Eduard Loze – Svet Novog Zaveta Apokaliptička literatura je nastala od početka drugog veka pne i početka drugog veka ne. Apolit opisuje da spasenje nastupa novim svetom koji će Bog uspostaviti i dati pobožnima da žive u večnoj slavi. Apokalipsa je prepoznala da je strahota istorije božja kazna za greh i krivicu ljudi. U poslednje vreme ljudi će biti slabi, žene neće rađati, zemlja neće davati plod, kiše neće bite, vegetacije takođe, biće ratova, svađa u porodicama. Pobožni će shvatiti da su to znaci dolaska novog sveta. Tada Bog odlazi da porazi svoje protivnike satanu i demone. Tada će biti sud i doneće se knjige sa delima ljudi koje govore ko će se spasti, a ko ne. Svi izlaze pred sud, vaskrsavaju samo pravednici (prava vera), a kasnije se verovalo da vaskrsavaju svi i ustaju da polože račune pred sudijom. Eshatološko iščekivanje donosi konačni sud, nema popravke, druge šanse. Stari svet će se uništiti požarom, a na njegovo mesto dolaze novo nebo i nova zemlja. Osnovna struktura apokalipse je dualizam. Judejska apokalipsa je na osnovu na iranske religije. Da bi se razlikovali od hrišćana rabini su odbacili ap knjige. Enoh etiopski - vidi obitelji pravednih, posmatra sina čovečijeg. Ova knjiga je bila omiljena u judejstvu i ranom hrišćanstvu. Enoh slovenski - je pisan po uzoru na izgubljeni original na grčkom jeziku, sličan je etiopskom. Vaznesenje Mojsijevo - govor koji je Mojsije održao pri postavljanju Isusa Navinu na svoje mesto. Jezdra - spis koji odgovara na pitanje zašto je Jerusalim srušen. Nastao je malo posle 70 g. Sirijski Varuh - nastao je nadovezavši se na Jezdru. Pisana na jevrejskom, a sačuvana na sirijskom. Grčka Varuhova ap datira iz II ne. Varuh je tužan zbog razorenja Jerusalima. Njega teše, on je vođen anđeoskom rukom i prolazi pet nebesa i prima obećanje da će Bog prihvatiti svoje. Zaveštanje 12 patrijarha - Svaki od 12 Jakovljevih Sinova pred smrt drži govor sa uputstvima za budućnost svojim sinovima. Ap je uticala na verovanje Kum. zajednice. U njenim spisima Ranom Svitku opisuje se borba koja će se voditi u posletku između sinova sveta i sinova tame. Sadukeji - Nestali su padom Jerusalima 70 g. Vode poreklo od Sadoka, prvosveštenika u vreme Solomuna, (1 car. 2:35). U vreme Antioha IV doživeli su kraj jer je Helenistički nastrojeni Jason potisnuo Onijasa. Došlo je do konflikta između prvosveštenika i male zajednice koja se nastanila na obali Mrtvog mora. To su bili Sadokovi sinovi sa pristalicama. Sadukeji su se strogo držali zakona, odbijali su usmeno predanje. Nisu očekivali vaskrsenje. Bili su revni u svetkovanju subote. Iz njihovih redova su birani prvosveštenici. Njihovo verovanje bilo je okrenuto zemaljskim stvarima. Bili su protivnici zilota koji su raspirivali bunt protiv Rimljana. Pri izbijanju sukoba sa Rimom pokušali su da smire stanje ali bez uspeha, tada su i nestali. Fariseji - perushaja = izdvojeni. Bilo ih je preko 6000. Farisej znači izdvojen pošto se nisu družili sa ostalim svetom da se ne bi onečistili. Potiču iz vremena Makabejaca, kao branitelji od helenizma. udruživali su se u čvrste zajednice u kojima su mogli u potpunosti da drže zakon. Davali su desetak od najsitnijih zemaljskih plodova, prali su ruke pre svakog jela da bi čisti mogli dići ruke Bogu na molitvu. Postili su ponedeljkom i četvrtkom. Farisej je mogao biti svako. Kupovali su od fariseja. Bil su veoma uticajni, proučavali su zakon. Poznavali su i njegovu usmenu tradiciju. Izbegavali su one koji ne drže zakon, čak ih nisu ni dodirivali. Carinike, sluge porobljivača, su prezirali. Verovali su u vaskrsenje i gajili mesijansku nadu. Trudili su se da dobročinstvima naprave ravnotežu između grešaka koje su pravili. Prišli su ustanicima 70 i mnogi su poginuli i ratu, a posle rata oni su imali veliki uticaj na život Jevreja. Zeloti - je grupa koja se odvojila od fariseja i koji su se bavili politikom. Prilikom popisa stanovništva, nakon smenjivanjem Arhelaja 6 ne, digli su pobunu. Slagali su se sa verovanjima 1
fariseja. Nisu hteli da strpljivo čekaju Mesiju već da aktivnim delovanjem promenu tok istorije. Dobijali su sve više pristalica. Isusov učenik Simon bio je zilot. Eseni - oko 4000. Filon alexandrijski je izvor informacija o esenima. Bili su još povučeniji nego fariseji i sadukeji. Proizišli su od krugova od kojih i fariseji, samo su bili još strožiji. Živeli su po selima u Palestini. Formirali su čvrste zajednice i čuvali su se od svake nečistote. Nisu sklapali brakove da se ne bi onečistili. Međutim, bilo je i oženjenih zbog održanaj zajednice. Ko je hteo da se pridruži zajdnici mogao je nakon dve godine ispitivanja. Imovina svakog člana je u vlasništvu zajednice. Radni dan su počinjali rano pre izlaska sunca, čitanjem molitve, zatim su radili na poljima. Za ručak su se okupljali, prali hladnom vodom, oblačili u bele haljine i ručali. Sveštenik je pre i posle obeda, čitao molitvu. Bili su veoma disciplinovani. Jelo se samo toliko da bi čovjek bio sit i nije bilo priče za vreme jela. Subotom se nije smelo nipta raditi, čak ni vršenje nužde. Kazne za kršenje subote su stroge, čak do isključenja iz zajendice. Verovali su u besmrtnost duše, predodređenje, telo je zatvor za dušu koja dolazi sa neba. Posle smrti dobri odlaze u nebo, mesto blaženih, a ne na kazneno mesto. Bog određuje ko će biti spašen i izgubljen. Iako su malo istupali u javnost bili su veoma uticajni. Učestvovali su u ratu protiv Rimljana. Razapinjani su na vešalima, mučeni, spaljivani, ali nikada nisu hteli da hule na Boga ili jedu nečisto. U bolovima su se smejali mučiteljima, polažući život uvereni da će ga opet primiti. U patnjama i strahotama rata, esenska zajednica je propala. Terapeuti - njihovo ime znači sluga Božji. Odricali su se svoje imovine, i bili veoma jednostavni vodeći usamljenički život u kolibama, proučavajući pismo i meditirajući. Tek posle zalaska sunca uzimali su skroman obrok. Jedino subotom su se sakupljali na bogosluženja. Posebno su svetkovali sedmu subotu koju su slavili kao i noćnu subotu. I oni su hteli da žive potpuno po zakonu. Oni su verovatno izdanak esenske zajednice koji se razvio u egipatskoj dijaspori. Kumranska zajendica - 1947 beduini su u judejskoj pustinji pronašli pećinu sa nekoliko krčaga u kojima su bili svici. Do 1956 otkriveno je 11 takvih pećina. Svici se obilježavaju sa dodatkom slova Q i brojem pećine u kojima je nađen. Arheološki nalaz - u blizini prve pećine otkrivena je naseobina jedne jevrejske zajednice sa glavnom kućom, prostorijom za skupove i obede, prostorijom za posuđe, grnčarijom, pisarnicom i radionicom. Postojalo je i nekoliko sicterni za vodu. Verovatno su članovi spavali u pećinama oko ovog mesta jer nema soba za spavanje. Naselje je prema novcu koji je tamo nađen osnovano sredinom II pne. Zemljotres 31 pne, je uzrokovao rušenje tih prostorija i neuseljivost. To mesto su 68 zaposeli Rimljani. Prva pećina - prorok Isaija dva svitka. Pravilnik zajednice - sačuvan je od 11 stubaca. To su bogoslužbena uputstva, uputstva za praznik obnovljenja zaveta, uređenje zajednice, kazne za prekršaj zakona i poredak zajednice. Knjiga je napisana na jevrejskom jeziku. Damaski spis - otkriven 1896 u Jezdrinoj sinagogi kod Kaira. Verovatno je nastao u Kumranskoj zajednici jer postoji velika podudarnost sa pravilnikom kumranske zajednice. To je radikalno shvatanje zakona sa brojnim pojedinačnim propisima. Genesis apokrif opisuje Nojevo rođenje, i slika Saru kao lepu ženu. Svitak pohvalnih pesama - sadrži 18 stubaca slični su sa psalmima. Na nekim mestima spominju se mučna iskustva i polaže se nadanje da se putem predanog učenja stekne spasenje. Ratni svitak - sadrži borbu sinova tame i svetlosti i sastoji se od 19 stubaca. Borba se mora izdržati. Motivi borbe su uzeti iz makavejskog rata. Daju se razna upustva o naoružanju i načinu borbe čije su razmere stavljene u okvir apokalipse. Treća pećina - bakrani svitak sadrži opis riznica i mesta za skrivanje blaga i spisa. 2
Jedanaesta pećina - svitak psalama, gdje se pored 41 biblijskog, sedam nebiblijskih nalazi i jedan prozni text o Davidovom pesništvu. Verovanje kumranske zajednice - oni su očekivali pored dolaska Mesije i dolazak svešteničkog pomazanika koji će biti uz Mesiju. Stalno se spominje učitelj pravednosti koji je od Boga dobio dar ispravnog shvatanja i tumačenja pisma. Oko njega se okuplja grupasveštenika i levita vernih zakonu koji žele da očuvaju čistotu i držanje prazničnog kalendara. Nasuprot merenju vremena prema kretanju meseca, oni su hteli da računaju po suncu sa dodatkom od jednog dana na svaki treći mesec, da praznici nikad ne bi padali u subotu. Cilj je bio striktnije držanje subote. On se sukobio sa vladajućim prvosveštenikom i zato otišao u usamljenost pustinje kod Mrtvog mora. On se smatra osnivačem zajednice. Zajednica se smatrala pozvanom da pripremi put Gospodnji. Nisu bili u stanju da prinose žrtve i smatrali su da će u budućnosti spasenjem biti uspostavljen pravilni kult. Živeli su u strogom uređenju kako bi mogli voditi borbu protiv sinova tame. Na prvom mestu bili su sadokovci, sveštenici, leviti i onda mnoštvo ljudi i kandidati za prijem u zajednicu (tek nakon dve godine ispitavanja). Novopridošli su se zaklinjali da će poštovati Mojsijev zakon , imovinu su donosili u zajednicu. Okupljali su se na obroke, bogsluženja i proučavanja pisma. Gde je deset ljudi mora biti i sveštenik. Velika disciplina, svaki član je imao svoj rang prema kome se morao ponašati. Članovi su mogli biti kažnjavani privremenim isključivanjem ili oduzimanjem dela od obroka zbog pronevere finansijskog stanja i neprikladnog ponašanja. Isključenje je bila velika kazna, jer isključen nije mogao da dobija obrok u zajednici, već ga je tražio van zajednice po stepi i to u bojazni da se ne onečisti. Takođe, je tražio i smeštaj dok ga zajednica opet ne primi. Član se postaje samo odlučnim obraćenjem, a ne poreklom. O vaskrsenju mrtvih se ne govori u kumranskoj zajednici. Eshatološka nada - se svodi na čekanje tri ličnosti: prorok koji najavljuje nesijansko doba, zatim oba pomazanika. Jedan pored drugog idu Mesija, carski i sveštenički tj. duhovni i carski vođa. Kum. zajednica je po veri i životu veoma slična esenima da se predpostavlja da u oni ustvari eseni. Kumranska zajednica i Novi Zavet - Hristos nije učio podelu ljudi na sinove tame i sinove svetlosti, niti da treba napustiti svet i odvojiti se od ljudi. Jovan Krstitelj nije osnivao neku novu zajednicu već sve poziva da se obrate i promene i pripreme za dolazak Mesije. O nekom poslaniku božjem koji je sišao sa neba nema ni pomena u Kum. zajednici. Iako su i ap. Pavle i Kum. zaj. verovali u borbu dva duha u ljudskom telu i spasenje dolazi samo blagodaću ipak postoje razlike zato što kod kumrana blagodat čoveka sse stavlja u stanje da upozna i živi po Božjem zakonu, a kod Pavla blagodat čoveka čini slugom Isusa Hrista. Književnici - To su tumači zakona i veruje se da ih je osnovao Jezdra. Podaci o prvim Knjižnicima sačuvani su tek iz 2 v.p.h. i to prvo u Antigonu od Sokhoa. Pod vladavinom Aleksandra Janeja i Salome Aleksandre spominje se neki Simon Ben Šatah. Verovatno su nastali zbog sukoba sa helenizmom. Od Grka jevreji su naučili kako da školskim razgovorom postavljanjem pitanja i propitivanja proučavaju pismo i tako se suprotstave se uticaju helenizma. Oni su imali za cilj očuvanje predanja, objašnjavanje i primenu S.Pisma i zato su ih zvali “Majstori Zakona”. U njihov krug ulazilo se isključivo znanjem, a ne poreklom. Oni koji su želeli da uđu krug književnika morali su da prođu dugačak put. Odlazili bi kod nekog učitelja koji bi ga ispitivao i odlučivao o prijemu. Prijemom učenik bi se životom vezao uz učitelja, pratio ga na putovanjima, slušao kako rešava probleme i ptao ga. Učitelj je izlagao sedeći, a učenik bi mu bio kod nogu. Ako učenik uspešno završi studije učitelj bi ga proglašavao učiteljem polaganjem ruku i zaređivanjem. Tada je u sinagogi dobijao počasno mesto i bio poštovan u narodu. U vreme Hristovo delovali su Hilel i Šamaj. Hilel je došao iz vavilonske dijaspore. Siromašan je veoma, revnosan u studiranju. Kao učitelj i njegova škola bili su u sukobu sa Šamajem i njegovim [učenicima. Hilelova rešenja i stavovi bili su mnogo blaži nego Šamajevi. Iz Hilelove škole je proiznikao Gamalailo, ugledan član Sinedriona u vreme ap Pavla. Najznačajniji učitelj je rabi Akiba, krajem II veka. Imao je dosta učenika. Kada je Bar Kohba digao ustanak, on ga je pozdravio kao obećanog Sina zvezde. Posle poraza, rabi Akiba je pogubljen. 3
Jevrejska dijaspora u helenističkom svetu - U Hristovo vreme više Jevreja bilo je van Judeje, živeli su po dijasporama. Dosta ih je živelo u Vavilonu, sve do raseljenja. Bilo ih je u Siriji, zbog trgovine i saobraćaja. U malojn Aziji i severnoj Africi, i u Egiptu bilo ih je oko 1 000 000. Helenizam je veoma uticao na Jevreje, ali su oni isticali svoj način života. Po zakonu sinagoge su građene u grčkom stilu, preuzimane su životne navike od Grka, išlo se u pozorišta, na trke, na sportske događaje, govorilo se grčkim jezikom, dok se jevrejski zaboravljao. Jevrejska dijaspora je bila otvorenija za uticaj helenizma, nego Jevreji u Judeji. Uticaj Grka se video i u očekivanju eshatološke nade. Jevreji u Palestini su očekivali vaskrsenje mrtvih, a u dijaspori je prihvaćena ideja o besmrtnosti duše. Dotle se išlo da su Jevreji iz dijaspore težili da filozofe prihvate kao Mojisijeve učenike. Oko sinagoga se okupljao znatan broj ljudi koji su slušali tumačenje zakona. Njima se htelo olakšati da priđu zajednici, tražeći da samo drže subotu, jedu čistu hranu, moralni zakon i ispovedanje vere u jednog Boga. Običaji i praxa Judejaca su nekada ismevani. Nekad je to preraslo u krvne obračune. Za Kaliguline vlade u Alexandriji je došlo do teškog zlostavljanja Jevreja, jer nisu hteli da cara poštuju kao Boga. Pljačkane su sinagoge, paljene, Jevreji su ubijani. Tek Kaligullinom smrću, progon je zaustavljen i Klaudije je potvrdio prava Jevrejima. Dijaspora je shvatila da mora ostati verna zakonu svog Boga bez obzira na uticaj Grka i želela je da pomoću filozofskih termina svoju veru objasni, tj. opisivala judejstvo kao filozofiju. Septuaginta - Da bi se judejske zajednice u dijaspori mogle držati zakona, Stari zavet je morao da se prevede na grčki jezik. Mnogi Jevreji su zaboravili jevrejski jezik. Prevod su uradila 72 učenjaka tj. iz svakog plemena po 6. Oni su došli u Aleksandriju na poziv kralja Ptolomeja II da bi preveli spise na grčki jezik. Primljeni su uz velike počasti i posle 72 dana posao je završen. Prevod je uporedjen radi uklanjanja grešaka. Prevod je nazvan Septuaginta jer 70 na latinskom - Septuaginta. Najverovatnije je prevedeno prvo 5 mOjs. knjiga. Ona sadrži veći broj knjiga nego Stari zavet (jevrejski) zato što su unete neke knjige nastale u 1 i drugom veku pre Hrista. Septuaginta ima 9 knjiga više. Reformacijeske Crkve priznaju za kononske samo knjige Akvile (po rabinskoj tradiciji učenika Akibe, 130 g. pre. Hrista nišao na odobrenje u Palestini dok se Septuaginta izbegavala. Krajem drugom i početkom 3 veka. Simah je dao svoj prevod na grčki u kome se primećuje rabinski uticaj. Filon Aleksandrijski. Rodjen je oko 25 g. Živeo kao povučeni mudrac u Aleksandriji, ali nije otkazao kad je Jevrejima u Aleksandriji bilo potrebno njegovo zalaganje. Kada su Jevreji proganjani u Aleksandriji za vlade Flaka prokuratora on je bio u izaslanstvu koje su Jevreji uputili Kaliguli i vodio je pregovore 39. do 40.g. Filon se trudio da pomoću filozofskih razmišljanja opravda Judejstvo. Za Filona zakon ima neprikosnoveni autoritet, ali on istovremeno najdublje pronikao u grčku filozofiju i nastojao da je dovede u sklad sa zakonom Mojsijevim. Koristio se alegorijskim objašnjenjima pod uticajem helenizma. To je kad tekst hoće da kaže nešto drugo od svog stvarnog značenja, pa se putem toga može doći samo putem tumačenja. Primer, pripovedanje o stvaranju pokazuje da Adam održava razum, zemaljsko zverinje i ptice afekte, Eva čulnost, a zmija je simbol uživanja i ljubavi koja ljudi privodi jedno drugom. Izrailjsko ispovedanje Boga Filon nalazi u učenjima filozofa. Misao o Platonovim idejama povezuje sa andjeoskim bićima, kada kaže da je Bog pre osnivanja sveta stvorio obrasce svih stvari. Preko sila koje proizilaze iz Boga on deluje u svetu. Sile su mudrost, duh, dobrota, moć, ali prvenstveno logos. On je ideja koja u sebi prihvata sve druge ideje. Zamenik ili poslanik Božji kojim Bog sve održava je njegovo sredstvo i objavitelj. On zastupa ljude pred Bogom i živi sa njima. Tako su dva izveštaja u 1 Moj postali 1 Moj 1:26 stvaranje pračoveka i 1 Moj 2:7 stvaranje čoveka po ideji pračoveka iz 1 Moj 1:26. Tako čovek stoji izmedju dva sveta. Duša potiče od Boga a telo od materije. Telo je uzrok svih zala, greha i slabosti, a duša je Božanska i treba da se povrati Bogu. Pripadanje Bogu postiže se sve većim oslobadjanjem od zemaljskim stvari. Filonovo delo nije imalo širok uticaj, zato što je Judejstvo posle njegove smrti došlo pod uticaj fariseja. Jako je uticao na rano hrišćanstvo u Aleksandriji, hrišćani su se koristili njegovom terminologijom a posebno su prihvatali ideju o logosu da bi je primenili prilikom hristologije. 4
Josif Flavije. Poticao je iz Palestinskog Judejstva, a kasnije je živeo u dijaspori. Želeo je da svojim knjigama pruži helenskim čitaocima opravdanje Judejstva. Opisao je svoj život u autobiografiji. Rodjen je 17 god. u Jerusalimu kao sveštenički sin. pripadao je Farisejima, sadukejima i Esenima. Jedno vreme je proveo sa jednim isposnikom da bi se sa 18 godina vratio u Jerusalim i počeo da deluje kao farisej. Pri ustanku Jevreja on je bio na njihovoj strani ali je savetovao popuštanje. Preživevši rat otišao je u Rim, i počeo da se bavi književnošću radi spasenja časti svog naroda. Uskoro je napisao “Istoriju Judejskog rata” gde prikazuje da su za rat krivi Ziloti zbog nesmotrenosti. 93/94. g. objavio istoriju Izrailjaca pod imenom “Judejske starine”. Pisao je kao helenski književnici i želeo obožavanje helenističkih krugova. Nije bio školovan filozof ali je želeo da se svojim čitaocima predstavi kao školovan i obrazovan. On predstavlja fariseje, sadukeje i esene kao filozofske škole. Fariseje je izjednačio sa stojicima. Kod njega nema mnogo zapisa o hrišćanskoj crkvi, osim smrti Jakova brata Isusa Hrista. Jevrejski život i verovanje u Novom zavetu. Ispovedanje jednog Boga, Gospoda sveta i cara svog naroda, trebalo je da se pokazuje u poslušnosti njegovoj volji. Iako je u Jevrejstvu bilo različitih pogleda o tumačenju zakona, ipak su svi verovali da je zakon dat kao Božja volja. Veru u jednog Boga koji neće napustiti svoj narod i veru u buduće izbavljenje su gajili svi Jevreji i u Palestini i u Dijaspori. Rimljanima je odgovaralo da Palestina bude pod njihovom vlašću pa je zato 6. g. počeo da vlada rimski prokurator, dok je verski život pod upravom Jevreja. Jevreji su u dijaspori zidali neometano sinagoge, održavali bogosluženja i trudili se da žive po zakonu. Uživali su privilegije koje im je podario Rimski kralj. Privredni uslovi u Judeji bili su sasvim skromni. Postojao je mali broj veleposednika u Galileji i mali broj imućnih u Jerusalimu. Za život su zarađivali ribarstvom poljoprivredom zanatima i sitnom trgovinom. Doline Judeje su omogućavale stočarstvo a u Jordanskoj dolini uspevala je smokva i vinova loza. Mnogi pozivi su bili prezreni kao štavljači kože i poreznici. A od prihvaćenih zanata bilo je tkača valjara, stolara kovačal, grnčara ... Siromaštva i prosjačenja je bilo na sve strane. Putevi kroz zemlju bilu su nesigurni zbog razbojnika i pljačkaša. Porodica je živela u maloj kući uglavnom od jedne prostorije bez prozora. Čitava porodica je spavala na jednom krevetu. Otac je kao glava porodice trebao da se brine i za spoljno blagostanje porodice ali i da sinove poučava zakonu. Ženu i oca deca su trebali da poštuju. Žena je imala položaj ravnopravan mužu. Ulazak u brak je bilo ispunjavanje Božje zapovesti. Brak je sklapan u mladosti, kod muškarca 18-24 a kod žene 12-14. Muškarcu je bilo dozvoljeno da raskine brak s tim da ženi da raspusnu knjigu (5 moj 24:1) ako je nešto zgrešila. Šamajeva škola je dozvoljavala razvod samo zbog preljube a Hilelova je dozvoljavala i za sitnice. Ali razvodi nisu bili tako česti zato što je ženi ostajao propisani venčani doprinos. Žena je bila potčinjena svome mužu. Nije mogla da u sudu istupa kao svedok ili da učestvuje u Bogosluženju. One su mogle da dolaze do ženskog predvorja hrama a u sinagogama su smele samo da slušaju bez učestvovanja. Morale su da se drže zakona ali ne u svim propisima i nisu ga morale proučavati. Svi pripadnici društva tj. žene, deca i robovi morali su ispunjavati zakonske zabrane ali ne i sve zapovesti. Robova je bilo malo u Palestini. Hram je i u Hristov vreme bio veoma značajan. Za vladivine kralja Iroda potpuno je obnovljen i proširen podignuti su zaštitni zidovi i taj poduhvat je zahtevao velika sredstva. Oni Jevreji koji su dolazili iz daleka nisu mogli donositi žrtvu pa su se one prodavale u sklopu hrama. U hramu je važila tirska novčanica koju nisu mogli imati Jevreji koji su dolazili iz daleka pa su zato menjači novca, sa dozvolom sveštenika, menjali novac i podavali žrtve. Spoljno predvorje je iznutra podeljeno pregradama sa tablicama upozorenja na Grčkom, Latinskom i Jevrejskom jeziku o nedozvoljavanju ulaska strancima iza pregrada hrama. U istočni deo unutrašnjeg hrama smele su ulaziti Jevrejke dok je zapadni deo bio za Jevreje. Pred svetinjom nad svetinjama je bio kadioni oltar sedmokraki svećnjak stalno upaljen i sto sa 12 lebova. Svetinja nad svetinjama je bila odvojena neprovidnim zavesama u nju je ulazio Prvosveštenik jednom godišnje na veliki dan očišćenja obavljajući očišćenje za ceo narod. Kovčeg zaveta koji je nekad ovde stajao izgubljen je kada su Vavilonci razrušili hram 587 god. pne. Kada je u vreme Jezdre sagrađen hram mesto za kovčeg je ostalo prazno i na njegovo mesto je stavljen kamen. Pvosveštenik je stajao na čelu celog judejstva. On je jedini smeo da obavi obredno očišćenje na dan očišćenja i obavezno je 5
služio samo tada mada je služio i na praznik mladog meseca i na tri poklonička praznika. Pod prvosveštenikom su bili vrhovni sveštenici, koji su poticali od sadukeja. Zamenik prvosveštenika je starešina hrama i on je vodio nadzor nad hramom. Dosta sveštenika je živelo u manjim mestima izvan Jerusalima (Jerihon) i služili su po sedam dana kao i Leviti. Sveštenik je morao biti bezbrekornog svešteničkog porekla i smeo se ženiti samo jednom i to čistom Izrailjkom. Morao je biti bez telesne mane. Svakodnevno se palila kadilna žrtva od skupocenih začina a svakog dana je prinošeno jednogodišnje jagnje bez mane na žrtvenm oltaru. U proleće je slavljena pasha za uspomenu na izlazak iz Misira. Prostorija gde je održavana Pasha morala je biti bez kvasca jer je veče pre izlazka iz Misira jelo beskvasni hleb. U hramu je donošeno jednogodišnje muško jagnje bez mane, klano je u unutrašnjem predvorju zatim pečeno i pripremano po propisima zakona. Pasha je trajala od 14-21 Nisana (Aprila). Pashalna služba se držala u krugu porodice kao i pashalni obred. O toku svečanosti nas izveštava Mišnini traktat Pesahim. Opis počinje blagoslovom koji izgovara domaćin nad Prvim bokalom vina i uzima se predjelo od zelene salate i kisele trave. Tada se iznosi obrok ali se još nejede. Priprema se drugi bokal vina ali se još nepije i tada počinje pashalna služba pitanjem sina koji kaže: “Po čemu se razlikuje ova noć od svih ostalih?” Otac tada objašnjava ukazujući na sudbinu Izrailja. Jede se beskvasni hleb zato što Izrailj nije imao vremena da pravi hleb sa kvascem jer je morao brzo da jede i napusti Misir. Na praznik sme da se uzima jedino pečeno meso. Kao pohvalna pesma 7 puta se peva prvi deo 117 psalma. U Nastavku se pije drugi bokal vina i tada se jede glavni obrok koji počinje molitvom domaćina i to sa beskvasnim hlebom i gorkim travama. Molitva nad trećim bokalom okončava obred. Na kraju celog obreda peva se drugi deo 114-tog psalma i govori se blagoslov nad četvrtim bokalom vina koji se pruža za piće. Nakon razorenja Jerusalima 70 godine nisu se mogla klati i pripremati pashalna jagnjad i od tada se Pasha slavi bez jagnjeta ali je ostala nada kod Jevreja da će se to jednog dana obnoviti. Na 50 dana od pashe slavljena je Pedesetnica. To je praznik kada se prinose prvi plodovi sa polja u hram. Ovaj praznik je sačuvan do poslednjeg dana. U jesen pada praznik Senica. To je praznik zahvalnosti na žetvi i vodi. Sedam dana se živelo u malim kolibama radi uspomene na putavanje Izrailja kroz pustinju. Nakon razorenja Jerusalima 70 godine ovo se nije moglo raditi oko Jerusalima ali postoje svuda okolo. Pored ova tri poklonička praznika postojao je i dan izmirenja, Jom Kipur koji je bio u jesen. Prvosveštenik je izvršavao čin pomirenja opisan u 3 Moj 16. Nakon razorenja Jerusalima i ovaj praznik više nije mogao da se obavlja i od tada je on držan kao dan preobraćenja kada se posti i ispovedaju gresi. Za vreme rimske opsada žrtve su redovno prinošene svakog dana. Sinagoga - počeci nisu jasni. Moguće je da su Jevreji u Vavilonu podizali domove gde su mogli čuti reč Božju. Prva sigurnija svedočanstva potiču iz 3 veka pre Hrista. U 2 veku pre Hrista spominje se sinagoga u Anitijohiji. Sinagoge su počele u dijaspori i to u Rimu,Aleksandriji i Antijohiji ali bilo ih je i u Jerusalimu. Zgrada je bila kao produžena kuća orjentisana prema Jerusalimu. Na ulazu je stajalo više krčaga sa vodom da bi se obavljalo ritualno pranje. Zbornica za molitvu je bila jednostavna i skromna. U udubljenju zida su čuvani svici Tore koji su iznošeni za vreme bogosluženja. Uglednim ljudima je za vreme bogosluženja ustupano posebno mesto. Učenjaci bi sedeli na Mojsijevoj stolici, okrenuti narodu, leđima ormanu. Pod je bio uglavnom ukrašen mozaicima sa ornamentima, zodijačkim znacima i biblijskim motivima. Sinagoga je služila lokalnoj Jevrejskoj opštini koja je brinula za njeno izdržavanje. Upravljanje spoljnim poslovanjem bilo je u rukama tri člana. Od službenika sinagoge bili su starešina i služitelj. Arhisinagog je vodio računa o bogosluženju i biran je od najugledinijih ljudi opštine. Služitelj je donosio svitak Tore, često poučavao decu i kažnjavao članove koji su prekšili zakon. Za bogosluženje u Sinagogi bilo je potrebno 10 muškaraca. Bogosluženje ima liturgijski i poučni deo. Liturgijski deo je čitanje 5 Moj 6 glava i molitva a poučni deo je tumačenje Zakona i čitanje iz proroka. Veliki niz predanja o tumačenju Pisma sakupljen je u pojedine knjige Midraše, i to u 2 veku. Sinagoga je bila škola za obučavanje dece i škola za obučavanje dece Zakonu i obučavanje književnika. Sveto Pismo, Zakon i predanje - Najkasnije u 4 veku pre Hrista je završena redakcija Petoknjižja jer se Samarjanska zajednica odvojila od Jevrejske. Samarjani su imali Pentateuh 6
(Petoknjižje). Ostale knjige Starog Zaveta su u rangu iza Tore. Ona je već bila napisana na nebu bez čovekovog učešća dok su ostale napisali ljudi pomoću Božanskog nadahnuća. Prvi proroci su: Isus Navin, Sudijem, 1 i 2 Samuilove i 1 i 2 Carevima. A poslednji su: Isaija, Jeremija, Jezekilj i 12 malih proroka. Rabini su pravili razliku između njih. Zbornik proročkih knjiga je zaključen u 2 veku pre Hrista. I Danilo koji je napisan posle toga uvršćen je u red istorijskih knjiga (Jezdra, Nemija sa 1 i 2 Dnevnika). Svetost spisa uslovljava da se njima morala ukazati posebna pažnja. Istrošeni svici nisu bacani već su čuvani na posebnim mestima a kasnije sa drugim takvim spisima brižljivo pokopavani. Knjige koje su bile sporne za ulazak u kanon su: Jezekilj 40-48, Propovednik i Pesma nad Pesmama. Halak je tradicija koja daje savete kako treba živeti i zasnovana je na tumačenju pisma. Moralo se stalno razvijati zato što stavovi Tore ne daju praktične savete. Hilel je prvi sakupijo ili opisao pravila za tumačenje Pisma. Postojao je Analogični pristup, to je kada se biblijski tekst objašnjava nekim drugim biblijskim tekstom. Egzegetska pravila Hilel je sveo na sedam pravila koja je u 2 veku Ben Jišmael proširio na 3 vrste. Alegorijsko tumačenje se koristilo više u dijaspori a manje u Palestini. Tumačenje Pisma bilo je od značaja za isticanje zakona ali i za dalji razvoj Hagada, nastalog iz Halaka, koji je ustvari uputstva za život po Zakonu. Hagad sadrži i snažnu eshatološku nadu. Pruža slikovite primere kako izgleda život po Zakonu i tako nadopunjuje Halak. Halaka se fokusira samo na Zakonu. U 2 veku počlo je sakupljanje bogate Halaške tradicije i iz te tradicije je sređivanjem nastala Mišna. Materijal je zabeležen u 63 traktata odnosno u 6 odeljaka. Pored Mišne sakupljena su uputstva nastala uporedo kad i Mišna koja nisu ušla u Mišnu i zvali su se Tosefta. Rasprave oko stavova u Mišni prema zakonu između učenjaka 3-5 veka sakupljena su u Gemaru. Da bi se ovaj opširni materijal zabeležio nastao je Talmud. Postoje 2 verzije i to: Palestinski (5 vek) i Vavilonski (5-6 vek u Mesopotamiji) Bog i čovek - Judejstvo nezna ni za razrađenu dogmatiku ni za sažeto učenje o Bogu. Što god Jevrejin doživi on to shvata kao Božji dar. Pošto je Bog svoju volju objavio u Pismu neposoji drugi izvor otkrivenja. Čudo dobija značaj tek pošto se može izložiti egzegezi Pisma. Ime Božje se nije izgovaralo osim na dan očišćenja i to prvosveštenik. Bog se nazivao Sveti, Najviši, Večni, Svemogući i u Targumima Reč. Bog je daleko od ljudi. Nestupa u vezu sa svetom direktno nego samo preko međubića ili se u pojedinim prilikama čuje Njegov glas. Postoji anđeo čuvar za ceo Izrailj ali i za svakog pojedinca koji ga vodi i zastupa pred Bogom. Verovalo se i u postojanje Sotone i njegovih demona koji spopadaju ljude i navode ih na zlo. Sud tako deluje na čoveka tako da on zna šta da radi dok je na zemlji. Dobrim delima, ispunjavanjem zaposvesti i davanjem milostinje stiču se zasluge za sud. Fariseji su razvili učenje o dobrom i rđavom nagonu. Rđav nagon potiče od čovekovog rođenja a dobar se stiče sa 13 godina kada postaje sin zakona. Na sudu će se na dva tasa vage stavit prestupi i dobra dela. I šta prevagne to će odlučiti sudbinu svakoga čoveka. Ako ništa neprevagne Bog će dodati malo tako da prevagnu zasluge. Buduće spasenje - Prem da Izrailjci veruju da je Bog car sveta njegova vladavina je sakrivena od sveta i zato Izrailjci upravljaju svoju nadu u budućnosti kada će se pred celim svetom obznaniti Božja vladavina. Dolazak vremena spasenja je predstavljan kao čudesno Božje delo ali i kao delo njegovog Pomazanika koji će se pojaviti po Njegovom nalogu. U vreme Isusovo verovalo se da će se Pomazanik uskoro pojaviti. Neki Tevda se digao za kojim je pošlo 4000 ljudi i Juda Galilijaca(Dela 5:36; 21:38). Često se govorilo da Mesiji prethodi preteča i to uglavnom porok Ilija. Ličnost Spasioca, koji dolazi posle glasnika predstavljana je i kao eshatološki sveštenik koji će okupiti narod oslobođen od greha i načisoće. Verovali su da će Mojsije biti taj obećani prorok(5 Moj 18:15). Svuda u Judeji su se pitali kada će doći to spasenje. Rabini su govorili da se strogim držanjem Zakona može ubrzati dolazak Spasenja odnosno carstva. Postojali su različiti pogledi na dolazak carstva ali su svi Judeji verovali da će Pomazanik nastupit kao vladar i sudija koji če podići smernosti Izrailja,rasterati neznabožce i osnovati carstvo slave. Nigde se negovori o stradajućem Mesiji koji će umreti zbog narodnih graha. Tamo gde je odnos Boga i čoveka sređen držanjem Zakona nema mesta za sledećeg mesiju. Hrišćanska zajednica koja je propovedala Hrista prenela je na Njega sve titule koje su Judeji pridavali svome eshatološkom iščekivanju svom Mesiji. Judejsko 7
iščekivanje Mesije nije bilo upravljeno na ličnost Mesije nego na doba koje će on omogućiti. On je samo izvršilac a ne osnov, smisao i sadržaj spasenja. Prvobitno isčekivanje Mesije i apokaliptičko nadanje dolaze u kontradiktornost, ali su Judeji našli rešenje govoreći da će se prvo pojaviti Davidovski mesija koji će osloboditi Jerusalim i vladati. Njegova vlada će biti ograničena i to je tek početak eshatološkog zbivanja. Posle navale neprijateljskih sila ovaj svet će proći, sudeći se svim ljudima i posle će nastati bolji Božji svet. Posle suda otpočeće večni život koji je zamišljen kao intenzivniji život koji je bio na ovoj zemlji ali bez greha. Rabini kažu da tamo nema jela, pića, rađanja, kupovine, zlobe... U Judejstvu je naveliko, pod uticajem Helenizma prihvćena besmrtnost duše a i stoga proizilazi da večni život počinje kada duša napusti telo. Politika i društvo u Rimskom carstvu u 1 veku - Cezar je ubijen 44 godine i onda su kratko vreme vladale nejgove ubice. Oktavijan i Antonije su ih zbacili i podelili su carstvo: Antonije je vladao na Istoku. Živeo je u Aleksandriji sa kraljicom Kleopatrom odakle je određivao zbivanja u Siriji i Palestini. Oktavijan je vladao u Rimu Italijom i zapadnim delovima Rimskog carstva. Ovaj dogovor između njih dvojice nije dugo trajao već je Oktavijan pobedio Antonija u pomorskoj bici kod Akcijuma 31 godine. Oktavijan (31-14)od tada vlada sam. Zbog tih ratova Italija i provincije su postradale i stanovništvo je doživelo gubitke. Poljoprivreda i trgovina su zamrle. Oktavijanu je pripala potpuna vlast. Irod koji je vladao u Palestini odmah se priklonio cezaru. Kao vojskovođa mogao je garantovati mir a kao imperator zadržao je komandu nad vojskom. Obazirao se i na odluke senata kojim je povratio stara prava. U javnosti je istupao kao zaštitnik rimske tradicije. Kada je 27 godine želeo da napusti presto senat ga je zamolio da ostane vladar. Uz svoje ime dodao je i Avgustus što se koristilo kao nadimak za bogove. Godine 12-te na njega je prešla i najveća sveštenička služba Pontifex maximus. Iako je pored sebe imao konzula on je sam vodio državu. Vojnici i oficiri su preko njega dobijali platu i unapređenja tako da su mu bili poslušni. Provincijama su upravljani prokupatori. Među mudrom politikom Avgust je uživao odobravanje svog stanovništva. Svugde u carstvu podizani su gradovi, građevine, hramovi, pozorišta, vodovodi, i javne ustanove i putevi. Puteve je obezbeđivala vojna policija tako da su bili bezbedni, vojne puteve je štitila careva flota. Usled toga trgovina i privreda su cvetale sve do Atlantika, Istočnog mora i Afrike. Rimsko građansko pravo dobijali su i zalsužni građani izvan Italije. Stanovništvo je inače uživalo osećanje sigurnosti. Svoju pobedu nad Antonijem Avgust je želeo da prikaže dao trijumf Rimskih vrlina nad otuđenjem pod uticajem orjenta. Želeo je da spreči da raspad običaja jer se primećivalo da Rimljani žive bezbračno, brakovi nemaju dece, razvodi su bili česti a mnoštvo robobva ili robinja je bilo opasnost po moral. Zbog ovoga su donošeni zakoni za zaštitu ljudske porodice: svi muškarci 20-60 godina i žene 20-50 morali su biti u braku. Ali svi ti zakoni nisu popravili stanje jer su ljudi nastojali da na svakakve načine izvrdaju zakonske odredbe. Pad morala nije se mogao zaustaviti. Kada je 14 godien Avgust umro Tiberije (14-37), njegov posinak, je preuzeo vladu. Svoje obaveze je strogo ispunjavao ali nije posedovao Avgustov stvaralački duh. Pod njegovom vladom Pontije Pilat je postavljan za prokupatora u Judeji i Samariji 6 godine. Posle Tiberija dolazi Kaligula (37-41) on se ponašao kao helenski vladar. Okružio se mladim helenističkim knezovima među kojim je bio i Irod Agripa. Iroda Agripu imenovao je za vladara Palestine. Njegov rasipnički život, sumanuto stremljenje ka tituli Božanstva ometali su ga da obavlja svoju službu. Od Jevreja je tražijo da postave njegovu statuu u hramu. Svojom vladavinom stekao je dosta neprijatelja tako da je Pretorijanska garda izvikala Klaudija (41-54) za cezara. On je bio rečit čovek koji je nastojao da vlada savesno. Kada je došlo do sukoba između Jevrejskog i nejevrejskog stanovništva u Aleksandriji oni je savetao Aleksandrijcima da postupaju strpljivo sa Jevrejima i da ih ne ismevaju zvog njihovih običaja. Ali je ipak u Rimu istupio protiv Jevreja kada su izbijale česte svađe zbog propovedanja Isusa Hrista. Tada je izdao da se svi Jevreji isele iz Rima. Možda se nisu tada svi odselili ali nisu mogli da održavaju bogosluženja. Klaudija je 54 godine otrovala njegova žena da bi njen sin Neron (54-69) došao na vlast. Smena vlasti je prošla bez nemira ali kako je Neron imao 17 godina poslove uprave vodio je Seneka i pretorijanski prefekti. Kada je Neron istupio kao vladar došlo je do nemira. Voleo je javno da istupa kao umetnik, zaštitnik i negovatelj Grčke kulture i težio je da prisvoji titulu božanstva uklanjajući sve koji bi mu smetali na tom putu. On je prvi započeo prvo gonjenje Hrišćana u Rimu. Usled jednog požara koji je 8
upropastio dosta kuća proneo se glas da je on to izazvao a on je tu krivicu prebacio na Hrišćane. Ubijao je članove svoje porodice i takvim ponašanjem je izazvao da protiv njega bude podignuta zavera pa je sam sebi oduzeo život. Posle njega vladar je bio Vespazijan(69-79) i on je stvorio mir i red. On je nastavio sa obnovom principata i osigurao je nasledje za svoje sinove. Kada je umro 79 njegov sin Tit (79-81) je posto car. On je osvojio Jerusalim 70 godine. Godine 81 nasledio ga je njegov brat Domicijan (81-96) On je naglašavao da je njegova vladavina neograničena i zahtevao je javno poštovanje svetosti njegove ličnosti. Radovao se kad je narod njega i njegovu ženu pozdravljao sa: “Pozdrav našem Gospodaru i našoj Gospodarici!” Nakon njega na vlast je došao Nevro (96-98) iz stare Rimske porodice. To je čovek odan stoičkom načinu razmišljanja. Posle njega dolazi Trajan (98-117) njegov general i on je vladao do 117 godine. Trudio se se da humanost dođe do izražaja. Kada su hrišćani gonjeni u Maloj Azuiji on je savetovao da se bude sa njima srpljiv. Krajem njegove vlade na istoku carstva izbio je ustanak Jevraja koji je bio ugušen. Posle trajana vlada Adrijan (117-136) koji je sebe smatrao kosmopolitom. Mnogo je putovao i rado ostajao u Grčkoj. Svuda je dizao građevine i brinuo se za provincije . Baredio je zabranu kastriranjua kojim je zabranio i obrezanje i naredbom o gradnji sletišta Jupiteru Kapitolimusu na mestu Jevrejskog hrama. Izazvao je otpor Jevreja i ustanak pod Bar Kohbom (132-135) Od 138161 godine vladao je Antonije Piej uvažavan je od cvelog carstva. Isto tako je vladao i Marko Aurelije (161-180) on je bio filozofski nastrojen. Nadahnut čežnjom za istinom stalno se bavio filozofskim pitanjima. Nastojao je da proširi mir i blagostanje carstva. Ipak je rativao zbog napada na carstvo sa istoka i severa. Marko Aurelije je poslednji vladar stojičkog i humanističkog razmišljanja,. To nije dovelo do konačnog mira zbof unutrašnjih i spoljnih sukoba. Ali se HelenskoRimska kultura nesmetano razvijala. Socijalni odnosi u Rimskom carstvu u I veku - Svuda se govori Grčki Jezik uključujući Egipat, Palestinu, Siriju i Rim tzv. koreni to je dijalekt koji je služio za za opđte razjmevanje. Svako se trudi da dobro savlada Grčki jer u protivnom je gledan kao varvar odnosno bio odbačen iz javnog života. Postojalo je takmičenje izmešu gradova koji će imati ceće građevine prema grčkom stilu, građenjem pozorišta, hramova, vodovod, kupatila, poizorišta, igrališta. Takmičenja su se takođe održavala amfiteatar je zbog bitki gladijatora bio često ispunjn. Rimljani su znali da je Grčka kultura dominantnija od njihove i otvorili su se tome. Čitala se Grčka književnost podržavala se njihova umetnost pesništva. Državna pošta služila je samo za državne poslove. Rimskoj upravi su bili potčinjeni svi delovi carstva ali je ostavljena određena samostalnost pokorenim državama. Nadzor je vršio carski namesnik. Ako je Rimski građanin negde bijo na suđenju mogao je da se pozove na cara i da zahteva da mu se sudi u Rimu. Proizvodnjom i privredom uglavnom su se bavili robovi. Rob nije važio za osobu nego za stvar. Gospodar je mogao da postupa sa njim po svojoj volji. Postojala je i kancelarija za žalbe robova ali to je bio samo pokušaj da se pomogne robovima. Robova je bilo dosta zato što su mnogi ratni zarobljenici dovođeni u Rim. Rob je bio jeftin i ljudi su ih imali dosta. Pošto se dešavalo da u Rimu robovi budu oslobođeni znatno se izmenio sastav grada. Stoici su bili mišljenja o jednakosti među svim ljudima ali nisu ispitivali mogućnost da se robstvo ukine. Robovi su često bežali i ako bi bili uhvaćeni vraćeni bi bili kod svojih gospodara primajući velike kazne. Rimska porodica je prvobitno bila strogo patrijahalna. Otac je bio glava porodice i jedini koji odlučuje. Očevi su odlučivali o stupanju u brak njihove dece. To strogo patrijahalno uređenje se izmenilo iz temelja dolaskom braka koji je bez većih formalnosti. Labavljanjem morala dolazilo je do mnoštva razvoda i homoseksualizma. Nije bilo javnih škola, porodice su vaspitavale decu. Rob je imao obavezu da nadgleda dečaka, da ga brani i da ga po potrebi istuče. Dečak se u početku upoznavao sa Homerovim spisima i književnošću muzikom i gimnastikom. Retorika je posebno cenjena. Na polju nauke Rimljani su učili od Graka tako su stekli osnovna znanja iz matematike i astronomije. Medicina je dostigla procvat tako da su Grčki lekari bili vrlo cenjeni. Rimljani su uvažavali umetnost i nauku mada je rimski um bio upravljen u praktičnost. Kult Careva Grci nisu delili verovanje da je car kao sami boži sin. Ali su verovali da se ljudi mogu uzdići u sceru Bogova i obrnuto. Dijadosi koji su razdelili carstvo nakon smrti Aleksandra velikog, nastojali su da iza sebe zadobiju Božansko dostojanstvo po ugledu na AV. Koji 9
je to dobio u hramu Egipatskog boga Amona. Ptolomeji su zaslužni za ustanovljavanje ovog kulta. U Sevkelitskom carstvu je takođe njegovana kult cara .Takav car je bio Makedonski POLIKRIT. Oktavijan je smatran kao Božanska pojava, Cezar je takođe to sebi pripisivao i po odluci naroda 48 godine proglašen za boga na zemlji poreklom od Aresa i Afordite kao opšti spasitelj ljudi. Kada je 14 godine Cezar umro odmah je unešen među bogove. Tiberije i Klaudije nisu prihvatili titule ali su Kaligula i Neron to prihvatili. Kult careva se sve više širio u rimskom carstvu. Poštovanje vladaoca je bilo znak političke odanosti. Jevreji nisu prihvatali tu praksu pa je zbog toga došlo do Judejksog rata. Religijski pokreti u Rimskom carstvu - Bogovi grka su otelovljenja sila koje deluju u prirodi. Posejdon vlada morem i talasima, Apolon šalje bolesti i ozdravljenja, Afrodita potstiče ljubav i simboliše lepotu. Pored Božanstva reda i zakona postoji i Dionisije koji dolazi u šuštanju vetra i vihoru koji daje darove prirode. Na orjentu bogovi upravljaju sudbinom a u Grčkoj oni su potčinjeni i od ljudi se razlikuju samo zato što su besmrtni i moćniji. Zajednice i gradovi imaju dosta Božanstava. Na istoku su bogovi predstavljeni velikim životinjama a u Grčkoj su to ljudi. Na orjentu kip je na najskrivenijem mestu hrama a kod grka je svetilište bilo otvoreno za sve ljude. Poštovanje se izražava u učestvovanjem u kultnim priredbama bez poštovanja nekog posebnog dana od odmora ali je bilo zato dosta praznika preko cele godine. Najčuvenije su olimpijske igre, svake četvrte godine a svake 2 godine priređivane su Istmijske igre u Korintu. Hram Božanstvu je podizan uglavnom na visini, izvan grada. Pri hramu su prinošene žrtve kao prinosi bogovima. Utroba zaklene životinje je bila spaljivana na oltaru a ostale delove su jeli sveštenici. U starija vremena su žrtvovani ljudi. Rimljani su izjednačavali svoje bogove sa Grčkim. Jupiter-Zevs, Juno-Hera, VenusVenera, Merkur-Hermes, Neptun-Posejdon. Grci su posećivali Apolonov Orakel hram u Delfima da bi proročicu Pitiju pitali za obaveštenje. Hram u Delfima nosio je natpis “Spoznaj samoga sebe.” Da bi čovek stalno težio da spozna svoje granice i pokuša da upozna Božanstvo. Narodno verovanje i predstava o sudbini - U starom svetu se verovalo da se čudesnim događajima može dobiti božanska pomoć. Kult Boga Asklepija bio je poštovan u mnogim mestima i mnogi su mu se obraćali za pomoč isceljenja. Njegov simbol je zmija i iamo je svetilište u Epidaurusu. Kod hrama je bilo dosta tremova sa bolesnicima koji su bili oni koji su bil isceljivani. Čudesna događanja mogu poteči kad su ljudi obdareni specijalnom silom. Kada je Vespazijan stupio na vlast jedan slepac ga je zamolio da mu nogu dotakne svojom petom i kalom pomaže oči i onda je progledao. Filozof Apolonije 1 vek takođe je slavljen kao čudotvorac. Demonsko delovanje se upliće u život ljudi. Postoje i dobri i zli dusi. Dobri čine ljude dobro raspoloženim a zli im nanose štetu. Nad njima ima moć egzorcista koji silom prozrenja i darom lečenja isteruje. Astrološka znanja širena su po knjigama kojima se mogao poslužiti svaki učeni čovek. Astrologija je bila veoma raširena i davao joj se veliki značaj. Nakon smrti, duše se dižu u nebeski svod u trenutku smrti. Telo ostaje na zemlji a duša se diže u nebeske visine i tamo se pročišćava. Snovi se takođe pridavan značaj. Čovek je morao biti na oprezu od zlih duhova. Nosili su mnoge amonente i izvršavali razne propise. Svi su bili svesni da je život kratkog veka tako da su neki govorili da čovek treba da uživa dok sunce sija jer iznenada može doći kraj. Drugi su bili skeptični a mnogi su živeli neupuštajući se u duboka razmišljanja. Razlikovala su se mišljenja po pitnaju šta se događa sa čovekom posle smrti. Narod je uglavnom verovao da mrtvi odlaze u podzemlje gde bitišu kao senke. Uvereni su da će besmrtna duša tek u besmrtnom svetu doživeti stvarno naznačenje. Zato se dan smrti važio kao rođendan večnosti jer duša napušta telo i vraća se u Božanski svet. Ali bilo je i onih koji nisu u to verovali. Religija misterije - Prisustvo sujevjerja, čežnje za čudima astrologije i magije napominje da su ljudi bili zahvaćeni dubokim bolom i brigom i životnom nesigurnošću. U helinističkom dobu čitavim sredozemljem bili su rašireni orjentalni kultovi. KULT: Ozirisa i Izide iz Egipta, poštovanje Adonisa u Siriji, frigijski kult Atisa i Kibele i Mitrin kult iz Persije. Misterijske zajednice su stvarane 10
slobodnom odlukom njihovih članova i u njih su primane sve klase ljudi da bi poštovali jedno kultno božanstvo. U kulturnoj radnji predstavlja se sudbina božanstva koju ispovedaju vernici. U centru bogosluženja stoji drama a ne reč. Na svečane činove misterijske zajednice učestvuju samo oni koji su prošli kroz posvećenje. Misterije su bile poznaet i grcima koji su se u vreme helenizma upoznali sa religijama Orjenta. Dionisov kult je Bog koji se doživaljava u snažnom šumu. Obuhvata dubine i visine života i svoje vernike dovodi do vrtoglavice i ekstaze. Egipatskog porekla je kult Ozirisa Izide, koji je bio široko rasprostranjen. Bog Oziris - Serapis je izjednačen sa Zevsom. Pored njega stoji Izida kao Božanska majka čiji je ugled porastao da je postepeno prestao značaj boga. Ko želi da bude posvećen u misteriji Izide najpre se mora podvrći banji očišćenja i 10 dana da nejede mesa niti da pije vina. Oblače u platnenu haljinu i odvode u svetu prostoriju na zalazku sunca. U Palestini i Siriji je odomaćen kult Adonisa koji izražava misteriju smrti i života. Žene su nosile Afroditinu haljinu, sadile u sudove pokrivene tankim slojem zemlje, semenja biljaka koje su brzo nicale. To su na krovovima kuća izlagale suncu i seme je vrlo brzo iznicalo i odmah venulo. To je predstavljalo rascvetanje i smrt boga. Iz Frigije potiče kult Kibele i Atisa gde se u deliriju i ekstazi ima božanski doživljaj. Sličan je Dionisov kult. Instrumenti su proizvodili muziku koja je potsticala ekstatično stanje. Pord svetih obreda postojao je i obred koji su poklonici držali. Kopana je duboka jama u koju je silazio sveštenik (nagao) a preko rupe je stavljana daska sa rupom da bi krv zaklanog bika prolazila i padala na njega. On bi srkao tu krv koja je oblivala celo njegovo telo. Onda bi on izlazio a poklonici bi ga pozdravljali kao ponovo rođenog. On je u dubini jame doživeo smrt božanstva i na sebe uzeo božanske moći. U borbi i pobedi Mitrine religije izveštavaju nas njeni poklonici iz Persije. Posebno o 2 i 3 veku kojih je bilo dosta u Rimskom carstvu.. Mitra je obožavan kao bog svetlosti predstavljen kao borac koji ubija bika i kao heroj koji rasteruje tamu. Mnogi vojnici su se pridružili tom kultu, onima koji su želeli da pristupe kultu obeležavani su u užarenim gvožđem na čelu. Popularna Filozofija- Pavle se sukobio sa Epikurejcima i Stojicima. Epikur (324-370) savetuje narod da se povlači iz javnog života i živi u mirnom obitavalištu pošto je uživanje na ovom svetu jedino dobro. Pod tim uživanje shvata se stanje prijatnog čovekovog raspoloženja koje ste stiče kada on zadobiva pravu mudrost. Epiku ne osporava da bogovi postoje ali ne misli da oni utiču na ljudski život tako da ljudi ne treba da se brinu za bogove. Ovo filozofsko učenje nastavili su njegovi učenici. Nije baš bilo prihvaćeno jer nije znalo izraziti stav o političkom životu i bilo je isključivo u sredsređeno na čovekovu sreću u ovom životu. Cinici su prezirali svako zivotno uživanje. Diogen koji je živeo u buretu daje primer kako čovek može biti zadovolja bez ičega. Stojici su takođe odbacivali da uživanje daje smisao životu, ali ipak su zastupali blažu etiku nego cinici i izdvojili su je iz svog učenja u prirodi koje je razvio Zenon 336-263 i Kleant 331-232. Tokom vekova stojičko učenje je doživljavalo izmene. Stojici su u 1 i 2 veku razlikuju se od svojih prethodnika u tome što su posebno isticali prednost etike. Stojičko učenje shvata ceo svet kako celinu. Vasiona je ispunjena Božjim logosom i njegovom silom koji upravlja celim kosmosom. Logos koji deluje deli se na mnoge duhovne sile koje deluju na svojim mestima. One drže čoveka da uvek bude svestan zakonitosti čime shvata gde pripada i šta se od njega traži. Razlike među ljudima nisu značajne zato što svi ljudi sudeluju u kosmičkom poredku. Čovek je prirodom određen za zajednicu, tako da brak, porodica i država jesu polja gde će pokazati i ispuniti svoje zadatke. Nisu ganuti za gubitak materijalnih jer to njima ne pripada, čak ni svog tela tako da sudbina može njima raditi šta hoće dok se oni pokoravaju vođenju božanstva iz čije ruke su dobili sve. Sučejavanje stavova je predavanje koje je posvedočeno u poučnim predavanjima Epikteta od 50-38. On je bio frigiljski rob koji je dospeo u Rim gde su ga gospodari slali u školu stojičara. Učio je da su ljudi božanska stvorenja i da život treba da vode shodnost sa tim saznanjem. Najvažnije je da čovek sazna šta je u njegovoj moći i šta ne. Trezvena etika i kosmopolitska širina stojičkog učenja izgledala je Rimljanima veoma privlačna i korisna. Pošto mudrac svoj život shvata kao bogosluženje, za njega filozofija dobija religiozni značaj jer ona u svakoj nevolji pruža pouzdanje. Seneka je veoma hvalio filozofiju:”Ona formira i gradi duh, uređuje život, određuje delanje, pokazuje šta činiti a šta propustiti, ona sedi na kormilu i sprovodi životni put kroz opasnosti. Bez filozofije niko ne može živeti bez straha i briga. Filozofirati se mora! Ona će na bodriti da se uprkos sudbine dobrovoljno 11
pokoravamo Bogu. Stojičke misli prodrle su u helenističko jevrejstvo pošto se u Božanstvu koje upravlja prirodom može prepoznati Bog i Tvorac Izrailjev a prirodni zakon koji nalaže svima moralne obaveze pokušava dovesti u vezu sa Mojsijevim zakonom. Kao što mudrac može smatrati za beznačajno da li je rob ili slobodan, Grk ili varvarin i misliti da je sloboda zaslovana na unutrašnjoj nezavisnosti tako i apostol Pavle kaže da nije važno da li je neko sluga ili gospodar. Međutim, hrišćaninova sloboda nije zasnovana na unutrašnjoj nepokolebljivosti, čvrstini već na tome da ga je Hristos pozvao u slobodu. Pitagorejske misli osećale su se u učenju zastupanom od čuvenog putujućeg propovednika Apolonija iz Tijane. On je podsticao asketski život, propovedao pokajanje, ukoravao one koji vode rasputan život, isticao poštovanje bogova, održavanje hramova i prinošenje žrtava. Platonove misli o kosmosu i njegovo shvatanje čoveka i besmrtne duše bile su u glavnom zajedničko dobro obrazovanih što svedoči mali spis “O svetu” pripisan Aristotelu i potiče iz 1 veka. Nepoznati pisac razvija gledište o Božjem stvaranju sveta: On prestoluje na najvišem mestu dok njegova moć prožima ceo kosmos. On je bez nevolje, patnje i bilo kog naprezanja. Prestolujući u Nepokretnome on sve pokreće svojom moći i to kruži gde god on poželi, u različitim oblicima i bićima. Platonsko viđenje sveta prihvatili su i mnogi obrazovani Jevreji pa su ga učitavali u Biblijske tekstove i na taj način pokušavali da svoje verovanje povežu sa filozofijom. Filom Aleksandrijski je govorio o ništa manjem Božanskom Platonu. Predstava da je ovaj svet odslika Božanske praslike bila je u helenističkoj sinagogi a i u ranom hrišćanstvu povezana sa Biblijskom verom u stvaranju. Gnosis-je još u staroj crkvi osporavan. Sveti oci su oštro polenisali protiv gnostika, učenja koje je poricalo svet, protiv mitoloških špekulacija i protiv libertinističke etike. Njima se prebacivalo da su Boga starog zaveta odvajali od Oca Isusa Hrista i falsifikovali hrišćansku propoved. Gnosis je ličio na zavežljaj jeretički grupa koje su kao takve morale biti odlučene od crkve. Zato je smatran za jednu internu hrišćansku sektu nastalu iz sudara hrišćanstva i herenizma i da spada u istoriju hrišćanskih sekti. Međutim, Gnosis je kasnije sagledan kao tvorevina duboko razgranata u helenističkom svetu koji je primio razne uticaje religija i duhovnih pokreta. Ipak danas je opšte prihvaćeno da je Gnosis hrišćanskog porekla, koji je tekao paralelno sa ranim hrišćanstvom. Godine 1945-46 pronađena je jedna velika gnostička biblioteka u Nag-Hamadi u gornjem Egiptu. U njoj su nađena apokrifna jevanđelja, počni spisi, pisma i apokalipse koji pokazuju kako su gnostički hrišćani pokušavali da pruže gnostičko tumačenje jevanđelja. Gnosis znaži saznanje i to saznanje koje se dobija otkrivenjem, koje čoveku donosi bogosaznanje. Ovo saznanje obuzima čoveka time što ga obuzima predmet saznanja tj. sami Bog. On je kao nepoznativi absolutno nedostižan i prema njemu ne vodi direktan put. Ali on krči put od sebe prema duši koja ga spoznaje u ekstatičcnom gledanju. Stvaranje je obavljeno tako što je iz božanstvene sfere čistog svetlosti pao jedan njegov deo u donje regione i spojio se sa materijom. Pošto je nastao nekim padom on nije stvarno nego strano telo božanstva kojim upravljaju neprijateljske sile. Zato po gnosisu kosmos nije onaj dobri Božji poredak i ne može kao kod stojika da se očitava na stvorenima, u smislu da u njima i nad njima obitava Bog. Šta više za gnosis je u mreži mraka, predan propadanju, on je u zatvoru u čijim predvorjima su i delovi svetlosti. Zakon sveta je ona potčinjavajuća sila koja želi da sve podčini pod svoju vlast. U mitu o stvaranju sveta delimično su unete starozavetne Jevrejske predstave uz male izmene. Jer u stvaranju nije sve dobro, jer je svet zao. Pračovek stvoren na početku nije svojom krivicom dospeo u položaj u kome se nalazi nego je sudbinskim padom dospeo u svet i u njemu zadržan. Sile koje, bdiju nad svetom, savladali su ga, opile i uspavale da bi zaboravio da vodi poreklo iz nebesko zavičaja. Ako čovek to sazna već je učinjen prvi korak da se vrati u zavičaj a on se može obaviti samo ako okrene leđa svetu. Zato sile žele da dušu ostave u stanju ošamućenosti. Čovek ne dobija spasenje kao misterijama tako je nego se vraća onome što je prvobitno bio i što je sakriveno u njemu posojalo. Da bi do toga došlo čoveka je potrebno prodrmati iz sna i opijenosti da mu postane jasno da mu je svet tuđin. Ovo saznanje čovek stiče pozivom koji mu dolazi kao Božansko otkrivenje. Gnosis predočava čoveku da ne spada u ovaj svet i od njega traži da se otarasi ovog sveta. Ovo podrazumeva odvajanje od sveta, asketizam je odkazivanje svemu što svet pruža. Ovo otuđenje dovodi do saznanja da ništa u čemu uživa ne može nauditi njegovom ja. Preziranje sveta može izazvati i onaj libertinistički stav koji kaže da je dozvoljeno sve što se čoveku dopada. 12
Jer ništa ovo zemaljko ne može taknuti gnostikovo ja koje spada u Božansku sferu. Hrišćanski gnosis kaže da je Isus Hristos iskupitelj koji ljudima donosi Božansku propoved. Sišao je u ljudskom obliku da ga ljudi ne bi prevremeno primetili, ali on nije bio pravi čovek i zato je uzeo na sebe stradanje i smrti. Ne zna se da li je predhrišćanski gnosis znao za iskupitelja. Pošto se poziv za spasenje može prenositi na razne načine, gnostički mit je otvoren za prihvatanje i jedne spasiteljske ličnosti. Ali nije bezuslovno potreban nebeski spasitelj jer i poziv može biti neposredno snažan. Zato je moguće da je slika spasitelja nastala pod uticajem hrišćanstva koji je doveo do stvaranje hrišćansko-gnostičkog sistema. Zbog raznih pitanja kao što su: Da li je star padom prestala da bude Božje delo? Da li je greh prvog čoveka ili neka zla sudbina donela smrt ljudima? Da li će duše ljudi vratiti u svoju nebesko postojbinu ili će Bog mrtve podići i one svoje sjedinit s Hristom? Nagnala je crkvu da jasnije definiše svoje učenje o stvaranju, čoveku i spasenju. Korpus Hermetikum-to su gnostičke misli u 18 traktata. Pisana je od više autora različitih stavova. Najveći deo traktata pisan je od 100-200 godine i to su predanja koja su u usmenoj formi mnogo ranije cirkurisala. U njima ima tragova Iranske, Vavilonske, Egipatske i Grčke religije kao i misli Platona, Stojika, Pitagorejaca ali i starozavetnih Jevrejskih predstava. Stvaranje čoveka u nekim tačkama slično Bibljskom izveštaju. Prvobitni čovek je gledao u dela tvorca i postao ljubomoran, hteo je da i sam stvara. Tada se dogodilo da je u vodi donjeg sveta u koji je samovoljno došao video svoj lik. Tamo mu se dopalo i poželeo je da tamo obitava. Želja mu se odmah ispunila, on se našao u toj donjoj prirodi. To je par čoveka iz gornjeg sveta u donji. On je postao besmrtan i vladar svega a ipak umire i podleže sudbini. Pravim saznanjem istovremeno se stiče pravilno mišljenje o pravom jedinm putu spasenja. Posle smrti telo se ponovo raspada u materiju, tako da prestaju čulni pokreti tela. Duša se vraća u nebesku postojbinu čisteći se kroz svaki sferu kroz koju prolazi. U korpusu hermetikumu se ne govori o kultnim radnjama niti o bogosluženju već u prvi plan istupa učenje o Božanskom saznanju. Širenje Gnosisa u 1 Veku-novozavetni spisi svedoče da je postojao prehrišćanski gnosis. Kako se zna da su knjige novog zaveta pisane krajem 1 i početkom 2 veka možemo kazati da je gnosis nastao od prilike 2 veku. Mandejici su sekta koja je želela da u Jovanu Krstitelju vide spasitelja. Oni i danas žive u donjem Eufratu i Tigrisu i ima ih oko 5000. Naziv sekte izveden je iz reči manda - gnosis i otuda znači gnostici. Sama zajednica se u glavnom naziva Sirijski hrišćani. Knjige su zabeležene 7/8 vek pod vladom muhamedanaca. Mandejci uče da je Bog veliki život i obitava u carstvu svetlosti. Ispod njega su mnogobrojna bića, utre, posrednici između Boga i ljudi. Najvažnija je Hibil-Civa zvana manda d”haije, što znači gnosis života. Manda donosi pravo saznanje ljudima koje ih pokreće da krenu putem slobode. Posvećenje se prima pranjima i krštenjem. Krštenje, pomazanje i miropomazanje ojačava dušu za putovanje u nebo. U mandejskim spisima pojavljuje se i Jovan Krstitelj kao posrednik saznanja koje vodi spasenju. Predpostavlja se da je mandejska sekta nastala na periferiji Judeje. Krajem 1 i početkom 2 veka se iselila u Mesopotamiju i održala se do danas. Gnosis se povezivao sa hrišćanstvom čim je ono nastalo i to u Korintu, Kolosi i celoj maloj Aziji. Jovanovo Jevanđelje i poslanice su bili zaštita od toga. Gde god su se u to vreme pojavili hrišćani pojavili su se i gnostici.
13
