ПОКРШТАВАЊЕ БУГАРА Византија се већ дуже време цимала да словенско становништво на Балкану покрсти. Такође су покренули мисију и у Моравској, где су деловали Константин и Методије. Након покрштавања Моравске, Бугарска није могла више да одлаже примање хришћанства, чиме би поставила политички и културни живот на чвршћу основу. За разлику од Моравске, која се обратила Византији, бугарски кнез Борис је послао посланство у Франачку. Византијска влада је брзо реаговала, јер није могла да допусти да се суседна Бугарска духовно прикључи Франачкој, па према томе и Риму. Сада су Византинци, након победе над Арабљанима могли да се посвете овом проблему и били су одлучнији. Византијска војска је дошла до бугарске границе, а и царска флота је била дотерана до бугарске обале. Борис је морао да задовољи византијске захтеве. Бугарски кнез је 864. примио примио хришћанст хришћанство во из Византије Византије,, и том приликом приликом је добио добио име византијског византијског цара који му је кумовао кумовао (Михаило (Михаило). ). Грчко свештенство је одмах почело са покрштавањем покрштавањем бугарског народа, као и организацијом бугарске цркве. Христијанизација Христијанизација је значила за Бугарску велики напредак напредак у културном развитку, али и у процесу словенизације земље, а према томе и политичког и етничког уједињења. Бугарски великаши су устали у одбрану свог повлашћеног положаја везаног за стару религију, али их је Борис-Михаило угушио погубивши 52 бољара. Ипак, без обзира на напредак који је христијанизација донела Бугарској у културном развитку и у унутрашњем уједињењу, Борис-Михаило није био задовољан. Наравно, Византија је тежила да стави бугарску цркву под управу грчког свештенства и да је подчини цариградској патријаршији. патријаршији. Борис Михаило је желео да његова млада црква добије потпуну самосталност под управом властитог патријарха. Пошто то није могао да оствари, окренуо је леђа Визнтији и обратио се папи Николи I. Папи је ово била јединствена прилика да одвоји Бугарску од Цариграда и да је стави под римску јурисдикцију. Одмах је послао у Бугрску своје легате. Изгледало је као да ће Бугарска потпуно подлећи римском утицају. утицају. Византија је немоћно немоћно посматрала посматрала како јој суседна земља подпада под утицај утицај Рима. Тада је сукоб између Рима и Цариграда Цариграда достигао врхунац Независност византијске византијске цркве, као и њене интересе је бранио Фотије, а уз њега су стали цезар Варда и цар Михаило III. Цар је упутио папи писмо пуно самопоуздања и поноса. Одбио је римске претензије на супрематију и тражио је у ултимативној форми опозивање папске пресуде против Фотија. Пaтријарх је отишао још корак даље. Он је наводио заблуде римске цркве по питањима црквене дисциплине и литургије, а пре свега побијао је западну науку о происхођењу Светога духа од Оца и Сина. Лета 867. је одржан одржан сабор којим је председав председавао ао цар. Бачена Бачена је анатема анатема на папу Николу Николу I, а римско римско учење о происхођењу Светога духа осуђено је као јерес. Мешање Рима у питања виз. цркве проглашена су незаконитим. У тренутку највеће заоштрености ове историјске борбе дошло је у Цариграду до државног удара који је потпуно изменио ситуацију. На своју несрећу Михаило III се спријатељио са Василијем “Македонцем”. Василије је био из теме Македоније (мада из Тракије, из области Једрена, можда је био и јерменског порекла) и одрастао је у крајњем сиромаштву. Тражећи своју срећу дошао је у Цариград где је захваљујући својој физичкој снази успео да постане коњушар на царском двору. Тако је почело његово његово уздизање. Постао Постао је најинтимнији пријатељ пријатељ Михаила III и муж његове некадашње љубавнице Евдокије Ингерине. Био је врло енергичан и тежио је царској власти. Дошао је у сукоб са цезаром Вардом, а Михаило је толико већ подлегао утицају свог љубимца Василија да му је без размишљања жртвовао ујака. Наиме, Михаило и Василије су заједно поставили цезару клопку. Док је једном приликом седео поред цара Михаила, Василије га је напао с леђа и убио га својим рукама априла 866. Издејствовао је круну савладара коју му је уручио лично Михаило маја 866. Михаило јесте почео да мења расположење према свом савладару, а Василије и његови пајтоси су убили пијаног цара Михаила септембра 867. Василије Василије I (867-886) (867-886) се много много бавио црквеним црквеним питањима. питањима. Али његова политика политика је била сасвим другачија другачија од политике политике Варде и Михаила Михаила III. Одмах Одмах по доласку на престо престо је послао послао Фотија Фотија у манастир манастир и вратио вратио Игњатиј Игњатијаа на патријаршијски престо и ступио у додир са Римом. Одржао је у Цариграду сабор 869/70 на којем је присуствовао и папски легат. Сабор је осудио и екскомуницирао Фотија. Међутим, цар се на том сабору значајно мимоилазио са легатима, на пример у случају Фотија. Легати су мислили да је његова осуда требала бити само потврда раније папске осуде, а Василије је хтео да се то питање још једном прочешља и да се на цариградском сабору заузме одлучујући став. Сабор је потом пошао неочекиваним током за легате. Наиме, пошто су седнице сабора већ биле закључене у Цариград су стигли изасланици бугарског кнеза. Сабор се поново састао и пред њега је изнето питање под чијом јурисдикцијом, римском или византијском, византијском, треба да да се нађе Бугарска. Бугарска. Приближавање римској цркви није Борису Михаилу дало жељене резултате у његовом главном циљу, стварању самосталне бугарске цркве. Он је у Риму 2 пута предлагао кандидате за поглавара бугарске цркве и оба пута је био одбијен. Онда је решио да се обрати Цариграду. Тако су се њихови посланици нашли на сабору. Римски легати су протествовали. Међутим, арбитражом представника источних патријараха спор је решен, као што се и очекивало, у корист византијске цркве. Визант Византија ија је сада сада водила водила попуст попустљив љивију ију полит политику ику.. По налогу налогу цара, цара, патриј патријарх арх Игња Игњатиј тијее рукопо рукополож ложио ио је архиепископа Бугарске и више епископа. Бугарска црква је признала врховна права цариградског патријарха, али је добила извесну аутономију. Бугарски архиепископ је у византијскиј хијереархији заузео виши ранг од било ког другог архиеписко архиепископа. па. Тако је бугарски бугарски кнез вешто вешто искористи искористио о супарништ супарништво во Рима Рима и Цариград Цариградаа и постиго постиго свој циљ, а Византија је поново придобила за себе Бугарску. Јесте Рим протествовао, али је Бугарска од тада остала подложна утицају византијске цркве и културе Тиме је Василије угрозио пријатељство пријатељство са Римом коме је тежио и због којег је жртвовао Фотија. Василије ће наставити са мисионарском делатношћу у Русији и рад на покрштавању Словена у западном делу Балкана, и самим тим и ширењем културног и политичког утицаја Византије у тим областима.
1
XXIX. ПУТОВАЊА ВИЗАНТИЈСКИХ ЦАРЕВА НА ЗАПАД У XIV И XV СТОЛЕЋУ Последњих година постојања Византијског царства, цареви су путовали на Запад из нужде, требало је обезбедити помоћ за одбрану од Турака. 6. августа 1354. године млетачки посланик у Цариграду јавио је дужду Андрији Дандолу да су Византијци угрожени од стране Турака и Ђеновљана, и спремни да се покоре било којој сили: Млецима, Србима или Угрима.
Јован V (1341 - 1391) Турци су стајали на прагу Тракије. Тада је цар Јован V прибегао старом средству преговарања са Римом, обећавао је црквену унију. После неуспеха Лионске уније у преговорима са Римом је настао застој од 40 година. Јован V је врло одлучно настојао да оствари унију. Године 1355. послао је у Авињон писмо у коме моли папу да му пошаље галије и помоћну војску. Са своје стране, обећао је да ће свој народ током шест месеци превести римској вероисповести. После неког времена морао је да обавести папу да није у стању да изврши обећано. Опозиција у Византији је била веома јака. Док је држава губила позиције, с друге стране, Црква је своје утврђивала. Патријарх Калист је лично отишао у Сер где се састао са Душановом удовицом, царицом Јеленом, али се изненада разболео и умро. Тада се цар поново обратио за помоћ папи. Изгледало је да се Запад озбиљно спрема за нови крсташки рат. У јесен 1365. кренула је експедиција под вођством Петра Кипарског. Међутим, она се упутила у Египат. 1 Цар је лично, у пратњи двојице синова, кренуо у Угарску у пролеће 1366. да потражи помоћ од краља Лудовика I. Никад пре, ниједан византијски цар није прогутао понос и достојанство да би одао поштовање страном владару. Био је то први пут да византијски цар иде у страну земљу не као војсковођа, већ као молилац за помоћ. Читава ствар је несумњиво била понижавајућа, тим пре што посетом ништа није постигнуто, остало се при римској тези – унија па помоћ. На повратку су Јована V задржали Бугари у Видину, нису му дозволили да путује преко њихове земље. Царев најстарији син Андроник IV, иначе зет бугарског цара, знао је за ово и ништа није урадио како би помогао оцу. Била је то прва од неколико демонстрација непослушности према оцу. Није искључена могућност ни да је то урађено у договору са њим. Међутим, цару овога пута помоћ долази са Запада. Царев брат од ујака, Амадео Савојски је у то време стигао у Цариград. Чим је чуо за невољу свог рођака отпловио је до обала Црног мора и приморао Бугаре да ослободе заробљеника и допусте му прелазак преко своје територије. Како је за овај подухват добио папин благослов да приведе цара и Грке римској цркви, сматрао је да ће мала демонстрација силе добро доћи и имати више дејства него велики број папских легата. Стога је он са малом армадом, августа 1366, напао и освојио Галипољ, протеравајући Турке. Поред Галипоља, Византији је вратио и Месемврији и Созопољ. Године 1367. он је водио преговоре са царем. Међутим, и за њега је крсташки рат био неодвојив од уније. Ови преговори су ипак довели до важног резултата, јер је Јован V решио да лично оде у Рим. Стигао је тамо августа 1368, са више представника византијске цркве која је тражила да се сазове васељенски сабор. Како је то одбачено, црква се потпуно уздржавала од даљих преговора. Док се цар у Риму одрекао вере својих предака, патријарх Филотеј позивао је православне хришћане да остану верни својој вери. Прелаз Јована V у римску веру, обављен у Риму октобра 1369, остао је његов лични чин. У односима грчке и римске цркве ништа се није променило. Све наде у помоћ Запада су се озјаловиле. Ипак, Јован V је у пролеће 1370. године отпловио из Рима у Венецију. Више није тражио војну помоћ, већ новац. Дошло је до погодбе: пристао је да Млецима прода острво Тенед, а Млеци су обећали да ће му вратити накит византијске круне, дати шест неопремљених транспортних бродова и 25 000 дуката у готову. Цару је на његов захтев исплаћено 4 000 дуката аванса. Међутим, царев син Андроник, који је управљао Царством у његовом одсуству, одбио је да преда Тенед јер је ово острво привлачили такође и његове пријатеље Ђеновљане. Био је то нови акт непослушности тадашњег престолонаследника. Цар се нашао у незавидној ситуацији, али му је овога пута у помоћ стигао други син Манојло, управник Солуна. Он је похитао у Венецију, поневши са собом неке драгуље које је могао заложити. Јован V се, напокон, октобра 1371. вратио у Цариград.
1
Иако су требали да учествују, ни Амадео Савојски ни Лудвиг нису кренули са крсташима. Иначе, рат је завршен катастрофално поразом код Александрије.
2
Манојло II (1391 - 1425) Крајем XIV столећа Цариград је чинио цело Царство. Византија се налазила у вазалном положају, а царску круну могао је да носи само онај ко се безусловно покори Османлијама. Ипак, Византијци су до последњег часа остали верни схватању да је њихов владар једини законити цар. После битке код Никопоља (1396) положај Византије је постао још гори, па су 1398. упућене молбе руским кнезовима да пошаљу помоћ и нешто милостиње хришћанима у Цариграду. Манојло II се за помоћ обраћао папи, млетачком дужду, краљевима Енглеске, Француске и Арагоније. Са своје стране Јован VII, син Андроника IV, настојао је да своје право на царску круну прода француском краљу Шарлу VI. Међутим, њему није било много стало до тога, па је на Манојлов апел послао 1 000 људи под заповедништвом маршала Бусикоа. Ова мала војска није могла да ослободи Византију турске опасности, те је стога Манојло решио да лично пође на Запад и потражи помоћ. На то га је наговорио Бусико, чак је успео да га измири са супарником – Јованом VII. Решено је да за време Манојловог одсуства Јован преузме власт у Цариграду. Децембра 1399. Манојло је кренуо на пут у пратњи Бусикоа. Посетио је Венецију и друге италијанске градове, затим је отишао у Париз, а одатле у Лондон. Ту му је Хенри IV, исто као и Шарл VI, обећао помоћ и примио га ништа мање љубазно. Где год да је Манојло ишао добијао је царску добродошлицу и навођен је да очекује велике ствари. Из Лондона је писао свом пријатељу Хрисолору хвалећи Хенрија Енглеског, који ће подићи војску и флоту зарад спасења Цариграда. Царева посета је оставила дубок утисак на Западу, а и његова личност је уливала поштовање и симпатије. Један енглески писац је рекао како је страшно то што тако велики хришћански владар са Истока, нагнан опасношћу од неверника, мора да долази на Запад да тражи помоћ. Међутим, како је време пролазило цар је схватио да су обећања из Енглеске и Француске била преувеличана и илузорна. Чак је спласнуо жар маршала Бусикоа, који је отишао да буде гувернер Ђенове (1401). За ово време, Јован VII је управљао Цариградом по свом нахођењу и уз све већу зависност од султана. Међутим, у то време стиже вест да је Бајазит заробљен у бици код Ангори, а потом и погубљен. Византија је тренутно била спасена турске опасности, али јој је овим живот продужен за још само пола века.
Јован VIII (1425 - 1448) Манојло II је, наводно, на самртном одру саветовао сина да се не заварава идејама о унији, али с обзиром на безизлазан положај у ком се нашао његов наследник, Јован VIII решио је да покуша још један пут. Међутим, преговарачи су се стално вртели у круг и обе стране су заваравале и другу и себе. Цареви су тражили помоћ а обећавали унију, коју нису могли да наметну свом народу. С друге стране, западњаци су тражили признање папске супрематије и обећавали помоћ, коју нису могли да обезбеде ни римокатоличким силама на Истоку. Међутим, без обзира на нерасположење према унији, у Цариграду је постојала струја наклоњена унији и на њено чело се ставио цар Јован VIII, који је још као престолонаследник, после опсаде Цариграда 1422, отишао на Запад да тражи помоћ. Године 1431. почели су преговори о унији. Због сукоба папе Евгенија IV и Базелског сабора преговори су се отегли, али је најзад одлучено да се сазове сабор у Италији на ком ће цар лично учествовати. Новембра 1437. цар Јован VIII је кренуо на запад, оставивши брата Константина као регента у Цариграду. 2 Цара су пратили брат Димитрије, патријарх Јосиф, неколико митрополита и много епископа и игумана. У пролеће 1438. он је стигао у Ферару, где је 9. априла отворен сабор. Дискусије у Ферари а потом у Фиренци, где је папа пренео сабор, дуго су потрајале иако се коначна одлука, с обзиром на положај Грка, већ унапред знала. Отегло се пре свега због отпора унији који је пружао ефески митрополит Марко Евгеник. Тек 6. јула 1439. године у фирентинској катедрали, кардинал Јулијан Чезарини и никејски архиепископ Висарион прогласили су на латинском и грчком језику унију. Декрет су потписали сви припадници византијског посланства осим једног, Марка Евгеника. Међутим, вест да је грчко посланство на заседању потписало срамни споразум са папом изазвало је талас горчине и отпора међу Византијцима. Многи су се осећали изданим. Цар, као и Константин, нису били на за ни против уније, али ако та жртва православних хришћана омогући долазак крсташке војске и спас Цариграда, онда она није била узалудна. Међутим, ни ова унија није ни до чега довела, Царство се ближило крају свог постојања.
2
Константин, најпоузданији од браће, правио је најмање неприлика цару. Током Јовановог првог одсуствовања 1423 – 1424. године он је доказао своју способност као регент у Цариграду; поред тога уживао је и пуну подршкусвоје мајке, царице Јелене Драгаш.
3
ПРЕПОРОД УЧЕНОСТИ Како је царска власт ослабила, судећи по изворима, почетком 8. века видимо ослабљено образовање у Цариграду. Књижевна производња је у престоници практично обустављена. То није било у вези са иконоборством. За то време се књижевност одржавала у Сирији и Палестини, којима су владали Арабљани. Арапски хришћанин Јован Дамаскин, чије је презиме било Мансур, био је највећи учењак и литургијски песник овог периода. Знамо за још једног његовог савременика, Козму, епископа Мајуме (лука у Гази). Мало пре њих био је Андрија са Крита, који је рођен у Дамаску, а на Криту завршио као митрополит. Касније су се појавили историчар Георгије Синкел (умро око 811.), граматичар и хагиограф Михаило Синкел, браћа Теофан и Теодор из Моаба... Умајади су се показали као толерантни према хришћанској елити. Овакво стање се неће дуго одржати, током 9. и 10. века употреба грчког у калифату је скоро изумрла. Неки од оних који су се афирмисали на истоку долазили су до Цариграда и учествовали у оживљавању писмености. Њихов рад се може пратити до око 780. Није случајно што период обнове пада у доба сличних промена на западу, које називамо каролиншком ренесансом. Оба су покренута визијом обнављања римске државе, али не паганске, већ хришћанског царства Константина и његових наследника. Оба покрета су покренула сакупљање остатака класичне литературе и писање компактних компендијума за учење. Истакнута је била компактнија врста писма, минускула. Било је и разлика, на пример то што су на западу много више пажње посвећивали реформама свештенства. Сличности су биле толике да природно сугеришу на некакав узајамни утицај. Књишка ученост у Цариграду 8. века није толико била везана за манастирске школе тог времена, колико са цивилном службом тог времена, пре свега са судством. Тарасије је пре него што ће постати патријарх (784-806) био је секретар царске канцеларије. Нићифор, његов наследник (806-815) био је на истом положају. Он је још као млад покушавао да обнови историографску традицију на античком грчком, која је била прекинута од раног 7. века. Ни Теодор Студита није своје образовање стекао у манастиру. Држава је била свесна да треба да има на челу патријаршије образоване људе, али их није могла извући из редова свештенства, и зато су се уздизали ови световњаци. То значи да је држава образовање узела под своје. Прва прича се везује за Лава Математичара (око 830.) који је стекао своју разноврсну ученост на острву Андросу, проучавајући старе књиге. Онда је основао школу у својој скромној кући у Цариграду и предавао филозофију, математику, астрономију и музику приватним ученицима чији се број умножавао. По легенди, једног његовог ученика су заробили Арабљани и довели пред калифу, који се одушевио када је видео како овај чепи геометрију. Онда је позвао самог Лава да дође на његов двор нудећи му паре, али је цар Теофил (829-842) одбио да га пусти и поставио га за плаћеног државног учитеља у цркви 40 мученика у главној улици. Јавна катедра за световно учење отворена је после иконоборства. Следећи потез је повукао цезар Варда (намесник 855-866), Фотијев рођак. Варда је основао дворску школу (често називану Варда универзитет) у дворани названој Магнаура. Постојале су 4 катедре, за филозофију, геометрију, астрономију и граматику. Нисмо сигурни колико је ова школа радила и на који начин, једино нам је познато име Лава, професора филозофије. Тишина се спушта до владавине Константина 7. који је увидео да су науке занемарене, па је оживео школу са 4 исте катедре. Као професоре је поставио 4 дворских достојанственика, и једног епископа, Александра из Никеје. Најважније достигнуће византијског препорода не налази се у побољшавању савремене литературе, већ у чувању знатног дела класика античке Грчке и у очувању раних хришћанских списа. То је наш највећи дуг Византији. Захваљујући њима, грчки класици су стигли до нас у облицима какве познајемо. Да није било људи који су анонимно радили у 9. и 10. веку не бисмо имали Платона, Аристотела, Херодота, Тукидида, Есхила, Софокла и многе друге. Сва литература сачувана је минускулским списима. Остало је изгубљено. У антици су књиге писане на ролама папируса. Илијада је морала да стане на 24 ролне. Папирус је био доступан и јефтин, али је изазивао друге проблеме. Захтевао је доста простора за складиштење, а није било на њима ни много простора, пошто су текстови углавном писани великим словима, само на једној страни, без одвајања речи и акцентације (што у грчком доводи до забуне). Између 1. и 4. века дошло је до револуције када се појавио кодекс, тј. увезана књига. Кодекс је могао да прими више текста и, нарочито ако су његови листови од пергамента, садржи текст на обе стране. Тако је и илијада могла да стане у један том. Тиме се уштедело и на простору. Зато су кодекси били погоднији хришћанима за њихове књиге. Раније је стари завет могао да тежи 10 свитака, а кодекс је био много лакши и за обележавање текста. Али кодекс је, нарочито ако је од пергамента много скуп, што ће бити све већи проблем у каснијем периоду. Прво персијско, а потом и арабљанско освајање Египта је донело велики проблем у увозу папируса. Зато је производња књига бивала све већи проблем. Велики корак у решавању проблема била је појава минускуле, пре краја 8. века. Најстарији сачувани примерак писан минускулом је из 835. То није била измишљотина, то је писмо већ било познато. Сада је требало мало времена и читалачкој јавности да се привикне. Минускула је имала бројне предности. Била је компакнија, што значи да јој је требало мање места на пергаменту, била је бржа за писање, пошто писар није морао да подиже перо после сваког слова. Све до 10. века минускула и капитална (унцијална) писма била су подједнако коришћена, а након тога су унцијале остале само у насловима. Процес преласка на минускулу назива се транслитерација. Речи су морале бити тачно подељене и акцентоване. Често је увођена и интерпункција. Транслитерација се ширила током неколико деценија и векова. Фотије, 2 пута патријарх (858-867, 877-886) је најзнаменитији учењак тог времена. Сакупио је своје читалачке белешке које се односе на 386 радова. Уобичајени назив за његове белешке је библиотека, углавном садрже сажетак дела и његову стилску оцену. Од тога су 233 рада хришћанска, а 147 су паганска или секуларна. Није обраћао пажњу
4
на школске уџбенике, као ни на поезију и драму. Велика већина приказаних књига припадају позној антици, док је наредни период представио врло оскудно. Следећа фаза препорода пада у време Константина 7. (912-959) и означавана је као доба енциклопедизма, мада би можда било прикладније доба компилације. Како га је из власти искључио Роман Лакапин, овај је имао доста времена да се посвети студијама. Када се попео на власт, дао се на библиографски рад заједно са низом сарадника. Њему историчари дугују посебну захвалност. Његове књига о церемонијама, спис о народима, о темама су нам омогућиле да знамо много више о Византији. Има још списа. Геопоника је збирка касноантичких расправа о пољопривреди, Хипиатрика се бави ветеринарском науком. Изгледа да је Константин наручио и једну медицинску и једну зоолошку енциклопедију. Далеко највећи од свих његових пројеката је excerpta historica. То је антологија цитата великог броја историчара од Херодота па надаље. Од преко 200 поглавља колико се верује да је имала, знамо имена за 53, а од њих је 36 сачувано у 6 штампаних томова. Константинова манија за систематизацијом проширила се и на религијску сферу. Наручио је један опширан хагиографски календар, познат као синаксарион, који се састоји од светаца који се славе сваког дана. Могуће је и да је наручио писање још једне веће збирке хагиографија, која се назива in extenso, коју је касније на лак грчки превео Симеон Метафраст. Најприближнија енциклопедији била је Суда (буквално јама) која се састоји од 30.000 одредница поређаних по алфабетском реду - тешке речи, историјске и књижевне белешке, пословице, које се углавном тичу антике. Нема конкретних доказа да је ово настало захваљујући Константину, верује се да датира са краја 10. века, али је потпуно у његовом стилу. У Константиновом раду нема правних списа, што је и логично, јер се прочишћавање јустинијановог кодекса обавило још у време Лава 6., у чувеним Василикама у 60 књига. Лав 6. се такође бавио и проблемом војне науке. Изгледа да је за све остало Константин хтео да сакупи корисно знање, већином из периода позне антике. Сав свој програм је посветио будућим царевима и требао је да им послужи као савет. У Византији није било мрачних доба након Константина Порфирогенита. Византијски препород не само да је спасио многа класична дела, већ је и за остала одредио садржај. Спасено је много више прозних дела од поезије, а нарочито су преписивани реторски списи. Изненађујуће, рани хришћански писци су привукли мало пажње, можда зато што су застарели, а можда је велики број био сумњив. Оно што називамо грчком антологијом је огромна збирка од 4000 стихованих епиграма у временском размаку од 6. века пне. до 10. века не. Првобитно је епиграм био урезиван у камен, али је временом надмашио функцију записа и обухватао је теме као што су љубав, пиће, подругљиве шале. Епиграм је нарочито био популаран у хеленистичко доба, када су састављене прве антологије. После Ираклија жанр је замро. Поново се појавио почетком 9. века, када је група иконоборачких епиграма урезана на улаз царске палате као нека врста манифеста. Теодор Студита је хтео да им удари контру, па је сам саставио преко 100 епиграма на верске теме. Од тада је настављено писање епиграма. Грчку антологију је први саставио 917. ј едан свештеник назван Константин Кефалас. Његов рукопис није сачуван, али зато јесте један који се датира 20-ак година касније. 15 књига епиграма отварају хришћански. Међу осталим има љубавних, па чак и педерских. Ми данас нисмо сигурни колико су све ове књиге биле популарне савременој читалачкој јавности. Најбољи пример је књига Марка Аурелија - Медитације. Арет је посредовао у препису ток дела, али није био много занимљив, а када је публикован у Европи 1559. изазвао је сензацију. Сврха препорода је била излазак из мрачног доба и повратак литерарне културе касне антике. Покрет је успео, али је наишао на мали одјек у друштву. У времену о којем је реч само је пар стотина људи прошло кроз образовне институције. Школовање је било доступно само у Цариграду. Препород је извршио и известан утицај на уметност. Помало је варљиво називан македнонском ренесансом. На основу цркава ретко се шта може закључити. Низ мозаика из Свете Софије је задивљујући, али нема везе са антиком. Најбоља ствар коју знамо је новац. Новац је бољег квалитета, али остаје чисто средњевековни, нема покушаја да се поврате неке традиције антике, као што је Карло Велики сликан из профила. И у архитектури одсуствују антички елементи, као што је коринтски капител. Античка мода је изгледа избледела до око 1000. године, а опет је откривена приликом палеолошког препорода у позном 13. веку.
5
ПАЛЕОЛОШКА УЧЕНОСТ (1261-1453) Без обзира што је била умањена, политички слаба и осиромашена, позна византијска држава је уз своје сателитске грчке кнежевине произвела изузетан културни процват. Ово није права ренесанса, као она из 15. века у западној Европи, већ се може посматрати у перспективи ранијих византијских обнова. Као умањена није више имала разних ентитета, сада су ту били искључиво Грци, па се мења и однос према грчкој антици. Усвајају реч Хелен, која је пре 13. века била синоним за пагане. У 13. веку су интелектуалци поносно истицали да су припадници хеленске нације. С друге стране ступили су у контакт и са западом, па више није западна књижевност игнорисана као што су је игнорисали Фотије у 9. и Псел у 11. веку. Литерарна производња у периоду Палеолога је обилата и у већини случајева спада у устаљене византијске категорије, оставивши по страни витешке романе и друге списе на народном језику којих је било мало. Продукти су нам 3 дугачка историјска дела која се баве савременим догађајима, а угледају се на античке моделе, пре свих на Тукидида; затим велики број хагиографија; епистолографија; реторских списа; 2 енциклопедијска рада, 1 о медицини; огроман низ теолошких полемика, које се односе чак и против ислама и Латина. На срећу мало тога је изгубљено. Период од скоро 2 века је дао око 150 познатих писаца, међу којима је било и црквених људи, који су радили и у Цариграду, али и у Никеји, Солуну, Трапезунту... Они су и између себе имали контакте, и изгледа да је свако сваког знао и да је свако сваком писао. Позајмљивали су рукописе једни од других. Они су били окупљени око центара моћи, који су им били покровитељи. Најважнији покровитељ би био царски двор, затим периферијски дворови, богате бирократе и аристократија, и на крају патријаршије, архиепископије и епископије. На пример Нићифор Григор (1290-1360) је почео као млад, када га је узео његов стриц, митрополит његове родне Хераклеје Понтијске. Када је стигао у Цариград помагали су га патријарх Јован 8. Гликис и цар Андроник 2., а подршку му је пружао и председник владе Теодор Метохит који је у свом манастиру Хора оставио највећу библиотеку царства, која ће то остати до 1453. Нисмо сигурни колико су латинска освајања утицала на уништавање прикупљених књига, али се свеједно људство дало у потражњу за античким текстовима. За њихова очувања много дугујемо учењацима доба Палеолога - Тома Магистар, Максим Плануд, Манојло Москопул, Димитрије Триклиниос. Они су писали речнике античких речи. Они су писали нова издања античких песника Хесиода и Пиндара, као и трагичара Софокла и Еурипида. Познати су и њихови коментари на њихова дела. Они су и открили нека дела о којима је традиција ћутала стотинама година. Плануд је поново издао Плутарха. Такође је Плануд издао и нову антологију епиграма коју називамо планудовска. Он је прочистио непристојне епиграме, нарочито из хомосексуалног контекста. Палеолошка обнова је поставила нове темеље за однос према класичном наслеђу, за проширивање поља интереса и у ослобађању од традиционалног византиског калупа. Стално смо говорили о византијској култури као континуитету културе позне антике. Повећано је занимање за природне науке, математику и медицину и нарочито за астрономију. Метохит је створио нов увод у астрономију, заснован на Птоломеју, а њега је допунио Нићифор Григора који се није много обазирао на арабљанску астрономију, већ је строго пратио Птолемеја. Арабљанска астрономија је дошла у грчки свет око 1300. године. Њихове теорије су ускоро надјачале Птоломејове. Теодор Мелитениот је у своје 3 књиге објављене 1352. користио и птоломејске и арабљанске списе. Од почетка 14. века су почели да преводе списе о астрономији са арапских, латинских или чак хебрејских оригинала. Метохит је пионир и у мисаоној делатности. Он је довео у питање чувено византијско тврђење да њихово царство има централну улогу у космичкој драми и да му је предодређено да доживи крај свих дана. За Метохита је царство било једна политичка творевина, и није византијску цивилизацију сматрао ни јединственом, ни супериорном над другима. Он је чак и Турцима истицао племените особине, посебно по питању морала. Предвидео је да ће они бацити сенку на царство. Неоплатоничар Георгије Гемист (1360-1452), који је сам себе називао Плитон и који је радио у граду Мистри на Пелопонезу, такође је саставио један астрономски рад притом се служећи персијским, а можда и хебрејским налазима, али се његова генијалност налази другде. Његови астрономски приручници су били корисни за утврђивање слављења ускрса. У старости је запао у неопаганизам, можда под утицајем италијанских хуманиста. У расправи коју је назвао као Платон, Закони, заступао је хеленски пантеон, предвођен Зевсом, кога помаже Посејдон, ожењен Хером. После његове смрти, тадашњи патријарх је наредио спаљивање тог списа. Сам Плетон је сахрањен у Риминију. Његове је највећа заслуга је што је у својим законима скицирао државу идеалног друштвеног уређења и залагао се за обнову хеленског духа на Пелопонезу, као основу борбе против Турака. Покровитељство интелектуалаца било је све слабије средином 14. века. Срећна околност по њих је била то, што је њихово познавање античких текстова и методика била све траженија у Италији. Пресељење би подразумевало и прелазак на католичанство, па је емиграција била тежак избор, али су се људи све више одлучивали да напусте брод који тоне. Прво би привремено боравили у Венецији, или на Криту, који такође држи Венеција. Од краја 14. века почињу са трајним исељавањем. Најпознатији међу њима били су Манојло Хрисолор и Јован Аргилопул, који су предавали у Риму, Милану, Павији, и пре свега Фиренци. Имали су велики утицај на хуманисте.
6
ИСИХАЗАМ Исихазам је најзнаменитији верски покрет позновизантијског доба. У Византији су се још раније исихастима називали калуђери који су у потпуној повучености и тишини водили строг пустињачки живот. У 14. веку исихазам је добио карактер једне посебне мистичко-аскетске струје. Претеча ове струје био је чувени мистичар 11. века Симеон Нови Богослов. Прави оснивач исихастичког покрета био је синајски калуђер Григорије (Григорије Синаит), који је 30-их година 14. века обишао византијске земље, проповедајући своје мистичко-аскетско учење. Учење Григорија Синаита наишло је на јак одјек у византијским манастирима, нарочито у Светој Гори. Света гора је постала средиште исихазма. Највиши циљ којем су исихасти тежили била је визија божанске светлости. Циљ се постизао путем одређених аскетских метода. Исихаст је морао да, потпуно повучен, у одређеном ставу стално понавља такозвану Исусову молитву (Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј ме) и да сваки пут када је изговори задржи дах. Тако би га постепено обузимало осећање бескрајног блаженства и он би угледао неку надземаљску светлост, ону исту која указивала Исусовим апостолима на Таворској гори. Међутим, веровање исихаста у вечиту видљивост таворске светлости наишло је на противљење, а аскетске методе које су они примењивали изазвале су негодовање и подсмехе. Против исихазма је први устао Варлаам, грчки монах из Калабрије, човек велике учености, који је био и темпераментан. Он је дошао у Цариград да се мери са најјачим представницима византијске науке, али није надјачао ученог Нићифора Григору, јер је имао западњачке погледе, који су били више рационалистички, па није придобио византијске слушаоце. Онда је увређени Калабријац почео да лаје на мистицизам светогорских калуђера, називајући га најмрачнијим међу мрачним сујеверјем. У одбрану исихазма онда је устао најистакнутији богослов тог времена Григорије Палама. Настао је оштар спор. Варлаам је упорно одбацивао вечито постојање таворске светлости, јер ништа сем самог божанства не може бити вечно, па ни таворска светлост. Ако се прихвати постојање вечите светлости, онда је та светлост сам бог, који је једини вечит, али ни у том случају не би могла да се види, јер је бог невидљив. По Паламином излагању између земаљског и небеског света нема јаза, већ постоји нешто што их везује. Исихазам је био потпуно одбачен на западу, а на истоку је био прихваћен. Пошто је опозиција исихастима била јака, исихазам ће се афирмисати тек након дугих борби. Радикална монашка странка је без колебања пристала уз исихасте, док су им се успротивиле умерене струје византијског свештенства. Почетком 1341. Григорије Палама је постигао да његова наука буде призната на цариградском сабору. Ускоро је уместо разочараног Варлаама против исихазма устао византијски калуђер Григорије Акиндин, следбеник схоластичке филозофије, али је и он одбијен. Али победа исихаста није била потпуна. Изгледа да се византијска црква колебала и избегавала да донесе коначну одлуку и категорички осуди противнике исихаза. У лето 1341. дошло је до промена које су довеле до преокрета у царској политици. Царица Ана Савојска била је Латињанка и нормално, није подржавала исихазам. Патријарх Јован Калекас био је одлучан противник исихазма. И световна и духовна власт је била против покрета. У Цариграду су исихасти били изложени гоњењима, а Григорије Палама био је бачен у затвор. Зато су се исихасти приближили Јовану Кантакузину. Када је избио грађански рат, исихасти су стајали на једној, а антиисихасти на другој страни. Византија се поделила и у политичком и у верском погледу. Победа Јована Кантакузина 1347. била је уједно и победа исихаста. Истина, верске распре су се наставиле и као противник исихаста је иступио учени Нићифор Григора, који се у своје време супротстављао Варлааму у научнофилозофској дискусији. Коначан ударац је задат 1351. на сабору у Влахернском дворцу, када је призната правоверност исихаста, а бачена анатема на Варлаама и Акиндина. Исихазам ће остати још дуго оспораван, али ће од тада постати званично признато учење грчке православне цркве. Григорије Палама је одмах после смрти (1357/58) проглашен за свеца, а његова наука је постала једна од основа даљег развоја грчке цркве. Ово је био конзервативни грчки правац, који је био противан латинском утицају из 12. и 13. века, и противан западној кутури уопште. Најзначајнији представници у будућности биће - мистик Никола Кавасилас, учени канониста Симеон Солунски и чувени бранитељ православља против римске уније из 15. века Марк Евгеник.
7
