Mesto za provod, za srecu i tugu, sastanke i rastanke. Sabirno mesto za gospodu i mangupe, obrazovane i one koji to nisu bili. Mesto gde su se pisale pesme, i vodile ozbiljne politicke debate. Ne bez razloga nazivana “Univerzitetiom Zivota.” Kafana. Kako je zabelezio Vidoje Golubovic u knjizi “Mehane i kafane starog Beograda” Srbi imaju najduzu kafansku tradiciju u Evropi, jer je prva kafana otvorena na Dorcolu, 1522. Naime,, u toku 16. veka, Turci su pored karavan- saraja i dzamija, otvarali i kafane, tj kuce u kojima se pila samo kafa. O prvim kafanama u Beogradu 1740. godine je pisao i putopisac Keper, koji kaze da su jedne kafane posecivali muslimani, a druge hriscani, i tom prilikom daje opis kafane “Crni orao” na Dorcolu, koja je, kako kaze, najbolja u gradu. Ona je bila na spratu zgrade ne uglu danasnjih ulica Kralja Petra i Dusanove, a do nje se dolazilo trosnim drvenim stepenicama. Nije imala stolove, stolice ni klupe, vec minderluke prekrivene cilimima. Visina kafane nije dozvoljavala da se covek u njoj uspravi. Zidovi su bili isarani zelenom, crvenom, modrom i narandzastom bojom, a na ulazu je bio postavljeno nekoliko krcaga i ibrika. Ipak, kafane u današnjem smislu, gde su se služili piće, meso i druga jela u Beogradu, otvarane su tek od vremena ustoličenja Miloša Obrenovića 20 –tih godina 19. veka. Mreža kafana i mehana brzo se širila, pa je vlast uvela obaveze za vlasnika, koji je morao da pribavi specijanu dozvolu od kneza lično i da plaća porez od 12 groša. Opisujuci rad nekadasnjih kafana, Golubovic kaze da je 1860. Godine, Nikola Hristic, tadasnji gradonacelnik Beograda, izdao naradbu da se stanovnistvo u kafani moze zadrzavati do 11 sati uvece, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera. Jedna od obaveza vlasnika kafana bila je i da svako vece upale fenjer pred kafanom, i to u 10 sati uvece. Sto se tice naziva kafana, bili su veoma sarenoliki. Prve kafane nosile su imena po gazdama zgrade ili po gazdama radnje. Drugih imena i nazvanja nije bilo. Šiška-Lazina, Kolarac, HadžiMaksimova, Hajdukovićeva kafana, Petka baštovana, Ginić, Pere Džambasa, Žmurkova i tako dalje. Drugi način na koji su prve kafane dobijale naziv bila je kakva oznaka ili predmet koji se u nalazio u njihovoj blizini i uočljivo izdvajao. Takvo je, na primer, ime "Dva jablana" (poznija kafana "Zagreb"). Tu u blizini su dugo postojala dva usamljena jablana i dugo se o tom kraju govorilo: "Tamo kod dva jablana". Prirodno je, dakle, ta okolnost nametnula i ime kafani. Tako je postalo i ime "Zlatna rupa", po blizini poznate rupe na Vračaru, koja je za vreme dinastičkih proganjanja služila kao zatvor u koji su trpani politički protivnici. Slicno je dobila ime i poznata kafana u Skadarliji kod "Tri šešira", gde je ranije bila radionica (fabrika) šešira. Na kući je bila istaknuta firma na kojoj su bila od lima izrezana tri šešira, koji su tu dugo stajali, pa i kasnije kada je fabrika prestala da radi. Kada se u toj kuci otvorila kafana, sama je sobom, i bez ikakvoga krštenja, ponela ime kod "Tri šešira". Još češći je slučaj da je kafana nazvana po zanimanju one klase ljudi koji su se u njoj skupljali. Tako su postala imena: Trgovačka kafana, Esnafska kafana, Tesač, Ratar, Tri kovača, Devet kočijaša, itd. Nakon 1848. godine, kada su vojvođanski elementi počeli jače da pridolaze u Beograd, doneli su običaj, koji je već vladao u njihovim krajevima, da i kafanama daju naročito izmišljena imena. U prvome redu su bila dinastička imena naših i stranih dinastija. Tako su postale kafane: Knez
Mihailo Prestolonaslednik, Srpska kraljica, Srpska kruna, Ruski car, Grčki kralj, Grčka kraljica, itd. Uporedo s tim odmah su počele da se javljaju, kao nazivi, imena evropskih prestonica i drugih velikih gradova, kao: Petrograd, Atina, Zlatan Prag, Njujork , London, a uporedo sa ovim i imena zemalja, kao: Amerika, Britanija, Rusija, Makedonija, Hercegovina, itd. Odmah zatim počela su se upotrebljavati i imena naših gradova i mesta, koja su obično bila vezana sa rođenjem ili poreklom kafedžije. Tako su postala imena kafana: Paraćin, Valjevo, Borča, Bitolj, Visoki Dečani, Zvornik, itd. Ubrzo su se pocela javljati i istorijska imena vezana bilo za ime ili za kakav istorijski događaj: Obilić, Carica Milica, Devet Jugovića, Car Dušan, Kraljević Marko, Hajduk Veljko, Car Lazar, Rajić, Takovski ustanak, Nezavisna Srbija, Topola, Balkanski savez, Ujedinjenje, itd. Uporedo sa tim počela se javljati i poezija u izboru imena, te su tako postala naročito tražena imena: Lepi izgled, Košutica, Vinova loza, Belo jagnje, Jezero, Bela mačka, Zlatan krst, Mladi Arapin, Zlatno burence, Zora, Mesečina, Golub, Proleće, Sedam Švaba, Zlatan bokal, i sl. Nosile su i imena poznatih licnosti: Kriger, Garibaldi, Napoleon. Popularnih dogadjaja i ideja: Nova vlada, Velika Srbija, Balkanski savez, a najčešće još po profesiji onih koji su se u toj kafani okupljali: Vlakovođa, Gardist, Tesač, Ratar, Bandista, Dva lovca, Devet kočijaša, Patroldžija, Barudžija, Kraljeva garda, itd. Posle rata nastala je manija za stranim imenima, naročito u centru Beograda. Tako su nikli: Union, Splendid, Ekscelsior, Luksor, Palas, Kleridž, Transval, itd. I dok se centar grada tako internacionališe, ne izostaju ni periferije, koje su one su počele da traže egzotične natpise kafanama, među kojima se ističe: "Bife promaja" i kafana "Zemljotres". Vremenom je, usled prodora kafica i nocnih klubova, usled nepromisljenog rusenja i modernizacije, stara srpska kafana izgubila svoj znacaj i sarm. Televizija je zamenila “ognjiste” i postala mesto okupljanja. U kaficima se danas vise jede i pije, sklapaju se poslovni dogovori, a sve manje druzi. Prorocki stoga zvuce reci Stanislava Vinavera napisane pre Drugog svetskog rata. “Ulica jos nije ubila kafanu. Taj dan ce doci. Sve ce postati jedna gorostasna kafana, sa setalistima, terasama, muzikama, spomenicima, zeleznicama, stanicama za jelo, kinematografskim platnima usred cveca, venaca i drveca, oglasima i literaturama koje vise iznad kuca…i covekom, koji sebe vise ne trazi sam, jer je svugde- svugde…” I za kraj, da citiramo i Branislava Nusica, hronicara beogradskih zbivanja, i samog cestog posetioca kafana: “Tu skoro čitao sam jedan oglas u novinama. Neka kafana, u jednom predgrađu Beograda, koja se ponosno nazvala "Novi vek", objavljuje da je "moderno preuređena" i da, sem odličnog pića i tačne posluge, svako veče u njoj "koncertira" džaz-band i izvodi se dansing. "Novi vek", odista novi vek! Bolje ime nije mogla poneti ova kafana u predgrađu, pa da obeleži period preloma koji naše doba preživljuje. Dok su mondenski etablismani sa egzotičnim imenima "Ekscelsior", "Palas", "Luksor", i "Splendid" suzbili iz centra naše prestonice naše stare kafanice kod "Žmurka", Mecovalije" i "Dardanela", mi smo se, stari Beograđani, mirili sa onim što novi život i novo doba mora sobom doneti. Brisali su se tragovi jedan po jedan; rušila se jedna po jedna kafana u kojoj smo mladost proveli, a često možda i mladost sahranili i mi smo
pobožno skidali kapu i šaptali rezignirano za pokojnikom kojega su kraj nas proneli: "Bog da joj dušu prosti!" “
