Dragoš Kalajić - Smak Sveta

A-PDF Image To PDF Demo. Purchase from www.A-PDF.com to remove the watermark

Dragoš Kalajić rođen je 1943. u Beogradu. Diplomirao je s najvišim ocjenama (30 e lode) na rimskoj Accademia di Belle Arti 1966. S istom je ocjenom obranio i diplomski rad iz povijesti umjetnosti, s tezom o ikonološkom značenju dvojne per­ spektive feske II Diluvio Paola Uccella. Član je uređivačkog odbora književnog časopisa »Delo«, Beograd. Objavio je sli­ jedeća djela: Krševina, Nezavisna autorska izdanja Slobodana Mašića, Be­ ograd 1968. Uporište — rehabilitacija strukture integralnog čoveka, iz­ danje »Delo« (»Nolit«), Beograd 1971. Mapa (anti)utopija — ogled jedne morfologije krize kul­ ture modernog Zapada, izdanje »Zamak kulture«, Vrnjačka Banja 1978. Jugoslavenska likovna kritika 1970— 1977 (predgovor i anto­ logija u katalogu izložbe AICA, »Umjetnost u Jugoslaviji 1970/78«) izdanje »Collegium artisticum«, Sarajevo 1978. Studije, eseje i kritike objavljivao je u nizu jugoslavenskih listova i časopisa, kao što su »Politika«,. »Borba«, »NIN«, »So­ cijalizam«, »Delo«, »Umetnost«, »Sinteza«, »Književna reč«, »Danas«, »Vidici«, »Gradac«, »Aš«, itd. Za drugi program Televizije Beograd u razdoblju 1978— 1979, pripremio je i emitirao niz jednosatnih tv-eseja i re­ portaža, među kojima se ističu Planetarna kultura, Salvador Dali, Непгу Moore i putevi savremene skulpture, U krupnom

DRAGOŠ KALAJIĆ/SMAK SVETA

PREDGOVOR PISCA Antička pisana kultura ne poznaje običaj predgovora. Kao pravi presedan, on se pojavljuje tek u periodima dekadencije, kada ljudi sa razlogom gube poverenje u svoje moći. Zato i pisci, od čitaoca unapred traže izvinjenje za sopstvene nemoći. Već je Caton, na margini jednog takvog predgovora, u zna­ ku izvinjenja, opominjao da ono što iziskuje izvinjenje, nije trebalo ni činiti: »Reci mi, molim te, ko te je terao da činiš ono za šta pre samog čina tražiš da ti bude oprošteno?« U modernim vremenima, svakodnevno iskustvo života svedoči da samo manjina uljudnih traži izvinjenje za ono što će učiniti, ili što je učinila; ipak, početak modernih vremena koincidira sa obnovom običaja pisanja predgovora knjigama. Ali, u tom slučaju, predgovor je neophodnost; zapravo, kao što primećuje Quadrelli, sasvim je moderna predrasuda da treba čitati knjige — da bi se znao njihov sadržaj. U drevnim vremenima pismenosti, za upućene je bilo dovoljno znati nas­ lov da bi se znalo i o čemu uči knjiga. Tada je svet bio u sre­ dištu Ptolomejevih sfera, a čovek je bio upravo središte toga sveta: samo onaj ko se nalazi u središtu, ili je i sam središte — ne može se osećati izgubljen. Čovek je živeo u jednom poz­ natom, da ne kažemo prisnom svetu, gde je sve »novo«, neo­ čekivano ili neobično bilo sinonim bezvrednog ili nepoželjnog, jer je dolazilo iz predela izvan središta, sa ekstrema, dakle iz

5

eks-centričnosti. Ali, kao što je poznato, sa kosmološkim revo­ lucijama Renesanse, počinje moderno doba, i čovek gubi svoj središnji položaj. Tu novo, neočekivano i neobično čine pra­ vilo, a osečanje središnjosti bića pravi je izuzetak. Industrij­ ska borba protiv prirode — menja prirodu, a gde ima mnogo odstupanja od prirode, tu ima i mnogo čudovišnosti. Eto zaš­ to je predgovor postao neophodan. Sa tom velikom promenom u životu čoveka Evrope, sa »gu­ bitkom Centra«, menja se, radikalno, i hijerarhija vrednosti i klasična aksiologija. U modernom dobu, putevi kulture vode u suprotnom pravcu od onoga, kojim su vitezovi Okruglog sto­ la galopirali: ka Graalu, ka peharu Centra. Dakle, moderni pra­ vac je upućen svemu što je ekscentrično, i lov na čudovište postao je besomučan, jer je lovište veoma siromašno: ne veće od ljudske lobanje. Suočivši to siromaštvo lovišta, poslednja generacija lovaca čudovišnog morala je da racionališe lov, da podeli sektore i ograniči prava. Tako, paradoksalno, predgovor ponovo postaje izlišan, jer nije potrebno čitati knjige da bi se znao njihov sadržaj: dovoljno je pročitati ime pisca da bi se znalo šta lovi: »prazninu« ili »inkomunikabilnost«, »mučninu« ili »apsurd«, »metamorfoze« čoveka u insekte ili »alijenaciju«, »libido« ili »tok svesti« . . . Pa ipak, ja pišem predgovor, ali ne samo zato što je moje ime nedovoljno poznato da bi čitaocu bilo dovoljno za obaveštenje o sadržaju knjige. Naime, sadržaj ove knjige je zaista nov, neočekivan ili neobičan: »smak sveta«. U stvari, tu je nov, neočekivan ili neobičan upravo pristup fenomenu »smaka sve­ ta«, jer je sam fenomen već postao opšte mesto svakodnevne svesti, pripadajući onim idejama pred kojima ljudi obično sležu ramenima i odlaze dalje, pametnijem poslu ili cilju. Uzgred rečeno, čini mi se da je takva ravnodušnost pred ide­ jom »smaka sveta« veoma opasna. Istina, tokom istorije čo­ vek je veoma često dizao uzbune pred opasnostima od »sma­ ka sveta«, ali su se one redovno pokazivale neosnovane. Dokaz tome je i činjenica da živimo. Ali, da li »smak sveta« obavezno podrazumeva uništenje fizičkog života? Konačno, zašto bismo »smak sveta« morali zamišljati kao nešto što se sreće samo u budućnosti? Zašto »smak sveta« ne bi mogao biti i događaj

6

naše savremenosti, ili čak prošlosti? U mojim razmišljanjima, takva su pitanja postala prvo pretpostavke, a potom, iz razloga koje ću izložiti, i usvojena gledišta razmatranja. Dakle, ovaj predgovor ima funkciju uvođenja čitaoca u novu oblast misli, odnosno u ideju da je »smak sveta« upravo aktualnost kulture Zapada. Mislim da je najbrži uvod u tu ob­ last onaj koji sam sam prešao: uostalom, ne poznajem brži ili kraći. Ušao sam u prostor »smaka sveta« u jesen 1976, odazvavši se pozivu jednog izdavača da za njegovu popularnu bi­ blioteku priredim izbor iz komentara i reportaža, objavljenih prethodnih godina u »Borbi« (pod zajedničkim nazivom »Op­ timističke beleške«) i mesečniku »A$« (rubrika »Happening«). Imajući u vidu namenu, odnosno profil čitaoca, odlučio sam da knjigu snabdem i sažetim rečnikom stranih izraza i poj­ mova koji su više podrazumevali nego što su objašnjavali, i koji su često, u savremenim kontekstima, poprimali nova značenja, različita od originalnih. Čitajući ponovo te tekstove, koji su bili pisani neposredno, a ponekad i diktirani, slovoslagarima, otkrio sam da poseduju zajednički činilac, jedinstvenu boju, boju sumraka Zapada. Ta­ ko sam u toj lektiri, vadeći izraze i pojmove za rečnik, naišao na reč lepog, ženskog roda: »dekadencija«. Stajala je u reče­ nici koja je poredila modernu sa rimskom dekadencijom. Za trenutak sam odložio tekst i, zagledan u noć iznad Beograda, pomislio kako protagonisti rimske dekadencije nisu bili svesni činjenice da proživljavaju kraj svoje imperije. Ta pomisao rodila je drugu: možda i danas moderni čovek kulture Zapada proživljava svoj sumrak, svoj kraj vremena, svoj »smak sveta«, nesvestan da ga živi, da mu prisustvuje? Prethodno pitanje rađa drugo pitanje: na čemu počiva ta nesvest, ta iluzija života u smrti? Možda počiva na tome što naša svest da živimo traje duže od naše svesti da umiremo? Mo­ žda počiva i na uverenju da »smak sveta« mora biti obavezno u obliku neke materijalne katastrofe planetarnih razmera? Jas­ no, sile, koje su toliko moćne da mogu izazvati materijalnu katastrofu sveta, prevazitaze sve što je čovek iskusio. Bez premca u ljudskom iskustvu, one su i bez ozbiljnih prepreka.

7

Otuda je čovek sklon da takvu katastrofu zamišlja kao tre­ nutni fenomen. Ako je za stvaranje sveta bilo potrebno šest dana, za njegovo rušenje očigledno je dovoljno neuporedivo manje vremena. Jasno je da takvo shvatanje »smaka sveta«, u svesti modernog čoveka, potiče iz hrišćanskog odgoja, iz hrišćanske Apokalipse. Ali, postoji i niz drugih tradicija koje ne govore o materijalnoj katastrofi već o duhovnoj katastro­ fi čoveka, kao osnovnom obeležju »smaka sveta«. Takva kon­ cepcija »smaka sveta« karakteriše upravo sve verodostojne evropske tradicije. I pošto ljudsko iskustvo svedoči da su preobražaji duhovnih ili duševnih sadržaja najčešće veoma dugotrajni, da traju vekovima, pa i milenijima, može se za­ ključiti da bi »smak sveta« u znaku duhovne katastrofe mo­ rao biti ne nagao, već postepen, dugotrajan proces. Tako sam dakle stao pred alternativu: stvarati rečnik »sma­ ka sveta« sa stanovišta potvrđivanja njegove aktuelnosti, ili sa stanovišta odbijanja da postoji takav fenomen? Morao sam se odlučiti za jednu od alternativa i zbog ograničenosti raspo­ loživog prostora. Odlučio sam se za prvu alternativu, jer je ona očigledno korisnija, a uz to obostrano — i za pisca i za čita­ oca — zanimljivija. Hronološki poslednji problem s kojim sam se suočio u pripremama za pisanje rečnika pojmova i izraza moderne kul­ ture, što kao simptomi ili znaci, odaju realnost ili bliskost »smaka sveta«, bio je problem određenja kriterijuma za dija­ gnozu. Kako prepoznati u određenoj pojavi, u određenom iz­ razu, simptom ili znak kraja vremena, »smaka sveta«? Prvi odgovor veoma je jednostavan i upućuje na analogije ili izomorfije ovog pravila: da bi se spoznala smrt, treba poznavati život; da bi se spoznala agonija, čudovišnost, degeneracija, tre­ ba znati šta je to vitalnost, lepota i formativni princip gene­ racije, stvaranja. Sledeći problem je neuporedivo teži: šta uzeti kao primere ili modele, uzore vitalnosti, lepote i istine? Očigledno je da takve primere ili uzore nije korektno tražiti u modernom dobu: Veliki deo njegovih sadržaja verovatno pripada sferi simptoma »smaka sveta« ili potpada pod udare sila katastrofe. Drugi deo, jesu pozitivni sadržaji koji nisu

8

iscrpli svoju istorijsku misiju, te sa strogo formalnog gledi­ šta nije korektno upotrebljavati elemente vrednovanja, koje oni nesumnjivo pružaju. Uostalom, sklon sam težim putevima, jer i pisanje čini deo igre, onog rimskog ludere, a samo igrači bez ambicije idu prečicama, koriste najjednostavnije postupke. Dakle, u traganju za paragonima koji bi metodom komparacije omogućili spoznaju simptoma ili znakova »sma­ ka sveta«, prevazišao sam najširu definiciju »modernog do­ ba«, ušavši u doba najranije mladosti Evrope, čije vrednosti trajno privlače naše misli i snove. Uostalom, i sa gledišta moderne kulture takav metod stva­ ranja, pomoću poređenja drevnih i modernih sadržaja — potpuno je legitiman, jer je uobičajen. Šta bi za nas značio Joyceov U l i k s bez Homerove O d i s e j e ? Joyceovo delo po­ stoji sa svojim značenjima zahvaljujući Homerovom delu, kao što parazit postoji zahvaljujući živom organizmu koji uništava da bi opstao, kao što svest o noći postoji zbog iskustva svetlosti Sunca. Tek privedeni Homerovim junacima, Joyceovi junaci žive svojim punim smislom i značenjem. Tamo, Odisej nezadrživo prelazi sve prepreke da bi se vratio svom Centru, svom kraljevstvu i zavičaju — Itaki. Ovde, u modernom dobu, parodija Odiseja koja se zove Blum luta bez cilja i svrhe, bez centra i Itake, te nije slučajno da ga Јоусе obrezuje, jer je u to vreme jevrejstvo bilo sinonim »večnog progonstva«, bez otadžbine. Ali, Blum nije ni dobar Jevrejin, jer se ženi ne-Jevrejkom, irskom katolkinjom, koja je sa svojim neverstvima i erotskim maštarijama sušta antiteza Penelopi. I pošto je Dedalus samo bedni surogat Telemaha, koji u Blumu ne nalazi moć duhovnog upućivanja i očinsko svojstvo auctoritas, može­ mo zaključiti da su Blum i Moli par bez potomstva, bez buduć­ nosti, kao i bez doma, par u kome se prepoznaje inkarnacija modernog, kosmopolitskog čoveka sa njegovim industrijama prezervativa, kontracepcionih sredstava i abortusima, jer te industrije onemogućavaju porod. Prionuvši na pisanje rečnika »smaka sveta« ubrzo sam primetio da gubim kontrolu nad njegovim dimenzijama. K o­ načno, rečnik je obimom prevazišao u početku zamišljenu

9

knjigu. Tako sam prvobitnu nameru odložio za drugu priliku, tim pre što su i mnoge ideje ili podaci iz pomenutih eseja i reportaža ušli u ovaj rečnik kao njegov sastavni deo. Na kraju, ostaje mi da zahvalim čitaocu na ukazanom poverenju, o kome svedoči to što ovu knjigu drži u ruci. Beograd, zima 1977/78.

10

SMAK SVETA

AGRESIVNOST Jedan od velikih znakova vremena dvadesetog veka je fe­ nomen kvantitativnog širenja i kvalitativnog usavršavanja ob­ lika i sredstava »iracionalne« agresivnosti. Ekspanzivna sfera sredstava agresivnosti odavno je prevazišla strogo militarne okvire, obuhvatajući sve šire horizonte »tehnološkog univer­ zuma«, što je dovelo do promene statusa čoveka koji je sve manje korisnik, a sve više i češće upravo žrtva nasilja istog univerzuma; prespektive tehnološkog univerzuma vode apokaliptičnim ishodištima, u znaku ekološke katastrofe i iščeznuća ljudske vrste. Na drugoj strani, uprkos Snowovim tezama o antagonizmu »dveju kultura«, veći deo ideja i prakse »humanističke« kul­ ture posredno ili neposredno podržava tu agresivnost »tehno­ loškog univerzuma«, stvarajući analogan fenomen progresiv­ nom proizvodnjom ideja i dela u znaku nasilja. Tako su i ideje, koje se suprotstavljaju fenomenu agresivnosti, zapravo duboko određene predmetom svog opovrgavanja: paradok­ salno, ideali »pacifizma« i »tolerantnosti«, usled svog radika­ lizma, određenog apokaliptičnim perspektivama fenomena agresivnosti, takođe sadrže elemente nasilja, upućujući na ista ishodišta, jer podrazumevaju značajna oštećenja čoveka, ništenje nagonskih poriva i ljudskih razlika. Svet u kome su poništene sve razlike, u kome su uništene sve osobenosti —

13

isto je toliko žrtva agresivnosti kao i ovaj svet koji pati i umire zbog sukoba tih razlika i osobenosti. Konačno, i opet paradoksalno, krajnji cilj nasilja činjenih u ime razlika i osobenosti podrazumeva upravo ishodište ideala »pacifizma« i »tolerantnosti«: svet bez razlika i osobenosti, svet u znaku trijumfa jedne osobenosti. Značajno je da širenje i usavršavanje oblika i sredstava agresivnosti u kulturi ima za posledicu gubljenje mnogih formalnih i sadržajnih razlika ili raspona između njene »os­ nove« i »vrha«, između svakodnevnog života i »elitnih« radi­ onica čija dela i ideje menjaju društvo kao virtualnosti budu­ ćnosti. Ta dva pola kulture, povezana mrežom metastaza agresivnosti, stvaraju sad identična dela i ideje. Često nema nikakve bitne razlike između činjenice svakodnevnog života, zabeleženih u kriminalističkoj hronici, i ideja iz sfera umetnosti. Primećuje se obrtanje uticaja, te tako »osnova« kulture određuje svoj »vrh«: Početkom šezdesetih godina ovog veka bande maloletnika urbanih babilonija Zapada izumele su novu igru, koja počinje radosnim poklikom:»Let’s bum a bum!« (»Spalimo skitnicu!«). Izabranu žrtvu, obično neku usnulu i nemoćnu skitnicu, polivaju benzinom, potom na nju bacaju upaljene šibice da bi je pretvorile u urlajuću živu baklju, da bi tako uživali u grotes« knim pokretima života u agoniji, ropcu, smrti. Svojevremeno, jedan od uhvaćenih vinovnika izjavio je novinarima: »Shva« tam da to nismo trebali da uradimo. Ali, verujte mi, smrtno smo se dosađivali.« Potom je upitao: »Hoću li moći da sutra idem u školu?« No već krajem šezdesetih godina ta okrutna igra dobija i svoju umetničku glorifikaciju u delu The Wilds boys Williama Burroughsa, koji tehnikom cut-up i vizionar­ skim mesijanizmom pripoveda o »divljim dečacima«, mladim, svirepim pederastima čija pobuna ruši »belu civilizaciju«, primenjajući gerilsku tehniku »bandi benzina«: »Tog proleća su bande benzina obilazile gomile đubrišta, bulevara i trgove grada, polivajući sve benzinom, paleći sve ljude: mladi ljupki par koji sedi u salončetu srednje buržoazije, kad! kad!: good by, dečaci benzina upadaju unutra i polivaju ih benzinom od glave do p ete. . . jedan fotogram dečaka koji pali šibicu, izla­

14

zi iz grupe, poliva par, potom upaljuje šibicu marke Swan; mlado čisto lice, surovo kao vatra pročišćenja.« Pre nekoliko godina izvesni se Charles Whitman, student arhitekture Univerziteta u Teksasu, popeo sa svojim snajpe­ rom na toranj campusa nakon što je ubio svoju majku i ženu. Sa tornja je ranio trideset a ubio petnaest slučajnih prolazni« ka. Ali, to je samo jedan primer, jedno ime, u nizu primera i imena mode pucanja po gomili, nasumce. Masovno zgraža­ nje koje izaziva ta moda razumljivo je ali neopravdano ako se ima u vidu da je »nadrealizam« postao jedan od osnovnih i priznatih sadržaja moderne kulture, od njenih »pantheona«, od muzeja i antologija, do masovnih komunikacija, gde se po­ trošnja stimuliše »nadrealističkim« jezikom. Naime, svojevre­ meno je osnivač »nadrealizma«, Andre Breton, definisao »sa­ vršeni nadrealistički čin« u sledećim terminima: »izaći na ulicu sa revolverom, i pucati nasumce po gomili.« Kriminalističke hronike beleže sve učestalija ubistva »bez razloga«. Nije zabeleženo da je ijedan od tih ubica čitao Andrea Gidea, koji je stvorio prvi, literarni model »bezrazložnog čina«, po kome njegov junak ubija nepoznatog putnika »bez razloga«, bacivši ga iz voza u pokretu. Ta koincidencija osve­ tijava i činjenicu kidanja veza umetnosti i društva, te tako uinetnost ne određuje više budućnost društva već, poput medijuma, sluti događaje budućnosti. U vreme rađanja filma Guillaume Apollinaire piše vizio­ narsku, »crnohumornu« priču o stvaraocima »naturalističkog filma« u kome teče prava krv, u kome glumci padaju da se više nikad ne dignu. Danas je ta vizija postala okrutna stva­ rnost, čije je ime »snuff movies«, »filmovi smrti«, dakle fil­ movi u kojima se kuršumi i bodeži zarivaju u živa tela, u prava srca, donoseći istinsku smrt. Filmovi te vampirske ki­ nematografije, prikazivani u tajnim klubovima, donose svojim tvorcima ogromne zarade visokim cenama eksploatacije (dve stotine dolara za ulaznicu) i uštedama na troškovima snima­ nja: obećani honorari ne isplaćuju se mrtvim glumcima. Sa­ hrana je jeftina: tela mrtvih bacaju se na đubrišta, kao što je to učio Bunuel u fiJmu Los Olvidados.

15

Za sredstva masovnih komunikacija sve brojniji slučaje­ vi osvetničkih kastracija prava su »poslastica«, jer obezbeđuju sigurnu »senzaciju« za morbidni i veseli voajerizam ma­ sovne publike koju pri tom najviše interesuje »tehnika« i uz­ rok. Tako je u vesti o osveti jedne izneverene devojke iz Na­ pulja naslov istakao sredstvo osvete: »Žiletom protiv muškosti«. U slučaju Nemice Marije Fritzum koja je mužu pri spavanju zapušila usta novinama i potom pristupila »rezu«, akcenat je stavljen na uzrok: »Suviše sam patila zbog te stva­ ri«. Naime, »ta stvar« nije izvršavala »bračne dužnosti«. Os­ veta izvesne Johane M. nad izvesnim Hansom Berchom pru­ žila je priliku za humorno objedinjenje uzroka i tehnike u naslovu: »Razočarana kuvarica — skuvani penis«; sledi vest iz koje se saznaje da je Johana M. prolila vrelo ulje po penisu žrtve: »Sad bar Hans zna koliko je vrela Ijubav jedne razo­ čarane žene«. Jedan beogradski nedeljnik, svojevremeno je do­ nosio »memoare« žrtve »slučaja iz Kragujevca«, u kojima su iscrpno izložene sve pojedinosti, od uzroka preko »tehnike« sve do nada izazvanih obećanjima da »sovjetska Akademija na­ uka radi na tom slučaju«, priprema »veštački penis«, kako bi se pisac »memoara« mogao ponovo osetiti »kao čovek«. No, hronika tog aspekta kulture svakodnevnog života, u znaku kastracije, ima savršeno simetričan odraz u »elitnoj« sferi kulture Zapada, od ideologije »feminizma« sve do prakse »telesne umetnosti«. Jedan od deklarisanih ciljeva feminizma jest upravo borba protiv »penisokratije«, pa shodno tome ra­ dikalne struje predlažu kastraciju kao sredstvo za postizanje tog cilja. Skraćenica »SCUM«, kao ime jedne od tih struja ra­ dikalnog feminizma, znači: »Društvo za kastraciju muškara­ ca«. Na drugoj strani tog horizonta, središnji događaj u »telesnoj umetnosti« bio je upravo autokastracija Rudolfa Schwarckoglera: odsekavši svoj ud, on se u istoj »akciji« okomio i na svoje oči, ubrzo izdahnuvši kao idol novih avangardi. U novim avangardama, za razliku od klasične estetike, vrednost počiva na razaranju a ne na stvaranju, na oštećenju a ne obogaćenju stvarnosti. Otuda su dela Lucija Fontane stvara­ na zarezima žileta po belim, praznim platnima; dela Alberta

16

Burija stvaraju bacači plamena, otvarajući rupe na površina­ ma plastičnih masa, a Arman stvara svoja dela lomeći sekirom klavire. To rušenje, shvaćeno kao građenje umetnosti, ima također simetrični odraz u stvarnosti svakodnevnog ži­ vota bandi urbanih aglomerata Zapada, od skandinavskih »raggarsa« do severnoameričkih »anđela pakla«, koji se okom­ ljuju na automobile, izloge, lica prolaznika, kao inkarnacije Bunuelovih »anđela uništenja«, čiji gesto vi agresivnosti sa­ drže i znake vrednovanja sveta, u terminima bezvređa. Zato skulptor Niki de St. Phalle uz svoja dela prodaje i karabine sa kojima ista dela, po uputstvu autora, treba uništiti u paramparčad. Sav taj planetarni, kontinuirani spektakl agresivnosti pra­ ti mračna radost masa, odgajena već u kompaniji crtanih fil­ mova Walta Disneyja, gde se na primer prikazuju posledice eksplozije dinamita u čeljustima antropozoomorfnih »junaka«, kao finala njihove odiseje kroz prostor ispunjen maštovitim izumima i spravama za gnječenje, razvlačenje i mlevenje žrtvi. Svi navedeni primeri analogija života i umetnosti samo su mali segment u virtualno beskrajnom mozaiku univerzuma agresivnosti, čija ekspanzija obećava apokaliptične ishode. Otuda je problem određenja uzroka agresivnosti u središtu »humanističkih« nauka, od antropologije do sociologije. Utili­ tarnu premisu tih istraživanja čini ideja da će otkriće uzroka omogućiti otklanjanje agresivnosti njegovim odstranjenjem. Zaključci jednog Konrada Lorenza ne dopuštaju velike na­ de, jer sugerišu misao da je agresivnost urođena osobina, koja se ne može obuzdati bez drugih, isto tako katastrofičnih posledica. Druga velika škola interpretacije fenomena agresivnosti polazi od biheviorističkih premisa, te uzrok prepoznaje u sa­ mom ambijentu čoveka, pretpostavljajući da će pozitivnom izmenom ambijenta biti moguće otkloniti negativne posledice agresivnosti. Fromova sociološko-psihološka analiza pomiruje obe škole, te razlikuje negativnu, »zlu«, i pozitivnu, »odbranbenu agresivnost«. Prva agresivnost »nije urođena, nije jedin­ stvena kod ljudi i životinja, nije neurofiziološki uslovljena, ni­ je reakcija na pretnju, već je data zadovoljstvom u nasilju zbog nasilja, zbog patnje«. Druga agresivnost nestaje »kada ne­ staje i pretnja«. 2

SMAK SVETA

17

Premda je ta teorija uslovno prihvatljiva, ona ipak ne osve­ tijava nego samo ograničava prostor uzroka agresivnosti. Raz­ vijajući Freudove postavke, Wilhelm Reich vidi agresivnost kao posledicu sukoba unutrašnje »orgonske energije« (Freudov libido) i patrijarhalne etike, odnosno »patrijarhalnog oklopljavanja« (Freudov super-ego). Dakle, po Reichu, agresivnost i totalitarni sistemi neposredne su posledice etičkih sistema zatomljavanja seksualnih nagona. Oslobađanje tih nagona ili »orgonske energije« vodi svetu trajnog mira i dobrote. Ideja je veoma privlačna jer je jednostavna i bizarna, ali nema istorijske osnove. Naime, ne bi se moglo reći da su Vikinzi, Huni, Avari ili osmanlijski »janjičari« — zatomljavali svoje seksu­ alne nagone: uprkos svoj seksualnoj razularenosti, oni su u istoriji ostavili neizbrisive znake agresivnosti. Osnovna slabost svih tih teorija uzroka agresivnosti, od Freuda preko Reicha do Fromma, jeste to što one počivaju na veoma redukovanoj slici ili definiciji čoveka. Ta slika ili de­ finicija čoveka nije bitno različita od slike ili definicije ži­ votinje, te zato Reich upravo govori o »životinji čoveku«, sugerišući čoveku amebu kao idealni model života. U toj kompa­ raciji lako se primećuje da je u svetu životinja agresivnost »racionalni« fenomen u funkciji očuvanja životnog prostora ili održavanja života. I, pošto je ljudska agresivnost najčešće izvan ovih »racionalnih« funkcija, pomenute teorije upućuje na zaključke u terminima »iracionalnost« ljudske agresivnosti. Ali, delotvornost čoveka daleko prevazilazi granice životinjske »racionalnosti«, odnosno biološke funkcionalnosti. Otuda ni ljudska agresivnost ne mora biti a priori iracionalna, ako nije u funkciji čuvanja dimenzija prostora i vremena života. Drugim rečima, granice »odbrambene agresivnosti« čoveka mnogo su šire nego što Fromm pretpostavlja. U određenim situacijama potpunog blagostanja i slobode upravo sadržaji tog stanja mogu biti shvaćeni kao pretnja ljudskom integritetu, te izazivati agresivne reakcije. Zato je širenje fenomena agresivnosti proporcionalno usa­ vršavanju uslova života u tehnološkom univerzumu. Dakle, u pitanju je međuzavisan odnos. Agresivnost je rebelski odgovor nepripitomljene ljudske prirode na neprirodne uslove života

18

u hibrisu. Taj tehnološki hibris, koji pričinja nasilje nad skom prirodom, sadrži upravo i svet ideja protiv agresivnosti. Po Cioranu su Freudove teorije, koje su poslužile kao osnova nizu savremenih interpretacija fenomena agresivnosti, počinile veća razaranja nego sve agresije u istoriji Zapada: »Mileniji ratova i katastrofa konsolidovali su Zapad — jedan vek psiho­ analize bio je dovoljan da ga sruši.« Agresivnost pogoduje razvoju i usavršavanju sadržaja te­ hnološkog univerzuma. Dve osnovne i »noseće« naučne disci­ pline druge polovine dvadesetog veka, kibernetika i moderna biologija, od kojih mnogi očekuju i rešenje problema agre­ sivnosti, rođene su kao »nuzproizvod« drugog svetskog rata. Ti paradoksi pokazuju da je fenomen agresivnosti mnogo slo­ ženiji nego što pretpostavljaju distinkcije »zle« i »dobre« agre­ sivnosti. U principu, agresivnost nije ni »zla« ni »dobra«, jer je puko sredstvo delotvornosti i postojanja. A često je uslov opstanka određenog sistema upravo ekspanzija, te je tu »ofanzivna agresivnost« u funkciji »odbrane«. U pogledu individu­ alnih manifestacija agresivnosti u urbanim aglomeratima te­ hnološkog univerzuma treba istaći da, uprkos njihovu po­ rastu, one čine bednu manjinu u masi pasivnog prepuštanja agresijama sistema opresije Zapada. Sa stanovišta razvoja čo­ veka, izgleda da otklanjanje agresivnosti nije preporučljivo. Sve dok je čovek sposoban da oseti agresivnost i da odgovori — budućnost čoveka je otvorena. Agresivnost iščezava tamo gde je iščezao i razlog njene ma­ nifestacije, tamo gde je otklonjena svaka mogućnost izazova i odgovora. To je upravo stanje o kome uči drugi zakon ter­ modinamike: »toplotna smrt« usled izjednačenosti temperatu­ ra molekula sistema. U svetlu tog zakona i ona »zla« agre­ sivnost može imati i pozitivnu funkciju buđenja uspavanih energija ljudskih vrednosti* Užas, koji oseća moderna »hu­ manistička« misao pred fenomenom agresivnosti, svedoči upravo o utrnuću tih energija, kao istorijskom iskustvu pozna­ tom simptomu sumraka svih civilizacija. Istina, postoji jedno opravdavanje užasa, koje pokazuje na apsolutni zid nu­ klearne opasnosti, ali i to opravdanje svedoči o slabosti modernog čoveka, jer je izgubio kontrolu nad sopstvenim sredstvima.

19

ALHEMIJA Izdavačko tržište osme decenije karakteriše pravi boom dela posvećenih interpertaciji alhemije. Nema nikakve sum­ nje da je u pitanju fenomen koji treba razmatrati u kontekstu šire pojave: »spiritualističkih« tenzija modernih masa. Izgleda da je neposredni uzrok tih tenzija u dubokom i rasprostranje­ nom razočaranju ideologijama scijentizma: umesto obećanog sveta mira i blagostanja, kao posledice naučno-tehničkog pro­ gresa, tehnološki razvoj je stvorio jedan »zagađeni« svet, u znaku »ekološke katastrofe«, »nuklearne opasnosti« i ostalih pretnji fizičkom opstanku ljudske vrste. Istorijsko iskustvo svedoči da je fenomen »spiritualističkih« tenzija masa sim­ ptom krize temeljnih vrednosti i približavanja velikih, prelomnih događaja. Ali, taj interes na alhemiju može se objasniti i kao nesvesna tendencija ka samospoznaji, ka spoznaji osnovnih sadrža­ ja moderne kulture. U stvari, strukture mnogih sadržaja mo­ derne kulture potpune su analogije alhemijskih modela. Tako je čitav »dadaistički« opus Marcela Duchampa inter­ pretacija njegovog prijatelja Artura Schwarza prikazala u terminima alhemijske simbologije. Pod svetlom te interpreta­ cije raspršeno je i jedno opšte mesto moderne kritike koja je u amblematičnom delu »istorijske avangarde«, u Duchampovoj Moni Lisi sa brkovima i bradom, videla demonstrativni i blas-

20

femični znak raskida sa »tradicijom«. Sada se u istom znaku prepoznaje obrnuta poruka, koja afirmiše alhemijsku tradicijujmita o Primordijalnom Androginu kao simbolu prvobitnog Jedinstva. Sam Marcel Duchamp ostavio je poruku da alhemiju treb a praktikovati »na danas jedino mogući način, to jest nesvesno«. U studiji »Ezoterija i istorijske avangarde« (»Delo«, Be­ ograd, avgust-septembar 1976) osvetlili smo paraalhemijska značenja »didaktičkih« ideja i simbola u opusu Tristana Tzare, koji je cilj »dadaizma« izložio u terminima povratka umet­ nosti »početnoj jednostavnosti«, »tački u kojoj se da i ne sreću«, a što je upravo savršeno tačan izraz alhemijskog kon­ cepta »koincidencije suprotnosti« kao obeležja »Primordijal­ nog Jedinstva«. I sam Tristan Tzara odbija »revolucionarni« ili »moderni« smisao »dadaizma«: »Grešite ako verujete da je Dada moderna škola ili reakcija protiv aktualnih škola... Dada uopšte nije moderna, već je povratak jednoj religiji indiferentnosti, kvazibudističkog tipa.« I pri kasnijim sećanjima na »dadaizam« Tristan Tzara je upućivao na magijsku inspi­ raciju: »Polazilo se od pretpostavke da su se reči mogle ogo­ liti do njihovog neposrednog značenja, kako bi se omogućilo da deluju, u poeziji, isključivo u funkciji evokativnih moći, po magijskim principima isto toliko teško shvatljivim koliko i teško iskazljivim. Analogije tog postupka sa onim postupkom superpozicije slika i sa ulogom koju imaju reči u neuslovljenom mišljenju za nas su bile očigledne, premda to nikad ni­ smo jasno formulisali. Gadila nam se i sama ideja da pružamo objašnjenja jer je Dada bila spiritualna diktatura.« I osnivač »nadrealizma«, Andre Breton, u Drugom mani­ festu nadrealizma nedvosmisleno iskazuje usmerenje ka alhemijskom cilju. Cilj »nadrealizma« opisan je tu u terminima realizacije alhemijslšog »Primordijalnog Androgina«: »U stvanTov3e7Ta<3 i na drugom mestu, u pitanju je rekonstrukcija Primordi jalnog Androgina, o kome govore sve tradicije, neop­ hodnost njegove inkarnacije kroz nas, kao nešto supremno poželjno i opipljivo.« Ispovedivši svoju veru i u alhemijske legende, Andre Breton izričito zahteva da se uoči podudarnost »nadrealističkog« i alhemijskog cilja: »Zahtevam da se dobro

21

uoči kako nadrealistička istraživanja pokazuju značajnu podu­ darnost cilja sa alhemijskim istraživanjima: Kamen Mudrosti nije ni manje ni više nego upravo ono što je ljudskoj imagi­ naciji trebalo da omogući veliki revanš nad svim stvarima, i evo nas ponovo, posle vekova služenja duha i lude rezignacije, kako pokušavamo tu maštu konačno da oslobodimo dugim, velikim, promišljenim rastrojstvom svih čula.« _Alhemijska transmutacija prostih ili bezvrednih tvari u zlato, kao metafora ili konkretna posledica pozitivnih, metafi­ zičkih preobražaja čoveka, ima i niz estetskih analogija~u sferi moderne umetnosti, čiji protagonisti od otpadnih materijala " 'stvaraju suprenme umetničke predmete. Tako Marcel Duchamp izlaže pisoar kao izvor estetskog užitka. Kurt Schwitters je čitavog života stvarao »katedralu« od đubrišne materije, te nas kritičar Warner Hafftmann obaveštava kako je »unutrašnjost katedrale toliko puna otpadaka da u njoj nije bilo više mesta za ljude«. Od krpa i pocepanih dža­ kova Alberto Burri stvara kompozicije boja u znaku »estetike ružnog«. Skulptor Cesar donosi u galerije kocke zgnječenih karoserija sa automobilskog groblja i te kocke prodaje skup­ lje nego iste automobile, zahvaljujući pukom činu estetske »transmutacije« značenja. Manzzoni pakuje svoj izmet u kon­ zerve sa etiketom »Govno umetnika«, ispovedajući: »Bio sam u klozetu da radim kako bih imao umetnička govna za pro­ daju. Ako bi slučajni kupac neke od mojih kutija govana na­ šao da je cena suviše visoka, mogao bih da mu prodam onoli­ ku količinu koliku on sam zaželi, uvijenu u list toaletnog pa­ pira, odmerenu kafenom kašičicom pravo iz klozetske šolje.« Cena tih konzervi punih govana (250 grama bruto težine) desetostruko je veća od cene zlata iste težine. Na berzama umetnina dijagram cena Manzzonijevih govana u stalnom je uspo­ nu, za razliku od cena zlata, koje su vazda nestabilne. Uzgred rečeno, u rečniku alhemičara termin »govno« je često oznaka za prostu ili »uništenu« materiju od koje se stvara »zlato« kao simbol besmrtnosti. Alhemijsko načelo da ponavljanje iste operacije nad odre­ đenom materijom može pozitivno izmeniti njeno stanje nalazi potvrdu u fenomenu »reproduktivnosti« moderne kulture,

22

premda sa obrnutim rezultatom. Činjenica je da serije identi­ čnih portreta neke »zvezde« pop-kulture ili flaše Coca Cola u delima Andryja Warhola stvara novi sadržaj, novo značenje, različito od značenja jedinice ponavljanja. Ono što može najviše iznenaditi pri razmatranju analogija sadržaja alhemije i sadržaja moderne kulture jeste činjenica da i moderna nauka ispoveda temeljne ideje alhemije. Kao i alhemija, i moderna nauka afirmiše ideju jedinstva materije. Potom, ako ne u herniji, moderna nauka je u fizici došla do otkrića mogućnosti »transmutacije« metala, odnosno preobra­ žaja jednog elementa u drugi. JJ herniji, na teorijskom planu, postoj i_ mogućnost dobijanja zlata iz olovajpod uslovom izje­ dnačenja jednog atoma olova sa skupom atoma zlata, helijuma i teškog hidrogena, te ukupnim oduzimanjem četiri neutro­ na. Ali, za praktičnu realizaciju nedostaje ogromna masa ener­ gije neophodna da bi se izvela ta jednačina. Konačno, ni ideja svojstvena svim tradicionalnim doktrinama, pa i alhemiji, o korespodenciji mikrokosmosa i makrokosmosa nije više tuđa modernoj nauci. Ali ono što je tu relativno upravo je fenomen da je sama ideologija industrijske revolucije i tehnološke civilizacije pro­ žeta »'alHemijskim« idejama, pa se ukazuje kao sekularizovani odraz alhemije^ »Tehnolog«, kao i alhemičar, svoju delotvornost zasniva na saznanju prirodnih procesa koje oponaša i ra­ dikalno ubrzava. Naime, jalhemičar veruje da će, po logici kru­ žnog ciklusa, cela priroda ponovo postati Jedinsvo ili »zlato«; ali on nema vremena da čeka ispunjenje tog plana, koji zahteva neuporedivo više vremena nego što ga sadrži jedan ljudski život, te se zato i kaže da je »život kratak a umetnost duga«: alhemičar, u svom »athanoru«, veštački i parcijalno izaziva isti proces, skraćuje^угете^Л-u-^brzina« ima- metafizič.Jeo..opravdanje, a u sekularizovanom izdanju tehnološke ideolo­ gije jona počiva na tautologiji ili naJmperativima fetišizovanog ^tržišta« koje također samo sebe opravdava..Tu je »brzina« vrednost po sebi i za sebe_. Konačno, alhemijski proces podrazumeva uništenje posto­ jeće materije koja se svodi na »haos«, na »materia prima«, da bi poslužila za građenje nove forme, »zlata«. Taj deo alhemij-

23

ske operacije u alhemijskom rečniku ima niz oznaka: »smrt«, »povratak uterusu«, »konverzija u konfuznu masu«, »trulje­ nje«, »nigredo«, »redukcija na materia prima«, »ogoljavanje«. Raimondo Lullo u Claviculae kaže da »metali ne mogu biti izmenjeni ako nisu svedeni na materia prima«, dakle haos. Zaccarie u De la Philosophie Naturelle des Metaux svedoči o is­ toj ideji sledećim rečima: »Ako ne znaš pravo raspadanje na­ šeg tela, nemoj počinjati da se baviš alhemijom, jer, budući da ti je to nepoznato, sve ostalo će biti uzaludno.« Po Paracelsusu, da bi se izvelo alhemijsko Veliko Delo, »ceo svet treba da uđe u majku i umre«. U svetlu tog načela, »ekološka kata­ strofa« koju stvara tehnološki univerzum poprima nov i apokaliptični smisao. U modernoj tehnici rezultati se postižu upravo ništenjem prirode, »smrću« neke reke kojoj su isprečeni zidovi brane, »odvajanjem« atoma, »ogoljavanjem« rud­ nih sadržaja zemlje, »povratkom uterusu« Majke Zemlje, po­ moću sondi koje iz »uterusa« crpu »energiju« za preobražaj sveta, dakle naftu ili alhemijsku »Živu Mudrosti«. Konačno, od modeme biologije do kibernetike nauka se su­ očila i sa osnovnim alhemijskim ciljem: fizičkim preobražajem čoveka. Osnovne teškoće na koje nailaze te moderne težnje ka preobražaju čoveka nisu naučno-tehnološkog, već moralnog ka­ raktera. Osnovna alhemijska-delotvornost sadrži dve različite faze: j o lve i coaguJa, raspadanje i jedinjenje^ Postojeći svet različi­ tosti treba razoriti da bi se ostvarilo Primordijalno Jedinstvo, ,po logici negacije negacije. I nije slučajno da mnoge moderne ideje napretka podrazumevaju fazu razaranja kao osnovni i prvi uslov za prelazak u novo, optimalno stanje. Jasno je da se analogije alhemijskog dela i modernih procesa ne iscrpljuju na pukom idejnom planu: dovoljno je osvrnuti se oko sebe i u uništenoj prirodi prepoznati znake konkretnih analogija. Raz­ like postoje jedino u pogledu kvantitativnih proporcija. Alhe­ mijsko solve obuhvata prostor ne veći od »athanora« ili labora­ torije —^moderno,.tehnološko solve obuhvata čitavu planetu. Uz to, izgleda da je čovek izgubio kontrolu nad svojom tehnoJogijom -4^em m -procesim a, Ito apokaliptičnoj perspektivi ka planetarnom solve uskraćuje nadu u mogućnost ishoda kao

24

£_oagula. Pod demonskom svetlošću požara solve, danas, one zabrane i načela tajnosti alhemijskog hermetizma ne izgledaju kao naivne mistifikacije. Čini se da je taj alhemijski hermetizam počivao na strahu od zloupotrebe znanja. Tu se uočava i problem određenja porekla ili uzroka svih tih brojnih analogija, koje očigledno ne mogu biti plod puke koincidencije ili slučajnosti. ЈШ smo skloni da tu pojavu vidijmo kao posebni oblik buđenja prasećanja na prva iskustva čo.уека uTdbđiru sa Materijom, koja su se kristalizovala. svoievreдш п^-и-аШ етјјбки doktrinu. Alhemijska doktrina potiče iz matrijarhalnih i agrarnih kultura severne Afrike i juga evroazijskog kontinenta; ona je plod konceptualnog razvoja miste­ rij skih iskustava i rituala čoveka u odnosu sa Materijom, kroz koji je, po rečima Mircea Eliadea^»otkrivao moć menjanja modusa bića Substanciie«. Drugim rečima, mi mislimo da su pod uticajem naglog razvoja industrijske civilizacije i obno­ vom primata odnosa čoveka i Materije bili probuđeni iskonski slojevi iskustva koje je upućivalo i upućuje na paralhemijske ideje i oblike, kao savršene sublimacije istog odnosa. Ta obnova alhemije, uprkos svojim planetarnim dimenzija­ ma, ne bi bila sama po sebi katastrofalna da ne počiva na usavršenim sredstvima odnosa sa Materijom, kao i na fenome­ nu sekularizacije. Možda je najveća opasnost od te obnove u činjenici da su tehnokrati danas nesvesni alhemičari. Oni ne poznaju suštinski smisao svojih akcija. Prethodna hipoteza ne isključuje druge, kao što je na primer mogućnost prenosa alhemijskih ideja, degenerisanih u ne­ koj vrsti »pokvarenog telefona«. U pogledu alhemijskih inspi­ racija »istorijskih avangardi«, ta poslednja hipoteza izgleda nepobitna. »Apstraktna umetnost«, »dadaizam« i »nadrealizam« nisu drugo do sekularizirani odjeci i izdanci jedne druge, milenarne »struje« ezoterijskog određenja umetnosti, struje koja od Aleksandrije vodi preko manirizma sve do simbolizma i no­ vih avangardi.

25

ALIJENACIJA Posleratna kultura osvedočenja »egzistencijalne krize« pre­ uzela je termin »alijenacija« iz rečnika proizvodnih odnosa i psihijatrije, da bi opisala osnovnu karakteristiku modernog čoveka. U toj novoj upotrebi, termin je počeo da gubi prvobit­ nu jasnoću ili određenost referenci. Veoma je simptomatično da se danas, pri upotrebi tog termina, u kontekstu krize mo­ dernog čoveka, često izostavljaju reference. I sa formalnog stanovišta u pitanju je neoprostiv propust, jer, da bi se razumeo smisao određene »alijeniranosti«, neophodno je istaći i vrednosti koje su time izgubljene. Zapravo, nije dovoljno reći da je neko otuđen: treba reći i od čega je otuđen, da bi se mogli proceniti stepen ili »drama« udaljavanja ili gubitka. Istina, može se primetiti da moderni koncept »alijenacije« podrazumeva gubljenje ljudskih vrednosti. Danas ne postoji složnost u pogledu definisanja ljudskih vrednosti koje su pretrpele devalvacione posledice širenja modernog relativiz­ ma. S druge strane, i površna analiza savremene »egzistenci­ jalističke« upotrebe termina »alijenacija« pokazuje da se on približava sferi blago pozitivnih konotacija. Naime, postoji tendencija da se u »alijenaciji« prepozna upravo izraz ljud­ skosti ili same vrednosti. Drugim rečima, oni koji više ne osećaju sopstvenu »alijeniranost« odaju time utrnuće ljud­ skosti i stanje pomirenosti sa jednim antiljudskim svetom.

26

U toj oznaci ljudskog stanja težište nije na onom što je izgu­ bljeno, dakle na vrednostima, već upravo na samom procesu gubljenja koje tako, paradoksalno, postaje sinonim vredno­ sti. Sledi posredna implikacija: ideja da je čovek izgubio ne samo sve vrednosti, već i sećanje na te vrednosti. Memorija vrednosti se posredno održava u svesti o »alijenaciji«. Tamo gde nema tog sećanja, odnosno te svesti o »alijenaciji« — čovek je konačno kapitulirao. Otuda danas termin »alijenacija« ne upućuje na načelo prevazilaženja tog stanja, na revandikaciju vrednosti. Uosta­ lom, kako se »alijenacija« može prevazići ili ukinuti ako su prvobitno, optimalno stanje, stanje u posedu vrednosti, pre­ krile magle zaborava i udaljavanja? Zato »alijenacija« danas ne označava neprirodno stanje, stanje ispražnjenosti, već upravo obratno: stanje normalnog života i ispunjenosti životnošću koja se oseća ili manifestuje osećanjem i manifesta­ cijom »alijeniranosti«. U pitanju je možda poslednji stupanj vekovne istorije modernog čoveka, istorije u znaku udaljavanja od »Centra«. U početku te istorije moderni čovek je izgubio svoj kosmološki centričan položaj, a na njenom kraju izgubio je i sopstveni, »unutrašnji« .»centar«. Nije slučajna pojava da je u leksici istog čoveka termin »život« zamenjen terminom »eg­ zistencija«. I ta zamena je simptomatična za proces »alije­ nacije« od »Centra«, jer po definiciji ili etimološkoj analizi »egzistencija« doslovno znači »izvan biti«. Sam čin tog uda­ ljavanja od sopstvene biti ili »centra« možda za nas ne bi imao apokaliptične predznake da je usmeren ka nekom dru­ gom cilju, vrednijem od ljudske biti »humanizma«. U tom slučaju, »alijenacija« bi bila možda bogato nagrađena pri­ bližavanjem novoj, višoj biti. Ali, u pitanju je udaljavanje kroz prazan prostor »ništavila«, od jedne do druge stanice u haosu efemernosti i beznačajnosti.

27

ALTERNATIVNO »Alternativno« je ključni termin u hibridnom jeziku kontestativnih pokreta mladih ljudi tokom sedme i osme deceni­ je XX veka. Preuzet iz rečnika pokreta moderne umetnosti druge polovine veka, taj termin je poprimio šira, prevashodno ekstraestetska značenja, kao osnovna, pozitivna oznaka za razlike koje opredeljenja mladih odvajaju od opovrgnu­ tog života »jednodimenzionalnog čoveka« u »jednodimenzio­ nalnom univerzumu« Zapada. Te razlike pretežno čine upra­ vo sama odbijanja »integracije« u »sistem«. Termin »alterna­ tivno« označava suštinu tih pokreta mladih, koja je u znaku negacije vrednosti »sistema«. Zato je i osnovni sadržaj predlo­ ženih »alternativa« upravo sama negacija, te su i retki primeri pozitivnih modela najčešće stvoreni via negationis ili preuzeti kao funkcija pukog opovrgavan ja, kao simetrična antiteza po­ stojećem »sistemu«. U tom traganju za »alternativama« kao putevima izlaska iz »sistema« ili kao »paralelnim svetovima« strast negacije prevlađuje nad stvaralačkim moćima i podsticajima, pa se, para­ doksalno, za modele najčešće uzimaju već postojeći sadržaji u znaku puke geografske udaljenosti, od kineskog »maoizma« do izobličenih odraza hinduizma. U središtu tog raspona na­ lazi se obnova tradicije prošlovekovnih evroameričkih »ko­ muna«, kao sekularizovanih izdanaka srednjovekovnih sekti *

j -

28

f

i gnostičkih zajednica. U pitanju je određen istorijski konti­ nuitet fenomena karakterističnog za sve krizne periode, pa terminu »alternativno« odgovara ključna reč gnostičkog jezi­ ka: »allogenes«. Po H. C. Puechu, kod gnostika je termin »Allogenes« označavao njihovu nepripadnost ovom svetu, od­ nosno pripadnost istinskom, inteligibilnom svetu. Za razliku od modernih kontestatora, gnostička misao iscrpno opisuje sadržaj tog »drugog« sveta, jer se osniva na dugoj tradiciji metafizičkih realizacija čovekovih. Traganja modernih kon­ testatora za duhovnim »alternativama« polaze iz praznine odsustava verodostojnih tradicija, te se zadovoljavaju svakim pri­ vidom »kvazi-spiritualnosti«. Jer tu i privid potpuno zadovolja­ va osnovnu potrebu, potrebu izražavanja protesta protiv ideolo­ gije brutalnog »materijalizma« jednog društva čiji se smisao iscrpljuje u besmislu kruga proizvodnje i potrošnje. Pomeranje težišta kontestativnih pokreta mladih ka tim evazivnim i »kvazispiritualističkim« alternativama neposred­ na je posledica razočaranja u pogledu mogućnosti ostvarenja praktičnih »alternativa« koje su u viziji protagonista revolta 1968. imale da revolucionišu svet. Ali te praktične »alternati­ ve« nisu imale drugih sadržaja do pukog marcuseovskog »Ve­ likog Odbijanja«, te »dijalektički« predestiniranih izvršilaca »Velikog Odbijanja«: kao i kod gnostičkih, kilijastičkih i milenarističkih pokreta, izvršioci su prepoznati u ljudima »izvan sistema«. Taj _goložaj »izvan sistema« ne određuje svesni i slobodni izbor, već upravo prinuda ekonomskog sistema di­ skriminacije: dakle, predložena »alternativa« groteskno je kontradiktorna jer primat ekonomskih određenja društva hoće da opovrgne upravo „»Velikim Odbijanjem« ko je je potpuno definisano i determinisano istim ekonomskim terminima. Re­ torika kontestatora sedme i osme decenije nije različita od gnostičko-milenarističke, kao u slučaju sekte»Ranters«, čiji je vođ, Clarkson, pisao polovinom XVII veka: »Sveta Pisma, Crkve i Sveci ne vrede više od traga uzice na vratu psa.« I tada, kao i danas, jedine »alternative« osnovane su upravo na istom »tragu uzice«. Potpuno određene..svetom koji opovrgavaju, te »alternati­ ve« su samo simptomski izraz odsustva realnih alternativa,

29

odnosno nesposobnosti čoveka »jednodimenzionalnog univer­ zuma« Zapada da izađe iz istog univerzuma. Umesto da opovrgnu postojeći, zatvoreni krug proizvodnje i potrošnje, »al­ ternative« su samo proširile isti krug,, kao nove grane vesla­ čkog stimulisanjai zaclovoljavanja takođe veštačkih potreba.

30

ANTI Prefiks »anti« srećemo u nizu imena, pojava i pokreta mo­ dernog sveta; taj fenomen je presedan u istoriji kultura i ci­ vilizacija, a zaslužuje izuzetnu pažnju kao značajan znak vre­ mena. Šta znači taj znak vremena? On možda odaje širenje i uve­ ćanje determinacionih sila kojima je izložena egzistencionalna ogoljenost sekularizovanog, te zato nezaštićenog čoveka. Izgle­ da da je to osnaživanje pritisaka na čoveka proporcionalno usavršavanju i širenju mreža sistema masovnih komunikacija i manipulacija, kao njihova neposredna posledica. Isti znak vremena možda odaje i procese slabljenja otpornosti čoveka na spoljne pritiske determinacionih sila. Ali u istom znaku pre svega treba prepoznati simptom is­ crpljenosti stvaralačkih sposobnosti čoveka. Učestalost pre­ fiksa »anti« odraz je sužavanja polja želja za stvaranjem i širenja polja želja za odmorom. Tim nizom negativnih odre­ đenja u odnosu na postojeći ili nasleđeni svet stvari i pojava čovek možda osvaruje relativnu slobodu od, ali zato istovre­ meno zatvara horizont slobode za, koji zahteva ofanzivni a ne defanzivni voluntarizam. Konačno, i sa strogo defanzivnog sta­ novišta, najbolji način da se odbije određeni sadržaj jeste stvoriti drugi, savršeniji, koji može integrisati i prihvatljive ili vredne elemente opovrgnutog sadržaja. U protivnom, dela

31

stvorena pukom negacijom drugih dela, kao izvrnute slike opovrgnutih, uprkos slobodarskim težnjama ostaju fatalno određena onim što odbijaju. U svetu isključivosti u negacija­ ma nije moguć napredak, niti je moguća vitalnost, usled fiksideje imanentne istoj isključivosti: da se od opovrgnutih sa­ držaja ništa ne sme sačuvati, i da se na tahula rasa negacije moraju postaviti simetrične antiteze. Da je kojim slučajem ta fiks-ideja ili dogma apsolutne negacije inspirisala sva dela i činove ljudske delotvornosti, istorija bi bila jedna užasna praznina, jer bi svi spomenici, svi tragovi čoveka bili uniš­ teni. Otuda je fenomen učestalosti upotrebe prefiksa »anti« bre­ menit znacima uništenja, kao antiteze rađanju i stvaranju. Tre­ ba istaći da su razlike koje se pojavljuju između dela ili ideja plodotvornih i vitalnih perioda istorije, gotovo po pravilu slu­ čajne, nenamerne ili sporedne posledice stvaranja: tamo teži­ šte ljudske delotvornosti nije u razlikama, odnosno negaci­ jama, već u stvaranju, afirmacijama. Samo periode dekaden­ cije karakteriše pojava da su upravo razlike ili negacije cilje­ vi u kojima se iscrpljuju sve energije.

32

ANTIARHITEKTURA »Antiarhitektura« je posebna, kontestativna tendencija u pa­ norami savremene arhitektonske misli, kroz koju ista misao manifestuje svest o svojoj ideološkoj i moralnoj krizi. U ši­ rem smislu, ako se ima u vidu činjenica da razvoj arhitekture neposredno zavisi od materijalnih i ekonomsko-političkih preduslova, može se zaključiti da je »antiarhitektura« i simptom velike krize ekonomskih i političkih sistema Zapada. Razvoj moderne arhitekture bio je i u znaku stalnog nastojanja njenih protagonista da se integrišu u postojeće sisteme i preuzmu najveće odgovornosti. U tom kontekstu, »Atinska povelja« je simboličan dokument bezmernog optimizma moderne arhitek­ ture koja je verovala da poseduje ključeve rešenja temeljnih problema čoveka i društva. »Antiarhitektura« prekida tu tra­ diciju saradnje sa sistemom i izražava radikalni pesimizam u pogledu njegove budućnosti. Drugim rečima, pred prizorom bankrota sistema »antiarhitektura« povlači ponuđenu saradnju jer ne želi da deli odgovornosti za sadašnje i buduće ka­ tastrofe. Ideološko jezgro »antiarhitekture« stvoreno je u iskus­ tvima kontestativnih pokreta mladih 1968. Na evropskim fa­ kultetima arhitekture, tada je nađena jednostavna jednačina: arhitektura je kontrarevolucionarna jer nastoji da poboljša životne uslove »jednodimenzionalnog čoveka«, umesto da ih 3

SMAK SVETA

33

pogorša i time doprinese stvaranju predrevolucionarnih usloуа; u stvari, treba ukinuti arhitekturu i tako kapitalizmu oduzeti moćno sredstvo održanja. U skladu sa istom idejom, koju je podržao i veći deo nastavničkog kadra, tada su za niz godina prekinute studije arhitekture, zamenjene izučavanjem marksizma,- kao osnove za kolektivna, samokritička razma­ tranja odnosa arhitekture i kapitalizma. Iz tog iskustva nikla je i »antiarhitektura«, kao jedna posebna, kontestativna alter­ nativa sa borbenim, nihilističkim proglasima: »Konačni cilj arhitekture je uništenje same arhitekture«; »Arhitektonska avangarda ima ulogu tehničkog uništenja kul­ ture«; »Kontradizajn lomi predmet, poništava njegovu funk­ ciju, bori se protiv racionalizma«. Fenomen »antiarhitekture« manifestuje se u raznolikim vi­ dovima: od protestnog ili teorijskog obrazlaganja ideologije odbijanja integracije preko stvaranja projekata i modela, kao vizuelnih izraza iste ideologije, sve do gerilskih akcija u urba­ nim sredinama, koje imaju za cilj da onemoguće određene funkcije i servise. Tako je realnost »antiarhitekture« bila obil­ no zastupljena i na njujorškoj izložbi »New đomestic landscape« 1975, kao njena antiteza. Na istoj izložbi, simbolični izraz te antiteze bila je jedna potpuno prazna prostorija u kojoj je odjekivao glas deteta: »Što je lep ovaj ambijent! Što je velika ova soba! Ovde se baš dobro osećam!« Uprkos proklamovanom principu odbijanja sistema, »anti­ arhitektura« je integrisana u sistem čije tržište otkupljuje njene ideje i projekte, akcije i demonstracije. U SAD čak je i komercijalno građevinarstvo prihvatilo ideje »antiarhitek­ ture«, usvojivši i realizujući projekte veštačkih ruševina. Je­ dan od najistaknutijih antiarhitekata te mode veštačkih ru­ ševina, James Wines, izjavljuje da se inspiriše »filmovima katastrofe«: »Šta se ljudima sviđa u filmovima katastrofe? Sviđa im se to da u jednoj sekundi najistaknutiji simbol svakodnevne op­ resije postaje ono što u krajnjoj liniji i jeste: gomila građe­ vinskog materijala. Dok se ruše neboderi, malograđanin i pro­ leter osećaju kao da su time osvećeni zbog preskupih zakupa,

34

zbog socijalnog osiguranja, zbog servisa i portira koje moraju da plaćaju.« Drugim rečima, veštačke ruševine »antiarhitekture« odgo­ varaju dubokim potrebama potrošača, potrebama za osvetom jnad omraženom urbanom civilizacijom. Te veštačke ruševine su fiksirani prizori korozije i raspadanja, rušenja i propada­ nja. Izgleda kao da se uglovi zgrade krnje, kao da malter sa zidova otpada, kao da se lavina cigli izručuje kroz veliku puko­ tinu, na supermarketu lanca »Best«. Za Jamesa Winesa ideolo­ ški sadržaj arhitekture veštačkih ruševina počiva na »strasnoj pobuni protiv fašizma urbanog planiranja«; to je »pozitivna interpretacija negativnog«, »traganje za onim Manje, u svetu opsednutom onim Više«. Ipak, moramo primetiti da su korisnici veštačkih ruševina pripadnici finansijske elite. Usled primene veoma skupih teh­ noloških postupaka za fiksiranje prizora rušenja ili raspada­ nja, veštačke ruševine su upravo izraz opsesije za »onim Više«, kao znak dijalektičkog obrta iste opsesije. Međutim, zahtevi veštačkih ruševina stimulišu razvoj građevinske tehnologije, te nije slučajno da tu modu podržavaju upravo veliki građe­ vinski koncerni. I na tom primeru se dokazuje potpuna inte­ gracija kontestativnih pokreta protiv integracije u sistem, čija pobuna razvija i širi isti sistem. Ipak, i izvan tog ideološko-potrošačkog konteksta »anti­ arhitektura« je veliki simptom krize moderne kulture. Ona obnavlja, u specifičnim uslovima, modu veštačkih ruševina engleskog vrta XVII veka. Veštačke ruševine antičkih spome­ nika u engleskom vrtu bile su izraz mode izveštačene nostal­ gije za svetom antičkih vrednosti, za izgubljenom tradicijom. _Za_.pobedničku, buržoasku klasu, klasu skorojevića bez vred­ nosti i tradicije, veštačke ruševine bile su način lažnog pred­ stavljanja, prikrivanja ili prividnog ispunjavanja praznine bezvrednosti i iskorenjenostLJVeštačke ruševine XVII veka bile su niži ili degenerativni izraz ideala humanističke kultu­ re, koji su počivali na antičkim uzorima. »Ideali« moderne kulture X X veka u znaku su nihilističkog voluntarizma i ras~pađa~vređnosti, ukidanja svake tradicije, te zato veštačke ru­ ševine američkih metropola treba videti kao znak praktične

35

realizacije ili konkretnog izraza istih rušilačkih »ideala« koji određuju snobizam pobedničke, menadžerske klase.. No, u ovom slučaju, fasade novog snobizma nemaju funkciju prikri­ vanja ili lažnog predstavljanja: spoljašnost je savršeno podu­ darna unutrašnjosti.

36

ANTIATOMSKA SKLONIŠTA Projektovanjem i građenjem antiatomskih skloništa urba­ nizacija virtuelno obuhvata i prostore sa one strane barijere vremena u znaku »smaka sveta«. Antiatomska skloništa su materijalizacije katastrofičnog vizionarstva. Na osnovu sada­ šnjih kapaciteta tih skloništa može se zaključiti da će ona spasiti veoma mali deo stanovništva. Zato su antiatomska skloništa prvi veliki ispit ili provera moderne definicije »hu­ manizma« kao Ijubavi za ljudski rod. Već i sama ta definicija odaje monstruozna odstupanja i redukcije u odnosu na model rimskog »humanitas«, jer je čovek tu sveden na puke fiziološke oznake. Savremene prog­ noze posledica nuklearnog rata odaju činjenicu da se svi kon­ cepti tog humanizma svode u kvantitativne termine, pa se ravnodušno prelazi preko stotine miliona žrtava da bi se izveštaji zaključili sa optimističkim porukama u pogledu verovatnoće preživljavanja homo sapiensa. Za etičke provere iste definicije humanizma veoma su in­ dikativna pripremanja nadležnih institucija SAD za nuklearni »smak sveta«. U SAD postoji i deluje jedna federalna agenci­ ja kao posebno »odelenje za pripravnost«, koje priprema uslove za »kontinuitet vlade« ili za »period posle nuklearnog napada«. Delujući pod neposrednim nadzorom i po uputstvima izvršne vlasti, »odelenje za pripravnost« stvorilo je i listu

37

»prioriteta«, na kojoj se nalaze imena »spasenih«, razvrstana u tri hijerarhijski poredane grupe. Grupa »A« obuhvata »fun­ kcije koje se moraju nastaviti«; Grupu »B« ispunjavaju »fun­ kcije koje se mogu nastaviti kasnije« a grupa »C« sadrži »fun­ kcije koje se mogu odložiti«. Po izveštaje revije »Harper’s«, grupu »A« čine politički li­ deri i kongresmeni. Kada su novinari svim tim licima saopštili da se nalaze na listi »spasenih«, gotovo svi su izrazili svoje veliko zadovoljstvo i radost zbog tako »lepe vesti«. Mo­ žda nije potrebno zaključiti da američki »establišment« karakteriše moral »spasavaj se ko može«. Druga, paralelna anketa, izvršena kod »običnih ljudi«, pružila je sasvim različitu hije­ rarhiju »prioriteta« spasavanja: na pitanje »koga bi želeli da imate kraj sebe u antiatomskom skloništu«, niko od anketi­ ranih nije pomenuo političare. »Katastrofologija«, kao poseb­ na grana futurologije, potvrđuje ispravnost ove druge hije­ rarhije, te Roberto Vacca predlaže sledeći izbor: »Iz tog iz­ bora pogodnih ljudi biće isključeni posednici 'apsolutnih is­ tina', lažni i mutni proroci, kibernetičari, 'progresivni' i nee­ fikasni političari. Biće uključeni izvesni kuražni administra­ tori naučnog istraživanja, izvesni upravljači industrije, poneki ekonomista i psiholog, profesionalni kritičar nauke i društva, seljaci, pastiri, rudari i hemičari.« Zašto? Zato što »svaki pokušaj realizacije antisrednjovekovnih mera (u tom novom srednjovekovlju, posle »smaka sveta«; prim. D. K.) zavisi više od individualnosti ljudi koji u njoj učestvuju nego od parčadi papira koja označavaju ciljeve i mete. Treba sa novim i neskromnim kriterijumima izabrati ljude koji će preuzeti od­ govornost smišljanja antisrednjovekovnih mera.« Ipak, mora se priznati da zvanična lista prioriteta u slu­ čaju »smaka sveta«, stvorena po nalozima izvršne vlasti koja tako priprema sopstveni spas ostavljajući narod na cedilu, ima i pozitivnih sadržaja. Zapravo, uvid u tu listu, kao i u izjave radosti političara kojima je obezbeđen spas, može delovati i utešno: kad se tim putem obavesti o kvalitetu ljudskog ma­ terijala koji će činiti čovečanstvo posle »smaka sveta«, iole plemenit čovek ne može više želeti da preživi nuklearnu kata­ strofu. Sve to odaje činjenicu da se u prošlosti modernog čo-

38

veka već dogodila jedna velika katastrofa, možda značajnija od one koja se očekuje u budućnosti. U pitanju je katastrofa one etike koja je kapetanima brodova nalagala da u brodolo­ mima poslednji napuštaju brod. Moderni »kapetani« prvi na­ puštaju brod. Ali, i »obični ljudi« se pripremaju za »smak sveta« gradeći privatna antiatomska skloništa. U SAD postoji čitava mreža klubova »smaka sveta« sa antiatomskim skloništima koja su poznata samo članovima tih zajednica za spasavanje. Tajnost skloništa uslovljava strah da bi u slučaju katastrofe ona postala meta masovnih migracija. Osnivač jednog od najvećih klubova, »Scott-Meadow«, izražava duboko nepoverenje u obećanja »establišmenta«: »Nemamo nikakvog poverenja u brbljanja o detantu. Mi se spremamo za najgore. Naših trista hektara, koji se nalaze u jednoj teško dostupnoj zoni, opremljeni su da pri­ hvate koloniju preživelih atomskog rata, kada naša savremena civilizacija bude uništena.« Kao presedan u istoriji, i sama ta ravnodušnost pred per­ spektivama »uništenja civilizacije«, koju može zameniti kolo­ nija na »trista hektara« u »teško dostupnoj zoni«, dovoljno je upečatljiv znak vremena, znak približavanja »smaku sveta«. Ali, kao što je već rekao Rene Guenon, to će biti samo smak iluzija jednog sveta.

39

ANTIHEROJ Da bismo se obavestili o značenju jedne veoma istaknute i česte figure modernog stvaralaštva, koja nosi ime »antiheroja«, neophodno je osvetliti osnovnu funkciju heroja u tradicional­ noj zajednici, jer već i samo ime te figure upućuje na dihotomiju, pri čemu se negativno određuje kao pozitivno a pozi­ tivno kao negativno. U mitovima i legendama indoevropske tradicije heroj je figura imanentna kriznim situacijama u znaku pojave opasno­ sti po prirodni poredak stvari i pojava. U kosmogonijskim razmerama, to je pretnja Haosa Redu, kao nužni agens vitalnosti kosmosa, koja se održava u večnoj borbi suprotnosti. Heroj je figura Reda, koja stupa u borbu sa snagama Haosa kada su sva druga sredstva odbrane iscrpljena ili slomljena. Ipak, unutar svog poretka ili zajednice heroj je iznimna pojava, za­ pravo element nereda, jer ne priznaje pravila života većine. Zahvaljujući istim svojstvima, heroj je »strukturalno« sličan figurama snaga Haosa, te je veoma čest slučaj drugarstva iz­ među heroja i vođa protivnika Reda, uprkos neprijateljstvu na bojnom polju. S druge strane, efikasnost heroja u odbrani Reda počiva upravo na toj »strukturalnoj« sličnosti koja ga čini najpogodnijim odgovorom na izazove Haosa. Po Hesiodovoj legendi, herojski tip čoveka rođen je u jednoj velikoj, kosmičkoj krizi, u znaku sumraka »bronzanog doba«, kada je sud-

40

bina odredila da se ljudi tog doba »ugase bez slave u Hadu«. Tada Zevs stvara »heroje« kojima je data mogućnost da os­ voje besmrtnost i dosegnu ljudsko stanje »zlatnog doba«. Na osnovu niza indoevropskih tradicija može se zaključiti da Г*и~~ dobima najveće dekadencije i katastrofe čoveku uvek ostaje jedan put obnove, odbijanja naloga sudbine. Ime tog puta je »herojski put« ljudske realizacije. U ovom svetlu jasne su implikacije figure »antiheroja«: sa­ mozadovoljno isticanje te figure kao vrednosti odaje mazo­ hističko odbijanje modernog čoveka da se ispravi i krene putem obnove, njegovu pomirenost sa sudbinom, u znaku de­ kadencije i iščezavanja. »Antiheroj«, kao autoportret moder­ nog čoveka, najavljuje njegovo iščezavanje iz istorije. To išče­ zavanje karakteriše i opsesivna mržnja prema svakom herojs­ kom modelu, jer pojava heroja izaziva krizu savesti, uspostavlja hijerarhije, izlaže preziru moral modernog čoveka. Za razliku od tradicionalnih zajednica, gde je i kukavica imao svoje mesto, u modernom društvu Zapada heroj je zabranjena figura. »An­ tiheroj« je i izraz te mržnje, te zabrane. Istina, može se primetiti da je »antiheroj« stvoren kao oblik protesta protiv figure lažnog heroja, svojstvene romantičarskoj i patriotskoj litera­ turi prošlog veka. Da bi se opovrgnuo »mit« lažnog heroja, najbolji je način istaći pravog heroja. Zato je ispravno zaklju­ čiti da je »antiheroj« negacija svake herojske perspektive. U svetlu opšteg uverenja da moderno doba karakteriše naj­ veća kriza u istoriji naše civilizacije, to zaprečavanje heroj­ skih perspektiva poprima smisao katastrofalnih obećanja. Na­ suprot univerzumu opasnosti koje prete čoveku, danas stoji sa­ mo rutina, inercija i »zdrav razum« golog održanja života. I upravo u dobu kada je herojska figura preko potreban oblik od­ govora na opasnost, kultura svim snagama onemogućava i obes­ hrabruje svaku evokaciju te snage. U taj kontekst antiherojskog duha moderne kulture ulazi i njena strast »raskrinkava­ nja« heroja prošlosti. Ona ih prikazuje kao kukavice, psihopate ili puke fikcije. Time se pokazuje i potpuno nerazumevanje fi­ gure heroja i njenog značaja: za vitalne interese zajednice nije važno ko je heroj ili šta je on, odakle dolazi, kakve ga pobude

41

vode: važno je kako on funkcioniše: važan je učinak. I u tom pogledu stvarnost potvrđuje načelo da cilj opravdava sredstvo. Uputno je osvetliti uzroke te pojave da moderna kultura, antiherojskom strašću, ništi sve preduslove za stvaranje he­ rojskih odgovora univerzumu opasnosti. Nije u pitanju samo uzrok stvoren od onog umora o kome govori Leslie Fiedler: »Sve pokrete modernog sveta karakteriše umor, umor i u od­ nosu na sam napor da se bude čovek.« Nije u pitanju ni posledica smene doba o kojoj govori Edmund Burke: »Doba viteštva je prošlo, zamenjeno dobom sofista, ekonomista i račundžija: slava Evrope je zauvek ugašena.« Naime, čovek koji je umoran da bi bio čovek, sofisti, ekonomisti i račundžije, nemaju snage ili interesa da mrze heroja: oni su ravnodušni. Ta antiherojska strast je neumorna, prožeta divljom mržnjom. Ni objašnjenja u terminima mazohizma ili krize svesti koju izaziva heroj nisu potpuna, jer ne dopiru do temeljnog uzroka. Možda taj uzrok zaklanja jedna krupna greška u perspektivi? Maime, mi tragamo za uzrokom, pretpostavljajući da je figura heroja poželjna i potrebna modernom svetu Zapada, verujući da je on užasno oslabljeni oblik ili odraz Reda. Ali, ako obrnerao optiku, i ako u modernom svetu prepoznamo odraz Haosa, onda postaje solarno jasno zašto je u takvom svetu heroj ne­ poželjni stranac. U svetlu iste optike menja se i smisao uni­ verzuma opasnosti. Iziskujući odgovore u terminima Reda, univerzum opasnosti je možda sredstvo borbe Reda, najava njegovog trijumfa, iza horizonta budućnosti ovog sveta Haosa.

42

ANTIPSIHIJATRIJA »Antipsihijatrija« je opšti naziv za niz kontestativnih struja u. modernoj psihijatrijskoj teoriji i praksi, koje dovode u sum­ nju njena uporišta, pa i značenja osnovnih termina patologi­ je. Pod uticajem kontestativnih pokreta mladih tokom sedme decenije našeg veka, »antipsihijatrijska« misao poprimila je i ideološko-političke dimenzije, izlažući radikalnoj kritici na­ vodno opresivnu funkciju psihijatrije u »jednodimenzionalnom univerzumu«. Po istoj kritici, psihijatrija pruža pseudonaučni alibi za nasilno odstranjenje i porobljenje svih nepoželjnih i po sistem opasnih individua. Drugim rečima, psihijatri su neka vrsta pretorijanske garde koja zloupotrebljava ugled naučne objektivnosti da bi autoritetom, proizašlim iz istog ugleda, prikrila ili opravdala brutalnu represiju svih buntovnih ener­ gija. Psihijatrija obezbeđuje stabilnosti i trajnost sistema, jer otklanja i zatočuje njegove neprijatelje. U tim kazamatima mo­ derne psihijatrije terapije imaju za cilj da priviknu čoveka na nehuman sistem života izvan azila. Za »antipsihij atrij u« biti izlečen znači biti čudovišno izmenjen u skladu sa zahtevima sistema. Zato »antipsihijatrija« sugeriše izvrtanje predmeta terapije: ne treba menjati čoveka da bi odgovarao nehumanom sistemu, koji i stvara oboljenja, već treba menjati sistem po meri ljudskih potreba.

43

Razvoj »antipsihijatrije« je u znaku radikalizacije kritike, što je dovelo do paradoksalnih stavova. Tako David Cooper ulaže ideju da su zapravo »luđaci« — »normalni«, a »normal­ nih — »1шЈасЈ«:_»МекоишоЈе da izgleda..lud, a u stvari ie to samo protest protiv sistema.« Treba lečiti one koji se smatraju »nomialnim«: g ostaće »normalni« samo pod us lo vom preobra­ žaja u stanje koie_.se..smatra »ludilom«.. U skladu sa tom idejom inverzije, po kojoj bolest znači zdravlje, David Cooper je osnovao i inspirisao na stotine »antipsihijatrijskih« komuna, gde se sprovodf IcnntraterapIjaTTciliem da pacijenti :»izlude«_JLI.kidan ie svih pravila, navika i obi­ čaja, razaranje porodice i svih spona, Tte orgazam — to su osnovna sredstva kontraterapiie.^^Za-j&avid-Caopera j?jQrgazam~ je_Jrenutak Jjidila,-trenutak oslobođenja od svakog sistema, to je ostrvo totalnog oslobođenja. Zato je orgazam revolucio­ naran. Г zato kapitalističko društvo nastoji da gajuguši.« Pi­ tanje orgazma je suština svih istorijskih procesa: »Svet je užasno, propatio zbog činjenice, da-je Isus Hristos umro.. da b.L ga spasao. Bilo bi bolje da ie Isus Hristos više^ševio, pa bi prs, svega sebe spasao.« Orgazam je i sredstvo uništenja kapitaliz­ ma: »Oterajte u p. m. časovnike kapitalizma i ševite se sa va­ šim komšijom!« Ipak, uprkos proklamovanom antikapitalističkom stavu, David.Coper je svoje komune pretvorio u uno: san posao, odbijajući sve one_koji nemaju dovoljno novca da >late trTpftrnoć: »U komune mogu da uđu samo oni koji imaju dosta para.« Tu tezu o kapitalističkoj represiji libida i orgazma, koju deli i Herbert Marcuse, David Cooper je preuzeo od tvorca »teorije orgazma«, Willhelma Reicha, te i njegove terapije na bazi orgijastičnog promiskuiteta nisu drugo do »sekularizovani« oblici Reichovih revandikacija modela ritualizovane seksu. alnosli. iz.drevnih^h^nsko^m trj^ u vreme kada je Reich razmišljao ili teoretisao oJkapitalističkim određenjima seksualnosti, sistem brutalne eksploatacije pružao je izvesne^osnove toj tezi, a današnji sistem eksploatacije ima upravo obrnuti učinak, jer počiva na institucijama »slobodnog vremena« i »potrošačkog društva«7te je tujDorasjtprofzvođnje neposredno uslovljen porastom potrošačkih moći

44

eksploatisanih. Sistem »potrošnje« ne zatomljava seksualnost včć ie upravo podržava-i razdražu ie kao bitni agens same potrošnjs^Zato je i sfera reklame potrošnje prožeta znacima i simbolima poziva upućenih samoj seksualnosti. Konačno, sva ispitivanja »marketinga« pokazuju da širenje seksualne permisivnosti uvećava i potrošnju. Jto očigledno pobiia Cooperove te^e_.Q^antlkapitalištičkojn_poteiicijalu orgazma. . Ali, ako su predloži „»antipsihijatriie« najčešće bezvredni, j er su vrednost. Š jedne strane, te kritike tačno uočavaju kontradiktornu pozi­ ciju psihijatrije koja »pripitomljava« ljudsku prirodu za zahteve neljudskog hibrisa. S druge strane._ta kritika, sprezi sa protivpredlozima. može doprineti širenju i prođu bi javanjtT obiffia^ataštro’Fe^^pošto u to i katastrofTne probada iu 1 vrednosti, već niskosti i bezyređa, to je i subverzivna uloga »anti psihi iatrije« u znaku._groleske. kao u slučaju terapija Еб-' je primenjuje Marco Bassaglia.,, Polazeći od premise da se pro­ letarijat priklonio buržoaskim idealima, odustavši od svoje istorijske uloge. Bassaglia sve nade polaže u luđake kao revo­ lucionarnu klasu par excellence. te na svojim klinikama u Trentu i Trstu organizuie terapije u vid u kolektivnog izučava­ nja marksizma-leniinizma uz objašnjenje revolucionarne mi­ sije luđaka.

neosnovanLji.i£iie-J^itikeJmaiU-izuzetnu

u

Pa ipak, mora se priznati da subverzivno delovanje »anti­ psihij atrije« može doprineti stvaranju kritičnih i prelomnih situacija, u kojima jedna revolucionarna doktrina s pravom prepoznaje znake predrevolucionarnih uslova. • Ta radikalizacija ideja i prakse »antipsihijatrije« jeste fe­ nomen koji prati drugi, planetarni fenomen: stalni rast procenta neurotičnih i ludih. Po Johnu Bunzelu neurotičan čine trenutno dvadeset odsto čovečanstva. U pitanju je najšira i najopasnija bolest u istoriji ljudske vrste. Postoji više od dve stotine pedeset vrsta neuroza, ali je taj broj u stalnom pora­ stu, te nije daleko od istine ako se kaže da^svaki individualni, slučaj neuroze predstavlja zaseban tip. u_mapi_p.atologiie. IzlileHa da je taj individualizam neuroze^neposredni kontrapunkt fenomenu masifikacije i nivelacije, kao neka vrsta patološke ........

— ■

45

reakcije. Za Samuela Greenberga neuroza^ ie_»bolan stil ?.јуо.ta privatno ponašanje i privatna ideologija individue, kao neizoezan proizvod društva u kome je samo manjini pruženo za­ dovoljenje želja«. Teza o zatomijavanju želja kao uzroku neuroza ne može izdržati ozbiljniju analizu j e r sreen-ihf^tjes45uameričkih psihi­ jatara 1975, perspektive čovečanstva vode veoma bliskim ishodištima, kada će luđaci činiti njegov veći deo. Po istom dokujn ^ t u t.Jj859ZBio~|e~odnos ludih i zdravih, jedan prema-pet stotina trideset tri. Do 1897. broj zdravih se smanjio na tri stotine dvanaest na јрјппсг InHaVa ifsy. l.Q26._staiao, je jedan luđak naspram sto pedeset zdravih ljudi. Posle drugog svetskog rata mdači čine jedan od sto stanovnika planete. Sledeći_p:vu.лш> gresiju,-mažejse zaključiti da će 2138. godine svi ljudj biti ludi. Ćak i psihijatri.

46

AFOCALYPSE CHIC Početkom sedamdesetih godina našeg veka, u znaku »ener­ getske krize«, naglog pada berzanskih i monetarnih vrednosti, vrtoglavih spirala inflacije i recesija, sloma osnovnog neokapitalističkog ekonomskog sistema Johna Maynarda Keynesa, te pravog booma nezaposlenosti — »smak sveta« je postao ma­ sovna ideja, slutnja, osećanje. U pitanju je osećanje smaka i nepovratnosti jednog sveta materijalnog prosperiteta, luksuza i bezbrižnosti, sveta koji je nosio ime »potrošačke civilizacije«. Svest masa da žive u prelaznom periodu, između sveta obilja i sveta oskudice, kao i osećanje nemoći da se zaustave involutivni procesi ekonomije, izazvali su fenomen nezapamćenog rasipništva i prave eksplozije brutalnog hedonizma. Moderni čovek, u kome je njegova vekovna kultura razvila strast za no­ vim, dočekao je »smak (svog) sveta« kao najveću novinu, da­ kle uz ekstazu i ovacije, reagujući po načelu »uslovnih reflek­ sa«. S druge strane, moderni čovek se nije osećao srećnim u svom svetu, i zato je »smak sveta« dočekan radosno jer, ako ništa drugo, on je bar obećavao neku promenu. U tom fenome­ nu ljudske psihe potvrdila se Celinova misao da sve velike promene u istoriji izaziva dosada. Tako su prizori »smaka sveta« izazvali senzualna uživanja, što je stimuiisalo izvesne ogranke »potrošačkog sistema« da zadovolje takve, apokaliptične, potrebe modom koja je dobila _ ....... .

IIИ ■ I

'~ "

' .... ........

■ I

I l i r - --- , m

___ __ .

"

47

ime »veselo kroz apokalipsu« ili »apokalipsa šik«. »Apokalipsa šik« su »filmovi katastrofe« koji publici pružaju užitak da posmatra rušenje simbola moderne civilizacije. »Apokalipsa šik« su restorani uređeni u stilu »tridesetih godina«, s rečitim gastro-apokaliptičnim imenima: »Depresija«, »Gladne godine«, »Samoubistvo ždranjem«. »Apokalipsa šik« je i boom literatu­ re na temu »smaka sveta«, od priručnika »Opskrbite se za Sud­ nji dan« do upravo ove knjige. Međutim, »apokalipsa šik« nije nova pojava u istoriji: ona ima brojne i slavne prethodnike koji su veselo prolazili kroz sve apokalipse. »Apokalipsa šik« je i — — Krishna iz Bhagavad Gita (XI, 32, 33, 34): »Ja sam pot­ puno izvršeno vreme, uništavač svetova, ja se bavim unište­ njem svetova. I bez tvoje borbe, svi ovi ratnici, postrojeni u suprotne tabore, prestače da žive. Dakle, ustaj u borbu i osvo­ ji pobedu: pobedi neprijatelja i uživaj u bogatom carstvu. Svi oni već su ubijeni, ja sam ih ubio. Ti si samo sredstvo. Dakle, bez straha ustaj u borbu i neprijatelja pobedi u borbi.« — Plotin (Enneadi, III, 2, 15): »Ubistva, smrt u svim oblič­ jima u kojima se pojavljuje, pljačke gradova, sve to treba sma­ trati pukom scenografijom, promenama scena, užasom i bu­ kom jedne drame; pošto i ovde, u promenljivom udesu života, nije onaj pravi, unutrašnji čovek što se žalosti i što oplakuje, već je to samo senka čoveka, spoljni čovek koji igra svoju ulo­ gu u teatru sveta.« — Kuran (XLVII, 4; XLVIII, 40): »Kada sretnete one koji ne veruju, obarajte ih sve dok ne napravite pokolj . . . Zemalj­ ski život je samo igra i zabava.« — Rimljani herojskih vremena, koji su pevali himne Mar­ su: »Marse, igraj, igraj«, ali i Rimljani dekadencije, koji su odsecali sebi prste da bi izbegli vojnu obavezu i bančili dok su se varvari približavali Rimu. — Louis XV: »Posle mene potop!« — Nietzsche (Volja za moć): »Dekadencija niie nešto pro­ tiv čega se čovek može_borit.i4-ona je apsolutno potrebna, i svojstvena je svim vremenima i narodima.« — Jedan naučnik iz antiutopijskog romana Daniela Halevya, Histoire de quatre ans, 1997—2001 (1903), pred epidemi­

48

jom koja desetkuje stanovništvo Evrope 2000. godine: »Gospo­ do, takav događaj nije baš nešto loše. Smrt je dobra vaspitačica, ili, tačnije rečeno, strah od sm rti. . . O tim mrtvim ja govorim bez ironije, ali i bez milosti. Neka vam to bude jasno! Pa šta hoćete? Već čitav vek vi i vaši nazadujete, razbaškareni u čudesnom svetu koji smo samo mi, naučnici, stvorili. Vi se gubite u vašim maštarijama prepuštajući vremenu ono što smo mi stvorili. I sad, kad ste kažnjeni, sad tražite našu milost! Gluposti! E nema! Vi ste sami izabrali uživanje i ekstazu, i sad stižu posledice. Zadržite ih. Sećam se jedne divne ideje koju je Nietzsche izrekao na kraju X IX veka. U izvesnim slu­ čajevima, kaže, jedna nihilistička filozofija može biti korisna, kao snažan čekić, da bi se slomila umiruća rasa, da bi se odba­ cila, i tako otvorio put ka novom poretku života, zadovoljava­ jući degenerisane u njihovoj žudnji ka smrti. Tu ideju ja sada okrećem i primenjujem na vas, draga gospodo. Prenesite to vašoj publici. Ona je prezirala naše savete, odbacila našu dis­ ciplinu. Ta epidemija će zadovoljiti njenu žudnju ka smrti.« — Непгу de Montherlant (Les Jeunes filles) pred oglasima sa bračnim ponudama: »Baš bi dobro došao jedan rat da rastera svu tu maskaradu.« — Michel Deon {Trompeuses Esperances): »Život me je naučio da zlo trijumfuje onako kako je Gospod hteo, nadao se, dozvolio. Svi oni koji se bore za dobro bore se protiv nje­ ga, i samo usporavaju krajnju eksploziju. . . Na kraju sveta izazvanog zlom Bog će znati da odvoji one koji su ostali čisti i u zlu od onih koji su uvek bili nečisti.« — Louis Ferdinand Celine (L’Ecole đes Cadavres, Mort a credit): »I telom i dušom mi ćemo nestati sa ove teritorije, kao i Gali, ti naši ludi heroji, naši glupi preci u izlišnosti, naj­ gore šeret — budale hrišćanstva. Nisu nam ostavili ni dvadeset reči svog jezika. A od našeg jezika, ako se bude sačuvala reč merde, biće to velika stvar. . . Voleo bih da ova oluja još više zatalabuči, da se krovovi stropoštaju, da se proleće nikad više ne vrati, da naša kuća nestane.« — Emil Cioran (Histoire et Utopie): »Ma kako da je velik grad u koji me slučaj dovede, uvek me začudi što se u njemu svakodnevno ne dešavaju pobune, masakri, nečuvene klanice, 4

SMAK SVETA

49

neredi smaka sveta. Kako to da u jednom tako malom prosto­ ru može da živi toliko mnogo ljudi a da se ne uništavaju i smrtno mrze? U stvari, ljudi se mrze, samo što nisu na visini svoje mržnje. Ta osrednjost, ta impotentnost, eto to spasava društvo, obezbeđuje njegovo trajanje i stabilnost.« — Drieu la Rochelle (po Paulu Vandrommeu): »Jedini put kojim moji heroji mogu da prođu jeste onaj put koji vodi prolivanju krvi: ubistva i snošaji. Sve ostalo je dekadencija, tro­ šenje života.«

50

APSURD Jedan od osnovnih simptoma-sumraka određene kulture . jest iščezavanje znanja o zmičenjima. sadržaj a te kulture u sve­ sti njenih čuvara i poslenika. Kao što o tome svedoči uvid u sve periode dekadencija kultura, znakovi, simboli i ideje traju po pravilu zahvaljujući pukoj inerciji i materijalnom prenosu, ali je svest savremenika tih perioda sve udaljenija od moguć­ nosti spoznaje originalnih značenja sadržaja prenosa. Tako, na primer, obilje grešaka koje su činili kamenoresci simbola i znakova na spomenicima poslednjih perioda prekolumbijskih kultura jasno svedoči da ni ti ljudi, kao ni njihovi poslo­ davci, svešteničke kaste, nisu znali smisao onog što su pre­ nosili. Ta pojava iščezavanja značenja izaziva nesvesnu protivmeru: periode dekadencija karakteriše i izuzetan intelektualni napor usmeren ka pronicanju u značenja sadržaja kulture. Uzalud. Uzalud, jer sve, često i žestoke, rasprave o značenjima samo ubrzavaju procese udaljavanja od istih značenja. I po­ što, u tim slučajevima, spekulativne sposobnosti duha nastoje da nadoknade zaborav bića, umesto spoznaje originalnih zna­ čenja sloboda arbitrarnosti duha vodi ka beskraju fantastičnih i čudovišnih figura koje su često šušte suprotnosti istini. Ta hermeneutička strast doprinosi širenju i ubrzanju pro­ cesa dekadencije, jer iscrpljuje sve energije, pa i one koje su

51

neophodne za stvaranje. Umesto da spasava svoju sadašnjost, umesto da se priprema za budućnost, kultura dekadencije je sva okrenuta raspravama o značenjima sadržaja prošlosti. Zato je kultura kraja Rimske Imperije u znaku obilja gramatika, retoričara, skriba i klasifikatora. Analogno, i moderna kultura je u znaku dominacije analitičkih i introspektivnih disciplina: semiologija, psihoanaliza, strukturalizam, nova hermeneutika i retorika, semantika, lingvistika, i tako dalje. To pomeranje težišta kulture ka analitičkim i introspektivnim disciplinama tačno odgovara na opasnost koju sadrži fenomen gubljenja značenja, premda je učinak, kao što smo izložili, suprotan tim nesvesnim namerama poslednjih energija kulture zalaska. U pitanju je fenomen koji je Ernst Jiinger definisao u terminima »sveta kao značenja u raspadanju«. U tom svetu značenja u raspadanju osnovni uslov egzistencije jeste apsurd. Po Camusovoj magistralnoj definiciji, u svetu apsurda čovek je »stra­ nac koji ni sam sebe ne prepoznaje«. Da parafraziramo jednu Demokritovu misao, koju preuzima i Monod, čovek je posledica »igre« nužnosti i apsurda. Zakoni nužnosti su nepoznati, ili su izgubili svoja značenja u svesti modernog čoveka, ona značenja koja su antičkim filosofima nalagala da čoveku savetuju život u skladu sa prirodom. Dakle, ostao je apsurd. Zato se u modernoj kulturi egzistencija najčešće potvrđuje u ispovestima apsurda, od dadaističkih demonstracija apsur­ da, kao što je Man Rayova pegla sa ekserima, preko Jonescovog »teatra apsurda«, sve do pokliča studenata 1968: »Budimo realni, tražimo nemoguće«. Za razliku od sadržaja modernog sveta, koji su veoma često u znaku nesvesnog apsurda, sadrža­ je moderne kulture, zahvaljujući izuzetnim introspektivnim sposobnostima, karakteriše upravo svesna opredeljenost za afirmaciju apsurda. Ta kultura apsurda izvršila je uticaj i na mase, koje su ideje i predmete apsurda već prihvatile kao sto­ žere svoje egzistencije, kao elemente svoje svakodnevne okoli­ ne. Samo u svetlu te činjenice može se objasniti fenomen da mase bez protivljenja plačaju porez na prihode, čime se potom finansiraju skupi poduhvati svesnog apsurda. To je na primer slučaj poduhvata Crista koji »pakuje« u plastiku desetine ki­ lometara australijske obale ili pregrađuje ogromne prostore

52

Kalifornije, uz pomoć hiljade dobrovoljaca apsurda i rasipa­ nje stotine miliona dolara. U masovnoj kulturi Zapada apsurd­ ni predmeti često postaju i relikvije novih kultova, kao u slu­ čaju »Slant step« (»Kosi stepenik«). U pitanju je samo uslovno ime za »neidentifikovani« predmet koji je izvesni Stiv Kalltenbeek pronašao 1965. godine u jednoj kalif om i jskoj starinarnici. Predmet je izrađen od iskrivijnog lesonita prekrivenog linoleumom. Otkupivši taj predmet i pokazavši ga prijateljima, Kalltenbeek je stvorio famu o predmetu nepoznatog značenja i funkcije. Fama je ubrzo prerasla u pravi kult, kome je bila posvećena i jedna izložba u »Bearkllay Gallery«. Na osnovu prototipa napravljene su i kopije u poliesteru i gumi, koje se prodaju po ceni od hiljadu dolara. Po raširenom uverenjuvernika kulta »Kosog stepenika«, posmatranje tog apsurdnog predmeta izaziva »smirenje nerava«. To uverenje je veoma indikativno za funkciju apsurda u modernoj kulturi, jer je u nekim tradicionalnim disciplinama, kao u zen-budizmu, upotreba apsurda ciljala na sasvim su­ protan učinak. U zen-budizmu apsurdni odgovor učitelja na pi­ tanje učenika izaziva kod ovog pojačanu mentalnu aktivnost, kao uslov preloma granica svesti i saznanja. Apsurd tu izaziva onaj nemir u kome sagorevaju ograničenja, otvarajući put ka Apsolutu. U modernoj kulturi apsurd upravo umiruje svaki nemir pred iluzijama, doprinoseći stabilnosti i trajanju tih iluzija. Tu je apsurd sredstvo uspavljivanja svakog saznajnog nemira, čija efikasnost počiva i na opštem uverenju u vrednost apsurda, premda se ta vrednost dokazuje samo tautološki. Ta­ ko apsurd onemogućuje spoznaju velikih opasnosti, iscrplju­ jući energije koje bi mogle otkloniti te opasnosti. Ironija sud­ bine jeste da je upravo apsurd prvi znak opasnosti na koji može naići svest upućena ka spoznaji univerzuma opasnosti.

53

AQUARIAN AGE Astrološko praznoverje u »Aquarian age« (»Doba Vodolije«) prožima gotovo sve tipove masovnih tenzija i histerija, opse­ sija i fikcija novog spiritualizma i iracionalizma, kao prividne antiteze ideologiji tehnološkog pozitivizma i racionalizma. Po tom praznovjerju, kao što svedoči jedan letak iz naše arhive dokumenata novog spiritualizma, prethodno doba, »Doba Ri­ be«, trajalo je kao i svako astrološko doba: 2155 godina. Bilo je to doba u znaku »neznanja, bola, straha, egoizma, i kao vrhunac bola, fanatizma, skepticizma, separativnih mentalnih i opsesivno dualističkih tendencija, tendencija da se gleda u prošlost ili u programiranu budućnost, umesto u sadašnjost.. . Znak Vodolije, mladić koji sipa vodu iz krčaga, znači otkriva­ nje istina koje su bile skrivene. Od 1975. godine počinje velika era za najveći deo čovečanstva, počinje prelaz koji će trajati mnoge decenije, prelaz iz jednog stanja svesti, koje karakte­ riše istraživanje saznanja (odakle i veliki razvoj pozitivnih na­ uka usmerenih ka ovladavanju prirodom), ka novom stanju svesti, u znaku mudrosti. Ta epoha je u znaku egoizma i shvatanja Univerzalne Harmonije, zahvaljujući superiornosti intu­ icije i razaranju diktature racionalnog uma nad Duhom i telom.« Voldben, jedan od mnogih divulgatora tog praznoverja, definiše sve fenomene savremenog sveta kao neposredne posledi-

54

ce tog stanja zodijačkog interregnuma: »U stvari, izgleda da se mi nalazimo pod dvostrukim uticajem, pod uticajem znaka koji se okončava i znaka koji otpočinje: otuda i kontrasti, kon­ tradikcije, kontestacije ovih vremena. To je epoha u kojoj se tepisti mešaju sa apostolima, varalice sa idealistima, kriminal­ ci sa svecima. To je vreme haosa.« Očigledno je da ovo praznoverje počiva na jednom stvar­ nom fenomenu, iz koga crpi i snagu sugestivnosti svojih obe­ ćanja. To je fenomen kontrasta, kontradikcija, kontestacija i haosa,. kao značajnih karakteristika modernog doba. AstrološTco objašnjenje uzroka tog fenomena veoma je privlačno za intelektualnu lenjost, -jer odriče svaku- odgovornost, čoveka i društva. Sva odgovornost je preneta na vanljudske, upravo astrološke — zodijačke uzroke. Ako se prihvata takvo određenje uzroka, nema nikakvog razloga da se odbija i ostatak praznoverja: obećanje novog doba u znaku obavezne sreće i mira. Sugestivnost i masovna rasprostranjenost tog astrološkog pra­ znovjerja počiva i na njegovoj sposobnsti buđenja dubokih, arhajskih slojeva forma mentis modernog čoveka. U tim slo­ jevima prebiva matrijarhalno-htonska senzibilnost za sve milenarističke i mesijanske pozive. I ako dodamo činjenicu da je u sledu zodijačkih znakova znak Vodolije treći po redu, biće sasvim jasno da je ovo očekivanje »trećeg doba« u znaku Vodolije i trijumfa Duha samo jedan moderni i sekularizovani oblik milenarizma. Uostalom, tripartitna podela istorije, koju je predložio srednjovekovni vođ milenarizma Gioacchino da Fiore, inspirisala je i niz »pozitivnih« interpretacija istorije, te je za prelaz iz »pozitivnog« i »racionalnog« shvatanja istorije u ovo »iracionalno« očekivanje »trećeg doba« potrebno samo malo pomeranje perspektive. Konačno, treba podsetiti da se čovečanstvo približava 2000. godini koja, kao neka barijera, budi drevne milenarističke opsesije. Možemo zaključiti da u praznoverju »Doba Vodolije« koincidira niz objektivnih i »su­ bjektivnih« faktora koji zajedno obrazuju eklektičnu tvorevinu za sva neospiritualistička prepoznavanja. Zato je »Doba Vodolije« jedinstven i zajednički kult sasvim različito označenih i određenih tendencija novog spiritualizma. Tom kultu se priklanjaju hipici i »Jesus Freaks«, teozofi i an-

55

Jropozofi, masoni i ekumenski hrišćani, sledbenici samozvanih gurua i makrobiotičkih dijeta, hodočasnici psihodeličnih raje­ va i hinduističkih hramova, obožavaoci UFO i duhova mrtvih, neosatanisti i ло.уе veštice, stanovnici komuna i stotine miliona stanovnika urbanih kompleksa, koji postupaju u skladu sa savetima astroloških horoskopa. I u vertikalnom smislu to praznoverje povezuje rezidencijalne kvartove plutokratske eli­ te i bidonvile lumpenproletarijata. Premda je »Doba Vodolije« izrazito optimističko prazno­ verje, ono ipak predstavlja eminentno apokaliptični znak vre^ mena. Naime, taj optimizam počiva na krajnjem pesimizmu u pogledu ljudskih moći. Čovek Zapada izgubio je veru u sopstvene snage. Izgubio je pouzdanje u sopstvene moći pozitiv­ nog određenja svoje sudbine. Taj čovek sad očekuje svo do­ bro i sreću iz neljudskih, astroloških sfera. Ta naivna vera — — da će se stanje promeniti prostim prelaskom iz jednog u drugo doba zodijačke evolucije — upravo nedvosmisleno oda­ je dubinu ljudskog očajanja koje zamračuje svest i razum.

56

ATLANTIDA Od svih mitova i legendi ogromnog trezora antičkih tradi­ cija, radoznalost masovne kulture XX veka najviše privlači legenda o propasti Atlantide. Isključivost tog izbora zaslužuje veliku pažnju kao simptom osećanja »smaka sveta« izuzetnog značaja i značenja. U širem kontekstu, interes za Atlantidu je posledica širokih procesa »iluminističke« ili »racionalističke« indoktrinacije. Da bi odoleo tim procesima ništenja mitskih sadržaja ljudske svesti, mit o »zemaljskom raju« daleke pro­ šlosti morao je da potraži relativno stvarna geografska i istorijska uporišta. Uostalom, istraživači razvoja mitskih sadržaja, kao što je Mircea Eliade, jasno su pokazali da ti sadržaji traju prelazeći iz jednih u druge istorijske sadržatelje; sadržaji os­ taju nepromenjeni — menjaju se imena njihovih nosilaca. Ta­ ko su i sadržaji mita o »zemaljskom raju« ili »zlatnom dobu« našli svoje poslednje okrilje u mogućoj stvarnosti postojanja Atlantide. Ali, u užem smislu, interes za Atlantidu pokreće osećanje bliskosti sudbine te civilizacije: u propasti Atlantide moderni čovek naslućuje model ishoda sopstvene civilizacije. I nije slu­ čajno da masovni interes za Atlantidu počinje upravo posle prvog svetskog rata. Neposredni izazov tog »otkrića« Atlantide jeste roman Pierrea Benoita, L’Atlantide, objavljen 1919. U isto vreme Oswald Spengler objavljuje svoj »Nacrt morfologi­

57

je svetske istorije«, kome njegov izdavač daje spektakularan i baksuzan naziv: Der Untergang des Abendlandes. Dakle, ta dva dela reprezentuju kvalitativne polove moder­ nog univerzuma katastrofoloških ideja i slutnji, kao pojave masovnih razmera. Spenglerovo delo je tipično za sva prethod­ na i potonja nastojanja da se dekadencija evropske civilizaci­ je opravda kao nužna posledica uzroka nadistorijske prirode. U stvari, tim nastojanjima (i)racionalizacije fenomena deka­ dencije elita evropske misli traži opravdanja svoga istorijskog poraza pred trijumfom civilizacije masa. Na drugoj strani tog katastrofološkog univerzuma, Benoitovo delo karakteriše sfe­ ru nesvesnih simptoma i predznaka »smaka sveta«. Istina, Benoitovom delu prethode nizovi značajnijih simptoma i znako­ va, kao što i Spengleru prethode ništa manje značajni duhovi — ali njihova simultana pojava označava prelomni trenutak u razvoju apokaliptičnih tenzija modernog sveta. Te prve posleratne godine ideja o neminovnoj dekadenciji i sumraku ev­ ropske civilizacije prelazi okvire elitnih citadela i postaje isku­ stvo masa. Benoitov roman poslužio je za niz filmskih transpozicija, od L’Atlantide Jacquesa Feydera (1921) i Die Herrin von Atlantis Pabsta (1932), preko Siren of Atlantis Ripleyja (1948), sve do Atlantis the lost Continent Pala (1960), a biblioteka knjiga na temu Atlantide sadrži već na desetine hiljada naslova. Atlan­ tis Donovana raširio je nostalgiju za potopljenom civilizacijom kod masa mladih poklonika pop-muzike. Danas niz ekspedicija traga za materijalnim spomenicima Atlantide, u širokom geo­ grafskom području od ostrva Tera u Egejskom moru, preko Gibraltarskog moreuza sve do Bahamskih ostrva i Helgolanda. Učestalost misterioznih nestanaka aviona i brodova u »trouglu smrti« Atlantskog okeana povezuje se za takođe misteri­ oznu aktivnost Atlantide. Konačno, postoji i čitava mreža klu­ bova koji su posvećeni kultu Atlantide. Tako iz dubina isto­ rije jedna legenda sve snažnije privlači misli i snove modernih masa, kao neko ogledalo utehe, koje svedoči da je sve prola­ zno. Na prvi pogled izgleda veoma čudno da se model sudbine moderne civilizacije prepoznaje u legendi o propasti jedne

58

veoma malo poznate civilizacije, čije postojanje još nije pot­ vrđeno. Zašto se ta katastrofološka potreba za utehom pomo­ ću identifikacije nije okrenula mnogim drugim velikim civili­ zacijama, koje su za sobom ostavile nesumnjive i vidljive tragove i spomenike? Zašto se analogije ne traže u prostor­ noj, vremenskoj, pa i etničkoj blizini Rimske Imperije i nje­ ne dekadencije? Mislimo da odgovor počiva upravo u oskud­ nosti podataka o Atlantidi. Našu obaveštenost o Atlantidi čine samo Platonovi fragmenti i slutnje. U našoj svesti je le­ gendarni kontinent Atlantide praznina koju tek treba ispu­ niti sadržajem. I upravo se u toj praznini ogleda savremena civilizacija. Pred spomenicima drugih civilizacija, pred njihovom određenošću, duh neodređenosti i relativizma modernog čoveka oseća nelagodnost; jedino se u toj praznini Atlantide moder­ ni čovek oseća kao »kod svoje kuće«. To je praznina koju ispoveda i moderna kultura, kao osnovno obeležje egzisten­ cije modernog čoveka. Postoji veoma rasprostranjeno oseća­ nje da moderna civilizacija ne sadrži vrednosti koje bi tre­ balo sačuvati od katastrofe. Na Daumalovom brodu, koji na­ pušta modernu civilizaciju pio veći ka Le Mont analogne, ka. svetu metafizičkog savršenstva, putnici prave inventar poseda vrednosti: odbacuju jednu po jednu, da bi na kraju, pred Le Mont analogue, shvatili kako ne poseduju ni jednu vred­ nost dostojnu trampe u novom svetu. Uostalom, kada čovek zaviri u već uzemljene sadržatelje vrednosti moderne civili­ zacije, namenjene obaveštavanju generacija postapokaliptičnog doba, mora sebi priznati da je u pitanju bedni rekvizitorijum pukih banalnosti i bezvrednosti. Ali, ako se o Atlantidi obaveštavamo posredstvom vizije Саусеа, najvećeg »proroka« veka, moramo priznati da uzrok propasti Atlantide koincidira sa jednom značajnom apokaliptičnom perspektivom moderne civilizacije, u znaku otkrića genetike. Naime, po Саусеи, propast Atlantide izazvala je po­ sredno genetika te civilizacije. Naučnici Atlantide pristupili su izmeni genetskog koda majmuna kako bi ih kvalitativno poboljšali i približili ljudskoj rasi. Cilj tog poduhvata bio je stvaranje robova koji bi zamenili ljude na svim teškim fizi­

59

čkim poslovima. Ali, taj poduhvat je stvorio i poseban etičko-teološki problem: jedan deo elite smatrao je da su ti maj­ muni virtuelno ljudi, te da zaslužuju ista prava i slobode — drugi deo je odbijao te »humanističke« revandikacije. Taj rascep označio je i kraj Atlantide. Danas su duhovi na sličan način podeljeni pred perspektivama mogućnosti moderne bio­ logije: jedni se zalažu za genetsko poboljšavanje ljudske vr­ ste, drugi se protive takvoj ideji u ime etičkih i teoloških principa. Treba dodati da i Platon podržava Cayceovu viziju: po njegovom svedočenju, propast Atlantide izazvalo je mešanje rasa i gubitak božanskih atributa. Uzgred rečeno, Саусе je bio potpuni analfabeta, te na javi nije bio svestan svojih snoviđenja i buncanja — koja su drugi zapisivali, stvorivši tako tomove vizionarskog opusa. Konačno, taj opus je stvo­ ren početkom veka, dakle mnogo pre prvih slutnji o mogućno­ sti genetske alteracije ljudske vrste, mnogo pre najveće klanice u istoriji čovečanstva, koju je određivao princip »rasne čistoće«.

60

AUTORITARIZAM »Autoritarizam« je ime bauka koji se kreće kroz geogra­ fije nezadovoljstva i pobuna mladih druge polovine X X veka. »Autoritarizam« je jedna od osnovnih meta kontestativnih po­ kreta, čije uništenje podrazumeva oslobođenje sveta od siste­ ma opresije, te stvaranje »carstva slobode« kao konačnog ci­ lja svih utopijskih težnji. Drugim rečima, u tom smislu auto­ ritet znači suštu antitezu slobodi, kao sinonim ropstva, pri­ nude i nasilja. Dakle, već izloženo značenje autoriteta dovoljan je razlog da se taj pojam nađe u rečniku »smaka sveta«, jer održanje postojećih »autoritarnih sistema« obećava apokaliptične po­ sledice. Moderni pojam autoritarizma unosimo u ovaj rečnik zbog drugih, značajnijih simptomskih vrednosti koje sadrži. Sa stanovišta našeg pogleda na svet, to moderno značenje au­ toriteta odaje veliki simptom dekadencije, kao deo procesa degeneracije jezika, izopačen ja značenja reči i pojmova. U pitanju je ona »konfuzija jezika« koja je već srušila vavilonsku civilizaciju ako je verovati biblijskoj legendi. Možemo zaključiti da ne dovodimo u pitanje predmete samog revolta mladih, već oznake tih predmeta, jer originalno značenje poj­ ma autoriteta podrazumeva sasvim suprotne sadržaje. Treba odmah istaći da je taj proces degenerizacije jezika samo delimično spontan, te da nas upravo tragovi izopačenja

61

pojma autoriteta vode ka jednoj velikoj mreži radionica kri­ votvorenja. Pojam autoriteta je svesno izopačen, i tako izobli­ čen pušten u promet, sa žigom mreže krivotvoritelja, koja se proteže od Freuda preko Reicha sve do »frankfurtske škole« i Marcusea. Da bi se razumeo cilj te velike prevare, treba ima­ ti u vidu deklarisano anti-patrijarhalni pogled na svet pomenutih mislilaca i škola: prepoznavši u ostacima patrijarhal­ nih normi i vrednosti najveće prepreke širenju svojih modela čoveka, oni su pristupili svesnoj subverziji, izopačenjem zna­ čenja osnovnih pojmova patrijarhata. Da bi jedna subverziv­ na akcija bila dovoljno efikasna, ona mora počivati na dubo­ kom poznavanju predmeta koji se ruši; drugim rečima, Fre­ ud, Reich i učenici »frankfurtske škole« veoma su dobro po­ znavali originalno značenje pojma autoriteta, jer on sadrži jednu od osnovnih vrednosti patrijarhalne etike. I zato nije slučajno da je kritika autoriteta, izopačenjem značenja, jedna od osnovnih tema opusa te velike antipatrijarhalne škole. Zato je sada neophodno na ovom mestu otvoriti zagradu i ukazati na originalno značenje autoriteta. Daleko od toga da bude negacija slobode, autoritet je upravo osnova slobode. Naime, autoritet, latinsko auctoritas, ne potiče od grčkog autos, kao što se danas obično misli pod uticajem krivotvo­ renja originalnog značenja. Danas se autoritet povezuje sa pojmom autokratije, koja znači da je vlast u rukama jednog čoveka ili grupe, uz obavezno negativnu konotaciju. Među­ tim, auctoritas potiče, etimološki, od augere: uvećavati, po­ državati rast ili stvaranje, pojavu ili dolazak neke pozitivne vrednosti. U grčkom, pojmu auctoritas je najbliže ono što je Platon razumevao pod terminom arche, kao početak, princip harmonije. To upućuje na izrazito patrijarhalni karakter au­ toriteta, jer je upravo otac taj početak, princip, kao autor, auctor, koji održava tradiciju, prenosi vrednosti. Zato će u Rimskoj Imperiji koncept autoriteta ostati osovina poretka, sve do početka dekadencije. Dakle, auctoritas je centar krista­ lizacije zajednice, te će i Dante definisati autoritet kao »delo autora«, afirmišući verodostojno značenje, daleko od svake prinude ili nasilja. Zato u Paklu Dante oslovljava Virgilija sa: »Ti si moj učitelj i autor«. Blistav primer istinskog značenja

§2

autoriteta pruža i Shakespeare u drami King Lear, gde kralj Lear, već slep i lud, odustaje od krune i gazi svog viteza Ren­ ta, koji mu ipak ostaje veran, ne želeći da ga napusti u opa­ snosti, te mu prilazi preobučen da bi mu ponudio svoju pomoć. Sledi dijalog koji vredi preneti u celosti: »Lear: Šta hoćeš? Kent: Hoću da služim. Lear: Kome hoćeš da služiš? Kent: Vama. Lear: Da li me ti poznaješ? Kent: Ne, gospodaru, ali u vašem držanju ima nešto što bi me moglo voditi. Lear: Šta je to? Kent: Autoritet!« Dakle, tu se autoritet ispoljava ne kao atribut spoljne snage već kao unutrašnji princip, imenentan držanju koje odaje autoritet uprkos gubitka svih prerogativa vlasti. Imajući u vidu izloženo značenje autoriteta, jasno je da savremenom čoveku mnogo više prete opasnosti od posledica gubitka autoriteta nego od takozvanih »autoritarnih siste­ ma«. »Autoritarni sistemi« ne bi bili efikasni u svojoj opresivnosti kad bi čovek i društvo imali centar kristalizacije, čije je ime upravo autoritet, kao uslov prave slobode. U svetlu izloženog može se otkriti i neslućeni uzrok revol­ ta mladih: opovrgavajući »autoritarne sisteme« i »autorita­ rizam očeva«, mladi upravo optužuju nedostatak pravog au­ toriteta. Jasno je da mi tu mislimo na skriveni ili nesvesni uzrok. Ostaje činjenica da je realno nezadovoljstvo mladih u svetu bez autoriteta iskorišćeno u funkciji rušenja posljednjih ostataka patrijarhalnog sveta vrednosti. Zato je na zidovima pariškog maja 1968. najveće prostore zauzimala parola: »Dole Caesar —živeo Brut!« Danas je potrebno reći ono što bi u drugim vremenima predstavljalo izlišnost: sa stanovišta pa­ trijarhalne etike Caesar je Brutu bio više od oca, upravo vrli­ nom čistog, duhovnog, nematerijalnog odnosa. Otuda je, sa stanovišta iste etike, Brutov zločin najgnusnije delo, izdaja patrijarhalnog principa, izdaja principa auctoritas. Veličanje tog zločina danas, posredstvom mladih rnedijuma, tačno po­

63

kazuje cilj pokretača i manipulatora kontestacije, koji su iskoristili nezadovoljstvo mladih da bi upravo osnažili sistem opresije, uklonivši poslednje bedne ostatke protivljenja istom sistemu: instituciju porodice i oca kao uporišta patrijarhal­ nog pogleda na svet. Jer, bez utočišta i uporišta porodice i oca mlada jedinka je prepuštena na milost i nemilost procesa masifikacije, i eksploatacije. Zato ta pobuna protiv »autoritarizma očeva« počiva nr; grotesknoj zabludi ili obmani. Naime, u procesima »jednodi­ menzionalnog univerzuma« Zapada upravo je institucija po­ rodice i oca — najveća i prva žrtva. Bez poseda, zavisni od sistema, očevi su izgubili sva sredstva obavljanja svojih pri­ rodnih vaspitačkih i zaštitničkih funkcija. Zapravo, oni su bez ikakvog autoriteta, u pozitivnom kao i u negativnom smislu tog pojma. Snaga sistema opresiia upravo počiva na slabosti očeva. Otuda bi svaka realna kontestacija sistema opresije Zapada trebalo upravo da revandikuje autoritet očeva. Ali, kao što smo već rekli, možda je tajni, skriveni smisao tog revolta protiv »autoritarizma očeva« upravo prizivanje jednog iščezlog autoriteta. Gubitak tog autoriteta je i jedan od osno­ vnih uslova za realizaciju »smaka sveta«.

64

AVANGARDA

U terminologiji moderne umetnosti pojam »avangarde« je neposredno povezan sa pojmom »pokreta«. Tek razumevanjem smisla »pokreta« kao antiteze »školi« može se razumeti i smisao »avangarde«. U tome što je termin »škola« ustupio mesto terminu »pokret« ili »pravac« treba videti veliki znak preokreta vrednosti. Danas je termin »škola« u upotrebi kao puki recidiv, sveden na geografsko određenje polazišta »po­ kreta« ili »pravca«. U svojoj prvobitnoj upotrebi »škola« je označavala osnovnu, centričnu koncepciju sveta stvari i po­ java. Zapravo, »škola« je bila izraz jednog sveta koji je imao svoj centar i u kome se čovek zato nije mogao osećati »izgu­ bljen«, kao što se oseća moderni čovek u svetu izgubljenog centra. »Škola« je bila manifestacija Centra, shvaćenog u terminima solarne izomorfije: iz tog centra su znanje i kultu­ ra šireni zrakasto i vertikalno. Taj »centrični« smisao »škole« odražava i arhitektura auditorijuma, sa kružnim redovima klupa koje vizuelno produžuju »zrakasto« širenje svetlosti znanja. Za razliku od »škole«, »pokret« odražava jedan ekscentričan svet, dakle svet bez centra. U tom svetu moderni čovek se kreće bez orijentacije i cilja. On zaista ne zna odakle dolazi i kuda ide. Sve što može reći za svoje postojanje jeste da je u »pokretu«. Tako je »pokret« zamenio cilj, postavši sam sebi cilj. U protivnom, da svi ti »pokreti« i »pravci« ima* 11^ 11' и ш # .гсвппги тИ п п - г 1" - т ч

5

SMAK SVETA

" •

■hhhi 1'Пц i;iii.iw n i м ил " ш ј*

65

ju neki određeni cilj kome služe kao puka sredstva, oni bi izgubili značaj koji imaju, jer bi dosezanjem cilja bili okon­ čani, iscrpivši svaku dalju funkciju. Unošenje pojma »avangarde« u tautološki opravdanu vred­ nost »pokreta« označava potrebu čoveka za nekom hijerarhi­ jom. »Avangarda« uključuje diskriminaciju između onih koji su ispred i ostalih. I pošto je pokret institucija jednog eks­ centričnog sveta, jasno je da vrednost »avangarde« implicira vrednovanje u terminima udaljenosti od centra. Pošto je onaj trajni, ontološki centar izgubljen, funkciju centra imaju tu relativni, promenljivi i efemerni sadržaji. I ti kvazicentri su »pokretni« sledeći »avangardu«, jer ono što je danas »avan­ garda« sutra će biti »centar«, kao skup konvencija od kojih se treba udaljiti pomoću nove »avangardnosti«. Dakle, u pi­ tanju je obrtanje »klasične« aksiologije, te se danas smatra vrhovnom vrednošću ono što je nekad smatrano manjkavošću. Inače, prvobitno, u feudalnom dobu, termin »avangarda« označavao je pse goniče u lovu. Potom je značenje tog ter­ mina prošireno i na isturene jedinice u vojnom poretku. Pre­ uzet iz ovog poslednjeg semantičkog konteksta, termin »avan­ garda« sugeriše klimu opasnosti u kojoj živi moderni čovek. No, za ironiju sudbine, i prvo značenje je na izvestan način sadržano u modernoj »avangardi«. Plen koji gone i rastržu moderne »avangarde« upravo je sam čovek. Istorija moder­ nih »avangardi« ukazuje se kao postupno uništenje čoveka. Prve istorijske »avangarde« uništavale su svet ideja i kon­ cepta »klasičnog« čoveka. Nadrealistička »avangarda« ustre­ mila se na svest i razum u ime diktature podsvesti. Poslednje »avangarde«, kao što je body art, okomljuju se na ono što je preostalo u tom procesu redukcije: na ljudsko golo telo. To samoubilačko ishodište niza »avangardi« naslutili su već nadrealisti, propovedajući vrednost samoubistva »kao sredstva selekcije«. »Smrt umetnosti«, kojoj teže poslednje »avangarde«, nije ništa drugo do upravo smrt čoveka.

66

BIHEVIORIZAM Jedno od opštih mesta moderne, »humanističke« misli je­ ste ideja koja u složenosti sistema »tehnološkog univerzuma« prepoznaje potencijalne opasnosti po čoveka i društvo. Po istoj ideji, ta složenost se kvantitativno i kvalitativno razvija mnogo brže od ljudske sposobnosti ovladavanja postojećim sistemima. Otuda se biheviorističke teorije o ambijentalnom uslovljavanju čoveka, kao bitnom uzroku njegovog ponašanja, nalaze u žiži interesovanja i polemike, jer je tu pitanje op­ stanka ili nestanka čoveka, reda ili haosa društva neposredno povezano sa pitanjem uspostavljanja ili gubitka kontrole nad rastućom složenošću sistema, koji danas upravo čine veći deo ljudskog ambijenta. Biheviorizam, kako je izložen tokom tri decenije Skinnerovog eksperimentalnog i teorijskog rada, koncipira čoveka u terminima veze spoljnih podstreka i odgovora na te podstreke. Skinner ne odriče značaj genetskog nasleđa kao faktora uslovljavanja ljudskog ponašanja, ali ga podređuje značaju ambijentalnih uslovljavanja, jer se prva ne mogu izraziti bez drugih. Ekstremni zastupnici biheviorističke teorije odriču postojanje genetskog uticaja, koncipirajući čoveka, u trenut­ ku rađanja, kao tabula rasa na koju će ambijent položiti svo­ je sadržaje. Jasno je da su takva mišljenja pre izraz želje nego saznanja. Naime, u kontekstu demokratskog pogleda na

67

svet bihevioristička teorija mora da implicira negativni odnos spram genetskog faktora uslovljavanja, jer njegova raznovr­ snost relativizuje rezultate ambijentalnih uslovljavanja. Konrad Lorenz tačno uočava: »Bihevioristička doktrina smatra da bi svi ljudi postali jednaki ako bi im bilo omogućeno da se razvijaju u istim ambijentalnim uslovima; oni bi postali idealni ljudi ako bi i uslovi bili idealni. Iz toga sledi da indivi­ due ne mogu ili, bolje reći, ne smeju posedovati nasledne ka­ raktere, nadasve one koji određuju njihovo društveno pona­ šanje, njihove društvene potrebe.« Dakle, ispod demokratskog privida Lorenzova kritika ot­ kriva totalitarne ambicije i potencijale biheviorizma. Ipak, sa stanovišta antičkog političkog iskustva i misli, iskustva i misli jednog Platona, ta dva aspekta nisu u protivurečnosti već u organskoj vezi, jer (parlamentarna) demokratija otvara put tiranijama koje imaju »demokratske osnove«. Ali, ako se u biheviorizmu žele otkriti obećanja velikih totalitarističkih primena, nisu neophodne induktivne analize te teorije: dovoljno je navesti one delove Skinnerovog rada u kojima on prelazi sa teorije na praksu i pruža konkretne predloge rešenja društvenih problema. Temelj je njegove aksiologije ideja očuvanja društva »bez obzira na to kakvo ono jeste«. Sa sta­ novišta tog cilja Skinner optužuje liberalističku misao da nije pružila bolja sredstva odbrane od onih koja pruža kon­ zervativna misao. Po njemu, »reakcionarno« znači razumno osnaživanje starih tipova kontrole, premda ih behevioristički predloži pozitivno prevazilaze jer su od aposteriorinih kažnja­ vanja mnogo efikasnija apriorna uslovljavanja. Ali, ko će da pruža i sprovodi kriterijume uslovljavanja? Skinner odbacuje etiku i predlaže tautološki opravdanu diktaturu elite: »Etička kontrola može da preživi u malim grupama, ali kontrola sta­ novništva u njegovoj kompleksnosti mora biti predata speci­ jalistima: policiji, popovima, vlasnicima, učitelj ima, terapeu­ tima i tako dalje.« I sama evolucija vrste ne sme biti ostav­ ljena ili prepuštena »prirodi«, već mora biti poverena volji jednog superiornog autoriteta. Ako poreklo Skinnerove aksiologije tražimo u skladu sa sugestijama biheviorističke teorije uslovljavanja, moramo za­

68

ključiti da je ona stvorena uslovljavanjima kapitalističkog društva ili njegove potrebe da po svaku cenu opstane. S druge strane, u istoj aksiologiji mogu se prepoznati i odjeci jednostranog tumačenja darvinističke teorije borbe za život, a kojoj navodno pobeđuju bolji i jači. Istorijsko iskustvo moderne civilizacije tvrdi obratno: bolji ne samo da nisu i jači već su često najslabiji; najveću sposobnost održavanja i preživljavanja pokazuju upravo najgori sadržaji čoveka i dru­ štva. Za razliku od bezvređa, koja najčešće trijumfuju nad vrednostima snagom materijalne moći, snaga vrednosti poči­ va u svetlosti primera: ta svetlost probija noći i magle vekova, vodeći sve pobune protiv obeshrabrujućeg uslovljavanja »smi­ sla istorije«. Možemo zaključiti da je Skinnerova aksiologija inspirisana interesima održanja kapitalističkog društva, pro­ žetog banalnostima i jeftinim hedonizmom osrednjosti koja u trgovini i potrošnji ne vidi puko sredstvo već vrhovni cilj života. Ipak, treba ukazati na greške u perspektivi svih onih opovrgavanja biheviorističke teorije koja su inspirisana ideolo­ škim umesto spoznajnim podsticajima. S jedne strane, takva opovrgavanja odriču osnovanost teorije o primatu ambijentalnih uslovljavanja; s druge strane, u istoj teoriji prepoznaju se opasna sredstva masifikacije i manipulacije. No, zar pri­ znanje takvih opasnosti ne potvrđuje ono što se želi opovr­ gnuti? Sasvim je kontradiktorno da se sa istog stanovišta istovremeno optužuju uslovljavanja kojima je danas čovek izložen, i opovrgavaju bihevioristički nalazi koji teorijski uopštavaju efikasnost takvih uslovljavanja. S našeg stanovišta Skinnerova teorija nije nešto što treba potpuno odbaciti ili potpuno prihvatiti: ona je samo deo istine. Pozitivni ili negativni smisao tog dela istine određuje upravo svrha njene upotrebe. Kao što kaže Ernst Jiinger, nož nije kriv, već greši onaj ko ga hvata za sečivo. Naime, mi nismo skloni da povlačimo znak jednakosti između bihevio­ rističke teorije i prakse koju sugeriše sam Skinner: ta praksa je samo jedna u nizu drugih i sasvim različitih primena teo­ rije.

69

Potom, od same primene mnogo je opasnija ona intelek­ tualna lenjost modernog čoveka koja je sklona da u jednom delu istine prepozna celu istinu. Čak ni pozitivna primena ta­ ko osakaćenih istina ne može uroditi drugim do »pozitivnim« invaliditetima, dakle »pozitivnim« negativitetima. U mapi na­ uke o čoveku X X veka Skinnerova teorija predstavlja geo­ metrijski konrtapunkt onim teorijama koje uzroke ljudskog ponašanja prepoznaju u sferi instinkta, arhetipova, osećanja ili ideja. Po Skinnerovom konceptu čoveka kao »praznog or­ ganizma« ideje su samo »zamišljeni prethodnici određenog ponašanja«. Jasno je da takvo obezvređivanje »ideja« pogo­ duje ili odgovara potrebama modernog čoveka koji je sklo­ niji stvarima nego idejama. Otuda je Skinnerova teorija doživela i doživljava najveću popularnost u američkom društvu, pružajući utehu za osećanje nedostatka neke tradicije ideja. Toj popularnosti doprinelo je i uverenje da je u pitanju pot­ puno »nova« teorija, dakle, po aksiologiji »novog«, vrednija od svih prethodnih. Sam Skinner nije se potrudio da skine oreol »novine« sa svoje teorije »ideja«. Nije naveo niz slavnih prethodnika, kao što je bio Helvetius koji je u posthumno objavljenom delu, De Vhome, de ses facultes intellectuelles et de son education (1775), izložio iste ideje o »ideji«: »Jedna potpuno nepoznata istina ne može biti predmet mog razmi­ šljanja; u trenutku kad je naslutim ona je već otkrivena. Ta prva slutnja u tom polju jeste karakteristika genija. Kome dugujem tu slutnju? Možda svom duhu? Ne: on nije mogao da se bavi istraživanjem istine za koju nije ni pretpostavljao da postoji. Ta slutnja je posledica neke reči, neke lektire, ne­ kog opažanja, neke slučajnosti, dakle sitnice kojoj ja dajem ime: slučaj.« Helvetiusovo zaključivanje je upravo školski primer kako jedno parcijalno znanje, shvaćeno kao totalnost znanja, vodi misao u zabludu. Njegovo zaključivanje bilo bi tačno samo u slučaju da je spekulativna sposobnost intelekta, jedini sadržaj čoveka. Isto važi i za sve moderne teorije ljudskog ponaša­ nja, koje generaliziraju ili totalizuju ono što je samo parci­ jalno ili inferiorno u odnosu na celinu istine. Ali ni organsko jedinstvo kvantitativnog skupa svih tih teorija ne bi iscrpio

70

sve dimenzije istine. Pre svega, tom skupu bi nedostajala bi­ tna, kvalitativna i vertikalna dimenzija, koju Ciolkovski formuliše terminima »kosmičkog razuma«, dakle metafizičkog principa određenja. U tom pogledu su drevne metafizičke do­ ktrine »naprednije« od moderne nauke, jer su čuvale svest o tom principu određenja, razlikujući »oblik« i »materiju«. »Oblik« je pečat principa, a »materija«, budući promenljiva i gipka, prima taj pečat dajući mu život. Po Titusu Burckhardtu »nijedna moderna teorija nije mogla da zameni tu drevnu doktrinu, jer se realnost, u svom bogatstvu, ne da objasniti svođenjem na jednu ili drugu dimenziju. Moderna nauka ignoriše ono što su drevni mislioci označavali terminom 'oblik’, jer je u pitanju fenomen koji se ne može kvantitativno izmeriti, te ne vodi računa o tome je li jedan fenomen, kao što je na primer živo biće, lep ili ružan; lepota jedne tvari ili jednog bića upravo je izraz činjenice da njihov oblik odgovara nevidljivoj suštini, a to nije merljivo, ni sabirljivo.« Burchardtovo opažanje možemo proširiti i potvrditi činje­ nicom da je i sama umetnost izgubila sposobnost razlikova­ nja lepog i ružnog. Modernu misao karakteriše odustajanje od svakog pokušaja definisanja fenomena lepote. Nije slučajno da se i moderna estetika bavi svim predmetima osim fenome­ nom lepote, dakle predmetom na koji upravo upućuje defini­ cija estetike. Ovo odstupanje od naše osnovne teme izvodi nas upravo, pred osnovnu apokaliptičnu perspektivu biheviorizma. I ovog puta jedna pogrešna jer parcijalna naučna teorija, snagom svog uticaja, može izmeniti realnost, te u tako izmenjenoj realnosti naći svoju potvrdu. Ustrajnost mišljenja da je čovek uslovijen prevashodno svojim ambijentom može da odvede upravo ka svetu u kome će čovek kapitulirati pred silama uslovljavanja, silama svoje okoline. Tako će se veštački pre­ kinuti sve veze sa drugim principima određenja. Dakle, i u tom slučaju važi pouka koju Shakespeare posredno izlaže kroz sudbinu Machbetha: proročanstvo se ispunilo samo zato što je Macbeth poverovao proročicama.

71

BODY ART U rečniku savremene kritike body art (»telesna umetnost«) je opšti naziv za niz pojava korišćenja ljudskog tela kao osnovnog medija ili materijala umetničkog izražavanja. Me­ đutim, značenje »telesne umetnosti« daleko prevazilazi okvire značaja koji u modernoj umetnosti ima problem širenja ili ispitivanja izražajnih sredstava. O dimenzijama tog značenja najbolje svedoče upravo najpoznatija dela »telesne umetnosti«: Umetnik Dennis Oppenheim izložio je svoje golo i bledo telo sunčevim zracima, na nekoj kalifornijskoj plaži, tokom pet časova trajanja te »telesne akcije«. Za to vreme na gru­ dima umetnika ležala je otvorena knjiga. Rezultat je bio crve­ no telo, čija je koža pretrpela opekotine drugog stepena, s belim kvadratom na grudima. Po ispovesti samog umetnika, tom akcijom je odbačena konvencija da umetnik stvara boje: on sam je postao prava, prirodna boja. Zatim, rezultat simboliše dihotomiju (crvene) revolucije i (bele) reakcionarne kulture. Simboliku bele površine podržava i kvadratni oblik, usled veze kvadratnog i represivnog ili duhovno-moralno-ograničenog, te se i u slengu malograđanska forma mentis označava terminom squers. »Telesne akcije« Guntera Briisa dokumentuju fotografije i slajdovi na kojima se vidi telo umetnika, iznakaženo krvavim geometrijskim crtežima, izvučenim žiletima i bodežima.

72

Giuseppe Chiari udara glavom o zid sve dok je potpuno ne ras krvari. Gina Pane steže oko svog golog trbuha venac bodljikavih stabljika ružinog drveta. Ako bodlje nisu dovoljno oštre da bi izazvale obilno krvoliptanje, onda vadi žilet iz džepa i nastav­ lja »akciju«, uz jecaje: »Mislim na moju mamu, mislim na moju mamu ...« Vito Acconci izlaže svoje telo ispod drvene rampe, u gale­ riji, pozivajući gledaoce da koračaju preko iste rampe. Njihovi koraci, koraci nepoznatih, izazivaju u njegovoj svesti erotske maštarije koje prati javnom masturbacijom. Tokom šest sati trajanja »Ritma O« Marina Abramović je izložila svoje golo, »depersonalizovano« telo, telo-»objekt«, na milost i nemilost publike. Preuzevši svu odgovornost, Abramovićeva je dala publici i sredstva izražavanja: žilet, krejon, revolver, lanac . . . U drugoj »telesnoj akciji« zauzela je mesto jedne prostitutke koja je zauzela njeno mesto u umetničkoj galeriji. Brzometnom foto-kamerom Chris Burden je snimio put jednog metka od revolverske cevi do njegove ruke, kao i cepanje tkiva, šikljanje krvi, mrvljenje koštanih delova. U galerijama ispunjenim barskim stolovima i stolicama Urs Luthi zauzima mesto za jednim stolom i prikazuje travestiju u izgled »fatalnih žena«. U svom poslednjem umetničkom nastupu, 1969. godine u Beču, Rudolf Schwarzkogler je prikazao proces odsecanja sopstvenog penisa. Pošto je dovršio žiletom i posljednji ostatak penisa, okomio se bodežom i na svoje oči. Izdahnuo je i od izliva krvi. Dakle, šta znači body art? Po mišljenju Lea Vergine, jed­ nog od najpoznatijih propagatora body arta, »u body artu postoji veoma jaka mazohistička komponenta. Iskustva su autentična, dakle bolna i svirepa. To je veoma riskantan fenomen, u fizičkom kao i u psihičkom smislu. Nije slučajno da mnogi telesni umetnici odaju psihotične simptome: disocijacija, melanholija, depresija, delirijum.« Ipak, ne sumnjajući u to opažanje, moramo primetiti da ono samo odlaže odgovor na postavljeno pitanje, jer opšti

73

simptom, kao što je »telesna umetnost«, objašnjava termini­ ma uslovljavanja posebnih, individualnih patoloških simpto­ ma. Činjenica da izvesna individua pristupa odsecanju sopstvenog uda i kopanju sopstvenih očiju u cilju umetničkog izražavanja sama po sebi može biti svedena na neku od pato­ loških kategorija, na određeni individualni uzrok. Pred feno­ menom »telesne umetnosti« upravo su svi ti individualni uzroci sasvim irelevantni; relevantna je činjenica da moderna kultura prepoznaje u »telesnoj umetnosti« svoju najveću »avangardnu« vrednost. Drugim rečima, simptomatski značaj značenja »telesne umetnosti« ne počiva u individualnim uzro­ cima, u patološkim podsticajima njenih protagonista, već u fenomenu opšteg društvenog priznanja i prepoznavanja koji okružuju tu pojavu. »Telesna umetnost« odražava duboke po­ trebe i stanja moderne kulture Zapada. Dakle, nisu u pitanju toliko izrazi individualnog mazohizma, koliko izraz opšteg, 1 1111 L :arnog mazohizma. ♦ U radu »Telesna umetnost & ginekokratija« (časopis »Umet­ nost« br. 42— 43, 1975) razmatrali smo body art kao sekulari:ovani, odraz matrijarhalne i htonske iorme mentis^kao dege_nerativni izraz dloniziistva. dokazujući tu tezu jednom komparativnom metodom privođenja dela body art a arhaičnim modelima, ritualima i doktrinama. Zaključili smo da je body art dvostruki simptom degenerativnih ili involutivnih procesa. Taj simptom posredno svedoči o sumraku patrijarhalne tra­ dicije, a neposredno svedoči i o izopačenjima revanšističkih teny.iia rrmtri jarhalne i htonske kulture^ I u modernoj kulturi »telesna umetnost« nesumnjivo odaje dominantan ali regresivan, mazohistički, konačno samoubi­ lački proces iste kulture. »Telesna umetnost« je kronološki i sadržajno poslednja tačka silazne parabole u znaku postupnog ništenja ljudskih vrednosti. Na hronološkom i sadržajnom početku te parabole, istaknuvši načelo apsolutnog autoriteta samostalnog razuma, »iluministička« i »enciklopeđijska^misao lišila je čoveka svih nadrazumskih-sadržaia i sposobnosti. Potom je široki front sila razaranja, o d psihoanalize do*rra<4^ realizma, pristupio uništenju razuma, isticanjem bitnosti pođsvesnih uslovljavanja, zabranom svesti i apologijom svega •

__ ____

74

-

M ih

« * ll

, ij i ini , f ijim— 1 n n r o n n n i ni n i ц..i ..............ih.

■

1

........... iinTi—

.......

što je ispod svesti, kao libidinalne energije. I sami naslednici »iluminističke« i »pozitivističke« tradicije, kao što je Wittgenstein, doprineli su tom rušenju temelja razuma, ukazujući na tautološku prirodu njegovih iskaza. Konačno, »telesnom umetnošću« pristupa se razaranju i mučenju poslednjeg ostat­ ka čoveka, njegovog golog, fizičkog tela. Nije u pitanju samo parabola ljudske misli, gde vivisekcija ljudskih tela može brti shvaćena kao metafora.„..duhovnog. ;amorazaranja. U pitanju je i parabola same ljudske stvarnosti. U svom večnom kruženju nikad ova planeta nije poka­ zala Suncu tako velike i okrutne prizore iskasapljenih ljud­ skih tela kao u ovom veku. U tom smislu, »telesna umetnost« J e groteskna i umetnička sublimacija planetarne i masovne delotvornosti klanica koje danonoćno m n k cio nišu, .Jsa-.progresivnom produktivnošću. Konačno, danas postoji i mnoštvo nesvesnih »telesnih umetnika« koji muče i menja ju svoja tela u širokom rasponu motivacije, od »rekordomanije« do oča­ janja. »Rekordomanija« anglosaksonskog društva nagoni lju­ de da svoje utrobe pune »hranom« od živih žaba, žileta, no­ ževa, eksera, krhotina stakla. Na drugoj strani te geografije samomučenja, očajanje stanovnika Staljinovih logora inspirisalo je prve okrutne, anonimne i nepriznate primere »telesne umetnosti«, primere koji nisu doživeli aplauz kulturne »elite« Zapada niti uspone vrednosti na berzama umetnina. Svedoči bivši logoraš, Edvard Kuznjecov: »Glad, iscrpljenost, lišavanje i nedostatak medicinske pomoći prinuđuju mnoge zatvorenike da sebi oduzmu život. Prave se da beže, sve dok ih stražari ne ustrele. Pristupaju kolektivnim oštećenjima tela. Video sam zatvorenike koji su gutali ogroirmeTcoličine eksera. Video sam kako gutaju termometre sa živom, igle, razbijeno staklo, noževe i druge predmete. Video sam zatvorenike koji su zašivali dugmad za kožu, te usta i očne kapke metalnom žicom. Video sam zatvorenike koji su ekserima zakivali bešiku za krevet, gutali ekser iskriv­ ljen kao udicu, privezan konopcem za kvaku, tako da kad neko uđe, ’riba’ biva izvađena. Video sam zatvorenike koji su gulili kožu sa nogu kao da su skidali čarape. Video sam kako su skidali parčiće mesa sa svojih trbw-ha ili nogu, da bi ih

75

pekli i jeli. Video sam kako su puštali da im krv kaplje iz prerezanih vena u lonce ...« Ta koincidencija sadržaja Staljinovih logora i sofisticiranih galerija luksuza »potrošačkog društva« Zapada nije slučaj­ nost, već veliki znak vremena, znak kraja vremena, u kome se ekstremni dodiruju. Dakle, jedan ciklus je završen.

76

CEZARIZAM U futuruloškoj viziji sveta 2000. godine, The Year 2000, Herman Kahn i Anthony Wiener ukazuju na katastrofičnu mogućnost pojave antidemokratskih iskušenja, kao uslova za uspostavljanje diktatorskih metoda odlučivanja. Uzrok takvih iskušenja mogu biti »kritična i kompleksna pitanja vlasti, koja vode tehnokratiji i cezarizmu«. Cezarističke perspektive ispi­ tuju i Атаигу de Riencourt u The Corning Cesars, i Eric Hoffer u The True Beliver. Pred takvim upozorenjima na opasnosti obnove cezarizma, kao oznake za diktatorski tip vlasti pojedinaca ili grupe, pada u oči odsustvo ukazivanja na druge, mnogo savršenije, modernije i efikasnije metode monopolisanja sredstava odlu­ čivanja. Naime, imajući u vidu aktualni stupanj efikasnosti sredstava manipulisanja i tehnologije proizvodnje »javnog mnenja«, u razvijenim delovima »tehnološkog univerzuma«, pojava cezarističke figure, kao što je bio Hitler — izgleda krajnje neverovatna. Otuda može da začudi insistiranje Kahna i Wienera na cezarističkoj opasnosti jer, nasuprot tome, oni pokazuju savršenu upućenost u sredstva »tehnološkog uni­ verzuma« . Ali, čuđenje nestaje ako se zna da su Kahn i Wiener gla­ snogovornici i ideolozi multinacionalnih kompanija i ne više okultnih internacionala kapitala. Pred tom činjenicom po­

77

staje jasno da njihova navodna zabrinutost nad cezarističkim opasnostima i antidemokratskim iskušenjima, uz prećutkivanje drugih, neuporedivo savršenijih i izvesnijih opasnosti, ima funkciju prikrivanja stvarnosti presudnog uticaja multinacio­ nalnih kompanija i internacionalnog kapitala na bitne druŠtveno-političke procese Zapada. Drugim rečima, ta vizija cezarizma ima funkciju prikrivanja i odvlačenja pažnje sa stvarnosti privida demokratije, gde su slike zvaničnog »establišmenta« samo paravani ispred pozadine pravih protago­ nista odlučivanja. Tim protagonistima odlučivanja, odnosno njihovim interesima, nisu potrebne scenografije vlasti, a sce­ nografije, sa svojim glumcima, imaju funkciju zadovoljavanja potrebe masa da svojim očima vide ili dodirnu inkarnaciju vlasti, koje svemu tome daju privid ljudskog i dostupnog, privid legitimiteta vlasti. Samo američka politička scena poslednjih decenija pruža brojne primere ovog opažanja: efikasnost sa kojom je eliminisan John Kennedy, kao i svi oni »što su mnogo znali«; la­ koća sa kojom je svrgnut Nixon, kao i banalnost zvaničnog motiva svrgavanja; foto-dokument Forda koji se na golf-igralištu cereka dok prima vesti o vijetnamskoj katastrofi. . . Ali time ne želimo da odreknemo svaku mogućnost pojave fenomena cezarizma. Izvan geografije tehnološki razvijenih zemalja cezarizam je bio i ostaće trajna opasnost, premda, ponekad^ uz punu podršku demokratskog sistema, kao u slu­ čaju kad su jednog Perona ponovo izabrale milionske mase »beskošuljaša«. ,U »tehnološkom univerzumu«-pojava cezarizma je moguća samo pod uslovom potpunog sloma svih osnovnih, konstitutiv­ nih struktura. Iz^ tog sloma mogu izaći novi cezari, kao izrazi nostalgične regresije ka drevnim,"pouzdanim" milenarno proverenim modelima druš^ar Te modele podržavaju upravo naj­ dublji ljudski instinkti. Ostaje otvoreno pitanje jesu li ti mo­ deli upisani u genetski kod ili je njihova milenarna opera­ tivnost odredila instinkte čoveka, ali je činjenica da oni izra­ njaju iz svih kriznih i prelomnih situacija civilizacije, nudeći se kao alternative.

78

To pravilo potvrđuje čak i fenomen modernih komuna, inspirisanih radikalno anticezarističkim i antihij erarhiј''škim ideologijama, u znaku ideja jednakosti članova, ukidanja pri­ vatnog vlasništva nad posedom i seksom, te ideala tolerancije i pacifizma, koji zabranjuju agonske ili takmičarske pojave. Uprkos svemu tome, sve su komune veoma kratkotrajne: uspevaju da opstanu samo one koje su spontano stvorile stroge hijerarhijske strukture, preciznu podelu rada i centar krista­ lizacije energija, dakle »vođu«. U tom smislu vredi priložiti svedočanstvo jednog člana čuvene komune Lama Foundation: »Kad sam došao ovamo, komuna je postojala već pet godina. Našao sam se pred pravim establišmentom. Osim toga, mi već imamo reputaciju da smo aristokrate sveta komuna; mnogi znaju ko smo, i mnogi dolaze da nas posete nedeljom . . . Ali, kao što vidiš, sad smo i mi ovde siročići: prošle godine raspala se porodica koja je bila srce komune. Raspala se mučno i sa mržnjom. Ah, koliko mi pitanja postavljaju deca: čija su, rniaju li samo jednog oca i jednu majku ili mogu računati na sve majke i sve očeve? Kako mogu i do koie mere da se ha-, vim decom koja nisu od moje krvi? U ovom trenutku, strašno patimo zbog krize o kojoj sam ti napomenuo. Sad smo zbog te krize otuđenijKjedni od drugih, „na jedan tužan način.« (Iz dokumentarnog, unđergrounđ filma Gras Roots Thomasa VVahlberga i Luciana Martinengoa.) O raspoloživosti mladih Zapada za cezarističke i antidemokratske modele vlasti svedoči i bizarni eksperiment Rona Jonesa, profesora psihologije na univerzitetu u San Francisku, izložen u njegovom delu No substitute for madness (1976). Cilj eksperimenta je bio da pruži praktičan odgovor na veoma često pitanje studenata: »Kako je bilo moguće da toliko Nemaca sledi Hitlera?« Naglasivši studentima da će učestvovati u novom eksperimentu, profesor Ron Jones je naredio da sede uspravno, s rukama prekrštenim iza leđa, i da na sve prozivke odsečno izlaze iz klupe, lupaju petama i daju odlučne odgo­ vore, u stavu mirno. Sutradan je profesor ispisao na tabli dva osnovna načela: »Snažni u jedinstvu« i »Disciplina očvršćuje«. Naredio je da se ta načela ponavljaju u horu, i objavio je

79

osnivanje pokreta »Treći talas«. Pozdrav pripadnika pokreta: ispružena desnica, u visini ramena, sa skupljenim prstima koji simbolišu talas. Talas je treći, jer je jači od prethodna dva talasa. Već trećeg dana profesor je sreo u sali trideset novih studenata. Svima je podelio članske karte i tajno naredio tro­ jici studenata da uhode ostale. Ali, ta mera se pokazala izliš­ nom, jer je sledećeg dana dvadesetak studenata prišlo sa spi­ skom imena onih koji nisu uredno pozdravljali ili su javno kritikovali eksperiment. Istog dana profesor je objavio da »Treći talas« nije pedagoški eksperiment, već politički pokret državnih razmera, »za društvene promene uz saradnju mla­ dih«. Za sledeći dan najavio je objavljivanje imena kandidata za predsedništvo »Trećeg talasa«. Toga dana dve stotine stu­ denata je dočekalo profesora sa gromkim pozdravom »Snažni u jedinstvu!« Ali, profesor je objavio kraj eksperimenta: »Tre­ ći talas ne postoji. Vi ste bili manipulisani. Ja sam se poslu­ žio vašim željama da bih vas dovde doveo. Verovali ste da ste bolji od ostalih, da ste izabrani. Više ste voleli lagodnost podvrgavanja od slobode. Ponašali ste se na isti način kao i Nemci tokom nacističkog perioda.« Ipak, ne bismo mogli da prihvatimo zaključke koje je Ron Jones izveo iz svog eksperimenta, jer postoje i duboke razlike između vajmarske Nemačke i uslova života u »tehnološkom univerzumu«. Imajući u vidu te uslove, nije moguće prihvatiti ni antitezu »lagodnosti podvrgavanja« i »slobode«, jer isti uslovi upravo onemogućavaju pravu slobodu izbora. Drugim rečima, nisu se ti studenti odrekli »slobode«, već su se odre­ kli samo jednog modela »podvrgavanja« prihvatajući drugi. Eksperiment može samo da dokaže i pokaže stanje duhovne ispraznosti mladih Zapada ili izvesnu zasićenost »liberalistič­ kim« modelima, koje sugerišu sredstva masovnih komunika­ cija, upravo u cilju otupljivanja potencijalnih, kontestativnih energija. Dakle, tu raspoloživost za prihvatanje cezarističkih modela može da stvori i dosada, kao i snobizam intelektualne sofisticiranosti. Ali, između te raspoloživosti i realizacije po­ stoji zasad nepremostivi sistem kontrole, koji stvara i pseudocezarističke modele ТРсПји pražnjenja cež^'ističkttTTenzija. ______________________________________ ________

80

________ _

U sioženostLtofiusistema cezaristička figura je anahronizam, pre svega usled svoje neefikasnosti. Samo krah tog sistema i društva povratak cezara. To su uslovi koje proriče Roberto Vacca u svojoj teoriji o »bliskom budućem Srednjem veku«.

6

SMAK SVETA

81

CRNI PANTERI Premda pokret »Crnih pantera« danas nema onu snagu uticaja koju je imao krajem sedme decenije ovog veka, on ipak zaslužuje posebno mesto u rečniku »smaka sveta«, kao simboličan primer kontestativnih mogućnosti nezadovoljstva crnačke manjine u SAD, kao i u Velikoj Britaniji usled ne­ prekidnog priliva migracionih talasa iz bivših kolonija ka matici Komonvelta. Drugim rečima, to nezadovoljstvo, sublimisano u revolucionarne izraze po uzoru na »Crne pantere«, može značajno doprineti rušenju postojećih sistema. Pokret »Crnih pantera«, koji su 1966. u Oaklandu (Kalif orni ja) osnovali Ниеу Newton i Bobby Seale, imao je prvo­ bitno funkciju odgovora na neposredne obrambene zadatke, te je u skladu s tim odmah postao i paramilitarna organiza­ cija. Kao istureni vrh kontestacije, pokret »Crnih pantera« ispoljavao je veoma oštro osnovne kontradikcije i utopijske tenzije crnačkog nezadovoljstva. U štabovima »Crnih pante­ ra« bile su vidno istaknute fotografije lidera antiimperijalističkog pokreta, od Kim Sunga preko Ho Ši Mina sve do Che Guevare, ali u političkoj praksi »Crni panteri« nisu uspeli da ostvare ozbiljnije veze sa tim pokretom. Za njihovu ideo­ logiju je rečeno da je oblik »vulgarnog marksizma«; izostao je plodotvorniji odnos sa »Novom levicom«. Taj odnos je bio ograničen na manifestacije pukog snobizma: od obaveznog

82

prisustva lidera »Crnih pantera« na svim velikim partys jedne radical-chic Amerike, do mode belih intelektualaca »Nove levice« da govore slengom Harlema. Pod inspiracijom separatističkih ideja Malcolma Х-а bila je povedena i kampanja bojkota svih trgovina čiji su vlasnici belci. Ali ta kampanja bojkota »Виу black« (»Kupuj crno«) pretvorila se u pravi politički bumerang, obogativši crnačke trgovce srednje i visoke klase, stvorivši tako »kolaboracionističku« i finansijski moćnu oligarhiju, otuđenu od interesa svog naroda. I pokušaj da se na predsedničkim izborima isti­ ču crnački kandidati, kao što je vođ »Crnih pantera« Elridge Cleaver, pokazao se kao krupni promašaj. Nije trebalo imati veiiku pamet pa shvatiti da takav kandidat nikad ne bi mogao privući glasove bele većine. S druge strane, rasipanje crnač­ kih glasova oslabilo je uticaj crne manjine na politiku belih predsednika. Afirmacija organske i tradicionalne vezanosti američkih crnaca za afričku prapostojbinu nije značajnije prevazišla okvire crnačke intelektualne elite. Pokušaji vezivanja za poli­ tičku realnost savremene Afrike nisu ostvarili značajne rezul­ tate. Oni su odbili mnoge dobronamerne kritike belih intelek­ tualaca koji su u toj revandikaciji tradicije videli znake obr­ nutog rasizma, u duhu nacistoidne tematike »krvi i tla«. Ipak, to traganje za sopstvenom tradicijom ostvarilo je i pozitivne rezultate: ono je doprinelo osvešćivanju, sticanju samopouz­ danja i rasnog ponosa. Po mišljenju crnačkih psihologa, kao što su Gier i Cobbs, ponos zbog »kovrdžave kose psihološki uzdiže crnca«. Ta potreba za uporište unela je u štabove »Crnih pantera« simbole afričke vlasti: koplje, štit, krzno zebre i presto od slonovače. No najveći uticaj izvršila je no­ stalgija za afričkom tradicijom na modu koju su preuzeli i belci, prihvativši borbeni poklič Marcusa Garveya: »Black is beautiful!« Ali taj fenomen masovnog oponašanja crnaca traj­ na je karakteristika američke kulture X X veka, i njemu je već Carl Gustav Jung posvetio prodornu i iscrpnu analizu. U psihološkim terminima, pokret »Crnih pantera« je u znaku radikalnog prevazilaženja ili obrtanja kompleksa infe­

83

riornosti crne manjine pred civilizacijom i kulturom belih. U tom pogledu veoma je indikativna funkcija tamnih naočara kao obaveznog dela uniforme pripadnika »Crnih pantera«. Po jednom priručniku za vaspitavanje novih članova pokreta, »sa tamnim naočarima crni panter postaje misteriozniji i izaziva veći strah«. Ipak, sve te izložene kontradikcije i svi zidovi o koje se slamaju utopijske tenzije radikalne struje crnačkog pokreta emancipacije samo osnažuju i uvećavaju njegove revolucio­ narne i rušilačke mogućnosti. Razočaranje u sve druge ponu­ đene alternative može usmeriti sve nezadovoljstvo ka per­ spektivi revolta, na koju su ukazali »Crni panteri«. Treba takođe istaći da su izvesne grupe, unutar realnog američkog »establišmenta«, visoko ocenile vrednost efikasnosti »Crnih pantera« kao subverzivnog pokreta, podržavajući materijalno njihove akcije. Naime, za te grupe u oštroj borbi unutar esta­ blišmenta »Crni panteri« su predstavljali izvanredno sredstvo disgregacije i nestabilnosti društvenog tkiva, što je omogu­ ćavalo pozitivna pomeranja i zauzimanje uticajnijih položaja. Ali, i »Crni panteri« su bili svesni da su manipulisani, osta­ vivši o tome niz dokumenata, okrenuvši oštricu revolta i pre­ ma svojim »mecenama«. Konačno, alternativu »Crnih pantera« treba posmatrati i u kontekstu dekadencije američkog društva, kao značajni simptom involutivnih procesa. Zvanični dokumenti »Crnih pantera« ne dopuštaju nedoumice u pogledu pune svesti o svom položaju u sferi dekadencije. Peta tačka programa »Crnih pantera« glasi: »Mi hoćemo za naš narod vaspitanje koje će osvetliti pravu prirodu dekadencije američkog društva. Ho­ ćemo vaspitanje koje će nas učiti našoj pravoj istoriji, i koje će da pokaže našu ulogu u savremenom društvu.« Tu ulogu u savremenom američkom društvu ili »novoj Babiloniji« jez­ grovito objašnjava vođ »Crnih pantera« Eldridge Cleaver: »Svi pregovori su okončani, štaviše, nikad nisu ni počeli. Mi sad moramo da srušimo ovu Babiloniju i da oslobodimo crnački narod. To znači da će Amerika videti krv i patnju. Već se čuju pucnji, od jednog do drugog kraja Babilonije.«

84

DEMITIZACIJA U principu, ovde pojam demitizacije podrazumeva jedno od najistrajnijih idejnih nasleđa iz epohe »iluminizma«: nega­ tivni odnos prema mitu, shvaćenom u terminima obmane, te »čišćenje« ljudske memorije od ostataka mitskih sadržaja. Treba odmah istaći da kulturu X X veka karakteriše i pojava obratnog vrednovanja mita, te zato sovjetski istraživač Meletinski govori o »sveopštem procesu remitologizacije«. Ali za razliku od »procesa remitologizacije«, koji je »sveopšti« samo u izvesnim delovima elitne kulture, demitizacija obuhvata pla­ netarne dimenzije masovne kulture. Remitologizaciju pokreću spoznajni podstreci, jer se tu, u instituciji mita, prepoznaju supremne kristalizacije vrednosti, pa zato i osnovne uzročne strukture mišljenja i ponašanja. Demitizaciju pokreću ideolo­ ški i tehnološki interesi »tehnološkog univerzuma«: taj proces je posredni i neposredni izraz šireg, planetarnog procesa »civilizovanja«, u znaku usavršavanja i povećanja proizvodnje i potrošnje hibrisa. Razornoj moći demitizacije doprinosi i proces sekulariza­ cije, degradacije mitskih sadržaja njihovim zamenjivanjem modelima »potrošačkog društva«, koji čine čudovišnu kate­ goriju «potrošačke mitologije«. Najveći deo tog procesa čine veštački i programirani tokovi »čišćenja« mitskih sadržaja; oni pretpostavljaju sasvim obrnutu hijerarhiju vrednosti od

85

postojeće i dominantne u »tehnološkom univerzumu«, pa zato Marcuse opaža da sistem opresije pristupa čišćenju memorije ljudi jer se u toj memoriji »nalaze opasne intuicije«. Drugim rečima, ako bi proces demitizacije bio priveden svom kraju, ostvarivši jednu tabula rasa, to bi značilo i pot­ puno zatvaranje horizonta čoveka, njegovu konačnu kapitula­ ciju. Naime, izostajanjem tih poslednjih, »trajnih« vrednosti, izostali bi i poslednji kriterijumi procenjivanja sveta hibrisa, koji i omogućuju distancu čoveka, njegovu nezavisnost i delotvornost. Bez arhaičnih i mitskih sadržaja, koji ga još i danas spasavaju od iskušenja pasivnog prepuštanja uslovljavanjima hibrisa, čovek bi postao puka činjenica u tom »svetu totali­ teta činjenica« (Wittgenstein); jednostavno, čovek bi izgubio moć globalnog pogleda na svet hibrisa, osnovanu na njego­ vom ontološkom stranstvu u tom svetu, te bi se izgubio u nepreglednom mnoštvu tehnološkog rekvizitorijuma. Taj proces zatvaranja horizonta čoveka nije svuda jedna­ ko očevidan. Na Zapadu to primećuju samo izuzetno budni duhovi, jer je proces postepen, omogućujući privikavanje na zamračenje. No na Istoku je proces dramatično nagao, i zato su tamo posledice neuporedivo očevidnije: u pitanju je bru­ talno rušenje tradicionalnih struktura života pojedinca i dru­ štva, koje zamenjuju takođe brutalne strukture kapitalistič­ kog i tehnološkog univerzuma. Pred tim prizorom uništenja vrednosti koje su stvarali mileniji tradicije — ni najveći pe­ simizam ne može predvideti sve moguće katastrofične posle­ dice. Proces »remitologizacije« tek je početak spoznaje zna­ čaja i značenja sadržaja tradicije, te čovek danas ne može da prozre prave dimenzije uništenja do kojega dovodi proces demitizacije. Izgleda da su u pitanju znatno veći gubici nego što može pretpostaviti najveće očajanje. Istina, u sadržajima tradicije nalaze se i mnoga »praznoverja«; ali, kao što primećuje Konrad Lorenz, »mi danas ne možemo znati šta od obi­ čaja, prenetih kroz našu kulturu, potiče od prevaziđenih praznoverja, koja nam više nisu potrebna, a šta čini deo neophod­ nog kulturnog nasleđa«. Premda to zvuči paradoksalno, izgleda da savremena nauka sadrži najveće mogućnosti regeneracije uništenih mitskih sa­

86

držaja i tradicionalnih vrednosti, mada je ona i najčešći alibi procesa demitizacije. Taj proces je omogućilo i stvaranje »pla­ netarnog sela«, dakle uspostavljanje vitalnih veza međuzavi­ snosti svih delova jedinstvenog sveta. Te veze, koje su dovele u uzročne odnose nekad potpuno autohtone celine, uzroko­ vale su i neophodnost stvaranja jedinstvene, univerzalne kul­ ture, koja bi »ideološki« objedinila različitosti. Nijedna od »klasičnih« ideja, usled raznovrsnih tipova ograničenja, nije uspela da zadovolji tu neophodnost. U takvoj situaciji nuž­ nosti prihvatanja jedinstvene kulture, kao sfere slaganja svih različitosti ili oprečnosti sveta, jedini pozitivni odgovor pružila je »neutralnost« nauke. Tako je nauka postala i univerzalna ideologija koju svi prihvataju. Ipak, nauka nije »neutralna« ili »objektivna« u smislu potvrđivanja njenih teorija eksperi­ mentima. Poslednji izrazi naučnog istraživanja jasno odaju prevazilaženje »praznoverja« eksperimentalne potvrde »objek­ tivnosti«. U aktualnim izrazima isturenih vrhova naučne misli mogu se prepoznati strukture drevnih, metafizičkih osnova. Na tim mestima nauka dodiruje magiju, i nije slučajno da nove kosmologije često koindiciraju sa drevnim kosmogonija­ ma, da novi koncepti kosmosa revandikuju ideje rimskih flamina o numinskim energijama Reda, da teorijska fizika danas postulira prisustvo »duha« u partikulima materije, duha koji tvori, brani i razvija »Red«, za razliku od materije koja teži »haosu«, odnosno homogenosti i entropiji.

87

DEMOGRAFSKA EKSPLOZIJA (I IMPLOZIJA) Geografija demografske eksplozije obuhvata prostore jugo­ istoka Azije, sa tendencijom širenja ka Južnoj Americi i Afri­ ci. U tim prostorima demografska eksplozija je neka vrsta kontraefekta pozitivnih primena tekovina zapadne civilizacije, posebno u oblasti zdravstva, društvene zaštite, ishrane i ko­ munikacija, jer su iste tekovine neutralisale »prirodne« regu­ latore priraštaja i smrtnosti. S druge strane, prihvatanje sa­ držaja zapadne civilizacije uzrokovalo je rušenje tradicional­ nih struktura života zajednice, koje zato ne mogu da pruže odgovarajuće alternative ili odgovore na nove probleme. Ni sami instrumenti zapadne civilizacije, posebno ekonomski i privredni, nisu u stanju da otklone katastrofalne ekonomske i privredne posledice demografske eksplozije. Katastrofu omogućuje i nepravedni sistem razmene izme­ đu tehnološki razvijenog sveta i onog u kome su primarne ak­ tivnosti još uvek težište privrede. Po Raulu Prebischu, samo u periodu između 1950. i 1962. godine cene izvoznih proizvoda industrijalizovanih zemalja porasle su za 27 odsto, a cene izvoznih proizvoda nerazvijenih zemalja pale su za sedam odsto. U pitanju je fenomen »regresivne preraspodele dobiti«, koji iza­ ziva groteskne pojave: kao što primećuje Karol, »Amerikanci za ambalažu svojih proizvoda troše više nego što Indusi troše na svoju ishranu«.

88

Možemo zaključiti da zemlje pogođene demografskom eks­ plozijom karakteriše progresija raspona između potreba, koje izaziva ta eksplozija, i progresa privrede, odnosno njenih mo­ gućnosti odgovora na te potrebe. Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, Tinbergen, jezgrovito saopštava: »Samo održa­ vanje na nivou pukog preživljavanja stanovništva, koje raste stopom od 2,2 procenta godišnje, zahteva povećanje investi­ cija za 7,5 odsto godišnje. Ta cifra praktično apsorbuje sve uštede većine afričkih i azijskih zemalja.« Prethodnom treba priložiti i podatak da u Indiji stanovništvo raste za 2,5 odsto godišnje, sa perspektivom da u 1990. godini dosegne cifra od milijarde ljudi. Dramatičnost tih perspektiva katastrofe uvećava i duboka duhovna kriza koja umrtvljuje odbrambene agense i energije. S jedne strane, ova kriza je u znaku osećanja ireversibilnosti tradicije i nepovratnog gubljenja tla života pod valovima »oksidentalizacije«. S druge strane, iskustvo katastrofalnih posledica »oksidentalizacije« i razočaranje usled neispunjenja obećanja zapadne civilizacije stvaraju fenomen »odbijanja ci­ vilizacije«. To odbijanje nije aktivno ili borbeno, već je u znaku pasivnog prepuštanja tokovima perspektiva katastrofe. Sreća prošlosti je izgubljena, a mračna budućnost je neizbežna. Evo šta kaže borac protiv demografske eksplozije, Tattar Pai, koji se zalaže za sterilizaciju kao jedino rešenje: »I ja sam verovao u zvučne ideale demokratije, ali je Indija demokratija u razmnožavanju. I pošto mi imamo toliko siromašnih analfabeta, moramo upotrebiti druge metode. U Aziji postoji tendencija pomirenja sa bedom, ali ako toj bedi ne priđemo agresivno, kao što ja činim, svi ti koji su pomireni sa bedom pomreće kao muve.« Ovi prizori katastrofe čine da mnogi prosvećeni Indusi, odgajeni na Zapadu, kao što je Ananda Coomaraswamy, jedan od najpriznatijih indologa, danas žale za kastinskim siste­ mom: »Institucija kasta razlikuje se od 'podele rada' svoj­ stvene modernoj industriji, koju karakteriše partikularizacija ljudskih sposobnosti, pošto ona dovodi do diferencijacije mo­ daliteta rada, ali ne i stepena odgovornosti. I upravo zato što je tradicionalna organizacija društvenih funkcija bazirana na

89

uzajamnoj lojalnosti i dužnostima, te apsolutno nepomirljiva prema takmičarskom karakteru našeg industrijalizma — svaki sistem vlasti, osnovan na monarhiji, feudalizmu ili kastama, uvek su ocrnjivali razni sociolozi čija su mišljenja očigledno plod predrasuda ambijenta koji, po pravilu, odbija svaki odnos prema pravim principima. Dakle, totalna konfuzija ka­ sta označava smrt društva, koje je na taj način srozano na amorfnu masu, gde čovek može da menja profesije po koman­ di, kao da je to nešto nezavisno od njegove prirode. I to je upravo način na koji tradicionalna društva bivaju ubijena a njihove kulture razorene u dodiru sa industrijskim i proleter­ skim civilizacijama.« Tako danas demografska eksplozija potvrđuje ispravnost Malthusove teorije koju je zapadna ekonomska misao odavno odbacila, teorije o tendenciji demografskog rasta bržeg od uvećanja sredstava proizvodnje. Jasno je da Malthusova teori­ ja nije mogla biti potvrđena u evropskom društvu koje je, od vremena Rimske Imperije, raslo prosečnom stopom od jedva 0,125 procenata godišnje. Da je kojim slučajem ta stopa izno­ sila samo 0,5 odsto, danas bi u Evropi živele mnoge milijarde ljudi. Demografski boom Evrope bio je neposredna posledica rađanja industrijske civilizacije, a ne obrnuto, kao što je slučaj sa zemljama pogođenim aktualnom demografskom eks­ plozijom. Drugim rečima, demografski priraštaj u Evropi uvek je odgovarao potrebama i uslovima industrijske civili­ zacije. Dakle, u zapadnoj civilizaciji bili su priraštaj i tehnološke mogućnosti uvek u »organskoj« vezi. Prethodno objašnjava i osnovni razlog neuspeha moderne tehnologije pred potreba­ ma koje stvara demografska eksplozija. Ta tehnologija je stvarana u isključivoj funkciji potreba zapadne civilizacije. I u tom pogledu Jen Tinbergen pruža jezgrovti »snimak« si­ tuacije: »Ne samo da je Zapad stvorio najveći deo invencija, već su one bile upućene samo problemima Zapada. Ti proble­ mi su se odnosili na uštedu radne snage i stvaranje novih sredstava zadovoljenja potrošača koji je obdaren velikom kupovnom moći. To svakako nisu bili problemi juga,_gde je radna snaga toliko obilna da je najveći problem bila upravo

90

nezaposlenost. U tim delovima sveta bile bi- mnogo korisnije one invencije koje su usmerene uštedi kapitala. Umesto tog tipa inovacija, postojala je težnja da se oponaša razvoj Zapada,_delimično zbog. prestiža, delimično kao rezultat difuzije pogrešnih teorija ekonomskog razvoja. Tek danas počinjemo da shvatamo kako je u interesu zemalja u razvoju da slede drugi pravac.« Koji pravac? Možemo se nadati da će pozitivan i plodo­ nosan odgovor na to pitanje doneti bliska budućnost. Nadu podržava sadašnja stvarnost osnovnih uslova za otvaranje po­ zitivnih perspektiva. Uslove stvaraju zajednički napori zema­ lja u razvoju da profilišu sopstvene, adekvatne puteve soci­ jalizma. Iste uslove projektuju perspektive politike nesvrstavanja. U pogledu neposrednih odgovora na demografsku eksplo­ ziju izgleda da se većina pogođenih zemalja priklanja nemi­ novnosti alternative veštačkih ograničenja priraštaja, masov­ nom i obaveznom primenom sredstava kontracepcije i steri­ lizacije. Ali to nije prvi put u istoriji čovečanstva da šire ljudske zajednice veštački zatomljuju svoje prokreativne mo­ ći ili plodove u cilju rešenja problema gladi. Poznat je primer nekih prekolumbijskih kultura, koje su kolektivnim i ritualnim samoubistvima uspostavljale ravnotežu između kvan­ titeta ljudskog materijala i kvantiteta raspoloživih namirnica. Institucija eutanazije bila je i veliki znak dekadencije, kao izraz nemoći, te je ubrzavala regresivne procese jer je, otkla­ njajući glad, istovremeno otklanjala i prirodni podstrek pro­ gresivnim razvojima društva i kulture traganjem za novim sredstvima života. Istorijsko iskustvo potvrđuje čudan para­ doks: da bi izvesno društvo opstalo, ono od sebe mora zahtevati mnogo više nego što je potrebno za puki opstanak, jer čovek dobija uvek manje nego što traži. U svetlu ovog istorijskog iskustva veoma je simptomatično da moderni svet i njegove osnovne težnje karakteriše upravo ta borba za puki opstanak. Zato nije slučajno da problem de­ mografske eksplozije muči i svest urbanih masa Zapada, prem­ da taj Zapad karakteriše upravo obratni fenomen: demograf­ ska implozija, odnosno, opadanje nataliteta. Ne poslednji u

91

nizu paradoksa jeste i fenomen da se sredstva veštačkog uni­ štenja prokreativnih moći i plodova danas najefikasnije primenjuju u onim delovima sveta gde je primena tih sredstava, sa stanovišta opadanja nataliteta koji karakteriše te delove sveta, nepoželjna. Dalje, svako ispitivanje tog fenomena poka­ zuje tačnu podudarnost skale efikasnosti genetskog samoubistva i skale intelektualnog kvaliteta. Najbolje intelektualne energije zapadne kulture karakteriše i najefikasnija primena sredstva genetskog zatomljavanja. Svaki pokušaj objašnjenja ovog poslednjeg fenomena tre­ ba da ga posmatra u kontekstu njegove tradicije: od škola stoika do hrišćanskih manastira i viteških redova raznovrsni oblici jedne u osnovi melanholične koncepcije života nalagali su najboljim energijama Evrope praksu genetskog zatomlja­ vanja. Potom, u razmatranju uzroka treba imati u vidu i onu etiku koja je u svim ratovima i sukobima najboljima nalagala da stupaju u prve redove, U X X veku sredstva veštačkog za­ tomljavanja vrste pokazuju se neuporedivo efikasnija od svih metafizičkih sugestija celibata ili etičkih naloga herojskih žrtvovanja. Zapravo, razlika efikasnosti prvih i potonjih sred­ stava genetskog samoubistva jednaka je razlici između učinka nuklearne eksplozije i puščanog metka. Istina, može se primetiti da neposredni motivi primene kontracepcijskih sred­ stava i abortusa ne počivaju u melanholičnoj, već u vulgarno-hedonističkoj koncepciji života; kao i svuda, tako je i 'ovde vulgarni hedonizam samo spoljni izraz dubokog egzistencijal­ nog očajanja. Nedostatak vertikale života odražava se i u hori­ zontali života, u obliku zida ispred budućnosti. Čovek svesno stvara svoje naslednike za budućnost samo onda kada je u posedu vrednosti koje hoće da sačuva. U istoriji evropske civi­ lizacije prokreacija nikad nije bila cilj, već sredstvo tradicije vrednosti. Otuda gubitak vrednosti obesmišljava i funkciju prokreacije. Bez vertikalnih i horizontalnih perspektiva ple­ meniti instinkti čoveka moderne zapadne civilizacije osećaju sadašnjost kao zatočeništvo u neprirodnim uslovima života, ne dopuštajući da se život nastavlja u istim uslovima. .Čovek tu deluje poput zveri u zoološkim vrtovima, za koje je poznato da skoro redovno uništavaju mladunčad.

92

Možemo zaključiti da su demografske eksplozije i implozije dve suprotne posledice primena i širenja tehnika i ideja moderne zapadne civilizacije. Simetričnu komplementarnost tih posledica podržava i tendencija ekonomskih migracija iz sveta demografske eksplozije ka svetu demografske implozije, i tendencija duhovnih evazija Zapada ka Istoku. Ali ta stre­ mljenja ne pokazuju rešenja već samo suštinu problema. U pogledu implozivne parabole statističari su izveli zaklju­ čak da bi, pod uslovom održanja sadašnjeg ritma opadanja nataliteta, nakon nekoliko generacija iščezao i poslednji Evrop­ ljanin. Međutim, ista statistička analiza je izračunala, da će održanje sadašnjeg ritma priraštaja čovečanstva za hiljadu i po godina dovesti do situacije gde će ukupna težina čovečan­ stva iznositi koliko ukupna težina planete. Ispravnost poslednje perspektive pobija matematički za­ kon »lomljenja« eksponencijalnih krivulja fenomena rasta u prisustvu limitativnih faktora. Istina, isti zakon primenjuju i »katastrofolozi« da bi pokazali apokaliptične perspektive ra­ sta složenosti aktualnih tehnoloških sistema; no, bar u pogle­ du demografske eksplozije, on pruža relativnu utehu. Ali, o koji će se to limitativni faktor slomiti demografska eksplo­ zija? Na to pitanje mnogi duhovi danas odgovaraju u termi­ nima opažanja koincidencije simultanosti demografske eks­ plozije i širenja nuklearnih oružja, te Raymond Aron zaklju­ čuje: »Za onog ko razmišlja o budućnosti čovečanstva, od danas do kraja veka, dve činjenice stoje iznad svih ostalih: la bombe et la nombre.« Dakle, bomba i brojka.

93

DOLAR Svako dublje razmatranje katastrofičnih potencijala ima­ nentnih kapitalističkom monetarnom sistemu — kao sredstvu planetarne, vampirske trgovine dugovima — posebnu pažnju mora posvetiti instituciji dolara, koja »nosi« iste potencijale, te na novčanici svoje osnovne jedinice simbolično izražava njihovu »mesijansku« ideologiju. U pogledu konkretnog i »nosećeg« značaja dolara, treba istaći da volumen te monete danas iznosi više od tri četvrtine ukupnog volumena svih zapadnih moneta. De facto, dolar je prihvaćen kao uporište gold exchange standard režima, zamenivši referencijalnu funkciju zlata u prethodnom, gold stan­ dard režimu. Privilegovan položaj dolara u novom monetar­ nom režimu omogućio je parazitsku multiplikaciju i dinami­ ku te monete, koja prisvaja vrednosti i dobra nudeći u zamenu puke parčiće papira, sa oznakama samo fiktivnih vred­ nosti, jer je ukupni volumen tih vrednosti neuporedivo veći od aktualne i virtualne vrednosti realne podloge. Za razliku od gold standard režima, režima »zlatne pod­ loge«, gde je prenos jedne monete u drugu monetarnu sferu podrazumevao smanjivanje kreditnih moći ekonomije koja je izdala tu monetu, i to tačno u proporciji virtuelnog smanjiva­ nja zlatne podloge, u gold exchange standard režimu takav prenos ne smanjuje kreditne moći. Novi režim je nametnuo

94

dolar kao p referencijalno sredstvo međunarodne razmene, pre­ dajući američkom sistemu skoro neograničene moći neosno­ vanog prisvajanja i određivanja tuđih vrednosti i dobara. Katastrofični potencijali ne počivaju toliko u samom me­ hanizmu pljačke, već u spirali unutrašnjih kontradikcija no­ vog monetarnog režima koji će pre ili kasnije razoriti i privilegovani sistem. Poslednja decenija je upravo u znaku po­ četka rušenja gold exchange standard režima, kao i nemoći njegovih glavnih korisnika da pronađu vrednu alternativu ili zaustave regresivne procese. Dosad su svi ti napori uspeli samo da uspore dinamiku istih procesa i na taj način privre­ meno odlože čas katastrofe. U pitanju je i odlaganje konač­ nog, katastrofalnog salda kapitalističkih ekonomija koje su niz decenija sledile jednu veoma privlačnu i smelu, ali krat­ kotrajno važeću Keynesovu ekonomsku teoriju. Istina, ta teo­ rija je omogućila fenomene ekonomskog booma, naglog diza­ nja životnog standarda, te obilja »potrošačkg društva«, ali ona nije obezbeđivala i kontinuitet tih fenomena. Otuda kapi­ talističke ekonomije danas stoje pred perspektivama plaća­ nja veoma skupih cena za prethodni, kratkotrajni period lako­ mislenog i prekomernog prosperiteta, koji je obogaćivao trgovce dugovima i proizvođače pseudokapitala. Naime, treba istaći da su Keynesovu teoriju — da »infla­ cija stimuliše (ekonomiju) i da dugovi povećavaju proizvod­ nju« — nametnule lihvarske internacionale, veliki karteli manipulatora i proizvođača pseudokapitala, odnosno dolarske i skripturalne monete bez realnog pokrića. Zato nije slučajno što početak raspadanja zapadnog monetarnog sistema tačno koincidira sa zakonskim dekretom predsednika Johnsona, od devetnaestog marta 1968, kojim se ukida svako zlatno pokriće dolara, smanjeno, već 1940. godine, na četvrtinu ukupnog volumena. Time je bila očevidno dokazana osnovanost De Gaulleove borbe protiv gold exchange standarda i dolarske hegemonije, te nekoliko nedelja kasnije Wall Street pokreće i obilno finansira «pariski maj 1968«, sa ciljem da sruši svog poslednjeg velikog protivnika. Iste godine internacionala pse­ udokapitala čini organizovani pritisak u pravcu devalvacije francuskog franka i revalvacije nemačke marke, s ciljem da

95

pozitivnim posledicama tih mera zaustavi osipanje gold ex~ change standard režima. Kao što je poznato, obe monete su odolele pritisku, a dva­ deset četvrtog novembra iste godine De Gaulle objavljuje francuskoj naciji da franak neće biti devalviran, te da će se uspostaviti stroga štednja i kontrola nad finansijskim trans­ akcijama. O efektu tih odluka svedoči jedno od najvećih gla­ sila kapitala, Neue Ziiricher Zeitung, koje dan kasnije izveštava da je »konsternacija u Vašingtonu ne manja nego u ostalim prestonicama«. U pitanju je ona vrsta »konsternacije« koju je osećao jedan od Rothschilda tražeći audiciju kod De Gaullea da bi mu izložio svoje žalbe; dobio je sledeći odgo­ vor: »Ako ste došli da mi govorite o vašim prljavim poslovi­ ma — oni me ne interesuju. A ako ste došli da mi govorite o Francuskoj, vi niste Francuska. Poseta je završena. Zbogom.« I u slučaju da su se tada ispunile sve nade finansijske oligarhije, to ne bi spasio postojeći monetarni režim već bi samo usporilo njegovo osipanje. Najveće opasnosti po taj režim su njegove unutrašnje slabosti i praznine, kao i sama kapitalistička definicija funkcije banke koja je od čuvara vrednosti postala sedište trgovine dugovima, a što je ozvaničeno još 1694. godine čuvenim Patersonovim prospectus, gde se za račun engleske banke otvoreno priznaje da »banka do­ bij a korist iz interesa na celoj moneti koju stvara ni iz čega«. Suština kapitalističke papirne i škripturalne monete jeste upra­ vo jedno obećanje, jedno »platiću«, koje počiva na »ničemu«. Po Lenjinovoj definiciji, taj pseudokapital je jedna od osno­ va imperijalizma, ali je on danas upravo osnovno sredstvo neokolonijalističke eksploatacije, zamenivši sve ostale kolo­ nijalne strukture. Kao što je pokazala analiza Jeana Jacquesa Servan-Schreibera, najveća kolonija te imperije pseudokapitala zove se Evropa. Sam po sebi, fiktivni karakter vrednosti pseudokapitala ne bi predstavljao veliku opasnost po ekonomski sistem da nije povezan sa drugom osnovnom karakteristikom monetarne sfere tog sistema, permanentnom multiplikacijom monetarne mase. Ta multiplikacija ima relativno pozitivan, ali kratkotra­ jan učinak, jer stimuliše proizvodnju, stavljajući potražnji na

96

raspolaganje sve veću masu monetarnih mogućnosti. Svaka značajnija multiplikacija monetarne mase iziskuje devalva­ ciju, prvo u terminima zlata, a potom i u terminima dobara ili servisa, smanjujući moći potražnje. To smanjenje mone­ tarnih moći potražnje otklanja se novom multiplikacijom mo­ netarne mase, i tako dalje, što sve jednom regresivnom spira­ lom vodi sistem u katastrofu. S druge strane, rast proizvod­ nje, kao posledica rasta potražnje i monetarnih masa, nije beskrajan, već obavezno prelazi u superproizvodnju. Tako recesija prelazi u hroničnu depresiju, a »puzeća« inflacija u »galopirajuću« inflaciju i slom. Istina, »puzeća« inflacija ko­ risti proizvođačima pseudokapitala, dolarske i skripturalne monete, jer progresivno smanjuje vrednost razmene, te samim tim i dugove koje imaju prema posednicima papirnih obvez­ nica u terminima »platiću«. Ali, »puzeća« inflacija prelazi u »galopirajuću« koja sve jednako pogađa. Da bi se imala pot­ puno jasna slika opasnosti kojima je bremenit aktualni mo­ netarni sistem, treba imati u vidu da su sve dosadašnje mo­ netarne krize bile rešavane ratovima, kao sredstvima veštač­ kog stimulisanja proizvodnje i novih zaduživanja. 98% ratova je imalo ekonomski uzrok. Uzgred rečeno, ako se ne varamo, dosad nije primećeno da je mnogo pre uspostavljanja gold exchange standard režima njegovo idealno značenje opisao Oswald Spengler, kritikom »zlatne podloge« i formulisanjem jedne »faustovske« defini­ cije monete, koja treba da počiva na »energiji, snazi i masi«. Ironija je sudbine da su patološki sadržaji »faustovske« de­ finicije monete danas najveći garanti materijalnog ispunjenja Spenglerovih pesimističkih predviđanja »sumraka Zapada«. Sada možemo obratiti pažnju na simbolično značenje i »mesijansku« ideologiju koje nosi novčanica od jednog do­ lara. Neupućenog može iznenaditi činjenica da su svi ti sim­ boli koncentrisani upravo na novčanici od jednog dolara, za razliku od ostalih novčanica koje, osim pukih ornamenata i kvantitativnih oznaka, nemaju drugih sadržaja. Razlog te pojave objašnjava se lektirom kvalitativnih sadržaja novča­ nice od jednog dolara, koja se ne može uspešno izvesti bez poznavanja simbologije određenih ezoterijskih doktrina. U 7

SMAK SVETA

97

konkretnom slučaju, u pitanju su simboli koji očevidno po­ tiču iz kabalističko-masonske tradicije, premda ta činjenica nije dovoljna osnova za spekulacije u terminima povezivanja dolarske hegemonije za interese moderne masonerije. Svim takvim razmatranjima obavezni smo predočiti da moraju raz­ likovati »spekulativnu« od »operativne« masonerije, jer je ova prva degenerativni i moderni ogranak verodostojne masonske tradicije. Vratimo se na osnovni argument; kao što smo već primetili u eseju »Utopija made in USA« (»Delo«, novembar-decembar 1975), koncentraciju simbola na novčanici od jednog do­ lara objašnjava upravo masonska gnoza, kao sinkretičko jedinjenje niza orijentalnih, ezoterijskih doktrina. Opšte mesto tih doktrina jeste kosmogonijska koncepcija po kojoj je aktu­ alni svet posledica procesa delenja Primordijalnog Jednog. Mnoštvo proizlazi iz Jednog te zato virtuelno vodi Jednom. Realizacija te virtuelnosti, dakle povratak Jednom ili Primor­ dijalnom Jedinstvu, osnovni je cilj tog niza ezoterijskih dok­ trina i disciplina. Za razliku od ostalih ezoterijskih doktrina, koje uče o metodama individualnog ostvarenja tog cilja, ma­ sonerija je sebi postavila u zadatak kolektivno, svečovečansko i planetarno ostvarenje Jedinstva. Dakle, novčanica od jednog dolara jeste vrlinom te cifre simbol Primordijalnog Jednog ili Jedinstva, što potvrđuje i kabalistička koncepcija kvalitativnih značenja brojeva. Na novčanici od jednog dolara uočava se i uporno ponav­ ljanje broja trinaest, koji u kabalističkoj simbologiji označa­ va, pored ostalog, trinaest stupnjeva inicijacije i evolucije energije. U levom uglu novčanice, iznad natpisa »The Great Seal« (»Veliki Pečat«), stoji masonska piramida sa trinaest nizova cigli. U kabalističko-alhemijskoj simbologiji cigle ozna­ čavaju prostu materiju koju treba preobraziti u »zlato«. U samoj piramidi cigle simbolišu jedinstvo svih svetskih mo­ neta, poredanih u hijerarhiji koju određuje vrh piramide: izdvojeni, svetleći masonski trougao sa okom Velikog Arhi­ tekte Univerzuma. Taj svetleći trougao, izdvojen, lebdeći iznad zaravnjene piramide kao simbola svetskog poretka, ostvare­ nog »slobodnim zidanjem«, izražava masonsku ideju o pred98

određenosti masonerije da bude elita i da komanduje, kao »izabrani narod« kome će realizacijom mesijanskih obećanja biti predata sva dobra i vrednosti ostalih naroda. Trougao simboliše i princip Centra, kome treba da konvergiraju svi ekstremi sveta realizacijom planetarnog Jedinstva. Tu elitnu i centričnu funkciju masonerije izražava i čuveni masonski moto od trinaest slova, ispisan iznad piramide: »Annuit coeptis«. »Annuit coeptis« potvrđuje da su oni na vrhu »izabrani«, te tako odvojeni od baze. Na taj masonski moto nadovezuje se i moto »Novus ordo seculorum«, koji jasno ukazuje na mesijanski poredak nove, planetarne imperije pod dolarskom hegemonijom. Na desnoj strani novčanice američki orao nosi štit sa tri­ naest pruga, te kao inkarnacija masonskog Centra u desnoj kandži simbol mira, grančicu bagrema, svetog drveta masone­ rije sa trinaest listova i trinaest cvetova, a u levoj kandži simbol rata, snop od trinaest strela. Orao drži u kljunu tra­ ku sa masonskim i tradicionalno ezoterijskim mo­ tom, koji opet ima trinaest slova: »E pluribus unum«. I taj moto izražava vezu Mnoštva i Jednog. Iznad orla lebdi Davidova zvezda sa trinaest masonskih petalfa, koji komponuju taj simbol dvostruke istine ili koincidencije suprotnosti. Prethodnom dodajmo podatak da je ta novčanica od jed­ nog dolara izdata u vreme predsednikovanja Franklina Delana Roosvelta, na neposrednu inicijativu vicepredsednika i takođe masona Непгуја Wallacea. Autor dizajna je ruski emi­ grant Sergej Makronovski, alijas Koerich. Na kraju ovog izlaganja ističemo da pojava kvalitativnih oznaka na moneti nije presedan u istoriji. Novčanica od jed­ nog dolara presedan je samo u modernoj istoriji, jer je skoro sve do srednjeg veka trajala tradicija spiritualnog karaktera monete. Po Reneu Guenonu, Filip Lepi je uništio templarski red i zbog toga što se taj red opirao njegovom lukrativnom planu despiritualizacije i »kvantitizacije« monete. U Evropi antičkog doba moneta je sa svojim duhovnim kvalitetom bila u organskoj vezi sa svetom dobara i prirode. Kao što primećuje Spengler, jedna moneta je vredela jednu kravu, ali ne obratno. Tipično je za mesopotamijske i egipatske civilizacije 99

da vrednost sveta stvari i pojava određuju u kvantitativnim terminima monete. U krajnjim, patološkim izrazima tog prin­ cipa — da kvantitet procenjuje i otkupljuje svaki kvalitet — ne samo univerzum materijalnih dobara već i najdublje ljud­ ske vrednosti bivaju izložene prodaji, nestajući u sveopštoj korupciji. Tako je u jednom istorijskom trenutku i čitava Rimska Imperija dobila svoju novčanu cenu: prodali su je njeni čuvari, pretorijanci, na licitaciji najbogatijem trgovcu, koji je na osnovu tog otkupa postao cezar. Analogno, u »parlamentarnim demokratijama« modernog Zapada uspeh neke partije ili predsedničkog kandidata zavisi od stepena kontrole nad sredstvima masovnih komunikacija i sugestija, te od volumena materijalnih investicija u propa­ gandu. Prepoznajući u modernom novcu »spiritualnu ener­ giju«, Spengler je tačno uočio da tu »novac teži učiniti mo­ bilnom svaku stvar«, ali nije primetio da je u pitanju energija demonskog duha, i da će ta »mobilnost« značajno doprineti »sumraku Zapada«. Poput Shawa u predgovoru Major Barba­ ra, i Spengler je verovao da je »novac — život«, te da »jedina nada naše civilizacije počiva na univerzalnom poštovanju nov­ ca«, ne primećujući da to poštovanje ili idolopoklonstvo pred novcem oduzima svaku nadu budućnosti zapadne civilizacije. Učinivši »mobilnim« sve stvari i pojave, monetarni sistem je u svoj vrtlog propadanja poneo sve osnovne sadržaje Zapada. Ako sad uzdignemo pogled na visinu sa koje se može sa­ gledati celokupna poznata istorija monete, opazićemo da je ona u znaku pravilne parabole vrednosti. Naime, moneta je prvo izgubila svoje spiritualne i kvalitativne vrednosti, sve­ dena na puke kvantitativne sadržaje, da bi u poslednjoj fazi počela da gubi i kvantitativne vrednosti, usled multiplikacije monetarne mase. Ako imaginarno produžimo liniju te para­ bole, ona neminovno vodi ishodištu u znaku nulte vrednosti. To ishodište je i u znaku katastrofe jedne duge iluzije — da cena određuje vrednost.

100

DOOM-WRITING »DGom-writing« je engleski neologizam, stvoren od »doom« (»propast«, »Sudnji dan«, »smak sveta«) i »vvriting« (»pisa­ nje«), a mogli bismo ga slobodno prevesti kao: »propastografija« ili » katastrofologija«. Taj neologizam stvoren je nedav­ no u anglosaksonskoj kulturi da bi se označila metodološki i žanrovski raznovrsna ali tematski jedinstvena literatura. Ta se literatura proteže od Der Untergang des Abendlandes Spenglera, Le Regne de la quantite et les signes des Temps Gue nona, Brave new World Huxleya, 1984 Orwela, preko savremenih studija naučno-katastrofološke anticipacije kao što su The closing circle Commonera, II Medioevo prossimo venturo Vacca, World dynamics Forrestera, sve do upravo ovog rečnika »smaka sveta«. Uostalom, ako čitalac, došavši do ove stranice, još uvek nije shvatio šta je to »doom-writing«, onda je bolje da pređe na neko lakše štivo. Ostali, podrobnija obaveštenja mogu naći pod »katastrofologija«.

101

EKSPLOZIJA Kao jedno od osnovnih i najučestalijih obeležja pokreta i energije modernog sveta, eksplozija je eminentni znak vre­ mena katastrofe. Naše uverenje da u pojmu eksplozije treba prepoznati jedno od opštih obeležja ili zajedničkih činilaca modernog sveta podržava i činjenica da se termin »eksplozi­ ja« upotrebljava kao oznaka bitnih sadržaja, kategorijalno sasvim različitih oblasti aktualnog univerzuma ljudskih dela i misli. U nizu savremenih kosmoloških teorija još uvek dominira shvatanje dinamike svemira u terminima ciklusa eksplozija i implozija. Mišljenja koja početak modernog doba prepozna­ ju u kosmološkoj »revoluciji« Giordana Bruna imaju mnogo šire osnove nego što pretpostavljaju, premda je netačna in­ terpretacija te »revolucije« u terminima raskida sa teološkim određenjima nauke, jer je Brunova namera bila da upravo osnaži uporišta hrišćanske dogme. »Laički« smisao Brunove teorije prepoznajemo u drugom domenu, u domenu »despiritualizacije« čoveka, odnosno gubitka ontološkog Centra. Po Brunovoj nameri, teorija univerzuma — u kome je »centar svuda a obim nigde« — trebalo je da osnaži hriščansku veru, osvetlivši virtuelnost božanske prisutnosti svuda, u svakom partikulu univerzuma. U matematičkim terminima izraz »cen­ tar je svuda a obim nigde« jeste formula beskraja, gde nema mesta jedinstvenom centru, jer je u beskraju svako »gde« i

102

»kada« neodredivo. Sa stanovišta iskustva mehanike materi­ jalnih sistema izraz »obim je nigde« može da označi samo privremenu situaciju dinamike. Primenjena na materijalni univerzum, Brunova teorija u stvari opisuje eksploziju jednog sistema, pri kojoj je izgubljen centar, te tako svaki partikul postaje surogat centra. Drugim rečima, sa Brunovom »revolucijom« moderno do­ ba počinje u znaku eksplozije. To doba je stvorilo i »civili­ zaciju mašina«, gde je od parnih mašina do letelica na reak­ tivni pogon upravo eksplozija osnovni princip pokreta. Po opštem uverenju, i kompleks nauke karakteriše ten­ dencija eksploziji pretkategorijalnog jedinstva ljudskog zna­ nja, koje se čepa i usitnjava, obrazujući sve manje i među­ sobno udaljenije partikule. Prevedeno u sliku, to uverenje obrazuje sistem lančanih eksplozija koje ljudsku misao sve više udaljuju od moći stvaranja generalne teorije prirode. Otuda u savremenoj nauci, od Heisenberga do Monoda, postoji tendencija rehabilitacije filosofije koja je u antičkom svetu bila supremna i jedinstvena osnova naučnih disciplina. U toj tendenciji jasno se prepoznaje nostalgija za jedinstvom nau­ ke, za stanjem ljudske misli pre eksplozije. Savremena filosofija, ako izuzmemo napore izvesnih ogranaka fenomenološke misli, kao u slučaju Pacievog »relacionizma«, odnosno projekta povezivanja raspadnutih partikula nauke, ne pruža utehe niti vredne brane eksploziji. U nedostatku pozitivnih odgovora savremene filosofije neki naučnici danas pristupaju stvaranju filosofskih osnova svojih istraživanja, te obnavlja­ ju metafizičke perspektive, nasuprot jednoj konvenciji mo­ derne misli gde je, po rečima Tarskog, termin »metafizika ne­ ka vrsta filosofske uvrede«. Na drugoj strani, praktična delotvornost čovečanstva u znaku je dveju velikih opasnosti: »demografske eksplozije« i »nuklearne eksplozije« kao posledica naučnog otkrića moći eksplozije, odnosno fisije atoma. Uprkos tome, masovna kul­ tura XX veka odaje veliki afinitet masa za sve vizuelne pri­ kaze eksplozija, od stripova kompanije Walta Disneyja, gde eksplozije dinamita razaraju antropozoomorfne idole, do »ra­ tnih filmova«, gde su eksplozije dramski klimaksi, izazivaju­ 103

ći mračnu radost i delirijume oduševljenja miliona potrošača tih proizvoda »fabrika snova«. U isti red znakova sado-mazohističkog uživanja u fenomenu eksplozije ulaze i masovne ovacije s kojima se dočekuju vojne parade novih, eksploziv­ nih sredstava uništenja. Za pojavu o kojoj govorimo veoma je simptomatično da su u savremenoj leksici oznake manifestacija eksplozije po­ stale sinonimi suvremenih vrednosti i superlativa. Tako je termin »boom«, kao fonetska transkripcija zvuka eksplozije, oznaka veoma širokog niza pozitivnih pojava, od ekonomskog prosperiteta do uspešne prodaje nekog predmeta »civilizacije potrošnje«. Najlepše žene te civilizacije nose naziv »seks-bombe«. »Bombe« su i sva velika i neočekivana otkrića, od nauke do špijunaže. U tekućoj kritici, izrazi kao što su »eksplozija boja« ili »eksplozija zvukova« postali su već opšta mesta po­ hvalnog konteksta, te i jedan pokret moderne umetnosti nosi, samodopadljivo, naziv: »nuklearna umetnost«. U masovnim komunikacijama izuzetno značajni materijali nazivaju se »eks­ plozivnim«, a isto tako su veoma česti izrazi kao »eksplozija oduševljenja«, »eksplozija besa«, »eksplozija radosti«, premda doslovno čitanje tih izraza sugeriše negativna značenja, jer tu mogu biti u pitanju samo raspadanja oduševljenja, besa ili radosti. Sve to mnoštvo znakova masovnih afiniteta za fenomen eksplozije ili njegove manifestacije jasno upućuje na svoj značaj koji počiva upravo na doslovnom značenju eksplozije. Uostalom, po modernim kosmologijama i sam je početak univerzuma u znaku ne biblijske »Reči« ili vedskog »Zvuka«, već velikog »Bang!«, dakle velike eksplozije. Značenje eks­ plozije podrazumeva dve osnovne kategorije manifestacija. U prvom redu, u dinamičkom smislu, eksplozija označava gu­ bitak centra, proces udaljavanja od prvobitnog jezgra. Taj proces je u znaku parabolične putanje pada u ništavilo. Po­ tom, u organskom smislu, eksplozija označava gubitak ži­ votnog integriteta, dakle smrt. Možemo zaključiti da termin eksplozija objedinjuje gubljenje i raspadanje duhovnog je­ dinstva i organskog integriteta čoveka. Otuda termin eksplo­ zija zaslužuje mesto u svakom rečniku »smaka sveta«. 104

ENERGETSKA KRIZA Početkom sedamdesetih godina izraz »energetska kriza« ušao je u opštu upotrebu kao oznaka izvanrednih teškoća za­ padnih privreda, izazvanih naglim i velikim poskupljenjem primarnih materija, kao što je nafta, na primer. Ako se ima u vidu prava mera neopravdano ogromne disproporcije između stope rasta cena proizvoda sekundarnih i tercijarnih aktiv­ nosti »tehnološkog univerzuma« i stope rasta cena proizvoda primarnih aktivnosti, onda je potpuno jasno da je poskuplje­ nje nafte samo đelimično popravilo taj neravnopravni odnos. U svakom slučaju, najveći korisnici tog poskupljenja bile su ili jesu multinacionalne petrolejske kompanije u vlasti pseudokapjtala. Sa stanovišta doom-\vriting, taj uži smisao »ener­ getske krize« obnovio je Huxleyevu zaboravljenu slutnju iz njegovog Brave new World, revisited (1958): »Ako se prekine normalni tok primarnih materija iz nerazvijenih zemalja, srušiće se ceo industrijski sistem i napredna tehnologija.« Šok »energetske krize« uputio je mnoge evropske zemlje ka strogim merama štednje, koje su brzo i lakomisleno zabo­ ravljene jer su te zemlje bez dugoročnih i dalekovidnih poli­ tika razvoja. Taj šok je izazvao i mnoge pozitivne posledice: drastična ograničenja automobilskog saobraćaja primorala su ljude da koriste svoje noge i tako revitalizuju atrofirane mi­ šiće, obnove krepkost telesnog sastava. Na mnogim evrop­ 105

skim trgovima ponovo je nikla nezaboravna figura lepote: čovek na konju. Statistike tih meseci »energetskog« šoka beleže radikalno smanjivanje broja razvoda, jer su ljudi, u du­ gim tamnim noćima, kraj upaljenih ognjišta ponovo otkrivali energije porodice. Ta zima »energetske krize« ostaće u sećanju i po pravom boomu prodaje knjiga i ploča: ljudi, u usamIjenostj. od masovnih komunikacija, obustavljenih merarna štednje, počeli su da misle svoje misli i da se posvećuju ne­ čem višem od trbuha, pukog preživljavanja i potrošačkog ždranja. Tada se naglo smanjio broj samoubistava i žrtvi sao­ braćajnih udesa, a devet meseci kasnije naglo je porastao pri raštaj, ispravivši involutivnu tendenciju. Drugim rečima, za­ hvaljujući iskustvu »energetske krize« čovek Evrope počeo je da otkriva izgubljenu sreću. U širem smislu, »energetska kriza« izražava svest o rela­ tivno brzoj iscrpljivosti primarnih materija kao energetskih izvora dinamike »tehnološkog univerzuma«. Katastrofalno značenje »energetske krize« ističe činjenica da su prirodne si­ rovine, u prvom redu nafta, danas osnovni energetski izvori »tehnološkog univerzuma«. Zašto? Neposredni uzrok te orijentacije jesu upravo limiti interesa multinacionalnih petro­ lejskih kompanija, kojima očigledno ne odgovara neka druga orijentacija. Otuda se sistematski onemogućavaju ili obeshra­ bruju sva relevantnija nastojanja korišćenja drugih energet­ skih izvora, kao što su Sunčeva energija, ciklusi plime i ose­ ke, razlike temperatura vode i vazduha, i tako dalje. Premda su ideje korišćenja tih energetskih izvora i eksperimentalno potvrđene, one ne nailaze na podršku velikih investicionih programa jer ugrožavaju interese multinacionalnog pseudokapitala, te zbogsvoje jednostavnosti ne obećavaju mogućno­ sti spekulativnih i lihvarskih profita. Otuda nije slučajna ko­ incidencija da je svrgavanje Nixona neposredno usledilo nje­ govom predlogu da se odvoji suma od dve milijarde dolara za istraživanje novih energetskih izvora trajnog karaktera. Širi ili nadistorijski uzrok orijentacija »tehnološkog univer­ zuma« na primarne materije kao energetske izvore počiva u njegovom pokretačkom »duhu« koji kvalitet prepoznaje u kvantitetu, dakle sirovoj materiji. U pitanju je i dedalovski _ 'Ј и

106

' * . v

»duh« imitacije, koji oponaša supremni motor inteligibilnog sveta, stvarajući surogate za pokretanje mašina. Za razliku od fiat lux ili supremnog, samodovoljnog pokretača svemir­ skog života, koji ima moć obnavljanja uništenog, oživljavanja usmrćenog, ljudska imitacija tog principa, dakle motori »ci­ vilizacije mašina«, nemaju te regenerativne moći, nepovratno ništeći svet prirode i njenih energija. Taj nedostatak motora »civilizacije mašina« njena ideologija je nastojala da prikrije retorikom poziva u »borbu protiv stihije prirode«. Pred pu­ stinjama ekološke katastrofe danas se čoveku postavlja im­ perativ borbe protiv stihije prometejske i dedalske prirode. Prethodno izlaganje osvetljava i osnovne razlike između antičkih i modernih mašina. Antičke mašine, kao što su vetrenjače ili vodenice, terazije ili točak, koristile su ali su i vraćale ono što su uzimale od prirode, sledeći njene tokove i sile, ne menjajući substanci jalno stanje materije. Otuda per­ spektive novih energetskih izvora, u stvari, upućuju na anti­ čke mašine i »duh« kulture koji ih je stvarao. U pitanju je velika lekcija antičkog načela da treba živeti u skladu sa pri­ rodom. U tom kontekstu energetska kriza ima dvostruko zna­ čenje. Ona označava ne samo prelaz na druge izvore energije, već i prelaz u novu kulturu, koja će rehabilitovati sadržaje verodostojnog humanitas. Kao znak katastrofe, energetska kriza označava kraj iluzija prepolovljenog čoveka,., koji je verovao da može živeti bez svog bića i njegove lepote, kao pe­ čata velikog Reda svemira, koji je uobražavao da je njegov spekulativni intelekt vrhunski cilj, a ne puko sredstvo bića. Konačno, energetska kriza ugrožava i linearnu koncepciju vremena ili istorije, koja je opravdavala progresivnu i ireversibilnu eksploataciju prirode. Princip vraćanja dugova priro­ di, koji je Platonu nalagao da u Zakonima zabranjuje ru­ darstvo a rodbini Beowolffa da u njegov grob stavljaju dra­ go kamenje, jer »prirodi treba vraćati ono što je od nje uze­ to« — implicira ideju kružnog vremena i istorije. Tako se čovek, zahvaljujući iskustvu ekološke katastrofe, kružno vra­ tio i verođostojnom smislu Platonovog zakona ili običaja, opisanog u sagi o Beowolffu: to nisu izrazi praznoverja, kao što se do juče mislilo, već izrazi znanja suštinskih istina. 107

EKOLOŠKA KATASTROFA Etimološki, ekologija je папка_а ambijentu . dakle nauka o sveukupnim odnosima u svetu fizičke i biološke prirode. Ti odnosi su osnovni uzroci i posledice vitalnih procesa prirode, pa izraz »ekološka katastrofa« označava ne samo degenera­ ciju tih odnosa, već i posledice u znaku agonije, smrti prirode. Moderni čovek, sa svojom mišlju i tehnologijom, osnovni je uzrok katastrofe koju karakteriše geometrijski rast dispro­ porcije između obima ljudskog uništenja i moći prirode da obnovi uništeno. Ispitivanja su pokazala da bi produženje aktualne tenden­ cije potrošnje kiseonika i »proizvodnje« ugljendioksida — pod povoljnim uslovom da vegetacija koja vezuje ugljendioksid i oslobađa kiseonik opstane u sadašnjem obimu — za tri veka dovelo do pomora čovečanstva usled gušenja. Samo let jednog aviona na reaktivni pogon, na liniji Pariz — Njujork, sagoreva trideset i šest tona kiseonika. Povećanje volu­ mena ugljendioksida ima za posledicu povišenje temperature vazduha, topljenje leda i radikalne promene klime sa kata­ strofalnim posledicama. čovečanstvu preti i smrt od žeđi, usled neprekidne ten­ dencije smanjivanja volumena vode, koju izaziva i podržava neobuzdano uništenje šuma i isušenje močvara, tih prirodnih »rezervoara« i »sunđera« vlage. Jedna mobilna geografska 108

karta planete pokazala bi proces ubrzanja sužavanja zelenih i širenja žutih površina, površina pustinja. Ni boja reka, mo­ ra i okeana nije više plava, već je to tamnosiva boja baruština i kloaka. Svedoči Thor Heyerdhal: »Kad sam na splavu 'Kon-Tiki' plovio preko Pacifika, nisam naišao ni na jedan dra­ matičan primer zagađivanja mora. Ali, već 1970, kad sam na splavu 'RA II' plovio preko Atlantika, čitavim su nas putem pratile otpadne materije. Kapetan Cousteau pronašao je, na hiljade kilometara od najbliže obale u Tihom okeanu, vidlji­ ve tragove zagađivanja. U vrlo kratkom vremenu, u dvadeset tri godine, od 'Kon Tikija' do 'Ra II', čovečanstvo samo što nije dovedeno na rub propasti. Za naše ekspedicije na 'RA II' mi smo celo vreme sa užasom posmatrali umiranje oke­ ana. To može zvučati kao šuplja fraza, ali vas uveravam da je stvarnost još mnogo gora nego što je možemo opisati.« Da bismo se osvedočili u fenomen zagađenja, nije neop­ hodno ploviti do velikih okeana: dovoljno je doći do Sredo­ zemnog, Jadranskog mora, čijoj fauni preti pomor usled enormnog razmnožavanja algi (ceratium) koje troše gotovo sav kiseonik iz vode. To razmnožavanje algi izazvano je prilivom industrijskih otpadaka, bogatih nitratima, fosfatima i dru­ gim hemijskim sastojcima koji za istu vrstu imaju izvanred­ ne »hranljive« vrednosti. Svedoči italijanski naučnik Kaminski: »Sredozemno more je teško bolesno. Da 1976. godine, za letnjih meseci, nije bilo toliko kiše, crvene alge sigurno bi nas dovele do ekološke katastrofe kojoj koračamo u susret sledećih godina ako ne preduzmemo oštre mere protiv zaga­ đivanja mora.« Statistički podaci FAO iz 1976. godine pokazuju na izgled ohrabrujuću tendenciju porasta agrarne proizvodnje u nera­ zvijenim područjima sveta. Taj porast (za oko 2,5 odsto) uslovljen je i primenom savremenijih metoda eksploatacije tla. Ista područja karakteriše i «siromaštvo« samog humusa, Čiji je sloj često veoma tanak, i zato iscrpljiv. Svedoči, u tom pogledu, jedan od najvećih evropskih ekologa, Jean Dorst: »Tu je sloj humusa i plodne zemlje veoma tanak. Podvrgnuvši ga savremenim metodima agrikulture, mi ćemo možda po­ većati prinose za dve-tri godine. A posle? Ako brzina erozije

109

tog tipa tla bude veća od brzine regeneracije, katastrofa je neminovna. Tom sloju vegetalne zemlje, od koje zavisi život naše planete, preti opasnost da bude nepovratno izgubljen.« Konačno, neograničena upotreba pesticida, insekticida i hemijskih sastojaka u agrikulturi i ishrani industrijske pro­ izvodnje sistematski truje čovečanstvo, izazivajući nesagledive lance degenerativnih posledica koje će u potpunosti isku­ siti tek buduće generacije, noseći kao trajna obeležja ljudske vrste užasna organska i genetska oštećenja. Već u ovoj epohi hronike porodilišta pokazuju zabrinjavajući porast čudovi­ šnih prinova, u znaku psihičkih i somatskih deformiteta. Ka­ kve su opšte perspektive života? Jean Dorst tvrdi: »Oni koji imaju najveće šanse da izađu čitavi iz ove ekološke avanture — to su Pigmeji iz afričkih prašuma i amazonski Indiosi. . . jasno, pod uslovom da ih ne zarazimo.« Ali, DDT je nađen i u jetri antarktičkih pingvina! Sa šumama nestaje i njihova fauna koju zamenjuje fauna pustinja. Dvadeseti vek je i u znaku »demografske eksplozije« glodara, zečeva i miševa, koji poslednjih godina sve češće preduzimaju prave invazije polja i gradova Evrope. I to je takođe uzrok, materijalna osnova, jedne velike, simptomatične pojave u savremenoj kulturi: iščezavanje ontoloških sim­ bola, kao što su »medved«, »vuk« ili »orao«, »soko«, »jelen«, čije mesto zauzimaju simboli »miša«, »zeca«, »psa« ili »pat­ ke«. Masovna popularnost antropozoomorfnih junaka Walta Disneya jasno odražava velike inverzije ljudskih sadržaja i vrednosti. Poslednjih godina širenje svesti o ekološkoj katastrofi usled njene sve veće očevidnosti Jzaziva niz masovnih i individualnih manifestacija protesta protiv moderne tehnologije, u kojoj prepoznaju osnovni uzrok pogoršanja uslova života.JTi protesti sugerišu i protivmere, od obustavljanja tehnološkog progresa, с!ЈИе~осГТеогЈie »nulta točka ekonomskog razvoja«, ,sve do primene posebnih tehnika koje bi umanjile ili onemo­ gućile obim ^zagađenja«.. Možemo zaključiti _onažan iem jedji o g paradoksaJda se-sreds.tva i tehnike spasa od tehnološkog razvoja traže upravo u »tehnološkom univerzumu«, što očj-

110

gledrio može samo doprineti stimulisanju istog tehnološkog ^fazvoiaT S predhodnim opažanjem pdvajamo se od opšteg toka savremene ekološke misli, te izlazimo u susret našem .-pogledu nn S-Y£.t._koji »ekološku katastrofu« vidi u drukčijim terminima. Sa stanovišta tog pogleda na svet savremena ekološka misao ili svest počiva na jednoj krupnoj grešk i,perspektive, jer j e »teHnoIoški^univerzum« samo sredstvo katastrofe, koje pokreće jedinstveni duh Zapada,_ kao sinkretički snop niza dok­ trina, dd~hrišćanske dogme do »neopozitivističke« m isli.. U biblioteci »svetih« tekstova čovečanstva one tekstove na koji­ ma počiva hrišćanstvo upravo karakteriše i izdvaja neobična ideja da je Bog prirodu poklonio ljudskoj arbitrarnosti. Po­ tom, isti Bog svom »izabranom narodu« obećava dobra i vrednosti čitavog sveta, potpuno ravnodušan pred načinima na koje će ta dobra i vrednosti biti korišteni. Kao što ie _svojevremeno ekonomska misao Магха, Sombarta i Webera osvetlila korelacije jevrejske, odnosno protestantske religije јПГарДаЈЈгЖаГ tako ТзП danas..jedna prodorna ekološka mi-sao morala osvetliti korelacije hrišćanstva i »ekološke kata­ strofe«^ Ali i u tom slučaju biće osvetljen samo jedan od niza uzročnika imanentnih duhu Zapada. Jedan od osnov­ nih uzroka ili uslova^eko 1oš.ke katastrofe jeste i spekulativna emancipacija subjekta od obiekta. čoveka od prirode, u čem rfjeH egel video znak velike prednosti zapadne misli u od­ nosu na »orijentalnu«, gde oba entiteta navodno žive u simbiotičkom stanju. Konačno, ekološka ^.katastrofa je L-materijalna posledica ili ekstenziia analitičke misli Zap a d a^ Jčoja razara i »sekcira« predmet da bi ga spoznala. Pored utilitar­ nih agensa, ogromno pregnuće ka isušivanju močvara pokre­ tao je i pokreće kariezijanslci duh. koji prirodi hoće da na­ metne čvrst.e.__granice svojih .m isaonih ka tegorija ne trpeći takve »mešavine« tla i vode. Tako su apstraktne kategorije i vrste, na koje je analiti­ čka misao svodila prirodu, postale sredstva uništenja priro­ de. U svesti modernog čoveka te su apstraktne kategorije i vrste postale prava realnost, izgubivši originalni smisao, smi­ sao pukih pomagala jedne misli nesposobne da sagleda i

spozna prirodu u njenoj organskoj celini. Otuda činjenica uništenja ili iščezavanja jednog dela tog organuma prirode nije uznemiravala preekološku svest modernog čoveka; za njega je to bilo samo uništenje ili iščezavanje jedne katego­ rije ili vrste u beskrajnom nizu drugih. Drugim rečima, tada nije opažano da isti fenomen ima lančane posledice na ceo organum prirode, jer je priroda .shvatana kao kvantitativna suma »autohtonih<<_delova..Ne shvatajuđi kvalitativne vradm-)-sti vitalnih korelacija organuma prirode,, moderni čovek nije mogao ni.da shvati ili predvidi daleke posledice svoje »eksplo­ atacija« prirode. To neznanje karakteriše i samu ekološku.misa^k^j^ prirodu, istina, shvata kao celinu. ali autohtonu ji_odnfisu_iia. svemir «JNfo. i ta »celina« ie neodvojivi deo svemira_ili Reda o j kome uče drevne indoevropske tradicije i doktrine, prepo­ znajući u lepoti prirode, u lepoti zore, svetih šuma, reka. i vrhova pod glečerim a -— simbole temeljnih ljudskih vred­ nosti. Zapadne nauke karakteriše upravo odsustvo te sve­ sti o lepoti prirode kao odrazu stvaralačkih energija Reda u ovim »arenama univerzuma«. ♦— .—------ ---------—— —---- --------------------------------- ---Izgleda da je ogromni uspeh zapadne misli u spoznaji »kvantitativnih« sadržaja svog predmeta neka vrsta patolo­ ške nadoknade za nesposobnost spoznaje »kvalitativnih« sa­ držaja tog predmeta. U protivnom, da je zapadna misao po­ kazala sposobnost spoznaje »kvaliteta« prirode, odnosno nje­ ne lepote, ekološka katastrofa ne bi bila moguća, jer bi ta misao pokrenula spasilačke energije pri najmanjoj pojavi odstupanja od prirode, koje uvek nosi znake čudovišnosti.JL kao što nije sposobna da opazi lepotu, zapadna misao nije sposobna ni^da opazi čudovišnosti. Zato je proces unakažavanja prirode nesmetano stvarao čudovišta, sve do ovog do­ ba kada je ugrozio fizički opstanak čoveka. Otuda je i savre^meni protest ekološke-misli izraz jednog ^cvatrtkativnog^-jo: sećanja prirode, koji ne obećava spas jer dolazi iz iste sfere uzroka katastrofer Drugim rečima, da bi se otklonile tamne senke smrti ekološke katastrofe, treba izmeniti samog čo-. _veka Zapada, odnosno njegovu misao, određenu duhom Za­ pada. Ta izmena podrazumeva reintegraciju »vertikalne« di-

112

menzi a_će_atM>ritL- spoznaj i --perspektive. »kvaliteta« i epote de-on;tološkog principa. Ovde »reintegracija« podrazujneva rehabilitaciju_»iracionalne«. odnosno nadracionalne, mi­ sli evropske tradicije, od Platona i Plotina preko Meistera ^Eckharta sve do pesnika kao što su Donner Wordsworthf Pound ili Crnianski. čiji »sumatraizam« otkriva suštinski smi­ sao upravo zahvaljujući iskustvu ekološke katastrofe. Ali, p o ­ stoje i clrugi trezori znanja, čiji sadržaji mogu pomoći savremenom čoveku da se uspravi i okrene svetlu svog bića. Svedoči Seyyed Hossein Nasr, rektor Univerziteta tehnologije »Агуamehr« u Teheranu: »Ljudi koji dolaze iz kulture kao što je islamska, u kojoj su sufi pesnici, posebno iz persijskog jezičkog područja, vekovima opevali lepotu prirode kao odraz raja u kome čovek bi­ va obnovljen i regenerisan — u ovom našem dobu imaju po­ sebnu misiju. Isto se može reći i za Japance, čije su čudesne umetničke sposobnosti, ujedinjene sa dubokom spoznajom prirode, stvorile dela koja mogu biti definisana kao 'odjeci anđeoskog sveta u zemaljskim oblicima'; u stvari, japanski umetnici su uspeli da doslovno dovedu raj na zemlju. Svi oni koji imaju dar takvih sposobnosti spoznaje, moraju ostati verni sebi te sačuvati tradicionalne nauke o prirodi i one me­ tafizičke principe koji su tako skupoceni za budućnost nji­ hovih kultura. Ta učenja oni moraju učiniti poznatim i ši­ riti po svetu. I u tom vitalnom problemu ekologije, kao i u mnogim drugim, tradicionalne kulture Istoka mogu učiniti najveće dobro svetu ako pre svega ostanu verne svojim prin­ cipima, sad više nego ikad dosad.«

8

SJ.UK SVETA

113

FASCINANTNI FAŠIZAM »Fascinantni fašizam« izraz je sa kojim je Sušan Sontag ironično-polemički obeležila modu revalutacije fašizma i mor­ bidnih nostalgija za njegovim sadržajima, kao jedno od osno­ vnih obeležja kulture osme decenije. Premda ta moda čini deo šireg fenomena »operacije nostalgije«, ona ima i svoje posebne uzroke i značenja. Ne poslednji po značaju u nizu tih uzroka jeste upravo okrutni zaborav svirepih realnosti evropskih fašizama; zaborav je uslovio tendenciju izvesnog »hlađenja« antifašističkih strasti. Ta tendencija »hlađenja« posebno je izražajna u sferi istorijskih istraživanja, gde se poslednjih godina pristupa radi­ kalnoj reviziji ustaljenih interpretacija fašizma kao »nenaučnih« ili »pristrasnih«, odnosno motivisanih određenim političko-ideološkim interesima. Revizija se preduzima u ime je­ dne nove interpretacije fenomena, »iznutra«, sa »strogo nau­ čnim« metodima i »objektivnim« pristupima, u ime takođe »objektivne« istine. Premda tu orijentaciju savremenih istorijskih istraživanja ne možemo svesti na modu »fascinantnog fašizma«, njihov knjižarski »boom«, nedvosmisleni je simptom »fascinancije«. Zato nije slučajna — premda je ostala neprimećena — činjenica da istorija te mode počinje istorijskom studijom Paula Seranta Romantisme fasciste, objavljenom 1960. go­

114

dine. U toj studiji, kao što i sam naslov govori, Paul Serant izlaže i razmatra »fašistički romantizam« francuskih pisaca, kao što su Drieu la Rochelle, Brasillach, Lucien Rebatet, Celine ili Abel Bonnard. Polazeći od studije Jeana Turlaise (Introduetion a l’histoire de la litterature »fasciste«, Pariz 1943.), koji je pojam »fašističke literature« proširio i na Plutarha, Corneillea, Stendhala, Kiplinga, te antifašiste kao što su Bernanos ili Malraux, Paul Serant uvodi u kategoriju »fašističkog romantizma« i dela Saint-Exuperya i Simone Weil. U filmu otvara modu »fascinantnog fašizma« Louis Malle, ekranizacijom romana Le feu follet fašističkog pisca Drieua la Rochellea, čiji mladi junak pokazuje znake onog »nemira« ili »plamena« koji će, kao što je is torija pokazala, u dilemi tridesetih godina, između Moskve i Berlina, odvesti »alterna­ tivi« Berlina, dakle alternativi »nacional-socijalizma«. Kasni­ je, u filmu Lucien Lacombe, isti autor nastoji da razume i opravda fenomen mladih kolaboracionista, te optuži »neprav­ du« smrtne kazne koja je pogodila više od sto hiljada Fran­ cuza. Seriju filmova u znaku »fascinantnog fašizma« nasta­ vlja Visconti slikajući »noć dugih noževa« u terminima pa­ tetičnog tragizma mladih pederasta, pripadnika SA odreda. U Cavanijevom filmu Portiere di notte očigledan je napor au­ tora da odgovornost za zločine podeli između dželata i žrtve, te da eksplikacijom te podele u terminima sado-mazohističkog odnosa »otkrije« senzualne i estetske »vrednosti« figure fašiste i krvnika. Najdalje odlazi Pier Paolo Pasolini, od fil­ ma Salo o 120 giorni di Sodoma do izjava: »Fašizam je seksi«. Po pisanju »Der Spiegela«, »ta posebna tendencija veoma je radikalna u svom estetskom i erotskom povezivanju no­ stalgije i dekadencije sa fašizmom i sadizmom«, a »New York Times« upozorava: »Izvesni filmovi izgleda da opasno insisti­ raju na činjenici da je prošlost lepša od sadašnjosti, ili, ako ništa drugo, da je ona bar uzbudljivija i senzualnija.« S druge strane, od Rima preko Pariza do Njujorka kino­ teke otvaraju vizure na filmove fašističke propagande, izla­ zeći u susret ogromnom interesovanju mladih koji u tim fil­ movima vide »remek-dela« jedne ante-pop i super-pop kultu­ re. Poslednjih se godina na američkim univerzitetima oko

115

filmova Leni Riefenstahl razvija pravi kult, u znaku fascinacije »fašističkim romantizmom«; po rečima Sušan Soritag, »njeni filmovi još uvek impresioniraju, jer je njihov sadržaj romantični ideal za kojim se još i danas oseća nostalgija, od koje se čovek, izgleda, ne zna osloboditi«. Naci-fašistički simboli, rekviziti i kostimografije ulaze i u ikoniku pevača pop-muzike, od Alice Coopera preko grupe »Sweet« sve do Davida Bowiea koji u poslednjoj travestiji (1976) svoje poklonike pozdravlja nacistički, te izjavljuje da je za sve teške probleme Velike Britanije nacizam jedina spa­ sonosna alternativa. U velikoj privrednoj krizi Zapada osme decenije, neke od malih industrija nalaze spasonosnu alterna­ tivu u preorijentaciji ka tržištu mode »fascinantnog fašizma«, proizvodeći na stotine hiljada novih kukastih krstova i SS-znamenja. Svako ozbiljnije razmatranje mode »fascinantnog fašizma« treba da izbegne iskušenja intelektualne ili spoznajne »linije manjeg otpora«, koja tu modu svodi na fenomen neofašizma. Najčešće ta moda podrazumeva pristajanje uz spoljne ili mar­ ginalne a ne suštinske sadržaje evropskih fašizama; ona ne implikuje esencijalne ili strukturalne promene ustaljenih ide­ oloških nazora, pa su njeni najveći protagonisti, od Malla pre­ ko Viscontija sve do Pasolinija bili i ostali antifašisti u svom temeljnom opredeljenju. U tom pogledu, ta moda pokazuje najveći učinak tamo gde se antifašizam preobražava u onaj stav koji moderna istorijska svest, prožeta idejom ireversibilnosti ili linearnog »odmotavanja« hegelovskog tepiha istorije, može imati prema dalekim i nepovratnim »ornamentima« gibelina ili guelfa, »Crvene« ili »Crne ruže«. Drugim rečima, sa istog stanovišta te znake ravnodušnosti i zaborava treba tuma­ čiti i kao izraze jedne pozitivne činjenice bezopasnosti fašiza­ ma, usled vremensko-istorijske distance koja je za svaki po­ vratak nepremostiva. Dakle, ako »fascinantni fašizam« ne obećava povratak fa­ šizama, šta onda tu modu uvodi u ovaj rečnik »smaka sveta« ? Pre svega, u hronološkom rasporedu, kao i mnoge mode XX veka, »fascinantni fašizam« sadrži eminentno protestni karak­ ter. Savremena literatura o »fascinantnom fašizmu« ne pri-

116

meću je da se prvi znaci te mode pojavljuju već u prvim posleratnim godinama, upravo kao znaci protesta protiv stvar­ nosti za koju se borci protiv fašizama nisu borili. Tako u SAD grupe demobilisanih boraca drugog svetskog rata, nesposob­ nih da se integrišu u mirnodopske uslove i strukture života, usled osećanja disproporcije veličine borbe u kojoj su uče­ stvovali i banalnosti ili bede tog života, obrazuju paramilitarne, ratoborne bande, unoseći u gradove, na svojim motocikli­ ma, teror i znamenja nacizma. Nacistički znaci i uniforme, koje nose savremeni naslednici tih bandi, jesu izazov javnom mnenju, neka vrsta »šamara društvenom ukusu«. Tih prvih posleratnih godina, na drugoj strani Atlantika, jedna grupa mladih pisaca, vođena herojem Pokreta otpora Rogerom Nimierom, rasteruje »egzistencijalističku bagru« sumanutim trkama automobila po Sen Žermenu, iz kojih dobacuju naci­ stičke pozdrave i pokliče izazivajući javnu sablazan i opšte zgražanje. Tada Roger Nimier dobacuje Sartreu pozdrav »Salaud!« i »Heil Hitler!« Smisao tog »fašističkog« izazova je jasan: ako je »egzistencijalizam« kultura radi koje smo se borili — onda: »živeo fašizam«! Izloženi primeri, kao začeci »fascinantnog fašizma«, osvetIjavaju i aktualni protestni sadržaj te mode. Potom, »fasci­ nantni fašizam« je indikativan i za opasne praznine u savremenoj kulturi, izazvane njenim samouništavajućim procesima u znaku čudovišnih inverzija. Neki od tih procesa počivaju i na antifašističkim motivacijama, odbacujući, u principu, sve one vrednosti koje su fašističke kulture zastupale, vrednosti kao što su »zdravlje«, »lepota«, »herojstvo« .. . Umesto da pokažu krivotvorenja tih vrednosti, te da od njih odvoje kontingencije ideoloških instrumentalizacija, isti procesi kul­ ture išli su »linijom manjeg otpora«, »zabranjujući« vredno­ sti koje su milenijumima imale neophodne i pozitivne funk­ cije. Ta herostratska strast je bitno doprinela afirmaciji ču­ dovišnih protivideala ili protivvrednosti, »bolesti«, »ružnoće« j. »kukavičluka«, kao temelja nefašističke estetike ili etike. Odbacujući temeljne vrednosti evropske kulture kao da su one krive što su bile pod žrvnjem mehanizama fašističke propa­ gande, moderna kultura je te vrednosti praktično prepustila 117

monopolu fašizama, objektivno doprinoseći njegovoj »pobe­ di« u modi »fascinantnog fašizma«. To, da se glad mladih za »romantizmom« mora obraćati filmovima nacističke propa­ gande, jeste čudovišni simptom koji ne karakteriše toliko za­ blude mladih već upravo i pre svega zablude i praznine mo­ deme kulture. U tom smislu prepoznajemo »fascinantni faši­ zam« kao eminentni znak vremena »smaka sveta«; to je znak koji odaje kraj modeme kulture, njenu nemoć da pruži osno­ ve i perspektive stvaralačkih energija života. Eo-pravilu istorijskog iskustva, jedno društvo propada onda kada .njegova kultura gubi moc podržavanja i vođenja života.

118

FEMINIZAM »Eeminizam« je opšti naziv za niz sve učestalijih i masoVnijih manifestacija i pokreta ženske bune protiv struktura zapadnog društva, uslovljenih »penisokratijom« koja, kao ostatak patrijarhata, obespravljuje i tlači ženu ne dopušta­ jući njeno oslobođenje. Cilj feminizma je upravo »žensko oslobođenje« koje će ženi omogućiti da izrazi svoje zatomlje­ ne sadržaje, sa posledicom korenitog i pozitivnog preobražaja društva. Po rečima Cilorije Steinem, jedne od vođa feminiz­ ma, to je »pokret koji čini integralni deo napora da se svet oslobodi svojih starih, skupih ideja elite, rasizma i nasilja«. U skladu sa milenarnom tehnikom ideološke sugestije svih velikih antipatrijarhalnih pokreta, i feminizam zahteva uni­ štenje »prošlosti« kao uslov ostvarenja »novih« sadržaja, bu­ dućnosti: »Prvi naš problem nije da naučimo, već da zaboDosad nije primećeno da je izraz »žensko oslobođenje« kvalitativno i kvantitativno različit od sifražetskog izraza »oslobođenje žena«: on implikuje sveopštu revoluciju pod vodstvom ženskog formativnog i informativnog principa. Da­ kle, za razliku od sifražetkinja prošlog veka, koje su zahtevale jedino »ravnopravnost« sa muškim polom, prihvatajući sve ostale sadržaje društva, današnje, avangardne feministki­ nje zahtevaju upravo rušenje postojećih društvenih struktura, 119

predlažući matrijarhalnu alternativu. Kate Millet, drugi vođ i ideolog feminizma, jezgrovito izlaže taj antipatrijarhalni ka­ rakter »ženskog oslobođenja«: »Treba uništiti patrijarhat, šta­ više, treba uništiti i samu ideju patrijarhata.« АЈЈл-sa feminističkog stanovišta patrijarhat ne karakteriše samo kapitalističke, već i socijalističke društvene strukture, te se, u skladu sa ovom premisom, u pokretu »ženskog oslo­ bođenja« prepoznaje poslednja sačuvana revolucionarna snaga sposobna da korenito izmeni postojeći svet nepravde i nasi­ lja. Tu idealnu distancu feminizma u odnosu na ostale revo­ lucionarne pokrete jezgrovito izlaže manifest italijanskog po­ kreta »Rivolta femminile«: »Civilizacija nas je definisala kao inferiorne. Crkva nas zove seks. Psihoanaliza nas je izdala. Marksizam nas je prodao hipotetičnoj revoluciji. Hegel sma­ tra da je žena po svojoj prirodi zaustavljena na tako niskom stupnju da bi muškarac više voleo da se nije rodio nego da se nađe na njenom mestu. Danas se žensko oslobođenje ne događa u socijalističkim zemljama, gde su društvene struk­ ture poprimile strogost visokog srednjovekovlja autoritarnim nametanjem patrijarhalnih mitova, rehabilitovanih u revolu­ ciji; ali, žensko oslobođenje odvija se unutar buržoaskih drža­ va, u kojima se rušenje vrednosti može izvesti samo femini­ stičkom intervencijom. Komunistička revolucija je izvedena na muškim političko-kulturnim osnovama, na zatomi javan ju i instrumentalizaciji feminizma.« Slede slogani: »Pljujemo na Hegela!«; »Ima nas mnogo, mi smo lepe — na vas bacamo šerpe«; »Nek vas žmarci podilaze — veštice dolaze«; »Dosta majke, supruge, domaćice — uništimo porodice« . . . Dakle, kada Gloria Steinem govori o feminizmu kao o »integralnom delu« savremenih, kontestativnih pokreta oslo­ bođenja, ona podrazumeva da je taj deo upravo središnji i vodeći faktor revolucije. Otuda feminizam pruža svoje alter­ native u svim bitnim aspektima savremene kulture, od umetnosti do svakodnevnog života. U umetnosti je ta feministička alternativa u znaku revalutacije moderne umetnosti i stvara­ nja autonomnih, ženskih pokreta, kao što su »trbuhizam«, »organska slika« i »feministička poezija«. »Trbuhizam« jedne Judv Chicago ili Miriam Schapiro ima za cilj da stvori umet

120

nost kao izraz specifičnosti ženskog biološkog sastava, što bi je nepremostivo odvajalo od svih »muških« umetnosti. Umet­ nost »trbuhizma« treba da izražava »rezonance trbuha« i »unu­ trašnju spacijalnost«. Sledbenice pokreta »organske slike« šire osnove umetnosti u znaku ženskog principa, prihvatajući i muške umetnike koji imaju sklonost ka »organskim« oblicima, nasuprot umetnosti »geometrijskih« oblika u znaku eminent­ no muškog principa determinacije. Tako je pokret »organske slike« rehabilitovao i niz muških umetnika prošlosti, koji su stvarali »žensku« umetnost: Henrv Moor, Jean Arp, Isamu Noguchi. Pored ovih umetnika, pokret »ženskog oslobođenja« rehabilitovao je i mnoge aspekte nadrealizma — prepoznajući u njima izrazito »ženska« svojstva — kojima treba dodati i stvaralaštvo niza nađrealista ženskog pola, kao što su Leonor Fini, Dorothea Taning, Elena Garro, Jane Graverol, Јоусе Mansour ili Remedios Varo. Sam Andre Breton, u Drugom manifestu nadrealizma, definišući vrhovni cilj nadrealizma terminima fizičke rekonstrukcije »Primordijalnog Androgina«, nastavlja besedu sa pohvalom ženi: »Žena je ta kojoj pripada slava. . . U nadrealizmu, žena je voljena i slavljena kao veliko obećanje, ono koje ostaje i posle ispunjenja obećanja.« Taj androgini ideal, u znaku maskulinizacije žena i femi­ nizacije muškaraca, predlažu i feministkinje kao osnovnu dru­ štvenu alternativu. Kate Millet kaže: »Patrijarhalni sistem treba srušiti napadajući ga u korenu, to jest, rušeći barijeru koja razdvaja polove, rušeći predrasude o slabom i jakom polu. Ne postoji muški temparament, ne postoji ženski temparament. U svakom čoveku postoji ženska strana i u svakoj ženi postoji muška strana: anatomija nije konačna sudbina a seks nikad nije nešto definitivno. Mnogi muškarci nisu hra­ bri, mnoge žene nisu strašljive. Mnogi muškarci ne vole da osvajaju, mnoge žene ne vole da budu osvajane. Mnogi mu­ škarci bi bili najsrećniji kao dadilje, a mnoge žene bi bile najsrećnije da vode voz ili upravljaju raketama. Sistem koji je nametnuo patrijarhat podelio je zadatke i time ugušio nji­ hove verodostojne instinkte, njihove istinske talente.« Sa stanovišta našeg pogleda na svet u feminizmu treba razlikovati dva osnovna i kategorijalno nespojiva sadržaja.

121

Prvi sadržaj je arhaičan i opšti, kao integralni i organski deo fenomena obnove ili aktualizacije matrijarhalnih i htonskih substrata psihe modernog čoveka. Dakle, u tom pogledu femi­ nizam nije izolovana, autohtona ili nova pojava, već čini deo onih pokreta koji modernoj kulturi daju izrazito matrijarhalno i htonsko obeležje. Treba odmah istaći da izraz »matrijarhalno i htonsko obeležje« ovde ne podrazumeva puku vlast žena ili ginekokratsko društveno uređenje, već niz insti­ tucija, običaja i ideja koje potiču iz drevnih »matrijarhalnih« ili »htonskih« kultura i civilizacija, kao istorijskih, etno-etičkih i morfoloških antiteza »patrijarhalnih« ili »indoevrop­ skih« kultura i civilizacija. Te antiteze i sukobi stvorili su simbiotički, »izmešani«, premda nikad jedinstveni oblik, kao što je upravo zapadna kultura i civilizacija, čija je milenarna istorija u znaku smene dominacije jednog ili drugog forma­ tivnog principa. Moderno doba Zapada karakteriše upravo do­ minacija »ženskog« principa, u znaku revitalizacije »matrijar­ halnih« i »htonskih« sadržaja opšte memorije. Ipak, u sledu prethodnog izlaganja, treba istaći istorijsko iskustvo da su gotovo svi »matrijarhalni« ili »htonski« sadr­ žaji trijumfa »ženskog« principa nosili ili nose vidne znake onih velikih morfoloških oštećenja čije je patološko ime: se­ kularizacija. Dakle, u pitanju su sadržaji koje možemo definisati kao degenerativne izraze drevnih paradigmi ili arhetipova. Imajući u vidu da je Urgrund zapadne civilizacije emi­ nentno patrijarhalan i indoevropski, možemo zaključiti da je svaki trijumf »ženskog« principa u istoriji iste civilizacije dvostruki simptom ili znak vremena dekadencije. S jedne strane, to je simptom gubljenja originalne i verodostojne pa­ trijarhalne tradicije. Otuda aktualni trijumf »ženskog« prin­ cipa, sa feminizmom, neke duhove podseća na pojave kraja Rimske Imperije. ,_--------------------------------- - ---— Time smo izašli u susret drugom, osnovnom, aktualnom i specifično ženskom, premda »nesvesnom« sadržaju feminiz­ ma, revoltu žene protiv prepolovljenog čoveka modernog doba, koji je napustio ili napušta svoje dužnosti i odgovornosti. U tom pogledu veoma je indikativna pesma Erike Jong: »Čuvaj se muškaraca koii je protiv rata a kezi zube. / Čuvaj se mu­

122

škarca koji je protiv žena-pisaca: ne zna ortografiju a penis mu je mali / Čuvaj se muškarca koji bira tvoje haljine: hoće da ih on nosi / Čuvaj se muškarca koji slavi žensko oslobo­ đenje: misli da napusti svoj posao.« Drugim rečima, u svojoj suštini feminizam je upravo su­ protnost od onog što želi da bude: to je revolt ne protiv patri­ jarhata, već protiv sloma patrijarhalnog čoveka i njegove kapitulacije. I u tom pogledu jedan period iz feminističkog i autobiografskog romana Erike Jong, Strah od letenja, pru­ ža nedvosmislene dokaze unutrašnjih kontradikcija »ženskog oslobođenja«: »Njihovi su umovi tako zbrčkani, ali muškarci imaju prekrasno telo! Njihove ideje su nepodnošljive, ali nji­ hovi penisi su zanosni. Ceo svoj život bila sam feminist, ali kako se može biti dobar feminist i istodobno mučno žudeti za muškarčevim telom? Nije to lako. Osim toga, što postaješ starija, sve više shvataš kako se muškarci boje žena. Neki potajno, neki otvoreno. Šta može biti nemilosrdnije nego oslobođena žena oči u oči sa neuspravnim, mekanim peni­ som? Najveća će pitanja istorije izbledeti kad se uporede sa sukobom ta dva temeljna predmeta: večna žena i uvek me­ kani penis . . . Da, ja sam javno feminist, verujem da sam feminist, ali potajno sam devojka iz ’Priče o O' i želim biti podložna nekom gadnom grubijanu. 'Sve žene obožavaju faši­ ste’ — rekla je Svlvia Plath. Osećam grižu savesti zbog svega toga.« Možemo zaključiti da značajni deo energije »ženskog oslo­ bođenja« dolazi iz tog razočaranja »mekanim penisima« mo­ dernog čoveka koga su devirilizovali uslovi života u modernoj zapadnoj civilizaciji. U nizu pokreta »ženskog oslobođenja« razočaranje poprima izraze agresivne i neutešne mržnje prema muškarcu, koja zahteva njegovu konačnu eliminaciju. Tako akcioni program pokreta »SCUM« (Društvo za kastraciju mu­ škaraca) obećava »potpunu dominaciju žene u svetu, elimi­ naciju muškog pola, i stvaranje jednog mobilnog, sočnog dru­ štva od žena i za žene«. Pokret »BITCH« (Kučka) harangira svoje članice da svuda i u svakom trenutku deluju protiv mu­ škaraca, od odbijanja seksualnog odnosa u trenutku erekcije sve do fizičke eliminacije. Izvesna Martha Shellev, psihoana­ 123

litičar i ideolog pokreta »Radical Women«, teši razočaranja »mekim penisima« svojom teorijom snošaja kao načina na koji muškarac tuče ženu »u njenoj dubini«. I Martha Shellev, kao i niz drugih ideologa »ženskog oslobođenja«, sugeriše lezbijsku alternativu: »Naučimo da se volimo među sobom. Sva­ ka žena koja voli muškarca izdaje svoje sestre. Ne skrivajmo svoju mržnju pod maskom pacifizma. Mi nemamo nikakve potrebe za njihovim penisima da bismo zatrudnele. Danas je moguće stvoriti banke sperme i imati veštačko začeće, ako nam je već toliko stalo do poroda.« Izraz »ako nam je već toliko stalo« odaje opšti stav femi­ nizma kao negativni odnos prema funkciji prokreacije. Kate Millet izjavljuje da »svet danas nema potrebe za prokreacijom. Broj stanovnika planete već je postao preterano velik ...« Jasno je da argumenti protiv prokreacije, u terminima »de­ mografske eksplozije«, nemaju osnove. Ako bi sve žene po­ stale lezbijke, a svi muškarci homoseksualci, kao što žele mnogi ideolozi »Women power« i »Gay power«, ljudska vrsta iščezla bi sa lica planete u roku od jedne generacije. Otuda smo skloni mišljenju da takve naivne argumentacije skrivaju duboki revolt protiv čudovišnih izrođavanja čoveka zapadne civilizacije, premda se taj revolt izražava u nizu takođe čudo­ višnih ideja i akcija. Naime, u pitanju je fenomen egzistenci­ jalnog gađenja žene pred devirilizovanom, muškom kreatu­ rom zapadne kulture i civilizacije. To gađenje jezgrovito izra­ žava Ti-Grace Atkinson, ideolog i »komandant« saveza ame­ ričkih feminističkih organizacija: »Ja lično, ako bi trebalo da ubijem muškarca, radije bih to učinila revolverom ili svojim karabinom. Gadi mi se i sama pomisao da bih ga morala dodirnuti svojim rukama. Izvesne stvari je bolje raditi na distanci.« Svi ti feministički izrazi gađenja nisu ni nova ni neobična pojava u istoriji, već upravo pravilo koje karakteriše sve pe­ riode velikih dekadencija, kao što je bila »dionizijska era« izopačenog helenizma i kraja Rimske Imperije. U toj eri, po svedočenju epistola svetog Jeronima, muškarci su postali efeminizovani, a »žene seku kose kao muškarci, .oblače muška odela i u svemu liče na evnuhe«. Tada se dižu spomenici »bra­ 124

datim Venerama« i svetim hermafrodi tima, a u dionizijskim obredima mase muškaraca kolektivno žrtvuju atribute muškosti, prinoseći odsečene penise oltarima trijumfa »ženskog« principa. Niz rimskih imperatora »udaje« se za svoje ljubim­ ce, a sirijski travestit, Helegabal, ulazi trijumfalno u Rim, kao imperator, jašući naopačke na magarcu, simbolu demonstva, da bi zabranio kult Sunca i uveo kult penisa, da bi rasturio Senat i uspostavio pravu »Gay power«. Po rečima istoričara Jacoba Bachofena, »dionizijska era« je »u čoveku podstakla takvo opuštanje i degradaciju da je, na kraju, sve to kod žena izazvalo prezir i odbojnost prema muškarcu«. Pri razmatranju značaja i značenja savremenog feminizma treba imati u vidu da je žena, po definiciji, poslednji element društva koji ustaje protiv društva. Zato feminizam treba videti i kao poslednji veliki alarm ili simptom agonije zapadnog društva. Naime, žena je »poslednja« snaga revolta zbog svoje duboko »konzervativne« psihosomatske strukture: funkcija majke u ženi čini da su u njoj izuzetno razvijeni odbrambeni instinkti života, za razliku od muškarca koji često lakomi­ sleno rasipa bogatstva života u ratovima i revolucijama, jer on »stvara« i »uništava«, a žena »čuva« stvoreno. Otuda su i sadržaji feminističke revolucije u kontradikciji s nazivom te revolucije: to nisu ženski, već eminentno muški sadržaji. Nije slučajno da feministkinje unose u svakodnevnu leksiku moderne žene izrazito muške psovke, kao što su: »Došlo mi je do kurca«,. »Ne štrapaciraj mi po jajima«, i tako dalje. Drugim rečima, „feminizmom žena želi da preuzme one dužno­ sti^ i odgovornosti od kojih je pobegao moderni muškarac, premda ta ielja, gotovo po pravilu, vodi imitacijama »spoljnih« ili degradantnih aspekta »muškosti«. Na drugoj strani, moderni muškarac beži od žene, jecajući sa pop-pevačem Bobom Dilanom pesmu »Nisam taj«: »Govorila si da za sebe tražiš čoveka bez ikakvih slabosti, koji će te štititi i podržavati / Ali ja nisam taj, mala, ne, ne, ne / Ja nisam taj koga tražiš / Udalji se mimo od mog pro­ zora, nežno se spusti na zemlju, nisam onaj koga želiš / Ja jedino mogu da te razočaram / Govorila si da tražiš nekog ko će hteti da umre za tebe, pa i više / Ali ja nisam taj, ne,

125

ne, n e ./ Ja sigurno nisam onaj koga tražiš / Vrati se lepo u noć, ovde, unutra, sve je okamenjeno.« Maskulinizacija žena i feminizacija muškarca dva su me­ đuzavisna fenomena koja obrazuju krug, u znaku vrtloga pro­ padanja i degeneracija. Feministička maskulinizacija žena pospešuje i širi kod modernih muškaraca procese feminizacije, bekstvom od svog pola ili prilagođavanja »ženskom« princi­ pu. To je krug koji je jezgrovitim simbolom nagovestio Tod Browning u svom filmu The Unknoum (1927). U tom filmu Lon Chaney igra čoveka koji je sebi odsekao obe ruke da bi se svideo ženi (Joan Crawford) koja se gadi muškog zagrljaja, izazvavši time još veće gađenje. Možemo zaključiti navodom jedne od mnogih vrednih po­ ruka koje je Caton, pre više od dva milenijuma, ostavio našim mislima i snovima: »Kada žene budu postale jednake mu­ škarcima, odmah će postati superiorne.« Da bi se razumela Catonova poruka, treba imati u vidu smisao »ravnopravnosti« sa stanovišta patrijarhalne etike ko­ ja u takvoj instituciji vidi znak kapitulacije muškarca pred teškim dužnostima i odgovornostima. U patrijarhalnoj zajed­ nici žena nije »ravnopravna« jer je upravo privilegovana: oslobođena je najvećih tereta života porodice i društva. Otu­ da u verodostojnom patrijarhalnom društvu žena nikad ne traži »ravnopravnost«, jer je ona suprotna njenim realnim interesima. »Ravnopravnost« postaje poželjna samo u društvu kao što je moderno, zapadno, gde hijerarhija ne podrazumeva stupnjeve dužnosti i odgovornosti, već stupnjeve materijalnog bogatstva i prava. Otuda nije slučajan fenomen, koji izražava statistička analiza američkog časopisa »Psychology Today«, da feminizam podržava mnogo veći broj muškaraca nego žena. Za modernog muškarca feminizam je alibi kojim opravdava svoju kapitulaciju, a većina žena, svesno ili nesvesno, zna ili oseća da im patrijarhalno društvo pruža najveću zaštitu. Feminizam je, u svojoj suštini, veliki lament nad ruševinama parijarhalnog društva. Kroz te ruševine danas prolaze kreature sa znacima mode nove »muškosti«, koja je antipod patrijarhalne virilnosti. Ne mislimo samo na znake travestije muškosti, već i na nove

126

simbole koje sve veći broj muškaraca Zapada nosi na delovima odeće, ili tetovirane na koži: slovo »V« presečeno nožem ili sa dva kruga; incijali »IOFB«, koji skraćuju izjavu: »1 only fire blanks« (»Ja ispaljujem samo ćorke«). Te oznake daju do znanja da su njihovi nosioci izvršili dobrovoljnu ste­ rilizaciju svojih prokreativnih moći. Sterilnost — to je atri­ but nove »muškosti«. Taj pokret autosterilizacije (kao oblik genetskog samoubistva), zajedno sa »gav power« i feminizmom čini specifični segment u polju onih sila koje je izazvala ili proizvela kriza moderne civilizacije kao nekom vrstom nesvesne želje da sa­ mu sebe dokonča, sledeći puteve »nužnosti« superiornih ra­ dionica ove arene univerzuma. Premda deklarativno ustaje protiv »sistema opresije«, objektivno doprinoseći njegovom rastrojstvu, ideologija feminizma i sličnih pokreta počiva upravo na fikcijama i fiksacijama istog sistema koje konse­ kventno radikalizuje do sfera kontraproduktivnosti: teza da su razlike muškog i ženskog pola posledice (nepravednih) spol inih, društvenih i ekonomskih uslovljavanja a ne biolo­ ških determinanti u stvari ekstremizuje dogme biheiviorizma, a kontestacije materijalne zavisn'Osti žene kao osnovnog cilja emancipacije neposredno proizlaze iz kapitalističke definicije ljudskog položaja koji određuje odgovarajući posed materi­ jalnog ili finansijskog kvantuma. Urnesto ekonomske slobode, verodostojni antikapitalistički revolt trebalo bi da zahteva slobodu od ekonomije i odgovarajućih determinacija. Drugim rečima, »matrijarhalni« revolt feminizma je »organski« deo moderne civilizacije čija je kultura neuporedivo bliža »matrijarhalnim« nego »patrijarhalnim« modelima te je zato sva graja protiv »patrijarhata« u stvari haranga protiv simulakra ili pukih fikcija. Na ovom mestu je uputno otvoriti jednu zagradu da bi se podrobnije definisala realna značenja pojmova »matrijar­ hata« i »patrijarhata« u odnosu na položaj žene, jer u uobi­ čajenoj leksici isti pojmovi imaju često posve obratna zna­ čenja. Te kategorije dugujemo uglavnom istraživanjima Bachofena čija je genijalnost kasnijim istraživačima i misliocima uspela da sugeriše i određene zablude. Polazeći od tipično

127

t

redukcionističkog i iluzornog aksioma jedinstvenosti ljudskog fenomena, Bachofen je razlike kultura nastojao da objasni kao neposredne izraze ili posredne odjeke različitih stupnjeva evolucije društvenih struktura u istoriji jedinstvenog čovečanstva, umesto da u kulturnim i društvenim razlikama vidi značajnu meru uslovljavanja upravo raznovrsnošću ili diferenciranošću ljudskog fenomena. Iz takve zablude proističe i praksa da na iskonstruisanim lestvicama evolucije »matri­ jarhat« prethodi »patrijarhatu« kao primitivniji ili prvobitniji oblik društva. U stvari, ono što Bachofen razumeva pod »matrijarhatom« i »patrijarhatom« jesu dve različite ali si­ multane konfiguracije ljudskog fenomena, koje u perspektivi istorije vode trajnu borbu u istim prostorima i vremenima. Zato pojmove »patrijarhat« i »matrijarhat« upotrebljavamo posve uslovno, kao referencijalne oznake~Tcoje nemaju moć obuhvatanja sve kompleksnosti odgovarajućlh- fenomena, pre­ ferirajući par termina »uranski« i »htonski«, čija metaforična antiteza potpunije izražava dualizam različitih »pogleda na svet«. '

~

Naime, ako se pojmovi »patrijarhata« i »matrijarhata« definišu isključivo u terminima patrilinijske, odnosno matrilinijske genealogije, njihovo značenje za potrebe označavanja širih fenomena posve je zanemarivo. Isto važi i u slučaju kada pojmovi označavaju »vlast« muškaraca, odnosno žena, tim pre što oba tako »seksualno« legitimisana tipa vlasti karakterišu zapravo »matrijarhalna« ili »htonska« društva. Otuda i ogromna greška u perspektivi klasifikacije kada se jedno eminentno »htonsko« društvo, kao što je biblijsko, definiše kao »patrijarhalno« samo zbog svoje hijerarhije koja implicira nečuvenu potčinjenost ili inferiornost žene u odno­ su na muškarca, ili kada se u eminentno »uranskoj« i indo­ evropskoj kulturi starih Slovena »prepoznaju« matrijarhalni sadržaji zbog privilegovanog položaja žene. Neophodno je ista­ ći da verodostojnu »patrijarhalnu« zajednicu i odgovarajuću kulturu ne karakteriše hijerarhijski već komplementarni odnos muškarca i žene, a upravo »htonska« ili »matrijarhal­ na« društva karakteriše pravno-religiozna hijerarhija, sa feno­ menom polnog antagonizma, revolucija i inverzija ili »roka­ 128

da« na lestvici prioriteta, dakle putem amplitude iz jedne u drugu krajnost, oko središta u znaku seksualnosti, što se u sekularizovanom vidu proteže sve do značajnih aspekata Freudove misli. Feministička haranga protiv »patrijarhata« u stvari cilja na određene oblike novog, modernog »matrijarhata«, kao izra­ zito »matrijarhalni« fenomen koji obnavlja antagonizam po­ lova u terminima klasne borbe. I tu je očit učinak redukcionizma i grotesknih postvarenja terminoloških uopštavanja, te se »patrijarhat« pripisuje muškoj a »matrijarhat« ženskoj »prirodi« tout court. Ako ponovimo da kompleks sadržaja »patrijarhata«, koje je opisao Bachofen, odgovara u stvari indoevropskoj kulturi a da »matrijarhat« uslovno označava kompleks neindoevropskih kultura na putevima ekspanzije i borbe Indoevropljana, onda je jasno da te granice nikako ne mogu biti »polne« prirode i da one dele i žene, kao i muškar­ ce. Postoje »patrijarhalne« žene, kao što postoje i »matrijar­ halni« muškarci, ili obratno. Sa korenima u »htonskom« kulturnom humusu, prvobitno hrišćanstvo je u ogromnoj meri fenomen koji pripada »htonskoj« ili »matrijarhalnoj« sferi, što teološka i praktična de­ valvacija žene samo potvrđuje. U verodostojnoj »patrijarhal­ noj« kulturi i zajednici žena je i boginja, i lepota, i podstrek, i fundament porodice, te je njen privilegovan položaj unutar harmoničnog i komplementarnog odnosa sa muškarcem upra­ vo krajnja suprotnost od prokletstva koje žena nosi u »htonskoj«, preciznije, biblijskoj kulturi. Za razliku od »matrij arhalnog« monoteizma u znaku totalitarističkog i nasilnog svođenja višeđimenzionalnosti ljud­ skog fenomena na ovu ili onu dimenziju, indoevropski politeizam je izraz kulture koja opaža ne samo različite snage ili numina svemira, već i različite osobenosti ljudskog fenomena čiju slobodu i čiji razvoj podržava i podstiče niz etičkih nor­ mi i društvenih struktura. U »patrijarhalnom«, indoevrop­ skom svetu, ođ pantheona, preko tripartitrie organizacije za­ jednice, do stadiona i bojnog polja, žena stoji rame uz rame sa muškarcem slobodno ispoljavajući svoje specifične moći, mudrosti i lepoteT Dok su se u »matrijarhalnim« kulturama 9

SMAK SVETA

129

žene prinuđavale na »svetu prostituciju« ili ispaštale brak podajući se svakom ko bi zaželeo, »patrijarhalni« Grci su decenijama krvarili kod Troje radi časti Helene, vekovima veli­ čajući vernu Penelopu. ........... Mogli bismo se bez rezerve složiti sa konstatacijom da su »patrijarhalni« ili indoevropski modeli žene zaista nemoderni, odnosno kontramoderni. U kontekstu prevashodno »matrijarhalnih« obeležja moderne kulture, takvi modeli privilegovane žene zaista su »ne-realni« ili »ne-aktualni«, ali samo u meri svoje vrednosne udaLjenosti od sadržaja modernog sveta. Po­ čivajući u konstantama istorije, ti modeli su potencijalnost koja očekuje da se u odgovarajućim uslovima, nakon kraha moderne civilizacije, ponovo realizuje i aktualižuje, kao što su se u sekularizovanom obliku, u modernom društvu i kul­ turi ponovo aktualizovali drevni »htonski« ili »matrijarhalni« modeli »svetih prostitutki« i »svetih hermafrodita«. Sa dozom sadizma i/ili mazohizma, sa zluradošću niskih prema udesu plementih, moderni čovek je često spreman da se podsmehne neaktualnosti »patrijarhalnih« modela žena. U modernoj kul­ turi, mesta Penelope, Brunhilde, Beatriće, Laure ili Julije za­ uzele su »seksi-bombe«, »kol-gerle« ili »starlete« sveopšte pro­ stitucije mesa. Vernost, fatalnost, misterioznost, inspirativnost ili lepotu »patrijarhalnih« modela žene zamenio je »emancipovani« razvrat ili lov na kapital novih heroina moderne masovne kulture, koja u najboljem slučaju proizvodi kič-otužne protagoniste melodrama, poput Love story. No, ima ih koji sve to nazivaju »progresom«, što i nije netačno ako se misli da on vodi ka dnu ljudskog. Dakle, upravo je moderna, degenerisana, »matrijarhalna« kultura svela ženu na puki »predmet«. Sa druge strane, prizor nije bitno različit ni onda kada same feministkinje styaraju__svoje_ mpdele ^ena, od Erike Jong koja se predstavlja kao autentični proždirač muških »predmeta«, do Liliane Cavani čija ie_junakinja, u filmu Noćni . portir,jDanafni protagonista još banalnijeg trača na nivou portirnice i jiaJaazL^Det^paračkog sado-mazohizma.

130

FIKCIJA Pojam fikcije ovde podrazumeva one ljudske ideje koje u prirodi nemaju korespondencije, analogije ili izomorfija. Da­ kle, u eminentnom smislu, fikcije su oni ljudski proizvodi u čijem stvaranju izgleda da ne učestvuje iskustvo percepcije senzibilnog sveta. Dalje, mi razlikujemo dva različita forma­ tivna i informativna principa fikcija, koja uslovno označava­ mo terminima »bića«, odnosno »intelekta«, ovde shvaćenog kao skup spekulativnih sposobnosti čoveka. Biće je izgubilo ili gubi moć stvaranja fikcija, koju »na­ doknađuje« hiperprodukcija fikcija u radionicama intelekta. I upravo ta hiperprodukcija fikcija u X X veku sadrži velike opasnosti po svet. Naime, za razliku od fikcije bića, fikcije intelekta mogu ugroziti prirodu i čoveka jer su plod arbitrarnosti istog principa koji je postao otuđen ili autonoman u odnosu na naloge ili potrebe prirode i čoveka. U pitanju su otuđenje ili autonomnost, kao posledice disocijativnih procesa unutar modernog čoveka, procesa raspadanja originalnog inte­ griteta i hijerarhije: tako je intelekt, nekad sredstvo bića, po­ stao samom sebi cilj. Fikcije bića samo pod izuzetnim uslo­ vima mogu ugroziti prirodu i čoveka, jer je biće u »organ­ skoj« i neposrednoj vezi sa Redom prirode. Fikcije bića, kao što su kvadrat, krst, »mandale« ili solarni krst, imaju veliki značaj u razvoju kultura i civilizacija, kao sadržaji drevnog

131

trezora čije mogućnosti primena čovek još nije iscrpeo. Tako je, na primer, solarni krst milenijumima iscrtavan po zidovi­ ma pećina, po spomenicima indoevropskih kultura, u odre­ đenim uslovima sugerisao kolski točak, izazvavši revoluciju neprocenjivog značaja. Opasnost od fikcija intelekta uvećava upravo uvećanje teh­ noloških moći homo fabera, kao i smanjenje moći otpora sa­ me prirode, uništavane sredstvima istih fikcija i tehnologija. Skoro sve do ovog veka priroda je bila relativno uspešni korektiv ili limit fikcionarskog stvaralaštva intelekta. Priroda je uspevala da podnese i iscrpi, savlada i »proguta« fikcije intelekta, kao što su »babilonska kula« i »Božja država«, »lavirinti« i »perpetum mobile«, teokratski i kosmološki sistem, pa i same ideje nauke o prirodi, koju je unapređivao upravo isti otpor osnovnog predmeta spoznaje. Sfera prirode i sfera fikcija bile su u komplementarnom i harmoničnom odnosu, doprinoseći razvoju čoveka. Priroda je pružala moćno utočište svim beguncima iz sfera užasnih izopačenja fikcije, kao što je sfera fikcija pružala čoveku sredstva odbrane od »stihija prirode«. U XX veku ta ravnoteža je konačno izgubljena; sla­ bljenje i povlačenje prirode, smanjuje obim njenih korektivnih funkcija i limita, što ima za posledicu relativnu »neograničenost« sfere fikcija. Oslobođene obaveza i veza prema pri­ rodi, fikcije su gotovo potpuno slobodne od prirode, slobodne za naj čudovišni je negacije prirode, jer, gde ima mnogo odstu­ panja od prirode, tamo ima i mnogo čudovišnosti. Otuda u nizu disciplina ljudske delotvornosti, od nauke do literature, »klasična« distinkcija fikcije i realnosti gubi svaki smisao; fikcija postaje realnost, realnost postaje fikcija: tu ili je sve fikcija, ili je sve realnost. U isti fenomen treba svr­ stati i skraćivanje vremenske distance između određene fikcije i njene realizacije. Drugim rečima, u tom trijumfu fikcija intelekta njegovoj se ekspanziji ne samo priroda, već ni vreme ne može više odupreti: istorija tehnike novog doba pokazuje geometrijsku regresiju vremena između određene invencije i njene primene, između proizvoda logosa i praxisa. »Gubitak centra« ili bića, kao moći sposobne da usmerava duh, izazvao je kod modernog čoveka potrebu za surogatima

132

iščezle »spontanosti«, koji su pre svega prepoznati u modeli­ ma psihoanalitičkih teorija sna i »podsvesti«. Drugim rečima, surogat bića kao nadracionalnog principa pronađen je upravo u krajnjoj suprotnosti tog principa, u sferi ispod razine ra­ cionalnosti. Tako je moderni čovek svoje uporište prepoznao u »podsvesti« i libidinalnoj energiji. Tu fikcije bića zamje­ njuju spontane fikcije »podsvesti«, dakle sadržaji sna. Veli­ kani moderne kulture, kao što je Roger Cailllois, pišu učene traktate u kojima obrazlažu novu dogmu, formulišući nepo­ stojanje razlika između sna i jave, fikcije i realnosti. Takve teorije treba da načelno opravdaju procese u kojima fikcionarski hibris osvaja prirodu. Ali ne uspevaju prikriti činjenicu da se horizont čoveka zatvara. Otuda u kulturi modernog Za­ pada prisustvo mnoštva znakova nostalgije za prirodom, po­ trebe za bekstvom od sveta fikcija, od »naturizma«, »nudizma« ili ideologije »Mediterane-cluba«, sve do projekata i rea­ lizacija interplanetarnih putovanja kao sredstva napuštanja zemlje fikcija. Ta ekspanzija fikcija intelekta preti da i čoveka »proguta«, te da stvori fikciju čoveka koja će zameniti pra­ vog čoveka, kao što robot-dvojnici Supermana, iz istoimenog stripa, ostvaruju njegovu sveprisutnost u svetu, u časovima kad se predaje uspomenama odmarajući se u svojoj nepri­ stupačnoj, gvozdenoj tvrđavi. No taj budući dvojnik čoveka, jednom stvoren, neće više imati potrebe za čovekom, jer čo­ vek nije Superman.

133

GAY POWER U užem smislu, »Gay power!« (»Vlast pederima!«) jeste manifestni poklič pokreta »Gay liberation« (»Pedersko oslo­ bođenje«). U širem smislu, taj izraz procesa ideologizacije homoseksualizma ovde označava svojstva tog procesa da aktu­ alno ili virtuelno uslovljava društvene, kulturne i političke strukture modernog Zapada. U pitanju je fenomen radikalnog, kvalitativnog i kvantita­ tivnog preobražaja homoseksualizma. Nekad je homoseksua­ lizam obuhvatao izvesne marginalne delove kulture, kao »taj­ na« strast »elite«, koja se suprotstavljala reduktivnim grani­ cama vladajućeg građanskog morala. U izvesnim slučajevima ta je tenzija između moralne norme i iskušenja, iskušenja i greha, greha i krize savesti, krize savesti i ispaštanja, ispaštanja i prkosa, prokletstva ili izgnanstva, poprimala kvalitet stva­ ralačke energije kojoj dugujemo dela Giovana Battiste Marina, Oscara Wildea, Marcela Prousta, Aiidrea Gldea, Маха Jacoba ili Piera Paola Pasolinija. Drugim- rečima, u tim slučajevima uprava je-uskost_i_čvrstina granica morala izazivala »verti­ kalne« tenzije homoseksualizma, u znaku kvalitativnog pre­ obražaja psiho-seksualne u stvaralačku energiju. Sa raspadom morala homoseksualizam, ie, postao masovna strastj j e je kvantitativnim širenjem izgubio svoje pređašnje kvalitativne sadržaje. Otuda homoseksualizam danas ne stva-

134

ra značajna umetnička dela, a između stvaralaštva homosek­ sualca i heteroseksualca nema bitnih razlika. Ipak, između po­ stojećih struktura i onih koje implikuje homoseksualizam postoji bitna razlika, kao osnova negativnog ili kontestativnog opredeljenja pokreta u znaku pokliča »Gay power!« Postojeće strukture zapadnog društva i kulture odaju slom virilnih i etičkih energija i snaga, koji je izazvao relativizaciju svakog morala i sveopštu tolerantnost; to je upravo suština »permisivnog društva«. Može zvučati paradoksalno, ali je činjenica da »permisivno društvo« ne odgovara dubokim potrebama ho­ moseksualizma., potrebama za otporom i zabranom koji su milenijumima bili »prirodni« uslovi i podstreci istog fenome­ na, kao sastavni delovi mehanizma izazivanja i zadovoljenja strasti. Navike, stečene milenarnom praksom, ne mogu se izgubiti preko noći. Otuda moderni homoseksualizam pokreta u.znaku »Gay liberation« traži otpore i zabrane tamo gde one više ne postoje. To traganje implikuje radikalnu transforma­ ciju homoseksualizma pa on gubi defanzivna i poprima ofanzivna svojstva. Tu promenu jezgrovito izražava manifest francuskog~»TIbmoseksualnog fronta revolucionarne akcije«, u svom Rapport contre la normalite: »Lezbijke i pederi, nemojte da se krijete uza zidove. Mi se nećemo zadovoljiti odbranom, mi ćemo preći i u napad.« Dakle, za razliku od »klasičnog« homoseksualizma, koji je uzdisao za nekim egzotičnim ostrvom bekstva i sreće, moderni homoseksualizam, ideologizacijom svojih premisa, teži osva­ janju planete i uspostavljanju totalitarne »pederske vlasti«. U b a bflomjam a т^Ж гпе ^ ћ и г е ШеТГзamljene prognanike, setnih očiju, kao što su bile oči Oscara Wildea, zamenile su bande maloletnih pederasta opakih "pogleda, naoružanih bodežima i_ žiletima, svireposčuT i cinizmom. U vrhovima superstruktura modernog homoseksualizma stvaraju se projekti i utopije za promenu društva, poput onih koje potpisuje italijanski pokret »Fuori« (Doslovno: »izvan«, ali i skraćenica za »Revolucionar­ ni front ujedinjenih homoseksualaca Italije«), polazeći od pre­ mise da homoseksualci sadrže veće revolucionarne energije od proletarijata^ Kap i feminizam, i revolucionarni homoseksuali­ zam izražava svoj_ osnovni cilj terminima rušenja »patrijar-

135

halnog društva« te »osvete_nad_Očevima«. Pristajući uz »novu levicu« još od »pariškog maja 1968« (pod vidom »Komiteta pedersko-revolucionarne akcije«), revolucionarni homoseksua­ lizam je prisvojio i njene simbole, tehnike i termine. Tako je aktualni znak raspoznavanja homoseksualnih revolucionara je­ dna minđuša u obliku srpa i čekića. Po rečima jednog od vođe pokreta »FUORI«, Angela Pezzana, »za nas homoseksualce min­ đuša znači slomiti mit muškosti. Zato fašisti nikad neće nositi minđuše«. Istina, ni on ne nosi minđuše, ali samo zato što se: »ne harmonizuju s mojim licem«. Valja odmah istaći da ovo pristajanje homoseksualizma uz »novu levicu« ili levičarske ekstremizme nije uzrokovano ra­ zlozima oportunističkog karaktera. U pitanju je veoma duga »tradicija« koju je već Malaparte opazio u svom delu La Pelle, kao i u Mamma marcia, govoreći o »ružičastoj internacionali« kao jedinoj realnoj pobednici drugog svetskog rata. U SAD 1948. godine jedna grupa homoseksualaca, »Mattachine«, jav­ no podržava kandidaturu socijal-demokratskog kandidata Henгуја Wallacea, dobivši od tada desno orijentisanog javnog mnenja, pogrdni naziv: »Queer Pinkos« (»Roza pešovani«). Ista grupa osnovala je legalno društvo i fondaciju 1953. godine, sa asistencijalnim i sindikalnim ciljevima. Pokret »Gay liberation« potiče upravo iz tog društva, kao njegovo radikalno »kri­ lo« koje je javno nastupilo 15. oktobra 1969. godine, na Moratorium Day, u njujorškom Bryant parku, uz učešće gradona­ čelnika Lindsaya i senatora McCarthyja. Uz pokliče »Oh, Si Min« i »Vratite nam kući lepe momke«, tada su ka nebu pu­ štani baloni sa imenima poginulih u Vijetnamu. Istovremeno, u njujorškim premijemim salama prikazivan je Nude Restaurante žreca homoseksualne pop-kulture, Andyja Warhola, film o patnjama mladog pederasta kome je rat u Vijetnamu odveo sve momke. Ideološko jezgro tog homoseksualnog levičarenja predstavlja grupa »Red Butterflv« (»Crveni leptirić«), sa ide­ jom da se »homoseksualci nikad neće osloboditi, Sve dok establišment ne bude srušen«. Front modernog homoseksualizma ima i svoje »konzerva­ tivno« krilo, a čine ga grupe kao što je »Queen« (»Kraljica«) koja ispoveda apolitičnost i organizuje travestitske kon­ 136

grese za koje rade veliki krojači, poput Diora i Cardena. »Konzervativci« upozoravaju »novolevičare« da je zakonodavstvo SSSR-a obnovilo carističke, represivne mere protiv homosek­ sualaca; da su »crvene garde« tokom kineske »kulturne revo­ lucije« kažnjavale homoseksualce kastracijom, te da je lider KPF definisao homoseksualizam kao »proizvod dekadentnog kapitalističkog društva« i »skretanje u odnosu na interese kla­ sne borbe«. Nezavisno od tih unutrašnjih polemika, moderni homosek­ sualizam danas predstavlja masovnu snagu koja je u SAD već stvorila realnu alternativu, dakle »državu u državi«, sa mrežom svojih radio-televizijskih stanica, klubova, hotela i organizaci­ ja, te turističkih agencija, poput »Stay Gay Holidays«, koja ovim rečima reklamira čarter-putovanje do ostrva Mikonos: »Mikonos — najlepše ostrvo grčkog arhipelaga! Mišićavi mla­ dići će se rastrzati da vas masiraju. Kelneri, bronzane kože i spremnog osmeha, služiće vam 'grčke specijalitete' na plažama rezervisanim za nudiste!« (Direktor te agencije izjavljuje da mu od iduće godine reklame više nisu potrebne.) Tu situaciju lapidarno opisuje jedan filmski producent na stranicama re­ vije »Play man«: »Taj pokret, sa svojim listovima i radio-televizijskim programima, prava je opasnost. Svi znaju koliko su aktivni i preduzimljivi homoseksualci. Ako bi neki homosek­ sualni listić nazvao nekog glumca pederom, i ako bi ga ovaj tužio, našlo bi se uvek, veoma lako, na desetine aktivista po­ kreta, spremnih da se pred sudom zakunu kako su sa tim glumcem bili u krevetu. Moji klijenti, homoseksualci, a i oni koji to nisu, smrtno su preplašeni.« No, takav strah neće dugo trajati, jer će uskoro, po pisanju iste revije, »heteroseksualci činiti društvenu manjinu«. Revija zaključuje: »Bez sumnje, ve­ liki deo intelektualne vlasti je u rukama organizovanih homofila. I to je upravo princip masonerije. A to preti da stvori potencijalno opasne situacije po društvo. Jer iz toga može da se rodi jedan strašan, izvrnuti seksualni rasizam, rasizam pro­ tiv norm alnih.«” U SAD taj fenomen širenja i konsolidovanja homoseksuali­ zma, koji po zvaničnim statistikama^obuhvata deset odsto sta­ novništva, izaziva i niz političkih posledica. Tako je stvorena 137

nova profesija: specijalista za homoseksualne ambijente kao savetnik za niz aktivnosti, od »marketinga« do izbornih kam­ panja. Na predizbornim mitinzima gradonačelnik San Franciska Gene Pratt hvali se da je učestvovao i da učestvuje u ho­ moseksualnim manifestacijama, a kandidati na izborima za administrativna tela, kao što su John Molinari ili Robert Mendelsohn, izjavljuju da imaju podršku moćnog »Alice B. Toklas« kluba homoseksualaca. Lideri »Gay Activist Aliance«, ko­ ji okuplja više od hiljadu i po homoseksualnih organizacija u SAD, izjavljuju: »Posle hipika i studenata, to je nova revolu­ cija.« Tu revoluciju podržavaju i mnogi lideri crnačkog pokreta oslobođenja, premda iz sasvim različitih razloga. Njihove ra­ zloge savršeno izlaže Le Roi Jones, pozivajući crnce da pomažu i podržavaju »te degenerativne tendencije, jer će time pomoći i doprineti padu evroameričke civilizacije«. Potpuno prihvatamo izloženu korelaciju homoseksualizma i »pada evroameričke civilizacije«. Ne delimo ono opšte mišlje­ nje koje u homoseksualizaciji društva vidi uzrok njegove deka­ dencije ili degeneracije. Takvo mišljenje ne razlikuje uzrok od posledice, te sugeriše represivne mere, sa zaludnom nadom da će one sprečiti propadanje. U pitanju je potpuno slepilo pred činjenicom, jasnom kao dan, da takvi fenomeni homoseksua­ lizma, kao masovne pojave, nisu uzroci već,upravo posledice deggnerativnih procesa^ Da bi se suzbio ili ograničio taj feno. men, treba sprovesti korenitu, strukturalnu revoluciju_čoveka, u znaku ontološkog Г etničkog uspravljan ja te obnove špiritualne virilnosti. U toj perspektivi,^uzbijanje m jejzraz nasilja već puka posledica uspravljan ja prepolovljenog modernog čo­ veka, po meri onog integralnog čoveka humanitas.

138

GENETIČKI INŽENJERING Izraz »genetički inženjering« popularni je naziv teorijskih ili praktičnih mogućnosti nauke da u laboratorijskim uslovi­ ma menja sadržaje i strukture genoma. Takva mogućnost ne bi izazivala kod ljudi dramatične vizije užasnih ili velelepnih perspektiva (u zavisnosti od tačke gledišta) da ne obuhvata i samog čoveka, u smislu programiranja ili determinacije nje­ govih psihosomatskih profila i sadržaja. U širemjsmislu^-perspektiva »genetičkog inženjeringa« u stvari zamašnije i efikas­ nije produžava iednu dugu, mitsku i istorijsku-tradiciju. napo­ ra čoveka da voluntaristički odredi oblike, kvantitete i kvali­ tete svojih reprodukcionih proizvoda. Zar egipatska antropozoomorfna božanstva nisu plod je­ dnog vizionarskog »genetičkog inženjeringa« u funkciji sim­ boličnog ili alegorijskog izražavanja gnoze? Da bi zadovoljio seksualnu pohotu minoske kraljice, Dedalus je postao prvi po­ znati »genetički inženjer«, sagradivši veštačku kravu u koju je ušla kraljica i tako, posednuta od obmanutog bika, rodila čudovište Minotaura, plod ukrštanja čoveka i bika. U istorijskom periodu, Paracelsus se predstavljao kao neka vrsta »ge­ netičkog inženjera« tvrdeći da je u svojoj magijskoj laborato­ riji uspeo proizvesti jednu pseudoljudsku kreaturu koju je nazvao »homunculus«. U još širem smislu, analogije cilja »ge­ netičkog inženjeringa« mogu se prepoznati u finalitetima niza

139

normi ili običaja, od etničkih ili verskih zabrana »mešanja« sa pripadnicima »drugih« zajednica do onog elementarnog i primordijalnog ljudskog poriva koji je Danvin definisao ter­ minom »seksualne selekcije«. U toj dugoj praistoriji »genetičkog inženjeringa« poslednj i najčudovišniji primer je pokušaj nacizma da sredstvima ideo loške propagande i praktičnim merama rasističke politike sa čuva i stimuliše prosperitet određenog kvaliteta genetskog ma terijala. Sastavni deo te akcije bio je i programirani, siste matski provođen genocid čija memorija i danas predstavlja najtežu hipoteku nad virtualnostima »genetičkog inženjerin­ ga«, onemogućujući, obeshrabrujući ili moralno inhibirajući njegove aktualizacije. Takvu hipoteku podržava i činjenica da je, za razliku od starijih anticipacija »genetičkog inženjerin­ ga«, rasistički oblik moderan u smislu traženja legitimiteta upravo u nauci koja je u modernom dobu stekla neopravdani autoritet ili monopol »istine«. Zato je na ovom mestu neophod­ no otvoriti i jednu zagradu i ukazati na osnovne inkompati­ bilnosti rasističke teorije ili prakse i revandiciranih naučnih teorija. Pre svega, Darvvinova teorija »borbe za život« i »prirodne selekcije«, na koju su se pozivali ideolozi rasizma, podrazumeva jedan režim života u kome je delotvornost prirode ne­ ometana arbitramostima jednog eminentno veštačkog ambi­ jenta, čije je ime civilizacija. Na osnovu isto rij skog iskustva može se tvrditi da su snage i procesi koji deluju u okvirima civilizacije često upravo antipod onih koji čine sadržaj priro­ de. Otuda je u istom kontekstu i sam koncept prirode izraz raznovrsnih arbitramosti intelekta, te tu često fikcije zamenjuju realnu snagu prirode; u protivnom, izgnane i zamukle stva­ ralačke ili regulatorne snage prirode ne bi imale potrebe za samozvanim zastupnicima, eksegetama i tvorcima njenih si* mulakra. Na kraju ove zagrade treba ukazati i na diskutabilnost opšteg mesta savremenih kritika rasističkih teorija koje ih tu­ mače kao plod evropskog »iracionalizma«. Naime, nije primećeno u kojoj meri »iracionalizam« rasističkih teorija nacizma počiva upravo na nekoj vrsti »vulgarnog materijalizma«, jer

340

se tu rasni tipovi definišu prevashodno u terminima materi­ jalnih karakteristika, od krvne grupe, preko »tla«, do pukih fizičkih oznaka. Da su se u svom lovu na osnove i argumente uputili verodostojno »iracionalnom« linijom, dakle definišući rasne ideale u terminima spiritualnih ili duševnih kvaliteta, rasisti bi morali svoje teorije suprostaviti nacističkoj praksi, uviđajući prisutnost tih kvaliteta u različitim konfiguracija­ ma ljudskog fenomena, uviđajući relativnost fizioloških gra­ nica. Uprkos ogromnoj hipoteki rasističkih zloupotreba i falsi­ fikata nauke, kompleks teorija i ideja koji se lakonski definiše terminima »genetičkog inženjeringa« pokazuje u svojoj rela­ tivno kratkoj istoriji sposobnost difuzije i osvajanja sve većih prostora legitimiteta. U principu, ako bi razvoj određenih na­ učnih istraživanja bio proskribovan zbog mogućih zloupotre­ ba, opravdavajući nove lomače starima, to bi značilo samo posrednu pobedu vinovnika zloupotreba u smislu zaprečenja razvoja nauke i perspektiva ljudskih mogućnosti^Godine 1951. jedna je grupa antropologa i biologa pod okriljem UNESCCI-a objavila manifest koji je negirao genetski uzrok ljudskih razlir ka pripisujući ih »spoljnim« uslovljavanjima različitih kultur­ nih i društvenih ambijenata. Trinaest godina kasnije druga grupa eminentnih antropologa ! biologa objavila- jetak oz vanu postavkiTMoskve« koja IvrdiLohratno. Razmak između te dve deklaracije je u znaku procesa ne samo burnog razvoja gene­ tike već i emancipacije te nauke od ideoloških ka spoznajnim finalitetima. Po rečima Edwarda O. Wilsona, profesora zoolo­ gije i entomologije na harvardskom univerzitetu, »danas nije više značajno pitanje da li je društveno ponašanje j^enetski determinisano,već saznati u kojoj meri je determinisano«. Međutim, proces emancipacije nauke od ideoloških uslovljavanja izgleda da ne preči novu i zapravo obrnutu vrstu od­ nosa nauke i politike, jer se odjeci saznanja genetičara već mo­ gu primetiti u govorima političara kao što je onaj koji je fran­ cuski predsednik Giscard d'Estaing održao pred amfiteatrom Sorbone, rekavši: »Budućnost ljudi nije različita od budućno­ sti čoveka: duhovno nasleđe jedne civilizacije odgovara genet­ skom nasleđu jednog biološkog potomstva. I prirodno odbija­

141

nje svega što šteti jednom ili drugom od. tih nasleđa jeste os­ novna zamisao o kojoj moramo voditi računa kada pristupa­ mo analizi izbora što će upravljati našom budućnošću.« Treba takođe istaći da su mnogi čuveni biolozi nastojali da opišu to »što šteti«, prkoseći hrišćanskom ii »humanističkom« moralu. Tako je već Alexis Carrel, dobitnik Nobelove nagrade za biologiju, nedvosmisleno pisao: »Među nama postoji čita­ va jedna kategorija individua koje se razvijaju nepotpuno ili defektno; sušta je istina- da su mnogi civilizovani ljudi bez ra­ zuma. Taj problem „podij udi nije postojao u vreme kada su stvarane~^^Ikademokratiie. Ni Jefferson, ni Franklin, niti i jedan od potpisnika 'Proglašenja Nezavisnosti’, nije predviđao da će njihovi naslednici biti mentalno nesposobni da služe stvari ^slobode, i da će trka za srećom • imati kao rezultat najtragičniju katastrofu. Diderot, d'Alembert, Helvetius i drugi filosofi XVIII vekaj i i su spuštali pogled na konkretno čovečanstvo. Njihov um se osećao ugodno samo u matematičkim ap­ strakcijama. Nisu poznavali patologiju duha. Nisu slutili bu­ duće posledice industrijske revolucije po fiziološko i mentalno stanje ljudi. JLtako mi danas trpimo invaziju barbara koje su izrodile civilizovane nacije^ tim barbarima njihovi intelektual­ ni i duševni nedostaci onemogućuju da postanu civilizovani. Taj teški problem podljudi nije samo moralni, već istovremeno genetski, eugenetski, fiziološki i psihijatrijski problem. .Da­ nas su najbolji ugušeni mnoštvom slabih ili deHlnih. Nasleđeni ili prihvaćeni defekti onemogućuju razumevanje i primenjivanje pravila za racionalno ponašanje. Otuda je zapadna ci­ vilizacija u velikoj opasnosti. I, sama budućnost bele rase ozbiijno je ugrožena.«jCarrel dalje predlaže đa se težište društva pomeri ka principu različitosti funkcija i individua-ier »ono sto vr'edi. to je kvaliteti kvantitet nije, dovoljan«. Užasnuti čitalac ovih redova mogao bi prepoznati njihov model u sistemu genetske determinacije Brave New World Aldousa Huxleya. No, i sam vizionar tog užasa, u svom komenta­ ru, Brave New World Revisited iz 1958. godine, obrće prvobit­ ni stav prema problemu. Primećujući da se u tom pogledu nje­ govo proročanstvo nije ispunilo, Huxley dodaje: »Naš neregulisani kapric ne samo da teži preseljavanju planete, već, sasvim

142

izvesno, teži da nam pruži većinu čovečanstva biološki inferior­ nog kvaliteta.« U prilog svom mišljenju Huxley navodi opa­ žanja naučnika W. H. Sheldona: »U uslovima koji su istovre­ meno povoljni i neregulisani naša najbolja vrsta teži da uz­ digne drugu, u svakom pogledu inferiornu, vrstu. JJ izvesnim akademskim ambijentima postoji moda da se studenti ubede kako su neosnovane uzbune zbog diferencijacija stopa natali­ teta, da su to samo ekonomski, ili vaspitni, ili religiozni, ili samo kulturni problemi, i tako dalje. To je optimizam nojeva. Reproduktivna delinkvencija osnovni je, biološki fakt. Niko ne zna koliko je opao koeficijent prosečne inteligencije u našoj zemTJTTod 1916. godine, to fesFotkad^eT erm an standardizovao značenje inteligencije.« U isti niz zabrinutih upozorenja svoje misli upisuje i dobit­ nik Nobelove nagrade za biologiju, Jacques Monod: »U moder­ nom društvu inteligencija, ambicija, hrabrost i imaginacija predstavljaju, nesumnjivo, faktore uspeha, ali samo 'ličnog' a ne i 'genetskog' uspeha — jedinog koji ima značaja za evolu­ ciju. štaviše, kao što to svi znaju, statistika pokazuje negativ­ nu korelaciju između koeficijenta inteligencije (ili kulturne ra­ zine) i prosečnog broja dece jednog para. Zauzyrat, iste statistike pokazuju da za koeficijent inteligencije postoji jedna sna­ žna, pozitivna korelacija supružnika. To je opasna situacija što pre ti da postepeno koncentriše genetski potencijal veće razine u elitu koja će kao relativna vrednost težiti smanjiva­ nju. Ali ima još nešto: doskora su čak i relativno 'napredna’ društva primenjivala automatski i surovo eliminaciju fizički ili intelektualno manje obdarenih individua. Veći deo tih in­ dividua nije dospevao do doba puberteta. Danas mnoštvo tih genetskih bolesnika dovoljno dugo živi da bi se reprodukovalo. Zahvaljujući progresu znanja i društvenoj etici, mehanizam koji brani vrstu od degradacije i koji je neophodan kada se odstupa od prirodne selekcije, danas deluje samo u slučajevi­ ma izuzetno teških oštećenja. Ti neselektivni ili obrnuto selek­ tivni uslovi, koji vladaju u naprednim društvima, za ljudsku vrstu predstavljaju sasvim izvesnu opasnost.« U vreme kada je Jacques Monod ispisivao prethodne redo­ ve, u delu Le hasard et la necessite, još nije bila otkrivena mo­

143

gućnost praktične determinacije genoma, te je zato Monod ta« kvu mogućnost odbacivao kao »fantastičnu iluziju«, usled »mi­ kroskopskih razmera genoma, koja trenutno ili trajno onemo­ gućava takve manipulacije«. U takvoj situaciji, Monod je jedi­ nu alternativu video u »odlučnoj i strogoj selekciji«: »osim tih fantastičnih iluzija, jedino sredstvo 'poboljšanja' ljudske vr­ ste predstavlja odlučna i stroga selekcija. Ali, ko bi hteo, ko bi smeo da je primeni u praksi?« Čovek je danas u stanju da interveniše i u tako mikroskop­ skim okvirima genoma, ali Monodovo pitanje ne gubi aktual­ nost; svakim danom to pitanje poprima sve veći i dramatični­ ji značaj. U pitanju je možda najveća hamletovska dilema XX veka, te je zato u pravu Lichnerowitz kada kaže da je »gene­ tika nauka druge polovine veka«. U toj dilemi ispoljava se i simptom iscrpljenosti vrednosti hrišćanske civilizacije čiji čo­ vek nije u stanju da podnese teret odgovornosti koje iziskuje biopolitička alternativa. Umesto odlučnog određenja izbora vrednosti, čovek kraja hrišćanske civilizacije kukavno zagova­ ra odlaganje temeljnog ispita i održanje statusa quo koje mo­ že značiti i održanje regresivne parabole, sa neuporedivo straš­ nij im posledicama od onih izazvanih eventualnim greškama primene »genetičkog inženjeringa«. U protivnom, taj čovek bi se već potrudio da, odbijajući mogućnosti koje pruža »gene­ tički inženjering«, potraži druge, podobnije, odnosno »huma­ nije« odgovore pred rastućim horizontom neodložnih i bitnih pitanja i problema. Drugim rečima, u pitanju je veliki simptom nemoći moder­ nog čoveka, čoveka agonije hrišćanske civilizacije te njenih osnova i derivata, ^jsc^j_»im m anizam « (uostalom, najčešće korišten u retorične svrhe) usmeri ka vrednostima koje prevazilaze puku materiju čoveka i njen »život«, ili bolje reći tautološki opravdavano preživljavanje. U pitanju je nedostatak verodostojnog ideala ili ideje o čoveku koja bi mogla odrediti finalitete »genetičkog inženjeringa«, smerov^ p ob oljša n ja « čoveka^ Neka cinična ironija mogla bi primetiti da je sa »genetičkim inženjeringom« moderni čovek ipak dobio ono što je Implicitno tražio : m odernojjo b a ^ k o je je devalviralo tradicio­ nalne doktrine spiritualnih puteva »poboljšanja« čoveka, pro­

144

izvelo je, kao možda nesvesnu kompenzaciju ili surogat, jedno sredstvo materijalne realizacije »poboljšanja«. Moglo bi se ta­ kođe pretpostaviti da značajni deo groze pred perspektivama »genetičkog inženjeringa« čini strah od velikog ispita istih perspektiva u kojima se raspršuju moderne iluzije. Sa simptomatološkog stanovišta nije bez značaja aksiom dijalektike »slučaja i nužnosti« koji implicira ideju dekaden­ cije oblika života u ovoj areni univerzuma. U tom kontekstu značenja »slučaj« je drugo ime »greške« pri reprodukciji ge­ netskog koda, te zato niz »grešaka« nije drugo do parabola udaljavanja vrste od originalnog oblika u znaku »degeneraci­ je«. U odnosu na tu parabolu, faktor »prirodne selekcije« ne može biti drugo do puki palijativ, koji može usporiti (kao što takođe može i ubrzati) proces otuđenja od prvobitnosti, od op­ timalnog modela. Sa druge strane, j i procesu »civilizovanja«, gubi s e j značaj »prirodne selekcije«, koju prečesto zamenjuje veštačka i negativna, ili obrnuta selekcija, što još više zakrivljuje parabolu dekadencije. Ako se prihvati prethodna premisa, onda je »genetički in­ ženjering« danas jedino raspoloživo sredstvo sposobno da re­ lativno zaustavi proces parabole, dakle dinamiku niza »greša­ ka«. Istina, da je živ, Monod bi verovatno odbio izloženu in­ terpretaciju »slučaja i nužnosti«, jer je smatrao da se evolu­ cija »osniva na izboru retkih i skupocenih incidenata«. No, takve »incidente« niko nije video, kao ni njihove tragove. Sko­ ro bez izuzetka, sve posmatrane ili veštački izazivane mutacije na genomima pokazale su se kao izrazito degenerativni feno­ meni. U sledu ovih razmatranja treba istaći da su principi »slu­ čaja« i »nužnosti« nedovoljni da objasne fenomen života. Iz­ među tih principa, za savremene spoznajne moći postoji je­ dna praznina u kojoj počiva možda snaga nekog superprincipa. Ista praznina, ista nedorečenost karakteriše i, istina smi­ one, prodore misli socio-biologije: »Funkcija organizma nije da reprodukuje druge organizme; on reprođukuje gene i nji­ hove privremene prenosnike« — kaže EdwaFd~07~Wilson, a Richard Dawkins dodaje da je »očuvanje gena vrhovni smisao 1 0

SMAK SVETA

145

našeg postojanja;^mi smo njihove mašine za opstanak«. Ako je svrha našeg postojanja očuvanje i prenos određenih genet­ skih kodova, ostaje da se odgovori na pitanje kakav je konač­ ni smisao tog očuvanja i prenosa, šta je primarni uzrok i nje­ gov vrhovni cilj. Nije primećeno da su teorije socio-biologije samo moder­ nim rečnikom iskazani sadržaji rimske doktrine geniusa i od­ govarajućeg kompleksa kultova, od »predaka« do »ognjišta«. To ističemo upravo zato da bismo ukazali na činjenicu kako su indoevropske doktrine potpunije od njihovih modernih analo­ gija sa kojima se moderna nauka vraća drevnim znanjima. Izložena nepotpunost je simptomatično prisutna već i u samom navodu Demokritove misli sa kojom se otvara Monodovo delo: »Sve ono što postoji u univerzumu plod je slučaja i nužnosti«; Monod nije naveo i drugi deo Demokritove misli, na osnovu koga se može nedvosmisleno zaključiti da je o »slu­ čaju« imao posve različito mišljenje od onoga koje implicira upotreba navoda. Nastavak Demokritove misli glasi: »ljudi su od Slučaja napravili idola da bi opravdali svoju-joerazumnost: u stvari, Slučaj je suprotnost pravilnom sudu a bistra pamet dreši sve čvorove života«. Tu »idolatriju Slučaja« nije teško prepoznati u Monodovoj izjavi da je »svet proizvod jedne gi­ gantske lutrije, u kojoj brojevi izlaze slučajno, a prirodna se­ lekcija vadi, naslepo, zgoditke«. Idolatrija o kojoj je ovde reč posledica je nepotpunosti istraživanja kao logičnog ishoda opšteg procesa partikularizacije i autolimitacije naučnog stvaranja svedenog na proiz­ vodnju ili eksplikaciju ideja koje se mogu materijalno verifikovati. Moderni biolog zastaje pred granicom kompentencije iza koje se nalazi prostor što ga sa ironičnim osmehom pre­ pušta metafizici. Ali jalova je uteha izbeći idolatrije metafi­ zike da bi se praktikovale idolatrije »fizike«. Retki pokušaji naučnika modernog doba da odrede superprincip, poput ono­ ga koji je učinio Ciolkovski govoreći o »kosmičkom razumu« — nisu izazvali značajniji uticaj. Međutim, bez odlučnog i hra­ brog usmerenja ka središtu sfere otkrića i ispitivanja nije moguć ni realni napredak naučne misli ka istini. Najveća opa­

146

snost koja preti od perspektiva primene »genetičkog inženje-, ringa« potiče ne toliko od onog što će stvoriti koliko od onog što neće stvoriti, dakle od te praznine nepotpunog, pre­ polovljenog- čoveka. Zapravo, tu se nazire najveća »greška«, izostavi janje bitnog »koda« koji su drevni indoevropski mudraci zvali »oblikom« superiornih radionica svemirskog Reda. Kao što opaža biolog James Danielli, »nije u pitanju samo kriza nauke; u stvari, mi smo u središtu jedne šire krize, kri­ ze zapadne civilizacije. Došli smo do onog stupnja rasta na kome menadžeri naše civilizacije nisu više u stanju da uprav­ ljaju civilizacijom«. Ogromni značaj koji moderna biologija pridaje »slučaju« s3_vršenp_ odaje tu krizu kao izraz kapitula­ cije modernog čoveka, No, u višem smislu, možda je i taj »slučaj« samo deo »nužnosti«, kao sredstvo »nužnosti« išče­ zavanja jednog tipa čoveka i odgovarajuće civilizacije, kako bi se oslobodio prostor arene za pojavu novih gladijatora sve­ mirske borbe. Možda nije slučajno da se procesima društve­ nog života-u modernoj civilizaciji mogu naći analogije u ^ fi­ zičkim« sistemima koji evoluiraju ka progresivnoj homogenostiTza razliku_od,„»živih« sistema čiji je poredak u znaku ra­ stuće diferencijacije. U pitanju je proces »homogenizacije« u kome se, kao i u ^fizičkim« sistem im a/već mogu primetiti simptomi_entrogije] koju, svesno ili nesvesno, sadistički ili mazohistički, zagovaraju žreci raznovrsnih oblika redukcionizma i principa »kontraselekcije«. Kao što primećuje socio­ log Ferdinand Tonnies, u pitanju je proces u kome organsku vezu ljudi »zajednice« (»Gemeinschaft) smeniuie_ mehanička veza ljudi »društva« (Gesellschaft); u tom »drnštvu^-Jkraja civilizacija vlada princip »rata^svih- protiv, svih; tu .svako- stoj i " sam, u stanju tenzije pred svim ostalim«. Ipak, ta velika biološka parabola ne izgleda neispravljiva u svetlu Waddingtonove teorije »virtualne mutacije«, odnos­ no takozvanog »efekta Baldwin«, teorije stvorene na osnovu posmatranja jednog stanovništva koje je pretrpelo perturba­ ciju sa posledicom da se novonastaloj situaciji počelo prvo somatski a tek potom genetski prilagođavati. Dakle, u tom slučaju opaža se da »mutacija« nije posve »slučajna«, što će reći da se iz rezervoara genetskih profila vade oni koji odgo-

147

varaju situaciji: veliki redressement je moguć, a njegove energije počivaju pod snegom zime ljudskog nezadovoljstva, očekujući proleće nove kulture.

148

HAPPENING U rečniku moderne kulture termin happening označavao je prvobitno posebnu vrstu umetničkog izražavanja, slobod­ no »mešanje« različitih medija, kao posledicu aktivnosti bez apriornog plana, cilja ili koncepta, otvorene za sve nepred­ vidljivo i neočekivano. Dakle, u svom idealnom ishodištu happening japanske grupe »Gutai« sredinom pedesetih godi­ na i Allana Kaprowa s početka šezdesetih godina primenjuje »neorgansku«, mehaničku ili kvantitativnu integraciju medi­ ja umetnosti, za razliku od »organske« i kvalitativne integra­ cije koju podrazumeva Wagnerov koncept totalnog dela. Reč je o vrsti umetničkog izražavanja koja obrće »klasični« redosled elemenata stvaralačkog procesa i uspostavlja prioritet znaka nad značenjem, pomerajući težište stvaranja od ideje »oblika« ka ideji »amorfnosti«, od pravila ka slučajnosti, od kontrole ka spontanosti i, konačno, od zamisli ka praksi i njenim mogućnostima asocijacije, gde psihizmi preuzimaju vodstvo tih procesa. U istorijskom smislu happening je poslednji značajni izraz jedne duge tradicije koja izvire iz »improvizacija« srednjo­ vjekovnih golijarda, a nastavlja se preko izvesnih aspekata manirističkog teatra, pa »ponašanja« jakobinske omladine što se pozdravljala lozinkom »Neverovatno!«, sve do dadaističkog kabarea i nadrealističkih »seansi«. Do prvih decenija ovog 149

veka ta je tradicija prožimala marginalne delove kulture, kao protestni kontrapunkt »reda«, kao jedan od izraza htonskih psihičkih supstrata. Sa pojavom dadaista i nadrealista sadr­ žaji tih htonskih substrata osvajaju središnje i bitne delove kulture, stvarajući nove »akademije« i »konvencije«. U kon­ tekstu tog fenomena happening razvija temu eksplikacije »haosa« ili »ne-reda« u dimenziji vremena i odnosa publika — delo, težeći rušenju »barijera« tog odnosa, a uspostavijav nju ludičke razmene akcija i simbiotičkog saučešća. Sa našeg stanovišta happening je izraz neizvesnosti u kojoj živi i sa kojom živi moderni čovek. Ta neizvesnost nije, kao nekad, odstupanje od pravila ili očekivanja iskustva; ona je preuzela mesto »izvesnosti«, upravo kao izvesnost neizvesnosti, stvarajući nova pravila, ispunjavajući iskustvo koje bi danas iznenadila pojava negdašnje izvesnosti. Sviknut na ne­ izvesnost, moderni čovek je oseća i misli kao normalno stanje života, te je poput medijuma širi i sublimiše u nizu izraza, koji sadrži i happening, gde se neizvesnost »estetizuje« i ideologizuje. Happening je užasno naličje slobode od, u znaku novog ropstva koje zabranjuje temeljne vrednosti čoveka, jer zabranjuje ideju ili instituciju trajnosti. Naime, temeljne vrednosti se čuvaju u borbi čoveka za njihovu trajnost, na­ suprot stihija vremena, sila nastajanja i nestajanja, a hap­ pening implikuje kapitulaciju čoveka pred stihijama i silama odustajanje od dužnosti i odgovornosti očuvanja temeljnih vrednosti. U tom pogledu happening je značajan znak vreme­ na »smaka sveta« jer je njegov protagonista čovek bez vred­ nosti koje iziskuju planove i koncepte sopstvenog očuvanja. Izgubivši vrednosti, moderni čovek je izgubio i sposobnost diskriminacije zla i dobra, čudovišnog i lepog. U praznini ne­ izvesnosti, sa kojom živi, u kojoj živi, svaka stvar i pojava jednaka je drugim, a pozitivna, jer ispunjava tu prazninu mo­ dernog čoveka; on kao da kaže: »bilo šta da . se desi, dobro ie jer se nešto ipak dešava«. Otuda je u leksici modernog čoveka termin happening veoma brzo poprimio opšte značenje, kao oznaka svakog vrednog događaja. Dakle, težište vrednosti tu ne počiva u sadržajima određenog događaja, već u samoj po­ javi »događaja«. Tako se slom svih aksiologija u modernoj ш ........ ..

150

*

1l tU a D » W L -.*.-o .N ,

kulturi izražava i jednom čudovišnom tautologijom: događaj je događaj jer je događaj, odnosno happening. Treba dodati da happening ispunjava jedno temeljno ose­ ćanje modernog čoveka, čije je ime: dosada. U pitanju je dosada očekivanja modernog čoveka da na sceni istorije bude smenjen pojavom novih snaga.

151

HIPERREALIZAM U »hiperrealističkom« slikarstvu osme decenije ovog veka, kao trijumfu tendencije moderne umetnosti ka anonimnosti i bezličnosti, izoštreni su do »apsoluta« sadržaji osrednjosti i banalnosti sveta buržoaskog realizma X IX veka. Ova ano­ nimnost sada podrazumeva i ukidanje svake bitne individual­ ne razlike, te brisanje tragova individualnosti i na razini slu­ čajnih tragova u »rukopisu« ili slikarskoj fakturi. U »hiperrealizmu« se zahteva potpuni identitet modela i odraza, u znaku nulte tačke pomirenja, bez ostataka ili razlika. Umet­ nik je identifikovan sa mašinom. Otuda »hiperrealističke« sli­ kare nije moguće razlikovati do na osnovu sklonosti za odre­ đene teme ili modele. Trijumf anonimnosti izražava se i u funkciji modela, koji tu nije cilj slikanja već upravo sredstvo ili povod demonstra­ cije »hiperrealizma«. Za naše razmatranje veoma je simptomatično odsustvo globalne ili relativno potpune percepcije u »hiperrealizmu«. Često »hiperrealista« izdvaja ne samo predmet iz realnosti, već i detalje predmeta iz realnosti predmeta. To odsustvo glo­ balne percepcije, koju zamenjuje parcijalna, ima analogiju u opštem procesu dezintegracije i partikularizacije moderne kul­ ture. Gigantski formati slika, koji uveličivaju detalje ili delove do paradoksalnih razmera, u »hiperrealizmu« imaiu

152

funkciju polemičke glorifikacije i afirmacije beznačajnosti kao kolosalnih značajnosti. To izdvajanje delova realnosti iz same realnosti veza ili odnosa protivureči osnovnom tradicionalnom načelu realiz­ ma, kao izrazu realnosti stvorene vezama i odnosima između stvari i pojava. Ipak, u tim slikama posmatrač prepoznaje realnost, a raskid veza ili odnosa realnosti ne predstavlja te­ gobu prilikom primanja »hiperrealističke« informacije. Na površnoj razini fenomena, u pitanju je navika moderne per­ cepcije, odgojena pod dresurom filmskog jezika. Poznato je da su prvi istorijski primeri »krupnih kadrova« i montažnih skraćivanja vremena i akcije izazivali zabune i nedoumice kod gledalaca, nezavisno od njihovog stupnja obrazovanja ili inte­ ligencije. U pogledu dublje razine tog fenomena, treba uka­ zati na činjenicu da je evropski čovek vekovima pripreman da globalni i trajni pogled zameni parcijalnim i efemernim pogledom. U istoriji umetnosti i pojava »torza« je skorijeg datuma; tu temu ili takvu mehaničku, veštačku redukciju ljudskog tela ranije umetnosti i kulture nisu poznavale. Zato se može zaključiti da insistiranje »hiperrealizma« na istrgnutim delovima realnosti, na totalizaciji detalja, jeste znak vremena višeg ranga, čije je značenje nedvosmisleno: realnost, kao skup, corpus, celina — ne postoji više u svesti modernog čoveka. »Hiperrealizam« upravo svedoči o toj praz­ nini raskinutih veza, o toj praznini srušenog Reda, gde lebde delovi poslednjeg preostalog sveta, sveta materijalne realno­ sti, sveta u eksploziji. U toj eksploziji, eksploziji ljudskog i društvenog, društvenog i prirodnog, svaka komunikacija je prekinuta. »Hiperrealizam« sublimiše onaj suštinski smisao moderne umetnosti koju je Herbert Marcuse tačno definisao kao »komunikaciju o prekidu komunikacija«. Pred haosom, kao idejom ili praksom, snom ili javom, sasvim je irelevatno hoće li pogled čoveka biti globalan ili parcijalan, hoće li se pogledu ukazati celina ili detalj a-sistema, jer se haos definiše upravo kao stanje prekida svih veza i odnosa. Zato klasična estetska norma — što nalaže delo kome ništa ne može biti dodato ili oduzeto — u modernoj umetnosti biva zamenjena obrnutim načelom dela (»kolaž«, 153

»»asamblaž«, enformel, »novi roman«, automatsko pisanje, strip) kojima se sve može dodati, i takođe sve oduzeti, a da se time ne menja bitno njihovo substancijalno stanje. Prethodno opažanje izaziva sledeće pitanje: ako se gube razlike između čoveka i hibrisa, između čoveka i haosa, odnos­ no između subjekta i objekta, pošto se komunikacije kidaju u trijumfu opšteg promiskuiteta i neizdiferenciranosti, kako taj čovek može posmatrati taj hibris, haos ili bilo koji objekt sa nadom u objektivnost svog saznanja? Naime, ovo pitanje je legitimno sa stanovišta one metodo­ logije saznanja koja to saznanje uslovljava neophodnošću »di­ stance«. Na ovo filozofsko pitanje iskustvo »hiperrealizma« pruža vickasti simptomatični odgovor: umetnik ne posmatra realnost. Umesto umetnika, taj pogled preuzima fotografski objektiv, dakle mašina, kao garant distance i »objektivne« istine. Zato su modeli »hiperrealista« upravo fotografije. Uzdi­ zanje fotografskog objektiva na razinu apsolutne objektivno­ sti svedoči dvostruko o kapitulaciji čoveka. Pre svega, tu se materijalna realnost, koju objektiv jedino može registrovati, proglašava i jedinom realnošću. Tu se i sam čovek mazohi­ stički podaje diktatu mašine, jer se uspeh jednog »hiperrealističkog« dela meri stupnjem privrženosti tog dela fotografiji. Time se i sam čovek dvostruko poništava, jer se njegovi sa­ držaji, »neuhvatljivi« za fotografski objektiv, isključuju iz realnosti kao bespredmetni, te se njegove sposobnosti čulne percepcije stavljaju u službu pohvale mašini. Istina, takvo samoponiženje i samoponištenje čoveka može nekog podsetiti na discipline deindividualizacije i depersona­ lizacije u mnogim tradicionalnim doktrinama metafizičke reali­ zacije čoveka, kao u islamskom sufizmu, budizmu, joga-sistemima ili hrišćanskoj askezi. Ali, za razliku od pomenutih disciplina, gde je cilj čoveka da prevaziđe sebe, odnosno ovaj svet iluzornosti, svet maja, ovde je u pitanju upravo obrnuti cilj, podbacivanje razine normalnosti čoveka, kao neka vrsta simboličnog samoubistva. -Mazohizam »hiperrealizcpa« ističe i sam cilj, koji se _ne_ defimsiT kao realnost već Т^_Ш ^јја^г^1по£ЕГ§1Јка je tu_ samo iluzija jedne iluzije (fotografija) o iluziji (materijalna

154

realnost). Time se^simptomatično^Lsimbolično izražava odu­ stajanje čoveka ne samo od spoznaje sveta već i od samog sveta n iv ota : ' U tom svetu haosa i iluzija fotografija izgleda kao jedna od retkih pouzdanih i opipljivih činjenica. Fotografija je ona slamka za koju se hvata brodolomnik, moderna individua, u okeanu gomile, u haosu, bez prošlosti i budućnosti. Ta slam­ ka se može tačno izmeriti, umnožiti, proširiti. Ona izgleda kao jedna od retkih neizmenljivih činjenica u svetu promena i efemernosti. Pa ipak, to je samo i jedino slamka u brodolo­ mu sveta, na kraju tog sveta, kao kraju njegovih iluzija. Jlazvoj »neutralnog«, buržoaskog realizma do »hiperrealizma« tačno odražava razvoj i samoubilačku putanju kapitali; stiČkog sistema(anti)vrednosti. Taj razvoj liči na slikanje jednog portreta u Padu kuće Ašer Edgara АПапа Poea: što ie slika bliža modelu, to je model bliži smrtL Nulta tačka »hiperrealizma« jeste drugo ime smrti, koju drugi zakon ter­ modinamike označava kao »toplotnu smrt«, usled ujednače­ nja temperature molekule određenog sistema. Ovo ujednača­ vanje u »hiperrealizmu« ima analogiju u gubljenju tenzije (tem­ perature) između umetnika i modela. Slika realnosti_££_P-Ct.dudarila sa realnošću onog trenutka kada ie j. sa jedne, i sa. druрГШ^тТе' oсГпоsa ili jednakosti ušla smrt pod obličjem iluzije (re^oniTTTcapituJaciJe čoveka (umetnikaL.U traganju ~zal^3Sim~u svetu promenljivosti umetnost je tako prepozna­ la trajnost u licu smrti. Prisutnost čoveka »hiperrealizam« manifestuje upravo strasnom, đeliričnom i mazohističkom afirmacijom njegove neprisutnosti.

155

HORROR Po fasadi jedne zgrade neko noćno, sablasno svetio otkriva znake propadanja, napuštenosti i požara čiju čađ spiraju kiše vremena. Iz odaja te zgrade snažni vetar raznosi vrtloge krpa, zgužvane, nagorele hartije i čađi. Kroz otvorena vrata, u vrtlo­ gu vetra, izleću i dve devojke, u belim, uskovitlanim haljina­ ma, sa licima i pokretima koji odaju užasnutost nečim što je viđeno u tom mrtvom d om u . . . Na drugoj fotografiji vidi se lice mlade žene, širom otvorenih usta, nemog krika i ukoče­ nog pogleda straha. Njen lepi, dugi vrat ružno je izobličen žilama nabreklim od užasa. Ruke grčevito stežu hidrant. . . Te, kao i niz drugih fotografija liče na kadrove »horror« fil­ mova, filmova »strave i užasa«. Ali ne! To su fotografije Guvja Bourdina, koje reklamiraju kolekciju modnog krojača Lauga na stranicama francuskog izdanja časopisa »Vogue«. Istodobno, na drugoj strani Atlantika, u izlozima najluksuznije njujorške modne kuće Henrija Benđela pojavljuju se iz otvorenih mrtvačkih sanduka manekeni-leševi, veristički prikazanih tragova raspadanja, obavijeni velovima šifona. Ta­ kav publicitet u znaku užasa odmah slede i drugi poznati izlozi; izlozi se pune manekenima koji igraju loptama u obli­ ku bombi, koji pretražuju sadržaje đubrišta, koji prikazuju faze operacija plastične hirurgije, sa licima krvavim pod skal­ pelima i štipaljkama.

156

Osma decenija je i u znaku mode »horror« ogrlica koje nose žilete. Tu modu je uveo producent filma Love Story, Bob Evans, i njegova žena Aly McGrow, tvrdeći da je veoma praktična jer se žiletom mogu podeliti ravne porcije kokaina na partys društvenog života. Po rečima Ursule Andress, ti žileti imaju i druge prednosti: »Nema ničeg boljeg za jedno konačno chic samoubistvo.« Sve te pojave veoma su indikativne za brzinu i obim eks­ panzije vizuelnog »zagađenja« užasom, koje danas osvaja i najšire komunikacije masovne kulture, u znaku potpune in­ verzije ukusa i definicije »lepote«. Tu inverziju rečito odra­ žavaju pohvale koje se upućuju jednom Guyju Bourdinu: »Objektivno, on ima moć da i najlepšu ženu učini užasnom, da poništi sugestivni efekt i najdivnijih modela.« Maureen Orth nastavlja da je Bourdin »sablasan ali izazovan, morbi­ dan ali čudesno aktualan«. Po Alexanderu Libermanu, direk­ toru američkog »Voguea«, te fotografije »istražuju erotsku podsvest snova«, a njihov značaj počiva u prilježnosti »ovoj eri, u kojoj se ljudima sviđa da pokazuju svoje ranjivosti«. Izumitelj mode kadaverskih manekena u njujorškim izlozi­ ma, Deborah Turbeville, izlaže jednostavniji razlog korišćenja užasa u publicitetu: »Svet danas nije sposoban da išta opaža. Vizuelno zagađenje ambijenta u kome živimo već je skoro totalno. Jedini način da se svet šokira jeste igrati na kartu njegove emotivnosti«. Drugim rečima, trka u zagađivanju ambijenta užasom nastavlja se, te u skoroj budućnosti u izlo­ zima mode možemo očekivati i prave leševe ljudi, kao što već danas, u »snuff movies«, u »filmovima smrti«, pod pravim kuršumima, pod udracima pravih noževa, šiklja prava krv glumaca, koji tako umiru da bi zadovoljili potrebu za spek­ taklom prave smrti. Problem spoznaje smisla ili suštinskog značenja tog tri­ jumfalnog širenja užasa u modernoj kulturi ne može biti suočen bez definicije užasa koja iziskuje svestranu analizu njegovog porekla i energije. Težinu tog problema ističe činje­ nica da ga modema kritika nikad nije uočila, pokazujući i na tom primeru privrženost predmetu svoje misli, modernoj kulturi.

157

Izvan moderne kulture pojam užasa još uvek implikuje negativno značenje: to je možda razlog što je modema kri­ tika, kao svest kulture o sebi, prećutala užas njenih sadržaja. Posmatrajući svoj predmet »iznutra«, kao autohton fenomen u odnosu na prirodu i istoriju, modema kritika objektivno ne raspolaže mogućnošću spoznaje užasa, jer ta spoznaja izi­ skuje osnivanje optike diskriminacije na principu dedukcije izvan dalog sistema, dakle u prirodi ili istoriji gde je dihotomija lepote i užasa relevantna pojava. Istorija verodostojne evropske kulture jeste u znaku tog traganja za lepotom, na planu odnosa bića i prirode, subjektivnog i objektivnog pola univerzuma; u pitanju je lepota, kao pečat »uranskog« Reda, »apolonskog« ili »klasičnog« principa. Po učenju Plotina, »umetnost se ne ograničava na puku i prostu imitaciju onog što prolazi pred našim očima, već naglo uzlazi ka idealnim oblicima, odakle se rađa i priroda; krivotvorena i izobličena zemaljska realnost ima potrebe da bude dopunjena slikom lepote, kako bi izgledala onako lepa kao što jest u Apsolutu«. I istorija druge, antievropske kulture Zapada, u znaku »htonske«, odnosno »dionizijske« ili »manirističke« tradicije, nemi­ novno upućuje na prvu kao njena negacija ili antiteza. Otuda moderna kritika ne priznaje prošlost moderne kulture, njenu »htonsku« tradiciju, kao što ta kultura odbija prirodu, u kojoj vidi upravo užas. U skladu sa logikom inverzija, sa stanovišta moderne kul­ ture, užas postaje »lepota« a lepota čoveka i prirode — užas. Tu promenu Guillaume Apollinaire jezgrovito izražava svojim čuvenim pokličom upućenim istorijskim avangardama: »Još uvek mnogo slikara obožava drveće, zvezde, reke i čoveka. Došao je trenutak da pokažemo da smo sada mi gospodari!« Sledi ispovest slikara Franza Marca: »Veoma rano sam po­ čeo da osećam čoveka kao nešto ružno. Tokom godina drve­ će, cveće, zemlja — sve mi se to ukazivalo u svojim mračnim i odbojnim aspektima, dok u jednom trenutku nisam naglo postao svestan ružnoće prirode.« Sa oltara lepote futuristi skidaju Niku Samotračku, da bi tamo postavili metalno čudo­ vište industrijske ere, automobil. Za razliku od verodostojne lepote, koja je jedinstvena, neponovljiva i večna, automobil,

158

kao i svako čudovište, osim Što se multiplikuje do aktualnih, apokaliptičkih razmera, stalno menja svoje oblike, svoj di­ zajn, jer je ta metamorfoza uslov prodaje: bit čoveka stalno obija čudovišta. Tu inverziju vrednosti ili njihovih značenja moderna kritika prihvata kao dogmu koju zastupa i pred tako očiglednim užasima moderne kulture kao što su mo­ derne metropole; po definiciji kritičara Wernera Haftmana, »u metropoli, toj antiprirodi, tiranija (sic!) prirode je prevaziđena harmonijom ljudskog porekla«. Treba zaista biti dogmatik inverzije da bi se u haosu, prljavštini i bedi modernih metropola prepoznala »harmonija ljudskog porekla«. Možemo zaključiti da su biće, priroda i verodostojna lepota zabranjeni u univerzumu moderne kulture; takva zabra­ na upravo onemogućuje njegovim stanovnicima da spoznaju užas sadržaja tog univerzuma. Kako je došlo do takve inver­ zije? Po Hansu Sedlmayru, reč je o procesu izopačenja este­ tike u znaku ili kao znak demonizacije čoveka. U tom pogledu Vladimir Solovjev pruža veoma inspirisanu i inspirativnu analizu istorije te inverzije: »Kada se više ne veruje u troj­ stvo dobrog, istinskog i lepog, večna lepota biva proglašena starom lepotom, a na njene ruševine postavlja se steg nove je prva bila u uskom i prirodnom savezu sa dobrim i istin­ skim, a druga je takav savez smatrala ne samo izlišnim već i nepogodnim i nepoželjnim. Veoma je indikativno da se prvo izjavljuje kako je ta lepota slobodna od sukoba dobra i zla, istine i laži, te da stoji iznad dualizma, ravnodušna pred nje­ govim sukobima. Na kraju, neočekivano ispada da su se ta sloboda i lepota, kao i njihova prividna božanska neparcijalnost prema stranama dualizma, neprimetno preobrazile u izvesno neprijateljstvo prema jednom od dva dela, prema istinskom i dobrom, te u izvesnu nesavladljivu nastrojenost, slično nekoj vrsti bolesti, prema drugom delu, prema zlu i laži, u izvesni pitijski duh, u demonizam, satanizam i sve druge nove lepote koje su stare kao i đavo i njegova baba.« Analizu Vladimira Solovjeva potvrđuju upravo istorijske avangarde moderne kulture, od nadrealizma, koji proklamuje da »lepotu, dobru umetnost, kao poslednje rezultate logike,

159

treba uništiti« u ime supremnog cilja, »kretenizacije«, sve do dadaista, kao što je Tristan Tzara, koji otvoreno priznaje da »Dada svim snagama radi na instauraciji IDIOTA svuda«. Premda i Solovjev i Sadlmavr točno opisuju simptome in­ verzije, njihovim analizama ipak nedostaje dijagnoza feno­ mena, dakle spoznaja osnovnih uzročnika. Otuda su analize bremenite krupnom greškom u perspektivi, koja određenu estetiku i njeno izopačenje vidi u jedinstvenom regresivnom procesu, kao da je u pitanju proces degeneracije jedinstvene kulture. Gde oni vide jedinstvo, mi opažamo postojanje dva suprotna principa, kao dva dinamička fenomena istorije kul­ ture. Drugim rečima, regresivni proces koji oni posmatraju jeste ishod borbe dva suprotna principa, u znaku trijumfa »htonskog«, odnosno »dionizijskog« ili »manirističkog« na* sleđa. U svetlu izložene perspektive našeg pogleda na svet, i »de­ monizacije« umetnosti, koju opaža Sedlmayr — a Mario Praz potvrđuje nizom primera hronološkog procesa u kome se prvo pokazuju naklonosti Satani, a potom se ta figura »heroizuje«, rehabilituje i konačno glorifikuje, kao u našem veku — po­ staje očevidna kao pokret u kome je antihrišćanska tematika samo puki povod, a suština je upravo u znaku buđenja antievropske tradicije, odakle potiče i prvobitno hrišćanstvo. O izloženom procesu preobražaja lepote u suprotnost mo­ guće je govoriti u terminima degeneracije samo na osnovu njegovog formativnog i informativnog principa. Drugim reči­ ma, taj proces je degenerativan u odnosu na svoj originalni princip ili arhetip; degeneracija je drugo ime sekularizacije. Naime, za razliku od paraestetskog, antiestetskog i psiholo­ škog značenja užasa u modernoj kulturi, u originalnoj »htonskoj« tradiciji imale su figure užasa pretežno sakralna zna­ čenja i funkcije. Figure užasa javljale su se i u novijim spo­ menicima »uranske« tradicije, od gnostičkih atlasa čudovišta Phjsiologus, sve do gotskih katedrala; u pitanju je unošenje »htonskih« sadržaja kao sredstava transcendovanja »iluzija« realnosti: kontemplacija tih užasa odvraća pogled od »iluzi­ ja«, te ga upućuje »višim« i istinskim realnostima. U moder­

160

noj kulturi ta su užasna sredstva postali ciljevi i supremni ideali. Industrijska civilizacija sa svojom ideologijom pružila je neposredne uslove za trijumf »htonskog« užasa i čudovišta stvaranih u Dedalusovoj laboratoriji. Ta mitska »htonska« figura homo fabera jeste prauzor i mnogih izumitelja čudo­ višta masovne kulture X X veka. Nije primećeno da skoro svi izumitelji tih čudovišta nose titule naučnika i »doktora«, kao posljednji »profesionalni« izdanci »htonske« loze stvaralaca veštačkih i užasnih kreatura. Tu lozu zasniva mitski Dedalus, čiju tradiciju nastavljaju istorijske figure maga, poput Rabbija Loewa, Cornelija Agripe i Paracelsusa, te je preuzimaju figure »ludih doktora« masovne kulture užasa XX veka: dr Frankenstein, dr Mabuse, dr Tube, dr Crespi, dr Moreau, dr Cerral, dr Cyclops, dr Rothvvang, dr Brinken, dr Morbius, dr Ох, dr Miracle, dr Vollin, dr X, dr Morel, i tako dalje, (izgle­ da) ad infinitum. Veštački ili pseudoprirodni život svih tih čudovišnih krea­ tura neposredno upućuje na suštinski smisao užasa moderne i masovne kulture, kao simptoma »smaka sveta«. Naime, sa­ ma priroda pokazuje užas jedino u onim stanjima gde njeni oblici umiru ili odstupaju od norme. Drugim rečima, užas izazivaju znaci trijumfa onih snaga koje se suprotstavljaju optimalnim manifestacijama prirode i života: užas izazivaju znaci smrti prirode. Otuda je i užas moderne kulture znak njene smrti ili agonije modernog čoveka. Vezu smrti i indu­ strijske ere manifestuje upravo emblematična figura svih mo­ dernih čudovišta: Frankenstein. Frankenstein ima telo leša u koje je presađen mozak ubice, »oživljeno« energijom elektri­ citeta. U pogledu »tehnološkog« karaktera užasa koji nosi ta kreatura veoma je indikativna činjenica da je ona, prvobitno, bila bez imena. Tek kasnije je publika dala kreaturi ime nje­ nog izumitelja, dra Frankensteina. Time je otvorena dilema: ko je čudovišniji — čudovište ili njegov demiurg? Takođe, veoma je simptomatično da je u originalnom delu Магу Shelley čudovište »drugorazredna« figura; kasnije, interes publike se koncentriše na čudovište koje postaje glavni protagonista velike serije literarnih i filmskih dela. I u tom pogledu po­

li

SMAK SVETA

161

tvrđuje se konstanta istorije modernih čudovišta koja prete svojim izumiteljima: »popularnošću« Frankenstein je potisnuo i pobedio dra Frankensteina. U širem smislu, tu konstantu opasnosti, imanentnu čudo­ vištima masovne kulture kao i njihovim mitskim prototipo­ vima, prepoznajemo i u samom tehnološkom univerzumu. Tehnologija, kao i sva ta čudovišta, pruža velike materijalne darove čoveku, ali i cene koje često mogu biti mnogo veće od tih darova. Kao što je put u pakao »popločan dobrim namerama«, tako su i moderna tehnologija ili moderna čudovi­ šta stvoreni iz plemenitih i po čoveka korisnih pobuda: ipak, krajnji ishod tih pobuda je »paklen« i apokaliptičan. Drugim rečima, u čudovištima masovne kulture industrijske revolu­ cije prepoznajemo svesno ili nesvesno stvorene predznake savremenih posledica tehnološkog razvoja, ekološke katastrofe i egzistencijalne krize čoveka. Tako je tehnika, koristeći otkri­ ća naučnog pregnuća ka »istini« života prirode, izazvala pro­ cese agonije i smrti prirode. Metaforički rečeno, ta konstanta opasnosti, imanentne čudovištima moderne masovne kulture, jeste linija njihovog hoda po ivici između života i smrti, isti­ ne i laži. »Istina« i »smrt« ujedinjeni su i u jednoj paradigmatičnoj figuri svih modernih, čudovišnih kreatura, u Gole­ mu jevrejske tradicije, koji je uveden u masovnu kulturu XX veka posredstvom istoimenog dela Gustava Meyrinka. Golem je doslovno »htonska« figura, jer znači »amorfna materija«. To je legendarna figura, stvorena da brani ili sveti jevrejski narod, ali ona istovremeno i preti svojim izumiteljima. Da bi se ta »amorfna materija oživela, po uputstvima Sefer Jetzirah (Knjiga života), treba na čelu Golema, ili ispod jezika, ispisati reč »aemeth« (»istina«). Po uputstvu tradicije, akciju Golema obustavlja čin oduzimanja dva prva slova, »ae«, jer ostatak, »meth«, znači »smrt«; takav čin je ponekad neopho­ dan, kao na primer subotom, dakle u danu potpunog odmora. U izvesnim slučajevima silovito obavljen čin oduzimanja slova »de« izaziva rušenje Golema, čemu prethodi njegov nagli rast do upravo golemih razmera koje prevazilaze razmere izu­ mitelja i korisnika. Takav Golem, rušeći se, teškim komadima svog tela zasipa i usmrćuje korisnike, kao što to upravo u

162

modernom dobu čini Golem tehnološkog univerzuma. Mo­ derni čovek je stešnjen između dve velike opasnosti koje simbolišu dve velike figure užasa masovne kulture: Golem i King-Kong, odnosno, gubitak kontrole nad tehnikom i revolt pri­ rode. U pogledu simptomskog značenja King-Konga treba is­ taći jednu puku, ali bizarnu slučajnost, da je njegov prvi film­ ski urlik stvoren obrtanjem snimka lavlje rike. Za razliku od čudovišta masovne kulture X X veka, koja nose znake odbojnosti i užasa kao didaktična sredstva iska­ zivanja opasnosti, čudovišta elitne moderne kulture nose iste znake, ali kao atribute vrednosti i nove lepote, u znaku »este­ tike ružnog«. No te su dve sfere kulture povezane, pa elitna kultura svoje pozitivno određenje užasa postepeno širi u sferi masovne kulture, kao što svedoče pojave opisane na početku ovog izlaganja. Širenje užasnih sadržaja moderne kulture implikuje i gubitak svesti o njihovom istinskom značenju. Kao jedan autohtoni sistem ili univerzum, moderna kultura ili umetnost isključuje iz svoje sfere prirodu, čoveka i lepotu: otuda moderna kritika opisuje svoj predmet u terminima koje pruža ista sfera, dakle lišena termina kao što su upravo »priroda«, »čovek« ili »lepota«. Posledice tih proskripcija su očigledne: umesto da o kretaurama jednog Picassoa, Ernsta ili Moora govori terminima čudovišnosti u odnosu na model-referencu psihosomatske norme čoveka, moderna kritika ne­ kritički prihvata reference koje nude reklamni prospekti tih kreatura, te govori terminima »kubizma«, »nadrealizma« ili »organske dijalektike punih i praznih volumena«, osnivajući svoje sudove na pukim tautologijama. Nije primećen veliki značaj alarma koji sadrži ideja »kubizma«, svodeći sve stvari i pojave na nekropolske kocke, ili ideja »nadrealizma« koji zabranjuje razum i svest u ime slobode »podsvesti«. Tako je apologetska funkcija moderne kritike onemogućila uvid u osnovne vrednosti moderne umetnosti, vrednosti eminentnih simptoma agonije modernog čoveka. Atlasi sudske medicine i patoloških obolenja tela ili duha pružaju niz preciznih izomorfija ili analogije pojava u modernoj kulturi. Sa tog stano­ višta, u kreaturama jednog Kleea ili Dubuffeta prepoznaju se raritetni primeri kefalitisa. U figurama Moora, minijaturnih

163

glava, bez prostora za mozak, prepoznaju se očevidni znaci te­ ške obolelosti od kretenizma kao medicinskog izraza za feno­ men prevremenog prestanka razvoja skeleta i prekomernog razvoja mekanih delova tela. Ispremeštani delovi lica na por­ tretima Picassoa svedoče o šizofreničarskoj percepciji. Мах Ernst je svoje figure stvarao i pod neposrednom inspiracijom kataloga slučajeva hermafroditizma. . . Ali, sve to opažamo ne da bismo umanjili značaj ili značenje moderne umetnosti, već upravo obratno, da bismo istakli njen pravi i veliki značaj ili značenje. U pitanju je veliki alarm koji može imati i veliki značaj ako se snage čoveka probude. Međutim, moderna kri­ tika je učinila sve da bi prikrila to značenje i da bi osujetila ispunjenje suštinskog značaja moderne umetnosti za čoveka savremenog doba. Užasi moderne umetnosti jesu odrazi kata­ strofalnih oštećenja ljudskog duha, pa se i tu potvrđuje ona ideja koja u patološkim manifestacijama tela prepoznaje izraz patoloških manifestacija duha. U terminima naše morfologije kulture, užasi i čudovišta moderne kulture izražavaju sumrak »uranske«, odnosno »apolonske«, i trijumf »htonske«, odnosno »dionizijske«, ali sekularizovane tradicije. To dvoznačje je posebno izražajno u orga­ nima vida čudovišta ili kreatura moderne kulture, jer oko, odnosno pogled, ima veliki značaj u simbologiji »htonske«, odnosno »uranske«, tradicije. Kao što svedoči figura Apolona na zapadnom frontonu hrama u Olimpiji, blistavi i daleko upućeni »apolonski« pogled donosi svetlost; mereći zemlju, kao »geometar«, nameće materiji svoje zakone lepote, u zna­ ku trijumfa »uranskog« Reda nad »htonskim« Haosom. Otu­ da i ime Evrope potiče od homerovskog epiteta Bogu bogova: »onaj koji daleko vidi«. Na drugoj strani, u »htonskoj« tradi­ ciji, slepilo je simbol inicijacije u misterijska znanja, jer su čula sposobna da osete ili vide samo »iluzije«. U nekim izra­ zima »htonske« tradicije ta ideja je inspirisala i rituale prak­ tičnog osleplenja, te je i Kupidon, skoro sve do kasne rene­ sanse, često bio prikazivan bez očiju, praznih, mrtvih i veristički prikazanih duplji. U jednoj slici Odilona Redona izva­ đeno oko lebdi u prostorima usamljenosti. Mnogi umetnici XX veka, od Modiglianija preko Picassoa i Kleea sve do Du-

164

buffeta i Moora, slikaju ili oblikuju prazne, tamne duplje, bez očiju. A kada oči ostaju na svom mestu, one gotovo po pravilu odaju paniku, užas, delirijum i sva ostala stanja po­ mračenja duha: Ensor, Munch, Kokoschka, Grosz, rani Dali, Bacon, Apel, Lucebert, Jorn, Alechinsky, i tako dalje. Konač­ no, ta sekularizovana vera u spoznajne moći slepila i mržnja prema »apolonskom« pogledu kulminira u čuvenom kadru fil­ ma Le Chien andalou, gde Bunuel raseca brijačem oko. Za našu morfologiju nije bez značaja činjenica da tom krupnom planu rasecanja oka prethodi upravo prvi kadar filma, sa mesečarskim pogledom Bunuela ka predmetu lunarnih kul­ tova »htonske« tradicije. U svetlu izloženog, opšta definicija moderne umetnosti kao ataka na oči poprima mnogo dublji smisao od onog kome upućuje svoje značenje. Treba istaći da je taj atak na oči i opšta karakteristika masovne kulture XX veka. Tako je u stripu i karikaturi tema napada na oči simptomatična kon­ stanta koja se manifestuje u raznovrsnim tipovima tortura, metoda i razloga osleplenja. Emblematični primer te teme pruža Sine u svojoj knjizi karikatura Haut le coeur, gde jedna figura sama sebi burgijom kopa oči. Junakinja stripova Enrica Sioa silazi na ulice, u stanju transa, gde prolaznicima kopa oči makazama, da bi ih još tople i drhtave posadila u prazne duplje svoje lutke. U stripu Estebana Marotoa, člana grupe »Dracula«, modernog Edipa, oslepljuje »kompleks« kao unutrašnja snaga, te u poslednjem kadru on urla svoje slepilo, sa ogromnim praznim dupljama, dok u prostoru lebde na desetine iskopanih parova očiju. Što se tiče američkog stri­ pa, dr Wertham je sredinom pedesetih godina objavio iscrpnu studiju sa »okulističke« tačke gledišta. Naveo je niz veoma simptomatičnih primera slika i reči. Po Werthamu, »počet­ kom četrdesetih godina deca su se još uvek užasavala kada bi u nekom stripu videla motiv očnog ozleđenja. Danas taj mo­ tiv smatraju kao normalni postupak«. U prilog tog opažanja navodi značajne kadrove najpopularnijih stripova za decu. U jednom vidimo čoveka koji navlači gvozdenu rukavicu da bi udarao drugog čoveka u oči. Treći čovek, koji drži žrtvu, kaže prvom: »Hajde, Pete, sad ga udri po drugom oku! Udri! 165

I kad ga udariš, tad malo zavrni pesnicu..« U drugom stripu rđavi junak preti heroju uperivši prema njegovim očima pa­ lac, ukrašen neobično dugim i zašiljenim noktom. Gest je propračen ovim rečima: »Kad mi budeš pao šaka, obraču ti oči kao zrna grožđa.« Sledi niz raznovrsnih primera tortura nad očima, iz poznatih comic books, poput onog u kome jed­ noj djevojčici zarivaju igle u ženice. Studija dra Werthama sadrži i iscrpnu analizu fizioloških posledica ataka na oči, koji izvodi strip kao posebni medijum komunikacije: »U strip-oblačićima gotovo nikad nema celih rečenica; tu se nalaze samo odlomci rečenica, a često čak i odlomci samih reči. I sam dizajn slova teži da ih pretvori u. crtež, simbol, hijeroglif, tako da ih dečje oko zapaža globalno, bez potrebe za analizom pojedinih komponenti. Dakle, pošto više ne treba da se kreće levo-desno, kao kada čita pisanu stranicu, jer mu je dovoljan jedan pogled da sve shvati, oko će, malo-pomalo, izgubiti naviku kretanja u svom vlažnom postolju, nervi će atrofirati a organ se u kočiti...« Sredinom pedesetih godina dr Wertham je preduzeo i niz širih akcija buđenja javnog mnenja. Uzalud. Početkom se­ damdesetih godina na kongresu posvećenom stripu, u njujorškom hotelu »McAlpine«, na pitanje novinara šta misli o dru Werthamu, najveći magnat američkog stripa, William Gaines, odgovorio je sa cinizmom svojstvenim stripovima koje proda­ je: »Neko mi je rekao da je Wertham danas bolestan. Možda je i umro. Ne znam . . . Ali, sve je dobro što se dobro završi: zaboravite doktora Werthama.« U međuvremenu je »genetski« razvoj stanovnika geogra­ fije stripa pokazao rapidnu »evoluciju« ka čudovišnim mu­ tantima. Čudovišta, koja su nekad činila manjinu tog stanov­ ništva, danas čine ubedljivu većinu. Razlike između Raja i Stvarnosti, koje opisuje strip Cid and Ореу Richarda Corbena jesu razlike u tipovima čudovišne faune. Stvarnost na­ seljavaju kanibalske žabe, krvoločni orangutani, praistorijske zveri i homonidi u građanskim odelima, sa glavama koje ukrštaju karakteristike psa i krokodila, posvećeni mukotrp­ nim i rutinskim poslovima, u krugu melanholije, očajanja i smrti. Raj naseljavaju degenerisani potomci »psihodelične re­

166

volucije«, deca droge, jadnih, nakaznih tela, ogromnih i ćela­ vih glava, u koje su usađene ukočene i izbuljene oči, posve­ ćeni krugu halucinacija i erotike. »Ko smo? Odakle dolazi­ mo? Gde se nalazimo? Zar nikad ne misliš na ta pitanja?« — — pita Ореу, a Cid odgovara: »Ne, ja mislim samo na tebe i na tvoje telo.« Ideologija svih tih čudovišta novog stripa, od »Diabolik«, »Satanik«, preko »Tales from the Crypt«, »The Vault of Horror«, sve do »Vampirelle«, kao što i sami naslovi svedoče, jesu u znaku satanizma, kanibalizma, nekrofilije, vampirizma, droge i perverzija. Junaci tog sveta užasa postali su ko­ načno sami čitaoci stripova, deca, kao u stripovima Billa Parenta i Toma Suttona. Njihovi junaci lutaju po grobljima i ubijaju vampire da bi se domogli svežeg ljudskog mesa koje vampirima donose grobari. U poslednjim kadrovima tih stri­ pova, nad tanjirom punim ljudskih ostataka, ceri se lice gro­ bara koji pita decu: »ЈеГ vam se svideo slatkiš? Ili bi trebalo reći: je li bio po vašem ukusu? Meso je bilo meko, a? A saft? Ukusan, zar ne? U kujni ujka Сгееруја jela su takva da prste oližete!« No ta čudovišna »deca budućnosti«, children of the futu­ re, nisu drugo do strip-sublimacije dece sadašnjosti babilonija Zapada, metropola-nekropola lihve i prljavštine, đubrišta potrošačkog društva i ekoloških pustinja. U skladu sa »biheviorističkim« teorijama, taj užasni ambijent života izopačuje i njegove sadržaje ili instinkte. Hraniti se, tu znači uzimati izmet i trule iznutrice iz ljudskih leševa. Misliti i maštati, znači halucinirati pod dejstvom jakih drga. Voleti, znači silo­ vati i sodomisati žive i mrtve, primenjivati lekcije sadizma i mazohizma. Konačno, živeti u toj geografiji — stvorenoj od planina smeća i automobilskih groblja, od reka plastike i nerastvorljivih hemijskih otpadaka — znači umirati u dugoj, užasnoj agoniji koja sublimiše agoniju Zapada. Međutim, u tom svetu strip-čudovišta postoji i manjina »lepih«. Sa stanovišta našeg pogleda na svet, koji kulturu posmatra u terminima dualizma »htonske« i »uranske«, od­ nosno »matrijarhalne« i »patrijarhalne« tradicije, nije slu­ čajno da su te figure »lepih«, gotovo po pravilu, u znaku gi-

167

nekokratskog principa. Naime, to su figure lepih i svirepih, odvažnih i moćnih Amazonki, poput »Barbarelle«, »Valenti­ ne« ili »Hesse«, koja nosi uniformu i znamenja SS-odreda. Slede »Messalina«, »Helga«, »Bonnie«, »Honda« ili »Angelica«, u kojima Umberto Eco prepoznaje simptome »fascinan­ tnog fašizma«, »sa stanovišta publike koja ih konsumira«. Te figure pokazuju sklonost ka »nasilju i herojskoj torturi, kao afirmacijama vitalnosti«, ka »burnom životu življenom bez kajanja, sa dve bombe u ruci i cvetom u usnama«. Pored toga, život tih ginekokratskih junakinja karakteriše frenetič­ na seksualna aktivnost, u znaku orgija i nezajažljivosti, koju često ni zveri ne uspevaju da zadovolje. Te scene, koje mo­ derni čovek posmatra od pomenutih stripova do ekskluziv­ nih »night clubs«, scene sparivanja žena i konja, medveda, magaraca ili vučjaka i zmija — nisu nova pojava u istoriji. Iste scene su posmatrali posetioci cirkusa kraja Rimske im­ perije. U pitanju su vizuelni kontrapunkti nemoći čoveka, monstruozne inverzije. Već je Quintillian poreklo čudovišta prepoznao u »azijatskoj« kulturi, u fantazijama »azijatske« škole retorike, dodajući: »često nas te fantazije zagađuju kad je um u dokolici ili zagnjuren u zaludne nade, ili kada sanja otvorenih očiju.« U savremenom dobu te su fantazije »zaga­ dile« sve prostore svesti i delotvornosti modernog duha, sa posledicom da njegovu »dokolicu«, »slobodno vreme« ili »san otvorenih očiju« sada ispunjavaju superčudovišta, čiji užas nadmašuje sve što je čovek video u istoriji fantazmagorija i snoviđenja. Reč je o procesu jedne sveopšte »htonske« re­ gresije, koju je Paul Klee savršeno opisao: »Naše drhtavo srce gura nas ka dnu, sve niže i niže, ka originalnom dnu.« Freud tu pojavu formuliše terminima nostalgije za materi­ nom utrobom, želje za povratkom prenatalnom stanju, ali sa našeg stanovišta, u pitanju je sekularizovani odraz »htonske« religioznosti koja je kultovima i ritualima upućivala ka utro­ bi Majke Zemlje. Zato nije slučajno da su sva drevna čudo­ višta eminentno »htonske« figure koje dolaze iz iste utrobe Majke Zemlje. U »uranskim« prostorima nema čudovišta, jer je tu dovoljan jedan solarni, »apolonski« pogled da bi se ras­ pršili svi fantazmi noći i pođzemlia. Pred čudovištima mr*. 168

derne kulture važi ono načelo te tradicije koje uči da svi uža­ si sveta ne zauzimaju prostor veći od prostora ljudske lobanje. Zato po kožama te lobanje savremeni naslednici hipika slikaju ornamente užasa i halucinacija. Zovu se »Freaks«, da­ kle »Monstrumi«. Nose to ime samodopadljivo, kao znak opštih inverzija. Čitaju stripove »strave i užasa«. Ali, po sta­ tističkim podacima, ti stripovi čine najveći deo biblioteka studenata elitnih univerziteta, kao što je onaj u Berkliju. I ne samo za decu, studente, već i za »elitu« odraslih, stripovi »strave i užasa« osnovna su lektira. Isprva je ova poslednja pojava bila u znaku svesnog snobizma, izveštačenog mazo­ hizma i ironične izjave o emancipaciji od »klasične kulture«. Svi ti znaci podrazumevali su i distancu u odnosu na strip, shvaćen kao puko sredstvo izjave sopstvene »mladosti« i »savremenosti«, te prihvatanja mode »pop-kulture«. Danas je ta distanca nestala, zamenjena identifikacijom potrošača stri­ pova i njihovih sadržaja. U pitanju je ne samo masovna, već i veoma ozbiljna pojava. Otuda niz zapadnih univerziteta ima­ ju katedre posvećene stripu, gde studenti izučavaju njegove semiološke, sociološke ili semantičke sadržaje, kao što su nekad izučavali proporcije Partenona. Konačno, u mreži mo­ dernih masovnih komunikacija strip je eminentno »vruć« me­ dij um koji ima izuzetne moći izazivanja aktivne intelektual­ ne i imaginativne participacije svojih korisnka. Zato u polju stripa uočavamo izuzetno gustu koncentraciju simptoma i zna­ kova »smaka sveta«. Na kraju, ostaje nam da odgovorimo na sledeće pitanje: da li ta nagla provala mnoštva čudovišta u kulturu X X veka, kao veliki znak vremena, sadrži i neki pozitivni smisao? Da bi se otkrio taj pozitivni smisao, treba evocirati upravo po­ zitivnu funkciju čudovišta u svim drevnim mitovima koji, borbama »uranskih« heroja sa »htonskim« čudovištima, svedoče o sukobu dva velika režima čovečanstva. Skoro u svim tim mitovima čudovišta su znaci svetosti, kao čuvari izvora života, magijskih trezora ili zlatnih jabuka Hesperida. Dakle, u tom kontekstu, čudovišta su neka vrsta inicijatskih prepre­ ka ili ispita koje heroji moraju savladati da bi ispunili svoje

169

konačne misije, da bi dosegli punoću herojske dimenzije ži­ vota: oni upravo postaju heroji trijumfom nad čudovištima. Ako taj model funkcije čudovišta usvojimo kao pravilo, onda ćemo i u tom mnoštvu čudovišta XX veka prepoznati jedan veliki ispit koji očekuje heroje. To je možda najveći ispit s kojim se čovek suočio u istoriji svoje vrste, jer veličinu ispi­ ta potvrđuje upravo mnoštvo čudovišnosti, bez presedana u toj istoriji čoveka. Drugim rečima, ako čovek bude uspeo da u sebi obuzda i savlada one sile koje planetu naseljavaju užasima, možda će mu se otvoriti perspektive zadataka koje nijedan njegov prethodnik u istoriji nije ugledao. Možda će se i u tom pogledu potvrditi pravilo da katastrofa nije samo znak rušenja određenog poretka već i znak poziva na građe­ nje novog i višeg poretka. Ipak, u svetlu izloženog pozitivnog smisla čudovišta, kao ispita mogućnosti čoveka da sebe prevaziđe, masovna naklo­ nost ka tim čudovištima još više produbljuje njihov nega­ tivni smisao, kao znak vremena agonije i katastrofe, kao sim­ ptom monstruoznih mutacija ljudskih sadržaja. Heroji, koji će možda istupiti protiv čudovišta, imaće mnogo teže zadatke nego njihovi mitski preci, jer će protiv sebe imati ne samo to mnoštvo čudovišta već i mnoštvo njihovih ljudskih pokloni­ ka i pristalica. Danas, da bi se ta čudovišta moderne kulture samo nazvala njihovim pravim imenom, treba imati izuzetnu smelost, jer se time izaziva linč »javnog mnenja«.

170

JUNK-ART »Junk-art« (»umetnost starudija«) je možda najuspeliji neologizam moderne kritike, jer tačno označava tendenciju korišćenja i stvaralačke reinterpretacije starežnih i otpadnih materijala, koja se protežu od dadaizma do pop-arta i »siro­ mašne umetnosti«, kao dominanta moderne umetnosti, u zna­ ku revalutacije đubreta. Sa stanovišta našeg pogleda na svet, junk-art sadrži tri osnovna i relevantna simptoma »smaka sveta«. U prvom redu, to je simptom ideologizacije efemernosti kao supremnog i sado-mazohističkog cilja moderne kulture. Jasno je da su sve kulture više ili manje izložene vetrovima prolaznosti i maglama zaborava, te je opšta odlika svih kul­ tura u istoriji čovečanstva upravo ta borba za opstanak i trajanje u tradiciji vrednosti. U tom kontekstu je moderna kultura jedinstveni presedan, te u junk artu prvi put u isto­ riji čovečanstva jedna kultura ističe svoj suštinski cilj termi­ nima tenzije ka sopstvenom nestanku ili samouništenju. Tako Allen Kaprow predlaže junk-art kao »lucidnu odluku da se napusti svaka zanatska veština i svaka trajnost«: »treba ko­ ristiti očigledno uništive materijale, kao što su novine, kanapi, trave, prava hrana, kako niko ne bi mogao posumnjati u činjenicu da će se to i takvo umetničko delo ubrzo svesti na prašinu i da će završiti na đubrištu«. Jasniji se od toga

171

ne može biti, premda pomenutoj »lucidnosti«, na prvi pogled, nedostaje doslednost. Naime, jasno je da ta »lucidnost« pod­ razumeva shvatanje suštine moderne kulture, samosvest o pripadnosti jednoj kulturi koja je osuđena na propast, po za­ konima sopstvenog ustrojstva. Otuda je svaki napor, usmeren ka veštini i trajnosti, u kontradikciji sa suštinom kulture kojoj pripada. No, može se postaviti opravdano pitanje svrsishodnosti svakog stvaranja u modernoj kulturi, jer takvo pi­ tanje sugeriše upravo dosledno sprovođenje logike »lucidno­ sti«. Ako je cilj moderne kulture samouništenje, onda je odu­ stajanje od svakog stvaranja ili ćutanje upravo najbrži i naj­ efikasniji način da se taj cilj ostvari. Sa tim paradoksom do­ lazimo do jedne od osnovnih karakteristika ili agensa mo­ derne kulture, čije je ime: sado-mazohizam. Ćutanje ili pre­ kid stvaranja onemogućavaju realizaciju sado-mazohističkog užitka, jer i najjednostavniji sado-mazohistički ritual ima po­ trebu za subjektom i objektom mučenja. U početku moderne umetnosti njene istorijske avangarde raspolagale su bogatim izborom predmeta sado-mazohističkih akcija: tradicija, »kla­ sična« umetnost, etika, porodica, država, religioznost, ljudsko dostojanstvo . . . Ali, taj trezor institucija vrednosti istorijske avangarde su neumereno uništavale, ne misleći na užitke onih koji dolaze. Otuda su se nove avangarde našle pred potpuno ispražnjenim trezorima, pred ruševinama sveta vrednosti, pred kadaverima sopstvene kulture. Za te nove sado-mazohističke rituale ostalo je samo đubre moderne kulture, kome pristupaju poslednji »anđeli uništenja«. Sa višeg stanovišta našeg pogleda na svet, ta »lucidnost« svesti da će se moderna kultura svesti na »prašinu i da će završiti na đubrištu« odaje poslednji sekularizovani izraz onog arhaičnog htonskog pogleda na svet koji je savršeno jezgro­ vito izložila starozavetna tradicija rečima Propovednika: »Šta je čovek? Čovek je zemlja stvorena od prašine, prašina je njegov kraj. Ja sam samo prašina i pepeo.« Dakle, u pitanju je moderni izraz htonske tradicije, kojoj se suprotstavila uranska i patrijarhalna tradicija, opisujući svog čoveka, na usta Platona ili Hesioda, metaforom »zlata«, jer je njihov ži­ vot »sličan životu bogova«, u znaku »večne mladosti energije«.

172

Po hinduističkom kodeksu, Catapatha-brdhmana, to »zlato je u stvari vatra, svetlost i besmrtni život«; niz uranskih tradi­ cija prepoznaje u Suncu simbol ljudske, unutrašnje svetlosti, kao neugasivog principa života: »Svetlost koja blista s one strane neba, u najvišim svetovima, iznad kojih nema vi­ ših, zapravo je svetlost koja blista u čoveku« (Rig-Veđa, I, 115, I; Chandogya-upanisad, III, 13, 7); »Sunce koje vidimo svojim očima slika je jednog inteligibilnog sunca koje ne vi­ dimo svojim očima« (imperator Iulian u Contra Galileos). Tu korelaciju htonske, matrijarhalne tradicije i ideja ko­ je konačni smisao čoveka prepoznaju u »prašini« ili moder­ nom »đubretu«, usled priznanja zakona »prolaznosti«, već je Jacob Bachofen jasno otkrio i opisao: »Prolaznost materijal­ nog života i matrijarhat jesu međuzavisne ideje. Matrijarhat pripada materiji i religiji koja poznaje samo život tela, te je zato melanholična i očajna pred večnim iščezavanjem svega što je rođeno. Patrijarhat pripada nadmaterijalnom principu života. On upućuje na netelesnu snagu Sunca, uzdiže se do božanskih visina svetlosti i prepoznaje duh kao princip su­ perioran svakoj promeni. Patrijarhat upućuje na superpersonalni život koji pripada predelima Svetlosti. I sve dok jedna religija prepoznaje u materiji generativnu snagu, dotle se afirmiše zakon materije a čovek je poiman kao inferiorna i beznačajna kreatura.« Drugi simptom »smaka sveta« koji prepoznajemo u junk-artu odaje opšti proces inverzije vrednosti. Tako kritičar Sam Hunter vidi u junk-artu »glorifikaciju svega što je bezvredno, gnusno i prezreno«, premda on, za razliku od nas, toj definiciji daje pozitivnu konotaciju. Takva »glorifikacija« im­ plikuje obrtanje hijerarhije, u znaku trijumfa izopačene aksiologije koja ocenjuje kao bezvredno, gnusno i prezreno sve ono što je u verodostojnoj evropskoj kulturi bilo smatrano vrednim, lepim ili uzvišenim. Simetrično, sve ono što je u toj kulturi bilo ocenjivano kao bezvredno, gnusno ili kao predmet prezira, u modernoj postaje sinonim vrednosti, lepote i uzvišenosti. Junk-art izoštrava ili radikalizuje taj proces inverzije, te pod njegovim »alhemijskim« operacijama i đubrište proizvoda moderne civilizacije postaje vrednije od tih

173

proizvoda. Tako Cesar odlazi na groblja automobila i starog gvožđa, odakle prevozi u galerije »kocke« zgnječenih i havarisanih karoserija, da bi ih prodavao po skupljoj ceni od ori­ ginalnih, novih modela istih automobila. U svim prethodnim kulturama sveta ljudski izmet je bio bez vrednosti, osim u slučajevima gde je bio korišćen kao prirodno đubrivo. Među­ tim, u modernoj kulturi »izmet umetnika« Manzzonija vredi na desetine hiljada dolara, a osiguravajuće društvo Transatlantische Sachversicherung moralo je isplatiti stotinak hilja­ da dolara odštete jednom kolekcionaru dela Josepha Boysa, dečje kade sa izmetom, jer je tokom transporta tog dela ne­ stalo govno. Kolekcionar je izjavio novinarima lista Der Spiegel: »To više nije umetničko delo!« Njegovo očajanje nije utešila ni ponuda umetnika Boysa da »rekonstruiše« svoje delo, jer je prvobitno govno neponovljivo, kao i sve stvari i pojave u svetu zakona ireversibilnsti. U tom procesu inverzije đubre je postalo i sam subjekt umetnosti, kako je to pokazao junk-umetnik Fischer izloživ­ ši kolekciju slika iseckanih na komade, raspoređenih, kao i svako urbano đubre, u plastičnim kesama. Ta izložba je re­ zultat trogodišnjeg napora sakupljanja slika putem cirkularnog pisma upućenog hiljadama slikara: »Molim vas, pošaljite mi jedno od Vaših dela. Ja ću da ga iseckam na komade. Bo­ rimo se zajedno da ubijemo tradicionalnu kulturu.« Iseckane komade slika Fischer je mešao bez reda, napunivši tim sme­ ćem preko tri stotine plastičnih kesa-eksponata. Na otvaranju izložbe izjavio je novinarima lista France-Soir: »Nisam hteo da na tome zarađujem već samo da pokažem šta je umetnost.« Možemo zaključiti da se inverzijom vrednosti pogled mo­ dernog čoveka okreće predmetima nove ljubavi i strasti, strasti i uvaženja, uvaženja i obožavanja: to su predmeti đubrišta, izmet i otpaci. U jednoj reportaži o slučaju »zatočenice iz Poitiersa« Andre Gide priča o ženi koju je njen brat držao čitavog života zatočenu u ćumezu, u sobi stalno zatvorenih kapaka. Ona je tu živela na krevetu prepunom gamadi, đu­ breta i izmeta. I kada su je na dostavu suseda konačno izvu­ kli odatle i već polumrtvu preneli u bolnicu, žena je nepre­

174

stano jadikovala i preklinjala da je vrate u taj ćumez, u to njeno »veliko, drago dno Malampiju«. Tako je ona zvala svoju postelju. Taj motiv preuzima Nathalie Sarraute u romanu Portrait d’un inconnu, gde dva strana lica u susretu sa pripovedačem pominju »dno Malampiju«: »Smeškaju se ... 'Ona je sigurno volela to: njihovo dobro veliko dno Malampiju'. Čini mi se da se malko cerekaju; izgleda kao da se raduju što mogu da mi pokažu da i oni poznaju to . . . Osećam da su tom rečju (Malampija) načinili nagli skok koji ih zbližava sa mnom. Videli su kako sam razumeo, odmah, suviše brzo ...« Dakle, u modemom životu, u životu modernih ljudi, pomen đubrišta i izmeta, te »Malampije«, »izaziva skok koji ih zbli­ žava« . No đubre ne samo da zbližava ljude; ono i određuje ljud­ ske vrednosti. Tako je na berzi umetnina junk-delo Ha Schulta dostiglo cenu od devet hiljada dolara: reč je o plastičnoj kesi punoj đubreta, koju je umetnik ukrao ispred kuće fudbalskog asa Franza Beckenbauera. Na drugoj strani Atlantika, na Univerzitetu Arizone, predvođeni profesorom antropolo­ gije Williamom Rathjeom, stotinjak studenata već nekoliko godina izučava modernog čoveka na osnovu indicija koje pru­ ža đubrište grada Taksona. Opremljeni naučnom metodologi­ jom, zaštitnim maskama i gumenim rukavicama, ti studenti statistički obrađuju sadržaj đubrišta, ali ne da bi, po zakonu negacije, došli do onog »Zamka« Leonida Šejke, kao antiteze »Đubrišta«, već da bi potvrdili, empirijski, neke pretpostavke kao što je sledeća: potrošnja piva raste u periodima punog Meseca. Taj kult đubreta širi se od umetnosti i nauke sve do same hronike svakodnevnog života modernih ljudi, pa sredstva ma­ sovnih komunikacija veoma često izveštavaju o otkrićima pra­ vih stovarišta otpada i izmeta u stanovima »usamljene gomi­ le«. To je na primjer slučaj Williama Hilla iz Atlante, dakle iz grada u kome je pala zastava Južnjaka Secesionističkog ra­ ta; on je godinama skupljao po gradu odbačene cipele, prazne flaše, riblje glave, kosti, odbačene konzerve, ispunivši tri so­ be svog stana. Nepodnošljivi smrad te »kolekcije« đubreta izazvao je proteste suseda, te je opštinska administracija pri-

175

nuđno zaplenila »kolekciju« za čiji su prenos do gradskog đubrišta trebala četiri velika kamiona. William Hill se poža­ lio novinarima International Herald Tribune: »To je prava bruka i sramota. Potpuno su me upropastili! Bio je to čitav kapital koji sam stavio na stranu i koji bi mi pružio lepu renticu. A sad su mi sve to konfiskovali! Bolje je da su mi život oduzeli.« Ipak, ako se ima u vidu da jedno umetničko govno vredi desetine hiljada dolara, taj protest Williama Hilla izgleda sasvim opravdan. Konačno, u taj niz simptoma hroničnog zađubrenja svako­ dnevne hronike života modernog čoveka treba uvrstiti i po­ datak da je moda mladih takođe revalorizovala đubre i pro­ fesiju đubretara, od modela zvanog upravo »đubretarac«, sve do pravih uniformi radnika gradske čistoće, koje u elitnim boutiques dostižu najviše cene, kao najtraženija roba. Nekad su britanski radnici gradske čistoće poklanjali svoje poha­ bane uniforme dobrotvornim društvima, koja su ih delila pu­ koj sirotinji ili golim i bosim Afrike i Azije. No, otkad su se pred vratima tih dobrotvornih društava stvorili redovi lažnih siromašaka koji užagrenih očiju očekuju jedno dobro iscepano đubretarsko odelo, radnici gradske čistoće više ne po­ klanjaju uniforme već ih prodaju grosistima mode. Treći simptom »smaka sveta«, imanentan junk-artu, može se opaziti u korelaciji te umetnosti i ekološke krize, zagađe­ nja ljudskog ambijenta. Drugim rečima, junk-art pokazuje da je zagađenje dospelo do samih vrhova društvenih i kultur­ nih superstruktura Zapada. Đubrište je ispunilo sve prostore ljudskog ambijenta, zatvorivši sve prilaze horizontima priro­ de. Takav zatvoreni horizont prirode nagovestio je svojim opu­ som dadaista Kurt Schwitters, čije je delo kritičar Werner Haftmann, u skladu sa opštom inverzijom vrednosti, nazvao »katedralom«. Naime, po Haftmannu, Schvvitters je »hteo da sagradi jednu katedralu sa stvarima i za stvari, provevši či­ tav život u tom radu«. Termin »stvari« u ovom je kontekstu puki eufemizam, jer je u pitanju đubre, gomila otpadaka, te će Haftmann zaključiti opis opažanjem da ta katedrala ni­ je za čoveka, već za đubre: »unutrašnjost katedrale toliko je puna otpadaka da u njoj nije preostalao mesta za čoveka«.

176

Drugim rečima, u toj katedrali nema mesta za čoveka ne zbog toga što je to katedrala đubrišta, već zato što je đu­ bre vrednije od čoveka, te dostojnije svake katedrale. Tako je jedan ciklus završen: nekad su dizane katedrale duha za čoveka i njegove napore prevazilaženja svega samo ljudskog, a danas se grade katedrale »od stvari i za stvari«, od đubreta i za đubre. Izrečena 1953. godine, misao Wernera Haftmanna, kao retko koja misao moderne kulture, pogađa tačno u cilj i lucidno naslućuje rezultate opštih i dominantnih procesa. Danas se po ćelom obzorju ljudskog ambijenta dižu katedra­ le đubreta, te se može reći da u tom ambijentu, na ovoj pla­ neti, zaista »nije više preostalo mesta za čoveka«.

1 2

SMAK SVETA

177

KALI-YUGA U užem, originalnom smislu hindustičke tradicije kali-yuga je oznaka za četvrto, poslednje doba vremensko-prostornog ciklusa (manvatara). U širem smislu, posebno u rečniku no­ vog spiritualizma, kali-yuga je oznaka za moderno doba, u kome i niz savremenih, verodostojnih tumača hinduističke tradicije prepoznaje znake poslednjeg vremena i »smaka sve­ ta«, opisane u drevnom spisu Vishnu-purana. Neophodno je istaći da je hinduistički koncept »smaka sveta« bitno različit od hrišćanske »apokalipse«, jer podrazumeva pre duhovnu nego materijalnu katastrofu. Potom, kraj kali-yuga nije i kraj ljudske istorije, već je samo kraj jednog od niza ciklusa ko­ me usleđuje početak novog ciklusa i novog doba, u znaku do­ minacije »bića«. U cilju potpunijeg izlaganja sadržaja ovog pojma prenećemo na ovo mesto onaj deo našeg rada Induistička tradicija i temporalnost (»Delo«, februar 1975) koji se neposredno odno­ si na problem aktualnosti kali-yuga: Hinduistička doktrina »četiri doba« jedan je od oblika manifestacije iste indoevropske doktrine, te se tom specifič­ nom obliku mogu naći brojne analogije kod Hesioda, Plato­ na, ili na liniji sličnosti između kali-yuga i skandinavskog predanja o regna-rokr. Prvo doba (Satya ili Krita-yuga) jeste doba bića, »zlatno« doba, u znaku stabilnosti, polarnosti. Dra-

178

vde i autoriteta prve klase, čije vrline obuhvataju mudračke i viteške kvalitete. Po hinduističkom spisu Vishnu purana (I, 6), to doba odlikuje »čistota srca«, pravda, znanje, privrže­ nost svetim institucijama. U tom dobu, po pravnom kodeksu Manava-Dharma-Castra (I, 81— 86), »pravda je stabilna kao bik na četiri noge i vlada istina, ali u drugim dobima, zbog nepravednog sticanja bogatstva i znanja, pravda gubi jednu po jednu nogu, iz doba u doba, te se usled prevara, laži i kra­ đa smanjuju časna dobra za četvrt i četvrt. .. Strogost vlada u prvom dobu, božanska nauka u drugom, prinošenje žrtvi u trećem, a samo raspusnost u četvrtom«. Može se zaključiti da je, po hinduističkoj doktrini, regres istorije u znaku ekonomizacije života i uzurpacije znanja. Po Parasarasmrti, prvom dobu odgovara meditacija, drugom žrtvovanje, trećem kult a četvrtom molitva, što inače, po našem mišljenju, kao sled, savršeno odgovara konceptualnom razvoju hinduizma, odno­ sno sledu njegovih istorijski dominantnih oblika religiozno­ sti. Na osnovu indikacija same hinduističke tradicije može se zaključiti da poslednje doba počinje već u legendarnom pe­ riodu indijske istorije. Ako je pitanje početka kali-yuga spo­ rno, svi savremeni ortodoksni hinduisti slažu se da naša savremenost označava skori kraj »mračnog doba«. Za ilustra­ ciju ovog stava izložićemo opis kali-yuga iz spisa Vishnu-purana, starog najmanje preko dve hiljade godina, u čijim ne­ kim aspektima savremeni čovek teško da se ne može prepo­ znati. »Rasa slugu, izvan kaste i barbara — postaće gospodari. . . Klasa slugu biće dominantna klasa. Vođe, koji budu tada vla­ dali kao nasilničke prirode, opljačkaće posede svojih poda­ nika. Ograničene u svojoj moći, popeće se i srušiti brzo. Kra­ tak će biti njihov život, nezajažljive potrebe, biće surovi . . . Oni što poseduju (vaicya, klasa zemljoradnika i trgovaca) napustiće zemljoradnju i trgovinu, i zarađivaće za život radeći kao sluge ili obavljajući mehaničke poslove. Tip života biće jednak za sve.« Treba napomenuti da fenomen eksproprijacije vlasništva ovde nije u moralističkoj, već u tehničkoj funkciji. Jasno je

179

da za sastavljača ovog »proročanstva« trgovina i posedništvo zemlje nemaju neku vrednost po sebi, s obzirom na to da se ta klasa nalazi na dnu indoevropske društvene lestvice, i s obzirom na to da Manava-Dharma-Castra (III, 152) sa svetko­ vina isključuje trgovce: »Oni što žive od trgovine moraju bi­ ti isključeni sa svake svečanosti u čast bogova i Manu.« Teh­ nička funkcija eksproprijacije može biti shvaćena iz doktrine »četiri doba«, gde je treće doba, koje prethodi kali-yuga, upra­ vo u znaku dominacije treće klase. Kao što smo videli, feno­ men uzurpacije znanja i srozavanja težišta društva na eko­ nomiju, označava se kao agens ili prateća pojava regresa. Na liniji analogija kali-yuga i savremenog doba upozorićemo da savremenu istoriju kapitalizma karakteriše osiromašenje se­ ljaštva koje, pritisnuto lihvom banki i nametima, postaje os­ nova prve industrijske revolucije, u znaku proletarijata sro­ zanog na »mehaničke poslove«. »U tom dobu samo će bogatstvo davati ljudima rang. Ko bude delio više novca, gospodariće ljudima, i poreklo će pre­ stati da bude titula vrednosti. Ljudi će usredsrediti svoj in­ teres ka nečasnom skupljanju bogatstva.« U prethodnim rečenicama nije teško prepoznati karakte­ ristike kapitalističkog društva, čija se unutrašnja dinamika, pored ostalog, osniva i na moralu materijalnog obogaćivanja kao oblika ispunjenja životnog finaliteta jedinke, tako da su i teološki napori nekih religija, kao što je protestantska, usmereni ka otklanjanju svih religiozno-moralističkih prepre­ ka takvom tipu ljudske realizacije. Za razliku od ideala indo­ evropskog tradicionalnog društva, koji izlaže Platon, društva u kojemu vrhovnu klasu odlikuje materijalno siromaštvo, u poslednjem dobu vrh hijerarhije zaista određuje kapital i moć korupcije. »Lažljivost će biti put ka uspehu. Zavisnost će se osnivati na slabosti.« Za pravilno razumevanje ovog stava treba napomenuti da je za indoevropsku etiku »istinoljubivost« jedna od osnovnih vrlina čovekovih, atribut onih ljudi koji su se definisali for­ mulom: »Mi, iskreni ljudi«. Uz to, hijerarhijski odnos nije podrazumevao odnos između »jačeg« i »slabijeg«, već između 180

starijeg i mlađeg, učitelja i učenika, gde je zavisnost ovog drugog privremena funkcija vaspitanja i osnaživanja. Zato isti spis i u tom pogledu predviđa dekadenciju normi: »Norme koje vezuju učenika za duhovnog učitelja neće imati snage (u tom dobu). Misliće se da svako može da do­ stigne stupanj regenerisanog (dvi-ja), dvostruko rođenog. Sveštenička odeća činiće tada i jedini kvalitet sveštenika. Jedno obično pranje tada će značiti pročišćenje. Skrenuti (sa puta) od opakih, ljudi će se pitati: Kakvog autoriteta imaju teks­ tovi tradicije? Šta su bogovi, šta je nadljudska duhovnost? Poštovanje prema klasama, redu i institucijama nestaće u mračnom dobu. Svaka vrsta ljudi uobražavaće da je jednaka brahmanu.« »Brakovi u tom dobu prestaće da budu sveti ritual. Jedino će seksualni odnos davati ljudima zadovoljstvo. Žene neće slušati muževe i roditelje. Biće egoistične, iskvarene, neurav­ notežene, lažljive i posvećivaće se razvratnim božanstvima. (U tom dobu) one će postati prost predmet seksualnog iživ­ ljavanja.« Treba istaći da su u hinduističkoj kao i u indoevropskoj tradiciji brak, odnos između muškarca i žene i seksualni od­ nos imali metafizički finalitet, kao mikrokosmički izraz makrokosmičkog dualizma. Gubljenje tenzija između tih polarnosti, emancipacija žene od ženstvenosti i muškarca od muškosti, njihovo izjednačavanje u odeći uni-sex, jeste znak »poslednjeg vremena«, odnosno znak iščezavanja kosmičke i dru­ štvene, društvene i ljudske energije. Važno je takođe napo­ menuti da je hinduizmu strana hrišćanska seksofobija: ovde se izlaže kritici ne sam seksualni odnos, već njegov »nizak« nivo, odnosno otuđenje od metafizičkog finaliteta. U tom finalitetu seme čoveka je identifikovano sa atman: »Ali onaj koji čini obljubu ne znajući za to, za njega (važi pravilo) da će mu žena preuzeti plodove akcije . . . Mnogi su muškarci brahmanske kaste, koji odlaze sa ovog sveta bez virilnosti, ne učinivši dobre činove, pošto oni vrše obljubu ne znajući to. Mnogo semena (sperme) propada u snu ili na javi« (Brhađ-aranyaka-upanisađ, VI, 4, 3— 4). Upanišadsko načelo obljube glasi: »Sa mojom moći i sa mojim sjajem ja ti dajem sjaj. I

181

tako oboje postajemo puni sjaja. Ja sam on i ti si ona, ti si ona i ja sam on. Ja sam nebo, ti si zemlja. Dođi, zagrli me, da postavimo seme zajedno, seme za muškarca, za bogatstvo« (Ibid, VI, 4, 20). U svetlu ovog načela razumljivo je »proro­ čanstvo« Vishnu-purana u pogledu »poslednjeg doba«: »Rasa će biti nesposobna za božanska rađanja.« Sa stanovišta orto­ doksnog hinduizma savremena praksa zapadne kulture u po­ gledu seksualnog odnosa, praksa propagande abortusa, kontraceptivnih sredstava i svih ostalih oblika ukidanja začeća, uprkos činjenici da je tamo natalitet već u opadanju — go­ vori o jednoj metasvesti agonije, gde se sopstvenoj kulturi i civilizaciji zadaje poslednji, genetski udar, kao oblik samoubistva vrste. »Razvratna božanstva« kali-yuga nije teško pre­ poznati u seksualnoj histeriji Zapada, od svođenja ljudske sveukupnosti na determinacije libida (Freud, W. Reich) sve do industrije pornografije i prostitucije, koja karakteriše naj­ isturenije delove zapadnog tehnološkog univerzuma, čijim bu­ levarima prolaze armije fronta »feminističkog oslobođenja« i »pederske vlasti«. »Zemlja će biti cenjena samo zbog rudnog bogatstva.« Prethodni stav neodoljivo asocira savremene senke kata­ strofe koje uzdižu zidovi interesa kapitala petrolejskih, mul­ tinacionalnih kompanija. Na širem planu, on asocira gubitak organske veze između čoveka i prirode koja je u savremenoj svesti svedena na sirovu materiju, na neku vrstu prepreke i istovremeno majdana ispunjenja alhemičarskog sna, o čemu rečito svedoči tehnološka ideologija »borbe sa prirodom«. U takvoj redukciji smisla prirode tradicionalni čovek je naslu­ ćivao prometejsko prokletstvo, te i Platon u Zakonima za­ branjuje korišćenje rudnih sadržaja zemlje, a u nordijskim sagama zemlji se vraća ono što je od nje uzeto, jer je odnos čoveka i prirode, podrazumevao proces kružne i ciklične razmene. Ukidanje lanca te razmene, iščezavanje osećanja pri­ padnosti sebe prirodi i prirode sebi, jedan je od duhovnih preduslova za stvaranje »veštačke prirode«, odnosno ekološke pustoši zatrovane planete. Na kraju, može se postaviti pitanje porekla ove slike kali-yuga. Skloni smo da ga prepoznamo u radikalizaciji isku­

182

stva »anti-vrednosti«, koje su osvajači sticali, takođe, u susre­ tima sa sebi tuđim, domorodačkim oblicima života. Slične slike ukazuju se i prilikom definisanja doktrine »neprijate­ lja« ili »demonskog čoveka«, od Upanisada do Bhagavad-Gita. Chandogya upanisad (V, 8, 4—5) definiše doktrinu neprijate­ lja terminima »civilizacije potrošnje« i apologije telesnog uži­ vanja: »Samo zadovoljavajući telo, zasićujući telo, oni sma­ traju da dobijaju ovaj i onaj svet.« U Bhagavad-gita (XVI, 8— 13) »demonska« ili »ne-božanska« (asura) doktrina se svo­ di na ideju o slučajnosti sveta kao pojave: »Kažu da je svet bez realnosti, bez osnove, bez Gospodara, da nije postao re­ gularnim povezivanjem uzroka, ukratko (da nije) uzrokovan voljom.« U tom oglušivanju autor Gita vidi цггок njihovog »nihili­ zma«: »Uporni u tom gledištu, ljudi kratke pameti, koji štete sebi, ustaju, ti ljudi nasilničkih činova, kao neprijatelji sveta, na njegovo uništenje.« U tom opisu nije teško prepoznati du­ hovnu prazninu iz koje deluju i savremeni činovi na unište­ nju. »Demonski« čovek Bhagavad-gita, u svojoj nezajažljivoj trci ka zadovoljenju tela, liči na čoveka savremenih urbanih aglomerata, obuzetog groznicom »potrošnje« kojoj nema kra­ ja, osim u krahu: »Bezmerno posvećeni jednom teskobnom poslu koji se okončava samo smrću, oni izjavljuju da se vr­ hovno dobro sastoji samo u zadovoljenju želja, uvereni su da je sve u tome. Vezani stotinama veza pohote, posvećeni za­ dovoljstvima i besu, oni nastoje da postignu sreću na nepra­ vilne načine, samo da bi zadovoljili pohotu. Oni kažu: danas sam uspeo da dobijem ovo, i drugu ću želju uspeti da zado­ voljim; ova stvar mi pripada, a i ona druga će biti moja.« U duhu načela koje je ovo izlaganje dosad sledilo, da, ko­ liko to prostor dopušta, uputi čitaoce i na ostale indoevrop­ ske analogije ili izomorfije, već rečenom želimo da priložimo i stanovište Platona koji je sličnim terminima opisivao ideo­ logiju sofista, koji, takođe, predstavljaju jedan od prvih inte­ lektualnih oblika »potrošačke ideologije« na tlu Evrope. Pla­ ton u Georgia (492-c) opisuje sofističkog čoveka usmerenog »pohoti, pohlepi i zadovoljstvima«: »Savršeni čovek (po sofistima) mora dopustiti da strasti postanu ogrom ne. . . zado-

183

voljtsvo života se sastoji u potrošnji i trošenju, pošto je srećan život sav u zadovoljenju želja.« Ove sličnosti između profila kali-yuga i sadržaja moder­ nog doba mogu objasniti značajan deo interesa savremenog evropskog čoveka za hinduističku misao, u kojoj je problem temporalnosti jedan od središnjih problema. U razvoju tog odnosa, koji je u početku nastojao da sačuva jedan ethnos od sila temporalnosti, da bi, na kraju, ceo problem sveo na odbranu golog čoveka — čovek evropske kulture danas mo­ že naći niz puteva uspravljanja sebe. Kao što kaže Mircea Eliade, »problem sudbine čoveka, to jest temporalnosti i istoričnosti ljudskog bića, nalazi se precizno u središtu evropske misli, i isti je problem od samog početka mučio indijsku filosofiju. Otkriće Indije biće okončano samo onog dana kada stvaralačke snage Evrope budu nepovratno iscrpljene«.

184

KATASTROFOLOGIJA U širem smislu, neologizam »katastrofologija« jeste sino­ nim za »doom-writing«, kao oznaka usmerenosti savremene misli ka problemu određenja mogućnosti i modaliteta reali­ zacije katastrofe većih razmera, za koju se pretpostavlja da će ugroziti egzistenciju današnjeg sveta. Dakle, katastrofolo­ gija je modema oznaka za savremene izraze apokaliptične mi­ sli koja ima milenarnu, »milenarističku« istoriju i tradiciju. Istina, mnogi katastrofolozi mogu osporiti ovu poslednju de­ finiciju tvrdnjom da njihova misao počiva na naučnim osno­ vama i racionalnim metodima spoznaje, što bitno, kvalita­ tivno odvaja tu misao od apokaliptične ili »milenarističke«, koje počivaju na »iracionalnim« premisama. Takvo »odvaja­ nje« ima samo relativno značenje i značaj, jer su i svi drevni hermeneutičari i proroci apokalipsa bili potpuno uvereni u »naučnost« ili »racionalnost« svojih osnova ili metoda. Ipak, ako usvojimo širi smisao ili opšte značenje katastrofologije, problem određenja i razmatranja njenih aktualnih sadržaja postaje neiscrpan, jer se najveći deo savremene mi­ sli može povezati, posredno ili neposredno, za tu kategoriju. U svetlu tog iskustva, pitanje »šta nije katastrofologija?« neuporedivo je lakše od pitanja »šta je katastrofologija?«. Izlo­ ženo značenje katastrofologije obuhvata i sve osnovne anti­ teze savremene misli, od »desnih« vizija i doktrina katastro­

185

fe u terminima »mešanja rasa« (Gobineau), ciklične istorije i »nihilizma« (Vico, Nietzsche) te biološkog determinizma i »faustovske sudbine« (Spengler), sve do »levih« teorija katastro­ fe kao nužnog uslova revolucionisanja »jednodimenzionalnog univerzuma« (Adorno, Horkheimer, Marcuse); od neometafizičke misli jednog Guenona, koji linije kontraevolucije produžava do »kraja sveta«, kao »kraja iluzija« jednog sveta u znaku »kraljevstva kvantiteta« i »solidifikacije«, sve do scijentizma jednog Norberta Wienera koji iscrpno izlaže mo­ gućnosti katastrofalnih posledica razvoja sopstvene teorije kibernetike; od tenzija fenomenološko-egzistencijalističke mi­ sli ka »ništavilu«, »apsurdu« i »samoubistvu« koje Camus savršeno jezgrovito izlaže (»Postoji samo jedan zaista ozbi­ ljan filosofski problem: samoubistvo — Početi misliti jeste početi slabiti — Apsurd nam zapoveda samoubistvo?«) — sve do neopozitivističke realizacije samoubistva filosofske misli, u znaku tautologije (Wittgenstein); od Orwellove kritike savremenih ideologija, u vizionarskoj aktualizaciji virtuelnosti, 1984, sve do »minimaliziranja« posledica opšteg nuklearnog rata, u sedištu maoističke ideologije ili ideologije zapadnog establišmenta (izveštaj američkog »National Research Council« 1976) . . . U gotovo svim navedenim reperima primetno je da uoča­ vanje ili izražavanje fenomena katastrofe vodi razvoju odre­ đenog sistema misli ili interesa. Drugim rečima, katastrofa tu nije osnovni predmet misli, već je plod drugih pitanja i od­ govora. Otuda su u navedenim primerima veoma retki i po­ tom sasvim marginalni pokušaji razmišljanja o merama koje bi mogle onemogućiti katastrofu ili suzbiti njene posledice. Zato na ovom mestu predlažemo sužavanje pojma katastrofologije na onu misao kojoj je katastrofa osnovni predmet, sagledan bez ideoloških predrasuda. Po istoj, suženoj defini­ ciji, katastrofologija u principu treba da pruža i posredne ili neposredne odgovore na probleme mera onemogućavanja, ublažavanja ili suzbijanja posledica katastrofe, na probleme sagledavanja postkatastrofičnog doba. Ovaj poslednji problem izgleda izuzetno relevantan, jer se sva raznovrsna polazišta i

186

rezultati katastrofološke misli slažu u ideji o neizbežnosti ka­ tastrofe. U pogledu te izvesnosti katastrofe, rezultati višegodišnjeg rada interdisciplinarne grupe naučnika »Club di Roma« ne dopuštaju sumnje, te njegov pokretač Aurelio Peccei zaklju­ čuje: »Ako se bude i dalje delalo kao što se dosad delalo, budućnost čovečanstva biće mračna: modeli Forrestera i Meadowsa predviđaju katastrofu. Sve mogućnosti alternativa, ko­ je su dosad ispitane, imaju jedan zajednički faktor: katastro­ fu. No, danas smo neuporedivo bliži toj kritičnoj tački nego što smo obično spremni da priznamo. Osma decenija biće prelomna.« Modeli Forrestera i Meadowsa nastoje da dinamiku evo­ lucije ljudskog društva prikažu terminima matematičkih ko­ relacija, sa pet konstanti kao nepoznanica: rast stanovništva, potrošnja prirodnih zaliha, ekonomski razvoj, zagađivanje i proizvodnja prehrambenih sredstava. Osim toga, sistem integriše i stotinjak drugih faktora, kao komplementarnih, promenljivih vrednosti. Krajnji ishod tih odnosa jeste sistem od stotinjak jednačina koje, jednom rešene, vode rezultatu u znaku katastrofe. Osnovanost tih modela proverena je primenom na prošlost čovečanstva, pa su tu rezultati pokazali pot­ puno slaganje sa poznatim činjenicama te prošlosti. Stvara­ nje tih modela iziskivalo je dve godine rada, ali je sa stanovi­ šta Adriana Buzzatija Traversa i taj rad, u izvesnom smislu, bio gubitak dragocenog vremena; po mišljenju tog uglednog predstavnika moderne nauke, čovečanstvo se nalazi pred »ka­ tastrofom užasnih razmera«, i »taj fenomen je sazreo tako brzo da smo izgubili dragoceno vreme dok smo postali svesni njegovog postojanja«. Katastrofološka vizija britanskog futurologa Gordona Rattrava Taylora, izložena u How to avoid the future (1975), po­ čiva na analizi društvenih struktura Zapada, od fenomena raspada tih struktura, fenomena »odlepljenja« njihovih kon­ stitutivnih elemenata, do nesposobnosti političkih lidera i ide­ ologija da se suoče i sa neuporedivo lakšim problemima od problema predstojeće katastrofe. U datoj situaciji zapadnog društva Rattray Taylor prepoznaje mnoge analogije fenomena

187

kraja Rimske Imperije: »Zapadna civilizacija je veoma slaba, mnogo slabija nego što se obično misli; slaba na psihološkom planu, kao i na planu struktura. Ta unutrašnja slabost veoma podseća na neku tešku bolest. Nema potrebe za nekim spoljnim pritiskom da bi se ona srušila. U tom svetu koji klizi elementi društva odlepljuju se jedni od drugih, te društvena kohezija postaje sve teža. Pokrenut je mehanizam zbog koga su stari problemi, koji su uvek postojali, dovedeni do kli­ maksa. Živimo u stanju anarhije koja ozbiljno preti da sruši čitav zapadni sistem, isto onako kao što je bila srušena Rim­ ska Imperija. Jasno je da je nisu barbari srušilL Nju su sru­ šili anarhija i unutrašnje intrige, korupcija, kriminal, teror, nasilje, dakle isti fenomeni koji muče i savremeno zapadno društvo.« Kao profesor Rimskog univerziteta na katedri za elektron­ ske računare i direktor jedne poznate industrije za proizvod­ nju sistema elektronske kontrole, Roberto Vacca došao je do katastrofološke vizije budućnosti Zapada izučavanjem njego­ vih velikih tehnoloških sistema. Po njegovom mišljenju, »kurcšlus« samo jednog, parcijalnog sistema, kao što je na primer automobilski saobraćaj u određenom sektoru, može lančano izazvati slom čitavog sistema, pomor stotine miliona ljudi i otvaranje novog poglavlja u istoriji čovečanstva, koje označava terminima »bliskog budućeg srednjeg veka«. Da bi se stekla osnovna ideja o njegovoj viziji, dovoljno je navesti naslove osnovnih poglavlja dela II Medioevo prossimo venturo: »Kada budemo došli do sloma. — Pogrešni razlozi malo mogućeg prekida ekspanzije (sistema). — Nemogućnost kon­ trole nad velikim sistemima. — Električna nemoć. — Urbano zagušenje i paraliza saobraćaja. — Prekid (telefonskih, tele­ grafskih, poštanskih, itd.) komunikacija. — Nedostatak vode i obilje đubreta. — Zavera urbanih sistema. — Izlišnost rata kao sredstva razaranja. — Daleki uzrok degradacije sistema: kriza managementa. — Razlike vremena početka i trajanja budućeg srednjeg veka u raznim zemljama. — Kratkoročne dobrobiti i dugoročne, sekundarne štete od involutivnih situ­ acija srednjovjekovnog tipa. — Evolucija oblika zajedničkog života pre knock-outa i u bliskom budućem srednjem veku.

188

— Projekt monaških zajednica, sposobnih da sačuvaju kul­ turu i pogoduju Novoj renesansi«. Vacca smatra da će »proliferaciji velikih sistema, do tačke kritičnih, nestabilnih i neekonomskih dimenzija, uslediti brza degradacija, propraćena brojnim katastrofalnim događajima. Shodno tome, dve osnovne karakteristike treba da budu pre­ poznate kao simptomi početka budućeg srednjeg veka: prvi će biti naglo smanjenje stanovništva, a drugi raspadanje veli­ kih sistema i njihovo preobražavanje u mnoštvo malih, neza­ visnih i autarhičnih podsistema«. Vacca definiše srednji vek kao »period koji traje između momenta u kome je dostignut krajnji overshoot i momenta u kome će početi novi period eks­ panzije«, odnosno »Nova renesansa«. Očigledno je da prihvatanje ovih teza podrazumeva suočavanje niza problema koje pojedinac i društvo već danas treba da rešavaju. Naime, spon­ tano se nameće pitanje: »Kako izmeniti naše aktivnosti, naše orijentacije i naše lične projekte da bismo se uskladili sa ovim predviđanjem srednjeg veka? Kada treba da počnemo da brinemo o stvaranju porodičnog bunkera umesto o mestu letnjeg odmora?« Takva pitanja su akutna i aktualna, jer Vakine analize predviđaju početak novog srednjeg veka iz­ među 1985. i 1995. godine. Kako sam autor priznaje, njegovo delo »ne pruža bolji odgovor od onih odgovora koje igračima na berzi pružaju knjige o savremenoj ekonomiji ili verovatnim tendencijama akcija.« Ipak, u pogledu problema tačnog određenja vremena i razmera katastrofe, danas mnogi polažu nade u jednu novu ma­ tematičku teoriju, »teoriju katastrofe« Renea Thoma. Možda je upravo ovo sveopšte očekivanje katastrofe uzrokovalo precenjivanje značaja »teorije katastrofe«, tako da u njenom tvorcu mnogi vide »novog Newtona«. »Teorija katastrofe« podrazumeva podelu prirodnih fenomena u dve osnovne ka­ tegorije: »kontinuirani« i »diskontinuirani« ili »nagli« feno­ meni, kao što je deljenje ćelije ili rušenje neke brane. Prvu kategoriju fenomena uspešno opisuje infinitezimalni račun Leibniza i Newtona, a drugu kategoriju fenomena diskontinuiteta ili naglih preloma eksponencijalnih linija, u susretu sa unutrašnjim ili spoljnim limitativnim faktorima, nastoji

189

da opise upravo »teorija katastrofe«, kao ogranak topologije, gde se pojave prikazuju numerički i vizuelno. Potom, »teorija katastrofe« svodi beskraj različitih mo­ gućnosti izraza fenomena diskontinuiteta u četvorodimenzionalnom sistemu na sedam »elementarnih katastrofa«, koje je Thom nazvao po najjednostavnijim figurama na koje liče vizuelizacije njihovih matematičkih modela, od »Prevoja« (na primer, odbijanje Sunčeve svetlosti od površine kišne kapi, odnosno: razlaganje svetlosti na elemente spektra), preko »Lastinog repa« (deoba ćelije), sve do »Hiperboličnog pupka« (rušenje mosta). Po lanu Stewartu, »premda su poslednjih godina stvorene teorije analognog značaja, nijedna nije izazvala toliki intelek­ tualni odjek kao teorija katastrofe. Ako se dobro shvati, ta teorija je moćni instrument razumevanja sveta«. Danas se »te­ orija katastrofe« već primenjuje i u neegzaktnim naukama, kao što su ekonomija ili sociologija. Zato Christopher Zeeman, sa Univerziteta u Varviku, govori o istoj teoriji termini­ ma »velikog koraka ka preobražaju neegzaktnih nauka u eg­ zaktne«. Ipak, sam tvorac »teorije katastrofe« ne deli taj op­ timizam: »Moja teorija omogućuje da se korektno klasifikuju tipovi i modeli preloma ili katastrofa, koji se dešavaju u toku izvesnih fenomena. Drugim rečima, ona pruža kvalita­ tivne modele. Ali, predvideti momenat u kome će se desiti prelom — to moja teorija ne omogućava. Na primer, u Japa­ nu moja teorija ima kolosalan uspeh; kažu da će uz njenu pomoć moći da predvide zemljotrese. To bi možda bilo mo­ guće pod uslovom da se skupe sve milijarde podataka. Ali, u takvom slučaju do predviđanja se verovatno može doći i tra­ dicionalnim računom, bez pomoći teorije katastrofe. Mislim da moja teorija može dovesti do tačnih prognoza samo u ve­ zi sa fizičkim zakonima, u kojima postoji mogućnost izražava­ nja preciznim formulama, a proširijivim na homogen način. U svim ostalim slučajevima problem je imati neophodne po­ datke, iscrpni opis fenomena — tek onda je moguće stvoriti model.« Sa stanovišta našeg pogleda na svet, slabost svih katastrofoloških vizija i sugestija protivmera počiva u njihovoj opti­

190

ci, koja pre svega opaža kvantitativne sadržaje fenomena umesto da pronikne u kvalitativne sadržaje samog čoveka, koji je objekt, ali i subjekt katastrofe. Naime, kvantitativni aspek­ ti katastrofe samo su posledice kvalitativnih uzroka, u znaku procesa degradacije i kapitulacije modernog čoveka. U po­ gledu kvantitativnih ili materijalnih sadržaja katastrofičnih perspektiva modernog Zapada, mi opažamo da su osnovni pravci razvoja tehnološkog sistema i društvenih odnosa Za­ pada upravo obrnuti od onih pravaca koji sobom ne obeća­ vaju katastrofu. Naime, progres kompleksnosti tehnološkog sistema ne bi sam po sebi vodio katastrofi, kao što to misli Vacca, da nije povezan sa progresom homogenosti i procesom umnožavanja međuzavisnih veza konstitutivnih elemenata is­ tog sistema. U figurativnoj projekciji, taj sistem možemo za­ misliti kao brod, a njegove elemente kao komore broda. Kao što je poznato, kada voda provali u jednu komoru, sve ostale se automatski zatvaraju, onemogućavajući dalje prodiranje vode, te tako katastrofa jedog elementa ne dovodi u pitanje ceo sistem. Drugim rečima, tehnološki univerzum jeste brod čije su komore pre simbolične nego praktične prirode, dakle bez mehanizma koji zatvara sve komore u slučaju opasnosti. Otuda katastrofa jednog elementa sistema tehnološkog uni­ verzuma vodi lančanoj katastrofi svih ostalih elemenata, te i propasti celokupnog sistema. Na drugoj strani, sferu društvenih odnosa Zapada karakte­ riše upravo proces koji je poželjan za tehnološki sistem ali ne i za samo društvo; u pitanju je upravo proces autonomizacije interesa i ciljeva individua i grupa, u kome se gubi homo­ genost društva i kidaju veze međuzavisnosti, kao osnovni uslov opstanka ljudske zajednice. To je. proces raspadanja dru­ štva kao vitalnog i harmoničkog organa, gdje se pojedini inte­ resi ili ciljevi podvrgavaju jednom opštem, zajedničkom inte­ resu i cilju. Ideološka i praktična osnova tog regresivnog pro­ cesa jeste upravo parlamentarna demokratija, dakle sistem koji izaziva i podržava najniže i egoistične ljudske interese, a zatomljuje i onemogućava sve izraze viših ljudskih ideala pred kojima individua i grupe društva mogu prevazići svoje partikularne interese. Kao što je već Tocqueville primetio,

191

»način govora, oblačenja i delovanja ljudi koji žive u režimu parlamentarne demokratije jeste krajnja suprotnost koncep­ cije ideala«. Već sama institucija partitokratije podrazumeva razjedi­ njeno društvo koje se tu stvara i ostvaruje kao mehanički skup različitih i sukobljenih interesa. I pošto je većina sklo­ na »liniji manjeg otpora«, dakle pre onim programima koji obećavaju materijalnu sigurnost i neposrednu korist nego onim idejama koje upućuju napornim putevima ka visokim ci­ ljevima i idealima, jasno je da na izborima, gotovo redovno pobeđuju partije ljudskog mediokritetstva, utrkujući se u de­ magogiji, niskosti, do samog dna, u znaku katastrofe, kao obaveznog finala sistema parlamentarne demokratije. I u tom slučaju potvrđuje se pravilo da čovek dobij a uvek manje od onog što traži. I da bi samo preživeo, čovek mora od sebe zahtevati mnogo više od pukog preživljavanja. Liberalistički, idilični koncept demokratskog društva kao »slobodnog tržišta«, odnosno stvaralačke arene u kojoj se tak­ miče ravnopravne grupe, jeste puka iluzija, jer je realnost te arene u znaku neravnopravnosti, od trustova, kartela i multi­ nacionalnih entiteta sve do ugnjetenih manjina i pojedinaca. Vrh te hijerarhije nejednakosti vodi u monopole, a dno obes­ pravljenih grupa i individua konačno preuzima terorizam kao očajničko sredstvo samoodbrane. Tako sredstva postaju cilje­ vi, a društvo upravo žrtva tih sredstava, jer monopoli gube kontrolu nad propisima ekonomije koje su pokrenuli, kao što i desperadosi vrše kontrolu nad terorizmom u čije arsenale već danas ulazi nuklearno oružje. Pravu meru širine horizonta katastrofe pokazuje upravo duboko nepoverenje katastrofologa prema efikasnosti svih po­ stojećih protivmera. Drugim rečima, sam sistem ne raspolaže sredstvima suzbijanja katastrofalnih procesa. Otuda futurolog Rattray Taylor jedinu nadu polaže u poslednji preostali celovit konstitutivni element društva, u samu individuu, koja je po definiciji upravo nedeljiva jedinica, apelujući na snage njenog buđenja: »Pre svega, treba zaboraviti stari pasivni i konformistički princip koji svakog od nas goni da kaže: 'Ja sam ništa ne mogu da učinim; dakle, ostavljam stvari kakve

192

jesu. Potrebno je da svako od nas deluje na najbližu okolinu. Treba poći i od principa da se nešto mora preduzeti čak i ako to ničemu ne služi, štaviše, izvesno je da sve to ničemu neće ni poslužiti. Izgleda da je prekasno i da mi neminovno idemo ka katastrofi. Ali sada možemo pružiti našu ljudsku meru sa­ mo ako smo spremni da se borimo protiv onog što izgleda neizbežno.« Taj apel R. Taylora podseća na one etičke i etničke sna­ ge i energije sa kojima su heroji nordijskih snaga ili Mahabharata ulazili u vatru sudbine, oholo ravnodušni pred isho­ dom borbe. »Izjednačivši sreću i bol, dobitak i gubitak, pobedu i poraz, ustaj u borbu, samo tako nećeš prekršiti normu« {Bhagavad Gita, III, 3S). No moderni zapadni čovek je upra­ vo bez tih snaga i energije. Ali, i kad bi te snage i energija postajale, ostaje činjenica inkompatibilnosti sveta vrednosti na kojima one počivaju i ciljeva predloženog »buđenja«. Na­ ime, R. Teylor poziva na odbranu i čuvanje postojećeg siste­ ma, dakle šušte negacije sveta vrednosti, čije snage i energije evocira. U pitanju je velika ironija istorijske sudbine da se danas, putem R. Taylora i sličnih glasova savesti Zapada, za­ zivaju upravo one vrednosti čoveka koje je isti sistem mo­ dernog Zapada korenito uništio. Poput Taylora, i Vacca sve nade polažu u usamljene li­ čnosti: »Svaki pokušaj realizaije (protivsrednjovjekovnih mje­ ra, odnosno očuvanja kulture za Novu renesansu) zavisi više od personalnosti ljudi koji u njoj učestvuju nego od parčadi papira koja označavaju ciljeve i mete.« Vakina vizija ljudi sposobnih da preuzmu dužnosti čuvanja i razvijanja kulture, u uslovima novog srednjevekovlja, podrazumeva integralne li­ čnosti koje objedinjuju fizičke i intelektualne vrednosti, te etičke vrline, evocirajući jedinstvo kšatrijskog i brahmanskog puta ljudske realizacije. To su vitezovi budućnosti, jer je i po srednjevekovnim kodeksima prva vrlina viteza upravo znanje. Na tom horizontu požara i anarhija budućnosti uzdižu se zam­ ko vi-manastiri, čvrstih zidova, u kojima će ljudi, naoružani do zuba i snabdeveni velikim zalihama hrane, čuvati kulturu odolevajući dugim opsadama organizovanih bandi ili razulare­ ne, gladne mase. Vacca verovatno ne zna da je takav scenarij 13

SMAK SVETA

193

budućnosti već bio opisan početkom ovog veka, u zaboravlje­ nom delu jednog takođe nepravedno zaboravljenog pisca: Historie de quatre ans, 1997—2001, (Pariz 1903.), Daniela Halevyja. I u Halevyjevom scenariju, na horizontu katastrofe, anarhija i smrtnih epidemija izazvanih patološkim razvojem »ci­ vilizacije potrošnje«, uzdižu se zamkovi-manastiri u kojima elita čuva i razvija kulturu, da bi iz haosa istupila kao nosi­ lac novog poretka, u znaku discipline, hijerarhije i novog na­ čela bratstva: »Bilo šta da se pokušavalo protiv njih, oni su ostajali snažni, iz prostog razloga što su predstavljali manjinu najboljih. Najbolji su stalno dolazili k njima, kao mudraci tokom srednjeg veka u zajednice, ali ne radi molitve već radi rada. Neizbežno su bili usamljeni, jer su bili različiti i najbolji; ta prinudna usamljenost, za nekoliko hiljada osoba, bila je blagodet koja ih je činila različitim, izoštravajući njihove vr­ line. Pokretani prezirom koji im je izazivala većina ljudi, sretni da su tako visoko, sa žudnjom da se još više uzdignu, oni su samo u sebi tražili razloge života. U jednom svetu utoplje­ nom u razvrat, u čovečanstvu koje je cenilo samo razonodu, oni su se osnaživali disciplinom. Ta obnova herojskog osećanja uslovila je pojavu zaboravljenog tipa čoveka.« Vakina vizija evocira i scenografije antiutopijskih romana Ernsta Jiingera, kao što je čuveni Heliopolis (1948). Vreme tog romana je »atemporalno« ili ukronijsko, kao tačka ukrštanja svih vremena prošlosti i budućnosti, te je i scenografija u zna­ ku paradoksalne sprege ultratehnologije i magije, lasera i guš­ ći j ih pera, vozila koja dostižu brzinu misli i sporih jedrenja­ ka. Heliopolis je univerzalna arena večne netrpeljivosti demosa i elite koja tu podseća na srednjovekovne viteške redove, kao što je u demosu i njegovom »poglavaru« već primećena simbolizacija nacizma i Hitlera. Za razliku od Vakinih »monaških zajednica«, osnovno polje borbe elite, koja živi u zamku čuvajući i razvijajući vrednosti kulture, nije tek puko odbija­ nje opsada i stihija demosa, već vertikalno transcendovanje sopstvenih ograničenja i slabosti. Dakle, ti Jiingerovi vitezovi-monasi imaju ne samo praktične zadatke već i jednu metafi­ zičku misiju kao osnovni cilj, gde se rešavaju sve antiteze. Na­ ime, ti čuvari kulture već rapolažu sredstvima totalnog uništeiu

mm

194

..................

*

nj a, ali ih nikada ne okreću protiv neprijatelja, jer bi korišćenje materijalnih moći bilo znak trijumfa upravo demosa; pobedu treba izvojevati sopstvenim sredstvima, dakle osvaja­ njem jedne virilne spiritualnosti, metafizičkom realizacijom čoveka. Osim toga, taj visoki cilj im upravo daje snagu da odolevaju opsadama brutalne, materijalne sile. Ako ikada Vakina vizija bude potvrđena, njegove »monaške zajednice« moraće da usvoje pouke i principe elite Heliopolisa, jer će i tu, kao uvek u istoriji, materijalna efikasnost odbrane i razvoja vred­ nosti kulture zavisiti od čvrstine i visine osovine duševnih ide­ ala, kao središta kristalizacija pozitivnih energija i snaga. U tom nizu literarnih anticipacija naučnog modela spasa kao što je model Roberta Vake, treba pomenuti i »Kastalijski red« Hermanna Hessea, iz Das Glasperlenspiel (1943). I taj je red opisan terminima »herojsko-asketskog protivpokreta«, koji u ovom modernom, »feljtonističkom dobu« ima za cilj da sačuva vrednosti od katastrofe: »Ukratko, stajalo se već na ivici onog jezivog gubljenja vrednosti reči, što je prvo u sa­ svim tajnim i u najužim krugovima izazivalo onaj herojsko-asketski protivpokret koji je uskoro potom postao vidljiv i moćan, i bio izvod novog vladanja sobom i dostojanstva du­ h a . . . Već sredinom doba procvata feljtona svuda su postoja­ le posebne i male grupe, rešene da ostanu verne tom duhu i da svim silama za docnija vremena spasu jezgro dobre tradici­ je, vaspitanja i intelektualne savesti.« Roberto Vacca upozorava da već danas treba početi sa pri­ premama za suočavanje sa situacijom novog srednjevekovlja, da već danas treba početi sa gradnjom zamkova-manastira, trezora kulture. U Italiji, gde su još očuvani ostaci prošlog srednjeg veka, takav poziv izazvao je i odziv, te se u Toskani već gradi nekoliko modela urbanih celina, čvrstih bedema i sa autonomnim energetskim i prehrambenim izvorima, upra­ vo po uzoru na srednjevekovnu arhitekturu. Ali Italija je plo­ dno tle za takve poduhvate ne samo zbog žive prisutnosti srednjovekovne tradicije, već i zbog opšte situacije, te Rattray Taylor predviđa da će katastrofa početi od Italije i Velike Bri­ tanije, od ta dva »najranjivija« dela zapadnog sistema. Mora se priznati da su zemljotres u severnoj Italiji i smrtonosno za-

195

gašenje diosinom u industrijskoj oblasti Milana (1976) poka­ zali potpunu nesposobnost društvenih struktura da se suoče i s neuporedivo manjim katastrofama od one velike katastro­ fe na koju misle katastrofolozi. Ranjivost Velike Britanije druge je prirode i počiva u njenoj »naprednosti«; po Rattrayu Tayloru, »Velika Britanija je bila prva zemlja koja je usvoji­ la režim parlamentarne demokratije, prva zemlja koja je sti­ gla od industrijalizacije i prva zemlja koja je razvila snažni sindikalistički pokret. Moj utisak je da će ona biti i prva zem­ lja koja će pasti u anarhiju«. Možemo zaključiti da je osnovna slabost predloženih mo­ dela spasa od posledica katastrofe upravo nedostatak idealne ili ideološke dimenzije. Naime, teško je poverovati da će u uslovima opšte anarhije i panike, panike i gladi i haosa, Vakine »monaške zajednice« misliti na kulturu i čuvati njene te­ kovine samo zato što im je tu dužnost poverila neka institu­ cije iz doba pre katastrofe. S tom velikom katastrofom propašće i sve pravne veze sa prethodnim dobom, kao i sve oba­ veze, tim pre što će u institucijama tog doba svet katastrofe videti, s pravom, osnovne i neposredne uzročnike svojih pat­ nji i nedaća. Pre je verovati da će se u tim predelima požara i krvi razviti nihilistički pokret koji će biti pokrenut fanati­ čnom misijom uništenja svakog traga prethodne civilizacije čija je kultura upravo i dovela do katastrofe. Da bi se razvio jedan antinihilistički pokret, pokret čuvara vrednosti kulture, neophodno je da oni duboko veruju u iste vrednosti. Zato na­ ma projekt Vakinih »monaških zajednica« izgleda iluzoran, ako te zajednice treba da čuvaju tekovine moderne kulture. Da bi se osnovanost tog projekta proverila, dovoljno je odgo­ voriti na sledeće pitanje: ko bi danas bio spreman da svoj život izloži smrtnoj opasnosti u odbrani vrednosti moderne kulture? Te vrednosti nisu spremni da tako obrane čak ni nji­ hovi bitni stvaraoci. Uprkos sveopštem govoru o krizi, agoniji i smrti moderne umetnosti, nijedan njen protagonista nije zbog toga počinio samoubistvo. Na drugoj strani, dug je niz imena ličnosti koje su počinile samoubistvo zbog svesti o su­ mraku tradicionalne kulture: Montherlant, Mishima, Kawabata . . . 196

KIBERNETIKA Po prvoj definiciji, koju su Wiener i njegovi saradnici dali svojim istraživanjima, kibernetika je »teorija kontrole i ko­ munikacija, kako u našima tako i u živim bićima«. Već sama ta definicija sadrži dva osnovna obeležja kibernetike koja će učiniti da pojava i primena te teorije izazove pravu revoluciju u tehnološkm univerzumu, sa nesagledivim nizom posledica, po čoveka, društvo i njihov razvoj. Prvo, ta definicija podrazumeva interdisciplinarni rad, da­ kle novu tendenciju u modernoj nauci, tendenciju povezivanja i saradnje udaljenih ili različitih grana istraživanja. Ta tenden­ cija izazvala je pojave homogenizacije ili uniformizacije na­ učnog jezka, pa je širenje metoda kibernetike u druge nauč­ ne discipline suzbilo, u izvesnoj meri, proces cepanja ideal­ nog corpusa nauke. U tom pogledu kibernetika je izrazito po­ zitivna pojava, opravdavajući svoje ime koje potiče od grčkog termina y,v^sQvrjrr]g (»kormilar«). Drugo, izrazom »kako u mašinama tako i u živim bićima« obuhvata sistem koji svodi mašinu i čoveka na jedinstven mo­ del, te u izvesnom smislu izaziva i podržava opštu tendenciju identifikacije čoveka i mašine. Imajući u vidu pomenuti značaj kibernetike u tehnolo­ škom univerzumu, već ova dva osnovna obeležja zaslužuju izu­ zetnu pozornost sa stanovišta razmatranja znakova »smaka

197

sveta«, tim pre što je i sam Wiener iscrpno opisao apokaliptične potencijale kibernetike, koje mi ovde nećemo navoditi, kao opštepoznate stavove, usmereni izlaganju naših doprinosa toj problematici. Premda smo prvo obeležje kibernetike, orijentaciju na interdisciplinarna istraživanja i kodifikaciju opšteg naučnog jezika, označili kao pozitivnu pojavu, podrobnija analiza tog sadržaja može otkriti i negativne aspekte, čiji učinak može biti veći od dobrobiti. Jasno je da je u kibernetici bila neophodna jedna generalna teorija znakova, koja bi bila primenljiva ili valjana u svakom mehaničkom ili ljudskom, nervnom »kana­ lu«, kao i potpunija statistička teorija informacija koja bi strogo matematičkim terminima izrazila koncepte sadržaja informacije. U principu, ti zahtevi kibernetike i pozitivni odgo­ vori imali su i pozitivne posledice kao mere suzbijanja proce­ sa relativizacije značenja, u znaku ambigviteta misli kao opšte karakteristike moderne kulture. Ta kodifikacija znakova i stabilizacija značenja ili vredno­ sti informacija imala je i ima niz negativnih posledica, od ne­ kritičkog prihvatanja rudimentarne slike čoveka kao potpu­ ne realnosti čoveka sve do izvesne »solidifikacije« ili petrifikacije misli. Naime, izvanredni rezultati elektronskih računara ili kompjutera, obim i brzina obavljenih operacija prete čoveku da u tim rudimentarnim i mehaničkim imitacijama sopstvenih struktura prepozna svoju celinu i tako zaboravi onaj »ostatak« sebe, dakle suštinu čoveka koja je neponovlji­ va. U razvijenim delovima tehnološkog univerzuma elektron­ ski računari i kompjuteri danas su već obavezni provodnici svih osnovnih odnosa između ljudi, između čoveka i društva, između društva i sveta. Ako je tačno McLuhanovo opažanje da je »medij = poruka«, onda se nalazimo pred jedinstvenom opasnošću redukcije ljudskih sadržaja na kibernetske koncep­ te; u toj sferi elektronski računari ili kompjuteri već su bitni faktori diskriminacije ljudskih sadržaja. Drugim rečima, u pitanju je opasnost od tiranije jedne operacionističke ideologije. Ona prihvata samo one ljudske sadržaje koji se mogu operacionistički izraziti, a odbacuje sve

198

ostale, koje »ne razume«, sa posledicom njihove lagane atro­ fije do potpunog odumiranja i iščeznuća. Tako kroz kibernetiku i njen operacionizam misao mo­ dernog čoveka ulazi u tautološki, zatvoreni krug, poput onog koji karakteriše neopozitivističku logiku: »sve logičke propo­ zicije su tautološke« (Wittgenstein). U tom svemiru tautologije, u tom »svetu totalitetu činjenica«, problemi ne postoje ili ne opstoje, jer svaka formulacija problema sadrži i odgovor na isti problem. To objašnjava uspeh kibernetskih aparata u rešavanju svih korektno formuliranih pitanja ili problema, ali istovremeno otkriva i njihove granice koje su pogubne, jer odbacuju sve »druge« probleme. Ali, kao što je poznato, hilja­ dama godina čovek bezuspešno nastoji da formuliše upravo svoje osnovne probleme. Drugim rečima, čovek se nalazi pred opasnošću da jednostavno zaboravi svoje osnovne probleme, da zaboravi osnovna pitanja koja ga i čine čovekom u metafiziološkom smislu. Konačno, postavlja se i pitanje tačnosti formulacije onih problema koji se predaju kibernetskim apa­ ratima. Jer, kao i odgovori delfijskih proročica, tako i odgo­ vori elektronskih računara ili kompjutera ne rešavaju sam problem, već samo formulaciju problema, koja ne mora biti tačna. Drugim rečima, i u slučaju modernih »proročica« odgo­ vori zavise od pitanja, od njihove sposobnosti da izlože pro­ bleme. No, može se osnovano sumnjati u sposobnost čoveka da svoje probleme tačno formuliše, jer svaka formulacija otrže veštački jedan deo sveta problema, koji ima puni smisao tek u kontekstu te celine. Osim toga, sasvim su nepredvidive negativne posledice odbacivanja svih onih problema koji se ne mogu korektno formulisati terminima teorije znakova ili informacija. Moguće je da je eminentna praktična funkcija po­ stojanja takvih problema u istoriji ljudske misli upravo podsticaj razvoju misli suočavanjem s »nerešivim« problemima. Poput nekog zida, takvi su problemi iziskivali i iziskuju us­ pon misli. Taj zid problema moderna misao, od neopozitivizma do operacionizma, odbija da uoči, tvrdeći da su takvi problemi bez značaja. Drugim rečima, moderna filosofska misao rešava svoje probleme tvrdnjom da takvi problemi ne postoje. Na­

199

ime, u toj sferi moderne misli nije u pitanju samo odbijanje neempirijskih ili »metafizičkih« problema, već je u pitanju odbijanje svih bitnih filosofskih problema. Otuda pri čuve­ nom susretu Wittgensteina i Rusella žrec neopozitivizma od­ bija da veruje u sledeću Rusellovu propoziciju: »U ovoj sali nema nilskih konja«; on odbija da poveruje u istu propozici­ ju čak i posle Rusellova poziva da je provere zagledajući is­ pod klupa. Takvo samoubistvo filosofije vodi u jedno neuro­ tično stanje, te Wittgenstein priznaje: »možda smo postali pomalo neurotični u pogledu prirode naše profesije«. Tu ner­ vozu savršeno izražava sledeći Wittgensteinov paradoks: »Ne može se bez filosofije, niti se filosofija može prihvatiti, jer su propozicije kojima se ona izražava — bez značenja.« »Be­ čki krug« sa Rudolfom Carnapom formuliše prethodni stav u aksiom da je jezik filosofije bez značenja jer se ne može proveriti. Time filosofija izražava svoju kapitulaciju pred na­ ukom, jer se samo naučni jezik može proveriti. Otuda, po Carnapu, probleme filosofije ne treba rešavati — treba ih zameniti problemima nauke. Dakle, »svet je totalitet činjenica«, ali samo onih činjenica koje se mogu operacionistički izraziti. Po Bridgmanovom operacionizmu, ne postoje činjenice izvan operacije: svaka činjenica je izraz operacije. Ovaj lapidarni pregled predela samoubistva značajnog dela moderne filosofije opisuje osnove kibernetike čiji su aparati produžene, materijalne posledice i primene neopozitivističke i operacionistiČke misli, u znaku kapitulacije čoveka pred ma­ šinama. Drugim rečima, i kibernetski aparati prihvataju samo one probleme ili činjenice koje mogu operacionistički izraziti. Sve ostalo što se ne može operacionistički izraziti — ne po­ stoji, ili postoji kao puka »greška«. Tako se perspektive raz­ voja i primene kibernetike projektuju i kao perspektive odu­ stajanja čoveka od sebe. Čovek odustaje od svih onih pitanja i problema koje odbija kibernetski aparat, a za rešenje inferi­ ornog »ostatka« prihvata autoritet kompjutera. Time je čo­ vek svoj integritet podredio parcijalnoj ili rudimentarnoj imi­ taciji sebe. Kompjuter ne može reprodukovati onaj integritet čoveka koji čoveku omogućava da otrže delove problema iz celine problematike sveta, upravo kao živa inkarnacija te ce-

200

line sveta. Otuda, u idealnoj delotvornosti, svaki otrgnuti deo problematike sveta aktivnošću ljudskog integriteta zadržava svoje veze sa celinom, veze koje kompjuter kida, dajući samo relativno ili uslovno tačna rešenja problema. U cilju jasnoće našeg izlaganja vredi prethodnom priložiti makar jedan primer perspektiva i rezultata operacionističke misli, kao što to može biti razmatranje umetnosti sa stanovi­ šta kibernetske teorije informacija. Tako Abraham Moles, sle­ deći teoriju informacija, zaključuje da je »umetničko delo greška savremenog društva«. Zašto je greška? Zato što umet­ nost ima sadržaje koji se ne mogu proveriti, kao što su to upravo emotivni sadržaji ili ideje večnosti. Po Molesu, »nema umetničkog dela koje bi bilo večno«. Jasno je da se u ovom slučaju kategorija večnosti svodi na senzibilni ili materijalni aspekt realnosti, te tako Moles odriče večnost argumentima iskustva »potrošačkog društva«: »Živimo u potrošačkom dru­ štvu: izraz potrošačko jednako ide uz mašine za pranje veša i uz katedrale«. I u slučaju izloženog gledišta opaža se ona, na ovom mestu već istaknuta, nesposobnost moderne misli da proniče ili opisuje fenomene koji prevazilaze okvire sveta pukog kvanti­ teta i brutalne materijalnosti. Za misao koju izlaže Moles ka­ rakteristična je čudovišna regresija ili inverzija značenja fe­ nomena inteligibilnog sveta, sveta kvaliteta, o kojima ta misao govori kao o nekim materijalnim entitetima. Večnost se od­ bacuje kao iluzija ili kulturni arhaizam, zbog toga što nije merljiva ili zbog toga što iskustvo senzibilnog sveta svedoči da u njemu ništa nije trajno. O lepoti, sreći ili veličini se go­ vori kao o nekim opipljivim entitetima koji se mogu trošiti poput stvari iz supermarketa »potrošačkog društva«. Zato Mo­ les i o delima klasične umetnosti govori kao o nečemu što se može deliti na komade, trošiti i »jesti«, poput jela u ekspresrestoranima: »U društvu mase i samo je umetničko delo pot­ palo pod zakone potrošnje, pa su čak i spomenike prošlosti načeli mnogobrojni turisti koji, svaki posebice, u svojim foto­ aparatima kodak odnose po jedan deo njihove veličine. Mi, naime, živimo u društvu gde svako ima jednaka prava na sre­ ću, i kako svako zna da lepota čini jednim delom i sreću, to

201

svako od nas ima pravo i na lepotu: ona pripada svima, što će reći nikome. Time će se sve moguće katedrale i svi mogući Ajfelovi tornjevi raspasti na onoliko delića koliko postoji kodak-aparata. Svako sa sobom nosi vlastitu razglednicu, svoj deo remek-dela, i ako su nam remek-dela nekad izgledala večna, sada su ona samo velika. Nekoliko milijardi sretnih insekta dovoljno je da se iscrpi njihova originalnost.« Jasno je da Moles vidi kvantitet ili materijalne veličine tamo gde treba da vidi kvalitet i duhovne vrednosti. On to čini zato što ne zna ili zato što mazohistički ne želi da zna ono što treba da zna; u svakom slučaju, on doslovno i dosledno primenjuje i razvija modernu, operacionističku misao pred fenomenom umetnosti, te time očigledno, premda nenamerno, odaje granice ili ograničenja te misli. Ali to primenjivanje ili razvijanje operacionističke misli, nekom vrstom dijalektičkog obrta, vodi u drugu krajnost, u crnu magiju. Naime, ideja da slikanje ili fotografisanje nekog predmeta ili lica oduzima tom predmetu ili licu njegove sadržaje i vrednosti — jeste opšte mesto crne magije. I dan-danas u mnogim »primitivnim« kul­ turama ljudi beže od fotografskog aparata jer smatraju da im ta sprava lovi, krade ili oduzima njihovu životnost, koja ostaje zatočena slikama. Ali, kao što se vidi iz Molesove misli takva shvatanja ne karakterišu samo »primitivne« kulture već i elitne radionice moderne kulture, te Moles zaključuje da »po­ gledi troše umetničko delo«. Dalje, vredi obratiti pažnju na funkciju umetnosti u uslo­ vima diktature operacionističke misli. Kaže Moles: »Uloga umetnika se promenila: sada je njegov zadatak ne više da ostvaruje nova dela već da, pribegavajući misaonoj kombina­ torici, iznađe nove oblike senzibilnog. Uzimajući u obzir čitav spektar senzibilnih zakonitosti kod čoveka, on će iz njih izvu­ ći ’umetničku osnovu’ istražujući u već poznatim kombinacija­ ma one koje još nisu otkrivene.« Ako je to sve što treba zahtevati od umetnika, onda se može postaviti osnovano pitanje razloga postojanja umetnika, jer tu funkciju istraživanja »kombinacija koje još nisu otkrivene« mogu obaviti brže i efi­ kasnije upravo kompjuteri. Ali, i u tom slučaju kompjuteri

202

trijumfuju pod uslovom redukcije čoveka na pukog »kom­ binatora«. Drugo osnovno obeležje kibernetike prepoznali smo u nje­ noj korelaciji čoveka i mašine, ili u svođenju tako različitih organizama na jedinstveni model. Opšte mesto »humanističke« kritike kibernetike ili »kompjuterizacije« ljudske delotvornosti jeste strah od »pretvaranja čoveka u mašinu«. Moramo od­ mah reći da ne delimo tu kritiku, jer ona nikad nije uspešno ili potpuno objasnila razlog svog straha pred kibernetikom i njenim aparatima. Pred takvom kritikom najčešće imamo uti­ sak da ona ne poznaje svoj predmet kritike. Istina, moguće je govoriti o »pretvaranju čoveka u mašinu«, ali samo u kontek­ stu izloženih posledica primene neopozitivističke misli ili operacionalističkih metoda. Drugim rečima, »humanistička« kriti­ ka otuđenja čoveka mogla bi pružiti značajnije doprinose od­ brani čoveka, ako bi pre svega podvrgla kritici sopstvene ide­ je koje su bitno oštetile ljudski integriet jer su u procesu »širenja« ka »apstraktnom čoveku« i do »opštih mesta« izgu­ bile vezu sa formativnim principima originalnog, indoevrop­ skog humanitas. Ako se razvoj kibernetskih aparata podvrgne ozbiljnijoj analizi, utvrđuje se potpuna neosnovanost »humanističke« kri­ tike, jer je taj razvoj upravo u znaku »pretvaranja mašine u čoveka«. Naime, on je u znaku »humanizacije mašina«, čije imitacije ljudskog poprimaju sve veću kompleksnost i širinu. Otuda su oznake svojstava ili funkcija kibernetskih aparata izražene antropomorfnim terminima, kao što su »misao«, »me­ morija«, »um«, »raspoloženje«, »senzibilnost«, »inteligencija«. U sferi »humanističke« kulture primećuje se obrnuti proces, pa se tamo svojstva ili funkcije čoveka označavaju u mašinoformnim terminima, kao što su »impulsi«, »pražnjenja«, »me­ hanizmi«, »psihički aparat«, »strukture«, »šok«, »stres«. Mo­ žemo zaključiti da razvoj »humanističke« misli o čoveku, od psihoanalize do antropologije, teži mehanizaciji čoveka, »pre­ tvaranju čoveka u mašinu«, dakle upravo onome za što optu­ žuje perspektive kibernetike. Tako te »dve kulture« konver­ giraju jedinstvenoj medijali, kao ljudi-mašina i mašina-ljudi.

203

Najveću opasnost drugog obeležja kibernetike prepoznaje­ mo u uspehu imitacije čovekovih intelektualnih sposobnosti. Naime, ako je široka upotreba mašina, kao što je automobil, imala za posledicu fizičku degradaciju i degeneraciju čoveka, može se osnovano pretpostaviti da će široka upotreba kom­ pjutera izazvati i degeneraciju intelektualnih sposobnosti. Da­ kle, opasnost koju uočavamo neuporedivo je veća od one na koju upozorava sam Norbert Wiener, tvrdeći da će široka primena kompjutera, u drugoj industrijskoj revoluciji, izazvati devalvaciju prosečne inteligencije, kao što je automatizacija tehnologije proizvodnje izazvala devalvaciju fizičke radne sna­ ge: »Kada bude izvršena druga industrijska revolucija, ljudi srednjih ili manjih (intelektualnih) sposobnosti neće imati ni­ šta što bi zavredelo da bude otkupljeno. Prirodno, rešenje po­ čiva u jednom društvu koje je osnovano na ljudskim vrednostima a ne na ekonomskim zakonima.« Dakle, mi govorimo o substancijalnoj ili esencijalnoj de­ valvaciji ljudske inteligencije, za razliku od puke formalne ili ekonomske devalvacije, koja po sebi ne može ugroziti ljudske vrednosti. I u tom pogledu treba istaći opšte ignorisanje veo­ ma proste činjenice da smisao problema s kojima se čovek suočava nije samo u odgovoru na te probleme, već i u traga­ nju za odgovorima. Smisao postavljanja zadataka učenicima škole nije toliko u tačnosti njihovih rešenja koliko u traganju za rešenjima, jer se u tom traganju vežbaju i razvijaju inte­ lektualne sposobnosti. Međutim, danas su mini-kompjuteri ili digitronski aparati preplavili i klupe osnovnih škola. U toj perspektivi opadanja prošeka ljudske inteligencije vidimo osnovni uslov realizacije one neizbežnosti o kojoj govori Wiener: »moderni sistem komunikacija učinio je neizbežnim stva­ ranje jedne svetske države«. Da bi čovek kapitulirao pred ma­ šinama i modernim sistemom komunikacije, da bi horizont budućnosti »svetske države« postao neizbežan, kao jedino spa­ silačko rešenje problema opstanka, potrebno je, pre svega, đa sve to sam čovek hoće i želi. Ali, sve to može hteti i želeti samo jedan prepolovljeni čovek koji sam sebi ne može da obezbedi ni puku fizičku egzistenciju. Pred takvom prepolovljenom kre­ aturom prestaju da važe i obaveze morala najniže definicije

204

»humanizma«. Koje obaveze onda preostaju? Preostaju oba­ veze puke samilosti. Ipak, neophodno je ozbiljno razmotriti os­ novanost takve samilosti, jer je njen predmet ne neka neznatna manjina, već upravo ogromna većina koja preti da svojim pro­ padanjem za sobom povuče i svaku mogućnost ispravljanja ljudske vrste. Kao što primećuje Norbert Wiener, »kad su ljudske ličnosti organizovane u sisteme koji ih koriste ne po njihovoj punoj sposobnosti odgovornih ljudskih bića, već kao zupčanike, poluge i veze, nema velikog značaja činjenica da je njihova materija stvorena od krvi i mesa. Ono što je upo­ trebij eno kao element u jednoj mašini — jeste element ma­ šine. Vreme je na izmaku i čas izbora između dobra i zla veo­ ma je blizak.«

205

KRIZA U studiji Primat intelekta u industrijskom društvu budu­ ćnosti japanski futurolog Naboru Makino tvrdi da će osma decenija našeg veka biti period velike i odlučne »tranzicije« ka »intelektu« kao novom, osnovnom »energetskom izvoru« i težištu tehnološkog univerzuma, i ka »pluralističkom društvu« kao posledici te promene. Dakle, osma decenija je prelazni period između dva doba, dva tipa tehnologije i društva. U pri­ log svoje tvrdnje Makino navodi i rezultate ankete koju je u prvoj godini osme decenije sprovela revija »Asahi Shimbun« među vodećim naučnicima i poslovnim ljudima Japana. Na pitanje ankete »koja će reč simbolizovati osmu deceniju« naj­ češće je odgovoreno: »promena« (62 puta), »nestabilnost« (36) i »diskontinuitet« (27). Makino zaključuje da »promena«, »ne­ stabilnost« i »diskontinuitet« ukazuju na »izraziti karakter tranzicije, koji odlikuje osmu deceniju«. Drugim rečima, Ma­ kino sa učesnicima ankete hoće da kaže da će osmu deceniju karakterisati »kriza« kao opšti sinonim svih pomenutih »sim­ bola«. Period »krize« je gori od prethodnog doba, ali je ne­ ophodan kao »prelaz« u novo doba gde će uslovi života biti bolji od svih prethodnih. U navedenom slučaju nalazimo se pred upravo opštim mestom osećanja istorijskog vremena modernog čoveka koji svo­ ju sadašnjost smatra obavezno kriznim periodom, gorim od prethodnog, ali se teši da će uslediti najbolje, »rajsko« doba.

206

Naime, da je pomenuta anketa bila izvedena u svim prethod­ nim decenij ama modernog doba, rezultati ne bi bili bitno ra­ zličiti, jer je moderni čovek svaku »sadašnju« deceniju sma­ trao prelomnim periodom istorije. Ipak, takvo opažanje, vodi izvesnoj relativizaciji značenja krize i nivelaciji kvalitativnih i Tšvanffiativnffi' razlika njenih posebnih sadržaja. U pitanju je opasnost da se shvatanjem krize kao trajnog osećanja »sadašnosti« obezvredi značaj tog alarma i tako uspava budnost čoveka pred situacijama realnih kriza koje mogu dovesti do katastrofe. Potom, u principu, trajno osećanje krize ne isklju­ čuje mogućnost da je u pitanju kontinuirani proces regresije ljudskih vrednosti. U takvom slučaju kontinuitet krize treba shvatiti kao niz stepenika koji vode sve niže i niže, ka samom dnu katastrofe. Takva pitanja iziskuju razmatranje značenja i značaja krize upravo u kontekstu istorijskog kontinuuma. Pre svega, mi u tom kontinuumu istorije novog doba opa­ žamo proces sekularizacije hrišćanskog koncepta krize kao imanentnosti kojoj se pruža uteha obećanjem eshatološkoteleološkog spasa. Hrišćanski koncept linearne istorije i te­ leologije podrazumeva ideologizaciju krize kao neodvojivog dela velikog »plana«. Tako je niz generacija u istoriji novog doba osećao svoju sadašnjost kao »prelomni moment« istori­ je, kao veliku krizu koja prethodi ispunjenju velikih obećanja hrišćanskog otkrovenja. Postavši hrišćanskim vaspitanjem, neodvojivi deo psihe evropskog čoveka, koncept krize je u sekularizovanom značenju trajao i traje duže od drugih sugestija svojih žreca, jer je i koncept linearne istorije opstao kao oblik opšteg i profanog verovanja. Prošli vek karakteriše objava smrti (hrišćanskog) Boga i pojava masovnog osećanja sekularizovane krize. Tada pesnik Mathew Arnold u Stanzas from the granđe Chartreuse ispoveda opšti »svetski bol« krize svoje generacije: »Lutajući između dva sveta, jednog umrlog, drugog još nesposobnog da se rodi; možda će u budućnosti niknuti novi život, sretniji od našeg, mudriji, bez strogosti, radosniji, bez prostote. Nek što pre dođe . . . ali, u očekivanju, pustite me da plačem.« Međutim, već u istom dobu drugi du­ hovi taj bol osećaju ne kao posledicu krize već kao znak po­ četka velike katastrofe, te Edmund Burke objavljuje kraj »vi­

207

teškog doba« kao kraj Evrope: »Doba viteštva je prošlo, zamenjeno ovim dobom sofista, ekonomista i račundžija; slava Evrope je zauvek ugašena.« Oswald Spengler vidi katastrofu civilizacije kao posledicu i sumraka ruralne kulture te rađa­ nja industrijskog doba, sa njegovim iskorenjenim masama: »Umesto ljudi vernih tradiciji, rođenih i odraslih na zemlji, mi danas imamo novu vrstu nomada koji se stalno koaguliraju u bezoblične mase, bez tradicije, bez religije, bez ideala, apsolutno bez imaginacije, prepredene i neproduktivne, prezirući seljaka a naročito najviši izraz ruralne civilizacije: pošte­ nog domaćina. Sve to nagoveštava konačni sumrak civiliza­ cije.« Ipak, između koncepta krize i koncepta katastrofe postoje izvesne kvantitativne razlike: osećanje krize je masovno, a osećanje aktualnosti ili neminovnosti katastrofe privilegija je patnje usamljenih pojedinaca ili manjina. U Social Philosophies in an Age of Crisis Sorokin razmatra krizu kao »bolnu situaciju tranzicije«, te X X vek definiše kao »period najveće krize, jednu katastrofalnu tranziciju ka novoj kulturi«, a Frank Kermode dodaje da »taj izraz, kriza, danas izaziva isto iznenađenje kao i teorija da je zemlja okrugla«. Ipak, Kermo­ de nastoji da relativizuje značenje krize kao trajno osećanje čoveka, koje potiče iz sprega koncepta »početka i kraja« svega i osećanja da je »početak« nedostižan, jer je iversibilan, a »kraj« relativno nedostupan i udaljen. Takvo nastojanje analitičke misli da otkrije trajne po­ kretače mehanizma osećanja krize karakteriše potpuno besmi­ slena ideja da uspeh opovrgava realnost krize kao da, na primer, uspešno objašnjenje mehanizma koji u čoveku izaziva osećanje bola podrazumeva negaciju realnosti bolesti. Pod uslovom da je Kermodeova analiza tačna, njegov »uzrok« ose­ ćanja krize ne može biti drugo do samo jedna od povoljnih okolnosti za osećanje realnosti krize. Jasno je da se i u tom slučaju nalazimo pred primerom intelektualne samoobmane, čiji je cilj obezvređivanje značaja i značenja realne krize, jer priznanje takve realnosti ugrožava veru u temelje sopstvenih vrednosti, vrednosti moderne kulture. Drugi izraz tog straha od suočavanja s realnošću krize moderne kulture i civilizaci­ 208

je srećemo u svim spekulativnim relativizacijama vremena, od »atemporalnosti« modernog romana do filosofije Johna Deweyja koji realnu egzistenciju definiše kao »egzistenciju isto­ rije u njenoj potpunosti«, do »imaginarnog muzeja« Andrea Malrauxa koji, mehaničkim mešanjem kultura, prostornih i vremenskih udaljenosti, hoće da »sadašnjost« stopi u ono ezoterijsko Jedinstvo. U ovim poslednjim primerima očigledan je napor da se osećanje krize moderne kulture i sopstvene »sa­ dašnjosti« potre širenjem definicije modernog čoveka kao gra­ đanina svih prostora i vremena, kome, shodno definiciji, pri­ padaju trezori svih kultura, i po cenu opšteg promiskuiteta ili nivelacije vrednosti. U pitanju je samo otmenije izdanje poznatog patenta svih trgovačkih kultura koje su prazninu svojih trgova ispunjavale plenom pljačke tuđih vrednosti. Tu se kupuje ili otima sve ono što se u svim zdravim kulturama stvaralačkim pregnućem zavređuje ili zaslužuje. U tom nizu pokušaja prikrivanja realnosti krize Nicola Abbagnano pruža karakterističan primer »semantičkog« maskiranja: »Otkad se uvela reč 'kriza' (od Saint Simona) u učeni jezik, čovečanstvo se stalno oseća (s pravom) u krizi. Prema tome, ta reč ne može služiti za označavanje jednog istorijskog razdoblja više nego drugog, nego, u najboljem slučaju, za ozna­ čavanje neke situacije koja se mora tačno analizovati u njenim elementima.« Takva teza počiva na apsurdnoj pretpostavci da svaka reč, uvek i svuda, podrazumeva identičan kvantitet i/ili kvalitet stvari ili pojava koje označava. Drugim rečima, Abbagnano hoće da nesavršenošću ili relativnošću značenja ozna­ ka, kao što je reč »kriza«, relativizira i sam fenomen koji ista oznaka treba da označi. Kao što reč »svetlost« označava niz kvalitetno i kvantitativno različitih fenomena, od svetlosti sveće do svetlosti Sunca, tako i reč »kriza« obuhvata širok op­ seg manifestacija fenomena. Jasno je da značenje reči »kriza« iz vremena Saint Simona ne može biti primenjeno da bi se označila kriza moderne kul­ ture i civilizacije, jer su u pitanju kvalitativno i kvantitativno različite krize, i stoga takođe različita istorijska razdoblja. Abbagnanov predlog da se ta reč upotrebljava »u najboljem slučaju za označavanje neke situacije« — jeste doslovni poziv

14

SMAK SVETA

209

na zatvaranje očiju pred planetarnim dimenzijama krize; jer je potpuno beznačajan broj situacija za koje možemo reći da nisu krizne. Jasno je da u taj skup nekriznih situacija ne ubra­ jamo negativne situacije, kao što je na primer razvoj sredsta­ va uništenja, koji pokazuje izvanredan prosperitet. Dakle, reći ili pođrazumevati da reč »kriza« u ovom veku znači isto što i u prethodnim dobima, znači zatvarati oči pred nizom bitnih sadržaja moderne kulture i civilizacije, koji čine presedan ili apsolutnu novinu u istoriji ljudske vrste. U odno­ su na sva prethodna doba, moderno doba ima gigantsku pred­ nost u sistematičnosti, brzini, svireposti, efikasnosti i učinku uništenja ljudi. U istoriji čovečanstva nijedna nama poznata civilizacija nije stvorila ništa slično fenomenu »ekološke kri­ ze«, koji danas preti životu čitave planete. Institucije i sred­ stva nuklearnog razaranja, koncentracionih logora, »pranja mozga«, zagađenja zemlje, vode, vazduha, te zabrane mišljenja koja se razlikuju od vladajućih i propisanih — nisu postojali u prethodnim kulturama i civilizacijama, U pogledu semantičke vrednosti reči »kriza« možemo samo priznati da ona više nije podesna da bi označila ili obuhvatila planetarne dimenzije fenomena. Pred užasima do ovog doba nikad viđenim, čovek je, u doslovnom smislu izraza, ostao bez reči. Ili možda njegovu nemoć da stvori odgovarajući izraz za novinu veličine tog užasa izaziva onaj umor koji, po rečima Leslieja Fiedlera, »karakteriše sve pokrete modernog sveta; jedan umor i u odnosu na sam napor da se bude čovek«. Dakle, moguće je sumnjati u realnost krize institucija i vrednost modernog sveta, ali samo zato što je u pitanju ne­ što čemu je bliža oznaka upravo »katastrofa«. Možda moderrii Čovek-.Zapa^a_i-.ne-stoji -pr^L-katasir.Qfoni;. možda. se. _on većnalazi u katastrofi. Ipak, taj moderni čovek otupljenih čula i savesti, u svojoj uspavanosti — nije izuzetak istorije. ^ica-. danima Rimske Imperije trebala su tri veka da shvate da je imperija srušena^-Podanicima Vizantijskog Carstva trebala su skoro dva veka da shvate da je carstvo praktično propalo 1202. Možda i moderni čovek već čitav vek živi u civilizaciji koja ne postoji kao vitalni organizam nego kao puki aktivi-

210

zam agonije rušenja i eksplozija. Ipak, taj niz primera uspavanosti pokazuje izvesni napredak. Konačno, može se opravdano sumnjati u realnost krize i zato što koncept krize podrazumeva izvesni kontinuum, kao prelomna situacija unutar tog kontinuuma, kojoj mogu, ali i ne moraju da uslede promene. Naime, sve indicije sugerišu ideju da će život u postkatastrofičnom dobu biti moguć samo pod uslovom zasnivanja na drugim uporištima, različitim od onih na kojima počiva moderna zapadna kultura i civilizacija u trouglu hriščanstva, kapitalizma i tehnologije. Dakle, kao što uči Hermann Hesse, moderni čovek, čovek »feljtonističkog doba«, živi u periodu između »dva stila života«: »Ima perioda kada se čitava generacija nalazi između dve epohe, između 3va~štlla životaTzbog čega gubi „smisao j asnostL-Svake-_elike. uporišta i čednosti.«

211

MASS MEDIA Već više od dve decenije fenomen mass media ili sredstava masovnih komunikacija jedan je od osnovnih problema neegzaktnih ili »humanističkih« disciplina, kao upravo središnji fenomen moderne, masovne i planetarne kulture. Razlozi pro i contra mass media čine već opšte mesto opšte kulture, te obavešteni čitalac s pravom može očekivati da njegova znanja neće biti značajnije obogaćena uvidom u ovaj pristup tom fenomenu. Ipak, ovaj se pristup razlikuje od ostalih i time što sa stanovišta razmatranja znakova vremena »smaka sveta« sam fenomen interesa za mass media smatra značajnijom po­ javom od fenomena kome se taj interes obraća, premda je tu u pitanju sfera pukih posledica razvoja sredstava masovnih komunikacija. Izgleda da je van spora činjenica »apokaliptičnih« potenci­ jala mass media, koje opažaju čak i pozitivno opredeljeni istraživači, poput Cohen-Seata, u Problemes du Cinema et de Vlnformation Visuelle (Pariz 1961). Uz pomoć socioloških i psiholoških metoda, i jednog elektroencefalograma, Cohen-Seat je ispitao skup emotivnih i psihomotoričnih reakcija mase pri­ malaca komunikacija mass media, kao što su film ili televizija. Podelivši reakcije na nekoliko osnovnih tipova, od potpune kritičke distance i kritičkog suda preko neodgovornog prepu­ štanja i participacije sve do fascinancije i slučajeva hiponoze,

212

Cohen-Seat je utvrdio da je slučaj potpune kritičke distance prava retkost, a da ogromna većina publike osciluje između stanja participacije i fascinancije. Dakle, ispitivanje je nepobitno utvrdilo izvanredno velike moći sugestije u mass media, koje su nezavisne od samog »spoljnog« sadržaja poruka, jer je takođe opšte iskustvo ona hipnotička vezanost pogleda za ekran, čak i u slučajevima gde kritička svest posmatrača potpuno negativno ocenjuje vrednost istog, »spoljnog« sadržaja. Ovo poslednje, opšte iskustvo upućuje na svojstva samih sredstava masovnih komunikacija, kao njihove »unutrašnje« sadržaje i uzroke »hipnoze«, pa zato McLuhan govori da je sam medijum = poruka, odnosno, da strukture medijuma bitno određuju poruke. Otuda »svaka in­ terpretacija društvenih i kulturnih preobražaja nije moguća bez razumevanja načina kojim medijumi deluju kao ambijen­ ti«. Iz prethodnog McLuhan izvodi tezu da su »svi medijumi ekstenzija nekih psihičkih i fizičkih čovekovih sposobnosti«. Drugim rečima, svaka moderna nauka o čoveku, pa i biologija, mora svoj predmet posmatrati kao ljudsku i ekstraljudsku da­ tost, jer čula tog čoveka prevazilaze anatomska ograničenja. Potom, ako je tačno da je medijum = poruka, onda je i bit čoveka ne više u čoveku, već u planetarnoj mreži komunika­ cija. Volumen programa tih komunikacija koje prosečni čo­ vek prati pokazuje iz godine u godinu, stalni kvantitativni rast. Uskoro, čovečanstvo će pred televizorima provoditi hilja­ du milijardi časova godišnje, s perspektivom da u doglednom vremenu aktivni život bude gotovo potpuno zamenjen pasi­ vnom potrošnjom sadržaja masovnih komunikacija. U sredina­ ma relativne razvijenosti sredstava masovnih komunikacija već se primećuje fenomen da masa propušta i one tradicional­ no obeležene prilike za ispol javan je društvenog aktivizma kao što je Nova godina, provodeći to vreme kraj televizijskih ekra­ na u pasivnom praćenju programa »zabave«. Sa našeg stanovišta, sve poznate teorije masovnih komuni­ kacija prave jednu grupnu grešku u perspektivi prilaza, jer svoj predmet ne povezuju s konkretnim modernim čovekom. I u toj sferi ispoljava se slabost, tipična za modernu misao, 213

da ne govori o konkretnom, već da govori o »apstraktnom« čoveku. Za modernu misao taj »apstraktni« čovek je jednak sebi ili zamišljenom modelu u svim prostorima i svim vremenima, kao neka konstanta planete i istorije. Zato moderna misao ne traži uzroke fenomena u ljudskim razlikama ili u unutrašnjim preobražajima čoveka, već u njegovoj okolini, ne primećujući da su njene promene ili novine, najčešće, pre posledice nego uzroci ljudskih preobražaja. Otuda i u našem slučaju moderna »humanistička« misao prepoznaje »apokaliptične« potencijale u snazi ili sugestivnosti dejstva samih mass media, umesto da ih prepozna u slabosti i u povodljivosti modernog čoveka. Neke ljude ni uragani ne mogu srušiti; — druge i obična pro­ maja baca u postelju. Dakle, tamo gde moderna misao vidi uzrok opasnosti, mi vidimo simptome slabosti čoveka, pa osnovni problem nije toliko u kontroli i »pobljšanju« sadrža­ ja mass media, kako to misli na primer Umberto Eco, već u ispravljanju čoveka po meri one integralnosti humanitas koja je sposobna da odoli i većim uslovljavanjima nego što su ti bedni programi panem et circenses. I pred tim modernim circenses stoji onaj Platonov herald koji večno poručuje našim mislima i snovima: »Evo početka novog ciklusa koji donosi smrt ljudskom rodu. Demon neće vas izabrati — vi ćete iza­ brati demona! Krivica je onoga. koji bira. Bog je nevin.« Jasno je da se problem mass media ne bi postavljao da pred njima stoji integralni čovek humanitas, umesto njegove karikature koja se zove moderni čovek. Za integralnog čoveka problem uslovljavanja koja nameće institucija panem et cir­ censes ne postoji, jer on jednostavno i ne dolazi na takva me­ sta. Naime, u njemu živi onaj potpuni kritički sud, ona distan­ ca koja ga čini »zvezdano« udaljenim i nedodirljivim za sva­ ku niskost; on okreće pogled od ništarija, kao što okreće le­ đa prostoti. Verađostojna evropska tradicija humanitas sveđoči da je dovoljan samo jedan svetli pogled njenog čoveka da bi se raspršile sve fantazme noći, dakle i sve fantazme ekrana mass media. Drugim rečima, sa našeg stanovišta, problem mass media je groteskni odraz izopačenja čoveka u modemom društvu. Da

214

bi se ta grotesknost uvidela, dovoljno je problem privesti od­ ređenim optimalnim stanjima evropske kulture i civilizacije, gde na primer McLuhanov aksiom — »medij je poruka« — zvuči kao puka besmislica ili kažnjiva, beslovesna umišljenost onih koji prenose poruke i prekoračuju ovlašćenja: pismono­ še, telali ili skribi nisu ni u snu smeli niti mogli pomisliti da uslovljavaju smisao i sadržaj pisama, edikata ili svetih spisa koje su prenosili. Potom, tada nije postojao ni moderni feno­ men progresivne disocijacije »pisma« i »jezika«, koji prouča­ vaju novi hermeneutičari i strukturalisti, jer je organski homo­ gena misao neumoljivo nametala svoj strogi i neizmenljivi ob­ lik materiji pergamenta ili govoru pred Senatom, pred kenturijom. Samo amorfna, labilna i neodređena misao može omogućiti medijumima da je uslovljavaju. U tom slučaju, u pitanju je puki izraz degeneracije jezika, raspadanja značenja, gubljenja jasnosti i oštrine izražajnosti. Kao što je već primetio De Meistre, za razliku od modernih jezika, antički poka­ zuju neuporedivo viši stupanj esencijalnosti, organičnosti i logičnosti. Da bi se prethodno proverilo, dovoljno je uporediti i najbolje tekstove moderne kulture sa spomenicima kao što su Ilijada i Odiseja, Edda, Rig Veda ili naše narodne pesme. Pred takvim spomenicima, gde reči poput kristala otvaraju pogled ka inteligibilnoj i senzibilnoj realnost, svi najbolji mo­ derni tekstovi izgledaju kao puke gomile reči, reči, reč i . . . ne­ sposobne da upute na drugo do na sebe same. Tamo reči ne­ staju pred evociranim univerzumom boja, slika, ideja, oblika — ovde reči, poput smeća, zatrpavaju svaki smisao. -

v

: W

-

■

•• • -

’ -

- -4 “ -

-V >

-

. • .

, •

----------- - -

■

Konačno, samo u kontekstu moderne civilizacije izgleda razumna i osnovana teza Roberta Vake da će prekid sistema komunikacija izazvati katastrofu kontinentalnih ili planetar­ nih razmera. Ali ta hipoteza izgleda razumna i osnovana samo zato što je moderni čovek postao puki mehanički i najčešće nesvesni izvršilac naloga tog sistema komunikacija, izgubivši unutrašnji princip vrednovanja, odlučivanja i delovanja. Kao Što je već niz primera empirijski pokazao i dokazao, sa pre­ kidom komunikacija moderni čovek doslovno »gubi glavu« i postaje lak plen inferiornih psihizama, očajničkog straha i pa­

- ,

,игг —-—

t

^

,-L

,

____ _______________

_________

___________ ____

215

nike. Bez tih veza sa sredstvima masovnih komunikacija mo­ demi čovek se oseća potpuno izgubljen. U kontekstu drugih civilizacija, kao što je bila rimska, takva hipoteza o uzročnoj vezi prekida komunikacija i katastrofe izgleda bezumna, jer su tamo i branioci najudaljenijih limesa u svakom trenutku i pred svakom pojavom znali šta treba činiti, kako odlučivati i delovati: njihove misli i njihova dela uobličio je i informisao jedan živi unutrašnji princip, genius vrste, koji je organum te civilizacije činio čvršćim Ppovezanijim od najstabilnijh delova moderne cvilizacije povezanih najgušćom mrežom si­ stema komunikacija. Samo se snagom i svetlošću tog unutra­ šnjeg principa, tih nepisanih načela ethnosa i ethosa, može objasniti homogenost jednog sistema prostrtog u toliko veli­ kim dimenzijama prostora, gde su poruke od centra putovale i mesecima. Zato u fenomenu razvoja i zgušnjavan ja te mreže masovnih komunikacija treba videti patološki i veštački pro­ ces bezuspešnog zamenjivanja izgubljenog principa humanitas. McLuhana treba ispraviti i reći da je moderni čovek — ekstenzij a medij uma masovnih komunikacija — jednako povitljiv i besadržajan kao što je nekad bio prazni list pergamenta, otvo­ ren za svaku misao, nesposoban da je uslovi. Da bi bila potpunija slika bede modernog čoveka, slika ko­ ju sugerišu »apokaliptični« potencijali mass media, treba pret­ hodnom dodati i činjenicu da mass media uslovljavaju ne sa­ mo njegovu psihičku strukturu, već i njegovo fizičko ponaša­ nje. U tom pogledu »klasičan« primer predstavlja radioemisija Orsona Wellsa koji je najavio invaziju Marsovaca, izazvavši masovnu paniku i bekstva iz Njujorka, tako da su policajci mesecima tragali za odbeglima po obližnjim planinama, kako bi ih razuverili i vratili u civilizaciju. Banalniji primer pružio je Chicago Department of Water, čikaška uprava vodovoda i kanalizacija; naime, uprava je nedavno primetila da svakog če­ tvrtka, u određeni minut, potrošnja vode neočekivano i naglo raste do kritične tačke nestašice. Ispitivanja su utvrdila da je razlog toj pojavi jedna večernja televizijska serija koja je ima­ la ogromnog uspeha kod publike. U trenutku završetka emisi­ je, svi koji su dotad zadržavali svoje prirodne potrebe odlazili

216

su u kupatila puštajući vodu kao po komandi, što je i izaziva­ lo naglu nestašicu vode. U svetlu prethodnog izlaganja jasno je da svi »humanistič­ ki« lamenti pred mass media greše adresu, jer je za njihove »apokaliptične« potencijale kriva upravo slabost modernog čo­ veka. Potom, šta ta »humanistička« misao može ponuditi kao vrednu alternativu sadržaja mass media? Jedino što ona nudi kao alternativu, to su banalnosti opštih mesta jedne takođe opšte moralistike, sasvim relativne jer je i svaki moral relati­ van, osnivajući se ne na principima, na trajnim načelima, već na ćonsenšus, dakle na promenljivim dogovorima. Konačno, opšta karakteristika te »humanističke« misli jeste ono buržoasko de omnibus dubitandum ili fenomenološka »intencionalnost«, što toj misli uskraćuje i moralnu i praktičnu mogućnost da određuje sadržaje mass media, koji zahtevaju jasne ideje. Osim činjenice da bi ta misao, po načelu doslednosti, morala pre svega da stavi u sumnju svoje kritike prema mass media, prenos tih sumnji i »intencionalnosti« sredstvima masovnih komunikacija može izazvati, kao što i izaziva, neuporedivo štetnije posledice od onih koje uočava ista misao u svojim kontestacijama. Naime, zavisnost modernog čoveka od sredstava masovnih komunikacija uvećala se do kritične razmere« Često taj čovek nije sposoban da misli i deluje bez sugestije mass media: njegova egzistencija zavisi od tih elementarnih zapovesti, te bi unošenje svakog svesnog »ambigviteta«, svake sugesti­ je odlaganja odluke na neodređena vremena introspekcije i analize — moglo imati upravo katastrofalne posledice. Za moder­ nog čoveka realnost i sigurnost u postojanje te realnosti pru­ žaju mass media, te bi unošenje svakog načela sumnje u sred­ stva masovnih komunikacija moglo uništiti i tu posljednju ilu­ ziju, izazvavši upravo onaj prekid komunikacija, kao uzrok ru­ šenja čitavog sistema, kome pripada i »humanistička« misao kao prividna unutrašnja antiteza. To je suština odbojnosti ko­ ju masovna publika ima prema svim »kulturnim« programima mass media: u tim programima čovek mase, čovek »usamlje­ ne gomile«, nesvesno oseća opasnosti i pretnje poslednjim ilu­ zornim uporištima svoje egzistencije; u nihilizmu i cinizmu

217

»intelektualaca« on oseća prezir besnih i osionih prema jadnim ostacima njegove egzistencije, prema iluzijama kič-dobrote i kič-istine. Ako još postoji pravda, onda je ona na strani mase čijim se iluzijama podsmehuju »intelektualci«, jer su prethod­ no istoj masi, nekad organskom narodu, oduzeli dobrotu, lepotu i istinu.

218

MAZOHIZAM Na ogromnom podu gala-sale nekog od velikih hotela Njujorka, Vašingtona ili Los Anđelesa valja se i grči gomila od nekoliko stotina ljudi i žena. Sva ta mahnita, obučena tela is­ puštaju u sav glas urlike i jecaje, histerične smehove i jauke, krike i arlaukanja. Neki ispuštaju iz sebe i mokraću, izmet, mnogi povraćaju i bljuju, zacenjeni, izbečeni. Za to vreme, u dnu sale, sa uzdignutog postolja, sve to zadovoljno posmatra Jack Rosenberg, alias Erhard, bivši prodavač automobila a da­ nas vođ i osnivač »EST« (»Erhard seminar training«). Na nje­ govu zapovest: »Ustajte!« — iscrpljena i oznojena gomila us­ taje, dahćući, teturajući se, u potrazi za slobodnim mestima, ka stolicama poredanim uza zidove sale. Jack Rosenberg na­ stavlja svoju rutinsku »liturgiju« nove »psihoterapije«: »Gov­ nari! Majmuni! Budale! Imbecili! Crvi!« Ovaj seminar nove »psihoterapije« traje osamnaest časova, obično tokom vikenda, i održava se u gotovo svim većim ame­ ričkim gradovima i metropolama. Tehnika »psihoterapije« veo­ ma je jednostavna: svoje pacijente Rosenberg prvo baca na kolena, na pod, te podstiče neku vrstu aseksualne orgije, »te­ lesne slobode«; potom ih diže i psovkama vraća u realnost bede njihove svakodnevne egzistencije. Ali, po reviji »Psychology today«, to je »neverovatna mešavina tehnika da bi se promenila svest o sebi«. Osnovni cilj Rosenbergove terapije jeste da

219

svest pacijenata preobrazi do tačke identifikacije sa crvima. Istina, i pre ulaska u seminar pacijenti se osećaju kao crvi, ništarije, ali to je osećanje uzrok patnji i neuroza, jer se tom crvljem stanju opire »ljudski« ostatak. Rosenberg jednostavno uklanja te »ljudske ostatke te tako njegovi pacijenti postaju srećni i zadovoljni što su crvi, ništarije. Zahvaljujući Rosenbergovoj »psihoterapiji«, njegovi paci­ jenti se osećaju ozareni i srećni kao crvi, ne samo zbog od­ stranjenja svakog »ljudskog« ostatka, već i zbog stečenog uverenja da je crvi je stanje njihove egzistencije posledica ličnih zasluga i slobodnog izbora a ne prinude okolnosti ili ljudskih kriterijuma. Verodostojnost te zamene uzroka crvljeg stanja potvrđuje sam seminar: kao što smo videli, i da bi postao sa­ mo crv, čovek to mora da zasluži mukama i patnjama, suza­ ma i znojem. Svojim pacijentima Rosenberg obećava da će kao crvi steći moć potpunog vladanja sobom. Mora se priznati da Rosenberg govori suštu istinu, jer je neuporedivo lakše ovladati organizmom crva nego čoveka. Ipak, Rosenberg nije zadovoljan samo platonskim manifestacijama preobražaja u crve i ništarije; on od svojih pacijenata zahteva i konkretne dokaze: ovladati sobom znači dovesti na seminar novog paci­ jenta. Nije ni potrebno reći da ti novi »dokazi« uvećavaju već milionski Rosenbergov kapital. Po zadovoljnom pisanju lista radical-chic Amerike, »Village Voice« ti »dokazi« čine »vojnike nove armije«. Za generaciju Amerikanaca koja je stvorila prin­ cip života od načela ’to do one s own thing’ ('čini ono što ho­ ćeš’) — to je jedna do tog stepena šokantna terapija da zaista može izazvati velike promene«. Jasno je da ta nada u »velike promene« ima u vidu moguć­ nosti masovne primene načela Rosenbergove »psihoterapije«, jer se u »eliti«, u modernoj kulturi, ta promena već odavno odigrala. U kontekstu moderne kulture Rosenbergova »psiho­ terapija« čini samo mali deo onog zajedničkog činioca te kul­ ture, čije je ime: mazohizam. Potom, originalnost Rosenbergovog doprinosa mazohizmu moderne kulture počiva i na jed­ nostavnosti metoda, kao i na mogućnosti masovne primene. Drugim rečima, Rosenberg pruža širokim masama sredstva ne­ posrednog pristupa slastima mazohizma, koje su bile privile­

220

gija »elita« moderne kulture. Dakle, u pitanju je metod demo­ kratizacije i omasovljenja mazohizma. Konačno, sa našeg sta­ novišta, značaj Rosenbergove »psihoterapije« počiva i na či­ njenici otvorene eksplikacije one escencijalne ili substancijalne promene koju izražava sindrom mazohizma: napuštanje ljud­ skog i regresija ka »crvljem« stanju. U suštini, mazohizam je oblik neprijateljstva prema čoveku, koga sadistički kinji crvIja egzistencija. U širem smislu, mazohizam moderne kulture jeste izraz sadističkog neprijateljstva prema čoveku, te zato Lionel Trilling s pravom definiše modernu kulturu kao »nepri­ jateljsku kulturu«; u Beyond Culture on ispoveda: »Za nas je teško i zamisliti sreću. Mi je osećamo kao neku vrstu izdaje naše svesti o svetu bola, osećamo je politički neumesnom.« Trilling upozorava i na »psihičku činjenicu« da sve veći broj pisaca »odbacuje sreću i traži zadovoljstvo u nesreći«. Tako u romanu Charley is ту darling Јоусе Сагу opisuje grupu dečaka koja se zabavlja rušeći neku lepu zgradu. U pred­ govoru pisac objašnjava da takvi slučajevi nisu retki u stvar­ nosti i dodaje da ih »uzrokuje i bes protiv lepote i dostojan­ stva — bes onih koji za lepotom i dostojanstvom nikad nisu osetili potrebu«. Tako moderna kultura odgovara potvrdno na ono nekad čudno pitanje pesnika Shelleyja: »Hoće li ikad biti moguće oduševljavati se sopstvenom nakaznošću?« Tako se is­ punjava i davno obećanje nadrealista: »Mi smo defetisti Evro­ pe. Pre svega, uništićemo civilizaciju koja vam je draga« (La revolution surrealiste, br. 4, Pariz 1926). Po Nadeauu, nadrealisti su smatrali da »lepotu, dobru umetnost, poslednji rezul­ tat logike — treba uništiti. Za svoju ljubav oni su tražili i si­ stematski gajili očajanje, kao izuzetnu vrednost«, a »markiz de Sade je glavna figura njihovog panteona«. Istina, Andre Breton je u pravu kada kaže da je »izvesno očajanje nasleđe oz­ biljnih duhova«; ali, očajanje koje se kao »izuzetna vrednost traži i sistematski gaji« — nije nasleđe ozbiljnih duhova već puka praksa mazohizma. Možemo zaključiti da Rosenberg naziva svoje pacijente »cr­ vima«, jer verovatno smatra da oni ne zaslužuju ime čoveka. Čovek zaslužuje svoje ime samo onda kada je veran ili nasto­ ji da bude veran svojoj idealnoj suštini, svom originalnom for­

221

mativnom principu i njegovom cilju. U ovoj areni univerzuma veoma su retki primeri savršene podudarnosti pečata forma­ tivnog principa i njegovog ljudskog odraza, te je supremni za­ datak ljudskog agona upravo odbijanje tog nesavršenstva od­ raza, naporom da se ono prevaziđe. To je smisao one drevne vrline istinitosti, jer se po magistralnoj definiciji Tommasa d'Aquina za neku stvar kaže da je istinita samo onda kada ona doseže ili ispunjava cilj kome je upućena. Istovremeno, to je i smisao onog drevnog obećanja čoveka da će se »popra­ viti,« da će snagom svojih misli i dela prevazići sva ograničenja svoje nesavršenosti, te sebe učiniti bližim formativnom prin­ cipu lepote, dobra i istine. U svetlu prethodnog učenja postaje potpuno jasan smisao borbe moderne umetnosti i kulture protiv granica u ime slo­ bode od svih granica. Naime, tu se ruše granice nesavršenstva, ne da bi bile prevaziđene usponom ka formativnom principu na koji upućuju, već da bi tako srušene otvorile onu egzisten­ cijalnu prazninu gdje nestaje svaki cilj i smisao. Te granice, pozivajući čoveka da ih prevaziđe, ka višim oblicima sebe, u pasivnom čoveku izazivaju krize savesti. Uklonivši granice, na­ pustivši čoveka, moderni čovek se spasao od te krize, egzisti­ rajući u samozadovoljstvu svojim novim, crvljim oblikom. Me­ taforično, crv zauzima poslednji, najniži stupanj u hijerarhiji oblika prirode; iza njega nema nižih — eto razloga sreće Rosenbergovih pacijenata, oslobođenih straha od pada, jer se na­ laze na krajnjem dnu ambisa. Ipak, u toj praznini dna ljudsko­ sti i odsutnosti formativnog principa i dalje traju, možda po inerciji, agonični pokreti drevnih agona, ali cilj neprijateljstva tih pokreta nije više sve neljudsko, već sve ljudsko što se tu ukazuje kao neuništeni ostatak. U borbi protiv poslednjih os­ tataka ljudskog moderni čovek nalazi zadovoljstvo kome pre pristaje ime sadizam nego mazohizam, jer je on upravo na­ pustio čoveka. Suštinski smisao slobode kojoj teži moderni čovek jeste upravo sloboda od čoveka, od poslednjih ostataka ljudskosti. Ti ostaci izazivaju krize savesti jer opominju na misije i dužnosti, dužnosti i odgovornosti koje je moderni čo­ vek izdao, izgubivši stvaralačke snage. Kvantitativno obilje agoničnog aktivizma modeme kulture i umetnosti ima za cilj

222

da prikrije gubitak kvaliteta i energije stvaralaštva, te da uni­ šti ostatke ljudskog koji odaju meru katastrofe. Uzalud. I u tom predelu istorije potvrđuje se pravilo sloma svih civiliza­ cija, koje Arnold Toyhbee definiše kao »nedostatak stvaralač­ ke snage u manjini, kome odgovara nedostatak mimesis veći­ ne, te gubitak jedinstva društvenog tela«.

223

METROPOLE Po pravilu istorijskog iskustva, kraj velikih civilizacija obeležen je naglim rastom metropola do kritičnih limita prenase­ ljenosti i promiskuiteta, da zatim nastupe nagle dekadencije, rušenja i nestajanja tih »kamenih kolosa« pod peskom vreme­ na i zaborava. Karl Магх bi se mogao složiti sa Spenglerom da je »svetska istorija — istorija grada«. Mi smatramo da je neo­ pravdano ostala neprimećena ona uloga koju je Магх video u instituciji grada kao odlučnog momenta u razvoju proizvodnih odnosa. Otuda je i u osnovnim marksističkim analizama no­ vih oblika kapitalizma izostalo razumevanje značaja funkcije grada za razvoj i/ili raspad tih oblika. U pogledu značaja ulo­ ge grada Магх je bio veoma jasan i jezgrovit: »Istorija drevne klasike jeste istorija grada, ali grada osnovanog na zemljoposjedništvu i poljoprivredi; azijska istorija je neka vrsta neizdiferenciranog jedinstva grada i sela; germanski period sred­ njeg veka počinje od sela, kao sedišta istorije, te je kasniji razvoj u znaku sukoba grada i sela; moderna istorija je urba­ nizacija sela, a ne, kao u antičkom dobu, ruralizacija grada«. Početak pada svih velikih civilizacija Spengler vidi u napu­ štenim provincijskim gradovima, a kraj u metropolama koje su i neposredni uzročnici procesa involucije. Metropole »srozavaju ostatak sveta na puke provincije, čiji je zadatak da hra­ ne te metropole«. Drugim rečima, metropole su neka vrsta ko­

224

losalnih parazita koji patološki rastu crpeći sve vitalne ener­ gije civilizacije. Pad metropola jeste znak iscrpljenosti tih ener­ gija. Na kraju, bedni ostaci stanovništva »žive između kamenih та за ne drugačije od čovečanstva kamenog doba«. Dakle, pojava metropola na horizontima istorije jeste ne samo znak, već i osnovni, materijalni uzrok kraja civilizacija. Prethodnu misao potvrđuje i činjenica da su se gotovo sve me­ tropole u istoriji čovečanstva srušile, ne pod udarcima spoljnih neprijatelja već pod udarcima sopstvenih samoubilačkih procesa raspadanja i stihija haosa, imanentnih razvoju tih »ka­ menih kolosa« hibrisa. Mircea Eliade ukazuje na primer ur­ bane civilizacije Indije, sa metropolama čija su veličina i luk­ suz dostojni modernih metropola; ta civilizacija bila je već u agoniji i pre dolaska vedskih osvajača koji su doneli »seulement le coup de grace«. Na drugoj strani planete, i u drugom vremenu osvajanja, mnogi gradovi prekolumbijskih civilizaci­ ja bili su prazni i pusti, i pre dolaska Corteza i njegovih conquistadores. Na kraju svoje imperije Rim je naseljavao više od tri miliona ljudi jedne international crowd. Bojeći se najezde varvara, poslednji imperatori gradili su kiklopske zidine oko Rima. Uzalud. Uzalud, jer niko nije napao te zidine koje su i do današnjeg dana sačuvale celovitost, svedočeći o velikoj za­ bludi, jer je sam Rim bio sebi najveći neprijatelj. Već u petom veku nove ere Rim naseljava desetak hiljada ljudi koji žive zaista životom »kamenog doba«, te sve do modernog doba taj »sveti grad« nije imao više od sto hiljada duša bednih senki antičke slave. Ipak, patološki odnos urbanog prema ruralnom, metropo­ le prema provinciji, ne možemo prihvatiti kao jedini uzrok sloma civilizacije. Skloni smo da vrednujemo kao izuzetno zna­ čajan simptom ono »mešanje jezika« o kome govori biblijska legenda, kao o uzroku propasti Vavilona. K tom »mešanju je­ zika« i promiskuitetu gubi se ona originalna etnička i etička energija koja daje čvrstinu temeljima svake institucije, ili se gubi ona unutrašnja diferencijacija koja je osnovni uslov ži­ vota svakog složenog organizma. »Mešanje jezika«, kao uzrok propasti jednog urbanog kompleksa, jeste samo drugo ime drugog zakona termodinamike, dakle zakona »toplotne smrti« 15

SMAK SVETA

225

usled izjednačenja temperature svih molekula datog fizičkog sistema. Metropole su i mikromodeli realizacije one svemirske tenzije o kojoj govori Gibbsova teorija, tenzije ka najvećoj verovatnoći svemira, dakle ka haosu. I zato nije slučajno da su raspadi drevnih i modernih metropola u znaku »haosa« i opšteg osećanja ugroženosti puke fizičke egzistencije. Prethodno izlaganje je samo nagovestilo neke od repera iz­ među kojih treba posmatrati uspon i pad modernih metropo­ la, kao znak i uzrok poslednjeg perioda sloma moderne kultu­ re i civilizacije. Na početku tog perioda Hermann Broch opa­ ža: »Od vremena pada Rimske Imperije izgledalo je da su me­ tropole zauvek nestale, ali one se sada ponovo dižu.« Na kra­ ju tog perioda, danas, stanovništvo velikih metropola kao što su Njujork ili Pariz već počinje da napušta te prostore haosa i opasnosti. U The City in History Lewis Mumford govori da moderni građanin živi »u ambijentu koji ga svakog trenutka uništava. Ni najsiromašniji divljak kamenog doba nije živeo u tako bednim i obeshrabrujućim skupinama«. Sindromi raspada modernih metropola asociraju analogne pojave u drevnim metropolama. Tako Iuvenal ovim rečima svedoči o životu u Rimu kraja prvog veka nove ere: »Bolje je živeti tamo gde nema požara, pretnji i noćnih užasa. Bio bih glup i neoprezan ako bih noću izlazio na večeru a da prethod­ no nisam potpisao testament.« Takvu ispovest mogao bi da potpiše i svaki stanovnik modernih metropola, poput Njujorka, o kome ovim rečima svedoči Donald Klopfer: »Radost je nestala. Život je postao tmuran, ponekad i tragičan. Svaki dan idem peške u kancelariju, ali ono što je nekad bila prijatna i higijenska šetnja, sad je postalo pravo ratno bojište. Nekad davno, sa svojom ženom, rado sam šetao posle večere Petom avenijom, do parka. Povremeno pokušavamo da obnovimo staru naviku, ali se ubrzo trkom vraćamo kući, prestravljeni mračnim kreaturama koje se vide naokolo. Njujork je uvek bio opasan grad, ali samo noću i to u dalekim i ozloglašenim kvartovima. Danas je svuda opasan. Osim toga, svakim da­ nom rastu svakodnevni mali i veliki problemi: prljavština, prostakluk, zagađenje vazduha.« Još gore mišljenje o Njujorku ima upravo administracija te metropole, koja je svojevre­

226

meno izdala priručnik za turiste sa sledećim naslovom: »Do­ bro došli u grad straha. Priručnik za opstanak.« Osnovni saveti: ni po koju cenu ne izlaziti posle osamnaest časova i ne kretati se peške. O užasima druge metropole, koja se zove Pariz, već je tri­ desetih godina ovog veka svedočio Ferdinand Celine: »Najnezdraviji grad na svetu, najusandučeniji, najzbijeniji, najzagađeniji, najzabačeniji, nepopravljiv — to je Pariz na svojim sramnim brdima. To je ćorsokak zatvoren u kloaki, koji kipti od mrcina, od miliona nužnika, od vodopada izliva i gorućeg petroleja, to je utakmica truljenja, jedna fiziološka katastro­ fa, očuvana, puna entuzijazma. . . Ono što je tu neophodno, to svakako nije 'Urbanizam'! Tu treba totalni kraj 'Urbaniz­ ma'. Periferije ne treba preuređivati, treba ih izrovati, uniš­ titi. Periferija je pojas zaraze, ona štiti i čuva sva truljenja grada. Sozial! Sozial! Lako je to reći! Ali pre svega, sozial, to je pitanje čistog vazduha i krvnih zrnaca.« Ali istorija gnuša­ nja pred tom metropolom je duža: preciznije, potiče iz sred­ njeg veka kada je Saint Bernard video u Parizu »nove Babilonije« a Pierre de Celle — «mrežu poroka, klopku zla«. Ipak, u istom dobu, po svedočenju Jacquesa le Goffa, Pariz je za laičke intelektualce bio »raj na zemlji, ruža sveta, balzam uni­ verzuma«. Uprkos svoj očevidnosti naglog pogoršanja kvaliteta živo­ ta u modernim metropolama-nekropolama, uprkos njihovom haosu i užasu, propadanju i raspadanju, ti čelični, stakleni i betonski kolosi što čuvaju »entuzijazam utakmice truljenja« i »fiziološke katastrofe« — imaju i svoje vernike, odane do smrti. Pre svega, to je upravo većina stanovništva metropola, koja nastoji da u njima opstane po svaku cenu. To je jedna International crowd, poput vavilonske, usamljena gomila la­ bilnih i debilnih kreatura, bez korena i tradicije, degenerisanih potomaka onih ratara i beskućnika koje je prinuda indu­ strijalizacije, lihve i nameta izgnala iz sela ka građovima-spavaonicama proletarijata. Ta gomila modernih zapadnih me­ tropola toliko je izopačena i trajno zatrovana tipom gradskog života da je takođe trajno onesposobljena za neku drugu i povoljniju alternativu života. Ta gomila parazita i najamni­

227

ka, bačena na zemlju ili u divlju prirodu, ne bi uspela opstati nijedan dan radom svojih mišica i misli: za njih, grad je užasna, ali jedina alternativa. Potom, vernici metropola su i njihove »elite« koje sado-mazohistički uživaju u smradu tog promiskuiteta i hibridnosti, ozareni onom Zollinom »radošću da smrde«. Arhitekti te »elite«, poput Paola Solerija, sanjaju o metropolama još većeg stupnja zgusnutosti, gde će petnaest miliona ljudi živeti na sto dvadeset kvadratnih kilometara prostora. Paolo Soleri otvoreno priznaje da je inspirativni ideal njegove utopije — termitski život: »Po svojoj prirodi, ljudi su skloni žalopojkama. Ali, ja sam optimista. Kad-tad, ljudi će naučiti da žive kao pčele u košnici ili kao mravi u mravinjaku.« Soleri verovatno nikad nije čuo za pesnika Johna Donea, jer pripada onoj prošlosti koju američki radicalschic zabranjuju u ime »novog«; ipak, on samo potvrđuje dru­ gi deo čuvene Donneove propozicije: »Budi više od čoveka jer ćeš, u protivnom, biti manji od mrava.« Na drugoj strani Atlantika akcije i projekti britanske gru­ pe arhitekata »Archigram« ciljaju da sruše poslednje ostatke ruralnog i patrijarhalnog sveta, u koje unose »trojanske ko­ nje«, odnosno pokretne cirkuse — simbole metropola. Idealna metropola za ove fanatike veštačkog, urbanog života jeste Las Vegas: »Las Vegas pokazuje kako se može stvoriti čudes­ ni ambijent sa prostom upotrebom električne struje. Svetlosti kombinovane sa filmskim projekcijama mogu da preobraze svaku pustinju u grad.« U ovom slučaju, »pustinja« to je ru­ ralna priroda: inverzija značenja termina veoma je simptomatična za inverziju vrednosti u urbanoj forma mentis. Ove naznake ljudskih razlika u odnosu prema instituciji grada ili metropole vode nas do osnovnog principa svakog zamašnijeg razmatranja istorije urbisa. Naime, polazeći od našeg pogleda na svet, opažamo dva osnovna tipa odnosa pre­ ma gradu ili metropoli kao ambijentu života. Prvi tip odnosa je negativan — drugi je pozitivan, te prvi odgovara uranskoj, patrijarhalnoj ili indoevropskoj, a drugi htonskoj, matrijarhalnoj tradiciji juga euroazijskog kontinenta i Mediterana. Veoma je čudno da niko dosad nije primetio ove razlike u tipovima odnosa i njihove osnove u odgovarajućim tipovima 228

kultura ili civilizacija; takođe, veoma je čudno da nije primećena očevidnost lokacija svih drevnih metropola upravo u regionima htonskih i matrijarhalnih civilizacija. Suštinu pozitivnog odnosa prema gradu ili metropoli, u znaku opšteg promiskuiteta, objašnjava upravo htonska reli­ gioznost i matrijarhalna struktura društvenog života. Na dru­ goj strani, odbojnost i gađenje koje oseća uranski i patrijar­ halni čovek pred gradom ili metropolom jesu izrazi njegove solarne religioznosti, potrebe za usamljenošću i nezavisnošću života na sopstvenom »odelu«, u prirodi, gde čvrstina zajed­ nice počiva na energiji tradicije genij usa i duševnoj solidar­ nosti slobodnih ljudi. Uvek kada u istoriju provaljuje elemen­ tarna snaga uranskog čoveka, ona pokazuje i neprijateljstvo prema gradu. Tako je heroj vedske epopeje, bog Indra, ozna­ čen i kao »uništitelj gradova« (parandara), koji je za sobom ostavio ruševine stotina dravidskih gradova. Neprijatelji vedskih heroja označeni su kao dasa, kao bogati stanovnici gra­ dova, koji žive u neznanju, izopačenosti i bedi »potrošačkog društva«, posvećeni kultu penisa. Na drugoj strani kontinen­ ta uranske virilne spiritualnosti, Platon ograničava broj sta­ novnika svoje države-grada na domet jednog ljudskog glasa, a Germani odbijaju da žive u gradovima koje su osvojili, na­ stanjujući se u okolini, poput rimskih patricija koje su samo preke državne dužnosti vodile u Rim. Po Tacitu, taj uranski čovek je i u samim hramovima video »tamnice bogova«. Čitava istorija evropskih gradova obeležena je borbom uranskog i htonskog principa, gde je prvi gradu nalagao red a drugi nered i haos. Haos modernih metropola znak je pobede prave htonske prirode institucije grada, te Lewis Mumford možda nije ni svestan dubine svog opažanja kada govori o »materinskom karakteru gradskog ambijenta«. Ipak, ne po­ slednji od paradoksa istorije jeste činjenica da je ta borba uranskog principa — da gradu nametne strukture svog reda — u stvari održavala život grada, premda su iste strukture protivne njegovoj htonskoj »prirodi«, koja teži haosu, kao idealnom principu. Čudovišna ekspanzija i haotizacija sadr­ žaja modernih metropola pokazuju da je ta težnja pobedila i srušila sve prepreke reda, oslobodivši svoju pravu »prirodu«. 229

No, opet paradoksalno, to oslobađanje unutrašnjih potencija­ la grada vodi, preko metropola, sopstvenoj negaciji, agoniji i smrti. Jasno je da agoniju modernih metropola treba posmatrati i kao izraz patološkog razvoja sistema lihve i monopola pseu­ dokapitala, ali i taj uzrok ulazi u kontekst htonske kulture i civilizacije kao bitni element struktura njenog društvenog ži­ vota. Naime, troškovi održanja i onih najnižih uslova života modernih metropola daleko prevazilaze finansijska sredstva njihovih administracija, koje se prezadužuju, prepuštene na milost i nemilost bankarskog sistema. Za bankarski sistem lihve moderne metropole su izuzetno povoljan posao, jer ih hronično siromaštvo prinuđuje da prihvataju kredite i pod najnepovoljnijim uslovima, i uz najveće interese; osim toga, taj sistem lihve je uvek siguran da će naplatiti sva dugovanja i interese metropola koje od bankrotstva spasavaju njihove državne administracije, verujući u iluziju da ugled države za­ visi od ugleda metropola. Tako se i na tom planu finansijskog poslovanja primećuje ona pojava na koju je upozorio Spen­ gler: metropole parazitski crpe dobra provincija, celine drža­ ve. Samo u Njujorku, pored metaforičnih parazita, danas živi više od milion i po nezaposlenih, čije egzistencije obezbeđuje socijalna pomoć. Uskratiti tu pomoć znači stvoriti milion i po buntovnika koji bi dokrajčili rušenje metropole.

230

MULTINACIONALNE KOMPANIJE Kapitalistički sistem druge polovine veka karakteriše po­ java multinacionalnih kompanija, pravih dinosaurusa privre­ de, usavršenih oblika monopolističkog kapitala koji je tu po­ primio i horizontalne, planetarne dimenzije, vezavši za sebe avangardnu tehnologiju i njenu ideologiju, kao sredstvo naj­ dublje i najšire penetracije i ekspanzije. Danas aktivnost mul­ tinacionalnih kompanija obuhvata već osminu ukupnog volu­ mena svetskih privrednih procesa, a eksponencijalna linija te aktivnosti pokazuje da će krajem ove decenije ta osmina po­ rasti do četvrtine. Ako se ima u vidu da već danas aktivnost multinacionalnih kompanija nanosi velike štete privredama Evrope i zemalja u razvoju, kao novi i savršeniji oblik kolo­ nijalizma, izložene perspektive rasta poprimaju katastrofični smisao. Na žalost, u Evropi, kao i u zemljama u razvoju, svest o opasnostima koje donosi ekspanzija multinacionalnih kompa­ nija jeste »privilegija« usamljenih manjina prosvećenih. Po­ tom, i ta svest odaje samo delimično poznavanje fenomena, ne prodirući do samih »idealnih« uporišta prakse i ideologije multinacionalnih kompanija. Ostala većina prosvećenih ili ne poznaje fenomen ili je fascinirana retorikom zapadnih ekono­ mista u službi tog fenomena multinacionalnih kompanija. Ta­ ko poznati ekonomista Kindelberger govori o multinacional­

231

nim kompanijama i instituciji eurodolara kao o nekoj mani budućnosti sveta, osnivajući svoje nade ili obećanja na nedo­ kazanom aksiomu da je internacionalizacija privrede jednaka progresu blagostanja. Kao na jednu od osnovnih pozitivnih posledica razvoja multinacionalnih kompanija Kindelberger ukazuje na procese evropske privredne integracije; taj argu­ ment je osnovan isto toliko koliko bi bila osnovana tvrdnja da je drugi svetski rat bio pozitivna pojava jer je izazvao raz­ voj kibernetike i moderne biologije. Naime, osim što su uglav­ nom bezuspešni i daleko ispod minimuma neophodnosti, pro­ cesi evropske privredne integracije izrazi su očajničkih samoodbrambenih pokušaja odgovora na »američki izazov«, na kolonizaciju Evrope od pseudokapitala, eurodolara i multi­ nacionalnih kompanija. Tim procesima integracije evropske privrede nastoje da prevaziđu interevropske granice i kontra­ dikcije, koje su za ekspanziju multinacionalnih kompanija prava mana, odnosno, rečeno ekonomskom terminologijom: pravi winđfall. To nastojanje zapadnih ekonomista da prikriju istinske sadržaje svojih poslodavaca, multinacionalnih kompanija, pre­ poznaje se već i u samom imenu tog novog oblika monopolističkog kapitala. Naime, termin »multinacionalna kompanija« sugeriše jedan oblik udruživanja nacionalno različitih privred­ nih organizacija, koje u toj kompaniji imaju relativno jedna­ ka prava i odgovornosti. U stvari, pravo ime tih kompanija trebalo bi da bude »transnacionalne kompanije«, jer je njihov cilj da izbegnu, prevaziđu i čak iskoriste zaštitne limite na­ cionalnih privreda, te da kao strani kapital iskoriste i čak pot­ puno iscrpu njihova investiciona sredstva, na štetu domaćih privrednih organizacija. Kao što je već Jean-Jacques Servan-Schreiber pokazao, jedan dolar multinacionalnih kompanija vezuje za sebe, kao raspoloživi kapital, devet dolara evropskih privreda, u vidu fiskalnih olakšica, državnih ili privatnih kre­ dita. Raspolažući tako ogromnim volumenom kapitala, multi­ nacionalne kompanije monopolizuju i avangardnu tehnologi­ ju, pojavljujući se pred nacionalnim društvima kao nedosti­ žan takmac. Pred alternativom bankrota ili prihvatanja ponu­ da vezivanja za multinacionalne kompanije, nacionalna dru­

232

štva najčešće prihvataju ponude, u smislu »integracije«, kao otmenog imena potčinjenosti milosti ili nemilosti, volji ili zlovolji magnata Wal[:jStreeta. Prodajući nacionalna društva multinacionalnim kompanijama, njihovi vlasnici prodaju i opšte privredne interese, nezavisnost i suverenitet svojih dr­ žava. Tako je proces ekspanzije multinacionalnih kompanija usmeren novom obliku kolonijalizma i determinacije koja nije samo ekonomskog, već i kulturnog, društvenog i politič­ kog karaktera. --

- ......

•

..

- ....... .

-

-

-

•• • -

Zagovornici interesa multinacionalnih kompanija objašnja­ vaju njihovu genezu kao izraz tehnološkog progresa, što pod­ razumeva stav da je svaka borba protiv tih dinosaurusa upe­ rena protiv napretka. U principu, takvoj demagogiji treba suprotstaviti kao argument prostu činjenicu da tehnološki progres ne mora da podrazumeva i napredak uslova ljudskog života. Stvarnost ekološke krize ili katastrofe svedoči upravo o suprotnoj ideji: da tehnološki progres izaziva degradaciju i involuciju uslova života. Potom, izložena demagogija počiva na velikoj laži: nije tehnološki progres doveo do multinacio­ nalnih kompanija, već je ogromni kapital tih kompanija monopolisao i iskoristio avangardnu tehnologiju kao sredstvo svoje kolonizacije. Konačno, unošenje avangardnih tehnologi­ ja u zemlje u razvoju, posredstvom multinacionalnih kompa­ nija, nije izazvalo tehnološki razvoj tih zemalja. Ta avangardna tehnologija pojavljuje se i ostaje kao neka enklava, bez pozi­ tivnih posledica. U tom pogledu, sve činjenice pokazuju upra­ vo negativne posledice prisustva enklave avangardne tehno­ logije, od ugrožavanja ekološke ravnoteže do degradacije po­ stojećih i tradicionalnih oblika tehnologije, i sistema života, koji ostaju bez vredne zamene. Osim toga, u zemljama svojih ekspozitura multinacionalne kompanije privlače visokim nad­ nicama najbolje intelektualne energije, stvarajući iskorenjene elite plaćenika koji svoje interese identifikuju sa interesi­ ma poslodavaca. Te elite, umesto da deluju u pravcu nacio­ nalnih interesa, deluju protiv tih interesa, ne nailazeći na oz­ biljniji otpor, jer je korupcija oduzela nacijama njihove pri­ rodne branioce i vođe','

233

U stvari, multinacionalne kompanije počivaju na ogrom­ noj koncentraciji kapitala i pseudokapitala, kao izraz te kon­ centracije. Drugim rečima, multinacionalne kompanije su teh­ nološke i ideološke, političke i kulturne metastaze ekspanzije lihvarskog bankarskog kapitala. Ta ekspanzija je savršeniji i složeniji oblik onog britanskog, »klasičnog« metoda ekonom­ ske kolonizacije sveta. Svuda gde se pojavljuju, multinacio­ nalne kompanije stvaraju od svojih ekspozitura središnje i bitne entitete privrede, povezujući ostale za sebe mrežom zavisnosti i učena, koja uslovljava celinu privrede. Dakle, taj metod ekspanzije je usavršeni oblik onog britanskog, koji je nacionalnim privredama nametao monokulturne profile, sa nesagledivim posledicama zavisnosti, kako u pogledu ostalih potreba tako i u pogledu tržišnih cena samih proizvoda mo­ nokultura, prepuštenih odlukama londonskih magnata. Svaka »neposlušnost« plaćala se i plaća padom cene proizvoda nje­ ne monokulture na svetskom tržištu, što može da dovede do propasti i najnaprednije privrede. Isti metod sadrži i ratove, kao sredstva zaduživanja, odnosno bogaćenja lihvara i otva­ ranja novih prostora za ekspanziju izloženog ekonomskog po­ retka. U nizu razmatranja sistema eksploatacije koju sprovode multinacionalne kompanije treba istaći i činjenicu da u jie razvijenim zemljama one apsorbuju veći deo nacionalnih in­ vesticionih sredstava. Ta investiciona sredstva nerazvijenih zemalja mahom su krediti dobijeni od svetskog bankarskog sistema, pod veoma nepovoljnim uslovima. Dakle, krug se za­ tvara. Svetski bankarski kartel putem multinacionalnih kom­ panija uzima ono što je dao, a nerazvijenim zemljama ostaje da plaćaju visoke interese na fiktivne kredite. Jeli osnovni cilj multinacionalnih kompanija upravo samo profit? Mislimo da takvo pitanje može dovesti do suštine pro­ blema određenja sadržaja i smisla multinacionalnih kompa­ nija. Niz indicija svedoči da J je bitni cilj multinacionalnih — —■ ° kompanija da poput »trojanskog konja« uđu u nacionalne privrede., Primeri Čilea i Kolumbije pokazuju da multinaciojialne kompanije brane ne toliko svoje profite koliko svoju fizičku prisutnost. Naime, odluka kolumbijske vlade da se w . r. . - --------- ----— и

234

. iiij n i i i n i n

profit multinacionalnih kompanija svedu na minimum koji dovodi u pitanje isplativost njihove prisutnosti — nije iza­ zvala nikakvu nepovoljnu reakciju, za razliku od Čilea gde je reakcija prognala multinacionalne kompanije iz čileanske privrede. ЈГе činjenice ukazuju na jedan nadekonomski ili ekstraekonomski interes i cilj multinacionalnih kompanija. Potom, u kontekstu tih razmatranja, pada u oči i potpuno od­ sustvo konkurencije među samim, multinacionalnim kompanijama, sto je pravi presedan u istoriji kapitalizma. Postoji samo jedno plauzibilno objašnjenje tog presedana: mnoštvo multinacionalnih kompanija nije izraz mnoštva različitih intereSa, već je izraz jedinstvenog interesa. Drugim rečima, to mnoštvo je u stvari jedinstvo. Ako se ima u vidu pseudoezoterijski karakter ideologije koja inspiriše internacionalu pse­ udokapitala, onda je moguće zaključiti da multinacionalne kompanije predstavljaju osnovno sredstvo ostvarenja druge faze plana, faze »coagula«. Dakle, ekspanzija multinacionalnih kompanija ima za cilj da realizuje onaj dolarski novus ordo seculorum koji već otvoreno sanjaju i priželjkuju njegovi ne više okultni magi i magnati. No, i sva najdobronamernija is­ pitivanja tih snova i želja, njihovih tradicija i aktualnosti, vo­ de istom zaključku:_Jaj novi svetski poredak planetarni je mravinjak programirane proizvodnje i potrošnje, u znaku kul­ ta »zlatnog teleta«, ludizma i idiotizma. Ta ideologija mediokritetstva samo je sekularizovani izraz ideologije htonskih asura. "Kao što smo već izložili u eseju Utopija made in USA (»Delo«, decembar 1975), faza »coagula« podrazumeva proces konvergencije »ekstrema« tom multinacionalnom, odnosno transnacionalnom »centru«, za razliku od faze »solve«, koja je podrazumevala stvaranje, izazivanje i podržavanje »ekstre­ ma«, kako bi »centar« mogao da stekne autoritet vrhunskog arbitra i pomiritelja suprotnosti. Dakle, odnos faze »solve« i faze »coagula« jeste odnos centrifugalnih i centripetalnih, eksplozivnih i implozivnih tendencija. Ipak, faza »solve« još traje; još se stvaraju prividne antiteze i suprotni ekstremi koji upućuju jedinstvenom cilju ili »centru«. U pogledu bu­ dućnosti sveta, tu funkciju prividne antiteze imaju »Hudson

.

.f. , • „

•

*

V

.

v;

•

.

•

.

1

.

•

.

•

•

•

1

•

.

1 •

.

•

•

235

Institute«, sa futurolozima kao što je Herman Kahn ili Anthony Wiener, i »Club di Roma«, sa svojim katastrofolozima. Herman Kahn, osnivač »Hudson Institute«, za koga sredstva masovnih komunikacija i sugestije tvrde da ima najveći koe­ ficijent inteligencije (200), proriče rajsku budućnost čovečan­ stva u terminima vrtoglavog i neprekidnog uspona dohotka i odgovarajućeg blagostanja. Energetski izvori planete su iscrpljivi, ali u dalekoj budućnosti koju savremene generacije neće doživeti. Ekološka katastrofa? »Ono što je bitno — od­ govara Kahn — to je volumen proizvodnje. Nešto malo zaga­ đen vazduh ili voda diže stepen smrtnosti za dvadesethiljaditi deo jednog procenta. Ali dizanje nacionalnog dohotka za dva­ deset procenata, to u nekim zemljama znači umanjiti smrt­ nost pedeset, pa i sto puta.« Ambis između razvijenih i ne­ razvijenih, bogatih i siromašnih zemalja je koristan »jer upra­ vo postojanje tog ambisa sa bogatim zemljama privlači siro­ mašne zemlje razvoju«. Razvoj ka toj rajskoj budućnosti veo­ ma je lak: dovoljno je da nerazvijene zemlje otvore sve gra­ nice za ulazak stranog kapitala i njegove metode. Otuda je poslednja Kahnova knjiga, The next 200 years, prava apolo­ gija multinacionalnih kompanija, u kojima on vidi nosioce progresa. Na drugoj strani, katastrofološka vizija »Club di Roma« proriče paklenu budućnost čovečanstva koja izgleda ubedljivija ili verodostojnija od one rajske, jer počiva na empirij­ skoj datosti »sveta-totaliteta činjenica«, a ne na akrobatskim spekulacijama. Ta ozbiljnost i humanistička inspiracija pozi­ va na uzbunu, koje upućuju radovi i studije »Club di Roma«, ulivaju poverenje i u njegove predloge spasonosnih rešenja. U suštini, ti predloži se mogu svesti na jedan svetski organizovan i disciplino van sistem razvoja i kontrole. Jasno je da takvo rešenje zaslužuje izuzetnu pažnju, tim pre što izražava interese čoveka a ne, kao kod Kahnovih rešenja, interese mul­ tinacionalnih kompanija. No isto rešenje neminovno upućuje upravo na multinacionalne kompanije kao nosioce progresa, jer su te kompanije trenutno jedini postojeći svetski organizovan i disciplinovan sistem.

236

Tako i u ovom slučaju, dve ekstremno oprečne vizije bu­ dućnosti koincidiraju u jedinstvenoj sugestiji, koju prva iz­ ražava neposredno i otvoreno, a druga posredno i prikriveno. Rečeno jezikom one ezoterije koja inspiriše i multinacionalne kompanije, ta magija ekstrema potvrđuje zakon »koinciden­ cije suprotnosti«.

237

MUTANTI U Le Matin des magiciens, na kraju putovanja po geogra­ fiji čuda X X veka, Louis Pauwels i Jacques Bergier ulaze u sferu »mita« o mutantu ili o mogućnosti pozitivnog, revolu­ cionarnog preobražaja čoveka, kao posledice neke »greške« pri reprodukciji genetskog kodeksa ili uticaja uslova života u tehnološkom univerzumu, na primer uticaja nuklearne ra­ dijacije. Pauwels i Bergier tačno opažaju da »u našoj tehnič­ koj i naučnoj civilizaciji rađanje tog mita ne može biti bez posebnog značenja i dinamičke vrednosti«. Imajući u vidu njihovu opčinjenost vrednostima i perspektivama te »tehnič­ ke i naučne civilizacije«, možemo zaključiti da i u figuri mu­ tanta treba videti jedan oblik projekcije velikih nada. Ipak, ako se pažljivije ispita, ta evokacija mutanta protivureči pozitivnoj proceni vrednosti sadržaja »tehničke i nauč­ ne civilizacije«. Naime, ako je moderni čovek stvorio jednu zaista uspelu i vrednu civilizaciju koja se nezadrživo razvija ka još svetlijoj budućnosti, zašto je potrebno ili poželjno pre­ obražavati tog čoveka, te snevati o novoj vrsti, o rasi mutan­ ta? Naše pitanje podstiče i sledeći argument Pauwelsa i Bergiera u prilog mogućnosti stvaranja mutanta: »Eksperimenti, koji su u toku, o ponašanju ljudskog organizma u interplanetarnim raketama pokazuju neslućene moći otpornosti čo­ veka. Preživeli iz koncentracionih logora mogli su da mere

238

krajnje mogućnosti odbrane života i da otkrivaju ogromne za­ lihe energije u interakciji između psihičkog i fizičkog života.« Dakle, možemo dopuniti naše pitanje: kakva je to »svetla bu­ dućnost« za koju su neophodne »neslućene moći otpornosti čoveka« i iskustva preživelih iz konclogora, iskustva »kraj­ njih mogućnosti odbrane života«, te »ogromne zalihe energi­ je«? I^n^jnikakve sumnje dajakve.preobražaje čoveka ili mutante može iziskivati samo perspektiva neke veoma mrač­ ne budućnosti, u znaku planetarnog terora i katastrofa. Uočenu protivrečnost mišljenja i stavova karakterišu i ide­ je koje Pauwels i Bergier navode u prilog svojih teza. Tako naučnik sir Ernest Rock Carling izražava nadu u mogućnost i pozitivnih mutacija čoveka pod uticajem nuklearnih radija­ cija i X-zraka: »Možemo se nadati da će u jednom ograniče­ nom brcyu slučajeva takve mutacije izazvati i pozitivne posledice te (stvoriti neko genijalno dete . . . Izjavljujem da će mu­ tacije, koje će nam dati jednog Aristotela, Leonarda da Vincija, Newtona, Pasteura ili Einsteina — uveliko nadoknaditi onih devedeset devet manje srećnih mutacija^.Naime, čovečanstvo je davalo genije i bez pomoći mutacija izazvanih nu­ klearnim radijacijama, te račun Rocka Carlinga izgleda besmislen, tim pre što je cena jednog genija devedeset devet »manje srećnih« degenerika. U tom svetu degenerika i čudo­ višnih plodova nuklearnih radijacija, i funkcija genija izgu­ bila bi svaki smisao, svaku svrhu. Sa stanovišta naših teza o regresivnim procesima moder­ ne kulture veoma je simptomatično da Pauwels i Bergier opi­ suju idealnog mutanta u terminima drevnih metafizičkih dok­ trina preobražaja čoveka; i oni govore o »novom mesu«, o »transformaciji« i ravnodušnosti »iznad dobra i zla« te o »ra­ si čija će misao biti potpuno izmenjena«; to je »rasa koja je sposobna da dominira vremenom i prostorom i da svaku in­ telektualnu operaciju postavi sa one strane beskraja.« Navo­ de Hitlera (»Otkriću vam tajnu: mutacija ljudske rase je po­ čela, postoje nadljudska bića. Novi čovek živi među nama. Video sam novog čoveka! On je neustrašiv i surov. Osetio sam strah pred njim«), ali i Aurobinda Gosha: »Ma koliko to može čudno izgledati, dolazak jedne nove ljudske rase na ovu

i--------- i ,

ц

п — -------------- -- **-

.

.

.

__

i,-, и м п

и

д

_

______ ■ ■

—• *

~"4 1

239

zemlju može postati fenomen od neposredne aktualnosti.« Ja­ sno je da Pauwels i Bergier, poput vašarskih varalica, »zamenjuju karte« i nastoje da fikcije, halucinacije ili projekcije psihe modernog čoveka podrže idejama metafizičke tradicije, koje istržu iz njihovog prirodnog konteksta da bi im izmenili smisao i prikrili njihovo pravo značenje. Ideja koju iz­ laže Aurobindo Gosh nije neka puka individualna zamisao, već verni izraz drevne hinduističke tradicije, te zato ne može biti svrstana u znake modernog »mita« o mutantu. Kada go­ vori o »dolasku jedne nove ljudske rase na ovu zemlju«, Gosh ne misli na mutante Pauwelsa i Bergiera već na drevno obećanje Vishnu purana (IV, 24): »Kada institucije zakona, i rituali o kojima uče spisi tradicije, budu nestali, i kada kraj mračnog doba (kali-yuga) bude blizak, jedan deo božanskog bića, što postoji zbog svoje spiritualne prirode, po vrlini Brahman, koji je Početak i Kraj — sići će na zemlju. . . Na zemlji, biće obnovljena pravda: svesti onih koji budu živi na kraju mračnog doba biće probuđene, te će poprimiti kristal­ nu jasnoću. Tako preobraženi ljudi, zbog jedne posebne epo­ he, biće kao seme novih ljudi, te će poroditi rasu koja će sle­ diti zakone prvog doba (krta-yuga) .« Koristeći terminolgiju drevnih metafizičkih doktrina za atribute svog mutanta, Pauwels i Bergier su nesvesno izrazili krajnje negativan sud o modernoj civilizaciji. Naime, toj ci­ vilizaciji su potrebne genetičke »greške« ili nuklearne radija­ cije da bi stvorila onog natčoveka koga su metafizičke dok­ trine stvarale kroz posebne discipline moći i energije samog čoveka. U stvari, i u tom slučaju se manifestuje onaj moder­ ni proces sekularizacije u pravcu izopačenja ideja kvaliteta ili spiritualnosti, koje tako postaju ideje kvantiteta i gole materijalnosti. Druga hipoteza Pauwelsa i Bergiera jeste da mutanti već postoje kao tajne zajednice nadljudi ili »ultraljudi«. Tajnost tih zajednica objašnjava i opravdava sveopšta istorija nepri­ jateljstva ljudi prema izvanredno uspelim primercima vrste, obdarenim genijalnošću. Dakle, po Pauwelsu i Bergieru, ti novi geniji se skrivaju od ljudi, poučeni iskustvom svojih

240

prethodnika u ovoj areni univerzuma. Neki priprosti duh mogao bi da optuži genije za amoralnost, zbog sebičnosti i neukazivanja preko potrebne pomoči čovečanstvu u ovim teš­ kim vremenima. Jasno je da takva optužba, kao i svaki mo­ ral ili moralizam, ima veoma relativnu osnovu. Možda na ni­ vou genija prestaju da važe načela humanizma? Konačno, ono što čoveku danas izgleda kao krajnje nepovoljni uslov života možda je u dalekim perspektivama, do kojih doseže pogled genija, upravo nešto neophodno i korisno za opšti raz­ voj čoveka? Ono što čini grotesknom i simptomatičnom hipotezu Pauwelsa i Bergiera nije ideja tajnosti života genija, već upravo sa­ ma ideja genija. Pauwels i Bergier definišu genija kao čoveka obdarenog natprirodnom inteligencijom. Upoređen sa orignalnom definicijom geniusa, taj »genije« izgleda kao pravi na­ kazni invalid, abortus prirode. I u tom primeru se manifestuje izopačenje ideje kvalitete u ideju golog kvantiteta i puke materijalnosti. Naime, po originalnoj rimskoj definiciji, genius nije neka individua već nadindividualna energija forma­ tivnog principa j / rste. koja struji kroz genealoška stabla, da­ jući savršene oblike i mere integriteta bića i duha, duha i tela. Za uvid u regresivne procese Zapada veoma je uputno pra­ ćenje istorije postupnog preobražaja definicije geniusa u »ge­ nija«, te u sve niža i uža određenja. O stupnju degradacije pojma »genija« u modernom dobu svedoči Robert Musil: pro­ čitavši u jednom novinskom izveštaju sa hipodroma da je ne­ ki konj »genijalan«, umesno je zaključio da je moderni čo­ vek — »čovek bez svojstva«. Danas je »genij« puki atribut, kojim se u najboljim slučajevima označava sposobnost-iz-vesnih mozgova da obavljaju najobimnije 4 Trnaj^lož^ije-jiiale=matičke opejacije. brzinon^-kompjutera. U gorim slučajevima, »geniji« su i gangsteri, mafijaši, kidnaperi, trboseci, velešverceri drogom, te rockfelleri, rotshildi, openheimeri. . . Veoma simptomatično za tu krajnju degradaciju značenja geniusa jeste i činjenica da gotovo svi »matematički geniji« nose znake teških psihičkih i fizičkih oštećenja i deformiteta. 16

SMAK SVETA

241

Tako je čuveno »čudo od deteta«, Prolongeau, rođeno bez ru­ ku i nogu. Ime Prolongeau zvuči kao »Produženi«; kao da je priroda htela da i tom tragičnom šalom sa imenom porodice Prolongeau, oduzevši ruke i noge njenom članu, podvuče smišljenost svog znaka vremena. Živi »kompjuter«, Oscar Verhaeghe, u svojoj sedamnaestoj godini se još uvek izražavao kao dete od dve godine. Zerah Colburn je imao po šest prsti­ ju na svakoj ruci. Mondeux je bio histerik. Čudno je i da ve­ ćina tih živih »kompjutera« obavlja operacije »nesvesno«, bez metoda, često i bez sposobnosti učenja i razumevanja teorema koje primenjuju. Još je čudnija činjenica da su živi »kompjuteri« pojava modernog doba: u hronikama prošlih doba nema ni traga postojane takvih »fenomena«. Ta galerija dementnih ili čudovišnih »kompjutera« jeste veliki znak pri­ rode koja nas upozorava na opasne mutacije. Jasno je da_Pauwels i Bergier ne mogu biti zadovoljni iz­ loženim primerima modernih »genija«, te predlažu sledeću definiciju tajnog mutanta-genija: »To je hladnokrvno biće, brzog mozga, obdareno totalnom memorijom, nepogrešivo. Ako mutant postoji, verovatno to biće fizički liči na čoveka, ali se i radikalno razlikuje, jer kontroliše svoju inteligenciju 1 upotrebljava je bez trenutka odmora.« Dodaju da je taj opis »fantastičniji od svega što nam može pružiti naučno-fantastična literatura«. Jasniji se od toga ne može biti: na ovom stupnju degradacije modernog čoveka opis čoveka koji je bio norma u kulturama drevnih vremena izgleda »fantastičniji od svega što nam može pružiti naučno-fantastična literatura«. Taj »mit« mutanta-genija nije drugo do fantazma onog drev­ nog, uspravnog čoveka, koja izranja iz najdubljih slojeva me­ morije modernog čoveka. Ali, kao i svaka fantazma, tako i ova nosi znake užasnih oštećenja vremena. Taj »mit« XX veka, »mit« mutanta kao aktualnosti ili mo­ gućnosti, odaje očajanje modernog^čoveka^koji traži pomoć od jačih, moćnijih, boljih ljudi, tražeći ih na_. pučevima sećanja ili nađe. Kao što smo prethodno videli, »genetički inže­ njering« nastoji da ispuni te nade. Biolog James Danielli ka­ že da psihosomatska struktura čoveka nije sposobna da se

242

prilagodi brzini, obimu i kvalitetu promena tehnološkog uni­ verzuma. Sledi zaključak: ili če čovek da zaustavi taj razvoj na »nultoj tački«, ili će da promeni svoju psihosomatsku stru­ kturu, da postane mutant u laboratoriju »genetičkog inženje­ ringa«. Ali, u tom slučaju — dodaje Danielli — čovek će jav­ no priznati svoju glupost.

243

MUZEJ Muzej umetničkih dela pripada posebnoj kategoriji pot­ puno novih, dakle modernih invencija i institucija, koje ne možemo sresti u prethodnim dobima, kulturama ili civilizaci­ jama. Posebnost te kategorije čini jedinstveno nekropolski i nekrofilski duh koji prožima konzervatorske funkcije njenih sadržaja: pored muzeja umetničkih dela, tu su i botanička bašta, zoološki vrt, rezervat, kolekcija . . . Mi smo skloni ideji da je te invencije prošlog veka stvorilo opšte predosećanje blizine i neumitnosti katastrofalnih pro­ cesa, sa iščezavanjem čitavih vrsta flore i faune, etnija, pa i samog čoveka. Po Schinkelu, jednom od prvih tvoraca muze­ ja, ta institucija je »svetilište u kome se čuva sve što je najdragocenije«. Ali, u svim vitalnim kulturama, ono što je najdragocenije postoji u čoveku ili u njegovoj neposrednoj oko­ lini, obasjavajući njegove misli i dela. Samo kulture u ago­ niji, u smrtnoj opasnosti, skrivaju, zakopavaju ili ograđuju masivnim zidinama svoje dragocenosti. Zato su i zidovi mu­ zeja eminentni znak »smaka sveta«. Tako se »ono što je najdragocenije« povlači iz života i pohranjuje iza zidova odbra­ ne, jer je polje života postalo poprište procesa uništenja i ras­ padanja, agonije i smrti. Izgleda paradoksalno, ali tim proce­ sima uništenja i raspadanja institucija muzeja pruža značaj­ nu podršku, jer povlači iz života upravo one vrednosti koje

244

bi u samom životu mogle inspirisati ljudski protivpokret. Mu­ zej doprinosi agoniji i smrti, oduzimajući životu njegova ne­ ophodna sredstva samoodbrane. Dakle, muzej je simptom, te u izvesnom smislu i uzrok one smrti čoveka o kojoj danas govori Fouceaullt, dopunjujući čuvenu objavu Nietzscheovog Zaratustre. Taj suštinski smisao muzeja izgleda da je prvi uočio Ernst Jiinger, u Das abenteuerliche Herz, te je na ovom mestu uput­ no izložiti njegovu misao: »Lako se varamo u tačnoj proceni veličine ekspanzivne snage koju uslovljava oduševljenje za muzej, snage u stalnom porastu. Dovoljno je pomisliti samo na način kojim crkve bivaju preobražene u muzeje. Sa te tač­ ke gledišta uočava se postojanje velikog afiniteta između kra­ ljevstva muzeja i velikog kulta mrtvih, grobnica; taj afinitet muzej ispoveda tako da je on legitimno dete spomenika. U tehničkom jeziku sve te stvari su 'spomenici' (treba razmišlja­ ti i o izrazu: 'prirodni spomenik'), a službenici su 'konzerva­ tori': u ovom poslednjem imenu nazire se odnos muzeja sa procesom mumifikacije. U muzeografskoj strasti pokazuje se mrtva strana naše nauke.« Sa stanovišta našeg pogleda na svet, primećujemo i afini­ tet između muzeja i Nojevog kovčega. Poput Nojevog kovče­ ga, muzej čuva zbirke i zbrke dragocenosti koje hoće da spa­ se od potopa. Ipak, mitski model je čuvao primerke živih bi­ ća, a muzej održava mrtve stvari, u stanju mumifikacije, ili, rečeno modernim jezikom, u stanju hibernacije. Poslednji oblik muzeja jesu upravo one američke institucije u kojima se ljudski leševi hiberniraju i, tako sleđeni, očekuju buduć­ nost magijskih moći nauke da oživljava mrtve. Muzeografska strast modernog čoveka odaje i njegovu emotivnu sklonost ka svemu što je raspadnuto, mrtvo. U pita­ nju je sklonost čije je patološko ime: nekrofilija. Veliki poče­ tak moderne nekrofilije označava čuvena slika Arnolda Вбcklina, »Ostrvo mrtvih, presedan u istoriji umetnosti, jer se tu prvi put prikazuje jedno groblje kao primer supremne le­ pote. Pred Bocklinovim Ostrvom mrtvih čoveku se neumitno nameće misao da bi vredelo živeti radi takvog pogreba, na takvom mestu. Drugim rečima, u pitanju je velika inverzija

245

vrednosti, gde smrt uzurpira položaj života. Otuda se muzeografska strast širi i daleko izvan zidova muzeja, prožimajući i uslovljavajući misli i dela modeme kulture, od Malreauxove antievropske estetike »imaginarnog muzeja« do Picassoove slike Les Demoiselles d’Avignon, »zaštitnog znaka« te kulture, čiju prazninu ispunjava kolekcija maski mrtvih, davnih kul­ tura. U stvari, Les Demoiselles d’Avignon su muzeografski iz­ raz brodoloma i agonije moderne kulture, o čemu svedoče i skice na kojima se vidi mornar, okružen figurama što donose lobanju, kao memento mori. Istina, naziv slike nije inspirisao neki muzej, već jedna javna kuća u Barseloni, u Avinjonskoj ulici, ali je takođe nepobitno da postoji izvesna simetrija iz­ među muzeja i javne kuće. Kao što svaki vredni muzej ima primerke svih velikih kultura, tako i svaka ugledna javna ku­ ća ima primerke svih rasa, te zadovoljenja svih strasi; plaća­ nje ulaznice za muzej ili kupleraj daje svima pravo na demo­ kratsko korišćenje predmeta umetnosti ili tela ljubavi. Ko­ načno, eros je jedinstveni princip i umetnosti i ljubavi. Osim toga, muzeografska strast uslovljava i niz pokreta ili postupaka moderne umetnosti, gde se dela stvaraju prin­ cipom jedne uređene ili haotične kolekcije, dakle skupljanjem i zbrajanjem predmeta i otpadaka, fotografija i novina, or­ ganske i neorganske materije. Taj muzeografski ili kolekcio­ narski princip stvaranja izražavaju i sama imena tih pokreta ili postupaka: »kolaž«, »asamblaž, »skladišta«, te »kompozi­ cije«, »kombinacija« ili »montaža«. Za razmatranje simptomskog značenja i značaja muzeja veoma je uputno obratiti pažnju i na razvoj kriterijuma konzervacije. Razvoj tog kriterijuma usmeren je postupnom sma­ njenju vremenske distance između dela i muzejske konzervacije. U prošlom veku prvi muzeji su prihvatali sva vredna umetnička dela do kraja perioda Renesanse. Posle prvog svetskog rata muzeji se otvaraju i za mnoga dela X IX veka, a pred drugi svetski rat u muzeje ulaze i dela modeme umet­ nosti s početka XX veka. U prvom posleratnom periodu vre­ menska distanca između afirmacije dela i muzejske konzervacije smanjila se na jedva jednu deceniju, da bi početkom šezdesetih godina potpuno iščezla. Tada afirmisano delo ođ-

246

mah nalazi mesto u muzeju. Ali, time ta tendencija nije is­ crpljena: u protekloj deceniji našeg veka primećuje se čudo­ višna pojava da se umetnička dela prvo pojavljuju izložena u muzejima a tek potom u galerijama. Tako muzeji moderne umetnosti danas uslovljavaju tu umetnost pa su poslednji pravci avangardi najavljeni, predstavljeni i rasprostrti upra­ vo zaslugom muzeja, kao garanta »vrednosti« tih mrtvorođe­ nih izuma mumifikacije i konzervacije. Ovo poslednje opaža­ nje potvrđuje i činjenica da su poslednje avangarde samo no­ vi oblik istorijskih avangardi s početka veka. Drugim rečima, neoavangarde su primerci reproduktivnih moći modernih si­ stema muzeografije i konzervacije.

247

NAIVNA UMETNOST Poput muzeja, botaničke bašte, zoološkog vrta ili rezer­ vata, i naivna umetnost je potpuno moderna i nova institu­ cija kojoj se ne može naći prethodnica u prošlim kultu­ rama i civilizacijama. Konzervatorska funkcija institucije na­ ivne umetnosti, koja održava i podržava »primitivne« stvara­ lačke energije, izražava trijumf urbane civilizacije nad rural­ nom kulturom, čiji se degenerisani ostaci veštački čuvaju i oživljavaju u tom kulturno-pomodnom rezervatu. U principu, ta revalutacija naivne umetnosti jeste znak velikodušnosti ur­ banog pobednika istorije, koji izdržava ostatke vrednosti ru­ ralne, pobeđene kulture, premda su ti ostaci u novom kon­ tekstu poprimili i nove funkcije, funkcije »bizarnog rariteta« ili »dvorske lude«. Tako moda »crnačkih maski« koincidira sa vremenom vrhunca kolonijalizma, kada je dominacija Za­ pada nad ostalim svetom izgledala potpuna i večna: s proce­ som dekolonizacije sa horizonta zapadne kulture iščezava i moda »crnačkih maski«. Poput nekog obrnutog ogledala, naivna umetnost svojim uspehom pokazuje i sve ono što moderni čovek misli da je izgubio: svežinu, neposrednost, poetičnost, maštovitost, pri­ rodnost, ljupkost, te nadasve draži infantilnog stupnja ži­ vota. Drugim rečima, potrošnjom naivne umetnosti moderni čovek nadoknađuje gubitke. Ali, na prvi pogled, čini se veo­

248

ma čudno da sve te vrline, osim infantilizma, moderni čovek traži upravo u naivnoj umetnosti, umesto da ih traži tamo gde su one potpunije i vrednije izražene, u umetnosti krepkih epoha Evrope. Za nas postoji samo jedno objašnjenje izlože­ nog: moderni čovek se samo pred naivnom umetnošću oseća superiorno; ostale umetnosti izazivaju mu krizu savesti i »kompleks inferiornosti«. To istovremeno objašnjava i »zaveru ćutanja« modernih ljudi pred vrednostima evropske tra­ dicije, kao i mazohizam intelektualne mode obezvređivanja svega što je evropsko, u ime borbe protiv »eurocentrizma«. Ipak, skloni smo da u uspehu naivne umetnosti vidimo pre izraz dubokih afiniteta modernog čoveka za takve sadržaje nego izraz velikodušnosti prema ostacima ruralne kulture. Da bi se to mišljenje potvrdilo, dovoljno je samo malo paž­ ljivije razmotriti sadržaje naivne umetnosti. Za onog ko po­ znaje verodostojne vrednosti ruralne kulture, naivna umet­ nost može biti definisana samo kao urbana parodija ili kari­ katura ruralnog sveta, jer njeni sadržaji imaju upravo suprot­ ne karakteristike. Umesto one ruralne virilnosti, krepkosti, životne radosti i neumoljive zakonitosti oblika — u naivnoj umetnosti srećemo mlitavost, umor, melanholiju i raspad ob­ lika. Na drugoj strani, i dan-danas postoje ostaci verodostojnih etničkih i etičkih tradicija ruralnog sveta koje moderni čovek nemilosrdno uništava i zasipa, smećem svojih babilonija lihve i prljavštine — pa ipak, niko ne poziva na odbranu tih vrednosti. Zaključak je nedvosmislen: naivna umetnost je puki falsifikat, hibridni proizvod upravo urbanog sveta. Ono što najviše privlači modernog čoveka naivnoj umetno­ sti, ono u čemu se on potpuno prepoznaje, to je upravo sa­ svim »umetnička« veština simuliranja infantilnosti. Ali ta in­ fantilnost, u kojoj se prepoznaj^moHerni "čovek, nije izraz mladosti civilizacije, već staračke, - senilne infantilnosti i dementnosti. Artificijelnost naivne umetnosti dokazuje njena istorija. Istorija naivne umetnosti ne traje više od jednog veka. Ni­ šta slično ne može se naći u »folkloru« ili narodnoj umetno­ sti koja, po pravilu, svoju verodostojnost dokazuje osniva­ njem na sekularnoj, te i milenarnoj tradiciji. Takođe, u pri­

249

log naše teze o artificijelnom i falsifikatorskom karakteru na­ ivne umetnosti treba istaći činjenicu da u njenim delima ne srećemo ono što bismo inače morali sresti u svakom verodostojnom izrazu spontanog narodnog stvaralaštva: sadržaje tre­ zora mitova, simbola i legendi arhaične svesti. Time izlazimo u susret osnovnoj istoričarskoj definiciji naivne umetnosti: ona je jedan od pravaca moderne umetnosti. Osnivač tog prav­ ca je penzionisani carinik Rousseau, te nije slučajno da niz generacija simulanata naivnosti, u različitim vremenima i pro­ storima, uporno razvija ili podražava njegov »stil«. Naime, da je naivna umetnost zaista naivna, odnosno da je ona neizveštačeni i neposredni izraz stvaralačkih potreba, onda bi se ove individualne, prostorne i vremenske razlike morale ne­ minovno odraziti i u razlikama sadržaja. Osim tog stila cari­ nika Rousseaua, u naivnoj umetnosti srećemo i drugi, kao u delima Hirschfilda, koji takođe ima svoj kontinuitet. Ali, u ovom poslednjem slučaju kontinuitet stila je posledica vero­ dostojne spontanosti planetarnog jedinstva urbanog ambijen­ ta i urbane forma mentis. Gotovo po pravilu, taj urbani stil ispovedaju Ijudi-debili, ili stanovnici azila za umobolne. Možemo zaključiti da se u tom uspehu naivne umetnosti izražava i naklonost modernog čoveka ka svim regresivnim stanjima čoveka, koja se ne posmatraju sa sažaljenjem, već sa oduševljenjem. Otuda su i mnogi prvaci moderne umetno­ sti priznali svoje uzore u crtežima luđaka i dece. Od slika Kleea do art brut Dubuffeta izražava se svesna tendencija si­ muliranja regresivnih stanja psihe i percepcije, u čemu tre­ ba videti znak mazohizma, ali i volju samouništenja, u cilju ostvarenja onog ezoterijskog solve. Kako otvoreno priznaje Andre Breton, to solve ljudskih vrednosti izvršeno je »pod izgovorom umetnosti ili antiumetnosti«. Imperativ solve postao je i jedna totalitarna diktatura, koja se nameće i uzrastima bez svojstva slobode izbora. Mi­ slimo na instituciju modernog likovnog obrazovanja, koja pod izgovorom oslobađanja dečje mašte ograničava i zaustav­ lja razvoj intelektualnih i perceptivnih sposobnosti najmla­ đih. Umesto da se te sposobnosti razvijaju ka višim stupnje­ vima, upućivanjem na više modele svesti, one se upućuju na

250

subnormalne i od iste dece prevaziđene, »predškolske«, pot­ puno infantilne modele. Tako, u toj čudovišnoj pedagogiji, de­ ca imitiraju sopstvena regresivna stanja da bi postigla uspeh i privukla pažnju svojih učitelja. U stvari, tako se već na ni­ vou tog uzrasta ljudi pripremaju za ulazak u jedan svet tota­ lne inverzije vrednosti.

251

NAUČNA FANTASTIKA Ako niz najpoznatijih pobornika i tumača naučne fantas­ tike definiše svoj predmet vere i analize terminima radionice modernih mitova, onda je legitimno razmatrati naučnu fan­ tastiku sa mitološkog stanovišta, što ćemo mi i učiniti u ovom kratkom osvrtu gde zaključujemo da je u pitanju upravo stva­ ralaštvo neke vrste obrnutih mitova. Naime, sadržaji tih mo­ dernih naučnofantastičnih mitova sušta su suprotnost sadr­ žaja drevnih mitova. Pierre Versin, tvorac najveće enciklopedije naučne fantas­ tike, širi okvire te kategorije do nesagledive prošlosti, obrazu­ jući genealogiju koja vodi od speva o Gilgamešu, Homerove Odiseje, Platonovog mita o Atlantidi i Aristofanovih drama, preko Danteove Divina Commedia, Servantesovog Los trabajos de Persiles у Sigismonde ili Histoire comique des Etats et Empires de Lune Сугапа de Bergeraca, sve do neposrednih prethodnika naučne fantastike XX veka, kao što su Swift (Travels into several remote), Voltaire (Micromegas) ili Poe (The unparalleled Adventure of one Hans Pfaal). Iz izložene genealogije jasno je da Pierre Versin vidi na­ učnu fantastiku svuda gde se pripoveda o susretu s »drugim«, materijalnim svetom, zemaljskog ili vanzemaljskog porekla. Ali, takođe je jasno, sa mitološkog stanovišta, da su »drugi« sveto vi Platona ili Homera transfiguracije ili sublimacije pre­

252

težno duhovnih sadržaja ovog sveta, dakle »materijalne« me­ tafore i simboli inteligibilnih realnosti. Ipak, izloženo odre­ đenje ne ugrožava ozbiljnije Versinovu tezu, jer pod izvesnim uslovima širine ono može poslužiti i za definiciju najboljih dela naučne fantastike modernog doba. Međutim, bar u po­ gledu drevnih mitova, teza pada pri upoređenju sadržaja tih i modernih mitova. Tako se Homerov Odisej vraća svom zavičaju, kraljevstvu, Itaci — za razliku od heroja moderne naučne fantastike, koji beže ili odlaze sa planete. Stojeći uspravno na uporištu svog ethnosa i ethosa, antički Odisej smelo i s prezirom odbija sve ono čemu nepovratno teže i žude interplanetarna lutanja iskorenjenih egzistencija modernih Odiseja: obećanja i pretnje, pretnje i učene, učene i utopije, utopije i iluzije, iluzije i fantazme. Odisej zna svoj put povratka središtu njegove re­ alnosti, a heroji naučne fantastike osećaju se najčešće izgub­ ljenim u svemiru, bez orijentacije, bez cilja, lutajući od jed­ ne ka drugoj izdaji realnosti, ka »fantastici«. Konačno, Odisej je kralj i integralna ličnost, sposobna da jednako vešto odapinje strele i govori istinu, a heroji naučne fantastike puki su delovi vizionarskih ekstenzija mašina tehnološkog univer­ zuma. Drevni mitovi su trezori supremnih vrednosti ethnosa i ethosa, koje podržavaju i osmišljavaju ljudsku borbu i životnost. U tradiciji mita te vrednosti traju i deluju kao i idealni modeli lepote, dobrote i istine. Za razliku od drevnih mitova, mitovi naučne fantastike neka su vrsta sublimacije psihoza i terora, terora i očajanja, očajanja i neuroza modernog čove­ ka, koje on interplanetarnim letilicama projektu je u svemir­ ske prostore i vremena. Po jednom od najuvaženijih pisaca naučno-fantastične literature, Fredericku Pohlu, »naučna fan­ tastika odražava svet koji nas okružuje, i dovoljno je osvrnu­ ti se oko sebe da bi se shvatilo kako ima veoma malo razlo­ ga za optimizam«. Drugim rečima, mitovi naučne fantastike su radikalizovani sadržaji modernog sveta, premda oni, jed­ nom tako odbačeni, umeju da se vraćaju poput bumeranga, uvećavajući težinu užasa. Frederick Pohl piše: »Mislio sam da je značajno pokazati ljudima mračnu budućnost i očaja­

253

nje koje nas može očekivati. Ali, moja predviđanja su toliko negativna da su mi mnogi priznali kako su zbog mojih roma­ na izgubili poverenje u društvo. Zato sam pre nekoliko godina prestao da pišem takve priče. Osetio sam se odgovornim za toliko očajanje.« Dakle, za razliku od drevnih mitova, koji svojim vrednostima bude, uspravljaju i opominju čoveka da bude ono što najbolje jeste, da dosegne normu tih vrednosti, mitovi nauč­ ne fantastike nadmeću se sa užasima stvarnosti, te predstav­ ljaju neku vrstu smirujuće utehe za modernog čoveka, poka­ zujući mu da ima i gorih mogućnosti realnosti. Iz nadistorijske sfere, iz svoje večnosti, drevni mitovi pru­ žaju čoveku sredstva realizacije sebe, sad i ovde. Međutim, mitovi naučne fantastike jesu sredstva odlaganja problema stvarnosti i sadašnjosti, koji se projektuju u nedogledne pro­ store i nedostižna vremena svemira. Tako projektovani aktu­ alni problemi, u svemirskim daljinama, uništavaju ultracivilizacije i čitave galaksije: dakle, i to je takođe samo jedan na­ čin da se moderni čovek uteši zbog svoje nemoći pred sopstvenim problemima, štaviše, posredstvom naučne fantasti­ ke moderni čovek se može osetiti i moćnim, jer ipak odoleva problemima koji na drugim tačkama svemira izazivaju galaktične katastrofe. Konačno, sadržaj drevnih mitova čine »večne« istine, a je­ dan od najpoznatijih pisaca naučno-fantastičnih mitologema, Isak Asimov, upravo izričito nalaže naučnoj fantastici da se ne sme baviti večnim istinama. Kao što primećuje jedan od najblistavijih duhova naše kulture, Branimir Donat, naučna fantastika je izvrnuta ezoterija: »Tradicionalna ezoterija je težila da posvećenog uvede u nutrinu tajne. Akcija se svodila na čistu misao, misao koja je sazrijevala misleći sebe samu. Ezoterika planetarne ere vo­ di nas izvan postojećeg. Ključevi tajne svijeta i postojanja nalaze se u svemiru. Hibrid futurologije i fantastike je knji­ ževnost naučne anticipacije. Njezino područje proteže se od uglednih kongresa znanstvenika pa do opskurnih romana u nastavcima. Bilo kako bilo, ona je postala dio opsesije našeg doba, projekcija ljudskog uma, ali i izraz njegove opčinjeno­

254

sti nepoznatim. Idoli opet iznenađuju, oni se pojavljuju u jed­ nom izuzetnom trenutku, njihov zov sada odjekuje kroz koz­ mička prostranstva u ime jedne apstraktne misli koja misli Kozmos, ali taj ekumenizam je sterilan jer je ukinut Čovjek. Poslije smrti Boga, koju je prorokovao Nietzsche, ostvaruje se proročanstvo Arthura Rimbauda koji je pjevao: 'Jer Čovjek je svršio'. Taj kraj izgleda da postaje ezoterički oblik novog postojanja s kojim se nadahnjuje spekulativan duh naučno-fantastične književnosti koja tvrdi da ima hrabrosti stati su­ čelice katastrofalnim perspektivama budućnosti — ukratko, koja više ne zna ni za Naturu, ni za Historiju. Umjesto životne prakse, pruža mu ezoterični ritual; umjesto nade, projekciju budućnosti — ukratko, pokušava osmisliti demonologiju Stro­ ja.«

255

NEBODERI Po Hegelovoj tipologiji arhitekture, utkanoj u ornamente njegovog tepiha istorije, koji se neumoljivo i nepovratno od­ vija, »simbolična« arhitektura pripada dalekoj i također nepo­ novljivoj prošlosti. Ipak, pojava nebodera poriče pravila tog istoricizma, jer je u pitanju obnova upravo simbolične arhitek­ ture. Ako savremena misao to još nije uočila, onda je treba odlučno uputiti na analizu realnosti institucije nebodera, kao jednog od najsloženijih simbola i simptoma modernog doba, te zato ovaj kratki osvrt prilažemo i u cilju poziva ka novoj oblasti hermeneutskih, semioloških ili dijagnostičkih ispi­ tivanja. Ali, ono što savremena misao možda ne opaža kroz svoje elitne optike, opažaju gole oči modernih masa, za koje je nebo­ der eminentni simbol civilizacije, njenog uspona, ali i pada. štaviše, dizanju nebodera često nije povod puka potreba za »funkcionalnim« ili »racionalnim« korišćenjem skupog urba­ nog prostora, već upravo potreba za vizuelnim simbolom društvenog progresa, simbolom koji simbolično i praktično »prekrštava« jedan grad u metropolu. Sa stanovišta našeg pogleda na svet, u morfološkom smi­ slu neboder je vremenski i hijerarhijski poslednji i najniži oblik gotske arhitekture. Dakle, gotska katedrala i neboder banke »Rockfeller« ili kompanije »Pan Am« dve su krajnje

256

tačke, vrh i dno jedne parabole, u znaku regresije prvobitnih idejnih i formalnih vrednosti, do potpunog izopačenja, do ap­ solutne suprotnosti. I neboderi, poput gotskih katedrala, teže visini, ali oni taj uspon postižu pukim aritmetičkim zbrajanjem prizemnog modula, za razliku od uspona gotske katedrale, ko­ ji se ostvaruje perspektivom »organskih« struktura. Zato visi­ na nebodera, kao posledica mehaničkog umnožavanja tla, nije izraz ljudskog oslobađanja od tamnica zemlje za nadzemalj­ ske ciljeve i svrhe života, već je upravo izraz trijumfa htonskog principa koji zaklanja nebesa. Pogled koji neboderi upu­ ćuju nebesima nije pogled žudnje i osećanja ontološke blizine, već je to pogled mržnje i osećanja materijalne udaljenosti. Ka­ tedrala je ispružena ruka prijateljstva k nebu, a neboder je preteča pesnica koja doslovno »čepa«, »dere« nebo. Otuda je i situacija čoveka pred neboderima obrnuta od one pred ka­ tedralama: čovek tu nije uzdignut, već doslovno potisnut ka nutrini zemlje. Rast nebodera je proporcionalan uzemljenju i propadanju modernog čoveka, te zato terminologija moder­ ne arhitekture sasvim tačno označava saobraćajnice između nebodera kao »kanjone«, premda je nesvesna verodostojnosti i dubine značenja tog izraza ili metafore. Drugim rečima, ne­ boderi su oblik veštačkog dizanja tla iznad čoveka, te nije slu­ čajno da oni oličavaju i klasnu hijerarhiju kapitalističkog društva, u znaku demonije »zlatnog teleta«: u vrhovima nebo­ dera, pod samom korom veštačkog tla, žive i rade elite, a na dnu »kanjona« kreću se mase lumpenproletera, kao sastavni deo kipteće reke truljenja i otpadnih materija. Strukture gotskih katedrala dinamične su projekcije ideja harmonije, lepote i ravnoteže, pokrenute ontološkim tenzijama Čoveka ka metafiziološkoj realizaciji sebe, te se može reći da katedrala počiva na uporištu aksiologije kvaliteta, za razliku od nebodera koji već svojim oblikom svedoče o kulturi u zna­ ku tiranije aksiologije kvantiteta. Premda su izložene oprečnosti katedrale i nebodera toliko simetrične da su nepobitne, neupućeni može dovesti u pitanje samu parabolu, odnosno ovu tezu o vezi ta dva oblika, traže­ ći morfološke ili stilske dokaze. Ali, ko poznaje i površno mo­ dernu arhitekturu, zna da su prve generacije nebodera nosile 17

SMAK SVETA

257

jasna obeležja neogotskog stila. Postepeno, te gotske po­ zajmice su iščezavale, prvo iz struktura, a na kraju i sa fa­ sada, ostavljajući za sobom pustoš golih kocki novih metro­ pola, novih kiklopskih nekropola moderne civilizacije. Ta­ ko su se one napete gotske linije metafizičkog krvotoka, kroz koji je šikljala energija i snaga homo europeusa, ispravile, opružile, umirile, kao životni tokovi i udovi mrtvaca, obrazuju­ ći sterilne mreže horizontala i vertikala, umnožene znakove smrti i »solidifikacije«, okamenjenosti života. Prvi neboderi modernog doba obnavljali su i gotske vitraže; potom su dugine boje tih vitraža smenile prazna, pro­ vidna stakla »kristalnih palata«, koje je slutilo mračno vizionarstvo Dostojevskog, iz Mraka metropola (1864). Konačno, u tom sveopštem procesu inverzija, i stakla modernih nebo­ dera dosegla su dno sopstvene negacije: savremeni neboderi oklopljeni su mračnim, neprozirnim staklenim zidovima, koji ne propuštaju pogled čoveka i svetlost Sunca. Uostalom, u dimu, u smogu modernih metropola, ljudi veoma teško nazi­ ru bližnje, još teže Sunce, ali je veoma simptomatično da ta mračna stakla nebodera upravo ističu i uvećavaju posledice za­ mračenja koje je fizički izraz duhovnog pomračenja, sumra­ ka kulture. Nije slučajno da se u katalozima građevinskog ma­ terijala ta stakla vode pod imenom »fumee«, »dim«. Posled­ nji izraz tog procesa inverzije jesu fasade nebodera, oklopljene pravim ogledalima koja apsolutno odbijaju ljudski po­ gled i svetlost Sunca. I u najsvetlijim letnjim danima iza tih mračnih, zadimljenih i neprozirnih staklenih zidova, (ogle­ dala) ljudi rade i žive pod veštačkim non-stop osvetljenjem, čiji bljesak neona treba da nadoknadi gubitak one unutrašnje svetlosti čoveka. Konačno, ta parabola, od katedrale do nebodera, pokazu­ je i proces iscrpljivanja stvaralačkih moći i ideja. Svojevreme­ no, u pojavi novih građevinskih materijala, kao što su gvožđe i čelik, Schinkel je video i velike mogućnosti za preporod neogotske arhitekture. Verovao je da će primena tih novih ma­ terijala proširiti polje slobode izražavanja i omogućiti neogotskoj arhitekturi da daleko prevaziđe srednjovekovne uzo­ re. U tehničkom smislu, Schinkelova ideja je bila potpuno

258

osnovana, jer upotreba gvožđa ili čelika u građenju struk­ tura oslobađa graditelja niza nepremostivih statičkih prob­ lema s kojima su se suočavali neimari kamenih katedrala. Schinkel je mislio da širenje izražajnih mogućnosti otvara i mogućnosti kvalitativnog napretka, omogućujući realizaciju onih ideja koje pređašnji materijali nisu omogućavali. Ipak, Schinkel se dvostruko varao: u prvom redu, on je ignorisao znake involutivnih procesa, a potom, nije bio kadar ni da opa­ zi paradoks obrnute proporcije stvaralačke slobode i dela. Naime, po čudnom ali istinitom pravilu istorijskog iskustva, kvalitet dela raste sužavanjem stvaralačke slobode, te zato Valery tačno uočava da se »najveća sloboda rađa iz najveće stege«. Što su uže i čvršće granice kanona, to su viši stvara­ lački dometi. Izgleda da je sužavanje granica slobode stvara­ laštva proporcionalno koncentraciji stvaralačkih energija, ko­ je tako sažete šikljaju ka najvišim visinama. Tamo gde nema granica i kanona, stvaralačke energije se rasipaju i iščezava­ ju u bezobličju i praznini. To pravilo je primetio i Camus: »Umetnost živi samo za pravila koja sebi nameće — umire za sva druga pravila. Ako sebi ne nametne kontrolu — umetnost postaje plen delirij uma, ropkinja fantazama. Zato je klasična umetnost najslobodnija i najbuntovnija.« Možemo zaključiti da su moderni neboderi upravo kiklopske potvrde izloženog zakona umetnosti. Izgrađeni od mate­ rijala koji omogućava najveću dosad poznatu slobodu stva­ ralaštva — ti kolosi od armiranog betona, čelika i stakla odaju utrnuće svake stvaralačke energije, umnožavajući ele­ mentarne oblike geometrije. Otuda građevinari danas zamenjuju arhitekte, a jedan od najradikalnijih izraza tog utrnuća, u vrhunskim delima Miesa van der Rohea, ogleda se u arhi­ tekturi odsustva arhitekture. Čuveno pravilo Miesa van der Rohea, koje je svima pripovedao i propovedao — »manje je više« — mi shvatamo kao znak upućenosti arhitekture ka sopstvenom samoubistvu, jer doslednost u »smanjivanju« oči­ gledno vodi iščezavanju arhitekture. Ideološka osnova nebodera obično se definiše terminima »racionalnosti« ili »funkcionalnosti«. Ali, ako »racionalnost« treba da svaku kritiku uputi egzaktnim naukama, kao forma­

259

tivnim principima te arhitekture, onda treba odgovoriti da ma­ tematika ili fizika ne mogu prepoznati svoje sadržaje u tim delima. Sa stanovišta egzaktnih nauka, u svim delima i po­ kretima moderne umetnosti, od »kubizma« preko »konstruk­ tivizma« do »racionalizma«, koji se pozivaju na te nauke — nema ničeg »racionalnog« ili »konstruktivnog«. Da tako ne­ što postoji u modernoj umetnosti, njene rezultate bilo bi mo­ guće vrednovati kriterijumima i metodima egzaktnih nauka — a to oni ne omogućavaju. U najboljim slučajevima, ti prav­ ci moderne umetnosti »imitiraju« spoljna obeležja egzaktnih nauka, poput onih australijskih divljaka iz Jacopetijevog fil­ ma Mondo cane, koji mesecima sede kraj svog »aviona« od drveta očekujući da poleti. Ako pak »racionalnost« i »funkcionalnost« nebodera »in­ ternacionalnog stila« upućuju na kriterij ume racionalnih i funkcionalnih potreba ljudskog života, onda je očevidno da njihovu verodostojnost mogu potvrditi samo izopačene i ču­ dovišne ljudske potrebe. Sa stanovišta osnovnih ljudskih po­ treba, neboderi »internacionalnog stila« sušta su suprotnost elementarne racionalnosti i funkcionalnosti. I u tom pogledu razvoj moderne arhitekture pokazuje se kao regresivni proces, proces postupnog osiromašenja uslova života, postupnog sni­ žavanja nivoa ljudskosti. U početku tog procesa arhitektura je čoveku uskratila ornament, dakle racionalnu funkciju du­ hovnih potreba čoveka. Na kraju istog procesa, »mašine za stanovanje«, te kolosalne spavaonice, ugrozile su i elementar­ ne fiziološke potrebe čoveka, čiji je život sveden na termitski uzor. Tako je druga polovina ovog veka u znaku početka velikih buna protiv nebodera, protiv termitskog urbanizma. U naj­ razvijenijim urbanim sredinama mase više ne dočekuju rast nebodera klicanjem, već protestnim manifestacijama i čak aktima terorizma, jer im neboderi ugrožavaju fizički opsta­ nak. Taj niz pobuna počeo je 1955. u britanskom Sheffieldu, ka­ da su građani onemogućili građenje jednog kompleksa nebo­ dera. U SAD te bune se šire od San Franciska preko Chicaga i Clevelanda sve do Washingtona, od dna do intelektualnog vrha društva. Tako je Univerzitet u Bethlehemu nedavno organizo-

260

vao itemacionaln kongres posvećen problemima koje stvara­ ju neboderi. Utvrđeno je da neboderi uvećavaju egzistencijalno otuđenje građana, stvaraju haos u okolnim saobraćajnicama, oduzimaju rad radnicima i zanatlijama, stvaraju trajne senke, onemogućuju hod pešaka jer izazivaju obrušavanje vazdušnih struja ka dnu »kanjona«, te zaustavljajući vetrove — one­ mogućavaju raznošenje smoga koji i sami stvaraju u nepod­ nošljivim razmerima. Neboderi zagađuju vazduh, paralizuju sistem kanalizacija, vodovoda i raznoŠenja smeća, podstiču kriminal, apsorbuju ogromne energije grada; oni su prave smrtne klopke u slučaju požara i opasne prepreke za vazdušni saobraćaj. Kako primećuje arhitekt Bruno Zevi, »protiv nebodera već ima dovoljno dokaza za smrtnu presudu«. U Defensible Space Oskar Newman tvrdi da su neboderi »ku­ tije za mučenje stanovnika«. Osim toga, neboderi podstiču i radikalizuju društvene i klasne kontraste. Jonathan Barnett kaže: »Bogataši rade zabarikadirani u visokim i zaštićenim offices, a potom beže u svoje vile izvan grada. Za siromašne je situacija drukčija: oni čak ne mogu ni da rade u neboderi­ ma, jer im nedostaje određeno obrazovanje. Ako ne uspemo da nađemo jednu tačku slaganja među slojevima stanovnika, odgovarajuća zaposlenja i stanove sa minimalnim životnim uslovima, metropole će biti prepuštene lumpenproletarijatu, izuzev nekih ostrva nebodera. Uostalom, to se već dešava.« To se već dešava u neboderu arhitekte Kevina Rochea i Johna Dinkelooa, pred sedištem Ujedinjenih nacija u Njujorku. Taj neboder, opremljen svim za modernog čoveka poželj­ nim i zamislivim servisima, omogućava diplomatima da u njemu žive nedeljama, mesecima, pa i godinama bez potrebe da izađu odatle. Ali, kako odlaze na sednice skupštine Ujedi­ njenih nacija? Veoma lako: odlaze jednim visećim koridorom iznad Prve avenije, koji povezuje taj neboder za drugi nebo­ der, za Ujedinjene nacije. Taj viseći koridor koji vodi iznad realnosti, iznad dna kanjona te babilonije lihve i prljavštine, ima i simbolično značenje: ne treba biti izuzetno oštrouman da bi se proniklo to značenje. Među arhitektima i teoretičarima arhitekture mnogi danas misle da je era nebodera završena. Reyner Banham podržava 261

tu veru i verom u napredak moderne kulture, te upozorava da su sve napredne kulture davale prednost dužini nad visi­ nom. Martin Richardson upućuje pažnju na moralni aspekt neboderske problematike: »Nekad smo bili zabrinuti zbog moralnosti naših teorija — danas smo zabrinuti zbog mo­ gućnosti nemoralnosti onog što gradimo.« Tako je simbol napretka u svesti poslednje generacije modernog doba po­ stao simbol propasti. Ali i u polju tog procesa osvešćivanja pokazuje se intelektualna slabost modernog čoveka koji ne razlučuje posledice od uzroka. Zaludna je vera da će moderna kultura postati napredna ako zabrani gradnju nebodera i usmeri arhitekturu »dužini« umesto »visini«. Tom promenom otkloniće se samo jedan od najuočljivijih simptoma propasti Zapada, koji savršeno odražava njegove procese agonije i ra­ spadanja. Iscrpivši energije metropola, ti kolosi od armira­ nog betona i stakla već počinju da gube strogost prizmatičnih oblika, kao što se može posvedočiti primerom nebodera na Mičigenskom jezeru. U potrazi za vitalnošću, za atributima vitalnosti koji bi izmenili nekropolski duh nebodera, arhitekti Georg Schipporeit i John Heinrich posegli su za starim, neizvedenim projektom Miesa van der Rohea, iz epohe ekspre­ sionizma. Fasada tog nebodera je zatalasana, kružeći i prate­ ći oblike tri valjka. Umesto prozirnih staklenih zidova, koje je predviđao Miesov projekt, njegovi učenici su postavili mo­ derne curtain walls, zastrte zidove, koji u mraku dana i noći Čikaga odražavaju svetlosti farova, magline smoga, slabašne zrake Sunca, buku i romore ropca urbanog života. To je u pravom smislu reči spomenik urbane civilizacije, nadgrobni spomenik moderne kulture, koji na sebi nosi njene znake i znamenja, njenu jeku agonije i fosforescentno svetlucanje njenih elemenata u raspadanju. Pristalice te zatalasane fasade ističu da ona »dinamizuje« neboder, koji poprima izgled živog organizma, u stalnim promenama svetlosti i zvučnih efekata preuzetih od okoline, te obrađenih i vraćenih okolini. U stva­ ri, taj spomenik izobličuje izobličeno, odražava odraze, pruža iluzije iluzija. Pred njim se ima utisak da sve ljudsko u okoli­ ni umire da bi spomenik živeo.

262

Drugi vernici nebodera predlažu novu alternativu koja bi nebodere pretvorila u »zemljođere«. Kažu da bi zemljoderi prepolovili probleme koje danas stvaraju neboderi; dakle, ne bi otežavali strujanja vazduha, vazdušni i zemaljski saobra­ ćaj. Takva alternativa tačno pokazuje nesposobnost moder­ nog čoveka da pronikne u suštinu značenja i značaja nebode­ ra, kao simbola i simptoma moderne civilizacije, jer se ta suština neće smanjiti izgradnjom zemljodera. U pitanju je i zaborav osnovnih lekcija istorije, koja nas uči da se neboderi grade na kraju svih velikih antičkih civilizacija. Rimski ne­ boderi, na kraju Rimske Imperije, dosezali su visinu Kampidolja, i u njima su stanovali posljednji slojevi plebsa. Hronike tog doba saopštavaju da je na poslednjem spratu jednog od tih nebodera Rima stanovao neki razvlašćeni monarh Egip­ ta, umirući, možda, u dugoj agoniji rituala automumifikacije. U samom Egiptu neboderi su građeni za robove piramida, i urbanizam tih naselja je potpuno podudaran sa urbanizmom modernih metropola. Kao i danas u modernim metropolama, tako su tada u Egiptu za robove gradili kockaste nebodere, »mašine za stanovanje«, sa desetinama spratova, okružene pravolinijskim saobraćajnicama koje su omogućavale brzu ko­ munikaciju do gradilišta, i takođe brzu intervenciju sila re­ presije pobuna.

263

OPERACIJA NOSTALGIJA Kad su dvoranom odjeknule prve note austro-ugarske himne, u masi tu okupljenih ljudi i žena zavladao je tajac. Skoro svi su ustali na noge. Ostali su pali na kolena. Ali pogle­ di svih, ovlaženi suzama, bili su upućeni ka gigantskim por­ tretima cara Franza Josepha, između ukrštenih sablji i crno-žutih zastava Austro-Ugarske Carevine. Kad se himna završila, dvoranom je odjeknuo dugi, frenetički pljesak i klicanje. Po­ tom, savladavši, ko uzbuđenje, ko suze — svi su se vratili trpezi prepunoj gulaša, viršli, kajzerica i piva. Čitalac verovatno misli da pisac sada opisuje neke scene iz davnih prošlih vremena. Ali ne! To je skorašnja scena iz restorana »de Gege«, u Červinjanu, Italija. Reč je o redovnom sastanku društva pri­ jatelja Austro-Ugarske, čiji je cilj da sačuva sećanje na »do­ bra stara vremena«. Većina članova su mladi ljudi koji nasleđuju sećanja svojih dedova. Ipak, društvo ima i praktične ci­ ljeve. Objašnjava jedan od pokretača, Sergio Aita, stolar, pred­ stavnik KP Italije u opštinskoj administraciji: »Da se mi razumemo: niko ovde neće da vaskrsava Austro-Ugarsku Care­ vinu, ali hoćemo da povratimo ono recipročno poverenje iz­ među Države i građana, onu ispravnost administracije, onu strogu pravednost suda, koja je od blistave habsburške mo­ narhije stvorila jedan oblik društva, mnogo bolji od naše de­ mokratije.«

264

Kameni hram Sunca u Stonehengeu. Noć je letnje ravnodnevice. Povorka ljudi, u belim odorama, kruži između ka­ menih blokova, sa zapaljenim bakljama, pevajući himnu Sun­ cu, izgovarajući magične reči rituala. Ali, ni ta scena nije iz praistorije, već iz naše savremenosti. Njeni protagonisti su članovi pseudoezoterijske organizacije »The Druid Order«, ko­ ji veruju da su verodostojni naslednici druidske tradicije. Ako posle letnje ravnodnevice dolazi radni dan, posle obreda najizdržljiviji članovi »The Druid Order« navlače gra­ đanska odela i odmah odlaze na svoja radna mesta, u fa­ brike, banke, turističke agencije, gubeći se u »usamljenoj go­ mili« metroa; ostali, iscrpljeni bdenjem, takođe svlače bele odore, ali odlaze svojim domovima na počinak, gde ih očeku­ ju mala ljudska zadovoljstva: topli engleski doručak i rado­ sno mijaukanje ili kevtanje ljubimaca. Havajska noć. Čuje se žuborenje potoka, razlivanje talasa okeana po peščanim sprudovima i muzika havajskih gitara. Pogled ka okeanu: na peščanom sprudu, pod mesečinom i svetlom baklji, vide se siluete ljudi koji igraju u taktu muzike. Pogled ka obali: vide se terase prekrivene svežom travom i cvećem, a između tamnih krošnji palmi svetlucaju zelena i na­ rančasta svetla, ta svetlost magija oživljava boginje Liliuokalani. Ali, kad se bolje zagledaju ti ljudi što igraju ili što po­ kušavaju da igraju, vidi se da to nisu srećna lica egzotike, već blesava i zajapurena lica tromih turista koji, uprkos tromosti, ipak svuda stignu da zagade svet. Devojke sa kojima igraju plaćene su za tu službu. Baklje su električne lampe, kao što su i svetla Liliuokalani u stvari reflektori postavljeni na palme. Potoci promiču kroz betonirana korita, a trava i cveće sa te­ rasa nalepljena su sintetična vlakna. Pesak je donesen iz Sahare. Okean je pun nafte i otpadaka. Havaii su zaista raj, ali, kao što je opazio Emanuel Eckardt, »raj od plastike«. Društvo prijatelja Austro-Ugarske, »The Druid Order«, havajski raj od plastike . . . to su samo tri od hiljadu primera jednog fenomena koji nosi radni naslov: »operacija nostalgi­ ja«. U užem smislu, »operacija nostalgija« je oznaka za jedan poseban i nov profil proizvoda holivudskih »fabrika snova«,

265

koji je na tržištu izazvao lančani niz analognih moda, u zna­ ku krilatice »The Revival Years«, kao oznake godina osme de­ cenije veka. Krajem sedme decenije veliki akcionari holivud­ skih »fabrika snova« bili su već rešili da proglase stečaj, ban­ krot, te su izložili na licitaciju rekvizitorijum svog iluzioniz­ ma, s namerom da izvuku poslednju korist pred likvidaciju. Kao poslednji addio jednoj epohi bogaćenja, za koju su mi­ slili da je nepovratno prošla, akcionari su bacili na tržište supermarketa lutke u obliku »zvezda« te epohe: Frankestein, Marilyn Monroe, Miki Maus, James Dean, Marlen Dietrich, King Kong . . . Ta serija lutki, nazvana »Kraj epohe«, trebalo je da iskoristi i zadovolji poslednje nostalgije za epohom ko­ ja je prošla. Ipak, uspeh serije »Kraj epohe« bio je iznad sva­ kog očekivanja, označivši novi period holivudskih »fabrika snova«, novu epohu prosperiteta, u znaku eksploatacije no­ stalgije za prošlim epohama, koje su »prohujale sa vihorom« sa onim The wind of change, u kome peva Eric Burdon, uz pratnju ansambla »Animals«. Usledio je fenomen nostalgije, koji je veoma jezgrovito opisao humorista Russel Baker: »Potražnja za nostalgijom je toliko pohlepna da uskoro nećemo imati ni prekjuče, ni juče, kome bismo se mogli obratiti. Potrošili smo 'lude dva­ desete godine', 'tužne, ali pune nade tridesete godine', 'heroj­ ske četrdesete godine' i 'nezaboravne pedesete godine'. Nije više moguće naći ni lampe Tiffany, ni knjige Fitzgeralda, ni bele telefone, ni ventilatore marke Diehl.« »Operacija nostalgija« osvojila je masovno tržište, a nje­ na mreža je obuhvatila čitavu planetu loveći potrošače i u najzabitijim predelima sveta, gde nikad pre ljudi nisu ni čuli ni videli te predmete — idole nostalgičnih evokacija. Ekono­ mista Vicor Solomons govori o »operaciji nostalgija« kao o najuspešnijoj grani proizvodnje u doba inflacione krize:. »Te­ ško je izračunati obim poslova nostalgije. U svakom slučaju, zarada prevazilazi nekoliko milijardi dolara godišnje. Njujorčani kupuju sve: šlemove, lutke od krpa, ulične lam pe. . . sa­ mo pod uslovom da imaju dve-tri decenije starosti. Za no­ stalgiju, svet uvek nađe novca«.

266

Na prvi pogled, ta opšta »operacija nostalgija«, u znaku »The Revivial Years«, izražava ne samo duboku krizu kulture već i njenu moć da stvori sopstvene vrednosti. Ako ikad u bu­ dućnosti neka decenija bude ponovno obuzeta takvom »no­ stalgijom«, moraće »preskočiti« našu deceniju, jer bi upala u pleonazam, u nostalgiju za nostalgijom, u oživljavanje oživ­ ljavanja. Ipak, nije prvi put u istoriji Evrope ili evropske kul­ ture da se jedna epoha obraća prethodnim sa pogledom no­ stalgije. štaviše, moglo bi se reći da se u putovanju kroz lekci­ je istorije taj pogled nostalgije veoma često sreće. Ako razmot­ rimo sve te poglede nostalgije u njihovom hronološkom poret­ ku, moramo opaziti izvesnu pravilnost razvoja nostalgije: taj razvoj je višestruko regresivnog karaktera. Nam16' krozJLstoriju nostalgije opaža se postepena regresija sadržaja evokacije od esencijalnog, trajnog i strukturalnog ka nebitnom, efemernom i površnom, kao što se opaža i smanjenje relevantnosti i vrednosti rezultata nostalgije. U cilju veće jasnosti naše misli izložićemo osnovne repere tog regresivnog procesa nostalgije. U antičkom dobu nostalgija Edda, Rg-Veda, drevnih Upanišada, iranskog Vendidad ili Homera, Hesioda, Platona i Catona — bila je upućena neizmernim putevima memorije indo­ evropske dijaspore ka mitskoj prošlosti »zlatnog doba«, ozna­ čenog u pravcu krajnjeg severa, arktičkih, hiperborejskih predela. Na osnovu niza aluzija i eksplicitnih naznaka možemo zaključiti da su sve suštinske vrednosti učenja pomenutih spevova ili ličnosti deo nasleđa jedinstvene tradicije tog mit­ skog, »zlatnog doba«. U tom slučaju, kao što bi rekao Jorge Louis Borges, sve što je vredno pripada »tradiciji i jeziku«, čiji su sadržaji sačuvani i oživljeni snagom nostalgije za primordijalnim prazavičajem, zavičajem »večne svetlosti«, u ko­ ji svake zime odlazi Apolon, Ta neizmerna razdaljina između jiostalgije i njenog pred­ meta, između evokacije i evociranog, u doba Renesanse posta­ je već izmerljiva, istorijski odredljiva. Pogled nostalgije umet­ nika italijanske Renesanse ne prelazi raspon od đva milenijuma, i uglavnom se zadržava u dobu helenizma, ne primećujući da se u tom dobu već potpuno raspada »klasični ideaL«__i apolonska mera. Otuda renesansni revival oživljava pre dionizij*

267

ski nered nego apolonski red; u njemu uskrsava više »azijatske« konfuzije nego olimpske, »aticističke« čistote oblika. Spoznajna misa^ Renesanse upućuje svoju nostalgiju sofističkom filosofiranju, umesto presokratskoj mudrosti, znanju; ona više veruje orijentalnim gnosticima nego Platonovoj gnozi; sklona tmini ezoterije umesto svetlosti logosa. Ipak, pokrenu­ te stvaralačke energije prevazišle su svoje uzore, te je np.§£aJgi.ja bila osnova sa koje se polazilo a ne konačni ishod; sred­ stvo a ne cilj. Nostalgija romantizma uglavnom ne prevazilazi okvire sopstvenog milenijuma; ona se iscrpljuje u snu obnove viteškog duha, katedrala i korporativnog društvenog ili ekonomskog uređenja srednjovekovlja, te u javi svesti o zaludnosti snova, odbijanih brutalnim izgledom industrijske i lihvarske civili­ zacije. Ta prinuda na mrak sna postepeno preobražava svetle figure nostalgije u fantazme, čudovišta, užase. Ono što je u antičkoj nostalgiji bilo lepota od krvi i kostiju, od mermera, u Renesansi postaje estetika, a kod romantičara samo esteticizam. Antički praxis, u Renesansi postaje poza a u romantiča­ ra puka maska, grimasa, travestija. Antički život u Renesansi je koncept, a kod romantičara iluzija, san, fantazmagorija. Nostalgija osme decenije ovog veka ne prevazilazi okvire sopstvenog veka: dvadesete, tridesete, četrdesete. . . i, dok pišemo ove redove,........ u modi su šezdesete godine veka. Predmet |M|1 nostalgije su ne ideje, događaji ili bitni sadržaji decenija, već njihove mode, linije automobila, dizajn nameštaja, kroj gar­ derobe, izgled filmskih »zvezda«. U ovom nizu istorije nostalgija treba pomenuti i onaj fe­ nomen protestantskog ekumenizma prošlog veka koji je prvi objavio termin »revivat«, kao oznaku svesti krize religioznosti i volje obnove, »oživljavanja«. Ipak, već same doktrinarne osnove protestantizma onemogućuju svaki pokušaj »oživlja­ vanja« religioznosti, jer je Luterova reforma zaprečila putove transcendencije, proglasivši apsolutnu nemoć čoveka da pre­ vaziđe svoju bedu. Istina, ta reforma je obnovila izvesne ele­ mente paganske, evropske religioznosti, kao što je ideja da uspeh čoveka odražava božansku naklonost. Međutim, za pagansku Evropu uspeh je imao značenje sasvim različito od 268

modernog. Za čoveka paganske Evrope mudrost, lepota, od­ važnost, vernost datoj reči i drugarstvu, pobeda na bojnom polju — to su bili znaci božanske prisutnosti u čoveku. Za čoveka moderne Evrope uspeh određuju klasni položaj ili račun u banci, te je zato protestantizam prepoznao izraze bo­ žanske naklonjenosti u znacima materijalnog bogaćenja jedin­ ke. Мах Weber s pravom prepoznaje u protestantskom koncep­ tu uspeha — osnovu i agens kapitalizma. Otuda i u ovom valu nostalgije srećemo oglase table protestantskih crkvi. Jedna od tih reklama, podešenih prema duhu »Revival Years«, glasi: »Sećate li se kako vas je vaša baka učila? Voli bližnjeg svoga kao samoga sebe.« Možemo zaključiti da je savremena »operacija nostalgija« ne samo hronološki, već i hijerarhijski najniža manifestacija u istoriji nostalgija, gde se evociraju iluzije iluzija sopstvenog, modernog sveta. Po Georgeu Stevensu, »u tom fenomenu no­ stalgije postoji jedna psihološka komponenta. Ja opažam da američka publika beskrajno obožava gigante prošlosti: dakle snažne ličnosti, ličnosti poput Humphreyja Bogarta, Spencera Тгасуја, Bette Daviš . . . Imam utisak da ih identifikuje sa čvrstinom osećanja, sa snagom uverenja, idealizmom: sa svim onim vrednostima koje su izgubljene u današnjoj Americi«. Dakle, u pitanju je nostalgija koja svoje vrednosti, svoje izgu­ bljene vrednosti prepoznaje oličene u pukim maskama gluma­ ca, u iluzijama iluzija, u fantazmama fantazmi, odrazima od­ raza, smeću smeća Holivuda. Ono što posebno karakteriše nostalgiju »Revival Years« jeste lakoća s kojom moderni čovek ulazi u jednu nostalgiju da bi odmah izašao i ušao u neku drugu, treću, desetu, brzi­ nom okretanja figura vrteške ili hotelskih vrata. Taj čovek »operacije nostalgija« odlazi na posao obučen kao da dolazi pravo iz tridesetih godina; ručava u restoranima uređenim u stilu francuskog fin de siecle; kupuje grafike pop-umetnika Lichtensteina ili Warhola koji rekonstruišu stil brutalne, ko­ mercijalne reklame iz četrdesetih godina; čita stripove iz dva­ desetih godina; uveče odlazi u barove gde sluša rock and roll pedesetih godina a u ponoć se baca ničice pred idolima Vudu kulta, kulta bivših crnih robova. U jednom istom danu taj 269

moderni čovek »operacije nostalgija« menja odela i tikove desetina decenija i sujeverja, sa kameleonskom sposobnošću preobražaja i prilagođavanja. Ta sposobnost tačno pokazuje amorfnost modernog čoveka koji se poput meke gline povija pod svakim kalupom. Istovremeno, ta sposobnost otkriva i njegovu prazninu, sposobnu da prima i propusti sve i svašta. Jedino što taj čovek nije kadar da bude, to je upravo onaj čovek kome bodlerovski časovnik trihiljade šest stotina puta u jednom času ponavlja: »Seti se!« Istina, i to je veoma malo, ali za modernog čoveka to je nedostižno. U pitanju je i ona potreba modernog čoveka da pobegne od sopstvenog identiteta, od odgovornosti koju zahteva identi­ tet. »Operacija nostalgija« jedan je od najrasprostranjenijih načina tog izbegavanja identiteta, o kome govori William Thompson u At the Edge of History: »Nekad je teškoća puto­ vanja čuvala integritet udaljenih kultura. Danas su kulture izmešane kao žumance sa šećerom, i tradicije očeva ulaze sa­ mo u beznačajnoj meri u živote njihovih sinova, živeli oni u Vatsu, Vijetnamu ili Nigeriji. Taj novi način života ima za posledicu da u vremenu i prostoru izoluje kritične periode živo­ ta. Čovek danas nema potrebu da nosi težinu svog jedinstve­ nog identiteta od kolevke do groba. Slobodan je da menja ži­ vot i žene onoliko koliko mu to dopuštaju njegove energije. Pretpostavljam da bi McLuhan opisao taj način života rekav­ ši da individua nije roman već televizor: čim se na jednom kanalu pojavi strelica oznake da na drugom kanalu počinje novi program, on menja kanal. Ali u tom novom načinu ži­ vota, oni koji će izgubiti put biće brojniji od onih koji će ga naći. Izgubivši se, pašče na nivo podkultura, veštačkih podkultura desničarskog amerikanizma, crnačkog nacionalizma, maoizma, hipizma i kultova onih koji tvrde da su u vezi sa letećim tanjirima. Kada čoveku nedostaje snažna vezivna struktura tradicije, on može da se prepusti najrazličitijim fantazijama.«-

270

PERMISIVNO DRUŠTVO Poslednjih decenija u retorici moderne kulture veoma često se sreće izraz »permisivno društvo«, čije značenje odre­ đuje specifični kontekst upotrebe. Za hipike, »sinove cveća«, stanovnike halucinantnih rajeva droge i undergrounds, »per­ misivno društvo« označava veliko obećanje čovečanstva bu­ dućnosti, u znaku slobode, sveopšte ljubavi i trpeljivosti, obe­ ćanje koje oni već danas ispunjavaju u svojim »alternativnim sistemima«, »paralelnim svetovima« i »komunama«, a po na­ čelu: paradis now! Za new-left-iste »permesivno društvo« je aktualni privid demokratije, koji prikriva opresivni karakter sistema. Za liberalne, progs intelektualce, srećno integrisane u sistem, »permisivno društvo« je stvarnost sistema dostupnos­ ti i demokratizacije odnosa i dobara, kojoj preti, svojim pos­ tojanjem i odstojanjem, »retrogradni« deo Amerike, Amerika nepobeđenog Juga. Konačno, za poslednje, usamljene mora­ liste »permisivno društvo« je sinonim za nove Sodome i Gomore, ironično izrečena definicija društva u kome je iščezao svaki stid, svaka pristojnost. Skloni smo ideji da sva izložena značenja izraza »permi­ sivno društvo« sadrže izvestan deo istine, deo mozaika real­ nosti društvenih odnosa Zapada, u znaku relativizacije svih izbora i vrednosti, te atomizacije alternativa. Dakle, moguće je govoriti o »permisivnom društvu« u opŠtem smislu koji

271

obuhvata sva pojedina značenja. U tehničkom smislu, »per­ misivno društvo« karakteriše proces množenja raznovrsnih alternativa individualnog ili grupnog života, proces droblje­ nja i partikularizacije društvenog corpusa, u kome se kidaju sve spone zajednice. Organsko vezivno tkivo zajednice ustu­ pa mesto formalnom i mehaničkom sistemu pluralizma iz­ bora i ravnodušne trpeljivosti, koji u idealnoj funkciji treba da onemogući nametanje jedne alternative svima ostalim. U pitanju je i novi oblik kapitalističkog društva koje više ne pokreće princip »slobodnog tržišta«, već sugestija »slobode potrošnje«. Tako je laissez-faire, načelo liberalističke ekono­ mije ranog kapitalizma, danas zamenjeno načelima permisivnosti egzistencijalnih alternativa: laissez-vivre i laissez-mourir. U tom kontekstu, »permisivno društvo« je i posledica monopolizacije, etatizacije privrednih tokova i razvoja »pot­ rošačkog društva«. Drugim rečima, za razliku od ideologije ranog kapitalizma, koja je ljude podsticala na ekonomsko bogaćenje i takmičenje, tvrdeći da tržište svima daje jednaku »šansu«, ideologija novog kapitalizma podstiče ljude da se materijalno i egzistencijalno realizuju u »potrošačkom«, od­ nosno »permisivnom društvu«, koje daje »šansu« svakoj želji svakoj maniji. U ranom kapitalizmu uzor života mase je bio stari Ford, koji je savladao sve prepreke na putu od čistača cipela do magneta industrije automobila; danas »potrošačko« i »permisivno društvo« pružaju bezbroj uzora u svojim supermarketima stimulacije i zadovoljenja veštačkih potreba. Može se reći da je »permisivno društvo« zaista privid de­ mokratije jer ili omogućava realizaciju lažnih umesto pravih potreba, ili realizaciju pravih potreba ograničava na atomizovani prostor, ne dopuštajući njegovo širenje. U stvari, »per­ misivno društvo« je novi izraz načela »Podeli, pa vladaj!« Istovremeno, »permisivno društvo« se brani od svih kritika otvarajući se i za sve ideje-pokretače tih kritika, nudeći sva­ koj njenu oazu, njen rezervat, njenu malu »državu u državi«. Otuda taj kolos »permisivnog društva«, poput noja Walta Disneyja, guta sve i svašta. Ali, pošto prostor mehanizma va­ renja tog kolosa nije neograničen, to znači da proces gomila­ nja ideja i stvari podrazumeva i proces njihovog smanjivanja

272

do minijaturnih, patuljastih dimenzija značenja i značaja. Prethodno pravilo objašnjava i činjenicu da se u »permisivnom društvu« najbolje osećaju i najbolje prosperiraju one ideje ili alternative koje nije potrebno smanjivati i variti, jer su već po sebi ništavnih značenja i značaja. U izvesnom smislu »permisivno društvo« je ostvarenje Fourierove utopije iz Le Nouveau monđe атоигеих: orgijastični univerzum erotike i gastronomije, u kome su »beskrajno male manije« harmonizovane u »beskrajno velikom sistemu orgija«. I u »permisivnom društvu«, kao i u Fourierovoj »Har­ moniji«, svaka manija nalazi svoje mesto, svoj club, svoj serkl, od »češača nogu« sve do onih što vole da »gutaju žive ža­ be«. Tu ima mesta za one koji očekuju Mesiju, kao i za one koji očekuju dolazak »letećih tanjira« ili Marsovaca. Na jed­ noj strani »permisivnog društva« srećemo poklonike kulta Che Guevare ili Mao Ce Tunga, a na drugoj članove »Nazi Party« koji javno nose kukaste krstove na rukama i slave Hitlerov rođendan. U blizini prvih srećemo homoseksualne »levičare« organizacije »Crveni leptirić«, a kraj druge »Gay nacis­ te«. U »permisivnom društvu« postoji mreža skupljača mara­ ka, ali i mreža kolekcionara oružja. U podzemlju neke zgrade »permisivnog društva« imaju sedište sledbenici Vudu ritua­ la, u prizemlju se nalazi filijala antropozofske internacionale, na prvom spra tu levo je sufistički centar a desno se održava­ ju seanse yoga-meditacije. Na drugom spratu je biblioteka za one koji veruju da je sva istorija prošlosti i budućnosti proreknuta proporcijama Keopsove piramide, a na trećem gostuje guru Sai Baba svakog prvog u mesecu. Na četvrtom spratu su prostorije turističke agencije koja svojim klijenti­ ma garantuje bezopasno ubijanje nosoroga, krokodila, medveda ili kitova, u bilo kojem delu sveta. Na petom spratu, le­ vo, jeste atelje skulptora koji se poklonio zahtevima tržišta nove mode: pokloniti devojci ili momku svog srca kopiju sopstvenog penisa; desno je udruženje ratnih veterana. Na šestom spratu levo prostorije dele spiritisti i sledbenici ere Vodolije; desno je skladište oružja organizacije »Black panters«. Sprat više srećemo filijalu internacionalne organizacije čiji je cilj da ljudima dokaže kako je Zemlja ravna i sedište SMAK SVETA

273

ljubitelja klistiranja. Na osmom spratu su prostorije društva »Beli ždrebac« koje skuplja priloge za osnivanje tajne banke sperme, kao osnovnog sredstva muške samoodbrane u slu­ čaju da feminiskinje dođu na vlast. Deveti sprat je neizdat pa su ga u znak protesta okupirali članovi društva koje se bori za besplatnost svih javnih servisa, od stanovanja do sao­ braćaja i ishrane. Na desetom spratu levo nalazi se, makrobiotički restoran, gde se okupljaju zastupnici predloga da se u svim osnovnim školama uvede »makrobiotika« kao obavez­ ni predmet; desno su prostorije sledbenika učenja Gurđiefa. Na jedanaestom spratu je centar za širenje »psihodelične re­ volucije« svesti. Sprat više srećemo do zuba naoružane femi­ niskinje društva »za kastraciju muškaraca«. I tako dalje, sve više i više ili niže, svejedno, srećemo spiritualiste, bodibildere, ufologe, atlantiste, Jesus Freaks, koprofile, konceptualiste, postobjektiste, venuzijance, baptiste, sataniste, herbariste, nove veštice, orgoniste ili rajhijance, astrologe, dešardenovce, velikovskiste, tuliste, neopagance, rozakrojcere, onaniste, ese­ sovce, harmoniste, oneidiste, avatariste, krišnamurtijevce, anarhiste . . . Svaka_jQd—p omenutih i hilj-ade—nepomejLutih^organizacij a ili grupa veruje da je u posedu supremnih vrednosti, konačnih istina i globalnih rešenja svih osnovnih problema čoveka. Tored ostalog, to je i posledica procesa drobljenja, masifikacije i nivelacije sadržaja društva koie podrazumeva mehanizam postojanja »permisivnog društva«, ništeći svaku hijerar­ hiju vrednosti. te_ i svaki kriterijum vrednosti. »Permisivno dmštva«-sve svodi na jedinstvenu rasa Ш. »uravnilovku« značaja i značenja, vrednosti ili bezvređa: ono sve ideje svodi na hobije, a sv e jiobije diže naJcazinuJdeologija, Ipak, uprkos svom totalitarizmu, »permisivno društvo« se bitno razlikuje od_totalitarmh sistema istorije čovečanstva.JLI_prvom redu,_za razliku od nekog totalitarnog sistema koji ljudima .onemogu­ ćuje ostvarenje slobode, »permisivno društvo«..omogućava da se stečena sloboda izrazi; dakle, čovek »permisivnog društva« poseduje slobodu ali пеЈ_жауо_јЈа jejznačajnije osmisli i učini delotvornom. Potom, svi totalitarni sistemi prošlosti bili su opravdani nekom »superiornom« idejom religioznog ili

274

ideološkog ...karaktera; to.talitar.izam »permisivnog društva« postoji^ u ime mediokritetstva čoveka._prinuđujuđi sve,_ bez iazlike, da robuju tom mediokritetstvu. Zato je smrtni greh u »p ermis ivnom -društvu« prevazići prinude i_granice- tog -mediokritetstva. U suštini, ne delimo u potpunosti mišljenje new leftista ko-" ji u »permisivnosti« vide izraz sistema opresije: mislimo da ideologija »permisivnog društva« nije., toliko cinični sistem opresije, već tačna procena potreba modernog čoveka. Jato se .tiče »permisivnosti« u »komunama«, ona je najčeš­ će posledica^ slabosti i mentalne, nervne ili fizičke iscrpljenosti, a ne snage uverenja. Povremeno, tu »permisivnost« snatrenja prekidaju histerične svađe, ujedi i čerupanja. U stvari, te »komune«.su državne institucije,-ji£ka vrsta azila z s l otpad uništenermladost^-koj^sisterrL.obilatno finansijski odr­ žavaJLpo država . »Permisivno<<;-JiačeIo laissez-vivre može se prevesti i ovako: »budi ono što hoćeš^ jer se nikog ne tiče šta ćeš od sebe napraviti«. U toj sveopŠtoj ravnodušnosti društvo,umire po za­ konu termodinamike, čije je ime: »toplotna smrt«. Naime, kao što i svaki sistem u kome su izjednačene temperature molekula — umire, tako je »permisivno društvo« jmak^agonije društva, jer izjednačenje »temperature« i razlika znači utrnuće svakog agona, svake vitalnosti. Gde nema agona, nas­ tupa agonija, te laissez-vivre vodi u laissez-mourir. Tu samrtničku^ perspektivu »permisivnog društva« danas najavljuje fenaai^L»sim ti umetnosti« kao vrednosti svedene na puki hobi, prostor dokolice. Naime, umetnost je izuzetno senzibilan medij um koji uspeva da opazi predznake velikih promena i sila. Umetnost odražava ne toliko svoju savremenost koliko budućnost. Tako je slom svih hijerarhija u »permisivnom društvu« već odavno najavio slom.svih kriterijuma i_.aksiologija umetnosti. U suštini, već čitav vek aksiologija umetnosti modernog doba svedena je na model koji je predložio i jezgrovito izložio Valery: umetničko. delo treba vrednovati na osnovu njegovih sopstvenih normi, sadržanih u nameri stvaranja. Dakle, stepen vrednosti nekog dela odre­ đuje se distancom između namere i realizacije: što je rezult

275

tat bliži nameri, to je i delo bolje. Ne treba imati veliku pamet pa proniknuti u katastrofalne posledice takvog kriteriju­ ma vrednosti. Na osnovu takvog kriterijuma, dnevnik neke prostitutke može biti bolji od dela Dostojevskog, a »izmet umetnika« Manzzonija vredniji od slike Beata Angelica. Nai­ me, distanca između stvaralačkog cilja prosti tuke ili umet­ nika koji konzervira svoj izmet i njihovih rezultata — jeste nulta distanca, u smislu potpune podudarnosti namere i de­ la, za razliku od Dostojevskog ili Beata Angelica, čija dela nisu savršena u idealnom smislu postavljenih zahteva. Takav sistem neminovno vodi podržavanju mediokritetskih zahteva jer se oni najlakše realizu in I upravo je ta aksiologija osno­ va na kojoj počiva ideologija mediokritetstva »permisivnog društva«. Ali razina mediokritetstva nije večno fiksirana, jer je po definiciji određuju razine superiornosti i niskosti. I pošto »permisivno društvo« obeshrabruje težnju čoveka da prevaziđe sebe a podržava svaku osrednjost, to u situaciji iščeznuća svih visokih referenci i samo mediokritetstvo postaje superiorna razina. Ono što je u normalnom društvu osred­ njost, to u »permisivnom društvu« mora postati nedostižni vrh. Dakle, u pitanju je i proces snižavanja nivoa osrednjosti do samog dna mstarijavili niskosti, ali^bez one svireposti i energija »hladnih«. Kao što kaže Ortega у Gasset, na tom dnu "pada »nestaje mržnjiLjpfžma—^ ninentnim manjinama. Priz­ naje se neophodnost njene specifične intervencije u društve­ nom životu. Na taj način, zatvara se jedan i počinje dmgi istorijski ciklus«.,

276

POTROŠAČKA CIVILIZACIJA Izraz »potrošačka civilizacija« jedna je od najučestalijih, ali i najtačnijih oznaka modeme civilizacije, u smislu reali­ zacije samsarskog kruga uzaludnosti života. Uz taj izraz ve­ zuje se i niz sličnih koji jedinstveno odražavaju pomeranje težišta života modernog čoveka i društva ka potrošačkim finalitetima. Tako se govori o »potrošačkom društvu«, »potro­ šačkom mentalitetu«, pa čak i o »potrošačkom biću«. Konač­ no, u sociološkoj literaturi reč »čovek« je ustupila mesto si­ nonimu: »potrošač«. Tako se u istoriji obnavlja demonija po­ trošnje, koju su vedski osvajači sreli u svetu asura. Ipak, sve »humanističke« kritike »potrošačke civilizacije« nisu uspele da zaustave njen razvoj. Veoma često te kritike i same postaju deo »potrošačke civilizacije« koja je razvila i posebnu granu svog tržišta: kontestaciju potrošnje. Potom, »potrošačka civilizacija« ima i svoje veoma militantne ideo­ loge, kao što je ekonomista Rene Sedillot koji nastoji da relativizuje značenje pojma »neophodnost«, te tako odbija i svaku kritiku »potrošnje« u ime privrede upućene zadovolja­ vanju »neophodnosti«: »Ono što je bilo izlišno juče, postaće neophodno sutra. Carlo V ili Francisco I nisu znali za čoko­ ladu. Njihova najsvečanija osvetljenja svećama nudila su ma­ nje svetlosti nego što nude i najmanje današnje lampe kraj

277

najbednijih ognjišta. Bili su zadovoljni ako bi njihovi konji i konjušari uspeli da pređu deset vrsta dnevno.« Takvim argumentima može se ironično odgovoriti da je čovek vremena Carla V ili Francisca I bio ono što jeste, a da je moderni čovek upravo ono što jeste: i bez čokolada, i bez sveca, čovek je odolevao svim stihijama i katastrofama, stva­ rajući nedostižne primere vitalnosti i virilnosti, a danas je­ dan puki prekid struje, black-out, baca na kolena i diva koji se zove Njujork, izazivajući opštu histeriju, masovnu paniku, rasulo svih normi, smrt stotine ljudi. Hoćemo reći da je ši­ renje pojma »neophodnosti« proporcionalno slabljenju čo­ veka koji tako sve dublje pada u sve gušće mreže zavisnosti. Danas ljudski život zavisi od prekida struje, tableta za umi­ renje nervne napetosti ili od bankarskog izveštaja o stanju gotovine, a sutra će zavisiti zaista od jedne table čokolade. Tako se »potrošačka civilizacija« ukazuje kao velika klopka, koja će razvojem postati i velika grobnica civilizacije Zapada. Ipak, nijedna poznata kritika »potrošačke civilizacije« ne uočava suštinu problema. U najboljim slučajevima lucidnosti tih kritika, »potrošačka civilizacija« se optužuje za deklinaciju i degeneraciju modernog čoveka, ali je pravo stanje tog odnosa upravo obrnuto, te je pad čoveka Zapada imao i ima kao posledicu širenje sistema »potrošačke civilizacije«. Po­ tom, ne opaža se dovoljno u kojoj je meri »potrošačka civilizacija« organski povezana sa kapitalističkim sistemom. Usmeriti proizvodnju ka neophodnostima čoveka, to jedno­ stavno znači ukinuti kapitalistički sistem koji živi hranjen uvećanjem i širenjem veštačkih potreba. Međutim, katastrofalne posledice širenja pojma »neop­ hodnosti«, kao uslova za ekspanziju »potrošačke civilizacije«, ne ugrožavaju samo materijalnu, fizičku, već i duhovnu sfe­ ru ljudskog života. Patološki razvoj publiciteta tokom pro­ tekle decenije pokazuje nizom primera da su sadržaji te dru­ ge sfere života brutalno iskorišćeni i travestirani u cilju podsticanja potrošnje. Drugim rečima, sadržaji duhovnog života, jednom ulovljeni u mrežu ili zamke publiciteta, postaju puki reklamni agenti potrošnje, što ima za posledicu i proces nji­ hove esencijalne i substancijalne transformacije do čudoviš­

278

nih izopačenja. Primera za prethodno opažanje ima na svakoj tački ekspanzivne galaksije publiciteta ili »reklamokratije«. Tako na primer kompanija »Chrysler« identifikuje pojam gentlemana sa posedom njenog automobila, otvoreno sugerišući ideju da se gentleman postaje kupovinom atributa. Osim es­ encijalne transformacije, na istoj reklami opažamo i substancijalnu transformaciju, te je figura gentlemana, ta živa inkar­ nacija virilne etike i etične virilnosti, prikazana u obliku jed­ nog efeminiziranog žigoloa. Isti tip sugestije srećemo i u re­ klami automobila marke »Rover«, premda bez žigoloa, koja ovim rečima podržava i iskorišćava svest potrošača da bogat­ stvo ne može kupiti ugled gentlemana: »Da biste imali jedan Rover, nije dovoljno biti samo bogat. Treba biti gentleman.« Budući da je opštepoznata činjenica štetnost pušenja po zdravlje, reklama cigareta »Marllboro« identifikuje svoje pot­ rošače sa prvim pionirima Amerike i odvažnim alpinistima koji hrabro izazivaju opasnost. Tako je jedno bolesno stanje tela proglašeno najvećim zdravljem, znakom muškosti i hrab­ rosti. Reklama fabrike kravata »Fumagalli« spekuliše sa reli­ gioznim osećanjima potrošača, izlažući svoju kravatu duž će­ le fasade San Pietra; kravata tu zamenjuje vatikanski purpur i zlato koji se postavljaju na papinom balkonu: dakle, kra­ vata je sveta kao i znamenje crkve. Kutija deterdženta »Spic & Span« za čišćenje poda sadrži na prostoru otvora sliku jel­ ke i poruku potrošaču da udahne miris četinarskih šuma, ko­ ji će izaći iz kutije kad je bude otvorio. Konačno, i pojmovi negativnih značenja bivaju iskorišćeni kao viatorna sredstva reklame; tako se proizvođač košulja »Rao« ovim rečima pos­ redno predstavlja svojim potrošačima: »Taj rasista Rao je uvrteo u glavu da proizvodi samo muške košulje!« Treba is­ taći i činjenicu da sistem masovnih komunikacija nastoji i da negativne pojmove preobrazi u pozitivne. Tako na reklami fotelja marke »Hidalgo« vidimo proizvod i na nje­ mu jednog odurnog travestita; sledi njegov tekst: »Šta me gledate! Zar nikad niste videli reklamu fotelje?« Na drugoj strani te inverzije negativnog u pozitivno, homoseksualna ljubav jednog para postaje simbol rafinovanosti i elegancije, ot-

279

menosti i elitnosti u reklami proizvoda fabrike konfekcije »Krizia«. Ekspanzija »potrošačke civilizacije«, šireći univerzum veštačkih »neophodnosti«, sprovodeći korenitu inverziju i zamenu vrednosti, već danas ugrožava i fizički, telesni integritet čoveka, predlažući mu surogate. Uostalom, zar hod čoveka već nije zamenjen surogatom hoda koji se zove automobil? Na takvoj logici zasniva se sledeća reklama, čiji proizvod nije potrebno opisati jer ga i sama opisuje: »Twisting John je najtopliji vibrator. Mek, senzualan, elastičan, anatomski ob­ lik: 18 sa 3,5 santimetara. Telekomandovan. Intenzivne vibra­ cije sa pokretima u dva pravca. Stimuliše, miluje svaki pa i najdublji i najosetljiviji deo tela. 10.000 lira! Jumpi Friz: super-vibrator sa tri različita pokreta, sa ultra-stimulativnim efektom! Svega 14.000 lira!« Kome sav taj univerzum potrošnje i surogata izaziva gađe­ nje i žudnju za bekstvom u prirodu, nova grana gramofons­ ke industrije pruža ploče sa zvucima prirode, hukom vodo­ pada, treperenjem lišća na prolećnom vetru, glasovima foka u buri, urlikom lavova, dozivima delfina . . . Možemo zaključiti da »potrošačka civilizacija« i moderni čovek obrazuju samsarski krug fatalne međuzavisnosti gde se lagano ali neumitno iscrpljuju poslednje energije i zalihe, pro­ gresivnom degradacijom i degeneracijom vrednosti. Moloh »potrošačke civilizacije«, proždirući svet prirodnosti, proždi­ re i čoveka, hraneći ga svojim izmetom. Dakle, taj krug po­ trošnje sastoji se od dve osnovne operacije, čija su patološ­ ka imena: koprofagija i kanibalizam. I zato nije slučajno da se protekle decenije, u delima moderne kulture, sa izvanred­ nom učestalošću sreću upravo teme koprofagije i kanibaliz­ ma. Tema koprofagije izražena je u deklarisano »potrošačkim« terminima i u širokom rasponu, od body arta, gde Otto Miihl priređuje spektakle na kojima javno jede izmet svojih »asistentkinja«, sve do Pasolinijevog filma Salo o 120 giornate di Sodoma, gde prisustvujemo velikim banketima izmeta. Ve­ like prethodnike objave ili najave doba u znaku koprofagije srećemo u muzejima moderne umetnosti, od dadaista, koji

280

su identifikovali umetničko stvaranje sa »pišanjem« a estet­ ski predmet sa pisoarom, do Dalijeve slike Mračna radost, slike gača umrljanih izmetom, i do Malog traktata o moralu Hansa Bellmera, gde žena, opružena na leđa, prima u vaginu ud muškarca, a na lice izmet jedne ženske stražnjice. Ta veza seksa i koprofagije veoma je simptomatična sa stanovišta sa­ dizma, te je sadržana i u poslednjim manifestacijama koprofagijske umetnosti, kod Otta Miihla koji onaniše dok uzima izmet, i kod Pasolinija čiji junak doživljava orgazam ljubeći devojačka usta napunjena izmetom. Naime, pažljivi čitalac Sadovog dela mora primetiti proporcionalnost između sma­ njenja virilnosti ili seksualne potencije i uvećanja izmeta na trpezi koprofagije. Na kraju, prelivanje izmeta iz svih sudova koincidira sa slikom mlitavih udova iz kojih jedva isteče po koja kap sperme. U principu, virilnost, kao manifestacija vitalnosti, raspo­ laže određenim nizom mogućnosti izražavanja, između pola stvaranja, biološke reprodukcije, i pola razaranja, kao limitnog stepena orgije. Iza tog limita, gde orgija susreće koprofagiju, gde se prostire univerzum izmeta, nestaje i poslednji trag virilnosti; nastupa agonija i smrt. Ako izloženi model primenimo na učestalost simptoma koprofagije u modernoj kulturi, kao fenomena analognog procesima koprofagijskog karaktera u »potrošačkoj civilizaciji«, možemo izvesti zaklju­ čak da je ta kultura izgubivši stvaralačku vitalnost, odnosno virilnost, konačno izgubila one rušilačke sposobnosti istorijskih avangardi prešavši limit koji odvaja režim života od reži­ ma smrti. Istorija moderne kulture, od istorijskih avangardi koje su se najavile strasnim rušenjem »tradicionalnih vredno­ sti«, pokazuje upravo tu regresivnu parabolu strasti i virilno­ sti. U kontekstu izložene parabole i fenomen »operacije nostal­ gija« poprima izrazito koprofagijski smisao. Zanimljivo je da se i u sferi tehnološkog univerzuma po­ javljuju teorije koje predlažu uvođenje sistema »reciklaže« otpadaka, kao spasa od ekološke krize. »Reciklaža« je samo drugo ime koprofagije. Istina, nema sumnje da je u pitanju veoma »ekonomično« ili »racionalno« rešenje problema zaga­ đenja, korišćenjem »izmeta« proizvodnih procesa kao siro-

281

vinske energije, ali je to rešenje i veoma simptomatično, jer je izgradnja ogromnog sistema »reciklaže« moguća samo ta­ mo gde »izmeta« ima u izobilju. »Reciklaža« bi bila besmisle­ na u antičkom Rimu ili Sparti, ili i u prvom dobu industrij­ ske proizvodnje, kada su se njeni proizvodi još takmičili sa zanatskim ili manufakturnim, te su bili stvarani da traju ma­ kar jednu generaciju. Konačno, treba istaći i neposredno ak­ tualnu činjenicu: da je u »civilizaciji potrošnje« već stvore­ na jedna grana koja zadovoljava i stimuliše potrebe potroša­ ča za pravim izmetom. Tako je američka firmi »Neiman & Marcus«, specijalizovana za prodaju skupih darova i poklona za rođendane i prigodne svečanosti, izbacila na tržište novi proizvod, koji je pomračio sjaj dijamantskog prstenja i zlat­ nih narukvica. Reč je o seriji poklona koja se ovako rekla­ mira: »Pokloni za one koji već imaju sve.« To su okamenjeni komadi izmeta praistorijskih životinja, propraćeni garantnim listom. Tema kanibalizma postala je prava opsesija filma protek­ le decenije. Tako u brazilijanskom filmu Macunaima Joaquima Pedra de Andreadea, prikazanom pre nekoliko godina na festivalu u Veneciji, jedan magnat priređuje kanibalski ban­ ket u čast venčanja svoje kćeri. U vrijućoj vodi bazena pli­ vaju komadi ljudskog tela, ruke, noge, glave, prsti, iznutrice, srca, pa i čitavi leševi, a zvanice ih nabadaju na duge žice, kao da je u pitanju fondue bourguignonne. Autor filma kaže: »Danas su svi odnosi suštinski kanibalski: poslovni, društve­ ni, politički, ekonomski i seksualni. Premda je kanibalizam prikriven, svaka stvar u srcu, kao i pod zubima, postaje hra­ na. U dalekoj prošlosti kanibalizam je za primitivna plemena bio način preživljavanja. U civilizovanom i tehnološkom druš­ tvu to je naš način življenja.« U filmu Seme dell’uomo Marca Fererija kanibalistički ban­ ket je finale ne samo filma već i civilizacije. Roman Polanski je nameravao da snimi Donner Pass, film o američkim pioni­ rima koji, opkoljeni nepremostivim snegovima, usred divlje planine postaju kanibali da bi preživeli. Istina, Polanski od­ riče simbolično značenje te teme, izjavljujući da se za nju od­ lučio samo zato što mu je ta priča »izgledala dramatična i 282

impresivna«. Ali i nesvesno, takva izjava odaje simbol kanibalizacije procesa »civilizacije potrošnje«. Naime, razvijajući u čoveku patološku strast za »dramatičnim« i »impresivnim«, »civilizacija potrošnje« mora da zadovoljava sve veća potra­ živanja te strasti koja poput narkomanske traži sve jače »do­ ze« i neminovno odvodi u ne samo simboličan, već i u prakti­ čan kanibalizam. Ako su zbog interesa razvoja »potrošnje« ukinuti gotovo svi tabui, zašto ne biti dosledan te ukinuti i taj poslednji tabu: kanibalizam? I ne samo kanibalizam pre­ ma mesu nepoznatih, već i prema mesu najbližih. Tako u fil­ mu Weckend Jeana Luca Godarda junakinja priče prilazi ban­ di mladića koja živi u šumi hraneći se ljudskim mesom, i sa njima deli iznutrice svoga supruga. U Pasolinijevom filmu Poreille, njegovi junaci se hrane mesom slučajnih prolaznika. Konačno Fellini u filmu Satyricon upućuje naš pogled na jednu kanibalističku scenu, obavijenu sumrakom Rimske Im­ perije. U toj sceni rođaci i bližnji umrlog pesnika proždiru njegovo telo, jer je to uslov da dođu u posed nasledstva, zaveštanog ovim rečima: »Mogu doći u posed onog što sam os­ tavio pod uslovom da iseku komade mog tela i pojedu ih u prisustvu svih.« Ali Petronije je ostavio našim mislima i sno­ vima još jednu sliku: dok starci žvaču komade ljudskog mesa, jedna grupa mladića udaljava se ka brodu koji će nad njima raširiti jedra. Kuda odlazi, kuda brodi ta mladost u sumraku imperije? Odlazi, brodi ka onoj nepomračnoj zori Evrope, ka predelima »večne svetlosti«. Toj zori je brodio i drugi pesnik Rima, Pompej Stariji, odbivši prijatelje koji su ga hteli zadržati zbog burnog mora, ovim rečima: »Živeti nije neop­ hodno — neophodno je broditi.« Za čoveka verodostojne Evrope istinska i večna definici­ ja »neophodnosti« ostaje ona koju je budućnosti ostavio pesnik Rima. Budućnost Evrope zavisi i od snage njene mladosti da napusti ove babilonije lihve i prljavštine, ovaj sumrak ci­ vilizacije modernog čoveka, i da se uputi putem Apolona.

283

ROCK AND ROLL Unošenje pojma rock and roll muzike u ovaj rečnik »sma­ ka sveta« čitaocu može izgledati kao posledica usiljenosti na­ ših razmatranja, koja tako siluju svoje predmete do oblika dokaza apriornih teza. Ipak, i po cenu izazova neverice ili podozrenja u pogledu ispravnosti naših spoznajnih usmerenja, čvrsto stojimo na stanovištu da i najkraći pregled znakova i simptoma »smaka sveta« ili iluzija Zapada mora uočiti fe­ nomen moderne muzike, iz koga, zbog ekonomije prostora, iz­ dvajamo samo jedan, ali veoma izražajan aspekt: rock and roll. Naše mišljenje o relevantnosti simptomatskog značaja i značenja rock and roll muzike ne počiva na ličnim otkrićima već na autoritetu duge tradicije učenja o međuzavisnosti mu­ zike i društvenih struktura: reč je o tradiciji koja se proteže od Damona i Platona preko Boetija i Shakespearea sve do Hessea. Ova učenja počivaju na indoevropskim tradicijama i kosmogonijama, koje jedinstveno prepoznaju u Zvuku primor­ dijalni znak-sredstvo stvaranja svemira, a u savršenstvu mu­ zičke harmonije — također savršeni izraz strukture kosmosa, kao »pečat« principa Reda. Otuda ideja da svako odstupa­ nje od zakona te muzike vodi ka otuđenju čoveka ili društva od savršenstva, degradaciju ljudskog. Zato Platon u Državi (IV, 3— 4) uči: »Dobro se treba čuvati svake promene u mu-

284

žici, jer su to opasne stvari. Damon tvrdi, a ja se slažem s njim, da se načela muzike ne mogu nigde dotači a da se pri tom ne pokolebaju najviši državni zakoni. . . pošto nezako­ nitost krišom lako uđe u muziku. Ona se polagano naseljava i krišom prelazi na karakter i na sposobnosti, zatim postepe­ no jača i prelazi u život građana, a odande se s velikom drs­ košću laća zakona i ustava, o Sokrate, dok na kraju ne pre­ okrene sav privatni i javni život.« Prepoznajući u savršens­ tvu muzičkih struktura eminentni izraz kosmičkih zakona, Platon preporučuje muzičko vaspitanje kao supremni nauk zakonitosti, koji će ljude »pratiti svuda, jačaće ih i ponovo će podizati u državi ono što se srušilo«. U Platonovoj državi ritmovi muzike ne smeju biti šareni i raznoliki, nego moraju odgovarati odmerenom i »muškom« životu, pošto ritmička ravnopravnost odgovara pristojnom ponašanju, a nedostatak takvog ritma odgovara nepristojnom ponašanju. U delu De institutione mušica Boetije uči da je muzika osnovana ne samo na matematici već i na etici: »Iz neskladne muzike rađaju se čak i najveća izopačenja običaja«, jer »kad se muzika stvara različito i konfuzno, ona gubi meru ozbilj­ nosti i vrline, te tako srozana do skaradnosti, čuva malo od one antičke lepote«. Muzika, dolazeći tako »od uva, stiže do srca«, te jedna mala, u početku gotovo neprimetna izmena načela ili mere muzike izaziva proces koji ruši red čoveka i vrednosti. Gledajući zvezdani svod, Shakespeareov Lorenzo kaže: »Čovek koji nema u sebi muziku, koji ne oseća harmo­ niju milih zvukova, rođen je za izdaju, prevare i krađe . . . Ne verujte takvom čoveku. Slušajte muziku.« U Das Glasperlanspiel Hermann Hesse integriše izložena učenja obuhvatajući sve dimenzije univerzuma muzike, od kosmičkih principa do istorijskih posledica. Dužnost njegovih kastalijskih redovnika jeste da bdiju nad zakonima muzike, jer, »ako bi propala muzika, to bi bio siguran znak za zalaz vlade i kulture«; oni čuvaju i sećanje na »muziku propasti«, pri čijem se »grešnom davanju tona u kraljevskom dvorcu nebo odmah zamračilo, zidovi tresli i rušili, a knez i država padali«. Istina, princip muzike Hesse pomera iz uranske sfe­ re u prostor između uranskog i htonskog principa, pa smatra

285

da »muzika počiva na harmoniji između neba i zemlje, na saglasnosti tmine i svetlosti«, ali uprkos tom negativnom odstu­ panju od izložene tradicije učenja (kao posledice opšteg pro­ cesa devirilizacije spiritualnosti) on razvija načelo analogija muzike i društvenih struktura: »Što je muzika bučnija, to lju­ di bivaju melanholičniji, zemlja biva ugroženija, knez niže tone. Tako propada također suština muzike. Ono što su svi sveti knezovi cenili u muzici, bila je veselost. Tirani Gije i Džu Sin svirali su bučno. Oni su jake zvuke smatrali lepim i masovna dejstva interesantnim. Oni su težili novim čudnova­ tim dejstvima zvuka, tonovima koje još nijedno uho nije Ču­ lo . . . Zato je muzika jednog dobro uređenog doba smirena i vesela, a vlada ujednačena. Muzika nemirnog doba je uzbu­ đena i jarosna, a njegova vlada naopaka. Muzika država u rasulu je sentimentalna i tužna, a njena vlada ugrožena.« Što se tiče našeg predmeta ispitivanja, izložena učenja su i naš osnovni kriterij um vrednovanja, koji etički izopačujuća svojstva pedagogije rock and rolla prepoznaje već i u sa­ mom imenu te muzike, koje znači: »klati se i valjaj«. Otuda, u otporu na koji je nailazila ekspanzija rock and rolla sredi­ nom pedesetih godina veka, treba videti i jednu nesvesnu re­ akciju, pokrenutu svešću o ugroženosti poslednjih etičkih na­ čela. 0 krhkosti i oskudnosti tih načela svedoči i slabost ot­ pora, te danas muzika tipa rock and rolla suvereno vlada svim audio-vizuelnim kanalima komunikacija kulture Zapa­ da. Tim kanalima prolaze reke neprekidnih programa hiljada svetskih radio-televizijskih stanica, koje radikalno čiste mozak stotina miliona mladih ljudi, što substancijalno i esencijalno menja njihove psihosomatske strukture u pravcu čudovišnih mutacija. Masa potrošača rock and roll muzike dobila je i nove, pseudoanatomske delove tela: reč je o jastucima-slušalicama, sa visoko ustremljenim antenama, koji odstranjuju sve druge zvukove okoline, ostvarujući totalitet rock and roll muzike i totalitarizam njenih determinacija. Tako psihosomatska struk­ tura postaje krajnja ekstenzija mreže rock and roll komuni­ kacija, neka vrsta kutije bez dna, u koju se izlivaju njeni sa­ držaji izazivajući i zadovoljavajući potrebe, prazneći i puneći 286

psihu, iscrpljujući i prividno obnavljajući njene energije; otu­ da gotovo svaki član internacionale poklonika rock and rolla, na pitanje zašto sluša tu i takvu muziku, skoro redovno odgo­ vara da mu ona »puni baterije«. Jasno je da iluzija posedovanja energije u »baterijama« traje koliko i emisija programa, dakle ne duže od vremena samog »punjenja«, te kao i svaki privid nestaje sa dolaskom tišine,, sa prekidom emisije; zato poklonici rock and rolla imaju potrebu za kontinuiranim pro­ gramom, a disk-džokeji, žreci te nove »druge religioznosti«, brižljivo izbegavaju pauze, pretapajući kraj jednog u početak drugog »punjenja«, prekrivajući i prikrivajući sve điskontinuitete svojim lažnofamilijarnim brbljarijama. Tako se vernici rock and roll »religioznosti« održavaju u stanju stalnog transa i pasivnosti, sa nesagledivim nizom degenerativnih po­ sledica, koji se naj očiglednije manifestuje već »površinom« fenomena, deviriliziranim i efeminiziranim ponašanjem, pri čemu duge kose nisu samo izraz modnih već i suštinskih pro­ mena. Međutim, najdublje posledice izaziva sama struktura rock and roll muzike. Svako ko ima visoko muzičko obrazovanje zna da je unošenje takvih struktura u psihu mladih ljudi pra­ vi zločin. U pitanju je jedan metod determinacije koji je već bio isproban u Pavlovljevoj laboratoriji, na psima. Pavlov je naglim promenama ritma izazivao kod pasa neuroze. Te dis­ harmonije i aritmije stvaraju procepe u psihi kroz koje se najlakše ubacuju željeni sadržaji. Poliritmovima rock and roll muzika unosi u psihu mladih ljudi subverzivne sadržaje, kao Što je poziv na seksualni promiskuitet, drogiran je, alijenaci­ ju i napuštanje svih etičkih normi, izrečen šiframa slenga ko­ je, po rečima muzičkog kritičara Richarda Goldsteina, »razumeju gotovo svi klinci«. Uostalom, i sami idoli rock and roll i pop muzike svesni su ponekad ciljeva kojima služe, te tako jedan Frank Zappa otvoreno priznaje da su »prejaki zvuci i svetlosni efekti danas neophodna sredstva indoktrinacije«; on govori i o mogućnosti »modifikacije hemijske strukture ljud­ skog tela pravom kombinacijom frekvencija«. Svojevremeno je muzički komentator revije »Holiday« jasno izložio subver­ zivni smisao te rock and roll indoktrinacije: »Je li moguće da

287

producenti ne shvataju sleng pevača, da izdaju takve ploče ne shvatajući o čemu se u tim pesmama govori? To je malo verovatno, jer svako ko je bar kratko vreme proveo u muzič­ kom biznisu zna koliko se marihuane tu troši. Narkomanska terminologija je dobro poznata u disko biznisu. Neki izdava­ či sležu ramenima i mlako se pravdaju: 'Te pesme su odraz našeg vremena.' Kao da ignorišu činjenicu da ih najviše i najozbiljnije slušaju deca mlađa od dvanaest godina. U tim pesmama se njima, koji su najpodložniji uticajima, sugeriše da je mudro i veoma šik odreći se svih odgovornosti i pro­ blema mučnog sveta odraslih, i zagnjuriti se u maglu mari­ huane, LSD-a i heroina.« Rock and rollom se sprovodi pravi genocid mladih nara­ štaja, te zato ta muzika ulazi u niz sredstava onog samoubistva koje Toynbee označava kao osnovni uslov propasti svih velikih kultura i civilizacija. Nije slučajno što to značenje rock and rolla njegovi idoli eksplicitno prikazuju na scenama-oltarima rituala smrti i kazne njihove »religioznosti«. »Je­ dini logični izlaz Cooperove filosofije — kaže za rock pevača Alice Coopera komentator BBC-a John Pili — jeste jedno lepo samoubistvo, pred hiljadama obožavalaca u ekstatičnom divljanju. To je jedini pravac u kome njegova nasilna eska­ lacija može da ide, jer je sve ostalo već napravio.« Istina, mora se priznati da efikasnost tog genocida i pozi­ va na samoubistvo čitavih generacija vitalnosti počiva i na slabosti istinskih i životnih alternativa kulture modernog Za­ pada, što žrecima rock and roll »religioznosti« omogućava ve­ oma lak ulov vernika: sugestije i harange njihovih programa nailaze na bedan otpor građanskih moralija u raspadanju, te mladi, pred takvim izborom, nemaju nedoumica, kao što ih ni­ su imali ni velikani savremene misli, poput Eliota ili Jiingera; prvi je izjavio: »Paradoksalno, bolje je i činiti zlo nego ne činiti ništa, jer tako makar postojimo«, a drugi: »Bolje je biti i kriminalac nego buržuj.« I pri analizi tekstova rock and roll pesama veoma često se sreće ta svest o neminovnosti sa­ moubilačke alternative, usled ispraznosti alternative građan­ skih moralija; tako u pesmi Govore glasno a ne kažu ništa pop-sastava »Brown Bird« čitamo sledeću ispovest ove gene­

288

racije »izlapelih«: »Ja sada imam više nego triput sedam go­ dina i dovoljno sam odrastao da mi bude jasno: vi samo gala­ mite a ne kažete ništa. Nemojte me savetovati kako da vodim svoj život, kad ne znate šta ćete sa vašim. Prestanite da me savetujete da budem dobar dečko. Ja sam već počeo da lapim, ostavite me na miru, gledajte svoja posla, ja i sam mogu da upropastim svoj život.« Dakle, u samom univerzumu rock and rolla često sreće­ mo svest da je u pitanju samo izbor interesantnijeg zla iz­ među ostalih, u svetu zatvorenog horizonta drugih mogućnos­ ti. Taj univerzum poklonika rock and rolla jeste u stanju pa­ sivne prepuštenosti svakom diktatu koji bi ponudio nešto ra­ zličito od isprazne presečenosti građanskih moralija. U tom pogledu jednu od najlucidnijih analiza te situacije bezizlaznosti pruža upravo jedan od idola novog rock and rolla, Da­ vid Browie: »Svi mi, kao i naši slavni prethodnici, govorili smo da koristimo rock and roll prvenstveno u cilju kritike i, odatle, menjanja uslova u kojima smo prinuđeni da živimo. Želeli smo da izmenimo svet uz pomoć rock and rolla. Na žalost, ispostavilo se da smo zajedno sa publikom išli u krug, po kanalima koje su nam unapred pripremili i dobro podmazali. Danas je izvesno da je rock and roll mrtav, bar u razmerima njegove originalne definicije. Rock and roll je nešto kao bezuba starica. Šta će smeniti rock and roll? Diktatura! Pojaviće se politička figura, u ne tako dalekoj budućnosti, ko­ ja će u ovom delu sveta apsorbovati i kanalisati energije rock and roll publike.« Ipak, Bowie gubi lucidnost kada se zalaže za »desničarsku« alternativu, ne primećujući da ona nije posledica slobodnog izbora već determinacije te situacije: »Pos­ tojeći moral je na obeshrabrujućoj razini, i samo jedna eks­ tremno čvrsta desničarska vlada može tu nešto učiniti...« 'Гај idol »travestitskog rocka«, koji je nekada izlazio pred ovacije u visokim potpeticama i ženskim haljinama, danas za­ stupa »esesovski« stil i svoje vernike pozdravlja nacistički. Tako je razvoj rock and rolla prešao put od evokacije slobode do žudnje za konc-logorima. Da parafraziramo navedenu mi­ sao komentatora BBC-a, to je upravo poslednji doseg pravca jedne nasilne eskalacije, »jer je sve ostalo već napravljeno«. 19

SMAK SVETA

289

U stvari, na svom kraju, rock and roll otvoreno prikazuje svoje mehanizme porobljavanja. Danas poklonike nije više pot­ rebno lagati iluzijama slobode: oni su već toliko kretenizirani da im se može saopštiti suŠta istina o konc-logoru u kome žive, bez bojazni da će ga napustiti. Jer, i kada bi ga napustili, kuda bi otišli? Žreci rock and roll determinacija nastojali su i uspeli da sugerišu svojim vernicima iluziju potpunosti predložene al­ ternative slobode, kao izraza radikalnog i efikasnog revolta protiv establišmenta i ostvarenja utopije. Sledeći navod iz retorike revije za tinejdžere »Cheetah« jeste opšte mesto te propagande slobodarske alternative rock and rolla: »Kada bi oni iz establišmenta znali o čemu govori današnja popularna muzika, oni bi je zabranili, polomili bi sve ploče i pohapsili ljude koji je stvaraju i izvode.« Već sama otvorenost takvog visoko tiražnog i javnog priznanja morala bi i u prosečnoj pameti izazvati podozrenje u pogledu njene istinitosti, jer je teško verovati da bi ono moglo ostati neprimećeno od budnih čuvara establišmenta. Međutim, sistem kretenizacije rock and rolla srozava nivo inteligencije svojih vernika ispod najneophodnije razine efikasnosti. U stvari, takvo priznanje bilo bi istinito da je u pitanju ekspanzija rock and rolla u Platonovoj državi; u modernim državama Zapada establišment teži up­ ravo suprotnim ciljevima, te je rock and roll zapravo sreds­ tvo njegove subverzije svih preostalih vrednosti. Kao što primećuje Gary Allan.u antologiji The Age of Rock, »mladi su u zabludi kada misle da se bune protiv establišmenta. Upra­ vo establišment poseduje i upravlja radio i tv-stanicama, najtiražnijim revijama i kompanijama ploča, koje su rock mu­ ziku i njene izvođače pretvorile u moćne faktore američkog života. Bez pomoći medijuma establišmenta 'Beatlesi' bi i da­ nas lupali po raŠtimovanim gitarama u nekom liverpulskom podrumu, a hiljade njihovih imitatora i obožavalaca bili bi studenti, radnici ili umetnici. Bez medijuma establišmenta LSD bi bila samo tri bezvezna slova azbuke za većinu ljudi, i marihuana bi ostala problem povezan sa džez muzičarima i kriminalcima, a nikako neprolazna m o d a ... Naši tinejdžeri bi dobro učinili da se upitaju zbog čega establišment finansi* *4

290

. •

1*

г

%

*

ra one koji tvrde da zahtevaju promenu sistema, u slučaju da ovo što se događa nije deo iste zavere, čija će konačna žrtva biti celokupni mlad naraštaj Amerike.« U stvari, idoli rock and roll i pop muzike prosti su instrumenti establišmenta ko­ jim se kastriraju potencijalne, realne kontestativne energije mladih. Kao što je već primećeno, i sama ta muzika, u svo­ jim vrhunskim izrazima, nije delo javnih autora već okultnih »naučnika muzičkih uslovnih refleksa«, plaćenika ne tako okultnih internacionala subverzije. U tom pogledu jedan od najvećih poznavalaca rock and rolla, Joseph Crow, profesor muzike i sociologije na Univerzitetu u Sijetlu, pruža izuzetno lucidnu analizu: »Verovatnoća da su 'Beatlesi' napisali i sni­ mili pesme koje im se pripisuju isto je tako mala kao i mo­ gućnost da neko ko nije učio fiziku konstruiše atomsku bom­ bu. Tehnička blistavost muzike 'Beatlesa’ prosto sugeriše ide­ ju da su njihove pesme stvorili naučnici uslovnih refleksa, na nekoj farmi mozgova. Visok kvalitet njihovih ploča gotovo naučnim putem im priprema psihologiju publike pogodnu za prihvatanje poruka. Ne znam znaju li 'Beatlesi' šta rade, ili se neko njima služi. To i nije važno. Važan je rezultat. Oni koji su prisustvovali rock koncertima znaju da se atmosfera na njima može uporediti sa hipnotizerskim seansama. To ta­ kođe znači da se poruka teksta rock pesme duboko utisku je u podsvest slušalaca. Oni čak mogu biti i nesvesni toga. Ipak, sve što čuju slaže se u trezorima pamćenja i biće aktivirano odgovarajućim stimulansima kad za to dođe vreme.« Ipak, te hipnotizerske sugestije ne bi imale nikakvog učin­ ka da ne nailaze na labilne i debilne psihe jednog naraštaja koji je odrastao u uslovima rušenja poslednjih vrednosti i propadanja njihovog osnovnog stožera, čije je ime: porodica. U muzici rock and rolla generacije rođene na pepelu i zgariš­ tima patrijarhalnih ognjišta prepoznale su jeku svog očaja­ nja, premda je ono bez svesti o svojim suštinskim i istinskim uzrocima, prihvatajući slepo definiciju tog nezadovoljstva kao »bunta bez razloga«. Jasno, establišment se potrudio da raz­ lozi nezadovoljstva ostanu skriveni, da glas izdatih očeva ne dopre do njihovih sinova, novih Hamleta. Zato nije slučajno da je idol rock and roll univerzuma, junak najveće rock-ope-

291

re Тоту, slep, gluv i nem. On je postao slep, giuv i nem kad su ga njegova majka i njen ljubavnik, nehotični ubica oca, počeli ubeđivati da nije video ono što je video: ubistvo svog oca. U tom sugestijom nametnutom slepilu, gluvoći i nemosti Т о т у gubi i moč da čuje glas poziva duha svog oca sa tvr­ đava Evrope. Т оту , kao inkarnacija novih generacija rođe­ nih bez podrške očinskog auctoritas, jeste jedna praznina, je­ dna savršeno akustična kutija, džu-boks u kome odjekuju rit­ movi agonije i smrti, smrti i kazne. Zato nije slučajno da i pokreti igrača rock and rolla podsećaju, pod treperenjima light-show diskoteka, koja ističu ta­ mu, na pokrete žrtava u agoniji, ropcu, pod udarima elektro-šokova, na napade epilepsije. Ta igra, koja simulira stanje agonije, prekid kontinuiteta pokreta, veza između stvari i po­ java kao svojstva realnosti, jeste znak i sredstvo realizacije irealnosti, sa one strane života, gde se sve raspada. I to je je­ dan put, premda ludički, da se počini samoubistvo kulture.

292

SCIJENTIZAM U širem smislu, termin »scijentizam« označava najveći oblik ideologije nauke kao univerzalnog sredstva rešavanja svih osnovnih ljudskih problema, dosegnuća svih opštih cilje­ va. Ali, pošto su naučna sredstva ograničena, dosledni scijen­ tizam podrazumeva i prenošenje svih temeljnih kriterij uma za definisanje problema i određenje ciljeva u isključive kom­ petencije same nauke. Drugim rečima, scijentizam podrazu­ meva totalitet jednog zatvorenog univerzuma, u kome se pri­ znaje realnost ili relevantnost samo onih problema, koje na­ uka može rešiti, te zato tu sredstva postaju ciljevi ili određivači ciljeva. Takav redukcionizam sadrži i sama praksa prihvatanja tehnološkog univerzuma, kao primene nauke, te prihvatanjem određene tehnologije čovek prihvata i principe na­ uke koji su je stvorili, a to ima za posledicu korenite muta­ cije osnovnih društvenih i kulturnih struktura. To je uprave najkraći put kojim se danas odigrava transformacija planete, u znaku uništenja svih tradicionalnih uporišta kojima nauka pruža zamenu u obliku svojih filosofija. Taj trijumf scijentizma iznudio je i niz kapitulacija na po­ lju savremene filosofije, izazivajući obrtanje klasične hijerar­ hije gde je filosofija bila princip i osnova nauke. Danas, po­ sebno u sferi neopozitivističke misli, u nauci se prepoznaju supremni principi, uzor i osnova razmišljanja, formulisanja 293

pitanja i problema, te stvaranja odgovora. Videći u naučnom operacionizmu primer supremne jasnosti, neopozitivistička filosofija odbacuje svo nasleđe filosofije i njenih temeljnih, trajnih problema kao nešto »nejasno« i stoga negativno, od­ nosno »metafizičko«. Uprkos činjenici da se polje nauke da­ nas ukazuje kao niz heterogenih i često protivrečnih istraži­ vanja, metoda ili shvatanja, ono ima ugled integracionog i putokaznog mišljenja, kao što su nekad taj ugled imale dog­ me ili doktrine religija, filosofija ili ideologija. Već sama činjenica da trijumf scijentizma koincidira sa radikalizacijom razornih procesa moderne kulture i civiliza­ cije upućuje na pažljivije razmatranje te ideolgije, u kon­ tekstu ispitivanja znakova i simptoma katastrofe. Uostalom, već niz decenija, tačnije, od tragedije u Hirošimi, nauka je izložena kritikama »humanističke« misli, kao najodgovorniji uzročnik katastrofalnih posledica njenih primena, a to iza­ ziva i niz kriza savesti samih naučnika. Osim toga, trijumf scijentizma i popularizacija njegovih obećanja izazvao je kod najširih masa često neopravdano velika očekivanja, i takođe velika razočaranja, te one osciliraju između potpunog preda­ vanja scijentističkim utopijama i predavanja spiritualističkim praznoverjima one »druge religioznosti«, u kojoj je već Spengler prepoznao obavezni znak dekadencije kultura. Međutim, treba odmah istaći da ne delimo gledišta izlože­ nih »humanističkih« kritika, čiji je moralizam, po definiciji morala, posve relativne vrednosti, te. ne može pružiti čvršća uporišta. Konačno, ako vrata nauke vode paklu, kriv je onaj koji tu ulazi, jer nauka nikog ne prinuđava da to čini. U stva­ ri, da bi »humanistička« kritika zaslužila poverenje koje zah­ teva, ona mora prodreti do same suštine predmeta kritike, da­ kle do same »filosofije« ili ideologije scijentizma, a ona to ne čini, ostajući pred površinom fenomena, nabrajajući i sabirući posledice umesto da pronikne uzroke, tim pre što su te materijalne posledice najčešće izvan opsega uticaja samih naučnika. Sa našeg stanovišta, pre bi se moglo reći da je upravo »hu­ manistička« misao odgovornija za negativne posledice prime­ na nauke i scijentizma, jer su upravo neuspesi i slabosti »hu­ 294

manističke« misli omogućili trijumf scijentizma i uspostavlja­ nja njegovog autoriteta kao jedine zamene za izgubljene, verodostojno humanističke aksiologije. Naime, jedan od osnov­ nih neuspeha »humanističke« misli ispoljava se i u njenoj ne­ spremnosti da se suoči s novom situacijom života, novim, pla­ netarnim dimenzijama života. U sferi »humanističkih« ideja ljudi su još često nepomirljivo podeljeni, što samo po sebi ne bi bila prepreka životu da on nije prinuđen i na jedinstven, planetarni kontinuum, gde takve podeljenosti mogu izazvati, kao što i izazivaju, katastrofalne posledice. I pošto »humani­ stička« misao nije uspela da stvori zajedničke osnove življe­ nja u suprotnosti, scijentizam je preuzeo njene odgovornosti ali i neuspehe. Danas je jedino nauka opšte prihvaćena kao univerzalno polje slaganja, a to logično vodi neopravdanom i preteranom poverenju u njen autoritet koji ne može odgovo­ riti na sve zahteve i želje. Takva situacija, u znaku autoriteta scijentizma, ima za posledicu i gubljenje granica između »humanističke« i scijentističke misli jer, kao što smo videli na primeru filosofije, ova prva često preuzima dužnost propagatora druge. Osim toga, težište scijentizma se pomera ka sferi »humanističkih« problema, kao što pokazuje primer evolucije hrama scijen­ tizma, kakav je Massachusetts Institute of Technology u Bos­ tonu. Tokom rata, kao što primećuje William Thompson, taj institut je pružio Americi tehnologiju pobede, te je taj zada­ tak istisnuo pravu nauku zamenivši je inženjerijom; danas se taj institut oslobađa inženjerije, posvećujući se ekonom­ skim naukama i izučavanjima »ponašanja«, da bi svojim ot­ krićima dao putokaze tržišne ekspanzije američke tehnologije. Danas taj institut nije više »kula fizičara, nobelovaca, ka­ kav je bio Richard -Feynman, već ekonomista milijardera, ka­ kav je Paul Samuelson«. Prethodno opažanje mogli bismo dopuniti i činjenicom da je u svojoj poslednjoj fazi aktivnosti Massachusetts Institute of Technologv često pružao naučnu krizmu prividno antiscijentičkim fenomenima moderne kulture, kao što su »psihodelična revolucija« i novi spiritualizmi »druge religioznosti«, 295

podržavajući i šireći tako praksu masovnog drogiran ja i sujeverja. Svojevremeno je Husserl objašnjavao krizu temeljnih vre­ dnosti kao posledicu velikog raskola nauke i filosofije, optu­ žujući nauku da je od vremena Galileija neopravdano prenela težište objektivnosti iz sfere ljudskog subjekta u sferu pu­ kog eksperimentalizma i matematičkih apstrakcija. Ali, ta op­ tužba se može i okrenuti protiv filosofije, koja nije uspela da razvoju nauke pruži realne i relevantne osnove u terminima integracionog bića ljudskog subjekta kao mere i osećaja svih stvari i pojava, dakle kao eminentnog zastupnika supremnog principa, sposobnog da u idealnim slučajevima razlikuje isti­ nu od laži, dobro od zla. Uostalom, Husserlova »intencionalnost« nije drugo do odlaganje odluka takvih moći diskrimi­ nacije, a njegovo prevrednovanje ljudskog subjekta jeste uda­ ljavanje od verodostojnog subjekta — pečata principa — ka sferi pukih individualija, individualnih psihizama i psihičkih subjektivizama. Konačno, treba reći i da taj raskol, u XX veku, nije velik onoliko koliko fenomenološka misao prikazu­ je. Na drugoj strani, postoji niz primera povezivanja nauke i filosofije, premda su ona često bremenita nesporazumima. Nema nikakve sumnje da je pozitivistička filosofija pružila upravo filozofske osnove teorijama Alberta Einsteina. Neopozitivistička filozofija, kao što smo već rekli, traži osnove filo­ sofije u nauci i eksperimentalističkog i operacionističkog usmerenja, nalazeći u njoj i dokaz zaludnosti »metafizičkih« problema filosofskog nasleđa, ne primećujući (ili ne želeći da prime ti) da iste probleme i diskursivne »nejasnoće« sadrži ili implicira drugi deo savremene nauke, od teorije kvanta do Heisenbergovih koncepta »potencijalnosti« i »indeterminizma«, koji obnavljaju, premda i preformulišu, sadržaje Aris­ totelove fizike i ontologije, odgovarajući Einsteinu da se »Bog kocka«. U pogledu pozitivističke filosofije Bohrova kritika je nedvosmislena: »Zabranu da se razmišlja o opštijim pitanji­ ma, jer u njima nedostaju jasni pojmovi, ne mogu prihvatiti, jer se tada ne bi mogla razumeti ni teorija kvanta.« Ipak, Husserl je u pravu kada u eksperimentalizmu Gali­ leija prepoznaje početak velike krize vrednosti. U stvari, sa 296

Galileijem počinje istorija scijentizma, jer je njegova pojava najavila i osnovne sadržaje te ideologije nauke: dogmu po­ dudarnosti istine i naučne teorije, koju je niz neuspeha pre­ obratio u dogmu linearno-progresivnog razvoja nauke, u prav­ cu postupnog približavanja istini; dogmu apsolutnog autori­ teta eksperimenta i empirije, kao izvora teorije i njene apso­ lutno objektivne potvrde; konačno, dogmu apsolutnog auto­ riteta nauke u svim značajnijim domenima ljudskog postoja­ nja, delovanja i mišljenja. Galilei unosi u istoriju nauke i je­ dan novi element, koji će postati sredstvo širenja scijentiz­ ma: besomučnu propagandu. U pogledu prve navedene dogme opažamo čudnu nedoslednost pristalica ideje o linearno-progresivnom karakteru razvoja nauke, koji ne primećuju da upravo primer Galileija opovrgava dogmu. Naime, u istoriji naučnih ideja teorije heliocentričnosti Kopernika i Galileija pravi su povratak shvatanja davne antičke prošlosti, koja su upravo Sunce, a ne Ze­ mlju, smeŠtala u središte univerzuma. Od prošlovekovnog iluminizma do savremenog scijentiz­ ma figura Galileija se neprekidno propagira kao neka vrsta modernog Prometeja, koji je izvojevao odlučnu pobedu »svet­ losti« duha nad »mrakom« hrišćanske crkve. Ipak, nama je teško proceniti šta je tu zapravo mračnije: »svetlost« ili »mr­ ak«? Posledice prihvatanja scijentističkog monopola na istinu nisu ništa manje pogubne od posledica hrišćanske dogme. U stvari, pri poređenju scijentističke i hrišćanske dogme, na primeru sukoba Galileija i crkve, hrišćanska crkva se pokazuje kao neusporedivo tolerantni ja strana. Naime, crkveni auto­ riteti nisu zahtevali od Galileija da se odrekne svojih teori­ ja već da se odrekne pretenzije na apsolutnu istinu, jer je crkva bila voljna da te teorije prihvati (kao što ih je i pri­ hvatila) kao hipoteze. Konačno, Galilei, kao i Bruno, nisu ograničavali svoje ambicije na domen nauke, već su zahtevali i korenite revizije dogme, otvoreno sugerišući da njihove teo­ rije impliciraju reviziju teologije, što je praktično značilo da se time zahtevao prenos autoriteta iz crkve u nauku, što je za tadašnju crkvu bio potpuno neprihvatljiv zahtev. Takođe, tre­ ba istaći činjenicu da je prihvatanje scijentizma impliciralo 297

zastoj ili degradaciju spiritualnog razvoja čoveka ne manje nego što je prihvatanje hrišćanske dogme impliciralo stag­ naciju razvoja naučne misli. Osim toga, u domenu razvoja nauke uticaj Galileijeve eksperimentalističke metode imao je niz negativnih posledica, koje se i danas osećaju, te je ta »pobeda« naučne misli u stvari ozbiljno oštetila njene moguć­ nosti i perspektive. Od Galileija, pomoću scijentizma, nauka nastoji i uspeva da u svesti čoveka zameni religiju ili religioznost; drugim re­ čima, cena tog oslobođenja od hrišćanskog praznoverja jeste prihvatanje drugog, ne manjeg praznoverja. Kada govorimo o praznoverju scijentizma, imamo u vidu i. njegove osnove, dakle tradiciju naučne misli koja se razvi­ ja od Galileija preko Newtona sve do kibernetike. Reč je o nauci koja slepo veruje u moć eksperimenta da »stvara« teo­ rije, ili da ih potvrđuje, kao sinonim istine. Takva naučna misao pokazala je samo sposobnost da matematički izrazi ili opiše kvantitativne aspekte stvari i pojava, nesposobna da pronikne u njihove kvalitativne aspekte, koji su najčešće up­ ravo bitni, jer upućuju na konstante. Otuda teorije eksperi­ mentalističke nauke »funkcionišu« sariio u određenim, partikularenim sistemima, nesposobne da obuhvate šire prostore sveta stvari i pojava. U svojim poslednjim izrazima ta nauč­ na misao je regredirala ka pukoj statistici kao slučaju'kiber­ netike, čiji modeli oponašaju samo mehaničke i kvantitativ­ ne aspekte funkcionisanja uzora. Konačno, i sama eksperimentalistička nauka uspeva da opovrgne sopstvene premise, kao što je eksperiment Michelsona i Morleyja pobio Newtonove teorijske premise. Osim toga, nauka dosad još nije uspela da definiše osnov­ na sredstva ispitivanja, kao što su svetlost i vid, bez kojih je očigledno nemoguć uvid u polje eksperimenta. Otuda se mo­ že postaviti sasvim osnovano pitanje: kakvu verodostojnost može imati jedna teorija, zasnovana na esperimentu, ako ta misao ne poznaje svoja osnovna sredstva ispitivanja? U tom pogledu, umesto preciznih definicija svojih sredstava ispiti­ vanja nauka sugeriše prihvatanje pukih konvencija, kao što je na primer konvencija da je brzina svetlosti konstantna. Ali, 298

kao što su pokazala ispitivanja Wallacea Kantora, brzina svetlosti nije konstantna u einsteinovskom smislu, već se smanju­ je ili povećava, u zavisnosti od pokreta njenog izvora, što oči­ gledno dovodi u sumnju samu osnovu teorije relativiteta. Možemo se složiti sa Titusom Burckhardtom da je »kartezijanski dualizam pripremio duhove da prenebregnu sve što ni­ je fizičke prirode, kao da upravo sam čovek nije dokaz kako istina u sebi sadrži mnogostruke slojeve i načine postojanja«. Zastupnik eksperimentalističke nauke mogao bi da odgo­ vori na prethodne kritike prenoseći problem određenja »kva­ liteta« stvari i pojava u domen psihologije. Ali, psihologija je nesposobna za takav zadatak, iz prostog razloga što je njen predmet ispitivanja ne celovit čovek već jedan partikul ljud­ ske manifestacije;: osim toga, u pitanju je najčešće upravo inferiorni partikul, koji ne sadrži suštinu pečata supremnog principa već amorfne ostatke i materijale procesa, dakle »podsvest«, u znaku •individualnih specifičnosti irelevantnog zna­ čaja, koje ne mogu poslužiti za zasnivanje generalnih teorija. U stvari pred modernom psihologijom svaka individua bi s pravom mogla da zahteva sopstvenu teoriju. Posledice takvog subjektivizma mogla bi da uoči i eksperimentalistička nauka ako bi bila uporna u traganju za suštinom vida, jer tu suš tinu fizika prenosi u domen fiziologije, koja problem prenosi dalje neurologiji, a ova poziva u pomoć psihologiju, gde se utvrđuje da se percepcija menja od slučaja do slučaja, o d 'in­ dividue do individue. Za razliku od Galileija, koji se pouzda­ va u svoj vid prislonjen uz sočiva teleskopa, srednjovekovni optičari su bili mudriji, tvrdeći da se ne može potpuno verovati onom Što oko vidi. Jer, oko vidi i fantazme, iluzije, a one upravo karakterišu sujeverja scijentizma. Istina, te fantazme i iluzije eksperimentalističke nauke — »funkcionišu«, ostvarujući bogatstva i osiromašenja tehno­ loškog univerzuma. Ali, sa stanovišta istine, to da jedna ide­ ja »funkcioniše« ne može biti i dokaz njene istinitosti. Uos­ talom, i Ptolomejev sistem je neuporedivo bolje »funkcionisao« od Galileijevog ili Kopernikovog, kao milenarna, čvrsta osnova misli i dela generacija evropske kulture. Naime, mo­ derni heliocentrizam je uskratio čoveku onu osnovu za đu-

299

hovne tenzije, koju je efikasno pružao Ptolomejev geocentrični sistem. Otuda čovek modernih vremena ispoveda svoju »otuđenost« i »izgubljenost« u prostoru i vremenu. Ako bis­ mo prihvatili kriterijum »funkcionalnosti« kao princip odre­ đenja vrednosti neke naučne teorije, onda bi Ptolomejeva ilu­ zija imala prednosti nad svim potonjim »istinama«. Prihvatanje iluzija moderne nauke kao suštih »istina« imalo je za posledicu užasna osiromašenja čoveka, kojima u tehnološ­ kom univerzumu odgovaraju prizori čudovišnih kasapljenja ljudskih tela, kao fizička slika-odraz duhovnih prepolovi jenosti i amputacija. Nemoć modeme nauke da shvati suštinu celine sveta stva­ ri i pojava urodila je čudnom zamenom teza, pa je ta nemoć pripisana svojstvima prirode umesto ograničenostima meto­ da spoznaje. Ta nemoć se isprečila svakoj spoznaji kao znak tabua, umrtvljujući energije i snage čoveka. U pitanju su up­ ravo one energije i snage koje su neophodne za suočavanje s katastrofom. U katastrofi Zapada, koju karakteriše i perspek­ tiva brzog iscrpljenja prirodnih sirovina, okončava se i nauč­ na misao koja je upućivala na energije sopstvenih predmeta ispitivanja, dakle puke materije. Moderna »energetska kriza« ne bi bila problem da je nauka tragala za energetskim izvo­ rima samog subjekta nauke, dakle čoveka. Ali, u svetu dog­ me scijentizma, taj čovek je postao rob, zatvoren u komorama jednog šizofrenog sistema. Taj šizofreni sistem savršeno jas­ no opisuje Jean Piaget kada definiše naučni problem: »Je­ dan problem je naučan ako se uspelo izolovati ga tako da se ne postavlja pitanje sveukupnosti.« Pred javom katastrofal­ nih posledica primena takvih šizofrenih »izolacija« nameće se neophodnost obrnute definicije naučnih problema, koja bi mogla da glasi: »Jedan problem je naučan ako se uspelo otvo­ riti ga tako da postavlja pitanje sveukupnosti.« Jasno je đ? se u takvoj perspektivi može uočiti opasnost negativnih aspekata mitskog mišljenja, dakle jedinog koje je obuhvatilo »sve­ ukupnost«. Ipak, mitsko mišljenje je stvorilo i mnoge tehno­ loške revolucije sveta. Naučna misao je oslobodila čoveka ne­ gativnih ostataka mitskog mišljenja, ali je od svojih prime­ na, od televizora ili automobila, pomoću scijentizma, stvorila ,300

nove »mitove«. Arhaični mitove otvarali su čoveku svemirska prostranstva bića, a novi tehnološki »mitovi« zatvaraju ga u sužanjstvo mrežama komunikacija ili plehanim karoserija­ ma. Ovi poslednji »mitovi« trajaće koliko i »enrgetski izvo­ ri«. Ali, kao što primećuje biolog Giuseppe Sermonti, »ne tre­ ba biti dalekovidi prorok ili imati znanje tehnologa da bi se shvatila sledeća činjenica: poslednje kapi petroleja pokreta­ če rakete i tenkove a ne automobile; poslednji čelik služiće za proizvodnju topova, kojima će velike sile ostvajati vlast nad ruševinama sveta.«

301

SEKSUALNA REVOLUCIJA Kao jedno od osnovnih obeležja moderne civilizacije, fe­ nomen »seksualne revolucije« zaslužuje najveću pažnju jer, za razliku od ostalih fenomena, podrazumeva radikalnu izmenu upravo esencijalnih ili substancijalnih sadržaja čoveka, u smislu pomeranja težišta egzistencije ka sferi seksualnog opštenja. Sa stanovišta razmatranja znakova i simptoma »sma­ ka sveta«, »seksualna revolucija« je neocenjivo dragoceno svedočanstvo, jer istorijsko iskustvo svedoči da su sva takva pomeranja težišta egzistencije masa ka sferi seksualnog opštenja bila obavezni finale agonije velikih civilizacija. Dakle, ako se pojmu »revolucije« pripisuju samo pozitiv­ na značenja, onda je ispravnije govoriti o »seksualnoj involu­ ciji«. Međutim, odmah treba istaći da su u istoriji agonija velikih civilizacija svi preziri, gnušanja i opomene usamljenih i uzvišenih posmatrača tih finala — ostajali bez odjeka, bez uticaj a na regresivne procese. Tačno je, ili bolje reći: ispravno je Marxovo mišljenje da svet treba menjati, ali svet se menja i objašnjavanjem, dakle razumevanjem njegovih procesa. I upravo je to sredstvo izmene sveta veoma često izostajalo u nastojanjima poslednjih »gibelina« da zaustave procese de­ kadencije svojih kultura, svojih svetova vrednosti, koji su nestajali, poput Atlantide, pod talasima okeana haosa i anar­ hije. Kao što uče svi verodostojni učitelji mišljenja, da bi se 302

određeni fenomen razumeo i objasnio, treba mu pre svega prići bez predrasuda. U našem slučaju, pred fenomenom »sek­ sualne revolucije«, to znači da fenomen treba ispitivati bez eventualnih moralističkih predrasuda, tim pre što nam istorijsko iskustvo svedoći da je moralizatorski karakter otpo­ ra procesima pomeranja težišta egzistencija masa ka sferi seksualnosti upravo i bio jedan od osnovnih uzroka njihovih neuspeha. Prethodno iskustvo objašnjava se samom definicijom mo­ rala kao društvenog consensusa. Moral ne može biti brana procesima preobražaja egzistencijalnih nazora’, jer je; ta namena suprotna njegovoj prirodi. Naime, moral nije neki traj-~ rii i neponnčm ^fm čip nadistorijskog karaktera," već јб ima:~ nentan procesima jstorije, clakle promenljiv, labilan, Ш lako ^slovljiv. Možemo zaključiti da se preobražajima ne može su­ protstaviti ono što upravo čini deo preobražaja. Granice izimeđu »moralnog« i »nemoralnog«, ili između : »normalnog« i »nenormalnog«, ne mogu biti stabilna uporišta za trajnija određenja, jer šu te granice samo najisturenije linije procesa metamorfoza, koje u -svim periodima dekadencije?šire Opseg definicije »moralnog« - ilFTiTonnžInogilim aniuiući prostore »nemoralnosti« i »nenormalnosti« ...

,

.

■f ' ■ ;

*

•

f

U prilog prethodnom izložićemo dva skora primera relativizacije granica između »moralnog« 1 »nemoralnog«, odnos­ no između »normalnog« i »nenormalnog«. U prvom primeru, Linda Lovelace. najpoznatija »zvezda« takozvane hard (teške) ili raide (čvrste) pornografije (čiji atributi sugerišu verizam snimljenih scena), odbija ulogu, odnosno niz scenarijom pred­ viđenih analnih odnosa u filmu Laura. Objašnjava: »Ja sam normalna žena i niko ne može da me prinudi na perverzije i kurvarluk.« No, u prethodnom filmu rečitog naslova, Dubo­ ko grlo, dubinu njenog grla merilo je stotinak penisa, različitih boja i dimenzija. U drugom primeru, paroh mesta Kuimper, u Bretanji, prikazuje u svojoj crkvi Pasolinijev film Cvet hljadu i jedne noći, film koji obiluje svim rakursima na stotine takođe raznobojnih ili raznovrsnih penisa, kako bi od­ vukao publiku sa projekcija »nemoralnih« filmova, nedvos­ t

•

ц•

.

.

a

.

*

i

•

j

'

r

}

+

303

mislenih naziva: Rečiti seks, Penetracija, Magični Hz, Jebačice, Legni, na ostalo ja mislim, Lizi i ču ti. . . Međutim, jednom ušavši u proces širenja definicije »mo­ ralnog«, Linda Lovelace i paroh iz Kuimpera nemaju više od­ stupnice niti raspolažu nekim relevantnim argumentom da od­ biju analni, ako su već prihvatili oralni seksualni snošaj, da odbiju hard ako su prihvatili »laku« pornografiju. Granice koje uspostavljaju Linda Lovelace i paroh iz Kuimpera ne­ majur neku sopstvenu vrednost, kao što je nema ni tačka »sada«, ođfeđujrrćr'granicu između »juče« i »sutra«, jer je »sa­ da« bilo »sutra« a postaće »juče«, »prekjuče« i konačno nes­ tati u maglama zaborava. Time dolazimo do zaključka da svaко određivanje trajnih osnova i granica, kao i nepokolebljiv i h ^ _ _ o d n o e i ^ određemm lo^foćesim a'nastajanja i nesta­ janja, zahteva povezanost sa superiornim principima, iznad samsarskog tokaTTznad »kruga nužnosti«. Pri razmatranju fenomena »seksualne revolucije« mi u njemu prepoznajemo i razlikujemo tri osnovna aspekta: as­ pekt mehaničkih i ideoloških pokretača ili uzročnika fenome­ na; aspekt uslova u kojima deluju sugestije i sile prvog as­ pekta, premda se isti uslovi, u izvesnom smislu, mogu shva­ titi i kao uzročnici; i, na kraju, aspekt posledica. Pod pojmom »mehaničkih pokretača« razumevamo odre­ đenu mrežu »civilizacije potrošnje« koja stimuliše, podržava i eksploatiše fenomen »seksualne revolucije«. Ta mreža se raz­ vija i širi kao mehanizam koji ima moć autoreprodukcije, u ovom slučaju hranjen tržišnom potražnjom koju je izazvala veštačka stimulacija potražnje. Ipak, vrhovni cilj procesa u toj mreži je ekstraekonomskog karaktera, kao što pokazuje i sfera posledica koje su pretežno ekstraseksualnog značaja. Treba istaći i činjenicu da niz lidera kulturnih, političkih ili ekonomskih establišmenta Zapada danas već otvoreno izra­ žava ne samo materijalnu, već i idealnu zainteresovanost za ekspanziju fenomena »seksualne revolucije«, delujući od par­ lamentarnih tribina (gde se zagovornici »seksualne revoluci­ je« zalažu i za slobodnu prodaju svih droga) pa sve do ma­ sonskih loža: tako je nedavno otkriće umešanosti italijanske masonerije u niz velikih finansijskih skandala i mrežu tero­ 304

rizma obelođanilo, pored ostalog, i podatak da je »veliki maj­ stor« vlasnik televizijskih stanica, specijalizovanih za emitovanje pornografskih filmova. U pogledu određenja »ideoloških pokretača« fenomena »seksualne revolucije« reč je o dugoj galeriji figura, od Freu­ da preko Trockog sve do Reicha i Marcusea. Taj aspekt smo već iscrpno opisali u Seksualnoj revoluciji (»Delo«, decembar 1976), te ćemo na ovom mestu podvući samo dve osnovne teze: idealnu vezanost ideologije »seksualne revolucije« za jednu htonsku, antipatrijarhalnu tradiciju, te njen subverzivni i de­ struktivni cilj u odnosu na temelje vrednosti evropskog čo­ veka. Trocki je u Sovjetskom Savezu organizovao pravi »sek­ sualni« teror, prinuđujući žene na opšti promiskuitet, raza­ rajući temelj društva: porodicu, te je širenja te katastrofe bilo zaustavljeno samo zahvaljujući odlučno patrijarhalnoj pohtici Lenjina koji se javno suprotstavio »seksulanoj revo­ luciji«. Iz egzila, Trocki će sa nostalgijom evocirati herojski karakter »seksualne revolucije« koju je započeo. U pogledu cilja te revolucije on ne dopušta dvoumice: »Revolucija je herojski nastojala da uništi staro, trulo domaće ognjište«. Marcuse revandikuje htonsku, matrijarhalnu »predistorijsku prošlost, kada je život individue bio život genusa, utelovljenje neposrednog jedinstva opšteg i pojedinačnog u vlasti načela uživanja«, nasuprot »celoj istoriji« u znaku »razaranja tog izvornog jedinstva«; ali, za razliku od Freuda, koji to »je­ dinstvo«, identično ideji jedinstva htonskih kultova arhaič­ nog doba, zakopava u podsvest, Marcuse ideju »jedinstva« projektuje kao plodotvornu utopiju »nepobeđene budućnos­ ti«. Potom, za razliku od Freuda, koji deluje u epohi relativ­ no živih ostataka autoriteta patrijarhalne etike, te zato predla­ že kompromis između tih načela i nagona htonskih sadržaja ili matrijarhalnog pathosa, Marcuse misli u epohi trijumfa kvazimatrijarhalnih morali ja, te zato histerično odbija svaki kompromis, zahtevajući konačni trijumf htonskog libida, jer bi »podešavanje arhaične duševne strukture novoj stvarnos­ ti značilo još jednu katastrofu«. Marcuse zahteva »novo na­ čelo stvarnosti«, zaboravljajući da je to »novo« koji redak ranije prepoznao upravo u »arhaičkoj duševnoj strukturi«. 2 0

SMAK SVETA

305

U pogledu Reichove »teorije orgazma«, istakli smo njeno značenje u terminima seksualnog oblika ili odjeka drevnih htonskih seksualnih rituala,, upućenih metafizičkoj realizaci­ ji čoveka, te smo u pomenutom radu dali i širu komparativnu analizu drevnih principa i Reichovih načela. Pri razmatranju tog aspekta »ideoloških pokretača« pada u oči njihovo uporno nastojanje da prikrivaju svoje mistične izvore i tradicije, te subverzivne ciljeve. Trocki svoju »sek­ sualnu revoluciju« nastoji da proturi kao sastavni deo okto­ barske revolucije. U čedno gostoljubive domove evropskog čoveka Freud unosi svoje »trojanske konje«, u vidu pseudonaučne terminologije koja prikriva mistični i ezoterijski ka­ rakter sadržaja te doktrine. Savremena istoriografija psiho­ analize jedinstvena je u nastojanju da opravda Freudovu kamuflažu razlozima taktičke prirode. Bianca Jaccarino tvrdi da bi Freud, priznajući svoje mistične reference, reference iz ezoterijske tradicije, »izazvao tada poruku celokupnog aka­ demskog sveta«. U stvari, ta Freudova pseudonaučna termino­ logija imala je dva praktična cilja: prvi je, kao što smo videli, da sakrije nenaučnost svojih teorija, a drugi je da istom terminologijom, koja opisuje čoveka kao da je u pitanju neki električni agregat, izazove otuđenje evropskog čoveka od nje­ govih vrednosti. Umesto o »pokretima duše«, kao što je ne­ kada evropski čovek govorio, sada govori o »impulsima«, »pražnjenjima«, »psihičkom aparatu«. Što se tiče Reicha, i on je nastojao da arhaičnost svojih ideja prikrije travestijom u »revolucionarnost« savremenih obeležja, ali je ipak osta­ vio i otvorena priznanja, premda su u gomili njegovih dela ona ostala neprimećena od lakomislenih modernih potrošača-čitalaca. Kada govorimo o aspektu »uslova« u kojima se razvija i širi »seksualna revolucija«, mislimo pre svega na opšti proces dekadencije čoveka Zapada, koji ga je učinio podložnim sva­ koj sugestiji inferiornog tipa, jer ona i opravdava pad, pruža alibi. Otuda, u svom padu, taj čovek Zapada prihvata Freu­ dovu sugestiju da svoje središte prepozna u svojoj podsvesti umesto, kao nekad, u nadsvesti; da svoju egzistenciju uvalja u izmet svesti, umesto da svoj život određuje principom svet-

306

losti; te da sve vrline svoje etike, koja mu izaziva krizu savesti, shvati kao izraze »opšte pervertiranosti seksualne dis­ pozicije deteta« (Drei Abhandlungen zur Sexualtheorie, 1903), umesto kao sjaj svog bića, geniusa vrste, jer »nihi natura dedit leges a sanguine ductas« (Propertie). U pogledu aspekta »posledica« ekspanzije »seksualne re­ volucije« razlikujemo ekstraseksualni i seksualni plan, prem­ da ovaj poslednji uzrokuje prvi. U principu, izraz »seksualna revolucija« podrazumeva radikalnu i kvalitativnu promenu seksualnih nazora i seksualne prakse. Sve te promene su iz­ razito degenerativnog karaktera, upravo sa stanovišta kvali­ teta seksualnih odnosa, jer je on značajno opao u korist ši­ renja kvantiteta fenomena. Moderni čovek ne raspolaže do­ voljnim mentalnim i fizičkim sposobnostima da realizuje verodostojnu, kvalitativnu revoluciju svoje seksualnosti. Opšte oznake moderne »seksualne revolucije« jesu ekstenzija promi­ skuiteta i pomeranje seksualnosti ka neautentičnim oblicima izražavanja. Već sam fenomen ekstenzije promiskuiteta do­ voljno svedoči o padu kvaliteta seksualnih odnosa, jer impe­ rativ kvaliteta zahteva veoma stroge selektivne kriterijume. Jasno je kao dan da onome kome je svejedno s kim će imati seksualni odnos, nije stalo ni do kvaliteta tog odnosa. Otuda u svesti modernog čoveka jedna veoma čudna ideja da je kvantitet seksualnih odnosa — kvalitet. U suštini, opšti tip seksualnih odnosa, koji srećemo u masovnoj kulturi moder­ nog doba, jeste onaj opisan u drevnim traktima seksualnih rituala: to je »odnos evnuha«, dakle mehaničko trljanje udo­ va, međusobno pomaganje dve kreature u nečemu čemu pre pristoji naziv: onanija; treba dodati da takav tip odnosa drev­ ni spis Vishnu-purana karakteriše kao dominantni u »poslednjem dobu«, »mračnom dobu«. Ekstenzija tržišta »seksualne revolucije« veštački stimuliše seksualne potrebe modernog čoveka. Ali, taj čovek nije kadar da pozitivno i realno odgovori na te primame. Sma­ njujući se hijerarhijskom parabolom dekadencije od vrha, od integralnog bića i nadsvesti, preko svesti i srca sve do sa­ mog dna, do genitalija, muškost konačno iščezava i iz te poslednje sfere životnosti. Otuda mentalna i fizička nemoć čo307

veka Zapada da odgovori na »impulse« tehnologije potroš­ nje »seksualne revolucije«, te biva nadoknađena »vizuelnom« potrošnjom čije je ime: voajerizam. I u tom polju impoten­ cija koincidira se koprofagijom, sa potrošnjom izmeta, koju smo pojavu već uočili pri razmatranju potrošačke civiliza­ cije. Prethodnom opažanju vredi priložiti jedan period iz De Sadove literature, koji savršeno opisuje koincidenciju impo­ tencije i koprofagije: »Naš čovek dolazi. On zatvara vrata i ide pravo ka nokširu, do vrha punom slatkiša koje je poru­ čio za svoju razonodu. Konačno, pada u ekstazu . . . Šakama zaiće u nokšir i vadi božansko miropomazanje; njime maže svoj ud ali on ostaje mlitav kao i pre. Ima momenata u ko­ jima je priroda tako uporna da čak i najveća preterivanja u kojima uživamo ne mogu da probude odgovor. . . Okrenuvši glavu, primetio sam njegov minijaturni ud koji štrca po koju kap sperme u isti nokšir.« Sad je takođe jasno zašto je niz velikana moderne kultu­ re prepoznao u De Sadu svoj supremni uzor, od Apollinairea, za koga je De Sad »najslobodniji duh koji je ikad procvetao na planeti«, sve do Rolanda Barthesa, koji za De Sadove predloge kaže da se »vraćaju u naš svet kao munja želje, kao mo­ gućnost egzaltacije«. Voajerski karakter potrošnje »seksualne revolucije« sugeriše preinačenje tog izraza u »pornografsku revoluciju«. Ne mogavši da odreknu pornografski karakter svoje »revolucije«, ideolozi i menadžeri »seksualne revolucije« nastoje i da por­ nografiju proglase pozitivnom institucijom koja unapređuje čoveka. Tako jedan od žreca moderne psihoanalize, Gerard Zwang, govori o »terapeutskoj funkciji« voajerističke potro­ šnje pornografskih spektakla, jer oni navodno »izvode milione ljudi iz seksualnog neznanja u kome se koprcaju«. Pre svega, takva izjava je veoma komična, kao da je čitava istorija Evrope do ovog doba pornografije bila »koprcanje« u nezna­ nju. U stvari, Cioran tačno opaža: »Civilizacija počinje mitom a okončava se sumnjom. Dve hiljade godina ratova i netrpe­ ljivosti konsolidovali su Zapad; jedan vek psihoanalize bio je dovoljan da ga sruši«. Potom, Zwangova odbrana »terapeutske funkcije« pornografije savršeno odražava ili izražava 308

zamenu kvaliteta za kvantitet. Naime, jedno verodostojno sek­ sualno vaspitanje mora učiti o suštini, dakle o unutrašnjem sadržaju opštenja; posmatrajući spoljni aspekt seksualnog opštenja, bezbroj »pozicija«, neupućeni se obaveštava o sek­ sualnom životu na isti način kao što bi se neko, neupućen u tehniku, obavještavao o mehanizmu leta aviona posmatrajući oblik aviona. Potom, očito je da kvantitet seksualnih »pozici­ ja« (uostalom, on ne prelazi broj prstiju dve ruke: ostalo su varijante), kao iskustvo, ne vodi unapređenju seksualnog ži­ vota, bilo da taj život ima sakralnu ili puku senzualnu funkci­ ju. Definicija seksualnog života u terminima kvantiteta i ho­ rizontalnog širenja iskustva svedoče da su upravo žreci »sek­ sualne revolucije« verodostojni zagovornici involucije i_ re­ presije virtualno vertikalnih tenzija seksualne energije. U stva­ ri, proklamovano »oslobođenje« seksa jeste porobljenje sek­ sa, svedenog na najniže, mehaničke funkcije. Da bi „»seksualna revolucija« zaslužila svoje ime^ onaдпога definisati_ ^ o j cilj^terminima kvaliteta, ona se mora hrabro suočiti sa sopstvenim arhaičnim, matrijarhalnim i htonskim formativnim principima, te odgovarajućim tradicijama seksualne ezoterije. Međutim, ta sfera seksualne ezoterije ili metafizike seksa nije dostupna moćima modernog čoveka. Da bi čovek bio verodostojni revolucionar u sferi seksualnog ži­ vota, on mora imati izuzetne i natprosečne fizičke i mentalne snage i moći. Zato je prava seksualna revolucija, u principu. ekskluzivna privilegij^ ipi^niinp. a ne demokratsko dobro većine. Prava seksualna revolucija bremenita je opasnostima, što i objašnjava zatvorenost i tajnost seksualne inicijacije i pu­ tova transcendencije u nizu tradicionalnih doktrina, od taoiV ma preko tantrizma sve do kabalizma i alhemije. Zato drev­ ni traktati metafizike seksa govore o svom putu metafora­ ma opasnosti: »kao da se hoda po oštrici mača«, »kao da se na uzdi drži tigar« (po Woodroffeu, Shakti and Shakta, London-Madras 1929). Otuda trenutak orgazma nije trenutak vrhun­ ske sreće, ozarenja, kako to naivno misle i pričaju žreci mo­ dernih »teorija orgazma«; u orgazmu, ljudsko lice je smrtno ozbiljno, jer je u pitanju trenutak uzleta iznad i sreće i bola. U orgazmu se čovek, po metafizičkim doktrinama seksa, suo­ 309

čava s golinom bića, Apsolutom. Po D. H. Lawrencu, u orgaz­ mu se čovjek suočava s »nevidljivim, nepoznatim«, a što se »nalazi u ženi«. Zato talmudska mudrost (B’ rachot 57b) uči da samo »tri stvari imaju u sebi nečeg od onostranog: Sunce, Sabah i seksualni odnos«; po tradiciji izloženoj u Žohar (III, 81a), samo seksualnim odnosom (sivvurga) čovek je reintegrisan u egzistencijalnoj punoći, »savršen, bez mrlje«. Jevrejski jeretik Jakob Franck, u skladu sa istom tradicijom, tačno je propovedao: »Ja vam kažem da su svi Jevreji nesrećni, jer očekuju dolazak Mesije umesto da očekuju Ženu . . . (jer ona) je vratnica Boga kroz koja se ulazi u Boga.« Moderna »seksualna revolucija« je groteskna izdaja svojih. dalekih, arhaičnih i idealnih principa. Ipak, ako nemaju svest 0 htonskom i matrijarhalnom poreklu svojih sekularizovanih teorija, pobornici i medijumi »seksualne revolucije« imaju pu­ nu svest o antipatrijarhalnom karakteru te »revolucije«. Tako sociolog Domenique Volton savršeno jezgrovito izražava tu svest: »Oni što se danas bacaju protiv pornografije, proklamujući poštovanje prema dostojanstvu ljudske osobe, u stva­ ri traže spasavanje patrijarhalnih moralnih i porodičnih vredjiosti. To je možda i fiziološka reakcija, ali je kao borba pogrešna.« Istina, tu se odmah može primetiti nerazumevanje _su­ štine patrijarhalnih vrednosti,Jkoje se nikad peJzražavaju ту)г>,j-alom^-već -etikom^. dakl e unutrasiiiim.-L-trainim^Lormama. Na drugoj strani, »tiha većina« protivnika pornograf izaćije sveta ne sadrži ni najbleđi trag svesti o solarnim vrednostima pa­ trijarhalne tradicije. Д stvari,^modernj^aoralizatori nripadaiu jstom svetu којј opovrgavaju^. kao njegov zaista retrogradnLdeo, onaj deo koii ie zaostao, u procesu dekadencije i desradagiie^-J a j buržoaski moralizam je neujporedivo bliži moralu »seksualne revolucije«, nego naibleđim _odrazima .patriiarhaljie__etik£. Konačno, sugestije »seksualne revolucije« efikasne c-njpr Vnristp rnpham'7?m_.tpn7ijp gfpVm i nprnštgj^, prekršaja 1 kazne, koji je imanentan hrišćanskoj, dakle antipatrijarhalnoj forma mml i s Takva sugestija ostaje bez efekta pred po­ javom verodostđjne patrijarhalne forma mentis jer je^ pa­ trijarhalni čovek integralan, »kao iz st.ene«. on ništa ne skriva, on je lepotu svog tela uvek otkrivao Suncu, on misli kako

310

.delatj^dela kako misliг dakle je bez onih unutrašnjih protivrečnosti hrišćanske forma mentis na kojima parazitski pro­ sperira »seksualna revolucija«. »Civilizacija potrošnje« i »seksualna revolucija« obnavlja­ ju jednu čestu sliku arhiva istorije, ali sada u planetarnim razmerima. Tu sliku dobro poznaje bledi Mesec, ali i poneki oštrovidi istoričar, poput Bachofena, koji je ovim rečima opi­ sivao helenističku i rimsku dekadenciju u znaku revanša ma­ trijarhalne htonske kulture: »Revanš jnatrijarhalne -kulture podržava sjaj i obilje života, emancipuje prohteve tela, uvodi senzualizam čak i u shvatanja o onostranom životu, pa ipak, sve u svemu, dovodi do takvog stupnja materijalne evolucije na kome obilje Lsupremnl luksuz u stvari čine kontrast slomu etičkih osećanja i snaga.« Ta] slom ubrzava i mstltncija promiskuiteta »seksualne revolucije«, koja, ne samo da raza­ ra osnovne ćelije društva, već.razara i samog čoveka. Onaj, ko je spreman da sa svima-i-sa-svakim uđe u seksualni odnos, bez ikakvog selektivnog kriterij«m a,-taj -očigledno. _i^o__sebi_niora misliti kao o nečemu bednom i bezvrednom. jer vrline i vrednosti zahtevaju odgovarajuću okolinu i sagovornike. 'Sredstva masovnih komunikacija radikalizovala su stihi­ ju promiskuiteta, pružajući svoju mrežu porukama usamljenih tela koja se putem oglasa nude tržištu miliona nepoznatih in­ dividua. Dakle, tu je izgubljen i posljednji preostali selektivni kriterijum koji je određivao seksualnog partnera na osnovu fizičke simpatije. Tela modernih ljudi otvorena su za sve i svakog, za milione anonimnih, bez lika i obličja. U tom su­ mraku civilizacije, tamo gde je već noć, u Njujorku, već se pale Čudna, zelena, fluorescentna svetla. Po mraku njujorške babilonije nova moda je izvela na ulice i avenije ljude sa svetiljkama postavljenima na reverima, na šeširima, u kosi, u ru­ ci. Šta znače te svetiljke usamljenih šetača? Znače da je onaj ko ih nosi usamljen i željan topline drugog, nepoznatog tela. Dovoljno je samo prići i to telo, promrzlo u najdužoj noći zimskog solsticija — biće vaše. Svetiljka traje tri dana. Onda se za svega tri dolara kupuje nova. Plaže te poslednje obale civilizacije prepune su prezervati­ va koji otkrivaju veliki znak vremena, znak vremena iščezavat

- II

i I IM I ~ Т

1

'

** *

'

311

nj a vrste, utrnuća i sušenja grana genealogije. Te plaže prepu­ ne prezervativa posmatra i junak Romana o Londonu Miloša Crnjanskog. Za njega one nisu samo znak »čudovišnih meta­ morfoza« prirode, već i znak vremena što otkriva čudovišne metamorfoze čoveka, u kojima naj dubij i lj udski instinkti od­ bijaju reprodukciju te kreature zvane, moderni čovek, tog čudovišnog abortusa kraja vremena. U tom vremenu samo u onu etiku, onaj princip selekcije koi i Je л čitavim narodim a: »Iako je bila očigled­ no željna nekog muškarca na letovanju, gospođa Kirilov je pogrešila. Suviše je brzo svojim mutnim, tamnim očima obe­ ćavala. Nije ni sanjala da za Ruse seks nije bio sve. Ona je bila iz srednjeg staleža. Sa ženom iz srednjeg staleža — i da nije bilo Nađe — princ Rjepnin nije hteo ni na letovanju da se upušta.« Na drugom mestu u Romanu o Londonu princ Rjepnin kaže svojoj supruzi da bi je mogao voleti i bez seksa jer »seks nije koren svega«; koren svega je ona ljudska soli­ darnost koja spasilačke čamce vodi ka brodolomnicima i po najburnijem moru. Možemo zaključiti da je u sferi ekstraseksualnih posledica učinak »seksualne revolucije«, rečeno tehničkim izrazom, ra­ van eksploziji čitavog postojećeg arsenala nuklearnog oružja. I to čini deo faze solve.

312

TANATOLOGIJA

Poslednje doba moderne kulture Zapada karakteriše i po­ java nove naučne discipline koja odgovara potrebama agoni­ je te kulture; ime te discipline jeste tanatologija, dakle: nauka o smrti. U tanatologiji je osnovni smer istraživanja upućen onostranom »životu«. Ali, za razliku od spiritista koji traže neposrednu vezu sa svetom mrtvih, tanatolozi se obaveštavaju o onostranom »životu« ispitujući svedočanstva ljudi koji su već doživeli i preživeli kliničku smrt. Jedan od najpoznatijih tanatologa, Raymond Moody, sakupio je više od dve stotine »posthumnih« sveđočanstava, među kojima čitamo sledeće izjave: »Imao sam osećanje da sam neka vrsta oblaka«; »bio sam kao neka mala ćelija energije«; »kao središte svesti koje lebdi u praznini«. Granica između života i smrti opisana je »kao neka vrsta zida od magle«; »neka vrsta reke ili jezera kojim plovi barka«; »kao divna, glatka i zatvorena kapija, bez kvake«. Prelaz iz jednog u drugi svet mnogi opisuju i kao du­ gi, crni tunel, pun buke, kojim su putovali velikom brzinom. Drugi su prošli kroz »veoma duboku i tamnu dolinu«. Skoro svi povratnici iz onostranog »života« svedoče da su videli ili osetili prisustvo njihovih bližnjih, mrtvih, koji su prilazili da im pomažu. Mnogi su imali i viziju nekog blistavog bića »koje

313

je zračilo veliku ljubav i milosrđe« i postavljalo pitanja: »da li si spreman da umreš?« i »šta si uradio u svom životu?« Za razliku od spiritizma, koji masama svojih vernika pru­ ža i interpretacije »natprirodnih« fenomena onostranog »živo­ ta«, tanatologija uglavnom odlaže problem objašnjenja ili razumevanja fenomena, nastojeći da prvo skupi materijale za eventualne buduće analize. Ipak, sam pravac tanatoloških is­ traživanja odaje potpuno spiritističku nadu u mogućnost ono­ stranog produženja ovostranog života. Potvrđujući realnost fenomena koje izaziva spiritizam, tanatologija pruža ovom sujeverju naučnu krizmu, a odlaganje problema interpretacije tih fenomena praktično implicira prepuštanje takvog proble­ ma monopolu spiritističke »gnoze«. U stvari, spiritizam i tana­ tologija su dva različita, ali komplementarna aspekta jedin­ stvenog sadržaja psihe modernog čoveka, prožete terorom od smrti. Od Rodhea do Dumezila sva istraživanja su pokazala da eminentne patrijarhalne ili uranske kulture ne sadrže tragove tog terora od smrti, kao i ideje o prisustvu mrtvih u svetu živih; u pitanju su sadržaji koji karakterišu htonske kulture, te spiritizam i tanatologija još jednom potvrđuju htonski ka­ rakter moderne kulture Zapada. Ipak, u istoriji htonskih kul­ tura rasprostranjenosti i dubina tog modernog straha od smr­ ti pravi su presedan. Reč je o neprirodnom, dakle izrazito kul­ turnom fenomenu, jer upravo tanatologija utvrđuje da se strah od smrti ne sreće kod mlađih uzraštaja, gde se i neminovost sopstvene, individualne smrti suočava sa spokojstvom. Ipak, ograničavanje tog straha ili terora od smrti na sferu kulturnih uzročnosti samo sužava ali ne objašnjava fenomen uzroka. Poznavanje idejnih sadržaja htonskih kultura obja­ šnjava uzrok tog straha od smrti kao posledicu upravo hton­ ske koncepcije prirode ili njenog zakona stalnog nastajanja i nestajanja svih stvari i pojava. Ipak, takvo objašnjenje ne može u potpunosti obuhvatiti uzrok modernog straha od smr­ ti, usled neporecivih razlika između arhaične i moderne hton­ ske psihe. Pre svega, arhaična htonska ili dionizijska melanholija nalazila je utehu u istoj koncepciji prirode, koja je obećavala i nalagala ritualne povratke Primordijalnom Je­ 314

dinstvu, gde se ukidaju sve dihotomije aktualnog Mnoštva, gde »kraj« dodiruje »početak« u znaku ostvarenja »besmrtno­ sti«. Ako izuzmemo vernike spiritualističkih praznoverja teozofskog porekla, koja danas obnavljaju drevnu, htonsku ideju o Primordijalnom Jedinstvu, projektovanom u budućnost »pro­ gresa« ljudske vrste umesto u prošlost — moderni ljudi žive bez utehe, što očigledno pospešuje njihovo očajanje pred neumitnošću smrti. Konačno, za razliku od arhaičnog, moderni htonski čovek ne doživljava mogućnost ili izvesnost svoje smrti kao deo jednog opšteg procesa, kao posledicu univerzal­ nog zakona nastajanja i nestajanja, jer je njegova svest sve­ dena na egoistične ili individualne dimenzije sopstvenog živo­ ta. Potom, treba imati u vidu i činjenicu da u tom modernom čoveku postoje i izvesni, premda degenerisani, ostaci uranske ili patrijarhalne psihe, koji odbijaju zakon nastajanja i nesta­ janja, ali na jedan groteskni način; pred otvorenim vratima smrti moderni čovek kao da okleva: »zašto baš ja?« To opažanje da je u pitanju samo strah od puke individu­ alne smrti dovodi nas pred osnovni uzrok tog straha, koji mo­ žemo otkriti i eliptičnim putem pitanja: »ko se ne boji smr­ ti?« Strah od smrti ne možemo sresti u eminentnim izrazima patrijarhalnih kultura, jer se tamo individualni životi osnivaju na temeljnim vrednostima koje i prostorno i vremenski prevazilaze okvire individualnosti. Otuda u tim kulturama čin indi vidualne smrti ne podrazumeva ukinuće onog što je jedino značajno, dakle trezora temeljnih vrednosti; štaviše, u svojim herojskim izrazima, smrt tu postaje izvanredna funkcija bu­ đenja, čuvanja ili razvoja i prenošenja tih vrednosti. Prethodno određenje kuraži pred smrću posredno osvetIjava osnovni uzrok straha modernog, htonskog čoveka pred smrću, jer tu smrt odnosi i totalitet sveta vrednosti, ograniče nog na dimenzije puke fiziološke individualnosti. U pogledu fenomena masovnog razvoja spiritizma mora se priznati da je njemu doprinelo i oklevanje nauke da prizna realnost sadržaja koje doziva i izaziva spiritistička akcija. Na­ uka je prepustila spiritizmu da ubedljivo dokazuje postojanje »natprirodnih« fenomena te pruža jedine, i zato sugestivne, interpretacije. U stvari, kao što smo već na drugom mestu iz­ 315

ložili, ti fenomeni, kojima je upućena tanatologija, koje dozi­ va spiritizam, nisu drugo do puki leševi psihe. U tom pogledu drevne doktrine pokazuju neuporedivo veći stupanj razumevanja i znanja od modernih spiritističkih ili tanatoloških su* jevjerja: shvatajući čoveka kao jedinstveni entitet, one uče o analogijama »tela» i »duha« ili psihe. Drugim rečima, kao što i telo, posle smrti, izvesno vreme opstaje u stanju relativne homogenosti, nestajući postepeno, u procesima raspadanja, tako i psiha opstaje, gubeći se u istim procesima. Dakle, u pi­ tanju su fenomeni kvaziživota psihe, koja duže opstaje u sluča­ jevima gdje je smrt došla nenadano, ne dopuštajući svesti da se pripremi za iščeznuće. Otuda su i svi slučajevi onostranog »života«, koje ispituje tanatologija, po pravilu slučajevi žrta­ va iznenadnih udesa. Isti materijal psiha u raspadanju ispunja­ va spiritističke seanse. Istina, spiritisti tvrde da su u vezi sa umrlim velikanima prošlosti, ali nije teško pretpostaviti da su u pitanju psihe umrlih mitomana. U protivnom, spiritistički »intervjui« velikana sadržali bi odgovarajuće mudrosti, a ne, po pravilu, zbirove banalnosti, najčešće ispod nivoa prosečnosti. U tom univerzumu očajanja modernog čoveka pred smr­ ću srećemo i čudovišno grotesknu praksu hibernacije leševa koji u skupim frižiderima očekuju hipotetičnu budućnost mo­ ći nauke da oživljava mrtve. Hibernističko sujeverje počiva na veri da je lakše oživeti sleđeni leš nego skelet ili pepeo čoveka. Ta vera jasno odaje takođe čudovišnu redukciju poj­ ma života, u svesti modernog čoveka, na puku materiju, U krajnjoj liniji, tu je vrednost života precizna analogija valjanosti bifteka koji je dobro odstojao u frižideru. Istina, utvr­ đeno je da izvesni mikroorganizmi parazitskog profila »oživ­ ljavaju« sa topljenjem leda u kome su proveli dugi »san«. Ali i ta činjenica, kao osnova hibernističkog sujeverja, takođe jasno pokazuje nivo modernog određenja pojma ljudskog ži vota. Uostalom, Willhelm Reich je otvoreno propovedao da je idealni oblik života život amebe, i da bi taj uzor čovek trebalo da sledi. Uprkos retorici koja ovo doba opisuje ter­ minima najvećeg trijumfa nauke i razuma, svi ovi primeri stoje ispod najnižih izraza u hijerarhiji i istoriji sujeverja.

316

Ta sujeverja spiritizma i hibernacije ili konzervacije tela počinju upravo sa industrijskom revolucijom, te je već kra­ jem prošlog veka nauka i tehnika počela da proizvodi maši­ ne za kontakt sa mrtvima, sa »živim« iz onostranog sveta. Da­ nas na kongresima spiritista elektronski fizičari, poput Theodora Rudolpha iz Ulma, obećavaju skoru masovnu proizvod­ nju »televizora« na principu laser-zraka, koji će svima om o­ gućiti da opšte sa umrlima. Već 1891. godine jedna pariška revija za popularizaciju nauke prikazuje izum izvesnog dok­ tora Varlota. Na slici se vidi stakleno zvono, povezano tuba­ ma za mašinu, pored koga stoje dva elegantno odevena džent­ lmena, dok tehničar u belom mantilu pokreće mehanizam. Sledi tekst: »Doktor Varlot, hirurg jedne od najvećih bolni­ ca u Parizu, usavršio je metod kojim se prekriva telo umrlog slojem metala; taj sloj metala čuva telo za večnost. Crtež pokazuje kako se postupa sa telom deteta. Telo je prvo uči­ njeno sprovodnikom, putem pulverizacije srebrnog nitrata. Potom, da bi se srebro oslobodilo te solucije, telo je stavlje­ no u staklenu kupolu iz koje je prethodno isisan vazduh, i izloženo pari belog fosfora, rastopljenog u ugljenom sulfatu. Učinjeno sprovodnikom na takav način, telo je potopljeno u galvansku kupku bakarnog sulfata, tako da se jedan sloj me­ talnog bakra, debljine jednog milimetra, naslaže po koži. Re­ zultat je sjajni izgled crvenkastog bakra, koji ima izuzetnu čvrstinu i trajnost.« Pred takvom mašinerijom možemo zaključiti da je moder­ ni čovek i pojam smrti sveo na groteskna značenja, kao što je učinio sa pojmom života. Mrtvi su tako postali deo po­ kućstva koje treba čistiti i glancati kao i sve ostale metalne predmete. Jacopetijev film Mondo cane 2 otkriva unutrašnjost jednog takvog modernog američkog domaćinstva, u čijem salo­ nu sedi balsamovani leš pretka dočekujući goste sa ukrućenom rukom koja drži čašu viskija. Ni smrt nije spasla tog modernog čoveka grotesknosti u kojoj je živeo. Jasno, reč je 0 životu svedenom na puku površinu, jer ispod »sloja metal­ nog bakra, debljine jednog milimetra«, telo neumitno trune, 1 zaudara. Ti metalni ili gipsani odlivci leševa ispunjavaju i galerije moderne umetnosti, umetnosti modernih metropo­

317

la-nekropola. Tako život umire, iscrpljujući se u oživljavanju umrlih. Ti psihički leševi često su životniji od živih, te ame­ rički pop-umetnik, umesto od mrtvih, uzima gipsane odlivke od tela živih. Njegove bele statue dolaze iz dubine tame sećanja, sećanja na okamenjena tela Pompeje, jer i moderni čo­ vek živi svoje poslednje dane Pompeje.

318

TERORIZAM Premda je terorizam konstanta istorije, njegove savremene planetarne razmere povezanosti, te niz novina u sferi metoda i ciljeva, pravi su presedan koji zaslužuje izuzetnu pažnju svakog razmatranja katastrofičnih mogućnosti sadr­ žaja modernog Zapada. Taj materijalni aspekt apokaliptičnih potencijala modernog terorizma primećen je i na kongresu svetskog udruženja naučnika, »Pugwash«, septembra 1972, a u kontekstu razmatranja mogućnosti nekontrolisane i »pri­ vatne« proizvodnje nuklearnih oružja. Tada je fizičar Ber­ nard Felde izjavio da i veoma mala količina plutonijuma 239 »može biti dovoljna za ilegalnu proizvodnju stotine nuklear­ nih oružja«, upozoravajući na opasnost da »materijali viso­ kog potencijala fisije padnu u ruke kriminalaca ili teroristič­ kih grupa«. Nedavno, na katedri univerziteta u Prinstonu, jedan student treće godine odbranio je svoj seminarski rad u kome se pokazuje i dokazuje kako i amater može da nap­ ravi atomsku bombu...Student je priložio i detaljni plan izra­ de i oblika bombe: sferičnog oblika; promer od šezdeset santimetara; težina trideset osam kilograma; cena proizvodnje: oko dve hiljade dolara; snaga: trećina snage bombe bačene na_Hirošimu. Istina, u tu cenu nije uračunat plutonijum, koji j;e ne nalazi u slobodnoj prodaji, ali činjenica sve učestalijih krađa ili slučajeva nestanka takvih materijala iz skladišta

319

jasno svedoči o postojanju neke vrste »crne berze«, dostupne kriminalcima ili terorističkim grupama. Ipak, i u slučaju prethodne katastrofične perspektive, u pitanju su posledice a ne duboki uzroci »smaka sveta«. Da bi se ostvarili takvi materijalni aspekti »smaka sveta«, neop­ hodno je da se prethodno ostvare ili ostvaruju preduslovi »duhovne« prirode. Nuklearna oružja, u posedu kriminalaca ili terorističkih grupa, mogu biti efiksna sredstva učene, pri­ nude i ostvarivanja njihovih ciljeva, samo pod uslovom spremnosti društva da kapitulira pred takvim pretnjama. Savremena, svakodnevna hronika terorističkih akcija svedoči nizom primera da su institucije modernog Zapada spremne na kapitulaciju i pred neuporedivo blažim pretnjama i ucenama. To širenje terorističkog nasilja, koje kidnapuje ili zatočava nevine taoce da bi njima ucenjivalo i iznuđivalo odre­ đene ustupke društva, ne karakteriše toliko moć terora ko­ liko upravo slabost društva. Ta slabost društva je i osnovni uzrok novine modernih metoda terora. Naime, takve metode može stvoriti i primeniti samo pouzdanje u njihovu efikas­ nost, dakle realna procena slabosti društva. Možemo zaklju­ čiti da je suština fenomena modernog terorizma u labilnosti društvenih struktura i načela, a ne u samim pokretačima ili izvršiocima terora. Teror uvek osvaja tačno one razmere koje mu društvo dopušta. Ta slabost društva karakteriše ne samo njegova sredstva ili moći otpora teroru, već i sposobnost razumevanja samog fenomena. Gotovo po pravilu, razmatranja fenomena teroriz­ ma obuhvataju puku površinu, tragajući za materijalnim uz­ ročnicima koji su najčešće irelevantni za suštinsku spoznaju. Takođe, treba dodati da ta traganja za materijalnim uzročni­ cima terora obično vode pred zidove apsurda i kontradikcija. Tako, na primer, tragovi terorističkih akcija italijanskog neofašizma vode ka istim ideološkim matricama, ali i ka jednoj masonskoj loži (»P2«), ka stranim kontraobaveštajnim služ­ bama (pominjane su zapadnonemačka i izraelska), te ka služ­ bi bezbednosti (»SID«) samog sistema. Među protagonistima terora ekstremne levice otkriveni su infiltrirani elementi kraj­ nje desnice. Organizacija »KGB« pominje se kao finansijer 320

ustaškog terora, a muž teroristkinje Urlike Meinhof, i jedan od vođa grupe »Baader-Meinhof«, tvrdi da je od te organiza­ cije dobio preko milion zapadnonjemačkih maraka za sprovođenje terora. Za vođenje međunarodne terorističke organiza­ cije krajnje levice, »Labor Committees« — koja samo na pro­ pagandu troši godišnje više od milion dolara, raspolažući pla­ netarnom mrežom filijala, kompjuterima i teleprinterima — predstavnici američke komunističke partije tvrde da su plaće­ nici »CIA«. Možemo zaključiti da je u tom terorističkom ludi­ lu veoma teško otkriti realni sistem uzroka i posledica. Potom, pri razmatranju savremene geografije terora veo­ ma je teško odrediti granice između ideoloških i lukrativnih pobuda, između sfera političkog fanatizma i kriminalnog pod­ zemlja. Poslednjih godina mnogi nekad poznati kriminalci, poput bandita Messine, javno pristupaju formacijama ilegal­ nih terorističkih grupa ekstremne levice ili desnice. Opaženo je i to da mnoge terorističke grupe krajnje desnice (od argen­ tinske »AAA« do italijanskog »Ordine nero« ili »Ordine nuovo«) vode borbu i za monopol u svetu reketa, prostitucije i droge. Jednu od najvećih pljački veka, u Nici, njen organiza­ tor je nedavno okvalifikovao kao političku akciju u cilju pri­ kupljanja fondova za neofašističku internacionalu. Niz primera pokazuje i gubljenje granica između sfera ideološkog terorizma i sfera novog spiritualizma: od internacionalnog pokreta »siloizam«, čiji su pokretači članovi čileanske tero­ rističke grupe krajnje desnice, »Patria у Libertad«, do parahrišćanske i paramilitarne organizacije španske desnice »Hristos Kralj«. U toj zbrci prividnih protivrečnosti obično se nastoji ot­ kriti matrica određene terorističke akcije pitanjem: »kome je u interesu?« Tim pitanjem se akt terora, koji nosi znake krajnje desnice, »prepoznaje« kao akt krajnje levice, i obr­ nuto, jer krajnje levičarski teror osnažuje krajnju desnicu a krajnje desničarski akt terora upućuje javno mnenje ka levičarskim alternativama. U poslednje vreme italijanska »hermeneutika« terora veoma često zastupa tezu da je politički »centar«, dakle demohrišćanska formacija, osnovni inspirator i pokretač desnog i levog terora, jer njihovi psihološki 2 1

S-MAK SVETA

321

učinci upućuju javno mnenje toj »srednjoj«, umerenoj alter­ nativi kao nekoj vrsti spasa od »suprotstavljenih ekstrema«. Ipak, takve metode traganja za matricama terora imaju veo­ ma relativnu i ograničenu vrednost, jer ne predstavljaju oz­ biljniju teškoću prikrivanjima tih matrica: dovoljno je doda­ ti još jednu zavesu »obrta«. Sve to nas još jednom uverava da je za razumevanje suš­ tine fenomena modernog terorizma značajnije ispitivanje uš­ lo va u kojima se razvija od ispitivanja neposrednih, materi­ jalnih pokretača. U tom smislu čine nam se nedovoljnim i najuspelije poznate definicije terora, kao što je ona u delu Les Terroristes Rolanda Gauchira koji ga opisuje kao »poku­ šaje da se uspostave odlučne situacije, na primer obaranje nekog omrznutog režima, sa minimalnim utroškom ljudstva i materijala«. Naime, prethodna definicija je tačna samo u opštem smislu, ali nije dovoljna da opise dinamične veze iz­ među terora i društvene svesti, gde je prvi element tačni od­ raz drugog. Da bi se te veze razumele, neophodno je posmatrati mo­ derni terorizam u kontekstu istorije terora. Ta istorija poka­ zuje postupno širenje meta terora: od individue, preko insti­ tucije društva, sve do opštih društvenih struktura. Ta prame­ na ciljeva terora tačno podražava i promenu svesti čoveka o društvu u kome živi, o pokretačima i stvaraocima određenih sadržaja savremene istorije. Nekad su mete terora bile istak­ nute individue, jer je čovek u njima video i vinovnike određe­ nih sadržaja svoje istorijske okoline, verujući da istoriju stva­ raju upravo te individue. Takva meta terora karakteriše nje­ govu istoriju od ubistva Julija Cezara sve do jakobinaca. Od jakobinskog terora do anarhističkih atentata, ili onog u Sa­ rajevu, istoriju terora obeležava jedna esencijalna, ali ne i substancijalna pramena cilja. Naime, u tom periodu istaknu­ te individue su još osnovne mete terora, ali ne kao realne inkarnacije vlasti već kao njeni simboli. U pitanju su izrazi šire svesti da sfera realnih uzročnika određenih sadržaja isto­ rije prevazilazi okvire pukih individualnosti, koje su tu pre­ poznate kao instrumenti ili simboli viših uzročnika. Pogađa­ jući simbol određenog poretka, terorista prošlog i početka 322

ovog veka pogađa upravo simbolično taj poredak, ali bez ilu­ zije da svojim činom može stvoriti »odlučnu situaciju« i ra­ dikalnu izmenu. Pored toga, treba imati u vidu i činjenicu da teroristi pogađaju često ono što im je u izvesnom smislu »blisko« na liniji svesnih, ali najčešće nesvesnih analogija. Brut je bio posinak Julija Cezara. Jakobinci su ubijali pred­ stavnike francuske aristokratije, ali su imali »elitne« ideale u primerima Sparte ili klasičnog Rima. Von Salomon, jedan od učesnika u atentatu na Waltera Rathenaua, u svom auto­ biografskom romanu govori s divljenjem o žrtvi kao o naj­ većoj figuri Nemačke, koja je pogubljena samo zato što bi svojim vrlinama uspela da održi neprihvatljivi poredak Vajmarske Republike. U anarhističkim atentatima na istaknute individue poretka nalazimo i izraz anarhističkog individua­ lizma, dakle ideal apsolutne vrednosti individue kao autoh­ tonog i nezavisnog entiteta, nasuprot stvarnosti etatističkog aglomerata zavisnih individua. Konačno, konfuzne, labilne ili amorfne ideologije aktualnih terorističkih grupa održavaju se i u metama njihovih napada, dakle u bezličnoj gomili nevinih ljudi. Atentati na istaknute individue čine neznatni deo ukupne sume poduhvata savremenog terorizma; najčešće je reč o nedelima egzaltiranih psihopata ili mitomana, o obračunima unutar vrha društvene strukture ili o pukim osvetama, kao u slučaju niza pokušaja »OAS« da kazni De Gaulla zbog »iz­ daje«. U savremeno doba teror je oblik okrutne komunikacije poruka javnom mnenju. Tu su žrtve puka sredstva takve ko­ munikacije koja cilja na psihološki učinak. Otuda su žrtve najčešće anonimne, bez lica i imena. Ali ta nova meta terora ne odstupa od pravila da teroristi ciljaju na ono što je naj­ vrednije, sa stanovišta određene kulture. Naime, takav izbor žrtava odražava redukciju pojma vrednosti na golu fiziološku egzistenciju. Jedino što održava društvene entitete modernog Zapada u relativnoj organizovanosti jeste takođe relativna garancija fizičkog opstanka, zbog koje individua sa uzdahom plaća svoj obol, u obliku poreza ili taksi. Društveni entiteti modernog Zapada ne počivaju na nekim višim principima po­ vezanosti ili solidarnosti, već na pukim mehaničkim i formal­ 323

nim sponama koje obezbeđuju ono što se tu smatra jedinom vrednošću: dakle materijalnu egzistenciju. Otuda moderni te­ rorizam cilja na čitav sistem veza, dokazujući uspehom svo­ jih akcija da su sve formalne garancije bezbednosti bez real­ nog pokrića. Ta širina terorističkog cilja odražava i širinu prostora de­ terminacija sadržaja istorije u svesti modernog čoveka. Taj prostor je često virtuelno neograničen, te je zato u svesti modernog čoveka znatno smanjena ili potpuno iščezla vera u sopstvene moći uticaja na sadržaje istorije. Otuda danas ni najsamopouzdaniji teroristi ne veruju više u moć svojih či­ nova da »uspostave odlučne situacije«, u smislu obaranja od­ ređenog poretka. Istorija terorizma je obeležena i širenjem raspona između čina i suštinskog cilja. Na početku istorije terora čin je jednak suštinskom cilju i Brut je verovao da će ubistvom Cezara odstraniti sve zlo iz imperije. Za modernog teroristu, njegovi činovi su u najboljem slučaju samo prva karika u dugom lancu sve većih karika uzroka i posledica, ko­ ji bi pod idealnim uslovima trebalo da dovede do željene promene. U svesti modernog teroriste put ka cilju najčešće vodi u obrnutom pravcu; zato, prividno paradoksalno, tero­ risti ekstremne levice tvrde da im je neposredni cilj uspostav­ ljanje okrutnog, krajnje desničarskog poretka, a teroristi neofašizma izjavljuju da im je najveća, neposredna želja uspos­ tavljanje »komunističke tiranije«. U radikalnom pogoršanju opštih uslova života teroristi krajnje desnice ili levice vide jedinu mogućnost buđenja masa iz »letargije«, kada će oni postati avangarda ili voćstvo opšteg revolta. Mnogi aspekti modernog terorizma imaju karakter osećaja izolovanosti. Zato je veoma čest motiv terorističkih nedela puka »senzacija« kojom se privlači pažnja sredstava ma­ sovnih komunikacija. Moderni terorist se slaže sa Poundom da »sloboda govora« nije sloboda ako su tom govoru uskra­ ćeni mikrofoni radija ili ekrani televizije. Terorista nije zado­ voljan tribinom od naslaganih sanduka u londonskom Hajdparku; on traži milionski auditorijum da bi izložio svoje ide­ je. Da bi svoje ideje ili sebe izveo iz prinudne anonimnosti u »usamljenoj gomili«, terorista se distancira od gomile mas­

324

akrima nedužnih individua. Jasno je da u svesti teroriste ljudski život nema vrednosti, ali je za takvo obezvređivanje odgovorna i sama kultura modernog Zapada, koja je defini­ cije ljudskog srozala do razine potvrđivanja izloženih procena bezvređa. U protivnom, takav terorizam ne bi ni postojao, jer bi se njegove učene i prinude lako slamale o nepokoleblji­ vost visokih načela života.

325

TITANIK-SINDROM Izraz »Titanik-sindrom« pojavio se sa »energetskom kri­ zom«, kao oznaka fenomena naglog porasta rasipništva, koji je izazvala upravo svest o toj krizi. Ne obzirući se na činje­ nicu da su »energetsku krizu« izazvali i mehanizmi »potro­ šačke civilizacije«, mnogi su se tada odavali neumerenoj po­ trošnji dobara i servisa, poput na smrt osuđenih, s pravom uvereni da žive poslednje dane na smrt osuđenog »potro­ šačkog raja«. Hronike te godine beleže paradokse naglog po­ rasta prodaje luksuznih automobila, vila ili jahti, pune ka­ pacitete elitnih hotela i restorana, te rasprodanost programa čarter-putovanja oko sveta ili ka egzotičnim mestima. Iste hronike beleže i svetski rekord cene jedne večere za dve oso­ be, u pariškom restoranu »Chez Denis«, koju su proždrali izvesni Craig Claiborne, novinar »New York Timesa«, i nje­ gov prijatelj Pierre Franey. Naime, ta večera je bila u stvari prva nagrada na nekoj američkoj lutriji, koja nije određiva­ la limit cene ni mesto potrošnje. Večera je koštala oko pet hi­ ljada dolara: više od trideset jela, počevši sa supom od divlje patke, preko ostriga na maslacu sve do »charlotte« sa jago­ dama, sve zaliveno pićima poput »Brown Madeira« 1835. »Chateau Latour« 1914, »Romanee Conti« 1929, te na kraju: »Calvados« 1865. Večera je trajala od 19 i po do 2 časa posle

326

ponoči. Po običaju koji potiče od vremena Luja XIV, ostaci večere su podeljeni kuvarima i posluzi. Ipak, između scena na brodu »Titanik« dok je tonuo i sa­ držaja fenomena »Titanik-sindrom« postoji bitna razlika; u pitanju je razlika između dostojanstvenosti i prostote. Shva­ tivši da im nema spasa, putnici broda »Titanik« obukli su svo­ je najsvečanije haljine, da bi zaigrali poslednje valcere koje je svirao brodski orkestar dok je brod tonuo. Unuci putnika »Titanika« odaju se histeričnoj jagmi i ždranju, jer su ta dobra suština njihovog života. Ali, zašto bi štedeli? U krizi i katastrofi štedi energije i sredstva samo onaj ko veruje u moć svojih vrednosti života da odole takvim ispitima istorije. Otuda »Titanik-sindrom« tačno odražava svest modernog čo­ veka da se pred njegovim svetom vrednosti lšpreclb nepremostrvTzid vremena katastrofe.

327

TREĆI SEKS Opisujući osnovne sadržaje pokreta »gay povver«, izložili smo samo istureni i samosvesni vid ideologizacije jednog ši­ reg fenomena, koji prevazilazi okvire pukog homoseksualiz­ ma. Reč je o fenomenu koji je već opažen u sedištu istraživa­ nja savremene biologije i psihologije: opšti proces mutacije psiho-somatskih struktura modernog čoveka ka androginom tipu, ka »trećem seksu«. Dakle, linije tih mutacija muškog i ženskog seksa obeležavaju konvergencije ka jedinstvenom mu'ško-ženskom ili hermafroditskom seksu. Taj proces muta­ cija je najuočljiviji kad je propraćen ili podržan voluntarističkim tenzijama takve orijentacije, u rasponu od salona »unisex« mode do klinika za plastičnu hirurgiju i »izmenu« pola. Nema nikakve sumnje da su te institucije mutacija u ne­ posrednoj vezi sa samim fenomenom, jer su njihove ponude izazvane potražnjom, te zato žreci tih institucija veoma često ispovedaju punu svest o procesima koje opslužuju, ali i podstiču, po logici mehanizma »potrošačkog društva«. Tako kro­ jač Jacques Esterel, izumitelj »unisex« linije, definiše tu mo­ du kao »praktičnu, realističnu i elegantnu koncepciju koja oz­ načava početak velikih mutacija u toku. U pitanju je predlog koji će za veliku masu potrošača ostati teorijski još dve-tri godine, ali će potom biti prihvaćen, jer se već prihvata. Čovek i žena mogu da se oblače jednako a umetnost obla­ 328

čenja mora da se prilagodi novom moralu i umetnosti života modernih vremena. Danas parovi ne recituju svoje uloge u oprečnosti, već kao saveznici. I kada govorimo o ’unisexu', ja ne govorim o jednom seksu već o dva ujedinjena seksa. Go­ vorim o paru, o njemu i njoj, koji obrazuju jednu stvar. U službi Ijubavi.« Jasno je da Esterel, kao i svaki dobar trgovac, nastoji da otkloni sve prepreke prodaji svog proizvoda koji zato opisu­ je terminima opšte prihvatljivosti, prikrivajući sve znake og­ raničenja. Naime, Esterel skriva činjenicu da je »unisex« m o­ da stvorena za »njega« koji neće da bude zaista »on«, i za »nju« koja ne želi da bude zaista »ona«; tom modom »on« izražava žudnju da postane »ona«, a »ona« odaje žudnju da postane »on«: ta analogija psihičkih tenzija u znaku inverzija suština je »savezništva« modernog para, a »ljubav« je samo reklamna isprika ili alibi. Drugim rečima, pred ostacima gra1 "danskih morali ja »unisex« moda je otmeni alibi koji travestira travestiju. U modelima »unisex« mode muška tačka gledi­ šta opaža pretežno ženska obeležja, a ženska opaža muška: tako »unisex« moda omogućuje muškarcima da oblače žen­ sku, a ženama mušku odeću, bez opasnosti da formalno pre­ krše granice građanskih morali ja. U protivnom, ako bismo Esterelovu definiciju modernog para — bez »oprečnosti«, kao para »saveznika« ili kao »dva ujedinjena seksa« u »službi Ijubavi« — prihvatili kao istinu, onda bi ona implicirala miš­ ljenje da je život tradicionalnog, patrijarhalnog para izoštre­ nih polnih suprotnosti bio obeležen neprijateljstvom i mrž­ njom. Međutim, i puko individualno iskustvo je dovoljno da posvedoči o istini Ijubavi, čija snaga počiva i na snazi priv­ lačnosti koju izazivaju same suprotnosti. U suštini, odnose Tzmeđu~pseudomuškaraca i pseudožena modernog doba ka­ rakteriše upravo ravnodušnost.ili neprijatelj stvora, ne »Ijubav« ili »savezništvo«. Jasno je da muškarac, koji hoće da postane žensko, mora videti u ženi opasnost konkurencije, i obratno. Konačno, tamo gde jednoobrazna garderoba treba da bude suštinska manifestacija Ijubavi — tamo prave Iju­ bavi nema. 329

Ipak, kao sredstvo samo simbolične i »konformističke« travestitije »unisex« moda ne može da iscrpi ili zadovolji ten­ zije svojih potrošača, jer te tenzije čine samo deo opšteg pro­ cesa mutacija nesagledivih perspektiva. Zasad krajnja i naj­ potpunija sredstva zadovoljenja izloženih tenzija pružaju kli­ nike za plastičnu hirurgiju i »izmenu« pola. Ali, po svedočenju Georgesa Buroua, pionira transseksualne hirurgije iz Kazablanke, rezultati takvih »izmena« pola »pre su dekora­ tivni nego funkcionalni«. Iz tih klinika pacijenti izlaze sa veštačkim vaginama ili penisima, ali bez onih nada i snova koja su im osmišljavali život pre hirurške intervencije. Realnost suočena sa novim atributima seksa često je, gora od one ko­ ju su živeli bez tih atributa. Gospođa Jan Morris, nekad gos­ podin James Morris, novinar lista »Times« i osvajač Mont Everesta, u društvu Edmunda НШагуја i šerpasa Norkayja Tenzinga, kaže: »Mnogi homoseksualci hoće da promene seks da bi učinili srećnim svoje drugove, ali posle otkrivaju da vi­ še nisu željeni. Travestiti, koji imaju zadovoljstvo u oblače­ nju ženskih haljina, otkrivaju da je to zadovoljstvo nestalo sa nestankom njihovih muških atributa.« Ali, ako ne uspeva da zadovolji tenzije procesa mutacije, sav taj univerzum sredstava travestije pospešuje te procese stvarajući kulturnu okolinu determinacija modernog čoveka. U kontekstu kulturnih referenci fenomen »trećeg seksa« treba videti i kao posledicu htonskog obeležja moderne kulture, dakle kao neku vrstu sekularizovanog izraza drevnih hton­ skih figuracija Primordijalnog Jedinstva androginih ili hermafroditskih obeležja. Pri razmatranju tih agensa procesa muta­ cija ne treba prenebregnuti i biološke faktore koji tu očigled­ no imaju degenerativni karakter. Naime, skloni smo da pro­ cese mutacije objašnjavamo ne toliko kao posledice onih Monodovih »grešaka« pri reprodukovanju genetskog kodek­ sa koliko kao izraze iščezavanja formativnih snaga principa određenja ili udaljavanja čoveka od te formativne i informa­ tivne biti. Ako bismo upotrebili Monodovu metaforu genetske reprodukcije, mogli bismo reći da su izloženi procesi mutaci­ ja jedna od posledica gubljenja jasnoće genetske matrice, i to upravo one jasnoće koja pri idealnoj reprodukciji uspos­

330

tavlja kristalno čvrste i jasne granice između polova. I pošto je poslednja »kopija« u nizu genetske reprodukcije načelno i jedina raspoloživa matrica, to je i sam proces mutacija ta­ kođe načelno ireversibilan ili fatalan. Zato je osnovni prob­ lem svakog negativnog_određenja izloženih procesa mutacije upravo problem iznalaženja čudesnih putova povratka forma­ tivnom principu, nasuprot struje dekadencije ili degeneraci­ je; Sa stanovišta razmatranja simptoma i znakova »sma­ ka sveta«, u fenomenu travestije ili »trećeg seksa« treba videti i izraze svesti modernog čoveka o univerzumu opasnosti u kome živi. U tom pogledu delimo mišljenje Malapartea koji je u fenomenu masovnih izraza travestije i homoseksualizacije života video putove bekstva modernog čoveka od odgovor­ nosti svog realnog položaja i oblika, izloženog pretnjama totalitarnih sistema. Ali putovi tog bekstva spasavaju čoveka i od kriza savesti, koju izaziva svest o slomu etičkih energija, o kapitulaciji moći ostvarenja načela humanitas. Ipak, i ti putovi bekstva čine deo iluzija modernog čoveka, jer vode novim opasnostima, novim tiranijama koje se već danas sprovode upravo u ime ideja »trećeg seksa«. Tako je u britanskom školstvu već ozakonjena zabrana isticanja sek­ sualnih razlika. Zvanična institucija, »Inner London Education Authority«, izdala je svim školama uputstva kako da »sistematski ruše tabue i mitove« u pogledu razlika između polova. Drugi, u britanskom parlamentu nedavno izglasani zakon, »Sex Discrimination Act«, zabranjuje specifikaciju po­ la u oglasima otvorenih radnih mesta. U tim novinama uvod­ ničar lista »Times« naivno vidi samo groteskne posledice »Za­ koni nikad nisu imali moć da naglo menjaju mentalitet lju­ di. Buniti se protiv reklama, školskih knjiga i oglasa vodi samo smejuriji, konfuziji i rasipanju snaga. Ako se tako nas­ tavi, neće se postići drugo do skromno zadovoljenje da se piše policewoman umesto policeman i Baba Mraz umesto Deda Mraz.« Naime, naivno je verovati da su u pitanju prve i poslednje mere »nagle« promene »mentaliteta ljudi«; u pi­ tanju su tek prve iz niza svih većih mera koje imaju za cilj da ne »naglo«, već postepeno menjaju »mentalitet ljudi«. 331

Uostalom, pre bi se moglo reći da su izloženi zakoni posledice već izvršenih promena ili mutacija. Prethodnom treba dodati i bliže određenje porekla ovih opaski: nije u. pitanju domiš­ ljatost mašte ili vidovitost, već svima dostupno iskustvo is­ torije funkcionisanja anglosaksonske kulture kao, rečeno rečnikom Karla Krausa, »eksperimentalnog laboratorij uma za uništenja čovečanstva<<^_Naime, taj laboratorijum se prese­ lio iz habsburškog Beča u London i Njujork novog kapitaliz­ ma. Ipak, i takvi eksperimenti ostali bi bez posledica da ne na­ ilaze na veoma pogodan materijal za uništenje i mutacije.

332

TRILATERALNA KOMISIJA Pažljivi ili dobro obavešteni čitalac morao je već primetiti da se ovaj rečnik »smaka sveta« bitno razlikuje od ostalih dela iz kategorije doom-writing. Uočena razlika ispoljava se pre svega u domenu određenja zakona i simptoma katas­ trofe, odnosno u domenu vrednovanja aktualnih ili virtu­ alnih sila apokalipse. Za razliku od ostalih doom-writings pisaca naše savremenosti, koji svoja ispitivanja upućuju materijalnim aspektima modernog sveta (razvoj tehnologije, demografske ekplozije, veliki sistemi društvene organizacije i komunikacije, energetska i ekološka kriza, itd.), mi takve aspekte ocenjujemo kao puke posledice dubljih ili viših uzro­ ka duhovnog ili duševnog karaktera. Drugim rečima, u sfe­ ri krize humanitas i raspada temeljnih vrednosti prepozna­ jemo hijerarhijski i hronološki primarne uzroke materijalnih aspekata ili izraza katastrofe, premda je tu odnos između uz­ roka i posledica međuzavisan, te posledice povratno utiču i na patološki razvoj uzroka, šireći osnovu svojih uslova. Jasno je da najpotpuniju sliku katastrofe ima onaj pogled na svet koji obuhvata totalitet činjenica duhovne i materijalne involucije. Moderni čovek ne zna katastrofu, već u najboljim slučajevima oseća pojedine aspekte katastrofe, kao što su fe­ nomeni pogoršanja uslova egzistencije, pada morala ili nu­ 333

klearne opasnosti. Naime, pogled na svet modernog čoveka ograničen je na polje egoistične ili individualne egzistencije, te i takvu redukciju svesti možemo svesti na proces raspada­ nja društvenog tkiva i regresije duhovnih moći. Otuda, poje­ dinačno, moderni ljudi nisu sposobni da opaze pripadnost svojih dela i misli procesima katastrofe. Zato individualno sticanje svesti o ekološkoj krizi nema za posledicu ukidanje ili smanjenje upotrebe sredstava koja zagađuju ljudsku okolinu; uprkos opštoj svesti o energetskoj krizi, većina ljudi i dalje nemilice troši ograničene energetske izvore; konačno, prem­ da svi ljudi opažaju fenomen regresije moralnih normi, takva svest ipak nema pozitivne posledice, u smislu ispravljanja, jer individua sumnja u moć svojih pozitivnih doprinosa, kao što, isto tako, lakomisleno sumnja u moć svojih negativnih čino­ va da utiču na opštu »istoriju beščašća«. Pojedinačno, moder­ ni ljudi sebi dopuštaju »izuzetke« od idealnih ili pozitivnih pravila, ne primećujući da time čine deo opšte sume »izuze­ taka« koji odstupaju, regresivnom parabolom, od vrlog ili pravilnog života. U pitanju je opšte odstupanje od Ciceronovog načela da čast određuje korist, a ne obratno, i da je ko­ risno samo ono što je pre svega časno. Danas korist, kao prin­ cip vrednovanja, određuje meru časti ili moralija, potvrđujući racionalnu osnovu Ciceronove etike, jer su negativne posledice takvog izvrtanja principa — očigledne. Podvrgnut toj zablu­ di, moderni čovek ima čudnu ili izopačenu ideju da bi izbo­ rom ispravnog puta života bio prevaren od većine koja je usmerena putem neposredne koristi, putem zla, dakle ugrožava­ nja materijalne egzistencije. Tako je trka ka toj lažnoj ili ilu­ zornoj koristi postala besomučna i masovna. Ipak, za taj opšti regresivni proces u principu ne treba optuživati individue, premda ga one i čine svojom ukupnom sumom dela i misli. Naime, u svom delovanju i mišljenju in­ dividue slede i uputstva ili sugestije dominantnih primera, ko­ je pružaju »najbolji«. Prethodnim opažanjem izlazimo na najviše terase babilon­ skih kula modernog Zapada, gde bi trebalo da budu nastanje­ ni »najbolji«. Ali, ni ti vrhovi Zapada ne odstupaju od pravi­ la opštih inverzija vrednosti, noseći sve ono što bi u svakom 334

normalnom poretku ili društvu trebalo da bude na samom dnu. Ti sadržaji realnog dna društva, ustoličeni na vrhove društvenih struktura modernog Zapada, čine sumu negativnih primera koje slepo slede potčinjene ili opčinjene mase. Ipak, sama priroda jezika opire se da sadržaje vrhova modernih babilonija označava terminima »najboljih« ili »elite«, te zato oni nose bezlična ili neutralna imena: »establišment«, »menedžerska klasa« ili »very important persons«. Te negativne »elite« su neposredno odgovorne za opštu »istoriju beščašća« jer pružaju negativne primere, ali u njima treba prepoznati ne samo izraze duhovnih uzročnosti katastrofe već i izraze mate­ rijalnih aspektata katastrofe, što je ostalo neprimećeno u uo­ bičajenoj doomwriting’s analizi. Ipak, u pitanju su sekundar­ ni duhovni uzročnici, jer je opšta duhovna ili duševna regre­ sija zapadne kulture i omogućila inverziju vrednosti ili ljud­ skog materijala. Već smo ukazali na neposredne znake karaktera »lidera« Zapada, koji se mogu uočiti i na površini novinske hartije, na njihovim fotografijama. Na tim fotografijama trenutaka tri­ jumfa izbora ili pobede u trkama za »predsednička« mesta, gotovo svi »lideri« Zapada imaju lice ekstaze i infantilne sre­ će, što jasno svedoči o njihovoj duševnoj i intelektualnoj ne­ zrelosti ili amoralnosti koja traži privilegije tamo gde bi tre­ balo nositi najveće težine odgovornosti. Ako se potom ima u vidu očiglednost težine neposrednih problema s kojima se su­ očava moderni Zapad, jasno je da bi svakom zrelom i pošte­ nom čoveku takvi problemi morali oduzeti svaki trag osmeha na licu. Izložena situacija upućuje na sledeće pitanje: kako je mo­ guće da sa takvim ljudskim materijalom »lidera« zapadni si­ stemi ipak opstaju u stanju relativne organizovanosti koja usporava procese raspadanja i agonije? Odgovor na takvo pi­ tanje iziskuje posebni prostor, koji prevazilazi okvire naših razmatranja jer sačinjen od nesagledivog niza koincidencija »pozitivnih fenomena. U tom nizu i sam proces raspadanja društvenog tkiva ima relativno pozitivnu funkciju u održanju sistema, jer podrazumeva spontanu protivmeru u znaku de­ centralizacije servisa za neophodnosti života. Potom, sistem

335

opstaje i zahvaljujući radu mase ratara, radnika i naučnika, koja se bori za održanje gole egzistencije izdržavajući i klasu urbanih parazita »establišmenta«. Kao što je Benda svojevremeno pokazao, autoritet »establišmenta« počiva i na izdaji intelektualaca koji su postali plaćeni pretorijanci sistema i te~ lali masifikacije i kretenizacije, raspolažući moćnim sredstvi­ ma sugestije, dakle monopolom nad sredstvima masovnih ko­ munikacija. Samo su prve generacije doba »masovnih komu­ nikacija« podozrevale da »novine lažu«, imajući dakle neop­ hodnu distancu prema tim informacijama; vremenom i šire­ njem mreže masovnih komunikacija distanca je izgubljena, te su za poslednje generacije sve komunikacije sinonimi isti­ na. Konačno, sistem opstaje i zato što njegovi neprijatelji precenjuju njegove »lidere«. Ipak, ovih nekoliko primera, kao i čitav nesagledivi niz nepomenutih fenomena, nisu dovoljni da potpuno objasne relativnu organizovanost zapadnih sistema. Jasno je da uoče­ na praznina u odgovoru karakteriše samo naše znanje ili ne­ znanje. Dakle, gde se nalaze »ljudski« agensi zapadnih sistema koje ne poznajemo? Elementarna logika upućuje nas da ih tražimo iznad poznatog i formalnog vrha »establišmenta«. Ako takvi agensi tamo postoje, onda izloženi kvaliteti ljudskog ma­ terijala, od koga su sačinjeni mnogi »lideri« zapadnih siste­ ma, ne bi trebalo da iznenađuju, jer su meki materijali i la­ bilne unutrašnje strukture najpogodniji za funkcije »marione­ ta«. Takođe, izložena hipoteza svrstava u perspektivu svog racionalnog sistema niz prividno nelogičnih, kontradiktornih ili neobjašnjivih fenomena politike modernog Zapada. Dakle, vidljivi vrhovi zapadnih sistema samo su privid »establiš­ menta«, neka vrsta »kulise« iza koje deluju realne decizionalne snage. Na takvu hijerarhiju upućuje i puka »podela rada« u porodicama establišmenta, gde se politikom bave obično manje obdareni i poznati članovi, kao što je slučaj sa »potpredsednikom« Rockefellerom ili senatorom Agnellijem. Dru­ gim rečima, nalazimo se pred veoma retko zasnovanom hipo­ tezom, ali hipotezom koja ima slavne zastupnike, od Balzaca do Jean-Paula Sartrea. U Illusion perdues, Balzac izričito tvr­ di da »postoje dve istorije: zvanična, lažna istorija . . . i tajna 336

istorija u kojoj se nalaze pravi uzroci događaja, sramna istorija«. Konačno, i nekoliko velikih državnika, kao što su bili Disraeli ili Rathenau, ostavili su u svojim ispovestima nedvo­ smislena svedočanstva o »tajnim upravljačima« istorije, o »sedamdesetdvojici koji vode svet«. Ipak, hermeneutika istorije, koja bi sve njene bitne ele­ mente privodila matricama tajnih upravljača ili nespoznatlji­ vim uzrocima i ciljevima, predstavlja ne manji izraz oštećenja spoznajnih moći od onog koji srećemo u sferi savremenih reduktivističkih objašnjenja istorije svedene na puku posledicu određene determinante. Dokaz spoznajne neosnovanosti oba izložena ekstrema ispoljava se upravo u lakoći sa kojom oni objašnjavaju istoriju, u dugom slalomu između argumenata protivrečja. Međutim, i samo apriorno odbijanje svih rezultata izlo­ ženih hermeneutskih pristupa takođe može oštetiti mogućnosti spoznaje istorije, jer u principu ti pristupi mogu doći do od­ ređenih delova istine. Njihova greška u perspektivi počiva u samoj premisi ispitivanja gde je spoznajni cilj često podvrg­ nut voluntarističkom interesu, te se vidi samo ono što se želi vidjeti. Neposredni uzrok tog izopačenja jeste sama civilizacija komunikacija sa inflacijom informacija, koje otupljuju perceptivne moći primalaca, a to iziskuje veštačko izoštravanje poruka do hiperboličnih izraza. Kao što je poznato, po teoriji informacija najveću vrednost ima najmanje verovatna infor­ macija. Otuda sklonost duhova modernog doba da svesno preteruju u »neverovatnosti« e da bi zaslužili pažnju prima­ laca poruka. Isto poreklo ima i tendencija da se delovi isti­ ne totalizuju kao predstavnici celokupne istine. Najčešće pro­ tagonisti tih procesa gigantizacije partikula ne poseduju svest o onom što čine, te postaju žrtve sopstvenih iluzionističkih sredstava; još je gori slučaj kada i mase primalaca postaju žrtve istih obmana. Izloživši prethodnom digresijom našu meru poverenja i nepoverenja u rezultate hermeneutika savremenih reduktivista, možemo pristupiti razmatranju osnovnog predmeta ovog osvr­ ta. Dakle, ko su i gde su tajne snage determinacije istorije? Među hermeneutičarima sadržaja »iza kulisa«, postoji izvesna 2 2

SMAK SVETA

337

tendencija da se takva tajnost identifikuje sa »ezoteričnošću«, te da se ti sadržaji opisuju terminima ezoterijskih grupa. Tako čuvenu Histoire des doctrines esoterique, Jan-Marie Riviere zaključuje ovim rečima: »Ezoterizam, sa svojom snagom na ideološkom planu, upravlja svetom.« U svetlu takve tvrdnje postaje veoma značajno ezoterijsko objašnjenje načela »slobo­ de, bratstva i jednakosti«, koje je u prošlom veku pružio Saint-Yves d'Alveydre, optužujući revolucionare za izdaju ori­ ginalnih, pokretačkih i eminentno ezoterijskih ideala. Prepoznavanje ezoterijskih osnova delovanja tajnih snaga istorije neminovno vodi shvatanju koje te snage identifikuje sa masonskom organizacijom. Takav put je neminovan jer je masonska organizacija, van svake sumnje, najmasovnija ezoterijerska (ili pseudoezoterijska) organizacija; potom, niz do­ kumenata i eksplicitnih priznanja masona pokazuje i dokazuje bitnu ulogu te organizacije u velikom broju glavnih događaja moderne istorije. Konačno, osnovni procesi istorije modernog Zapada potpuno su podudarni s osnovnim konceptima mason­ ske gnoze, u znaku načela solve et coagula, dakle rušenja i građenja, a to je uočio već mason Bakunjin: »Veliki principi slobode jednakosti i bratstva, razuma i ljudske pravde, koje su prvobitno teorijski obrazložili filosofi našeg vremena, po­ stali su za Masoneriju pravila života, osnove novog morala i nove politike, duša tog velikog poduhvata rušenja i građenja.« Ipak, niz znakova danas pokazuje da su procesi raspada­ nja obuhvatili i nekad monolitnu strukturu masonske orga­ nizacije, koja je na unutrašnjem planu implicirala suprotne ideale od onih spoljnih, kao što su »sloboda, bratstvo i jedna­ kost«. Pri krizi nekih savremenih zapadnih sistema, kao što je italijanski ili francuski, otkriva se ne samo neslućeni obim i dubina masonskog uticaj a, već i funkcija uticaj a suprotna od deklarisanih ideala, funkcija jagme i korupcije. Konačno, podela na »leve« i »desne« obuhvatila je i masonsku organiza­ ciju, te je nedavno smenjen veliki majstor francuskih masona jer je davao podršku socijalistima. U Italiji, razočarani »de­ sničarskom« orijentacijom organizacije, »levi« masoni istu­ paju i javno obelodanjuju njena nedela i zločine. 338

Međutim, pod pažljivijom analizom sve te činjenice aktual­ ne političke hronike Zapada samo umanjuju mogućnost pri­ padnosti skrivenih vrhova vlasti geografiji masonske organi­ zacije. Oštroumnijem posmatraču mora izazvati podozrenje već i sama činjenica da masama svojih potrošača visokotiražna sredstva javnog informisanja ukazuju na masonsku orga­ nizaciju kao na glavnog dirigenta dela i nedela politike i eko­ nomije; naime, poznato je da ta sredstva javnog informisanja zavise od volje ili zlovolje svojih finansijera, Čiji su interesi temeljno integrisani u sistem. Po pravilu istorijskog iskustva, sistem otkriva masama samo svoje bivše institucije opresije i moći. Jedan od poslednjih slučajeva u tom nizu retroaktiv­ nih »otkrića« jeste upravo planetarno orkestrirana haranga protiv »CIA«; osnovni cilj takvih operacija jeste da se ne­ zadovoljstvu masa pruži neophodna žrtva i da se ono usmeri ka lažnom cilju; u međuvremenu, istinski cilj je premešten na novo skrovito mesto, pod novim imenom, gde će funkcionisati sve dok ne »odsluži«, kada će kao puki ostatak ili ljuštura bi­ ti opet bačen u arenu masovnih komunikacija. Ipak, nad nekim od institucija opresije sistem gubi kon­ trolu, te se one pretvaraju u pravi bumerang. To je upravo slučaj sa organizacijom »Ujedinjenih nacija«, dakle sa orga­ nizacijom koja je prvobitno zamišljena kao sredstvo održanja kontrole nad celim svetom, pod prividom demokratije. Proces dekolonizacije i emancipacije nesvrstanih zemalja bitno je izmenio smisao i funkciju »Ujedinjenih nacija« izazivajući kod bivših vlasnika neskrivena razočaranja. Gubici kontrole nad sopstvenim sredstvima jasno odaju i slabost samog sistema. Nije teško pretpostaviti da sistem gubi kontrolu i u sferi proizvodnje informacija, gde vično oko mo­ že uočiti verodostojne podatke. Jedan od takvih verodostojnih podataka svedoči o postojanju »tajne nadnacionalne vla­ de«, čije je zvanično ime »Trilateralna komisija«. U stvari, taj podatak je nepotpuni mozaik čiji poznati segmenti ipak omo­ gućavaju relativno uspešnu rekonstrukciju mogućeg sadržaja slike. Poznati segmenti mozaika otkrivaju javne »lidere« eko­ nomskog, političkog i kulturnog života Zapada, kao poslušne članove »Trilateralne komisije«, »tajne nadnacionalne vlade«, 339

kojoj veoma često duguju i svoje položaje. Na nepoznati deo mozaika upućuje paradoks da su isti »lideri« u javnom životu često nosioci potpuno suprotnih interesa ili ideoloških zahteva. Članovi »Trilateralne komisije« su Gerald Ford i Henrv Kissinger, ali i Jimmv Čarter, te Cyrus Vance. Možemo zaklju­ čiti da je na američkim predsedničkim izborima »Trilateralna komisija« bila sigurna u svoju pobedu, podržavajući i uslovIjavajući oba kandidata. U toj »komisiji« srećemo predstavni­ ke političko-ekonomske »desnice« Zapada, kao što su Valery Giscard d'Estaing, Reiner Barzel ili Franz Joseph Strauss, te Edward Heath, ali i predstavnike »levice«, kao što su Pierre Mandes-France, Willy Brandt i Helmut Schmidt, te Harold Wilson . .. Član »komisije« je predsednik kompanije »Rena­ ult«, ali i vlasnik kompanije »Fiat« Giovanni Agnelli. Jedino plauzibilno objašnjenje tog paradoksa jeste da su javne linije podela privid, koji treba da sugeriše masama ideju demokra­ tičnosti odlučivanja. U stvari, odluke se formiraju u vrhovima »Trilateralne komisije«. Na hijerarhijsku strukturu »komisije« upućuje podatak da je njen predsednik bankar David Rockefeller, te da se i svi značajniji sastanci održavaju u lancu ho­ tela Rockefeller ili Rothschild. Potom, poznato je da je David Rockefeller uveo Čartera u »Trilateralnu komisiju« 1972. go­ dine i da je svesrdno podržao Čarter ovu predsedničku kandi­ daturu. Dakle, »preko noći«, jedna anonimna individua je pre­ obučena u odeždu »lidera« najvećeg zapadnog sistema, ali taj preobražaj ili travestija ne svedoči o moći individue već o snazi organizacije koja je bira i uslovljava. Ista snaga obav­ lja i obrnute operacije, te prethodnog »lidera« »preko noći« preobražava u opskurnu individuu, sklonu lažima i psovkama: o tome bi mogao posvedočiti Nixon. Ali, i u tim slučajevima »javno mnenje« ima iluziju da odlučuje o bitnim sadržajima društvenog života. Jean Paul Sartre zaključuje: »Da bi se rešili osnovni problemi zapadnih kapitalističkih zemalja, od­ nosno, da bi se rešilo ono što se naziva 'krizom demokratije’, neophodno je stvoriti integrisane i efikasne sisteme superkontrole koja bi vladajućoj klasi vratila moć upravljanja politi­ kom i ekonomijom. Eto jasno izloženih teza stvorenih u ’Trilateralnoj komisiji', koju finansiraju velike multinacionalne

340

kompanije i koja je značajno doprinela dovođenju Čartera na položaj predsednika SAD.« Sartreova analiza podrazumeva hijerarhiju u kojoj su mul­ tinacionalne kompanije iznad »Trilateralne komisije«. Među­ tim, multinacionalne kompanije su samo sredstva bankarskog sistema internacionalnog kapitala. Možemo zaključiti da je u pitanju krug, circulus vitiosus. Ali, možda to nije i poslednji krug modernog pakla. U izvrnutoj hijerarhiji vrednosti možda postoje još »viši«, dakle pakleniji krugovi vlasti, koji su zaklo­ njeni maglama i smogom iluzija, poput vrhova nebodera mo­ dernih babilonija. Ali, možda je i ideja o postojanju »viših« krugova modernog pakla — takođe iluzija, jer se osniva na pogrešnoj pretpostavci da se pakleni duhovi skrivaju. Svoje­ vremeno, Baudelaire je opazio najveće lukavstvo đavola: ubediti modernog čoveka da đavo ne postoji. Međutim, danas žreci paklenog duha nemaju potrebe da se skrivaju, jer pakle­ ni duh modernog doba upravo moćno trijumfuje u katastrofi Zapada. Zato su pogledima masa već dostupni nekad tajni odredi inicijacije u pakleni univerzum antivrednosti, koji se održavaju na poslednjem spratu Rockefellerovog nebodera u Čikagu. Po izveštaču nedeljnika »Newsweek«, u zamračenim prostorijama salona poslednjeg sprata nebodera, između sa­ blasnih svetlosti sveća i zidova prekrivenih veštačkim pauči­ nama, na hiljade zvanica, »very important persons«, održavaju svetkovine u slavu monstruoznog, obučeni u stilu čudovišta moderne kulture. Organizator tog kulta monstruma poručuje masama: »Ovo je party misterije i užasa. Monstrumi su pro­ tagonisti našeg vremena. Ziveli monstrumi!« Takav primer je izazvao masovne inicijacije u kult čudovišnog, koje eksploatiše i diriguje trust »Costums Unlimited«, pod borbenom lozin­ kom: »Preobući se u monstruma jeste način življenja, volje­ nja i radovanja. To nam služi da se setimo da ćemo sutra umreti.« Ipak, preoblačenje u maske i odežde slavnih mon­ struma izlišni je pleonazam, jer je i sama suština modeme kulture već uveliko podemonjena, počudovljena. Posljednji simptom dovodi nas i pred dijagnozu situacije u kojoj se nalazi »tajna nadnacionalna vlada«. U trijumfu sila opresije skoro sve kulise su sklonjene, otkrivajući krajnje do­ 341

mete procesa raspadanja, koji podrivaju i same izazivače. Pro­ ces solve razara i svoje žrece. Uostalom, nije prvi put da alhemičari postanu žrtve sopstvenih operacija. U pitanju je ne­ sposobnost žreca da pređu na drugi deo plana, na fazu coagula. Osnivajući svoju aksiologiju na antivrednostima, dakle na negaciji temeljnih vrednosti života, ti žreci su savršeno efi­ kasni u svim domenima čudovišnih inverzija i razaranja, ali su zato i potpuno nemoćni pred zadacima građenja, jer takvi zadaci zahtevaju čvrste temelje, sačinjene od već uništenog materijala vrednosti. Drugim rečima, »tajna nadnacionalna vlada« nije sposobna da konsoliduje svoj trijumf. Ona to ne može i zato što je drugo značenje trijumfa — katastrofa Za­ pada. Ipak, žreci nisu iscrpili sve svoje katastrofičke moguć­ nosti i moći. Neki od tih žreca danas već otvoreno priznaju da je treći svetski rat — »jedini izlaz«. S licem zagnjurenim u ruke očajanja i rezignacije, Solženicin mrmlja da je Zapad već izgubio taj treći svetski rat.

342

UNDERGROUNĐ U kontekstu terminologije moderne kulture poslednjih de­ cenija reč »undergrounđ« je eminentna oznaka njenih sadr­ žaja. U početku, reč je označavala samo filmsko ili video-tejp stvaralaštvo američke »neoavangarde« (u rasponu od LSD-arta do pop-arta), kojoj su bila nedostupna sredstva masov­ nih komunikacija i velike mreže »zvanične« distribucije pro­ izvodnje i potrošnje, te je ona podrazumevala i protestni ka­ rakter »alternativnog« sistema »nezvanične«, dakle »podzem­ ne« razmene ideja i dela. Međutim, u tim idejama i delima kritika je odmah prepoznala sam »vrh« aktualne umetnosti, a uskoro potom undergrounđ proizvodi ulaze i u programe masovnih komunikacija, te njihove formalne ili ideološke sa­ držaje prihvataju i »komercijalni« stvaraoci. Uprkos tome, reč »undergrounđ« je ostala u opticaju, premda znatno pro­ širenog i izmenjenog značenja koje sada ne počiva više na te­ hničkim aspektima komunikacija, već upravo na nekim opštim osobinama formalnih i ideoloških sadržaja. Spremnost sa kojom je prihvaćena i raširena upotreba te reči kao oznake vrednosti jasno ukazuje na njena dublja značenja: reč »underground« najtačnije izražava htonski karakter moderne kultu­ re. Otuda su već i prvi undergrounđ filmovi u znaku izdaje ili oštećenja dnevne, solarne percepcije sveta stvari i pojava, koju zamenjuje upravo podzemno, lunarno »psihodelično« viđenje 343

ili snoviđenje. Ono što se nekad smatralo greškama pri sni­ manju ili laboratorijskoj obradi filmske trake, koje je tre­ balo izbeći ili odstraniti, stvaraoci undergrounđ filmova namerno uvode u svoj izvrnuti, »podzemni« sistem vrednosti kao znake kvaliteta. Formalna struktura tih dela »podzemlja« je amorfna, kao antiteza »klasičnoj« čvrstini oblika, odajući simulaciju dezorijentacije u prostoru i vremenu, između stvari i pojava, mišljenja i viđenja, sećanja i slutnji. Međutim, u tim proizvodima haosa i nesklada postoji i je­ dan element sklada, koji pokazuje da je u pitanju promišlje­ no opredeljenje i usmerenje negativnom. Reč je upravo o skla­ du između formalnih struktura dela i neposredno ideoloških sadržaja, koji su takođe obeleženi pozitivnim određenjem ne­ gativnog ili glorifikacijom panoptikuma subhumanosti i de­ generacija, od seksualnog promiskuiteta, simulacija patološ­ kih izrođavanja, preko narkomanije i sodomije, sve do sadomazohizma i koprofagije. Sav taj sadržaj »podzemlja« u ra­ spadanju prožet je i jedinstvenom, premda takođe izopače­ nom, htonskom senzualnošću, koja često poprima izraze »dru­ ge religioznosti«, u znaku sekularizovanih evokacija ideja i rituala drevnih, htonskih kultova, o čemu izrazito svedoče »sublimacije« Markopulosovih filmova. Izloženi sadržaji prvih underground filmova karakterišu i aktualni, ekspanzivni univerzum »podzemlja« koje je obuhva­ tilo sve medije, otvarajući svoje izvrnute »hramove« za mo­ derne mase. Evo kako novinar visokotiražnog nedeljnika »L'Espresso« reklamuje jedan takav underground-hram, za ma­ sovnu upotrebu, čije je ime »Electric Circus«, između Treće i Druge njujorške avenije: »Obložen plastičnom masom, veliki salon je preobražen u neku vrstu ženskog uterusa. Totalni film na svim zidovima: crtani filmovi, ponavljanje geometrijskih motiva, komplementarnih boja ili mrlja boja koje su obično odbojne, kao slike mikroorganizama pod mikroskopom. Ali najsenzacionalniji novitet je instalisan u obližnjoj prostoriji koja je potpuno obložena crnom plastičnom spužvom. Ima se utisak kao da se čovek nalazi u maternici ili ćeliji ludnice. Najgore stiže kada dve ogromne magnezijumske lampe počnu da se pale i gase. Učestalost i dužina tih munja i ođgovaraju344

ći periodi totalnog mraka imaju za cilj da promatraču stvore utisak disociranih i izobličenih pokreta, kao da ih čini epi­ leptičar za vreme napada. Muzika, koja se uživo izvodi, sa uo­ bičajenom bukom, traje do jutra. Povremeno, jedna nota ljupkosti: mladić divnih oblika, prekriven samo bclom krpi­ com, prolazi kroz salu po dijagonali, lebdeći, okačen o metal­ nu žicu i sistem koturaljki na stropu. Mnogi misle da je on anđeo. Da bi podržao taj utisak, on se osmehuje i baca cveće po publici u ekstazi.« Treba dodati da se undergrounđ subverzija usmerava i ka najmlađim uzraštajima, kao što svedoči štivo za decu undcrgroimd izdavačkog centra »Savelli«, koje nosi jasan naziv upo­ trebe Contro la famiglia. U sadržaju poglavlja srećemo sledeću »pedagogiju«: »Kontrainformacija puca po majci i ocu: porodica uza zid!«, »Drkati je lepo«, »Kontracepciono sred­ stvo ili marš u p. m.«, »Prihvatimo našu biseksualnost«, »Mo­ nogamija je antiđruštvena«. Isto štivo uči decu kako da ko­ riste postojeće zakonske odredbe i lažno optuže svoje roditelje za najgnusnija nedela, kako bi im tim oružjem učene iznudili novac i prihvatanje underground alternative. U njemu se na­ laze uputstva i gde nalaziti drogu, a marihuana se preporu­ čuje devojčicama kao sredstvo umirenja prvih menstrualnih bolova. Posebni odeljak je posvećen objašnjavanju tehnika abortiran ja, bez pomoći lekara. U drugom odeljku deci su opi­ sane tehnike homoseksualnog opštenja, sa dodatkom geogra­ fije mesta susreta homoseksualaca, Na kraju, kao poslednje sredstvo borbe protiv porodice, predlaže se likvidacija rodite­ lja, što kao prihvaćenu praksu posvedočuje i aktualna kri­ minalna hronika. U kontekstu širih razmatranja uzroka i posledica taj un­ derground poziv na pobunu protiv porodice treba privesti htonskim modelima i društvenim strukturama, gde je monogamni odnos smatran smrtnim grehom protiv zakona priro­ de, koja ne trpi ekskluzivizme i ograničenja. Otuda i onaj htonski običaj, koji je već Herodot opisao, da se taj greh bra­ ka protiv prirode prethodno ispašta kroz period »svete pro­ stitucije« i seksualnog promiskuiteta. Kao što pokazuju Bachofenovi radovi, u arhaičnim matrijarhalnim ili htonskim 345

društvima termin »kopile« je imao eminentno pozitivno zna­ čenje a deca su zvana »sinovima Zemlje«. Možemo zaključiti da je moderni bunt protiv porodice poslednji izraz dalekih tradicija i determinacija. U kontekstu užih razmatranja uzroka i posledica svi osnov­ ni sadržaji undergrounđ kulture već su najavljeni u cirkuškom kabareu dadaista, premda su tamo bili u vezi sa skrivenom, ezoterijskom pozadinom. Potom, u pitanju su i razlike izme­ đu načela i prakse, jer ono što je kod dadaista bilo ideja, koncept, u undergrounđ kulturi je neposredni život. U svetlu prethodnog opažanja postaje jasna neosnovanost svakog ot­ pora modernog čoveka ovim subverzijama, što dolaze sa »vr­ ha« moderne kulture, koji nosi ime »podzemlje«. Naime, tak­ vi moralistički otpori bili bi u potpunoj suprotnosti, kao znak nedoslednosti, sa činjenicom da je isti čovek sadržaje dadaizma prihvatio u panteone svoje kulture. Sa stanovišta našeg pogleda na svet, fenomen undergrounđ kulture je i veliki znak agonije modernog Zapada, jer je drugo ime podzemlja — grobnica. Moderni čovek već i praktično ži­ vi u tom podzemlju očekujući smrt, o čemu svedoči i fauna njegove kulture. Naime, on više nije okružen stanovnicima šu­ ma i vrhova planina, već faunom podzemlja i bara, te se zato on prepoznaje u antropozoomorfnim čudovištima stripa, u Miki Mausu, Paji Patku ili Šilji, dakle u miševima, patkama i džukelama. U nizu tih simptomatičnih identifikacija moder­ nog čoveka sa faunom podzemlja ističe se primer internacio­ nalne »Akademije pacofila«, koja izdaje i časopis »Rattus«, u cilju rehabilitacije i popularizacije pacova. U pariškom sedištu »Akademije pacofila« nalazi se i veliki muzej dokumena­ ta o prisustvu pacova u istoriji, nauci, umetnosti, filmu, psi­ hoanalizi i religiji. I u tom primeru manifestuje se svojstvo undergrounđ forma mentis da pozitivno određuje negativitete, da u gnusnosti prepoznaju lepotu. Osnovne karakteristi­ ke pacova, tako rehabilitovane, povratno odražavaju i osnovne karakteristike modernog čoveka koji se u njemu prepoznaje: parazitski tip života, fizička »neuništivost« i spremnost na kameleonska prilagođavanja svim uslovima života. U hijerarhi­ ji »anđela uništenja« pacov je na samom vrhu, jer godišnje 346

odnosi više od 20 odsto poljoprivrednih prinosa, proždire tri­ deset miliona tona hrane i izaziva više od 30 odsto požara. Pacov je najbolji prenosnik zaraza i epidemija, poput kuge. Osim toga, čovek ne raspolaže sredstvom koje bi moglo da se suprotstavi fenomenu demografske eksplozije pacova. Već je primećena sposobnost pacova da odgovore i na najsavršenija sredstva deratizacije, kao što su na primer otrovi koji izaziva­ ju unutrašnja krvarenja. Naime, pacovi su naučili da se bra­ ne i od takvih oružja, proizvodeći ogromne količine vitamina K koji pomaže zaraščivanju unutrašnjih ozleda. Konačno, tom nizu karakteristika, koje pacove čini predmetom novog kulta modernog čoveka, treba dodati i psihoanalitičku teoriju zna­ čenja pacova. Jedan od »akademika«, Tullio Pericoli, kaže: »Upoznajući ih kulturološki bolje, možda ćemo uspeti da ot­ klonimo naš užas od pacova, neuništive individue koja se uvek sukobljavala sa čovekom, i u kojoj je Freud identifikovao monstruozni penis sa četiri šape, što nastoji da nam uđe u čmar.« Dakle, dobrodošlica je već izrečena. Na koja vrata treba da uđe taj pacov, Freud je već objasnio, što nas tačno upućuje i na razmatranje »pacofilije« u kontekstu procesa mutacije ka »trećem seksu«.

347

VANZEMALJSKE CIVILIZACIJE Moderni čovek ne poseduje svest o katastrofičnim rezul­ tatima procesa raspada vrednosti, ali on možda potajno od sve­ sti oseća znake vremena agonije i budućnosti smrti; on mo­ žda oseća da živi u doba umiranja svoje kulture. Ako ne po­ čiva na potpunoj izopačenosti, takvo osećanje mora izazvati nostalgiju za vitalnošću vrednosti i životnošću kulture. Sledi konstruktivno pitanje nostalgije: ako ovo nije život već ago­ nija, gde je život? U »podzemlju« moderne kulture i života agonije takvo pitanje se odbija o zidove vremena kao od ogle­ dala koja umnožavaju do beskraja težinu usamljenosti i gorči­ nu nostalgije. U modernim kosmološkim slikama ime tog be­ skraja je svemir. Otuda pogled modernog čoveka danas traži znakove života u prostorima i svetlosnim vremenima svemira. Uzalud. Uzalud i zato jer bi ugledani znaci života vanzemaljskih civilizacija, civilizacija izvan Sunčevog sistema, u stvari dola­ zili iz daleke prošlosti, a zemaljski odgovor mogao bi tamo dospeti tek u dalekoj, vekovima iJi milenijima udaljenoj bu­ dućnosti. Ipak, po matematičkim proračunima astronoma Sebastiana von Hornera, samo u Mlečnom putu postoji oko pe­ deset hiljada do milion civilizacija koje su starije i naprednije od naše. Na tim proračunima ili nadama, kao i na ogromnim investicijama materijalnih i naučnih sredstava i energije, po­

čiva projekt »Ciclop«, program osluškivanja »glasova iz sve­ mira«. Upravnik tog programa, Bernard Olivier, objašnjava njegov smisao: »Naš osnovni cilj je rešenje sledećeg proble­ ma: je li čovek jedino biće u svemiru?« U stvari, smisao tog pitanja objašnjava i individualna psi­ hologija: takvo pitanje može postaviti samo čovek koji je mu­ čen problemom svoje usamljenosti. I pošto ljudi prethodnih doba nisu sebi postavljali takva pitanja, jasno je da ono odražava jedan veliki gubitak, gubitak sjaja bića koje je umelo da čoveka uteši i u najvećim osamljenjima. Osluškivanje glasova iz svemira još je jedan način da se ne čuju gla­ sovi sopstvenog očajanja zbog izgubljenosti na putovima uda­ ljavanja od »centra« ili bića. Tražeći znakove života vanzemaljskih civilizacija u dubina­ ma svemira, moderni čovek posredno potvrđuje osećanje da je i »čovek umro«, jer bi u protivnom takvo osećanje porekao primerima sopstvene životnosti. Na prethodni simptom smrti čoveka nadovezuje se i niz drugih, u znaku pukih sujeverja ili fikcija, od vernika falsi­ fikata Erika von Danikena do internacionalne mreže »ufologa« koji traže ili veruju da su već ostvarili »kontakte« sa vanzemaljskim bićima, putnicima »letećih tanjira«. Ovaj poslednji simptom ima sličnosti sa spiritizmom, jer i ta vanzemaljska bića, kao i utvare spiritističkih seansi, saopštavaju ljudima puke banalnosti, čija je spoznaja vrednost ispod nivoa prosečne inteligencije ili znanja. Teško je verovati da su ta bića prevalila milione svetlosnih godina samo zato da bi nas na primer upozorila na opasnosti od proliferacije nuklearnog na­ oružanja, što je, sudeći po svedočanstvima »kontaktista«, omi­ ljena tema njihovih poruka. Konačno, bića koja raspolažu te­ hnologijom prevazilaženj a svih granica prostora i vremena, umesto da se upuštaju u ubeđivanja inferiornih Zemljana, pre bi sposobnostima iste tehnologije veoma jednostavno onemo­ gućila proliferaciju ili denuklearizovala postojeća oružja. Ipak, »kontakti« postoje: u pitanju su mrmor i jeka mučnine i ropca modernog čoveka, koji se odbijaju od zida vremena kata­ strofe, od tog ogledala očajanja, kao privid vanzemaljskih po­ ruka. U stvari, te poruke potiču iz moderne civilizacije Zapa­ 349

da, a njihov povratak, kao odjek, svedoči o činjenici da je za tu civilizaciju horizont istorije konačno zatvoren. Preinačujući poreklo, odnosno značenje istih poruka, moderni čovek odaje snažnu potrebu za »kontaktom« sa vanzemaljskim, koju izaziva nepriznata svest o bezizlaznoj zatočenosti između zi­ dova kastrofe. Drugim rečima, privid vanzemaljskih poruka još je jedan način da se odloži priznanje kapitulacije, Ipak, pokrov »ufološke« iluzije nije dovoljno velik da bi prikrio celovitu istinu »sveta — totaliteta činjenica«: prikrivajući jedan deo, on otkriva ranjivost drugog dela činjenice. Protiv­ nici »ufoloških« iluzija veoma dobro znaju da priznanje pri­ sustva vanzemaljskih bića u modernoj civilizaciji, ili nad nje­ nim metropolama, podrazumeva kraj onih drugih, poslednjih iluzija na kojima počiva svakodnevna egzistencija masa. Ra­ zlika između »ufologije« i »zvanične nauke« jeste u tome što prva svojim iluzijama nastoji da prikrije ili ublaži duhovno očajanje modernog čoveka, a druga svojim iluzijama nastoji da onemogući masovna očajanja i panike koje bi moglo iza­ zvati krah »materijalnih« premisa civlizacije. Hermeneutičari arheoloških »misterija«, poput Danikena, Charrouxa ili Kolosima, ugrožavaju same temelje aksiologije moderne kulture, odnosno veru u linearni napredak čovečan­ stva, od kamenog doba do ovog doba interplanetarnih putova­ nja, nuklearne energije i telekomunikacija. Premda su Danikenovi argumenti najčešće puki falsifikati, ostatak verodostojnih pokazatelja postojanja visokorazvijenih tehnologija u drev­ noj prošlosti dovodi u pitanje koncept linearne progresivne istorije i sugeriše ili ideju intervencije »posetilaca iz svemira«, »superiornih, vanzemaljskih bića«, ili koncept ciklične, odno­ sno spiralne istorije, u znaku smene uspona i katastrofa civilizacja izomorfnih ili analognih struktura i dosegnuća. Kao što je poznato Daniken prihvata prvu ideju kao jedino plauzibilno objašnjenje arheoloških »misterija«, i zato je veoma čudno što nailazi na ogorčene i prezrive otpore »zvanične na­ uke«, jer takva ideja ipak relativno spasava ugled moderne aksiologije, premda pravu liniju napretka koriguje u parabo­ lu pada i uspona do aktualne razine tehnologije, koja je bliska jer »slična« visini početne razine »vanzemaljske« iniciia350

cije u zakone materije. Naime, druga alternativa je neuporedivo opasnija za modernu aksiologiju od prve, implicira ideje konstanti i ciklusa kao pravila »istorije«. Osim toga, zastup­ nici druge alternative, od Vicoa do Guenona i Aurobinda Ghosha, ocenjuju modernu civilizaciju kao najnižu a ne kao naj­ višu tačku razvoja određenog ciklusa. Ipak, između te dve alternative druga je verovatnija; od­ nosno, teže je pretpostaviti da su arheološke »misterije« delo »vanzemaljskih« bića nego ostaci prethodnih civilizacija ili ciklusa razvoja. Činjenica da masovna kultura prihvata kao verovatniju upravo tu manje verovatnu hipotezu jasno sveđoči o gubljenju pouzdanja modernog čoveka u ljudske moći. Sa stanovišta iznurenog i prepolovljenog modernog čoveka izgleda potpuno neverovatno da je svoja znanja čovek mogao sam stvoriti ili otkriti, bez pomoći viših, dakle »vanzemaljskih« bića. U svojoj agoniji moderni čovek nije više sposoban da zna­ ke životnosti prepozna kao izraze ljudske moći, te ih zato tu­ mači kao znake moći nadljudskih ili »vanzemaljskih« bića. Ali, i ta nemoć ljudskog prepoznavanja sadrži lukavstvo otkla­ njanja krize savesti, koju izaziva svako poređenje znaka ži­ votnosti i simptoma agonije čoveka. Međutim, iluzija o vanzemaljskom poreklu znakova životnosti upućuje modernog čo­ veka drugoj iluziji, veri da je život moguć samo izvan prosto­ ra ove planete. Zato je nedavno, u nizu naučnih publikacija, kao što su »Na­ ture«, »Physics Today« ili »New Scientist«, utopiski projekt Gerarda O'Neila naišao na veoma širok i povoljan odjek. Reč je o projektu preseljenja života čitavog čovečanstva na veštačke satelite koji bi lebdeli u interplanetarnom prostoru. Po svedočenju autora projekta, on je odgovor na sledeće pi­ tanje: »Koji su uslovi života najbolji za tehnološki napredno društvo?« U stvari, reč je o projektu bekstva sa planete, bek­ stva od »nerešivih« problema ekološkog zagađenja i demograf­ ske eksplozije. Žudnja za bekstvom zamračuje spoznajne mo­ ći čija bi pitanja mogla veoma jednostavno odbaciti takav pro­ jekt kao neosnovano rešenje, jer će čovek zagaditi satelite kao što je već zagadio planetu. Drugim rečima, O’Neilov projekt 351

samo odlaže rešenje problema, prevodeći njihovog uzročnika iz zagađenog u čisti prostor, gde će on i dalje nastaviti da zagađuje. U protivnom, ako organizacija života u satelitima onemogućuje zagađenje i demografsku eksploziju, zar nije jednostavnije istu organizaciju primeniti na ovom izmorenom telu koje nosi očajanje čovečanstva, na samu planetu? Taj projekt bekstva ponavlja jednu mitsku strukturu koja karakteriše sve kulture katastrofa. U pitanju je novo izdanje bekstva iz Egipta, iz Sodome i Gomore ili Babilona ka »novom Kananu«, »novoj zemlji« ili satelitskom raju. Dakle, istorija se »ponavlja«. Ali, zašto istorija ponavlja svoje lekcije? Ako je tačno da je istorija »učiteljica života«, onda postoje samo dva moguća odgovora na prethodno pitanje: ili je istorija loša učiteljica, ili su ljudi loši učenici. U protivnom, dosad bi već bilo shvaćeno da čovek ne može pobeći od sebe. Karavani bekstva, koji spasavaju čoveka od zla, spasavaju i uzročnika zla. Umesto što menja prostore svog života, čovek bi trebalo da ostane tu gde jeste i da se bori protiv zla menjajući sebe. Ipak, možda je u supremnoj ekonomiji svemira element zla, kao ime određene snage, neophodni deo života. Međutim, i pred tim određenjem, koje počiva na ideji dualizma snage, dijalektike suprotnosti ili sklada kroz oprečnosti, bekstvo je način kraha poretka života. Već skoro čitav vek svest o tome krahu života pokreće pla­ nove stvaranja velikih znakova usamljenosti čoveka u svemi­ ru, koji bi, upućeni svemirskim prostranstvima, trebalo da dozovu druge živote. Tako su sibirske tajge zamišljene kao velike školske table, na kojima bi krčenjem flore trebalo obra­ zovati geometrijske figure, sliku Pitagorine teoreme, kao zna­ kove ljudske inteligencije, znakove prisustva života na Zemlji. Drugi projekti predviđaju stvaranje dugih rovova u pesku Sahare, koji bi, ispunjeni kerosenom, goreli noću, stvarajući plamteće slike našeg znanja, ali i očajanja naše nepotpunosti života. Još 1920. godine ugledni časopis »Scientific American« objavio je projekt ogromnog sistema svetlosnih izvora, kao sistema komunikacije sa vanzemaljskim bićima ili civilizaci­ jama. U svojoj prepolovljenosti moderni čovek tako traži dru­ ga bića koja bi ga dopunila; u svojoj ispraznosti moderna ci­ 352

vilizacije traži znake drugih civilizacija, koji bi ispunili pro­ store te usamljenosti. Tražeći odgovor na svoje znake života, moderni čovek traži potvrde koje će ga razuveriti u osećanju da ne živi, već da umire. Konačno, taj pogled, što po tami sve­ mira traga za svetlostima drugih oblika života, jeste pogled čoveka užasnutog mišlju da je nastanjen u jedinim uslovi­ ma svemira dostojnim života. Da bi se razumela ta užasnutost, dovoljno je osvrnuti se oko sebe i videti šta je moderni čo­ vek napravio od tih uslova. Živeti u jedinoj tački beskrajnog svemira, koja omogućuje čudo cvetanja života, jeste takođe beskrajna privilegija, ali i odgovornost. Svetlog lika pred Sun­ cem i svemirom drevni ljudi su sa zahvalnošću i spokojnošću živeli svoj život; nisu ni slutili da izvan ove oaze lepote, do­ brote i istine postoje neki drugi, slični uslovi života: dakle, bili su dovoljno snažni i moćni da podnesu teret svemirske odgovornosti. Moderni čovek zna da je zloupotrebio privilegi­ je i izdao odgovornosti: otuda ima potrebu da veruje kako postoje milijarde drugih svetova života. Sa takvom verom i pred prizorima katastrofe on se teši mudrošću osrednjih: »je­ dan više — jedan manje, to ne menja stvar«. Tako je i zločin modernog čoveka protiv života sveden na dimenzije jednog te­ la, čije je ime Zemlja, izgubljenog u beskrajnom nizu drugih tela koja nose život. U protivnom, ako bi to telo bilo i jedina oaza života u svemiru, ljudski zločin postao bi svemirski, da­ kle nepodnošljiv za ionako krhke, do tla savijene kičme mo­ dernih ljudi. Da su sva traganja za vanzemaljsikm civilizacijama izraz moralističkog i egzistencijalističkog voluntarizma, koji traži alibi bede a ne izraz spoznajne radoznalosti već bi odavno bila uočena opasnost koju podrazumevaju svi pokušaji uspostavlja­ nja »kontakta« sa svemirom. Posle skoro jednog veka istorije nastojanja da se uspostave »kontakti«, tek danas jedan duh uočava svemirsku opasnost. Reč je o britanskom fizičaru i no­ belovcu Martinu Ryleu, koji je međunarodnom astronomskom društvu uputio zahtev da zabrani sve pokušaje uspostavljanja »kontakta« sa vanzemaljskim civilizacijama. Razlog traženja zabrane počiva na veoma jednostavnoj ideji da bi obaveštenja o mogućnosti života na našoj planeti mogla izazvati osvajačke 23

SMAK SVETA

353

ambicije drugih, vanzemaljskih civilizacija. Martin Ryle uka­ zuje na činjenicu da su znaci života na Zemlji, odaslati obič­ nim radarskim i radio-uređajima, danas već stigli do udaljenosti od dvadesetak svetlosnih godina. Dakle, znak je i velike gluposti modernog čoveka koji traga za drugim uslovima ži­ vota u svemiru i stvara planove bekstva sa Zemlje, kao puta spasa života od pogoršanja uslova, a ne pomišlja da ista traganja i planove imaju vanzemaljske civilizacije sa kojima hoće da uspostavi »kontakt«. Za te vanzemaljske civilizacije ovi uslovi života mogu biti manje zlo od onog u kome žive, na primer pred izvesnošću hlađenja ili eksplozija svojih zvezda. Konačno, istrebljenjem ljudi uslovi mogu postati i idealni. Po mišljenju fizičara McDonalda, sa univerziteta u Arizoni, »leteći tanjiri« su avangarda invazije o kojoj govori Martin Ryle: »zemlju nadzire jedna naprednija tehnologija«. Jasno je da takva mišljenja pozivaju modernu civilizaciju na bezuslovnu kapitulaciju pred »naprednijom tehnologijom«, znaju­ ći da moderni čovek ne raspolaže drugim moćima osim pukih »tehnoloških«. Ipak, ta mišljenja savršeno jasno pokazuju i nemoć jedinog preostalog sredstva čoveka, jer, kao što se vi­ di iz izloženog, i najnaprednija moderna tehnologija kapituli­ ra pred pukom fantazmom »vanzemaljskih« tehnoloških moći, koju stvara uobrazilja ili maštarija čoveka. Dakle, krajnje je vreme da čovek potraži druga uporišta svog života u zaborav­ ljenim svetovima svojih moći, jer su i puke fantazme dovolj­ ne da pokolebaju njegova poslednja, tehnološka uporišta.

354

OSNOVNA BIBLIOGRAFIJA NAVODA I IZVORA INFORMACIJA Abbagnano, N.: Mogućnost i slobode, Beograd, 1967. Annett, S: The Мапу ways of being, London 1976. Aron, R.: Trois essais sur l’age industriel, Pariš 1966. Bachofen, J. J.: Das Mutterrecht, Stuttgart 1861. Berthelot: La Chimie au тоуеп-age, Pariš 1893. Boetius: De Institutione mušica, Firenze 1949. Boguslaw, R.: The new utopians, New York 1965. Breton, A.: Les Manifestes du Surrealisme, Pariš 1958. Bridgman, P. W.: The Logic of Modem Physics> New York 1928. Bruno, G.: La Cena delle Ceneri, Bologna 1970. Burckharđt, T.: Scienza moderna e saggezza tradizionale, Torino 1968. Burroughs, W.: The Wilđs boys, New York 1969. Camus, A.: Mit o Sizifu, Sarajevo 1963. Carmichael, S. i Hamilton, C.: Black power, New York 1967. Carrel, A.: Reflexions sur la conduite de la vie, Pariš 1950. Celine, F.: Bagatelles pour un massacre, Pariš 1937. Cetkin, K.: Notes de mon carnet, u: Lenin tel qu’il fut, Pariš 1934. Cioran E.: Histoire et utopie, Pariš, 1960. Precis de decomposition, Pariš, 1951. Cohen-Seat: Problemes du cinema et de l’information visuelle, Pa­ riš 1961. Cohn, N.: The Pursuit of the Millenium, New York 1957. Commoner, B.: The closing circle, New York 1971. Commarasway, A. K.: Am I ту brother’s keeper?, New York 1947. Cmjanski M.: Roman o Londonu, Beograd 1966. De Gobineau: Essai sur l’inegalite des races, Pariz 1961. 355

De Maistre, J.: Soires de St. Petersbourg, Paris»Lion 1924. De Sade: 120 Giornate di Sodoma, Roma 1968. Donat, B.: Ezoterička gnoza i književnost tehničke anticipacije, u: Ezoterija, »Delo«, Beograd, avgust-septembar 1976. Dumezil, G.: Heur et malheur du guerrier, Pariš 1969. Eco, U.: Apocaliptici e integrati, Milano 1964. Eliade, M.: Histoire des croyances et des idees religieuses, Pariš 1976. Traite d'histoire des religions, Pariš 1949. Forgerons et alchimistes, Pariš 1956. Mephistopheles et VAndrogyne, Pariš 1962. Evola, J.: Metafisica del Sesso, Roma 1969. La Maschera e volto dello spiritualismo contemporaneo, Roma 1971. Forrester, J.: World dynamics, Cambridge-Massachusetts 1971. Frank, P.: The Validation of Scientific theories, Boston 1954. Gaucher, R.: Les Terroristes, Pariš 1965. Gauthier, X.: Surrealisme et sexualite, Pariš 1971. Guenon, R.: Le Regne de la quantite et les signes des Temps, Pariš 1945. L’Erreur špirite, Pariš 1927. La Crise du monde moderne, Pariš 1927. Haftmann, W.: Malerei im 20. Jahrhundert, Mtinchen 1954. Halevy, D.: Histoire de quatre ane, 1997—2001, Pariš 1903. Heisenberg, W.: Physics and Philosophy, Boston 1958. Hesse, H.: Igra staklenih perli, Subotica-Beograd 1972. Hossein Nasr, S.: Sufi essays, London 1972. Hunter, S.: Modem American Painting and Sculpture, New York 1959. Huxley, A.: Brave New World, London 1932. Brave New World Revisited, New Yor,k 1958. Junger, E.: Heliopolis, Tubingen 1949. Das abenteuerlich Herz, u Werke VII Klett Verlag, Stuttgart Glaserne Bienen, Stuttgart 1957. Kahn, H. i Wiener, A.: The^Year 2000, New York 1967. The next 200 years, New York 1976. Kaprov, A.: Assemblage, environments and happenings, New York 1966. Karol, K. S.: La Chine de Mao, Pariš 1966. Kermode, F.: The Sense of an Ending, Oxford 1966. Le Goff, J.: Les intellectuels au Moyen-dge, Pariš 1956. Lorenz, K.: Die acht Todsunden der zivilisierten Menschheit, Munchen 1973. O agresivnosti, Beograd 1970. Lukacs, G.: Razaranje uma, Beograd 1966.

356

Makino, N.: Primat intelekta u industrijskom društvu budućnosti, u: Japan, tradicija i savremenost, »Delo«, Beograd, januar 1973. Marcuse, H.: One dimensional man, Boston 1964. Eros i civilizacija, Zagreb 1965. Магх, K.: Forme economiche precapitalistiche, Roma 1967. McLuhan, M.: The Gutenberg galaxy, London 1962. The medium is message, New York 1967. Understanding media: the extension of man, New York 1964. Meadows D.: The limits to growth, New York 1972. Meletinski, E.: Mitološke teorije XX veka na Zapadu, u: Mit, tra­ dicija i savremenost, »Delo«, Beograd 1970. Moles, A.: Mehanička umjetnost i misao, u: »Izraz«, Sarajevo, okto­ bar 1975. Monod, J.: Le hasard et la necessite, Pariš 1970. Mumford, L.: The City in history, New York 1961. Ortega у Gasset, J.: La Rebelion de las masas, Madrid 1930. Espana invertebrata, Madrid 1921. Orwell, G.: Nineteen Eighty-four, London 1949. Paci, E.: Tempo e relazione, Milano 1965. Pamvels. L. i Bergier, J.: Le Matin des magiciens, Pariš 1960. Pelayo, M. G.t Mitos у simbolos politicos, Madrid 1964. Platon: Država, Beograd 1969. Plotin: Enneadi, Bari 1949. Praz, M.: La Carne, la morte e ii diavolo nella letteratura romantica, Firenze 1966. Rattray Taylor, G.: How to avoid the future, London 1975. Reich, W.: The sexual revolution, New York 1973. Ether, God and Devil, New York 1973. Ritter, F.: Lo Pseudocapitale, Milano 1970. Ronchey, A.: Atlante ideologico, Milano 1973. Sarraute, N.: Portret nepoznatog, Novi Sad 1960. Schwarz, A.: Marcel Duchamp, Milano 1974. Sedlmayr, H.: Verlust der Mitte, Salzburg 1948. Der Tod des Lichtes, Salzburg 1964. Die Revolution der modernen Kunst, »Rowohlts Deutsche Enzyklopadie«, 1955. Sermonti, G.: La mela di Adamo e la mela di Ne\vton, Milano 1974. Servan Schreiber, J. J.: Le defi americain, Pariš 1967. Silberman, C.: Crisis in black and white, New York 1964. Skinner, B.: Beyond freedom and dignity, New York 1971. Sorokin, P.: Social Philosophies in an Age of Crisis, London 1952. Spengler, O.: Der Untergang des Abendlandes, Wien-Leipzig 1919. Thompson, W. I.: At the edge of history, Ne\v York 1971. 357

Tinbergen, J.: Lessons from the past, Amsterdam 1963. Toynbee, A.: A study of history, London 1941. Trilling, L.: Beyond culture, London 1966. Trocki, L.: La revolution trahie, Pariš 1961. Tzara, T.: Sept manifestes dada. Lampisteries, Pariš 1963. Vacca, R.: II Medioevo prossimo venturo, Milano 1971. Vandromme, P.: Pierre Drieu la Rochelle, Torino 1965. Vergine, L.: II corpo come linguaggio — Body art e storie simili, Milano 1974. Versins, P.: Encyclopedie de l’utopie, des voyages extraordinaires et le Science fiction, Lausanne 1972. Virion, P.: El gobierno mundial у la contra Iglesia, Buenos Aires. Vogelin, E.: Science, Politics and Gnosticism, Chicago 1968. Voldben: Dopo Nostradamus, Roma 1972. Von Salomon, E.: I Proscritti, Milano 1959. ■ Ward, B. i Dubos, R.: Only one earth, New York 1972. Wiener, N.: The Human use of human beings, New York 1954. Cybernetics, New York 1948. Williams, D.: Trousered Apes, London 1971. Wittgenstein, L.: Tractatus logico-philosophicus, London 1951. Zevi, B.: Cronache di archittetura, u: »L'Espresso«, Roma 1963— 1976.

PUBLIKACIJE: »ABC« (Madrid), »ABC« (Milano), »Almanacco Bompiani«, »Corriere della sera«, »Der Spiegel«, »Domus«, »Figaro«, »France-Soir«, »Futuribili«, »Gente«, »Harper’s«, II Mondo«, »II Settimanale«, »II Tempo«, »International Herald Tribune«, »Le Mond«, »Le Nouvel obersvateur«, »L’Espresso«, »L'Europeo«, »L’Express«, »Marcatre«, »Men«, »Neue Ziircher Zeitung«, »News of the World«, »Newsweeek«, »New York Times«, »Panorama«, »Playboy«, »Playman«, »Pop«, »Psychology today«, »Q«, »Ramparts«, »Rolling stones«, »Scientifie American« »Skema«, »Start«, Stern«, »The Observer«, »The Times«, »Time«, »Treći program radio Beograda«, »Village Voice«, »Vogue« (New York, Pariš, Roma), »Wall Street Jour­ nal«, »Zum-reporter«.

358

LEGENDE I KOMENTARI SLIKOVNIH PRILOGA 1 — 2. Satelitski snimak planete Zemlja. — Nuklearna eks­ plozija. Znamenja krajnjih repera istraživanja i delotvornosti mo­ derne nauke o prirodi i odgovarajuće tehnike, čiji osnovni proces razvoja karakteriše praksa svođenja predmeta razmatranja i kori­ šćenja u okvire pukog kvantiteta, odnosno mrtve materije, koja je, za razliku od »žive«, podatnija prevođenju u mere matema­ tičkih formula i granice apstraktnih kategorija, dakle podatnija »niskom« stupnju naučne analize i brutalnosti tehnološke eksplo­ atacije. Taj reduktivni proces odnosi se isključivo prema »inferi­ ornim« aspektima prirode, ignorišući (i zato uništavajući) njenu integralnu, životnu i životvornu hijerarhijsku strukturu dijalekti­ ke antagonističnih različitosti sadržaja organuma Reda, čiji je formativni i informativni princip u znaku kvaliteta, te se očituje upravo onim manifestacijama koje moderna naučna optika ne opaža: lepota, oblik, harmonija i ravnoteža suprotnosti. (Medijevalni herbariji ili bestijariji, sadržeći i alegorijska značenja vrsta, iesu »istinitiji« od modernih enciklopedija jer pružaju globalniju viziju prirode, usmerenu i »psihičkim« kvalitetima stvari i pojava svemira, te njihovom ontološkom korenu. Uostalom, takva vizija je i materijalno celishodnija od moderne jer je, podržavajući životnost i živototvornost integralnog značenja stvari u ovoj areni univerzuma, onemogućavala njenu ekološku krizu i katastrofu.) Moderni koncepti i ciljevi nauke i tehnike sadrže često dosta analogija sa aspektima »haosa« i njegove »homogenosti« u smrti, što se posebno očituje u sferi astrofizike i mikrofizike, gde ne postoji neposredni dodir sa materijalnim aspektom svemira. Sa jedne strane, materijalno prodiranje ka relativnom, stalno izmi359

čućem non plus ultra mikrofizičke sfere evocira athemijsko »ništenje« materije i materia prima tradicionalnih kosmogonija, ko­ ji u ovom sekularizovanom postvarenju poprimaju izgled nukle­ arnog razaranja i smrti materije života. Sa druge strane, mate­ rijalni prodori u astrofizičke, interplanetarne prostore donose patetične i groteskne trofeje-opomene: grumene lunarne, beživo­ tne materije i fotografije pustoši drugih planeta. U toj zbirci me­ tafora neuspeha reduktivističke nauke i tehnike najveću i skoro fascinantnu popularnost izazivaju satelitski ili lunarni snimci pla­ nete Zemlje koja sa te udaljenosti posmatranja, poput ikone po­ vratnog efekta samospoznaje, ljudskoj kontemplaciji neočekivano evocira svoju primordijalnost, te pokreće, modernim iluzionizmi­ ma dugo prikrivana, temeljna pitanja o smislu i misiji života. Ako je ova arena univerzuma jedina oaza života u hladnom beskraju svemira, onda je moderna »horizontala« ciljeva idiotska karika­ tura virtuelne »vertikalne« misije čoveka. Opsesivno traganje za vanzemaljskim civilizacijama ili oblicima života, u svetlu prethod­ nog kontrasta, poprima značenje mučnog traganja za alibijem apsurdnog rasipanja darova života, gde se u pukim sredstvima te misije vide konačni ciljevi. Tantologija na koju ukazuje neopozitivizam samo je jedan od logično pojavljenih simptoma te onanističke koncepcije života koja ga opravdava preživljavanjem. 3. Reklama kreditnog sistema »Diners club«. Ova humorna dosetka sadrži i nenamerni sloj značenja u kome se konfigurira kao simbol društva koje u nedostatku relevantnih veza solidarnosti ili zajedništva počiva na surogatima poput te pripadnosti klubu potrošača »svemirskog« totaliteta. Dakle, u pitanju je jedan od niza simptoma mehaničkog agregatnog stanja modernog društva čiji čovek svoju osnovnu, dakle potrošačku, funkciju ili finalitet crnohumorno »legitimiše« pred svemirom. Simptomski značaj te reklame jeste u kontrastnom izoštravanju jalovosti kapitalističke definicije čoveka na fonu veličanstvenog svemira. 4. »Pegla« dadaiste Mana Raya. Jedan od niza spomenika doba u znaku glorifikacije apsurda. Na neposrednoj razini značenja, Reyov objekt reprezentuje proces raspadanja značenja; apsurd je tu izraz odvajanja znaka od značenja, »tela« od »duha«, dakle kao na početku carstva smrti. Međutim, tu nije toliko apsurdna sama pretpostavka da bi neko tako ekserima nazubljenu peglu mogao praktično upotrebiti, već je apsurdna nadasve činjenica da se u muzejima moderne umetnosti ista pretpostavka praktično upo­ trebljava u svrhe estetskog ili duhovnog užitka. Uspostavljajući se sve dublje i šire kao zamena za religju ili kao »ateistička re­ ligija«, u znaku jalovog kruga individualija i kontingencija (od individualnosti potrošača do individualne »originalnosti« proizvo­ đača), moderna umetnost proizvodi karikature ili parodije relikvi360

jara ili ikona, čija potrošnost ili kontemplabilnost jedinstveno upućuje ka krajnjem zidu čije je ime: apsurd. Uostalom, ne može voditi drugom do apsurdnom dometu umetnost koju formira ili informira dogma individualnosti, odnosno novine, jer ista dogma nalaže konstantno udaljavanje od istine; po definiciji, istina je večna, univerzalna i nad-individualna, te kostreti apsolutizovane efemernosti, parcijalnosti i individualnosti logično usmeravaju umetnost apsurdu, kao otmenom imenu ili eufemizmu ne-istine, da­ kle čudovišnosti i zla. 5. Paja Patak u stripu Walt Disney Productions. Simptomska relevantnost Paje Patka, Miki Mausa ili sličnih alegorijskih figu­ ra od Walt Disnev Productions do Mupeet Showa očituje se u nji­ hovoj masovnoj i planetarnoj popularnosti. Dakle, moderni čovek se prepoznaje u patkama i miševima, žabama i gmizavcima koje izvrnuta hijerarhija vrednosti izvlači iz baruštine i kloaka da bi ih postavila na scenu psiho-društvene alegorije masovne kulture. U kojoj meri je osnovan znak jednakosti između modernog čo­ veka i dotičnih alegorijskih figura svedoči i sama biografija nji­ hovog strip-života: metamorfoze obeležja psihe i pogleda na svet jednog Paje Patka ili Miki Mausa verno prate mane navika, ukusa, moda i modela egzistencije modernog čoveka. Otuda u epohi ši­ renja nepoverenja prema scijentizmu i tehnološkoj civilizaciji i Paja Patak traži utehu u sferi »novog spiritualizma« i obnove sujeverja. Međutim, vic ovog stripa nesvesno otkriva dublji plan značenja fenomena, gde je električni vod o kome ovisi funkcionisanje magijske sfere u stvari metafora povezanosti ideologije te­ hnološkog univerzuma i njom uslovljenog ili programiranog re­ zervata kompenzacije u vidu surogata »duhovne« alternative. 6. Personifikacija masonske figure Veliki Arhitekt u sinkreti­ čkoj pseudognozi Eliphasa Levija, jednog od prvih žreca »novog spiritualizma«. Na tu ilustraciju može se primeniti pouka medijevalne distinkcije između »opažanja« i »diskursivnog« mišljenja, odnosno između kontemplabilnih ikona koje prosijavaju opšte-inteligibilno i pisane, diskursivne reči koja može opisati samo inferiorni i parcijalni aspekt te opštosti. Naime, ako retorika pseudoezoterija modernog doba i može zamagliti svoje predmete se­ mantičkom uopštenošću, odnosno nepreciznošću rastrojenog jezi­ ka, figuralni ili ikonični iskaz nedvosmisleno odaje sav užas čudo­ višnosti sinkretičkih mrcina i sekularizovanih relikta htonske re­ ligioznosti, kao što to demonstrira Levijeva alegorija. U pitanju je jedan polu-ljudski, polu-životinjski monstrum koji izravno ispoIjava sinkretičku prirodu »novog spiritualizma«, u znaku revanša htonskih supstrata psihe modernog čoveka, koji na scenu aktu­ alnosti izbacuje konfuzni materijal drevnih sujeverja, od koga žre­ ci revanša izveštačeno nastoje sklepati goleme ili idole nove po361

demonjenosti, gde je coagula samo isprika za sadomazohističku strast solve. 7. Ilustracija patenta dra Varlota za metalo-mumifikaciju mr­ tvih. (Videti pod »tanatologija«.) 8. Kolaž Маха Ernsta. Reprezentativni uzorak lešinarske ima­ ginacije »nadrealističkih« (odnosno: podrealističkih) slikara. Ta sklonost kadaverskim aspektima ili potencijalnostima sveta stva­ ri i pojava ima odgovarajuću analogiju u tehnici kolala koja im­ plicira raspadanje slika toga sveta. Kolaž je zapravo tipični i zato simptomatični patent moderne umetnosti, jer ništa slično ne po­ stoji u umetnosti prethodnih epoha ili kultura. Tehnika kolaža podrazumeva veštačko stvaranje novih »celina« postupkom meha­ ničkog spajanja heterogenog otpada nastalog takođe mehaničkim razaranjem celina slika »realnog« sveta. Dakle, kolaž je ikonična reprezentacija koncepcije solve-coagula: treba prvo uništiti »re­ alni« svet da bi se od otpada stvorio svet fikcije; i nije slučajno da su sve te fikcije, po pravilu, u znaku čudovišnosti. Kadaverski duh Ernstovih kolaža posredno se manifestuje i kroz poreklo ma­ terijala: u pitanju su ilustracije popularnih enciklopedija i revija 19. veka, dakle veka u znaku taštog optimizma racionalističko-empirijskog pogleda na svet. Dakle, Ernstovi kolaži otkrivaju na­ ličje istog optimizma, njegove mračne potencijalnosti. 9. Grobnica katoličkih misionara u via Veneto, Rim. U pitanju je jedna od prvih anticipacija modernih kolaža: delovi kostura misionara »kolažirani« su u nove, ekstraanatomske veze, koje obrazuju raskošne, barokne ornamente apoteoze smrti. Premda je to delo minorne vrednosti, sa simptomatološkog stanovišta ono ima izuzetni značaj jer nesvesno do krajnosti izoštrava agonični karakter gestualnosti. baroka. Po rečima Aleksandra Lončara, sa tim poslednjim velikim stilom u istoriji evropske umetnosti »Ev­ ropa je obesno iznela na pijacu istorije svo svoje bogatstvo«. 10 — 11. Dokument o gladi u svetu. — Prizor sa vijetnamskog bojišta. Uzorci su preneti iz almanaha svetske fotografije u izda­ nju »Zeit«. I u tom, kao i u sličnim almanasima, antologija­ ma ili revijama umetničke fotografije, korice obuhvataju špil izmešanih prizora bola i smeha, smeha i groteske, groteske i suza ljudske sudbine čiji heterogeni i divergentni sadržaji teže da se međusobno potru. Ostaju samo formalne razlike koje prateće le­ gende opisuju terminima imena autora fotografija, marki foto-aparata, numeričkih vrednosti upotrebljenih sočiva i blendi, te osta­ lih tehničkih karakteristika. Tako je institucija umetničke foto­ grafije postala neka vrsta »čistilišta« koje prizore ljudske sudbine oslobađa svega ljudskog, svodeći ih na puki materijalni, svetlosni ili koloristički fenomen. Mnogobrojni i sve češći primeri fotografa koji sa distance ravnodušnosti dokumentitju prizore tragedija ili 362

nesreća, umesto da pružaju pomoć ugroženim ili unesrećenim, ja­ sno očituju foto-aparat kao simbol i sredstvo otuđenja. Fotogra­ fsko sočivo omogućava udaljavanje ili spasavanje čoveka od ljud­ skog. Sa druge strane, sve šira popularnost fotografskog medija, te već opsesivne razmere masovne potražnje i industrijske ponude foto-optika »savršene« preciznosti, odaju kolebljivost modernog čoveka koji u epohi relativizamje vrednosti i kraha svih »izvesnosti« ima snažnu potrebu za surogatima istine. Drugim rečima, pre­ ciznost foto-dokumenta je uteha ili kompenzacija za život u svetu neizvesnosti. Kartezijansko cogito ergo sum danas bi moglo da glasi: »fotografišem — dakle postojim!« 12. Najduži nokti na svetu 1976. godine. Ovaj svetski rekorder u disciplini ili maniji dugih noktiju mogao bi tačno ilustrovati ge­ slo žreca moderne pop-kulture, Andyja Warhola, da u tom siste­ mu vrednosti »svako ima svojih petnaest minuta slave«. Mladi i nepismeni rekorder savršeno je shvatio ili naslutio sadržaj moder­ ne »slave«, uspevši da se doslovno noktima uspne iz ambisa ano­ nimne gomile do pažnje sredstava masovnih komunikacija koja su ga učinila slavnim i nešto duže od petnaest minuta. 13 — 14. Skulptura Georgea Segala. — Slika Renea Magritta. Dva karakteristična primera rasprostranjenosti kadaverskih mo­ tiva u modernoj umetnosti. U principu, sa težištem na ispoljavanju individualnih psihizama i osećajnosti, moderna umetnost je izvanredno bogato polje za simptomatološka istraživanja; poput nekog »seizmografa epohe«, moderna umetnost ume bolje i pre­ ciznije od ostalih sredstava da opaža i iskazuje najtananija giba­ nja tla istorije, kao dokument savremenosti i najava budućnosti. Otuda je izuzetno značajan znak vremena ta opsesivna prisutnost kadaverskih motiva u posve različitim »pravcima« moderne ume­ tnosti. Kadaverski izgled čoveka srećemo u retorici »egzistencija­ lističkog« očajanja pred. ruševinama Evrope (Giacometti), ali i u pop-artu, dakle u umetnosti epohe potrošačkog obilja (Segal). Taj motiv Rene Magritte izoštrava crnohumornim parafrazama čuve­ nih slika Davida i Maneta, čije figure zatvara u mrtvačke kovče­ ge15 — 16. Foto-dokument »stvaralačkog« procesa skulptora Armana, koji vatrom uništava klavir da bi nagorele ostatke izložio kao umetničko delo. — »Ritam 2« Marine Abramović; telesna ak­ cija u kojoj umetnica demonstrira psiho-fizičke efekte sedativa za terapiju šizofrenije. Jedinstven cilj značajnog dela moderne umetnosti je simbolično, ili konkretno uništenje ideja ili predmeta umetnosti. Samoubilački smisao tog sado-mazohističkog poriva po­ sebno se izoštrava u »telesnoj umetnosti« gde je upravo psiho-fizički sastav čoveka cilj uništenja. »Telesnu umetnost« je moguće tumačiti i kao neku vrstu sekularizovanog šamanstva: u tim bol­ 363

nim, pseudošamanskim akcijama umetnici preuzimaju na sebe te­ ret užasa i očajanja modernog čoveka, u cilju iskupljenja i oslo­ bođenja. U jednoj od poslednjih »akcija« Marina Abramović je za­ uzela mesto jedne amsterdamske prostitutke u izlogu javne kuće, kojoj je zauzvrat ponudila prostor umetničke galerije; taj znak jednakosti između moderne umjetnosti i prostitucije prevazilazi okvire cinične dosetke jer se konfigurira upravo kao cinični izraz entropije ili smrti u kojoj su izjednačeni vrh i dno ambiSa ljud­ skog fenomena. Imajući u vidu temeljno istorijsko iskustvo da je umetnost uvek bila sredstvo borbe čoveka protiv smrti i prola­ znosti, tražeći relativno trajne materijale svojih poruka budućno­ sti, ta svesna orijentacija moderne umetnosti ka glorifikaciji efemernosti i ka samouništenju predstavlja pravi presedan u isto­ riji, kao pouzdani znak kraja jednog ciklusa. 17 — 18. Scene iz predstava »Living-teatre«. »Living-teatre« je tipična manifestacija nastojanja da se umetnost koristi kao sred­ stvo kritičnog delovanja u okviru političkih, ideoloških, društve­ nih i/ili ekonomskih problema savremenog sveta. Simptomska ka­ rakteristika tih nastojanja jeste da korišćenja umetnosti, skoro po pravilu, podrazumevaju ili ispoljavaju znatna osiromašenja i re­ dukcije izražajnih moći medija, unapred kompromitujući ili one­ mogućavajući efikasnost poruka. Sa druge strane, efikasnost po­ ruka ili kritičkih delovanja o}iemogućena je i samim sadržajem koji je na razini infantilnog političkog letka, dakle daleko ispod kompleksnosti predmeta kritike. Ako prethodnom dodamo i či­ njenicu da najčuvenije takve »angažmane« angažuje, odnosno finansira, »sistem opresije« preko svojih zvaničnih institucija i fon­ dacija, onda je opravdano podozrevati da i kritika kao i predmet kritike koincidiraju u jedinstvenom pokretaču ili proizvođaču. Dru­ gim rečima, »sistem opresije« veštački stvara, stimulise i dakle kontroliše opoziciju, iscrpljujući energije revolta, čije realne ma­ nifestacije ostaju u sceni reflektora »javnog mnenja«, uperenih ka scenama veštačkog i programiranog revolta. Uostalom, od svih neposrednih i platealnih kritika sveta neuporedivo je efikasnija ona posredna kritika koju umetnost vrši već samim svojim moćima vertikalne transcendencije istog sveta, izoštravajući kontrast između trajnog i efemernog, između istine i iluzija, između »jeste« i »izgleda« čoveka. Proizvodeći svojom kulturom surogate kritika i kontradikcija, neutrališući izraze realnih revolta, moderni teh.no-kapitalistički univerzum osuđuje se na »toplotnu smrt« drugog zakona termodinamike koji važi i u sistemu društvenih organiza­ ma. 19. Slika Alberta Savinija. U istoriji evropske kulture pogled ka prošlosti, sa ciljem obnove ili rehabilitacije njenih potencijal­ no trajnih vrednosti, predstavlja jednu konstantu koja je od fe­ 364

nomena Renesanse do romantizma uspevala da na takvim premi­ sama ostvaruje i nove oblike ili sadržaje. Međutim, od mode »veštačkih ruševina« engleskih vrtova 17. veka razvija se jedna anomalna tendencija, zapravo presedan u istoriji kultura čovečanstva, koja svesno evocira samo ruševine, leševe vrednosti prošlosti. Kroz iskrenu ili samo snobovsku pozu lamentacije, ta tendencija jedin­ stveno izražava melankolični umor i nemoć da se prihvate i ra­ zvijaju vrednosti nasleđa, kao veliki simptom istrošenosti duho­ vnih energija. Taj simptom je posebno lucidno osvetijen i izra­ žen posredstvom slikarstva de Chiricovog brata, Alberta Savinija, koje fantazmama antičkih figura dodaje atribute modernog gra­ đanstva, evocirajući figure degenerisanih izdanaka antički ukorenjenih genealogija. Ta sprega odsutnosti antičkih heroja i pri­ sutnosti njihovih izopačenih potomaka, što snatre istoriju na plažama Mediterana, stvara jednu od najpotresnijih metafora ili ale­ gorija dekadencije, izoštrenu intelektualnom samosvešću ovog sli­ kara. A i kada evocira antička čudovišta koja s i l pred hramovima ili vrtovima Hesperida stajali kao prepreka, ispit herojske ini­ cijacije i transcendencije čoveka, Savinio ih prikazuje umornim i melankoličnim, u stanju dosade očekivanja heroja iz epohe ko­ ja ih ne može uputiti takvim izazovima, iz epohe koja je sebi uskratila puteve ka horizontima čije je ime budućnost. 20 — 21 — 22 — 23. Dadaistički objekt Mana Raya. — Skulp­ tura Claesa Oldenburga. — Biblioteka arhitekte Fabija de Sanctisa. — Hiperrealistički crtež Valentija. Uprkos različitosti po­ rekla i funkcija, sva ova dela moderne umetnosti jedinstveno reprezentuju jednu od njenih dominanti u znaku simptoma procesa samozatočivanja ljudskih vrednosti i mogućnosti. Man Ray »pakuje« otelotvorenje ideje lepote, kao da je otprema u istorijski magacin dugog očekivanja drugih, budućih epoha,podobnijih za njeno prosijavanje. De Sanctisov »zatočenik biblioteke« spomenično i praktično izražava kulturu u kojoj je potreba za kvalitetom organskog znanja zamenjena potrebom za kvantitetom mehanički organizovanih informacija. U nedostatku temeljnih principa spo­ znaje, višestruka parcijalnost informacije o određenom predmetu upućuje na druge informacije, usmeravajući saznajne napore ka neiscrpnom nizu koji se konfigurira u circulus vitiosus. Takvi za­ ludni krugovi zatočuju mogućnost realne spoznaje koja ustupa mesto tantologijama. Otuda je kao što svedoči skulptura Claesa Oldenburga, i značajan deo moderne umetnosti upućen ka stva­ ranju i dizanju spomenika te tautologije, na ruševinama lepote, dobrote i istine. Isti, tautološki karakter stvaranja izražava i hi­ perrealizam, u kome se moći ljudske spoznaje i intuicije sado-mazohistički zatočuju kroz informacije o imitaciji fotografske in­ formacije o pukom materijalnom aspektu stvarnosti. 365

24. Avionski snimak njujorških nebodera. U istoriji razvoja racionalističke arhitekture poslednja generacija ovoplaćenja te ide­ je u znaku monstrum-nebodera, demonstrira paradoksalnu invo­ luciju osnovnih načela racionalizma, jer je tu praktična funkcio­ nalnost skoro potpuno podređena simboličkoj i »duhovnoj« (pre­ mda u jednom »demonskom« izdanju). Naime, uprkos dokazanosti praktične nefunkcionalnosti nebodera, oni ipak i dalje rastu iz tla modernih babilonija u funkciji reklame i status-simbola svojih poručilaca i korisnika. Dakle, moderni neboderi su prevashodno u funkciji sugestivne vizualizacije moći ili nadmoći kapitala svo­ jih investitora i vlasnika, velikih banaka i kompanija. Istom se­ mantičkom kontekstu treba privesti i eksegezu kockastih nebode­ ra u terminima tradicionalne simbologije, dakle u terminima sim­ bola solidifikacije, okončanja jednog ciklusa. Te kockaste kolose mogli bi i prevrnuti a da to ne izmeni njihovu semantičku stru­ kturu, što jastto svedoči o neboderima kao o arhitekturi kraja ciklusa, koja ne upućuje ni ka »visinama« ni ka budućnosti, već kao nepokretni beleg obeležava kraj jednog sveta iluzija. 25. Isečak noćnog izgleda moderne metropole. Pred svetlećim reklamama koje »krase« arhitekturu modernih metropola čovek je sklon pomisli da je moderna arhitektonska misao zabranila or­ nament upravo zato da bi njegov prostor prodala reklami. Arhi­ tektonski značaj svetlećih reklama posebno je uočljiv u poslednjim tendencijama, od teorija grupe »Archigram« do prakse pop■arhitekata, poput Venturija; tu je arhitektura svesno neutralisana i anonimizirana, postavši puki postament na kome se ističe simbol funkcije: reklamni natpis, znamenje kulture koja smisao života iscrpljuje u krugu proizvodnje i potrošnje. 26. Isečak saobraćaja moderne metropole. Razvoj sredstava saobraćaja ima za posledicu otežavanje ili čak onemogućavanje saobraćaja jer je u kulturi, koja precenjuje kvantitativne i materi­ jalne aspekte života, ljudski saobraćaj poprimio analogne oblike, izgubivši svojstva kvalitativnih i duhovnih realizacija društvene povezanosti. Masovna opsesija posedovanjem materijalnih sred­ stava komuniciranja posredno izražava gubitak moći ostvarenja duhovne solidarnosti. I tu je kvantitet iluzorna kompenzacija ne­ dostatka kvaliteta života. 21. Reklamni panoi »Levi’s« konfekcije farmerica. Tako je i Michelangelovo remek-delo postalo puki agent prodaje farmerica u svetu svemoći reklamokratije. Planetarna popularnost farme­ rica kao masovne uniseks uniforme, koja površno neutrališe kla­ sne, ideološke, etničke i kulturne razlike, odaje također masovnu potrebu za promiskuitetom, odnosno za bekstvom od usamljeno* sti u individualnosti. Od niza reduktivističkih teorija ili ideolo­ gija novog »humanizma« do fenomena »usamljene gomile« prote­

366

ze se temljni profil modernog društva koji bi trebalo razmatra­ ti i kao posledicu masovnih zelja i potreba. U pitanju je plane­ tarni izraz umora od diferenciranosti, izraz iščezavanja energije različitosti koje obezbeđuju vitalnost vrste. I tu se dakle ispoljavaju simptomi »toplotne smrti« društva. 28 — 29. Foto-dokument ekonomske krize vajmarske Nemačke: čovek-sendvič koji se nudi da radi »svaki-posao«. — David Bowie, zvezda »travestitskog rocka«. Premda ove dve figure po­ tiču iz dijametralno suprotnih situacija modernog doba — prva iz nemaštine a druga iz potrošačkog obilja — one su zapravo kraj­ nji reperi jedinstvenog fenomena u znaku relativizacije, odnosno irelevantnosti ljudskog. Sa stanovišta simptomatologije, figura Da­ vida Bowiea je neuporedivo značajnija i dramatičnija pojava; za razliku od čoveka-sendviča, koga nemaština i glad teraju da se nudi svakom i za »svaki posao«, Bovvie reprezentuje tendenciju svesnog opredelenja za »kameleonsku«, odnosno »travestitsku« eg­ zistenciju kao životni optimum, gde je čovek puki materijal re­ alizacije raznovrsnih i hirovitih fantazija. Tako je Bo\vie pristupio i plastičnoj operaciji u cilju izmene »ličnog opisa« koji mu je »dosadio«. To »kameleonstvo«, kao izraz fleksibilnosti modernog čoveka čija je (amorfna) forma mentis otvorena za sve determina­ cije, bitno se razlikuje od »kameleonstva« davnoprošlih, moralističkih alegorija. Naime, na moderno »kameleonstvo« nije moguće primeniti moralistička gledišta jer tu nedostaje pokretač nekog materijalnog interesa; u pitanju je »besplatna« metamorfoza, u lafkadijevskom smislu tog pojma. Konačno, to »kameleonstvo« nije odstupanje od pravila već upravo pravilo koje obeležava dru­ štvenu elitu modernih babilonija, njenu ekonomsku i kulturnu sposobnost ili moć da se radosno saobražava nalozima »mode«. U tom sistemu inverzije vrednosti cilj čoveka nije da se suprotsta­ vlja prolaznosti, da svojim »jeste« bića traje, već obratno, da se bez ostatka saobražava metamorfozama mode i prolaznosti. Čo­ vek je tu čiviluk krpa efemernosti, dakle zaista »nepotrebna pasija«. 30. Ulaz u pariški kinematograf koji projektuje film teške pornografije Emanuelle. Emanuelle je najčuveniji proizvod porno-industrije, čiji uspeh svedoči o masovnim razmerama kolektivističkog voajerizma, odnosno o masovnim razmerama psiho-seksualnih deficitarnosti. U pitanju je izraz dvostruke deficitarno­ sti: seksualnost je svedena na puku imaginativnu motoriku, koja je takođe limitirana na funkciju pasivne percepcije. Imajući u vi­ du činjenicu da je seksualna aktivnost biološki uslovljena instin­ ktom genetske reprodukcije (nezavisno od arbitraže finaliteta), ove ■masovne manifestacije simbolične seksualnosti očito odaju proces iščezavanja biološke energije, kapitulaciju modernog čove-

367

ka pred ispitima vremena. Kolektivistićki voajer izum je jedan ob­ lik imitacije seksualnosti, kao što je moderni Čovek simulakr verodostojnog čoveka. 31 — 32. Falusna skulptura Mana Raya. — Ambijent japanske skulptorke Kusamu Јојоу, stvoren »asamblazom« obojenih krompira koji evociraju faluse. Od figura Beardsleveve porno-imaginacije, koje su se šepurile sa gigantskim penisom, do mehaničkih penisa Ungerera ili Journiaca, proteže se istorija moderne umemosti u znaku opsesivnih, patetičnih i grotesknih evokacija sim­ bola (izgubljene) muškosti. U pitanju je proces koji vodi od »eli­ tnih« radionica umetnosti do masovne kulture, od imaginacije do prakse potražnje i upotrebe veštačkih penisa kao visokotraženih artikala široke potrošnje u snpermarketima porno-industrije. Simptomski značaj i značenje pojave potvrđuje analogna pojava u epohi sumraka helenizma i rimske kulture: od prakse dizanja spo­ menika penisu do imperatorskog ukaza, kojim je sirijski travestit Helegabal uveo kult penisa umesto kulta Sunca. Jasno, u toj sfe­ ri istorije kult penisa je označavao i revanš htonskih substrata, trijumf dionizijskog čoveka usled dekadencije čoveka patrijahalne, apolonske i solarne tradicije. U modernom i sekularizovanom obliku, ista pojava takođe označava novi revanš htonskih supstra­ ta i dekadenciju patrijarhalnog, verodostojno evropskog čoveka. Dakle, u pitanju je simptom duhovne devirilizacije koji označava kraj jednog ciklusa, ali takođe otvaranje prostora za očekivanja i ostvarenja novih energija. 33. Foto-dokument telesne akcije Hermana Nuscha. Mo­ tiv devirilizacije ili ataka na sredstvo prokreacije posebno je iz­ ražajan u »telesnoj umetnosti«. Sado-mazohistički užitak obuhva­ ta i moć reprodukcije: tako moderni čovek demonstrira svoju ka­ pitulaciju, odustajanje od budućnosti. 34. Foto-dokument telesne akcije Ursa Liithija. (Videti pod »bodv art« i »treći seks«.) 35. Primerak sadržaja porno-revije »Pop« specijalizovane u objavljivanju fotografija najamnica »seksa« u pozama koje su opi­ sali i naručili čitaoci, odnosno gledaoci. Takvi primeri svedoče o ogromnom raskoraku između deklarisanih i realnih stanja čove­ ka u modernoj kulturi. Ljudski odnos, u kome se najamnici dra­ govoljno stavljaju u položaje koje nalažu anonimni naredbodavci, nije bitno različit od robovlasničkog odnosa; u stvari, takav odnos je kvalitativno gori jer je u pitanju slobodni izbor neljudskosti, gde partneri kupo-prodajnog odnosa ignorišu njegov užasni smi­ sao, sa svešću koja je neutralisana iluzijama »demokratičnosti« i »progresivnosti« modernog društva. I takozvana »permisivnosU to­ ga društva, iz koje dolaze dokumenti duhovno-larvalnog stanja čo-

368

veka, u stvari je otmeni eufemizam prikrivanja suštine u znaku svirepe ravnodušnosti. 36. Svadbena fotografija dvojice homoseksualaca. (Videti pod »treći seks« i »gay power«.) 37. Kadar iz filma »Prirodna veličina« Marca Ferrerija. Prizori u kojima čovek obljubljuje veštačku ženu, lutku u »prirodnoj ve­ ličini«, predstavljaju glamoroznu demonstraciju genetskog samoubistva i procesa inverzije vrednosti, u kome »veštačko« zauzima mesto ljudskog u kome iluzija postaje poželjnija od istine, odno­ sno, u kome smrt postaje predmet životnosti. Da taj simptom nije tek puki proizvod bizarne fantazije scenariste i reditelja fil­ ma, dokazuje i činjenica industrijske i masovne proizvodnje i po­ trošnje ženskih i muških lutki u »prirodnim veličinama«, snabdevenih elektro-motorizovanim imitacijama genitalija. Sa dozom ci­ nizma, moglo bi se reći da je moderni čovek konačno dobio ono što je tražio; uostalom, primenivši kvantitativne kriterijume tog čoveka, moglo bi se zaključiti da je veštački seksualni partner su­ periorniji od živog: sve zahteve izvršava krotko, poslušno, bez gun­ đanja, i nadasve neumorno. Kada nastupi kvar, umesto psihoana­ litičara treba pozvati elektromehaničara. 38. Valentina — strip-heroina Guida Сгераха. Valentina je neka vrsta nove Amazonke čija lepota, borbenost i izdržljivost trijumfuju od mitskih prostora ultraprošlosti do intergalaktičnih svetova ultrabudućnosti, od tajnih tvrđava neonacizma do intele­ ktualnih salona radical shic Milana. Valentina je herojsko-seksepilna konfiguracija feminizma čiji atributi virilnosti evociraju analogne figure iz epohe helenističke ili rimske dekadencije, da­ kle muževne i bradate Venere. Biološki predodređena funkcijom majke koja je za svoj plod vezana i snažnim materijalnim spona­ ma, žena ima razvijeniji osećaj za upravo materijalnu realnost i instinkt održavanja, čuvanja i razvijanja života. Otuda, za razli­ ku od muškarca, žena ume pre i bolje da oseti proces dekadencije koji u njoj izaziva odbrambene reflekse; u epohama dekadencije, pred prizorom devirilizacije i efeminizacije muškaraca, pred ru­ ševinama patrijarhalnog poretka, žene ustaju sa svojim prezirom u odbranu života, preuzimajući muške prerogative i dužnosti. Taj aspekt ginekokratskog ustanka Сгерах (možda nesvesno) tačno opaža i izražava: Valentina drži u ruci foto-aparat jer njena eman­ cipacija proizlazi iz realne procene situacije: ono što nedostaje treba zameniti. Položaj foto-aparata evocira falus, a način na ko­ ji ga Valentina upire ka svetu modernih muškraca evocira upotre­ bu vatrenog oružja. 39 — 40 — 41 — 42. Procesija neodruidske sekte u hramu Sunca, Stonehenge. — Egzibicionistički šlem desnog amerikanizma. — Pripadnici sekte »Hare Krishna«. — Ritual neohrišćanske sek-

24 8МЛК8VETA

369

te »Jesus Freaks«. (Viđeti pod »permisivno društvo«. Za šira ra­ zmatranja fenomena »novog spiritualizma« kao relevantnog sim­ ptoma »smaka sveta«, videti: Dragoš Kalajić, Mapa (anti) uto­ pija, izdanje »Zamak kulture«, Vrnjačka Banja, 1978. 43. Kadar iz filma Američki grafiti Georga Lucacsa, (Videti pod »rock and roll«.) 44 — 45 — 46. Adolf Hitler u modernom, porno izdanju. — Mladi japanski poklonik kulta nacizma na mitingu rock-muzike. — — Kadar iz filma Noćni portir Liliane Cavani. (Videti pod »fasci­ nantni fašizam«.) 47. Galerija famoznih gangstera i mafijaša. Gangsterska i mafijaška »mitologija« čini posebno značajan aspekt moderne kuU ture i psihologije masa, kroz koji se posredno ili neposredno manifestuju mnogi simptomi raspada temeljnih struktura društvenih vrednosti. Pre svakog razmatranja značenja tih figura treba upo­ zoriti na ogromnu disproporciju između njihovog (fiktivnog) zna­ čaja u retorici sredstava masovnih komunikcija ili u svesti »jav­ nog mnenja«, i onog (realnog) značaja koji imaju unutar sistema kriminala, odnosno sistema nelegalnih načina sticanja kapitala. Naime, sa stanovišta kriterija hijerarhije sveta kriminala, ti ču­ veni gangsteri i mafijaši ne zaslužuju svoju javnu »slavu«. Njihov arhaični način borbe osuđuje ih na »mrvice« univerzuma zločina i pljačke. Drugim rečima, u pitanju su »žrtveni jarci« istog univer­ zuma, neka vrsta plebsa kriminala što ga sistem istura u prvi plan pažnje javnosti, kako bi pravi »vrh« sistema neometano i ano­ nimno vršio multinacionalnu i kolosalnu, univerzalnu i sistemat­ sku pljačku rafiniranim metodama i spekulacijama sistema pseudovrednosti, pseudokapitala. Drugim rečima, Lucky Luciano, Frank Costello ili Albert Anastasia nisu drugo do isturene žrtve u funkciji strategije prikrivanja velikih operacija raznoraznih rokfelera ili rotšilda. Međutim, da bi takva strategija funkcionisala, neophodni su i određeni društveni i masovnopsihološki uslovi čiji fon izoštrava simptomski značaj gangstersko-mafijaške »mitolo­ gije«. U društvu i kulturi koje karakteriše proces »pripitomlja­ vanja«, odnosno »civilizovanja« elementarnih energija čoveka, svet brutalnog i primitivnog kriminala izgleda kao jedna od poslednjih oaza te energije. U civilizaciji koja razvija sredstva osiguranja ži­ vota pod pritiskom opsesivnih razmera straha od smrti i impera­ tiva »preživljavanja« po svaku cenu, izdignutog na razinu opšteg smisla života — gangsterski stil života, koji stalno izaziva smrt, može izgledati kao zadivljujući ostatak herojske dimenzije i ničeanskog »živeti opasno«. Potom, u sve složenijem sistemu sticanja materijalnih ekvivalenata rada, pod okriljem idolatrije kapitala, gangsterski put osvajanja dobiti predstavlja modernu i sekularizovanu verziju herojskog puta realizacije čoveka koji je neupore-

370

divo brzi, kraći ali i tezi jer je opasniji od uobičajenih puteva između rada i nagrade. Nije slučajno da su upravo banke naj­ češći predmet gangsterske akcije u evokacijama masovne kultu­ re: uspeh takve akcije psihologija masa doživljava kao revanš nad sistemom pljačke kome se u stvarnosti pokorno potčinjava. Ko­ načno, institucija mafije je antipod univerzumu u znaku raspada društvenih veza solidarnosti, te zato u popularnosti mafijaške »mi­ tologije« treba prepoznati posredni refleks krize društvenog organuma. 48. Rekvizitorij simbola, moda, ukusa i fenomena »šezdesetih godina« veka. (Videti pod »operacija nostalgija«.) 49 — 50. Reklama jednog kompjutera. — Crtež Ungerera. Dva znamenja paradoksalne antiteze »egzaktnih« i »humanističkih« na­ uka. Dok »egzaktne« nauke nastoje, naročito kroz kibernetiku, da »humanizuju« svoje sfere, odnosno da »mašine« približe modelu čoveka »humanistička« istraživanja često karakteriše obratno usmerenje, u znaku privođenja predmeta razmatranja van-ljudskim ili pod-ljudskim spoznajnim referencama. Sa jedne strane, u sferi »egzaktnih« nauka prisustvujemo nizu napora, od Heisenberga do Monode, da se stvore filosofske osnove istraživanja usled nemo­ gućnosti ili nevoljnosti »regularne« filosofije da odgovori na ta­ kva očekivanja i potrebe. Sa druge strane, od moderne filosofije do umetnosti prisustvujemo patetičnom naporu da se metode i sredstva moderne nauke i tehnike preuzmu kao modeli mišljenja i stvaranja. Tako se univerzum ljudskog mišljenja svodi na kibernetski »operacionizam«, a svet psihosomatskih akcija na mašinsko funkcionisanje, o čemu svedoči crnohumorni opus porno-imaginacije Ungerera. 51 — 52. Odrubljene glave izložene na glavnom trgu jedne petrol-dolarske države. — Prizor žrtava modernog građanskog rata u Evropi. Pred takvim prizorima moderni čovek bi morao pre­ ispitati sadržaje i osnovanost ideje »progresa«, jer je očita dispro­ porcija između tehnološkog napretka i etičko-moralnog regresa. U ovoj poslednjoj sferi, mnogi aspekti modernog sveta ukazuju na to da je on neuporedivo ispod dometa sveta jednog Platona ili Cicerona. Dok tehnološki napredak čini da čovek prevaljuje razdaljine između Zemlje i Meseca, u mnogim delovima sveta čo­ vek je sprečen da pređe imaginarnu liniju koja razdvaja dve dr­ žave. 53. Parada noviteta tehnologije sredstava masovnih uništenja. (Videti pod »eksplozija«.) 54 — 55. Josif Visarionović Staljin. — Aleksandar Solženjicin. 56. Sa poprišta terorističkog atentata. (Videti pod »terorizam«.) 57. Uzorak stripa Billa Parenta i Toma Suttona. (Videti pod »horror«.)

371

58. Kadar iz sekvence nastupa grupe Otta Muchla u filmu »Sla­ tki film« Dušana Makavejeva. Otto Muchl je stekao ogromnu po­ pularnost organizujući javne spektakle klistiranja i »degustacije« izmeta. (Videti pod »potrošačka civilizacija«.) 59. Nekropolski izgled rekvizitorija potrošačkog društva u neodadaističkoj verziji jednog austrijskog umetnika. (Videti pod »po­ trošačka civilizacija«.) 60. Kadar iz filma snimljenog po Orwellovoj negativnoj uto­ piji, 1984. Onvellova vizija postepeno gubi svojstva »utopije« jer je veći deo sadržaja te utopije ostvaren. 61 — 62. Skulptura Crista. — Cristo snimljen u akciji umetničkog pakovanja. (Videti pod »apsurd«.) Nije slučajno što ovu fototeku »smaka sveta« okončavamo prizorom umetnika koji stavlja pokrov na moderni svet stvari i pojava. Prepoznavši u Cristu no­ vog Michelangela, Michelangela modernog doba, moderna kultu­ re je posredno izrazila suštinske potrebe svog sveta; taj svet ilu­ zija ima više potrebe za grobarima nego za graditeljima.

372

1

7

4

ćv_5 5

шs ~џ

.V S S t’*

МШ Ш

:< Ш '

ii

7

«
Wi»U

ЛЈЛ

8

10

11

.

11

: - ■■'

Ш Ш . .

'

штшџ

S«« »* tp. ž- ^ -

»at

'i/’ ^ тш ж -

13 14

15 16

" ''"f'

v . .л ,,, ■■ .

Ш шћ ■%n :

vA-у Љ

Д

17

18

39

21

22

Љ '

/■

т штжш .■

. . ■ • : .

.•

■

..

s.

.: v. .. />/. //'XX’

/' 4

'$шт

////‘" v, шШџжШ џњ-ш#??-* ШЉ

""Л / ''

'

■J, К.■■•✓'■ X'-5 -/>

•jggs% ■■ј -.' ■■; л% . 4 ■■ .■ .',.■.,■■>,'■.■л- 4'-/:■*. ,,■■// .■ џ ј

у & '/. ' / ,

' '•■ ' : *«s% m£S-■ '- 'ч&ул < ' • 9 >V>

&ЖТШ Ш ' '■

Ш

-

25

26

fc'.

■'

28

29

30

Ш ЈШ - МИ',,■».■»Љл^гт'■?■~ цм тш^штчЏ % % хак у .

■/■ - - • •• a .* * * '/ '/ / 'у У /,jt /У /. ж # 4 (л Ж . '/ > ‘■ /љу/у^ '/ / : .У / п № / / ј.■': ’« * У У '-/' 'Л . .

-ХУУ' J-Ć

4 v/ У ' . фшл ./-,,■ ■ ■ ■”& '/?% ■■ .

>. ..-

i -; . v : ' , . : . i ' . .

/>;-■ . ш а '//■ /, /-

/

*■;-

/ у ш +у ‘fr z r č t f/ ć '■ . \ • * • у л , / t'/ s ć / '/ 'V 'i 'Л У ■'/'?■’? '& Л

'■ ■■■■/ .4 -* - ^ . - . ••^; - '• V .. X ■ /&

. . . . З Ш

,

Ш ..

.•

,

.

': У Г

•

•-

>:•; ..

•.

•

У

■

■*W 0 ш

.

'.

>?

'S

* :

Ш 2 '< ■ • ;' ■ .■ ■■■.'А/л ■ ■ /'

W % ‘X

* • • ,/•.

>; ^ '<^ гУ

:*

: :

# $ ^ 5 *•:• :

'

4

«

•V-: г Љ и ? 4 Ш & ј? * г \ % •<••■•;•✓ ■ .■ ■ '/, -■■ ■■.■ ■■ •'-•••

-

■■■ •

•

,

-

m ...

.

< ;. .

. . . . - ■ .

.

'/ '£ & -

Л у / У у Л '■' * / ' •.' ■// ''S S ’ '>. ?/;■

*&Ф*Х-Х«4"*-*угЛхЛ-■ -.

Ш Ш £ '% Ш < -< tw :* 4 % & Ш & £ У / * У ’ w v

p

^

! S

Z * '.y » W

'» Љ Х & Ш

■%ф№&.■;’ '-^

. 'у .^

•■'•' ; Ј-.< :

% J v > ; V ; у * .❖

4 ® W i 'f 4 w .« .v < < ; •

М 'У^.у-/ г4 у<

Л 'џ ц ^ в а и

'•/•i. '■

•> л

-.

Шж5ШШеш 'Ф # УЛ

ш

т

Фтшт&шХуi?fk ■>■//.••

швш$Ф.шш%ш>у: Љ '//Af'///’/•'/У/',£/ft/s* '■V 'H /; =-'.' >- >'. - .-•' v ■•>'. Н .4 -- .,

4

. ' i/ Л

.

' '- '. i ' * ;

•• /

' : ■У .;У ' '■’. '

•'

.

v

■•: . к?.

•.

•

'•' >• ^

v s -m # * '' ш ^

■ '.

• ■

j

f

_

'

' <

^ ш

*

5

*

» » •

*V ••.'Л ^ ' i

»sr-4 'r-

•' # ^ <

' - T ' i •--'

v <. c-

•

<

\ К » ,< f

уШ:0Ш0'Ш

^

yf t y № ,

•

'-■ : " / •- • v ' « ' . - ? . ^ - . •-- . t ^ Ш

.

* p

т ', 'i

■Х Ш ’-

ш(%Шф-ЏчЏ'/&&'уаАтхф,a‘-шш*< wsm&em» &&&:*nw9ВШв» K- / Z - ' k ' M ' ž * e # a «?■г Ш ш4жШ <■ 7/V ј ’ '* / ' ' ’у> -и / >>''>’ ; ■

mm :Ш Ш \

х <''•• I #


•/;v'"' '" ' ' ' ^ /у « « ж ж ^ ЦШ;

1# Ш тШЖ 9 M . i . ■>*.'■ >.-"■-

ч у Ј Ж & т ш 'У

;

'.....

/., -^.

г> > -

ž':

у * ш :\ 4 > % % ’ Ш -i,'/. '-■■■/уУ/у'/. '%«/£?■. .... ■

■ 'У У -/Ш : . f c

'. y ‘{ '

Ф $ у 'Л * P r k

4

' ' У/,~У’. '/'/■ 'У /Љ ?.

31

■■■;.

■

■

» Ш

е уууг / у у% у

'Шш%-

t f K 'f 'i ' ' ' ' ■'■■■'

Л

:

Штт

<: '■ V.

UCrS./.

ШМ/.%

МтМ Ш ' ,-у /.

ШрЏ*-

32

33

34

35

36

37

'уШШ.

'т *

39

40

41

42

43

шш. Нн штт

шш

45

46

Ш

мш

Ctorlie 'ioekv" luciono

VitoGeno

■<.;>*'V ' А>Х v^-V' '< л*>',*Ч^Хч^Ху/гл-* ■

XvCv.v*;.;<-

Ш-'к& ■-Ш*

Ш шШ Ш ш тшиш '. ’■

шниш ш тлгншаих Ш mmt тлт. " I

Ш т

48

ШШРШШШт tmгшт ршшш

Ln O

4^ 40

51

52

53

56

^

P G S G IO l-Ui ,NOM

avrebbe DOVUTO S C A C • о А

( г с к

с е е т о

e ' c o l r a SU-A -

ЛЛАIS^PUTO

n o n avrhaaaao

r НЛ1 r^ lO N C .B R lA N L m O N G U E g/A B A 5 W O O« ^ V E E C l CAC '

c

i a

t

o

-D « A v e e -

,\

Cl 1АЛ0ED lTO DJ GJOCACE 0 DB-L'ESISTENZA /AVEC CM IUSO ~>EL V A ^ P ie O -v; I L C A N C EU - O —

A>

\V .

59

60

-''suу /у у /У'. '/,'>'. . ■ .

,

.

:

-'/ '/ • У ' 'б ’У '% //■ Š /^ te'/}. У ј У у ' ... • ■ '/ 's'S //,‘/ / 'S 's У/ У/ 'л >/У/,& / V/№ V/,% У/УУ :'/ . '/ A ." / . У/ ■ *■ ■ /.•{.;/■ /. '■ J .

>.

■

; ’/, '//VsS/ /"/.'ј//,:',..’/..'>■/'/;"/.

-;-.■//,//;•///# v,y/ty / :'// 4,: '/, t i V ‘ >S'A V/ '/,'S/ ; , .... v '. -У/ •/. У/У//. 'ЛУУ. v, У/.У/, '# ;/* t , 'У А : % ' "

v' . /' i /' £ /' /:'/ '

4

л

V ,' ?/У V A te#

• •' •• •Л V, " Ч ✓- _•> -i.- 4 * -v, ^

/' Г .У/ УУ/у ■/' . X, ^

v

у, /. ■/, s.;y,//,~'/. У/. //, //>.

-• ■j,■ !& ?'/ //*', f,'/ , ■

'

'

•

t i У/. :ć .'/ / '/ / v s /s -'frv ,у /У /. f y у.улУ /. '# :у/. 'У ^ у Ј У .У '

-

6

» 'X •> ■; V у ~* Ч '

’# У ',Л У /Љ %

'6

у У/ Џ УлУ','//, '/, '/.

■'/■■■■■'v'■: . х ..<<■•• :

t.tć 'A -jK

*У/ у У '-% ■/. V. V, •'

>. -

v .% *

.

#

/•У//?Ул/у.У/,У/У//'/.:'#:'/ '£4/4г '4:У//уЉу, >/, . . .

■y.'s ty 'л У /.'У У /У //~

61

62

SADRŽAJ

Predgovor p i s c a .............................. Agresivnost.......................................... A l h e m i j a .......................................... A lijen a cija .......................................... A lt e r n a t iv n o .................................... Anti ....................................................... Antiarhitektura.................................... Antiatomska skloništa........................ Ant i l i e p i , .......................................... Antipsihijatrija.................................... Apocalypse c h i c .............................. Apsurd ................................................ Aquarian a g e .................................... A t la n t id a .......................................... Autoritarizam .................................... AvaHgarSa Г .................................... B ih ev ioriza m .................................... Body a r t .......................................... Crni p a n t e r i .................................... D e m it iz a c iia .................................... Demografska eksplozija (i implozija) D o l a r ................................................ D oom -w ritin g.............................. E k sp lozija .......................................... Energetska k r i z a ..............................

Ekološka katastrofa PsiFCiriantni fašizam Fem inizam.............................. F ik c ija .................................... Gay p o w e r .............................. Genetički inženjering H appening.............................. Hiperrealizam........................ H o r r o r .................................... J u n k - a r t .............................. K a li-y u g a .............................. ^atastrofologija . . . . K i b e r n e t i k a ........................ K r i z a .................................... Mass-media.............................. Mazohizam........................ ...... M e tr o p o le .............................. Multinacionalne kompanije Mutanti.................................... M u z e j .................................... Naivna umetnost . . . . Naučna fantastika . . . . N e b o d e r i .............................. Operacija nostalgija Permisivno društvo Potrošačka civilizacija . Rock and r o l l ........................ Scijentizam.............................. Seksualna revolucija T a n a t o lo g ija ........................ T eroriza m .............................. Titanik-sinđrom . Treći s e k s .............................. Trilateralna komisija U n d erg rou n d ........................ Vanzemaljske civilizacije Osnovna bibliografija navoda i izvora informacija Legende i komentari slikovnih priloga . Slikovni prilozi (1—62)

. . . . . . . . . . . . . . , . . . . ’ . . . . . . , . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

108 114 119 131 134 139 149 152 156 171 178 185 197 206 212 219 224 231 238 244 248 252 256 264 271 277 284 293 302 313 319 326

. . . . . .

. . . . . .

333 343 348 355 359 373

. . . . . .

Dragoš Kalajić SMAK SVETA

Izdavač Nakladni zavod Matice hrvatske Zagreb, Ulica Matice hrvatske 2

Za izdavača Pero Budak

Grafička oprema Hrvoje Šercar Crtež na naslovnoj stranici Rudolf Labaš

Tisak: NIGRO »Zadružna štampa«, OOUR »Knjigotisak«, Zagreb

planu: lija Glazunov, Putevi suvremene arhitekture. Isti pro­ gram emitirao je i njegovu seriju od osam jednosatnih tv-eseja, pod nazivom Ogledalo XX veka. U okviru serije Otvo­ rena scena Drugog programa Televizije Beograd, predstavio je rad niza mlađih jugoslavenskih i inozemnih umjetnika. Za časopis »Delo« pripremio je niz tematskih brojeva ili ru­ brika među kojima se ističu: Mit i suvremenost (u suradnji s Božom Vukadinovićem), mart 1972; In memoriam Leonid Šejku, oktobar 1972; Mit, tradicija, suvremenost (u suradnji s Božom Vukadinovićem), posebno izdanje 1973; Japan, tra­ dicija. & savremenost, januar 1973; JJmetnost, alhemija (u su­ radnji s Božom Vukadinovićem), august-septembar 1974; In­ dija, trudiciju & suvremenost, februar 1975; Utopija, novembar-decembar 1975; Ezoterija, august-septembar 1976; Islam, 1978, itd. U beogradskim galerijama, Dragoš Kalajić je pripremio niz autorskih izložbi-teza, kao što su: Dimenzije realnog (u suradnji s Enricom Crispoltijem), Gale­ rija Doma omladine, Beograd 1967. Surovost, Galerija Ateljea 212, Beograd 1969. Perspektive I (Slikari novog romantizma), Galerija Kod pozorišta, Beograd 1973. Obnova slike, Galerija Kulturnog centra Beograda, Beograd 1973/74. Pra-oblik, Galerija Kulturnog centra Beograd, Beograd 1975. Između mita i stvarnosti, prostori BITEF 9, Beograd 1975. Ka pru-obliku i puru-obliku; Znuci post-moderne umetnosti, prostori BITEF 10, Beograd 1976. Aspekti post-avangarde, prostori BITEF 11, Beograd 1977. BITEF i »druge umetnosti«, prostori BITEF 12. Beograd 1978. Aspekti psiho-dizujnu, sekcija internacionalne izložbe »Za bo­ lji svet«, Umetnostni paviljon, Slovenj Gradec, 1979. Slikarsko djelo Dragoša Kalajića (slikarski mu je pseudonim Drago), bilo je prikazano na nizu samostalnih izložbi u Beogra­ du, Zagrebu, Rimu, Milanu, Bruxellesu, itd. Sudjeluje na repre­ zentativnim jugoslavenskim i internacionalnim izložbama, kao što su »Trijenale jugoslovenske umetnosti«, »Oktobarski sa­ lon«, »Umjetnost u Jugoslaviji 1970/78«, »Pittsburgh Internatonal Exhibition of Contemporary Art«, »La Figuration narrative dans l'art contemporain« (Pariz), »L’ Alternative attuali« (Akvila), »Prix Europe« (Ostende), »Premio Ramazzotti« (Milano), »Premio Lissone«, »Internationale Malerwochen« (Graz), itd.