UNIVERZITET U TRAVNIKU
Seminarski rad iz farmakognozije Tema: Vitamini i vitaminske droge
Studenti: Hasanagić Jasmina
Profesor: dr. sc. Tamara Bosnić, mr.ph.spec.
Sadrţaj:
I.
UVOD…………………………………………………………………………………3
II.
PODJELA…………………………………………………………………………….4
2.1. Hidrosolubilni vitamin……………………………………………………………….4 a)Vitamin B – grupe……………………………………………………………….4 Vitamin B1 ……………………………………………………………………………………………………………………4 Vitamin B2……………………………………………………………………………………………………………………...5 Vitamin B3……………………………………………………………………………………………………………………..6 Vitamin B5……………………………………………………………………………………………………………………...6 Vitamin B6……………………………………………………………………………………………………………………..7 Vitamin B9 ……………………………………………………………………………..7 Vitamin B15 ……………………………………………………………………7 b)Vitamin C – askorbinska kiselina ………………………………………………8 2.2. Liposolubilni vitamin……………………………………………………………….11 1) Provitamin A…………………………………………………………………11 2) Vitamin D…………………………………………………………………….12 3) Vitamin E ……………………………………………………………………13 4) Vitamin K ……………………………………………………………………14
III.
LITERATURA ..........................................................................................................15
2
I.
UVOD
Vitamini su prirodna organska jedinjenja, neophodna za normalno funkcionisanje i odrţavanje zdravlja ĉovjeĉijeg organizma. Oni doprinose ne samo jaĉanju organizma i povećanju njegove radne sposobnosti nego i suprostavljanju raznim štetnim uticajima spoljašnje sredine i bolesti. Naziv vitamin uveo je posljski nauĉnik Kazimir Funk 1911.god. za supstancu koju je izolovao iz mekinja pirinĉa i za koju je drţao da predstavlja ţivotno vaţan amin (vitamin). Medjutim, u grupu vitamina svrstana su organska jedinjenja koja u hemijskom pogledu nemaju meĊusobne srodnosti. Punovrijedna hrana sastoji se iz biljnih i ţivotinjskih proizvoda – namirnica biološkog porijekla koje sadrţe pored visoko kalorijskih energetskih sastojaka kao što su ugljenihidrati, masti, bjelanĉevine i ne kalorijske sastojke: vitamine, mineralne soli i dr. U normalnim stanjima vitamini, su neophodni za fiziološke funkcije organizma i obezbjeĊuju se iz hrane. Dnevne potrebe su definisane kroz ¨preporuĉene dnevne potrebe za vitaminima¨. Nedovoljno unošenje i iskorištavanje vitamina iz hrane, uzrokuje njihov deficit u organizmu i pojavu raznih oboljenje, hipovitaminoza (skorbut, beri-beri, pelagra itd.). Za njihovo lijeĉenje se koriste povećane koliĉine vitamina dozirani farmaceutskim oblicima; pomoćnim ljekovitim sredstvima se smatraju preparati koji ne sadrţe više od 1,5 puta od dnevne preporuĉene potrebe vitamina, a lijekovi sadrţe znaĉajno veće koliĉine vitamina. Povećan unos vitamina, takoĊer, moţe da izazove poremećaj u organizmu što se manifestuje odreĊenim oboljenjima (hipervitaminozama). Hipervitaminoze su naroĉito ĉeste u sluĉaju vitamina koji se rastavraju u mastima, jer dolazi do njihovog deponovanja u masnom tkivu i naknadnog otpustanja.
3
II.
PODJELA
Po svojoj hemijskoj prirodi vitamini se meĊusobno razlikuju. Vitamin C (askorbinska kiselina) je jedinjenje šećerne prirode, vitamin A je diterpen, vitamin D ima steroidnu strukturu, a vitamin K predstavlja spoj naftohinona i fitil-alkohola. Fiziĉke osobine vitamina su uslovljene njihovom hemijskom strukturom i opet se znaĉajno meĊusobno razlikuju. Jedno od najznaĉajnijih osobina je rastvorljivost i na osnovu toga su podijeljeni u liposolubilne i hidrosolubilne. Biološki izvor Gadus sp., Gadidae Hipogglosus sp. Pleuronectideae Dauci radix reens – sirovi korijen Daucus carota, Apiaceae mrkve Urticae folium – list koprive Urtica dioica, Urticaceae Millefolii herba – herba hajduĉke Achillea millefolium, Asteraceae trave Faex medicinalis – medicinski Saccaromyces cerevasia, kvasac Saccharomycetaceae Cynosbati fructus - šipurak Rosa canina, Rosaceae Primulae folium – Primula sp., Primulaceae list jagorĉevine Medicago sativae folium – Medicago sativa, Fabaceae List lucerke Maydis stigmata – kukuruzna Zea mays, Poaceae svila Actinidiae fructus – plod kivija Actinidia sp., Actinidiaceae Petroselini folium – list peršuna Petroselini crispum, Apiaceae Tabela 1. Najvaţnije vitaminske droge Droga Jecoris oleum – riblje ulje
vitamin Vitamin A, Vitamin D, Vitamin F Provitamin A Vitamin K Vitamin K Vitamini B kompleksa Vitamin C Vitamin C Provitamin A Vitamin K Vitamin C Vitamin C
2.1. Hidrosolubilni vitamini a) Vitamin B – grupe U vitamine B – grupe ubraja se nekoliko jedinjenja s razliĉitim fiziĉko – hemijskim svojstvima i specifiĉnim djelovanjem u organizmu. Vitamini ove grupe se razlikuju od drugih i po tome što svi sadrţe azot u molekuli. Vitamin B1 (tiamin, aneurin) je prvi otkriven i izolovan vitamin. Vitamin B1 (tiamin, aneurin) je vitamin koji se otapa u vodi i ima vaţnu ulogu u metabolizmu ugljikohidrata. Vrlo je vaţan i za normalno funkcioniranje nervnog sistema, a manjak tog vitamina uzrokuje bolest poznatu pod nazivom beri-beri. Otkriven je 1911. kada je Funk u ljusci riţe pronašao vaţan aktivni faktor kojim se bolest beri-beri moţe izlijeĉiti i tako ga nazvao vitaminom. 4
Tiamin je organska molekula sastavljena od pirimidinskog i tiazolskog prstena koji su meĊusobno povezani metilenskim mostom, a organizmu djeluje u obliku koenzima tiamin pirofosfata. To je bijeli igliĉasti kristaliĉni prašak karakteristiĉnog mirisa po kvascu. Tiamin se dobro topi u vodi, metanolu i glicerolu, a praktiĉki je netopljiv u etanolu, acetonu i benzenu. Ukiselim je otopinama stabilan dok se u neutralnim i luţnatim otopinama brzo razgraĊuje. Unos tiamin je u direktnoj vezi s unosom ugljikohidrata. Bogati izvori vitamina B1 su neoguljena zrna ţitarica, kvasac, mlijeko, meso, voće i povrće, orah i sliĉne sjemenke. Smatra se da su potrebe zdravog odraslog muškaraca 0.9 - 1.5 mg tiamina, a zdrave odrasle ţene 0.8 - 1.1 mg jer se otprilike 1 mg tiamina dnevno razgraĊuje u organizmu. Veće se koliĉine izluĉuju iz tijela. Nalazi se i u aksonima ţivaca, pa ima i ulogu u neuromuskularnom prijenosu. Stoga on poboljšava probavu i odrţava normalno funkcioniranje nervnog sistema. Nedostatkom ovog vitamina dolazi do hipovitaminoze beri-beri. Ona je prije bila poznata na Dalekom Istoku jer su ljudi jeli samo riţu s oljuštenom ljuskom. Danas je rijetka, ali u razvijenim zemljama najĉešći je uzrok alkoholizam. Uz beri-beri jedna od hipovitaminoza je i neuritis.
Vitamin B2 ili riboflavin je vitamin B-kompleksa koji se primjenjuje u obliku soli topljivih u vodi. Ĉesto ga nazivaju i faktorom rasta odnosno disanja stanica. Ukljuĉen je u metaboliĉke procese cijeloga tijela te je neophodan u iskorištavanju energije iz hrane. Riboflavin je naradţasto - ţuti prašak gorka okusa. Slabo se topi u vodi, a otopina je ţute boje. Strukturno gledajući ĉine ga aloksazinska jezgra i ugljikohidrat riboza. Aktivni je sastojak dva koenzima: FMN - flavin-mononukleotida (ĉine ga riboflavin i fosfat) i FAD – flavin–adenindinukleotida(ĉine ga riboflavin, dva fosfata i adenin). Bogat izvor vitamina B2 su jetra, bubreg, riba, jaja, mlijeko, sir, kvasac, zeleno povrće te neoljuštene ţitarice. Do gubitka ovog vitamina moţe doći izlaganjem na suncu te kuhanjem. Preporuĉene dnevne koliĉine (RDA) za odraslu zdravu ţenu su od 1.2 - 1.3 mg, a za zdravog muškarca su od 1.4 - 1.7 mg. Hipovitaminoza nastaje najĉešće nedovoljnim unosom hrane pa moţe doći do problema sa vezivnim tkivom, noktima i vidom.
5
Vitamin B3 se inaĉe nalazi u dva oblika: kao nikotinska kiselina (niacin, vitamin B3) i kao amidne kiseline - nikotinamid (niacinamid, vitamin PP). Topljivi su u vodi. Nikotinska se kiselina najĉešće upotrebljava u profilaksi i u lijeĉenju pelagre. Vitamin B3 ĉine derivati piridina. Nikotinska kiselina je bijeli kristaliĉni prašak koji se topi u vrućoj vodi i glicerolu, a slabo topi u eteru i kloroformu. Nikotinamid je takoĊer bijeli kristaliĉni prašak, ali se lako topi u vodi i glicerolu, a teško u eteru i hloroformu. Glavni izvor ovog vitamina ĉine namirnice kao npr. meso, jetra, jaja, mlijeko, riba, krompir, zeleno povrće te kvasac. Preporuĉene dnevne koliĉine (RDA) nisu strogo definirane i kreću se u rasponu od 15-20 mg. Nikotinska kiselina i nikotinamid funkcioniraju u tijelu nakon prevoĊenja u nikotinamid–adenindinukleotid (NAD) ili nikotinamid–adenin–dinukleotid-fosfat (NADP). NAD i NADP su koenzimi brojnih enzima ukljuĉenih u ćelijsko disanje, stvaranje adenozin trifosfata (ATP) itd. Sluţe kao akceptori H+ u reakcijama dehidrogenacije. Inaĉe ovaj vitamin pomaţe u odrţavanju probavnog sistema i ublaţava ţeludaĉno - crijevne poremećaje. Nedostatak nikotinske kiseline dovodi do bolesti poznate pod imenom pelagra. Tada dolazi do promjena na koţi koja je izloţenija svjetlu (ljuštenje, svrbeţ), na mukoznoj sluznici, u probavnom traktu (dijareja) te u središnjem ţivĉanom sustavu (demencija). Pelagra se ĉesto naziva 3D bolešću jer je obiljeţavaju dermatitis, dijareja i demencija. Javlja se ĉesto u osoba ĉija je prehrana siromašna proteinima, a to je najĉešće kod hroniĉnih alkoholiĉara. Ipak veće koliĉine nikotinske, kiseline za razliku od nikotinamida, mogu biti toksiĉne.
Vitamin B5 ili pantotenska kiselina tradicionalno pripada skupini B-kompleksa, vitamina topljivih u vodi. Pri normalnoj prehrani kod ĉovjeka nije poznata hipovitaminoza jer je taj vitamin vrlo rasprostranjen u prirodi. Sastavni je dio koenzima A koji ima vaţnu ulogu u metabolizmu ugljikohidrata,masti i proteina. Pantotenska se kiselina pojavljuje u vezanom i slobodnom obliku. U koenzimu A je vezana kao pantotenska kiselina dok je u acil - prijenosnom proteinu vezana kao pantotenol. Inaĉe, ta je kiselina ţuta uljasta tekućina koja je nestabilna i vrlo higroskopna te se lako topi u vodi. Zbog njene nestabilnosti danas se iskljuĉivo dobija sintetskim putem. Pantotenska kiselina je vrlo rasprostranjena u prirodi ( panthos = svugdje prisutna). Bogati izvori tog vitamina su u mesu, mahunarkama, jajima, voću i povrću itd. Dnevne koliĉine prema RDA nisu utvrĊene, no obiĉno se preporuĉuje dnevni unos od 4 - 7 mg za odrasle i 3 - 4 mg za adolescente. 6
Unosom u tijelo ova kiselina dolazi u sastav koenzima A te se tako moţe naći u svim organima. Tako je ona vrlo bitan ĉimbenik u izmjeni tvari i odrţanju tjelesne teţine. Hipovitaminoza je vrlo rijetka zbog velike prisutnosti u mnogim namirnicama. Ako ona i postoji, oĉituje se raznim neuromuskularnim poremećajima.
Vitamin B6 ili piridoksin je vitamin B-kompleksa topljiv u vodi. Osim piridoksina vitaminsku aktivnost pokazuju, pirodoksal i piridoksamin. Ovaj vitamin ĉini nekoliko sliĉnih spojeva. Piridoksin, piridoksal i piridoksamin derivati su piridina, a razlikuju se po skupini u poloţaju C4. Piridoksin je bijeli kristaliĉan prašak koji se lako topi u vodi, a teţe u akoholu, hloroformu i eteru. Slabo se razgraĊuje, ali je osjetljiv na sunĉevu svjetlost. Sva tri sastojka se nalaze u prirodi. Piridoksina ima u biljnom i ţivotinjskom tkivu, naroĉito u jetri i bubrezima, zatim u kvascu, ribi, soji, jajima, mlijeku te voću (osobito suho voće, banane, avokado) i povrću (špinat, pšeniĉne klice). Moţe se reći da ga ima svuda. Preporuĉene dnevne koliĉine (prema RDA) za odrasle zdrave muškarce su 2.0 mg, a za odrasle zdrave ţene 1.6 mg pri normalnoj ishrani. U jetri sva tri oblika prelaze u piridoksal fosfat i piridoksamin fosfat. Piridoksal fosfat je inaĉe vrlo vaţan koenzim mnogih enzima u metabolizmuaminokiselina te pri dekarboksilaciji. Nedostatak vitamina B6 je vrlo rijedak. Javlja se kod primjene nekih lijekova ili vezan za nedostatak nekih drugih vitamina B-kompleksa. Simptomi nedostatka se oĉituju na koţi i u središnjem ţivĉanom sustavu. Uz to ovaj vitamin ima i relativno nisku toksiĉnost. Folna kiselina ili vitamin B9 ĉlan je vitamina B-kompleksa. Vaţna je za sintezu DNK i konverziju nekih aminokiselina. Nedostatak moţe dovesti do anemije. Folna kiselina je zapravo pteroilglutaminska kiselina koja se sastoji od tri komponente: 2-amino4-hidroksipteridinske jezgre, p-aminobenzojeve kiseline i glutaminske kiseline. To je naranĉastoţuti kristaliĉan prašak teško topiv u vodi i organskim otapalima. Hidrolizira se pod utjecajem kiselina, a razgraĊuje pod utjecajem oksidansa, reducensa i UV-zraĉenja. U prirodi dolazi u obliku poliglutamata. Bogati izvori folne kiseline su jetra, bubrezi, zeleno povrće, kvasac i orasi. Preporuĉene dnevne koliĉine (RDA) za odrasle iznose 150 200 μg folata. Vaţna je u sintezi nukleinskih kiselina i odrţavanju normalne eritropoeze. Zato pri nedostatku folne kiseline moţe doći do megaloblastiĉne anemije i problema s probavom. Vitamin B15 (pangamska kiselina) nalazi se u mogim biljkama. To je estar glikonske kiseline i dimetil glicina odnosno dimetilglikokola. Uĉestvuje u metabolizmu masti (lipotropno djelovanje). U terapiji se koristi kao kalcijumova so (Calgam).
7
Faex medicinalis – medicinski kvasac; Sacharomyces cervisiae Meyen, Saccaromycetaceae
Kvasac je jednoćelijska gljiva. Ćelije su okrugle ili jajolike, duge 8-10μ i široke 6-8μ. U rastvoru joda se boje ţuto i tako razlikuju od zrnaca skroba. Drogu predstavljaju ţive kvašĉeve gljivice. Droga se dobija donjim vrenjem piva. Svjeţa, meka masa se oslobaĊa gorĉine i ispira, a zatim suši na temperatuti od 30oC. medicinski kvasac je ţut ili tamno ţut prašak, specifiĉnog mirisa i ukusa. Mora se sastojati od pojedinaĉnih ćelija i ne smije sadrţati kolonije nastale pupljenjem kvasca. U njemu su oĉuvani enzimi i njihovo prisustvo se dokazuje specifiĉnim reakcijama. Sušenjem medicinskog kvasca na 102-105oC tokom 2h dolazi do inaktivacije enzima i dobija se droga Faex medicinalis inactivate. Inaktivni kvasac kao i Extractum faecis siccum se koriste u farmaceutskoj tehnologiji kao pomoćne materije za dopunu mase nekih oblika i razblaţivanje sprašenih droga jakog fiziološkog djelovanja. Prmjenjuje se u prehrambenoj, naroĉito industriji prerade mesa. Sastojci: Medicinski kvasac sadrţi bjelanĉevine, masti, ugljene hidrate, mineralne soli, enzime, vitamine, provitamine i dr. Kvasac sadrţi oko 50% proteina. To su uglavnom biološki vrijedni nukleoproteini. Pored toga sadrţe i do 25% ugljenih hidrata koji su sliĉni glukagonu, animalnom polisaharidu. U okviru neosapunjivog dijela lipida kvasca, nalaze se i steroli, najvaţniji je ergosterol koji pod djelovanjem UV zraĉenja prelazi u kalciferol (Vitamin D2). Upotreba: kvasac se od davnina primjenjuje kao oprobano sredstvo za lijeĉenje furunkuloza i nekih drugih koţnih bolesti i za suzbijanje avitaminoza kao izvrstan prirodni izvor vitamina Bkompleksa. Djeluje i kao blagi laksans. Zbog bogatog sadrţaja punovrijednih bjelanĉevina koristi se i u industrijskoj proizvodnji ţivotnih namirnica, u obliku suhog kvasca ili ekstrakta. b) Vitamin C – askorbinska kiselina Vitamin C ili askorbinska kiselina je vitamin topljiv u vodi, a prisutan je u svjeţem voću i povrću. On je jedan od najispitanijih i najviše opisanih vitamina i prvi sintetski dobiveni vitamin. Sudjeluje kao reducens u brojnim biološkim procesima. Vaţan je za sintezu kolagana i karnitina te za metabolizam masnih kiselina. Najjaĉi je antioksidans meĊu
8
vitaminima topljivim u vodi. Inaĉe je vitamin C poznat po skorbutu, bolesti koja nastaje, zbog njegovog nedostatka.
Biološka važnost Askorbinska kiselina je ketolakton sa šest C atoma pa je po strukturi jako sliĉna glukozi. U organizmu se reverzibilno oksidira do dehidroaskorbinske kiseline, koja posjeduje potpunu vitaminsku aktivnost. To je bijelikristalni prah, bez mirisa, kiselog okusa i osjetljiv na svjetlost. Lako se otapa u vodi i u alkoholu te je praktiĉki netopljiv u kloroformu i eteru. Izuzetno je nestabilna i lako gubi svojstva skladištenjem i prokuhavanjem. Podloţna je oksidaciji, posebno na zraku i pod utjecajem alkalija, ţeljeza i bakra. Najbogatiji izvor vitamina c su raznoliko voće i povrće. To su prije svega agrumi (naranĉe, mandarine, limun),šipak, višnja, crni ribiz, lisnato povrće, kupus, krumpir, paprika i dr. U mlijeku i ţivotinjskim tkivima se nalazi malo vitamina C. Preporuĉene dnevne koliĉine (RDA) za odraslu zdravu osobu iznosi 75-90 mg dok se u terapiji koriste i znatno veće doze. Funkcija Askorbinska kiselina funkcionira kao koenzim u brojnim reakcijama hidroksiliranja i amidiranja. Svojim dehidro-oblikom reverzibilni je oksidoredukcijski sustav, koji ima vaţnu ulogu u oksido-reduktivnim procesima i ustaniĉnom disanju. Ima veliku ulogu u stvaranju kolagena znaĉajnog za razvoj i regeneraciju tkiva, krvnih ţila, kostiju i zuba. Vrlo je vaţno znati da povećava otpornost organizma prema virusnim i bakterijskim infekcijama ukljuĉujući i alergije, uĉinkovita je kod bolesti dišnih putova i još niz drugih bolesti.Nedovoljan unos vitamina C moţe dovesti do avitaminoze. On se najĉešće dogaĊa kod djece, alkoholiĉara i starijih osaba. Izraziti nedostatak tog vitamina dovodi do bolesti, koja se zove skorbut. Patogenetska podloga skorbuta obuhvaća nemogućnost stvaranja kolagena. Najznaĉajnije se promjene zbivaju na kostima i u krvnim kapilarama (kosti postaju lomljive, zglobovi otiĉu). Zubi postaju klimavi, a zubno meso je oteĉeno i krvari. Ĉesta popratna pojava skorbuta je hipokromna anemija. Mnogi znanstvenici preporuĉuju uprabu velikih doza askorbinske kiseline ĉak preventivno za zdraviji ţivot. Ali ne treba pretjerivati, jer prevelike doze mogu dovesti do stvaranja bubreţnih kamenaca.Askorbat je jedan od glavnih antioksidantnih spojeva, a njegova funkcija je samostalno uklanjanje molekula slobodnih radikala i mikroba, uz potporu drugih vitamina poput vitamina E, vitamina A i minerala kao što su selen i cink. Vitamin C ima široku lepezu blagotvornog djelovanja na organizam. 9
Cynosbati fructus, Rosae caninae fructus – plod divlje ruže; Rosa canina L. – šipurak, Rosaceae
Biljka. Divlje ruţe su ţbunovi visoki i preko 2m. grane su uspravne ili povijene, prekrivene srpasto povijenim trnovima. Listovi su spiralno rasporeĊeni, neparno perasti, sa 5,7 ili 9 listića. Eliptiĉni su, testerasto nazubljeni, goli i glatki. Cvetovi su pojedinaĉni ili u razrešenim cvastima. Ĉašiĉni listići su široko lancetasti s brojnim pripercima. Kruniĉnih listića ima 5, bijele do ruţiĉaste boje. Prašnika i tuĉkova ima više. Plod je zbirna orašica. Razliĉite vrste divljih ruţa rastu od nizija do planinskih oblasti i ĉetinarskih šuma. Droga. Drogu predstavlja nepotpuno zero, osušen plod (pseudofructus) razliĉitih vrsta divlje ruţe. U stvari, plodovi su orašice koje se nalaze u peharasto udubljenoj cvjetnoj loţi (hipancijumu) beru se krajem ljeta, kada nisu potpuno zreli. Zasjeĉe se na vrhu i pri bazi oko drške i suši na suncu ili u zagrijanim sušarama. Tvrd je, malo smešuran, sjajan, crvene ili tamnocrvene boje. Iznutra je obrastao ĉekinjastim dlaĉicama i ispunjen svijetloţutim, ugaonim, tvrdim orašicama. Nakiselog i slatkog je ukusa, bez mirisa. Sastojci. Šipurak sadrţi razliĉite vrste vitamina. Vitamina C ima oko 1%, karotenoida (provitamina A), zatim vitamina K, malo vitamina B kompleksa. U masnom ulju orašica ima vitamina E. TakoĊer, šipurak sadrţi i kompleks flavonoidnih heterozida (vitamin P), voćnih kiselina, šećera, pektina, mineralnih materija i tanina. Djelovanje. Djelovanje je zasnovano na prisustvu vitamina C kao i na prisustvu drugih vitamina i flavonoidnih heterozida. Primjena. Osušeni šipurak se koristi za izradu viaminskog napitka i koristi se tokom zimskih mjeseci kao okrepljujuće i osvjeţavajuće sredstvo za zdrave i bolesne osobe, trudnice i djecu. Naš narod ga koristi preventivno protiv gripa, prehlada i infektivnih oboljenja. Djeluje i kao blagi diuretik, a koristi se i kao dopunska terapija kod reumatizma i artritisa.
10
Šipurak se usitnjava neposredno prije primjene, stavlja u zagrijanu vodu (15-20g na 0,5L vode) i kuha 5-10 minuta, zatim ostavi da odstoji. Cijedi se preko tankog sloja vate i pije nezaslaĊen ili blago zaslaĊen. Sirovi plod divljih ruţa se koristi u prehrambenoj industriji za proizvodnju pekmeza, dţema, soka i vitaminskih koncentrata.
2.2. Liposolubilni vitamini Provitamin A Izvjesni karotenoidi, uneseni s hranom, pretvaraju se u ţivotinjskom i ĉovjeĉijem organizmu u vitamin A, te se zbog toga nazivaju provitamin A. najvaţnija su tri izomerna karotenoida i to: α-karoten, β-karoten i γ-karoten. Razlaganjem njihovih molekula dobijaju se po jedna odnosno od β-karotena dvije molekule vitamina A. Jedinjenja koja imaju hidroksilirani β-jononski prsten (npr.ksantofil) nemaju provitaminska svojstva. Karotenoidi su ţuti do crvenoljubiĉati pigmenti, veoma rasprostranjeni u biljkama. Ima ih i u bakterijama, gljivama i algama. Hemijski su polieni, sagraĊeni od 8 izoprenskih jedinica, te predstavljaju i tetraterpene. Hromofori sistem sastoji se iz mnogobrojnih konjugovanih dvogubih veza. Intezitet boje zavisi od broja tih veza. Ţuta jedinjenja imaju najmanje 6-7 dvogubih veza. Nazivaju se i lipohromi, jer se rastvaraju u mastima. S obzirom da se ne rastvaraju u vodi, u biljkama se ne nalaze u ćelijskom soku nego su lokalizovani u hromoplastima, plastidima plodova, cvjetova i drugih dijelova biljaka i umjesto hlorofila u hloroplastima – plastidima zelenih biljnih dijelova u obliku hidrosolubilnih kompleksa sa bjelanĉevima ili u kapljicama masnog ulja. Karotenoidi su preteţno ugljikovodici. Oksidovani karotenoidi sa hlorofilom i α- i β-karotenom u svim zelenim listovima biljaka. Mogu se smatrati derivatima likopina, alifatskog tetraterpena (crvene boje paradajza, Solanum lycopersicum L., Solanaceae). Karoteni su veoma rasprostranjeni u biljnom svijetu. U svim zelenim biljnim dijelovima, pored hlorofila, ksantofila prisutan je i β-karoten, koje ĉesto prati α-karoten. RijeĊi je γ-karoten. U najbogatije izvore karotena spade mrkva (Daucus carota L., Apiaceae) u kojoj je otkriven 1831. godine. U 100g svjeţeg materijala sadrţi 10-20mg. Karoten se industrijski dobija ekstrakcijom iz svjeţe mrkve (Dauci redix recens), lišća lucerke (Medicago sativa L., Fabaceae), iz bundeve (Cucurbitae fructus recens) i dr. Karotenoidima se bogate i ove biljne droge: - Calendulae flos / Calendula officinalis L., Asteraceae – neven - Bidentis herba / Bidens tripartitus L., Asteraceae – koziji rogovi - Gnaphalii uliginosi herba / Gnaphalium uliginosum L., Asteraceae – srcopuc - Sorbi folium / Sorbus aucuparia L., Malaceae – jarebika
11
Vitamin D Vitamin D ili kalciferol je antirahitiĉni vitamin, a ĉesto ga nazivaju i vitaminom sunca. Iz istorijskih razloga se svrstava meĊu vitamine iako se po većini obiljeţja radi o hormonu (steroidna struktura). Zajedno sa paratireoidnim hormonom regulira koncentraciju kalcijevih iona u plazmi. Prije njegova otkrića mnogi ljudi su bolovali od rahitisa, a posebno djeca. Zato su mu u prošlosti posvetili naroĉitu paţnju. Danas se zna da taj vitamin moţe sprijeĉiti i lijeĉiti rahitis. Skupina vitamina D obuhvaća 7 vitamina koji se meĊusobno razlikuju u strukturi boĉnog lanca u poloţaju 17. Ali kad se govori o vitaminu D u uţem smislu misli se na smjesu vitamina D2 (ergokalciferol) i D3 (kolekalciferol). Ergosterol (provitamin ergokalciferola) je biljnog porijekla, dok je 7 - dehidroholesterol (provitamin kolekalciferola). Najĉešće su to bijeli kristali. Vitamin D praktiĉki je netopiv u vodi, ali se otapa u alkoholu , hloroformu i eteru te u biljnim uljima. Nije stabilan u kristaliĉnom stanju pa ga ĉesto nalazimo u uljnim otopinama koje su stabilne. Vitamin D se u tijelu moţe sintetizirati u koţi pod utjecajem ultraljubiĉastih zraka iz provitamina. Ali se moţe unositi i hranom. Najviše ga ima u ribljem ulju i mesu, mlijeku i mlijeĉnim prozvodima i ţumanjku, te gljivama. Dnevni zahtjevi za vitaminom D relativno su mali i odrasli ga nadoknaĊuju izlaganjem suncu ili hranom. Preporuĉena dnevna koliĉina (RDA) iznosi 5 - 10 μg. Primarna je uloga vitamina D odrţavanje homeostaze i konstantne koncentracije kalcija i fosfata u plazmi. Potiĉe njihovu apsorpciju iz probavnog trakta. Pridonosi jaĉim kostima i zdravim zubima te je vrlo uĉinkovit u razvoju djece. Nedostatak vitamina D oĉituje se kliniĉki hipokalcijemijom, hipofosfatemijom ili općom demineralizacijom kosti, bolovima u kostima, spontanim frakturama i slabošću mišića. To je uzrokovano nedovoljnom resorpcijom kalcija i fosfata. Tako moţe doći i do bolesti koja se zove rahitis. To je metaboliĉka bolest kostiju. Kosti postaju mekane i naginju deformacijama dok zubi postaju defektni. Najĉešća je kod djece pa je njima vitamina D najviše potreban. U odraslih se javlja rijetko. Primjenom velikih doza vitamina D dolazi do poremećaja u matabolizmu kalcija te su prvi simptomi hipervitaminoze vezani uz hiperkalcijemiju. To su umor, probavne smetnje, gubitak teţine, anemija pa i depresija. Dolazi i do dodatnog taloţenja kalcija u bubrezima i gušteraĉi. Vrlo je teško predozirati se D vitaminom.
12
Vitamin E predstavljaju u mastima topljivi tokoferoli koji u organizmu djeluju kao jako dobri antioksidansi. Nedostatak vitamina E vrlo je rijedak jer je taj vitamin vrlo široko zastupljen u hrani. Nalazi se u svim tkivima u organizmu, a najviše ga je u jetri, masnom tkivu i mišićima. Poznato je osam tokoferola (svi su alkoholi) sa aktivnošću vitamina E dok se najvaţnijim smatra α-tokoferol koji ĉini 90% tokoferola u ţivotinjskimtkivima i pokazuje znaĉajnu biološku aktivnost. α-Tokoferol je derivat kromana s izoprenoidnim boĉnim lancem. Ono je zelenkasto ţuto viskozno ulje koje je netopivo u vodi, a topivo u alkoholu i biljnim uljima. Vitamin E nije dobro drţati uz plastiku jer se veţe za nju što bi izazvalo razne probleme. Tokoferoli su u pravilu vrlo rasprostranjeni u hrani. Bogati izvor vitamina E su biljna ulja posebno suncokretovo, sjemenke, bademi, kikiriki, jaja i dr. Preporuĉene dnevne koliĉine su za odraslu ţenu 8 mg, a za odraslog zdravog muškarca su 10 mg. Kao antioksidans vitamin E sprijeĉava oksidaciju nezasićenih masnih kiselina (membranskih lipida) te reagira sa slobodnim radikalima. Nedostatak ovog vitamina je vrlo rijedak, a moţe se pojaviti jedino nakon iscrpljenosti i neadekvatne prehrane koja traje mjesecima. Pošto djeluje na krvotok i prokrvljenost tkiva, uvrijeţeno je mišljenje da vitamin E djeluje kao prirodni afrodizijak. Kod dugotrajnog uzimanja većih koliĉina mogu nastupiti poteškoće sa vidom. MeĊutim, najnovije znanstvene studije su dokazale da vitamin E povećava rizik od raka prostate u muškaraca. Ima ga naroĉito u masnom ulju iz klica pšenice, kukuruza, pirinĉa, iz sjemena pamuka i drugih biljaka.
13
Vitamin K je poznat kao koagulacijski, odnosno antihemoragiĉni vitamin, jer ima vaţnu ulogu u zgrušavanju krvi. Nedostatak ovog vitamina moţe rezultirati raznim hemoragiĉnim bolestima. Ovo je skupina od nekoliko vitamina od kojih su neki topljivi u vodi, a neki nisu. Ta skupina od nekoliko vitamina po svojoj su strukturi naftokinoni. Vitamini K1 (fitomenadion) i K2 (menakinon) su prirodnog porijekla, a K3 (menadion) se dobiva sintetski. Oni nisu topivi u vodi i pod utjecajem svjetlosti se raspadaju. Ĉesto se koriste preparati menadiol-natrijfosfat imenadion-natrij-bisulfit. Dnevne koliĉine vitamina K su jako male. Zdrava ga osoba moţe dovoljno nabaviti putem hrane ili sintezom menakinona pomoću bakterija koje se nalaze u crijevima. Za odraslu zdravu osobu RDA se kreće izmeĊu 60 μg i 80 μg. Vitamin K je prijeko potreban za sintezu bjelanĉevina koje sudjeluju u procesu koagulacije krvi. Sinteza tih bjelanĉevina odvija se u jetri. Hipovitaminoza je kod ovog vitamina rijetka jer je prisutan u razliĉitim vrstama hrane, a ako ona postoji, potrebno je uzimati veće koliĉine vitamina K zbog raznih hemoragija. Moţe doći ĉak i do hipoprotrombinemije (kad oštećene jetrene stanice ne mogu iskoristiti vitamin K). U droge bogate vitaminom K1 ubrajaju se: -
Urticae folium ( Urtica dioica L., Urticaceae) Maydis stigmata ( Zea mays L., Poaceae) Bursae pastoris herba (Capsella bursa pastoris L., Brassicaceae Viburni cortex ( Viburnum opulus L., Caprifoliaceae) Millefolii herba (Achillea millefolium L., Asteraceae)
14
III.
LITERATURA
Kovaĉević, N. (2004.) Osnovi farmakognozije. Srpska školska knjiga, Beograd B. Lukić, P. (1985.) Farmakognozija. Savez socijalistiĉke omladine farmaceutskog fakulteta u Beogradu, Beograd http://www.google.ba/imgresRosa_canina_hips.jpg&w=448& (24 April 2011, 03:08.) http://www.google.ba/imgres?q=vitamin+k1&um=1&hl=bs&sa=G&gbv=2&tbm=i (2010/12/08, 14:26) http://hr.wikipedia.org/wiki/ (6/ June/ 2011, 01:01)
15
