Duci Simonović: "Sport u močvari droge", analiza sporta kroz sve razorniju industriju dopinga Ljubodrag Duci Simonović vrijeme objave: Petak - 18. Sijeĉanj 2013 | 19:00 (11)
FOTO: ryot.org Lance Armstrong, najbolji biciklist svijeta, u ĉetvrtak naveĉer javno je priznao je da je uzimao doping, "sva poricanja i laţi u vezi dopinga su završene", prenose svjetski mediji. Armstrong je priznao uzimanje testosterona i hormona rasta, kao i EPO-a, te je rekao kako je primao transfuzije krvi da bi postigao najbolje rezultate u svijetu profesionalnog biciklizma. Lanceu Armstrongu oduzeti su svi naslovi nakon što je ameriĉka anti-doping agencija objavila svoj izvještaj. Lance Armstrong izjavio je u intervjuu Oprah Winfrey da su "i svi drugi takmiĉari uzimali doping." Povodom priznanja Lance Armstronga, donosimo opširnu analizu tamne strane sporta u destruktivnom kapitalistiĉkom okruţenju. Tekst prenosimo u izvornom obliku, uz zahvalu gospodinu Simonoviću na izuzetno poučnom
materijalu. Ljubodrag Duci Simonović: SPORT U MOČVARI DROGE Svake godine sve veći broj sportista nestane u sve dubljoj moĉvari droge. Do raspada Sovjetskog Saveza i "realnog socijalizma" glavni krivac za beskrupolozniju manipulaciju sportistima je bio "komunistiĉki totalitarizam". U odnosu prema njoj "sluĉajevi dopinga" na Zapadu su izgledali kao igra nevaljale dece koja ne slušaju svoje roditelje. U meĊuvremenu se pokazalo da je "slobodni svet" razvio svoju industriju dopinga koja je po svojoj monstruoznosti daleko prevazišla "dostignuća" zemalja "realnog socijalizma". Samo u Sjedinjenim ameriĉkim drţavama vrednost sportskog trţišta droge dostigla je više milijardi dolara godišnje. Da stvar bude gora, upotrebljavaju se sve razornija sredstva. Na optuţeniĉkoj klupi su, naravno, "pokvareni sportisti". Ne poriĉući odgovornost sportista, i to kako za doping tako i u zaveri ćutanja povodom dopinga i drugih prljavih igara u sportu, trebalo bi utvrditi i odgovornost gospodara sporta koji vuku poteze iz senke i od sportista stvaraju sredstvo za ostvarivanje politiĉkih i materijalnih interesa. PoĊimo od meĊunarodnih sportskih asocijacija i njihovih doping-kontrola. Kanadski sudija Ĉarls Dabin (Charles Dubin), koji je demontirao "sluĉaj Ben Dţonson (Ben Johnson)", razorio je bedeme laţi koje su meĊunarodni sportski zvaniĉnici digli oko dopingkontrola. On je ubedljivo dokazao da ljudi poput Arne Ljungkvista (Arne Ljungkvist), voĊe medicinske komisije MeĊunarodne atletske federacije, sistematski dovode u zabludu svetsku javnost kada iznose podatke o broju "uhvaćenih" sportista na doping-kontrolama. Dabin, naime, tvrdi da Ljungkvist i drugi sportski zvaniĉnici nastoje da stvore sliku o rasprostranjenosti dopinga u sportu na osnovu relativno malog broja "pozitivnih" sportista nastojeći, na taj naĉin, da sakriju prave razmere dopinga. (1) U svom izveštaju kanadskoj vladi u vezi sa "sluĉajem Ben Johnson", sudija Dabin konstatuje: "Iako je zdravstvenim komisijama meĊunarodnih sportskih udruţenja, kao što su to MeĊunarodna atletska federacija i MeĊunarodni olimpijski komitet, već godinama poznato da doping-kontrole za vreme takmiĉenja ne daju zadovoljavajuće rezultate, oni nisu preduzeli nikakve korake da razjasne ovu besmislicu. Na taj naĉin sa samo doprineli stvaranju utiska da se njihova takmiĉenja odvijaju po pravilima fair-play-a i da istraţivaĉke laboratorije ne mogu da budu prevarene". (2) Svedoĉenje Klifa Vilija (Cliff Wiley), ameriĉkog sprintera na 400 metara, ukazuje na šta su sve spremni gospodari svetskog sporta da bi ostvarili svoje interese. Na Svetskom atletskom prvenstvu u Helsinkiju (1983.) "bar trideset osmoro sportista imalo je pozitivan doping-test, od
ĉega je bilo sedamneaest Amerikanaca. Ali, oni su bili toliko poznati, da organizator nije smeo da objavi njihova imena". Doktor Robert Voj (Robert Voy), ĉovek koji je otkrio prevaru, optuţio je Svetsku atletsku federaciju i njenog predsednika Primo Nebiola (Primo Nebiolo) da su "sakrili rezultate testova". (3) To praktiĉno znaĉi da vrhovi meĊunarodnih sportskih asocijacija odreĊuju (u dogovoru sa organizatorima sportskih priredbi) koliko sportista (i kog ranga) sme biti "uhvaćeno" - da se ne bi kompromitovalo takmiĉenje i izgubila planirana zarada. To više nije "zavera ćutanja", već sve beskrupuloznija zavera laganja.
Nebiolo je otišao još dalje. Na Svetskom atletskom prvenstvu u Rimu (1987.) odigrao je "svoju" ulogu u aferi oko nameštanja rezultata italijanskom skakaĉu u dalj Evangelistiju (Evangelisti). (4) Njegovom poslednjem i odluĉujućem skoku je pridodato skoro pola metara ĉime je zadobio treću poziciju i time bronzanu medalju. Italijanska drţavna televizija je uspela da u detalje rekonstruiše prevaru. Došlo je do protesta, Evangelisti je vratio medalju, a Nebiolo je, umesto da je zauvek izbaĉen iz sporta, uskoro postao predsednik MeĊunarodne atletske federacije! Engleski trkaĉ Sebastian Koe (Sebastian Coe) je još 1982, na Olimpijskom kongresu u BadenBaden-u, zahtevao da se dopingovani sportisti do kraja ţivota udalje sa sportskih terena, što je podrţano ood mnogih sportista širom sveta. (5) Gospodari svetskog sporta su taj zahtev jednodušno odbili (iz "humanistiĉkih" razloga), znajući da bi to dovelo ne samo do zaustavljanja "progresa" u postizanju "vrhunskih rezultata", već da bi vratilo rezultate na nivo šezdesetih, od kada je upotreba "stimulativnih sredstava" postala sastavni deo "juriša na rekord" - što bi dovelo do opadanja interesovanja za "vrhunski sport" i znaĉajno umanjilo prihode grupa koje sport drţe u svojim rukama. Samo u poslednjem "olimpijskom ciklusu" IOC je "ostvario" prihod od preko 3 milijarde maraka. Nisu samo vrhovi sportske mafije, u vidu Huana Antonia Samaranĉa (Juan Antonio Samaranch), Primo Nebiola i Ţoao Avelanţa (Joao Havelange) zainteresovani za prikrivanje dopinga, već su to, iz istog razloga, i firme-sponzori. Opadanje popularnosti sporta, zbog sve ĉešćih doping afera (nakon "sluĉaja Krabe (Krabbe)" još samo 5% graĊana u Nemaĉkoj veruje da se pobede u sportu mogu postići bez upotrebe dopinga), (6) negativno deluje na business. Samo "Mercedes" godišnje uloţi više od 60 miliona maraka (podaci iz 1992.) za reklamiranje putem sporta. (7) Televizijske kompanije, kojima sportski prenosi (zbog reklama) donose enormne zarade, ţivotno su zainteresovane za to da se stvori što neprobojniji zid laţi oko "vrhunskog sporta". Po slobodnim procenama svetski business koji se ostvaruje u sportu i putem sporta vredi preko 700 milijardi dolara godišnje, s tim što se procenjuje da će do kraja veka iznositi preko 1 000 milijardi dolara! Javna je tajna da "vrhunski sportisti" uzimaju "stimulativna sredstva" pod neposrednim
nadzorom sve traţenijih i plaćenijih struĉnjaka za doping koji rade za firme-sponzore, velike farmaceutske kompanije, meĊunarodne sportske asocijacije, sportske saveze, nacionalne olimpijske komitete i imaju podršku i zaštitu od zvaniĉnih drţavnih institucija (ukljuĉujući i ministarstva). Oni koji organizuju tzv. "doping kontrole" i oni koji organizuju i spovode sistematsko dopingovanje sportista - na istom su zadatku, što znaĉi da se radi o zajedniĉkom timu. Indikativan je naĉin na koji Primo Nebiolo, "prvi ĉovek" svetske atletike, opravdava sabotiranje doping-kontrole i sistematsko uništavanje sportista: "Nalazimo se u velikom cirkusu; ako isuviše razmaknemo stubove šatora, krov će se srušiti na nas. Moramo da mislimo globalno, a ne polazeći samo od jednog aspekta. Ne ţelimo da se krov sruši." (8) "Borba protiv dopinga" neodoljivo podseća na doskorašnju "borbu protiv profesionalizma i komercijalizacije sporta". Bila je to, zapravo, borba protiv onih koji su pozivali na iskorenjivanje uzroka koji dovode do profesionalizma. U meĊuvremenu, profesionalizam je postao realnost i samim tim pojava koja se više ne moţe dovesti u pitanje. Sliĉno je i sa dopingom:iza prividno glasne kritike dopinga sve se više uoĉava nastojanje da se zauzme "fleksibilniji stav" prema tom pitanju (teza o "kontrolisanom dopingu"). Politiĉki instinkt ideologa sporta upozorava da treba smanjiti jaz izmeĊu sportske realnosti i moralistiĉkih zahteva koji se pred sport postavljaju, jer je jasno da je sport samo kondenzovani izraz onoga što se dešava u današnjem društvu koje ne treba isuviše "pritiskati" problemima koji u okviru njega ne mogu da budu razrešeni. Inaĉe, gospoda iz MeĊunarodnog olimpijskog komiteta su otišla najdalje u nastojanju da se "stane na put dopingu". Po njima, trebalo bi organizovati "iznenadne inspekcije" kampova u kojima se sportisti pripremaju za takmiĉenja i na licu mesta proveriti da li su sportisti "ĉisti". Praktiĉno, predlaţe se lov na sportiste kao da se radi o bandi najopasnijih kriminalaca, a oni zvaniĉno vaţe (kakve li ironije!) za "najviše predstavnike" osnovnih vrednosti današnjeg sveta i kao takvi postaju "idoli" masa! Što se tiĉe odgovornosti nacionalnih sportskih asocijacija za upotrebu "nedozvoljenih sredstava" u sportu, karakteristiĉan je primer Italijanske atletske federacije koja je od sredine osamdesetih (na ĉelu se nalazio Primo Nebiolo) organizovala nabavku doping sredstava (iz SAD) i sistematsko dopingovanje svojih sportista. Najviši italijanski sportski zvaniĉnici su ucenama i obećanjima navodili sportiste da se podvrgnu sistematskom dopingovanju. Da bi skinuli odgovornost za moguće posledice sa sebe, oni su napravili tipski "ugovor" koji su sportisti morali da potpišu i koji glasi: "Ja...(ime sportiste) ovim izjavljujem, da ţelim da se kao dodatak mome treningu podvrgnem terapiji sa anabolicima... (naziv supstanci). To ĉinim po slobodnom volji i na sopstvenu odgovornost." Kasnije je došlo do kozmetiĉkih izmena u tekstu: "Ja... (ime sportiste) ovim izjavljujem, da se po slobodnoj volji ţelim podvrći terapiji sa medikamentima koji će biti prepisani od strane lekara Italijanske atletske federacije. Biću obavešten o doziranju, mogućim pratećim dejstvima i negativnim posledicama i upoznat sa mogućim toksiĉnim dejstvima." (9)
Na postojanje organizovanog dopinga u Italiji upućuje i izjava Karla Vitorija (Carlo Vittori), bivšeg trenera nekadašnjeg svetskog prvaka na 200 metara Pijetro Meneae (Pietro Mennea), data italijanskom listu "La Republica", da je Italijanska atletska federacija još 1985. godine ustanovila "centralu za doping" koja italijanskim sportistima deli anabolne steroide. Po tvrĊenju Vitorija, u pismima koja su upućena "vrhunskim sportistima" Italije od strane voĊa italijanskog sporta, onima koji "budu uzimali anabolne steroide u dogovorenim koliĉinama, obećan je uspeh i puno novca".Kada se Vitori sa svojim dokazima obratio FIDAL-u, Luĉiano Bara (Luciano Barra), generalni sekretar tog udruţenja, zatraţio je od njega da to "ne iznosi u javnost". (10) Polazeći od istraţivanja profesora Melvina Vilijamsa (Melvin Williams), sa kraja osamdesetih, moţe se reći da upotreba dopinga u Sjedinjenim Ameriĉkim Drţavama ima karakter epidemije. Govoreći o upotrebi anabolnih stereoida Vilijams navodi da u dizanju tereta i body-building-u preko 90% sportista uzima anabolike; kod bacaĉa kugle, koplja i diska, kao i kod ragbista, 70-80 % koristi to sredstvo; kod šprintera i desetobojaca 40-50 %, dok je kod sportova izdrţljivosti 10%. Što se ţena tiĉe, u sportovima snage zastupljenost je 20%, dok u sportovima izdrţljivosti samo 1% uzima anabolike. Interesantno je i to da sportisti upotrebljavaju anabolike na naĉin koji praktiĉno onemogućava njihovo utvrĊivanje na takmiĉenjima. Istovremeno, u sve većoj meri se upotrebljavaju druga sredstva, kao što je to "hormon rasta" (HGH - Human Growth Hormone) koji se od 1985. godine dobija i na sintetiĉki naĉin. (11) U meĊuvremenu, izuzetnu popularnost u SAD je dobio i clenbuterol. U svojoj knjizi "Drugs in Sports" kanadski lekar i farmakolog Mauro di Paskvale (Mauro Di Pasquale) piše: "Primena clenbuterola kod sportista dobila je dimenzije epidemije". On se, zbog toga što mu se brţe "gubi trag" u organizmu, sve ĉešće upotrebljava kao alternativa "klasiĉnim" anabolicima. Njegova upotreba je u toj meri raširena, da je novinar najpoznatijeg sportskog magazina u SAD, "Sports Illustrated"-a, napisao da njega "svako uzima". (12) Što se tiĉe košarke, po procenama izvršnih tela NBA lige sa poĉetka osamdesetih od 40-75% igraĉa je uzimalo kokain a oko 10% "free base", specijalno pripravljen kokain sa pojaĉanim dejstvom. (13) Nema nikakve sumnje da je u meĊuvremenu i u tom sportu došlo do "progresa" i da su u upotrebi savremenija doping sredstva. Što se tiĉe krvnog dopinga on, po tvrĊenju profesora Williams-a, nije prisutan samo u biciklizmu, već i u drugim sportovima izdrţljivosti kao što je to maraton. "Njujorški uliĉni maraton" predstavlja jedan od transparentnih oblika primene krvnog dopinga u sportu. (14) Na postojanje dugogodišnjeg organizovanog i obaveznog dopinga u SAD-u upućuje i Dţek Skot (Jack Scott): "Kada sam u proleće 1970. godine razgovarao s grupom sportista sa Kalifornijskog univerziteta Dţim Kalkins (Jim Calkins), pomoćnik kapitena "Cal" ragbi tima, mi je rekao da su mu treneri i klupski lekar davali anaboliĉne stereoide. I jedni i drugi su ga uveravali da će mu
takva sredstva pomoći da uveća mišićnu masu i da ojaĉa, što se i desilo. Ali, nisu gubili vreme oko toga da mu skrenu paţnju na moguće opasne prateće posledice. "Dobio sam puno na teţini kao što su mi i rekli, ali nakon otprilike jednog meseca ti stereoidi su stvarno poĉeli da me zafrkavaju" - rekao mi je Dţim. "Otišao sam kod klupskog lekara i on mi je priznao da su moguće loše prateće posledice. Pre ovoga sam imao potpuno poverenje u trenere i lekare, i osećao sam se izdanim." I mogao je, budući da je poznato da stereoidi dovode do atrofije testisa, otupljivanju seksualnih podsticaja, oštećenja jetre i ţlezda, a neki lekari veruju da oni uzrokuju rak prostate. A oni su u širokoj upotrebi. Ţestoki i brutalni igraĉ sa kojim se televizijski gledalac oduševljava preko vikenda ĉesto je sintetiĉki proizvod. Kad sam pristupio Nacionalnoj ragbi ligi upoznao sam igraĉe koji uzimaju ne samo stereoide, već i amfetamine i barbiturate i to u zapanjujućoj koliĉini. Većina NLF trenera se više bavi ovim stvarima nego proseĉni narkos. Bilo mi je drago kada je ragbi veteran Hjuston Ridţ (Houston Ridge) (...) podneo obimnu tuţbu prošlog proleća protiv svog kluba, optuţujući njegove zvaniĉnike za planiranje dopinga i za njegovu zloupotrebu. On ukazuje na to da stereoidi, amfetamini, barbiturati i druga sredstva nisu upotrebljavani "radi leĉenja i ozdravljenja, već s namerom da se pomoću njih stimuliše duh i telo tako da bi igraĉi mogli da igraju grublje". (15) Dajana Vilijams (Diane Williams), ameriĉka sprinterka, je 1989. godine posvedoĉila da je njen trener primoravao da uzima anabolike. Dobijala je "pilule koje izgledaju kao male fudbalske lopte - dianabol", inaĉe poznati i u SAD veoma popularni anabolik. Godinu dana od kada je poĉela da ih uzima ona je ustanovila promene na svom telu koje su bile sve vidljivije: poĉeli su da joj rastu brkovi i brada, klitoris je dobio "neprijatne proporcije", dobila je dubok glas, kosa joj je ubrzano rasla i postala je nimfomanka. (16) Da su Amerikanci "šampioni u dopingu" (po tvrĊenju britanskog struĉnjaka za doping profesora Arnolda Beketa (Arnold Beckett)) (17) pokazali su i dogaĊaji koji su prethodili Olimpijskim igrama u Los AnĊelesu (1984.). Olimpijski zvaniĉnici SAD su organizovali svojim sportistima, "radi prosvećivanja", posetu laboratorijama u kojima je trebalo da se izvrše analize dopingtestova olimpijskih uĉesnika. Radilo se, zapravo, o detaljnom upoznavanju sa naĉinima na koji sportisti mogu da prevare doping-kontrolore. U Los AnĊelesu ni jedan Amerikanac, za razliku od sportista iz drugih zemalja, nije bio uhvaćen u dopingu. Nisu svi ameriĉki treneri uĉestvovali u ovom skandalu. Pat Konoli (Pat Connolly), jedna od trenera ţenskog tima, izjavila je na saslušanju pred Senatskom komisijom: "Kada sam saznala o predolimpijskom probnom programu Ameriĉkog olimpijskog komiteta, koji je trebalo da omogući našim sportistima da kroz upoznavanje sa zvaniĉnim test-metodama uspešnije izbegnu da budu otkriveni, osećala sam se prevarenom kao dete koje su roditelji ostavili na cedilu." (18) Ameriĉka sprinterka Florens Grifit Dţojner (Florence Griffith Joyner), poznate pod nadimkom "Flo-Jo", izvanredan je primer hipokrizije koji vlada kako u zvaniĉnim sportskim strukturama SAD-a, tako i u ameriĉkom društvu - kada su u pitanju "nacionalni interesi". Po rang-listi "Track-Field News"-a iz 1987. godine, ona nije bila ni meĊu prvih deset najbrţih sportistkinja. U
SAD se nalazila tek na sedamnaestom mestu meĊu šprinterkama na sto metara. U toku jedne godine ona je postigla rezultat za koji je Ĉarli Frensis (Charlie Francis), bivši trener Bena Dţonsona (Ben Johnson), rekao da je "uništio istorijsku putanju razvoja sporta" i da su njeni rezultati "pedeset godina ispred planiranih rezultata". U Seulu je osvojila tri zlatne medalje i postavila dva svetska rekorda. (19) Neki novinari su je proglasili za "dopingom napumpanog hermafrodita", a optuţbe su stizale i od Karla Luisa (Carl Lewis) i Darel Robinsona (Darrell Robinson) koji je izneo da joj je liĉno prodao flašicu sa deset kubnih centimetara muškog hormona rasta. Dţojnerova je Robinsona nazvala "umobolnim laţovom", a Luisu zapretila da će da ga "sredi". (20) Inaĉe, na dopingtestovima je uvek bila "ĉista" - ne postoji test za "hormon rasta". Imajući u vidu njen izgled i rezultate koje je postigla, i laiku je moglo da bude jasno da su njeni rekordi sve samo ne sportski rezultati. Ono što je najvaţnije je da je Dţojnerova sa ameriĉkom zastavom u ruci trĉala poĉasne krugove na stadionu i da je sa oduševljenjem bila pozdravljena kako od ameriĉkih vlasti, tako i od ameriĉke publike - kao "veliĉanstveni simbol slobodnog sveta". Dţojnerova je umrla u 36. godini. Što se tiĉe Karla Luisa, maratonka Klaudija Mecner (Claudia Metzner) je postavila pitanje: "Zbog ĉega Karl Luis u slobodnom vremenu nosi zubnu protezu?" Sama je dala odgovor: "Svako već zna, da zbog upotrebe hormona rasta vilica dobija abnormalne dimenzije." (21) Na sudskom procesu koji je u proleće 1989.odrţan u Torontu povodom doping-afere sa kanadskim sprinterom Benom Dţonsonom, njegov trener Ĉarli Frensis je izneo da su zvaniĉnici Kanadske atletske federacije "od poĉetka osamdesetih znali za upotrebu steroida meĊu kanadskim sportistima". (22) Inaĉe, kod Dţonsona je, još je u pripremnom periodu pre Seula, krajem 1987.godine, primećeno da mu, zbog dugogodišnje upotrebe anabolika, raste leva dojka i da se pretvara u ţenu. (23) UtvrĊeno je da je Dţonson koristio i "hormon rasta" (za deset flašica je dao 10 000 dolara), kao i da je drugi Dţonsonov trener, Dţordţ Astafan (George Astaphan), sastavio program dopingovanja "hormonom rasta" za Mark MekKoja (Mark McKoj), Angelu Isajenko (Angella Issajenko) i Desai Vilijams (Desai Williams).(24) Naravno, kanadski sportski zvaniĉnici su ĉinili sve što je u njihovoj moći da uvere kanadsko javno mnenje da je kanadski sport "ĉist". Od najavljenih "provera" nije bilo ništa i Dţonsonu i njegovim kolegama je utrt put do Seula koji je "ĉasnim olimpijskim zvaniĉnicima" trebalo da donese politiĉke poene i gomile dolara. Što se tiĉe Engleske, u njoj su još 1985. godine poĉeli da kontrolišu takmiĉenja na kojima uĉestvuju i mladi od dvanaest godina starosti (!) jer je ustanovljeno da treneri daju doping
supstance i deci pred-pubertetskog uzrasta. Šaron Dejvis (Sharron Davies), bivša ĉlanica engleskog olimpijskog plivaĉkog tima, konstatuje da je to "ţalosni pokazatelj razvoja našeg sporta".(25) Zapadna Nemaĉka je upotrebu dopinga još od kraja sedamdesetih digla na nivo zvaniĉne drţavne politike, s tim što je sistematsko dopingovanje u Zapadnoj Nemaĉkoj poĉelo da se sprovodi još u jeku priprema za Olimpijske igre koje će se odrţati u Minhenu (1972.). (26) Profesor Klaus Hajneman (Klaus Heinemann), predsednik Nauĉnog saveta (Zapadno) Nemaĉkog sportskog saveza je još 1988. godine nedvosmisleno objasnio o ĉemu se radi: "Nemaĉka mora da investira u sport, jer on olakšava poistovećivanje graĊana sa drţavom". (27) Nemaĉki sportski funkcioneri su se, u razvoju sporta, rukovodili "prognozom" Vildor Holmana (Wildor Hollmann), jednim od vodećih zapadno-nemaĉkih sportskih lekara i predsednikom parlamentarne komisije za vrhunski sport, da "nikada više, ĉak ni u dalekoj budućnosti, nećemo imati vrhunski sport bez dopinga." (28) Istovremeno (1984.) Holman izjavljuje: "Postigli smo maksimum - sportisti su došli do kraja svojih bioloških mogućnosti". Tri godine kasnije on konstatuje da su sportisti došli do svojih fizioloških granica i, polazeći od primera vrhunskih trkaĉa na 400 metara, tvrdi da njihovo prekoraĉenje vodi "samouništenju ćelija". (29) Holmanova neprincipijelnost simboliĉno izraţava poloţaj današnje nauke koja se "lomi" izmeĊu ĉinjenica, koje ukazuju na sve veće uništavanje ĉoveka, i lojalnog odnosa prema njenim gazdama. Za glavnog atletskog trenera Zadane Nemaĉke Kristian Germana (Kristian Gehrmann), upotreba anabolika je bila obavezna. MeĊu njegovim "štićenicama" (nemaĉki sociolog Brigite Berendonk (Brigitte Berendonk) ih naziva Germanovim "doping haremom") su bile i Eva Vilms (Eva Wilms) (svetska atletska rekorderka), Ingra Maneke (Ingra Manecke) (osam puta prvakinja Nemaĉke u bacanju diska) i Klaudia Loš (Claudia Losch) (olimpijska pobednica u bacanju kugle). One su, na njegovu sugestiju, doping sredstva nabavljale preko pošte ne znajući da iza te "trgovine" stoje on i njegov pomoćnik Simon - koji su na tom "poslu" ostvarivali proviziju od 2 000%! UtvrĊeno je da su funkcioneri Zapadno Nemaĉke atletske federacije godinama bili upoznati sa Germanovim prljavim poslovima, ali da nisu ništa preduzeli - zbog medalja. (30) Kada je sve izašlo na videlo, German je "kaţnjen" tako što je nastavio da radi u sportu i to ĉak sa reprezentativkama, a Simon sa decom predpubertetskog uzrasta! Evo kako je German u „ZDF“ televizijskom intervjuu, iz 1989. godine, odgovorio na pitanje da li daje doping sredstva svojim "štićenicama": "Ako kaţem ne, smejaće mi se moje kolege; ako kaţem da, izgubiću posao." (31) Pošteno, nema šta! Inaĉe i pored dramatiĉnih upozorenja majke Ingre Maneke o sve lošijem zdravlju i psihiĉkim poremećajima njene kćeri, sportski funkcioneri Zapadne Nemaĉke nisu ništa
preduzeli da spreĉe sistematsku zloupotrebu kojoj je bila izloţena. (32) Ovde i podatak da je zapadno-nemaĉka sedmobojka Birgit Dresel (Birgit Dressel), koja je umrla u aprilu 1987.godine (u 26.godini) od posledica trovanja "stimulativnim sredstvima" (ĉije je zdravlje bilo pod nadzorom najvećeg autoriteta u zapadno-nemaĉkoj sportskoj medicini Armina Klimpera (Armina Klümper)), koristila 101 medikament! ("Der Spiegel",37/1987.) Jedan od onih sportista koji su najviše doprineli razbijanju mita o "poštenom nemaĉkom sportu" je i dugogodišnji golman fudbalske reprezentacije Zapadne Nemaĉke, Toni Šumaher (Toni Schumacher). Po njemu, "u svetu fudbala postoji doping - naravno prećutni, ĉuvan kao najstroţija tajna, tabu". A evo kako su izgledale završne pripreme nemaĉkog tima za Svetsko prvenstvo u fudbalu u Meksiku iz 1986. godine: "Poĉelo je sa tri litara minerlanog napitka...koje smo morali dnevno da popijemo". "Nakon trećeg treninga svi smo dobili proliv". "Svako jutro smo uz naš elektrolitski napitak gutali gomile tableta: gvoţĊe, magnezijum, vitamin B u najvećim dozama, vitamin E, par hormonĉića za privikavanje na visinu..." "Pored tableta pljuštale su injekcije. Sam profesor Lizen (Liesen) je ubrizgao 3 000 inekcija. U njima je bilo svega mogućeg: biljni ekstrakti za jaĉanje telesnog odbranbenog mehanizma, vitamini C i B u visokim dozama, ekstrakt meda da bi se potpomogao rad srca i krvotoka, teleći krvni ekstrakt protiv posledica visinskog vazduha." "Uz sve to su obavezno išle i tablete za spavanje." (33) Što se tiĉe Bundeslige, Šumaher tvrdi da u njoj "doping ima dugu tradiciju". On navodi da je još kao mladi igraĉ bio "šofer" najboljim igraĉima i da ih je, pred vaţne meĉeve, odvozio kod jednog kelnskog lekara koji im je davao pilule i inekcije. Neki od njih nisu više mogli da zamisle opstanak u sportu bez specijalnih preparata koji su sadrţali anabolike, amfetamine i druga doping sredstva. Bilo je reprezentativaca koji su uz pomoć "hemije za jaĉanje" redovno osvajali titule prvaka sveta. MeĊu njima je bio i jedan minhenski igraĉ koji je sam spravljao razne "specijalne preparate" i na sebi isprobavao njihovo dejstvo. Kolege su ga prozvale "pokretna apoteka". Šumaher priznaje da je i sam uzimao doping. Ujesen 1984. godine trebalo je da se u Kelnu, po tvrĊenju uprave kluba, odigra "sudbinska utakmica". Po ko zna koji put se radilo o "opstanku kluba". Budući da je jedan broj igraĉa već upotrebljavao kao doping sirup protiv kašlja, koji sadrţi visoku dozu efedrina, odluĉeno je da se upotrebi taj napitak. Pod dejstvo efedrina, "kolege su kao Ċavoli leteli po terenu". Utakmica je dobijena, ali su igraĉi u toj meri bili iznureni i izmuĉeni da su odluĉili da nikada više ne posegnu za tim sredstvom." (34) Šumaher se dopingovao i na treningu. Radi se o captagonu koji "povećava agresivnost, izdrţljivost i otpornost". "Posledice su loše: prekoraĉuju se i to gotovo nasilno sopstvene granice uĉinka. U duţem periodu ĉovek crpi svoj biološki kapital. Bez ikakve kontrole, bez pouzdanog telesnog upozerenja: "Ne mogu više!". A onda je danima potpuno slomljen. Ne moţe da se naspava i pored najvećeg umora. Što se ljubavnog (seksualnog) ţivota tiĉe: on je mrtav. Ni najmanja reakcija. U ovoj avanturi sam nauĉio: stalna upotreba dopinga nije samo opasna po ţivot, već je i poniţavajuća. Zato ruke dalje od ovih eksperimenta." (35)
Ovo Šumaherovo upozorenje treba svakako pozdraviti, ali je sam Šumaher, u istoj studiji, ubedljivo dokazao da je doping neminovan ukoliko se ţeli ostati u sportskom show-business-u: "premor protiv koga se ništa ne moţe uĉiniti", "dostignute biološke granice uĉinka", "sve veći zahtevi za većim uĉinkom", "stres-situacije" (dodajmo tome neminovne povrede i starenje) - sve to, po Šumaheru, primorava sportistu da posegne za dopingom i da postane zavistan od njega. (36) Govoreći o (zapadno) nemaĉkom profesoru Manfredu Donikeu (Manfred Donike) kao simbolu sporta u kome dominira nauka, Hoberman konstatuje da je vrhunski sportista postao "ekvivalent biološkom organizmu", odnosno, "integritet liĉnosti zamenjen je integritetom tela" i da "telo sportiste potvrĊuje svoju autentiĉnost u obliku hemijske analize, dok se karakter sportiste njegov dar za poštenjem, za dostojanstveno ponašanje - odbacuje kao nepouzdan." (37) Hoberman napominje da novinari u svojim izveštajima prave od sveta vrhunskog sporta "mitsku subkulturu" u kojoj je "nauka pomešana sa romantikom" i gde "sportisti, nauĉnici i tehnike treninga dobijaju oreol jezivog". (38) Postoji realna opasnost genetske manipulacije, odnosno, da se rezultati biotehnologije primene i na ljude i to pre svega u oblasti sporta. Radi se o "ponovnom raĊanju veštaĉkog monstruma Viktora Frankenštajna (Viktor Frankenstein) u obliku veštaĉkog sportiste" ili, savremenim reĉnikom kazano, o stvaranju "robotizovanog humanoida" ili "biomehaniĉkog ĉoveka". (39) Beĉki doping-ekspert Ludvig Prokop (Ludwig Prokop) (koji smatra da je ĉitav svet sporta postao "jedna velika mafija") ima pred sobom sliĉnu "straviĉnu viziju" sporta: "dehumanizovani, robotoliki sportista koji dela u stanju hipnoze, kreatura koja ne oseća bol, ili nije u stanju da mu se suprodstavi." (40) Na sliĉan naĉin razmišlja i Rihard fon Vajcseker (Richard von Weizsäcker) koji u govoru, od 16. novembra 1985, pred funkcionerima Nacionalnog komiteta Zapadne Nemaĉke, upozorava da "stvaranje specifiĉnih tipova tela za specifiĉne sportske discipline", uz pomoć "genetiĉkih manipulacija", "više nije domen nauĉne fantastike", nego pojava koja je "već uoĉljiva na horizontu". (41) Po Hobermanu, gentehnologija je ta koja će omogućiti najdublju biološku transformaciju ĉoveka. Moguće je da će ova tehnologija biti primenjena u vrhunskom sportu pre nego u drugim oblastima budući da je kod te vrste delatnosti najlakše uspostaviti korelaciju izmeĊu aktivnosti odreĊenih gena i obeleţja koja upućuju na uĉinak. Sportisti bi, dakle, trebalo da budu prvi zamorĉići "humane" gentehnologije. Mogućnosti genetskog inţinjeringa u sportu do sada su bile uslovljene razvojem "ljudskog genom-projekta" identifikacijom svih od tri milijardi baziĉnih DNS parova koji saĉinjavaju ljudski "genom". PoreĊenjem gena "manje talentovanih" sa genima "vrhunskih sportista" moći će da se doĊe do "gena-uĉinka" i da se postigne njihova sinteza koja
će biti ubrizgana u fetus koji se nalazi u materici. Sledeći korak bi mogao biti "kloniranje" genetski istovetnih individua iz "genoma" nekog "vrhunskog sportiste". (42) Po ameriĉkom profesoru Melvinu Vilijamsu (Melvin Williams), "manipulacija genima" je verovatno poslednje sredstvo sa kojim se moţe obezbediti dalji rast uĉinka u sportu. Koristeći se ovim sredstvom, "sportski lekari će u pravom smislu reĉi biti u stanju da proizvedu super-atlete. "One kojima "ovakve misli moţda izgledaju preterano", Vilijams podseća na Adolfa Hitlera koji je "isto tako bio opsednut idejom da stvori rasu nadljudi, Arijevaca", koristeći se "baziĉnom tehnikom sparivanja muškaraca i ţena koji su imali ţeljene arijevske karakteristike". Vilijams dolazi do sledećeg zakljuĉka: "Tehniĉke pretpostavke za manipulaciju genima postoje. Polazeći od politiĉkog znaĉaja koji najveće svetske sile pridaju sportu (neke drţave pobedu na olimpijskim igrama tumaĉe kao potvrdu za nadmoć njihovog politiĉkog sistema) moţda je samo pitanje vremena kada će manipulacija genima biti primenjena u sportu." (43) Pišući ove redove Vilijams je pre svega imao u vidu tadašnji SSSR koji je u meĊuvremenu nestao, a stvari u sportu su se još više pogoršale. Optuţujući SSSR za sva zla na svetu Vilijams je, kao i mnoge njegove kolege, postao sauĉesnik u stvaranju zastora laţi sa kojim je godinama prikrivana sve monstruoznija mašinerija smrti koja se razvijala na Zapadu. Imajući u vidu destruktivnu prirodu današnjeg kapitalizma, tempo sa kojim se razvijaju sve monstruozniji "nauĉni projekti", kao i simboliĉnu ulogu koju ima sport kao otelotvorenje osnovnih principa na kojima se temelji razvoj kapitalistiĉkog društva (uz to i kao reklamni pano firmi i izvor prihoda) - moţe se oĉekivati da će gospodari sporta uĉiniti sve, ukljuĉujući i manipulaciju sa ljudskim genima, da omoguće dalji "progres" u sportu. Ono što graĊanski teoretiĉari i nauĉnici u svojim analizama "previĊaju" je i "ĉinjenica" da je tehniĉki napredak postao glavna mera "progresa" i "uspeha" i da je sportista, upravo kao otelotvorenje "tehniĉke civilizacije", postao jedan od najtransparentnijih simbola "napretka". Robotizovani sportista, koji teţi "tehniĉkom savršenstvu", je ţiva demonstracija razvojne snage kapitalizma i sredstvo za njegovu propagandu. Sposobnost da se za kraće vreme postigne veći rezultat, uz sve veću dominaciju tehnike nad ĉovekom, osnovni je "motor napretka". Najvaţnije je uvek iznova stvarati utisak da se "stvari kreću napred", pa makar se to izraţavalo i u hiljaditim delovima sekunde. Na tom, sa ljudskog aspekta beznaĉajnom, pomaku stvara se "spektakularna" predstava sa kojom se prikriva sve straviĉnije uništavanje kojima su planeta i ĉovek izloţeni. Mit o "bezgraniĉnim mogućnostima razvoja nauke i tehnike" postaje najvaţnije sredstvo sa kojim treba dokazati perspektivnost i veĉnost kapitalizma. GraĊanski teoretiĉari "previĊaju" i to da je manipulacija ljudima u sportu izraz uspostavljenih odnosa vlasti (potĉinjavanja) koji su u društvu uspostavljeni, odnosno, jedan od oblika delovanja struktura koje imaju moć da (zlo) upotrebljavaju ljude kao oruĊe za ostvarivanje svojih (privatnih) interesa. Kritika manipulacije ljudima u sportu je besmislena ukoliko istovremeno nije kritika manipulacije ljudima u društvu.
Jedno je sigurno: postajanjem sporta reklamnim programom multinacionalnih kompanija u njihovom sve bespoštednijem ratu za opstanak - njegova sudbina, što znaĉi sudbina sportista kao najamnika kapitala, je zapeĉaćena. Otuda ne iznenaĊuje stav Hajde Rozendal (Heide Rosendahl), olimpijske pobednice iz Minhena, da su sportisti "marionete" funkcionera i sponzora koji nastoje da njihove "proizvode" prodaju u obliku sportskog spektakla." (44) Jedan od najstraviĉnijih naĉina manipulacije ĉovekom u sportu je tzv."doping-trudnoća". Polazeći od toga da se u toku trudnoće koliĉina krvi u organizmu poveća do 40%, da se uvećava srce i umnoţava broj crvenih krvnih zrnaca, sportistkinja se oploĊuje da bi se nakon nekoliko meseca maksimalne "upotrebe tela" za postizanje "vrhunskih rezultata" izvršio nasilni prekid trudnoće. Ne zna se pouzdano u kojoj je meri ova pojava rasprostranjena, ali je indikativno da je krajem osamdesetih u Strazburgu odrţan ginekološki kongres na kojem je jedna od najvaţnijih tema bila dopingovanje planiranom trudnoćom. Što se tiĉe sportistkinja, na osnovu ispitivanja magazina "Sports", iz druge polovine osamdesetih, 37,3% nemaĉkih atletiĉarki smatra "da mogu da uĉine sa svojim telom šta im je volja". (45) To nije ljudska, već fanatiĉna (samo) destruktivna svest. I naĉini koji se koriste da bi se prevarila doping kontrola pokazuju kakvim je sve manipulacijama i poniţavanjima izloţena ţena u sportu. Jedan od njih je lagerovanje "ĉistog" urina na hladnom sa kojim će se pred doping-kontrolu napuniti tzv."vaginal bag" ("vaginalna kesa") koja se smešta u vaginalnu šupljinu sportistkinje. O ovom metodu bilo je dosta reĉi u aferi povodom dopingovanja zapadno-nemaĉke sprinterke Katrin Krabe, ali je izvesno da je on rasprostranjen u ĉitavom meĊunarodnom sportu. (46) Sve veće trţište dopinga (samo u SAD preko tri miliona korisnika po podacima iz 1994. godine) i sve veća mogućnost za "zaradu" doveli su do stvaranja organizovanog doping-business-a koji poĉinje da funkcioniše na isti naĉin kao business sa drogom. "Der Spiegel" je u proleće 1994. objavio tekst pod naslovom "Ćuti ili umri" u kome je pokušao da se rasvetli poleĊinu "samoubistva" britanskog sportskog novinara Klifa Templa (Cliff Temple), ubistva ameriĉkog prodavca dopinga Ĉarlsa Luisa Silkoksa (Charles Lewis Silcox), kao i ubistva bivšeg ĉeškog trkaĉa i nauĉnika Jozefa Odloţila. Templ je platio ţivotom što je uspeo da doĊe do dokumenata o prljavim poslovima mafijaške grupacije prodavaca dopinga u Velikoj Britaniji - koji u svojim rukama drţe britanski "vrhunski sport". Ucene, podvoĊenje ĉak i maloletnih sportistkinja gospodarima doping-podzemlja, razni oblici manipulacije, sve je to deo sve straviĉnijeg britanskog sportskog mozaika. Silkoksa su izboli noţevima oni koji su hteli da ga spreĉe da bude "krunski svedok" u procesu protiv najvećeg doping-kartela u SAD, "Kalifornia Five". Što se Odloţilove smrti tiĉe, postoje opravdane sumnje da se radi o osveti "anabolik-mafije" zbog Odloţilove anti-doping kampanje i straha da će se objaviti dokumenata koji otkrivaju doping-metode u bivšoj Ĉehoslovaĉkoj koji su preuzeti i dalje razvijani od, u meĊuvremenu stvorene, ĉeške doping-mafije. (47)
Smrt je postala sastavni deo sporta. "Spiegel" je 1991. godine objavio tekst pod naslovom "Mulj u venama" u kome navodi da je u toku nekoliko prethodnih godina od preterane upotrebe erytropoietina (EPO), već više godina "hit" posebno meĊu biciklistima (hormon koji se stvara u bubrezima i koji uzrokuje stvaranje crvenih krvnih zrnaca koji transportuju kiseonik u mišiće) umrlo bar 18 holandskih i belgijskih biciklista, s tim što postoji opravdana sumnja da su u toku 1990. godine i ĉetiri mlada (zapadno)nemaĉka biciklista umrla zbog upotrebe tog medikamenta. Februara 27. izjutra izdahnuo je, nakon srĉanog napada, Johanes Draijer (Johannes Draaijer), dvedeset sedmogodišnji holandski biciklistiĉki profesionalac. Njegova supruga je potvdila da je uzimao EPO. Uskoro, naprasno je umro njegov kolega Dţef Laheji (Jef Lahaye). U Belgiji, u zemlji u kojoj je biciklizam isto tako popularan, u jednoj godini su umrli profi Patrik Bar (Patrice Bar) i vodeći amateri Dirk de Kauver (Dirk De Cauwer) i Gert Rejnart (Gert Reynaert). Godinu dana ranije pet holandskih biciklista je iznenada umrlo, meĊu kojima i Bert Osterboš (Bert Oosterbosch), star 32 godine, koji je dva puta bio svetski prvak i više puta etapni pobednik u "Tour de France". U toku 1987. i 1988. godine umrlo je sedam holandskih i jedan belgijski biciklista, meĊu kojima i Koni Majer (Connie Meijer), dvadeset petogodišnja biciklistkinja koja je pala sa bicikle i umrla na cilju pre nego što je mogla da joj se pruţi pomoć. Po ameriĉkom lekaru Rendi Ajhneru (Randy Eichner), rukovodiocu hematološkog odelenja na univerzitetu u Oklahomi i poznatom nauĉniku, "oni su bili mladi, utrenirani i sa velikom verovatnoćom zdravi. Jednoga dana su legli u krevet i umrli. Jednostavno tako. Lekari kaţu da su umrli prirodnom smrću". Komentarišući dijagnoze svojih kolega, Ajhner je u svom izlaganju pred 700 uĉesnika na kongresu sportskih lekara u Orlandu (Florida, 1991.), koje je naslovio sa "Umreti za pobedu", zakljuĉio: "Ukoliko bi to bilo taĉno, onda bismo se suoĉili sa najneobiĉnijom epidemijom u istoriji sportske medicine." (48) Na zahtev rodbine, neki od umrlih su bili secirani. Osim proširenog srca, koje je "normalno" za sportiste koji se izlaţu velikim naporima, nije pronaĊeno ništa što bi moglo da uzrokuje smrt. Po Ajhneru, biciklisti su najverovatnije umrli od erytropoietina (u Nemaĉkoj se prodaje pod nazivom "Erypo" i "Recormon"), supstance koja deluje momentalno i ĉije prisustvo se ne moţe utvrditi: zbog ogromne koliĉine novonastalih krvnih zrnaca koji se stvaraju njenom upotrebom, krv se u venama prvo pretvara u "mulj", a onda u "kamen". Zbog njenog izuzetnog dejstva biciklistiĉki magazin "Velo News" nazvao je EPO "atomskom bombom biciklizma". Interesantno je da ljudi poput Jozefa Kojla (Jozeph Keul), dugogodišnjeg rukovodioca lekarske ekipe (zapadno) nemaĉkog olimpijskog tima i jednog od najglasnijeg propagatora upotrebe anabolika u sportu, preporuĉuju "doziranu" upotrebu ovog preparata. Inaĉe, mnogi "veliki asovi" biciklistiĉkih staza uhvaćeni su u korišćenju dopinga. MeĊu njima su i Edi Merks (Eddy Merckx), Ţak Anketil (Jacques Anquetil), Felis Ţimondi (Felice Gimondi), Ditrih Turo (Dietrich Thurau)... Što se tiĉe nemaĉkog "biciklistiĉkog heroja" Rudija Altiga (Rudi Altig), on je dobio
naziv "kotrljajuća apoteka": u njegovom urinu je pronaĊeno dvanaest supstanci! Pozivajući se na iskustvo eksperata, "Spiegel" je još 1977. godine objavio da je do te godine oko 1000 (!) biciklista umrlo od preterane upotrebe dopinga. (49) U meĊuvremenu, upotreba EPO-a se proširila i na druge sportove, pogotovu na one u kojima dominira izdrţljivost: maratonci, plivaĉi, hodaĉi na skijama, veslaĉi - postali su njegovi "oboţavaoci". Interesantno je da EPO-epidemija uglavnom hara Zapadom, budući da sportisti bivšeg "istoĉnog bloka" nemaju dovoljno sredstava da upotrebljavaju ovu, inaĉe ne baš jeftinu, supstancu. Beĉki profesor Ludvig Prokop je u januaru 1985. godine naveo cifru od 70 poznatih sluĉajeva smrti od posledice dopinga na Zapadu, s tim da je prava cifra umrlih "sasvim sigurno mnogo veća". (50) O smrtnim sluĉajevima na Istoku nema pouzdanih podataka, ali se procenjuje da se radi o stotinama sportista. MeĊu njima su bugarski prvak sveta u dizanju tereta Boleslav Manolov (Boleslaw Manoloff) (naprasno umro u 23. godini) i jedanaest sovjetskih olimpijskih pobednika: ski-hodaĉ Fjodor Terentjev (Fjodor Terentjew) (37), moderni petobojac Albert Mokejev (Albert Mokejew) (33), hrvaĉ Avtandil Koridze (Awtandil Koridse) (30), rukometaš Jurij Lagutin (Jurij Lagutin) (29), biciklista Genadij Komnatov (Gennadij Komnatow) (29), hokejaš Viktor Blinov (Wiktor Blinow) (22) koji je umro na ledu, košarkaš Alaksandar Belov (Alexander Below) (26)... Na pogubno dejstvo "stimulativnih" supstanci upućuju i istraţivanja ĉeškog profesora sa Praškog instituta za sportsku medicinu L. Šmita (L.Schmid) koji je izvršio obdukciju 780 sportista i utvrdio da je 218 umrlo od zloćudnih tumora ĉiji se nastanak i razvoj vezuje za upotrebu dopinga. (51) Imajući u vidu "eksploziju u upotrebi dopinga" u zadnjih deset godina, moţe se nasluti za koliko je uvećan broj umrlih do danas. Kada je reĉ o valjanosti rezultata koji su do sada postignuti, poznati hokejaški reprezentativac bivšeg SSSR-a Igor Larionov (Igor Larionow) je izneo da je na Svetskom hokejaškom prvenstvu u Moskvi, 1986. godine, kompletna sovjetska ekipa bila dopingovana. Uz pomoć sovjetskog ĉlana MeĊunarodnog hokejaškog udruţenja, u toaletu u kome su ĉlanovi sovjetske ekipe "dali" urin za doping-kontrolu bio je, iza kotlića za vodu, sakriven "ĉisti" urin koji je lekar sovjetske ekipe usuo u test-boĉice svojih igraĉa. (52) Nemaĉki bacaĉ kugle Ralf Rajhenbah (Ralf Reichenbach) je u televizijskom intervjuu priznao da je postigao rekord uz pomoć anabolika. (53) Budući da je MeĊunarodna atletska federacija donela (1983.) propis po kome vreme za poništavanje rekorda iznosi šest godina - Rajhenbah je, kao i mnogi drugi sportisti, ostao nosilac rekorda i titule koje je, po sopstvenom priznanju, stekao na nedozvoljen naĉin. Da bi se saĉuvala sve klimavija piramida sporta, legalizovana je i dokazana prevara. Mozaik je sklopljen: zajedno sa meĊunarodnim sportskom mafijom, koja u
svojim rukama drţi meĊunarodne i nacionalne sportske asocijacije kao i sportska takmiĉenja, "šampioni" - prevaranti postaju nosioci "progresa" u sportu. "Pomeranje granica snova" u bacanju kugle je još jedan primer "uspešnog" dejstva doping supstanci. Godine 1976. olimpijski pobednik je Udo Bajer (Udo Beyer) koji je, na osnovu podataka za internu upotrebu u DDR-u, u proseku dobijao godišnje 3 955 miligrama anabolika. Ĉetiri godine kasnije, olimpijsko zlato osvaja sovjetski takmiĉar Vladimir Kiseljov (Wladimir Kiseljow) koji je priznao da je još u mladosti bio kljukan hormonskim preparatima. Godine 1984. najviše olimpijsko odliĉije je pripalo Italijanu Alesandro Andreiu (Alessandro Andrei) koji je, pod sumnjom da uzima doping, morao da trenira pod nadzorom. Rezultat:bacio je kuglu tri metara manje od svog bivšeg rekorda. Sledeći olimpijski pobednik postaje istoĉno-nemaĉki bacaĉ kugle Ulf Timerman (Ulf Timmermann). Za istoĉno-nemaĉke "nauĉnike", Timerman je bio najbolji primer "uspešnog dejstva" njihovog omiljenog doping-preparata, oral-tubinola, koji stoji iza mnogih pobeda i svetskih rekorda istoĉno-nemaĉkih takmiĉara. (54) Kada je reĉ o Udo Bajeru interesantno je napomenuti da je njegov kolega iz Zapadne Nemaĉke Uve Bajer (Uve Beyer), bacaĉ kladiva,došao do dnevne doze od 18 miligrama anabolika, što na godišnjem nivou iznosi skoro 6 500 miligrama u odnosu prema 3 995 miligrama koji su istoĉnonemaĉki lekari dali Udo Bajeru. Stvari stoje još gore kada se uzmu u obzir tvrdnje Uve Bajera da su njegove zapadno-nemaĉke kolege, uz preporuku i saglasnost vodećih sportskih lekara i funkcionera Zapadne Nemaĉke, uzimali "i do 40 miligrama" anabolika dnevno, (55) što na godišnjem nivou iznosi neverovatnih 14 400 miligrama! I kada je reĉ o dopingu moţe se videti "objektivnost" i "nauĉna zasnovanost" tvrdnji graĊanskih teoretiĉara i "zvaniĉnih" nauĉnika zapada: kada govore o sportu SSSR-a (i drugih zemalja bivšeg "istoĉnog lagera") oni mu obavezno dodaju odrednicu "komunistiĉki" nastojeći da pokaţu uslovljenost sporta prirodom društvenog poretka u kome nastaje. MeĊutim, kada govore o zapadnom sportu, ne samo da nedostaje odrednica "kapitalistiĉki", već se stiĉe utisak kao da je sport oblast koja nema nikakve veze sa društvom. Kada sovjetski takmiĉari uzimaju doping, to je rezultat "manipulacije sportistima" od strane "komunistiĉkog totalitarizma"; kada zapadni sportisti uzimaju doping,to je posledica njihovog "nepoštenja" (budući da su ubedljiva većina crnci, upotreba dopinga samo treba da zaokruţi rasistiĉku sliku o "pokvarenim crnĉugama"). Drugim reĉima, u bivšem SSSR-u, kao i u drţavama "socijalistiĉkog lagera", ljudi su bili "dobri", a sistem "zao"; u Evropi i SAD-u ljudi su "zli", a sistem je "dobar". Sa raspadom "realnog socijalizma" i uspostavljanjem (Jeljcinovog) kapitalizma u Rusiji, u kojem su sportisti postali pokretni panoi zapadnih firmi nastavljajući da uzimaju doping, došlo je do antropološkog hokus-pokusa: ljudi su (nanovo) postali "zli", a novouspostavljeni poredak "dobar"! A evo šta maĊarski trener Laslo Kiš (Laszlo Kiss), ĉovek koji je od Kristine Egeršegi (Krisztine Egerszegi) "stvorio" jednu od vodećih svetskih plivaĉica, kaţe o "promenama" koje su se desile u
dojuĉerašnjem "socijalistiĉkom sportu": "Novac, koji smo nekada dobijali od Partije, sada stiţe od sponzora; škole za trening su ostale – u stvari se ništa nije promenilo". (56) Istini za volju treba pomenuti i primer "Newsweek"-a koji je, u znak protesta povodom beskrupulozne manipulacije sportistima i Olimpijskim igrama u Barceloni od strane multinacionalnih koncerna, objavio naslov: "Vratite komuniste!" (57) Odnos prema kineskim plivaĉicama, koje već više godina dominiraju svetskom plivaĉkom scenom, ukazuje na "dvostruke standarde" kojima se sluţe zapadni sportski zvaniĉnici i treneri kada je reĉ o zemljama koje još uvek nisu pod dominacijom meĊunarodnog kapitala. Tako je Rej Isik (Ray Essick), predsednik Plivaĉkog saveza SAD, zatraţio da se izvrši korekcija rezultata koji su postignuti na zadnjem Svetskom prvenstvu u plivanju (Rim) iako ni jedna od dvanaest Kineskinja koje su osvojile medalje nije uhvaćena od strane doping kontrole. (58) Plivaĉki savez Nemaĉke se zaloţio za bojkot Svetskog plivaĉkog kupa (Peking) napadajući Kineze da su dobili pomoć od svoje "komunistiĉke braće" iz DDR-a, istovremeno dok "ujedinjena" Nemaĉka preuzima od DDR-a ĉitavu industriju za proizvodnju rekordera i stvara od nje udarnu snagu za razvoj "novog" nemaĉkog sporta! MeĊu doping-ekspertima iz DDR-a se nalaze i plivaĉki treneri Folker Friške (Volker Frischke), Ginter Baumgart (Gunter Baumgart), Uve Nojman (Uwe Neumann), Stefan Hecer (Stefan Hetzer) i drugi - ĉija je specijalnost bila stvaranje i primena doping-programa za decu. (59) Svi su oni, upravo zbog svog iskustva u radu sa dopingom, došli na istaknuta mesta u sportu "ujedinjene" Nemaĉke - da bi nastavili sa svojom zloĉinaĉkom praksom koja, kao i u bivšem DDR-u, obuhvata i devojĉice predpubertetskog doba. Da stvar bude bizarnija, utvrĊeno je da su vodeće liĉnosti i doping-eksperti Zapadne i Istoĉne Nemaĉke, uprkos javnom neprijateljstvu, godinama pomno saraĊivali. Tako je šef istoĉno-nemaĉkog doping tima Manfred Hopner (Manfred Hoppner) postao "bliski prijatelj" Jozefa Kojla, jednog od vodećih "zvaniĉnih" zapadno-nemaĉkih doping-eksperata. "Dobri odnosi" izmeĊu dva "neprijateljska" tabora su se do te mere razvili,da su na meĊunarodnim savetovanjima zapadno-nemaĉki sportski zvaniĉnici ponekad u raspravama koristili ĉak i argumente DDR-a. (60) Ovde treba reći i to da nisu nauĉnici i politiĉari Zapada, koji govore u ime "slobodnog sveta", ti koji traţe radikalne promene u sportu, već su to pre svega "zeleni" koji su, na tragu humanistiĉke kritike sporta koja se razvila nakon studentskog pokreta iz 1968. godine, još poĉetkom osamdesetih radikalizovali svoj stav prema sportu zahtevajući da se zaustavi "rat tela", "darvinistiĉka" selekcija nacionalnih timova i "beskrupulozno iscrpljivanje inherentnih granica ljudske prirode", pogotovu iskorišćavanje dece u sportu. Oni su 1988. godine izneli zahtev u parlamentu, koji je već bio postavljen od strane Nemaĉkog udruţenja za zaštitu dece, da se zabrani uĉešće dece do 18 godina starosti u "vrhunskom sportu". Sam Hoberman konstatuje da je "politiĉka ironija da su ovi napadi na vrhunski sport, a sa njima i na doping koji neminovno ide
sa njim, efikasnije suzbijeni u demokratskoj Nemaĉkoj nego u klimavoj diktaturi na Istoku". (61) Što se tiĉe SAD, u njima nema javne, već samo "privatne" kontrole dopinga. Po Hoberman-u, ova "privatizacija vrhunskog sporta dovela je do suzbijanja prave javne diskusije u SAD o drogama kojima se povećava uĉinak u sportu". (62) Imajući u vidu nivo dostignutih rekorda i naĉine na koji su oni postignuti; znaĉaj sporta za dalji razvoj "potrošaĉkog društva" i odrţavanje stabilnosti kapitalistiĉkog poretka; prirodu sporta kao delatnosti u kojoj je ĉovek sveden na telesnost, što znaĉi na predmet obrade i oruĊe za postizanje rekorda; metode i sredstva koja se već primenjuju za proizvodnju "rekordera" kao i one koji se razvijaju; sve raniju selekciju i sve straviĉniju zloupotrebu dece koja će uskoro da prevaziĊe praksu lekara-monstruma u nacistiĉkim logorima smrti - moţe se zakljuĉiti da je "vrhunski sport" postao suprotnost slici sporta koju njegovi gospodari i dalje nastoje da nemetnu svetskoj javnosti. 1)Uporedi:Vyv Simson/Andrew Jennings,Gled,Macht und Doping,251.s,Knaus-Verlag, München, 1992. 2)Simson,237.s. 3)Uporedi:Simson,242.s. 4)Isto,211-233.s. 5)Isto,237.s. 6)Uporedi:"Der Spiegel",9/1992. 7)Isto, 8)Kod:Simson,246.s. 9)Kod:Simson,246.s. 10)Kod:H.Lünsch,Doping in Sport,41.s,Fachbuch-Verlagsgesellschaft, Erlangen, 1991. 11) Uporedi:Melvin H.Williams, Rekorde durch Doping?,104.s,Meyer-Meyer Verlag, Aachen,1990. 12)Uporedi:"Der Spiegel",38/1992. 13)Uporedi:Richard Lapchick,Broken Promises,214.s,St.Martins-Mayer,New York, 1984. 14)Uporedi:Melvin H.Williams,Rekorde durch Doping?,120.s. 15)Uporedi:Jack Scott,The Athletic Revolution,61.s. 16)Uporedi:Simson,238,239.s. 17)"Der Spiegel",15/1985. 18)Uporedi:Simson,243. 19)Uporedi:Simson,248.s. 20)Isto,248.s. 21)"Der Spiegel",32/1993. 22)"Sports Illustrated",March 20,1989.
23)Uporedi: Simson,248.s. 24)"Der Spiegel",11/1993. 25)"Der Spiegel",15/1985. 26)Detaljnije o tome kod: Brigitte Berendonk,Doping,Rowohlt,Reinbek bei Hamburg, 1992. 27)Kod:John Hoberman,Sterbliche Maschinen,277.s,Meyer-Meyer,Aachen,1994. 28)Isto,303.s. 29)Isto,304.s. 30)Vidi:"Der Spiegel",22/1992. 31)Kod:Brigitte Berendonk,Doping,293.s. 32)"Der Spiegel",22/1992./ 33)Uporedi:Toni Schumacher,Der Anpfiff,109-113.s,Knaur-Verlag, München, 1988. 34)Isto,122,133.s. 35)Isto,119,120.s. 36)Uporedi:isto,119.s. 37)John Hoberman, 33.s. 38)Isto,33.s. 39)34.s. 40)Isto,326.s. 41)Isto,37. 42)Uporedi:John Hoberman,330,331.s. 43)Uporedi:Melvin H.Williams,Rekorde durch Doping?,194.s. 44)"Der Spiegel", 33/1992. 45)Vidi:"Der Spiegel",37/1988. 46)Uporedi:"Der Spiegel",8/1992. i 12/1993.;Kada je reĉ o ţeni,Günter Bosch, ĉovek koji je "otkrio" Borisa Beker-a, polazeći od sve većih zahteva koji se u sportu postavljaju i sve veće upotrebe medicinskih supstanci putem kojih se ţena pratvara u muškarca, konstatuje da devojĉica koja ţeli da igra tenis stoji pred odlukom "da li hoće da bude ţena ili teniserka".U:"Der Spiegel",27/1992. 47)Uporedi:"Der Spiegel", 4/ 1994. 48)"Der Spiegel",24/1991. 49)"Der Spiegel",15/1977. 50)"Der Spiegel",15/1985. 51)"Der Spiegel",27/1985. 52)Kod:H.Lünsch,Doping in Sport,41.s. 53)Uporedi: H.Lünsch, 55.s. 54)"Der Spiegel",31/1992. 55)Uporedi:Brigitte Berendonk,277,278.s. 56)"Der Spiegel",36/1994. 57)"Der Spiegel", 33/1992.
58)"Der Spiegel",49/1994. 59)Uporedi:"Der Spiegel",17/1994. 60)Vidi detaljnije:"Der Spiegel", 12/1994. 61)Uporedi:John Hoberman,Sterbliche Maschinen,279.s. 62)Isto,276.s.
