ИСТОРИЈА РЕЛИГИЈЕ Испитна питања (означена са ● нису обрађена овде): – књига I – 1. О религији уопште. Суштина религије (104-106) 2. Разне дефиниције религије (106-110) 3. Религија као психолшки доживљај (114-127) 4. Елементи религије (129-135) 5. Однос религије и других духовних области (136-175) 6. Религија и магија (175-180) 7. Сурогати религије – окултизам (186-218) – књига II – 8. Свеопштост и старост религије (193-204) 9. Порекло религије – теистички и атеистички поглед (206-218) 10. Првобитни облик религије (219-225) 11. Узроци појаве политеизма (226-227) 12. Примитивни облици религије (165) 13. Кинеска религија (148-154) 14. Ведизам и браманизам (93-109) 15. Хиндуизам (110-123) 16. Џаинизам и будизам (123-144) 17. Шинтоизам (157-163) 18. Староегипатска религија (166-170) 19. Асиро-вавилонска религија (171-175) 20. Старогерманска религија (182-185) 21. Индијанска религија – Азтеци, Маје (187-191) 22. Грчка религија (176-178) 23. Римска религија (179-182) 24. Заратустрина религија (81-91) 25. Старословенска религија (185-186 и чланак проф. Протића) доради из чланка 26. Савремене монотеистичке религије – неојудаизам, ислам (45-78)
1. О РЕЛИГИЈИ УОПШТЕ. СУШТИНА РЕЛИГИЈЕ Религија је непобитна чињеница у људској души и историји, без обзира на то да ли је објекти њеног веровања – Бог и бесмртна душа – постоје или не. И не само то. Не само да је религија непобитна чињеница људског постојања, већ је, како је још Цицерон рекао, човек једино религиозно биће у природи. Свему осим религије може се наћи макар бледа паралела у животињском, чак биљном свету. Тело човека, како се и на самом почетку Библије каже, а хемија и биологија потврђују, састоји се од истих елемената као и тело животиња, биљака, чак и нежива природа. Организам човека је у основном плану једнак животињском, нарочито виших врста, а паралелни органи постоје чак и код биљака. У психичком животу могу се уочити сличности између човека и животиња. Животиње имају нагоне (самоодржања, продужења врсте...), осећања (родитељску љубав, страх, гнев...), чак и памћење и интелигенцију (разликујемо „глупље“ и „паметније“ животиње). Што се тиче религиозности, неки еволуционисти тврде да животиње имају „осећање натприродног“, да се однос пса према господару може сматрати неком врстом религиозности, да код животиња постоји анимизам итд, али за то не дају никакве сувисле доказе. 2. РАЗНЕ ДЕФИНИЦИЈЕ РЕЛИГИЈЕ Дефиницију религије, као врло сложене појаве, тешко је дати. Религија се може посматрати са разних гледишта – историјског, социолошког, психолошког, философског (теистичког, деистичког, пантеистичког, атеистичког, окултистичког) – па се са свих тих гледишта могу дати њене дефиниције. Поред тога, многи сматрају да се због разноврсности и не може говорити о религији, већ о религијама. Класична, теолошка дефиниција религије јесте да је она духовна веза између човека и Бога, у којој човек верује у Бога, испуњавајући његову вољу ради среће на земљи и вечног спасења. Порекло речи религија тумачи се различито. Лактанције и Августин га изводе од religare (лат. везати), као везу између Бога и човека. Августин даје и другу могућност – re-eligere (лат. поново одабрати), у вези са првородним грехом и поновним одабирањем човека од стране Бога кроз богооваплоћење. Цицерон порекло речи изводи од relegere (издвојити), што говори о нарочитом поштоваењу према Богу. Сервије Суплиције реч изводи од relinquere, што значи оставити на страну оно што је намењено божанству. Сва ова тумачења су делимично тачна. Та веза између Бога и човека је најпре психолошка, а затим се пројављује и у другим аспектима живота. Религија је несумњива психолошка чињеница, па се теолошкој дефиницији ни са атеистичке стране ништа не може приговорити, јер та веза у души постоји, макар и као умишљена (ако Бога нема). Зато је исоциолошка дефиниција слична: религија је однос човека према натприродном, оностраном и светом. Атеизам се, пак, може назвати „негативном религијом“, као негативан (негирајући) однос према тој чињеници у људској души. Тако 2
је атеизам, заправо, борбени став против религије, па се може рећи да не постоји атеизам, него антитеизам. Јер, не постоји на свету апсолутни атеиста, тј. човек који не би имао никакав појам о Богу, тј. о „оностраном“.
3
3. РЕЛИГИЈА КАО ПСИХИЧКИ ДОЖИВЉАЈ Религија је најпре психичка чињеница. Она прожима читаву људску душу. А како је душа у тесној вези са телом, то се религија манифестује и у телесној сфери људског живота. Као психолошка чињеница, религија обухвата религијску свест, религиозно осећање и религиозну вољу. Религијска свест је разумска компонента религије. Она за претпоставку има веру. (Вера је, дакле, много ужи појам од религије). Без вере у Бога не може бити позитивне религије, већ само негативне, тј. атеизма. Из вере проистиче религијска свест. Религијска свест је сазнање и чврсто веровање у постојање, поред материјалног, и духовног света, као и да обема световима управља Бог (или богови у политеизму, духови у анимизму). Хришћански речено, две догме заједничке свим религијама су вера у Бога и у бесмртност душе. Сада на сцену ступа фантазија, која те основне догме облачи у различите облике у разним религијама и митологијама, и заснива разноврсне култове. У хришћанству, фантазија се изражава кроз црквену уметност. Учешће фантазије не унижава религију, јер је фантазија природно и неодвојиво својство душе, која и чисто идеална сазнања тежи да обуче у некакву чулну форму. Уосталом, сваки религиозни човек је кадар да разликује религијску истину од њене фантастичне форме. Религиозно осећање је животна снага религије, без које би се религија претворила у пуку теистичку философију. Религиозно осећање је веома сложено. Чине га следећа осећања: зависности од Бога (ком се супротставља пренаглашено осећање сопствене вредности, које онда прелази у гордост), дивљења (најпре пред величанственошћу природе као Божије творевине), страха и страхопоштовања (које проистиче из Божије величанствености, и разликује се од профаног страха жељом да се приближимо Богу; али, у стању грешности, овакав страх се губи, и настаје страх од Бога као од судије), љубави (чији су највиши израз мученици, које има свака религија), и светости (за разлику од претходних, типично религијско осећање, које нема паралелу међу профаним осећањима). Религиозна воља проистиче из религијске свести и религиозног осећања. Човек задржава слободу да вољу усмери и насупрот њима, али то буди глас савести и доживљај моралног пада – греха. Кроз религијску вољу, религија утиче на све аспекте људског живота. 4. ЕЛЕМЕНТИ РЕЛИГИЈЕ Основни елементи сваке религије су: догма, култ, морал и заједница. Догма као реч потиче из античке философије, где је означавала истину у коју се не може сумњати и о којој се не расправља. У правничкој терминологији, подразумевала је наредбу којој се беспоговорно има повиновати. У религији се догма доживљава као Богом откривена истина вере. У ширем смислу, догма изражава поглед једне религије на свет. У вези са догмом, треба се осврнути и на појам догматизма. Догматизам је априорно усвајање неких ставова као 4
истинитих, према чему се у науци има негативан став. Религија се оптужује за догматичност. Међутим, то је неоправдано, јер се у Цркви догме проглашавају строго критичким методом (нпр. знамо којике су дискусије вођене на васељенским саборима). Култ је израз, али и подстицај религиозног осећања, као и тежње да се човек приближи Богу. Посебно је питање да ли култ испуњава те три функције, и на њега се може одговорити овако: прву увек испуњава, другу понекад (у зависности од свечаности и разумљивости култа, затим од тренутног човековог расположења, итд.), а трећу – ако Бог постоји – испуњава онда када човек на прави начин тежи да му се приближи (нпр. умесном молитвом), а када Бог не би постојао, тада ни култ не би испуњавао своју трећу функцију. Потреба за култом је толико усађена у човека, да је култ увелико заступљен и у атеизму, кроз разне свечаности. Култ може бити и изопачен (нпр. сексуална изопаченост, људске жртве, итд.), што проистиче из изопачености догматског учења одређене религије. Морал је израз религије у свакодневном животу. То је понашање у складу са религијском вољом. Заједница у вери је најблискија могућа заједница. Верска заједница обично подразумева макар и најосновнију унутрашњу организацију и поделу улога. 5. ОДНОС РЕЛИГИЈЕ И ДРУГИХ ДУХОВНИХ ОБЛАСТИ Друге духовне области, поред религије, јесу: морал, уметност, философија, наука и магија. Све оне имају додирних тачака са религијом. Морал је један од неодвојивих елемената сваке религије, и као такав зависи од догматског учења одређене религије, као и од интензивности религијског осећања. Међутим, морал се може заснивати и на неком философском систему, и уопште, морал се и заснива на човековом погледу на свет (религијском или нерелигијском). Међутим, најчвршћи темељ морала је, свакако, религија. Атеисти се залажу за аутономност морала, тј. његову независност од религије. У прилог томе наводе следеће чињенице: 1) општи морални принципи су усађени у људску природу, независно од религије; 2) аутономни морал је узвишенији од хетерономног (па и од теономног); 3) постоје атеисти који су веома морални. Што се тиче прве тачке, већ смо рекли да морал зависи од погледа на свет. А атеистички поглед на свет, у крајњој инстанци, води једино ка хедонистичком моралу. Јер, зашто бих био моралан, ако ме то спречава да максимално искористим овај живот, после ког ме више неће бити? И зашто бих ограничавао себе моралним стегама, ако ни пред ким за то нећу одговарати (тј. ако Бога нема)? Такав начин размишљања лако угуши те усађене моралне принципе. По питању друге тачке, иако је аутономни морал најузвишенији, ипак је број људи који ће се за њега одлучити занемарљиво мали. Опет се поставља исто питање: зашто да будем моралан само да бих био моралан? Трећу тачку чини управо та шачица људи која се одлучила за аутономни морал. Али, ни то не мора бити тако. Моралност може бити плод страха од људске казне, или жеље да се има у друштву углед 5
моралног човека. Али, у крајњој инстанци, ипак је моралност недоследна за једног атеисту, као што је и неморалност недоследна за једног верника. Уметност је један од израза религијске свести и религиозних осећања. То је додирна тачка уметности и религије. Међутим, једно профано уметничко дело може у човеку пробудити јако естетско осећање, иако га се не дотиче са религијске стране. Такође, естетски лоше изведено религијско уметничко дело (нпр. лоше отпевана стихира) може човека оставити естетски равнодушним, али подстаћи његово религијско одушевљење. Ту видимо независност уметности и религије, на основу чега се могу одбацити тврдње да уметност може заменити религију. Уметност је израз само естетског осећања и фантазије, док је религија много обухватнија. Религија је, уосталом, првобитни извор уметности, јер најстарија уметничка дела која су нађена (још из праисторије) имају религиозни карактер. Са друге стране, уметност може помоћи религији, али, у случају атеистичке оријентације, и атеизму. Философија и религија се сусрећу на интелектуалном пољу, на ком се толико преплићу, да их је често веома тешко раздвојити. Ствар је у томе што обе подразумевају одређени поглед на свет. Што се тиче њихобог размимоилажења, ствар овако стоји: на интелектуалном плану философија је обухватнија (јер може и не бити теистичка), док је на психолошком плану обухватнија религија (која прожима читаву душу, а не само интелект). Што се тиче сазнања, у религији се полази од вере, док се у философији полази од сумње. Религија може да постоји и без рационалних доказа својих учења, док се философија сва заснива на рационалном доказивању. Философија је људског порекла, и не претендује да буде нешто више, а религија увек претендује да је (и, уколико Бога има, и јесте) божанског порекла, богооткривена. О односу науке и религије може се говорити са више аспеката. Ако посматрамо однос Цркве и науке, може се без задршке рећи да је Црква увек била носилац и помагач просвете и науке. Ако посматрамо однос Библије и науке, најважније је рећи да се Библија не може посматрати као научна књига. Она излаже верске истине. Са друге стране, наука се бави природом, а не верским (натприродним) истинама. Што се тиче додирних тачака науке и Библије (нпр. стварање света), ни ту се научне хипотезе не супротстављају исправно протумаченим тврдњама Библије. Ово се може применити и на однос религије и науке уопште – њихове области интересовања немају много додирних тачака. Из тога је сасвим јасно да оне једна другу не могу искључивати нити заменити. Па ипак, постоји опште мишљење да наука води у атеизам. Оно се, свакако, може показати истинитим када говоримо о свакојаким и многобројним научним медиокритетима и дилетантима. Али, историја науке јасно говори другачије – највећи научници су по правилу били веома религиозни. Дакле, може се чак рећи да истинска наука подстиче религиозност, као што и здрава религиозност свесрдно подржава науку и користи њена достигнућа. 6. РЕЛИГИЈА И МАГИЈА 6
И религија и магија су веома старе појаве. Не може се са сигурношћу тврдити која је старија. Било је тврдњи – али сасвим неоснованих – да је религија произашла из магије. Оно по чему су религија и магија сличне, то је веровање у постојање нематеријалног света, као и у повезаност материјалног и нематеријалног света. Често се религија и нагија преплићу, тако да се у неким религијама (таоизам, шама низам, фетишизам, махајански будизам) магија званичко практикује. И у другим религијама верници често практикују разна сујеверја. чак се и код декларативних атеиста могу видети магијски елементи у понашању (амајлије, талисмани...). Основна разлика између религије и магије је у томе што се у религији тежи ка извршењу божанске воље, док магија тежи да окултно делује на више силе, и принуди их да послуже човеку. Магија, за разлику од религије, не верује у личносног Бога, него у безличне више силе. У магији човек тражи само себи корист, макар и на штету другога. Узгред, треба истаћи да између магије и науке постоји историјска веза. Магија је првобитни покушај објашњења разних појава у природи и овладавања њима, што је данас наука. Тако, нпр, астрономија је настала из астрологије, хемија из алхемије, медицина из врачања итд. Међутим, данас је разлика између магије и науке толика, да се ова историјска веза ни у чему не види, осим што знамо да постоји. 7. ОКУЛТИЗАМ Назив потиче од латинске речи occultus (скривен, тајанствен), која је паралелна грчкој речи мистикос. Под окултизмом се подразумева тајанствена област феномена који превазилазе познате физичке и психичке законе. Окултистичке појаве објашњавају се разним теоријама, махом пантеистичким. Постоје разна окултистичка друштва, тајна и јавна, која имају за циљ да утичу на друштво, пре свега у религији и на социјално политичком пољу. Окултизам претендује да замени религију, која је, по њему, израз некадашњег наивног примитивизма. Данас постоје две главне гране окултизма – источна и западна. Источна грана окултизма. Чине је теософија и антропософија. Корени источне гране окултизма јесу у старој индијској религији. Њене претече у европи су Беме, Фихте, Шелинг, Шопенхауер. Оснивач теософског друштва јесте Јелена Петровна Блавацка, руска племкиња. У Малој азији срела је мага Паулоса Метамона, који ју је фасцинирао. На Тибету је више година остала под руководством једног махатме. Затим се вратила у Америку и у Њујорку, заједно са пуковником Олкотом, 1875. основала теософско друштво. Основна теософска учења изложена су у књизи Јелене Блавацке Откривена Изида. Теософија је данас подељена у више супарничких организација, међу којима је нарочито значајан „Ред источне звезде“. Антропософско друштво настало је одвајањем од теософског. Наиме, Олкотова наследница на месту председника теософског друштва Ана Безант пронашла је у Индији дечака Кришнамурти, кога је 7
прогласила за месију и Христову реинкарнацију. Генерални секретар немачке секције друштва Рудолф Штајнер томе се успротивио, па га је Ана Безант искључила из друштва. Многе ложе и чланови теософског друштва подржали су Штајнера, па је 1913. основано антропософско друштво. Антропософи се оријентишу на човека. Нарочито потенцијрају практичну делатност: теже социјалном и културном утицају, ради чега организују разна предавања из области философије, науке, педагогије, уметности итд. Учење источне гране окултизма. У великој мери, учења теософије и антропософије међусобно се подударају. Бог је свет и свет је бог (пантеизам). Између врховног принципа и материје постоји мноштво еманација: Логос, богови, арханђели, еони, виши и нижи елементери итд. Принципи универзума су следећи: тело, вегетабилни принцип, астрални принцип, душевни принцип, духовни (божански) принцип. Човек је слика читавог универзума јер садржи све ове принципе. Смрт је ослобођење манаса (који чине астрални, душевни и духовни принцип у човеку) од материје и његов прелазак у астрални свет. Манас у стању девашан према законима карме прима плодове земаљског живота, који се манифестују или реинкарнацијом, или коначним преласком у највише сфере, где се сједињује са Највишим бићем губећи се у њему, чиме настаје нирвана. Што се тиче Христове личности, теософи одбацују његову историчност, док антропософи дају своје објашњење. Према антропософима, Исус и Христос су две личности. Приликом крштења на Јордану човечанско „ја“ напустило је човека Исуса, а на његово место се уселио дух Сунца. Исус о ком говори Матеј реинкарнација је Заратустре, а Исус о ком говори Лука је реинкарнација Кришне. Приликом смрти на Голготи Христово „ја“ се, преко изливене крви, сјединило са Земљом, и од тада као дух Земље утиче на развој човечанства. Западна грана окултизма. Ова грана окултизма има више магијских елемената. Корени су јој у древном Египту, а доводи се у везу, такође, са Хермесом Тримегистосом, Хомером, Питагором, Платоном, Мојсијем, и нарочито јеврејском Кабалом. У западну грану окултизма чине многе организације, понекад међусобно супротстављене, као што су масони, спиритисти, розенкројцери, Ordo templi orientis, сатанисти, итд. Све се представљају као натприродног откровења, за разлику од „лажног“ Божијег откровења у Цркви. Делују путем капитала, политике, власти, медија и других културних утицаја. Учење западне гране окултизма. Иако постоје најразличитије праксе бројних организација у оквиру ове гране, могуће је изложити основне црте њеног учења. Целокупну стварност чине три света: материјални, астрални и духовни. Сваки од њих чине три елемента: принцип, сила и материја. Минерали припадају материјалном свету, биљке материјалном и делимично астралном, животиње материјалном, астралном и веома мало духовном, а човек свим трима. Према томе, човека чини девет елемената. Али, најчешће се поједностављено говори о тројаком саставу човека: 1) дух и душа; 2) астрозом (= астрално тело); 3) физичко тело. 8
Астрални свет је дупликат физичког света на вишим фреквенцијама супстанције. Ова два света се преплићу, и могу утицати један на други. У астралном свету постоји седам врста бића. 1) Елементали су дупликати хемијских елемената. Они изазивају природне непогоде. Вешти магови могу да им заповедају. 2) Астро-идеје су слике људских мисли и жеља. 3) Астрални клишеи су дупликати наших речи и дела. Постоје и пре изговорених речи и учињених дела, и човек може утицати да се промене. На основу њих може се погађати прошлост и предвђати будућност. 4) Егрегори су колективне астро-идеје, тј. дупликати заједничких мисли и заједничке воље разних организација и установа. Егрегор добија снагу из убеђења чланова организације, покојних и живих. Захваљујући њима организације и идеје дуго опстају, а ако се угасе егрегори преузимају иницијативу да се обнове. Према Кабали, Сатана и арханђел Михаил егрегори су злих и добрих људи. 5) Ларве се формирају од страсних жеља. Оне утичу на облик астрозома, а преко њега на изглед физичког тела, на основу чега се може препознати која је страст човеку својствена. 6) Екстеризовани астрозоми су астрозоми који су привремено напустили физичко тело, приликом сна или летаргије, после које се сећа мало чега или се не сећа ничега. 7 ) Елементери су душе умрлих. Елементер чине нешма (дух), руах (душа) и нефеш (астрозом), који приликом смрти напуштају гуф (физичко тело). Елементер се суочава са својим жељама, мислима, речима и делима, чији астрални дупликати је могу претворити у злог духа. Такође, елементер пеку зраци астрала. По питању постојања реинкарнације западни окултисти се међусобно разилазе.
9
Спиритизам (некромантија) јесте призивање духова и разговарање са њима. Спиритизам је постојао још у Египту, Вавилону, код Хананејаца, Грка, Вавилоњана и многих других древних народа. Помиње се више пута у Светом писму Старог и Новог завета. Чак постоји пример материјализације духа – Самуилов дух се материјализује у сеанси Ендорске врачаре код које одлази Саул. Свето писмо изричито забрањује све облике спиритизма. У Средњем веку хришћанство је потиснуло спиритизам, а на Западу се са њим борила чак и инквизиција. У Ренесанси спиритизам врши уплив чак у философију и науку (нпр. Беме, Парацелзус, Тихо де Брахе, Кеплер). У 18. веку бечки лекар Месмер поставио је теорију „животног магнетизма“, својственог појединим људима, који привлачи духове и изазива спиритистичке појаве. Данашњи облик спиритизма јавља се у Америци, у кући породице Фокс у Хајдесвилу близу Њујорка, 1848. године. Мајка и две кћерке чуле су увече необично куцање у зиду. Питале су ко куца, на шта је куцање престало. Затим су питале да ли куца жива особа, али се није чуло ништа. На питање да ли куца мртва особа чуо се јак ударац, који је протумачен као потврдан одговор. Дух им је објаснио да је он душа извесног Карла Рајна, који је убијен и закопан у подруму куће. Костур је заиста нађен. Дух је Фоксовима рекао да треба да шире спиритизам. Спиритизам се муњевитом брзином проширио Америком, а затим и читавом Европом. Општа подела окултних феномена: I) Парафизички феномени: 1) телекинеза – покретање предмета без физичког додира. а) психографија – писање оловке. б) телеакустика – шумови, звуци, гласови и сл. в) апорт – појава предмета из етеричког света, који се после извесног времена дематеријализују, или пролажење предмета једних кроз друге. 2) телепластика (материјализација) – духови се привремено материјализују, постају видљиви, опипљиви, крећу се, говоре, остављају отиске, итд. II) Парапсихолошки феномени: 1) психометрија (хиломантија) – способност медијума да додиром неког предмета даје податке о прошлости предмета или особе којој је предмет припадао. 2) телепатија – преношење мисли из једне у другу душу; може бити спонтана (најчешће у животним тренуцима) или експериментална. 3) видовитост и пророчки снови – познати и у Библији. 10
5) дар језика – говорење медијуму непознатих страних језика (ксеноглосија, која се помиње у Библији приликом силаска Светог Духа на апостоле), као и људима непознатих астралних језика (глосолалија).
11
8. СВЕОПШТОСТ И СТАРОСТ РЕЛИГИЈЕ Религија је свеопшта појава. Нема човека, макар био и најокорелији атеиста, без икаквог трага религије у души. Психолошки доказ те тврдње јесте осећање зависности. Осећање зависности (од божанства) је најснажније религиозно осећање, које остаје када се угуше и сва остала. То примећујемо код себе, али и код других, желели они то да признају или не. Психолошка суштина атеизма јесте жеља за порицањем сваке зависности. Али, то само сведочи да оваква зависност постоји и код атеиста. Етнологија и историја потврђују да нема нити је икад било народа, племена и сл. без икакве религије. Осим занемарљивог броја оних који без доказа тврде да супротно, сви етнолози 19. и 20. века говоре да у њихово време нема нити једног атеистичког народа или племена, на било ком степену културе. Исто нам сведоче и антички писци за своје време: Цицерон, Сенека, Плутарх, итд. И најстарији историјски споменици сведоче о свеопштости религије у времену њиховог настанка. Упоредна филологија нас води још даље. Различити називи за божанско биће у многим језицима могу се свести на два корена – „див“ и „ел“. „Див“ значи светлост, и одатле: Деус, Теос, Дева, Зевс, Тао... „Ел“ значи“ моћ, одакле код семита имамо: Елохим, Алах, Бал... Словенска реч Бог потиче од санскритске „багда“ (знање). Дакле, у време када су сви народи чинили свега неколико језичких целина, постојало је име за божанство, и то име којим му се указивало поштовање, дакле постојала је и религија. О религиозности у праисторији сведочи нам палеонтологија. Праисторијски човек је сахрањивао своје мртве. Гробнице су копане у терену сувом, каменитом и тешком за копање. У њима су нађени накит, алат, оруђе и храна, што говори о веровању у загробни живот. Људсек лобање нађене н местима живљења вероватно говоре о постојању култа мртвих. Чак има и доказа о приношењу жртава, јер сер на култним местима увек проналазе кости од најквалитетнијих делова животиња. Ако видимо да је религија одувек постојала, без обзира на степен културе и било које друге факторе, и да је она дубоко усађена у човека, то је довољно да побије тврдње које постоје, да ће религија макар у будућности ишчезнути. 9. ПОРЕКЛО РЕЛИГИЈЕ – ТЕИСТИЧКИ И АТЕИСТИЧКИ ПОГЛЕД Теистички поглед на порекло религије говори да, пошто је Бог створио човека, он му је у саму природу усадио предиспозицију за религију, клицу религије. Човек је по природи homo religiosus. Како ће се та клица развити, зависи од многих фактора, а нарочито од васпитања у детињству. Како би се та клица развила ван васпитног утицаја других, не знамо, и било би крајње нехумано покушати утврдити то експериментом, пустивши неко дете да одрасте у дивљини. Али, имамо један пример. Хелен Келер, глувонемо-слепа особа, чија је васпитачица успела да оствари са њом комуникацију путем чула 12
додира, и која је касније била чак академски грађанон. Када јој је у једном тренутку објашњено да постоји Бог, она је рекла да је то, на неки начин, већ знала. Атеистичких хипотеза о настанку религије има више. Политичка или механичка. Религију су измислили свештеници и властодршци да би могли држати народ у покорности и експлоатисати га. Хипотеза потиче од старогрчког песника Критије. Већ сама хипотеза у себи је противречна: откуд свештеници пре религије? А ако је неко природно атеистичном човеку и наметнуо религију, како је успео да му је тако дубоко усади? Натуралистичка. Човек је највиши степен на еволуционој лествици. Првобитни човек је био веома примитиван, плашио се природе и није познавао природне и друштвене законе. Не могући да покори природу, почео је да је обожава. Прво је обожавао неживе предмете, а затим је у њима видео невидљиве сили и бића. Тако његова фантазија ствара разна божанства. Хипотеза потиче од епикура. Недостатак хипотезе је чињеница да са ишчезнућем примитивности и страха од природе није ишчезла и религија. Штавише, нпр. велики научници су најчешће веома религиозно. Даље, страх од природе видимо и код животиња, али не видимо никакве трагове религије. Према томе, да у самом човеку не постоји клица религије, никакав страх га не би могао учинити религиозним. Анимистичка. По схватању примитивних људи, душу имају сва бића, чак и предмети. Такође, душе покојника се могу настанити у животињама и предметима. Сама идеја о души потекла је из снова, а идеја о загробном животу из сањања покојника. Међутим, знамо да снови постоје и код животиња, али не и религија. Егоизам је извор религије. Тако је тврдио Фојербах. Опет, и животиње су егоистичне, али немају религију. Осим тога, религија се и супротставља човековом егоизму, путем моралних и других ограничења. Песимизам је извор религије. Тако је тврдио Шопенхауер. Међутим, пре ће бити да је обратно – да је песимизам извор атеизма, а да религија проистиче из оптимизма. 10. ПРВОБИТНИ ОБЛИК РЕЛИГИЈЕ Монотеизма је, са религијског становишта, несумњиво првобитни облик религије. Јер, ако је Бог створио човека, онда га је створи са циљем – за вечно блаженство. То му је, затим, морао саопштити, дакле морао му се јављати. Онда излази да је, заправо, сам Бог творац религије. Са логичке стране, човек је, када је стекао свест о себи, морао да се упита о сопственом пореклу. Једини могућ одговор био је одговор о Стваритељу. А да је монотеизам старији од политеизма, јесно је већ из логичке чињенице да се мора имати најпре појам о једном, да би се могла имати свест о многима, што је тврдио још Аристотел. У прилог томе да је монотеизам првобитни облик религије говори и историја религије. Ако посматрамо свете књиге многобожачких религија, видећемо да увек постоји врховни Бог, и да, што су књиге старије, то еј број божанстава мањи. 13
Фетишизам као првобитни облик религије заступао је Дарвинов ученик Лобок. По њему, низ је следећи: атеизам, фетишизам, политеизам, монотеизам, атеизам. Ова теорија се заснива на мишљењу да има природно атеистичких племена (како се у то време сматрало за становнике Огњене Земље, прастановнике Аустралије, племе Аета на Филипинима), што се касније показало као нетачно. Затим, логички: како атеизам, који је негација религије, може претходити самој религији. А што се тиче фетишизма, он и не постоји, нити је икад постојао, као засебна религија, већ као елемент разних религија. Манизам (култ предана) као првобитни облик религије заступао је Спенсер. Међутим, култ данашњих најпримитивнијих племена говори против тога. Код њих или уопште нема манизма, или је он веома слабо заступљен. Њихове жртве веома ретко су посвећене мртвима. Такође, код древних народа култ предака је нижи од култа богова, и његова је пропратна појава и каснији додатак (нпр. римски пенати и лари). Анимизам као првобитни облик религије заступао је Тејлор. По овој хипотези, примитиван човек је веровао да и животиње и предмети имају душу. Али, код многих данашњих примитивних племена нема анимизма, што говори против тога. Рецимо и нешто конкретно о прамонотеизму. Прамонотеизам јесте религија која постоји код данашњих најпримитивнијих народа, која по култури још увек живе у палеолиту. Многи научници њихову религију сматрају најстаријим, чак изворним обликом религије. Иако су расути планетом, у њиховим религијским схватањима има много заједничких монотеистичких елемената. То су следећа племена: Дамара, Бергдама, Бушмани, Хотентоти (Јужна Африка); Семанги, Пигмеји (полуострво Малака); Аета (Филипини); становници Андаманских острва; Ескими, Самоједи, Корјаци (Арктичка област); Јаман (Огњена Земља; за Јаманце се дуго мислило да су природни атеисти); Алонкинци (Сев. Америка). Називи Највишег Бића. Име Највишег Бића изговара се ретко, са много поштовања. Називи се могу поделити у три групе – имена која означавају очинство (Нпр. мој Отац, наш Отац, Отац), творачку моћ (Творац живота, Творац земље, Творац), и живљење на небесима (Онај горе, Онај који је на небу). Својства Највишег Бића: вечност; свезнање (које неки објашњавају свудаприсутношћу, а неки постојањем посредника); благост (спремност да помогне и опрости човеку; неки чак имају исповест ради опраштања грехова); светост (удаљеност од сваког греха; грех потиче од бића које је носилац зла, али није моћно као Врховно Биће); свемоћ (укључујући моћ стварања, мада учење о стварању код већине племена није јасно развијено). Изглед Највишег Бића. Ова схватања могу се поделити у три групе: Највише Биће је невидљиво и разум о њему не може имати никакву одређену представу; Највише Биће је у виду човека, црног или белог, са дугом брадом; Највише Бића је светло и врло сјајно. Место пребивања Највишег Бића. Према већини племена, Највише Биће је некада живело са људима, на земљи. Али, због људских грехова отишло је на небо (или на исток). Веровање у живот после смрти свеопшто је за ова племена. Код неких је то једноставно продужетак овог живота. По некима нема хране 14
и размножавања. Смешта се на небо, под земљу, на исток или запад. Постоје идеје о неразмножавању, неједењу, чистилишту. Богослужење подразумева молитве, жртве (код неких чак за грехе), иницијацију (најчешће у доба пубертета; може бити веома сурова), религијске игре, чак религијско људождерство. Код неких молитва једва да има спољне изразе. Неки имају унутрашње, неизговорене молитве. Неки имају само захвалне молитве, јер сматрају да Врховно Биће унапред зна шта им је потребно.
11. УЗРОЦИ ПОЈАВЕ ПОЛИТЕИЗМА Религиозна клица у човеку може се различито развијати. С обзиром да је доказано да је монотеизам првобитни облик религије, јасно је да је политеизам његово изопачење. Изопачење монотеизма ишло је у два смера: 1) монотеизам, политеизам, фетишизам; 2) монотеизам, деизам, пантеизам, атеизам. Човек је веома грехољубив, што га удаљује од Бога. Човеку одвојеном од Бога тешко је стајати у Божијој близини, како видимо и из библијског извештаја о првородном греху, када се Адам и Ева после сагрешења крију од Бога. Са друге стране, човек по природи има потребу за религијом, па је морао да измисли разноврсна божанства, која је прилагодио својим страстима. Та божанства зависе од многих услова: климе, економије, политике... Тако настају божанства сточарских, земљорадничких, ловечких, итд. заједница. 12. ПРИМИТИВНИ ОБЛИЦИ РЕЛИГИЈЕ Шаманизам постоји међу племенима у источном Сибиру и Северној Азији. Има утицаја и на ламаистичке, таоистичке и шинтоистичке народне масе. По том веровању, у природи постоје духови, који опседају људе у разним приликама. Шамани (свештеници) се труде да помоћу музике и психогених средстава поадну у транс и буду опседнути. Сличан је начин истеривања духова из болесника. Фетишизам постоји међу племенима у Западној Африци. То је веровање да духови обитавају у појединим предметима – фетишима. Врстом фетишизма се може сматрати и практиковање разних амајлија и талисмана. Шаманизам и фетишизам су подврсте анимизма. Још неки примитивни облици религије су: манизам (обожавање предака), сабеизам (обожавање небеских тела), зоолатрија (обожавање животиња), пиролатрија (обожавање ватре и сругих појава у природи). 13. РЕЛИГИЈА У КИНИ 15
Стара кинеска религија. Постоје јаке индиције да је првобитна кинеска религија била монотеистичка. Наиме, у Конфучијевом историјском спису Шу-Кинг, у 26. веку пре Хр. живео је цар Јао, ујединитељ Кинеза. Он је наредио да се начини календар. Његов наследник, цар Шун, усавршио је календар, после чега је читав народ принео жртву Шанг-Ти (Врховном Господару). (Додуше, жртве су принете и горама, рекама и духовима). Други указатељ јесте чињеница да у кинеском језику не постоји множина речи „бог“. Постанак две кинеске религије, таоизма и конфучијанизма, везује се за два кинеска философа из 5. века – Лао-Цеа и Кон-Фу-Цеа. ТАОИЗАМ Лао-Це. Оснивач таоизма је философ Урх Ли или Лао-Це. Отац му је био сељак. Био је чувар архиве на царском двору, где се неколико пута сусрео са Кон-Фу-Цеом. Видећи да се ближи политички хаос, одлази на запад. Имао је сина, чијем потомству се убрзо губи траг. Каснија таоистичка литература проглашава га за дух и аватар Тао, беспочетни и бесконачни извор бића. Мајка га је зачела од страха, видевши једну звезду како пада. Носила га је 81 годину, и родио се као потпуно уман и свезнајући старац. Литература. Поред 930 магијских списа савременог таоизма, који се лажно приписују Лао-Цеу, три су најважније књиге. Тао-те-кинг (књига оТао) дело је самог Лао-Цеа. Тао (пут) је појам који би се могао превести као Бог или, макар, као Апсолутно. Кан-инг-пин (књига награда и казни) и Ин-чих-ван (књига тајних благослова) моралног су садржаја. Морална начела таоизма веома су висока и слична јеванђелским. Највеће врлине су саосећање, штедљивост и смиреност. За зло треба узвраћати добром. На земљи постоје духови који воде рачуна о гресима и врлинама, па се свакоме даје по делима у овом животу, док есхатолошке перспективе нема. Канинг-пин је слична старозаветним Причама Соломоновим, а Ин-чих-ван чита се широм Кине, и међу будистима и конфучијевцима. Божанства. Плод су познијег таоизма. Лао-Це је сам обоготворен. Главни култ је култ троличног Лао-Цеа „Три Чиста“. Јух-Хуанг-Шанг-Ти је божансво које управља овим светом. Звезде, планине, реке су обоготворене под утицајем астрологије и алхемије, као и природне силе. Звезде су божанства која опште са Јух-Хуанг-Шанг-Тијем и утичу на судбину људи. (Лао-Це је порицао постојање судбине). Нарочито је важно сазвежђе Великог Медведа, где живе бог Квеи-Синг и богиња Тоу-Моу. Од природних сила ту су: бог грома, Мајка Муња, Дух Мора, Цар Мора (чија је змија видљива појава, која предсказује срећу). Постоје, такође, богови појединих група и делатности: Ван-Чанг Ти-Кјун (књижевност), Куан-Ти (војска), Цај-Шин (богатство). Син-Чи записује дела људи. 16
Првосвештеник је нешто нижи од богова. Живи у раскошним дворовима у Драконовим и Тигровим горама. 14. РЕЛИГИЈА У ИНДИЈИ Индуси су у Индију дошли верватно са Иранске висоравни, и врло су сродни Персијанцима. Друштво у Индији од давнина подељено је на касте, међу којима постоји строго разликовање и забрана међусобног мешања, брачног и сваког другог. То су следеће касте: 1) брамани – свештеничка каста, постали су од главе бога Браме; 2) кшатрија – војници, од Браминих груди; 3) вајсија – трговци и земљорадници, постали од Браминих руку; 4) судра – једва имају достојанство људских бића, постали од Браминих ногу. Три су религијска периода у индији: ведизам, браманизам и хиндуизам. Поред тога, у у оквиру браманизма јавила су се два јака реформистичка религијско-философска покрета, који прерастају у посебне религије – џаинизам и будизам. Из свих периода сачувана је богата религијско-философска литература. ВЕДИЗАМ Свете књиге Веде („знање“, црксл. вједјети – знати) су један од најстаријих писаних споменика људске културе уопште. Не зна се време настанка, а претпоставке иду и до 4000 година пре Хр. Према веровању, нису људско дело, већ су богооткривене. Садржај им није само религијски. Постоје четири Веде: Риг-Веда (религиозне химне), Сама-Веда (поезија и философија), Јаџур-Веда (формуле жртвоприношења) и Атарва-Веда (магијске формуле). Знатно млађе књиге су: Брамана (о жртвоприношењу), Араникас, Упанишаде (индијска пантеистичка философија) и Сутре (приручници за школско предавање; људско предање, мањег ауторитета од Веда). Божанства. У веданској теологији обично се набраја 33 бога подељених на богове неба, ваздуха и земље. Али, њихов број је, заправо, много већи, и по неким извештајима има их на хиљаде. Приликом жртвоприношења појединим божанствима приписују се својства других, тако да се стиче утисак да се божанства претварају једно у друго. Овоме је разлог жеља да се додвори божанству коме се приноси жртва, и које се том приликом у химнама истиче изнад свих осталих. Тако, веома је тешко одредити да ли је постојало врховно божанство и које је било. Богови управљају природним појавама. Постоје, такође, демони од којих се треба бранити или живети са њима у миру. Богови су представљени антропоморфно, а нижа божанства чак у полуживотињском облику. Два су општа назива за Бога у санскриту: Дева (див – светлети) и Асура (Господ). Диаус-Питар (Небески Отац) је, вероватно, најстарији назив за бога. Веде о њему врло мало говоре, јер је у ведизму већ потиснут. Може бити реликт првобитног монотеизма. 17
Варуна Асура (Господар неба). Влада и управља светом према строгим законима. Свезнајући је. Човек се од њега не може сакрити. Негова нарочита област су вода и ноћ. Он је заштитник правног и моралног поретка. Ипак, брзо је потиснут и редукован на бога воде и кише. Заједно са Варуном јавља се и Митра (сличан персијском), и они су толико блиски да се у молитвама призивају као једна личност. Индра је бог рата, веома моћан, и уз то прождрљив и неверан жени Индрани. Нарочито је поштован у касти кшатрија, јер у рату нема победе без њега. Има многе непријатеље, међу којима је највећа змија Вритра, која не дозвољава киши да пада. Агни је бог огња. Он је посредник између људи и богова, јер сагорева жртве и тако приноси молитве боговима. Постоји мноштво нижих богова и полубогова, међу којима су најистакнутији Твастар (небески ковач) и Матарисван (попут грчког Прометеја). Духови шуме и воде гандарви јуре божанске блуднице аспараме. Рудра је најистакнутији зли бог (претеча хиндуистичког Шиве). Настао је као казна за инцест бога Праџапатија са својом кћерком, тако што су га богови начинили од свега најружнијег и најстрашнијег што су код себе имали. Нарочито је повезан са стоком, чије узгајање зависи од његовог расположења и умилостивљења жртвама. Он је узрок болести стоке, али и људи. Родоначелници човечанства. Порекло човечанства је нејасно. Или људи потичу од богова, или су родоначелници човечанства обоготворени. Људски род је настао из инцеста бога смрти Јаме са својом сестром близнакињом Јами. Међу праоце убрајају се такође Јамин отац Вивасвант, као и извесни Трита. Библијском Адаму, али и Ноју, најсличнији је Ману. Он је први човек, али је преживео и потоп.
Есхатологија. Први период. У првом периоду покојници су сахрањивани у земљу. Човек иде својим прецима. Загробни живот је у земљи или под земљом. Умрли су призивани стављањем хране у ископану јаму, да би заступали живе пред боговима. Други период. Покојници се спаљују. Душе су у царству светлости, у ком царују Јама и Варуна. До тамо их води Агни. Живот после смрти јесте продужетак земаљског, јер човек добија своје старо тело, али без болести и недостатака. Грешници одлазе у ад, где седе у крви и једу длаке. Култ. Кармамарга је ведистички пут спасења делањем. Центар ведистичког култа јесте жртворпиношење. Боговима су жртве неопходне, и стога ће они богато наградити приносиоца, заштитиће га од демона и сваког зла, и опростиће му грехе. Жртва приморава божанство да буде благонаклоно према приносиоцу. Зато не постоје захвалне молитве. Најцењенија жртва јесте божанско пиће сома, које се прави на посебан начин од једне биљне врсте. Поред тога, приношено је млеко, месо, тесто, а некада можда чак и људи. Највећа жртва јесте „цар-жртва“ ради заштите државе: једногодишње 18
приношење коња Сунцу који ће вући Сунчева кола, а који је за то припреман годину дана. При томе је царица морала да легне са још топлим телом убијеног коња као његова жена. Жртве су биле домаће (које приноси домаћин куће по потреби) и јавне (које приноси посебни жрец, на захтев појединца или приликом празника). Уколико би изостало правилно извођење ритуала, макар и у најситнијим детаљима, жртва не би била валидна. Празновани су дани три годишња доба, и пролећна „похвала огња“. Важан елемент веданског култа јесу најразличитије враџбине: егзорцизам, бајање, траве, амајлије, итд. Морал је био висок. Постојала је исповест. Нарочито је цењен брак, као и девојачка невиност. Понегде је постојао обичај да се приликом сахране мужа спаљује и удовица, који су коначно сузбили тек енглески колонизатори. БРАМАНИЗАМ У браманистичком периоду детаљно је утврђен систем касти. Каста брамана нарочито добија на тежини. У складу са тим, до детаља се развија и култ. Из овог периода потиче Брамана, расправа о жртвовању. Жртвовање и магија су дубоко преплетени, и ритуал добија апсолутну моћ над боговима. Из браманског периода потичу неки делови Веда. Упанишаде („тајно заседање“) су списи браманског периода. Има их много, а најважнији су Ката, Чандогија и Бранд-Араниака. Религијски делови Упанишада потичу од брамана, а остали од кшатрије. Централна питања Упанишада су „вечна питања“ (порекло, суштина и назначење света и човека), а њихов циљ је да се путем познања стварности човек ослободи од животних страдања и да се постигне апсолутно добро. Ведистичкој кармамарги браманизам додаје цнанамаргу, пут познања. Упанишаде су пантеистички списи. Свет је еманација унутрашњег духовног принципа (Атман, такође Пуруша, Брама, Праџапати). Циљ живота је спознати своју идентичност са Брамом. Овај живот је „маја“ (обмана), а смрт је почетак истинског живота, када свест ишчезава и човек се сједињује са Брамом. Међутим, то сједињење може бити (и често јесте) спречено (одложено) реинкарнацијом (метемпсихозом). Идеја реинкарнације јавља се у Упанишади, а детаљно развија у Мануовом законику. Мануов законик. Овим списом, насталим у браманским круговима, брамани су легитимисали и учврестили свој повлашћени положај, приписујући га Мануу, родоначелнику човечанства. Брами је један демон украо Веду. Без ње људи су заборавили на богове и жртве и искварили се. Стога је настао општи потоп, од кога су се спасли једино Ману и седам мудраца. Мануову лађу водила је златна рибица којој је он једном поштедео живот. Лађа се укотвила на Хималајима. После потопа, Ману је проучио Веду и написао законик за читаво човечанство. Греси према браманима повлаче за собом страхоте многих реинкарнација. Да би се спасао од њих, кривац је имао 19
претрпети ужасне казне у овом животу. Неке од најстрашнијих казни јесу бацање себе у пламен, пијење кравље мокраће док се сам човек не скува, итд. У 12. поглављу Мануовог законика развија се учење о метемпсихози. Човек се може реинкарнирати у камење, биљке, животиње, чак демоне, затим у људе од најнижих до највиших социјалних слојева. Будућа карма зависи од понашања у овом животу: добри иду ка вишим ступњевима, а лоши ка нижим. Карма лоших одговара њиховим гресима; нпр. крадљивац жита родиће се као пацов. Циљ је престанак реинкарнације и сједињење са Брамом. Богови. Брама је, речником европских пантеиста, „Апсолутно“. У ведизму „брама“ је реч за молитву. Ведански претеча Браме јесте Браманаспати („Господ молитве“). Праџапати и Васвакарман су посебна божанства, па ипак једнаких особина: творац и највиши бог, неизрецив. Јављају се и два супротстављена бога, који ће у хиндуизму постати главни. Вишну је добри бог који се више пута реинкарнира ради спасења људи. Шива је зли, рушилачки бог. Стварање света. Пет је браманистичких извештаја о стварању света. 1) Извештај Риг-Веде о стварању приписује се браманистичком периоду. Овај извештај је прилично скептичан и оскудан, али прожет тугом због неизрецивости и необјашњивости дотичног питања. Чак се поставља питање да ли одговор зна и „Онај који живи на највишем небу“. Стварање је еманација. Свет потиче из праокеана. 2) Извештај Мануовог законика је сличан извештају Риг-Веде, с тим што се говори да је Највише Биће у воду положило златно јаје, у ком се оно само родило у облику Браме, који је затим од две половине јајета начинио небо и земљу. Упанишаде дају три извештаја: 3) „То Само“, у виду духа Пуруше, зажелело је да постоји и неко други. Тада се појавио андрогин, који се разделио на мушкарца и жену. Од њих постају људи, а касније и жива бића. Затим „То Само“ ствара огањ и сому, а затим и богове. 4) Праџапати је учинио инцест са својом кћерком, због чега су га богови убили. Половина његовог семена пала је на земљу, и тако је настао свет. 4) Бога Пурушу богови су принели на жртву, па су од његових делова постали разни делови света, неки богови, као и четири касте људи. Философске школе. Индијска философија развила се из религије, коментарисањем Веда и Упанишада. То су следећих шест система: 1) Њаја је паралела западној схоластици. Постоји личносни Бог. Свет је састављен од атома. Човек се састоји од душе и тела. 2) Вајшесика је сличан њаји, али агностичан по питању личносног Бога. 20
3) Јога је систем практичних телесних и душевних вежби за постизање сједињења са највишим начелом. Веровање у Бога није неопходно за систем јоге, али може бити корисно за постизање духовне концентрације. 4) Санкја је атеистички систем. 5) Веданта је монистички пантеизам. Основна мисао јесте „Ја сам Брама“. 6) Миманза је систем највернији ведизму и браманизму и њиховим списима, тако да у философији не даје ништа ново. 15. ХИНДУИЗАМ У ширем смислу речи хиндуизам означава индијску културу уопште. У ужем смислу, то је трећа етапа развоја индијске религије, коју чини збир разних секти. Неки научници сматрају да се јавља пре џаинизма и будизма, али већина сматра да је настао као реакција на будизам. Хиндуизам носи дубоке трагове народних веровања. Пун је фетишизма и магизма. У пантеон продиру племенски богови, чак и народни хероји. Али, и утицај индијске философије је велик, нарочито школа веданта (пантеистичка) и сакја (атеистичка). Три пута спасења. Поред ведистичке кармамарге и браманистичке цнанамарге, ту је бактимарга, пут преданости божанству и љубави према њему (која се често схватала плотски). Свете књиге. Махабхарата је највећи еп светске књижевности. Потиче од више песника из првих седам векова хришћанске ере, а по предању крајњи редактор је певач Вајса. То је енциклопедија индијског живота. Има философских епизода које немају везе са главним током епа. У одељку Багавад-Гита говори се о Кришни. Пуране (санскр. космологија) су теолошки списи. Настале су после Махабхарате. Бог је еманирао свет, он ће га и уништити. Бог је уједно бесмртност и смрт. Циклуси света трају милионима и милијардама година. Сваки циклус почиње стварањем, а завршава се уништавањем. Наш циклус је подељен на четири периода кроз које безакоње постепено преовладава, а ми живимо у четвртом. Тантра су допуна Пурана. Садрже прописе веома раширеног тајног култа сексуалног мистицизма, који упражњавају највише кришнаисти. Рамајана. Два су независна списа под овим именом. Говоре о Рами. Курал је збирка моралних изрека у стиху. Аутор је обожавалац Вишнуа. Морал Курала подсећа на јеванђелски. Тирувасагам је збирка свештених изрека. Аутор је обожавалац Шиве. Богови. Систем рамануџа односи се на могућност истовременог појављивања једног божанства у више облика: као бесконачни дух, као конкретно божанство, као аватар (привидно оваплоћење или инкарнација) и као кип. 21
Вишну. У Ведама је споредно божанство које прати Индру. У хиндуизму је изнад Индре и Браме. (Слика се тако да му из стомака израста цвет лотоса на ком се налази мала фигура Браме). Бог је рата (уместо Индре). Вишну је препун љубави и благости. До сада се инкарнирао девет пута, а очекује се и десета инкарнација на крају овог светског периода. То су следећи аватари: риба (која је помогла Мануу), корњача, вепар, лав-човек, кепец, Парашу-Рама, Рама, Кришна, Буда (ово је покушај апсорпције будизма од стране хиндуизма). Два најважнија аватара су Кришна и Рама. (Они су пример обоготворења народних хероја). У кришнаизму култ им је спојен. Кришна се родио од једног оца и две мајке. Дете је било тако лепо да су родитељи у њему одмах препознали Вишнуову инкарнацију. Један његов ујак краљ уплашио се за своју круну и живот, па је хтео да га убије. Зато га отац склања код неких пастира. Кришна младост проводи разблудно, са младим пастирицама, међу којима омиљеном Радхом. Чинио је многа чуда. Многи су му завидели, чак и Индра. Шива (милостиви) је страшни бог рушилац (наследник веданског Рудре). Име му је дато са циљем да га умилостиве. Склон је вину и женама. Као рушилац, приказује се са три ока, бледе коже, обавијен змијама, са ниском лобања око врата. Ипак, он је и обновитељ. Као таквог симболизује га линга тј. фалус. Аскете га сматрају богом науке и уметности. Парвата је Шивина жена, богиња разрушења и смрти. Иако са Шивом има много деце, и даље је девствена. Иако зла, ипак штити свет од свог мужа, трудећи се да ублажи његову нарав. Сходно томе, некада се приказује као злобна старица, а некада као привлачна жена украшена круном и цвећем. Ганес, Шивин син, бог је мудрости. Приказује се са главом слона, јер је овај мудра животиња. Хари-Хара је двојно божанство, настало мешањем култова Вишнуа и Шиве. Тримурти је тројно божанство: Брама као творац, Вишну као одржавалац и Шива као разрушитељ и обновитељ. (Ваља нагласити да се Тримурти, осим по броју личности, у нпотпуности разликује од хришћанске Свете Тројице). Култ. Хиндуистичке секте, према божанству које поштују (директно или кроз аватар), могу се поделити на вишнуистичке и шиваистичке. Култ је везан за храмове и пагоде. На селима, пак, култ се врши на узвишењима или под дрвећем, на местима означеним идолима или само гомилом камења. Фетишизам је важан елемент хиндуизма. Нпр, поштују се смоквино дрво, мајмуни, краве. Нарочито је важан култ воде. Најсветија река, која спита сваки грех и чест је ходочаснички циљ, јесте Ганг. Поезија иде од најузвишеније (чак узвишеније од веданских химни) у стотрама, до најниже, у тантрама. Татнтре су најзаступљеније у тајном култу Парвате, који подсећа на сатанистичке црне мисе. Некада је укључивао чак и људске жртве. 22
Празници су везани за астрономске појаве, и има их много. Постоји један Шивин празник на који се пости. Чак постоји празник аскетског самобичевања. 16. ЏАИНИЗАМ И БУДИЗАМ ЏАИНИЗАМ Настао је у касти кшатрија. „Џина“ значи победник. Било је 24 џине, који су кроз дугу историју припремили терен за појаву џаинизма. Најважнија су последња два: Парсва (ако је историјска личност, живео је у 9. веку пре Хр.) и Вардамана (6. век пре Хр.). Вардамана је после смрти родитеља напустио жену и рођаке и повукао се у дубоку аскезу и медитацију. После 12 година лутања по свету осетио је да га је обасјала светлост познања. Постаје јавни проповедник Парсвиног учења. Следбеници га зову Махавира (велики херој). Свете књиге џаинизма чине 45 агамаса. Коначна редакција извршена је на сабору у Валаби у 5. в. по Хр, мада се секте данас међусобно не слажу по питању канона. Учење. Махавирино учење је, у основи, атеистички духовни материјализам. Основа света су душе. (Ово је тачка спора са будизмом, који пориче супстанцијалност душе). Душа деловањем у телу ствара своју карму. Највиши облик постојања јесте нирвана, која је слобода од карме и тела. Да би се избегла даља реинкарнација, треба живети строго аскетски, гушећи у себи и органске потребе. Једна секта чак сматра да је потребно ићи сасвим го и убрзати смрт строгим постом. Што се тиче мирјана, за њих су обавезна следећа правила: не вређати, не лагати, не присвајати ништа без дозволе, вежбати се у одрицању. Такође, народне масе нису хтеле да прихвате атеизам, па је уведен политеистички систем – обоготворене су џине, уведени храмови, слике, кипови и богослужења. Џаиниста има око два милиона, углавном по индијским градовима. Баве се трговином. Џаинизам забрањује убијање ичега живог, па се не могу бавити пољопривредом. Са браманистима и хиндуистима се добро слажу, али са будистима су у затегнутим односима и жучним расправама. БУДИЗАМ Будизам је ненационална религија. Такође, није везан за друштвене слојеве. као и џаинизам, и будизам је првобитно монашка заједница која се јавља у касти кшатрија. Три су главне гране будизма: хинајана (јужни), махајана (јужни) и ламаизам (тибетски). Литература. Литература је настајала у дугом временском периоду, на разним језицима (санскрит, пали, кинески, јапански). Гране будизма имају своје засебне каноне. Јужни канон. Јужни будизам је најизворнији и најприближнији Будином учењу. Најважније књиге су Трипитака („три котарице“, 3. в. 23
пре Хр.): Винаја Питака (етика, монашка правила, церемонијал), СутаПитака (догматика) и Абидама (метафизика). Поред тога, веома су цењена дела из 5. в. по Хр: Дипавамза и Махавамза садрже историју до 300. г. по Хр; теолог Будагош прокоментарисао је Трипитаку; Милиндина питања; бурманска и сијамска биографија Буде. Северни канон није тако строго утврђен, али је опширан. Каснијег је порекла од јужног. Најважније књиге су Праџапарамита (метафизика) и Лалита-Вистара (фантазмагорична биографија Буде). Књиге магијског садржаја су Тантре и Дарана. Тибетски зборници су Каџјур и Танџјур. Буда („просвећени“), Сидарта Гаутама (световно име), Сакја-муни (сталешко име), Татагата („онај који је ишао таквим путем“), Бханте („свети“), Сатха („учитељ“). Историјских података има веома мало. Будистички извори позног су датума (чак много познијег од Новог завета) и пуни су легенди. Живео је у 6. веку пре Хр. Владарски син, оженио се владарском кћерком, добио сина. У 29. години живота доживљава дубоку кризу, схватајући бесмисленост таквог живота. Све је напустио и одао се најстрожој аскези. Али, после шест година увидео је бесмисленост и таквог начина живота. Тада почиње да проповеда средњи пут. Дотадашњи ученици су га напустили због одбацивања аскезе, али је придобио велики број других присталица, са којима је 40 година путујући проповедао. Умро је од свињског меса, не желећи да одбије и тиме увреди једног сиромашног домаћина који га је угостио. Тело му је спаљено уз велике почасти. Будино изворно учење. Будино учење је атеистичко или, у најмању руку, агностичко. Што се тиче богова, он не пориче екплицитно њихово постојање, али у извештајима о његовим разговорима са боговима они не знају да му одговоре на питања о смислу постојања. Буда закључује да је постојање по себи зло, јер је страдање неизбежно. Човек је заробљен у самсари, кружном току поновних рађања (реинкарнације). Циљ је ослободити се самсаре и прећи у нирвану. У том циљу, треба избегати две крајности – уживање и претерану аскезу. О самом себи говорио је да је живот Сидарте његова последња реинкарнација, после које одлази у нирвану. Нирвана је одсуство сваке жеље – жеље за радостима, за вечним животом или вечном смрћу. Будистичко учење о Буди. Макрокосмос чини безброј светова. Сваки свет има горњи, средњи и доњи део. У средињи је земља, опкољена морем, са центром на светом брду Меру. Доњи део чине врели и ледени пакао. Небески свет има низ спратова. Према закону карме, бића се изнова рађају на разним нивоима. Ван свих светова налази се нирвана. Светови пролазе кроз веома дуге периоде постојања, уништења, непостојања и поновног настајања, у вечитом кружном току. У многим периодима појављивале су се буде, проповедајући о пролазности света. Један од њих је Сидарта. Временом, нарочито у северној грани, јавља се учење о бодисатвама – небеским будама. 24
Бодисатве се не реинкарнирају по закону карме, већ из милосрђа према људима. Гаутама Буда је инкарнација бодисатве Амигате. Дуго се чекало да се испуне услови за његову нинкарнацију – царска породица са 60 одређених позитивних одлика, и жена са 32. Амигата је ушао у мајчин бок једне ноћи када су се цар и царица по договору уздржавали од полних односа. Зачеће, рођење, детињство и читав живот били су пропраћени чудесима. (Овде се види велики утицај хришћанства и ислама на позне будистичке писце). Са 19 година оженио се лепом Гопом, поред које је имао још две жене и мноштво наложница (по неким изворима њих 100.000). У 29. години живота, срео је немоћног старца, затим болесника, и наишао на покојника. Тада се повукао у аскезу, у монашку заједницу у Вајсили. Монаси су одмах приметили светлост која је из њега избијала и пришли му са великим поштовањем. После шест година напустио је дубоку аскезу, због чега га напушта пет његових ученика. Испод светог дрвета Боди после 49 дана потпуног поста бива просвећен. Дуго се колебао да ли да иде да проповеда, док га и сам Брама није замолио. Проповеђу задобија поново старих пет ученика, као и мноштво народа. Када је умро, тело се није могло спалити обичним огњем, већ је из његових груди избио пламен који га је спалио. Морал. Буда следбеницима прописује десет правила. У каснијем будизму свих десет су обавезна за монахе, док је за мирјане обавезно првих пет. То су следећа правила: не убијати ништа живо; не красти; не чинити прељубе; не лагати; не опијати се; не клеветати, не шкодити ближњем; не празнословити; не клети се; избегавати раскол. Култ. Првобитни „култ“ подразумевао је пост и јавну исповест сваког петнаестог у месецу. Врло рано се јавља указивање поштовања Буди, испрва као учитељу, а касније као божанству. Чувају се остаци његовог тела. Ходочаснички центри су Капилаваст (где се родио), дрво Боди, Бенарес (место прве проповеди) и Кусинар (место смрти). Временом се јављају раскошни храмови (пагоде) и веома свечана богослужења. Раскошност и чврста организација карактеришу највише тибетански манастирски будизам са Далај-Ламом на челу, који је умногоме налик на организацију Римокатоличке цркве. Жртве су искључиво биљне. Молитве имају механички карактер, тако да се лепршање на ветру папира на ком је молитва исписана изједначава са изговореном молитвом. Данас је развијена и магија (штавише, у Кини се будистички монаси такмиче са таоистима). Празнични дани су четири пута у месецу, када се проповеда мирјанима. Један дан у години је посвећен Буди. Заједно са индусима имају празнике почетка три годишња доба. Монаштво. Са 7 година може се постати искушеник, а са 20 бику (монах). Завет није нужно доживотан. Препреке су: убиство родитеља или светог човека, увреда Буде, изазивање раскола, болест, правне сметње. Живе од прилога у натури, а приложени новац бацају. Забрањен им је физички рад. Четири греха повлаче искључење из заједнице: полно општење, крађа, убиство, приказивање себе светим.
25
17. ШИНТОИЗАМ Шинто („пут богова“) јесте древна јапанска народна религија. Поред шинтоизма, у Јапану данас најзаступљенији је будизам (буцудо – „пут буда“). (Занимљив је начин на који су будистички проповедници пришли Јапанцима. Наиме, тврдили су ли да су камији, заправо, буде које су се ставиле у службу јапанском народу или, пак, да су имали визију како су сви камији одлучили да пређу у будизам). Додајући томе утицај конфучијанизма, агностицизма, атеизма, хришћанства, Јапанци се данас понашају веома синкретистички. Литература. Литература је записана веома касно, због опасности од кварења изворних народних веровања. Кожики (6-8. в. по Хр.) садржи шиноистичку митологију и легенде које изводе генеалогију јапанског цара од богие Аматеразу. Норито садржи свештеничке молитве и обреде полумагијског карактера. Маниошу садржи 1000 народних поема. Теогонија и космогонија. У почетку је био хаос, из ког се издвојило небо. Затим се јавља пет великих богова и активна и пасивна суштина. Затим се јавља седам генњерација богова – два посебна и пет парова. Последњи пар, Изанаги и Изанами, стварају земљу, и то најпре јапанска острва. Затим рађају десет богова, међу којима последњег бога ватре. Бог ватре убија Изанами, па му Изанаги сече глави. Из ње се рађа 16 богова. Изанаги иде у „место труљења“ (подземни свет) да спасе Изанами, али га гоне паклени духови. Одлази на земљу и баца се у реку да се очисти од нечистоте пакла. Од левог ока Изанагија настаје богиња сунца Аматеразу, од десног бог месеца, а од носа бог океана Сузано. Ту се завршава улога Изанаги и Изанами. Од богиње Аматеразу изводи се порекло јапанских царева (микадоа). Тако, теогонијскокосмогонијски мит има пре свега политичку функцију. Богови (ками – „узвишен“) представљени су потпуно антропоморфно. Има их 800 миријада.Свако биће може постати ками. Камији су чак смртни. Они врше магијске обреде и приносе жртве. Нарочито важни култови су богиње сунца Аматеразу, хране Инари, као и фалуса (као симбола плодности поља и стада; многобројни прикази фалуса укинути су у 19. веку због критике од стране западних путника). Постоје божанства разних предмета и просторија: дворишта, прага, кухиње, котла, шерпе... Преци се могу прогласити камијима, што је чињено царским декретима, а касније се почело сматрати да су сви покојни преци камији, који су тим већи заштитници људи што су им блискији од осталих камија. (На култу предака-камија заснива се храброст јапанских камиказа). Култ. Стари култ је једноставан, са једоставним светилиштима у шуми. Два најважнија светилишта обнављају се сваких 20 година. Каснији храмови су раскошни, украшени божанским симболима попут огледала, мача, итд. Свештеници и свештенице се ни по чему не разликују од осталих, осим по одећи за време богослужења. Постоји првосвештеник. Жрве су бескрвне, је се камији боје крви. Молитве магијски приморавају камије. 26
Очишћење је један од најчешћих циљева. Свештеници се пре обреда купају; чак за време обреда носе заштиту преко уста да не би онечистили принос. Три су врсте очишћења: 1) Харан – чишћење грехова умивањем: уз читање норито (егзорцизама) сечењем ноктију и косе који се бацају у море или закопавају; практикован је два пута годишње за све народне грехе. 2) Мисоги – чишћење водом нечистоће која не долази од греха: полни односи, порођај, додир леша, болест, рана. 3) Ими – извесно време избегавање хране, пића, музике, контаката, као и послова који проузрокују умор, бол, бригу. Етика. Шинтоизам нема развијен етички систем. По шинтоистичким теолозима, морал проистиче из саме људске природе и није га потребно дефинисати. Ипак, постоји списак највећих грехова – 7 небеских и 14 земаљских, за које су прописане одређене казне. Небесни греси: развалити ограду пиринчаног поља; засути канал за наводњавање; отворити уставе канала; сејати по већ засејаној земљи; забости штапове у пиринчано поље; огулити животињу живу и унатрашке; оставити измет где не приличи. (Додају се још два греха из пакости: убити животињу ближњега; набацити на некога штетне чини). Највећи земаљски грех јесте сексуално родоскрнављење. 18. ЕГИПАТСКА РЕЛИГИЈА Египатска култура и политика били су дубоко прожети религијом. Богови. У почетку је Египат био раздељен, и свако место имало је свог бога заштитника. Стапањем више градова, главни бог би постао бог града који је покорио остале. Уједињењем Египта јавља се државно божанство, које је зависило од престонице. Енеада је круг девет главних египатских богова: Ну, Шу (ваздух) и Тефнут (влага), Себ (земља) и Нут (небо), Озирис (мртвих) и Изида (плодност), Сет (олуја, рат) и Нефтис (гробнице). У зависности од престонице, уместо Нуа се помињу Ра или Амон (сунце), Тот (наука), Птах. Постоје индиције да је египатска религија испрва била монотеистичка. Наиме, и у текстовима у којима неки од поменутих богова стоји уместо Нуа, Ну се истиче као најстарији. Такође, често се преплићу имена највишег бога, нпр. Амон-Ра. Богови се представљају антропоморфно са животињским главама; једино Озирис има чисто људски облик. У последњој епохи старог Египта јавио се култ животиња, нпр. бика Аписа у Мемфису, бика Мневиса у Хелиополису. Теогонијско-космогонијски системи су настајали такође у зависности од престонице, тако да главни бог буде бог престонице. Најстарији систем објашњава смену дана и ноћи. Себ и Нут родили су Ра. Нут сваку ноћ крије Ра, а ујутро га опет шаље у свет. Хелиополитански систем. Ну је пасивни праокеан. Ра или Амон је изашао из Нуа, створивши самог себе. Одмах се попео на један брежуљак изнад Хелиополиса. Затим се јављају Шу и Тефнут, па тек онда Себ и Нут, који рађају остала два пара. Хермополитански систем. Ну је активни стваралац. Први је бог науке Тот. Огоада, четири божанска пара у облику жаба и змија, 27
начинили су јаје и ставили га на једну узвишицу у Хермополису. Из јајета се родило сунце и створило овај свет. Мемфиски систем. Бог Птах је створио богове, свет и унутрашње силе живих бића. Митови су многобројни, и изражавају кружни ток појава у природи. Соларни мит изражава однос између сунца, неба, ваздуха и земље. У првобитном, златном периоду земљом су владали богови. Нижи Богови и људи су се заветовали против Ра (сунце), па богови енеаде одлучују да их казне. Хатор врши покољ на земљи. Ра је задовољан и жели да прекине извршење казне, па чини да се земљом разлије опојно пиће боје крви, од ког се Хатор опија. Разочарани Ра жели да напусти земљу, па га кћерка Нут (небо) подиже на небо. Нут хвата вртоглавица, па је Шу (ваздух) придржава. Мит о Изиди и Озирису. Хелиополитански мит повезан са обредом балсамовања и соларизације тела. У последњих пет дана године од Себа и Нут рођени су остали богови енеаде: Озирис и Изида, Сет и Нефтис. Озирис наслеђује Себа у владању земљом, и научава људе култури и поштовању богова. Љубоморни Сет желео је да се реши брата. Зато сазива гозбу. Претходно је начинио ковчег по мерама Озириса, и на гозби обећава ковчег ономе ко успе да стане у њега. Када је Озирис ушао, Сет га затвара, закуцава поклопац и баца га у Нил. Изида је нашла тело код Мемфиса. Али, Сет краде тело и комада га на 14 делова које разбаца по Египту. Изида их налази и спаја и мумифицира, све осим полног уда. Али, силином љубави га ствара и зачиње Хоруса, који побеђује стрица Сета. Озирис је оживео у свету мртвих и постао тамошњи бог. Есхатологија. Загробни живот је сличан овоземаљском, па се у гробнице стављају многе потребштине. Ка, човекова сенка, стиже у свет мртвих пред Озирисов суд. Пресуду извршава Анубис. Постоје пакао, чистилиште и рај. Књига два пута описује путовање душе до света мртвих, а Књига мртвих (30. век пре Хр.) садржи магијске формуле које помажу покојнику на Озирисовом суду. Култ. Богови живе у храмовима, најпре скромним, а касније раскошним, међу којима је најпознатији храм у Харнаку. Свештеници су веома образован сталеж, на челу са политички веома моћним првосвештеником. Бројали су главу и лице и носили дугачко одело. Живели су у храму и постили у одређене дане. Богослужење је обвљано по строго прописаном обреду. Било је више празника у години. Староегипатски култ прожет је магијом, и представници западне гране окултизма тврде да отуда црпу своја окултна знања.
28
19. АСИРО-ВАВИЛОНСКА РЕЛИГИЈА Богови. Богови света. Из воденог хаоса формирала су се четири дела света. 1) Бог неба је Ану, највиши међу боговима, са женом Антум. 2) Бог земље је Енлил са женом Инлил. Центар култа био је у Нипуру. 3) Бог воде јесте Енки са женом Нинки. Касније се назива Еа. Он је такође бог знања, мудрости, магије, творац и покровитељ људи, оснивач богопоштовања на земљи законодавац. Центар култа био је у Еридуу. 4) Бог подземља је Нергал са женама Нинкигал и Ла-Аз. Он је веома строг и кажњава оне који крше закон. Центар култа био је у Кутију. Астрални богови: Син (месец), Шамаш (сунце), богиња Иштар (венера), итд. Божанства природних појава: Ишкур (гром), Нин-Урта (олуја), Гибил и Гиру (огањ), Нанше (реке и канали), Нисаба (плодност), итд. Локални богови. У најраније доба сваки град је имао свог бога заштитника, коме је и касније придавана највећа важност међу боговима. Нпр: Иштар (Акад и Сумер), Мардук (Вавилон), Асур (Асирија). Култ. Када се идоли унесу у храм, врши се обред „давања душе“. Обреде су одредили богови, и стога се морају до детаља испуњавати. Прва дужност јесте одржавање живота богова, што се постиже жртвама. Бескрвне жртве: мед, путер, вино, млеко, урме, смокве, грожђе, хлеб, зејтин, колачи. Крвне жртве: овце, јагњад, козе, говеда. риба, живина. Поред свакодневних жртви, постојали су месечни празници и празник Нове године. Присутне су најразличитије врсте магије, астрологије, итд. Дани у месецу деле се на срећне и несрећне. Митологија. Веома је богата. Најзанимљивија су два мита, јер имају велике сличности са библијским извештајима – о стварању и о потопу. Енума елиш („Када горе“ – прве речи) говори о стварању света. Праначела су Апсу (слатке воде), Тијамат (слане воде) и Муму (глас). Из њих се рађају парови богова, који нарушавају Апсуов вечити мир, па Апсу и Муму желе да их униште. Ипак, Еа успева да убије Апсуа. Тијамат ствара војску од мноштва чудовишта, међу којима Кингуа. Богови за свог представника бирају Мардука. Он убија Тијамат и од две половине њеног тела ствара небески свод и земљу. Од крви Кингуа ствара првог човека Лулуа, да служи боговима и приноси им жртве. Потоп. Богови одлучују да пусте потоп на земљу. Еа то открива Утнапиштиму, који прави лађу и укрцава се у њу са родбином, вештим занатлијама, дивљим и домаћим животињама и богатством. После седам дана стаје олуја и брод му се зауставља на брду Низир. Пушта голубицу, па ласту, али оне се враћају. Тек гавран се није вратио. 20. СТАРОГЕРМАНСКА РЕЛИГИЈА О старогерманској религији имамо веома мало извора. О њима говоре Тацит и Цезар, затим хришћански писци. Религија им није била 29
сасвим јединствена, као ни они сами. Разлика у митовима постоји између јужних и северних германа. Старогерманска религија претрпела је и утицај хришћанства. Митолошки списи старих Германа су Еде. Богови. Богови (асови) живе у небеском боравишту Асгард. Представљани су антропоморфно. Баве се магијом када је потребно. Водан (Один) је главни бог. Заштитник поезије и знања. Познавалац магијских формула. Уме да лечи разне ране. Претвара се у разне облике када је потребно. Два гаврана га свако јутро обавештавају о догађајима по свету. Велики ратник. Његов дворац Валхали је ограђен копљима и покривен штитовима. Са њим живе ратници који су се истакли храброшћу. Служе их плавооке валкире, које такође учествују у биткама. Жена му је Фрига, која познаје науку. Склон је прељуби. Из каснијег времена, можда под утицајем хришћанства, постоји мит о Водановој добровољној жртви. Наиме, ранио је себе и обесио се о чаробно јасеново дрво. Висио је девет дана и ноћи, али када му нико ништа није донео да поједе и попије опазио је руне, магичне знаке, које се напрегнуо да дохвати и помоћу којих се ослободио. Воданови синови су Тив и Балдур (бог светлости). Донар (Тор) (по њему донерстаг – четвртак). Бог грома. Вози се колима у која су упрегнуте две козе. Поседује три чудесна предмета – чекић, појас снаге и пар рукавица. Такође велики ратник, тако да су га неки изједначавали са Воданом. Везује се, такође, за земљорадњу и склапање брака. Локи је чинио боговима злобу, па су га бацили са неба. О богињама се у Едама мало говори. Поред Воданове жене Фриге, највише се помиње Фреја (фрајтаг – петак), богиња љубави. Теокосмогонија. У почетку је био само празан бездан. На његовом северном делу појавио се Нифлхајм, свет од облака и мрака, са чесмом Хвалгермир из које је истицало 12 река. На југу, пак, појавио се Муспелсхајм, земља ватре. Између њих био је мореуз Хунунга, са смрзнутом водом на северу и леденом на југу. Из додира оцих двеју вода родио се див Имир. Док је спавао ознојио се, па су му се под левим пазухом појавили човек и жена дивови. Из леда који се топио појавила се крава Аудумла, из чијег вимена је истицало четири потока млека којим су се хранили дивови. Крава се хранила сољу и ледом. Донела је на свет Бурија, који се жени Бестлом, кћерком једног дива. Из тог брака рађају се Один, Вили и Ве. Три бога војују против дивова, до истребљења. Од Имировог тела настаје земља Мидгард, између Нифлхајма и Муспелсхајма: од меса копно, од крви море, од костију планине, од косе дрвеће и од лобање небески свод. Од огњених искри које избијају из Муспелсхајма постала су небеска тела. Први људи, Аск и Ембла, створени су од два дрвета, од стране Одина, Хенира и Лодура. Есхатологија. Душе умрлих лутају даљинама или живе у подземљу. На крају ће нестати овакви богови и овај свет и јавиће се нови. Култ. Култна места су шуме, нарочито извори и јасеново дрво. Жртве животињске и људске. Жречеви гатају помоћу жртви и белих 30
коња. Било је и жена жречева. Германи су у женама видели извесну светост и духовност. 21. ИНДИЈАНСКА РЕЛИГИЈА Амерички домороци дуги низ векова били су издвојени од осталог дела човечанства. Три највеће индијанске културе изградили су Азтеци (северна), Маје (средња) и Инке (јужна). Индијанска религија је мешавина тотемизма, анимизма, магије, обожавања небеских тела и др. Главна божанства. Велики Дух (Маниту), најчешће називан Ометекутли, највише поштован у племену Нахоа, у почетку је вероватно био једино божанство индијанаца. Касније се развија политеизам. Ометекутли има лице природне боје, а руке жуте, што означава да га чине оба сексуална принципа. Касније се поред њега појављује Тонакатекутли тј. Сунце, исте боје као и он. Ова два божанства заправо су једно двојно божанство, које је уједно створитељ (Ометекутли) и прво створење, Сунце (Тонакатекутли). Његова жена је Тонакацихуатл, тј. Земља. Њихова деца су Квецалкуатл (Вечерња звезда) и Тезкатлипока (Месец).Ометекутли је створио 13 неба на којима живе богови. Историја човечанства. Ова четири божанства стварају човека и жену – Ципактли и Оксомоко. Историја човечанства је подељена на четири периода. Прва три су се завршила катастрофама, које је преживела по једна породица. Прва катастрофа био је потоп који је изазвала богиња воде Чалчиутлик, а изгинули људи су претворени у рибе. Друга катастрофа била је олуја изазвана богом ветра Квецакватлом, а изгинули људи су се преобразили у мајмуне. Трећа катастрофа био је свеопшти пожар. Четврти период је садашњи период изобиља. Загробни свет. Деца одлазе у Чичиуакваучо, где расте дрвеће са чијих грана капље млеко; она ће се вратити да поново населе свет када нестане људи. Одрасли одлазе у Миктлан, који је сваке ноћи обасјан Ометекутлијем. Они који умру од болести, грома или се удаве одлазе у Тлалокан код бога Тлалока, где је вечно зеленило, свежина и обиље воћа; они се не сахрањују већ спаљују, јер су Тлалокове жртве. Ратници који погину у борби или које заробе непријатељи одлазе у Илхуикатл, стан Сунца, где време не тече а уживање је вечно. Култ. У почетку су жртве биле једноставне: цвеће и плодови, нешто касније препелице и друге животиње. Сходно високој култури Маја и Инка, њихов култ је до краја остао такав. Азтечки бог заштитник звао се Мекси (отуда Мексико). Путујући Азтеци долазили су у сусрет са народима који су указивали поштовање крволочном Цинцунију. Изједначили су га са Мексијем и назвали га Хицилопохотли („страшан колибри“). Хицилопохотли је најкрволочније божанство икада. Приношене су му људске жртве, и то побуњени робови и ратни заробљеници. Ратни заробљеници узимани су само из околних племена, да не би смршали од дугог пута. Било је и дечијих жртава. Често су жртве сакупљане и чуване за велике свечаности. Пет 31
свештеника би држало жртву, а шести јој каменим ножем пробио грудни кош, извадио срце док још куца, показао га Сунцу и бацио пред кип Хицилопохотлија. Срце се спаљује или га једу свештеници. Тело је бацано низ степенице храма, а ако је у питању ратни заробљеник, глава би се конзервирала, утроба бацала псима и птицама, а тело би онај ко га је заробио исекао и скувао са кукурузом. По изворима, годишње је Хицилопохотлију жртвовано 15-20.000 жртава. Квецакоатл је мексичко божанство са којим је везано поштовање крста. Према индијанском предању, око 10. века на реци Пануко појавила се група белих брадатих људи, очигледно мирољубивих. Настанили су се у краљевини Толан. Поглавар им се звао Квецакоатл. Он је Толтеке научио обради метала и другим вештинама. Проповедао је религију љубави, покајања и вежбања у врлинама. После неког времена диже се побуна на њега, па он одлази у Јукатан, где је познат под именом Кукулкан. Народи јукатана су га прогласили божанством. Оставио је једно пророчанство о томе да ће са истока доћи бели људи, који ће потчинити и истребити домороце. Ово пророчанство се преносило док се није и осварило. Претпоставља се да је Квецакоатл био исландски мисионар, рибар или трговац, који је тим народима усадио поштовање према крсту.
32
22. СТАРОГРЧКА РЕЛИГИЈА Грчке митове сакупили су и систематизовали Хомер и Хесиод. Богови. Богови су изразито антропоморфни, с тим што не старе и што су у свему моћнији од људи. Могу да попримају разне облике, чак да постану невидљиви.Хране се амброзијом и пију нектар; уместо крви имају нарочиту течност. Ипак, сви су подложни судбини. Размножавали су се са људима, чиме су настајали полубогови. Људи су могли бити обоготворени од стране богова (нпр. лепи Ганимед који их послужује на гозбама). Поред њих, ту су и нижа божанска бића – нимфе, музе, сатири, духови, демони, итд. Из првобитног хаоса развили су се Хронос и титани. Хронос је изродио кћерку и три сина – Зевса, Посејдона и Хадеса. Зевс је савладао оца и титане и послао их у Тартар, најтамнију област света. Зевс је врховни бог. Управља небом, а станује на врху Олимпа. Жена му је Хера. Син Аполон је бог светлкости и културе. Посејдон је бог мора, груб и набусит. Хадес је бог подземног света мртвих. Њихова сестра Деметра је богиња плодности. Њена кћерка Персефона је Хадесова жена. Други богови: Афродита (љубав), Атина (мудрост), Дионис (вино), Хефест (ковач). Есхатологија. Прави живот је у овом свету. После смрти се одлази или у Хадесово царство или у Јелисејска поља. Култ. Вршен је у храму (који се налазио у центру града) или ван њега, од стране жреца или обичног човека (најчешће оца породице или владара). Састојао се од приношења жртава, молитава, песама и религијских игара. Старојелинска религија не познаје аскезу, па су учесници у играма, ради уживања у лепоти тела, били наги. У оракулима (пророчишта) је била развијена мантика (прорицање судбине и откривање тренутног расположења богова). Прорицало се према утроби животиње, лету птица, сновима, природним појавама, итд. Најпознатија пророчишта била су Зевсово у Додони и Аполоново у Делфима. Тамо су пророчице Питије у наркоекстази изговарале одређене гласове које су тумачили свештеници. Пророштва су била двосмислена (нпр, за ратнике: „Вратити се нећеш погинути“). Орфичке мистерије. У 6. в. пре Хр. јавља се рационална философија, која се није могла усагласити са митологијом. Уједно, са истока су дошли разни мистички култови. Орфичке мистерије су покушаји да се митологија протумачи алегоријски, како би се успела да очува у философији. Добиле су име по митском трагичком песнику Орфеју, који се са женом спустио у подземни свет и видео га. Орфичка школа бавила се вечитим питањима на философски начин, али остајући у оквитима (макар формално) митологије. Настале су разне верзије теокосмогонија. Једна је оваква. У почетку је Време произвело Етер и Хаос, а касније и друга бића, међу којима Ерос. Време ствара златно јаје, Етер га пуни семеном и ставља на топле груди Хаоса. Из јајета се рађа Фанес, из које происходи свет. Затим фанес рађа Никс (ноћ), од које излазе Небо и Земља. Они рађају титане и Хроноса. Хронос са женом Рејом рађа много деце. Зевс савлађује оца и долази на власт. Убија побуњене титане. Од њихове крви настају људи, који своју грешност могу искупити учествовањем у 33
оргијама Зевсовог наследника Диониса. Душа се реинкарнира док се довољно не очисти.
34
23. СТАРОРИМСКА РЕЛИГИЈА Староримска религија имала је више етапа у развоју. Римљани су били веома толерантни по питању религије. приликом освајања нису прогањали друге религије, већ су оне честео вршиле утицај на њихову. Највећи утицај извршила је старогрчка религија, нарочито после Ханибалових освајања, када су се ове две скоро стопиле у једну, са паралелним или макар сличним божанствима. Најстарија религија. Римљани су богове посматрали иманентно природи, тако да је њихова религија била нека врста политеистичког пантеизма. О најстаријој римској религији сазнајемо из старих архива (Ius sacrum, Leges templorum), римских календара, затим из индигамената који садрже списак богова и богослужбене формуле. Такође, о њој говоре поједини римски писци (Цицерон, Хорације, Овидије...), као и блажени Августин. Важан извор је и Corpus Inscriptionum latinorum Теодора Момзена. Богови. Постоји безброј божанстава, везиваних за различите предмете, појаве, итд, али постоје и велика божанства, махом паралелна са старогрчким. Мали богови. Природа: Силван (шума), Лимфа (поток). Сеја (посејано семе), Сегетија (проклијало семе), Тутилина (проклијало семе). Предмети: Форкул (кућна врата), Лиментин (праг), Кардеа (шарке). Стеркул (ђубре). Васпитање детета: Едуда (да једе), Потина (да пије), Куба (чува постељу), Осипаго (ојачава кости), Карна (ојачава мишиће), Статина (да стоји), Адеона (да иде к мајци), Абеона (да иде од мајке), Фабулин, Фарин, Локуције (да прича), Итердука (у школу), Домидука (из школе), Волета, Стимула (воља), Мене, Кације, Сенција (разум). Итд. итд. Породични богови: лари (штите породицу), пенати (штите богатство), мани (добри духови предака). Двојници људи: геније (мушкарца), јунона (жене). Зли дуси лемури. Велики богови. Јупитер (грч. Зевс), заштитник права, бог грома и неба; посвећене су му свакомесечне иде. Његова жена Јунона (грч Хера), заштитница живота и државе; посвећене су јој свакомесечне калене. Сатурн (грч. Хронос), бог усева. Марс (грч. Арес), бог рата, пролећа и оплодње. Јанус, бог трговине. Веста, богиња огња. Минерва (грч. Атина), богиња заната, науке и уметности.Дијана (грч. Артемида), богиња плодности. Венера (грч. Афродита), богиња плодности. Церера (грч. Деметра). Либер (грч. Дионис), Нептун (грч. Посејдон). Култ. Култ старих латина био је прожет јуридичким духом. Обреди који не би до детаља били извршени по прописима били би неважећи. Свештенство. На врху је pontifex maximus, са колегијумом од 15 фламина – три велика и 12 малих. Имали су јак политички утицај. Пиакули се брину за поправљање омашки у обредима. Весталке су биле заветне девственице до тридесете године живота; ако би весталка изгубила девственост пре тридесете године била би жива закопана. 35
Аутури, са својим колегијумом, били су задужени за тумачење, прорицање и сл, а обраћали су се најчешће Јупитеру. Календар и празници. Испрва је година трајала 355 дана, уз произвољну дужину месеци. Јулије Цезар је уз помоћ египатских астронома утврдио да година има 365 дана и 6 сати, и сворио свој календар. Празнични дани су све иде, календе и ноне, а има и нарочитих празника. Дани су фас и нефас – (не)радни и (не)срећни.
24. ЗОРОАСТРИЗАМ (такође ПАРСИЗАМ, МАДЕИЗАМ) Стара иранска религија слична је индуској. То је био политеизам, мада оскудан, можда чак израстао из монотеизма. Најстарије божанство је Ахура (Господ) тј. Ахурамазда (грч. Ормузд, Господ Премудри). Обожавани су и духови тј. деве. Најпоштованији је био бог небеске светлости Митра, чије поштовање није успела да потисне ни Заратустрина реформа. Стари Иранци, као номади, религијски су поштовали краву и пса. Нарочито су поштавали огањ, који одгони ђаволе. Нису имали храмове ни идоле, а у почетку ни свештенство. Молили су се на узвишењима и у природи. Заратустра. Не зна се сигурно да ли је историјска личност. Ако јесте, највероватније је живео у 6. веку пре Хр. Каснији делови ЗендАвесте говоре о његовим чудима, још у мајчиној утроби и у време детињства. Касније су га анђели однели на небо, где му је Ахурамазда дао откровење. Као веома уман човек, био је поштован и ван Персије – на истоку као раџа, у Грчкој као софос; чак га и муслимани поштују. Свете књиге. Авеста (Зенд-Авеста – прокоментарисана Авеста; авеста – знање) је главна збирка светих књига. Првобитна Зенд-Авеста је свеукупна староперсијска литература, како религијска, тако и правна, политичка, астрономска и биолошка, која је настајала кроз векове. Већина те литературе је уништена у освајањима Александра Македонског. Данашња Зенд-Авеста има три дела: Јасна, Јашта (богослужбени), и Вендидад (поуке о борби против злих сила). Остале књиге су: Висперед (кратки молитвеник), Бундехеиш (опширно тумаченје Зенд-Авесте), Динкард (збирка предања о Заратустри), Минокерд (одговори „Мудрог духа“ на разна питања), Арда-Вираф (наркотичко виђење раја и пакла од стране мудраца Вирафа). Богови. Зороастризам је дуалистичка религија, изворно монотеистичка, касније политеизована. Ахурамазда (понекад се назива Светим Духом) је апсолутно добар бог и извор сваког добра. Он има седам духова помоћника Амеша Спента (бесмртни свети). Ариман је апсолутно зао бог и извор сваког зла. Ахурамазда је моћнији од Аримана, и на крају ће га победити. У каснијој Авести јављају се политеистички елементи. Амеша Спента постају самостална божанства, уз Сраоша, бога јутарње зоре и покровитеља света. Најважније позно божанство је бог огња Митра. 36
Њега је Ахурамазда створио једнаким себи. Он је судија над душама. Неизмерно је добар. Веретрагна је бог рата. У најмлађим текстовима јавља се култ огња, хаоме (небеског пића), Сунца, Месеца, Сириуса, Анагите (Иштар). Историја света подељена је у четири периода од по 3.000 година. У првом периоду Ахурамазда је створио мноштво добрих духова – фервера или фраваша. На почетку другог периода Ахурамазда ствара видљиви свет и људе, и то прво праживотињу била и прачовека Гајоматра, које Ариман убија, па из њиховог семена настају све животиње и први људски пар – Машја и Машјана. Ово је период благостања људског рода. На крају овог периода Ариман ствара зле духове деве. Трећи период је наш период, који почиње људским родоначелником Јимом. Због греха људи јављају се на земљи зло и смрт. Ариман ствара сва зла бића на земљи. Људи су се поделили између ахурамазде и Аримана. У четвртом периоду Ахурамазда ће послати три спаситеља попут Заратустре – Аушетера, Аушетарму и Астветертоа, које ће у размаку од по хиљаду година зачети три девице од Заратустриног семена које фраваши чувају у једном језеру. Време пред њихову појаву описује се слично последњим временима у јудејској и хришћанској апокалиптици. Ова тројица успеће да постепено врате људе Ахурамазди. Борба између Ахурамазде и Аримана завршиће се догађајем који се назива фрашокрети (стварање новог), када ће васкрснуити мртви. Грешници ће се мучити само три дана. Потом ће се сви људи окупати у реци од растопљеног метала, чиме ће се очистити. Ариман и његове слуге биће бачени у ватрену реку. Смрт. Од момента смрти леш је под влашћу демона, дакле нечист. Самртник се купа, жрец му чита опроштајне молитве, исповеда га и сипа му у уста и ухо хаому. После смрти тело се још једном купа, и затим га могу додиривати само жреца и носача. Тело се оставља на кули дакми, да га птице поједу или да га киша спере у унутрашњост куле. Кремација је један од неопростивих грехова, јер се њоме скрнави огањ. На посебном суду заседају Митра, Сраош и Рашна-Разист. Култ. Свештенички сталеж атравана живео је од жртава и прилога верника. од свештеника се захтевала висока моралност. Вршење обреда од стране неприпадника атраване кажњавано је одсецањем главе, гуљењем коже или набијањем на колац. Врховни жрец је Заратустротема. Центар култа јесте огањ, који се налажи у централној просторији храма, у коју улази искључиво свештеник, и то пет пута дневно ради одржавања ватре. У ову сврху коришћено је дрво пријатног мириса, претходно ритуално очишћено. Поред тога, велику важност имали су прање говеђом мокраћом, исповедање грехова и заклињање злих духова (егзорцизам). Морал зороастризма веома је висок. Најважније врлине су: истинољубивост, правдољубивост, верност, вредноћа, боћатство, и домаћинско достојанством, као и мирољубивост смиреност и милосрђе. Треба радити на истребљењу сваког зла, што подразумева и пољопривредно обрађивање земље.
37
Постоје грехови којима се постаје својина Аримана, и за које патет (покајање) не вреди: спаљивање лешева, једење цркотине и противприродни пороци. 25. СТАРОСЛОВЕНСКА РЕЛИГИЈА Богови. Реч „бог“ вероватно потиче од санскритског „бага“ (онај који дарује). Врховни бог је потпуно трансцендентан, и њега не интересују људи. Бог неба је Сварог, који има два сина – Дабога („који даје богатство“, бог сунца) и Сварожића (бог огња). Врховни бог појединих групација племена се разликује. Врховни бог Источних Словена је Перун (бог муње). Посвећен му је храст, ограђен, ком се приступало кроз двоја врата. У храм су могли улазити само свештеници и азиланти пред смртном опасношћу. Приношени су му петлови, а на веће празнике бикови, медведи и јарци. Врховни бог балтичких Словена је Световид („који види, зна све на свету“, бог сунца и светлости). У десној руци држи рог пун слатког пића. Има четири главе којима гледа на четири стране света. Са култом Световида повезани су и култови богова три годишња доба – Јаровит („млад, ватрен, неустрашив“, бог пролећа), Рујевит (јесен; одатле месец рујни) и Поровит („пора“ – средина лета). Врховни бог Срба је Дајбог („давалац божанства“, бог сунца; надимак „Хроми Даба“; клетва „Дабогда...“). Најдуже је опстао од свих божанстава, после примања хришћанства. Касније је антропоморфизован, али првобитно се замишља у вучјем облику. Остали богови: Волос (Велес, бог рогате стоке), Стрибог (бог ветра; ветрови су његови унуци), Триглав (сличан Световиду), Ригевит (бог рата), Додол (бог кише; додоле), Симаргл, Хорс. Богиње: Весна (пролећа), Жива (здравља), Лада (љубави и лепоте), Мокоша (плодности), Дева (берићета), Морана или Јежибаба (зиме и смрти). Дуализам у неком облику постоји у словенској религији. Међутим, иако постоје Црни и Бели Бог, ипак они нису међусобно супротстављени као да је један зао а други добар, већ само један влада небом, а други подземљем. Бића нижег ранга: духови, авети, вукодлаци, вампири, вештице, рођенице или суђенице (одређују судбину новорођенчета; код Срба усуд), виле (добра бића; код Руса русалке). Постојао је и култ кућног, као и личног бога („Видећеш ти твог бога!“) Култ. На капиштима или кумириштима се налазе идоли. За њих има пет назива: кап, балван, истукан, кумир, модла. Места за жртвовање се називају требишта, а жртве требе. Жртве су биле биљне, животињске и материјалне. О свештеничком сталежу се мало зна. Отац породице је приносио жртве за породицу, а старешина племена за племе. Називи за свештеника су жрец, волхв и волшебник. Свештенички сталеж се касније развио, најпре код балтичких Словена у 9. веку, највероватније под утицајем германских племена. Тамо је врховни свештеник Световидовог храма био моћнији и од владара. 38
Загробни живот подразумева одлазак у рај или пакао, по заслугама. Сахрањивани су или полагањем у чамац и пуштањем на море или низ реку, или у пољу, или испод кућног прага или огњишта (у вези са култом кућног божанства). Тврдње о повезаности крсне славе са култом кућног божанства, и сличне тврдње, немају никакву основу.
26. САВРЕМЕНЕ МОНОТЕИСТИЧКЕ РЕЛИГИЈЕ – НЕОЈУДАИЗАМ, ИСЛАМ НЕОЈУДАИЗАМ Неојудаизам је јеврејски продужетак старозаветног монотеизма. Мањи број Јевреја прихватио је Исуса као Месију. Већина га је, пак, одбацила. Та већина се кроз историју религијски развила у неојудаизам, који има своје учење, свете књиге, богослужења и начин живота. Свете књиге. Поред Библије (у коју Јевреји не убрајају хришћански Нови завет), временом су насале следеће књиге: Талмуд. Подједнако је цењен као Библија, чак више од ње. Према јеврејском предању, бог је Мојсију дао писани закон (Тору), али и неписани (Мишну). Дуго је постојала забрана да се Мишна записује. За усмено преношење Мишне веома су важни танаити. Јехуда Ханаси (2. век) и његови ученици, због опасности од заборављања, записали су Мишну. У каснијим вековима, тумачењем Мишне од стране амореја настала је Гемара. Мишна и Гемара чине Талмуд. Период настанка Талмуда протеже се од 200 година пре Хр. до 3. века (када је закључен јерусалимски Талмуд), односно 6. века по Хр. (када је закључен ауторитативнији, палестински Талмуд). Талмуд износи разноврсне законе, ако и коментаре из најразличитијих области живота, политике, економије, философије, науке... Дубоко је националистички (чак шовинистички) обојен. Малобројна секта караита из 8. века га одбацује. Кабала и Зохар. Мистички, помало магијско-окултни правац неојудаизма, изражен у Кабали и Зохару, реакција је на рационалистичко схватање Библије и Талмуда од стране великог и утицајног јеврејског философа из 12. века Моше Мајмонидеса. Још пре тога, у 8-9. веку јавила се тзв. Књига створења, у којој се, највероватније под утицајем питагореизма, јавља учење о мистици бројева. Кабала развија ово учење. Намењена је уском кругу посвећених. Зохар је у 14. веку написао велики кабалист Моше бен Шемтов де Леон. Ово је окултна књига у којој се развија учење о десет Божијих еманација или стваралачких моћи. Шулан Арух је скраћени Талмуд. Начинио га је у 16. веку сефардски талмудиста Јосиф бен Ефраим Каро. То је збирка најнужнијих закона из Талмуда којих се морају сви придржавати. Потреба за тако нечим настала је због немогућности придржавања свега што пише у Талмуду у новим условима живота. Ашкенази су 39
прихватили шулан Арух пошто га је прегледао и прерадио раби Моше Исерлес из Кракова, сходно разлици ашкенаских обреда у односу на сефардске. Култ. Неојудејско богослужење много је једноставније од старозаветног. Не постоји више Јерусалимски храм, већ се верници сакупљају у синагоге. Богослужење чине молитва, читање Торе и певање. Синагоге су често веома раскошне, украшене орнаментиком.
ИСЛАМ Настао је у 7. веку. Себе сматра обновљењем старозаветне религије праоца Аврама (Ибрахима пејгамбера), коју су Јевреји и хришћани искварили. Испрва национална, данас светска религија, одувек повезана са политиком. Арапска религија пре Мухамеда. Арапи су били многобошци, са утицајима неоплатонизма, хришћанства, јудејства, и разних култова (нпр. Валу, Митри, Деметри...) Истиче се врховни Бог Алах, „Господар Ћабе“, творац света, ком су приношене жртве. Уместо имена алах често се користило име Хубал. Обожавано је камење које је чувано у посебном ограђеном простору, у ком се није смело убити ни једно биће, чак ни биљка. На празнике се приносила животињска жртва чијом крвљу је прскан камен, затим се играло око њега. Најважнији је био камен у Меки. Чувар Ћабе у Меки било је племе Кореишита, у ком се родио Мухамед. Мухамед („хваљени“), Абдул Касем Ибн Абдала родио се око 570. године. О њему имамо извештаје у Курану, народној традицији, затим код биографа Ибн Исака и Ибн Санда. Када је имао 12 година, у Дамаску је један монах прорекао да ће бити велики човек. Када је одрастао ступио је у службу код богате удовице Катиџе. Тргујући за њу путовао је све до Сирије, где се срео са хришћанством, и то монофизитским или несторијанским. Касније се њом оженио, а после њене смрти засновао је харем. У тридесетим годинама живота наступила је религијска криза. често се повлачи у самоћу на брдо Хиру. У четрдесетој години, на молитви у некој пећини осетио је да пада у сан и да га неко гуши. То је био анђео Гаврило (Џибрил). Наредио му је да чита текст исписан на јендом платну, који је касније ушао у Куран. Слична откровења понављала су се и касније. У Меки Мухамед је наишао на отпор. Први следбеници, асхаби, били су катиња, синовац алија, посинак Зеид и друг Абу Бекир. Многобошци га гоне, па 22. септембра 622. он бежи у Медину или Јатриб. Од тада муслимани рачунају године. До коначног обрачуна са многобошцима дошло је кроз две године, у бици код Бадра. После ове победе, Мухамед протеруеј Јевреје из Медине. Осме године муслиманске ере Мухамед осваја Меку и успева да верско-политички уједини арапска племена. Извори верског учења. 40
Куран је најважнија књига. Аутор је Муахмед. Коначну обраду извршио је његов писар Заид. Дели се на суре и ајете. Суре су распоређене од најдужих ка најкраћим, а не првобитним, хронолошким редоследом. Хадис је народно предање о Мухамеду, према ком су муслинамски теолози веома резервисани. Учење. Срж вере изражена је у основном исповедању: „Нема Бога осим Алаха, а Мухамед је његов пророк“. Муслимански „симбол вере“чини седам „шартова“, и он гласи: „Верујем у Бога, Божије анђеле, Божија књиге, Божије посланике, Судњи дан, Божије одређење: добро и неугодно од Бога је, проживљење након смрти истина је. 1) Бог се схвата ексклузивно монотеистички, као у неојудаизму. Он је творац света, о чему у курану постоји два различита извештаја. Бог је створио човека од усирене крви и назвао га Адем. По наговору ђавола, Адем је са женом окусио од забрањеног дрвета, па је истеран из раја. 2) Анђели (мелекји) су посредници између Бога и људи. Када је створио човека, Бог је довео анђеле да му се поклоне. Један од њих, Иблис, није пристао, због чега је осуђен на пакао. Поред анђела, постоје и полуанђеоска бића ђеније (џинови) о којима говори читава једна сура. Они су преузети из старе религије. 3) Књиге (кјитаби) и 4) посланици. Главни кјитаб је Куран. Пре Мухамеда било је три велика пејгамбера, преко којих су објављени кјитаби: преко Мусе пејгамбера Теврат (Тора), преко Давуда пејгамбера Зебур (Псалтир) и преко Исе пејгамбера Инџил (Јеванђеље). Било је још стотину малих пејгамбера, чије се књиге заједно називају сухуфи, али им садржину не знамо. По Курану, највећи пејгамбер је Иса, тј. Исус. Он је рођен на чудесан начин, од Марије без мужа, чинио је чуда итд. Извештај Курана о Исусу у доброј мери поклапа се са јеванђелским. Види се утицајхришћанске апокрифне литературе. Међутим, Исус није разапет, већ је неки човек подметнут уместо њега, а њега је Бог вазнео. Са друге стране – за разлику од каснијег предања – по Курану Мухамед је сасвим обичан човек, чак грешан и порочан, који није чинио чуда. Касније предање говори о његовом чудесном рођењу и чињењу чуда, и то три хиљаде чуда. Исламски мистичари Мухамеда сматрају за светлост коју је Бог створио у почетку. Он је преегзистентан: Џибрил га је видео још пре 70.000 пута 72.000 година. Светлост осталих пророка излазила је из Мухамедове светлости. (Неки мистичари сматрају га чак оваплоћењем божанске прасупстанције). Ово учење нарочито је развијено код персијских шиита, по којима је сваки имам испуњен Мухамедовом светлошћу, па је безгрешан и непогрешив као и Мухамед. Мухамед је молитвеник и заштитник пред Богом и треба му се молити. 6) На основу шестог шарта развило се у народу учење о фатуму, тј. апсолутној предестинацији. Ипак, теолози га не тумаче тако, већ као Божије свезнање. 5) и 7) Есхатологија. Анђео смрти Израил одваја душу од тела, а испитују је Мункар и Накир. Човек бива питан за Бога и веру, а затим је 41
блажен или на мукама до судњег дана. Свеопшти суд наступа после свеопштег проживљења (васкрсења). Немуслимани иду у џехенет. Спасени муслимани иду у џенет. Многи ће се спасти заступништвом и молитвама Мухамеда и других добрих људи. Лоши муслимани иду у ел араф (чистилиште), одакле после одређеног времена иду у џенет. Џенет је приказан веома хедонистички (нарочито у народном предању), са уживањем у јелу и женама. Ипак, теолози ове слике тумаче метафорички. О Џехенету се у курану мало говори, али народно предање даје жив опис. Грешници се непрестано пењу на једно брдо, одакле се сурвавају у амбис. Кожа им сагорева, али им Алах стално даје нову да би се могли вечно мучити. По народном предању, сви муслимани ће се спасити тиме што ће Мухамед на општем суду бити поред Џибрила, па ће га заваравати да би бацио на тас добрих дела тег или свој турбан, како би овај претегао. Морал. Дужности сваког муслимана („пет стубова ислама“) су: 1) Исповедање вере; 2) Клањање пет пута дневно уз абдест (чишћење); 3) Пост у Рамазану; 4) Милостиња; 5) Хаџ, тј. посећивање светих места, коме је то могуће. (Понекад се истиче и џихад, тј. свети рат). Постоји велика разлика у односу према муслиману и немуслиману. Немуслиманима се прети ратом до истребљења, уколико се не обрате. Морал за жене строжи је него за мушкарце. Полигинија је благословена. Жена мора да носи покривало пред свима осим пред мужом и најближом родбином. Ритуална чистоћа, као и подела јела на чиста и нечиста, преузета је из Старог завета. Потпуно је забрањена употреба алкохола. Култ. Муслиман се може молити на сваком чистом месту. Али постоји и заједничка молитва са клањањем – намаз, у џамији. Мујезин пет пута дневно са минарета пева езан („Алах уекбер“, тј. „Алах је највећи“), када се сви моле и клањају. Дан обавезног сакупљања у џамији је петак. Постоје и пригодне молитве, као и молитве за покојне. Из старе религије преузет је култ меканске Ћабе. Камен који се у њој чува био је испрва бео, али је од љубљења грешничким устима поцрнео. Мека је место на ком је Ибрахим пејгамбер оставио Хаџеру (Агару) и Исмаила. Ибрахим је добио камен од Џибрила, приликом обнове храма Адем пејгамбера. Приликом молитве, муслимани широм света окрећу се према Меки (уместо јеврејског окретања према Јерусалиму) Организација. Од почетка ислам је теократија, слична Мојсијевој. Апсолутни верско-политички господар је калиф. Он је Пророков наследник и представник у свему. Према изворном схватању, мора бити мушкарац из племена Корешита, способан да води заједницу. Под њим су кадије (познаваоци шеријатског права) и имами (теолози и руководећи верским скуповима). За време четири прва калифа ово је све било остварено. То су Абу Бекир, Омар, Утман и Алија. После Алије долази до поделе међу муслиманима на Суните и Шиите. Сунити су изворни муслимани. Шиити су се одвојили због питања калифата, и касније од њих настају друге секте. Наиме, Алија је био Мухамедов синовац и зет. Алијине присталице (данашњи шиити) 42
сматрале су да калиф може бити само Мухамедов потомак. Противници (данашњи сунити) убили су Алију и његова два сина, Хасана и Хусеина. Шиити стога сматрају за обавезу да плачу за њима тројицом, и све калифе после њега сматрају незаконитим. Зато не користе назив калиф, већ имам, али не у сунитском смислу, већ у својству које има калиф код сунита. Штавише, шиитски имам је оваплоћење божанске супстанције која је постојала у Мухамеду, и стога је непогрешив и безгрешан. Суфизам је паралела хришћанском монаштву. Пролази се кроз искушеништво, да би се постало суфи или дервиш. Дервиш полаже завет апсолутне послушности духовном вођи. Живе усамљено или заједно. Имају строге духовне бежбе до изнемоглости и несвести, у току којих све брже и брже понављају кратке молитве попут „Нема Бога осим Алаха“, „Алах живи“. Организовани су у мноштво редова. Утицали су много на народну побожност. Вахабити су муслимански фундаменталистички реформатори. Одбацују посредничке молитве, суфизам, исламске философе, све што се не темељи на Курану и Суни, мистицизам, алегоријско тумачење курана. Забрањују коришћење дувана. Веома ратоборно су расположени према немуслиманима, као и према муслиманима неистомишљеницима.
43
