruke sejača. Figura korača između kuća po gradu kao nematerijalno biće - dva sveta koja se međusobno prožimaju a ne dodiruju. 727
Kao što su nas ,,filozofi“, to jest stari majstori alhemije uveravali, njihova ,,voda“ je istovremeno ,,vatra“. Njihov Mercurius je ,,hermaphroditus“ i ,,duplex“, ,,complexio oppositomm“ (spajanje suprotnosti), vesnik bogova, Jedno i Celo. On je u svakom slučaju Hermes katachthonios (podzemni Merkur), duh iz zemlje koji svetlo zrači i vrelo žari, koji je teži od metala i lakši od vazduha; zmija i orao istovremeno, on tmje i leči. On je sama pa-
379 naceja i elixir vitae s jedne strane, s druge pak smrtna opasnost za neukog. Za obrazovane ljude iz ranijih stoleća, u čiju je opremu spadala i filozofija alhemičara - on je bio stvarni religio medici ova bi pojava bila puna nagoveštaja i oni bi je lako svrstali među blago svojih saznanja. Za nas ona, međutim, znači zbunjujuću neobičnost i uzalud se okrećemo tražeći mogućnost da je sa nečim uporedimo. Toliko mnogo je ono što misli svest različito od onoga na šta cilja nesvesno. Platno pokazuje neuporedivost dva s^*eta, koji se doduše prožimaju, ali se ne dodiruju. Sejač, istina, rasejava svoju vatm na zemlji, ali on razdeljuje bezbrižno i po gradu naseljenom ljudima i po otvorenim poljima i niko od smrtnika to ne primećuje. Slika bi se mogla uporediti sa snom koji snevaču pokušava da pojasni, da njegova svest na jednoj strani naseljava banalno racionalan svet, ali da je na drugoj strani konfrontirana sa fantomskom noćnom pojavom „homo maximus“. Shvaćena kao fenomen odražavanja (subjektivni refleks), ogromna figura bi mogla da se razume kao jedna vrsta psihološke utvare Brokena. U tom slučaju bi se moralo pretpostaviti postojanje megalomanije, koje sam slikar nije svestan. Time bi se čitava stvar pomerila ka patološkom i ne bi značila ništa više od neurotične ispovesti, koja se takoreći potkrala ispod mke. Zastrašujući aspekt apokaliptičkog položaja sveta pretvorio bi se tako u onaj lični, egocentrični strah, koji oseća svako ko gaji skrivenu megalomaniju i to strepnju da bi zamišljena veličina u sudaru sa stvarnošću mogla da doživi poraz. Tragedija sveta bi postala komedija jednog malog umišljenka. Isuviše se dobro zna da se slične šale javljaju vrlo često. Da bi se takav sunovrat ,,a maiori ad minus“ (od većeg ka 728 manjem) sigurno prepoznao, nije ni u kom slučaju dovoljno ovakvo površno rezonovanje. Aluzija na značajno ne sastoji se, naime, samo u veličini i neobičnosti figure, već i u božanstvenosti njene nesvesne pozadine sa istorijskim simbolima. Ako ne bi postojalo ništa dmgo osim lične sujete i infantilnog zahteva za samopotvrđivanjem, bio bi više na mestu drugačiji izbor simbola, i to figura jednog uspešnog konkurenta u sopstvenoj struci, na koga se gleda sa zavišću, naravno odgovarajuće lepo vaspitan, ili simbol za sopstveno „podizanje ranga“, kao što pokazuje iskustvo u takvim slučajevima. Sve, međutim, u ovom slučaju ukazuje na suprotno: figura se u svim crtama pokazuje kao arhetipska,
380 kao što je gore već istaknuto. Ona nadvisuje ljudsku priliku, kao arhaični kralj ili bog; ona nije od mesa i kostiju već od vatre; glava joj je okrugla kao nebesko telo, kao kod anđela u Otkrivenju 10,1, čiju glavu okružuje duga, čije „lice kao Sunce“ zrači i čija se stopala žare kao „vatreni stubovi“; ili kao glave planetamih bogova, nalik na zvezde, na srednjovekovnim prikazima. Glava je odvojena od tela kako bi pokazala svoju nezavisnost, što se može uporediti sa alhemijskom tajnom supstancom, filozofskim zlatom, „aurum non vulgi“ (ne vulgamo zlato), sa „glava“ elementom (elementum capitis) ili ,,omega-element“ (Q = glava), simbolom koji potiče od Zosimosa iz Panopolisa (3. vek). Taj duh je lutalica koji hoda zemljom sejući oganj, dakle slično onim bogovima i bogoljudima, koji lutaju i čine čuda, razarajući ili isceljujući. U 104. psalmu upoređuje se ,,sluga“ božiji sa „vatrenim plamenom“, sam Bog je „oganj koji sažiže“. „Oganj“ je intenzitet odredenih afekata i simbol Sv. duha, koji se kao čudo na dan Duhova izliva u obliku pojedinačnih plamenih jezika s neba. 729 Sve odlike figure koja seje vatru natopljene su tradicijom, delom iz svesnog biblijskog predanja, delom iz nasleđene predispozicije za sličnim ali autohtonim predstavljanjem i mišljenjem. Manje ili više svesno umetnikovo prizivanje modernog fenomena NLO-a baca svetlost na unutrašnju srodnost oba kompleksa predstava: jedan pojašnjava drugi jer oba potiču iz istog izvora. Karakteristično je da se na jednoj drugoj slici istog slikara pojavljuje sličan motiv plavog i belog kao u 2. snu. To je motiv predela u proleće. Iznad je zasvođeno nebo, čije je plavetnilo ublaženo srebrnastom izmaglicom. Na jednom mestu je, međutim, tanki zastor magle probijen okruglim otvorom, kroz koji se vidi tamno plavetnilo nepokrivenog neba. Sa obe strane tog otvora leži po jedan horizontalno ispruženi, beli oblačak, tako da sve zajedno izgleda kao neko oko. Dole na drumu živo saobraćaju krajnje realistični automobili. ,,0ni ga ne vide“, objasnio mi je slikar. Na ovoj slici NLO odgovara predstavi tradicionalnog božjeg oka, koje gleda s neba. 730 Kod ovih simbolijskih kompleksa predstava radi se o arhetipskim slikama, koje nisu nastale od savremenih posmatranja neidentifikovanih letećih objekata, već su oduvek postojale. Postoje slični istorijski izveštaji iz ranijih decenija i stoleća. Ja sam još
381 pre trideset godina, pre nego što je uopšte bilo reči o „letećim tanjirima“, primetio odgovarajuće vizije u snovima, kao na primer mnoštvo malih sunca ili zlatnika, koji su došli s neba ili figura dečaka, čija se odeća sastojala od zlatno zračećih krugova, nekog šetača po zvezdanim poljima, ili izlazak tela nalik suncu, koje se u daljem toku serije vizija razvilo u mandalu. Tako se sećam i jedne slike, koja mi se pojavila pred očima 1919. godine: dole leži grad, rasprostrt na obali mora, svakodnevna slika modeme morske luke sa parobrodima, zadimljenim fabričlam dimnjacima, tvrđavama sa topovima i vojnicima itd. Iznad njega širio se gusti zastor oblaka, a iznad njega, obrćući se, „asketska slika“4, kružeći, svetleći disk, koji je crvenim ravnokrakim krstom bio podeljen na kvadrante. To su dva podeljena sveta, odvojena slojem oblaka, koji se međusobno ne dodiruju. Od početka su me izveštaji o neidentifikovanim letećim73i objektima interesovali kao moguća simbolična glasina, tako da sam od 1947. godine sakupljao sve što je o tome objavljivano, ukoliko sam do toga mogao da dođem. Izgledalo mi je, naime, da oni na upečatljiv način imaju dosta zajedničkog sa simbolom mandale, o kome sam prvi put objavio svoj rad 1927. godine.5Poštovanim svedocima i ekspertima za radar se rado priznaje beneficium dubii, ali se mora ukazati na to, da postoji nesumnjiva sličnost pojava NLO-a sa psihološkim i fizičkim pretpostavkma, koje ne treba prevideti pri proceni i vrednovanju onoga što je opaženo. Nezavisno od toga što se time omogućuje psihološko objašnjenje fenomena, upoređivanje takođe baca svetlost na psihičku kompenzaciju kolektivnog straha, koja pritiska dušu. Smisao glasine o NLO-ima ne iscrpljuje se, naime, u kauzalno shvaćenom simptomu već traži pravo na vrednost i značenje živog simbola, što znači dinamički delujućeg faktora koji se, međutim, usled vladajućeg nerazumevanja i neznanja mora ograničiti na stvaranje vizionarske glasine. Činjenica da se za arhetipske slike, prema iskustvu, hvata pojam božanstvenog, ne deluje samo na širenje glasine u prostomom i sadržajnom smislu, već i na njeno upomo postojanje. Ta nadnaravnost kompleksa predstava ima dalje za posledicu da pobuduje na dublje razmišljanje i brižljivije istraživanje, dok neko konačno ne postavi pitanje: šta znači takva glasina u današnje vreme? Kakav se budući razvoj priprema u nesvesnom
382 modernog čoveka? Daleko pre, naime, nego što je Palada Atina iskočila iz glave sveoca Zevsa, pripremni i prolazni snovi su se bavili tom temom i prosledili su o tome nedozrele skice u svest. Na nama je da dolazećim stvarima razumevanjem pomognemo pri rađanju i da podržimo njihovo isceljujuće delovanje ili da ih predrasudama, uskogrudošću i neznanjem potisnemo i da time njihovo delovanje pretvorimo u suprotnost, u otrov i rastakanje. 732 Ovo me dovodi do pitanja, koje su mi moji pacijenti uvek iznova postavljali: čemu koristi kompenzacija koju svest zbog njenog simboiijskog oblika ne razume? Izuzimajući one ne retke slučajeve u kojima je malo razmišljanja dovoljno da se razume smisao sna, može svakako da važi kao pravilo da kompenzacija nije odmah uočljiva i stoga se može lako prevideti. Jezik nesvesnog se razlikuje od jasnoće kojoj teži jezik svesti po tome što se sastoji od mnoštva zbijenih i često sublimiranih podataka, čija je pripadnost sadržaju svesnog nepoznata. Njihovo se oblikovanje ne vrši na liniji direktnog suda, nego sledi instinktivnu, arhaičnu »matricu«, koju razum zbog mističnog karaktera više ne prepoznaje. Reakcija nesvesnog je prirodna pojava, koja se ne brine za dobrobit i usmerenje čoveka lično, već se reguliše isključivo potrebama za psihičkom ravnotežom. Tako može nekada i san koji nismo razumeli da deluje kompenzatomo, kao što sam često viđao, iako je po pravilu svesno razumevanje neophodno, prema alhemijskom pravilu: ,,Quod natura relinquit imperfectum, ars perficit“ (Ono što priroda ostavi nesavršenim, usavršava umetnost). Ako ne bi bilo tako, ljudsko razmišljanje i napor bi postali izlišni. Svest se sa svoje strane pokazuje često nemoćnom da prepozna određene vitalne i čak situacije koje je sama stvorila u čitavom njihovom obimu i celokupnom dometu i time izaziva subliminalni kontekst nesvesnog, koji se, međutim, ne iskazuje racionalnim već starim, dvoznačnim ili višeznačnim jezikom. Pošto njegove metafore dopiru duboko u istoriju razvoja ljudskog duha, njihovom tumaču su za razumevanje smisla potrebna istorijska znanja. 733 To je slučaj i kod naše slike: u pitanju je platno koje otkriva svoj smisao samo zahvaljujući istorijskoj razradi. Strah, iz koga je proisteklo slikanje platna, objašnjava se sukobom svesnog sveta umetnika sa jednom neobičnom pojavom, koja kao da dolazi iz drugih, nepoznatih sfera postojanja. Ovaj svet iza, ispod i
383 iznad nas dolazi nam u susret kao nesvesno, koje pridodaje svoje podsvesne sadržaje našem, u ostaliim pogledima inače svesnom i namernom oblikovanju slike. Odatle nastaje figura »homo maximus« jednog Antroposa i filius hominis (čoveka i sina čovekovog) vatrene prirode, koji objavljuje svoju božanstvenost, to jest svoju numinoznost, evocirajući pomisao na slične figure kao Enoh, Hristos'\,Elias ili odgovarajuće vizije Danila i Jezekija. Pošto Jahveov oganj pročišćava, ubija i sažiže, posmatrač je slobodan da pomišlja i na „gnevnu vatru“ Jakob# Bemea, u kojoj je sam Lucifer zajedno sa davolom. Rasuti plamen može stoga da znači kako entuzijazam sv. Duha, tako i vatru zlih strasti, odnosno one afektivne ekstreme, za koje je ljudska priroda, doduše, sposobna, ali koji su u svakodnevnom životu prokaženi, potisnuti, skriveni ili uopšte, postoje u nesvesnom. Ime ,,Lucifer“ (nosilac ili donosilac svetlosti) ne odgovara bez nekog dubljeg razloga podjednako i Hristu i Sotoni. Scena iskušenja, Jev. po Mateji 4,3 i d. opisuje rascep između njih dvojice i više puta pomenuta borba protiv đavola i njegovih sledbenika pokazuje medusobnu suprotstavljenost i istovremeno unutrašnju međusobnu povezanost moralnog suda. Suprotnost postoji samo tamo gde su dva načela u međusobnom sukobu, ali ne tamo gde jedno jeste, a drugo nije, ili gde postoji samo jednostrana zavisnost, gde je, naime, samo dobro suštastveno, ali ne i zlo. Obličje vatre je dvoznačno i otuda objedinjuje suprotnosti. 734 Ono je ,,ujedinjujući“ simbol, što znači ljudskoj svesti nadređena celovitost, koja ,,dopunjuje“ izdeljenost na delove samo svesnog čoveka u svim pravcima. Ono istovremeno donosi isceljenje i nesreću. Šta od toga treba da bude, da li napredovanje ili propadanje, zavisi od razumevanja i etičke odluke individue. Naše platno otuda predstavlja nešto kao poruku današnjem čoveku, opomenu, da pripazi i pravilno protumači „znamenje, koje se na nebu javlja“. Odslikavanje fenomena NLO-a u fantaziji slikara stvara735 sliku sa sličnim osnovnim crtama, kakvu smo sreli u komentaru o snovima. Pojavljuje se slika koja pripada jednoj dimenziji, svetu bogova, koja ne izgleda nigde povezana sa našom stvamošću. Slika stvara utisak da je vizija pojedinačne, odabrane osobe, kojoj je dano da vidi i da na poseban način razume ono što bogovi
384
385
potajno čine na zeinlji. Značenje koje slikar daje fenomenu, astronomskim daljinama je odvojeno od običnog shvatanja, po kome se kod NLO-a radi o kontrolisanim svemirskim mašinama.
Ako lice koje se nalazi u sredini i koje se ističe veličinom i time što iz njegovih usta otiče voda shvatimo kao glavno lice i kao izvor, onda kao osnovna struktura slike proizilazi kvinkunks: ©
Slika 3: Četvrta dimenzija Kao i prethodna i ova slika je produkt našeg vremena. Da bih izbegao nesporazume, želim odmah da primetim da je naslikana na lanenom platnu i da zbog toga specifična obrada podloge ne dolazi od providećeg ili za oblikovanje slike korišćenog isticanja drvenih vlakana. Namera je slikara da prikaže rastuće ili tekuće. On isto tako koristi ,,skyline“ jednog grada da istakne horizontalu, koja preseca sliku. Dok DŽEKOBI (JACOBY) postavlja grad na niskoj zemlji nasuprot širokom i visokom noćnom nebu (kao što se to čini na prethodno pomenutoj slici iz serije „aktivnih imaginacija“), BIRKHOJZER (BIRKHAUSER) je horizontalu pomerio na gore kako bi time naznačio da suštinsko iz pozadine silazi i dole kroz dubine zemlje. Grad je obojen prigušenom, tamnom crvenom bojom; pozadina je naprotiv svetla, vodenasto zeleno-plava i bledo žućkasta prošarana jakom crvenom. 737 Na toj pozadini se pojavljuje četmaest više ili manje jasnih okruglina. Njih deset oblikuju oči na delom samo naznačenim životinjskim do ljudskim licima. Ostale četiri izgledaju kao rupe na granama u drvetu ili kao okrugla, slobodno lebdeća, delom svetlim oreolima opremljena tamna tela. Iz usta velikog lica gore ističe voda, koja se sliva nadole prolazeći kroz grad. Ni jedno od njih ne dodiruje drugo, čime se nagoveštava da se radi o nespojivim događajima, koji se odvijaju na dvema toto coelo različitim ravnima, na jednoj vertikalnoj s jedne strane i na horizontalnoj na drugoj strani. Pošto se na ovoj poslednjoj nalazi trodimenzionalni grad, koji prima s leva svetlost što ne utiče na pozadinu, to se pozadina još može posmatrati samo kao četvrta dimenzija. Linije preseka dvaju svetova obrazuju krst (grad i vodopad). Jedinu prepoznatljivu vezu između oba čini pogled očiju na velikom licu, usmeren na dole prema gradu. Kao što nagoveštavaju naglašene nozdrve i nenormalno razdvojene oči, lice je samo uslovno ljudsko. Među ostala četiri lica samo je jedno levo gore nesumnjivo ljudsko. Drugo lice levo dole se samo nejasno prepoznaje.
736
+
_i_
+ +
On je simbol quinta essentia, koja je identična sa lapisom, 738 kamenom mudrosti. To je krug podeljen na četiri dela sa centrom, božansko koje se proteže u četiri pravca ili jedinstvena osnova svesti označena sa četiri funkcije, odnosno Sopstvo. Četvomost ima ovde strukturu 3+1: tri životinjsko-demonska lica i jedno ljudsko. Ovo osobeno stanje stvari na našoj slici podseća na čestu pojavu četvomosti u istoriji simbola, koju je još PLATON obradivao u delu ,,Timaios“ i koju je još ranije doživeo Jezekilj u svojoj viziji o četiri serafima. Jedan je imao ljudsko lice, a tri ostala lice tigra. Motiv se takođe javlja u nekim prikazima Horusovih sinova i na amblemima jevanđelista, kao i u tri sinoptička i jednom ,,gnostičkom“ jevanđelju i najzad, takođe u četiri lika hrišćanske metafizike: sv. Trojstva i đavola. U alhemiji je struktura 3+1 tema koja se stalno provlači i pripisuje se filozofkinji Mariji Koptćanki ili Mariji Jevrejki (2-3. vek). I GETE je ponovo upotrebio ovaj motiv u sceni Kabirij e (»Faust«, 2. deo). Broj četiri kao prirodna podela kruga predstavlja simbol celovitosti u alhemijskoj filozofiji, koja se proteže kroz 17 stoleća, a ne treba ni zaboraviti da centralni hrišćanski simbol predstavlja isto tako četvorstvo, koji kao izduženi krst ima strukturu 3+1.7 Ova slika, kao i prethodna, opisuje sudar dva neuporediva 739 sveta, jednog vertikalnog i jednog horizontalnog, koji se dodiruju sanio u jednoj tački, i to u nameri sejača da seje vatru na zemlji i u pogledu očiju koje su usmerene ka zemlji. Sto se tiče četiri kružića* koji ne predstavljaju oči, valja pri- 740 metiti da samo jedan ima oblik punog kruga. Drugi krug (desno gore) je svetao sa tamnom sredinom; treći tamni je delom pokriven padajućom vodom; konačno, četvrti izgleda kao da iz svog otvora ispušta beličastu paru, koja se spušta naniže. U pitanju je, dakle, diferencirana četvornost, za razliku od nediferenciranog osmorstva očiju, koja pripada četvorstvu po strukturi 3+1, ako hoćemo da izuzmemo centralno glavno lice.
386 Nije tako pouzdano odrediti koliko na glavnom licu ima životinjskog, a koliko Ijudskog. Pošto ono predstavlja glavno lice i „izvor žive vode“ (Quintessenz, aurum potabile, aqua permanens, vinum ardens, elixir vitae itd. su različiti sinonimi) i izgleda da počiva na tri četvrtine životinjskog i jednoj četvrtini ljudskog, to je njegov sumnjivi ljudski karakter više nego očigledan. Pomišljamo na biće »slično ljudskom« što se pojavljuje na safirskoj ploči u Jezekiljevoj viziji i podseća na divlji karakter Jahve, koji izbija na mnogim mestima u Starom zavetu. U hrišćanskoj ikonografiji slučaj je obrnut, tako što se trojstvo sastoji od tri ljudska lika (ranije često prikazivano kao tricephalus), dok se četvrti, đavo, tradicionalno slika kao poluživotinja. Naša mandala (simbolični krug) izgleda da se odnosi komplementamo u odnosu na hrišćansku celovitost. 742 Još jedan detalj zaslužuje da bude istaknut: dva donja lica stoje obmuto u odnosu na gomja; ona, međutim, nisu njihov odraz već samostaine pojave i na taj način predstavljaju donji ili suprotni svet. Pored toga, jedno od ova dva lica je svetlo, drugo je izrazito tamno i poseduje nešto kao špicasto uvo. U kontrastu sa tom suprotnošću voda se sliva mirno i kontinuirano na dole čineći vodopad. Izvor ne leži samo iznad zemaljske horizontale već i iznad sredine slike, čime se gomjem svetu daje karakteristika mesta gde je izvor života. Pošto se opšte uzev, trodimenzionalno telo shvata kao prvobitno mesto »životne snage«, ovde se radi o kompenzaciji, pri čemu se izvor smešta u četvrtu dimenziju. On teče iz idealnog centra, iz glavnog lica. Četvrta dimenzija je, dakle, samo prividno simetrična, u stvamosti je pak asimetrična problem koji je podjednako važan kako za nuklearnu fiziku, tako i za psihologiju nesvesnog. 743 ,,Četvorodimenzionalna“ pozadina slike je ,,lice“ u svom dvostrukom značenju - videti i biti viđen. Krajnje je slučajno da je ispala tako, kako se upravo pokazalo i mogla je da izgleda i sasvim drugačije, da je to htela volja zbivanja; rasute neopredmećene tačke preko jedva izražene, tekuće površine, većina njih nenamemo služeći kao oči na nerazgovetnim životinjsko-ljudskim licima, bez određenog izraza. Takav izgled ne pobuđuje interesovanje; on čak obeshrabruje svaki pokušaj da se nađe pristup, jer slučajne tvorevine prirode - posebno ako ne ističu nikakav estetski akcenat - obično ne izazivaju naše saučestvovanje. Nji741
387 hova čista slučajnost dopušta da i najmanje uporište za čulno tumačenje izgleda kao prazan proizvod fantazije. Potrebno je, laicima često neshvatljivo, interesovanje psihologa, koji sledeći miačni nagon za redom, u tom pogledu primenjuje najprimitivnije sredstvo - brojanje. Tamo gde, naime, postoji malo ili nema uopšte uporedivih krakteristika, kao shema reda ostaju brojke. Pa ipak, mali diskovi ili rupe označavaju se kao okrugli, a većina njih kao oči. Samo slučajno —ponavljam to - pojavljuju se brojevi i ostala upoređivanja, čije bi ponavljanje Bilo vrlo malo verovatno. Zbog toga se u takvim slučajevima moramo uzdržati od statističkog odnosno eksperimentalnog mišljenja, pošto bi naučno ispitivanje u našem slučaju zahtevalo astronomske cifre. Takva istraživanja su moguća samo tamo gde se krajnje jednostavan eksperiment može za veoma kratko vreme ponoviti mnogo puta,. kao što je to na primer slučaj kod testova dr RAJNA (RHINE). Otuda naš slučaj (slika) predstavlja jedno jedinstveno kompleksno delo, za koje se sa statističkog stanovišta može reći da ne znači ništa. Kako mi ovde, međutim, imamo posla sa psihologijom, gde slični kurioziteti mogu biti od značaja, pošto je svest nehotice pod uticajem njihove božanstvenosti, to takvo stanje treba uzeti na posmatranje, ne brinući za to koliko nam može izgledati neverovatno i iracionalno - upravo zato što predstavlja važan faktor psihičkog zbivanja. Hteo bih da istaknem da ono ipak time još nikako nije dokazano. Psihologija se tamo gde praktično dodiruje čoveka ne mo- 744 že zadovoljiti statističkim prosecima, koji daju zaključke samo o opštem ponašanju, već mora da posveti posebnu pažnju individualnim izuzecima, koji padaju kao žrtve statistike. Ljudska duša dostiže svoj stvami smisao ne u prosečnom, već u jedinstvenom, koje naučnom obradom biva izbrisano. RAJNOVI eksperimenti su nas poučili tome, ako praktično iskustvo to već nije odavno učinilo, da se neverovatno može dogoditi i da naša slika sveta samo onda odgovara stvarnosti, ako u njemu i neverovatno ima svoje mesto. Nekom isključivo naučnom stavu ovakav način posmatranja nije simpatičan, što opet ne sprečava da bez izuzetaka nema ni statistike. Šta više, izuzeci su u odnosu na realnu stvarnost od skoro većeg značaja nego prosečnosti.
388
389
Naša slika dozvoljava izvesne zaključke o prirodi lika koji se pojavljuje na nebu. ,,Nebo“ nije plavi vazdušni prostor koji gledamo, a ni zvezdama ispunjeni univerzum, već jedna neobična četvrta dimenzija, koja sadrži nadživotinje i nadljude i pored njih tamne diskove i okrugle otvore. Ako su otvori, onda se radi o trodimenzionalnim telima, kojima nedostaje četvrta dimenzija. Pozadina ima, kao što je već pomenuto, sasvim tečni »vodenasti« karakter i stoga je u najvećoj suprotnosti sa isključivo vatrenom prirodom prethodne slike. Vatra je alegorijski izraz dinamike, strasti i afekta, voda naprotiv, zbog svoje svežine i supstancijalnosti predstavlja trpljenje, pasivni objekat, posmatranje sa distancom i otuda ,,aqua doctrinae“, ona što toli žeđ i »refrigerium«, ona što gasi vatru, kao ,,salamander“ alhemije. 746 Kao što kažu stari majstori ,,Aqua nostra ignis est“ (naša voda je vatra), radi se o identitetu koji se čim na njega pomislimo raspada na suprotnosti, kao što se događa sa nesvesnom božjom slikom po danu. Ova prividna tajna odgovara svemu postojećem - tako je i nije tako - posebno nesvesnom, čiju stvarnost možemo iskusiti samo preko parabola. Tako i četvrta dimenzija može da važi samo kao matematička fikcija, kao vrsta intelektualne sofistike ili kao javljanje nesvesnog, pošto o njoj ne posedujemo nikakvo praktično iskustvo. 747 Otuda iz nesvesnog sklopa elemenata slike proizilazi shvatanje o NLO-ima, da se radi o pozadinskim sadtržajima, koji su postali vidljivi, dakle o arhetipskim oblicima.
745
Slika 4: Slika Iva Tangija 748
Slika Iva Tangija potiče iz 1927. godine. Ona dakle prethodi za više od decenije velikom bombardovanju gradova. Izgleda kao da slika na njih podseća. Pošto je po pravilu teško tumačiti modernu sliku, pošto ona treba da ukine smisao i formu odnosno da ih otkloni ili zameni neobičnim, to sam sledio metodu da je pokažem što većem broju različitih ljudi, odnosno da primenim nešto kao Roršahov test. Najveći broj njih je cmo belu pozadinu, koja pokazuje minimum razumevanja i maksimum apstrakcije, shvatio kao jednu ravan. Ovakvo shvatanje odlučujuće podržava Činjenica da slika ima svetlosni izvor, koji sa oko 30-45 stepena
elevacije pravi senku za pet centralnih figura. Ove senke padaju, kao što se lepo može uočiti, na jednu ravan. Tumačenje koje se odnosi na ravan dosta varira: neki u njoj vide more pokriveno lednicima u polarnoj noći, drugi noćno, maglovito more, treći opet prepoznaju površinu neke puste i od Sunca udaljene planete kao Uran ili Neptun, a neki opet u prigušeno svetlucanje utonuli i na morskim uvalama smešteni veliki grad u noći kao San Francisko ili Njujork. Čudni kvinkunks, koji se raprostire iznad grada, ostavio je većinu u nedoumici. Neki su ^ a ipak protumačili delom kao padajuće bombe i delom (posebno centar) kao eksploziju. U cenralnoj figuri jedni vide morsku životinju (morsku sasu, oktopoda itd.) ili cvet, drugi neko demonsko lice sa zamršenom kosom (sa pogledom na levo ili na dole), a treći opet kao pramenove magle i dima nekog velikog požara. Na sličan način se i četiri okolne figure doživljavaju kao vrsta morskih životinja, oblici od dima, pečurke ili, zbog rogova, kao đavolski demoni. Figura levo na sredini slike, koja se od ostalih mat i neodređeno obojenih figura izdvaja po živoj žuto-zelenoj boji shvata se kao otrovni dun, vodena biljka, plamen, požar pojedinačne kuće i slično. Kao što se skoro svuda jasno prepoznaje, figure bacaju senke na površinu ispod njih. Moram priznati da se meni poređenje sa noćnim izgledom velikog grada na moru, koji pretpostavjja posmatranje sa znatne visine, kao sa nekog aviona, čini riajuverljivijim. Mora biti da je umetnik nekada bio momar i da je imao priliku da doživljava takve utiske. Horizont se gubi ispod natkriljenih razuđenih oblaka, iznad 749 kojih lebdi okrugli, neodređeni izvor svetlosti, koji levo udara o slabo osvetljeni sloj oblaka (?) u obliku cigare. U središtu te svetline nalazi se kao slučajno na fotografiji slabo vidljiva mrlja iste boje kao plamen (levo gore u kvinkunksu). Druga, ali dobro vidljiva, identična mrlja boje nalazi se niže dole (sredina slike desno), neposredno iznad grada (?). Fina linija je povezuje sa mrljom iste vrste, koja se pojavljuje kao nastavak plamena (?). Izduženi oblik druge mrlje ukazuje na sredinu slabo vidljivog koncentričnog kruga, koji izgleda nagoveštavaju rotaciju. Zanimljivo je da je prva pomenuta mrlja (sredina slike gore) povezana sa istim takvim koncentričnim krugom. On se, nažalost, pošto je suviše taman, ne vidi na fotografiji, ali se svakako može razaznati na originalu pri odgovarajućem osvetljenju.
391
390 N a s lic i se p o ja v lju je e lip tič k i s v e tlo s n i iz v o r , k o ji o k ru ž u j e ž u ć k a s tu m rlju . P ri d o d iru k r u g o v a o s e ć a ju se la k o iz d ig n u te lin ije. O n e su ili n an ete na p la tn o ili su, što j e v e r o v a tn ije , n a sta le g re b a n je m b o je o štrim in stru m en to m . U p o g le d u n jih o v o g o k ru g lo g o b lik a n e m a su m n je, što j e v id ljiv o k o d d o n je k o n c e n trič n e tv o re v in e . 750 I z g le d a d a se k o d o v ih d e ta lja rad i o č is tim slu č a jn o s tim a , a ta k a v u tis a k j e n astao d e lo m i k o d p re th o d n e s lik e . P r o tiv u n o še n ja o b ič n e slu č a jn o s ti ne m o ž e se n išta p r ig o v o r iti. A k o se m eđ u tim p r a v e p o re đ e n ja , o n d a s tv a r p o p rim a s a s v im d r u g a č iji izg le d . K a o s lu č a jn e iz g le d a ju d v e tam n e, s k o r o n e v id ljiv e o k r u g line i je d a n isto ta k o s lu ča jn i c ig a r a s ti o b lik n a n o ć n o m n eb u , z a tim m a lo e lip tič n a s v e tlo s t sa je d n o m m a lo m s v e t lo m m rljo m , k a o i je d n a lin ija , k o ja p o v e z u je o k ru g lin u sa p la m e n o m . N it se la k o m o ž e p ratiti d a lje i r a z u m e ti d a p la m e n p rip a d a je d n o m p ro je k t ilu , k o ji d o la z i iz tam n e o k r u g lin e , što z n a č i - k a k o b ism o danas re k li - i z je d n o g n e id e n tifik o v a n o g le t e ć e g o b je k ta , z a k o ji se iz m e đ u o s ta lo g p riča d a j e s k lo n p o d m e ta n ju p o ž a r a . O v d e on se je v a tru , j e r ja s n a lin ija v o d i d o p la m e n a u k o m e se z a v r š a v a .U s v a k o m s lu č a ju p o sto ji j o š je d a n broj d ru g ih , sk o ro ta la sa stih lin ija , k o je p r e la z c p rck o s lik e h o riz o n ta ln o , d e lo m k a o p u te v i, d elo m k a o b a n k in e . D a li su o n e p o v e z a n e sa n e b e s k im p o ja v a m a ? O s ta je ta k o ln n o g o to g a na o v o j s lic i k a o p r e tp o s ta v k a ; ta k o na p rim e r i te la k o ja se ne m o g u b liž e d e fin is a ti, a k o ja sa p la m e n o m p r a v e č e tv o r s t v o sa stru k tu ro m 3 + 1 . T e lo k o je se n a la z i u sred in i ta k o đ e se j e d v a m o ž e o d g o n e tn u ti, ia k o j e n e s u m n jiv o d ru g a č ije g , v iš e m a g lič a s to g sa sta v a , p o č e m u se r a z lik u je o d d ru g ih , a li isto ta k o k a o i o n a b a c a sen ku . O p is s lik e b i b io n e p o tp u n , a k o n e b ih u k a z a o na je d n u zn a 751 č a jn u p o v e z a n o s t k o ja se p o ja v lju je pri p a ž ljiv ije m p o sm a tra n ju : c ilin đ r ič n i, fa lu s n i o b lik o b la k a (? ) le v o g o r e c ilja k a n a g o v e š te n o m k ru g u s v e tlo s n e lo p te, što se sa s e k s u a ln o g s ta n o v iš ta m o ž e p ro tu m a č iti k a o k o h a b ita c ija ( u s p o s ta v lja n je b r a č n e v e z e ) . Iz te o k r u g lin e is k a č e , k a o što se ja s n o v id i na sre d in i g o r e , m a li p lam en , k o ji j e o p e t p o v e z a n sa v e lik im p la m e n o m (d o le le v o ). Tak o z v a n i p la m e n j e Jed n o , k o je se r a z lik u je o d tri, d a k le je d n a o d v o je n a fu n k c ija n a sp ra m tri n e d ife re n c ira n e i tim e j e p s ih o lo šk i o n g la v n a fu n k c ija - ili su p ro tn o o d to g a . Č e t ir i z a je d n o o b ra z u ju r a z v ije n i sim b o l c e lo v ito s ti, d a k le S o p s tv o u n je g o v o j e m p i-
Sl. 1 .Jedna vizija NLO-a
393
Sl. 3 Peter Birkhojzer: Četvrta dimanzija
394
395
Sl. 5 Bazelski list (1566) (Zhirka ,, Vickiuna", Centralna hihlioteka Cirih)
Sl. 4 Platno Iva Tungija (naziv nepoznat)
396
397
Sl. 6 Nirnberški list (1561) (Zbirku ,, Vickiana”, Centralna bihlioteka Cirih)
Sl. 7 Duhovni hodočasnik otkriva drugi svet, drvorez 19. vek
399
398
r ijs k o j p o ja v i. Im c j e d n o g g n o s t ič k o g b o ž a n s tv a g la s i B a r b e lo , što z n a č i „ B o g j e Č e t ir i“ . P re m a sta ro h riš ć a n s k o j p r e d s ta v i je d in s tv o B o g a k o ji j e p o s ta o v i d lj i v p o č iv a n a ,,č e tiri“ p o š to v a n a ,,stub a “ , č e tir i J e v a n đ e lja ( k o ja im a ju stru k tu ru 3 + 1 ) , k a o što g n o s tič ki M o n o g e n e s (u n ig e n itu s , je d n o r o đ e n i) sto ji na tra p e z a (to j e s t te tra p e z a , č e tv o r o n o ž n i = sto ). H risto s j e g la v a c r k v e n e z a je d n ic e ( E c c le s ia ) . K a o B o g o n j e je d in s t v o T r o js tv a , a k a o is to r ijs k i S in C o v e k o v i a n th ro p o s, p rim e r i u z o r in d iv id u a ln o g u n u tra šn je g č o v e k a i is to v r e m e n o v r h u n a c , c ilj i c e lo v ito s t% m p ir ijs k o g č o v e k a . N a taj n a č in p r o iz ila z i k a o d a j e to slu č a jn a s lik a s v e t o g v e n č a n j a ( h ie ro g a m o s ), k o m e sle d i ra d a n je S p a s ite lja i n je g o v o b o g o o b ja v ljiv a n je ( e p ifa n ija ) na z e m lji. S lik a se o d lik u je j a k o n a g la š e n o m h o riz o n ta lo m . V e r tik a la 752 j e v id ljiv o iz r a ž e n a k i o z č e tv o r n o s t, a d ra m a tik a k r o z n e b e s k o p o r e k lo va tre . P o r e đ e n je sa b o m b a r d o v a n je m se n e m o ž e p o tp u 110 is k lju č iti, j e r ta m o g u ć n o s t j e u v r e m e n a sta ja n ja s lik e sta ja la u v a z d u h u , s je d n e stran e k a o s e ć a n je i sa d ru g e k a o s lu te ć e p red v iđ a n je . P o ja v a N L O - a g o r e i č u d n o v a to d o g a đ a n je d o le č in e im p o za n tn u v e rtik a lu , k o ja se p r ilič n o la k o m o ž e tu m a č iti k a o p ro d o r d r u g a č ije g re d a stv a ri. A k c e n a t s lik e le ž i n e s u m n jiv o n a k v in k u n k su , o k o m e sm o p re th o d n o d o v o ljn o r a s p r a v lja li. P re d s ta v lje n o j e k a o iz r a z ito z a g o n e tn a tv o r e v in a , što o č ig le d n o o d g o v a ra n a m eri u m e tn ik a . N e s u m n jiv o m u j e p o š lo z a ru k o m d a i p o red p r ik lju č iv a n ja » v e lik o g g ra d a « p r ik a ž e tu ro b n o st, h la d n o ć u , b e ž iv o tn o s t, p a i k o s m ič k u » n e lju d s k o s t« i b e s k r a jn u n a p u šte n o st h o riz o n ta le . T im e p o tv r đ u je te ž n ju o v e v rs te m o d e rn e u m e tn o s ti da o b je k a t u č in i n e p r e p o z n a tljiv im i d a tim e o d v o ji u č e š ć e i ra z u m e v a n je p o sm a tr a č a , k o ji se o d b a č e n i zb u n je n , o s e ć a v r a ć e n s a m o m se b i.
Sl. S Oživljavanje deteta u majčinoj utrobi Iz rukopi.su ..Scivius" Hilderarde od Bingena (12. vek)
P s ih o lo š k i e fa k a t n a lič i n a o n aj p o s tig n u t R o r š a h o v im te- 753 sto m , u k o m e je d n a č is to slu č a jn a , ira c io n a ln a s lik a a p e lu je na isto ta k o ira c io n a ln e sn a g e fa n ta z ije k o d p o s e tio c a i tim e u ig ru u v o d i n je g o v u n e s v e s n u d is p o z ic iju . T a m o g d e se e k s tra v e rtn i in te res u toj m e ri o g r a n ič a v a , on p a d a n a z a d n a ta k o z v a n i » su b je k tiv n i fa k to r« i p o v e ć a v a n je g o v e n e rg e ts k i n a b o j - to j e fe n o m e n k o ji se ja s n o p o k a z a o j o š k o d p r v o b itn ih a s o c ija tiv n ih e k sp e rim e n a ta . I z d v o je n a n a d ra ža jn a re č k o ju iz g o v a r a v r š ila c e k s p e rim e n ta d e lu je z b u n ju ju ć e p o što n ije ja s n o je d n o z n a č n a i z b o g
400 toga dovodi ispitanika u nepriliku. On onda ne zna tačno kako da odgovori i zbog toga se kod eksperimenata javljaju izuzetno različiti odgovori i - što je glavna stvar - znatan broj neočekivanih reakcija9, izazvanih ulaskom nesvesnih sadržaja. 754 Smanjenje interesovanja zbog nerazumljivosti ima za posledicu introverziju (povlačenje) ispitanika i time uslovljenu konstelaciju nesvesnog. Isti efakat ima aktuelna modema umetnost. Može joj se stoga pripisati svesna ili nesvesna namera, da kod posmatrača deluje na asketski, od razumljivog i radosnog »sveta« odvojeni pogled i da umesto toga kao zamenu za izgubljeno, ljudski shvatljivo okruženje, iznuđuje otkrovenje nesvesnog. Ova namera leži u osnovi praktične primene asocijativnog eksperimenta i Roršahovog testa: oni treba da daju informacije o sastavu pozadine svesti. Ovaj zadatak ispunjavu sa velikim uspehom. »Eksperimantalna shema« modeme umetnosti je očigledno ista: ona postavlja posmatraču pitanje: »Kako reaguješ? Kako misliš? Kakve ti se fantazije nameću u glavi?« To drugim rečima znači: modema umetnost je samo još prividno slika koja se proizvodi u oku, u stvamosti ona, međutim, misli na subjekt koji posmatra i na njegovu nehotičnu reakciju. Kada pri preciznom gledanju posmatrač vidi tonove boje uokvirene ramom, javlja se interesovanje ali otkriva sliku koja se opire svakom ljudskom razumevanju. On oseća razočaranje i već je odbačen na subjektivnu reakciju, koja nalazi raznorazne oduške. Ko ume da ih čita, može da nauči mnogo o subjektivnoj dispoziciji posmatrača, ali malo ili ništa o slici kao takvoj. Ona mu ne znači ništa više od nekog psihološkog testa. To može da zvuči nipodaštavajuće, ali samo za onoga, kome »subjektivni faktor« kao stvama odlika duše, priprema osećaj nelagodnosti. Ako ga, međutim, sa dušom povezuje interesovanje, on će joj se okrenuti i pokušaće da svoje prozvane komplekse podvrgne bližoj proveri. 755 Ali kako je čak i najsmelija fantazija umetnika stvaraoca ma koliko daleko prekoračila okvir razumljivosti - vezana za granice psihičke mogućnosti, to na njegovoj slici mogu da se pojave neke njemu nepoznate forme, koje pokazuju ograničenja i određenosti. To su u slučaju Tangijeve slike kvinkunks, četvornost sa 3+1 strukturom i osim toga još „nebeski znaci“, okrugline i cigarasta forma, dmgim rečima, dakle, arhetipovi. Pri pokušaju da se
401 svet prepusti vidljivim i shvatljivim stvarima i da se čovek sam kreće u bezgraničnom haosu, prikazujuća umetnost poziva u sasvim dmgačijoj meri nego psihološki testovi „komplekse«, koji su, međutim, izbrisali svoj uobičajeni lični aspekt i zbog toga pokazuju sve ono što su izvomo bili, odnosno praforme instinkata. Oni su nadlične, što znači kolektivno-nesvesne prirode. Lični kompleksi nastaju tamo gde se događaju kolizije sa instinktivnom matricom. Oni predstavljaju tačke smanjene prilagođenosti, čija osetljivost izaziva afekte, a to su afekti koji civilizovanom čoveku skidaju masku prilagođenosti sa lica. Izgleda da je to cilj na kome naša moderna umetnost indirektno radi. Čini se da danas u ovoj oblasti vlada krajnja proizvoljnost i nepregledni haos, ali se time uslovljeni gubitak na lepoti i smislu nadoknađuje snaženjem nesvesnog. Pošto to nije nikako haotično već se događa po prirodnom redu, za očekivati je da će s vremenom nastati oblici, koji pokazuju taj red. Čini mi se da je to slučaj u ovde prikazanim primerima. Kao slučajno, u haosu mogućnosti pojavljuju se neočekivani principi reda, koji poseduju najbližu srodnost sa psihičkim dominantama, postojećih eonima, ali su takođe izmamili za naše tehničko doba karakterističnu kolektivnu fantaziju i dočarali je na nebu. Slike ove vrste su retke ali nije nemoguće naći ih. Tako je 756 samo relativno malo njih videlo NLO; uprkos tome ne sumnja se u postojanje glasine o njima. Ona je čak privukla pažnju vojske, poznate po izrazitom realizmu. Ko hoće da napravi nezavisnu sliku u odnosu na moju o obimu legende o NLO-ima, prepomčujem mu knjigu EDGARA SIVERSA (EDGAR SIEVERS) ,,Flying Saucers iiber Siidafrika Knjiga je, istina, u mnogim tačkama podložna kritici, ali daje dobm sliku o naporima, koje jedan inteligentan i dobromisleći čovek našeg vremena oseća potrebu da preduzme, ako hoće da razjasni pitanje neidentifikovanih letećih objekata. To je bez sumnje izazovna stvar, koja našeg autora poziva da pokrene i nebo i zemlju. Ono što mu na žalost nedostaje, jeste poznavanje psihologije nesvesnog, koje bi u ovom slučaju svakako došlo prvenstveno u obzir. Tu prazninu svakako deli sa preovlađujućom većinom svojih savremenika. Njegova knjiga širi obilje dosadašnjih i novih pokušaja objašnjenja, koja se oslanjaju na gledišta prirodnih nauka i filozofije i, na žalost, na nekon-
403
402 trolisane teozofske tvrdnje. Nekritičnost i lakovernost, koje bi negde drugde bile suprotnost vrlinama, ovde korisno služe svrsi, stvarajući zbirku najraznovrsnijih spekulacija. Ko se interesuje za psihologiju ove glasine, neće stoga uzeti ovu knjigu u ruke bez nekog dobitka, jer mu ona ipak daje obiman pregled psihičke fenomenologije neidentifikovanih letećih objekata.
4. O ISTORIJATU FENOMENA NLO Mada su neidentifikovani leteći objekti dobili na publicite- 757 tu tek krajem Drugog svetskog rata, fenomen je bio poznat od ranije i nije posmaran samo u prvoj polovini 10. veka, već i u ranijim stolećima i možda je bio viđen i opisan još u antičko doba. Postoje u literaturi o NLO-ima čitave zbirke raznih izveštaja, kojima je potrebna kritička obrada. Ja bih sebi da uštedim rad na tom zadatku tako što ću čitaocu izneti samo nekoliko primera. Slika 5: Bazelski list iz 1566. godine Radi se o zapisu koji je sastavio SAMUEL KOCIJUS (SA- 758 MUEL COCCIUS) ,,der heylgen Geschrift vnnd freyen kiinsten studiosus zu Basel im Vaterland“ (proučavalac Svetoga pisma i slobodnih umetnosti, u Bazelu, u otadžbini“), u avgustu 1566. godine. On izveštava da su 7. avgusta te godine, u vreme izlaska sunca „ljudi ugledali veći broj velikih crnih kugli u vazduhu, kako se kreću velikom brzinom kao preteče Sunca i okreću se potom jedne protiv drugih, kao da vode bitku, od kojih su neke postale crvene i plamteće da bi potom izbledele i nestale“. Kao što ilustracija pokazuje, posmatranje se dogodilo u Ba- 759 zelu. Slika prikazuje Minsterplac sa Antistitiumom. Tamna boja NLO-a dolazi verovatno od toga, što je posmatran naspram svetlosti izlazećeg Sunca. Ostalo je naprotiv svetlo (i čak vatrene boje). Karakteristična je brzina i proizvoljna nepravilnost kretanja NLO-a. Slika 6: Nimberški list iz 1561. godine List potiče iz Nimberga i priča priču o „vrlo zastrašujućem 760 prizoru“ u vreme izlasha sunca, 14. aprila 1561. godine. Videlo ga je „mnogo ljudi i žena“. Bile su to ,,kugle“ krvavo crvene, plavičaste i crne boje ili „prstenaste ploče“ u velikom broju u blizini sunca „neki po tri u dužinu, neki opet poređani po četiri, neki su takođe stajali posebno, a između tih kugli viđeni su povreme-
404 no kao krv crveni krstovi”. Osim toga bile su ,,dve velike cevi“ (na crtežu su tri)... ,,dok je u maloj i velikoj cevi bilo po tri, četiri i više kugli. Sve su one međusobno započele bitku“.To je trajalo oko jedan sat. Zatim su ,,svi pali, kao što se vidi na crtežu, sa Sunca, sa neba dole na Zemlju, kao da svi gore i sa velikom parom na zemlji su postepeno nestali“. Među kuglama je viđen i jedan izduženi objekat ,,po obliku nalik na crno koplje“. Razumljivo da je ovaj ,,prizor“ shvaćen kao božja opomena. 761 Ovaj izveštaj, kao što čitaocu verovatno nije promaklo, sadrži određene detalje, koji podsećaju na već pomenuto. Tu su pre svega ,,cevi“, koji su analogni cilindričnim oblicima iz izveštaja o NLO-ima. To su, da govorimo jezikom NLO-a, „majka-brodovi“, koji treba da trasportuju na velike udaljenosti manje leteće objekte u obliku sočiva. Slika ih prikazuje u vršenju te fimkcije, odnosno pri spuštanju ili prihvatanju NLO-a. Posebno važni, ali u moderaim izveštajima o NLO-ima nedostaju, jesu nesumnjivo četvornosti, koje su viđene delom kao jednostavni krstovi, delom kao diskovi povezani u obliku krsta, dakle kao prave mandale. Slučajno su to četiri jednostavna krsta i četiri mandale. Dilema vezana za trojni - četvorni poredak izgleda ukazuje na motiv strukture 3+1. Kao što je tehnička interpretacija karakteristična za naše vreme, tako je za 16. vek ratnička. Okrugline (kugle) su đulad, a ,,cevi“ topovi, dok je izbacivanje kugli tamo-amo artiljerijski đvoboj. Veliki crni vrh koplja kao i njegove oštrice (?) izgleda da su simbol za muško, posebno za svojstvo prodirućeg. Slično se izveštava i u modernoj literaturi o neidentifikovanim letećim objektima. 762 Pada u oči naglašavanje motiva krsta. Hrišćansko značenje krsta jedva da bi ovde došlo u obzir, pošto se radi, da tako kažemo, o prirodnoj pojavi, naime o roju okruglih objekata u silovitom komešajućem kretanju, koje izveštača podseća na bitku. Da su neidentifikovani leteći objekti bili živa bića, mislilo bi se na neku vrstu roja insekata, koji se uzdiže sa izlaskom Sunca, ne da bi se borio, već da bi se pario, to jest da bi slavio svadbeni let. U ovom slučaju krst označava ujedinjenje suprotnosti (vertikale i horizontale), ,,ukrštanje“ i kao znak plus pridruživanje i sabiranje. Tamo gde je nastalo povezivanje, odnosno u četvornostima, radi se očito o stvaranju parova preko krsta, odnosno o takozva-
405 nim ukrštenim bračnim vezama bračni kvaternio, koji sam opisao u svojoj knjizi o transferencijama' . On obrazuje shemu primitivnih „ukrštenih rođačkih brakova“, ali istovremeno i simbol individuacije, sjedinjavanje ,,četiri“. Obe linije u obliku srpova mladog Meseca, što prolaze kroz Sunce, ne mogu se tako jednostavno objasniti. Na mestu gde su kugle pale na zemlju podižu se stubovi di- 763 ma, što podseća na Tangijevu sliku kao i četvomost. Trenutak izlaska Sunca „aurora consurgens“ (TOMA lUCVINSKI, JAKOB BEME), sugestivan je kao otkrovenje svetlosti. Oba izveštaja ne samo da stoje u jasnoj analogiji jedan prema drugom, već i prema modemim izveštajima o neidentifikovanim letećim objektima, kao i prema individualnim tvorevinama nesvesnog u današnje vreme. Slika 7: Duhovni hodočasnik otkriva drugi svet Ova slika iz 17. veka, koja verovatno predstavlja rozenkroj- 764 covsko prosvećivanje 2 potiče iz meni nepoznatog izvora. Na desnoj strani je prikazan poznati nam svet. Hodočasnik, koji je očito uhvaćen na „pelerinage de l’ame”, prolazi kroz noćnu granicu svog sveta i gleda u drugi, natprirodni univerzum, sa slojevima nagomilanih oblaka, planina (?) i drugim. U njemu se pojavljuju Jezikiljevi točkovi iz Biblije i okrugli diskovi, odnosno oblici nalik dugi, koji očigledno predstavljaju „nebeske sfere“. U ovim simbolima nam se predočava praslika vizije NLO-a, koja se pokazuje samo ,,prosvetljenome“. Ne mogu ovde biti u pitanju nebeska tela, koja pripadaju empirijskom svetu, već se radi o projektovanim ,,rotundama“ unutrašnjeg odnosno četvorodimenzionalnog sveta. Ovakvo stanje stvari nas susreće još jasnije u sledećoj slici. Slika 8: Oživljavanje deteta u majčinoj utrobi Slika potiče iz Rupertsbergerovog Kodeksa ,,Scivias“, 765 autorke iz 12. veka HILDEGARD OD BINGENA (HILDEGARD VON BINGEN)3. Predstavlja oživljavanje, odnosno nastajanje duše budućeg deteta u telu majke. Iz gornjeg sveta prodire vrpca u fetus. Ovaj nadsvet ima na čudnovat način kvadratni oblik i podeljen je na tri u skladu sa Trojstvom; ali za razliku od Trojstva,
407
406 koje bi trebalo da se sastoji od tri ista dela, srednje polje je dmgačije od druga dva. Ono sadrži okrugla tela, dok su druga obeležena motivom oka. Kao i na Jezikiljevim točkovima i ovde su rotunde kombinovane sa očima. Kao što HILDEGARDIN tekst govori, sjaj „bezbrojnih oči766 ju“ (uistinu ih ima 24) označava „saznanje Božije“, što znači njegovo sveviđenje i svesaznanje uz oslanjanje na sedam očiju Gospodnjih „koje prelaze svu zemlju“ (prorok Zaharije 4,10). Rotunde su naprotiv dela Božija, kao na primer slanje njegovog sina na zemlju kao Spasitelja (str. 127 Codex-a). HILDEGARD ovde dodaje: „Svi, i dobri i zli, javljaju se s Božjim znanjem, jer ne ostaju nikakvom tamom skriveni.“ Ljudske duše su naime „vatrene kugle“ (str. 12., 126., 130, 133.), pa je tako verovatno i anima Christi bila takva jedna kugla, jer sama HILDEGARD tumači svoju viziju ne samo kao postajanje ljudskog deteta u opštem smislu, već posebno misleći na Hrista i Bogorodicu (str. 127). Četvorougao podeljen na tri predstavlja Sv. Duh, koji silazi u dete (str. 129). Svedočeći aspekt Sv. Duha povezuje božansko sa materijom, kao što jasno proizilazi iz svete legende. Međuoblici duha i materije su očigledno rotunde, predhodeći oblici oživljenih i duhom naseljenih tela, koja u većem broju (30) ispunjavaju srednje polje četvorougla. Broj 30 - ma kako izgledao slučajan ukazuje na Lunu (Mesec) kao vladara materijalnog sveta , dok broj 24 - kao broj sati u jednom danu - pripada kralju Suncu (rex so l). Time je naznačen motiv konjunkcije (© io); svakako jedan od mnogih slučajeva postojanja u nesvesnom onoga, što će se kasnije izraziti KUZANUSOVOM (CUSANUS) definicijom Boga kao complexio oppositorum (saglasje suprotnosti). Na minijaturi su kugle vatrene boje, deluju kao plameno semenje iz koga izrastaju ljudska bića, kao neka vrsta dišućeg mresta. Ovo poređenje je opravdano na osnovu toga, što i alhemija rotundu upoređuje sa „oculi piscium“ (ribljim očima). Riblje oči su uvek otvorene, kao Božje oči. One su sinonim sa scintillae , koje predstavljaju „iskre duše“. Nije nemoguće da one kod HILDEGARD kao alhemijski pojmovi igraju ulogu prenetih DEMOKRITOVIH atoma („spiritus insertus atomis“)4. Nešto slično bi moglo biti i u slučaju četvorougaonosti sv. Duha. 767 Kvadrat je kao četvornost simbol celovitosti u alhemiji.
Dok on kao ,,uglast“ karakteriše zemlju, duhu se pridaje okrugao oblik. Zemlja je simbol ženskog načela, duh muškog. Kvadrat kao simbol spiritualnog sveta je svakako zaista neobičan, ali postaje razumljiviji, ako se uzme u obzir HILDEGARDIN pol. Ova pažnje vredna simbolika se ogleda u poznatom problemu kvadrature kruga, koja takođe predstavlja coniunctio oppositorum. „Četvorougaonost“ se u alhemiji pridaje kao važno svojstvo njenoj objedinjavajućoj supstanci „Mercurius philosophorum sive quadratus“ i karakteriše njenu htoničnu prirodif, koju poseduje isto tako kao i spiritualnost (spiritus mercurialis). Isto je toliko metal koliko i ,,duh“. Tome u hrišćanskoj dogmatici odgovara stav da Sveti Duh kao treći lik Božanstva ne ostaje prerogativ Boga koji je postao čovek, već se spušta i na običnog, sa macula peccati obeleženog (grešnog) čoveka. Ove ideje nisu u svakom slučaju u vreme HILDEGARDE još uvek eksplicitno poznate, ali jesu implicitno, aktivirane Hristovom analogijom, postojale u kolektivnom nesvesnom. U sledećem stoleću one su već došle do svesti, ali su još u 3. veku jasno pripremljene u spisima ZOSIMAIZ PANOPOLISA. U pogledu neke istorijske povezanosti, mora se istaći da se teško može raditi o tako čemu, već je mnogo pre reč o aktiviranom arhetipu pračoveka (anthropos). Alhemiji je isto tako svojstvena aritmetička struktura Sve- 768 tog Duha. To je jedinstvo koje se sastoji od dva principa: očiju i vatrenih kugli, ima deobu na tri i oblik četvorougla. Ovaj motiv je poznat pod imenom Axiom der Maria (aleksandrijska filozofkinja iz 3. veka, koja ima značajnu ulogu u klasičnoj alhemiji. Uporedi paragr. 738). Obe grupe ljudi, vidljive na slici, predstavljaju tipove sud- 769 bine kojima je izložena probuđena duša. Postoje, naime, ljudi koji proizvode „dobar, srednji ili loš sir“5, pri čemu je đavo umešao svoje prste u igru. Slika jasno pokazuje, kao i prethodna (7), da oči i vatrene kugle nikako nisu identične sa nebeskim telima, nego da su drugačije od zvezda. To potvrđuje da kugle predstavljaju duše.
5. Rezime Na osnovu primera snova i različitih prikaza slika proizilazi da se nesvesno za predstavljanje svojih sadržaja služi određe-
770
408
771
nim elementima fantazije, koji se mogu uporediti sa pojavom neidentifikovanih letećih objekata. U snovima 1,2,6 i 7 i kod platna sa sejačem vatre (slika 2), odnos prema NLO-u je čak svestan, dok u ostalim snovima i u slučaju dveju slika nije dokazano svesno uspostavljanje odnosa. Dok je u snovima istaknut takoreći lični odnos između NLO-a i posmatrajućeg subjekta u snu, taj odnos u potpunosti nedostaje na slikama. Lično učešće u bogoobjavljivanju ili u ostalim vizionarskim doživljajima, prikazuje se na srednjovekovnim slikama, kao što je poznato, kroz vidljivo prisustvo onoga ko viziju doživljava. Takvo shvatanje se, međutim, nikako ne uklapa u program modeme umetnosti, kojoj je mnogo više stalo do toga da svoj objekat drži što dalje od posmatrača, slično Roršahovoj slici, koja je namerno ,,mrljografija“, da bi izbegla svaku sugestiju značenja i stvorila čisto subjektivnu fantazmu. Snovi kao i slike, ako se podvrgnu brižljivom ispitivanju, otkrivaju misaoni sadržaj, koji se može označiti kao bogoobjavljivanje. Na slici 2 je taj smisao čak jasno prepoznatljiv. U ostalim slučajevima jedno manje ili više uvodno, uporedno-psihološko ispitivanje dovodi do istog zaključka. Za čitaoce, koji se nisu upoznali sa psihologijom nesvesnog želeo bih da primetim, da moji zaključci nisu proizvod moje razuzdane fantazije, kao što se prečesto banalno pretpostavlja, nego da se zasnivaju na rezultatima istraživanja istorije simbola. Samo zbog toga da svoj tekst ne bih preopteretio napomenama, izostavio sam sve reference koje ukazuju na izvorni materijal. Ko, dakle, oseća potrebu da proveri opravdanost mojih zaključaka, mora se, na dobro ili na zlo, potruditi da se upozna i sa drugim mojim delima. Amplifikaciona metoda, koju sam primenjivao za tumačenje smisla, pokazala se plodonosnom i na istorijskom i na savremenom materijalu. Ona u konkretnom slučaju omogućuje, kako mi se čini, dovoljno pouzdan zaključak, da se u mojim primerima usaglašeno manifestuje jedan kao centralni poznati arhetip, koji sam označio kao Sopstvo. To se događa u obliku prenetom od davnina, u bogoobjavljenju, koje je došlo s nebesa, a čija je suština u više slučajeva označena kao kontradiktorna, naime kao vatra i voda, u skladu sa takozvanom Davidovom $ zvezdom, koja se sastoji od ▲ = vatra i ▼ = voda. Šestougaonik je simbol celovitosti: četiri kao prirodna podela kruga, dva kao vertikalna osovina (zenit i nadir),
409 dakle prostorna predstava celovitosti. Nagoveštavanje četvrte dimenzije na slikama 2 i 3 moglo bi da znači moderan razvoj simbola. Suprotstavljenost muškog i ženskog pokazuje se u izduže- 772 nom i okruglom objektu: oblik cigare i kruga (slika 4). To bi moglo biti iskazivanje seksualnih simbola. Kineski simbol Jednog bića, Taoa, sastoji se od Janga (vatra, vrelina, suvoća, južna strana planine, muško itd.) i Jina (tamno, vlažno, hladno, sevema strana planine, žensko). Odgovara, dakle, u potpunosti gore okarakterisanom jevrejskom simbolu. Hrišćanski ekvivalent se nalazi u hrišćanskom učenju o jedinstvu majke i sina i u Hristovoj androginosti, da i ne govorimo o hermafroditskom prabiću mnogih egzotičnih i primitivnih religija, ,,otac-majka“ kod gnostičara i last not least - o Mercuriusu hermaphroditusu alhemije. Treća suprotnost je gore i dole, kao na slici 3, gde izgleda 773 kao da je premeštena u četvrtu dimenziju. U ostalim primerima pravi se razlika između onoga što se dogada gore na nebu i dole na zemlji. Četvrta suprotnost jedinstvo i četvornost pojavljuje se sje- 774 dinjena u kvinkunksu (slikeJ i 4), pri čemu četvornost u odredenoj meri čini okvir za jedno, posebno istaknuto kao centar. Četvornost se u istoriji simbola pojavljuje kao razlaganje jednog. Jedno svebiće je neprepoznatljivo, pošto se razlikuje od ni od čega i ni sa čim se ne može uporediti. Razlaganjem na četiri dobija minimum razlikujućih svojstava i otuda može biti prepoznato. Ovakvo razmišljanje ne znači nikakvu metafiziku, već samo psihološku formulu, koja opisuje proces prelaska nesvesnog sadržaja u svesni. Dokle god u stvari nešto prebiva u nesvesnom, nema prepoznatljiva svojstva i otuda uzima učešće u opštem nepoznatom, u nesvesnom svuda i nigde, u određenoj meri u jednom ,,nepostojećem“ svebiću, da se poslužim jednim gnostičkim izrazom. Kada se, međutim, pojavi nesvesni sadržaj, što znači kada stupi u područje svesti, on se već raspao na ,,četiri“. Može samo uz pomoć četiri osnovne funkcije svesti da postane predmet iskustva: opaža se kao nešto postojeće; kao takav se prepoznaje i na taj naČin se razlikuje od onog prethodnog, odreduje se kao prihvatljiv ,,prijatan“ ili neprijatan i konačlio naslućuje se odakle dolazi i kuda ide. To se, naime, nekada ne može ni čulima opaziti ni intelek-
410
775
776
tom dokučiti. Sledstveno tome, njegovo prostiranje u vremenu i šta se sa njim u njemu događa, samo je predmet intuicije. Razdvajanje na četiri znači u skladu s tim isto što i podela horizonta na četiri nebeska pravca ili godišnjeg ciklusa na četiri godišnja doba. To u aktu postajanja svesnog sadržaja znači da četiri osnovna aspekta suda o celovitosti postaju vidljiva. To naravno ne sprečava poigravajući intelekt da može da isto tako dobro smisli tristotinešezdeset drugih aspekata. Navedena četiri aspekta samo važe kao prirodna minimalna savremena podela sveukupnosti. Simbol četvorstva sam veoma često sretao u predmetima mojih pacijenata, vrlo retko pentas (petomost), manje retko naprotiv trias (trojstvo). Pošto je moja praksa odavno bila internacionalna, imao sam dovoljno prilika za uporedna etnološka posmatranja, pri čemu mi je palo u oči da su moje trijadne mandale dolazile skoro isključivo od Nemaca. Čini mi se da je to u izvesnoj vezi sa činjenicom što za razliku od francuske i anglosaksonske lepe literature, tipična figura anime u nemačkom romanu ima relativno neuglednu ulogu. Ako se posmatra sa stanovišta celovitosti, nasuprot stalno prisutnoj strukturi 3+1, trijadna mandala ima strukturu 4-1. Četvrta funkcija je funkcija koja stoji naspram prve ili glavne funkcije, nediferencirana ili inferioma funkcija, koja karakteriše zasenčenu stranu ličnosti. Tamo gde ona nedostaje u simbolu sveukupnosti, nastaje prevaga na strani svesti. Peta suprotnost se odnosi na razliku između gornjeg sveta i ljudskog običnog sveta. To je najglavnije suprotstavljanje, koje ilustruju svi primeri i zbog toga smemo da ga pozivamo kao glavni sastavni deo snova i slika. Njihovo poređenje je kao namerno upečatljivo i liči na poruku. Naspram horizontala svesti našeg sveta koja primećuje samo telo u pokretu, nezavisno od psihičkih sadržaja, stupa jedan novi poredak bitisanja, dimenzija „duševnog“; jer sve što čovek o tome može sa izvesnom sigurnošću da kaže, odnosi se na psihičko, matematički apstraktno s jedne strane i bajkovito i mitološko s druge strane. Ako se broj shvati kao nešto otkriveno, a ne kao instrument brojanja, dakle kao smišljeno, onda on prema svom mitološkom iskazu pripada području ,,božanskog“ zajedno sa ljudskim i životinjskim figurama i isto je tako arhetipski. Za razliku od njih, međutim, on je ,,realan“, pošto se u području iskustva sreće kao skup brojeva i time stvara most između realno i psihički dokučivog i imaginamog. Ovo po-
411 slednje, je doduše, nerealno, ali stvamo, u tom smislu što deluje. U njegovu stvamost ne treba sumnjati, posebno ne u današnje vreme. Nije ponašanje, nedostatak ili višak fizičkih stvari ono što se neposredno tiče čovečanstva, već shvatanje koje o tome imamo, ili imaginacija kojom smo opsednuti. Uloga koju ima broj u mitologiji i u nesvesnom navodi na 777 razmišljanje. On je aspekt kako fizički-realnog tako i fizički-imaginarnog. On ne samo da broji i meri, nije samo kvantitativan već daje i kvalitativne iskaze i stoga je u prvom ftdu ono tajanstveno nešto između mita i realnosti, na jednoj strani otkriven, a na drugoj izmišljen. Jednačine, na primer, koje su smišljene kao čiste matematičke fantazije, pokazale su se kasnije kao formulacije kvantitativnog ponašanja fizičkih stvari; i obmuto, brojevi su zbog njihovih individualnih svojstava nosioci i posrednici psihičkih procesa u nesvesnom. Tako je, na primer, struktura mandale u principu aritmetička. Možemo čak da zajedno sa matematičarem Džekobijem kažemo: ,,Na olimpskom tronu, broj je taj što večno vlada.“ Ovakvim nagoveštajima želim svog čitaoca da uputim u to 778 da suprotstavljanje ljudskog i višeg sveta nije apsolutno, već eventualno najviše relativno neuporedivo, jer most između ovostranog i onostranog nije sasvim uklonjen. Između njih, kao veliki posrednik, stoji broj, čija stvamost važi ovde kao i tamo, kao arhetip iz suštine sopstvenog bića. Skretanje u teozofske spekulacije ne doprinosi razumevanju rascepa slike sveta, naznačenog u našim primerima, pošto se u njima radi samo o imenima i rečima, koji nam ne pokazuju put ka „unus mundus“ (jednom svetu). Broj, međutim, pripada jednom i drugom svetu, realnom i imaginamom; on je vidljiv i nevidljiv, kvantitativan i kvalitativan. Tako je od posebnog značaja činjenica da broj karakteriše i 779 ,,lično“ biće posredničke figure, odnosno posrednika. Gledano sa psihološog stanovišta i uzimajući u obzir granice teorijskog saznanja, koje postoje u svakoj nauci, ja sam posrednički odnosno „ujedinjujući simbol“, koji psihološki obavezno proizilazi iz dovoljno velike napetosti, postojeće među suprotnostima, izrazio terminom ,,Sopstvo“, čime sam želeo da naznačim da mi je pre svega stalo do formulacije empirijski saznajnih činjenica, a ne do sumnjivih izleta u metafiziku. Tamo bih došao u sukob sa svim mogućim religioznim ubeđenjima. Pošto živim na Zapadu, morao
412
bih umesto ,,Sopstvo“ da kažem Hristos, na Bliskom istoku to bi bio Hidr, na Dalekom istoku atman ili Tao ili Buda, na Dalekom zapadu možda zec ili Mondamin i u kabalizmu Tiferet. Naš svet je postao mali i konačno nam sviće pred očima saznanje da postoji samo jedno čovečanstvo, sa jednom dušom i da smemost nije beznačajna vrlina, koja bi hrišćane, barem radi milosrđa - najveće od svih vrlina —navela da prednjače sa dobrim primerima i da priznaju da postoji samo jedna istina, koja se samo govori mnogim jezicima i da je razlog samo u nedostatku našeg razuma, ako to još ne možemo da uvidimo. Niko nije u toj meri ravan Bogu da bi samo on znao reč istine. Svi mi gledamo u ono »tamno ogledalo«, na kome se ocrtava tamni mit, ukazujući na nevidljivu istinu. Duhovno oko u tom ogledalu sagledava sliku, čiji oblik označavamo kao Sopstvo, svesni činjenice da se radi o antropomorfnoj slici, koja je tim izrazom samo nazvana, ali nije i objašnjena. Pod tim mislimo na psihičku sveukupnost. Mi, međutim, ne znamo koje se realnosti nalaze u osnovi ovog pojma, pošto psihički sadržaji ne mogu biti posmatrani u svom nesvesnom stanju, a osim toga, psiha ne može da spozna svoje sopstveno biće. Nesvesno je svesti poznato samo onoliko, koliko je postalo svesno. O promenama, kroz koje prolazi nesvesni sadržaj u procesu transformacije u svesno, imamo tek slabo naslućivanje, ali nemamo sigurno znanje. Pojam psihičke sveukupnosti uključuje nužno odredenu transcendenciju zbog postojanja nesvesne komponente. Transcendencija nema u ovom slučaju isto značenje sa metafizičkom predstavom odnosno hipostazom, već pretenduje samo na vrednost „graničnog pojma“ - da kažemo to na KANTOV način. 780 Šta bi moglo da leži s one strane praga teorijskog saznanja, može se shvatiti samo na nivou naslućivanja; ali da nešto postoji na drugoj strani, na to ukazuju arhetipovi, a među njima najjasnije broj, koji je na ovoj strani skup brojeva, dok na drugoj kao autonomna psihička jedinica pravi kvalitativne iskaze, koji se manifestuju pre donošenja suda u određenim shemama. Ove sheme nisu samo kauzalno objašnjivi psihički fenomeni kao simboli u snovima i slično, već pažnje vredne relativizacije vremena i prostora, koje mi uzaludno pokušavamo da objasnimo kao kauzalno uslovljene. To su one parapsihološke pojave, koje sam sabrao pod pojmom sihnhronicitet i a koje je RAJN (RHINE) stati-
413 stički ispitivao. Pozitivni rezultat njegovih eksperimenata uzdiže parapsihološke fenomene na nivo činjenica koje se ne mogu zaobići. Time smo se malo približili razumevanju psihofizičkog paralelizma, pošto znamo da postoji faktor koji premošćuje prividnu neuporedivost tela i psihe, pozajmljujući materiji određenu »psihičku« sposobnost, a psihi određenu ,,materijalnost“, zahvaljujući kojima mogu jedna na drugu da deluju. To da živo telo deluje na psihu, izgleda samo po sebi razumljivo; ali tačnije uzev zna se samo da se telesno oštećenje ili boles#odražava i na psihu. Ova pretpostavka važi, naravno, samo onda, oko se psihi prizna samostalno postojanje, što protivreči uobičajenom materijalističkom shvatanju. Ono opet ne može da objasni kako bi psiha trebalo da nastane iz hemijskih promena. Oba shvatanja, materijalističko kao i spiritualističko predstavljaju metafizičke predrasude. Pretpostavka da je živoj materiji potreban psihički, a psihi fizički aspekt, bolje odgovara iskustvu. Ako pak uzmemo u obzir parapsihološke činjenice, kako bi valjalo, onda hipoteza psihičkog aspekta mora preko područja biohemijskih procesa da se proširi i na materiju uopšte. U tom slučaju bi sve postojeće počivalo na jednom do sada nepoznatom bivstvu, koje istovremeno poseduje materijalne sa psihičkim svojstvima. S obzirom na moderan način razmišljanja, zasnovan na fizici, ova pretpostavka bi trebalo da naiđe na manje otpore nego ranije. Na taj način bi nestala i sirova hipoteza o psihofizičkom paralelizmu i bila bi stvorena prilika za konstruisanje novog svetskog modela, koji se približava ideji unus mundus. ,,Akauzalni“ odnosi psihičkih i nezavisnih fizičkih procesa, što znači sinhronistički fenomeni, posebno psihokineze, došle bi tako u područje svesnog, jer svaki materialni događaj bi eo ipso uključio jedan psihički i obrnuto. Ovakva razmišljanja nisu prazne spekulacije, već se nameću jednom ozbiljnom ispitivanju fenomena NLO-a, kao što će izložiti sledeće poglavIje.
414
415
1 HEROSTRAT je godine 365. pre Hr. potpuno razorio Artemidin hram u Efesu da bi ovekovečio svoje ime. 2 On nije „zaljubljenik u leteće tanjire“ i ne poznaje literaturu o NLO-ima. ’ U onome što sledi biće više puta aluzija na srednjovekovnu simboliku, koja je čitaocu možda nepoznata. Potrebna istorijska dokumentacija može se naći u mojoj knjizi Psychologie und Alchem ie i u drugim spisima. 4 Faust, 2. deo, s. 371, upor. Psychologie und Alchemie, paragr. 203. ' U spisu izdatom zajedno sa RIHARDOM WILHELMOM (RICHARD WILHELM), D as G eheim nis der Goldenen Bliite. " ,,Ja sam došao da bacim oganj na zemlju; i kako bi mi se htjelo da se već zapalio!“ (Jevand. p o Luki, 12, 49). 7 Kod H.G.Velsa (WELS) „mašina vremeplov“ ima tri vidljiva stuba, ali se četvrti može samo nejasno uočiti! * Želeo bih kada govorim o okruglim telima da podsetim na VAN GOGOVU (VAN GOGH) „Zvezdanu noć“ (1889), na koju su mi ukazali prijatelji. Zvezde su na toj slici prikazane kao veliki svetleći diskovi, dakle na način kako se nikada ne pojavljuju pred Ijudskim okom. Umetnik je govoreći o svom platnu upotrebio izraz „panteističko kovitlanje" ili ga naziva „trag apokaliptičke fantazije“ i upoređuje zvezdane diskove sa grupom živih figura, koje su kao „neko od nas“. Slika navodno predstavlja plod jednog njegovog sna. “ Inhibicija, greška, verbalna omaška, naknadno zaboravljanje itd. - obrazuju takozvane indikatore kompleksa.
6. OSVETLJAVANJE FENOMENA NLO-A SA NEPSIHOLOŠKOG STANOVIŠTA Kao što je u uvodu rečeno, postavili smo sebi kao zadatak 781 da fenomen neidentifikovanih letećih objekata razmatramo prvenstveno kao isključivo psihološku pojavu. Za to postoji mnoštvo povoda, kao što više nego dovoljno pokazuju protivrečne i ,,nemoguće“ tvrdnje glasine o njima. One s pravom nailaze na kritiku, skepsu i otvoreno odbacivanje i ako neko iza toga neće da vidi ništa drugo osim fantazije, koja uznemiruje duhove širom sveta i izaziva raconalni otpor, možemo ga ne samo shvatiti, nego izaziva i naše simpatije. Mogli bismo se zaista zadovoljiti psihološkim objašnjenjem i očiglednom činjenicom da svesna i nesvesna fantazija i čak laži imaju odlučujuće učešće u stvaranju glasine i da tako čitavu stvar stavimo ad acta. Međutim, time ne bismo učinili dobro za situaciju, onako 782 kako nam ona danas izgleda. Postoje, nažalost, dobri razlozi zašto se ne možemo na jednostavan način rešiti ove stvari. Koliko je meni poznato, postoji na osnovu mnogih posmatranja utvrđena činjenica, da su NLO-i opaženi ne samo vizuelno, već i na radarskom ekranu i - na kraju ali ne manje važno - na fotografskoj ploči. Oslanjam se ovde na nesumnjive sinoptičke izveštaje RUPELTA (RUPPELT) i KIHUA (KEYHOE) kao i na činjenicu da astrofizičaru, profesoru MENCELU (MENZEL) nije i pored sveg truda pošlo za rukom da na zadovoljavajući način objasni i jedan jedini verodostojni izveštaj racionalnim sredstvima. Radi se, naime, ni o čemu manjem, nego o tome da su ili psihičke projekcije bacile nazad eho na radaru ili obrnuto, da je pojava stvarnih objekata dala povod za mitološke projekcije. U vezi s tim moram da primetim da ako NLO-i fizički po-783 stoje, psihičke projekcije nisu njima stvarno uzrokovane, već su
416
oni samo povod za njih. Mitske tvrdnje ovakve vrste, sa ili bez NLO-a, postojale su oduvek. Pre vremena posmatranja NLO-a niko ipak nije došao na pomisao da ih sa njima poveže. Mitski iskaz se pre svega zasniva na specifičnom sklopu psihičke pozadine, kolektivnog nesvesnog i njegova je projekcija zato uvek postojala. Projektuju se, naime, i mnogi drugi oblici osim nebeskih letećih tanjira. Poslednja projekcija je, zajedno sa njenim psihološkim kontekstom, glasinom, specifična pojava našeg vremena i u posebnoj je meri za njega karakteristična. Dominirajuća predstava posrednika i Boga koji je postao čovek, potisnula je u svoje vreme politeističku predstavu u pozadinu, a sada je i sama na putu da nestane. Nebrojeni milioni takozvanog hrišćanstva izgubili su verovanje u jednog stvarnog i živog posrednika, dok se vernici trude da svoje verovanje primitivnim narodima učine uverljivim, dok bi bilo mnogo plodotvornije, važnije i potrebnije da te napore uspešno usmere na belog čoveka. Ali je uvek mnogo lakše i istovremeno dirljivije govoriti i delovati odozgo na dole nego obmuto. Sveti Pavle je govorio narodu Atine i Rima. Ali šta je činio ALBERT ŠVAJCER (ALBERT SCHWEITZER) u Lambareni? Ličnosti kao on, bile bi u Evropi mnogo pre potrebne. Nijedan hrišćanin mi neće poricati važnost verovanja kao što je vera u posrednika. On ne može da porekne posledice koje sobom donosi gubitak takvog jednog verovanja. Jedna tako moćna ideja kao ideja božjeg posrednika odgovara najdubljoj potrebi duše, koja ne nestaje, ako njen izraz prestaje da bude validan. Šta se događa sa energijom, koja je nekada tu ideju održavala živom i podupirala njenu moć nad dušom? Politički, socijalni, filozofski i religiozni sukob, kakav u toj razmeri do sada nije viđen, razdvaja svest našeg vremena. Tamo gde zjape tako nečuvene suprotnosti, može se sa sigurnošću očekivati da će se za reč javiti potreba za posredovanjem. Krik za posrednikom je, međutim, nepopularan, jer je iracionalan i nenaučan. U naše vreme statistike ne postoji ništa tome slično. Potreba koja se zasniva na najdubljem strahu može se stoga ispoljiti samo poluglasno; niko takođe neće da bude pesimista, kakvi su bili prvi hrišćani, jer optimizam, visoka konjektura i „keep smiling“ oblikuju heroistički ideal američkog kosmosa. Određeni pesimizam, sumnjiv u pogledu subverzivnih namera, jeste jedino što nas može osvestiti. Optimi-
417 stičko, bučno i žučno površno bitisanje ne može ipak da spreči da se u dubinama ljudske duše začne razvoj jednog posrednika. Postoji opažanje koje se hiljadustruko potvrdilo, a to je da napetost suprotnosti kako u prirodi, tako i u duši znači potencijal, koji se u svako doba može ispoljiti kao manifestacija energije. Između onog gore i onog dole pada kamen ili vodopad i između vrelog i hladnog vrši se turbulentna razmena. Između psihičkih suprotnosti nastaje najpre nesvesni »objedinjujući simbol«. Ovaj proces se događa u nesvesnom savremenog čoveka. Ifmeđu suprotnosti se spontano obrazuje simbol jedinstva i celovitosti, svejedno da li dolazi do svesti ili ne. Ako se u spoljnom svetu dogada nešto neobično ili nešto što ostavlja snažan utisak, sve jedno da li je to čovek, stvar ili ideja, onda nesvesni sadržaj može da se na to projektuje. Na taj način se nosilac projekcije oprema nadnaravnim i mitskim silama. Silom svoje nadnaravnosti deluje u najvećoj meri sugestivno i prisvaja legendu, koja se od prastarih vremena ponavlja u svojim osnovnim crtama. Povod za manifestaciju latentnog psihičkog sadržaja daje 785 NLO. O njemu znamo sa izvesnom sigurnošću samo da ima površinu koju oči vide i koja istovremeno vraća radarski eho. Sve ostalo je za sada u toj meri neigurno, da mora da važi kao nedokazana konjektura odnosno glasina, dokle god se o tome ne sazna više. Ne zna se, međutim, da li se radi o mašinama sa ljudskom posadom ili o nekoj vrsti životinjskih bića, koja su se, do sada nepoznata, pojavila u našoj atmosferi. Nije verovatno da bi to mogle biti pojave meteora, pošto ponašanje objekata ni u kom slučaju ne ostavlja utisak pojava koje se mogu tumačiti fizički. Kretanja objekata odaju hotimičnost i psihički odnos, na primer izbegavanje i bežanje, možda čak agresiju odnosno odbranu. Njihovo kretanje napred u prostoru nije pravolinijsko i sa konstantnom brzinom kao kod meteora, već nasumično kao kod leta insekata i sa različitom brzinom, koja iznosi od nule do mnogo hiljada kilometara na čas. Opažena ubrzanja i ugao pravca kretanja su takvi da ih ne bi izdržalo ni jedno zemaljsko biće, kao ni stepen toplote koji proizvodi otpor trenja. Istovremeno vizuelno i posmatranje na radaru trebalo bi da 786 bude zadovoljavajući dokaz njihove realnosti. Ali, nažalost, uverljivi izveštaji nam kvare račun u tom smislu, što izgleda da ima
418
slučajeva gde oko nešto vidi, a da se to ne pojavljuje na radaru, ili se neki objekat istina nesumnjivo opaža radarom, ali ne i okom. Druge i još čudnije izveštaje, koji se pozivaju na merodavne svedoke, neću ni da pominjem, pošto zbog svoje neobičnosti stavljaju razum i spremnost za verovanje na isuviše veliku probu. 787 Ako su ove stvari realne - u šta prema ljudskim merilima izgleda da jedva više može da se sumnja - onda nam je još samo ostavljen izbor između hipoteza o teškoj rešivosti i o psihičkoj prirodi . O ovom pitanju ne mogu da odlučim. Ali mi se pod takvim okolnostima činilo uputnim da pokušam da ispitam psihološki aspekt NLO fenomena, kako bih postigao izvesnu jasnoću u ovom zamršenom stanju stvari. Pri tome sam se ograničio na mali broj što jasnijih primera. Nije mi, nažalost, za deset godina bavljenja problemom uspelo da sakupim dovoljan broj izveštaja, na osnovu kojih bi se mogli izvući pouzdaniji zaključci. Morao sam stoga da se pomirim s tim da bar naznačim nekoliko smemica za buduća istraživanja. Za fizičko objašnjenje fenomena time u svakom slučaju nije postignuto ništa. Psihički aspekt, međutim, kod ove pojave igra tako veliku ulogu, da ne sme ostati van naše pažnje. Rasprava o njima, kao što su to pokušali da prikažu moji radovi, vodi do psiholoških problema, koji dodiruju isto tako fantastične mogućnosi ili nemogućnosti, kao i fizički način posmatranja. Ako su čak i vojne vlasti osetile potrebu da osnuju biroe za sakupljanje i procenu izveštaja, onda i psihologija ne samo da ima pravo nego i obavezu, da sa svoje strane doprinese osvetljavanju tamnog položaja stvari. 788 Pitanje antigravitacije, koje fenomen NLO-a nameće, moram da prepustim fizici, koja nas jedina može poučiti tome, kakve šanse na uspeh ima takva jedna hipoteza. Suprotno gledanje, da se radi o nečemu psihičkom, koje je opremljeno i određenim fizičkim svojstvima, izgleda još manje verovatno, jer odakle bi trebalo da dolazi takva jedna stvar? Ukoliko se njihovo bestežinsko svojstvo već pokazuje kao teška hipoteza, onda izgleda da ideja o materijalizovanom psihičkom potpuno gubi tle pod sobom. Parapsihologija, istina, poznaje činjenicu o materijalizaciji. Takav jedan fenomen je, međutim, povezan sa prisustvom jednog ili više medijuma, koji treba da emituju merljivu supstancu i događa se samo u njihovom najbližem okraženju. Psiha može da
419 pokreće tela, ali samo unutar žive strakture. Da se nešto psihičko, posedujući materijalna svojstva, opremljeno velikim energetskim nabojem, samo po sebi, na velikoj udaljenosti od ljudskog posredovanja, može da pojavi visoko u vazdušnom prostoru - to prevazilazi našu moć razumevanja. Naše nas znanje na ovom mestu ostavlja potpuno na cedilu i zbog toga je potpuno beskorisno uopšte praviti spekulacije u tom pravcu. Čini mi se, uz svu potrebnu uzdržanogt, da postoji i treća 789 mogućnost: neidentifikovani leteći objekti su realne materijalne pojave, objekti nepoznate prirode, koji su dolazeći verovatno iz kosmosa već dugo vremena vidljivi za stanovnike Zemlje, ali inače netnaju nikakav prepoznatljiv odnos prema zemlji i njenim stanovnicima. U najnovije vreme, međutim, u trenutku kada se pogledi ljudi upravljaju prema nebu, na jednoj strani zbog njihove fantazije o mogućem letu vasionskim brodom, s drage, figurativno, zbog vitalne ugroženosti njihove egzistencije na zemlji, sadržaji nesvesnog su se projektovali na neobjašnjive nebeske fenomene i time im dali značenje, koje uopšte ne zaslužuju. Pošto je njihova pojava posle Drugog svetskog rata češća nego ikada ranije, može biti da se radi o sinhronističkom fenomenu, odnosno o koincidenciji koja odgovara potrebnom smislu. Psihičko stanje čovečanstva na jednoj strani i fenomen NLO-a kao psihička realnost na drugoj, ne stoje međusobno ni u kakvom uočljivom uzročnom odnosu, već izgleda da su u osmišljenoj koincidenciji. Njihova smislena veza nastaje prvo, kroz projekciju i drago, preko okraglih i cilindričnih oblika, koji odgovaraju projektovanom smislu i koji od pamtiveka predstavljaju ujedinjenje suprotnosti. Jedna druga, isto tako »slučajna« podudarnost ogleda se u 790 izboru nacionalnog amblema na letilicama u Sovjetskom Savezu i u Sjedinjenim Američkim Državama: kod prvih crvena petokraka zvezda, kod dragih bela. Hiljadu godina je, takoreći, crvena važila kao muška i bela kao ženska boja. Alhemičari su govorili o servus rubeus (crveni rob) i o femina candida (bela žena), koje su sjedinjavali, čime su postizali vrhunsko sjedinjavanje suprotnosti. Kada govorimo o Rusiji, prisećamo se rado »baćuške« cara ili »baćuške« Staljina, a komentariše se tajno američki matrijarhat, imajući u vidu činjenicu da se veći deo američkog kapitala nalazi u rukama žena, da ne zaboravimo i KESERLINGOVU
421 (KEYSERLING) dosetku o »aunt of the nation«. Ne greši se svakako u pretpostavei da ovakve paralele nemaju ništa zajedničko sa izborom simbola, barem ne kao svesna uzročnost. Kao vic, mogli bismo skoro da kažemo, crvena i bela su boje na venčanjima; one bacaju na Rusiju u ulozi kolebljivog ili neuslišenog ljubavnika bele žene, „femine candide“, zanimljivu svetlost na Belu kuću - ako je time stvar rešena.
EPILOG
' Die Psychologie der Obertragung, paragr. 422 i đ. 2 Graviru mi je Ijubazno stavio na raspolaganje gosp. D. VAN HOUTEN u Bergenu, Holandija. Dr Bruno Veber (WEBER), koji vodi zbirku grafika u centralnoj biblioteci u Cirihu, dokazuje uverljivo u jednoj raspravi „Ubi caelum terrae se coniungit“ (Gutenberg-Jahrhuch 1973.) sa obimnom listom literature i citatima extenso da „stara gravira građevine sveta“ potiče iz dela „L’ Atmosphere, m eteoroligie populaire“ (Pariz 1888.) od KAMILLE FLAMMARIONS i da je vrlo verovatno njegova. ' Uz ljubaznu saglasnost izdavača Otto Miiller Verlag u Salcburgu reprodukovano iz: HILDEGARD VON BINGEN, Wis.se die Wege. Scivas. 4 MACROBIUS, In somnium Scipions, I, 14,19. 5 Prema rečima HILDEGARDE IZ BINGENA: „Pogledaj dalje i videćeš ljude na Zemlji što mleko u zemljanim posudama nose. Od toga prave sir. To su ljudi, muškarci i žene što seme Ijudsko u svojim telima nose. Od njega nastaju mnogi narodi. Deo mleka je mastan. Od njega se pravi mastan sir. Ovo seme... stvara preduzimljive ljude... Pametno i diskretno vešto vode svoj život i vidljivo cvetaju u svojim delima pred Bogom i ljudima. Đavo u njima nema mesta. Drugi deo mleka je postan. Od njega nastaje loš sir. To seme... pravi slabe ljude... Poslednji deo mleka je pomešan sa kvarnošću i mleko koje od njega nastaje je gorko. Ovo seme... daje loše sazdane Ijude...“ ( Scivias, s. 128)
Već sam bio završio svoj rukopis, kada mi je do ruku došla 791 jedna mala knjiga koju ne smem da ostavim nepomenutom: »7a/na lelećih tanjira«,ORFEA M. ANĐELUČIJA (ORFEO M. ANGELUCCI, „The Secret o f the Saucers“). Autor je samouk i opisuje sebe kao nervoznog čoveka, koji pati od »konstitucionalne slabosti«. Posle bavljenja različitim poslovima, stupio je kao radnik 1952. godine u službu kod Lokidove avionske korporacije u Berbenku, u Kalifomiji. Čini se da mu nedostaje sva duhovna kultura, ali raspolaže znanjima iz prirodnih nauka, koja u njegovim okolnostima unekoliko prevazilaze očekivanu meru. On je amerikanizovani Italijan, naivan i - ako sve naizgled ne vara ozbiljan i idealista. Sada živi od propovedanja svog Jevanđelja, otkrivenog preko letećih tanjira. Tu leži razlog zašto pominjem njegovu knjižicu. Njegova karijera propovednika započela je posle susreta sa 792 verovatno autentičnim NLO-om 4. avgusta 1946. godine. Tada se navodno nije dalje interesovao za ovaj problem. U slobodno vreme radio je na rukopisu pod naslovom „Priroda beskonačnih entitet“a', koju je objavio u sopstvenom izdanju. Njegov istinski prelomni doživljaj dogodio se 23. maja 1952. godine: oko 11 časova uveče, kaže, nije se osećao dobro i u gomjoj polovini glave je imao osećaj peckanja, kao pred oluju. Radio je u noćnoj smeni i kada se oko 12.30 ujutru vraćao svojim autom kući, ugledao je crveno-svetleći, ovalni objekat kako lebdi nisko na horizontu, koji izgleda niko nije opažao. Na jednom usamljenom delu puta, gde je put viši od okolnog terena, video je »na kratkom rastojanju« blizu podloge i ispod svoje pozicije na putu, crveni, okrugli
422 objekat kako »pulsira«. Odjednom se strahovito brzo podigao u visinu pod uglom od 30 do 40 stepeni i sa velikim ubrzanjem udaljio se prema zapadu. Ali pre nego što je nestao, od njega su se odvojile dve zelene vatrene kugle, iz kojih je dolazio ,,muški“ glas, koji je govorio „perfektnim engleskim“. Mogao je da se seti sledećih reči: ,,Ne plaši se, Orfeo, mi smo prijatelji!“. Glas je tražio da napusti auto. Učinio je to i naslonjen na auto posmatrao je dva ,,pulsirajuća“ kružna objekta na „kratkoj udaljenosti“. Glas mu je objasnio da su svetla „instrumenti za transmisiju“ (dakle neka vrsta čulnih organa i odašiljača) i da je on u direktnoj komunikaciji sa „prijateljima sa drugog sveta“. Glas ga je podsetio na dozivljaj od 4. avgusta 1946. godine. Kad je odjednom osetio veliku žeđ, glas mu je rekao: „Pij iz kristalnog pehara, koji vidiš na blatobranu kola.“ Pio je i bilo je to „najdivnije piće koje je ikada probao.“ Osećao se osveženim i okrepljenim. Oba svetla su bila međusobno udaljena oko tri stope. Iznenada su postala svetlija i izmedu njih se pojavio »trodimenzionalni« svetlosni izvor. U njemu se pojaviše glave i ramena dve osobe, jednog muškarca i jedne žene, „being the ultimate of perfection“ (vrhunac savršenosti). Imali su velike, svetleće oči i bili su mu uprkos svoje natprirodne savršenosti čudnovato poznati i bliski. Posmatrali su njega i čitavu scenu. Izgledalo mu je da se nalazi u telepatskoj vezi sa njima. Isto tako iznenada kao što je došlo, lice nestade i vatrene lopte poprimiše ponovo svoj pređašnji sjaj. Čuo je reči: „Put će se otvoriti, Orfeo“, i glas nastavi: „Mi vidimo stanovnike Zemlje, kakav je svako od njih, a ne onako, kako to čine ograničena ljudska čula. Stanovnici tvoje planete su već stolećima na posmatranju, ali tek od nedavno su ponovo podvrgnuti ispitivanju. Svaki napredak vašeg društva smo registrovali. Poznajemo vas onako, kako vi sami sebe ne poznajete. Svaki pojedinac, muškarac, žena i dete zabeležen je u našim statistikama pomoću registarskih kristalnih diskova. Svako od vas nam je beskrajno važniji nego vama Zemljanima, jer niste svesni prave tajne vašeg postojanja... povezuje nas osećaj bratstva sa zemljanima zbog starog srodstva naše planete sa Zemljom. U vama možemo da vidimo daleko u nazad u prošla vremena i da ponovo uspostavimo neke aspekte našeg ranijeg sveta. Sa dubokim saosećanjem i razumevanjem gledamo vaš svet na putu kroz tegobe odrastanja. Molimo te da na nas gledaš kao na tvoju stariju braću.“
Dalje su autora podučili da letećim tanjirima daljinski 793 upravlja majka-brod. Posadi NLO-a nisu stvarno bila potrebna takva vozila. Kao »eteričnim« bićima bila su im potrebna samo da bi se materijalno manifestovali pred ljudima. NLO-i postižu približno brzinu kretanja svetlosti. „Brzina svetlosti je ista kao brzina istine“ (dakle »brzina uma«), nebeski posetioci izgledaju bezazleno, ispunjeni najboljim namerama. „Kosmički zakon“ zabranjuje spektakularna sletanja na Zemlju. Zemlja je u tadašnjem trenutku bila ugrožena od veće opasnosti nefo što se shvatalo. Nakon ovih otkrića Anđeluči se osećao obodrenim i snažni- 794 jim. „Bilo je to“, kako kaže, ,,kao da sam se za trenutak izdigao iznad smitnosti i kao da sam bio u srodstvu sa tim višim bićima.“ Kada su svetla nestala, izgledalo mu je kao da je njegov svakodnevni svet izgubio svoju stvarnost i postao prebivalište senke. Pošto se nije osećao dobro, Orfeo je 23. jula 1952. godine 795 izostao s posla. Uveče je krenuo u šetnju i na povratku, na jednom usamljenom mestu, spopao ga je sličan osećaj kao kod doživljaja od 23. maja iste godine. Sa time je bilo povezano »the dulling of consciosness I had noted on that other occasion« (smanjivanje svesti koje sam primetio u onoj drugoj prilici), dakle opažanje »abaissement du niveau mental«, stanja koje je jedan od najvažnijih preduslova za nastanak spontanih psihičkih fenomena. Ugledao je iznenada pred sobom slabosvetleću, maglovitu tvorevinu na tlu, kao veliki »balon od sapunice“. Taj objekat je njemu očigled dobijao u čvrstini i on je video nešto kao ulaz, kroz koji se mogla videti osvetljena unutrašnjost. Ušao je unutra i našao se u zasvođenom prostoru, kojr je imao oko šest metara u prečniku. Zidovi su bili od neke „eterične, sedefaste materije“. Naspram njega je stajala udobna naslonjača, napravljena od 796 slične ,,eterične“ materije. Inače je prostor bio tih i prazan. Seo je na stolicu i imao osećaj kao da sedi na vazduhu. Izgledalo je kao da će se stolica sama po sebi prilagoditi obliku njegovog tela.Vrata su se zatvorila tako, kao da tamo nikada nisu bila vrata. Čuo je nešto kao zujanje, jedan ritmični šum, koji je bio kao vibracija i doveo ga u stanje »polutransa«. Prostor se zamračio i iz zidova se začula muzika. Onda se ponovo pojavila svetlost. Otkrio je na podu svetlucavi komad metala, kao novčić. Kada ga je uzeo u ruku, izgledalo je da se novčić smanjio. Imao je osećaj da ga NLO nekud odnosi. Iznenada se otvorilo nešto kao okrugli prozor, preč-
424 nika od oko 9 stopa. Ugledao je napolju neku planetu, Zemlju, gledanu sa udaljenosti od preko hiljadu milja, kako mu je objasnio poznati glas. Zaplakao je dirnut osećanjima, a glas reče: „Plači Orfeo... i mi plačemo s tobom zbog Zemlje i njene dece. Uprkos svom lepom izgledu, Zemlja je kao čistilište među planetama koje su razvile inteligentni život. Mržnja, egoizam i okrutnost uzdižu se sa nje kao gusta magla.“ Onda su se očigledno podigli u kosmički prostor. Naišli su na jedan NLO od oko hiljadu stopa dužine i prečnika od oko devedeset stopa, sastavljenog od prozračnog materijala, sličnog kristalu. Iz njega se prostirala muzika, koja je donosila sobom vizije harmonično rotirajućih planeta i galaksija. Glas ga je poučio da je svako biće na njegovoj (što znači drugoj) planeti besmrtno. To su samo njihove smrtne senke, što su se na Zemlji potrudile oko svog oslobađanja iz mraka. Sva ta bića su ili na strani dobra ili na strani zla. „Mi znamo, Orfeo, na kojoj ti strani stojiš“. Verovatno zbog svoje telesne slabosti imao je duhovne nadarenosti i zbog toga su oni, nebeska bića, mogli da stupe s njim u kontakt. On je razumeo da su i muzika i glas dolazili iz tog velikog svemirskog vozila. Udaljilo se lagano i on je opazio vatreno klupko na oba kraja majka-broda, koja su služila kao propeleri; ali ona su bila i sredstvo za gledanje i slušanje „pomoću telepatskog kontakta“ (!) 797 Na povratku sreću dva NLO-a koji su se uputili ka Zemlji. Glas ga je zabavljao daljim objašnjenjima o odnosu viših bića prema ljudima: da ljudi sa svojim stepenom tehničkog razvoja moralno i psihološki ne mogu da drže korak, zbog čega se stanovnici drugih planeta trude da imaju bolje razumevanje za stanovnike Zemlje u njihovoj sadašnjoj krizi i da im budu od pomoći posebno u veštini lečenja. Hteli su i da ga obaveste o Isusu Hristu. On je, rekli su, alegorično nazvan Božjim Sinom. Inače je u stvarnosti »Gospodar ognja«, jedno „beskonačno otelovljenje Sunca“ i nije zemaljskog porekla. „Kao duh Sunca, koji se za ljudsku decu“ žrtvovao, „postao je deo ljudske nad duše i duh sveta“. U tome se razlikuje od drugih učitelja sveta. 798 Svaki čovek na zemlji ima jedno duhovno, nepoznato Sopstvo, koje je iznad materijalnog sveta i svesti i večito postoji izvan vremenske dimenzije u duhovnom savršenstvu u okviru jedinstva nadduše... Ljudska egzistencija na Zemlji ima svrhu u ponovnom ujedinjenju sa besmrtnom svešću“. Pod ispitivačkim
425 okom te „velike i samilosti pune svesti“, Orfeo se osećao ,,kao crv koji se uvija - nečist, pun zabluda i greha“. Zaplakao je opet uz određenu muzičku pratnju. Glas je govorio dalje: „Dragi prijatelju sa Zemlje, krstimo te sada u istinskoj svetlosti večnih svetova.“ Zasvetlela je bela munja: njegov život mu je ležao jasno pred očima i vratilo mu se sećanje na sva njegova ranija postojanja. Razumeo je „tajnu života“! Verovao je da mora da umre, jer je znao da je u tom momentu bio prenet u »večnost« u „bezvremeno more blaženstva“. » Posle tog prosvetljujućeg doživljaja došao je ponovo sebi. 799 Praćen obaveznom «eteričnom« muzikom donet je nazad na Zemlju. Kada je napustio NLO, on je iznenada nestao bez traga. Pošto je potom došao u krevet, imao je osećaj kao da ga nešto peče na levoj strani grudi. Na tom mestu se nalazila stigma u veličini novčića od četvrt dolara, jedan oprljeni krug sa tačkom u sredini. On je to protumačio kao „simbol atoma vodonika“ (!). Posle tog događaja započeo je, veran svom stilu, propove- soo danje. Postao je svedok ne reči, već NLO-a i doživeo je kasnije onaj podsmeh i neverovanje koje idu uz život mučenika. Drugog avgusta iste godine video je noću sa osam drugih svedoka običan NLO na nebu, koji je posle izvesnog vremena ponovo nestao. On se uputio na usamljeno, od ranije poznato mesto, nije tamo našao NLO ali jeste neku priliku, koja mu je doviknula: „Budi pozdravljen, Orfeo!“ Bila je to figura iz jedne ranije vizije, koja je želela da je on nazove ,,Neptun“. Bio je to visok čovek divnog izgleda, sa neobično velikim, izražajnim očima. Obrisi njegove prilike bili su u talasastim pokretima, kao vetrom namreškana voda. Neptun mu je dao dalje pouke o Zemlji, razloge njenih žalosnih uslova postojanja i njenog skorog iskupljenja. Onda je ponovo nestao. Početkom septembra 1953. Orfeo je zapao u neko polusne- 801 no stanje, koje je trajalo oko nedelju dana. Kada se povratio u normalno svesno stanje, sećao se svega što je doživeo u »odsustvu«. Bio je na jednom malom »planetoidu«, gde su živeli Neptun i njegova pratilja Lira, bolje rečeno, bio je na nebu i kako ga je ORFEO ANGELUČI od prilike mogao da predstavi, sa mnogo cveća, prijatnih mirisa, boja, nektara i ambrozije, plemenitim eteričnim bićima i navodno sa skoro neprestanom muzikom. Tamo je saznao da se njegov nebeski prijatelj ne zove Neptun, nego Orion i da je ,,Neptun“ bilo njegovo sopstveno ime, dokje još bo-
426 ravio u tom nebeskom svetu. Lira mu je poklonila posebnu pažnju, koju je on, Neptun, koji se ponovo podsetio sebe u skladu sa svojom zemaljskom prirodom, uzvratio sa erotskim osećanjima, na veliku začuđenost nebeskog društva. Kada se s nešto muke odvikao od te ljudske i isuviše ljudske reakcije, došlo je do »noce celeste«, mističnog sjedinjenja, analogno coniunctio oppositorum u alhemiji. 802 Sa ovim vrhuncem u pripovedanju završiću prikaz tog „pelerinage de 1’ ame“ . Nemajući pojma o psihologiji, ANĐELUČI je opisao mistični doživljaj, povezan sa vizijom NLO-a, sa svim poželjnim pojedinostima. Nije ni potrebno da dodajem svoj komentar sa ulaženjem u pojedinosti. Priča je tako naivna i jasna, da čitalac koji se interesuje za psihologiju lako može da vidi, kako i u kojoj meri potvrđuje moja ranija ukazivanja i zaključke. Ona se čak može uzimati kao jedinstven ,,dokument“ u pogledu nastanka i integracije mitologije neidentifikovanih letećih objekata. Iz tog razloga sam prepustio reč ANGELUČIJU. 803 Psihološki doživljaj, koji je povezan sa doživljajem NLOa, postoji u viziji ili legendi okruglog, odnosno simbola celovitosti i arhetipa, koji se izražava u oblicima mandala. Mandale, prema iskustvu, nastupaju najčešće u situacijama, koje su obeležene zbrkom i bespomoćnošću.. Kroz to uobličeni arhetip predstavlja shemu reda, koji se kao psihološki pretraživač, odnosno kao četvorodelni krug, postavlja u izvesnoj meri preko psihičkog haosa, i na taj način svaki sadržaj dobija svoje mesto i celovitost, a celovitost, koja se rastače i razdvaja u neodređeno, preko čvrstog i zaštitnog kruga ostaje kompaktna. U skladu s tim, istočne mandale u oblasti Mahayana-budizma predstavljaju kosmički, vremenski i psihološki red. Ali one istovremeno obrazuju i yantre, predmete, uz čiju pomoć se red zavodi2. 804 Kako naše vreme obeležavaju podeljenost, smetenost i bespomoćnost, to se takve okolnosti izražavaju i u psihologiji pojedinaca i to u sponatanom nastajanju fantazija u obliku slika u snovima i aktivnim imaginacijama. Ove fenomene sam posmatrao kod svojih pacijenata u poslednjih četrdeset godina i na osnovu bogatog iskustva došao sam do zaključka da je ovaj arhetip od centralnog značaja, odnosno da dobija na značaju u onoj meri u kojoj ga Ja gubi. Stanje dezorijentacije posebno je pogodno za slabljenje Ja.
427 U psihološkom smislu rotundum odnosno mandala označa- sos vaju simbol za Sopstvo. Arhetip reda par excellance u psihičkom pogledu je Sopstvo. Sastav mandala je uslovljen aritmetički, jer su celi brojevi isto tako arhetipovi primitivne prirode, koji zavode red. To važi posebno za broj četiri, Pitagorin tetraktys. Pošto stanje smetenosti po pravilu proizilazi iz psihičkog konflikta, to je sa mandalom empirijski povezan i pojam dyas, složena dvojnost, odnosno sinteza suprotnosti, kao što pojašnjava ANĐELUČ I.
»
Centralni položaj simbolu daje visok osećaj vrednosti, koji 806 se na primer izražava u ANĐELUČIJEVOJ stigmatizaciji. Simbol Sopstva podudara se sa slikama Boga, kao na primer complexio oppositonim*Nikolausa Kuzanusa (NICOLAUS CUSANUS) sa dijadom, ili defmicija Boga „Deus est circulus, cuius centrum est ubique, cuius circumferentia vero nusquam“3 ** sa ANĐELUČIJEVIM „znakom vodonika“ . On nije utisnut preko hrišćanskog, za Gospoda karakterističnog stigmata, već je izražen preko simbola Sopstva, odnosno apsolutne celovitosti - naime Boga, religioznim jezikom rečeno. Iz te psihološke povezanosti proizilazi i alhemijsko izjednačavanje ili analogija Hrista sa lapis philosophorum (kamenom mudrosti). Ovaj centar se često simbolično prikazuje u obliku oka; kao 807 uvek otvoreno oko ribe (alhemistički), ili kao uvek otvoreno božje oko savesti, ili pak u obliku Sunca koje sve obasjava. Modemi doživljaj je psihološko iskustvo takvih simbola: oni ne dolaze pred današnju svest kao spoljna svetlosna pojava, već kao duševno otkrovenje. Naveo bih kao primer jedan slučaj, u kome je jedna žena (bez bilo kakve veze sa NLO-ima) svoj doživljaj izrazila poetskim oblikom: VIZIJA Svetlost pada na šljunkovito dno Duboke plavičaste bare. Kroz lelujavu travu Dragulj jedan trepti, sija se i okreće, Pažnju moju skrećući, dok prolazim. Ukočeni pogled riblji, Um i srce mi privlači Riba, kao staklo nevidljiva.
428
429 Na svetlucavoj mesečini, Lik i oblik poprimivši riba U vrtložni, vijugavi ples se krenu, Svetlost sve jača posta, Disk se u zlatno Sunce rasplamsa, Na duboko promišljanje tera.4
Voda je dubina nesvesnog, u koje je prodro jedan svetlosni zrak svesnog. Poigravajući disk, riblje oko, ne leti na nebu, već pliva u tamnoj dubini unutrašnjeg i donjeg i iz njega nastaje Sunce što obasjava svet, ichthys, ,,sol invictus“ , uvek otvoreno oko, koje odražava oko svevidećeg i istovremeno je u sebi sopstveno i samostalno, rotundum, koji izražava celovitost Sopstva i samo pojmovno može da se razlikuje od božanstva. ,,Riba“ (iehthys) kao i ,,Sunce“ (novus sol) alegorije su na Hrista, koji kao i ,,oko“ predstavljaju božansko. U Mesecu i Suncu simbolizuju se majka i njen sin-ljubavnik, kao što se u mnogim crkvama još i danas može videti. Vizija NLO-a sledi staro pravilo i pojavljuje se na nebu. Na 809 očigledno nebeskom mestu odigravaju se fantazije ORFEA ANĐELUČI.TA i njegovi kosmički prijatelji nose imena zvezda. Ako nisu baš antički bogovi i heroji, onda su bar anđeli. Autor čini svom imenu svu čast: kao što je njegova žena, rođena Bordžianini, prema njegovom mišljenju potomak po zlu zapamćenih Bordžija, tako mora on, oličenje ,,anđela“ i glasnik eleuzijske misterije besmrtnosti, kao od bogova izabrani tumač misterije neidentifikovanih letećih objekata da predstavlja novog Orfeja. Ako je njegovo ime namerno izabrani pseudonim, onda možemo samo reći ,,e ben trovato“ (dobro smišljeno). Ukoliko mu to ime stoji u krštenici, onda je već problematičnije. U današnje vreme se ne može više olako prihvatiti da se jednom običnom imenu prikači magijsko svojstvo. Onda bismo morali da njegovoj bračnoj polovini, odnosno animi, odmerimo odgovarajuće zlokobno značenje. Kredit u obliku duhovno malo ograničene, naivne poverljivosti, koji smo spremni da mu pripišemo, mogao bi da trpi zbog sumnje da je ovde na delu ,,a fine Italian hand“ (fina italijanska ruka). Ono što svesti često izgleda kao nemoguće, može uprkos tome da se iz nesvesnog aranžira uz pomoć lukavosti prirode - ,,ce que diable ne peut, femme le fait.“ ***. Bilo njemu kako bilo, nje808
gova knjižica je sama po sebi naivna tvorevina, koja upravo zbogsis toga otkriva u širem obimu pozadine fenomena NLO-a i zbog toga psihologu dolazi kao pozvana. Za našu današnju psihologiju tako važan proces individuacije iskazuje se u njoj u simboličnom obliku, ali je, u skladu sa primitivnim mentalitetom autora, uzet konkretno sa svom jasnoćom stvarnog zbivanja, i time potvrđuje naša prethodna razmišljanja. Pošto je ovaj Epilog već predat štampi, saznao sam za knji- 8io gu „The Black Cloud“ (Cmi oblak) FR^PA HOJLA (FRED HOYLES). Autor je profesor HOJL, jedan od svetski poznatih autoriteta u oblasti astronomije. Oba njegova impresivna dela „The Nature o f the Universe“ i ,JFrontiers o f Astronomy“, bila su mi poznata iz moje ranije lektire. To su briljantni prikazi u to vreme najnovijeg razvoja u astronomiji i ukazuju na njihovog autora kao na smelog i idejama bogatog mislioca. Moju radoznalost je izazvalo to što se ovaj autor latio sredstva kao što je „fiction story“ . Sam HOJL u svom predgovoru označava knjigu kao ,,a frolic”, šalu i upozorava na to da se gledišta njegovog junaka, jednog genijalnog matematičara, ne identifikuju kao njegova sopstvena. U takvu grešku ne bi zapao svakako ni jedan inteligentan čitalac. Ipak će, s obzirom da je HOJL pisao knjigu upitati, šta je to što je navelo autora da se pozabavi problemom neidentifikovanih letećih objekata. U svojoj ,,yarn“ (pređi - fabuli priče) HOJL naime opisuje sn kako jedan mladi astronom sa opservatorije Maunt Palomar, u traganju za supernovom južno od Oriona, otkriva jednu tamnu, okruglu mrlju u gustom polju zvezda. To je takozvana globula, tamni gasoviti oblak, koji se, kako izgleda, kreće prema našem Sunčevom sistemu. U isto vreme, u Engeskoj su otkrivene značajne smetnje u vremenu kruženja Jupitera i Satuma. Uzrok toj pojavi izračunava jedan genijalni matematičar sa Kembridža, upravo junak priče, obračunavši određenu masu, koja se, kao što se ispostavilo, nalazi upravo na onom mestu, na kome su Amerikanci otkrili tamne oblake. Ta globula, čiji prečnik odgovara od prilike u prečniku rastojanju između Sunca i Zemlje, sastoji se od vodonika relativno visoke gustoće i pomera se brzinom od sedamdeset kilometara u sekundi direktno prema Zemlji. Stići će do nje za oko osamnaest meseci. Kada je tamni oblak došao u neposrednu blizinu Zemlje, nastaje najpre strahovita žega, koja uništa-
430 va veliki deo žive prirode planete. Zatim sledi potpuno gašenje svetlosti i veća tmina od egipatske - nigredo, koja traje oko mesec dana i kakva je opisana u delu ,^4urora Consurgens", alhemijskom traktatu, koji se pripisuje sv. TOMI: „Aspiciens a longe vidi nebulam magnam totam terram denigrantem, quae hanc exhauserat meam animam tegentem..,“5 812 Kada se svetlost oklevajući ponovo pojavi, sledi strašna hladnoća , koja opet znači ubitačnu katastrofu. Britanska vlada u međuvremenu zatvara kompetentne naučne autoritete u laboratoriju ograđenu bodljikavom žicom, gde oni zahvaljujući sprovedenim sigumosnim merama, preživljavaju katastrofe. Posmatranjem čudnovatih fenomena jonizacije u atmosferi, dolaze do zaključka da su one hotimice izazvane i da se u sredini Oblaka mora nalaziti neki inteligentni agens. Uspeva im da posredstvom radija sa njim stupe u kontakt i da dobiju odgovore. Na taj način saznaju da je oblak star pet stotina miliona godina i da se trenutno nalazi u stanju obnavljanja. Smestio se u blizini Sunca da bi od njega ponovo primio energiju. On se u stvari hrani Suncem. Naučnici saznaju da Oblak iz određenih razloga mora da izbaci sve radioaktivne materije kao po njega štetne. Ovu činjenicu otkrivaju i američki posmatrači i na njihovu inicijativu, na Oblak se ispaljuju hidrogenske bombe, da bi ga ,,ubili“ . U međuvremenu se pokazuje da se Oblak postavio u obliku prstena oko Sunca i da zbog toga Zemlji prete dva godišnja dugotrajnija pomračenja. Englezi imaju, naravno, mnogo pitanja da upute Oblaku, između ostalog i ,,metafizičko“ pitanje o nekom većem biću još veće starosti i još dublje mudrosti i znanja, na šta on odgovara da je o tome već razgovarao sa dmgim globulama, ali da isto tako kao i ljudi, nije došao do daljih saznanja. On se pokazuje u potpunosti voljnim da svoje veće znanje neposredno saopšti ljudima. Jedan mladi astronom se dobrovoljno javlja da učestvuje u eksperimentu. On dospeva u neko hipnotičko stanje u kome mu mozak umire od jedne vrste zapaljivog procesa, a da prethodno nije mogao da dostavi nikakva saopštenja. Genijalni profesor na Kembridžu se dobrovoljno nudi za eksperiment, pod usovom koji Oblak prihvata, da se proces saopštavanja odvija znatno sporije. I pored toga dospeva u delirijum, koji se završava njegovom smrću. Oblak je, medutim, odlučio da se povuče iz Sunčevog sistema i da potraži neko drugo zvezdano područje. Sunce se ponovo pojavljuje
iza zastora 1 sve je kao pre, izuzev strašnog razaranja zemaljskog života. Nije teško videti da je autor ovde uzeo NLO kao karakteri- 813 stični problem naše epohe: prema Zemlji se iz kosmosa približava okrugli objekat i izaziva katastrofe u svetskim razmerama. Iako legenda najčešće kao indirektni povod za fenomen NLO-a vidi katastrofalnu političku situaciju na Zemlji, odnosno primenu dostignuća nukleame fizike, nije manji broj glasova onih, koji u samoj pojavi NLO-a vide pravu opasnost, ocjposno u invaziji stanovnika drugih sazvežđa na Zemlju, što bi našem ionako sumnjivom položaju moglo dati neočekivani obrt. Čudnovata ideja da Oblak poseduje neku vrstu nervnog sistema i prema tome psihu odnosno inteligenciju, ne predstavlja originalni izum autora, pošto spekulacija verovanja u NLO već ima hipotezu o „sentient electrical field“ (električnom polju sposobnom za osete) i isto tako ideju da se NLO-i već snabdevaju ponečim sa Zemlje kao vodom, kiseonikom, malim živim bićima, itd., kao što se i Oblak puni Sunčevom energijom. Okrugli oblak izaziva nastanak krajnjih temperatumih su- 814 protnosti i apsolutni nigredo, zatamljivanje i zacrnjenje, o čemu su sanjali još alhemičari. Time se opisuje karakteristični aspekt onog psihološkog problema koji nastaje kada se dnevna svetlost, svest, konfrontira neposredno sa noći, odnosno sa kolektivnim nesvesnim. Sudaraju se suprotnosti najvećeg intenziteta i nastaje dezorijentacija i pomračenje svesti, koje može da poprimi preteće razmere, kao što možemo zapaziti u početnom stadijumu psihoze. Taj aspekt, to jest analogiju sa psihičkom katastrofom, HOJL nam pokazuje u konfrontaciji psihičke strukture Oblaka sa obema nesrećnim žrtvama. Kao što zemaljska bića najvećim delom bivaju uništena u sudaru sa Oblakom, tako se i psiha i život oba naučnika razaraju kroz sudar sa nesvesnim. Okrugli oblik rotundum - jeste doduše simbol celovitosti, ali uglavnom nailazi na nepripremljenu svest, koja celovitost ne razume, mora pogrešno da je razume i zato je ne podnosi, pošto je spolja apercipira samo u projektovanom obliku i ne može da je integriše kao subjektivni fenomen. Svest pravi isti nesporazum sa teškim posledicama u koji zapada i duševni bolesnik: ona razume događaj kao konkretnu spoljašnju činjenicu a ne kao subjektivni (simbolični) proces, zbog čega, prirodno, spoljni svet dospeva u beznadežni
432 nered i time trpi stvarnu propast, jer pacijent ostaje bez stvarno odnosa sa njim. Autor objašnjava analogiju sa psihozom kroz de lirijum u kome se nalazio profesor. Ova principijelna zabluda n potkrada se samo duševnim bolesnicima, već i svima onima, ko ji filozofske ili teozofske spekulacije uzimaju kao objektivnu re alnost i na primer činjenicu da veruju u anđela, posmatraju tako reći kao garanciju za to da on objektivno i postoji. 815 Značajno je da je pravi junak priče genijalni matematičar koga pogađa nesreća. Ni jedan autor neće, naime, izbeći neizbe žnost da junaka priče ne opremi sa nekoliko crta svog sopstve nog bića i da time otkrije, kako je u njemu ugrađen bar deo nje ga samog. Ono što se događa junaku, spopada simbolično i auto ra. To je u tom slučaju, prirodno, neprijatno, pošto ne bi značil ništa drugo nego da postoji bojazan, da bi eventualni sudar sa ne svesnim morao da znači nestajanje najosobenije funkcije. To je jedna opšte rasprostranjena, takoreći normalna predrasuda da bi dublje sagledavanje nesvesnih motiva i dispozicija neizbežno imalo za posledicu fatalni poremećaj delovanja svesti. Pošto je u našoj priči sve projektovano prema spolja, to veliki gubitak trpe čovečanstvo i uopšte organski život na zemlji. Pisac od toga ne pravi veliki problem. Sve se pominje prosto kao uzgredni proizvod događanja, što dozvoljava zaključak o pretežno intelektualnom stavu svesti. 816 Verovatno zbog izvesnog uticaja stotine hidrogenskih bombi, koje su preko radoaktivnosti ipak u izvesnoj meri mogle da smetaju njegovom nervnom sistemu, Oblak se povlači kao što je i došao. O njegovom sadržaju nismo u stvari saznali ništa, osim da on u odnosu na karakterističnu metafizičku glavnu tačku isto tako malo zna kao i mi. Uprkos tome, njegova inteligencija se pokazala za čoveka kao nepodnošljivo visoka, tako da se Oblak skoro približio božanskom odnosno anđeoskom biću. Ovde veliki astronom pruža ruku naivnom ANĐELUČIJU. 817 Psihološki shvaćeno, priča opisuje fantastične sadržaje, koji zahvaljujući svojoj simboličnoj prirodi, pokazuju poreklo iz nesvesnog. Uvek kada se događa takva konfrontacija, po pravilu se nazire i pokušaj integracije. To je u priči izraženo namerom oblaka da se duže vreme smesti blizu Sunca, kako bi crplo njegovu energiju. Psihološki to bi značilo da nesvesno svojim sjedinjenjem sa Suncem dobija snagu i život. Sunce time ne gubi energiju,
433 ali je gube Zemlja i život na njoj, koje označavaju čoveka. On jnora da plati troškove tog prodiranja ili - bolje - izbijanja nesvesnog, odnosno njegovom psihičkom životu preti trpljenje štete. Šta onda znači - psihološki gledano - kosmički odnosnosis psihički sudar? Očigledno da nesvesno zatamnjuje svesno, pri čemu se ne događa nikakvo razdvajanje, nikakav dijalektički proees između sadržaja svesnog i nesvesnog. Za individuu to znači da mu Oblak oduzima Sunčevu energiju, drugim rečima da nesvesno nadvladava njegovu svest. To ima isto značenje kao opšta katastrofa kakvu smo doživeli u nacional-socijalizmu ili kakvu još doživljavamo u komunističkoj poplavi, u Kojoj jedan arhaični društveni poredak sa tiranijom i ropstvom preti ljudskoj slobodi. Na tu katastrofu čovek odgovara svojim ,,najboljim“ oružjem. Da li iz tog razloga ili zbog promene mišljenja Oblaka (kao što je izgleda bio slučaj), on se pomera u druge regione. To psihološki znači: nesvesno tone uz izvesnu zadobijenu energiju ponovo nazad na svoju raniju udaljenost. Bilans je žalostan. Ljudska svest i život uopšte pretrpeli su neizmerljivu štetu zbog nerazumljive i ljudskom umu neshvatljive lusus naturae (igre prirode), ,,a frolic“ u kosmičkim razmerama. Ovaj poslednji aspekt pojašnjava opet nešto psihičko, što se 819 danas ne razume. Premda je za preživele mora prestala, oni nastavljaju da žive u opustošenom svetu: svest je pretrpela gubitak svoje sopstvene stvarnosti, kao da joj je ružan san oduzeo nešto bitno i odneo sa sobom. Gubitak nastao pri takvom sudaru sastoji se u tome, da je propuštena jedinstvena prilika, koja se možda neće vratiti i to prilika za mogućnost razjašnjenja sa sadržajima nesvesnog. Prema priči, ljudi su uspeli da uspostave inteligentan odnos sa Oblakom, ali se saopštavanje njegovih sadržaja pokazuje kao nepodnošljivo i dovodi do smrti onih koji su se uključili u eksperiment. Ne saznajemo ništa o onostranim sadržajima. Susret sa nesvesnim završava se bez rezultata. Naše saznanje nije obogaćeno. Ostajemo na onoj tački do koje smo već dospeli pre katastrofe. U ostalom smo postali siromašniji za sigumo pola sveta. Pioniri među naučnicima, zastupnici avangarde, pokazali su se suviše slabim ili nezrelim da prihvate poruku nesvesnog. Ostaje da se sačeka i vidi, da li je ovaj melanholični ishod proročki ili je subjektivna ispovest. Ako sa time uporedimo Anđelučijeve naivnosti, dobićemo 820 dragocenu sliku razlike između nenaučno oblikovanog i naučno
434
435
oblikovanog stava. Oba stava pomeraju problem u područje konkretnog: jedan kako bi učinio uverljivom nebesku akciju spasavanja, a drugi kako bi tajno ili - boije - neskriveno očekivnje pretvorio u literamu i zabavnu ,,šalu“ . Oba, ma koliko izgledala međusobno različita kao da ih nebo razdvaja, pokrenuo je isti, nesvesni faktor i služe se principijelno sličnom simbolikom, kako bi izrazili nesvesnu ljudsku teskobu.
DOPUNA Još jedna nedavno objavljena knjiga, roman DŽONA VINDAMA (JOHN WYNDHAM) sa naslovom „The Midwich Cuckoo s ", pripisuje izuzetno značajnu ulogu jednoj ,,stvari“ , koja je očevidno NLO. Nepoznatog, ali prema pretpostavci vanzemaljskog porekla, ova stvar podvrgava jedno malo, zabačeno englesko selo svojim čininia, pod kojima i ljudi i životinje zapadaju u dvadeset četvoročasovni hipnotički san. Zonu spavanja označava krug oko sela i svako živo biće, koje dođe u njegovu blizinu, čim prekorači liniju, tog trenutka zapada u san. Dvadeset četiri sata kasnije svako ponovo oživi i površno posmatrano, izgleda kao da se ništa nije dogodilo. 822 Nekoliko nedelja kasnije dolazi do čudnovatih otkrića: najpre jedna, zatim druga i konačno sve žiteljke sela, sposobne za začeće, pokazale su se nosećim. U određeno vreme radaju se deca sa zlatnim očima. Kako rastu, tako na njima počinju da se pokazuju znaci neobične inteligencije. Kasnije se ispostavlja da je isto čudo zadesilo i jedno selo u Sibiru, jedno eskimsko naselje i jedno selo u Africi. U Engleskoj, zahvaljujući zabačenosti i beznačajnosti tog kraja, lokalnim vlastima polazi za rukom da zataškaju javni skandal. Izuzetna inteligencija dece neizbežno dovodi do poteškoća i za njih se osniva posebna škola. Čudnovata je činjenica da kada jedan od dečaka nauči nešto novo i do tada nepoznato, svi dečaci to isto znaju ili mogu, a isto važi i za devojčice, tako da samo jedan dečak i jedna devojčica moraju da posećuju školu. Oštroumni učitelj konačno ne može više da sumnja u to da zlatnooka deca predstavljaju viši tip Homo sapiensa. Njihova napredna inteligencija ide, osim toga, ruku pod ruku sa potpu821
nim spoznavanjem njihove moći za vladanje svetom. Pitanje, kako da se ta pretnja presretne, dovodi do različitih rešenja. Afrikanci bez ustezanja ubijaju decu. Eskimi ih izlažu hladnoći. Rusi izoluju selo i razaraju ga bombardovanjem. U Engleskoj, pak, omiljeni učitelj nabavlja i postavlja u učionicu nekoliko sanduka, koji su naizgled oprema za laboratoriju, a u stvari sadrže dinamit i diže sebe zajedno sa svom decom u vazduh. Neobična partenogeneza i zlatne oči ukazuju na srodstvo sa 323 Suncem i označavaju decu kao božansko polomstvo. Izgleda kao da su njihovi očevi bili anđeli blagovesti, koji su došli sa „nadnebeskog mesta“ da se zauzmu za Homo sapiensa zbog njegove gluposti i zaostalosti. To je božanski zahvat, koji evoluciji daje odlučan podstieaj napred. Ili, da to izrazimo modemim pojmovima, napredniji ljudski rod sa neke druge planete posećuje Zemlju da vrši biološke eksperimente sa mutacijama i veštačkim osemenjavanjem. Današnji neandertalac, međutim, nije ni na koji način spreman da se liši prerogativa vladajuće rase i radije zadržava status quo pomoću razomih metoda, koje su oduvek bile njegov završni argument. Očigledno je da ta deca Sunca, začeta na čudan način, pred- 824 stavljaju neočekivanu sposobnost za širu i višu svest i time potiskuju zaostalo i inferiorno duhovno stanje. Ništa se, međutim, ne kaže o višem stepenu osećanja i morala, koji bi bio neizostavan, kako bi se uravnotežile mogućnosti naprednijeg opažanja i inteligencije. Karakteristično je da se ovaj aspekt izgleda ne pojavljuje u autorovom vidokrugu razmišljanja. Njemu je dovoljno da deca imaju odlučujuću prednost bilo koje vrste nad današnjim ljudima. Ali šta ako deca simbolizuju klicu viših razvojnih mogućnosti, koje prevazilaze do sada važeći oblik čoveka? U tom slučaju priča veoma liči na starodrevno dostojanstveno ponavljanje junakovog ugroženog detinjstva i njegove rane smrti zbog izdaje. S druge strane, postoji nešto izuzetno sumnjivo u toj deci: ona nisu individualno samostalna, već žive u trajnom stanju participation mystique, što znači nesvesnog identiteta, koji isključuje individualno razdvajanje i razvoj. Da su bili pošteđeni ranog uništenja, osnovali bi potpuno uniformno društvo, u kome bi ubistvena dosada odgovarala tačno idealu jedne marksističke države. I tako negativan ishod priče ostaje kao tema sa brojnim nedoumicama.
436
437
PREDGOVOR • PRVOM ENGLESKOM IZDANJU
' Autor karakteriše sadržaj kao „Atomic Evolution, Suspension and Involution, Origin o f Cosmic Rays“, itd. 2 O pitanju fizioloških osnova upor. K.W.BASH, H. AHLENSTIEL i R. KAUFM ANN, Uber Pruyantrqform en und ein lineares Yantra. 3 Upor. napred, paragr. 622 ove knjige. 4 Stihovi pesme Vision navedeni su u originalu ove knjige na engleskom jeziku sa prevodom na nemački; prevod na srpski izvršen je sa nem ačkogjezika (prim. prev.) s ,,Iz daleka posmatrajući video sam veliki oblak (ili maglu) koji je celu Zemlju, usisavši je, zasenčio crno, koji je moju dušu prekrio..." (VON FRANZ: Aurora Consurgens, str. 48/49). * complexio oppositorum (lat.) = sveza suprotnosti (prim.prev.) ** „Bog je krug čiji je centar svuda i a kružnica nigde“ (prim.prev.) *** franc.: Ono što ni đavo nije u stanju, žena će postići (prim, prev.)
Opšte poznata glasina o letećim tanjirima predstavlja problem koji provocira psihologe iz mnogobrojnih razloga. Prvobitno pitanje - a to je očigledno najvažnija tačka - jeste ovo: jesu li oni stvami ili samo puki produkti fantazije? Ako su fantazija, zašto bi takva giasina postojala? U ovom poslednjem poglavlju načinio sam jedno interesantno i sasvim neočekivano otkriće. U 1954. napisao sam jedan članak u švajcarskom nedeljniku, „Die Weltwiche“ , u kojem sam se izrazio na skeptičan način, iako sam govorio sa respektom povodom ozbiljnog mišljenja o relativno velikom broju vazdušnih specijalista koji veruju u realnost NLO-a (neidentifikovani leteći objekti). U 1958. svetska štampa je iznenada otkrila ovaj intervju i novost se proširila poput divlje vatre od Dalekog Zapada okolo Zemlje do Dalekog Istoka, ali - avaj - u iskrivljenoj formi. Ja sam naveden kao onaj koji veruje u leteće tanjire. Dao sam izjavu Ujedinjenoj Štampi i pružio pravu verziju mog mišljenja, ali ovoga puta nije upalilo: niko, koliko mi je poznato, nije ovo uopšte zabeležio, osim jednih nemačkih novina. Moral ove priče je prilično interesantan. Kako ponašanje štampe predstavlja neku vrstu Galupovog testa s osvrtom na svetsko mišljenje, čovek mora izvući zaključak da je novost koja afirmiše postojanje NLO-a dobrodošla, a da je skepticizam po svemu sudeći nepoželjen. Verovati da su NLO-i stvarni odgovara opštem mišljenju, dok nevericu treba obeshrabriti. Ovo tvori utisak da širom čitavog sveta postoji tendencija verovanja u tanjire i želja da oni budu stvarni, nesvesno poduprta od strane štampe koja inače nema nikakve sklonosti prema ovoj pojavi.
439
438 Ova osobita činjenica po sebi sigurno zaslužuje interesovanje psihologa. Zašto bi bilo poželjnije da tanjiri postoje nego da ne postoje? Sledeće stranice predstavljaju jedan pokušaj da se odgovori na ovo pitanje. Ja sam oslobodio tekst glomaznih fusnota, osim nekolikih koje daju reference zainteresovanom čitaocu.
XVI
SAVEST U PSIHOLOŠKOM VIĐENJU Septembar, 1958
K.G.Jung
Reč savest nagoveštava da se njome misli na specijalni slu- 825 čaj ,,znanja“ ili ,,svesti“ . * Osobenost ,,savesti“ sastoji se u tome, da je to znanje radi ili izvesnost o emocionalnoj vrednosti onih predstava, koje imamo o motivima naših radnji. Prema ovoj definiciji savest je kompleksan fenomen, koji se sastoji delom od elementarnog akta volje ili od nekog svesno neutemeljenog nagona za delovanjem, i drugim delom od suda razumnog osećanja. To je sud vrednosti, koji se razlikuje od intelektualnog suda po tome, što pored objektivnog, opšteg i stvarnog karaktera u njemu može da se prepozna i svojstvo subjektivnog odnosa. Vrednosni sud implicira uvek subjekt, tako što on unapred polazi od toga da je nešto lepo ili dobro ,,za mene“ . Naprotiv, ako rečenica glasi: To je za neke druge lepo ili dobro, onda to nije obavezno vrednosni sud, već može biti intelektaulna konstatacija. Kompleksni fenomen savesti se, dakle, sastoji u izvesnoj meri od dva sprata, od kojih jedan kao osnova sadrži određeno psihičko događanje, dok drugi predstavlja neku vrstu nadgradnje, naime prihvatajući ili odbacijući sud subjekta. Zavisno do kompleksnosti fenomena, njegova empirijska826 fenomenologija je vrlo široko rasprostranjena. On se može pojaviti kao prethodeća ili prateća ili naknadna svesna refleksija ili može nastupiti kao prosta afektivna propratna pojava nekog psihičkog događanja, pri čemu se eventualno njegov moralni karakter ne uviđa. Tako na primer, kod određenih postupaka može da se javi prividno neosnovani strah, a da subjekt ni najmanje nije svestan međusobne povezanosti njegovih postupaka sa naknadnim stanjem straha. Neretko se moralni sud pomera u potonji, koji je subjektu nejasan. Tako je, na primer, jednom poslovnom čoveku učinjena naizgled sasvim seriozna i časna ponuda, koja bi ga, kako se kasnije ispostavilo, uplela u fatalnu prevarantsku afe-
440 ru, da ju je prihvatio. Sledeće noći posle dobijene ponude, koja mu se, kao što je rečeno, učinila prihvatljivom, sanjao je da su mu šake i ruke pokrivene crnom prljavštinom. On nije mogao da nađe nikakvu vezu sa događajima od prethodnog dana, jer nije sebi mogao da prizna da ga je ponuda pogodila u ranjivo mesto, naime u očekivanje dobrog posla. Ja sam ga upozorio i on je bio dovoljno oprezan, bar da preduzme neke mere sigumosti, koje su ga zatim zaštitile od veće štete. Da je odmah na početku sagledao situaciju, onda bi sigurno imao lošu savest, jer bi onda razumeo da se radilo o ,,prljavom“ poslu, koji njegov moral ne bi dozvolio. On bi, kako se to kaže, „uprljao ruke“ . San je tu izreku slikovito predstavio. 827 U ovom slučaju nedostaje klasična karakteristika savesti, naime „conscientia peccati“ , svesnost o grehu. Prema tome nedostaje specifični ton osećanja loše savesti. Umesto toga u snu se javlja simbolična slika o crnim mkama, koja snevača upozorava na nečist posao. Da bi bio svestan svoje moralne reakcije, što znači svoje savesti, morao je da mi ispriča san. Ovo saopštenje je bilo utoliko akt savesti, pošto je kod njega postojala određena nesigurnost u odnosu na snove. On ju je stekao u toku jedne praktične analize, koja mu je pokazala da snovi značajno doprinose samospoznaji. Bez tog iskustva bi verovatno prevideo san. 828 Iz toga saznajemo jednu važnu činjenicu: moralno vrednovanje delanja, koje se izražava u specifičnom tonu osećanja odgovarajuće predstave, nije uvek stvar conscientia, svesti, već funkcioniše i bez nje. FROJD je postavio hipotezu da u takvom slučaju postoji ,,potiskivanje“ , koje polazi od određenog psihičkog faktora, od takozvanog Nad-Ja. A li da bi svest mogla da sprovede voljni akt potiskivanja, mora se pretpostaviti da postoji saznanje o moralnoj nepristojnosti sadržaja koji se potiskuje, jer bez tog motiva, odgovarajući voljni impuls se ne može aktivirati. Upravo to saznanje je poslovnom čoveku u toj meri nedostajalo, da on ne samo da nije osećao nikakvu moralnu osećajnu reakciju, već je i mom upozorenju samo uslovno verovao. Razlog tome bila je činjenica što ni na koji način nije prepoznao sumnjivu prirodu ponude i otuda je propustio svaki motiv za potiskivanje. Hipoteza svesnog potiskivanja u ovom slučaju se dakle ne može primeniti. 829 To što se dogodilo prikazuje se u stvarnosti kao nesvesni
441 akt, koji se ispunio tako, kao da je svesno i namemo činjenje, dakle akt savesti. Izgleda, kao da je subjekt spoznao nemoralnost ponude i da je ta spoznaja aktivirala određenu emocionalnu reakciju. Ceo postupak protiče, međutim, subliminalno i jedini trag koji ostavlja jeste san, koji pak kao moralna reakcija ostaje nesvestan. „Savest“ u smislu naše gomje definicije, naime kao „znanje“ Ja, kao conscientia (svest), u ovom slučaju ne postoji. Ako je savest znanje, onda nije empirijski subjekt onaj koji zna, već on predstavlja nesvesnu ličnost, koja se po svoi* izgledu ponaša kao svesni subjekt. Ona zna za dvoznačnu prirodu ponude, ona takođe prepoznaje žudnju Ja za dobitkom, koja ne preza pred ilegalnim i inicira odgovarajući sud savesti. To znači, Ja je u ovom slučaju zamenjeno nesvesnom ličnošću, koja izvršava potreban akt savesti. Takva i slična iskustva su FROJDA navela na to da prida83o posebno značenje Nad-Ja. Frojdovo Nad-Ja nije, dakle, prirodna i nasleđena stmktura psihe, već mnogo više od svesti zadobijeno stanje tradicionalnog svega što treba, takozvani moralni kodeks, kakav je, na primer, opredmećen u deset božjih zapovesti. Nad-Ja je patrijarhalno predanje, koje kao takvo znači svesnu tvorevinu i jedan isto tako svestan posed. Ako se kod FROJDA pojavljuje kao skoro nesvestan faktor, onda ta pojava počiva na praktičnom iskustvu u individualnom slučaju, koja je FROJDA poučila činjenici da akt savesti kao takav iznenađujuće često prolazi nesvesno, kao u našem slučaju. Kao što je poznato, FROJD i njegova škola su odbili hipotezu o nasleđenim instinktivnim načinima ponašanja, koje je naše shvatanje označilo kao arhetipove, kao mistične i nenaučne i sledstveno tome objašnjavaju nesvesne akte savesti kao potiskivanja, koja su izazvana preko Nad-Ja. Pojam Nad-Ja, sve u svemu, ne sadrži ništa, što već po se- 831 bi ne bi bilo poznato kao opšte misaono dobro. Ono je utoliko identično sa onim što se označava izrazom „moralni kodeks“ . Posebnost je samo činjenica da se u individualnom slučaju jedan ili drugi aspekt moralne tradicije pokazuje kao nesvesni. Mora se takođe pomenuti da FROJD priznaje postojanje određenih „arhaičnih ostataka“ u Nad-Ja, dakle akte savesti, na koje utiču arhaični motivi. Pošto F R O JD osporava postojanje arhetipova, što znači istinitost arhaičnih načina ponašanja, to se može samo pretpostaviti, da pod „arhaičnim ostacima“ misli na određene svesne tradi-
442 cije, koje u individualnom slučaju mogu biti i nesvesne. Ni u kom slučaju se kod njega ne radi o urođenim tipovima, jer bi inače prema njegovoj pretpostavci to morale biti „nasleđene predstave“ . To on svakako misli, ali prema mom saznanju, za to ne postoje dokazi. Medutim, za hipotezu nasleđenih instiktivnih načina ponašanja, odnosno za arhetipove, postoji tušta i tma potvrda. Stoga je verovatno da „arhaični ostaci“ u Nad-ja znače izvesnu nepriznatu koncesiju učenju o arhetipovima i time principijelnu sumnju u apsolutnu zavisnost nesvesnih sadržaja od svesti. U to bi se moglo s dobrim razlogom sumnjati: jer, prvo, nesvesno je ontogenetski kao i filogenetski starije od svesti i drugo, isuviše je dobro poznata činjenica da svesna volja na njega jedva ili nikako ne može da deluje. Ona ga samo može potiskivati ili potčinjavati i to najčešće samo privremeno. Po pravilu, nesvesno svoj račun kad tad izravna. Kada ne bi bilo tako, psihoterapija ne bi predstavljala nikakav problem. Uviđanjem i voljom bi se konačno prišlo nesvesnom i psiha bi se mogla bez ostatka preokrenuti u nameravano, kada bi nesvesno bilo zavisno od svesti. Samo od sveta otuđeni idealisti, racionalisti i drugi fanatici mogu da se predaju takvim snovima. Psiha nije svojevoljna pojava, već priroda, koja se, istina, uz pomoć umetnosti, nauke i strpljenja u nekim tačkama može modifikovati, ali se bez najdubljeg oštećenja ljudskog bića ne može pretvoriti u neprirodno. Čovek se, doduše, može preobličiti u bolesnu životinju, ali ne u izmišljeno idealno biće. 832 Mada još uvek uglavnom podležemo zabludi da svest predstavlja celokupnost ljudske psihe, ona je to samo jednim delom, a malo znamo o njenom odnosu prema celokupnosti. Pošto je nesvesni udeo stvarno nesvestan, njegove se granice ne mogu obeležiti, što znači da ne možemo da naznačimo gde psiha počinje i gde se završava. Mi, doduše, znamo da su svest i njeni sadržaji modifikujući deo psihe, ali što dublje pokušavamo da bar indirektno prodremo u područje nesvesne psihe, utoliko više podležemo utisku da imamo posla sa autonomnim sadržajem. Moramo, čak, priznati da naši najbolji uspesi u vaspitanju i lečenju leže tamo, gde postoji kooperacija nesvesnog, što znači gde se cilj našeg delovanja poklapa sa nesvesnom razvojnom težnjom i obmuto, naše najbolje metode i namere zakazuju tamo, gde nam priroda ne dolazi u pomoć. Bez neke, u najmanju ruku relativne auto-
443 nomije, bilo bi nemoguće čak i opšte saznanje o komplementarnoj odnosno kompenzacionoj funkciji nesvesnog. Kada bi nesvesno stvamo bilo zavisno od svesti, moglo bi da sadrži više i drugo osim svesti. Naš primer sna i mnogi drugi slučajevi slične vrste pribli- 833 žavaju nam pomisao da bi, imajući u vidu usaglašenost subliminalnog moralnog suda sa moralnim kodeksom, san postupio na isti način kao svest što se oslanja na tradicic^ialni moralni zakon i da je time opšta moralnost ili istovremeno osnovni zakon nesvesnog ili bar utiče na njega. Ovaj zaključak bi stajao u flagrantnoj suprotnosti prema opštem saznanju o autonomiji nesvesnog. Mada je moralnost po sebi jedno univerzalno svojstvo ljudske psihe, ono se ipak ne može potvrditi odgovarajućim moralnim kodeksom. On otuda ne može kao takav da bude prirodni struktumi deo psihe. Uprkos tome - kao što pokazuje naš primer- postoji okolnost da akt savesti u nesvesnom u principu protiče tačno tako kao u svesti, sledi iste moralne propise kao ona i zato stvara privid, kao da moralni kodeks vlada i nesvesnim procesom. Ovaj privid, međutim vara, jer postoji isto tako mnogo i 834 praktično možda još više primera, kod kojih se subliminalna reakcija uopšte ne slaže sa moralnim kodeksom. Tako me je jednom konsultovala jedna veoma distingvirana dama, koja se odlikovala kako besprekornim životnim vladanjem, tako i ,,duhovno“ visokim držanjem zbog svojih ,,odvratnih“ snova. Oni su i zasluživali taj epitet. Ona je serijski produkovala krajnje neukusne slike u snovima, koje su se pretežno bavile pripitim prostitutkama, veneričnim bolestima i sličnim. Dama je bila zapanjena takvim vulgarnostima i nije nikako mogla sebi da objasni, zašto baš nju, koja je uvek težila ka najvišem, proganjaju takve slike sunovrata. Mogla je isto tako da pita, otkuda da upravo svetitelji bivaju izloženi najgorim iskušenjima. Moralni kodeks ovde ima - ako je uopšte tako - upravo obrnutu ulogu. Daleko od toga da upućuje moralnu opomenu, nesvesno se ovde zadovoljava stvaranjem svakakve zamislive nemoralnosti, kao da ima u vidu isključivo ono što se kosi sa moralnim. Iskustva ove vrste su tako česta i redovna, da je još sv. Petar mogao da spozna, da dobro, koje hoće da čini, ne čini, nego zlo, koje neće da čini (Poslanica Rimljanima 7,19).
444 835
Pred činjenieom da san kako opominje, isto tako i zavodi, pitanje je da li ono što se u njemu javlja kao sud savesti, sme kao takvo i da se vrednuje - drugim rečima - da li se nesvesnom sme pripisati funkcija koja nama izgleda moralna ili ne. Razumljivo da san možemo moralno da razumemo, a da istovremeno ne pravimo pretpostavku da nesvesno time isto tako povezuje neku moralnu težnju. Izgleda štaviše da nesvesno sa istom objektivnošću, sa kojom proizvodi nemoralne fantazije, takođe donosi i moralne sudove. Ovaj paradoks ili unutrašnja protivrečnost savesti je već odavno dobro poznata istraživačima ovog pitanja: pored „ispravne“ postoji i ,,pogrešna“ savest, koja preteruje, preokreće i zlo lažno pretvara u dobro i obrnuto, kao što na primer čine poznate skrupule savesti i to sa istom nužnošću i istim emocionalnim pratećim pojavama kao prava savest. Bez tog paradoksa pitanje savesti ne bi uopšte bilo problem, jer bismo onda mogli u moralnom pogledu sasvim da se puzdamo u odluku savesti. Pošto, međutim, u tom smislu postoji velika i opravdana nesigurnost, potrebna je neuobičajena hrabrost - ili što je skoro isto - nepokolebljiva vera, ako bi neko hteo da sledi svoju sopstvenu savest. Po pravilu se svoja savest sledi ali samo do jedne određene granice, i to koja je unapred data kroz moralni kodeks. Ovde u stvari počinju kolizije obaveza, od kojih se strepi i na koje se odgovara prema pravilima moralnog kodeksa, ali od kojih se samo najmanji broj rešava nekim individualnim sudom. Čim se, naime, ne oslanja više na moralni kodeks, savest lako dobija napad slabosti. 836 U trenutku kada su tradicionalna moralna pravila dovoljna, praktično je jedva moguće da se savest razlikuje od njih, zbog čega se češće javlja mišljenje da savest nije uopšte ništa drugo nego sugestivno delovanje moralnih pravila i da uopšte ne bi ni postojala, da nisu izmišljeni moralni zakoni. Fenomen koji nazivamo „savest” , nalazimo svuda oko čoveka. Da li neko ,,od toga pravi savest“ , što sirovu kožu guli gvozdenim nožem umesto kamenim, kako bi trebalo, ili ostavlja u nevolji prijatelja, kome bi u stvari trebalo da pomogne - u oba slučaja se radi o unutrašnjem prekoru, o „griži savesti“ i u oba slučaja to je odstupanje od navike stečene dugotrajnom primenom ili opštevažećeg pravila, koje izaziva neku vrstu šoka. U primitivnoj psihi sve što je neobično i odstupa od navike izaziva emotivnu reakciju, koja je utoliko žešća, ukoliko više ide protiv određenih „representations collec-
445 tives“ , koje skoro stalno prate radnje usklađene sa pravilima. U osobine primitivnog duha i spada da on sve i svakoga poveže sa mitskim izvodima i objašnjenjima, koja treba da ih obrazlože. Tako sve ono, što bismo mi objasnili kao čistu slučajnost, primitivni duh razume kao dubokonamemu i shvata kao magijski uticaj. Pri tome se ne radi nikako o ,,izumima“ već o spontanim slikama fantazije, koje se ređaju nepromišljeno, na prirodan i nehotičan način, arhetipske reakcije, kakve su svojstvene ljudskoj psihi. Ništa nije toliko pogrešno kao poći od toga d! je neki mit „izmišljen“ . On više kao od prilike dobro dođe, kao što se to uvek i svuda može opaziti kod svih autentičnih slika fantazije i to najčešće kod snova. Hybris svesti, međutim, hoće da sve bude izvedeno iz primata svesti, pri čemu i ona sama, kao što se može dokazati, nastaje od starije nesvesne psihe. Jedinstvo i kontinuitet svesti je tako mlad produkt da još uvek postoji bojazan da bi mogao ponovo da se izgubi. Tako i moralna reakcija predstavlja prvobitno ponašanje 837 psihe, dok su moralni zakoni kasna, u stavkama okoštala posledična pojava moralnog ponašanja. Oni su zbog toga naizgled identični sa moralnom reakcijom, što znači sa savešću. Ova varka postaje očevidna u trenutku kada kolizija obaveza pojasni razliku između moralnog kodeksa i savesti. Ovde se odlučuje ko je jači, tradicionalni i konvencionalni moral ili savest: treba li da kažem istinu i time drugom čoveku prizovem nesrazmemu katastrofu, ili treba da lažem da bih spasao jedan ljudski život. U takvim slučajevima se pod određenim okolnostima nikako ne sledi savest, ako se kruto drži rečenice: ne treba da lažeš. Samo smo sledili moralni kodeks. Ali ako se posluša sud savesti, onda stojimo sami i slušamo subjektivni glas, o kome najpre ne znamo na kakvim motivima počiva. Niko ne može da garantuje da ima samo plemenite pobude. U određenim okolnostima znamo suviše o sebi samima da bismo još mogli da se zavaravamo, kako smo stopostotno dobri i neegoistični do srži. Uz naša tobože najbolja dela uvek iza nas stoji i đavo, koji nas očinski tapše po ramenu i šapuće: ,,To si sjajno uradio!“ Odakle uzima istinita i stvama savest, što se izdiže iznad 838 moralnog kodeksa i ne potčinjava njegovoj odluci, svoje pravo na donošenje suda? Šta joj daje odvažnost da smatra da to nije ,,pogrešna“ savest, neka samoobmana?
446 839
Sv.. Jovan (I, 4, 4) kaže: „Probajte duhove, da li su od Boga” , opomena, koju bismo mogli da primenimo na naš slučaj. Savest je, naime, od davnina i od mnogih shvaćena pre kao božja intervencija nego kao psihička funkcija; da, njen diktat je važio kao vox Dei, kao glas Božji. Ovo shvatanje pokazuje kakva je vrednost i kakvo je značenje pridavano i još uvek se pridaje ovom fenomenu. Psihologija ne sme da previdi takvo jedno vrednovanje, jer ono je isto tako pojava u koju se pouzdano veruje i o kojoj neospomo mora da se govori, ako hoćemo da psihološki obradimo predstavu savesti. Pitanje istine, koje se obično ovde postavlja na nestručan način, da li je dokazano, da nam sam Bog govori glasom savesti, sa psihološkim problemom nema nikakve veze. Vox Dei je iskaz i smatran je za iskaz, da savest postoji. Sve psihološke činjenice, koje se ne mogu utvrditi uz pomoć aparata i egzaktnih metoda prirodnih nauka, predstavljaju iskaze i mišljenja, kojima, medutim, pripada psihička stvarnost. Psihološki je istinito da postoji mišljenje, kako je glas savesti, Božji glas. 840 Pošto se sada fenomen savesti sam po sebi ne poklapa sa moralnim kodeksom, već mu šta više prethodi, sadržajno ga prevazilazi i osim toga, kao što je upravo pomenuto, može da bude i ,,pogrešan“ , onda shvatanje savesti kao vox Dei postaje krajnje delikatan problem. Praktično je, naime, vrlo teško da se navede tačno ona tačka, gde ,,ispravna“ savest prestaje i počinje „pogrešna“ i koji je to kriterijum, koji razlikuje jednu od druge. Svakako je opet moralni kodeks taj, koji stavlja sebi u zadatak da tačno zna, šta je dobro a šta zlo. A li ako je glas savesti Božji glas, onda bi morao da ima bezuslovno veći autoritet nego tradicionalni moral. Ko, dakle, savesti udeljuje tu čast, trebalo bi da ima poverenja u dobru sreću božje odluke i više da sledi svoju savest nego da ima obzira prema konvencionalnom moralu. Ako bi vemik bezuslovno verovao svojoj definiciji Boga kao summum bonum, onda bi mu bilo lako da prati unutrašnji glas, jer bi mogao da bude siguran da nikada neće biti skrenut s pravog puta. Pošto mi, međutim u molitvi ,,0če naš“ još uvek izgovaramo molbu, ,,i ne uvedi nas u iskušenje” , to je time upravo potkopana ona pouzdanost, koju bi vernik trebalo da ima, kako bi u tami kolizije obaveza mogao da sledi glas svoje savesti bez obzira na „svet”, dakle da eventualno radi protivno propisima moralnog kodeksa, pri čemu „više sluša Boga nego svet“ .
447 Savest - svejedno kako se obrazloži - postavlja pred poje- 841 dinca zahtev da sledi svoj unutrašnji glas, uz opasnost da se pritom vara. Zapovest o poslušnosti možemo da izbegnemo pozivajući se na moralni kodeks, prožet religioznim shvatanjima, ali svakako sa mučnim osećanjem da nismo bili vemi. Možemo o etosu da mislimo kako hoćemo, on jeste i ostaje unutrašnja vrednost, čija povreda nije šala, već pod određenim okolnostima ima sumnjive psihičke posledice. One su svakako poznate samo relativno malom broju ljudi, pošto je mali broj dhih koji sebi objektivno polažu račun o duševnim povezanostima. Duša pak spada u one stvari o kojima se najmanje pouzdano zna, jer niko ne voli da se raspituje za svoju sopstvenu senku. Čak i psihologija mora u tome da se pridruži da zataji istinite kauzalne veze. Sto se više ponaša ,,naučno“ utoliko je više dodrodošla njena takozvana objektivnost, jer ona predstavlja pogodno sredstvo da se otarasi opterećujućih senzibilnih komponenti savesti, dok baš one daju pravu dinamiku moralnoj reakciji. Bez emocionalne dinamike fenomen savesti gubi svaki smisao, što je upravo nesvesna svrha takozvanog ,,naučnog“ posmatranja. Sama savest predstavlja autonomni psihički faktor. O tome 842 se slažu svi iskazi koji je direktno ne poriču. U tom smislu je najjasnije shvatanje vox Dei. To je „glas Božji“ , koji se često sa odsečnom suprotnošću postavlja na put subjektivnoj nameri i iznuđuje neku krajnje nedobrodošlu odluku. Ako i sam FROJD svom Nad-Ja poverava skoro demonsku moć, mada on po definiciji ne predstavlja ni stvarnu savest, već ljudsku konvenciju i tradiciju, ipak time nikako ne pretemje, već jednostavno konstatuje redovno iskustvo psihologa praktičara. Savest znači zahtev, koji se u odnosu na subjekt ili uopšte probije ili mu bar priređuje znatne poteškoće. Time se razumljivo ne poriče da postoje slučajevi odsustva savesti. Da je savest po sebi samo nešto priučeno, može da tvrdi samo onaj, ko umišlja da je bio prisutan u preistoriji, kada su nastale prve moralne reakcije. Savest nije ni izdaleka jedini slučaj, gde se neki unutrašnji faktor autonomno suprotstavlja volji subjekta. To čini i svaki kompleks, za koji niko pri zdravoj pameti ne može da tvrdi da je priučen i niko ne bi imao ,,kompleks“ da mu nije bio uliven u glavu. Čak i domaće životinje, kojima se pogrešno ne veruje da imaju savest, imaju komplekse i moralne reakcije.
448 343
Autonomija psihičkog primitivnom čoveku važi za sumnjivu kao demonija i magija, što se kod primitivnih ljudi smatra da je sasvim u redu. Bližim posmatranjem se zatim ipak otkriva da je i antički kulturhi čovek, kakav je na primer bio SOKRAT, još uvek posedovaio svoj demonizam i da je tada postojalo opšte i prirodno verovanje u nadljudska bića, koja su, kao što danas smatramo, predstavljala personifikaciju projektovanih nesvesnih sadržaja. Ovo se verovanje u prihcipu nije izgubilo već važi još i danas u ražličitim preinačenim mišljenjima, kao na primer u shvatanju da je savest glas Božji ili u činjenici da je ona vrlo važan duševni faktor i to zavisno od temperamenta, naime utoliko, što je po pravilu prati najviše diferenciraria funkcija (na primer intelektuaini ili senzibilni moral). Ili tamo gde savest prividno ne igra nikakvu ulogu, pojavljuje se indirektno u obliku prisilnih simptoma. U svim tim oblicima pojava izražava se činjenica da moralna reakcija odgovara autonomnoj dinamici, koja se prigodno označava kao dajmon**, genije, andeo zaštitnik, „bolje Ja” , srce, unutrašnji glas i unutrašnji ili viši čovek. Neposređno pored, što znači pored pozitivne, takozvane ,,čiste“ savesti stoji negativna, takozvana ,,rđava“ savest i označava se kao đavo, zavodnik, iskušilac, zao duh itd. Sa ovom činjenicom je konfrontiran svako, ko polaže račun o svojoj savesti i to tako da mora da prizna, da mera dobra meru zla u najboljem slučaju samo malo nadvisuje, ako je uopšte nadvisuje. Otuda je sasvim u redu kada sv. Pavle sebe ispoveda kao „Sataninog anđela“ (2. poslanica Korinćanima 12,7). Valjalo bi, istina, izbegavati ,,greh“ i to se donekle može, ali već kod sledećeg koraka, kao što iskustvo pokazuje, čovekponovo zapada u isto. Samo oni nesvesni i nekritični mogu sebi da umisle da će istrajati u trajnom stanju moralne dobrote. Pošto većini nedostaje samokritika, samoobmana postaje pravilo. Razvijenija svest iznosi latentni moralni konflikt na svetlost dana ili zaoštrava već svesne suprotnosti. Dovoljan razlog da se čovek ustručava pred samospoznajom i psihologijom uopšte i da dušu tretira sa smanjenim poštovanjem! 844 Jedva da postoji neki drugi psihički fenomen, koji tako jasno osvetljava polaritet duše kao savest. Njena nesumnjiva dinamika se, ako uopšte hoćemo nešto od toga da razumemo, ne može shvatiti drugačije nego kao energetska, što znači kao potenci-
449 jal koji počiva na suprotnostima. Savesf dovodi stalne i nužno postojeće suprotnosti do svesnog opažanj3- Bila bi najveća zabluda smatrati da se ikada možemo osloboditi ove suprotstavljenosti, jer ona je neizostavni strukturni elemerf* psihe. Čak i kada bi moralna reakcija, na primer, vežbom mogla da se ukloni, onda bi se suprotnosti jednostavno poslužile nekjm drugim umesto moralnim načinom izražavanja. Ali bi uprko^ tome bile prisutne. Ako s pravom postoji vox Dei-shvatanje savesti, onda proizilazi logički sledeća metafizička dilema: ili postoji dualizam i svemoć Boga se ograničava ili su suprotnosti sadržane U monoteističkom Božjem liku, kao na primer u liku Jahve u Slurom zavetu, koji dozvoljava prepoznavanje jedne pored druge postojećih crta moralne suprotstavljenosti. Ovoj figuri odgovara jedinstvena slika psihe, koja dinamički počiva na suprotnostima, kao PLATONOVE kočije sa belim i cmim konjem, ili moramo zajednosa Faustom da priznamo: „Dve duše, ah, moje naseljavaju grudi,,, kojima ne rukuje nikakav Ijudski upravljač kočija, kako jasno pokazuje Faustova sudbina. Psihologija može, doduše, da kiitikuje metafiziku kao ljud- 845 ski iskaz, ali ni sama nije u stanju da daje takve iskaze. Ona može samo da konstatuje njihovo postojanje kao vrstu eksklamacije, znajući dobro, da ni jedna ni dmga formulacija nije dokaziva i zato objektivno opravdana, mada mora da prizna legitimitet subjektivnog iskaza. Takvi iskazi su psihičke manifestacije, koje pripadaju ljudskom biću, i bez njih nema psihičke celovitosti, iako im se više ne mogu pripisati kao subjektivno važenje. Hipoteza vox Dei je takođe jedna subjektivna eksklamacija, koja prvenstveno znači podvlačenje numinoznog karaktera moralne reakcije. Savest je mana-pojava, što znači priznavanje „izuzetno efikasnog“ , osobina koja je pre svega svojstvena arhetipskim predstavama. Ukoliko je, naime, moralna reakcija samo prividno identična sa sugestivnim delovanjem moralnog kodeksa, ona pripada kategoriji kolektivno nesvesnog, pri čemu predstavlja sve do životinjske duše dopiruću arhetipsku pattem o f behaviour. Prema iskustvu, arhetip kao prirodna pojava ima moralno ambivalentan karakter, ili - bolje rečeno - on po sebi ne poseduje moralno svojstvo, što znači da je amoralan, kao što i jeste u osnovi uzev jahvistički lik Božji i tek kroz čin spoznanja dobija moralna svojstva. Tako je
450 Jahve pravedan i nepravedan, dobar i strašan, istinit i prevarant. To važi potpuno i za arhetip. Zato je praforma savesti paradoksna. Spaliti jeretika je s jedne strane pohvalan, bogobojažljiv čin, kao JAN HUS (JOHANNES HUS), kada je stojeći sam na lomači, sa uzvikom „O santa simplicitas!“ , prema predanju sam priznao, a s druge strane je to brutalna manifestacija bezdušne i grozne strasti za osvetom. 846 Oba oblika savesti, čista i rđava potiču iz istog izvora i oba zbog toga imaju približno istu snagu uveravanja. To se posvedočuje i u drugom smislu, na primer u simboličnom nazivanju Hrista Luciferom, lavom, gavranom, (odnosno Nyktikorax), zmijom, Sinom Božjim itd., što mu je zajedničko sa Satanom; ili u ideji da je dobri Bog Otac hrišćanstva u toj meri željan osvete, da mu je potrebno strašno žrtvovanje njegovog sina, da ga izmiri sa čovečanstvom ili da mu se summum bonum poveri težnja, da tako mnogo potčinjenog i bespomoćnog čoveka dovede u iskušenje, da bi ga učinio odgovornim za večno prokletstvo, ako mu ne uspe na vreme da nasluti božju zamku. Imajući u vidu ove, za religiozno osećanje nepodnošljive paradokse, želeo bih da predložim da vox Dei- shvatanje reduciramo na nama dostupnu i razumljivu hipotezu arhetipa. Arhetip je od davnina postojeći pattern o f behaviour, koji je kao biološki fenomen moralno indiferentan, ali poseduje znatnu dinamiku, pomoću koje na najdublji način može da utiče na ljudsko ponašanje. 847 Pojam arhetipa je tako često pogrešno shvaćen, da se skoro ne može pomenuti, a da ne mora svaki put ponovo da se objašnjava. On se izvodi iz mnogostruko ponavljanog opažanja da na primer mitovi i bajke svetske literature sadrže uvek i svuda ponovo obrađivane motive. Ove iste motive srećemo u fantazijama, snovima, delirijumima i suludim idejama današnjih pojedinaca. Ove tipične slike i povezanosti označavaju se kao arhetipske predstave. One imaju, što su jasnije, svojstvo, da ih prate posebno živi emotivni tonovi. Ova tonska pratnja im daje posebnu dinamiku u okviru psihičkog života. One su upečatljive, uticajne i fascinirajuće, Arhetipske predstave proizilaze iz, po sebi samom, nejasnog arhetipa, jedne nesvesne predforme, koja izgleda da priprada nasleđenoj strukturi psihe i kao posledica toga može da se svuda manifestuje i kao spontana pojava. Prema svojoj instinktivnoj
451 prirodi arhetip leži u osnovi kompleksa sa naglašenim osećanjima i uzima učešće u njihovoj relativnoj autonomiji. Arhetip je takođe psihička pretpostavka religioznih iskaza i uslovljava antropomorfizam lika Božjeg. Time se, međutim, ne može obrazložiti nikakav metafizički sud - ni pozitivan ni negativan. Sa ovim shvatanjem ostajemo u okviru ljudski saznajnog i 848 znanog, pri čemu vox Dei-razmišljanje neće značiti više od amplifikatorne tendencije, svojstvene arhetipu, odnosno mitskih iskaza, karakterističnih za nadrealna iskustva,*koja ovo dogadanje i izražavaju i obrazlažu. Ovom redukcijom na empirijski shvatljivo ne prejudicira se njihova transcendencija. Ako, na primer, neko bude pogođen električnim pražnjenjem munje, antički čovek će poverovati da je Zevs poslao strelu groma ciljano na njega. Umesto te mitske dramatizacije zadovoljimo se skromnijim objašnjenjem, da se iznenadno izjednačenje električnih napona slučajno dogodilo upravo tamo, gde je ovaj nesrećnik stajao pod drvetom. Slabo mesto ovog argumenta je, naravno, takozvani slučaj, o čemu bi nešto valjalo reći. Naime, na primitivnom stupnju ne postoje slučajevi takve vrste, već samo namere. Vraćanje akta savesti na koliziju sa arhetipom je s jedne 849 strane istina sve skupa realno objašnjenje; ali moramo na drugoj strani da priznamo dapsihoidni arhetip, odnosno njegovo očevidno i nesvesno biće nije samo neki postulat, već mu se pripisuju i svojstva parapsihološke prirode, koja sam sabrao pod termin sinhronicitet. Time ukazujem na činjenicu da se u slučajevima telepatije, prekognicije i sličnih neobjašnjivih fenomena isuviše često može opaziti i arehetipska situacija. To bi moglo da bude u vezi sa kolektivnom prirodom arhetipa, pri čemu je kolektivno nesveno, nasuprot ličnom nesvesnom, svuda, to jest kod svih ljudi, jedno te isto, kao što su i sve druge biološke osnovne funkcije ili kao svi instinkti u okviru iste vrste. Nezavisno od suptilnog sinhroniciteta, može se upravo kod instinkata, na primer kod nagona za lutanjem, opaziti izrazita sinhronizacija. Pošto sada parapsihološki fenomeni, povezani sa nesvesnom psihom, pokazuju svojstvo da relativizuju kategorije vremena i prostora, onda se kolektivnom nesvesnom pripisuje svojstvo nepostojanja prostora i vremena. Kao posledica toga postoji određena verovatnoća da je neka arhetipska situacija praćena sinhronističkim fenomenom,
452 kao na primer smrt, u čijem se okruženju takve pojave događaju relativno često. 850 Kao i kod svih arhetipskih pojava, faktor sinhroniciteta dolazi u obzir i za savest; mada se glas stvame savesti (a ne samo sećanje na moralni kodeks) podiže u momentu arhetipske konstelacije, ipak nije nikako sigumo da je razlog za to uvek subjektivna moralna reakcija. Može, naime, da nastupi slučaj da neko oseća izuzetno rđavu savest, iako se ne može dokazati nikakav povod za to. Razumljivo da postoje i tako i tako mnogi slučajevi koji se objašnjavaju neznanjem i samoobmanom, što, međutim, ne sprečava da se povremeno pojavi neki primer, kada se fenomen rđave savesti događa i onda kada razgovaramo sa nepoznatim, koji bi imao svakakav povod da ima rđavu savest, ali toga nije svestan. Isto važi za strah i druge emocije koje počivaju na koliziji sa arhetipom. Ako, naime, pričamo sa nekim ko ima „konstelirane“ , što znači aktivirane nesvesne sadržaje, onda u našem sopstvenom nesvesnom nastaje paralelna konstelacija, to jest oživljava se isti ili sličan arhetip i pošto smo manje nesvesni nego drugi i nema povoda za potiskivanje, čovek postaje svestan bar tona osećanja u obliku postepeno rastućeg straha savesti. Skloni smo, naravno, da ovu moralnu reakciju pripišemo samima sebi, što je utoliko lakše, pošto u stvari niko nema povoda za posedovanje sasvim čiste savesti. Ponekad, međutim, ova inače pohvalna samokritika ide predaleko. Otkriva se naime da rđava savest, čim se kritika završi, na isto tako neobjašnjiv način ponovo iščezava, kako je i došla i posle izvesnog vremena izbija na svetlost dana da je drugi taj, ko treba da bude svestan svoje rđave savesti. Kao primeri pojavljuju nam se pred očima između ostalih i takvi kako opisuje ČOKE (ZSCHOKKE) u svojoj knjizi ,JSelbstschau“ : Autor je u Bragu svratio u jednu gostionicu i poručio ručak. Naspram njega je sedeo neki mlad čovek. Iznenada je ČOKE pred svojim unutrašnjim okom video svog suseda kako stoji ispred jednog pulta i provaljuje u kasu. Došao je do novca koji se nalazio unutra. ČOKE je čak znao tačan iznos i bio je tako siguran u svoju stvar da je odmah počeo da ispituje mladog čoveka. Ovaj je bio tako zapanjen Čokeovim poznavanjem događaja da je na licu mesta priznao. 851 Ova spontana rekonstrukcija nekog nepoznatog činjeničnog stanja može se izraziti u odgovarajućem noćnom snu ili mo-
453 že izazvati svestan, neprijatan ali nedefinisan osećaj ili dati povod za otkrivanje činjeničog stanja, a da se ne zna na koga se odnosi. Psihoidni arhetip ima, naime, težnju da se ponaša tako, kao da nije lokalizovan u jednoj osobi, već da je aktivan i u bližoj ili daljoj okolini. Prenošenje činjeničnog stanja počiva u najvećem broju slučajeva na subliminalnom opažanju najmanjih znakova afekta. U tom smislu se životinje i primitivni ljudi odlikuju posebnom finom senzibilnošću. Ovo objašnjenje nije naprotiv dovoljno u slučajevima parapsihološke vrste. * SliČna iskustva ima uglavnom psihoterapeut ili neko, ko če- 852 sto dolazi u situaciju da govori - po mogućstvu profesionalno - o intimnim stvarima sa osobama, prema kojima nema neki lični odnos. Iz rečenog se, dakle, ne sme izvući zaključak, da je svaku subjektivnu i neosnovanu pojavu straha savesti izazvao sagovomik. Takav je zaključak opravdan samo tamo, gde se stalno postojeća sopstvena komponenta krivice posle zrelog razmišljanja pokaže neadekvatnom za objašnjenje reakcije. Razlikovanje je često delikatna stvar jer - kao u slučaju terapije - etičke vrednosti kako na ovoj tako i na drugoj strani ne smeju da se povrede, ukoliko ne treba da dovedemo u pitanje rezultat lečenja. Ipak, to što važi za terapetski proces i što se u njemu događa, predstavlja samo specijalni slučaj ljudskog odnosa uopšte. Čim, naime, razgovor dveju osoba dođe do fundamentalnog, bitnog i numinoznog i čim se oseti izvestan sklad, nastaje fenomen koji je LEVIBRIL s pravom nazvao „participation mystique“ , nesvestan identitet u kome se obe individualne psihičke sfere međusobno prožimaju do tog stepena, da postane nemoguće razlučiti šta kome pripada. Ako se pritom radi o problemu savesti, onda je krivica jednog krivica drugog i ne postoji neposredno mogućnost da se taj identitet osećanja reši. Za to je potreban poseban akt refleksije. Ja sam malo detaljnije ušao u taj fenomen jer sam hteo da pokažem da se pod pojmom arhetipa nije mislilo ni na šta definitivno i da bi zato bilo pogrešno smatrati da bi suština savesti arhetip reducirala na „ništa kao“ . Psihoidna priroda ovog poslednjeg sadrži rnnogo više nego to, što bi se moglo uključiti u psihološko objašnjenje. Ona ukazuje na sferu unus mundis, ka kojoj psihologija s jedne strane i atomska fizika s druge utiru svoje odvojene puteve, pri čemu nezavisno jedna od druge stvaraju određene analogne pomoćne pojmove. Ako se proces prepoznavanja razlikuje i odvaja
454 već na svom prvom stepenu, to se ipak na drugom stepenu razdvojeno opet ujedinjuje i zato će objašnjenje biti zadovoljavajuće samo onda, ako joj uspe sinteza. 853 Iz poslednjeg navedenog razloga nisam mogao da se ograničim na isključivo psihološku prirodu savesti, već sam u svoje posmatranje morao da uključim i teološki aspekt fenomena. Ovaj, naime, ne pretpostavlja da je akt savesti eo ipso predmet, koji se može iscipljujuće tretirati racionalnom psihologijom, već on postavlja na prvo mesto iskaz same savesti, odnosno da je ona vox Dei (glas Božji). Takvo shvatanje, dakle, nije nikako pametovanje razuma, već pre primami iskaz samog fenomena: to je numinozni imperativ, kome se od ranije pripisuje viši autoritet nego ljudskom razumu. SOKRATOV daimonion nije empirijska ličnost SOKRATOVA. Sama savest, ako se objektivno posmatra, što znači bez racionalnih preduslova, ponaša se u odnosu na zahtev i autoritetkaoBog itim eiskazujedaje voxD ei. Ovaj iskaznem ože da zaobide objektivnu psihologiju, koja mora da uključi i iracionalno. Ona time nije ni na koji način utvrđena u, i bez toga neodgovornom, pitanju istine. Iz spoznajno-teorijskih razloga ovo pitanje je odavno već postalo zastarelo. Ljudska spoznaja mora svoje zadovoljenje da nade u pravljenju modela, koji odgovaraju verovatnoći. Više bi bilo besmislena odvažnost. Kako spoznaja nije verovanje, tako ni verovanje nije spoznaja. Ovde govorimo o diskutabilnim pojmovima, što znači o spoznaji, ali ne o nediskutabilnom verovanju, koje u startu preseca kritičku diskusiju. Često primenjivani paradoks „spoznaja kroz verovanje“ pokušava uzalud da premosti provaliju koja ih deli. 854 Otuda, ako psihološko objašnjenje istinsku savest razume kao koliziju svesti sa numinoznim arhetipom i ako se zadovoljava tom formulacijom, biće da je u pravu. A li ono mora odmah da doda da joj arhetip sam po sebi, što znači njegovo psihoidno biće, nije shvatljiv, drugim rečima, da poseduje transcendenciju, koja mu je uopšte zajednička sa nepoznatom supstancom psihe. Mitski iskaz savesti da je vox Dei, spada bezuslovno u njegovo biće kao obrazloženje njegovog božanstva. Ono je isto toliko fenomen kao i sama savest. 855 Rezimirajući, želeo bih da kažem da savest odgovara jednoj psihičkoj reakciji, koja se zato može označiti kao moralna, pošto se pojavi uvek tamo, gde svest napusti putanju uobičaje-
455 nog, običaja (mores) ili na to podseća. Otuda savest u prvoj liniji i u najvećem broju individualnih slučajeva znači i reakciju na stvamo ili samo pretpostavljano odstupanje od moralnog kodeksa i najvećim delom odgovara primitivnom strahu pred neuobičajenim, nenaviknutim i stoga nečem što nije ,,moralno“ . Pošto je ovakvo ponašanje takoreći instinktivno i u najboljem slučaju samo delom reflektovano, to istina jeste moralna, ali ne može polagati pravo na to da važi kao etička. Ovu kvalifikaciju zaslužuje tek kada se reflektuje, što znači kada se podfrgne svesnom razjašnjavanju. To je moguće samo onda ako se pojavi principijelna sumnja između dva moguća moralna načina ponašanja, dakle kod kolizije obaveza. Takva jedna situacija se, naime može rešiti samo time da se neka do tada nereflektujuća moralna reakcija potčini u korist neke druge. U tom slučaju se moralni kodeks uzalud priziva, a presuđujući razum dospeva u situaciju Buridanovog magarca (Buridans) između dva zavežljaja sena. Ovde konačnu odluku može da donese samo stvaralačka snaga etosa, koja izražava celog čoveka. Kao sve stvaralačke sposobnosti čoveka, tako i etos empirijski teče iz dva izvora, iz racionalne svesti i iracionalnog nesvesnog. Etos je poseban slučaj onoga što označavamo kao „transcendentna funkcija” , naime razdvajanje i kooperacija svesnih i nesvesnih faktora, izraženo religioznim jezikom: razum i milosrđe. Nije zadatak psihološkog razumavanja da proširi ili suzi856 pojam savesti. ,,Savest“ u opštoj jezičkoj upotrebi znači izvesnost postojanja jednog faktora, koji u slučaju „mirne savesti“ neku odluku ili delo potvrduje kao primerenu moralu i u obrnutom slučaju osuđuje kao ,,nemoralnu“ . Ovo shvatanje izvedeno od ,,mores“ (običaji, navike) može se stoga označiti kao ,,moralno“ . Od njega se razlikuje etički oblik savesti, koji se pojavljuje tamo, gde su u međusobnoj koliziji dve odluke ili dva načina postupanja, koji su moralno priznati i stoga shvaćeni kao „obaveze” . U ovom slučaju koji moral nije predvideo, a koji je vrlo individualan, potreban je sud, koji se u stvarnosti više ne može obeležiti kao moralan odnosno kao primeren moralu. Odluka u ovom slučaju ne raspolaže običajima na koje bi se oslonila. Odlučujući faktor savesti je ovde, kako izgleda, neki dmgi: on ne proizilazi iz tradicionalnog moralnog kodeksa, već iz nesvesne osnove ličnosti ili individualnosti. Odluka se crpi iz tamnih voda dubine. Sigurno da se ta-
456 kve kolizije obaveza vrlo često i na konforan način rešavaju odlukama koje su u skladu sa moralom, što znači uz potčinjavanje suprotnosti, ali ne uvek. Ako, naime, postoji dovoljno savesnosti, konflikt će se izneti i nastaje jedno stvaralačko rešenje, koje se donosi kroz konstelaciju arhetipa i koje poseduje onaj prisilni autoritet, koji se ne karakteriše pogrešno kao ,,vox Dei“ . Način rešenja odgovara najdubljim osnovama ličnosti kao i njenoj celovitosti, koja obuhvata svesno i nesvesno i zato se našem Ja pokazuje kao nadmoćno. 857 Pojam i pojava savesti sadrže, ako se posmatra sa psihološkog viđenja, dva različita činjenična stanja: na jednoj strani sećanje na i opomenu kroz moral i na drugoj strani koliziju obaveza i njeno rešavanje iznalaženjem nekog trećeg stanovišta. Ono prvo je moralni, a ovo drugo etički aspekt akta savesti.
*Predavanje u okviru ciklusa „Savest", u zimskom semestru 1957/58 u organizaciji Instituta K.G.Jung. Rukopis j e pročitao Dr. med. FRANC RIKLIN (FRANZ RIKLIN). Prvi put objavljeno u: Universitas (Stutgart, juni 1958), zatim u: D as G ewissen (studije iz Instituta K.G.Jung VII), Cirih 1958.) ** Dajmon ili dajmonion (grč.), Sokratov naziv za unutrašnji glas koji on naziva božanskim nadahnućem, a koji ga odvraća i opominje da ne učini nešto što bi bilo nepravično, nekorisno ili rđavo (prim.prev.)
457
XVII DOBRO IZLO U ANALITIČKOJ PSIHOLOGIJI* Izražavam srdačnu zahvalnost gospodinu profesoru ZAJ-sss FERTU (SEIFERT) za ono što nam je na takciobuhvatan način rekao o problemu senke. Ako bi, po Vašoj želji, trebalo još nešto da dodam, onda neka to bude o čisto empirijskom aspektu dobra i zla, onako kako terapeut sa njima ima konkretno posla. Moram priznati da uvek iznova stojim pred teškoćama, ka- 858a da razgovaram o ovoj temi sa filozofima ili teolozima. Čini mi se onda kao da oni ne govore o predmetu, o stvari, već samo o rečima, o pojmovima, koji samu stvar podrazumavaju ili nagoveštavaju. Dozvoljavamo da nas reči tako lako zaslepe, čitavu stvarnost zamenjujemo rečima. Govore mi o dobru i zlu i pretpostavljaju da ja znam šta je to. Ali ja ne znam. Kada govorimo o dobru ili zlu, onda je to o onome šta čovek naziva dobro ili zlo, šta on oseća kao dobro ili zlo. On onda sa velikom sigurnošću govori o tome, ne znajući, da li je to tako i da li se to, što on naziva dobrim ili zlim stvamo poklapa sa tom stvari. Možda se slika sveta onoga ko govori, uopšte ne slaže sa stvarnim stanjem stvari, ako je objektivno zamenjeno unutrašnjom, subjektivnom slikom. Ako želimo da se sporazumemo oko kompleksnog pitanja 859 kao što je o dobru i zlu, moramo poći od sledećeg: dobro i zlo su sami za sebe principi, i moramo da pomislimo da jedan princip postoji dugo pre nas i doseže daleko preko nas. Govorimo li o dobru i zlu, onda govorimo konkretno o jed- 860 nom činjeničnom stanju, čiji najdublji kvalitet mi u stvarnosti ne poznajemo. Da li ćemo nešto da doživimo kao zlo i kao krivicu zavisi osim toga i od subjektivnog suda, isto kao i mera i težina krivice. Vi svakako znate onu smešnu priču o ispovedniku u Teksa- 861 su, kome je jedan mladi čovek došao sa strašno tužnim licem. „Šta je bilo?“ - „Desilo se nešto strašno“ .- ,,Pa šta to?“ - „Ubio sam“ .- „Koliko njih?“ - To pokazuje koliko različito obojica ose-
458 ćaju iste činjenice, istu stvarnost. Određeneo činjenično stanje nazivam zlim, a da često nisam siguran da stvarno i jeste zlo. Određene stvari mi izgledaju zle, dok u stvamosti to nisu. - Često sam već dolazio u položaj da otpustim pacijenta i mogla je kosa da mi opadne jer sam pogrešno mislio da sam mu učinio nepravdu. Možda sam bio brutalan ili mu nisam rekao ono pravo. Onda on dolazi sledeći put i kaže mi: ,,To je bio divan sat. Bilo je to upravo ono što sam morao da čujem.“ Može se dogoditi i obmuto. Ja mislim da je bio odličan sat seanse, na primer jedno vrlo uspešno tumečenje sna - a ispostavi se kao pogrešno. 862 Otkuda imamo to verovanje, tu prividnu sigurnost da poznajemo dobro i zlo? »Eritis sicut Deus, scientes bonum et malum.«l Samo bogovi to znaju, mi ne. To je i psihološki gledano izuzetno istinito. Ako se postavite tako: »To može biti i sasvim rđavo - ili i ne«, onda imate šansu da činite pravilno. Ako to, međutim, već unapred znate, onda se ponašate kao da ste Bog. A mi smo svi samo ograničeni ljudi i konkretno gledano u osnovi ne znamo, šta je u tom slučaju dobro a šta zlo. Znamo to samo apstraktno. Proziranje konkretne situacije bez ostatka je stvar dragog Boga. Mi možemo svakako da stvorimo sebi neko mišljenje o tome, ne znajući da li je ono konačno važeće. Najviše što možemo je da oprezno kažemo: prema tom i tom merilu to i to je dobro ili zlo. NeŠto, što se usred našeg naroda pojavi kao zlo, kod nekog drugog naroda se može posmatrati kao dobro. Ova relativnost vrednosti važi takođe u oblasti estetskog: modemo umetničko delo je za nekog vrhunska vrednost, za koju je spreman da plati veliku sumu, dok drugi s njim ne može ništa da započne. 863 Uprkos tome ne možemo jednostavno da propustimo prosuđivanje Ako nešto što nam izgleda loše nazivamo dobrim, onda je efekat laž. Ako nekom čoveku kažem: »Ono što ste napisali je majstorsko delo«, a pritom mislim da ne valja ništa, onda je to laž. Možda na tog čoveka trenutno deluje čak pozitivno i on se oseća polaskano. Istinski stvaralački, međutim, deluje u osnovi samo ako nekom čoveku dam najbolje, odnosno jedno pozitivno priznanje, ako potiče iz uverenja i uz to se daje u pravom trenutku. Ako donosimo empatičke sudove, onda smo u emocionalnom stanju, u kome ponajmanje možemo da odredimo važeća merila. 864 Moj stav prema ovom problemu je empirijski, nije teorijski
459 i aprioristički. Kada pacijent dođe kod terapeuta i radi se o tome da se ta konfliktna situacija, koja je često nesvesna, otkrije, ali pre svega da se nađe izlaz iz konflikta. Tu stvamo nije moguće ništa drugo, nego da sebi oprezno kažem: ne znamo tačno šta se tu događa. Izgleda da je tako ili tako - ali ne može li se s pravom tom činjeničnom stanju dati i drugo značenje? Stvar nekome možda izgleda u prvi mah da je negativna, ali onda vidimo da se sudbinski pacijetnu moralo dogoditi upravo to.Tako da najviše što kažem jeste: uzdam se u Boga da sada činim pfavu stvar. Možda se radi o afektivno ekscesnoj situaciji, kao što kaže ALBERTUS MAGNUS: »in excessu affectus«. Ako pazimo, primetićemo da su dobro i zlo principi. ,,Princip“ dolazi od ,,prius“ , ono što je »pre«, što je ,,na početku“ . Poslednji od svih zamislivih principa je Bog. „Principia« primenjeno na poslednje, jesu Božji aspekti. Dobro i zlo su principi našeg etičkog suda, ali povezano sa poslednjim ontičkim korenom to su ,,počeci“ , aspekti Boga, Božja imena. Ako se u excessu affectus, u emocionalno ekscesnoj situaciji sudarim sa paradoksnim činjeničnim stanjem ili događanjem, onda se sudaram u krajnjoj liniji sa Božjim aspektom, o kome ne mogu logički da sudim i da ga savladam, jer je jači od mene, što znači jer on ima numinozni karakter i ja time susrećem tremendum i fascinosum. Jedan numinosum ne mogu da ,,savladam“ , već samo da budem pred njim otvoren, da pustim da me nadvlada, imajući poverenja u njegov smisao. Princip je uvek nadređen, koji je moćniji od mene. Cak i poslednje fizičke principe ne mogu da ,,savladam“ , oni štaviše stoje u svojoj čistoj datosti ispred mene, iznad mene, oni ,,važe“ . To je nešto nesavladljivo na samom delu. Ako u excessu affectus kažem: ,,To je neko loše vino“ ili : 865 „Ovaj momak je običan pas” , teško da ću znati, da li su takvi sudovi važeći. Neko dmgi može da donese sasvim dmgačiji sud o istom vinu i istim Ijudima. Mi poznajemo samo površinu stvari, mi samo znamo kako nam se pokazuju - i tu moramo da budemo vrlo oprezni. Često sam saznavao da neku - kako mi se činilo apsolutno štetnu težnju nekog pacijenta hoću da sklonim sa ovog sveta, a u nekom dubljem smislu bilo je upravo ispravno, da ju je sledio. Hoću, na primer, jednog čoveka da sačuvam od toga da ne ide u smrtnu opasnost. Ako mi to uspe, tako ja mislim, to je do-
460 bar uspeh terapije. A li posle toga vidim - ako ne sledi moj savet - da je bilo upravo ispravno to što je dospeo u tu opasnost. Onda je iskrslo pitanje: Nije li morao da uđe u smrtnu opasnost? Da se nije usudio, da nije rizikovao svoj život, bio bi možda siromašniji za jedno, po njega najvažnije iskustvo. Nikada ne bi uložio svoj život i zato nikada ne bi dobio. 866 Po pitanju dobra i zla teraipeut se uvek može samo nadati, da stvari vidi pravilno, ali se nikada ne sme biti suviše siguran. Kao terapeut, problemu dobra i zla ne mogu u konkretnom slučaju da pridem teološki ili filozofski, već mogu s tim da postupam samo empirijski. Ako imam empirijski pristup, to nikako ne znači da relativizujem dobro i zlo po sebi. Tačno vidim: to je zlo ali je paradoksno to, što kod tog čoveka, u toj konkretnoj situaciji, na tom određenom stepenu njegovog puta sazrevanja to za njega može biti baš dobro. Na drugoj strani važi: dobro u pogrešnom momentu, na neodgovarajućem mestu, biva maksimalno naopako. Da nije tako, sve bi bilo tako jednostvno - isuviše jednostavno. Ako ne sudim a priori, već osluškujem ovu konkretnu datost, onda ne znam već unapred šta je za pacijenta dobro ili zlo. Mnoge stvari, doduše, postoje, ali mi njih i njihov smisao još ne proziremo, orie nam še pojavljuju ,,in umbra“ , zastrte koprenom i u tamu uvijene i tek u nekom kasnijem trenutku svetlost pada na još uvijeno. Ono što se n Starom zavetu pojavljuje ,,in umbra“, otkriva se u Novom zavetu u svetlosti istine. 867 Tako je i psihološki. Neopravdan je zahtev s naše strane da mislimo, kako uvek možemo da kažemo, šta je za pacijenta dobro ili zlo. Možda je nešto za njega stvarno loše, a on ga uprkos tome čini i zato doživljava odgovarajuće rđavu savest. To može, gledano terapeutski, dakle empirijski, za dotičnog čoveka da bude vrlo dobro. On možda mora da doživi i istrpi zlo i njegovu moć, jer samo tako može konačno da pokaže svoje farisejstvo prema drugim ljudima. Možda sudbina ili nesvesno ili Bog - nazovite to kako bilo - mora da ga sasvim valjano opusti da padne na nos u blato, pošto samo jak doživljaj ,,udara“ i pomera ga iz njegove infantilnosti korak dalje i čini zrelijim. Kako da čovek sazna koliko mu je potrebno spasenje, kada siguran u sebe misli da ni od čega ne treba da bude spasen? Čovek vidi svoju senku, svoju kiivu ravan ali okreće pogled, beži, ne konfrontira se, ne
461 raspravlja se s tim, ne usuđuje se ni na što - i onda se pred sobom, pred Bogom, pred Ijudima hvali svojim belim odelom, koje je ostalo neuprljano, a koje on u stvamosti ima da zahvali svom kukavičluku, svojoj regresivnosti, svom angelizmu i perfekcionizmu. I umesto da se stidi, stoji napred u hramu i kaže: „Hvala Ti, što nisam takav kao ovaj tu...“2. Takav čovek misli da je pravedan jer zna šta je nepravo i to 868 izbegava. A li time to nije postalo i sađržaj niegovog konkretnog života i on ne zna od čega treba da bude spasen. I apokrifiia reč: „Čoveče, ako znaš šta činiš, blažen si, ali ako ne znaš, proklet si“ \ samo je pola šanse. Čovek koji zna šta čini, kada čini zlo, ima, istina šansu za blaženstvo, ali je najpre u paklu. Pošto zlo, ako se čini i ako se čini sa znanjem Jeste zlo i deluje tako. A li da čovek nije išao tim putem, da nije učinio taj korak, bila bi to možda duševna regresija, koračanje nazad u unutrašnji razvoj, infantilni kukavičluk. Ko misli da se kroz primenu apokrifiie reči, kroz „znano delanje“ zaštiti ili iskupi pred grehom, vara se, on je, štaviše, uronio u greh. A li to je tako paradoksalno da je za obično osećanje strašno šokirajuće. Crkva, međutim, zna za to, kada (na liturgiji u Uskršnjoj noći) govori o ,,felix culpa“ praroditelja. Da nisu dospeli u greh, ne bi bilo felix culpa, koja je za sobom povukla još veće čudo spasenja. Zlo zbog toga ne ostaje manje zlo. Tu ne ostaje ništa drugo nego da se naviknemo na jednu tako paradoksnu misao. Bez naše volje, mi ljudi smo stavljeni u situaciju, gde nas 869 ,,principia“ uplete u nešto, u situacije, u kojima mi On prepušta da se iz toga izvučem. Nekada se uz Njegovu pomoć ukaže jasan put, ali kada stvarno dođe do toga, imamo osećaj da su nas svi dobri duhovi napustili. U kritičnim situacijama junaku uvek nedostaje njegovo oružje, u takvom momentu smo, kao pred smrt, konfrontirani sa nagotom te činjenice. A ne znamo kako smo do toga došli. Hiljadu sudbinskih veza dovode čoveka odjednom u takav položaj. To je simbolično predstavljeno u borbi Jakova sa anđelom. Tu čovek ne može ništa drugo, nego da se postavi. To je situacija gde je izazvan da reaguje kao celo biće. Onda može takođe biti da više ne može da se drži paragrafa ranije datog moralnog zakona. Time možda započinje njegova najličnija etika: u ozbiljnoj konfrontaciji sa apsolutnim, u probijanju nekog puta,
462 koji opšte primenjeni moralni paragrafi i čuvari zakona osuđuju. Ipak, čovek oseća da možda nikada nije bio veran svom najintimnijem biću i pozivu i time apsolutnom, jer samo on i Sveznajući istovremeno vide konkretnu situaciju iznutra, prosuditelji i osuditelji, međutim, samo spolja. 870 U vezi s tim postoji poznata priča o sinu koji je postao punoletan. Otac mu reče: „Sada imaš dvadeset. Obični ljudi se drže Biblije i onoga što kaže sveštenik. A za inteligentnije tu je krivični zakon“ . Drugim rečima: ti stojiš usred ,,zvaničnog“ religioznog i civilnog morala. Tamo gde se sopstvena savest sa njim sukobljava, tu počinje najličnija, etička odluka, u svesti stvaralačke slobode da uvažava moralni zakon ili ne. Ja mogu, na primer, da dođem u situaciju da moram da lažem kako bih čuvao lekarsku tajnu. Bilo bi sujetno da pred tim ustuknem sa izgovorom da sam ,,moralan“ čovek. Do đavola sa takvim samopoštovanjem! 871 Govorim to sve da bih pojasnio svoje ponašanje u praksi. Ne vidim svoj zadatak u tome da filozofski razdvojim sebi stvari. Za mene su to praktične stvari. Sigumo da me zanima i filozofski aspekt, ali time ne isterujemo psa iza peći. Stvamost dobra i zla postoji u stvarima, situacijama, koje čoveka spopadaju, koje mu rastu do preko glave, gde smo u položaju kao u conspectu mortis, gde se radi o životu i smrti. Šta mi u toj jačini i intenzitetu naiđe, doživljavam kao nešto numinozno, pa ma ga onda nazvao božansko, đavolsko ili sudbinsko. Tu je na delu nešto jače, nesavladivo, sa tim smo konfrontirani. Teškoća je sledeća: navikli smo da te probleme izmislimo, dok sve ne bude jasno kao ,,dva puta dva je četiri“ . U praksi to, međutim, ne ide, ne dolazimo do principijelnog rešenja, kako bi uvek trebalo da radimo. Pogrešno je da to hoćemo. To je kao kod prirodnih zakona, o kojima mislimo da važe svuda. Uobičajen moral je isto što i klasična fizika: statistička istina i mudrost. Današnji fizičar, doduše, zna da je kauzalnost statistička istina. A li u praktičnom slučaju on će ipak uvek pitati za zakon koji važi za taj slučaj. Slično je u oblasti moralnosti. Ne smemo se zavesti da mislimo, kako smo rekli nešto apsolutno važeće, kada u praktičnom slučaju sudimo: to je zlo, to je dobro. Sigurno da moramo često da donesemo sud, ne možemo to da mimoiđemo. Možda čak pritom kažemo istinu, pogodimo u sredinu mete. Bilo bi, međutim, nerazumno da smatra-
463 mo svoj sud stalno važećim, što bi značilo da hoćemo da budemo kao Bog. Čak i onaj ko čini neku radnju, često ne sagleda njen unutrašnji moralni kvalitet, zbir svesnih i nesvesnih motiva, koji leže u osnovi dela, a tek pogotovo ne onaj, ko prosuđuje o delanju nekog drugog, opažajući ga pritom samo spolja, prema njegovom sjaju, ne u njegovom najdubljem postojanju. KANT je s pravom zahtevao - pojedinac i društvo bi morali da koraknu napred od „etike dela“ ka „etici osećanja“ U krajniem i najdubljem sasvim sagledati šta stoji iza dela, to može samo Bog. Zbog toga bi naš sud, šta je u concreto dobro ili zlo, morao da bude vrlo oprezan i hipotetički, ne tako apodiktičan, kao da možemo da sagledamo eelokupnu krajnju pozadinu. Moralna shvatanja su često tako međusobno udaljena kao ukus u odnosu na lizanje prstiju kod Eskima i kod nas. Moglo bi da mi se zameri da je moje stanovište suviše em- 872 pirijsko, ali ono nam je potrebno da bismo našli rešenje. Ako primetimo kako se ponašaju ljudi koji su konfrontirani sa situacijom koju treba da ocenjuju etički, onda vidimo redak dupli efekat: vide se odjednom obe strane. Ovi ljudi ne opažaju samo svoju moralnu manju vrednost, već automatski i svoje dobre strane. Oni s pravom kažu: „Tako grozan baš i nisam” . Postaviti čoveka pred njegovu senku znači pokazati mu i njegovu svetlu stranu. Kada smo to nekoliko puta iskusili, kada se sudeći stoji između suprotnosti, onda se neizbežno oseća, šta se misli pod sopstvenim Sopstvom. Ko opaža istovremeno svoju senku i svoju svetlost, vidi se sa dve strane i tako dolazi u sredinu. To je tajna istočnog držanja: posmatranje suprotnosti podu- 873 čava istočnog čoveka karakteru Maja. Ono pozajmljuje stvarnosti karakter iluzije. Prava stvarnost je iza suprotnosti i u suprotnostima, što celo vidi i obuhvata. Indijac to naziva Atman. Samootrežnjenje nas pušta da kažemo: ,,Ja sam onaj koji kaže dobro i zlo” . Ili još bolje: ,,Ja sam onaj, kroz koga je rečeno, to je dobro ili zlo. Onaj u meni, koji govori u principia, služi se mnome kao izrazom. On govori kroz mene“ . To odgovara onome, što istočni čovek naziva Atman, što mene, slikovito rečeno, „prožima dahom“ . A li ne samo mene već sve, što znači da to nije samo individualni Atman nego Atman-Pumsha, opšti Atman, ,,pneuma“ što sve prožima disanjem. U nemačkom nam je za to potrebna reč
464 ,,Sopstvo“ (Selbst) nasuprot malom Ja. Iz rečenog postaje jasno, da ovo Soptvo nije samo nešto svesnije ili na više uspeto „Ja” , što bi nam izrazi kao ,,samo-svestan“ , ,,samo-dopadljiv“ itd. mogli da približe. To, što se ovde naziva „Sopstvo” , nije samo u meni, već u svima, kao Atman, kao Tao. To je psihička totalitarnost. 874 Nesporazum je kada mi se prebacuje, da sam time stvorio nekog „imanentnog Boga“ i dakle „zamenu za Boga” . Ja sam empiričar i kao takav mogu empirijski da dokažem postojanje celovitosti koja je nadređena svesti. Ovu nadređenu celovitost svest doživljava numinozno, kao tremendum i fascinosum. Kao empiričara, zanima me samo karakter doživljaja ove nadređene celovitosti, koja je po sebi, uzeto ontički, jedan indescriptibile. To ,,Sopstvo“ ne stoji nikad i nikada na mestu Boga, nego je možda posuda za božju milost. Takvi nesporazumi dolaze od pretpostavke da ja nisam religiozan čovek, koji ne veruje u Boga i kome bi samo trebalo pokazati put ka veri. 875 U indijskoj duhovnoj istoriji se isto tako stalno pokazuju podsticaji da se Atman ne identifikuje sa monistički zamišljenim Brahmanom, kao kod RAMANUJA suprotno od SANKARA ili u Bhakti-Yoga, a AUROBINDO misli da je Indijac danas toliko daleko napredovao od stepena nesvesnog do svesnog, da ni njegov absolutum ne može više da ima karakter jedne prosto nesvesne, apersonalne svetske sile. A li to više nisu pitanja čistog empiričara. Kao empiričar mogu bar da konstatujem da je istočni kao i zapadni čovek kroz doživljj Atmana, ,,Sopstva“ , više celovitosti, izdignut iz igre Maja ili suprotnosti. On zna da tamno i svetlo čine svet. Tu suprotnost mogu da savladam samo tako što ću sagledavanjem oba da ih se oslobodim i da tako dođem u sredinu. Samo tamo nisam više podređen suprotnostima. 876 Mi ne stvaramo sebi pravu sliku o Istoku. Odatle dolazi šaljivo pitanje: Koliko je potrebno nekome za njegov put spasenja ako voli Boga, a koliko ako Boga mrzi? Očekuje se zatim da mu je potrebno mnogu duže ako mrzi Boga. Ali Indijac kaže: ako voli Boga potrebno mu je sedam godina, ako Boga mrzi samo tri. Jer ako mrzi Boga, mnogo više misli na njega! Kakva suptilna bezbožnost! A li ovo je pitanje potpuno pravilno, tako, kako se mislilo. Ono je neka vrsta šale koja se može ispričati pred obrazovanom publikom, ali ne baš nekom seljaku. 877 Priča me podseća na opažanje koje sam načinio u Cejlonu.
465 Tu sam doživeo kako su dvojica seljaka dospela svojim kolima jedan uz drugog u uskoj ulici. Zamislite šta bi se dogodilo ovde u Svajcarskoj gde smo vrlo produktivni sa pogrdnim rečima! Tamo se, međutim, dogodilo sledeće: oni su se naklonili jedan pred drugim i rekli: „Prolazna smetnja. Nije duša (anatman)“ . To znači da se ta smetnja dogodila samo spolja, u prostoru Maja-svojstvenog, ne u prostoru istinske stvarnosti, gde se ona niti događa niti ostavlja trag. Moglo bi se smatrati da je to kod tako jednostavnih ljudi skoro neverovatno. Pred tim se stoji sa divljtnjem. A li to je tako u ljudima unutra, da im je ovakvo držanje sasvim samo po sebi razumljivo. Isto to je doživeo RIHARD VILHELM (RICHARD WILHELM). On je primetio dvojicu rikša-momaka koji su se svađali. Bila je to strašna bitka rečima. VILHELM je mislio da će se sad odmah krenuti pesnicama jedan na drugog i da će još poteći krv. Već je jedan skočio i ide prema drugom, ali prolazi pored njega i udara felnu točka na njegovim kolima i time je svađa bila završena. Ja sam lično video dečake kako se svađaju i kako idu pesnicama jedan na drugoga, ali su pesnice ostajale zaustavljene u vazduhu nekoliko santimetara pred licem onog drugog. Nikome se nije dogodila šteta. To je posledica vaspitanja tih dečaka: bilo je to u Cejlonu gde još vlada stari budizam. To je moralno vaspitanje koje postaje navika i nije stvarna zasluga. Sada, dame i gospodo, imate li možda još pitanja? (P o sta v -8 7 8 lja se pitanje o ,,đavolu“, o njegovoj realnosti u skladu sa današnjicom, pošto inače svaka epoha ima ,,svog“ đavola.) Đavo našeg vremena je nešto sasvim strašno! Ako sagleda-879 mo naš današnji položaj, ne može se predvideti šta se još sve može dogoditi. Razvoj će nužno ići dalje. Sve božje sile, koje se nalaze u Stvaranju, preći će postepeno u čovekove ruke. Cepanjem atomskog jezgra dogodila se čudovišnost, ta čudovišnost je čoveku dala moć. Kada je OPENHAJMER (OPPENHEIMER) gledao prvi test atomske bombe, pale su mu na pamet reči iz Bhagavadgite: „...svetlije od hiljadu sunaca.“ Sile koje drže svet na okupu, dospele su u ruke ljudi, tako da čak dolaze na ideju o veštačkom suncu. U naše ruke su došle božje sile, u naše lomne ljudske ruke. To se ne može zamisliti. Radi se pritom o silama, koje same po sebi nisu zle. Ali u ljudskim rukama one su strašna opasnost, u rukama zlog čoveka. I tu zlo ne treba da predstavlja realnost u
466 za nas doživljujućem, prvenstvenom, za nas realnom svetu? Zlo je strašna stvarnost! I to je u svakom pojedinom životu. A koprincip zla hoćemo da vidimo kao stvaran, možemo isto tako da kažemo „đavo” . Meni lično pada teško da ideju privatio boni posmatram kao još važeću. (jedno praktično pitanje: Šta treba da čini psihoterapeut? Treba li da pacijentu da znak prstom kako treba da postupa sa zlom - ili treba da ostavi pacijenta da sam nađe put?) 880 Vodite me u iskušenje, da dam neko pravilo. A li ja bih radije savetovao: činite jedno i činite drugo i postupajte kao terapeut u tome ne izlazeći iz nekog apriori, već osluškujte u pojedinačnom slučaju šta zahteva konkretna situacija. To je vaš jedini apriori. Imate , na primer pacijenta koji je još toliko nesvestan da ne može da zauzme stav u odnosu na svoje probleme. Pacijent se još identifikuje, kao psihotičar, sa svojim nesvesnim i smatra pre lekara za poremećenog, nego što shvata svoju sopstvenu unutrašnju situaciju. Recite potpuno nesvesnoj majci, jednoj Kali Durga, koja sebe, međutim, smatra za najbolju majku na svetu, da ima na savesti neurozu starije kćeri i nesrećan brak mlađe kćeri i doživećete svašta! I pre svega: pacijentkinji niste pomogli. Mora u njoj najpre nešto iznutra da raste. Drugi pacijent je dosegao određenu svesnost i očekuje od Vas orijentaciju. Tada bi bila velika greška da ne obznanite svoj stav. Mora u pravom trenutku, na pravom mestu da se kaže prava stvar. 881 Pacijenta ne treba posmatrati jednostavno kao niže biće, koje se postavi na sofu, dok Vi zasednete kao Bog i s vremena na vreme izgovorite po neku reč. Treba izbegavati sve što bi moglo da bude sugestija bolesti. Pacijent i bez toga ima tendenciju u tom pravcu i rado bi se sakrio u bolest... „sada ću da dignem ruke, sada još moram samo još da legnem, sada sam bolestan i gotovo...“ Bolest je takođe jedna vrsta rešenja da se reše životni problemi: ,,Ja sam sada bolestan, sada mora da pomogne doktor!“ Kao terapeut ne smem da budem naivan. Pacijenta moramo, ako nije stvamo za krevet, da posmatramo kao normalnog čoveka - rekli bismo - kao partnera. To daje zdravu osnovu od koje tretman može da pođe. Cesto mi dolaze ljudi sa očekivanjem da ću sada da pokrenem neku medicinsku čaroliju. Onda su razočarani kada ih tretiram kao normalne ljude, a sam se ponašam kao normalan čo-
467 vek. Jedna pacijantkinja je u nekoj drugoj ordinaciji doživela ,,ćutećeg boga“ pored svoje sofe. Kada je došla kod mene i kada sam počeo sa njom da pričam, rekla je začuđeno, skoro zapanjeno: „A li Vi ispoljavate afekte, Vi ispoljavate čak svoje mišljenje!“ Naravno da imam afekte i pokazujem ih. Ništa nije važnije od ovoga: svakog čoveka treba uzeti stvamo kao čoveka i zato na odgovarajući način tretirati njegovu osobenost. Zato mladim terapeutima kažem: nai^ite najbolje, znajte 882 najbolje - i onda zaboravite sve kada dođete kod pacijenata. Niko nije najbolji hirurg već samim tim što je svoj udžbenik naučio napamet. A li mi jednostavno stojimo naspram opasnosti da se danas čitava stvamost zamenjuje rečima. To vodi ka onom strašnom odsustvu instinkata kod današnjeg, posebno kod urbanog čoveka. Nedostaje kontakt sa izraslom, živom, dišućom prirodom. Šta je zec ili krava zna se samo iz ilustracija, leksikona ili sa ekrana i misli se da se stvarno zna - a kasnije se čudi da u štali i „smrdi” , jer to nije stajalo u leksikonu. Sasvim je slično i sa opasnošću da se čoveku koji pati, pre svega postavi dijagnoza. Zna se, da je ta bolest kod autora X obrađena u sedamnaestom poglavlju - i smatra se da se sada dogodila glavna stvar. Jadni pacijent, međutim, pati i dalje. Ponekad se priča o „savladavanju zla“ . Imamo li tu ,,snagu“ 883 koja je potrebna za ,,savladavanje“ ? Prvo treba podsetiti na to da su zlo i dobro najpre samo naš sud u jednoj određenoj situaciji ili, drugačije rečeno, da su se određeni principi dokopali našeg suda. Onda se često ne može govoriti o savladavanju zla preko nas, pošto smo mi u jednoj neslobodnoj situaciji ili u aporiji {zbunjeriosti) što znači: obe stvari, da li biramo ovako ili onako, nisu dobre. Važno je da osetimo da smo u jednoj numinoznoj situaciji, sa svih srana okruženi Bogom, koji može da podstakne ovo ili ono i to i čini. U Starom zavetu ima dovoljno primera. Ili pomislimo na TEREZU OD AVILA (TERESA VON AVILA), kojoj se na putu događa zlo: kočije joj se slome na prelasku preko neke rečice i ona padne u hladnu vodu. „Gospode, kako možeš tako nešto da dopustiš?“ - ,,Da, tako postupam sa mojim prijateljima.” - „Aha, zato ih imaš tako malo.“ TEREZA je stavljena u jednu situaciju, gde joj pristupa to, u ovom slučaju fizičko zlo, i ona ne zna kako da ga „svrsta” , ali pritom oseća neposredno Božje prisustvo. On-
468 da čoveku pristupaju ,,principia“ , ,,prasile“ , stavljaju ga u jednu numinoznu situaciju, u kojoj ne postoji čisto razumno rešenje, u kojoj se čovek ne oseća kao ,,činilac“ i gospodar situacije, već Boga doživljava kao ,,činioca“ jedne takve situacije. Niko ne može da predvidi šta će se zatim dogoditi. Mi često ne možemo da kažemo, kako se u takvim situacijama rešava problem dobra i zla. Tu smo upućeni na više sile. 884 Kada ovaj problem u analizi dođe praktično do mene, možda kažem: Tako, sada da malo mimo sačekamo i posmatramo, šta se na primer nalazi u snovima i da li više sile intervenišu nekako kroz bolest ili smrtni slučaj... u svakom slučaju: ne odlučujte odmah sada. Vi i ja ipak nismo Bog. 885 Kod osvešćivanja senke moramo veoma paziti da nesvesno opet ne napravi kakav nestašluk i da ne dođe ipak do prave konfrontacije sa senkom. Neki pacijent vidi možda za trenutak tamno u sebi, ali u istom trenutku sebi takođe kaže, da sve to nije loše, sitnice...ili pak: neki pacijent preteruje u kajanju jer je tako divno imati tako ,,lepo“ kajanje, da se u njemu uživa kao u krevetu od perja u hladno zimsko jutro, kada valja ustati. Ta neiskrenost, to ne- hteti-videti čini da ne dođe do konfrontacije sa sopstvenom senkom. Pritom će ipak biti da bi se u meri osvešćivanja na svetlosti pojavilo i dobro i pozitivno. Moramo, dakle, da pazimo na opasnost, koja postoji u bolesti, da se uvijemo u neke afekte, afekte kajanja, melanholije itd. - stvari koje su zavodljive. Možemo sebi nešto u vezi s tim da umislimo da, na primer, zbog nečega možemo tako lepo da žalimo. Ljudi zbog toga vole pozorišne komade, filmove ili propovednike, koji ih dirnu do suza, jer onda uživaju u svojoj sopstvenoj dirnutosti. 886 Jednom je u toku našeg razgovora pala i reč ,,ezoterično“ . Govori se, na primer, o tome da psihologija nesvesnog vodi ka ezoteričnoj etici. Moramo, međutim, sa tom reči biti oprezni. Ezoterija znači isto što i tajna nauka. Stvarne tajne mi ipak ne znamo, ne znaju ih ni takozvani ezotričari. Ezoteričari ne treba bar je ranije bilo tako - da otkrivaju svoje tajne. Ali stvame tajne se uopšte ne mogu odati. Sa stvarnim tajnama se ne može „upražnjavati ezoterija” , jer se one upravo ne znaju. Takozvane ezoterijske tajne su najčešće veštačke tajne, ne stvame. Čovek ima po-
469 trebu da ima tajne i pošto nema pojma o stvamim, pravi sebi umišljene. One stvarne ga, međutim, spopadaju iz dubina nesvesnog, tako da on onda možda odaje stvari, koje bi uistinu trebalo da zataji. I u tome opet vidimo numinozni karakter stvamosti iz naše pozadine. Nemamo mi tajne, stvame tajne imaju nas.
470
Prilog diskusiji na zasedanju Štutgartskog radnog društva „Lekar i dušebrižnik“ u jesen 1958.; na osnovu zapisnika, za štampu obradio Gebhard Fraj (GEBHARD FREl I objavio u: Dobro i zlo u psihoterapiji. Izvestaj sa zasedanja, Stutgart 1959. Izdavač Vilhelm Biter (W1LHELM BITTER) piše u predgovoru: „Svi učesnici su posebno pozdravili duža izlaganja profesora Junga, koja je on izneo kao spontanu reakciju na referat profesora Za.jferta i na pitanja učesnika, u ležemom , slobodnom govoru.“) 1 (Bićete kao Bog i znaćete, šta je „dobro i zlo“ 1. Mojs.3,5) 2 (Jevanđ po Luki 18, 9-14) ’ (HENNECKE (Hg), Neutrestam entliche Apokripten, s. 11)
471
X V III
PREDGOVOR ZA: TONI VOLF, „STUDIJE O PSIHOLOGIJI K.G.JUNGA“* Ovim predgovorom ispunjavam jedan dug zahvalnosti: 887 autorka štampanih eseja bila je sa mnom i sa mojim delima punih četrdeset godina u prijateljstvu i saradnji sve do njene neočekivane smrti 1953. godine u 65. godini života. Ona je aktivno, zajedno samnom, proživela sve razvojne faze analitičke psihologije i njoj pripada zasluga za uvođenje izraza „kompleksna psihologija“ . Njena saradnja se, međutim, nije protezala samo na, kroz publikovanje vidljivo, oblikovanje praktične metodike i teorijsku formulaciju, već i na izvođenje „tihog eksperimenta“ , koji se protezao četrdeset godina, grupne psihologije, naime, na život Psihološkog kluba Cirih. Ovo malo udmženje, grupa od trideset do sedamdeset čla- 888 nova, koje je osnovano 1916. godine, zahvaljuje svoj nastanak neizbežnom uviđanju da individualna analitička terapija (uključujući ,,psihoanalitičku“ metodu) predstavlja dijalektički proces koji se odvija između dve individue i time u kolektivno-socijalnom smislu garantuje samo jednostrani rezultat. Individualna ličnost pacijenta na tretmanu samo je jedna od bezbrojno mnogo mogućnosti prilagođavanja, koje život ne samo omogućuje, već i iziskuje. Nije, ipak, tako, da je raspravljanje stvari između dve individue jedna u osnovi beznadežna neuporedivost, odnosno ujednačavanje od ničega u dve individue. Ljudska ličnost nije nikako samo individualna, nego i kolektivna i to u takvoj meri, da jedinka predstavlja takoreći trpeću manjinu. Svaki takozvani normalan čovek predstavlja gen homo sapiensa i otuda može da vaŽi kao mera za remm humanamm ili kao opšti primer ljudskog ponašanja. Veliki deo analitičkog rada odvija se stoga u oblastima, koja su svim ili bar mnogim ljudima zajednička i mogu da izostave raspravu o individualnim razlikama. Što se duže i namernije diskusija ograničava na zajedničko, kolektivno i prosečno,
472 što znači na teorijske pretpostavke, utoliko se više približava tačka opasnosti od potiskivanja individualnog. 889 Zahvaljujući njenoj visokoj prirodnoj inteligenciji i upravo genijalnoj psihološkoj istančanoj osećajnosti, autorka je već na početku spoznala neobičnu težinu ovog psihoterapeutskog problema i prihvalita ga se sa posebnim žarom. Ona je kao predsednica bila decenijama na čelu Kluba i tako je imala jedinstvenu priliku da sakupljaiskustva o grupnoj psihologiji. U grupi se, naime, odigravaju svi oni događaji, koje pojedinac nikada ne može da postavi u neke odnose, odnosno može čak nenamemo da ih potčini. Jedan muškarac analitičar ne može, na primer, nikada da uspostavi konstelaciju onih reakcija, koje bi jedna žena na njegovom mestu aktivirala. Ovi načini ponašanja stoga ostaju latentni, što znači da se pojavljuju tamo, gde ni jedno kritičko oko ne odvaja plevu od žita. U najboljem slučaju ostaju kao teorijske spekulacije da vise u vazduhu, ali se ne doživljavaju kao stvarni i zbog toga se u stvari i ne mogu uvideti. Samo to što je pacijentu na tretmanu postalo svesno kroz sopstveni doživljaj, može postati predmet psihološkog razjašnjavanja. Predmeti druge vrste, koje bi pacijent mogao da stavi na diskusiju, u slučaju da mu uopšte dođu do svesti, nailaze na njegovo nesvesno u toj specijalnoj tački. Ako u tom slučaju može da se uputi svom autoritetu, moglo bi da mu pođe za rukom, da svoj defekt u iskustvu kompenzuje doživljajem dmgog. Ali postoji opasnost da nasuprot psihološkoj stvamosti drži shematsku teoremu, jer ne može priznati svoj nedostatak iz straha od osećanja manje vrednosti. Ova opasnost je za lekara, od koga se uvek očekuje autoritet, posebno velika. U skladu s tim, može se isuviše lako dogoditi da on više ne može da uspostavi ravnotežu između teorijske predrasude i nekritičkog priznanja ni da pravi razliku između opravdanog i neopravdanog otpora pacijenta. 890 Ovo praktično važno pitanje je autorku navelo da pokloni posebnu pažnju tipičnim načinima ponašanja, naročito kod žena. Kao što svako uviđavan zna, takva tipizacija ne služi nikako za statistički vrednovanu klasifikaciju, već mnogo više za razumevanje i uvid u strukturu različitih normalnih načina ponašanja. Ovo su opravdane i tipične reakcije postojanja, kojima ne treba
473 pristupati kao patološkim zato što pacijent na tretmanu pripada nekom dmgom tipu. Tipizacija stoga treba u prvoj liniji da bude pomoćno sredstvo psihološke kritike saznanja. Empirijska psihologija je tako bogata da mogu da se postave stotine kriterijuma tipizacije, a da se nekom pojedincu nužno ne pridoda posebno značenje, osim ako ne predstavlja poseban opšti i pojašnjavajući kriterijum. Dragocen je u tome kritički pokušaj, koji čoveka čuva od toga da svoj sopstveni sud unapred smatra za normalno merilo, što je na žalost veoma često slučaj; na prinfer - ekstraverzija je normalna, inroverzija je naprotiv patološki autoerotizam. Proučavanje teškoća koje se javljaju u jednoj gmpi dala je 891 autorki bogat empirijski materijal, koji je ona upotrebila na pažnje vredan način. Kao što na pojedinca, tako i na gmpu deluju brojni i tipični faktori, kao porodični milje, dmštvo, politika, pogled na svet, religija. Ukoliko su gmpe veće, utoliko više čovek funkcioniše kao kolektivno biće, koje je toliko moćno da individualnu svest može da unizi do samozaborava i to utoliko lakše, ukoliko pojedincu više nedostaju individualno obeležena dobra i duhovni sadržaji. Stoga je oduvek gmpa i njena svojina pokrivala nedostatak individualno sopstvenog, isto kao što roditelji zamenjuju sve ono što detetu nedostaje. Gmpa zbog toga deluje u tom smislu zavodljivo, jer ništa nije lakše od perseveracije na infantilne puteve ili vraćanje na njih. Samo onaj ostaje stvarno pred tim sačuvan, ko ume da stekne sopstvenost. Iskustva sa gmpom su stalno potvrđivala da je ona u sva- 892 kom pogledu kao suptilna stranputica vodi u imitaciju i zavisnost i time obećava da će čoveka osloboditi mučne konfrontacije sa samim sobom. Još uvek se ne zna da nas sudbina ipak dostigne, ako ne direktno, onda ipak indirektno. Država koja nas od svega štiti, sve nam je i uzela, što život uopšte čini vrednim življenja. Nije nam potrebno da nosimo sove u Atinu, time što ćemo isticati socijalne prednosti života u gmpi ili još manje neizostavnu i životno važnu zaštitu preko dmštva. Svako je u to ubeđen. Niko, naprotiv, ne voli ili se ne usuđuje da izričito pomene negativna dejstva grupne egzistencije, jer time bi mogao da se zakotrlja pribojavani problem samospoznaje i individuacije. U oblasti analitičkog tretmana, koji nastoji da bude psihološko razdvajanje dveju individua, postavlja se upravo odiozno pitanje: šta je moje, a šta je tvoje sopstveno?
474 893
Odgovor na ovo pitanje zahteva temeljno ulaženje u sadržaje, smisao i vrednost, s one strane kolektivnog „trebalo bi“ i „moralo bi” . Opšte potrebita svest o individualno bitnom postavlja se kao glavno pitanje, jer niko se ne može približiti samostalnosti bez svesti o svojoj sopstvenosti. Verovanje u neku opštu poučnu rečenieu ne čini od čoveka ništa više nego kolektivno biće, dok je on u stvarnosti individua različita od drugih i zbog toga bi trebalo da poseduje individualnu svest. Bez odgovarajućih psihičkih i duhovnih svojina postoji opasnost da čovek u kolektivu nestane u magli što protivreči za njega karakterističnoj, jakoj potrebi za stvaranje individualno diferencirane svesti i zato na više načina deluje štetno. 894 Što se više vaspitanje drži za ,,naučno“ utoliko se više orijentiše na opšte vaspitne stavove i time potčinjava individualni razvoj deteta. Jedan od tih opštih principa glasi: „Individualnost učenika treba poštovati i štedeti” . 895 Ovo po sebi pohvalno načelo preobražava se, međutim, u praksi u apsurd, kada se mnoge osobenosti učenika ne diferenciraju kroz konfrontaciju sa kolektivnim vrednostima. Onda se štede i razvijaju samo osobenosti bez obzira na to, da li će one detetu u kasnijem socijalnom životu biti korisne ili štetne. Uskraćuje mu se važno saznanje da osobenosti nisu sasvim dozvoljene. Razlikovanje i vrednovanje sopstvenosti zahteva tako mnogo takta, iskustva i osećanja vrednosti kod vaspitača, da se naše načelo o poštovanju osobenosti učenika može ostvariti ne bez opasnosti. Preti, naime, mogućnost da suviše generalna primena principa stvori neprilagođene individualiste umesto za prilagođavanje sposobne individue. U prvom slučaju reaguje bezobzimo Ja, u drugom naprotiv, Ja zna za postojanje faktora koji su dorasli i čak prevazilaze samovoljnost. 896 Posedovanje osobenosti nije ni zasluga niti je samo po sebi dragoceni dar prirode. To je jedno prosto tako-jeste, koje dobija na značaju tek u onoj meri, koliko se reflektuje od svesti, vrednuje i potčinjava etičkoj odluci. Autoritet, neizostavan za takav razvoj, reprezentuje vaspitač. Mora se pretpostaviti da on stvarno i jeste taj autoritet. On to, međutim, može biti samo ako je na sebi samom sproveo akt samospoznaje i priznao autoritet. Inače upravo deca uskoro otkriju da učitelj samo brblja, ali da nema jeste. Pravo na osobenost ima samo onaj ko je stekne i samo onoliko
475 koliko je osvojio, poseduje autoritet, što znači samostalnost i individualnost. One se nikada ne mogu dobiti prkosom kroz razmaženu i ublaženu požudnost. Ovi opšti pedagoški stavovi danas su izgleda na mnogim897 mestima dospeli u zaborav. Čini se da je ignorisanje u tom smislu jedan od glavnih uzroka za strašni porast kriminala među mladima. Pošto se niko ne vaspitava na opštim poučnim izrekama, a osobenosti se pušta na volju, omladina gubi smisao za autoritet i tako pojedinac postaje plen svog unutrašnje% haosa nediferenciranih vrednosti. Razvoj njegove ličnosti se zaustavlja i on se sebi čini kao potčinitelj, kome se njegova osobitost nepravedno uskraćuje. Tako se događa paradoks da se omladina rve za svoje sopstveno, dolazeći čak do prestupa, kako bi na silu izmamila neopozivo sopstveno. To je pojava kolektivnog protesta protiv potpuno ujednačavajuće plitkosti takozvanog naučnog pogleda na svet i od njega polazećeg uništavanja snaga instinkata i duše. Duhovna i moralna vrednost grupe odgovara proseku vred- 898 nosti pojedinačnih članova. Ako su oni bezvredni, onda ne pomaže nikakav grupni ideal. Iskustva u gmpi vode zbog toga uvek iznova nazad do pitanja vrednosti pojedinca i njegovog razvoja. Interesovanje autorke predočenih radova je stoga u velikoj 899 meri bilo posvećeno pitanju psiholoških sadržaja pojedinačnih individua i diskusiji o njima u cilju intenziviranja svesti. Laicima često tuđa specifičnost jedne takve dikusije sastoji se u tome, da ona nije filozofska u ovde iznetom smislu, već da je pre psihološka. To znači da uzima u obzir individualne afektivne i osećajne vrednosti, nalazeći svoje predmete ne u opštem apstraktnom svetu pojmova, već u životnoj svakodnevnici, odnosno u iskustvima, snovima i fantazijama pojedinačnih ljudi. Diskusija nastoji da u taj haos neshvaćenih i nepovezanih pojedinosti uvede neki red tako što se nepoznate međuzavisnosti sa opštim duhom dovode na svetlost svesti, koliko to uopšte može da se izvede uz pomoć raspoloživog razumevanja i mogućnosti sporazumevanja. Ova terapeutska aktivnost, razumljivo, nije filozofija u današnjem smislu reči, mada nepoznavalac psihološke materije uvek iznova zapada u grešku, da njene čisto empirijske i pragmatične termine pogrešno prepozna kao filozofske pojmove ili čak kao metafizičke tvrdnje. Autorka je ovoj oblasti pitanja posvetila priznanja vredno 900
476 interesovanje. Za poznavaoca ove materije njeni spisi su neobično bogati objašnjenjima i podsticajni. Pružaju mnogo upravo obrazovanom laiku, o čemu stručna učenost ima malo da kaže. To su odgovori i pitanja, koja psihu individualnog savremenika više pokreću nego ona akademskog specijaliste. Dok ovaj svakako čini dobro time što u korist objektivnosti svog naučnog rada isključuje vrednosti osećanja i posebno subjektivne reakcije i ekskurzije u susedne naučne oblasti, u kojima je sam laik, bio bi loš savet psuhologiji, da previdi afektivne povezanosti i analogije, koje predstavljaju elemente psihičkog života. Da bi se napravila prebogata slika stvarnog bogatstva odnosa psihičkih događanja, on mora da istakne upravo one aspekte, koje specijalista te oblasti bojažljivo drži dalje od svog radnog područja. Empirijska psihologija kompleksne prirode ima otuda težak položaj u svetu specijalista. Dok on na osnovu opštih principa napreduje ka preciznijem i određenijem shvatanju manjih i najmanjih pojedinosti, put empirijskog psihologa počinje u najužem području, tamo gde je on sam jedini specijalista, odnosno u onom, što on lično zna o sebi samom. On će čak ponekad zadati sebi ne malu muku da se oslobodi od predrasude, da se on već bavi „psihologijom” . Ako u tom smislu ima istinski dar, onda će uskoro otkriti, da je okružen određenim brojem sličnih ličnih specijalista, koji takođe imaju pretpostavke i koji su kao i on skloni da svoj lični prejudicijum smatraju za opšte važeće psihološko saznanje. Empirijsko saznanje se, međutim, sastoji od mnogo pojedinačnih iskustava mnogo pojedinačnih posmatrača, koji su prethodno sebi obezbedili identitet svojih metoda posmatranja kao i objekata posmatranja. Kompleksna psihička zbivanja su za eksperimentalne metode dostupna samo u veoma maloj meri. Stoga smo upućeni na njihovo opisivanje, a njihovo tumačenje može da se ispituje samo kroz amplifikaciju i upoređivanje. Ova procedura predstavlja direktnu suprotnost onoga što nastoji da postigne konkretni specijalista: on hoće da prepozna svoj predmet u njegovoj najsopsvenijoj osobenosti, dok amplifikujući i uporedujući psiholog, za razumevanje svoje iracionalne, naizgled haotično slučajne pojedinosti ne sme da se usteže ni pred uočljivim, površnim, spoljnim i slučajnim formalnim analogijama, jer upravo su one mostovi za psihičke povezanosti. Kao što on filozofa, kome je nastojanje psihologa strano, prepada time da mu se filozofija čini manje vred-
477 nom, tako ljuti naučnika specijalistu, kome je psihoterapeutsko postavljanje pitanja nepoznato, zbog nepreciznosti i površnosti analogija „punih fantazija“ . Šta psiholog treba još da očekuje od teologa, čije rečenice tretira, na način bogohunjenja, kao „iskaze” , što znači kao psihičke proizvode i time ih dovodi na isti stepen kao iskaze drugih religija, koje su, ipak, sve skupa samo zablude? Psihološka terapija u najširem smislu traži vrednosti, koje9oi zadovoljavaju potrebu duše današnjeg čoveA , tako da on ne mora da zapadne u uništavajuće omasovljenje. „Trebalo bi“ i „moralo bi“ su nepogodna sredstva, koja su svoje delovanje već odavno izgubila. A li da bi se našla prava sredstva, potrebno nam je znanje stvarnog i celog čoveka, što nije moguće bez privlačenja svih onih oblasti života i znanja, s kojima je on u neposrednom dodiru. Niz daljih eseja autorke informišu o njenim nastojnjima uso2 tom pravcu. Oni su poučni i očevidni primeri težnje kompleksne psihologije, da ispuni onu zjapeću prazninu, koju je stvorio prodor prirodnih nauka, a to je jedno više vaspitanje ljudskog roda. Avgust 1958.
K.G. Jung
478
479
XIX ZNAČAJ ŠVAJCARSKE LINIJE U EVROPSKOM SPEKTRU
Predgovor za: Toni Volf, „Studije o psihologiji K.G .Junga“ * (Objavljeno kod izdavača Rhein-Verlag, Cirih 1959)
Grof KAJZERLING (KEYSERLING) je fenomen čije 903 ocenjivanje zahteva krajnju opreznost i obzir. Ni u kom slučaju se ne sme pomišljati na krajnji sud; fenomen je suviše kompleksan. Nije nikakva zasluga istaći njegove tamne strane, jer one su nametljive. Osim toga od njega zrače tako jake svetlosti da je čovek u nedoumici, da li ove senke ne spadaju baš tu, ne samo kao neka takoreći fizička posledična pojava, već pre kao neophodan uslov za svojstvenu KA.TZERLINGOVU intuitivnu sposobnost. Svetlost pretpostavlja tamu. Tama primorava na gledanje, nejasnoća na pojašnjenje, mnogostrukost i odsustvo povezanosti, na jedinstvo i sklad. Izuzetno je profano, ismevati KAJZERLINGA kao aristro-904 katu, koji svet posmatra „kroz monokl“ . Ne treba shvatiti kao šalu, iako je on podložan samoobmani, da njegovu knjigu treba čitati sa humorom. Ja ne mogu njegovu knjigu da smatram humorističnom, njen stil je odsečan i često zvuči kao pucanje bičem. Ona ne omogućuje srdačno smejanje, već postajemo zamišljeni. Ono što KJZERLING naziva humorom, jeste jedan laki, šaljivi, češće briljantan način, koji se, međutim, oseća kao hladan i sa nedostatkom svake duševnosti, pre vic primeren jednom kavaljem, jedan prividni humor, što znači jedno od različitih sredstava da se daju krila intuiciji i da se ostane lebdeći nad haotičnim klupkom tame, oprostivi pokušaj olakšavanja jednog, u osnovi uzev, izuzetno teškog zadatka. Covek koji razmišlja neće pogrešno razu-
480 meti ovu takozvanu šalu, jer sluti da je knjiga sam KAJZERLING, koji pokušava da se približi zemlji, posebno Evropi. 905 KAJZERLING hoće ipak da ga shvate ozbiljno? Bez štete po njegovo, možda drugačije lično mišljenje, smatram da je uputno da se ni on ni njegova knjiga ne uzmu olako kao „humoristični“ . Njegov pokušaj da shvati Evropu iz ptičje perspektive nije mala zasluga. U tome, naime, vidim glavnu vrednost i smisao knjige, da je jasno izrazila činjenicu da duhovni čovek mora nužno da preraste samo-racionalno gledište. Ova ispovest cilja na psihološku stvarnost, koja je od proteklih vremena jednog opšteg latinskog jezika, jedne i zajedničke hrišćanske crkve i jednog univerzalnog gotskog stila čak i kao naslućivanje sasvim nestala. To znači skretanje u psihološki pogled na svet, koji nacije vidi kao funkcije, kao delatne i izražajne forme velikog, jednog i nedeljivog čoveka. Ovo gledanje je strašno idealističko, čak „metafizičko“ , neoborivi dokaz za udaljavanje KAJZERLINGA od zemlje. Njegovo stanovište ima nesporni karakter duhovnosti sa svojim neizbežnim prednostima i manama. Ne znam ko među pojedincima ili koja nacija među narodima Evrope u toj meri poseduje ovu duhovnost, da bi im bila suvišna. Narod uvek stoji nisko, ma koliko visoko strčao iznad svojih suseda. Skup od stotinu vrhunski inteligentnih glava u zbiru čini veliku budalu, jer svaka darovitost, sve jedno da li intelektualne ili moralne vrste, predstavlja u krajnjoj liniji individualnu diferencijaciju. Diferencijacija, međutim, ima isto značenje kao diferencija (razlika). Razlike se ne sakupljaju već se međusobno brišu. Ono što se gomila, to je opšte ljudsko, „ljudski-suviše ljudsko“ , konačno primitivno, glupo, tupo i bezvoljno. Tako da duhovnost nikada nije suvišna, nego je retko i neprocenjivo dobro. 906 Da bi priznao ovu dobrodošlu poruku, KAJZERLINGU je potreban njegov od sveta otuđeni aristokratizam, jer on mu daje visinu, distancu i usamljenost. Ako bi mu za to bio potreban i monokl, ne bih bio zbog toga na njega kivan, pošto znam kojim se poslednjim sredstvom služi. „Umišljena veličina“ , koju su mu više puta prebacivali (koja je uzgred znatno blaže izražena u „Spektrum Europas “ nego u ranijim tekstovima) spada u oprostivu, čak dozvoljenu ispomoć i nije ništa drugo nego jedan malo previše grčevit napor da održi nivo u odnosu na čitav svet, jedna samopotvrda nasuprot nepostojanju, samo nerazumljiva za one, koji
481 nikada, bar sa jednom nogom, nisu stupili pored zemlje. Sa umišljenom veličinom dajemo sebi ohrabrenje, inače ne znači ništa. KAJZERLING dolazi iz regiona duha, dakle iz velike dalji- 907 ne i zato mora da se pomuči da shvati, šta vidi na Zemlji. Zbog toga priča toliko o smislu, jer ga traži. Smisao se i mora tražiti, jer okolo vidimo samo besmisao, posebno u našem današnjem svetu. Otkriti negde neki smisao, spada zaista u najteže stvari. A traganje za njim najnesrećnije je otežano oMblnošću što već ima previše „smisla” , milioni kratkoročnih, kratkonogih, svrsishodnih smislova kratkog daha, i svi oni izgledaju onima što su u njima do preko ušiju, neobično puni smisla, i to utoliko više, ukoliko su u osnovi bemisleniji. Ovaj očajavajući pogled postaje pritiskajući kada se, primičući se ograničenijoj i manje patećoj individividualnoj sferi, razvije u takozvanu „dušu jednog iiaroda” . Upravo na to je KA.TZERLING proklet, naime na kraj sa najmanje smisla i nade, da počne sa shvatanjem vizije sveta, sa dušom naroda. Svaka tvrda reč, svaki pucanj bičem, svaka nepravednost ili pogrešnost suda postaje shvatljiva kao nehotična razdražljivost i nestrpljenje sa nezahvalnim, u grubo klupko smotanim, otpornim materijalom. KAJZERLING mora da se prsi da je isto tako Rus, kao Nemac, kao Francuz; on mora biti u stanju da NAPOLEONA, SOKRATA i DŽINGIS KANA može da nazove svojim da bi izvan i iznad hiljadurukih polipa ljudske duše još uvek mogao da misli i rasuđuje. On ne sme da pripada ni jednoj naciji, pa u stvari ni čovečanstvu: on takođe nije u pravom smislu ,,ljudski“ , već najpre bitan fenomen. Psihologija, nažalost, za ove kvalitete još nema odgovarajuće salonske pojmove i nazive, ali i neimenovan i nepoznat, to je ipak kvalitet, koji KAJZERLINGA čini sposobnim da čovečanstvo vidi sa spoljne strane. Pogled na čovečanstvo ,,iz kosmičkog pregleda“ (da upo- 908 trebim ovaj izraz primeren njegovoj psihologiji kometa) je doduše obuhvatan ali ograničen na vidljivost; vezan je za dnevnu svetlost i ne opaža stvari ispod zemlje. Što se tiče širokih površina naroda, KAJZERLING je video sjajno. Poglavlja o Italiji i Holandiji su jednostavno izvanredna. Glavu Francuske (Pariz) je nedvosmisleno pogodio, Francuz iz unutrašnjosti, koji je sav u zemlji, ostaje medutim nevidljiv. Ipak bi baš on bio bitan. U Španiji je svakako tačno video čoveka koji još živi u gotici, a da ga nije
482 imenovao. Deo Engleza koji je skriven u zemlji i moru, dobio je ime „životinjski čovek“ , ne mnogo ljubazno ali stvamo tačno. Sa njegovom Nemačkom nisam baš zadovoljan; ali ne bih znao nikoga ko bi to mogao bolje da uradi. Austrija je svoju duhovnu kulturu očigledno smestila u Beč, kao alpska zemlja krije se u tlu i nevidljiva je. Rusiju, Rumuniju, Mađarsku, Grčku i Tursku ne poznajem iz sopstvenog iskustva. 909 I sada Švajcarska, koja nas se tako neposredno i bolno tiče! Ona je nepobitno najgore prošla. KAJZERLING me je, istina, sa gospodinom Bardutom iz St. Morica nazvao modelom Svajcarca, pri čemu je gospodin Bardut sigurno isto tako bio začuđen i obradovan kao i ja, ali ja svakako manje zaslužujem to podizanje ranga od njega, pošto sam sa očeve strane tek od pre sto šest godina i samo s majčine strane približno pet stotina godina Švajcarac (što je C.A. BERNOULLI u ,JBasler Nachrichten " istakao pod opštom sumnjom u moje porodično stablo). Molim dakle naklonjenog čitaoca da moje ,,relativno-švajcarsko“ stanovište objasni mojom samo stogodišnjom švajcarskom nacionalnošću. 910 Ja, naime, bez okolišenja priznajem da je KA.TZERLINGOVA kritika vidljivog švajcarskog narodnog karaktera, ma kako delovala tvrdo i osporavajuće, bezuslovno istinita. Što se manje u tom pogledu predajemo iluzijama, to bolje za nas. Treba da znamo kako se pojavljujemo napolju, treba da mu budemo zahvalni za to, što nam on to kaže ne štedeći nas. Ne možemo, nažalost, da poreknemo da i mi sami za svaku neprijatnu rečenicu, u kojoj piše o nama, ne bismo mogli da priložimo najmanje pola tuceta krajnje ilustrativnih primera iz našeg svakodnevnog iskustva.' U osnovi nije nimalo vedra slika koju on crta o našoj Švajcarskoj. Dobre stvari koje se pominju, skoro da bi pred lošim da nestanu. Moram priznati da me je nekoliko stvari uvredilo i otuda razdražilo. To dolazi otuda što se nolens volens identifikujemo sa svojom nacijom, pri čemu s jedne strane njene pretpostavljene dobre osobine beležimo kao sopstveno dobro, a neke svoje loše osobine pripisujemo „dmgima” . Ova nesvesna simbioza je takoreći neizbežna, ali ima nedostatak, da što se više skrivamo u naciji, utoliko smo manje sami sebe svesni. Otuda, kada sam opazio svoj iritirani nacionalni ponos, pročitao sam poglavlje o Švajcarskoj, kao da je KAJZERLING pisao o meni lično - i gle čuda - moja je iritacija nestala!
483 Postalo mi je, naime, jasno da kada sam njegove sudovegn prihvatio lično, našao sam da sam o sebi sudio u iritirajućem načinu isključivo gledajući spolja. Moramo istina dozvoliti da nam se taj sud dopadne (i te kako!), ali nam se kao bitno čini to, da možemo da postojimo pred nama samima. Posmatrano spolja, takav jedan stav izgleda kao pravednost prema samom sebi; ali ona je to samo onda, ako nismo sposobni za samokritiku. Ako, međutim, imamo samokritiku, onda će spolina kritika uticati na nas upravo samo spolja i neće prodreti do srca, jer osećamo da u nama obitava strožiji sudija, nego ijedan spolja koji bi mogao da sudi o nama. Osim toga, šta sve ljudi ne misle! Koliko glava, toliko mišljenja! Nalazimo da je naš sud, konačno, isto toliko vredan kao i sud dragih. Ne možemo inače nikada svima da učinimo pravo, stoga je bolje da u sebi samima imamo mir. „Jedan gleda, dmgi poštuje, treći prezire, šta mari!“ Preko ove prave švajcarske izreke KA.TZERLING se sapleo i uzvikuje: „Kod svakog obrazovanog koji se nalazi na višem socijalnom položaju, takvo ubeđenje bez vrednosti znači jednostavno nemanje svoga mišljenja“ (s. 301). Ovde svakako najjasnije leži suprotnost između K A J Z E R - 9 1 2 LINGOVOG čoveka i Švajcarca. Sud drugih nije eo ipso merilo vrednosti, već eventualno samo korisna informacija. Pojedinac je osposobljen i ne samo to, već čak pozvan, da postavi svoje sopstveno merilo vrednosti i da ga primeni. Etika je u krajnjoj liniji individualna stvar, kao što je to nedavno tako lepo istakao ALBERT ŠVA.TCER (ALBERT SCHWEIZER). Uostalom - šta je sa aristokratom? Brine li se on o sudu9i3 drugih? On na svom vrhu ima dovoljno vazduha da odozgo bez emocija i nadmoćno gleda na viku oko iznošenja sudova mnoštva. („Glasni zvuk njihovog lajanja dokazuje samo da mi jašemo“). Zašto ne bi neotmeni narod par excellence dozvolio sebi to isto? lli bi trebalo da stoji primedba: „Quod licet Jovi, non licet bovi“? Ova primedba zaboravlja da u Svajcarskoj od pre znatnog vremena nema reči ,,podanik“ i da je istorijski psihološki stav Švajcarske, uključujući „zemlje podanika“, oformljen od trinaest starih mesta i ne od onih. Ostaje činjenica da tipičan švajcarski stav nevođenja računa o sudu dmgih ima stvarnu sličnost sa stavom aristokrata. Ja poštujem običnog čoveka, koji stanuje u onoj
484 skromnoj kući i kroz svoju izreku obaveštava i daje svetu na znanje da ima svoju sopstvenu svest o vrednostima i da sud drugih može da pusti da prođe pored njega. On je ,,aristokrata“ na svoj način, ne ,,au-dessus de la melee“ kao feudalni gospodar zamka možda, nego - to zvuči sumnjivo - ,,au-dessous de la melee“ . Mislim time više od igre rečima: tamo gde se sukobljavaju suprotnosti zbiva se gužva i vika, a to je uvek srednja ravan između gore i dole. Otmeno je gore, neotmeno dole. Otmeno, dokle god ostane gore, nalazi se izvan uplitanja, neotmeno, dokle god ostane dole, takođe je izvan. Gore i dole su kao što je od ranije poznato braća, kao što već mudra izreka iz Tabula smaragdina“ kaže: „Nebo gore, nebo dole...“ 914 ,,Otmeno“ i ,,neotmeno“ su vrednosni sudovi, otuda su subjektivni i arbitrirajući i zbog toga ih treba isključiti iz objektivne diskusije. I reč ,,aristokrata“ je vrednosni sud. Govorimo radije o čoveku duha i čoveku zemlje. Duh je kao što je poznato uvek ,,gore“ kao svetlo, vatreno vazdušno biće, jedna lelujava pneuma, dok zemlja leži dole čvrsta, tamna i hladna. Ova večna slika izražena je u principima kineske prafilozofije, u Yangu i Yinu. Čovek duha je Yang, njegova karakteristika je držanje uslovljeno idejama (koje se označava i kao ,,duh“). Čovek zemlje je Yin, njegova odlika je držanje uslovljeno zemljom. Yang i Yin su smrtni neprijatelji i potrebni su jedan drugom. Čovek koji je prožet svojom zemljom, stoji u praprincipu, koji ne ostavlja da se poželi ništa više od otmenosti i veličine, to je večni protivnik i partner pokretanog duha. KAJZERLINGOV čovekje aristokrata Yang, Švajcarac je aristokrata Yin. Tako ga u najmanju ruku shvata KAJZERLING, kada ga označava kao neotmenog par excellence. Slažem se s njim uz ograničenje da ovaj sud uključuje još i sve one narode i delove naroda, kojima je upečatljiva i nadmoćna priroda utisnula svoj pečat. Kao takve imenujem Škote2, engleske i holandske stanovnike na obali mora, Norvežane i sve stanovnike Alpa. 915 Naša najlepša planina, koja na daleko i na široko dominira Švajcarskom, zove se Jungfrau (devica na nemačkom prim.prev.). Devica Marija je zaštitnica Švajcarske, i o toj devici TERTULIAN (TERTULLIAN) kaže: „Illa terra virgo nondum pluviis rigata...“ (ona devičanska, još kišom neorošena zemlja), a AUGUSTIN kaže: „Veritas de terra orta est, quia Christus de vir-
485 gine natus est“ (istina je iz zemlje proizašla, pošto je Hrist iz device rođen) - još živo sećanje da je devičanska majka zemlja. Od starih vremena je pripadajući astrološki znak Švajcarske ili devica ili bik. Oba su takozvani zemljani znaci, nesumnjivo ukazivanje na to, da već starim astrolozima nije izmakao htonični karakter Švajcaraca. Iz vezanosti Švajcarca za zemlju proizilaze takoreći sve njegove dobre i loše osobine: postojanost na tlu, ograničenost, neduhovnost, štedljivost, temeljnost, svojeglavost, odbijanje tuđeg, nepoverenje, mučan švajcarsk^ nemački i nezabrinutost ili neutralnost - politički izraženo. Švajcarska se sastoji od brojnih dolina, udubljenja zemljine kore, u kojima su smeštena naselja ljudi. Nigde nema neizmemih ravnica, u kojima je svejedno gde neko stantije, gde nema položaja na Suncu i u senci; nigde se ne protežu duge obale, o koje se svetsko more lomi svojim vestima iz dalekih zemalja. U kičmi kontinenta, zavučen u zemIju, na način pećinskog čoveka živi stanovnik Alpa, okružen moćnim narodima, kojima pripada široki svet, koji se protežu do kolonija ili mogu da se obogate zahvaljujući blagu njihovog tla. Njegova se duša hvata za ono što ima, jer sve drugo imaju drugi, moćniji. Ni pod kojim uslovima neće dopustiti da mu neko uzme njegovo. Njegov je narod mali, a njegov posed ograničen. Ako ga izgubi, odakle da ga nadoknadi? Otuda potiče njegov nacionalni resentiment, koji, kako9i6 KAJZERLING ispravno primećuje, nije bez sličnosti sa jevrejskim. To je utoliko razumljivo, pošto se Jevreji kao narod nalaze u sličnom nesigurnom položaju i zbog toga moraju nužno da razviju slične zaštitne mehanizme; jer, resentiment je jedna zaštitna reakcija pred pretećim ili nastalim mešanjem. Postoje dve vrste mešanja, protiv kojih Švajcarac kostreši9i7 svoje bodlje: političko i duhovno. To što se brani do krajnjih granica protiv političkog mešanja - do krajnjih granica je novorođena veština neutralnosti - potpuno je razumljivo. Da se brani protiv duhovnog mešanja, tajanstvenije je, ali nesumljivo istinito. Ja to mogu iz sopstvenog praktičnog iskustva u potpunosti da potvrdim: Englezi, Amerikanci i Nemci su kao pacijenti višestruko pristupačniji za nove ideje od Švajcaraca. Neka ideja za njih ne predstavlja po pravilu nikakav rizik, ali za Švajcarca to jeste. Za njega je nova ideja kao nepoznata, opasna životinja, kojoj se čovek ili koliko god je moguće sklanja s puta ili joj se bar približa-
486 va s najvećom opreznošću. (Sa time je povezana i primetno malo razvijena intuitivna sposobnost Švajcaraca). 918 Smatram da je to utoliko sasvim u redu. Verujem u opasnost duha i ne verujem u njegovu apsolutnu nadređenost. Ja vemjem samo u marijalizovanu reč, u telo ispunjeno duhom, u kome su se Yang i Yin zdmžili u živu ljudsku priliku. 919 Za duhovno samo po sebi prianja opasnost da čoveka iščupa iz njegovih korena, odvoji ga od njegove zemljei i oduševi do Ikarovih krila, da bi ga konačno pustilo da potone u bezdnu. To s pravom plaši čoveka privrženog zemlji i on se zato od toga brani, instinktivno i ,,resentimentno“ na najneprijatniji način. Obmuto, čovek duha oseća strah i odbojnost pred zatočeništvom zemlje. U osnovi je to isto predubeđenje, koje intuitivni tip ima nasuprot osetljivom. On ga zamenjuje sa svojom sopstvenom manje vrednom funkcijom osećanja. Naravno da osetljiv tip pati od istog predubeđenja prema intuitivnom. Kada se oba sudare, oba su povređena, pošto se u svojim najbitnijim vrednostima osećaju da su se pogrešno razumeli. Dmgo u nama pojavljuje nam se uvek kao strano i neprihvatljivo. A li ako dozvolimo da nas povredi, ono ulazi u nas i postali smo bogatiji za jedan deo samospoznavanja. To što se u Švajcarskoj reagovalo osetljivo na Kajzerlinga, ne dokazuje ni u kom slučaju odbojnost, već pre to, da je hitac pogodio na pravo mesto. Svuda ga čitaju i u svakom dmštvu obrazovanih o njegovoj se knjizi priča. Takva delovanja obično nisu jednostrana. Nešto iz Švajcarske je delovalo na KAJZERLINGA i to je pažljivi čitalac svakako primetio. To nešto je moglo da se ostvari samo u Švajcarskoj. 920 Ako bi bilo tako, da smo mi najzaostalija, najkonzervativnija, najsvojeglavija, najsamouverenija i najnakostrešenija od svih evropskih nacija, onda bi to za evropskog čoveka značilo, da je on u svom centm zaista kod kuće, s nogama na zemlji, nezabrinut, siguran u sebe, konzervativan i zaostao, što znači još najintimnije povezan sa prošlošću, neutralan između funkcionišućih i suprotnosti punih težnji i mišljenja respektivnih fimkcija drugih nacija. To ne bi bila loša uloga za Svajcarsku, da predstavlja zemnu težinu Evrope i da time ispuni smisao centra gravitacije. 921 Ne bih time nikako hteo da proizvedem utisak, kako pokušavam naše nacionalne mane da preokrenem u vrednosti. Ne poričem manu i gnusnost čisto zemnog karaktera, ali ga uzimam
487 kao datost i pokušavam da utemeljim njegov evropski ,,smisao“ . Mi ne možemo kao nacija niti da se stidimo, niti možemo kao takvi da se menjamo. Da se menja ili poboljšava može samo pojedinac, koji u svom duševnom razvoju može da preraste nacionalnu prejudiciju. Nacionalni karakter je čoveku nametnut kao neodabrana sudbina, kao lepo ili mžno telo. Ne oblikuje volja pojedinca postajanje i prolaženje nacija, već su to nadlični faktori, duh i zemlja, koji na nama nerazumljive načine i iz tamnih zaleđa, formiraju narode. Zbog toga je i himerski^da se nacije kude ili hvale, jer niko ne može da ih menja. Osim toga, ,,nacija“ je (koliko i ,,država“) personificiran pojam, koji u stvarnosti odgovara samo jednoj određenoj nijansi pojedinačne psihe. Živo biće je pojedinačno biće, a nacija nema od njega odvojeni neki sopstveni život i zato nije ni krajnja svrha. Nacija nije ništa do jedan karakter, jedna smetnja ili jedna prednost, zavisi, otuda je u najboljem slučaju samo sredstvo za svrhu. Tako je u mnogim pravcima od neobične prednosti, da se u kolevci dobije i engleski nacionalni karakter. Onda može čovek u Bog zna koju zemlju da putuje i kada ga tamo neko pita: „Jeste li Vi stranac?“ , da odgovori: ,,Ne, ja sam Englez“ , (kao što priča ŠMIC (SCHMITZ) u svojoj autobiografiji'). Ovo božjom milošću stečeno samorazumevanje je zaista vredno ali nije zasluga. Time što KAJZERLING na posledično ispravan način na- 922 eije pretvara u funkcije, on razara njihovu fiktivnu supstancu, pri čemu Evropa u svakom slučaju za sada ostaje još uvek kao supstancijalno jedinstvo. Ovakvim shvatanjem on probija nacionalističku ograniČenost: nacionalna odgovornost postoji samo utoliko što zahteva evropsku odgovornost. Nacija se ne može više ispuniti u sebi samoj, već samo još kao funkcija u okvim celog funkcionalnog sistema. Da li onda neutralna Švajcarska sa svojim zaostalim, zemnim načinom, ispunjava osmišljenu funkciju u evropskom sistemu? Vemjem da na ovo pitanje moram da odgovorim potvrdno. Ne postoji, naime, na političko ili kulturno pitanje samo jedan odgovor: duh, napredak, promena, već i dmgi: mirovanje, pridržavanje. Smeli bismo s dobrom verom da sumnjamo u to, da li stanje Evrope od rata naovamo znači promenu na bolje. O tome su mišljenja, kao što je poznato, vrlo podeljena, a upravo smo čuli ŠPENGLEROV (SPENGLER) vapaj nad propašću Zapada. Večno napredovanje, kao što je poznato, ide ponekad i
488 nizbrdo. Nasuprot opasnom brzom tempu, mirovanje bi moglo da znači pravo spasenje. I narodi postanu umomi i čeznu za stabilizacijom političkih i socijalnih faktora. Šta je Pax Romana značila rimskoj Imperiji? 923 Sav život je pojedinačni život, u kome samo leži krajnji smisao. Želeo bih da ovde doslovno navedem najdublju misao u KAJZERLINGOVO.T knjizi: „A li ako se sada vinemo do najvišeg gledišta koje je dostupno čoveku vezanom za zemlju, onda moramo da kažemo: kako bi drugačije trebalo da bude, nego da u savršenosti naroda kao takvih ne leži krajnji cilj? Ovaj život je samo sredstvo za višu svrhu; ako bi bilo drugačije, ni jedan pesimizam ne bi izgledao dovoljno cm.“4Nacija kao spoljna karakteristika jednog Ijudskog društva, predstavlja sa tog stanovišta quantite negligeable. Šta bi onda značilo pojedincu, ako bi njegova ,,nacija“ kao krava koja preživa, ležala na debeloj livadi ili ne? Nije li češće bila najveća ambicija najmudrijih vladara da dovedu upravo ovakvo stanje? Da li je tako sigumo da je stanje uspavanosti nešto apsolutno za odbacivanje? Jedno je od najfundamentalnijih svojstava svake kulture da ima trajanje i da je od strane čoveka stvoreno mirovanje, iznuđeno nasuprot besmislenim previranjima u prirodi. Svaka kuća, svaki most, svaka ulica prirodi znači zaokruženo trajanje. 924 Neutralna stabilnost Švajcarske mi sa tog aspekta, uprkos svim nedostacima u odnosu na nacionalni karakter, izgleda da ipak znači nešto više za dušu Evrope, nego što KAJZERLING hoće da joj prizna. Sa njegovog duševnog stanovišta Švajcarska mora tako da izgleda kako je on opisuje. Ona i jeste takva spolja gledano: ona je antipod u odnosu na KAJZERLINGOV način, ona protivreči svojom izrazitom privrženošću zemlji njegovom intuitivnom temperamentu, kome je sve prosto postojeće grozota. Zato se srdi zbog ljudi koji imaju novac i ne troše ga. Da, a zašto bi trebalo da ga troše, ako im čini veće zadovoljstvo da štede? Za druge je trošenje novca zadovoljstvo. Jedno je, međutim, mirovanje od koga se strepi, a drugo je spasonosno kretanje, koje traži svaki intuitivni čovek u skladu sa temperamentom. Ono što KAJZERLING prebacuje Švajcarskoj jeste na kraju njen raison d’etre . S vekovima izgrađeni švajcarski nacionalni karakter nije nikakva slučajna tvorevina, već osmišljena reakcija na protivrečne, razgradive i zato opasne uticaje okoline. Kao što Svajcarska
489 mora da razume zašto jedan duh kao KAJZERLING sudi o njoj tako oštro, tako treba i da razume, da baš uspravnost spada u njena neizostavna dobra.
490
491
* ( Prvi put se pojavio u: Neue Schw eizer Rundschau XXIV/6 (Cirih 1928) str. 1-11 i i 469-479. Članak predstavlja recenziju za Spektrum Europas Hermana Kajzerlinga) ' Najednom porodičnom okupljanju neko primeti da je određeni rođak odvojen od svih ostalih. Pošto ga začudi šta bi mogao biti razlog za takvo držanje, raspita se kod domaćice kuće. ,,On pravi grozne stvari, strašan je čovek“. Ali šta je učinio? „Zamislite, on troši imanje" 2 Iz jednog malog provincijskog lista: neko dete je progutalo jedan peni. Odmah je preneto u bolnicu na operaciju. Požrtvovanim lekarima je uspelo da ponovo nađu peni. Bio je neoštećen. 3 (Vidi bibliografiju) 4 (l.c. str. 438)
XX USPON JEDNOG NOVOG SVETA „Uspon jednog novog sveta“ je podnaslov nemačkog iz-925 danja KAJZERLINGOVE knjige „Amerika set fr e e “ i istovremeno najsažetiji rezime američke knjige u svakom pogledu. Ne radi se, naime, toliko o Americi, onoliko koliko se u „ Spectrum Europas" mislilo samo na Evropu, već o nadasve mnogostranoj, u svim bojama duginog spektra svetlucajućoj mračno-vedroj, pesimistički-optimističkoj slici, o »spektru«, o fantomu Amerike. Njegovo rodno mesto je otiruća površ sa praskajućim vamicama na transatlantskom kontinentu, preko koga je prešao KAJZERLINGOV vazdušasti, svedočeći animus. Knjiga je jedno samostalno živo biće, koja nosi isto tako mnogo crta kako majke tako i oca, pre svega vidljivih u činjenici, da je Amerika za autora postala nosilac simbola jednog novog uspona sveta. Najpre, istina, izgleda kao da je »novi svet« Amerika, ali na kraju knjige postaje jasno da ona podrazumeva i staru Evropu. »Uspon jednog novog sveta« je isto toliko evropski, koliko američki, jer knjiga je izraz sudara KAJZERLINGA sa Sjedinjenim Državama. (Buduća knjiga će se baviti Južnom Amerikom.) Ovu činjenicu moramo imati pred očima, pošto je ona ključ za razumevanje subjektivnosti knjige. Ona nije slučajno ili na žalost subjektivna, već hoće da bude takva. I toj okolnosti zahvaljuje svoje dvostruko lice: Amerika viđena kroz naočare Evropljanina. Evropska psihologija se neizbežno prevodi na stranu američku i tako nastaju fascinantne igre svetlosti i senke, u kojima se dva, u osnovi uzev neuporediva sveta, naizmenično upoređuju i sagledavaju u kontrastima. Nikada mi nije jasnije došlo do svesti, koliko je teško, čak926
492 koliko je nemoguće da se nešto đrugo, strano potpuno obuhvati i iscrpno predstavi. Cisto objektivno poređenje bi zapelo već u sasvim gomjim površinskim slojevima i zbog toga mora onaj, ko se poduhvati takvog jednog poređenja, da pozove u pomoć svu svoju subjektivnost, kako bi mogao da stvori onu sliku, koja će uistinu o tuđem nešto da iskaže. KAJZERLING se ne sme nikada čitati sa očekivanjem da on pretpostavlja, kako je ono što je rekao u stvarnosti stvamo tako. Ma koliko njegove izjave zvučale temperamentno i određeno, one nikada ne hipostaziraju. On jednostavno iskazuje svoje mišljenje, na čemu mu možemo biti samo zahvalni. Ova knjiga sadrži mnoštvo najznačajnijih, najozbiljnijih i najtačnijih mišljenja, o kojima se može razmišljati samo uz određenu prednost, čak i ako u početku ili uopšte ne želimo da ih sledimo. Na osnovu mog upoznavanja američkog bića, jedva da imam nešto principijelno da zamerim KAJZERLINGOVIM shvatanjima. Ja počinjem primetno da oklevam, samo onda kada se uputi u oblast sa najvećim usuđivanjem, odnosno u oblast konstrukcije prognoza. Nezavisno od toga, njegova slika Amrike je divno sveobuhvatna. Ono šta ponajpre pada u oči jeste da on daje reč američkoj zemlji (suprotno od njegovog stanovišta u „Spektrum Europas"). Prostranstvo i veličina kontinenta su ga očarali. On oseća njegov prasvetski, još ,,nehumanizovani“ karakter. Nedostaje mu „psihička atmosfera“ u sevemoameričkom predelu. „Još se nisu izrodili bogovi iz njegovog (kontinenta) sjedinjenja sa čovekom“ . Amerika ,još nema dušu“ , jer osvajači sa tuđeg tla uzimaju istina njeno telo sa sobom, ali ne i njenu dušu. (str. 32, 35). 927 Svakako da ovaj sud zvuči tvrdo u svojoj neublaženoj određenosti, ali time KAJZERLING pogađa nešto isuviše tačno, čije saznavanje nudi značajan ključ za zatvorene zaleđine američke psihologije. Njegova analiza američke duše ne prodire doduše u one dubine, već se kreće sasvim po širokom polju fenomenologije Amerike, koja u stvari nudi gotovo neiscrpnu građu za psihoIoŠko posmatranje. Čudnovato prevladavanje ogromnih kontinentalnih razdaljina stvara, kako misli autor, atmosferu koja naliči ruskoj, sevemoazijskoj ili centralnoazijskoj. Ovo smelo poređenje predstavlja lajtmotiv knjige, koje se uvek ponavlja u diskusiji o paralelama suprotnosti: američki privatizam (ili socijalizam) i ruski boljševizam. Američki „najsvojstveniji duh je duh daljine.
493 On je sličan duhu Rusije i Centralne Azije, a duhu Evrope nimalo«. Zato se Amerika može svakako uporediti sa Kinom, ali ne sa Evropom (s. 81). Zato Amerika ,,ne treba da se stidi svoje Babbit. Danas je Babbit najzdraviji i najpouzdaniji predstavnik celog kontinenta“ , upravo zato jer je on tip, koji najbliže stoji uz svoju zemlju. Ovaj tip će preživeti i učiniće da trajno nestanu svi evropski, posebno anglosaksonski uticaji. (s. 79). Filozofske duhove kao EMERSON i V lL lJA M DŽEJMS (WI- 928 LLIAM JAMES), KAJZERLING shvata kao ^deologe kontrasta“ . DŽONA DJUIUIJA (JOHN DEWEY) smatra naprotiv za „najreprezentativnijeg Amerikanca“ i u prilog tome navodi ni malo loša obrazloženja. Takođe kao uverljivog vidi osnivača pokreta »Behaviorism«, DŽONA B. VOTSONA (JOHN B. WATSON), kao pravog američkog psihologa, pri čemu filozofija ovog prvog Evropljaninu govori toliko malo, koliko i »psihologija« ovog dmgog. Međutim, zato DJIUI govori Azijatima (Kina i Rusija) utoliko više, jer njegova filozofija je »za vaspitanje podešena psihologija“ . DJIUIJEV značaj, koji se prostire sve do Azije (vaspitna reforma u Kini na primer) dokazuje čudnovatu sličnost duševne pozicije uprkos svim različitostima. I ovde KAJZERLING pogađa, kako mi se čini, u ono bitno, jer u Aziji kao i u haotičnoj mešavini rasa i kultura američkih doseljenika, radi se o socijalnom problemu vaspitanja prvog ranga. Evropski doseljenik se na američkom tlu podmlađuje, jer u onoj primitivnoj atmosferi može da se vrati na psihološke modele za omladinu i otuda njegova adolescentna psihologija sa svojstvenim vaspitnim problemom. U stvari, današnje moralno stanje američke posleratne omladine znači jedan veliki zadatak u vaspitanju, pored koga dmgi, Evropljaninu bitniji zadaci u kulturi, moraju da se povuku u senku. KAJZERLING smatra ideal visokog životnog standarda za929 najfundamentalniji motiv američkog morala. On se izražava u ideji »social cervice« kao i u ideji opšteg blagostanja. On ovaj ideal naziva »životinja-ideal«. »Koja se životinja ne bi, ako bi mogla da misli, stavila pod zastavu ideala najvišeg mogućeg životnog standarda?« uzvikuje KAJZERLING. I to je taj ideal, koji čini srž tipično američkog pogleda na svet, odnosno „biheviori?ma“ . Otuda je VOTSON jedan od predstavnika onoga „ ... što Sjedinjene Države duhovno predstavljaju u 20. veku«. Istovremeno, osnovni stav biheviorizma obrazuje duhovni most ka boljše-
494 vičkoj psihologiji. Zbog toga Amerikanac izgleda kao »duhovno najpasivniji čovek«, a »američka civilizacija... najjednoobraznija, koja je ikad postojala... Kao što ideal zdravlja doprinosi animalizaciji Amerikanca, isto tako stoji stvar i sa idealom vaspitanja, koji ne znači ništa bolje od treninga primerenog životinjama.« (str. 159, 163, 175, 174, 185) 930 Ovom duhovnom stanju odgovara nedostatak autoriteta države. »Država i vlast ne važe kao životne forme koje stoje iznad privatne ličnosti. One se štaviše posmatraju kao forme koje ispunjavaju njegovu volju... Svaki američki građanin se raduje današnjoj strahovitoj moći Unije i čini sve moguće za očuvanje njenog prestiža u inostranstvu. Ali za svoju sopstvenu ličnost na njih gleda sasvim drugim očima. Kod kuće je on na prvom i poslednjem mestu privatnik«. U SA predstavljaju »jedan gigantski kanton Apencel - to je najprovinciskija provincija Švajcarske« (str. 232, 233, 234) 931 Duhovite opaske u ovoj knjizi ne nedostaju, tako se pominje klubska dama kao »tetka nacije«, koja nevaljalom malom nećaku uskraćuje alkohol štetan po zdravlje, za dobrobit nacije, ili psihologija »dečjeg vrtića« za odrasle Amerikance i mnogi drugi zabavni efektno osvetljeni detalji. (str. 279 i d., 263, 262-282) 932 Poglavlje »Precenjeno dete« je prema mom zapažanju najbolje u čitavoj knjizi. »Amerika«, kaže se ovde, »je previše zemlja precenjenog deteta«, izraz za mladost nacije i istovremeno pokušaj da se ta mladost održi. Ono što KAJZERLING u ovom poglavlju kaže o međusobnom odnosu polova i članova porodice, o roditeljima, supružnicima, braku, vaspitanju dece, gubljenju muškosti kod muškarca i jačanju muškosti kod žene, vredno je čitanja preko svake mere, ne samo zbog toga jer se odnosi na Ameriku, već zato što bi mi moderni Evropljani mogli nešto od toga da naučimo za nas same. Ko, naime, još ne bi znao, njemu će ovom prilikom postati jasno, da kao što azijski boljševizam ulazi u naš evropski komunizam, tako i amerikanizam zahvata više socijalne slojeve Evrope. Evropa se sumnjivo približava vezniku između dve heterogene veličine, Amerike i Azije. Još uvek se ne može reći da Evropljaninu ostaje »samo teskoban izbor« između amerikanizacije i boljševizma. Evropa je - hvala Bogu - još uvek sama i svoja. Ali bi utoliko jasnije valjalo uvideti, koliko je amerikanizacija gornjeg socijalnog sloja već uznapredovala. Zato bih
495 KAJZERLINGU poželeo isto tako pobožnu publiku u Evropi kao u Americi. Pre svega - da se ne ljutimo - iako ponegde izgleda kao da neki ljuti pas bezdušno drmusa žrtvu, ili kao da neki učitelj čovečanstva daje dobre savete dečaku pri kretanju na životni put. Ne ljutimo se nikada kada čitamo KAJZERLINGA, on u osnovi misli dobro. I kako često tačno pogađa! Da, sve što on sa evropskog stanovišta kaže o Americi može da izgleda svojevoljno, pogrešno i netačno, a ipak zamišljeni Evropljanin ima dovoljno podsticaja da iz ove knjige crpi ne sarmf za sebe kao evropsko kolektivno biće, već i za sebe kao pojedinačnog čoveka. Amerikanac je konačno takođe čovek kao mi, i njegovi ideali i moralni motivi pripadaju istoj hrišćanskoj eri kao naši. Stoga kritika upućena njima pogađa i nas. To je čitaocu posebno uočljivo u poslednjem poglavlju o ,,spiritualnosti“ . Ovde, doduše, izgleda da je reč o Americi, ali u stvarnosti KAJZERLING objavljuje ispovedanje vere i nadu u budućnost, koji se Evrope tiču u višem smislu nego Amerike, iako takođe najdublje dodiruju i američkog Čoveka hrišćanskog vremena. Nikada mi nije toliko palo u oči, u kolikom je stepenu KAJ- 933 ZERLING glsnogovornik kolektivnog duha, kao pri čitanju ovog poglavlja. Od grofa KAJZERLINGA, »intelektualnog aristokrate« bi se, kako je pravo, smela očekivati priznanja, oko kojih bi strujao hladniji visinski vazduh diferenciranosti akademskog duha. A li ništa od toga nije slučaj, naprotiv: on govori o stvarima koje akademskom duhu ne samo da su daleke, već su mu ili nepoznate, ili ih prezire, naime o onim stvarima, koje dušu modernog čoveka stvarno zaokupljuju, stvarima, koje svakako ne leže na površini, ali koje postaju vidljive za onoga, ko se interesuje za pozadine i priča sa onim ljudima, koji obično ne pričaju glasno. ,,Tihih u zemlji“ ima, međutim, više od larmadžija. Ovde, u svom poslednjem poglavlju, KAJZERLING priča iz pozadina i za pozadine. Ovde on više ne zbunjuje, nije više briljantan, - on zahvata. Ovde se pojavljuje KAJZERLING koga moramo da zapamtimo, neko ko govori glasom mnogih i tako izražava atmosferu jednog velikog vremenskog preokreta. Iz njega nesumnjivo govori čovek ovog vremena, kada stavlja razumevanje ispred vere i individualni doživljaj iznad konfesije. Pojedinac počinje da bude »gospodar sebe samog i oslobodivši se okova tradicije, da stare istine, ukoliko su istine, koje su raniji ljudi priznavali kao autori-
496 tet, lično saznaje i razume. Tako uznapredovani minoriteti počinju upravo u ovo vreme, pošto se stare forme raspadaju, da svoj bitni smisao, svoju živu i besmrtnu supstancu, doživljavaju dublje nego što se to događalo od zlatnih dana hrišćanstva, pošto su grčki mislioci radili na njegovom pogledu na svet. To znači ništa manje, nego da sada nastupa vreme Sv. Duha.« (s. 462) 934 Ko bi to mislio? Ili bolje - ko u stvari tako misli? Ko su ti „uznapredovali minoriteti“? Gde se misli tako? Mogu Vam odati tajnu: Vaši najbliži susedi, od kojih to nikada ne biste očekivali, odnosno gospoda Majer i Miler misle tako. Nekada to znaju, a nekada ne. Ako znaju, onda to znanje skrivaju brižljivije od najgoreg skandala. Osećaj stida ne štiti u današnje vreme više toliko staromodne objekte nevinosti nego više tajnu spiritualnost. Danas postoji beskrajno mnogo ljudi koji eksperimentišu »duhovno« i koji su pritom sa stidom svesni svog nekompetentnog i nelegitimnog ponašanja, čak u toj meri, da često zatvaraju oči pred samima sobom. Njihov veliki broj čini da KAJZERLING priča sa takvim uverenjem, dok ipak kaže nešto tako nečuveno i neverodostojno, o čemu bi trebalo da zna, da na to sve crkve, sve akademije, sve vlasti, sva akcionarska društva vrte dostojanstvenim i mudrim glavama. Koliko će se tih „mirnih u zemlji“ usuditi, da grofii zbog tog priznanja demokratski protrese ruku?
* (Prvi'put se pojavilo u: Neue Zurcher Zeitung , br. 2378 (Cirih, 7. de cembar 1930) kao recenzija na knjigu Hermana Kajzerlinga (Hermann Keyserling) Amerika. D er Aufganag einer neuen Welt.)
497
XXII KOMPLIKACIJE AMERIČKE PSIHOLOGIJE* Naivnom Evropljaninu nikada ne bi palo na pamet da psi- 946 hologiju prosečnog Amerikanca posmatra kao posebno komplikovanu ili čak rafiniranu. Naprotiv, on je štaviše pod utiskom jednostavnog i pravolinijskog američkog razmišljanja i ponašanja. Amerikance rado smatra vrlo aktivnim, praktično orijentisanim i strašno vrednim narodom, upravljenom prema jednom jedinom cilju (prema žutom bogu) i lako ograničenim onim, što neki engleski časopisi nazivaju ,,Americana“ - nečim što leži na ivici blagog ludila: „Naseljenici su uopšte, morate znati, nešto posebno, uzmite samo naše južnoafričke rođake.“ Ako onda moram da kažem nešto ozbiljno o Amerikancima 947 i njihovoj psihologiji, moja evropska publika nije baš šokirana, ali je u svakom slučaju malo pometena i sklona neodobravanju. Šta će sami Amerikanci misliti o mojim idejama, ostaje da se sačeka. Prvi put sam kratko posetio Sjedinjene Države 1909. godi-948 ne. To je bio moj prvi utisak o američkom narodu u celini; pre toga sam upoznao samo pojedinačne ličnosti. Sećam se kako sam idući ulicama grada Bafalo sretao stotine radnika, koji su upravo izlazili iz jedne fabrike. Kao naivni Evropljanin, kakav sam tada bio, nisam mogao a da mom američkom pratiocu ne primetim: „Nisam stvamo imao pojma da u Vašem narodu ima tako strašno mnogo indijanske krvi.“ ,,Šta“ , reče on, „indijanske krvi? Kladim se da u čitavoj ovoj gomili nema od toga ni jedna kap.“ Ja sam uzvratio: „Zar ne vidite njihova lica? Deluju više indijanski nego evropski.“ Na to su me poučili da je verovatno najveći broj tih radnika irskog, škotskog i nemačkog porekla, bez i traga indijan-
498 ske krvi u venama. Bio sam zbunjen i delom nisam verovao. Kasnije sam naučio da uvidim koliko je moja tvrdnja bila smešna. Ništa manje zbog toga ostao je utisak sličnosti crta lica, a kasnije godine su taj utisak još pojačale. Kao što tvrdi profesor BOAS, kod mnogih američkih doseljenika postoje čak merljive anatomske promene - promene koje se pojavljuju već u drugoj generaciji. Njegove nalaze drugi autoriteti nisu, međutim, uvažili. 949 Sećam se jedne njujorške porodice nemačkih imigranata, u kojoj je troje dece rođeno u Nemačkoj a četvoro u Americi. Ovi su bili nepogrešivi Amerikanci, a oni nedvosmisleni Nemci. Za oštro evropsko oko se u čitavoj spoljnoj pojavi rođenog Amerikanca nalazi nešto, što ga razlikuje od rođenog Evropljanina. Nije to toliko u anatomskim detaljima koliko u opštem ponašanju, fizičkom i duhovnom. Sreće se u načinu govora, kretnjama, mentalitetu, u pokretima tela i u nečemu što je još suptilnije od toga. 950 Kada sam se vratio iz Amerike, imao sam retko nezadovoljavajuće osećanje nekoga, ko je nekako propustio ono stvamo. Morao sam da priznam da nisam bio u stanju da je ,,ocenim“ . Znao sam samo da je postojala kao vlas kose tanana razlika između Amerikanaca i Evropljanina, isto kao što postoji između Austraiijanaca i Južnoafrikanaca. O toj razlici se mogu navesti neke šaljive ili pametne stvari, a ipak se promaši ono što je bitno. Jedan dmgi utisak mi je, međutim, ostao isto tako u sećanju. Najpre ga nisam opazio, ali je on izranjao ponovo i ponovo, kao sve što je od nekog značaja, ali ga još nismo razumeli. Bio sam jedanput u Novoj Engleskoj gost jedne izuzetno kmte i svečane porodice sa respektabilnošću koja upravo uliva strah. Osećao sam se skoro kao kod kuće. (Ima vrlo konzervativnih i izuzetno poštovanih ljudi i u Švajcarskoj. Mi bismo u tom pogledu čak mogli da prevaziđemo američki rekord.) Crnačka posluga je iznosila jelo na sto. Najpre mi je bilo pri duši kao da mčam u nekom cirkusu i uhvatio sam sebe, kako krišom ispitujem ima li otisaka tih crnih prstiju na tanjirima. Nad obedom se širila svečana atmosfera, za koju nisam mogao da spoznam nikakav razlog, ali sam smatrao da je to svečani ton ili uzvišena opustošenost visoke vrline ili nešto slično tome, što je lebdelo u prostom. Smejanja u svakom slučaju nije bilo. Svako je bio suviše dobro vaspitan i suviše otmen. Konačno nisam više izdržao i počeo sam na moju propast da pričam viceve. Propratili su ih škrtim smeškom. A li mi nije pošlo za
499 rukom da izazovem ono srdačno i velikodušno američko smejanje, koje mi se tako dopada i kome se divim. ,,Onda“ , mislio sam, „indijanska krvi, drvena lica, prikriveni Mongoli, zašto da ne probam sa Vama na kineskom?“ Tako sam došao do svoje poslednje priče, stvamo dobre - i jedva da sam je završio kada izbi neposredno iza moje fotelje prava lavina smeha. Bio je to sluga Cmac i bio je to pravi američki smeh, to divno, neobuzdano, iskreno smejanje, koje otkriva sve, redove zuba, jezik. nepce, možda malo preterano, a sigurno je imao manje od še^iaest godina. Kako sam voleo tog afričkog brata! Priznajem da je to malo luckasta priča i utoliko više, pošto 951 tada nisam mogao da prepoznam razlog, zašto mi je slučaj ostao u sećanju.Tek mnogo kasnije mi je došlo značenje koje leži u osnovi tog utiska i onog dmgog, doživljenog u Bafalu. Naši nazori često imaju vrlo skromno poreklo. Zbog toga952 ne oklevam da svom čitaocu potanko ispričam, kako su nastale moje ideje o američkoj psihologiji. Ove dve male impresije sadrže in nuce stvarno sve, što sam potom naučio u dvadesetpetogodišnjem radu sa američkim pacijentima. Američko smejanje je krajnje upečatljivo. Smejanje je va- 953 žan emoconalni izraz i iz načina kako se ljudi smeju, može se saznati mnogo toga o njihovom karaktem. Postoje ljudi koji pate od zakržljalog smeha. Čoveka prosto zaboli kada ih vidi da se smeju i od šuma tog zagriženog, zlog, stisnutog zveckanja čoveku je skoro muka. Amerika kao nacija ume da se smeje i to znači vrlo mnogo. U tome još ima detinjastog, zdravog duha, neposrednog odnosa prema susednom čoveku. Ovo smejanje ide mku pod ruku sa pažnje vrednom živah- 954 nošću i velikom neusiljenošću izraza. Amerikanci su vrlo pričljivi. Tračevi i potreba za brbljanjem izlivaju se u novinama u velikom obimu. Pričanje čak ide dalje i dok se čita. Stil ,,dobrog“ američkog pisanja je ton razgovora. Ako nije suviše banalan, on deluje na nas Evropljane isto tako osvežavajuće i razvedravajuće kao i njihovo smejanje. Često je to, nažalost, prosto naklapanje, rastuće i opadajuće zujanje jedne ogromne gomile mrava. Jedna od veličanstvenih prednosti američkog jezika je n j e - 9 5 5 gov sleng. Ja sam daleko od toga da mrštim nos na sleng, naprotiv, izuzetno ga volim. Sleng znači jezik u postajanju, nešto sasvim i skroz živo. Njegove slike nisu izbmšene i crvotočne meta-
500 fore, nikakav oslabljeni, samo svojim poreklom iz nezamislivo dalekih vremena zalečeni odraz, nikakve glatke, korektne, kratke i obavezujuće konvencije, već forme pune života, koje još u sebi nose čitavu vitalnost njihovog zemnog porekla i neuporediva začinjenost lokalitetom uslovljenih odnosa, kakvi su svojstveni nepoznatom i još uvek sa predubeđenjima vezanom tlu jedne nove zemlje. Oseća se priliv stranog života na mapi, strujanja starog engleskog jezika i čovek se pita odakle dolazi.Da li je to jedino nova zemlja? Ja u to sumnjam. 956 Način na koji se Amerikanac kreće, pokazuje jaku sklonost ka nehajnosti.Ako ispitujemo kako ide, kako nosi svoj šešir, drži cigaru, kako govori, kostatovaćemo izrazitu nonšalantnost. Čuje se neobična količina neusiljenih glasova u razgovoru, koji se odvija o nekome iz okruženja. U načinu na koji ljudi tu sede, nedostaje bilo kakvo ustezanje - ponekad na račun njihovog nameštaja - a nedeljom se vide ulice tačkasto markirane stopalima, koja strče preko prozorskih simseva. Postoji sklonost da se kreću opuštenih zglobova, sa minimumom inervacije. Pri govoru se konstatuje ista nonšalantnost sa nedovoljnom inervacijom mekog nepca, što deluje na nazalnu modulaciju, koja je za Amerikance tako karakteristična. Njišući bokovi, primetni kod primitivnih žena, posebno Crnkinja, često se sreću kod Amerikanki, takođe je dosta rasprostranjen i njišući hod muškaraca. 957 Najčudnovatija odlika američkog života je bezgranična otvorenost. Svako mora da upozna svakog i čini se da čak uživaju u toj neobičnosti. Za jednog stanovnika Srednje Evrope, kao što sam ja, taj publicitet života, nedostatak odstojanja između ljudi, nepostojanje živih i žičanih ograda oko vrtova, precenjivanje omiljenosti, trač-kolumne u novinama, otvorena vrata na kućama (može se s ulice tačno kroz dnevnu i zatim kroz spavaću videti zadnje dvorište i dalje), odsustvo odbrane pojedinca pred pritiskom štampe i slično, više su nego odbojni, odnosno upravo strašni. Trenutno su progutani vrelim i sveopšte preplavljujućim talasom požude i emocionalne neumerenosti. Ljudi vide sebe jednostavno svedene na deo mase, ni sa kakvom drugom nadom ili očekivanjem nego samo sa iluzornim ciljevima jednog prerevnosnog i uzbuđenog kolektiva. Pliva se još samo za svoj život i to je to. Čovek se oseća slobodnim - to je najneobičnije u tome ipak kolektivni pokret sustigne čoveka hitrije, nego što bi to us-
501 pelo bilo kakvo staro čvornovato korenje u evropskom tlu. Čak i glava tone ispod. Uz američki kolektivitet ide čudnovati nedostatak uzdržanosti u odnosu na emocije. To se vidi u poslovnosti i žurbi svakodnevnice, u mnoštvu entuzijazama, u orgijastičnim sektaškim ispadima, u žestini javnog divljenja i stida. Preovlađujući uticaj kolektivnih uzbuđenja duhova prodire u sve i svakoga. Kada bi bilo moguće, sve bi se obavilo zajednički, jer snaga otpora kolektivnim uticajima izgleda čudnovato mala. Istina, tačno je da da je neka zajednička akcija uvek manj% naporna od individualnog pokušaja. Podsticajna snaga kolektivnog poduhvata vodi mnogo dalje , nego čak i sklupčani individualni napor, pošto to ljudima dopušta da vide dalje preko sebe samih i da budu nepažljivi za smelosti. Na drugoj strani, ova snaga olako ide predaleko i vodi ljude u situacije, koje lično razmišljanje teško da bi ikada izabralo. Ona se odražava na psihologiju čoveka na odlučujuće nivelirajući način. To se doživljava pre svega kod američkog seksualnog pro- 958 blema, onako kako se on odvijao od rata naovamo. Može se konstatovati nepogrešiva sklonost ka promiskuitetu, koja se ne ispoljava samo u učestalosti razvoda, već posebno u upadljivom oslobađanju od seksualnih predrasuda u okviru mlađe generacije. Kao neizbežna posledica toga trpeće lični odnos između polova. Laki pristup nikada ne izaziva pokazivanje vrednosti karaktera i stoga ih i ne razvija, a istovremeno predstavlja ozbiljnu smetnju za svako dublje međusobno razumevanje. Jedno takvo razumevanje, nezamislivo bez prave ljubavi, može se postići samo prevladavanjem svih onih poteškoća, koje priređuje psihološka različitost polova. Promiskuitet stavlja van snage sva ta nastojanja kroz ponudu povoljnih mogućnosti izbegavanja. Lični odnos postaje sasvim suvišan. Ukoliko više pak prevladavaju takozvana sloboda bez predrasuda i jeftini promiskuitet, utoliko više splašnjava ljubav i izmeće se u površne seksualne međuigre. Najnoviji razvoj u oblasti seksualnog morala odlazi u seksualni primitivizam, uporedivo sa nepostojanošću moralnih običaja kod primitivnih naroda, gde pod uticajem kolektivnog uzbuđenja jednim udarcem nestaju svi seksualni tabui. Celokupan američki život izgleda kao život u nekom veli- 959 kom naselju - u stvari kao gradski život. Čak i najmanja naseobina izneverava karakter sela i teži tome da bude grad. Grad ovla-
502 dava ukupnim stilom života, čak i u seoskom području. Izgleda kao da je sve kolektivno i dovedeno na jedan jedini imenitelj. Prilikom jedne posete nekom takozvanom kampu sa takozvanim životom u prirodi, jedan evropski prijatelj, koji je putovao sa nama, šapnuo mi je u trenutku nepažnje domaćina: „Kladim se, imaju čak i knjigu sa uputstvom o pravilnom kampovanju“ - i zaista bila je već tu, pakosno ležeći na polici, sva svetla u crvenoj i zlatnoj boji! 960 Zemlja je prekrasna, upravo božanstvena; još uvek u vazduhu visi laki miris bezistorijske večnosti, dražesni cvrčci još nisu postali plašljivi od ljudi. Oni još nisu primetili da žive u Americi, kao izvesni Navahosi. A volovska žaba priča noću svojim praistorijskim brujećim glasom. Lepe, nemerljive noći i dani blagosloveni suncem. To je istinska zemlja i niko joj ne izgleda dorastao, pogotovo nikako taj užurbani, glasni, brbljivi, gradski narod što vozi automobile. Oni je i ne poseduju, kao što je Indijanci imaju u sebi, kod kojih se čovek posebno dobro oseća, jer oni očigledno stoje u začaranosti svojom zemljom, a ne na njenom vrhu. Tako tamo bar vlada mir božiji. 961 Ja prilično dobro poznajem majku-nacija Seveme Amerike; ali ako bih morao da izlažem samo na osnovu teorije nasleđivanja, kako su Amerikanei koji od njih potiču stekli svoje upadljive osobenosti, dospeo bih u tešku zbunjenost. Moglo bi se pretpostaviti da su oni delom proizvod stava starih pionira i doseljenika. Ipak mi ne uspeva da vidim kako bi osobenosti, koje sam pomenuo, mogle da budu u zavisnosti sa karakterom ondašnjih farmera-doseljenika. Postoji jedna znatno bolja hipoteza da se objasne osobenosti američkog bića. To je činjenica da su države prožete Cmcima, tim krajnje pažnje vrednim i značajnim figurama. Nekoliko država je posebno ,,crno“ , okolnost koja može da začudi naivnog Evropljanina, koji Ameriku smatra belom nacijom. Ona nije potpuno bela, s dopuštenjem, već šarena. Tu se ne može ništa promeniti, jednostavno je tako. 962 Postoji li nešto zaraznije, nego živeti rame uz rame sa nekim više primitivnim narodom? Idite u Ameriku i gledajte šta se događa. Ako je to tako očigledno, da se preko toga sapliće, naziva se „going black“ , postati crn. Ako je manje očito, objašnjava se ,,Suncem“ .U Indiji je to uvek Sunce. U stvamosti se radi o
503 oslabljenom postajanju crnim, odmereno kroz posebno tvrdokornu konvencionalnost (sa njenim poddelovima u obliku čestitosti i naglašene pristojnosti). Pod pritiskom sve te konvencionalnosti, ljudi se jednostavno osuše, iako za to čine odgovomim Sunce. Za nas Evropljane je mnogo lakše da budemo malo nemoralni ili bar da budemo malo opušteniji, pošto mi ne moramo da održavamo moralni standard naspram velike težine primitivnog života. Inferiorni čovek praktikuje kolosalnu privlačnost jer on fascinira dublje slojeve psihe, koji su živeli kroz neznano duge vremenske periode pod sličnim uslovima - ,,on revient toujours a ses premiers amours“ . On nas opominje - manje naš svesni nego naš nesvesni razum - ne samo na detinjstvo, već na našu predistoriju, koja bi nas, što se germanske rase tiče, odvela nazad ne dalje od oko hiljadu i dvesta godina. Varvarin u nama je još uvek sjajno jak i on lako popušta bravama za naša sećanja iz mladosti. Zbog toga su za njega potrebne sasvim odlučne mere odbrane. Romanski narodi su stariji i zbog toga nije potrebno da budu toliko oprezni; pa i njihov odnos prema obojenim narodima je drugačiji. Zaštitne mere germanskog čoveka dosežu samo dotle, do- 963 kle doseže svest. Ispod praga svesti, zaraza nailazi na prilično mali otpor. Onako kako obojeni živi u njihovim gradovima i čak njihovim kućama, tako živi i ispod njihove kože, nesvesno. Naravno da to ima obostrano dejstvo. Kao što svaki Jevrejin ima kompleks Hrista, svaki Crnac ima kompleks belog čoveka i svaki Amerikanac kompleks Cmca. Po pravilu bi svaki obojeni dao sve za to, da zameni svoju kožu, a belac krajnje nerado priznaje da ga je Crnac dodirnuo. Pređimo na činjenice. Šta ima ta okolnost zajedničko sa964 američkim smehom? Sta sa bezgraničnim, bučnim zahtevom za druženjem? Sa željom za kretanjem i izrazima snage svake vrste? Sa mlitavim hodom, crnačkom igrom i muziciranjem? Ritam džeza je isti kao kod n’ goma, afričke igre. Centralnoafrički n’ goma sa svim njegovim cupkanjem i njihanjem, izvijanjem ramenima i bokovima može se igrati i kao američki džez. Američka muzika je sasvim očigledno prožeta afričkim ritmom i melodikom. Bilo bi teško ne videti da je obojeni sa svojim prirodnim965 načinom kretanja, svojom jako izražajnom emocionalnošću, detinjom neposrednošću, svojim smislom za muziku i ritam, komič-
504 nim i slikovitim jezikom, utieao na američko ,,držanje“ . Kao što svaki psiholog i doktor zna, ništa nije više zarazno od tikova, mucanja, srčenja, znakova uzbuđenosti duha, smeha i osobenosti jezika. Cak i kada smo glavom i srcem negde drugde, čak i kada slušamo šalu na drugom jeziku koji ne razumemo, ne možemo a da se ne nasmešimo, ako se svi drugi smeše. Mucanje se može sasvim lako preneti, tako da se jedva može drugačije, nego da se nehotično imitira. Melodije i ritmovi su sasvim podmukli, mogu čoveka danima da progone, a što se jezika tiče, zaprepašćujuće je, kako slikoviti izrazi i dmgačiji izgovor mogu nekoga da spopadnu; najpre ih pričamo zbunjeno još kao citate i konačno ih primenjujemo, jer više jednostavno ne možemo da ih se oslobodimo. 966 Belac je strašan problem za Crnca i ako nekoga tako duboko zarazite, nešto se tajanstvenim načinom vraća od njega nazad u vas samog. Cmac samim svojim prisustvom vrši uticaj na temperament i nagon za imitiranjem, koji Evropljanin mora nužno da primeti, isto kao što on vidi beznadežni jaz između američkog i afričkog Cmca. Zaraza među rasama je vrlo ozbiljan intelektualni i moralni problem, pri čemu je primitivni čovek brojčano nadređen belom. Amerika ima taj problem samo do određenog stepena, pošto ovde beli obojene brojčano daleko nadmašuju. Ona očito kontroliše primitivni uticaj sa malim rizikom za sebe samu da ga asimiliše. Sta bi se dogodilo ako bi se obojeno stanovništvo u znatnom broju uvećalo, stoji na jednom drugom mestu. 967 Potpuno sam uveren da se određene američke osobenosti mogu neposredno povezati sa obojenima, dok su druge nastale kao kompenzaciona zaštita od sopstvene mlitavosti. A li one ostaju kao spoljašnje manifestacije, koje ne dodiruju srž američkog bića, što nije slučaj tamo gde se radi o „going black“ . Pošto ja nisam istraživač ponašanja, zadovoljavam se pretpostavkom, da smo još veoma mnogo udaljeni od stvamog čoveka, dokle god posmatramo njegovo ponašanje. Ja posmatram ponašanje kao prostu čauru, koja skriva živu supstancu u unutrašnjosti. Tako mogu kod belca sasvim jasno da primetim njegove lako negroidne manirizme i moje pitanje glasi: da li je taj ameriČki belac različit od evropskog predstavnika istog roda? Verujem da postoji izrazita razlika među njima, iznutra kao i spolja. Evropski časopisi su nedavno objavili fotografije poznatih Amerikanaca sa in-
505 dijanskim ukrasima za glavu i nekoliko Indijanaca u evropskim odelima na naspramnoj strani uz pitanje: ko su Indijanci? To nije samo vic. Ima nešto u tome, što jedva može da se 968 poriče. Može izgledati misteriozno i neverovatno, ali je činjenica, koja se u drugim zemljama isto tako može zapaziti. Zemlja može čoveka da asimilira. Postoji jedno X i jedno Y u vazduhu i tlu jedne zemlje, koji ga lagano prožimaju i ujednačuju sa tipom domaćeg stanovnika, čak do tačke lake promene utiskivanja njegovih fizičkih crta. Verifikacija takvih činjenica u sfnislu tačnog merenja, ma koliko da su one dominantno tu i tamo očigledne, u priznatoj meri je izuzetno teška. Ali postoji tako mnogo toga što izmiče svim našim sredstvima egzaktne naučne provere, uprkos njenom jasnom i nedvosmislenom karakteru. Pomislite samo na sve finese izraza u pogledima, gestovima i tonovima. U praksi se svako upravlja prema tome i ni jedan idiot ih ne bi pogrešno razumeo, a ipak čovek vidi sebe pred neobično delikatnim zadatkom kada se radi o tome da pmži strogo naučni opis. Poznajem jednog čoveka, koji je u nizu fotografija Jevreja iz različitih zemalja sa skoro nepogrešivom sigurnošću mogao da kaže: ovo je poljski, onaj kozački, ovaj ovde je nemački Jevrejin i tako dalje. Ove suptilne oznake postoje nesumnjivo u čoveku: čas le- 969 že u njegovim crtama lica, čas u njegovim kretnjama, u njegovom izrazu lica, pogledu i ponekad u njegovoj duši, koja treperi kroz providnu čaum njegovog tela. U svakom slučaju, često je moguće da se kaže u kojoj je zemlji došao na svet. Poznajem znatan broj slučajeva, gde su deca čisto evropskih roditelja rođena u istočnim zemljama i koja su pokazivala odlike njihovih odgovarajućih mesta rođenja, bilo u sitnicama u njihovoj pojavi ili u duhovnoj sklonosti ili u oboma i to u toj meri, da nisam samo ja, već su i dmgi, koji nisu imali nikakvo saznanje o okolnostima, mogli da postave dijagnozu. Strana zemlja ide onima koji su u njoj rođeni nekako pod kožu. Određena, vrlo primitivna plemena su ubeđena, da je nemoguće osvojiti tuđu zemlju, jer će deca, koja bi tamo došla na svet, naslediti pogrešne duhove predaka, koji borave u drveću, stenama i vodama te zemlje. U ovoj »primitivnoj« intuiciji mogla bi da se krije određena suptilna istina. To bi značilo da duh Indijanca prilazi Amerikancu iznutra i 970 spolja. Uistinu se često u obliku američkog lica prepoznaje začu-
506 đujuća sličnost sa oblikom indijanskog, više, kako ja mislim, na licima muškaraca nego žena. A li žene su uvek konzervativniji element, ma koliko vole da se proglašavaju modemim. To je sigumo paradoks, ali takva je ljudska priroda. 971 Spoljno izjednačavanje sa osobenostima neke zemlje nešto je što bi čovek skoro poželeo. U tome nema ničeg čudnovatog. Spoljna sličnost je, međutim, slaba u poređenju sa manje vidljivim, ali zato dublje prodirućim uticajem na duh. Čini se kao da je duh neuporedivo više osetljiv i podložan medijum od tela. Verovatno da je duh, mnogo pre nego što telo reaguje, već saznao znatne promene, promene koje dotičnom ili njegovom neposrednom okruženju ne padaju u oči, već samo nekome sa strane. Tako ne bih očekivao od prosečnog Amerikanca, koji nije izvestan broj godina proveo u Evropi, da bude svestan toga, koliko se njegov duhovni stav veoma razlikuje od onog kod Evropljanina, tako malo kao što bih od prosečnog Evropljanina očekivao da prepozna svoju različitost od Amerikanca. To je razlog zašto nekome tako mnogo toga, što je za jednu zemlju karakteristično, izgleda čudnovato ili smešno: odnosi iz kojih oni izrastaju, nekome su ili nepoznati ili ih neko nije razumeo. Oni ne bi bili ni čudnovati ni smešni, kada bi mogla da se oseti atmosfera mesta kome pripadaju i koja ih čini razumljivim i logičnim. 972 Svaka velika zemlja ima takoreći svoje kolektivno držanje, koje bi se moglo nazvati njen genius ili spiritus loci. Nekada se on može obuhvatiti jednom formulom, nekada mu uspeva da se izvuče, a ipak je na neopisiv način tu, kao jedna određena atmosfera, koja sve prožima, izgled ljudi, njihov jezik, ponašanje, odeću, miris, njihove interese, ideale, politiku, filozofiju, umetnost i čak njihovu religiju. U jednoj čvrsto zaokruženoj civilizaciji sa solidnom istorijskom pozadinom, kao što je na primer francuska, lako možete da prepoznate osnovni ton francuskog duha: to je »la gloire«, sasvim izrazita psihologija prestiža u svojim najplemenitijim kao i u najsmešnijim formama. Naći ćete ih u načinu govora, u pokretima, shvatanjima, u celokupnom stilu života, u politici i čak u nauci. 973 U Nemačkoj je to ,,ideja“ , koju svako otelovljuje. Ne postoje obični ljudi, neko je »gospodin profesor« ili »gospodin tajni savetnik«, »gospodin viši finansijski savetnik« i čak i duže od toga.
507 Često je nemačka ideja tačna i često je pogrešna, ali nikada ne prestaje da bude ideja, bilo da pripada najuzvišenijoj filozofiji ili je samo luckasta predrasuda. Cak i kada umrete u Nemačkoj, ne umirete u običnom, ljudskom siromaštvu, Vi umirete u idealnoj formi jedne »supruge vlasnika kuće« ili nešto slično. Najdublja istina Engleske i istovremeno njen najdragoceni- 974 ji prilog ukupnom dobru čovečanstva je ,,gentleman“ , spasen iz prašnjavog viteštva ranog srednjeg veka koji sada prodire u najzabačeniji ugao modernog engleskog živofe.To je poslednje i krajnje načelo, koje nikada ne propusti da uveri - svetlucava oprema po duši i telu besprekomog ritera i žalosni kovčeg za jadna, prirodna osećanja. A li mogu li se druge zemlje, kao Italija, Austrija, Španija, 975 Holandija, Švajcarska »oceniti«? To su sve vrlo karakteristične zemlje, njihov duh je ipak teže obuhvatiti. To bi zahtevalo ne jednu reč, već najmanje nekoliko rečenica. Amerika je isto tako jedna od zemalja, koje se ne mogu pogoditi jednim jedinim udarcem. Evropska predrasuda bi rekla: novac. A li samo ljudi koji nemaju pojma o tome šta novac znači Amerikancima, mogu tako nešto da tvrde. Da, kada bi oni sami bili Amerikanci, bio bi to novac. Amerika, međutim, nije tako jednostavna. Prirodno da se u Americi sreće gomila materijalizma, kao svuda, ali i izuzetno divljenja vredan idealizam, koji jedva može da se nađe negde drugde. Kod nas novac ima još uvek nešto od čari starog tabua, od vremena kada je svaka vrsta poslova sa novcem kao banke ili zelenaštvo, smatrana nečasnom. U starim zemljama je još uvek tako nešto kao zabranjeno zadovoljstvo. Zbog toga kod nas spada u dobar ton da se pitanja novca zataškavaju. Amerikanac, neometan nasleđem istorijskih odnosa, novac može da ,,pravi“ i da troši kao nešto što je vredno.Amerika je čudnovato slobodna od vlasti novca i uprkos tome dobija ga u gomilama. Kako bi Evropljanin mogao da razume tu zagonetku? Amerika ima jedan princip ili jednu ideju ili držanje, ali to976 sigumo nije novac. Cesto kada sam istraživao svesno ili nesvesno shvatanje mojih američkih pacijenata i učenika, nailazio sam na nešto, što bih mogao da označim samo kao neku vrstu herojskog ideala. Njihovo idealističko nastojanje ide ka tome da izvuku najbolje iz svakog čoveka i ako nađu nekog dobrog čoveka, podrža-
508 vaju ga sasvim razumljivo i podstiču dok na kraju ne dođe u opasnost da se slomi od sve samog napora, uspeha i i trijumfa. Tako nešto se događa u svakoj porodici, gde ambiciozne majke guraju svoje mlade sinove sa predstavom da bi morali na bilo koji način da budu junaci; ili se to događa u fabrici, gde se čitava uprava žestoko trudi da dovede najboljeg čoveka na najbolje mesto. Ili pak u školama, gde se svako dete trenira da bude srčano, odvažno, valjano i ,,a good sport“ , govorljiv dečko i dobar drugar - ukratko, junak. Nema rekorda, koji ljudi ne bi prekoračili ulažući svoj život, pa bila to i najstrašnija besmislica. Bioskop dovodi junake svih vrsta u proizvoljnom broju. Američki prilog drži svetski rekord. ,,Veliki“ i ,,poznati“ čovek biva opkoljen oduševljenim ljudskim masama, u kojima on uvek voli da bude ,,veliki“ ; čak je i Valentino dobio svoj puni udeo. U Nemačkoj ste veliki ako vaš naslov ima dva metra dužine, u Engleskoj ako ste uz to još i džentlmen, u Francuskoj ako se slažete sa ugledom zemlje. U malim zemljama uglavnom nema veličine, dokle god je čovek živ, jer sve stvari moraju biti male; zato je ona obično posthumna. Amerika je možda jedina zemlja gde je »veličina« neograničena, jer izražava najbitnije nade, želje, težnje i uverenja nacije. Priznajem da ove stvari jednom Amerikancu izgledaju sasvim prirodne, ali ne i Evropljaninu. Ima mnogo Evropljana koje spopada osećanje manje vrednosti kada dođu u kontakt sa Amerikom i njenim herojskim idealom. Po pravili oni to ne priznaju i tako se utoliko više hvale Evropom ili počinju da ismevaju mnoge stvari, koje bi u Americi mogle da se kritikuju, kao neuglađenost, brutalnost i primitivnost. Cešće dožive prvi i odlučujući šok u carinarnici, tako da ih prođe apetit za ostatkom Sjedinjenih Država. Neizbežno je da se herojski stav udruži sa izvesnim primitivizmom, pošto je to stalno bio ideal takmičarski ustrojenog dmštva starih vremena. I ovde stupa na teren pravi istorijski duh crvenog čoveka. Pogledajte njihov sport! On je najteži, najbezobzirniji i najprobojniji na svetu. Ideja obične igre je skoro sasvim nestala, dok u drugim delovima sveta još uvek stoji u prednjem planu naspram misli o profesionalnom sportu. Njihov sport zahteva trening, koji je skoro strašan i angažovanje, koje je upravo neljudsko. Njihovi sportisti su gladijatori u svakom centimetru, a uzbuđenje gledalaca pobuđuje stare instinkte, koji su slični žeđi
509 za krvlju. Njihovi studenti probijaju inicijacije i obrazuju tajne saveze kao najbolji među varvarskim plemenima. Tajna dmštva svake vrste rasprostranjena su u velikom broju po celoj zemlji, od Kju Kluks Klana do Kolumbovih vitezova, a njihova pravila se mogu uporediti sa svakom proizvoljnom primitivnom misterioznom religijom. Amerika je ponovo probudila duhove spiritualizma, čija je ona izvoma zemlja i leči svoje bolesti kroz Christian Science, koje ima više posla sa šamanskim lečenjem duha nego sa bilo kojim prepoznatljivim oblikom naukc* Osim toga pokazuje se kao stvarno delotvorno kao što su to bili tretmani vrača. Staro evropsko nasleđe izgleda zaista bledo pored tih sna- 978 žnih iskonskih uticaja. Da li ste ikada uporedili nebo, horizont Njujorka ili bilo kog dragog velikog američkog grada, sa nebom jednog Puebla, kao Taos? I da li ste primetili kako kuće prema sredini streme naviše kao tornjevi? Bez svesnog kopiranja, Amerikanac ispunjava nesvesno duhovni obris duha i bića crvenog čoveka. Nema ničeg divnog u tome. Uvek je bilo tako: osvajač nadvlada ranijeg stanovnika telesno, ali podlegne njegovom duhu. Rim je u zenitu svoje moći skrivao u okvira svojih zidina sve kultove misterija Istoka; ali je duh najmanje među njima, jedne jevrejske zajednice misterija, preobratio najveći od svih gradova odozdo do gore. Osvajač je uhvatio pogrešne duhove predaka, rekli bi primitivni ljudi: dopada mi se taj jasan način izražavanja. Izvoran je i otklanja unapred svaku zamislivu posledicu. Ljudi retko hoće da znaju šta je neka stvar sama po sebi, oni979 hoće da znaju da li je povoljna ili nepovoljna, da li je dobra ili loša, dakle da li nesumnjivo daje dobre ili loše stvari. Stvari su takve, kakvima ih uzmemo. Preko toga je sve što se pokreće, rizik. Tako jedna nacija, koja je u postajanju, predstavlja po prirodi stvari veliki rizik za sebe samu kao i za dmge. Nije sigurno moj zadatak da igram ulogu nekog proroka ili nekog smešnog savetnika o nacijama i osim toga nema tu nikakvog saveta za davanje. Činjenice nisu ni povoljne ni nepovoljne; one su krajnje interesantne. A od svega je najinteresantnije da ta detinjasta, goropadna, »naivna« Amerika verovatno pokazuje među svim nacijama najkomplikovaniju psihologiju.
511
510
* Izvomo napisano na engleskom i objavljeno pod naslovom ,,Your Ne groid and Indian behavior“ u: Forum LXXXIlI/4 (Njujork 1930) str. 193-199, stilski malo prerađeno za angloameričko izdanje ovog toma. Ovde je prvi put objavljeno na nemačkom jeziku.
XXIII SANJAJUĆI SVET INDIJE* Prvi susret sa jednom zemljom često je kao prvi susret sa98i nekim čovekom: utisak može biti sasvim netačan, čak u nekom smislu pogrešan, a ipak prihvatamo kao verovatne određene kvalitete, određene senke, koje će kroz jasnije utiske prilikom druge ili treće posete verovatno biti prevaziđene. Moj čitalac bi počinio veliku grešku ako bi bilo koju moju izjavu o Indiji uzeo kao sveto pismo. Zamislite čoveka koji prvi put dolazi u Evropu; on provodi oko šest - sedam nedelja na putovanjima od Lisabona do Moskve i od Norveške do Sicilije, ne razume ni jedan jedini evropski jezik osim engleskog i poseduje izuzetno površno znanje o narodima, njihovoj istoriji i njihovom današnjem životu. Da li bi on ikako bio u stanju da reprodukuje više od jedne pomalo fantastične varke, satkane od površnih impresija, blic-osećanja i preuranjenih sudova? Plašim se da bi imao male izglede da izbegne prekor za visok stepen nekompetecije i nedostatnosti. Time što sebi dopuštam da kažem nešto o Indiji, nalazim se u potpuno istom položaju. Kažu mi da mogu da se ponosim time što sam psiholog i da kao takav možda mogu da primetim više ili bar nešto posebno, što drugi ljudi previđaju. Ne znam. Konačan sud moram da prepustim svom čitaocu. Široka polja Bombaja i njegovi tamno zeleni brežuljci, ko- 982 ji nesmetano štrče nad horizontom, dozvoljavaju čoveku da sluti nemerljivost kontinenta. Ovaj utisak objašnjava moju prvu reakciju, čim sam stupio na zemlju: uzeo sam kola i izvezao se iz grada u okolinu. Tu sam se osećao mnogo bolje - žuta trava, prašnjava polja, kolibe domorodaca, veliko, tamnozeleno, ncobično dr-
512 veće smokvi, bolećive palme sa redovima posuda, kojima se oduzima njihov životni sok (on se u blizini vrha sakuplja u flaše za pravljenje palminog vina, koje nikada nisam probao), laporom ulepljena stoka, muškarci tankih nogu, šareni sariji žena, svi u besposlenoj žurbi ili žumoj dokolici, koje se dalje ne objašnjavaju niti treba da se objašnjavaju, jer su očigledno to što jesu. Oni nisu uzimali učešća i bili su potpuno bez utiska; ja sam bio jedini koji nije pripadao Indiji. Vozili smo se kroz deo džungle u blizini jednog plavog jezera. Odjednom smo naglo zakočili, ali ne zato što bismo pregazili nekog tigra na odmorištu: našli smo se u sred jedne domaće filmske scene. Izgleda da se nešto dogodilo jednoj beloj devojčici, koja je bila obučena kao neka krotiteljica tigrova, pobegla iz cirkusa. Kamere, megafon i uzbuđeni ljudi u košuljama s dugim rukavima bili su u punoj akciji - šok je bio tako veliki da smo nehotično nagazili pedalu za gas. Potom sam imao osećaj da bih mogao da se vratim u grad, koji zapravo još nisam stvarno video. 983 Anglo-indijski stil arhitekture poslednjih pedeset godina nije interesantan, ali on daje Bombaju svojstven karakter, kao da smo to već negde videli. On ima više veze sa „engleskom vrstom bića“ nego sa Indijom. Izuzimam „Kapiju za Indiju“ , onaj moćni portal na početku Kraljevske ulice prema Delhiju. Nekako u tome zvuči raskošno-samosvesni ponos, koji se sreće kod „Kapije pobede“ , a koju je podigao Akbar Veliki u Fatephur-Sikri, gradu koji je uskoro potom napušten i danas leži u ruševinama - crveni peščani kamen, koji je na indijskom suncu svetlucao u mnogim prošlim kao što će i u budućim vekovima - talas koji se slomio na obali vremena i ostavio pramen pene. 984 To je Indija kako sam je ja video: nešto traje zauvek - žute ravnice, zeleno drveće-duhovi, tamno mrke mrve stenja gigantskih razmera, smaragdno zelena navodnjavana polja, krunisana metafizičkim rubom leda stena gore na severu, onom neumoljivom ogradom, koja prevazilazi ljudsku sposobnost shvatanja. Dmgo se odvija kao film, nezamislivo bogato bojama i oblicima, uvek u promenama, sa trajanjem od nekoliko dana ili nekoliko stotina godina, ali po svojoj biti prolazno, kao u snu, šareno prelivajući Maja-veo. Danas je to još uvek mlada Britanska imperija, koja ostavlja trag u Indiji, kao što su to činili Mogulovo car-
513 stvo, Aleksandar Veliki, mnogobrojne dinastije domaćih kraljeva, kao arijevski osvajači - ali Indija nekako nikada ne menja svoje kraljevsko lice. Ljudski život izgleda u svakom pogledu čudnovato ništavan. Izvomi grad Bombaj izgleda kao mešavina šlučajno nagomilanih ljudskih prebivališta. Ljudi vode naizgled besmisleno postojanje, marljivo, neumorno, bučno. Umiru i rađaju se u neprestanim talasima, kao više ili manje uvek iznova isti, jedna moćna monotonija beskrajno ponavljanog života. U svoj toj slabosti, toj praznoj tutnjavf, čovek postaje sve- 975 stan neistorijskog trajanja. Zašto bi trebalo da postoji pisana istorija? U jednoj zemlji kao Indija, ona nikome ne nedostaje. Sva njena iskonska veličina je u svakom slučaju anonimna i nelična, kao veličine Vavilona i Egipta. Istorija ima smisao u evropskim zemljama, gde su u relativno mladoj, varvarskoj i neistorijskoj prošlosti stvari započele da poprimaju oblik. Podignuta su utvrđenja, hramovi i gradovi, sagrađeni ulice i mostovi i narodi su otkrili da su imali imena, da su negde živeli, da su se njihovi gradovi uvećavali i da je njihov svet iz jednog veka u drugi postajao veći. Kada su videli da je došlo do nekog razvoja, počeli su da se interesuju prirodno za preobražaj stvari i izgledalo je kao truda vredno da učine početke i kasniji napredak - jer sve je išlo ka nečemu dalje i svako se nadao nečuvenim mogućnostima i boljitku u budućnosti, kako na duhovnom, tako i na svetovnom polju. U Indiji, međutim, izgleda da nema ničega, što pre toga ni- 986 je bilo već sto hiljada puta pre toga. I pojedinačna individua iz današnjice već je bezbroj puta živela u prošlim vremenima. Sam svet nije ništa drugo nego obnavljanje postojanja sveta, koje se dešavalo i mnogo puta pre toga. Čak su i najvećoj ličnosti Indije, jedinstvenom Gautama Budhha, prethodile brojne druge Bude, a on i dalje nije poslednji. Nije onda čudo što i bogovi imaju svoje brojne Avatare. „Plus 9 a change, plus c ’ est la meme chose« (što se više nešto menja, utoliko više ostaje sve isto) - zašto onda pod tim okolnostima istorija? Osim toga, vreme je relativno. Yogi vidi i prošlost i budućnost. Ako se ide »plemenitom, osmostrukom stazom«, setićemo se šta smo bili pre deset hiljada života. Prostor je relativan: Yogi brzinom misli prelazi zemlje, mora, nebo. Ono što se naziva »stvarnim« - sve dobro i loše ljudskog života - sleparija je. Ono što se naziva »nestvamo« - sentimenltalni, groteskni, gnusni, monstruozni bogovi, koji čoveku poteraju krv u žile -
514 postaje neočekivano podrazumevajuća stvamost, kada slušate pola vrele noći neprekidni rajBuiirani koneert bubnjeva, koji razdrma dremljivi sunčani štitnik Evropljanina. On je navikao da na svoju glavu gleda kao na jedini instrament za razumevanje sveta i kathakali, koji prati svojim očima, ostao bi samo groteskna igra, kada ne bi bilo pratnje bubnjevima, koja pušta da uskrsne nova stvarnost iz njegove utrobe. 987 Tumaranje kroz gužvu na bazam u Bombaju pokrenulo je moje misli. Naslutio sam delovanje sveta Indije, srodnog snu. Uveren sam da prosečni Indijac svoj svet ne oseća kao sanjalački. Naprotiv: svaka njegova reakcija pokazuje koliko je pod utiskom i koliko je ponesen njenim stvamostima. Da ne stoji u vlasti svog sveta, ne bi mu bilo potrebno njegovo religiozno i filozofsko učenje o Velikoj Iluziji - ne više nego što je nama potrebna hrišćanska pomka ljubavi, kada bismo bili dmgačiji nego što jesmo. (Suština poučavanja sastoji se u tome da prenosimo znanje o stvarima, o kojima imamo premalo znanja!) Možda sam i sam dospeo u neko stanje kao u snu, krećući se među bajkovitim likovima iz Hiljadu i jedne noći. Moj sopstveni svet evropske svesti postao je čudnovato nalik niti, kao mreža telegrafskih linija visoko iznad tla, što se prostire u pravim linijama preko cele površine jedne zemlje, koja izgleda varljivo slična geografskom globusu. 988 Sasvim je moguće da je Indija stvarni svet i da belac živi u ludnici od apstrakcija. Biti rođen, umreti, biti bolestan, lakom, prljav, detinjast, smešno nevažan, jadan, gladan, propao, očigledno uhvaćen u analfabetskom neznanju, visiti u uskom univerzumu od dobrih i zlih bogova i biti zaštićen čarobnim sredstvima i pomažućim mantrama, to je možda stvami život, život, kako je bio zamišljen, život zemlje. Život u Indiji još se nije povukao nazad u kapsulu glave. Još je to celo telo koje živi. Nije čudo da se Evropljanin oseća kao u snu; čitav život Indije je nešto o čemu on samo sanja. Kada čovek hoda bos, kako tamo može da zaboravi zemlju? Potrebna je sva akrobatika višeg nivoa joge da bi nekoga pustili da postane nesvestan zemlje. Čoveku je potrebna neka vrsta joge, ukoliko hoće ozbiljno da pokuša da živi u Indiji. Ali ja nisam video ni jednog jedinog Evropljanina, koji je tamo stvarno živeo. Oni su svi živeli u Evropi, što znači u nekoj vrsti flaše, napunjene evropskim vazduhom. Sigurno bi potonuli bez izolacio-
515 nog staklenog zida; udavili bi se u svim stvarima, koje smo mi Evropljani u svojoj fantaziji osvojili. U Indiji biste se pretvorili u strašnu stvarnost, čim biste se nadneli preko staklenog zida. Severna Indija je pod znakom okolnosti da čini deo moć- 989 nog azijskog kontinenta. Primećivao sam često jednu osomu notu u tonu, kojim su ljudi međusobno komunicirali i koji je podsećao na naljućene goniče kamila ili razdražljive trgovce konjima. Raznolikost azijske odeće ovde potiskuje besprekomo belo blagih biljojeda. Odeća žena je šarena i provociifejuća. Mnogobrojni Pathani, oholi, bezbrižni i bezobzimi i bradati Siki sa njihovim protivreČnim karakterom- prejaka muška brutalnost uparena sa topivom sentimentalnošću - daju izgledu mase jaku azijsku crtu. Arhitektura jasno pokazuje, koliko Hindu element podleže preovlađujućem azijskom uticaju. Čak i hramovi u Benaresu su mali i ne posebno upečatljivi, osim ako nije zbog galame i prljavštine, koji u njima vladaju. Siva, razoritelj i krvožedna, na grozote spremna Kali, izgleda da stoje u prednjem planu. Debeli Ganeša sa glavom slona, takođe je vrlo popularan kao donosilac sreće. U poređenju s tim, islam izgleda kao nadređena, produhov- 990 Ijena i više razvijena religija. Njegove džamije su čiste i lepe i razumljivo sasvim azijske. Ne iskazuje se u tome mnogo intelekta, ali zato znatna mera osećanja. Kult je jedan jedini jadikujući uzvik za svesamilost. To je zahtev, vrela čežnja, čak strast ka bogu. Ne bih to nazvao ljubavlju. A li u tim starim Mogulima je ljubav, jedna izuzetno poetična, vrhunski odabrana ljubav prema lepom. U svetu tiranije i strahota iskristalisao se nebeski san u kamenu: Tadž Mahal. Ne mogu da zatajim neograničeno divljenje, koje gajim za te najdragocenije cvetove, taj neprocenjivi dragulj i zapanjen sam da li onom ljubavi, koju je genije Šah Jahans znao da otkrije i da upotrebi kao oruđe samoostvarenja. To je jedno mesto na svetu, gde se - nažalost - isuviše nevidljiva i previše ljubomorno čuvana lepota islamskog erosa otkrila kroz skoro božansko čudo. To je nežna tajna vrta mža u Širasu i mirnih patiosa arapskih palata, otkinuta od srca velikog Ijubavnika, groznim, nepopravljivim gubitkom. Džamije Mogula i njihovi grobovi mogu biti čisti i trezveni, njihovi divani ili sobe za audijencije besprekorne lepote, ali Tadž Mahal je otkrovenje. On je potpuno i sasvim neindijski. Više je kao biljka, koja je u bogatoj indijskoj zemlji mogla da uspe i cveta, kako to inače nigde ne bi bilo mo-
516 guće. To je Eros u njegovoj najčistijoj formi; na njemu nije ništa tajanstveno i ništa simbolično. On je sublimirani izraz ljudske ljubavi prema čoveku. 991 U istim ravnicama Seveme Indije, oko dve hiljade godina pre vremena Mogula, duh Indije je izneo svoj najzreliji plod, istinsku supstancu svog života, Budu, savršenog gospodara i majstora. Nedaleko od Agre i Delhija nalazi se brežuljak u Sanhiju sa čuvenom Stupom. Bili smo tamo jednog svežeg jutra. Svetlost i izuzetna prozirnost vazduha učinile su da se pokaže svaka pojedinost. Tamo, na kupi stenovitog brežuljka sa dalekim pogledom iznad ravnica Indije, ugledate moćnu kuglu kao građevinu, do pola zakopanu u zemlju. Prema Maha-Parinbbana-Sutta, Buda je lično označio način kako njegovi smrtni ostaci treba da se sahrane. Uzeo je dve ljuske pirinča i pokrio jednu drugom. Vidljivi deo Stupe je upravo gornja ljuska. Donja, u zemlji zakopana, mora se pretpostaviti. Kmžnica, simbol savršenstva od davnina, pojavljuje se kao jedan isto tako odmereni i izražajni spomenik za jednog Tathagatu. Dominantne su jednostavnost, strogost i jasnoća, u punom skladu sa jednostavnošću, strogošću i jasnoćom Budinog učenja. 992 Iznad tog mesta leži nešto neiskazano svečano u njegovoj uzvišenoj usamljenosti, kao da još uvek svedoči o trenutku istorije Indije, pošto je najveći genije njegove rase izrazio njenu najuzvišeniju istinu. Ovo mesto sa svojom arhitekturom, svojom tišinom i mirom, s one strane sveg uznemirenja srca, svojim zaboravljanjem ljudskih emocija, istinski je i suštinski indijsko: ono je isto toliko »tajna« Indije, kao što Tadž Mahal predstavlja tajnu islama. I tačno kao što miris islamske kulture još lebdi u vazduhu, tako je Buda, mada na površini zaboravljen, i dalje tajni životni dah modernog hinduizma. On se podnosi u najmanju ruku kao Avatar Vishnus. 993 Pošto sam zajedno sa britanskim predstavnicima putovao na indijski naučni kongres u Kalkuti, provukli su me kroz veliki broj gala večera i prijema. Na njima sam imao priliku da razgovaram sa obrazovanim Indijkama. To je za mene bilo novo. Odeća ih pokazuje kao žene. To je način odevanja sa najvećom merom za odeću, stil i istovremeno smisao, koji su žene ikada izmislile. Ja se svojski nadam da „bolest polova“ na Zapadu, koja po-
517 kušava da žene preobrazi u neku vrstu bespomoćnih dečaka, neće sledeći naklonost ka »naučnom vaspitanju« da se dovuče u Indiju. Bio bi to gubitak za ceo svet, ako bi Indijke odustale od svoje domaće nošnje. Indija (i možda Kina koju ne poznajem) praktično je jedina civilizovana zemlja, gde se na živim modelima može videti, kako žene mogu i treba da se oblače. Odeća Indijke izražava mnogo više nego besmislena polu- 994 golotinja večernje haljine zapadne žene. Na i^oj ima još nešto da se skine i otkrije, a s druge strane ukus se ne povredi pogledom na estetske nedostatke. Evropska večemja haljina je jedan od najočitijih simptoma naše seksualne ranjivosti: sastavljena je od besramnosti, egzibicionizma, besvesne provokacije i smešnog pokušaja da odnos između polova napravi jeftinim i lakim. Ali je svako najdublje svestan činjenice - ili bi trebalo da bude - da tajna seksualne privlačnosti niti je jeftina niti laka, već je jedan od demona, koji još ni jedno »naučno vaspitanje« nije stvorilo. Žensku modu kod nas smišljaju najvećim delom muškarci: može da se pretpostavi rezultat. Pošto su iscrpli sva sredstva da naprave nešto uz pomoć steznika i umetaka, što naliči nekoj plodnoj kobili, sada se tmde da stvore adolescentnog hermafrodita, jedno atletsko, polumuško telo, prkoseći okolnosti, da nordijska žena i bez toga već pokazuje mučnu sklonost ka koščatom gmbom rastu. Pokušava se sa koedukacijom, kako bi se polovi međusobno ujednačili, umesto da se istakne razlika. Najgori izgled pružaju — jao - žene u pantalonama, koje paradiraju na palubi! Cesto sam se pitao da li znaju koliko grozno izgledaju. Obično su to bili pristojni tipovi žena iz srednje klase, sve dmgo osim rafmirane, samo spopadnute sadašnjim rastućim hermafroditozom. Žalosna je istina, ali evropska žena i pre svega njen beznadežno promašeni način kako se oblači, ne čine državu, upoređeno sa dostojanstvom i elegancijom Indijke i njene odeće. Čak i debele žene imaju u Indiji šansu; kod nas one najviše što mogu jeste da se ubiju gladujući. Kada je reč o odeći, moram da pomenem, da indijski mu- 995 škarac previše pokazuje udobnost i hladnoću. On nosi dugačak komad pamučne tkanine omotanog oko sebe i smotanog između nogu. Spreda su noge sasvim pokrivene, zadnja strana je smešno otkrivena. Deluje malo feministički i bebasto. Čovek ne može
518 jednostavno da zamisli vojnike sa takvim štofanim naborima između nogu. Neki preko toga nose košulju ili evropsku suknju, što stvara čudnovat ali ne mnogo muški utisak. Sevemi tip odeće je persijski i izgleda besprekomo i moćno. Tip sa naboranom odećom kao venac od cveća javlja se posebno na jugu, možda zbog tendencije ka matrijarhatu, koja dominira na jugu. Stofani nabor deluje kao neka vrsta prevelikih pelena. To je izrazito neratnička odeća i odlično pristaje uz pacifistički hindu-mentalitet. 996 Prava bitka u tako umotanom stanju je skoro nezamisliva. Borci bi se trenutno zamotali u splet njihovih smešnih marama. Oni su u međuvremenu slobodni na rečima i pokretima, ali kada dođe do najgoreg, ograničavaju se na to da zgrabe košulju i omotač onog drugog. Jednom sam posmatrao dvojicu dečaka od oko osam, devet godina, koji su se žestoko svađali oko neke igre. Došlo je do tuče. Svi dobro znamo, šta znači borba između dečaka tog uzrasta. A li ono što su pokazala obojica Hindu dečaka bilo je zaista vredno videti: oni su žestoko udarali ali su preteće pesnice zastajale na čudnovat način na jedan col udaljenosti od lica neprijatelja - i potom je bilo baš kao da su izdržali pravu žestoku borbu! Oni su isuviše duboko civilizovani. To je bilo na jugu; muhamedanski element na severu unekoliko se više približava onom pravom, kada se radi o borbi. 997 Utisak mekosti, koji Hindu pobuđuje, ukazuje na to da u porodici prevagu ima ženski element, verovatno majka. Izgleda da je to stil koji se zasniva na staroj matrijarhalnoj tradiciji. Obrazovani Indijac ima sasvim izraziti karakter „porodičnog dečaka“ , ,,dobrog“ sina, koji znada ima posla sa majkom i uz to kako mora da radi. Stiče se ipak u velikoj meri isti utisak o ženama. One pokazuju željenu i odabranu vrstu skromnosti i neupadljivosti, koja čoveku daje trenutni osećaj da stoji pred krajnje kultivisanom i društveno dobro rangiranom osobom. U njenom glasu nema osornosti ili uobraženosti, ništa muško ili resko. To čini neobično prijatnu suprotnost nekim evropskim ženama koje poznajem i čiji prenapeti, kreštavi i izveštačeni glasovi odaju neobično iznuđeno i neprijatno držanje. 998 Imao sam mnogo prilika da studiram engleski glas u Indiji. Glasovi su izdajnički; oni otkrivaju malo previše. Čovek se čudi fantastičnim naporima, koje ljudi čine da bi delovali radosno, ve-
519 dro, privlačno, preduzetno, veselo, blagonaklono, drugarski i tako dalje. A zna se da je to samo pokušaj da se prikrije stvama istina, koja je poprilično suprotna. Čoveka zamara da sluša te neprirodne tonove i čezne za tim da neko poželi da kaže nešto neprijatno ili gmbo agresivno. Ne može se zaobići konstatacija, kako se mnogobrojni dragi i pristojni Englezi divljački tmde da odaju supermuški ,,he-man“ glas, sam Bog zna zašto. Zvuči kao da pokušavaju da ostave utisak na svet svojim grlenim, tutnjećim organima ili kao da bi se uputili na politički skup, koji bi valjalo da uvere u duboku unutrašnju govorljivost i ispravnost govomika. Uobičajeni glas je bas oficira ili gazde domaćinstva, koji mora da ulije dostojan respekt gomili dece i služinčadi. Glas Deda Mraza je posebna vrsta, koju najviše neguju akademski obrazovani uzorni primerci. Primetio sam da je posebno strahovito bmndanje dolazilo od sasvim skromnih i valjanih momaka sa pažnje vrednim osećanjem manje vrednosti. Kakav je to nadljudski teret imati vrhovnu vlast nad jednim kontinentom kao Indija! Indijci govore bez usiljenosti. Oni ništa ne predstavljaju. 999 Samo pripadaju masi od tristašezdeset miliona ljudi Indije. Zene znače još manje nego ništa. One pripadaju velikim porodicama, koje slučajno i geografski posmatrano, žive u jednoj zemlji po imenu Indija. I čovek treba da se prilagodi porodici i da zna, kako mora da govori i da se ponaša, kada je dvadeset ili trideset članova jedne porodice zbijeno zajedno u jednoj maloj kući sa bakom na čelu. To pojedinca uči da govori skromno, pažljivo i učtivo. To objašnjava taj cvrkutavi glasić i cvetno ponašanje. Sabijenost skupa u porodicama kod nas ima suprotno dejstvo. To ljude čini nervoznim, razdražljivim, bezobzirnim, pa i nasilnim. Indija, međutim, porodicu shvata ozbiljno. Tu nema ničeg diletantskog ili ganutljivog. Na to se gleda kao na neophodan, nezaobilazan, potreban i samopodrazumevajući oblik života. Da bi se taj zakon prekršio i da bi se razumelo stanje ,,bez domovine“ kao prvi korak ka svetoj umerenosti, potrebna je religija. Sigumo izgleda kao da je neobično zabavno i lako živeti sa Indijcima, pre svega sa ženama; i kada bi taj stil činio čitavog čoveka, indijski život bi bio skoro idealan. Ali blagost u ponašanju i mekoća glasa su i sastavni deo tajnovitosti i diplomatije. Smatram da su Indijci jednostavno ljudi i time nikakvo uopštavanje ne odgovara sasvim stvarnom stanju.
521
520 1000
1001
Činjenica je da se uvek sapletemo o svojevrsni otpor kada zamolimo za jasno obaveštenje. Onda se konstatuje da se ljudi manje bave odgovarajućim pitanjem nego mogućim motivima, koje bi neko imao za to, ili kako bi oni sami mogli da se bezbolno izvuku iz teskobe u koju su saterani. Ono previše na čoveku mora sigumo da učini ponešto sa tim široko rasprostranjenim i vrlo karakterističnim defektom u indijskom karakteru, jer samo umetnost obmane može da očuva intimnu sferu jedinke u masi. Čitavo biće žene usmereno je na majku i na muža. Onoj je ćerka, a ovome žena, čije mu vešto ponašanje u izvesnoj meri daje šansu da se oseća muškarcem. Bar ja nisam sreo ni jedan jedini ,,bojni brod“ , kako je inače tipično za salon i njegov izgled na Zapadu, gde se neki muškarac otprilike oseća tako ugodno kao miš, koji se još pre doručka udavio u hladnoj vodi. Indijci imaju u pameti i stvoreni su za to da žive u Indiji. Otuda su sebe poslali na izvestan stepen služenja, koje mi nismo u stanju da dostignemo, čak ni uz pomoć ideala i grčevitih moralnih napora. Naša lutanja još nisu došla do kraja. Nije bilo tako davno kada su se Anglosaksonci preselili iz severne Nemačke u svoju novu domovinu. Normani su izvesno vreme kasnije dospeli iz Skandinavije preko seveme Francuske takođe tamo, a slično se događalo, da tako kažemo, sa svakom nacijom u Evropi. Naš moto je još uvek: „Ubi bene, ubi patria“ (tamo gde je dobro, tamo je domovina). Zbog ove istine svi smo mi vatrene patriote. Zato što još uvek možemo da lutamo i što sebi uobražavamo da ćemo, moći da živimo manje ili više svuda, gde god bilo. Još neuvereni da bismo bili u stanju da izdržimo u jako stisnutim porodicama, imamo utisak da možemo sebi dozvoliti da se svađamo, jer ima još dovoljno dobre prostrane zemlje »daleko na zapadu«, ukoliko bi došlo do najgoreg. Bar izgleda tako. Ipak nije više tako bez daljeg. Ni Englez se čak nije naselio u Indiji; on je osuđen samo na to, da ovde odsluži svoj rok i od toga napravi najbolje što ume. Otuda dolaze svi ti uvereni, veseli, vedri, energični, snažni glasovi ljudi, koji žale i sanjaju proleće u Saseksu. * Izvorno napisano na engleskom i objavljeno pod naslovom „Th amlike World o f India“ u: Asia X XXIX/! (Njujork 1939), str. 5-8.)
XXIV ČEMU NAS INDIJA MOŽE POUČITI* Indija se nalazi između azijskog severa i pacifičkog juga, 1002 lzmeđu Tibeta i Cejlona. Indija naglo prestaje u podnožju Himalaja i kod Adams bridža. Na jednom kraju počinje mongolski svet, na drugom »raj« jednog ostrva u južnom moru. Cejlon je od Indije tako svojstveno različit, kao što je to Tibet. Na čudnovat način na oba kraja nalazimo »trag slona«, kako Pali-Kanon1 naziva učenje gospodara i majstora Bude. Zašto je Indija izgubila svoju zračeću svetlost, Budinu sta- 1003 zu izbavljenja, tu veličanstvenu sintezu pogleda na svet i opus divinum? Opšte je poznato da čovečanstvo nikada ne može da se drži na visokoj tački prosvetljenja i duhovnog naprezanja. Buda je bio vanvremenski nametnik, on je iz temelja promenio tok istorije i bio je konačno od njega pobeđen. Indijska religija nalikuje jednoj vimana ili pagodi. Kao mravi, bogovi se penju jedan preko drugog, od slonova koji su izrezbareni u temeljnim zidovima, sve do apstraktnog lotosa na vrhu, kao kruna građevine. S vremenom bogovi postaju filozofski pojmovi. Buda, duhovni tvorac puta za čitav svet, rekao je - i tražio je da se ostvari - da je prosvetljeni čovek učitelj i spasitelj čak svojih bogova (ne njihov glupi poricatelj, kako to hoće zapadno »prosvetiteljstvo«). To je bilo očigledno previše, pošto indijski duh još uopšte nije bio spreman da u toj meri integriše bogove, da oni postanu psihološki zavisni od duševnog stanja čoveka. Kako je sam Buda mogao da stekne takav uvid, a da se ne izgubi potpuno u inflaciji, graniči se sa čudom. (Ali svaki genije jeste čudo.)
522 Buda je poremetio istorijski proces time što je postepenim preobražajem bogova u ideje, stupio između njih. Istinski genije takoreći uvek negde upada i izaziva nemir. On govori vremenskom svetu iz jednog večnog sveta. I tako kaže pogrešno u pravo vreme. Večne istine nisu nikada istinite u jednom datom trenutku istorije. Proces preobražaja mora da stane, da bi se svarile i asimilirale izuzetno neprijatne stvari, koje je genije izneo iz spremišta večnosti. A ipak je genije onaj što donosi spas svom vremenu, jer sve što se otkriva večnoj istini, spasonosno je. 1005 Daleki cilj procesa preobražaja je u međuvremenu približno to što je Budi lebdelo pred očima. Ali dospeti tamo, nije moguće ni u jednoj niti za deset generacija. Potrebno je sigumo mnogo duže, u svakom slučaju hiljade godina, pošto preobražaj kome se teži ne može da se odvija bez snažnog razvoja ljudske svesti. U njega se može samo »verovati«, što su Budini, kao i Hristovi sledbenici i činili, smatrajući - kao što je uvek slučaj kod »vernika« - da je vera sve. Vera jeste nešto veliko, ali je zamena za svesnu stvarnost, koju hrišćani mudro prebacuju u život na onom svetu. To »potom« je u stvarnosti budućnost čovečanstva kojoj se teži, uzeta unapred kroz religioznu intuiciju. 1006 Buda je više nestao iz života i religije Indije, nego što bismo mi ikada mogli da pretpostavimo, da bi Hristos nestao kao posledica bilo kakve buduće katastrofe hrišćanstva, više čak, nego što su grčko-rimske religije nestale iz današnjeg hrišćanstva. Ne da je Indija nezahvalna svom duhovnom učitelju. Može se utvrditi primetno oživljavanje interesovanja za klasičnu filozofiju. Univerziteti kao u Kalkuti i Benaresu imaju značajne filozofske fakultete. Težište se ipak stavlja na klasičnu Hindu filozofiju i njenu široko rasprostranjenu literaturu na sanskritu. Pali-Kanon nije sasvim u njihovom vidokrugu. Buda ne zastupa ni jednu stvarnu filozofiju. On izaziva čoveka da izađe! To nije stvarno ono što hoće filozofija. Njoj je, kao i bilo kojoj drugoj nauci, potreban širok intelektualni međuprostor, neometan moralnim i ljudskim zaplitanjima. Uz to dolazi da mali i nedostatni ljudi moraju biti u položaju »da nešto uz to učine«, a da ne budu na fatalan način upleteni u veze, koje daleko prevazilaze njihove noseće i tvoračke snage. To je na kraju krajeva ispravan put iako je u stvari longissima via (najduži put). Božansko nestrpljenje jednog 1004
523 genija može da poremeti malog čoveka ili da ga čak zbuni. Nekoliko generacija kasnije on će se ipak čistu snagu brojki ponovo potvrditi, i to takođe izgleda da je u redu. Reći ću nešto što će moje indijske prijatelje eventualno ne- 1007 prijatno dirnuti, ali, naravno, ne želim nikako da ih povredim. Čini mi se da sam opazio neobičnu činjenicu da Indijac, ukoliko je stvamo Indijac, ne misli, barem ne čini ono što mi nazivamo »misliti«. On pre primećuje misao. U tom smislu je isti kao primitivni čovek. Ne kažem da on jeste primitivan, te ć da me postupak njegovog mišljenja podseća na primitivni način iznošenja misli. Rezonovanje primitivnog je kao glavna stvar jedna nesvesna funkcija i on opaža njene rezultate. Takvu jednu osobenost bismo mogli očekivati u svakoj kulturi, koja se od pradavnih vremena može obradovati približno neprekinutim kontinuitetom. Naš zapadni razvoj od primitivnog stanja bio je iznenadaioos prekinut prodorom psihologije i duhovnosti, koji su pripadali jednom mnogo višem stepenu kulture. Naš slučaj nije bio tako loš kao kod Crnaca ili Polinežana, koji su se odjednom suočili sa neupredivo višom civilizacijom belog čoveka, ali prema belcu je bilo isto. Mi smo zaustavljeni u jednomjoš varvarskom politeizmu, koji je bio ili iskorenjen ili potčinjen kroz vekove i pre ne mnogo vremena. Smatram da je ova okolnost zapadnom duhu priredila osobiti prelom. Naša je duhovna egzistencija preobražena u nešto što još nije dostigla i u osnovi još nije mogla da bude. A to se moglo ostvariti samo kroz disocijaciju između svesnog dela psihe i nesvesnog. Bilo je to oslobađanje svesti od tereta iracionalnosti i nagonskog na račun celovitosti individue. Čovek se razdvojio na svesnu i nesvesnu ličnost. Svesna ličnost je mogla da se udomi, jer je bila odvojena od prirodnog i primitivnog čoveka. Tako smo postali na jednoj strani krajnje disciplinovani, organizovani i racionalni, ali je druga strana ostala potčinjeni primitivni čovek, odsečen od vaspitanja i kulture. To objašnjava mnoge naše padove unazad u zastrašujućeioo9 varvarstvo i objašnjava takođe stvarno strašnu činjenicu, da što se više penjemo uz breg naučnih i tehničkih dostignuća, utoliko je veća zloupotreba naših pronalazaka, utoliko opasnija i đavolskija. Setimo se velikog trijumfa ljudskog duha, sposobnosti za letenje: ostvarili smo prastari ljudski san! I pomislimo na napade bombardovanjem u modernom vođenju rata! Da li to znači civi-
524 lizaciju? Ne dovodi li nam to štaviše pred oči uverijivi dokaz za činjenicu da je, kada je naš duh izašao u osvajanje neba, naše drugo biće, ta potčinjena, varvarska individua otišla u pakao? Naša civilizacija može sigumo biti ponosna na svoja dostignuća, ali se istovremeno moramo sebe stideti. 1010 To sigumo nije jedini put, kako čovek može da postane civilizovan, u svakom slučaju nije idealan. Mogao bi da smisli drugu, pomirljiviju mogućnost. Umesto samo jedne strane, mogao bi da se diferencira čitav čovek. Taj sudbonosni rascep između gornje i donje polovine mogao bi se izbeći, tako što bi se svesnom čoveku natovario za zemlju vezani teret njegove primitivne strane. U svakom slučaju bio bi to nemali tour de force, da se u tom pravcu eksperimentiše sa današnjim belcem. To bi prirodno dovelo do đavolski zamršenih moralnih i intelektualnih problema. A li ako belom čoveku ne pođe za rukom da sopstvenu rasu uništi uz pomoć svojih briljantnih izuma, onda će sigurno morati konačno da se povinuje očajno ozbiljnom kursu samovaspitanja. 1011 Šta god da bude konačna sudbina belca, mi možemo da posmatramo bar jedan primer za jednu kultum, koja je sobom nosila svaki bitan trag primitivnosti i koja obuhvata celog čoveka odozgo.do dole. Kultura i psihologija Indije liči na njene hramove, koji na svojim skulpturama predstavljaju univerzum, uključujući čovekov univerzum, i kmg svih njegovih aspekata i aktivnosti, kao sveca ili kao čudovišta.To je verovatno razlog, zašto se Indija pojavljuje tako sanjalački: gumuti ste nazad u nesvesno, u onaj neiskupljujući, necivilizovani, iskonski svet, o kome mi samo sanjamo, pošto ga naša svest poriče. Indija predstavlja dmgi put civilizacije čoveka, put bez potčinjavanja, bez racionalizma. Ovde se vidi strana uz stranu, u istom gradu, u istoj ulici, istom hramu, u okvim iste kvadratne milje: vrhunski kultivisan duh i primitivac. U duhovnom otvaranju najduhovnijeg prepoznaju se crte i dalje živog primitivnog čoveka, a u melanholičnim očima neobrazovanog, polunagog seljanina može se naslutiti nesvesno znanje o tajanstvenim istinama. 1012 Govorim sve to da bih objasnio šta podrazumevam pod nemišljenjem. Mogao bih isto tako da kažem: hvala Bogu, još postoji jedan čovek koji nije naučio da misli, nego je još sposoban da opaža svoje misli, kao da su vizije ili žive stvari; jedan čovek
525 koji je preobrazio svoje bogove - ili će ih preobraziti - u vidljive misli koje se temelje na stvarnosti instinkata. On je svoje bogove spasao i oni žive sa njim. To je, istina, jedan iracionalan život, pun sirovosti, grozota, jada, bolesti i smrti, ali ipak nekako celovit, zadovoljavajući i sa neiskazanom emocionalnom lepotom. Tačno je da su logički procesi u Indiji smešni i zapanjujuće je videti kako se delovi zapadne nauke nalaze tik uz - kratkovido s naše strane nazvano - sujeverje. Indijcima ne smetaju naizgled nepodnošljive protivrečnosti. Ako postoje, svcfstvo su takvog razmišljanja i čovek za to nije odgovoran. On ih ne pravi, pošto se misli inače pojavljuju same od sebe. Indijac ne lovi i ne vadi sićušne pojedinosti iz univerzuma. Njegovo nastojanje ide ka tome, da ima pogled na celinu. On još ne zna da se živi svet može jako zašrafiti između dva shvatanja. Da li ste ikada jednog trenutka razmišljali o tome, koliko već u izrazu ,,shvatanje“ ima od značenja osvajača (da ne kažemo lopova ili razbojnika)? On govori o „nečemu dobijenom hvatanjem“ . Tako mi prilazimo svetu. Indijsko mišljenje je, međutim, zgušnjavanje jedne vizije, a ne prepad zbog žudnje za plenom u još neosvojene predele prirode. Ako hoćete da naučite najznačajniju lekciju, koju Indijaioi3 može nekome da pmži, ogrnite se kaputom vaše moralne nadmoćnosti, uputite se u Crnu pagodu u Konaraku, sedite u senku moćne ruine, koja je još uvek pokrivena zapanjujućom zbirkom „skarednosti” , čitajte MJUREJEV (MURRAY) lukavi stari „Primčnik za Indiju“ („Handbuch fur Indien), koja nam govori kako treba pred takvim žalosnim stanjem stvari biti pravilno šokiran i kako s večeri treba ići u hramove, jer oni pri svetlosti lam pi,jo š (kako prijatno!) mnogo gore“ i deluju; i onda brižljivo i sa krajnjom iskrenošću analizirajte sve svoje reakcije, osećanja i misli. Oduzeće Vam to dosta vremena, ali na kraju, ako ste uradili dobar posao, saznaćete nešto o sebi samima i o belcima uopšte, što inače verovatno još ni od koga niste čuli. Smatram da je putovanje u Indiju, ako čovek može sebi da ga priušti, u celosti krajnje okrepljujuće za dušu i sa psihološkog stanovišta izuzetno prepomčljivo, iako može da izazove priličnu glavobolju.
526
* (Izvom o napisano na engleskom i objavljeno pod naslovom ,,Wh dia Can Teach U s“ u: Asia XXXIX/2 (Njujork 1939) str. 97-98. 1 (Skup svih južnobudističkih svetih spisa.)
...U Hitleru je svaki Nemac trebalo da vidi svoju sopstvenu senku, svoju vlastitu najveću opasnost. Svakome je data sudbina da postane svestan ove senke i da nauči da se ophodi sa njom. Ali kako se moglo očekivati od Nemaca da razumeju ovo, kada niko na svetu nije kadar da razume tako jednostavnu istinu? Svet nikada neće doseći stanje reda sve dok ova istina ne bude opšte poznata. U međuvremenu, mi se zabavljamo predlaganjem svih vrsta spoljašnjih i sekundamih razloga zašto ono ne može biti dosegnuto, tako sasvim dobro znamo da uslovi u velikoj meri zavise od načina na koji ih shvatamo. Ako bi, naprimer, Švajcarac francuskog porekla smatrao da su svi Švajcarci nemačkog porekla đavoli, mi bismo u Švajcarskoj mogli imati najveći građanski rat svih vremena, a takođe bismo mogli da otkrijemo najubedljivije ekonomske razloge zbog kojih je takav rat bio neizbežan. Pa - mi baš to ne činimo, jer smo naučili našu lekciju pre više od četiri stotine godina. Došli smo do zaključka da je bolje izbeći spoljašnje ratove, pa smo otišli kući i poneli razdor sa sobom. U Švajcarskoj smo izgradili „savršenu demokratiju“, gde se naši ratnički nagoni troše u vidu domaćih svađa nazvanih „politički život“. Mi se borimo međusobno u okviru granica zakona i odredbi, i skloni smo da razmišljamo o demokratiji kao o hroničnom stanju ublaženog građanskog rata. Mi smo daleko do toga da budemo u miru sa sobom; naprotiv, mi mrzimo jedni druge i borimo se međusobno zato što smo uspeli u introvertnom ratu. Naše miroljubivo spoljno držanje služi samo da štiti naše domaće svađe od stranih uljeza koji bi nas mogli uznemiriti. Toliko smo mnogo uspeli, ali mi smo još uvek daleko od krajnjeg cilja. Još uvek imamo neprijatelje u mesu, i još uvek nismo uspeli da introvertujemo naše političke disharmonije. Mi još uvek radimo pod nezdravom deluzijom da bi trebalo da budemo u miru unutar sebe. Pa ipak, čak i naše nacionalno, ublaženo stanje rata trebalo bi da se uskoro okonča kada bi svako mogao da vidi svoju sopstvenu senku i da započne jedinu bitku koja je uistinu vredna: borbu protiv nadmoćne sile senke. K. G. Jung: Borba sa senkom
KD „ATOS“ je tokom poslednje decenije objavio šest tom ova IZABRANIH DELA KARLA GUSTAVA JUNGA.
1. AIO N (BOG VREMENA), 1996. 2. ALHEMIJSKE STUDIJE, 1996. 3. MYSTERIUM CONIUNCTIONIS, I, 1999. 4. MYSTER1UM CONIUNCTIONIS, II, 2000. 5. ARH ETIPO VIIK O LEKTIVNO NESVESNO, 2003. 6. SIMBOLIPREOBRAŽAJA, 2005. KD ATOS je takođe objavio i SEĆANJA, SNOVI, RAZMIŠLJANJA K.G. Junga, IZ ŽIVOTAI DELA K. G. JUNGA. Anijele Jafe, JUNGOVSKO TUMAČENJE SNOVA Džemsa Hola kao i dela Jungovih sledbenika. Sve ove knjige možete po najpovoljnijoj ceni dobiti kod izdavača:
KD ATOS, Cetinjska 10, tel. (011) 3223-292 ISHM 8 6-9 0 4 5 6 9 -2 -9
9<788690 4 5 6 9 2 5
