Zeljko Fajfrić :
Sveta loza Stefana Nemanje Predgovor Nenada Lemajića Snaž no interesovanje za istoriju tesno je povezano sa razvojem građanske klase i stvaranje nacionalnih drž ava. To ne č udi, s obzirom da je razvijena svest o zajedničkom poreklu i proš losti neophodan preduslov druš tvenih veza koje spajaju pripadnike istog naroda. Već od samih početaka ovo interesovanje za proš lost razdvojilo se pristupom u dva pravca. Jedan bi označ io njegovo uoblič avanje, kao nauč ne discipline, sa sopstvenom metodologijom, š to je postepeno dovelo do oblikovanja i gomilanja novih saznanja, steč enih kao rezultat sistematskih istraž ivanja. Kao posledica tih istraž ivanja razvila su se nova interesovanja u krugovima nauč nika a pitanja, koja ranije nisu bila ni formulisana, poč eć e da označ avaju trasu kojom su usmeravani istraživač ki napori. Drugi pravac ovih interesovanja za proš lost ostao je vezan za prirodnu ljubopitljivost koju je š ira publika, uvek pokazivala za poznavanje sopstvene proš losti. U tom miljeu meš ali su se oduvek saznanja steč ena od predaka, na granici mita i slabaš nog seć anja, istoricizam veoma bitan za formiranje srpske drž ave u XIX veku sa svim svojim najvaž nijim postavkama jošuvek dobrim delom ukorenjenim kako u š kolske udž benike tako i u drž avno nacionalnu ideologiju i znanja steč ena iš č itavanjem nauč nih i književnih dela o proš losti. Naravno da je ovakva podela morala izazvati jaz između istorič ara – istraž ivač a i struč njaka, kao pripadnika prvog pravca, i brojnih zaljubljenika u istoriju, kao njihove najvernije publike. Nerazumevanje između ove dve grupe ponekad je izuzetno teš ko prevazić i jer zahteva napor obe strane. Dok istorič ari-istraž ivač i moraju pokuš ati da izađ u iz svoje nauč noistraž ivačke ljuš ture i, ma koliko im to bilo teš ko, zauzmu labaviji odnos prema pitanjima vezanim za krute, ali neophodne, principe istorijske metodologije, ljubitelji istorije moraju nać i razumevanja za njima č esto neshvatljivu opreznost u izricanju vrednosnih sudova, ocena, zaključ aka pa č esto i fakata kojima druga strana č esto provocira njihovo većionako tanko strpljenje i neutoljivu ž elju za saznanjem najtamnijih dubina proš losti. Knjiga Željka Fajfrić a, Sveta loza Stefana Nemanje, u izdanju Grafosrema iz Šida, popunjava veoma uspeš no baštaj nastali jaz. Naravno da knjiga može pretrpeti kritiku sa obe strane. Nauč nici bi pre svega, poš to su fakta navedena u radu neosporna, naveli brojne metodološ ke primedbe dok bi ljubitelji istorije mogli da se pož ale na slabu "raspevanost" dela. S druge strane, nesumnjive su i pozitivne reakcije. Ljubitelji istorije dobijaju delo pisano zanimljivim stilom, koje se lako č ita, a struč njaci ć e nesumnjivo potvrditi da je autor konsultovao brojnu literaturu i svoju prič u gradio na verodostojnim faktima. Autor je samim svojim ž ivotom bio opredeljen da napiš e knjigu interesantnu obema suprotstavljenim stranama jer ne samo š to je ljubitelj istorije, većje i doktor pravnih nauka, tako da mu uz ljubopitljivost amatera nije strana ni naučna opreznost stručnjaka. Suočavajuć i se sa tek fragmentarno sač uvanim ostacima proš losti, na osnovu kojih je morao rekonstruisati to razdoblje, autor se opredelio za originalan metodološ ki pristup. Za
razliku od klasič ne metode koja zahteva održ anje istorijske prič e samo u onim okvirima koje dopuš taju istorijski izvori, Fajfrićse opredelio za pristup u suš tini blizak metodi pisanja istorijskog romana. Igrajuć i na tananoj niti između maš te i dokumenta konstantno je uspevao da prič u održ i u granicama koje dopuš taju istorijski izvori uz pripovedač ki stil koji č itavoj prič i daje izuzetan stepen ž ivotnosti. Istorič ari su interesovanje za prouč avanje perioda Nemanjić a pokazali jošna samom poč etku ozbiljnih istoriografskih istraž ivanja, koja su otpočela u drugoj polovini XVIII veka. To je dovelo do nastanka velikog broja monografskih dela o rečenom razdoblju. Specifič nost istorijskih podataka, koji su iz tog doba očuvani, uslovila je i nač in rada na njemu. Nepostojanje celovitih arhivskih serija prisiljavalo je istorič are da mnoge procese i događaje rekonstruiš u na osnovu fragmentarnih podataka. To je za posledicu imalo propuš tanje odgovora na neka od najinteresantnijih pitanja naš eg srednjeg veka. Pogotovo su veliki propusti uč injeni u sferi prouč avanja druš tvene istorije, už ih druš tvenih grupa odnosa elite i preostalog stanovniš tva i uloge pojedinaca koji su tu elitu predvodili. Svesno zaobilazeć i ove teme, istorič ari-medievalisti su nam uskratili zadovoljstvo da osetimo duh srednjovekovnog doba i da uporedimo ž ivot tadaš njih ljudi sa ž ivotom u naš oj epohi. Analiza slič nosti i razlika ondaš njeg i savremenog č oveka, traž enje opš teg i specifič nog svakako je jedan od glavnih pokretač a interesovanja č italaca. Željko Fajfriću ovoj knjizi analizira istorijske izvore sa ž eljom da se pronikne u nač in razmiš ljanja vodeć ih lič nosti tadaš njeg vremena, svesno zanemarujuć i one među njima i to mnogobrojnije, koji su govorili o ekonomskoj problematici. Zato su maksimalno iskoriš teni podaci iz srpskih ž itija koji govore o delatnosti i intimnim razmiš ljanjima srpskih kraljeva i careva. Pri tome autor uspeva da razreš i najvaž nije probleme u koriš ć enju takve vrste dokumenata i uspostavi kritič ki odnos prema njima. Prva poglavlja knjige posveć ena su delatnosti osnivač a dinastije Nemanjić a Stefana Nemanje koji je u drugoj polovini XII veka postavio temelje buduć oj moć i Srbije. U njegovo vreme su se na tada, naizgled, jošmoć noj Vizantiji počeli primeć ivati prvi znaci slabljenja. Veš t diplomata i sposoban vojskovođa Nemanja je iskoristio postojeć e okolnosti za poč etnu ekspanziju Raš ke i njeno nametanje kao vodeć e srpske zemlje. Delatnosti njegovih sinova Stefana Nemanjić a (Prvovenč anog) i Rastka (Save) posveć eno je viš e značajnih poglavlja. Za ovaj period su karakteristič ne krupne promene na Balkanskom poluostrvu koje su imale odraza na unutraš nje prilike u Srbiji. Posle sloma Vizantije u IV krstaš kom ratu njeni ostaci, Epirska despotovina na Balkanskom poluostrvu, Nikejsko i Trapezuntsko carstvo u Maloj Aziji, borili su se za prevlast. Srpski veliki ž upan Stefan Nemanjićiskoristio je te suprotnosti za dalje jač anje zemlje. Potvrdu svoje snage Srbija je ostvarila dobijanjem kraljevske krune 1217. godine. Značajan uspeh predstavljalo je i stvaranje samostalne crkvene organizacije i njeno emancipovanje od Ohridske arhiepiskopije 1219. godine. Važ an period u razvoju Srbije nastupio je od polovine XIII veka. Kulturni uticaji Vizantije na Srbiju bili su u ovom periodu izuzetno znač ajni. Razlog svakako lež i u činjenici da se
Srbija proš irila na dotada vizantijske teritorije u Makedoniji. Istovremeno je razvoj rudarstva i trgovine omoguć io srpskim vladarima, a pre svih Milutinu poč etak velike ekspanzije ka jugu. Delatnostima kralja Stefana Dečanskog i njegovog naslednika, kralja i potom cara, Duš ana posvećena je znač ajna paž nja. To je razdoblje od izuzetnog znač aja u srpskoj istoriji, jer upravo tada otpoč inje zadnja faza ekspanzije Srbije prema oslabljenoj Vizantiji koja je posle unutraš njeg rata između Andronika II i Andronika III zapala u krizu od koje se viš e nikada nije oporavila. Osnaž ena srpska država, upravo tada, otpoč inje sa osvajanjima. Sve ono š to je pripremano gotovo č itav vek uspeo je da ostvari bašcar Duš an u svega nekoliko pohoda posle kojih se već ina vizantijskih teritorija na Balkanu naš la u srpskim rukama. Kroz prouč avanje lič nosti ovog cara, njegovih dilema, oklevanja, ali i odlučnih akcija, autor na gotovo dramatič an nač in opisuje te pohode i Duš anove pregovore sa vizantijskim prebezima Sirgijanom i Jovanom Kantakuzinom. Okolnosti u kojima je Duš an krunisan za cara posebno su analizirane i svakako predstavlja najbolji deo knjige. Buran period srpske istorije u vreme između Duš anove smrti i bitke na Marici, koja ć e označ iti poč etak kraja srpskih srednjovekovnih drž ava, razmotren je izuzetno pomno. Krupni feudalci uspeli su u ovom periodu da zaokruže svoje posede. To je dovelo do uzdizanja nekoliko feudalnih porodica u Srbiji. Ovi procesi su bili prekinuti turskim prodorima u Srbiju. Epoha velikog uspona Srbije, koju su obelež ili č lanovi porodice Nemanjića bić e završ ena. Ova granica je znalački odabrana i za hronološ ku granicu Fajfrić eve knjige jer predstavlja završ etak klasič nog srednjovekovnog perioda Srbije. dr Nenad Lemajić
Strana 1 >>
Zeljko Fajfrić :
Sveta loza Stefana Nemanje 1. Mladost Stefana Nemanje 2. Raš ka u borbama za nezavisnost 3. Krš tenje Stefana Nemanje 4. Uspon Stefana Nemanje 5. Veliki ž upan Stefan Nemanja 6. Nemanja u Carigradu 7. Smrt vizantijskog cara Manojla 8. Bitka na Moravi 9. Nemanja ustupa presto sinu Stefanu 10. Sukobi među brać om
1. Mladost Stefana Nemanje Početkom XII veka na Balkanu stoje nasuprot jedna drugoj dve srpske oblasti – Raš ka i Zeta. Obe su međ usobno imale dovoljno različ itosti da bi bile u stalnim neprijateljstvima, a razlog je bio jednostavan – prevlast. Osim drugač ijeg etnič kog sastava i različ ite religije, Raš ka i Zeta su trpele različ ite uticaje š to se i te kako osetilo u kulturnom pogledu. Njihovi međusobni odnosi bili su samo ponekad skladni, a najč eš ć e je stalna netrpeljivost dovodila i do krvavih sukoba. Ono š to im je bilo zajedničko bilo je to da nijedna oblast nije bila nezavisna, većsu obe pod stranom vlaš ć u. Zeta se nalazila u primorju, tako da je tu bio izraž en uticaj romanske kulture, a bila je, osim srpskim ž ivljem, naseljena i brojnim romanskim i arbanaskim stanovniš tvom koje je imalo i prilič an politič ki uticaj. Zeta je jedno vreme nosila ime Dioklitija ili Duklja, to je bio naziv za srednjovekovnu oblast koja se prostirala od Boke Kotorske do reke Bojane (ovo ime potič e verovatno od imena rimskog grada Doclea ili mož da od naziva ilirskog plemena Docleatina). Sam naziv Duklja je u upotrebi od X veka i negde od XI veka ova se oblast poč inje nazivati Zetom. Naziv Duklja (Dioklitija) se kasnije samo upotrebljava u vladarskim titulama. Oko 1077. godine Zeta je uzdignuta na rang kraljevine time š to je rimski papa Grgur VII odobrio da se knez Mihailo kruniš e za kralja. Istovremeno, kralj Mihailo je radio i na tome da Zeta dobije samostalnu arhiepiskopiju, š to je na kraju, 8. januara 1089 urodilo plodom tako da je u Baru osnovana zetska (Dukljanska) arhiepiskopija. No, tada većnije vladao Mihailo, većnjegov naslednik Bodin. Barska arhiepiskopija je imala prilič no veliku nadležnost i kontrolisala je episkopije u Baru, Skadru, Drivastu, zatim pulatsku episkopiju, srpsku, bosansku i trebinjsku, a i svi manastiri u zemlji bili su pod njenom kontrolom. Zahvaljujuć i ovome katolič ki uticaj je bio izuzetno jak, tako da mnoge oblasti u Zeti nisu imale uopš te pravoslavnog sveš tenstva. Da je uticaj rimske kurije bio veliki vidi se i iz toga š to su sva dokumenta pisana isključ ivo na latinskom jeziku. Samo stanovniš tvo u Zeti nije bilo homogeno, buduć i da se ova drž ava nalazila na granicama različ itih plemena, koja se jesu meš ala, ali koja su i zadržavala mnoš tvo svojih plemenskih običaja. Raš ka se nalazila u unutraš njosti, okruž ena planinama i neprohodnim š umama koje su joj predstavljale dugo vremena š tit teš ko prolazan za strane osvajač e. U ovoj oblasti živelo je pretež no srpsko stanovniš tvo uz veoma malo drugog etničkog elementa tako da je Raš ka uspela da sač uva mnogo toga patrijarhalnog i konzervativnog. Tu su u najveć oj meri oč uvani narodni jezik i drugi obič aji, a pravoslavna crkva je imala isključ ivi uticaj. Raš ka se uglavnom bavila svojim poslovima, ali to nije smetalo njenog vladara da kada god to mož e usmeri svoju vojsku ka Zeti. Pogranič ne čarke su bile neprestane, ali ni jedan od vladara nije pokazivao neke već e ambicije prema drugoj oblasti, pa su svi sukobi završ avali uglavnom pljač kama stoke i paljenjem useva. Ova stalna trvenja su dostigla vrhunac nakon smrti zetskog vladara Bodina, oko 1101. godine, kada ga je trebao da nasledi sin Mihailo, ali zbog nemoralnosti njegove majke izbila je sveopš ta pobuna u kojoj se najbolje snaš ao Bodinov brat Dobroslav i iskoristio
ogromni metežda se doč epa prestola. Uspeh mu je bio tek polovič an jer ga nikako nije umeo i oč uvati. Do tog momenta Zeta je bila koliko – toliko mirna zemlja, bez nekih već ih trzavica koje bi omele stalni uspon ove oblasti, ali od pojave Dobroslava istorija Zete postaje popriš te divljih obrač una za vlast. Da je situacija u Zeti veoma nesigurna, prvi je osetio Vukan, tadaš nji raš ki veliki župan, pa sa vojskom upadne u Zetu. Većrasklimana Zeta nije bila u stanju da se brani, a izgleda da ni Dobroslav nije pokazivao naroč itu volju, jošmanje snalaž ljivost, pa nekog otpora nije ni bilo. Takvog vladara nije bilo teš ko oboriti, tako da Vukan nije imao već ih problema pri hapš enju Dobroslava i naturanja svoga kandidata Koč apara Branisavljević a. Raš ki ž upan je ž eleo da dovođenjem Koč apara na zetski presto dobije odluč ujuć i uticaj u ovoj oblasti. Sudbina Zete, a ni sudbina Kočapara njemu nije bila bitna, bitna je bila vlast i prilika da je proš iri preko granice Raš ke. U tome nije uspeo u potpunosti jer se Koč apar pokazao nezahvalnim, a verovatno i prevrtljivim, pa se veoma brzo odvojio od Vukana. Uskoro su između njih vladali toliko loš i odnosi da je Vukan, ne mogavš i viš e nikako da povrati uticaj nad svojim š tić enikom, č ak pokuš ao i da ga ubije "Potom je Vukan sa Raš anima postavio zasjede Koč aparu da bi ga ubio" (Letopis pop Dukljanina). Koč apar se pokazao kao veoma spreman na Vukanove podvale pa ih je do kraja sve izbegao. Sve u svemu Koč apar se pokazao kao odluč an vladar koji je imao nameru da Zeti povrati raniju snagu i važ nost. Njegovi pokuš aji su bili okrenuti uglavnom ka zauzimanju humske zemlje, no u jednom od pohoda pogine. Sada je opet raš ki ž upan Vukan imao potpun uticaj nad zetskim unutraš njim stvarima pa je to iskoristio isturajuć i i podrž avajuć i novog kandidata za zetskog vladara koji se zvao Vladimir, inač e sin najstarijeg Bodinovog brata, takođe Vladimira. Ovaj se potpuno prepustio Vukanu i čak mu postao i zet. Zahvaljujuć i tome Zeta je prož ivela nekoliko godina bez dinastič kih borbi š to je i te kako ostalo u seć anju. "I zemlja je dvanaest godina ž ivjela u miru" (Letopis pop Dukljanina). Verovatno je da bi ovakvo stanje trajalo duž e vreme da u Raš koj Vukan iznenada ne umire, čime je zetski vladar Vladimir izgubio sigurnu podrš ku. To je bila prilika da se odmah pridignu njegovi neprijatelji pa tako pobunu diž e Bodinov sin Đorđe, a na nagovor svoje matere Jakvinte. Inač e, ova ž ena je ostala u predanju poznata kao nadasve opaka i zla. Ona je kao ž ena Bodinova jošza njegova ž ivota bila u stalnim sukobima sa Branislavljević ima jer se bojala njihovog jač anja predviđajuć i da ć e oni nakon Bodinove smrti preuzeti presto. Pop Dukljanin njoj čak pripisuje u zaslugu odsecanje glave rodonač elniku Branislavljevića, knezu Branislavu, a koje je na njen nagovor naredio Bodin. Tada su pogubljeni i Branislavljev brat Gradislav i Branislavljev sin Berinja: "Kralj Bodin bi pobijeđ en od ž ene kao Irod od Irodijade" (Letopis pop Dukljanina). Đorđeva pobuna je na kraju uspela (izgleda da je Vladimir otrovan), ali ni on se nije dugo nauž ivao na vlasti. Uskoro ga Branisavljević i uz Grčku pomoćpotisnu, a mater mu Jakvintu uhvate u Kotoru i poš alju na zatoč enje u Carigrad. Sada je na prestolu Grubeš a Branisavljević , podlož nik Grka. Đorđe nemajuć i kud pobegne u zaš titu kod svojih doskoraš njih neprijatelja, u Raš ku. Grubeš ina vladavina je trajala sedam godina i ostala je u lepom seć anju. "Za to vrijeme
zemlja je bila u miru i veoma se oporavila. Tada je bog dao ž ita i vina na pretek i zemlja bi napunjena svakim izobiljem" (Letopis pop Dukljanina). Mir ponovo poremete Raš ani koji sa vojskom upadnu u Zetu. Kod Bara doč ekuje ih Grubeš a, ali bitku gubi i sam gine. Zetski presto preuzima ponovo Đorđe, ali sada je on većstariji i mnogo iskusniji pa mu je jasno da se mnoge stvari u politici i borbi za vlast mogu mnogo lakš e steć i mitom nego oruž jem. Stoga pokuš ava da se izmiri i sa Branisavljević ima, svojim najveć im neprijateljima, nudeć i im pojedine ž upanije na vladanje. Verovatno je rač unao da mu je bolje da ih kao svoje podlož ne ž upane drž i na oku nego da stalno sa strahom gleda prema Grč koj odakle bi oni mogli naić i. Uspeh mu je bio samo delimič an. Neki od Branisavljević a mu dolaze i prihvataju ponudu, dok drugi ostaju u Grč koj, a opet neki odlaze u Raš ku gde spletkare. Za to je sada Raš ka idealno tlo, jer u njoj se dinastič ke borbe nakon smrti Vukanove jošuvek ne smiruju. To je idealna prilika za Zeć ane i njihovog vladara Đorđa, da sada oni poč nu da se meš aju u raš ke poslove. Đorđe je toga svestan i on to koristi, pa gura svog kandidata Uroš a, inač e sinovca Vukanovog. Kako je Urošbio u tamnici u Raš koj to ga je trebalo najpre osloboditi iz nje. "Kralj sakupi vojsku i ode u Raš ku, pa je oruž jem zadobije i poplijeni. Tu naiđu na Uroš a koji je bio u zatvoru, u koji su ga bili stavili njegovi rođaci, pa ga, izvukavš i ga odatle poš alju za ž upana u Raš koj". (Letopis pop Dukljanina). Ove dinastič ke borbe u Raš koj su izbile odmah nakon smrti velikog ž upana Vukana. U međuvremenu, dok se Urošnije doč epao vlasti, neki Zavida je izgleda vladao jedno vreme (stoga postoje pretpostavke da je on mož da Vukanov sin ili bliski rođak), ali on nije bio lič nost većeg znač aja i formata u Raš koj tako da nije uspeo da se održ i na prestolu i odmah je podlegao pobuni svoje brać e. Zavida se navodno sa svojom braćom sporeč kao oko imanja i buduć i da nije doš lo do mirnog reš enja ovoga spora, doš lo je do teš kih reč i, zatim pretnji i na kraju do otvorenog sukoba. "Ipak sam sluš ao da je bio veliki metežu ovoj strani zemlje, i Dioklitije i Dalmacije i Travunije, i da su roditelju njegovu brać a mu zaviš ć u oduzela zemlju". (Stefan Prvovenč ani). Zavida nije mogao drugač ije odgovoriti većsamo bekstvom. On je imao nekih imanja u Zeti, poznato je Ribnica kod Podgorice, i tu se sklonio za izvesno vreme. Za to vreme u Raš koj besne dinastič ke borbe koje traju duž e vreme š to omoguć uje da se u njih umeš a i zetski kralj Đorđe ž eleći da on bude taj koji ć e da odluč i o tome ko bi mogao biti novi župan. U tome je na kraju precenio svoje snage jer se odjednom raš ka vlastela udruž ila sa nezadovoljnom zetskom vlastelom, pa onda tako udruž eni pozovu u pomoć Grke. Naravno, Grci su osetili povoljnu priliku da ponovo dobiju uticaj u srpskim poslovima i pristanu. Kao rezultat ovog saveza ostvarena su dva vojna pohoda protiv Đorđa. Prvi pohod Đorđe je suzbio, ali u drugom podlegne. Vojska mu se raziđe i on, nemajuć i kuda, za prvo vreme se skloni u Crmnicu. Sada je cela zemlja buknula protiv njega, najpre Kotor, a zatim i ostali. Jedno vreme je lutao po zemlji traž eć i utočiš te dok ga konač no nisu, prezrenog od svih, uhvatili i odveli najpre u Drač , a zatim u Carigrad. U Carigradu je, poput svoje majke nekoliko godina ranije, i on umro u zatoč eniš tvu. Grci su tada kao svoga pretendenta na presto u Zeti doveli Gradihnu iz kuć e Branisavljević a. Ove dinastič ke borbe dovele su Zetu dotle da je ona od nezavisne pretvorena u drž avu koja je zavisna od Vizantije. Verovatno je da je narod Zete tuđinsko osvajanje doč ekao kao olakš anje, jer ga je osvajačkonač no oslobodio beskrajnih dinastič kih borbi koje nisu imale
nikakve svrhe, osim borbe za vlast. Izdajstvo je postalo obična stvar, a da je uzelo maha potvrđuje i pop Dukljanin: "Tada su oni koji su se smatrali prijateljima i veoma bliskim kralju, i koji su jeli njegov hljeb, podigli protiv njega svoje potčinjeno ljudstvo, tako jedni spolja a drugi iznutra predadoš e tvrđavu i kralja vojskovođi gospodinu Aleksiju, koji uzevš i kralja, povede ga sa sobom u Drač , a odatle ga, okovanog i u pratnji straž ara, poš alje u Carigrad, gdje je preminuo u zatvoru." (Letopis pop Dukljanina). Osim nezavisnosti, Zeta je izgubila i druge privilegije koje su Bodin, a kasnije i Mihailo teš ko stekli. Sredinom XII veka ukinuta je i barska arhiepiskopija, a i vladar viš e ne nosi naziv kralja većnaziv "veliki knez". Upravo nekako oko tog vremena, pretpostavlja se 1113. godine, Zavida je dobio sina kome je dao ime Nemanja. Kako je u to vreme Zavida boravio u Ribnici kod Podgorice, to se pretpostavlja da se Nemanja rodio upravo tu. Odmah po rođ enju deteta postavilo se i pitanje njegovog krš tenja. Zavida je bio pravoslavne vere i bilo je za oč ekivati da se i dete tako krsti, no tu je bilo problema jer je Zeta bila pod snaž nim katolič kim uticajem tolikim da u njoj skoro da nije bilo pravoslavnog sveš tenstva. Kako je Zavida bio praktič an č ovek, odluč io je da mu dete krsti katolič ki sveš tenik. "A kako su u zemlji toj latinski jereji; to se po volji bož joj udostoji da u hramu tom primi i latinsko krš tenje" (Stefan Prvovenčani). O Nemanjinom detinjstvu i ranoj mladosti ne znamo niš ta, ali na osnovu onoga kako se ž ivelo u Zeti u to doba može se sa velikom sigurnoš ć u rekonstruisati i to kakav je on imao ž ivot. Zavida je, iako bez značajnije politič ke uloge u ž ivotu Zete ili Raš ke, pripadao porodici velikog raš kog ž upana a bio je u srodstvu i sa zetskom dinastijom. Bio je verovatno i dobrostojeć i o čemu govori i to š to je mogao iz Raš ke prebeći u Zetu. Izgleda da je najveć i deo vremena provodio u Ribnici koja se nalazila blizu dva velika grada – Kotora i Dubrovnika. Oba grada imala su š iroku autonomiju, koja je u sebi podrazumevala da postoje tač no određene granice gradske teritorije, sopstveni zakoni, sudije, razni č inovnici i magistrati koji su svake godine birani i menjani, imala su svoje episkopije, mada je š to se tiče crkvenih stvari, grad Bar imao nesumnjivu prednost u odnosu na Dubrovnik i Kotor jer je u njemu bilo sediš te arhiepiskopije. Bar se nalazio na brdu iznad oš trog grebena Sutormana i Rumije i upravo zahvaljujuć i tome š to je bio sediš te arhiepiskopije smatran je politič ki važ nijim od ostalih. Ovaj grad je ž iveo od trgovine maslinovim uljem i zahvaljujući tome bio je gusto naseljen, a sama varoš je bila prilično velika. Ipak, Kotor je bio ekonomski jač i i sigurno je da ga je Nemanja č esto posećivao i posmatrao snaž nu tvrđavu na steni koja se dizala visoko u nebo, dok se ispod nje prostirala varošsa oko pet stotina kuć a. Oko njih se pružao isto tako snaž an kameni bedem, koji je služ io kao zaš tita od nenadanih napada. Kotor je bio tipič na primorska varošsa tesnim ulicama u kojima su se nalazile kuć e od kamena (ređe od drveta), prekrivene slamnatim ili drvenim krovovima. Skoro svaka kuć a je imala po jedan balkon koji se nalazio sa glavne strane kuć e. Grad je bio pun zanatlija, uglavnom kožara, cipelara, zlatara, voskara i naravno ribara. Sa Dubrovnikom, Kotor nije imao posebno srdač ne odnose iz razumljivih konkurentskih razloga. No, sve to nije bila velika smetnja da se građ ani ova dva grada međusobno meš aju, trguju, pa č ak i venč avaju. Ipak, malo je primera da se Dubrovč anin preselio u Kotor dok je u obrnutom smeru bilo dosta selidbi. Kotor je obuhvatao relativno veliki prostor koji je zauzimao poluostrvo između drugog i
trećeg zaliva. Sva oblast je bila gusto naseljena, a zemljiš te je bilo marljivo obrađivano, š to je rezultiralo brojnim voć njacima, vinogradima, baš tama među kojima je bilo sagrađeno i mnoš tvo vila. U samom gradu znalo se ko na kom mestu ž ivi, pa je u severnom delu (Dobrota i Perast) bila naseobina zanatlija (bač vari, lađari, kreč ari, ciglari). Dubrovnik je bio srazmerno jač i grad u odnosu na Kotor š to se moglo odmah videti i po kuć ama koje ne samo da su bile skoro sve od kamena, većsu bile uglavnom dvospratne ili trospratne, a nisu bile retke ni č etvorospratne. Gradile su se uglavnom od kamena ili opeke, ali kao i u Kotoru bile su gusto zbijene. Prozori su zatvarani drvenim kapcima, dok je staklo bilo prilič no retko. Skoro svaka kuć a je imala otkrivenu ili pokrivenu galeriju, gde se drž alo cveće. Ove galerije su služ ile i za mnogo prozaič nije stvari, kao š to je smeš taj nuž nika i to na prednjoj strani kuć e tako da sav izmet pada direktno na ulicu. To je bio razlog zaš to su ionako uzane ulice bile pune smeć a. Kaldrmisane ulice su bile retkost, a stanovnici su slobodno drž ali svinje i drugu stoku na ulici. Isto tako u mnoge kuć e se ulazilo sa stepeniš ta koje su bile spolja, na ulici, š to je jošviš e suž avalo ionako tesne ulice. Po ovakvim ulicama bila je prava avantura ić i noć u; uvek je postojala opasnost da se upadne u jamu koja je puna neč istoć e ili da se strada od pljačkaš a i neprijatelja, a moglo se naić i i na kakav ljubavni par za koji su ovakve ulice bile idealne. Stoga je bilo malo onih koji su se usudili da bez fenjera š etaju kada padne mrak. Bilo je zabranjeno da se izvan gradskih zidina prave kamene kuć e, većsu se pravile uglavnom od drveta sa slamnatim krovom. To je bilo iz vojnič kih razloga, odnosno zato š to bi se te kuć e u sluč aju napada spolja odmah zapalile i ne bi mogle da neprijatelju pruž e zaklon. Zbog pomenute neurednosti š irile su se i mnoge bolesti od kojih je svakako bila najprisutnija lepra. I u Kotoru i u Dubrovniku zaraž enima leprom bio je zabranjen ulazak u grad i oni su morali da žive na tač no određenim mestima, da ne bi preneli bolest na ostale građane. Osim toga, u Dubrovniku su morali da nose i bela odela kako bi bili primetni sa već e razdaljine. Bilo je jošljudskih nakaza, poput onih koje su sami ljudi napravili kaž njavajuć i kriminalce seč enjem uš iju, nosa, smuđenjem kose, oslepljenjem, itd. Česta kazna bila je i č upanje brade, a zbog obič aja da ljudi nose duge kose i brade, pa je čak bila velika sramota biti ć osav. Buduć i da je Nemanja bio iz dobrostojeć e kuć e, to mu je i ž ivot bio daleko lagodniji no š to je to bio ž ivot obič nih građana. No, to ne treba preuvelič avati, jer ni tadaš nja visoka vlastela nije imala neki bog zna kako ugodan ž ivot. Verovatno je da je kuća Nemanjinih roditelja bila sva od kamena, bez velike udobnosti. Moguć e je da su i u njoj kao i kuć ama drugih bogatijih pod i vrata bili prekriveni š arenim prostirkama, a verovatno je da su imali platnene zavese ili pamučne, koje su služ ile kao zaklon od sunca. Ukoliko su imali skupocenog pribora č uvali su ga, kao i sve druge vrednije stvari, u kovčezima od kojih je ključimao samo stareš ina porodice. Kuć a je bila osvetljavana sveć njacima ili fenjerima, dok su u siromaš nijim kuć ama koristili luč . Čak i u najbogatijim kućama u to vreme je bila retka postelja, većse spavalo na podu, gde bi se rasprostrlo neko krzno, a kasnije se upotrebljavao duš ek, perjanice i slamarice. Hrana nije bila jednolič na kako se to danas č esto neopravdano misli. Preovlađivala je biljna hrana. Koristio se hleb, pogač a, kaš a, pita sa mesom ili sirom. Zapravo najviš e je u upotrebi bio sir, ali i svinjsko i ovč je meso. Od svinjskog mesa na ceni je bila naroč ito š unka i slanina. Jela se riba, ali i divljačmada samo
na trpezi znatnije gospode. Kao pić e koriš ćeno je vino i medovina. Nemanja se verovatno najviš e zabavljao odlazeć i u lov i to na prepelice, jarebice i druge ptice, š to se tada smatralo posebno otmenim. Dobijalo se mnogo na prestižu ukoliko bi se u lov iš lo sa sokolovima. Tada su se u okolini Kotora po brdima hvatali sokolovi mrež ama i oni su bili obuč avani za lov. Bili su veoma skupoceni, tako da su č esto vođene parnice oko vlasniš tva nad ovim pticama. Osim lova bile su omiljene i neke zabave koje su bile vezane za koriš ć enje bojnog oružja. Najč eš ć e se vež balo u gađ anju strelom i lukom, ruč nim balistom kao i sa mač evima. Gozbe su bile č este, a gostoprimstvo je bilo poslovič no. One bi se uvek završ avale ž estokim pijankama, š to i nije bilo č udno jer su neprestano za sve i svaš ta dizane razne zdravice. Na takvim veseljima igranje je bilo obavezno, posebno kolo. Koriš ć eni su frula, gusle, gajde i rog kao instrumenti. Bile su č este i zabave pod maskama, a najč eš će su se nosile ž ivotinjske maske. Kada nije bilo takvih zabava, odlazilo se u krč me gde su najč eš ć e radile ž ene zbog kojih su stalno izbijale tuč e. Pevanje je bilo veoma omiljeno i pevalo se u svakoj prilici, i u svadbi ali i na sahrani, dok su epske pesme bile nerazdvojni deo ž ivota.
2. Raš ka u borbama za nezavisnost Vreme vladavine velikog ž upana Uroš a vezano je za uplitanje Raš ke u veliki rat između Ugarske i Vizantije koji je poč eo 1127. godine. Ugari su najpre osvojili Hrvatsku i veliki broj dalmatinskih gradova koji su do toga momenta bili pod Venecijom. No, njihovi planovi su iš li i dalje ka jugu. Na tom putu oni su naiš li na Raš ku koja je bila, i pored svojih neprestanih borbi, ipak protivnik za respekt i saveznik oko kojega se trebalo potruditi i pridobiti ga. Koristeć i to š to su Raš ani bili izrazito netrpeljivi prema Vizantiji ž eleć i se osloboditi od vizantijske zavisnosti ugari ih pridobiju za saveznike. Oko 1127. godine Ugari su poč eli sa napadom i prvom naletu osvajaju Beograd, ali izgleda da nisu bili sigurni da ć e ga uspeti i zadrž ati, te su poč eli da ruš e gradske bedeme i da kamenje prenose u Zemun pojač avajuć i njegove bedeme. Uskoro su stigli do Niš a i Sofije, a ima nekih indicija da su se pojedini odredi zaletali č ak do Filipopolja. Vizantija je uzvratila udar i uspela da ih porazi na levoj obali Dunava, kod Hrama. Nakon ovog poraza Ugri su jošjednom pokuš ali ratnu sreć u i napadaju na Braničevo. Imali su uspeha, ali samo dok se vizantijski car nije pojavio sa vojskom. Međutim i vizantijska vojska se uskoro morala povuć i zbog bolesti i nedostatka hrane. U međuvremenu, Srbi navale na Ras gde se nalazila vizantijska posada, osvoje ga i pale (1129.). Tada je zapovednik vojne posade u Rasu pobegao, a vizantijski car, razljuć en, osramoti ga tako š to ga obuč euž ensku odeć u, posadi na magarca i provede ga po Carigradu. Kako je ovaj ustanak bio prilič no ozbiljna stvar to je vizantijski car Jovan Komnin morao da lič no dovede vojsku i da ovaj ustanak umiri. Ustanak je uguš en, a Grci su se ž estoko osvetili tako š to su mnoš tvo zarobljenih Srba odveli u razne krajeve Grčke. Župan Urošje tada morao da ponovo prizna vrhovnu vizantijsku vlast. U ovom ratu Srbi su ž estoko stradali, ali njihova ž elja za oslobođ enjem od Vizantije nije
prestala, kao š to je i njihovo prijateljstvo sa Mađarima ostalo. Želeć i da Srbe š to viš e vež e za sebe, ugarski kralj je doš ao na ideju da svoga sina ož eni ćerkom velikog župana Uroš a. Tako je godine 1131. doš lo do braka između srpske princeze Jelene i buduć eg mađ arskog kralja Bele II. O ovome Beli postoji interesantna prič a. Ugarski kralj Koloman (1095-1116), jedna nakaza od č oveka, razrok, rutav, ć orav, grbav, hrom i jecav, imao je brata Almoš a koji ga je pokuš ao sruš iti sa prestola. Pokuš aj nije uspeo, a Koloman se grozno osvetio naredivš i da se Almošoslepi, i š to je jošgroznije naredio je da se oslepi i petogodiš nji Almoš ev sin, Bela. Kasnije je Kolomanu sunulo kroz glavu da je i to mala osveta pa je dao naređenja da se obojica pogube. Međutim, redovnici nekog samostana sakriju i Almoš a i Belu, tako da je Koloman i umro ubeđen da su ova dvojica, shodno njegovoj ž elji, mrtvi. Kolomana je nasledio Stjepan (1016-1131.), veoma slič an svome ocu, razbludnik, koji je doveo u Ugarsku Kumane (Polovci) i ž iveo sa njihovim ž enama. Ovo je bekrijanje uzelo tolikog maha da je Stjepan u svojoj tridesetoj godini umro, iscrpljen od takvog ž ivota lič eć i na osuš enog starca. Jošdok je on bolovao, poč ele su smutnje oko prestola, buduć i da nije imao naslednika. Ipak, nekako Stjepan sazna da je nesreć ni kraljevićBela ž iv (iako slep), silno se obraduje, dovede ga na dvor i proglasi za naslednika. U isto vreme ugovori sa velikim ž upanom Raš ke, Uroš em, ž enidbu Bele i Uroš eve ć erke Jelene. Godine 1131. Stjepan je umro, a naslednik ugarske krune je postao Bela dok je Jelena postala ugarska kraljica. Jelena je potpuno uzela pod svoje Belu koji je bio slabić , neodluč an i koji je svoje strahove sakrivao u neprestanim pijankama. Jelena je č ak na ugarski dvor dovela i svoga brata Beloš a, koji je dugo vodio glavnu reču svim državnim poslovima, a jedno je vreme imao titulu bana Hrvatske i titulu palatina. Bela II je vladao samo deset godina, a 1441. godine je umro. Celo to vreme Jelena je bila ta koja je zapravo vodila Ugarsku i njoj se pripisuju nemilosrdni obrač uni sa svim protivnicima njene vlasti, pa je tako č ak jednom prilikom namamila u dvor oko stotinu plemić a koji su bili protiv nje i njenog muž a, a onda ih dala nemilosrdno pobiti. Bela i Jelena su imali č etiri sina: Gejzu, Ladislava, Stjepana i Almoš a, a presto je nasledio najstariji sin Gejza (1141-1162.). Rat Vizantije i Ugarske je znatno izmenio celokupnu balkansku situaciju jer Ugri poč inju shvatati Balkan kao svoju uticajnu zonu. Kako su Hrvatsku osvojili, deo dalmatinskih gradova isto, a oko nekoliko gradova vode neprestano borbe sa Mlecima to je njihov pogled sada otiš ao prema istoku, tamo gde je Vizantija. Jedini saveznik koji im mož e pomoć i jesu Srbi, a njima su Mađari opet potrebni ne bi li se oslobodili nesnosnog prisustva Vizantije. Verovatno je da su i Srbi imali veoma slič nu računicu kada su ulazili u savez sa Mađ arima. Oč ekivali su da se uz pomoćMađara oslobode Vizantije koja je bila sve slabija i sa sve manjim mogućnostima da izdržava vojsku koja bi kontrolisala tako ogromnu drž avu koja je zalazila na dva kontinenta. Isto tako, prostor na kojem su Srbi ž iveli nikada nije bio prvorazredni interes Vizantije, tako da se oč ekivalo da Vizantija neć e biti u stanju da pored toliko važ nijih frontova na ovaj š alje veliku vojsku. Teren na kome su Srbi ž iveli bio je veoma tež ak – sa puno š uma, klanaca i litica, gde je bilo potrebno dugo vremena da bi se neš to osvojilo. Sve je to traž ilo mnogo sredstava kojih je Vizantija tada imala sve manje.
To su i Srbi i te kako osetili i samo se tako mož e objasniti straš na upornost sa kojom su oni stalno dizali bune protiv Vizantije iako su se one veoma č esto svrš avale teš kim srpskim katastrofama. Udajom Uroš eve ć erke Jelene za Ugarskog kralja Belu II i dolaskom njenog brata Beloš a na ugarski dvor, Srbi dobijaju jednog iskrenog saveznika koji je uz to i veoma moć an. U toj politič koj i borbenoj igri ni Mađari nisu suviš e žurili. Nakon rata 1127-1129. i oni su shvatili da je Vizantija, mada poljuljana, jošuvek veoma snaž na i stoga je politika koju je vodio ugarski dvor mnogo smotrenija i postepenija. Čitava vladavina Bele II (11311141.) protekla je u postepenim osvajanjima Bosne, kada je uzeta Rama, a po nekim izvorima i cela Bosna. Situacija se naglo komplikuje kada na vizantijski presto dolazi car Manojlo Komnen (11431161.), jedna izrazito vojnička lič nost, ali sa dosta diplomatskoga dara. Ovaj car je imao velike planove, no većiscrpljena drž ava mu je to samo donekle omoguć ila. Manojlo I Komnen je bio sin cara Jovana II, njegov č etvrti i najmlađi sin. Ovo je bio car koji nije lič io na dotadaš nje vizantijske samodrš ce. Bio je svestan svoga, ali i znač aja vizantijskog Carstva pa se u skladu sa tim ponaš ao. Pod velikim uticajem zapadnjač kog modela viteš tva, kao i samog zapadnjač kog nač ina ž ivota bio je u duš i ratnik koji je viš e od svega voleo direktne vojne sukobe u kojima i lič no učestvuje, ali isto tako i zanesenjak koji se sa velikom straš ć u upuš tao u zamrš ene teološ ke diskusije. Oba puta se ž enio zapadnim princezama koje su sa sobom takođe donosile dah Zapada. Živeo je u Vlahernskom dvorcu na kojima se ž ivelo u vedroj i lakoj atmosferi bez poznate vizantijske ceremonijalnosti i ukoč enosti. Viteš ki turniri su bili č esti i na njima je car uzimao uč eš ć e gde je u sudarima sa drugim vitezovima č esto padao u praš inu š to, naravno, konzervativnim Vizantijcima nije bilo ni malo prijatna scena. To mu niko nije smeo reć i, ali i sam car je to oseć ao pa se okruž io uglavnom strancima. Od svoga oca Jovana II, car Manojlo je nasledio sukob sa Normanskom kraljevinom koja se nalazila nasuprot Vizantije u juž noj Italiji. Ovaj sukob za vreme cara Jovana II je bio uglavnom lokalnog karaktera, između same Vizantije i samih Normana, međutim Manojlo ga je proš irio do nesluć enih razmera. U ž elji da se jednom za sva vremena obrač una sa Normanima, car je krenuo u stvaranje š iroke koalicije koja bi mu omogućila invaziju juž ne Italije i konač an slom Normana. U tom pravcu sklapao je saveze sa Nemcima i Venecijom. S druge strane stvarala se koalicija na strani Normana i u nju su ulazili francuski kralj, Ugarska i Raš ka, a imala je i podrš ku rimskog pape. Pripreme za napad na juž nu Italiju su većbile u toku, kada je doš lo do, za cara Manojla, iznenadnog pokretanja II krstaš kog rata. Pod pritiskom Bernarda od Klervoa od 1147. godine francuski i nemač ki kralj pokreć u armije u želji da ih prebace u Malu Aziju i tako oslobode Hristov grob. Na putu za Malu Aziju krstaš e je put vodio najveć im delom preko vizantijskog Carstva. To je samo po sebi donosilo ogromne probleme. Osim š to su razulareni krstaš i, viš e nalik na drumske razbojnike nego na svete Hristove ratnike, pljač kali i napadali sve š to im se naš lo na putu, oni su bili i veoma moć na armija spremna na sve. Jedna takva horda u srcu drž ave znač ila je samo probleme. Prva grupa krstaš a pod vođ stvom nemač kog kralja Konrada III je pravila celim putem straš ne nerede. Manojlo je čak izbegao i da se susretne sa Konradom III, iako su oni bili
saveznici protiv Normana, a Manojlo je bio č ak i ož enjen Konradovom rođakom Bertom od Zulebaha (u Vizantiji dobila ime Irina). Vizantijski car je zapravo žurio da Nemce prebaci š to pre za Malu Aziju, dok nije doš la i druga grupa krstaš a koju je vodio francuski kralj. Postojala je realna opasnost da bi se ove dve armije mogle sukobiti između sebe na vizantijskom tlu, pa bi se i krstaš ki pohod završ io pre no š to je i stvarno započeo. Čini se da se Konrad toga dosetio, pa je bez već ih problema preš ao u Malu Aziju. Sa Francuzima i njihovim kraljem Lujem VII je većbilo tež e buduć i da je sa njima Vizantija bila u neprijateljskim odnosima zbog sukoba sa Normanima, čiji su saveznici bili Francuzi. Između Francuza i Manojla je bilo dosta natezanja, pa su č ak Francuzi razmiš ljali da napadnu i sam Carigrad i da baštu završ e sa svojim pohodom, ali ipak francuski kralj popusti i prevede vojsku u Malu Aziju. Sada je i car Manojlo mogao da odahne, tim viš e š to su obe vojske odmah po dolasku u Malu Aziju dož ivele sve same poraze. Pogibelj je bila tolika da su se i nemački i francuski kralj ubrzo vratili kuć i, ostavljajuć i svoje armije njihovoj sudbini. Za to vreme car Manojlo je nastavio svoju politiku prema Normanima i ovaj sukob se tokom 1147. godine počeo sve viš e zahuktavati. U ovom ratu inicijativu odmah preuzimaju Normani i pod vođstvom svog kralja Rožera ubrzo osvajaju Krf, Korint i Tebu. Ovi gradovi su bili centri svilarstva i zbog toga bili najbogatiji u Vizantiji. Odmah po osvojenju ovih gradova, Normani najpoznatije svilare odvode u Palermo gde su otvorili fabrike svile. Vizantijski car Manojlo je brzo odgovorio na napad Normana i to tako š to se prvo izmirio sa nemač kim kraljem Konradom III, a u savez je ubrzo uveo i Veneciju. Tokom 1149. godine car Manojlo je povratio Krf i spremio se za prelazak u juž nu Italiju, sa namerom da izvrš i invaziju i slomi Normane. Uskoro se i car Manojlo uverio da u normanskom kralju Rož eru ima dostojnog protivnika, kako u ratu tako i u spletkama. Rožer najpre u Nemačkoj pravi smutnje nemač kom kralju Konradu, tako š to protiv njega podbunjuje vojvodu Velfa. Sada Konrad u srcu Nemačke ima pobunu i on nema viš e vremena za savez sa Vizantijom, većž uri kući ne bi li smirio sopstvenu pobunu. Poš to je eliminisao jednog protivnika, Rož er isti recept primenjuje i u pozadini Vizantije nagovarajuć i Mađare i Srbe da napadnu Vizantiju. U Mađarskoj na prestolu je Gejza II (1141-1162.) koji tada ima tek neš to viš e od deset godina i drž avu vode njegova mati Jelena (ć erka raš kog ž upana Uroš a) i njen brat Beloš .U Raš koj na vlasti je UrošII, sin Uroš a i brat Jelenin, koji samo č eka priliku da se otrese vizantijskog jarma. Ovo se Uroš u sigurno uč inilo pogodnom prilikom da konač no u svome naumu i uspe. Sve š anse su, tako je njemu izgledalo, na njegovoj strani. S jedne strane nalazi se Vizantija bez saveznika (Nemci su otpali, Venecija je daleko) dok se sa druge strane nalaze Normani, Mađari i Srbi. Ni to nije sve, jer francuski kralj Luj VII obeć ava krstaš ki rat protiv Vizantije a tu ideju podrž avaju verski zatucani Bernar od Klervoa i papa Eugenije III. Kako Vizantija mož e da se odupre ovakvom napadu koji ide sa svih strana? No, to su samo obeć anja koja vrede samo onoliko koliko se i ispunjavaju, a ni Francuzi ni papa nemaju nameru da bilo š ta od onoga š to obeć avaju ispune. Konač no, oni to ni ne mogu i Luj VII ima veoma neprijatne scene sa svojim vitezovima kada pokuš ava da ih ubedi da krenu u novi krstaš ki rat, ali ne da bi oslobodili Hristov grob, većda bi uniš tili
Vizantiju. Poš to oni to burno odbijaju, nasuprot Vizantije ostaju samo Mađari i Raš ani. I upravo u to vreme Zavida se sa porodicom vraća u Raš ku. Sa njime su i njegovi sinovi Tihomir, Stracimir, Stefan Miroslav i Stefan Nemanja. Ne zna se tač no kada se vratio, ali se zna da je to bilo nakon pada Đorđa u Zeti. Ono š to pomalo zbunjuje jeste da je Zavida nakon povratka u Raš ku dobio i sva imanja koja su mu svojevremeno oteta. Stoga i pretpostavka da ih je pozvao veliki ž upan UrošII ž eleć i ih pridobiti za veliki rat protiv Vizantije za koji se upravo spremao. Srbi su iznenada napali na susedne vizantijske teritorije 1149. godine. U to doba car Manojlo se pripremao za pohod na Siciliju i ovaj srpski napad je izgleda bio ozbiljan jer se car odmah odluč io na odlaganje pohoda na Siciliju i sa svojom vojskom krenuo je odmah na Raš ku. U samom poč etku rata Srbi su imali dosta uspeha, a kako su izgleda očekivali i Mađarsku pomoćto se i car ozbiljno zabrinuo, pa se time mož e objasniti brzina kojom je reagovao na srpski napad i š to je lič no poveo vojsku. Ovakva brza reakcija iznenadila je i Mađare, tako da je u odsudnom momentu veliki ž upan UrošII ostao sam. Mađari nisu uspeli tako brzo da opreme i poš alju vojsku. Sam UrošII nije imao dovoljno snage da se u direktnom sukobu nosi sa vizantijskom vojskom i toga je bio savrš eno svestan. Kako je bio na vreme obaveš ten da se približ ava velika carska vojska, on se odmah povukao u neprohodna brda i š ume. Car Manojlo nije imao ni jedne prilike da se direktno sudari sa srpskom vojskom i stoga razara glavni grad Ras, kao i sve one oblasti kroz koje je proš ao. Jedini pravi sukob se desio kod grada Galič a (okolina Zveč ana) koji se odupirao nekoliko dana, ali je na kraju ipak zauzet. U međuvremenu, veliki ž upan UrošII je napao na garnizon u Rasu koji je car ostavio pod Konstantinom Anđ elom kao i druga manja odeljenja Vizantijaca koja su bila rasuta po Raš koj. Konstantin Anđelo se naš ao u veoma opasnoj situaciji i pretila je opasnost da ga Srbi savladaju, pa se car jošjednom vrać a u Ras. Ovaj put car umalo nije zarobio Uroš a II, ali je ž upan ipak uspeo da izmakne, mada mu je jedna od prestonica potpuno spaljena. Ponovo su se Srbi povukli u planine, a naiš la je i zima, tako da je bilo nemoguć e voditi daljnje operacije. Stoga car Manojlo obustavlja ratna dejstva i odlazi u Carigrad. Ova ratna godina nije niš ta donela ni Srbima, ali ni Vizantiji, š ahovski reč eno pat pozicija. Srbi nisu imali dovoljno snage da prime otvorenu borbu sa Vizantijom, ali ni ovi nisu imali snage da Srbe traže po planinama. Ovakva situacija uopš te nije odgovarala caru, buduć i da je morao da drž i velike snage u Raš koj, koje bi mogao upotrebiti za napad na Siciliju. Baš zahvaljujuć i ovakvoj upornosti Raš ana car je u potpunosti obustavio sve pripreme za napad na normansku Kraljevinu. Oč igledno da su Srbi bili ipak tež i protivnik, za kojeg nije dovoljna samo jedna jesen. Stoga car Manojlo, nimalo zavaran delimič nim uspesima u ovom ratu, spremi za sledeć u jesen mnogo ozbiljniji pohod. On je znao da se sa Srbima ne mož e nositi tokom letnjih meseci, kada se ovi mogu nesmetano skloniti u duboke š ume, većto mora biti akcija u vreme kada š ume ostanu bez liš ć a. To je znač ilo spremiti vojsku za zimski pohod i raskrstiti sa Raš kom za duže vreme. "A iduć e godine, većpred kraj leta, kada putevi za Srbiju postaju najpogodniji za vojsku koja napada, jer tada drveć e već
poč inje da gubi liš ć e, sakupi car vojsku kod Niš a". (Jovan Kinam). Za rat u sledećoj godini spremali su se i Srbi i Mađari. Župan Urošje marljivo sakupljao saveznike, tako da se spominje da je na svojoj strani imao i odrede ž upana Grdeš e i Vuč ine. Mož da su tu bili i Zavidini sinovi koji su stigli na poziv Uroš a. Oč ekujuć i da ć e Mađarska vojska krenuti kroz moravsku dolinu, car Manojlo je svoju vojsku koncentrisao u Niš . No, zakasnio je i Mađarska vojska se spojila sa srpskom. U blizini Valjeva, kod reč ice Tare, doš lo je do direktnog sudara vizantijske vojske i udruž enih Srba i Mađara (1150.). Ovo je bila izuzetno ž estoka bitka, a Srbi i Mađari su dož iveli poraz. Sam car Manojlo lično je uzeo učeš ć e u bici. "Naime, približ ivš i se neprijatelju š to je brž e mogao, Jovan stade da udara arhiž upana Vakhina po pleć ima ž eleć i da ga probode kopljem. Međutim, ne bi kadar da to uč ini jer se suprotstavljao oklop. I ovaj Vakhin se okrenu, i spazi da su mu za petama dva č oveka. Bili su car i onaj drugi Jovan Duka, koga većspomenuh. Poš to Vakhin prikupi oko sebe sedmoricu svojih, stupi u okrš aj sa Kantakuzinom i nastade borba prsa u prsa. I kad varvari poč eš e sa raznih strana stalno da pristiž u, Kantakuzin se nađe u krajnjoj opasnosti i da ga car, stigavš i u neposrednu blizinu, ne izbavi iz nevolje, mislim, da je malo nedostajalo da ovaj č ovek postane ž rtva varvarskog mač a." Neš to kasnije car Manojlo je direktno podelio megdan sa ugarskim vođom Vakhinom, a evo kako je to izgledalo: "Posle toga stupi car s njim u borbu izbliza. A sam Vakhin i oni oko njega spazivš i to, napustiš e Jovana tamo i ustremiš e se na cara. Prizor beš e pun strave. Ali car baci koplje i isukavš i mačkoji mu je visio sa strane ž estoko je na njih nasrtao neprestano zadajuć i i primajući udarce, dok se č itava bitka, poš to se ostali rasturiš e, ne svede na njega i Vakhina - čoveka izuzetno hrabrog i telom preterano golemog. Posle duž eg okrš aja Vakhin zamahnu mač em i udari po licu cara, ali nije mogao da probije zaklon na kacigi prič vrš ć en iznad oč iju. Toliko je bio jak udarac da su kolutovi č vrsto se utisnuvš i u meso, dugo ostavljali traga. Međutim, car odseče mač em varvarinu ruku i predade ga neć aku ž ivo ž eleći da ponovo krene na neprijatelja." (Jovan Kinam) Iako su potere jedno vreme gonile i župana Uroš a, on je ipak uspeo da izmakne. Vizantijci su zarobili mnogo Srba od kojih su svakako najznač ajniji župani Grdeš a i Vuč ina. Jedan od glavnih razloga za katastrofalan poraz Srba i Mađara bila je strahovita nedisciplina u boju, nasuprot Vizantijcima koje je č vrstom rukom vodio car Manojlo koji je, to smo videli, i lič no bio u najvećem kreš evu bitke i tamo dobio udarac po glavi. Veliki raš ki ž upan UrošII je na vreme izmakao zarobljavanju, ali poraz je bio tako potpun da je i on sam uskoro uvideo da je bilo kakav otpor u toj situaciji potpuna besmislica. Stoga je odluč io da se pokori caru Manojlu i zatraž i oproš taj. Tako je i bilo. Uroš , u pokajničkom odelu i sa konopcem oko vrata, jednoga dana dođ e u vojni logor cara Manojla i padne pred njima na kolena traž eć i oproš taj. "Uskoro dođoš e u logor poslanici ž upanovi traž eć i da mu se nedela zaborave. Po carevoj naredbi ubrzo stiž e i sam ž upan drž eć i se smerno i ponizno. Primivš i molitelja, car mu oprosti krivicu. A ovaj se malo pridiž e sa zemlje gde je, nič ice se bacivš i pred carevim nogama lež ao i zakletvama zajemč i ono š to je bilo ugovoreno uveravajuć i da ć e za sva vremena biti potč injen Romejima." (Jovan Kinam) Na kraju car mu oprosti, ali Urošje morao da pruž i novu zakletvu vernosti pod uslovima
koji su zač udo bili tek neš to tež i nego do tada. Do tog momenta Urošje kao vazal cara, morao ovome da daje ratnike za njegove pohode. Ta je obaveza ostala ista za ratove u Evropi – ukupno 2.000 ratnika, dok je obaveza davanja ratnika za rat u Aziji poveć ana sa 300 na 500 ratnika. "On je pristao da će, ako bi car ratovao na zapadu, uč estvovati sa dve hiljade vojnika, a ako se vodi vojna u Aziji, da ć e pored tri stotine, koje je ranije slao, poslati jošdve stotine". (Jovan Kinam). Ostaje tajna zbog č ega je car ovako blago postupio prema svome nevernome vazalu. Ne samo š to je car ostavio ž upana na vlasti, većmu ni vazalske obaveze nije znač ajno pogorš ao. Pretpostavlja se da je razlog tome bio daljnji nastavak rata koji je Vizantija sada okrenula prema Mađarima i car je verovatno hteo da mu pozadina ostane sigurna. Rač unao je sa tim da je Urošdobio dovoljno dobru lekciju i da ć e bar za vreme dok on ne obavi kaž njavanje Mađara biti miran. Teš ko da je Manojlo verovao ovoj novoj Uroš evoj zakletvi. Kako nije održ ao ni prvu vazalsku zakletvu, tako verovatno ne bi održ ao ni drugu. No, sada je bilo preč eg posla, a zabavljati se oko novoga ž upana u Raš koj mogao je biti mukotrpan i dugotrajan posao. Nać i nekog novog ž upana kojeg bi Srbi primili bez pobuna, nije bio lak posao i stoga je bilo bolje zadrž ati ovoga koji je većdovoljno oslabljen da za izvesno vreme neć e predstavljati nikakvu opasnost. Samo ponaš anje prema ž upanu u kasnijem periodu ć e ovo potvrditi. Sada je i Manojlo nastavio rat prema Mađ arima i to tako š to je godine 1151. zauzeo Beograd i Zemun, a Srem opustoš io. Nekih već ih sukoba nije bilo i iste godine sklopljen je mir po kojem je Ugarskoj ostao Srem, a Vizantija je povratila Zemun i Beograd. Godina 1152. je proš la mirno, iako je bilo nekih znakova da bi Ugarska mogla da obnovi neprijateljstva. U svim ovim događanjima Srbi iz Zete nisu imali nikakvog uč eš ć a, ne ž eleć i da pomognu Srbima iz Raš ke. Po završ etku sukoba sa Raš kom (1149.), zetski knez Radoslav je č ak dolazio kod Manojla i kao veran vazal bio lepo primljen. Tada ga je u zvanju kneza Zete car Manojlo samo potvrdio i ostavio ga da vlada i dalje.
3. Krš tenje Stefana Nemanje U to vreme Stefan Nemanja je verovatno većbio u Raš koj, kao i njegova cela porodica. Po povratku u Raš ku, ne znamo da li odmah ili malo kasnije, Nemanja se krstio u hramu sv. Petra i Pavla. Ovaj hram se nalazi na uš ću reke Dež eve u Raš ku, na ulazu u današ nji Novi Pazar. Podignut je između VI i VIII veka, a obnovljen je tokom IX veka. Kao takav on je najstariji sač uvani spomenik u Srbiji iz vremena od pre Nemanjić a. Na Nemanju je ovaj hram ostavio moć an utisak i upravo zahvaljujuć i njemu on ć e postati važ an duhovni centar. Tu č injenicu jošje viš e uvećavalo i to š to je to bila jedina episkopska crkva u Raš koj. Nemanjino prekrš tavanje ne treba da iznenadi. On je doš ao iz Zete koja je bila katolič ka zemlja i to š to je tamo krš ten po katolič kim običajem jeste sasvim normalno, kao š to je i prekrš tavanje takođe sasvim u skladu sa obič ajima koji su tada vladali u Raš koj, koja je u odnosu na Zetu bila mnogo konzervativnija zemlja i u kojoj katolika skoro da i nije bilo. Osim toga Nemanja je pripadao jednoj izuzetno ambicioznoj porodici kojoj niš ta nije bilo strano kada je u pitanju njihov lični interes. Nemanja i nije mogao drugač ije napredovati na politič koj sceni; u Raš koj se nije mogao zauzeti iole važ niji politič ki polož aj bez podrš ke
pravoslavne crkve. Sama porodica Zavidina nikako ne mož e biti primer skladnih porodič nih odnosa jer su tu sukobi između brać e oko vlasti bili sasvim uobič ajeni (kasnije ć e da bude i ubistava). U tom okviru menjanje vere, odnosno prekrš tavanje, spada svakako među manje prevrtljive poteze. Uostalom, sa mnogo argumenata se mož e reć i da je ovo bio veoma uspeš an politič ki potez: Nemanja menjanjem vere nije niš ta izgubio, ali je zato mnogo toga dobio. Može se zamisliti kakva je to bila predstava za neuke gledaoce – najmlađi sin bivš eg velikog ž upana se vrać a iz katolič ke Zete i ponovo prihvata pravoslavlje. Kakav je to poen za crkvu, ali i za Nemanju, kome je crkva beskrajno zahvalna. Zar se ovim nije dokazalo koliko je pravoslavna crkva u odnosu na katolič ku moć nija, kada katolički pokrš tenici hoć e da se ponovo prevedu u pravoslavlje. Nemanja je sklon ovakvim predstavama, a zaš to i ne, one mogu da budu ubedljivije i od same stvarnosti. On je verovatno imao viš e problema oko navikavanja na nov život u Raš koj koji je bio u mnogome različ it od onoga u Zeti. Rođen u Zeti, najraniju mladost je tamo proveo, obilazeć i buč ne i prometne dalmatinske gradove susreć uć i se sa mnogim strancima i osećajuć i uticaje romanske i delimič no evropske kulture. Sada se odjednom sve to izmenilo, sa dolaskom u brdovitu i sa svih strana zatvorenu Raš ku. To je bila planinska zemlja, prepuna š uma, mrač nih i dubokih klanaca, brzih reka i pomalo divljih ljudi. Ovde nije bilo prestonice u onom klasič nom smislu reč i, a nije ni moglo biti jer je veliki ž upan neprestano putovao, odlazeć i iz jednog dvora u drugi, zadrž avajuć i se toliko koliko su zalihe hrane to dozvoljavale. Ipak, prestonicom je na neki nač in smatran grad Ras, mesto koje se nalazilo u Pazariš tu (neš to zapadno od Novog Pazara). Ovaj grad se nalazio u uzanoj kotlini između stenovitih i strmih bregova. Ras nije bio veliki, š to uostalom ni kotlina u kojoj se nalazio nije dozvoljavala, ona sama je bila oko 300 m dugač ka i oko 150 m š iroka. Zato se i ne može shvatiti kao grad u klasičnom smislu već kao utvrđenje gde su č esto boravili raš ki veliki župani, a jedno vreme i vizantijski garnizoni. Sam naziv Raš ka (Rassia, Rascia) sreć e se tek krajem XII veka. Vladalac Raš ke je nosio titulu velikog ž upana, a zemlja je bila podeljena na manje oblasti koje su zvane ž upe ili ž upanije. Središ te svake ž upe je bio grad, odnosno utvrđeno mesto. Veliki ž upan je bio ne samo glavni vojskovođ a, većglavni sudija, zakonodavac, ali i najveć i zemljoposednik. Svi su mu dugovali posluš nost, mada nisu nepoznati ni periodi kada su oblasni ž upani sticali veliku nezavisnost u odnosu na velikog ž upana. Sve je to zavisilo od njegove snage, koliko je bio jak toliko je imao i vlasti. Uostalom, onaj koji nije bio dovoljno jak brzo bi pao pod naletom onoga koji je od njega bio moć niji. Pogranične ž upe su se zvale krajine i imale zadatak da paze na granice te su shodno tome už ivale posebnu organizaciju. Gradovi u Raš koj nisu bili ni malo nalik na one u Zeti, pogotovu ne na one koji su se nalazili u primorju – bile su to samo skupine drvenih kuć a sa slamnim krovovima razbacane bez ikakvog reda. Tu nije bilo ulica, nije bilo nikakvih okolnih zidova koji bi okružili te naseobine pomoć u kojih bi se stanovnici odbranili od neprijatelja. Za te svrhe je služila neka utvrda koja bi se sastojala od nabijene zemlje i zabijenog kolja. Raš ka je oskudevala u tvrdim gradovima i utvrđ enja su bila uglavnom
građena od balvana i kolja, dok su ona zidana od opeke ili kamena bila vrlo retka. Ovo je veoma č udilo Gijoma Adama (1332): "Ova drž ava ima malo, ili skoro nikakvih tvrdih gradova ili utvrđ enih mesta, nego su u njoj sami salaš i i sela, bez rovova i sasvim bez zidova". Srbi u Raš koj nisu ni upotrebljavali naziv "grad" većsu takva mesta, tek neš to već a od obič nog sela, zvali "trg". Kao najstariji trg spominje se Brskovo. Raš ko stanovniš tvo se bavilo uglavnom stoč arstvom, a poljoprivredom mnogo slabije. Rudarstvo je tek bilo u zač etku, a i ono š to je postojalo bilo je jako primitivno. Same naseobine nisu stalne, kao š to ni vlasniš tvo na zemlji nije nikada sigurno poš to su bila č esta otimanja. Zbog toga je bilo dosta iseljavanja stanovniš tva u dalmatinske gradove, a kao razlog spominjala se nerodna godina, ali ozbiljniji razlog č estim migracijama bile su pljač ke i otimač ine kao i veliki tereti koji su svaljivani na podlož no stanovniš tvo. Na prostorima Raš ke je uvek vladala velika nesigurnost, jer su razne vojske č esto nalazile svoj put kroz nju, pa kada se tome dodaju i stalni domaći sukobi oko prestola, onda se vidi da su bile retke godine koje su mogle proć i spokojno. Upravo je to bila ona najveć a muka koja je terala ljude na uzmak u Dalmaciju gde je bilo mnogo manje sukoba i uniš tavanja. Sam nač in na koji su se vodili ratovi je veoma doprinosio tome da ljudi bež e u mirnije krajeve. Svaka strana vojska koja bi uš la na raš ku teritoriju nije gledala samo da savlada raš ku vojsku ili da opljačka ono š to joj je za prež ivljavanje potrebno, većje uniš tavala sve š to je imala pred sobom. To je znač ilo paljevinu kuć a i useva, seč enje voćnjaka i drugih zasada te ubijanje stoke i ljudi, ukoliko bi se na njih naiš lo. Zapravo, retko kada je proš lo viš e od par godina, a da se ne desi neš to ovakvo i stoga se ljudi nisu mogli nigde duž e ni zadržavati, niti se baviti neč im š to bi ih za duž e vreme vezalo za jednu teritoriju. Stoga ni poljoprivreda nije mogla da uhvati korena, jer je zemljoradnik samom prirodom svoga posla vezan dugoroč no za zemlju, a kako su bila č esta pomeranja stanovniš tva zbog stalnih ratova, to se ovakvi preduslovi nisu mogli ostvariti. Jedino zanimanje koje je obezbeđivalo stalnu pokretljivost, a davalo i kakvu – takvu sigurnost bilo je stoč arstvo. U vreme Nemanjinog dolaska u zemlju upravo je takva situacija i bila. Vizantijci su gotovo redovno svake godine upadali u Raš ku i uniš tavali sve na š ta su naiš li. Narod se povukao u planine i nerado se spuš tao u doline gde je bio stalno na udaru. Ovakva situacija nije omoguć avala ni razvijanje zemljoradnje, a jošmanje rudarstva. Zemlja je bila u stalnom ratu i bežanije u planinu i neprohodne š ume su bile obična pojava. Naravno da ni o nekoj kulturi nije moglo biti govora, pa su spomenici iz toga doba prava retkost. Sve je to uniš teno tokom besnih sukoba, nekada sa Vizantijom a nekada i u međusobnim otimanjima za vlast. Kako je bilo Nemanji kada je sve ovo video i dož iveo mož emo samo da pretpostavimo. Njegova snaž na lič nost se izgleda ipak svemu ovome brzo prilagodila. Jedan od znakova da se brzo snaš ao u novoj sredini jeste i njegovo brzo prekrš tavanje. Veoma je brzo shvatio gde se nalazi i kakva je njegova okolina, kao i š ta on od nje mož e oč ekivati i š ta njoj za ono š to od nje očekuje, mora da pruž i. Nikada nije bio sanjar, a ni tvrdoglav č ovek koji od svojih principa ne odstupa. Znao je da ukoliko ž eli da uspe on se Raš koj mora i prilagoditi, ač ekati da se okolina njemu prilagodi je mukotrpan i uzaludan posao. Nemanja je želeo najviš eš to se u Raš koj mož e postići, a za to je bilo potrebno i mnogo toga ž rtvovati i oko mnogo č ega se pomuč iti. Bio je spreman i za njega nije bila bašteš ka stvar da se ponekad i
savije da bi se kasnije jošponosnije uspravio, popuš tanja su donosila viš e nego š to su mu oduzimala. Raš ki ž upan UrošII nije dugo drž ao zakletvu vernosti koju je dao vizantijskom caru, većje opet poč eo da tajno š uruje sa Mađarima i da priprema novu pobunu. I ovaj put to je trebalo da bude usaglaš ena akcija Srba i Mađara. Međutim, kada je tokom 1153. godine trebalo da dođe do novog napada na Vizantiju, Mađari se iznenada predomisle i sklope novi mir sa Vizantijom. Razlog za ovo naglo predomiš ljanje je bio u tome š to je car Manojlo nač uo š ta se sprema pa je ponovo pokrenuo armiju. Mađari su, uplaš ivš i se, poslali caru u Serdiku poslanstvo da mole za mir. Manojlo je pristao, i mir je sklopljen. Istovremeno, veliki ž upan UrošII je ponovo morao da ide kod Manojla i da moli za oprost, š to mu ovaj opet učini. I sami događaji kao da su mu iš li na ruku. Carev srodnik Andronik Komnen, koji je upravljao oblaš ć u koja se graničila sa Ugarskom (Branič evo, Niši Beograd) počne da priprema svrgavanje Manojla sa vlasti. Nekim nač inom stupio je u vezu sa Ugarskim dvorom kao i sa nemač kim carem Fridrihom I Barbarosom. Na oba mesta dobio je obeć anja kao i odrede vojske. Ne zna se da li je ž upan UrošII u svemu tome uč estvovao, ali teš ko da je tako krupna stvar mogla proć i mimo njegovoga znanja. Ugari uz podrš ku Andronika, iznenada udare na Branič evo. U to vreme car Manojlo je znao sve o izdaji i dao je da se uhapse zaverenici, a među njima i Andronik. Vizantijska vojska je u narednih godinu dana (1154-1155.) branila svoju severnu granicu i na kraju je ovaj ugarsko – vizantijski rat završ en sklapanjem mira. Vizantiji su ostale sve teritorije, odnosno granica na Dunavu nije pomerena. Odmah nakon toga u Raš koj su izbili nemiri u kojima je sa vlasti skinut veliki ž upan Uroš II, a na njegovo mesto je doš ao njegov brat Desa. To je pomalo iznenadno jer se zna da je on od 1150. godine vladao Dukljom, Trebinjem i Zahumljem. Onda se iznenada odluč io da svoju vlast proš iri i na Raš ku (i obori Uroš a II), a verovatno na nagovor raš ke vlastele, kojoj je dosadilo da u službi mađarske politike neprestano ratuju sa Vizantijom i isto tako neprestano doživljavaju katastrofe. Ovaj uspeh mu je bio samo delimič an jer su obojica, i Uroši Desa, morali da idu kod cara Manojla koji je trebalo da odluči ko će da bude na raš kom prestolu. Zapravo, u ovoj borbi oko prestola niko nije pobedio i sada je trebalo neko treć i da odluč i ko ć e biti raš ki ž upan. Možda ni Manojlo nije ž eleo da trpi da se njegovi vazali međusobno tuku, pa je stoga reš io da ih obojicu pozove kod sebe da vidi š ta je sporno između njih. Nesumnjivo je da je Desa uživao podrš ku vizantijskog cara, ali, ne zna se zaš to, car nije želeo da remeti većpostojeć e stanje u Raš koj i donosi odluku da Uroš ostane veliki ž upan. O sceni međusobnog objaš njavanja Dese i Uroš a pisali su grč ki pisci, navodeć i da su se ova dvojica ž estoko svađala između sebe pa su č ak i oruž je jedan na drugoga potezali. Iako je Uroš u ostavio Raš ku, car nije zaboravio ni Desu, dajuć i mu jedan deo vizantijske teritorije na upravu. Taj deo se nazivao Dendra i bio je veoma bogat i š umovit, no Desa ovo nije dobio na stalno už ivanje, većsamo privremeno. Car je sa njim imao i drugih planova, pa se dolazi do zaključka da je i carevo potvrđ ivanje Uroš a u nazivu velikog ž upana bilo isto tako privremeno. Verovatno da Manojlo nije verovao Uroš u i da je samo č ekao pogodniji momenat da ga obori. Zapravo, Desino postavljanje za carevog poverenika u Dendri je moglo da Uroš u posluž i i za opomenu.
U Raš koj se sa ovim nije smirilo unutraš nje previranje i samo par godina kasnije Urošje pao. Zaš to, ne zna se, a pretpostavka je da je uzrok u njegovom ranijem promađarskom delovanju i da je to caru, ostavljajuć i Uroš a na prestolu, bio samo kratak predah koji je trebalo da posluž i Manojlu za bolju procenu situacije. Bio je Manojlo dovoljno jak da Uroš a skine sa vlasti joši pre. Careve simpatije su sigurno bile na strani Dese, međ utim ovaj verovatno nije imao dovoljno podrš ke u samom raš kom plemstvu, tako da je njegov dolazak na vlast mož da mogao izazvati unutraš nje pobune. Careva procena je bila da nije pogodno da Desa odmah preuzme vlast, trebalo je da prođe izvesno vreme koje je popunio novi ž upan po imenu Prvoslav. No, on je bio vrlo kratko vladar i kako ga je doveo, tako ga je car odmah i smenio. Opet car postavlja novog ž upana, nekog Beluš a (Prvoslavov mlađi brat?), koji je doš ao u Raš ku bež eć i iz Ugarske, ali je ubrzo zaključio da mu je mnogo bolje da se vrati u Ugarsku. Ostavlja Raš ku i župansku titulu, i vrać a se u Ugarsku. Sada se car setio Dese i od godine 1162. on postaje veliki ž upan Raš ke. Car Manojlo se teš ko prevario procenjujuć i Desu i njegovu naklonost ka Vizantiji. Desa mož da jeste protiv približ avanja mađarskom dvoru i zbog toga se sukobio sa Uroš em, ali isto tako njegovo kasnije delovanje pokazuje da je on joši viš e protiv Vizantije. On je kroz celo svoje vladanje pokuš ao da Raš ku stvori nezavisnom u odnosu na bilo koga, slič no kao Nemanja u kasnijem periodu. Desin rad je u početku bio usmeren ka tome da se stvore jaki saveznici pa je shodno tome članove svoje porodice pokuš ao da ž enidbenim vezama spoji sa evropskim dvorovima. No, tu mu je uspeh bio viš e nego jadan. Raš ka je bila suviš e mala i neugledna da bi predstavljala dobru partiju za neku razmaž enu princezu ili princa. Ipak njegove su prve znatnije aktivnosti bile usmerene ka Zeti gde je neke oblasti oteo od kneza Radoslava. Ovaj Radoslav je sin Gradinje kojeg je nakon 11 godina vladanja on nasledio. Radoslava je na prestolu potvrdio i vizantijski car Manojlo. "Zatim knez Radoslav ode kod cara Emanuela koji ga dobro primi i dade mu da gospodari i upravlja č itavom zemljom koju je ranije posjedovao njegov otac. Kad se zatim knez Radoslav vratio od cara, poč e da, skupa sa svojom braćom, gospodari i vlada zemljom. Potom ustaš e neki zlotvori, koji bijahu neprijatelji od davnine, i odmetnuš e se od njega i dovedu Desu, Uroš evog sina i njemu dadoš e Zetu i Travuniju" (Pop Dukljanin). Dukljanin ovde greš i samo u tome š to Desa nije bio Uroš ev sin većnjegov brat. Nakon ove pobune Radoslavu je ostala primorska oblast i grad Kotor, sve do Skadra. Tokom 1162. godine na vizantijskom dvoru su poč eli sukobi po pitanju carskog nasleđa, kada car Manojlo nije uspeo da kao naslednika naturi svoga kandidata. To je bio znak da i Desa podigne glavu i to tako da ponovo zauzme oblast Dendru koju je dolaskom na raš ki presto vratio caru. Ipak, Desa nije preduzimao nikakve otvorene vojnič ke akcije, a kada je car Manojlo godine 1163. pokrenuo vojsku na Ugarsku, Desa je otezao da mu se kao vazal pridruž i. On je neš to oč ekivao, ne zna se š ta, ali kada se car pojavio sa svom svojom armijom u Niš u i Desa je morao da se odluč i i da ipak dođe. U Niš u je on morao da se pravda pred carem i izgleda da mu je to dobro iš lo, tako da Manojlo nije niš ta preduzeo. To je Desu ludo ohrabrilo i on je ni manje ni viš e, nego počeo da kontaktira sa Mađarima, bukvalno caru pred oč ima. Sada je i caru dosadilo da se objaš njava sa Desom, pa ga hapsi i vodi sa sobom u Carigrad gde biva i zatoč en.
4. Uspon Stefana Nemanje U to doba Nemanja je većznač ajna lič nost u Raš koj. On je neš to ranije, shodno obič ajima, dobio i deo srpskih zemalja na upravljanje. To je bila prilič no velika teritorija i obuhvatala je prostor Toplice, Ibra, Rasine sve do Morave – krajnji istok srpskih oblasti. Sami izvori o tome veoma su š krti i u prilič noj meri i nerazumljivi. Teš ko je proceniti i koliko je imao godina. Ukoliko bi se uzelo da mu je godina rođenja 1113. tada je imao blizu č etrdeset godina. Prema tome on nije bio ni u kom sluč aju mlad i mora da je imao većdosta i ratnog i politič kog iskustva. Stefan Prvovenč ani navodi "A kad je odrastao do mladić stva i primio č est otač astva svojeg po imenu Toplicu, Ibar i Rasinu i zvane Reke..". Bio je i oženjen nekom plemkinjom koja se zvala Ana. Domentijan navodi: "Kada je dospeo do mladićkog reda, sjediniš e ga ka zakonitom braku i bi mu dan deo njegova otač astva, istočna zemlja." Po ovome bi se moglo izrač unati i to kada je Nemanja ož enjen. Reč"mladić stvo" je označavala jedan period ž ivota od 15 pa sve do 22 godine, a shodno srednjovekovnom verovanju da život č oveka ima sedam perioda. To znač i i da se Nemanja ož enio najkasnije do 22 godine, odnosno do 1135. godine. Shodno svemu ovome imao je sasvim dovoljno vremena da za njega č uje i sam car Manojlo koji ga je prilikom svog dolaska u Niš1162. godine (neki kaž u i ranije, 1158.) pozvao na razgovor. "A kad č u bogoljubivi car Manojlo iz Konstantinova grada o izvrsnoj č istoti i smernosti i krotosti ovoga nezlobivog, približ iv se niš evskoj strani, ž eleć i ga videti, posla po nj da dođe na viđenje." (Stefan Prvovenčani) Na ovom bi se trebalo sada malo zaustaviti. Reč eno je da je Nemanja upravljao istočnim delom raš ke ž upanije i da je ta oblast bila prilič no velika obuhvatajuć i oblasti Toplice, Ibra i Rasine i neke oblasti nazvane Reka. Ovu teritoriju Stefan Prvovenč ani naziva "čast otač astva svojeg" š to asocira da je Nemanja ovaj deo dobio kao č lan Zavidine porodice, odnosno kao deo koji njemu pripada. Od koga je on to zapravo dobio? Da li zaista od Zavide? Zavida nije bio veliki ž upan, ali je bio iz ž upanske porodice, no to nije dovoljno. I sam povratak Zavide u Raš ku je nedovoljno jasan, da li se, kao jedan od uslova za povratak kuć i, on morao odreć i svih pretenzija na mesto velikog ž upana? Svi sinovi Zavide, međ u njima i Nemanja, stič u veliki ugled, č ak u toj meri da je za Nemanju č uo i sam car. To je iš lo č ak dotle da ć e i najstariji sin Zavide uskoro da postane veliki ž upan Raš ke (Tihomir). Pitanje je opet, na osnovu č ega su oni dož iveli takvo carevo poverenje. Da li su mož da Zavidini sinovi bili ti koji su pružali Desi podrš ku onda kada je trebalo ukloniti Uroš a, a to ne bi trebalo da č udi jer posle bitke na Tari Urošviš e ne predstavlja ono š to je on mož da nekada bio. Ako su i podrž avali Uroš a u samome poč etku, dok je trebalo da se obezbedi povratak u Raš ku i povrate imanja, nije nemoguće da su Zavidini sinovi okrenuli stranu i priš li Desi kada su videli da je Urošizgubljen i da je sada potrebno sve uč initi da bi se stečeno sač uvalo. Ako su podrž avali Desu od samoga poč etka, onda bi se moglo doć i do zaključka da su, poš to je Desa bio carev kandidat, Zavidini sinovi zapravo vodili progrč ku politiku. Jednostavno su osetili koja strana pruža viš e prednosti i sigurnosti i odluč ili se. U tom okviru bi se mož da moglo potraž iti poreklo njihovog velikog ugleda u Raš koj. To š to su oni iz velikožupanske porodice, moglo je da znač i neš to za
ugled u Raš koj, ali ni u kom sluč aju toliko koliko je to bilo u njihovom sluč aju. Oni su morali imati joškakvih delatnosti za koje mi ne znamo. Ugarska u to doba nije imala neki već i uticaj u Raš koj, barem ne onoliko veliki da mož e da reš ava problem ž upana. To je bio delokrug vizantijskog cara i on je č esto dolazio sa vojskom u Srbiju, dok su Mađari bili samo Raš anima saveznici u borbi za oslobođenje od Vizantije. Ako je Manojlo i imao izvesnih simpatija za ovu porodicu, te su simpatije mogle doć i onoga momenta kada je Desa dolazio na vlast. Tada je on dobio poziv od raš kih plemić a koji su bili nezadovoljni Uroš evom promađ arskom politikom i kojima su dosadili stalni ratovi sa Vizantijom koje su uvek gubili. Verovatno su i sami ocenili da je Vizantija dovoljno jaka da se oni, čak i uz pomoćMađara ne mogu jošuvek osloboditi. Da li su i Zavidini sinovi bili među tim nezadovoljnicima? Kako bi inač e drugač ije Tihomir postao veliki ž upan? Samo snagom oruž ja bez političke podrš ke cara, on to nije mogao da uradi. Bilo kako bilo, Nemanja se odjednom naš ao sa svojom oblaš ć u u blizini Vizantije i on je to odmah iskoristio. Njegov susret sa carem ć e kasnije biti od velikog značaja – zapravo osnova celokupnog kasnijeg uspona. Poziv cara Nemanja je jedva doč ekao, pravilno oseć ajuć i da mu je to š ansa ž ivota, "I on, pohitav dođe k njemu" (Stefan Prvovenč ani). Carev doč ek je bio veoma srdačan: "A kad ga ovaj ugleda, primi ga s carskom ljubavlju i poljubi ga". Izlazi da je car zvao Nemanju, ne da bi ga upoznao ili za neš to kontrolisao, ne, on je bio uveren u Nemanjinu vernost i vrednost, carev cilj je bilo neš to drugo. Trebalo je Nemanju jošviš e uč vrstiti u vernosti, jer zaš to bi se on bunio protiv nekoga ko ga tako lepo doč ekuje, da ga č ak i ljubi pri susretu. Ovaj navod Stefana Prvovenč anog mnogo govori. Vizantijski car, mož da najmoć niji vladar Evrope toga vremena, naslednik Rimskoga Carstva, u susretu sa jednim relativno nepoznatim i, š to da ne, potpunim autsajderom na raš koj političkoj sceni, ovoga doč ekuje na neč uveno srdač an nač in tako š to ga poljubi. Setimo se ukočene etikecije vizantijskoga dvora. Mada sam car Manojlo nije patio od formalizma, ovo je ipak sasvim neuobič ajeno. Tako se doč ekuju samo najveć i prijatelji ili oni koji to tek treba da postanu, a tako se doč ekuje i neko ko je jednako moć an. Nemanja niti je bio tako moć an, niti bio carev prijatelj, oni se i ne poznaju i verovatno se po prvi put už ivotu vide. Pre ć e biti da je car hteo da stvori jednog vernog, ne prijatelja, većslugu. S druge strane, ovakav doč ek Nemanji stvara ogroman ugled u Raš koj, jer koga je jošcar doč ekao tako lepo da ga je č ak i poljubio. No, ne zavarajmo se. Nije car Manojlo tako naivan, zna on da sa Nemanjom ne mož e biti prijatelj i on isto tako zna da i Nemanja slič no misli. Suviš e je veliki jaz između njih. Manojlo je car Vizantije, a Nemanja tek knez jedne udeone knež evine, bedno male naspram onoga nad č im car ima vlast. Nikada oni ne mogu ni biti prijatelji, jer Manojlo vlada nad Nemanjom i ovaj poljubac je samo careva milost, koja i treba da posluž i samo Nemanji da mu podigne ugled među Raš anima. Verovatno da ni Nemanja nema nekih posebnih iluzija oko prijateljstva sa carem, on je u Niš u po carevom naređenju. Prijatelji se tako ne pozivaju, ali to mož e dobro doć iu buduć nosti. Nije za potceniti politič ki kapital ovakvoga carevog doč eka. Malo pozoriš ta mož e samo dobro doć i, ljudi su naivni, najč eš ć e veruju u ono š to vide, ne razmiš ljajuć iš ta se iza toga krije. No, to Nemanju ne može mnogo zavarati, zna on sa kime ima posla. Ovo je idealna prilika da se izdigne iznad svoje brać e koja su većpoč ela da mu dosađ uju i da se
meš aju u njegov nač in upravljanja nad njegovom oblaš ću, ž eleć i da od njih traž i za sve dozvolu. Za takve stvari nije teš ko izdrž ati ovo pretvaranje, u kome su Vizantijci nedostižni majstori. Pretvaraju se oni i sada, ali i Nemanja se pretvara. Do toga momenta Nemanja mož da i nije imao vladarskih ambicija, mož da on i nije mislio o tome da bi se mogao doč epati ž upanskoga dostojanstva. Mož da mu je car Manojlo to na indiskretan nač in doš apnuo ili tek nagovestio, a Nemanja ako ima dovoljno pameti dosetić e se. Nemanja je i dotle pokazivao neke osobine samodrš ca ne ž eleć i da se sa bilo kime konsultuje kada je u pitanju nač in na koji on upravlja svojim posedom. Pri tome je pokazao i neke kvalitete koji su se dopali caru Manojlu. Mož da je Manojlo tada i traž io nekog kandidata za ž upansko mesto u Raš koj, nekoga koji ć e biti dovoljno siguran i koji neće prvom prilikom napasti na Vizantiju i pokuš ati da se otcepi. Caru je sigurno većdosadilo da se lomata po raš kim klisurama i mrač nim š umama, za koje u Evropi malo ko zna. Pobede u takvim ratovima su uvek jako teš ke, sa mnogo napora i ž rtava, a sa malo slave i skoro niš ta plena. Sa takvim pobedama Manojlo se ne mož e ponositi po Evropi, suviš e je to sitno za takvu drž avu kao š to je Vizantija. S druge strane porazi u takvim ratovima su vrlo lako moguć i, a porazi uvek donose ili podsmeh stranih dvorova ili neprilike kod kuć e kada tajni pretendenti na presto odjednom postaju javni i koji takve poraze ž ele da iskoriste prikazujuć i ih isključ ivom krivicom cara. Onda oni istič u da takvog nesposobnog cara treba smeniti, a gomili nije potrebno mnogo puta ponavljati, ona priznaje samo uspeh. Manojlo je mož da Nemanju ocenio kao dovoljno č astohlepna i ambiciozna da na njega mož e izvrš iti jedan tih uticaj i usmeriti ga na otimanje prestola i tu je pogodio. Međutim, ljuto se prevario ako je mislio da bi Nemanja, onoga momenta kada sedne na presto, osetio takvu zahvalnost prema caru, da ć e mu biti do kraja veran. Car je mislio da iskoristi Nemanju, ali Nemanja je iskoristio njega. Susret je za Nemanju završ en neoč ekivano lepo. Dobio je od cara titulu "carskog sana", š to je neka od dvorskih titula, ali i velik komad vizantijske zemlje. To je bio jedan kraj oko Leskovca (Duboč ica). Iz ovoga se zaključ uje da je Nemanja ostavio na cara povoljan utisak i da se uklapao u njegove planove. "I, zadiviv se mudrosti ovoga junoš e, odlikova ga carskim dostojanstvom i različ itim darovima. I, odvojiv mu od svoje zemlje, dade mu zvanu Duboč icu, govoreć i" Tebi budi i potomstvu tvojemu po tebi u vekove, ni s kim u zajednici, ni sa mnom, ni sa srodnicima mojim po meni" (Stefan Prvovenč ani). Nemanja u vreme ovoga susreta nije bio ni malo mlad, kako se to mož da na prvi pogled mož e uč initi. Njega Stefan Prvovenč ani naziva "junoš om", a to je period od 23 do 44 godine. Najbliž e istini jeste da je Nemanja imao oko č etrdeset godina ili č ak neš to i viš e. Nemanja je iz Niš a morao otić i zadovoljan, jer je osim š to je od cara doč ekan lepo, š to nije uspelo do tada niti jednome od Raš ana, dobio joši lep komad zemlje koji je car samo njemu, Nemanji, poverio. Na tom, ne tako malom prostoru, Nemanja je vladao ne odgovarajuć i nikom, osim samome caru. Ogranič enje ipak postoji, buduć i da je car ovu zemlju dao isključ ivo Nemanji to on njome upravlja samo za ž ivota i ta zemlja nakon Nemanjine smrti se vrać a caru. Znač i da tu zemlju ne mogu da naslede Nemanjini potomci. Ovo je tipič no vazalski odnos. Car je verovatno mislio da je uspeo da postigne ono š to je
hteo. Ne mož e se oteti utisku da je car Manojlo i pored svoje lukavosti u odnosu na Raš ane ipak bio naivan. I do sada su raš ki ž upani dolazili kod njega, molili za oprost obeć avajuć i sve, on im je uvek ili skoro uvek opraš tao, a oni su se opet bunili. Zaš to bi i Nemanja bio izuzetak? Car je morao znati da raš kim velikodostojnicima data rečne vredi mnogo, pa š to bi Nemanja bio neki izuzetak? Sa ovom zakletvom car nije stekao vernog vazala, naprotiv, stvoren je samo jošjedan jak pretendent na velikož upanski presto. Mož da je car upravo ž eleo da se to i desi. Nemanju je trebalo ubediti u to da mu ni ž upanski naslov nije nedostiž an, a ovo je bio najbolji način. Uz to, takav Nemanjin doč ek trebao je da natera i tadaš njeg velikog ž upana u Raš koj da se dobro zamisli i potrudi da očuva carevu milost, jer ukoliko ne bude veran caru, Nemanja je tu da ga zameni. Naravno, ostaje pitanje kako je carev izbor pao bašna Nemanju. Teš ko da je car poznavao Nemanju pre nego š to su se susreli u Niš u. Suviš e je Nemanja bio sitan za tako neš to i suviš e beznač ajan da bi se car Manojlo njime bavio i da bi ga prouč avao. Ovde je sretan sluč aj za Nemanju odigrao veliku ulogu. Polož aj udeone knež evine koju je Nemanja dobio odigrao je odluč ujuć u ulogu. Ova njegova oblast se nalazila odmah uz Vizantiju i bila prvi sused izuzetno znač ajnog vojnog puta koji vodi ka Dunavu, ka Ugarskoj, sa kojom je u to doba car Manojlo neprestano ratovao. Istovremeno, Nemanja je, ukoliko bi se pobunio protiv cara, mogao veoma lako da ugrozi putno čvoriš te koje se nalazilo u Niš u. Ne bi on mogao znač ajno da ometa carsku vojsku, ali bi joj mogao stvoriti dosta neprilika i zadrž ati je za duže vreme dok ona ne bi sebi prokrč ila put ka Dunavu. Videli smo da je u dosadaš njim ratovima sa Ugarskom značajna prednost cara bila upravo u tome š to je on insistirao na brzini pokreta, kao i da je neke pobede upravo tom prednoš ć u ostvario. Sama bitka na Tari je za cara bila tako teš ka, da car umalo nije ž ivot izgubio, bašzbog toga š to carska vojska nije uspela da se dovoljno brzo probije do Dunava i spreč i spajanje ugarskih i raš kih trupa. Ukoliko bi car imao nekoga ko je dovoljno veran da č vrsto drž i oblasti pored ovih puteva, tada bi za njega bilo mnogo lakš e da kontroliš e Balkan i da uvek ima otvorene puteve. U tom cilju car je ž eleo da od oblasnog gospodara dobije sigurne garancije i tog č oveka da pridobije za sebe. To š to se tada bašNemanja nalazio na toj poziciji jeste stvar sluč aja, i to sretnog za njega. Da je bilo ko bio na Nemanjinom mestu bio bi verovatno isto tako pozvan kod cara u Niš . No, treba ipak znati da ma koliko car Manojlo često bio lakomislen, ipak nije bio naivan. Bašiz razloga da proceni kvalitet čoveka koji se nalazi na ovom strateš ki važ nom mestu, car je pozvao Nemanju na razgovor u Niš . I tu je izgleda Nemanja uspeo da kod cara stvori pogodnu sliku o sebi, pogodnu u toj meri da mu je car dao i dvorsku titulu i jedan deo zemlje na upravljanje. Zapravo, dao mu je taman toliko koliko je Nemanji bilo potrebno da u odnosu na ostalu gospodu u Raš koj dobije prestiž . Istovremeno, dao je Nemanji i slobodu delovanja. Nemanjina brać a sigurno nisu rado gledala ovaj Nemanjin uspon. Po nekom pravilu, on je, kao najmlađi, trebalo da u svemu sluš a svoju stariju brać u i nije mogao imati neku samostalnu politiku, a da njih prethodno o tome ne pita. Jedan od brać e, Stracimir, upravljao je oblaš ć u oko Zapadne Morave, Miroslav je upravljao Zahumljem, odnosno,
jednim delom Polimlja, a bio je ož enjen i sestrom bosanskog bana Kulina. Ne zna se da li je u to vreme najstariji brat Tihomir većbio veliki ž upan Raš ke (izgleda da nije), ali iz tog se mož e zaključ iti da je on tada imao i najveći uticaj među braćom. Sam polož aj Nemanjinih zemalja nije bio ni najmanje pogodan, nalazio se odmah uz Vizantiju i, sledeć i logiku dotadaš njih događaja, to je bio najistureniji raš ki polož aj koji ima zadatak da prvi primi udar Vizantije u sluč aju nekog novog rata. Dakle, Nemanja je imao jako tež ak teren za upravu i brać a su mu dala očigledno najgoru moguć u zemlju, dok su za sebe zadrž ali bolju. No, š ta se sada odjednom deš ava? Umesto da najmlađi brat, koji ima najmanje reprezentativnu zemlju bude i najmanje bitan u raš koj hijerarhiji, odjednom baš zahvaljujuć i tom nepogodnom polož aju, on postaje carski š tić enik koji dobija dvorsku titulu, proš irenje zemlje i š to je jošvaž nije dobija carsku milost. Osim toga, na zemlji koju je dobio od cara Nemanja ima privilegiju da potpuno samostalno upravlja ne pitajuć i nikoga za dozvolu ili savet. To š to Nemanja ima i posebne vazalske obaveze nije nikakva smetnja, konač no i cela Raš ka je u tom odnosu prema caru. Za samu zemlju Raš ku odnos vazalstva prema Vizantiji nije neka posebna pogodnost, ali za gospodu koja je željna vlasti biti vazal vizantijskog cara jeste odluč ujuć a prednost u borbi za vlast. To su Nemanjina brać a dobro znala. Ovo je bila i več na opomena za njih, a pogotovu za velikog ž upana – car ima svog č oveka u Raš koj. Mora da je vest o Nemanjinom uspehu kod cara kod njih izazvala ogromnu pometnju. Najmlađi brat o kome niko do sada nije vodio posebnog rač una stič e odjednom veliku carsku milost. Šta ć e biti sledeće? Stoga se mora povesti rač una o tome š ta Nemanja radi i š ta sprema. Mora se izvrš iti pritisak na Nemanju i naterati ga na posluš nost, ako treba i oruž jem i dati mu do znanja da se niš ta nije promenilo u njihovom odnosu. On je najmlađi brat i bez obzira na carsku milost kojom je obasut, on mora da sluš a stariju brać u i velikog ž upana. Upravo je to car Manojlo i hteo. Stvoren je razdor među raš kom gospodom, sada ć e se oni viš e baviti međusobnim namirivanjem rač una, nego š to će imati vremena da se bave razmiš ljanjima o novom ratu sa Vizantijom. S druge strane, ako se i pobune, oni nikada viš e neć e biti jedinstveni. Nemanja ć e biti na carevoj strani i obezbeđivati mu put ka Dunavu. Na taj nač in Mađari Raš koj viš e ne mogu pomoć i, pa će i manje carske snage moć i da održ avaju situaciju. Uskoro je carska politika prema Raš koj i milost prema Nemanji pokazala rezultate. Tokom 1163/1164. godine car dva puta upada u Ugarsku. Zemun je zauzet dok je Srem spaljen. Istovremeno u Dalmaciji su zauzeti gradovi, sve od Splita pa do Bara (ukupno 57). Pod vizantijskom vlaš ć u su sada Srem, Bosna i veliki deo Dalmacije. Snaž ne utvrde u Beogradu, Zemunu i Braničevu čuvaju granicu. Raš ani prema Vizantiji uredno izvrš avaju svoje vazalske obaveze i š alju vojne odrede koji uč estvuju u ovim akcijama. Ovakvo verno ispunjavanje vazalskih obaveza je izgleda bio rezultat carevog postupka prema Nemanji. Veliki ž upan sada ima u svojoj drž avi stalno spremnu zamenu ukoliko se bude po bilo kom pitanju ogreš io o cara. Mora da je i Nemanja pojač ao svoju aktivnost po Raš koj u pokuš ajima da stekne š to viš e pristalica. Rascep međ u raš kom vlastelom je postignut. Dok je ovaj rat trajao, odjednom se na mestu velikog ž upana u Raš koj javlja ponovo Desa. Kako je on doš ao na vlast i kada tač no, ne zna se. Iako je pomagao Vizantiju, izgleda da
mu je stalno na pameti bilo kako da se nje i oslobodi. Ugarska nije mogla tek tako da prež ali poraze iz prethodnog rata (1163/1164.) i 1166. godine započ inje vojne akcije, tako da kod Sirmijuma potuč e neke vizantijske odrede. Car Manojlo odmah poš alje tri vojske na Ugarsku. U jednoj od tih vojski (koja je bila pod vođstvom Andronika Kontostefana) opet su bili srpski odredi. Ova vojska je rat i zaključ ila sjajnom pobedom kod Sirmijuma. Ipak, ovaj rat nije imao konač nog pobednika. Obe su strane bile toliko iscrpljene da nisu imale snage a za daljnji nastavak akcija (1168.). Nakon razgovora sa carem Nemanja je osetio svoju š ansu i verovatno malo i preuvelič ao svoj položaj i samim tim precenio svoju snagu. On je nema sumnje do tada bio veran carski vazal. To potvrđuje i Stefan Prvovenč ani: "Jer, iako ovoga Svetoga ljubljaš e car, i on gledaš e carske ljubavi, srce se njegovo raspaljivaš e.....". Dakle, jasno je da je Nemanja svoje vazalske obaveze shvatio veoma ozbiljno i uredno ih izvrš avao. Sigurno je da je obezbeđivao put carskoj vojsci, onda kada je ona iš la na Mađare. Da li je on lič no uč estvovao u ovom ratu, ne zna se, mada ne postoji niti jedan razlog da nije uč estvovao. Naime, Nemanja je bio carski vazal, zato je i dobio Duboč icu, i u vazalsku obavezu nije iš lo samo to da on š alje svoje vojnike, većje veoma č esto bilo potrebno da ih on i lič no vodi. Isto tako Nemanja je imao mnogo vojničkog dara i znanja koje je negde morao steći. Verovatno je da je on učestvovao u dosta vojnih pohoda jer njegovo kasnije komandovanje vojskom je bilo u maniru iskusnoga vojskovođe. Nema pogodnijeg mesta za sticanje takvog znanja nego u okviru vizantijske vojske, koja je bila prava armija, sa razrađenom taktikom, iskusnim i disciplinovanim vojskovođama. Bašzahvaljujuć i svom posebnom položaju kod cara, ili je on to tako mislio, Nemanja je poč eo da na svom posedu vodi sasvim nezavisnu politiku od one koja je vođ ena u Raš koj. Istovremeno, on viš e ne ž eli da sarađuje sa svojom brać om. Nemanjina politika je bila u potpunosti vezana za Vizantiju, š to verovatno da raš kom ž upanu nije moglo biti pravo, jer Raš ka je bila pod Vizantijom i stalno je pokuš avala da se od nje otme. U tome do sada nije uspevala, ali se stalno č ekala povoljna prilika. Međ utim, sada Nemanja odjednom slabi taj, do sada uglavnom jedinstveni front prema Vizantiji. Stefan Prvovenčani je pokuš ao da taj razdor prikaž e kroz versku prizmu, navodeć i da je Nemanja poč eo graditi hramove, a da to nije bilo po volji njegovoj brać i. Radi se o dvema crkvama koje su izgrađene u Toplici. Prvi je hram sv. Nikole (kod Kurš umlije), a druga je crkva svete Bogorodice koja se nalazi na uš ću reke Kosanice. Dok je trajalo podizanje hrama sv. Nikole doš lo je do sukoba Nemanje i njegove brać e. Po Stefanu Prvovenč anom: "Opet brać a njegova, podsticanjem đavoljim i zlom revnoš ć u i ljutim gnevom obuzeta, dođ oš e da ož aloste Svetoga, govoreć i: "Šta radišto, ne dogovoriv se o tome s nama, š to ti ne lič i da radiš ". Brać a su se oč igledno naljutila na Nemanju i izgleda da su doš la kod njega. On verovatno nije kod njih hteo da ide, mož da iz straha, a mož da jednostavno sa njima nije ž eleo da razgovara. S jedne strane, videć emo, ubistva međ u rođacima u Nemanjinoj porodici nisu bila tako retka, postojala je dakle realna opasnost da ga brać a mož da i likvidiraju. Takav rizik mu nije bio potreban, jer ionako nije nameravao da im se pokori. S druge strane, on sa njima nema o č emu da razgovara, njegove su ambicije mnogo veće nego š to su razgovori o tome š ta on sme da radi, a š ta ne sme. Možda su ga brać a i opominjala zbog njegove
progrčke politike, tada u Raš koj potpuno neuobič ajene stvari, š to u Raš koj nije moglo tako lako proć i. Raš ani sa Vizantijom mogu samo da ratuju, ali ne i da sarađuju kao š to to č ini Nemanja. Zar nije sramota Nemanjina saradnja sa Grcima, umesto da kao već ina razmiš lja o tome kako da se oslobode Vizantije. Sve su ovo brać a Nemanjina mož da njemu kazala. Nemanjin je odgovor izuzetan: "Brać o moja draga, kako smo jednorodni, neka ne bude na gnev ovo delo moje, koje poč eh u Gospodu i dovrš ih ga. Ja ga svrš ih, pa, ako je dobro, neka je meni, a ako je zlo, neka opet bude meni." (Stefan Prvovenč ani). Možemo ga shvatiti dvojako, kao č isto verski odgovor na kojem Stefan Prvovenč ani insistira ili kao čisto svetovni koji je daleko bliž i istini. Ne mož e se verovati u to da su brać u Nemanjinu povredili Nemanjini građevinski poduhvati. Ne smeta njima to š to Nemanja gradi crkve, njih ne interesuju Nemanjini verski motivi. Da je Nemanja bio toliko verski revnostan ne bi oni njega ni primetili. Opasno je to š to Nemanja iza verskih motiva krije svoje prave namere, a to je uzimanje vlasti u Raš koj. Suviš e je Nemanja slab da bi to uradio samostalno, ali zato je tu Vizantija i Nemanja na nju računa. To brać u Nemanjinu buni i toga se oni boje. Oni njega okrivljuju za saradnju sa Vizantijom, okrivljuju ga (pa to se tako jasno vidi) da želi da se doč epa ž upanskoga prestola. Neka on zida i dalje, ali neka prestane da rač una na cara i da mu se dodvorava. Nisu oni naivni, znaju oni da Nemanja zidanjem crkvi pokuš ava da zadobije pomoćcrkve, veoma uticajne tada, u pohodu ka prestolu. Nemanjin odgovor, onako kako ga je predstavio Stefan Prvovenč ani, verovatno da ne odstupa mnogo od onoga kojeg je stvarno i dao. Nemanja se svoje braće ne boji, oseć a da se oni njega plaš e, konačno oni su doš li kod njega, a ne on kod njih. Iza njega stoji moć na Vizantija, a uskoro ć e i crkva kojoj on daje tako obilne darove, te stoga mož e da "pogledav na njih s krotoš ć u i s osmehom oko usana" (Stefan Prvovenč ani) odgovori onako kako to njemu odgovara. Nemanja je potpuno smiren i nema u njemu nimalo straha ili zbunjenosti, on se smeš ka i izigrava naivka. Izaš ao je on na kraj i sa carem, a da neće sa svojom brać om koja se ne mogu meriti sa njime. Oseć a se jakim i blizu cilja. Ipak, oseća da su pred njim njegova brać a, jedne su krvi "Brać o moja draga, kako smo jednorodni,...", oseć a on da su oni donekle i u pravu kada ga pitaju "Šta radišto, ne dogovoriv se o tome s nama." Mož da oni hoć e da sarađ uju, bilo bi dobro kada bi imao njihovu podrš ku, ali osim pitanja oni upuć uju prekor "š to ti ne liči da radiš ". Ovaj prekor je sve rekao, nisu oni doš li da bi mu ponudili saradnju, oni su doš li da ga odvrate od njegovog nauma. Zapravo oni ga neć e za ž upana, imaju oni i svojih planova. Ovo je bio raskid između Nemanje i njegove brać e, oni viš e ne mogu zajedno. Nemanja ne odustaje i pruž a im gore naveden odgovor, traž i da se brać a na njega ne naljute, ali on nastavlja svojim putem ma kakav on bio. Kad većneć e da mu se pridruž e, neka znaju da neć e ni už ivati u plodovima njegovog uspeha, oni ć e pripasti samo njemu "ako je dobro, neka je meni.". Isto tako on od njih ne oč ekuje ni pomoć , onda kada sve krene po zlu "a ako je zlo, neka opet bude meni". Tako je ovaj razgovor završ io i brać a su se raziš la u već oj neslozi nego š to je to ikada bilo. Nemanja je nastavio svojim putem, a brać a su sprovodila svoje planove koji ć e na kraju završ iti dovođenjem najstarijeg brata Tihomira na vlast, na mesto velikog ž upana Raš ke. Istorijski gledano, ovaj razgovor je vođen ne dugo nakon Nemanjinih pregovora sa carem Manojlom. Naime, odmah nakon ovih razgovora, Nemanja je poč eo da gradi i manastir
svete Bogorodice, a manastir svetog Nikole je građen u isto vreme. Od Stefana Prvovenč anog saznajemo da su brać a zatekla Nemanju pri zidanju hrama sv. Nikole, prema tome nije proš lo mnogo od razgovora Nemanje i cara. Od tog momenta Zavidini sinovi viš e ne sarađ uju, većsvako kreće svojim putem. Nemanja je svoje hramove završ io, ali događaji važ ni za njega, naglo su uhvatili drugi tok. On je verno služ io caru Manojlu, obezbeđivao mu je put kojim je car slao vojsku na Ugarsku. Mož da je poslao i svoje vojnike u ovaj rat, a nije isključ eno da je u njemu i lič no uč estvovao. Reč eno je da je bašnekako u to vreme Desa bio ponovo veliki župan raš ki. Mož da je to bila politika Vizantije. Na presto je Desa doš ao ponovo. On je to mogao samo uz vizantijsku podrš ku. Oni su ga ranije oborili sa vlasti i sada je zahvaljujuć i njima ponovo veliki ž upan. Kako car nije bio siguran u njegovu vernost, sasvim se da zamisliti da je uzdizanje Nemanje bilo zapravo u funkciji opominjanja Dese da pazi na svoje ponaš anje, jer car ima i drugog č oveka koji mož e Desu da zameni. No, to za Desu nije izgleda bila posebno ozbiljna opomena, on je i dalje š urovao sa Mađarima. Sada je i caru dosadilo da se sa svojim nevernim vazalom stalno natež e, stoga Desa biva uhapš en i opet odveden u Carigrad. Da li je umro u toku zatoč eniš tva, ne zna se, ali na osnovu nekih izvora posredno se mož e zaključ iti da je on ipak na kraju puš ten i da je umro u Trebinju. Ovo potkrepljuje i jedan nepoznat grob u crkvi sv. Petra i Pavla (7 km jugoistoč no od Trebinja) za koji se pretpostavlja da bi mogao biti Desin.
5. Veliki ž upan Stefan Nemanja Nakon ovog rata sa Ugarskom car je verovatno oč ekivao da mu ovi uzvrate napad i stoga se morao za to i pripremiti. Mađarski napad je doš ao godine 1166., a Raš ka je opet na strani vizantijskog cara i č ak jedan odred srpske konjice učestvuje u pobedi Vizantije kod Sirmijuma. Na raš kom prestolu sada sedi kao veliki ž upan Tihomir, Nemanjin najstariji brat. Ovo je mimo oč ekivanja, jer svi znaju da je Nemanja taj koji je carev ljubimac. Veoma je teš ko reć iš ta je bilo to š to je cara Manojla ubedilo da iz svojih kombinacija izostavi Nemanju i da Tihomiru pomogne da postane ž upan. Mož da su Nemanjina brać a ipak uspela nekako da istisnu Nemanju kod cara? Mož da car nikada nije ni rač unao ozbiljno na Nemanju, koristeć i se njime samo za neke ogranič ene ciljeve? Ovakav carev postupak mora da je straš no razjario Nemanju, č ak u tolikoj meri da on odluč uje da od najvećeg prijatelja Vizantije postane njen neprijatelj. Postoji pretpostavka da je car Manojlo doveo Tihomira na mesto velikog ž upana iz razloga š to je među brać om najstariji i da je to bilo u skladu sa tadaš njim obič ajem da najstariji sin dobija ž upanski presto, pa je time car poš tovao princip legitimiteta koji je vladao u Raš koj. O tome periodu se zna jako malo, viš e se pretpostavlja. Sigurno je da je u ovom novom ugarsko – vizantijskom sukobu, koji je počeo 1166. godine veliki ž upan Tihomir bio na carevoj strani i u okviru toga slao mu je kao pomoćvojne odrede. Bašu periodu 1167/1168. u Raš koj naglo izbija nezadovoljstvo, prać eno pobunom, zbog toga š to ž upan daje Vizantiji pomoć. Jedan od glavnih nezadovoljnika (mož da i organizator) jeste bašNemanja. Pobuna ne uspeva i Nemanju ž upan Tihomir hvata i baca u tamnicu. Iz tamnice Nemanja uskoro bež i i uspeva da Tihomira skine sa vlasti i da on sam postane veliki ž upan (1166?). To su istorijske
č injenice. A š ta stoji iza toga? Nemanja je izgleda ipak precenio svoj znač aj kod cara Manojla a onaj lep doč ek kod cara je bio izgleda samo trenutna politič ka potreba, a ne i stvarno stanje. Mož da je car o Nemanji toga dana u Niš u stekao i pravu sliku videć i u njemu veliku opasnost za Vizantiju. Mož da je on u Nemanji video sve ono š to drugi raš ki ž upani nisu imali. Sa svim dotadaš njim ž upanima Manojlo je izlazio na kraj, no ovaj se ipak razlikuje od drugih. Nemanja bi mogao biti veoma opasan, a car nije smeo dozvoliti jednom takvom čoveku da uhvati vlast u stalno buntovnoj Raš koj. Car je njegov uticaj morao ogranič iti na jedan određeni predeo i tako ga uč initi bezopasnim. Sa brać om je dovoljno zavađen da se neć e viš e pomiriti, barem ne toliko da mogu sarađivati u kakvim pobunama. S druge strane, mož da je car sa svojim sjajnim postupkom prema Nemanji ž eleo da izazove surevnjivost ostale braće i tako ih privuč e k sebi. Ako je to želeo, u tome je i uspeo. Nemoguć e je da je Tihomir doš ao na vlast bilo kako drugo većsa pristankom i uz pomoćcara Manojla. Tihomir je morao caru biti zahvalan na ukazanoj pomoć i, tim viš eš to su svi oč ekivali da ć e car Nemanju da protež ira, a ispalo je sasvim drugač ije. Car se priklonio Tihomiru, a Nemanju je zaboravio. Međ utim, Nemanja nije to zaboravio, a nije zaboravio ni brać u. Nisu oni tako naivni, a ni tako veliki protivnici Vizantije kako su se pravili. Slič ni su oni njemu, radi vlasti su na sve spremni. Nemanja je ispao u ovoj situaciji pomalo i naivan. Ipak je Manojlo bio daleko lukaviji no š to je to u poč etku izgledalo. Konač no on je Vizantijac, a ko se sa njima mogao meriti u političkim spletkama? Stoga sada ostaje samo jedan put, pobuniti se i iskoristiti kao sredstvo protiv Tihomira bašono za š ta se do sada i Nemanja zalagao. Do sada on je bio najveć i grkofil, od sada on ć e biti najveć i protivnik Grka, a za grkofilstvo ć e da optuž i Tihomira. Bašu to doba Tihomir je Vizantiji i dao neke pomoć ne odrede u ratu sa Ugarskom i to je bila idealna prilika. Zar nisu Mađari do sada bili najveć i prijatelji Raš ke, pomaž uć i joj da se oslobodi Vizantije? Kako mož e Tihomir da pomaž e Vizantiju protiv Mađara? Takav č ovek ne mož e biti veliki ž upan Raš ke, on mora da se otera. Ova pobuna je izgleda uspela u samom poč etku i imala je toliku snagu da je bilo pitanje da li takvu pobunu mož e Tihomir sam da umiri. O tome je i car obaveš ten i mož e se zamisliti njegova reakcija kada je č uo da je jedan od pokretač a ove pobune ni viš e ni manje već njegov do tada verni vazal Nemanja. Grč ki izvori su navodili Nemanju kao nezahvalnog č oveka koji ne zna da ceni carsku milost. On je isto tako nezajaž ljiv, zar mu nije dosta to š to ima? Istovremeno, Nemanja je za njih i drzak, jer je usudio da se pobuni protiv carskog izbora velikog ž upana. Ko je on pa da tako neš to sme da uradi? Zar nije do sada bio samo jedan od sitnih vazala koji samo carskoj milosti ima da zahvali svoj uspon? Mora da dobije lekciju koju ć e da zapamti. Pobuna do kraja nije uspela i Tihomir udruž en sa ostalom brać om hvata Nemanju i baca ga u tamnicu. Izgleda da su Nemanju brać a uhvatila zahvaljujuć i nekom lukavstvu. Naime, oni su njega namamili "jer se dogovoriš e s najstarijim od braće njegove, koji je tada vladao ovom srpskom zemljom, i, dozvavš i ovoga celomudrenog i svetog muž a, uhvatiš e ga, i okovaš e mu ruke i noge, i vrgoš e ga u peć inu kamenitu.." (Stefan Prvovenč ani). Nemanja im je poverovao, ali se prevario. Neš to slič no navodi i Domentijan: "Jer saveć aš e zli savet,
govoreć i:"Svež imo pravednika, jer nam je neugodan, i uniš timo sa zemlje njegovu uspomenu, jer nije u jedinstvu sa nama." I saveć avš i se sa najstarijim bratom svojim, koji je tada vladao srpskom zemljom, sazvaš e neki veliki savet, tako da se nije mogao od njih ukloniti". Izgleda da je to bio skup najveće gospode Raš ke i po tome se vidi da je Nemanjina buna ipak uhvatila jak koren i bila veoma opasna za ž upana. Toliko opasna da on nije mogao sam da je savlada i da je morao da skupi svu raš ku gospodu i da autoritetom toga skupa privoli Nemanju da dođe i da se opravda. Nemanja je morao da prihvati ovaj poziv i sa svojim pristalicama on je doš ao na skup. Sam tok skupa je nepoznat, ali krajnji je rezultat bio da je Nemanja, zajedno sa svojim pristalicama bio uhvaćen, okovan i zatvoren. "Uhvatiš e ga i svezaš e ga, polož iš e mu na ruke i noge ž elezne okove, i sa njima njegove izabrane sluge.." (Domentijan). Oružanih sukoba izgleda da nije bilo, verovatno da je Nemanja bio iznenađen ovakvim postupkom svoje brać e. On izgleda nije oč ekivao da bi mu se braća mogla posluž iti ovakvim sredstvom. Ovde se on gorko prevario, bašsu ga brać a okovala i bacila u tamnicu. Mož da se on opet osećao i dovoljno jakim sa velikim brojem pristalica koje ć e ga odbraniti od napada velikog ž upana Tihomira i brać e mu. Ako je tako mislio i tu se prevario. Prevrtljiva vlastela se uvek okretala onome ko je jač i, a procena je bila da je jač i Tihomir, kojeg podrž ava Vizantija. Prema tome, Nemanja je samo smetnja koju treba nemilosrdno ukloniti. Kasnije ć e ovakva praksa međ u Nemanji ć ima biti uobič ajena. Nije nemoguć e ni to da je Nemanja doš ao na ovaj skup u nameri da vodi polemiku i da pokuš a da ubedi Raš ane da je pravi protivnik Vizantija (to š to je on do sada bio njen verni vazal nije bitno), a da su Mađari ti koji su pravi prijatelji. Rasprava nije pokazala rezultate i oni koji su bili slabiji morali su u lance. Ovaj put Nemanja je bio slabiji, njegove pristalice su malobrojnije i stoga moraju da idu u tamnicu. U to doba Nemanja ima između č etrdeset i pedeset godina. Nemanja je verovatno pre toga imao nekih kontakata sa Mađarima i mora da je održ avao sa njima jake veze. To stoga š to se on veoma brzo i relativno lako oslobodio tamničenja. Neko mu je morao pomoć i sa strane. To su mogli biti samo Mađari. Isto tako sigurno je i to da je Nemanja imao mnogo pristalica među raš kom vlastelom; mnogo godina oni su ratovali protiv Vizantije i mnogo su oni godina proveli pod njenom vlaš ć u da bi se to tek tako zaboravilo. Raš ka nikada nije bila verni vizantijski vazal i već ina raš kih ž upana je i padala sa vlasti stradajući u stalnim pobunama protiv Vizantije. Stoga nije č udno da je Raš ka vrvela nezadovoljnicima, koji nikako nisu odobravali savezniš tvo sa Vizantijom. Svi su oni sada u Nemanji videli onoga koji je mogao da napravi preokret u Raš koj, da se ona konač no oslobodi vizantijskog ropstva. Ne zna se gde je Nemanja tamnovao. Stefan Prvovenč ani kaž e "vrgoš e ga u pećinu kamenitu", dok Domentijan kaž e i neš to viš e "a ovaj prepodobni otac našbi odveden od istoč ne zemlje u ljutu tamnicu, u peć inu na zapadu". Nemanja je bio zatvoren negde u Raš koj u peć ini koja je bila u kamenu (da li tvrđava u Rasu?). Iz nje se on oslobodio, relativno brzo. Kako, ostaje tajna. Kasnije predanje je ovo povezalo sa nebeskim č udesima. U svakom slučaju, Nemanjine pristalice ga nisu zaboravile i nakon izlaska na slobodu Nemanja je mogao da krene konač no ka svom dugo oč ekivanom cilju. Trebalo je da svrgne Tihomira i da uzme velikož upanski naslov. Lakoć a sa kojom je Nemanja izaš ao iz svoje tamnice veoma jasno govori da Tihomir nije imao jaku podrš ku u Raš koj, odnosno on kao
vizantijski š tić enik nije bio omiljen i stoga je morao pasti. Kasniji letopisi su Nemanjino oslobođ enje tumač ili legendarno. "I ovoga opet, zbog krotosti i pravde, i divne smernosti, i zbog svih dobrih obič aja, Vladika premilostivi rukom svojom krepkom i miš icom visokom izvede iz kamenite pećine, i uzvede ga na presto otač astva njegova i podiž e ga za gospodara velikoga svemu svetu" (Stefan Prvovenč ani). Naravno da nije Nemanja zahvaljujući nebeskim silama uspeo da se izvuč e iz tamnice, odluč ujuć a je bila njegova politič ka genijalnost. Da sve ipak nije iš lo tako lako i da ovo oslobođenje kao i samo Tihomirovo ruš enje sa prestola nije proteklo bez borbe svedoč i Domentijan: "I gospod posla s visina svoju pomoći zajedno se pobori sa slugom svojim, i rastoč i neprijatelje oca naš ega po tuđim stranama.." Nemanja se oslobodio tamnice, ali ni Tihomir nije ž eleo tako lako da ustupi svoj naslov ž upana. Sa svojim pristalicama pruž io je otpor, no biva slabiji. Plaš eć i se Nemanjine osvete, Tihomir i brać a mu pobegnu "po tuđim stranama", a skloniš te pronađ u u Vizantiji. Verovatno da je odmah nakon pobede Nemanja potraž io č vrš ć e savezniš tvo sa Mađarima. Bilo je jasno da sada treba od Tihomira oč ekivati protivudar, a znajuć i da Vizantija nije sklona Nemanji, trebalo je oč ekivati da bi Vizantija mogla i vojno intervenisati. Imao je protiv sebe vizantijskog cara i to iz najmanje dva razloga. Prvo, bio je carev vazal (dobio je Duboč icu) i njegova saradnja sa Mađarima bila je otkazivanje posluš nosti senioru. Za tako neš to ide kazna i to samo ona najteža. Drugo, sa vlasti je sruš io ž upana kojeg je lič no car postavio i podrž avao. Ovakav nastup bio je uvreda za cara i predstavljao je težak oblik neposluš nosti, tim viš eš to je cara izlož io podsmehu. Obaranjem ž upana Tihomira, Nemanja je teš ko potcenio carev izbor i jedan car moć ne, bož anske Vizantije nije smeo dopustiti da se jedan sitan raš ki plemićismejava sa njegovom politikom. Tako neš to zasluž uje samo najtež u kaznu. Uskoro su Tihomir i brać a mu stigli na dvor cara Manojla i isprič ali mu događaje koji su se desili u Raš koj, verovatno preuvelič avajuć i celu situaciju iz jednostavnog razloga da opravdaju sebe. To nije bilo lako, jer svi znaju da je Nemanja bio u tamnici okovan, a da je dobar deo njegovih pristalica takođe bio utamnič en. Car Manojlo se verovatno malo zamislio nad celom ovom situacijom. Očigledno je da je on Nemanju potcenio, č im je ovaj bio u stanju da se izvuč e iz tamnice i da nakon toga rastera župana i njegove pristalice, verovatno je u stanju da uradi i već e stvari. Mož da se toga momenta Manojlo i pokajao š to je njegov izbor za velikog ž upana bio Tihomir, a ne Nemanja. Da je pravilnije razmislio sada ne bi sluš ao ove kuknjave i molbe za pomoć , jer Nemanja sigurno ne bi dozvolio ovim nespretnjaković ima da mu uč ine ono š to je on njima uč inio. Pokuš ati sada sa njim ponovo pregovarati uzaludan je posao. To sada Nemanja ne samo da ne bi hteo, većne bi ni smeo. Bašzahvaljujuć i tome š to je raspaljivao mrž nju prema Vizantiji Nemanja se oslobodio tamnice i sruš io ž upana zauzevš i njegovo mesto. Kada bi se okrenuo ponovo prema Vizantiji, verovatno da bi dož iveo Tihomirovu sudbinu. Problem je u tome š to se caru viš e ne ide u tu zlokobnu Raš ku. Ponovo jahati po gudurama, planinama i verati se liticama i ganjati sa tim poludivljim narodom, on viš e ne ž eli. Niti je viš e mlad kao nekada, niti viš e ima volje za to. U takvom ratu on nikada nije uspeo da stekne slavu, samo muke. Isto tako, zaš to bi se on muč io da osvaja presto Tihomiru kad mu
ga je jednom većdao. Neka se malo pomuči i sam; izgubio ga je, pa neka ga i osvaja. Ako uspe dobro je, ali ako ne uspe sva sramota paš ć e na Tihomira, a ne na cara. Ovo je za Tihomira poslednji test, jer ne osvoji li raš ki ž upanski presto sam je kriv i znač i nije ga ni zasluž io. Bić e jedan nespretnjakovićmanje. Uostalom, to je politika, gubitnike ne treba ž aliti. Istorija pamti samo pobednike. Car Manojlo je bio č ovek kod kojeg je viteš tvo bilo izuzetno razvijeno i on je znao da proceni š ta je dobar protivnik. Verovatno da se tada kod njega morala pojaviti i iskra divljenja za toga Nemanju koji je uspeo da se iš č upa iz tamnice i da skoro ni iz č ega osvoji za sebe naslov ž upana Raš ke. Svoga protivnika treba mrzeti, ali mu se treba i diviti i poš tovati ga. Nemanja je bio carev ljubimac i kao takav ž iveo je nekoliko godina u iš č ekivanju da mu car ponudi naslov ž upana Raš ke, ali kada to ovaj nije učinio i kada je na to mesto postavio drugog, Nemanja nije oč ajavao. Naprotiv, odmah ja napravio pobunu u kojoj nije uspeo i posle koje je dospeo u tamnicu. Ni tu nije oč ajavao, uspeva iz tamnice da se iš č upa i da nakon toga otme Raš ku, pri tome ne razmiš ljajuć i da baci Vizantiji rukavicu izazova u lice. To ne mož e svako. Takvog č oveka treba poš tovati, ali ga se treba i bojati. No, to jošuvek nije dovoljno da bi car lič no poveo vojsku na Nemanju. Car ć e Tihomiru da pruž i vojnu pomoć , ali u ovaj pohod neć e ić i. Kolika je to bila armija, ne zna se, jedino š to je poznato jeste da se radilo o najamničkoj vojsci u kojoj su bili Grci, Franci i Turci. "A oni nadajuć i se na svoju silu, sabraš e množ inu naroda: Grke, Fruge, Turke i mnogu silu drugih naroda, i tako ž ureć i se sa mnogom silom, uđoš e u zemlju Svetoga do mesta zvanoga Pantina" (Domentijan). Vojska koju je vodio Tihomir bila je izgleda veoma velika, i sudeć i po imenima naroda koji su je sač injavali izgleda da se radilo o prvoklasnoj vojsci. Nemanja nije oklevao i odmah poš to je č uo da se približ ava ova vojska, krenuo joj je u susret. Uostalom on je ovo i očekivao i njega vojna akcija Vizantije nije nimalo iznenadila. Nije se zavaravao da se u ovome momentu može neš to postić i pregovorima. Sada je govorilo samo oruž je. Znao je da ž upanski presto neć e uspeti da sač uva ako se povuče u planinu i ako prepusti gradove Tihomiru. Sada se igralo na sve ili niš ta. Znao je isto tako da je ovo mož da jedini carev pokuš aj da spasi Tihomira. Ako ova vojna ekspedicija ne uspe, car ć e od Tihomira dić i ruke i prihvatiti faktičko stanje stvari na terenu, a to znači pobednika. Prema tome potrebno je u ovoj bici odneti pobedu, sa njom dobiće i od cara priznanje. Što ubedljivija pobeda, to ć e i carevo priznanje biti brž e. Car ne voli slabić e; i on je viš e ratnik, vitez, no š to je diplomata. Takav č ovek ć e znati pravilno da oceni jednu pravu vojnu pobedu i stoga samo ona mož e da očuva Nemanju. Tihomira zato treba doč ekati i u otvorenoj bitki uniš titi. Nemanja pokrene svoju vojsku i kod Pantina na Kosovu doč eka Tihomira i njegovu vojsku. U ovoj bici Nemanja je izgleda lič no vodio vojsku jer po Domentijanu on neposredno pred bitku kaž e svojim vojnicima: "Kao š to mene vidite, takođe i vi č inite". Ovo govori da je situacija bila veoma ozbiljna, č im je Nemanja stao u prve redove. Nadmoćvizantijske vojske je bila tolika da je ž upan morao da pruž i lič ni primer ne bi li rasterao strah svojoj vojsci koji je ove obuzeo kada su videli toliku množ inu protiv sebe. Bitka je bila ž estoka "Sutradan odmah stekoš e se na bitku snaž nu i silnu" (Stefan Prvovenčani). U ovoj bici pobede Srbi, a pogibija Vizantijaca je bila velika "i padoš e od oruž ja svi, i nestade im pomena sa zemlje" (Stefan Prvovenč ani). Bilo je i mnogo zarobljenih "Jedni padoš e od
oruž ja, a druge silom povedoš e" (Domentijan). Sam Tihomir se nije izvukao, poginuo je i on i to tako š to se u bekstvu udavio u reci Sitnici "Uč iniv bitku tu, jedan od zakonoprestupne brać e njegove svrš i, utopiv se u vodi.." (Stefan Prvovenč ani). Osim Tihomira, Sitnica je progutala i mnoge druge "i već i deo njih potopi reka, viš e od onih koji su pali od oruž ja" (Domentijan). Tumač eć i ovo mesto Domentijana dolazi se do zaključka da je Nemanja naterao u straš no bekstvo Tihomirovu vojsku tako da je pri bež anju mnogo njih u panici zagazilo u Sitnicu i tu se podavilo. Time je bitka za ž upanski presto bila gotova. Pri povratku u vizantijskoj vojsci je nakon poraza doš lo do neke svađe. "A oni koji su od njih ostali, nevidljivom silom Bož jom i svetim njegovim anđelima i molitvom prepodobnoga oca naš ega bivš i pobeđ eni, i sami među sobom učinivš i borbu, sa stidom i bezdelni buduć i vrać ahu se svako svojoj kući" (Domentijan). Verovatno da je izbio sukob između samih Raš ana koji su se međusobno okrivljavali za straš an poraz. To nije ni malo č udno, jer je njihova sudbina bila potpuno neizvesna. Caru nisu smeli viš e izići na oč i, upropastili su mu jednu veliku vojsku dok s druge strane njih kao gubitnike sada car viš e nije ni trebao. Bilo je pitanje kako ć e se i Nemanja od sada ponaš ati prema njima, ima on mnogo razloga da im se osveti. Osim š to su ga bacili u tamnicu na kraju su protiv njega i vojsku poveli. Da su oni bitku dobili ko zna kako bi kaznili Nemanju. U svakom sluč aju većina njih, ne smejuć i da ode ponovo u Vizantiju "vrać ahu se svako svojoj kuć i". Nemanjina pobeda je bila toliko ubedljiva da su se verovatno prepustili sudbini i Nemanjinoj milosti. Tako su verovatno mislila i uradila i oba Nemanjina brata, Stracimir i Miroslav nadajući se da kod Nemanje jošuvek postoji neki bratski osećaj. I nisu se prevarili, Nemanja im se nije svetio. Nakon ove pobede Nemanja je postao gospodar Raš ke, ne apsolutni, to ć e postati neš to kasnije, ali u svakom slučaju on je taj koji je veliki ž upan Raš ke i to mu niko ne osporava. Sada je trebalo vladati, a uvek je lakš e vlast osvojiti nego li je oč uvati.
6. Nemanja u Carigradu Po svemu sudeć i Nemanja je u to doba imao jasnu ideju š ta treba dalje činiti. Današ njim reč nikom bi se reklo – imao je jasan politič ki program: trebalo je ujediniti dve najjač e srpske zemlje: Raš ku i Zetu. Ipak, Nemanji se pogled jošviš e otimao ka istoku, ka teritorijama koje je kontrolisala Vizantija, ka onim teritorijama koje su nekada bile u okviru bugarskog Carstva. Na taj način je usmerio i kasnije srpske vladare. Svi su oni kasnije ostvarivali Srbiji teritorijalna proš irenja na rač un vizantijskih teritorija. Ujedinjavanje srpskih zemalja je bio Nemanjin prvenstveni cilj; najpre u Raš koj da se stavi pod kontrolu sve ono š to je nekada raš ki veliki ž upan imao pod svojom vlaš ć u. Nakon toga ujediniti Raš ku sa srpskim zemljama koje se nalaze u primorju, dakle sa Zetom, pomoć u kojih bi izaš ao na more i obezbedio sebi ulazak u Evropu. Takva drž ava, koja je naslonjena na more sa kojeg mož e stizati pomoć , mož e svoje armije da okrene i da udari na Vizantiju. To je bila politika koja je zahtevala prodore na dva fronta i za koje Raš ka objektivno nije imala snage ukoliko bi nastupala frontalno. No, to je i Nemanja znao; ako se ne mož e udariti direktno, onda se mogu koristiti povoljne prilike kada je neko od suseda dovoljno slab da bi mu se mogao otkinuti deo teritorija. Taj deo mora biti dovoljno veliki da opravda
napor, ali ne i toliko velik da izazove susedovu reakciju. Jedno od znač ajnih sredstava za postizanje ovih ciljeva Nemanja je video u religiji. Pomoću pravoslavlja on je sebi uč vrstio položaj u Raš koj, do sada crkva nije imala tako darež ljivog ž upana, pomoć u vere on ć e ostvariti i lakš i prodor u vizantijske krajeve. Sa Zetom će većbiti drugač ija situacija, tu se pravoslavlje ne sme isticati suviš e i sa katolič kom crkvom se neć e dolaziti u sukobe. Iako nikada nije imao ideja da se prikloni rimskoj crkvi, Nemanja isto tako nije ž eleo ni da sa njom dolazi u sukob. Suviš e je duboko ona bila ukorenjena u Zetu da bi se njen uticaj mogao tako lako prenebregnuti. Zeta je dugo bila i drž avni i verski centar Srba i nikako nije bilo moguć e da se to zaboravi. To je i razlog zaš to Nemanja u kasnijem periodu održ ava srdač ne veze sa papom, č ak u tolikoj meri da mu je najstariji sin Vukan bio gorljivi katolik. Naravno, bilo je i pitanje koja ć e srpska zemlja biti centar ujedinjenja: Zeta ili Raš ka? Zeta je bila katolič ka zemlja, imala je većdrž avnu tradiciju pa čak i kraljevsku krunu, otvorena je ka moru i daleko jač aš to se tič e kulture. Sve prednosti su bile na strani Zete, a Nemanja se ipak odluč io da Raš ka bude ta koja ć e da bude centar okupljanja srpstva i centar koji će stvoriti drž avu. Samim tim š to se odluč io za Raš ku, Nemanja se opredelio i za pravoslavnu veru, tu sada viš e nije bilo dileme. Centar svih važ nijih događaja u Raš koj, politič kih a naroč ito verskih, pomera se u manastir svetih apostola Petra i Pavla gde je bilo i sediš te raš kog episkopa. Tu su održ avani i državni sabori. Grad Ras je dugo bio središ te oko kojeg se koncentrisalo sve ono š to iole neš to znač i u srpskom pravoslavlju, tek nakon pojave Svetog Save, Ras ć e da postepeno izgubi svoj prvobitni znač aj. Nemanja je veš to uspeo da povež e srpsku drž avnu ideju sa verskom idejom i da ih za dugo vreme uč ini nerazdvojnim. Svi raniji i kasniji Nemanjini radovi oko podizanja pravoslavnih hramova, kao i stalno jač anje uticaja pravoslavne crkve, vezani su upravo za to. Pre bitke kod Pantina Nemanja je započ eo sa izgradnjom manastira Đurđevi stupovi: "pa ovaj sveti gospodin moj poče hitno, nimalo ne zadocnev, zidati hram svetoga i preslavnog i velikog muč enika Hristova, Đorđa, s revnoš ć u i ljubavlju" (Stefan Prvovenč ani). Ovaj manastir je sagrađen kod Novog Pazara, na uzviš enju iznad dolina reke Raš ke i Deževe. On ima veoma č udan polož aj, na samom vrhu uzviš enja i izgleda da takav njegov polož aj simboliš e Nemanjin trijumf u ratu sa brać om. Bašgradnja ovog hrama na neki nač in predstavlja poč etak svih kasnijih Nemanjinih aktivnosti oko ujedinjavanja srpstva. Gradio je on pravoslavne hramove i ranije, zbog toga je dolazio u sukob sa braćom, ali tada je to imalo druge ciljeve. Raniji njegovi građevinski poduhvati trebali su da mu posluž e pri dobijanju crkvene podrš ke u prodoru ka vlasti, a sada treba da mu ostvare duhovno jedinstvo u državi koju ima nameru da stvori. Na kraju se mož e reć i da je Nemanja bio taj koji je bukvalno stvorio srpsku drž avnu ideju, ali on nije bio u stanju da je i intelektualno, duhovno, uobliči. Nemanja je dobro osetio da bi pravoslavlje na tom putu moglo da odigra odluč ujuć u ulogu i iš ao je svesno ka tome. Bio je i te kako svestan da ć e sve ono š to on uč ini biti uč injeno snagom oruž ja i njegovim lič nim zalaganjem, ali pitanje je š ta će se desiti nakon njegove smrti. Najverovatnije da ć e
se sve raspasti i da ć e krvavi partikularni obrač uni rasturiti celo njegovo delo. On nije smeo dozvoliti da Srbiju drž i ujedinjena snaga jednoga č oveka, tu je trebalo neš to i viš e. Bila je potrebna jedna ideja koja ć e Srbe da drž i na okupu, ta ideja je bila pravoslavlje i neko je morao da joj stvori onaj oblik koji ć e biti prihvatljiv za sve. Taj zadatak on nije mogao sam obaviti. To je morao neko drugi. Nekako u to doba rođen je i najmlađi Nemanjin sin po imenu Rastko (Sveti Sava). Uskoro se Nemanji ukazala prilika da poč ne da vodi aktivnu politiku prema Vizantiji. Zbog nekih međusobnih sporova car Manojlo je naredio da se svi mletač ki trgovci koji su se zatekli u Vizantiji uhapse, a da se njihova roba kao i svi brodovi zaplene (1171.). Venecija je brzo reagovala š aljuć i veliku flotu od oko 120 brodova da napadnu na vizantijske posede. Ovu flotu je vodio lič no sam venecijanski dužd Vitale Mikijeli, ali flota nije krenula ka Grčkoj većje usput napala na vizantijske gradove Dubrovnik i Trogir. U Dubrovniku je tada za kneza postavljen Ivan Rajneri i po nekim izvorima on je bio taj koji je uspeo da Nemanju ubedi da Srbi napadnu Grke. Po tome bi trebalo zaključ iti da Nemanja nije od samog početka uč estvovao u ovom ratu, odnosno savezu, većda se naknadno pridruž io. No, to je diskutabilno. Kasniji razvoj događaja govori da je Nemanja jošod ranije bio u toku svih ovih događaja i da je njegovo delovanje bilo u skladu sa akcijama Venecije. Ovu priliku Nemanja je samo čekao i odmah se pridruž io frontu koji su sačinjavali Venecija, Ugarska i Nemačka. Veću to vreme Evropa je bila pomalo umorna od stalnih ambicija vizantijskog cara Manojla i pokuš avala je da mu konač no stane na put. Vizantija je naroč ito nakon smrti njenog starog neprijatelja Rožera II (1154.) pokazivala velike pretenzije. Tada je car Manojlo ispunio svoju staru ž elju i godine 1155. zauzeo u Italiji celu oblast od Ankone pa sve do Tarenta. To je uplaš ilo ostale evropske zemlje i odmah nakon toga svi su se ujedinili protiv njega. Nemačka, Ugarska i Venecija č ak uspevaju da zajednič kim silama istisnu Vizantiju iz Italije. Inspirator č itavog saveza protiv Vizantije je bio nemački car Fridrih Barbarosa. Od tada njega Manojlo smatra za najveć eg neprijatelja. U kasnijem periodu car Manojlo je poč eo da spletkari po Italiji privlač eć i na svoju stranu Đenovu i Pizu, a neš to pre je anektirao Hrvatsku, Dalmaciju, Bosnu i Srem (1167.). Time je do kraja izazvao Veneciju. U savez protiv Vizantije odjednom ulazi i Nemanja. On je još od pre imao snažne veze sa Mađarima i moguć e je da je posredstvom njih i stupio u kontakt sa Nemcima koji su ga ubedili da im se pridruž i i da uzme uč eš ć a u vojnim akcijama protiv svoga staroga neprijatelja Vizantije. Po prvobitnom planu Nemanja je trebalo da uznemirava moravski put koji vodi od Niš a ka Beogradu i koji je kontrolisala Vizantija, a druga njegova vojska je trebalo da krene ka Dalmaciji i tamo napadne vizantijske posede. Zapravo, Nemanjini vojni odredi je trebalo samo da uznemiravaju i otež avaju prolazak moravskim putem, da bi se njime potpuno ovladalo trebala je mnogo već a sila kojom Nemanja nije raspolagao. Ono š to je Nemanju verovatno najviš e privuklo bila je ideja da on sa svojom vojskom sa kopna krene ka Dalmaciji. To je bila idealna prilika da se ostvari Nemanjina želja o ujedinjavanju Srba iz Zete sa Srbima u Raš koj. Stoga je on posebnu paž nju posvetio napadu na Kotor. U ovom napadu Venecija bi ga sa svojim brodovima pomagala sa mora.
Da su Srbi bili veliki protivnici Vizantije vidi se iz jednog zapisa Arnolda iz Libeka. On je opisivao putovanje Hajnriha od Lava (saski herceg) koji je iš ao u Svetu Zemlju i kojeg je put vodio kroz neke srpske zemlje koje su bile pod vizantijskom vlaš ć u. Grci su mu odobrili prolazak i kod Branič eva ga č ak doč ekali, davš i mu pratnju radi sigurnijeg prolaska. U to doba Nemanja je većzapoč eo svoje akcije u Dalmaciji, kao š to je i poslao neke odrede da uznemiravaju put kroz moravsku dolinu (Niš -Beograd). Kada je saski herceg stigao kod grada Ravno, koji se nalazi na uš ć u Ravanice u Moravu, trebalo je da u gradu prenoć e. Međutim, stanovniš tvo ovoga grada ih nije pustilo, smatrajuć i saskog hercega za vizantijskog prijatelja i Nemanjinog protivnika. Iako se taj deo nalazio pod direktnom vlaš ć u Vizantije i sam grad je bio vizantijska teritorija, niš ta nije vredelo i herceg je morao da noć iuš umi. Tu su ga oko ponoć i napali Srbi tako da je doš lo do prave bitke. Hercegova pratnja je bila dosta brojna i najviš e zahvaljujuć i tome (bilo je oko 1200 ratnika) napad je odbijen, tako da je herceg mogao nastaviti put. Celo vreme puta ipak nije mogao biti spokojan jer su Srbi pratili ovu grupu i stalno vrebali, mada se nisu viš e usudili i da napadnu. Ovaj napad je imao i dosta pljač kaš kih motiva u sebi, ali je isto tako nedvosmisleno govorio koliko je vizantijska vlast neomiljena i da Nemanja ima mnogo pristalica. Sam rat za Srbe nije imao neki posebno povoljan tok. Srbi nisu bili vič ni duž em ratovanju kao š to nisu umeli da zauzmu neki utvrđeni grad, tako da su njihove akcije po Dalmaciji bile tek delimič no uspeš ne. Oč ekivala se mađarska pomoć, ali u međuvremenu u Mađarskoj umre kralj Stefan III (1172.) i Mađari brž e – bolje potraže cara Manojla koji je većkrenuo ka Ugarskoj. Da bi zadobili mir, Mađari pristanu da im Manojlo postavi za kralja svog kandidata Belu III, koji je boravio većdugo vreme u Vizantiji i tamo većstekao titulu kesara. Bela III je stupio na presto (krunisan tek 1173. godine zbog nemira) i odmah se obavezao da ć e voditi samo onu politiku koja odgovara Vizantiji. Za to vreme i Mleci su dož iveli pravi pomor među vojskom koja je zimovala na ostrvu Hiju. Od neke bolesti veliki broj vojnika poumire i duž d biva primoran da se vrati kuć i, gde ubrzo gine u nekoj od spletaka. Sada su Srbi odjednom ostali sami naspram vizantijske velike vojske koja je bila pokrenuta ka Ugarskoj. Kako su Ugari ispali iz igre to su ostali jedino Srbi i car Manojlo sada okreć e armiju na Nemanju. Ovo je sada bila prvoklasna vizantijska armija koju vodi car Manojlo lič no. Mora da je i njemu sada većdosadila Nemanjina nasrtljivost. Od jednog nezadovoljnika koji je oč ekivao da ć e njemu car poveriti ž upansku stolicu u Raš koj, Nemanja se pretvorio u opasnog napadač a koji sasvim jasno pokazuje nameru da prema Vizantiji vodi aktivnu osvajač ku politiku i koji ž eli teritorijalno proš irenje Raš ke bašna rač un Vizantije. Da Nemanja nije naivan videlo se i iz masovne podrš ke koju mu je pruž alo ono stanovniš tvo srpskog porekla koje je ž ivelo pod direktnom vlaš ć u Vizantije. Epizoda sa saskim hercegom jasno govori. Srbi su se u tom delu, koji nije bio baštako blizak mestima gde su se vodile vojne operacije, i te kako uzbunili i odmah preš li na stranu Nemanje, napadajuć i ne samo Grke veći sve one koje smatraju njihovim saveznicima. Da li je Manojlo većtada video u Nemanji vladara koji bi mogao krenuti da nacionalno ujedinjuje Srbe, teš ko je reć i. Sama nacionalna ideja nije bila bašrazvijena u to doba. Postojalo je oseć anje pripadnosti
jednom plemenu, ali ne u tolikoj meri da se traž i ujedinjenje svih koji su jedne nacije. Izgleda da Nemanja nije bio u tolikoj meri opterećen nacionalnom idejom. Iz njegovih kasnijih osvajanja i napora vidi se da on nikada nije ni pomiš ljao da pokuš a da ujedini u srpsku drž avu krajeve u Mač vi, Sremu, Posavini, donjem Podrinju i Bosni, krajeve koji su naseljeni skoro isključivo srpskim stanovniš tvom. Ti krajevi su bili tada pod Ugarskom i Nemanja je celo vreme svoje vladavine sa ovima imao dobre odnose. Da li je to razlog š to se njegov pogled nije okretao na tu stranu? Možda se on plaš io zavade sa dva svoja najmoć nija suseda, i sa Vizantijom i sa Ugarskom. Bilo kako bilo, Manojlu nije moglo nikako promać i to da je Nemanja svoje armije usmerio ka Zeti, gde je srpsko stanovniš tvo sa simpatijama doč ekalo Nemanju smatrajuć i ga oslobodiocem. To š to Zeta nije pala, to š to se Kotor održ ao, bilo je samo zbog toga š to Nemanja nije imao armiju spremnu za duž e ratovanje i š to njegova armija nije umela da zauzima utvrđene gradove. To je tek trebalo da nauč i. Imponovala je viš e spremnost Nemanjina da uđe u savezniš tvo sa Mlecima i sa Nemcima, kao i sigurnost sa kojom je Nemanja odredio ciljeve svojih akcija. Odmah je bilo jasno da on ratuje za svoj rač un, niti jednoga momenta ne pristajuć i da bude slepo oruđe Mletaka tako da je verovatno da Kotor, da ga je osvojio, ne bi prepustio Mlecima. Caru Manojlu se izgleda ž urilo da se obrač una š to pre sa Raš anima i stoga nije doč ekao da se sakupi cela armija, većtek sa nekoliko odreda (jedva nekoliko hiljada ljudi) provali u Srbiju. Rač unao je da ć e to biti sasvim dovoljno jer sada armiju vodi on lično, a ne neka š eprtlja. Tako je isto oseć ao i Nemanja i č uvš i da car nadire kroz raš ke klance, povuč e se u planine, a da nije prihvatio niti jednu ozbiljniju borbu. Ma koliko ovo povlač enje u planine izgledalo kao strah od prihvatanja borbe, kasnije se pokazalo kao jedan od boljih Nemanjinih poteza. Nemanja je znao da je car na njega posebno ljut zbog njegovog odmetanja, ruš enja Tihomira, zbog toga š to mu je jednu carsku vojsku razjurio i konač no zbog saradnje sa Venecijom, Ugarskom i Nemač kom. Bio je to dugačak spisak Nemanjinih greha i samo jedan od njih bio bi dovoljan da car Nemanju sruš i. Da prihvati otvorenu bitku sa carskom vojskom i to sada kada je car lič no vodi, bilo bi glupo junaš tvo koje ne donosi niš ta osim pogibije, a Nemanja nije bio taj tip. Bitka da, ali samo onda kada postoje realne š anse za uspeh, a da Nemanja nije plaš ljiv i da se ne plaš i kreš eva do sada se većdovoljno videlo. Prema tome, mnogo je pametnije ne draž iti cara, stoga se treba povuć i ispred njegove vojske i od njega zatraž iti milost. Nemanja se odluč i i jednog dana on gologlav, bos i golih ruku do lakata, sa konopcem oko vrata i mač em koji je predao caru, uđe u vizantijski logor. Vizantijci ga odvedu kod cara pred kojim Nemanja padne na zemlju nudeć i mu svoj mačda car uradi sa njim š ta hoć e. Ovo mora da je bila ogromna satisfakcija za samoga cara, konač no taj nepokorni Nemanja se do kraja ponizio i moli za milost. Da li je cara ganuo taj prizor, ne znamo, ali se pouzdano zna da Nemanja nije tek tako doš ao u carski logor i caru ponudio svoju glavu. Nije on tako naivan, znao je Nemanja jako dobro da je car prema njemu milostivo raspolož en i da ć e mu dati milost ako mu se dovoljno duboko pokloni. Kako je to Nemanja saznao, ne zna se. Mož da je imao š pijuna u vizantijskom logoru koji je tako neš to od cara nač uo i odmah dojavio Nemanji. S druge strane i sam car je mož da namerno takvu svoju
nameru javno izrekao, oč ekujuć i da Nemanja to doč uje i uč ini ono š to je većučinio. Verovatno da je ovo drugo bliž e istini i da je caru većdosadilo lomatanje po raš kim gudurama gde nikada nije bilo kraja ratovanju. Stoga je smatrao da je pametnije da Nemanju ponizi, ali i da ga sač uva na raš kom prestolu, te da onda mož e mirno oč ekivati da ć e mu Nemanja do kraja ostati veran. Na kraju, Nemanju je car ne samo poš tedeo većga je i milostivo doč ekao š to je sigurno i samoga Nemanju vrlo iznenadilo. Međutim, u krajnjoj liniji mogao je biti sasvim zadovoljan, sač uvao je ne samo ž ivu glavu većostaje i dalje raš ki ž upan. Malo pozoriš ta i teatralnog padanja nič ice pred carem jeste poniž enje, ali raš ki presto vredi toga. Ionako će se to brzo zaboraviti. Bitno je sada samo vratiti se u Raš ku i spreč iti svako meš etarenje oko prestola. Ipak, car je smatrao da ovo nije dovoljno dobra lekcija za Nemanju, trebalo je pokazati i sa kakvom snagom raspolaž e Vizantija, treba ga odvesti u Carigrad. Tu u Carigradu ć e ovaj poglavica divljih Raš ana konačno videti sjaj i bogatstvo vizantijske prestonice i konač no se uveriti da su svi njegovi pokuš aji da ratuje sa Carstvom samo troš enje snage. Treba Nemanji omoguć iti malo luksuznoga ž ivota u carskim palatama pa da se ovaj uveri da nije sve u ratovanju. Isto tako treba Nemanju, za kojeg se znalo da je veoma religiozan, provesti po pravoslavnim crkvama i pokazati veličanstvenu Aja Sofiju. Tu ć e moć i da vidi fresko slikarstvo, velič anstvene procesije i mnoš tvo sveš tenika. S druge strane car je bio jošjednom zadivljen Nemanjinom pojavom. Sam car je bio vitez, snaž an č ovek koji je cenio one koji su bili slič ni njemu, a to je upravo bio Nemanja. Takvog protivnika treba provesti kroz Carigrad i pokazati narodu ovoga visokog, naoč itog ž upana, da se sa njim uveć a trijumf carev. Treba svi da vide kakav protivnik je doš ao kod cara da moli za milost. Tu je car pogodio. U trijumfalnoj povorci u Carigradu Nemanja je hodao iza carskih ko č ija iz kojih je Manojlo milostivo odmahivao oduš evljenome narodu. Nemanjina pojava je odmah bila uoč ena, ali iako su mu se svi divili to ga ipak nije spasilo pogrda i podsmeha iz carigradske svetine. Uskoro se i to završ ilo. Car Manojlo je opet od Nemanja uzeo zakletvu vernosti, odnosno vazalsku obavezu i vratio ga u Raš ku. Boravak u Carigradu nije trajao dugo, ali za Nemanju je bio i te kako znač ajan. Uverio se on, baškako je to Manojlo i predviđao, da se protiv Vizantije ne vredi boriti barem dok je Manojlo car. S druge strane Nemanja je bio svestan brojnih slabosti koje je Raš ka pokazivala i to poč ev od same unutraš nje organizacije države pa sve do borbene sposobnosti raš ke vojske. Raš ka, takva kakva je sada, ne mož e ratovati ni protiv male sile, a ne protiv jedne Vizantije. Mogu se dizati pobune, ali one su unapred sve osuđene na neuspehe. Prema tome, potrebno je prvo urediti unutraš nje prilike, pa tek onda razmiš ljati o već im poduhvatima. Sigurno je da se Nemanja u Vizantiji nauč io mnogim stvarima i videvš i njenu čvrstu organizaciju pokuš ao je da neš to od toga ostvari i u Raš koj. Za sve vreme dok je boravio u Vizantiji Nemanja je ž iveo u manastiru sv. Bogorodice Evergetide (Dobrotvorka). Kasnije se on jako vezao za Bogorodicu smatrajuć i da je njena zasluga za sav njegov uspeh. U svojoj zaduž bini u Studenici, kao uspomenu na ovo, Nemanja je sagradio crkvu sv. Bogorodice. "Nazidać ui hram preč iste i preneporoč ne matere tvoje dobrotvorke, i tu ć u ti ispuniti zavete moje, koje
izrekoš e usta moja" (Stefan Prvovenč ani). U to vreme Nemanja nije viš e mlad č ovek i ima oko 60 godina. Sa ž enom Anom ima on sada dva sina: Vukana i Stefana, kao i tri ć erke: Vuku i dve za koje ne znamo kako se zovu. Bašnekako u to vreme, 1175. godine, rodio se najmlađi sin Rastko, kasnije sveti Sava. Domentijan opisuje kako su Nemanja i ž ena mu Ana, veću godinama, svesrdno molili boga da im pokloni jošjedno dete. Bog je im molbu usliš io. "I potom zač e bogoljubiva Ana u svojoj utrobi, i rodi po bož joj volji sina, dobro iznikli izdanak od dobroga korena, u kome roditelji njegovi primivš i bogosvetlu radost, blagodariš e dobrotvora svoga, koji ne previde moljenja njihova" (Domentijan). Prva stvar po povratku bila je da se srede prilike u samoj Raš koj. Osim š to je suzbio partikularizme svojih podložnih župana, Nemanja je i svoju brać u Stracimira i Miroslava naterao na posluš nost. U to vreme Stracimir je drž ao oblast oko Zapadne Morave, dok je u Zahumlju vladao drugi brat Miroslav. Izgleda da oni nisu Nemanji viš e pruž ali otpora i da nije bilo između njih posebnih sukoba. Stracimir je č ak stekao veoma visok polož aj i spominje se u nekim poveljama odmah posle Nemanje. On se pominje i kao osnivač Bogorodič inog manastira u Gradcu (danas Čač ak). Drugi brat Miroslav osnovao je manastir Svetog Petra i snabdeo ga mnogobrojnim imanjima. Bio je ož enjen sestrom bosanskoga bana Kulina, koja je izgleda bila naklonjena bogumilima. Nakon uč vrš ć enja vlasti u Raš koj Nemanja je nenadano naiš ao na problem bogumilstva. Većje rečeno da je jedna od njegovih osobina bila velika pobož nost i naklonjenost pravoslavnoj crkvi, no tu mu nije smetalo da toleriš e, pa čak i pomaž e, katolič ku crkvu. Jedna od njegovih osnovnih poluga pri ujedinjavanju srpskih zemalja trebala je da bude religija i to je bio jedan od razloga zbog kojih je on toliko naklonjen pravoslavnoj crkvi. U to doba nacionalna ideja nije bila razvijena i Nemanja nikako nije mogao da rač una da sa tom idejom ostvari ujedinjenje. Postojalo je snažno oseć anje pripadnosti jednom plemenu, ali to je jošuvek bilo daleko od onoga š to bi se moglo nazvati nacionalnim osećajem koji je toliko jak da može posluž iti za cilj ujedinjenja. Trebalo je traž iti drugu ideju koja ć e biti snaž nija i iza koje ć e biti jedna snaž na i cenjena organizacija. Ta ideja je mogla da bude samo pravoslavlje, a crkva kao veoma moćna i od strane Nemanje neprestano potpomagana i jač ana, trebalo je da posluž i za njeno uč vrš ć enje. Katolič ka crkva nije bila neka posebna smetnja u Raš koj, bila je suviš e slaba za to i Nemanju ona nije zabrinjavala. Mnogo opasniji protivnik je bila patarenska crkva, bogumili, a zbog svog učenja. Bogumili nisu imali crkvu pa su se na molitve i obrede sakupljali po privatnim kuć ama ili na skrovitim mestima. Osuđivali su crkvenu raskoš , sami su ž iveli veoma siromaš no, izbegavali su krč me i bilo kakve oblike veselja. Isto tako izbegavali su sve ono š to bi moglo da liči na javna zvanja i nisu se bavili trgovinom, većisključ ivo zemljoradnjom i zanatima. Odeć a im je bila jednobojna bez jakih boja, hrana isključ ivo biljna, zabranjeno im je meso, mleko, sir, jaja. Živeli su isključ ivo od hleba, voć a i povrć a. Stoga su uvek bili bledi i ozbiljni. Na č elu njihove hijerarhije stajao je stareš ina koga su zvali "djed". Bogumili su smatrali da je ceo materijalni svet delo đavola kao predstavnika zla, dok je bog tvorac duhovnog sveta koji je jedini dobar. Sve događaje iz Starog zaveta smatrali su
delom đavola i stoga su Mojsija i sve proroke videli kao prokletnike. Po njima ljudske duš e mogu doć i u nebo tek kad se oč iste molitvom i postom. Nisu verovali u straš ni sud kao š to nisu verovali ni u uskrsnuć e tela. Samo poreklo ove sekte je nejasno, tako da iako samo ime bogumili ukazuje na verovatno slovensko poreklo, nije jošuvek jasno odakle ona potič e. Miš ljenje je da su bogumili doš li iz Bugarske i to oko X veka i njihovo uč enje je od bogumila napravilo jednu sektu koja je u sebi imala viš e druš tvenih nego li verskih elemenata. Njihova socijalna uč enja su viš e privlačila sledbenike nego samo versko uč enje. Bili su protiv bogatstva i propovedali su jednakost među ljudima i to su oni elementi koji su privukli masu sledbenika. U Srbiju bogumili su doš li iz Makedonije i tu naš li veoma mnogo pristalica. Iz Srbije bogumili su brzo prodrli u Zetu, kao i u oblasti Hum i Trebinje (tada spadali pod Zetu). Ova sekta se jako raš irila po Raš koj, i izgleda da je njihovo uč enje u Raš koj imalo posebnih karakteristika. Stefan Prvovenčani spominje da su oni koristili ž rtvenike i kumire: "I ne moguć i trpeti smrada gluhih kumira i mrske jeresi". Oni, koliko se za sada zna, nisu imali nikakvih ž rtvenika niti su se klanjali idolima, mada postoji moguć nost da su upravo u Raš koj odstupali od svog uč enja i da su upraž njavali različ ite obrede. Svojim delovanjem bogumili su ruš ili ono duhovno jedinstvo koje je Nemanja pokuš ao sa pravoslavljem da postigne. Uč enje bogumila ruš ilo je u potpunosti ugled crkve, a znajuć i da je Nemanji crkva bila jedna od najjačih poluga u stvaranju srpske drž ave, to je time posredno i drž ava doš la u pitanje. Ono š to je bilo posebno opasno kod bogumila je bilo njihovo odbijanje da uč estvuju u javnom ž ivotu, propovedali su anarhiju i u svakom pogledu bili su radikalno buntovnič ki nastrojeni. Odbijali su da služe u vojsci i time slabili Nemanjinu ionako ne bašimpresivnu vojnu moć . To je bio pokret protiv drž ave i protiv bogatih. Međ utim, ono š to je Nemanju posebno zabrinulo bilo je to da pristalice bogumila nisu bili samo siromaš ni, naprotiv, veliki broj njihovih pristalica bio je bašu redovima bogatih, vlastele. Stefan Prvovenč ani opisuje kako je Nemanja saznao da mu se u Raš koj š iri bogumilstvo. Po njemu jedan od njegovih vojnika je doš ao i saopš tio mu: "usudih se javiti tvojoj moć i da se mrska ti i trikleta jeres većukorenjuje u drž avi tvojoj". Nemanja se iš č uđava š to se jeres zavukla u Raš ku. "I nikako nisam mislio da je on u oblasti mojoj, a većsad č ujem da se lukavi brzo ukorenio i da hulu nanosi na svetoga Duha i deli nedeljivo bož anstvo..". Nije moguć e da je Nemanja tako iznenada saznao za ovu jeres, i time ga Stefan Prvovenč ani zapravo samo opravdava š to je dopustio da se ona toliko duboko zavuč eu Raš ku. Bogumili i bogumilstvo su se vremenom tako duboko ukorenili da su kasnije preduzete radikalne mere jedva uspele da ih suzbiju. Nemanjino konstatovanje "a većsad č ujem da se lukavi brzo ukorenio" jasno govori da je situacija u Raš koj bila zabrinjavajuć a, č ak u tolikoj meri da je Nemanja morao da sazove drž avni sabor. Na tom saboru su bile prisutne sve iole važ nije velmože u Raš koj, kao š to su bili prisutni i crkveni poglavari "A Sveti, izvedav ovu pred sabor svoj, sabran protivu te lukave jeresi, izoblič i krivoverje njihovo, i savetova se sa svetiteljem svojim Jeftimijem i sa č asnim č rncima, i sa velmož ama
svojim, ..." (Stefan Prvovenč ani). Bogumili su duboko prodrli u sve druš tvene slojeve Nemanjine drž ave, pa tako Stefan Prvovenč ani govori da je u pauzi ovoga sabora pred Nemanju doš la jedna plemkinja koja se ž alila da je njen mužbogumil i da je ona stoga od njega pobegla: "uistinu, gospodine moj, u oca mojega, bih isproš ena po bračnom zakonu, u oca mojega, sluge tvoga, koji je mislio da je jednoverstvo u tvojoj drž avi. I bih u tih zakonoprestupnika, i videh, gospodine, da zaista služ e otpadniku od slave bož je, samome sotoni". Stoga je pobegla od muž a i moli Nemanju da iskoreni ovu jeres "istrgavš i se iz ruke njihove i prebegavš i, vapijem drž avi tvojoj:porazi krstom one koji se bore s nama, da nauč e neč astivi neprijatelji kako je moć na vera tvoja, gospodine". Ovaj odlomak govori mnogo toga. Na prvom mestu vidi se da je jeres uhvatila tolikog maha da je Nemanja bio prinuđen da sazove sabor na kome su prisutne i velmož e, ali i crkveni velikodostojnici. Prisustvo velmož a znač i da su bogumili prestali biti samo stvar crkve, ona sa njihovim učenjem viš e ne mož e da se nosi, bogumili su toliko ojač ali da su postali sada opasnost i za samu drž avu. To opet znač i da bogumili nemaju uporiš te samo u raš koj sirotinji, mnogo jač e uporiš te imaju i među samim velmož ama. Upravo zbog njih i jeste sazvan ovaj sabor. Lako bi se izaš lo na kraj sa sirotinjom, ono š to Nemanju brine jeste to da se veliki broj raš ke vlastele priklonio bogumilima. Sam njegov razgovor sa ž enom koja je kod njega govori dovoljno. Iz toga dijaloga, gde ona objaš njava Nemanji kako je pobegla od muž a zato š to je on bogumil, vidi se koliki je jaz ova sekta napravila. Čak i u porodicama pucaju veze zbog bogumila, u tolikoj meri da sama ž ena poziva Nemanju da se oruž jem obrač una sa njenim muž em i njegovim istomiš ljenicima. No, ni bogumili nisu bili tako slabi, oni su pruž ili i te kakav otpor. Po Stefanu Prvovenč anom, velmože – bogumili se nisu ni trudili da sakriju svoju pripadnost i veoma slobodno iskazuju svoje verovanje. Čak u tolikoj meri da se na saboru svađaju i prete "I dok je govorio ovaj Sveti, i dok je bila velika prepirka..", pa izgleda da ne ž ele ni Nemanju da sasluš aju. Nisu svi oni koji se sa ž upanom svađaju bogumili. Neki jesu, ali dobar deo njih trpi međ u svojim podlož nicima ovu jeres jer im to na neki način odgovara. Uskoro je Nemanjina armija proš la Raš ku traž eć i bogomile "i nimalo ne zadocnev, posla na njih vojsku, naoruž anu od slavnih svojih.." (Stefan Prvovenč ani). Ova vojna akcija se pretvorila u pravi građanski rat koji je besneo jedno vreme po Raš koj. Bogumila je bilo dosta i njihova jeres se do kraja pretvorila u bunt protiv vlasti. Stefan Prvovenč ani navodi da je vojna akcija stigla na vreme "i nimalo ne zadocnev..", mada se č ini da on time viš e pravda samoga Nemanju negoli š to ga hvali za pravovremenu akciju. Moguć e je da je i sam on bio iznenađen tolikom snagom bogumila, verovatno nije mislio da je njihova brojnost i upornost tako velika. Vojna akcija je od Nemanje bila iznuđena, ili on ili bogumili. Stoga je ovaj rat dobio obrise građanskoga sa strahovitim, neč oveč nim postupcima. Nemanjina ljutnja je bila straš na, a kazne už asne. Bogumili su paljeni, proterivani a imanja su plenjena: "jedne popali, druge raznim kaznama kazni, treće progna iz drž ave svoje a domove njihove, i sve imanje sakupi, razda prokaž enim i ubogim" (Stefan Prvovenč ani). Uskoro je Nemanji dopao š aka i sam
vođa bogumila koji je morao da istrpi straš nu kaznu: "Uč itelju i nač elniku njihovu jezik ureza u grlu njegovu , š to ne ispoveda Hrista, sina bož jeg" (Stefan Prvovenč ani). U ovim okrš ajima stradale su i bogumilske knjige, š to je svakako velika š teta, jer bi one danas bile neprocenjive vrednosti, buduć i da bi predstavljale najstarije spomenike raš ke i makedonske š kole. Tako surov progon bogumila i uniš tavanje njihovih knjiga i jeste razlog š to se danas o njima toliko malo zna i š to sva znanja dolaze upravo iz knjiga njihovih neprijatelja. Stefan Prvovenč ani, nadalje, hvali Nemanju da je uspeo da iskoreni ovu jeres, slič no i Domentijan "i istrebi uspomenu zloslavnih jeretika po svome otač astvu". Iako je mnoš tvo bogumila stradalo, mnoš tvo ih bilo proterano, ipak Raš ka je ostala i dalje njihovo steciš te. Njihovi ostaci su jošdugo ž iveli u Raš koj i to tako da su se uglavnom pritajili, tako da ć ei naredni srpski vladari imati sa njima problema, doduš e nikada viš e u tako izrazitoj meri kao Nemanja. Veliki deo bogumila je tada iz Raš ke prebegao u Bosnu i u narednim godinama tamo će biti njihov centar, a bosanski ban Kulin ć e imati zbog njih mnoš tvo problema sa papom i Ugarskom.
7. Smrt vizantijskog cara Manojla To je bila uglavnom sva ratna aktivnost Nemanjina do 1180. godine i smrti cara Manojla. Do tog vremena on je bio caru veran vazal i nije se viš e bunio, a svoje obaveze je verno izvrš avao. Između ostalog, slao je caru vojne odrede, pa je tako 1176. godine jedan srpski odred konjice uč estvovao u carevom pohodu na Ikoniski sultanat u Maloj Aziji. Tu su Vizantijci dož iveli masakr u frigiskim klancima kod Miriokefalona (17. septembar 1176.), a sa njima i srpski ratnici. Da je to bio straš an poraz sa katastrofalnim posledicama svedoč i i poređenje samoga cara Manojla koji ovaj poraz sa njegovim posledicama izjednač uje sa onim od pre 105 godina kod Mancikerta. Ovo je straš no sruš ilo carev ugled, č ak toliko da je nemač ki car Fridrih Barbarosa poslao Manojlu pismo u kome traž i da mu ovaj ukaž e posluš nost. Iznenadna smrt cara Manojla 1180. godine izazvala je odmah ogromne promene na Balkanu. I do tada je Vizantija drž ala veliki deo teritorija pod svojom vlaš ću viš e zahvaljujuć i gvozdenoj Manojlovoj pesnici nego bilo č emu drugom. Sad njega viš e nema, a nasleđuje ga njegov dvanaestogodiš nji sin Aleksije II. Kako je on bio maloletan, regenstvo je vrš ila carica – majka Marija, inač e antiohijska princeza, poreklom Francuskinja. Preko nje vlast je držao Aleksije Komnin, carič in ljubimac, a inač e sinovac pokojnog cara. U Vizantiji je tada vladala straš na mrž nja prema Latinima i kako je i sama carica – majka bila latinka, to je sada mrž nja bila i jač a. Krivci za to bili su Mletački trgovci koji su ž iveli u Carigradu i koji su se veoma obogatili, kao i najamnič ke trupe koje su uglavnom bile sa Zapada. Ovakvu napetu situaciju je iskoristio Andronik Komnin, tada većš ezdesetogodiš njak, č iji je ž ivot bio pun romantičnih pustolovina. Bež eć i ispred cara Manojla, koji ga je opravdano sumnjič io da ž eli da mu preotme carski presto, Andronik je dobar deo života proveo u pustolovinama po jugozapadnoj Rusiji, gde je dosta vremena bio na dvoru galicijskog
kneza, zatim u prednjoj Aziji kod muhamedanskih vladara; bio je č ak jedno vreme i zatoč en u Carigradu. U vreme careve smrti bio je namesnik jedne od pogranič nih provincija. On se odmah pobunio i već1182. godine stigao u Carigrad gde je smesta dao da se uhapsi Aleksije Komnin. Odmah nakon hapš enja Aleksije je i oslepljen. Za prvo vreme Andronik se pretvarao da ž eli samo da vrš i regenstvo i da hoće da zaš titi interese legitimnog cara. U ime toga izvrš io je pravi pomor među vizantijskim plemstvom, likvidirajuć i sve one koji su mu se na neki nač in zamerili. Uskoro je Andronik, veš to koristeć i tadaš nju netrpeljivost prema Latinima, dao da se uhapsi i sama carica – majka (Manojlova udovica), pod optuž bom da je izdajnik. Ono š to je bilo posebno monstruozno jeste to da je Andronik čak naterao carević a Aleksija II, da on sam potpiš e smrtnu presudu za svoju majku koja je neposredno nakon toga udavljena. To je bio znak da u Carigradu poč ne strahovit pokolj svih Latina, a Andronik se proglasi za savladara. Nakon smrti cara Manojla odahnuli su mnogi vladari koji su bili podlož ni njemu lič no i koji se nisu sada viš e smatrali obaveznim prema Vizantiji. Izmeđ u ostalih to je bio i ugarski kralj Bela III, kojeg je car Manojlo doveo na vlast i koji je sada sebe smatrao oslobođenim bilo kakvih obaveza. Carevu smrt je hitro iskoristio i odmah nakon njegove smrti (1181.) otme od Vizantije jedan deo Hrvatske, Dalmaciju i Srem. Vizantija, tada zauzeta unutraš njim previranjima, nije niš ta preduzimala. Na vest da je zatvorena, a kasnije i pogubljena Manojlova udovica Marija (Belina svastika), Ugari otpoč nu sa otvorenim i š irokim napadom na granicu Vizantije. Godine 1182. Bela III naređuje napad na Beograd i Branič evo. Sam napad je bio dosta traljav, a obe tvrđave branile su iskusne vojskovođ e iz doba cara Manojla, Aleksije Vranas i Andronik Lampardas. U prvo vreme Ugari nikako nisu mogli da probiju ovu odbranu. Za to vreme u Vizantiji događaji idu svojim tokom, carica – majka je zadavljena, izvrš en je pokolj Latina, a uskoro je i sam carevićAleksije II po naređenju Andronika zadavljen i bač en u more. Sada u Vizantiji poč inje da bukti nezadovoljstvo, svima je pomalo veći dosta samoga Andronika koji je, ogrezao u krvi i ludilu za vlaš ću, likvidirao svakoga onoga ko mu je iole i malo bio sumnjiv. O ovoj krvavoj orgiji u Vizantiji i Androniku govori i Stefan Prvovenč ani: "Posle ovoga ustade u Konstantinovu gradu drugi car, ljut i krvoprolitnik, i pokvari mir s Preč asnim i Svetim. Razvaliv usta svoja, miš ljaš e da proguta i drž ave drugih, š to ne uč ini, bezumnik, niti postiž e takve namere, nego, hoteć i nauditi Nezlobnome i Svetome, nanese na se pogibao svoju, i hulu na carstvo svoje, i opustoš enje na zemlju svoju." Veliki deo vizantijskog plemstva se tada razbež ao po celoj Evropi. Andronik je pokuš ao da sprovede neke reforme u Vizantiji okrenute ka ogranič enju feudalnog sistema, a to je verovatni razlog zaš to mu je plemstvo pruž ilo toliki otpor. U slamanju njihovog otpora Andronik je bio nemilosrdan pokazujuć i znake ludila: "ustade u Konstantinovu gradu neki ljut car i prolivačkrvi i razruš i mir sa prepodobnim ocem naš im, uzdigavš i visoku svoju misao da ć e uzeti svu zemlju i otačastvo Svetoga, š to ne dobi bezumni.." (Domentijan). Onoga momenta kada se Andronik proglasio vizantijskim carem raspala se odbrana na
Dunavu. Kada su nač uli da se Andronik krunisao za savladara, a malo kasnije i za cara, vojskovođe Vranas i Lampardas posvađaju se međusobno i odluč e da se povuku. Beograd i Branič evo padnu u š ake Ugarima i Srbima, koji su većtada uzimali uč eš ć a u ovim akcijama. Nemanja nije od samog početka, odnosno odmah nakon smrti cara Manojla počeo sa ratnim operacijama. Tek kada su Mađari napali Beograd i Branič evo i Nemanja se pridruž io ovoj vojnoj akciji. "A prepodobni otac naš , uzevš i ugarskoga kralja, ode tamo u unutraš njost grč koga carstva, i zemlju poplenivš i satre mnoge gradove i uč ini krajnju pustoš " (Domentijan). Sada se pokazala prava Nemanjina slika i tek sada su doš le do izraž aja sve njegove ambicije. Ugarska i srpska vojska su veoma brzo prodrle kroz moravsku dolinu i stigle č ak do Sofije (Sredec)."Jer pođe preč asni sveti Simeon sa ugarskim kraljem, i dođe do grada, po imenu, Sredca, i razruš i ga i opustoš i do kraja." (Stefan Prvovenč ani). U ovom pohodu stradali su Beograd, Branič evo, Ravno i Niš (1183.). Nikada srpska vojska nije tako duboko prodrla u vizantijsku teritoriju. U svom pohodu Ugri i Srbi straš no su sve ove gradove opustoš ili i razruš ili, tako da se jošdugo vremena oni nisu oporavili: "poplenivš i satre mnoge gradove i uč ini krajnju pustoš " (Domentijan). Verovatno po prvi put srpska vojska je nastupala disciplinovano i sa nekim redom i č vrsto određenim ciljem. Nemanja je uspeo da za proteklo vreme stvori armiju sa kojom mož e da se upusti u ozbiljnija osvajanja. Iako su Srbi iš li u savezu sa Ugarskom, a protivnik je bila sada većoslabela Vizantija, uspeh se nikako nije mogao potceniti. Po prvi put Srbi su ispred sebe terali u bekstvo vizantijsku armiju i zauzimali utvrđene gradove. Nemanja je dobro osetio priliku i svoju š ansu, tako da nije imao nameru da napusti vojni pohod č ak i onda kada su Ugri, nakon osvajanja Sredeca (Sofija), prestali sa pohodom i zadovoljili se osvojenim. Oni su u Sredecu uzeli moš ti bugarskog sveca Ivana Rilskog, vratili se kuć i, i pokopali ih u Ostrogonu. Nakon odlaska Mađara Nemanja je imao jošdosta dejstava po juž nom delu i u njima je bilo dosta uspeha. U ovim akcijama srpska vojska je siš la na Kosovo i doprla sve do Vranja i Lipljana. O tome je bilo i vrlo pohvalnih zapisa: "A kad se Ugarski kralj vrati u svoju drž avu, rastav se od njega, otide sa silom svojom na grad Pernik, pa i njega razruš i silom svojom i opustoš i i grad Stob, i grad Zemln, i grad Velbuž d, i grad Žitomitski, i grad Skoplje, i grad Leš ki u Donjem Pologu, i grad Gradac, i grad Prizren, i grad slavni Niš ,i grad Svrljig, i grad Ravni, i grad Kozli. Te gradove poruš i i do kraja temelja ih iskoreni, jer ne osta kamen na kamenu koji se ne poruš i. I ne podigoš e se do danas" (Stefan Prvovenč ani). Sudeć i po ovom nabrajanju i opisu akcija, kao i njihovim posledicama, uspeha je bilo dosta, ali i ž estokih razrač unavanja sa Grcima. Srpska vojska je izgleda uniš tavala sve pred sobom proterujući Grke sa tog terena, a ovi prostori su i prisajedinjeni Raš koj: "Zemlje njihove, i bogatstva njihova, i slavu njihovu prilož i bogatstvu i slavi otač astva svoga, i slavi velmož a, i naroda svoga" (Stefan Prvovenč ani). Ovo su bili do sada uvek vizantijski krajevi i Srbi nikada nisu na njih polagali pravo, ali Nemanja ipak "dodade ka zemlji otač astva svoga mnoge zemlje od oblasti grčkoga carstva, i silom Bož jom i pospeš enjem svetoga duha pobedi neprijatelje svoje.." (Domentijan).
Nakon ovih uspeha, Nemanja odluč i da nastavi svoja osvajanja. Sada je imao dovoljno vremena, a i izvež banu vojsku da ostvari davno ž eljeni cilj: da ujedini srpske zemlje. Stoga usmeri vojsku ka Zeti (Duklja) i uspeva da i nju za relativno kratko vreme osvoji. Ne zna se tač no vreme kada su osvajanja po Dalmaciji i Zeti bila sprovedena, ali se zna da su otprilike oko 1186. godine bila završ ena. Od tada Nemanja u svojim rukama drž i celu Zetu, Skadar i č itavo bokeljsko primorje. Stefan Prvovenčani je pun pohvala za ova Nemanjina osvajanja: "Povrati Dioklitiju i Dalmaciju, otačastvo i rođenje svoje, pravu dedovinu svoju, koju je nasiljem drž ao grč ki narod, i gradove u njoj, sazidane od ruku njihovih, tako da se prozvala grč ka oblast, a kojima su imena: Danj grad, Sardoniki grad, Drivast, Rosaf grad zvani Skadar, grad Svač , grad Ulcinj, grad slavni Bar." Interesantno je kako sve oblasti Stefan Prvovenč ani navodi kao "otač astvo" i "pravu dedovinu" Nemanjinu. Zapravo on navodi da je Nemanja smatrao osvojene oblasti svojom "dedovinom" koja je nepravedno oduzeta od strane grka. Tim viš eš to je Nemanjina porodica imala tesne rodbinske veze sa zetskom dinastijom i smatrano je za sasvim normalno da Zeta uđe pod Nemanjinu vlast. Neš to slič no navodi i Domentijan "a Dioklitiju i Dalmaciju, otač astvo i rođenje svoje, istinitu dedovinu svoju, koje su trpele nasilje od grč koga roda, i gradove sazidane od njih razruš i i izmeni slavu njihovu u sliku pustoš i,...". Ima se utisak da mož da Stefan Prvovenčani opravdava ovo osvajanje, zapravo manje se pravda otimanje ovih oblasti od Grka, a viš e to š to je Nemanja ove oblasti odmah pripojio Raš koj. On nigde ne spominje tadaš njeg vladara Zete, velikog kneza Mihaila, pravog predstavnika stare zetske dinastije. Nemanja ga je nemilosrdno uklonio i Mihailovo pravo na Zetu, nesumnjivo jač e od Nemanjinog, Stefan Prvovenčani nigde ne napominje. Zapravo Nemanja jeste oslobodilac Zete od vizantijske vlasti, ali odmah nakon toga on se pokazao i kao njen osvajačisterujuć i legitimnog vladara, a Zetu anektirajuć i. Kasniji postupak prema Mihailovoj udovici Desislavi ne može Nemanji da bude na čast. Ova ž ena je morala da se 1189. godine skloni u Dubrovnik, verovatno se uklanjajuć i od Nemanje. U njenoj pratnji se tada nalazilo dosta zetske vlastele, a među njima je svakako najznač ajniji barski arhiepiskop Grgur. On je bio poznat od ranije kao Nemanjin protivnik i veoma je lako moguć e da se Desislava uz njegovu pomoćpokuš ala ponovo vratiti na zetski presto, no u tom pokuš aju su bili po svemu sudeć i otkriveni, te su morali da se sklanjaju ispred Nemanjinog gneva. Postoje neke indicije da je barski arhiepiskop traž io pomoću tom svome naumu, pa se tako navodi da se obrać ao Splitu za pomoć , no ovi to odbiju. Oč igledno da je Nemanja tada bio suviš e jak da bi mu se usudili suprotstaviti. Osvajanja u Dalmaciji i Zeti su prać ena sa mnogo nasilja i uniš tavanja. "Ostale gradove poobara, i poruš i, i pretvori slavu njihovu u pustoš .." (Stefan Prvovenč ani). Slič no govori i Domentijan: "gradove sazidane od njih razruš i i izmeni slavu njihovu u sliku pustoš i, i ime njihovo ne nazva se viš e tamo u oblasti toj", mada izgleda da o tome ima i mnogo preterivanja. Od svih gradova Nemanja je izrazitu naklonost imao prema Kotoru, on jedini nije imao nikakvih razaranja. "A Kotor ostavi, utvrdi ga i prenese svoj dvor u nj, koji je to i do danas" (Stefan Prvovenč ani). Zna se da je Nemanja već1186. godine boravio u Kotoru i iz toga doba datira jedna odluka kotorske opš tine u kojoj stoji da je doneta u vreme velikog ž upana Nemanje.
Grci su straš no stradali u Zeti i Dalmaciji. Izvrš en je njihov nemilosrdan pokolj "istrebi grč ko ime, da se nikako ne pominje ime njihovo u toj oblasti." (Stefan Prvovenč ani). Od samog početka Nemanja je imao savrš eno jasan cilj, ove oblasti pripojiti Raš koj i uč initi ih sastavnim delom jedne jedinstvene srpske zemlje. Tom cilju grčko stanovniš tvo bi samo smetalo. Moguć e je da je Nemanja oč ekivao i reakciju Vizantije, kao i njene kasnije pokuš aje da Zetu ponovo osvoji. Tada bi grč ko stanovniš tvo u Zeti predstavljalo veliki problem jer bi sigurno listom bilo na strani Vizantije, a Nemanja nije viš e imao namere da vrać a Zetu. Stoga je trebalo sve š to je grč ko nemilosrdno oč istiti i ovaj prostor pretvoriti u č isto srpski. Tako je i uč injeno. U ovom naletu Nemanja nije bio optereć en time š to su Grci bili iste, pravoslavne vere kao i Srbi. Versko je ovaj put bilo zapostavljeno, a nacionalno je istureno u prvi plan. Tim viš e š to je skoro celo zetsko stanovniš tvo bilo katolič ko, dok su Grci bili jedini pravoslavni element u njoj. Nije sluč ajno š to Stefan Prvovenč ani navodi: "Narod svoj u njima nepovređen ostavi da služ i drž avi njegovoj, sa strahom, i sa ureč enim dankom od Svetoga". Srbi u Zeti, iako u katoličkoj veri, ali pod uslovom da su Nemanjine pristalice, nisu dirane. Grcima to š to su pravoslavne vere nije pomoglo, oni su bili nemilosrdno istrebljeni. Doduš e, ni Srbi katolici nisu bili sasvim sigurni. Stefan Prvovenčani jasno navodi da su oni ostali "sa strahom" i da su morali da plać aju Nemanji danak. Domentijan je tu jošjasniji kada kaž e "a narod svoj, koji je u njima, sač uva nepovređ en, tako da je sa strahom služ io njegovoj vladavini". Sudeć i po ovome izgleda da Srbi katolici nisu bašsa nekim oduš evljenjem doč ekali Nemanju, jer Domentijan jasno navodi da su ga kasnije služ ili sa strahom. Nemanja jeste bio duboko odan pravoslavlju, ali nikada nije bio i fanatik, zahuktani bojovnik pravoslavlja, on je bio na prvom mestu politič ar koji je znao š ta je za drž avu najvažnije. Osvajanjem Zete Raš ka je dobila veliko teritorijalno proš irenje, ali je dobila i srbe katolike. Nemanja ih nije shvatao kao posebno veliku opasnost, mada je pokazao izvesno neraspolož enje i nepoverljivost prema njima. No, jasno im je stavio do znanja da zna da su oni Srbi i da nemaju razloga da se plaš e. Sa Grcima je većbila druga situacija, oni su bili uljezi u drž avi koju je stvarao. Vidi se da Nemanja stvara srpsku državu u kojoj pravoslavlje predstavlja osnovnu, ali ne i jedinu ideju. To nije verska drž ava, većdrž ava Srba u kojoj pravoslavlje predstavlja onaj idejni amalgam koji treba da Srbe drž i na okupu i da spreč ava nove separatistič ke atavizme. Ovo je dozvoljavalo da u drž avi Srbiji postoje i druge verske ideje, osim pravoslavnih, ali samo do onog momenta dok ne ugrož avaju drž avu. Moguć e je da Nemanja ne bi proganjao ni bogumile, on je dugo oklevao dok se nije odluč io da ih oruž jem istrebi, da oni nisu postali opasnost za samu drž avu. Sa katolič anstvom je bila druga situacija, dobar broj Srba je bio u toj veri, ali to je ipak bio manji broj, koji nije predstavljao neku posebnu opasnost i Nemanjina procena je bila da će jednim stalnim radom pravoslavne crkve i katolič anstvo da se postepeno povuč e. S druge strane i rimska kurija je bila dosta jaka da bi se sa njom uš lo u veća zameranja. Sva osvajanja Ugarske i ona osvajanja koja je ostvario Nemanja nisu ni Vizantiju ostavila ravnoduš nom. Andronikovo divljanje poč elo je da plaš i i njegove pristalice. Nije bilo
sredstva kojim se on nije posluž io ne bi li odgodio propast. Jedan od njegovih suludih poteza bila je i njegova ženidba sa ženom carević a Aleksija kojeg je dao zadaviti i baciti u more. Ova devojčica od 13 godina po imenu Agneza (Ana, ćerka francuskog kralja Luja VII) trebalo je da svojom udajom za Andronika ovoga koliko-toliko prikaž e kao legitimnog cara Vizantije. No, to je sada bilo sve uzalud. Stari neprijatelji Vizantije, Normani, godine 1185. iz juž ne Italije udaraju na Vizantiju. Normanski napad je dobrim delom bio koordiniran i sa Nemanjinim akcijama. Brzo su zauzeli Solun (tada drugi grad carstva) i Drač. Kao osvetu za pokolj Latina u Carigradu Normani straš no masakriraju stanovniš tvo Soluna. Istovremeno oni se počinju pripremati i za napad na Carigrad. Sada je u Carigradu izbila panika, svi su optuž ivali cara Andronika za svu nesreć u koja se sruč ila na Vizantiju. U ulič nim neredima, na dan 12. septembra 1185. godine, svetina se na ulici doč epa cara, ista ona svetina koja ga je pre samo nekoliko godina obož avala, i ž iva ga rastrgne na komade. Ova už asna smrt prekinula je agoniju Vizantije. Sada se sreć a konač no i Grcima nasmeš ila. Normani koji su imali ideja da napadnu Carigrad zabavljali su se pljač kom oko Soluna, izgubili su potrebnu disciplinu, zadesila ih je i neka bolest koja ih je desetkovala i u dve bitke (Mosinopolj i Dimitrica) budu od vizantijskog vojskovođe Aleksija Vranasa potuč eni. Sada je i njima bilo dosta rata, pa sklope mir sa Vizantijom i odmah potom napuste sve ono š to su osvojili. Vizantija je mogla da odahne, neposredna opasnost po Carigrad je bila izgleda proš la. U Vizantiji u to vreme car je Isak II Anđel koji je doš ao na presto viš e sluč ajem nego svojom zaslugom. Ipak, dobro se snalazio otklanjajuć i opasnosti, jednu po jednu. Kada je opasnost od Normana, a bila je najneposrednija, konač no prestala, car je poč eo pregovore sa Ugarskom. Tu se car pokazao kao dobar pregovarači njegova diplomatska akcija se završ ila dosta povoljnim ishodom za Vizantiju. Sa Ugarskom je sklopljen mir, a car Isak II Anđel se oženio sa ćerkom kralja Bele. Kao miraz caru su obeć ani svi oni gradovi koje je Ugarska osvojila u prethodnom ratu, Beograd i Pomoravlje. Sada se tu pojavio jedan veliki problem. Moravska dolina je bila pod kontrolom Nemanjine vojske i ovaj nije imao nikakvu nameru da te teritorije prepusti ponovo Grcima. Baštu, na tom mestu, nastaje raskid do tada skladnih odnosa Nemanje i Ugarske. Mađari su pokuš ali da slobodno raspolažu sa onim osvajanjima koja su uč inili zajedno sa Srbima, nudeć i te teritorije Vizantiji iako ih nisu faktički drž ali. Tu su sada bili Srbi. Zapravo, Mađari su na neki nač in smatrali da su sada na Balkanu oni ti koji su preuzeli ulogu Vizantije i gurali su svoje interese ne obrać ajući paž nju na Raš ku. Tim putem su iš li i onda kada su ne pitajuć i Nemanju odluč ili da Vizantiju ponovo puste u moravsku dolinu. Sada se Raš ka naš la u jednoj dosta neobič noj situaciji. Ona viš e nije bila toliko slaba da bi tako olako napustila dotadaš nja osvajanja po Pomoravlju, ali ni toliko jaka da bi se sama suprotstavila Vizantiji. Trebalo je dakle nać i saveznike. Ugarska to viš e nije mogla biti jer su sada interesi Raš ke i Ugarske bili dijametralno različ iti. Niti je Ugarska ž elela da ispusti svoju novu ulogu na Balkanu, niti je Raš ka ž elela da se prepusti Ugarskoj, š to bi znač ilo samo da je vizantijsko gospodstvo nad Raš kom zamenjeno ugarskim. Nemanja se naš ao u
situaciji da sada sve ono š to je osvojio, mora i da sač uva. To je veoma č esto mnogo teže od samoga osvajanja. Dok su se svi gore navedeni događaji odvijali, Nemanja je svoje aktivnosti š irio po Dalmaciji pokuš avajuć i da se doč epa i Dubrovnika (1184.). Nije lič no uč estvovao u ovim akcijama većje njihovo vođenje poverio svojoj brać i, Miroslavu i Stracimiru. Najpre je Stracimir napao sa flotom na Korč ulu, ali je tu ljuto stradao, brodovi su mu izgoreli, a on sam jedva izbegao zarobljavanje. Iste godine Miroslav sa flotom od 13 brodova napadne Dubrovnik sa morske strane, ali prođ e isto kao brat. Flota mu je spaljena, a on se jedva spasao bekstvom. Sledeć e godine jošjednom je pokuš an napad na Dubrovnik, a napad je vodio Nemanjin brat Miroslav. Dubrovnik je opkoljen sa kopnene strane, a Miroslav je raspolagao izgleda sa mnoš tvom ljudstva i sa dosta opsadnih maš ina. To je sada oč igledno bila jedna sasvim druga vojska u odnosu na onu od pre nekoliko godina. Ipak, Dubrovnik je bio suviš e tvrd orah za Raš ane, opkoljen jakim zidinama on je bio nereš iva enigma. Iako su opsadne maš ine sedam dana bacale na Dubrovnik kamenje i drvlje, nisu mu mnogo naudile. Međ utim, okolina Dubrovnika je straš no stradala, sve je spaljeno i opljačkano. Bašu to vreme Dubrovč ani su sa Normanima vrš ili pregovore u ž elji da priznaju njihovu vrhovnu zaš titu, š to se na kraju i desilo, ali ta zaš tita je trajala samo kratko vreme (1185-1192). Mora da je Miroslav neš to saznao o tome i plaš eć i se da bi Normani mogli da poš alju svoju flotu, on većsedmog dana opsade spali sve opsadne maš ine kojima je napadao Dubrovnik i ž urno se povuč e. Sada je i Nemanji bilo jasno da on Dubrovnik ne mož e osvojiti, te stoga tokom 1186. godine sklapa mir sa njegovim predstavnicima. Sklapanju mira bili su prisutni Nemanja sa oba brata, predstavnici Dubrovnika i zastupnici normanskoga kralja. Ovaj ugovor je regulisao mnoš tvo međusobnih odnosa poput onih koji su vezani za trgovinu, garantovanje teritorija itd. Nekako istovremeno sa sklapanjem mira između Ugarske i Vizantije pojavilo se novo ž ariš te sukoba i to u Bugarskoj. Braća Teodor i Asan Belgun, vođe ustanka, obezbede pomoćKumana i za dve godine uspevaju da se oslobode Vizantije. Ovaj ustanak je imao i poč etni neuspeh (1186.), ali je na kraju ipak krunisan uspehom tako da je na kraju 1187. godine Vizantija digla ruke od Bugarske i ona je formirana kao nezavisna drž ava. U to vreme ovaj ustanak je neizmerno pomogla i činjenica da se vojskovođa Vranas proglasio carem pa je car Isak Anđel veliki deo svojih snaga morao da usmeri na njega. Vranas je stigao pod zidine Carigrada, ali je tu i umro ne ostvarivš i cilj (1187.).
8. Bitka na Moravi Uskoro je Nemanja dobio priliku da se umeš a i u krupnije političke događaje koji su tada potresali Evropu. Godine 1187. Jerusalim je pao pod naletom Saladina i Hristov grob je bio ponovo pod kontrolom muhamedanaca. Na glas o tome Evropa se uznemirila i poč eo je da se priprema novi krstaš ki rat. Vođa ovog krstaš kog rata trebalo je da bude nemač ki car Fridrih Barbarosa, tada verovatno najmoć niji vladar u Evropi. Nemač kom caru trebalo je
da se pridruž e i engleski kralj, Rič ard (Lavlje Srce) i francuski kralj Filip II Avgust. Engleska i francuska vojska je trebalo da se morskim putem prebace do Svete zemlje dok je nemač ka vojska odabrala kopneni put koji ć e preko Ugarske i Vizantije da ih odvede do ž eljenog cilja. Bašova marš ruta preko Vizantije, silno je uznemirila vizantijskog cara, koji je sa nemačkim carem bio u veoma loš im odnosima zbog sukoba u Italiji koji su jošnekada imali pokojni car Manojlo i nemač ki car Fridrih. Postojala je realna opasnost da bi Nemci onoga momenta kada se nađu na vizantijskoj teritoriji pokuš ali i neš to viš e od običnog prolaza ka Svetoj zemlji. Nemanja je većbio doč uo da se priprema novi krstaš ki pohod, kao š to je isto tako znao i ostale detalje oko sastava vojske i njenog puta. Istovremeno je dobro znao da Vizantijci nisu bašraspoloženi prema Nemcima i nerado gledaju ne samo na to da ć e ova armija proć i kroz Vizantiju većsu bili i protivnici samoga krstaš koga rata. Teritorije koje su krstaš i i do tada osvajali oni su smatrali za svoje i na njih polagali pravo, tako da su na neki nač in krstaš ki rat videli kao posredni napad na samu Vizantiju. Bilo je realno za očekivati da bi između Grka i Nemaca moglo doć i do sukoba, a Nemanji je izgleda palo na pamet da te moguć e sukobe iskoristi. Stoga odluč i da stupi u kontakt sa nemačkim carem i da ga upozna sa stanjem u Raš koj, kao i da caru ponudi svoje usluge. Ostaje tajna kojim se načinom Nemanja uspeo približ iti caru Fridrihu, da li je to bilo preko istarskog krajiš kog grofa i titularnog vojvode Hrvatske i Slavonije po imenu Bertold Andeks ili nekim drugim putem ne zna se. Bilo kako bilo, Nemanjini pregovarači su za Bož ić1188. bili u Nirnbergu na dvoru cara Fridriha. Caru su predali Nemanjino pismo u kojem on izražava zadovoljstvo time š to ć e imati priliku da pozdravi nemač ku armiju i samoga cara na njihovom pohodu u Svetu zemlju. Istovremeno, Nemanja traž i da se lič no sastane sa carem i za taj sastanak predlaž e Niš , koji je njegov najpoznatiji grad i koji namerava da uč ini prestonicom. Veliko je pitanje da li bi samo ovako kurtoazna poruka izazvala Fridrihovu radoznalost i da li bi se on zaista i sastao sa Nemanjom, da tu nije bilo neč eg drugog. Suviš e je car Fridrih bio zauzet sa drugim stvarima da bi obrać ao već u paž nju na ovakve poruke kojih je on verovatno dobijao po nekoliko na dan. Za armije onoga doba, pa i za današ nje, najveć i problem na njihovim pohodima bilo je snabdevanje hranom. Ovo se reš avalo na različ ite nač ine, a najč eš ć i je bilo pljač kanje okolnog stanovniš tva. Razlog za pljač ku je bio u tome š to je okolno stanovniš tvo retko kada pokazivalo volju da trguje sa razularenim ratnicima, dok s druge strane retko je kada bilo dovoljno hrane i za sopstvene potrebe, a kamoli i za tako veliki broj ljudi. Nemajuć i dovoljno ni za sebe, seljaci su sklanjali ispred krstaš a, a oni su, nemajuć i drugoga izlaza, otimali. U takvim otimač inama uvek je bilo sukoba koji su bili veoma krvavi i koji su zadrž avali armiju u pohodu. Da se ne bi takvi sukobi pretvorili u direktan rat sa drž avom kroz koju prolaze, uvek se pokuš avalo da se sa lokalnim vođama postigne neki sporazum koji ć e garantovati uredno snabdevanje vojske i otkloniti opasnost otimanja. Sve je to znao i Nemanja, pa je stoga njegovo poslanstvo obeć alo caru Fridrihu uredno snabdevanje krstaš a hranom, a izgleda da su i uslovi (cene) koje su oni ponudili bili veoma povoljni za Nemce. Ovde se Nemanja pokazao i kao diplomata, ali i kao dobar trgovac. Bio
je on svestan i toga da ć e Nemci morati najpre da prođu jedan deo teritorije (od Beograda) koji drž e pod svojom kontrolom Grci, gde ć e biti ispoljena straš na mrž nja prema Nemcima. S druge strane, Vizantijci verovatno neće uspeti da Nemcima obezbede uredno snabdevanje i time ć e izazvati kod cara Fridriha ogorč enje. To treba iskoristiti tako š to ć e se u Raš koj prema Nemcima ispuniti sve ono š to je obeć ano i tako Fridrihovu ljutnju prema Vizantiji jošviš e uveć ati i onda konač no, većtako pripremljenog cara Fridriha, lakš e pridobiti za sopstvene ciljeve. Sam Nemanjin nastup i slanje poslanika na nemač ki dvor govori da Nemanja sebe već smatra dovoljno jakim da mož e da stupi u pregovore i sa tako poznatim vladarima kao š to je Fridrih. Isto tako, on se oseć a u Raš koj toliko sigurnim da mož e caru da garantuje ne samo bezbedan prolazak kroz Raš ku veći uredno snabdevanje hranom i ostalim potrepš tinama. Istovremeno i car Fridrih lepo doč ekuje raš ke poslanike, dajuć i im jasno do znanja da on zna za raš kog ž upana i da ž eli i ceni njegovu ponuđenu pomoć . Oč igledno da car respektuje Raš ku i da ne želi nikakve sukobe sa njom, te stoga š alje bogate darove Nemanji i poruku da pristaje na sastanak sa njime. Ovo je za Nemanju bio veliki uspeh i pomalo podseć a na njegov sastanak sa vizantijskim carem Manojlom. Ipak ima i mnogo razlike. U ono vreme Nemanja je bio Manojlov podlož nik koji na Manojlov poziv mora do dođe u Niši da se pokloni caru. Sada je situacija znač ajno različ ita, Nemanja ima drž avu i on sam ne odlazi u Nirnberg kod cara Fridriha, naprotiv, on š alje svoje izaslanike koji nude caru sastanak sa Nemanjom i koji već unapred imaju odabrano mesto za taj susret. To je opet Niš . Mora da se i sam Nemanja prisetio svoga prvoga dolaska u Niš , upravo tome on i duguje ceo svoj uspon. Upoređ ujuć i ondaš nje uslove pod kojima je pregovarao sa vizantijskim carem i sadaš nje pod kojima treba da razgovara sa nemačkim carem, vidi se velika razlika. Međutim, cilj je jošuvek slič an, to je uspon Nemanje i same Raš ke. Vidi se da je Nemanja u dobroj meri svestan svojih kvaliteta, kao i svoje pozicije. Nesumnjivo da mu je ugled za proteklih dvadeset godina strahovito porastao, kao š to mu je porasla i moć . U maju sledeć e godine (1189.) nemač ki krstaš i su se pokrenuli, ova ogromna vojska od oko 100.000 ljudi valjala se niz Dunav ka Branič evu. U Ostrogonu cara Fridriha dočekao je i ugarski kralj Bela III i ovaj susret je samo na prvi pogled bio prijateljski. U potaji Bela III je naredio ugarskim krstaš ima da se na prvi sukob sa Grcima odmah vrate kuć i. Ugarski kralj nikako nije ž eleo da se njegovi krstaš i na bilo koji nač in nađu u sukobu koji bi mogao nastati između Nemaca i Grka. Zapravo, Bela III je tako neš to i oč ekivao, a kako mu je ć erka bila udata za vizantijskog cara to su mu interesi svakako bili na strani Vizantije. Kada su stigli do Beograda, Nemce doč eka vizantijski predstavnik (braničevski zapovednik)i pozdravi ih kao najveć e prijatelje, obeć avš i im sve moguć e olakš ice na njihovom putu kroz teritorije koje on kontroliš e. Da je to bilo puko pretvaranje pokazalo se ubrzo. Kada su krstaš i zaš li u guste š ume kroz koje su ih vodili ugarski vodič i, iz zasede budu iznenada napadnuti sa otrovnim strelama. Ovaj napad je bio posebno usmeren na krstaš ku komoru, zapravo bilo je jasno da se radi o tipič no pljač kaš kim motivima, jer su napadač i otimali prtljag. Napad je bio odbijen, a kasnije se od zarobljenika č ulo da je napad izveden po naređenju samog braničevskoga zapovednika, dok su sami napadači bili
regrutovani od Srba, Grka, Bugara i Vlaha. Na osnovu toga car Fridrih je doš ao u ubeđenje da branič evski zapovednik ne bi bio u stanju da takav napad naredi bez odobrenja iz Carigrada. Da bude jošgore, celo vreme puta krstaš ka kolona je bila neprestano uznemiravana, a uredno snabdevanje od strane Grka je ostalo samo njihovo obeć anje. U takvom mrač nom raspolož enju i ogorč enosti krstaš i stignu i na teritoriju koju je kontrolisao Nemanja. Ovde je doček bio sasvim drugačiji. Krstaš i su bili uredno snabdevani tokom celog puta i nekih već ih sukoba nije bilo. U Niš u caru Fridrihu Nemanja priredi sveč ani doč ek, gde su krstaš i bili doč ekani sa vinom, ječ mom, mesom i svim ostalim ponudama. Čak se tvrdi da je Nemanja poklonio caru i pripitomljenih jelena i morskih pasa. "Car Fridrih prvi ovog imena, iduć i s vojskom protiv azijskih Turaka i prolazeć i kroz Srbiju, stigao je u Niš . Tu mu je iziš ao u susret Nemanja s velikom svojom svitom noseć i caru mnogo kraljevskih darova. Car ga je ljubazno primio, pa poš to su vodili pregovore o raznim stvarima, i on je njega kraljevski darovao i potvrdio u drž avi Srbiji" (Orbin). Naravno sve je to imalo svoje svrhe. U razgovoru Nemanje i cara (prisustvovao i Nemanjin brat Stracimir) bila su pretresana pitanja oko odlaska krstaš a u Svetu zemlju, o urednosti njihovog snabdevanja, ali tu je priliku Nemanja prvenstveno iskoristio da cara upozna sa svojim delatnostima i planovima (27. juli 1189.). Car je najpre saznao kako je Nemanja osvojio od Vizantije Niši svu oblast oko njega sve do Serdike. Postoji ž elja da se osvajanja nastave, ali im je potrebna i podrš ka jedne takve velike sile kao š to je Nemačka. Koliko sutra, Nemanja je spreman da nastavi osvajanja ukoliko Nemač ka zarati sa Vizantijom, a kao znak zahvalnosti Nemanja je spreman da postane i nemač ki vazal, i u okviru toga nudi caru za rat sa Vizantijom na raspolaganje 20.000 vojnika. Od cara oč ekuje da za uzvrat prizna sva ranija osvajanja vizantijske teritorije, kao i ona koja ć e tek uslediti. Ovde je Nemanja ipak precenio svoje snage, ne zna se š ta je car odgovorio Nemanji, verovatno neko neodređeno obeć anje i time je razgovor bio završ en. Bilo je jošnekih ceremonijalnih poteza, poput ž enidbe Toljena (sina Nemanjinog brata Mladena) sa ćerkom Bertholda od Andeksa i detalja u vezi sa time. No, to je bilo manje važ no. Na kraju ovog razgovora izgledalo je da Nemanjina diplomatska aktivnost nije uspela. Car Fridrih je dao neka neodređena obeć anja bez ič eg konkretnog š to bi ga kasnije na bilo š ta obavezivalo. Izgledalo je da se Nemanja nalazio u istoj situaciji u kojoj je bio i pre ovog sastanka. Car Fridrih u to doba nije imao nameru da ratuje sa Vizantijom, njegove misli su bile u Svetoj zemlji. Tamo su većbili i engleski i francuski kralj i trebalo je pož uriti ne bi li se uzelo udela u osvajanju Hristovog groba. Nemač ki car je i inač e bio u veoma loš im odnosima sa katolič kom crkvom i ovaj pohod je bio na neki nač in njegovo iskupljivanje za sve one svađe koje je on imao sa papom. Istovremeno, mož da to Nemanja nije znao, Nemač ka i Vizantija su imale sklopljen ugovor iz jeseni 1188. godine po kojem se Vizantija obavezala da dozvoli krstaš ima nesmetan prolaz kao i š to se obavezala da ć e ih uredno snabdevati. Prema tome, cilj cara Fridriha nije bio u tome da se ratuje sa Vizantijom, većda se ide u Svetu zemlju i stoga se i njegova obeć anja Nemanji bila tako neodređena. S jedne strane nije ž eleo da zarad Nemanjinih ciljeva zarati sa Grcima, dok s druge strane nije ž eleo da se zamera sa njim jer mu je ovaj obezbedio nesmetan prolazak
kroz Raš ku. To je tako izgledalo spolja. Međutim, analizirajuć i ovu situaciju, dolazi se do zaključ ka da je Nemanja ipak uspeo u svojoj nakani. Vizantija je u to doba bila u jako loš im odnosima sa Nemcima i to zbog nekih njihovih ranijih razmirica u Italiji. To je bio razlog zbog kojeg Grci nisu rado gledali na nemač ku vojsku koja je prolazila. S jedne strane oni su predstavljali realnu opasnost, mogli su se svakog momenta okrenuti i pokuš ati da osvoje Carigrad u kojem ih č eka viš e plena negoli u celoj Svetoj zemlji. S druge strane krstaš i su uvek pravili straš ne nerede dok su prolazili kroz Vizantiju, a tako je bilo i sada. Same zemlje u Maloj Aziji koje su krstaš i iš li da osvoje bile su veliki kamen spoticanja. Te zemlje su nekada pripadale Vizantiji i ona je na njih polagala pravo traž eć i od krstaš a da kada osvoje te zemlje, iste predaju Vizantiji. Naravno, ovi su to uvek odbijali i Vizantija ih je smatrala osvajač ima, stoga je i bio takav odnos prema krstaš ima. To je bio osnovni razlog š to se u Evropi stalno podgrevalo razmiš ljanje da je Vizantija protivnik krstaš kih ratova i da uvek pokuš ava da ih sabotira. Svega toga bio je svestan i Nemanja. Odlazak njegovih pregovarača u Nirnberg kod cara Fridriha nije mogao ostati nezapaž en u Vizantiji, mada je malo verovatno da je to Nemanja uopš te pokuš ao i da sakrije. Naprotiv, njemu je odgovaralo da ti pregovori budu š to javniji i da za njih svi znaju. Osim š to dobija na prestiž u, Nemanja na taj nač in upuć uje jasan znak upozorenja Vizantiji koja jošuvek smatra Raš ku delom svoje teritorije i ne želi da je prizna za samostalnu drž avu. Ovi pregovori su trebali da budu u dvostrukoj funkciji. S jedne strane Nemanja pokuš ava da sebi obezbedi pomoćjedne tako jake sile kao š to je Nemač ka, dok se s druge strane Vizantiji skreće paž nja da Raš ka viš e nema nameru da ponovo dođe pod njenu vlast. Dolazak cara Fridriha u Raš ku (Niš ) Nemanja koristi kao priliku da se lič no sastane sa carem Fridrihom i da mu ni manje ni viš e ponudi Raš ku kao vazala. Za uzvrat traž i od njega da Nemač ka zarati sa Vizantijom. U tom ratu Raš ka ć e pomagati cara Fridriha sa svojim trupama. Zapravo Nemanja ima svoje sopstvene planove. Dok car Fridrih bude osvajao Carigrad, on ć e ratovati za svoj rač un i proš iriti Raš ku. Ovakvi pregovori i ovakva Nemanjina ponuda Nemcima, izazvali su pravu buru negodovanja u Vizantiji. Oni su većod ranije bili ogorč eni na Nemce zbog natezanja oko Italije, sada se situacija jošviš e pogorš ava. Nemci, kao krstaš i, odlaze u Malu Aziju gde ć e pod zastavom krstaš kog rata da osvajaju posede koji po svim pravilima pripadaju Vizantiji. Ni to nije sve. Car Fridrih direktno pregovara sa raš kim ž upanom, za Vizantiju jednim pobunjenikom, o tome kako da je napadnu. Takvu nemač ku armiju Vizantija treba da pusti u svoje granice i da je jošsnabdeva hranom i ostalim potrebama. Ogromno nepoverenje se sada uvuklo u Vizantiju. Sasvim je sigurno da je Nemanja ovakvu reakciju i oč ekivao i mož da je on namerno i š irio neke vesti koje bi mogle da dodatno uplaš e vizantijskog cara. Mada nije uspeo da ubedi nemačkog cara na intervenciju, jošima vremena. Nemač ke trupe treba da prođu kroz Vizantiju i od Grka treba da dobiju brodove za prebacivanje u Malu Aziju. Ako se kod Vizantije izazove dovoljno velika doza nepoverenja koja ć e da pređe u otvoreno neprijateljstvo, eto caru Fridrihu problema i dovoljno razloga da ipak zarati sa Vizantijom. Moguće da je Nemanja namerno radio na tome da izazove š to već u zategnutost između dva cara; uz većpostojeć e njihove nesporazume, to i nije bilo posebno teš ko. I pre no š to je car Fridrih krenuo iz Niš a, Vizantija je većsve dočula i preduzela većneke svoje
poteze. Nemanjina ovakva pozicija i ovakvo spletkarenje ne bi trebalo ni malo da iznenade, to je politika, a on je bio vizantijski uč enik i ovakvi potezi su sasvim u skladu sa vizantijskim gledanjem na vođenje državnih poslova. Bašu vreme dok je Nemanja pregovarao sa carem Fridrihom u Niš u i nudio im Raš ku kao vazala, a cara ubeđivao da zarati protiv Vizantije, pojavljuju se i predstavnici Bugara. I oni su traž ili prijem kod cara Fridriha i ponudili isto ono š to i Nemanja, da Nemci zarate sa Vizantijom, a oni ć e postati nemač ki vazali. Da li je Nemanja koordinirao sve ovo? Verovatno da jeste. Raš ka je i ranije pomagala Bugare u njihovom ustanku protiv Vizantije, oni ć e i kasnije sarađivati, i veoma lako je moguće da su ovi sinhronizovani diplomatski napadi na cara Fridriha i od strane Raš ke i od strane Bugarske, bili Nemanjina ideja. Uostalom, on je i bio smislio da se sa nemač kim carem sastane u Niš u, verovatno ne samo zato da se upoznaju (to u politici ne postoji) većoč ekujuć i neku korist iz toga. Bilo kako bilo, car Fridrih nije bio jošuvek pokoleban u svojoj ideji da osvoji Svetu zemlju i nije pristao da napadne Vizantiju. No, Vizantijci dobro zaplaš eni svim ovim događ ajima o kojima su bili dobro obaveš teni, povlač e svoje poteze. Njima niš ta drugo nije ostalo većda stupe u kontakt sa najvećim neprijateljima cara Fridriha. To je u tom momentu bio vođa Saracena, Saladin. Sa njim je sklopljen ugovor po kojem Vizantija uzima obavezu da ne dopusti krstaš ima prelazak preko njenih teritorija kao i to da ni pod kakvim uslovima ne obezbedi ovima brodove za prelazak u Malu Aziju. Krstaš i su nakon Niš a krenuli preko vizantijske teritorije ka Serdiki (Sofija). Od samog poč etka ovaj put je prać en samim neprilikama i problemima. Nemci su celo vreme napadani, nailazili su na zakrč ene puteve, opustele gradove. Sukobi su bivali sve ž eš ć ia krstaš i su za odmazdu veš ali sve ono š to bi mogli uhvatiti. Dolazak u Serdiku je bio još jedno razoč arenje, grad je bio potpuno pust. Ovaj mukotrpni put je trajao oko š est nedelja. Nakon toga krstaš i stignu u plovdivsku ravnicu oč ekujuć i da ć e konač no strahovanju i gladovanju doć i kraj. Međ utim u Trakiji dođe i do otvorene borbe izmeđ u vizantijske i nemačke armije. Car Fridrih odluč i da napadne Plovdiv, kojeg i osvoji, a odmah zatim opsedne Jedrene (novembra 1189.). Tada se odluč i da pozove Raš ane i Bugare i da prihvati njihovu raniju ponudu za saradnju. To je znač ilo da će uskoro da dođe i do napada na Carigrad. Do ponovnog susreta Nemanje i cara Fridriha ipak nije doš lo, jer je Nemanja u to vreme većbio u ratnim akcijama tako da su pregovori iš li preko posrednika. Nemanja je obeć ao caru 20.000 vojnika dok su Bugari obeć ali oko 40.000. Izgledalo je da viš e niš ta ne mož e spasiti Vizantiju od napada udruž enih Nemaca, Raš ana i Bugara. Nemač ka vojska je već iš la na Carigrad, a car Fridrih je naredio i svome sinu Henriku da pokrene flotu i da blokira Carigrad i sa morske strane. Sada su i Grci osetili da situacija postaje neizdrž iva, tim viš e š to je neumorni Nemanja većosvojio Pernik, Zemen, Velbužd, Žitomisk i Stob. On je tada većimao viš e od sedamdeset godina i mož e se misliti kakav je to napor bio za njega. No, isto tako znao je da je to mož da poslednja prilika da Raš koj obezbedi značajna teritorijalna proš irenja. Ko zna dokle bi ova njegova osvajanja iš la da nije iz Adrijanopolja stigla vest
da se car Fridrih nagodio sa Vizantijom koja mu je obeć ala brodove za prebacivanje u Malu Aziju. U proleć e 1190. godine Vizantijci prebacuju Nemce brodovima u Malu Aziju. Sada je odjednom Raš ka ostala bez moćnog saveznika i mogao se očekivati protivudar Vizantije. Odmah nakon š to se otresao Nemaca, car Isak Anđel pokrene vojsku na Bugarsku (1190.). Međ utim Bugari su se dobro pripremili tako da opsada njihovih gradova nije donela nikakvih uspeha vizantijskom caru. Nakon nekoliko neuspeha Grci se poč nu povlač iti, a Bugari ih na povratku doč ekaju i žestoko potuku. Sav svoj gnev sada car Isak Anđel okrene prema Srbima. Novi pohod bude dobro pripremljen i krajem 1190. ili poč etkom 1191. godine krene car na Nemanju. Ovo je bila veoma bitna ratna akcija za vizantijskog cara Isaka Anđela; do sada su svi njegovi ratni pohodi bili uglavnom neuspeš ni, ovo je mogla biti prekretnica. Nemanja se u prvo vreme povlač io pred carskom vojskom koju je car lič no vodio, a kod Morave prihvati direktnu bitku. Sudeć i po svemu ovo je bila žestoka bitka. Srbi su se borili koliko su mogli, ali na kraju su ipak poklekli. Da li je Nemanja bio lič no prisutan u tom kreš evu, ne zna se. Sam vizantijski car je pod punom bojnom opremom lično rukovodio ovom bitkom. Nakon ovog poraza Nemanja se povukao, a car je nastavio napredovanje ka Niš u i kasnije prema Beogradu. Celim svojem putem Grci su uniš tavali i palili po Raš koj, pa je između ostalih spaljena i jedna Nemanjina prestonica. U Beogradu se car sastao sa ugarskim kraljem pokuš avajući i ovoga da uvuč e u rat sa Raš kom. Vojnič ki gledano bitka na Moravi je bez ikakve sumnje pripala Vizantiji. Međutim u kasnijem se periodu pokazalo da ona od ove pobede nije izvukla mnogo koristi. Ostvarena je jedna pobeda, ali rat nije dobijen. Za tako neš to je trebalo jošmnogo vremena i snage. Sve to Vizantija nije imala. Bilo je oč igledno da je Nemanja toliko jak, a sa njim i sama Raš ka, da jedan poraz za nju nije katastrofa. Do sada su vizantijske pobede nad Raš anima najč eš će znač ile i samu županovu propast ili njegovo padanje u praš inu pred carem i moljenje za milost. Sada to nije bio sluč aj. Nemanji na pamet nije padalo da se pojavi pred carem. Za tako neš to on nije imao potrebe. Vojska mu je uglavnom bila sač uvana, a on još uvek nije morao da se povlač i u planine. Konač no i sam vizantijski car je ubrzo ogranič io ciljeve svoje vojne akcije samo na obezbeđenje sigurnosti puta Niš– Beograd. Sva Nemanjina osvajanja su bila praćena isterivanjem Grka sa tog terena i naseljavanjem Srba, š to se sada i te kako primetilo. Iako su Niši Ravno ponovo bilo u vizantijskim rukama, stanovniš tvo u tim krajevima bilo je skoro isključ ivo srpsko. To stanovniš tvo nije nikako trpelo Vizantijce i bilo je spremno da se svakog momenta ponovo digne na ustanak. Znajući da su ovi osvojeni krajevi jako nepouzdani, a da se ne mož e viš e zadrž avati u Raš koj car Isak Anđel se odluč i da pozove Nemanju na pregovore o miru. Ovo je sada bio bitno nov momenat u odnosima Raš ke i Vizantije, car poziva ž upana da se pregovara. Završ eno je sa kleč anjem pred carem, sada se pregovara na ravnopravnoj nozi. Nemanja niš ta viš e od toga nije ni mogao poželeti, sve ono š to se on trudio za protekle godine sadrž ano je u ovom pozivu. Car viš e ne shvata Raš ku kao deo svoje teritorije i ž upana kao svoga vazala sa kojim mož e da radi š ta hoć e, većRaš ku vidi kao nezavisnu državu i
Nemanju kao njenog vladara. Nemanja je odmah prihvatio ove pregovore verovatno zadovoljan sa ovim pozivom. Ovaj poziv ga je morao obradovati iz viš e razloga. Osim š to ga je car na taj nač in priznao kao nezavisnog vladara, Nemanja je dobio priliku i da ovaj rat sa Vizantijom na vreme prekine. Iako Raš ka nije poražena, izgubila je samo jednu bitku, postojala je realna opasnost da Vizantija ipak smogne snage ili da se pojavi neki darovit vladar (š to u Vizantiji nije bila retkost) koji bi uspeo da ovog gorostasa ipak trgne iz letargije. Tada bi sve ono š to je on stvarao viš e od dvadeset godina doš lo u opasnost. Pretila je istovremeno i opasnost od Ugarske, a car Fridrih Barbarosa se u međ uvremenu u Svetoj zemlji u nekom nabujalom potoku udavio. Raš ka nije imala niti jednoga saveznika tako da upuš tanje u bilo kakve ratove za sada nije imalo nikakvog smisla. Stoga je mnogo pametnije primiriti se i prihvatiti one uslove koje diktira Vizantija, koji ionako ne mogu biti suviš e teš ki jer ni Vizantija ne sme suviš e rizikovati sa diktiranjem teš kih uslova. Mož da bi suviš e teš ki uslovi odbili Raš ku od mira i prisilili je da nastavi rat, a Vizantija nema ni snage, a ni volje da dalje ratuje. Kroz ove kalkulacije, kojima se mora priključ iti i to da je Nemanja bio veoma star, preko sedamdeset godina, te da je i on verovatno tež io smirenju i učvrš ć enju svojih tekovina, prolazio je verovatno raš ki ž upan. Mora da je i vizantijskom caru bilo muč no pregovarati sa raš kim županom, sa istim onim koji je pre dvadesetak godina dolazio kod cara Manojla bosonog i sa konopcem oko vrata moleć i za milost. Sada isti taj ž upan dolazi na pregovore, ali ovaj put kao ravnopravan partner. Sami pregovori nisu dugo trajali, niti je Vizantija traž ila neš to š to Raš ka nije mogla ispuniti, a isto tako ni ovi nisu mnogo zatezali većsu pristali na sve ono š to je vizantijski car traž io. Nemanja je morao da vrati Vizantiji samo ono š to je osvojio u poslednjih nekoliko godina, ali mnogo toga je i ostalo. Vizantija je kao pogranična mesta imala sada Beograd, Ravno, Niš , Skoplje, Prizren, Kroju i Lješ .
9. Nemanja ustupa presto sinu Stefanu Nemanjina drž ava je obuhvatala na severu oblast između Zapadne i Velike Morave, na istoku je to Zagrlata, Duboč ica, oblast oko Vranja. Na jugu Srbija se š iri na Kosovo i Lab, Hvosno i Gornji i Donji Pilot na putu od Prizrena u Skadar. Na zapadu, to je mož da i najvažnije. Pod Nemanjinu vlast spadaju Zeta, Trebinje i Hum. Sada je Srbija izlazila na more, ali i na tri velike doline: moravsku, kosovsku i metohijsku. Bila je to sada velika drž ava sa sigurnim i jakim temeljima. Sam polož aj dozvoljavao je Srbiji da ona sada postaje odluč ujuć i faktor stabilnosti na Balkanu. Niš ta se od sada na Balkanu ne mož e desiti, a da to prođe mimo Srbije. Srbija je Vizantiji ulivala veliko nepoverenje i vizantijski car je takav popustljiv stav prema Nemanji zauzeo isključ ivo zbog same njegove snage i vlastite slabosti. Da su se Grci pribojavali Srbije vidi se iz jednog njihovog ugovora kojeg su sklopili sa Dubrovnikom. Jedno vreme Dubrovč ani su priznavali vrhovnu vlast normanskoga kraljevstva, ali kada su Normani zaratili sa Nemcima, njima se normanska zaš tita uč inila nesigurnom. Stoga odluč e da opet pristanu uz Grke. Godine 1192. Dubrovč ani su svoje odnose sa Vizantijom regulisali ugovorom. Iz ugovora se jasno videlo koga se sve Vizantija pribojava, odnosno
koga smatra glavnim protivnicima. Tako se Dubrovč anima, dok su pod zaš titom Vizantije zabranjuje da sklapaju saveze sa Nemcima, Ugarima, Normanima, Venecijom, ali sa i velikim ž upanima Raš ke. Ovo je bilo veliko priznanje za Raš ku. Od vazalne države za kratko vreme, po sopstvenom priznanju Vizantije, ona se pretvorila u jednog od glavnih njenih protivnika. Car Isak Anđel je bio svestan da ni ovaj ugovor koji je sklopljen sa Nemanjom, neć e ovoga dugo drž ati na miru. Onoga momenta kada se oseti dovoljno jakim Nemanja ć e opet udariti ne bi li povratio ono š to je morao Vizantiji vratiti. Odnosi snaga su se bitno izmenili. Raš ka neprestano jač a dok Vizantija straš no slabi. Sam ugovor ne predstavlja nikakvu sigurnost za Vizantiju. Potrebno je Srbe vezati, ali kako se to ne mož e uč initi sa pretnjom i vojnom silom, ostaju samo ženidbene veze. I inač e ovo sredstvo je bilo omiljeno Grcima onda kada nisu bili u stanju nekoga da zadrž e pod kontrolom. Stvarajuć i rodbinske veze između vladajuć ih porodica, odnosno ž eneć i i udajuć i međusobno princeze i prinčeve, ostvaruje se mnogo č vrš ć a veza no š to bi se ostvarila bilo kakvim ugovorom. Vizantija ponudi Nemanji da se njegov sin, Stefan (kasnije Prvovenčani) ož eni sa sinovicom cara Isaka II Anđela po imenu Jevdokija (ć erka carevog brata Aleksija i Eufozine Dukene). Osim š to je dobio za ž enu jednu od vizantijskih princeza Stefan je dobio i titulu sevastokratora koja se davala samo carskim rođacima. Sa tom titulom Stefan je dobio pravo da u svečanim prilikama nosi sjajnu dvorsku uniformu, š to je trebalo da ima psihološ ki efekat na okolinu. U tim pregovorima, čini se, pao je i dogovor da Nemanjino mesto velikog ž upana nasledi upravo Stefan, iako je on bio mlađi sin. Najstariji sin Vukan je, po tome, bio obavezan da prizna stareš instvo mlađeg. To je bilo neš to sasvim novo u Srbiji. Velikož upanski presto je do sada uvek nasleđivao najstariji sin, a u nekim prilikama vladala bi sva brać a dok bi najstariji opet bio prvi po stareš instvu. No, sada se od toga odstupilo. Zaš to? Interesantno bi bilo znati zbog č ega su se Vizantijci pri pregovorima oko udaje njihove princeze odlučili za mlađeg Nemanjinog sina Stefana, a ne najstarijeg Vukana. Bilo je jasno da Grci pokuš avaju da sa ž enidbenim vezama ostvare ono š to nisu uspeli na vojnom planu. Srbe oni viš i nisu mogli vojno savladati i ostala im je jedina moguć nost u stvaranju rodbinskih veza sa vladajuć om dinastijom u Raš koj. Ož enivš i naslednika raš kog prestola sa svojom princezom i davš i mu neku od svojih visokih dvorskih titula, Grci su mislili da ostvare odluč ujuć i uticaj na poslove u Raš koj. Sledeć i tu logiku bilo bi za oč ekivati da za svoga zeta odaberu Vukana, poš to je on najstariji sin Nemanjin koji će po svim dotadaš njim pravilima da postane vladar Raš ke. Međ utim, mimo svih oč ekivanja u carsku porodicu Vizantije ne ulazi Vukan većto mesto zauzima mlađi brat njegov, Stefan. To š to je u to doba Vukan bio katolik ne menja mnogo na stvari. U Nemanjinoj porodici ne bi bilo prvi put da se zarad drž avnih interesa promeni vera. Jedini logički odgovor na ovo pitanje jeste da je u doba pregovora Vukan verovatno većbio ož enjen, dok Stefan to nije bio. Po tome Vizantijcima i nije ostalo mnogo da biraju. Najstariji Nemanjin sin Vukan je ož enjen. Najmlađi sin Rastko je suviš e mlad i većokrenut ka sveš tenič kom pozivu. Ostao je još samo jedan sin, srednji Stefan. Da bi uš ao u porodicu vizantijskog cara Nemanja je morao da ostvari i izvesne uslove.
Najvaž niji je bio taj da onaj sin koji postane vizantijski zet mora da nasledi i velikož upanski presto. Tu se sada otvaralo nekoliko problema. Najstariji sin Vukan bi trebalo po svim pravilima da nasledi Nemanju, ali on kao ož enjen ne mož e da se sada ponovo ž eni vizantijskom princezom. Jedini koji to mož e jeste Stefan, ali on opet kao mlađi ne mož e da nasledi Raš ku. U toj, dosta komplikovanoj situaciji, Nemanja je jednostavno odlučio. Za carskoga zeta ide Stefan koji ć e biti i naslednik velikož upanskoga naslova u Raš koj. Prema tome, Nemanjin naslednik će biti Stefan, iako je mlađi, a ne Vukan koji je stariji i kome bi trebalo da pripadne Raš ka. Nemanja je tada presekao tu situaciju i odredio da Stefan bude taj koji će naslediti Raš ku i koji ć e biti veliki ž upan Raš ke. Ovde nije u pitanju nikakva već a naklonost Nemanjina prema Stefanu, kako to mož da mož e da izgleda, većdrž avna potreba. Nemanji je bilo i te kako stalo da neki od njegovih sinova uđe u carsku porodicu Vizantije, a kako je to mogao biti samo Stefan to je i njegova odluka bila u tom smislu. S druge strane i sam Vukan je u to doba bio katolik kome je izgleda č ak i ž ena bila katolikinja, š to bi možda izazvalo kasnije i već e potrese. Verovatno je da bi Vukan pokuš ao da potisne pravoslavlje i da katolič anstvu pruž i sve uslove za razvoj u Raš koj. Kako je jezgro države, Raš ka, bila duboko pravoslavna zemlja, to je veliko pitanje kako bi se sve to završ ilo. Verovatno nekim sukobima i kasnije raspadom drž ave. Sve ovo uzimajuć i u obzir, Stefan je bio bolji kandidat za ž upana. Imajući u vidu prvenstveno drž avni interes Nemanja je ž rtvovao mnoge do tada ukorenjene obič aje, shvatajuć i srpske zemlje kao jednu celinu č ije se jedinstvo ne sme nič im ugroziti. Sam Nemanja, iako je ratovao celoga svoga ž ivota protiv Vizantije, video je u njoj i jedinog moguć eg pravog uzora za daljnji nastavak srpskog drž avnog ž ivota. On je bio pod velikim uticajem vizantijske kulture i mnoge stvari koje je sprovodio bile su direktno inspirisane bašprimerom iz Vizantije. Postavljanje Stefana za naslednika i njegovo vezivanje rodbinskim vezama za Vizantiju govori bašu prilog tome. Vizantija, ma koliko mu do sada bila neprijatelj, jeste onaj uzor kojem je on stremio, tim viš eš to je to bila pravoslavna zemlja iz koje je i Srbima doš la ova vera. Starijem sinu Vukanu, kao neko obeš teć enje za izgubljeno mesto velikog ž upana, Nemanja je dodelio Zetu i Trebinje. Zeta je do ujedinjenja sa Raš kom bila samostalna. Ona je pre Raš ke bila nezavisna drž ava, i kao takva bila je puna separatistič kih težnji. Sa dobijanjem posebnog vladara, koji je ipak morao da priznaje ž upana za starijeg, u Zeti su donekle bile zadovoljene ž elje za samostalnoš ć u. S druge strane, bilo je sigurno da u Zeti, koja je bila katolič ka, ima mnogo onih koji žele teš nje veze sa Zapadom i koji nisu odobravali Nemanjino vezivanje uz Vizantiju. Vukan se nekako od 1195. godine naziva kraljem tih oblasti, a u to doba Nemanja je jošbio ž iv. Ova titula kralja nije nikako pripadala Vukanu jer mu je Nemanja dodelio titulu velikog kneza. Pretpostavlja se da je Vukan doš ao do naziva kralja tako š to se ož enio nekom od devojaka koje su pripadale staroj zetskoj kraljevskoj lozi, pa je uz ž enu dobio i tu titulu. Da Nemanja nije bio ni malo naivan i da je oč ekivao da ć e se Vukan ipak pobuniti protiv Stefana, vidi se iz toga š to je Zahumlje, koje je uz Zetu i Trebinje, kojima je vladao Vukan, drž ao Vukanov stric i Nemanjin brat Miroslav. Ovaj je trebalo da iz najbliž eg susedstva motri na Vukana i na njegove ambicije To je sve bilo dosta dobro zamiš ljeno, ali situacija nije iš la bašonako kako je to Nemanja hteo.
Nedugo nakon toga doš lo je i do promena odnosa između Vizantije i Ugarske. Iako je zahvaljujuć i Vizantiji doš ao do ugarskoga prestola, Bela III je pred kraj svoje vladavine odjednom izmenio svoju politiku prema ovima. Do tog momenta on je uglavnom sarađivao sa Grcima. Međutim uskoro je osetio da je Vizantija toliko oslabila da bi Ugarska mogla da ostvari ekspanziju ka jugu.
Zeljko Fajfrić : Sveta loza Stefana Nemanje
11. Vukanova pobeda i poraz 12. Sveti Sava miri brać u 13. Uspesi u spoljnoj politici 14. Srbija kao kraljevina 15. Crkvena nezavisnost 16. Smrt kralja Stefana Prvovenč anog 17. Kralj Radoslav 18. Kralj Vladislav i smrt Svetog Save 19. Novi kralj UrošI "Veliki" (Hrapavi) 20. Restauracija Vizantije
11. Vukanova pobeda i poraz Vukanove ž albe papi na jeres u Bosni nisu nikako prestajale tako da konač no 1200. godine Rim obaveš tava ugarskoga kralja Emerika o jereticima u Bosni i traž i od njega da ih satre. Ipak, papa savetuje Emerika da prvo pokuš a lepim putem, odnosno naređuje mu da se prvo Kulin banu obrati lepim, pa ako ovaj jeretike ne otera iz zemlje i ne popleni im imanja, onda da sam Emerik to uč ini. Emerik je pozvao Kulina na odgovornost (1201.) a on je uspeo da se odbrani time š to je tvrdio da je on mislio da se radi o pravoj veri. Da bi jošviš e u to ubedio papu, Kulin mu š alje u Rim neke od jeretika (patareni) da bi ovome objasnili svoja uč enja. Na to papa kasnije poš alje u Bosnu svoje ljude, koji su trebali da na licu mesta ispitaju o kakvoj se jeresi radi. Tokom 1202. i 1203. godine papini izaslanici su boravili u Bosni, a Kulin ih je lepo doč ekao i izlazio im u svemu u susret. U samo proleć e 1203. godine uz reku Bosnu na Bilinu polju sakupio se sabor svih bosanskih zvanič nika koji su tada priznali rimsku crkvu i obećali da viš e neć e skretati u jeres. Sa toga skupa ostala je sačuvana jedna povelja u kojoj se nalazi pismeno odricanje od bogumilstva, a radi upeč atljivosti prenosimo najinteresantnije delove ove povelje: "Najprije se odrič emo jeresi kojom smo ozloglaš eni i priznajemo crkvu rimsku za svoju majku, glavu svega hriš ćanskoga jedinstva", "Neć emo se viš e kao do sada, zvati hriš ć anima nego brać a jer bi se time č inila nepravda drugim hriš ćanima", "Kada umre stareš ina od sada ć e za sva vremena ubuduće, načelnici sa savetom bogoljubne brać e birati poglavara da ga jedini papa potvrdi". Ovde se oč igledno radilo o pismenoj zakletvi vodeć ih ljudi bosanskih manastira, buduć i da se č itava ova pismena zakletva odnosi najvećim delom na formu manastirskog života i vrš enja verskih obreda. Svega je u njoj bilo, poč ev od toga da ć e se monasi međusobno nazivati braćom, a ne hriš ć anima pa sve do postova, prič esti, pojanja,
odeć e, obuć e, itd. Sa ovim veoma veš tim postupcima, na ovaj način, Kulin je uspeo da otkloni sve one neugodnosti koje mu je Vukan priredio. Od samoga poč etka ovih događaja mora da je on bio svestan toga da iza svega ovoga stoji samo Vukan. S druge strane, ovakvi Vukanovi postupci se mogu objasniti jedino time da je on imao neke pretenzije na Bosnu, te da je rač unao da ć e na ovaj nač in najlakš e skrš iti Kulina. Sva njegova nada bila je u papi, a preko njega, rač unao je on, Ugari ć e intervenisati u Bosni, š to bi opet njemu otvorilo priliku da uradi i neš to viš e od onoga š to bi po svojoj snazi inače mogao. Odnosi između Vukana i pape Inoć entija III bili su veoma dobri, š to se jasno vidi i iz papinog pisma (1199.) "predragome u Hristu sinu Vukanu svetlome kralju Dalmacije i Duklje", kako ga papa naziva, te da je iz njegovih pisama razumeo "ž ar njegove pobož nosti, naime da ć e rimsku crkvu, majku njegovu, posle Boga nadasve ljubiti i častiti". O tome koliko je papa bio i iskren može se diskutovati, ali upravo zahvaljujuć i ovakvim papinim pismima on se i ohrabrio za kasniji napad na Stefana. Nedugo nakon toga ugarske trupe su provalile u Srbiju (proleć e 1202. godine), a u ovoj akciji aktivno uč eš ć e uzeo je i sam Vukan. Stefan je veoma brzo bio slomljen i uskoro je pobegao. Nakon pobede Emerik dozvoli Vukanu da ovaj uzme naziv velikog ž upana Raš ke, međutim ugarski kralj je sebi uzeo naziv kralja Srbije i on je vekovima nadalje krasio ugarsku kraljevsku titulu. Vukan je dobio Raš ku i niš ku oblast, ali morao je Emeriku da prepusti oblast istočno od Morave. Nadalje, Emerik je bio veoma aktivan kod pape da ovaj Vukanu poš alje kraljevsku krunu i da Srbiju podvede pod uticaj rimske kurije. Izgleda da je papa bio veoma oprezan i da njemu ova Emerikova osvajanja nisu bila bašubedljiva. Stoga je uz dosta otezanja poslao nalog arhiepiskopu Kaloč e u Ugarskoj da obiđe Srbiju i da poseti Vukana, ali i srpsku vlastelu i episkope te da mu o svemu š ta je video javi. Zapravo, papa nije ž urio jer nije bio siguran kako ć e Vukan biti prihvaćen na prestolu, dok je s druge strane bilo veliko pitanje kako ć e vlastela i crkveni velikodostojnici da prihvate ovako naglu promenu vere. Ostaje nejasno da li se papsko poslanstvo ikada pojavilo i obavilo sve ove zadatke koje mu je dao papa. Najverovatnije da nije, jer su događaji krenuli tolikom brzinom da verovatno nije ni bilo vremena da se sve to uradi. Ovaj sukob brać e oko prestola naneo je ogromne š tete Srbiji i izazvao je veliku sablazan. "Hoć u ovde da isprič am mrž nju brać e, a ustež em se od stida" (Teodosije). No, samome ugarskom kralju Emeriku uskoro se pojave novi problemi, jer se bugarski kralj Kalojan, koristeć i Emerikovu zauzetost ratom u Češ koj, osmeli i napadne i zauzme od Ugara Branič evo. Istovremeno, on je napao i Srbiju zauzimajuć i Nište odvodeć i masu ljudi u ropstvo (1203.) Sada je istok Srbije bio u bugarskim rukama. Tu priliku je tada iskoristio Stefan i započeo svoju borbu za povratak ž upanskoga prestola. Gde je on bio do tada, da li u bugarskoj ili mož da u Bosni kod bana Kulina, ne zna se. Isto tako ne zna se ni uz č iju je on pomoć započ eo borbu protiv Vukana. Nalet Bugara nije oborio Vukana, ali je njegov polož aj sada bio i te kako ozbiljno uzdrman.
O ovome se periodu zna jako malo i u postojeć im izvorima ne postoji mnogo podataka o vođenim borbama, većse isključivo spominje straš no stradanje. Osim ratnih strahota, doš la je i glad. "U takvom neprijateljstvu i preganjanju izmeđ u braće bila je srpska zemlja u velikoj nevolji, kao u nekoj teskobi, opustevš i od mnogo plenjenja i prolivanja krvi, propadajuć i do kraja od gladi zbog neoranja, tako da su se mnogi raziš li po tuđ oj zemlji." (Teodosije). Razaranja su bila straš na i izgleda da su oba brata koristila mnogo stranih plać enika, mada Stefan Prvovenč ani za tako neš to optuž uje isključ ivo Vukana kao š to ga optuž uje i za to š to nije posluš ao Nemanjinu zapovest u vezi nasleđa prestola "Jer on ostavi zapovedi gospodina i oca svojega, i bi prestupnik. Jer izvede inoplemenike na otač astvo svoje, i oduze mi zemlje i opustoš i ih, ne posluš av, svirepi, zapovedi Gospoda, koji reč e: Posluš aj oca i mater, i ostalo.." (Stefan Prvovenč ani). Dalje Stefan navodi kako je Vukan imao dosta vojske "iako su s njime inoplemeni pukovi bili mnogobrojni,..", i on je imao dosta vojske, š to na posredan nač in priznaje "Jer, pobediv ih silom svojom, povrati me opet u otač astvo svoje". Ovde se Stefan hvali da je presto zadobio lomeć i Vukanovu silu svojom silom, š to zapravo znač i da je on imao pomoćsa strane, bugarsku verovatno. Stefan je započeo svoju borbu negde tokom 1203. godine, š to se slaž e i sa bugarskim upadom, tako da odatle i idu pretpostavke da su ga ovi pomagali. Međutim, on svoju vlast nije povratio odjednom, to je iš lo postepeno, tako da je tek 1205. godine uspostavljeno staro stanje. Taj period je bio pun krvavih sukoba š to biografi jasno navode uz stalne optuž be na rač un Vukana. "Ali, iako je mnoge narode skupio i mada se svim sredstvima trudio viš ereč eni veliki knez Vukan – na grad neoborivi š to na molitvi i na blagoslovu oč evu osnovan beš e, na samodrš ca Stefana, u stvari, navaljujuć i – razbijaš e se, i niš ta od svojih zamisli ostvariti ne mogade" (Teodosije). Borbe su bile stalne, a Stefan je u njima imao dosta uspeha "Jer mnogo puta bivš i posramljen od njega, i odbijen dajuć i pleć a zajedno sa inoplemenicima koji bejahu s njim, sa stidom se kuć i vrać ahu, i strahom obuzeti u tesnacima puteve za sobom od Stefana zaziđivahu" (Teodosije). Tek od 1205. godine uspostavilo se pređaš nje stanje: Stefan je opet veliki župan dok je Vukan veliki knez u Zeti. U međ uvremenu od 1202. godine, kada je Vukan uspeo da osvoji vlast pa sve do 1205. (ili 1204.) godine, kad ju je Stefan povratio, desilo se mnogo politič kih promena koje su iš le uglavnom Stefanu u korist. Nekako su svi događaji na politič koj sceni slabili Vukana i omoguć ili Stefanu mnogo š iri manevarski prostor za njegova dejstva. Tokom 1202. godine otpočele su pripreme za č etvrti krstaš ki rat. Iako se kao duhovni pokretačovoga rata spominje uvek papa Inoć entije III, u pozadini celog poduhvata je bio mletač ki duž d Enriko Dandolo. Ovaj duž d je verovatno najinteresantnija figura cele mletač ke istorije. U to doba on je imao skoro devedeset godina, bio je slep i veoma teš ko pokretan, ali i pored svega u diplomatskim i zakulisnim radnjama bio je nenadmaš an. Za interese Venecije bio je spreman sve da ž rtvuje i sada mu se ukazala prilika za to. Venecija je oduvek želela da osigura svoj nadmoć an polož aj na Istoku i u tome je imala dosta i uspeha. Većduž e vreme mletač ki trgovci imali su najveć e moguće privilegije pri trgovini sa Vizantijom, međutim ove privilegije nikada nisu bile sigurne poš to su u Vizantiji č esto izbijale pobune u kojima bi mletač ki trgovci bili u veoma opasnoj situaciji. Nisu bili retki ni njihovi pokolji od razularene svetine u Carigradu, stoga su i vojni sukobi
sa Vizantijom bili uobič ajena stvar. S druge strane i drugi italijanski gradovi, najviš e Piza i Đenova, neprestano su se trudili (ne bez uspeha) da istisnu Veneciju sa njenog privilegovanog polož aja. Doduš e, tu je i Vizantija č esto meš etarila, dodeljujuć i Pizi i Đenovi slič ne privilegije poput onih koje je imala i Venecija i time stvarala konkurentsku netrpeljivost između njih. Duž d Dandolo je mislio da je doš lo vreme da se ova stalna nesigurnost Venecije jednom konač no reš i i to tako da se sruš i Vizantija. Sama Venecija nikada nije imala dovoljno vojnih efektiva da bi bila u stanju da tako neš to sprovede, a isto tako nju nisu interesovala ni teritorijalna proš irenja većsamo trgovačke privilegije. Vizantija je bila ranjiva sa svih strana, a njena najslabija tač ka je bila svakako slabost njene flote. S druge strane, Venecija je u odnosu na Vizantiju bila neuporedivo jač a na moru i Dandolo je reš io da tu prednost iskoristi do kraja. Krstaš i su se poč eli okupljati u Mlecima (1202.), a u ovoj vojsci bili su uglavnom Francuzi, pod vođstvom Bonifacija Monferatskog. Njihov plan je bio da se napadne prvo na Egipat, ali put za Egipat je vodio samo preko mora. Oni sami nisu imali brodova, kao š to nisu imali ni novac da bi platili prevoz. U prvo vreme su krstaš i izgleda mislili da ć e uspeti da sakupe ogromnu sumu od 85.000 maraka srebra koju je Dandolo tražio za njihov prevoz, pa su na tu cenu koju je ovaj traž io i pristali. No, kada je trebalo da se poč ne sa ukrcavanjem ispostavilo se da oni to ne mogu da plate. Baštada je doš ao do izraž aja i diplomatsko – trgovač ki genije venecijanskog duž da Dandola. On sam nije bio rad da preveze krstaš eu Egipat, buduć i da su tada Venecijanci sa ovima imali razvijenu trgovinu, te stoga dolazi na genijalnu zamisao. On predlož i krstaš ima da ih venecijanski brodovi prevezu na ž eljeno mesto, ali kako ovi nemaju novca da plate vozarinu, za uzvrat ć e obaviti neke vojne usluge za Veneciju. Kao prvi cilj Dandolo im odredi osvajanje grada Zadra koji su u to doba drž ali Ugari. Dandola uopš te nije smetalo to š to je i ugarski kralj bio pristalica krstaš kog pohoda i č ak obeć ao da ć e mu se pridruž iti. Papa Inoć entije III je pokuš ao da ove pregovore spreč i no u tome ne uspeva. Krajem novembra 1202. godine krstaš i su ispunili deo svoje pogodbe sa Venecijom i napali Zadar koji je veoma lako pao. Stanovnici Zadra su pokuš ali da se odbrane tako š to su po zidinama grada istakli krstove, no niš ta nije pomoglo, krstaš i zauzmu grad i predaju ga Venecijancima. Ovo je bila tek predigra za ono š to je tek trebalo da dođe. U to doba kod duž da Dandola vizantijski princ Aleksije Anđel, sin cara Isaka II (sruš en 1195 godine), zatraž i pomoćne bi li se vratio na presto. Ovaj princ je prethodno imao dosta lutanja po Zapadnoj Evropi tražeć i pomoć , ali niko ga nije ozbiljno shvatao pa ga je u okviru toga i papa Inoćentije III odbio. Jedini koji je stvarno ž eleo da mu pomogne bio je njegov zet Filip Švapski, no kako on sam nije bio u stanju da Aleksiju obezbedi vojsku to ga uputi na mletač kog duž da. Za vreme dok su krstaš i boravili u osvojenom Zadru, poč eli su pregovori između Aleksija i venecijanskoga duž da. U ovim pregovorima Aleksije krstaš ima obeć ava sve ne bi li ih izmolio za pomoć . Između ostalog on im obeć ava veliku sumu novca (š to njih najviš ei interesuje) kao i pomoćpri daljnjem krstaš kom pohodu. Kako je bio potreban i pristanak pape, to Aleksije Inoć entiju III obeć ava crkvenu uniju. U ovim pregovorima svi su videli neki svoj interes. Krstaš ić e dobiti veliki novac, papa crkvenu uniju, a Aleksije postati vizantijski car. Ipak, u pozadini stoji Enriko Dandolo sa svojim vlastitim planovima koji se sastoje jedino u tome da š to viš e oslabi vizantijsko carstvo, a po moguć stvu i da ga uniš ti. Vođ a krstaš a Bonifacije Monferatski nije imao tež ak zadatak da ubedi ostale krstaš e da
napadnu na Carigrad, obeć ana nagrada je bila dovoljno jak razlog. Izgledalo je da ovo savezniš tvo ima sve š anse za uspeh. Sporazum je sklopljen na Krfu (maj 1202.), a 24. juna flota sa krstaš ima je stigla pod Carigrad. Na putu za Carigrad osvojen je i Dubrovnik i Dračkoji su odmah priznali novoga cara. Galata je brzo pala, Zlatni rog takođe i ceo Carigrad je konač no 17. jula 1203 godine bio zauzet. Car Aleksije III je pobegao, odnoseć i sa sobom ogromnu količ inu drž avnog novca, a krstaš i su se ulogorili pred carigradskim zidinama, očekujući da im se isplati nagrada. Na vizantijski presto je ponovo vrać en oslepljeni Isak II dok je Aleksije IV (inicijator celoga poduhvata) proglaš en njegovim savladarom. Da dovođenje krstaš a nije bio pametan potez, uverio se Aleksije veoma brzo. Obeć anu nagradu krstaš ima on nikako nije mogao da sakupi jer je stanovniš tvo odbijalo da plati ovaj nenadani danak mrskim Latinima. Ovo nezadovoljstvo se pretvorilo u pobunu u kojoj je krajem januara 1204. godine sam Aleksije poginuo, dok je car Isak II ponovo bač en u tamnicu, gde je uskoro i umro. Svetina tada na presto dovede novoga cara koji se zvao Aleksije V Duka Murzuful (zet Aleksija III, koji je ož enio bivš už enu Stefana Prvovenč anog, Jevdokiju). Krstaš i, ulogoreni pod gradom, nisu mirno posmatrali sve ove događaje. Buduć i da su znali da novi car neć e hteti da im isplati ono š to im je poginuli Aleksije IV obeć ao, oni napadnu i zauzmu Carigrad (13. april 1204. godine). Osveta je bila straš na, tri dana i tri noć i trajala su krstaš ka nasilja po zauzetom gradu. Ovaj napad krstaš a je bio detaljno isplaniran, kao š to je bilo isplanirano i to kako ć e se carstvo podeliti između krstaš a i Mleč ana. Samim time i sudbina IV krstaš kog rata je bila zapeč ać ena, niko viš e nije o njemu ni razmiš ljao. U to doba i sama Ugarska je prolazila kroz velika previranja. Većje reč eno da je kralj Emerik imao sukoba sa svojim bratom Andrijom oko ugarskoga prestola. U prvim sukobima Andrija nije mogao da se pohvali nekim uspesima, ali ako niš ta drugo, bio je uporan. Tokom 1199. godine Andrija se opet buni protiv Emerika, ali i ova njegova pobuna se loš e završ ila, tako da je morao ponovo kod kralja da traž i milost. Emerik mu opet oprosti, ali 1202. godine ponovo izbija Andrijina pobuna. Andrija je bio veoma blizu krajnjeg uspeha i izgledalo je da Emerika viš e niš ta ne mož e spasiti. Odlučujuć i susret dveju armija odigrao se kod Drave, nedaleko od Varaž dina. Obe vojske, od kojih je Andrijina bila neuporedivo jač a, stajale su na suprotnim stranama ove reke. U to vreme niti jedna od njih nije bila spremna da prva započ ne bitku. Videć i da neć e imati snage da savlada Andriju, Emerik se odluč i na oč ajnič ki potez. Jednostavno pređe reku na konju i uđe u logor Andrijine vojske i tako sam projaš i kroz njega pitajuć i ko je od vojnika spreman da podigne ruku na njega kao svoga zakonitoga kralja. Ovaj njegov postupak je izazvao zaprepaš tenje, a zatim euforiju oduš evljenja među Andrijinim vojnicima koji svi listom pređu na Emerikovu stranu. Andrija dugo nije znao š ta se događ a u njegovom logoru, a kada je konač no saznao bilo je kasno. Uhapš en je i zatvoren je u Varaž din u kulu Kneginec, gde je ostao sve do 1204. godine, kada je Emerik i umro. Svi ovi događaji koji su se odvijali spreč avali su stoga Ugare da se aktivno meš aju u poslove svojih suseda i to je osnovni razlog zbog č ega je i Vukan ostavljen bez pomoći. Bašu to doba Stefan je lomio Vukanovu pobunu uz verovatnu bugarsku pomoć , a Ugari zauzeti svojim problemima nisu
imali vremena za Vukana. Na tlu vizantijskog Carstva formirano je viš e drž ava od kojih je svakako najznač ajnije latinsko Carstvo za č ijeg je cara proglaš en grof Balduin Flandrijski. Ovaj izbor je bio mimo svih oč ekivanja jer su mnogi na prestolu većvideli vođu krstaš a Bonifacija Monferatskog. No, kako je Dandolo smatrao da Bonifacije predstavlja suviš e jaku lič nost na koju on neće moć i da utič e, to je spletkarenjem doveo svojim uticajima podlož nijeg Balduina. Samo latinsko Carstvo je obuhvatalo jednu četvrtinu teritorije Vizantije, dok su Mleč ani od preostalog dobili jednu polovinu. Oni su dobili pod svoju kontrolu ono š to je njih najviš ei interesovalo, a to su bile luke i ostrva na putu od Venecije do Carigrada (jonska ostrva, deo Kiklada i Sporada, jugozapadni deo Peloponeza, Galipolje, deo Albanije i Krit). Ostatak vizantijskog carstva je bio podeljen kao carsko leno vitezovima iz krstaš ke vojske. Po sklopljenome dogovoru Venecijanci su držali i tri osmine Carigrada dok je ostatak drž ao car Balduin. Dok su trajale ove borbe oko Carigrada, opš tu zbrku iskoriste Bugari i njihov vladar Kalojan zauzme skoro ceo vizantijski zapad, između ostalih i gradove Prizren, Skoplje, Ohrid i Ber. Iz tog doba datira i njegov upad u Srbiju i stvaranje uslova za povratak Stefanov na ž upanski presto u Srbiji. Kalojan je kontaktirao sa papom Inoćentijem III pokuš avajući da od njega dobije kraljevsku krunu, š to mu je na kraju i uspelo. Godine 1204. (8. novembra) kardinal Lav kruniš e Kalojana za kralja Bugarske. To je znač ilo i proš irenje papskog uticaja i na Bugarsku. Papa je nekako u to vreme sa ugarskim kraljem Emerikom i raspravljao pitanje oko Vukanovog krunisanja. Vukan je tada jošuvek bio na vlasti, ali njegova pozicija je izgleda bila toliko uzdrmana da papa nije ž eleo niš ta da rizikuje kruniš uć i nekoga ko mož e svakoga momenta da padne sa vlasti. Osnaž eni Kalojan je odmah nakon svoga krunisanja počeo da napada na novoosnovano latinsko Carstvo. Vizantijsko plemstvo mu je pruž ilo pri tome ogromnu pomoćnudeć i mu č ak carsku krunu, samo da bi ih on oslobodio omrznutih Latina. Kalojan je i bez toga bio voljan da napadne Latine i njegov upad u Trakiju bio je uskoro krunisan ogromnim uspehom. Kod Jedrena 14. aprila 1205. godine on razbije Latine, a samoga cara Balduina zarobi. Sami Latini su ovde dož iveli pravi masakr od kojega se viš e nisu ni oporavili. Katastrofu je uskoro upotpunila i smrt Bonifacija Monferatskoga koji je takođe poginuo, opet u borbi sa Bugarima (1207.). Kalojan je dozvoljavao svojoj vojsci už asna divljaš tva i osim Latina straš no je stradalo i samo grčko stanovniš tvo tako da je Kalojan dobio nadimak "romejoubica". Tada je na carigradskom prestolu sedeo brat Balduinov, Henrih Flandrijski. Bugarska ekspanzija i aktivnost je naglo prekinuta onda kada je pri opsadi Soluna na dan 8. oktobra 1207. godine kralj Kalojan poginuo od ruke jednoga svoga vojvode. Ovo nije predstavljalo neko posebno olakš anje za latinsko Carstvo, jer je ono sada bilo ugrožavano od strane dve grč ke drž ave koje su osnovane u Maloj Aziji – nikejsko i trapezuntsko carstvo. Sama Bugarska je planula u građanskom ratu kada je naslednik Kalojanov maloletni Jovan Asen (sin Asena I) bio sruš en od strane sestrić a Kalojanovog po imenu Borilo. Ni Borilovo
vladanje nije poč elo sretno, jer mu Mađari otmu Beograd i Branič evo i oduzmu i zemlje sve do današ nje Ćuprije u Srbiji. Istovremeno podigne se protiv Borila i neki Kalojanov srodnik po imenu Strez. Šta se deš avalo u Srbiji za svo to doba? U vreme ovih poslednjih događaja na prestolu u Srbiji većje bio Stefan koji je na neki nač in uspeo da potisne Vukana. Pretpostavlja se da je najkasnije do 1205. godine Stefan bio ponovo veliki župan, a nije nemoguć e da se Stefanov povratak desio i 1204. godine. Ostaje tajna uz č iju pomoćje on potisnuo Vukana. Ne zna se isto tako i gde se Stefan sklonio od Vukanovih napada, da li je to bila Bosna ili verovatnije Bugarska. U ovim pretpostavkama prednost dobija miš ljenje da je Stefanu utoč iš te dala Bugarska i njihov vladar Kalojan, buduć i da se upad Bugara u Srbiju (1203. godine) bašpoklapa sa vremenom borbe brać e oko prestola. Naime, negde tokom 1202. godine Stefan je pao, a Vukan je zauzeo presto, da bi 1203. godine doš lo do bugarskog upada u Srbiju, a već1204. ili 1205. godine Stefan je ponovo veliki ž upan. Da su Bugari bili ti koji su verovatno pomogli Stefanu potvrđuje i kasnije ponaš anje Stefanovo prema Strezu, rođ aku bugarskoga kralja Kalojana, koji je bio verovatni Stefanov saveznik. Osećajuć i zahvalnost prema pokojnom Kalojanu, bez č ije pomoć i ne bi mogao povratiti presto, Stefan je nesebično pomagao Kalojanovog rođaka Streza u njegovim kasnijim pokuš ajima da se doč epa bugarskog prestola. Ipak, Stefanovu zahvalnost ne treba nikako preuveličavati, pomoćStrezu sigurno nije bila data bez neke koristi koju je Stefan u tome video. Oko 1204. ili 1205. godine Stefan je ponovo vladar u Srbiji i č ini se u bašnajkriznijem trenutku po Srbiju. Vizantijsko carstvo je palo, pri tome ruš eći mit o svojoj neuniš tivosti i istovremeno ostavljajuć i mnoš tvo dilema iza sebe. Sve one države koje su stvorene na teritoriji Vizantije nisu bile u stanju da ovo carstvo zamene, a razloga za to je bilo mnogo. Jedan od najveć ih je bio svakako u veoma agresivnom nastupu rimske crkve koja je pokuš ala da na prisilan načini pokatolič i za kratko vreme ono š to je vekovima bilo pravoslavno. Tako je prvi korak Latina nakon osvajanja Carigrada bilo prisilno smenjivanje tadaš njeg patrijarha i postavljanje Venecijanca Tome Morozina, kao i postavljanje još trinaest mletačkih kanonika. Ovo je moglo samo izazvati otpor. Grci su se ipak bili održ ali u Nikeji ("grčko carstvo") gde je vladao Teodor Laskaris, kao i u Trapezuntu gde su se drž ali Komnini. Istovremeno u Epiru je formirana despotija Arte kojom je vladala porodica Anđ ela. Svi oni su bili ljuti protivnici latinskoga Carstva. Sam pad Vizantije doveo je i do naglog jač anja Bugara, koji su dož iveli ogroman napon snage pod kraljem Kalojanom. Ovaj vladar je vodio veoma veš tu politiku sarađujuć i sa svima onima od kojih je mogao da ima bilo kakve koristi. Njegovo krunisanje (1204.) od strane pape Inoć entija III govori baš u prilog tome. Iako krunisan katoličkom krunom njega to nije uopš te smetalo da svu svoju energiju upravi bašna izrazito katolič ke zemlje: latinsko Carstvo i Ugarsku. Isto tako, on je, po svemu sudeć i, nesebič no pomagao Stefanov povratak u Srbiju protiv Vukana koji je bio ugarski i papin š tićenik. S druge strane, na severu je stajao stalni srpski protivnik Ugarska, koja je Srbiju smatrala delom svoje teritorije. U takvim okolnostima Stefan je morao veoma paž ljivo da meri svaki svoj potez. Građanski rat koji je besneo po Srbiji u vremenu od 1202. do 1204. (1205?) straš no je opustoš io Srbiju; Stefanova vlast nije bila ni malo sigurna. Istina je da se Vukan morao povuć iu
Zetu, ali opasnost od njega jošuvek nije bila prestala. Uz sve spoljne protivnike pretila je Stefanu i ova stalna unutraš nja opasnost. Do tada Stefan je, uglavnom zahvaljujuć i tome š to je bio ož enjen sa vizantijskom princezom Jevdokijom, mož da mogao rač unati na vizantijsku pomoć . No, kako je vizantijsko Carstvo palo (Stefan je neš to ranije oterao Jevdokiju) bilo je potrebno pronać i novoga saveznika. Stefan je jedno vreme želeo da od pape dobije krunu i time sebi osigura papsku podrš ku, š to bi opet znač ilo i obuzdavanje Ugarske koja je bila pod jakim papskim uticajem. No, kako se to izjalovilo, izgledalo je da pomoć i neć e biti niotkuda. Sama spoljna uznemiravanja u to vreme i nisu bila toliko velika opasnost, ona su imala doć i tek posle, ali unutraš nja previranja su bila ono š to je moglo da uniš ti Srbiju. Stefan je mož da i mogao da spoljnu opasnost izbegne, ali ono š to je najviš e njega ugrož avalo bio je njegov brat Vukan, koji u to doba jeste bio potisnut u Zetu, ali još uvek nije bio i savladan. U takvim sudbonosnim trenucima Stefan se setio svoga brata Save koji je za to vreme boravio u manastiru Hilandaru.
12. Sveti Sava miri brać u U vreme Nemanjine smrti (1200.) u Hilandaru je boravilo svega 14 monaha, ali ubrzo je njihov broj porastao na devedeset. Sveti Sava navodi da ga je zbog tako malog broja monaha uhvatio strah da se Hilandar ne bi u slučaju napada razbojnika mogao odbraniti. "Obuze me velika tuga i bojazan, jedno od pustoš i, a drugo zbog straha od bezbož nih razbojnika". No veoma brzo pristigli su novi monasi, tako da je manastir bio u relativnoj sigurnosti. Sam Sava navodi da je pad Vizantije i Carigrada izazvao veliki meteži u Svetoj gori, jer su katolič ki sveš tenici pokuš ali da i tu prodru. "I kada sam tu probavio osam godina, nastadoš e mnogi metež i u tome kraju, jer proš avš i Latini i zauzeš e Carigrad, bivš u Grč ku zemlju, č ak i do nas i ulegoš e i tu u sveto mesto, poš to je nastao veliki metež ". Za sav ovaj period Sava je radio na uč vrš ć enju svetač kog kulta Nemanjinog š to mu izgleda nije bilo ni suviš e teš ko, jer je Nemanja jošza ž ivota už ivao veliki ugled. Domentijan dosta detaljno opisuje stalne Savine molitve upućene Bogu "I uteš i srce moje molitvama tvoga ugodnika Simeona, i ispuni duš u moju duhovnom radoš ć u, i ovde poš alji presvetoga Duha svoga, i obnovi kosti usahle tebe radi, da svi razumeju tvoju neizmernu silu i tvoju beskonačnu milost". U ovim molitvama Sava moli Boga da iz Nemanjinih kostiju poteč e miro, tečnost koja ističe iz moš tiju svetaca. Miro će samo da posvedoč i Nemanjinu svetost buduć i da se njome saopš tava sila Svetoga Duha. Bog je usliš io Savine molbe: "A ljubitelj njegov Hristos neizmernom miloš ć u zapovedi i suhome kamenu da istoč i dobromirisno miro od noge svete slike napisane na steni, da i već om slavom proslavi svoga ugodnika,...". Zapravo iz groba je poč elo da istič e miro, š to je bio znak da je Nemanja postao svetac i da od sada njegovi moš ti imaju č udotvornu moć . "A koji se nađ oš e bolni i da imaju neč iste duhove, doticanjem groba Svetoga i pomazanjem mira Svetoga postadoš e zdravi, od kakve bolesti ko bolovaš e,..." (Domentijan). Od tog momenta Nemanja je postao priznati crkveni svetac. "Svi prepodobni i pravedni oci, sveti sabor presvete Bogorodice Svetogorske, videvš i slavu Bož ju i č udesa Svetoga, koja Bog satvori sa njime, napisaš e ga u red svetih velikih prepodobnih otaca, joši č udotvoraca, i pokloniš e mu se kao i svima svetima i Bogom proslavljenome na nebu i na zemlji" (Domentijan). Ovo mesto kod Domentijana izaziva i malu zabunu, buduć i da kanoniziranje Nemanjino stavlja na dan 13. februar 1200. godine, no to je malo verovatno.
Bić e pre da je Nemanja kanoniziran tek nakon prenosa njegovih moš tiju u Srbiju. Ukoliko bi se prihvatio kao datum smrti 13. februar 1199. godina, onda bi Domentijanovo prič anje imalo smisla, jer bi 13. februar 1200. godine bila godiš njica Nemanjine smrti i po obič ajima pravoslavne crkve tada se i vrš ila kanonizacija. Sam događaj i Teodosije dosta detaljno prič a: "I kada je doš la množ ina zvanih i nezvanih, tako da je manastir postao tesan, sveti ukrasi crkvu svetu svakim blagolepijem i grob prepodobnoga svetlo udesi. I kada je doš lo navečerje, otpojaš e kod groba svetoga oca za spomen uzakonjeno od psalama". Sam događaj kada je miro poč elo da teč e Teodosije ovako opisuje: "I gle, kao da vetar š umi vrenjem od groba svetoga, i oni koji su blizu stojali i iš li da vide š ta se dogodilo odmah videš e kako se mramorni grob svetog, blagodać u Svetoga Duha, mirom kao vodom navodnio, i kako odasvud ispunjavan kao potok otič e i crkvu obagruje i oblagouhava, i č udom už asnuti odskoč iš e da jave protu" Ipak iz Domentijanovog prič anja se vidi da je Sava odmah nakon smrti Nemanjine poč eo sve pripreme za njegovo kanoniziranje. "I blagosloviš e bogonosnoga oca naš ega kir Savu da mu napiš e kanone i stihire i č udotvorenja njegova, on napisav koliko je moguć e,..". Dakle, Sava je većoko 1200. godine poč eo da priprema sva ona dela koja su potrebna da bi se slavio Nemanjin kult (Služ bu i jedan hagiografsko-retoričan spis), no nije uspeo da mnogo od svega toga uradi. Tek oko 1208. godine završ io je Nemanjin ž ivot u Studenič kom tipiku, a Služ bu joškasnije. Neš to slič no potvrđuje i Teodosije: "opet svetoga dozva prot sa svima igumanima i starcima i sa svima pridoš lima, i blagosloviš e ga da ostavi za spomen pismeno ž itije prepodobnoga, i da se praznuje sa svetima". Iz ovih navoda vidi se da je Sava odmah nakon Nemanjine smrti poč eo da ga slavi kao sveca i da je poč ela izgradnja njegovoga kulta. Da to ni Stefanu nije bilo nepoznato potvrđuje Teodosije "Staklenicu pak mira od svetih moš tiju prepodobnoga svoga oca, koju noš aš e, posla ljubaznome svome bratu samodrš cu Stefanu, i napisavš i na hartiji sve š to Bog uč ini sa prepodobnim, posla sa svetim mirom". Dakle Stefan je za ovaj događaj saznao odmah po njegovom deš avanju, a kako ga Teodosije naziva "samodrš cem" to zapravo znač i da je on tada jošuvek bio na vlasti. To š to je Sava obavestio Stefana o ovome događaju može da znač i samo jedno. Sava je obavio sve one poslove koji su potrebni ne bi li se Nemanja po crkvenim pravilima proglasio svecem, ali za š irenje kulta po Srbiji, među narodom, bio je potreban Stefan. Bez pomoć i njegove kao velikog ž upana, š irenje Nemanjinog kulta u Srbiji sigurno nije bilo moguć no. Sam Stefan je veoma brzo shvatio koliko Nemanjin kult mož e da bude znač ajan. "A ovaj hristoljubac ustavš i s velikom radoš ć u, i klanjajuć i se ovo uze i celivaš e, i pročitavš i pismo sve š to se dogodilo Bož jim milosrđem sa prepodobnim Simeonom ocem njegovim razumede" (Teodosije). Sam događaj je mogao njemu doneti velike koristi. Time š to je Nemanja proglaš en č udotvorcem i svecem, on je mogao svoje pravo na presto da ubedljivije brani. Njega na presto nije viš e postavio bivš i veliki ž upan Nemanja, nego sveti Simeon. Stoga nije ni č udo š to se on toliko obradovao Savinom pismu u kome ga ovaj o tome obaveš tava, poš to je tada većverovatno bilo dosta sukoba sa Vukanom. Stefan nije gubio vreme većje odmah objavio Savino pismo "Plač em radosnim zadugo beš e obuzet, i blagodarivš i Boga i hvaleć i se velikim udivljenjem njegova milosrđa, prizva svetitelja svojega i sve blagorodne koji su tada bili tamo, i zapovedi da se pismo proč ita da ga svi
č uju" (Teodosije). Stefan nije sazivao skup njegovih plemić a, verovatno da je situacija bila toliko ozbiljna da za to nije imao ni vremena, većje sazvao one koji su se tog momenta bili zatekli oko njega i njima se ovo pismo proč italo odmah. Sama Stefanova reakcija gde on plač e nad Savinim pismom, govori da je on tada bio u velikom uzbuđenju koje sigurno nije izazvala vest da je Nemanja postao svetitelj, verovatnije da je on bio u veoma teš koj situaciji izazvanoj Vukanovim pobunama, i da je ovo mož da bila njegova poslednja nada. Moguć e da je među srpskim plemstvom većtada postojao rascep i da je njegova ovako brza reakcija (javno č itanje pisma) bila upravo plod svega toga. No, sve to nije bilo dovoljno da se Vukan zaustavi. Stefan verovatno nije imao dovoljno ni vremena da proš iri Nemanjin kult u onoj meri u kojoj bi to za njegov spas bilo dovoljno. S druge strane, bilo je savrš eno jasno da u ovom sukobu međ u brać om Sava mož e biti samo na Stefanovoj strani. Konačno, Stefan je postao veliki ž upan upravo po Nemanjinoj ž elji, a Sava je svoga oca neizmerno poš tovao. Nakon svog povratka na velikož upanski presto Stefan se opet susreo sa mnogim nevoljama od kojih je Vukan bio svakako najveća. Sa strane pomoćnije mogao da oč ekuje i stoga se on ponovo dosetio svoga brata Save koji je za to vreme boravio u Hilandaru. Sigurno je da se Nemanjin kult većraš irio po Srbiji, stoga se Stefan dosetio da bi Savino prisustvo u zemlji kao i svete moš ti Nemanjine mogle da uč vrste njegov položaj. Zato on š alje pismo Savi u Svetu Goru gde od njega traž i da se vrati u Srbiju i da donese Nemanjine moš ti. Da je polož aj Stefanov bio krajnje ozbiljan svedoč i i pismo koje je napisano i poslato Savi sa mnogo ž urbe. "Posle toga, brać o, osećajući nemoću telu svojem od mnogih trudova i rana, sa ž eljom, s mnogo ž urbe i uzbuđene molbe javih se reč ima:.." (Stefan Prvovenč ani). Stefan ne krije svoj tež ak polož aj jer pismo, piš e "sa ž eljom, s mnogo ž urbe i uzbuđene molbe..". U Teodosijevom tekstu jošje uoč ljiviji taj Stefanov uzbuđeni ton: "O, mnogoljubazni srcu i duš i mojoj, gospodine i oč e sveti, usliš i glas plač a mojega i posluš aj uzdah moj, i ne prezri molbu ovu". Samo pismo govori o nevolji onoga koji ga je pisao i ono je puno podsećanja na Nemanjinu ž elju da Stefan vlada, ali da se to zbog Vukanove neposluš nosti nije moglo sprovesti i da je to razlog građanskoga rata koji besni po Srbiji. Stefan govori da je rat uglavnom dobio, ali da Vukan jošuvek nije savladan te da njegova vlast nikako nije sigurna. "Zato te neprestano molim, o preč asni oč e našSavo, posluš aj glas koji ti š aljem iz dubine srca, i ne prezri moljenja mojega, i, skupivš i moš ti Svetoga i Preč asnoga, uč ini nam milost, potrudi se i sam donesi prijatna mirisa moš ti Svetoga, da se prosveti otač astvo njegovo donosom moš tiju njegovih i dolaskom tvojih, jer se oskvrni zemlja naš a bezakonjima naš im i bi ubijena krvima, i padosmo u plen inoplemenika." (Stefan Prvovenč ani). Iz pisma se dovoljno vidi koliki znač aj Stefan pridaje prisustvu svetih Nemanjinih moš tiju, te samog Save u Srbiji. Jasno je da Sava už iva većveliki ugled, a i da je Nemanjin ugled, kao osnivač a države, jošuvek ogroman. "Ne bi li kako vaš im svetim molitvama i vaš im dolaskom svemilostivi Bog postao milosrdan prema nama, i rasejanje naš e sabrao ujedno, i protivnike naš e uniš tio" (Teodosije). Zapravo, Stefan oč ekuje da Savin dolazak jasno pokaž e da je on na njegovoj strani, te da samo Savino prisustvo sa Nemanjinim moš tima odvrati Vukana od nasrtanja na ž upanski presto. Sava se odluč io veoma brzo na to da posluš a Stefana i da dođ e u Srbiju. Čitajuć i biografe
dolazi se do utiska da je i inače većbila Savina namera da se vrati u Srbiju, te da se on za tako neš to većpripremao duž e vreme. " I ne prezre moljenja njegova, i pož urivš i se sveljubazno, i skupivš i moš ti svetoga, i uzevš i sobom Hristoljubive muž eve i prepodobne, izvanredne svete č rnce Svete Gore, na pohvalu i na blagodarenje svetoga, i poš avš i na put, poč eš e putovati sa svetim u svoje otač astvo" (Domentijan). Sava je u to doba bio veoma mlad, tek je preš ao trideset godina, nosio je č in arhimandrita, a vidi se da je sa sobom poveo i nekoliko učenika koji su mu bili potrebni za rad na terenu. Ovakav njegov dolazak govori da je Sava doš ao u Srbiju iz viš e razloga. S jedne strane sigurno je da je on ž eleo da primiri građanski rat koji je besneo u drž avi, a u okviru toga on nije mogao a da ne bude na Stefanovoj strani, jer je ovaj bio nosilac legitimiteta u Srbiji, a bio je i veoma darež ljiv prema Hilandaru. Shodno tome Sava je morao znati da ć e njegov pokuš aj izmirenja zavađene braće u suš tini biti drž avnič ki posao. Isto tako bio je svestan i toga da ć e samo izmirenje brać e biti sigurno samo onda ako on izvesno vreme bude boravio u Srbiji i ako bude blizak saradnik ž upana Stefana. S druge strane, njegova ž elja je bila da se stvori autentič na srpska pravoslavna crkva i stoga je njegov dolazak trebalo da ima misionarsku svrhu, zato je i poveo svoje uč enike sa sobom. Isto tako, donoš enje svetih moš tiju Nemanjinih bilo je ispunjavanje Nemanjine ž elje da poč iva u Srbiji i Sava je sada imao priliku da ispuni ž elju svoga pokojnoga oca. Sređ ivanje prilika u Srbiji i njeno prosveć ivanje bila su dva osnovna Savina cilja, tako da je pogreš no razmiš ljanje da je on napustio Svetu Goru i doš ao u Srbiju zbog toga š to su Latini zavladali i Svetom Gorom. Njemu samome sigurno nije bilo lako da gleda njihovo vladanje, ali to sigurno nije bio razlog njegovog dolaska u Srbiju. Zapravo, njegov povratak je samo logičan sled svih događaja, poč ev od odlaska u Svetu Goru, njegovog zamonaš enja, dolaska Nemanjinog, podizanja Hilandara i konač no uzdizanja Nemanje u sveca i stvaranje njegovoga kulta. Verovatno da je to bio sve deo briž ljivo spremljenoga plana, jer kada je sve gornje postignuto, sledeć i logič ni korak je bio prosveć ivanje same Srbije. Savina velič ina se upravo i ogledala bašu tim aktivnostima, bio bi on veliki i da nije dolazio u Srbiju većda je ceo ž ivot proveo u Svetoj Gori. Međutim, tada njegova ž rtva ne bi imala onoga smisla koji je kasnije dobila. Velič ina Savina je bila upravo u tome š to je on shvatao trenutak u kome je on, a i cela Srbija, kao š to je dobro znao da Srbiji nije potreban jošjedan asketa kojih je bilo dovoljno i koji su bili posveć eni samo sebi. On je bio od samog početka posveć en Srbiji i č itav njegov ž ivot je bio samo priprema za ono š to ga je sada povratkom u Srbiju doč ekalo. Sava dosta detaljno opisuje svoj povratak u Srbiju i po njegovim spisima izlazi da on nije dobio poziv samo od Stefana većda je poziv za povratak u drž avu stigao i od Vukana: "dođe mi poslanica od hristoljubivoga i blagoč astivoga, Bogom izabranoga i blagoslovenoga blaž enim ocem Simeonom, Stefana Nemanje, koji je vladao njegovom drž avom, i brata njegova, velikoga kneza Vukana". Savin je stav veoma jasan, on Stefana naziva "bogom izabranog" dok Vukana zove "velikim knezom". Kod njega nije bilo nikakvih dilema kome pruž iti podrš ku i koga priznati za legitimnoga vladara. To je mogao biti samo Stefan. Ipak navođenje da je poziv stigao i od Stefana i Vukana može da izazove zabunu jer drugi biografi, a i sam Stefan, navode da je poziv uputio samo Stefan. Sudeći po Savi veliki okrš aji između brać e su bili završ eni, ali sama situacija je bila jošuvek veoma zamrš ena i nije nikome obeć avala odluč ujuć u nadmoć . Stoga je trebalo na neki nač in reš iti
celu ovu situaciju jer ovakvo stanje nije nikome odgovaralo. Moguć e je da Stefan i Vukan nikako nisu uspevali da razreš e nesuglasice i da im je stoga bio potreban neki posrednik. Tu posredničku ulogu niko nije mogao bolje da obavi od Save. Sam Stefan nije mogao da rač una na neku pomoćspolja, Vukan takođe, jer je papa imao mnogo problema sa latinskim Carstvom, dok su Ugari bili zauzeti sopstvenim građ anskim ratom. Jedini put za razreš enje celog spora mogli su biti samo pregovori, a tu im je zbog međusobne netrpeljivosti mogao pomoć i samo posrednik. To je trebalo da bude Sava. Sava, u svojoj plemenitoj tradiciji, nikoga ne optuž uje da je izazivačovog sukoba i izbegava da bilo š ta viš e spomene o ovome sukobu. Njegova misija se sastojala u tome da brać u izmiri, š to je verovatno tada bilo i jedino moguć e, jer bi presuđ ivanje samo u korist jednoga ili drugoga moglo izazvati nove sukobe. Za put do Srbije trebalo je i dosta hrabrosti, jer su putevi bili nesigurni i po njima su krstarile razne vojske. Ipak, ovaj put je sretno proš ao. "I mada je bio veliki metežu tim zemljama, uz pomoćBož ju i presvete Vladič ice Bogorodice, i molitvama blaž enoga i prepodobnoga i časnoga gospodina nam i oca Simeona, prođoh, š to reč e, kroz oganj i vodu, ceo i sač uvan, i ničim povređen. I dođoh sa č asnim moš tima u Hvosno" (Sveti Sava). U Hvosnu je bio sveč ani doč ek Savin i svetih moš tiju Nemanjinih, a na doč eku su prema Savi bili i Stefan i Vukan. "Kada je saznao vladalac sin njegov Stefan Nemanja, i brat mu knez Vukan, skupiš e svetitelja i jereje i igumane, sa mnogim monasima i sa boljarima svim, sa radoš ć u radujuć i se i veseljem veseleć i se" (Sveti Sava). Po drugim biografima (Domentijan i Teodosije) ovome doč eku je bio prisutan samo Stefan, a Vukan nije. Ako bi Savini podaci bili tač ni to bi znač ilo da su se Stefan i Vukan bili većizmirili i to izgleda u međuvremenu od Stefanovog poziva Savi pa do njegovog dolaska u Srbiju. Moguć e da je Sava ž eleo da ublaži u svojim seć anjima ovaj bratski sukob time š to je naveo da su ga brać a zajedno pozvala i da su ga zajedno doč ekala. Ako su podaci drugih biografa tač ni, a to je ipak bliž e istini, odnosno ukoliko je samo Stefan doč ekao Savu to je znač ilo da je sukob jošuvek bio u toku. Zapravo, gledajuć i u retrospektivi ovaj Savin dolazak nikako nije mogao da obraduje Vukana, jer je to znač ilo potiskivanje katolič ke crkve. Upravo zahvaljujuć i Rimu i katolič koj Ugarskoj, Vukan je uspeo i da potisne Stefana. Zauzvrat Vukan je priznao ugarsku vlast i uticaj rimske kurije u Srbiji. Savin dolazak je sada sve to samo kvario, a on viš e nije mogao da rač una na uspeh u borbi za presto. Ukoliko je Vukan zaista bio prisutan pri Savinom doč eku to mož e znač iti samo to da ga je neka teš ka nevolja na to prisilila i on je time priznao svoj apsolutni poraz. Tim viš eš to nije moglo biti nikakve sumnje u to kakav će stav Sava zauzeti, on je mogao samo da Stefana prizna za legitimnog vladara. U crkvenim pitanjima bilo je jošmanje dileme. Sava je ceo svoj život posvetio pravoslavlju i njemu nikako nije moglo biti pravo da vidi kakav uticaj na Vukana ima Rim. Za potvrdu ovome mož e se navesti deo od Domentijana gde on navodi da je Sava nakon š to je primio od Stefana poziv da se vrati u Srbiju otposlao ovome pismo u kome navodi: "Zbog tvoje dobre vere i zbog tople ljubavi koju imaška njemu, evo ide k tebi sa pobedama nebesnih sila, hoteći pobediti silom Hristovom i krsnim oruž jem sve tvoje neprijatelje i ratne protivnike od Boga danom mu blagodaću. Zato se, o ljubimč e, spremaj na njegovo
sretanje" (Domentijan). Po ovima navodima se vidi da je Sava dolazio sa tač no određenim ciljem i određenom idejom, nije se on niti jednoga momenta dvoumio između Vukana i Stefana. To je jasno i navedeno u njegovom pismu Stefanu, a za oč ekivati je da je Sava pismo slič ne sadrž ine uputio i Vukanu tako da ovaj nije mogao biti u nedoumici oko Savinoga stava. Prema tome, Vukan se sigurno nije mnogo radovao tome š to ć e videti brata Savu, njegovim dolaskom padala je i celokupna Vukanova politika oslonjenosti na Rim i Ugarsku. Kada se desio sam dolazak Savin u Srbiju ne zna se tač no, ali sigurno je da je to bilo 1206. ili 1207. godine. Samo mesto prvog sastanka Savinog sa Stefanom (i Vukanom?) jeste Hvosno, oblast u severnom delu Metohije, na severoistok od Peć i. U to doba Hvosno je predstavljalo pogranič nu oblast, a od 1220. godine ovde se nalazilo i sediš te nove svetosavske (hvostanske) episkopije. Ubrzo nakon ovog dolaska Nemanjine moš ti su odnete u Studenicu, gde ga je č ekao pripremljen grob: "i ovi bogoljubivi i blagoobrazni sinovi njegovi sa svom drž avom primiš e ga, radoš ću radujuć i se i veseljem veseleć i se, samo noseć i preč asno telo oca svoga, i sa velikom poč aš ć u polož iš e ga u ovoj svetoj crkvi u određeni mu grob, koji blaž eni ranije sam sebi beš e nač inio." (Sveti Sava).Datum ovoga polaganja Nemanjinih moš tiju u Studenicu nije siguran: 19. februar 1206. ili 19. februar 1207. godine. Kasnije se č udo sa isticanjem mira dogodilo opet "Minu malo vremena do dana predstavljanja njegova, i sabrasmo se svi, č ineći praznik smrti njegove. I Bog premilostivi, koji ga je čuvao od mladosti njegove, i sad ga nije ostavio, pokaza čovekoljublja svoja sam gospodinom svetim na nama, slugama njegovim. I istoči raka njegova miro č udna i prijatna mirisa, isceljujući bolne i stradanja različ na, i, prosto reć i, progoneć i besne duhove." (Stefan Prvovenč ani). Sava je sahranio Nemanju u Studenicu i izgleda da su se Stefan i Vukan, baštu nad moš tima mrtvoga oca, konač no izmirili. Detalje ovoga pomirenja ne znamo, ali je sigurno da je Vukan dobio od Stefana neke ustupke. Da je ustupaka bilo vidi se i iz toga da je Vukan, nakon pomirenja ostao da samostalno vlada u Zeti kao š to su bili samostalni i njegovi naslednici. Isto tako, Stefan i Sava su se izuzetno mnogo založ ili da se barska arhiepiskopija održ iuž ivotu tako da su je dosta pomagali, š to isto tako mož e biti jedan od uslova pod kojima je Vukan pristao da se izmiri sa Stefanom. Od tada Vukan nije viš e pravio Stefanu smetnje, a izgleda da je ubrzo nakon toga i umro, mada nije nemoguć e da je na neki nač in i uklonjen. Njegovo poslednje spominjanje bilo je 12. aprila 1207. godine u jednom ugovoru izmeđ u Dubrovnika i Kotora. Vukana je nasledio njegov sin po imenu Đorđe (imao ih tri) koji od 1208. godine nosi i kraljevsku titulu. Da je Đorđe vodio sasvim nezavisnu politiku u odnosu na Stefana vidi se iz toga š to je on 3. jula 1208. godine dao zakletvu vernosti Veneciji i postao njihov vazal. U svakom sluč aju Stefan od tada viš e nema nikakvih pretnji iz Zete. Nakon ovog uspelog izmirenja situacija se u Srbiji sredila, spoljni protivnici su ostali, ali unutraš njih viš e nije bilo. Nekako od toga doba naglo jač a Nemanjin kult, a Stefan za sve svoje kasnije uspehe zahvaljuje upravo svetim moćima Nemanjinim "Posle ovoga ja, nedostojni sluga njegov, molitvama ovoga svetoga gospodina mojeg olakš avah se od svih tereta mojih, starajuć i se o zapovedima njegovim, i, ž iveć i u miru i tiš ini odasvud, otresoh
sa sebe, s pomoću Preč asnoga, sve neprijateljske varvare koji su napadali na otačastvo njegovo" (Stefan Prvovenč ani). Izgleda da je š irenje Nemanjinog kulta ipak bilo viš e namera Savina i Stefanova nego š to je to bilo stvarno spontano. Kao mudri drž avnici znali su da ovakav kult mož e da uč vrsti dinastiju Nemanjić a i da zahvaljujući tome doprinese unutraš njoj stabilnosti u drž avi. Koliko je taj kult narastao kasnije i koliko se verovalo u svetač ku moćNemanjinu vidi se i kod Domentijana koji za sve uspehe Stefanove zahvaljuje isključ ivo svetač kim Nemanjinim moćima: "svi neprijatelji otač astva njihova, vidljivi i nevidljivi, padahu pod njegove noge molitvama i blagosiljanjem njihova prepodobnoga oca". U vreme ovoga izmirenja Stefan je bolovao od neke bolesti koja ga je dosta ogranič avala. Od te bolesti je bolovao jošu vreme njegovih ratovanja sa Vukanom i on je prvi put spominje u momentu dok je pisao pismo Savi u kojem ovoga poziva da se vrati u Srbiju. "Posle toga, brać o, oseć ajući nemoću telu svojem od mnogih trudova i rana, sa ž eljom, s mnogo ž urbe..." (Stefan Prvovenč ani).
13. Uspesi u spoljnoj politici Odmah nakon smirenja prilika u Srbiji, Stefan dobija moguć nost da se aktivnije okrene i spoljnjim poslovima. Situacija u srpskom okruž enju je bila zaista haotič na, ali upravo takva kakva je bila omoguć ila je Stefanu da za vreme sređivanja unutraš njih prilika ne bude uznemiravan sa strane. Nekako u to vreme i bugarski kralj Kalojan je poginuo pod Solunom (1207.) š to je odmah izazvalo nerede po celoj Bugarskoj. Građanski rat u Bugarskoj veoma veš to iskoriste Ugari i zauzmu Beograd i Branič evo š ireć i granicu sve do Ćuprije. Novi kralj Borilo (1207-1218.) nije imao mirnog vladanja, jer se protiv njega odmah dignu novi pretendenti od kojih se despot Slav otcepi u Rodopima, a drugi po imenu Strez nije te snage, pa je stoga morao da bež i iz Bugarske. Zaš titu je naš ao upravo na dvoru srpskog župana Stefana, koji mu je pruž io utoč iš te. "Jedan odmetnik od istoga plemena, Gota, zvanog i bugarskog, po imenu Strez, odvoji se na zapad k drž avi mojoj, napadnut od ovog zlog zakonoprestupnika, brata njegova. Njega primih kao dragog sina, othranih ga i sač uvah nepovređena od najezde pogibli i od ubistva njegova" (Stefan Prvovenč ani). Stefan je odmah uspostavio veoma prisne odnose sa Strezom tako da su se č ak i pobratimili, a Stefan je ovome sa svojom vojskom pomogao da se doč epa utvrđenog grada Proseka na Vardaru odakle je Strez kontrolisao centralnu Makedoniju. "I najpre ga Stefan uvede u jedan tvrdi grad, koji se zove Prosek, davš i mu vojsku svoju u pomoć , i sam mu pomož e i utvrdi i ugospodi ga, udostojivš i ga da ga imao kao druga i brata" (Teodosije). Bugarski kralj Borilo je bio svestan opasnosti ovoga saveza pa je stoga nudio Stefanu dobre uslove za izruč enje Streza, no ovaj na to nikako nije pristajao."Jer svakoga dana traž aš e ga da ognjem saž ež e telo njegovo ili da ga raseč e na č etiri č esti i da ih poveš a na putovima gradskim" (Stefan Prvovenč ani). Stefan je bio veoma uporan pri vođenju ovakve politike, buduć i da je i na svom dvoru imao jaku opoziciju protiv Streza. Šta je nagonilo Stefana na takve postupke ne zna se. Uspeh ovoga saveza neizmerno je pomogla i č injenica da je tada Borilo bio zauzet na drugoj strani i to ratovanjem protiv Latina. Ovaj rat za njega nije bio sreć an i završ io se straš nim porazom kod Filipopolja (1208.), no tada je i on imao sreć e,
poš to su Latini bili zauzeti stalnim borbama protiv Grka, tako da nisu uspeli da iskoriste ovu veliku pobedu. Dož ivevš i ovakav neuspeh, Borilo odluč i da se udruž i sa svojim protivnicima Latinima i Ugarima. Stefanov savez sa Strezom je u poč etku imao uspeha i verovatno da je u samom poč etku Strez u odnosu na Stefana imao vazalski odnos. No, to nije dugo trajalo, budući da je Strez imao drugih planova. On se okrenuo ka jugoistoku Balkana, stupivš i u vezu sa epirskim vladarom Mihailom Anđelom I (1205-1214.) sa kojim je č ak pokuš ao da napadne na latinski Solun. Ipak, ono š to je najviš e uplaš ilo Stefana bile su iznenadne veze Streza sa bugarskim vladarem Borilom. Strez je i do tada pokazivao znak bezumnosti ubijajuć i bez razloga, sve u svemu imao je zaista nepredvidljive postupke. Zapravo radilo se o izuzetno surovom č oveku kome je ljudska smrt bila zabava. Njegov grad Prosek se nalazio na visokoj steni, ispod koje je tekao Vardar i tu na velikoj visini on je sač inio pozornicu sa koje je bacao ljude u dubinu na stene. "Za malu, dakle krivicu prestupnika na smrt osuđivaš e, i niz onu stenu straš nu visinom, sa one pozornice zapovedaš e da se baci. A kada koga bacahu, on u veselju k njemu klicaš e: Pazi da ne okvasiškož uh" (Teodosije). Odnosi između Stefana i Streza su se veoma brzo pokvarili isključ ivo zbog toga š to Strez nije hteo da prizna svoju zavisnost. Njemu ni malo nije smetalo da poč ne da sklapa saveze sa Stefanovim neprijateljima Latinima i kasnije Bugarima (od kojih ga je Stefan i spasio). Stefan se pribojavao moguć eg saveza Streza sa Bugarima buduć i da bi tada jedina meta njihovog zajedničkog napada mogla biti Srbija. Stoga je on pokuš avao da Streza najpre nagovori da se njihovi raniji odnosi obnove. No to nije vredelo i č ini se da se Stefan već spremao i da vojno napadne na Streza. Tada se umeš ao Sava predlažuć i Stefanu da se pokuš a jošjednom sa pregovorima i ponudi se da bašon, Sava, bude taj koji ć e ić i kod Streza pa ukoliko ni njegova misija ne uspe da tada napadne sa vojskom. "Idem pravo ja ka protivniku, govorić u mu, pa ako ni mene koji uč im o bogu, ne posluš a kao mnoge, tada vi preduzmite š to je ljudsko"(Teodosije). Savu je Strez lepo primio, međutim tokom pregovora on nije odustajao od svojih namera i izgledalo je da je Savina misija propala. Tu noćStrez je iznenada poč eo da zapomaž e, a kada mu je doš la pomoćon je prostenjao "Neki straš ni mladićpo zapovesti Savinoj reč ena spavanju je na mene napao, i izvadivš i mačmoj njime probode srce moje" (Teodosije). Straž a je Savu većtražila, no on je do tada većbio otiš ao. Smrć u Strezovom nestala je jedna velika opasnost po Srbiju. Njegove oblasti tada su podelili Latini koji su uzeli Prosek i Grci koji su uzeli ostalo. Sama Strezova smrt je bila veoma čudnovata. Umro je "smrć uč udnom, da su se svi čudili tome" (Stefan Prvovenč ani). Kasnije se ova smrt pripisivala čudesima: "jer Gospod koji je blizu pravedne molbe, da usliš a molitvu onih koji ga se boje, posla anđ ela ljuta da ga ubode posred ljutoga srca njegova" (Teodosije). No, tu nema mnogo č udnoga. Radi se o atentatu na Streza, a koji je direktno povezan sa njegovim odbijanjem da prizna Stefanovu vlast. Ovo je veoma veš to izvedeno uz verovatnu Savinu ulogu. Njegov odlazak Strezu je verovatno i bio usmeren ka tome, buduć i da je sigurno među samim Strezovim ljudima bilo dosta onih koji su na Stefanovoj strani. Sava je Strezu predoč io da ć e Stefan vojno intervenisati ukoliko se on ne urazumi, a kada je ovaj odbio Savine predloge nezadovoljnici
su ga ubili. Da je Sava na neki nač in povezan sa tim vidi se iz toga š to su ga odmah nakon atentata traž ili po tvrđavi, no on viš e nije bio tamo. Čak i Savino ponaš anje nakon povratka u Srbiju mož e ovo da potvrdi. Sava je znao š ta se desilo Strezu, ali zbog utuč enosti nije bio u stanju da to lič no saopš ti Stefanu, pa je jedno vreme odbijao da o tome bilo š ta govori "Sveti, pak, nije hteo niš ta pohvaliti se ili govoriti o onome š to se desilo, nego je smernoš ć u, š taviš e, bio veoma potiš ten i utuč en. A, Stefan, saznavš i od onih koji su bili sa svetim za uzrok njegove potiš tenosti, nije ga smeo o tome pitati, nego sve ispitavš i od vojnika koji su doš li i saznavš i za straš nu smrt protivnika, už asom obuzet č uđaš e se i proslavljaš e svesilnog Boga za ono š to se dogodilo" (Teodosije). Oč igledno da su mu i ova misija i njen rezultat teš ko pali, ali od Srbije je otklonjena velika opasnost. Sama godina ovih događaja je dosta diskutabilna: 1214. ili 1212? No, to ne menja bitno situaciju, Strez je tada direktno ugrož avao Srbiju i trebalo ga je na neki nač in neutralisati. Kako se sa njime nije mogla u pregovorima obezbediti saradnja, to se njegovom fizičkom likvidacijom doš lo do ž eljenoga cilja. Da je Stefan tada bio vojno slab vidi se i iz toga š to nakon Strezove smrti njegove oblasti nije pripojila Srbija, većLatini i Grci. Svi planovi za proš irenje Srbije bili su vezani upravo za jug i u tom kontekstu treba i gledati savezniš tvo Stefanovo i Strezovo i bašpropuš tanje Stefanovo da zauzme Strezove zemlje izaziva č uđenje. Stefana nije mogla iznenaditi Strezova smrt, konač no on je za nju saznao sigurno pre no Latini ili Grci. To š to je on propustio da ih prvi zauzme može govoriti da u to vreme nije imao za tako neš to dovoljno snage. U Bugarskoj je za to vreme Borilo postepeno sređivao situaciju i tokom 1211. godine on uspeva da svoju domać u opoziciju slomi. Vrhunac ovog obrač una se desio na drž avnom saboru u Trnovu (11. februar 1211. godine) kada je pod izgovorom da se obrač unava sa bogumilima Borilo zapravo skrš io svoje protivnike. Saradnja sa ugarskim kraljem je bila sve bolja, pa mu je ovaj č ak i slao vojne trupe da bi mu pomogle u guš enju nekih pobuna. Posredovanjem pape latinski car Henrik se č ak ož enio sa Borilovom rođakom. Imajući ovakve saveznike Borilo se odjednom okreć e ka Srbiji i Stefanu, želeć i da ih kazni zbog toga š to su njegovom protivniku Strezu pruž ili utočiš te. Zajednička vojska Bugara i Latina prodrla je do Niš a, međutim neki događaj je u noć i izazvao paniku tako da se ova vojska razbežala. "I najednom, u ponoć , bi vika. I rasu nevidljivo Preč asni neprijatelje naš e, koji se behu digli. I strahom velikim obuzeti, pojavom mojega gospodina svetog i znamenjem jednim, pobeđeni od njega pobegoš e, sekuć i sami sebe, jedni druge, i pobeda im bi među sobom, i do kraja se sruš iš e. I otidoš e posramljeni u propasti i sramoti velikoj." (Stefan Prvovenč ani). Sam Stefan ovde rasturanje neprijateljske vojske pripisuje isključ ivo č udima Nemanjinim, no sigurno je da to nije bio jedini razlog. Veoma je lako moguć e da su Srbi izvrš ili neki noć ni napad kojim su napravili paniku među Bugarima i Grcima. Izgleda da su u toj zabuni Grci mislili da su ih Bugari izdali i napali, kao i obrnuto, pa je stoga doš lo i do njihove međusobne borbe. Nije nikako isključeno ni to da je doš lo do nekakve međusobne rasprave između Bugara i Grka, i da je ta svađa kulminirala međusobnom tuč om i kasnije borbom. Mož da zato i Stefan navodi da je u ponoćiznenada izbila vika u neprijateljskom logoru. Srbi su mož da bili u blizini i stoga su mogli č uti š ta se deš ava kod ovih. Poznavajuć i Stefanovu veš tinu politike i snalaž enja u tome, mož da je bašon i napravio ovu
svađu među saveznicima. Bilo kako bilo, pohod Bugara i Latina se završ io sramno, vojska se razbežala, a da nije imala nekih posebnih ratnih dejstava. S druge strane, za Stefana je ovo znač ilo da jedno vreme sa te strane neć e biti napadan. Opasnost je sada nailazila sa druge strane i to iz Epira gde je vladao despot Mihailo I. On je od ranije vladao celom Albanijom. Oko 1212 – 1214. godine od Venecije otima Drači Krf, a jedno vreme je imao i dodira sa samim Strezom. Padom Streza Epiru je pripojena severna Makedonija, a Mihailo je uskoro zauzeo i Skadar. Time je on jasno iskazao svoju želju da proš iri svoj uticaj na zetsko primorje. Koji je bio razlog za njegovu ekspanziju u tom pravcu ne zna se, ali ova njegova osvajanja su uznemirila Stefana jer je on te oblasti smatrao svojim. "I on podiž e rat na mene, slugu njegova, koga ostavi na prestolu svom. I, uluč iv vreme, kada sam se bio daleko udaljio od te strane, uze jedan od mojih gradova, po imenu Skadar, koji uistinu, Dalmaciji pripada" (Stefan Prvovenč ani). Mihailo je oč igledno iskoristio Stefanovu zauzetost na drugoj strani i pripojio Skadar svojoj drž avi. Sam Stefan nije ž eleo da započ inje neprijateljstva većje pokuš ao da pregovorima postigne povratak svojih zemalja. Svi njegovi pokuš aji su bili uzaludni i stoga su se primenila druga sredstva. Veoma slič no Strezu i Mihailo je ubijen (verovatno 1215. godine) i to od strane jednog od svojih robova dok je bio u brač noj postelji. "I odmah jedan od robova njegovih, ustav, probode ga mačem na odru njegovu, i zlom smrć u predade duš u svoju, na sramotu gledaocima, a na radost svima koji se uzdaju u Gospoda i u svete ugodnike njegove" (Stefan Prvovenč ani). Da li je Stefan imao kakvog udela u ovoj nasilnoj smrti Mihailovoj teš ko je reć i, ali č injenica je da je sa njegovim naslednikom despotom Teodorom veoma brzo uspostavio dobre odnose. Koliko su ti odnosi postali dobri vidi se i iz brač nih ugovora koji su tada sklopljeni ili su trebali biti sklopljeni. Tako je Manojlo (brat Mihailov) ož enio jednu od sestara Stefanovih (istoriji nepoznato njeno ime, zna se da je umrla 1216). Čak je i Stefan imao nameru da ož eni ć erku pokojnog Mihaila, no kako je izmeđ u njih postojala srodnička veza crkva nije dozvolila da se ovo i ostvari. Na ovaj nač in je otklonjena još jedna opasnost po srpsku drž avu, a Stefan č itav događaj oko Mihailove smrti prikazuje legendarno, stavljajuć i ga opet u zaslugu č udotvornim moć ima Nemanjinim. Prava opasnost po Srbiju dolazila je od katolič kih zemalja, od Ugarske i latinskoga Carstva. U to vreme Ugarskom je vladao Andrija II (1205-1235), slab i taš t vladar koji je obeć avao svaš ta, ali je malo toga bio spreman i da ispuni. Osnovna njegova slabost je bila to š to je on bio pod ogromnim uticajem svoje žene Gertrude, koja ga je ustvari i bunila protiv njegovoga brata kralja Emerika. Čitav Andrijin ž ivot je i protekao u stalnim pokuš ajima da sa ugarskog prestola sruš i Emerika, tako da je na kraju ovaj morao Andriju i da zatoči u Varaž dinu, dok mu je ž enu Gertrudu proterao. Oseć ajuć i da ć e uskoro umreti, Emerik se smilovao i pustio Andriju iz zatvora pod uslovom da ovaj bude staratelj njegovom maloletnom sinu Ladislavu. Da bi se ova zakletva Andrijina uč vrstila ona je bila uč injena pred papom Inoć entijem III. Sam Emerik je jošza svoga života krunisao sina Ladislava i ubrzo nakon toga je i umro (1204.). Odmah nakon njegove smrti Andrija preuzima starateljstvo, ali u zemlju se vraća i njegova ž ena Gertruda koja odmah poč inje da se sveti za sve ono š to je morala da pretrpi u izgnanstvu. Na udaru se odmah naš la udovica Emerikova, kraljica Konstancija, a sukob je uzeo tolikog maha da se Konstancija uplaš ila
za svoj ž ivot kao i za život svoga sina, kraljević a Ladislava tako da oboje pobegnu u Austriju, kod vojvode Leopolda. Andrija je odmah zatraž io od vojvode da mu ovaj izruč ii Konstanciju i Ladislava, no ovaj to odbije i sa vojskom krene na Ugarsku. Austrijanci su većbili na granici Ugarske kada Ladislav iznenada umre (1205.). Sada viš e niko nije Andriji stajao na putu tako da se on nesmetano kruniš e za ugarskoga kralja (1205.). Od samog poč etka svoje vladavine Andrija je imao stalnih neprilika sa pobunama nezadovoljnika, a tokom 1213. doš lo je i do najozbiljnijeg izliva nezadovoljstva. Dok je on boravio u Halič u, zemljom je upravljala njegova ž ena Gertruda. Njoj je u upravi pomagao njen brat Bertold, koji je bio sveš tenik, ali kome to nije ni najmanje smetalo da uz svesrdnu pomoćsvoje sestre namami i siluje ž enu palatina Banka. Ovo je izazvalo pobunu u kojoj je Gertruda od strane nezadovoljnika bila iseč ena na komade dok je njen brat Bertold sa drž avnom kasom uspeo da pobegne. Sama prič a o silovanju žene palatina Banka ide u red legendi i teš ko da je istinita, ali dovoljno govori koliku je mrž nju Gertruda na sebe navukla. Andrija je pobunu uspeo da smiri, ali situacija je i dalje bila veoma neizvesna. U takvoj je situaciji bio Andrija kada je dobio poziv od latinskog cara da dođ e u Nišna pregovore, a cilj je bio, u to nije bilo nikakve sumnje, samo Srbija. Odnosi sa Bugarskom su bili veoma dobri tako da je bilo sigurno da napad nije usmeren na njih. Savez izmeđ u ugarskoga kralja i latinskoga cara trebalo je da se sklopi u Niš u tokom 1215. (ili 1216?) godine i na ovaj sastanak su trebala doć i oba vladara sa svojim armijama. U Niš je bio pozvan i Stefan, no njemu je ovaj poziv bio veoma sumnjiv. On je pretpostavljao da bi to mogla biti klopka za njega te da ga ž ele uhvatiti kako bi lakš e slomili otpor u Srbiji. "I, kad se sastanu, da se obrnu na zemlju svetoga Simeona i na otačastvo moje, zovuć i me neprestano, na prevaru kao s ljubavlju, da dođem na viđenje s njima." (Stefan Prvovenč ani). Stefanu je bilo odmah jasno da Ugari i Latini zapravo nameravaju da udare na Srbiju i da su ovi pregovori na koje ga pozivaju samo nač in da ga se lakš e doč epaju. Cilj je rasparč avanje Srbije. "Sveć aš e rđav savet da me prognaju i da zemlju otačastva mojega razdele i zadrž e sebi" (Stefan Prvovenč ani). Prihvatiti borbu sa udruž enim armijama vodilo bi u propast, stoga Stefan potež e svoje najjač e oruž je: diplomatiju u kojoj je bio izuzetno veš t. Jedina moguć a prilika za njega je bila da nekako ne dozvoli da se saveznici sastanu u Niš u, jer tada bi bilo sve kasno. U ovoj izuzetnoj diplomatskoj akciji Stefanu je glavnu pomoćpruž io brat mu Sava od kojeg je izgleda i potekao savet da se prvo pokuš a pregovarati sa ugarskim kraljem Andrijom. Osnovni razlog za to je bio u tome š to Stefan sa njim većduž e vreme nije imao nekih sukoba, kao i to š to između njih nije bilo nikakvih protivnih interesa. U proleć e te godine (1216.), u gradu Ravnom doš lo je do susreta dva vladara. Ugarski kralj Andrija je prihvatio sastanak sa Stefanom rač unajuć i da ni on sada nema nekih posebnih interesa na toj strani, buduć i da je bio i suviš e zauzet unutraš njim razmiricama kod kuć e. Sastanak je trajao 12 dana, uz sve sveč anosti koje idu uz to kao i uz izmenjivanje bogatih poklona. "I probavismo u veselju č asnom 12 dana. A velmož e njegove i boljari silni poklanjahu mi se svakoga dana i donoš ahu mi vrlo mnogo darova raznovrsnih" (Stefan Prvovenč ani). Stefan je u ovim pregovorima postigao pun diplomatski uspeh i uspeo je da odvrati Andriju od bilo kakvih vojnih akcija prema Srbiji. Izgleda da se ugarski kralj prijatno iznenadio Stefanovim odnosom prema njemu pa je i sam uzvratio sve ljubaznosti
kojima je bio obasut. "Vidite, brać o moja, preč udnu i predivnu ljubav muž a ovoga slavnog, kako za ljubav moju divlje i besne zverove, ture i turice izveze, kao š to mi, izvezav, i pitomu stoku dade, i sracinsku stoku,.." (Stefan Prvovenč ani). U takvom dobrom raspolož enju oba vladara doč ekaju latinskog cara Henrika. Stefan je mož da mislio da će ovaj kada vidi potpuno preobrać ene Ugare i sam popustiti, no to se nije desilo. Car je bio razjaren videć i kako se Andrija i Stefan paze, š to je u suš tini bio njegov teš ki politički poraz. Ovo je bila velika sramota za cara i da ne bi izgledalo da je nadmudren on je od Stefana tražio barem komad srpske zemlje. "Posle ovoga približ i nam se Grč ki car, gnevan i jaroš ć u obuzet, nauč en od onih koji mi zlo misle. I sastasmo se u slavnom gradu Niš u, i koji mnogo hoć aš e, pa ma i neki mali deo da uzme od mene, i ne dobi, bezumni, nego zlim srcem ne mogade ni rata podići ni ljubavi uč initi, molitvama Svetoga" (Stefan Prvovenč ani). Na ovom izuzetnom diplomatskom uspehu Stefanovom moramo se malo zadrž ati buduć i da on tako slikovito prikazuje sve njegove kvalitete dobroga politič ara. Savez između ugarskog kralja i latinskoga cara za Stefana je mogao biti katastrofalan, jer on se nikako nije mogao odbraniti od dve takve armije. Međutim, poziv ove dvojice Stefanu da dođe u Niš , na tobož nje pregovore, u sebi krije neš to drugo. Verovatno da je Stefan ipak bio dovoljno jak, prvenstveno vojnič ki, da su ova dva vladara bili pomalo zabrinuti za uspeh svoje akcije. Mož da su se sećali ranijih borbi kada su se Srbi povlač ili u planine iz kojih su mogli dugo vremena da pruž aju otpor. To bi od njih traž ilo dugotrajno ratovanje za koje treba i ljudi i novca, a isto tako zahteva i stabilnu situaciju u njihovim zemljama. Od svega toga oni nisu imali niš ta, naprotiv samim njima je pretila stalna opasnost od unutraš njih udara. Stoga su oč ekivali da bi mož da bilo bolje da se Stefan dovede u Niši tu stavi pred svrš en č in. Igrali su na iznenađenje, a mož da i na pokuš aj raskola međ u srpskim plemstvom, koji bi se mož da pojavio kada bi se saznalo da je Stefan uhvać en. S druge strane okupljanje njihovih armija u Niš u dovodilo ih je u situaciju da mogu odmah da dejstvuju, ne dozvoljavajuć i Srbima da se pripreme. S druge strane i same pregovore u Niš u oni su verovatno Stefanu prikazali krajnje bezazleno, ž eleć i da ga zavaraju da ne bi i on poč eo spremati svoju vojsku. Činili su sve da bi Stefana zavarali o svojim namerama. Sve su ovo kombinacije koje su mogle biti za Srbiju pogubne, i sigurno je da je Nišza Stefana trebao biti varka, gde bi on izgubio vreme koje kasnije ne bi uspeo da nadoknadi. No, Stefan se pokazao kao superiorniji u politič kim igrama. Prvo on nije ovoj dvojici poverovao, od samoga poč etka je znao o č emu se radi. Za nekakve akcije poput onih protiv Streza ili Mihaila, nije bilo vremena, a verovatno ni moguć nosti. Stoga se zaigrala diplomatska igra. U pregovorima u Ravnom Stefan je sa Andrijom pregovarao, ali i ovoga zabavljao priređujuć i mu razne vesele igre dajuć i mu velike poklone. Andrija nije bio posebno sposoban vladar, ali beskrajno častohlepan (njegovi ratovi sa bratom Emerikom oko prestola dovoljno govore) i Stefan mu je verovatno povlađivao da bi na kraju od njega dobio bašono š to je hteo: obeć anje da neć e napasti Srbiju. Dolazak latinskog cara u Nišnije mogao viš e niš ta da izmeni u Stefanovom uspehu. Mož e se zamisliti kakvo je ogorč enje bilo kod cara kada je video da se Andrija i Stefan dobro slaž u i da od planiranog zajedničkog pohoda Latina i Ugara nema niš ta. Ovu ogromnu sramotu car je pokuš ao da na bilo koji nač in izbriš e, bio je on zadovoljan i sa malim komadom srpske zemlje. Tek toliko da ovaj svoj dolazak u Nišmož e nazvati svojim
uspehom. No, Stefan sada viš e nije ž eleo ni da čuje da bilo š ta prepuš ta caru, verovatno se sada osećao nadmoć nijim i moguć e je da je ovoga pomalo i ismejavao. Car nije imao nikakve š anse da od Stefana dobije bilo kakav teritorijalni ustupak, dok s druge strane nije imao ni vojne š anse. Konač no, sedeo je u Niš u gde su boravili srpski vladar sa svojom armijom, ali i njegov dosadaš nji, a sada Stefanov saveznik ugarski kralj Andrija sa svojom armijom. Moglo se lako desiti da su se Stefan i Andrija dogovorili da udare na cara. Navod Stefanov da je car otiš ao posramljen dovoljno govori. Nije on bio posramljen samo zato š to mu je akcija dož ivela neuspeh, bilo je tu sigurno i neš to viš e. To neš to viš e, bilo je sigurno Stefanovo ponaš anje, a mož da i Andrijino. Oseć ajuć i svoju nadmoćnad carem, oni su se prema njemu verovatno tako i odnosili, š to ovome svakako nije bilo lako trpeti. Ipak, car je imao dovoljno ponosa da je tvrdoglavo ostao pri svojim zahtevima prema Stefanu, š to je ovaj iskoristio kao opravdanje da zaposedne sve izlaze iz Srbije i time odseč e caru povratak. "Ali ne mogaš e izić i iz otač astva mojeg, jer zatvorih sve staze njegove pomoću svetoga gospodina mojega" (Stefan Prvovenč ani). Svi klanci su bili zatvoreni i sada su se Latini odjednom naš li odseč eni i pretila je teš ka katastrofa i moguće je da bi Stefan satro ovu armiju da ugarski kralj Andrija nije posredovao kod Stefana, moleć i ga da pusti cara "A kralj Andrija umoli me da iziđ e u svoje carstvo. I ja, posluš av molbe njegove, ostavih ga. I otide s mirom, veliko beš č aš će i hulu ponesav carstvu svojemu" (Stefan Prvovenč ani). Ovaj svoj poraz car Henrih nije dugo nadž iveo i već11. juna 1216. godine on umire. Odmah nakon njegove smrti u latinskom Carstvu počela su nadmudrivanja oko toga ko ć e preuzeti carski presto.
14. Srbija kao kraljevina Sama akcija ugarskog kralja i latinskog cara nije Stefanu nanela nikakve š tete, naprotiv uspela je da ga približ i ugarskom kralju. Ipak, ova opasnost navela je Stefana da napravi krupan zaokret u svojoj politici. Bilo je jasno da dotadaš nji nač in vođ enja politike postaje sve tež i i da je zapravo neodrživ. Oslanjanje na č isto pravoslavne zemlje nije viš e bilo moguć e jer Vizantija viš e ne postoji. Bugarska je imala pretenzija na srpske teritorije, dok su pravoslavne zemlje koje su nastale na tlu Vizantije ili suviš e slabe da bi mogle pomoć i Srbiji, ili su daleko, ili su č ak one same neprijatelji Srbije. Prema tome, tu viš e nije bilo moguć eg naslona za Srbiju. Stefan je jasno video da Srbiji najveć a opasnost dolazi upravo od katoličkih zemalja, međutim bilo je isto tako oč igledno da se sa nekima od njih može i veoma dobro sarađivati. Sam napad latinskoga cara odbijen je najviš e zahvaljujuć i tome š to je ugarski kralj Andrija napustio savez sa njim i priš ao Stefanu. Trebalo je saveznike traž iti upravo na toj strani. Stefan je bio veoma fleksibilan kada je politika bila u pitanju i stoga njegov krupan politič ki zaokret tokom 1217. godine i ne treba da mnogo iznenadi, buduć i da je bio samo logič an sled dotadaš njih događaja. Veoma je lako moguć e da je upravo ugarski kralj Andrija bio taj koji je ukazao Stefanu na moguć nost približ avanja katolič kim zemljama i da mu je u tome kasnije i pomogao. Prvi korak Stefanov ka približavanju Zapadu bila je njegova ž enidba sa unukom venecijanskoga duž da Enrika Dandola, koja se zvala Ana (ć erka Rinijera Dandola). Pri sklapanju ovoga braka ulogu posrednika je po svemu sudeći odigrao dubrovač ki knez Đovani Dandolo. Ovo
je bio izgleda treći Stefanov brak, poš to se pretpostavlja da je Stefan imao tokom 12041207. ženu za koju se ne zna ko je bila niti kako je završ ila. Brak sa Anom Dandolom je sklopljen verovatno između 1207. i 1208. godine, a motivi su mu bili č isto politič ke prirode. Stefanu je verovatno imponovalo da za ž enu dobije rođaku moć nog mletačkog duž da koji je uspeo da skrene krstaš ki pohod i da obori Vizantiju. U vreme 1207. godine uticaj Venecije je bio i najveć i pa je stoga i verovatno u to doba i doš lo do ovog braka. Ako je brak sklopljen u to vreme onda je oč igledno da je Stefan o orijentaciji ka Zapadu razmiš ljao joši ranije i da njegov kasniji preokret u politici nije tako iznenadan. Zapravo, Stefan nikada nije imao bilo kakvih dubljih veza sa drugim pravoslavnim zemljama, izuzev sa Vizantijom u samom početku svoje vladavine. Videvš i da sa te strane neće imati pomoć i, a oseć ajuć i stalnu pretnju latinskog Carstva, Ugarske pa i Venecije, Stefan je morao da pokuš a da sa njima sarađuje. Tim viš eš to je kroz pad Vizantije mogao na delu da vidi kolika je moćpapske kurije i njenih katolič kih š tić enika. Njegovi kratkotrajni pokuš aji saradnje sa bugarskim otpadnikom Strezom veoma su loš e završ ili, a uspesi bugarskog vladara Kalojana koji je od pape dobio kraljevski venac i njegovu podrš ku dovoljno su govorili sami za sebe. Između verskih interesa i drž avnih Stefan se opredelio za drž avne. U suš tini, Stefan je bio samo realan politič ar koji jasno sagledava zbivanja oko Srbije. Najjače zemlje u srpskom okruženju bile su katolič ke i od njih je pretila i najveć a opasnost, ali istovremeno od njih je mogao imati i najveć e koristi. Brak sa mletač kom princezom bio je bašu funkciji njegovog približ avanja Zapadu. Ovaj brak Stefan je uspeo da iskoristi i za ostvarenje svojih davnih želja: za dobijanje kraljevske krune. Preko Venecije on je stupio u vezu sa tadaš njim papom Honorijem III i od njega zatraž io krunu. Papa je lepo primio Stefanove izaslanike i uvaž io mu molbu te preko svoga legata poslao Stefanu krunu. Tokom 1217. godine krunisanje je i obavljeno. Po svemu sudeć i krunisan je samo Stefan jer mu je ž ena Ana Dandolo umrla pre ovoga č ina. Doduš e u navodima Andrije Dandola koji je pisao istoriju svoje porodice stoji da je Ana ipak dož ivela ovaj događ aj te da je krunisana. Ovaj potez Stefanov izazvao je mnogo polemika i osuda u samoj Srbiji, a uglavnom zbog katolič kog porekla ove krune. Kakva je on obeć anja dao papi zauzvrat, ne zna se, ali je oč igledno i iz kasnijih događaja da obećanja, ukoliko su i data nisu ispunjena. Stefan je Srbiju sač uvao kao isključ ivo pravoslavnu zemlju, a približ avanje papi se mož e objasniti isključ ivo politič kim razlozima. Dobijanjem krune Stefan je uspeo da preko pape svojoj vlasti da legitimitet i time istovremeno uč vrsti svoj polož aj prema spoljnim drž avama. Kruna je znač ila da papa priznaje Srbiju kao nezavisnu drž avu š to je automatski dovodilo do toga da sve pretenzije drugih vladara (prvenstveno ugarskog kralja) na srpske zemlje gube smisao. U to doba, a i kasnije, ugarski kralj se u svojoj tituli hvalio da je vladar i nad srpskim zemljama, no Stefan sada to porič e nazivajuć i se "samodrž ac", time jasno naglasivš i svoj apsolutno nezavisan polož aj prema drugima. To je bio tada jedini vladar kome je Stefanova titula mogla da smeta, no Ugarska je bila zauzeta sasvim drugim stvarima, tako da za Srbiju nije bilo vremena. Ugarski kralj Andrija II se tokom 1215. godine ož enio po drugi put i to sestrom latinskih careva Balduina i Henrika, koja se zvala Jolanta. U vreme kada se Andrija sastao sa Stefanom u Ravnom njegov brak je tek bio započ eo, a njegov odnos prema latinskom caru
Henriku, koji je bio rođeni brat njegove žene, dovoljno govori o njemu samome, ali i ljudima toga vremena koji su bili na vlasti (mada se od onda i nisu mnogo izmenili). Iako ož enjen sestrom latinskoga cara Henrika to mu nije mnogo smetalo da sa njime prekrš i dogovor i pređe na Stefanovu stranu. Nikakve rođač ke veze nisu mogle njega da pokolebaju onda kada je bio u pitanju lič ni interes. Ipak, Andrija se kod Stefana zauzeo da ovaj pusti iz klopke cara Henrika, š to je ovaj do kraja i uč inio. No, ubrzo nakon ove sramote car Henrik je u Carigradu umro (1216.). Kako je Henrik umro bez naslednika, to se Andrija odjednom naš ao u najuž em izboru za latinskoga cara. Njegovoj taš tini je ovo izuzetno prijalo, a Latini mu poš alju poslanike koji mu ponude krunu. Kako se ovo bez papinog pristanja nije moglo obaviti, to Andrija od njega zatraži odobrenje za prihvat latinske carske krune. U to doba papa je bio Honorije III, koji nije bio bašrad da vidi Andriju na latinskom prestolu, verovatno se plaš eć i njegove prevelike snage koju bi dobio kada bi ujedinio ugarsku i latinsko carstvo. Papski odgovor je bio verovatno vrhunac licemerstva, ali i političke veš tine da se spreči ono š to papi ne odgovara, ali da se direktno ne zabrani Andriji da prihvati latinski presto. Papa je Andriji odgovorio kako se raduje š to č uje da mu je ponuđena carska kruna Latina, ali da on jošuvek nema o tome neko određeno miš ljenje te ga stoga jošne mož e i kazati. Međutim, papa se seć a na davno Andrijino obećanje da ć e krenuti u krstaš ki rat i opominje ga da izvrš i svoje obeć anje u najkraćem mogućem vremenu, jer bi u suprotnom uvredio Boga i papu. To je zapravo znač ilo da papa ne ž eli Andriju da vidi kao latinskog cara, tako da je za veoma kratko vreme Andrijin tast Petar od strane pape bio okrunjen za latinskog cara. Ni Petru ova kruna nije donela sreć e, jer ga je na putu za Carigrad u Epiru zarobio Teodor Komnen i bacio u tamnicu gde je ovaj ubrzo i umro. Tada je latinskim carem postao Petrov sin Robert (1219.). Videvš i da mu je carska kruna izmakla, a da bi sa papom mogao imati neprilika, Andrija napokon odluč i da krene u krstaš ki rat i poč ne se spremati. Krajem 1217. godine stigao je on u Svetu zemlju gde je ostao samo tri meseca i poč etkom 1218. godine se vrati u Ugarsku. Ovaj njegov pohod je bio jedna strahovita katastrofa gde on i nije imao vojnih sudara sa nevernicima, ali je zato izgleda bio od svojih plemića otrovan i to tako da se, iako se spasio od smrti, nikada viš e nije oporavio. Bašdok je on bio na krstaš kom pohodu, Stefan Prvovenč ani je bio od strane pape Honorija III krunisan za kralja. Ugarsku su ubrzo nakon Andrijinog odlaska zahvatili nemiri, a kada je sve to č uo, Andriju niš ta viš e nije moglo zadrž ati u Svetoj zemlji. Bilo je mnogo uticaja na njega da ostane u Svetoj zemlji, a naroč ito uporan je bio papin legat koji ga je ubeđivao, dok ga je jerusalimski patrijarh i prokleo. Sam povratak Andrijin u Ugarsku takođe liči na roman prepun svakakvih događaja, od ugovaranja sklapanja brakova sa vladarima zemalja kroz koje je prolazio na putu kuć i, pa sve do njegovog zarobljavanja od strane bugarskog cara Ivana Asena II. Ipak, nekako se doč epao Ugarske koja je bila u pravom rasulu, a njegov autoritet je pao na najniž e grane. Sam pohod u Svetu zemlju, koji je poč eo spektakularno, završ io se jadno, a Andrija se vratio bez vojske, dok Jerusalim nije ni video. Vrhunac haosa u Ugarskoj se desio 1220. godine, kada se protiv Andrije pobunio njegov rođeni sin Bela, inače herceg Hrvatske i Dalmacije, a sukobi su uzeli tolikog maha da ni pretnje pape Honorija III da ć e na njih sve baciti prokletstvo ako ne prestanu sa svađ ama nisu pomogle. Epilog svega je bila, na drž avnom saboru 1222. godine doneta, Zlatna bula, dokument na koji je Andrija pod pritiskom morao pristati. Ovom bulom kraljevska vlast je znač ajno ogranič ena i on
viš e nije mogao doneti bilo kakvu znač ajniju odluku bez njihovog odobrenja. Time je za sva vremena u Ugarskoj skrš ena kraljevska samovolja. Andrija se izmirio sa sinom Belom no to je trajalo samo za kratko i uskoro izbije novi sukob tako da je Bela morao tokom 1223. godine da bež i iz Ugarske. Godine 1224. oni su se opet izmirili. Za sve ovo vreme trajali su i Andrijini sukobi sa plemstvom, a prvenstveno zbog toga š to ni Andrija, a ni plemstvo nisu poš tovali odredbe Zlatne bule. Ovaj poduž i pregled ugarske istorije zapravo jasno pokazuje da Andrija, iako nije mogao biti zadovoljan time š to je Stefan dobio kraljevsku krunu, niš ta nije mogao uč initi da to spreč i. Iako je bilo nekih znakova da on ima nameru da i vojno interveniš e, do toga do kraja nije doš lo. Bilo je oč igledno da za duž e vreme Srbiji od strane Ugarske ne preti bilo kakva opasnost. Ako iz Ugarske nije mogla doć i reakcija na Stefanovo krunisanje, a druge zemlje nisu bile posebno za to zainteresovane, u Srbiji većnije bilo tako. Pomalo paradoksalno zvuč i to da je Stefan najveć u opoziciju krunisanju imao bašu Srbiji, ali tako je bilo. U samom plemstvu opozicija nije bila posebno jaka, ali sveš tenstvo nije bilo rado da rimski papa kruniš e Stefana. Radilo se oč igledno o strahu da bi rimska kurija mogla dobiti znač ajnije privilegije. Ostao je nejasan i Savin stav prema ovome pitanju. O tome postoji viš e miš ljenja i to od onih koji tvrde da se Sava opirao Stefanovom prozapadnom politič kom kursu, pa do onih koji smatraju da je on Stefanovu politiku odobravao. On je tada imao dosta uticaja na vođenje srpske politike, a u mnogim drž avnim poslovima č ak je i lič no uč estvovao. Verovatno da Sava nije pruž ao otpor Stefanu onda kada se ovaj obratio Rimu za krunu, buduć i da je on osim š to je bio duhovnik, bio i drž avnik. Da je bio realan politič ar i sposoban drž avnik videlo se i po tome š to ga je Stefan slao u veoma teš ke misije, poput one kod bugarskog otpadnika Streza koju je Sava tako uspeš no okonč ao. Pregovori sa ugarskim kraljem Andrijom bili su takođe Savina inicijativa. Stoga je i primanje katolič ke krune on sigurno shvatao kao drž avnu potrebu i teš ko je poverovati da je Sava u takvoj situaciji mogao staviti interese crkve ispred interesa drž ave. Doduš e, gledajuć i sa izvesne distance ovaj č itav događ aj oko krunisanja pokazalo se da je bojazan od prevelikog uticaja katolič ke crkve bila nepotrebna, te da je srpska crkva od Stefanovog krunisanja imala kasnije koristi. Da bi se objasnio Savin stav oko krunisanja potrebno je sagledati njegovu delatnost u Srbiju od onog momenta kada je doš ao pa sve do njegovog odlaska u Svetu Goru 1217. godine. Savin boravak u Srbiji se i te kako osetio, mada on izgleda nije imao namere da se u njoj i zadrž i nakon š to je uspeo da pomiri Vukana i Stefana. Njegov je prevashodni cilj bio da brać u izmiri, te da se nakon toga vrati u Hilandar. Međutim na Stefanovu molbu on ipak ostaje u Srbiji. "A sveti i oni koji su s njime doš li spomenuš e samodrš cu svoj povratak u Svetu Goru. A ovaj č uvš i ovu reč , koja je prolazila kroz njegovo srce kao koplje, promeni se, pripade, i sam s blagorodnima poč e moliti Svetoga govoreć i: Ne ostavi nas u ovaj č as, o oč e sveti i ne oduzimaj pre vremena ž aloš ć u duš u moju od mene!" (Teodosije). Situacija u Srbiji nije bila povoljna i Stefanu je i dalje bila potrebna Savina pomoćte je stoga to osnovno zaš to se Sava zadrž ao. Za centar svoga delovanja on je uzeo manastir Studenicu, koja je postala središ te srpskog duhovnog i crkvenog ž ivota. Tada je Studenicu proglasio arhimandrijom, a uskoro je zahvaljujuć i njegovom uticaju tokom 1208. do 1220. godine sazidana i Žič a (zaduž bina Stefana Prvovenč anog) posveć ena Spasovdanu (Vaznesenje) "Jer vaistinu Bogom bi nareč ena arhimandrija, od koje i ovaj bogoljubac osnova veliku
arhiepiskopiju, dom Spasov, zvanu Žitč u, koju poč evš i i savrš i sa blagovernim bratom svojim, velikim ž upanom kir Stefanom" (Domentijan).Ovaj manastir je podignut na severu kraj Zapadne Morave pokrivajući teritorije prema Savi i Dunavu, a imao je zadatak da suzbije ugarski uticaj koji se u tim krajevima zbog bliskosti granice oseć ao. Njegov rad se naroč ito osetio u narodu gde je on odlazio u svojim misionarskim pohodima. U to doba on je i stekao naziv narodnog uč itelja, poš to je bio neumoran u drž anju propovedi, ali ne samo u tome, uč io je on narod i kako da obavlja pojedine radove pa je odatle i potekla prič a kako je on nauč io seljaka da ore, ž enu da prede itd. Njegov se uticaj osetio i među pravoslavnim sveš tenstvom koje je bilo dosta zapuš teno i neuko. Sava je sa sobom doveo iz Hilandara i nekoliko uč enika koji su ga pomagali u njegovom radu. Istovremeno on je dosta uč inio i kod podizanja pravoslavnih crkava, naroč ito u onim krajevima gde je bio jak uticaj katoličke vere. "I druge svete crkve u svima izabranim mestima poč evš i i svrš i, i stare utvrdi, a nove sazda i sve postavi na svakom dobrom zakonu, i prenese svaki uzor Svete Gore u svoje otačastvo..." (Domentijan). Sam njegov ž ivot je izazivao strahopoš tovanje buduć i da je bio pun odricanja, a on se č esto povlač io i u isposnicu u Studenici povrgavajuć i se iscrpljujuć im postovima. Sve ovo š to je Sava radio svedoč i o njegovoj planskoj delatnosti koja je iš la ka tome da srpskoj pravoslavnoj crkvi pribavi samostalnost. Njegova misionarska aktivnost, kao i veliki trud oko pripremanja podmlatka sveš tenič kog izvrš ili su onu pripremu koja je bila neophodna da bi srpska crkva mogla samostalno da deluje. Bašu vreme kada je Stefan bio krunisan, Sava odluč i da se vrati u Svetu Goru. Ova njegova odluka izazvala je polemike oko razloga njegovog odlaska iz Srbije baštada. Stoga i zaključ ci da se Sava naljutio na Stefana š to ga je krunisao rimski papa i da to Sava kao pravoslavac nije mogao otrpeti. Savin odlazak detaljno opisuje Teodosije. "Doš avš i ka samodrš cu bratu, hoteć i mu dati pozdrav radi odlaska, ovaj smatraš e njegov odlazak kao izlazak duš e, i mnogo plakavš i i sa svima blagorodnima molivš i htede ga zadrž ati. Poš to nikako ne mogade, veoma se raž alosti". Sava videć i koliko Stefan žali njegov odlazak teš i ga govoreć i "Ako dobri Bog izvoli, opet ću se vratiti k vama" (Teodosije). Da se ne radi o svađi, vidi se i po tome š to Stefan daje Savi mnogo zlata, a uz to ga i lič no prati do granica Srbije. "A samodrž ac Stefan dade veliko mnoš tvo zlata, njemu na potrebu i radi razdavanja manastirima u Svetoj Gori, i onima koji samotno ž ive i svima potrebnicima, i sam ga isprati sa blagorodnima do granica Grčke zemlje" (Teodosije). Iz ovoga je veoma jasno vidljivo da među brać om nije bilo nekih posebnih nesuglasica, a kasnija Savina delatnost koja je bila usmerena ka sticanju nezavisnosti srpske pravoslavne crkve, govori da je ovo jošod ranije bilo među njima dogovoreno. Sva aktivnost Stefanova, od dana kada je on doš ao na presto pa sve do kraja, bila je samo sprovođenje osnovne Nemanjine ideje da Srbija stekne nezavisnost. Savin dolazak u Srbiju i njegovo izmirenje Stefana i Vukana, opet su bili deo te aktivnosti. Dobijanjem kraljevske krune srpska nezavisnost je bila konač no utvrđena, a dinastija Nemanjić a je dobila legitimnost. Savina uloga pri svemu ovome je bila ogromna, a on sam je mnogo uč inio na tome da se Srbija oč uva od spoljnjeg neprijatelja. Stoga nije jasno zaš to bi on bio posebni protivnik Stefanovog krunisanja od strane pape kada je time Srbija ogromno dobijala na spoljnom planu, kao š to je i sama dinastija Nemanjića krunisanjem bila priznata kao legitimna. Zar
nije sva dosadaš nja delatnost (pa i kasnija) bila usmerena baška tome i š ta bi on mogao imati protiv jednog ovakvog Stefanovog poteza koji samo uč vrš ć uje njihove dotadaš nje uspehe. S druge strane, Sava je imao veliki uticaj na Stefana koji je ovome dugovao skoro sve; teš ko da bi se i Stefan usudio da dođe u sukob sa Savom pa ma to bilo i pitanje krunisanja. Samo krunisanje izdiglo je Srbiju u rang kraljevine, dajuć i joj mnogo na prestižu, ali ono š to joj je jošnedostajalo pa da bi stvarno bila van domaš aja stranih uticaja jeste nezavisna crkva. Pitanje crkve nije bilo ni malo naivno pitanje, a to su znali, a i osetili i Stefan i Sava. Jošje Nemanja shvatio koliku snagu ima crkva i stoga je veliki deo njegove delatnosti bio usmeren baška njenom jačanju. Pred kraj ž ivota Nemanja se i zamonaš io, š to nije bio samo plod njegove velike religioznosti. To je bio završ ni č in njegovog drž avnič kog delovanja, buduć i da je upravo time i osnivanjem Hilandara udaren temelj nezavisnosti srpske pravoslavne crkve. Sava je imao da nastavi tu Nemanjinu aktivnost, a kolika je snaga crkve on je video veoma jasno u Svetoj Gori.
15. Crkvena nezavisnost Srbija je krunisanjem Stefanovim dobila priznanje, ali za njenu politič ku nezavisnost bilo je veoma opasno da nema i samostalnu crkvu. U to doba srpska crkva je bila potč injena ohridskoj arhiepiskopiji, koja je bila grč ka i preko koje su veliki uticaj dobili grčki elementi. Preko crkvene zavisnosti mogla je lako doć i i politič ka. Srpska crkva nije imala svoje vrhovne vlasti većje ona bila u Ohridu, š to je dovodilo i do duhovnog rascepa u samoj crkvi. Posredno, crkveno nejedinstvo je stvaralo i nejedinstvo u drž avi, a bašje crkva bila ta koja je trebalo da pruž i drž avno jedinstvo. Stoga je trebalo srpskoj crkvi pribaviti nezavisnost, a trenutak za to je bio veoma dobar. Raspadom Vizantije izgubljeno je ne samo drž avnič ko veći crkveno jedinstvo ove drž ave. Latinsko Carstvo koje je formirano na tlu Vizantije popuš talo je pod udarima Grka iz Nikeje i Epira. Međutim, između ove dve grč ke drž ave postojalo je rivalstvo oko toga pod č ijim ć e se vođstvom Vizantija ponovo ujediniti. Slič na je situacija bila i sa crkvom. Pravoslavna crkva je sada imala dva sediš ta i to u Nikeji, gde je boravio carigradski patrijarh Manojlo Saranten, ali i u Epiru. Srpska crkva je bila pod ohridskom arhiepiskopijom koja je pripadala Epiru. Sama drž ava epirska je bila tada u naponu snage, a njen vladar Teodor (1214-1230.) veoma ambiciozan i krajnje beskrupulozan. Koliko je ovaj č ovek bio opasan svedoči i zarobljavanje latinskoga cara Petra koga je Teodor doč ekao u zasedi i zarobio. Petrovo hvatanje, kao i odlazak ugarskog kralja Andrije u krstaš ki rat stvorili su od Teodora najmoć nijeg vladara na tom delu Balkana. To je i bilo bašono š to je Stefana i Savu moglo najviš e da zabrinjava. Srpska crkva je bila pod ohridskom arhiepiskopijom, a njeno sediš te je bilo u Epiru č ime se Teodor mogao lako okoristiti i preko crkve napraviti rascep u Srbiji. Trebalo je dobiti nezavisnost srpske crkve u odnosu na epirsku, a nezavisnost se mogla dobiti samo iz Epira ili Nikeje. Bilo je sigurno da Epir neć e dozvoliti da srpska crkva stekne nezavisnost, prema tome ostala je samo Nikeja. Za srpsku crkvu je sretna okolnost š to je između Epira i Nikeje bila velika surevnjivost i to se trebalo iskoristiti. Moguć e je da su i Sava i Stefan imali ovo u
vidu onda kada je Sava napuš tao Srbiju i odlazio u Svetu Goru. Tokom 1219. godine Sava otputuje u Nikeju sa ž eljom da poseti nikejskog cara Teodora Laskarisa i patrijarha Manojla Sarantena koji su tamo boravili. "Posle ovoga hteo je sveti zbog manastirskih potreba, ili jošbolje - hteo je Bog zbog njega, a zbog poznatog uzroka, da ide u carstvujuć i Konstantinov grad, u kome je tada carevao Teodor Laskar" (Teodosije). Iako se kod Teodosija navodi da je Sava u Nikeju iš ao prvenstveno zbog manastirskih poslova, to nije bio krajnji cilj ovog putovanja, a š to ć e i on sam neš to kasnije da potvrdi. Car je Savu primio lepo, "jer kć i cara Teodora Laskara beš e udata nevesta Radoslava, sina Stefanova, sinovca svetog Save. Zbog toga car ga mnogoljubazno primi sa sugubom č aš ć u, jer je i sam ž eleo da ga vidi" (Teodosije). Nakon š to je obavio sve manastirske poslove Sava zatraži od cara da ovaj zapovedi svome patrijarhu da ovaj posveti nekog Srbina za arhiepiskopa srpske pravoslavne crkve "Skrbno i peč alno mi je, caru, jer moja zemlja nema svoga arhiepiskopa; a joši mnoge zemlje su okolo otač astva mi u oblasti drž ave naš e, no nisu napredne bož anstvenim ispravljenjem. Da, hteo bih da tvoje veliko carstvo zapovedi patrijarhu da mi osveti kao arhiepiskopa jednoga od brać e moje koja je sa mnom, da ga zemlja otač astva mi ima na osveć enje svoje, i da se drž ava velikoga ti carstva njime velič a" (Domentijan). U samome poč etku Sava nikako nije pristajao na to da on bude taj koji ć e biti posveć en za arhiepiskopa, no kasnije pod carevim ubeđivanjem on na to pristane. Nakon toga Sava zatraž i i punu autokefalnost srpske crkve, š to većcaru izgleda nije bilo pravo. "Car č uvš i ovo izmeni lice svoje zbog krupne molbe, jer se ni patrijarhu nikako ni svima blagorodnima ne uč ini ugodna. Jer su hteli posveć enjem i vlaš ć u crkvenom da ove imaju pokorne sebi, posluš ne i daronosne. Ali zbog velike ljubavi koju car imađaš e prema svetome, sramljaš e ga se da ga neispunjenjem molbe otpusti ž alosna, pa utiš avš i silom one koji su negodovali, ispuni svetome molbu" (Teodosije). Dakle, sa dobijanjem autokefalnosti je iš lo mnogo tež e i car nikejski i patrijarh su očigledno imali opoziciju tome. Ipak, Sava je sretno obavio posao i srpska crkva se odvojila od ohridske u zasebnu arhiepiskopiju, dok je Sava postao njen prvi arhiepiskop. Mada se to kroz spise Teodosija i Domentijana ne vidi č itava Savina akcija u Nikeji nije bila baštako iznenadna za cara i patrijarha. Jošpre Savinog odlaska u Nikeju kralj Stefan Prvovenč ani je poslao caru Teodoru pismo u kojem mu najavljuje Savin dolazak, a istovremeno ga obaveš tava o cilju ove misije i moli ga da Savine zahteve ispuni. Prema tome, iako su pitanja koja je Sava u Nikeji reš avao prevashodno bila crkvena pitanja, ipak ona su dobila neizbež ni politič ki karakter. Bašti politič ki momenti su i uticali na to da Savina misija uspe u potpunosti. Stefan je baši zaigrao na netrpeljivost epirske despotovine i nikejskog Carstva oko pitanja ko ć e od ove dve drž ave da bude naslednik Vizantije. Nikejski car je rač unao sa Srbijom kao važ nim saveznikom u borbi sa Epirom i to je bio osnovni razlog zbog kojeg je on bio tako popustljiv. U vezi Savinog puta u Nikeju potrebna je jošjedna napomena. Srbija je u to vreme većbila kraljevina i kao takva imala je pravo na samostalnu crkvu, š to je Sava verovatno u Nikeji veš to iskoristio. Već i je problem bio oko njegovog posveć enja za arhiepiskopa i to je bio bašonaj momenat na koji se kasnije pozivao Dimitrije Homatijan, ohridski arhiepiskop. Njegovi protesti nisu iš li u smeru da opovrgavaju pravo Kraljevine Srbije na samostalnu crkvu, na to je ona kao kraljevina većimala pravo. On je smatrao da ne postoji pravni
osnov za osveć ivanje Savino. "A gde je danas carstvo, kome pripadaju i ostala pa i ovo dostojanstvo, poš to sada mnogi vrš e vlast po oblastima, a niko nije sač uvao neokrnjeno carsko dostojanstvo? A poš to većnema pravog carstva, to tvome rukopolož enju sasvim nedostaje pravni osnov ". Homatijan nije smatrao Teodora Laskarisa legitimnim carem, i tu je bio u pravu, međutim prisustvo legitimnog carigradskog patrijarha davalo je Teodorovoj tituli cara politič ku težinu. Sam patrijarh je Nikeju smatrao samo privremenim mestom gde boravi dok se Carigrad ne oslobodi od Latina i on je iz Nikeje i obavljao sve svoje poslove. Verovatno da je i Sava razmiš ljao o tome kada se obratio u Nikeju, a ne u Epir. S jedne strane niti je Epir imao patrijarha (on je bio u Nikeji) niti je on bio carevina (samo despotovina). Autoritet ohridske arhiepiskopije nije bio dovoljno jak, niti je konač no ohridski arhiepiskop imao nadležnost da srpskoj crkvi daje autokefalnost. Sava kao dobar poznavalac kanonskog prava nije želeo niš ta da rizikuje i stoga se obrać ao prvenstveno carigradskom patrijarhu koji je smatran za naslednika vizantijskog jerarha. Ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan č uvš i za Savin uspeh u Nikeji reaguje piš uć i mu pismo u kojem protestuje zbog njegovog posveć enja za arhiepiskopa, ali ne buni se i zato š to je srpska crkva dobila autokefalnost. Istovremeno on na pomalo uvredljiv nač in zamera Savi zato š to je napustio Svetu Goru i vratio se u Srbiju gde se bavio ne samo crkvenim već i drž avničkim poslovima. Tako ga optuž uje da je pobož nost, asketski ž ivot i inoč ko ć utanje zamenio za svetski metež , uč eš ć em na gozbama, jahanju na odabranim konjima prekrasnog izgleda, okruž en velikom svitom. Istovremeno, on Savu optuž uje da je stekao č in arhijereja preskač uć i niž e činove. "Ako si to postao rukopolož enjem carigradskog patrijarha, pitamo: č ega radi? Od starine su, istina carevi imali povlasticu da daju gradovima stepene, pa od manjeg stepena, recimo episkopskog, diž u na viš i, na arhiepiskopski ili mitropolitski. Ali je zato trebalo da ti pre toga budešepiskop, te da bi se tako mogao uzvisiti od niž eg u viš ii poč asniji č in. A ti niti si bio episkop, niti imašbilo kakav carski dokument kojim bi se proglaš avalo tvoje postavljenje. A i gde je danas carstvo kome pripadaju ta prava i izdavanje privilegija kad vlast vrš i negde ovaj, negde onaj, a nijedan nije sač uvao neokrnjeno carsko dostojanstvo. A poš to nema pravog carstva, to ni ti nisi mogao imati završ ni blagoslov i odobrenje". Istovremeno on Savu savetuje da se odrekne arhijerejske č asti i kaž e "ako se vratišna put kojim su sveti oci odiskona iš li, mož da ć ešdobiti oproš taj radi pokajanja". Na kraju Homatijan opominje: "Ako, pak ostanešnepokoran i drzak i ako ostanešpri svome prezrevš i ovo naš e pismo, uč inić ešda ti se na glavu sruč i kazna koja ti s razlogom preti silom autoriteta prava; onda ć emo te mi odvojiti od svete i ž ivonač elne Trojice i isterati iz zajednice vernih kao naruš itelja sveš tenih zapovesti i bož anskih kanona i kao onoga koji je stvorio sumnje i izmene u crkvenoj organizaciji koju su sveti oci odavno utvrdili. Isto tako bić e kaž njeni i svi oni koji ostanu uza te, bili oni duhovnog č ina ili svetovnog zvanja i bić a". Nakon uspeš no obavljenog posla Sava se vratio u Svetu Goru i tu boravio jedno vreme. Razlog zbog č ega nije iš ao odmah u Srbiju bio je u tome š to je on morao da obavi neke poslove u samom Hilandaru koji su se ticali njegove uprave, ali i da odabere pogodna lica koja ć e postaviti za episkope u Srbiji. On se zapravo odmah poč eo pripremati za rad na reorganizaciji Srpske pravoslavne crkve: "dođe opet u svoj manastir Hilandar, poč i nasamo igumana da onima koji su pod njime sam sobom pokazuje primer svake dobrodetelji, a opet bratiju da igumana sa strahom Bož jim u svemu sluš aju, svima mir i
blagoslov i u Gospodu celiv davš i, iziđe iz manastira, uzevš i sa sobom one za koje je znao da su podobni da ih postavi za episkope" (Teodosije). Po ovom biografu Sava je dosta razmiš ljao i o svom dotadaš njem ž ivotu i bio je izgleda zabrinut za uspeh pri organizovanju Srpske pravoslavne crkve "pomiš ljaš e kako neć e niš ta moć i uspeti u zemlji svoga naroda, jer ranije oni nisu imali arhiepiskopa". Oč igledno da je Sava dosta vremena proveo u razmiš ljanjima, zapravo skupljao je snagu za ono š to ga tek č eka. On nije krenuo odmah za Srbiju većja najpre svratio u Solun gde je odseo u manastiru Filokal u kojem je on bio jedan od ktitora. Tu se posavetovao sa solunskim mitropolitom Konstantinom Mesopotamitom (Kostadije) i snabdeo sa potrebnim knjigama. "Posle ovoga sveti sabra sve dostojno š to je potrebno velikoj crkvi, i uze sa sobom knjige zakonske i svetlo ispraćen od mitropolita, iparha i prvaka gradskih, ode u zemlju naroda svoga." (Teodosije). Sava je zapravo uzeo Nomokanon ili Krmčiju, koja predstavlja zbirku crkvenih zakona, a koji su bili potrebni za novu arhiepiskopiju. Buduć i da se radi o nizu vizantijskih crkvenih zakona i koji su kao takvi najbolji predstavnici vizantijskog zakonodavnog rada, to znač i da se na pripremi radilo duž e vreme. Zapravo za ovaj kratak period koji je Sava proveo u Solunu ovakav obimni rad sigurno nije mogao biti dovrš en. Stoga je najverovatnije da je rad na ovome trajao većduž e vreme i da je mož da tek sada u Solunu bio završ en. To potvrđuje tezu da se Sava za dobijanje autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve spremao većduž e vreme, a on to sigurno nije mogao raditi bez pomoć i svoga brata Stefana. To opet dalje znač i da odnosi između Stefana i Save nikako nisu mogli biti zategnuti, u protivnom ovakav jedan posao koji je Sava obavio ne bi mogao biti uspeš no završ en. Nakon svega ovoga on je krenuo za Srbiju prethodno kralju Stefanu najavivš i svoj dolazak. "A svoj dolazak unapred pismeno javi bratu samodrš cu Stefanu" (Teodosije). Sam Stefan nije bio u moguć nosti da doč eka Savu buduć i da je bio bolestan i vezan za krevet, međutim umesto njega doč ek su obavili njegovi dostojanstvenici "I kada se tako on približ io ka zemlji otač astva svoga, i posla brat njegov mnoge u sretanje njegove svetinje, a sam beš e obuzet velikom telesnom slaboš ć u." (Domentijan). Kod Teodosija se opet navodi da su Savu između ostalih doč ekali i Stefanovi sinovi "mesto sebe posla mu sinove svoje u sretanje, koji mladoš ć u kao orlovi zlatokrili i sa mnogim blagorodnima do grč ke granice č asno stigoš e. I doč ekivahu svoga po telu strica a u Boga vladiku i svetoga oca, i sa svakom ga poč aš ć u ka samodrš cu ocu privođahu". Stefan je bio veoma bolestan, tako da je Savu doč ekao u krevetu, a bio je tako slab da č ak nije imao snage da se bez pomoć i drugih pridigne u krevetu. "A kada sveti dođe nad bolesnič ki odar samodrš ca brata, ovaj mu podignut od drugih jedva mogaš e dati celovanje, uz veliki plačobojice i sviju blagorodnih, jer beš e jaka bolest samodrš ca i nikako se ne nadaš ež ivotu" (Teodosije). Po biografima Sava je na č udesan nač in izleč io Stefana tako da se ovaj odmah pridigao i poč eo obavljati drž avnič ki posao. Nakon Savinog povratka u Srbiju trebalo je izvrš iti i reorganizaciju crkvene uprave u Srbiji, a sve u skladu sa upravo dobijenom autokefalnoš ć u. U ovom poslu morao je velikog uč eš ć a uzeti i Stefan jer ovaj posao bez njega Sava sigurno ne bi mogao sam obaviti, buduć i da to viš e nije bilo č ista crkvena stvar većje dobrim delom bila i politič ka, odnosno drž avna. U okviru toga Sava je osnovao ukupno osam episkopija ( humska. zetska,
hvostanska, budimljanska, dabarska, moravič ka, toplič ka, lipljanska) uz većpostojeć eu Raš koj i Prizrenu i postavio osam episkopa. "Davš i im knjige zakonske, da po predanju svetih apostola i svetih otaca uč e narod kako da se podiž u u veri u Gospoda naš ega Isusa Hrista, i zapovedivš i im da ga pokajanjem obrać aju kao Bogu,.." (Teodosije). Episkopije su postavljene tako da je č ak pet episkopija bilo na granici prema katolicima i bogumilima. Ove episkopije su s jedne strane trebale da obavljaju misionarsku ulogu prema tim krajevima, dok su s druge strane trebale da sprečavaju da se ove vere š ire po Srbiji. Sediš te novih eparhija bilo je po manastirima, a Žič a je bila sediš te arhiepiskopije. Ovakvim rasporedom Sava je sve uč inio ne bi li u Srbiji održao jednu veru i to pravoslavnu, č ime bi uspeo da ujedini državu i istovremeno da ujedini narod u jednoj veri. To bi isključ ilo bilo kakve verske sukobe, a seć anje na građanski rat, koji se dobrim delom do kraja pretvorio u verski, sa Vukanom, bilo je veoma svež e. Ovakvim svojim radom Sava je crkvu iz religiozne i etič ke ustanove dobrim delom pretvorio u ustanovu koja je imala mnogo toga politič kog. Ipak, ova politič ka snage crkve nikada nije bila usmerena ka tome da se ona u odnosu na državu potpuno osamostali i odvoji pa da čak dobrim delom bude i drž avni tutor. Naprotiv, Sava je Srpsku pravoslavnu crkvu podredio drž avnoj ideji Srbije i crkva se potpuno predala služenju drž avnim interesima. Sava je veoma agresivno krenuo pri reorganizovanju Srpske pravoslavne crkve, istič uć i pri tome nacionalni momenat. Shodno tome raš ki i prizrenski episkopi, koji su bili Grci bili su smesta uklonjeni i zamenjeni Srbima. Grci su shvać eni kao tuđelement, a š to nije bilo ni č udo, poš to su Grci vrš ili veliki pritisak helenizujuć i jugoistoč nu Srbiju. Sa katoličkom crkvom Sava je veoma paž ljiv tako da niti jedna njena dijeceza nije ukinuta niti je na onim terenima gde se nalazio katolič ki biskup bila ustanovljena neka pravoslavna eparhija. Njegovi postupci sa grč kim episkopima izazvali su reagovanje ohridske arhiepiskopije i njenog arhiepiskopa Dimitrija Homatijana koji je ž estoko protestovao. Koliki je mali značaj ovim protestima Sava davao vidi se iz toga š to njegova pisma i protesti nisu ni malo uticali na promenu srpske crkvene politike.
16. Smrt kralja Stefana Prvovenč anog U to doba na Balkanu je i dalje trajala politič ka bura. Epirski despot Teodor uspeva da tokom 1224. godine uzme Solun i da se nakon toga kruniš e za cara. Sada je Srbija na svojim granicama imala izuzetno moć nog suseda, ali ovakav nagli uspon Epira nije bio nenadan za Stefana. Joštokom 1219-1220. godine Stefan se poč eo naglo približavati caru Teodoru (tada despotu) i to tako da je svoga sina Radoslava ož enio njegovom ć erkom Anom. Kako je bilo znano da ć e Radoslav kao najstariji sin naslediti Stefana to je ovakav potez bio primljen veoma dobro u Srbiji. Podrš ka jednog takvog moćnog vladara kao š to je to bio car Teodor mogla je samo dobro doć i. Do tog momenta može se reći da je Stefan vodio prozapadnu politiku, š to mu je i donelo kraljevsku krunu. Međutim bašod tih godina, odnosno 1219-1220 njegov se politič ki kurs menja i on se ponovo okreć e prema pravoslavnim zemljama. Ta njegova nova politička orijentacija se i vezuje upravo za ovaj brak njegovog sina sa epirskom princezom, ali i za dobijanje autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve od strane carstva u Nikeji. Tu je izuzetno vidljiva vijugava politič ka linija Stefanova koji se nikada nije tvrdoglavo drž ao jednog politič kog kursa. Shodno svojim i drž avnim interesima on je menjao saveznike, ali nikada na svoju š tetu.
Nekako u to doba i ugarski kralj Andrija je pripretio Srbiji. Razlog je bio to š to on nikako nije mogao preboleti Stefanovo krunisanje buduć i da su ugarski kraljevi Srbiju smatrali svojom zemljom. Ugarsku su jošod njegovog povratka iz Svete zemlje (1118) potresali stalni nemiri koji su imali krajnji rezultat u Zlatnoj buli, jednom dokumentu na koji je on morao pristati i po kojem se njemu znatno smanjuje vlast. Opasnost iz Ugarske Stefan je ozbiljno shvatio i oč ekivao je da bi Andrija mogao napasti Srbiju. Sigurno je da u to doba Andrija nije mogao prema Srbiji preduzeti skoro niš ta, jer jednostavno za to nije imao snage. Izgleda da Stefan nije bio dovoljno upoznat sa pravim stanjem svari u Ugarskoj i stoga je poslao Savu kod Andrije na pregovore, ne bi li Sava ovog odgovorio od napada. "I odma prizvavš i svetog arhiepiskopa, isprič a mu o svim Ugrinovim pretnjama ratom, i velereč ivo hvalisanje bez straha Bož jega, i zamoli ga da ode do Ugrina sa velikaš ima koji su od njega doš li" (Teodosije). Ugarski kralj je po svemu sudeć i poslao svoje poslanstvo Stefanu i nakon š to je bio upoznat sa njihovim zahtevima ovaj je odmah poslao Savu u Ugarsku. Na ugarskom dvoru Sava je bio lepo primljen i nakon pregovora uspeo da odgovori Andriju od njegovih namera. Biografi detaljno opisuju Savin boravak u Ugarskoj i spominju njegova č uda koja je izveo pred kraljem. To je navodno uplaš ilo Andriju i on odustane od pohoda na Srbiju. Istina je bila neš to drugo. Andrija je, š to je verovatno, poslao Stefanu svoje poslanstvo u kojem izraž ava svoje nezadovoljstvo Stefanovim krunisanjem i sigurno mu je napomenuo i neku moguć nost da bi Ugarska mogla i vojno intervenisati. Stefan se zabrinuo, mada nije imao nekog posebnog razloga za to jer Andrija sve i da je hteo da ratuje, nije mogao. Koliko se Stefan zabrinuo vidi se po tome š to je u Ugarsku odmah poslao Savu, većprovereno uspeš nog diplomatu, da pokuš a da smiri situaciju. Andrija je prividno popustio, zapravo nije imao drugog izbora, sa Savom on mož da ne bi ni razgovarao da je imao te snage da napadne. Kasniji opisi ovog događaja straš no preuveličavaju Savinu ulogu, a koliko je to daleko otiš lo vidi se i po tome š to Teodosije č ak navodi da je Sava ugarskoga kralja iz katoličke preveo u pravoslavnu veru, š to je naravno besmislica. Srbija je u to doba imala dosta povoljan polož aj na Balkanu i nekih posebnih opasnosti po nju nije bilo. S jedne strane rodbinski odnosi sa epirskim carem garantovali su joj sigurnost i podrš ku ove sada moć ne drž ave. Stefan je istovremeno uspeo da slomi i separatistič ke tež nje u Zeti, ne dozvoljavajuć ič ak ni svome sinu Radoslavu da njome upravlja plaš eć i se da bi i on mogao postati zaraž en ovim idejama. Celokupna Stefanova politika i jeste vodila ka tome da se izbriš e svaki trag samostalnosti te oblasti u odnosu na centralnu vlast. U okviru toga Stefan je uspeo i da oblast Hum, gde je vladao Nemanjin brat Miroslav pripoji u potpunosti pod Srbiju. Nakon Miroslavljeve smrti u Humu je doš lo do otimanja oko vlasti i u tu borbu se umeš ao Stefan koji je imao i najviš e uspeha. Oko 1216. godine je južni deo Huma pripao pod Stefanovu vlast dok su neznatni delovi pripali ostalim pretendentima. Stefan je imao jedine bojazni od napada iz Bugarske gde je car Jovan Asen (1218-1241.) pokuš avao da ostvari slovensko – grč ko carstvo koje bi zamenilo vizantijsko. U te njegove planove bili su uključ eni i delovi Srbije, ali sretna je okolnost š to se tim njegovim planovima ispreč ilo moć no epirsko Carstvo, tako da su Bugari u Grcima videli glavne protivnike. To vreme je karakteristič no po velikim politič kim i vojnim obrač unima koji su
reš avali sudbinu grč kog sveta i u taj vrtlog bile su umeš ane mnoge drž ave. Dok su neke pokuš avale da naslede Vizantiju, druge su opet pokuš avale da za sebe zgrabe š to viš e. Srbija je imala tokom Stefanove vladavine dosta iskuš enja u kojima je mogla da postrada jer ona nije predstavljala neku posebnu silu koja bi izazivala respekt. Nju je bilo teš ko pokoriti, ali ona sama je bila veoma slaba da bi bilo kome mogla tada predstavljati neku posebnu pretnju. Opasnost je bila tim i već aš to su se u Srbiji prelamali različ iti verski interesi. Na njenom terenu bili su prisutni i pravoslavci i katolici, a jošuvek su bili dosta brojni i bogumili. Srpska pravoslavna crkva je bila deo ohridske arhiepiskopije u kojoj je upravljao Grk, a on je opet postavljao episkope u Srbiji (Prizren i Ras). Srpski vladari stoga nisu imali neki posebni uticaj na izbor sveš tenika, jer je ohridski arhiepiskop, buduć i epirski podanik na prvom mestu vodio rač una o interesima epirskog vladara. Stoga su Srbi bili izloženi grciziranju koje je dolazilo preko tako postavljenih sveš tenika, najč eš ć e Grka. Sama služ ba se vrš ila prvenstveno na grč kom jeziku š to je dovodilo do toga da već ina ljudi koja je dolazila u crkvu nije zapravo ni razumela š ta sveš tenik govori. Takva crkva je mogla veoma opasno da ugrozi drž avu i bilo je jasno da u sukobu grč kih i srpskih interesa, ona neć eš titi srpski, većgrčki interes. Sama Srbija nije bila imuna na verske sukobe. sudar Stefana i Vukana umalo nije upropastio drž avu. Stoga je Stefan imao mnogo problema dok nije postigao teritorijalno i duhovno jedinstvo srpske drž ave. Čitavo Stefanovo delo mož e se nazvati izuzetno uspeš nim, budući da je Srbiju uspeo da odbrani od spoljnih napada, kao š to je uspeo da slomi i unutraš nje otpore. Autokefalnoš ću crkve srpska drž ava je dobila svoju drž avnu crkvu koja ć e biti u funkciji njene odbrane i koja će da ostvari duhovno jedinstvo srpskog naroda. Za Srbiju je sreć na okolnost š to je u tim vremenima imala jednog takvog vladara kao š to je Stefan Prvovenč ani, ali jošje već a sreća š to je na č elu crkve bila jedna takva lič nost kao š to je sveti Sava. Oba brata su se izuzetno dobro razumela kada su bile u pitanju drž avne potrebe, a nesuglasice među njima nikada nisu prerasle u otvoreni sukob koji bi mogao da ugrozi drž avu. Sve njihove akcije su bile uglavnom zajednič ke, mada bi se po slož enosti njegovog zadatka uloga svetog Save ipak morala staviti na prvo mesto. Njegovu ulogu oko stvaranja i organizovanja Srpske pravoslavne crkve ne treba posebno naglaš avati, buduć i da ju je on i stvorio. Uloga prosvetitelja je takođe dovoljno poznata, međutim njegova uloga kao drž avnika i politič ara ostala je u senci prve dve. Najveći diplomatski uspesi Stefanovi ostvareni su upravo onda kada je Sava odlazio u diplomatske misije. Da je bio veoma veš t vidi se iz rezultata njegovih pregovora sa Strezom, zatim epirskim despotom Mihailom i konač no ugarskim kraljem Andrijom. Odlazak u Nikeju, gde je dobijena autokefalnost srpske crkve takođe se može nazvati Savinim diplomatskim uspehom. Koliko je on bio savetnik Stefanov teš ko je i pretpostaviti, ali sigurno je da Stefan nije donosio niti jednu važ niju odluka bez dogovora sa Savom. Samo Stefanovo krunisanje od strane pape, č esto se navodi kao razlog zategnutih odnosa Save i Stefana. Ova razmiš ljanja su preterana, jer iz č itavog rada Savinog vidljivo je da je on u svom č itavom ž ivotu interes srpske drž ave č esto stavljao ispred verskog, znajuć i da ć e bašzahvaljujuć i jakoj srpskoj drž avi i pravoslavna crkva dobiti na snazi. Nemoguć e je da on nije shvatao sve prednosti koje je Stefan dobio krunisanjem i da je uski religiozni interes stavio ispred drž avnog. Konač no, on je crkvu i stvorio takvom da služ i drž avi i narodu i nikada pravoslavna crkva nije
pokuš ala da se nametne državi. Rimska kruna je tada bila drž avna potreba, kao š to je to bila i samostalna crkva i verovatno je da Stefan ni krunisanje nije traž io a da se prethodno o tome nije savetovao sa Savom. Nakon postavljanja episkopa, Sava je najveć i deo vremena provodio organizujuć i crkvu, a to je radio ili svojim pismima ili putujuć i po zemlji. U okviru toga održ an je tokom 1221. godine veliki sabor u Žič i, prvi opš te crkveno-drž avni sabor nakon dobijanja autokefalnosti i na njemu se raspravljalo o pravoslavlju. Sava je propovedao protiv jeresi, verovatno protiv bogumila, kojih je bilo dosta po Srbiji. "Zbog toga se i ja bojim da među vama ne bude š to od neč istoga i kukoljnoga uč enja takvih. Hoću da međ u vama izvrš im obnovljenje svete, istinite, bož anstvene vere u Oca i Sina i Svetoga duha..." (Teodosije). Sa bogumilima je postupljeno veoma oš tro, tako da oni koji nisu ž eleli da se odreknu ove jeresi, budu proterani. "A one koji su propovedali jeres zadrž a sa sobom kod crkve i nasamo ih tač no ispita. Nekrš tenima sa prethodnim proklinjanjem jeresi koju imađahu zapovedi da drž e dane oglaš ene u č uvanju č istote, i tako zapovedaš e im da se krste." Spominjanje nekrš tenih govori da je bilo dosta Srba koji nisu bili krš teni ni od strane pravoslavne crkve, a ni od katolič ke i koji su pripadali nekoj jeretič koj veri. Svi su oni sada ponovo krš teni. Kasnije je on ovaj rad nastavio u narodu. "A i sam sveti prolaž aš e i obilaž aš e celu zemlju svojega naroda, verom pravoslavlja utvrđujuć i i uč eć i, i predajuć i im vrline i dobre obič aje, vodeć i sve ispovedanjem ka pokajanju" (Teodosije). Naroč ita se paž nja obrać ala na jeres među sveš tenstvom i plemstvom koja je bila dosta raš irena i gde je pokuš ano najpre da se ubeđivanjem povrati u pravu veru, a ako to ne bi uspelo, tada se pristupalo mnogo oš trijim merama "A blagorodne koji su bili u jeresima koje nalaž aš e mnogo je molio i učio da se vrate sabornoj apostolskoj crkvi, obeć avajuć i im poč asti i darove velike, i koji bi ga posluš ao bio je priman od njega s ljubavlju velikom, i primao bio od samodrš ca kralja, brata njegova, mnoge darove. A ko se, ne povinujuć i se, utvrđivaš e u bogomrskim jeresima, ovoga proklevš i a velikim beš čaš ć em iz cele svoje zemlje izgonjahu, rasudivš i da nije dostojno da budu kupine zajedno sa vinovom lozom" (Teodosije). Kralj Stefan je u to doba sve č eš ć e poboljevao, ne zna se od koje bolesti, i postavilo se sigurno pitanje ko će ga naslediti. Zna se da je Stefan imao tri žene. Prva je bila vizantijska princeza, Jevdokija, koju je oterao tokom 1201. ili 1202. godine. Ova ž ena je imala dosta buran ž ivot, a i ona sama pokazivala je neke nezgodne osobine u karakteru. Poznate su njene svađe sa Stefanom koga je optuž ivala za preljubu, no i on je nju za to isto nabeđ ivao. Tokom 1204 – 1207. godine Stefan je po svemu sudeći bio oženjen i po drugi put, ali o ovoj drugoj ženi istorija nema nikakvih podataka. Njegova treć až ena je bila unuka venecijanskog dužda Enrika Dandola i ovaj brak je sklopljen verovatno između 1207. i 1208. godine. Iz ova tri braka Stefan je ima petoro dece, a od toga č etiri sina i jednu ć erku. Najstariji sin se zvao Radoslav dok su mlađi sinovi bili Vladislav, Predislav i Uroš ,ć erka se zvala Komnina. Negde oko 1216. godine Stefan je pokuš ao da ćerku uda za albanskog plemić a Dimitrija koji je nosio vizantijsku titulu panipersevasta, gospodario je oko Kroje i bio najmoć niji plemiću Albaniji. To je bilo vreme kada je Stefan svoju politiku usmerio na te oblasti pokuš avajuć i da iz Zete prodre dublje u Albaniju. Nije on bio jedini koji je bacio oko na te krajeve, bili su to joštada veoma jaka Venecija i epirska despotija. Stefanovi planovi do kraja nisu uspeli buduć i da je nesuđeni mladož enja iznenada umro (1216.), tako
da do planiranog braka nije doš lo (mada postoje neke indicije da je brak ipak ostvaren). Kasnije se Komnina udala za Dimitrijevog rođaka sevasta Grigorija Kamonu. Iz ovog braka rođena je jedna ć erka za č ije ime se ne zna. Stefanov najstariji sin je bio Radoslav koji je rođ en iz braka sa vizantijskom princezom Jevdokijom. Njega je Stefan 1119 – 1220. godine ož enio za Anu Komninu koja je bila ć erka Teodora I Anđela, u doba venč anja despota epirskog, a od 1223. i epirskog cara. Ovo je bio tipič no politič ki brak iz rač una, kojim je trebalo da se ostvari bliska veza Srbije i tada najmoć nije balkanske države, despotije epirske (kasnije carstvo). Drugi sin Stefanov je bio Vladislav i u doba Stefanove smrti on jošnije ož enjen, verovatno zbog mladosti. Treć i sin Stefanov je bio Predislav koji je bio usmeren uglavnom ka verskim poslovima tako da je njegovo prisustvo u politici bilo neznatno. I konač no, č etvrti sin po imenu Uroš , bio je u to doba takođe veoma mlad tako da se ne spominje u događajima koji su tekli. Izuzev Predislava svi Stefanovi sinovi su se kasnije izređali na kraljevskom prestolu. Većje rečeno da je Stefan Prvovenč ani počeo poboljevati, odnosno njegova bolest (ne znamo koja) pratila ga je većduž e vreme, a oko 1228. godine poč ela se naglo pogorš avati. Izgleda da je Stefan predosetio kraj i stoga je zamolio Savu da ga ovaj zamonaš i da bi u smrt otiš ao kao monah. Sava je to odbijao. "Kada dođe vreme za takvu tvoju molbu - reč eja ć u ti sam posluž iti u ovim stvarima" (Teodosije). Po biografima Stefanu je iznenada tako pozlilo da su svi mislili da je umro i o tome su obavestili Savu koji je izgleda bio na putu, ali je na tu vest odmah odlučio da se vrati. Vest o bratovoj smrti je veoma pogodila Savu. "Kada on č u ovaj gorki glas, u tom č asu, siš avš i sa konja, pade na zemlju, ispunivš i oč i svoje suzama i ridanjem, i uzdigavš i ruke svoje gore ka viš njemu koji sedi na heruvivima, koji umrtvljava i ož ivljava, poč e se moliti,...." (Domentijan). Tada je Sava uspeo da Stefana ponovo ož ivi, š to opet spada u jedno od njegovih č uda. "Onaj koji je umro i bez duš e se ukoč io i sasuš io, i koji je za pogreb spremljen, da se preda materi zemlji, molitvama svetoga opet dobija duš u i ubrzo ož ivljuje" (Teodosije). Stefan je pož iveo taman onoliko koliko je bilo potrebno da bi ga Sava zamonaš io davš i mu ime Simon. "Posle toga sveti arhiepiskop ga ukrasi svetim i anđelskim obrazom inoč astva, nazvavš i ga Simon monah, umesto Stefan" (Teodosije). Ovo zamonaš enje je verovatno obavljeno radi toga da bi se nastavila Nemanjina tradicija te da bi se i Stefan mogao proglasiti svecem. Time bi se autoritet same dinastije jošviš e uč vrstio. Na sledeć im stranicama kod biografa se nalaze protivreč nosti koje su u vezi Stefanovog nasleđa. Većje reč eno da je Radoslav bio najstariji sin Stefanov i očekivalo se da jedino on mož e biti naslednik kraljev, tim viš eš to je izgleda on jedno vreme samostalno upravljao Zetom i Trebinjem (to nije dokazano). Stoga iznenađuju pomalo navodi Teodosija koji kaž e da Stefan nije odredio svoga naslednika ostavljajuć i to Savi. "A ni kraljevstvo ne ostavi nikome od sinova svojih, rekavš i: Kraljevstvo nije moje nego Bož je, i onoga koji se trudio za njega, svetoga vladike i brata mojega. I kao š to ga prvo dade meni molitvama i blagoslovom, i sada ć e ga takođe dati kome ga Bog nauči". U Teodosijevom daljnjem tekstu se pitanje nasleđa spominje jošjednom i to u onom momentu kada je Stefan već primio monaš ki č in, a Sava mu privodi najstarijeg sina Radoslava i naređuje Stefanu da
njemu preda presto. "Tada privede i najstarijega sina njegova Radoslava u njegove ruke, i sveti zapovedi da ovome da kraljevstvo. A on reč e: Ja vlaš ć u skiptra, a ti molitvama blagoslov". I pored neizmerno velikog Savinog uticaja na srpskom dvoru, izgleda da je Teodosije ipak malo preterao preuvelič avš i ovde njegovu ulogu. Teš ko je poverovati da je kralj Stefan bio toliko zavisan od Savinog miš ljenja onda kada se radilo o pitanju nasleđa. Zapravo, u tome š to je Radoslav nasledio Stefana nema ničega neuobičajenoga za Srbiju, najstariji sin nasleđ uje presto i teš ko da bi bilo ko mogao imati neš to protiv. Pogotovo Sava i Stefan kojima je posebno stalo da se sač uva red u kuć i te da se zna kada ko koga nasleđuje. Bez toga reda nastao bi veoma brzo rat u Srbiji i svaka smena na prestolu vodila bi u haos i bezakonje. Prema tome, ovde su i Sava i Stefan imali zajednič ki interes, tako da je svako preuvelič avanje uloge ili jednoga ili drugoga samo ž elja pisca da se jedan od njih dvojice jač e istakne. Da su se Stefan i Sava raziš li po pitanju nasleđ a, ili da su dali presto nekome drugome, a ne Radoslavu kao najstarijem sinu, tada bi oni sve ono š to su do tada radili upropastili. Sav trud njihov da se uspostavi red u Srbiji, kako svetovni tako i duhovni, time bi bio doveden u pitanje, a iz njihovog dotadaš njeg rada vidi se da oni retko kada imaju prenagljenih poteza. U ovakvo bitnoj stvari, kao š to je nasleđ e, pogotovo nije smelo da se bilo š ta eksperimentiš e. Domentijan taj događ aj prikazuje u drugome svetlu, a njegov prikaz je bliž i istini. Po njemu Stefan je bio taj koji je odredio naslednika, a Sava ga je samo podrž ao u tome. "Blagoverni kralj kir Stefan, hoteć i se preseliti ka nebesnim, i Bož jim izvoljenjem i voljom Preosveć enoga, blagoslovi starijega sina Radoslava da on bude namesnik posle njega". Ovakav opis događaja je mnogo bliž i onome š to se verovatno desilo. Sava je bio taj koji je mož da savetima pomagao Stefana, ali on nikako nije bio i taj koji je odluč ivao. To je sasvim u skladu sa ulogom Srpske pravoslavne crkve, ulogom koju je njoj bašSava namenio. Crkva je bila ta koja je pratila drž avu, nikako ne obrnuto, svaka svetovna odluka bila je prepuš tena kralju a crkva je bila ta koja bi pomogla realizaciju te odluke. Nakon sahrane Stefanove u Studenici, Sava je u Žiči krunisao Radoslava za kralja (1228). "Posle predstavljenja blagoč astivoga Stefana i prvoga kalja, sveti arhiepiskop venč a kraljevstvom najstarijeg sina njegova Radoslava u velikoj crkvi, u pomenutoj Žič i, utvrdivš i ga molitvama i blagoslovom, predade mu da samodrž avno upravlja otačaskim i srpskim skiptrom" (Teodosije).
17. Kralj Radoslav Kralj Radoslav (1228-1233.) bio je ož enjen epirskom princezom, ć erkom epirskog despota Teodora Anđela koji se od 1224, nakon krunisanja u Solunu, naziva epirskim (vizantijskim) carem. Istovremeno, Radoslavljeva majka je bila vizantijska princeza Jevdokija, š to je dosta uticalo na samo njegovo vaspitanje. Stoga jak uticaj koji su Grci na njega imali ne treba uopš te da č udi. Njegove veze sa carem Teodorom u prvom momentu su izgledale kao njegova prednost, međ utim vreme je donosilo velike promene dok se sam Radoslav nije umeo prilagođavati trenutnim politič kim obrtima. Od samog poč etka svoje vladavine Radoslav se oslanjao isključ ivo na svoga tasta, cara Teodora, š to se opet pripisuje velikom uticaju njegove ž ene Ane. Ovakva Radoslavljeva
politika č inila je Srbiju podlož nom grč kom uticaju, međutim s druge strane donosila joj je mir, buduć i da zbog cara Teodora na Srbiju niko nije smeo da napadne. Koliki je bio grčki uticaj na Radoslava veliki, vidi se i po tome š to je on nerado isticao da je loze Nemanjić a preuzimajuć i carsko prezime svoje majke: Duka. Isto tako on se grč ki potpisuje na poveljama, dok novac koji kuje nosi grč ke natpise. Oč igledno se viš e ponosio svojim grč kim poreklom preko majke, nego srpskim preko oca. Istorija i biografi za ovakav odnos Radoslava u najveć oj meri optuž uju njegovu ž enu Grkinju Anu, za koju kaž u da je na njega imala presudan uticaj. Navodi se i njegov zategnut odnos sa Savom, a kao rezultat toga š to je Radoslav održ avao odnose sa ohridskim arhiepiskopom Homantijanom koji je bio najveć i protivnik osamostaljenju srpske crkve. Radoslav jeste održ avao odnose sa njim, ali nije poznato kakve je prirode bila njihova veza. Postoje tzv. Odgovori, odnosno pismo Homantijanovo koje je upuć eno Radoslavu i u kojem ovaj Radoslavu objaš njava izvesna liturgijska i kanonič na pitanja. Ovo pismo jeste odgovor na pitanja koja je Radoslav postavio Homantijanu. Ukoliko je ovo zaista uradio, odnosno ako je Radoslav stvarno Homantijanu postavljao ova pitanja, tada je on nač inio krupnu greš ku. Za sva pitanja koja zadiru u veru on se morao obratiti carigradskom patrijarhu u Nikeji ili srpskom arhiepiskopu Savi, nikako ohridskom arhiepiskopu. To zato š to je za sva kanonič ka pitanja bio nadlež an srpski arhiepiskop, odnosno Sava. Isto tako, Radoslav se mogao obratiti nikejskom (carigradskom) patrijarhu, buduć i da je on bio taj koji je bio nadlež an za Srbiju. To je kod Save moglo da izazove samo nezadovoljstvo, jer je znač ilo da Radoslav ne prihvata Savin autoritet, odnosno autoritet nikejskog (carigradskog) patrijarha, te da namerava da srpsku crkvu ponovo potč ini ohridskoj arhiepiskopiji. Ipak, ova veza Homantijana i Radoslavljeva je veliko pitanje i malo je dokaza da je stvarno i postojala. Kasnija istoriografija je dosta kritič ki gledala na stvarnu moguć nost te veze. Vrš ene su analize onoga š to je Radoslav navodno pitao Homantijana i izražena je sumnja u verodostojnost čitavog spisa, buduć i da nije jasno zbog č ega bi ta pitanja bila predmet interesovanja srpskog kralja. Stoga se pretpostavlja da je ovo mož da i plod falsifikata ohridske arhiepiskopije, koji je trebalo da posluž i kao potvrda da je srpska crkva ponovo pod njenom jurisdikcijom. S druge strane, o ovome biografi (Teodosije i Domentijan) ne govore ni reč i, š to oni sigurno ne bi propustili da se ovaj događaj zaista i desio, jer o ovakvom krupnom događaju oni su morali znati. Sama pretpostavka da su odnosi Save i Radoslava bili zategnuti nema nigde potvrde, većsu to uglavnom konstrukcije koje za sada nemaju č vrš ć e podloge. Stoga kada se govori o odnosima njih dvojice mora se biti vrlo oprezan i ne bi trebalo prenagljivati. Verovatno je da Radoslav nije bio omiljen vladar među plemstvom u Srbiji, zbog izuzetnog uticaja Grka, a posebno kraljice Ane. Moguće da je u okviru toga doš lo do nekih pregovora između cara Teodora i Radoslava o tome da srpska crkva prizna jurisdikciju ohridske arhiepiskopije, međutim u tome se verovatno nije otiš lo dalje. Teš ko je i poverovati da bi tako neš to uopš te i moglo proć i pored Save te da bi on tako neš to dopustio. Savin iznenadan put u Svetu zemlju 1229. godine upravo se povezuje sa ovim neslaganjem sa Radoslavom. Poznavajuć i Savin rad do toga momenta nemoguće je poverovati da bi on tek tako dopustio ponovnu zavisnost srpske crkve, a da jedini njegov otpor bude taj da u znak protesta otputuje. Da je Radoslav zaista i hteo da podvede srpsku crkvu pod ohridsku arhiepiskopiju on bi to tada verovatno i učinio, tim viš eš to je Sava bio daleko, u Svetoj
zemlji. No, on to nije uradio. Kasniji odnos Savin prema Radoslavu, kada je ovaj sruš en sa prestola i kada ga je Sava svesrdno pomagao govori da on na njega nije bio ljut i njegovu pomoćteš ko da bi Radoslav dobio da je zaista radio na tome da podvede srpsku crkvu pod ohridsku arhiepiskopiju. Kada govore o Savinim motivima za put u Svetu zemlju, istorič ari istič u da je Sava bio nezadovoljan Radoslavljevom politikom, te da je to razlog zaš to je tamo otiš ao. Opš tepoznato je da je Sava bio iskreni vernik i stoga zaista nije jasno zbog č ega bi se njegov put u Svetu zemlju ne bio mogao objasniti upravo tim, religioznim motivima. Onoga momenta kada se to zaboravi dolazi se u situaciju da se porič e njegova religioznost, a Sava se pretvara u politič ara makijavelistič kog tipa, a takav stav nikako ne mož e biti korektan prema njemu. Zapravo, č itava konstrukcija njegovih, navodno zategnutih odnosa sa Radoslavom, jeste samo plod š pekulacija nekih istorič ara bez ijednog pravog dokaza za to. Sava je u to doba bio arhiepiskop jedne samostalne crkve i niš ta nije normalnije od toga da on kao takav poseti Svetu zemlju i da konač no vidi mesta gde se Isus kretao. Tokom 1229. godine Sava se odluč i da otputuje u Svetu zemlju ne bi li obiš ao sveta mesta i upoznao se sa monaš kim ž ivotom u Palestini. Bašmonaš ki život je bio predmet njegovog interesovanja, a poznato je da ga je i posebno privlač io te da je jedno vreme nameravao i da mu se posveti. Trenutak je bio povoljan, jer je baštada car Fridrih II uspeo da oslobodi Jerusalim (VI krstaš ki rat). U suš tini, on ga nije oslobodio, većga je putem pregovora dobio od egipatskog sultana, a uz Jerusalim i niz drugih mesta po Palestini (Vitlejem, Nazaret). U trenutku odlaska iz Srbije Sava je bio u dobrim odnosima sa Radoslavom: "i sam kralj Radoslav molili su ga sa mnogim suzama da ne odlazi od njih, ali ga nisu mogli zadrž ati. Ipak, poš to je nadom uteš io srca njihova da ć e se opet vratiti k njima, bio je od njih otpuš ten" (Teodosije). Radoslav ga je dobro snabdeo novcem za ovaj put. "Kralj Radoslav dade mu da sa sobom ponese veliki tovar zlata i srebra, a dao bi i sav dom svoj da je sveti hteo uzeti" (Teodosije). Savin put u Svetu zemlju može se gledati kao njegova ž elja koja je bila i religiozna, ali je u pitanju bila i radoznalost, da vidi i upozna sva ona mesta o kojima je znao samo iz biblijskih knjiga. No, to je bila idealna prilika da se upozna i sa crkvenim ž ivotom, uređenjem manastira i monaš kog ž ivota. Stoga on nije samo obiš ao Jerusalim, Sion, Galileju, Vitaniju i druga sveta mesta, većje obiš ao i jerusalimskog patrijarha Atanasija. Tu je bio veoma lepo doč ekan. Ovaj dolazak u Svetu zemlju Sava iskoristi da od patrijarha isposluje dozvolu za podizanje manastira, tako da je u Akonu (gde se iskrcao kada je stigao) podigao manastir sv. Georgija, koji je trebalo da bude prihvatiliš te za vernike iz Srbije. Na Sinaju je podignut manastir sv. Jovana Bogoslova. "I izmoli mesto na sazdanje manastira, i bi mu dano mesto od igumana i od sve bratije, i od č asnoga patrijarha Atanasija, i blagoslov primivš i posveti crkvu svetoga i velikoga apostola i jevanđelista Jovana Bogoslova na Sionu,.." (Domentijan). Ovaj manastir je nekoliko stotina godina bio pravo srpsko uporiš te u kojem su odsedale hadž ije iz svih slovenskih krajeva. Nekada veoma bogat i cenjen, danas je samo ruš evina. Oba ova manastira su bila pod kontrolom manastira sv. Save Osveć enog, koji se nalazio u Jerusalimu i kome je Sava dao bogate poklone. Tokom XVI veka kontrolu nad manastirom sv. Save Osveć enog preuzeli su srpski monasi. Ovaj manastir se nalazi na tri č asa hoda od Jerusalima i smeš ten je u kamenitoj judejskoj pustinji. Manastir je osnovao sv. Sava
Osveć eni (439-531.), osnivačpalestinskog monaš tva, a po njemu je Rastko (Sv. Sava) i uzeo ime. Računa se da je manastir osnovan 484. godine. U ovom manastiru je i grob sv. Save Osveć enog, koji je smeš ten u jednu peć inu, a nad grobom se nalazi oslikana njegova ikona. Domentijan opisuje kako je Sava obiš ao ovaj grob: "i slatko celovavš i sliku svetoga napisanu na č asnom grobu njegovu". Sve manastire koje je posetio Sava je bogato darivao, ali je od njih nakupovao i dosta raznoraznih relikvija. Daljnji put je Savu iz mesta Akr doveo do nikejskog cara Jovana Vataca (1222-1254.), a "Car se obradova njegovu dolasku i posla svoje blagousrdne sluge sa svojim konjima, da sa svakom poč aš ć u dovedu svetoga od mora. Sa velikom ljubavlju car ga primi ..." (Teodosije). Od cara je uspeo da dobije deo od krsta na kojem je Isus razapet "i obdari svetoga č asnim drvetom krsta i moš tima svetih,..." (Teodosije), a osim toga nabavio je i niz drugih relikvija. Deo krsta koji je Sava doneo danas predstavlja jednu od najveć ih relikvija u Hilandaru. Nakon izvesnog vremena provedenog kod cara, odluč i Sava da se vrati u Svetu Goru, a car mu za taj put obezbedi brod i oruž anu pratnju. U Svetoj Gori se Sava duž e vreme odmarao, a onda krenuo ka Srbiji. Na tom putu svratio je u Solun kod cara Teodora Anđela, gde je takođe lepo primljen "I on mu ukaza poš tovanje velikom ljubavlju i ugoš ć enjem i darovanjem" (Teodosije). Jasno je vidljivo da su odnosi Save i cara Teodora veoma dobri, ali izgleda da nije bilo tako i sa odnosima cara i Radoslava i stoga on ovome poruč uje: "Car i mitropolit mnogo izgovoriš e svetome da blagočastivi kralj Radoslav u ljubavi i u miru sa njima prebiva, i tako ga otpustiš e da pođe svojoj kuć i,...." (Teodosije). Ovakva careva poruka izaziva sumnju u to kakav je zapravo bio odnos njegov sa Radoslavom, jer da je njegov uticaj bio toliko jak, kao š to se tvrdi, on sigurno ne bi Radoslavu upuć ivao ovu dosta neprijatnu poruku. Na granici Srbije Radoslav nije dočekao Savu, većje to uč inilo njegovo poslanstvo. "I kada se približ io ka zemlji otač astva svoga, blagoverni kralj, sinovac njegov Radoslav, č uvš i za dolazak Preosvećenoga, posla u sretenje njegovo. I radost i veselje obuze č eda njegova kad sretoš e bogonosnoga uč itelja svoga." (Domentijan). Nema nikakvih dokaza da su odnosi između njega i Radoslava bili po bilo č emu poremeć eni. Istina, Radoslav ga nije doč ekao na granici, ali mu je ipak odao dužnu paž nju "a i sam, kada se približ io, daleko mu u susret iziđe. Kao š to prilič i, uč ini mu poklon licem na zemlju i radovaš e se neizmernim veseljem svome u Gospodu ocu. A sveti arhiepiskop, videvš i samodrš ca i njegove blagorodne, i sva č eda svojega otač astva, pohvali Boga i dade svima mir i blagoslov i celiv u Gospodu, i tako posle velikog ugoš ć enja, svi odoš e na poč inak" (Teodosije). Osim š to ga nije doč ekao na samoj granici (uč inio je to neš to dalje), Radoslav je Savi ukazao svu onu paž nju koju je ovaj i ranije dobijao od Stefana Prvovenčanog i stoga nema nikakvog osnova da se tvrdi da je kod njih bilo kakvih neslaganja. Nekoliko narednih godina Sava je proveo u crkvenom i pastirskom radu. U okviru toga izvrš ena je i kanonizacija Stefana Prvovenčanog (Simona), a njegove moš ti su prenete iz Studenice u Žič u. "Dozvavš i episkope i igumana i sve crkvene i č asne sveš tene lič nosti, svrš i sa njima svetu i bož astvenu služ bu o spomenu brata svojega prvovenčanoga kralja Stefana". Dalje se opisuje prenos Stefanovih moš tiju "i sa svakom dostojnom č aš ć u iz Studenice ove podigavš i u Bož joj velikoj crkvi od Stefana sazdanoj, u Arhiepiskopiji š to se
zove Žiča, sa psalmima i pesmama i svakom čaš ć u ove polož i" (Teodosije). Srbija je u to vreme imala dosta dobre pozicije, a mir je većduže vreme vladao u njenim granicama. Poslednjih desetak godina Stefanove vladavine bilo je mirno i Srbiju niko nije uznemiravao, kao š to ni sam Stefan nije preduzimao bilo kakve akcije. Slič na je situacija bila i za vreme Radoslava i moguće je da bi ova situacija mogla potrajati i duž e vreme, da nije doš lo do sloma epirskog carstva. U to doba latinsko carstvo je bilo u potpunom raspadu dok su dve grč ke drž ave, nikejsko i epirsko carstvo, naglo jač ale, postepeno odlamajuć i od Latina komad po komad njihove teritorije. Istovremeno, ojač alo je i bugarsko carstvo i to naroč ito otkada je presto preuzeo Jovan II Asen (1218-1241.). Ovaj car je takođe odjednom poč eo da pokazuje neke ambicije ka tome da sruš i latinsko carstvo te da stvori neko bugarsko – grč ko carstvo koje bi zamenilo Vizantiju. Sada je na teritoriji nekadaš njeg vizantijskog carstva postojalo č etiri carstva: bugarsko, latinsko, epirsko i nikejsko. U samome poč etku inicijativu je imalo nikejsko carstvo, a naroč ito otkada je na presto seo Jovan III Duka Vatac (1222-1254.). Upravo njega je posetio Sava na svome putu u Svetu zemlju. Tokom 1225. godine nikejsko carstvo je poslalo vojsku u Trakiju, a na poziv stanovnika Jedrena. Činilo se da ih niš ta ne mož e zaustaviti. Jedrene je palo, a vojska se pokrenula ka Carigradu. Latinsko carstvo je bilo na izdisaju, međ utim, iznenada se pojavila vojska epirskog cara Teodora (Radoslavljevog tasta). Nikejci su se morali povuć i, a Teodor je nastavio da ide ka Carigradu. Moguć e je da bi u tome i uspeo da se nije pojavio novi protivnik: bugarsko carstvo. Bugarski car Jovan II Asen je takođe ž eleo da stvori vizantijsko-bugarsko carstvo, a za to mu se uskoro ukazala prilika. Kada je latinski car Robert Kurtene, umro 1228. godine, nasledio ga je sin Balduin II. Kako je on bio maloletan, Latini dođ u na pomisao da regenstvo do njegovog punoletstva ponude baš bugarskom caru Jovanu Asenu. Ovo je naravno odmah suprotstavilo Bugare i Epirce, a epilog svega je bila straš na bitka između njih na Klokotnici, pritoci Marice (1230.). Bugari su straš no razbili vojsku cara Teodora, a njega samog zarobili i uskoro oslepili. Presto u Epiru sada je preuzeo Teodorov brat Manojlo. Sada viš e epirsko carstvo nije postojalo kao iole ozbiljna sila. Upravo su bitka na Klokotnici i propast cara Teodora odigrali veliku ulogu u sledeć im događajima u Srbiji. Kralj Radoslav se u potpunosti oslanjao na svoga tasta, epirskog cara Teodora i zahvaljujuć i njemu održ avao se na vlasti. Propaš ću Teodora i on se naš ao u opasnosti, buduć i da je nestalo njegovog tako moć nog zaš titnika. U ovoj situaciji Radoslav se oč igledno nije mogao snać i; č itava njegova politika je lež ala samo na jednoj osnovi, podrš ci epirskog carstva. On se nije mogao ili nije umeo približ iti Bugarima koji su opet smatrali sebe naslednicima Epirskoga carstva, te su shodno tome gledali na Srbiju kao na svoju vazalnu državu. Oni su zapravo hteli da u Srbiji ostvare onaj uticaj koji je do tada imao Epir, no dok je Radoslav bio kralj to je bilo teš ko izvodljivo. U poznatom natpisu u crkvi č etrdeset mučenika u Trnovu, navodi se da je bugarski car Asen II osvojio sve zemlje od Jedrena do Drač a, a uz ove zemlje nabrajaju se joškao zemlje pod vlaš ću Bugara i srpska zemlja te Albanija. I u samoj Srbiji je većpostojalo nezadovoljstvo Radoslavljevom vladavinom, a naroč itu
mrž nju je izazivala njegova ž ena. "Jer blagoč astivi Radoslav kralj u svemu najpre blagopohvalan i izvanredan, postade pokoran ž eni, od koje i bi povređ en umom" (Teodosije). Teš ko ć e biti da je njegova žena bila ta koja je izazvala nezadovoljstvo vlastele; jednostavno radilo se o vladaru koji nije bio dovoljno fleksibilan i koji je vodio jednostranu politiku. Takvo č vrsto vezivanje za Epir, Radoslavljev otac, Stefan Prvovenč ani, sigurno ne bi sebi dopustio. On je uvek bio spreman da se prikloni tamo gde su mu interesi, š to Radoslav nije znao. Stoga nije č udo da se vlastela uskoro pobunila i kao svoga kandidata nasuprot Radoslavu isturila je njegovog brata Vladislava, opravdavajuć i sve to njegovom neurač unljivoš ć u. "Vlastela su negodovala zbog neurač unljivosti uma njegova i odstupila od njega i pristupila mlađem bratu njegovu Vladislavu, te među braćom nastade mrž nja i gonjenje zbog gorke slave kraljevstva" (Teodosije). Moguć e je da su i sami Bugari imali velikog udela u ovoj pobuni te da su podrž avali Vladislava. U suš tini, ovde se radilo o sablaž njivoj borbi dva brata Nemanjić a oko vlasti, toliko uobič ajenoj među pripadnicima ove dinastije. Kralj Radoslav nije bio toliko nemoć an koliko to č esto ž eli da se prikaž e, buduć i da je pruž ao otpor sve do jeseni 1233. godine, kada je konač no slomljen njegov otpor. Radoslav je nakon toga morao sa ženom Anom da bež i u Dubrovnik, koji ga je ljubazno primio. Sava nije odobravao ove sukobe, a nije ni mogao, jer se verovatno dobro seć ao sličnog sukoba između Stefana i Vukana koje je nekako uspeo da umiri. Na slič an nač in je pokuš ao da umiri Radoslava i Vladislava, ali u tome nije uspeo. "Sveti ih je mnogo molio i pretio im da budu u miru, i kada nije mogao da ih umiri reč e: Ako je od Boga ono š to vi č inite, volja Gospodnja da bude" (Teodosije). Sava je pokuš ao da primiri sukob i njegove simpatije su sigurno bile na strani Radoslava, kao legitimnog vladara Srbije, međutim u ovom sukobu Vladislav je bio mnogo jač ii videvš i da ć e Radoslav uskoro biti slomljen, Sava je pristao da ga kruniš e za kralja. U tom momentu iz Save je progovorio praktič ni politič ar. On nikako nije mogao biti zadovoljan ovim prevratom, međutim sigurno se plaš io da bi sukob mogao uzeti dublje razmere i mož da dovesti samu drž avu u opasnost. Stoga je za Srbiju bilo mnogo praktič nije i korisnije da se prizna faktič ko stanje stvari, odnosno da se ozakoni Vladislavljeva premoći da se on kruniš e za kralja. Videvš i da ć e Radoslav svakako izgubiti, te da bi time š to bi ga podrž ao samo produž io i rasplamsao ovaj sukob, Sava se odluč i da kruniš e Vladislava i ovome na taj način da legitimnost: "i uze presto oca svoga kir Stefana kralja, i bi blagosloven i venč an od Preosveć enoga" (Domentijan). Da Sava nije imao nimalo simpatija prema Vladislavu vidi se i kod Teodosija: "A sveti arhiepiskop kraljevstvom i molitvama venč a svoga sinovca reč enoga Vladislava, mada je nezakonito i razbojnič ki ugrabio vlast, ali je sudio da je to po bož joj volji". Teodosije se nimalo ne libi da navede da smatra Vladislavljevu pobunu "razbojnič kom" kao i to da je njegova vlast bez ikakve sumnje nezakonita. Drugač ije nije mogao ni Sava da razmiš lja, no u pitanju je sada bio opstanak države. S druge strane, vlast je ipak ostajala u dinastiji Nemanjić a i to je možda mogla biti uteha.
18. Kralj Vladislav i smrt Svetog Save Na Balkanu je tada bio najmoć niji bugarski car Asen, kome do kraja ipak nije uspelo da
postane regent u latinskom carstvu. Čini se da je bašbitka na Klokotnici njega udaljila od ovog cilja i stoga je ona za njega, iako vojna pobeda, bila u suš tini politič ki poraz. Latini su Asena traž ili za regenta u doba dok je epirski car Teodor pretio, no njegovim padom nestalo je te opasnosti. Stoga se Latini odluč e da regenstvo ponude jerusalimskom kralju Jovanu od Brijena. Ovo je naljutilo Asena kome sada latinsko carstvo postaje glavni protivnik. Uskoro sklapa savez sa nikejskim carem Jovanom i epirskim vladarem Manojlom. Manojlovo uč eš ć e je bilo drugorazredno, buduć i da se on jedva održ avao u Solunu, Tesaliji i Epiru gde je upravljao. Ovakav nagli preokret politike bugarskog cara, u kome on postaje protivnik latina imao je svoj logič ni nastavak i u crkvenoj politici. Jošod 1204. godine, od dana kada je bugarski vladar Kalojan krunisan krunom iz Rima, bugarska crkva je bila pod uticajem rimskoga pape. Sada, kada je poč eo da ratuje protiv Latina i to uz pomoćpravoslavnih saveznika (nikejsko carstvo i epirsko carstvo) ova situacija je postala neizdrživa. Stoga Asen raskine veze sa rimskom kurijom i pokuš a da od nikejskog patrijarha dobije samostalnost. Međutim, patrijarh postavi uslove koje su stavljale bugarsku crkvu u potčinjen polož aj, te car od svega toga odustane za prvo vreme, no kasnije nakon duž ih pregovora Nikeja je ipak dozvolila da se osnuje bugarska patrijarš ija u Trnovu. Za to vreme novi srpski kralj Vladislav se približ io bugarskom caru tako š to se ož enio bugarskom princezom Beloslavom (ć erka cara Asena). Najveć e zasluge za ostvarenje ovog braka ima bašSava, koji je oč igledno pokuš avao da Srbiju vež e za najjaču silu na Balkanu. "I dovede mu nevestu, kć er cara zagorskoga zvanoga Asena, i oboje blagoslovom utvrdi" (Teodosije). Nije poznato koliko je veliki uticaj bugarski car imao na Vladislava, ali da ga je imao nije bilo sumnje. Bilo je miš ljenja da je Vladislav č ak priznao i vrhovnu vlast bugarskog cara te na neki nač in doveo Srbiju u vazalni polož aj u odnosu na Bugarsku, no to su uglavnom proizvoljne ocene. Iako se bugarski car u natpisu u crkvi č etrdeset muč enika hvali da pod vlaš ć u drž i i srpsku zemlju, teš ko da je bilo tako. Nema sumnje da je Asen uspeo da neke srpske zemlje stavi pod kontrolu, ali u istorijskim izvorima nema niti jednoga podatka koji bi govorio da je Vladislav priznavao carevu vrhovnu vlast. Bugarski car je verovatno imao najveć i uticaj na politiku kralja Vladislava, međutim koliki je on bio mož e se samo pretpostavljati. Savez pravoslavnih zemalja koji je car Asen stvarao izgleda da je bio bez Vladislava. Moguć e je da se Vladislav plaš io suviš e velikog vezivanja za Bugarsku, pouč en primerom svoga brata Radoslava koji je vezivanjem za epirsko carstvo izazvao nezadovoljstvo u plemstvu, tako da je padom carstva propao i on. Iz ovoga bi se mogao izvuć i zaključ ak da Vladislav ipak nije bio toliko zavisan od Bugara, č im nije morao da uđe u ovaj savez, a š to bi sigurno bio prisiljen da uradi da je priznavao vrhovnu vlast bugarskog cara. Sava je iznenada krajem 1233. godine abdicirao sa arhiepiskopskog polož aja i to u korist svoga uč enika Arsenija. Ovaj njegov č in je obavljen u manastiru Žič i na saboru crkvenih i svetovnih velikaš a. "Dozvavš i u veliku Arhiepiskopiju u pomenutu Žič u, blagoč astivoga Vladislava kralja i blagorodne njegove velikaš e, zapovedi i da č uvaju mnoge stvari koje se odnose na svete crkve. Izabravš i jednoga od uč enika svojih, Arsenija jeromonaha, koga tačno poznavaš e da je viš e od drugih ukraš en bezlobnoš ć u i pravdom..." i dalje: "Posadivš i ga mesto sebe kao arhiepiskopa na svojem blagodarovanom prestolu, utvrdi ga sveti, dovoljno ugostivš i u Arhiepiskopiji samodrš ca i velikaš e njegove..." (Teodosije). Ne postoji
iole vidljiv razlog koji bi mogao opravdati Savino abdiciranje nekim njegovim eventualnim nezadovoljstvom Vladislavljevom vladavinom. Iako nije odobravao nasilno smenjivanje Radoslava, on se sa uzurpatorom Vladislavom dobro slagao. "Blagoč astivi Vladislav bio je blagoposluš an svetome arhiepiskopu u svemu š to se tiče svetih crkava, i viš e od drugih, i ostade s njim u miru i ljubavi koliko se izvoli Gospodu." (Teodosije). Prema tome, kralj Vladislav nije mogao biti taj zbog koga je Sava odluč io da se povuč e. Verovatniji razlog jeste da je Sava hteo da jošza ž ivota sebi odredi naslednika te da ga svojim autoritetom pomaž e. U sluč aju da se to radi nakon njegove smrti, bile su moguć e nesuglasice koje bi verovatno iskoristila ohridska arhiepiskopija da ponovo stavi pod kontrolu srpsku crkvu. Do tog momenta sudbina srpske crkve je u mnogome zavisila samo od snažne lič nosti njenog arhiepiskopa, a bilo je verovatno da će tako biti i dalje. Stoga je trebalo od novog arhiepiskopa stvoriti takvu lič nost, a to je Sava ž eleo da uč ini jošza svog života i tu bi trebalo traž iti razlog za ovo iznenadno njegovo povlač enje. Da je to tako, potvrđuje i č injenica da je Sava izvesno vreme nakon abdiciranja proveo u Srbiji, pomaž uć i novom arhiepiskopu Arseniju u obavljanju poslova i u utvrđ ivanju njegove vlasti. Arhiepiskop Arsenije I je u godinama 1234 – 1263. bio na č elu srpske crkve, a nakon smrti (1266.) proglaš en je svecem. Nekako u vreme ovih događaja razreš ila se i sudbina nesretnoga kralja Radoslava. On je od Vladislava pobegao u Dubrovnik (1233.), a pratila ga je i ž ena Ana. Postoje indicije da je on iz Dubrovnika rukovodio nekim akcijama protiv Vladislava i da je oč ekivao da ć e uspeti da se vrati na presto. Koliko je on bio siguran u svoj povrat u Srbiju, vidi se i iz toga š to je poč etkom 1234. godine izdao trgovač ku povelju Dubrovniku u kojoj obeć ava Dubrovač kim trgovcima da ć e im po povratku u Srbiju dati neke trgovač ke privilegije. Zbog svega toga Vladislav je poč eo da ugrožava Dubrovnik koji se morao stoga obratiti za pomoćbosanskom banu Ninoslavu. Kako akcija protiv Vladislava nije uspela, to je Radoslav nakon toga otputovao u Draču ž elji da se obrati tadaš njem epirskom vladaru Manojlu, ne bi li ga ovaj pomogao. Upravo u Drač u dož iveo je Radoslav jednu izuzetno teš ku epizodu u svom ž ivotu, a kao krivac navodi se njegova ž ena Ana. Prema navodima Teodosija, ona se u Drač u spetljala sa komandantom grada, nekim Frankom, i pobegla sa njim. Kada ju je Radoslav pokuš ao povratiti, Frank ga umalo nije ubio i stoga je nesretni Radoslav morao da bež i iz Drača. "I odmah kralj Radoslav izgnan bi, i pobež e u grad Drač. Ali mu zbog lepote ž ene njegove stadoš e zavideti, i posle kratkog vremena bi liš en te zlonaravne ž ene, jer beš e druga Dalida kao prva Samsonu, i ova se nađ e kriva svome krasnome gospodinu, jer po njenoj volji ote je od njega veliki Frug koji je vladao gradom i ustremi se da ga konač no ubije." (Teodosije). Nakon ovoga Radoslav je pobegao u Srbiju, gde ga je primio Sava i uskoro zamonaš io pod imenom Jovan. "Pomenuti Radoslav pobegavš i od smrtonosnog mač a, izagnan iz kraljevstva i liš en ž ene i odasvud u nedoumici o sebi, odmah pribež e svetome arhiepiskopu kao svojemu ocu, a sveti ga primi radosne duš e i dovoljno ga uteš i slatkim reč ima od skrbi, koja mu se dogodi od brata i lukave ž ene." (Teodosije). Sam č in zamonaš enja je po Teodosiju urađen zbog toga š to je Sava ž eleo da na neki nač in zaš titi Radoslava od osvete njegovog brata Vladislava. "A hoteć i zaustaviti bratovljevo neprijateljstvo protiv njega, ukrasi ga anđelskim i inoč kim obrazom, nazvavš i ga Jovan monah umesto Radoslav" (Teodosije). Radoslav je pož iveo jošnekoliko godina i umro
(godina se ne zna, ali je bila nakon 1235.), a sahranjen je u Studenici. Sama epizoda sa neverstvom Radoslavljeve žene Ane je veoma sumnjiva, buduć i da je spominje samo Teodosije. Po nekim izvorima izgleda da do svega ovoga nije doš lo i da je Radoslav sa ž enom doš ao u Srbiju. Tako se u nekim spomenicima uz monaha Jovana (Radoslav) spominje i monahinja Ana, š to mož e da znač i da su oboje zajedno doš li i Srbiju, a nakon toga oboje se i zamonaš ili. O kasnijim odnosima između Vladislava i Radoslava (nakon Radoslavljevog povratka i zamonaš enja) ne zna se mnogo, ali je verovatno da Vladislav nije uznemiravao brata. Postoji č ak i pretpostavka da je Radoslav dobio i jedan deo srpske zemlje na upravu. U svakom sluč aju, ostatak života Radoslav je proveo u miru, a njegova nesretna sudbina izgleda nije mnogo dotakla kasnija pokolenja. Iako nije bio vladar onoga kova kojeg je bio njegov otac Stefan Prvovenč ani, Radoslav nikako nije zasluž io da se tako odnose prema njemu, ni kasnija istorija tako njegovi savremenici. On mož da nije bio sjajan vladar i osvajač , no č injenica je da Srbija tokom njegove vladavine nema posebnih potresa, a njegova naslonjenost na Epir, š to mu je kasnije uzeto kao najveći greh, jeste tada bila jedina moguć a politika. Ko je tada mogao pretpostaviti da bi se jedna takva jaka drž ava mogla samo tokom jedne bitke sruš iti. S druge strane da epirski car Teodor nije bio zarobljen od strane Bugara, moguć e ja da bi epirska snaga bila obnovljena i tada bi se Radoslavljeva politika do kraja pokazala kao ispravna. Slič nu politiku je vodio i Vladislav, s tom razlikom š to se on isto tako bezrezervno povezao sa Bugarima. Ono š to se Radoslavu najviš e mož e zameriti jeste nedostatak prevrtljivosti koja obavezno ide uz politiku i š to nije umeo odmah nakon poraza Epira da se približ i Bugarima kao pobednicima. Ta prevrtljivost, zvana "fleksibilnost" bila je svojstvena Stefanu Prvovenč anom, ali i svim kasnijim velikim vladarima, i ne samo Srbiji. Veze Radoslava sa ohridskim arhiepiskopom su kasnije straš no naduvane i Radoslavu su pripisivane namere da ponovo potč ini srpsku crkvu, a da za tako neš to ne postoje jači dokazi izuzev Homantijanovih "Odgovora" o čijoj autentič nosti se mož e raspravljati. O Radoslavu, kao vladaru, stvarala se slika tipič na za istoriju koju piš u pobednici, u kojoj se o gubitnicima govori sve najgore. U suš tini, Radoslav nije bio dorastao spletkama i oč igledno se nije nadao da ć e udar doć i bašod strane njegovoga brata, no to jošuvek ne znač i da je on bio i lošvladar. Sam Teodosije ga navodi kao dobrog kralja: "Jer blagoč astivi Radoslav kralj u svemu najpre blagopohvalan i izvanredan, ostade pokoran ž eni, od koje bi povređen umom". Krivica za njegovu zlu sudbinu se baca na njegovu ž enu, Grkinju Anu, a verovatno zbog dosta jakog uticaja Grka š to se smatralo da je njeno delo. Teš ko da je Ana toliko mogla uticati na Radoslava, uticaj Grka je bio plod tadaš nje politič ke situacije. Uostalom, za vreme kraljevanja Vladislava isti takav uticaj, ako ne i veći, imali su Bugari. Iako je Vladislav bio ož enjen bugarskom princezom nigde se ne navodi da je uticaj Bugara toliki zahvaljujuć i njoj. Zapravo, Teodosije je tražio opravdanje za Radoslavljev pad i naš ao ga u njegovoj ž eni, a to š to je Radoslav bio naslonjen na Epir bio je samo plod tadaš nje politič ke situacije. Tada je Epir bio najjač i i bilo je sasvim za oč ekivati da i ima najviš e uticaja u Srbiji. Konač no, tvorac te politike i nije bio Radoslav, naslanjanje na Epir započeo je Stefan Prvovenč ani onda kada je ož enio Radoslava sa epirskom princezom. Greš ka Radoslavljeva je samo u tome š to nije uspeo da se obrač una sa razularenom vlastelom u
Srbiji, koja je svoje nezadovoljstvo izraž avala menjajuć i kralja. Kasniji period (ali i raniji) je bašpokazivao to da srpska vlastela nije imala mnogo sluha za državne interese; podređujuć i ih uvek svojim lič nim. Konač no š ta je dobijeno ruš enjem Radoslava i dovođ enjem Vladislava? Ako je razlog za pobunu bio suviš e veliki uticaj jedne sile, sa novim kraljem je uticaj ostao, ali on viš e nije bio iz Epira većiz Bugarske. Tač nije reč eno, promenjen je samo gospodar. Oko uticaja iz Epira i Bugarske isto tako ima malo preterivanja. Niti je uticaj Epira bio tako veliki za vreme Radoslava, niti su Bugari mogli da utič u mnogo na srpske poslove, za vreme Vladislava. Da epirski car Teodor nije imao baštako skladne odnose sa Radoslavom govori Teodosije kada opisuje Savinu posetu epirskom caru. "Car i mitropolit mnogo izgovoriš e svetome da blagoč astivi kralj Radoslav u ljubavi i miru sa njima prebiva". Odnosi između Epira i Srbije oč igledno nisu bili baštako skladni, a da je Radoslav bio takva igračka u rukama cara Teodora i svoje žene Ane, sigurno je da mu car ne bi slao ovakvu poruku. To bi trebalo da znač i da Radoslav nije pao zbog epirskog cara i zbog svoje ž ene Ane, većje to bila tipič na borba za vlast između pripadnika loze Nemanjić a oko kraljevske krune. Oni su to radili i ranije, a kasnije ć e toga da bude joši viš e. To je bila njihova porodič na osobina, a da ni Vladislavu uzurpatorstvo neć e doneti sreć u videć e se onda kada ga sa prestola sruš i njegov brat Uroš . Nakon š to je pomogao novom arhiepiskopu Arseniju, odluč i Sava da ponovo krene za Svetu zemlju i da poseti Egipat i Malu Aziju. U proleć e (ili jesen) 1234. godine on je krenuo na put. O tome je obavestio kralja Vladislava. "Nasamo reč e kralju Vladislavu svoju pomisao" (Teodosije), a iako se ovaj odupirao tome Sava otputuje. O ovome Savinom putovanju bilo je brojnih kombinacija, postavljalo se pitanje zaš to je on u tako poznim godinama (preko 60), a bio je i bolestan, krenuo na ovaj put. Najsmelija je svakako ona kombinacija koja nalazi u ovom putu politič ke motive. Po ovoj verziji bugarski car Asen (tast kralja Vladislava) je zamolio Savu da kod jerusalimskog, antiohijskog i aleksandrijskog patrijarha izradi da bugarska crkva dobije autokefalnost, da postane patrijarš ija. Teza veoma interesantna i moguć a, ali u nedostatku istorijskih dokaza potpuno svojevoljna. Mnogo su bliž a istini razmiš ljanja da je Sava na ovaj put krenuo isključ ivo iz religioznih motiva, tim viš eš to u to doba on viš e nije bio arhiepiskop, većč ovek koji viš e nema zemaljskih briga, većje potpuno posveć en bogu. Jošsu neosnovanija razmiš ljanja da je Savino putovanje izvedeno zbog toga š to se on nije slagao sa srpskim kraljem Vladislavom. Iako nije odobravao njegovu pobunu, Sava je ipak krunisao Vladislava i pomagao mu. Nikada on niš ta nije uč inio š to bi moglo da naruš i sigurnost srpske države i Srpske pravoslavne crkve, a sva njegova aktivnost je uvek bila usmerena na to da se i drž ava i crkva š to viš e učvrste. Njegova ljutnja na Vladislava i ovakav protestni odlazak mogli bi pokrenuti lavinu nezadovoljstva i izazvati haos u Srbiji, a sav Savin dotadaš nji rad je upravo bio usmeren ka smirivanju situaciju i jač anju jedinstva u drž avi. Takav Savin postupak bi bio zapravo poniš tenje č itavog njegovog ž ivotnog dela, stoga je jasno da ovakva razmiš ljanja nemaju nikakvih osnova. Sava je na putovanju obiš ao Jerusalim, zatim patrijarš iju u Aleksandriji, u Egiptu je obiš ao pustinjake i Sinaj. Nakon toga vratio se u Jerusalim, odakle je otiš ao u antiohijsku patrijarš iju i konač no nakon Carigrada stigao je u Bugarsku, u Trnovo, kod Bugarskog cara
Jovana Asena. Pri dolasku u Svetu zemlju u gradu Akr, Sava je boravio u manastiru svetog Georgija, isti onaj koji je on otkupio na svom prvom putovanju i koji je služ io kao prihvatiliš te srpskim hodoč asnicima. Bugarski car je Savu primio veoma lepo. "I primi ga car sa velikom č aš ć u i ljubazno slavlje satvori zbog njega blagoverni car Jovan" (Domentijan). Većtada je Sava bio i umoran i bolestan, tako da je nedugo potom i umro. Datum smrti ostaje nejasan:12, 13, 14. ili 15. januar (u crkvi je preovladao datum 14. januar kada se i praznuje). Godina je takođe diskutabilna: 1235. ili 1236.? Samu njegovu smrt opisuje Teodosije: "A u ponoćkada je svitao vaskrsni dan nedelje, sveti prič estivš i se svetim i ž ivotvornim Hristovim tajnama, kao š to i uvek govoraš e:Slava Bogu za sve! I odmah, kao da su ga posetili neki iz davnine mili drugovi, bio je veseo duhom, a ovim veseljem potvrđivaš e se dolazak anđela Bož jih k njemu i pokaza se neiskazano svetao u licu, č ime dokazivaš eč istotu duš e svoje. I tako, do kraja svojega blagodareć i Boga, u ruke njegove predade duš u svoju". Neš to pre smrti svoje Sava je uputio pismo i kralju Vladislavu i srpskom arhiepiskopu Arseniju gde se on verovatno od njih opraš ta i koja treba da predstavljaju na neki nač in njegovu oporuku. Da je sa Vladislavom bio u dobrim odnosima vidi se i iz toga š to on u pismu daje ovome blagoslov. "U pismu darova mir i blagoslov Vladislavu kralju i svojega prestola namesniku, blaž enom Arseniju arhiepiskopu, i svoj zemlji naroda svoga, i tako otpusti svoje uč enike u srpsku zemlju, a sam ostade sa malo njih" (Domentijan). Nakon smrti Sava je sahranjen u crkvi četrdeset muč enika u Trnovu. U međuvremenu, godine 1235. na maloazijskoj granici u mestu Galipolju je potpisan grč ko – bugarski savez, a nedugo potom je u Lampsaku obavljena i svadba između vizantijskog prestolonaslednika Teodora II Laskarisa i ć erke bugarskog cara, Jelene. Istovremeno je objavljeno i da je bugarska pravoslavna crkva dobila rang patrijarš ije, a odobrenje su dala sva č etiri patrijarha. Odmah nakon toga dve ujedinjene armije udare na Carigrad. Opsada se otegla do proleć a 1236. godine, a Carigrad se dobro držao, najviš e zahvaljujuć i tome š to ga je pomagala mletač ka flota sa mora. Sve to nije spreč ilo latinskoga cara Balduina II da u panici pobegne iz Carigrada. Verovatno da bi se i grad ubrzo predao da međ u Bugarima i Grcima nije doš lo do sukoba. Bugarski car Asen II se dosetio da bi pad Carigrada doneo stvarne koristi samo Grcima, a da on od toga ne bi imao niš ta. U suš tini, stvorio bi sebi samo jakog protivnika, a mnogo je bolje održ ati na ž ivotu slabo latinsko carstvo nego dobiti jako grč ko. Stoga on raskine savez sa carem Jovanom Vatacem i sklopi novi sa Latinima, pa onda zajedno udare na Grke. No baštada u Trnovu poč ne da besni neka zaraza u kojoj caru Asenu umru ž ena i sin, a i trnovski patrijarh. Stoga na brzinu sklopi mir sa nikejskim carem (1237. godine) i pož uri u Trnovo. Latini su nastavili operacije protiv Grka, ali oni sada viš u nisu predstavljali nikakvu opasnost. Po povratku u Bugarsku car Asen je zbog stalnih spletaka koje je pravio dao da se oslepi bivš i epirski car Teodor, no kasnije ga je pustio iz zarobljeniš tva, pa je ovaj č ak uz pomoćBugara uspeo da svoga sina Jovana (1240-1244.) kruniš e za cara u Solunu, prethodno odatle proteravš i brata Manojla. Međ utim, car Jovan se nije uspeo dugo održati i kada ga je nikejski car Jovan Vatac napao, on se godine 1242. odrekne carske krune, a zauzvrat mu car Jovan Vatac ostavi da vlada Solunom, sa titulom despota. Sada viš e nije bilo nikakve prepreke da car Jovan Vatac
obnovi vizantijsko carstvo, tim viš eš to je tokom godine 1241. umro i bugarski car Asen. Nakon Savine smrti i njegove sahrane u Trnovu, srpski kralj Vladislav je pokuš avao da od bugarskog cara izmoli Savine moš ti ne bi li ih doneo u Srbiju. Bugarski car nije bio voljan da ispuni Vladislavljevu ž elju, tako da je do kraja ovaj morao lič no da ode u Bugarsku. "A car beš e u nedoumici š ta da č ini, jer miš ljaš e da ć e se liš iti carstva ako se liš i svetoga, a uz to jer beš e polož en u njegovu manastiru. Pozvavš i patrijarha i svoje savetnike, pitaš e da li da ga preda. A oni mu rekoš e da to nikako ne č ini, jer, reče, velmož e i ceo grad veoma negoduju zbog ovoga" (Teodosije). Situacija u Srbiji nije bila ni malo povoljna po Vladislava, pa je bio č ak optuž ivan da je on kriv š to je Sava umro i sahranjen u Bugarskoj. Želeć i nekako da suzbije ove glasine on je morao po svaku cenu doneti Savine moš ti i sahraniti ga u nekom od kraljevskih manastira. "A kralj Vladislav, videć i da je car neumoljiv, beš e u nedoumici š ta da č ini. Jer smatraš e na sebi ukor i prezir od naroda i gnev od Boga, dogod bude sveti lež ao u tuđini i van svoga naroda. Naumi, zato, da sam ode do cara i dobije svoju prozbu" (Teodosije). U Trnovu su pregovori između Vladislava i cara iš li veoma teš ko "I bila je velika raspra i mnogo uzbuna zbog ovoga,..." (Domentijan). No, na kraju car ipak popusti i Vladislav uzme Savine moš ti i donese ih u Srbiju. Po biografima car nije imao namere da Vladislavu izađe u susret, međutim noć u mu se prikazivao anđeo bož ji koji mu je naređivao da Vladislavu ipak dopusti da odnese Savine moš ti. Uplaš en, ali ipak nerad, car na kraju popusti. Pri otvaranju groba naš li su Savino telo neoš teć eno pa se činilo kao da spava, "i telom svega cela i nerazruš ena, i vlasi glave i brade sve svetle i cele da ima, i kao da lež i i spava" (Teodosije). Nakon dolaska u Srbiju Savine moš ti Vladislav sahrani u manastir Mileš evo. "I sva čeda njegova sa strahom i verom celovavš i Preosveć enoga i pojuć i bogohvalne pesme za njegov pokoj, č asno ga prevedoš e u veliku Lavru vaznesenja Spasova, u mesto zvano Mileš evu, u rukotvoreni manastir toga samoga bogoljupca i svetoljupca, velikoga kralja Vladislava" (Domentijan). Ovaj manastir predstavlja zaduž binu Vladislavljevu, a podignut je 1234. godine na desnoj pritoci Lima, reci Mileš evskoj. U Mileš evu su Savine moš ti bile sve do 27. aprila (10. maja) 1595. godine, kada su ih Turci na Vrač aru u Beogradu spalili. Nakon š to je preneo moš ti svetog Save, Vladislav se imao pozabaviti sa unutraš njim problemima. Raniji sukobi su Dubrovnikom zbog toga š to je ovaj grad pomagao njegovog brata Radoslava vremenom je izbledeo, pa je u vremenu 1234/1235. između njih sklopljen ugovor kojim su Dubrovčani dobili trgovač ke povlastice, ali su zauzvrat morali da se obavež u da neć e viš e dozvoliti dase na njihovoj teritoriji pripremaju akcije protiv Srbije. No, netrpeljivosti ipak nije nestalo i ona je stalno bila prisutna. Mnogo je već i problem predstavljala Bosna, gde je od godine 1232. banovao Matej Ninoslav. Za njega se smatralo da je zaš titnik jeretika (bogumila, verovatno), a papa Grgur IX odluč i da jednom za svagda raskrsti sa Bosnom koja je u to doba bila straš no ozloglaš ena zbog jeresi. Tadaš nji bosanski biskup je bio trn u oku papi i stoga ga u pismu naziva pukim neznalicom, besramnim braniteljem jeretika, zatim ga optuž uje da u crkvi ne vrš i nikakve služ be bož ije, ne zna č ak ni forme krš tenja, a sa jereticima boravi u nekom selu, dok je njegov rođeni brat č ak poglavica tih jeretika. Stoga su kaloč ki nadbiskup, zagrebački biskup i prepozit sv. Lovre kaloč ke nadbiskupije trebali da ispitaju njegov rad.
Da je izveš taj ove trojice bio porazan vidi se iz toga š to je papa poslao svoga legata Jakova u Bosnu da na licu mesta vidi o č emu se zapravo radi. Legat je imao ovlaš tenja da bosanskoga biskupa i zameni, međutim on svu krivicu za jeres u Bosni baci na nadbiskupa dubrovačkog. Stoga je bosansku biskupiju oduzeo iz jurisdikcije dubrovačkog nadbiskupa i dao je kaločkom nadbiskupu. Tokom samog postupka bosanski biskup nije niti jednog momenta poricao to da je bogumil većmu je jedino opravdanje bilo "da je iz prostoduš nosti pogreš io" misleć i da su bogumili pravoverni. Koliko je on pri toj svojoj izjavi bio iskren danas je teš ko reć i, ali ako jeste onda bi se moglo postaviti pitanje njegovog obrazovanja, jer ako on nije bio u stanju, kao biskup, da razlikuje pravoverje od krivoverja, š ta se onda moglo oč ekivati od obič nih vernika. Ako je bosanski biskup mislio da ć e mu ovakva odbrana pomoć i da se opravda kod pape, onda se ljuto prevario, jer ga ovaj odmah smeni uz opravdanje da "u tom grehu nema velike razlike između onih koji varaju i onih koji su prevareni; tim viš e kad se oni, koji bi kao kedri Libana imali stajati, upletu u mrež u različ itih zabluda, i koji postanu povodom propasti, a trebali bi biti uzrokom spasenja". U svakom slučaju papski legat nije naiš ao na bilo kakav otpor. Bilo kako bilo, odluka pape je bila veliki udarac za Bosnu jer su Ugari preko kaločkog nadbiskupa imali punu moguć nost za delovanje. Ban Ninoslav se jedno vreme tome opirao, ali poš to je postojala opasnost da kaloč ki nadbiskup uz pomoćKolomana, hercega Hrvatske, inač e rođ enog brata ugarskog kralja Bele IV (1235-1270.), pokrene krstaš ki rat, na kraju popusti i prividno prihvati katolič ku veru. To su učinili i drugi bosanski velikaš i među kojima je svakako najistaknutiji bio Ninoslavov rođak, po imenu Prijezda koji je izjavio svoju "č istu i iskrenu odanost prema svetoj crkvi ne samo u reč ima nego i č inom verno progoneć i jeretike". Izgledalo je da je papa konač no ostvario ono š to je ž eleo, te stoga on banu Ninoslavu piš e: "Grleć i te iskrenom ljubavi, tvoju osobu i tvoju zemlju Bosnu primamo pod zaš titu sv. Petra i naš u sa svima posedima..." No, papa posebno podvlač i to da njegova zaš tita vredi samo dok Ninoslav bude u katolič koj veri. Ninoslav nije bio ni u kom sluč aju iskren, želeo je jednostavno da dobije u vremenu. Istovremeno, on papinu trenutnu milost iskoristi da se ž ali na hercega Kolomana kako mu ovaj otima pojedine delove Bosne. Nije Ninoslavu toliko smetao Koloman, koliko usorski knez Sibislav koji je bio katolik i kojeg je Koloman znatno pomagao. Knez Sibislav nije priznavao Ninoslava, te je stoga pokuš avao da se doč epa banske stolice. Upravo ž albom na Kolomana, ban Ninoslav je postigao to da papa zaustavi Kolomana, a ovaj kneza Sibislava. Iako se ban Ninoslav prividno priklonio papi, a bosanski biskup je zamenjen sa dominikancem Ivanom, inače Nemcem, papa se uskoro uverio da u suš tini niš ta nije uradio. Da li se biskup Ivan uopš te i pojavio u Bosni, veliko je pitanje, ako jeste brzo je odatle pobegao plaš eć i se za ž ivot. U Bosni je planula buna, kako protiv pape, tako i protiv ugarskog uticaja. Stoga tokom 1234. godine papa pokreć e krstaš ki rat protiv jeretika u Bosni, a vođe su trebali da budu herceg hrvatski Koloman i biskup bosanski Ivan. Uskoro su pozvani svi belosvetski probisveti da uzmu uč eš ć a u ovom ratu, a zauzvrat su dobijali od pape oprost svih grehova i isti onaj status koji su krstaš i imali kada su iš li u Svetu zemlju, a
sve u skladu sa papinim pismom biskupu Ivanu: "koji bi na njegov poziv krst uzeli za uniš tenje jeretika, onaj oprost i one povlastice podeli koje se daju onim krstaš ima koji idu u Svetu zemlju". U okviru toga Bosna je č ak od strane ugarskog kralja Andrije (jošje tada bio na vlasti) data u potpuno vlasniš tvo Kolomanu, a papa je to potvrdio (1235.). To je trebalo da znači da je ban Ninoslav zbač en sa vlasti, ali postignut je sasvim suprotan efekat. Bosna se tek od sada branila kao jedan č ovek. Koliko je ovaj rat bio naporan, vidi se iz toga š to je nesuđ eni biskup bosanski Ivan zatraž io od pape da ga ovaj razreš i od daljnjeg uč eš ća u ovom ratu, no papa to odbije. Rat je za krstaš e i inač e iš ao veoma loš e. Neš to zahvaljujući neprohodnom terenu, ali viš e zato š to su izuzev kneza Sibislava i majke mu Anke, svi bosanski velikaš i preš li na stranu bana Ninoslava. U to je umro i ugarski kralj Andrija, a nasledio ga je njegov sin Bela IV (1235-1270.) koji je nastavio da pomaž e Kolomana u ovom ratu. Tokom 1237. Bosanci poč nu da popuš taju. tako da je izgleda do kraja te godine Koloman uspeo da dođe č ak do Rame, pregazivš i celu Bosnu. Upravo te godine (1237.) Koloman odjednom svoju akciju proš iruje i na Hum, š to je zabrinulo srpskoga kralja Vladislava, buduć i da je on drž ao pod svojom vlaš ć u delove ove oblasti. Severni deo Zahumlja koji je držao knez Toljen (potomak Nemanjinog brata Miroslava) pao je veoma brzo, a Vladislav je morao da pokrene vojsku ne bi li zaš titio svoje oblasti. Krstareć i sa svojim odredima dužgranice, Vladislav je doš ao č ak do reke Cetine, ali nekih ozbiljnijih okrš aja sa Kolomanom nije imao. Krstaš ki rat u Bosni nije doneo posebno velikih rezultata, buduć i da Koloman nikada nije uspeo da ovlada i centralnom Bosnom, a ban Ninoslav nije bio mnogo zabrinut za svoju vlast, tako da tokom 1240. godine njega i njegove velikaš e prima Dubrovnik. U povelji koju je izdao Dubrovniku on gradu č ak obeć ava da ć e mu pruž iti zaš titu ukoliko kralj Vladislav napadne. Tada su srpske č ete krstarile u okolini Dubrovnika, a i sam kralj Vladislav je bio sa njima. Dubrovč ani su se mož da seć ali ranijih razmirica sa Vladislavom pa su ga se pribojavali, ili je možda on zaista uznemiravao Dubrovnik, uglavnom on je predstavljao opasnost. Razvoj događaja na tom terenu bi bio zaista neizvesan da godina 1241. nije donela nekoliko neoč ekivanih događ aja koji su u potpunosti poremetili dotadaš nji tok događaja.
19. Novi kralj UrošI "Veliki" (Hrapavi) Prvi događaj je bio znač ajan samo za Balkan, pogotovo za Srbiju. Bila je to smrt bugarskog cara Jovana II Asena (jun 1241.) koja je naroč itog traga ostavila u Srbiji. Bašzahvaljujuć i moć noj podrš ci koju je dobijao iz Bugarske, Vladislav je i uspeo da sa vlasti sruš i svoga brata Radoslava. U dobroj meri zahvaljujuć i daljnjoj bugarskoj podrš ci on se i dalje održ avao na vlasti. Iako veze između njih nisu bile baštako skladne, bugarska pomoćje i te kako bila znač ajna, tako da je nakon careve smrti Vladislav imao unutraš nje nemire. Moguć e je da bi Vladislav te nemire i smirio, buduć i da je on bio vladar sa ipak znač ajnim sposobnostima, da se nije pojavila jošjedna opasnost koja je bila za celu Evropu nalik na najstraš niju noć nu moru. Negde iz dubina Azije pojave se Mongoli; koje je ujedinio Temudž in zvani Dž ingis-kan, koji u periodu od 1206. do 1227. godine uspeva da osvoji teritoriju koju do tada niko pre
njega nije uspeo. Pala je Mandž urija, severna Kina, Turkestan i cela Azija sve do Krima, kraljevina Tangutska i Velika Buharija. Mongoli su izazvali straš an strah po Evropi, niko nije znao odakle oni dolaze. "Te godine (1223) izbili su pogani a da niko nije tač no znao ni ko su, ni odakle su doš li, kojim jezikom govore, kom plemenu pripadaju i koje su vere. Zvali su ih Tatarima... Neki su govorili da si izaš li iz pustinje Jatreb: bog zna ko su.." (Nestor). Ovde se većvidi zabuna oko imena napadač a: Mongoli ili Tatari. Ova nejasnost oko imena je u Evropi dugo vladala. Nestor spominje Tatare koji su zapravo predstavljali samo jedno od pet plemena koja su prevlađivala u Mongoliji. Do zabune je doš lo zbog ogromnog straha koji su Mongoli izazvali, pa se smatralo da dolaze iz podzemnog sveta Tartara i koji se nalazi ispod samoga pakla. Nakon bitke na Kalki (maj 1223.) gde su Mongoli straš no potukli Ruskog kneza Mstislava, oni su se odmah povukli i sledeć ih trinaest godina se zanimali osvajajuć i Kinu. Nakon osvajanja Kine oni ponovo kreć u na Evropu pod vođstvom novoga kana Ogataja. Ovaj š alje Dž ingis – kanova unuka Batua sa vojskom za koju procene (preterane verovatno) tvrde da je brojala oko pola miliona ljudi. Do kraja 1240. godine sva Rusija je bila zauzeta, da bi dalje kao plen Mongola pale Poljska, Ugarska, delovi Hrvatske pa čak i delovi Bosne i Srbije. Ugarska vojska koju je teš kom mukom uspeo da sakupi kralj Bela IV na reci Šaj bude satrta (poginuo je i herceg Koloman), a Bela IV pobegne u Austriju, a zatim pređe u Zagreb, odakle je pokuš ao da organizuje otpor. Savremenik ovih događaja, arhiđakon Toma ovako opisuje Mongole: "Ti su ljudi maleni, ali prsa su im š iroka. Spodoba njihova je grozna; golobrado lice i plosnato, nos tup, a male oči razdaleko jedno od drugoga. Odijelo im je neprodirno, a sastavljeno je slož ene kož e te nalikuje ljuskama. Kacige su im od kož e ili od ž eljeza. Oruž je im je zavinuta sablja, tulac, luk i strelica s oš tricom od ž eljeza ili kosti koja je za č etiri prsta duž a od naš e. Na svoje crno-bijele zastave meć u na vrh vunenu kitu. Njihovi konji, koje jaš u bez sedla, maleni su ali jaki, vikli naporu i gladu; premda nisu potkovani, penju se i veru po peć inama kao divokoze, a poslije trodnevnoga trka zadovoljavaju se s malo odmora i hrane. A ni ljudi ne brinu se mnogo za svoju hranu, kao da ž ive od same okrutnosti; ne jedu kruha, hrana im je meso, a piće konjsko mlijeko i krv. Sa sobom vuku velik broj zarobljenika, osobito oruž anih Kumana. Silom ih gone u bitku i ubijaju č im vide da slijepo ne srć u u boj. Mongoli sami ne idu rado u boj. Ako pak koji od njih pogine, odmah ga pokopaju na onom mjestu, tako da mu se grob ne pozna izvana. Gotovo nema rijeke preko koje ne bi sa svim konjima preplivali. Preko velikih rijeka ipak se prevoze na svojim mjehovima ili č amcima. Šatori su im od kostrijeti ili od kož e. Premda ih ima golema množ ina, ipak nema u njihovu taboru š tropota, niti halabuke, većmukom muč eć i hodaju i mukom muč e kada se bore". U zimu te godine (1241.) Mongoli preko leda pređu Dunav i upadnu u zapadnu Ugarsku, a da Bela IV nije uspeo da organizuje bilo kakav otpor. Cela je Hrvatska sada gorela, a kan Batu je uputio posebnu poteru koja je traž ila Belu koji je sada bio u Splitu ali uskoro ode u Trogir buduć i da mu se Split nije uč inio dovoljno sigurnim. Pred Splitom nisu Mongoli mnogo toga pokuš avali većga ostave i udare na Klis gde su mislili da je Bela. Opsada im nije uspela i morali su da se povuku, a u međuvremenu i Batu doč uje da je umro kan Ogataj (decembra 1241.). Ipak odluč i da pokuš a napad na Trogir jer je nač uo da je Bela u njemu. Napad nije uspeo, a i Bela je većbio pobegao iz Trogira na ostrvo Rab. Mongoli su č ak imali pokuš aj da osvoje ovo ostrvo, ali nevič ni borbi na moru nastradaju. Daljnjih
pokuš aja viš e nisu imali buduć i da su ž urili da se vrate kuć i poš to je nakon smrti Ogataja trebalo izabrati novoga kana. U svom povlač enju Mongoli pređu preko Srbije, Bosne i Bugarske na putu ka donjem Dunavu, usput ih pustoš eć i. Iako je stradala, Srbija ipak nije tako jako osetila ovaj mongolski udar budući da se stanovniš tvo sklanjalo u neprohodne š ume a Mongoli nisu pokazivali volju da ih tamo traž e. Od srpskih gradova stradali su Kotor, Drivast i Svač. Čitav ovaj pohod bio je u suš tini pljač kaš ki i mogao bi se uporediti sa plimom koja sve ruš i pred sobom, ali se i isto tako brzo i povlač i. Ovaj upad Mongola je u Srbiji izazvao uzbunu, izvesne potrese, ali ne i neke dublje promene. Pravi potres je izazvala većpomenuta smrt bugarskog cara Asena (1241.) ostavljajuć i kralja Vladislava bez znač ajne podrš ke. Pobunjena vlastela je kao svoga kandidata istakla trećeg sina Stefana Prvovenč anoga koji se zvao Uroš(1243-1276.), a od 1242 godine pa do proleć a 1243. godine trajala je borba oko vlasti. Napokon u proleć e 1243. godine Vladislav je bio prisiljen da odstupi i da se odrekne krune u Uroš evu korist. Izgleda da je Urošveoma brzo uspeo da uhvati Vladislava i da ga negde drž i zatvorenog, tako da se kao glavni nosilac otpora Uroš u spominje baš Vladisavljeva ž ena Beloslava. Ona je jedno vreme kao izgnanica boravila u Dubrovniku, a da je zaista ona bila ta koja je iz Dubrovnika upravljala otporom protiv Uroš a vidi se iz jedne Dubrovačke povelje iz leta 1243. godine. U toj povelji Dubrovč ani se obavezuju prema kralju Uroš u da kraljica Vladislavljeva neć e ni na koji nač in preduzimati bilo koju radnju koja bi bila protiv njega. To š to se samo ona spominje navodi na pomisao da je otpor postojao i da je kraljica Beloslava upravljala njime, a kako se nigde ne pominje i Vladislav to bi moglo znač iti da je on bio negde zatvoren. Ipak na svu sreć u ovo stanje nije dugo trajalo, braća su se veoma brzo izmirila. Urošse pokazao kao veoma predusretljiv prema Vladislavu, dajuć i mu na upravu Zetu i ostavljajuć i mu kraljevsku titulu. U suš tini o ovoj borbi između brać e se veoma malo zna, kao š to se ne zna ni pravi razlog nezadovoljstva vladavinom Vladislava. Kao i uvek, kada se ne zna pravi razlog neke pojave, potež e se za pretpostavkama, a kako je bašneposredno pred Vladislavljev pad umro i bugarski car i desila se mongolska provala, to se ti događaji automatski povezuju sa ovom pobunom. Koliko je to tač no ostaje stvar procene. Ako se donekle i mož e povezati smrt bugarskog cara i Vladislavljeva slabost zbog izgubljene bugarske podrš ke, zaista nije jasno zaš to bi mongolska provala bila onaj momenat koji je naš kodio Vladislavu, a pomogao Uroš u? Kasniji izvori veoma malo pominju kralja Vladislava, a i kada to č ine napominju se njegovi prijateljski odnosi sa Uroš em, š to znač i da je on u potpunosti izgubio vladarske ambicije, te da viš e niš ta nije pokuš avao ne bi li povratio presto. Vladislav je imao dva sina (Stefan i Desa) i jednu ćerku za koju se ne zna kako se zvala, a bila je udata za omiš kog kneza Đuru Kač ić a (1239-1274). Vladislavljeva deca kao i njihovi potomci u kasnijem politič kom ž ivotu Srbije od tada viš e nemaju nikakve uloge i ne pominju se viš e. Od 1243. na srpskom prestolu sedi kralj Stefan UrošI (1243-1276), č etvrti i najmlađi sin kralja Stefana Prvovenč anog. U periodu od 1228. kada je umro Stefan Prvovenč ani pa do 1243. godine, na srpskom prestolu izređ ala su se trojica njegovih sinova. Ono š to je
karakteristič no jeste da je smena na prestolu (Vladislav mesto Radoslava i Urošmesto Vladislava) izvrš ena nasilnim putem. Time su sinovi Stefanovi nastavili neslavnu tradiciju u kuć i Nemanjić a. Ono š to jedino mož da mož e da uteš i jeste da se jošjedino nisu ubijali između sebe. Sama srpska vlastela je i dalje pokazivala znake velike nepokornosti koja je iš la dotle da je svrgavanje kralja postala obič na stvar. Takvu vlastelu mogao je u zaptu da drž i samo izuzetan č ovek kome nisu bile strane ni politič ke smicalice, ali ni najobič nija likvidiranja neposluš nih. Radoslav i Vladislav oč igledno nisu imali one kvalitete koje je imao Nemanja i Stefan Prvovenčani i stoga su morali pasti. Njihov sunovrat ne treba tumač iti time da su oni bili loš i vladari, viš e je to bio splet okolnosti u kojima se Srbija naš la u datom momentu, a u kojima se oni nisu uspeli dovoljno brzo snać i. Radoslav sigurno nije bio takav slabićkakvim se kroz radove biografa prikazuje, a to se pogotovo odnosi na Vladislava koji je imao i vojnih sudara sa Ugarima. Samo vreme u kojem su oni vladali traž ilo je vladara drugoga tipa, traž ilo je nekoga ko je mogao da bude do krajnosti prevrtljiv, ali i ratoboran. Greš ka Radoslava i Vladislava je bila u tome š to su se oni oslanjali isključ ivo na jednu stranu (na Epir ili Bugarsku) š to ih je činilo veoma ranjivim u sluč aju slabosti njihovog zaš titnika. Ni jedan od njih nije imao onaj prefinjen dar politič ara koji oseć a sa koje mu strane ide opasnost i koji zna tu opasnost da preduhitri. Ta osobina je bila svojstvena njihovom ocu Stefanu, dovoljno je setiti se njegovih poteza sa Strezom, ugarskim kraljem Andrijom itd. Stefanu Prvovenč anom je bila svojstvena vijugava politič ka linija, on se jedno vreme oslanjao na Vizantiju, zatim na papu, opet posle na Vizantiju (Epir) itd., uvek nalazeći svoj interes. On je pored svog politič kog dara bio i u potpunosti spreman ratnik, ali to je ipak bilo drugostepene važ nosti. Najveć i njegovi uspesi su postignuti bašna političkom planu. Istorija je uglavnom nepravedna kada govori o rezultatima vladavine Radoslava i Vladislava, nazivajuć i ih slabim vladarima. Oni mož da nisu imali spektakularnih vojnih pobeda ili odgovarajuć ih politič kih rezultata, ali oni su ipak uspeli da sač uvaju Srbiju od svih onih ratova koji su tada potresali Balkan. Drž ava je bila sač uvana od upada spolja š to je kasnije i te kako doš lo do izraž aja i š to je toliko pomoglo kralju Uroš u. To š to ni jedan od njih nije imao ratnih poduhvata sasvim je razumljivo ako se pogleda okruž enje u kojem je tada bila Srbija. Na koju je stranu ona mogla da se š iri? Sa severa je bila Ugarska, sa druge strane bili su moć ni Epir i veoma jaka Bugarska i u poč etku jako, a kasnije sve slabije latinsko carstvo. Sa takvim protivnicima Srbija se nije mogla nositi, konač no, ni sam Stefan Prvovenč ani nije na njih udarao. Bilo je bitno samo sač uvati svoju nezavisnost i spreč avati unutraš nje sukobe. Bašna unutraš njem planu Radoslav i Vladislav su izgubili kontrolu i to ih je stajalo vlasti. Sam Radoslav nije bio tvorac politike oslanjanja na Epir, to je bio Stefan Prvovenčani koji ga je ož enio epirskom princezom. Potez sasvim razuman, ali iznenadan pad epirskog cara Teodora bio je za Radoslava tragičan. Tu priliku je iskoristio Vladislav i verovatno uz bugarsku pomoć, preoteo vlast. Politiku naslanjanja na Bugare podrž avao je i sam sveti Sava koji je, ako je verovati biografima, bio taj koji je ož enio Vladislava ćerkom bugarskog cara Asena II. Time je udaren temelj naslanjanju na Bugarsku, š to je opet bilo za Vladislava tragično nakon š to je bugarski car umro. Sudeć i po ovome Radoslav i Vladislav nisu bili ti koji su odredili pravac spoljne politike Srbije, oni su bili ti kojima je upravljano.
Mož da je tu njihova greš ka, a mož da se i nije moglo drugač ije. Bilo kako bilo, jedan period za Srbiju je bio završ en. Veliki župan Stefan Nemanja je uspeo da Srbiji pribavi nezavisnost i koliko – toliko jedinstvo, kao š to je uspeo i da crkvi stvori sve preduslove da ojač a. Njegov sin kralj Stefan Prvovenč ani je Srbiju digao na rang kraljevine i uz pomoćsvetog Save omoguć io srpskoj crkvi samostalnost. Istovremeno, slomio je unutraš nje separatistič ke tež nje koje su dolazile iz Zete, a ono š to je ovde posebno bitno jeste da je uč vrš ć ena dinastija Nemanjić a. Naslednici Stefanovi, Radoslav i Vladislav, nisu imali tako spektakularne rezultate kao njihovi prethodnici, ali nisu ni rasuli ono š to je pre njih stvoreno. Presto je izgubio i jedan i drugi, ali drž ava i njeno jedinstvo su sač uvani. Da to nije malo videć e se onda kada Stefan UrošI (1243-1276) započne sa svojim poduhvatima. Ovaj kralj je svojevremeno nazivan "velikim" zbog rezultata koje je postigao, a kojih sigurno ne bi bilo da nije imao drž avu koja je bila u stanju da prati i ostvari njegove zamisli. Baštakva netaknuta drž ava sposobna za velika dela jeste zasluga Radoslava i Vladislava. Oni nju nisu osnaž ili, ali je nisu ni oslabili. Nač in na koji je Urošuspeo da se dočepa vlasti ostao je nepoznat, pa stoga i pretpostavka da je on uspeo da iskoristi komeš anje u Srbiji koje je nastalo nakon smrti Bugarskog cara. Sam UrošI, zvani "veliki", nije omiljena figura u srpskoj istoriografiji. Ovaj vladar se nije suviš e isticao u ratnim dejstvima, i to je bilo toliko upadljivo da su ga u okolnim zemljama smatrali miroljubivim. No, tu ocenu ne bi trebalo shvatiti kao i konač nu. Urošje imao ratnih dejstava, međ utim to nisu nikako bile onako spektakularne bitke koje je imao Nemanja. Njegova politika je bila dosta smotrena i oprezna sa verovatno najviš e prevrtljivosti koje su Nemanjić i kroz svoju istoriju pokazali. Stefan Prvovenč ani je pokazivao veliku gipkost pri odabiru politič kog pravca, međutim Urošnije bio samo "gibak", on je zaista bio prevrtljiv. Ipak, savremenici su ga cenili dajuć i mu nadimak "veliki", mada nije jasno zaš to. Osim ovog nadimka Urošje nosio i jedan drugi mnogo neprijatniji. Da li zbog boje glasa ili zbog hrapavog lica, tek zvan je i "hrapavi". Gledajuć i sumarno dolazak Uroš a na vlast, njegovo vladanje kao i kasniji odlazak sa kraljevskog trona, može se slobodno reć i da je sve to bilo u okviru i dotadaš njeg ponaš anja Nemanjića. To zapravo znač i da je Urošsilom doš ao na vlast, da se sa dosta muke održ avao na vlasti imajuć i najviš e problema bašsa sinovima, te da je do kraja mimo svoje volje morao da ustupi kraljevsku krunu svome sinu. Nemanjićka strast za vlaš ć u i pobune da bi se do nje doš lo bile su izražene među sinovima kralja Stefana Prvovenč anog. Od č etiri sina koje je on imao, samo jedan od njih, Predislav nije pokazivao nekih ambicija prema kruni i on je jedini od njih koji nije sedeo na kraljevskom prestolu. Moguć e je da bi se i on umeš ao u borbu za nasleđe da se nije bavio duhovnim pozivom, tako da je jedno vreme bio episkop zahumski, a kasnije i srpski arhiepiskop Sava II (1263-1270.). Ipak, ono š to je za utehu, jeste to da Stefanovi sinovi ipak nisu potezali sva sredstva koja su mož da mogli. Niti jedan od trojice Stefanovih sinova (Radoslav, Vladislav, Uroš ) u ovim borbama oko vlasti nisu dovodili strane sile, niti su njih upletali u ove borbe. Neku pomoćiz inostranstva oni su sigurno dobijali, no to nikada nije bila pomoćtoga obima koji bi mogao kasnije Srbiju da dovede u vazalni polož aj. Dovoljno je setiti se Vukanovih poteza koji je kao cenu za ugarsku pomoću borbi
protiv Stefana Prvovenč anog, priznao č ak vrhovnu vlast ugarskog kralja. Radoslav je bež eć i od Vladislava nalazio utoč iš te u Dubrovniku, međutim moglo bi se zapitati š ta bi se desilo da je on kojim slučajem otiš ao u Ugarsku. Ovi bi ga verovatno pomogli i tada bi Srbija uš la u straš ne borbe oko prevlasti, koje bi se ko zna kako završ ile. Slič no je postupila i Vladislavljeva ž ena Boleslava (Vladislava je tada verovatno Uroš negde drž ao zatvorenog) koja je iz Dubrovnika upravljala otporom. Izgleda da niti jednome od njih nije padalo na pamet da bi se pomoćmogla tražiti u nekoj od katolič kih zemalja (Ugarska na prvom mestu), š to bi možda moglo zemlju da dovede u opasnost. Ovi dinastički okrš aji nisu mnogo oš tetili zemlju i deš avali su se u određenom krugu ljudi, tako da sama drž ava nije mnogo trpela. Borba između brać e bila je u svakom sluč aju do krajnosti sablaž njiva no to je ipak bilo u duhu toga vremena i nije bilo niš ta neuobič ajeno. Na kraju brać a bi se uglavnom izmirila, a ako se posle toga i nisu mnogo trpela, ipak nisu potezala viš e oruž je jedan na drugog. Isto tako jošuvek se nisu i ubijali između sebe. Samo okruž enje u kojem je bila davalo je Srbiji dosta moguć nosti da se mirno razvija. Talas Mongola koji je proš ao kroz Istoč nu Evropu naroč ito je naneo š tete Bugarskoj. Ona je većsamim time š to je car Asen II iznenada umro (1241.) bila dovoljno uzdrmana. Najezda Mongola je to stanje samo jošviš e produbila. Cara Asena je nasledio njegov maloletni sin Kaliman I (1241-1246.) ali on nije dugo vladao. Već1246. ponovo dolazi do smene na Bugarskom prestolu, a car je sada jošjedan Asenov sin, Mihailo Asen (12461256.). Sada je Bugarska bila u vrlo loš em stanju, a bila je i mongolski vazal. Te neprestane zađevice u Bugarskoj iskoristio je najbolje nikejski car Jovan Vatac, koji nakon prolaska mongolskog talasa na Balkanu nema nijednog ravnopravnog protivnika. On je najpre oteo Bugarima sve provincije juž no od Adrijanopolja koje idu do Vardara. Kasnije je neutralisao najveć eg takmaca u borbi za obnovu vizantijskog carstva: epirsko carstvo. Sam Epir nakon poraza kod Klokotnice (1230) ne predstavlja viš e neku posebnu silu tako da prodoru Nikejaca u Epir nije ni bio pruž en neki poseban otpor. Tada bi se ta carevina (Epir) verovatno i raspala da Nikejci nisu morali da prekinu svoj prodor zbog navale Mongola u njihove malo azijske krajeve. No, to je bilo sasvim dovoljno da tadaš nji epirski vladar, Jovan (1240-1244.) uvidi sav besmisao otpora, te se stoga odriče carske titule i priznaje vrhovnu vlast nikejskog cara Jovana Vataca. Za uzvrat ovaj mu ostavlja da upravlja Epirom, ali ne viš e sa titulom cara, većsa nazivom despota. Upad Mongola u maloazijske posede nikejskog carstva odvratio je paž nju cara Jovana Vataca, tako da sve do 1246. godine on nema vremena za događaje na Balkanu. Nakon prolaska mongolske opasnosti on se vratio u Evropu i godine 1246. je konač no uš ao u Solun. Latinsko carstvo je bilo ogranič eno samo na teritoriju oko Carigrada i od njega je č ak i papa bio digao ruke. Bilo je sasvim oč igledno da na Balkanu postoji samo jedna prava sila: nikejsko carstvo. Jedina drž ava koja im je mogla konkurisati bila je Ugarska. U prvo vreme nakon mongolske najezde ugarski kralj Bela IV je morao da se posveti obnavljanju straš no opustoš ene drž ave. Bašnekako u to vreme poč eli su sukobi Splita i Trogira oko nekih povlastica (1242.). Jedno vreme se ovaj sukob primirio, da bi tokom 1244. godine ponovo planuo, i kasnije se pretvorio u opš ti rat u Hrvatskoj i Bosni. Tokom 1242. godine Bela je ratovao sa austrijskim hercegom Fridrihom Babenbergom, a odmah potom i sa Venecijom zbog Zadra. Rat sa Venecijom do kraja ne ispadne sretan i Bela bude primoran da se
odrekne Zadra. Nakon ovoga Bela ponovo ratuje sa Fridrihom Babenbergom, a u tom ratu Fridrih gine. Iza sebe nije ostavio naslednika, tako da se oko njegovog nasleđ a poč nu otimati Bela, nemač ki car Fridrih II i Češ ki kralj Već eslav I. Bašdok se pripremao za ovaj rat dođe Beli vest da Mongoli ponovo spremaju napad na Ugarsku, stoga on 1247. i 1248. godinu provodi u osiguranju drž avne granice. Beskrajni rat oko Babenbergova nasleđ a se konač no završ io 1254. godine mirom u Požunu. Bela je takođe uspeo da iskoristi nestabilnost Bugara nakon smrti njihovog cara Kalimana, te da tokom 1246. godine uzme sebi titulu "kralja Bugarske". U Bosni je takođe bio aktivan, pa je najpre uspeo da ubedi papu da ovaj bosansku crkvu podlož i pod vlast kaloč ke nadbiskupije, š to je konač no tokom 1247. godine i urađeno. Time je papa iz nadlež nosti dubrovačke arhiepiskopije oduzeo bosansku crkvu, a Dubrovnik da bi to nekako nadoknadio pokuš ao je da pod svoju nadležnost stavi barsku arhiepiskopiju š to će opet kasnije izazvati dosta sukoba sa Srbijom na č ijoj je teritoriji bio Bar. Tokom 1250. godine u Bosni je umro i ban Ninoslav, a Ugari iskoriste unutraš nje smutnje i tokom 1254. stave Bosnu pod svoju kontrolu. Bosna nakon toga bude izdeljena na manje delove koje je kao svoj posed delio kralj Bela. Ipak, u už oj Bosni održ ao se ban Prijezda, po predanju rodonačelnik kasnije dinastije Kotromanić a. Čitava ova situacija je iš la u korist srpskom kralju Uroš u, budući da ga se okolna događanja nisu neposredno ticala, dok s druge strane na Srbiju tada niko nije obrać ao posebnu paž nju. Sam Urošje bio u dosta dobrim odnosima samo sa nikejskim carstvom, no i ti odnosi nisu od njega traž ili posebne obaveze. Ono š to je Uroš u naroč ito pogodovalo bilo je izraž eno slabljenje epirske i bugarske drž ave. Ove dve sile su u poslednjih nekoliko godina imale preovlađujuć i uticaj u Srbiji i njihovo slabljenje je bilo uzrokom pada dvojice srpskih kraljeva. Mož da je bašto i opredelilo Uroš a da se ni na jednu drž avu ne naslanja suviš e, tako da njegovo vladanje nema spoljnih podrš ki. On se na vlasti održ avao isključ ivo svojom snagom. Sama njegova politika prvih godina je veoma smotrena i on se drž i podalje od svih gore opisanih događaja. Balkanska karta se tada veoma brzo menjala, a on sam u to doba ili nije imao nekih aspiracija na susedne teritorije ili se, š to je verovatnije, tek pripremao za buduć e akcije. Tada je bilo veoma bitno odrediti pravac kojim ć e kretati drž avna politika i sa kojim državama ć e se sarađivati. Odabir saveznika je bio veoma osetljivo pitanje, jer pogreš na procena vodila je u sigurnu propast. Primer Radoslava i Vladislava je bio dovoljno pouč an. Prvo ozbiljnije pitanje na koje je Urošnaiš ao bili su odnosi sa Dubrovnikom. Iako je odmah nakon njegovog dolaska na vlast sa Dubrovnikom sklopljen ugovor u kome su se obe strane međusobno zaklinjale na prijateljstvo i kojim su utvrđena obostrana prava i obaveze, odnosi su se veoma brzo pokvarili. Ono š to je sukobilo Uroš a sa Dubrovnikom bilo je crkveno pitanje, odnosno postavilo se pitanje odnosa crkvene hijerarhije u katolič koj crkvi između dubrovač ke i barske arhiepiskopije. Jošod davnih vremena Bar je bio sediš te arhiepiskopije (godine 1089. papa je to potvrdio), međutim Dubrovnik se sa time nikada nije pomirio, smatrajuć i da Bar treba da bude samo episkopija i saglasno tome da spada pod nadlež nost dubrovač ke arhiepiskopije. Kako je Bar bio u okviru srpske drž ave to je Urošod samog poč etka zastupao njegove interese. Uopš te, srpski kraljevi su od samog poč etka ulož ili mnogo truda ne bi li Baru sač uvali njegov arhiepiskopski status. To je bilo i te kako važ no buduć i da je već ina stanovniš tva u Zeti bila katolič ke vere i stoga srpski kraljevi nisu ž eleli da sediš te arhiepiskopije bude van srpske drž ave. Katolički element u
Srbiji (Zeta) bio je faktor koji je mogao veoma lako da izazove nestabilnost, a seć anja na sukob Stefana Prvovenč anog i njegovog brata Vukana je bio dovoljno pouč an primer. Sami Nemanjići tokom celog svoga vladanja su bili veoma tolerantni po verskom pitanju, ne pokuš avajući nikada da katolike nasilno pokrste, a oč uvanje nezavisnosti barske arhiepiskopije je bio jedan od preduslova njihove takve politike. S druge strane, sa bogumilima je većbila druga situacija, prema njima nije bilo nikakvih obzira i oni su bili nemilosrdno gonjeni. Sukob je naglo poč eo onda kada je tokom 1242. godine, a bez nekog vidljivog razloga, ulcinjski episkop priznao vrhovnu vlast dubrovač kog arhiepiskopa. Time je Ulcinj izaš ao iz nadležnosti barskog arhiepiskopa, pod kojom je do tog momenta bio. Pomaž uć i se time, Dubrovnik je kod pape poč eo sa jošveć om upornoš ć u tražiti Bar pod svoju nadlež nost. Situacija je naglo dobila novi obrt kada je tokom 1247. godine Bar ostao bez arhiepiskopa i kada je trebalo izabrati novoga. Tada se pojavila jedna masa raznoraznih povelja koja je trebalo da potvrdi prvenstvo Dubrovač ke arhiepiskopije i koje su bile uglavnom plod dubrovačkih falsifikata. Istini za volju, ni Barani se nisu libili da sa svoje strane falsifikuju neke povelje i darovnice koje opet potvrđuju njihovo pravo. Nije č udo š to se i sam papa zbunio tako da mu ovaj spor nikako nije bilo lako reš iti. No, izgledalo je da su Dubrovčani bili u samome poč etku mnogo ubedljiviji no š to su to bili Barani. Sudeć i po tom prvom utisku papa odluč i u korist Dubrovnika i donese reš enje kojim barska arhiepiskopija dolazi pod nadlež nost Dubrovačke. Problem se pojavio onda kada je papsko reš enje trebalo sprovesti u delo. Tako dubrovački kanonik Matej umalo nije poginuo u Baru kada je doš ao tamo da izvrš i papsko reš enje po kome je Bar potpao pod Dubrovnik. Njega su građani Bara napali na ulici i samo je intervencija sina barskog kneza spasila dubrovač ko izaslanstvo koje se vratilo neobavljena posla. Reakcija Barana je bila pomalo č udna buduć i da su Dubrovač kim izaslanicima govorili da oni ne priznaju papu, te da je za njih papa kralj Uroš . To je za to vreme (a i kasnije) bilo neoubič ajeno, jer su Barani, iako katolici, veoma ž ustro branili svoga pravoslavnog kralja. Ovakav postupak katoličkog ž ivlja je bila samo potvrda verske tolerancije Nemanjić a. Čuvš i to, papa je odluč io da konač no ispita celu stvar jednom za svagda. Tada je imenovan za barskog arhiepiskopa poznati franjevac Karpini koji je trebalo da vidi o čemu se tu zapravo radi. On je trebao da sakupi sve moguć e povelje koje govore o tom problemu, kao i da sakupi sav ostali materijal na osnovu koga papa u Rimu treba da odluči ko je u pravu: Bar ili Dubrovnik? Sam Karpini je bio lič ni papin prijatelj i po tome se mož e videti kakav je znač aj papa dao ovome sporu. Stič e se utisak da je Rim zaista hteo da na najpravedniji moguć i nač in presudi ovaj sluč aj. Nakon dugog otezanja konač no godine 1252. poč ela je i parnica u Rimu oko toga pitanja. Odnosi između kralja Uroš a i Dubrovnika su se u to vreme straš no pokvarili. Urošnikako nije ž eleo da izgubi barsku arhiepiskopiju, dok je s druge strane on sa Dubrovnikom imao neraš č iš ć enih rač una jošod kada je ovaj grad pruž io utoč iš te Vladislavljevoj ž eni Beloslavi, koja je bašiz Dubrovnika upravljala otporom protiv Uroš a. Da su se Dubrovč ani dobro uplaš ili videlo se onda kada su tokom 1249. godine poč eli traž iti saveznika koji bi im pomogao protiv eventualnog srpskog napada. Kao saveznika nađu bosanskog bana Ninoslava, koji im obeć a pomoću sluč aju srpskog napada reč ima "ako se razratite s
kraljem raš kim, da vas ne dam ni vašdobitak...". No većsledeć e 1250. godine Ninoslav umire i Dubrovnik ostane bez zaš titnika. Istovremeno, kada su dobili od bana Ninoslava obeć anje vojne pomoć i oni su uspeli da i od velikog kneza Andrije, koji je upravljao susednim Humom dobiju obeć anje da on u eventualnom ratu neć e imati učeš ć e, odnosno da ć e biti neutralan. Isto tako veliki knez im je obeć ao da ć e lepo primiti i sve one Dubrovč ane koji budu pobegli u Hum u sluč aju eventualnog rata sa Srbijom. U to vreme veliki knez Andrija je priznavao vrhovnu vlast srpskog kralja (u suš tini bio mu vazal) i č udno je bilo da on uzima takve obaveze koje su u suprotnosti sa interesima Srbije. Čini se da je on jošu to doba pripremao odmetanje od Srbije, a š to će učiniti konač no njegov sin Radoslav koji se godine 1254. naziva ugarskim vazalom. Nakon smrti bana Ninoslava, Dubrovnik je ostao bez zaš tite i to se kralju Uroš u uč inilo zgodnom prilikom da ga napadne. Tokom 1252. godine on se zaista i pojavio sa dobro opremljenom vojskom pod Dubrovač kim zidinama. Kao i toliko puta do sada, pokazalo se da srpska vojska ne ume da zauzima dobro utvrđene gradove, stoga se aktivnost Uroš eva svela na pustoš enje i pljač kanje okoline Dubrovnika. Okolni vinogradi i voć njaci su poseč eni dok su kuće opljač kane i popaljene. Kada je i to bilo gotovo, Urošse verovatno zapitao š ta dalje da radi. Jake zidine branile su u tolikoj meri Dubrovnik da mu nije mogao niš ta i bilo je jasno da se grad ne može osvojiti. Ukoliko bi se povukao ispalo bi da je pohod bio uzaludan, š to njegovoj sujeti sigurno ne bi prijalo, a ko zna kako bi to prihvatila i njegova uvek buntovna okolina. Jedini spas su bili pregovori koji odgovaraju i Uroš u, ali i Dubrovniku. Srpskom kralju da bi izaš ao pod prividom pobednika, a Dubrovniku da skine opsadu koja je jako smetala trgovini. Grad je ostao neoš teć en, a u nastalim pregovorima Urošse zadovoljio sa ne baštako velikom odš tetom. Sami pregovori koji su tekli bili su jako napeti. Uroš u je jako smetalo otezanje parnice između Dubrovnika i Bara, a dubrovačkim poslanicima je posebno naglasio da u Srbiji nije vlast ni papa, a ni rimska crkva. Brat mu, kralj Vladislav (svrgnuti) bio je jošdirektniji, psujuć i papu i kardinale i usput ih nazivajuć i psima. Osim toga, Urošje uporno odbijao da pruž i zaš titu dubrovač kim izaslanicima koji su trebali doći u Bar, a sve u okviru parnice. Dubrovač kom arhiepiskopu Urošje č ak obeć ao da ć e ga ž ivog odrati, ako mu padne š aka. U takvim uslovima bilo je zaista teš ko voditi pregovore, a Urošje bio očigledno izuzetno neprijatan sagovornik. Ipak, mirovni ugovor je nekako sastavljen i potpisan. Ovaj mir je bio samo prividan i nijedna od strana nije bila iskrena. Dubrovčani su ž eleli da skinu opsadu, dok je Urošvideo da Dubrovniku ne mož e niš ta pa je stoga hteo da dobije bilo kakvu odš tetu na osnovu koje bi imao opravdanje da povuče vojsku. Zapravo, pokazao se cinizam i jednih i drugih, ali i obostrana nemoć . Niti jedna strana nije imala snage da prevlada, ali niko nije ž eleo ni da popusti. Ne ž eleć i da odustanu od jurisdikcije nad barskom arhiepiskopijom, Dubrovč ani su se uskoro upustili u zamaš nije poduhvate. U toku juna 1253. godine oni sa Bugarima sklapaju savez koji je bio usmeren direktno protiv kralja Uroš a, a ž elja saveznika je bila da i njega i sav njegov porod isteraju iz Srbije jednom za svagda. Da im se za sve ovo vreme toliko zamerio pomalo iznenađuje, kao š to može da zač udi i ovolika upornost Dubrovč ana. U to doba oni nisu imali finansijska sredstva za rat protiv Srbije, a i ovakve aktivne ratne igre odudaraju od njihovog dotadaš njeg veoma smotrenog vođenja političkih poslova. Sada su
Dubrovč ani poč eli odjednom da vode aktivnu politiku ne ž eleć i viš e da pasivno iš č ekuju srpski napad. Sa Bugarskim carem Asenom je sklopljen savez po kojem Dubrovč ani ovome osiguravaju pomoćna kopnu i moru, a isto tako obeć avaju da sve one gradove koje budu eventualno zauzeli imaju predati Bugarima. Zauzvrat Dubrovčani dobijaju pravo slobodne trgovine po Bugarskoj, zadrž avaju stare povlastice u Srbiji, dobijaju neznatno proš irenje zemljiš ta, ali i vrhovno pravo svoje crkve nad katolicima u Srbiji. Izgleda da Dubrovč ani ipak nisu bili inicijatori ovog inač e veoma detaljnog ugovora i po svemu sudeć i poč etni impuls je ipak doš ao iz Bugarske. Ovome savezu se naredne godine (1254.) pridruž io i humski ž upan Radoslav, inač e potomak Nemanjinog brata Miroslava. U to vreme ž upan Radoslav za sebe govori "ja ž upan Radoslav jesam verni vazal gospodinu kralju Ugarskom". Nedugo nakon sklapanja saveza Bugari sa vojskom koja je bila sastavljena uglavnom od Kumana, udare na Srbiju i prodru veoma duboko. Pretpostavlja se da su uspeli da dođu sve do Lima i da opljač kaju manastir svetog Petra. Da li su otiš li jošdalje na sever, do Žiče, ostaje da se nagađa, a u prilog tome da jesu govori č injenica da je srpski arhiepiskop uskoro nakon ovog bugarskog prodora premestio sediš te arhiepiskopije iz Žič e u Peć . Verovatno da ovaj prodor nije Bugarima doneo oč ekivane rezultate, a ni Dubrovčani nisu pokazivali mnogo volje, tako da su neprijateljstva uskoro obustavljena. Stoji i pretpostavka da je bilo i posrednika između bugarskog cara i srpskog kralja, mada se ne zna ko bi to mogao biti: car Vatac ili ugarski kralj? Bilo kako bilo, srpsko – bugarski sukobi su prestali, tako da je i Dubrovnik konač no morao da popusti. Godine 1254. obnovljen je ugovor između Srbije i Dubrovnika, ali ovaj put Dubrovč ani se nisu tako jeftino izvukli. Osim velike ratne odš tete koju su morali da isplate Srbiji, Dubrovč ani su morali da odustanu od parnice sa barskom crkvom i da priznaju nadlež nost Bara nad katolič kim ž ivljem u Srbiji. Tako je ova jogunasta i nepromiš ljena politika Dubrovnika dož ivela potpuni krah. Nakon ovoga rata odnosi između Uroš a i Dubrovnika nikada se viš u nisu popravili. Posle ovih uspeha kralj Urošodluč i da raš č isti i sa svojim nepouzdanim vazalom humskim ž upanom Radoslavom. Kako se kralj sa ž upanom obrač unao ne zna se, ali od tada se ž upanu gubi svaki trag, š to zapravo znač i da ga je kralj Urošna neki nač in uspeo da skloni. Da li je to bilo spletkom ili snagom oruž ja ne zna se. U ovim događajima primetljiva je Uroš eva ž urba i stiče se utisak da je on naredne događaje na neki nač in oč ekivao. Čini se da je bašu tim godinama (1254-1256.) doš lo do naglog zbliž avanja Srbije sa Ugarskom, š to nije bilo odmah vidljivo, ali kasnije dolazi naroč ito do izraž aja. Kakvi su bili Uroš evi planovi u to vreme teš ko je zaključ iti buduć i da on, izuzev ratobornosti, nije pokazivao neke znakove po kojima bi se mogao odrediti pravac njegove buduć e politike. Srbija ni sa jednom drž avom, izuzev donekle sa nikejskim carstvom, nije imala nekih dubljih kontakata koji bi upuć ivali na moguć e savezniš tvo. S druge strane ni saradnja sa Nikejcima nije bila iskrena, tako da ni oni nisu bili sigurni kako da gledaju na Uroš a: kao na prijatelja ili na neprijatelja. U svim tim događajima (do sada opisanim) Uroš nije imao prilike da do kraja iskaž e svoje politič ke moguć nosti i njegova politika bila je krajnje oprezna, š to se mož da njegovim savremenicima nije dopadalo, ali Urošje bio do krajnosti pragmatič an.
U to vreme na Balkanu je svakako bila najjač a nikejska carevina, kojom je č vrstom rukom vladao car Jovan Vatac i koji je uspeo da teritoriju carevine za vreme svoje vladavine skoro udvostruč i. Car je uspeo da sa svih strana okruž i latinsko carstvo (u suš tini da ga ogranič i na Carigrad sa okolinom), a Bugarska, isto kao ni epirska despotovina nisu bile iole ozbiljniji protivnik. Baštakva situacija je najviš e i zabrinjavala Uroš a. Nikejsko carstvo je toliko duboko prodrlo u Balkan da se većgranič ilo sa Srbijom i bilo je sasvim za oč ekivati da ć e Nikejci uskoro zauzeti i Carigrad i da ć e doć i do restauracije vizantijskog carstva. Samim time postavić e se pitanje onih teritorija koje su sada pod Srbijom, a pripadale su nekada Vizantiji. To automatski znač i sukob u kojem Srbija ima jako malih š ansi. Za Srbiju je bila sreć aš to je car Vatac već i deo svoje vladavine bio zauzet na drugim mestima, tako da za ova pitanja nije imao vremena. Za carevog ž ivota kralj Urošje održ avao neke veze sa Nikejcima i stvarao prividnu sliku dobrih odnosa, š to je opet viš e rezultat Uroš evog pribojavanja no š to su ti odnosi bili i iskreni. Ipak, naslanjanje na nikejsko carstvo imalo je i za rezultat da su Bugarski apetiti na srpske krajeve bili ipak suzbijeni, a da su Bugari tog momenta bili mnogo opasniji za Srbiju videlo se jasno.
20. Restauracija Vizantije Nikejski car Jovan Vatac je za celo vreme svoje vladavine imao jasno postavljeni cilj koji se sastojao od restauracije nekadaš nje Vizantije. Upravo kada je preostalo veoma malo prepreka da svoj dotadaš nji rad i završ i, on poč ne naglo poboljevati od neke bolesti koja je imala kasniji rezultat u tome da je on mentalno oboleo. Poslednjih nekoliko godina njegove vladavine car zbog te bolesti nije imao nekih posebnih poteza i oč ekivala se njegova smrt. Sasvim je sigurno da Uroš u to nije moglo ostati nepoznato i time se mož e objasniti zaš to se on nije teš nje vezivao za nikejsko carstvo. S jedne strane Urošje oč ekivao skoru smrt cara i nemire u carstvu koji ć e se ko zna kako završ iti i posle kojih je veliko pitanje da li ć e carstvo imati onu snagu koju ima za cara Vataca. Stoga nije bilo preporuč ljivo suviš e se vezivati za nikejsko carstvo. S druge strane, sam car nije pokazivao neke aktivnosti koje bi iš le ka Srbiji i Urošjednostavno nije imao posebnih razloga da se pribojava opasnosti sa te strane, pa prema tome nije morao prema caru da pokazuje viš e udvornosti od one koju je inač e ispoljavao. Ovakva rezervisana politika se uskoro pokazala kao dobra i jedino moguć a u to vreme. Urošje uspeo tako da stekne status "nesigurnog" prijatelja nikejskog carstva, š to mu je osiguravalo i prilič an manevarski prostor pri kasnijem odabiru saveznika. U suš tini on je sebi držao otvorenim sve opcije za kasnije svoje nastupe. Sa mađarske strane situacija takođe nije bila jasna. Jošuvek pod utiskom nedavne provale Mongola ugarski kralj Bela IV osiguravao je sa svih strana svoju drž avu. U tu svrhu organizovan je sistem banovina, tako da je jošod godine 1233. na istoč noj ugarskoj granici stajala severinska banovina koja je predstavljala odbranu od Bugara i Tatara. Od godine 1247. kralj ovu banovinu predaje vitezovima Ivanovcima. Između ove, severinske banovine i Bosne godine 1247. osnovana je i mač vanska banovina koja je obuhvatala između ostalog i poreč je Kolubare, a ponekad su joj pripadali i oblasti Branič evo, Kuč evo i Srem. Tom banovinom vladao je kraljev zet Rastislav, jedno vreme ban hrvatski. Sve banovine su imale svoju posebnu vojsku kojom su njeni komandanti dosta slobodno raspolagali, tako da formiranje mač vanske banovine na granicama Srbije sigurno nije moglo odgovarati Uroš u. Stoga je i njegova politika morala biti oprezna, no kralj Bela tog
momenta nije imao već ih pretenzija prema srpskoj zemlji pa tako ni nekih aktivnosti na toj strani nije imao. Nakon smrti cara Jovana Vataca (3. novembra 1254.) Bugari poč inju sa napadima na Nikejsko carstvo verovatno rač unajuć i da ć e uspeti da iskoriste trenutnu zabunu. Pod vođstvom mladog cara Mihaila Asena Bugari uspevaju da u jednom naletu zauzmu oblasti u Trakiji i Makedoniji. Na ove oblasti Bugari su polagali pravo buduć i da ih je od njih oteo preminuli car Vatac. Novi nikejski car Teodor II Laskaris (1254-1258.) se pokazao kao veoma odluč an, tako da je sa dva pohoda uspeo da povrati sve ono š to je izgubljeno te da primora Bugare na za njih veoma nepovoljan mir (1256.). Interesantno je da je pri sklapanju ovog mira posredovao herceg Rastislav (zet ugarskog kralja Bele, inač e upravljao mačvanskom banovinom). Imajuć i na raspolaganju vojsku, Rastislav je vodio politiku pomalo i na svoju ruku, tako da se odmah aktivno umeš ao u građanski rat koji je buknuo u Bugarskoj nakon neuspeha u ratu sa Nikejcima. Vojne poraze protiv Nikejaca, bugarski car Mihailo II Asen je platio glavom u metež ima, a na njegovo mesto je stupio njegov rođak Kaliman II. Polož aj Kalimanov je od poč etka bio veoma nesiguran, tako da je Rastislav morao da mu š alje vojnu pomoćkoja je kasno stigla, pa Kalimana ubijaju. Sada Rastislav pokuš ava da postane Bugarski car, ali ni on ne uspeva. Konačno, posle silnih peripetija na presto dolazi Konstantin Tih (1257-1277.), "jedan veoma istaknut i plemenit č ovek po imenu Konstantin Tih, č ovek veoma pametan, a snagom tela je daleko pred ostalima" (Mavro Orbin), za koga se pretpostavlja da je po ž enskoj liniji srpskog porekla, unuk Nemanjin. Koliko je ova š pekulacija oko Konstantinovog porekla tač na, ostaje stvar procene, no nesumnjivo je da on među svoje pretke nabraja i Stefana Nemanju. Sam svoj uspeh car Konstantin svakako duguje velikoj pomoć i koju je dobio iz Srbije i od nikejskog cara. Sigurno je da Kaliman bez Uroš eve pomoć i ne bi uspeo da pridobije carsku krunu. Sa ovim svojim potezom Urošje uspeo da obezbedi srpske granice sa bugarske strane, pa mu opasnost sa te strane nije viš e pretila. Konačno godine 1257. dolazi do velikog preokreta na balkanskoj političkoj sceni i do prvog potpuno otvorenog politič kog, ali i vojnog istupa srpskog kralja Uroš a. Te godine epirski despot Mihailo poč inje otvorena neprijateljstva sa nikejskom carevinom. Kao saveznik uz Epirce nastupa i kralj Uroš . Krivac za ovaj sukob je nesumnjivo nikejski car Teodor, II koji je odmah nakon ž enidbe svoje ć erke Marije za sina epirskog despota Mihaila, Nić ifora, jednostavno zauzeo epirski grad Drači tvrđavu Serviju. Nekih posebnih potreba za ovim gradovima on nije imao i ovaj njegov istup mož e se tumačiti njegovom osionoš ć u, a mož da i boleš ć u (epilepsija) koju je nasledio od svoga oca, cara Vataca, koja je kod njega poprimila mnogo tež i oblik. Pod teretom bolesti car Teodor se sa velikom brutalnoš ć u obračunavao sa svojom okolinom koju je optuž ivao za sve neuspehe, a kazne koje su odmeravane bile su izuzetno svirepe. Ovo nasilno oduzimanje gradova od epirskog despota izazvalo je njegovu vojnu akciju protiv Nikejaca. Buduć i da je sam Epir bio suviš e slab da se nosi sa nikejskom carevinom bilo je potrebno nać i saveznike. Jedan od saveznika je bio i srpski kralj Uroš . Danas je veoma teš ko reći š ta je bio razlog Uroš evog prilaska ovom savezu protiv nikejskog carstva. Nekog direktnog povoda on nije imao. Izgledalo je u to vreme da je on nikejski prijatelj, a i njegova saradnja sa carem oko dovođenja Konstantina Tiha na
bugarski presto je samo potvrđivala tu č injenicu. Njegova nagla promena je iznenadila č ak i poslovič no prevrtljive Grke tako da se oni sa gorkim reč ima osvrć u na taj njegov potez. Moguć e je da se on plaš io velikog nikejskog carstva rač unajuć i da ć e njegovim slabljenjem i Srbija imati sigurniji polož aj. Možda ga je na takav potez navelo i to š to su mu od saveznika obeć ana teritorijalna proš irenja, no i ona su bila potpuno beznač ajna u odnosu na rizik koji je Urošpreuzimao suprotstavljajuć i se Nikejcima. Sam tok Uroš eve politike je dosta teš ko pratiti i razumeti, no krajnji rezultat se najč eš ć e pokazivao izuzetno povoljnim za njega. Stoga je veoma č esto teš ko dati logič an odgovor na neke Uroš eve poteze, tako da je on među Nemanjić ima mož da i najtajnovitiji vladar. Njegovi savremenici su ga izuzetno cenili tako da je nakon smrti dugo nosio ime "veliki", no kasnija pokolenja nisu održ ala ovaj sud. Iako je danas neke njegove poteze teš ko objasniti, ostaje č injenica da je u svojoj politici ipak retko kada promaš ivao. Savez epirskog despota i srpskog kralja bio je ojač an sa jošnekoliko značajnih saveznika: franač kim knezom Vilhelmom Vildaurenom koji je upravljao Ahajom i sa kraljem Sicilije, Manfredom. Saveznici su uskoro napali na Albaniju i Makedoniju, a u ovim akcijama uč estvovala je i srpska vojska. Doduš e, i ovde se Urošpokazivao u prilič noj meri rezervisan, buduć i da mu vojska i nije bila tako brojna, tek oko hiljadu vojnika. Međutim, iako prilič no malobrojan, ovaj odred je imao sve same uspehe. Nakon opsade Skoplja, ovaj odred se preko Kič eva provukao sve do Prilepa. Pod ovim gradom uspevaju straš no da potuku nikejsku vojsku, no tvrđ avu nisu uspeli da osvoje. Po ko zna koji put se pokazalo da srpska vojska ne ume da osvaja utvrđene gradove, a sam Prilep je bio jaka tvrđ ava, koja se uzdizala na jednom strmom bregu iznad grada. Nakon neuspele opsade srpska vojska se vratila do Skoplja i zauzela ga. Što se tič e Prilepa, on je ipak na kraju pao, poš to su Epirci koristeć i izdaju uspeli da u njega uđu. U ovom osvajanju Prilepa izgleda da srpska vojska viš e nije uč estvovala. Nikejski car je veoma brzo odgovorio na sve ove napade tako da je njegova vojska pod vođ stvom Manojla Paleologa uskoro započela sa dosta uspeš nim akcijama. Tokom avgusta 1258. godine iznenada umre nikejski car Teodor, a nasledi ga sedmogodiš nji sin Jovan IV. Kako on nije mogao da vlada, regenstvo je preuzeo Georgije Muzalon, ali većdeveti dan nakon careve smrti regenta Muzalona i njegovog brata u crkvi napadnu i ubiju. Sada regent postaje Mihailo Paleolog, veoma moć ni plemići sposoban vojnik. On je odluč nije nastavio akciju protiv Epiraca i njihovih saveznika, a njegov polož aj u nikejskom carstvu je posebno ojač an kada je krajem 1258. (ili poč etkom 1259.) on proglaš en za savladara maloletnog cara Jovana IV Laskarisa. Veću to vreme sva srpska osvajanja su po svemu sudeć i bila propala, a nikejska vojska pod vođstvom Jovana Paleologa (rođeni brat Manojla) ubrzano je osvajala ono š to je dotada bilo izgubljeno. Sada su i vojne akcije bile mnogo opasnije za saveznike, š to je kulminiralo bitkom kod Bitolja (Pelagonija) tokom avgusta 1259. Vojska nikejske carevine pod vođstvom carevog brata Jovana Paleologa straš no je razbila Epirce i njihove saveznike. Koliko je poraz bio straš an vidi se iz toga š to je franač ki knez Vilhelm bio zarobljen dok je preko č etiri stotine konjanika koje je poslao sicilijanski kralj Manfred izginulo. Sigurno je da u ovoj bitki Srbi nisu pomagali Epirce, a stoji pretpostavka, i to dosta realna, da je Urošč ak dao jedan pomoć ni odred od oko 600 Srba nikejskom caru. Naime, već
poč etkom 1259 godine sve ono š to su Srbi osvojili u Makedoniji pripalo je ponovo nikejskom carstvu, tako da u vreme pelagonijske bitke Srbi viš e nemaju niš ta od proš lih osvajanja. To bi trebalo da znač i da je Urošnapustio svoje saveznike Epirce i ponovo se vratio Nikejcima. Ova pretpostavka nije bez osnova, a potkrepljuju je podaci iz Morejske hronike gde se navodi da je jedan odred od oko 600 Srba pomagao u pelagonijskoj bitki Mihailu Paleologu. Moguć e je da je Uroš , nakon preuzimanja vlasti od strane Mihaila Paleologa, uvideo da je stvar Epiraca izgubljena. Shodno tome on je svoju vojsku povukao iz Makedonije, pa je bez nekih posebnih sukoba vratio Nikejcima ono š to je im pre par meseci zauzeo. Verovatno zato i nema nekih podataka koji bi govorili da su Nikejci sa Srbima imali sukoba oko Skoplja i drugih zauzetih teritorija. Kasnije i Nikejci nisu upali u Srbiju onako kako su to uč inili u Epiru sveteći se, a razlog za takav njihov postupak je verovatno u ponovnoj saradnji sa Uroš em. Ako je ova pretpostavka tač na, onda ona sasvim jasno govori o Uroš evoj politici i njegovim postupcima. Njemu nije bio problem da menja saveznike i u tome nema nekih posebnih principa, izuzev trenutne koristi. O njegovoj moralnosti bi se mož da moglo raspravljati, ali mora mu se odati priznanje da je umeo u svakoj situaciji da se veš to izvuč e. Njegovi pomalo napamet potezi mogli su dovesti Srbiju do propasti, no to se ipak nije desilo. Kako je pogreš io, tako je Urošumeo odmah svoju greš ku i da minimizira, tako da drž ava ne trpi posledice. S druge strane, Urošnije bio tvrdoglav č ovek koji uporno brani svoju stvar bez obzira na posledice, a to se jasno vidi i iz toga š to je on osvajanja po Makedoniji napustio bez ikakvih razmiš ljanja onda kada je uvideo da ih verovatno neće moć i održ ati. Isto tako, za divljenje je njegova politič ka dalekovidost, a to se najjasnije vidi onda kada je on napustio Epirce, iako su ovi bili na vrhuncu snage. Urošje jasno predvideo njihov poraz i otresao se ovog nezgodnog saveznika. Poraz Epiraca na Pelagoniji je potvrdio ispravnost njegovih postupaka. Nakon pobede na Pelagoniji (1259.) nikejska vojska upada u Epir i uskoro je uš la i u Artu, tako da je jedno vreme izgledalo da je epirski despot Mihailo izgubljen. Ipak, pomoć u odreda koje mu je poslao sicilijanski kralj Manfred, uspeo je da se održ i. U ovim osvetnič kim akcijama nikejska vojska, kako je većreč eno, nije ulazila u Srbiju š to na posredan nač in govori da je kralj Urošuspeo da se izmiri sa njihovim carem Mihailom Paleologom. Tako je Srbija jošjednom uspela da izbegne upad strane vojske, a š to se zamalo nije dogodilo zbog prilič no neopreznog meš anja u ratove Epira i Nikejaca. Glavni događ aj za celokupno to doba desio se 25. jula 1261 godine. Nikejski vojskovođ a Aleksije Stratigopul je sa malim odredom bio upuć en na bugarsku granicu i u Trakiji je sasvim sluč ajno saznao da je Carigrad napustila mletač ka flota i da krstari negde po Crnom moru. Sa Mleč anima je otiš la i već ina onih vitezova koji su činili posadu Carigrada. To je znač ilo da je ovaj grad ostao bez zaš tite i Aleksije bez predomiš ljanja okreće svoj mali odred vojske i napadne Carigrad. Sam napad je potpomognut od seljaka koji su svaki dan ulazili u Carigrad i koji su nekoliko Aleksijevih vojnika uveli kroz tajni prolaz. Nakon š to su pobili latinsku stražu, Aleksijevi vojnici otvore i glavne kapije kroz koje nagrne ostala vojska. Napad je bio u samu zoru 25. jula 1261. Latinski car Balduin II je bio primoran da na poniž avajući nač in u malenom č amcu sa svojom porodicom, bez carskih oznaka koje je u panici ostavio, pobegne. Kasnije su latini pokuš ali da povrate grad, ali se njihov juriš pokazao neuspeš nim. Time je latinsko carstvo, uspostavljeno 1204. godine, konač no i palo, a Mihailu VIII Paleologu je zapala č ast da on bude taj koji ć e obnoviti vizantijsko carstvo.
Na dan 15. avgusta 1261. godine Mihailo sveč ano ulazi u Carigrad. On je peš ice proš ao kroz Carigrad gde ga je oduš evljeno građanstvo pozdravilo. U Aja Sofiji Mihailo je zajedno sa svojom ženom Teodorom krunisan starom carskom krunom, dok mu je trogodiš nji sin proglaš en za vasilevsa. Nesreć ni maloletni car Jovan IV Laskaris bio je potpuno zaboravljen, a da ne bi kada odraste zatraž io svoje legitimno pravo na krunu, car Mihailo naredi da ovome detetu iskopaju oč i. Time je i poslednji Laskaris uklonjen, a Paleolozi su zasnovali svoju vladavinu koja neć e biti prekidana sve do propasti Carigrada. Srpski kralj Urošje sve ove događaje pratio mirno i njegov stav je, kao i do tada, uglavnom neutralan. Car Mihailo ga nije smatrao nekim velikim prijateljem, ali u njemu nije video ni neprijatelja, tako da njegove vojne aktivnosti na Balkanu mimoilaze Srbiju i ogranič avaju se na Epir i Bugarsku. Srpski kralj Urošje u to vreme imao sasvim drugih aktivnosti. Njegovi vojni odredi tada su pomagali ugarskog kralja Belu IV u ratu sa češ kim kraljem Otakarom. Sukobi ova dva kralja su bili vezani za oblast š tajerske oko koje su se otimali. Sukob je datirao jošod ranije, ali je jedno vreme bio primiren da bi opet 1258. godine buknuo otvoreni rat. Godine 1260. sukob je dostigao vrhunac kada su se obe vojske naš le na austrijsko – ugarskoj granici. Rač una se da svaka od ovih armija imala oko 100.000 ljudi. U ugarskoj vojsci su se nalazili tada i srpski odredi, a ovo njihovo vojevanje se završ ilo neslavno. Čitava ugarska vojska je naterana u straš no bekstvo, a kralj Bela je prednjač io, ostavivš ič itav svoj logor sa brojnim blagom. Bela je bežao sve do Pož una, gde ga je konač no pronaš ao palatin Roland i ponudio mu mir pod dosta nepovoljnim uslovima. Nemajuć i drugog izbora Bela pristane na ovu ponudu. U ovom ratu srpski kralj Urošje uč estvovao sa svojom vojskom, ali ne zna se da li je i lič no on uzimao uč eš ć e u borbama, kao ispunjenje svoje vazalne obaveze prema ugarskom kralju. Kada je 1261. godine doš lo do svečanog potpisivanja mira u Beč u između ugarskog i češ kog kralja u pratnji ugarskog kralja Bele IV nalazio se i kralj Urošsa svojim sinovima Dragutinom i Milutinom. Oko uč eš ć a srpskih odreda u ovom ratu na strani Ugarske postoje različ ita miš ljenja. Nesumnjivo je da je kralj Urošposlao svoje odrede ugarskom kralju kao deo svoje vazalne obaveze, š to zapravo znač i da je Srbija u to doba u odnosu na Ugarsku bila u vazalnom odnosu. Postavlja se pitanje kada je do uspostavljanja ovih odnosa doš lo i konač no zbog č ega je Urošpristao da Ugarima bude vazal? Postoji pretpostavka da je do ovih vazalnih odnosa doš lo nakon srpsko – bugarskog rata 1253-1254. godine. Da se podsetimo, tada su Bugari u savezu sa Dubrovnikom i humskim ž upanom Radoslavom napali Srbiju i uspeli da prodru sve do manastira sv. Petra na Limu. Iako su im akcije bile uspeš ne, Bugari se iznenada povlač e iz Srbije ostavljajuć i svoje saveznike da se sami spaš avaju od Uroš evog gneva. Bašto povlač enje Bugara ostaje pomalo misteriozno, buduć i da je jasno da oni nisu potisnuti srpskom vojnom silom, većda je do toga doš lo zahvaljujuć i nekom drugom. Upravo taj neko "drugi" su izgleda bili baš Mađari. Za uzvrat, Urošje morao da prihvati vazalne obaveze prema Mađarima. Ako bi to bilo tač no, onda to znač i da se Srbija tada naš la u zaista očajnom položaju i da je Uroš ovakav potez morao povuć i. U suš tini, Urošje verovatno spaš avao samog sebe i vlast dinastije Nemanjić a, buduć i da je savez Dubrovnika i Bugara bio usmeren bašna njega i krajnji cilj njihovog udruživanja je bio, ne uniš tavanje Srbije, većisterivanje Uroš ai njegovih potomaka iz Srbije. U to doba Urošje iza sebe većimao jednu opsadu
Dubrovnika, a istovremeno je i podržavao barsku arhiepiskopiju u poznatom sporu sa Dubrovnikom oko jurisdikcije nad srpskim katolicima. Prema svemu tome, on se oč igledno ljuto zamerio Dubrovč anima i nije bilo č udno to š to su oni i te kako priželjkivali njegov pad. Ostaje tajna zaš to su Bugari pristali na savez sa Dubrovnikom i zaš to je Srbija postala njihov cilj, poš to su njihovi pravi ciljevi bili pod vlaš ć u nikejske carevine. Oni su doduš eu to vreme vodili energič nu politiku, a njihov vladar Mihailo Asen je bio u rukama njegove ambiciozne majke Irine i vođe ratoborne stranke, sevastokratora Petra. Bić e da im se Srbija uč inila lakim plenom te su stoga pokuš ali da bez već e muke dobiju teritorijalna proš irenja. S druge strane, ugarski kralj Bela IV je baštih godina (1254.) bio na vrhuncu moć i. Držao je Dalmaciju i Hrvatsku, Bosnu od 1254 godine, humski ž upan Radoslav mu je vazal, a prema Srbiji je organizovana i mač vanska banovina u ravnici oko donjeg toka Save kao zaš tita ugarske granice. Bašova banovina koja je obuhvatala veoma veliki prostor zapadno od Beograda između Save, Drine i planine Cer, zatim pokrajine Usoru i Soli u Bosni, Branič evo, Beograd i Srem, bila je velika pretnja Srbiji. Njom je u prvo vreme upravljao Belin zet Rastislav, a kako je imao samostalnu vojsku to je on vodio isto tako i dobrim delom nezavisnu politiku. Većsmo videli da se aktivno meš ao u bugarske zađevice, pa je č ak pokuš ao i sebe proglasiti bugarskim vladarem, mada do kraja ipak neuspeš no. Dakle, vidljivo je da se Srbija velikim delom granič ila sa Ugarskom ili sa zemljama koje su joj bile vazali. Ugarska je mogla Srbiji biti najopasniji protivnik, ali i najveć i saveznik. Na Nikejce se Urošnije mogao osloniti, jer su oni tada bili zaposleni oko svojih imanja u Maloj Aziji, a bili su srazmerno dalje. U nastaloj opasnosti od napada udruž enih Bugara i Dubrovč ana jedini pravi saveznik mogla je biti Ugarska iz viš e razloga. Prvo, bila je najbliž e i nije joj moglo biti svejedno da posmatra jač anje Bugarske. Drugo, u savezu protiv Srbije bio je i njihov vazal župan humski Radoslav, na koga je ona mogla da utič e. Treće, tih godina ugarski kralj Bela IV je operisao po Bosni, a istovremeno je formirao i mač vansku banovinu koja je bila na samoj srpskoj granici, š to znači da je na tom terenu bio i te kako vojno prisutan i nije mu trebalo mnogo vremena da sakupi potrebnu vojsku. Nikejcima bi za tako neš to bilo potrebno viš e vremena, a onda bi većmož da bilo i kasno. To zapravo znač i da su Ugari bili mnogo bliž e no bilo ko drugi, mogli su napasti Srbiju iz viš e pravaca, ali isto tako mogli su joj i znač ajno pomoći. Isto tako ne sme se zaboraviti da Urošdo tog momenta nije imao posebnih problema sa Ugarima i izgledalo je da ne bi trebalo da ih ima ni u buduć nosti. Ova pretpostavka ne mora biti tač na, ali jedina je koja pruž a iole logič no objaš njenje Uroš evih vazalnih obaveza prema Ugarima kao š to, isto tako, daje jedini moguć i odgovor zaš to su se Bugari nakon velikih poč etnih uspeha tako naglo povukli. Njihovo odustajanje od rata sa Srbijom je bilo tako iznenadno da su najveć e posledice od toga pretrpeli baš njihovi saveznici u Dubrovniku koji su o bugarskom povlač enju saznali poslednji. Sama Uroš eva dotadaš nja a i kasnija politika je puna opreza i nedoslednosti i uopš te nije laka za objasniti. On se ni za koga ne vezuje za duž e vreme i njegovo prijateljstvo je krajnje nesigurno i neiskreno. Sada se odjednom vezuje za Ugarsku i to ni manje ni viš e većsa vazalnim obavezama. Urošni prema kome nije bio posebno zahvalan niti od reč i, međutim, svoje vazalne obaveze prema Ugarima vrš i uredno duž i niz godina. Zapravo tek
od 1267. godine, kada u Ugarskoj poč inju borbe oko prestola izmeđ u kralja Bele IV i njegovog sina Stevana primećuje se Uroš evo kolebanje. Na ovakvu vernost mora da je Uroš a naterala neka posebna opasnost, a osim opasnosti od Bugara on nije imao nekih drugih koje bi joj bile slične. Moguć e je da je ugarska intervencija tada spasila č itavu dinastiju Nemanjić a u Srbiji i to bi mož da bio razlog tolike Uroš eve vernosti. Srpsko – ugarske veze su posle bile sve č vrš ć e tako da je kasnije doš lo i do ž enidbe najstarijeg Uroš evog sina, Dragutina, sa unukom ugarskog kralja Bele koja se zvala Katarina (ć erka Belinog sina, Stevana). U pogledu datuma ovog venč anja vlada prava zbrka i ne zna se č ak ni približ no kada je doš lo do njega, izuzev da je do njega doš lo za vreme trajanja vazalnih obaveza kralja Uroš a prema Ugarskoj. No, o tome kasnije.
Zeljko Fajfrić : Sveta loza Stefana Nemanje
21. Dragutin kao "Mlađi kralj" 22. Kralj Stefan Dragutin 23. Sabor u Dež evu 24. Kralj Stefan UrošII Milutin 25. Zajedničke akcije 26. Pomirenje sa Vizantijom 27. Katalanci napadaju Hilandar 28. Nezadovoljstva u Srbiji 29. Pobuna Stefana (Deč anskog) 30. Stefanov povratak
21. Dragutin kao "Mlađi kralj" Nakon završ etka ugarsko – č eš kog rata, za Ugare neuspeš nog, 1261. godine u Beč u je doš lo do sveč anog potpisivanja mirovnog ugovora između ugarskog kralja Bele IV i č eš kog kralja Otakara, kada je doš lo i do njihovog rodbinskog zbliž avanja. Međ utim, izgleda da je bašu Beč u doš lo i do prvih sukoba u okviru Beline porodice. Veću proleć e 1262. godine protiv kralja Bele digne se njegov sin Stevan. No, nemiri su trajali kratko, tako da uskoro Bela bude primoran da Stevana prizna za "mlađeg kralja" i da mu dodeli na upravu istočni deo drž ave sa Erdeljem i zemlju Kumana, a Stevan je dobio i polovinu svih prihoda od soli. Ipak, i pored svega, Stevan nije bio zadovoljan, tako da je neprestano pravio nerede pa je godine 1264. ponovo između oca i sina morao biti sklopljen novi mir. Razlog za ovaj sukob je bio izgleda u tome š to je kralj Bela IV imao nameru da presto ostavi, ne Stevanu kao najstarijem sinu, većmlađem sinu Beli. Godine 1264. doš lo je i do venč anja između brandenburš ke kneginje Kunigunde i mlađeg Belinog sina koji se zvao isto Bela. U okolini Beč a obavljena je ova sveč anost, a o bogatstvu ovog venč anja bilo je mnogo pisano. Između ostalih gostiju, bio je prisutan i kralj Uroš , svakako kao veran vazal
ugarskog kralja. Sukobi između Bele IV i Stevana su se nastavili i u narednim godinama pa je između njih ponovo 1266. godine sklapan novi mir. Nakon toga opet je doš lo do novoga rata koji je kulminirao velikom bitkom u blizini Peš te i koju je dobio Stevan (1267.). Ko zna kada bi se ovi besmisleni ratovi završ ili da iznenada mlađi Belin sin, Bela, nije 1269. godine umro. Do nekog sklada između Bele IV i Stevana opet nije doš lo, ali sukoba onakvog intenziteta viš e nije bilo. Sam kralj Urošizgleda da se nije meš ao u ove sudare oca i sina, većje po svom običaju sa strane posmatrao š ta se deš ava i razmiš ljao š ta bi on trebalo da uradi. Njemu je izgleda već dosadilo da ide kralju Beli na poklonjenje i izgleda se osetio dovoljno jakim da iskoristi unutraš nje smutnje u Ugarskoj. Tokom 1268. godine on udari na mač vansku banovinu koja mu je tolike godine bila kost u grlu. U to doba banovinom je upravljao Rastislavljev sin, herceg Bela. Napad je bio iznenadan i imao je u samom svom početku dosta uspeha. Ova banovina je tada teš ko stradala od pljačke srpske vojske, š to navodi na pomisao da Uroš nije nameravao da Srbiju teritorijalno proš iri, većda je ova akcija trebalo da bude samo vojna demonstracija, te da privoli Belu da oslobodi Uroš a vazalskih obaveza. Kada je kralj Bela IV poslao pomoć , situacija se iz osnova izmenila. Srpska vojska dož ivi straš an poraz i sramotu poš to su Ugari zarobili i samoga kralja Uroš a, a zajedno sa njim i njegovu zastavu i zlatni krst bogato ukraš en dragim kamenjem. Nakon ove bitke kralja Uroš a, kao ratni plen, odvedu do kralja Bele IV. Osim Uroš a, među zarobljenicima se spominje i mnogobrojna srpska ugledna vlastela, ali i Uroš ev zet (istoriji nepoznat). Neš to ranije slič an pokuš aj poput Uroš a imao je i bugarski vladar Svetoslav, sa istim katastrofalnim rezultatom. Bela IV se nije svetio bugarskom vladaru, dozvolio mu je da ostane na prestolu, ali uz određene uslove poput otkupnine itd. Slič no je proš ao i kralj Uroš . Osim š to je morao da plati otkupninu i da ponovo prizna vazalne obaveze, Uroš a je č ekala i jedna gorka pilula. Urošje morao da svog sina Dragutina prizna za "mlađeg kralja", zapravo morao je da mu da udeo u vrš enju vlasti. Osim toga, izgleda da je baštada doš lo do sklapanja braka između Dragutina i Beline unuke Katarine (Katalina) koja je bila ć erka Belinog sina Stefana. "Kada je proš lo izvesno vreme, i kada je dorastao ovaj blaž eni do mladić kog uzrasta, hteli su njegovi roditelji da se po zakonu ož eni, i uzevš i kć er od carskoga plemena ugarskoga naroda, zaruč iš e mu blagočastivu ž enu, zvanu Katelinu. A otac njegov, kralj Urošobeć a mu dati kraljevstvo, i sa velikim obeć anjem izreč e da neć e prekrš iti svoga obećanja, no da ć e ga uč initi kraljem u otač astvu svome, u srpskoj zemlji, i da ć e mu za ž ivota svoga darovati svoj presto. Takođe i svatu svome kralju ugarskome obeć a se govoreći mu: Hoć u da daškć er tvoju za moga sina, jer ć e u velikoj č asti i hvali ić i ka carskom prestolu i bescenom biseru. Jer evo ć u uč initi da sin moj bude samodrž avni kralj svoj srpskoj i pomorskoj zemlji" (Danilo Drugi). Biograf ovde veoma veš to pokuš ava da prikaž e proglaš enje Dragutina za "mlađeg kralja" kao Uroš evu volju. Istina je ipak bitno drugač ija. Na ovakav korak on je bio prisiljen, pa je č ak osim proglaš enja Dragutina za "mlađeg kralja", sudeć i po Danilu, obeć ao da ć e se jošza ž ivota povuć i sa prestola i to u korist Dragutina. Koliko je ovo za Uroš a bilo bolno i poniž avajuć i teš ko je i zamisliti. No, da ni pri ovom potezu, kao ni mnogo puta do tada, nije bio iskren videć e se uskoro. Sam Urošje za celo vreme svoje vladavine bio u suš tini centralista koji nije dozvoljavao da
se Srbija razbija na nezavisne oblasti. Do tog vremena oblast Hum je bila dobrim delom nezavisna, a njen vladar je bio u nekoj vrsti vazalnog odnosa prema srpskom kralju. Ovakav polož aj Hum je imao isključ ivo zato š to su njime vladali potomci Nemanjinog brata Miroslava, a koristeć i to š to su sporedna loza dinastije Nemanjić a, imali su skoro nezavistan polož aj. Nakon srpsko – bugarskog rata 1253/1254 godine, kada su Bugari zajedno sa Dubrovnikom napali Srbiju, Urošje iskoristio zgodnu priliku da iz Huma ukloni ž upana Radoslava i č vrš će pripoji ovu oblast Srbiji. Kao verovatni razlog za ovo Urošje iskoristio to š to je ž upan Radoslav pristupio bugarsko – dubrovač kom savezu protiv Srbije. S druge strane Radoslav je i sebe doveo u vazalni odnos prema Ugarskoj, š to ć e reć i kao svoga seniora viš e nije priznavao Uroš a. To je praktično znač ilo postepeno razbijanje Srbije, no Urošje odluč no suzbio sve takve namere. Iz Zete je takođe potisnuo i poslednje Vukanove potomke tako da se ova loza gubi sa istorijske scene. Njegova strogo centralistič ka politika je dovođenjem sina Dragutina za savladara znač ila u suš tini postepeno komadanje Srbije na porodič ne oblasti, š to je opet znač ilo slabljenje kraljeve vlasti. Mađari su upravo to i ž eleli misleć i da ć e time oslabiti Uroš a, a ojačati separatistič ke tež nje koje su u Srbiji bile oduvek prisutne. Uroš , prevrtljiv kao i do tada, pristao je na mađarske uslove nemajuć i kud. U vreme kada je pristao da Dragutina uzme za savladara, Urošje bio u mađarskom zarobljeniš tvu, armija mu je bila uniš tena i on zaista nije imao drugoga izbora. Stoga njegov pristanak ne treba da iznenadi, to je tada bilo jedino i moguć e. Njemu je bilo jedino bitno da se iš č upa iz zarobljeniš tva i da se vrati u Srbiju, a da bi to postigao verovatno je da bi on pristao i na viš e no š to je od njega traž eno. Bilo bi veoma interesantno znati kako se Dragutin prema svemu ovome odnosio. Njega kao najstarijeg sina čekao je srpski kraljevski tron, međutim izgleda da je on pokazivao znake nestrpljivosti i moguć e je da su Mađari o tome neš to znali. Oni su samo podrž ali Dragutinove tež nje i na taj nač in Uroš u stvorili opoziciju u sopstvenoj kući. Sam Dragutin nije bio za njih nepoznanica, oni su njega upoznali kada je sa Uroš em, kao ugarskim vazalom, dolazio na dvor, a verovatno je da je Dragutin uč estvovao i u ugarskim ratnim pohodima u okviru vazalnih obaveza. Moguć e je isto tako da je sa Uroš em bio zarobljen i sam Dragutin, te da su tada Mađari mogli jošbolje da ga upoznaju i da o njemu donesu svoj sud. Baštada su u njemu mogli da raspale pritajenu vladarsku ambiciju i da već nestrpljivom Dragutinu odjednom predlož e proglaš avanje za "mlađ eg kralja". Kod Nemanjića je i inač e bila jako izraž ena težnja za vlaš ć u, tako da Dragutina nije trebalo baš mnogo ubeđivati. S druge strane, po svemu sudeć i tada je doš lo i do braka između Dragutina i unuke ugarskog kralja po imenu Katarina (Katalina). Time je Dragutin bio uč vrš ćen u uverenju da su mu Mađari prijatelji. Sama Katarina je bila ć erka Belinog sina Stevana koji je u to doba većnaveliko ratovao sa ocem oko ugarskog prestola. Prema tome, Dragutin je uš ao u jednu porodicu u kojoj je rascep većpostojao i gde je borba za kraljevsku vlast bila prisutna većnekoliko godina. BašMađari su njemu omoguć ili slič an polož aj onome koji je kod njih imao kraljev sin Stevan i zbog č ega je građanski rat besneo većnekoliko godina. Taj virus pobune oni su samo raš irili i na Srbiju. Dragutin je bio tada verovatno veću godinama koje su pokazivale njegovu zrelost i sposobnost, jer teš ko je poverovati da bi Mađari dali podrš ku i svoju princezu nekome ko nije u stanju da to i u potpunosti iskoristi. Njega su ocenili kao sposobnog da Uroš u
zagorč a život i u krajnjoj liniji sruš i ga sa vlasti. Tada bi u Srbiji kao kralj sedeo neko ko njima u potpunosti odgovara i ko je pod njihovim uticajem. Oni su znali da se na Uroš a viš e nikako ne mogu osloniti i da je on za njih izgubljen, no nisu smeli ni da prenagle, već su nastojali da postepeno na srpski presto dovedu č oveka koji im odgovara. Dragutin se tu pokazao kao idealan izbor poš to je bio ambiciozan, a u isto vreme i beskrupulozan i spreman da zarad vlasti udari i na rođenog oca. Sve ovo š to je navedeno, ako je tač no, nije moglo ostati nepoznato Uroš u. On je i do sada pokazivao dosta dobar oseć aj za razne spletke i umeo je da se od njih odbrani. Ovakvu krupnu politič ku spletku koju su mu Mađari spremili zajedno sa njegovim sinom Dragutinom, on mož da nije oč ekivao, ali je bio spreman da se brani. Nakon povratka iz Mađarske on je trebao da izvrš i odredbe iz mirovnog ugovora i da Dragutinu prepusti deo kraljevske vlasti. Međutim, to njemu nije ni na pamet padalo tako da je stalno otezao da izvrš i ono š to je obeć ao. Urošje bio ož enjen za Jelenu č ije poreklo nije sigurno "uze sebi ž enu od carskoga plemena, od fruš koga roda, zvanu blagoč astivu kraljicu Jelenu" (Danilo Drugi), tako da o tome postoje različ ite pretpostavke. Bilo je miš ljenja da je ona anžujskoga roda, buduć i da su anžujski kraljevi u Napulju spominjali u svojim pismima neku Jelenu kao svoju rođaku. Postoji i pretpostavka da je ona od loze Kurtene, koja opet ima rođač ke veze sa Anžujcima. Postoje i pretpostavke da Jelena potič e iz nekog francuskog plemstva iz Grč ke, pa č ak ima i takvih koji njeno poreklo traž e u francuskom i mađarskom plemstvu u Slavoniji i Sremu. Ipak, na kraju ostaje najverovatnija teza da kraljica Jelena dolazi iz roda Karla I Anž ujskog, kralja Sicilije i Napulja. Sam Karlo potič e iz kraljevske porodice u Francuskoj pa bi shodno tome i Jelena bila iz francuske kraljevske porodice. Tačan datum sklapanja braka između Uroš a i Jelene se ne zna i pretpostavlja se da je do njega doš lo oko 1250. godine. Jelena je ostala u jako lepom seć anju: "Ovaka je bila narav ove blaž ene: Oš tra reč ju, a blaga po prirodi, neporoč na ž ivotom, u zapovedanju krotka, da obrati dobrorazumnim reč ima, da teš i licemerno i bezlobno, a kolika je svesrdačna njezina smelost k Bogu, prosto kazati bila je ukraš ena svakom vrlinom." (Danilo Drugi). Ona sama je bila katolikinja, a veru nije promenila ni kada je doš la u Srbiju. Bila je veoma aktivna pri izgradnji hriš ć anskih hramova, kako pravoslavnih, tako i katolič kih. Za godinu 1288. se vezuje osveć enje njena č etiri franjevač ka manastira koji su se nalazili u Baru, Skadru, Ulcinju i Kotoru. Ona je mnogo toga uč inila i pri izgradnji pravoslavnih hramova i između ostalih izgradila je pravoslavni hram Gradac na Ibru. " I tako poč e zidati crkvu u ime presvete Bogorodice praznik Blagoveš ć enja, na mestu zvanom Gradac. Sama podvizavajuć i se, ne imajuć i pokoja ni danju ni noću, kako bi samo sa uspehom mogla svrš iti takvo delo...." (Danilo Drugi). Ovaj hram ona je naselila monasima i obezbedila im potrebne prihode "Utvrdivš i crkveni ustav, sakupivš i izabrane monahe, zapovedi im da tu prebivaju, ustanovivš i im zakonsko izdrž avanje, koje drž i nepromenjeno i do sada, takođe i celom crkvenom kliru, kao š to u taj dan ustanovi blaž ena,..." (Danilo Drugi). Njena pobož nost je postala poslovič na. "Sve ovo sabiraš e blaž ena podvizavajuć i se dobrim podvigom i neprestano brinuć i se dan i noć , kako ć e ugoditi Gospodu, a trudila se o tome, kako ć e davati milostinje u bož astvene hramove, i sve š to je na potrebu, stavljajuć i
bož astvene knjige u svome domu, a isto tako i veš tene sasude, zlatne i srebrne, ukraš ene biserom i skupocenim kamenjem, izabrane odež de jerejima i svake crkvene pravde, š to je na potrebu". (Danilo Drugi). Iako katolikinja Jelena je oko 1280. godine u crkvi svetog Nikole kod Skadra, koji je inač e ona podigla kao pravoslavni manastir, primila i monaš ki zavet. Kraljica Jelena je č ak organizovala i neku vrstu ž enske š kole, verovatno prvu ove vrste u Srbiji "Zapovedi u celoj svojoj oblasti sabirati kć eri sirotih roditelja, i njih hraneć iu svome domu, obuč avaš e svakom dobrom redu i ručnom radu, koji prilič i za ž enski pol. A kada su odrasle, udavaš e ih za muž eve da idu u svoje kuć e, obdarujuć i ih svakim bogatstvom, a na mesto njih uzimala je druge devojke kao i prve. I tako uvek usrdno č ineć i iš la je za Onim jedinim, koji radi nas pretrpe voljno raspeć e..." (Danilo Drugi). Ovo je mož da prva ž ena u istoriji Srbije koja je uspela da dostigne toliko divljenje svojih savremenika. Interesantno je kako Danilo Drugi sumira njen životni put ne mogavš i oč igledno da nađe dovoljno snaž ne reč i da izrazi svoje divljenje za nju. "Ako koga treba imenovati, č iji ž ivot prevaziđe č oveč je umove, to je dostojno tebe. Trudove tvoje i bodra podvizanja rasplodila si na stotinu i bila si od Gospoda darovani svetilnik otač astvu svome sijajuć i mnogosvetlim čudima. No, koje hvale mož emo Ti prineti od slaboga smisla naš ega? Ti si, blaž ena, anđelskim hvalama proslavljena. Od kojih li cvetova lepo ukraš enih i mirisnih, sastavivš i venac, da venčamo sveč asnu glavu Tvoju, koju je uvezala desnica Vladič enja neuvelim vencem? Koje li darove da ti prinesemo mi? Jer ti primivš i dar Svetoga Duha, sruš ila si napadaj lukavoga i sač uvala si tvoje telo nepovređeno. Ti blaž ena obukavš i se u haljinu izatkanu sa visina, koju ć u nazvati tihost i nezlobivost srca tvoga, i imašsvagda blagodat od Gospoda, i naslađivati se njome na vekove." Za istoriju ostaje tajna koliki je ona uticaj imala na Uroš a i na njegovo vođenje politike. Često se navodi da je Jelena veoma mnogo pomagala barsku katolič ku arhiepiskopiju u njenoj parnici sa dubrovač kom arhiepiskopijom i to tako š to je vrš ila uticaj na svoga muž a, kralja Uroš a. Ovo je dosta sumnjiva š pekulacija buduć i da je Uroš , kao i uostalom svi Nemanjići, bio veoma tolerantan prema katolicima, i njegov trud oko toga da Bar oč uva samostalnost bio je već im delom plod njegove drž avnič ke mudrosti nego ž eninog uticaja. Ipak, njen uticaj je sigurno bio prisutan. Moguć e je da u tom prvom periodu nije bio toliko primetan, ali u periodu koji je doš ao nakon nesretnog rata sa Ugarskom i Uroš evog zarobljavanja, postaje nesumnjivo mnogo već i. Da je Jelena uzimala aktivnog učeš ća vidi se i iz same njene biografije koju je napisao Danilo Drugi. On navodi kako ona savetuje svoje sinove da ž ive u skladu sa hriš ć anskim zakonima, "A sinovi blaž ene gospođe Jelene u slast i sa strahom primahu reč i i pouke svoje blaž ene matere Jelene, povinujući joj se sa svakom radoš ć u". Oč igledno je da ona na njih ima veliki uticaj i da je oba sina i te kako uvaž avaju i poš tuju. Posebno je upeč atljiv odnos između Jelene kao majke i Dragutina kao njenog sina, onda kada su se sastali nakon š to je Dragutin sruš io Uroš a sa vlasti. Dragutin njoj izjavljuje pokornost i posluš nost u svemu, međ utim to nije ona ljubav koju iskazuje sin prema majci, tu je neš to i viš e. "A ja ć u se po dostojanju tebi pokoravati i služ iti tebi sa strahom i ljubavlju istinite vere, i tebi č initi već uč ast i slavu, ne bi li kako radi tebe blagoslov
nasledio. I koliko ti sagreš ih, oprosti mi. Tvoje molitve neka me utvrde u volji razuma Bož ija." Stič e se utisak da Dragutin od nje traž i politič ku podrš ku i kao nagradu za nju nudi joj neke zemlje na upravu "A ti kao č edoljubiva mati, u velikoj ljubavi uzmi sva moja bogatstva, i koliko hoć ešdać ešmi iz tvoje ruke". Jelena je bila zadovoljna nač inom na koji ju je sin primio, kao š to je bila zadovoljna i time š to je on njoj ponudio deo zemlje na upravu pa za Dragutinov napad na oca ne nalazi krivice u njemu (Dragutinu), većsmatra to bož jom voljom: "evo sve š to se dogodi sa nama, to ne bi od ruke snage tvoje, no od Boga, uč ijim je rukama sve i u koga nema obaziranja na lice. On jedini sve ovo uč ini" (Danilo Drugi). Time je Jelena nastupila, ne kao mati ili kao supruga svrgnutog kralja Uroš a, već kao iskusni politič ar koji je pruž io politič ku podrš ku i ž eli nagradu za to. Dragutin je baš tako i postupio davš i joj jedan deo zemlje na koriš tenje "A blagoč astivi i samodrž avni sin njezin kralj Stefan, primivš i s ljubavlju i u slast njezinu poruku, i pavš i na njezine noge, molio se je sa suzama, da primi praš tenje svojih grehova i da dobije blagoslov. I ova hristoljubiva, darova mu savrš eni blagoslov i mir, i tako pođe u odeljeni joj svoj kraj, primivš i mnogo imanje i č asne darove, koliko je htela, od ljubljenoga sina svoga". (Danilo Drugi). Sudeć i po svemu ovome radilo se veoma odluč noj ž eni, pobož noj doduš e, ali spretnom politič aru koji nije dolazio kod Dragutina da moli za muž a Uroš a, većda za svoju podrš ku dobije odgovarajuć u nagradu. Da je njena podrš ka bila znač ajna vidi se iz spremnosti Dragutina da joj ispuni sve zahteve. Verovatno je da se ona ponaš ala slič no i za Uroš eve vladavine i da je na svoga muž a mogla imati dosta uticaja. Ipak svoje moguć nosti i svoj uticaj umela je da iskoristi na najbolji moguć i nač in, tako š to je pomagala i pravoslavnu i katolič ku crkvu pa nije ni č udo š to je ostala u tako lepoj uspomeni. Ako se Jelena i drž ala po strani politike do 1267 – 1268. godine kada su Uroš a zarobili Mađari, od tog momenta ona poč inje da u njoj uzima aktivno uč eš ć e. Bilo bi veoma interesantno znati kako se ona odnosila prema Uroš evoj obavezi da se Dragutin proglasi za "mlađega kralja". Teš ko da je njena uloga u kreiranju srpske politike mogla na Uroš a da utič e odluč ujuć e, ali da je imala uticaj bilo je evidentno naroč ito od 1267. godine. Sami događaji koji su nailazili otvarali su joj moguć nosti za to. Karlo I Anž uvijski, grof od Provanse i brat Francuskog kralja, a verovatni i rođ ak srpske kraljice Jelene, završ io je 1266. godine svoju borbu za juž nu Italiju. U bitki kod Beneventa on je konač no savladao dotadaš njeg kralja juž ne Italije, Manfreda koji je tu i poginuo. Karlo je na Siciliju doš ao na papin poziv i uz njegovu podrš ku uspeo je da izvrš i ovaj prevrat. Većsledeć e godine (1267.) on sa bivš im latinskim carem Balduinom II pravi dogovore o napadu na Vizantiju i ponovnom stvaranju latinskog carstva. Uskoro su se i jedan i drugi bacili u potragu za saveznicima na samom Balkanu. Kako je bugarski car Konstantin Tih bio zet bivš eg vizantijskog cara Jovana IV Laskarisa, a koga je sadaš nji car Mihailo VIII u svom pohodu ka vlasti sruš io sa prestola i kasnije i oslepio, to nije bilo sumnje da ć e Bugari biti uz ovaj novi zapadni savez. Uskoro je ovome savezu pristupio i Viljem II Vilarduen, Ahajski knez koji je i do tada ratovao sa Vizantijom no u tome nije imao bašposebnih uspeha, tač nije bio je pred katastrofom. Stoga se stavio pod suverenitet Karla Anž uvijskog, te na taj nač in ovome omoguć io pristup na Balkan.
U samom poč etku Urošnije imao simpatije za ovaj novi savez i smatrao se prijateljem vizantijskog cara. Ono š to je Uroš a u prvo vreme drž alo na strani Vizantije bio je pomenuti ugovor koji je sklopljen između Karla Anž uvijskog i bivš eg latinskog cara Balduina (1267.). Ovim ugovorom njih dvojica su većpodelila vizantijsko carstvo i to tako da je Karlo trebalo da dobije jednu treć inu osvojenog zemljiš ta, s tim da on taj deo mož e da bira u epirskoj despotiji, Srbiji ili Albaniji. Zapravo, oni su smatrali Srbiju saveznikom Vizantije i kao takvu za neprijatelja. Sam Uroš je dao dosta povoda za to, stupajuć i u teš nje veze sa vizantijskim dvorom, verovatno pokuš avajući da se nekako otrese vazalskih obaveza prema ugarskom kralju. S druge strane, i vizantijski car je osetio opasnost iz Italije i pokuš avao je da se barem na Balkanu osigura sa saveznicima. Sa Srbijom je pokuš ao da ostvari dinastič ke veze i to tako da se ć erka vizantijskog cara Mihaila VIII koja se zvala Ana uda za Milutina, mlađeg sina kralja Uroš a. Za ove dinastič ke veze bio je i te kako zainteresovan i kralj Uroš , pa su pregovori uskoro krenuli. U ovim brač nim pregovorima Urošje po svemu sudeć i pokuš ao da nadmudri Vizantijce. Oni su izgleda poverovali da je Dragutin, stariji Uroš ev sin i prestolonaslednik, smrtno bolestan te da stoga nije sposoban da nasledi kraljevski presto u Srbiji. Prema tome kao jedini naslednik ostaje mlađi sin Milutin koga im, eto, Urošnudi za zeta. Vizantijci su nerado pristajali na to da se njihove princeze udaju za one prinč eve koji nisu prestolonaslednici. Do tog momenta oni su u Srbiju dali samo jednu svoju princezu, Jevdokiju, koja se bila udala za Stefana Prvovenč anog, a i na to su pristali tek onda kada je Nemanja, kao veliki ž upan, obeć ao da ć e ga naslediti Stefan, a ne Vukan iako je ovaj bio stariji sin i po svim pravilima trebao biti naslednik. Verovatno je da oni ni sada ne bi pristali da se njihova princeza uda za Milutina da nisu mislili da ć e on biti naslednik kralja Uroš a. Bilo bi veoma interesantno znati na koji su oni nač in dovedeni u zabludu. Iako nema nekih direktnih podataka o tome, po svemu sudeć i oni su namerno dovedeni u tu zabludu i to baš od strane srpskog dvora, odnosno od strane samog kralja Uroš a. U to vreme Urošje pokuš avao da se na bilo koji nač in otrgne od Ugara. koji su ga smatrali za svoga vazala. Njegov oruž ani pokuš aj da ih se oslobodi završ en je najveć om moguć om sramotom po Uroš a, buduć i da su ga u bitki Ugari zarobili i kao ratni plen vodali po svojoj državi. To poniž enje bi samo po sebi bilo dovoljno da ih Urošzamrzi, međutim Ugari su osim toga od njega uzeli i obeć anje da ć e on deo svoje vlasti prepustiti sinu Dragutinu. Bilo je sasvim jasno da ć e Dragutin, koji se ož enio unukom ugarskog kralja, pokuš ati ne samo da uzme deo vlasti koji mu je obećan, većće pokuš ati i da sruš i Uroš a. U takvoj situaciji niš ta normalnije za Uroš a većda potraž i novog saveznika koji će biti dovoljno jak da se suprotstavi ovim ugarskim tež njama. Drugog saveznika osim Vizantijaca on nije imao, oni su bili tada jedini izbor. No, sada je bilo pitanje kako ih privuć i na svoju stranu i to sa dovoljno č vrstim vezama, koje bi morale biti takve da sigurno garantuju njihovu pomoću sluč aju problema sa Dragutinom. Nije isključ eno da je Uroštada razmiš ljao o tome da razbaš tini Dragutina u korist Milutina, kao š to je to uč inio Nemanja sa Vukanom u korist Stefana Prvovenč anog. No, situacija je u odnosu na onu od pre 90 godina bila radikalno drugač ija. Niti je Urošbio ono š to je Nemanja, kao š to ni sam razlog nije bio isti. U onom sluč aju Nemanja je pokuš ao da oč uva drž avu, dok bi ovo bio sebičan Uroš ev potez usmeren samo ka tome da se oč uva njegova vlast. Istini za volju, njemu je na ruku iš lo i to
š to je tada vizantijski car Mihailo Paleolog oč ajnički traž io saveznike za predstojeć i rat sa Karlom Anž uvijskim. Bašzahvaljujuć i tome i Vizantijci su priliku da se orode sa srpskim dvorom i tako steknu saveznika izgleda jedva doč ekali, pa bi to mož da moglo da opravda njihovu neopreznost. U okviru takvih razmiš ljanja nije nemoguć e da je Urošsam raspirio vesti i ubedio Vizantijce da Dragutin zbog bolesti ne mož e da nasledi presto i da ć e srpski kralj zbog toga biti mlađi sin Milutin. Sada viš e niš ta ne sprečava Vizantijce da daju svoju princezu "rođenu u purpuru" na srpski dvor. Ako je to tač no, onda ovakav potez Uroš a dovoljno govori sam po sebi o kakvom se č oveku radilo. Kao i svaki njegov potez do tada, on je imao u samome poč etku uspeha. Vizantijci su bili ubeđeni da daju princezu za naslednika srpskog prestola i nakon uspeš no obavljenih pregovora oni poš alju princezu za Srbiju. Sa velikom pratnjom, kako dolič i princezi, Vizantijci dovedu svoju princezu do grada Bera (Makedonija). Iz ovog grada poš alju jedno poslanstvo koje je trebalo da stigne na srpski dvor i da se upozna sa obič ajima koji tamo vladaju da bi mogli pripremiti princezu za život u Srbiji. Sa ovim poslanstvom je iš la i posluga princezina, koja je imala zadatak da pripremi prostorije u dvoru gde je ova trebala da boravi. Ovo poslanstvo je vodio Jovan Vek, kasniji patrijarh (1275.) i navodno, njih je izgled srpskog dvora, kao i sam način ž ivota koji se vodio tamo u potpunosti razoč arao. Prvo su bili iznenađeni nedostatkom bilo kakvog komfora na dvoru, a naroč ito ih je š okiralo kada su videli Katarinu ž enu Dragutinovu, ugarsku princezu, kako sedi u staroj haljini i ni manje ni viš e, većprede vunu. Njima nikako nije moglo biti jasno kako to da princeza bilo š ta fizič ki radi. S druge strane i ovo vizantijsko poslanstvo je iznerviralo kralja Uroš a kome je straš no smetalo njihovo insistiranje na raskoš i, a naroč ito ga je pogodilo kada je video evnuhe koji su trebali da ostanu kao princezina posluga. On nikako nije mogao podneti da se na srpskom dvoru motaju ove nakaze. "Doš avš i, oni tamo ne samo da ne videš e niš ta dostojno svite i odgovarajuć e vlasti, nego se Uroš , gledajući njihovu pratnju i poslugu , a naroč ito evnuhe, pitao š ta bi oni trebalo da budu. A kad je č uo od njih da je takav carski red i da princezi sledi takva pratnja, on negodujuć i reč e: "e, e, š ta je to? nama nije uobičajeno takvo ponaš anje". I to rekavš i, odmah pokaza jednu mladu ž enu, siromaš no odevenu i predenju posveć enu. "Tako se mi, reč e pokazujuć i rukom, odnosimo prema mladama". I sve je kod njih bilo priprosto i siromaš no, kao da ž ivotare o zverinju i kraduć i" (Georgije Pahimer). Na kraju je sledila prepirka pri č emu je Urošnjima prebacivao suviš nu raskoš nost, dok su ovi njemu posebno naglasili superiornost vizantijske kulture, zapravo na posredan nač in mu kazali da Srbe smatraju neč im tek malo većim od varvara. Ovaj prvi susret buduć ih "rođaka" završ io se nečim š to je veoma ličilo na svađu. Sa ovako loš im utiskom vizantijsko poslanstvo se vrati princezi i podnese izveš taj, no to izgleda buduć u nevestu nije mnogo pokolebalo. Put je nastavila, ali kada je stigla do Ohrida, Jovan Vek je ponovo otiš ao da izvidi situaciju. Neš to su očigledno sumnjali i stoga je ovo trebala biti poslednja provera. Jovan Vek je na svom izviđanju imao sve same neprilike. Prvo ga je neki srpski č inovnik dobro uplaš io kada mu je rekao da se razbojnici kreć u okolinom, te da su i njega samoga napali. Jedne noć i Veku su pokrali konje i on se dobro poplaš io, a strah su poveć avale i gomile koje su se neprestano okupljale oko
Vizantijaca i koje su viš e podseć ale na razbojnike nego na poš tene seljake. To je navodno prepunilo č aš u i Vek se vrati u Ohrid, te ubedi princezu da od braka nema niš ta i vrati je nazad u Carigrad, uz opravdanje da ona na srpskom dvoru ne bi bila princeza većrobinja. "I drž eć i da je ova odluka pre dobra i korisna nego š tetna, zaploviš e krmom, kako se to kaž e, i zaputivš i se nazad, stigoš e do Ohrida. Odande dođoš e zajedno sa princezom u Solun i, odbacivš i taj brak, ugovore i dogovore, vratiš e se caru" (Georgije Pahimer). Ovaj put je poznat po opisu koji je dao Georgije Pahimer i koji ne garantuje i tač nost svega š to je navedeno. Nemoguć e je da Vekov strah od razbojnika bude onaj odlučujuć i momenat koji je naterao Vizantijce da odustanu od ovog braka. Pratnja koja je pratila princezu lič ila je na pravu malu armiju i kojekakvi odrpani razbojnici nisu mogli njima niš ta. Zapravo, na neki nač in Pahimer pravda vizantijsku diplomatiju, ne videć i u njenoj naivnosti u odnosu prema prepredenom Uroš u jedinog krivca za ovaj nesporazum. Pravi razlog se nalazi u tome da je Vek video na srpskom dvoru prestolonaslednika Dragutina. Tada je uvideo da su oni grdno nasamareni i da je Dragutin savrš eno zdrav te da ć e on biti taj koji ć e nakon Uroš a biti srpski kralj. Sve dotadaš nje kombinacije o tome da će vizantinski zet, Milutin, biti naslednik Uroš ev sada su pale u vodu. Kako viš e nije postojao onaj odluč ujuć i razlog za sklapanje braka, to on sada kao takav viš e nije bio ni potreban. Međ utim nije se smela priznati i sramota koja je naneta i samoj carskoj porodici ovim neuspelim pokuš ajem sklapanja braka. Stoga se pristupilo preterivanjima prikazujuć i srpski dvor prljavim, a č itavu kraljevsku porodicu varvarima, zaboravljajući da je na srpskom dvoru većboravila jedna princeza "rođena u purpuru" koja se nije na takve stvari žalila. Na prvi pogled izgledalo je da su Vizantijci grdno nasamareni, mada u suš tini neku politič ku š tetu nisu imali. Ovim svojim postupkom ni Urošnije mnogo dobio. Naprotiv, pravi gubitnik ć e biti upravo on, buduć i da je sada dobio jednog zaista ogorč enog protivnika u vizantijskom caru. Koliko je to bila kratkovida politika videć e se uskoro, a ono š to je dodatno otež avalo Uroš u situaciju jeste da mu viš e ni Ugarska nije bila prijatelj. Stoga Urošponovo menja stranu i postaje saveznik Karla Anž ujskog koji je od 1272. godine veoma aktivan na Balkanu. Verovatno je da bi Karlo i ranije neš to preduzeo na Balkanu da ga u tome nije spreč ilo to š to je morao da 1270. godine prati u krstaš ki rat francuskog kralja Luja IX Svetog. Nakon povratka iz krstaš kog rata Karlo je zauzeo Drači Berat, Valonu, Kroju i jošneke tvrđave stvarajuć i albansko kraljevstvo. Nekako tada su i poč ele veze srpskog kralja Uroš a sa Anž uvijcima. Sasvim je sigurno da je pri ostvarenju ovih veza aktivno uč estvovala srpska kraljica Jelena. Da je to tako, vidi se i iz nekih pisama u kojima Karlo Anž ujski nju naziva svojom rođakom. Tokom 1273. godine Uroš evi poslanici su bili na Karlovom dvoru na Siciliji, gde su ugovoreni detalji oko buduć eg saveza. Kakvi su bili uslovi i ko je bio u srpskom poslanstvu, ne zna se, ali zna se da je ono bilo lepo dočekano. Time je Uroši zvanično postao Karlov saveznik i po ko zna koji put promenio svoju politiku. Ovaj put je sigurno da je Urošbio pod velikim uticajem svoje ž ene, mada ni to ne bi trebalo uzimati kao apsolutno. Njemu je tada oč ajnički trebao saveznik, jer mu vlast nikada nije bila ugrož ena kao do tada. S druge strane, Karlo Anžujski mu je tada mogao biti i najljuć i protivnik, š to se vidi iz toga da su u prvobitnim odredbama ugovora iz 1267. Karlo i bivš i latinski car Balduin otvoreno ugovorili podelu Srbije. Kako je Karlo postao vojno prisutan na Balkanu,
to bi se mož da moglo očekivati da napadne i Srbiju. To š to je Urošpreš ao na njihovu stranu, moglo bi se donekle gledati i kao drž avna potreba, jer se otklanjala neposredna opasnost od napada na Srbiju, a time posredno se i Uroš eva vlast š titila. Urošje za to vreme nastavio sa svojom pomalo muš ič avom politikom i doš ao ponovo u sukob sa Dubrovnikom. Ugovor između Dubrovnika i Srbije je postojao, a danak su Dubrovč ani redovno isplaćivali. Urošnije imao nekih posebnih razloga da napadne grad, ali Dubrovč ani nisu njemu mnogo verovali, tako da su utvrđivali svoje zidine sa kopnene strane, odakle su mogle srpske snage da udare (1265-6.). Kraljica Jelena je bila protiv takve politike svoga muž a, pa je čak Dubrovniku obeć ala da će ga obavestiti na vreme ukoliko Urošbude spremao napad na njega. Isto tako, uzela je obavezu da ć e uzeti u zaš titu dubrovačke trgovce, pa makar to bilo i protiv kraljeve volje. Tokom 1268. godine sukob je izbegnut tako š to je dubrovač ki danak prema Srbiji povećan. Sam postupak kraljice Jelene nuž no postavlja neka pitanja. Nisu jasni njeni motivi obeć avanja pomoć i Dubrovniku, pa č ak i obećanje, ravno izdaji, da ć e grad obavestiti ukoliko Urošpoč ne opremati vojsku na Dubrovnik. Ipak je ona bila kraljica Srbije, pa je nelogič no da pomaž e neprijatelja svoje zemlje. Postavlja se pitanje da li je njen motiv ovakvog postupka religiozni, da li je ona kao revni katolik odluč ila da zaš titi katolički grad. Moguć e je da su sukobi u okviru porodice na relaciji Uroš– Dragutin doveli do njene potpune podele. To bi onda znač ilo da je kraljica stala na stranu svoga sina Dragutina nasuprot svome muž u Uroš u. Bilo kako bilo, ovo je bio znak da je doš lo do velikog raslojavanja u okviru kraljevske porodice i da kralj nije u stanju ni njome da upravlja. Ne zna se da li je za sve ovo i Urošznao, ako jeste, postavlja se pitanje kako je to sve trpeo. Mož da je morao, jer im niš ta nije mogao. Zna se da ovakvi sukobi u okviru kraljevske porodice nuž no dovode i do podele plemstva i stvaranja stranaka. Moguć e je da je stvorena jaka stranka na č ijem je čelu stajao Dragutin sa majkom, nasuprot kraljevoj stranci. Većje rečeno da je Uroš eva vladavina bila duboko centralistička, pri č emu je on sve partikularistič ke težnje uklanjao. Osim š to je takvu politiku vodio u drž avnim poslovima, Urošje isto to pokuš ao u crkvenim poslovima. U vremenu od 1263. godine do 1271. godine na č elu Srpske pravoslavne crkve je rođeni Uroš ev brat Predislav (Sava II). To je bio treći srpski arhiepiskop, njegovi prethodnici su bili sveti Sava, zatim Arsenije (12341263.) i konač no Sava II (1263-1271.). On je bio č etvrti sin Stefana Prvovenč anog, jedini koji nije sedeo na kraljevskom prestolu. Za arhiepiskopa Sava II je izabran nakon povlačenja arhiepiskopa Arsenija 1263. (umro je 1266.), uz veliku pomoćsvoga brata kralja Uroš a. Time je na č elo srpske crkve doš ao opet jedan od Nemanjić a, a ovo je kralju Uroš u omogućilo i nesumnjiv uticaj i na crkvene poslove. Sava II se podvizavao u Hilandaru, obiš ao je Svetu zemlju i Jerusalim, a jedno je vreme izgleda bio i humski episkop. Na č elo crkve je doš ao u većpoznim godinama (rač una se da rođen 1200. godine). Bašu vreme kada je Sava II postao arhiepiskop, Urošje podigao i manastir Sopoć ani, kao svoju zaduž binu. Nakon smrti Save II za arhiepiskopa je proglaš en Danilo I: "preuze svetiteljski presto Danilo arhiepiskop, koji je radi nekog dela, kao š to i napred ukazasmo, bio smenjen takva prestola" (Danilo Drugi). Danilo je bio veoma kratko vreme na č elu crkve, tek godinu dana i to od 1271. do 1272. godine. Ne zna se kakav je on to prestup uč inio i zaš to je smenjen. Mož da bi se mogao posredno izvuć i
zaključ ak da je Uroši u ovo umeš ao svoje prste, a razlog bi se mogao naći u tome š to Danilo nije pristajao uz Uroš a. Tim viš eš to je Danilov naslednik bio Joanikije, fanatič ni Uroš ev pristalica. "I poš to su mnogo traž ili, ne nađoš e nikoga drugoga dostojna takve vlasti, osim ovoga blaž enoga Joanikija, koji je u to vreme bio iguman doma presvete Bogomatere, mesta zvanoga Studenica" (Danilo Drugi). Da je Joanikije bio Uroš u veran, vidi se i iz toga š to je nakon svrgavanja ovoga i Joanikije dobrovoljno napustio svoj polož aj i otiš ao sa njim u manastir. Da na to nije bio prisiljen svedoč i i sam Danilo Drugi: "Ovaj preosveć eni Joanikije, seć ajuć i se njegove nelicemerne ljubavi i poš to mu beš e obeć ao, da se i do svoje smrti neć e razluč iti od njega, ostavivš i svoj svetiteljski presto, i ustavš i ode za njime, i tamo pož ive u strani zemlje Pilotske". Vizantijski car Mihailo VIII je za to vreme sve uč inio ne bi li otklonio opasnost od nove podele Vizantije. U okviru toga on se poč eo obraćati papi Klimentu IV sa predlogom da se ostvari crkvena unija sa Rimom. Sam papa nije pristajao uz planove Karla Anž ujskog po kojima je vizantijsko carstvo trebalo ponovo razbiti. Njemu je bilo jasno da se samo okupacijom neć e postić i da se pravoslavna crkva potčini katoličkoj. Vizantiju, po njemu, nije trebalo vojnič ki osvajati, većverski potč initi Rimu. Kliment IV je umro 1268. godine, a posle izvesnog vremena nasledio ga je Grigorije X. Novi papa je bio mnogo direktniji kada je caru Mihailu obeć ao da ć e uspeti da obuzda Karla Anž uvijskog, ali samo pod uslovom crkvenog potčinjenja Rimu (1273.). Bašu to vreme srpsko poslanstvo je boravilo kod Karla na dvoru, a on sam počeo je sa jač im vojnim akcijama po Moreji. Vizantijski car nije viš e imao izbora, pa je u okviru ostvarenja crkvene unije sa Rimom u Lionu 6. juna 1274. priznat primat rimske crkve i rimske dogme, a ugovor je potpisan. Srpska crkva nije dala pristanak na ovu uniju, a car Mihailo VIII je potegao č ak i neke falsifikate koji su navodno potvrđivali da su Srbi i Bugari pristali na Uniju. Radi se o navodnim pismima srpskog arhiepiskopa i bugarskog patrijarha koja su upuć ena carigradskom patrijarhu, gde ova dvojica daju pristanak na uniju. To je bio nastavak careve politike od 1272. godine, kada je u avgustu te godine on potvrdio jednu staru povelju vizantijskog cara Vasilija II, po kojoj se sve episkopije koje se nalaze u Srbiji i Bugarskoj potč injavaju ohridskoj arhiepiskopiji. Time je i srpskoj i bugarskoj crkvi pokuš ao da oduzme samostalnost. Taj sukob je uzrokovan time š to ni srpska ni bugarska crkva nikako nisu pristajale na uniju sa Rimom. Mihailo je iš ao čak dotle da je na Lionskom saboru (1274.) bilo tvrdnji da mitropolija Srbija i patrijarhat Zagore (Bugarske) u suš tini nisu kanonič ni, poš to su stvoreni bez papske dozvole. Istorič ari smatraju da Mihailo nikada iskreno nije ni razmiš ljao o stvarnom ostvarenju unije, većda mu je bila isključ iva želja da ovom, u svojoj suš tini, politič kom igrom odvoji Karla Anž uvijskog od pape. Do kraja je u tome i uspeo. Njegovi pokuš aji da bugarsku i srpsku crkvenu samostalnost oduzme u korist carigradske, bili su ne samo iskreni veći veoma uporni. Dugo se postavljalo pitanje kakav je bio odnos kralja Uroš a prema mogućnosti ove unije. Za pretpostaviti je da je kraljica Jelena, kao revna katolkinja, bila za to da srpska crkva pristupi uniji. Ako je i ž eleo uniju, kralj Urošje morao rač unati sa snaž nim otporom srpskih arhiepiskopa, a bašu vreme kada je pitanje unije bilo veoma znač ajno i koje se protež e kroz godine 1264-1276, na č elu srpske crkve bila su tri arhiepiskopa: Sava II, Danilo I i Joanikije I, od kojih su Sava i Joanikije bili Hilandarci. Oni su kao takvi bili čisti
pravoslavci i sigurno nisu bili pristalice unije. U suš tini vladaocima Srbije unija bi možda i odgovarala, poš to bi tada i pravoslavna i katolič ka crkva u Srbiji bila podređena njihovoj vlasti. Ako je kod Jelene preovlađivao religiozni momenat kod Uroš a je to moglo biti povezano sa pitanjem uč vrš ć ivanja njegove vlasti. Nedoumice oko toga zaš to je arhiepiskop Danilo I smenjen mož da bi se mogle staviti u ovaj kontekst, odnosno on mož da nije bio pristalica stvaranja unije pa je stoga bio sklonjen. Duž i niz godina nakon Lionskog sabora (1274.) pitanje unije u Srbiji je bilo aktuelno. Na njega su se vraćali Dragutin i Milutin. Samo zahvaljujuć i tome š to su na č elu srpske crkve stajali arhiepiskopi koji nisu hteli da č uju za ovu uniju, do nje nije doš lo. Moguć e je da su bašsrpski arhiepiskopi sa odbijanjem unije spasili Srbiju građanskog rata. Vizantija je imala dosta potresa zbog prihvatanja unije jer ona kod naroda i niž eg sveš tenstva nikada nije prihvać ena. Car Mihailo VIII se krvavo obrač unavao sa neposluš nim sveš tenstvom na Atonu (Vatoped, Iveron, Zograf itd.), pa su mnogi sveš tenici jednostavno ubijeni. To je tako trajalo sve do Mihailove smrti 1282. godine. Teš ko je poverovati da se neš to slič no ne bi desilo i u Srbiji, no na sreć u na č elu srpske crkve su stajali kao arhiepiskopi veoma snažni ljudi, na koje nije mogao tek tako uticati autoritet vladara.
22. Kralj Stefan Dragutin Ono š to je Uroš a najviš e moglo zabrinjavati bio je njegov sin Dragutin, kome je on trebao dati deo u vlasti, sve po ugovoru iz 1268. godine. Dragutin je pokazivao velike znake nestrpljenja podseć ajuć i oca na dato obeć anje. "Kada roditelj nije hteo da ispuni ono š to mu je rekao, i videć i se ovaj bogoljubivi u velikoj tuzi i ž alosti, da nema nijednoga odeljenoga dela od svoga otač astva, gde bi zasebno prebivao, a uz to sluš ajući prekorne reč i sa mnogim dosađivanjem od svoga tasta kralja Ugarskoga, koji vide da mu roditelj njegov ne dade š to mu obeć a, pavš i na kolena, poč e se moliti roditelju svome,..." (Danilo Drugi). Urošse nije mnogo obazirao na Dragutinove molbe neprestano odbijajuć i da deli drž avu. "A roditelj se njegov, po nagovoru lukavoga neprijatelja, nije obazirao na njegove reč i, i ne izmeni se srce njegovo da u ljubavi dade sinu svome š to mu je obeć ao dati, presto svoj ili bilo neki deo drž ave svoje" (Danilo Drugi). U suš tini, Urošje postupio pravilno, ne ž eleć i da rasparč ava Srbiju, buduć i da to nikako nije bio drž avni interes. Dragutin je bio neprestano podbadan od Ugara "sluš ajuć i prekorne reč i sa mnogim dosađivanjem od svoga tasta kralja Ugarskoga...", da uzme ono š to mu je obeć ano. Od 1270. godine na prestolu u Ugarskoj sedi Stevan V, otac Dragutinove ž ene. On je kroz već i deo svoga ž ivota ratovao sa pokojnim ocem Belom IV. Radilo se o jednom dosta nezgodnom č oveku, koga se i rođeni otac plaš io. Da je to tako vidi se i iz toga š to je Bela IV kada je umirao, pun nepouzdanja prema sinu Stevanu, svojoj ć erci (Stevanovoj sestri) Ani predao Ugarsku krunu, mači razne druge drž avne dragocenosti, a Češ kog kralja Otakara je zamolio da mu prič uva ž enu, kć er i sve druge velikaš e koji su mu bili verni te da im pruž i utoč iš te ako bi ih Stevan progonio. Nedugo nakon Beline smrti (1270.) umrla je i kraljica Marija. Belina kć er Ana, Stevanova sestra, nije smela da ostane u Ugarskoj nakon Stevanovog krunisanja, većsa grupom plemić a i kraljevskom krunom i drugim dragocenostima koje je dobila od pokojnog oca, pobegne u Češ ku. To Stevan iskoristi kao povod da zarati sa Češ kom. Stevan ipak nije dugo vladao, tako da je 1272. godine većumro. Nasledio ga je sin Ladislav IV Kumanac (1272-1290.) koji je imao tek deset godina kada ga je zapao ugarski presto. Sukobi između Dragutina i Uroš a su počeli za života ugarskoga kralja Stevana, tako
da je on pred kraj svog ž ivota imao nameru da ih izmiruje, no smrt ga je preduhitrila. Prema tome, navodi biografa o sukobima Dragutina i Uroš a gde on č esto spominje Dragutinovog tasta, nisu tač ni poš to je on tada bio većmrtav. Bilo bi za očekivati da ć e Urošobratiti paž nju na sve ove probleme koji su mu mogli stić i od strane Dragutina i da neće stvarati sebi neprijatelje u svojoj okolini, međ utim on je radio upravo suprotno. Bez pravog razloga (ili ga mi ne znamo?) Urošje tvrdoglavo nastavljao sa svojim neprijateljstvima protiv Dubrovnika. Godine 1275. on lič no je poveo svoju vojsku na Dubrovnik. Time su svi dotadaš nji sukobi dož iveli kulminaciju. Prvi napadi su se završ ili, kao i do tada, pljač kom, paljenjem i sečom vinograda oko grada. Ovaj put Dubrovč ani su se branili veoma odluč no, tako da su imali i ispade iz grada, a njihova flota je napadala i priobalne delove srpske teritorije. Pri jednom takvom napadu Dubrovč ani upadnu u klopku i bude zarobljeno oko 40 dubrovač kih plemić a. Urošim se grozno osveti tako š to im dvojicu vođa (Benedikta Gundulić a i jednog Venecijanca) da oslepiti. Kako su sukobi poč eli uzimati sve već eg maha Dubrovč ani su se izgleda i uplaš ili pa su molili Veneciju da posreduje. Ovi pristanu i ubede Uroš a da sklopi novi mir sa Dubrovnikom, š to ovaj na kraju i uradi. Na ovaj mir Urošje morao pristati buduć i da je i sam uvideo da grad neć e zauzeti, dok su s druge strane Dubrovč ani veoma agresivnom odbranom nanosili osetne gubitke srpskoj vojsci. U suš tini, to je opet bio njegov tek polovič an uspeh. Bašu to vreme Dragutin je ponovo od oca zatraž io obeć ani deo vlasti. "I opet je molio svoga oca, govoreć i: Gospodaru moj, koliko slugu tvojih ž ive u svakom izobilju, a ja, ljubljeni sin tvoj, bez tvoga sam milostivoga milosrđa. Imajuć i me kao bogatstvo duš eu mojoj mladosti, i uvek veseleć i se zbog mene, liš avašme zemaljskoga bogatstva, ž alosteć i me. Mož ešuč initi milost tvome čedu koliko hoć eš . Uč ini da nisam liš en Bogom darovane ti drž ave, neka bude istinita rečusta tvojih, koliko si obeć ao meni ljubljenome sinu tvome" (Danilo Drugi). Ponovo je bio odbijen, no ovaj put Dragutin je odluč io da viš e ne moli, već da silom uzme ono š to mu je obeć ano: "ustavš i sa nekima svojim mu ljudima, ode tastu svome kralju ugarskome, i javi mu svoju ž alost, š to mu se dogodi od roditelja svoga. I raž alosti se veoma njegov tast zbog nevolje koja mu se dogodila, i svesrdno se zauze,.." (Danilo Drugi). Oč igledno da je u Srbiji doš lo do raskola na Uroš eve i Dragutinove pristalice i da je u unutraš njem sukobu Dragutinova stranka bila slabija. Stoga su svi morali da se sklone u Ugarsku i da tamo zatraže pomoć. Biograf pogreš no navodi da se Dragutin obrać ao svome tastu Stevanu, on to nije mogao jer je Stevan još1272. godine umro, a na prestolu je bio maloletni Ladislav Kumanac. Dragutin se za pomoćobratio nekome iz kraljeve blizine, verovatno Joakimu Pektaru, koji je tada bio najjača lič nost na ugarskome dvoru i koji je sa kraljicom majkom Elizabetom Kumankom upravljao državom. Na ugarskom dvoru Dragutina su lepo primili i kako biograf kaž e (doduš e pogreš no kada navodi Dragutinovog tasta): "reč e mu: Koliko hoć ešdaću ti vojnika svojih u pomoć ". (Danilo Drugi). Na ugarski dvor Dragutin je otiš ao sa sasvim jasnom namerom da dobije vojnu pomoći da oruž anim putem konačno potisne oca. To navodi na pomisao da je on tako neš to veći pokuš ao u Srbiji, da je sve ovo plod dugo planirane akcije, a da su Mađari bili u to aktivno umeš ani te da su Dragutina neprestano podstrekavali. Na č elu jake vojske Dragutin se uputi u Srbiju da zatraž i krunu. "I tako uzevš i veliku silu naroda ugarskoga i kumanskog, i pođe brzo, vodeć i sa sobom veliku pobedu" (Danilo Drugi). Sada biograf
navodi kako je Dragutin doš avš i u Srbiju ponovo pokuš ao da od Uroš a na miran nač in dobije deo drž ave na upravu: "Gospodaru moj i oč e, daj mi, č edu svome, dostojni deo imanja tvoga." (Danilo Drugi). Izgleda kao da Dragutin ne traž i celu drž avu većsamo jedan njen deo š to sada većteš ko mož e da odgovara istini. Verovatnije je da je Dragutin od Uroš a traž io da ovaj abdicira u njegovu (Dragutinovu) korist. Zaš to bi sada tražio samo deo drž ave kada ima moćnu armiju i mož e da uzme sve, a ionako je on prestolonaslednik. Teš ko da je Dragutina pri tome toliko pekla savest, kako to biograf uporno pokuš ava da prikaž e, i pomalo licemerno deluju silne zakletve ljubavi sina prema ocu. Urošje ponovo odbio da se odrekne vlasti, a ako je verovati biografu izgleda da je Dragutin jedva izbegao da ne bude ubijen "Kada roditelj njegov nije primio takve njegove reč i molbe, nego se jošvelikom jaroš ć u razgnevio na njega, ovaj mladićvideći da je pred njim smrt ili ž ivot, i ne znajuć iš ta da č ini, podiž e ruku na svoga roditelja" (Danilo Drugi). Verovatno da je bilo nekih pregovora koji nisu urodili plodom. Nakon toga Dragutin se viš e nije imao č emu nadati. Dovevš i ugarsku vojsku sa sobom u nameri da obori legitimnog kralja, on je nač inio klasičan oblik izdaje za koji postoji samo smrtna kazna. Moguć e je da mu je to i Urošrekao i stoga konstatacija biografa "ovaj mladićvideć i da je pred njim smrt ili ž ivot", mada nije nemoguć e da ga je Urošpokuš ao i likvidirati. U svakom sluč aju povratka viš e nije bilo, ili Dragutin ili Uroš . Izmeđ u oca i sina doš lo je tada i do oružanog sukoba. Odluč ne borbe su se desili na Gatač kom polju u Hercegovini i tu Urošbude poraž en (1276.), "I poš to je bila međ u njima velika borba u zemlji zvanoj Gacko, sin odole svome roditelju, i uze presto njegov silom. I kada je seo kraljevati na prestolu oca svoga u srpskoj zemlji, nazva se blagoč astivi i hristoljubivi i samodrž avni sve srpske i pomorske i podunavske i sremske zemlje kralj Stefan" (Danilo Drugi). Iznenađuje lakoća i brzina sa kojom je kralj Urošpodlegao. Njegov poraz je bio tako potpun da on viš e nije predstavljao opasnost, pa je odmah nakon poraza pobegao u Zahumlje, gde se zakaluđerio pod imenom monah Simon. "Jer ovaj blagoč astivi kralj Uroš , videć i se liš en carskoga prestola, ustavš i ode u kraj humske zemlje, i tamo i dovrš i ž ivot" (Danilo Drugi). Uskoro je i umro, a kao verovatni datum njegove smrti spominje se 1. maj 1277. godine, mada ima miš ljenja da je umro 1280. godine. No, to viš e nije bilo važ no, Urošod poraza kod Gacka ne predstavlja realnu politič ku snagu. Sahranjen je u svojoj zaduž bini manastiru Sopoć anima. "Roditelj ovoga blagoč astivoga kralja ode u neku zemlju, tamo svrš i svoj ž ivot, i bi č asno preneseno telo njegovo, i polož iš e ga u njegovim rukama nač injenom manastiru, u domu Svete Trojice, u mestu zvanom Sopoć ani, i tu lež ii do ovoga dana" (Danilo Drugi). Biograf Danilo Drugi u opisu ovih događaja u biografijama Uroš a i Dragutina svu krivicu za sukob oca i sina prebacuje na Uroš a i u dosadaš njim navodima iz ovih biografija to je dovoljno vidljivo. Međutim, u biografiji arhiepiskopa Joanikija njegov pristup je sasvim drugač iji. "Posle nekog vremena, đavo, koji od iskoni mrzi rod hriš ć anski, podiž e ljutu zavist protiv ovoga blagoč astivoga kralja od sina mu kralja Stefana. Jer podigavš i se sa velikom silom, uze presto svojih roditelja, tako, kao š to ukazasmo u napred pisanom ž itiju o svemu š to se dogodilo " (Danilo Drugi). Sada je krivica sva na Dragutinu kojega je "ljuta
zavist" podigla na oca. Zapravo, ovaj sud bi bio sigurno najtač niji i savrš eno odgovara onome š to se dogodilo. Žalosna praksa među Nemanjić ima se samo nastavila, od svih srpskih kraljeva jedino je Stefanu Prvovenčanome uspelo da umre kao kralj. Ostali su morali ili da odstupe (ž upan Nemanja) ili su bili svrgnuti (Radoslav, Vladislav i Uroš ). Dragutinu č lanovi njegove porodice izgleda nisu bili neka posebna smetnja. Videli smo da je kraljica Jelena doš la kod Dragutina i dala mu blagoslov, a zauzvrat on je njoj odelio Trebinje gde je ona prebivala. Stič e se utisak da je ona zapravo naplatila svoju politič ku podrš ku. Slič na je situacija bila i sa Milutinom, mlađ im bratom Dragutina. Verovatno je i on dobio zasebnu oblast da njome upravlja, pa je na taj nač in i on bio za izvesno vreme smiren. Jedini pravi otpor Dragutinu pruž io je srpski arhiepiskop Joanikije (za arhiepiskopa izabran 1272.) koji je odstupio sa svog položaja u znak protesta zbog ovakvog postupka prema Uroš u. "Ovaj preosveć eni Joanikije, seć ajući se njegove nelicemerne ljubavi i poš to mu beš e obeć ao, da se i do svoje smrti neć e razluč iti od njega, ostavivš i svoj svetiteljski presto, i ustavš i ode za njime, i tamo pož ive u strani zemlje pilotske" (Danilo Drugi). Ovaj arhiepiskop dao je primer vernosti i poš tovanja, a uz Uroš a je proveo svo vreme dok bivš i kralj nije umro. On ga nije dugo nadž iveo (ako uzmemo da je Urošumro 1277.) i umro je 1279. godine. Skoro tri godine nakon njegove smrti (1282.) njegove moš ti su kralj Dragutin i kraljica – majka Jelena, kao znak poš tovanja i zahvalnosti za ovakvu vernost, preneli iz Pilota u Sopoć ane gde su lež ale Uroš eve moš ti. Za ovaj zaista uzviš en č in najviš e zasluga ima kraljica Jelena. "I tu sama blagoč astiva Jelena sa sveosveć enim saborom uč iniš e nad telom preosvećenoga psalme i bož astvena pjenija i sa dobromirisnim mirisima č asno slaveć i polož iš e njegovo telo u grob, gde lež i i do ovoga dana, č asno spominjan u Gospodu" (Danilo Drugi). Da li je Milutin imao kakvu aktivnu ulogu pri ruš enju Uroš a, ne zna se, ali on se u svim ovim događajima ne spominje. Nemoguć e je da su svi ovi događaji proš li mimo njega i da on u njima nije imao uč eš ć a. Iz kasnijeg Milutinovog ponaš anja ne može se zaključ iti š ta je on tada radio, međutim on se u novonastaloj situaciji jako brzo snaš ao. Prihvatio je Dragutinovo kraljevanje pa je č ak od njega primio i zasebnu oblast na upravljanje. Da je imao i svoje vlastite planove, pokazać e se veoma brzo. Za kraljem Uroš em izuzev arhiepiskopa Joanikija izgleda niko nije iskreno zažalio. On sam nije bio posebno uspeš an vladar i njegovi postupci su bili č esto kontradiktorni, mada se ne mož e reći da nije bio bez talenta. Sama Srbija je uglavnom ostala izvan ratnog vihora, koji je za vreme njegove vladavine tako ž estoko potresao Balkan. Urošje viš e bio politič ar, no š to je bio ratnik tako da on i nema nekih ratnih dostignuća, ali zato ima mnogo politič kih zaokreta. U spoljnoj politici nije imao č vrste linije tako da su svi njegovi poduhvati puni neoč ekivanih zaokreta. Mož da mu se to mož e zameriti, ali bi se moglo postaviti pitanje da li je on tada uopš te i mogao drugač ije. Tvrdoglavo drž anje jedne linije možda je moglo biti moguć e, ali po koju cenu? Iako mnogi njegovi potezi nisu bili uspeš ni, oni su veoma malo naš kodili polož aju koji je imala Srbija. Skoro svi ratni vihori su proš li mimo nje i njoj je omoguć en miran razvitak. S druge strane, Uroš u se mora odati priznanje da je neprestano pokuš avao da se otrgne od preovlađujuć eg uticaja neke od velikih sila, tako da je u vođenju spoljne politike uglavnom nezavistan. Jedan period Ugarska je smatrala Srbiju svojim vazalom, pa je č ak Urošizvrš avao i vazalske obaveze, ali to je ipak bilo nevoljno. Njegov
pokuš aj da se od toga otrgne završ en je neuspeš no, ali i pored svega ugarski uticaj nikada nije bio posebno osetan, mada je ugarsko podrž avanje Dragutina na kraju dovelo do Uroš evog pada. Ono po č emu se Urošnaroč ito istič e jeste sređivanje unutraš njih prilika u Srbiji. Najpre je suzbio partikularizam u Srbiji, potiskujuć i Vukanove i Miroslavljeve potomke iz porodič nih oblasti (Zeta i Hum) i č vrš će ih vezujuć i za centar. U okviru toga treba shvatiti i njegovo uporno odbijanje da Dragutinu odeli zasebnu oblast drž ave u kojoj bi ovaj vladao. Slič an postupak je Urošprimenio i na Srpsku pravoslavnu crkvu gde je na njeno č elo doveo svoga brata Predislava na mesto arhiepiskopa pod imenom Sava II. Time je uspeo da srpsku crkvu č vrš ć e vež e za drž avnu vlast, mada crkva nikada nije bila domen u kojem bi Urošmogao apsolutno da odluč uje. Tu posebno upečatljivo pokazuje sluč aj kada se srpska crkva oduprla uniji sa katolič kom crkvom, prema kojoj je Urošizgleda pokazivao nekih sklonosti. Isto tako, njegov odnos prema katolič koj crkvi u Srbiji se pokazao kao izuzetno dobar i rezultirao je ogromnom popularnoš ć u među katoličkim ž ivljem u Zeti u vreme afere između barske i dubrovač ke arhiepiskopije oko njihove nadležnosti. Ono po č emu je Urošostao posebno poznat jeste ož ivljavanje rudarstva u Srbiji i to posebno vađenje srebra u Brskovu. Rudari su bili Nemci, a doseljeni su iz Ugarske. Njih su Srbi nazivali Sasi. "U tu svrhu posla u Nemač ku ljude da mu dovedu Nemca veš te u kopanju zlata, srebra i drugih kovina. I tako blagodareć i mnogim rudnicima koje mu ovi otvoriš e , poraste veoma njegovo blago i postade vrlo bogat" (Mavro Orbin).Urošim je davao posebne privilegije o kojima podaci nisu sač uvani tako da ne znamo u č emu se zapravo sastoje, mada se mož e pretpostaviti da su se sastojale iz posebnog sudstva, prava krč enja š uma, posebnog polož aja njihove crkve, itd. Uz rudnike iš le su i kovnice novca, a prve već e količine novca iskovane su bašu vreme kralja Uroš a. Kako su rudari imali obavezu da jedan dobar deo metala koji su kopali (bakar, srebro i zlato) predaju kralju to je Urošdolazio do već ih količ ina novca. Taj novac je imao dobru prođu pa ga se nalazi č ak i u Veneciji, mada su ovi sve č inili ne bi li ga potisnuli zbog toga š to je oblikom bio veoma slič an njihovom, pa je č esto dolazilo do zabune. Stranci su taj novac nazivali grošsa dodatkom imena gde je kovan (Brskovo, Rudnik), mada ni naziv dinar nije tako redak. Period mira i privredne ekspanzije koji je obezbedio baškralj Urošnije odmah mogao da pokaž e pravi rezultat, on je doš ao tek kasnije. Sam Urošje od svojih savremenika i kasnije, dugo nakon smrti, nazivan "velikim", no kasnija istorija mu nije sač uvala ovaj epitet. Viš e ceneći ratna dostignuć a i teritorijalna š irenja, bez obzira kakvim to ž rtvama bilo prać eno, istorič ari su često zaboravljali da je Urošbio taj koji je Srbiju ekonomski osnaž io i pripremio za kasniju teritorijalnu ekspanziju. "I tako, blagodareć i mnogim rudnicima koje mu ovi otvoriš e, poraste veoma njegovo blago i postade vrlo bogat. Ovo nisu umeli njegovi prethodnici, pa su ž iveli priprosto, ne brinuć i se za sakupljanje blaga i sticanje novca" (Mavro Orbin). Za njegovo vreme Srbija nije poveć ana teritorijalno, ali nije ni umanjena. Isto tako, sač uvana je nezavisnost, pa je Srbija bila u svojoj spoljnoj politici daleko nezavisnija no š to je to mož da bila i za Stefana Prvovenč anog. Unutraš nje partikularnosti su bile suzbijene i ekonomski ojač ana Srbija je mogla da krene i u zamaš nije poduhvate. Da je Urošvodio aktivnu spoljnu politiku i da se meš ao u balkanske razmirice pitanje je u kakvom bi stanju on
zemlju ostavio. Ljudski element je ovako oč uvan, a ekonomski Srbija je mogla da izdrž i već e poduhvate. Urošje iza sebe ostavio ukupno petoro dece, od kojih samo za sinove Dragutina i Milutina imamo sigurnije podatke. Postoje pretpostavke da je imao jošdvojicu sinova i to Brnč u (Brnjač a, Prnč a) i Stefana č iji je grob u Studenici, kao i ć erku za koju istorija nema podataka ni kako se zvala niti se bilo š ta preciznije o njoj zna. U godini u kojoj je Urošpao oslabile su i ratne aktivnosti Karla Anž ujskog i njegovih saveznika, tako da je jedno vreme izgledalo da se politika vizantijskog cara Mihaila oko unije sa katolič kom crkvom isplatila. Naime, pod pritiskom pape dolazi do sklapanja primirja 1. maja 1276. godine. Veću to vreme i Vizantijci su konsolidovali svoje redove, tako da su na većini ratiš ta oni bili ti koji su u ofanzivi, a saveznici su pretrpeli i smrt Viljema II Vilarduena. Iako je njegova drž ava, morejska knež evina, doš la pod direktnu vlast Karla Anž ujskog, to je ovome donelo samo novih glavobolja. Knež evina je većbila upropaš tena ratom, a prisutni grč ki elemenat se neprestano bunio. Glavni problem cara Mihaila nisu viš e bili Karlo Anž ujski i njegovi sateliti, to je sada postala njegova vlastita pravoslavna crkva. Grci predvođeni svojom pravoslavnom crkvom pruž ili su straš an otpor uniji sa Rimom, ne ž eleć i da priznaju primat omrznutih Latina. Car se nije mnogo obazirao na ove proteste, ali zbog toga se morao susresti sa jakom opozicijom koju je on ž estoko lomio. Istorija Vizantije tog doba puna je mučkih ubistava, dok su po zatvorima trunuli istaknuti sveš tenici. Drž ava s podelila na dva tabora i to u tolikoj meri da se u samoj carskoj porodici pojavila opozicija uniji sa Rimom. U Bugarskoj situacija nije bila niš ta bolja. Tu je poč eo građanski rat 1277. godine i trajao sve do 1280. godine. Bugarski car Konstantin je bio tada teš ko pokretan buduć i da je slomio nogu pa je u bitke iš ao tako da su ga nosili na kolima. S druge strane, i njegova carica se straš no zamerila narodu svojim nerazumnim postupcima. To je izazvalo pobunu koju je vodio neki probisvet koga su zvali "car Ivajlo". On je imao većdosta ratnih iskustava buduć i da se borio protiv tatarskih hordi i imao dosta uspeha. To ga je ohrabrilo da navali i na samog cara koga u jednoj bitki i pobedi. Rač una se da je to bilo krajem 1277. godine. Vojska cara Konstantina se razbežala, ostavljajuć i njega nemoć nog sa slomljenom nogom da lež i u kolima. Ivajlovi pobunjenici ubiju cara i od tog momenta u Bugarskoj se poč inju deš avati straš ne stvari. Pri otimanju za carski presto pojavi se odjednom viš e kandidata, a pokolji postanu obič na stvar. "Car Ivajlo" nije se uspeo dugo održ ati jer na njega krene Jovan Asen III, koga su Vizantijci podrž ali, buduć i da je bio ož enjen jednom vizantijskom princezom. Tokom 1219. godine on se kruniš e pod imenom car Jovan Asen III, ali nije uspeo dugo da se održ i, jer ga većsledeć e, 1280. godine, ruš i jedan plemićpo imenu Đorđ e Terterije, inač e kumanskog porekla. "A Terter je, kako nije bilo nikoga koji bi mu se suprotstavio, zauzeo Bugarsko kraljevstvo. Ali ne zadugo" (Mavro Orbin). Od samog svog dolaska na vlast (1276. godine) Dragutin je vodio dosta smotrenu politiku, uz jako oslanjanje na Ugarsku. Odmah na poč etku svoje vladavine obnovio je ugovor sa Dubrovnikom, a i sa Venecijom je održ avao dobre odnose. Njegova kratka vladavina je bila uglavnom okrenuta saradnji sa Zapadom, a ovi su oč igledno znali da ga cene stoga nije č udno š to: "Svi okolni carevi, koliko sluš ahu za toliku silu i krepost i celomudrenu mudrost
njegovu, veoma veliku ljubav oseć ahu prema njemu. A oni koji su se hvalili protiv otač astva njegova, sluš ajuć i za veliku silu njegovu i krepost, kojom ga je Bog krepio, svi koji su zlo mislili vrać ahu se puni stida, i svi moć ni zemlje njegove, radujuć i se ukraš avahu se, uč eni i utvrđivani reč ima njegovim" (Danilo Drugi).
23. Sabor u Dež evu Sam Dragutin nije mnogo menjao politiku svoga oca Uroš a I, ostao je i dalje u savezu Karla Anž ujskog, usmerenog protiv Vizantije. Čak i njegova politika ostaje isto onako smotrena sa puno opreza. No, dok je to kod Uroš a bila osobina samog njegovog duha, opreznost i oklevanje Dragutinovo je bilo viš e vezano za objektivnu situaciju, nego š to je on stvarno ž eleo da takvu politiku vodi. Njegov dolazak na vlast ipak nije proš ao bez potresa. Sa ocem Uroš em imao je bitku na Gatač kom polju, majci Jeleni je morao da odeli jedan deo drž avne zemlje, a isto tako je postupio i prema bratu Milutinu. Ima se utisak da je njihovu naklonost morao da kupuje, š to govori dosta jasno da njegov dolazak na presto nije bio nimalo lak. S druge strane, i sama Srpska pravoslavna crkva nije imala mnogo pohvale za Dragutinovo svrgavanje oca, pa je č ak patrijarh Joanikije u znak protesta abdicirao. Niko od ovih gore pomenutih nije Dragutinu pruž ao oruž anog otpora, ali on je na njih morao da rač una kao na stalnu opoziciju i pretnju. Zapravo, oprezna Dragutinova politika je bila viš e plod unutraš nje nesigurnosti, no š to je bila tako smiš ljena. Iako u savezu sa Anž ujcima, Dragutin, dakle, nije imao nekih posebnih dejstava protiv Vizantije. Aktivnosti srpske vojske su se svodile uglavnom na č arkanje dužgranice, a najviš e sukoba je bilo sa albanskim bandama koje su bile na strani Grka i napadale na srpske trgovač ke karavane. Ko zna dokle bi trajala ta situacija da u Rimu ne umre papa Nikola III (1277-1280.), zagovornik crkvene unije sa Vizantijom i osnovni koč ničar Karlove ratne opcije protiv Vizantije. Uz Karlovu pomoćpapa postaje Martin IV, inač e Francuz, koji baci anatemu na vizantijskoga cara i pruž i punu podrš ku Karlu Anž ujskom. Godine 1281. počinju i ratne akcije saveznika protiv Vizantije, no glavnina trupa dođ e do Berata i opsedne ga. Ratne akcije se nisu stigle razviti dalje od Albanije, jer Vizantijci straš no potuku Karlovu vojsku i ostvare neka osvajanja po Albaniji. U ovim akcijama na strani saveznika uč estvovale su i srpske jedinice, ali one nisu ratovale u njihovom okviru, većsu imale sopstvene ciljeve. Početno vojevanje Dragutinove vojske ogranič ilo se na područ je Šar – planine. Iz nekog razloga Dragutin je bio veoma oprezan, a tek kada mu se pridružio vizantijski prebeg po imenu vojvoda Kotanica sa svojom vojskom, usudi se on da prodre dublje u vizantijsku teritoriju. Vojevanje je iš lo dobro, tako da su udruž ene vojske, prodrle duboko u Makedoniju i ugrozile grad Ser. U to vreme dođe i do velike pobede vizantijske vojske nad vojskom Karla Anž ujskog. Nakon toga se okrene sva vizantijska sila na Srbe. To je nagnalo Dragutina da se ubrzano izvlač i sa onog š to je osvojio, a uskoro i da brani srpsku teritoriju. Nisu poznate razmere vizantijskog napada, ali po svemu sudeć i prodor je bio veoma veliki. "U te dane videla se srpska zemlja obuzeta u velikoj tesnoti i umanjena, jer drž ava grč koga carstva sizaš e do mesta zvanog Lipljan, i ovom je carstvu rasla snaga, tako da je htela uzeti celu oblast otač astva ovoga hristoljubivoga, pa č ak i njega samoga da ima kao posluš noga slugu" (Danilo Drugi). Po biografu izgleda da su Vizantijci doš li većdo Lipljana, ali se nisu tu imali nameru
zaustaviti, većsu ž eleli da Srbiju slome potpuno. Po svemu sudeć i oni su hteli ponovo Srbiju da stave u vazalni polož aj, a srpskoga kralja za vazala. Oč igledno da Dragutin nije mogao da se suprotstavi ovom napadu, a u tome ga je delimič no spreč avalo i to š to je početkom 1282. godine pod Jeleč om slomio nogu. "Kada je jezdio nekim poslom s vlastelom svojom pod gradom Jeleč em, pavš i sa konja slomi nogu svoju." (Danilo Drugi). Veću to vreme Srbija se nalazila u teš koj situaciji zbog napada Vizantije, a biograf navodi: "Poš to je bila velika uzbuna i velika ž alost u njegovu otač astvu.." Upravo u to vreme dolazi i do smene na srpskom prestolu kada Dragutin ustupa mesto svome mlađem bratu Milutinu. Sama smena ostaje nejasna, kao š to su i nejasni razlozi za to. Po svemu sudeć i smena nije izvrš ena nasilno, većje Dragutin dobrovoljno odstupio, mada "dobrovoljnost" ne isključ uje postojanje nekog pritiska. Biograf Danilo Drugi navodi da je Dragutinov lom noge isključivi razlog zaš to je on abdicirao buduć i da je Dragutin, kao religiozan č ovek, smatrao da je sve to deo bož je kazne zbog toga š to je on svoga oca (Uroš a) nasilno sruš io sa prestola. "Sagreš ih, Vladiko, oč isti me, i č inio sam bezakonje, oprosti mi. Jer prvo ne posluš ah zapovesti bož anstvenoga Ti pisma, kako reč e u svetom Tvome evanđelju: Ko zlostavi oca ili mater, smrć u neka umre..", zatim dalje: "Ove zapovesti prestupivš i ja jadni, pogubih samoga sebe, podigavš i ruku na svoga roditelja, (tako) da su evo moje rane po zasluzi,....". Biograf ovde oč igledno preteruje prikazujuć i Dragutina suviš e religioznim i kao č oveka koji drž i do bož jih zapovesti, zaboravljajuć iš ta je sve Dragutin do toga momenta prekrš io od bož jih zapovesti ruš eć i svoga oca. Nije on bio toliko moralan, a ni religiozan i ne bi presto ustupio da nije morao. Razlog za njegovu abdikaciju je sasvim druge prirode. Za vlade kralja Uroš a I, Srbija je naglo ekonomski ojač ala i imala je dosta finansijskih sredstava kojima je mogla da unajmljuje i izdrž ava veliku najamnič ku vojsku. Samim time i vlastela je postala naglo ratoborna, ž eljna ratne slave i osvajanja. Na njihovom č elu je po svemu sudeć i bio bašDragutinov brat Milutin. Neuspesi u ratu sa Vizantijom i njen prodor duboko u Srbiju straš no je uznemirio vlastelu i izazvao bunt među njom, a o tome neš to i biograf govori. On navodi kako je vlastela, nakon š to je Dragutin slomio nogu, doš la kod njega i izrazila svoju bojazan reč ima: "O moć ni i slavni gospodine naš ,č uvaru i zastupniče, š ta ć emo raditi mi sluge tvoje, stado darovano ti Bogom? Jer ako ko od okolnih careva č uje za takav tvoj pad, mi ć emo nasilno potpasti pod ruku tuđinaca, liš avajuć i se tebe, naš mili gospodine i čuvaru, slavo naš a i radosti" (Danilo Drugi). U suš tini, oni su izrazili svoje nezadovoljstvo njegovom vladavinom i indirektno mu nagovestili da njegov daljnji opstanak na vlasti nije viš e moguć . Dragutin je bio veoma inteligentan vladar, to ć e se kasnije jošjasnije videti, i bilo mu je savrš eno jasno o čemu se ovde radi. S jedne strane prodor Vizantijaca, a s druge strane nezadovoljna vlastela. Sigurno je da je on bio svestan da iza svega po svemu sudeć i stoji njegov brat Milutin. Bašu to vreme, najnesreć nije po njega, doš ao je i lom noge koji se naglo zakomplikovao i koji ga je onemoguć io da aktivnije deluje i raš č isti sa nezadovoljnicima. Mora da mu je pred oč ima lebdeo primer bugarskog cara Konstantina koji je imao istovrstan udes (slomio nogu) i kojeg je njegova vlastela ostavila nemoćnog u kolima na milost i nemilost neprijatelju. Nije nemoguć e da i on dođe u takvu situaciju.
Teš ko da je i on sam bio iznenađen ovakvim obrtom situacije, buduć i da je i njegov dolazak na presto bio nasilan, a i on je protiv svoga oca iskoristio nezadovoljnu vlastelu. Inteligentno shvatajuć i da nema nač ina da se iz ove neprilike izvuč e Dragutin odluči da abdicira, ali se ipak potrudi da to za njega bude š to povoljnije. Tokom 1282. godine Dragutin sazove sabor u Deževu gde se obavi njegova abdikacija u korist Milutina. Danilo Drugi navodi kako je Dragutin odmah nakon š to ga je vlastela posetila odluč io da poš alje po Milutina: "govoreć i mu: Brzo dođi ka meni, jer imam veliko tajno savetovanje s tobom". Gde je bio Milutin u to doba ne zna se, ali je oč igledno da nije bio sa Dragutinom i mož da bašovo svedoč i da je većtada doš lo do razlaza međ u brać om. Da je Milutin jedva doč ekao ovaj poziv vidi se iz toga š to je na Dragutinov poziv ž urno doš ao "A on č uvš i za takvu njegovu bolest, brzo pođe ka njemu, i doš avš i mu u mesto zvano Dež evo, u oblasti Raš ke ž upe, i tu uč ini veliko ridanje i plačnad svojim bratom." Biograf melodramatič no prikazuje susret braće, a da među njima nije bilo neke posebne ljubavi videć e se kasnije. Da Dragutin nije mnogo verovao Milutinu i da se ipak pribojavao za svoju sudbinu, oč igledno je iz sledeć ih navoda biografa. "I mene ljubimoga ti brata ne zaboravljaj u ljubavi srca tvoga. A ja idem u sudbinu koju mi je Bog odredio, da ne pređem u druge vekove sa silom ljuto stradajuć i u ovom ž ivotu" (Danilo Drugi). Dragutin je imao i te kako razloga da se pribojava Milutina, jer sporazum u Dež evu je imao viš e odredbi koje se nisu bašslagale sa Milutinovom prirodom. Sa prestola Dragutin je odstupio pod pritiskom, ali je jošuvek imao dosta povoljne pozicije, pa je to bio verovatno razlog da on pokuš a da za sebe ostvari š to bolje uslove abdikacije. Najpre je zadrž ao za sebe teritoriju Rudnika, Arilja i Uskoplja, a mož da i deo Trebinja (poš to je samo Trebinje drž ala njegova mati Jelena). Ove se oblasti nalaze odmah uz ugarsku granicu, a Dragutin je bio oženjen sa sestrom tadaš njeg ugarskog kralja Ladislava Kumanca. Iz ovoga je jasno da se on oseć ao nesigurnim i da je hteo da bude š to bliž e Ugarskoj, odakle bi mu doš la pomoću sluč aju da ga Milutin napadne. Ono š to je najviš e sporova u istoriji izazvalo jeste problem oko toga da li se Dragutin odrekao kraljevanja i Milutinu prepustio bez ikakvih uslova kraljevsku krunu, ili je Milutin bio regent koji vlada samo dok najstariji sin Dragutinov ne bude dovoljno odrastao da preuzme krunu. Biograf Danilo je veoma jasan po tom pitanju navodeć i da se Dragutin odrekao prestola. "I posle ovoga darova mu svoj presto, i kako treba proslaviš e..", zatim dalje opisuje i simbolič nu predaju kraljevske vlasti. "Dade mu dragocene darove i zlato i haljine skupocene carske, konja svoga i oruž je svoje, koje sam na sebi, na svome telu noš aš e". Na kraju Danilo sve to zaključ uje sa Dragutinovim odlaskom. "Utvrdi ga bogorazumnim reč ima, i tako se rastade sa bratom svojim, gde mu darova kraljevstvo u Rasu, u mestu zvanom Dež evo". Dakle, po ovim navodima nigde se ne pokazuje ni trač ak sumnje u to da je Milutin dobio od Dragutina kraljevstvo bez ikakvih ograda. No, u kasnijoj istoriji pojavić e se sukob Milutinovih naslednika sa Dragutinovim naslednicima, bašoko prava na krunu. Tada će Dragutinovi naslednici da ističu to da je Milutin u suš tini bio samo regent, a da su Dragutinovi sinovi trebali dobiti krunu. Da je veoma lako moguće da je Milutin u Dež evu dao i jednu takvu obavezu vidi se i iz toga da je Dragutin i dalje
nosio naziv kralj Stefan, dok je Milutin nosio naziv kralj Uroš . Ovi nazivi se spominju u natpisu u manastiru Arilju (Dragutinova zaduž bina), a datiraju iz 1296. ili 1297. godine. Tu se jasno navodi da je vladalac "mladi kralj Urošsamodrž ac" (Milutin), a da je manastirski ktitor "gospodin kralj Stefan, brat kralja Uroš a" (Dragutin). Ne postoji ni jedan zvanič ni izvor koji bi potvrdio da je Milutin zaista trebao da vrati presto Dragutinovim sinovima š to navodi na pomisao da je to mož da bio neki tajni dogovor brać e. Za tako neš to biograf Danilo daje dovoljno povoda kada navodi kako Dragutin zove Milutina u Dež evo "jer imam veliko tajno savetovanje s tobom". Ako je to zaista tajni dogovor, mada nije jasno zaš to bi to bio, onda se Milutin nigde nije javno obavezao da vrati presto i stoga mu je bilo daleko lakš e da svoju obavezu vrać anja prestola negira. Moguć e je da se Milutin i javno obavezao, no vremenom je stekao takvu snagu da jednostavno obavezu nije hteo da izvrš i, a kasniji naslednici su ionako oruž jem reš avali ko ć e biti kralj. U suš tini to i nije bilo toliko važ no jer među Nemanjić ima se nikada nije previš e paž nje obrać alo na legitimitet vladara (mada situacija ni u drugim drž avama nikako nije bila bolja), a kraljevski tron je grabio najjač i i najbezobzirniji. Bašstoga bi bilo jako interesantno znati, ako je istina to da je Milutin bio samo regent, na osnovu čega je Dragutin mislio da ć e Milutin ispuniti svoje obaveze iz ugovora i prepustiti presto njegovim sinovima. Na takvo razmiš ljanje je Dragutin imao najmanje pravo, buduć i da je i on sam bio uzurpator, kao š to je to bio i njegov otac Uroš .
24. Kralj Stefan UrošII Milutin Na kraljevski tron u Srbiji sada je doš ao Stefan Uroš , zvani Milutin, pravi predstavnik ratoborne i osnažene vlastele. Sam izgled Milutinov je obeć avao mnogo. "Uzrastom je bio mlad, a blagodać om Bož jom visok i celo otač astvo njegovo krasilo se zbog njega, unapred videć i da ć e u dane njegove pož iveti u dobroj veri i č istoti, i da ć e se javiti straš ni neprijatelji svojima, svima čudni" (Danilo Drugi). Novi kralj je bio mlad, ambiciozan, a uskoro ć e se videti krajnje i nemilosrdan kada su u pitanju njegovi ciljevi. No, izgleda da je baštakav vladar bio potreban srpskoj vlasteli, poš to je samo č ovek sa takvim osobinama mogao da ih drž i na okupu. U vreme dolaska Milutina na vlast Srbija je većbila pristupila savezu koji je 3. jula 1281. godine uz papinu svesrdnu podrš ku, kako moralnu tako i materijalnu, sklopio Karlo Anžujski i titularni latinski car Filip (sin pokojnog Balduina II) sa mletač kom republikom. Ovo proš irenje saveza sa Venecijom bilo je direktna reakcija na straš an poraz koji su Vizantijci poč etkom 1281. godine naneli Karlovoj vojsci. Trebalo je da saveznici u proleće 1282. godine napadnu direktno na Carigrad i da ponovo uspostave latinsko carstvo. U okviru saveza trebali su Srbi, kao i sevastokrator tesalijski Jovan da udare na Makedoniju. Istovremeno sa ovima na Vizantiju su trebali da udare i Bugari. Izgledalo je da viš e niš ta ne može da spasi Vizantiju osim nekog nenadanog č uda. I ono se desilo. Politika Karla Anž ujskog dovela je Siciliju skoro do propasti, buduć i da je skoro istrebio domać u aristokratiju, svojim najbliž im saradnicima podelio njihovu zemlju, enormno poveć ao poreze, a njegovi najamnici su se drsko ponaš ali pljačkajući većosiromaš eno stanovniš tvo. To je veoma veš to iskoristio vizantijski car Mihailo VIII, koji je sa ogromnom količinom novca pomogao aragonskog kralja Petra III da izgradi flotu i da
napadne Siciliju. Istovremeno, velike količine novca iz Vizantije poč ele su da po Siciliji skriveno nezadovoljstvo stanovnika pretvaraju u otvoreni bunt. Na dan 31. mart 1282. godine Palermo se pobunio i uskoro se pobuna proš irila na celu Siciliju. To je tzv. Sicilijansko več ernje u kojem je oko 4.000 Karlovih vojnika, š to je bila celokupna njegova okupaciona vojska, bilo nemilosrdno pobijeno. Uskoro je stigla i flota Petra Aragonskog i dva puta razbila Karlovu flotu koja je pokuš ala da povrati ostrvo. Sada je on kontrolisao samo juž ni deo poluostrva, a njegovi bivš i posedi na Siciliji dobijaju ime napuljske kraljevine. Sada je između Anžujaca i napuljske kraljevine poč eo beskonač ni rat koji je Karla u potpunosti odvratio od planova sa Vizantijom. Rezultat ove katastrofe je bio i raspad ovog saveza, poš to je Karlo sada bio suviš e slab, Venecija se odjednom poč ela približ avati napuljskoj kraljevini, ali i Vizantiji, dok je latinski car postao samo komič na figura. Sada viš e nikakve opasnosti nije bilo po Vizantiju. Za sve ove događaje u Srbiji se nije znalo i Milutin je odmah po preuzimanju kraljevske krune krenuo u izvrš enje prvobitnoga plana. Sakupivš i vojsku udari na Makedoniju, a Vizantijci ili su bili iznenađeni ili su bili slabi, uglavnom posebnog otpora nije bilo i napredovanje je teklo veoma brzo. Zauzeti su Skoplje, Gornji i Donji Polog (u severozapadnoj Makedoniji sa Tetovom u središ tu), Zletovo (odnosi se na celokupnu središ nu zonu doline Bregalnice), Ovče polje, Pijanec (oblast u gornjem delu Bregalnice sa Delč evom u središ tu). Milutinovu akciju znač ajno su pomogli i Tesalci koji su istovremeno udarili sa juga. O tome biograf navodi: "I posle ovoga zapovedi da se saberu svi njegovi vojnici, i kada je ovo bilo, i uzevš i molitvu od svoga arhijereja svetitelja i celoga sabora sveš tenič kog lika, i podigavš i se sa svojom silom, pođe u drž avu oblasti grčkoga carstva, u okolne predele, a to su ovi, koje ć u kazati: prvo uze oba Pologa sa njihovim gradovima i sa oblaš ć u, i grad glavni Skoplje, potom Ovč e Polje i Zletovo i Pijanec" (Danilo Drugi). Ova osvajanja su ostavila dubok utisak na srpsku vlastelu i stvorila veliko oduš evljenje, jer je izgledalo da je smena Dragutina bila sasvim opravdana, buduć i da im novi kralj donosi velika osvajanja. Istovremeno, Milutin je sada č vrsto zaseo na kraljevski presto, niko mu viš e nije mogao bilo š ta prigovoriti, a njegova vlast je postala veoma velika. "Takve sve zemlje uze u poč etku svoga dolaska i prilož i ih ka drž avi otač astva svoga, i slavu i bogatstvo takve drž ave izmeni u bogatstvo i slavu svoju, velmož a i naroda svoga. Svi građani i boljari sa čaš ć u sretahu ovoga blagoč astivoga, i sa strahom i trepetom pripadahu, ka njegovim nogama, i klanjahu se njemu, gledajuć i u njemu istinitoga cara, koji je doš ao sa velikom silom na njihovu pobedu" (Danilo Drugi). Sada je Milutin postao apsolutni gospodar Srbije, a ova njegova osvajanja su mu na to davala pravo. Ova Milutinova osvajanja su zapravo nastavak politike koju je započ eo jošStefan Nemanja i koja je znač ila teritorijalno proš irenje Srbije na rač un Vizantije, a pravac je vodio kroz vardarsku dolinu. Milutin je, slič no Nemanji, sa ovog prostora proterivao grč ku vlastelu, u nameri da sve osvojene teritorije trajno priključ i Srbiji. O tome biograf takođe navodi: "A ona zlomislena i lukava vlastela drž ave grč ke, prognani od ovoga moga gospodina iz te oblasti, koju uze, otiš avš i sa poniž enjem u sveti i slavni grad Konstantinopolj, zvani Carigrad tadaš njem caru Paleologu, i javiš e mu o svemu š to se dogodilo njegovoj drž avi,..." (Danilo Drugi). Da je napad bio zaista silovit i da je srpska vojska delovala moć no, vidi se iz toga š to su ova grčka vlastela opominjala cara Mihaila VIII da ć e, ako se
ne zaustave na vreme, Srbi uskoro napasti i Carigrad. "Moć ni caru, mi sluge tvoje ovako ti govorimo: ako mu ubrzo ne uč inišodmazdu i jačinom sile tvoje ne odagnašod predela drž ave tvoje, vaistinu usudić e se (da dođe) i do same glave slavnoga ti carstva, jer se veoma uzvelič ao" (Danilo Drugi). Iz ovog navoda jasno je da su ovi uspesi uticali i na samoga Milutina koji je odjednom postao svestan svoje snage. Da li je on zaista pokazivao neke namere da se ide na Carigrad teš ko je reć i, mada je moguć e da su neke takve ideje mogle proisteć i iz toga š to on jošuvek nije znao za "Sicilijansko več ernje". Ipak on nije bio neoprezan, nakon š to je obavio sve poslove u osvojenim krajevima, vratio se u Srbiju. "Umirivš i sva ta mesta u jedan skup i progna sve one koji su č inili metež e i bure, i opet se vrati u svoju drž avu ka prestolu Bogu darovanom mu, veseleć i se i radujuć i se Gospodu" (Danilo Drugi). U vreme povratka u Srbiju verovatno je većč uo š ta se desilo sa Anž ujcima na Siciliji, pa je stoga obustavio sve akcije i odluč io da sač eka daljnje događaje i da se pripremi za njih. Da ć e reakcija iz Vizantije doć i bilo je sigurno, trebalo je samo spremno je doč ekati. Te godine (1282.) Milutin je oterao svoju ž enu Jelenu. O njoj se malo zna i jedino š to je pouzdano jeste to da je bila srpskoga roda. Po svemu sudeć i dece nisu imali. Kada je doš lo do braka ne zna se, a verovatni razlog njenog teranja jeste izmenjena politič ka situacija. Milutin se njome ož enio onda kada se nije ni moglo pretpostaviti da ć e postati srpski kralj. No, sada kada je postao vladar trebalo je pronać i princezu sa nekog od stranih dvorova, a pomoć u koje bi se ostvarile i dobre politič ke veze. Te (1282.) godine Milutin je imao dosta uspeha u borbi sa Vizantijom, a veoma mnogo mu je pomogao gospodar Tesalije sevastokrator Jovan I Anđeo (1268-1289) koji je sa svojim Tesalcima napadao sa juga. Kako je Milutinova osvajačka politika i dalje trebala da bude okrenuta ka Vizantiji, to je prirodno on u Tesalcima video saveznika sa kojim je trebalo uč vrstiti veze. Stoga je i doš lo do ideje da se ove veze jošviš e prodube sa ž enidbenim vezama između članova vladajuć ih kuć a. Uskoro je doš lo do sklapanja braka između Milutina i ć erke sevastokratora Jovana (1282). Kako se zvala Grkinja ne zna se. Ni ona se nije dugo zadrž ala većje takođe oterana tokom 1283 godine, no o tome kasnije. Vizantijski car Mihailo VIII, veoma sposoban i talentovan političar, veoma brzo je shvatio odakle ide prava opasnost za Vizantiju sada kada je eliminisana Karlo Anžujski. Stoga je trebalo č im pre slomiti novoga srpskoga vladara. Sa Milutinom se nije moglo igrati diplomatijom, sa njime se moglo samo oruž jem razgovarati. Stoga poč ne marljivo pripremati veliku vojsku koja je bila sastavljena mahom od najamnika Turaka i Tatara. "A ovaj car č uvš i takve reč i koje se ne daju trpeti, i poš to mu se dogodi iznenada takva skrb, veoma ož alostivš i se, i u velikoj nedoumici ispuni se velikom jaroš ć u, i tako sakupivš i veliku pobedu svoje vojske naroda grčkoga, i mnoge druge inoplemene narode, Tatare i Turke i druge, i sa ovima pođe, hvaleći se u svome bezumlju, da ć e ne samo ozlobiti otač astvo ovoga blagoč astivoga, nego da se neće viš e spominjati njegovo ime u njegovoj drž avi, a nije sam znao š ta ć e mu se dogoditi, da ć e, protivno njegovu lukavu verovanju: da ć e se proslaviti u tuđem nasledstvu, ubrzo iznenadnom smrć u svrš iti" (Danilo Drugi). Oč igledno je da je car imao velikih planova i da nije nameravao samo da kazni Srbiju, u pitanju je bilo mnogo viš e od toga. Ova armija je bila sastavljena uglavnom od divljih Tatara i Turaka koji su trebali da proharaju po Srbiji, a sam car je bio naklonjen
sakupljanju isključ ivo najamnič kih vojski. U ovoj je bilo i Normana, Rusa, Bugara, Engleza, Francuza i drugih, ali u znatno manjem broju. Caru je sakupljanje ove armije bilo tim lakš eš to mu ni sa jedne strane viš e nije pretila opasnost, pa je sve svoje efektive mogao da uperi na Srbiju. Konačno su i pripreme bile gotove i car povede ovu moć nu vojsku. Međ utim, pokret je trajao tek tri dana kada car iznenada u selu Alage kod Rodosta na dan 11. decembra 1282. godine umre. "Posle ovoga podigavš i se sa takvom silom mnogih naroda, pođe brzo na ovoga hristoljubivoga kralja ljut kao lav, i hoteć i da kao ljuta zver ugrabi nezlobivo jagnje. I otiš avš i od slavnog grada Konstantinova dalje od tri dana, i kada je doš ao sa svojom vojskom do mesta zvanog Islaigita, u kome je mestu crkva sv. mučenika Hristova Georgija, i tu iznenada, ne bolovavš i ni malo, izdahnu posred naroda svojih vojnika, oprovrgnut č udnom smrć u, da su se svi č udili" (Danilo Drugi). Armija, ostavš i bez cara, za trenutak se zaustavila, ali bilo je jasno da se ovolika vojska neće tek tako rasuti. Cara Mihaila VIII nasledio je njegov sin Andronik (1282-1328.) koji je sada imao da razmisli š ta ć e uraditi sa ogromnom vojskom koja je stajala i očekivala nove komande. Novi car nije odustajao od napada na Srbiju, ali to sada viš e nije trebala da bude onako sveobuhvatna akcija kako je to planirao pokojni Mihailo. S druge strane najamnici su traž ili pljač ke i stoga poč etkom 1283. godine car Andronik ih uputi u napad na Srbiju. "I sami ne mogoš e vratiti tolike vojnič ke snage mnogih naroda, koje je sabrao car taj, a velikoimeniti srodnici toga cara, kao i telorodna brać a, sabraš e se i pođ oš e na drž avu ovoga blagoč astivoga kralja, ž ureći se na zaklanje svetoga, da razore njegov dobar spomen i iskorene do konca, koje misli nije odobrio Bog" (Danilo Drugi) Ova se vojska sastojala uglavnom od Tatara i po svemu sudeć i od njih Andronik nije oč ekivao neke već e uspehe, pa je ovaj pohod izgubio sve karakteristike neke smiš ljene vojne akcije. Zapravo car se plaš io da bi se Tatari mogli okrenuti na vizantijske posede, pa ih je stoga morao negde uposliti. Pohod kako je poč eo, tako je i završ io. Neki tatarski odredi stigli su do Prizrena i Lipljana, ali zbog iznenadnog poraza jednog već eg njihovog odreda, kada je nabujali Drim progutao mnoš tvo Tatara koji su pokuš ali da ga preplivaju, ostatak armije se poč eo ubrzano povlač iti. Da je poraz Tatara bio potpun svedoč i i biograf. "I tada se jedan deo njihov naroda tatarskoga odluč i da dođe na reku zvanu Drim, koji beš e veoma nadoš ao, tako da se niko nije mogao usuditi da ga pređ e. I ti neč astivi videvš i s one strane reke gde se na jednom mestu zbeglo mnoš tvo naroda, kao nesite zveri ustremiš e se na stado Hristovo, i uzdajući se u snagu konja svojih, uđoš e u njega (Drim). A voda naglo podigavš i se, potopi mnoge od njih. A koji su od njih hteli da pristanu na obalu, takovi zasipani i ubijani oruž jem, opet se vrać ahu i skonč aš e u takvoj reci, i pogiboš e zbog svoga bezakonja. I tu uhvativš i samoga stareš inu njihova zvanoga Črnoglava, i odrezavš i mu glavu ukraš enu dragocenim biserom, i natakavš i je na koplje, donesoš e blagoč astivome kralju kao naročiti dar" (Danilo Drugi). Nakon povlač enja Tatara iz Srbije odluči Milutin da je pravi č as da se ostvari još teritorijalnog proš irenja Srbije na rač un Vizantije. Dolazak na vizantijski presto novoga cara Andronika II i komeš anja koja takvi događaji uvek izazivaju uč inili su mu se kao pravi momenat. Milutin je imao opsež nih planova za koje njegove vojne snage nisu nikako bile dovoljne, pa je to bio razlog da pozove i brata Dragutina da mu se ovaj sa svojom armijom
pridruž i: "ovaj hristoljubivi gospodin moj ne kasnivš i ni malo, zapovedi da se skupe svi vojnici drž ave otač astva njegova, i uzevš i sebi u pomoćvazljubljenoga svoga brata kralja Stefana sa celom njegovom vojskom, i tako spremivš i se za boj, sa ovim pođe na drž avu grč koga carstva, u nameri da odmazdi š to su vojevali na njegovu drž avu,...." (Danilo Drugi). Biograf navodi da su oba brata sakupila svoju celokupnu vojsku, š to samo po sebi dovoljno govori o zamaš nosti vojnih operacija koje su trebali da vode. Nikada do sada srpska vojska nije preuzimala ofanzivne akcije takvih razmera. Milutin je bio i te kako svestan kako svojih snaga tako i nemoć i vizantijskog cara. U jesen 1283. godine srpska vojska provalila je u vizantijske oblasti, opljač kane su strumska i serska oblast, a kod Hristopolja doš lo se č ak i do obala Egejskog mora dok su granice Svete Gore dodirnute. Tako biograf opisuje kako su Milutin i Dragutin proslavili duboko u Makedoniji Božići nakon toga nastavili sa vojnim operacijama: "prispe vreme prazniku Rođenja Hristova, i tu slavno proslavi praznik sa vazljubljenim bratom svojim i sa vojnicima svojima u mestu zvanom Nasudu, i otuda podigavš i se, pođe sa svojim silama po unutraš njosti grč ke zemlje, do Svete Gore atonske, i zavojevavš i sve takve strane toga carstva, zemlju Strumsku i Sersku. Krstopolj i druge okolne strane tih zemalja," (Danilo Drugi). Vizantijci nisu pruž ali jak otpor, a samo ponaš anje cara Andronika je bilo pomalo čudno. "A ovi č uvš i za dolazak gospodina kralja u njihovu drž avu, ne mogoš e se staviti protiv njegove velike sile, i ovaj blagočastivi mnogo vreme provede sa silama svojima u drž avi grč koga carstva ograđujuć i se krsnim znakom. Jer imađoš e uspeš an carski izgovor, uvek istič uć i bož astveni zakon, ne uzvelič avajuć i se carskom vlaš ć u, no viš e razgarajući se bož anskom ljubavlju" (Danilo Drugi). Nepruž anje jač eg otpora od strane cara Andronika mož e se objasniti time š to on zbog finansijske krize skoro da nije ni imao vojske, čak u tolikoj meri da Vizantija viš e nije ni imala flote, većse vezala za Đenovu koja joj je trebala po potrebi da obezbedi brodove. S druge strane, ni on sam nije bio lič nost takvog formata, bilo u politič kom bilo u vojnom pogledu, koja bi se mogla porediti sa pokojnim carem Mihailom VIII. Andronik je bio viš e filozof koji se posebno interesovao za nauku i kulturu, tako da je dobar deo svoje energije posvetio upravo tome. Takva osoba se nije mogla meriti sa silovitim Milutinom koji je bio spreman na sve. U navodu biografa spominje se da se Milutin "ograđ ujući se krsnim znakom", "Uvek istič uć i bož astveni zakon" služ io rascepom u vizantijskoj crkvi koji je bio direktan rezultat stvaranja unije sa rimskom crkvom. Ovaj problem je Mihailo VIII ostavio svome nasledniku Androniku da ga reš ava. Iako od unije, naroč ito nakon "Sicilijanskog več ernja", nije bilo niš ta, rascep u vizantijskoj crkvi nikako nije bio zaleč en. Car Andronik se odmah nakon svog dolaska na vlast sveč ano odrekao unije i č itavu svoju politiku usmerio ka pravoslavlju, međutim suviš e su bili duboki ožiljci i suviš e svež a seć anja na obrač une koje je imao car Mihailo sa onim sveš tenicima koji su odbijali uniju. Trebalo je da prođe još dosta vremena da bi se sve rane zaleč ile. Moguće je da se u svojoj ofanzivi Milutin i time koristio, prikazujuć i sebe kao pravog pravoslavnog vladara č ija crkva nikada nije ulazila u uniju sa rimskom crkvom. Nakon uspeš nih osvajanja Milutin odluč i da odmori vojsku i stoga dozvoli Dragutinu da se
ovaj vrati u svoju oblast dok je on planirao da nakon krać eg odmora nastavi sa akcijama. "I otpusti vazljubljenoga svoga brata u njegovu sremsku drž avu, i sam otpoč inu malo sa svojim vojnicima" (Danilo Drugi). Verovatni razlog otpuš tanja Dragutinovog je bio u tome š to je Milutin doš ao do ocene da vizantijska sila nije toliko jaka da je ne bi mogao i sam savladati. Sva dosadaš nja saradnja dva brata je bila zaista besprekorna, tako da se sve eventualne bojazni Dragutina nisu pokazale kao opravdane. Ubrzo su srpski odredi nastavili osvajanja, tako da tokom 1284. godine uzimaju Poreč , Kič evo i Debar. "Kada je posle ovoga proš lo malo vremena, opet htede ić i na drž avu grč koga carstva. I skupivš i se sa svima silama svojima, i od drugih okolnih carevima mnogi iđahu kao ovom blagoč astivom, sluš ajuć i za veliku njegovu vrlinu i slavno ime. I tako sa takvim silama podigavš i se pođe, i uze zemlju debarsku sa svima gradovima i drž avama njihovim; takođ e i drž avu zemlje kič evske sa gradovima i oblaš ć u njihovom;poreč ku zemlju takođe, sa gradovima i oblaš ć u njihovom" (Danilo Drugi). Kakvom je to silinom i sigurnoš ć u osvajano vidi se iz toga š to nije bilo skoro nikakvog ozbiljnijeg otpora. "Te zemlje njihove drž ave dodade ka drž avi otač astva svoga, jer mu se niko nije protivio, niti protiv govorio" (Danilo Drugi). Po svemu sudeć i, Milutin se u ratnom pohodu nije obrač unao samo sa ratnim neprijateljima, većje i svaku opoziciju neposluš ne vlastele nemilosrdno lomio: "pobedi sve svoje neprijatelje i ratne neprijatelje i one koji su mu se protivili" (Danilo Drugi). On se odmah pokazao kao odlučan vladar, koji nije trpeo mnogo prigovora i koji je svoju lič nu volju sprovodio bez obzira na ž rtve. Nije jasno samo kakav je oblik protivljenja on mogao dož iveti, buduć i da se oko vlasti sa njim nije imao ko sporiti. Jedini koji je to mogao bio je Dragutin, no on nije postavljao nikakva pitanja pa je teš ko poverovati da je to mogao neko u ime njega. Verovatnije je da se radilo o nekim sukobima oko načina vođenja ratnih operacija koje su bile toliko iscrpljujuć e da ih je Dragutin č ak morao napustiti, a Milutin je svojim trupama dao kratkotrajan odmor. Moguće je da pojedina vlastela nije mogla izdržati taj tempo, pogotovo š to su se operacije vodile u zimsko doba, po teš kom terenu i time još viš e iscrpljujuć e, pa je to dovodilo do nezadovoljstva. No, Milutin je odmah pokazao da sa njime nema š ale, tako da su svi otpori bili brzo slomljeni. Sada je srpsko – vizantijska granica iš la linijom preko Strumica – Prosek – Prilep – Ohrid – Kroja. Na tim granicama su stajale vizantijske tvrđave, a Milutin je ostavio vizantijskog prebega Kotanicu da neprestano uznemirava granicu i da je tako kontroliš e. Zapravo, ova granica nikada nije bila mirna, ali nekih već ih ispada ni sa jedne strane nije bilo za duž e vreme. Jedini već i incident se desio kada je srpska vojska provalila u Tesaliju, no motivi su bili izgleda samo pljačkaš ki, tako da se granica nije menjala: "ode na drž avu zemlje vlahiotske; i njih zavojevavš i svojom velikom silom, i ovih naroda sve neiskazano bogatstvo oduzevš i, ostavi ih u pustoš i" (Danilo Drugi). Istoriji nije poznato kada je ovaj napad izveden, ali on nema dubljeg znač aja za odnose u regionu, izuzev š to je pokazao da Milutin sa svojim bivš im saveznikom nema dobre odnose. Dosadaš nje akcije su pokazale da Srbija postaje prva sila u regionu i da ima mladog i veoma ambicioznog kralja. Tek za Milutinovog vladanja pokazala se sva ispravnost nač ina vladanja Milutinovih prethodnika. Iako se i Radoslavu i Vladislavu može zameriti da se vodili pasivnu politiku, a Uroš u da je njegova politika bila mož da suviš e oprezna, upravo
takvi načini vođ enja drž avnih poslova oč uvali su Srbiji sav njen biološ ki i ekonomski potencijal. Država je bila za sve ove godine van svih ratnih događaja u regionu i u nju nisu ulazile strane vojske uniš tavajuć i je i paleć i. Sada je ta sva nakupljena energija odjednom eksplodirala, a Milutin je uspeo da je usmeri u pravom pravcu, direktno ka većumornom i istroš enom vizantijskom državnom organizmu, koji nije uspeo da se odupre svežoj navali iz Srbije. Vizantija je bila jošsamo po imenu jaka drž ava, koja je uglavnom ž ivela na velikoj proš losti, ali je bila suviš e slaba za sadaš njost. Sa Srbijom je bila upravo drugač ija situacija, nepoznata drž ava koja se ni po č emu nije isticala, postaje odjednom velika sila. Srbija nije imala veliku proš lost, ali je zato imala veliku snagu koja joj je u sadaš njosti davala velike moguć nosti. Sva je sreć a za drž avni organizam mlade srpske države š to je imala na svome č elu snažne kraljeve koji su bili svesni onoga š ta mogu, a š ta ne. Veću to vreme Milutin je imao novu ž enu i to ć erku pokojnog kralja Ugarske, Stevana V, zapravo rođenu sestru Dragutinove ž ene Katarine. Ona se zvala Jelisaveta i njen životni put pomalo lič i na tragič ni ljubavni roman. Joškao dete ona je odvedena u manastir na Margaritinom ostrvu, koje se nalazi kod Budima. Jedno je vreme živela i na dvoru kod svog brata kralja Ladislava Kumanca. Jednom prilikom ona je otiš la u posetu svojoj sestri Katarini na Dragutinov dvor. Tu se, ne zna se kako, odjednom naš ao i Milutin koji ju je zaveo i uskoro ož enio. U to vreme Jelisaveta nikako nije bila mlada, imala je oko trideset godina, pa stoga ova prič a o zavođenju pomalo lič i na njeno opravdanje. Bilo kako bilo, Milutin svoju bivš už enu (ćerku Tesalskog sevastokratora) jednostavno vrati ocu u Tesaliju. Sa njom je imao sina i ć erku. Srpska pravoslavna crkva jedva da je pristala na ovaj brak, buduć i da je Jelisaveta doš la iz manastira, a i zbog bliskog srodstva, koje je po miš ljenju crkve predstavljalo smetnju. Sa ovom ž enom Milutin je imao ć erku koja se zvala Carica (Zorica?).
25. Zajednič ke akcije Bašdok su trajala poslednja Milutinova osvajanja Dragutin, koji je odustao od daljnjeg pohoda, dobije od ugarskog kralja Ladislava IV Kumanca jedan veliki deo ugarske teritorije koji je obuhvatao Mač vu sa Sremom, Beograd i delove Bosne, koji su se sastojali od Usore i Soli. Ova teritorija je sač injavala mač vansko – bosansku banovinu i njome je upravljala Jelisaveta, inače mati Ladislava Kumanca. Nisu jasni motivi ugarskog kralja kada je Dragutinu davao u posed ovaj i te kako znač ajan deo ugarske kraljevine. Sama vladavina kralja Ladislava bila je za Ugarsku prava nesreća. On je imao tek deset godina kada je postao kralj Ugarske (1272.), tako da je mesto njega vladala mati mu Elizabeta, inač e Kumanka. U Hrvatskoj i Dalmaciji su besneli stalni sukobi koji se nikako nisu mogli umiriti, a neš to kasnije protiv kralja su se pobunili i ugarski i slavonski plemić i. U ovim zamrš enim sukobima veliku ulogu je igrala upravo kraljica majka Elizabeta. Samo ponaš anje kralja Ladislava bilo je veoma č udno za ono doba. Živeo je uglavnom sa Kumanima i mnogo vremena provodio sa njihovim ž enama, š to naravno nije u Ugarskoj niko odobravao. To je otiš lo toliko daleko da je papa bacio interdikt na Ugarsku, a samog kralja prokleo. Tada je Ladislav kao osvetu zarobio papskog legata i predao ga Kumanima (1280.), a ugarski plemić i onda uhvate kralja. Tek kada je on obećao da ć e sve uraditi ne bi li prekrstio Kumance, a mati mu Elizabeta sa svoje strane dala obeć anje da ć e se u oblastima Mač ve i Bosne (upravo one koje ć e kasnije dobiti Dragutin) progoniti krivoverci,
kralj dobije slobodu. No, kasnije ponaš anje kralja Ladislava i majke mu Elizabete praktič no se svodilo na izigravanje obeć anja koja su data rimskoj crkvi i stič e se utisak kao da je namerno izazivao papu. Istovremeno, on je i politiku prema Kumanima promenio, buduć i da su oni odbili da se prekrste i da prestanu da ž ive nomadskim ž ivotom. Njihovu pobunu kralj uguš i u krvi, a najstraš niji njihov pokolj napravi kod Segedina (1282.). Ostatak Kumana pobegne kod nogajskih Tatara i moglo se oč ekivati da ć e oni uzvratiti udar uz pomoćTatara. Taj udar je i doš ao tokom 1285. godine. Moguć e je da je bašto imao u vidu Ladislav kada je Mač vansku banovinu prepuš tao Dragutinu. Sasvim je sigurno da je on tada znao za velika zajednič ka osvajanja Milutinova i Dragutinova, te da je bio svestan snage kojom sada raspolaž e Srbija. Imajuć i kao saveznika Dragutina, mogao je oč ekivati da će i Milutin biti privuč en na njegovu stranu. Nejasna je i godina kada je mač vanska banovina pripala Dragutina: 1283. ili 1284. ? Ako je to bila 1284. onda je to mogao biti razlog zbog koga je Dragutin napustio zajedničko ratovanje sa Milutinom, budući da je morao da preuzme banovinu. Kod nekih istorič ara se pojavilo miš ljenje da Elizabeta, mati Ladislavljeva koja je do tog momenta upravljala ovom banovinom, nije bila za ovaj potez te da se tome protivila. Teš ko da to odgovara istini, jer je Ladislav i do tog momenta tesno sarađivao sa majkom, tako da on ovo sigurno nije uradio bez njenog nagovora ili barem bez sporazuma sa njom. Sukob majke i sina doći ć e tek kasnije i to nakon 1285. kada bude odbijen napad Tatara. U oblastima koje je dobio, Dragutin je odmah poč eo da vlada sasvim nezavisno, a kao prestonice uzima Beograd i Debrec u Sremu. Doduš e, u Beograd je on dolazio samo povremeno, ali ovo je prvi srpski vladar koji je drž ao pod vlaš ć u ovaj grad. Sada se Dragutin ponaš ao kao apsolutno suvereni vladar, a u tome ga nisu ometali ni kralj Ladislav, a ni brat mu Milutin. Od tada i datira njegov naziv "sremski kralj" buduć i da su dobijene zemlje (izuzev bosanskih) zvale Sremskim. U ovoj oblasti Dragutin se naroč ito istakao pokrš tavanjem patarena kojih je bilo mnogo i zbog kojih je i kraljica mati Elizabeta imala sa papom dosta problema. "Mnoge od jeretika bosanske zemlje obrati u hriš ćansku veru i krsti ih" (Danilo Drugi). U tom poslu je bio veoma oprezan i ne želeć i (ili ne smejuć i ?), prekrš tavati silom, on je u Rim poslao barskog nadbiskupa i javljao papi kako po Bosni ima mnogo patarena i tražio od njega da mu poš alje misionare koji znaju domać i jezik. Na ovu molbu papa se odazvao i naredio stareš ini franjevaca slavonske pokrajine da mu poš alje dvojicu takvih. Na poslove prave Bosne u kojoj je banovao Stevan I, Dragutin je imao jako velikog uticaja, tako da je na neki način ovaj bio od njega zavisan. Već1284. godine Dragutin je svoju ć erku Jelisavetu ož enio sa Stevanom I, a ovom vezom su Dubrovč ani bili toliko zadovoljni da su Dragutinu poslali novč ani dar. Dragutin je vodio veoma spretnu politiku, stupajuć i ne samo u politič ke veze sa okolnim dvorovima većstvarajuć i i porodič ne veze. U okviru toga ož enio je i svoju ć erku Uroš icu (Ursu, Ursulu?) za moć nog hrvatskog bana Pavla I Šubić a. Izvori č esto navode kako je njegov zet, bosanski ban Stevan I, upravo zahvaljujući ž enidbi sa njegovom ćerkom (Jelisavetom) stekao veliki ugled. Dragutin je imao dodir i sa napuljskim dvorom, poš to mu je ž ena Katarina bila rođena sestra Marije, ž ene napuljskog kralja Karla II. Ove pomalo zamrš ene porodič ne veze omoguć ile su mu pristup i kontrolu nad većinom politič kih poslova koji su se deš avali po regionu. Dragutin je održ avao i tesne veze sa papom, pa
odatle i pretpostavka da se on poč etkom 1291. godine i prekrstio, odnosno preš ao u katolič ku veru. Sa Venecijom su održ avane veze preko bosanskog episkopa Vasilija, koji je tamo putovao kao Dragutinov izaslanik. Većpočetkom 1285. godine Ugarska je pretrpela napad Tatara, kojima su se pridruž ili oni prež iveli Kumani sa kojima se kralj Ladislav onako svirepo obrač unao. Ovaj upad je bio veoma š irokih razmera tako da je Ugarska veoma postradala, međutim napad je ipak bio brzo suzbijen. Po svemu sudeć i, stradale su i srpske zemlje, mada se ne zna u kolikoj meri. Najviš e je udar Tatara osetila Bugarska, koja od 1285. godine postaje tatarski vazal. "Videć i, naime, Nogaj kako mu poslovi veoma sreć no idu za rukom, okrenuo se i protiv Bugarske" (Mavro Orbin). Bugarski car Georgije Terter (1280-1292.), bašzahvaljujuć i stalnim tatarskim upadima u Bugarsku, postaje tek neznatni politič ki č inilac u svojoj zemlji. Sa srpskim dvorom car je održ avao tesne veze zahvaljujuć i tome š to mu je ć erka Ana tokom 1284. godine bila udata za kralja Milutina. Ovo je sada bio većč etvrti brak srpskog kralja, a š ta je bio razlog njemu nije poznato. Sama Milutinova plaha priroda i njegovi politič ki rač uni se ovde mož da i nisu pomeš ali. Najverovatnije je da je bila u pitanju strast, poš to bugarski car nije predstavljao neki posebni politič ki faktor da bi ga Milutin morao pridobijati ž enidbom. Niš ta drugo ne mož e objasniti ovaj iznenadni Milutinov brak. To bi bilo sasvim u skladu sa Milutinovom naravi, a ovaj brak samu još jedan u nizu poteza kojima je on sablaž njivao svoju okolinu. No, ko mu je to smeo zameriti, a svi su se plaš ili njegove brutalnosti, kojoj kao da nije bilo kraja. Mož e se samo zamisliti š ta je o ovome svemu mislila njegova mati Jelena, ž ena duboko pobožna. Bivš a ž ena, nesretna Jelisaveta, bude oterana i ponovo se vrati u manastir na Margaritinom ostrvu. Na kraju ć erku Caricu Milutin nije dao majci, većju je zadrž ao kod sebe. Jelisaveta nije dugo ostala u manastiru, ponovo se udala za moć nog češ kog plemića Zaviš u (1287.), ali ni tu nije dugo už ivala brač nu sreću, jer je ovaj već1290. godine ubijen. Na to se Jelisaveta ponovo povuč e u manastir i tu ostane do kraja ž ivota. Iz braka sa Zaviš om ostao joj je jedan sin. Napad Tatara je razbio Bugarsku tako da je ona bila razdeljena na dosta potpuno nezavisnih oblasti u kojima su pojedini boljari bili sasvim samostalni. Podrž avani od Tatara, ovi boljari nikako nisu priznavali cara Tertera. Ova njihova neposluš nost, ali i nepoverljivost Tatara prema caru Georgiju, dovela je do toga da se tatarskom kanu Nogaju ovaj uč inio toliko sumnjivim da je odlučio da ga kazni. Kan Nogaj sa vojskom dođe u bugarsku prestonicu Trnovo, ali ga Terter ne dočeka, većpobegne (1292.). Doš avš iu Trnovo i ne naš avš i cara Tertera, odluči kan Nogaj da na bugarski presto postavi vojvodu Smilca. Poseban polož aj su imala dvojica boljara, brać a Drman i Kudelin. Oni su naroč ito uznemiravali Dragutinovu oblast i zaleć uć i se potpomognuti kumanskim i tatarskim č etama, te pljač kajuć i po Ugarskoj i oblasti kojom je upravljao Dragutin, postali su tolika napast da se neš to moralo uč initi. U svojoj oblasti Branič evo bili su relativno bezbedni, poš to su imali dobro utvrđen grad u Ždrelu na Mlavi (današ nja Gornjač ka klisura), tako da su neki raniji pohodi ugarske vojske bili bez već ih problema odbijeni. Sam prilaz ovome gradu bio je veoma težak i zahtevao je mnogo ž rtava, pa je to bio osnovni razlog zaš to su
se ova dvojica smatrala toliko sigurnim. Naroč ito su stradali Ugari godine 1285. kada su pokuš ali da se kroz klisuru probiju do razbojnič kog utvrđenja. Ne mogavš i viš e trpeti stalne pljač kaš ke upade ove dvojice, koji su oko sebe okupili sve moguć e probisvete i pljačkaš e, Dragutin odluč i da udari na njih i to biograf ovako opisuje: "nađoš e se neka dva velmož e koji su se ukorenili u drž avi zemlje branič evske u mestu zvanom Ždrelu, i od mnogih vremena tu utvrdiš e se kao samovlasni , ne bojeć i se nikojega nasilja, brać a jedne matere, naime Drman i Kudelin. Ovi veoma hvaleć i se svojom silom i ne dajuć i nikome da ima vlasti oko njihovih predela, od đavolskog dejstva nagovoreni, poč eš e se nositi miš lju protiv ovoga blagoč astivoga, hoteći ozlobiti i njega i njegovu drž avu." (Danilo Drugi). Dragutin poš alje jednu vojsku da pokuš a da suzbije ovu dvojicu, međutim ova akcija dož ivi do kraja neuspeh. "I ovaj hristoljubivi kralj č uvš i ovu zlu njihovu zaveru, i sakupivš i svu silu svoje drž ave, pođe u oblast njihovu, hoteć i ih prognati, da kako god, misleć i zlo iz dana u dan, ne okončaju volju svoju" (Danilo Drugi). Izgleda da je Dragutin pokuš ao da preduhitri neki njihov pljač kaš ki pohod koji je bio usmeren na njegove zemlje. Vojska koju je on sakupio bila je znatna, a namera je po svemu sudeć i bila da se Drman i Kudelin proteraju iz braničevske oblasti. Sudeć i po biografu, Dragutin je imao nameru da ovu oblast nakon toga priključ i svojoj. Ovde je Dragutin precenio svoje snage tako da je zahvaljujuć i neš to teš kom terenu, ali verovatnije viš e veš toj odbrani, doživeo poraz. "I kada je on doš ao u njihovu drž avu, zemlju branič evsku, poš to je ova zemlja bila veoma utvrđena, nije im mogao nikakve pakosti uč initi, niti ih odagnati iz tih predela, i opet se vrati u svoju drž avu" (Danilo Drugi). Nakon povlač enja Dragutinove vojske Drman i Kudelin sakupe svoje pljač kaš ei pređu u napad. "I ovi videvš i nasilje ovoga blagoč astivoga kralja protiv njih, otiš avš i sakupiš e oko sebe mnogu vojsku naroda tatarskoga i Kumane, davš i im mnogo zlata. I sa ovima se jednoduš no ustremiš e na drž avu ovoga blagoč astivoga kralja Stefana. I tada zavojevavš i mnoge strane njegove drž ave, i veoma napadajuć i činjahu mu velike pakosti, ne razilazeć i se (Danilo Drugi). Ovaj napad sada viš e nije imao u sebi samo pljač kaš ke motive veći neš to viš e, a bašzato biograf i spominje da se Drmanova i Kudelinova vojska nije razilazila. Naime, pljač kaš ki pohodi su samo u prvom udaru delovali neš to organizovanije, odmah nakon provale i razbijanja prvog otpora, pljač kaš i bi se razilazili u poteri za plenom. No, sada to nije bio slučaj i vojska se drž ala na okupu. Dragutin je to video i ne mogavš i se odupreti ovoj navali pozove u pomoćsvoga brata Milutina. "A gospodin kralj Stefan vide se u tolikoj bedi, i ne imajuć i drugo š ta č initi, ustavš i pođe ka vazljubljenom svom bratu kralju Stefanu Uroš u, i sa njime se sastade u drž avi ž upe rasinske na reci Moravi, u mestu zvanom Mač kovci" (Danilo Drugi). Ovaj deo je veoma interesantan i govori dosta slikovito o odnosu brać e u to vreme. Dragutin je tada, to je sasvim sigurno, u svojoj oblasti upravljao potpuno nezavisno, ne obrać ajući mnogo paž nje na Milutina, tim viš eš to je imao snaž an oslonac na Mađare. To je vidljivo i iz ovog njegovog napada na Drmana i Kudelina, kada se smatrao dovoljno jakim i sposobnim da branič evsku oblast uzme sam, bez ič ije pomoć i. Međutim, ne uspevš iu tome biva prisiljen da Milutina zamoli za pomoć. "I tako mu javi mnoge svoje skrbi koje su mu se dogodile od njegovih ratnih neprijatelja " (Danilo Drugi). U daljnjem tekstu biograf se uopš te ne ustruč ava da kaž e da Dragutin od Milutina nije zahtevao pomoć , većju je
upravo molio: "I poč e mu se sa velikom ž aloš ć u moliti...". Spominje se i da je Dragutin pomoćmolio "sa velikom ž aloš ć u", š to se može dvojako tumač iti. Sa jedne strane opasnost je bila velika, dok s druge strane Dragutin se i dalje smatrao legitimnim kraljem Srbije dok je Milutin, po njihovom dogovoru, bio samo regent. Mora da se Milutin u to doba već polako poč eo odricati ranijeg dogovora, ne pomiš ljajuć i da vrati krunu Dragutinovim naslednicima. I sada je Dragutin prisiljen da moli uzurpatora svoje krune za pomoći to bi mogao biti razlog zaš to se on sa tolikom ž aloš ć u obrać a bratu. U svom obraćanju Dragutin sasvim ponizno moli podseć ajuć i Milutina kako mu je i on jednom pomogao, pa je red da se usluga vrati: "kao š to sam i ja u proš lo vreme pomogao tebi" (Danilo Drugi). Milutin je prihvatio bratov poziv i doš ao na Moravu da se nađe sa njim te da sač ine sporazum o zajednič kom napadu. U Mač kovcu (okolina Kruš evca) je sač injen i njihov međusobni sporazum o ovoj akciji, tako da su ujedinjene armije uskoro napale na Braničevo. "Čuvš i ove molbene reč i, ovaj gospodin moj previsoki kralj Urošod vazljubljenoga svoga brata, i u taj č as, ne kasnivš i ni malo, zapovedi da se sakupe svi vojnici njegove drž ave u pomoćvazljubljenome svome bratu" (Danilo Drugi). Po svemu sudeć i među njima su većtada besnele nesuglasice jer biograf spominje "imajuć i u telu jednu volju i ljubav bratsku", š to nekako navodi na pomisao da do tog momenta nije postojala takva saglasnost između njih. Bilo kako bilo, ujedinjena vojska uskoro navali na Drmana i Kudelina: "pođ oš e na drž avu onih koji su podigli unutraš nje ratove i bune". Pobeda je bila potpuna. "I tako bož jom pomoć u postigavš i svu svoju volju, prognaš e one zlomislenike sa njihova nasledstva, i odoš e posramljeni u pogibli velikom veziru" (Danilo Drugi). Tako je te 1291. godine branič evska oblast bila prisajedinjena onoj oblasti kojom je Dragutin upravljao. "Ovaj gospodin moj kralj Urošuzevš i svu drž avu njihovu i imanje, dade ga vazljubljenome svome bratu kralju Stefanu" (Danilo Drugi). Biograf pokuš ava ovde da posebno naglasi Milutinovu ulogu nagoveš tavajuć i da je u suš tini vojna pobeda bila njegova, a ne Dragutinova, te da je Milutin na kraju branič evsku oblast dao na upravu svome bratu. Poraž eni Drman i Kudelin pobegnu kod kana Nogaja, kome su bili vazali, no za jedno vreme nisu niš ta preduzimali. Sam Dragutin i Milutin se nakon velike pobede raziđu "i poš to su se ljubazno poveselili, i tako oprostivš i se, odoš e svaki svojoj kuć i" (Danilo Drugi). Ova akcija na Braničevo je kasnije izazvala nekoliko posledica sa kojima su se i Dragutin i Milutin duž e vreme nosili. U to doba vidinskom oblaš ć u (Bugarska) upravljao je moć ni knez Šiš man, koji je poput Kudelina i Drmana bio vazal tatarskog kana Nogaja. On je drž ao zemlje oko Bdina (Vidina). "U ta vremena ustade u zemlji Bugarskoj neki knez zvani Šiš man, ž iveć i u gradu zvanom Bdini, drž eć i okolne krajeve i mnoge zemlje Bugarske. Đavolskim nagovorom Šiš man je zavideo na otač astvo ovoga blagoč astivoga. Uznese se svojom miš lju visoko, da podigne silu svoju na ovoga hristoljubivoga." (Danilo Drugi). Odmah nakon uspeš nog završ etka osvajanja Braničeva od strane Milutina i Dragutina, Šiš man iz nekog neznanog razloga napadne na Srbiju i dođe čak do Peć i. Moguć e je da je Šiš man imao i nekih veza sa Drmanom i Kudelinom, pa ih je kroz svoju akciju mož da mislio da osveti. Pravi razlog ovog napada se ne zna, ali se pretpostavlja da je tatarski kan stajao iza ovoga. Buduć i da je on bio senior Šiš manu, to je jasno da ovaj niš ta nije mogao
da preuzima bez njegovog znanja, pa je verovatno on i moguć i inicijator ovog napada. Ovaj napad je bio potpuno iznenađenje. "Previsokome kralju nisu ni na um padale njegove lukave misli" (Danilo Drugi). Moguć e je da su Šiš manovi Kumanci tada zapalili i sam manastir Žič u, a imali su nameru da opljač kaju i peć ku arhiepiskopiju, ali u tome ne uspeju. "Ovaj sakupivš i trikletu jeres tatarskog naroda i svoje vojnike, i iznenada uđe sa vojskom u drž avu ovoga blagoč astivoga kralja do mesta zvanoga Hvosna, i kada su hteli uć i u mesto zvano Ždrelo, da uzmu tamoš nje veliko nasledstvo crkve doma Spasova, t. j. arhiepiskopije, nisu mogli" (Danilo Drugi). Sam napad Šiš mana je u početku bio veoma uspeš an, ali odjednom negde sa juga naiđ e srpska vojska i straš no razjuri Šiš manovu vojsku. Šta se tač no desilo i kakva je to srpska vojska bila, ne zna se, dok sam biograf to objaš njava nekim bož jim č udom. "Te noć i, kada su stojali blizu toga mesta zvanoga Ždrelo, molitvama svojih ugodnika sv. Simeona i Save i arhijereja Hristova sv. Arsenija, koji tu lež i u domu sv. apostola, javi im Bog veliko znamenje straha, takovo znamenje, da su videli veliki ognjeni stup gde silazi sa neba, od koga su izlazile plamene luč e i sa jaroš ć u paljahu njihova lica, i ognjeni ljudi sa oruž jem u rukama i sa velikom ž estinom gonjahu ih, sekuć i njihove pukove. I tako videvš i ovaj njihov zlomisleni vođovako znamenje za njegovu pogibao i za sve koji su sa njime, poč e bež ati, gonjen Gnevom Gospodnjim, sa malo vojske u svoju drž avu, ne mogavš i postić i svoje volje, samo navukavš i sebi pogibao " (Danilo Drugi). Poraz je bio straš an, tako da se Šiš man morao povlač iti nazad u Vidin. Tada se pojavio i sam kralj Milutin, koji do toga momenta nije imao uč eš ć e u ovoj srpskoj ratnoj akciji. "I videvš i ovaj gospodin moj kralj š ta se dogodilo, i tako sakupivš i svu svoju vojsku, i sa ovom pođe na ovoga neč astivoga,..." (Danilo Drugi). Milutin je osetio da je sada pravi trenutak da se razbijeni neprijatelj uniš ti do kraja, te stoga sakupivš i svoju vojsku krene za Šiš manom. Na granici se nije zaustavio, većje nastavio dalje prodor sve do Vidina, gde se Šiš man zatvorio. No, ubrzo ovaj pobegne iz Vidina č amcem preko Dunava, a sam grad se preda. "I kada je doš ao u drž avu njegovu do grada zvanoga Bdinja, i tu zauze i svu njegovu oblast, a ovaj sujemudri dade se u begstvo, uš avš iuš umu, i pređe reku zvanu Dunav, smiren i posramljen. Ovome gospodinu previsokome kralju sve se dade u ruke,..." (Danilo Drugi). Po svemu sudeć i Milutin je imao nameru da grad uniš ti "a htede sve njegove stanove razoriti, i grad taj, u kome beš e njegov dvor, do kraja sruš iti, i opustoš iti celu njegovu drž avu" (Danilo Drugi), no Šiš man ponudi pregovore. On je verovatno video da je sve izgubljeno i ž eleć i da spase ono š to se može, odluči da pristane na sve ono š to Milutin bude tražio, a sam se č ak ponudio za Milutinovog vazala. "Primi me kao jednoga od vazljubljenih tvojih, sa kletvom izrekavš i, da do izdisanja moga neć u viš e pogreš iti tvojoj volji" (Danilo Drugi). Milutin nije ž eleo da dalje zatež e situaciju svestan da se radi o vazalu moć nog kana Nogaja, stoga se odluč i na pregovore. Ubrzo je sklopljen mir po kojem je Šiš man priznao Milutina za svog gospodara (postao njegov vazal), a ovaj mir je trebalo da uč vrsti i ž enidba Šiš manova sa ć erkom jednog od srpskih plemić a po imenu Dragoš . "Gospodin kralj ovako reč e: Ako hoć ešda bude po mojoj volji, kako mi obeć avaš , uč ini š to ti ja zapovedam. Hoć u da uzmešć erku jednoga od mojih velmož a, i po tome ć u razumeti da su tvoje reč i istinite" (Danilo Drugi). Nakon sklopljenog mira Milutin vrati sve osvojene
oblasti Šiš manu. "I vrati mu drž avu njegovu, koju beš e uzeo i grad zvani Bdinj" (Danilo Drugi), a posle dođe i do ž enidbe Šiš manove sa Dragoš evom ć erkom. "I posle ovoga dade mu kć er velikoga svoga ž upana Dragoš a, da mu bude ž ena, ..." (Danilo Drugi). Vremenom odnosi između Šiš mana i Milutina su se dodatno uč vrstili ž enidbom Šiš manovog sina Mihaila sa Milutinovom ć erkom Anom. "Videć i njegovu veliku privrž enost i svaku istinitu posluš nost i služ enje, ovaj blagoč astivi kralj, zbog njegove svesrdač ne ljubavi, dade kć er svoju za njegovog sina zvanoga Mihaila, koji posle postade car celoj bugarskoj zemlji" (Danilo Drugi). Ovo je bio pravi dinastič ki brak iz politič kih razloga, a inicijator svega je bio bašMilutin. On je iskoristio svoj nadmoć ni polož aj nad Šiš manom i naveo ga na ovaj brak. Ovom brač nom vezom Srbija je dobila sigurne granice sa bugarske strane, a Milutin je za zeta dobio buduć eg bugarskog cara. Sami Bugari nisu imali razloga da budu nezadovoljni, jer se Milutin na kraju ipak pokazao kao razuman, pa č ak i velikoduš an. Iako je imao u rukama celu njihovu oblast, on je ipak nije zadrž ao, već ju je vratio Šiš manu i njegovim naslednicima, pa se č ak brač nim vezama i orodio sa njima. Ovo je jedan od ređih Milutinovih diplomatskih poteza koji se mož e nazvati uspeš nim. On se nije bašu diplomatiju pouzdao i njegovi uspesi su uglavnom vojne prirode. Pa i ovi dinastički brakovi sa Bugarima nisu uspeh njegovog diplomatskog genija (nije ga ni imao), većsu viš e plod njegovih vojnih uspeha. Zapravo, Šiš man nije imao kud, ili pristanak na ove brakove ili propast. Uglavnom, ovo je u svakom sluč aju bio dalekovid potez koji ć e Srbiji doneti izvesnu sigurnost sa bugarske strane. Uskoro su se pojavili i negativni rezultati dosadaš njih Milutinovih i Dragutinovih uspeha u borbama sa Drmanom, Kudelinom i Šiš manom. Tatarski kan Nogaj je smatrao ovu trojicu svojim vazalima, a Bugarsku svojim domenom. Stoga mu nikako nije moglo biti pravo to š to je Dragutin pripojio braničevsku oblast, i š to je Šiš man priznao Milutina za svoga gospodara. S druge strane, brač nim vezama doš lo je do velikog zbliž avanja Srba i Bugara. Izgledalo je kao da Bugarska izlazi iz zone uticaja kana Nogaja. Krivac za sve ovo je bila Srbija i njen kralj Milutin koji je uspeo da potpuno uniš ti dva kanova vazala. Stoga je trebalo vojnič ki kazniti Srbiju. "I poč e se spremati da se podigne sa silama poganika, i pođe na ovoga blagoč astivoga, hoteć i ugrabiti njegovo nasledstvo" (Danilo Drugi). Kan je spremio veliku vojsku i izgleda da ju je veći pokrenuo. "I ovaj neč astivi podigavš i se sa tatarskim silama, pođe na ovoga pravednoga" (Danilo Drugi). Kanova vojska je bila veoma jaka i sastavljena uglavnom od Kumanaca i Tatara i neš to Rusa, skoro sve sami konjanici. Sada je Milutin bio savrš eno svestan da se kanu vojnič ki ne mož e odupreti, pa je stoga potegao diplomatiju. "I kada č u previsoki kralj Urošza njegov pohod, toga č asa posla svoje poslanike pred njega, da ga dobrorazumnim molbenim reč ima posavetuje da se vrati od takva pohoda, i to protiv takve velike sile, povinujuć i se i oseć ajuć i bol za otačastvo svoje, da ga ne ozlobi neč astivi" (Danilo Drugi). Ovi poslanici su imali zadatak da uvere kana da Milutin nema daljnjih pretenzija na bugarske teritorije te da i dosadaš nji njegovi ratovi sa kanovim vazalima nisu bili izazvani Milutinovom voljom. Kan je upravo pokretao vojsku kada je Milutinovo poslanstvo stiglo njemu. "A ovi poslanici poslani od gospodina moga protiv toga cara poganskoga, nađoš e ga gde se sabrao sa velikom silom u drž avi carstva svoga, i gde ž ure na ovoga hristoljubivoga. I
javiš e mu reč i gospodina svoga." (Danilo Drugi). Izgleda da je ovo poslanstvo stiglo u poslednji tren, a uspeh je bio iznad svakog očekivanja. "I pomoć u Bož jem dobro usavetovavš i ga, i uč iniš e da se on opet vrati natrag sa silama svojima,..." (Danilo Drugi). Mi danas ne znamo š ta je ovo srpsko poslanstvo uč inilo ne bi li kana odvratilo od napada na Srbiju i pomalo iznenađuje lakoća uspeha ove misije. Sam kan Nogaj je bio i te kako iskusan i ratnik i političar, koji je bio prisutan na balkanskim prostorima većduž e vreme. Još1272. godine Nogaj je imao sklopljen ugovor o prijateljstvu sa vizantijskim carem Mihailom VIII. Njihove veze su se kasnije jošviš e uč vrstile ženidbom Nogajevom sa vanbrač nom ć erkom Mihailovom po imenu Eufrosina. Ovaj kan je mož da bio i najznač ajnija lič nost u Zlatnoj hordi, a prebivao je uglavnom na Crnom moru. Teš ko je verovati da je Milutinovo poslanstvo moglo u pregovorima nadmudriti Nogaja, bio je on suviš e iskusan i moć an za njih. Njemu verovatno nije mnogo znač ilo to š to je Milutin uspeo da razbije njegova dva vazala, bio je verovatno u pitanju prestiž . No, kada je Milutinovo poslanstvo doš lo i uverilo ga da Srbi neć e dalje napadati, on je bio zadovoljan. U to vreme i u Zlatnoj hordi su poč ela komeš anja oko vrhovne vlasti, tako da je Nogaj bio zabavljen time i ovaj problem sa Srbima za njega je bio drugostepene važ nosti. Stoga je on pristao na pregovore. "I opet taj car posla svoje poklisare ka ovome blagoč astivome i imali su sastanak među sobom i a silnima njegovima" (Danilo Drugi). Kan Nogaj se zadovoljio samo Milutinovim obeć anjima, ali je zatraž io od njega da sa taocima garantuje ono na š ta se obavezao. "I toliku veliku ljubav utvrdiš e međ u sobom, da je i ovaj previsoki kralj dao vazljubljenoga sina svoga zvanoga Stefana na služ bu njemu, sa velikoimenitom vlastelom zemlje srpske" (Danilo Drugi). Tako su se na tatarskom dvoru, kao taoci, naš li Milutinov sin Stefan (Deč anski) i deca istaknute Milutinove vlastele. Po ovome se jasno vidi da je Milutin morao po svaku cenu da pristane na kanove uslove. S druge strane, sami uslovi za drž avu Srbiju nisu bili teš ki, mada za Milutina sigurno nisu bili ni laki buduć i da mu je sin morao ić i kod Nogaja kao talac. Ovaj odlazak Stefana Deč anskog na Nogajev dvor desio se 1292. ili 1293. godine, a on je tamo ostao sve do 1299. godine, kada je doš lo do unutraš njeg sukoba u Zlatnoj hordi i kada je Nogaj poginuo u sukobu sa kanom Zlatne horde, kanom Toktajem. "Jer podiž e u njima mrž nju, ubistva, i ustade neki jedan silnoimeniti toga tatarskoga naroda sa svojom silom, i dođe na ovoga neč astivoga cara Nogeja, koji se hvalio protiv drž ave ovoga blagoč astivoga, i poš to je tu bio međ u njima veliki rat i krvoprolić e, i ubivš i ga svojim oruž jem, uze njegov presto." (Danilo Drugi). Nakon Nogajeve pogibije Stefan (Deč anski) se nakon sedam godina zatoč eniš tva vratio u Srbiju. "I poš to je ovaj njegov sin mnogo vremena proveo u dvoru bezakonoga cara tatarskoga Nogaja, poš to niko nije rekao da se opet vrati u otač astvo svoje, no dobri Bog, koji se brine za sve nas, i ovoga nepovređ ena vrati ka svojemu roditelju" (Danilo Drugi). Po biografu Milutin se veoma obradovao Nogajevoj pogibiji, a molitva kojom se on obrać a Bogu i kojom on iskazuje svu svoju zahvalnost je veoma upeč atljiva. Sudeć i po tome opasnost od Tatara je bila stalna i Milutin je o njima i te kako razmiš ljao.
26. Pomirenje sa Vizantijom U periodu od pregovora sa Nogajem (1292.) pa sve do njegove smrti (1299.) Milutin nije
imao nekih posebnih aktivnosti i izuzev zauzimanja Drač a tokom 1296. godine, on se nije vojno angaž ovao. Osim manjih upada na teritoriju Vizantije i to uglavnom pljač ke radi, drugih vojnih dejstava nije bilo. Upravo srpsko zauzimanje Drač a ponovo je pogorš alo međusobne odnose. Milutin je ovaj grad oteo od Vizantijaca, koji su ga samo koji mesec ranije zauzeli. To je njih nateralo da poš alju vojsku na Srbiju, na č elu sa svojim poznatim vojskovođom Mihailom Glavasom. Ova akcija je poč ela 1297. godine, ali se završ ila pravom katastrofom, š to je nateralo cara Andronika II da sa Srbima pokuš a da pregovara. Upravo ovi događaji ć e okarakterisati kasnije Milutinovo vladanje Srbijom. Bilo je jasno da Vizantiji treba neki mir sa Srbijom koji ć e biti trajnijeg karaktera, dok je Milutin želeo da dobije priznanje svojih osvajanja iz 1284. godine. Ovi pregovori ć e uskoro postati zamrš eno klupko u kojima se straš no spletkarilo. Svako je traž io neki svoj interes. U Srbiji ovaj novi miroljubivi pravac Milutinove politike uglavnom nije naiš ao na razumevanje jer se vlastela, obogać ena ratovanjem, nije slagala da se prekine sa lakim osvajanjem vizantijskih teritorija. Pregovori ipak počnu tokom 1297. godine i vođeni su uglavnom veoma muč no. Osim opozicije koja je gledala da minira ove pregovore, veliku uzbunu je diglo i pitanje ž enidbe Milutinove sa nekom od vizantijskih princeza. Car Andronik najpre ponudi Milutinu za ženu svoju sestru Evdokiju, udovicu trapezuntskog cara Jovana. Milutin je bio sasvim zadovoljan sa ovim izborom svoje buduć ež ene. Međ utim, Evdokija odjednom napravi probleme. Jednostavno nije ž elela da ide u Srbiju, smatrajući je za varvarsku zemlju, pa stoga ode u Trapezunt kod svoga sina gde je i umrla 1301. godine. "Kraljevo traž enje dovelo je cara u viš estruke neprilike. Prvo, š to je do kraljevog prijateljstva mnogo drž ao; drugo, š to se careva sestra grozila veza sa kraljem i nije htela da č uje da se pred njom spominje; treć e, š to bi to bio kralju većč etvrti brak" (Nić ifor Grigora). Milutinu, takvom kakav je bio, verovatno je godilo sujeti da postane vizantijski zet, poš to je Vizantija i pored svoje slabe moći už ivala veliki ugled kao naslednik Rimskog carstva. Odbijanje Evdokije da mu postane ž ena straš no ga je razjarilo, tako da je on po svemu sudeć i iz lič ne sujete bio spreman da opet zarati sa Vizantijom. "I š to ga je Evdokija viš e odbijala, to je on bivao uporniji, pribegavajuć ič esto i pretnjama". (Mavro Orbin) Naravno da je ovo najviš e obradovalo srpsku pogranič nu vlastelu, kojoj se opet otvarala moguć nost novih osvajanja i pljački po Vizantiji. Međutim, to je sada uplaš ilo cara Andronika II koji, ne bi li umirio Milutina, nudi ovome za ženu svoju ć erku, petogodiš nje dete Simonidu. "Stoga je car bio prisiljen da mu skrene paž nju na svoju kć er Simonidu, koja je imala tek pet godina. Car je obeć ao da će mu je dati, ali da ostane u oč inskoj kuć i do punoletstva, a onda da je vodi kao ž enu" (Mavro Orbin). Milutin je u to doba bio ož enjen sa č etvrtom ž enom Bugarskom princezom Anom, koju je ož enio tokom 1284. godine. Moguć e je da mu je ova žena veći dosadila, mada su njegovi razlozi za brak sa vizantijskom princezom isključ ivo politič ke prirode. Može se samo zamisliti kakvo je zaprepaš ć enje izazvala moguć nost ove ž enidba većdobro ostarelog Milutina sa petogodiš njim detetom. I na vizantijskom dvoru, kao i na srpskom, najveć a opozicija je dolazila iz reda crkve. Vizantijski car je imao opravdanje da je morao ž rtvovati Simonidu ne bi li Vizantiji obezbedio mirne granice prema Srbiji. "Ali ga zbog toga ukori patrijarh Jovan, ranije zvan Kuzma. Car mu odgovori da se kraljevska srodstva
podeš avaju i sklapaju kako zahtevaju prilike." (Mavro Orbin). S druge strane, Milutin je bio suviš e moć an u Srbiji da bi obrać ao paž nju na bilo koga, pa čak i na svoju majku Jelenu koja, kao iskreno pobož na ž ena, nikako nije mogla da odobri postupke svoga sina. Upravo ovi pregovori su pokazali kakva je zapravo snaga Srbije na Balkanu, a Milutinu kao veoma sujetnom č oveku to je moglo samo da imponuje. Bilo je mnogo onih koje je uzbunila moguć nost da se Milutin ož eni vizantijskom princezom. Svi su se sada odjednom otimali da se orode sa njim, a vrhunac je doš ao kada je iz Bugarske stigla ponuda udovice bugarskog cara Smilca, koja se sama ponudila Milutinu za ž enu te da tako uz nju dobije i Bugarsku carevinu. Epirski Grci su takođe č inili sve da bi onemogućili Milutinovu ž enidbu sa Simonidom, ne bi li ga imali za saveznika u ratu sa Vizantijom. Iako je bilo dosta nastojanja sa strane da ove pregovore omete, Milutina niko viš e nije mogao da odgovori od ideje da postane carski zet i da sklopi mir sa Vizantijom. Naravno najviš e je bila zainteresovana upravo Vizantija, buduć i da se veoma bojala narasle Milutinove moć i. "Jer (kako kaž e Nikifora Gregora u VI knj.) bio je moć an č ovek i neprestano je uznemiravao Rimsko Carstvo, čije je zemlje delom zauzimao, a delom pustoš io. Sve to zadavalo je caru mnogo nevolje i straha." (Mavro Orbin). I pored svega pregovori su mučno iš li, tako da je od 1297. do 1299. godine, kada su konač no i završ eni, vizantijski pregovaračTeodor Metohit čak pet puta dolazio u Srbiju. Glavni problem uspeš nog završ etka pregovora bio je bašMilutin, koji nije mogao da ispuni sve zahteve Vizantije. Oni izgleda nisu mnogo verovali Milutinu, pa su stoga od njega tražili da kao taoca preda svoju ž enu kraljicu Anu i neke velikaš e, a kao jednu od najvažnijih i za Milutina najmuč niju stavku ugovora, zahtevali su od kraljice-majke Jelene (Milutinova mati) posebnu zakletvu na ugovor između Vizantije i Srbije, kao i da prisustvuje svadbi Milutina i Simonide. Milutinu nije bilo teš ko da svoj brak sa kraljicom Anom proglasi nevaž eć im, mada je to izazvalo pravu buru nezadovoljstva u Srbiji. Pravi problem je bio kada je trebalo da od majke dobije odobrenje na sve ono š to je dogovorio sa Vizantijom. Mi danas ne znamo ni da li je on tako neš to kod majke uopš te pokuš ao, buduć i da je jako dobro znao da od pobož ne starice mož e da dobije samo prekore. Bilo je sasvim sigurno da ona neć e nikako pristati na ono š to Vizantijci od nje traž e, stoga se Milutin izvlač io da se radi o staroj ženi te da je ne želi time uznemiravati. Do kraja je ova odredba iz ugovora otpala i nije se traž ilo odobrenje kraljice Jelene. Tokom 1299. godine ovi pregovori su konač no doživeli i svoj uspeš an kraj i trebalo je preć i na njegovo izvrš enje. Dva vladara su se imali sastati na "nič ijoj" zemlji, na Vardaru, gde je Milutin trebao da dobije princezu Simonidu i vizantijske taoce, dok bi on Vizantijcima predao svoju č etvrtu ž enu Anu i svoje taoce, a među njima je bio i Kotanica, vizantijski prebeg, koji je toliko godina ratovao na Milutinovoj strani protiv Vizantije. Sama Simonida je stigla sa najveć om raskoš i i oruž anom pratnjom. Razmena je obavljena na Vardaru, a Milutin je lič no dočekao Simonidu i kada ju je ugledao sjahao je sa svoga konja i klekao pred nju. "Otposlati su, dakle, sa obe strane taoci i na sredini reke Vardara razmenjeni, a poš to je Srbin predao Kotanicu i Terterovu kć er, a za uzvrat primio carevo dete, otposlato sa najveć om raskoš i i pratnjom. I poš to je ohridski arhiepiskop Makarije odsluž io uobič ajene služ be, primila je kć er uobič ajene č asti, a sam kralj je primio carevu kć er viš e nego kao suprugu. Jer, doč ekao ju je blagonaklono, ne na konju kao š to je obič aj
doč ekivati, nego sjahavš i kad je prilazila, to jest kao pred gospodaricom a ne pred suprugom" (Georgije Pahimer). Nakon venč anja Milutina i Simonide, koju je obavio ohridski arhiepiskop, Milutin je posetio cara Andronika u Solunu gde su obavljene i sveč anosti. Time je bilo završ eno dugo pregovaranje između Vizantije i Srbije, ali rezultati ovoga ugovora imali su dugotrajne posledice. Ovi pregovori su bili prać eni dubokim međusobnim nepoverenjem, gde niko nikome nije verovao. Vizantijci nisu verovali da ć e Milutin ispuniti svoje obaveze iz ugovora, odnosno nisu mu verovali da ć e poniš titi svoj prethodni brak pa su stoga traž ili da njegova ž ena Ana bude talac u Vizantiji, a jošuz to su tražili i da se kraljica majka Jelena na sve posebno obavež e zakletvom itd. S druge strane Milutin se plaš io da bi ga Vizantijci mogli ubiti i stoga je tražio sastanak na "nič ijoj zemlji" i tek nakon š to je sa Simonidom sklopio brak pristao je da cara Andronika poseti u Solunu. Nije to bila samo uobič ajena doza nepoverenja koja prati ovakve pregovore, kod Milutina je to bilo i neš to viš e jer on nikada nikome nije verovao, budući da je sam bio takav. Bio je izuzetno lič an i sebič an, okrenut najviš e sebi, a to se izrazito videlo sa rezultatima ovoga ugovora. Najpre, š ta je Srbija dobila ovim mirovnim ugovorom ? Vizantija je, kao miraz, dala uz Simonidu sve one gradove koje je Milutin osvojio 1284. godine. U suš tini, Srbiji su priznata sva ranija osvajanja i ona kroz ovaj mir nije dobila niš ta š to nije i do toga momenta drž ala. Sama drž ava Srbija nije dobila mnogo od Vizantije, a sam ugovor njoj nije pruž ao niš ta viš e od onoga š to je i do tada imala. Drž avi ni do tada nije pretila opasnost od rasklimane Vizantije i sa te strane ratoborna srpska vlastela je bila u pravu kada je bila protiv ovoga ugovora, buduć i da je on upravo Srbiji vezao ruke spreč avajuć i njenu daljnju ekspanziju na vizantijska područ ja. To viš e nije bila ona situacija u kojoj se nekada nalazio Nemanja, koji je pristajao na teš ke uslove ne bi li od Vizantije dobio priznanje Srbije kao drž ave. Tada je on radio u interesu stvaranje nacionalne drž ave, njegovi lič ni interesi nisu bili prisutni, čak je u svojoj porodici napravio razdor dajuć i presto mlađem Stefanu (Prvovenč anom), a ne onom koji bi ga trebao po pravu prvenstva i naslediti (Vukan). Sada su bili u pitanju samo lič ni i nadasve sebič ni Milutinovi interesi, a da ć e drž ava zbog toga imati velikih potresa, videć e se kasnije. Jedini pravi dobitnik bila je Vizantija koja je ž rtvujuć i petogodiš nje dete osigurala svoju granicu. Što se tič e teritorija koje je dala kao miraz uz Simonidu, one ionako skoro dvadeset godina nisu bile pod njenom vlaš ć u i ona nije imala nikakve snage da ih ponovo osvoji. Tim tobož njim mirazom ona je svoju granicu severno od linije Ohrid-Prilep-Štip imala sigurnom. Dobitnik sa ovim ugovorom samo donekle je bio i Milutin. "Jer njemu (Milutinu) su iš le u rač un careve ž elje pa je ž eleo tu vezu (sa carem) misleć i da ć e pomoću nje postić i velike koristi, a to zato š to mu se presto ljuljao poš to je njegov brat Stevan bio stariji a imao preč e pravo, ma da je on buduć i hrom, a imajuć i telesni nedostatak, a pored toga ž eleći i da ž ivi bez briga, sebi bio odvojio prilič an deo zemlje, ostavljajuć i Milutinu brigu oko drž avnih poslova, pod uslovom da se njegovoj deci posle njegovi smrti sač uva presto" (Pahimer). Veću to vreme on je morao da oseti opasnost koja mu preti od Dragutina i koji ga je verovatno većpodsećao na onu odredbu njihovog međusobnog ugovora u Dež evu, po
kojem je Milutin trebao predati kraljevsku krunu Dragutinovim naslednicima. Naglo ojač avš i, Milutin o tome viš e nije ni razmiš ljao, ali onoga momenta kada je Dragutin poč eo razmiš ljati da oruž anim putem otme od Milutina kraljevstvo i ovaj se morao za to pripremiti. Dragutin je imao snažnu podrš ku iz Ugarske, a verovatno bi obezbedio i š iru podrš ku. To je bio razlog da Milutin sebi pronađe saveznika, a Vizantija je bila idealan partner za to. Odmah nakon sklapanja ugovora između Milutina i cara Andronika, nekoliko vizantijskih vojnih odreda bilo je na raspolaganju kod Milutina i to je izgleda bilo ono š to je zaustavilo Dragutina u njegovom napadu koji je baštada spremao. Ovaj brak je takođe prijao i Milutinovoj sujeti, budući da je postao vizantijski zet i č lan carske porodice. Da je on zaista bio takav i da je brak sa Simonidom smatrao svojim uspehom vidi se iz toga š to je u Hilandarskoj povelji naveo da je mač em dobio juž nu Srbiju, a kako je kao zet vizantijskog cara dobio "onuzi zemlju u prć iju" (miraz). Njemu je oč igledno i te kako prijao taj status pa nije izdrž ao da se time i ne pohvali. Danas iz istorijske perspektive mož e se jasno videti da je Srbija ovim ugovorom mož da još viš e i izgubila. Najpre je napravljen veliki rascep među srpskim velikaš ima, koji nisu odobravali sklapanje bilo kakvog mirovnog sporazuma sa Vizantijom, ne shvatajuć i razlog zbog kojeg se Srbija odrič e daljnje ekspanzije ka tim prostorima. Ova, ionako jaka opozicija, postala je jošjač a onda kada se poč elo razgovarati o Milutinovoj ž enidbi sa petogodiš njom Simonidom. Uz većnezadovoljnu vlastelu pojavila se i crkva koja nije mogla da odobri ovaj brak kada je jošbio na snazi onaj prethodni sa Bugarkom Anom. Iako je Milutin ovaj brak uspeo da proglasi nezakonitim, nezadovoljstvo je ostalo. Posebnu tež inu ima to š to je u opoziciji bila i kraljica-majka, Jelena, koja je už ivala ogroman ugled kao izuzetno pobož na ž ena i koja kao takva nije mogla da odobri ni politič ki pravac svoga sina, a kamoli ovakvu ž enidbu. Kako je ona upravljala i posebnom oblaš ć u to je ova njena opozicije time mogla biti i neprijatnija. Naravno, ni postupak Milutinov prema svojoj bivš oj ž eni, kraljici Ani, nikako mu nije mogao služiti za č ast. Njoj je najpre 1292/3. oteto dete, Stefan (Deč anski), i predat Tatarima kao talac, da bi i ona bez ikakve svoje krivice odjednom iz najobič nijeg hira Milutinovog bila proglaš ena njegovom nezakonitom ženom. Upravo na Vardaru, Ana je mogla da vidi Simonidu, dete od pet godina, koja dolazi da bi uskoro zauzela njeno mesto kao srpska kraljica, a Milutin kako pred ovim detetom silazi sa konja i pada na kolena, dok ona, raskraljič ena, bez deteta, ali i bez bilo kakve krivice, odlazi u Vizantiju kao talac sebič ne i tvrde Milutinove politike. Na kraju, ona se ipak snaš la. Po dolasku u Vizantiju udala se za Mihaila Kutrula, tada bašudovca. "Nju je posle kratkog vremena, č im je odveden u Carigrad, uzeo za ž enu Mihajlo Kotrule, koji je ranije imao za ž enu carevu sestru" (Mavro Orbin). Paradoks je bio u tome da je njegova pokojna žena bila sestra cara Andronika koja se zvala Ana i koja je nekada bila namenjena Milutinu, ali zbog toga š to Milutin tada nije bio naslednik srpskog prestola ova veza je propala. Sa novim muž em bivš a srpska kraljica je imala dece, ali je njen mužkasnije zbog izdaje ubijen dok su mu sva imanja zaplenjena. Dragutin je iz svoje oblasti posmatrao sve ove događ aje sa velikom dozom zabrinutosti, videvš i da Milutin nema nameru da ispuni svoju obavezu iz Dež eva i da mu vrati
kraljevsku vlast. Postoje indicije da se spremao da napadne Milutina i da oruž jem uzme ono š to nije mogao milom, ali situacija mu nije iš la na ruku. S jedne strane Milutin je od Vizantije, kao carski zet, dobio vojnu pomoć, dok on sam nije mogao da rač una na pomoć u iz Ugarske, "većje i on sam (Dragutin) podozrevao da mu neposredno preti opasnost od brata koji je po svoj prilici smatrao da je veći nego ranije, pa zbog toga pohita da obezbedi ono š to imaš e kao svoje pravo – car je, š aljući i saveznič ku vojsku koliko je bilo moguć no, spreč avao Stefanove nasrtaje" (Georgije Pahimer). Godine 1290. ubijen je ugarski kralj Ladislav IV Kumanac i to na dosta ponižavajuć i nač in. Sam Ladislav je sablaž njavao svoje savremenike svojim nač inom ž ivota i uopš te celokupnim ponaš anjem. Uglavnom je provodio vreme ž iveć i sa Kumancima u njihovim š atorima i provodeć i se sa njihovim ženama. U jednom od njegovih "ljubavnih podviga" sa nekom od Kumanki, noć u ga u njegovom š atoru napadnu tri Kumana i ubiju. U vreme smrti Ladislav je imao tek 28 godina i iza sebe nije ostavio dece tako da se odmah poteglo pitanje nasleđa prestola. Poš to je i njegov mlađi brat Andrija umro još1278. godine to je jedini moguć i naslednik sada bio unuk kralja Andrije II koji je nosio nadimak "Mleč anin". On je bio sin Stjepana i Tomazine Morozini, inač e Mleč anke, pa otuda i taj nadimak. Samo osamnaest dana nakon smrti Ladislava krunisan je Andrija III Mleč anin za ugarskoga kralja (1290-1301.). Međutim, jave se novi pretendenti na presto i to iz Napulja, gde je sestra pokojnog Ladislava Kumanca, Marija bila udata za napuljskog kralja Karla II. Iz ovog braka je rođen Karlo Martel pa su na osnovu toga š to je on bio sin rođene sestre pokojnog Ladislava, smatrali da bi on mogao tako da nasledi ugarski presto. Ovakvo pravo na ugarski presto je imao i Dragutinov sin Vladislav poš to je i on sin rođene sestre Ladislava Kumanca, međutim takva prava Dragutin i njegov sin nisu isticali. Već krajem 1291. godine ugarsko plemstvo se podelilo po tom pitanju. Tokom 1290. godine rimski papa Nikola IV dao je da se Karlo kruniš e za ugarskog kralja, a krunisanje je i obavljeno 1292. godine. U suš tini, ovo se pretvorilo u borbu dve kuć e: Arpadović a koju je zastupao Andrija III Mleč anin i Anž ujaca koju je opet zastupao Karlo Martel. Od samog poč etka na stranu Karla Martela preš ao je i Dragutin sa svojim sinom Vladislavom. Kao nagradu za vernu služ bu Karlo Martel 1292. godine daruje Vladislavu banovinu slavonsku, izuzev onog š to su većdrž ali knezovi iz kuće Frankopana i Babonić a. Sama politika Anž ujaca se izgleda svodila samo na to da se darovnicama pridobiju pristalice, ali neke vojne akcije već eg stila nisu preduzimali ne zato š to to nisu hteli, većzato š to nisu mogli. Nakon "Sicilijanskog več ernja" oni su imali pune ruke posla oko umirenja Sicilije, pa je tako planirana vojna akcija za 1293. godinu iznenada odlož ena. S druge strane, umro je i papa Nikola IV (1292.) koji je podrž avao Anžujce, a papska stolica je ostala za naredne dve godine nepopunjena. Isto tako, odjednom su se poč eli kolebati i neki hrvatski knež evi, prelazeć i postepeno na stranu Andrije III Mleč anina. Kada je 1295. godine iznenada umro Karlo Martel od kuge, koja je poč ela da hara po Italiji, ova akcija je naglo zastala. Tek 1297. godine Anžujci isturaju kao novog kandidata Karlovog sina, Karla Roberta. Veću to vreme Dragutin viš e ne podržava Anž ujce, poš to je njegov sin Vladislav od 1293. godine ož enjen sa Konstancom Morozini, koja je bila neć aka kralja Andrije III Mleč anina. Da li je on pokuš avao da uč ini i neš to viš e za svoga sina, ne znamo, ali ako i jeste, njegovi pokuš aji su ostali skoro neprimetni. Moguć e je da se tada u njemu pojavila klica ambicije
da vidi svoga sina Vladislava kao ugarskog kralja. Tokom 1301. godine iznenada umre Andrija III Mleč anin, a Karlo Robert bude krunisan kao Karlo I (1301-1342.). Bašu vreme dok su se odvijali ovi događaji, Milutin se ož enio sa Simonidom, a Dragutinova vojna akcija koju je po svemu sudeći pripremao, bila je osujeć ena, jer mu Ugarska nije iz navedenih razloga mogla pomoć i. Ugarska se ni nakon dolaska Karla Roberta i njegovog krunisanja nikako nije smirivala, a kako bi se i smirila kada je Robert imao tek trinaest godina. Nasuprot njemu, nezadovoljni plemić i isture novoga kandidata i to Većeslava, sina češ kog kralja. Njega i kruniš u pod imenom Ladislav V. Ovome kralju je bilo tek 12 godina. Čitava 1302. godina proš la je u međusobnim sukobima, no 1305. godine Ladislavu dosadi ovo natezanje oko Ugarske, a i nakon smrti svoga oca Većeslava II on je trebao da nasledi njegov presto, ali je imao neprilike u vlastitoj kraljevini. Stoga se on odrekne Ugarske, ali svoja prava prenese na Otona Bavarskog, bavarskog vojvodu. Godine 1305. Oton se kruniš e za ugarskog kralja, ali se i njemu zgadi sve, kada ga na venčanju sa ć erkom vojvode Ladislava Apora ovaj umesto da mu da ć erku, baci kao poslednjeg drumskog razbojnika u tamnicu. Kada ga je 1308. godine vojvoda pustio na slobodu, on je jedva doč ekao da se odrekne ugarske krune. Do tog momenta Dragutin se nije posebno isticao i ne zna se kakvi su njegovi postupci, mada je moguće da se u njemu tada rađala ambicija da vidi svog sina kao ugarskog kralja. Konačno, njegov sin je imao kudikamo već ih prava na ovaj presto no š to je to imala već ina pustolova koji su se do sada otimali za krunu. Ova ideja Dragutinu se javila sigurno onog momenta kada je presto preuzeo Andrija III Mleč anin, čije je jedino pravo bilo to š to je bio sin rođ ene sestre pokojnog kralja Ladislava Kumanca. Isto to pravo imao je i Vladislav, Dragutinov sin. Zaš to većtada Dragutin nije istakao ovo pravo nije poznato. Da je bio obziran prema Andriji Mleč aninu, teš ko je poverovati, prije ć e biti da je u to doba jošuvek rač unao da ć e Milutin ipak poš tovati njihov dogovor u Dež evu, te da ć e Vladislavu prepustiti srpski presto. Tek negde oko 1297. godine, ili neš to kasnije, ali uglavnom u ono vreme kada je Milutin poč eo da pregovara sa Vizantijom, morao je Dragutin da uvidi da od dogovora u Dež evu nema niš ta i da Milutin nema nameru da Vladislavu prepusti krunu. Tada je Dragutin mož da izgubio i strpljenje, pokuš avš i da vojnim putem dođe do onoga š to je trebao dobiti mirnim putem, odnosno da povrati krunu. Milutin ga je preduhitrio tako š to je obezbedio vojnu pomoćod Vizantije, a Dragutin iz skoro razbijene Ugarske nije mogao oč ekivati niš ta. Stoga je za prvo vreme odustao od nasilnog povratka srpske krune. Tada se Dragutin okrenuo ka Ugarskoj, misleć i da ć e tu mož da imati viš e sreć e i obezbediti sinu ugarsku krunu. Uz sebe je imao svoga zeta, bosanskog bana Stjepana Kotromanić aai predstavljao je ozbiljnu snagu. Srbiju ipak nije zaboravio, i sudeć i po nekim indicijama, najkasnije 1301. godine poč ela su neprijateljstva sa Milutinom. Dragutin nije voljno primio Karla Roberta i nije bio među onima koji su ga radosno doč ekali. Najveća uzdanica Karla Roberta je bila hrvatska plemić ka porodica Šubić , koja mu je i omoguć ila da dođe u Split i koja ga je stalno pomagala. Dragutin je takođe trebao da obavi izvesne poslove oko dolaska Karla Roberta u Dalmaciju, pa onda u Ugarsku, no on to nije uč inio. Tragom pisma napuljske kraljice Marije, sestre Katarinine (Dragutinova ž ena) koja je ona pisala "gospođ i Katarini, svetloj srpskoj kraljici, dragoj naš oj sestri", vidi se da ona očekuje od Dragutina i Katarine da oni pomognu da ugarski plemić i priznaju
njenog unuka Karla Roberta za ugarskog kralja. Kako se ona samo ljuto prevarila, ne misleći da mož da i njena sestra ima iste planove sa svojim sinom. No, to nije moglo ostati nepoznato okolini Karla Roberta pa je stoga sva vlast u Hrvatskoj i Bosni namerno prepuš tena Pavlu Šubić u, koji je samim time doš ao u sukob sa Dragutinom i zetom mu bosanskim banom Stjepanom Kotromanić em. Sam odnos Šubić a i Stjepana Kotromanić a je u prilič noj meri zamrš en, jer su njihovi sukobi oko nekih oblasti poč eli jošranijem, tako da se već1299. godine Pavle Šubićpojavljuje kao "gospodar Bosne", no Šubić i jošnisu imali podrš ku ugarskog kralja, pa su sve njihove akcije imale karakter uzurpacije. Kada je Karlo Robert konač no postao kralj (1301.) on im iz zahvalnosti pruž a svu zaš titu. Tek tada je mogao Šubićda krene i u ozbiljnije akcije protiv Stjepana Kotromanića. Sukobi između Kotromanić a i Šubić a su poč eli time š to je Šubićoptuž io Kotromanić a da ugrož ava posede njegovog rođaka Hrvatina i on ga je uzeo u zaš titu. Tada je ban Pavle Šubić , kao gospodar Bosne, za bosanskoga bana postavio svoga mlađeg brata Mladena I, a Stjepana zbace (1302.). Nakon toga po Bosni i donjoj Posavini poč ne da besni sukob između Mladena Šubić a i Stjepana Kotromanić a u kojem je dosta aktivno uč estvovao i Dragutin. Stjepan Kotromanićse tokom borbi povlač io u Dragutinove oblasti, dok ga je Šubićgonio i takođ e upadao i plenio po Dragutinovim zemljama. Veću to doba Dragutin je naveliko ratovao sa Milutinom i ove borbe po Bosni su mož da u vezi bašsa sukobom Dragutina i Milutina. Izvori o ovom ratu su samo fragmentarni i nalaze se uglavnom u pismima dubrovač kih trgovaca. Oni javljaju kako je u proleć e 1302. godine zatvoren jedini put koji vodi iz Dragutinove oblasti kroz Bosnu za Dubrovnik, poš to na Drini jedna nasuprot drugoj stoje vojska Mladena Šubić a i Stjepana Kotromanića. Drugi trgovci opet javljaju da ne mogu proć i ni kroz Milutinove zemlje, zbog rata koji tamo besni (1303.). U ovaj međusobni rat brać e bili su jedno vreme uvuč eni i Dubrovč ani, a uzrok je nađen u tome š to su u Srbiji neki dubrovač ki trgovci bili zatvoreni, na š to opet Dubrovač ka republika opremi nekoliko lađa i zauzmu Mljet i blokiraju uš ć e reke Bojane. Neš to kasnije napadnu i Kotor, ali se on odbrani. Dubrovč ane je aktivno pomagao Hrvatski ban Pavle Šubićkao i Venecija. Milutin je brzo blokirao sve veze Dubrovnika sa kopnom, dok sam grad nije dirao jer je znao da mu ne može niš ta. Poč etkom 1302. godine poč eli su pregovori, a u avgustu iste godine sklopljen je i mir. Izgledalo je kao da ceo region gori, a da je Milutin dobrim delom uzrok za sve ovo kao i njegova ž enidba sa Simonidom. U Bosni se situacija naglo zakomplikovala kada je ban Stjepan Kotromanićiznenada umro, a njegova ž ena Elizabeta sa svoja tri sina pobegne u Dubrovnik. Ipak, Kotromanić i nisu izgubili pristalice, naprotiv, njihov broj kao da se poveć avao. Izgleda da su svi bogumili stali na stranu Kotromanić a, pa č ak i knez Hrvatin, koji je bio bogumil, i zbog koga je dobrim delom rat u Bosni i poč eo. Ban Mladen ga je poč eo napadati, a on se poč eo obrać ati Pavlu Šubić u (bio mu je kum) da ga zaš titi. Pavle je održ ao reči zapretio bratu Mladenu prokletstvom ako ne ostavi na miru Hrvatina. Pravi razlog za neprijateljstvo kneza Hrvatina i bana Mladena nije bio u tome š to je Hrvatin bio bogumil, veću tome š to je on iznenada preš ao na stranu Dragutinovu i stranku Kotromanić a. Jedno vreme je ovaj rat poč eo da dobija i verski karakter, kada je papa Bonifacije (1303.) pozvao kaloč kog nadbiskupa i drž avnu ugarsku vlast da se obrač una sa bogumilima. U to vreme i Dragutin se potpuno okrenuo protiv ugarskog kralja Karla Roberta, koji je podrž avao Šubiće, tako da je č ak
imao i nekih akcija protiv kralja. Nekako u to vreme Pavlu Šubić u sune kroz glavu da pokuš a da iskoristi rat između Dragutina i Milutina te da ovom drugom otme neke oblasti. Šubićje to donekle i uč inio i ostvario jedan dublji prodor sve do Onogoš ta, ali se uskoro predomislio, pa stao sa Milutinom da pregovara. Njih dvojica su se i lič no trebali sastati, ali iz nekih razloga do toga nije doš lo. No, tokom 1304. godine Milutin je poslao svoje poslanstvo preko Dubrovnika koje je pronaš lo Pavla Šubić a u Skradinu. Ne zna se o č emu se pregovaralo mada je verovatno da je glavna tema bio bašDragutin. I za Milutina i za Pavla Šubić a on je bio velika smetnja. Pavla je Dragutin uznemiravao u Bosni, dok je od Milutina traž io da mu vrati kraljevsku krunu. Bašte godine (1304.) kada su i bili ovi pregovori, bude ubijen Mladen Šubić , a na njegovo mesto Pavle Šubićpostavi najstarijeg svoga sina Mladena II. Istovremeno, upadne u Bosnu sa svojom armijom, grozno se sveteć i za bratovu smrt, a izgleda da je imao i dosta uspeha, buduć i da se počeo zvati "gospodarom č itave Bosne", š to inicira da je ona sada cela bila pod njegovom kontrolom. Moguće je da je tada od Dragutina oduzeo neke zemlje. Pavle Šubićje bacao potajne poglede i na Hum, gde je vlast držao Milutin, a kakve je uspehe imao u toj oblasti teš ko je reć i, a navodi Mavra Orbina o tome su veoma sumnjivi. "Kako je Pavao bio veoma pametan i hrabar č ovek, pokorio je celu Hrvatsku, a onda je naumio da zauzme Humsko Kneš tvo, kao i Raš ko kraljevstvo. Doš avš i, dakle, s velikom vojskom u Hum, zauzeo je celu ovu oblast, jer je Hum tada bio bez vlastitog gospodara. Zatim je otiš ao u Onogoš t da bi se prebacio u Zetu, a odatle u Raš ku, u kojoj je vladao veliki metež ....." (Mavro Orbin). Istina, godine 1304. njegov sin se zove "gospodarem cele Humske zemlje", ali po svemu sudeći on nikada nije bio i stvarni vladar na tom oblaš ć u. Moguć e je da je bašu borbama oko Huma, ban Mladen II bio iznenada zarobljen od strane Milutina i da je bašto iniciralo lič ni sastanak Pavla Šubić a i Milutina. Ovaj susret se održ ao godine 1305. (ili 1306?). Ako je i imao Hum pod svojom vlaš ć u, Pavle Šubićje nakon oslobođenja svoga sina Mladena, morao ovu oblast vratiti Milutinu. U svakom sluč aju, nakon ovog sastanka sa Šubićem, sa te strane Milutin viš e nema neprilika.
27. Katalanci napadaju Hilandar Bašu to vreme poč inju događaji koji ć e da za sledeć ih nekoliko vekova da usmere događaje u jednom pravcu. Tokom XIII veka poč inje naglo da osnaž uju Turci i da polako prodiru na teritorije koje su drž ali Vizantijci u Maloj Aziji. Njihov prodor na Balkan nije bio ni nagao, a ni spektakularan. Bio je viš e posredan i Turci su se uglavnom pojavljivali kao č lanovi plać enič kih vojnič kih grupa. Polovinom XIII veka nikejsko carstvo je drž alo skoro polovinu Male Azije i stajalo nasuprot seldž uč kom sultanatu koje se zvalo Rum. Duž č itave granice nikejsko carstvo je izgradilo č vrst odbrambeni sistem, no on se poč eo naglo raspadati kada je 1261. godine doš lo do restauracije vizantijskog carstva i kada se sediš te drž ave preselilo u Carigrad. Carevi su svoje interesovanje jednostavno usmerili ka Zapadu u potpunosti zapostavljajuć i svoje maloazijske posede. To je znatno oslabilo ovu granicu i stvorilo mogućnosti raznim turskim pljač kaš kim grupama da je lako prelaze. No, to su još uvek bili tek pojedinač ni sluč ajevi koji u sebi nisu imali niš ta od organizovanog.
Sredinom XIII veka doš lo je i do invazije Mongola, kada su mnogobrojna turska plemena ispred Mongola bež ala prema Maloj Aziji i poč ela da prodiru u nju. Vizantijska granič na linija je veoma lako pukla, a održ ala su se samo već a utvrđenja poput Bruse, Nikomedije, Nikeje, Sarda, Magnezije, Filadelfije itd. Bašzahvaljujuć i slabosti Vizantije, uspevaju Turci da stvore viš e svojih knež evina u Maloj Aziji, a jedna od njih je bila u Staroj Bitiniji koju je drž ao Osman. On je upravljao tada Turcima iz grupe Oguz koji su bili veoma srodni plemenu Kaji. U to vreme on sam ne predstavlja niš ta viš e od samo jednog od mnogih turskih kneževa. Koliko je turska plima bila neodoljiva vidi se i iz toga da u 1300. godini Vizantija nema skoro viš e niš ta u Maloj Aziji. Da situacije bude jošgora, carstvo nije imalo ni bilo kakvih finansijskih sredstava pomoć u kojih bi bilo u stanju da formira armiju koja bi mogla da potisne Turke. Tada je iznenada vizantijskom caru Androniku II doš la ponuda od strane Rož e de Flora, zapovednika katalanske vojske, da mu on dovede svoje ratnike te da sa njima ratuje za rač un Vizantije. Ova vojska je bila sastavljena od š panskih plemića iz severne Španije i do tog momenta ona je učestvovala u sukobima izmeđ u aragonske kraljevske kuć e iz Španije sa napuljskim Anž ujcima. Rat je vođen uglavnom oko Sicilije i katalanska vojska je pomagala sicilijanskom kralju Fridrihu protiv Anž ujaca. Iako nije bila posebno brojna, tek oko 6.500 vojnika, ova vojska je bila veoma ubojita, najstraš nija peš adija toga vremena, sastavljena sve od samih veterana, kojima je rat bio smisao ž ivota. Kako su Aragonci i Anž ujci potpisali mir, to za njih odjednom viš e nije bilo posla i stoga ova njihova iznenadna ponuda vizantijskom caru. Ovaj je to jedva doč ekao, tako da tokom septembra 1303. godine Katalanci stignu u Carigrad na 36 lađa. Car ih isplati odmah za č etiri meseca unapred, a katalanskog vođu Rožera odmah veri za svoju rođaku Mariju Asen, davš i mu i neke zvuč ne vizantijske titule. Većpoč etkom 1304. godine Katalanci se nalaze u Maloj Aziji, gde straš no pobeđuju Turke, koji trpe ogromne gubitke. U izvorima koji opisuju ratovanje ove vojske, nigde se ne spominju i Osmanlije š to zapravo svedoči o tome da je Osman u to doba jošuvek mali i neugledni vladar. Njegovo vreme tek treba da dođe. Međ utim, ovi plać enici se nisu zaustavili samo na ratovanju sa Turcima, većpoč nu da pljač kaju i vizantijske teritorije, tako da uskoro napadnu Magneziju. Zbog toga, kao i zbog drugih surovih ponaš anja, Katalanci ubrzo dođu u sukob sa Vizantijcima. Za ovaj sukob veliki deo odgovornosti snose i sami Vizantijci, ali do njega bi svakako doš lo, buduć i da je Rož er izgleda imao plan da osvoji Vizantiju. Njemu nikako nije moglo da promakne to koliko je Vizantija vojnič ki nespremna, te sa koliko bi malo truda mogla biti osvojena. Moguć e je da su i Vizantijci osetili kakve se ideje motaju Rož eru po glavi, mada nije nemoguć e ni da su saznali za tajni sporazum između Rož era i kralja Sicilije gde se ugovara osvajanje Romanije (Vizantije). Stoga i oni krenu u akciju. Tokom zime 1304/5. godine, tada su Katalanci bili u zimovnicima u Galipolju, prestolonaslednik Mihailo IX pozove Rož era da dođe kod njega. Ovaj sa oko 300 konjanika dođe misleći da ć e biti govora oko neredovne isplate i drugih problema. Međutim, tu Rož era iznenada napadnu i ubiju ga, a osim tri č oveka strada i cela njegova pratnja. Tu je Mihailo grdno pogreš io, nemajuć i snage da ide dalje. Umesto da pokrene vojsku i razjuri Katalance, koji su u svojim zimovnicima č ekali povratak Rožerov, on nakon ovog zloč ina ostane pasivan, verovatno misleć i da ć e se Katalanci razić i sami. No, tu se prevario, poš to ovo muč ko ubistvo u ovima raspali ž elju za
osvetom. Uskoro su poč eli otvoreni vojni sudari između Vizantijaca i Katalanaca koji svoj vrhunac dož ivi u bitki kod Apre u Trakiji. Tu Katalanci razbiju Vizantijce, a sam prestolonaslednik Mihailo jedva izvuče ž ivu glavu i ranjen nekako se doč epa Dimotike. Nakon ovoga cela Trakija bude prepuš tena Katalancima na milost i nemilost. Oni su tada pojač ani i sa novim trupama koje dovede princ Ferdinand od Majorke (1307.), a pridruž i im se i oko 5.000 Turaka Seldž uka. Ova š arena gomila pljač kaš a i razbojnika je uspela da pune dve godine sasvim neometano sa bilo koje strane pljač ka po Trakiji. Sam princ Ferdinand se nije dugo zadrž ao međ u Katalancima većih napuš ta, ali u julu 1307. godine pada u ruke Venecijancima koji ga bacaju u tamnicu. Ferdinandov odlazak je bio rezultat ranijih sukoba među Katalancima, koji su poč etku bili samo verbalni, da bi u leto 1307. godine nakon odlaska iz Hristopolja, u okolini Galipolja doš lo do oruž anog razrač unavanja među njima. Tu je izginulo dosta njih, a međ u njima i neke istaknute lič nosti. To je bilo dovoljno da se princu Ferdinandu sve zgadi i da ih on napusti. Katalanci nemajuć i po Trakiji viš eš ta opljač kati krenu preko Rodopa i krajem 1307. godine dođu na Kasandriju gde su nastavili da pljačkaju. U ovim svojim pohodima zalaze u Svetu Goru, tako da napadnu i na Hilandar, no u napadu ne uspeju. "Velika množ ina njih poč eš e jedni seć i vrata grada slavnoga manastira Hilandara, a drugi deo od njih pozadi razbijahu zidove grada, hoteć i uć i unutra. Jer strele padahu kao kaplje daž da, puš tane rukama bezbož nika, i ratne trube kliktahu, i sami jednoglasno se derahu ustremljujuć i se napred" (Danilov učenik). Nakon izvesnog vremena napadač i videvš i da ne mogu slomiti otpor branitelja, povuku se. "A kada ovi zlolukavi videš e da ne mogu uć i unutra u grad, usedoš e na svoje konje i otidoš e raspaljivani velikim gnevom i jaroš ć u, preteć i ovom blaž enom, da će, opet vrativš i se, uniš titi ga" (Danilov uč enik). U to vreme u manastiru se kao stareš ina (iguman) nalazio Danilo. On je doš ao u Hilandar neš to pre ovog napada, odnosno 1305. ili 1306. (mož da 1307?), a izabran je za igumana na pomalo č udan nač in. Obič aj je bio da se iguman manastira bira od strane sveš tene brać e Hilandara i to je bio uvek jedan od monaha iz Hilandara. Međutim, kod Danila to nije bio sluč aj, poš to je on bio imenovan od strane Milutina i sabora u Skoplju. Zaš to je to tako bilo ostaje tajna. On je bio u suš tini Milutinov č ovek od poverenja, tako da je nakon smrti arhiepiskopa Save III (26. jul 1316.) ovaj pokuš ao da Danila naturi za arhiepiskopa. No, to tada nije uspelo zbog toga š to se većina vlastele tome suprotstavila, a za arhiepiskopa je izabran Nikodim. Ipak, Milutin je uspeo da Danila postavi za episkopa Huma, da bi konač no 1324. godine Danilo bio izabran za arhiepiskopa. Na tom mestu je ostao do smrti (1337.). Ono po č emu je on ipak ostao najpoznatiji jesu ž itija koja je napisao (Uroš a, Dragutina, Jelene, Milutina, Arsenija, Jevstatija I). Iako za svoj uspon Danilo duguje mnogo Milutinu, ipak Stefan Deč anski je bio taj koji ga je najviš e uzdigao i za č ije vladavine Danilo postiž e svoje najveće uspehe. Danas je on poznatiji pod imenom Danilo Peć ki, dok je kao arhiepiskop nosio ime Danilo II. Ovo su bili prvi napadi na Hilandar i bilo je jasno da ć e ih biti još . Toga je bio svestan i Danilo i stoga on odluč i da iz manastira izvuč e sve dragocenosti i da ih skloni na sigurno mesto. "A sam uzevš i sve nasledstvo toga mesta, tj. potrebe crkvene, i skupivš i sve ostalo, i ustavš i sa nekima od svoje dece, i evo noseć i prođ e nepovređen pukove neč astivih
inoplemenika" (Danilov uč enik). Danilo je otiš ao u Skoplje, gde je boravio Milutin i o svemu ga obavestio. Kada je to obavio, Danilo se vrati u Hilandar. Opis njegovog povratka u manastir je veoma upečatljiv i svedoč i o tome koliko je Sveta Gora bila preplavljena Katalancima. Danilo se jedva probio i, sudeći po biografu, nekoliko puta umalo nije zarobljen od napadač a. U manastiru je Danilo zatekao teš ku situaciju jer su branioci, ne mogavš i viš e trpeti opsadu, hteli da se predaju. "A hteli su ga predati u ruke poganika da nije prepodobni tako brzo doš ao, Jer i oni su bili u nevolji, jer behu dugo zatvoreni na jednom mestu, ginuć i od gladi i ž eđi" (Danilov učenik). Danilo je od Milutina dobio dosta zlata, tako da je sa njim uspeo da nabavi hranu za manastir, ali i da unajmi najamnike koji su trebali da odbrane manastir. "Opet davš i drugo mnogo zlato i iz mesta van Svete Gore skupi veliku množ inu izabranih ljudi, i njih uvede k sebi u manastir sa njihovim oruž jem, da se bore sa onom triput prokletom jeresi" (Danilov uč enik). Kada su č uli da se u Hilandaru nalaze najamnici, Katalanci odustanu od daljnje opsade i povuku se. Jednu njihovu grupu u povlač enju napadnu Danilovi najamnici i iseku ih sve, a od vođe zarobe lep mačkoji kasnije Danilo pokloni Milutinu. Kasnije je bilo još napada na Hilandar (1308. i 1309.), međutim do kraja su se svi pokazali kao neuspeš ni. Manastir svetog Pantelejmona nije bio iste sreć e kao Hilandar, tako da je u jednom od naleta Katalanaca bio spaljen. Katalanska vojska je napadala i na Solun, međ utim ni tu im ne pođe za rukom da osvoje utvrđeni grad (1308.). Sada viš e ni oni nisu bili toliko jaki kao do tada. Tu je doš lo i do raspada ove š arene vojske, no o tome kasnije. Dok su tek počinjali sukobi sa Katalancima, Vizantijci su odjednom dobili jošjednog protivnika u Bugarskoj. Nakon pada kana Nogaja (1299.) pojavljuje se u Bugarskoj kao novi vladar sin Terterija I, koji se zvao Teodor Svetislav (1300-1322.). Njegova aktivna i nasrtljiva politika dož ivi uspeh kada mu 1307. godine Vizantijci priznaju osvajanja svojih teritorija (gradovi i luke na Crnom moru, između ostalih Anhijal, Mesemvrija). Moguć e je da je i sam Milutin pomagao ova osvajanja, poš to je sa ovim vladarom (brat njegove bivš e ž ene Ane) bio u dobrim odnosima. Da nevolja bude za Vizantiju jošveć a, pobrinuo se i Karlo Valoa (brat Francuskog kralja Filipa IV Lepog), koji je 1301. godine za ž enu dobio Katarinu Kurtene, koja je bila latinska carica. Iako je ona to bila samo titularno, to je bilo sasvim dovoljno za njenog muža da poč ne da ož ivljava planove za osvajanje carigradske krune i ponovno formiranje latinskog carstva. Tokom 1306. godine on za saveznika pridobija Veneciju, a sam papa Kliment V baci anatemu na vizantijskog cara (1307.). Sada je odjednom u te politič ke igre uleteo i kralj Milutin. On je jošod 1306. godine imao savez sa Filipom Tarentskim "despot Romanije i gospodar kraljevine Arbanije", koji je bio nosilac svih anž ujskih zahteva na Istoku i koji je imao dosta aktivnosti u pokuš aju da dođe do obnavljanja latinskog carstva. U dogovaranju oko uslova sklapanja ovog saveza Milutin i Filip su se i lič no sastali. Kada se kasnije pojavio i Karlo Valoa, bilo je sasvim za oč ekivati da Milutin i sa ovim sklopi savez. Tokom 1308. godine do sklapanja ovog saveza je i doš lo u mestu Melenima. Obaveze koje je Milutin preuzeo ovim savezom izazivaju dosta pitanja i nedoumica.
Najpre se Milutin obavezao da ć e sa vojskom pomoć i Karlu Valoa u njegovim napadima na Vizantiju, te da neć e davati utoč iš te njegovim neprijateljima. Isto tako, Milutin se morao obavezati da neć e napadati Filipa Tarentskog. Zauzvrat, Karlo "priznaje" sva dosadaš nja Milutinova osvajanja vizantijskih teritorija, kao š to mu obeć ava i vojnu pomoćukoliko bi ga neko sa strane napao. Međutim, postoji i nekoliko Milutinovih obaveza iz ugovora koje pomalo zbunjuju. Najpre, Milutin se obavezuje da će preći u katoličku veru, a kada on pređe u katoličanstvo tada će doći i do udaje njegove ć erke Carice (Zorica) za sina Karla od Valoa, koji se takođe zvao Karlo. Kasnije je doš lo do nekih zatezanja oko udaje Milutinove ć erke (mož da zato š to je ona bila izgleda većdva puta udavana) pa je ova odredba izmenjena tako š to se Carica mogla udati za bilo koga izuzev za vizantijskog cara ili nekog njegovog rođaka. Ovim ugovorom Milutin je bio u odnosu na Karla od Valoa u dosta podređenom polož aju i sam ugovor od njega traž i dosta poteza za koje se ne zna kakvu bi reakciju izazvali u Srbiji. Na prvom mestu je svakako bila Milutinova obaveza da pređe u katolič anstvo. Papa Kliment V je izgleda poverovao u ovakvu moguć nost, tako da je tokom 1308. godine izdao i nekoliko povelja koje se odnose na Srbiju, a poslao je i legate koji su trebali da izvrš e Milutinovo prekrš tavanje i da mu predaju papsku zastavu. Milutin lepo doč eka papske legate, ali ipak do kraja ne promeni veru izgovarajuć i se da bi on to rado učinio međutim strah ga je od matere i od brata Dragutina. Iako nije promenio veru i time ispunio jednu obavezu iz ugovora sa Karlom od Valoa, Milutin odluč i da izvuč e bar neke koristi. U to vreme Katalanska vojska se nalazila pod Solunom, pokuš avajuć i da ga zauzme, no to joj nikako nije polazilo za rukom. Izgleda da je tada Milutin uzeo u najam neke od ratnika koji su stajali pod Solunom. Radilo se o 1000 konjanika i 500 peš aka kojima je komandovao pohriš ćanjeni Turč in po imenu Melekil, a sastojali su se isključ ivo od Turaka. Sa njima (ili bez njih?) on je napao solunsku oblast, no tu on nije imao uspeha, tako da je ubrzo odustao od takvih pokuš aja. Zapravo, većod 1309. godine Milutin postepeno poč inje da se hladi od savezniš tva sa Karlom od Valoa, a razlog je bio u tome š to je i polož aj ovoga naglo oslabio. Najpre je papa napustio Rim i otiš ao u Avinjon (1309.), a iste te godine bacio je prokletstvo na Veneciju. Time je liš io Karla od Valoa jakog saveznika. S druge strane i sam Karlo se odjednom počeo baviti sa drugim kombinacijama. Tako je spletkario oko toga da se doč epa nemačke carske krune koja je nakon smrti kralja Albrehta (1308.) ostala nepopunjena. Isto tako, on je poč eo da spletkari i po Francuskoj, pa su planovi sa osvajanjem Vizantije pali u drugi plan. Do kraja se pokazalo da su ovi njegovi planovi bili suviš e ambiciozni i suviš e skupi da bi ih on mogao sprovesti. S druge strane, kada je umrla carica Katarina (1308.), njegova ž ena, izgubio je Karlo i pravnu osnovu za svoje planove. Titula latinske carice preš la je na njenu ć erku Katarinu Valoa koja je bila udata za Filipa Tarentskog (1313.). Da su svi planovi oko uspostavljanja latinske carevine propali, videlo se jasno onda kada je 1310. godine Venecija sklopila sa Vizantijom primirje na 12 godina. Time je završ ena i ova epizoda iz Milutinove vladavine. Njegov ugovor sa Karlom od Valoa se pokazao beskorisnim i niti jedan od njih nije imao prilike da izvrš i bilo koju njegovu odredbu. Danas se postavlja pitanje koliko je Milutin zaista bio iskren kada je ulazio u ovaj savez i kada je davao obećanja da ć e preć i u katolič ku veru. Kako bi on to
sproveo u Srbiji veliko je pitanje. Teš ko da bi tu promenu vere prihvatila vlastela, crkva još manje, a o narodu i da se ne govori. Stoga o tom pitanju i ne treba ulaziti u veliku diskusiju. Mnogo je interesantnije pitanje š ta je bio zapravo razlog ulaska Milutinovog u savez sa Karlom od Valoa. Gledajuć i ugovor između njih dvojice vidi se da je Milutin uzeo mnoge obaveze, a ne vidi se š ta zapravo dobija. Karlo od Valoa je priznavao Milutinu teritorije koje je ovaj većdržao (izuzev Proseka, Prilepa i Strumice koje je drž ala Vizantija) i koje je ranijih godina ranije osvojio od Vizantije. U suš tini, to priznanje nije Milutinu toga momenta niš ta znač ilo, ono bi imalo efekta tek kad se Karlo doč epa vizantijskog prestola. Prema tome, Karla nije niš ta koš talo da daje takva obeć anja, ali zauzvrat je traž io od Milutina i te kako opipljive usluge. Najpre pokatoličavanje Srbije, a onda i vojnu pomoć . Verovatni razlog ovog Milutinovog ulaska u savez sa Karlom bio je njegov brat Dragutin. Jošod 1301. godine (ili č ak ranije) trajao je sukob dva brata oko famozne odredbe njihovog ugovora u Dež evu, po kojem je Milutin trebao da vrati kraljevski presto Dragutinovom sinu. Većje do sada opisano kako je tekla borba za ugarsku kraljevsku krunu, te Dragutinovo uč eš ć e u svemu tome. Karlo Robert je bio krunisan 1300. godine u Zagrebu, ali već ina ugarskog plemstva to nije priznavala, tako da je Robert morao da izdrž i borbu sa nekoliko kandidata. Najpre je to bio Vladislav, sin č eš kog kralja koji je na kraju odustao (1304.), pa onda Oton Bavarski koji takođe odustaje 1308. godine. Dragutin je imao do tog momenta uglavnom rezervisane stavove, ali nakon odlaska Otona Bavarskog odjednom i on istura zahteve za ugarskom krunu, a u ime svoga sina Vladislava. Doduš e, on nije bio taj koji je sve to organizovao, većje to bila stranka ugarskih plemić a koju je predvodio Ladislav Apor. Ta stranka ugovori sa Dragutinom da se njegov sin Vladislav oženi sa ć erkom Erdeljskog vojvode Ladislava Apora (isti onaj koji je hteo svoju ć erku da ož eni za Otona Bavarskog, ali se predomislio i ovoga bacio u tamnicu), te da uz pomoćovoga vojvode sruš e Roberta. U to vreme kod Ladislava Apora nalazila se i kraljevska kruna, plaš t i mač , koje je jošranije oteo od Otona Bavarskog. Ovaj plemićje reš io da po svaku cenu svojoj ć erci obezbedi da postane ugarska kraljica. Baštada poč ne Dragutin da nemilosrdno progoni sve Anž ujske privrž enike, a cela ova borba je prać ena bezbrojnim izdajstvima, prevrtljivostima i prolila je mnogo krvi. Bašu to vreme i Milutin je sklapao svoj savez sa Karlom od Valoa (1308.) i ovaj njegov potez bi se mogao povezati sa Dragutinovim pokuš ajima da za sina zadobije ugarsku krunu. Verovatno da se Milutin tada i uplaš io, buduć i da je njegov rat sa Dragutinom bio u punom jeku (poč eo 1301 godine), a kada bi se Dragutinov sin doč epao ugarske krune tada bi i Milutinov polož aj u Srbiji postao neizdrž ljiv. Stoga je nuž no trebalo nać i jakog saveznika, a ko bi mogao biti povoljniji od Karla od Valoa koji je bio iz iste kuć e (Anžuvijci) iz koje je bio i ugarski kralj Karlo Robert na kojeg je Dragutin nasrnuo. Milutinu je ovo savezniš tvo trebalo po svaku cenu i možda bi se time mogli objasniti oni silni ustupci koje je on obeć ao dati, a do kraja niti jedan jedini nije ostvario. Situacija se u Ugarskoj veoma brzo razbistrila, Karlo Robert je bio u toku leta 1309. godine u Budimu ponovo krunisan, ali jošuvek ne krunom svetog Stefana, koju je Erdeljski vojvoda Ladislav Apor odbijao da vrati. On je uporno odbijao da prihvati novog kralja, no na to ipak pristaje 1310. godine, kada je i vratio krunu svetog Stefana. Tada je Karlo Robert po
treći put krunisan, ovoga puta konač no. Time je i borba za ugarski presto konač no završ ena. To je veći vreme kada se Milutin polako udaljava od Karla od Valoa i ponovo približ ava Vizantiji. U suš tini, on nikada nije ni prekidao svoje dobre odnose sa Vizantijom, a savez sa Karlom je izgleda bio tek prividan i trebao je da posluž i samo za osiguranje od Dragutinovog uspeha u Ugarskoj. U tom svetlu treba gledati i to š to je Milutin unajmio Turke najamnike (njih 1500), oni njemu nisu bili potrebni u borbi sa Vizantijom većza sukob sa Dragutinom koji je u to doba većuveliko trajao (1301-1312.). Uostalom, plać enič ka vojska se i inač e najviš e koristi za raš č iš ć avanje unutraš njih razmirica, a za to je svakako najbolji primer bašVizantija. Ovakva vojska je uvek dobro izvež bana i posluš na onome ko je unajmi, ali isto tako mož e da predstavlja i veliki problem ukoliko ne bude dobro plać ena. Sama Katalanska vojska je za to bila najbolji primer. Dok su Vizantinci plać ali, oni su revno uniš tavali Turke po Maloj Aziji, ali kada su plate presuš ile oni su udarili na Vizantiju. Zaista, kako drugač ije objasniti Milutinova obećanja da ć e Srbiju prevesti u katolič ki tabor? Teš ko je poverovati da bi to uč inio on koji je bio među srpskim kraljevima verovatno najizdaš niji kada je trebalo pomagati crkvu "Stare (crkve) obnovi i ukrepi, davš i nebrojeno zlato i srebro..." (Danilo Drugi). Njemu se pripisuje da je podigao č etrdeset crkava i mada je to verovatno preterivanje, ipak spisak njegovih graditeljskih poduhvata je impresivan: manastiri u Solunu (crkva svetog Nikole), Carigradu (manastir Jovana Preteč e), Jerusalimu (crkva Arhangela Mihajla) i nova crkva u Hilandaru (kao i već i deo trpezarije, konaci za goste i monahe, utvrđenje i pirg u Hrusiji) su svakako najveć i. Obnovio je Žič u, podignuta je crkva Bogorodice Ljeviš ke, Gračanica, Bogorodica Trojeruč ica, sve sama episkopska sediš ta. Interesantna su i opravdanja koja je Milutin izneo papskim legatima onda kada su oni doš li da ga prekrste. Tada je on otezao sa izvrš enjem ovog č ina, a kao opravdanje navodio je to da bi mu se majka, kraljica Jelena, i brat Dragutin takvom njegovom č inu protivili. Niš ta pogreš nije od toga. Dragutin je u to doba bio katolik, Jelena takođe i zaista nije jasno š ta bi oni mogli imati protiv Milutinovog prelaska u katolič anstvo. S druge strane, treba imati u vidu da je baškraljica Jelena, kao Anž uvijka i bliska rođaka Karla od Valoa, imala baštu odluč ujuć u posrednič ku ulogu između Karla i Milutina. Bilo kako bilo, Milutinova opravdanja su bila viš e nego providna i to je razlog zbog kojeg papa nije viš e insistirao na prekrš tavanju. Onoga momenta kada je Karlo Robert izabran konač no za ugarskog kralja, a Karlo od Valoa odustao od namere da obnavlja latinsko carstvo, odnos snaga Milutina i Dragutina nije bio viš e isti. Sada je Milutin bio mnogo jač i od svoga brata koji se ljuto zamerio ugarskom kralju Robertu, od kojeg je mogao oč ekivati samo probleme. Sam Milutin je imao podrš ku Vizantije, a imao je i turske najamnike. Katalanska vojska iz koje su i doš li i ovi najamnici jednostavno se raspala nakon neuspele opsade Soluna (1308.). Ova se vojska raspala na dva dela i to jedan koji je bio sastavljen od Katalanaca i drugi koji se sastojao od Turaka. Grupa koja se sastojala od Turaka razdelila se na jošdve grupe, jedna grupa, pod Melekilom, kao š to je reč eno, doš la je kod Milutina (1309.). "Ovaj blaž eni kralj Stefan Uroš , kao car vaistinu primajuć i careve sviju, dozva jedan deo od tih bezbož nih Persijanaca u Bogom darovanu svoju drž avu, na pohvalu i č ast i na zavist svome
vladič astvu od okolnih careva" (Danilo Drugi). Nije njih Milutin uzeo radi toga da kod drugih vladara izazove zavist većisključ ivo zato da bi ih mogao suprotstaviti svome bratu Dragutinu. Ovi inoverci su bili idealni vojni materijal za građanski rat koji je u Srbiji trajao većduž e vreme. Iako su mu jedno vreme dobro služ ili, ovi Turci-najamnici umalo mu kasnije nisu doš li glave. Za to vreme druga grupa je, pod Halilom, ne mogavš i da prodre do Male Azije ostala u Trakiji, zauzevš i nekoliko obalskih gradova. Oni su kasnije Vizantiji postali tolika napast da je Milutin morao vizantijskom caru da š alje vojnu pomoć . Najveć a grupacija, koja se sastojala iz Katalanaca, najpre je otiš la u Tesaliju gde je pljač kala sve do proleća 1310. godine. Tada su stupili u služ bu atinskog vojvode Valtera od Brijena. Zahvaljujuć i njima, vojvoda Valter je znač ajno proš irio teritoriju Atinskog vojvodstva. Ova saradnja se loš e završ ila po Francuze, buduć i da su ih Katalanci u martu 1311. godine straš no porazili kod Kefisa i zauzeli Atinsko vojvodstvo. U ovoj bitki Francuzi su suprotstavili Katalancima skoro 15.000 svojih vojnika, dok je Katalanaca bilo znatno manje. Ipak, pobeda je na kraju Francuzima izmakla. "A Fruzi livadijski zaratiš es njima, ali im ne mogoš e odoleti" (Danilov uč enik). Katalanci su pustili da teš ko opremljeni Francuzi zađu u baruš tine i kada su se tu zaglavili, pobili su ih skoro sve strelama. Njihova vladavina nad Atinskim vojvodstvom se kasnije otegla na dugih 75 godina. Sa ovim je zapravo bila okonč ana cela drama i sav metežkoji se događao na terenu Vizantije zahvaljujuć i pomalo neopreznom dovođenju Katalanaca. Ova vojska je pokazala mnogo vojnič kih kvaliteta, ali isto tako i veliku nepouzdanost. Bilo je pravo č udo š ta mož e da uradi jedna veoma mala skupina od jedva 6.000 vojnika, pred njima je drhtalo nekoliko drž ava, a nekoliko vladara im se udvaralo pokuš avajuć i da zadobije njihovu pomoć . Samim time i planovi Karla od Valoa, koji su bili toliko tesno vezani za Katalance, odjednom su se raspali. Međutim, drama sa ostacima katalanskih č eta jošnije bila završ ena. Većje reč eno da su ostale dve grupe turskih najamnika od kojih je jedna stupila u Milutinovu služ bu dok je druga grupa ostala u Trakiji. Ona grupa Turaka koja je služ ila Milutina bila je pod vođstvom nekog Melekila koji je u to vreme bio većpreš ao u hriš ć ansku veru. Oni su koriš teni uglavnom za sukobe koje je Milutin imao sa Dragutinom, međ utim, nisu už ivali nikakvo poverenje u Srbiji. Njihov broj nije bio suviš e veliki i smatra se da ih je bilo sve ukupno oko 1500 (konjanika 1000, a peš aka oko 500), no zbog svoje vojne sposobnosti bili su veoma opasni. Stoga ih je Milutin, nakon završ enih vojnih akcija, razoruž ao, oduzeo konje i naselio po napuš tenoj zemlji gde su oni ž iveli kao obič ni ljudi. "Određeno je bilo da on i njegovi ljudi ubuduć e vode privatan ž ivot osim kada rat nametne potrebu da jedan broj koji kralj odredi ponovo uzme oruž je i vojuje s vojskom Tribala" (Nić ifor Grigora). Zbog takvog njihovog naseljavanja imao je Milutin jedno vreme i nekih natezanja sa Vizantijom jer ih je pokuš ao naseliti na teritoriji koju su Vizantijci smatrali svojom (1310.). "A kada je arhont Tribala prekrš io ugovore sa Romejima, i zbog toga je nastojao da nastani podređene mu Turke unaokolo, a naš i nikako to nisu dozvoljavali jer je nastojao da ih nastani na naš oj zemlji, moralo je doć i do oruž anog sukoba i, sudarivš i se međusobno, borili su se u njihovim granicama. A poš to je rat postajao ž estok, kako su varvari koristili protiv nas prejake
operacione baze, a uz to su bili naviknuti na tom krš evitom mestu i nikako nepopustljivi u bojnom moralu, a kako smo mi većstali na mestu i u nedoumici smo bili o svemu, Handrin je tako opkolio njihove baze, i to sa jedne strane strateš kim lukavstvima, a s druge srčanoš ć u u borbenoj veš tini i smeloš ć u i time š to je sam trč ao gore – dole i podsticao, i š to je sam delima i rečima kao da je sve nadahnuo, i do tog stepena dostigao vrline i uspehe, te im je oduzeo ne samo nadu u pobedu nego gotovo i nadu u njihov ž ivot, ne izgubivš i nikog od svojih, a uniš tivš i već inu neprijatelja, a ostale pretvorivš i u ranjenike i begunce" (Teodul Magistar). Ovi najamnici su imali odluč ujuć u ulogu u završ nim sukobima koje je Milutin imao sa Dragutinom (verovatno 1312. godine). No, nakon završ etka ovih borbi oni nisu imali nameru da se posvete mirnom ž ivotu. Stoga dignu pobunu. "I kada su oni doš li u srpsku zemlju, i videvš i slavu i velič astvo i bogatstvo dano ovom blaž enom od Boga, ispunivš i se zaviš ć u i prevarom, poč eš e misliti na sveč asnu njegovu glavu." (Danilo Drugi). Veoma je lako moguć e da su na ove Milutinove Turke veoma uticale pobede koje je imala druga grupa Turaka (vodio ih je Halil). Ova grupa je skoro nesmetano pljač kala po Trakiji i njihov je primer zarazno delovao. "A oni bezbož ni kao zaboravivš i se i izgubivš i svoj um, prouč avajući se š tetnim protiv njegove sveč asne glave, i napadahu kao psi na onoga koji ih hrani" (Danilo Drugi). Iako nisi bili brojni, ovi najamnici su mogli da naprave haos po Srbiji, no zahvaljujuć i veoma brzoj i nadasve energičnoj Milutinovoj akciji, pobuna je uguš ena. "A oni se napuniš e do konca svojom pogibli, sa oš trim svojim oruž jem, na koje se i uzdahu, navalivš i sa konjima na blaž enoga ovoga, izriš e jamu svojoj pogibli..". (Danilo Drugi). Milutinova uloga u ovoj akciji guš enja pobune je bila izuzetno velika i biograf ne propuš ta da to posebno naglasi: "nije njihove napadaje računao ni u š to, no svagda boleć i za svoje otač astvo, nije pazio ni na svoje telo od njihova napadaja tvrdim gradom ili mestom, no kao neboparni orao posred njih prolazeć i, javljaš e se jasno" (Danilo Drugi). Mora da se Milutin ž estoko uplaš io od mogućih posledica ove pobune, a š to se mož e jasno videti i iz onih opisa gde biograf opisuje sa kakvom se žestinom on obrač unao sa pobunjenicima "Jedne predade smrti, a druge osudi na zatoč enje, a ostale, i to ne malo predade u ropstvo srpskoj zemlji" (Danilo Drugi).
28. Nezadovoljstva u Srbiji Za to vreme Vizantijci su muč ili muku sa drugom grupom turskih najamnika koji su predstavljali pravu napast. U suš tini, sami su Vizantijci bili ti koji su napravili celu zbrku. Vođ a ove grupe najamnika, Halil, svojevremeno je napravio dogovor sa samim carem da im se omogući prolazak do Trakije, da bi se nakon toga oni prebacili za Malu Aziju. Oko 3.000 Turaka, sve samih konjanika, dođe u Helespont u nameri da se prebace za Malu Aziju. No, Vizantijci ih propuste do Trakije, ali im spreč e odlazak za Malu Aziju. Razlog za tako neš to je bio i viš e nego banalan. Naime, ovu grupu Turaka pratio je jak vojni odred Vizantijaca, a kako su Turci vukli gomile plena koje su opljač kali za proteklih nekoliko godina, to ovoj pratnji padne na pamet da taj plen otmu. No, iznenadni napad im ne uspe i Turci se prebace u jednu od okolnih tvrđava. Iz osvete dovedu jošpojač anja iz Male Azije te ostanu u Trakiji i nastave sa pljač kom "I tu odmetnuvš i se, poč eš e vojevati protiv cara pleneći drž ave njegove " (Danilov uč enik). Kasniji pokuš aji vizantijskog cara da slomi Turke bili su uglavnom neuspeš ni. Da su Turci bili veoma jaki i da su Vizantijci imali
ozbiljne pripreme svedoč i i navod Teodula Magistara: "doč ekali su nas s obe strane Sist i Abid; ovi ranije behu gradovi, a sada ovaj poslednji lič i na senku izmučenog, dok su Sist ponovo naselili Romeji. Ovde je logor postavio premoć ni car sa mnogobrojnom vojskom i trijerima, da bi s njima kaznio varvare koji su odavno iz Azije doplovili u naš u stranu i opljač kali bogate gradove Miza, a sada se nalaze u Egos Potami, i njima spreč io prelaz drugih, koji imaju svoj logor na suprotnoj obali. Njemu (caru) koji sve nadmaš iu č ovekoljublju, a nije manje iskusan i snaž nu oruž ju, predstoji pobeda". Međutim ova sjajna vojska je na kraju dož ivela poraz od Halilovih turaka i stoga se vizantijski car morao obratiti srpskom kralju za pomoć. Sada se desila pomalo kontradiktorna situacija. Niti su Turci imali dovoljno snage da sebi silom prokrče put za Malu Aziju, niti su opet Vizantijci mogli da ih savladaju. Bašu to vreme i Milutin je uguš io pobunu onih Turaka koji su bili pod njegovom služ bom, a o ovoj njegovoj pobedi dočuje i vizantijski car. "A č uvš i samodrž avni car Velike Romanije Andronik Paleolog ovo veliko i slavno č udo i pomoćBož ju ovom blaž enom, kojom mu pomož e Vladika Hristos protiv ovih poganih, zač udivš i se i proslavi Boga, (Danilo Drugi). Milutinov uspeh je ostavio utisak na cara, a kako su oni bili ponovo u dobrim odnosima, on odluč i da ovoga zamoli za vojnu pomoćne bi li nekako suzbili Turke. "I ne male molbe i moljenja posla ka ovom velikom i krepkom kralju Stefanu Uroš u govoreć i:Ljubazni sine drž avnoga mi carstva, č uo sam veliku pomoćod Vladike Hrista tvome previsokom kraljevstvu protiv poganika i svih jezič nika. No i opet osnaž i visoč astvo ti i Bogom darovanu ti drž avu protiv preostalog dela ovih poganika i osveti Hriš ćanstvo od nasilja ovih poganika" (Danilo Drugi). Milutin se odazvao ovoj carevoj molbi i poslao svoju vojsku (tokom 1312.), oko 2.000 ljudi, koji su uč estvovali u uniš tavanju Halilovih Turaka. "A blagoč astivi i hristoljubivi kralj Urošpomož e mu, poslavš i svoje velikaš e sa mnogom silom izabranih vojnika, i uniš ti ih, kao š to je znano" (Danilov uč enik). Iako je Milutin na neki nač in poslužio kao sredstvo u rukama vizantijskog cara, ipak je to bila velika potvrda njegovog tadaš njeg, kako vojnog, tako i politič kog znač aja. U Srbiji se smatralo da je ovim svojim pohodom srpska vojska skoro spasila Vizantiju od propasti. "I tamo sprovedoš e svoju volju protiv onih poganika, tako da se ni duš a nije izbavila na slobodu, i gradove njihove do osnova iskoreniš e, a nepravedno njihovo mnogo bogatstvo sebi razgrabiš e, tako da su se divili i prekomorski carevi i kraljevi zbog pomoć i i slave Bož je ovom blaž enome,..." (Danilo Drugi). Sami Vizantijci su opet srpsku pomoćsmatrali samo skromnim doprinosom velikoj pobedi njihove (vizantijske) vojske. Tako sam car Andronik hvali srpsku vojsku da je hrabra i moć na kao i vizantijska, te da se bori snaž no i sa oduš evljenjem. Šta je bio razlog Milutinove pomoć i teš ko je odgovoriti, kao š to je isto tako teš ko reć iš ta je bila njegova korist iz ove vojne akcije. Ovakve akcije, gde srpska vojska u suš tini služ i kao neč ija pomoć na vojska, nikada nisu bile u Srbiji naroč ito popularne. To se veoma jasno vidi iz navoda Danila Drugog: "svoje srodstvo i telesnu straž u nauč ivš i slatkim svojim reč ima, i tamo ih posla,..". Po svemu sudeć i, Milutin je u ovu akciju poslao najamnike koje je drž ao u svojoj služ bi, a ne drž avnu vojsku u kojoj je služ ila domać a vlastela. To se vidi bašiz navoda biografa "svoje srodstvo i telesnu straž u". Verovatno da je i on osetio da postoji snaž no neraspolož enje kod vlastele zbog ove njegove tesne saradnje sa Vizantijom.
U to vreme Milutin je imao i te kako snaž nu opoziciju protiv njegovog ponovnog okretanja Vizantiji, š to nikako nije odgovaralo srpskoj vlasteli, koja je do tog momenta sa Vizantijom samo ratovala. Sada odjednom ta ista vlastela koja je plenila po Vizantiji mora svojom krvlju da š titi njene granice. To bi bilo zaista suviš e i Milutin se verovatno nije usudio da sakupi drž avnu vojsku sastavljenu od vlastele i da je pruž i caru Androniku na raspolaganje. Moguć e da je bašu vreme dok je Milutinova plać enička vojska boravila u Vizantiji, Dragutin uč inio poslednji pokuš aj da se doč epa Srbije. To je samo spekulacija, koja se oslanja na jedan ne bašjasan navod kod Danilovog uč enika. Naime u biografiji arhiepiskopa Danila Drugog on navodi: "Posle nekoga vremena dogodi se velika skrb blagoč astivomu kralju Uroš u, jer se beš e podigao njegov brat blagočastiv Stefan, kralj od sremske zemlje, sa mnogom silom, hoteć i da uzme njegov presto i da ga dade sinu svojemu Uroš icu. I beš e mu velika nevolja. Jer sva njegova vlastela odmetnuš e se, i ne imađaš e nijednoga na koga bi se pouzdao,.." (Danilov uč enik). Ovaj navod je veoma tajanstven i ne navodi se viš e ni u jednom izvoru. Ne vidi se pravi razlog zbog č ega je odjednom sva vlastela ostavila Milutina, pa je moguć a pretpostavka da se to desilo bašu vreme dok je srpska vojska boravila u Vizantiji pomaž uć i caru da slomi Turke. Dragutin je mož da iskoristio priliku dok Milutin nije imao plać enič ke vojske, koju je poslao vizantijskom caru, a da je vlastela, koja je odbila da učestvuje u vojnom pohodu za rač un vizantijskog cara, jednostavno svoje nezadovoljstvo iskazala time š to je preš la na Dragutinovu stranu. Samo se time može objasniti takva iznenadna Dragutinova nadmoći Milutinova nemoć . Izgledalo je da je Milutin izgubljen, no tada se on obrati za pomoćSrpskoj pravoslavnoj crkvi, odnosno njenom arhiepiskopu Danilu. "Mnoge reč i slatkim pismima š iljaš e mu ne jedanput ili dvaput, no mnogo puta, kako bi ga mogao dovesti k sebi" (Danilov uč enik). Oč igledno da ni to Milutinu nije lako poš lo za rukom, buduć i da se pismima nekoliko puta obrać ao Danilu (kasniji arhiepiskop) dok se ovaj konač no nije odazvao pozivu. Tada mu je Milutin poverio zadatak da ovaj donese blago iz manastira Banjska koje je izgleda Milutin tu č uvao bašza takve prilike. Uz pomoćtog blaga on najmi plać enike (Turke i Tatare uglavnom) i uguš i pobunu. "A sam ustavš i pođe protiv brata svoga na rat i protiv svoje volje, jer se svi njegovi velikaš i behu odmetnuli. Ali Bog, koji č ini jedini milost u tisuć ama, darova i tomu blagoč astivomu nenadanu pomoć . Jer te godine njegove skrbi mnoge vojske naroda tatarskoga i turskoga i jaš koga doš avš i predadoš e mu se. I sa njima poš avš i odbi nasilje onih koji su borbu vodili sa njime, sve dobro svrš ivš i Bož jom pomoć u" (Danilov uč enik). Ti događaji su se odvijali verovatno krajem 1311. godine ili na samom poč etku 1312. godine. U suš tini, ako su ovi navodi tač ni (i pod uslovom da je data pretpostavka tač na), radilo se o jasno izraženom nezadovoljstvu vlastele Milutinovom provizantijskom politikom. Ovo nezadovoljstvo je poč elo onoga momenta kada se on ož enio vizantijskom princezom Simonidom i imalo svoj vrhunac u ovoj pobuni. Tom Milutinovom venčanju je snaž an otpor pruž ila i crkva i mož da je bašto razlog zbog č ega je Milutin nekoliko puta upuć ivao poziv Danilu "ne jedanput ili dvaput, no mnogo puta...". Kako biograf navodi, Danilo je
oklevao jer s jedne strane nikako nije mogao da se slož i sa dotadaš njim Milutinovim postupcima, no s druge strane Dragutin kao alternativa bio je za Srpsku pravoslavnu crkvu mnogo opasniji, buduć i da je u to vreme on bio većuveliko prekrš ten u katolika. Isto tako, crkva nikako nije mogla a da ne uzme u obzir sve one silne poklone koje joj je Milutin za protekle godine uč inio. U izboru između njih dvojice, crkva je svakako imala mnogo viš e razloga da bude naklonjena Milutinu. Ako je ova pretpostavka tačna, to je u svakom sluč aju bio verovatno i poslednji Dragutinov pokuš aj. Nakon ovoga i on je uvideo da nema nikakvih š ansi da za svoje naslednike osvoji Srbiju. Tada je po svemu sudeć i doš lo i do konač nog pomirenja Milutina i Dragutina. Kako, ne zna se tač no. U ovom pomirenju ulogu posrednika odigrala je Srpska pravoslavna crkva. O tome događaju postoji dosta nejasna beleš ka hilandarskog patrijarha Nikodima (na Jerusalimskom tipiku). "Bi, naime, neka raspra velika po kuš anju staroga zlotvora i razdor bi među gospodinom previsokim kraljem Uroš em i među bratom mu kraljem Stefanom, a ja sam tada bio iguman č asnog manastira svete Bogorodice Hilandara, koji je u Svetoj Gori,...". Hilandarski patrijarh Nikodim je u povodu toga otputovao u Carigrad kod cara Andronika II i patrijarha Nikona, gde ih je molio da posreduju za mir među brać om ili ih je samo obavestio o postignutom miru. "Pa videvš i i poklonivš i se neizreč enim dobrima koja su tamo i ustav trudoljubazni tih muž eva koji drž e tipik po obič aju svetog grada Jerusalima, prema Ustavu svetoga Save Pustinjež itelja, primih pak duhovnu utehu i smirenje i jedinstvo, prema kojem treba da se objedine po reč ima bogooca (Davida) oba brata i sva srpska zemlja" (Nikodimova beleš ka). Oč igledno je bilo da su obojica (i Milutin i Dragutin) shvatili sav besmisao daljnjeg ratovanja, te da su odluč ili da se izmire. Da je ovo bila obostrana inicijativa vidi se iz toga š to je Nikodim putovao po nalogu oba brata i drž avnog sabora. "Pa izvoljenjem oba brata i sabora srpske zemlje poslan bih u novi Rim, u carski grad, tada carstvu pravovernoga cara kir Andronika Duke Anđela Komnena Paleologa i sina njegovog cara kir Mihaila i unuka njegovog cara kir Andronika, dok je vaseljenskim prestolom upravljao u Carigradu kir Nifon, a tu je bio tada i patrijarh svetoga grada Jerusalima kir Atanasije i antiohijski patrijarh" (Nikodimova beleš ka). Šta je u ovom miru bilo ugovoreno ne zna se tač no. Jedino š to je pouzdano sigurno jeste to da je Dragutin dobio teritorijalno proš irenje sa Rudnikom (da li jošneke teritorije, nije poznato), te da su oba brata izdala povelju kojom se manastir Banjska podiž e na stepen privilegovane igumanije. Tada nije određeno ko ć e biti Milutinov naslednik i uopš teno se govorilo o sinovima, unucima i praunucima (Milutinovim i Dragutinovim) kao naslednicima. Postoje neki izvori (spis Pseudobrokara) po kojim je Milutin pretrpeo poraz, ali da se Dragutin nije ž eleo svetiti, pa je pristao da sa bratom stoga podeli kraljevinu. No, to je sve dosta diskutabilno. Bilo kako bilo, situacija na terenu se nije bitno izmenila. Milutin je i dalje nesmetano vladao Srbijom i razmiš ljao o tome kome će ostaviti presto, a u ovim kombinacijama nikada kao ozbiljni pretendenti nisu figurirali Dragutinovi potomci. Međ u brać om nije bilo viš e sukoba, a uskoro će biti i nekoliko primera vrlo tesne saradnje, ali i pored svega Milutin nije bašmnogo verovao Dragutinu. Sada su i lukavi Vizantijci osetili Milutinovu popustljivost prema njima (verovatno pod Simonidinim uticajem), i odluč ili da to do kraja iskoriste. U Maloj Aziji posedi koje je Vizantija drž ala bili su neprestano pod turskim udarima, a nikako nije bilo dovoljno snage da se ti napadi odbiju. Stoga se car odluč i da zatraž i od Milutina jedan već i vojni kontigent pomoću kojeg bi se Turci suzbili. "I posle kratkog vremena pade dobra i bogougodna misao na srce ovom
svetom i vaseljenskom caru kir Androniku...", stoga on napiš e pismo Milutinu u kojem kaž e "usudih se da ovo spomenem tvom hristoljubivom kraljevstvu; oni zlomisleni Persijanci pobeđeni od tebe u Bogom darovanoj ti drž avi i u drugim krajevima, š to skonč aš e od tvoje kreposti, jošneka njihova grana ostavš i, čini veoma velike tuge drž avi moga carstva, i mnogo protivivš i se ne mogosmo odoleti njima....", i zato od njega traži "pož uri se, da ih uskoro gnevom jarosti tvoje smeteši veliku i sujemudrenu dosadu uklonišod nas, da se ne uračuna ni u š to" (Danilo Drugi). Milutin opet odluč i da izađe u susret svome tastu. "I zbog tolike bezmerne ljubavi, koju su imali među sobom, ni malo ne zakasni, i u taj č as zapovedi da se skupe svi vojnici njegove drž ave. Kada je to bilo, i izabravš i velikoimenitu vlastelu svoju koja mu je srcu mila, i ukrepivš i njihova srca razumnim i slatkim reč ima, i odlikova ih mnogom č aš ć u, davš i sve š to im je na potrebu, i pusti ih da sa velikom silom idu ž urno na ove pogane Persijance" (Danilo Drugi). Ova vojna ekspedicija je bila neš to sasvim drugo od one koja je bila uperena protiv Halila i njegovih Turaka. Najpre, nije se viš e ratovalo na Balkanu (kao protiv Halila u Kalipolju), većse moralo preć i brodovima na drugi kontinent i to u Malu Aziju (Anadoliju). S druge strane, to viš e nije bio mali kontigent od jedva 2.000 ratnika koje je Milutin sakupio među najamnicima. To je sada trebala da bude znatno već a vojska, tako da je morao da "zapovedi da se skupe svi vojnici njegove drž ave". Među tom vojskom istaknuto mesto je zauzimala "velikoimenita vlastela". Ovo je sada viš e lič ilo na pravi rat, nego na malu vojnu pomoću nekoj ekspediciji sa ogranič enim ciljem. Mi danas ne znamo kakve su bile reakcije na ovakve Milutinove poteze, ali uzimajuć i u obzir da je srpska vojska nerado služ ila u takvim osvajač kim pohodima sa nejasnim ciljevima, mož e se pretpostaviti da je bilo dosta nezadovoljstva. Sam Milutin nije uzimao učeš ć e u pohodu. "I dade im mesto sebe velikoga vojvodu Novaka zvanoga Grebostreka" (Danilo Drugi). Ovde bi bilo veoma interesantno pitanje zbog č ega Milutin nije ž eleo da uzme uč eš ć e u ovom pohodu. S jedne strane, on nije bio č ovek koji je izbegavao ratne sukobe, a u guš enju pobune Melekilovih Turaka lič no je uč estvovao. S druge strane, vojska koju je slao vizantijskom caru bila je velika i sudeć i po biografu koji kaž e "da se skupe svi vojnici njegove drž ave" izlazi da je to bio gro srpske vojne snage. U to vreme retki su bili vladari koji bi takvu vojsku prepustili tuđoj komandi, buduć i da bi se moglo lako desiti da komandantu takve vojske padne na pamet misao da pokuš a, poš to već ima kraljevsku vojsku, da uzme i kraljevsku krunu. Pravo je č udo da Milutin, onako nepoverljiv (tim viš eš to je veći dobro ostareo), puš ta takvu vojsku pod tuđu komandu. Za takvo njegovo ponaš anje postoje samo dva moguć a objaš njenja. Jedno se nalazi u njegovoj zaluđenosti za mlađanom Simonidom, koja u to doba nije imala viš e od 20 godina, i za kojom je većdobro ostareli Milutin izgubio glavu. Veći do tada dvor se nagledao njegovih ljubomornih scena i moguće je da on nije ž eleo da vodi vojsku koja ide na tako daleki put i na takve vojne akcije za koje se ne zna kada će se završ iti, plaš eć i se duž e razdvojenosti od Simonide. No, o tome kasnije. Postojao je i jošjedan drugi, mnogo ozbiljniji razlog. To je bio njegov brat Dragutin, koji je jošuvek imao nade da ć e Milutin, shodno ugovoru u Dež evu, ipak predati kraljevski presto u Srbiji njegovim naslednicima. Zbog njegovih ambicija Milutin nije smeo da
napusti zemlju, znajuć i da bi tada sam otvorio put Dragutinovom povratku u Srbiju. Vizantijski car Andronik se veoma obradovao kada je čuo da stiž e Milutinova vojska. Stoga je on sam lič no ugostio vođe ove vojske. "Uč ini veliko veselje zbog njihova dolaska, i ljubazno ugostivš i ih, otpusti ih s mirom." (Danilo Drugi). Kada su ove posete obavljene, vojska sa lađ ama pređe u Malu Aziju. Srpska vojska je vojevala najverovatnije samo tu godinu (1314.) i imala je lepih uspeha. "I poš to je bio veliki rat meć u njima, ne jednom ili dvaput, i zastupstvom dobroga Boga, dobro dobivš i snage, pobediš e ih, sekuć i njihova neč astiva tela kao travu poljsku. I sasvim uniš tivš i njihov spomen, sve njihovo bogatstvo i slavu ugrabiš e u svoje ruke, koje su oni kroz mnogo vremena sabrali, i gradove njihove i stanove do osnova poruš ivš i, i ispunivš i svu volju i ž elju gospodina svoga previsokoga kralja, vratiš e se u svoju drž avu sa velikom slavom" (Danilo Drugi). Nakon svega ovoga srpska vojska se vratila kući, a sam vizantijski car ih je ponovo doč ekao. "I ljubazno proveselivš i se sa ovima i mnogim darovima počastivš i ih, otpusti ih" (Danilo Drugi). Ovo su inač e bili prvi pravi vojni kontakti Srba sa Turcima, do tog momenta Srbi su susretali samo pljačkaš ke horde Turaka koje su pljačkale po Balkanu. Te turske bande nisu bile nikako neke ozbiljnije vojnič ke grupe, no sada je u Maloj Aziji sluč aj bio sasvim drugač iji. Veoma je lako moguć e da su Srbi tada imali bašsudare sa Osmanovim Turcima, precima istih onih koje ć e sultan Murat da dovede na Kosovo i pomoć u kojih ć e da sruš i srpsku drž avu. No, tada se pokazalo da srpska vojska ne samo da mož e da se nosi sa Turcima već je u odnosu na njih i daleko superiornija. Milutin je takođe bio veoma zadovoljan rezultatima ove akcije, ali moguć e je da se jošviš e obradovao videvš i da mu se vojska vratila. "I tu ovaj moj gospodin umnož i mnoge hvale ka Gospodu Bogu svome, a njima duž nu č ast odavš i, otpusti ih svojim kuć ama " (Danilo Drugi). U čast ovih pobeda po Maloj Aziji, u Jerusalimu je Milutin podigao crkvu Arhangela Mihajla. To š to je srpska vojska u Maloj Aziji provela samo jednu godinu i to š to se Milutin toliko obradovao kada ih je video, mož e se objasniti njegovom velikom nesigurnoš ć u (mož da izazvanom Dragutinovim upadom i pobunom vlastele?). Moguć e je da je vojska u Maloj Aziji bila samo jednu godinu zato š to ju je Milutin pozvao da se š to pre vrati. To ne bi bilo č udno, jer je Srbija bila prepuna nezadovoljstva Milutinovom vladavinom i on se oseć ao veoma nesigurnim. Njegova ž enidba sa grčkom princezom Simonidom je bila uzrokom njegovih tadaš njih neprilika. Većje reč eno da je Simonida u vreme sklapanja imala tek pet godina i o njenom rođenju postoji veoma interesantna prič a kod Mavra Orbina, te je stoga prenosimo u celini. "Poš to je njenom ocu Androniku umrlo viš e dece, on je po savetu neke ž ene naredio da se izradi dvanaest voš tanih sveć a velič ine čoveka sa slikom dvanaest apostola. Ove sveć e (kako kaž e Pahimer), kad se približ ilo vreme porođaja njegove ž ene, naredio je da se redom pale. I dok je gorela sveć a na kojoj je bila slika Simeuna, rodila se ova kć i, koja je stoga dobila ime Simonida. Poš to je blagodareć i njenom posredovanju bio sklopljen mir izmeđ u Grka i kralja Uroš a, bila ja nazvana Simonida Irena." Ovde Orbin nije u potpunosti u pravu buduć i da dvostruko Simonidino ime: Simonida Irena je nastalo zbog toga š to se njena mati zvala Irina (Irena) i meš anjem ova dva imena ona je nazvana Simonida Irena.
Od samoga poč etka srpska vlastela, a i crkva, nije pokazivala nimalo oduš evljenja ovim brakom, tim viš eš to je Simonida u vreme sklapanja ovoga braka imala tek pet godina. Da situacija bude jošgora, Milutin je potpao pod uticaj Simonidine majke koja se zvala Irina (Jolanta) od Montferata, inač e druga žena vizantijskog cara Andronika. Sa carem Irina je imala tri sina, a shodno vizantijskim obič ajima carski presto je trebao da nasledi najstariji sin. To međutim carici nije odgovaralo, poš to je ona zastupala ideju da se carstvo razdeli na svu trojicu njenih sinova. To je bilo sasvim u skladu sa zapadnjač kim običajima odakle je carica i poticala. "Ova carica bila je latinskog porekla i od Latina je preuzela ovu novinu koju je ž elela da uvede među Rimljane" (Nić ifor Grigor). Car Andronik II nije imao nameru da razbija carstvo i da većdobro oslabljenu Vizantiju rasparč ava na manje delove, a to je tada bilo i u suprotnosti sa centralistič kim nač inom vladavine u Vizantiji. Zbog ovoga pitanja doš lo je do sukoba između cara i carice koji je kulminirao time da je carica Irina napustila muž a i otiš la u Solun. Ne mogavš i u Vizantiji da ostvari svoje ideje, carici padne na pamet da svojim sinovima obezbedi kraljevski presto u Srbiji. Carica je inač e bila neomiljena u Vizantiji, a njeni pokuš aji da Vizantiju razdeli su tamo izazvali zgražavanje. "To je neš to neč uveno, ona je ž elela da carski sinovi vladaju ne kao monarsi prema prastarom rimskom obič aju, većda podele rimske gradove i zemlje po latinskom uzoru, da svaki od njenih sinova upravlja svojim zasebnim delom, koji bi mu pripao kao njegova svojina, i da pojedini delovi, po zakonu o svojini privatnih lica, od roditelja pređu na njih a zatim na isti nač in od njih na njihovu decu i dalje potomstvo" (Nićifor Grigor). U prvo vreme (u vreme venč anja Milutina i Simonide 1299.) ona se zadovoljila miš lju da ć e Milutinov i Simonidin porod biti taj koji ć e vladati Srbijom. Time bi u potpunosti bio istisnut Milutinov sin Stefan (Dečanski) koji je do tada bio smatran naslednikom srpskog kraljevstva. Do tog vremena Stefan se smatrao Milutinovim ljubimcem a Milutin je prema njemu postupao sa duž nom paž njom. Sam Stefan je rođen oko 1275. godine i tokom 1292. (ili 1293.) godine dat je kao tala na dvor tatarskog kana Nogaja. Tu je bio sve do 1299. godine kada je Nogaj poginuo. Nakon toga Stefan se vratio u Srbiju, najverovatnije 1299. godine, dakle bašu vreme kada se Milutin ož enio sa Simonidom. U samome poč etku uticaj Vizantijaca na Milutina nije bio tako jak, pa se smatralo da će Stefan biti taj koji ć e biti novi srpski kralj. Tada je Milutin i ož enio Stefana sa ć erkom Bugarskog cara Smileca (1292-1298.) koja se zvala Teodora. "Ovaj hristoljubivi htede ož eniti vazljubljenoga sina svoga zvanoga Stefana, kao otac koji vaistinu ljubi decu, i uze kć er cara bugarskoga, zvanog Smiljca, i ovu zaruč i da mu bude ž ena" (Danilo Drugi). Da je Stefan smatran prestolonaslednikom vidi se i iz toga š to mu je Milutin odelio Zetu na vladanje, odnosno on shodno tadaš njim obič ajima u Srbiji bude proglaš en vladarem ove oblasti. "I odeli mu dostojan deo svoje drž ave, zetsku zemlju sa svima njezinim gradovima i oblaš ć u njihovom" (Danilo Drugi). Zeta je imala poseban status u srpskim zemljama i poč ev jošod Nemanje ona je poveravana na vladanje onom od kraljevih sinova koji je trebao da nasledi kraljevsku krunu. Biograf Danilo posebno istič e tadaš nje srdač ne odnose Milutina prema Stefanu. "Odlikova ga svakom č aš ć u carskoga dostojanstva, davš i sve š to je na potrebu od maloga do velikoga, i otpusti ga u takvu drž avu, koju mu je sam odelio" (Danilo Drugi). Moguć e je da bi ovi skladni odnosi potrajali i duž e vreme da se iznenada nije umeš ala vizantijska carica Irina. Dok je oč ekivala da će iz braka Milutina i Simonide poteć i potomstvo koje će preuzeti srpski presto ona je mirovala. Međ utim, tokom 1306. godine
Simonida je imala neki nesreć ni sluč aj (tako tvrdi Nić ifor Grigor) pa je ona zbog neke telesne povrede izgubila moguć nost da rodi potomstvo. "Kralj Uroš , naime, kad mu je bilo č etrdeset godina i jošviš e, poč eo je sa Simonidom da ž ivi kao sa ž enom kad je jedva imala osam godina i tako ozledio njenu matericu da nikada nije mogla imati dece. Zbog toga je njena majka mnogo patila, i kad je videla da se nije ostvarilo ono č emu se nadala, pokuš a jednu drugu stvar" (Mavro Orbin). To je sada znač ilo da u ovom braku neće biti dece i da je Stefan (Deč anski) neosporni naslednik. Sada je carica Irina poč ela da radi na tome da srpski presto nasledi, ako većne mož e Simonidino dete, ono neko od njene dece (carice Irine), odnosno Simonidine brać e. O tome je ona razgovarala sa Milutinom onda kada ju je on posetio u Solunu i ma koliko to izgledalo neverovatno, po svemu sudeć i Milutin je ni manje ni viš e nego pristao na tu njenu suludu ideju. "Molila je svoga zeta Uroš a, kome je u tu svrhu slala bezbrojne darove, da bar pristane, kad većnije mogao imati dece sa Simonidom, da proglasi za baš tinika i naslednika kraljevstva Raš ke jednog od njenih sinova i Simonidine brać e, Dimitrija ili Teodora" (Mavro Orbin). Dakle, srpski presto nije viš e trebao da nasledi sin kralja Milutina većsin carice Irine. Činilo se da je ova bezobzirna ž ena konač no uspela. Sami motivi kojima se carica Irina pokretala ne iznenađuju, buduć i da je pokuš avala da nekome od svoje dece obezbedi kraljevsku krunu. Onaj č iji postupci izazivaju ne samo iznenađenje veći zgraž anje jeste Milutin, a isključ ivo zbog motiva kojima se on pokretao. Šta je bio razlog njegovog takvog ponaš anja nije teš ko odgonetnuti. Drž avni interes da kraljevski presto nasledi neko od vizantijskih prinč eva tada nije postojao, mogao je to biti samo njegov privatni hir. U to doba (1308-1314.) Milutin je bio većdobro ostareo (imao preko 60 godina – rođen oko 1253. godine) dok je Simonida bila veoma mlada (tek neš to viš e od 20) i pretvorila se u lepu ž enu od koje je on sve viš e zavisio. Ona sama nije koristila Milutinovu zakasnelu mladost, i sama je trpela od njegove strahovite ljubomore, ali njena mati, carica Irina, osetila je gde je ovaj najslabiji. Stoga ga je okruž ila neč uvenom paž njom i obasipala bezbrojnim poklonima postepeno ga navodeć i da ostvari njenu zamisao. "Ona je darovala viš e puta toliku svotu novca svom zetu Uroš u da bi se tom svotom mogla trajno izdrž avati stotina oruž anih galija. Tako je bila zaslepljena ljubavlju prema svojoj kć eri da ju je htela okruž iti svim sjajem jedne prave carice. U nemoguć nosti da uč ini viš e, postavi na glavu svog zeta š eš ir izvezen mnogim biserima i dragim kamenjem, kako su obič no nosili rimski carevi. Tako je nastavila posle svake godine, ne propuš tajuć i ni jedne." (Mavro Orbin). Na kraju je u tome i uspela. Kako je carič in najstariji sin Jovan umro tokom 1308. godine, za naslednika srpskog prestola ona je isturila svoga najmlađeg sina Dimitrija. Ona uspe da ubedi Milutina da Dimitrije bude naslednik njegov, a da bi se Dimitrije upoznao sa svojom buduć om kraljevinom dođu na ideju da on dođe u Srbiju u tobož nju posetu svojoj sestri Simonidi, te da tako vidi gde ć e vladati. Dimitrije stvarno i dođe u Srbiju, ali mu se ova drž ava ne dopadne (on je tada bio još deč ak) zbog loš e klime i grubih obič aja koji su vladali na srpskom dvoru. No, postojao je i njen drugi sin (Teodor) koji je u to vreme bio u Italiji u pokuš aju da nasledi monferatsku grofoviju (u tome je i uspeo) i bilo je sigurno da ć e carica pokuš ati i sa njim ono š to nije uspela sa mlađim sinom (Dimitrijem). "Jednog za drugim poslala ih je u Srbiju s velikim bogatstvom. Ali ni to nije uspela ostvariti, jer su se reč ena brać a posle krać eg boravka u Srbiji kod svoga zeta, ne podnoseći surovost toga kraja, vratila kuć i ne bašzadovoljni Uroš em" (Mavro Orbin). Na taj nač in, bar za izvesno vreme, otklonjena je moguć nost da
Grk zauzme srpski presto.
29. Pobuna Stefana (Deč anskog) Većje rečeno da je Milutin imao dva sina i to Konstantina i Stefana (Deč anskog). Sam Stefan je jedno vreme izbivao iz Srbije i to onda kada ga je Milutin dao Tatarima kao taoca. Zbog Milutinovih napada na bugarskog kneza Šiš mana te Drmana i Kudelina, koji su svi bili vazali tatarskog kana Nogaja, ovaj je odluč io da se osveti Srbiji. Milutin je uspeo da ga nekako umiri, ali kao jedan od uslova za potpisivanje i garantovanje mira traž io je tatarski kan od njega da kao taoca poš alje svoga sina Stefana. "I toliku veliku ljubav utvrdiš e među sobom, da je ovaj previsoki kralj dao vazljubljenoga sina svoga zvanoga Stefana na služ bu njemu, sa velikoimenitom vlastelom zemlje srpske" (Danilo Drugi). Ovaj događaj ide u godinu 1292. ili 1293. Kako se računa da je Stefan rođen oko 1275. godine to zapravo znač i da je tada imao oko 17-18 godina. To š to je Nogaj tražio bašStefana za taoca, a ne drugog Milutinovog sina, Konstantina, verovatno znač i da je Stefan tada bio predviđen za prestolonaslednika. Kako je proš lo vreme Stefanovog zatoč eniš tva kod Tatara nije poznato, a on se oslobodio 1299. godine, dok su trajali okrš aji između kana Nogaja i uzurpatora Toktaja. "I poš to je ovaj njegov sin mnogo vremena proveo u dvoru bezakonoga cara tatarskoga Nogeja, poš to niko nije rekao da se opet vrati u otač astvo svoje, no dobri Bog, koji se brine za sve nas, i ovoga mladić a nepovređena vrati ka svojemu roditelju" (Danilo Drugi). U tim okrš ajima poginuo je kan Nogaj, a Stefan koristeć i haos koji je nastao pobegne u Srbiju. "I ustade neki jedan silnoimeniti toga tatarskoga naroda sa svojom silom, i dođe na ovoga neč astivoga cara Nogeja, koji se hvalio protiv drž ave ovoga blagoč astivoga, i poš to je tu bio međ u njima veliki rat i krvoprolić e, i ubivš i ga svojim oruž jem, uze njegov presto,..." (Danilo Drugi). Stefan se vratio u Srbiju bašu vreme kada su započ injali pregovori između Milutina i Vizantije, tako da je bio svedokom svih ovih događaja. Milutin je lepo primio Stefana i prema njemu se odnosio kao prestolonasledniku, tako da ga je ubrzo oženio sa ćerkom bugarskog cara Smileca (1292-1298.) koja se zvala Teodora. "Ovaj hristoljubivi htede ož eniti vazljubljenoga sina svoga zvanoga Stefana, kao otac koji vaistinu ljubi decu, i uze kćer cara bugarskoga, zvanog Smiljca, i ovu zaruč i da mu bude ž ena" (Danilo Drugi). Dakle, Stefan je bio prisutan kada je Milutin svoj brak sa kraljicom Anom proglasio nezakonitim. Time š to je brak sa njom proglaš en nezakonitim, i sam Stefan, kao dete iz ovoga braka, postao je nezakonito dete i kao takav nema pravo da nasledi presto. Isto tako, Stefan je mogao da vidi kako carica Irina pokuš ava da naturi nekog od svojih sinova za srpskog kralja, a moguć e je da je on i lič no video njenog mlađeg sina Dimitrija kada je ovaj dolazio u Srbiju. Svi ovi potezi bili su upereni direktno na njegovo pravo nasledstva srpskog prestola, no on jošuvek nije pokazivao nikakve reakcije. Tokom 1309. godine (ili čak i ranije) Milutin ga je imenovao za namesnika Zete, š to je i praktično značilo da ga ovaj jošuvek smatra za naslednika. "I odeli mu dostojan deo svoje drž ave, zetsku zemlju sa svima njezinim gradovima i oblaš ć u njihovom. Odlikova ga svakom č aš ć u carskoga dostojanstva, davš i sve š to mu je na potrebu od maloga do
velikoga, i otpusti ga u takvu drž avu, koju mu je sam odelio" (Danilo Drugi). Zeta je imala poseban polož aj u Srbiji i njome je upravljao budući prestolonaslednik. Stefan je mogao da bude sasvim zadovoljan sa svojim položajem i izgledalo je da će on biti buduć i srpski kralj. Jošu to vreme (1309.) Milutin ga je smatrao za naslednika. Imajuć i u vidu to da je vizantijski carevićdolazio u Srbiju godinu dana ranije (1308.), na prvi pogled Stefan zaista nije imao nikakvog konkurenta. Za sav ostali period do Stefanove pobune (1314.) nema znakova da je dolazilo do zatezanja odnosa oca i sina. Odnosi između Stefana i Milutina bili su dobri joši 1313. godine, š to se vidi i iz toga š to je te godine Stefan za Srbiju od Venecije nabavljao oružje. U to vreme trajao je rat Srbije i Hrvatske oko Huma. Već sledeć e godine dolazi do Stefanove pobune protiv Milutina (1314.). U Zeti, gde je Stefan vladao, odjednom se poč ela okupljati nezadovoljna vlastela. "I poš to je prebivao dugo vremena u drž avi te zemlje sa svojom vlastelom, koji zlomisleni pobeđeni đavolskom veš tinom, sastaviš e svoje lukave namere, i uluč ivš i vreme, pristupiš e ka ovome blagoč astivome i vazljubljenome sinu blagoč astivoga kralja Uroš a, i prevratiš e ga laskavim reč ima od ljubavi svoga roditelja,..." (Danilo Drugi). Moguće je da ideja o pobuni nije bila Stefanova većda mu je nju izložila i kasnije ga pridobila nezadovoljna srpska vlastela, koja većduž e vreme nije odobravala Milutinov politič ki kurs. Jošod približ avanja Vizantiji (1299.) Milutin je imao jaku opoziciju u srpskoj vlasteli, ali i u svojoj majci kraljici Jeleni koja je už ivala ogroman ugled u celoj Srbiji. Na opoziciju Milutin dugo nije obrać ao paž nju, vodeć i politiku po svojim ž eljama. Zbog takvog odnosa, tokom 1311. (1312?) godine umalo nije izgubio presto. Te godine Dragutin je izvrš io napad, a Milutina je napustila skoro sva vlastela. Ostaje tajna š ta je bio razlog tome pa se pretpostavlja da je u pitanju bilo nezadovoljstvo Milutinovim politič kim kursom, odnosno saradnjom sa Vizantijom. Samo je intervencija crkve tada spasila Milutina, odnosno tada je Danilo (kasniji arhiepiskop) doneo ovome zlato sa kojim su unajmljene č ete koje su odbile napad. "Tu hristoljubivi kralj predade svoje mnogo imuć no bogatstvo u ruke sveosveć enome, a za to nije niko znao samo ovi jedini. A sam ustavš i pođe protiv brata svoga na rat i protiv svoje volje, jer se svi njegovi velikaš i behu odmetnuli. Ali Bog, koji č ini jedini milost u tisuć ama, darova i tomu blagoč astivomi nenadanu pomoć . Jer te godine njegove skrbi mnoge vojske naroda tatarskoga i turskoga i jaš koga doš avš i predadoš e mu se. I sa njima poš avš i odbi nasilje onih koji su borbu vodili sa njime, sve dobro svrš ivš i Bož jom pomoć u" (Danilov uč enik). Iako je odbio Dragutinov napad, Milutin nije otklonio nezadovoljstvo svoje vlastele, jer je i dalje vodio istu politiku. S druge strane bio je svestan svega š ta se deš avalo u Srbiji, tako da je morao primetiti i š ta se deš ava kod Stefana u Zeti. Zapravo, radilo se o tipič noj borbi za vlast u kojoj niko nikome nije verovao. Biografi (Danilo Drugi i Danilov uč enik) u svojim radovima pokuš avaju da za sukob između oca i sina okrive nekoga sa strane ne nalazeć i nimalo odgovornosti kod njih dvojice. Po Danilu Drugom Stefan je na pobunu protiv oca bio skoro prinuđen od strane vlastele. Po njemu nezadovoljna vlastela je maltene ucenila Stefana govoreći mu: "Dostojno ti je da uzmešpresto oca svoga, a evo svi mi pomaž emo ti, da u svemu bude volja tvoja. Ako li nas ne posluš aš , to se mi neć emo viš e zvati tvoji". No, nije nedostajalo ni ubeđivanje. "I govoreć i mu dugo takve varljive reč i, okonč aš e svoju volju. I ovaj njegov vazljubljeni sin
od tada odvrati srce svoje na lukave reč i, i ne htede posluš ati reč i svojega roditelja, koji ga je vaspitao u dobroj veri i č istoti, u ljubavi i celomudrenu smislu". Neš to slič no kaž e i Danilov uč enik kada navodi pismo koje je Stefan (tada u Carigradu u izgnanstvu) pisao u Hilandar i u kojem moli monahe u Hilandaru da se zauzmu za njega. Izmeđ u ostalog, Stefan navodi kako pobuna protiv oca nije bila njegova ž elja, većje na to bio nagovoren od strane vlastele. "Jer brać a moja i drugovi i bliž nji moji, koji se naslađ ivahu mojim darovima, govorahu mi varljive reči, zapeš e mrež u nogama mojima , i ovako mi učiniš e, i bih kao i onaj porugani na njihovo preziranje, ne pazeć i na zapovest onoga koji me je rodio." Da je nekog nezadovoljstva među vlastelom bilo, to je sigurno, ali da je Stefan od njih bio nagovoren ili č ak prisiljen nema ni govora. Najverovatnije da je Stefan posmatrao š ta se sve deš ava oko srpskog prestola i da se uplaš io da ga neće on naslediti većneko drugi. Da je kandidata bilo dosta to se videlo (Dragutinov potomci, sinovi carice Irine, Stefanov polubrat Konstantin) i moguć e je da je on mislio da preduhitri događaje. Situacija mu se tada ukazala kao veoma povoljna pa je stoga odlučio da krene u napad. Najpre je pokuš ao da sa lepim privuč eš to već i broj Milutinove vlastele. "I poč e se uznositi svojom miš lju, da mu uzme presto njegov, i poš to je bilo veliko uzmuć enje među njima, poč e velmož e ovoga previsokog kralja nagovarati varljivim reč ima, da ostavivš i svoga gospodina, idu k njemu. Tako je i bilo" (Danilo Drugi). Po biografu među vlastelom je većključ alo nezadovoljstvo "poš to je bilo uzmućenje među njima", a Stefan, verovatno imajuć i na umu da je ta ista vlastela samo par godina ranije većnapustila Milutina i preš la na Dragutinovu stranu, pomisli da ć e uspeti i on ono š to je Dragutinu većjednom poš lo za rukom i zadobiti vlastelu. U tome je imao dosta uspeha i po svemu sudeć i vlastela mu je obeć avala podrš ku i vernost. "Mnogi, sablasnivš i se, odstupiš e od ovoga blagoč astivoga kralja ka njegovu sinu" (Danilo Drugi). To je Stefana silno ohrabrilo, tako da viš e nije prihvatao razgovore sa Milutinom koji je pokuš ao da ga odgovori od pobune. "I videvš i blagočastivi kralj Uroštakvo delo svoga sina, poč e ga savetovati krotkim i slatkim reč ima, da dođe k njemu. A on ne posluš a ove reč i, no se poč e podizati na već e zlo protiv svoga roditelja" (Danilo Drugi). Moguće je da Milutin i nije imao ozbiljne namere da sa Stefanom razgovara i da se radilo o nekom njegovom lukavstvu, š to je opet ovaj podozrevao. Sve su to moguć nosti koje i ne moraju biti tač ne, no jedno je bilo sigurno. Radilo se beskrupuloznoj borbi za vlast, kako Stefanovoj tako i Milutinovoj. Tu niko nikome nije verovao. Videvš i da sa Stefanom nema razgovora i da je on odlučio da ide do kraja, Milutin poč ne sakupljati vojsku da čitav spor reš i oružjem. "I videvš i ovaj gospodin moj nepromenljivu volju njegovu, i sakupivš i svoje vojnike, i sa njima pođe ka sinu svome u njegovu drž avu, zetsku zemlju" (Danilo Drugi). Otac je oč igledno ovde preduhitrio sina tako da Stefan nije uspeo da sakupi svoju vojsku. S druge strane Stefan je veoma mlako i neodluč no vodio celu stvar, a š ta je bilo uzrok toga teš ko je reć i. On sam nije bio bez talenta i odluč nosti, ali neš to ga je ovde spreč avalo. Moguće da ni sam nije verovao u sve to, a autoritet Milutinov je bio zaista veliki, tako da ga je sve to plaš ilo i koč ilo. Stefan se jošnije ni snaš ao, a Milutin je većprodirao u Zetu. S druge strane i vlastela koja je obeć avala podrš ku uplaš ivš i
se od Milutina masovno napusti Stefana. Odjednom je on sada ostao skoro sam nasuprot Milutinovoj sili, pa mu nije ostalo niš ta drugo većda pobegne na drugu stranu reke Bojane. "A on videvš i dolazak roditelja, pobež e na onu stranu reke zvane Bojane" (Danilo Drugi). Bilo je jasno da je čitava pobuna propala, a da u suš tini nije pokazala nikakve rezultate, uglavnom zahvaljujuć i energič noj i pravovremenoj Milutinovoj intervenciji. Straš na pojava Milutinova bila je dovoljna da vlastela napusti Stefana i izjavi vernost starom kralju. Milutin nije dalje progonio sina, većmu je uputio poruku. "I poš to je ovaj previsoki kralj, bogorazumne reč i poslao njemu, kojima bi ga mogao privesti na svoju volju, ovako govoreć i mu :Čedo moje milo i srdač no, zovem te, i ne odazivašmi se. u ž alosti mojoj izgleda mi da si blizu mene, no pruž am ruku, i ne nalazim te. Mnoge suze čine mi slepoć u, i ljutim bolom cepa mi se srce zbog tvoga razluč enja i deli me plamenovima od mnogog uzdisanja. Zar to beš eč edo moje, č emu se ne nadah od tebe? No dođi, dragi sine moj, da se uteš i starost moja" (Danilo Drugi). Izgledalo je kao da ć e otac oprostiti sinu sve njegove grehe, a tako je izgledalo i Stefanu. U tom momentu bilo je jasno da je on pretrpeo poraz i osim bekstva i potucanja po stranim dvorovima nije mu viš e niš ta preostalo. Stoga on odluč i da se preda, očekujuć i od Milutina milost. Sam dolazak Stefanov kod Milutina pun je dramatike, ali i melodramatike. "I mnogim takvim reč ima usavetova ga da dođe, i poš to je mnogo govorio sa roditeljem svojim od vode, i posle ovoga pripade ka nogama njegovim govoreć i :Sagreš ih, oč e, pred tobom" (Danilo Drugi). Stefan se bojao Milutina i nije mu mnogo verovao međutim nije imao drugog izbora, nego da mu se preda na milost i nemilost. Stoga je morao da puzi pred Milutinom, misleć i da ga na taj nač in gane. U tome je skoro i uspeo. "I ovaj blagoč astivi uzevš i ga ljubazno celova ga" (Danilo Drugi). Stefan je sigurno bio dobar glumac i uspeo je da savladavš i sve strahove i mrž nje ubedljivo odigra ulogu smernog sina. "U carskim dvorima hođaš e pobož no i u dobrom redu, pokazujuć i radostan svima prirodno vladanje. Stoj pred ocem imao je nekako smeran i uistinu svojstven način" (Grigorije Camblak). Izgledalo je da Milutin sinu opraš ta, ali pokazaće se da je to samo tako izgledalo. Trenutak milosti je trajao kod Milutina vrlo kratko, znao je on da je veliko pitanje kako bi se Stefan ponaš ao da su kojim sluč ajem uloge promenjene i da je Milutin taj koji puzi u praš ini "Evo vidim kako sam doš ao u duboku starost i vidim unapred da me i posle oč ekuju mnoge skrbi i ž alosti od ovoga moga sina, ako ga ostavim slobodna" (Danilo Drugi). U suš tini buna nije bila uguš ena u onoj meri koja bi garantovala da je ubuduć e neće biti. Vlastela je sada trenutno napustila Stefana, ali bi se moglo lako desiti da nakon izvesnog vremena dođe do obnavljanja ove bune. Stoga je trebalo Stefana tako kazniti da ubuduć e ne može biti vođa pobune, a to se moglo samo oslepljenjem. U tom sluč aju Stefan, po srednjovekovnom običaju, kao slep, ne bi bio u moguć nosti da bude vladar i samim time, ne bi mogao da privlač i vlastelu na svoju stranu. To je bio veoma krupan potez, toliki da Milutin nije smeo sam da donese takvu odluku većse savetovao sa najveć im srpskim velikaš ima. "I sa mnogim svojim velmož ama savetovaš e se o ovom njemu vazljubljenom, i ovi mu rekoš e: Blagoč astivi kralju, dobro smisleno si naumio" (Danilo Drugi). Da ni Stefan nije bio bez pristalica, iako je bio pobeđen, vidi se iz toga š to mu je od strane neke vlastele bilo savetovano da bež i ne bi li
izbegao ovakvu kaznu. "A on ne da nije znao za ono š to je smiš ljano o njemu, no su ga mnogi knezovi i velmož a tajno učili da se sa množ inom vojnika ukloni u neku od tamoš njih zemalja, i da izbegne od prevare, koja je smiš ljana protiv njega, i da se odene savrš eno u svedrž anje carstva, ali nije hteo ove posluš ati,..." (Danilo Drugi). Iz ovoga je vidljivo da je Milutin dobro osetio da Stefan, iako je izgubio, nije bezopasan i da jošuvek ima mnogo pristalica među prevrtljivom srpskom vlastelom. Sasvim je bilo sigurno da bi ova pobuna imala i svoj nastavak za izvesno vreme i stoga je trebalo onesposobiti Stefana. Milutin naredi da Stefana bace u lance i da ga kao poslednjeg drumskog razbojnika odvuku u Skoplje. "I tako u taj č as zapovedi da uhvativš i svež u njegova sina i da už eta ž elezna polož e na njegovo telo, i odvedoš e ga u slavni grad Skoplje" (Danilo Drugi). On nije odmah oslepljen nego tek posle izvesnog vremena zatočenja u Skoplju. Verovatno da je u tom vremenu koje je proteklo od njegovog bacanja u lance pa do oslepljenja Milutin ubeđivao svoju vlastelu na takav potez. Do sada u istoriji Nemanjić ke dinastije nije bilo tako drastič nih obrač una među č lanovima porodice i sigurno je da Milutin nije mogao tek tako da oslepi prestolonaslednika. Samim oslepljenjem Stefan prestaje biti potencijalni srpski kralj i to je Milutin morao imati na umu. Zato je morala postojati š ira podrš ka. Kako od crkve takvu podrš ku ne bi mogao dobiti, Milutin je nije ni traž io, ali vlastelu je uspeo da ubedi (mada ne svu). Time je on imao pokrić e da ovakva kazna prestolonaslednika nije samo njegova većda je rezultat savetovanja sa vlastelom. Moguć e je da se Milutin plaš io da ovakvo drastič no kaž njavanje ne dovede do kakve pobune te se i sa te strane hteo osigurati. Nakon svega Stefana oslepe. "I poš to je sedeo u tom gradu, posla ovaj blagoč astivi kralj neke vazljubljene od svojih, i uhvativš i oslepiš e ga" (Danilo Drugi). Ko je Stefana oslepio ne zna se, a po Danilu izlazi da je Milutin poslao neke od svojih bliž ih velmož a da obave ovaj posao: "posla ovaj blagočastivi kralj neke vazljubljene od svojih". Oč igledno da Milutin nije imao poverenja te da je, da bi bio siguran da će zadatak biti obavljen i Stefan oslepljen, morao poslati one ljude koji su mu bili najbliži i u koje je imao poverenje. Međ utim ni oni nisu obavili zadatak do kraja i Stefan nije bio oslepljen većmu je vid bio tek neznatno oš teć en. Šta se moglo desiti? Bilo je navođeno da je dž elat bio potplać en i da je to razlog ovog delimič nog Stefanovog oslepljenja. Većje reč eno da u kuć i Nemanjić a jošnije bilo ovako drastič nih obračuna međ uč lanovima porodice i ovakva kazna je morala izazvati sablazan. Sam Stefan je bio lepa pojava i kao buduć i kralj je mnogo obeć avao, dok je Milutin većmnogima sa svojim hirovima i samovoljom dosadio. S druge strane, nije se znalo ko ć e naslediti kraljevsku krunu, a to nije moglo biti vlasteli svejedno. Njima sigurno nije prijala pomisao da bi Srbijom mogao da zavlada Dragutinov sin Vladislav, katolik koji bi pokuš ao Srbiju da podvede pod Rim. Jošmanje je izgledao prihvatljiv kao kralj neki od sinova vizantijske carice Irine. Stefan kao prestolonaslednik je bio sasvim prihvatljiv, a Milutin ga sada upropaš tava i to ne iz državnog većiz čisto lič nog interesa. U tom kontekstu razmiš ljanja sasvim je blizu pameti da je neko od vlastele, ali i sama Srpska pravoslavna crkva, doš ao na ideju da se izvede podvala sa Stefanovim oslepljenjem. On je oslepljen samo provizorno, tek toliko da se Milutin zavara. S jedne strane Srbija ć e sač uvati sposobnog prestolonaslednika, a s druge strane spreč iće se jedan užasan zloč in. Kada se to obavi potrebno je samo č ekati da Milutin umre (bio je većstar) i onda svima
objaviti da Stefan nije slep i da je sposoban da vlada. No, bio je problem u tome š to bi Milutin, ukoliko Stefan ostane u Srbiji, mogao otkriti ovu podvalu i onda kaznu do kraja izvrš iti. Stoga je trebalo Stefana skloniti š to dalje od Milutina i to na neki od stranih dvorova koji ć e biti dovoljno prijateljski, da srpski prestolonaslednik ne ž ivi u strahu da ć e ga neko odati Milutinu, i reć i da nije slep. Za ovakvu kombinaciju bila je svakako zainteresovana Srpska pravoslavna crkva i to iz viš e razloga. Neki su se ticali nje same, dok su drugi bili tipič no drž avni razlozi. Crkva je imala razloga da se plaš i ako bi srpski presto zauzeo neko od Dragutinovih potomaka, buduć i da su oni bili revni katolici, i da bi moglo doć i do pokatolič avanja Srbije. U sudaru između Milutina i Dragutina, crkva je nesebič no pomagala Milutina (treba se setiti Danilove uloge kada je Milutina spasio od propasti) i bilo je sasvim sigurno da Dragutin to nije zaboravio. Od njega se crkva nije mogla nadati nič em dobrom. S druge strane, č isto drž avni razlozi za oč uvanje Stefana su bili u tome š to je Milutin sa caricom Irinom pravio kombinacije da neki od njenih sinova zasedne na srpski presto. Time bi se "svetorodna" dinastija Nemanjić a ugasila i srpski presto ne bi nasledio neko od njih, većni manje ni viš e nego Grk. To bi opet znač ilo da č itav trud prvih Nemanjić a (Stefana Nemanje, Stefana Prvovenč anog i svetog Save) pada u vodu. Trebalo je viš e od sto godina da se sač ini ovako jaka drž ava i da se Nemanjić ima stvori oreol svetaca, a uloga crkve je u tome bila neizmerna. Trud nekoliko generacija nije imao pravo da upropasti niko, pa ni Milutin. Naravno da je veliko pitanje da li bi i srpska vlastela prihvatila tako lako na prestolu nekoga ko nije iz loze Nemanjić a. Teš ko da bi to proš lo bez krvavog rata u koji bi se tada umeš ala i Vizantija i ko zna ko sve još . To bi znač ilo raspad države. U takvim uslovima crkva je bila i te kako zainteresovana i moguć e da se ona tada umeš ala spaš avajuć i Stefana. Crkveni pisci, kada su kasnije opisivali Stefanovo oslepljenje, nisu optuž ivali niti jednoga od aktera ovih događanja – ni Stefana, ali ni Milutina. To je sve zbog toga da se oč uva "svetost" dinastije Nemanjić a i da se nič im ne krnji njihov ugled u narodu. Danilo Drugi i Danilov uč enik su okrivljavali za sve ove događaje vlastelu koja je okruživala Stefana i koja ga je navodno na č itavu pobunu nagovorila. O oslepljenju se nisu izjaš njavali i osim opisa samog događaja nisu pruž ili viš e podataka. Međutim, docniji pisac, Grigorije Camblak, optuž uje za oslepljenje Milutinovu ž enu Simonidu, navodeć i nju kao jedinog krivca. "Čujte. Dolazi carica k caru pokazujuć i tuž no lice, neukraš en i neobič an nastup, roni suze i unutraš njim plamenom preseca glas. I, da ukratko kaž em, podiž e oca na oslepljenje prvorodnoga sina, vaistina slič na Isaku dobrim pokoravanjem i posluš noš ć u" (Grigorije Camblak). Milutin biva ubeđen od nje i naredi da se Stefan oslepi. "A š ta je bilo dalje? Nadvlada ž enska prevara dostojna ž aljenja i prič e za suze, pobedi se careva premudrost ž enskim spletkama, pokloni se oč inska mudrost ž enskoj slabosti, ugasi se roditeljska toplota ž enskom bestidnoš ć u! Pravedni bi uhvać en nepravedno, nezlobivi ljutom zamkom, milostivi nemilostivo, i , o ruž nog dela, bi liš en oč iju" (Grigorije Camblak). Naravno da su ovo besmislice i da Camblak opravdava Nemanjić e bacajuć i krivicu na jednu strankinju (Grkinju), a to ć e uskoro postati manir, buduć i da je u srpskoj istoriji bilo jošstrankinja koje su bez ikakvog razloga bile okrivljavane za nedać e koje su zadesile Srbiju (npr. "prokleta" Jerina"). Verovatno pod utiskom priča među narodom i Mavro Orbin ponavlja istu optuž bu. "Neki kaž u da je Stefana otac oslepio pre zbog optuž be
njegove mać ehe". Nakon oslepljenja Stefan je poslat na vizantijski dvor kod Milutinovog tasta cara Andronika II. "Ovaj blagoč astivi kralj Urošuzevš i svoga sina takvoga oslepljenoga dade ga u slavni grad Konstantinov ka tadanjem svome tastu, svetom i vaseljenskom caru kir Androniku" (Danilo Drugi). U zatoč eniš tvo Stefan je otiš ao sa ž enom i sa dvoje dece: Duš ica i Duš an (kasniji car Duš an) "da ga tamo č uva zajedno sa njegova dva nejaka sina, od kojih je jedan uskoro umro; drugog s nadimkom Duš an, jošgotovo kao deč aka, pre nego š to umre dovede iz Carigrada u Srbiju" (Mavro Orbin). Vizantijski car Andronik II je veoma lepo primio Stefana sa njegovom porodicom i dao im jedan od carskih dvorova na koriš tenje. "I kada je bio priveden tamo ka blagovernomu caru Androniku, zapovedi da ga č uvaju, i davš i mu jednu carsku palatu na prebivanje, reč e da mu daju sve š to mu je na potrebu" (Danilov uč enik). Po svemu sudeć i, bilo je i viš e nego oč igledno da Stefan nije oslepljen, tako da je to car Andronik odmah primetio. "Jer imajuć i ga joštamo u svojim rukama, unapred je razumeo da mu nije do kraja bio oduzet vid oč iju njegovih po Bož joj dobroj volji" (Danilov uč enik). Ipak, car to nije dojavio Milutinu, plaš eć i se da bi ovaj mogao da ponovi kaznu. "Ovaj blagoverni razumevš i takvo progledanje njegovo, ne objavi nikome takva viđenja da mu se ne doda opet koja zloba" (Danilov uč enik). Sami uslovi pod kojim je Stefan bio u zatočeniš tvu trebali su izgleda da budu veoma strogi, a on sam da bude pod strogim nadzorom. To se vidi iz nač ina na koji je car Andronik postupio prema Stefanu onoga momenta kada je ovaj doš ao u Carigrad. Tada je car naime naredio da se Stefan zatvori u jednu od carskih palata, istovremeno zabranjujuć i mu bilo kakve posete izuzev igumana i onih lica za koje car lič no dozvoli. "I bi zapoveđeno od tadaš njeg cara Andronika Paleologa, da prebiva u obitelji Boga sviju i svedrž itelja, zaveš tavš i da niko drugi k njemu ne dolazi da besedi, osim iguman obitelji i onaj kome on dozvoli" (Grigorije Camblak). Ovakve stroge uslove car nije odredio po svojoj volji, većpo Milutinovim uputstvima. Ovo zatočeniš tvo se pretvorilo u svojevrsnu izolaciju Stefanovu, č ak u tolikoj meri da biograf navodi kako je Stefan maltene urač unat u mrtve. "Udaljen od č asti i slave carske, koju je pre imao, i od ljubavi svoga roditelja, i neč uvan od bivš ih mu svojih, no da kaž em, kao da je sa mrtvima urač unat,..." (Danilov uč enik). Stefanu ovo zatoč eniš tvo u Carigradu nije bilo lako, tako da je dosta vremena proveo u molitvi. "I č esto se moljaš eič injaš e mnoga kolenopreklonjenja" (Grigorije Camblak). Čak u tolikoj meri da je izazivao divljenje. "A kada su se bratija okupljala na molitveno pravilo, on se prvi nalaž aš e, stojeć i nepomič no do svrš etka bogosluž enja, tako da su se i sam nastojatelj i sva bratija divili njegovoj bodrosti i revnosti" (Grigorije Camblak). Po svemu sudeć i Stefan je izazvao divljenje i poš tovanje od onih koji su ga tada okruž ivali. "I zbog ovoga bio je od sviju ljubljen i voljen, i prema njemu pokazivahu svaku paž nju" (Grigorije Camblak). Sve ovo je na neki nač in doprlo i do cara Andronika. "Nego i on beš eč uo za pohvalno ž ivljenje ovoga muž a" (Grigorije Camblak). Sada se i sam car odjednom zainteresovao za Stefana i počeo je da ga poziva na svoj dvor i da razgovara sa njim. "Tako da je č esto pozivao k sebi u carski dvor zbog koristi da sa njime govori i s njim obeduje" (Grigorije Camblak). Nakon nekoliko takvih razgovora car Andronik odjednom menja
svoje do tadaš nje suzdrž ano ponaš anje prema Stefanu. "A blagoverni taj car vaseljenski š to je po istini nazvan car milosti, ne prezre ni ovoga mladića, no videć i ga u iskuš enju i napasti, nakloni se na milosrđ e njegovo i ne dodade mu bol na bol, videć i da mu je dovoljno njegovo zlo, i č ineć i milostinju hranio ga je, sve korisno č ineć i mu,..." (Danilov uč enik). Po svemu sudeć i, tokom tih razgovora car je i primetio da Stefan uopš te nije slep, a moguć e je da mu je to i ovaj sam rekao. To bi znač ilo da su njihovi odnosi toliko uznapredovali da se Stefan nije plaš io pokazati caru da sasvim dobro vidi i da Milutinovo naređenje nije do kraja izvrš eno. Kod Grigorija Camblaka spominje se i jedno Stefanovo uč eš ć e u verskim diskusijama povodom rasprava isihasta i njihovih protivnika. Radilo se o diskusijama Varlaama, sa jedne strane kao predstavnika racionalistič kog aristotelizma, i Grigorija Palama, sa druge strane kao predstavnika mistič nog isihazma. U tom sukobu pobedio je Grigorije Palama, dok je Varlaam bio oteran. Prema biografu, na jednom od razgovora Stefana i cara poč elo se diskutovati o tom problemu i Stefan je kroz svoju diskusiju kritikovao uč enje Varlaama. Car je bio zadivljen Stefanovim rezonovanjem i pod tim uticajem "odmah zapovedi da mu dovedu Varlaama svezana, a da se izagnaju njegovi jednomiš ljenici iz grada i da ih ne primaju gradovi i sela njegove drž ave" (Grigorije Camblak). Ovde je biograf napravio greš ku, budući da se ovaj sukob pojavio tek nakon smrti Stefana Dečanskog i on razumljivo nije mogao imati ulogu u tim događajima. Ipak, i pored svega ovo sasvim slikovito govori o tome da je Stefan sa carem bio u veoma dobrim odnosima. S druge strane, biograf pokuš ava i da pokaž e kako je Stefan bio pravi borac za pravoslavnu veru. "Takva je bila Stefanova revnost za pobož nost, takva je bila mrž nja prema jereticima, takva vera ka Hristu. I kada je u tuđoj zemlji i zatoč enju disao takvom revnoš ć u prema pravoslavlju da je i cara podigao na izgnanje jeretika, i koji je tako bio snaž an u Hristu koji ga krepi, š ta li on neć e uč initi kada bude imao drž avu u svojoj volji?" (Grigorije Camblak). Sam ovaj odnos cara prema Stefanu i ovo pitanje koje navodi Camblak "Šta li on neć e uč initi kada bude imao drž avu u svojoj volji" nameć e jedno drugo pitanje. Da li je car onoga momenta kada je otkrio da Stefan nije slep doš ao do zaključka da će na kraju ipak Stefan biti taj koji ć e naslediti Milutinov kraljevski presto? Stoga je u skladu sa tim i izmenio svoje ponaš anje prema Stefanu. On ga je zapravo video kao buduć eg srpskog kralja i prema njemu se tako i odnosio. Caru Androniku kao većstarijem čoveku, ali izuzetno iskusnom politič aru bilo je jasno da Dragutinovi potomci nemaju š anse da naslede srpski presto, kao š to to nema ni neko od njegove dece iz braka sa Irinom. Milutin sa Simonidom nema dece niti ć e je imati, tako da se krug naslednika sužava na Konstantina i Stefana. U tom odnosu, car je kao iskusan politič ar, morao oceniti da je Konstantin slabiji, te da će na kraju Stefan biti taj koji ć e uzeti krunu. S druge strane, i to š to Stefan nije do kraja oslepljen, š to je izvedena podvala Milutinu, dosta je govorilo samo po sebi. Ako je tač na gore navedena pretpostavka da je u celu podvalu oko Stefanovog oslepljenja umeš ana Srpska pravoslavna crkva i deo vlastele, tada je i car Andronik to morao saznati onoga momenta kada je utvrdio da Stefan nije slep. To je za njega bilo sasvim dovoljno da uvidi da se u suš tini samo čeka da Milutin umre, pa da se Stefan pojavi i da uzme krunu. Sam Stefanov boravak na vizantijskom dvoru bio je viš e u funkciji njegove zaš tite od Milutinove osvete, nego š to je trebao da bude kazna. Zaista, koji je drugi razlog mogao
njega navesti na toliko prisno ponaš anje prema Stefanu i njihove č este susrete? Jedino objaš njenje je da je car pripremao dobre odnose sa buduć im srpskim kraljem. Iz dotadaš njih događaja bilo je sasvim vidljivo da Vizantiji najveć a opasnost mož e da dođe bašiz Srbije. Istovremeno, Srbija joj mož e biti i najveć i saveznik, š to se videlo iz dosadaš nje Milutinove pomoć i kada je ovaj slao svoje odrede da ratuju sa Turcima za rač un Vizantije. Prema tome, car je pokuš avao da sa Stefanom ostvari dobre odnose ne bi li ga zaduž io za kasniju dobru saradnju, kada ovaj postane srpski kralj.
30. Stefanov povratak Nakon š to je proš lo pet godina od zatočenja u Carigradu, na č udesan nač in vrati se Stefanu vid. Nakon svenoć noga bdenja u č ast uspomene na č udotvorca Nikolaja, Stefan je, za vreme dok se čitalo ž itije o č udesima ovoga sveca, sedeć i za stolom zadremao. U snu mu se javio Nikola, mirlikijski episkop, koji mu je obeć ao da ć e ponovo progledati. "I kada mu davaš e vid, podiž e ga i uč ini krsni znak na licu, dotakavš i se krajevima prstiju oč iju, reč e:Gospod našIsus Hristos, koji je slepome od rođ enja dao vid, dariva i tvojim oč ima prvaš nji zrak" (Grigorije Camblak). Tako je Stefanu povrać en vid i time se ostvarilo obeć anje ovog sveca koje je dato jošonda kada je on i oslepljivan. Naime, odmah nakon oslepljenja dok je Stefan lež ao iscrpljen pojavio se ovaj svetac. "Imao je sveš tenolepni izgled, ukraš en svetiteljskom odež dom, a svetlost blagodati sijaš e na licu muž a. Noseć i na desnom svome dlanu oba njegova izvađ ena oka ..." (Grigorije Camblak). Time je reč eno da su oba Stefanova oka sačuvana, a da ć e ih svetitelj vratiti onda kada se za to ukaž e prilika. Sada je bila ta prilika i Stefanu je vid vrać en. Sva njegova pravovernost je time bila u punoj meri nagrađena. Ovo Stefanovo žitije pisao je Grigorije Camblak kada je proš lo skoro viš e od 70 godina od smrti Stefana (Deč anskog). Camblak je bio iguman manastira u Dečanima i ovi njegovi prikazi verno odraž avaju legende koje su tada bile raš irene u narodu o tome kako se Stefanu povratio vid. U daljnjem tekstu će biti vidljivo da su te legende poč ele da se š ire onog momenta kada se Stefan upustio u borbu za Milutinovo nasledstvo i u toj borbi mu neizmerno pomogle stvarajuć i od njega sveca. Tokom zatoč enja u Carigradu stigla je Stefana i jedna porodič na tragedija: umro mu je sin Duš ica. "Kada prođe nemnogo dana iza toga č udnovatog progledavanja, najmanji njegov sin razbole se teš kom boleš ću i u malo dana umre" (Grigorija Camblak). Za to vreme umro je Dragutin (1316. godine), a Milutin sa svojom vojskom zauzme zemlje kojima je ovaj za ž ivota vladao. Vladislava, Dragutinovog sina koji je bio određen za oč evog naslednika i potencijalnog naslednika srpske kraljevske krune, Milutin je bez milosti bacio u tamnicu. Time je kao naslednik srpske kraljevine i Vladislav (kao nedavno Stefan), izbač en iz igre. Uskoro je i drugi sin carice Irine koji se zvao Teodor odustao od toga da bude buduć i kralj Srbije. On je naime oko 1317. godine dolazio u Srbiju, ali mu se, kao ni njegovom mlađem bratu Dimitriju 1308. godine, nisu dopali klima i ljudi pa je odustao od kandidature. U to vreme on je većimao grofoviju od Monferata (od 1305.) pa verovatno nije ž eleo da rizikuje sa srpskom kraljevinom. Verovatno da je upoznao situaciju koja vlada u Srbiji i kao većiskusan č ovek ocenio da u Srbiji on nema nikakvih š ansi, te da
ga srpska vlastela nikada neć e, kao stranca, prihvatiti za svoga kralja. Njemu nikako nije moglo ostati nepoznato da postoji nekoliko ozbiljnih kandidata za srpski kraljevski presto i da je nakon Milutinove smrti verovatan građ anski rat. U tom ratu mogao je lako izgubiti glavu, a on nije bio voljan da svoju udobnu grofoviju zameni za nesigurnu krunu. Tokom 1317. godine umrla je i carica Irina, pa je i sa te strane prestalo meš anje u pitanje Milutinovog nasledstva. Sam Milutin je po svemu sudeć i, doduš e i nije imao drugog izbora, za svoga naslednika odredio sina Konstantina. Za istoriju on je nepoznat i o njemu postoje samo pretpostavke. Ima nekih indicija (veoma nesigurne) da je Milutin postavio Konstantina za zetskog kralja i da je on (Konstantin) u tom svojstvu u Skadru dao kovati srebrni novac. Na tom novcu Konstantin je prikazan kako sedi na prestolu i drž i u ruci skiptar dok na glavi ima krunu. Da ga je Milutin odredio za naslednika vidi se iz toga š to je Konstantin naslikan sa Milutinom i Simonidom na fresci u Grač anici gde je prikazano kako ih Hristos blagosilja. Isto tako, spominje se Konstantin i u natpisu na ikoni koja je se nalazi u crkvi Svetog Nikole u Bariju. Ta je ikona poklonjena 1319. godine i to govori dovoljno jasno da se tada Konstantin vodio kao Milutinov naslednik. Ko je bio on, ko mu je majka (pretpostavlja se da je to bila prva Milutinova žena – nepoznata srpska vlastelinka), da li je bio ož enjen i da li je imao dece, ostaje tajna. Po svemu sudeć i, Milutin ga nije mnogo cenio niti drž ao do njega, a to š to je bio određen za naslednika bila je stvar č iste sluč ajnosti, poš to drugih jednostavno nije bilo. Bašnekako u vreme nakon dolaska Teodora, sina carice Irine, u Srbiju i njegovog jošbrž eg odlaska iz nje, poč ne Stefan da radi na tome da kod Milutina isposluje dozvolu za povratak u Srbiju. Znajuć i da se ne može direktno obratiti Milutinu, on pronađe u Srpskoj pravoslavnoj crkvi uticajnog posrednika. On tada napiš e pismo Danilu koji je tada (1320.) bio u Svetoj gori, u Hilandaru i u kojem ga moli da se ovaj zauzme kod Milutina ne bi li dobio dozvolu za povratak. "Napisavš i slova umilnih reč i sa velikom tugom srca, i njih dade ka ovome preosvećenome gospodinu mome, koji je tada bio u Svetoj Gori u domu presvete Bogorodice, mestu zvanom Hilandar, ž iveć i u usamljeniš tvu radi inoč estva, moleć i mu se...." (Danilov uč enik). Sam tekst pisma sadrž i u sebi uglavnom molbe Danilu da se zauzme kod Milutina, ali na kraju se naglaš ava želja. "No dobrorazumnim i slatkim reč ima tvojim uč ini posluš nim njegovo previsoko ime, da me dovede u Bogom darovanu svoju drž avu" (Danilov uč enik). Stefan traž i od Danila da mu ovaj obezbedi povratak u "svoju drž avu" š to ima znač enje da Stefan smatra sebe za prestolonaslednika i to govori dosta sigurnim tonom. Tako neš to se ne bi moglo oč ekivati od onoga ko je zatoč en u dalekom Carigradu i koji se nalazi u nemilosti kraljevoj. Takva sigurnost je kod Stefana bila plod neč ega š to je on znao ili oč ekivao. To neš to bi moglo biti samo neka podrš ka koju je imao, ili od crkve ili od plemstva. Moguće je i od jednih i od drugih. Vreme u kome se on vrać au Srbiju se kasnije pokazalo kao pravi momenat, jer je neposredno nakon toga Milutin iznenada umro. Ta podudarnost (sreć a ili namera?) njegovog povratka sa Milutinovom smrć u kasnije je bila veoma dragocena. Ovakvu Stefanovu molbu Danilo je primio i o tome upoznao crkvene dostojanstvenike Svete Gore. "I sakupivš i ka sebi sveč asne i prepodobne i dostojnoimenite č rnce Svete Gore, i ljubazno učinivš i sastanak Gospodu, i poš to je bila duhovna beseda međ u njima, ovaj,
gospodin moj, Bogom vođen i urazumljivan Duhom svetim, smisleno i razumno posavetova se s njima, i dade im pismo ka njemu." (Danilov uč enik). Po primitku pisma Danilo nije samostalno preduzimao niš ta, većje sa Stefanovom molbom upoznao dostojanstvenike Svete Gore. Na tom savetovanju dogovoreno je kako treba delovati na Milutina, ne bi li se od njega izmolila tražena dozvola za Stefanov povratak. Tada je izabrano jedno poslanstvo. "I izabravš i neke od takvih sveč asne č rnce Svete Gore, i ove poslaš e ka previsokome kralju Uroš u sastavivš i mnogorazumne i divne reč i pisma, kojima bi mogli da postignu volju njihove molbe, kao š to su molili o sinu ovoga hristoljubivoga" (Danilov uč enik). Istovremeno je poslata i molba arhiepiskopu Srpske pravoslavne crkve Nikodimu od kojeg je traž eno da i on svojim autoritetom podrži ovu molbu i da bude na č elu ovog poslanstva. "Takođ e molbu nač iniš e ka preosveć enom arhiepiskopu Nikodimu da se potrudi sa ovim poslanicima do blagoč astivoga kralja" (Danilov uč enik). Arhiepiskop Nikodim je u potpunosti prihvatio molbu iz Svete Gore pa uz ovo poslanstvo krene i on ka kralju Milutinu. "I tako ovaj gospodin moj preosveć eni arhiepiskop kir Nikodim sasluš avš i takve reč i, i kao vaistinu muždobrih ž elja, revnitelj istinite ljubavi, mrzeć i zlo i odvrać ajuć i se od svake nepravde, sa uspehom ustavš i pođe ka tome blagoč astivome i hristoljubivome kralju Uroš u" (Danilov uč enik). Sada je poslanstvo bilo kompletno: sa jedne strane sakupljeno je iz Svete Gore (Hilandara), dok s druge strane tu je sam arhiepiskop Srpske pravoslavne crkve Nikodim. U svakom sluč aju pokretačove inicijative bio je Danilo, odnosno impuls je krenuo iz Svete Gore (Hilandara), dok se arhiepiskop Nikodim pridruž io ovoj ideji kada je ona većbila formirana i kada se veći poč ela sprovoditi. Sudeć i po Danilovom učeniku, poslanstvo bi iš lo do Milutina i da im se arhiepiskop Nikodim nije pridruž io, no zbog njegovog velikog autoriteta njegova podrš ka je bila dobrodoš la. To je bio sam vrh Srpske pravoslavne crkve, podrž an iz Svete Gore. Ovakvo poslanstvo kralj Milutin je morao da primi i da ga sasluš a. "Pristupiš e sa ovim preosvećenim arhiepiskopom kir Nikodimom ka blagoč astivome, i š to su imali da kaž u zbog č ega su poslani, sve izgovoriš e " (Danilov uč enik). Da je ovakvo poslanstvo pretpostavljalo izvestan rizik za sve koji su bili u njemu, vidi se iz sledeć eg. "A ovaj preosvećeni vaistinu imajući savrš enu smelost ka ovome blagoč astivome, pristupivš ik njemu poč e mu govoriti slatke i dobrorazumne reč i, kojima bi mu bilo moguć e veliki gnev jarosti njegove okrenuti na krotost, kao š to je i bilo" (Danilov uč enik). Biograf navodi kako je arhiepiskop morao imati dosta hrabrosti onda kada je pred Milutina istupio sa takvom molbom, jer je kralj bio jošuvek ogorč en na Stefana. Stoga bi bilo veoma interesantno znati š ta je bio razlog da se baštog momenta zatraž i od Milutina oprost za Stefana? Kojim su se razlogom rukovodili crkveni velikodostojnici onda kada su rizikovali Milutinov gnev i sa takvom upornoš ć u kod njega insistirali na svome zahtevu? Moguć e je da su oni svi ustvari oč ekivali da bi Milutin mož da mogao poč eti poboljevati buduć i da je tada većimao i dosta godina (oko 70) i da je potrebno da Stefan bude u Srbiji kada se postavi pitanje nasledstva. Da li je u pozadini ovoga događaja stajala mož da i Vizantija? Grigorije Camblak navodi kako je Stefanov povratak zasluga vizantijskog cara Andronika II. Car je naime jednom prilikom poslao neko izaslanstvo u Srbiju koje je traž ilo od kralja Milutina vojnu pomoćza borbu sa Turcima. Na č elu ovog poslanstva postavljen je, kako kaž e Camblak "nastojatelj
manastira Pantokratorova, kao muž a reč ita i iskusna u svemu". Dakle, poslanstvo je doš lo na srpski dvor, ali Camblak greš i u tome š to navodi da je poslanstvo traž ilo vojnu pomoć za borbu sa Turcima. Ta vojna pomoćo kojoj on govori bila je još1312-1313. godine, dakle jošpre nego š to se Stefan i pobunio. To znač i da ovo poslanstvo nije imalo kao svoju glavnu svrhu da traž i od Milutina vojnu pomoćvećneš to drugo, a to "neš to drugo" je kroz daljnji tekst reč eno. Naime, tokom pregovora Milutin pozove "nasamo onoga č asnoga oca, pitaš e o sinu Stefanu." U daljnjem razgovoru Milutin je mogao da čuje samo reč i pohvale o svome sinu. "I pričaš e mu o mnogim dobrim delima muž a i o neporoč nom ž ivotu, i kako premudro podiž e samodrš ca da izagna jeretike". Nakon toga Milutin dobija savet. "I ako ć ešposluš ati mene, koji te dobro savetujem, vrati s č aš ć u sebi onoga koji je viš i od č oveč anske č asti". Milutin se nije dugo razmiš ljao većodgovori: "Neka bude kako Bog hoć e, č asni oče, kao š to si zapovedio". Time je Stefan dobio oprost i mogao je slobodno da se vrati. U obe ove prič e koje su izneli biografi (Danilov uč enik i Grigorije Camblak) primetna je velika uloga pravoslavne crkve, zapravo č ak isključ iva. Kod Danilovog uč enika u poslanstvu kod Milutina je bilo izaslanstvo sa Svete Gore, ali je vođa bio srpski arhiepiskop Nikodim. Isključ ivi zadatak poslanstva je bio da ubedi Milutina da ovaj Stefanu oprosti i dozvoli mu dolazak u Srbiju. Kod Camblaka se situacija malo menja i poslanstvo nije bilo sastavljeno iz crkvenih lica većiz svetovnih i to isključivo Grka, ali kojima je bio priključ en "nastojatelj manastira Pantokratorova, kao muž a rečita i iskusna...", dakle opet jedno veoma uticajno crkveno lice. Zadatak poslanstva je bio da se obezbedi vojna pomoć , a tek sluč ajno je bilo govora o Stefanu (samo zbog toga š to je Milutin bio radoznao da č uje š ta mu sin radi). Posmatrajuć i ove dve moguć nosti verovatna je verzija koju je pruž io Danilov uč enik, ali ne sme se nikako zanemariti ni Camblakova. Uloga Vizantije je veoma lako moguć a u ovom celom događaju i verovatno da je Camblak neš to znao o tome, i to je moguć i razlog zaš to se u njegovoj priči uloga Srpske pravoslavne crkve i ne spominje. Kakva bi mogla biti uloga Vizantije? Za moguć nost da je Stefan preko Srpske pravoslavne crkve sebi omoguć io povratak u Srbiju treba imati u vidu da je za takvu akciju, koja je bila zbog uč eš ća sabora Svete Gore i arhiepiskopa Nikodima dosta š iroka, potrebno ipak izvesno vreme i dosta priprema. Sve to ne bi moglo promać i budnom oku mnogobrojnih š pijuna i dostavljač a kojih je Vizantija bila puna i kojima je sigurno i Stefan bio okruž en. Dakle, car Andronik bi sigurno znao za Stefanove veze u Svetoj Gori i bilo je dovoljno samo da uč ini mali napor i da sve to osujeti. On to ipak nije uč inio ili iz nekog interesa koji je imao, ili (š to je mnogo verovatnije) zato š to je i Vizantija uč estvovala u celoj akciji. Dovoljno je samo setiti se toga da je car znao da Stefan nije slep, a ipak to nije dojavio Milutinu. On je na njega očigledno rač unao kao buduć eg kralja Srbije i stoga je negovao tako dobre odnose sa Stefanom. U vreme kada je Stefan pripremao povratak u Srbiju, car Andronik je znao da srpski presto neće naslediti niti jedan od njegovih sinova (Dimitrije i Teodor), a da Simonida (njegova ć erka i srpska kraljica) ne mož e imati dece. Znač i treba pronać i neku odgovarajuć u lič nost za srpski presto, a za to nije trebalo mnogo truda. Sam Stefan mu se nalazio u Carigradu i bila bi neoprostiva politič ka greš ka da se ta prilika ne iskoristi. Sada je car imao prilike da direktno utič e na to ko će vladati Srbijom, a takva se
prilika ne propuš ta, pogotovo je ne propuš ta iskusna vizantijske diplomatija. Dakle, ako nije direktno on bio taj koji je omogućio Stefanu povratak u Srbiju (po verziji Grigorija Camblaka), onda je car Andronik u najmanju ruku, makar blagonaklonim odnosom prema celoj toj akciji (jer mu nije mogla ostati nepoznata) omoguć io njen uspeš an završ etak. Bez obzira na to š to sina nije video tolike godine, Milutin ga nije bio ž eljan i bio bi caru verovatno veoma zahvalan da mu je on ranije dojavio da Stefan ipak nije slep. Imao je car moguć nosti i da Milutina obavesti da se preko crkve priprema Stefanov povratak. Niš ta od svega toga nije uč injeno. Milutin bi sigurno umeo sve te pokuš aje da osujeti i da Stefana zadrž i na sigurnoj udaljenosti. To da je Milutin bio neraspolož en prema Stefanu videć e se kasnije kada ga nakon dolaska u Srbiju ne bude zadrž ao pored sebe većga poš alje u udaljenu ž upaniju, zadržavajuć i mu sina Duš ana (mož da kao taoca?). Postoji jošjedan momenat koji je veoma interesantan i koji mož e da prikaž e u kakvom je raspolož enju Milutin dopustio Stefanu da se vrati. Naime, on nastojniku manastira Pantokratorova, nakon š to je č uo o sinu Stefanu sve najlepš e "i izlivš i dovoljno suza i ustavš i klanjaš e se muž u, i ispovedaš e blagodat", dozvoljava povratak Stefanov reč ima: "Neka bude kako Bog hoć e, č asni oče, kao š to si zapovedio". Tu ima veoma malo od ljubavi oca prema sinu i Milutin ne dozvoljava Stefanov povratak kao otac koji je oprostio, većtaj č in izgleda kao da je iznuđ en. To doduš e ni Milutin ne krije jer kaž e "kao š to si zapovedio". Na kraju, Milutin je ipak morao popustiti, jer to viš e nije bio usamljeni zahtev jednog crkvenog velikodostojnika ili samo Srpske pravoslavne crkve veći sabora Svete Gore "ne hoteć i prezreti takve prozbe i molbe ovoga preosveć enoga i celoga Bogom ljubljenoga sabora Svete Gore..." (Danilov uč enik). Tu Milutin nije imao viš e mnogo izbora, jednostavno je morao popustiti, znajuć i koja je moćcrkve i svestan svega onoga š to je za njega crkva uč inila. Naroč ito mu je mogao ostati u uspomeni Dragutinov prodor u Srbiju tokom 1311. (ili 1312.) kada ga je skoro sva vlastela napustila i preš la Dragutinu. Izgledalo je tada da mu nema spasa pred bratovljevim gnevom, ali uz pomoćSrpske pravoslavne crkve uspeo je da sakupi zlato kojim je nakupio dovoljno najamnič kih č eta i odbio ovaj napad. Da ga tada crkva nije pomogla on bi izgubio kraljevstvo. Pri samome pomirenju sa bratom (1311. ili 1312.) upravo je crkva bila ta koja je bila posrednik. O toj svojoj ulozi pomiritelja arhiepiskop Nikodim sasvim neuvijeno govori na Jerusalimskom tipiku. "Bi, naime, neka raspra velika po kuš anju staroga zlotvora i razdor među gospodinom mi previsokim kraljem Uroš em i međ u bratom mu kraljem Stefanom, a ja sam tada bio iguman č asnoga manastira svete Bogorodice Hilandara, koji je u Svetoj Gori, pa izvoljenjem oba brata i sabora srpske zemlje poslan bih u novi Rim, u carski grad, tada carstvu pravovernoga cara kir Andronika Duke Anđela Komnena Paleologa i sina njegovog cara kir Mihaila i unuka njegovog cara kir Andronika, dok je vaseljenskim prestolom upravljao u Carigradu kir Nifon,..." (Nikodim Hilandarac na Jerusalimskom tipiku). Prema tome, on ovakvom svom savezniku nije smeo odbiti ni jednu molbu i stoga je njegov odgovor bio sasvim racionalan i jedino moguć . "Molbu vaš u ispunih, i zapovedam da bude u svemu vaš a volja, š to ste mi govorili o mome sinu" (Danilov uč enik). Na neki nač in ovo bi se moglo smatrati i diplomatskom pobedom Stefana, buduć i da je ostvario sve ono š to se moglo tog momenta. Uspeo je da sebi omoguć i bezbedan povratak u Srbiju i sada je mogao mirno da doputuje i da se smesti negde, oč ekujuć i da Milutin umre i
da mu otvori put ka prestolu. Niko nije tada znao da Stefan uopš te nije slep i to je bilo njegovo najjače oruž je. Uz pomoćSrpske pravoslavne crkve on je jošjač i i ne postoji niti jedan konkurent koji ć e mu se moći suprotstaviti onda kada se otvori pitanje nasleđa prestola. S druge strane, ni vlastela mu nije bila nesklona. Ipak je on taj koji je sin kralja Milutina i koji je dugo godina bio smatran za prestolonaslednika, a treba se setiti da je imao i znač ajnu podrš ku od vlastele u momentu kada je podigao bunu. Mora da je neš to od te podrš ke jošuvek ostalo. Vreme koje je proteklo od njega je nač inilo i mnogo odluč nijeg č oveka, tako da se viš e ne mož e desiti da bude onako mlak i neodluč an kao u pobuni protiv oca. Tada je mogao dobro videti š ta se mož e sa odlučnom i energič nom akcijom (tako je Milutin savladao njegovu pobunu), a srpska vlastela ceni samo takvog vođu. Bila je dovoljno samo njegova kratka neodluč nost i razmiš ljanje da li da udari na oca, a Milutin se nije mnogo razmiš ljao većje napao, pa da vlastela pređe na stranu onoga ko je odluč niji. To je bio razlog zaš to je on ostao bez podrš ke i zaš to je sva vlastela preš la Milutinu. Uskoro krene poslanstvo put Carigrada da bi saopš tilo Stefanu radosnu vest. "Posla caru u Vizantiju, moleć i da poš lje Stefana k njemu" (Grigorije Camblak). Stefan se odmah počeo spremati za povratak, a rastanak sa carem Andronikom je bio veoma srdač an. "I poč astivš i ga mnogim različ nim pohvalnim darovima, i koliko mu je trebalo, svako dovoljno dade mu, mnogo zlato i druge potrebe, koliko je hteo, i sa velikom ljubavlju otpusti ga kao ovom blagovernom i blagoč astivom i hristoljubivom kralju Uroš u" (Danilov učenik). Putovanje je trajalo nekoliko dana i konač no nakon dugog vremena stigao je Stefan u Srbiju. Odmah se javio Milutinu. "I kada dođe na mesto gde je car tada prebivao, po njegovoj zapovesti dođe k njemu" (Grigorije Camblak). Sudeć i po biografima susret je bio veoma srdač an (ili je samo tako na prvi pogled izgledao), a Milutin se obradovao sinu. " A on kao otac primio je dobroga sina i sa suzama celivao, i reče mu reč i pune utehe, moleći sa istinitom smernoš ć u oproš taj za ono š to je njemu uč inio" (Grigorije Camblak). Teš ko da je Milutin molio Stefana za oproš taj, to nije lič ilo na njega. Ako i jeste bila je to gluma koja je trebalo da posluži za okolne gledaoce. Slič no je i Stefan postupio kada je teš io Milutina govoreć i mu da je on (Stefan) kriv za sve ono š to mu se desilo. "Oč e, zapoveđeno ti izvrš io si, jer nije prepodobno ni pravedno da ko ne posluš a kada Bog zapovedi, poš to ti nisi uzrok ni mome rođenju na svet, kada on ne bi dao. Zato smo, oč e - reč e - obojica duž ni da blagodarimo onome koji je tebe hteo da spase služ enjem carstva, a mene da udostoji milosti gubitkom vida" (Grigorije Camblak). Sam susret je malo lič io na odnos oca i sina, pogotovo ako se oni obojica kaju za svoje postupke. Naime, Stefan je pred Milutina iziš ao sa povezom preko oč iju praveći se da je slep, padao mu je pred noge sa celom svojom porodicom i pred Milutinom plakao. "I kada je doš ao ka svome roditelju sa sinom svojim Duš anom, i sa neš to malo dece svoje, i tako pavš i na noge njegove, imajuć i povezane oč i svoje, kao š to prilič i slepome, i sa gorkim suzama vapijuć i,..." (Danilov uč enik). U suš tini Stefan je tek tada od Milutina traž io oprost, jošuvek se nije znalo da li ć e mu Milutin zaista i dozvoliti ostanak u Srbiji. Moguć e je da je Milutina pogodila (bar na trenutak) ova scena gde mu sin Stefan sa povezom preko oč iju zajedno sa ž enom i sinom Duš anom koji je bio dete (rođen 1308. ili 1312.) plač uć i, puž e pred njim i moli za milost. "A ovaj roditelj njegov, hristoljubivi kralj, ne moguć i trpeti zbog ž alosti i tuge srca svoga, videći vazljubljenoga sina svoga gde mu govori takove reč i, izmeni se na milosrđe, imajuć i kao novu i dobru i posluš nu milost od dobre č esti i ne
odmećući se od prisnosti sinovljeve, dade mu neki mali deo od drž ave ž upe budimaljske, gde ć e se č uvati" (Danilov uč enik). Milutin je dozvolio Stefanu da ostane u Srbiji, ali ga nije i zadržao pored sebe, većga je poslao u župu u Budimlju, dok je Stefanovog sina, a svoga unuka, Duš ana, zadrž ao pored sebe. "Bi poslan od cara i ujedno oca sa mnogom č aš ć u da prebiva u nekom dioklitijskom mestu, poš to su mu prinoš ene obilne potrebe na svako ugađanje. A on sina, koji je doš ao s njim od Konstantinova Grada predade ga njegovu dedu (Grigorije Camblak). Dakle, Stefan je bio poslat odmah u zaseban deo drž ave, ne bašveliki, gde je mogao mirno da boravi. Milutin se uverio da je slep (barem je on tako mislio) te da mu od njega viš e ne preti opasnost. Same Stefanove suze i molbe za oprost kao i iskazano pokajanje, delovali su Milutinu dosta ubedljivo. Sam taj susret je pokazao da Milutinu paž nja ipak slabi, jer ga je Stefan veoma lako prevario u tome da je slep, kao š to ga je uverio i u svoju bezopasnost. To je bio znak da Milutin stari i da viš e nije onaj nekadaš nji lukavi kralj. Međutim, za Stefana je jošuvek bio sasvim nedostiž an. Istovremeno ovaj susret je i za Stefana bio jasan znak da on protiv Milutina, dok je živ, ne može niš ta. To će se naroč ito videti onda kada Stefan č uje da je Milutin umro, ali misleć i da je u pitanju podvala bude jedno vreme oklevao. Jošuvek je Milutin bio straš an i opasan. S druge strane ni sama pravoslavna crkva ne bi dozvolila ponovno razbuktavanje sukoba oca i sina. Stefan će morati da sač eka Milutinovu smrt. Ostaje pitanje koji je razlog bio to š to je Milutin pored sebe zadrž ao Stefanovog sina Duš ana. Moguć e su dve stvari. Kao prvo moguće da Milutin ipak nije u potpunosti verovao Stefanu te da je podozrevao neku podvalu. U tim starač kim godinama Milutin je većsvima bio tež ak sa nepoverljivoš ć u i sumnjič enjem. Od njegovih neprestanih optuž ivanja nije bio siguran niko, a po svemu sudeć i najgore je bilo njegovoj ž eni, mladoj kraljici Simonidi. Nju je neprestano sumnjičio za neverstvo, itd. U okviru toga mogao je jošmanje verovati Stefanu koji je većjednom pokuš ao pobunu. S druge strane toliko zauzimanje crkve za Stefana nije mu moglo biti svejedno, jer je on znao za njenu moć . To ga je verovatno i plaš ilo, buduć i da su u Srbiji postojala mnoga nezadovoljstva koja bi mogla lako da se pretvore u otvoreni bunt. Prestolonaslednik Konstantin mu nije bio neka posebna uzdanica i sa njim on prvi nije bio zadovoljan. Jedina mogućnost da Stefana drž i pod kontrolom bila je da mu sina Duš ana drž i pored sebe kao taoca. Dokle god bude drž ao Duš ana, dotle ć ei Stefan biti veran. Da on nema nikakvih skrupula i da bi se u sluč aju kakve pobune mogao osvetiti na Duš anu u to Stefana ne bi trebalo posebno uveravati, jer njega samog je Milutin zarad vlasti dao oslepiti. Druga moguć nost je mož da ubedljivija. U tim starač kim godinama, većje reč eno, Milutin je bio veoma nepoverljiv. Ni sa jedne strane on nije imao ljubavi. Od pet ž ena koje je imao sve ga mrze, a ova poslednja, Simonida, ga mrzi joši najviš e, č ak toliko da je većod njega i bežala. Osim š to ga mrzi mož da ga i vara sa drugim, mlađim od njega. Deca ga takođ e ne podnose, neko sa razlogom neko bez njega. Konstantin jedva čeka da on umre ne bi li ga nasledio, a Stefan ga mrzi zbog oslepljenja. Nevoljen, a većdobro ostareo i mrzovoljan on odjednom dolazi u priliku da vidi unuka Duš ana kojeg Stefan dovodi sa sobom iz progonstva. Duš an je u to doba bio većmomčić , ako uzmemo da je rođen 1308. godine (ili 1312.) u vreme susreta sa Milutinom (1320.) imao je oko 12 godina. Dakle, Milutin sada
pred sobom ima mladog momka koji je većtada bio veoma lepa pojava i moguće je da su tada odjednom u njemu proradila oseć anja koja dugo nije imao. Sada je imao odraslog unuka od kojeg bi on mogao da napravi pravog vladara i koji bi bio njegov dostojni prestolonaslednik. Stoga odluč uje da Duš ana zadrž i pored sebe i da ga pokuš a naučiti kako se vlada jednom takvom jakom, ali i neposluš nom drž avom kao š to je Srbija. Tek sada Srbija ima pravog Nemanjić a koji će biti u stanju da nastavi ovu "svetorodnu" lozu. U Konstantina ionako nikada nije imao mnogo poverenja, Stefan je slep, ali tu je zato Duš an, njegov unuk. To ne bi bilo prvi put u istoriji da jedan vladar ne ostavlja presto svome sinu, poš to u njega nema poverenja (smatra ga slabićem ili slič no), većunuku, kojega za to posebno i priprema. Ovakvo surovo kaž njavanje Stefanovo nije bilo lako objaš njivo biografima koji su pisali o Milutinu i Stefanu Dečanskom. Nije bilo moguć e ni jednoga od njih označ iti kao jedinoga krivca za ovaj sukob i surovo Stefanovo kaž njavanje. Krivac je do kraja nađen u Milutinovoj ž eni Simonidi koja je označena kao spletkaroš ica koja je uspela da ubedi oca (Milutina) da kazni sina (Stefana). "Podiž e zavist đavo koji uvek mrzi dobro. A izvrš ilac takvog služ enja bila je njegova ž ena. O moje suze, š to ž enska prevara savlada praroditeljevu u raju veliku mudrost..." i dalje "Dolazi carica k caru pokazujuć i tuž no lice, neukraš en i neobič an nastup, roni suze i unutraš njim plamenom preseca glas. I, da ukratko kaž em, podiž e oca na oslepljenje prvorodnoga sina,..." (Grigorije Camblak). Po njemu izlazi da je Milutin bio ž rtva njena. "Nadvlada ž enska prevara dostojna ž aljenja i prič e za suze, pobedi se careva premudrost ž enskim spletkama, pokloni se oč inska mudrost ž enskoj slabosti, ugasi se roditeljska toplota ž enskom bestidnoš ć u." (Grigorije Camblak). Ovakve glasine su stigle i do Mavra Orbina koji navodi: "Neki kaž u da je Stefana otac oslepio pre zbog optuž be njegove mać ehe. Međutim, nije ostao sasvim slep, mada se u poč etku pravio da jeste." Sve ovo su besmislice, buduć i da je Simonida mož da bila i najveć až rtva svih ovih događanja. Najpre je kao petogodiš nje dete dovedena za ženu jednom starcu, da bi nedugo potom bila uhvaćena u pravo vrzino kolo ambicija njene majke carice Irine kada je ova pokuš avala da ubedi Milutina da srpski presto nasledi jedan od njenih sinova. Simonida je uskoro izrasla u lepu ž enu prema kojoj je Milutin pokazivao strahovitu ljubomoru. Većostareo plaš io se da mlada ž ena ne bi pogledala koga mlađ eg, dok je s druge strane (ako verujemo Orbinu) on nju upropastio kao ž enu upuš tajuć i se sa njom dok je imala samo osam godina u seksualne odnose i tako je povredio da ona viš e nije mogla rađati. Takvu upropaš tenu, neprestano je sumnjič io za ljubavne prevare, svestan svoje starosti i nemoć i. Ona mora da je prema njemu oseć ala sve osim ljubavi i iskoristila je prvu priliku koju je mogla da od njega pobegne. To je bilo 1217. godine kada joj je umrla majka i kada je pod opravdanjem da ide na njenu sahranu otiš la u Carigrad da bi odmah potom odbila da se vrati u Srbiju. Na to se Milutin ž estoko naljutio i počeo da preti vizantijskom caru Androniku. Videvš i da je Milutin izgubio potpunu kontrolu nad sobom i da bi zbog Simonide mogao i vojsku da pokrene, car natera Simonidu na silu da se vrati u Srbiju. Ona krene za Srbiju, ali u oč aju, samo da se ne bi morala vratiti Milutinu, u Seru se zamonaš i. Eto š ta je bila u stanju da uradi jedna mlada ž ena (od samo 22 godine) samo da se ne bi vratila bezobzirnom starcu. Mož e se zamisliti kakav je už as zavladao među pratnjom koja ju je vodila Milutinu. Ko ć e sada smeti da mu izađe na oč i i da mu objasni kako je Simonidi draž i i kruti manastirski ž ivot od ž ivota sa njim. Međutim sada se umeš ao i
Simonidin brat despot Konstantin, koji joj pocepa monaš ku rizu i svu uplakanu i u jauku preda na silu srpskom poslanstvu koje je Milutin poslao po nju. "Ona je tada bila u uzrastu od 22 godine. Uplaš ena da ne bude po povratku ubijena od strane muž a, koji je uvek bio podozriv prema njoj a sada joši raspaljen velikim gnevom, smislila je da obuč e monaš ku odeć u i tako pobegne od zajednič kog ž ivota s njim. Nije se usuđivala da to uč ini dok je tamo kod oca boravila, da ne bi oca, iako on nije bio posveć en u njen plan, izlož ila optuž bi zbog javnog sauč esniš tva i da ne bi podstakla kralja na otvoreni rat protiv oca. Zato je do grada Sera putovala onako kako je pri polasku bila obučena. Boraveć i tamo viš e dana, tajno je od nekog kupila monaš ku rizu i obukla je jedne noć i. Tako se sledeć eg dana nenadano pojavila pred Tribalima koji su je pratili i izazvala kod njih ne malo zaprepaš ćenje i zbunjenost, tako da su iz straha od gospodara hteli neš to straš no protiv nje preduzeti. Naime, ili da joj poderu rizu i da je protiv volje odvedu njenom muž u, ili kao drugu moguć nost, da je ubiju, da ne bi ž iva stanujuć i veoma daleko od svoga muž a, muč ila njegov duh ž estokim bolovima. Ali, njen polubrat, sin druge majke despot Konstantin, koji je takođ e bio prisutan, preduhitrio je te planove i ispravio njenu lakomislenost, sluteći da bi kralj veoma rđavo primio to š to se desilo. On joj je priš avš i silom poderao rizu i obukao uobič ajenu njenu odeć u. Zatim je predao Tribalima i naredio im da je š to je moguć e brž e odvedu, iako se ona opirala i plakala" (Nić ifor Grigora). Eto kakvi su bili odnosi između Milutina i Simonide. Savrš eno je jasno da Simonida predstavlja ž rtvu Milutinovu i da ona kao takva nije mogla imati apsolutno nikakav uticaj na njega, a najmanje u njegove odnose sa Stefanom. To š to je ona označ ena kao glavni krivac loš ih odnosa između Milutina i Stefana, jeste samo opravdanje biografa koji nisu smeli da napiš u pravu istinu.
Zeljko Fajfrić : Sveta loza Stefana Nemanje
31. Poslednje Milutinove godine 32. Sukob nakon Milutinove smrti 33. Kralj Stefan Deč anski 34. Bitka na Velbuždu 35. Duš anova pobuna 36. Kralj Duš an 37. Savez sa Kantakuzenom 38. Velika osvajanja 39. Car Duš an 40. Turci nadiru na Balkan
31. Poslednje Milutinove godine Po svemu sudeć i nakon uguš enja Stefanove pobune doš lo je do susreta Milutina sa
Dragutinom. Povod je bilo to š to je Dragutin doš ao da obiđe majč in grob, poš to on, kao š to je većopisano, nije bio prisutan kada je ona sahranjena. "I doš avš i u dom sv. Bogorodice u mesto zvano Gradac, gde lež i telo blaž ene, i tu uč ini veliki plači ridanje nad grobom njezinim, takođe i sva vlastela njegova." (Danilo Drugi). Posle obilaska groba, Dragutin produži put ka Milutinu koji je u to vreme bio u svojoj rezidenciji, u dvoru Pauni koji se nalazio u blizini Uroš evca. Dvor je bio deo već eg kompleksa koji se zvao Paunpolje. "I posle ovoga pođe ka vazljubljenome svome bratu kralju Uroš u, koji je tada bio u dvoru svome Pauni" (Danilo Drugi). Ovaj susret je proš ao veoma srdačno i izgledalo je da međ u brać om nema viš e nikakvih nesuglasica. Nakon izvesnog vremena Simonida zatraž i od Milutina da joj dozvoli da poseti Dragutinovu ž enu Katalinu. "Molim te, Gospodaru moj, zapovedi mi da idem do vazljubljene sestre moje, a snahe tvoje, blagoč astive kraljice Kateline; jer dostojno je da se i mi vidimo, da i mi uč inimo duž nu ljubav među sobom, kao i ti sa vazljubljenim ti bratom" (Danilo Drugi). Do tog momenta Simonida se nije susretala sa Katalinom i bila je razumljiva njena ž elja da se upozna sa njom. S druge strane, Simonida je bila mlada ž ena koja je verovatno bila ž eljna provoda, a pored ostarelog Milutina za tako neš to sigurno nije imala mnogo prilike. Ovo je bila moguć nost da malo proputuje i oslobodi se za izvesno vreme Milutinovih ljubomornih istupa. Sastanak Simonide sa Katalinom i Dragutinom se desio u Beogradu. "I dođ e u slavni grad zvani Beograd na obali reke Dunava i Save. I tu se u velikoj sabornoj crkvi mitropolitskoj pokloniš eč udotvornoj ikoni presvete. I sastavš i se sa blagoč astivim kraljem Stefanom i sa njegovom ž enom Katelinom, i tu je bila velika radost i veselje prilikom dolaska ove blagoč astive i neiskazana ljubav" (Danilo Drugi). Susret je bio veoma srdač an, a Simonida je doč ekana sa velikim poč astima. Lično Dragutin je uč inio sve ne bi li joj ukazao sva moguć a poš tovanja. "Ovaj blagoč astivi kralj Stefan beš e napred izveš ten o dolasku njezinu, i beš e zapovedio da se saberu k njemu svi silni drž ave njegove" (Danilo Drugi). Simonida i Katalina su se veoma dobro slož ile i odluč e da zajedno odu na grob Milutinove i Dragutinove majke Jelene, ne bi li pokojnici iskazali poč ast. "I pođoš e obe radujuć i se u Gospodu, imajuć i veliku ljubav među sobom. I doš avš i u dom presvete Bogorodice, u mesto zvano Gradac, i pokloniš e se ikoni presvete i po tom pođoš e na grob blaž ene i ljubavlju celivavš i ga, i omoč iš e raku njezinu toplim suzama" (Danilo Drugi). Iz ovih navoda se mož e zaključ iti da je Simonida, osim š to je bila lepe spoljaš nosti, u suš tini prijatna ž ena sa kojom su Dragutin, a posebno njegova žena Katalina, sklopili jedno iskreno prijateljstvo. Njena posete se trebala ogranič iti samo na susret u Beogradu, no kako je Katalina izgleda bila prijatno iznenađena Simonidinim lepim ponaš anjem ta je poseta bila produž ena. Nedugo nakon ovoga umre i Dragutin, negde tokom proleć a 1316. godine. Neš to pre smrti on se zamonaš io dobivš i ime Teoktist. "I tako obukoš e ga u monaš ke haljine i posle ovog nalož iš e na njega anđ elski obraz, i narekoš e mu ime Teoktist monah nazvan u anđ elskom obrazu" (Danilo Drugi). Dragutina je po svemu sudeći, do kraja ž ivota pratilo kajanje zbog toga š to je nasilnim putem sruš io sa kraljevskog prestola svoga oca kralja Uroš a. "Ove zapovesti prestupivš i ja jadni pogubih samoga sebe, podigavš i ruku na svoga roditelja,(tako) da su evo moje rane po zasluzi, i ne samo ovo, no i gore od ovoga, š to predviđam, uskoro me oč ekuje" (Danilo Drugi). On sam bio je veoma naklonjen monaš kom ž ivotu i rado je provodio vreme u razgovoru sa monasima. Nasilje koje je izvrš io nad ocem bilo je razlogom zaš to je sebe mučio jednom neobič nom kaznom. Odmah nakon š to je
umro, po obič aju, trebalo je oprati njegovo telo. "I kada su ga hteli omiti, nađoš e ga opasana oš trim pojasom od slame po nagu telu njegovu i obuč ena u oš tru lanenu haljinu, a pojas od slame zalepio se duboko u telo njegovo, i kada su hteli da ga skinu sa tela, nisu mogli. I kada su ga mnogo kvasili vodom, jedva ga odluč iš e od tela ovoga blaž enoga, š to sve niko nije znao za ž ivota njegova " (Danilo Drugi). Ipak ni to nije bilo sve. "Drugo, č udo č ujte, vazljubljeni, jer istinu govorim: Ovaj blagoč astivi ž iveć i sa ž enom u svome ž ivotu, mislim viš e od dvadeset tri godine ne dotač e se nje, no č uvajuć i se oboje u celomudriju i č istoti, ostadoš ež iveć i kao brat i sestra" (Danilo Drugi). Dragutin je sahranjen u crkvi Đurđevi stupovi koja se nalazi u neposrednoj blizini Novog Pazara (podigao je Stefan Nemanja 1175. godine). U ovoj crkvi Dragutin je bio drugi ktitor (nakon Nemanje) i jedna kapela je posveć ena njemu. Ova crkva se nalazila na teritoriji koja je bila pod Milutinovom vlaš ć u. "I svrš ivš i sva nadgrobna pjenija i uzevš i telo ovoga blaž enoga od sremske zemlje, i noseć i iđahu ka istoku. I kada su doš li u Ras ka crkvi sv. muč enika Hristova Georgija u njegov manastir, i tu sve obič no svrš iš e, i tako grobu predadoš e telo ovoga blaž enoga Teoktista monaha, nekada bivš eg kralja Stefana moć noga i samodrž avnoga, i tu lež i do današ njeg dana" (Danilo Drugi). Za njegovu smrt vezana je i jedna njegova č udna molba. Naime, on je zabranio da se njegovo telo vadi iz groba, sprečivš i time bilo kakav razvoj svetač kog kulta koji bi bio vezan za njega. "Zapovedio je u ž ivotu sa straš nom kletvom izrekao je:ako se javi kakva blagodat Bož ja na njemu, da ne iznose tela njegova od praš njave zemlje" (Danilo Drugi). Danas se misli da to nije bila njegova ž elja, većda je to samo predstavljeno kao njegove reč i. Razlog je bio u tome š to se ž elelo da se preko Milutina, a ne preko Dragutina, nastavi okrilje bož jeg nasleđa Nemanjine dinastije. To je bio praktičan potez buduć i da je time š to se kao svetac slavio samo Milutin (ne i Dragutin) u suš tini sankcionisana promena na prestolu izvrš ena 1282. godine (Milutin zamenio Dragutina). Osim toga i sam Milutin se odnosio na poseban nač in prema Đurđevim Stupovima. Nikada Milutin nije niš ta gradio u ovom manastiru, iako je bio poznat kako veliki ktitor, a isključ ivo zato š to je to bio manastir koji je određen za Dragutinovu grobnu crkvu. Osim toga iguman manastira, veoma uticajan i u poč etku Milutinove vladavine, dolazi Milutinovom voljom tek na sedmo mesto u hijerarhiji igumana Srpske crkve. Vidljivo je da sukobi među brać om nisu mogli, a da ne utiču i na njihovo ponaš anje prema crkvi. Dragutinova smrt je izazvala uskoro nove potrese u Srbiji. Neposredno pred smrt on je svoje zemlje u Sremu ostavio svome sinu Vladislavu, međutim Milutin nije imao namere da poš tuje ovu njegovu odredbu. Jednostavno je pokrenuo vojsku i okupirao oblast u kojoj je vladao Vladislav, a njega samog bacio u tamnicu. Zauzeta je Mač va i druge oblasti izuzev Bosne, š to je uskoro izazvalo nove probleme. Oč ekivalo se da ć e Srbija zaratiti sa ugarskom, budući da je na teritorije koje je Milutin oteo od Vladislava polagao pravo i ugarski kralj Karlo Robert. U prvo vreme ugarski kralj nije odgovorio na Milutinov napad, poš to je on u to vreme lomio vlast svojih neposluš nih plemić a i nije imao dovoljno snage. U međuvremenu, Milutin je uspeo da zarati i sa Dubrovnikom, tako da je leto 1317. godine bilo u znaku ratnih operacija na dubrovač koj teritoriji. Nekih već ih sukoba nije bilo, a srpska vojska je uglavnom pljač kala i palila okolinu Dubrovnika. Naroč ito su stradali
dubrovački trgovci koji su bili posebna meta pljač ke Milutinovih vojnika. Ipak, kada se u ovaj sukob umeš ala i Venecija, na strani Dubrovnika, sklopljen je u jesen 1317. godine mir. Po svemu sudeć i, ovaj rat nije doneo Milutinu mnogo, poš to je bio obavezan da plati veliku ratnu odš tetu. Za sve to vreme Karlo Robert se pripremao da napadne Srbiju. Za dosta kratko vreme uspeo je da okruž i Srbiju sa svih strana. Najpre je pod njegovim uticajem hrvatski ban Mladen II tokom leta 1318. godine krenuo u napad. U poč etku je izgleda bio veoma uspeš an, poš to se poč eo zvati gospodarem Humske zemlje, no kasnije se ratna sreć a okrenula protiv njega. Nakon nekoliko ratnih uspeha, Milutin za osvetu š to se Mladen nazvao gospodarem Huma, uzme sebi titulu Hrvatskog kralja. Sredinom 1319. godine neprijateljstva su prestala, a ban Mladen je bio potpuno iscrpljen. Mir koji je sklopio sa Milutinom bio je za njega izrazito nepovoljan, buduć i da je morao kao garanciju da će mirovni ugovor izvrš iti predati taoce, a između ostalih i svoga rođenog brata, omiš kog kneza Grgura. To nije bio samo njegov vojni poraz, to je bilo i poniž enje. Te taoce Milutin zatim predaje Dubrovniku koji su ih drž ali sve dok Mladen ne izvrš i svoje obaveze. On je oč igledno morao vratiti neke teritorije, ali koje ne zna se. Time je Milutin otklonio opasnost sa jedne strane. Od samoga poč etka ovih napada na Milutina aktivnu ulogu je uzeo i papa Jovan XXII sa svojom š irokom diplomatskom aktivnoš ć u. Ove sukobe sa Milutinom on je shvatio kao moguć nost da jednom za svagda raš č isti sa "š izmatič kim nevernim Raš kim kraljem", u suš tini ž eleći da srpsku drž avu slomi. Papa Jovan XXII uspeo je da na Milutina pokrene Filipa Tarentskog, a istovremeno je pisao izvesnim albanskim velikaš ima, predlaž uć i im da se pobune protiv Milutina. Uspeh nije bio veliki i nekih već ih pokreta protiv Milutina nije bilo. Ipak, najopasniji napad je doš ao bašod ugarskog kralja Karla Roberta. On je udario u prvoj polovini 1319. godine i u samome početku napredovao veoma brzo. Zauzeo je Mač vu, Beograd i jošneke druge oblasti. Uspeo je da se probije sve do reke Kolubare i izgledalo je u jesen te godine da je ovaj pohod i završ en potpunim Karlovim uspehom. Ipak, ono š to je osvojio brzo je i izgubio, tako da je tokom zime 1320. godine ovaj rat nastavljen. Sve ono š to je većjednom bio zauzeo, morao je ponovo da osvaja. Na kraju uspeva i sada su Mačva i drugi gradovi, jezgro Dragutinove države, bili ponovo pod ugarskom vlaš ć u. Da ni Robertu nije bilo lako, vidi se iz toga š to on u pomalo panič nom tonu poziva papu u pomoć , kao i druge katolič ke vladare, a posebno nemač kog kralja Fridriha. U to vreme Karlo Robert je imao izgleda velike planove, misleć i da Srbiju slomi potpuno, no ne primivš i pomoćni sa jedne strane zadovolji se sa onim š to je osvojio. Rimski papa je pokuš ao pomoć i Karlu pozivajuć i u rat protiv "š izmatika" (Srba) nemač kog, poljskog i č eš kog kralja, kao i austrijskog i koruš kog vojvodu. Papu je pokrenuo sam Karlo Robert, koji mu je javljao o svojim uspesima, tvrdeć i da ć e uz pomoćostalih katolič kih vladara uspeti da prodre do mora. No ovi vladari nisu ni mrdnuli imajuć i i svojih problema. Tako je ova dosta š iroko zamiš ljena akcija dož ivela tek polovič an uspeh. Robert je odustao od daljnjih akcija, a na čelo mač vanske banovine (upravo osvojene) postavi Pavla Gorjanskog.
Tokom 1320. godine iz izgnanstva u Carigradu, vratio se i Milutinov sin Stefan (Deč anski). Nedugo nakon Stefanovog povratka u Srbiju u susednoj Vizantiji su poč eli nemiri. Ovom drž avom nominalno je vladao Andronik II (Milutinov tast), a sin mu Mihailo IX je bio savladar. Uzrok je bio u unuku cara Andronika II, mladom, lepom i popularnom Androniku III koji je joškao dete bio proglaš en za carevog savladara. Mladi Andronik III oč igledno nije suviš e ozbiljno shvatao svoju duž nost carskog savladara, provodeći svo svoje vreme u zabavama, a posebno u ljubavnim avanturama. On je bio sasvim suprotan svome dedi caru Androniku III, jednom š krcu i zanovetalu, kome je smetalo unukovo ponaš anje. Upravo zbog toga doš lo je do jako loš ih odnosa između njih dvojice, koji su uskoro prerasli u otvoreno neprijateljstvo. Razlog je bio viš e nego banalan, ali se uskoro izrodio u tragediju. Mladi Andronik III je već inu svoga vremena provodio u udvaranju ženama i ljubakanjima i jedna takva pustolovina se pretvorila u katastrofu. Kod neke vizantijske dame Andronik je imao suparnika i ne moguć i ga istisnuti mirnim putem on poš alje svoje ljude da nađ u tog drznika i da ga ubiju. Međ utim, ove njegove ubice nalete na Andronikovog brata Manojla i u zabuni ubiju njega. Ovo je izazvalo pravi š ok kod oca im Mihaila IX koji je ionako bio teš ko bolestan. Nakon ove vesti on je ubrzo i umro (1320.). Stari car Andronik II za celu ovu nesreć u optuž i Andronika III i stoga ga liš i prestola i celokupnog nasledstva. No, ni Andronik III nije ž eleo da odstupi i odjednom se oko njega poč ne kupiti nezadovoljno plemstvo, među kojima je najistaknutija lič nost bio Jovan Kantakuzen i avanturista Sirgijan (inače daleki carski rođ ak). Nekako u to vreme na vizantijskom dvoru je boravio i izaslanik kralja Milutina, neki monah po imenu Kalinik, koji je doš ao da traž i da car vrati natrag Milutinovih 2.000 najamnika (uglavnom Kumana) koje je ovaj caru dao na koriš tenje. U to vreme (1321.) u Vizantiji oruž ani sukobi većuveliko besne i ovi najamnici su mogli odigrati odluč ujuć u ulogu kada bi ih Milutin uputio na jednu ili drugu stranu. Toga su se dosetili i plemić i oko Andronika III tako da su pregovori oko toga ubrzo poč eli. Sa Milutinove strane pregovarao je pomenuti monah Kalinik, a Milutin je pokazivao otvorenu naklonost ka mladom caru Androniku III, ne obaziruć i se na to da mu je Andronik II tast. Milutin je bio izuzetno nepoverljiv, pa je stoga traž io da se sastane lič no sa Andronikom III negde na granici, gde bi ovome dao svoje uslove za vojnu pomoć . Ko zna kako bi se ovi pregovori završ ili da se nije umeš ao Jovan Kantakuzen, savetujuć i Andronika III da se ne vezuje suviš e za Srbiju ili Bugarsku, poš to bi to kasnije moglo biti veoma opasno. Bašnekako u to vreme ti sukobi su se počeli i smirivati tako da Milutinova pomoćtog momenta niti jednome od careva nije bila neophodna. To mu je bila poslednja akcija jer je nedugo potom i umro. Iako je imao dosta godina bio je savrš eno zdrav, Milutinova bolest bila je toliko iznenadna da je iznenadila sve. Bolest ga je zadesila dok je boravio u svojoj rezidenciji u Nerodimlju. "Kada je proš lo mnogo vremena i kada je trebalo da se izvrš i bož astvena volja, dođe caru naprasno neka bolest,...." (Grigorije Camblak). Da zlo bude veće Milutin je odmah izgubio i moćgovora tako da je ležao u krevetu potpuno nemoć an. "I ne beš e glasa ni sluš anja od njega, jer se beš e svezao jezik njegov" (Danilo Drugi). Danas se misli da je to bio apoplektič ki udar. Njegova agonija je trajala dugo, tako da se nikako nije mogla sakriti od javnosti. To je bilo dovoljno da na sve strane izbiju metež i, tako da su razbojnič ke bande
neometano krstarile kroz Srbiju. "I poš to je bio veliki meteži ne mala uzbuna i smetenost u vreme prestavljenja blaž enoga, i poš to su bile borbe i velike pljač ke od sujemudrih vojnika, kao da su se među sobom sukobili pukovi, hoteć i da jedni od drugih uzmu bogatstvo njihovo, ovaj blaž eni i blagoč astivi kralj lež ao je tu kao mnogosvetlo sunce, (Danilo Drugi). Bilo je jasno da kralj umire i da nema nikakve š anse da ozdravi. Čitave grupe vojnika međusobno su se sukobljavale, otimajuć i jedni drugima plen. Ono š to je dodatno opteretilo situaciju bilo je to š to Milutin nije odredio svoga naslednika, pa je jošza vreme dok je on umirao, poč elo da se iz sve snage spletkari i razrač unava oko buduć eg prestolonaslednika. Vlastela koja je okruž ivala Milutina, videć i da on umire, poč ela je da kombinuje ko bi mogao biti eventualni naslednik i u skladu sa tim poč ele su oko pojedinih moguć ih naslednika da se okupljaju pristalice. Dana 29. oktobra 1321. godine kralj Milutin je umro. Vest o njegovoj bolesti se brzo raš irila po drž avi i oseć ajući da viš e nema č vrste ruke poč eli su nemiri i pljač ke po državi. Odjednom su se pojavila č ak tri naslednika. Najpre Dragutinov sin Vladislav (koji je izaš ao iz zatoč eniš tva odmah nakon Milutinove smrti), te dva sina Milutinova: Konstantin i Stefan (Deč anski). U Srbiji je metežbio neopisiv, tako da je č ak i povorku koja je nosila kraljevo telo napala grupa razbojnika, pokuš avajuć i da otme njegovo telo obuč eno u bogato odelo. "I pođoš e noseć i telo blaž enoga. Na mnogim mestima javljali su se pukovi vojnika, misleć i da postignu neku svoju volju i da ugrabe neš to od onih koji nose telo blaž enoga, jer u to vreme, kao š to rekosmo, beš e veliki metež ; a videć i da se nosi telo ovoga blaž enoga i kao od neke ognjene jarosti paljeni,.." (Danilo Drugi). Uvek prisutni episkop Danilo je bio zasluž an š to je ova pogrebna povorka uspela da se odbrani od napadač a. Milutinovo telo je iz Nerodimlja preneto u manastir Banjsku gde je sahranjen. "Zapovediš e da se spreme kola sa izabranim krotkim konjima, da polož ivš i na njih telo blaž enoga i previsoka kralja, prenesu ga ka spremljenom grobu u crkvu sv. apostola Hristova Stefana, u rukotvoreni mu manastir" (Danilo Drugi). Kasnije su Milutinove moš ti prenoš ene u Trepč u (1389.) i u Sofiju (1460.) gde su i danas. Tako je završ io kralj Milutin, do tada (izuzev Nemanje) najjač i srpski vladar koji je izdigao Srbiju na najjač u balkansku silu, pred kojom je drhtala i do tog momenta neprikosnovena Vizantija. O njegovom moralnom liku nema š ta mnogo lepog da se kaž e, ali kao politič ar i ratnik bio je bez premca. Njegov znač aj za razvoj Srbije nije moguć e preceniti, nikada Srbija nije bila toliko jaka. Raspolagao je sa dosta finansijskih sredstava pomoć u kojih je mogao da unajmi veliku oruž anu silu kao š to je isto tako bio i neumoran graditelj, tako da mu se pripisuje izgradnja č ak č etrdeset crkava. Snalaž ljiv, lukav i nadasve bezobziran, vladar koji nikome nije verovao, ali izuzetno uspeš an ostao je jedan od najveć ih srpskih osvajač a (u tome ga je jedino pretekao unuk – car Duš an). Ono š to baca senku na Milutina jeste njegov privatni ž ivot i njegovo bezobzirno menjanje ž ena, kao i lošodnos prema svojoj deci. Ono š to mu se mora zameriti jeste to da nije reš io pitanje svoga naslednika, pa je to dovelo do besnog građanskog rata u Srbiji između č ak trojice pretendenata. Verovatno da je on razmiš ljao o svom moguć em nasledniku, no kako je bio savrš eno zdrav (smrt je doš la iznenada) to niko nije ni mogao da pretpostavi da mu je
kraj toliko blizu. S druge strane za vreme trajanja bolesti on je izgubio i moćgovora tako da č ak ni na samrtnoj postelji nije mogao da imenuje novoga kralja. Kao da se pred kraj ž ivota sve zaverilo protiv njega. Sam njegov porodič ni ž ivot sa Simonidom se pretvorio u pravu moru, kako za njega koji je bio bezumno ljubomoran i beznadežno star, tako i za nju koja je bila mlada i osuđena da ž ivi sa č angrizavim starcem. Od sinova nije imao mnogo utehe. Jedan se pobunio (Stefan), a drugi nije bio lič nost posebnog formata (Konstantin). Srbiju je Milutin ostavio veliku i snažnu, ali iznutra strahovito podeljenu, š to se videlo odmah nakon njegove smrti. Suviš e je toga bilo vezano za njega i njegovu lič nost, pa je njegovim nestankom nestalo ono š to je vezivalo sve te raznorodne elemente u teritorijalno nabujaloj drž avi. Suviš e je u njoj bilo različ itih interesa da bi se mogli lako drž ali na okupu, a sama centralistička vlast nije bila dovoljno ukorenjena. Nereš eno pitanje naslednika je tu različ itost i surevnjivost jošviš e produbilo, gurajuć i zemlju u građanski rat.
32. Sukob nakon Milutinove smrti Iako je bilo raš ireno ubeđenje da je slep, Stefan (Deč anski) je imao svojih pristalica tako da je on bio dobro obaveš ten o tome kako Milutinova bolest napreduje i š ta se deš ava na dvoru u Nerodimlju. U njegov dvor u Budimlju dolazila je vlastela, javljajuć i mu novosti. "A kada je car izdisao, mnogi su brzo priticali ka Stefanu, i javljali mu š to se događa" (Grigorije Camblak). Međutim on niš ta nije preduzimao plaš eć i se da se radi o kakvoj Milutinovoj podvali, da namerno potura vesti o svojoj bolesti ne bi li video kako ć e se Stefan ponaš ati. Doduš e, u Milutinovu bolest je bilo teš ko poverovati jer Stefan ga je video kao savrš eno zdrava i sada je bilo teš ko poverovati da za tako kratko vreme onako snaž an č ovek kao Milutin mož e da se razboli na smrt. Tu je jasno vidljivo kako se Stefan plaš io Milutina i kako je ovaj imao teš ku ruku. "A on miš ljaš e da je to prevara, jer ne beš e tako lak na ismenu, od č ega mnogi stradaju zbog lakomislenosti" (Grigorije Camblak). S druge strane, Stefan je morao da vodi računa i o tome da se Duš an nalazi u Milutinovim rukama i da bu u sluč aju da posumnja u Stefana on mogao Duš anu da se osveti. U svakom sluč aju za vreme Milutinove bolesti Stefan je mirovao. Nakon Milutinove smrti postavilo se pitanje ko ć e biti naslednik. Ono š to je bilo od njegove porodice, raspalo se odmah. Kraljica Simonida je nakon sahrane otputovala u Carigrad gde je ž ivela kao kaluđerica. Njen ž ivot ipak nije bio suviš e strog, poš to je većinu vremena provela kod svog oca cara Andronika II u njegovoj palati (kasnije kod bratić a), dok je tek povremeno boravila u manastiru Svetog Andrije. Ne zna se kada je umrla, a poslednji put se pominje u godine 1336. kada se navodi kao prisutna na velikom zboru drž avnih i crkvenih dostojanstvenika koji su sudili za neku dvorsku zaveru. Srbija je njoj ipak ostala u dobrom seć anju, ali izgleda (i pored svega) i sam Milutin, buduć i da je dve i po godine nakon njegove smrti, kada je proglaš avan svecem, ona poslala za Milutinov grob kandilo od zlata i druge veoma skupocene poklone. "I tako blagoč astiva kraljica Simonida nač inivš i kandilo od skupocenog zlata, i takođe platna skupocena i zlatna, imajuć i na sebi divnu lepotu izgleda, kojim ć e pokriti raku ovoga hristoljubivoga, i druge mnoge poč asti spremivš i, ovo dade ka grobu ovoga blagoč astivoga (Danilo Drugi). Za to vreme oba sina Milutinova: Konstantin i Stefan, potegla su za krunom osporavajuć i jedan drugome to pravo. Obojica su poč ela na svoju stranu da privlač e pristalice, a svaki sa svojim
obeć anjima. Stefan je imao veoma mnogo pristalica, š to bi moglo biti dokazom da je njegova borba za presto ipak bila pripremana i da on u ž upi u Budimlju nije uzalud sedeo. Verovatno je imao i jaku podrš ku od strane crkve. Imajući u vidu to da je crkva bila ta koja mu je omoguć ila povratak u Srbiju, te da se kod Milutina najviš e zalagala za to onda ta podrš ka i ne treba da iznenađ uje. Tu je on u odnosu na Konstantina bio u velikoj prednosti. Na ovome mestu malo ćemo se zadržati, pokuš avajuć i objasniti od kojih crkvenih lič nosti je morala doć i ta podrš ka. Sigurno da je tada najjač ič ovek u crkvi bio Humski episkop Danilo (kasnije arhiepiskop Danilo II 1324-1337.). Ovo je veoma interesantna lič nost, koja je i za vreme Milutinove vladavine igrala veliku ulogu, a ta uloga se nastavila i nakon njegove smrti. Milutina je on beskrajno zaduž io, a kasnije ć e to biti sluč aj i sa Stefanom . Moguć e je da je upravo on bio taj koji je sač uvao srpsku drž avu od raspada, ali je svoju ulogu sačuvao daleko od oč iju javnosti. On je svakako bio kontroverzna lič nost, razapeta izmeđ už elje za usamljenič kim ž ivotom u manastiru i stalnog pritiska na njega da uč estvuje u državnom životu. Milutin ga je bezbroj puta zvao da dođe iz Hilandara, poveravajuć i mu poverljive misije politič ke prirode, a i sam Stefan mu se obrać ao ne bi li mu ovaj omogućio povratak u Srbiju. Bašto i jeste pomalo simptomatič no, jer se Stefan nije obratio Nikodimu, kao tadaš njem arhiepiskopu većbašDanilu, š to dovoljno govori koliki je njegov znač aj bio tada. Danilo nije bio prvi crkveni č ovek (to je bio Nikodim), ali zbog svog uticaja na Milutina imao je taj znač aj. Toga je Stefan bio svestan, ali moguć e je da je bilo i neš to drugo u pitanju. Mož da bašzahvaljujuć i Danilu Stefan nije do kraja oslepljen. To je Danilo lako mogao tada izvesti (1314.), jer je bio na dvoru (bio je kraljev riznič ar) i čovek od ogromnog poverenja i uticaja. Njemu nije moralo biti teš ko da ubedi dž elata da ovaj simulira izvrš enje kazne i ostavi Stefanu vid. Kasnije mu je bilo mnogo lakš e da ubedi Milutina da zarad njegove tobož nje sigurnosti poš alje Stefana č ak u Carigrad, poš to na takvoj daljini Stefan postaje bezopasan. No to je bila podvala. Time bi se u stvari sakrilo od Milutina da Stefan nije oslepljen. U takvom postupku Danila (ako je tako zaista i bilo) ne bi trebalo traž iti ni jedan njegov sebič an motiv. Od toga svega on ne bi niš ta dobio š to većnije imao. Bio je Milutinov č ovek od poverenja, a ovaj ga je č ak predlagao i za arhiepiskopa. Prema tome, sa te strane on nije imao nikakvog razloga. Jedini pravi motiv koji je mogao Danila da pokrene bila je sigurnost srpske države. Milutin jeste bio veliki vladar, koji je digao Srbiju na dotada nedostignutu visinu, ali je svojim postupcima mogao da je gurne i u propast. Njegova igra sa naslednicima (dovođenje sinova vizantijske carice Irine) i kasniji pokuš aj Stefanovog oslepljenja vodio je Srbiju u propast. Sam Konstantin nije uživao nič ije poverenje i Danilu je, buduć i veoma blizak Milutinu, moglo biti savrš eno jasno da je za Srbiju jedini pravi Milutinov naslednik samo Stefan (Deč anski). Upravo kada je Milutin ž eleo da i njega ukloni, moralu su se crkva i Danilo zarad interesa drž ave umeš ati. Kako se sa Milutinom zbog njegove preke naravi nije moglo ubeđivati, to je bilo potrebno raditi tajno. Tada je izvedena i podvala oko Stefanovog oslepljenja i njegovo odvođenje u Carigrad, a zatim i dovođ enje u Srbiju. Crkva je tu (ako bi to sve bilo tač no) odigrala izuzetno uzviš enu ulogu, s jedne strane spreč avajuć i oslepljenje sina od oca i s druge strane osiguravajuć i Srbiji
dostojnog vladara. A sada neš to o Danilovom ž ivotu. Za njega se ne zna kada je rođen niti ko su mu roditelji, iako je izvesno da su vlasteoskog roda. Postoji miš ljenje da je njegov otac boravio na dvoru kraljice Jelene (Milutinove i Dragutinove majke) koji se tada nalazio u Pilotu. Veoma rano je postao pažkod Milutina na dvoru, no tu se nije dugo zadržao, pa je pod utiskom monaš kog ž ivota uskoro pobegao u manastir sv. Nikole na Ibru, gde se i zamonaš io. "I doš avš i u manastir velikoga arhijereja Hristova Nikole, koji je na obali reke zvane Ibar, mesto zvano Konč ul, i tu iz ruke prepodobnoga Nikole primi monaš ki obraz, i bi mu nareč eno ime Danilo monah" (Danilov uč enik). Tu se veoma istakao pa ga je arhiepiskop Jevstatije II rukopoložio za jeromonaha. "I iz ruke njegove bi postavljen za prezvitera" (Danilov učenik). Nakon izvesnog vremena poslat je u Hilandar, gde je boravio duž e vreme. Nedugo po dolasku u Hilandar biva imenovan za njegovog igumana. "I blagočastivi kralj Stefan Urošuč ini savet sa preosvećenim arhiepiskopom Jevstatijem i celim saborom, i izbravš i ovoga mojega gospodina, bi mu zapoveđeno da bude iguman viš e reč enoga Bogom podignuta manastira,..." (Danilov učenik). Danilo je za igumana postavljen na pomalo neoubič ajeni nač in, š to je odmah pokazalo kakav ugled on ima kod kralja Milutina. Naime, obič aj je da sveš tena brać a iz Hilandara imenuju igumana, a biva izabran onaj ko je iz Hilandara. Danilo niti je bio iz Hilandara (doš ao je u njega) niti je imenovan od strane sveš tene brać e iz Hilandara, većje postavljen od strane kralja Milutina i sabora održ anog u Srbiji. Zaš to je to tako uč injeno, ostaje nejasno. Dok je igumanovao u Hilandaru ovaj manastir su napali Katalonci i Danilo se veoma istakao u odbrani (1307 – 1309.). Kada je proš la opasnost za Hilandar, odluči Danilo da se povuč e u isposnicu u Kareju. "Ostavivš i stareš instvo slavnoga manastira Hilandara, ustavš i pođe u ć eliju svetoga Save u mestu zvanom Kareji" (Danilov uč enik). Ovu je isposnicu podigao jošSveti Sava 1199. godine i za nju napisao i tipik. Nakon njegovog odlaska iguman Hilandara je postao Nikodim (o njemu kasnije), koji mu je bio učenik. Tokom 1313. godine Milutin je Danila pozvao natrag u Srbiju i želeo od njega da nač ini novog arhiepiskopa Srpske pravoslavne crkve, tako da je proglaš avanje za episkopa manastira u Banjskoj bila tek priprema za taj č in. U svojstvu episkopa u Banjskoj obavljao je Danilo i posao Milutinovog rizničara, odnosno č uvao je kraljevsko zlato, koje se č uvalo u manastiru. "Tu hristoljubivi kralj predade svoje mnogo imuć no bogatstvo u ruke sveosveć enome, a za to nije niko znao samo ovi jedini" (Danilov uč enik). Da se zlato čuva u manastiru bila je tajna i tu je jošjednom potvrđeno da je Danilo č ovek izuzetnog Milutinovog poverenja. On je neposredno pre toga Milutinu uč inio jednu ogromnu uslugu. Za vreme dok su Milutin i Dragutin ratovali i kada je skoro celokupna vlastela preš la na Dragutinovu stranu, Danilo je doneo Milutinu zlato pomoć u kojeg je ovaj platio najamnike i uspeo da odbrani presto. "A sam ustavš i pođe protiv brata svoga na rat i protiv svoje volje, jer se svi njegovi velikaš i behu odmetnuli" (Danilov uč enik). Ti događaji bi padali između 1310 – 1312. godine. Ne zadrž avajuć i se dugo u Banjskoj uskoro je Danilo otiš ao ponovo u Hilandar. "I doš avš i u slavni manastir Hilandar, i uziš avš i na pirg, poč e tu u ć utanju ž iveti, postavš i bolji u divnoj mudrosti,..." (Danilov uč enik). Nakon toga ponovo je Milutin pozvao Danila u Srbiju, gde je ovaj postao episkop Humski. "A ovome gospodinu mojemu dade blagoč astivi
kralj episkopiju humsku" (Danilov uč enik). Njegov dolazak u Srbiju bio je motivisan time š to se oč ekivala smrt obolelog arhiepiskopa Save III i Milutin je imao nameru da Danilo zauzme to mesto. "Od toga vremena blagoč astivi kralj Urošbeš e obeć ao da ć e ovome preosvećenome dati presto svetoga Save,… (Danilov uč enik). Nakon smrti arhiepiskopa Save III (1309-1316.) Milutin je zaista i pokuš ao da Danila naturi za arhiepiskopa, ali u tome nije uspeo pa je arhiepiskop postao Nikodim (1317-1324.), inač e Danilov uč enik. Milutin je bio veoma uporan u svojoj nameri i vrš io je veliki pritisak pa je Sabor na kojem se birao arhiepiskop odlagao u toku godine dva puta, a na trećem zasedanju i protiv njegove volje bude izabran Nikodim. "I sabravš i sav sabor otač astva svoga, sveč asne episkope i igumane i monahe i velikoslavnu vlastelu, traž io je takvoga muž a ne jednom no i triput, i za celu godinu, i mnogo brinuć i se o tome" (Danilo Drugi). Za celo vreme svoga ž ivota Danilo je bio čovek od posebnog Milutinovog poverenja, te je kao takav iš ao u razne misije i na razna putovanja. "Jer ovoga sveosvećenog episkopa Danila primaš e gospodin kralj na svako većanje u mnogoč asnu ljubav i slast, jer nikada nije pogreš io njegove volje" (Danilo Drugi). Ono š to je ovde posebno bitno jeste to da je bašDanilo bio taj kojeg je Stefan zamolio da se zauzme kod Milutina da mu ovaj dozvoli povratak u Srbiju. Po svemu sudeć i, Danilo je bio u Srbiji i onda kada se desila Stefanova pobuna i kada je on oslepljen. Od samoga poč etka svoje karijere Milutin je prema njemu imao poseban odnos i posebno poverenje, pa nije nemoguće da je u okviru toga Danilo iskoristio priliku i spasao Stefana od potpunog oslepljenja. To š to se Stefan obraćao najpre njemu govori bašu prilog tome. Ipak, mora se napomenuti i to da je Danilo ostao Milutinu veran do smrti, te da je bio uz njega dok je ovaj umirao. "Posle malo vremena prispe smrtno razluč enje hristoljubivom kralju Uroš u, i pri prestavljanju njegovu i gospodin moj beš e se tu naš ao, i njegovo blaž eno telo prenese sa slavom u rukotvoreni manastir hristoljubivog" (Danilov uč enik). U suš tini, Danilova vernost nije bila okrenuta ka Milutinu kao takvom, većka dinastiji Nemanjić a i ka interesima drž ave. Time je Danilo samo pratio crkvenu politiku koja je bila ustanovljena jošod Svetoga Save i svi njegovi postupci se mogu tako objasniti. Druga crkvena lič nost koja je odigrala veliku ulogu kod Stefanovog povratka u Srbiju bio je arhiepiskop Nikodim, takođe jedna izuzetna lič nost, no u odnosu na Danila sa ipak manjim politič kim uticajem. Većje reč eno da je Danilo bio uč itelj Nikodimov, koji je nakon njega (Danila) postao iguman u Hilandaru. Nikodim je postao arhiepiskop 1317. godine i bio to sve do 1324. godine, iako se sam Milutin zauzeo da to mesto uzme Danilo. Jošdok je bio iguman u Hilandaru, imao je Nikodim jednu misiju u Carigradu (1312. ili 1313.) sa kojom je postignuto konač no mirenje Dragutina i Milutina. Kada je većbio arhiepiskop Nikodim je, na Danilovu molbu iš ao kod Milutina i bio vođa poslanstva koje je tražilo da ovaj dopusti da se Stefan vrati u Srbiju. Kasnije ć e on biti taj koji ć e krunisati Stefana (Deč anskog) za kralja u Srbiji. Ovo su bila dva najjača č oveka u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u to vreme i verovatno je da su oba pomagala Stefana. Buduć i da su to radili i ranije, dok su se trudili da se on vrati u Srbiju (sa verovatnim ciljem da ga nakon Milutina dovedu na presto) to su sa tim u skladu to radili sasvim sigurno i kasnije kada je većbio u Srbiji. Kako se Danilo nalazio neprestano u Milutinovoj blizini, to je Stefan stalno imao svoga č oveka na najvažnijem
mestu, pa je znao š ta se sve tamo deš ava. Ipak, tako neoč ekivana smrt koja je zadesila Milutina iznenadila je sve. Kada se konač no uverio da je Milutin stvarno umro, Stefan se dao u akciju. Najpre baci povez sa očiju, objavljujuć i svima da sada ponovo vidi "A kada saznade da je oč eva smrt istinita, odmah bacivš i ubrus od oč iju, pokaza se onima koji su se skupili svetao licem, a jošsvetliji oč ima, i prepasa se na dostojno mu srpsko carstvo" (Grigorije Camblak). Time je Stefan ne samo objavio da je progledao, većje najavio i svoju kandidaturu za srpsku krunu. Sam događaj povratka vida predstavljen je od samog Stefana kao bož je č udo, š to bi trebalo da znač i da mu je Bog blagonaklon i da ć e biti uz njega u budućoj borbi za krunu. "Sluš ajte, vazljubljeni, prisni moji drugovi i brać o, i uzvelič ite Gospoda sa mnom, koji ima silu i krepost, izvodeć i nas okovane muž astvom. Vidite i divite se, jer ja, koji sam bio slep, evo sada vidim" (Danilov učenik) Vest o č udu se brzo prenela kroz Srbiju i donela Stefanu mnoš tvo pristalica."I poš to se takav glas svuda raš irio, jedan drugoga ne stiž ući ka njemu teč ahu, a i vojniš tvo bezmalo sve, i velmož e koje su u savetu. A č inovnici i koji su nad carskim dankom postavljeni, ovi svi tekuć i pripadahu k njegovim nogama, i odavahu carske dobre hvale" (Grigorije Camblak). Iako je ova vest o iznenadnom povratku vida sigurno imala psihološ ko dejstvo na prost puk, bilo bi suviš e naivno verovati da je tako delovala i na vojsku i vlastelu. Oni su verovatno jošod pre naslućivali Stefanove prave namere, onda kada se on vratio u Srbiju, i sada je njihov pristanak na njegovu stranu bio motivisan drugim razlozima, a ne o onima vezanim sa č udesnim povratkom vida. To je sada bila politika gde se pristaje uz onu stranku koja najviš e obećava i daje za pruž enu podrš ku. Tako je i Stefan radio dočekujuć i vlastelu i obeć avajuć i im mnogo toga za pruž enu podrš ku. "A on grleć i celivaš e i govoraš e im reči pune koristi a ujedno i premudrosti, i nekako polagaš e u njihova srca neku silu usrdnosti. I beš e voljen i ž eljen od njihovih duš a, i okruž avaš e ga velika množ ina onih koji nose oruž je" (Grigorije Camblak). Crkva nije bila problem, buduć i da je ona u sve verovatno bila od samoga poč etka upuć ena, ako većnije bila i organizator. Stefanov polubrat Konstantin nije shvatao Stefana kao ozbiljnog protivnika i ponaš ao se dosta oholo. I on je imao pristalica, tako da je sakupio i dosta vojske i to uglavnom stranih najamnika š to ć e Stefan u kasnijem pismu ljuto zamerati. "Konstantin, brat njegov od druge matere, sakupivš i dovoljno vojske, a prizvavš i joši od okolnih predela ne malu pomoć , iđaš e na njega i poslavš i zapovedaš e da se brzo ukloni s carstva,..." (Grigorije Camblak). Konstantin je krenuo na Stefana ž eleć i da ga jednom odluč nom vojnom akcijom slomi, međutim on izgleda nije znao da se Stefanu vratio vid i stoga mu š alje poruku "Kada se kadgod č ulo, da slepu č oveku prilič i carstvo" (Grigorije Camblak). Zbog neobaveš tenosti Konstantin je potcenio Stefanovu snagu, misleć i da je ovaj slep, te da samim time nema nikakvih mogućnosti da vlada. Borbe između dva brata su verovatno poč ele odmah nakon smrti Milutinove, ali je sigurno da nisu uzimale većeg maha i za to vreme obojica su tek sakupljali vojsku. U celoj toj smutnji Stefan se pokazao kao daleko vispreniji te stoga i ne iznenađuje njegova odluka da se kruniš e za srpskoga kralja. Crkva je spremno prihvatila ovu njegovu ž elju, ako je nije veći inicirala, i krunisanje je obavljeno na Bogojavljenje 6. januara 1322. godine. "A srete
ga onaj koji je svetiteljstvovao, tadanji arhiepiskop, sa mnogom radoš ć u i carskom č aš ć u, Nikodim zvani, i Hristov uč enik vaistinu po prvom Nikodimu. A kada su bili u crkvi, arhijerej uzveš i rukama krunu carstva, venč avaš e njegovu č asnu glavu, pokazavš i ga kao savrš ena cara svim ilirskim narodima" (Grigorije Camblak). Krunisanje je obavio arhiepiskop Nikodim, isti onaj koji je predvodio poslanstvo koje je iš lo kod Milutina da traži dozvolu za Stefanov povratak u Srbiju. I ovde je vidljivo koliko je Stefan bio tesno povezan sa crkvom i obrnuto. Arhiepiskop se bez razmiš ljanja odluč io da kruniš e Stefana, iako je Konstantin bio taj koji je (po Milutinovoj ž elji) trebao da bude sledeći srpski kralj. Crkva nije poš tovala ovu ž elju Milutina i krunisala je Stefana. Brzina sa kojom je crkva odluč ila da kruniš e Stefana, iako Konstantin nije bio jošuvek vojno poraž en (vojne operacije š ireg obima jošnisu počele), govori da je možda inicijativa za krunisanje potekla mož da bašod nje. U tom sluč aju Stefan je bio samo noš en događajima i u suš tini nije imao mnogo uticaja na njih. Konač no on nije imao mnogo uticaja ni na svoj dolazak u Srbiju, sve su to drugi uradili, pa je moguć e da je i kod krunisanja bila ista situacija. Bilo kako bilo, Stefan je postao novi kralj, pod imenom Stefan UrošIII. Istovremeno, sa Stefanom krunisan je i Duš an kao "mlađi kralj". Nakon ovoga bilo je jasno da između dvojice pretendenata od kojih je jedan (Stefan) već krunisan, mora doć i do oružanog sukoba. Tim viš eš to su obojica imali sakupljenu vojsku, tako da se viš e nije imalo kud. Neposredno nakon krunisanja krenuli su sa svojim vojskama jedan u susret drugome. Po svemu sudeć i, Stefan je ž eleo da izbegne borbu, pa je poslao poruku u kojoj traž i od Konstantina da ga ovaj prizna za kralja, a on ć e (Konstantin) biti drugi po dostojanstvu, a ispred njega ć e biti samo kralj (Stefan). Po Grigoriju Camblaku to pismo je ovako glasilo: "Stefan, miloš ć u Bož jom car Srba, veoma ž eljenome bratu naš e drž ave, Konstantinu, pozdrav. Što se meni dogodilo, prema Bož jem promislu, koji sve dobro udeš ava, sam si istinito č uo. A sada opet znaj, da me je Bog pomilovao i postavljen sam kao car otač askom udelu, da strahom Bož jim i njegovom pravdom vladam narodom kao oci naš i. Zato prestani sa onim š to si poč eo, dođi da usrdno vidimo jedan drugoga i primi drugo dostojanstvo carstva, kao drugi sin, a ne ratuj sa tuđim narodima na svoje otač astvo, a dovoljno je meni i tebi u tolikoj š irini zemlje ž iveti, jer ja nisam Kain bratoubica, no Josifov drug bratoljubac. Njegovu rečjavljam sada tebi, kao on tada ka braći..... itd" (Grigorije Camblak). Teš ko je ulaziti u prave razloge ovoga pisma i raspravljati o njegovoj iskrenosti. Da je Stefan bio takav bratoljubac kao š to se pokuš ao predstaviti u pismu, ne mož e se nikako poverovati, š to će se uskoro videti onda kada se on bude na krajnje zverski nač in obrač unao sa bratom. Najverovatnije da se on nije oseć ao dovoljno sigurnim i da je ž eleo da izbegne borbu po svaku cenu. Konstantin je imao dosta jaku vojsku, među kojom je bilo dosta najamnika (to mu Stefan i zamera) i mogao je lako bitku dobiti, a to je ono š to je Stefana plaš ilo. Njegova nesigurnost ne treba da č udi. Pobuna koju je on pokrenuo protiv oca Milutina jako se loš e završ ila, pa je na kraju trebao biti č ak i oslepljen. Strah koji je on tada pretrpeo i duge godine izgnanstva u Carigradu morale su u Stefanu ostaviti traga. Moguć e je da se on bojao, misleć iš ta bi mu brat (i to jošne rođeni) uradio kada bi ovu bitku izgubio. Stoga je pokuš ao sa ovom ponudom, misleć i da bi se Konstantin dao ubediti da prihvati ovo "drugo dostojanstvo carstva".
S druge strane, Konstantin se oseć ao suviš e jakim da bi sada popustio i Stefanova poruka ga je mogla samo ohrabriti. Da se oseć ao sigurnim u pobedu, Stefan ne bi pregovarao, već bi pregazio njegovu vojsku. Zato ne treba pričati većtreba ratovati i uzeti celo kraljevstvo, a ne samo "drugo dostojanstvo". Isto tako, Stefan nije baščovek kome se mož e verovati. Kada je bio u stanju da tolike godine krije da je slep, jošviš e je u stanju i sada da se pretvara ne bi li njega (Konstantina) ubedio da sada, kada mu je pobeda nadomak ruke raspusti vojsku. Ko mu može garantovati da ć e Stefan nakon toga poš tovati dogovor koji sada nudi. Uglavnom, Konstantin je Stefanovu ponudu odbio. "A on nimalo ne posluš avš i, spremaš e vojsku za bitku" (Grigorije Camblak), a bitka koja je nakon toga sledila pretvorila se u njegov už asan poraz. "I kada su se sudarile obe strane, bi pobeđen onaj koji je poš ao da č ini nepravdu" (Grigorije Camblak). Da je bitka bila izuzetno krvava svedoč i i biograf. "I padoš e mnoga tela jednorodnih, a mnogi se odluč iš e na bekstvo" (Grigorije Camblak). Po svemu sudeć i Konstantin nije bitku izgubio samo zbog toga š to je njegova vojska popustila zbog oruž ane nadmoći Stefanove, većje u pitanju izgleda i neko izdajstvo u njegovim redovima, š to biograf na malo uvijen nač in navodi: "a njegovi ljudi se skloniš e Stefanu" (Grigorije Camblak). U samoj bitki Konstantin je zarobljen, a Stefan zaboravljajuć i na svoje uzviš eno pismo koje je slao Konstantinu pre bitke i u kome sebe naziva "Josifov drug bratoljubac" naredi da se ovaj likvidira na krajnje zverski nač in. Pseudobrokar kaž e da je Stefan dao Konstantina "opruž iti na jednom komadu drveta, pa mu klincima probi miš ice i butine, pa ga onda raseč e na dve pole, po sredini". Neš to slič no navodi i Mavro Orbin s tom razlikom š to on greš i meš ajuć i Stefana i Vladislava. Naime on navodi da je Konstantina uhvatio i likvidirao Vladislav, a ne Stefan "Kad je Vladislav uhvatio svoga brata Konstantina, naredi da ga razapnu na krst, pribiju i pretesteriš u po sredini" (Mavro Orbin). Orbin je o ovome događaju neš to znao, ali oč igledno nije razlikovao njegove aktere, pa otuda i zabuna oko imena. Da je ovo ubistvo ostavilo muč an utisak na sve i da je Stefan zbog toga trpeo prekore (doduš e ne javne), vidi se i iz legende koja se raš irila po narodu. Naime, poč ele su prič e da je Stefan dao da se Konstantinu odseč e glava i odere pa da se od lobanje napravi pehar iz kojeg je on kasnije pio vino. Ovo je naravno bilo preterivanje, ali sasvim slikovito govori o tome š ta se mislilo o takvom njegovom postupku, ali i o njemu samome, buduć i da je takav njegov postupak bio poređen sa postupcima bugarskih (tatarskih) kanova. Time je u suš tini Stefan na Konstantinu naplatio sav onaj strah koji je on pretrpeo pre ove bitke kao i tokom nje, ali i sva ona poniž enja koja je imao od oca Milutina. Sa Dragutinovim sinom Vladislavom je većbilo tež e, mada on nije bio tako opasan protivnik kao š to je to bio Konstantin. Odmah nakon Milutinove smrti Vladislav je bio pobegao iz zatoč eniš tva u kojem je bio jošod 1317. godine (ili neš to kasnije). On se odmah prebacio u one oblasti u kojima je vladao njegov otac (Dragutin) i tu bio primljen od domać e vlastele. Uz njihovu pomoćveoma se brzo uč vrstio i istakao svoju kandidaturu za srpsku kraljevsku krunu, pozivajući se na ugovor u Dež evu po kojem nakon Milutinove smrti presto preuzimaju Dragutinovi potomci. Njegova moćnikako nije mogla preć i okvire one oblasti u kojoj je vladao, pa se borba između njega i Stefana vodila uglavnom oko Rudnika i Ostrvice. Vladislav je bio apsolutni gospodar u svojoj oblasti, pa se tako nazivao kraljem, izdavao povelje i imao dvor sa služ benicima. Iako je bio pomagan od strane ugarskog
kralja Roberta i bosanskog bana Stefana II, nikada nije mogao ugroziti Stefana (Deč anskog) u onoj meri da se to oseti i u Raš koj. Stiče se utisak da on i nije imao nekih posebnih ofanzivnih akcija i uglavnom se branio. U suš tini, do 1323. godine nije bilo nekih već ih ili ono barem odlučnijih borbi i Stefan nije obrać ao posebno veliku paž nju na Vladislava.
33. Kralj Stefan Deč anski Odmah nakon pobede i likvidacije Konstantina morao je Stefan da po Srbiji uguš i ostatke otpora i u tome je imao sve same uspehe. "Dalje je imao sve u rukama, i niko se nije smeo protiviti, no svi okolni slahu knezove sa mnogocenim darovima kao molitvenike i moljahu da ž ive sa njima u miru, i sklanjahu se pod njegovu ruku, i moljahu da im zapoveda kao slugama, i obeć avahu mu svaku dobru pokornost" (Grigorije Camblak). Vreme od pobede nad Konstantinom provedeno je uglavnom na uč vrš ć enju vlasti, tako da tek od 1323. godine Stefan poč inje da obrać a već u paž nju na Vladislava. Tokom te godine (1323.) izbio je sukob oko grada Rudnika, a ratovanje se završ ilo tokom 1324. godine (verovatno do proleć a), kada je konač no Vladislav i savladan. Sudeć i po biografu sukob je isprovocirao sam Vladislav. "I ovo č uvš i previsoki kralj od sveosveć enoga, raž alosti se veoma, jer mu se u to vreme beš e dogodila neka skrb od cara bugarskoga Mihaila, i od brata njegova Vladislava, sina Stefana kralja,..." (Danilov uč enik). Nakon toga on odlazi negde u Ugarsku, gde mu se gubi trag, pa se pretpostavlja da je umro. Da li prirodnom smrć u ili nasilno, ne zna se. Kada je umro nije poznato, mada se joštokom 1325. godine spominje kao "dominus reg Vladislaus" u jednom dubrovač kom dokumentu. Njegove bosanske posede tada je zauzeo bosanski ban Stefan II Kotromanić . Sam sukob oko Rudnika doveo je Stefana do svađ e i sa Dubrovnikom. U tom gradu je boravio neki dubrovač ki trgovac koji je bio jedan od vođa pristalica Vladislava, pa je jedno vreme č ak i upravljao otporom iz rudnič ke tvrđave Ostrovice. To Stefanu nije bilo pravo i on je mislio da je Dubrovačka republika umeš ana u sve to i da pomaž e Vladislava. To š to se on na Dubrovnik ljutio bilo je i razumljivo, jer ovi (ako su zaista pomagali Vladislava) za to nisu imali stvarnoga razloga. Čim je preuzeo vlast, Stefan je njima tokom 1321. potvrdio sve one povlastice koje su oni imali jošza Milutina, pa mu stvarno nije bilo jasno zbog č ega oni nastupaju protiv njega. Ti odnosi su se vremenom sve viš e zatezali, tako da su tokom 1324. godine dož iveli i svoj vrhunac, kada je Stefan dao da se svi dubrovač ki trgovci pohapse i da im se oduzme sva imovina. Imao je Stefan tih godina neprilika i sa druge strane. Većje reč eno da je Vladislavljeve posede u Bosni zauzeo Stefan II Kotromanići to je bilo vreme kada se ovaj ban uzdizao. Njegov uspon je veoma tesno povezan sa padom Mladena Šubić a. Sam Mladen se teš ko upetljao u borbe sa dalmatinskim gradovima, ali i sa hrvatskim moć nim plemstvom. Najpre su Šibenik i Trogir tokom 1322. godine sklopili savez protiv Mladena, a onda se Šibenik predao Veneciji, a malo zatim i Trogir. Ne samo da je Mladen izgubio ove gradove, većih je izgubio tada i ugarski kralj Karlo Robert. Da bi im se osvetio, Mladen sakupi sabor hrvatskih knezova ne bi li od njih izmamio pomoći povratio gradove. No š ta se desilo? Ovaj sabor je bio sve osim dogovora i pretvorio se u strahovito vređanje i pretnje. Mladen je optuž io prisutne knež eve da su bili u dogovoru sa odmetnutim gradovima, te da č ak
prave planove kako i njega da ubiju. Sa ovako teš kim uvredama raziđe se ovaj sabor na Mladenovu propast. Odmah posle Mladenovih optuž bi knezovi se stvarno udruž e ne bi li upropastili Mladena i sklope čak savez. Oni su se njemu ionako pokoravali samo iz straha, a sada kao da ga je odjednom nestalo. Ipak, ne udare direktno, većse obrate ugarskom kralju Karlu Robertu i slavonskom banu Ivanu Banonić u. U tom savezu uč estvovali su skoro svi viđ eniji hrvatski knezovi, a među njima i Mladenov rođeni brat knez Pavle. Jedan od važ nijih uč esnika bio je i bosanski ban Stefan Kotromanići brat mu Vladislav. Tokom 1322. godine poč eli su i oruž ani sukobi između njih i u njima je sa svojom vojskom uč estvovao i ban Stefan. Popriš te ovih sukoba je bilo kod Skradina, a Mladen ne mogavš i se odupreti stalno se povlač io. Ipak, kod Bliske (Blizne) prihvati borbu i dož ivi poraz, a nakon nje pobegne u Klis. Tu je doč ekao i kralja Karla Roberta, koji je dolazio sa vojskom. Kralj je trebalo da uč estvuje u dotadaš njim vojnim akcijama protiv Mladena, ali kako hrvatski plemić i nisu imali strpljenja da ga sač ekaju, to je ovaj rat završ en bez kralja. U suš tini, kralj je stigao sa ž eljom da Mladena Šubić a kazni i to najverovatnije smrtnom kaznom. Sam Mladen se opet nadao da ć e uspeti da kralja ubedi u svoju vernost i da sebi obezbedi stare privilegije. Rezultat je bio tek polovič an. Istina, kralj ga nije dao ubiti, ali ga nije vratio ni na stari polož aj, većga je bacio u tamnicu. U Kninu se zbio susret između njih dvojice, a kralj ga uhapsi i povede sa sobom. Vodio ga je do Zagreba, a onda ga odvede u Ugarsku, gde je ovaj bio utamničen i gde je i umro (verovatno 1341. godine). Padom Mladena Šubić a odjednom je Stefan Kotromanićdobio slobodu delovanja i to iz viš e razloga. S jedne strane, bosanski patareni su podržavali bana Stefana i odgovaralo im je to š to su se otresli zadrtog katolika, kakav je bio Mladen. Sada viš e nije bilo onoga ko ih je tako ž estoko progonio. S druge strane, sada je Stefan postao nezavisni gospodar u Bosni, a nestankom Mladena nestalo je i moć nog tutora. Srodstvo Stefanovo sa ugarskim kraljem Karlom Robertom mu je u tome samo dobrodoš lo. Da je on zaista držao svu Bosnu vidi se iz nekoliko povelja koje je izdavao. One oblasti koje je drž ao Dragutin, a kasnije i sin mu Vladislav (severnu Bosnu) bile su sada pod vlaš ću ovoga Kotromanić a. Veš ti Kotromanićiskoristio je i metežnakon Milutinove smrti i tokom građanskog rata između Stefana (Deč anskog) i ostalih kandidata za presto kraljevine Srbije, on zauzme gornje Zahumlje. U svom prodoru imao je i š iroku podrš ku tamoš nje vlastele, a pre svih Nevesinjskog ž upana Poznana Purće. Bašu to vreme zapleli su se i odnosi Stefana sa Dubrovnikom (gore opisani) i tu se na sceni pojavljuje i vlastela Branivojević a (rodonačelnik vojvoda Mladen i joštri brata Mihailo, Brajko i Branoje). Oni su bili dosta samostalni u Zahumlju i po svemu sudeć i imali su namere da se otcepe i proglase nezavisnima. U okviru toga zaratili su sa Dubrovnikom i sada je nastala cela zbrka odnosa. Oni su drž ali Pelješ ac, Ston (zauzeli ih jošza Milutina), napadali Imotski (1322.) i ugrož avali dubrovač ke posede. Stoga je Dubrovnik morao da uč ini neš to protiv njih. Situaciju je otež avalo to š to su se oni smatrali podanicima srpskog kralja, pa je postojala bojazan da bi se to moglo smatrati kao napad na samoga kralja. Čak se sumnjalo da je podsticaj za njihove napade na dubrovač ke posede doš ao bašod kralja Stefana (Deč anskog) koji je ž eleo da se Dubrovniku osveti zbog njegove navodne pomoć i Dragutinovom sinu Vladislavu. Pojavom bosanskog bana Stefana II Kotromanić a odjednom su Dubrovč ani dobili zgodnog
saveznika. Tokom 1326. godine dubrovač ko Veliko već e sklopi sa Stefanom II Kotromanić em savez na ž ivot i smrt i uniš tenje Branivojevića. Dubrovnik bi napadao brodovima sa mora, dok bi bosanski ban udarao sa kopna. Tada je Dubrovnik morao da se pravda srpskom kralju Stefanu ubeđujuć i ga da se ratuje samo protiv Branivojević a, a ne i protiv njega. No, kako su u to doba oni smatrani odmetnicima od srpskog kralja, to je i Stefan (Deč anski) to prihvatio dosta mirno. Uskoro je ovaj rat završ en potpunim porazom Branivojević a, a oni sami su doživeli katastrofu. Najstariji brat Mihailo je poginuo, dok su Brajka zarobili Dubrovčani i drž ali ga u gvozdenom kavezu na javnom mestu, gde je i umro od gladi. Poslednji brat Branoje je uspeo da se za izvesno vreme spase, pobegavš iu Srbiju. No to mu nije donelo sreće, jer su njega srpske vlasti u Kotoru pogubile nakon nekog suđenja, u kojem su Dubrovč ani podmitili sve sudije ne bi li ga osudili na smrt. Time je bila uniš tena ova značajna vlasteoska porodica, a njena snaga potiče od toga š to je ž ena Brajka Branivojević a bila ćerka jednog od najmoć nijih velikaš a u Srbiji, vojvode Vojina (Vojinovići). Koliki je bio njihov značaj vidi se iz toga š to je "mladi kralj" Duš an dolazio tokom 1326. godine u Dubrovnik ne bi li iz zarobljeniš tva oslobodio pomenutu ć erku vojvode Vojina i u tome je i uspeo. Jedno vreme i sam kralj Stefan se zauzimao za Branoja, onda kada je ovaj prebegao u Srbiju, ali ga je on kasnije izgubio iz vida i u to vreme je on u Kotoru i pogubljen. Kasnije se pokazalo da uniš tenje ove porodice najviš eš tete donosi bašStefanu Deč anskom, jer teritorije koje su oni drž ali viš e nisu doš le pod srpsku vlast većsu Dubrovnik i bosanski ban podelili ono š to su osvojili. Osim toga Dubrovč ani su ž eleli da uzmu Ston i Pelješ ac, ali nikako nisu mogli da se nagode sa kraljem Stefanom. U tom periodu koji traje od 1324. godine pa sve do 1328., kralj Stefan je mirno posmatrao sve ove događaje, niš ta ne preduzimajuć i. To bi se moglo protumač iti samo time š to je bio suviš e zauzet unutraš njim stvarima u Srbiji i š to, mož da, nije smatrao da je oblast Huma posebno znač ajna za Srbiju. Izgledalo je č ak da mu upad bana Stefana Kotromanića u Hum uopš te ne smeta, pa je sa njim č ak održ avao i dosta prisne odnose. Koliko je Stefan II Kotromanićbio uvaž avan i moć an vidi se i iz toga š to mu se Dubrovnik ulaguje tako š to njegovoj ž eni i njenim sinovima 1327. godine daje poklon, ali ne iz kakve duž nosti većiz ljubavi. Ovi nagli uspesi bana Stefana Kotromanić a izveli su Bosnu na more, a ban je drž ao pod kontrolom deo primorja od Dubrovnika pa sve do Neretve, a onda od Neretve do Omiš a na uš ć u Cetine. Tokom 1327. godine izbio je i jedan rat između Dubrovnika i Srbije. Kao i uvek do tada srpska vojska je palila okolinu Dubrovnika, dok su opet dubrovač ke lađe ometale trgovinu Kotora. Tokom 1328. godine sklopljen je mir i isplać ene su međusobne š tete. Dubrovč ani su morali da vrate sve one delove srpske teritorije koje su oteli od Branivojević a, pa bi se moglo protumač iti da su u suš tini oni bili u ovom ratu gubitnici. Ipak, sve su ovo za srpskog kralja Stefana bili problemi drugostepene važ nosti. Glavna preokupacija Srbije bile su kao i do tada Vizantija i Bugarska. Odmah nakon preuzimanja srpskog prestola Stefanu je umrla žena Teodora, pa se uskoro pojavilo pitanje novog kraljevog braka. U to vreme (1323.) on je ratovao sa Vladislavom kojeg je zduš no
pomagala Ugarska i Stefan je mislio da brakom sa ć erkom Filipa Tarentskog dođe u vezu sa Anž uvincima i na taj nač in oslabi Vladislava. Njegova izabranica se zvala Blanka i bila je ć erka pomenutog Filipa Tarentskog i njegove ž ene Tamare iz Epira. Koliko je on bio zainteresovan za taj brak vidi se i po tome š to je Filipu Tarentskom (buduć em tastu) obećao da ć e prevesti Srbiju pod Rimsku crkvu, odnosno da ć e pokatolič iti svoju drž avu. U nastojanju da se ubedi Filip da Blanku poš alje u Srbiju posebno su se isticali Dubrovč ani, tako da je u srpskom poslanstvu koje je ugovaralo brak bio i jedan Dubrovč anin. Tadaš nji rimski papa Jovan XXII je smatrao da je to većgotova stvar, a da ć e on konač no uspeti ono š to pape pre njega nisu mogle i da će Srbija biti pokatolič ena. U to doba papa je boravio u Avinjonu i uskoro je odande trebalo da krene izaslanstvo na č elu sa episkopom Bertrandom, koje je trebalo da obavi sav ovaj posao. Izgledalo je da ć e sigurno doć i do sklapanja ovoga braka pa je č ak ugovoreno da se svadba održ i u Skadru i to s proleć a 1323. godine. Međutim sve se do kraja izjalovilo zbog toga š to Filip Tarentski nije želeo da raskida veze sa Vladislavom, smatrajuć i da su te veze dosta č vrste dok bi veliko pitanje bilo kakvi ć e se odnosi uspostaviti sa Stefanom. Teš ko da je Filip mogao poverovati i Stefanu onda kada je ovaj obeć avao prelaz na katolič anstvo. U svakom slučaju u merenju interesa Filip je smatrao da mu dobri odnosi sa Stefanom nisu tako potrebni kao š to su to sa Vladislavom. Stefan nije jošodustajao pa je u avgustu 1323. godine poslao jošjedno poslanstvo u Juž nu Italiju ne bi li ipak ubedili Filipa Tarentskog na ovaj brak. No i to je bilo uzalud. Nakon toga Stefan se okrenuo ka Vizantiji i uskoro je odande stigla nevesta. Bila je to ć erka namesnika Soluna, koji se zvao Jovan Paleolog. On je inač e bio iz carske porodice i njegov otac Konstantin Porfirogenit je bio brat vizantijskog cara Andronika II. Sama princeza se zvala Marija Paleolog i imala je tek 12 godina kada je udata za Stefana. I ona je bila u rodu sa bivš om srpskom kraljicom Simonidom (bila joj bratič ina). Mati Marijina se zvala Irina i bila je ć erka velikog logofeta Teodora Metohita, većdobrog poznavaoca Srbije. Tokom 1324. godine doš lo je do sklapanja ovoga braka. "Poš to beš e lepo da on ima pomoć nicu ka bogoljubaznim delima, onaj koji u svemu promiš lja njemu korisno, izabra takvu muž u dostojnu, koja od grada solunskoga od carskoga korena buduć i dođe na carsko, blaž ena Paleologina" (Grigorije Camblak). U ovome braku posredovao je po svemu sudeć i neizbež ni Danilo. "A on ne hoteć i ne posluš ati njegove molbe, ode prvo ka caru bugarskome, i Bož jom pomoć u tu svrš i njegovu volju. Takođe i u slavni Carigrad, i tu svrš i svu volju srca njegova" (Danilov uč enik). U to doba Danilo je bio veoma aktivan pa je najpre iš ao na dvor Bugarskog cara Mihaila Šiš mana (1323-1330.), koji je bio ož enjen sestrom Stefana Deč anskog koja se zvala Ana. Car Mihailo je tada oterao Anu i doveo kao novu ž enu Teodoru koja je bila udovica Teodora Svetislava (1300-1332.), ali i unuka vizantijskog cara Andronika III. "Ovaj, mada je imao kod kuć ež enu, kćer srpskog kralja Stefana Nemanje, po imenu Neda ili Nedeljka, ž eleo je ipak da ima jošjednu, koja bi bila carskog roda. I tako, otpustivš i prvu ž enu, uzeo je Teodoru, bivš u Svetislavljevu ž enu i sestru Andronika Paleologa Mlađeg, veoma lepu ž enu, koja je tada boravila u Trnovu" (Mavro Orbin). Kako se bugarski car u to vreme poč eo politič ki približ avati Vizantiji, to je bio odluč io da se sa njima i orodi pomoć u ove ž enidbe. Tu mu je smetala bivš až ena Ana, pa ju je stoga oterao. Danilo je iš ao kod Bugarskog cara u vezi ovoga događaja buduć i da je to Stefan izgleda shvatio kao lič nu
uvredu. "Jer mu se u to vreme beš e dogodila neka skrb od cara Bugarskoga Mihaila, i od brata njegova Vladislava, sina Stefana kralja, a takođe je imao poslanstvo zbog nekih carskih poslova u slavni grad Konstantinopolj, zvani Carigrad..." (Danilov učenik). Mož da je ova Danilova misija bila povezana sa moguć im približ avanjem bugarskog cara i Dragutinovog sina Vladislava, te je trebalo na vreme osujetiti ostvarenje ovog saveza. Iako se pravi razlog Danilovog puta u Bugarsku ne zna, po svemu sudeć i misija je bila uspeš na i sukob je izglađen, poš to Stefan nije preduzimao viš e nikakve korake u tom pravcu. Isto tako ni Bugari nisu preduzimali nikakve daljnje poteze, pa ostaje da se nagađa prava tema ovih razgovora. Bilo kako bilo, time je sa bugarskim carem preko episkopa Danila izbegnut sukob, š to je tada Stefanu moralo biti veoma bitno, jer za već e sukobe on nije imao snage. Nakon toga Danilo je otiš ao i u Carigrad gde je obavljen posao oko Stefanove ženidbe sa Marijom Paleolog. Bašnekako dok su se ti svi događaji deš avali, umro je i arhiepiskop Nikodim (12. maja 1324. godine). Trebalo je sada postaviti novoga arhiepiskopa. "Kada je proš lo malo vremena i kada se prestavio preosveć eni arhiepiskop Nikodim, potraž i ovaj previsoki kralj Stefan UrošTreć i, koga bi naš ao takvoga č rnca i bogobojaž ljiva dostojnoimenita muž a, koji mož e predrž ati presto svetoga i bogonosnoga oca naš ega svetitelja Save, i poš to je mnogo traž enje sa takvim ispitivanjem bilo, i ne moguć i nać i takvoga č rnca, i pade dobra misao na srce ovom previsokom kralju, i seti se ovoga sveosveć enoga episkopa kir Danila,..." (Danilov uč enik). Tako je dana 14. septembra 1324. godine izabran episkop Humski Danilo za novoga arhiepiskopa Srpske pravoslavne crkve pod imenom Danilo II. "I poš to je sabran ceo sabor srpske zemlje, episkopi, igumani i svi velemoć ni srpske zemlje, uč ini saveć anje sa ovima gospodin moj kralj o ovom sveosveć enom. I izabravš i ga, i tako velikom molbom gospodina kralja, i metanijem č asnih č rnaca Svete Gore i svega Bogom sabranoga sabora srpske zemlje, i sve uč iniš e po zakonskom običaju, i tako ga uzvedoš e na presto svetoga arhijereja Save, na dan praznika Vazdviž enja Časnoga Krsta,..." (Danilov uč enik). Na toj funkciji ostao je sve do 19. decembra 1337. godine, kada je i umro. Pomalo č udno deluju navodi ovoga biografa kada kaže kako je Stefan Deč anski traž io novog arhiepiskopa i ne moguć i ga nać i on se setio Danila. Da ć e Danilo biti novi arhiepiskop znalo se, ne samo zato š to je on bio kandidat na tu funkciju joši za vreme Milutina, funkciju, veći zato š to je većduži niz godina Danilo najpoverljiviji č ovek srpskih kraljeva. To je bio kod Milutina, a sada je to i kod Stefana. Danilu se poveravaju tadaš nje najvažnije diplomatske akcije na bugarskom dvoru, kao i ugovaranje kraljeve ž enidbe. To su i inač e bili teš ki dani za Stefana, jer borbe za kraljevsku krunu tek š to su gotove, a ostaje jošpitanje rata sa Dubrovnikom, dok su se odnosi sa Vizantijom i Bugarskom poč eli naglo kvariti. U takvoj situaciji na č elu crkve Stefan je morao imati poverljivog i snažnog č oveka, a ko je to bio viš e od Danila? Danilo nije bio samo verski č ovek, veći ratnik (branio Hilandar), a naroč ito je Stefana zadužio kao diplomata (pregovori sa Milutinom, bugarskim carem itd.). Kompletnijeg č oveka od Danila tada Stefan nije imao. Na ovom mestu bi se moglo prodiskutovati i Stefanovo obeć anju Filipu Tarentskom da ć e, ukoliko njegovu ćerku Blanku dobije za ž enu, prevesti Srbiju u katolič anstvo. Ovakva obeć anja su i ranije davali srpski kraljevi, ali ni jedan nije ni pokuš ao bilo š ta ozbiljnije na tome i da uradi. To je bio verovatno sluč aj i sa Stefanom. Nije on uzalud bio sin kralja
Milutina. Obeć avao je sve ne bi li od Filipa dobio ć erku, a svoje obeć anje ne bi nikada izvrš io i to ne samo zato š to to on ne bi hteo, većzato š to to ne bi mogao. U tom momentu za takav potez Stefan nije imao nikakvih š ansi. Tek š to je uzeo krunu, zemlja je jošbila u nemirima, a on je bio jako zavistan od crkve, kojoj je trebalo da nametne rimsku vlast. Stefan je novom arhiepiskopu Danilu II dugovao sve i to su svi znali, pa bi njihov eventualni sukob, pogotovo oko takvog pitanje, za Stefana bio unapred izgubljen. Da je to tako i da Stefan ne mož e uraditi ono š to je rekao verovatno je procenio i sam Filip i video da su Stefanova obeć anja prazna prič a. Stefanov brak sa Marijom Paleolog je sklopljen isključ ivo iz politič kih motiva i to je opet viš e interesa bilo sa vizantijske nego sa srpske strane. Otac Marijin, Jovan Paleolog bio je namesnik u Solunu i ž eleo je da ovaj grad sa okolinom i Makedonijom otcepi od Vizantije. "Ne ž eleć i viš e da bude pod carem, većhoteć i da za samog sebe stvori (zasebno) carstvo, kao š to mu je po njegovom miš ljenju pripadao u nasleđe" (Nićifor Grigor). Pomagali su mu brać a Metohiti koji su drž ali Strumicu i Melnik, ali to je jošuvek bilo malo za tako veliki poduhvat. Stoga je trebala pomoćsa strane, pa se Stefanova želja da sa Marijom sklopi brak uč inila Jovanu kao zgodna prilika da pridobije srpskog kralja te da uz njegovu pomoć uradi ono š to nije mogao sam. Stoga se nije mnogo razmiš ljao kada je trebalo dati pristanak iako je Marija imala tek 12 godina dok je Stefan imao oko 50. Sa ovim brakom dobija se mnogo toga u politici, a teš ko da bi Jovan za svoju ć erku uspeo da nađe boljeg ž enika. Odmah nakon sklapanja ovog braka Jovan je sa svojom suprugom Irinom pod opravdanjem da dolazi u posetu ć erki i zetu, otputovao u Srbiju i pokuš ao Stefana da pridobije za svoj plan. Ovoga nije trebalo mnogo ubeđivati i uskoro je srpska vojska napadala na sersku i strumič ku oblast. U tim napadima nije uč estvovala neka već a i jač a grupacija srpske vojske većsu bili samo pojedini odredi, koji su pomagali Jovanovoj vojsci. Stoga su te akcije viš e bile pljač ka i pustoš enje okoline, no š to su bile smiš ljeni vojni pohod. Po svemu sudeć i, Stefan je samo otaljavao ono š to je obeć ao tastu, ni jednog momenta ne misleć i da se ozbiljno potrudi. Po serskoj i strumičkoj oblasti srpska vojska je nesmetano krstarila, ali napade na gradove nije preduzimala. Nije bilo kod Stefana dovoljno zainteresovanosti za to, buduć i da su te akcije opsađivanja traž ile dosta vremena i sredstava, a dobit je bila nikakva. Sva osvajanja bi na kraju trebalo predati tastu, a to Stefan nije ž eleo. S druge strane, moguće je da Stefan nije ž eleo da se zamera vizantijskom caru, te da su ove akcije bile provizorne, tek toliko da se tast umiri. Bilo kako bilo akcije su ipak postigle delimič an cilj, jer se vizantijski car Andronik uplaš io i zatraž io da sa Jovanom pregovara. Car ponudi Jovanu titulu kesara i zatraž i od njega da se vrati u Solun. Ovo nije bilo ono š to je Jovan ž eleo, međutim Stefanovo sumnjivo ponaš anje jasno je govorilo da ovaj neć e viš e ratovati za njegov rač un. Stoga Jovan pristane na uslove koje je car ponudio, ali se naglo razboleo i u Srbiji je i umro (1327.). Za sve to vreme u Vizantiji su trajala trvenja između dva Andronika i to cara Andronika II i njegovog unuka Andronika III. Sukob je poč eo iz prilič no prozaič nih razloga. Andronik III je u nekoj ljubavnoj zgodi ž eleo da se osveti svom protivniku koji je imao viš e uspeha kod neke vizantijske dame i poslao je svoje ljude da ovoga ubiju. Međutim oni greš kom
smaknu njegovog rođ enog brata, despota Manojla. To je veoma pogodilo Mihaila IX (Manojlovog i Andronikovog oca), tako da je on, i inač e veoma teš ko bolestan, ubrzo umro (1320.). Sam Mihailo IX vodio se kao prvi prestolonaslednik dok je Andronik III bio drugi prestolonaslednik. Car Andronik II se strahovito naljutio na svog unuka, Andronika III, i liš io ga nasledstva. Prema tome, sada Andronik III nije viš e mogao da nasledi vizantijski carski presto, š to mu naravno nije moglo biti pravo, te stoga to nije prihvatio mirno i uz pomoćJovana Kantakuzina i nekog Sirgijana podigne protiv cara Andronika II pobunu. U Vizantiji je većbilo dosta nezadovoljstva sa starim carem, tako da je Andronik III odmah dobio dosta moć nih pristalica. Stoga je od samog poč etka stari car bio u defanzivi i to čak toliko da je već1321. godine pristao na mir, dajuć i unuku (Androniku III) celu Trakiju, a Carigrad je ostao u njegovim rukama. Time je Vizantija bila podeljena na dva dela, jedan kojim je upravljao Andronik II i drugi kojim je vladao Andronik III. Kod Andronika III uskoro je izbio sukob između Jovana Kantakuzena i Sirgijana. U to vreme opet su započ injali sukobi sa starim carem, a Sirgijan, ljut na Andronika III, ode kod starog cara Andronika II i postane komandant njegove vojske. I u ovom sukobu stari car nije imao sreće, pa je te godine (1322.) sukob i okonč an tako š to je stari ugovor samo obnovljen. Tokom 1325. godine Andronik III je uspeo da bude i krunisan za cara i savladara Vizantije. Bašu vreme svih tih smutnji Jovan Paleolog (tast Stefana Dečanskog) poč eo je da radi na svom planu za otcepljenje od Vizantije, pokuš avajuć i da iskoristi opisani sukob dva Andronika. U tome je uspeo tek delimič no, jer je ubrzo i umro 1327. godine. Bašte godine (1327.) kada je Jovan umro, poč elo je u Vizantiji opet trvenje između dede i unuka. I jedna i druga strana je pokuš avala da za svoju stranu pridobije Srbiju, ali i Bugarsku. Stari car Andronik II je jošod pre bio u dobrim vezama sa Stefanom Deč anskim, koje su uspostavljene jošdok je Stefan boravio u izgnanstvu u Carigradu. U proleć e 1326. godine doš lo je u srpski dvor jedno poslanstvo starog cara Andronika II, tobož e da pregovara sa udovicom Jovana Paleologa i da je nagovara da se vrati u Solun. U njemu se nalazio i Nićifor Gregor, poznati pisac, kao i Kasandrin i Tornikije (ovaj ć e odigrati posebnu ulogu). U suš tini, ovo je poslanstvo pokuš avalo da pridobije srpsku pomoćza naredne sukobe koji su predstojali i udovica Jovanova je bila samo opravdanje. Jedan č lan poslanstva, Tornikije, posebno je tajno pregovarao sa Stefanom i nakon toga odmah otiš ao za Carigrad, ostavljajuć i ostalu dvojicu iz poslanstva. Oč igledno da je Tornikije ugovarao savez između Stefana i vizantijskog cara Andronika II i kada je u tome uspeo, ž urno je otputovao u Carigrad ne bi li o tome š to pre obavestio vizantijski dvor. Ovaj potez vizantijskog cara se pokazao kao veoma uspeš an, jer je Stefan pristao da ga pomaž e. Nako svega toga otputuje u Vizantiju i Stefanova taš ta, a on ju je posebno lepo ispratio. "Poš to prođe deset dana otkako je poslanstvo prispelo, kralj srpski, koji se onde negde u blizini nalazio, saopš ti š to je imao o poslovima jednome od poslanika i, naredivš i da poslanstvo polazi, dođe i on sa kraljicom da i sobom teš i svoju taš tu i da naredi š to je joštrebalo za polazak poslanstva. Jer mu je duž nost bila da taš tu isprati s poč astima i dostojanjima koja su joj i kao taš ti njegovoj i kao ž eni velikog cara i kao gospođi koja se u taj mah u ž alosti zatekla prilikovala" (Nićifor Grigor).
34. Bitka na Velbuž du Za to vreme Andronik III se povezao sa bugarskim carem Mihajlom Šiš manom koji već nije bio u dobrim odnosima sa Srbijom zbog srpskih ekspanzionistič kih planova prema Makedoniji, na koju su bacali pogled i Bugari. S druge strane, jošuvek je bila veoma sveža i uspomena na to kako je bugarski car Mihajlo neku godinu ranije oterao svoju ž enu, inač e rođenu sestru Stefana Dečanskog. Međusobni susret dva cara se odigrao u Dimotici i tu su ugovorene pojedinosti ovoga ugovora. "Tu su se dogovorili i zaključ ili da car pomogne Mihailu protiv srpskog kralja, a on caru protiv njegovog strica, Andronika, a kada potpuno savladaju neprijatelja, da Bugarin, kao nagradu za svoje napore, dobije neke gradove u Romaniji" (Mavro Orbin). Tokom 1327. godine počele su i vojne operacije, a od samog poč etka Andronik III je imao inicijativu. Najpre je uspeo da odbrani Makedoniju od napada Andronika II i sada je u potpunosti drž ao celu ovu oblast i grad Solun. Veću januaru 1328. godine Andronik III je trijumfalno uš ao u Solun, gde je doč ekan kao car. U samome Carigradu Andronik II se poč eo osećati nesigurnim i pomiš ljao je na pregovore. Za to vreme srpska vojska je uglavnom mirovala, jer vojvoda Hrelja, koji ju je vodio, jasno je video da je Andronik III toliko nadmoć niji da bi bilo uzalud pomagati Andronika II, koji je bio toliko slabiji da je većbio praktično izgubljen. Sam kralj Stefan Deč anski je poč etkom 1328. godine doš ao lič no sa svojom vojskom ne bi li uzeo uč eš ć e u ovom ratu. No, na nagovor vojvode Hrelje odustane od pomoć i starom caru i odluč i da se bori protiv Andronika III samo ako ga ovaj napadne. Tada je Stefan imao i neprilika sa srpskom vlastelom koja mu je stavila do znanja da ć e ga napustiti, bude li napao Andronika III. Nemajuć i kud, Stefan napusti starog cara i ostane u ulozi posmatrač a. Tada se jasno videlo da kralj Stefan nema bašpotpunu kontrolu nad svojom vlastelom i da mu vlast i nije toliko sigurna. Veoma brzo ć e se to pokazati jošjednom, ali mnogo drastič nije. Po svemu sudeć i, Stefan nije bio bašomiljen, a razlozi su se verovatno nalazili u njegovom ponaš anju. Za to vreme bugarski car iznenada napusti svog saveznika Andronika III i pređe na stranu starog cara, š aljuć i mu jedan odred od skoro 3.000 vojnika koje je lič no vodio. "Mihailo, podstaknut, mož e, nekom velikom nadom koju je bio sebi stvorio u glavi, potajno je poruč io Androniku Starijem da ć e mu doć i u pomoćako pristane da zaključi s njim prijateljstvo. Andronik Stariji je smesta prihvatio ovaj predlog koji mu je izgledao upravo kao s neba doš ao" (Mavro Orbin) To je dalo podstreka starom caru da pokuš a da organizuje otpor. Kada je bugarski car uš ao u Vizantiju i poč eo se približ avati Carigradu, poč ne Andronik III sa njim pregovarati. Na neki nač in uspe on da ubedi bugarskog cara da ovaj odustane od namere da pomogne starog cara i Bugari se uskoro povuku iz Vizantije. "Kad je, dakle, Andronik Mlađi bio o tome obaveš ten, istog č asa je uputio jednog svog poklisara s mnogo poklona i s jošviš e obeć anja zapovedniku Bugara, moleć i ga da ode i vrati se kuć i, š to je Bugarin odmah i uč inio" (Mavro Orbin). Sada je bilo jasno da je Andronik II izgubio sve š anse, tako da je 24. maja 1328. godine Andronik III uš ao u Carigrad i preuzeo vlast. Stari car Andronik II je abdicirao, ali ga unuk, novi car Andronik III nije progonio većga je ostavio da ž ivi na carskom dvoru. Time je bila izvrš ena smena na vizantijskom carskom prestolu. Tek dve godine kasnije vizantijsko plemstvo, koristeć i bolest cara Andronika III,
natera starog cara Andronika II da se zamonaš i. Time je on i definitivno siš ao sa politič ke scene. U ovom ratu, videli smo, Stefan Deč anski nije imao vidnijeg uč eš ć a, mada je on to izgleda ž eleo, ali zbog otpora vlastele morao je biti samo posmatrač . Ipak, srpska vojska je uspela da osvoji grad Prosek i to tako š to ga je njegov zapovednik (neki Bugarin), ne ž eleći da ga preda novom caru, predao Srbima. To je bio razlog viš e da Andronik III smatra Srbiju neprijateljem. On i inače nikako nije mogao da oprosti Stefanu to š to je ovaj, makar minimalno, pomagao starog cara Andronika, pa je ovo osvajanje Proseka bio samo još jedan dodatni razlog za daljnju ljutnju. Te godine (1328.) Andronik III i bugarski car Mihajlo su raš č iš ć avali međusobne rač une koji su ostali jošod rata dva Andronika u Vizantiji. U ovome ratu niko nije imao odluč ujuć eg uspeha, većse ratovalo sa promenljivim uspesima, da bi na kraju sklopili mir krajem te godine. Tada su zaključ ili da im je zajednič ki neprijatelj Srbija i da bi oruž je trebalo okrenuti na nju. Prekinuvš i međusobna neprijateljstva oba vladara su se mogla posvetiti svome novome cilju: Srbiji. Za to vreme na granici sa Vizantijom vojni odredi iz Srbije zaletali su se u Makedoniju, ali to nisu bili krupniji pohodi. Tokom 1329. godine srpska vojska je poč ela da opseda Ohrid, a dok je opsada trajala, po starom obič aju okolina je opljač kana. Isto tako, po starom obič aju, opsada Ohrida je iš la jako loš e, tako da je car Andronik III nakon teš ke bolesti i uspeš nog ratovanja sa Turcima u Maloj Aziji, uspeo da na vreme dovede vojsku Ohridu u pomoć . Srpska vojska ga nije ni doč ekala, većse povukla. Ne treba misliti da je ovo bila neka krupna akcija srpske vojske, radilo se o odredu manje snage koji i nije neš to ozbiljnije nameravao pa stoga nije prihvatao otvorenu borbu. Sada je car Andronik III doš ao do zaključ ka da se mora neš to uč initi sa Srbijom buduć i da je jasno video da mu sa te strane neć e biti nikako mira. Odmah je u bugarskom caru Mihailu naš ao istomiš ljenika, pa je sa njim stupio u pregovore. Bugarski car nije bio raspolož en prema Srbiji, jer je i kralj Stefan, kao i on sam, pokazivao da ima nameru da osvoji Makedoniju. Stoga dva cara, vizantijski i bugarski, sklope savez u nameri da napadnu na Srbiju i to sa dve strane. Ovaj dogovor je postignut tokom proleć a 1330. godine. "Kad je Bugarin bio obaveš ten o tim pripremama, uputio je molbu caru da s jedne strane provali u Srbiju sa svojim č etama, a on ć e doć i sa svojim Bugarima s druge strane, tako da Nemanja ne bude u stanju da se odupre obojici" (Mavro Orbin). Ovde Orbin greš i utoliko š to kao srpskog kralja navodi Nemanju, a ne Stefana Deč anskog. Oba cara su izgleda imala velike planove u vezi ovoga rata, oč ekujuć i da osvoje Srbiju. "Hoteć i ozlobiti njegovo otač astvo, i hvaleć i se da ć e postaviti presto u drž avi njegova otač astva, i takvo jednomisleno savetovanje imajuć i i kratku ljubav sa grč kim carem, kao š to i bi" (Danilov učenik). Po biografu namera je bila da se Stefan sruš i sa prestola, a Srbija podeli. "Ovi zlomisleni ovako već ahu govoreć i: Otić i ćemo i ubić emo ga, i naš eć e biti nasledstvo,.." (Danilov uč enik). Po svemu sudeć i ovaj rat je bugarski car najozbiljnije shvatio pa je stoga pristupio i temeljnim pripremama. "Jer bugarski car Mihailo, uznevš i se mnogim uspesima i slavom carstva, podizaš e se na srpsku drž avu i ž uraš e se da je pokori. A velika je bila, dakle, njegova vojska, sakupljena od različitih naroda, a prizvavš i joši nemalu pomoćGota, koji
su ž iveli s one strane Dunava, iđ aš e podobno moru koje se talasa." (Grigorije Camblak). Bugarski car Mihailo je unajmljivao strane plaćenike i to uglavnom Tatare i Jase (Osete), a dobio je pomoći od vlaš kog kneza Jovana Basarabe. Ni Stefan Deč anski nije mirovao, pa je i on dovodio najamnike uglavnom Nemce i Špance i to sve same konjanike. "Zato, posredstvom Dubrovč ana, dovede iz Italije hiljadu i tri stotine Nemaca koji su ranije služ ili u ratovima mnogim italijanskim knezovima. Sem toga, dođ oš e mu u pomoćmnogi drugi ljudi, izvež bani ratnici. I tako se kralj Stefan Urošpripremi za otpor Bugarinu" (Mavro Orbin). Istovremeno je zabranio mletač kim trgovcima da preko Srbije nose oruž je ili bilo kakvu drugu robu za Bugarsku, pod pretnjom strogih kazni. Po Mavru Orbinu osnovni razlog za ovaj predstojeći sukob bio je u tome š to je bugarski car oterao svoju ženu Anu, Stefanovu sestru (Milutinova ć erka). "Urošuda svoju kć er Nedu za Mihajla koji se zvao carem Bugara. Mihajlo ju je, poš to je s njom imao mnogo dece, odbacio i uzeo Teodoru Paleologu, najmlađ u sestru cara Andronika" (Mavro Orbin). No, to ne mož e nikako biti tač no, jer Mihajlo je Anu oterao još1324. godine, dakle pet godina ranije, pa je vremenom taj sukob bio izglađen. Osnovni razlog je bio u borbi za prestižna Balkanu, a neposredni povod aspiracije dva kralja na Makedoniju. Srbiju je napao najpre car Andronik III i njegov udar je doš ao poč etkom jula meseca 1330. godine. Međutim, on je operisao samo oko granice, ne zalazeć i dublje, verovatno oč ekujuć i da vidi ishod bugarskih akcija. Plan je u suš tini bio veoma jednostavan: Srbiju je trebalo napasti sa obe strane i tako priklješ tenu lakš e je savladati. Međutim od samog poč etka vizantijski car ovaj plan nije poš tovao, pa je svoju vojsku zaustavio u Pelagoniji i čekao. Moguć e je da ni sama vizantijska vojska nije bila dovoljno jaka, pa car nije ž eleo da on bude taj koji će primiti najjač i srpski udar. "I tako, car je pripremio svoje č ete i sve potrebno za rat, te je u proleć e otiš ao u vojni pohod. Ali videć i da se njegova vojska ne mož e meriti s vojskom srpskog kralja, utaborio se u Pelagoniji i reš io da tu č eka da vidi š ta ć e uraditi Bugarin, koji je raspolagao već im brojem ljudi negoli on,..." (Mavro Orbin). Kralj Stefan Dečanski je bio upoznat sa ratnim planom dva cara i odlučio je da se sa njima obrač unava pojedinač no. Iako su Bugari napali tek kasnije (krajem jula), on je njih ocenio kao opasnije, pa je stoga odlučio da ih prvi doč eka. Sam pravac iz kojeg ć e Bugari udariti Stefan je samo mogao nagađ ati, stoga je od samoga poč etka bilo i malo lutanja. Najpre je Stefan se sa vojskom ulogorio na Dobrič -polju koje se nalazi na uš ć u Toplice u Moravu. Znači, očekivao se udar sa severa, međ utim on nije doš ao sa te strane. "I tako zapovedi previsoki kralj da se sakupe svi vojnici srpske zemlje otač astva svoga na polje zvano Dobrič e; to je polje divno i veliko u mestu zvanom Toplica, jer pripada ka reci Moravi" (Danilov uč enik). Sama srpska vojska jošuvek nije kompletna i oč ekivali su se jošneki odredi. Tada je iznenada stigla vest da Bugari ne idu pravcem iz kojeg su oč ekivani, već prema oblasti Zemen, u izvoriš tu Strume. "I tada dođoš e glasnici njegovi ka ovom gospodinu kralju, govoreć i: Neka ti je znano, previsoki kralju, da se podigao car sa svojim silama od svoga slavnoga grada Bdinja, od reke zvane Dunava i ide u drž avu kraljevstva ti u mesto zvano Zemen, i tu hoć e da se bori sa tobom" (Danilov uč enik). Stefan Dečanski je odmah pokrenuo vojsku i krenuo prema Bugarima. "I u taj č as uzevš i previsoki kralj svoje vojnike, i spremivš i se za borbu, brzo pođe prema njemu,..." (Danilov uč enik). Na svom putu svratio je u crkvu sv. Đorđa u Nagorič inu. "I iduć i sa svojim
vojnicima dođe u svoj manastir ka svetome muč eniku Hristovu Georgiju Nagorič kom" (Danilov uč enik), a neš to kasnije i u manastir Sarandaporski. "Takođe i ka svetome Joakimu, koji je u Sarandaporu, molio se je, doš avš i ka grobu njegova tela, i sa svom vlastelom srpske zemlje za pomoćmu, sa suzama č inio je veliko obeć anje ka ovom prepodobnom i blaž enom ocu" (Danilov uč enik). Sada je većbio u blizini Bugara i o njima su mu stizale sasvim pouzdane vesti. "I tako č uvš i da bugarski car doš avš i sa svojom silom stoji u drž avi njegovoj u mestu zvanom Zemen, na obali reke Struma, i da pleni okolne krajeve te, i tako pož urivš i se stade blizu njega sa svojim vojnicima na reci Kamenč i" (Danilov uč enik). Vojska kralja Stefana još uvek nije bila kompletna i oč ekivala su se znač ajna pojač anja, no Bugari to nisu znali. "I kada je bio na mestu takozvanom Velbuž du, koje pripada k Sardikiji, tu obe strane ugledaš e jedna drugu, i naš i behu veoma mali, a množ ina njihova, tako kao kada bi neko rekao pet na tisuću" (Grigorije Camblak). Pri tom prvom susretu dveju vojski bilo je oč igledno da su Bugari nadmoć niji (Srbima je pojač anje tek trebalo doći) i to je uslovilo kasnije događaje. S druge strane ni disciplina u bugarskoj vojsci nije bila na nekom nivou, pa se dobar deo njihove vojske raziš ao po okolini pljač kajuć i. "S tom vojskom provalio je u Srbiju preko severnih delova planine Hema i stigao skoro do izvora reke Strumice. Kako mu se niko nije odupirao, č etiri je dana neprekidno pustoš io sve ognjem i mač em" (Mavro Orbin). Po svemu sudeć i ni snabdevanje nije bilo obezbeđeno pa su se Bugari hranili tako š to su otimali po okolnim selima. Znajuć i to Stefan se nije žurio. S druge strane, Bugari su videli da Stefanova vojska nije brojno jača od njihove, ali nisu znali da se oč ekuju pojačanja, pa su potcenili njegovu snagu i bili sigurni u pobedu. "I tako č uvš i ovaj car za dolazak previsokoga kralja, rastuž i se veoma misleć i da nije moguć e previsokom kralju boriti se sa njime i sa njegovim silama" (Danilov uč enik). Stefan je namerno oklevao š aljuć i Bugarima pregovarač e sa porukom u kojoj poziva bugarskog cara da odustane od napada i da se zadovolji sa onim š to ima u Bugarskoj. "Budi zadovoljan sa svojim, da to dobro bude, a ne ž eli drugo, š to Bog drugima darova, jer dolazišu sukob sa Bogom, kao onaj koji smuć uje i ratuje ono, š to je od njega dobro razdeljeno." (Grigorije Camblak). Ovi pregovori su postigli svoj cilj odlaž uć i poč etak bitke, a za to vreme konač no stignu Stefanu i očekivana pojač anja. "I imajuć i poslanstva među sobom, zakasniš e dva ili tri dana, jer gospodin kralj oč ekivaš e okup svoje vojske, poš to neka vlastela zakasniš e, buduć i na njegovu poslu" (Danilov uč enik). Sada se viš e niš ta nije moralo č ekati i bitka je mogla da poč ne. Bugari su bili teš ko nasamareni od Stefana misleći da je on toliko slab da mora pregovarati pa im ni vojska nije bila na okupu, jer se najveći deo jošuvek nalazio po okolnim selima i pljač kao. Stoga Stefan naredi da se poč nu pripreme za bitku. "I dozvavš i vojvode zapovedi da se uređuje vojska i da se sprema za borbu. A sam u svome š atoru stojeć i, moljaš e se, podigavš i svoje neporoč ne ruke k Bogu i njega prizivaš e u pomoć . I tako provede svu noćstojeć i" (Grigorije Camblak). Da je Stefan ž urio za ovu bitku vidi se iz toga š to su poslednja pojač anja stigla u samu zoru, u subotu 28. jula 1330. godine, a da je veću podne bitka poč ela. "Kada je dan subote svitao i kada mu je prispela sva vojska, a ovaj car je mislio da previsoki kralj neć e da se
bori sa njime, iznenada u samo podne subotnoga dana spremivš i se za borbu sa svojim vojnicima, pođe brzo na rat" (Danilov uč enik). Bugari se uopš te nisu nadali ovome napadu, pogotovu ne nakon onih pregovora (ima miš ljenja da je č ak i primirje bilo ugovoreno, a da ga Stefan nije poš tovao), misleći da srpske vojske ima suviš e malo da bi mogla njima da se suprotstavi. Da je bugarski car bio i te kako iznenađen vidi se iz navoda biografa. "I tako kada vide bugarski car dolazak gospodina kralja koji je iziš ao protiv njega na borbu, bio je u velikom metež u, i kao primoran i ne hoteć i da ide protiv njega na borbu" (Danilov uč enik). U stvari, obe vojske su na dan bitke bile podjednake i svaka je brojala oko 15.000 vojnika. Za ono vreme bile su to prilič ne armije. Podatke o bugarskoj vojsci daje i Orbin: "jer je bio sakupio dvanaest hiljada Bugara i tri hiljade Vlaha." U ovoj bici posebnu ulogu je dobio sin kralja Stefana Dečanskog, Duš an, i to tako š to je pod svoju komandu dobio elitnu jedinicu. "Jedan deo izabranih svojih vojnika odluč i da ide na rat sa sinom svojim mladim kraljem, a sam sa drugim delom vojske;" (Danilov uč enik). Neš to slič no govori i Mavro Orbin: "Duš an, imajuć i uza se mnogo ljudstva i među ostalim pomenutih 1300 Nemaca, od kojih 300 konjanika, potuč e se s Bugarinom, koji je imao mnogo viš e ljudstva nego Raš ani" (Mavro Orbin). Bitku je započ ela srpska vojska u samo podne dana 28. jula 1330. godine i to na Velbuž du (danas Ćustendil). Ovaj napad je bio za Bugare straš no iznenađenje jer mu se uopš te nisu nadali. Dobar deo vojske je harao okolinom, a Bugarski car je bio ubeđen da je Stefan suviš e slab za borbu i da je to razlog dotadaš njih pregovora, ali grdno se prevario jer: "tada zatrubiš e ubojne trube, sudari se oruž je s obe strane, i konji frkom zarzaš e, i bio je veliki vapaj" (Mavro Orbin). Srpska vojska je pokazala veliku umeš nost i izvež banost. "Mladić i previsokoga kralja tako ustrojeni na rat, na obe ruke streljahu i niš ta nisu greš ili i poč eš e se moć no boriti, i stojahu krepko, ne razilazeć i se ni jedan od drugoga. I tako boreć i se, bi veliko padanje Bugara, i tako odole srpska sila" (Danilov uč enik). Bugarska vojska nije izdržala ni prvi nalet srpske vojske većse raziš la na sve strane, a srpska vojska je umela da iskoristi ovu smetenost Bugara i da ih razbije do kraja. Nije poznato kako je tekla sama bitka i jedini koji je neš to viš e o tome kazao bio je Mavro Orbin po kome je glavnu ulogu u velikoj pobedi imao strani element u srpskoj vojci, odnosno plać enici. Oni su navodno prvi udarili u centar Bugara i kada su ga razbili u napad je krenuo i ostatak srpske vojske koje je predvodio Stefanov sin Duš an. "Ali kad su vojske imale da zametnu bitku, nemač ki vojnici razrediš e svu vojsku, kako je zahtevala ratna veš tina, te rekoš e Stefanu Duš anu i drugim velikaš ima Raš ke: Mi koji smo rimske ili latinske vere i obreda, ući ć emo prvi u borbu, a vi ć ete stajati postrojeni s vaš im č etama, i ako budete videli da mi napredujemo i da smo izazvali pometnju u neprijateljskoj vojsci, tada ć ete nas slediti udarajuć i junački kao pravi ratnici. Ali ako sluč ajno budete videli (š to ne dao bog) da smo mi razbijeni, pazite da se ne upuš tate u borbu s neprijateljem, većneka se svako spasava kako bolje mož e. Odmah posle toga, zbivš i se svi zajedno, počeš e kao pobesneli upadati u neprijateljsku vojsku, te snagom kopalja i mač eva prođ oš e svuda ranjavajuć i i ubijajući svakoga koji im se naš ao na putu. Zatim se vratiš e odakle behu krenuli. Tako ponoviš e jošdrugi i treć i put, tukuć i uvek i praveći pokolj međ u neprijateljima" (Mavro Orbin). Tek kada su plać enici slomili Bugare u napad je krenuo i "mladi kralj" Duš an i Bugare razbio do kraja. "Kad je to video sin kralja Stefana Uroš a,
krene i on sa svojim Srbima protiv Bugara. Napadajuć i ih smelo i odvaž no, razbi ih i natera u bekstvo ubijajući sve na koje se nameri" (Mavro Orbin). U daljem tekstu svoje knjige ("Kraljevstvo Slovena") i to na onom mestu gde piš eo bugarskoj istoriji, Mavro Orbin pravi zbrku. Po jednoj verziji (upravo navedenoj) strani plać enici su sami razbili bugarski centar, a niti jedan od srpskih kraljeva ih nije vodio (ni Stefan ni Duš an, a ni neki od srpskih vojskovođa). Međutim, kada piš e o bugarskoj istoriji, Orbin u suš tini ponavlja prič u o udaru stranih najamnika u centar bugarske vojske, ali sada tvrdi da je na čelu najamnika bio baškralj Stefan Dečanski. Ovaj odred najamnika bio je pojač an i sa jednom č etom srpskih konjanika. Dakle, Stefan vodi ovaj prvi udar na centar Bugara, otima zastavu i zarobljava bugarskog cara Mihajla (Orbin Stefana naziva Nemanjom). "Kad su, dakle, vojske zametnule bitku, Nemanja, praćen jednim odredom svojih konjanika i s hiljadu i tri stotine Nemaca, hrabrih i oruž ju izvež banih ljudi, najpre je nasrnuo na Mihailovu zastavu. Poš to ju je oduzeo bez velikih teš koć a, okrenuo se onda put konjič kog odreda gde je bio Mihailo. U velikom pokolju koji je tu napravio, zarobio je Mihaila. Od ostalog pak dela vojske već ina je tu izginula, a oni koji su pobegli, vratili su se kuć i napola goli. Smrtno ranjeni Mihailo ostao je puna tri dana u potpunoj nesvesti, a č etvrtog dana, doš avš i malo k sebi, ispustio je duš u" (Mavro Orbin). Ono š to mož e da zbuni jeste i to da Orbin opet na jednom mestu navodi kako su ti plać enici bili pod komandom Duš anovom. "Duš an, imajuć i uza se mnogo ljudstva i među ostalim pomenutih 1300 Nemaca, od kojih 300 konjanika, potuč e se s Bugarinom,... itd." (Mavro Orbin). Šta je od svega tač no? Nekom logikom moglo bi se doći do zaključ ka da je verzija po kojoj su najamnici, ojač ani srpskim konjanicima, udarili u centar Bugara i reš ili bitku, a da ih je vodio Duš an (ne Stefan), zapravo najtač nija. Uloga Duš anova u ovoj bitki je bila velika i to svi biografi podvlač e, ali niko ne kaže i u č emu je ta uloga. Navodi se samo to da je on bio hrabar itd., ali to nikako ne bi moglo biti dovoljno da bi on stekao neku znatniju slavu u toj bitki. Bilo je tu neš to i viš e. Duš an je na neki nač in reš io bitku. Da su strani plać enici bili ti koji su samostalno odluč ili ovu bitku, ili da ih je vodio Stefan, tada za pohvale Duš anu ne bi bilo mesta. Uzimajući u obzir to da je bitka reš ena odmah u poč etku, kada je razbijen bugarski centar, te da se sve ostalo pretvorilo u proganjanje i ubijanje neprijatelja, to izlazi da je Duš an slavu mogao steć i jedino u poč etku bitke. To je upravo taj udar u centar Bugara koji je verovatno Duš an predvodio. To ne bi trebalo da bude niš ta č udno, jer je Duš an bio veoma mlad i ž eljan slave, a svi su u njemu videli prestolonaslednika. On se takvim morao pokazati i na bojnom polju. S druge strane, nije isključeno da su joštada poč ela komeš anja između njega i Stefana i to je bio dodatni razlog da se Duš an dostojno pokaže pred srpskom vlastelom, kao hrabar i borben kralj. Isto tako, ni to š to su najamnici dobili glavnu ulogu u bitki ne treba da iznenadi. Oni su bili izvež bani i prekaljeni ratnici, koji su godinama pre toga ratovali po Italiji (po Orbinu) i predstavljali su najjač i deo srpske vojske. Sasvim logično da im se onda dodeli i najvaž nija uloga u bitki. Bitka na Velbuž du je bila takva katastrofa Bugara da je i sam car Mihajlo u bekstvu poginuo. O njegovoj pogibiji postoje različ ite verzije. Po Grigoriju Camblaku izlazi da je car ž iv uhvać en i da je izveden pred Duš ana koji ga je dao pogubiti. "Car bugarski bi uhvać en od srpskih vojnika i bi priveden k sinu carevu, Stefanu, koji je tada pokazivao u
borbi veliku hrabrost, i tu se liš iž ivota bedno" (Grigorije Camblak). Po drugoj verziji car je bež ao, ali mu se konj sapleo i pao. Dok se on batrgao na zemlji pristignu srpski vojnici i ubiju ga. "A car Mihailo videvš i padanje svojih vojnika, poč e bež ati, i kada je bež ao, sila Gospodnja sape noge njegovu konju, i spavš i sa konja sakruš i sve telo svoje. I tako videvš i vojnici gospodina kralja njegovo padanje, priskoč ivš i ubiš e ga svojim oruž jem, i tako izdahnu. I polož ivš i telo njegovo na konja, prenesoš e ga ka gospodinu svome kralju" (Danilov uč enik). Verzija Mavra Orbina odudara od obe gore navedene. I po njemu car Mihajlo je bež ao, ali mu se konj sapleo pa je on pobegao peš ice u š umu. Tu su ga uhvatili oni srpski vojnici koji su bili ranjeni i koji su se sklonili u š umu. Nakon bitke priveli su ga kod kralja Stefana Deč anskog, i on je iznenada, dok je razgovarao sa Stefanom, umro. "U ovoj bici bio je ranjen i oboren s konja bugarski car Mihajlo. Ali poš to ga nisu tada prepoznali, kasnije ga je naš ao jedan slovenski konjanik među onima koji su se zbog rana bili sklonili u š umu, gde su lež ali na zemlji jer se nisu mogli maknuti s mesta. Kad je bio doveden pred kralja Stefana, koji je s drugima stajao tu blizu, Stefan mu je rekao da ga je pravedni sud bož ji doveo to toga. Jer je on zbog velike oholosti i bez ikakvog razloga hteo da zauzme kraljevstvo koje mu nipoš to nije pripadalo. Na to Bugarin niš ta ne odgovori, većobrati pogled prema njemu, podigne prst prema nebu i reč e: Neka se ispuni volja bož ja. Izrekav to, izdahne." (Mavro Orbin). Sam car Mihajlo je uhvać en dok je bitka trajala, preciznije dok je trajao progon Bugara, jer oni nisu ni stigli da pruž e neki već i otpor. "Dok je ovo bivalo, vojnici i sile gospodina kralja gonjahu sile i mnoge narode cara Mihaila, jedne sekuć i, druge streljajuć i, druge boduć i, druge ranjene silom vodeć i ka previsokom kralju i sinu njegovu mladom kralju Stefanu" (Danilov učenik). Kakav je to haos kod Bugara bio vidi se iz toga da ni najveć e velmože bugarske nisu znale da im je car poginuo, sve dok im njegovo telo nije pokazao Stefan Dečanski. U ovoj bitki kralj Stefan nije uzimao lič no uč eš će, većje nakon š to je poslao vojsku u bitku proveo celo vreme u molitvi. "A on opet doš avš i u obič an š ator, preklonivš i kolena i polož ivš i lice na zemlju, roneć i suze kao izvor moljaš e se. A Bog posluš a svojega ugodnika i onaj silni gordeljivac bi pobeđen sa svom vojskom svojom, kao nekada Amalik, dejstvom molitve, i ne mogaš e izbeć i sud Bož ji" (Grigorije Camblak). Za to vreme, Duš an, sin Stefanov je imao direktno uč eš ć e u toku cele bitke "koji je tada pokazivao u borbi veliku hrabrost" (Grigorije Camblak), a to nije ostalo nezapaž eno među vlastelom. "A i ovaj mladi kralj veoma se proslavi u tome ratu, kao Isus Navin..." (Danilov uč enik). Bugarska katastrofa je bila straš na, armija potpuno razbijena, mnogi pobijeni ili zarobljeni, car poginuo. "A ovi posle velike bitke i straš ne borbe koja je bila toga dana, i od prolivanja tolike krvi tih bezbož nih i poganih naroda, koji su doš li na srpsku zemlju sa ovim carem, reć ić u da se i sama ta reka Struma sva izmenila u krv, jer behu sasecani kao i poljska trava,..." (Danilov uč enik). O ovoj pobedi bio je odmah obaveš ten i vizantijski car Andronik III, koji se odmah odluč io da odustane od daljnjeg vojnog pohoda na Srbiju. S jedne strane bojao se snage Stefana Deč anskog, dok s druge strane ovaj straš ni poraz Bugara mu je davao dobru priliku da sada njih tako nemoć ne bez posebnog rizika napadne.
Do tog momenta on je osvojio par mesta u Makedoniji (Ohrid itd.), ali odmah nakon vesti sa Velbuž da on glavninu vojske izvuč e iz Makedonije ostavivš i par manjih garnizona. "Posle primljene vesti o tome, car se vratio kuć i, ne pruž ivš i pomoćni jednoj strani i ne pretrpevš i ikakvu š tetu" (Mavro Orbin). Nakon bitke najpre se prikupio plen i utvrđivani su rezultati pobede. "A sutradan posle te silne bitke, poš to je bio sabran ceo sabor ovoga previsokoga kralja u dan nedeljni, i u prvi č as dana, poš to su prinosili vojnici njegovi mnogo zlato i carske haljine i nebrojeno bogatstvo, prekrasne konje ovoga bugarskog cara i sile njegove, š to se podigoš e na otač astvo ovoga previsokoga, jer evo svu slavu njihovu i bogatstvo, koje imađahu,..." (Danilov uč enik). Pred Stefana su dovođene zarobljene bugarske velmož e, kojima je pokazivan njihov mrtvi car. "I sve velmož e toga cara, koje uhvatiš e u ratu, sve ove privedoš e pred lice gospodina kralja, imajuć iž elezne okove na svojim nogama. Mnogi od njih nisu verovali da je pogubljen car njihov, no su mislili da je izbegao smrti u toj velikoj borbi, i iznenada zapovedi gospodin kralj da se iznese mrtvo telo ovoga cara. A oni videvš i istinu, gorko zaplakaš e,..." (Danilov uč enik). Ovi potezi Stefanovi su trebali da ubede Bugare da je daljnji otpor uzaludan, tim viš eš to im ja car mrtav. Zapravo, Stefan je doš ao na ideju da na bugarski presto vrati svoju sestru Anu (Nedu) koju je pokojni car Mihajlo oterao nekoliko godina ranije. Kako je Ana sa Mihajlom imala sina Jovana Stevana to je on trebao biti novi car Bugarske, ali poš to je maloletan regentsku vlast vrš ila bi Ana (Neda). Ta ideja je verovatno Stefanu pala na um onoga momenta kada je video koje su razmere ovoga bugarskoga poraza, pa je prikazujuć i telo mrtvoga cara ž eleo da ubedi Bugare u nesvrsishodnost daljnjeg otpora. Videć i da se njegova ideja može ostvariti, Stefan je, verovatno kao propagandni potez, ne ž eleć i ozlojediti Bugare, nego ih pridobiti, sasluš ao njihovu molbu u kojoj su oni od njega tražili da se njihov car dostojno sahrani. "No neka nas pomiluje tvoje previsoko kraljevstvo i zapovedi preslavnom tvojom reč ju, da se pogrebe telo ovoga naš ega gospodina, koji je juče bio tvoj ratnik, a sada je nedostojni Tvoj sluga" (Danilov učenik). Nakon većanja sa svojim velikaš ima Stefan Deč anski "zapovedi da telo ovoga cara bude sa č aš ć u preneseno i polož eno u crkvi sv. muč enika Georgija, u mestu zvanom Nagorič koga; i tu lež i i do ovoga dana na hvalu Bogu, na proslavljanje i č ast ovom previsokom kralju i celom njegovu otač astvu, gde lež i telo ovoga cara bugarskoga Mihaila" (Danilov uč enik). Ova crkva se nalazi severoistočno od Kumanova u selu Staro Nagoričino, a crkvu je podigao jošu XI veku vizantijski car Diogen IV. Tokom 1313-1318 godine manastir je detaljno obnovio kralj Milutin. Nakon toga srpska vojska se pokrene put Bugarske, uz put ne nailazeć i ni na kakav otpor. Pre pokreta Stefan je o svojoj pobedi obavestio svoju ž enu kraljicu Mariju, ali i arhiepiskopa Danila II i sabor srpske zemlje. "Gospodin kralj posla vesnike ka preosvećenom arhiepiskopu sve srpske i pomorske zemlje kir Danilu i ka ž eni svojoj blagoč astivoj kraljici i gospođi Mariji i ka svemu saboru srpske zemlje,.." (Danilov uč enik). On je u suš tini obavestio sve njih, ne toliko o velikoj pobedi, koliko o daljnjim njegovim planovima. Verovatno da ni kralj, a niti niko drugi, nije mogao ni sanjati da ć e srpska pobeda biti toliko ubedljiva i da ć e bugarsko carstvo pasti na kolena. Sva je prilika bila da se ovaj trijumf iskoristi do kraja te da se iz pobede izvuč e sve š to se mož e. Stefan je
ž eleo da sestru vrati na presto, misleć i preko nje da utič e na bugarske poslove, dok je srpska vlastela videla dobru priliku za novo teritorijalno proš irenje. Nije nemoguć e da je za ovaj prodor u Bugarsku Stefan bio prisiljen od strane vlastele, jer biograf navodi: "A sutradan posle te silne bitke, poš to je bio sabran ceo sabor ovoga previsokoga kralja u dan nedeljni....." (Danilov uč enik). Znač i, odmah nakon bitke ovaj sabor, videć i razmere pobede, verovatno je raspravljao š ta dalje preduzimati. Bugarska je bila slomljena i potrebno je samo uć i u nju, a onda je razdeliti. Stefan po svemu sudeć i nije imao volje za to i bašć e to kasnije biti glavni kamen razdora između njega i srpske ratoborne i pljač ke ž eljne vlastele. S druge strane, tu je bio i Duš an, sa veoma slič nim idejama kao i vlastela i jošovenčan slavom iz protekle bitke. U njemu su velikaš i naš li istomiš ljenika i o tome je Stefan i te kako morao da vodi rač una. Na osnovu svega toga njegova odluka o prodoru u Bugarsku je bila po svemu sudeć i samo ogranič enog dometa. Tako je on mislio, ali tako nije mislila i njegova vlastela, koja je ž elela da od pobede na Velbuž du dobije i opipljivije koristi. Iz ovoga se vidi da je Stefan bio i te kako zavistan sa viš e strana. Najpre je morao da vodi rač una o crkvi i arhiepiskopu Danilu II, kome je dugovao to š to je bio srpski kralj. S druge strane, morao je i te kako voditi računa o raspolož enju vlastele, a naroč ito od onoga momenta kada mu je sin Duš an pokazao onoliku ratnič ku sposobnost. Stefanove odluke nakon Velbuž da su bile velikim delom uslovljene upravo raspolož enjem sa strane, a ne njegovim ž eljama. Upravo tada, nakon najveće pobede, poč eo je i Stefanov sunovrat. Baš tu, na Velbuž du, bio je Stefan na vrhuncu svoje moć i. Slavljen je kao pobednik nad bugarskim i vizantijskim carstvom, ali umesto da mu ta pobeda donese uč vrš ć enje vlasti, desilo se suprotno. Nakon svega Stefan pokrene vojsku i provali na bugarsku teritoriju. Put kroz Bugarsku nije predstavljao poseban problem, jer Bugari, jošpod teretom poraza, nisu pružali nikakav otpor. Dok je jošputovao kroz Bugarsku uputi Stefan svojoj sestri poruku gde je obaveš tava da joj je bivš i muž , bugarski car Mihajlo, poginuo i gde je nju obavestio o svojoj ideji da na bugarski presto postavi njenog i Mihajlovog sina, Jovana Stevana. "I tako gospodin kralj podigavš i se sa svojim silama od toga mesta rata i uvek iduć i ka istoku u drž avu bugarske zemlje, i posla svoje poklisare napred ka sestri svojoj blagoč astivoj carici Ani, ž eni ovoga cara, koga pobedi, i deci njezinoj,..." (Danilov uč enik). Reč eno je većda Bugari nisu imali snage da bilo š ta uč ine protiv Stefana, jer osim š to je on imao jaku vojsku, sa sobom je vodio i najistaknutije bugarske velikaš e. "Velike velmož e behu vođene už eleznim uzama sa ovim previsokim kraljem, da predadu svoje gradove i celu drž avu u ruke gospodinu kralju, ne hoteć i da ih jako muči" (Danilov uč enik). Stoga se i oni odluč e na jedan dosta poniž avajuć i, ali veoma delotvoran potez. Preostali velikaš i na č elu sa Belaurom (brat pokojnog cara Mihajla) dočekaju Stefana kod mesta Izvori i zamole za mir. "Odatle se podiž e sa svojim vojnicima, i dođe u predeo bugarske zemlje, u mesto zvano Izvori. I odatle htede pustiti svoje skiptre sa silama radi primanja te zemlje; i sutradan poš to su se spremali njegovi vojnici, u taj č as dođoš e poklisari od brata toga cara Mihaila zvanoga Belaur, i od sviju velemoć nih te zemlje, koji sa velikom čaš ć u i slavnim imenima po dostojanju behu poš tovani od ovog bugarskog cara...." (Danilov uč enik). Ideja je bila da se srpska vojska zaustavi dok ne dođe u prestonicu Trnovo, jer bi tada bilo veliko pitanje š ta bi se desilo sa Bugarskom. Upravo tada je Stefan i saznao da su se Vizantijci povukli.
"Tu je č uo da car grč ki, koji je sa svojim silama doš ao u pomoćovom caru bugarskom, a č uvš i za takovu pobedu toga cara, i gnevom Gospodnjim gonjen, poš to je mislio da sve sile gospodina kralja idu za njim goneć i ga, poč e bež ati u drž avu zemlje svoje" (Danilov uč enik). Jasno je bilo da ć e se srpska vlastela teš ko obuzdati bude li uš la u Trnovo. Zato su Bugari odlučili da se sa Stefanom sastanu pre nego š to on uđe u njihovu prestonicu, dok je s druge strane i njemu to odgovaralo, jer on nije imao nameru da rasparč ava Bugarsku. To i jeste razlog zaš to je Stefan tako lako pristao na mir sa Bugarima ne traž eći skoro niš ta za Srbiju. Jedini zahtev je bio da se na presto popne sin njegove sestre Ane, Jovan Stevan. "Kada je č uo previsoki kralj ove reč i i videć i da se sva njegova volja i htenje dogodi Bož jom pomoću, i da se sva drž ava zemlje toga carstva i silni te zemlje dadoš eu njegove ruke, i primivš i njihovu molbu, i hoteć i uč initi krepost i pomoćsestri svojoj carici Ani i njezina sina učiniti carem bugarskim mesto njegova oca,... (Danilov učenik). Bilo je predloga od strane nekih bugarskih velikaš a da dođe do sjedinjenja Srbije i Bugarske, no Stefan nije bio raspolož en za to. "Jer od sada srpsko kraljevstvo i bugarsko carstvo bić e ujedno sastavljeni i bić e mir" (Danilov uč enik). Mir je sklopljen veoma brzo i uskoro je jedan odred srpske vojske otpratio Jovana Stevana i njegovu mati Anu. "I posla nekolicinu od velmož a svojih sa nekim delom svoje vojske njoj u pomoć ,… (Danilov uč enik). Sa ostatkom vojske Stefan se vratio u Srbiju, gde je doč ekan onako kako to prilič i pobedniku. "A pobeditelj Stefan, ukraš avajuć i se svetlim pobedama, vrati se svojoj kuć i, a narod ga je sretao i venč avao pobednim pesmama, hvalio i č udio se, blagodareć i Boga, š to su stekli takvoga cara, najsjajnijeg među svima prvima" (Grigorije Camblak). Šta je bio rezultat ovoga rata? S jedne strane Srbija je svoje granice prema Bugarskoj konač no utvrdila i bugarsku moćtako slomila da veoma dugi niz godina Bugarima neć e padati na pamet da udare na Srbiju. S druge strane, Stefan je preko svoje sestre Ane imao u Bugarskoj odluč ujuć i uticaj. Prema njemu Bugari nisu oseć ali mržnju, jer Stefan se nakon pobede na Velbuž du nije meš ao uopš te u bilo kakve bugarske unutraš nje stvari. Tako ni jedan od velikaš a nije bio uklonjen, većsu naprotiv svi oni u svojim zvanjima č ak i potvrđeni. Odmah nakon bugarske predaje u mestu Izvori objavljen je jedan proglas po kojem Stefan Bugarima garantuje nemeš anje u njihove unutraš nje stvari. "Evo, dakle, č uli ste sve š to se događa sa nama od lica sile Gospodnje u pomoćnaš u i kako htedosmo doć iu drž avu zemlje vaš e sa mnogom silom kraljevstva mi. No čuvš i reč i vaš e, primih molbu vaš u, i neć u vam uč initi nikakve zlobe. No neka vam je znano da vam dajem kao cara vazljubljenoga sina moje sestre, da vam je gospodin i car, kao i otac njegov Mihailo car, neka vam bude takođe sin njegov gospodin i car; Stefan car, i kao mene njega posluš ajte. I u kom je č inu i imenu ko od vas postavljen, u tom neka ostane. I zdravi budite" (Danilov uč enik). Isto tako od Bugara nije otkidan niti jedan već i komad teritorije i ona je ostala u onim granicama u kojim je bila i pre Velbuž da. To su sve bili tipič no politič ki potezi Stefanovi kojima je on postizao odluč ujuć i uticaj na bugarski politič ki ž ivot. Sa tim nije bila zadovoljna srpska vlastela jer, praktič no od velike pobede na Velbuždu ona nije dobila bašniš ta. Nije bilo pljač ke, nije bilo teritorijalnih proš irenja, nije bilo novih zvanja itd. To tako nije moglo proć i i uskoro se to osetilo u punoj snazi. Toga svega je bio svestan i sam kralj Stefan, osetivš i nezadovoljstvo u vlasteli. Da situacija bude gora, tu je bio i njegov sin Duš an, koji se posebno istakao na Velbuž du i kome se
skoro sva vlastela divila. Konač no jedan ratoboran kralj koji ć e umeti nabujalu snagu Srbije da usmeri u nova osvajanja, dok je Stefan većbio iscrpljen i skloniji mirnom ž ivotu. Da bi nekako kanalisao ovo nezadovoljstvo, uputi Stefan svoga sina Duš ana i neke vojne odrede da oslobode sve one gradove po Makedoniji koje je vizantijski car Andronik III zauzeo u svom kratkotrajnom pohodu. "I opet zapovedi da se sakupe svi njegovi vojnici zemlje srpske, hoteć i ić i sa njima, ako Bog hoć e, na onoga drugoga neprijatelja svoga grčkoga cara, koji je jednu misao i saveć anje imao sa carem bugarskim o ovom blagoč astivom kralju,..." ( Danilov uč enik). To su ovi veoma lako obavili i uskoro su sva mesta povrać ena Srbiji. "Gradove njihove uze, čija su imena: grad slavni Veles, grad Prosek, grad Štip, grad Čreš ć e, grad Dobrun. I prve godine kraljevstva svoga i u tim vremenima mnoge gradove uze od zemlje grč ke sa svima drž avama njihovim i sa mnogim imenima, koje podrobno sve po imenu nije nam moguć e ukazati u ovom spisu" (Danilov uč enik). Vizantijci skoro da nisu ni pruž ali otpor, pa su se skoro sva ova mesta predavala bez borbe. "Mnogi od slavnih grč ke zemlje iđ ahu ka gospodinu kralju, predajuć i se njemu sa drž avama svojim, i te gradove, koje uze ovaj gospodin moj hristoljubivi kralj sa njihovom drž avom i slavom i bogatstvom, predade nekima od vernih svojih, da ih sa silama vojske svoje drž e u posluš nosti i raboti, po zapovesti ovoga previsokoga kralja" (Danilov učenik).
35. Duš anova pobuna U to vreme Stefanov sin Duš an je imao otprilike 22 godine (ako je rođen 1308.) i veoma se istakao u svim ovim borbama. Sam kralj Stefan je prema njemu bio dosta podozriv, oseć ajuć i da mu je sin miljenik kod vlastele, te da bi mu mož da moglo pasti na pamet da pokuš a da preuzme kraljevski presto jošdok je on ž iv. To je i bio jedan od razloga š to Stefan uskoro dodeli Duš anu na vladanje oblast Zetu. Time ga je on na neki način odredio za prestolonaslednika. "Kralj Stefan, svestan da je mnogo ostareo, iz velike ljubavi koju je oseć ao prema svome sinu, koliko zbog gore pomenute pobede, toliko i š to mu je u svemu bio veoma posluš an i nada sve ga poš tovao, dade mu u vlast obe Zete s gradovima i tvrđavama koje su bile u njima" (Mavro Orbin). Neš to slič no navodi i Danilov uč enik: "i kada je ovaj vazljubljeni sin njegov Stefan mladi kralj dospeo do savrš enoga uzrasta da treba da ima dostojan deo drž ave roditelja svoga radi osobnog prebivanja sa svojima, i dade mu zemlju zetsku". Sa Duš anom u ovu oblast krenulo je dosta mlađe vlastele ž eljne ratnih podviga i novih osvajanja. "Odlazeć i, dakle, njegov sin Stefan na upravu reč enih dveju pokrajina, povede sa sobom iz Raš ke mnogo mladež i i nekoliko rđavih savetnika" (Mavro Orbin). Uskoro je Zeta postala pravo leglo nezadovoljstva i buntovnika. Vlastela okupljena oko Duš ana neprestano ga je nagovarala da se pobuni protiv oca i da uzme vlast. "Ovi ga danonoć no podsticahu da oduzme kraljevstvo iz ruku oca, koji je zbog starosti bio nesposoban za upravljanje, i da se tako obezbedi od svog brata Siniš e, koga je njegov otac imao s drugom ž enom" (Mavro Orbin). Na neki nač in Orbin pokuš ava Duš ana da opravda i baca krivicu na Stefana Deč anskog. Po njemu odnosi između oca i sina su se naglo pogorš ali zbog toga š to je Stefan imao sa Marijom Paleolog sina (rođen pre 1330.) koji se zvao Siniš a. Nagovaran od strane kraljice Marije poč eo je Stefan da priprema Siniš u za prestolonaslednika, a prema Duš anu je odjednom ohladneo. Danilov uč enik ide joši dalje govoreć i da je Stefan prema Duš anu poč eo pokazivati otvorenu mrž nju. "UrošIII podiž e mrž nju na svoga vazljubljenoga sina, i mesto velike ljubavi, omrznu ga savrš enom
mrž njom". U suš tini krivac je opet jedna ž ena, opet srpska kraljica i opet Grkinja (za sukob Milutin – Stefan okrivljena je Simonida). Ova teza je neodrž iva jer Marija Paleolog nije imala skoro nikakvog uticaja na Stefana Deč anskog, a ponajmanje na pitanje nasleđa prestola. Sam Duš an, onda kada je preuzeo vlast, poš tovao je svoju mać ehu i nije je uznemiravao. Ona je nakon smrti Stefana Deč anskog (11. novembar 1331. godine) ostala u Srbiji i zamonaš ila se kao monahinja Marta (umrla 7. aprila 1355. godine). Sahranjena je u Skoplju. Veoma slič nu verziju iznosi i Nić ifor Grigor. "Poš to se pak sam kralj, kome je bilo pedeset godina, ož eni nanovo ć erkom carevom (iz Carigrada), kojoj je bilo tek dvanaest godina, a međutim ne ož eni sina, i poš to s tom ć erkom carevom poč e i decu rađati, sin kraljev, mladićduš e vatrene, podraž en i podbunjivan od vrš njaka svojih, poč e smiš ljati odmetanje od oca i bunu protiv njega" (Nić ifor Grigor). Nezadovoljna vlastela, uvek spremna na pobunu, to je odmah primetila. "Kad to opaziš e velikaš i, vojvode, satnici i svi oni koji su se većbili nasitili vlade oč ine zbog duž ine njene, poč eš e tajno jedan po jedan pristajati uza sina, raspaljujuć i sve viš e planova bune o kojima je on mislio; dokle ga posle nedugoga vremena ne povukoš e sa sobom" (Nić ifor Grigor). Veću jesen 1330. godine u Srbiji je doš lo do otvorenog sukoba kralja Stefana i sina mu Duš ana. Šta je bio osnovni razlog mož e se samo pretpostavljati. Iako biografi navode da je bio u pitanju Duš anov strah da neć e on biti taj koji ć e naslediti Stefana, to se može uzeti samo sa velikom rezervom. Osnovni pokretačStefanovog pada nije bio Duš an, već isključ ivo nezadovoljna vlastela. Osnovni uzrok za nezadovoljstvo vlastele je bilo Stefanovo ponaš anje nakon Velbuž da kada on nije iskoristio plodove ove velike pobede ne dopuš tajuć i svojoj vlasteli zadobijanje novih teritorija i pljač ku. Naravno da je ovo izazvalo pravu buru nezadovoljstva, a da je bilo mnogo nezadovoljnika govori i Grigorije Camblak (koji je bio naklonjen Stefanu Deč anskom), onda kada opisuje poč etak Duš anove pobune. "Imajuć i sa sobom mnogo vojniš tva i mnoge od nač elnih velmož a, pređe u arvanitsku zemlju, odlikovanu dostojanstvom tribuna, i tamo se opasa na svesadrž anje carstva, i ovu oduze od otač aske oblasti" (Grigorije Camblak). Drugi biograf, Danilov uč enik, opet isključ ivu krivicu baca na Stefana Dečanskog i njemu pripisuje prvi napad na Duš ana. Evo kako on opisuje poč etak sukoba: videvš i da kod oca viš e nije omiljen, Duš an mu se obrać a sa pitanjem u čemu se sastoji njegova krivica jer: "Oč e, znašda sam vazljubljen sin bio pred licem Tvojim, i nikada ne prestupih Tvoje zapovesti, niti da se nisam brinuo za Tvoje reč i;..." (Danilov učenik). Međutim, to kod Stefana Deč anskog izaziva jošveću ljutnju i on skupi vojsku pa napadne na Zetu gde je Duš an boravio. "A ovaj roditelj njegov nije pazio na takve reči, no se podiž e na jošveć i gnev, hoteć i ljutom smrć u osuditi svoga sina, po nagovoru napred spomenutog gubitelja. I skupivš i vojsku svoje mnoge sile,..." (Danilov uč enik). U ovim navodima ima dosta istine, jer nije sporno da je tokom novembra meseca 1330. godine Stefan traž io od Dubrovnika nekoliko ratnih brodova, no oni ga odbiju. I Duš an se obraćao Dubrovč anima za pomoć , ali i njega odbiju i poruč e im da treba obojica da se izmire i da žive u miru. Stefan je zaista sakupio vojsku i uš ao u Zetu, doš avš i sve do Skadra. "I skupivš i vojsku svoje mnoge sile, i pođe na sina svoga do unutraš njosti drž ave njegove zemlje zetske, do grada zvanoga Skadra" (Danilov učenik). Mora da je to kod Stefana probudilo uspomene, jer je to bio isti
onaj kraj gde je on ratovao sa svojim ocem, kraljem Milutinom. Isto kao i onda sin se nije suprotstavio ocu većse povukao preko Bojane, a Stefan razori Duš anov dvorac na obali reke Drimca i opljač ka ceo taj kraj. "I tu uč ini mnoge pakosti drž avi njegovoj, vinograde i mnoga različna voć a zapovedi poseć i iz korena, i njive mnogo ponele, koje daju mnoge plodove na hranu ljudima, takođe zapovedi do konca iskoreniti, i tu sam dvor sina svoga pod gradom Skadrom, na obali reke Drimca, mnoge divne palate zapovedi do osnova razoriti" (Danilov učenik). Oč igledno da je Stefan bio ogorč en na svoga sina č im je dozvolio da se tako opustoš i ovaj kraj, a po svemu sudeć i on je Duš ana tada nameravao da ubije "hoteć i ljutom smrć u osuditi svoga sina,…" (Danilov uč enik). Nekih direktnih sukoba tada nije bilo, ne zato š to je Stefan bio jač i, većpo svemu sudeć i zbog toga š to Duš an nikako nije mogao da se odluč i na oruž ani otpor ocu. Zbog toga je sa svojom vojskom preš ao na drugu stranu reke Bojane i iš č ekivao. "Poš to je sin njegov napred reč eni mladi kralj Stefan prebegao s one strane reke Bojane, i tu stojeći sa svojom vlastelom i sa nekim delom svoje vojske,..." (Danilov učenik). Bio je verovatno dovoljno jak, pa se Stefan nije usuđ ivao da pređe Bojanu i da ga pokuš a savladati u otvorenoj bici. Sam ovaj sukob deluje pomalo č udno. S jedne strane Duš an jeste bio predvodnik nezadovoljne vlastele, ali veliko je pitanje da li su oni bilo š ta pokuš avali da obore Stefana. U celom sukobu uglavnom aktivnu ulogu ima Stefan, dok je Duš an pasivan i stalno pokuš ava da izbegne direktan sukob. Iznenađuje tolika ogorč enost Stefanova, jer on ž eli smrt sinovu i nemilosrdno pali i uniš tava po Zeti zaboravljajuć i da se radi o njegovoj drž avi i o njegovim podanicima. To je pomalo i neuravnotežena Stefanova reakcija izazvana verovatno uspomenama na njegovu neuspelu pobunu kada je bio oslepljen. Uplaš en da ć e izgubiti vlast on nemilosrdno uniš tava i ž eli i sina da likvidira. Moguć e je da se i sam Duš an iznenadio ovakvom reakcijom Stefanovom i ne znajuć iš ta da radi jednostavno se povukao. No, sada se i Stefan setio svoje pobune kada se isto tako povlač io pred Milutinom. Tada je Milutin upotrebio lukavstvo i ponudio Stefanu pregovore da bi ga na kraju okovao, oslepio i proterao. Sada je i Stefan pokuš ao neš to slič no i poč eo pozivati Duš ana na razgovor. "Ovaj njegov roditelj previsoki kralj poče mu š iljati neke velikoimenite od velmož a svojih, govoreć i da dođe k njemu, i javi mu mnoge varljive reč i kojima bi ga mogao sebi dovesti, da bi ga uhvatio" (Danilov uč enik). Ipak, Stefan nije bio Milutin, niti je Duš an bio Stefan, pa varka nije uspela i Duš an odbije ove pregovore. "A on Bogom č uvan i Duhom svetim zaš tić ivan, razume takve reči svoga roditelja, da mu nisu na korist, i ne htede u to vreme doć i" (Danilov uč enik). Prvo utanač enje susreta njih dvojice nije uspelo, ali drugo jeste. Sigurno je da je na ovaj drugi sastanak Duš an doš ao tek onda kada su bili stvoreni takvi uslovi koji mu garantuju izvesnu sigurnost, š to pri prvoj ponudi nije bio sluč aj. "No poš to je imao mnoga poslanstva sa svojim roditeljem, dok postiž e svoju volju i htenje, da nije niš ta sumnjao, i tako dođe ka svome roditelju,..." (Danilov uč enik). Dakle, Duš an je na viđenje sa Stefanom doš ao tek onda kada su se ispunili oni uslovi koje je on tražio, a Stefan je na njih morao pristati. To sasvim dovoljno govori o Duš anovoj snazi i nemoć i Stefanovoj. Da je mogao, Stefan sigurno ne bi pregovarao sa Duš anom i pristajao na njegove uslove, većbi ovoga uhvatio i likvidirao. Na kraju do sastanka njih dvojice dođe i postigne se neki sporazum (neiskren sa obe strane), na koji su obojica dali velike zakletve. "I tu straš nim kletvama i velikim obeć anjem
u Gospoda Boga i preč istu Bogorodicu, uč ini izmirenje sa sinom svojim, i opet se vrati u svoju drž avu" (Danilov uč enik). U suš tini, nije niš ta reš eno većje održ ano dotadaš nje stanje: Stefan je kralj, a Duš an "mladi kralj", koji ostaje da vlada u Zeti. Jedini pravi rezultat je bio taj š to su borbena dejstva i pljač ke prestale, a Stefan se povukao iz Zete. Ipak, svima je bilo jasno da ovo stanje ne mož e dugo trajati, koliko zbog Stefanove neuravnotež ene i osvetoljubive prirode, toliko i zbog pritiska koji je vlastela vrš ila na Duš ana. Plaš eć i se Stefanove osvete, oni su morali ić i do kraja. Po Danilovom uč eniku Stefan se nikako nije mogao smiriti i oprostiti sinu, većje i dalje pripremao osvetu. "No imajuć i u svome srcu prvu zlu misao, i nikako ne izmenivš i takve napred reč ene mrž nje protiv vazljubljenoga svoga sina, i nikako se nije mogao obratiti na dostojnu ljubav prema svome sinu, no raspaljujući se velikom ž estinom srca, opet poč e na nj podizati gnev, već i od prvoga, dok svi nisu razumeli takovu sujemudrenu mrž nju njegovu" (Danilov učenik). Iz ovih navoda bi se moglo zaključ iti da je Stefan pripremao konač ni obrač un sa Duš anom, mada se ne vidi kakav. Da li je Stefan mislio da sa vojskom slomi Duš ana ili nekim drugim putem – ostaje tajna. No, Stefanovo raspolož enje nije za Duš ana ostala tajna, on je o tome bio obaveš ten. "A ovaj bogoljubivi mladić , sin njegov, videvš i takovu zlobu i mrž nju gde se diž e na nj i nesmirenu volju roditelja svoga, nemajuć i š to drugo č initi, no prvu misao i svu ž alost svoju pred Gospodom javljajuć i, k njemu vapijući sa velikom tugom srca, sa suzama govoraš e: Gospode Isuse Hriste, sine preveč noga Oca... itd." (Danilov uč enik). Saznavš i za oč eve namere, Duš an se naš ao u pravom moralnom procepu. Ukoliko bude č ekao, moguć e je da ga Stefan likvidira, dok s druge strane on nikako nije mogao da se odluč i da udari na njega. Po svemu sudeć i, Duš an je pokuš ao da izbegne ovaj sukob š aljući ocu glasnika i poruku gde ga uverava u svoju vernost i ljubav. "A ja, vazljubljeni sin tvoj, kojom ž aloš ću oskrbih duš u tvoju, ili kojom mojom zlobom raž ljutih tebe, moga dobroga hranitelja? U kojem li nepodobnom delu nađoh se, da ovako stradavam, gledajući beskrivič no zaklanje? No ukloni se gnevom od sluge tvoga i ne prezri mene, vazljubljenoga ti; jer evo od mnogoga oč ajanja, skrbi i ž alosti, ostavi me srce moje" (Danilov uč enik). Stefan nije obratio posebnu paž nju na ova Duš anova uveravanja i molbe, većga je opet nabusito pozvao da se pojavi kod njega. "Hoć u da se uskoro nađešpreda mnom, a ako me ne posluš aš , to te č ekaju mnoge napasti" (Danilov uč enik). Ti pozivi su bili oč igledna klopka i to je Duš an podozrevao, pa je to tako i komentarisao svojoj okolini, u suš tini ne znajući š ta radi. "Brać o moja vazljubljena i drugovi, evo vidite veliki rat ratnoga neprijatelja, koji se podigao na nas. Š ta ćemo uč initi? Bež imo od njega u strane narode, da ne poginemo prevremenom smrć u. Jer evo razumeste moga roditelja, gde se sprema na moje zaklanje za nikakvu krivicu" (Danilov uč enik). Duš ana je oč igledno uhvatila maloduš nost i nije viš e imao ž elje za ratnim sukobima sa ocem i stoga je predlagao bekstvo u neku stranu zemlju. Međutim, vlastela koja ga je okruž ivala nije htela da č uje o tome već ga je ubeđivala da se odupre ocu, odnosno oni su Duš anu predlagali da pokuš a iznenadnim napadom da obori Stefana. "No ako hoć ešsam da izbegneštakvu smrt, koja ti je spremljena, preteci, dakle, prvo ti i ukloni svoj prezir" (Danilov uč enik). To je ovome bilo muč no i odbijao je takvu njihovu ideju. Tada je i nestrpljiva vlastela stavila Duš ana pred alternativu: ili da zajedno napadnu na Stefana ili da ć e oni svi preć i na stranu staroga kralja, a Duš ana ostaviti njegovoj sudbini. "A ako nas ne posluš aš , mi uvećavš i se kod roditelja
tvoga, i ustavš i ić ić emo k njemu, a tebe ćemo ostaviti u velikoj ž alosti i preziru" (Danilov uč enik). Neobjaš njiva je tadaš nja Duš anova maloduš nost i neodluč nost. Po Mavru Orbinu u pitanju je bilo to š to je Duš an bio blag i popustljiv. "Mada je ovo izgledalo okrutno njegovom sinu, koji je bio vrlo blage i umiljate naravi,..." (Mavro Orbin), ali u to je, imajuć i u vidu njegov kasniji ž ivot, veoma teš ko poverovati. Najbliž e istini jeste to da se možda Duš an uplaš io odmah nakon Stefanovog provaljivanja u Zetu, a da je strah postojao vidi se iz toga š to on ocu nije ni pruž ao otpor većse povukao. Samu zaveru protiv Stefana sam Duš an nije ni inicirao većje u nju od strane nezadovoljne vlastele uvuč en i bio je celo vreme samo nevoljan pratilac, pa mož da baši iz toga potiče njegov strah. Iako se Stefan povukao iz Zete, njegov je uticaj bio jošuvek jak, a broj Duš anovih pristalica se rapidno smanjivao. Ostalo ih je jošveoma malo, a i oni su bili spremni da Duš ana napuste ukoliko on ne bude odluč nije krenuo na oca. U suš tini, Duš an viš e nije imao izlaza i morao je da ide do kraja. "Poš to je ovaj bogoljubivi junoš a bio u velikoj nedoumici zbog takvih njihovih reč ii nemajuć i drugo š to činiti,..." (Danilov uč enik). Sada je pobuna protiv Stefana bila i mnogo tež a, jer Duš an nije imao mnogo pristalica i napad na oca mogao se izvrš iti samo iznenadno. "Jer ne beš e velika njihova sila, no mali neki broj" (Danilov uč enik). Tako je i bilo. Sa manjom grupom odabranih vojnika i verne vlastele napadne Duš an svoga oca Stefana, dok je ovaj sa porodicom boravio u svom dvorcu Nerodimlju. "Poš to je, dakle, potajno sakupio vojsku u obadve Zete i izvrš io izbor najboljih tamoš njih ratnika, vodeć i sobom i Karavida Fratnuta i Đurđa Ilijić a kao svoje savetnike otpoče usiljen maršput Raš ke, u kojoj se nalazio njegov otac" (Mavro Orbin). Radilo se o dobro pripremljenoj akciji u kojoj su bili samo oni koji su bili vojnič ki najspremniji, pravi iznenadni napad. Po Orbinu, Stefan je neš to bio nač uo, ali nije mogao verovati da bi Duš an bio u stanju izvrš iti tako drsku gerilsku akciju i sa malim brojem vojnika napasti njega, kralja Stefana, u centru njegove drž ave Srbije (Raš ke). Kako se samo teš ko prevario. "Mada je bio saznao tu stvar o sinu, kralj ipak nije mogao da poveruje. Zato ga je sin, kad ga je zatekao u lovu kod tvrđave Peterco sa nekoliko slugu, uhvatio bez otpora i zatoč io u tvrđavi Zveč anu" (Mavro Orbin). Da je Stefan bio iznenađen, potvrđuje i Danilov uč enik. "A roditelj njegov blagoč astivi kralj tada je bio u svome slavnom dvorcu, zvanom Nerodimlje, i nikako se nije nadao ovakvom delu" (Danilov uč enik), ali i sam Orbin "To veoma iznenadi njegova oca, jer nikada nije mogao ni pomisliti na neš to slič no" (Mavro Orbin). Napad je izveden veoma veš to, u samu zoru, sa opkoljavanjem celog kraljevog dvorca, ali je kralj Stefan ipak uspeo da sebi prokrč i put i da prać en tek nekolicinom najvernijih pobegne. "A ovi sastavivš i se sa njegovim sinom, kako gore ukazasmo, i ustavš i od Zetske zemlje, od grada Skadra, i kada je svitao dan sreda, stavš i posred gore Prozraka, razrediš e se koji ć e od njih sa koje strane poć i sa svojim vojnicima. I tako u jedan č as učiniš e napad oko njegova dvora, i poš to je bio veliki vapaj, ovaj njegov roditelj, previsoki kralj, usevš i na konja svoga i pobež e u grad zvani Petrič , sa neš to malo svoje vlastele" (Danilov uč enik). Sama reakcija kralja Stefana nije bila nimalo na visini, jer se on toliko uspaničio da je pobegao ostavljajući i svoju ž enu kraljicu Mariju Paleolog i dvoje njihove zajednič ke dece: Siniš u (Simeona) i Jelenu. "A tu u dvoru svome ostavivš iž enu svoju, blagoč astivu kraljicu sa decom svojom, ovaj hristoljubivi sin uze u svoje ruke sve njegovo bogatstvo i
slavu, kao darovano mu od Vladike sviju Hrista" (Danilov uč enik). Rač una se da je ovaj napad izvrš en dana 21. avgusta 1331. godine. Odmah nakon š to je Stefan pobegao, organizuje Duš an nastavak potere za njim, znajuć i da ne sme ostaviti Stefanu dovoljno vremena da organizuje neki čvrš ć i otpor. U tvrđavi Petrič oni nađu kralja Stefana koji se, videvš i da ne može organizovati otpor, odmah preda. "I opet ustavš i pođe sa svojim vojnicima na grad, gde beš e pobegao njegov roditelj, i ovaj mu se predade" (Danilov uč enik). Po svemu sudeć i, Duš an nije imao nikakvu nameru da se sa ocem obrač unava i, kako kaž e Danilov uč enik, on je oca teš io govoreć i mu da mu ne preti bilo kakva opasnost. Verovatno se Stefan grdno uplaš io imajuć i na umu kako je proš la njegova pobuna protiv Milutina, a i ono š to je on mislio uraditi Duš anu, da ga je na vreme uhvatio. Nakon š to je Stefan uhvać en, Duš an naredi da ga zajedno sa celom porodicom zatvore u tvrđavu Zveč an, dok se ne reš i njegova dalja sudbina. "Ovaj hristoljubivi sin njegov saveć anje uč ini sa svojom vlastelom, i bi zapoveđeno da roditelj njegov bude odveden sa svojom ž enom u slavni grad Zvečan, i da se tamo č uva, dok ne uč ine neko izmirenje međ u sobom" (Danilov uč enik). Nakon toga poč nu pripreme za Duš anovo krunisanje. Najpre se poš alju glasnici koji su javljali o promeni na prestolu. "I posle ovoga posla vesnike u sve drž ave otač astva svoga, i kada silni ovo č uš e, svi dolazeć i klanjahu mu se;..." (Danilov uč enik). Pripreme za Duš anovo krunisanje su iš le bez nekih većih problema, tako da otpora u drž avi nije bilo. "Kada je ovaj blagoč astivi kralj primio presto oca svoga, sve otač astvo njegovo veselilo se zbog njega, uzaš iljuć i dostojne hvale i molbe za njegovu krepost, videć i ga gde cveta blagodać u Bož jom, i Njegovom silom i pomoć u utvrđena, krepka i nepokolebima, i pobede neprijateljske rasuš e se svima koji su zlo mislili protiv njegova otač astva, iš č ezoš e kao i snovi onoga koji ustaje,..." (Danilov uč enik). Po svemu sudeć i, postojala je bojazan da smena na prestolu neće biti primljena tako lako, no ti su strahovi brzo iš č ezli. Stefan Deč anski oč igledno nije bio omiljen i njegov pad nije prouzrokovao nikakva uznemirenja. No, ostala je crkva. Pitanje je bilo kako ć e to ona primiti, a pogotovo imajući na umu njenu ulogu u dovođenju Stefana na kraljevski presto, tim viš eš to je na č elu crkve bio arhiepiskop Danilo II. Da li ć e on, koji je viš e zasluž an za to š to je Stefan bio srpski kralj, mirno prihvatiti Duš ana kao novog vladara. Stoga je i Duš anova poruka arhiepiskopu Danilu II veoma snishodljiva u kojoj on Danila moli da ovaj dođe i da ga kruniš e za kralja. "No, pož urivš i se, dođ i k nama, da č uvš i reč i i pouke bogougodnih reč i tvojih, i mi, č eda tvoja, nauč imo se strahu Gospodnjem, i opet da uč inišsa nama š to je po dostojanju, i da blagoslovom ruke tvoje primimo ovaj presto Bogom darovani mi" (Danilov uč enik). Duš anova bojazan (ako je postojala) bila je bezrazložna i arhiepiskop Danilo II je mirno primio ovu smenu na prestolu i krunisao Duš ana. Događaj Duš anovog krunisanja je obavljen veoma sveč ano na dan 8. septembra 1331. godine na dvoru u Svrč inu, gde je bio okupljen državni sabor plemstva i sveš tenstva. Krunisanje je obavio sam arhiepiskop Danilo II, a kako je teklo samo krunisanje detaljno opisuje biograf: "I tako zapovedi da bude sabor Bogom sabrani otačstva njegova. I kada je ovaj preosveć eni doš ao sa Bogom darovanom mu pastvom, episkopima i igumanima, i sa
celim klirom crkvenim, i kada je bio sabran ceo sabor srpske zemlje u njegovu carskom dvoru Svrč inu, i kada je bio slavni praznik Rođenje presvete Bogorodice, i na naveč erje uč iniš e hvalbena slavoslovlja, kako je na pohvalu slavnom prazniku, i opet noć no stajanje takođe, i ujutro, dan nedelje, uč iniš e na ovom blagoč astivom sve po zakonskom ustavu u crkvi svetoga Preteče, i preosveć eni arhiepiskop kir Danilo uč ini molitvu, i uzevš i carski venac u svoje ruke, i polož i na sveč asnu glavu njegovu, govoreć i: Polož io si na glavu njegovu venac od dragog kamenja, i umoli od tebe ž ivota i dao si mu duž inu dana na vekove vekova" (Danilov učenik). Nakon krunisanja arhiepiskop Danilo II održ ao je, sada većkralju, Duš anu besedu u kojoj ga je savetovao kako da vlada. "Kada je bila dovrš ena bož astvena služ ba i sve ostalo, izlož i mu gospodin moj, preosvećeni kir Danilo, bož astvene i celomudrene reč i sa celim saborom episkopa i igumana i č asnih č rnaca, š to mu je od koristi za duš u i telo" (Danilov uč enik). Nakon svega, ipak je ostalo pitanje starog kralja Stefana Deč anskog. Šta raditi sa njime i njegovom porodicom? On viš e nije kralj, ali on jošuvek ima svojih pristalica i mogao bi biti opasan. Moguć e je da bi ga Duš an i ostavio na miru i shodno tadaš njim obič ajima poslao u manastir, ali vlastela koja je pomogla Duš anu nije mislila tako. Oni su se Stefana plaš ili i stoga su traž ili da se on likvidira. "Dok je, dakle, kralj tako boravio u tamnici, pomenuti savetnici stadoš e nagovarati sina da ubije oca. To su č inili iz podozrenja da se ne bi loš e proveli ako bi slučajno bio oslobođen tamnice" (Mavro Orbin). Oč igledno da je Stefan bio veoma osvetoljubiv i ko zna kako bi se obračunao sa onima koji su Duš ana pomogli samo kada bi mu se za to ukazala kakva prilika. Po svemu sudeć i Duš an je popustio pred navaljivanjem moć ne vlastele i odobrio, ako veći nije naredio, da se Stefan pogubi. "Privolevš i se sin njihovim opakim savetima, posla neke ljude spremne da izvrš e takvo zlodelo, te ga oni udaviš e usred noć i u reč enoj tvrđavi" (Mavro Orbin). Slič na je verzija i Grigorija Camblaka koji takođe tvrdi da je Stefan udavljen po Duš anovoj ž elji i veoma š turo opisuje tok cele pobune i Stefanovo likvidiranje. "A zato i nađe zgodno vreme sin, a ujedno i napadač, i iznenada dođe sa mnogim silama, i imađaš e u rukama oca sa ž enom i decom, i njih dade čuvati u drugom gradu, a njega posla u tako zvani grad Zveč an, i posle nekoliko dana osudi ga na najgrč u smrt udavljenja" (Grigorije Camblak). Po Camblaku Stefan i njegova porodica nisu zajedno tamnovali većodvojeno, š to ć e reći da su planovi sa Stefanom bili većunapred određeni i da je njegova sudbina bila zapeč ać ena onoga momenta kada je uhvać en. To je i bio razlog zbog č ega nije dozvoljeno da bude sa porodicom š to bi, po miš ljenju napadač a, moglo stvoriti neke teš koć e (verovatno saž aljenje) kada se bude odluč ivalo o njegovoj sudbini. Istim putem ide i Nićifor Grigor, koji navodi "Oni su bez muke doneli okovanog oca pred sina. Zatim su ga bacili u tamnicu, po svoj prilici protiv volje sina i na njegovu ž alost. On pri svem tom ć utaš e, ne mogući stati nasuprot zahtevima množ ine, jer se i sam bojao da mu se mož e desiti neš to neoč ekivano. Nije proš lo mnogo dana, kada oni udaviš e onoga (oca) u tamnici, te mu na taj nač in, kao protivnost onim slatkim sretnim sluč ajevima (pobeda od 1330). spremiš e gorak kraj ž ivota, ali sinu nač iniš e vladu č vrš ć om i pouzdanijom" (Nićifor Grigor). Dakle, po Grigoru naređenje za Stefanovo pogubljenje nije iš lo direktno od Duš ana, većsu to na svoju ruku uradile njegove velmož e. Sam Duš an se nije mogao tome odupreti, jer se bojao za sebe. Ipak, ima i suprotnih miš ljenja. Po Danilovom uč eniku Stefan Deč anski je umro prirodnom smrć u i to neposredno nakon Duš anovog krunisanja. "Kada je posle ovoga proš lo malo
vremena, ovaj roditelj njegov u takovom prebivanju, kao š to napred ukazasmo, promislom Bož jim (jer niko ne mož e pobeć i od prirodne veze smrti, jer niko, ljubimci moji, ne zna, u koji ć e se dan ili č as duš a razluč iti od tela), kada se niko nije nadao, ovaj blagočastivi i hristoljubivi kralj UrošIII predade duh svoj Gospodu" (Danilov uč enik). Dakle, Stefan je umro prirodno i nije bilo nikakvog nasilja nad njim, dok se samo vreme smrti samo nesretno podudarilo sa svim ovim događajima. Sledstveno tome, verovatno da Stefanovo zdravlje nije moglo izdrž ati sve tegobe kroz koje je prolazio, a vreme je kasnije nač inilo od Duš ana njegovog ubicu. Uzimajući u obzir to da je svim ovim događajima ipak najbliž i bio Danilov uč enik, dok su svi ostali bili ili vremenski udaljeniji od ovog događaja (Grigorije Camblak) ili teritorijalno (Mavro Orbin, Nić ifor Gregor, i drugi.), to bi trebali izvesti zaključ ak da je njegova verzija ipak najtačnija. Sve ostalo je samo legenda. Međutim, treba imati u vidu i to da Danilov uč enik deluje za ž ivota Duš anovog i u to vreme je i pisao o Stefanu Dečanskom. Iz razumljivih razloga on je morao prećutati č injenicu (ako je ona tač na) da je Duš an dao pogubiti svoga oca Stefana. Grigorije Camblak je pisao skoro sedamdeset godina nakon smrti Stefana Deč anskog i mogao je slobodno reć i istinu. Imajući to u vidu, izlazi da je Camblakova verzija, neoptereć ena dnevnim politič kim potrebama, mnogo tač nija. No, kod njega je drugi problem. On je svoje spise mogao pisati pod jakim uticajem legende koja je bila veoma snaž na i po kojoj je Duš an ubica Stefanov. Smrt Stefana Deč anskog je zbog svega toga ostala obavijena misterijom, a datum njegove smrti pada na 11. novembar 1331. godine. Sahranjen je u svojoj zaduž bini manastiru Visoki Deč ani. Ovaj manastir je podignut na reci Deč anska Bistrica jugozapadno od Peć i, a građen je od 1327. godine do 1335. godine. Oslikan je znatno kasnije 1347-1348 godine. Graditelj je bio protomajstor fra Vito, Kotoranin, inač e katolič ki monah. Same proporcije ovog manastira (dug 36 metara, a visok 30 metara), za ono vreme potpuno neuobič ajene doprinele su da se ovaj manastir naziva "Visokim" (Visoki Deč ani). Plemenito jednostavan, skladnih proporcija ovaj manastir predstavlja najveć i srpski srednjovekovni spomenik. Po legendi, sam Stefan Deč anski je izabrao mesto na kojem manastir sada lež i. On je u tu svrhu dosta mesta obilazio, a onda je iznenada naiš ao na ovo mesto koje ga je očaralo svojom lepotom. "A sam, postavivš iš atore, tu prebivaš e diveć i se krasnome mestu, jer lež i na najviš im mestima, sač iš ć eno svakim drvećem, mnogogranatim i mnogoplodnim, a ujedno ravno i travno, a odasvud teku najslađe vode. Tu izviru veliki izvori i napaja ga bistra reka, č ija voda pre ukusa daje veliko rumenilo licu, a posle ukusa veliko dobro rastvorenje telu, tako da se niko ne mož e nasititi naslade vode. Sa zapadne strane zatvaraju ga najviš e gore i njihove strmine, i otuda je tamo zdrav vazduh. Sa istoč ne strane ovome se priupodobljava veliko polje, navodnjavano istom rekom. Takvo je dakle mesto č asno i dostohvalno za podizanje manastira" (Grigorije Camblak). Sam Stefan Deč anski je sazidao ugaoni kamen na ovoj crkvi. "I sutradan uč ini preosvećeni molitvu na utvrđenje crkve, i poš to su označ ili mesto, uze gospodin kralj u svoju ruku ugaoni kamen, … itd.,". Ovome č inu je prisustvovao i arhiepiskop Danilo II, koji je kasnije i upravljao izgradnjom Dečana. "I tako polož i kamen rukom svojom prvo, takođe za njim i ovaj preosveć eni. I narekoš e ga hram Gospodnji na ime praznika Vaznesenja Gospodnjeg, zvano mesto slavno Deč ani" (Danilov uč enik). Za smrt Stefanovu vezana je i legenda o prokletstvu Duš anovih kasnijih potomaka, a kasnije i cele srpske drž ave. "Neki kaž u da je, kad su doš li ti ljudi da mu oduzmu ž ivot,
prokleo sina i njegove potomke. Mada se ovo prokletstvo nije ispunilo na sinu, palo je ipak na njegova unuka Uroš a, koji je izgubio kraljevstvo, kako ćemo u ovoj knjizi reć i posle" (Mavro Orbin). Ova legenda je trajala mnogo vekova, a svi su se tog prokletstva setili onda kada je knez Lazar sa svojim ratnicima pao na Kosovu, a Srbija pala pod Turke. Smrć u Stefana Deč anskog poč inje najveć i period srpske srednjovekovne istorije, njeno uzdizanje do carstva, ali i začetak kasnijeg pada. O Stefanu kao č oveku mož e se raspravljati i ovako i onako, ali ostaje č injenica da je on svakako najtragičnija lič nost iz cele loze Nemanjića. Čitav njegov put posut je patnjama. Od oca, kralja Milutina, doživeo je to da ga ovaj š alje kao deč aka na Tatarski dvor kao taoca, da vidi to kako mu otac tera majku da bi doveo na njeno mesto petogodiš nje dete (Simonidu), a njega samog proglasio nezakonitim detetom. Kasnije ga je Milutin oslepio i oterao iz Srbije u progonstvo. Nakon oč eve smrti imao je sukob sa bratom Konstantinom i kada se konač no dočepao krune umrla mu je verna ž ena Teodora koja ga je pratila u svim nedać ama. Ni to nije bilo sve, jer odmah nakon njegovog najveć eg trijumfa na Velbuždu protiv njega se pobunio rođeni sin, Duš an, i svrgao ga sa prestola, a onda dao ubiti. Toliko razoč arenja, i suviš e za jedan obič ni ljudski vek. Sama njegova politika, u suš tini veoma mudra, nije naiš la na razumevanje među vlastelom, ali ni kod sina Duš ana. Stefan nije dozvoljavao da se Srbija nekontrolisano š iri i da okupira teritorije koje nije u stanju da kontroliš e bez velikog napora. Stoga nije ž eleo da okupira Bugarsku, š to i jeste verovatni uzrok njegovog pada. Da je njegova politika bila dalekovidna videće se odmah nakon Duš anove smrti, kada se Srbija, ogromno narasla bude odjednom i raspala iz jednostavnog razloga š to nije bilo dovoljno nacionalnog elementa da sve to drži pod kontrolom. Za veliki deo svojih nevolja Stefan snosi i sam krivicu. Njegov odnos sa Duš anom ostaje nejasan i veoma je lako moguće da je krivac za svađu sa njim upravo Stefan. Iako ga je Duš an po svemu sudeć i dao ubiti, č ini se da nije ni imao drugog izbora jer je i Stefan radio Duš anu o glavi. Imao je on mnogo tamnih strana u svojoj lič nosti i nikako nije mogao biti svetac u onom smislu kako to ž eli Grigorije Camblak, ali na kraju Stefan, je ipak bio pravi stradalnik. Oslepljen od oca, a ubijen od sina. Stefan Deč anski je ostao u naročito lepoj uspomeni u crkvi, koja ga je smatrala muč enikom, š to on u suš tini i jeste bio, pa je nedugo nakon smrti (verovatno 1339) on proglaš en svecem.
36. Kralj Duš an Jošdok su trajale borbe u Srbiji između Duš ana i Stefana, iskoriste Bugari priliku da proteraju caricu Anu (Stefanovu sestru i Duš anovu tetku) i njene sinove, a na presto postave Jovana Aleksandra (1331-1371.). Ovaj novi car se pokazao kao veoma aktivan pa je odmah nakon dolaska na presto napao Vizantiju, pokuš avajuć i da povrati ona mesta koja je vizantijski car Andronik III 1330. oteo od Bugara. Tada su naime Vizantijci, nakon š to su č uli za srpsku pobedu na Velbuž du, odustali od napada na Srbiju i skrenuli svoju vojsku na svog dojuč eraš njeg saveznika Bugarsku, uzimajuć i im neke crnomorske gradove. "Kad je, dakle, Aleksandar preuzeo upravu kraljevstva, sastavio je jaku vojsku od Bugara i Vlaha i provalio u susedne zemlje Rimljana. Prodro je sve do Jedrena, pokorio mnoga
mesta, osvojio zatim neka utvrđenja i vratio se kuć i veseo i pun plena" (Mavro Orbin). Ovaj napad Bugara završ io se sa njihovom velikom pobedom nad Vizantijcima kod Rosokastra, pa su Bugari time potvrdili svoja teritorijalna proš irenja na jugu. Duš an nije reagovao na to š to su Bugari proterali njegovu tetku Anu i njene sinove, većje naprotiv sa novim bugarskim carem Jovanom Aleksandrom sklopio ugovor o prijateljstvu. Istovremeno je doš lo i do sklapanja braka između Duš ana i Jelene koja je bila sestra bugarskog cara (poč etak 1332. godine). Od tada pa sve do Duš anove smrti nije bilo viš e nikakvih sukoba izmeđ u Srbije i Bugarske. Duš anova tetka Ana je nakon proterivanja iz Bugarske otputovala u Dubrovnik i tu boravila sve do svoje smrti 1346. godine. Odmah nakon Duš anovog krunisanja doš lo je do unutraš njih nemira kada se protiv novog kralja pobunila vlastela iz Zete. Imajuć i u vidu to da se protiv Duš ana pobunila bašona vlastela koja ga je pomagala da se doč epa prestola, dolazi se do zaključ ka da je ova vlastela bila nezadovoljna nagradama koje je dobila za ukazanu pomoć . Vođa Zetske vlastele bio je vojvoda Bogoja kome je sediš te bilo u Svetom Srđu na Bojani. Ova pobuna je kasnije zahvatila i oblast severne Albanije, gde je glavni eksponent nezadovoljnika bio Dimitrije Suma. Rač una se da je do pobune doš lo tokom aprila 1332. godine. Nezadovoljstvo ovih velikaš a izgleda nije bilo nimalo naivno, kao š to ni razmere pobune nisu bile nezanemarljive. Da je ova pobuna mogla biti veoma opasna, vidi se iz toga š to su morali i Dubrovč ani da interveniš u, te da posreduju između nezadovoljnika i kralja. Pobuna je bila brzo smirena i nije imala nekih već ih posledica, mada se danas ne zna kako je doš lo do umirenja nezadovoljnika: posredovanjem Dubrovnika (mirnim putem) ili silom. Da je nezadovoljstvo imalo š irih razmera vidi se iz jednog pisma koje je arhiepiskop u Baru, Gijom Adam poslao francuskom kralju Filipu VI (1332.), i u kojem on opisuje situaciju u Srbiji. "Ova kraljevina ili nema nikakvih tvrdih mesta ni gradova, ili ih ima veoma malo; kraljevina je to jadna i ž alosna, gradovi su u njoj bez jaraka i bez zidova. Zgrade i dvorovi, kako kraljevski tako i ostalih plemić a, sagrađeni su od brvana i od drveta; niti ja tamo videh dvora ili kuć e od kamena ili od zemlje, manje u latinskim gradovima po primorju. A kraljevina je ta mnogo bogata ž itom, vinom, uljem i mesom; prijatno je ispresecana tekuć im vodama, izvorima i rekama, okić ena š umama, planinama, dolinama i ravnicama, i puna svakovrsne divljač i; u kratko rekavš i, dobro je i odabrano sve š to u njoj rodi, naroč ito u krajevima primorskim. U Srbiji ima sada pet rudnika zlata, i toliko isto rudnika srebra, gde rudari neprestano rade. I osim toga ima ruda srebra, pomeš anog sa zlatom, koji su zaista tu skoro nađeni na mnogim drugim i različ itim mestima, i povrh svega ima velikih š uma i dobre vrste. I ko god bude dobio ovu kraljevinu, imać e doista prekrasnu i milu dragocenost, koja ć e imati skupu cenu u svemu ovom veku". Istovremeno on opisuje kako nezadovoljstvo stanovniš tva, pogotovo Latina i Arbanasa, sadaš njim rež imom č ini situaciju u Srbiji jako nestabilnom. Na kraju Gijom Adam predlaž e francuskom kralju da osvoji Srbiju. Radi se o jednom veoma pristrasnom izveš taju, jer Gijom Adam je bio zatucani katolik koji je oseć ao straš nu netrpeljivost prema pravoslavnoj crkvi i njenim pripadnicima nazivajuć i ih sve š izmaticima. U suš tini, on je želeo da nagovori francuskog kralja na krstaš ki rat, a koliko je ovaj njegov predlog bio nerealan pokazalo je vreme.
Odmah nakon dolaska na vlast morao je Duš an da razreš i situaciju i sa Dubrovnikom oko poluostrva Stona. Tu je situacija bila pomalo mutna, jer je bosanski ban Stefan drž ao Hum, ali na neki nač in polagao je i pravo na Ston, mada je njega faktički drž ao srpski kralj. Tu je sada trebalo nategnuti diplomatiju i otkupiti Ston, a ne zameriti se ni Srbiji, ali ni Bosni. Da imaju dobru volju prema Srbiji, Dubrovčani su pokazali onda kada su Duš ana pomagali pri smirivanju pobune vlastele u Zeti. Dubrovč ani su većdugi niz godina želeli da nekako dođu do ovog poluostrva, ali to nisu pokuš avali nasilnim putem dok su trajale borbe između Duš ana i Stefana. Nakon Duš anovog krunisanja poš alju Dubrovčani ponudu u kojoj traže da poluostrvo Ston otkupe, ali istovremeno poč nu pregovore i sa bosanskim banom Stefanom, buduć i da je i on isticao pravo na ovaj deo teritorije. Na kraju uspeju da ubede Duš ana i on im proda Ston, a nedugo potom isto to urade i sa bosanskim banom. Kupovina Stona je Dubrovč ane koš tala mnogo viš e novca no š to je to Duš an tada i mislio, buduć i da su Dubrovč ani podmitili Kotoranina Nikolu Buću koji je izvrš io odlučujuć i uticaj na njega da im proda Ston. "Tu potvrdu je izdao prvenstveno na molbu Kotoranina Nikole Buć a, svoga protovestijara, kojega su Dubrovč ani zbog toga uvrstili među svoju vlastelu" (Mavro Orbin). Kasnije su izbili problemi oko pravoslavnoga stanovniš tva koje je ž ivelo na Stonu i koje je od strane Dubrovnika sistematski ili prekrš tavano ili potiskivano da bi krajem XIV veka bilo i potpuno potisnuto. Bez obzira na sve to, za sve vreme trajanja Duš anove vladavine imale su Srbija i Dubrovnik dobre odnose. "I tako Raš ko Kraljevstvo i gradovi Dalmacije stajahu u njegovo vreme bolje nego ikada ranije, posebno grad Dubrovnik i Kotor" (Mavro Orbin). Sa Vizantijom je većbila druga situacija, jer sva Duš anova osvajanja su trebala ić i u tom pravcu. Nije to bila samo njegova ž elja, on je tako i morao, jer vlastela je većpred kraj Milutinove vladavine jasno iskazivala nezadovoljstvo njegovom miroljubivom politikom prema Vizantiji. To su bili bogati krajevi i zbog nemoć i Vizantije da ih odbrani bili su idealni za osvajanja. "Stefan, dakle, kao prvo, nastojao je da osvoji delove Romanije, u č emu nije imao mnogo teš koć a. Kako je Romanija u proš la vremena ž ivela dugo u miru, bila je gotovo bez oruž ja, a nije imala ni ratnika koji bi je mogli braniti" (Mavro Orbin). Stoga je i logično jedini moguć i pravac za ekspanziju bio bašu tom pravcu i to se od Duš ana i oč ekivalo. Odmah nakon krunisanja, tokom 1332. godine, većsu pojedini odredi upadali u Vizantiju i pljač kali, i to uglavnom po istoč noj Makedoniji. Osvajanja nisu bila velika, pa je zauzeta samo Strumica i neki manji gradovi, mada biograf pokuš ava da ove pohode prikaže mnogo već im no š to su oni to stvarno i bili. "Ovaj previsoki i blagoč astivi kralj skupivš i svu silu vojske svoje otač astva svoga, i pođe tamo u unutraš njost grč koga carstva, i uze mnoge gradove toga carstva, i zarobi mnoge zemlje te drž ave, i dodade njihovo bogatstvo i slavu ka bogatstvu i slavi svoga otač astva i u slavu velmož a i naroda svoga, i nikako nikada nije se uzdao na silu kreposti svoje, no neoslabljeno i svesrdno uzdaš e se u gospoda...." (Danilov uč enik). No, ti pohodi i nisu bili namenjeni osvajanju, to je bilo tek isprobavanje snaga. Duš an je tek pripremao svoju glavnu silu za ono š to ć e tek doć i. Sama Duš anova pozicija među vlastelom u Srbiji nije bila posebno č vrsta i on je dosta zavisio od svoje okoline. Na takav nač in ga ipak ne opisuje i Mavro Orbin. "Doš ao je na vlast njegov sin Stefan s nadimkom Duš an. On se rodio od majke Bugarke, sestre kralja Svetoslava, a kad je poč eo vladati imao je oko dvadeset godina. Uprkos tome š to je u
mladosti izgledao tupoglav i nedovoljno sposoban za upravljanje, sluš ajuć i ipak stare i mudre velikaš e koje nije puš tao od sebe, postao je vrlo mudar vladar i upravljao je kraljevstvom veoma razborito. Stoga su mu bili veoma posluš ni njegovi velikaš i" (Mavro Orbin). Niš ta pogreš nije od toga. Niti je Duš an tako č vrsto drž ao velikaš e u zaptu niti su mu oni bili posluš ni. Sami ratovi sa Vizantijom, koji su uskoro doš li, bili su plod pritiska nezadovoljne vlastele ž eljne osvajanja, ali i Duš anove potrebe da im se ratnim pobedama nametne. On drugač ije nije ni mogao da im se nametne, osim ratnim pobedama, jer je u vreme dolaska na vlast imao tek 22 godine ili č ak i manje. S druge strane, to se do sada videlo, najmanje je Duš anova zasluge to š to je postao kralj. On je bio veoma kolebljiv i tek pod pritiskom sa strane on je morao da dovrš i pobunu protiv oca. Na neki nač in to i Orbin komentariš e navodeć i da je Duš an bio okruž en starim i mudrim velikaš ima čije je savete sluš ao i koje nije puš tao od sebe. Nije on njih drž ao oko sebe većsu oni njega kontrolisali i uticali na njegove odluke. Stoga su uspeš ni ratni pohodi ka Vizantiji bili potrebni, ne bi li im se konač no nametnuo kao vladar. Sam njegov fizič ki izgled Orbin veoma detaljno opisuje. "Bio je prekrasnog izgleda i telesno vrlo lepo građen: imao je š iroka ramena, snaž ne ruke, izrazita bedra, trbuh uvuč en, jake noge, a stas visok, pravilan i muž evan. I mada je vremenom odebljao, ipak mu to nije smetalo, jer se neprestano vež bao u svim vrstama oruž ja, koje je veoma voleo. Posebno ga je veselilo da ide u lov." (Mavro Orbin). Dakle, radi se o pravom ratniku, kako po fizič kom izgledu tako i po ljubavi prema oruž ju. Isto tako, Duš an je umeo i sa ljudima. "Voleo je i cenio valjane ljude kojima je davao upravu nad svojim pokrajinama. Pored toga, bio je vrlo dostojanstven i š irokogrud. Stoga je svojim dvorjanima često darovao konje, novac, zlatne i srebrne opasač e, odeć u od svile i najfinijeg sukna; hteo je da se lepo oblač ei vež baju u oruž ju. Priređivao je takođe č esto viteš ke turnire i pijanke, obdarujući one koji su se isticali i druge pobeđivali. Zato je kraljevstvo Raš ke u njegovo vreme bilo vrlo slavno i prepuno valjanih ljudi koji su bogatstvom prevazilazili ljude drugih kraljevstava" (Mavro Orbin). Duš an je bio i dosta strog vladar, a kao i svi ostali Nemanjić i veoma religiozan i naklonjen crkvi. "Drž ao je takođ e strogi red na dvoru i u svom kraljevstvu, u cenama i daž binama, ne starajući se odviš e da gomila blago, jer je po prirodi, kako je rečeno bio darež ljiv. Bio je, sem toga vrlo odan veri grč koga obreda, i podizao je crkve i manastire darujuć i im velike milostinje i dajuć i velike darove dostojanstvenicima i sveš tenicima koji su u njima pevali svete himne" (Mavro Orbin). To š to je bio odan pravoslavnoj veri nije mu bila smetnja da se prema katolicima odnosi sa paž njom. "Lepo se odnosio i prema Latinima i onima koji su bili rimokatolič ke vere, bez obzira na to š to je jednom na nagovor svoje ž ene Rogozne, zvane i Jelene, opake ž ene koja je mnogo mrzela katolike, liš io svega zlata i srebra i drugih dragocenosti latinske crkve i manastire u obe Zete. Na to se tadaš nji papa vrlo razljutio, te mu je stavio do znanja preko svojih poslanika koje je dvaput u tu svrhu slao da ć e, ako ne povrati dobra oduzeta pomenutim crkvama i manastirima, podić i krstaš ki rat protiv njega i doć i sa svim hriš ć anima da ga potraž i u njegovom kraljevstvu. Prestraš ivš i se Stefan zbog toga, vrati im sve u potpunosti i poč e ih lepo gledati" (Mavro Orbin). Oč igledno da je Duš an bio i pod dosta jakim uticajem svoje ž ene Jelene, koja nije ostala u lepoj uspomeni, a taj ž enin uticaj je pomalo neuobič ajen za Nemanjić e. Oni nikada nisu mnogo sluš ali svoje ž ene, pa nije bio redak sluč aj da ih, ako im nisu po volji, i oteraju. No, Duš an je po tom
pitanju bio ipak drugač iji. Dok se Duš an spremao za pohod na Vizantiju, ona je sa svojim carem Andronikom III prež ivljavala teš ke trenutke. Turci su Maloj Aziji postepeno otkidali deo po deo teritorija, a 1331. godine uzeli su Nikeju. Istovremeno, u samoj drž avi trajala su jošuvek trvenja koja su zaostala jošiz borbe Andronika II i Andronika III. Nezadovoljan neč im, vojskovođa Sirgijan, koji je u građanskom ratu bio najpre na strani Andronika III, pa onda Andronika II, napusti Carigrad, ljut na cara. Nakon krać eg boravka u Galati, zatim Evbeji i konač no Albaniji, on iznenada bane u Srbiju na Duš anov dvor (1334.. U momentu napuš tanja Vizantije on je bio optuž en, i to laž no, za izdaju. Ne mogavš i da se opravda i plaš eć i se da ne bi bio likvidiran, on odluč i da se osveti i to je bio osnovni razlog zaš to se pojavio u Srbiji. Istovremeno, on je Duš anu jako dobro doš ao, jer je on sada dobio jednog zaista vrednog č oveka, pomoć u kojeg mož e da ostvari prodor u Vizantiju. Njihovi su se interesi tada poklopili mada su im motivi bili potpuno različ iti. Sam Sirgijan dugo je služ bovao u pogranič nim predelima Vizantije, koji su se nalazili prema Srbiji, tako da su mu prilike na tom delu bile jako dobro poznate, dok je s druge strane imao dosta dobrih veza i poznanstava. Sve to je doprinelo da je imao i dosta svojih pristalica u Vizantiji. Većtokom 1334. godine počeo je Duš an uz Sirgijanovu pomoći prva vojna dejstva. Napad je iš ao iz viš e pravaca, a jednu vojnu grupaciju predvodio je i sam Sirgijan. Odmah su postignuti znač ajni uspesi pa je Sirgijan zauzeo Kostur, dok su druge grupacije uzele Ohrid i Strumicu. Nakon svega, tokom leta 1334. godine bane srpska vojska pod Solun. Na č elu vojske stajali su lič no Duš an i Sirgijan. "I otiš avš i od nekoga mesta drž ave zemlje grč ke, i doš avš i sa svojim silama, stade pod slavnim gradom Solunom, poš to se ovaj grad hteo njemu predati, no ne sa silom, kao zakon imajuć i" (Danilov uč enik). Dok je srpska vojska harala po okolini u Solunu su poč eli međusobni sukobi dveju suprotstavljenih stranaka od kojih je jedna htela da se preda dok je druga to odbijala. To je dalo taman toliko vremena da car Andronik III organizuje pomoćkoja je trebalo da krene Solunu u pomoć . Vizantijski car je želeo da izbegne po svaku cenu direktan sukob sa Duš anovom vojskom, verovatno plaš eć i se njene snage. Stoga se odluč i na lukavstvo. Car je odmah opazio da je duš ač itavog ovog pohoda bašSirgijan i da bi njegovim likvidiranjem Duš an izgubio znač ajnog č oveka, te da bi taj gubitak bio toliki da bi Srbi morali odustati od daljnjeg pohoda. Stoga poš alje Duš anu Sfrancesa Paleologa, koji se predstavio kao vizantijski prebeg, navodno prebegao na stranu Sirgijana. Njegov je zadatak bio da pridobije poverenje kod Srba i Sirgijana i da onda izvrš i atentat na Sirgijana. Sfrancesu nije bilo teš ko da sve njih ubedi u svoju lojalnost, pa je uskoro dobijao i poverljivije zadatke od njih dvojice. U jednom od njih, dok je tek poč injala opsada Soluna, Sfrances i Sirgijan obilazili su teren i u pogodnoj prilici Sfrances smrtno rani Sirgijana, a sam uspe da na vreme pobegne do gradskih kapija Soluna. Nedugo potom Sirgijan umre, a Duš an ga je iskreno oplakao i dostojno sahranio. Sada je opsada Soluna postajala sve tež a, jer su Sirgijanovi Grci sve viš e napuš tali Duš ana i vrać ali se caru Androniku III. To je iš lo č ak toliko daleko da su Srbi nekoliko puta zbog izdajstva Sirgijanovih Grka upadali u klopke. Videći da bez pomoć i nekog kao š to je Sirgijan ovaj pohod nema š ansi za uspeh, odluč i Duš an da stupi u pregovore sa carem Andronikom III. S druge strane i sam car je jedva doč ekao ove pregovore, jer se nije ni njemu ratovalo, poš to je Mala Azija bila
njegova preokupacija. Da je car zaista ž eleo pregovore, tvrdi i biograf, navodeć i čak da je od njega potekla inicijativa za njih. "I ovaj car, čuvš i da se sva zemlja grč ke drž ave i svi gradovi i svi silni zemlje te predaju u ruke blagoč astivoga kralja Stefana, i sam videć i se u velikoj skrbi i ž alosti, i pribegavš i u grad Solun, poč eš iljati svoje poslanike ka ovom blagoč astivom kralju sa smirenim i pokornim reč ima,..." (Danilov uč enik). Dana 26. avgusta 1334. godine doš lo je do sastanka Duš ana i cara Andronika III i mirovni sporazum je postignut. "I sve ovo svrš ivš i na utvrđ enje i veru, i tako uč iniš e sastanak pod slavnim gradom Solunom meseca avgusta 26. dan, u dan petak. I celovavš i se ljubazno međ u sobom, u taj dan bilo je veliko veselje i radost među vojnicima gospodina kralja i u svoj grč koj zemlji zbog izmirenja i sastanka njihova" (Danilov uč enik). Po sklopljenom sporazumu Duš an je morao da vrati izvesne teritorije, š to biograf pokuš ava da predstavi kao da je to on uč inio svojom voljom. "Poš to mu je gospodin kralj neki deo zemlje i gradova darovao,..." (Danilov uč enik). Naravno da ovde biograf malo preteruje, jer Duš an i nije imao mnogo izbora, a mir je bio potreban ne samo caru veći njemu, buduć i da su Ugari sa severa u to vreme većnapadali. On viš e nije imao vremena da se zamajava oko Soluna gde je ishod opsade postao krajnje neizvestan, pa se trebalo š to č asnije izvuć i iz svega i braniti se od Ugara. Ipak, dosta teritorija je i zadrž ano. "A ostale gradove i zemlje grč ke, š to uze, dodade ka zemlji otač astva svoga, i neke mnoge zemlje od oblasti carstva toga i gradove, č ija su imena: prvo grad slavni Ohrid, i grad slavni Prilep (u kome blagoč astivi kralj podiž e sebi carski dvor za prebivanje), i opet grad slavni Kostur, grad Strumicu, grad Hlerin, grad ?elezanac, grad Voden, grad ?emren. I ovo sve uze u tri godine kraljevstva svoga, poš to ga je Bog tako proslavljao" (Danilov uč enik). Time je Srbija ostvarila ipak značajan pomak granica na jug. Posebno značajan je bio grad Ohrid gde se nalazilo i sediš te Ohridske arhiepiskopije, a na č ijem je čelu bio arhiepiskop Nikola. On je mirno prihvatio novog vladara, srpskog kralja Duš ana, a nekoliko godina kasnije odigrać e ovaj arhiepiskop i znač ajnu ulogu pri krunisanju Duš ana za cara. Nakon svega, Duš an je mogao biti viš e nego zadovoljan onim š to je uradio za svega tri godine svoje vladavine, š to biograf ne propuš ta da ponosno navede kada nabraja š ta je sve osvojio. Prema vlasteli je utvrdio svoju vlast i svojim ratnim uspesima uspeo se osamostaliti od njih tako da je mogao da im nameć e svoju volju. S druge strane imao je priliku da pregovara sa vizantijskim carem i to ne na ravnoj nozi, većsa pozicije koja je viš a u odnosu na cara. Sam car Andronik, iako 12 godina stariji od Duš ana, prema ovome se odnosio sa velikom paž njom i ljubaznoš ć u. "I ovoga blagoč astivoga kralja odlikova svakim carskim darovima, i svu srdač nu ljubav pokaza mu ovaj bogoljubivi car;..." (Danilov uč enik). To je moglo Duš anu da pruž i sasvim opipljivu predstavu o sopstvenoj važ nosti i snazi, ali i o tome koliko je moćVizantije opala. Nije nemoguć e da je tada između Duš ana i cara doš lo i do sklapanja ne samo mira veći saveza. "I u zajednici mnogo besedovavš i među sobom o upravljanju i utvrđ enju da bude nepokolebivo obeć anje među njima,..." (Danilov uč enik). Oč igledno da su dva vladara dosta razgovarala i car Andronik III je sigurno Duš anu govorio o teš koćama sa kojima se susreć e, a u okviru toga i o nadiruć em talasu Turaka iz Male Azije. Tada je Duš an mogao upoznati ovu novu opasnost, ali je moguć e da se tada i javila klica ideje o srpskom carstvu koje je trebalo da zameni već rasklimanu Vizantiju.
Dok se Duš an bavio na jugu, oko Soluna, granice na severu prema Ugarskoj bile su slabo branjene i to je iskoristio ugarski kralj Karlo Robert. Za samo vreme opsade Soluna nisu vođene već e akcije od strane Ugara, ali su njihovi povremeni upadi jasno govorili da ć e uskoro slediti i akcija većeg obima. Tokom cele 1334. godine samo se gerilski ratovalo, ali ugarski kralj je spremao veliku ekspediciju i o tome je Duš an obaveš ten na vreme. Moguć e da je i to razlog zaš to je on bio tako popustljiv prema vizantijskom caru, ne želeć i da se suviš e zadržava sa njim, dok je severna granica skoro nebranjena. Većpoč etkom 1335. godine Karlo Robert je preš ao u napad, po svemu sudeć i ne znajući da ga Duš an č eka i misleći da on jošuvek ratuje sa Vizantijom. "Bi zavist od ugarskoga kralja Karla protiv ovoga blagoč astivoga kralja i na drž avu otačastva njegova. Jer behu mu javili, govoreć i, da ovaj hristoljubivi kralj iziđe sa svojim silama u daleka carstva naroda, hoteći ih zavojevati, a otač astvo njegovo niko ne č uva" (Danilov uč enik). Ugari su krenuli preko Dunava u one oblasti koje je nekad drž ao Dragutin. Vojska je bila po svemu sudeć i velika, a aktivni njihov pomagačje bio i bosanski ban Stefan II Kotromanić . "I ovaj zlomisleni kralj ugarski, raspaljujuć i se nesitoš ć u napred reč enog gubitelja, htede ozlobiti drž avu otač astva ovoga blagoč astivoga kralja, misleć i da nema ko ć e se protiviti njegovim silama, i da ć e postić i svoju sujemudru volju, a ne mogavš i to, javi se kao smehu izvrgnut, sam navukavš i na se svoju pogibao. I uzveš i u pomoćsebi okolne kraljeve i drugih naroda, i sjedinivš i mnoge njihove vojske sa svojim silama, podiž e rat na ovoga blagoč astivoga, sabravš i desetine hiljada mnogih naroda na pogubljenje njegova otač astva, i ove posla, misleć i bezumni da ovaj blagoverni nije u drž avi otač astva svojega" (Danilov uč enik). Karlo Robert se gadno prevario misleć i da Duš an nije spreman i da se ne nalazi u Srbiji, jer č im su Ugri preš li Dunav o tome je Duš an obaveš ten. "Kada su preš li reku zvanu Dunav, dođoš e vesnici ka ovom blagočastivom kralju, govoreć i: Neka je znano previsokom ti kraljevstvu, da sile mnogih inoplemenih naroda dođoš e na drž avu previsokoga ti kraljevstva" (Danilov uč enik). Srpska vojska je sakupljena veoma brzo, a po svemu sudeć i njoj je priključ eno i nekoliko vizantijskih odreda, š to mož e da potvrdi da su Duš an i car Andronik III u Solunu sklopili ne samo mir veći savez. "I u taj č as zapovedi da budu sabrani svi vojnici drž ave njegove, i prizvavš i svoje velikoimenite velmož e, uč ini sa njima saveć anje,..." (Danilov uč enik). Ovakva vojska se odmah pokrenula ka Ugarima i uskoro stigla do manastira ?ič e gde se trebala kompletirati, a verovatno je to bilo i zborno mesto. "I kada je doš ao sa svojim vojnicima do mesta zvanoga Žič a, gde se narič e dom Spasov velika arhiepiskopija srpska, i tu se pokloni ikoni Vladike sviju Boga i preč iste Bogomatere, iz dubine srdačne zovuć i i moleć i Mu se za svoju pomoć" (Danilov uč enik). Čuvš i da se približ ava srpska vojska potpomognuta Vizantijcima, ugarski kralj Karlo Robert je nenadano odustao od daljeg pohoda. "A one predrečene mnoge sile sujemudroga kralja ugarskoga, poslane na ovoga blagoč astivoga i na drž avu otač astva njegova, kada č uš e da vaistinu dolazi gospodin kralj i kako grede protiv njih, hoteć i da se bori sa njima, oni se svi u jedan č as smetoš e, i sva njihova mudrost iš č eze, i ne beš e nijednoga od njih, koji bi mogao koju rečreć i na njihovu korist,..." (Danilov uč enik). Biograf opisuje da su se Ugari straš no uplaš ili i da nisu znali š ta da rade, jer nisu očekivali da ć e naleteti na srpsku vojsku, a onda ih je odjednom uhvatila panika i povlač enje se pretvorilo u divlje i nekontrolisano bekstvo. "I poš to je nastala među njima velika pometenost i uzbuna, napade na njih strah i trepet, i poč eš e bež ati gonjeni gnevom jarosti Gospodnje, misleć i da
stradaju u velikom ratu" (Danilov uč enik). Ugari su pri povlač enju do Beograda joši ličili na koliko – toliko uređenu vojsku, no kada je trebalo preć i Savu poč ela je katastrofa. Nastalo je strahovito guš anje međ u njima jer č amaca nije bilo dosta, a Srbi su se približ avali. Zbog toga se reka prelazila na svakojake nač ine pa ih se mnogo udavilo i nestalo u talasima Save. "I kada su doš li na reku zvanu Savu, i tu ne imajući nikakve spreme, na kojoj bi mogli preć i takvu reku, i ne znajuć i pristaniš ta kuda ć e isploviti, poč eš e ulaziti u nju zajedno. I Gospod podiž e ruku na njih da ih uniš ti, i voda ih potopi, a malo od njih se izbavi od takove ljute smrti, i u jedan č as svi postadoš e prazni, i u taj dan pogiboš e sve njihove misli" (Danilov uč enik). Skoro bez nekih već ih okrš aja Duš an je uspeo da povrati Mač vu, ali Beograd, Mač vanski grad i Golubac zadrž ali su Ugari. Iako su sramno pobegli, Ugari nikako nisu odustajali od daljih povremenih upada, ali ni Srbi nisu ostajali duž ni, pa su č ak prelazili Savu i upadali u Srem. Kome je bilo teže: Srbima ili Ugarima, teš ko je reć i. Ni jednima ovaj rat nije doneo mnogo toga, osim mnoš tva razaranja i krvavih sukoba. Srbima je situaciju dodatno otež avalo i to š to je papa smatrao kralja Duš ana za š izmatika i neprestano pozivao belosvetski š ljam u krstaš ki rat protiv Srba, nudeći za to oproš taj grehova. Ipak, i pored svega, za duž i niz godina stanje je na granici bilo uglavnom nepromenjeno i akcije nekog već eg znač aja nije bilo. Obe vojske bile su suviš e zauzete na drugim stranama. Duš an, kao i njegovi prethodnici, nije pokazivao puno ambicija prema severu, gde su se nalazili Ugari, većje sve svoje snage usmeravao ka jugu prema oblastima gde su vladali Vizantijci. To je bilo sasvim u skladu sa onim š to je jošnekada započ eo Stefan Nemanja, a njegovi naslednici samo nastavili. Sama situacija je svima njima davala mnogo š anse za ekspanziju u tom pravcu, jer je Vizantija bila sve slabija. Evropa tada nije jošbila svesna opasnosti koja joj se približ ava iz Male Azije, ali Vizantijci jesu. Od njihovih mnogobrojnih poseda u Maloj Aziji jedva da je neš to ostalo i to su bili uglavnom utvrđeni gradovi sa kojima su se teš ko održ avale veze. Ratna ekspedicija koju je tokom 1329. godine preduzeo Andronik III i Jovan Kantakuzen završ ila se porazom kod Filokrene, pa je zahvaljujuć i tome izgubljena Nikeja (1331.), a neš to kasnije i Nikomedija (1337.). Gubitak ovih gradova sam po sebi nije bila katastrofa, ali on je doneo neš to š to ć e uskoro da se oseti. Turci su doš li na obale mora i sada ih niš ta viš e nije spreč avalo da poč nu da prelaze u Evropu, doduš e isprva samo u pljač kaš ke pohode. Ipak, u Evropi jošuvek se nije osećala ta slabost Vizantije, pa ona jedno vreme ređa sve same uspehe. Najpre je severni deo Tesalije, sve do katalanske granice (1336.), nakon smrti najmoć nijeg tesalskog velikaš a Melisina (1333.), potpao pod Vizantiju. Osvajanje ove oblasti u ime Vizantije najpre je započeo solunski namesnik Monomah, a završ io ga sam car Andronik III. Nakon uspelog osvajanja, po povratku iz Tesalije, na Strumici u Radoviš tu car Andronik III se iznenada sastao sa Duš anom. Sastanak nije bio kratak, trajao je punih sedam dana, ali o č emu se razgovaralo ostaje samo da se pretpostavlja. Sigurno je da se tu nisu reš avala neka krupna pitanja pa ovaj sastanak i nema neku posebnu političku težinu. Samo posredno ć e ovaj sastanak da kasnije odigra jednu sasvim drugač iju ulogu u drugač ijim uslovima, jer uz cara Andronika III bio je i njegov veoma sposoban vojskovođa Jovan Kantakuzen. Tada je doš ao u dodir sa Duš anom i njegovom vlastelom, š to će on posle da veoma veš to iskoristi. Ovaj razgovor i sastanak sa carem malo je ohladio Duš anove ž elje za prodorom na jug, jer
je bilo jasno da Vizantija i nije baštoliko slaba koliko to mož da na prvi pogled izgleda. Bilo je oč igledno da sada nije vreme za neku ekspanziju u tom pravcu i da se mora č ekati bolja prilika. Mi danas pretpostavljamo da je tada car Andronik III upoznao Duš ana sa svojim planovima da zauzme Epir. Baštada je umro njen vladar, despot Jovan (1335.) i to tako š to ga je verovatno otrovala njegova ž ena Ana. Nakon toga, ona je poč ela da vlada u ime svoga maloletnog sina Nić ifora II, međutim kako nije imala dovoljno snage za to, obratila se caru Androniku III i predlož ila da se Epir prisajedini sa Vizantijom. Tokom 1337. godine ova ideja je izvedena bez ikakvih sukoba. Duš an je mogao samo da odobri ovu Andronikovu akciju, jer nije mogao sam niš ta da uč ini. Tada se i sam Duš an mogao uveriti da Vizantijci nisu toliko slabi i da Srbija ne bi mogla bez velikih napora da izvrš i ekspanziju u tom pravcu. U to vreme i car Andronik III i Duš an imali su zajednič kih briga oko Albanaca koje su pod svojom vlaš ć u imali i jedan i drugi. Tada je napuljski kralj Robert (1335.) poč eo da obeć ava Albanskim velikaš ima pomoćukoliko se pobune protiv svojih dotadaš njih gospodara. Za takve njihove akcije obeć avao im je pomoć , kako u novcu tako i u vojsci. Izgledalo je da Robert to stvarno i misli, jer je uskoro počeo slati i svoje emisare koji su trebali da pripreme ustanak koji ć e da bukne u proleć e 1337. godine. Do kraja je od svega ispala jedna usamljena pobuna oko Berata, Kanine i Klisure Ove oblasti su spadale pod vlast vizantijskog cara i one su se pobunile dok su oblasti naseljene Albancima koje je drž ao Duš an ostale mirne. Sam car Andronik III nije imao već ih poteš koća da skrš i pobunjenike, č ije su se akcije sastojala viš e u pljački okolnih naselja. Radilo se planinskim albanskim plemenima, koja nisu mogla da zauzimaju utvrđene gradove, pa su uglavnom palili i otimali po nezaš tić enim naseljima. Doduš e, ni akcija cara Andronika III se nije mnogo razlikovala. On je ovim plemenima jednostavno pootimao njihova stada i tako obeš tetio stanovnike u gradovima čija su imanja uniš tena. Time je ova pobuna viš e primirena no š to je stvarno uguš ena, ali to je bilo za taj momenat sasvim dovoljno. U to doba pada i pobuna u Epiru, jer odmah nakon carevog odlaska iz ove oblasti, izbije pobuna i Epirci pokuš aju da se opet otcepe od Vizantije. Iš lo se č ak dotle da je i maloletni Nić ifor II proglaš en za vladara u mestu Artu, ali kada je car Andronik III sa svojom vojskom ponovo doš ao u Epir ova je pobuna brzo i efikasno skrš ena (1340.). To je bilo poslednje š to je ovaj car uč inio jer je već15. juna 1341. godine i on umro. Sam Duš an za svo ovo vreme (1335-1340.) miruje i nema nekih posebnih aktivnosti, barem ne prema susednim zemljama. U to doba on je po svemu sudeć i prolazio kroz neku krizu u samoj zemlji koja je izgleda uzela tolikog maha da je većrazmiš ljao i o povlač enju. Bilo je dosta razloga za krizu, kako u samoj drž avi tako i u Duš anovim porodič nim odnosima. Još tokom 1336. godine Duš an je razmiš ljao o tome da se sa svojom ž enom kraljicom Jelenom raziđe, jer i pored š to su bili u braku skoro osam godina (brak je sklopljen 1332. godine) nisu imali dece. Verujuć i da je za to ona kriva, počeo je on da traž i pogodnu princezu sa kojom bi se oženio. Izbor padne na Jelisavetu, ć erku nemač kog kralja Fridriha Lepog i sinovicu austrijskog vojvode Otona. Kada je izgledalo da su ovi pregovori doš li do kraja, o njima doč uje sama Jelisaveta i odluč no odbije da ode u Srbiju i da postane Duš anova ž ena. Najpre nije htela da se uda za š izmatika koji je uz to većož enjen, a s druge strane jako se bojala odlaska u Srbiju smatrajuć i ovu zemlju varvarskom. Da se ona stvarno uplaš ila
videlo se po tome š to ju je to toliko pogodilo da se razbolela i joštu jesen (1336.) i umrla. Ni Duš anova žena, kraljica Jelena, nije bila naivna, većč uvš i da se ž ivo radi na tome da se ona udalji sa dvora u korist neke nove princeze koja ć e roditi naslednika, pož uri da rodi i krajem 1336. ili poč etkom 1337. godine ona donese na svet muš ko dete kojem daju ime Uroš . Pod kojim se okolnostima desilo ovo rađanje i kako da se desi bašu to vreme, ostaje tajna, ali uglavnom Duš an o tome viš e nije postavljao nikakva pitanja. Time je Jelena osigurala svoj opstanak i potraga za drugim princezama prestaje. Porodič na kriza je reš ena kako – tako. Osim ove krize, imao je Duš an i drugih, koje su bile kudikamo tež e. Tokom 1340. godine (ili neš to ranije) on se teš ko razboleo, a ova je bolest (ne zna se koja) uzela tolikog maha da je izgledalo da ć e Duš an i umreti. Baštada to iskoristi vojvoda Hrelja, jedan od najmoć nijih Duš anovih velikaš a, koji je vladao u Makedoniji i pristupi Vizantijcima. Za razlog ovog izdajstva se ne zna, ali to je bio u svakom sluč aju veoma krupan događ aj zbog samog znač aja vojvode Hrelje, ali i oblasti kojom je on vladao i koju je pripojio Vizantiji. Ovo je bila veoma značajna oblast sa tri jaka grada, a među njima najznač ajniji je sigurno Strumica. Može se zamisliti kakva je bila reakcija na dvoru kada se za to č ulo. Sve to je na Duš ana jako uticalo, jer je Hreljino izdajstvo moglo da znač i samo to da vizantijski car Andronik III sprema udar na Srbiju. Duš an ne preduzima nikakve poteze koji bi doveli do toga da se ove oblasti povrate i da se Hrelja kazni, š to mnogi opravdaju njegovom boleš ć u. Teš ko da je samo to bilo u pitanju. Ne treba zaboraviti njegovu mladost i uslove pod kojima je doš ao na presto š to je znač ilo i veliku zavisnost od jake vlastele. Bez njihove podrš ke on je bio izgubljen, a Hreljin odlazak je mogao samo da bude najava da bi ga mogle slediti i ostale velmože. Uz to, opasnost od Vizantije nije bila mala, a Duš anovu maloduš nost je sigurno moglo samo da poveća ovo Hreljino prebegavanje, jer sada nije bilo viš e snaž nog velikaš a koji bi primio na sebe prvi udar iz Vizantije. Stoga i ne iznenađ uju iznenadni Duš anovi pregovori sa Venecijom (jun 1340.), u kojima on traž i od njih flotu za eventualni rat sa Vizantijom. Ono š to mož e da začudi jesu uslovi koje Duš an nudi Veneciji za njihove brodove. On se nudi da Veneciji pomaže u njenim ratovima, ne samo na Balkanu, veći u Lombardiji, i to sa 500 svojih ratnika koje ć e (č ak!) on sam lič no da predvodi. Osim toga, on od Venecije traž i da obezbedi njemu i njegovoj porodici skloniš te ukoliko bude morao da bež i iz Srbije. Mora da je i same Venecijance ova ponuda iznenadila i stoga su i bili veoma oprezni ne odgovarajuć i Duš anu ni odbijanjem, ali ni prihvatanjem. Stoga je on morao da se zadovolji samo time da sa svojom porodicom bude primljen među građane Venecije. Ovakvi potezi Duš anovi izazivaju i posebnu paž nju. Oč igledno je bilo da se oko Srbije stezao obruč . Sa severa stoji Ugarska, spremna svakoga momenta da sa svojom vojskom pređe Savu i da uz pomoćBosanaca udari na Srbiju. Na jugu Vizantija veoma jača, osvajajuć i Tesaliju i Epir i sasvim je sigurno da je njen sledeć i plen Srbija. Izdaja vojvode Hrelje i njegov prelazak u vizantijski tabor mož e da znači samo to da ć e Vizantija uskoro da udari, a da sam vojvoda nema viš e poverenja u Duš ana. Vojvoda, kao iskusan č ovek koji je većslužio pod tri kralja, mož e sasvim jasno da oceni ko je u ovom odnosu snaga jač i i njegov prelazak iz srpskog u vizantijski tabor je sasvim indikativan. To mora da je i uplaš ilo Duš ana. Osim toga, mora da je primetio i neke pokrete među vlastelom, pa je i to bio razlog da se osigura sa sigurnim pribež iš tem u Veneciji. U svakom sluč aju ovo vreme
njegove maloduš nosti nije trajalo dugo, tač nije do smrti Andronika III. To je bio momenat koji je Duš an i č ekao celo vreme, jer bilo je sasvim jasno da nakon careve smrti dolazi period smutnje u Vizantiji koji ć e da oslobodi Srbiju ne samo opasnosti sa te strane većć e joj omoguć iti i teritorijalnu ekspanziju, a samim time Duš anu dati priliku da kao ratni vođa nametne svoju volju nepokornoj srpskoj vlasteli. Ne mož e se oteti utisku da je smrt Andronika III donela Duš anu mnogo sreć e, č ak toliko da mu je spasla i samu vladavinu u Srbiji. Koliko je careva smrt znač ila vizantijsku propast, toliko je isto, ako ne č ak i u već oj meri, ona Srbiji donela neviđ eni uspon koji ona nikada viš e nije ponovila. Ne mož e se poreć i zasluga snaž ne i sposobne Duš anove lič nosti za naredni nagli uspon Srbije, ali se mora primetiti da je dobrim delom, kao uostalom i u svim drugim velikim poduhvatima, i splet sretnih okolnosti odigrao veliku ulogu. Jer, pretpostavimo da toga momenta car Andronik III nije umro i da je nesmetano nastavio svoju vladavinu. Da li bi Duš an svoje armije usmerio ka Vizantiji? Sigurno je da ne bi, jer ni do tada, č ak i onda kada je bio u povoljnoj situaciji, setimo se opsade Soluna, on je izbegavao direktne sudare sa vizantijskom vojskom. ?ak i tokom svojih najveć ih uspeha na tlu Vizantije nije Duš an imao direktnih bitaka, većsu se skoro sva osvajanja ostvarivala sa opsadama gradova i tvrđava. On je oč igledno izbegavao da ima direktnih sukoba sa carem Andronikom i za celo vreme dok je ovaj vladao, Srbi nisu ostvarivali prodor na jug. I sam car Andronik se izgleda oseć ao nadmoć nim u odnosu na Duš ana, jer je osvajanja Epira i Tesalije izvrš io sasvim sam, bez davanja znač ajnijeg udela Duš anu. Njihov sastanak u Radoviš tu (1336.) je imao po svemu sudeć i samo ogranič enu svrhu, koja se sastojala jedino u tome da se Duš an obavesti o nameravanom zauzimanju Epira od strane Vizantije. U komadanju Epira i Tesalije nije uč estvovala Srbija, mada se ne mož e reć i da Duš an još onda nije bacao pohlepne poglede na te delove teritorije. Ako je tada car samo obaveš tavao Duš ana o nameravanom zauzimanju Epira, to je tada Duš an mož da mogao shvatiti i kao omalovažavanje jer je, eto, bio samo obaveš ten bez ikakve ponude da dobije barem deo tog kolač a. Što je jošgore, on je mogao samo da posmatra ulazak Vizantijaca u Epir, ne usuđujuć i se da im ospori ta osvajanja, bilo reč ima bilo vojno. Kako li je to samo moglo da utič e na samu Duš anovu sujetu? To nije moglo da prođe nezapaž eno ni od strane njegove vlastele, koja je bila možda sujetnija i od samog Duš ana, ali njoj je moglo uvek biti mnogo lakš e u takvim sluč ajevima. Njihov je izlaz bio u tome da jednostavno pređu u služ bu jač eg i izdaš nijeg gospodara, š to je mož da imao na umu i sam Hrelja onda kada je preveo svoju oblast u Makedoniji pod vizantijskog cara i samim time izaš ao iz Duš anove vlasti zamenjujuć i je vizantijskom. To je bio verovatni znak i za ostale velikaš e da razmisle pod kojim gospodarem služ e, te da shodno tome neš to i preduzmu. Upravo stoga Duš anovo obrać anje Veneciji gde za sebe i svoju porodicu traž i obezbeđenje utoč iš ta u sluč aju da u Srbiji ne mož e opstati, upuć uje na razmiš ljanje da je do nekih komeš anja među vlastelom tada ipak doš lo. Uzrok svega ovoga bila je samo i jedino Vizantija, odnosno njen car Andronik, koji je uspeo da ovu državu koliko – toliko ujedini i nač ini je onoliko jakom koliko ona većdugo nije bila. Bilo bi veoma interesantno znati kakva je bila Duš anova reakcija na vest da je car Andronik III umro, ali i ovako se to mož e uglavnom sa velikom tač noš ć u proceniti. On je tada mogao samo da oseti veliko olakš anje i to ne samo zato š to će prestati pritisak na južne granice Srbije. To je mož da i manji razlog. Ono š to je bilo najbitnije jeste da je
Duš an svu onu nagomilanu snagu nezadovoljne vlastele sada mogao nesmetano da usmeri ka jugu, gde je ova vlastela mogla da nađe bojno polje i mnogo teritorija za pljač ku. Time ć e se pritisak na njega znatno smanjiti i Duš an ć e imati priliku da vlasteli, kao ratni komandant, stane za vrat.
37. Savez sa Kantakuzenom Sama situacija u Vizantiji nakon smrti cara Andronika (1341.) davala je Duš anu nesluć ene moguć nosti za nova osvajanja. Cara Andronika III trebalo je da nasledi njegov sin Jovan V, koji je tada imao tek devet godina i shodno tome trebalo je odabrati regenta koji ć e upravljati drž avom do njegovog punoletstva. Na ovaj polož aj pretendovao je Jovan Kantakuzen, koji je i do tada bio najbliž i carev, ne samo saradnik, veći prijatelj, pa je shodno tome oč ekivao da jednostavno niko drugi osim njega ne zaslužuje tu č ast. Ipak zahvaljujuć i spletkama carice majke, Ane Savojske i patrijarha Jovana Kalekasa, uskoro se uverio u suprotno. Ona naime nikako nije pristajala da se Kantakuzenu poveri regenstvo i stoga su poč ele uskoro po Carigradu mnogobrojne spletke. Za to vreme Duš an je iskoristio neslogu u Vizantiji i odmah nakon vesti o smrti cara Andronika III sa vojskom stigao pod Solun. Rasulo je bilo sveopš te i njemu nije imao ko da se suprotstavi. Slično kao i Duš an postupe i Bugari, pa njihov car Jovan Aleksandar pod pretnjom rata zatraž i od Vizantije da mu predaju pretendenta na Bugarski presto sina cara Mihaila po imenu ?iš man. Istovremeno pobuni se ponovo Epir, a za njima i Albanija. Ni Turci nisu gubili vreme, već sa svojim lađama poč nu da pljač kaju obale Trakije. Ipak niti jedan od ovih napadač a nije postizao neke već e uspehe. Duš an je stao pod Solunom i uskoro sklopio mir sa izaslanicima koje poslao Kantakuzen (septembra 1341.). Bugari nisu mrdnuli dalje od Slivena i samo su pretili. Pobune u Epiru i Albaniji, kao i pljačke Turaka po Trakiji nisu mogle ozbiljnije da uzdrmaju Vizantiju. Izgledalo je da Kantakuzen drž i stvari u svojim rukama, tim viš eš to je vojsku kojom je drž ao protivnike na sigurnoj udaljenosti plać ao svojim, a ne drž avnim novcem. Shodno tome mogao je biti siguran u njenu vernost i buduć nost mu je izgledala ruž ič asta. Njegov optimizam je naroč ito porastao onda kada je Ahaja izrazila spremnost da prizna suverenitet Vizantije, pa se č inilo da ć e uspeti da proš iri drž avne granice. Sam Kantakuzen je mir koji je postigao sa Srbijom smatrao tek trenutnim stanjem, koje nije bilo ni u kom sluč aju pogodno za Vizantiju. Tu je veoma primetljivo kako Kantakuzen nema nekog posebnog straha od Srbije i otvoreno najavljuje osvetu. "Tada ć e se vlast Romeja, kao u staro doba, š iriti od Peloponeza do Vizantiona, i bić e nam lako da i od Srba i drugih susednih varvarskih naroda dobijemo zadovoljenje za sve uvrede koje su nam tako dugo č inili" (Kantakuzen). Treba se setiti da je Kantakuzen dugi niz godina bio najbliž i saradnik cara Andronika III i ova njegova izjava se ne treba shvatiti kao njegovo trenutno razmiš ljanje koje mu je moglo pasti na pamet toga momenta. Bilo je to zajednič ko razmiš ljanje i njega i pokojnog cara Andronika III i sasvim je sigurno da bi car, da je samo duž e pož ivio, pokuš ao da ostvari to š to je sada Kantakuzen izjavio. Stoga te njegove pretnje jesu samo nastavak one politike koju je car sve vreme svoga vladanja pokuš avao da ostvari. Veoma smotrena Kantakuzenova politika dož ivela je ipak na kraju slom onda kada je on
napustio Carigrad. To mu je bila ž ivotna greš ka, a njegovi protivnici to iskoriste i proglase ga za uzurpatora i izdajnika, pristalice mu pobiju i sruš e mu palatu, a ostala materijalna dobra razvuku. Regenstvo zadobije patrijarh Jovan dok je Aleksije Apokavk dobio polož aj upravitelja prestonice i susednih gradova i ostrva. Ne mogavš i se vratiti nazad u Carigrad, odluč i Kantakuzen da se u trač koj tvrđ avi Dimotici proglasi za cara (21. oktobar 1341.), a neš to kasnije (19. novembra 1341.) u Carigradu proglase maloletnog Jovana V (imao tek pet godina) za cara. Time je poč eo i građanski rat. Iako je Kantakuzen stalno isticao da se ne bori protiv cara Jovana V kojeg smatra legitimnim vladarem, većda se bori protiv Apokavka koji je pravi uzurpator, malo ko mu je i stvarno verovao. U kolikoj meri je postao omrznut video je uskoro i on sam kada se gotovo cela Trakija, gde je boravio, digla protiv njega. Uskoro je pao i Solun koji je drž ao njegov do tada verni pristalica Teodor Sinadin, i ovaj da bi sač uvao ž ivot morao se č ak i odreć i Kantakuzena. Ovu formulu, da bi sač uvali ž ivu glavu, ponovili su mnogi koji su se do tada kleli u Kantakuzena. Poč etkom leta 1342. godine Kantakuzen bude primoran da bež i iz Vizantije, a pribežiš te pronalazi u Srbiji. Koliki je njegov poraz bio vidi se iz toga š to je uz njega ostalo jedva neš to oko 2.000 pristalica, već inom plać enika. Duš an se veoma malo meš ao u ove okrš aje, a njegov pokuš aj da zauzme Voden završ io se oč iglednim neuspehom, jer je Apokavkova konjica stigla na vreme da potisne srpsku vojsku. Bašu doba Kantakuzenove katastrofe i prelaska u Srbiju, Duš an se bavio svojim porodič nim stvarima, pa ga je dolazak Kantakuzenov zatekao č ak na bugarskoj granici (na Moravi), dok je pratio svoju ž enu Jelenu koja je odlazila u posetu svome bratu, bugarskom caru Jovanu Aleksandru. On oč igledno nije suviš e budno pratio ove događaje, a poslednji poraz kod Vodena, iako bez posebnog znač aja, opominjao ga je da je jošuvek bolje drž ati se po strani. Dolazak Kantakuzena bio je i za same Srbe prilič no iznenađ enje, jer njima sigurno nije bilo nepoznato da je jošnedavno on njima pretio sa odmazdom. Ipak, doč ekaju ga lepo, najpre u Proseku, gde je Kantakuzen najpre stigao. Ovaj grad je bio sagrađen od kamena i nalazio se, dobro utvrđen, na strmim i visokim stranama klisure Vardara, a njime je upravljao vizantijski prebeg Mihailo. Oni su se od ranije dobro poznavali pa ga je ovaj odmah uputio kod Jovana Olivera, jednog od najznač ajnijih Duš anovih velikaš a koji se tog momenta nalazio u Velesu. Jovan Oliver je odmah shvatio sav znač aj Kantakuzenovog dolaska i stoga odlazi da lič no o tome obavesti Duš ana, koji je, kako je većnavedeno, bio negde na Moravi dok je pratio ž enu u Bugarsku. Kantakuzenu je savetovano da krene ka Skoplju, š to je on i uč inio. Oč igledno da je Oliver bio sasvim siguran da ć e Duš an hteti da razgovara sa Kantakuzenom i stoga ovoga nije ostavio da č eka u Proseku na eventualan Duš anov odgovor, većga je sa velikom dozom sigurnosti uputio ka Skoplju. Time su Kantakuzenu odmah date nade u pozitivan ishod njegovih molbi. Ovo bi moglo samo da potvrdi razmiš ljanje da je tada Duš an bio u velikoj meri zavistan od volje svoje vlastele te da je bašpolazeći od toga Oliver i postupio onako kako jeste. On se uopš te nije pitao da li ć e Duš an prihvatiti razgovor sa Kantakuzenom, š taviš e bio je siguran u to, jer ovoga inače ne bi slao u Skoplje. S druge strane, ni Kantakuzen ne bi gubio vreme putujuć i u Skoplje da nije bio siguran da ć e uspeti Duš ana da pridobije za svoje planove, većbi u suprotnom potraž io saveznika na drugoj strani. On odlazi za Skoplje siguran da ć e dobiti srpsku pomoć , a verovatno da ga je i Oliver sa nekim svojim postupkom ili č ak reč ima u to sasvim uverio. Kod srpske vlastele većpostoji nezadovoljstvo dotadaš njom Duš anovom vladavinom, š to jasno pokazuje i Hreljino odmetanje, pa ovaj Kantakuzenov dolazak pruž a
idealnu priliku srpskoj vlasteli da konač no pokrene svoga kralja u nova osvajanja. Duš an je odmah nakon š to je čuo da je Kantakuzen u Srbiji prekinuo svoj put i sa kraljicom Jelenom, koja je odlož ila svoj odlazak u Bugarsku, krenuo njemu u susret. Kako je Kantakuzen bio car (makar i samozvani) to mu je Duš an kao takvom odavao i izvesne poč asti, pa je shodno tome odmah odaslao Oliverovog brata Bogdana kao glasnika. Osim š to je trebalo Kantakuzenu da izruč i Duš anove pozdrave, Bogdan je verovatno imao i neki suptilniji politički zadatak. Sasvim je sigurno da je Duš an odmah shvatio sav znač aj Kantakuzenovog dolaska u Srbiju i osetio da je to ona prava prilika da se konač no krene u osvajanja na jug. U seć anju je bio jošuvek onaj prodor u Vizantiju koji je Duš an uč inio uz pomoćvizantijskog prebega Sirgijana, koji je bio veoma uspeš an a bio bi sigurno daleko uspeš niji da nije izvrš en atentat na njega. Odmah nakon Sirgijanove smrti sve se zaplelo i osvajanja su stala, a svi kasniji pokuš aji da se bilo š ta otme od Vizantije (poslednji pokuš aj sa Vodenom) ispali su jadni. Bilo je oč igledno da je za uspeš an tok takvih akcija potrebna neka krupnija ličnost iz Vizantije koja ć e omoguć iti srpskoj armiji uspeš no vojevanje. Kada je sa Sirgijanom, koji jeste bio krupna lič nost, bilo toliko uspeha koliko bi tek moglo biti sa Kantakuzenom, koji je bio joškrupnija politič ka figura u Vizantiji. Osim toga, Kantakuzen je bio car, istina uzurpator, ali ipak car koji ima mnogo pritajenih pristalica po celoj Vizantiji. Stoga je verovatni zadatak Bogdanov bio da obavesti Kantakuzena da Duš an prihvata njegovu posetu i da je voljan da raspravlja sa njim o buduć im vojnim akcijama. To je trebalo da umiri Kantakuzena i da ga zadrž i na srpskom dvoru da ne bi otiš ao na neki drugi, gde bi zatraž io istu takvu pomoć. Ovakvog saveznika Duš an je celo vreme do sada č ekao i nije ga smeo izgubiti. Isto tako, Duš an je jasno shvatio da sada jednostavno mora da pokrene armije ka Vizantiji i time zadovolji vlastelu ž eljnu novih osvajanja, jer bi u suprotnom on u potpunosti izgubio njihovu podrš ku. Odlazak Hreljin je bila dovoljna opomena. S druge strane, ne treba misliti da je Kantakuzen tek tako odabrao Duš ana i njemu ponudio (ili od njega zatraž io) savezniš tvo. Imao je on i druge okolne dvorove gde se mogao pojaviti sa istovetnom ponudom, no on je odabrao bašDuš ana. Oč igledno da se ovom starom iskusnom ratniku i prevejanom politič aru Duš an uč inio dovoljno vojnič ki jak, ali i politič ki naivan da bi se mogao iskoristiti za sopstvene ciljeve. Njegove namere prema Duš anu nisu bile iskrene, a on mu je trebao samo kao moćno vojno sredstvo da pomoć u njega ostvari ono š to nije mogao sam. Kantakuzen je imao prilike da upozna Duš ana, kao i njegove vojskovođe, jošu Radoviš tu 1336. godine i jošodatle je o njemu mogao steć i određeni utisak. Tada ga je mogao upoređ ivati sa carem Andronikom III, š to Duš anu, koji je bio veoma mlad, sigurno nije moglo suviš e ić i u korist. Od tada je proš lo tek š est godina, a Duš an nije imao posebnih vojnih poduhvata gde bi mogao steć i iskustvo i vojno znanje. Moguć e je da je i vojvoda Hrelja, koji je prebegao Vizantijcima, o Duš anu doneo neke prič e koje su uticale na Kantakuzena. U svakom sluč aju ni u vreme kada je Kantakuzen doš ao u Srbiju nije se ni približ no moglo meriti Duš anovo vojno i politič ko znanje sa onim koje je on imao Kantakuzen, ali je Duš an imao armiju koju je Kantakuzen nameravao da iskoristi. Duš an stvarno nije imao suviš e ratnog iskustva kao vojskovođa, mada mu hrabrost niko nije mogao osporiti. Bitka na Velbuž du je dovoljno govorila da je on veoma sposoban na bojnom polju i da se ne plaš i ratnih okrš aja, ali tu bitku nije on zamislio, već njegov otac Stefan Deč anski. Drugih većih direktnih bitaka nije bilo, a i sukobi sa ugarskim
kraljem Karlom Robertom su se pretvorili u progon Ugara koji su divlje bež ali ne prihvatajuć i bitke. Opsade koje je do tada Duš an imao nisu imale bog zna kakvih uspeha i sve je to moglo govoriti Kantakuzenu da ć e uspeti da se nametne Duš anu. No, ovaj prevejani politički prevarant se ovaj put ljuto prevario. Sam doč ek Kantakuzena na Duš anovom dvoru bio je veoma sveč an. Kantakuzena je na kapiji, pre no š to je uš ao na dvor, doč ekala mlađa srpska vlastela i dopratila ga do prostranog dvoriš ta. Tu su ga sač ekale najuglednije Duš anove velmož e, a onda mu je i sam Duš an izaš ao u susret. Tokom jula 1342. godine poč eli su u Priš tini pregovori između Duš ana i Kantakuzena, a sam njihov početak nije mnogo obeć avao. Duš an se dosta kolebao, ali pod pritiskom 24 najmoć nijih srpskih velmož a, koji su prisustvovali ovim pregovorima, na kraju on popusti. Ono š to je indikativno jeste da je najveć i zagovornik saveza sa Kantakuzenom bio baš Jovan Oliver, prvi Duš anov velmoža sa kojim je Kantakuzen stupio u kontakt onda kada je preš ao u Srbiju. S druge strane, ni ostale velmož e nisu mnogo u svojoj ratobornosti odudarale od Olivera, pa je na neki nač in Duš an bio faktički prisiljen na ovaj savez. Ostaje takođe nejasna i uloga kraljice Jelene, Duš anove ž ene, koja je, barem sudeć i po Kantakuzenovim spisima, praktič no vodila glavnu reč . Upravo je ona ta koja je bila presudna u Duš anovom pristanku na savez, jer je njen pritisak bio taj pred kojim je on konač no popustio. ?udno je i to da je ona uopš te prisustvovala ovom savetovanju, pa je č ak i istupila (uz Olivera) kao jedan od govornika sa srpske strane. Zaista neuobič ajena velika uloga jedne srpske kraljice. Tako neš to bilo je nezamislivo za vreme Duš anovih prethodnika. No, upravo zahvaljujuć i njenom pritisku Duš an je, iako nevoljno, jer je smatrao da uslovi pod kojima se sklapa savez nisu povoljni za Srbiju, na kraju pristao. Mi danas znamo da ni jedan od pregovarač a nije bio iskren. Niti je Kantakuzen mislio da Srbima tek tako prepuš ta osvojene teritorije niti su Srbi mislili da naivno ratuju i ginu za Kantakuzenov rač un. No i jedni i drugi su smatrali da je najbitnije da se ratni pohod započ ne, a onda ć e se na kraju i međusobni rač uni lako izravnati, naravno na š tetu onoga drugoga. Možda bi se bašu tome mogla i videti uloga kraljice Jelene. Sam Duš an nikada nije pokazivao bog zna koliko veliki politič ki talent (tu nije imao mnogo zajednič kog sa Stefanom Prvovenč anim ili svojim dedom Milutinom) i njegova reakcija je možda mogla oterati Kantakuzena iz Srbije, a da bi to sprečila umeš ala se i kraljica prisiljavajuć i Duš ana da pristane na neke, po njemu, neprihvatljive odredbe ovog savezniš tva. Bilo je najbitnije da se Kantakuzen pridobije i da se započnu osvajanja, a da li ć e Kantakuzen na kraju neš to dobiti od toga kolač a treba da se ostavi za kraj. Moguć e da Duš an nije bio spreman za ovakav vid diplomatije, ali je zato tu bila kraljica Jelena, pa je ona veš to popunila taj nedostatak. Bilo kako bilo, savez je bio sklopljen, a saveznici su se dogovorili da svako zadrž i za sebe one teritorije koje uspe da osvoji. Duš an je najpre traž io da Srbija dobije sve gradove zapadno od Kavale (Hristopolja) u kojima bi se nakon ratnih dejstava već ina stanovniš tva izjasnila za srpsku vlast. Kantakuzen dugo nije hteo da pristane na ovu odredbu (to je bilo bašono mesto gde su se pregovori mogli slomiti), a kada je napokon odluč io da je odobri dobio je od Duš ana i dodatni zahtev po kojem je morao ostaviti kao taoca svoga sina Manojla. Dakle to su bili ti pregovori buduć ih saveznika koji jošnisu izvrš ili ni jedno slovo iz obaveza sklopljenog saveza, a većse pribojavaju jedan drugoga.
Ovaj susret sa Kantakuzenom iskoristi Duš an da se konač no raspravi i pitanje njegovog velikaš a Hrelje koji se od njega odmetnuo prelazeći na stranu cara Andronika III. Nakon Andronikove smrti Hrelja je postao Kantakuzenov podanik i konač no, na kraju, prelazi na stranu tadaš nje carigradske vlade. Tač nije reč eno, ovaj velikašuspeo je da promeni do sada nekoliko gospodara, a izmeđ u ostalog izdao je i Duš ana i Kantakuzena. Oseć ajuć iš ta se sprema uspeo je da ponovo odobrovolji Duš ana i da mu ovaj oprosti izdajstvo (leto 1342), ali to je morao da plati tako š to je trebalo da prepusti grad Melnik. U suš tini, o ovome je Duš an samo obavestio Kantakuzena, formalno od njega traž eć i pristanak, š to je ovaj nemajuć i kud i učinio. No, Hrelja ipak nije proveo mirno svoje poslednje dane. Ubrzo nakon toga, verovatno zbog stalnih Duš anovih prebacivanja ili č ak i pretnji povukao se u Filski manastir, gde je krajem 1342. godine u dubokoj starosti pod imenom monah Hariton i umro. Na mramornoj ploč i njegovog groba stoji kratko zapisano "Grob te sadrž i sada umrtvljena, ć esaru, koji juč e s nama govoraš e. Ovo gledajuć i usrdno mislite o onome koji lež i; toliko velik bi..., u takvom utesni se malom robu". Odmah nakon njegove smrti Duš an sa vojskom uđe u njegove teritorije i zauzme ih. Početak zajednič kih akcija je bio u jesen 1342. godine, a cilj je bio grad Ser. Vođa ove akcije je bio sam Kantakuzen, ali uz njega su bili i srpski velikaš i Jovan Oliver i vojvoda Vratko. Većsama prva akcija je pokazala kakvi su zapravo odnosi između saveznika. Vojska koja je opsela Ser bila je skoro isključ ivo sastavljena od Srba, a kao komandant im je bio postavljen Kantakuzen. Međutim, to je bilo tek prividno, jer on nad njima nije imao skoro nikakvu vlast, a da mu Duš an nije verovao videlo se i po tome š to su uz Kantakuzena stalno bili Vratko i Oliver. S druge strane, nedisciplina je u vojsci uzela velikog maha. Umesto da se izvrš i prava opsada Sera po svim pravilima vojne veš tine, ona se do kraja pretvorila u pravu pravcatu katastrofu. Videć i da grad neć e da se preda vojnici su poč eli da se napijaju mladim vinom i uskoro je, kao reakcija, doš la dizenterija od koje je pomrlo oko 1500 vojnika. Taj događaj prouzrokovao je viš e posledica. Najpre svađu između Grka i Srba, pri č emu su Grci prebacivali Srbima zbog neozbiljnosti i nediscipline. Nakon toga doš lo je i do razlaza među samim Grcima kada je već ina Kantakuzenovih pristalica odluč ila da ga ostavi tako da je on na kraju ostao sa jedva 500 ljudi. Zbog odlaska velikog broja Grka i zbog haranja dizenterije ubrzo se odustalo od opsade Sera. Duš an je za to vreme svoje akcije okrenuo na drugu stranu, prema Albaniji. Lako je uspeo da osvoji grad Voden, ali ne borbom većmitom. Uzimajuć i u obzir i teritorije koje je Duš an uzeo od Hrelje (Strumica, Melnik) taj jesenji pohod godine 1342. se pokazao kao dosta dobar. Kada je i Tesalija uskoro bez borbe priš la Kantakuzenu (dao je na upravu rođaku Jovanu Anđelu) izgledalo je da ovom savezu idu bolji dani. Nakon svega zima prekine vojna dejstva, pa se Duš an i Kantakuzen povuku na zimovanje. Međutim, ovo nenadano jač anje Kantakuzena izazove i druge posledice. Kada je doš ao u Srbiju osim 2.000 pristalica koje je doveo sa sobom on nije imao nič eg opipljivijeg, pa je jedini njegov ulog u ovoj igri sa Duš anom bio sam njegov ugled. Dakle, on u savezniš tvo sa Duš anom nije imao š ta drugo uneti osim svojih veza u Vizantiji. To su i Srbi tako shvatili i sebe su tretirali kao glavni oslonac ovog saveza, š to su u suš tini i bili, dok im je Kantakuzen samo obezbeđivao lakš i prodor u Vizantiju. To je automatski dovodilo do toga da je Kantakuzen ipak morao biti smotreniji u odnosu na Srbe. Sasvim je sigurno da ponosnom Vizantijcu, koji je do toga momenta smatrao Srbe varvarima sa kojima je imao nameru da se obrač una,
ovo poniž avanje nije padalo nimalo lako. Iako ga je Duš an doč ekao sa svim počastima i paž njom nije se moglo sakriti da u Kantakuzenu vidi samo sredstvo za lakš i prodor u Vizantiju, a i sam Kantakuzen teš ko da je mogao sakriti svoja prava oseć anja prema Srbima. Nakon osvajanja carskog prestola u Vizantiji doš lo bi do njihovog verovatnog razlaza, jer teš ko da je Kantakuzen iskreno mislio Duš anu prepustiti one vizantijske teritorije koje Srbi osvoje. Ovaj savez za Kantakuzena je bio samo nuž no zlo, koje mu viš e nije trebalo kada mu se Tesalija priklonila i kada ga je priznala za vizantijskog cara. Sada je imao jaku bazu za dalje napade na teritorije koje je kontrolisao Carigrad, dok su mu Srbi postali smetnja. Isto tako ni Duš anu ovo savezniš tvo nije lako padalo. S jedne strane Kantakuzenova ambicija je kočila Duš anove planove, jer nije Srbima dozvoljavala š irinu akcije. Naime, Duš an je bio viš e okrenut ka teritorijama koje su se nalazile u Albaniji i on je svoja prva osvajanja usmerio bašu tom pravcu. To Kantakuzenu nije moglo biti pravo, jer je njegov cilj bio carski presto u Carigradu, dok su akcije Srba iš le u sasvim drugom pravcu. S druge strane, ni sam car Jovan i njegova mati (stvarna vladarka) Ana Savojska nisu sedeli skrš tenih ruku većsu radili svim sredstvima da smrse Kantakuzenu konce. Stoga su svi njihovi pokuš aji, buduć i da su bili vojno nemoćni, bili upereni na to da se razbije ovaj savez. U tom pravcu bilo je jedno poslanstvo u Srbiji jošdok je Kantakuzen uzaludno opsedao Ser (1342.) i ono je Duš anu nudilo sve gradove zapadno od Hristopolja (izuzev Soluna) za Kantakuzenovu glavu. Ovo je bila veoma primamljiva ponuda za Srbe, jer je to bašbilo ono š to je Duš an traž io od Kantakuzena na pregovorima u Priš tini, a na š ta ovaj nije pristao. No, Duš an je ipak bio č ovek od reč i i nije ž eleo da raskine savez. Kasnije je i sam Apokavk pokuš ao da dođe u dodir sa Duš anom i u tom smislu se svojim brodovima probio do uš ć a Strume, no iz nekog razloga do sastanka nije doš lo. Iako nije prihvatao ponude iz Carigrada ne znač i da Duš an o njima nije razmiš ljao i o tome sa svojim velmožama raspravljao. Konač no, to i nije bila nikakva tajna jer se i sam Carigrad potrudio da dobro razglasi ove pregovore, verovatno preuveličavajuć i stvari. To je bilo sasvim dovoljno da se u Kantakuzena uvuče nepoverenje kada je č uo za Carigradske ponude Duš anu. Ako se zađe u psihologiju ovog vizantijskog politič ara sasvim je jasno kakav se strah u njega tada mogao uvuć i. On je bio sasvim svestan da je njegov savez sa Duš anom inspirisan obostranim koristima, č ak viš e srpskim nego njegovim. On je uspeo da pridobije Duš ana time š to mu je obeć ao ili tač nije reč eno prodao delove vizantijske teritorije za izvesne usluge. Dakle, u pitanju je bila č ista trgovina. Sada se odjednom pojavljuje njegov ljuti protivnik iz Carigrada i nudi Duš anu bašono š to je on i tražio. Sa ovom ponudom iz Carigrada Duš anu se ukazuje prilika da mnogo lakš e dođe do onih teritorija do kojih mu je stalo i koje mu je Kantakuzen na pomalo mutan način obećao. Ne treba se zavaravati, Kantakuzen je bio smutljivac prvog reda i on bi sigurno iz prve prihvatio ponudu iz Carigrada da je bio na Duš anovom mestu. Stoga je sasvim opravdano, sa svoje tačke glediš ta, oč ekivao da to i Duš an uč ini. Međutim ovde su se sudarila dva različ ita nač ina shvatanje politike i date reči. Jednostavno, Duš an nije ž eleo da pogazi datu reči ostao je veran Kantakuzenu. Međutim, nepoverenje se ipak uvuklo međ u saveznike.
38. Velika osvajanja U proleć e 1343. godine rat ide dalje. Duš an nastavlja svoj prodor u Albaniju i uzima Kroju,
glavni grad srednje Albanije. Za to vreme Kantakuzen ponovo udari sa srpskim odredima na Ser. Međutim i ovaj put opsada se vodi mlitavo, a srpski vojnici odbijaju posluš nost Kantakuzenu. Da on nije imao nad njima nikakve vlasti vidi se i iz toga da ih jednostavno nije mogao za bilo kakvu neposluš nost kazniti. Sam Ser nije imao nikakve namere da se preda, ne toliko zbog mrž nje prema Srbima, koliko prema Kantakuzenu č ijeg su poslanika koji im je ponudio predaju jednostavno rastrgli i komade njegovog tela obesili po gradskim zidinama. Opsada koja je loš e iš la, neposluš na srpska vlastela koja ne ž eli da sluš a njegove komande, tajni Duš anovi pregovori sa Carigradom gde ovi otvoreno traže od Duš ana njegovu glavu, sve je to uticalo na to da se Kantakuzen poč eo oseć ati u srpskom logoru veoma nesigurno. Prelomnu ulogu je odigralo je jedno poslanstvo pod vođstvom Marina Venijerija (leto 1343.), koje je doš lo iz Venecije kod Duš ana. Ovo je poslanstvo bilo angaž ovano od strane Carigrada i samo je ponovilo staru carigradsku ponudu Duš anu za Kantakuzenovu glavu. Kantakuzen je većdotada, š to zbog neuspeha pod Serom, š to zbog stalnog straha da ga Duš an ne izruč i Carigradu, pogubio živce i stoga je napustio srpsku vojsku. Doduš e, u tom momentu on je i te kako imao razloga da se pribojava Duš ana, jer mu je tokom aprila te godine (1343.) na prevaru uzeo grad Ber. Taj grad se trebao predati Duš anu, jer je on većuspeo da podmiti njegove komandante, ali u grad je uš ao Kantakuzen i stavio ga pod svoju kontrolu. Shodno njihovom dogovoru svakome od njih trebao je pripasti onaj grad koji svaki od njih osvoji. U svojim spisima Kantakuzen se hvali da je tu Duš ana teš ko prevario, jer je ovaj grad zauzeo sa nemač kim najamnicima koje je dobio od same kraljice Jelene, Duš anove ž ene. Mož e se zamisliti kako je bila jarosna Duš anova reakcija kada je za sve ovo č uo. Neš to kasnije stiglo je i gore navedeno poslanstvo iz Venecije i nije isključ eno da ga Duš an ne bi bacio u lance i predao Carigradu. U svakom sluč aju ovo savezniš tvo prestalo je da deluje onda kada je Kantakuzen na prevaru uzeo Ber (april 1343.), a formalno od sredine leta 1343. kada su Venecijanci stigli Duš anu. Ipak, Duš an je pokuš ao da se nekako sporazume sa Kantakuzenom i stoga ga je pozvao na pregovore, no ovaj to odbije. Koliko su Duš anovi pozivi bili iskreni, ostaje stvar procene, a neodazivanje Kantakuzena mož e samo da navede na misao da mu je ovde spremana klopka i da se Kantakuzen baštoga bojao. Bilo kako bilo, od ovog momenta Duš an se viš e nije oseć ao obavezan prema Kantakuzenu i na nagovor poslanstva iz Venecije uskoro stupi u pregovore sa Carigradom. Odmah je zaključ en sporazum Duš ana, sa jedne strane, i Ane Savojske i Aleksija Apokavka, sa druge strane. To je bio sada novi savez koji je bio okrenut protiv Kantakuzena. Da bi savez bio č vrš ć i ugovorena je i ž enidba Duš anovog sina Uroš a sa sestrom vizantijskog cara Jovana V Paleologa. Na kraju ne mož e se oteti utisku da je Venecijansko poslanstvo obavilo dobar posao jer ne samo da je uspelo da razbije savez Duš ana i Kantakuzena većje do kraja prevelo i Duš ana u tabor Kantakuzenovih protivnika. Tu bi se moglo primetiti da je stari lisac Kantakuzen izgleda pravilno procenio da mu Duš an viš e nije naklonjen i da bi ga na kraju mož da mogao i izruč iti Carigradu. Stoga njegovo bekstvo iz srpskog logora i kasnije neodazivanje na Duš anove pozive na pregovore izgleda da je bilo opravdano. Doduš e, za ovaj raskid sa Duš anom velike krivice snosi i sam Kantakuzen, mada bez krivice nije ni Duš an. No, rasprave o krivici daleko bi odvele, jer taj savez od samog poč etka nije bio iskren ni sa jedne strane i stoga nikakvo č udo š to je dož iveo ovakav kraj. No, sada događ aji uzimaju jedan katastrofalni tok, kako za Vizantiju tako dobrim delom i
za Srbiju, a onda i za Evropu. Ta katastrofa se zvala Turci. Bašovaj građanski rat u Vizantiji doveo je Turke u Evropu, Vizantiju do propasti, a Srbiju do vrhunca njene moć i. Međ utim tu su bili stvoreni i svi preduslovi koji ć e dovesti Srbiju do propasti. Kantakuzen nije u momentu raskida sa Duš anom imao dovoljno samostalne snage da se obrač una sa Carigradom, dok mu je sa druge strane i Duš an postao veoma opasan neprijatelj. Zato su mu trebali novi saveznici, no kako ih u Evropi nije mogao nać i njegov pogled se okrene ka Maloj Aziji, pa se obratio za pomoćseldž uč kom emiru Umuru, tada najjač em turskom velikaš u u Maloj Aziji. Njih dvojica su bili stari poznanici, pa č ak i prijatelji. Umur je i do tada uzimao uč eš ć a u ovom ratu i to krajem 1242. godine, kada je spaš avao Kantakuzenovu ž enu iz, od Bugara opkoljene, Dimotike. Nakon toga Kantakuzen je doš ao kod Duš ana, a Turci se povlač e u Malu Aziju. Dakle, do tog momenta njihova uloga je bila tek epizodna, a Kantakuzen ih viš e nije traž io, jer je oč ekivao da ć e pomoć u Duš ana ostvariti svoje namere. No, sada se situacija potpuno izmenila i Kantakuzen bude primoran da se ponovo obrati Seldž uč kom emiru, Umuru koji opet spremno prihvati ovaj poziv. Sama akcija koju je zamislio Kantakuzen, a Turci trebalo da je izvrš e, bila je veoma smela, ali za Turke i primamljiva. Cilj je bio bogati Solun, posle Carigrada najveć i i najbogatiji grad u carstvu. Lič no Umur je doveo prilič no veliku flotu turskih č amaca na uš će Vardara sa namerom da se napadne Solun. No, ovaj dobro utvrđ eni grad nisu mogle lako zauzeti ni uređenije i organizovanije armije, pa je ovoj turskoj rulji to bilo potpuno nemoguće. Ta vojska koju je doveo Umur, mogla bi se prije nazvati pljačkaš kom hordom (kao i sve turske armije koje su uč estvovale u ovom ratu) koju osim pljačke niš ta drugo nije interesovalo. Oni niti su znali, niti su hteli da vrš e pravilnu opsadu grada, većsu radije lutali okolinom, tražeć i sigurnu pljač ku. Kako nije bilo moguć e osvojiti Solun, a većse pojavilo i nezadovoljstvo među Turcima jer pljač ke nije bilo, a krstaš i su napali njihove domove u Maloj Aziji, to je Umur odluč io da se vrati. Stoga se oni ponovo ukrcaju u svoje brodove, međutim kod Palene, zapadnog poluostrva Halkidike, doč eka ih ujedinjena hriš ć anska flota koju su sač injavali Venecijanci, vitezovi sa Rodosa i kiparski kralj, pa ih razbije i brodove im popali. Jedan odred Turaka tako ostane u Evropi ne moguć i da se vrati u Malu Aziju. Jedini put im je preostao preko Trakije pa da se onda izbije na obale Helesponta odakle se moglo otputovati za Malu Aziju. Ovaj događaj pada negde u poč etak proleć a 1344. godine. Za sve to vreme Duš an se marljivo pripremao za nastavak svojih osvajanja po Albaniji i Makedoniji, ovaj put ne kao saveznik Kantakuzenov, većkao njegov protivnik. Vest o uniš tenju turske flote zatekla ga je u logoru kod mesta Zihne. Tu je on i dočuo da turski odred od oko 300 (ili 3000 ?) ljudi pokuš ava da se doč epa Trakije i da ć e proć i baštuda. Zato poš alje svoga vojskovođ u Preljuba sa jednim odredom teš ko opremljenih oklopnika – konjanika koji je trebalo da uniš ti preostale Turke. Ovo je trebalo da bude lak zadatak. No, š ta se desilo. Između Soluna i Sera tokom maja 1344. godine, kod Stefanijane, uspe Preljub da preseč e Turcima put i da ih natera na vrh jednog brda. Kako se teš ko opremljeni konji nisu mogli sa oklopnicima popeti na ovo brdo, to Preljub naivno naredi oklopnicima da sjaš u i da se peš ice popnu za Turcima, dok su konji trebalo da ostanu u podnožju brda. Izgledalo je da Turcima nema spasa, jer su bili samo lako naoruž ani i bez oklopa. Srpskim konjanicima je trebalo vremena da sjaš u sa konja i da otpoč nu pretragu brda, za to vreme Turci su bili posakrivani po gustom rastinju kojim je brdo bilo obraslo i samo su č ekali da to Preljub naredi. Dok su se srpski oklopnici polako i sa naporom penjali na ovo brdo oni se niz stranu tog brda, poš to su bili bez oklopa, brzo sjure i doč epaju srpskih konja koje je
č uvala slaba straža. Dok su se Srbi dosetili o č emu se radi Turci pobiju one oklopnike koji su ih pokuš ali sprečiti i na konjima pobegnu. Daljnji put do Kantakuzena im je bio lak i niko ih viš e nije mogao zaustaviti. Ovo je bio prvi sudar srpskih i turskih vojnika i završ io je ovom turskom pobedom. Taj sudar nije mnogo značio za kasniji tok ovog građanskog rata i stoga ne predstavlja niš ta viš e do li usputnu epizodu u ovom ratovanju. Niti je on Srbima bio neki poseban poraz niti Turcima neka velika pobeda, ali bio je veoma indikativan za kasnije sudare srpskih i turskih vojnika. I tada su (kao i kasnije na Marici) Srbi bili u apsolutnoj prednosti nad Turcima, kako u broju tako i po naoruž anju, međutim bašta prednost je izgleda dovela do toga da se Turci shvate olako i da im se dopusti da se na tako lak nač in izvuku. Jednostavno, Preljub nije uspeo da iskoristi prednost svoje oklopljene konjice kojoj lako naoruž ani Turci nisu mogli niš ta, većje krajnje naivno svoje konjanike pretvorio u najobičniju peš adiju koja mora pod teretom oklopa da se penje uz strmo brdo. Turci su bili savrš eno svesni svog podređenog polož aja i svoje slabosti – lako naoružani, bez oklopa, bez konja, ali su uspeli da to pretvore u odluč ujuću prednost. Ovo nije bila boljka samo srpske vojske, to ć e se kasnije redovno ponavljati u bitkama hriš ć anskih i turskih vojnika, kada teš ko oklopljeni vitezovi potcenjujuć i lako opremljene Turke bahato uleć u u okrš aje i gube bitke koje su morali dobiti (Nikopoljska bitka, zatim Kosovska – ne kneza Lazara već ona koju je vodio JanjošHunjadi, itd.). Činilo se kao da Evropa ne mož e da se navikne na turski nač in ratovanja, upravo suprotno Turcima, kojima nije trebalo mnogo da otkriju gde su nadmeni Evropljani jaki, a gde im je slabost. U daljem toku ovoga građanskoga rata Duš an sada ratuje sasvim za svoj rač un, pa mu je to dobrim delom omogućilo i š irinu akcije. Bašzato dalji tok ovog rata donosi mu sve same uspehe pa je tako uskoro pala Valona, Berat, Kanina (sve u Albaniji), pa onda Kostur, Drama, Filipi i Hrizopolj (sve u Makedoniji). Međutim, Solun ostaje neosvojiv, kao i Ser, koji je bio najvaž niji grad na ovom putu ka Solunu. Kako Solun nisu mogli uzeti, to su se Duš anovi vojnici bavili uglavnom pljač kom, misleć i da ć e tako Solunjane naterati da se predaju. "Poš to nije mogao zauzeti Solun, pustoš io je neprestano njegovo područ je da bi ga bar na ovaj nač in prisilio na pokornost" (Orbin). Za to vreme i vojna sreć a Kantakuzenova bila je sve veća. Videć i da bi se on uskoro mogao pojaviti i pred Carigradom, carica Ana i Apokavk se obrate za pomoćOrhanu, vođi osmanlijskih Turaka, inač e najveć im protivnicima Umurovih Seldž učkih Turaka, koji su ratovali na strani Kantakuzena. Verovatno su oč ekivali da ć e ove dve smrtno zavađene vojske iskrvariti u međ usobnim obračunima i pomalo naivno ž eleli da njihove međusobne sukobe izratuje neko drugi. To je mož da moglo biti moguć e dok je Vizantija bila moć na i kada je rekama zlata umela da zavadi varvarska plemena među sobom, skreć uć i tako njihove najezde od Vizantije. No, to su bila davno proš la vremena, kada je Vizantija imala i novca i vojske, ali i spretnu diplomatiju, i konač no, to su bile situacije kada se Vizantija borila za svoje granice. Ovo sada je bilo većneš to drugo. To je bila najobič nija borba za vlast, građanski rat koji je razdirao Vizantiju, a to su uvek situacije kada plać enič ke trupe ne ratuju na tuđoj teritoriji i kada ne pljač kaju tuđe podanike i tuđe zemlje. Sada su plać enici bili u Vizantiji i uniš tavali su njene podanike i njena bogatstva, a te plać enike su dovodili upravo oni. U svoj svojoj zaluđenosti borbom za vlast carica Ana i Apokavk nisu
imali granicu. Da bi pridobili Orhana oni su mu ne samo obećali gomilu novca i zlata, već su mu dopuš tali da sve hriš ć anske zarobljenike koje ovi pohvataju u borbi sa Kantakuzenom mogu slobodno prodavati, pa mu č ak za to daju i trž nicu u Carigradu. Orhan je poslao oko 10.000 svojih najgorih razbojnika koji su sa najvećim svečanostima i č aš ć u doč ekani u Carigradu. Kakva je to morala biti slika. Bogati slavni Carigrad prepun prekrasnih spomenika, bogatih biblioteka, doč ekuje sveč ano divlje Turke koji na svojim malim č upavim konjima jaš u kroz ovaj grad i osmatraju sva ona silna bogatstva koja samo č ekaju da budu uzeta. Nikada Carigrad nije video već e sramote no š to je video taj dan. Kako se mogla oseć ati carica Ana ili Apokavk, toliko ponosni na svoje plemenito poreklo i kulturu, kada su morali da u svojoj blizini trpe ove divljake. Ne treba se zavaravati, nisu to bile one velič anstvene i moć ne vojske koje ć e kasnije da vode Mehmed II Osvajačili Sulejman Velič anstveni. To je bio najobič niji š ljam koji je Orhan mogao da sakupi, ali tim opasniji. Već ina tih divljaka nije bila bog zna ni kako naoružana, tek poneki od njih je imao š tit, a mesto mača dosta njih je nosilo volovsku ž ilu, mesto bojne sekire koristili su magareć u čeljust. Eto, od takvih se oč ekivalo da spaš avaju Vizantiju kao poslednji ostatak Svetog Rimskog Carstva. Većdegenerisani vizantijski politič ari oč igledno da nisu mogli da shvate da je Zapadno Rimsko Carstvo i propalo onoga momenta kada se prepustilo ovakvim divljacima i kada su rimski carevi, kao da su deca, oč ekivali da ć e neko umesto njih čuvati rimske granice. Zar nije bilo mnogo lakš e i mnogo isplativije za ove divljake da opljač kaju nezaš tić enu Vizantiju, nego da se upuš taju u neizvesne borbe sa Srbima ili nekim drugim vizantijskim protivnicima. Turske vođe su verovatno sa svojim primitivnim, ali veoma bistrim umom to shvatili. Nikada oni nisu ni imali nameru da prolivaju svoju krv za ogranič enu caricu Anu i potpuno iskvarenog Apokavka ili podmuklog Kantakuzena. Bilo im je važ no samo da se doč epaju evropskog tla, a Vizantija i njena neograničena glupost su im u tome pomogli. Sada su odjednom dobili š iroko otvorenu kapiju za sva moguć a zverstva koja ć e uskoro poč initi i č ime ć e u narednim vekovima skoro upropastiti Evropu. Nedugo po sveč anom doč eku u Carigradu oni krenu u akciju, ali ne vojnu, većpljač kaš ku, pa su poč eli da pljačkaju sve, ne pitajuć i da li su to podanici carice Ane ili Kantakuzenovi. Da sramota bude jošveć a već inu tog nevinog roblja oni su prodavali po Carigradu. Sami Carigrađani su dobar deo tog roblja otkupljivali, ne samo iz samilosti (to su bili većređi sluč ajevi), većiz koristi jer im je to bila idealna prilika da nakupuju jeftino roblje. Mi danas teš ko da mož emo i zamisliti te scene gde Turci po hriš ć anskom Carigradu vuku iš ibane i u lance okovane jadnike, koji su hriš ć ani, koji su Grci i da to hriš ć anski i grčki Carigrad sasvim mirno gleda. Nakon toga, da se taj isti hriš ć anski i grč ki Carigrad slije na trž nicu robova i da se između sebe svađa i nadmeć e oko cene tih jadnika koje su Turci prodavali. Vizantija je sopstvene podanike prodavala posredstvom Turaka svojim podanicima. Naravno i za ovo niko nije mogao Turke okrivljavati, jer su im carica Ana i Apokavk to ugovorom izrič ito dopustili. ?to je još interesantnije, ali i poraznije veoma malo ih je shvatalo celokupnu tako poraznu situaciju. S druge strane, Kantakuzen nije to sve mirno posmatrao, ali nije ni mislio da to spreč i. Njemu se nije motalo po glavi kako da Orhana vojnič ki razbije i istrebi tu pljač kaš ku bandu, većkako da ga privuč e na svoju stranu. Hriš ć anska sramota se tako nastavljala, jer Kantakuzen pozove Orhana i ponudi mu savez. Istovremeno mu dozvoljava da i dalje hvata i prodaje hriš ć ansko roblje, ali ovaj put (tu ga savest sigurno nije progonila) pristalice
carice Ane i Apokavka (kao da su Turci o tome vodili rač una i do tada). Kao vrhunac poniž enja ponudi mu ni manje ni viš e većsvoju ć erku, mlađ anu Teodoru za ž enu. Jedna vizantijska princeza rođena u purpuru odlazi većostarelom divljem Orhanu u Malu Aziju da mu popuni harem. Po princezu Orhan je poslao trideset brodova i mnoš tvo konjanika. Dan pred odlazak nesretne princeze, priređeno je, po obič aju, njeno prikazivanje narodu. Ipak, ni to nije bilo sve. Videći da ć e izgubiti Orhana, carica Ana i Apokavk se sada za pomoćponovo obrać aju u Malu Aziju i to jošjednom razbojniku poput Orhana, nekom Sarukhanu koji je vladao u severozapadnom delu Male Azije.
39. Car Duš an Dok su Vizantijci tako spletkarili između sebe i jedni drugima preotimali saveznike, usput sve viš e uniš tavajući zemlju, Duš an je uspeo 25. septembra 1345. godine da konač no zauzme tvrdi grad Ser. Pad ovog grada spada svakako u najkrupnije događaje ovog građanskog rata, barem š to se tič e srpske strane. Naime, zauzećem Sera, Duš an je stavio pod svoju kontrolu celu jugoistoč nu Makedoniju, sve do klanaca istoč no od grada Hristopolja. "Zauzeo je, naime, sve pokrajine i gradove koji su joj pripadali sve do Soluna, a posebno Veriju, Serez, Ohrid, Kostur, Trikalu, Janjinu, Kaninu, Beograd i duga mesta sve do Negroponta" (Mavro Orbin).Tu je spadalo i celokupno Halkidič ko poluostrvo, gde se nalazila i Sveta Gora. Ono š to je toga momenta bilo veoma važ no bilo je to da su svi monasi Svete Gore priznali Duš ana za svoga vladara i spominjali su ga u svojim bogosluž enjima kao takvog (doduš e, jošuvek su vizantijskog cara spominjali prvog pa tek onda Duš ana). Za uzvrat, Duš an im je priznao sve njihove dotadaš nje privilegije i posede koje su uživali, a nije propustio da ih obdari novim poklonima i privilegijama. Ovo je bio veoma bitan politič ki uspeh Duš anov, jer Sveta Gora je bila centar pravoslavlja i sa njima se nije moglo silom, dok je sama njihova podrš ka znač ila veoma mnogo. S druge strane, za Duš anove naredne planove ova podrš ka iz Svete Gore nije bila samo potrebna, veći neophodna. Ovaj veoma uspeš an Duš anov politič ki potez osigurao je njegov logotet Hrs, koji je uspeš no priveo pregovore sa svetogorskim protatom i sa njima o tome sklopio ugovor (novembra 1345.). Ovi uspesi su jako uticali na Duš ana i njegovu svest o sopstvenoj važ nosti i snazi. Tada je i poč eo da otvoreno iskazuje svoju ideju o osvajanju celokupnog vizantijskog carstva potpisujuć i se na jednoj povelji za manastir Sv. Jovana Krstitelja na Gori Menikejskoj kao "kralj Srbije i Romanije", dok u jednom mnogo važ nijem pismu mletač kom duž du kao "gospodar skoro celoga carstva Romanije". Tu se veoma jasno ocrtavaju njegove buduć e ž elje, ali i buduć i politič ki pravac. Do tog momenta on je o tome mož da i razmiš ljao, ali nije svoje ž elje i otvoreno pokazivao tako da je teš ko reć i da li je ta ideja o zauzimanju celoga vizantijskog carstva bašnjegova ili mu je nabač ena sa strane, od onih koji su ga okruž ivali. Uzimajuć i u obzir to da je vlastela bila ta koja je, u vreme Kantakuzenovog dolaska u Srbiju, bila ta koja je na Duš ana vrš ila pritisak za nova osvajanja, ne bi bilo č udno da je i ideja o osvajanju Vizantije bila bašnjihova. Kao i onda, mož da je i sada Duš an bio taj koji je samo sledio njihova stremljenja, mada je teš ko verovati da je i on sam mogao imati neš to protiv. To bi znač ilo da su se ž elje srpske vlastele i njihovog vladaoca sada poklopile. Zapravo, sva ova osvajanja vizantijskih teritorija nisu uticala samo na Duš ana, većmož da joši viš e na njegovu okolinu. Osvajajuć i bogate vizantijske gradove sa
neoč ekivanom lakoć om, velmož e su mogle veoma lako da dođu do uverenja da i ostatak rasklimane Vizantije samo č eka da bude zauzet, pogotovo Carigrad. Da je to tako, potvrđivali su i događaji koji su se deš avali. Tokom 1345. godine uspeo je Kantakuzen da ovlada celom Trakijom, a strana cara Jovana V dož ivela je težak udarac kada je 11. juna 1345. godine ubijen njihov najznačajniji č ovek, Apokavk. Saveznik carigradske vlade, Orhan je većpreš ao na stranu Kantakuzena, dok je drugi mogući saveznik Carigrađana, Sarukhan, zahvaljujuć i Umurovim spletkama, preš ao takođe Kantakuzenu. Nakon toga bilo je jasno da ć e Kantakuzen biti pobednik u ovom građanskom ratu. Izgledalo je da Carigrad predstavlja lak plen, jer u njemu nije bilo ni jedne iole ozbiljnije snage, koja bi ga mogla uspeš no braniti. Sam Duš an se tada odlučio na jedan veoma smeli potez, pa se krajem 1345. godine u Seru proglasi za cara. Krunisanje je trebalo biti obavljeno neš to kasnije, a to međ uvreme je trebalo iskoristiti da se o tome obaveste strani dvorovi i da se pridobije njihova podrš ka. Najpre je upuć eno poslanstvo u Veneciju, koje je trebalo da Republiku obavesti o Duš anovoj nameri da se kruniš e za cara, ali i da pridobije njihovu podrš ku za dalje osvajanje Vizantije. Poš to su dalji Duš anovi planovi bili vezani za osvajanje Carigrada, to mu je za osvajanje ovoga grada bila potrebna i podrš ka flote. Srbije nije imala brodove i stoga je morala nać i nekog saveznika koji ih ima. To je bila Venecija. Stoga im je Duš an ponudio savez za osvajanje ostataka vizantijskog carstva, pa bi po tome Venecija napala Carigrad sa mora, a Duš an sa kopna. Lukavi Venecijanci su u to doba ratovali sa Ugarskom, pa im je flota trebala radi toga rata, a s druge strane imali su većugovor o nenapadanju sa Vizantijom, te im je to bio izgovor da ne pristanu na savez sa Duš anom. U suš tini viš e im je odgovarala takva slaba Vizantija, od koje se mogu dobiti bogate trgovač ke povlastice, nego š to bi im odgovaralo jako Duš anovo carstvo sa kojim bi već bilo tež e pregovarati. Ipak, srdač no mu č estitaju na tituli cara, š to je trebalo da znač i da se njegovom krunisanju ne opiru. Tako je ova misija imala tek delimič ni uspeh, no u tom momentu o tome se nije mnogo razmiš ljalo. Za planirano krunisanje postojao je jošjedan problem, možda formalne prirode, ali u to doba veoma bitan. Cara je, naime, morao krunisati patrijarh, a srpska crkva je u to doba bila arhiepiskopija i na č elu je crkve bio arhiepiskop. Bilo je sasvim jasno da Duš ana neć e hteti krunisati ni carigradski patrijarh, a o rimskom papi se verovatno nije ni razmiš ljalo, dok s druge strane nije se moglo razmiš ljati ni o bugarskom patrijarhu, iako je Bugarska podrž avala Duš anovu ž elju za carskom krunom. S druge strane, ni Duš an nije ž eleo da ga kruniš e bilo koji patrijarh osim onog koji je srpski. Prema tome moglo se uraditi samo jedno i to da se srpska arhiepiskopija uzdigne na stepen patrijarš ije, a srpski arhiepiskop na zvanje patrijarha. Tada bi srpski patrijarh mogao da kruniš e Duš ana, pa bi se i ta smetnja otklonila. Bugarska patrijarš ija, ohridska arhiepiskopija i srpska arhiepiskopija se nisu protivili i tokom (verovatno) aprila 1346. godine bude izvrš en ovaj č in, a za prvog srpskog patrijarha bude proglaš en dotadanji arhiepiskop Joanikije. "I kada je prebivao u domu Spasovu, ovaj car Stefan venč a se na carstvo i izbra sebi patrijarha srpskoga ne po zakonu ni sa blagoslovom carigradskoga patrijarha, kao š to prilič i, no zaiska blagoslov beš čino od patrijarha trnovskoga i od arhiepiskopa ohridskoga i sa srpskim saborom, tako se zacari i postavi patrijarha, kako ne prilič i" (Danilov uč enik). Bilo je mnogo diskusija o tome da li je trebao pristanak Bugarske patrijarš ije i ohridske arhiepiskopije za ovaj č in, te
da li je Duš an imao kanonsku podlogu da arhiepiskopiju proglasi za patrijarš iju. Preovlađuje miš ljenje da po crkvenom pravu podizanje srpske arhiepiskopije na rang srpske patrijarš ije nije ni po č emu povredio te propise, te da Duš an nije nič im izaš ao iz njihovog okvira. ?to se tič e dobijanja dozvola od patrijarš ija (bugarske ili carigradske) ili arhiepiskopije (ohridske), ona po svemu sudeć i nije ni traž ena, jer po kanonskom pravu nije ni bila potrebna. Razlozi su suviš e zamrš eni i zahtevaju mnogo prostora, a za daljnji tok ove prič e su sasvim nebitni, pa ć emo ih preskočiti. I sama ličnost prvog srpskog patrijarha Joanikija je dosta interesantna. On je bio prethodno logotet na dvoru kralja Duš ana, š to znač i da je bio svetovna lič nost. Njegova duž nost se sastojala u tome š to je bio glavni Duš anov administrator. To je sve š to se o njemu zna pre no š to se pojavio kao srpski arhiepiskop. Ko su mu roditelji, krš teno ime ili bilo š ta o njegovom prethodnom ž ivotu ostaje tajna. Odjednom se on pojavljuje dana 3. januara 1338. godine kao arhiepiskop srpske pravoslavne crkve, a pri njegovom imenovanju oč igledno da je Duš an odigrao glavnu ulogu. "Posle prestavljenja gospodina arhiepiskopa kir Danila, gospodin kralj Stefan postavi svoga logoteta na prestolu svetoga Save, i ostade u arhijerejstvu osam godina" (Danilov uč enik). Dakle, ravno nakon osam godina (1346.) bude i Joanikije uzdignut na rang patrijarha. "Kada je tada gospodin kralj Stefan u to vreme zauzeo mnoge zemlje i gradove grč ke, venč a se na carstvo u gradu Skoplju i postavi arhiepiskopa kir Joanikija za patrijarha" (Danilov uč enik). Drugi čin koji se sastojao u proglaš enju Srpske arhiepiskopije u rang patrijarš ije trebao se obaviti na drž avnom saboru, kada bude izvrš eno i krunisanje Duš ana za cara. Sada viš e nije bilo nikakvih smetnji, pa je 16. aprila 1346. godine u Skoplju na drž avnom saboru najpre srpska arhiepiskopija proglaš ena za patrijarš iju, a onda je srpski patrijarh uz sadejstvo bugarskog patrijarha Simeona i ohridskog arhiepiskopa Nikole i svih srpskih episkopa, okrunio Duš an carskom krunom. Samo krunisanje je bilo veoma sveč ano, uz prisustvo već spomenutih crkvenih lič nosti koje su izvrš ile krunisanje i mnogobrojnih predstavnika velikih manastira iz Svete Gore (ipak ne svih). Bilo je tu i poslanstvo iz Dubrovnika, kao i sva iole važ nija vlastela velike Duš anove drž ave. Istovremeno kada je on krunisan sa cara "Hrista Boga blagoverni car", i njegova ž ena Jelena je krunisana za caricu "blagoverna i hristoljubiva carica carstva i avgusta", a njihov sin Uroš(imao tek devet godina) za kralja "svih srpskih i pomorskih zemalja". Nekoliko godina kasnije u povelji manastiru Arhiljevici (1354.) Duš an caricu Jelenu naziva "blagoč estivom i hristoljubivom, previsokom avgustom blagovernom caricom gospođom Jelenom, caricom moga carstva,...", dok sina Uroš a naziva "bogodarovanim i mnogovoljenim naš im sinom kraljem Uroš em,..". Evo kako to krunisanje opisuje Orbin. "Zato 1340. godine, zanesen tolikim pobedama, odluč i da uzme titulu cara. Pozva, dakle, na sabor patrijarha, episkope, opate, sveš tenike i crnorisce svoga kraljevstva i svu vlastelu i velikaš e svoje zemlje, te uz sudelovanje joštriju dubrovač kih poklisara, i to ?urđa Getaldića, Marina Bunića i Stjepana Guč etić a, koje su Dubrovč ani bili poslali s mnogo darova, uz puno odobravanje sviju, krunisa se za cara. Ime kralja dodeli svome sinu Uroš u, mada je u to vreme bio vrlo mlad". Ovde Orbin greš i utoliko š to kao godinu krunisanja uzima 1340. umesto 1346.
Nakon krunisanja za cara Duš an je odluč io da i ostale dvorske titule koje su karakterisale vizantijski dvor upotrebi i u Srbiji. Stoga uvede titule despota (njegov polubrat SimeonSiniš a, brat carice Jelene Jovan Asen, Jovan Oliver i Ivaniš ), titule sevastokratora ( Dejan, Branko Mladenović ) titule kesara (Grgur Golubić , Preljub, Vojihna). Ove titule dodeljene su samo carskim rođ acima, kako Duš anovim, tako i Jeleninim. U svakom slučaju ove lič nosti bile su tada "gospoda srpska", kako su ih nazivali, ž eleć i da istaknu njihov znač aj u odnosu na ostalu vlastelu. Bilo je na dvoru jošvizantijskih titula, kao š to je logotet (izmeđ u ostalih ovu titulu nosio je i Pribac koji je bio otac kneza Lazara), protovestijar itd. "Ustanovi nove služ be po ugledu na druge careve, naime, služ bu ćesara, despota, pincerne i druge kojima su se služ ili carevi" (Mavro Orbin). Upravo ovo krunisanje Duš anovo zaustavilo je njegove vojne akcije već eg formata, pa nekih već ih osvajanja nije bilo. Za to vreme Kantakuzen je muč io svoje brige. ?uvš i da se Duš an krunisao za cara Kantakuzen za inat njemu kruniš e se za vizantijskog cara u Jedrenu (maj 1346. godine). Ovo krunisanje nije ž eleo da izvrš i carigradski patrijarh, pa je to obavio jerusalimski. No, to sada nije imalo nekog posebnog znač aja i u suš tini predstavljao je samo hir ovog pokvarenjaka. Za to vreme Carigrad je bio sasvim na izdisaju, a kako su svi strani plać enici (Turci) bili u Kantakuzenovoj služ bi, to sada carica Ana nije imala viš e nikakvih š ansi, tim viš eš to je i Apokavk poginuo (1345). Stoga se 3. februara 1347. godine Kantakuzen jednostavno uš etao u Carigrad koji mu je velikoduš no otvorio š irom svoje kapije. Međutim, on se ipak nije osećao dovoljno sigurnim da bi cara Jovana V skinuo sa prestola i uzurpirao carsku krunu, većto uradi na zaobilazan nač in. Ponovo je 13. maja 1347. godine krunisan za cara, s tim da je kao zastupnik pokojnog cara Andronika III trebao da vlada sledeć ih 10 potpuno sam, a nakon toga sa njim ć e zajedno vladati car Jovan V Paleolog. Istovremeno, doš lo je i do braka mladog cara Jovana V i Kantakuzenove ć erke. No sada je većbilo pitanje svrhe svega toga, jer Kantakuzen je kao vizantijski car imao tek deseti deo onih prihoda koje je imao nekada kao vizantijski vojskovođa, toliko je zemlja bila uniš tena i iscrpljena. Car Duš an je za to vreme sa caricom Jelenom boravio u Svetoj Gori obilazeć i manastire. Njihov boravak u Svetoj Gori je potrajao nekoliko meseci i to od kraja 1347. godine do poč etka 1348. Ova Duš anova poseta je ostala upamć ena po ogromnim poklonima koje je on neš tedimice davao manastirima. Ti pokloni su bili kako u novcu, nakitu, zlatu, privilegijama tako i u zemljiš nim posedima. Naravno, najviš e poklona je dobio srpski manastir Hilandar. Osim tih, uglavnom sveč anih duž nosti, Duš an se pobrinuo i da Srbi monasi zauzmu mnoga rukovodeć a mesta po manastirima. U suš tini, on je obavljao jedan politič ki posao, ž eleć i da pridobije veoma uticajne svetogorske manastire, od kojih je kao protivuslugu oč ekivao da odbace uticaj carigradske patrijarš ije, koja je prema njemu bila veoma neraspolož ena. U svakom sluč aju, crkva je mogla sada da odigra jednu ulogu centrifugalne sile u velikoj Duš anovoj drž avi gde je bilo mnoš tvo različ itih nacionalnosti, ali im je vera bila zajednič ka: pravoslavna. Da je Duš an ostavio na svetogorske monahe povoljan utisak, vidi se iz jednog rukopisnog jevanđelja u manastiru Hilandaru, gde jedan nepoznati monah navodi: "Bog miloš ć u svojom i na molitvu carevih praroditelja, dao je u vlast Stefanu Duš anu svu srpsku zemlju, i bugarsku, do Vidina, i grč ku, do Morunca, i svu Dioklitiju, do Drača. A car je milostiv, krotak, trpeljiv, i ukraš en muž evnoš ć u i lepotom tela kao ni jedan od careva". Ipak na njegovu posetu pada i jedna senka. Pravilo Svete Gore je
bilo da njeno tlo ne mož e da kroč i ženska noga i do tada to je bilo poš tovano. Međ utim, Duš an je bez ikakvog posebnog razloga prekrš io ovo, dovodeć i među monahe i svoju ženu, caricu Jelenu. Sasvim je bilo jasno da to i nije bila njegova ž elja, ali da je on popustio pred upornoš ć u ove ž ene. Sigurno je da monasi u Svetoj Gori nisu imali nač ina da spreč e ovo krš enje vekovnog pravila, a ostaje nejasno zbog č ega je Duš an bio toliko popustljiv prema carici Jeleni. Nakon završ etka ove posete Svetoj Gori poč eo se Duš an vrać ati u Srbiju i tada je poč etkom 1348. godine poč eo u Prizrenu da zida i svoju zaduž binu, manastir koji je posvećen arhanđelima Mihailu i Gavrilu. Iste godine izdata je i povelja za ovaj manastir, jedan izuzetno znač ajan pergamentni rukopis od 91 lista (182 strane), koji sadrž i mnoš tvo materijalnih podataka iz tadaš njeg ž ivota, ali i mnoga mistič na razmiš ljanja "Svetli se lik tvoj ognjeni, i lepota č udesna, i plameno oruž je koje u ruci nosiš ; oblič ja kao zlato sjajnog, prirode plamene; odež da tvoja je munja. Bestelesnom prirodom svojom prolazio si kroz predele i izvrš avao sve naredbe Tvorca...." (opis arhanđela Mihaila) Ovaj boravak cara Duš ana u Hilandaru mnogi povezuju sa kugom koja je tada vladala po Evropi, ali i po Balkanu. Pretpostavlja se da je Duš an tako spojio dve stvari. S jedne strane sklonio se u Svetu Goru gde je bio relativno siguran od ove bolesti, a s druge strane obiš ao je sve manastire i utvrdio svoj položaj vladara nad Svetom Gorom. Mož da bi se upravo strahom od kuge i moglo protumač iti to š to je i pored zabrane ženama da uđu u Svetu Goru, ipak carica Jelena tu provela nekoliko meseci. Sama poseta Svetoj Gori, a naroč ito Hilandaru ostavila je na Duš ana veliki utisak. U povelji koju je on 1348. godine izdao ovom manastiru, Duš an navodi da mu se konač no ispunila velika želja da dođe u veliku i svetu lavru srpsku, manastir Hilandar, pa se tu zadivio lepoti crkve. Nakon upoznavanja Hilandara, dalje navodi, on se uputio u Svetu Goru, pa je tako upoznao i ostale manastire i nakon š to im se svima poklonio, on ih je bogato obdario zlatnim i srebrnim posudama, crkvenim odež dama. Kada je doš ao u središ te Svete Gore, u Protaton, najpre je dao poklon njegovom proti, a onda je i samom manastiru dao kabal zlata, pomena svoga radi. Sav ton ove povelje odiš e nekim veseljem i radosnim ushić enjem koje nije bilo tek trenutno, jer u jednoj drugoj povelji (1348. takođe) manastiru Hilandaru on ponovo izjavljuje svoje oduš evljenje Svetom Gorom. Poput svih Nemanjić a dotada, on je iskreno religiozan pa tako odaje slavu Bogu u Svetoj Trojici "jedinome bož anstvu, jedinoj sili, jedinome jestestvu, jedinome suš tastvu, nesazdanu, neospornu i nerazdeljivu, trisastavnu i bezpočetnu i jedinoslavnu i jedinoprestolnu", od koje "zasja svetlost neizreč ne slave". Nekako od toga doba počinje Duš an do podrž ava kult Matere Bož je koji je i do tog momenta bio veoma prisutan. "Slavim te, preč ista Bogorodice, š to me tvojim neizreč nim milosrđem podiž e od odra bolesti moje i dade mi kraljevati velikim i slavnim gradovima grč kim i biti naslednikom velikih i svetih careva grč kih u gradu Ohridu" (Povelja crkvi Bogorodice Perivlepte u Ohridu iz 1345.). Ovde on zahvaljuje Bogorodici na svom ozdravljenju od teš ke bolesti, ali i za sva njegova dotadaš nja osvajanja. U okviru tog obož avanja Bogorodice dao je Duš an da se oslika Pantokratorova crkva u Deč anima (juž na kapela) u oltaru ciklus scena iz Himne Bogorodič ine. Tu je naslikan on sa porodicom u trenutku kad se pred ikonom Bogorodič inom peva Bogorodič ina himna. Za sve to vreme Kantakuzen je pokuš avao da vodi neš to aktivniju politiku prema Srbiji. U tome smeru izveo je viš e poteza. Prvi je bio da pri podeli onih vizantijskih teritorija koje je
joškontrolisao, poveri svom sinu, Matiji, primorsku ravnicu od Dimotike do Kavale. Ta je oblast bila neposredno naslonjena na one oblasti koje je kontrolisao Duš an, a samim tim š to je tu stavio bašsvog sina, Kantakuzen je jasno stavio do znanja koliki on znač aj pridaje Srbiji. Očigledno da se najviš e plaš io udara iz tog pravca, pravilno procenjujuć i da Duš anovo krunisanje za cara nije samo puko razmetanje, većda predstavlja praktič no politič ki program. Pokuš ao je Kantakuzen i sa diplomatijom. Odmah po preuzimanju vlasti u Carigradu on je slao dva poslanstva Duš anu preko kojih je traž io da mu ovaj vrati sve zemlje i gradove koje je osvojio od Vizantije. Istovremeno mu se zahvaljuje na svoj dotadanjoj pomoć i koju mu je Duš an ukazao u nekada, za Kantakuzena, teš kim vremenima. Naravno, da Duš anu na pamet nije padalo da vrati ono š to je osvojio, pa je i odgovor bio takav, pun praznih fraza koje osim odbijanja nisu mogle niš ta drugo da znač e. Poslednji potez je bio veoma mudar, ali ipak ogranič enog dometa i imao je viš e znač aja kasnije, no š to je tog momenta doneo nekog rezultata. Poš to je kontrolisao carigradskog patrijarha Kalista Kantakuzen je uspeo da izvrš i pritisak na njega, tako da je ovaj u periodu 1350-1353. godine (tada je Kantakuzen napao na Voden, Ber i Serviju) bacio anatemu na srpsku crkvu, Duš ana i na sve srpsko sveš tenstvo, š to je trebalo da znač i da ih time isključ uje iz zajednice pravoslavnih hriš ć ana. "A tadaš nji patrijarh carstvujuć eg grada vaseljenski kir Kalist, posla i odluč i cara sa patrijarhom i njegove arhijereje" (Danilov uč enik). Da je ova mera carigradskog patrijarha imala isključ ivo politički karakter nema nikakve sumnje. No, pitanje je zaš to je carigradski patrijarh čekao tolike godine da baci anatemu, buduć i da je srpska crkva proglaš ena patrijarš ijom još1346. godine. Sam Duš an ovaj raskol sa carigradskim patrijarhom sigurno nije hteo, š to ne krije ni biograf navodeć i da se Duš an jedno vreme pokuš avao pomiriti sa njim. "Kada je ovo bilo, pokaja se car, i zaiska razreš enje za ovo zlo, i nije mogao naći radi dostojanstva i gradova" (Danilov uč enik). Ipak, mora se priznati da je Duš an sa svojim postupcima na neki nač in i doveo do raskola. Naime, carigradski patrijarh dugo nije reagovao na uzdizanje srpske pravoslavne crkve na rang patrijarš ije, iako je još1346. godine obavljeno Duš anovo krunisanje za cara i uzdizanje srpske crkve na rang patrijarš ije. Jednostavno carigradski patrijarh se nije oseć ao ugrož en u svojim interesima. Ono š to je pomutilo ove odnose bilo je sledeć e. Svojim osvajanjem vizantijskih teritorija Duš an je uspeo da pod svoju kontrolu dovede i nekoliko carigradskih eparhija (ukupno 9), gde su kao episkopi i mitropoliti upravljali Grci. Kako nisu svi Grč ki episkopi i mitropoliti (koji su tu zateč eni) hteli dragovoljno da prihvate jurisdikciju srpske patrijarš ije, to su svi oni koji su se odupirali bili proterani. Ovde se č esto optuž uje srpski patrijarh Joanikije kao onaj koji je Duš ana na to nagovorio. "I posle ovoga ostavi od praroditelja i Svetoga Save predano mu arhiepiskopstvo od patrijarha carigradskog, postavi sebi nasiljem patrijarha Joanikija. Zatim sa savetom ovoga odagna carigradske mitropolite koji su po gradovima njegove oblasti, i nastade ne mala beda" (Danilov učenik). Ulaziti u to koliko je Duš an stvarno proterao episkopa i mitropolita, nije toliko bitno, ali je sasvim sigurno da je to stvarno uradio. No, ono š to je bitno jeste da on to nije č inio iz religioznih razloga, većiz tipič no politič kih, jer kako ova duhovna lica nisu htela da priznaju jurisdikciju srpske patrijarš ije, to automatski nisu priznavali ni njega za cara. S druge strane, ovi episkopi i mitropoliti su mogli da predstavljaju jedan stalni izvor bunta na terenima gde srpski elemenat nije bio u već ini. Stoga je ovaj potez Duš anov bio duboko politič kog karaktera, kao š to je to bila i
anatema koju je izrekao carigradski patrijarh i koja je trebalo da posluž i za Kantakuzenove ciljeve. No, to su bili za Duš ana toga momenta manji problemi koji ga nisu u tolikoj meri zaokupljali. Stoga je svoje interesovanje za trenutak okrenuo ka severu, gde je stajao njegov stari neprijatelj Ugarska. Nakon smrti Karla Roberta (1301-1342.) presto u Ugarskoj zauzeo je njegov najstariji sin Ludvig (1342-1382.), kasnije zvani "Veliki". On je tada bio veoma mlad, nije imao ni 17 godina. Ovaj kralj je bio od samog početka ratnički nastrojen, nasuprot njegovom ocu Karlu, koji je bio viš e diplomata nego vojskovođa. Na Ludviga je izgleda odluč ujuć i uticaj izvrš ila njegova mati Elizabeta, sestra poljskog kralja Kazimira, inač e jedna pametna, ali i opaka ž ena. Ludvigu se nimalo nije obradovao bosanski ban Stevan II Kotromanić , pa je poč eo da razmiš lja kako bi to bilo da on Bosnu otrgne od Ugarske. Njegovi planovi su bili koliko smeli toliko mož da i bezumni. On je smislio jedan dosta š irok savez protiv Ludviga u koji bi uš li Venecija, Srbija, deo Hrvatske, dalmatinski gradovi i naravno Bosna. Kako je to smislio na brzinu tako je odmah poč eo i sa diplomatskim aktivnostima. Većtokom 1343 godine on š alje u Veneciju svoje poslanike, koji o tome upoznaju mletač kog duž da. Iako su Venecijanci u nač elu bili za savez, postavljali su neke uslove koji su tu celu ideju otež avali, a na kraju i onemoguć ili. Oni su smatrali bana Stevana II ozbiljnim partnerom, ali ipak nedovoljno jakim, pa su na savez pristali pod uslovom da u njega obavezno uđ e i Duš an (tada jošuvek kralj). Za dalmatinske gradove većnisu pokazivali takvu volju, jer su ih smatrali svojim posedom, pa shodno tome nisu ž eleli da se iko osim njih meš a u poslove ovih gradova, a svojim savezom ban Stevan II je bašto hteo. To je i bio razlog zaš to su otezali i pronalazili kojekakve razloge odlaž uć i da daju odgovor. Na kraju, ipak, dozvole da ban Stevan II pokupuje u Veneciji dosta oruž ja. No, sada se on malo zabrinuo videvš i da Venecijanci otežu, a uskoro je č uo da je ugarski kralj Ludvig podigao veliku vojsku i da sa njom ide na hrvatske velikaš e na č ijem je čelu stajao knez Nelipić . Ni manje ni viš e nego ban Stevan II pristane uz kralja Ludviga, protiv kojeg je do nedavno kovao zaveru, i delimič no zahvaljujuć i njemu budu Nelipići pokoreni. Zadovoljan sa banovim uslugama, Ludvig ga u jednoj svojoj ispravi iz 1345. godine naziva "dragi našrođak". Sledeć a epizoda se desila sa Zadrom, koji su drž ali Venecijanci, a koji se oteo od njih imajuć i nameru da ponovo prizna vlast ugarskog kralja. Na to Venecija opremi brodove kojima poš alje peš adiju da Zadar ponovo vrati pod svoje okrilje. Tokom leta 1345. godine oni ga i opkole i započ ne opsada. Ovu opsadu Duš an je gledao sa velikim zanimanjem i č ekao pogodni momenat. Opsada se otegla č ak do decembra 1346. godine, kada je konač no Zadar morao da se vrati pod vlast Venecije. Tu su borbe bile ž estoke; pa su Venecijanci uspeli da slome dve vojske od kojih je jednu vodio ugarski kralj Ludvig. U tim borbama ban Stevan II ratovao je, barem javno, na strani Ugara i Zadra. Za svoj poraz Zadrani su posle jako optuž ivali bašbana Stevana II, tvrdeći da je on izdavao sve planove Venecijancima i zato ga nazovu "đavoljim učenikom". Da se ban baštako ponaš ao lako je moguć e, a njegov motiv sigurno nije bilo mito koje je mož da mogao dobiti od Venecije, većviš ež elja da š to viš e oslabi svog sizerena, kralja Ludviga, te da se onda lakš e otrgne od ugarske vlasti. Dok je trajala ova opsada Zadra, car Duš an (tada se većokrunio) obrać ao se Veneciji i nudio im pomoću vojsci ili kao posrednik u pregovorima sa Zadrom, no
Venecija sa na toj ponudi samo zahvalila. Veliko bi bilo pitanje kakvi bi se odnosi između Srbije i Ugarske tada zametnuli da iznenada nije kralja Ludviga stigla tragedija. Njegovog brata Andriju, muž a Napuljske kraljice Ivane, muč ki ubiju (1344.). U ovoj zaveri jednu od glavnih uloga odigrala je baš Andrijina ž ena Ivana koja se ljubakala sa mnogobrojnim ljubavnicima, naoč igled mužu. Kako je ž eleo da osveti bratovljevu smrt to je Ludvig poč eo da priprema vojsku da bi napao na napuljsku kraljevinu. Da bi imao odreš ene ruke Ludvig pozove Duš ana i tokom leta 1346. godine oni sklope mir. To sada nije odgovaralo bosanskom banu Stevanu II, koji se jako plaš io da ć e Duš an sada moć i da od njega zatraž i da vrati Srbiji Hum. Iste te godine (1346.) Venecijanci su na banovu molbu posredovali kod Duš ana. Njega su poslanici iz Venecije naš li duboko u osvojenoj vizantijskoj zemlji i kada su ga upoznali sa banovom ž eljom za izmirenjem, on je postavio uslov za trajni mir i prijateljstvo, povratak Huma koji je ban zauzeo iako ta zemlja po pravu pripada Duš anu. Ako ban sumnja u to, Duš an je spreman da o tome drugi sude, a ako on to neć e, on mož e pristati samo dve-tri godine primirja. No, te lepe ž elje su bile tek prividne, jer ni jedna ni druga strana nije imala nameru da sklopi mir. Niti je ban hteo da vrati Hum, niti je Duš an mislio da ć e on to uč initi. Stoga ne iznenađuje da su i jedan i drugi naveliko kupovali oruž je od Venecije koja je, eto, po ko zna koji put iskoristila zgodnu priliku da dobro trguje. Ipak, na kraju Duš an je mogao biti sasvim miran i sa bosanske i sa ugarske strane. Dok se ban Stevan II plaš io Duš ana i nije imao nikakve namere prema srpskim teritorijama, ugarski kralj Ludvig se teš ko zapetljao u rat sa napuljskom kraljevinom. To je omoguć ilo Duš anu da privede svoja osvajanja Vizantije do kraja, ali i da na miru obiđe Svetu Goru (1347/48.). Nakon posete Svetoj Gori nastavio je Duš an sa svojim osvajanjima po jugu. Baštada je i kuga pokosila vizantijskog namesnika Epira i Tesalije, Jovana Anđela. Tu pometnju tada iskoristi Duš an i poš alje vojsku koja bez već ih napora zauzme Epir i Tesaliju, tako da je srpska granica sada dodirivala grad Ptele koji je držala Venecija. Po svemu sudeći, nekog značajnijeg otpora nije bilo tako da je ova, zaista velika teritorija pripala Duš anu bez već ih napora. Tada je Tesaliju poverio na upravu Preljubu, Epir je dobio Simeon (Duš anov polubrat), dok je Jovan Asen bio namesnikom Albanije, s Valonom i Beratom. Tako je č itav zapadni deo Balkana, izuzev Drač a, bio pod Duš anovom vlaš ć u. Posle ovih osvajanja doš lo je do već eg sukoba Duš ana i bosanskog bana Stevana II. Njihove nesuglasice su samo privremeno i to na vreme od tri godine (1346-1349.) bile zamrznute, jer je samo za to vreme između njih trajalo primirje. Prvi potez je po svemu sudeć i povukao ban, kada je tražio od Venecije da posreduje kod Duš ana (proleć e 1349.). U to vreme Stevan II je imao nameru da sagradi u Humskoj zemlji na morskoj obali (na uš ć u Neretve) jednu tvrđavu pa je stoga traž io od Venecije vojnu pomoć(pomorsku), ukoliko Duš an bude pravio smetnje. Istovremeno, on je spreman da celu Bosnu stavi pod zaš titu Venecije. Lukavi Italijani nikako nisu hteli da odobre izgradnju tvrđave u Humu, jer su znali da bi prvi ugrađ eni kamen ove tvrđave napravio rat između Bosanaca i Duš ana, koji je Hum smatrao svojim posedom. Stoga su se prihvatili da posreduju kod Duš ana, ali su zahtevali od Stevana II da odustane od gradnje ove tvrđave. Duš an se tada veoma suzdržavao da ne navali na Stevana II koji je bio sve drskiji. Bosanske č ete su stalno provaljivale na Duš anovu teritoriju, pa se tako belež i jedan prodor preko Gacka i Rudina
sve do Kotora. "Njegovi ljudi su neprestano naruš avali granice cara Stefana, a naroč ito su prič injavali veliku š tetu u predelima Trebinja, Konavala, Gacka, Rudina i drugih mesta sve do Kotorskog zaliva" (Orbin). Ipak, najveć i udar je bio oko Bož ića 1349. godine, kada su Bosanci palili po Konavlima sve do Cavtata. Tu se Duš an nekoliko puta ž alio Veneciji na Stevanovo ponaš anje pa su njihova poslanstva tada imala pune ruke posla, neprestano putujuć i između cara i bana, ali bez nekog uspeha. U proleć e godine 1350. Duš an je slao i svoje poslanstvo u Veneciju, koje je vodio Mihailo Buć a iz Kotora. Ovo poslanstvo je imalo osnovni zadatak da Veneciju upozna i pridobije za Duš anovu nameru da osvoji Carigrad, te da od njih za taj poduhvat dobije brodove, poš to samo sa kopna nije mogao osvojiti ovaj grad. To je Duš an pravdao time š to želi da cara Jovana V oslobodi iz ruku Kantakuzenovih. Zauzvrat, Duš an nudi Veneciji Epir ili Galatu (jedan deo Carigrada koji su drž ali Đenovljani). Venecija je sa paž njom i interesovanjem sasluš ala ove Duš anove planove, ali nije ž elela da ulazi u savez sa njim, opravdavajuć i se da većima sklopljen savez sa Vizantijom te da nije zgodno krš iti ga. Isto tako, bez razmiš ljanja odbiju i Duš anov predlog da se sa njihovim duž dom Andrijom Dandolom sastane u Dubrovniku ili na uš ću Neretve, sa opravdanjem da po njihovim zakonima dužd ne sme izać i iz grada. Sve u svemu, ovo Duš anovo poslanstvo nije uspelo, a č in po kojem su on, carica Jelena i sin Urošbili primljeni među građane Venecije bio je samo č in paž nje, koja niš ta ne znač i. U jesen 1350. godine konač no Duš an pokrene svoju moć nu armiju na Bosnu. "Krenuvš i na put s caricom, dođe na granicu Bosne, kod reke Drine, a pedeset hiljada konjanika i trideset hiljada peš aka" (Orbin). Po svemu sudeć i Stevan II ni u jednom momentu nije verovao da se mož e suprotstaviti Duš anu, jer je jošpre u Dubrovniku obezbedio sebi utoč iš te, ukoliko bude morao bežati iz Bosne. Vojska Duš anova je napredovala veoma brzo ne nailazeć i na neki jač i otpor, pa je veoma brzo opkoljen i grad Bobovac, ali bana Stevana II tu nije bilo, poš to se on na vreme povukao u planine. To Orbin opisuje dosta detaljno. "Kad je o tome bio obaveš ten ban Stjepan, pripremi i on dobru vojsku. Ali uvidevš i na kraju da neće moć i odoleti neprijateljskoj vojsci, poseč e mnogo velikih stabala pomoć u kojih zakrč i prolaze, te osta povuč en u š umama i planinama kao u nekakvim tvrđavama, braneći s mnogo ljudi sve prolaze kroz koje se moglo prodreti s vojskom u Bosnu" (Orbin). Mnoš tvo bosanske vlastele tada se pridruž ilo Duš anu, oč igledno nezadovoljni dotadaš njom vladavinom bana Stevana. "I tog puta, s obzirom na pomenute preduzete mere, kao i na prolaze koji su po svojoj prirodi bili utvrđeni, spreč io bi carevim ljudima ulazak u Bosnu da su mu velikaš i bili verni i da nisu bili u tajnom dogovoru s carem" (Orbin). Ipak, Bobovac se održ ao, ali za osvetu Duš an opustoš i Bosnu i preko Duvanjskog polja dođe do Cetine, pa onda zađe u Humsku zemlju. "Car uđe sa svom vojskom u Bosnu bez ikakve prepreke i stade uniš tavati i paliti sve, ne š tedeć i ni banove dvore. Ovo u poč etku car nije hteo raditi, ali kasnije uč ini po nagovoru svoje supruge, ž ene uistinu spremne na svako zlo. Baci se jošna osvajanje utvrđenja Bobovca, u koje se bila sklonila Jelisaveta, jedinica kć i bana Stjepana, koja je tada bila devojč ica, a kasnije ž ena Ludovika, ugarskog kralja, i majke Marije, ž ene cara Žigmunda. Poš to je, dakle, Stefan viš e dana napadao reč eno utvrđenje bez ikakva uspeha, napusti poduhvat, te poč e krstariti po svoj Bosni sve do Dolmna ili Duvna. Utaborivš i se tu, posla deo vojske da pleni prema reci Cetini i onoj drugoj reci, Krku, prema Hrvatskoj, a on s ostalim delom vojske skrenu prema Humskoj oblasti. Zauzevš i Imotski i Novi, ostavi u njima dobru posadu svojih ljudi" (Orbin). Po svemu sudeć i, Duš an je i tada imao nameru da sa banom Stevanom II pokuš a njihov
međusobni spor da izgladi, te da posrednim putem ipak dođe do Huma. U okviru toga padne mu na pamet da svoga sina Uroš a ož eni za banovu ć erku Jelisavetu, te da ona Uroš u kao miraz donese Hum. "Jer je car hteo da ban dade svoju kć er Jelisavetu za ž enu njegovom sinu kralju Uroš u i da u miraz donese Humsku oblast, kao neš to š to pripadaš e samom caru preko Nemanje i njegove brać e, ranijih gospodara Huma, od kojih je sam car vukao lozu" (Orbin). Međutim, ban nije hteo ni na to da pristane, pa su neprijateljstva nastavljena.
40. Turci nadiru na Balkan Pohod je morao biti naglo prekinut, jer su iznenada stigle nepovoljne vesti iz Makedonije, gde je Kantakuzen otpoč eo š iroku ofanzivu pokuš avajuć i da povrati one gradove koje je Duš an do tog momenta osvojio. Od samog poč etka Vizantinci su imali dosta uspeha pa je stoga Duš an morao odmah da krene prema granici, ne bili preokrenuo situaciju. U odlasku iz Bosne Duš an je sa sinom Uroš em i caricom Jelenom tada svratio do Dubrovnika, gde je lepo doč ekan. "Gde je car bio primljen s velikim poč astima i smeš ten u Knež ev dvor. Carica i drugi iz njegove pratnje bili su smeš teni takođ e u udobne stanove i svratiš ta. Zadrž avš i se ovde puna tri dana na veselim zabavama, plesovima i svečanostima, bio je s caricom, velikaš ima i drugom vlastelom poč aš ćen i kraljevski darivan skupocenim svilenim i suknenim tkaninama" (Orbin). Odmah nakon Duš anovog odlaska iz Huma ban Stevan II ponovo zauzme svu ovu zemlju tako da je na kraju krajeva ovaj Duš anov pohod završ io neuspeš no. Dok je Duš an boravio u Bosni, tu priliku iskoristi Kantakuzen da pokuš a da od ovoga otme neke gradove, ali i da Solun oslobodi pritiska. Ovaj grad je veoma trpeo od napada Duš anovih vojnika, a ono š to je jako brinulo Kantakuzena jeste stranka koja je u ovom gradu ojač ala i koja je nameravala da grad preda Srbima. U vojsci koja je krenula Solunu u pomoći koju je vodio Kantakuzenov sin Matija bilo je i dosta Turaka, njih oko 20.000. Prvi saveznik Kantakuzenov, Umur, poginuo je u nekim sukobima oko grada Smirne, pa su sada sa Kantakuzenom sarađivali Turci Osmanlije. Turke je doveo Orhanov sin Sulejman i brać a mu (među njima i buduć i sultan Murat). No, do kraja je njihovo uč eš ć e ostalo jadno i pretvorilo se u pljač kanje pogranič nih teritorija. U nekim već im akcijama oni nisu mogli da uzmu uč eš ć e, jer su morali zbog nekih sukoba da se vrate u Malu Aziju. No, u prvim sukobima, kod osvajanja Bera i Vodena, oni su bili prisutni i odigrali su prilič nu ulogu. Pad grada Bera je dobro uplaš io Srbe, jer je on bio dobro utvrđen i sa prilič nom posadom, koja je brojala 1500 konjanika, koji su bili Srbi i jedan broj nemač kih najamnika. Takav tvrd grad i sa malom posadom mogao se dugo održ ati, međutim Ber je pao veoma brzo i to jedino zbog izdaje nekog Grka. Grad je pao bez borbe, pa je tako Kantakuzen uspeo da zarobi skoro celu posadu. Međutim, on se ipak nije svetio, većnemač ke najamnike nagradi i otpusti sa svim njihovim oruž jem. Srbi su morali ostaviti konje i oruž je, pa tek onda napustiti Ber. Međutim, jedan broj vlastele, oko 30, sve same stareš ine, nije smeo posle ovoga Duš anu na oč i, pa stoga odluč e da ostanu kod Kantakuzena. Međutim, nisu se tu dugo zadržali pa su postepeno, jedan po jedan, uskoro ipak na kraju prebegli Duš anu. Sve to je izazvalo i malu paniku među Duš anovom vojskom, pa je za Berom brzo pao i Voden, Ostrovo, Notija, Sosk, itd. I sama Duš anova vlastela kao da se uplaš ila, pa je zabelež eno da su se Brajan (hrisopoljski zapovednik), Hlapen (kasniji tast Marka Mrnjavčević a), Tolislav
č ak upuš tali u pregovore sa Kantakuzenom. U već ini ovih pregovora nije bila rečo izdaji, većo nesnalaž enju ovih vojnih zapovednika koji su bili iznenađeni ovim napadom pa su pokuš avali da dobiju u vremenu. To se videlo kasnije kada su skoro svi ponovo preš li na Duš anovu stranu onog momenta kada se on pojavio. Nakon ovih poč etnih uspeha odluč io je Kantakuzen da navali i na Tesaliju, ali tu je odmah slomio zube. Zadrž ao ga je grad Servija, koji je stajao na ulazu u oblast Tesalije i koji je sa velikom veš tinom odbranio Preljub. "A to je bio ne mali grad koji se nalazio na granici izmeć u Botijeje i Tesalije, njime (je) sa ostalom Tesalijom zapovedao Preljub, jedan od Kraljevih (cara Duš ana) velmož a, koji se osobito isticao mudroš ć u i hrabroš ću i prednjač io je nad drugima ratnim iskustvom. A nalazio se onaj grad na nekom grebenu i onom ko prilazi u poč etku izgleda viš i nego š to jeste. A uzdiž e se na tom vrhu (grad) razdeljen sa tri bedema, tako da spolja izgleda da se nalaze tri grada postavljena jedan uz drugi. Sa obe strane okruž en je dubokim jarugama. Onaj deo grada do ravnice i jaruga, koliko zaista dozvoljava da se naseli, ispunjen je kuć ama i ljudima ne samo od puka nego i najboljima od građ ana i vojnika, koji behu meš tani brojni i odvaž ni" (Kantakuzen). On je imao velikih problema sa grč kim ž ivljem u ovom gradu koje je odmah pokazalo nameru da pređe na stranu Kantakuzena. "A Građanima uopš te ne verujuć i, decu, ž ene i blago poveo je na drugi zid, a sve ljude je isterao na treć i (zid) i zapovedio je da se bore protiv cara koji napada a za sebe same i decu:.." (Kantakuzen). Ipak sa samo 500 boraca uspeo je da odbrani tri tvrđave, a s druge strane bilo je i malo sreć e, jer su poč ele zimske kiš e koje su naterale Kantakuzena da odustane od daljnjih napada. "A poš to bašu vreme najž eš ć e borbe padoš e jake kiš e i ostala vojska ustuknu i povuč e se u logor, ne mogavš i da se istovremeno bori i sa kiš om i sa neprijateljima, č vrsto stojeć im zidinama, dok su se sami mnogo klizali po blatu. A car, poš to je omanuo u prvom pokuš aju napada na grad i izgubivš i nadu da ć e ih nevič ne oruž ju savladati i poš to zbog kiš e i studeni jurišna zidine ne beš e moguć , odmah se vrati u Veriju;..." (Kantakuzen). Bilo je oč igledno da Srbi mogu da se odupru Kantakuzenovoj vojsci koja je većizgubila poč etni zamah i koju su napustili Turci, pa je brojč ano oslabila, ali bili su problem Grci Duš anovi podanici, koji su samo č ekali priliku da izdaju i da pređu na Kantakuzenovu stranu. Ono š to je naroč ito plaš ilo, i š to je verovatno i nateralo Duš ana da onako naglo prekine vojevanje po Bosni, bio je pokuš aj da se Skoplje preda Kantakuzenu. To je bilo i te kako ozbiljno, a Duš an je odmah shvatio koliko to teš kih posledica na kraju mož e imati. Grad Skoplje je bio prestonica Srbije većskoro 70 godina, tu je Duš an bio krunisan za cara i sada se tu odjednom pojavljuje toliki broj Kantakuzenovih pristalica da oni ne samo preuzimaju vlast, veći drsko pozivaju Kantakuzena da mu ga predaju. No, to se na kraju nije desilo jer se Duš an usred zime, kada mu se nije niko nadao, odjednom stvorio pod Solunom. Sada se situacija iz temelja izmenila. Sa Duš anom je doš la i vojska, doduš e mala, ali ipak dovoljno jaka da se Vizantijci odluč e na pregovore. Ispred kapija Soluna sastala su se tri cara: srpski (car Duš an) i dva vizantijska (Kantakuzen i Jovan V). Kako nisu jedan drugome verovali, to je svakog od njih pratio oruž ani odred. Pregovori su poč eli jako loš e, jer je Duš an odmah poč eo da prebacuje Kantakuzenu nezahvalnost, pa ga je č ak optuž io da je on (Kantakuzen) taj koji je glavni krivac za sve ove borbe, jer od samog poč etka pokuš ava da otme od cara Jovana V
(koji je bio prisutan) ono š to ovome pripada. Istovremeno, mu zamera na tome š to drži Turke u svojoj služ bi, kao i to da je podmuklo bez ikakvog razloga napao na njega (Duš ana). Stoga Duš an predlaže da se svi ovi sporovi reš e na taj nač in da Vizantijci vrate sve one gradove koje su do tada oteli od njega. Kantakuzen nije uzvratio tako oš trim reč ima, većje na diplomatski nač in poč eo da hvali velikoduš nost Duš anovu, pa mu je za svu ukazanu pomoćzahvalan, ali da je Duš an ipak preterao zauzimajuć i suviš e vizantijskih gradova i tako dalje, sve na taj način. Jedno je vreme izgledalo da ć e Kantakuzen uspeti da Duš ana ubedi da ovaj vrati već inu područ ja koje je osvojio (Makedoniju, Akarnaniju, Tesaliju) tim viš eš to su jedan deo ovih razgovora vodila njih dvojica u č etiri oka. Pregovori su nastavljeni i drugog dana, ovaj put u mnogo opuš tenijoj atmosferi, a ponovo se govorilo o tome da Duš an vrati osvojene teritorije. Na kraju tog, drugog, dana izgledalo je da je Duš an konač no popustio, pa je sve proslavljeno jednom gozbom. Međutim, treć eg dana Duš an odjednom promeni raspolož enje i odbije da bilo š ta vrati, većpoč ne traž iti one gradove koje mu je Kantakuzen u nedavnoj ofanzivi oduzeo. Kako Kantakuzen tvrdi (teš ko mu je ipak verovati), tokom noć i kod Duš ana su doš li predstavnici cara Jovana V Paleologa koji su ga ubedili da ne pristane na Kantakuzenove predloge, nego da se udruži sa carem Jovanom V, pa da onda zajedno navale na Kantakuzena. Tu su se poslanici cara Jovana V ž alili Duš anu da je caru većdosadilo Kantakuzenovo tutorstvo i da bi ga se on rado otresao. Videć i da Vizantijci nisu ni malo jedinstveni te da među njima samo š to nije poč elo međusobno trvenje, Duš an se odluči da odbije pregovore sa Kantakuzenom i da započ ne rat. U ranu zoru dođ u srpski glasnici da to jave Kantakuzenu. Uskoro se obe vojske postroje jedna prema drugoj, ali nijedna nije imala dovoljno volje da bitku započ ne prva. Tako prođe ceo dan, a da bitke nije bilo. Napokon, Kantakuzen napusti Solun (u njemu je ostao car Jovan V) i ode u Carigrad. Duš an se takođe viš e nije zadrž avao pod ovim gradom već se jedno vreme bavio ponovnim osvajanjem izgubljenih gradova Bera i Vodena. U osvojenim gradovima veoma se oš tro obračunao sa izdajnicima (listom Grcima), tako da je neke poubijao, a dobar deo Grka raselio. Tada se Duš an mogao veoma jasno uveriti da Grčki element stoji uz njega samo onda kada mora, a da ć e prvom prilikom da se pobuni. Jedino se moglo pouzdati u Srbe i ostale Slovene. Grci su bili potpuno nepouzdani i samo silom straha drž ao ih je pokorne. Problem je bio u tome š to je teritorija bila ogromna, a srpski biološ ki element ipak ograničen. Jednostavno nije bilo dovoljno srpske vojske koja bi mogla da drž i tako veliku teritoriju pod kontrolom. To je znač ilo da je drž ava bila velika, ali nije bila dovoljno solidna. Trebalo je jošmnogo vremena da se uč injena osvajanja stabilizuju i da se te teritorije uklope u srpsko carstvo. Upravo Duš anova poseta Svetoj Gori bila je u funkciji toga, jer je trenutno jedino religija bila ta koja je bila zajednič ka svim ovim mnogobrojnim narodima koje je Duš an držao pod svojom vlaš ć u, dok je sve ostalo bilo potpuno različ ito. Upravo je religija po Duš anovoj zamisli trebala da bude taj kohezioni element koji ć e sve ove narode drž ati na okupu. No, to je bio veoma dug proces koji ima mnogo zahteva i mnogo uslova, a Duš an je bio okupiran sasvim drugim stvarima. Ove borbe sa Kantakuzenom uverile su Duš ana i u to da Turci uzimaju sve već u ulogu u ovim okrš ajima i da je njihova snaga neš to na š ta se mora rač unati. To se videlo veoma lepo kada je Kantakuzen uglavnom zahvaljujuć i Turcima i zauzeo Voden i Ber. Stoga je Duš an ž eleo da ih privuč e na svoju stranu, pa poš alje jedno poslanstvo u Brusu kod
Orhana. Ovo poslanstvo je trebalo da ponudi Orhanu da neki od njegovih sinova uzme za ž enu Duš anovu ćerku. Time bi, rač unao je Duš an, dobio Turke za sigurne saveznike, a ne za neprijatelje, kako je sada bio sluč aj. Turci su ovu ponudu ozbiljno razmotrili i odmah nakon toga poš alje Orhan jedno svoje poslanstvo u Srbiju da bi se tamo ovi pregovori završ ili. To je zapravo trebalo da znač i da je Duš an uspeo u svojoj nameri te da Orhan pristaje. Međutim, kod Rodosta, despot Nić ifor (namesnik Halkidike) napadne poslanstvo, verovatno privučen bogatim poklonima koje je ono nosilo, poubija ih i opljač ka. To je razjarilo Orhana koji je za sve okrivio Kantakuzena, misleć i da je to sve u njegovoj organizaciji pa je stoga i napustio savezniš tvo sa njim, ali ipak samo za krać e vreme. Da li je ova prič a istinita, teš ko je reć i. Istorija ne poznaje Duš anovu ć erku i on je najverovatnije nije imao, pa bi ova cela prič a viš e mogla da lič i na neku legendu većna istinu. Ipak, poznajuć i pisca od kojeg potič e ova tvrdnja (Nić ifor Grigor), nije lako poverovati da je on to sve izmislio. Nekih pregovora između Duš ana i Orhana je po svemu sudeći ipak bilo, no stvar sa venč anjem Orhanovog sina i Duš anove ć erke ostaje diskutabilna. No, to i nije važ no. Bitno je da su za ove pregovore, pod uslovom da ih je bilo, Vizantijci saznali i da su se dobro uplaš ili da Turci ne pređu na Duš anovu stranu. Stoga napad na poslanstvo Orhanovo i jeste delo lukavog Kantakuzena koji je hteo da omete ove pregovore i koji je na kraju u tome i uspeo. Nakon ovoga ne spominju se viš e nikakvi kontakti između Srba i Turaka i oni su od sada smrtni neprijatelji. Duš anov pokuš aj (ako je postojao) mož e se smatrati veoma hrabrim, veš tim, ali nadasve dalekovidim. On se nije mnogo kolebao oko toga da Turke treba smatrati snagom dostojnom poš tovanja, a ne bandom pljač kaš a koji dolaze i odlaze. Iz njihovog dotadaš njeg ponaš anja bilo je vidljivo da ih Vizantija strahovito privlač i, š to nije nikakvo č udo, jer je bilo vidljivo da se radi o bogatim gradovima i bogatoj zemlji koju jednostavno nema ko da brani. Međ utim bilo je veliko pitanje do kog momenta ć e se oni zadovoljiti samo sa pljač kom ne pokuš avajuć i da deo teritorije i okupiraju. Nije jedini Duš an bio taj koji je bacio pogled na Carigrad i mislio da je vreme da se u njemu ustolič i jedan jak vladar (kao š to je on). Duš an je hteo Carigrad da bi omoguć io kontinuitet vizantijskog carstva, ali ovaj put sa Nemanjić ima kao carevima, dok su Turci videli Vizantiju kao idealan teren za osvajanja i bogatu pljačku. U suš tini, njima su se namere podudarale, razvlač enje Vizantije, ali su im ciljevi bili radikalno drugač iji. Stoga bi i njihov savez, pod uslovom da su ga sklopili, bio sasvim sigurno jako klimav i veoma brzo bi prsnuo. Verovatno da Duš an nije ni mislio sa njima sarađ ivati na duge staze većje ž eleo da Turke, dok su im interesi zajednič ki, iskoristi za svoje ciljeve. Za to vreme, Kantakuzen je mučio svoje muke u Carigradu sa Đenovljanima koji su imali veliku trgovač ku koloniju u Galati, naspram Carigrada, na istoč noj obali Zlatnog Roga. Venecijancima se nije sviđala ovakva pozicija njihovog glavnog trgovač kog konkurenta iz ?enove pa su na različ ite nač ine pokuš avali da ih odatle istisnu. To je iš lo dotle da su uskoro ova dva italijanska grada zaratila. U tom ratu Kantakuzen je priš ao Venecijancima, š to je dovelo do toga da je Orhan, sećajuć i se pokolja svoga poslanstva koje je slao Duš anu, a koji je skrivio Kantakuzen, ratovao na strani ?enove, samo da š to viš e napakosti Kantakuzenu. Ovaj rat se vodio uglavnom po morima tako da su Turci već inu vremena proveli kao posmatrač i. Naroč ito je ostala upamćena bitka od 13. februara 1352. godine, kada su se pod Carigradom sudarile venecijanska i đenovljanska flota. Oko 140 velikih ratnih lađa tukle su se ceo dan, a na venecijanskoj strani ratovalo je i nekoliko Kantakuzenovih brodova. Za to vreme Turci su postrojeni na obali (azijskoj strani Bosfora)
mirno posmatrali ovu borbu. Bitka je bila veoma krvava, ali se na kraju završ ila bez pobednika. Kantakuzen se jako uplaš io kada je video da se Venecijanci neć e zadrž avati u Carigradu, većda se posle bitke vrać aju u Italiju, a da on ostaje sam naspram ?enovljana i Turaka. To ga je nateralo, plaš eć i se Turaka, da sa Đenovom sklopi na brzinu kakav-takav mir. No, rat Venecije i ?enove se nastavio, ali ovaj put po obalama Sardinije, Istre i Moreje. Duš anu nije bilo ni malo po volji kada je video da su se Kantakuzen i Venecija udružili i da zajedno ratuju protiv ?enove. On je od Venecije oč ekivao pomoću lađama u njegovim planovima oko osvajanja Carigrada, koji su ga sve viš e obuzimali. Sada je mogao videti da njegov potencijalni saveznik veoma lepo sarađ uje sa Kantakuzenom. Iz tog vremena i potiče plan carice Jelene, koja se oč igledno veoma mnogo meš ala u vođenje politike, da se car Jovan V Paleolog razvede od svoje ž ene Jelene Kantakuzenove i da se ož eni sa njenom sestrom Teodorom. Istovremeno su hteli da Jovan V preda svoju ž enu Jelenu Kantakuzenovu kod Srba u zatočenje. Time bi Duš an preko ž enine sestre doš ao u direktnu vezu sa Paleolozima. Verovatno da Duš an nije imao niš ta protiv takvog plana, jer on ni do tada nije imao loš e odnose sa carem Jovanom. Duš an je i do tada priznavao caru Jovanu V njegova legitimna prava, nazivajući ga "preuzviš enim carem Romeja" i svojim "sinovcem". Tokom 1351. godine car Jovan V je uzvratio Duš anu ovu ljubaznost tako š to ga je nazvao "preuzviš enim carem Srbije" i "voljenim stricem". Ono š to je moglo da izazove razdor među njima, carska titula, to oč igledno nije uradila. ?ta viš e, Jovan V je nazvao Duš ana svojim "stricem" š to je nekako znač ilo da ga priznaje starijim od sebe i time mu priznaje izvesno stareš instvo. Time je Duš an mogao biti sasvim zadovoljan, a car Jovan nikada nije izmenio svoj stav prema Duš anu svom "voljenom stricu" pa č ak ni onda kada je Duš an umro. Tada je svoje poš tovanje Duš anove carske titule preneo na caricu Jelenu nazivajuć i je "preuzviš enom caricom Srbije". To š to je Duš anovu carsku titulu ograničio samo na Srbiju, a ne i na i na Grč ku bilo je manje bitno. Jovan V je bio legitimni car i Duš an je bio svestan da sve dok ne smogne snage da uzme Carigrad takva ć e situacija da potraje. Stoga je bilo mnogo mudrije, dok ne uzme Carigrad, sarađivati sa carem Jovanom V i ova planirana ženidba je bila bašu toj funkciji. Kantakuzen je nekako saznao za planove carice Jelene i stoga je odmah poslao svoju ž enu caricu Anu u Solun gde je boravio Jovan V i ova ž ena je na kraju uspela da osujeti ove ideje. Iako nije doš lo do planirane ž enidbe počelo je naglo približavanje Duš anovo i cara Jovana V. Jošpod Solunom, dok je pregovarao sa Kantakuzenom, Duš an je jasno rekao da smatra Jovana V legitimnim carem, a Kantakuzena uzurpatorom, pa je shodno tome nudio caru Jovanu V pomoć , kako u novcu tako i u vojsci, da se konač no Kantakuzenu smrse konci. Samom caru Jovanu V većje dosadio Kantakuzen i njegovo tutorstvo, pa su izmeđ u njih dvojice većpoč ela č arkanja i netrpeljivost. To je osetio i Kantakuzen, primetivš i da sve viš e njegovih pristalica prelazi na Jovanovu stranu, pa je nekim podvalama pokuš avao da sukob, ako većne mož e da izbegne, a ono barem odlož i. U tome nije uspeo, a car Jovan sa svojom vojskom uđe u oblast koju je drž ao Matija Kantakuzen (jesen 1352.), sin Jovana Kantakuzena. Cela oblast se odmah predala caru, pa i samo Jedrene, dok se Matija Kantakuzen zatvorio u tvrđavu. Tu se drž ao sve dok mu otac Jovan Kantakuzen nije doveo pomoćkoju su uglavnom sač injavali Turci. Njih je doveo Orhanov sin Sulejman i ova je vojska brojala oko 10.000 ljudi. Sada je car Jovan zatraž io pomoćod Duš ana i od Bugara
koji se spremno odazovu ovoj molbi. Sudar ovih dveju vojski desio se kod grada Empitij (Dimotika). Taj su gradićSrbi, Bugari i Grci ž eleli da opsednu i osvoje. Dok su trajale pripreme za opsadu iznenada naiđu Turci, koji tek š to su doš li iz Male Azije. Susret je bio sasvim neočekivan za obe strane, ali Turci se bolje snađu. Bugari pobegnu, Grci se predaju, a Srbi umorni od puta prihvate borbu u kojoj teš ko stradaju. Samo se vođa srpskih konjanika kaznac Borilovićuspeo da izvuč e iz ovog pokolja. Po Kantakuzenu (verovatno preteruje) poginulo je oko 7000, Srba dok Nićifor Grigor kaže 4000. Bilo kako bilo ovo je bila prava katastrofa, koja ć e imati dugosež ne posledice. Jošjednom su hriš ć ani stradali od Turaka i to uglavnom zbog nesnalaž enja na nepoznatom terenu. Mož da bi to moglo biti opravdanje za Srbe i Bugare, ali ne i za Grke, koji se skoro nisu ni borili većsu se predali. No, mora se priznati da ni za Turke teren nije bio poznat, ali su bili veš tiji, pa im je to i donelo pobedu. Da je to bio veliki trijumf za Turke vidi se iz svečanog doč eka u Jedrenima, koji im je priredio ovaj grad radujuć i se ovoj njihovoj pobedi. Bez ikakve griž e savesti stanovnici Jedrena su se podrugivali zarobljenicima koje su Turci u trijumfu vodili kroz ulice grada, istovremeno zavideć i na ogromnom plenu koji su ovi osvojili. Ti jedrenski jadnici jošuvek nisu shvatali da i njih oč ekuje ista takva sudbina. Nakon ove turske pobede osetio se Kantakuzen dovoljno jakim da zbaci cara Jovana V Paleologa, koji se povukao u Solun, te da za savladara i cara proglasi svoga sina Matiju Kantakuzena. Pre toga Matija nije imao neku određenu titulu, većje imao dostojanstvo "koje je iznad despotskog, a neposredno iza carskog" (Kantakuzen). Osim toga, naredio je Kantakuzen da se Jovanovo ime izbaci iz svih aklamacija i molitava, a kada se carigradski patrijarh Kalist tome usprotivio bez milosti ga je zamenio novim patrijarhom, po imenu Filotej. Međutim sada viš e ni Turci nisu bili zadovoljni samo time da služ e kao najamna vojska za raš čiš ćavanje međusobnih razmirica u Vizantiji. Oni su hteli, osim najamnič ke plate i pljač ke, da osvoje i neku teritoriju sa tvrdim gradom, koja ć e im služ iti kasnije kao odskoč na daska za daljnja osvajanja. Prvi plen im je bila tvrđava Cimpa, udaljen oko sat i po od Galipolja. Uz obilnu pomoćjednog Grka (izdajstvo, naravno) ovu tvrđavu osvoji Orhanov sin Sulejman sa samo 80 svojih vojnika. Oč ekujuć i da ć e mož da Kantakuzen pokuš ati da povrati ovu tvrđavu, za tri dana Sulejman je doveo joštri hiljade vojnika, koji su sač injavali posadu Cimpe. S druge strane, Kantakuzen nije ni pomiš ljao da napadne na Turke, jer jednostavno nije imao snage za to. Moguć e da je tek tada Kantakuzen osetio š ta Turci zapravo hoć e te da on nad njima viš e nema nikakve kontrole. Videvš i da ne mož e sa Turcima silom Kantakuzen pokuš a sa da ih istisne svojom diplomatijom. Smatrao je da ć e uspeti da ubedi Orhana da povrati Cimpu, no ovaj je stalno otezao, izgovarajuć i se da nije on taj koji je naredio da se ova tvrđava osvoji većda je to delo njegovog sina Sulejmana. Uskoro i sam slučaj izađe Turcima u susret. Tokom marta 1354. godine dođe do veoma jakog zemljotresa koji skoro potpuno razruš i ovaj grad. Već ina stanovniš tva se iselila iz grada, a Turci to iskoriste i ubrzo nasele i grad i celu okolinu. Ovo je Sulejman izveo veoma smiš ljeno tako da je doselio veliki broj turskih porodica kojima je popunio sva ona mesta koja su Grci u panici od zemljotresa napustili. Osim toga, posebna je paž nja posveć ena utvrđ ivanju gradskih zidina. Sada su Turci imali i te kako jaku bazu iz koje su nesmetano mogli da krstare po Trakiji i drugim okolnim terenima. Tu sada viš e Kantakuzenu nije mogla pomoć i ni diplomatija ni brdo novca koje je nudio Turcima da napuste Galipolje. Jednostavno, Sulejman se pravdao da su Galipolje i
okolinu Grci napustili i da su Turci samo naselili napuš teni kraj. Bilo je jasno da Turci nemaju nameru da napuste osvojena područ ja, ali i da imaju sasvim otvorene aspiracije na ostale vizantijske teritorije. Sada je u Carigradu nastao strah. Tek nakon ulaska Turaka u Galipolje otvorile su se oč i Vizantijaca i oni su napokon shvatili sa kime su do sada sarađivali. Naravno, odmah su u Kantakuzenu svi videli glavnog krivca, pa je on pogubio skoro sve pristalice. Stoga caru Jovanu V Paleologu i nije bilo teš ko da tokom novembra 1354. godine uđe u Carigrad i prinudi Kantakuzena da odstupi sa prestola. Po svemu sudeć i i sam Kantakuzen je shvatio kakvo je zlo naneo dovodeć i Turke u Evropu, tako da nikakav otpor nije pruž ao, većje mirno prihvatio nametnutu abdikaciju. Odmah se zakaluđerio pod imenom monah Joasaf i povukao se u manastir. Živeo je sve do 15. juna 1383. godine i imao je dovoljno vremena, skoro trideset godina, ne samo da napiš e svoju č uvenu istoriju, veći da do kraja sagleda katastrofu koja je zadesila kako Vizantiju, tako i Evropu, a kojoj je on neposredni krivac. Ipak njegov sin, Manojlo Kantakuzen, uspeo je da se održ iu Moreji sve do smrti (1380.) kada je vlast preuzeo Kantakuzenov drugi sin po imenu Matija.
Zeljko Fajfrić : Sveta loza Stefana Nemanje
41. Neuspeli pregovori sa papom 42. Srbija nakon smrti cara Duš ana 43. Sukobi oko prestola 44. Oblasni gospodari 45. Brać a Mrnjavč ević 46. Vukaš in kao kralj 47. Veliki ž upan Nikola Altomanović 48. Despot Uglješ a Mrnjavč ević 49. Bitka na Marici 50. Legenda o smrti cara Uroš a
41. Neuspeli pregovori sa papom Duš an je sa velikim interesovanjem i zabrinutoš ć u pratio sve ove događaje. Turci su postajali sve drskiji pa su upadali u Bugarsku dolazeći i do Sofije. U tim sukobima sa Turcima poginula su i dva sina Bugarskog cara Aleksandra, Jovan i Mihailo. Za sada Turci nisu ugrož avali Duš anove posede, ali bili su opasnost u najmanje dva vida. Najpre, bili su velika smetnja Duš anovim planovima da se osvoji Carigrad i ostali deo Vizantije. Bilo je viš e nego jasno da i sami Turci imaju u vidu neku slič nu nameru. Onoga momenta kada Duš an pokrene svoju vojsku ne bi li do kraja ostvario svoje namere u pogledu osvajanja Carigrada, on ć e morati da dođe u sukob sa Turcima. S druge strane, Turci su pokazali velike ekspanzionistič ke namere i sasvim je bilo jasno da ć e se veoma brzo njihove ž elje za plenom i osvajanjem proš iriti i na teritorije koje drži Duš an. Zato je mnogo bolje sa njima
se obračunati dok nisu suviš e osnažili i dok se sa njima mož e jošobrač unati jednim jačim udarcem. Tu je Duš an morao da naiđe na viš e problema koje nije mogao nikako sam da reš i. Turci su bili dosta jaki i on nije imao nekih posebnih ž elja da se sam obrač unava sa njima, tim viš e š to bi onda ostavio svoje severne granice prema Ugarskoj otvorene, š to bi ugarski kralj sasvim sigurno iskoristio i provalio u nezaš tić ene srpske zemlje. Prema tome, trebalo je obezbediti, ako ne ugarsku pomoć , a ono barem da za vreme njegovog ratovanja sa Turcima ugari ne provaljuju u Srbiju. Isto tako, Duš an je imao nameru da pokuš a da ujedini hriš ć ansku silu, te da sakupi vojsku iz cele Evrope pod nekim vidom krstaš kog rata protiv Turaka, te da na čelu takve vojske protera Turke. Time bi on pod zastavom krstaš kog rata ne samo Turke slomio veći ostvario svoj davno ž eljeni san i osvojio Carigrad. Praktič no, na neki nač in bi iskoristio sakupljenu hriš ć ansku vojsku za isterivanje Turaka, ali i za ostvarenje svojih ciljeva. Duš an se istovremeno plaš io da neka od evropskih sila, prvenstveno Đenova ili Venecija, ne pruž i pomoćTurcima, pa se i za tu eventualnost trebalo obezbediti. Da neki od ovih italijanskih gradova postane turski saveznik ne bi bilo veliko č udo, jer su oni i do sada dosta dobro sarađivali sa njima. To su bili veoma ambiciozni ciljevi za koje Duš an sigurno nije imao ni dosta autoriteta, ali ni ubedljivosti. Evropa ga nije bašrado gledala, tim viš eš to su najmoć nije drž ave toga doba bile listom katolič ke i jedan "š izmatič ki vladar" sigurno nije mogao imati toliko simpatija da bi mu evropski vladari poverili svoje armije. Stoga je jedini posredstvom koga bi se moglo uč initi neš to viš e bio rimski papa. Iako je bio č isti pravoslavac, koji nije bašsuviš e rado gledao na katolike, Duš an se bez mnogo premiš ljanja obratio papi Inoć entiju VI koji je stolovao u Avinjonu. Sam papa je sa interesovanjem doč ekao Duš anovo poslanstvo tokom 1354. godine, koje je stiglo u Avinjon preko Venecije. Mada je Duš an oko sebe kao bliske saradnike okupljao katolike (Mihailo Buć a, Palaman, trogirski biskup Vartolomej itd.), a njegova drž ava obuhvatala veliki broj katolika, papi su stizale mnogobrojne ž albe katoličkih vernika na njihov tretman u Srbiji. Bilo je tu različ itih prituž bi poput onih da je Duš an na silu oduzimao katolicima njihove crkve i manastire, da ih je isto tako silom prekrš tavao, da su im udareni neki posebni nameti, itd., pa je to bila zgodna prilika da se sve ove ž albe razreš e. Isto tako, papi sigurno nije bilo pravo da Duš an u svom Zakoniku katolič ku veru naziva sa "latinska jeres" pa tako kaž e "I za jeres latinskuju; š to su se obratili hristijani va azamistvo, da se vazvrate va hristijanstvo. Ako li se kto obrete preč uv i ne vazvrativ se va hristijanstvo, da se kaž e kako piš e u zakoniku svetih otac" (č lan 6. Duš anovog Zakonika). Kazne su veoma stroge, č ak drakonske "I kto se obrete jeretig, ž ive va hristijaneh, da se ž ež e po obrazu i da se prož ene; kto li ga ima tajiti, i tazi da se ž ež e" (č lan 10 Duš anovog Zakonika). U suš tini, Duš an nije dozvoljavao katolič ku propagandu i prevođ enje pravoslavaca u katolič anstvo, dok stare katolike nije uznemiravao i dozvoljavao im je da na miru ispovedaju svoju veru. Time je sasvim jasno tretirao pravoslavlje kao drž avnu veru. Duš anovo poslanstvo, š to je opet pomalo indikativno, bilo je sastavljeno od dvorskog sudije Bož idara, jednog Grka po imenu Nestong i Kotoranina Damjana. Svi su oni pred papom Inoć entijem VI bili vatreni pobornici Duš anove politike, tako da su se bez premiš ljanja zakleli pred njim da sva ona obeć anja koja Duš an daje u pismu ima nameru i
da ispuni. Ovo je poslanstvo nosilo Duš anovo pismo po kojem je on obeć avao da ć e prihvatiti uniju crkava, odnosno da ima nameru da prizna papu kao oca hriš ć anstva, pravoga zastupnika Hristova i naslednika sv. Petra. Zatim od pape traž i da ovaj bude organizator krstaš kog rata protiv nailazeć ih Turaka, te da Duš an bude imenovan "kapetanom" ove krstaš ke vojske, zapravo vrhovnim zapovednikom. Isto tako, obaveš tava papu da je sve one mere koje su ogranič avali katolike u Srbije većukinuo, vratio katolicima one manastire i crkve koje im je oduzeo itd. Time je Duš an jasno pokazao papi da ima nameru da se približ i katoličkoj crkvi, a u okviru toga on poruč uje papi da bi ž eleo da on (papa) uputi na srpski dvor svoje poslanstvo, gde ć e se sve ostalo utanač iti. Izgledalo je da će se konač no Srbija prikloniti Rimu. Tada papa načini nekoliko greš aka, moguć e i namernih. Najpre je poslao Duš anu ljubazno pismo (29. avgust 1354. godine), ali ga odmah u pismu uvredi ne obrać ajuć i mu se kao caru većkao kralju Raš ke "reg Rassie". Samo papsko poslanstvo koje je trebalo da otputuje u Srbiju bilo je imenovano tek pred kraj godine (decembra 1354.), a njen vođ a je bio Padski biskup (inače Francuz) Petar Toma. Iako je Duš an jasno pokazivao znake nestrpljenja, papa oč igledno nije mnogo ž urio, pokuš avajuć i na taj nač in da pokaž e svoju nadmoć . Ipak, moguć e je da bi Duš an i to nekako progutao u zamenu za svoja traž enja, da neš to ranije, u leto 1354. godine, dakle bašdok su srpski izaslanici boravili kod pape, nije provalila vojska ugarskog kralja Ludviga u Srbiju. Oč igledno da papa nije niš ta ozbiljnije uč inio ne bi li Ludviga odvratio od napada na Srbiju, iako je na ovoga imao veliki uticaj, verovatno se plaš eći da ga ne bi uvredio. Time je bilo jasno da od ozbiljnih pregovora nema niš ta i da će papa uvek prvenstvo dati ugarskom kralju u odnosu na srpskog cara. U to doba Ludvig je većzavrš io sa svojim vojevanjima po Napulju, uverivš i se da neć e moć i da se doč epa napuljskog prestola. Tokom 1351. godine upetljao se na strani Poljaka u njihovim borbama sa Litavskom. Tada je u Poljskoj vladao Ludvigov ujak Kazimir Veliki i izgledalo je da ć e umreti bez muš kih potomaka, š to bi onda znač ilo da ć e Ludvig nakon njegove smrti naslediti i Poljsku. To je bio i jedini razlog zaš to je Ludvig pomagao Poljake. Rat sa Litavskom je bio delimič no uspeš an, a u njemu pri opsadi grada Belza Ludvig umalo nije poginuo kada ga je neki Litavac udario drvenim topuzom. Nakon toga bilo mu je dosta vojevanja, pa se poč eo viš e baviti unutraš njim neprilikama u Ugarskoj. U okviru toga doš lo je do naglog otkravljivanja odnosa između njega i bosanskog bana Stevana II Kotromanić a. Jošod pre bio je Ludvigu ban Stevan II sumnjiv zbog tajnih odnosa sa Venecijom (naroč ito pri opsadi Zadra 1346.), ali nemajuć i nekih jač ih dokaza za izdaju, nije ga mogao optuž iti. S druge strane, bosanski ban Stevan je zgodno doš ao Ludvigu, jer je ovaj spretno znao ratovati sa Duš anom. Kralj Ludvig i ban Stevan II su i inač e bili u srodničkim odnosima preko banove žene Elizabete, koja je bila Poljakinja. Ubrzo su se te srodnič ke veze i proš irile kada je Ludvig banovu rođakinju (sestru?) Mariju udao u Nemač ku za grofa Ulrika od Helfenš tajna. Vrhunac je doš ao kada je tokom 1353. godine kralj Ludvig zatraž io od bana Stevana II da mu za ženu da ćerku Elizabetu. To je ista ona Elizabeta koju je Duš an traž io od Stevana II za snaju, ali je ovaj to odbio. Sada je ban Stevan II sa oduš evljenjem prihvatio za zeta ugarskog kralja Ludviga. To venč anje je izazvalo i mali skandal, jer su Ludvig i Elizabeta bili u č etvrtom kolenu srodstva, pa je venč anje obavljeno bez papinog pristanka. Ipak, neš to kasnije papa Inoć entije IV pruž i oprost i tako osnaž i ovaj brak. Uz Elizabetu ban Stevan II je kralju Ludvigu kao miraz dao i Humsku zemlju
zbog koje je sa Duš anom imao toliko problema. Ubrzo nakon ovih događaja umre ban Stevan II Kotromanić(1353.) i bude sahranjen u manastiru Mileš evu (desna obala Bosne) koji je sam podigao. Nasledio ga je Stevan Tvrtko, sin njegovog brata Vladislava i kneginje Jelene rodom od bribirskih knezova. U to doba Tvrtko je imao tek petnaest godina, pa je Bosnom vladala njegova mati, ali pod velikim uticajem ugarskog kralja. Tokom 1354. godine (u leto) Ludvig je odluč io da upadne u Srbiju. Detalji ovog rata nisu poznati i zna se samo da je Ludvig boravio u Beogradu dok je tokom avgusta Duš an bio na reci Brusnici, ispod Rudnika. Nekih već ih sudara nije bilo, jer je ugarska vojska jako stradala od neke zaraze. "Dođe jošjednom s ogromnom vojskom protiv cara, ali ne uč ini niš ta znač ajno. Jer kad su njegovi ljudi poč eli u velikom broju umirati zbog pokvarenog vazduha koji se dizao iz baruš tina preko kojih su prolazili, bio je prisiljen da se vrati u svoju zemlju" (Mavro Orbin). Da je pomor međ u Ugarima uzeo maha vidi se i iz toga š to je tu umro i mlađi brat Ludvigov, herceg Stefan od Slavonije. "U to vreme razboleo se mlađi brat kralja Ludovika, Stefan, pa kad je stigao u Ugarsku, umro je od te bolesti" (Mavro Orbin). Bašu to vreme umro je i srpski patrijarh Joanikije i to 3. septembra 1354. godine u Polumiru na Ibru. Njega je Duš an pozvao u Žič u zarad nekih savetovanja (verovatno verskih) i patrijarh je pri povratku u Pećiznenada navukao neku bolest od koje je i umro. "I kada je car Stefan stao na Paklarima sa svima vojskama, napisa i zamoli patrijarha da dođe u Žič u. I kada je patrijarh doš ao u Žiču, i posle malo dana upade patrijarh u neisceljivu bolest, a sam zapovedi da ga dignu u Peć . I kada se tada sabrao ceo sabor ž ič ki i podigao ga, i kada je noš en, prestavi se u Polumiru u sutesci. I kada je bio donesen u Peć , bio je polož en u svoj grob. I pož ive u svetiteljstvu na prestolu svetoga Save š esnaest godina i osam meseci, i sa mirom usnu u Gospodu meseca septembra u treć i dan, u š esti č as noću" (Danilov uč enik). U jesen te godine (1354.) izabran je na drž avnom saboru u Seru novi patrijarh Sava III koji je do tog momenta bio hilandarski iguman. Kod Mavra Orbina postoji jedan interesantan navod koji ostaje pomalo tajanstven. On naime navodi da je dve godine pre Ludvigovog upada u Srbiju (ako je upad bio 1354. godine onda bi to trebalo biti 1352. godine) doš lo do nekog sastanka između Duš ana i Ludviga. Sastanak je bio negde na granici zemalja ovih dvaju vladara i završ en je bez nekih opipljivijih rezultata. "Posle toga kralj Ludovik i car Stefan sporazumno odluč iš e da se sastanu na dogovor s nekolicinom svojih ljudi na određenom mestu, pa da tu lič no razgovaraju o međ usobnim sporovima. Prema tome, car je dojahao s neznatnim brojem vlastele na obalu Dunava, a kralj se ukrcao na jednu lađu i pristao uz obalu, ali se nije iskrcao na kopno. Pozdravivš i jedan drugoga, poč eli su da razgovaraju, ali, kako se nisu mogli slož iti, raziš li su se. Pregovore su nastavili preko poklisara, ali ni na ovaj nač in ne dođoš e do bilo kakvog zaključ ka" (Mavro Orbin). Po Orbinu glavni krivac za neuspeh ovih pregovora je baškralj Ludvig, koji je Duš anu postavljao takve uslove na koje ovaj nikako nije mogao da pristane. Stič e se utisak da Ludvig i nije imao nameru da postigne bilo kakav sporazum, pa je stoga namerno traž io ono š to neć e moć i dobiti. "Kralj Ludovik je, naime, traž io od cara četiri stvari: prvo, da prihvati katolič ku veru i bude pokoran rimskoj crkvi;
drugo, da mu ustupi nekadaš nje zemlje kralja Stefana, koje je ž eleo pripojiti ugarskoj kruni; treć e, da ga prizna za svoga stareš inu i da mu bude pokoran i veran; č etvrto, da mu dade za taoca svoga sina Uroš a" (Mavro Orbin). To su bili takvi uslovi na koje niko pri zdravoj pameti ne bi mogao da pristane, š to priznaje i Orbin. "Ali car, ponosan kakav je bio, ne htede pristati ni na jedan od tih zahteva" (Mavro Orbin). Epilog je bio taj da je Ludvig prebacio vojsku u Srbiju i jedno vreme pustoš io po njoj. "Stoga Ugri, prebacivš i se sa svom vojskom preko reke, pustoš eć i pređoš eč itavu zemlju Raš ana sve do pomenute š ume Lomnice i Rudnika" (Mavro Orbin). Posle izvesnog vremena Ugari ne mogavš i da postignu neš to viš e, odustanu od daljnjeg pohoda. Ovo je Orbinova prič a, koja nema svojih potvrda u istorijskim spisima. Nije poznato da je tih godina bilo nekih sukoba između Ugara i Srba, a da je bilo, o tako krupnim vojnim akcijama moralo je negde ostati traga. Ako se odbaci Orbinova tvrdnja o provali Ugara u Srbiju, njegovi navodi o pregovorima Duš ana i Ludviga zasluž uju paž nju. Najpre zato š to pregovori ovakvog oblika kada se na granici sastaju dva vladara u č etiri oka nisu niš ta neuobič ajeno za to vreme i sasvim je prihvatljivo da su se Duš an i Ludvig mogli odluč iti za taj vid razgovora. S druge strane, ovi pregovori bi se mož da mogli posmatrati u okviru Duš anovih kasnijih pregovora sa papom oko organizovanja krstaš kog rata protiv Turaka. Duš anovi predlozi papi su bili veoma osetljivi: najpre pokretanje krstaš kog rata, a onda poveravanje Duš anu vrhovne komande nad krstaš ima. Rimski papa je morao voditi rač una o tome š ta kaž e ugarski kralj i sigurno je da papa ne bi pristao na ove Duš anove predloge, a da prethodno o tome nema ugarski pristanak. Stoga bi bilo sasvim logič no da je Duš an mož da mogao pož eleti da najpre sa Ludvigom raš č isti nejasna pitanja i da dobije od njega pristanak za svoje ideje, pa da tek onda krene u pregovore sa papom. No, oč igledno da Ludvig nije imao nameru da sa Duš anom sklapa bilo kakav mir, pa je pregovore tako i vodio. Tokom marta 1355. godine kod Duš ana napokon stiž e i papsko izaslanstvo. Sada viš e nije bilo niš ta od srdačnog doč eka kojem se mož da ovo izaslanstvo nadalo, a Duš an je na njih bio toliko ljut, najviš e zbog ugarskih provala, da je i ž ivot biskupa Petra Tome (vođe izaslanstva) bio u opasnosti. Duš an se ponaš ao oholo, a taj utisak je jošviš e pojač an time š to je poslanstvo doč ekao opkoljen od strane svoje vlastele i vojnika pa je utisak na poslanstvo odmah morao biti nepovoljan. Čitav razgovor se uglavnom sveo na Duš anova gorka prebacivanja zbog toga š to papska kurija suviš e istič e ugarske interese nasuprot srpskih. Razgovor nije makao dalje od poč etka i završ en je bez rezultata. Ogorč en na biskupa Petra Tomu Duš an je odluč io da mu pravi sitne pakosti dok je ovaj boravio na srpskom dvoru. Biskup je dobio dozvolu da drž i misu, ali je Duš an zabranio katolicima na svome dvoru da prisustvuju toj misi. Ipak neki najamnici su bez obzira na carevu zabranu prisustvovali ovoj misi i navukli na sebe Duš anov gnev. No sve se završ ilo bez posledica. Sam biskup Petar Toma otiš ao je ogorč en sa srpskog dvora i otputovao je odmah kod ugarskog kralja Ludviga, gde je iz sve snage ocrnio Duš ana, usput huš kajuć i Ludviga na rat protiv Srbije. Tu se zadržao neš to duž e, tako da je tek 1. maja 1356. godine stigao kod pape u Avinjon. U to doba Duš an je većbio mrtav. Time je stavljena tač ka na Duš anovu ideju da na neki nač in ujedini evropske hriš ć anske vladare i da sa zajednič kim snagama potisnu nadolazeć e Turke. Pomalo je poraž avajuć a
č injenica da Evropa nije shvatala sav znač aj turskog nadiranja, ne videć i da to nije samo problem propadajuć e Vizantije i delimič no Srbije, koja je trebala biti sledeć a na udaru. Ako to većnisu mogli shvatiti Francuzi ili Nemci, č udo je da Ugari nisu imali nikakve volje da sa Duš anom učestvuju u ovoj akciji. U suš tini, ovde su se sudarile ambicije tadaš njih vladara. Verovatno misleć i da bi sa ovim krstaš kim ratom jedini pravi dobitnik mogao biti Duš an, koji bi osvajanjem Carigrada postao apsolutno najjač i faktor na Balkanu i veoma jak i za Evropu, evropski vladari (posebno ugarski) viš e su ž eleli da gledaju slabu Vizantiju nego jaku Srbiju. No, u tim rač unicama nekako su ispuš teni iz vida Turci, koji su strahovito potcenjeni. Ako su mož da prve njihove grupacije i nalikovale pljačkaš kim hordama, osvajanje Galipolja je pokazalo da su oni i te kako dobro organizovani i da njima upravlja jedna č vrsta volja, koja zna š ta hoć e. Duš anu nije trebalo mnogo da dođe do ove istine i stoga njegova ideja nije bila za potcenjivanje. Turke je trebalo smrviti onda kada su oni tek jednom nogom bili u Evropi (Galipolje) i dok su bili jošuvek relativno slabi. Jedna odluč nija akcija bi njih brzo bacila u more, ali Evropa je u njima videla samo jednu š ač icu odrpanaca koji se mogu lako zgaziti. Jošć e dugi niz godina biti takav odnos prema Turcima, pa se nameće misao da su za prodor Turaka u Evropu ipak bili mnogo znač ajniji egoistič ni interesi Evropskih vladara, koji su onemoguć avali iole ozbiljniju akciju, no š to je to bila turska umeš nost ili vojnič ka snaga. Poslednje aktivnosti Duš anove vezane su za dalmatinske gradove Klis i Skradin. Ovim gradovima je nakon smrti kneza Mladena III Bribirskog (1348.) u ime njegovog sina Mladena IV upravljala sestra Duš anova, a Mladenova udovica, Jelena. Jošod 1351. godine ova hrabra ž ena se nosila sa protivnicima, a njih je bilo zaista mnogo. Najpre se tu pojavila ž ena Pavla III (stric njenog sina Mladena IV) koja se zvala Katarina i bila je iz Venecije, iz č uvene porodice Dandolo. Zatim se pojavila kao pretendent i treća ž ena, ovaj put Jelena, mati bosanskog bana Tvrtka. Iza Jelene (mati Tvrtkove) je sasvim otvoreno stajao i ugarski kralj Ludvig, podrž avajuć i njene namere, a u suš tini ž eleć i ove gradove za sebe. Tokom 1355. godine pojavljuje se opet novi pretendent na ove gradove i to Venecija, koja je bila od samog poč etka veoma preduzetna. Oni su jošte godine (1355.) poslali kneginji Jeleni (Duš anovoj sestri) ponudu po kojoj ž ele da od nje ove gradove otkupe. Kako ona nije htela da proda ove gradove, a nije bila u moguć nosti da ih brani od ovih mnogobrojnih pretendenata, to od svoga brata Duš ana zatraž i pomoć . U jesen 1355. godine Venecija je saznala da Duš an ima nameru da svoju sestru i ove gradove uzme u zaš titu. Naravno da Veneciji to nije moglo biti pravo, ali Duš an ih pretekne i poš alje neš to najamnika koje je vodio Palaman i koji dođu u Klis dok u Skradin ode ĐurašIlijićsa brać om, sinovima i sinovcima. No građani oba grada nisu bili raspolož eni prema ovim posadama, a meš etarenje Venecije i Ugarske uzelo je daljeg maha. Tada je i bilo nekih borbi no one nisu bile ono š to je odluč ilo da se oba ova grada napuste. Duš an je jošod ranije imao nameru da Skradin preda Venecijancima, ne ž eleć i da se sa njima upuš ta u sukobe, jer je jošuvek mislio da ć e uspeti da od njih dobije flotu koja mu je bila neophodna za osvajanje Carigrada. U tom smislu on je Đuraš u Ilijiću i dao uputstva po kojima je ovaj trebao da Skradin prepusti Veneciji. Iznenada na dan 20. decembra 1355. godine umire car Duš an, ne zna se od č ega. Sahranjen je u Arhanđelovom manastiru u Prizrenu. Na vest o njegovoj smrti ĐurašIlijićje dana 10. januara 1356. godine predao Skradin Veneciji, dok su Klis neš to kasnije uzeli Ugari. Iako
je predao Klis bez borbe, Palaman je iz njega uspeo da izvede kneginju Jelenu, ali njen sin Mladen IV je ostao kao talac. Sa smrć u cara Duš ana završ io se i period uspona srpske srednjovekovne drž ave. Od sada poč inje posrtanje drž ave koje ć e imati svoju kulminaciju Marič kom bitkom (1371.) i njena propast u Kosovskoj bici (1389.). Ono š to je građeno dva veka jednostavno je nestalo za samo dvadesetak godina od smrti cara Duš ana. Iako je uzdigao Srbiju na do tada nikada viđenu visinu, Duš an je stvorio i klicu onoga š to ć e tu istu drž avu do kraja da upropasti. Nekontrolisano š irenje granica znač ilo je pod svoju vlast stavljati masu naroda nesrpske nacionalnosti koji nikada nisu Srbiju prihvatili kao svoju drž avu i koji su to stanje shvatili samo kao trenutno. Po svemu sudeći i sam car Duš an je to shvatao i ima nekih nagoveš taja da je preko pravoslavne crkve pokuš ao da sve te raznorodne elemente ujedini i č vrš će vež e. Da li bi to do kraja uspeo jeste hipotetič no pitanje. S druge strane, mora se priznati da je Duš an na vreme osetio kakva opasnost dolazi iz Male Azije i njegovi predlozi papi da se organizuje jedan krstaš ki rat koji ć e Turke baciti nazad, jesu ono š to je tada moglo da spreč i ovu invaziju. Mož da bi to bio onaj amalgam koji bi zaustavio kaniju propast drž ave. Zbog raznoraznih politič kih razloga ovaj predlog kod Rimskog pape nije proš ao i Turci su se uklinili na Balkan. Kasnijih godina, upravo ć e pape biti te koje ć e recept krstaš kih ratova, koji im je predlagao Duš an, da primene i da pokuš aju da potisnu Turke. No, tada ć e biti kasno. Na neki nač in i sam Duš an je izazvao papsko nepoverenje, buduć i da je sa krstaš kim ratovima on imao nameru, ne samo da potisne Turke, veći da zauzme Carigrad i već posustalo vizantijsko Carstvo zameni novim srpsko – vizantijskim na č ijem bi č elu stajala srpska dinastija Nemanjić a. Ova ideja nije bila njegova i o tome je razmiš ljao joši kralj Milutin, međutim bio je realan politič ar koji je znao da sprovođenje te ideje nije samo vojna stvar. Nije bilo dovoljno samo armijom uć i u Carigrad i proglasiti se carem, trebalo je dobiti i priznanje ostalih evropskih zemalja. Na neki nač in, Evropi toga vremena, viš e je odgovaralo slabo Vizantijsko carstvo nego neko novo koje bi bilo jako i koje bi tada moglo svoje interese da natura u tome delu regiona. Duš an kao da to nije shvatao i pomalo zaslepljen tom idejom, uporno je pokuš avao da od Venecije dobije brodove ne bi li osvojio Carigrad. Vremenom je i sam uvideo koliko je to teš ko ostvarivo i moguć e da bi u tom momentu odustao od te ideje. No, to ipak nije bilo ono š to ć e kasnije da bude klica propasti srpske drž ave. Pravi razlog jesu granice koje su razvuč ene preko svake mere i koje srpski biološ ki element nije mogao kontrolisati jer ga nije bilo dovoljno. Osim toga, car Duš an iza sebe jeste ostavio reš eno pitanje naslednika i promena vladara ć e proć i relativno lako, bez već ih potresa, ali samo u starim srpskim zemljama. Novoosvojene teritorije ć e se sa svojim područnim vladarima odmah otcepiti i proglasiti samostalnost i time načeti propast drž ave. Ipak, i pored svega car Duš an ostaje najveći srpski vladar u srednjem veku. Raš irio je granice do nesluć enih moguć nosti, proglasio državu carstvom, uzdigao Srpsku pravoslavnu crkvu sa arhiepiskopije na patrijarš iju, doneo prvi pisani zakonik i jošmnogo toga š to do tada Srbija nije imala. Međutim, nije ostavio ono š to je najvaž nije, dostojnog naslednika.
42. Srbija nakon smrti cara Duš ana
Car Duš an (1308-1355.) je nakon svoje smrti ostavio Srbiju ogromne teritorije, ali i ogromnih suprotnosti koje su vladale u njoj. Nesumnjivo je da su njegova osvajanja doprinela tome da Srbija bude najvaž niji politič ki i vojni č inilac na Balkanu, bez kojeg se ne mož e doneti ni jedna iole važ nija odluka, ali se ubrzo pokazalo da je bašta snaga bila i klica njenog brzog raspada. Bilo je tome dosta uzroka. Najpre, sama Duš anova osvajanja su iš la uglavnom ka jugu, na račun vizantijskih oblasti, od kojih je on uspeo da otkine ogromne komplekse teritorija. Tim osvajanjima Duš an je ž eleo da svež e srpsko carstvo ujedini sa većiznurenim vizantijskim, i da stvori novo srpsko – vizantijsko carstvo, na č elu sa novom dinastijom, Nemanjić ima. Ideja nije bila nova, a verovatno da je i njega kao i njegove prethodnike neobič no privlač ila vizantijska nadmoć na kultura. Da je njoj odmah podlegao, videlo se iz usvojenih vizantijskih dvorskih i drugih obič aja, dvorskih titula, oblač enja itd. Takvom svojom politikom Duš an je uspeo da od Srbije nač ini teritorijalno najveću i najjač u drž avu na Balkanu, ali i da stvori sve preduslove za njen raspad. Osnovna greš ka Duš anova je bila u tome š to je on u svojim osvajanjima bio isključ ivo oslonjen na politič ki rezultat koji je trebalo da donese srpsko – vizantijsko carstvo, dok je sam nacionalni cilj bio potpuno zapostavio. Duš ana uopš te nije privlač ila ideja da ujedini sve one teritorije na kojima su bili nastanjeni Srbi, a da je to tako, vidi se iz toga da je veoma mali broj njegovih aktivnosti bio usmeren ka Bosni ili Sremu, koji su bili naseljeni isključ ivo srpskim elementom. Njegovi su planovi bili usmereni u sasvim drugom pravcu. Na novoosvojenim vizantijskim teritorijama skoro da i nije bilo srpskog stanovniš tva, već su one bile naseljene Grcima i Arbanasima š to se i te kako osetilo tokom 1350. godine, kada se skoro sve grč ko stanovniš tvo koje se nalazilo na teritorijama pod Duš anovom vlaš ć u diglo na pobunu. Nikada Grci nisu oseć ali da su sastavni deo srpskog carstva, a bilo je suviš e malo vremena da se na tome uspeš no radi. Mož da bi se tu mogla povuć i paralela između Duš anove politike i politike koju su vodili njegovi prethodnici Milutin i Stefan Deč anski. Ni Milutin, a ni Stefan Dečanski nisu iš li u nekontrolisano š irenje srpskih granica, dobro znajuć i da je Srbija ogranič ena biološ kim elementom (brojem stanovnika), i da ne bi mogla kontrolisati sva ostvarena osvajanja. To se pogotovo odnosi na Milutina, koji je na samom poč etku vladavine osvojio mnoš tvo vizantijskih teritorija, pa je izgledalo da se ta njegova osvajanja mogu protegnuti č ak i na sam Carigrad. No, to njega nije zavaralo i on je tada mudro stao, da bi dugi niz godina utvrđivao ono š to je do tada uzeo, ž eleć i da sve osvojene teritorije čvrš ć e povež e sa Srbijom, u č emu je do kraja i uspeo. Slič na je bila i politika Stefana Dečanskog, koji nakon pobede nad Bugarima kod Velbužda nije podlegao zahtevima da se bugarsko carstvo pripoji Srbiji, iako je to tada mogao uč initi bez ikakvih problema. Bašta njegova suzdrž anost koš tala ga je kasnije i prestola. Moguć e je da su i Duš anova razmiš ljanja iš la u tom pravcu i da je bio svestan ogranič avajućeg momenta svojih osvajanja, a da je imao u planu da kasnije viš e poradi na teš njem spajanju osvojenih teritorija, ali iznenadna smrt ga je u tome spreč ila. Ulaziti u motive Duš anove i njegove kasnije planove, danas je veoma teš ko i bez svrhe, tako da se na tome i ne treba suviš e zadrž avati. Bilo kako bilo, Srbije jeste bila kolos, ali na veoma slabim nogama. Sve njene neprilike iš le su upravo od opisanog nekontrolisanog š irenja drž avnih granica. Čak i proglaš enje Srpske pravoslavne crkve patrijarš ijom (1346.) nije doprinelo uč vrš ć enju Srbije na novoosvojenim teritorijama, većje izazvalo nove sukobe, poš to su srpske vlasti proterivale one grč ke sveš tenike (mitropolite, uglavnom) koji su se zatekli na novoosvojenim teritorijama i koji nisu ž eleli da priznaju ovaj čin. To je dovelo i
do kasnijeg bacanja anateme na Srpsku pravoslavnu crkvu tokom 1352. godine od strane carigradskog patrijarha Kalista. Bez obzira koliko u č inu bacanja anateme ima mnogo viš e politič kih no verskih razloga, pokazalo se da je to bio postupak koji je imao i te kakvog efekta u kasnijim događajima. Naime, nije trebalo mnogo da dobar deo srpskog sveš tenstva, ali i plemstva, ubrzo nakon Duš anove smrti sasvim otvoreno postavi pitanje opravdanosti stvaranja carstva i uzdizanja srpske crkve na rang patrijarš ije. Ta pitanja su se doduš e u prvom momentu kretala tek u okviru vere, ne i politike, ali imajuć i u vidu da su verska pitanja bila po tež ini često važ nija od svih drugih, to je bilo savrš eno jasno da ć e se versko pitanje uskoro pretvoriti i u politič ko. Za sve kasnije nesreć e koje su zadesile Srbiju okrivljena je upravo Duš anova ambicija da stvori carstvo. "Uhvati se i on u zamku od opć ega neprijatelja, uzvisi se srcem, i ostavivš i praroditeljsku vlast kraljevstva, zaž elevš i carsko dostojanstvo, venč a se na carstvo. I posle ovoga ostavi od praroditelja i svetoga Save predano mu arhiepiskopstvo od patrijarha carigradskoga, postavi sebi nasiljem patrijarha Joanikija. Zatim sa savetima ovoga odagna carigradske mitropolite koji su po gradovima njegove oblasti, i nastade ne mala beda" (Danilov uč enik). Jošje bio oš triji Konstantin Filozof: "mislim od dana cara Stefana, zvanoga Duš an, srpska crkva otcepi se od saborne crkve i (stade) tonuti u zlo, kao š to se mnogo puta od male iskre razgori veliki oganj" (Konstantin Filozof). Smatralo se da Srbija nikako nije smela da postane carevina, većje morala ostati kraljevina, kao š to se ni crkva nije smela uzdići na rang patrijarš ije, a da je Duš an sa svojim postupcima poremetio ono š to je ostalo od njegovih slavnih predaka, naroč ito Svetog Save. Za Duš anova ž ivota o tome se nije mnogo raspravljalo iz jednostavnog razloga š to se niko nije usuđivao da njemu protivreč i, ali moglo je biti i te kako primetno da ovaj put crkva nije kao u Nemanjino vreme ta koja ć e biti kohezioni element na novoosvojenim teritorijama. No, to tada Duš ana sigurno nije mnogo brinulo, bio je relativno mlad i dobrog zdravlja, tako da je izgledalo da ima jošdosta vremena da poradi na tom pitanju. Njegov cilj jošuvek je bilo osvajanje Carigrada. Bašta njegova usmerenost ka osvajanju Carigrada stvorila je jošjedan element koji je doveo do razaranja carstva. Taj element su bile izrazito jake vlasteoske ličnosti koje je stvorilo Duš anovo osvajanje. Snaga tih ličnosti bila je vezana bašza novoosvojene teritorije, iako neki od tih velmož a i nemaju toliko zasluga za sve Duš anove uspehe. Duš an ih je uzdigao na, do tada za Srbiju, neviđeno visok rang i to kako po bogatstvu i velič ini teritorija kojima upravljaju tako i po privilegijama. Najpre su dobili, kao carevi namesnici, ogromne delove osvojenih vizantijskih teritorija na upravljanje. Bašte novoosvojene teritorije su se nalazile na jugu, koji je bio oč uvan od tadaš njih ratnih razaranja koja su Vizantiju potresala većdosta godina, tako da su Duš anovi ratnici zatekli Epir i Tesaliju i ostale krajeve sasvim netaknute, sa svim njihovim bogatstvima. Tu su se ovi surovi ratnici susreli sa jednom za njih potpuno nepoznatom kulturom i svom raskoš i za koju nisu ni znali da postoji. Osim moguć nosti da už ivaju u materijalnom blagostanju, ovi plemić i su dobili i niz privilegija koje su do tada bile vezane samo za vladaoca, poput prava da prave novac, da imaju vlastelič ić e u svojoj služ bi itd. Osim toga, uvedene su i vizantijske titule despota, kesara, sevastokratora itd, pa su se i po tome uzdizali. To je njima samima, ali i njihovoj okolini, odjednom stvorilo sliku o sopstvenoj važ nosti, š to ć e nakon Duš anove smrti tek da dobije na intenzitetu. Ove velmož e su imale izrazito jak položaj jošza njegovog ž ivota i samo je njegova jaka lič nost uspevala da suzbije njihovu samovolju. Tako je poznat Duš anov sukob sa Hreljom, koji se odmetnuo, zatim sa Brajanom,
Tolislavom i Hlapenom koji su to isto uč inili neš to kasnije (1350.). U starim srpskim zemljama većina stvari je ostala po starom i tamoš nja vlastela je ostala mnogo konzervativnija u svojim shvatanjima o važnosti carstva, a uz to nije imala tu snagu koju je imala ona na novoosvojenim teritorijama. To i ne treba da č udi, jer je Duš an svoje najzaslužnije ljude nagrađivao upravo osvojenim teritorijama i privilegijama. Stoga je ta vlastela bila i mnogo pokretljivija od one u Srbiji, ali i mnogo bogatija i ratobornija, te samim time svesnija svoga visokog položaja. Uzimajuć i u obzir da su podanici na tim osvojenim teritorijama bili najč eš ć e Grci ili Arbanasi, koje niš ta nije vezivalo za Srbiju, mnogo je jasnije zaš to su prvi znaci osamostaljenja pojedinih velmoža dolazili upravo iz tih krajeva. Veoma č esto su zahtevi za osamostaljenje dolazili upravo od Grka i Arbanasa koji su naseljavali te teritorije, a Duš anove velmož e koje su upravljale tim oblastima samo su sledile te zahteve. Kako su ove lič nosti odigrale veliku ulogu kako u pomaganju Duš anovih osvajanja tako i u kasnijem raspadu srpskog carstva, o svakoj od njih bić e neš to reč eno. Međ u samom Duš anovom vlastelom bilo je dosta razlika. Poseban polož aj svakako su imali č lanovi vladajuć e porodice, odnosno carevi rođ aci i rođaci njegove ž ene carice Jelene. Radi se o despotu Jovanu Komninu Asenu (carič in brat) i despotu Simeonu (polubrat cara Duš ana). Ova dvojica nemaju mnogo značaja u Duš anovim ratnim pohodima, ali zahvaljujuć i svojim rodbinskim vezama imaju visok polož aj na njegovom dvoru. Ukratko, njihove zasluge za stvaranje srpskog carstva su veoma male, ali oni imaju tu sumnjivu slavu da su bili ti koji su prvi poč eli sa smutnjama nakon Duš anove smrti. Oba su imali jednu zajednič ku osobinu koja se sastojala u izuzetnoj č astohlepnosti, a ta ne baš pohvalna karakteristika im je kasnije omogućila i saradnju. Jovan Komnin Asen je kao brat carice Jelene dobio od Duš ana titulu despota i namesniš tvo u severnom Epiru. Nije on bio posebno sposobna i znač ajna lič nost, a da zlo bude joši gore od samog poč etka je pokazivao veliku samovolju i č astoljublje. Čak i za vreme cara Duš ana despot Jovan je pokazivao znakove neposluš nosti prema centralnoj vlasti. Kao primer navode se njegovi nedolič ni postupci prema mletač kim trgovcima, tako da je sam Duš an morao da reš ava prituž be koje su stizale od Mletaka. To je bio jedan od razloga da Duš an uopš te nije bio raspolož en prema despotu Jovanu, ali zbog toga š to ga je carica Jelena neprestano š titila, on je nekako održ avao svoj polož aj. Koliko je on bio prevrtljiv, vidi se iz toga š to je sa Mlecima tajno pregovarao i uspeo pored stalne opasnosti da Duš an za to sazna, te da stoga izgubi sve privilegije da sa njima nađe zajednič ki jezik pa je tokom 1353. godine postao i građanin ove republike. Sami Mleci se nisu za njega interesovali zbog njegovih kvaliteta, većisključ ivo zbog kvaliteta teritorije u kojoj je on bio namesnik. Naime, severni Epir je imao nekoliko zgodnih utvrđ enja i luka (posebno Valona, gde mu je bilo i sediš te) na koje su lukavi Mleci bacili oko i koji bi im dobro doš li u njihovim trgovač kim poslovima. No, sve ovo nije doš lo do izraž aja za vreme ž ivota cara Duš ana, buduć i da se despot Jovan, i pored zaš tite svoje sestre carice Jelene, ipak nije usuđivao da ide baštoliko daleko u svojim odnosima sa Mlecima. To i jeste bio osnovni razlog da su odnosi njega i Mletaka za Duš anova ž ivota bili dobrim delom ipak uzdrž ani. Duš an ga nije mnogo mario, ali zbog velikog uticaja koji je imala carica Jelena na njega, trpeo je neke stvari sa njegove strane, koje inač e sasvim sigurno ne bi. Drugi član carske porodice bio je polubrat cara Duš ana, po imenu Simeon. Rač una se da je
Simeon rođen oko 1330. godine (možda neš to malo ranije) od oca kralja Stefana Deč anskog (oca Duš anovog) i kraljice Marije Paleolog. Dakle, on i Duš an su bili brać a po ocu (Stefanu Deč anskom). Iako su biografi navodili da je Stefan Deč anski jedno vreme, pod uticajem svoje ž ene Marije Paleolog, imao nameru da presto ostavi Simeonu, te da je to bio jedan od razloga Duš anove pobune protiv oca, sve se to nije moglo osetiti u odnosima između Duš ana i Simeona. Sam Simeon je už ivao izuzetan polož aj kod Duš ana, pa mu je on i dodelio titulu despota i namesniš tvo nad juž nim Epirom (sa sediš tem u mestu Artu). S druge strane, stara srpska vlastela ga uopš te nije podnosila, jer mu je mati bila Grkinja (Marija Paleolog), a uz to je jošbio i ož enjen Grkinjom Tomaidom (ć erka Jovana II Orsinija i Ane Paleolog ). Da ga nisu u Srbiji bašmnogo cenili vidi se i iz toga da ga je malo ko u Srbiji zvao njegovim grčkim imenom Simeon, većje ostao poznat pod imenom Siniš a, mada je imao i drugih nadimaka poput Simč e, Simš a itd. Za vreme Duš anove vladavine on se skoro i ne pominje, š to bi trebalo da znač i da ga Duš an nije mnogo koristio u svojim poduhvatima. Orbin navodi da je car Duš an imao posebno dobar odnos prema Simeonu, ali da ga carica Jelena nikako nije trpela, pa ga je č ak pokuš ala i otrovati. Da bi ga spasao od carič inog gneva, Duš an je, po Orbinu, udaljio Simeona sa dvora dajuć i mu deo novoosvojenih zemalja na upravu. "Iza smrti kralja Uroš a Slepog bila su ostala dva sina, jedan (kako rekosmo) Stefan Duš an, koji docnije uze titulu cara, drugi Siniš a, kojemu je njegov brat Stefan, s jedne strane, zbog velike ljubavi koju je gajio prema njemu, s druge strane, poš to je video da ga je njegova ž ena nastojala otrovati, bio dao joškao dečaku grad Janjinu u Romaniji sa svim područ jem sve do Arte, kao i mnoge druge tvrđave i gradove u onim predelima. Stefan ga je uz to bio upozorio da vodi brigu o svome ž ivotu, a posebno da se pazi carič inih zamki" (Mavro Orbin). Ako bi to bilo tač no, š to je veoma lako moguće, carica Jelena je izgleda uterala takav strah u kosti Simeonu da se za Duš anovog ž ivota nije č uo da je ž iv. Izgledalo je da on nema posebnih ambicija i da se zadovoljava sa onim š to mu dodeli Duš an, no to je bio izgleda samo privid. Odmah nakon smrti cara Duš ana, on istič e svoje pravo na srpski carski presto i uz malo spretnosti on ga je možda mogao i zadobiti. Moguć i krivac za ovakvu Simenovu ambiciju jeste izgleda bašsam Duš an koji ga je 1342. godine označ io kao moguć eg naslednika. Te godine Duš an je bio teš ko bolestan pa je naznač io kao svog naslednika sina Uroš a, koji je tada imao tek š est godina (rođen 1336.), a onda naveo kao eventualnog naslednika (ukoliko se Uroš u neš to desi) i Simeona. No, to je izgleda bio tek trenutak Duš anove slabosti, koji nije dugo trajao, jer godine 1345. u Skoplju se Duš an kruniš e za cara dok mu sin Urošbiva krunisan za mladog kralja. Od tog momenta viš e nije bilo nikakve sumnje ko bi mogao da bude naslednik i Simeon se u tom kontekstu viš e i ne pominje. Međutim, i ovo veoma diskutabilno njegovo navođenje za moguć eg naslednika Duš anovog je kod Simeona izgleda probudilo neke ideje koje ć e on na kraju pokuš ati i da ostvari. No, o tome kasnije. Sam Simeon za Duš anova ž ivota, da to još jednom navedemo, ne igra skoro nikakvu ulogu ni u političkom, a ni u vojnom smislu. To š to je on namesnik u pogranič noj i stoga osetljivoj oblasti nije zasluga njegovih kvaliteta većisključ ivo toga š to je bio najbliž i carev rođak. Ipak za Simeona se ne mož e reć i da nije imao upornosti i izvesnog talenta, š to ć emo kasnije videti mnogo jasnije. U samom momentu Duš anove smrti on na srpskom dvoru i među srpskom vlastelom nije značio skoro niš ta, i niko ga nije ozbiljno shvatao kao moguć eg cara. Ovakva njegova nepopularnost međ u srpskom vlastelom bi se mož da mogla povezati i sa njegovim stalnim
sukobom sa caricom, koja je opet, nasuprot Simeonu, imala i te kakav uticaj na velmož e. U ž elji da obezbedi siguran dolazak sina Uroš a na carski presto, carica Jelena je, u strahu da bi Simeon to mož da mogao ometati, uč inila sve ne bi li to obezbedila, pa je izazvala i mrž nju vlastele prema njemu, a kada joj se uč inilo da je i to malo, pokuš ala ga je i otrovati. No, to je za sada samo nepotvrđena pretpostavka. Mnogo znač ajnija lič nost je bio svakako namesnik u Tesaliji, kesar Preljub, verovatno najistaknutiji vojskovođa cara Duš ana. Svakako najveći momenat u Preljubovoj karijeri bila je njegova uloga u osvajanju Tesalije tokom 1348 godine. Za nagradu, Duš an ga proglasi namesnikom u Tesaliji i dodeli mu i titulu kesara. Namesnikovanje mu nije bilo lako u ovoj pogranič noj oblasti, kojom je upravljao iz grada Trikale, koju je odabrao za svoje sediš te. Od svih njegovih vojnih uspeha svakako najpoznatija je odbrana utvrđenja Servije tokom 1350. godine. Upravo na toj tački slomio se napad Vizantinaca koje je vodio car Jovan VI Kantakuzen. Većtada Kantakuzen je veoma cenio Preljuba. "I udostojivš i vojsku sa malo odmora, car (Jovan Kantakuzen) je krenuo na Serviju. A to je bio ne mali grad koji se nalazio na granici između Votijeje i Tesalije, njime (je) sa ostalom Tesalijom zapovedao Preljub, jedan od Kraljevih (cara Duš ana) velmož a, koji se osobito isticao mudroš ć u i hrabroš ću i prednjač io je nad drugima ratnim iskustvom" (Jovan Kantakuzen). Preljubova uloga na politič koj sceni je bila daleko slabija, mada on nije bio bez politič kog uticaja, a š to naroč ito potvrđuje jedno papino pismo od kraja 1354. godine, u poznatim pregovorima između Rima i cara Duš ana o eventualnoj uniji Katolič ke i Srpske pravoslavne crkve. Tada je papa imao nameru da angaž uje i Preljuba u ovim pregovorima rač unajući na njegov nesumnjivi uticaj. Za istoriju je jošuvek ostalo otvoreno pitanje porekla Preljubove ž ene Irine, a sumnju je izazvalo jedna povelja cara Uroš a iz 1357. godine gde on Irinu naziva ljubljenom sestrom. Da li to znač i da je Irina zapravo rođena sestra cara Uroš a? Ovu sumnju donekle potvrđuje i freska zapadnog zida u manastiru Deč ani gde su naslikani Uroš , kraljica Jelena i jošjedna nepoznata osoba. Kako je natpis iznad nje uniš ten, a iz slike se ne mož e razabrati da li je ta osoba (nesumnjivo mlađa) muš ko ili ž ensko, to se stvorilo miš ljenje da bi to mogla biti bašIrina, ovde prikazana kao Uroš eva sestra, odnosno Duš anova ć erka. Ono š to posebno nagoni na takvo razmiš ljanje jeste naroč ito blagonaklon odnos cara Uroš a prema Irini u njenoj kasnijoj nesreć noj sudbini. Kasnije razmiš ljanje da je ta naslikana osoba u Deč anima zapravo Duš anov polubrat Simeon, stvorilo je zbrku, pa je određeniji odgovor na ovo pitanje nemoguć e dati. Mož da najuticajniji na dvoru cara Duš ana bio je Jovan Oliver koji je neš to pre 1349. godine postao despot. Dobio je veliku oblast koja je obuhvatala Ovč e polje, Lesnovo, Radoviš te, Tikveš , Mariovo, a bilo je i drugih privilegija poput prava da kuje sopstveni novac, neposredni uticaj na izbor zletovskog episkopa itd. To nijedan velikašnije imao pre njega. O njegovom napredovanju u služ bi kod cara Duš ana naroč ito svedoč i tekst napisan 1341. godine, uz njegov (despota Olivera) ktitorski portret u manastiru u Lesnovu. "Ja, rab Hristov Jovan Oliver po milosti bož joj i gospodina mi kralja Stefana bih u Srbalja veliki nač elnik, potom veliki sluga, potom veliki vojevoda, potom veliki sevastokrator, za verno njemu zalaganje po milosti bož joj i veliki despot sve srpske zemlje i pomorske i učesnik grč ki." Sam uspon Jovana Olivera se kreć e uzlaznom linijom naročito od 1342. godine (mada je on i tada bio krupna politič ka lič nost). Te godine on je dočekao Jovana
Kantakuzena, koji je stigao u Srbiju ne bi li od Duš ana dobio pomoću pokuš aju da se doč epa vizantijske carske krune. Prvi srpski velikaškojeg je tada Kantakuzen sreo bio je bašJovan Oliver, a susret se desio kod Velesa na Vardaru. Oni se tada nisu upoznavali, jer su se znali jošod 1334. ili 1336. godine, kada su bili prisutni prilikom susreta cara Andronika III Paleologa i kralja Duš ana. Tada su obojica bili u pratnji svoga vladara. Baš Jovan Oliver je uz kraljicu Jelenu odigrao odluč ujuć u ulogu prilikom sklapanja saveza između kralja Duš ana i Jovana Kantakuzena, tako da č injenica da je Kantakuzen od svih srpskih velikaš a sreo najpre Jovana Olivera sigurno nije tek sluč ajnost. Nije nemoguć e da su oni jošod pre imali kontakata i da je ovaj njihov susret bio dogovoren. Sam Duš an izgleda da nije imao mnogo volje da uđe u savez sa Kantakuzenom, ali pod pritiskom svoje vlastele ipak je pristao. Koliki je znač aj Jovana Olivera joštada bio na Duš anovom dvoru vidi se iz toga š to je na skupu 24 najviđenija velikaš a iz Srbije koji su reš avali o sklapanju saveza sa Kantakuzenom, on bio jedini (uz kraljicu Jelenu) koji je govorio sa srpske strane. Stič e se utisak da je Oliver bio taj koji je govorio u ime celokupne vlastele, š to većsamo po sebi dovoljno govori o velič ini njegovog ugleda u Srbiji. Taj skup je doneo i veridbu Manojla (sina Jovana Kantakuzena) i njegove ć erke. No, kasniji događaji omeli su sklapanje ovog braka. Odmah nakon sklapanja saveza srpska vojska koju je vodio Jovan Oliver i grč ka koju je vodio Jovan Kantakuzen, udarili su na Ser. No, pod Serom se nije niti jedan od njih dvojice proslavio, jer je ta prva opsada (1342.), ali i druga (1343.) završ ena neuspeš no. Ser pada 1345. godine, ali kada je Duš an lič no doš ao da ga zauzme. Ipak, nisu svi Oliverovi poduhvati bili tako neuspeš ni. Samo Oliverovo poreklo ostaje pod znakom pitanja, tako da postoje miš ljenja da je on grč kog porekla, moguć e srpskog, ali i zapadnog. Njegova žena Ana Marija takođe izaziva neke nedoumice. Njeno samo ime navodi da je ona doš la sa Zapada, ali po nekim razmiš ljanjima nakon smrti kralja Stefana Deč anskog njegova udovica kraljica Marija Paleolog se preudala za despota Olivera i to je upravo ta Ana Marija. Kao dokaz za tu tvrdnju navodi se slika u crkvi u Lesnovu (Oliverova zadužbina) gde je ona naslikana pored Olivera sa veoma slič nom krunom kao i carica Jelena koja je naslikana neš to viš e. Bilo je i drugih indicija za takvo razmiš ljanje (poput Duš anove povelje iz 1340. godine), ali podaci su jošuvek oskudni da bi se iš ta moglo sa sigurnoš ć u utvrditi. Istaknutu ulogu imao je i vladar krajeva oko Velbuž da i Kumanova, despot Dejan, koji svoj uspon mož e da zahvali koliko tome š to je bio ož enjen sestrom cara Duš ana, koja se zvala Teodora, toliko i svojim vlastitim kvalitetima. On se ne spominje mnogo u Duš anovim vojnim poduhvatima, mada njegov kasniji ugled (i njegovih naslednika) nesumnjivo govori da je bio prisutan u već ini carevih uspeha. Da je bio poznat i van granica Srbije, vidi se iz toga š to se tokom 1355. godine papa Inoć entije VI obrać a despotu Dejanu traž eć i od njega podrš ku pri stvaranju unije između Katolič ke i Srpske pravoslavne crkve. Njemu je bila poverena na upravu teritorija između skopske Crne gore i reke Strume, mada ta teritorija nije bile takve velič ine za vreme Duš anova ž ivota, većje kasnije proš irena. Osim ove najznač ajnije vlastele veoma bitni su bili i kesar Vojihna koji je gospodario Dramom, a tu je bila i serska oblast, veoma bitna u ovoj prič i. Kesarova ć erka Jefimija bila je udata za Uglješ u Mrnjavč ević a, koji je zapovedao u tvrđ avi Ser (?). Koliki je uticaj Vojihna imao na sersku oblast ostaje da se pretpostavlja, međutim sigurno je to da je imao
ambiciju da je stavi pod svoju kontrolu. Neposredno nakon Duš anove smrti, njegova udovica carica Jelena odjednom sa naš la u ovoj oblasti i poč ela njome da upravlja. To sasvim sigurno nije moglo biti pravo kesaru Vojihni i njegovom zetu Uglješ i Mrnjavč ević u, koji su imali sopstvene planove. To ć e izazvati neš to kasnije i oruž ane sukobe. Kako se carica odjednom naš la u Seru i poč ela njime da upravlja, ostaje jošuvek tajna. Ima pretpostavki da je u Seru boravila zbog tople klime, buduć i da je u Srbiji vladala ž estoka zima koju ona nije mogla trpeti. Bašdok je ona tu zimovala umro je i car Duš an. Kao energič na i nadasve snalaž ljiva, (mada ne bašmnogo talentovana) predvidela je moguć i raspad Duš anovog carstva, pa je stoga odlučila da zavlada ovim krajem. Po toj verziji Uglješ a i Vojihna su joj morali služ iti kao š to su nekada služ ili Duš ana, mada sa mnogo manje oduš evljenja, a videć e se kasnije, i vernosti. S druge strane carici je polož aj Sera izuzetno odgovarao buduć i da je bio odmah uz vizantijsku granicu č ijom je kulturom i nač inom ž ivota ona bila oč arana. Tu je bila i Bugarska gde su njeni rođaci vladali i mogli joj po potrebi pomoć i.
43. Sukobi oko prestola Aš ta se desilo odmah nakon iznenadne smrti cara Duš ana? Iako je sama država, zbog svog raznorodnog nacionalnog sastava, bila nesigurna, samo pitanje nasledstva se nije postavljalo. To je Duš an reš io jošza ž ivota buduć i da je svoga sina Uroš a prilikom svoga carskog krunisanja 1345. godine, proglasio "mladim kraljem". Na drž avnom saboru u Skoplju 1346. godine Duš an je i zvanič no proglaš en za cara, a sin mu Uroškrunisan za kralja. Time je Urošpostao Duš anov savladar, a dobio je na upravu sve stare srpske zemlje (ne samo Zetu, kao svi ostali prestolonaslednici dotada), dok je car upravljao u osvojenim (grč kim) zemljama. Kroz dokumente iz toga vremena jasno se razdvaja ova dvostruka vlast pa se stvara privid da je Urošstvarno upravljao starim srpskim zemljama, ali ne treba misliti da je on stvarno sa samo devet godina mogao upravljati svojim delom države. No, svrha i nije bila da Urošupravlja (bio je suviš e mlad), većje Duš an ž eleo da ga postepeno, kao naslednika, uvede u vladanje. Zapravo, želeo je da Uroš a vlastela postepeno primi kao buduć eg cara, da prilikom nasleđivanja ne dođe ni do kakvih jač ih potresa. Sigurno je ž eleo da se izbegnu sva ona trvenja koja su toliko bila prisutna pri promenama vladara u Srbiji, a koja su i te kako ostala svima u seć anju. Nikakve, dakle, nije bilo sumnje ko ć e biti Duš anov naslednik. Međutim, osim š to je bio veoma mlad kada je nasledio carstvo, po svemu sudeć i Urošne da samo nije imao sposobnosti da vlada (to mu zameraju skoro svi), većizgleda da nije imao ni neke posebne volje. Čudno je da ga Duš an, iako ga je veoma rano proglasio za savladara, nije viš e uključ ivao u svoje ratne pohode ili politič ke akcije. Urošse uopš te ne spominje sve do onog momenta dok nije bio prisiljen da preuzme vlast, pa se stič e utisak da je on ceo svoj dotadaš nji ž ivot proveo na nekom drugom mestu, a ne pored Duš ana, uč eć i se drž avnoj i ratnič koj veš tini. Da li ga je Duš an stvarno zapostavljao, rač unajući da ima jošdovoljno vremena da ga nauč i kako se vlada srpskim carstvom, ili sam Urošnije bio mnogo zainteresovan, ostaje tajna. Kasnije će se videti da Urošnije bio bez izvesnog talenta, ali nije imao odluč nosti kada je to trebalo. Doduš e, neš to jač e akcije kod njega vidimo odmah po preuzimanju prestola (1356.) tako da sam poč etak njegove vladavine ipak uliva izvestan optimizam. "Bio je, naime, prekrasnog izgleda i od njegova vladanja nadahu se svakom dobru. I mada je imao jedva dvadeset godina, u poč etku je ipak pokazivao veliku razboritost i pamet u svim svojim delima, ali tokom vremena pokaza
da ne vredi mnogo" (Mavro Orbin). Međutim, sve to je kod njega trajalo samo jedno veoma kratko vreme, otprilike do 1360. godine. Do te godine on je uspeo da carstvo koliko – toliko održ i na okupu i da sač uva centralnu vlast. Međ utim, od 1360. godine sve se poč elo naglo osipati. Naglo propadanje srpskog carstva se ne mož e Uroš u staviti na duš u. Osim š to on nije po sposobnostima ravan svome ocu, š to je na neki nač in i razumljivo, od samog poč etka ni situacija mu nije iš la na ruku. Najpre je bila u pitanju njegova mladost i neiskustvo, a na to se odmah moraju nadodati neke situacije koje su se na nesreć u desile odmah nakon Duš anove smrti. Najpresudnija je svakako bila iznenadna smrt kesara Preljuba, namesnika Tesalije. Nestankom ovog vernog i veoma sposobnog Duš anovog vojskovođe Urošje izgubio jednu jaku polugu dotadaš nje vlasti. Osim toga, odjednom je ova pogranič na oblast, nakon Preljubove smrti, bila otvorena za napad sa strane, na koji nije trebalo dugo č ekati. Veću rano proleć e 1356. godine Preljubovu smrt iskoristi despot Nić ifor II Orsini (zet vizantijskog cara Jovana Kantakuzena) i zauzme Tesaliju. Time je on znač ajno proš irio svoju teritoriju, a svoju samostalnost u odnosu na vizantijskog cara, čiju vlast većtada nije priznavao, jošviš e ojač ao. Iskoriš tavajuć i situaciju, a veću naletu, Nić ifor II provali odmah i u juž ni Epir, gde je vladao Duš anov polubrat Simeon, i zauzme i ovu oblast, a svoga zeta Simeona otera. Time je srpsko carstvo veoma brzo nakon Duš anove smrti, jedva pet meseci, ostalo bez dve znač ajne oblasti. Što je jošgore nikakve protivakcije sa srpske strane nije bilo, š to je većsamo po sebi bilo dovoljan znak slabosti. Sam car Urošje u poč etku brinuo druge brige jer mu je na dvor uskoro stigla Preljubova udovica Jerina sa decom, tražeć i od njega pomoć . Mož da je ona ž elela da Urošoružanim putem povrati Tesaliju, ali Urošse pokazao kao veoma blagonaklon prema Jerini, u pomalo neoč ekivanom pravcu, dajuć i joj stare muževljeve oblasti, koje su obuhvatale srednji tok Crne reke, Mariovo i Seleč ke planine. Njima je Preljub upravljao ranije, dok nije od Duš ana dobio na upravu novoosvojene Grč ke zemlje. Većtu, u samom poč etku, Urošje bio nemoć an, ne mogavš i da pomogne ž eni istaknutog vojskovođ e svoga oca, a to je sigurno bilo odmah primeć eno. Uvek nepokorna vlastela sada se uverila da je car neodluč an i nije trebalo biti mnogo promućuran pa predvideti sledeće događaje u carstvu. Šta je bilo u pitanju, može samo da se pretpostavlja. Da je Urošstvarno bio toliko neodluč an, zato š to nije imao snage za intervenciju, teš ko je poverovati. Nemoguć e je da se snaga Duš anovog carstva mogla istopiti za samo par meseci od njegove smrti, a isto tako je teš ko poverovati da je vlastela tako brzo poč ela pokazivati znake neposluš nosti. Najverovatnije da je bila u pitanju njegova neodluč nost i nespremnost da odmah reš ava takve probleme. Samom Simeonu, koji je proš ao kao i Preljubova udovica, nije padalo na pamet da se obrati Uroš u za pomoć ,š to je ovome mož da u samome poč etku olakš avalo polož aj, ali je to dovelo do drugih posledica. Moguć e da je Simeon malo bolje poznavao Uroš a od Jerine, pa je to bio razlog da odmah uvidi da mu sa te strane nema nade, a isto tako on je tada sigurno većpokazivao ambicije prema carskoj kruni, pa je i to bio razlog zaš to se nije mogao obratiti Uroš u za pomoć . Veoma je interesantan Simeonov kasniji postupak, koji govori da se ipak radi o č oveku koji nije bio bez ambicija, ali ni bez znač ajnih sposobnosti. To š to je on bio polu-Grk i š to je kasnije posegnuo za carskom krunom izazvalo je veliko neraspolož enje prema njemu, tako da je na njegov račun bilo i mnogo primedbi da je
beznačajna i nesposobna lič nost, š to sigurno ne odgovara istini. Iako ga je despot Nić ifor na krajnje grub nač in izbacio sa poseda Simeon nije uopš te oč ajavao većje i sam krenuo u akciju, ali njegov cilj nije bio samo u tome da ponovo za sebe osvoji nove posede. Sa nekih pet hiljada ratnika, š to nikako nije bio mali broj, uspeva da zauzme Kostur i okolinu. To ga je ohrabrilo na sledeć i postupak. Smatrajuć i se legitimnim naslednikom srpskog carskog prestola, on se proglasi za cara i zatraž i "vlast nad svim srpskim zemljama misleć i da su njegova prava pretež nija" (Jovan Kantakuzen) u odnosu na Uroš eva. Njemu oč igledno nije na pamet padalo da pokuš a da povrati juž ni Epir od despota Nić ifora II, tako da ga uskoro vidimo kako iz Kostura upada na sever i pokuš ava da na svoju stranu privuče vlastelu iz starih srpskih zemalja, rač unajuć i da uz njihovu pomoćistisne Uroš a. No, u tome nije imao mnogo uspeha. Da je otpor prema njemu bio veoma jak, vidi se iz toga š to su i pored prilič no brojne vojske, oko pet hiljada ratnika, njegovi uspesi tek minimalni. Od znač ajnijih lič nosti koje su mu pruž ili podrš ku jedini koji neš to znač i bio je Jovan Komnin (brat carice Jelene), a to i ne čudi, jer je ovaj uobraž eni Bugarin odavno pokazivao znake samovolje, č ak i prema Duš anu, tako da je ovaj haos koji je nastao nakon njegove smrti bila idealna prilika da se otrgne carskoj vlasti. Ono š to je posebno interesantno u međusobnom odnosu Simeona i Jovana Komnina jeste to da Komnin nije priznavao Simeona za cara, mada mu je pomagao da osvoji srpsku carsku krunu. Simeonovi napadi su bili ogranič eni uglavnom na pogranič ne krajeve, a najviš e je akcija bilo po skadarskoj oblasti. Uspesi su bili ili mali, ili skoro nikakvi. U suš tini, on je pokuš avao da krene ka severu, oč ekujuć i da ć e ga vlastela na koju je nailazio priznavati za cara, ali tu se ljuto prevario. Tu je odmah naleteo na Hlapena, gospodara Vodena i Bera, koji je ostao veran caru Uroš u. Ista je situacija bila i sa sevastokratorom Brankom Mladenović em, koji je upravljao ohridskim krajevima. Simeon je u tim svojim nastojanjima ostao uglavnom sam. Ne treba misliti da je Jovan Komnin neš to izdaš no pomagao Simeona. Prevejani Bugarin se priklonio Simeonu isključivo zato š to ni njega, kao ni Simeona, srpska vlastela ne samo da nije marila, većga je otvoreno i mrzela zbog grubijanskog ponaš anja. Njemu se tada uč inilo da su se stvorili idealni uslovi da svoju oblast otcepi od srpskog carstva i da konač no postane nezavistan, ali to nije mogao sam. Iz Srbije se nije mogao nadati bilo kakvoj pomoći, jer su ga tamo otvoreno mrzeli. Prema tome, jedini put za uspeh vodio je preko Simeona, ali onoga momenta kada je Jovan Komnin osetio da Simeona srpska vlastela ž eli da vidi u Srbiji jošmanje nego njega, bilo mu je svega dosta. Stoga se on u potpunosti okrenuo ka Mlečanima, a objektivno drugog izbora stvarno nije ni imao. Upravljao je teritorijom na kojoj su bili isključ ivo Grci kojima nije trebalo mnogo da se podignu ne bi li svrgli omrznutog Bugarina, dok opet on nije ž eleo da bude zavistan od cara Uroš a. Od njegove stalne zaš titnice carice Jelene (sestre mu) nije mogao oč ekivati pomoć , jer se ona nalazila u serskoj oblasti i do nje nije mogao doć i, jer su ih delili Hlapenovi posedi. Doduš e veliko je pitanje da li bi ga carica i pomogla u njegovim akcijama protiv njenog rođ enog sina. Ambicije sa Simeonom su se pokazale kao nerealne i jedino je preostalo da Mlecima prepusti svoje primorske gradove u zamenu za njihovu pomoć . To mu je tada bilo i te kako potrebno, jer mu se na granicama pojavio despot Nić ifor II, koji je tada bio u velikoj ekspanziji. Vremenom je Komnin uspeo da se otcepi od Srbije, da se otrese Simeona i da postane nezavistan u krajevima oko Valone i Kanine,
međutim cena je bila velika. Mleci su dobili toliko veliki uticaj u Komninovim zemljama, da je čak jedan njihov plemićpostao knez u njegovim gradovima. Ipak, mora mu se odati priznanje da je svoj naum uspeo da izvede bez ikakvih ratnih akcija sa bilo koje strane, pa su njegove oblasti bile poš teđ ene ratnih razaranja, š to u svakom slučaju nije mali uspeh. Ipak, nije do kraja uspeo da sač uva celokupnu oblast koja se postepeno suž avala, pa je tako izgubio veoma značajan grad Berat. Dok se sve to deš avalo, Urošje bio prinuđ en da sakupi dr ž avni sabor u Skoplju, koji je održ an tokom aprila 1357. godine. Na tom saboru najvaž nije pitanje je bilo Simeonovo traženje carske krune, odnosno srpska vlastela je trebalo da se odluč i između Uroš ai Simeona. U suš tini, tu nekog velikog pitanja nije ni bilo. Urošje jošod pre bio određen za naslednika, pa je tako Simeon proglaš en za uzurpatora. Time je i ovo veoma bitno pitanje bilo reš eno, buduć i da je sva vlastela bila listom uz Uroš a. Postoji miš ljenje da je pod uticajem ovakvih odluka na saboru u Skoplju Simeon odluč io da sa Uroš em stupi u pregovore. Veću kasno leto 1357. godine (septembar, verovatno) posredstvom Dubrovnika poč eli su pregovori između Uroš a i Simeona. Da li je do njih i stvarno doš lo, ostaje da se pretpostavlja, ali ako i jeste sasvim je sigurno da su oni završ eni potpunim neuspehom. O č emu su oni mogli da pregovaraju i gde su se raziš li u pregovorima, ne zna se. Verovatno pod uticajem neuspeš nih pregovora Simeon nastavlja sa vojnim akcijama pokuš avajuć i da svoje oblasti proš iri. Ipak, to su sada samo akcije lokalnog karaktera, koje ne mogu ozbiljnije da ugroze Uroš a. No, sada idu događaji koji su bili daleko bitniji od ovih sukoba sa Simeonom. Većje reč eno da je carica Jelena za svo to vreme gospodarila serskom oblaš ć u. Odmah nakon smrti svoga muž a, cara Duš ana, ona se shodno tadaš njim obič ajima zamonaš ila pod imenom Jelisaveta, ali iz političkog ž ivota nije imala nameru da izađe. Poznavajuć i njenu ulogu jošza Duš anovog ž ivota, stič e se utisak da je ovoj veoma odluč noj ž eni politika bila velika strast. Osim š to je gospodarila Serom (videli smo da tamo nije bila primljena sa oduš evljenjem od strane kesara Vojihne i njegovog zeta Uglješ e Mrnjavč ević a), ona je aktivno uč estvovala i u radu državnog sabora u Skoplju (1357.) kada je Uroš u data podrš ka od strane vlastele. Ona je tada bila znač ajan politič ki č inilac, tako da je i njena podrš ka Uroš u i te kako znač ila. Stoga nije tač na konstatacija koju je o njoj dao Jovan Kantakuzen. "Majka mu pak Jelena niti prista uz sina niti uz devera Simona, nego sebi odvoji mnoge gradove, okruž i se dosta znatnom silom, i poč e vladati sama za se, te niti na koga napadaš e niti kome pomagaš e." Tu je Kantakuzen bio neobjektivan, jer niti je Jelena izdvojila sersku oblast van Uroš eve vlasti, niti je hladnokrvno posmatrala Simeonove pokuš aje da od njenog sina, Uroš a, otme carski presto. Ona jeste bila u Seru, ali je priznavala Uroš evu vrhovnu vlast i aktivno mu pomagala u odbrani njegovog prava od Simeona. Međutim, imala je i ona svojih muka u Seru. Najpre zato š to to nije bila izvorno njena oblast, većje ona nju preuzela neposredno nakon Duš anove smrti. Naravno da to nije moglo biti pravo kesaru Vojihni, koji tada vladao Dramom i njegovom zetu, koji je po svemu sudeć i zapovedao u serskoj tvrđavi. Njih dvojica su imali iste takve planove, ali ih je carica Jelena preduhitrila, pa su sada Vojihna i Uglješ a, umesto da zapovedaju celom oblaš ć u, postali Jelenini podlož nici. S druge strane, Jelena je tada bila veći monahinja (Jelisaveta) pa je i taj njen duhovni polož aj sa aktivnim uč eš ć em u politič kom ž ivotu bio pomalo neuobič ajen. Dobro osećajuć i nemoćcentralne vlasti, a pogotovo Uroš evu neodluč nost, Vojihna i
Uglješ a odluč e da Jelenu proteraju iz Sera. No, oni sami to nisu mogli uč initi i stoga nađu saveznika u Matiji Kantakuzenu, sinu Jovana Kantakuzena, koji je vladao istoč no od Vojihne. Zavera je imala sve izglede za uspeh, jer je dobijen pristanak i saradnja arhonta grada Sera (najverovatnije bašsam Uglješ a), a tu su bile i udruž ene snage kesara Vojihne i Matije Kantakuzena. Evo kako je to sve iš lo. Poč etkom leta 1356. godine kesar Vojihna poš alje glasnika Matiji Kantakuzenu po kojem mu poruč uje spremnost da ovome (Kantakuzenu) preda grad Ser sa caricom i svime onim š to je u njemu. Vojihna mu obeć ava da ova akcija neće biti teš ka, buduć i da se većduž e vreme sprema, a obezbeđen je i pristanak zapovednika tvrđave u Seru (Uglješ e, najverovatnije). Zbog ozbiljnosti situacije Vojihna traž i od Kantakuzena da ne okleva mnogo, ali da mu i javi unapred dan za akciju, ne bi li i on (Vojihna) spremio svoje č ete. Kantakuzenu nije trebalo mnogo da se odluč i, pa je odmah javio Vojihni da sa vojskom stiže za trideset dana. Međutim ni on sam nije imao dovoljno vojnika za ovu akciju, pa se stoga obratio svome zetu Turč inu Orhanu za pomoć . Ovaj oč igledno nije znao za kakve potrebe Matiji treba vojska, pa mu je umesto pouzdanih ratnika dao oko pet hiljada obič nih pljačkaš a i razbojnika. Čim je ova horda stigla Matiji on je video sa kakvim ološ em ima posla. Njih nikako nije smeo drž ati besposlene, jer bi u protivnom odmah poč eli otimati po njegovim zemljama, a to je sada znač ilo da viš e nema vremena za č ekanje da se njegova (Matijina) vojska okuplja. Stoga Matija sa ovim razbojnicima krene na Ser znatno ranije od onih dogovorenih trideset dana kako je većjavio Vojihni. Da bi se izbegla zabuna on poš alje glasnika da javi Vojihni da stiž e neš to ranije, ali glasnik ne nađe Vojihnu u Drami. U međuvremenu i carica Jelena je osetila da se neš to deš ava, pa je stoga od sina, cara Uroš a, zatraž ila pomoći on joj bez ikakvog premiš ljanja poš alje jedan jak odred dobrih ratnika. Upravo na tu vojsku cara Uroš a koja je iš la u Ser, naleti kesar Vojihna koji se tu zadesio po nekom svom poslu. Vojihna se ovoj vojsci pridruž io i ne znajuć iš ta je njena svrha, a da ona ide u Ser da bi pomogla carici Jeleni protiv Matije Kantakuzena nije mu na pamet padalo, jer je bilo jošdosta vremena do dogovorenog roka od trideset dana. I, kako to sudbina ume č esto da odredi, baštaj srpski odred sa Vojihnom, ni manje ni viš e nego naleti direktno na Matiju Kantakuzena i njegove Turke. Turci su se većpo svom starom obič aju rasprš ili radi pljačke, tako da u prvom sudaru sa Srbima ne samo da nisu bili kompletni, većsu delovali i zbunjeno. U tom metež u Srbi ubiju turskog vođu, ali zbog svoje malobrojnosti na kraju su morali da se sklone iza tvrdih zidova Sera. Sam Kantakuzen zauzme logor nedaleko od Sera, oč ekujuć i da se vrati ostatak njegovih Turaka koji su se rasuli pljač ke radi, pa stoga nisu bili prisutni u ovom prvom vojnom sudaru. I tada je doš lo do kobne zabune. Od Turaka koji su vraćali iz pljač ke, pomisle Turci koji su bili sa Kantakuzenom da su to Srbi koji ih napadaju pa se bez razmiš ljanja razbeže. Sada je Matija Kantakuzen odjednom ostao sam, ali nije gubio nadu većkrene da sakupi svoje razbegle Turke. No, sada su njih većpočeli da progone stanovnici ovih krajeva, sveteć i se za njihovu nedavnu pljačku. Ispred grada Filibedž ika uskoro građani uhvate i Matiju koji se sa konjem sakrio u obliž nji trš ćak. Bilo je to kao lov na divlju zver, a upotrebljavani su i lovač ki psi. Za to vreme Vojihna sigurno nije mirno spavao jer je postojala opasnost da se carica Jelena doč epa Matije Kantakuzena koji bi u ž elji da spase svoju kož u mogao carici da isprič a ko je zapravo inicijator ovog celokupnog poduhvata. Stoga je veoma pož urio da uhvaćenog Matiju Kantakuzena preuzme š to pre i da ga skloni
š to dalje od carice Jelene, kojoj bi uhvaćeni zarobljenik, kao vrhovnoj zapovednici, po pravilu trebalo da bude predan. No, ni ona nije mnogo zatezala pitanje oko Matije pa je Vojihna mogao Matiju Kantakuzena da za skupe pare proda vizantijskom caru, kome je i te kako bilo stalo da se ovoga doč epa. Ipak, na kraju ovaj poduhvat je samo Kantakuzenu naneo š tetu, jer je vizantijski car, za vreme Matijinog zarobljeniš tva uspeo da mu preotme svu zemlju. Svi ovi gornji navodi su ovde predstavljeni na osnovu zapisa Jovana Kantakuzena tako da su kao takvi veoma diskutabilni. Sasvim je sigurno da je bilo pokuš aja od strane Matije Kantakuzena da uzme ovu oblast i da je takav pokuš aj završ en njegovom katastrofom. Sve to i da je hteo, Jovan Kantakuzen nije mogao da sakrije, ali diskutabilni su oni momenti koji na neki nač in opravdavaju Matijin neuspeh. Pomalo dramatič no deluju svi oni momenti kada se on dogovara sa kesarom Vojihnom i arhontom Sera (Uglješ a?), a kao odluč ujuć i momenat za propast ovog poduhvata Jovan Kantakuzen navodi to da se Vojihna nije nadao da će Matija tako brzo krenuti na Ser, pa je to bio osnovni razlog zaš to ga nije pomogao. Ako je to svi zaista tačno, onda to sasvim slikovito govori o tadaš njim velikaš ima cara Uroš a i njihovoj spremnosti da izdaju č im im se ukaž e zgodna prilika i opipljiva korist. Međutim, isto tako vidi se i da je Uroš eva ruka ipak bila teš ka jer Vojihna nije imao hrabrosti da svoju izdaju i završ i, većodjednom ponovo prelazi na carevu stranu. To bi trebalo da znač i da je jošu to vreme vlast Uroš eva ipak bila dovoljno jaka, a on sam pokazivao dovoljno odluč nosti. Neposredno nakon ove uspeš ne akcije, Urošje uspeo da dokrajč i i svoj sukob sa Simeonom. Nakon š to nije uspeo da ga sabor u Skoplju proglasi za cara (1357.), kao i posle neuspeš nih pregovora sa Uroš em (kasno leto 1357.), Simeon je nastavio sa ratnim akcijama pokuš avajući da š to viš e proš iri svoju oblast. Uspeo je da prodre dosta duboko u Skadarsku oblast, ali je tu njegov pohod na kraju slomljen. "Kad je, dakle, Siniš a video da svi velikaš i zauzimaju područja pomenutog njegovog brata, sakupivš i i sam neš to vojske, koju su sač injavali Grci i Arbanasi, dođe s njom u Zetu i poč e da napada skadarsku tvrđavu. Ali nije mogao niš ta postić i, bilo š to je reč ena tvrđ ava bila po prirodi teš ko osvojiva, a uz to branjena od dobrih ratnika, bilo š to ga nijedan zetski i raš ki velikaš , videć i ga onako jadna i nevoljna, nije hteo slediti. Stoga se vratio kuć i,..." (Mavro Orbin). Tim porazom i njegove ambicije za prodor u Srbiju su dož ivele konač ni krah, a to je uskoro i on sam uvideo. U ratnim akcijama sa srpske strane ovaj put uč eš će je po svemu sudeći imao i sam car Uroš , ali mi danas ne znamo kojeg je obima njegovo uč eš ć e, odnosno da li je samo prisustvovao ratnim operacijama ili je njima aktivno rukovodio. Iako ratne operacije nisu iš le dalje od skadarske oblasti, ne treba misliti da je ovo bila laka pobeda. Naprotiv, č itav kraj je teš ko opustoš en i opljačkan, a u starim srpskim zemljama (Raš ka) i te kako se pratilo ko će u ovom duelu da nadjač a. Nakon svega, Simeonu nije ostalo viš e ni prijatelja, a ni vojske dok mu je oblast kojom je upravljao bila suž ena tek na Kostur sa okolinom. Međutim, sada je konač no i njega sreća posluž ila. Njegov ljuti neprijatelj Nić ifor II Orsini zavadio se sa Arbanasima koje je zatekao u osvojenoj Tesaliji i Epiru, tako da je uskoro morao i vojsku na njih da pokrene. To mu je bilo i poslednje š to je uradio, jer kod Aheloja (1359.) njegova vojska sastavljena skoro isključ ivo od Turaka bude satrvena, a njega samog Arbanasi ubiju. Tu zgodnu priliku
odmah je iskoristio Simeon i bez ikakvih potresa uš ao u Tesaliju i Epir, koji su mu se odmah priklonili. Tako je on konač no uspeo da za sebe stvori jednu prilič no veliku drž avu. Centar ove drž ave postala je Trikala, a on sam i dalje je zadrž ao carsku titulu i sve š to ide uz to. Ipak, on se viš e nigde ne navodi kao č lan dinastije Nemanjić a, većse potpisuje jedino grč ki i to kao Paleolog. To ne treba da č udi, jer su ga Srbi odbacili, a oblasti koje je drž ao naseljavali su uglavnom Grci kojima ime Nemanjić a nije mnogo znač ilo, dok ime Paleologa jeste. No, on se do kraja nije pokazao kao zlopamtilo, buduć i da je sa svojim susedima Srbima bio u veoma dobrim odnosima i to kako državnim, tako i porodičnim. Na kraju je posinak vojvode Hlapena, Toma, (inač e sin kesara Preljuba) postao njegov zet (ož enio mu ć erku Mariju), a kao miraz Simeon mu je dao č itav Epir sa centrom u Janini. Gledajuć i u retrospektivi č injenica je da se Simeon do kraja pokazao kao najsnalaž ljiviji i najuporniji od svih velikaš a pokojnog cara Duš ana. Imao je Simeon dosta pokuš aja koji su bili neuspeš ni, ali on se pokazao kao veoma uporan i veoma snalaž ljiv. Ratnič ka strana njegove lič nosti nije bila posebno izraž ena i sa oružjem on je uspeo malo toga da pridobije, ali se pokazao kao veoma spretan kada je trebalo iskoristiti trenutnu povoljnu situaciju i uzeti za sebe maksimum. Jošranije od opisanih događaja, na severu srpske carevine, u oblasti koja se granič ila sa Ugarskom, besneo je rat između dva Uroš eva velikaš a. Nije poznato kako su se oni zvali, ali pretpostavlja se da su jedni od njih bili braća Rastislalić . Urošje pokuš ao da primiri ovaj sukob, ali očigledno nije imao dovoljno autoriteta pa se uskoro jedan od ovih velikaš a (Rastislalić i verovatno) naš ao pred totalnim porazom. Kako su se njihove teritorije nalazile uz sam Dunav, a na drugoj strani je većbila Ugarska, to im nije bilo teš ko da pređu na ugarsku teritoriju u Mač vu, i tamo zatraž e pomoć . U to vreme je u Mač vi banovao sposobni Nikola Gorjanski koji je i do tada stalno ratovao sa Srbima, odbijajuć i njihove napade na Golubac. On jeste bio vrlo mlad, ali je imao većmnogo iskustva, tako da je odmah shvatio š ta bi se sve moglo dobiti i politič ki i vojno ukoliko bi uspeo da obezbedi ugarskom kralju Rastislalić e za vazale. Stoga je Gorjanski u ime ugarskog kralja obeć ao vojnu pomoćRastislalić ima, pod uslovom da pređu u katolič anstvo i postanu ugarski vazali. Ovi i nisu imali bašmnogo izbora, pa su videvš i da od cara Uroš a nema nikakve pomoć i, na kraju pristali na sve uslove. Uskoro uz pomoćugarskih č eta brać a Rastislalić uspeju da slome svog protivnika, te da ga ubiju i da zavladaju Branič evom, ali po svemu sudeć i i Kučevom. Od tog momenta oni postaju ugarski vazali i od tada spominju se kao gospodari Branič eva. Ovaj prelazak Rastislalić a na ugarsku stranu bio je mnogo značajniji nego š to je tada mož da moglo izgledati u Srbiji, gde je to sve proš lo uglavnom nezapaženo, verovatno zbog tadaš njih sukoba sa Simeonom. Ugarski kraljevi su većduž e vreme pokuš avali da od Srbije otkinu severni deo, te da sebi obezbede sigurni mostobran preko Dunava i Save u svojim napadima na Srbiju. U tim svojim pokuš ajima oni su se većviš e puta sa svojim odredima zaletali dublje u Srbiju, uglavnom pljač ke radi. Poslednji takav ugarski pokuš aj 1354. (za vreme cara Duš ana) završ io se teš kom katastrofom i tu sramotu ugarski kralj Ludvig sigurno nije mogao tek tako lako da zaboravi. Tada je i sam kralj Ludvig poput svojih vojnika bezglavo bež ao ispred vojske cara Duš ana, a sigurno nije zaboravio ni stotine svojih ratnika koji su se podavili u Dunavu pokuš avajuć i da ga preplivaju pre nego š to naiđe Duš anova vojska. Za samog Ludviga mora se reć i da se radilo o veoma sposobnom vladaru, koji je na kraju
dobio i epitet Veliki. Većduž e vreme on se nalazio na ugarskom prestolu, odnosno od 1342. godine (vladao sve do 1382.), tako da se radilo o veoma iskusnom i snalaž ljivom vladaru kome ratovi nisu ni malo strani. U to doba (nakon mira u Zadru 1358.) on vlada ogromnom teritorijom, na kojoj je uspeo da slomi otpor skoro svih svojih velikaš a. Drž ao je u rukama sve hrvatske zemlje, a samog bosanskog bana Stefana Tvrtka drž ao je u takvom zaptu da njega niko i nije smatrao za nezavisnog vladara, većviš e za nekog kraljevog služ benika. Gotovo svi njegovi dotadaš nji ratovi bili su mu uspeš ni, ali ljuto ga je pekla sramota koju je dož iveo od cara Duš ana tokom 1354. No, sada se situacija znač ajno izmenila u njegovu korist. Na prvom mestu Srbijom viš e ne vlada car Duš an, većnjegov sin Uroš , koji se dosta teš ko snalazi, a da je to tako vidi se iz toga š to nije uspeo da umiri sukob svoja dva velikaš a. Da ni sami velikaš i nemaju bašmnogo poverenja u cara Uroš a, ali ni straha od njega, vidi se iz toga š to jedan od njih (brać a Rastislalić) bez ikakvog straha traži pomoću Ugarskoj, nimalo se ne plaš eć i Uroš eve reakcije. S druge strane i to š to Rastislalić i ne traž e pomoćod cara Uroš a navodi da je Urošbio toliko upleten u svoje poslove (rat sa Simeonom se baštada odvijao), da on sve i da je hteo nije mogao intervenisati na severnoj strani svoje države. Dakle, momenat za napad je bio izuzetno povoljan. S druge strane, sada je Ugarska imala pouzdanog vazala sa srpske strane (Rastislalić e), koji ć e im obezbediti siguran mostobran. To je sve obeć avalo jednu dosta laku vojnu akciju pred kojom mož e biti samo uspeh. Onog momenta kada je Urošzavrš io svoj rat sa Simeonom i kada je mož da mogao i da interveniš e na severu, tamo je većsve bilo gotovo. Rastislalić i su gospodarili Branič evom, ali sada kao ugarski vazali i Uroštu sada viš e nije imao pristupa. Celu tu zbrku namislio je sada ugarski kralj Ludvig da do kraja iskoristi, i tokom proleć a 1359. godine sa prilič no jakom vojskom odjednom pređe Dunav. Da je vojska bila jaka i da je pohod briž ljivo spreman, vidi se iz toga da je bilo dosta nemač kih vitezova, ali i poznatih dostojanstvenika poput grofa Urliha Celjskog. Ova je vojska bez već ih problema preš la Dunav, ali odmah potom naleti na jednu srpsku vojsku koju razbiju (postoje indicije da ju je vodio knez Vojislav), ali i sami ljuto postradaju. Ova pobeda im je omoguć ila da nesmetano prodru "osam dana hoda" duboko u srpsku zemlju, ali tu su tada morali stati. Za dalje nije bilo snage, a osim toga stanovniš tvo je bež alo ispred Ugara, noseć i sve sa sobom, tako da ni pljač ka nije bila bog zna kako velika. S druge strane, ugarska vojska je teš ko stradavala pri prolasku kroz neprohodne š ume, obrasle uvale i urvine gde su ih neprestano uznemiravali preostali stanovnici. Za dalji prodor u planine, gde su se Srbi krili, ali gde su ih i spremno č ekali, nije bilo ni hrabrosti ni volje. Situacija se nije mnogo izmenila ni kada je tokom leta stigao i kralj Ludvig lič no sa novim č etama. Niko viš e nije hteo ni da č uje da se i dalje lomata po planinama, u potrazi za Srbima. Rizik je bio toliki da nije bilo nač ina da se, već siti svega, ugarski ratnici ubede za daljnji pohod. Ni autoritet kralja Ludviga nije mnogo pomogao, pa je sredinom jula 1359. godine on morao svojoj umornoj i razoč aranoj vojsci da dozvoli povratak u Ugarsku. Povratak nije ni malo lič io na trijumfalni polazak, ali za utehu Rastislalić i su i dalje ostali ugarski vazali, dok je Mač va, koju su do tada Srbi stalno uznemiravali, bila osigurana od daljnjih srpskih napada. Sa ovim koliko – toliko uspeš nim odbijanjem upada Ugara završ ava se prva faza vladavine cara Uroš a. Jošuvek postoji centralna vlast, ali državna teritorija je ogromno smanjena i to ne samo na novoosvojenim teritorijama u Grč koj, jer su poč ele da se "krune" i one teritorije
koje bi se mogle nazvati starim srpskim teritorijama. Počeo je uveliko proces koji se u istoriji naziva "pojavom oblasnih gospodara". Videli smo do sada da je taj proces na novoosvojenim teritorijama najpre započ eo, do 1360. godine on se skoro i završ io, ali još uvek nije poljuljao centralnu vlast, kao ni vlast samoga cara Uroš a. Međutim, pojava Rastislalić a i njihovo odmetanje od Uroš a i prelazak Ugarima označ io je proces pojave oblasnih gospodara i u starim srpskim zemljama. Sada je to većznač ilo i raspad srpske carevine, ali i same srpske drž ave. Do tog momenta car Urošje jošneš to i pokuš avao, sa jadnim uspehom sve ukupno, ali od sada njegova uloga skoro i da ne postoji. Mora se reć i da teritorijalni gubitak koji je srpsko carstvo do toga momenta pretrpelo nije bio uopš te mali, ali ostaje č injenica da je č etiri petine zemlje ostalo nedirnuto i taj deo je bio upravo sržsrpskog carstva. Dakle, drž ava je jošuvek bila velika, jošuvek najveća i najsnaž nija na Balkanu i jošuvek je mogla uz jednu č vrstu volju i č vrstu pesnicu slomiti sve otpore. Međ utim, za tako neš to sada je trebao č ovek različitog kova od onog kojeg je bio Uroš . Da se sada kojim slučajem mogao pojaviti vladar tipa Milutina ili Duš ana nesumnjivo da bi drž ava za kratko vreme stala na noge i povratila sve ono š to je do tada izgubila. Ni tada sve nije bilo kasno, ali Urošviš e nije imao ni volje, ali izgleda ni ž elje da bilo š ta preduzme. To je osetila i vlastela u starim srpskim zemljama koja je do sada ipak dosta statič no posmatrala proces osamostaljivanja velmoža na jugu, sve oč ekujuć i da ć e se centralna vlast i car Uroštrgnuti iz letargije i zauzdati ove silnike. Videvš i da od toga nema niš ta i vlastela u starim srpskim zemljama je uskoro izgubila svo poš tovanje prema centralnoj vlasti, napose prema caru Uroš u, i pokuš ala da dograbi za sebe š to viš e može. Ipak, sama lič nost cara Uroš a nikada nije doš la u opasnost i u to doba on jošuvek nikome nije meta, a svi odaju duž no poš tovanje njegovoj carskoj lič nosti, ali niko nema nameru da mu bude posluš an. Daljnja istorija srpskog carstva ima sada veoma malo veze sa carem Uroš em, ali i sa onim lič nostima koje su izronile odmah nakon smrti cara Duš ana č ija je uloga završ ena. Sada se pojavljuju novi silnici za č iju sudbinu se vezuje carstvo. Ko su oni? Najpre je to veoma moć ni knez Vojislav Vojnović , koji je u tim presudnim trenucima za srpsko carstvo (1360. i dalje) većveoma iskusan ratnik i politič ar, mada veoma osoran. Knez Vojislav vodi poreklo iz stare i veoma ugledne vlasteoske porodice, buduć i da mu je otac, vojvoda Vojin, bio jedan od jač ih vlastelina kralja Stefana Dečanskog, dok su mu se sinovi kretali uglavnom oko mladog kralja Duš ana. Sam Vojislav nije imao baš spektakularan politič ki put mada je izgledalo da bi njegov uspon ka vlasti mogao biti brz, buduć i da je još1333. godine bio poslat od kralja Duš ana u Dubrovnik, radi nekih pregovora. Međutim, njegov uspon je tada naglo zastao, verovatno stoga š to je Vojislav bio treći i to najmlađi sin vojvode Vojina, pa su svi pogledi bili usmereni ipak na njegovu brać u Miloš a i Altomana. Tako i pregovarač ki tim koji je 1333. godine uputio kralj Duš an u Dubrovnik nije vodio Vojislav većnjegov najstariji brat Miloš . "Od Vojina se rodiš e tri sina: Toma, Vojisav ili Vojislav i Altoman. Oni posle oč eve smrti razdeliš e između sebe Humsku oblast. Vojislavu dopade onaj kraj koji se granič io sa Dubrovnikom" (Mavro Orbin). Ipak, Vojislav se nalazio stalno na dvoru u okolini kraljevoj, mada sa veoma skromnom titulom stavioca. No, i to je bilo dovoljno za boravak u kraljevskom dvoru, tako da je buduć nost ipak mogla doneti mnogo toga novog. Ubrzo je umro najstariji Vojislavljev brat Miloš , pa su njegove teritorije podelili Vojislav i Altoman koji je bio ž upan negde u okolini
Dubrovnika. Ne zna se kada, ali sigurno pre smrti cara Duš ana (1355.) Vojislav je dobio titulu kneza, š to znač i da je između 1350. (kada je bio stavilac) i 1355. (kada je postao knez) oč igledno bio veoma aktivan i koristan caru Duš anu, pa ga je ovaj shodno tome i nagradio knež evskim zvanjem. Nakon smrti cara Duš ana izgleda da se Vojislav dosta dobro snaš ao pa su njegov uticaj i teritorija kojom je upravljao postajali sve već i. U tome ga je neizmerno pomoglo i to š to mu je i drugi brat, ž upan Altoman 1359. godine umro, pa je on dobar deo njegovih teritorija pripojio svojim. Inač e, ovaj Altoman je interesantan stoga š to je bio oženjen sa Ratoslavom koja je bila ć erka vojvode Mladena, rodonač elnika poznate vlasteoske porodice Branković a. Sam Vojislav se nije mnogo ž acao nad tim š to je iza njegovog pokojnog brata Altomana ostao njegov maloletni sin Nikola (docniji opaki ž upan Nikola Altomanović ), onda kada je od njega otimao one posede koji su ovome ostali iza oca. U svakom sluč aju bio je neumoran kada je trebalo zauzimati teritorije okolne niž e i neuporedivo slabije vlastele, tako da je uskoro on postao najmoćniji srpski feudalac, sa ogromnim teritorijama koje je kontrolisao. U doba najveć e moć i on je drž ao oblasti između Rudnika, Drine, Popovog polja, Dubrovač ke Republike, Boke i Kosova (tu su spadale i teritorije koje je oteo od velikog č elnika Dimitrija). Međutim, oblast koju je drž ao nije bila koncentrisana, većse protezala dužgranice sa Ugarskom (uglavnom) i na neki nač in bila vojna krajina koja je kao takva bila veoma podložna udarima sa strane. To se osetilo naroč ito 1359. godine, kada je ugarski kralj Ludvig provalio u Srbiju i kada je plenio uglavnom onu oblast koju je drž ao knez Vojislav. U sukobima koje je imala srpska vojska sa Ugarima uč estvovao je knez Vojislav koji je po svemu sudeć i i predvodio srpsku vojsku. Njegov sukob sa ugarskim kraljem je pokazao da on veoma dobro barata vojnom veš tinom i uglavnom se dosta dobro nosio sa Ugarima. Međ utim, taj rat sa Ugarskom (1349.) je pokazao i neke nezgodne strane Vojislavljevog karaktera. Krajnji rezultat njegovog vojevanja sa Ugarima ipak nije bio za njega bog zna kako povoljan, buduć i da su mu Ugari popalili i opljač kali deo poseda pa je njihovo povlač enje za njega ipak bila slaba uteha. Stoga je namislio da se Ugarima osveti i traž io je zgodnu priliku za to. Pogled mu je odmah pao na Dubrovnik, koji je od 1358. godine (Zadarski mir) priznavao vrhovnu vlast ugarskog kralja. Dubrovnik su Vojislavljeve teritorije okruž ivale sa celokupne njegove kopnene strane i zbog toga bile veoma podlož ne njegovim napadima. I inač e odnosi Dubrovnika i Vojislava su bili i do tog momenta veoma teš ki, a Dubrovč ani su neprestanim novč anim darovima pokuš avali da izbegnu već e sukobe sa ć udljivim knezom. "S njima je za ž ivota vodio neprekidni rat, tokom kojega je poharao i popalio č itavu njihovu teritoriju i pobio mnogo njihovih trgovaca koji su, oslanjajuć i se na njegove garantije poslovali u njegovoj zemlji. I to je radio, kazivaš e, po uputstvima svoga gospodara kralja. No i njemu su Dubrovč ani ponekad uzvrać ali milo za drago" (Mavro Orbin). Tu Orbin malo preteruje, jer knez Vojislav nije neprestano ratovao sa Dubrovnikom, većsamo u periodu 1360-1362, ali su zato njihovi odnosi bili stalno zategnuti. Doduš e, mrž nja kneza Vojislava prema Dubrovniku potič e jošod njegovog oca Vojina, koji je imao nesuglasica sa ovim gradom u vreme kada se Dubrovnik svetio Brajku Branivojević u i kojeg su do kraja Dubrovč ani na zverski nač in ubili. Pomenuti Brajko je bio ož enjen za Vojinovu ć erku (sestru kneza Vojislava) pa je i ona jedno vreme boravila u dubrovačkoj tamnici. Dakle, koreni njihove međusobne netrpeljivosti su bili veoma
duboki.
44. Oblasni gospodari Do ugarske provale Vojislav se koliko – toliko suzdrž avao da ne napadne Dubrovnik, no nakon rata sa Ugarima niš ta ga viš e nije moglo zadrž ati. Odmah je poč eo da prikuplja vojsku, a Dubrovč ane je većbila uhvatila panika š to se vidi iz jednog njihovog pisma. "A sada se Vojislav verovatno s velikim vojskom sprema na nas. I većje blizu nas, samo za jedan dan". Opravdanje za ovaj rat Vojislav je naš ao u tome š to mu je, kako je on to tada navodio, pripadala titula humskog kneza i samim tim vlasniš tvo nad poluostrvom Pelješ cem i gradom Stonom, koje su tada drž ali Dubrovč ani i kojima nije na pamet padalo da ih prepuste knezu. Da Dubrovč ani nimalo ne preteruju u svom strahu od kneza Vojislava moglo se videti kada su knež eve č ete popalile i uniš tile jedan deo Dubrovač kih kopnenih poseda. Videvš i da od ugarskog kralja neć e biti pomoć(njemu je izgleda i odgovaralo da Vojislav š to viš e pritisne Dubrovnik ne bi li jošviš e umanjio upravo datu samoupravu ponosne republike), Dubrovč ani progutaju ponos i odluč e se na pregovore. Interesantni su ti pregovori koje su Dubrovčani pokuš ali tada da iniciraju i koje je Vojislav grubo odbio. Evo š ta javlja jedno dubrovačko pismo na ugarski dvor povodom tih pregovora. Navod poč inje od onog momenta kada dubrovač ko poslanstvo dolazi kod kneza Vojislava, a on ih gnevno doč ekuje. "Taj se tamo s njim dogovarao i zatekao ga straš no gnevna na nas. Govorio je: Doć ić u eto sa svojom vojskom sve do Lesne ploč e i tamo ć u stajati s č itavom vojskom i dat ć u da se opustoš ič itav kotar Dubrovač ki, a neć u poš tedeti ni crkve. I uzeć u vam Stonski rat, jer je moj. Ja sam knez Huma, a Stonski rat je stolica knezova humskih, pa je stoga moj. I jošmnogo i nebrojeno je pretio kako ć e doć i s čitavom silom svojom da uniš ti č itavu naš už upu, govoreć i da ima za to zapoved od kralja raš koga, jer je gospodin kralj ugarski provalio u zemlju srpsku. I to nam je javio našposlanik u svom pismu da je knez Vojislav neki karavan, za koji je doznao da dolazi iz Prijepolja, dao zarobiti." Ipak, do većeg sukoba jošuvek nije doš lo, delimič no zahvaljujuć i i intervenciji cara Uroš a, ali najviš e zbog toga š to su Dubrovč ani pristali da isplate izvesnu sumu novca. To kneza na izvesno vreme ipak primiri. Za sve to vreme knez Vojislav jeste istupao samovoljno u odnosu na Dubrovnik pa bi se mogao steć i utisak da većtada on nije priznavao vrhovnu vlast cara Uroš a, no to bi bio samo trenutni utisak. Naime, evidentno je to da je on i te kako uvaž avao vlast cara Uroš ai da je na njegov zahtev prekinuo sa upravo započ etim neprijateljstvima. Znači, nikada knez Vojislav nije pokazao da ima bilo kakve namere prema caru Uroš u koje bi mogle da izlaze iz onog okvira koji imaju car i podanik. On jeste č esto bio samovoljan, tako da ć e i kasnije imati slič ne postupke, ali uvek je car Urošu knezu Vojislavu ipak imao izvesnu potporu u odnosu na ostale nepokornije velikaš e. No, nije knez Vojislav bio jedini koji je toliko ojač ao. Bilo je i drugih. Naime, nakon pregovora sa Dubrovnikom izdao je car Urošu Sjenici u jesen 1360. godine jednu povelju u kojoj garantuje slobodu trgovine i u kojoj spominje oblast Zetu koju označ ava kao zemlju koja pripada Balš ić ima. To je prva pojava ovog imena gde se Balš ić i ni manje ni viš e većodmah priznaju za oblasne gospodare. O njihovom poreklu se zna veoma malo, tako da osim navoda koje je ostavio Mavro Orbin drugih podataka skoro i da
nema. Postoje neki fragmentarni navodi koji ukazuju da je rodonač elnik ove porodice, Balš a, zapravo rod od "cara Nemanje" te da je držao oblast Bojane (u susedstvu Skadra), no to je sve veoma nesigurno. Po Orbinu rodonač elnik ove porodice bio je neki Balš a, siromaš ni vlastelin koji je drž ao tek jedno selo u vreme cara Duš ana. Međutim, odmah nakon smrti cara Duš ana, Balš a sa svojim sinovima (imao ih tri) i grupom prijatelja krene da osvaja deo po deo Zete. "Balš a o kojem ć emo sada govoriti beš e veoma siromaš an zetski vlastelin i za ž ivota cara Stefana drž ao je samo jedno selo. Ali kad je umro car, a kako njegov sin Urošnije bio valjan vladar, počeo je s nekoliko svojih prijatelja i sa svojim sinovima Stracimirom, Đurđem i Balš om da zauzima Donju Zetu. Od Balš inih sinova Stracimir je bio i po dobroti i po vernosti bolji od drugih. Đurađje bio mudar, veoma oš trouman i veš t u oruž ju. Balš a je bio dobrič ina i vrstan konjanik, ali nije bio velike pameti" (Mavro Orbin). Vremenom su Balš ić i sve viš e jačali, a izgleda da su odigrali i aktivnu ulogu prilikom sukoba cara Uroš a i Simeona oko Skadra pomaž uć i Uroš a "Njihov otac drž ao je najpre grad Skadar, koji su mu predali neki od njegovih branilaca, a zatim osvoji svu Zetu do Kotora" (Mavro Orbin). Bez ikakve sumnje radilo se o krajnje ratobornoj i beskrupuloznoj porodici koja je uniš tavala sve š to joj se nađe na putu u osvajanjima. Čak je i stari vojskovođa, ĐurašIlijić bio likvidiran od Balš ić a onda kada im se naš ao na putu. Radilo se o veoma cenjenom vlastelinu č ije poreklo vuč e jošiz vremena kralja Milutina. Buduć i da je porodica Ilijić a većdve generacije ž ivela u Zeti, sasvim je moguć e da su Balš ić i sa njima mogli doć iu sukob oko prevlasti, tako da navod Orbina mož e da odgovara istini. "Posle toga krenuo je sa svojim ljudima na osvajanje Gornje Zete, koju je drž ao ĐurašIlijići njegovi rođaci. Đuraš a ubiš e Balš ini sinovi, neke njegove rođake zarobiš e, a ostali napustiš e zemlju. I tako su Balš ini sinovi zagospodarili i Gornjom Zetom" (Mavro Orbin). Sada su Balš ić i drž ali skoro celu Zetu, ali to nije momenat u kojem ih i spominje povelja cara Uroš a (1360.). Oni su tek nakon 1362. godine postali moć ni, a momenat kada ih spominje povelja (1360.) zatič e ih dok drže jedan deo zemljiš ta izmeđ u Skadarskog jezera i mora. Koliko su oni bili ratnici ostaje veliko pitanje, ali činjenica jeste da je ova porodica bila veoma slož na i da je u okviru njih vladala stroga hijerarhija i posluš nost. Stariji su zapovedali, a mlađi su imali sluš ati. Teritorija se nije delila među č lanovima porodice, već je uvek pripadala na upravljanje starijem od brać e. To je bila njihova osnovna snaga, ali posedovali su i beskrajnu podmuklost i bezobzirno lukavstvo kojim su postigli većinu svojih uspeha. "Isto tako pali su u njihove ruke Dukađini koji su imali mnogo poseda u Zeti. Neke su poubijali, a druge bacili u tamnicu. Pri osvajanju ovih i drugih pokrajina viš e su se služ ili lukavstvom i prevarama nego silom oruž ja" (Mavro Orbin). Njihova snaga, u vreme kada ih car Urošspominje u svojoj povelji, viš e potiče od toga š to je njihova teritorija zbog nepristupač nosti terena stvarno bila nedostupna i pogodna za otcepljivanje od centralne vlasti, nego od njihove objektivne moć i. Oni su u to doba tek u usponu. Međ utim, njihova bezobzirnost većje i tada bila vidljiva, a naroč ito dolazi do izraž aja tokom novog rata sa Dubrovnikom. Novi sukob sa Dubrovnikom bio je po svemu sudeć i isprovociran sa srpske strane i to kako od strane cara Uroš a, tako i od njegove majke, carice Jelene, ali na najverovatniji nagovor od strane kneza Vojislava Vojnović a. Tokom 1360. godine iznenada se setila carica Jelena
da od Dubrovnika traž i neko zlatno posuđe i novac koje je jošcar Duš an davno ostavio u Dubrovniku na čuvanje. Uzalud su bila dokazivanja da je to posuđe većodavno vrać eno i da Dubrovč ani o tome imaju uredne priznanice. Ovu nesuglasicu (namernu sa srpske strane) jedva je doč ekao knez Vojislav pa je ne oklevajuć i započ eo ratna dejstva prema Dubrovniku. Kao opravdanje je iskoristio to da se navodno carica Jelena obratila njemu za pomoću natezanju sa Dubrovnikom oko zlatnog posuđa. Na Dubrovnik uputi svoga vojskovođu Milmana, koji počne da uniš tava okolinu grada, ali zbog toga š to ga Dubrovč ani ubiju, akcije stanu za jedno vreme (oko š est meseci). Dubrovč ani su mislili da iskoriste ovo međuvreme i da pokuš aju preko cara Uroš a da nekako zaustave kneza Vojislava. Međutim, na carskom dvoru ih doč eka gorko razočarenje, jer sada je odjednom poč eo i car Urošda traž i ono zlatno posuđ e na koje je bacila oko carica Jelena i oko kojeg je sve ovo i započ elo. Usledilo je zatvaranje onih dubrovač kih trgovaca koji su se naš li na srpskoj teritoriji, a Dubrovnik odgovori tako da pozatvara srpske trgovce i blokira im imovinu. Sada je nastalo ratno stanje i između Dubrovnika i srpske drž ave. Međ utim, nastaje jedna pomalo č udna situacija, buduć i da car Urošuopš te ne uč estvuje u ratnim akcijama protiv Dubrovnika. Njegova ljutnja se očigledno ispraznila sa zatvaranjem dubrovačkih trgovaca, ali zato knez Vojislav intenzivira ratna dejstva, istovremeno uvlač eć i u sukob i grad Kotor, na svojoj strani. Kotorani i nisu imali nekog pravog razloga da ratuju sa Dubrovnikom, ali su izgleda oč ekivali da uz pomoćkneza Vojislava slome Dubrovniku trgovačku moć . Tada bi nestalo jedinog konkurenta za trgovinu na tom delu Jadrana, i Kotor bi igrao onu ulogu koju Dubrovnik sada ima. Dakle, u pitanju su bili tipič no ekonomski interesi. Sada su i Dubrovč ani uvideli da je vreme da se ratuje i da pregovorima nije vreme. Jedna njihova ratna galija blokira ulaz u Kotorsku luku potpuno zaustavljajući bilo kakav trgovač ki promet Kotora. Kako se radilo o moć noj galiji sa velikim brojem mornara to je ova galija č esto pristajala uz obalu i onda su mornari kretali u pljačku i palež . Naravno, najviš e su stradali kotorski posedi pa se na kraju ovaj grad veoma brzo pokajao š to je uopš te pristajao da se bori protiv Dubrovnika. Car Urošnije bio u stanju da pomogne Kotoru iako je on bio njegov, carski, grad. Do te mere su Kotorani bili dovedeni u očajanje, da su čak poč eli da tajno dogovaraju mir sa Dubrovnikom. Sam knez Vojislav se brzo uverio da ne mož e provaliti preko Dubrovač kih zidina i stoga je sav svoj gnev prema Dubrovniku iskalio na njegovim kopnenim posedima koje je skoro potpuno uniš tio. To bestijanje i paljenje dubrovačkih kopnenih poseda je bilo toliko da su u jednom navratu ratnici kneza Vojina doprli skoro do kapije grada. Mrž nja Dubrovnika prema njemu je bila tolika da je uskoro raspisana nagrada za onoga ko ubije kneza Vojislava u iznosu od 10.000 perpera, a glava nekog od njegovih sinova je vredela 1.000 dukata. Uz to, ubica je trebalo da dobije i kamenu kuć u u Dubrovniku. Rat je bio kratak, ali ž estok i iscrpljujuć i, buduć i da se svodio na obič nu pljač ku i uniš tavanje materijalnih dobara. Dok je knez palio okolinu Dubrovnika, ovi su opet organizovali ekspedicije koje su uniš tavale kneževe posede. Ko zna dokle bi ovo iscrpljivanje trajalo da dubrovačka diplomatija nije izvela jedan veoma smeli i genijalni potez. Naime, do tog momenta od srpske strane u napadima na Dubrovnik je uč estvovao samo knez Vojislav dok se ostala vlastela (koja nije bila podlož na knezu) nije meš ala, smatrajuć i da se njih ovaj sukob ne tič e. Slič no je bilo i sa Balš ić ima, koji su do tada mirno posmatrali š ta se deš ava, ne preduzimajuć i niš ta. Moguće je i da su
merkali koja je strana jača, pa da se njoj na vreme pridruž e. Pomalo nenadano, Dubrovnik im ponudi savez za napad na Kotor, š to je za Kotorane bilo veliko i neprijatno iznenađenje. Ovi pregovori nisu bili ni malo tajni, tako da se o njima vrlo brzo raš č ulo. Ovo je za Kotor bila realna opasnost i njihova dotadaš nja relativna sigurnost je odjednom bila ugrož ena. Naime, bilo je jasno da Dubrovnik nema tih efektiva kojima bi mogao Kotor napasti sa kopna dok sa mora nije bilo moguć e izvesti takav napad. No, sada se situacija iz osnova menjala, jer su Balš ić i predstavljali realnu opasnost. Samo ponaš anje Balš ić a, koji su bili nominalno podanici cara Uroš a, jeste za svaku osudu, jer oni bez razmiš ljanja prelaze na stranu neprijatelja svoga cara, ali istovremeno to je prvi konkretan znak da vlast cara Uroš a postepeno posustaje i u starim srpskim zemljama. To je sada bio i definitivan raspad srpskog carstva. Primer Balš ić a je bio zarazan jer uskoro jošneki carski gradovi, koji su spadali pod vlast cara Uroš a, naglo prelaze na stranu Dubrovnika. Izrazit je primer za to grad Budva, gde se odjednom osamostalio neki vlastelin po imenu Površ ko. Dubrovnik ga je pridobio tako š to mu je dao kamenu kuć u unutar dubrovač kih zidina i pravo građanstva. Slič no je uradio i grad Ulcinj. Ovi pregovori izmeđ u Balš ić a i Dubrovnika nisu stigli da se ož ivotvore, tako da mi danas samo mož emo da pretpostavimo da li bi Balš ić i zaista napali Kotor. Na kraju, oni su i dalje mirovali ne pomaž uć i ni jednu stranu, ali gorak ukus je ipak ostao. Bilo je oč igledno da se radi o porodici na koju niko nije mogao da rač una, a knez Vojislav im nije zaboravio ovu izdaju. U leto 1361. godine poč inju i ozbiljni pregovori o sklapanju mira, a inicijator je bio Kotor. Tada se Dubrovnik osetio dovoljno jakim da odbije njihovu ponudu, ali Republika je sve uč inila ne bi li se izmirila sa knezom Vojislavom. Sa srpskog dvora stigne u Dubrovnik poslanstvo, i to pod vodstvom sina Vukaš ina Mrnjavč ević a koji se zvao Marko (kasnije poznati KraljevićMarko). U suš tini, samo poslanstvo nije izgleda uspelo u svojoj misiji, jer mir nije bio sklopljen, ali je ono na neki nač in ipak bilo uspeš no, poš to su Dubrovč ani nastavili sa svojim mirovnim delatnostima. Naime, oni tada mole za posredovanje caricu Jelenu i Vukaš ina Mrnjavč ević a, koji je izgleda imao odluč ujuću ulogu na srpskom dvoru. Simptomatič no je da se Dubrovč ani ne obrać aju za pomoćcaru Uroš u, š to samo po sebi dovoljno govori ko sada ima najveć u moćna dvoru. Mir nije sklopljen odmah isključ ivo zbog toga š to je knez Vojislav naglo poč eo tvrdoglavo da istič e neke zahteve koje Dubrovnik niti je mogao, niti je hteo da prihvati. Tokom aprila 1362. godine Dubrovnik ponovo pokuš ava preko cara Uroš a i carice Jelene da privoli kneza Vojislava na mir, ali uzalud. U maju ponovo pokuš avaju, ali ovaj put samo preko carice i Vukaš ina Mrnjavč ević a. Ovaj pokuš aj je većmnogo uspeš niji i uskoro poč inju pregovori o utanačenju mira. Upravo ovi pregovori i ovaj rat sa Dubrovnikom izbacuju na površ inu dva nova imena među srpskom vlastelom. Prvi od njih je Vukaš in Mrnjavč ević , koji je tada u naglom usponu i predstavlja, pored kneza Vojina, kome je snaga veću padu, najjaču figuru na srpskom dvoru. Istovremeno, mirovni pregovori na scenu dovode jednu tada i viš e nego minornu lič nost pred kojim je sjajna budućnost, mada to tada tako ne izgleda. Bio je to Lazar Hrebeljanović , tada samo stavilac, koji doduš e ne uč estvuje direktno u pregovorima, ali na č iju pomoćDubrovnik i te kako rač una. U avgustu 1362. godine biva potpisana u Onogoš tu povelja o miru, pa je i ovaj sukob sa Dubrovnikom konač no završ en. U samoj povelji o miru pokuš ao je car Urošda sebe uzdigne u nekakvog pomiritelja obeju strana,
iako je i on na neki nač in bio uč esnik u ovom sukobu, pa stoga naređuje da povelja o miru istakne njegovu ulogu ovim reč ima: "Behu se Dubrovč ani poplaš ili od carstva mi, i svadili s bratom carstva mi, s knezom Vojislavom...i smirih ih s bratom mi carstva mi knezom Vojislavom". Time nije bio završ en samo ovaj nadasve iscrpljujuć i sukob Dubrovnika i kneza Vojislava, većje postignuto i neš to viš e. Najpre, u potpunosti je izaš la na videlo nemoćcara Uroš auč ije ime je knez Vojislav vodio rat sa Dubrovnikom, ali za svoj rač un. S druge strane, tada je po prvi put doš lo i do otvorenog suč eljavanja oblasnih gospodara i to onog najjač eg kneza Vojislava Vojnović ai oblasnih gospodara u usponu, Balš ić a. Do sada se ovako moć ni oblasni gospodari nisu sukobljavali, ali to sada viš e nije bio sluč aj. Isto tako, car Urošje bio sasvim nemoć an da bilo š ta uč ini ne bi li kaznio Balš ić e, kao i gradove Budvu i Ulcinj za oč iglednu izdaju. Treće, pojavljuje se u punoj snazi Vukaš in Mrnjavčevići uz kneza Vojina postaje najmoć niji oblasni gospodar u Srbiji. I konač no, četvrto, na sceni je i nova lič nost u liku buduć eg kneza Lazara. Tada ga niko nije bog zna koliko primećivao, i on predstavlja samo jednog od mnogobrojnih carevih dvorana. Međutim, vredno je zabeležiti da su ga Dubrovč ani ipak primetili i da su rač unali na njegovu pomoćpri sklapanju ovog mira. Dakle, oč igledno da je većtada pokazivao neke osobine koje ć e mu pomoć i da za nekoliko godina postane najznač ajniji srpski velikaš . Treća lič nost, tada veoma znač ajna bila je carica Jelena, koja je tada bila uveliko monahinja Jelisaveta, ali nikako nije imala nameru da se povuč e u tiš inu manastirskih zidova. Oblast kojom je ona upravljala, o tome smo većgovorili, bila je Ser. Ona se u Seru sasvim dobro oseć ala, buduć i da je u blizini bila njena rodna Bugarska, ali i Vizantija prema č ijoj je kulturi oseć ala veliku naklonost. Do 1360. godine ona je, mada ja vladala velikim delom samostalno, priznavala vrhovnu vlast svoga sina, cara Uroš a. No, vremenom i njena se oblast poč inje sve viš e osamostaljivati, tako da uskoro i ona samostalno istupa.
45. Brać a Mrnjavč ević No, svakako najznač ajnija lič nost koja se tada javlja u svojoj punoj snazi jeste Vukaš in Mrnjavč ević , za koga se smatra da je 1361. godine bio najmoć niji velikašna dvoru cara Uroš a. Samo poreklo ove porodice je mutno, pa se uglavnom samo pretpostavlja. Po Orbinu, rodonač elnik ove porodice bio je neki Mrnjava, siromaš ni vlastelin, koji je imao tri sina i to Vukaš ina, Gojka i Uglješ u. "Oni su se rodili u Livnu, od oca Mrnjave, koji je u poč etku bio siromaš ni vlastelin, ali ga je kasnije, s njegovim sinovima, car Stefan mnogo uzdigao" (Mavro Orbin). Po Orbinovim navodima Mrnjava svoje uzdizanje ima da zahvali samo sretnom sluč aju. Naime, jedne noć i car Duš an se zaustavio pod Blagajem, gde ga je ugostio u svojoj kuć i pomenuti Mrnjava. Buduć i da mu se dopalo Mrnjavino ponaš anje, uzme ga car zajedno sa sinovima na svoj dvor. "Kad je car Stefan kasno jedne več eri doš ao pod Blagaj i nije hteo uć i u grad, Mrnjava ga ljubazno primi u svoju kuć u. Videvš i tu car njegovo otmeno ponaš anje, uze ga, zajedno sa ž enom, tri sina i dve kć eri na svoj dvor. Sinovi se zvahu Vukaš in, Uglješ a i Gojko" (Mavro Orbin). Mi danas ne znamo da li je treći Mrnjavin sin Gojko zaista i postojao ili je samo plod Orbinove maš te ili pogreš nog podatka. Osim ova tri (dva?) sina, Mrnjava je imao i jošjednu ć erku koja se zvala Jelena i koja je bila udata za Nikolu Radonju, jednog od sinova rodonačelnika Branković a,
sevastokratora Branka Mladenović a. Uspon braće Mrnjavč ević a (Vukaš ina i Uglješ e) nije moguć e pratiti, a izvori koji se odnose na njih nisu uvek pouzdani. Tako je diskutabilan navod Halkokondila da je Vukaš in na Duš anovom dvoru bio peharnik, a Uglješ a konjuš ar, mada nije ni sasvim nemoguć e. Ono š to je sigurno jeste to da oko 1346. godine Uglješ a jeste namesnik cara Duš ana, i da kao takav upravlja nekim krajem oko Dubrovnika (Konavli i Trebinje ?). No, ovde se on nije dugo zadržao te ga odjednom, nakon smrti cara Duš ana, zatič emo u serskoj oblasti. U to doba je većož enjen ć erkom kesara Vojihne, koja se zvala Jelena, ali je poznatija po svom monaš kom imenu – Jefimija. Sama Jefimija je izuzetno interesantna lič nost, rođena oko 1349. godine, veoma obrazovana, tako da se sa sigurnoš ć u zna da je znala da čita i piš e i to kako srpski tako i grč ki. Istovremeno je naruč ivala, ali i izradila sama dosta umetničkih predmeta. Iako rođena u poznatoj porodici i udata za jednog od najjač ih velikaš a u srpskom carstvu, njena sudbina je u pravom smislu te reč i nesreć na. Udata je za Uglješ u veoma mlada i u tom braku je rodila sina (jedinca) Uglješ u Despotović a, koji je sa samo č etiri godine umro. Ovaj deč ak je sahranjen u Hilandaru u istom grobu sa svojim dedom (Jefimijinim ocem) Vojihnom. Ova nesretna žena je između 1368. i 1371. godine poslala na grob svog sina jednu ikonicu na kojoj je na spoljaš njoj njenoj strani u metalu bio urezan natpis pun bola i než nosti za tako rano umrlim sinom. Izmeđ u ostalog stoji zapisano: "Udostoji, Gospode Hriste, i ti, preč ista Bogomati, i mene jadnu da se svagda brinem za razluč enje duš e moje, koje ugledah na onima koji su me rodili i na rođenom od mene mladencu" i sve svoje misli upuć uje svom umrlom sinu koga nikako ne mož e da prež ali "za kojim ž alost neprestano gori u srcu mome". No, to nije bio jedini udarac koji joj je sudbina namenila buduć i da uskoro (1371.) njen mužUglješ a gine na Marici, a ona sa samo 22 godine ostaje udovica i mora da se sklanja iz Sera. Ostaje tako bez matere, bez oca, bez deteta i na kraju i bez muž a pa se uskoro zamonaš ila pod imenom Jefimija. Sve do kosovske bitke boravi kod kneza Lazara i kneginje Milice u Kruš evcu. Međ utim, ni tu je nije sačekao spokojan ž ivot, jer nova iskuš enja dolaze nakon kosovske bitke (1389.), a zadnje godine ž ivota provodi u manastiru Županjevcu, od koga su danas ostale samo ruš evine. U vreme kada se ož enio za Jelenu (Jefimiju), Uglješ a postaje većdosta jaka ličnost, neš to svojom zaslugom, ali dosta zahvaljujuć i i tome š to je bio zet kesara Vojihne sa kojim zajedno istupa. U svakom sluč aju, njegova delatnost u jugoistoč noj Makedoniji ć e kasnije biti osnova njegove celokupne snage. "A ć esar Vojihna sa svojim zetom Uglješ om zagospodari č itavim krajem na granici Romanije" (Mavro Orbin). U to doba (1358.) po svemu sudeć i (to nije sigurno) Uglješ a nosi titulu velikog vojvode š to znači da mu ugled nije bio nikako mali. Postoje izvesni izvori (opet nesigurni) koji nagoveš tavaju da je neš to pre 1365. godine on čak imao susrete sa vizantijskim carem Jovanom V, gde ga ovaj spominje kao "neć aka despine Srbije", odnosno kao rođaka carice Jelene. Uglješ a naravno nije bio nikakav rođak caričin, ali zauzimao je oč igledno veoma visoko mesto u Seru, gde je carica vladala, pa ga ovo navođenje kao caričinog rođaka zapravo samo želi uzdić iu oč ima savremenika i u svakom slučaju predstavlja veliku č ast. Njega kasnije u jednoj povelji vizantijski car Jovan V, naziva "voljeni neć ak preuzviš ene despine Srbije... presreć ni despot Srbije Kir Jovan Uglješ a". (Povelja iz 1365.). Dakle, kada se govori o
Uglješ i onda se mora reć i da se radilo o jednoj politič ki veoma spretnoj lič nosti. Vukaš inov put je bio neš to drugač iji i njegov je uspon u prvo vreme mnogo sporiji, ali kasnije neuporedivo brž i. On se spominje tek 1350. godine kao ž upan prilepskog kraja i kasnije je njegov uspon vezan upravo za taj deo Makedonije. Zapravo, Vukaš inu je u odnosu na Uglješ u napredak bio i mnogo tež i, buduć i da se on nalazio na dvoru cara Uroš a koji je bio prepun moć nih velikaš a (poput kneza Vojislava) pored kojih se nije moglo baš tako lako istać i. S druge strane, dvor carice Jelene je ipak bio srazmerno mnogo manji, sa manjim brojem jakih lič nosti, š to je Uglješ i opet davalo već eš anse. Isto tako, ne treba zaboraviti ni to da je Uglješ a bio zet kesara Vojihne, koji mu je sigurno znatno pomagao i to bi mogli biti razlozi njegovog relativno brž eg napretka u odnosu na Vukaš ina. U okviru toga ostao je veoma tajanstven pokuš aj Manojla Kantakuzena da sruš i caricu Jelenu u Seru, gde mu je veliku pomoćpruž io baškesar Vojihna, mada uloga samoga Uglješ e ostaje veoma diskutabilna. No, o tome smo većgovorili. Vukaš in je bio ož enjen jednom vlastelinkom koja se zvala Jelena (Aljena, Jevrosima) i o njoj ne znamo mnogo. Nadž ivela je Vukaš inovu pogibiju na Marici i zamonaš ila se pod imenom monahinja Jelisaveta. Umrla je oko 1388. godine. Vukaš in i Jelena su imali š estoro dece, a od toga č etiri sina (Marko, Andrija, Ivaniš , Dmitar), i dve ć erke Milicu i Oliveru, koja je bila udata za Đurđa Balš ić a. Sam Vukaš in je u svojim postupcima bio mnogo pragmatičniji i taktič niji od Uglješ e. Ako većnije mogao da ostvari jač i uticaj na cara Uroš a, to nije spreč avalo Vukaš ina da barem svoje teritorije proš iri š to viš e mož e. Poput drugih moćnih velikaš a on je iskoristio sva sredstva ne bi li ostvario svoje ciljeve, pa mu je jedan od ne bašpohvalnih poteza bio i to š to je velikog vojvodu Nikolu Stanjević a 1365. godine oterao u manastir i preuzeo mu teritorije kojima su do tada zajednički upravljali vojvoda Stanjevići Vukaš inov sin Marko (poznati KraljevićMarko). Takvim svojim postupcima, nekim promiš ljenim, a nekim podmuklim, ali uvek energičnim, Vukaš in je postepeno sabirao i poveć avao svoje teritorije. No, pravi uspon za Vukaš ina poč inje tek od 1361. godine u vreme većopisanih ratnih sukoba Dubrovnika i kneza Vojislava Vojnović a. I inač e to je doba kada velikaš i u starim srpskim zemljama naglo poč inju da se osamostaljuju i da pribiraju ogromne teritorije pod svoju kontrolu. Naravno, u tim borbama za teritorije stradavala je slabija vlastela, a jač ala ona krupna. U tim obesnim nastupima posebno su se isticali bašVukaš in i knez Vojislav (Balš ić i neš to kasnije). Sigurno da to nije moglo promać i carevoj okolini, onoj dobronamernoj, kojoj je bilo savrš eno jasno kakva se borba za moćodvija između Vojnović a i Mrnjavčević a. Navodno da je tada car Urošdobio i nekoliko saveta da likvidira Mrnjavč eviće, ali i kneza Vojislava. "U to vreme neki velikaš i Raš ke, koristeć i smrt cara Stefana, nastojali su da postanu već i nego š to su bili. Među njima je bio despot Vukaš in i njegov brat Uglješ a, koji su bili humska vlastela, i knez Vojislav, sin Vojnov, od kojih je svako bio na upravi najvaž nijih zemalja kraljevstva. Stoga su neki Uroš evi ljudi koji su mu bili veoma verni savetovali caru da zatvori u tamnicu despota Vukaš ina, i kneza Vojislava i neke druge koji su u svim svojim delima pokazivali veliku oholost i bili preko mere ponositi" (Mavro Orbin). Oč igledno da je careva okolina shvatila o kakvoj se pogubnoj za carstvo, ali i za samog cara borbi za vlast radi. Ti saveti nisu bili usmereni samo na uklanjanje Mrnjavč ević a i kneza Vojislava, veći na neke druge moć nike "koji su u svojim delima pokazivali veliku oholost i bili preko mere ponositi". Želja careve okoline je
bila da se od ovih moćnih velikaš a otmu imanja, te da se sve to podeli siromaš noj vlasteli koja je i dalje bila verna caru Uroš u. "Ti ljudi su takođe podsticali cara da njihove pokrajine preda na upravu siromaš noj vlasteli koja ga je volela i bila mu verna, dokazujuć i mu ispravno da ako to ne učini na poč etku, dok pomenuti, ne sumnjajući nimalo u njega, slobodno dolaze na dvor, kasnije, kad se oni budu uč vrstili i kad postanu jaki, neć e moć i to izvrš iti bez velikih teš koća i opasnosti" (Mavro Orbin). I viš e nego oč igledno da su ovakvi saveti mogli doć i samo od dalekovidih politič ara kojima je veoma brzo bilo jasno da ć e osiljeni velikaš i uskoro da otkaž u posluš nost caru. Isto tako, radilo se o veoma odlučnim ljudima koji su predlagali caru najjednostavnije, ali zato najdelotvornije sredstvo: likvidaciju protivnika. No, š ta se desilo. "Međutim, Urošne samo da nije hteo sluš ati ove savete nego ih je otkrio, i time upozorio te ljude da se dobro paze, pa su oni retko dolazili na dvor. Zato oni koji su davali dobre savete Uroš u, videć i da su otkriveni, ubuduć e se okaniš e toga da ne navukli na sebe zlovolju i mrž nju velikaš a" (Mavro Orbin). Ovaj odlomak ipak govori i malo viš e od toga. Naime, Orbin navodi da Mrnjavč evići, knez Vojislav i ostali na koje se ova pretnja odnosila, budu upozoreni od strane samog cara Uroš a da imaju brojne neprijatelje na dvoru, te su od tog momenta oni poč eli da se paze. To bi trebalo da znač i da je omraza na carskom dvoru dostigla takav stepen da su Vukaš in i knez Vojislav bili u stvarnoj životnoj opasnosti, bilo od nož a, bilo od otrova ili nekog drugog nač ina likvidacije. Ovako moć ni velikaš i se uopš te nisu oseć ali sigurnim na carskom dvoru, pa su stoga poč eli na njega i da ređ e dolaze. Oč igledno je da je car Uroš ipak imao moć nu okolinu koja je na njega, ali i na sebe pazila, kao š to je isto tako oč igledno da su ovi oblasni gospodari bili strahovito omrznuti. Stoga se stiče utisak da oni nisu imali tako veliku moćna dvoru, te da je dvorska okolina za njih ipak povremeno bila veoma opasna. To opet, izgleda da znač i da njihova moćnije poticala iz dvorskih odnosa većisključ ivo iz velič ine teritorije kojom su vladali. Zapravo, oni na cara Uroš a i nisu mož da imali veliki uticaj u smislu da utič u na njega da donese ovakvu ili onakvu odluku, većje njihova snaga bila u tome da ne sprovode na svojim teritorijama zahteve cara Uroš a. Dakle, u svojim oblastima oni su bili apsolutni gospodari, ali do cara Uroš a su ipak malo tež e dolazili. Tu je bilo malo sposobnijih spletkara nego š to su to oni sami bili. Upravo zato trvenja između onih koji su okruž ivali cara Uroš a i pojedinih oblasnih gospodara bila su stalna, a rezultati su oč igledno bili promenljivi. Naime, sasvim je nejasno kako je nestao moć ni Oliver koji je bio najsnaž niji velikašza vreme cara Duš ana. Imajuć i u vidu Orbinove navode o mrž nji koja je pratila Vukaš ina i kneza Vojislava, sasvim je blizu pameti da je i Oliver stradao u dvorskim spletkama. Zaista, zbog č ega traž iti njihov nestanak isključ ivo na bojnom polju ili u njihovom prisilnom zatvaranju u manastire. Verovatno da je već i broj njih nestao zahvaljujuć i otrovu ili nož u u kakvom mrač nom hodniku. To su inač e bile sasvim uobič ajene stvari na svim evropskim dvorovima, a posebno u Vizantiji, pa zaista ne postoji razlog da se takve stvari nisu deš avale i u Srbiji. Moglo bi se postaviti i pitanje kako se sam car Urošosećao između ovakvih različ itih struja. S jedne strane su bili oblasni gospodari koji su ga formalno priznavali, ali na koje on nije imao nikakvog uticaja, dok je s druge strane bila njegova okolina koja ga je po svemu sudeć i poš tovala, ali koja opet nije imala one količine teritorija i moć i koje su imali oblasni gospodari. Samim tim car Urošje bio moć an u dvorskoj okolini, ali nije imao nikakvih sredstava (jer ih nije imala ni njegova okolina) za bilo kakvu samostalniju akciju. Na
oblasne gospodare je imao sve manje uticaja i to je razlog zaš to su se tu u Uroš evoj okolini sudarale razne ambicije i spletke. Oblasni gospodari su pokuš avali da ostvare uticaj na cara ne bi li istisli svoje takmace (druge oblasne gospodare), dok bi ostala sitnija vlastela, koja se poput rojeva kupila oko cara, pokuš avala da na cara takođe izvrš i uticaj ne bi li pomoć u njegove milosti uspela da formira svoju oblast. On se ni sa jednima nije mogao nositi i po svemu sudeć i oseć ao je odvratnost i prema jednima i prema drugima, pa ih je verovatno u par navrata pokuš ao i međ usobno sukobiti ne bi li tako sebi pribavio već u snagu. U tom smislu bi se mogao shvatiti i Uroš ev postupak kada je obavestio Mrnjavč ević e i kneza Vojislava da im se na dvoru sprema klopka. Time je otkrio jedne drugima. "Zato oni koji su davali dobre savete Uroš u, videć i da su otkriveni, ubuduć e se okaniš e toga da ne navukli na sebe zlovolju i mrž nju velikaš a" (Mavro Orbin). Zapravo radi se o tome da ovakvoj prevejanoj okolini i njenim marifetlucima i spletkama car Urošjednostavno nije dorastao. On nije imao onaj prefinjeni oseć aj za politiku koji je imao njegov predak Stefan Prvovenč ani, ali ni grubost koju mu je imao pradeda Milutin, a jošmanje snagu koju mu je imao otac Duš an. Stič e se utisak da se radi o pogreš nom čoveku u pogreš no vreme koji pokuš ava da nabujale strasti i, š to da ne, razularenost koja ć e uskoro da do kraja upropasti drž avu, smiruje razgovorima i savetima. Tu je trebala č vrsta pesnica poput Milutinove, koji sigurno ne bi doč ekao da ga okolina savetuje da se sa oruž jem razrač una sa silnicima. To bi on sam davno obavio. Uroškao da je zaboravio na koji se nač in njegov otac razrač unao u par navrata sa pobunjenicima, ne oč ekujuć i da se velikaš i sami urazume. Nakon svega, svima je bilo jasno da je Urošu potpunosti nemoć an da se suprotstavi Vukaš inu i knezu Vojislavu, kao tada najmoćnijim oblasnim gospodarima, a stič e se utisak kao da im se pokuš ao umiliti, pa to i Orbin konstatuje. "Štaviš e, car, kao da mu ni to nije bilo dovoljno, uzdizao je optuž ene na jošveć eč asti i polož aje". No, u tom koš maru knez Vojislav se mnogo bolje snaš ao od Vukaš ina. "Jošje na veće dostojanstvo uzdigao kneza Vojislava Vojnova kad je uzeo jednu njegovu kć er za ž enu, a otpustio prvu ž enu, kć er vlaš kog vojvode Vlajka. Mada je gorko osetila ovu nepravdu, ne ž eleć i da neprestano ima pred očima svoju suparnicu, ona svojevoljno napusti dvor i vrati se u dom svoga oca" (Mavro Orbin). U svakom slučaju, knez Vojislav je do kraja svoga ž ivota ostao veran caru Uroš u i nije ga nikada ni po jednom osnovu ugrož avao. Kakvi su bili planovi Vukaš inovi u to doba teš ko je reć i, jer o tome ne postoje bilo kakvi tragovi. Njegovi kasniji postupci su jasno govorili da se radilo o č oveku sa veoma jakom voljom i š to je jošvaž nije, č ovekom koji ume da č eka. Uostalom strpljivo č ekanje i jeste najveć i dar politič ara. Svestan da, dok je knez Vojislav ž iv, on neće moć i imati na Uroš a viš e uticaja nego š to ga ima knez, Vukaš in je odluč io da č eka. Uzimao je učeš ć a u drž avnim poslovima gde god je to mogao, postepeno š ireć i svoj uticaj, š to je jasno vidljivo i iz toga š to ga 1361. godine Dubrovč ani i te kako dobro poznaju. Oni ga mož da ne cene kao č oveka, ali veoma cene njegov politič ki uticaj i njegovu tadaš nju snagu. Od toga Vukaš in niš ta viš e nije ni mogao pož eleti, no jošuvek mu je onaj odluč ujući uticaj van dometa. No, tada je i srećan sluč aj za Vukaš ina odigrao svoju ulogu. Nakon mira u Onogoš tu (1362.) godine, na koji je kneza Vojislava po svemu sudeć i bio prisilio car Uroš , situacija se u Srbiji naglo zaoš trava. "Naime, svako od vlastele poč e
nastojati i truditi se da se doč epa već ih polož aja i preduzimati sve kako se ne bi pokorio sebi ravnima." (Mavro Orbin). Svemoć nom knezu Vojislavu sigurno nije moglo biti pravo to š to su u proš lom ratu sa Dubrovnikom brać a Balš ić i istupali protiv njega, a na strani Dubrovnika. S druge strane, Balš ić i su tada pokazivali i veliku ekspanziju, zauzimajuć i okolne teritorije, otvoreno pokazujuć i da ne priznaju nikakvu vlast cara Uroš a nad sobom. U suš tini, oni su bili prvi od oblasnih gospodara u Srbiji koji su otvoreno otcepili svoje teritorije od carske vlasti. Oni bi verovatno, da su nastavili tim tempom da jač aju, uskoro mogli postati i takmaci samom knezu. Da njihova moćraste, videlo se iz toga š to je istog dana (3. juli 1362.) i kneza Vojislava i Balš ić e kao svoje građane primila Venecija. U samom postupku primanja u građ anstvo Venecijanci su napravili razliku (knez je dobio povelju sa zlatnim peč atom, a Balš ić i sa srebrnim), međ utim to nije mnogo menjalo na stvari. Bilo je viš e nego oč igledno da brać a postaju sve moć nija, ali i sve drskija, ne poš tujuć i nikoga. Stoga je knez Vojislav odluč io da sa Balš ićima raskrsti i poč ne odmah da sprema vojnu akciju na njihovu teritoriju. Znajući da su oni ipak tvrd orah, priš ao je pripremama za pohod veoma detaljno. Naime, želeo je da izvrš i napad i sa kopna i sa mora, ali se baštu ukazao problem. Knez Vojislav uopš te nije imao flote, pa je stoga morao da se obrati Dubrovniku za pomoć. Tokom marta 1363. godine njegovo poslanstvo se nalazi u Dubrovniku, gde traž i galiju, ali oni ga diplomatski odbijaju, govoreći da mu ne mogu pomoć i, buduć i da su i on i Balš ić i pod jednim gospodarom (carem Uroš em), pa ne bi bilo zgodno da se oni u to meš aju. Time su pripreme za rat na trenutak zastale, a za njihov nastavak knez viš e nije imao vremena, buduć i da je krajem 1363. godine umro. Osim ovih priprema imao je knez Vojislav i drugih aktivnosti. Naime, većje reč eno da su njegove oblasti bile zaista veoma velike, ali da nisu predstavljale jednu prirodnu celinu, već su bile razvuč ene, tako da ih je bilo veoma teš ko kontrolisati i š to je naroč ito bitno, kao takve bile su veoma izlož ene udarima sa strane. Znač i, nije ih bilo lako braniti. Upravo tih godina (1362-1363.) već ina njegovog delovanja je usmerena baška zaokruž ivanju teritorija koje je drž ao. To zaokruž ivanje je radio na različ ite načine, odnosno, neš to silom, a neš to zamenom sa drugim vlastelinima. Naroč ito je poznata njegova zamena teritorija sa č elnikom Musom kome je prepustio grad i ž upu Zveč an za grad i ž upu Brvenik, a kao jedan od uč esnika u ovoj zameni pominje se i (buduć i knez) Lazar, tada samo kaznac. Ne treba misliti da je č elnik Musa pristao na ovu zamenu svojom voljom, biće da ga je knez na indirektan način prisilio. Upravo njegov rad na zaokruživanju oblasti, odnosno teritorija koje je držao pod svojom vlaš ć u mož e da ima i jedno posebno znač enje i da bude deo buduć ih planova koje je možda tada imao. Naime, on do tada, š to je većreč eno, nije pokazivao nikakvih ambicija ka caru Uroš u i ni jednog momenta mu nije ugrož avao carsku vlast. Moguć e je da mu je tada palo na pamet da, poš to car Urošnije imao dece, postane ovome savladar i uzme uč eš ć e u vlasti. U okviru toga bi se mogle posmatrati i pripreme za obrač un sa Balš ić ima, š to bi zapravo znač ilo da on želi da sa scene ukloni one koji otvoreno nisu priznavali carsku vlast. Shodno tome, ako većnisu priznavali autoritet i vlast cara Uroš a, verovatno bi jošmanje priznavali i njega kao savladara. S druge strane, kada se govori o Balš ić ima, mora se reć i da se radilo o veoma lukavoj i na sve spremnoj porodici, koja bi mu mogla napraviti mnoge neprilike i to naroč ito onoga momenta kada bi se proglasio kraljem (savladarem). Prema tome, bilo je mnogo mudrije ukloniti ih dok jošnisu ojač ali i dok su jošbili bez jač ih saveznika. Nakon
toga bi verovatno doš ao na red i Vukaš in, da se i on slomi. Ovakvo razmiš ljanje jeste samo pretpostavka, ali sasvim moguć a, jer zaš to bi Vukaš in bio taj koji se prvi dosetio i primetio da caru Uroš u treba savladar? Zaš to ne bi knez Vojislav, kao i te kako sposoban č ovek, bio prvi kome je ta ideja pala na pamet? Sasvim je druga stvar to š to knez svoju moguć u ideju nije uspeo i da izvede. S druge strane, knez je bio veoma blizak caru i sigurno da je mogao mnogo lakš e da izvrš i na Uroš a uticaj u pravcu moguć eg savladarstva, nego š to je to kasnije imao priliku Vukaš in. U prilog tome ide i da su mož da bili i rođaci, i konač no, knez je bio najmoć niji feudalac u celoj Srbiji, sa mnogobrojnom zavisnom vlastelom. Niš ta normalnije nego da on bude taj koji ć e biti carev savladar. Isto tako, teš ko da bi i sam car Urošmogao imati bilo š ta protiv takve solucije. Osim š to nije imao dece, prema tome ostalo je otvoreno pitanje nasleđ a prestola, bilo je viš e nego oč igledno da on nije u stanju da se nosi sa razularenom vlastelom. Balš ići su se većsasvim otvoreno otcepili, a uskoro ć e i drugi. I do sada se car Urošodrž avao delom zahvaljujuć i vekovnom autoritetu imena Nemanjića, ali jošviš e time š to je knez Vojislav stajao iza njega i š to je većtada vrš io faktič ke duž nosti savladara. Proglaš avanjem kneza za savladara stvarno stanje stvari samo bi se legalizovalo. Sam natpis na njegovom grobu u manastiru Banji kod Priboja na Limu govori da je knez bio svestan svoga znač aja i snage: "Meseca oktobra, 25. dana, prestavi se rab Hrista boga Stefan, a zovom veliki knez Voislav sve srpske, grč ke i pomorske zemlje". To š to ga na nadgrobnoj ploč i označ avaju kao velikog kneza sve srpske, grč ke i pomorske zemlje mož e da potvrdi da je on imao i veće ambicije no š to je bila njegova tadaš nja titula velikog kneza. Osim toga bilo je tu i ime "Stefan" koje su uzimali samo č lanovi vladarske kuć e Nemanjića, pa bi to govorilo u prilog ovoj tezi. Ovo je naravno samo razmiš ljanje koje uopš te ne mora biti tač no, ali izgleda sasvim moguć no. S druge strane ako knezu Vojislavu tada nije pala na pamet takva ideja, sasvim sigurno bi mu to sunulo u glavu samo da je pož iveo koju godinu duž e. To bi bilo sasvim normalno jer je i on bio u stalnoj ekspanziji i verovatno bi mu ubrzo dosadilo da on, koji jedini drži pravu moću Srbiji, stalno saginje koleno pred jednim slabić em i č ovekom kojeg u Srbiji niko ne poš tuje zbog njegove snage. I u dosadaš njoj istoriji kuć e Nemanjića i viš e je nego vidljivo da su najjači vladari bili upravo oni koji su znali da udare gvozdenom pesnicom i nisu se bojali da na sebe obuku pancir. Neko je od Nemanjić a bio sposobniji na bojnom polju, neko u potajnom udarcu nožem iz mraka, ali odlučnosti su svi imali. Samo takve ljude je srpska vlastela poš tovala, i to isključ ivo zato jer ih se bojala. Cara Uroš a se niko nije bojao, a ponajmanje knez Vojislav. Ono malo poš tovanja prema imenu Nemanjića koje je car Urošnosio, verovatno da je i tada kod kneza bilo smanjeno, a vremenom bi sigurno sasvim iš č ezlo. I š ta bi bilo normalnije nego da on sam, poš to je već najjač i, ponese najpre kraljevsku, a onda mož da i carsku krunu. Ako ne on onda njegovi sinovi, jer ne zaboravimo, car Urošnije imao dece. Mož da je tada razmiš ljao da je doš lo vreme da dođe do smene dinastije na srpskom prestolu. Kakve bi reperkusije to izazvalo, ostaje samo da se pretpostavlja, ali knez nije bio slabići verovatno da bi takav njegov pokuš aj imao i te kakve š anse za uspeh. Bilo kako bilo, knez Vojislav i da je imao ovakve namere nije uspeo da ih izvrš i, jer veću toku decembra 1363. godine on je kako se navodi mrtav. Pretpostavka je da ga je kuga pokosila, buduć i da je ova opaka bolest u to doba harala po jadranskoj obali. Da li je baš kuga bila uzrok smrti, ne zna se ali je sigurno da je on tada bio mrtav. Međutim, mogućje i
drugač iji rasplet događaja. Ako je knez Vojislav zaista imao planove da postane savladar cara Uroš a, sigurno je da to nije moglo ostati nepoznato ostalim oblasnim gospodarima. Plaš eć i se da bi mogli kroz kneza Vojislava dobiti odlučnog carskog savladara (kralja), nije nemoguć e da se desila i kakva urota među velikaš ima i da je knez pao kao njihova ž rtva. To ne bi bilo niš ta novo, jer su i evropski dvorovi prepuni takvih obrač una, pa ni srpski po tom pitanju nije nikako mogao da bude izuzetak. Sigurno je da ostalim oblasnim gospodarima nikako ne bi knez odgovarao kao savladar, ne samo zato š to on nije Nemanjić (to je manji problem za njih), većviš e zato š to je bio jak i odluč an i š to bi mož da skrš io njihovu samovolju. Njima je idealno odgovarao car Urošsa svojom neaktivnoš ć ui neodluč noš ću, buduć i da su pored njega, iako su mu formalno priznavali da im je on gospodar, mogli slobodno da se bave svojim poslovima i da ratuju međusobno proš irujuć ii gubeć i teritorije. Malo je ko od njih imao kakvih vladarskih ambicija (jedino kasnije Vukaš in), jer takvim vladarskim zahtevima jednostavno nisu bili dorasli, a s druge strane (i to ć e se videti), njihovi pogledi i razmiš ljanja nikako nisu iš la dalje od granica njihovih poseda. Njima je bilo jedino u glavama kako da od najbliž eg suseda otmu koje selo ili ž upu, dok ih sama drž ava i njena sudbina nije ni najmanje interesovala. Stoga i nije č udo š to, do Vukaš ina, niko nije pokuš ao da se dočepa carskog prestola. Sve to plemstvo koje je okruž ivalo cara Uroš a i nije bilo sposobno za takvo razmiš ljanje (videć emo kako su se ponaš ali pred marič ku bitku), buduć i da bi carska kruna nosila i veliko breme odgovornosti, a oni nisu bili spremni za to. Ovako im je bilo mnogo lakš e. Međutim, svi oni iako nisu bili sposobni i spremni da preuzmu breme drž avne vlasti, znali su vrlo dobro kako da spletkama nekome slome vrat. Nikoga oni nisu poš tovali, jer za takvo neš to i nisu bili sposobni. Jedino š to su poš tovali bila je snaga i vladar koji je u stanju da vitla buzdovanom iznad njihovih glava. Car Urošili za to nije bio spreman, ili jednostavno nije bio takav č ovek. Međutim, knez Vojislav je bio baštakav silnik koji nije imao nikakvog poš tovanja prema bilo č emu kada napreduje ka svome cilju. Takav č ovek bi mož da slomio oblasne gospodare. Stoga bi pretpostavka o nasilnom kraju kneza Vojislava mož da i mogla imati smisla. Sam knez je iza sebe ostavio ž enu Goislavu sa dva maloletna sina: Stefanom i Dobrovojem. Međ utim, bila je tu i gomila problema. Sasvim je sigurno bilo da sama udovica neć e uspeti da se održ i na tako velikoj teritoriji, neš to zbog nepogodnog polož aja teritorija, ali daleko viš e zbog tadaš nje situacije. Tada je naime bila prava jagma za tuđim teritorijama, pa je i knež eva smrt bila idealna prilika za neke da se osamostale, a za druge da se dočepaju njegovih teritorija. Među njima nisu Goislavi i njenim sinovima bili najveć i neprijatelji Vukaš in i Uglješ a, kako bi se to možda moglo oč ekivati. Njihov najopasniji suparnik bio je iz njihovog vlastitog doma. Radi se Nikoli Altomanović u, sinu Altomanovom (rođeni brat kneza Vojislava). On je u to doba bio veoma mlad (rođen oko 1348. godine) i većje pokazivao crte svoga naprasitoga karaktera. U svakom sluč aju, radi se o jednoj samosvojnoj i veoma interesantnoj lič nosti, kojoj ne nedostaje izvesne romantike i tajanstvenosti. Njegovi potezi su uzbuđivali savremenike, a i danas Nikola Altomanovićuž iva, pomalo i nezasluženo, ugled opasnog grubijana, mada on sa svojim postupcima nikako nije odudarao od ostalih srpskih velikaš a. No, o njemu ć e kasnije biti mnogo viš e reči. U to vreme iznenada nestaje i despot Oliver, nekada najmoć niji velikašna dvoru cara
Duš ana. Od dolaska na vlast Uroš a, njemu skoro da se gubi trag i nije poznato š ta se sa njime deš avalo. Verovatno da je ostao na svojim teritorijama, ali nije imao viš e bilo kakvog udela u politič kom ž ivotu. Na njega bi se mož da mogao odnositi navod Pajsija Janjevca, u kojem komentariš e da car Urošod svog dolaska na vlast nije obraćao paž nju na savete starijih, većse okrenuo isključ ivo ka mladima. "Bio je toliki razumom, da su se svi divili, uspevao je iz dana u dan u dobroti i razumu, ne primajuć i savete starih, a drž eć i savete mladih" (Pajsije Janjevac). Isto to navodi i "Letopis Peć ki" kada kaž e: "I rodi sina Uroš a č etvrtoga, godine 1337. Taj Uroškrasan i doista divan izgledom, ali mlad razumom beš e, i odviš e krotak i milostiv, savete starih odbacivaš e, a savete mladih primaš e i voljaš e" (Letopis Peć ki). O tome je dočuo č ak i janič ar Konstantin Mihailovićkoji u "Janič arskim uspomenama" komentariš e: "a posle njega je ostao sin njegov Stevan Uroš , koji je loš e upravljao carstvom: zbog greha oca njegova Gospod Bog mu je oduzeo razum, jer napustivš i verne zasluž ne sluge, on se prikloni novima i nevernima, koji ga pak prozvaš e Ludi Uroš ". Dakle, moguć e je da se Oliver nije mogao nametnuti Uroš u, osetio se suviš nim, a mož da i ugrož enim i stoga se sklonio sa dvora. Od tada je uglavnom boravio na svojim imanjima. Međutim, on je kontrolisao velike komplekse teritorija i sasvim je shvatljivo da je morao uskoro postati trn u oku naglo ojač alim oblasnim gospodarima i to prvenstveno Vukaš inu. U to vreme Vukaš in je većveoma jak i uticajan na dvoru i car ga je udostojio i titulom despota. "Ovaj Vukaš in udostoji se od njega č asti despotskog čina,.." (Letopis Peć ki). Tada je većmorao Oliver da Vukaš inu zasmeta u njegovim teritorijalnim ambicijama (ne politič kim, jer se Oliver politikom malo bavio). Uglavnom na sceni odjednom Olivera viš e nema, a ako se stvarno sklonio u manastir (zamonaš io se), kako se negde pretpostavlja, onda je to jedino mogao uč initi zato š to ga je na to neko naterao. Taj neko je mogao biti po svemu sudeć i bašVukaš in, kome je nakon Oliverovog nestanka i pripao najveć i deo njegovih teritorija. Koliko je Vukaš in zagrabio Oliverovih poseda vidi se iz toga š to Oliverovim sinovima Krajku i Rusinu nije ostalo skoro niš ta, pa su morali da Lesnovo oduzimaju od Hilandara iako ga je njihov otac (Oliver) jošdavno poklonio manastiru. Ukoliko je smrt ili povlač enje u manastir despota Olivera doš la bašu to vreme (dakle negde oko smrti kneza Vojislava) onda se može reć i da je Vukaš ina pratio izuzetno sretan (mada je verovatnije da je u pitanju mnogo viš e s p r e t a n sluč aj. Sve se to desilo nekako u kratkom razmaku vremena da bi se moglo reć i da Vukaš ina služ i samo "sreća". S jedne strane, smrt najmoć nijeg velikaš a na dvoru cara Uroš a (kneza Vojislava) odjednom otvara Vukaš inu moguć nost da stekne najveć i moguć i uticaj na cara, a s druge strane, nestanak despota Olivera stvara š ansu da se Vukaš inov teritorijalni posed po Makedoniji nesmetano š iri. No, nije jedini despot Oliver bio taj koji je tajanstveno nestao omoguć ujuć i Vukaš inovo š irenje. kao š to ni on nije bio taj koji je jedini koristio sva moguć a sredstva. Slič no Vukaš inu, radio je i njegov brat Uglješ a, koji je iskoristio nestanak despota Dejana. Despot Dejan je drž ao veoma prostranu oblast koja se prostirala između skopske Crne gore i gornjeg i donjeg toka reke Strume. Poš to je bio ož enjen sa Teodorom, sestrom cara Duš ana, car Duš an mu je dodelio titulu sevastokratora, a car Uroškasnije i titulu despota. Nakon smrti Dejanove, njegove teritorije, izuzev ž upe Žegligova i Gornjeg postrumlja, prisvojio je vlastelin Vlatko Paskačić . Postoje opravdane sumnje da je u komadanju despotovih teritorija tada uč estvovao i Uglješ a. On je iskoristio veoma povoljnu priliku da prisvoji uglavnom one oblasti koje su se granič ile sa serskom oblaš ć u, gde se opet on
nalazio. Nikome tada nije padalo na pamet da vodi rač una o maloletnim sinovima despota Dejana koji su se zvali Dragaši Konstantin i koji ć e kasnije biti i te kako bitni. Od smrti despota Dejana koristi su izvukli i Vukaš in i Uglješ a, ne toliko mož da kroz proš irenje svojih teritorija (š to i nije sigurno), koliko kroz to š to je despotovim nestankom nestalo i poslednje iole jač e ličnosti koja bi mogla da u tom kraju parira Mrnjavč ević ima. Doduš e, bilo je jošoblasnih gospodara koji su se tada uzdizali ili su padali (Nikola Stanjević , brać a Golubić i), no oni za naš u prič u nemaju neki posebni znač aj, kao š to nemaju ni neku posebnu ulogu u događajima koji sada slede. Smrt kneza Vojislava je otvorila neka pitanja u srpskoj carevini. Mož da se oč ekivalo da ć e car Urošsada da odahne, jer se oslobodio tutorstva ovog moć nog velikaš a, međutim to se nije desilo. Upravo je caru najviš e nedostajao knez Vojislav, tako da nije nikakvo č udo š to je on postao uskoro plen Vukaš inovih ambicija. Uopš te nije bilo sumnje da ć e, ako to iko bude, bašVukaš in biti onaj velikaškoji ć e preuzeti onu ulogu koju je do tada imao knez. Vukaš in je tada zaista i bio najjač i, a uz podrš ku svoga brata Uglješ e, koji je stvarno vladao Serom (carica Jelena tek formalno, ali ni to neć e jošdugo), takmaca jednostavno nije imao. Doduš e, teš ko da je bilo ko od ostalih iole jač ih velmož a imao ž elje i ambicije da stekne odluč ujuć i uticaj na cara Uroš a. I oni preostali sitniji i krupniji vlastelini koji su mož da oč ekivali da bi miloš ć u cara Uroš a mogli neš to postić i, uskoro su se mogli uveriti da na carskom dvoru nema viš e nič ega radi č ega bi se vredelo potruditi. Tu se jošjedino moglo dobiti visokih titula koje su bile "prazne", jer nikome viš e nisu niš ta značile. Skoro sve teritorije i bogatstva drž ali su oblasni gospodari i ko je ž eleo uspon, morao je tražiti milost kod njih, a ne kod cara. Tada je doš lo i do potpunog rascepa među srpskom vlastelom na onu koja je iz starih srpskih zemalja (Raš ka, Travunija, Hum) i onu koja je iz grč kih zemalja. Do tog momenta vlastela iz grčkih zemalja se pokazala kao ambicioznija, jer je posedovala i viš e titule (despot Dejan, sevastokrator Vlatko Paskač ić , despot Vukaš in, kesar Vojihna itd.) i viš e samostalnosti (istina i daleko već e posede, a samim time i bogatstva) u odnosu na vlastelu iz starih srpskih zemalja. Doduš e, za ž ivota kneza Vojislava, na cara Uroš a, zahvaljujuć i knezu, imali su viš e uticaja velmož e iz starih srpskih zemalja. No, nakon knež eve smrti sve se to izmenilo. Vukaš in odjednom dobija presudni uticaj na cara, š to vlasteli iz starih srpskih zemalja za prvo vreme nije mnogo smetalo, ali Vukaš inova ambicija i njegovi sledeći potezi naglo sa raspalili dugo uspavljivani antagonizam. No, ne treba misliti da je samo Vukaš inova beskrajna ambicija i č astoljublje njemu prokrč ilo put ka vrhu u srpskoj drž avi. Imao je on dosta podrš ke od strane druge vlastele koja je u svemu tome nalazila i neku svoju rač unicu. Najpre, podrš ku Vukaš inu, ali i Uglješ i, pruž ala je carica mati Jelena. Kakvu je ona rač unicu u svemu ovome nalazila nije baštako lako otkriti, tim viš eš to ć e nju, samo par godina nakon smrti kneza Vojislava, bašUglješ a, kojeg je tako svesrdno pomagala, nemilosrdno oterati iz Sera i preuzeti tu oblast. Ona je pruž ala podrš ku Mrnjavč ević ima isključ ivo zbog svoga samoljublja, a da je ono bilo veliko, videlo se iz njenog celokupnog ž ivota. Dok je car Duš an bio ž iv, ona je imala i te kako veliku ulogu u politič kom ž ivotu Srbije, a nakon njegove smrti pož urila se da zavlada serskom oblaš ć u i time na sebe navukla mrž nju kesara Vojihne, koji je imao istu takvu ideju. Od samog poč etka ona je sa
novim carem, svojim sinom, Uroš em sarađivala veoma dobro, ali su vremenom ti odnosi između njih ipak zahladneli, no ipak nikada u tolikoj meri da bi ih potpuno raskinuli. No, vremenom carica Jelena se potpuno osamostalila u serskoj oblasti, ali to je imalo za posledicu da je izgubila sav uticaj na svoga sina, cara Uroš a. Ona je verovatno najbolje od svih poznavala svoga sina i bila i te kako svesna da se radi o neodluč nom č oveku, pored kojeg ć e se carstvo rasuti. Verovatno je i to razlog da je pož urila da zavlada serskom oblaš ć uš to pre znajuć i da njen sin neće imati snage da je u toj njenoj nameri spreč i. Na kraju je u tome i uspela, međutim sada je bila suviš e daleko od sina na kojeg odlučujući uticaj ima knez Vojislav. Osim onog najnuž nijeg poš tovanja prema njoj kao bivš oj ž eni svoga gospodara, cara Duš ana, kojem mož e da zahvali svoj sadaš nji uspon, knez Vojislav nije pokazivao niš ta viš e. To je osetila i ona, ali zbog toga š to je knez imao odluč ujuć i uticaj na cara Uroš a, carica je bila potpuno nemoć na. Dakle naš la se odjednom izvan svih odluč ujuć ih događaja u kojima je sve do tada uzimala tako rado punog uč eš ć a. Tada je i te kako osetila koliko je politič ka sudbina prevrtljiva, no prave posledice tek će da doživi. Ostale su joj samo spletke, š to je ona i iskoristila. Ona nije mogla da drugač ije utič e na to da smanji vlast i uticaj kneza Vojislava, osim da pronađe nekog drugog velikaš a kojeg bi podrž ala i na taj nač in ga suprotstavila moć nom knezu i time ga postepeno istisnula. Najpogodnija lič nost za to je bio Vukaš in, koji je bašu to vreme u Makedoniji formirao svoju oblast i nije bio daleko od serske oblasti. S druge strane, on je bio rođeni brat Uglješ e, koji je boravio kod nje u Seru i č iju sposobnost ona nije mogla a da ne primeti. Najverovatnije da je preko Uglješ e ona i neš to bolje upoznala Vukaš ina, koga je do toga momenta mogla znati samo površ no. Tu je njoj sigurno sunulo kroz glavu da bi svojom podrš kom mogla Vukaš ina da uzdigne na dvoru cara Uroš a i da preko Vukaš ina ostvari na sina uticaj koji do tada nije imala. Ipak, nije nikako nemoguć e ni to da su lukavi Mrnjavč evići uspeli da njoj nametnu tu ideju, pa je ona celu tu stvar gurala misleći da je njena. Međutim, tu se oč igledno prerač unala, jer su i Vukaš in, ali i Uglješ a imali svoje sopstvene planove pa se do kraja desilo da umesto da ona iskoristi njih, oni su iskoristili nju. No, u to prvo vreme nakon smrti kneza Vojislava oni sarađuju veoma dobro i činilo se da je sada pravi trenutak da se Vukaš in progura na ono mesto koje je do tada drž ao knez Vojislav. S druge strane, ni brać a za sve ovo vreme nisu sedela skrš tenih ruku. Osim š to je Vukaš in postepeno, ali ipak neš to usporeno, proš irivao svoju teritoriju, Uglješ a je postao veoma bitna lič nost u Seru i postepeno istiskivao caricu Jelenu. Isto tako, oni su pomoć u porodič nih veza na svoju stranu privlač ili i jedan znač ajniji deo važ ne vlastele. Na prvom mestu, sam Uglješ a, bio je ož enjen sa ć erkom kesara Vojihne koji je gospodario Dramom. Sa Balš ić ima su uspostavljeni odnosi zahvaljujuć i ženidbi Vukaš inove ćerke Olivere sa Đurđem Balš ićem. "S kraljem Vukaš inom su ž iveli u miru, jer je Đurađimao za ž enu njegovu kćer Milicu,..." (Mavro Orbin). Orbin greš i ovde u imenu, budući da se Vukaš inova ć erka zvala Olivera, a ne Milica. Vukaš inov sin Marko (KraljevićMarko) bio je opet oženjen sa ćerkom Hlapena koji je bio namesnik u severnoj Grč koj. Po svemu sudeć i bila je uspostavljena i porodič na veza Uglješ e i sevastokratora Vlatka. Sva ova vlastela, povezana porodič nim vezama, međusobno se pomagala u formiranju svojih oblasti, tako da su oni predstavljali i te kako jak blok. Što je jošvaž nije, oni nisu ni malo oklevali, tako da nakon smrti kneza Vojislava poč inje odmah i pohod Vukaš ina ka glavnoj
poziciji u Srbiji. Doduš e, tu sada i nije trebalo mnogo toga uč initi da bi se to postiglo, jer i do tada je Vukaš in bio najsnaž niji nakon kneza Vojislava, tako da je nakon knež eve smrti trebalo samo zauzeti njegovo mesto. To je uč injeno toliko brzo da pomalo i iznenađuje sa koliko je lakoće car Urošpao pod uticaj Vukaš ina. Većč etiri meseca nakon smrti kneza Vojislava (januar 1364.) imamo svedoč anstvo nove snage Vukaš inove. Naime, Dubrovnik je pokuš avao da na neki nač in otvori trgovač ke puteve kroz Zetu, koju su drž ali Balš ić i i da bi to uspeli oni se obrać aju Balš ić ima, š to je normalno jer su oni drž ali ovaj kraj. Međutim, pomalo iznenađuje to š to se oni obrać aju ni manje ni viš e većVukaš inu, tražeć i od njega da se on zauzme kod Balš ić a. Dakle, Dubrovnik to ne traž i od cara Uroš a, jer zna da je on nemoć an, ali kao veoma spretni politič ari, znaju ko im mož e stvarno pomoći, odnosno znaju ko je prava snaga u Srbiji. Osim toga š to je najmoćniji u Srbiji i š to mož e uč initi i ono š to car ne mož e, Vukaš in ima i porodič ne veze sa Balš ić ima, š to ga č ini jošpogodnijim za pomoćDubrovniku.
46. Vukaš in kao kralj U tom prvom periodu nakon smrti kneza Vojislava uspon Vukaš ina je ipak tek postepen, tako da nije privlač io neku posebnu pažnju i podozrenje kod vlastele u Raš koj. S jedne strane, njih nisu posebno zanimali događaji u Makedoniji, gde se Vukaš in š irio, jošmanje ih je interesovala serska oblast, a č ini se da ih ni događ aji oko cara Uroš a nisu mnogo bunili. Zapravo, i sama vlastela koja se dizala baštada u Raš koj, naroč ito Lazar Hrebeljanović , Vuk Brankovići Nikola Altomanović, otimala se međusobno za pojedine teritorije, tako da nisu imali ni volje, a ni neke posebne snage da se interesuju za događaje u dalekoj Makedoniji. Pitanje je i koliko su imali politič ke mudrosti i dalekovidosti da razumeju š ta se to sve događa oko cara Uroš a. Ipak se mora priznati i to da je Vukaš in bio izuzetno taktičan u svojim potezima, ne radeć i niš ta suviš e naglo, kako ne bi izazvao podozrenje. Ovakva taktika, mudro smiš ljena, teš ko da je bila njegovo delo, a imajuć iu vidu kasniji razvoj događaja, sasvim je sigurno da je duhovni otac svega bio Uglješ a. Upravo tada dolazi do jednog događaja koji ni do danas nije do kraja razjaš njen i koji će izazvati mnogo viš e posledica no š to se uopš te moglo i misliti. To je bilo proglaš enje Vukaš ina za kralja, odnosno njegovo proglaš enje za savladara cara Uroš a. Ovaj događaj pada negde u vreme avgust – septembar 1365. godine i obuhvata ne samo krunisanje Vukaš ina za kralja, veći uzdizanje Uglješ e na zvanje despota. Vukaš inovo uzdizanje, odnosno njegovo krunisanje za kralja, desilo se na nekom od sabora srpske vlastele, uz prisustvo cara Uroš a. Na ovom saboru sigurno nije bilo prisutno svo srpsko plemstvo, već samo jedan njegov deo, buduć i da Raš ka vlastela nikada nije priznala Vukaš ina za kralja. Stoga i pretpostavka da oni ovom saboru nisu prisustvovali, š to znač i da su se otvoreno izjasnili za Vukaš inove protivnike. Isto tako, moguć e je da je ovom događaju prisustvovala i sama carica Jelena koja je i do tada davala punu podrš ku Mrnjavč ević ima, pa se mož e pretpostaviti da ona sigurno ne bi propustila ovaj događaj. Ako većnije bila na tom saboru, ono je za njega sigurno znala i odobravala ga sasvim otvoreno. Dugo se mislilo da je Vukaš in uzurpator, odnosno da je titulu kralja sam uzeo bez Uroš evog odobrenja. Međ utim, danas je sigurno da je to uč injeno po Uroš evoj volji i da nije postojala nikakva prisila da bi se obavio taj č in. U tadaš njoj situaciji car Urošje bio u zaista teš kom položaju
buduć i bez novca, bez vojske, bez autoriteta. Njemu samome najviš e od svega je trebala podrš ka jednog jakog velikaš a, a od Vukaš ina on tada stvarno nije imao boljeg izbora. Ako se pretpostavi da je i carica Jelena pružila ovakvom potezu svoju podrš ku, onda se zaista ne vidi kako se car Urošuopš te mogao odupreti i ne dati pristanak da mu Vukaš in bude savladar. Ovaj događaj je veoma uzbudio savremenike i to iz viš e razloga. S jedne strane, š to je mož da i najveć i razlog, Srbijom je većskoro dva veka vladala jedna dinastija: Nemanjić a. Jednostavno niko nije mogao da zamisli da Srbijom vlada bilo ko drugi osim ove porodice. Koliki je autoritet Nemanjića bio, vidi se iz toga š to je i tako neodluč an vladar poput Uroš a vladao, a da mu za celo vreme njegove vladavine ni jednog momenta nije pretila opasnost da ga neko sruš i sa prestola. Nezadovoljstva njegovom vladavinom bilo je na pretek, ali to jošuvek nije stvaralo takve nezadovoljnike koji bi iš li na ruš enje jednog od Nemanjić a. Sada se odjednom pojavljuje Vukaš in koji ruš i celu tu vekovnu tradiciju i njega je zato malo ko mogao da trpi na prestolu (makar i sa vladarskom). Vukaš ina su podrž avali praktično samo oni koji su imali neke koristi ili su bili u odnosu zavisnosti, tako da su se pravi sukobi tek mogli da očekuju. S druge strane, Vukaš inovim uzdizanjem na kraljevski presto, srpska vlastela iz grč kih zemalja je dobila apsolutnu prevagu, a odnosi između njih i vlastele iz Raš ke nikada nisu bili dobri. Konzervativna Raš ka, jezgro srpskih zemalja, koja je očuvala staru tradiciju i običaje, nikako nije mogla da prihvati da im vlastela iz grčkih zemalja sada vodi državu. Sve do tog momenta Raš ka je bila ta koja daje osnovni ton srpskoj politici, no sada se to odjednom izmenilo. Sve je to Vukaš in morao znati onoga momenta kada je primio kraljevsku krunu na glavu. Ako većon nije bio toga svestan, bio je verovatno Uglješ a. To se odmah osetilo. Naime, Uglješ a, kao izuzetno vispren č ovek, veš t i inteligentan politič ar, koji nikako nije bio grubi siledž ija, znao je da se Mrnjavč ević i moraju najpre uč vrstiti na vlasti. Vukaš in je imao veliki deo teritorija kojima je vladao, jedan deo vlastele (Balš ić i, sevastokrator Vlatko, kesar Vojihna) bio mu je naklonjen zbog porodič nih veza (ne iz ljubavi), ali sam Uglješ a nije imao ni jednu oblast kojom bi vladao. Doduš e, u Seru on većduže vreme u potpunosti drž i vlast, a carica se vodi samo formalno kao gospodar Sera, ali to ipak slabi njegov polož aj. Stoga neposredno nakon krunisanja Vukaš ina za kralja, a njegovog proglaš enja za despota, Uglješ a otera caricu Jelenu iz Sera i zagospodari ovom oblaš ć u. Osim š to je konač no postao gospodar jedne znač ajne oblasti, Uglješ a se konač no ratosiljao i carice Jelene, od koje se izvuklo sve š to se moglo. Sada je ona mogla da bude samo smetnja, a bila je toliko beznač ajna i bez uticaja u Seru da bi bila ludost ne iskoristiti njenu slabost. Šta su dobili Mrnjavč evići time š to je Vukaš in proglaš en za kralja – savladara cara Uroš a? U samom poč etku skoro niš ta, a kasnije samo probleme koji su na kraju rezultirali ratom protiv raš ke vlastele. Šta je dobilo carstvo? Verovatno jošmanje negoli sam Vukaš in. Naime, veliki deo srpske vlastele nije uopš te priznavao cara Uroš a za svoga gospodara (za cara da, ali ne i za gospodara), tako da je sitnija vlastela priznavala za svoga gospodara nekoga od moćnih oblasnih gospodara, a oni sami nisu ni do koga drž ali, a ponajmanje do kralja Vukaš ina. Na taj nač in Vukaš inovo krunisanje je samo ubrzalo proces cepanja carstva na oblasti. Ono malo š to je priznavalo Uroš a, svakim danom se sve viš e smanjivalo, a naroč ito od trenutka kada je Vukaš in krunisan. Pomalo ironič no deluje konstatacija da je
najviš e dobio ni manje ni viš e većsam car Uroš , koji bi po logici stvari, poš to je dobio savladara, trebao biti u svojim pravima okrnjen. Međ utim, on je kroz Vukaš ina dobio priliku da dobar deo poslova carstva, koje on sam nije bio sposoban da obavi i koje je do nedavno obavljao knez Vojislav, jednostavno prebaci na Vukaš ina. Mož da je to njemu bilo olakš anje, ali samo u poč etku, jer se uskoro uverio da Vukaš in nije knez Vojislav i da je krunisanje Vukaš ina samo jedan deo Vukaš inovih ambicija i to onih poč etnih. Tač nije reč eno, Vukaš in samim krunisanjem jošuvek nije do kraja otkrio koje su mu namere, on ć e to uč initi tek kasnije. Sada je bilo drugih briga. Odmah nakon Vukaš inovog krunisanja krenuli su Mrnjavč ević i da poveć avaju svoje oblasti. Uglješ a je preuzeo sersku oblast tako š to je oterao caricu Jelenu. Za to vreme Vukaš inovi potezi su bili daleko š iri. Najpre je oterao velikog vojvodu Nikolu Stanjević au manastir i preuzeo mu oblasti. Nakon toga završ io je sa osvajanjem zapadne Makedonije, zadrž ao je i Skoplje i Prizren. Zatim je krenuo na sever, zauzimajuć i Priš tinu i Novo brdo, u suš tini pokuš avajuć i da se probije u Raš ku. Tada je i Priš tina postala njegov prestoni grad. "Kralj Vukaš in odredio je Priš tinu kao prestoni grad i drž ao svu okolnu zemlju" (Mavro Orbin). No, u prodoru ka severu, na Raš ku, nije imao viš e skoro nikakvog uspeha. Sada su se isprečili raš ki vlastelini poput Vuka Branković a, Nikole Altomanović aič elnika Muse. Izgleda da je u dotadaš njim akcijama Vukaš in istupao kao kralj i svoje napade opravdavao time da zavodi red i posluš nost među nepokornom vlastelom, odnosno da je zapravo istupao u ime cara Uroš a. "Pripojivš i, naime despotu Vukaš inu mnoge pokrajine, dade mu takođe titulu kralja. Tim povodom Vukaš in poč e ugnjetavati mnoge lič nosti toga kraljevstva, istupajuć i kao da to č ini po uputstvu cara i radi uč vrš ć enja njegova carstva" (Mavro Orbin). Teš ko da je Vukaš inu pomagalo to š to se pozivao na cara Uroš a, nepokorna vlastela nije viš e uopš te marila za cara, a jošmanje za njega kao kralja. U dosadaš njoj prič i nisu spominjane okolne zemlje, tako da se stiče utisak da su one na događaje u Srbiji imale veoma malo uticaja i da su sve događaje koji su se tamo deš avali samo gledale sa strane. Takvo zapaž anje bi dobrim delom moglo biti i tač no. Sa severne strane, Ugarska je osim kratkotrajne ekspedicije tokom 1359. godine, koja je završ ena traljavo, uglavnom samo registrovala š ta se deš ava po Srbiji, nemajuć i bilo kakve namere da se uplić e u tamoš nje događaja. Za to vreme Bugarska, drugi sused Srbije, bila je u straš nim previranjima i stoga viš e obuzeta sopstvenim problemima, tako da nije bila u stanju da brine i o tuđim. Treć i sused, Vizantija, raspadala se, nemajuć i ni snage, a ni volje da iskoristi naglo raspadanje srpske carevine, ne bi li sebi obezbedila barem delimič ni povratak ranije izgubljenih teritorija. Vizantijska nespremnost ne treba da iznenadi, buduć i da je ona na svojim granicama imala novu silu koja se do sada tek sporadič no pojavljivala. Bili su to Turci. Koliki je bio turski zamah vidi se iz toga š to su se već1359. godine oni pojavili i pod zidinama Carigrada. Za utehu, Carigrad jošuvek nije bio u opasnosti, buduć i da je bio okruž en jakim bedemima, pa ga Turci nisu ni pokuš avali da zauzmu. No, za uzvrat su preplavili Trakiju, a zatim zauzeli Dimotiku (1361.) i konač no sledeć e godine uzeli su i Jedrene. Tokom 1363. godine pada i Plovdiv, a sultan prenosi svoju prestonicu iz Azije, najpre u Dimotiku, a onda u Jedrene. Da ovo viš e nisu samo sporadič ni upadi, većda se radi o sistematskom osvajanju moglo je biti jasno iz najmanje dva razloga. Prvi je bio taj š to su Turci sve osvojene teritorije naglo
naseljavali svojim stanovniš tvom, dok je domaće stanovniš tvo uglavnom oterano kao roblje u Malu Aziju. Drugi razlog je bio u tome š to je sultan sasvim otvoreno preselio prestonicu u Evropu, oč igledno ž eleć i da bude š to bliži mestu ratnih operacija koje su oč igledno tek trebalo da se razmahnu, a š to je trebalo da znač i da ć e turska sila uskoro iz sve snage da zakorakne na Balkan, a kasnije i dalje. Vizantija je odahnula kada je tokom 1362. godine umro turski sultan Orhan, od neke zaraze izgleda, oč ekujuć i da ć e sada Turci da se nađu u zbrci, u borbi oko prestola. Oni su naivno verovali da su ova osvajanja vizantijskih teritorija plod Orhanove nasrtljivosti, te da ć e njegovom smrć u Turci da se vrate u Malu Aziju. Međutim, desilo se to da se sultanskog mesta doč epao Orhanov mlađi sin (prestolonaslednik Sulejman je umro 1357.) Murat I (1362-1389.), izuzetno preduzimljiv vojskovođ a i vladar, jošspremniji i vlastoljubiviji vladar i ratnik od svoga oca Orhana. Murat je verovatno osećao straš nu netrpeljivost prema Vizantiji i zbog svojih lič nih razloga, buduć i da su Vizantijci spletkarili č ak i po pitanju sultanskoga prestola nakon Orhanove smrti. Oni su naime priž eljkivali da Halil, zet vizantijskog cara Jovana, postane turski sultan. No u tome ne uspevaju, a Murat se suprotno njihovim ž eljama i potroš enom novcu dočepa sultanata. Odmah po sedanju na sultansku stolicu, on obnavlja vojne pohode i na vizantijske teritorije. Muratov vojskovođa Lala Šahin zauzima Jedrene, a sultan Murat uskoro svoju prestonicu Bursu seli bašu Jedrene ne bi li bio bliž e sledeć im događajima. Međutim, većje tada bilo vidljivo, a sultanu Muratu i sasvim jasno, da on sa svojom vojskom, kakva je tada bila, jošuvek nije spreman za udar na Carigrad. On je ipak bio suviš e utvrđen za njih, a Murat suviš e mudar da to ne bi uvideo, stoga je pravac turskih prodora usmeren prema Bugarskoj i srpskim zemljama koje su se nalazile oko Strume i Vardara. U okviru toga najpre je osvojena Kumucina, sediš te vizantijske pokrajine Volerona. Sada je bilo viš e nego otvoreno prikazana turska namera. Samo seljenje turske prestonice u Evropu trebalo je da bude dovoljna opomena za sve one koji su se nalazili na meti turskog udara, ali oč igledno da nije. Istini za volju, Vizantijci su dobro shvatili kakva opasnost preti od Turaka, pa su u okviru toga poznati uzaludni pokuš aji cara Jovana Paleologa da pokrene Evropu na krstaš ki rat. On je traž io pomoću Italiji i Francuskoj, ali uzalud. Car traž i kasnije pomoći od Ugara (1366.), pa se do kraja ponizio odlazeć i im na noge, ali i tu bez ikakvih rezultata. Niko nije imao razumevanja za vizantijske probleme, ali ni sluha za nadolazak turske plime. Posebno iznenađuje kratkovidost Ugarske, č iji se kralj zaplitao u sve moguć e spletke i ratove po Evropi, ne videć i neprijatelja na pragu svoje kuć e. U to vreme pada i jedan veoma interesantan pokuš aj carigradske patrijarš ije, a koji je vezan za izmirenje sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Pravilno uviđ ajuć i da su Vizantija i serska oblast podjednako izlož ene turskom udaru, te da je savezniš tvo izmeđ u njih pitanje opstanka, povedeni su pregovori o moguć oj saradnji. Inicijator je bila Vizantija. Tokom 1364. godine carigradski patrijarh Kalist je doputovao u Ser, gde je jošuvek vladara carica Jelena. U planu su bili pregovori o buduć oj borbi sa Turcima, međutim da bi se ovi pregovori mogli uspeš no obaviti, bilo je potrebno prethodno ukloniti jednu prepreku koja se nalazila u crkvenom raskolu između Srpske i Carigradske pravoslavne crkve. Raskol je doš ao zbog toga š to je carigradski patrijarh (i to bašKalist) svojevremeno anatemisao srpskog patrijarha i cara Duš ana, a zbog toga š to je Duš an, prilikom svoga krunisanja za cara, uzdigao Srpsku pravoslavnu crkvu na stepen patrijarš ije, a da za to nije imao dozvolu
od carigradskog patrijarha. U suš tini, razlozi za anatemu su bili manje kanonske ili verske prirode, a viš e politič ke, buduć i da je to Kalist uradio pod pritiskom Kantakuzena, koji je u to doba navaljivao na Srbiju, pa mu je trebao ovakav crkveni raskol. Iako ga je imala u veoma neprijatnoj uspomeni (š to je sasvim razumljivo), carica Jelena se pokazala na visini i primila lepo patrijarha koji je njoj i njenom muž u (caru Duš anu) napravio toliko neprilika. Interesantan je taj pokuš aj carigradskog patrijarha. On je progutao svoj ponos i doš ao na dvor carice onog cara (Duš ana) na kojeg je ne baštako davno bacio crkveno prokletstvo. Pitanje je kako se on osećao dok je prilazio dvoru u Seru, verovatno pomalo se pribojavajući kako će ga carica primiti. A ona je imala i te koliko razloga da se seć a njegovog prokletstva i svih onih neprilika koje je imala tada, ali koje je i sada oseć ala. Sasvim su jasni motivi kojima su se rukovodili Vizantijci, ali nije bašnajjasnije koje su bile namere carice Jelene. Da su Vizantijci bili svesni opasnosti od Turaka, van sumnje je, ali pitanje je da li je i carica Jelena bila toliko politički dalekovida? Da li je ona iz Sera mogla shvatiti kakva opasnost dolazi iz Male Azije ? Sudeć i po svemu, trebala je biti svesna, jer je Jedrene palo 1362. i od te godine sultan Murat boravi u Evropi, veoma blizu Sera. Međ utim, njeni motivi za razgovore sa patrijarhom Kalistom bili su moguć e ipak sasvim druge prirode. Nju je mož da viš e interesovalo crkveno pomirenje i prevazilaž enje raskola srpske i carigradske crkve, koje je kao ljuta rana trajalo skoro dvadeset godina. Ona je bila većstarija ž ena kojoj je vlast u Seru polako izmicala iz ruku, viš e naklonjena razmiš ljanjima o uspomenama o dalekoj proš losti kada je bila carica i imala stvarnu moć . Iz tih dalekih dana njene i muž evljeve moć i ostala je kao ruž na uspomena anatema koju je bacio patrijarh Kalist, koji eto bašsada dolazi, kao odjek dalekog vremena, i to baškod nje na dvor. Ipak, ona nije mislila da se osveti. Osetila je da bi to mogla biti prilika da ispravi ono š to nije uspeo da popravi ni njen mužcar Duš an, iako se zaista trudio da postigne pomirenje dve crkve. Bilo kako bilo, ako je tako i mislila, nije uspela da svoje namere do kraja i sprovede. Na serskom dvoru, većdobro ostareli Kalist, iznenada umire. Carica Jelena ga sahrani u crkvi serske mitropolije uz najveć e poč asti. Time je crkveno pomirenje srpske i carigradske crkve ostavljeno za druga vremena, i bez carice Jelene. U navedenim pregovorima morao je uč estvovati i Uglješ a, kao najznačajnija politič ka lič nost Sera, a tada je mogao č uti od patrijarha Kalista neš to viš e detalja o turskoj opasnosti. Da podsetimo, u to doba jošuvek Vukaš in nije postao savladar cara Uroš a, niti je Uglješ a despot, a serskom oblaš ć u vlada carica Jelena. Dakle, ni Uglješ i tada ovi pregovori o savezu sa Vizantijom i pomirenju crkava ne znače mnogo i on sa njima sigurno nije bio opsednut u onoj meri kao carica Jelena, budući da su pred njim i Vukaš inom sasvim drugi planovi. Koliko je on o Turcima tada znao i koliko je shvatao opasnost od njih ostaje samo da se pretpostavlja. Ipak, imajuć i u vidu njegove kasnije poteze, sasvim je moguć e da je njemu većtada bilo jasno sa koje strane ide prava opasnost, ali tada on nije imao onu snagu koju ć e imati kasnije. S druge strane, š to je veoma važ no, on se upoznao iz prve ruke sa problemima crkvenog raskola, shvatio ne samo snagu crkve veći dobru volju carigradskog patrijarha za pomirenje. Upravo njegovi kasniji potezi na pomirenju crkava kao da su inspirisani ovim pregovorima sa patrijarhom Kalistom. Na kraju, smrt patrijarha Kalista označ ila je kraj bilo kakvih pregovora između Vizantije i Sera o moguć em savezniš tvu i pomirenju crkava, ali Uglješ a nije zaboravio ovaj susret.
Nakon krunisanja Vukaš ina za kralja bilo je veliko pitanje kakva ć e biti saradnja između Vukaš ina kao kralja i cara Uroš a. U samome poč etku bila je veoma dobra. Doduš e i to treba shvatiti samo uslovno, jer prave saradnje tu nije moglo ni biti. Ovlaš ć enja i cara i kralja su skoro ista, tako da je Vukaš in, iako samo kralj, mogao samostalno da deluje š to je on na kraju krajeva i č inio. U tom svom delovanju on odaje dužno poš tovanje caru Uroš u, ali samo to. Tada se javlja i problem koji preti da postane ozbiljan, buduć i da je njegova vlast kao kralja u Srbiji vrlo diskutabilna. Naime, Vukaš ina ne priznaje vlastela, izuzev one koja mu je lič no podlož na. No, to Vukaš inu nije bilo posebno ni važ no i u prvo vreme nije bio time posebno optereć en oč ekujuć i da nepokornu vlastelu natera oruž jem na poš tovanje. Doduš e, u prvim svojim vojnim akcijama, č ija je svrha bila ogranič ena samo na to da poveć a svoju nezavisnu oblast, istupa kao kralj, ali sve je to sa ogranič enim ciljem. To zato š to ta osvajanja nisu imala kao posledicu uč vrš ć enje carevine ili carske vlasti, ili konač no vlasti kralja, većsamo Vukaš inove lič ne vlasti, odnosno, kao š to je većnavedeno, š irenje Vukaš inove nezavisne oblasti. U suš tini Vukaš in jošuvek nastupa kao oblasni gospodar, a ne kao kralj koji š titi drž avu. Šta je car Urošoč ekivao od svoga savladara Vukaš ina teš ko je reć i. Ako je mislio da će pomoć u Vukaš ina da uč vrsti vlast i da osnaž i svoju poljuljanu poziciju, onda se grdno prevario. Vukaš in je od samog poč etka sasvim samostalan u svom delovanju i radi isključ ivo u svoju korist, mada odaje duž no poš tovanje caru niti jednog momenta ne osporavajuć i njegovu vlast. Sve i da je hteo, car Urošnikako nije mogao Vukaš ina spreč iti u njegovim namerama, buduć i da su mu novč ana sredstva bila ogranič ena i samim time i njegova vojna samostalnost je bila minimalna. Tač nije reč eno, car Urošviš e nije imao u služ bi stranih plać enika buduć i da nije bio u stanju da ih plać a, a domać u vlastelu nikako nije mogao da natera na posluš nost. Upravo zahvaljujuć i tome car Urošje sigurno bio u podređenom polož aju u odnosu na Vukaš ina, koji je bio i te kako vojno jak. Ipak, Urošje imao titulu cara i samim time u hijerarhiji je bio iznad Vukaš ina koji je bio samo kralj. Tu situaciju ni sam Vukaš in nikada nije osporavao, a da je to tako vidi se iz portreta u crkvi sv. Nikole u Psač i, koju je podigao vlastelin Vlatko Paskačić . Sam Vlatko je bio u veoma dobrim odnosima sa Mrnjavč ević ima, ali i sa carem Uroš em, pa na taj nač in freska u njegovoj zaduž bini govori dovoljno sama po sebi. Naime, na severnom zidu manastira u Psači naslikani su car Uroši kralj Vukaš in zajedno, ali tako da je Urošsa desne strane, a Vukaš in sa leve strane, č ime je caru Uroš u (zato š to je sa desne strane) data automatski prednost u hijerarhiji. Praktič no, to znač i da se Vukaš in u to doba (1365-1370.) jošuvek nije drznuo na sam carski presto. Po svemu sudeć i, on i nije nameravao da po bilo č emu (izuzev vlasti) ugrozi samu carevu lič nost, verovatno buduć i svestan da bi bilo kakvo nasilno uklanjanje Uroš a moglo izazvati vlastelu u Raš koj. Sa te strane car Urošje bio bezbedan, ali od njegove carske vlasti ostalo je veoma malo. Zbog takvog odnosa prema caru, kao i zbog samog č ina krunisanja za savladara, Vukaš in je navukao straš nu mrž nju protiv sebe, a ta mrž nja čini se traje i danas. Doduš e, izgleda da je i sam Vukaš in dobrim delom zasluž an za takav odnos prema sebi. Naime, umetnik koji je slikao figuru cara Uroš a i kralja Vukaš ina u manastiru Psač i nije uspeo da izbegne svoju nesimpatiju prema Vukaš inu slikajuć i ga kao krž ljavog starca sa dugom belom bradom i kosom, kako stoji pored cara Uroš a koji je opet naslikan kao krupan, lep muš karac. Čitava Vukaš inova figura odiš e neč im lukavim, podmuklim, dok je Urošsvetački miran i uzviš en. Time je i na viš e nego oč igledan nač in prikazano š ta se o Vukaš inu u to doba zapravo mislilo, a š to opet nije
daleko od stvarne istine. U vreme kada je ovaj portret slikan, između cara Uroš a i Vukaš ina sigurno da viš e nije postojao ni minimum bilo kakve saradnje, buduć i da Vukaš in nije prema Uroš u viš e imao bilo kakvog poš tovanja. U kakvom se bednom polož aju tada car Urošnaš ao vidi se iz toga š to je morao da se tokom 1367-1368. godine skloni u Solun, i to kod nekih bivš ih č inovnika pokojnog cara Duš ana. Da li se on tu sklonio od Vukaš ina ili je njegov boravak u Solunu imao neku drugu svrhu, ostaje stvar procene, ali sam carev postupak mož e da predoč i njegov stvarno jadan položaj u to vreme. Takav polož aj cara Uroš a i Vukaš inovo otvoreno nametanje sigurno nisu mogli ostati neprimećeni i bez reakcija vlastele iz raš kih zemalja. S jedne strane, njima je odgovarala zauzetost Vukaš inova po Makedoniji, gde je ovaj uč vrš ć ivao svoju vlast, tako da nije posvećivao suviš e paž nje severnoj strani carstva (Raš koj), š to je opet omoguć ilo nagli uspon novih oblasnih gospodara. U prvom redu tu su bili Lazar Hrebeljanović , Vuk Brankovići nadasve Nikola Altomanović . Ova trojica su se naglo probila među najmoć nije srpske oblasne gospodare, š to naravno nije moglo da izmakne budnom Vukaš inovom oku. S druge strane i ovi novi raš ki oblasni gospodari su dobro znali da ć e Vukaš in onoga momenta kada sredi stvari po Makedoniji da udari i na njih, te da ih jednog po jednog slomi. Da stvar za njih bude jošgora, on ć e to uč initi sasvim legalno, buduć i da je Vukaš in njihov (ma koliko se oni sa time ne slagali) kralj i na neki nač in gospodar, koji ima pravo da od njih traž i punu posluš nost. To š to Vukaš in nije odmah nakon krunisanja krenuo da po Raš koj sređuje stvari bila je velika sreć a za njih, buduć i da oni ne bi bili u stanju da ga zaustave. Mož da se Vukaš in tada pomalo i prerač unao, ž eleć i da na prvom mestu zaokruž i svoje posede po Makedoniji. Zapravo u njemu je na prvom mestu proradila sitna svest oblasnog gospodara, dok je kraljevska uloga za trenutak ostala u drugom planu. Moguć e je da raš ki oblasni gospodari i nisu za Vukaš ina predstavljali neku posebnu pretnju pa je on rač unao da ć e sa njima izać i lako na kraj onda kada zaokruž i svoje posede. Bilo kako bilo, to je međuvreme dobro doš lo raš koj gospodi da proš iri svoje oblasti. Zbog daljnjeg toka prič e, o ovim oblasnim gospodarima bić e na ovom mestu neš to viš e reč i. Svakako najinteresantniji za daljnju istoriju Srbije jeste Lazar Hrebeljanović . Samo poreklo njegove porodice nije bašnajjasnije, tako da se rodonačelnik ne zna. Ono š to se o njima zna je veoma malo. Lazarev otac se zvao Pribac i njegova baš tina se nalazila negde oko Novog brda. "Ovom pređereč enom knezu Lazaru bi roditelj veliki sluga carev Pribac, koji velikom caru Stefanu pribliz bivaš e usrdnoš ć u i ljubavlju, telesnim uzrastom i vrlim navikama, tako da su obojica kao jedan izgledali, ili, takoreć i, vezani behu ljubavlju kao da su jedna duš a u dva tela" (Povesno slovo o knezu Lazaru od patrijarha Danila). Pribac je služ bovao na dvoru cara Duš ana, ali sa skromnim titulama logoteta, a onda peharnika (veliki sluga). Sama titula koju je Pribac uživao sigurno ga nije mogla dovesti u takvu blizinu i prisnost sa carem kako to ovi navodi pokuš avaju da objasne, tako da se ti podaci mogu uzeti tek sa velikom dozom rezerve. Zapravo, Pribac je pripadao sitnoj nepoznatoj vlasteli koju je car Duš an jednim delom uzdigao, ali sam Pribac nije uspeo da u toj hijerarhiji dopre neš to viš e, no i to je bilo sasvim dovoljno da obezbedi njegovom sinu Lazaru pristup u carsku služ bu. U svakom sluč aju to je bio i vrhunac dvorske karijere Lazarevog oca Pribca. Sam Lazar se rodio oko 1329. godine u Prilepcu oko Novog brda, a ož enio se oko 1353.
godine Milicom koja je bila ć erka kneza Vratka, a koji je opet poticao od loze Vukana Nemanjića (bio mu praunuk). Na taj način Lazar je preko ž enske strane uš ao u lozu Nemanjića, š to mož da nije njemu samome bilo toliko bitno, ali će kasnije biti njegovim potomcima. "Druga grana: Vukan veliki knez rodi Stefana, Stefan Dimitrija, postade inok. Dimitrije rodi sinove i kćeri; prvi Vratko knez. Vratko knez rodi Nikolu ž upana i kneginju Milicu, i bi udana knezu Lazaru" (Pajsije Janjevac). Sa njom je imao dva sina (Vuka i Stefana) i pet ćerki (Maru, Jelenu, Draganu, Teodoru i Oliveru), mada ima i drugač ijih miš ljenja. "A ova postade supruga velikoga kneza Lazara i rodi tri sina: tj. velikoimenitoga ovoga despota Stefana, i Vuka i Dobrovoja" (Konstantin Filozof). Sama Lazareva služ ba na dvoru cara Duš ana nije bila bog zna kako uspeš na, buduć i da od titule stavioca nije mrdnuo. Stoga svi navodi o njegovim izuzetno bliskim vezama sa carem Duš anom jesu samo legenda, koja nema nikakve veze sa istinom. "A veliki knez Lazar iz detinjstva bejaš e mnogo u svim blagim delima ukraš en i u svim vrlinama pokazivaš e se plemenit, veleuman, krotak i muž evan. Videvš i ovo veliki car Stefan da je mladićodlič niji od svih u svim izvrsnim lepotama, beš e zač uđen i udivljen i mnogo miš ljaš e o tome š ta ć e ovaj mladić postati, i predvide bogodanim razumom svojim" (Povesno slovo o knezu Lazaru od patrijarha Danila). Veoma slični su i sledeć i navodi: "Kada je odrastao, dadoš e ga tadaš njemu caru Stefanu na služ bu, i zbog tihosti, i blagih navika, i vrlina njegovih i hrabrosti č inom bi odlikovan od cara i postavljen za prvoga u palati njegovoj. Tako po zapovesti samodrš č evoj, uze sebi za sadruž nicu srodnicu carevu, kć er nekoga velmož e. I ona od roda svetla, i slavna, i osobita, kolena nekog carskog, od plemena svetoga Simeuna Nemanje, prvoga gospodina Srbima" (Povesno slovo o knezu Lazaru). Isto preterivanje nalazimo i u Pećkom letopisu gde se navodi: "Roditelji njegovi bejahu velmož e i prvi u palati pređereč enih careva, i č inom č asni, i vladahu u domovima carskim. Po srodstvu bejahu neki bliž nji samodrš cima... A ž ena njegova bejaš e od same krvi carske". Čini se da je tu najobjektivniji upravo Orbin koji veoma kratko navodi: "Knez Lazar bio je sin Pribca Hrebeljanović a, vlastelina i velikaš a u vreme cara Stefana. On je u mladosti bio dvorjanin pomenutog cara,..." (Orbin). Zapravo Lazar nema neku posebnu ulogu na dvoru cara Duš ana i on je tek jedan od mnogih koji su muvaju oko cara, pokuš avajući da privuku njegovu paž nju i obezbede daljnji napredak. To izgleda Lazaru nije poš lo za rukom, tako da je i smrt cara Duš ana doč ekao sa titulom stavioca. Situacija se nije mnogo izmenila ni kada je carski presto preuzeo Duš anov sin Uroš . Osim njegove, na kraju ipak ne tako značajne uloge, pri sklapanju mira sa Dubrovnikom u Onogoš tu (1362.) i pri promeni poseda između kneza Vojislava Vojinović a i čelnika Muse (1363.), Lazar se ne spominje viš e. No, i ovakva titula, ma kako niska po rangu bila, ipak je otvorila Lazaru put ka stvaranju velike oblasti. U vreme kada je Vukaš in krunisan za kralja (1365.) Lazar ima 36 godina i nije viš e toliko mlad, većčovek sa dosta iskustva. Po svemu sudeć i, baštada Lazar je napustio dvorsku služ bu kod cara Uroš a. Šta je bilo uzrok takvoj njegovoj odluci ne zna se, mada se može pretpostavljati da je sa dvora otiš ao, uverivš i se da na njemu viš e ne mož e niš ta postić i ili je to mož da bio znak neslaganja sa Vukaš inovim krunisanjem. Mora da je tu bilo i lič nih razloga, buduć i da je između Vukaš ina i Lazara postojala i lična netrpeljivost, poš to je moć ni Vukaš in od Lazara oteo baš tinu oko Novog brda. Za ž ivota Vukaš inova po tom pitanju se nije moglo niš ta uraditi, ali odmah nakon njegove pogibije na Marici (1371.)
Lazar je svoju baš tinu povratio. "Kad je umro kralj Vukaš in, oduzeo je veliki deo njegove zemlje, tj. Priš tinu, Novo Brdo i druge ž upe, č ime se on mnogo uzvelič ao" (Orbin). Sudeć i po tome, Lazar je ne samo povratio svoju oduzetu baš tinu, većje zagrabio daleko viš e, uveć avajuć i svoju oblast novim teritorijama. Bilo kako bilo, bašod tada (od odlaska Lazarevog sa carskog dvora) poč inje njegovo naglo snaž enje. Po svemu sudeć i, daljnji boravak na carskom dvoru bio bi za njega ne samo ogranič avajući faktor za daljnji uspon, većbi ga mož da doveo i u ž ivotnu opasnost. Samo njegovo uzdizanje nema nič ega spektakularnog u sebi i ono je tek postepeno, š to ne treba da iznenadi, jer se Lazar i do toga momenta drž ao veoma suzdrž ano. Njegova vernost caru Uroš u ni tada nije doš la u pitanje, tako da se njegovo ime ne spominje nikada nasuprot carevom. Verovatno da je Lazar za sve godine koje je proveo na dvoru cara Uroš a imao bezbroj prilika da uđe u različ ite spletke, no on se po svemu sudeć i toga posebno č uvao. Radilo se o č oveku koji je oč igledno umeo da č eka, tako da njegovi kasniji politič ki i ratnič ki potezi u sebi imaju mnogo toga promiš ljenog. Tako je i njegova oblast formirana veoma oprezno, a drugačije nije ni moglo biti, jer ih on stvara između oblasti kralja Vukaš ina, zatim oblasti Rastislalić a i kneza Vojislava (kasnije Nikole Altomanovića). Sve su to bile veoma moć ne lič nosti, koje Lazar nikako nije smeo izazivati suviš e naglim postupcima. Druga značajna lič nost koja je bila u naglom usponu bio je Vuk Branković . Nasuprot Hrebeljanović ima, radilo se o staroj i uglednoj porodici, tako da je poznato da je Vukov otac Branko bio sevastokrator u Ohridu. Kako su titulu sevastokratora nosili samo oni koji su bili carevi rođaci, to se mož e sa sigurnoš ć u reć i da su Branković i bili u rodu sa Nemanjićima. No, ova porodič na veza sa Nemanjić ima izgleda da nije sa muš ke strane, već je neki od Branković a bio ož enjen sa nekom nemanjić kom princezom. Rodonačelnik ove porodice bio je vojvoda Mladen, koji je zauzimao visoka mesta na dvoru kralja Milutina, a potom kod kralja Stefana Dečanskog. Tako je poznato da je vojvoda Mladen godine 1323. bio gospodar Trebinja, gde ga je kasnije zamenio sin Branko. Bašon se naroč ito istakao u ratu Stefana Deč anskog i Dubrovnika (1326-1328.) kada je harao po Dubrovač koj okolini. Od cara Duš ana dobio je Branko titulu sevastokratora i bio postavljen za poglavara u Ohridu. Nakon smrti sevastokratora Branka, kada je carstvo većbilo uveliko u raspadu, povlač e se Branković i sa carskog dvora i od tada deluju iz svoje matič ne oblasti, koja se nalazila na Kosovu, u Drenici. U doba stvaranja velikih oblasti, najistaknutiji predstavnik ove porodice bio je svakako Brankov sin Vuk Branković(imao brata Nikolu, Grura i sestru Teodoru) i od tog vremena i potič e njihova snaga. Sam Vuk je bio ož enjen Marom, ć erkom kneza Lazara, tako da je ova kuć a (Hrebeljanović ) jačala ne samo preko osvojenih teritorija veći putem porodič nih veza. "Mara je bila udata za raš koga vlastelina Vuka, sina Branka Mladenova, vrlo valjanog ratnika, mudrog č oveka i veoma posluš nog prema svome tastu Lazaru, koji je zajedno s ovim svojim zetom ž iveo u miru sa svim svojim susedima, tj. s kraljem Bosne i s Balš ić ima, zadovoljavajuć i se svojim posedima i ne traž eć i putem rata tuđe" (Orbin). Tako se prvi spomen Vuka u poveljama nalazi tek 1365. godine, a postoje neke indicije da je car Urošnalazio upravo kod Vuka utoč iš te u vreme kada se otvoreno sukobio sa Vukaš inom. Oč igledno se radilo o veoma kulturnom č oveku, koji je istovremeno vodio i dosta suzdržanu politiku, ali nekako stalno u senci Lazarevoj. S druge strane, Vuk po Orbinu nikako nije bio nasilan č ovek, koji bi halapljivo otimao svaki onaj
posed za koji bi mu se ukazala prilika, većje bio veoma smotren i paž ljiv u odnosima sa susedima. Dakle, i Vuk je tek postepeno sabirao svoju moć , bez naglih uspona, š to je verovatno bio uticaj tasta Lazara, sa kojim je, sudeć i po Orbinu, Vuk bio u veoma dobrim odnosima. Njegov nagli uspon dolazi tek negde oko 1373. godine i to onda kada je sa scene nasilno siš ao ž upan Nikola Altomanović. Sama priča o porodici Branković a bez ikakve sumnje spada u najlepš e stranice srpske srednjovekovne istorije i ova porodica je možda najznač ajnija koja se na srpskom tlu (izuzev Nemanjić a) i pojavila. Narodno predanje ovoj porodici nije bilo naklonjeno, tako da su Branković i kasnije bili optuž eni za mnogo onoga š to nikada nisu uč inili, pa su tako u Srbiji postali sinonimom izdaje koju nikada nisu poč inili.
47. Veliki ž upan Nikola Altomanović Najznač ajnija figura koja se tada pojavila i naglo izronila među oblasnim gospodarima bio je svakako Nikola Altomanović , koji predstavlja jednu zaista izuzetnu lič nost, koja je u sebi uspela da ujedini mnogobrojne, toliko suprotstavljene osobine. On je bio optuživan za raznorazne zloč ine, koje uglavnom nije poč inio; ostao je u istoriji poznat kao grubijan i nasilnik naklonjen potajnim ubistvima, mada se u suš tini ni po č emu nije razlikovao od ostalih svojih savremenika. Jedino po č emu je od njih odskakao jeste njegov nagli uspon i njegova mladost, buduć i da je jedva imao 20 godina kada je bio najmoć niji u Raš koj. Bio je veoma spretan ratnik, ali isto tako snalaž ljiv u raznoraznim spletkama, pa i naklonjen potajnim ubistvima. Poreklom je iz poznate porodice Vojinović , a njen rodonač elnik je bio vojvoda Vojin, inač e gospodar Gackog. Vojvoda Vojin je bio u krugu najbliž ih saradnika Stefana Deč anskog, a kasnije se od njega otcepio, priključ ujuć i se krugu nezadovoljnika oko njegovog sina Stefana Duš ana (kasnijeg cara). To podrž avanje Duš ana nasuprot Stefanu Deč anskom kasnije je omoguć ilo Vojinu, ali i njegovim sinovima Miloš u, Vojinu i Altomanu, zavidan napredak. Nakon smrti vojvode Vojina, njegovi sinovi razdele humsku oblast kojom je ovaj upravljao. Otac Nikole Altomanović a, Altoman, bio je ož enjen ć erkom vojvode Mladena, koja se zvala Vitoslava. Ona je imala brata Branka Mladenović a, od kojeg potič e poznata porodica Brankovića, š to ć e reć i da je sa Vukom Brankovićem bila u najbliž im srodnič kim odnosima (bila mu je tetka). Negde oko 1340. godine Altoman nosi titulu ž upana, a da je už ivao zavidan ugled vidi se iz toga š to mu je Dubrovnik, sasvim suprotno svojim dotadaš njim obič ajima, za svadbu iznajmio jednu ratnu galiju. Sam Nikola se rodio u drugoj polovini 1348. godine, a već1359. (?), ostao je bez oca. Tu priliku je iskoristio njegov stric knez Vojislav, da bi mu preoteo teritorije koje je nasledio od oca Altomana, ostavljajuć i njemu i njegovoj majci Vitoslavi verovatno jedan manji deo za izdrž avanje. Veću ranoj mladosti, sa jedva 11 godina ž ivota, Nikola je osetio svu gorč inu međusobnih sukoba, a proterivanje sa oč evih imanja u njemu je sigurno ostavilo dubokoga traga. Tada se verovatno mogao uveriti koliko malo znač e srodnički odnosi u borbi za veću moć , buduć i da je u jednoj takvoj borbi bio ž rtvom. Isto tako osetio je š ta znač i biti apsolutno nemoć an pred silnikom tipa kneza Vojislava, a š to je kasnije i on isto tako primenjivao. No, bio je takođe dovoljno pametan da se za ž ivota kneza Vojislava suviš e ne zaleće, većda nauč i da čeka svoj trenutak. I nije dugo č ekao, jer već1363. godine knez Vojislav iznenada
umire. U vreme kada je knez Vojislav umro (1363.) imao je Nikola oko 14 godina i u to prvo vreme nije izgleda niš ta preduzimao. Imanje kneza Vojislava nasledila je tada njegova udovica kneginja Goislava, sa maloletnim sinovima Dobrovojem i Stefanom. U prvo vreme ona se uspevala održ ati na ogromnim teritorijama koje su joj ostale od muž a uglavnom zahvaljujuć i tome š to je imala kakvu – takvu podrš ku cara Uroš a, ali i tome š to je neke svoje teritorije i interese ž rtvovala. Sam Nikola Altomanovićse odjednom pojavljuje na sceni tokom 1366. godine kada se spominje kao jedan od znač ajnijih velikaš a srpskog carstva, da bi većnaredne godine (1367.) zagospodario Rudnikom. Tokom sledeć e (1368.) godine on uspeva da skoro celokupnu oblast koju je ranije držao knez Vojislav stavi pod svoju kontrolu. U to doba on je imao tek 20 godina i bio je po svemu sudeći veoma hrabar i odluč an č ovek. "Pomenuti Nikola kao momak beš e velika junač ina i drž aš e onu pokrajinu Huma koju je drž ao njegov otac Altoman za ž ivota cara Stefana. Kasnije, kad je umro njegov stric č ija se oblast prostirala od Dubrovačkog primorja do Už ica, zauze (kako rekosmo) i njegove zemlje; dobi i neke druge krajeve, sve do Srema, i vladaš e do granice Bosne na Drini" (Orbin). Izgleda da se ž upan Nikola nije ogranič avao samo na zauzeć u starih oč evih teritorija i onih na kojima je vladao njegov stric knez Vojin, većje, poput drugih oblasnih gospodara, zauzimao sve š to je mogao. Takve svoje poduhvate sigurno nije mogao preduzimati a da sam nije imao sve one potrebne kvalitete, na prvom mestu ratnič ke, koji su za tako neš to neophodni. "Bio je veliki junak na oruž ju i spretan, ali drzak, nepostojan u svim svojim delima i veroloman; vrlo lako se lać ao oruž ja i započ injao rat sa svim vladarima svojim susedima" (Orbin). Sigurno je isto tako da je bio bezobziran i nemilosrdan u svojim osvajanjima, no drugač ije se nije ni moglo. On se uplitao u ratove ne razmiš ljajuć i mnogo o tome kakvu snagu imaju njegovi protivnici, a verovatno svestan sopstvene moć i. Poznato je njegovo uplitanje u stvari Bosne, kojom je tada vladao ban Stjepan Tvrtko. "Verujuć i, dakle, da nema na svetu hrabrijeg i moć nijeg od njega, poče ratovati i harati granice Bosne prema Drini, prič injavajuć i velike š tete bosanskom banu Tvrtku" (Orbin). Osim toga, Nikola Altomanovićje neprestano potpirivao pobune protiv Tvrtka (posebno one koje je vodio Tvrtkov brat Vuk), a naroč ito je sarađivao sa Tvrtkovim vlastelinom Sankom, š to je do kraja rezultiralo time da se tokom 1367. godine i sam Sanko odmetnuo od bana Tvrtka. "Između ostalog dođe jedared, po nagovoru i za ljubav Miltenova sina Sanka, u Humsku zemlju; udari u Biš ć u na okolinu podgradija i zauze je, a zatim ode do Loporina i njegovih sela. Pomenuti Sanko bio je velikašbana Tvrtka i drž ao je svu Humsku zemlju od primorja do Konjica i Nevesinja sa Gornjim i Donjim Vlasima" (Orbin). U ovim sukobima naroč ito su uč eš ć e uzeli Dubrovč ani, ž eleć i da pomire Sanka sa Tvrtkom, ubeđ ujuć i Sanka da se ostavi Altomanović a jer "trijumf ovoga Nikole je za kratko vreme i nikako nije trajan, dok je bosanski banat več an". Sanko nikako nije pristajao da se pokori Tvrtku pa ga je do kraja ovaj vojnič ki slomio, a Sanko je morao pobeć iu Dubrovnik. "Preš avš i u Humsko Kneš tvo, opustoš io je i poharao celu Sankovu zemlju, kao i zemlju njegovih sledbenika. Kako mu se Sanko nije mogao odupreti, a i bojao se da mu ne dopadne ruku, pobegao je u Dubrovnik. Kad je to čuo Tvrtko, krene s vojskom prema Dubrovniku, ne bi li ga uhvatio. Ali je Sanko, obaveš ten prethodno o tome, umakao pre
nego š to je Tvrtko stigao, pa otiš ao ž upanu Nikoli Altomanović u s kojim je (kako smo gore kazali) pustoš io Humsko Kneš tvo" (Orbin). Ovde Orbin utoliko greš iš to se Sanko ipak izmirio sa Tvrtkom (druga polovina 1367.), ali se većsledeć e godine (1368.) ponovo zavadio sa njim i ponovo preš ao kod Altomanović a. Kasnije se Sanko opet pomirio sa Tvrtkom i napustio Altomanovića, međutim ni tu nije bio bolje sreć e. Onoga momenta kada je Altomanovićzaratio sa Lazarem Hrebeljanovićem odluč io je Tvrtko da mu kao pomoćpoš alje upravo Sanka, koji se sada odjednom naš ao nasuprot Altomanović u. Na kraju, to mu je bilo i poslednje š to je uradio, poš to je u jednoj od pljački po Altomanović evim zemljama upao u klopku koju mu je ovaj namestio i tu i poginuo. "Posle izvesnog vremena Tvrtko je, na traž enje kneza Lazara, poslao svoju vojsku protiv Nikole Altomanović a. S ovom vojskom i s onom koju su slali Dubrovč ani u pomoćpod zapovedniš tvom Đurđa Martinuš ić a uputio je Sanka. Harajući po Nikolinoj zemlji, Sanko je doš ao u Trebinje i u jednom klancu, zbog svog neopreznog nastupanja i slabe brige za vlastiti ž ivot, bio je ubijen od tamoš njih brđana" (Orbin). I ovo je diskutabilno, buduć i da se ovaj rat odvijao 1373. godine, a Sanko se u jednom od dokumenata iz 1372. godine već pominje kao pokojnik. No, to sada i nije toliko bitno, buduć i da je svrha ovog prikaza bila samo u tome da se vidi sa koliko je spremnosti i odlučnosti Nikola Altomanovićulazio u sukobe, ne obaziruć i se mnogo ko je protivnik. Stoga pomalo č udno deluju sve one negativne osobine koje mu Orbin prebacuje i na kojima mu tako ž estoko zamera. Sve te osobine koje Orbin navodi za župana Nikolu Altomanović a, u samoj svojoj suš tini negativne, zapravo jesu bile neophodne za to vreme i nema niti jednog jedinog oblasnog gospodara koji ih nije imao viš e ili manje izraž ene. Stoga je pomalo č udno š to se prevrtljivost, agresivnost i nepostojanost pripisuje samo ž upanu Nikoli, jer nema sumnje i ostali su imali iste takve "kvalitete". Istovremeno, Orbin optuž uje ž upana Nikolu za jedan izuzetno grub postupak prema svojoj strini, Vojislavljevoj udovici Goislavi i njenoj deci. On naime navodi da se ž upan Nikola nije zadovoljio samo time da zauzme većinu onih oblasti koje je drž ala udovica Goislava, većje nju i njene sinove bacio u tamnicu i posle izvesnog vremena dao otrovati. "Kad je Vojislav umro, njegov sinovac Nikola, sin Altomana, koji je umro za ž ivota Vojislavljeva, prevazilazeć iu svakom zlu i deda i strica, nezadovoljan delom koji je prilikom deobe pripao njegovom ocu, zauze oruž jem i deo svoga strica Vojislava. I da ne bi oko toga ubuduć e imao kakvih sukoba ili ratova, uhvati Vojislavljeve sinove Dobrovoja i Stefana i njihovu majku, te ih baci u tamnicu, u kojoj su posle punih sedam godina bedno završ ili ž ivot. Drugi vele (kako je gore reč eno) da ih je nakon kratkog vremena otrovao" (Orbin). Dakle, po Orbinu, radilo se o jednom č udoviš tu koje je nemilosrdno likvidiralo sve na svom putu, ne gledajuć i pri tome na bilo š ta drugo osim na sopstveni interes. Ipak, istina je sasvim drugačija. Najpre, ne sme se ispustiti iz vida kako je nemilosrdno knez Vojislav, nakon smrti Nikolinog oca Altomana, dok je ovaj imao tek 11 godina, prisvojio od svoga sinovca sve one teritorije koje je on trebao da nasledi. Smeš no je oč ekivati da bi ž upan Nikola kasnije mogao imati bilo kakvog rođač kog obzira prema udovici kneza Vojislava i njegovim sinovima kada ni knez Vojislav nije imao nikakvog obzira prema njemu. S druge strane, to su bili tada sasvim uobičajeni okrš aji, koji nisu ni u kom slučaju odudarali od toga vremena (pa i današ njeg). Toliko sa te č isto etič ke strane. Same č injenice opet govore u korist ž upana Nikole. Naime, nakon smrti kneza Vojislava,
njegova udovica kneginja Goislava se pokuš avala na razne nač ine održ ati na teritorijama koje su joj ostale od muža. Međutim, svi okolni oblasni gospodari su jedva doč ekali smrt njenog muž a budući da su se otresli nesnosnog pritiska i pretnje od strane moć nog kneza, dok su s druge strane dobili priliku da od njegovih teritorija za sebe prigrabe š to viš e. Po svemu sudeć i, njih je Nikola Altomanovićsve preduhitrio, osvajajući za sebe najveć i deo knež evih teritorija, pa je i to bio razlog divlje mrž nje i zavisti svih okolnih velmož a. No, ne treba misliti da je udovica Goislava bila baštako bespomoć na i da je tek tako posmatrala kako joj se posed kruni. Konač no, na svojim teritorijama drž ala se punih pet godina š to svakako nije bilo baštako kratko vreme. Ona je najpre už ivala, ne zna se zaš to, punu podrš ku cara Uroš a, i ta je podrš ka ipak imala neki znač aj, barem za izvesno vreme. S druge strane i Dubrovčani su joj redovno isplać ivali onu svotu novca za zakupninu koju je primao i knez Vojislav. Isto tako dobar deo vlastele na njenim zemljama pružao joj je podrš ku, no vremenom je ta podrš ka sve viš e slabila, tako da je ona bila primorana da tokom 1367. godine, kada je bio vrhunac sukoba sa Nikolom Altomanovićem, od Dubrovnika zatraži svoju riznicu sa zlatom. Time je trebalo da plati vojsku koju je koristila u ratu sa ž upanom Nikolom. No, ipak sve je to bilo suviš e slabo da bi zadrž alo Altomanović a, tako da je većsledeć e godine (1368.) godine ona morala da se sa sinovima sklanja u Dubrovnik. Međutim, ni tu nije bila bašsuviš e rado viđen gost, buduć i da su se Dubrovč ani pazili da se ne zamere ž upanu Nikoli, č ije su teritorije potpuno okruživale Dubrovnik, pa je uskoro morala da pređe negde u arbanaš ke zemlje, gde joj je verovatno bila i rodbina. Tek tu joj se i konač no gubi svaki trag. Dakle, sama istina oko ovog sukoba kneginje Goislave i ž upana Nikole ima malo toga romantičnog i tajanstvenog, kako to pokuš ava Orbin da prikaž e. Niti je ž upan bio toliko č udoviš te, niti je kneginja bila toliko nemoć na. Jednostavno, radilo se o sukobu dve osobe oko nasleđa kneza Vojislava, a župan Nikola se pokazao kao ratoborniji i snalaž ljiviji. Svakako da mu se to ne mož e uzeti nikako za slabost karaktera niti za greh, š to Orbin upravo č ini. U svakom sluč aju, od te 1368. godine ž upan Nikola Altomanovićjeste svakako najjač i u starim srpskim zemljama, (Raš ka) iako ima tek 20 godina. Veoma je interesantno uporediti njegov stvarno eksplozivni uspon sa onim laganim i veoma promiš ljenim koje su imali Vuk Branković , a naroč ito Lazar Hrebeljanović . Kasniji sled događaja će pokazati da ž upan Nikola ipak nije bio u stanju da se održ i među tolikim svojim neprijateljima, koje je dobrim delom i sam stvorio. Zapravo, njemu je mačbio preč i nego diplomatija, tako da je viš e vremena proveo lomeć i neprijatelje, negoli stvarajuć i prijatelje. To mu se kasnije grdno osvetilo. Za sve vreme ovih događanja, naglog uspona Nikole Altomanović a i postepenog uspona Lazara Hrebeljanović a i Vuka Branković a, kralj Vukaš in je privodio svoje osvajanje po Makedoniji kraju. Njemu svakako nije moglo izmać i sve ono š to se deš avalo po Raš koj, ali on ne reaguje i niš ta ne preduzima. Ako je i mislio da su Lazar Hrebeljanovići Vuk Branković , i pored sveg uspona, ipak suviš e slabi da bi ga mogli ugroziti, ostaje nejasno zaš to je dopustio da Nikola Altomanovićsabere toliku snagu. Nemoguć e je da se Vukaš in prevario u proceni, misleć i da je sav taj uspon Altomanovićev tek sluč ajnost i da će jedna odluč nija akcija slomiti ž upana Nikolu. Razlog ove Vukaš inove neaktivnosti u to vreme je verovatno u tome da je on bio suviš e zauzet ratovanjima po Makedoniji, tako da nije bio u stanju da prebacuje svoje snage i u Raš ku. S druge strane, ne treba izgubiti iz vida ni
moguć nost da je on ž eleo da se Raš ka vlastela između sebe dovoljno iskrvari, pa da kasnije postane njegov lak plen. No, treba napomenuti da je uspon Nikole Altomanović a bio toliko silovit i nagao, da Vukaš in mož da nije ni imao vremena da interveniš e sve i da je hteo. U svakom sluč aju, sada su Mrnjavč ević i, a posebno kralj Vukaš in, protiv sebe imali u Raš koj izdefinisane veoma jake protivnike u ovoj trojici velmoža. Niti su oni hteli njega da priznaju za kralja, niti je on hteo da ih ostavi da budu nezavisni u svojim oblastima, želeć i da i na njih proš iri svoju kraljevsku vlast. Sukob je postao neizbež an do njega je moralo uskoro doć i. U dosadaš njim opisima događaja koji su tekli ime cara Uroš a se skoro i ne pominje i stič e se utisak kao da on viš e i ne postoji. Od njega pomoćviš e niko ne traž i i ne oč ekuje, ali, interesantno, on nikome i ne smeta, tako da se jošuvek niko nije drznuo da na njega udari. Ta njegova relativna sigurnost jeste najveć im delom plod toga š to se on skoro i ne meš au sve te sukobe, većuglavnom sve posmatra sa strane. Ako se i meš ao, to je bilo uglavnom savetima i prekorima, a to nikoga nije posebno uzbuđivalo. S druge strane, tokom 1367. i 1368. godine uglavnom nije boravio u Srbiji, većje bio u Solunu, kod nekih bivš ih služ benika svoga pokojnog oca, cara Duš ana. On se verovatno tokom 1368. godine vratio u Srbiju, a to je i vreme kada je Vukaš in završ io sa svojim osvajanjima po Makedoniji, gde je uspeo da na neki nač in zaokruž i svoje oblasti i uč vrsti svoju kraljevsku vlast. Sada je to trebalo isto da uradi i u Raš koj. Tu su sada svakako glavne prepreke bili upravo ž upan Nikola Altomanovići Lazar Hrebeljanović, kao dva najjač a oblasna gospodara. Istovremeno, toga su bila svesna i ova dvojica, pa su i oni oč ekivali sukob sa Vukaš inom, pa su stoga poč eli i sa pripremama. Predstojao je sukob u kojem se i sam car Urošmorao konač no opredeliti, a viš e nije bilo moguć nosti da se drži onako neutralno kao do sada. Ovaj period i sledeć i događaji nemaju istorijsku podlogu i viš e su plod nagađanja no š to su sigurni. Jedini izvor jeste Mavro Orbin, pa je č itava konstrukcija zasnovana uglavnom na njegovim navodima. Orbin navodi da su Nikola Altomanovići Lazar Hrebeljanovićnevoljno gledali na sve one uspehe koje su do toga momenta uspeli da ostvare Vukaš in i Uglješ a. Ne mogavš i to viš e trpeti, oni izvrš e pritisak na cara Uroš a da sa njima sklopi savez, pa da tako zajedničkim snagama slome Mrnjavč ević e. Da bi lakš e pridobili cara Uroš a, oni mu obeć aju da će sve ono š to osvoje u ratu protiv Mrnjavč ević a da predaju njemu pa ć e on zahvaljujuć i tome pridobiti barem deo onoga š to mu je ostavio otac, car Duš an. "Lič ne uspehe Vukaš ina i Uglješ e nisu mogli da trpe knez Lazar i ž upan Nikola Altomanović , posle njih prvi velikaš i u Raš koj. Zato odluč iš e među sobom da ih ponize i podrež u krila njihovoj oholosti. S tim ciljem priđoš e caru Uroš u podstič uć i ga na sve moguć e nač ine protiv pomenute brać e" (Orbin). Oč igledno je da su i Altomanovići Hrebeljanovićoseć ali Vukaš inovo i Uglješ ino uzdizanje kao pretnju, očekujuć i da ć e i oni sami uskoro biti njihov plen. Tim viš eš to su verovatno znali da je Vukaš in završ io svoja osvajanja po Makedoniji. Logič an daljnji predmet zanimanja Mrnjavč ević a mogla je biti samo Raš ka, odnosno pokoravanje najmoć nijih oblasnih gospodara iz tog dela drž ave, a to su bili upravo oni. Buduć i da se nisu ž eleli pokoriti Vukaš inu, koga nisu priznavali ni za savladara, a ni za kralja, za oč ekivati je bilo da ć e Vukaš in na njih da udari sa vojskom. Dakle, bilo je potrebno spremiti se za rat. U traž enju saveznika naroč itu su paž nju obratili na cara Uroš a, koji nije predstavljao neku posebnu snagu, naroč ito vojnu, ali ipak je bio car, naslednik moć nog cara
Duš ana, č ija je uspomena jošuvek bila veoma jaka i bilo je jošuvek mnogo onih koji su i te kako poš tovali uspomenu na moć no carstvo i njegovog vladara. Neš to slič no nalazimo i kod Pajsija Janjevca. "Đavo, podiž e rat između mladoga cara i Vukaš ina, i bio je veliki meteži raspre izmeđ u njih u te dane. Jedni su bili pomagač i caru Uroš u, a tako je i po pravdi, a drugi Vukaš inu po nepravdi, tako da je bio veliki meteži raznoglasice i nepravde. Pored nepravednog suda beš e i velika ž alost, poš to s nasiljem ugrabi njegov presto, posle tolike zakletve i zaveš tanja opet se pokaza kao prestupnik" (Pajsije Janjevac). Sam car Urošje i do sada bio nagovaran od strane niže vlastele da se obrač una sa Vukaš inom i knezom Vojislavom, međ utim on je to iz nekih razloga uporno odbijao verovatno znajuć i da bi to znač ilo građanski rat. Moguće je da je car Urošonoga momenta kada je proglasio Vukaš ina za savladara, odnosno za kralja, zaista mislio da ć e Vukaš in svim snagama raditi na tome da se carstvo sačuva. No, za ovih nekoliko godina bilo je sasvim jasno da je Vukaš in uglavnom okrenut ka svojim ciljevima, koji nemaju nikakve veze sa jač anjem carstva nego isključ ivo sa njegovim lič nim uzdizanjem. Mora da je u to vreme većbilo i nekih sukoba između cara Uroš a i kralja Vukaš ina, te da je i to bio razlog zaš to je car proveo jedno vreme (1367-1368.) u Solunu. To je bio onaj momenat na koji su zaigrali i Nikola Altomanovići Lazar Hrebeljanović . Oni su predoč ili caru da Vukaš in nema nameru da se menja i da će onoga momenta kada svoju vlast proš iri i na Raš ku, njega samog skinuti sa prestola. Sada se odjednom pred carem Nikola Altomanovići Lazar Hrebeljanovićpojavljuju kao spasioci, predlaž uć i mu savez i slamanje Mrnjavč evića. Da bi cara uverili u svoje dobre namere, oni mu obeć avaju da ć e sve one teritorije koje u buduć em savezu otmu od Mrnjavčević a predati upravo njemu, caru Uroš u. Veoma primamljiva ponuda, a sam savez je imao i dosta š ansi za uspeh. Kolebljivi car Urošu to vreme zapravo viš e nije imao kud i morao je pristati na ovaj savez. Sa Vukaš inom viš e nije bio u dobrim odnosima i kod njega nikako nije smeo, a ukoliko odbije ovaj savez sa raš kom gospodom onda će izgubiti i njih. Na taj nač in bi ostao potpuno sam i jedini izlaz bio bi neki od manastira. Kako jošuvek nije imao nameru tamo da ide, odluč i se za savez sa Nikolom Altomanović em i Lazarem Hrebeljanovićem. Od tog momenta stvoren je totalni raskol međ u srpskim plemstvom, a drž ava je padala u sve već u provaliju, praktično, poč eo je građanski rat. Međutim, savez je jošuvek bio suviš e slab za Vukaš ina. Po Orbinu uspeli su car Uroš , Nikola Altomanovići Lazar Hrebeljanovićda sakupe veliku vojsku, ali na Kosovu polju nalete na Vukaš inovu vojsku koja ih razbije. Tokom bitke Lazar Hrebeljanovićodjednom sa svojim ljudima napusti borbu, ostavljajuć i saveznike da se sami vade kako znaju i umeju. Cara Uroš a je ubrzo zarobio Vukaš in, dok se jedini borio Nikola Altomanović , ali kao slabiji, jedva izvuče ž ivu glavu. "Pripremivš i, dakle, moć nu vojsku, pođoš e da napadnu kralja Vukaš ina i Uglješ u. Ovi rasporediš e svoju vojsku i susretoš e se s neprijateljem na Kosovu polju. Kad se tu zametnula bitka, knez Lazar se povuč e sa svojim č etama i pobež e. Nikola Altomanovićpak, koji se hteo boriti, beš e poraž en, njegovi ljudi poubijani, te se sam jedva uspeo spasti. Car Urošbeš e uhvać en ž iv s nekolicinom vlastele svoga dvora dok su drugi bili poubijani" (Orbin). Ovi navodi Orbina za sada nemaju i istorijsku podlogu, tako da se ne mož e sa sigurnoš ć u reć i da li je do ovoga sukoba i doš lo. Na ovom mestu nema svrhe upuš tati se u raspravu o tome da li su njegovi navodi tač ni ili ne, navoditi one č injenice koje govore u njegovu
korist ili koje govore suprotno, no mora se primetiti da je do takvog sudara Vukaš ina sa raš kom vlastelom zaista moglo doć i. Za nas je ovde najinteresantniji sam car Uroši odnos koji su imale obe zarać ene strane prema njemu. Ne treba misliti da su Nikola Altomanović i Lazar Hrebeljanović , bez obzira na to da li su gornji Orbinovi navodi tač ni, imali prema caru Uroš u neš to bolji odnos negoli š to je to imao Vukaš in. I oni su nesretnoga cara gledali da iskoriste za svoje ciljeve, a on je, š to je sasvim neshvatljivo, dopuš tao da ga razvlač e na sve strane, ne pokuš avajuć i da se otme. O tome Orbin navodi: "Kukavni car, koji je za svoga ž ivota pustio da velikaš i zauzmu carstvo, boravio je neko vreme kod kralja Vukaš ina, koji mu je bio dodelio jednu malu oblast za izdrž avanje. Posle boravka kod njega, pođe ka knezu Lazaru. Kad je ovaj na slič an nač in rđavo s njim postupao, ponovo se vrati kralju Vukaš inu". Po njemu car se potucao od Vukaš ina do Lazara pa onda opet do Vukaš ina, trpeći na taj nač in poniž enja, a nemajuć i snage da bilo š ta preduzme. Da je ž ivot cara Uroš a zaista bio pun tegoba i poniž enja od strane srpskih velmož a potvrđuje i Povesno slovo o knezu Lazaru, onda kada piš e o njegovoj smrti. "Poš to je proš lo malo vremena, ostavi i on ž ivot, u mnogoj tuzi i napasti od svojih" (Povesno slovo o knezu Lazaru). Ipak, Orbin ne ž ali mnogo nad sudbinom cara Uroš a, smatrajuć i da je upravo on za sve to najkrivlji. "Život ovoga vladara mož e zaista da posluž i kao pravi primer sudbine: ona ga je nekom varljivom dobrotom joškao mladić a zdravog i veoma poš tovanog, a da se sam nije oznojio, uzdigla tako visoko da se po bogatstvu, moć i i velič anstvu mogao meriti s najveć im vladarima; skinuvš i odjedared laž nu obrazinu, ta ista sudbina sasvim ga je dotukla bez nekog nasilja spoljnih neprijatelja i dovela do takve bede da je gotovo bio prisiljen da moli i prosi u ime bož je kod svojih ljudi koricu hleba i komad odela". Čini se da su jošjedino Dubrovč ani bili ti koji su prema njemu iskazivali duž no poš tovanje isplać ujuć i mu ono š to su se obavezali jošcaru Duš anu. "Dubrovč ani su mu za ž ivota svake godine slali š est stotina dukata, kako su bili ugovorili s njegovim precima, te se tim novcem izdrž avao" (Orbin). Neš to kasnije Orbin ima jošjedan interesantan navod o odnosu kralja Vukaš ina i Dubrovnika, a u vezi cara Uroš a. On navodi da je za sve vreme svoga života Vukaš in bio u dobrim odnosima sa Dubrovnikom, ali da se jednom sa Republikom zavadio zbog toga š to je posumnjao da su oni cara Uroš a podstakli da zarati sa Vukaš inom. "Takav je bio kraj kralja Vukaš ina, koji se za č itavog ž ivota pokazivao prijatelj Dubrovčana, sem š to se 1369. godine rasrdio na njih zbog cara Uroš a, verujuć i da su ga oni podstakli da digne oruž je protiv njega" (Orbin). Tek kasnija intervencija dubrovač kog poslanstva zaustavila je Vukaš ina da sa sakupljenom vojskom ne napadne na Dubrovnik. Ovaj navod Orbinov uklapa se u opis bitke na Kosovu koji je dao neš to ranije, tako da izgleda da je car Uroš zaista jednog momenta (uz verovatnu pomoćAltomanović a i Hrebeljanović a) pokuš ao da ukloni svoga savladara, kralja Vukaš ina. Posledica ove bitke nije bila samo to da je autoritet cara Uroš a spao na najniž e moguć e grane i da je on od tada sa kraljem Vukaš inom bio u smrtnoj zavadi, veći neš to drugo š to će imati dalekosež nije i za srpsku drž avu daleko katastrofalnije posledice. To je bila zavada u raš koj između najjač ih oblasnih gospodara. Ova bitka na Kosovu dodatno je zakomplikovala stvari i stvorila jošveć i razdor među srpskim velmož ama. Sada je i u Raš koj, koja je bila do tog momenta koliko-toliko slož na onda kada se trebalo suprotstaviti Vukaš inu, doš lo do rascepa. Župan Nikola Altomanović nikako nije mogao Lazaru Hrebeljanović u da zaboravi i oprosti bekstvo sa Kosova, kada on umalo nije poginuo. Stoga je odluč io da se Lazaru osveti. S druge strane, verovatno da
Lazaru Hrebeljanoviću ni u kom sluč aju nije odgovarao ovaj sukob i to iz viš e razloga. Glavni protivnik i njemu i Nikoli Altomanović u bio je svakako kralj Vukaš in i ovakvi međusobni sukobi su ih samo nepotrebno iscrpljivali. Isto tako, Lazar Hrebeljanovićje u odnosu prema Nikoli Altomanoviću ipak bio u podređ enom polož aju, pa bi bilo veliko pitanje kako bi se njihov sukob završ io. To su sve bili razlozi š to je Lazar pokuš avao ovaj sukob da izbegne po svaku cenu. Zbog toga je on verovatno lako pristao da se sastane sa Nikolom Altomanovićem na neutralnom terenu. Svaki od njih bi na taj sastanak doveo po petoricu svojih ljudi i to bez oruž ja. Čini se da Lazar Hrebeljanovićnije slutio nikakvu klopku, iako Altomanoviću nimalo nije verovao. Da mu je do pomirenja sa Altomanović em i te kako stalo vidi se iz toga š to je olako pristao na uslove sastanka koje je Altomanović postavio. "A da ne bi bilo nijednog zlodela kojega se ne bi latio, odluči da ubije kneza Lazara i zauzme njegove oblasti. U tom cilju pozva ga na razgovor. Knez Lazar, koji je dobro poznavao njegovu zlobu, nije se pouzdavao u nj mnogo. I mada među njima nije bilo otvorenog rata, ipak su mrzeli jedan drugoga. No uprkos tome ugovoriš e sastanak na određ enom mestu kako bi se međusobno razgovorili. Knez Lazar je doš ao samo sa petoricom ljudi i Nikola sa isto toliko. Ni jedan ni drugi nije nosio uza se oruž je" (Orbin). Sam Altomanovićnije mislio da vodi bilo kakve razgovore sa Lazarem Hrebeljanović em, većje sastanak zakazao isključ ivo zato ne bi li ovoga nekako namamio i likvidirao. Stoga je jošranije na zakazano mesto sastanka sakrio oruž je pod sneg. Kada su se njih dvojica sastali iznenada Altomanović evi ljudi zgrabe oruž je iz snega i navale na Lazara i na njegove ljude. Veću prvom naletu probodu Lazara, ali oš trica mač a udari u zlatni krst koji je ovaj nosio tako da ga ne ubije, većsamo lakš e rani. Izgleda da Altomanović evi ljudi to nisu primetili pa navale na Lazarevu pratnju, a Lazar to iskoristi da se doč epa konja i da sa njime umakne. "Ali Nikola, koji je bio doš ao samo zato da oduzme ž ivot knezu Lazaru, pre nego š to se sastaš e, poslao je neke svoje pouzdanike da sakriju oruž je pod panjeve drveć ai u sneg kojega je bilo na tome mestu. Kad su, dakle, obojica stigli i raspravili ono š to su imali raspraviti, Nikola izvadi sakriveno oruž je i jedan od njegovih ljudi rani u grudi kneza Lazara. Udaraj je bio tako jak da je Lazar pao na zemlju kao mrtav. Ali rana, u stvari, nije bila smrtonosna, jer ž elezo ne prodre skroz, poš to se njegov vrh sudario sa zlatnim krstom koji je knezu Lazaru visio o vratu. Nikola i njegovi ljudi, verujući da je Lazar sigurno mrtav, navališ e na njegovu pratnju. Tom prilikom su bili ubijeni Mihajlo Davidovići Žarko Mereš ić , vlastela Raš ka. Kako se sve viš e podizala graja, pažkoji je drž ao Lazareva konja potrč a tamo gde je lež ao njegov gospodar. Kad je Lazar ugledao konja, smesta se podiž ei uzjahavš i pobež e. Ovo nije primetio ni Nikola ni iko od njegovih ljudi, jer su, kako rekosmo, pouzdano verovali da je mrtav, pa su se bacili da poubijaju ostale. Kasnije, pak, kad su to primetili, nisu se usudili da pođu za njim u poteru, jer su ljudi kneza Lazara bili u blizini i većsu mu dolazili u pomoć . Stoga je Nikola bio prisiljen da bež i, a knez Lazar je zbog rane ostao mnogo dana u krevetu" (Orbin). Sudeć i po ovom navodu, sastanak između Nikole Altomanovića i Lazara Hrebeljanović a je ipak održ an i oni su imali neku raspravu. O č emu, ostaje tajna, a Orbin nedvosmisleno kaže da je između njih dvojice bila neka mrž nja, ali koja se jošuvek nije pretvorila u otvoreni rat. Moguć e je da je njihova rasprava tekla oko grada Rudnika, koji je do tada drž ao u svojim rukama Nikola Altomanović , ali nakon sloma na Kosovu izgleda da ga je Lazar Hrebeljanović , koristeć i trenutnu Altomanović evu slabost, jednostavno od njega preoteo.
Po svemu sudeć i, nisu uspeli niš ta da se dogovore, jer je tek po završ etku razgovora Altomanovićnavalio na Lazara. Znač i, tek onda kada razgovor nije doveo do onog cilja koji je ž eleo Altomanovićda postigne, krenulo se na ovo krajnje sredstvo. Očigledno da nakon neuspelog dogovora nisu postojale nikakve š anse da se njihov spor reš i mirnim putem, a da bi se izbegao rat pokuš an je atentat. Na prvi pogled izgleda da je Nikola Altomanovićpostupio krajnje podmuklo i bezobzirno, međutim pitanje je da li je to bašsve tako. Najpre, ne sme se ispustiti iz vida nač in na koji je Lazar Hrebeljanovićostavio Nikolu Altomanović a na bojnom polju samog pred Vukaš inovom silom kada umalo nije izgubio glavu. To na neki nač in znač i da je Lazar bio taj koji je prvi poč eo sa radnjama koje su razbijale njihov savez. S druge strane, u blizini mesta na kome su se ova dvojica sastali muvalo se dosta Lazarevih ljudi, a bilo ih je toliko da je nakon izvrš enog atentata Altomanovićmorao hitro da bež i, š to otvara neka pitanja. Naime, ili je Lazar neš to podozrevao, pa je stoga bilo njegovih ljudi u okolini, š to je manje verovatno jer da je stvarno sumnjao u mogućnost Altomanović evog napada sigurno ne bi doš ao nenaoruž an i izlož io se pogibiji. Moglo bi pre biti to da ni njegove namere prema Altomanović u nisu bile č iste, te da je on ž upanu spremao klopku, ali tek posle održ anog sastanka. No, župan ga je oč igledno preduhitrio, mada sa tek delimič nim uspehom. Ovim događajem stvoren je takav jaz da ga viš e nije bilo moguće prebroditi bez propasti jednog od njih. Svi ovi događaji nemaju istorijske podloge, i o njima znamo samo iz Orbinovih navoda, pa je stoga č itava ova prič a o atentatu sumnjiva. No, bez obzira na sve to, nikako nije nemoguć e da je do ovakvog sastanka i doš lo, š to je bilo sasvim uobič ajeno u to vreme. S druge strane, sasvim je mogući pokuš aj atentata, jer je i to bilo sasvim uobičajeno i nimalo ne odskač e od duha tog vremena i tih ljudi. Ako se pak pretpostavi da sve to nije tač no i da je plod preterivanja Orbinovog, ipak njegovi opisi događaja u Srbiji dovoljno govore o haosu koji je tamo vladao. Svaki od oblasnih gospodara, kako oni stari tako i oni novi, bili su jedino obuzeti sobom i time kako da proš ire svoje oblasti. Sudbina drž ave ih nije interesovala, a da bude stvar joši gora njihova teritorijalna proš irenja nikako nisu iš la na š tetu stranih zemalja, većisključ ivo na rač un domać e vlastele. Izgledalo je da niko nije svestan kakva opasnost dolazi iz Male Azije. Ipak, i među ovom uskogrudom i neodgovornom vlastelom postojao je neko ko je dalekovidiji i ko je video ono š to oni nisu videli ni tada, a neć e ni za jošdosta godina. Taj neko bio je Uglješ a Mrnjavč ević .
48. Despot Uglješ a Mrnjavč ević On je bio veoma sposoban administrator, tako da je sersku oblast koju je preuzeo od carice Jelene uspeo da oč uva od bilo kakvog haosa. Sam Uglješ a je održ avao dosta kontakata sa vizantijskim carstvom, a naroč ito sa svojim bratom Vukaš inom, sa kojim je bio u veoma dobrim odnosima. Po svemu sudeć i, Uglješ a je odmah nakon preuzimanja vlasti u serskoj oblasti bio nač isto sa tim sa koje strane preti najveć a opasnost. On je bio prisutan i onda kada je carigradski patrijarh Kalist (1364.) dolazio u Ser kod carice Jelene, koja je tada vladala Serom, pokuš avajući da izgladi spor između Carigradske i Srpske pravoslavne crkve. Moguć e je da bi do pomirenja i doš lo da iznenada Kalist nije umro u Seru, gde je i sahranjen. Sama Kalistova misija kod carice Jelene nije imala samo tu, pomiriteljsku nameru, većje trebalo da pripremi i teren za politički i vojni savez većposustalog vizantijskog carstva i serske drž ave. Vizantijci su većtada jasno videli da opasnost od
Turaka sve viš e raste i ž eleli su da stvore neki odbrambeni savez, a kako je Ser mož da bio i izlož eniji turskom udaru negoli sama Vizantija, oč ekivali su da ć e carica Jelena pristati na savez. No, smrt Kalistova sve je to omela, ali Uglješ a ovu posetu nije zaboravio. Tada je mogao da se uveri da i sami Vizantijci veoma ozbiljno shvataju nadiruć u tursku opasnost, ali da se neće nikako ostvariti bilo kakav vojni savez ako mu ne prethodi crkveno izmirenje. Nama mož e danas da izgleda č udno koliko su Vizantijci obraćali paž nju na jedan takav detalj kao š to je crkveno izmirenje, koji je ipak drugostepene važ nosti ostavljajuć i opasnost od Turaka u drugi plan i u zavisnost od njega. No, to je u to vreme tako bilo, i Uglješ a ovaj detalj nikako nije mogao zaobić i. Njegove prve aktivnosti upravo su i krenule u tom pravcu. Joštokom 1366. (ili 1367?) od Uglješ e je krenula ka Vizantiji inicijativa za sklapanje vojnog saveza protiv Turaka. Sigurno je da nije samo jedno poslanstvo putovalo iz Sera ka Carigradu, pa se u okviru toga može reć i da je Uglješ a bio dosta uporan. Međutim, ove ponude nisu naiš le na pogodno tlo, a moguć i razlozi su vidljivi iz jednog govora koji je održ ao Dimitrije Kidon, visoki vizantijski služ benik. On je govorio da Vizantija mož e da oč ekuje pomoćjedino sa Zapada, a kada govori o Srbima, tvrdi da radi o "ljudima slič nim nama i odanim Bogu, koji kroz mnoga vremena u mnogim stvarima behu u zajednici s nama" (Kidon). Međutim razlog š to se od Srba ne mož e oč ekivati pomoćprotiv Turaka jeste to da su Srbi ne samo siromaš ni, veći nedovoljno jaki, a uz to osvojili su i dosta vizantijskih gradova po Makedoniji. Sam Uglješ a se nije libio da svoja poslanstva š alje i na bugarski dvor kao i na pojedine dvorove najjač ih srpskih velikaš a, međutim nigde nije nailazio na razumevanje. Ipak, Uglješ a nije odustajao, a pregovori su nastavljeni. U okviru toga poč etkom 1368. godine on je poslao carigradskom patrijarhu Filoteju povelju u kojoj proglaš ava izmirenje dveju crkava. Ova povelja vrvi od neumerenih izraza kojima se kritikuje car Duš an "zanevš i se u svome srcu visinom dostojanstva i velič inom vlasti", "lakomim oč ima gledao i nepravedni mačprotiv najneduž nijih podigao", "usudio se da stare crkvene odredbe i propise otaca zlobno zgazi, razbija i razara... pa je stvorio nekanonski samorukopolož enog patrijarha, i drsko otevš i ne malobrojne mitropolije od saborne Hristove crkve, predao njemu, zbog č ega se i desilo da je nastala ne mala shizma u crkvi", a koje je opet veoma teš ko opravdati. Uglješ u su pri izdavanju takve povelje verovatno vodili praktič ni razlozi. Kao š to su carigradskog patrijarha politič ki razlozi naterali da baci anatemu na srpsku crkvu, tako su i Uglješ u isti razlozi prisilili da ponudi izmirenje takvim reč ima. U tom okviru i treba shvatiti sve njegove napade na lič nost cara Duš ana i ne treba im se č uditi. Jednostavno, Uglješ a je ž eleo da obezbedi saveznika za buduć i rat sa Turcima i sve je podredio tome, navodeć i u povelji sve ono š to je oč ekivao da ć e prijati uhu Vizantijaca. Svestan svega toga, a ne ž eleć i da se ovaj dokument shvati kao napad na najveć eg srpskog vladara, cara Duš ana, i uopš te da se njegovi izlivi retorike ne bi shvatili kao napad na sve š to je srpsko, on ga je potpisao, iako je dokument napisan na grč kom jeziku, veoma napadno, na srpskom. Time je ipak na neki nač in sebe ogradio od moguć ih pogreš nih tumač enja. Uostalom on je bio daleko bliž i Vizantijcima i bio je upoznat na koji način sa njima treba komunicirati. Interesantno je koliko su dugo Vizantijci oklevali sa ovim pomirenjem, punih tri godine,
tako da je tek tokom maja 1371. godine carigradski patrijarh ovo pomirenje potvrdio, označ avajuć i mitropolita za Uglješ inu oblast. Verovatni razlog ovog oklevanja je bio u protivljenju peć kog patrijarha Save IV, koji nikako nije ž eleo da pristane na većutanač ene uslove. U tom dokumentu carigradski patrijarh označ ava Uglješ u kao "č ovek mudar, odličan, dobra ponaš anja i savesti, pun straha bož ijega". Na kraju, mora se reć i to da je povelja kojom je carigradski patrijarh Filotej potvrdio pomirenje dveju crkava, iako sadrž i sve ono š to i Uglješ ina povelja, u onom delu gde se navode razlozi koji su doveli do njihovog rascepa u izrazima daleko suzdrž anija, ne napadajuć i u tolikoj meri cara Duš ana. No, zato se uloga Uglješ ina pri utanač enju ovog pomirenja naglaš ava sa izrazima koji su isto tako neumereni kao i oni kojima se u Uglješ inoj povelji napada car Duš an. Ipak, ovo pomirenje je bilo tek delimič no i odnosilo se samo na sersku oblast, kojom je vladao Uglješ a, a nije se prostiralo i na one oblasti kojima je vladao kralj Vukaš in, a pogotovo ne na one gde su bili drugi oblasni gospodari. Time je problem tek delimič no reš en, ali za Uglješ u cilj je bio postignut, tako da je on mogao biti sasvim zadovoljan onim š to je uč inio. Ipak, to je bio tek deo posla koji je trebalo da bude obavljen, buduć i da je crkveno pomirenje trebalo da bude samo preduslov za politič ku, a naročito vojnu saradnju. Vizantijci su ove nove ponude za vojnu saradnju shvatili mnogo ozbiljnije, a delimič no i zato š to je Uglješ a ponudio novac za finansiranje vojnih akcija novog saveza. Isto tako, ponuđ eno je Vizantiji da se novi savez učvrsti nekim ž enidbenim vezama između č lanova vladajuć ih dinastija. S druge strane, opasnost od Turaka je bila sve veća, a Đenovljani već znaju da će Turci uskoro napasti i o tome obaveš tava papu. Do sklapanja saveza na kraju ipak nije doš lo, verovatno zato š to je sam vizantijski car Jovan V bio na putovanju po Zapadnoj Evropi, gde se uzalud poniž avao traž eć i pomoć . Na vizantijskom dvoru se niko nije usudio da bez cara ulazi u jedan takav krupan potez kao š to je vojni savez sa Serom, dok s druge strane dobar deo vizantijskog plemstva i nije bio za sklapanje ovog saveza. Čitavu situaciju trebalo je da razreš i sam car, međutim on nije bio tu. Na kraju se pokazalo da je Uglješ in trud u pregovorima sa Vizantijom ipak bio uzaludan i da sa njima neć e biti nikakve vojne saradnje. S druge strane, nije bilo viš e nikakvog vremena za č ekanje. Do sada, kada je govoreno o Uglješ i, bilo je jedino reči o njegovim diplomatskim i politič kim potezima, a njegove ratnič ke osobine su stavljane u drugi plan. Stoga se mora napomenuti da je Uglješ a naporedo sa svim svojim do sada opisanim politič kim aktivnostima bio u neprestanim vojnim sudarima sa Turcima. "Brać a Vukaš in i Uglješ a bili su jač i i izvež baniji u oruž ju od drugih velikaš a, posebno Uglješ a, koji je vodio rat s gradom Solunom i doterao ga dotle da mu je morao plać ati danak; i da ga nije smrt omela, njime bi potpuno zagospodario. Bio je zatim u neprekidnom ratu s Turcima koji su bili na granici njegove oblasti, i svaki put kad se potukao s njima, uvek je ostao pobednik. Turci su stoga bili izgubili svu snagu i odvaž nost koju su ranije pokazivali u ratu" (Orbin). Vidi se da Orbin navodi da su Vukaš in i Uglješ a u odnosu na ostale srpske velikaš e bili daleko vojnič ki spremniji, ali smatra da je Uglješ a bio spremniji ratnik od Vukaš ina, a prvenstveno zato š to je bio u neprestanom boju sa Turcima. U tom vojevanju sa Turcima izlazio je Uglješ a uvek kao pobednik, tako da su Turci većodustali od napada na sersku oblast. No, to bi se moglo shvatiti tek uslovno. Nema sumnje da je Uglješ a bio u neprestanim sudarima sa pojedinim turskim odredima, koji su pokuš avali da zađu dublje u sersku oblast radi pljač ke i da ih je on uspeš no suzbijao. To njegovo vojevanje donelo mu je dosta iskustva u
ratovanju, tako da je on vojnič ki ž ivot, ali i Turke dobro poznavao. S druge strane, mora se primetiti i to da to jošuvek nije turska vojska koja organizovano kreće u napad, većsu to mahom pljač kaš ki odredi, mada č esto jaki, č iji je cilj bio ogranič en na pljač ku. Prema tome, sa dotadaš njim pobedama se nikako nije moglo zadovoljiti i očekivati de ć e se Turci uplaš iti tih poč etnih neuspeha. Glavni udar je tek morao da dođ e, a sama situacija je zaista bila veoma ozbiljna. Joštokom 1366. godine jedna krstaš ka vojska koju je vodio grof Amadeo Savojski istera tursku vojsku iz Galipolja i ovaj grad preda Vizantijcima. No, oš trica ovog napada odjednom skreć e sa Turaka na Bugare i grof Amadeo nastavlja svoju akciju osvajanjem bugarskih primorskih gradova. Nakon š to je Bugare naterao na neke teritorijalne ustupke Vizantijcima, grof Amadeo se vraća nazad u Veneciju. Time je ova kratkotrajna epizoda završ ena, ali Galipolje je ostalo u vizantijskim rukama. Upravo ć e Galipolje nekoliko godina kasnije odluč ujuć i uticati na Uglješ u da započ inje rat sa Turcima. Kao iskusan ratnik, Uglješ a je znao da nije mudro čekati Turke da napadnu i onda se braniti od njihove navale. Čak i pobeda u tim uslovima ne bi mogla mnogo da znač i, buduć i da bi Turci, odmah nakon oporavka, mogli opet da udare. Jedino je reš enje bilo da se oni izbace iz Evrope, a to se moglo jedino ako ih se prvi napadne. Nikako se nije smelo č ekati da Turci napadnu. Uskoro je sva njegova aktivnost bila usmerena upravo ka tom cilju: napadač kom ratu protiv Turaka. Većod poč etka 1371. godine ta misao je kod njega bila sazrela i on ju je poč eo sprovoditi. U okviru tih priprema za rat Uglješ a je obiš ao manastire Lavru, Vatoped i Hilandar u Svetoj Gori, potvrđujuć i im stare i dajuć i nove privilegije. Istovremeno, iskoristio je boravak u Hilandaru da bi obiš ao grob svog rano preminulog sina Uglješ e Despotovića. Da je on većtada čvrsto reš io da zaratuje sa Turcima vidi se iz povelje koju je izdao manastiru Vatopedu, gde se kaže: "I prethodnici moji triblaž eni i slavni carevi, i oci moji, nisu s druge strane imali vlast da caruju i da pokoravaju neprijatelje koji bi na njih ustali nego od savezniš tva i junaš tva preč iste moje gospođe Bogorodice. Stoga je i carstvo mi, noš eno istom nadom, diž uć i se na oruž je protiv bezbož nih Muslimana, svesno bilo da treba da poseti Svetu Goru i da prinese ovoj Bogorodici molitve i ropsko poklonjenje, a od nje da primi bogatstvo njene milosti a preko nje i samog Slova i Boga naš eg. Jer njihovom pomoć u carevi caruju i vladari vladaju zemljom". Većje rečeno da su Galipolje drž ali Vizantijci, ali turski zahtevi za njegov povrać aj su bili sve glasniji i agresivniji. Videć i da ga Vizantijci neć e vratiti mirnim putem, mada je bilo dosta onih u Carigradu koji su mislili da ć e povratkom Galipolja smiriti Turke, Turci su se izgleda počeli spremati da ga uzmu oruž jem. Odatle i ona poruka Đenovljana kojom rimskom papi dojavljuju da se Turci spremaju za neki napad. To je znao i Uglješ a, koji je po svemu sudeć i planirao da u samo proleće 1371. godine udari, međutim on tu odluku iznenada pomera i za trenutak se sa pohodom zaustavlja. Od saveznika nije imao nikoga izuzev brata Vukaš ina tako da ga č ak ni Vizantija koja je bila ž ivotno zainteresovana za uspeh njegove akcije nije nikako pomogla. Kasnije ć emo videti š ta su u vreme bitke na Marici radili ostali srpski velikaš i. Videć i da je pohod na Turke odlož en za izvesno vreme, Vukaš in se odluč io da sa sakupljenom vojskom udari na Nikolu Altomanović a i da sa njim raš č isti sve rač une. Još
tokom jeseni 1370. godine ž upan Nikola Altomanovićje poslao svoga zastavnika Radina Dubravč ić a da uniš tava okolinu Dubrovnika, sa kojim je imao neki spor oko plać anja svetodmitarskog dohotka. Županovi ljudi su divljač ki opljačkali okolinu i strahovito se svetili nekim pohvatanim dubrovač kim trgovcima č upajuć i im zube. "Nikola Altomanović (kako smo gore kazali) ratovao je i sa gradom Dubrovnikom. Tako 1371. godine, kad je uhvatio neke dubrovačke trgovce i plemić e, stavio ih je na muke vadeć i im zube, te im je na kraju silom iznudio četiri hiljade fjorina" (Orbin). No, ni njemu ovaj sukob nije doneo baš mnogo sreć e, jer u jednoj akciji umalo nije i sam poginuo. "Te iste godine, kad je dolazio s velikim brojem ljudstva da hara po Župi Dubrovač koj, sač ekao ga je Pasko Martinusić izmeđ u Trebinja i ž upe Dubrovač ke. U nastaloj bici Nikola bi poraž en i izgubi mnogo svoje vlastele" (Orbin). U svakom slučaju, Vukaš inu mora da je većdodijao ž upan Altomanović, koji je bio sve drskiji i č iju je moćtrebalo slomiti. S druge strane, župan je ugrož avao i Balš ić e, preko č ijih poseda je takođ e prelazio. Sam Dubrovnik je pokuš avao da preko ugarskog kralja Ludviga I utič e da se Altomanovićobuzda, ali na ugarskom dvoru (koji je ga je po svemu sudeć i stalno pomagao), Altomanovićje imao moć nu zaš titu mač vanskog bana Nikole Gorjanskog. Uskoro je Altomanovićuspeo da pribavi i brodove kojima je napadao na dubrovačke trgovačke lađe pa je sada ugrož avao Republiku onako kako to niko do sada nije. Ko zna kako bi se to sve završ ilo, jer su Dubrovč ani većpali u oč ajanje, da se iznenada nije poč eo formirati savez kralja Vukaš ina i Balš ić a, usmeren ka uniš tenju Altomanović a. Na neki nač in, Altomanovićje to uspeo da sazna, pa je poč eo da na brzinu pribira svoje snage. U okviru toga poč eo je da pregovara sa Dubrovnikom o miru, ali sada Dubrovč ani poč nu da otež u sa pregovorima, oč ekujuć i da vide š ta ć e se desiti. Oni su zapravo igrali neku č udnu igru u kojoj su priž eljkivali da savez Vukaš ina i Balš ić a slomi Altomanović a, pa su ovima obećali brodove za prevoz vojske Balš ić a, ali nikako im nije odgovaralo da im brodovi uč estvuju u ratnim dejstvima, pa su predlagali da se njihova uloga svede na to da brodovima samo š tite pomorski put. O č emu se zapravo radilo? Trebalo je da Dubrovčani prevezu vojsku koju dovedu Balš ić i na teritoriju koju drž i Altomanović , ali i da š tite taj morski put ukoliko sve krene naopako, pa se bude moralo na brzinu povlač iti. Upravo to je bilo ono š to je brinulo Dubrovč ane. I viš e je nego očigledno da saveznici nisu bili bašuvereni u sigurnu pobedu, š to je moralo Dubrovčane jošviš e uplaš iti, jer bi tada Altomanovićmogao da im se straš no osveti. Zato su ž eleli da se njihova uloga svede samo na to da obezbeđuju morski put, ali da ni u kom sluč aju ne uč estvuju u ratnim akcijama, pa makar se to svelo samo na prevoz trupa. Po tome se dovoljno vidi kakav im je strah ž upan Altomanovićuterao, i konač no, kojom je on snagom raspolagao. Uskoro su poč ele da se pribiraju snage saveznika. Tokom juna meseca Vukaš in je stigao sa sinom Markom pod Skadar, gde se ulogorio sa vojskom i tuje oč ekivao Balš ić e, pa da onda tako ujedinjeni krenu ka Onogoš tu, da potraže ž upana Altomanović a. Verovatno da Altomanovićnikada nije bio u takvoj opasnosti kao š to se tada naš ao. Nije bilo iole jač eg velikaš a iz njegovog okruž enja koji nije ž eleo njegovu propast. Bio se zamerio svima. Mrzeli su ga i Lazar Hrebeljanović , i bosanski ban Tvrtko, Dubrovnik, dok su kralj Vukaš in i Balš ić i sa vojskom otvoreno iš li na njega. Međ utim, tada je iznenada Vukaš inu doš ao hitan poziv od Uglješ e da š to pre pokrene vojsku, ali ne na Altomanović a, većka Jedrenu i da se konač no krene na Turke. Bez razmiš ljanja Vukaš in napusti ideju o napadu
na Altomanović a i krene bratu Uglješ i, ali Balš ići se ne pridruž e ovom pohodu. Ovakva iznenadna Uglješ ina molba verovatno da je spasla Altomanovića od propasti, ali on njoj ipak nije uspeo umać i. Katastrofa je samo odložena. Pomalo zbunjuju svi ovi događaji i ne ukazuju na neki logičan raspored. Naime, č ini se kao da Vukaš in uopš te nije u toku stvari i da postupa isključivo onako kako to ž eli njegov brat Uglješ a. Jedno vreme pohod na Turke je bio planiran za proleće 1371. godine, da bi ga onda Uglješ a iznenada odlož io, ali po svemu sudeć i na neodređeno vreme, jer Vukaš in se odjednom upuš ta u akciju protiv Nikole Altomanović a. Napad na Altomanović a je zamiš ljen veoma š iroko, sa napadom i sa kopna i sa mora, uz uč eš ć e nekoliko saveznika. To zapravo znač i da je Vukaš in očigledno mislio da ima dovoljno vremena i da napad na Turke neć e doć i tako brzo. I onda u samom početku, kada je trebalo jošsamo par dana pa da se krene na Altomanovića, i kada se vojska većbila skoro sakupila, stiž e od Uglješ e poziv i Vukaš in bez razmiš ljanja napuš ta dotadaš nje planove i hita Uglješ i. To može da nametne najpre pitanje zaš to je pohod od proleća, kako je planirano, bio pomeren za kasno leto, skoro jesen. Neki odgovor koji bi bio zadovoljavajuć i i ne postoji, a najbliž e istini jeste to da je Uglješ a verovatno mislio da ć e uspeti da Vizantiju privuč e na svoju stranu, pa je stoga odlož io proleć ni pohod za jesen. S druge strane, po svemu sudeć i Uglješ i je Vukaš in u potpunosti prepustio da odredi vreme napada na Turke i to iz viš e razloga. Najpre, ovaj pohod je bio Uglješ ino životno delo, on ga je bio u potpunosti osmislio, on je sprovodio sve one diplomatske aktivnosti potrebne za obezbeđivanje saveznika i na njemu je bilo da odredi i sam poč etak akcije. Isto tako on je bio u samoj blizini Turaka, pa je najbolje mogao znati pravo vreme za poč etak ratnog pohoda, a osim toga on je veći do tog momenta imao dosta sukoba sa njima pa ih je dobro i poznavao. I pored svega ovoga zaista iznenađ uje koliki je uticaj Uglješ a imao na svoga brata Vukaš ina, jer ga ovaj sluš ai sprovodi bez pogovora ono š to Uglješ a smisli, š to opet mož e samo da posvedoč io Uglješ inim kvalitetima. Čak i svi turski izvori, kada spominju ovaj pohod, navode stalno Uglješ ino ime, "da se silni Despot (Uglješ a) dogovorio s kraljevima Bosne, Ugarske i Vlaš ke da muslimane protera iz Rumelije" (Sead Edin), a za Vukaš ina kao da Turci i ne znaju. To sasvim dovoljno govori da je Uglješ a bio duš ač itavog ovog pohoda, mada je sasvim sigurno i to da Vukaš in nije bio ni u kakvom odnosu podlož nosti prema njemu i da su se o svemu dogovarali. No, Uglješ a je taj koji je imao inicijativu u ovom pohodu. Čini se da je u to vreme turski sultan Murat sa glavninom vojske ratovao po Maloj Aziji i da u Evropi nije bilo znač ajnijih turskih snaga. Muratov vojskovođa Lala Šahin je boravio u Jedrenu sa neš to malo vojske koja nije bila dovoljna ni da se ovaj grad odbrani, a kamoli za neš to viš e. Moguć e je da je Uglješ a tako neš to nač uo i da je stoga tako hitno pozvao Vukaš ina, ne bi li napali dok se Turci nisu povratili iz Male Azije i to bi mož da bio razlog ž urbe koju je Vukaš in pokazao napuš tajući većzapoč eti rat sa Altomanovićem. U svakom sluč aju, vojna armada je krenula ka Turcima. "I podiž e despot Uglješ a sve srpske i grč ke vojnike, i brata svoga Vukaš ina kralja, i mnoge druge velmuž e, oko š ezdeset hiljada izabrane vojske, i pođoš e u Mać edoniju na izgnanje Turaka,..." (Isaija monah). Uglješ in je plan bio ne da se Turci pobede u jednoj bitki, te da im se koliko – toliko podrež u krila, već da se u potpunosti istisnu iz Evrope. Veoma smeo plan, ali isto tako i dalekovid. Sa jednom pobedom ili č ak i sa nekoliko njih, a bez istiskivanja i proterivanja u Malu Aziju, Turci se nisu mogli zaustaviti. To bi bilo tek delimič no reš enje, samo za kratko vreme. Uglješ a je
bio spretan političar, koji nije preduzimao polovič ne poteze, a š to se vidi većiz toga š to nije imao nameru da Turke č eka i da brani svoju oblast od njih, većje odluč io da ih napadne. To š to je ž eleo da ih istisne sa Balkana, odnosno iz Evrope, samo je logičan sled njegove politike koja nije znala za delimič na reš enja. Sama armija koja je pokrenuta, pa makar se uzelo da Isaija monah malo i preteruje, bila je zaista velika, a to potvrđuje i ovaj navod: "I kada se vojska skupila i bi trč anje i vapaj, da se zemlja tresla, konjanika i peš aka," zatim neš to dalje kaž e "i popisaš e koliko ć e ih se boriti sa Agarenima i nađoš e da ć e biti oruž anih konjanika oko 70.000 vojnika i viš e" (Pajsije Janjevac). Takvoj moć noj armiji mogla je za cilj da bude samo turska prestonica Jedrene, a to su znali i Turci, nimalo se ne zavaravajuć i svrhom Uglješ ine akcije. "Nevernič ki kraljevi u dogovoru sa srpskim vladaocem Despotom ustali da Drenopolje razore, da muslimane uniš te i Lala Šahina iz Rumelije isteraju, misleć i da ć e svojom velikom vojskom moć i oč istiti iz Rumelije ono š to su verni podigli i da ć e moć i proterati u Anadoliju (Malu Aziju) vojsku sultansku" (Idris Bidlisi). Na ovom mestu ć e biti interesantno videti š ta su radili ostali srpski velikaš i i kako su oni shvatili ovu opasnost od Turaka. Videli smo do sada da je Uglješ a većodavno radio na tome da se suzbiju turski upadi i da je on jasno predoseć ao š ta sve od nadiruć ih Turaka mož e da dođe. Vukaš in mož da nije bio toliko suptilan koliko Uglješ a, ali je brata sledio u svim njegovim zamislima ne suprotstavljajuć i se. Za to vreme za cara Uroš a se ne zna ni da je ž iv i on boravi ko zna gde. Njegova uloga u srpskom carstvu nije sada viš eč ak ni beznačajna, ona jednostavno ne postoji. Niko ozbiljan njega ne uzima u obzir pri bilo kakvim kombinacijama, a njega izgleda kao da sve to i ne brine mnogo, pa je potpuno neaktivan. Istorič ari su pronaš li neke njegove povelje u kojima se on ž ali Veneciji na odmetnuć e Balš ića (1369.), itd., međutim sva njegova aktivnost se izgleda upravo i svodi na rad njegove kancelarije. Konkretnih aktivnosti nema. S druge strane, najveć i srpski oblasni gospodari su i te kako aktivni, ali jedino u onim poduhvatima koji njima donose neke koristi, a carstvo ih ne interesuje, Turci joši manje. Videli smo iz dosadaš njeg prikaza da Nikola Altomanović , kao najjači velikaš , brine svoje brige, ratujuć i sa Dubrovnikom, pomalo sa Balš ić ima i gledajuć i kako da dođe do glave Lazara Hrebeljanović a. Balš ić i su vodili svoje ratove i bili su spremni da zajedno sa Vukaš inom udare na Nikolu Altomanović a, ali nisu bili spremni da sa njim idu i na Turke. Lazar Hrebeljanovićnije mogao da smisli Vukaš ina, a naroč ito nakon poraza na Kosovu polju (1369.). Vuk Brankovićje opet suviš e slab da bi bez dozvole Lazara Hrebeljanovića smeo bilo š ta samostalno da uradi. Brać a Dragaši Konstantin Dejanovićtakođ e nisu priš li Vukaš inu dok se za sevastokratora Vlatka Paskač ića i Radoslava Hlapena ne mož e bilo š ta određenije reći. Raš ka vlastela, buduć i daleko na severu, bila je jošuvek izvan dometa turskog halakanja, pa je to bio i razlog zaš to ih Vukaš inov pohod nije mnogo uzbuđivao. Uglavnom, svi brinu svoje sitne brige, a Turke ostavljaju onima kojima oni tog momenta najviš e smetaju, odnosno Uglješ i i Vukaš inu. Jošmanje je bio zainteresovan za ovaj pohod Toma Preljubović , koji od 1366. godine drž i Janjinu, gde ga je kao svoga zeta poslao Simeon Paleolog (polubrat cara Duš ana, poznatiji kao Siniš a). Za samog Simeona Paleologa je veliko pitanje da li je u to vreme uopš te bio i živ, buduć i da je poslednja vest o
njemu iz 1370. godine. Na kraju se mora jošneš to navesti, š to je verovatno dodatno opteretilo odnose u srpskom carstvu. Naime, negde neposredno pred maričku bitku, Vukaš in je krunisao svoga sina Marka za "mladoga kralja", š to ć e reć i za svoga, odnosno kasnije naslednika cara Uroš a. Time nije obavljeno samo prosto proglaš avanje naslednika, već ,š to je sada izuzetno važ no, poš to car Urošnije imao dece, pokuš ao je Vukaš in da preko Marka formira i novu dinastiju, dinastiju Mrnjavč ević a, koja će da zameni većizumrle Nemanjiće. Kasniji tok događaja će ovo proglaš avanje Marka kraljem da potpuno obezvredi, buduć i da je Vukaš in poginuo i nije uspeo da sprovede ono š to je želeo. Međ utim, da se pohod na Marici završ io drugač ijim ishodom i da je Vukaš in zajedno sa Uglješ om preživeo ovaj pohod, odnosno da je njihova akcija bila pobedonosna, onda bi Srbija sasvim sigurno imala dinastiju Mrnjavč ević a. Da su Uglješ a i Vukaš in uspeli da savladaju Turke, ko bi mogao da ih tako moć ne spreč i u sprovođ enju ovoga nauma. O tome da su i u ovom svome naumu (formiranje dinastije Mrnjavč ević a) radili sporazumno nema nikakve sumnje, jer su to i do sada č inili i svi njihovi potezi su sinhronizovani. Bilo bi veoma interesantno znati da li su Mrnjavč ević i imali u vidu formiranje sopstvene carske dinastije namesto Nemanjić a, onoga momenta kada je Vukaš in proglaš en kraljem, odnosno savladarem cara Uroš a. Ako je to tako, onda je proglaš avanje Vukaš ina za kralja bio samo jedan deo zaista opš irnog politič kog programa koji su imala braća Mrnjavč evići. Tada se mož e samo diviti č vrstini zamisli i sigurnosti sa kojom su Mrnjavč evići iš li ka svome cilju. Oni su tada bili verovatno jedini koji nisu svoju energiju, poput bašsvih drugih srpskih oblasnih gospodara, usmerili samo ka proš irenju svojih oblasti. Istina i oni su to radili, ali sa određenim ciljem, š irenjem svoje vlasti oni su pripremali Srbiju za promenu vladalač ke dinastije. Ko zna kakva bi bila sudbina srpskog carstva, a Balkana sigurno i mož da dobrog dela Evrope, da su Mrnjavč ević i uspeli da slome Turke i sateraju ih u Malu Aziju. Sledeć i korak bi bio (krunisanjem Marka za "mladoga kralja" on je većzapoč eo), uzdizanje nove dinastije, a onda i lomljenje nezavisnosti oblasnih gospodara. Srpsko carstvo bi bilo sač uvano, a tada bi sasvim sigurno doš la na red i Vizantija i dugo sanjani san cara Duš ana da Srbi osvoje Carigrad i da Vizantijom konač no zavlada srpska dinastija. To ne bi bili Nemanjić i, ali u osnovi ta ideja bi na kraju bila ostvarena. Izuzetno politič ki samosvesna porodica Mrnjavč ević a ipak nije uspela svoje zamisli da sprovede do kraja, a da je uspela danas bi pisali o sasvim drugač ijoj istoriji Srbije i dobrog dela Evrope. Tada je Srbija mogla Evropi, da je pobedila Turke, da obezbedi jedan sasvim drugač iji put u naredne vekove, a trebalo je tako malo. No, da se vratimo započetom pohodu na Turke.
49. Bitka na Marici Po svemu sudeć i svaka od vojski, i Uglješ ina i Vukaš inova, iš le su posebno. Tačnije, Uglješ a je krenuo iz Sera, a Vukaš in je iš ao središ tem Trakije, verovatno od Skoplja a to na neki nač in potvrđuje i Pajsije Janjevac, kada govori o tome š ta je Vukaš in naredio Uglješ i. "Zapovedi da se ubrzo skupi vojska i posla ka bratu Uglješ i da bude spreman, i odredi mesto, gde ć e se obojica sastati". Neš to dalje navodi: "i dođoš e do mesta zvanoga Črmenski Lugovi blizu Andrijanopolja dan hoda i viš e, zvano Mostar, a posle se nazva Mustafa-paš ina Ćuprija. I tu negde sastadoš e se obojica, ovi od srpske zemlje, a Uglješ a od grč kih predela" (Pajsije Janjevac). Ostaje nejasno da li su ove armije imale miran put do
mesta sastanka, ili su usput ipak imale ratnih dejstava. Sudeći po Orbinu, ratnih dejstava je bilo i to dosta. "Pripremivš i, dakle, vojsku od dvadeset hiljada boraca, krenuš e u potragu za Turcima sve do Trakije, koju su velikim delom bili zauzeli" (Orbin). Sigurno je da većih sudara nije bilo, najviš e zbog toga š to Turci nisu imali dovoljno snage, ali ratnih dejstava je bilo. Sa tim, tek pojedinač nim otporima, ova armija je lako izlazila na kraj, š to je moguć e stvorilo sliku o lakom pohodu. Turci su veoma brzo saznali kakva se armija valja prema njima i odmah su znali š ta je cilj ovoga pohoda. U Jedrenu je u to doba boravio Lala Šahin, veoma sposoban vojskovođ a, koji je odmah poslao Muratu glasnike u Malu Aziju, po kojima mu javlja š ta se sve događa i od njega moli pomoć . Na ovom mestu dolazimo do najinteresantnijeg i najnejasnijeg dela ove prič e. Istorijski fakat je da su se u petak na dan 26. septembra 1371. godine sudarile dve vojske, turska i srpska, a da je srpska dož ivela pravi pravcati masakr u kojem su život izgubili i despot Uglješ a i kralj Vukaš in. To je rezultat same bitke i krajnji ishod ovog pohoda. Međutim, uopš te nije jasno kako je doš lo do ovakve katastrofe srpske vojske kao š to se niš ta ne zna ni o samoj bitki, tako da je sve ono š to se po knjigama navodi uglavnom samo plod nagađanja i razmiš ljanja koja mogu biti viš e ili manje utemeljena. Stoga i sve ono š to sada bude reč eno o samoj bitki jeste jedino zbir opisa iz najrazličitijih izvora koji su o tome neš to rekli, pa se svemu tome mož e verovati, ali i ne mora. Većje rečeno da su se dve srpske armije (Vukaš inova i Uglješ ina) najverovatnije (to nije sigurno) kretale sasvim odvojeno i da su se kod Černomena sastale. Moguć e je da je njihovo ujedinjenje izvrš eno i neš to ranije, a da je Černomen bio mesto gde su se ulogorili i gde je trebalo da se izvrš e poslednje pripreme i dogovor za napad na Jedrene, koje se nalazilo udaljeno jedva nekih č etrdeset kilometara. Većtada je sigurno svima bilo poznato da u Jedrenima boravi mala turska posada, koja nema nikakvih š ansi da se održ i pred ovakvom armadom. Isto tako, i dosadaš nje odsustvo jač eg turskog otpora davalo je veliku nadu na lako ostvarenje cilja pohoda. To je izazvalo različ ite reakcije. Srbi su se razveselili, oč ekujuć i da ć e uspeti lako da savladaju Turke i ovaj pohod završ iti mnogo brž e no š to su se i nadali. "I bi veliko veselje i radost i pić e vina i jela, i svako neupravljanje i neuređenje" (Pajsije Janjevac). S druge strane, reakcija Turaka je bila sasvim drugač ija, budući da su se uplaš ili videvš i kakva se sila na njih valja. "A agarenski nač elnik č uvš i za dolazak kralja Vukaš ina sa velikom silom i behu u velikoj nedoumici i ne malom už asu, i dogovoriš e se da daju danak i da š alju izabrane svoje posrednike ka Vukaš inu sa reč ima: Ostavi nas da ovde ostanemo i mi ć emo ti biti kao i sluge, i daćemo danak kako hoć eš " (Pajsije Janjevac). Baš njihov strah ć e biti uzrokom promiš ljenih odluka, koje ć e dovesti i do njihove pobede. Turci, odnosno njihov vođa Lala Šahin, bili su savrš eno svesni da se ne mogu odupreti srpskoj vojsci, pa su pokuš ali pregovorima da dobiju u vremenu, ne bi li sač ekali povratak sultana Murata sa glavninom vojske iz Male Azije. U okviru toga, poslali su u srpski logor jedno poslanstvo koje je ponudilo Srbima sklapanje mira i plać anje danka. Da se radilo samo o turskom lukavstvu, vidi se iz ovog navoda. "I dođ oš e kao posrednici i da uhode i da nač ine mir, i doš avš i do mesta gde beš e ne malo vojnika, i prokleti Agareni uhodiš ei sagledaš e i videš e neupravljanje i raznoglasice, i gde lež e pijani, kao vojska bez glave i ikakvoga upravljanja" (Pajsije Janjevac). Po svemu sudeć i, poslanstvo koje je poslao Lala Šahin i nije imalo neke ozbiljne namere da ugovara mir, većje bilo poslato viš e radi toga da vidi kakvo je stanje u srpskom logoru, koliko ima vojske, raspored, raspolož enje i sve
drugo š to bi mož da moglo da bude znač ajno. Mora da su Turci bili najviš e od svih iznenađ eni onim š to su videli. Vojska se izopijala, nije bilo prave komande, a izgleda da su poč injale i međusobne svađe. Sada je to sasvim menjalo situaciju i bilo je oč igledno da ova vojska nije spremna da izdrž i iole ozbiljniji napad na svoj logor. Prema tome, bila bi neoprostiva greš ka ne iskoristiti ovu situaciju koja kao da se sama nudi. Ovi navodi Pajsija Janjevca koji govore o pijanstvu i opš toj raspuš tenosti u srpskom logoru nalaze svoju potvrdu i u navodima turskih hroničara (Idris Bidlisi), ali i pored svega sva ta prič a je viš e naklapanje, no š to bi mogla da odgovara istini, a evo i zaš to. Sa srpske strane, Pajsije Janjevac je za poraz na Marici optuž io isključ ivo kralja Vukaš ina, prebacujuć i mu i za opijanje i sav onaj nered koji je, po njemu, vladao u vojsci. Time je nađeno idealno opravdanje za ovaj poraz, a sva je krivica bila jedino na Vukaš inu. S druge strane, Turci su se kao muhamedanci grozili nad obič ajem hriš ćana da piju vino i ž eleli su da eto i time pokaž u nadmoć nost svoje vere nad hriš ć anskom, jer da su i hriš ć ani imali obič aj da ne piju vino ne bi im se desila takva katastrofa. No, istina je ipak izgleda negde na sredini. Moguć e je da su Turci slali uhode da izvide kakva je situacija u srpskom logoru i sasvim je sigurno da je atmosfera bila opuš tenija no š to je trebalo da bude. S jedne strane, dve vojske su se spojile (Vukaš inova i Uglješ ina) pa je to proslavljeno, dok s druge strane č uvš i da se u Jedrenu nalazi mala posada i da je pobeda nadomak ruke (koliko većsutra), ratnici su unapred proslavljali svoju pobedu. Mora se reć i i to da je i inač e u svim hriš ć anskim vojskama red u logoru obavezno bio slab i hriš ć ani ć e kasnije većinu svojih poraza protiv Turaka dož iveti bašzbog nediscipline. Ni ovaj srpski vojni logor nije bio ni u kom slučaju izuzetak, a nered je moguć e bio već i i zbog toga š to se nije moglo ni pretpostaviti da bi Turci mogli napasti, jer ih nije bilo dovoljno ni Jedrene da odbrane. A opet, kod hriš ć ana nije bilo bašuobič ajeno da se napada noć u, pa nikome nije na pamet moglo pasti da ć e Turci, koji su i inač e u malom broju, napasti po mrklom mraku. Kod Turaka je bila sasvim drugač ija situacija. Oni su bili naspram srpske vojske u manjini i nisu imali nikakve š anse, ali toga su bili savrš eno svesni. Samo je neka iznenadna promena situacija mogla da ih spase, međutim bilo je tako malo vremena. Većsutradan mož e se oč ekivati napad na Jedrene i siguran poraz, a sam sultan Murat je jošdaleko i neć e stić i na vreme, da spreč i katastrofu. Praktično, Lala Šahin nije imao š ta da izgubi, stoga nije ni malo čudno da se odluč io za noćni napad. Sve ili niš ta. Moguć e je da se ni on sam nije nadao da ć e njegov noć ni napad napraviti takav dar – mar u srpskoj vojsci i da je ž eleo samo da ih zbuni, tek toliko da dobije u vremenu dok ne stigne sultanova vojska. U svakom sluč aju, noć ni napad Turaka se viš e mož e shvatiti kao akcija oč ajnika koji nisu imali viš e š ta da izgube, mada ne treba isključ iti ni snalaž ljivost i odluč nost Lala Šahina. Tim viš eš to on oč igledno nije niti jednoga momenta oč ajavao i nije trebalo mnogo pa da se odluč i na akciju. To naroč ito onda kada je č uo od svojih uhoda koje su iš le tobožna pregovore, da je red u srpskoj vojsci vrlo slab. "I ubrzo se natrag vratiš e ka svome nač elniku i pripovedahu mu sva neupravljanja i neurednosti i raznoglasice i pijanstva, i rekoš e: danas će naš e biti" (Pajsije Janjevac). Bilo kako bilo, Turci izvrš e u ranim jutarnjim satima na dan 26. septembra 1371. godine (bio je petak) napad na srpski logor. Izgleda da je u srpskom logoru nastala strahovita panika i nered. "I podigoš e se jednoduš no svi Agareni, i dođoš e do mesta gde vojska beš e
bez uprave i iznenada napadoš e na njih. A oni nisu znali za ovo, poš to je bilo rano jutro, i razbiš e srpsku vojsku i moglo se videti č udo, gnev Gospodnji napade na njih i strahovanje i bež anja, jedan drugoga obilaž ahu, jedan drugoga na stizahu, dadoš e se u beg i ustremiš e se u bež anje bož jim dopuš tenjem zbog nepravednoga ubistva" (Pajsije Janjevac). Zatim, biograf optuž uje Vukaš ina zbog poraza mnogobrojne srpske vojske od malobrojnih Turaka. "Kada ne bi Gospod dopustio, kako bi mogli 4 tisuć e i 500 vojnika odoleti 70.000?" (Pajsije Janjevac), smatrajući to božjom kaznom zato š to je Vukaš in ubio cara Uroš a i na takav način se doč epao srpskog prestola. O navodnom Vukaš inovom ubistvu cara Uroš ać e biti kasnije viš e reč i, no ovde je interesantan ovaj navod, zato š to biograf tvrdi da je Turaka bilo tek neš to viš e od četiri hiljade, dok je Srba bilo oko 70.000. Da li je neš to tako stvarno bilo moguć e? Da li je zaista tako mala množ ina, bez obzira o kakvom se iznenađenju radi, mogla da natera u divlji beg i uniš ti toliku vojsku kolika je bila srpska? Po grč kom piscu Halkokondilu bilo je Turaka joši manje: tek oko 800. Sve to lič i pomalo na bajku, a turski izvori opet ubacuju jednu svoju verziju po kojoj č ak ni sam Lala Šahin nije taj koji je napao srpski logor, većje to uč inio neki Hadž i Ilbekija. Naime, Lala Šahin je ovoga Hadž i Ilbekiju poslao samo da osmotri srpski logor pa da mu onda dojavi š ta je tamo video. Međ utim, kada je Hadž i Ilbekija video loš e stanje kod Srba, odluč i se da sam napadne i da o tome ne obaveš tava Lala Šahina, procenjujuć i da mu je i to malo vojske š to je ima kod sebe dovoljno da izvrš i napad. Na kraju je to i uradio i ostvario veliku pobedu, ali ga je neš to kasnije Lala Šahin dao zbog zavisti otrovati. Dakle, tu je oč igledno viš e legendi negoli istine. Prosto je neverovatan podatak da je 800 Turaka (po Halkokondilu) moglo da uniš ti logor od skoro 70.000 ljudi. Vojni logor sa tako velikim brojem ljudi morao se prostirati na ogromnom prostoru, buduć i da je tu bilo mnoš tvo š atora, kola, stoke i č ega sve ne š to obavezno ide uz logore srednjovekovne vojske. Uniš titi sa samo 800 ljudi (ili č ak 4.500) jedan takav logor prosto je nemoguće. Ili je Turaka bilo znatno viš e ili Srba nije bilo tako mnogo. A moguć e je da su Turci sa jednim brojem (sigurno već im no š to to izvori navode) ratnika stvarno napali srpski logor i uz efekat iznenađenja, ali i uz ž estoku bitku uspeli da slome srpsku vojsku. Sigurno je da strahoviti pokolj koji se desio Srbima nisu mogli da uč ine tako malobrojni Turci, a da je katastrofa bila velika, to je van sumnje. To posebno komentariš e Isaija monah govoreć i kako Uglješ ina i Vukaš inova ideja o proterivanju Turaka sa Balkana nije uspela. "Njih, dakle, ne izgnaš e, nego sami od njih biš e ubijeni, i onde njihove kosti padoš e, i ostaš e nepogrebene, i veliko mnoš tvo od njih umre od oš tra mač a, neki biš e odvedeni u ropstvo, a neki od njih, izbegavš i, i dođoš e" (Isaija monah). Slič no kaž e i Pajsije Janjevac, s tim š to on dodaje da je u opš toj panici mnoš tvo srpskih ratnika zaš lo u reku Maricu i tamo se podavilo. "Jedni se dadoš e u begstvo, druge odvedoš e u ropstvo, i mnoga telesa padoš e, a najviš e se udaviš e u reci,.." (Pajsije Janjevac). Smeš na je zaista pomisao da samo 800 ratnika (ili 4.500) mož e tako da uniš ti vojsku od 70.000 potpuno opremljenih vojnika. Turska pobeda je bez ikakve sumnje potpuna, bilo je mnoš tvo zarobljenika koji su kasnije za zlato otkupljivani. "A Agareni se vratiš e ka Adrijanopolju gradu sa pobedom i radoš ć u, a naš i u skrbi i tesnoti: jedni brata ž eljahu, drugi roditelje, drugi decu svoju, drugi srodnike, i bi vapaj i plači ridanje, kao š to Rahila plakaš e za decom svojom i ovde se dogodi. I koji u ropstvo behu odvedeni, sa sramom iskupljivahu ih, a koji izbegoš e smrti i dođoš e kuć i, tuž ni i posramljeni maš uć i glavama jedan ka drugome govorahu: Jaoj nama!"
(Pajsije Janjevac). Ovakvu pobedu Turcima sigurno nije mogla doneti tako malobrojna vojska kako se po legendi navodi, većće biti prije da je Lala Šahin uspeo da sakupi svoju celokupnu vojsku (sigurno ne tako malobrojnu kako navode biografi) i da uz efekat iznenađ enja udari na srpsku vojsku te da je nakon žestokog boja savlada. Isto tako, Turaka je, bez obzira kako je veliki morao biti efekat iznenađenja zbog noć nog napada, moralo biti približ no isto koliko i Srba (moguć e i manje, ali ne drastič no). Drugač ije stvarno nije moglo da bude. Na ovom mestu treba obavezno spomenuti i jedan drugi opis bitke, koji je neopravdano stavljen u drugi plan. Naime, ono š to o samoj bitki daje Mavro Orbin odudara od svega dosada navedenog i nije jasno na koji je nač in on doš ao do podataka koje iznosi. Istina on je imao nekih greš ki poput pogreš nog navođenja imena turskog sultana (Sulejman III umesto Murat I), itd., no to ne menja mnogo na samoj suš tini. Po njemu, Uglješ ina i Vukaš inova vojska je poharala Trakiju, ali Turci su stalno uzmicali. Ne mogavš i ih stić i, a većsasvim zadovoljni onim š to su i do tada uč inili (ovde nema govora o tome da je cilj akcije proterivanje Turaka sa Balkana, većsve to viš e lič i na neki kazneni pohod protiv Turaka) odluč e se Srbi da se vrate natrag u Raš ku, slaveć i svoje dotadaš nje lake pobede. "Pripremivš i, dakle, vojsku od dvadeset hiljada boraca, krenuš e u potragu za Turcima sve do Trakije, koju su velikim delom bili zauzeli. Poš to ih nisu naš li, poharavš i i popalivš i njihovu zemlju, vratiš e se u Raš ku ne vodeć i rač una o bilo kakvom vojnič kom redu" (Orbin). Međ utim, Turci su, iako nisu prihvatali otvorenu borbu, bili Srbima stalno za petama, paž ljivo prateć iš ta ovi rade i č ekajuć i pogodan trenutak da napadnu. "Turci, koji su se bili povukli u planine i paž ljivo pratili njihovo kretanje, izabraš e tri hiljade svojih najodvaž nijih ljudi koji upadoš e u pozadinu neprijateljske vojske sastavljene od Uglješ inih ljudi, te ih u besnom napadu razbiš e. Laonik piš e da je Sulejman treć i po redu i prvi ovog imena noć u napao ljude kralja Vukaš ina i njegovog brata Uglješ e, koji su se tada nalazili neš to malo udaljeni s drugim delom vojske" (Orbin). Ovo je jedan veoma interesantan momenat, koji bi mogao biti i tačan. Orbin navodi da su Turci napali noć u i to samo jedan deo srpske vojske, koji je logorovao izdvojen od glavnog logora u kojem se nalazio već i deo vojske i sa kojima su bili Vukaš in i Uglješ a. Po svemu sudeć i, radilo se o manjem delu vojske i Turci su ga verovatno zato i napali, očekujuć i da ć e ga lakš e savladati no da udare na glavninu. To se uklapa sa ranije iznetom misli da je Lala Šahim moguć e želeo samo da zbuni srpsku vojsku ne bi li dobio na vremenu dok iz Male Azije ne dođe sultan sa celokupnom armijom. Stoga je sa svojim malim snagama napao slabiji deo srpske vojske, današ njim reč nikom rečeno imao je ogranič en ratni cilj koji u sebi nije sadrž avao pobedu (jer je nije zbog malog broja svojih vojnika mogao oč ekivati), ž eleć i da uskomeš a i ostatak vojske. Kako kaž e Orbin, u napad je krenulo oko tri hiljade Turaka, ali kako je napad izveden noću i iznenada, to je kod Srba izbila panika i oni su poč eli masovno da bež e u drugi srpski logor gde se nalazila glavnina srpske vojske sa Vukaš inom i Uglješ om. Haos u susednom logoru su čuli Uglješ a i Vukaš in i odmah im je bilo jasno o č emu se radi, pa su pokrenuli svoj deo ratnika da pomognu drugovima. "Stoga priskoč iš e sa svim svojim ljudstvom da pomognu svojima..." Međutim, š ta se desilo. Uglješ a i Vukaš in pokreć u svoje ratnike ne bi li direktno udarili na Turke, ali uz put naleć u na begunce koji sa svojim
konjima bezglavo uleć u u njihove redove i prave haos. "Koji su puš tenih uzdi bež ali pred Turcima ne uspevajuć i da srede svoje redove kako su bili duž ni, tako da su se u guž vi sudarali s Turcima" (Orbin). S druge strane, Turci su celo vreme bitke održavali bojni red, pa su uspeli da primete na vreme kako se Vukaš in i Uglješ a približ avaju sa svojom vojskom. Stoga su Turci uspeli da sasvim organizovano doč ekaju taj njihov prvi udar. "Kad su Turci videli izdaleka da Vukaš inova i Uglješ ina vojska ide protiv njih, sač ekaš e ih i ponovo zbiš e redove" (Orbin). Savrš eno održan bojni red Turcima je pomogao da slome taj prvi udar srpskih ratnika, koji je većbio poremeć en time š to je masa begunaca uletala i kvarila juriškonjice. Nakon toga Turci primeć uju svoju š ansu i koristeć i neopisivu guž vu među Srbima, od kojih su jedni napadali Turke, a drugi bež ali pa se sudarali sa onima koji su napadali, sve bez ikakvoga reda, izvrš e i konač ni napad razbijajuć i srpsku vojsku. "Odupreš e se, dakle, odvaž no i boriš e se junač ki, tako da se stvorila velika pometnja u vojsci Raš ana, koji u borbi nisu održ avali nikakav red niti su znali kako ni s kim imaju da se bore. Turci su ovu okolnost veoma dobro iskoristili te udarili na njih. Poš to su to izveli s velikom ž estinom, razbiš e ih i nateraš e u bekstvo..." (Orbin). Ovakva verzija bitke na Marici, iako nema nekih posebnih potvrda kroz neke druge dokumente, izgleda nekako i najbliž a istini. Poraz srpske vojske je doš ao uglavnom zbog nediscipline i pomalo olakog shvatanja čitavog pohoda. To je simptom koji se i ranije pojavljivao dok je car Duš an ratovao sa Turcima, a bić e ga kasnije joši viš e. Što je još interesantnije i druge hriš ć anske vojske (ugarska, francuska, itd.) pokazivale su iste takve nedostatke u sudarima sa muslimanima, kako u Evropi tako i u Svetoj zemlji (krstaš ki ratovi). Turci su pobeđivali ne zbog toga š to su bili hrabriji ili vojnič ki sposobniji (mada im se ni taj kvalitet ne mož e osporiti) većuglavnom zahvaljujući svojoj č vrstoj organizaciji, š to ć e kod hriš ć ana jošdugo vremena da bude glavni nedostatak. Stoga spisi Orbina koji navode samo 3.000 Turaka, zatim navodi koji govore da je bitke između Srba i Turaka bilo, te da je srpski otpor krvavo slomljen, mož da mogu da ukaž u na neke stvari. Najpre na to da napad Turaka jeste bio iznenadan i da je napravio zbrku kod srpske vojske, ali da su se Srbi ž estoko borili i da su na kraju ipak snagom oruž ja bili slomljeni. Dakle, da je iznenađenje imalo svoga udela, ali nikako odluč ujuć eg, te da je prevagu odnelo oruž je. S druge strane, to dalje znač i da ni srpska vojska nije bila onako brojna kako se to navodi kod Pajsija Janjevca, kada se ide č ak do 70.000 srpskih ratnika. Takvu brojnu vojsku u Evropi nije mogao niko da pokrene i neć e moći jošdugi niz godina, pa nisu mogli ni Vukaš in i Uglješ a. Dakle, srpske vojske je bilo mnogo manje, tim viš eš to je 3.000 Turaka moglo da je savlada i to nakon bitke (opet, bez obzira na to koliko je turski napad bio iznenadan). Sve ostalo, poput pijanstva itd. jeste samo besmislica i narodna legenda. Same vođe srpske vojske, kralj Vukaš in i despot Uglješ a su poginule u opš toj gunguli, ali njihova tela nikada nisu pronađena tako da i nač in smrti ove dvojice velikaš a predstavlja idealan materijal za stvaranje legendi. Samome Vukaš inu legenda nije bila naklonjena, jer mu je opisala smrt na nimalo dostojan nač in, dok je Uglješ ina smrt prikazana daleko uzviš enije. No, i tu postoji viš e verzija. Jedna od njih tvrdi da su se Vukaš in i Uglješ a hrabro borili jedno vreme, pokuš avajuć i da zaustave one borce koji su bežali. "Ali kad nisu mogli niš ta uč initi, i oni se, da bi spasli ž ivot, dadoš e u bekstvo. Gonjeni od Turaka i naterani do reke Hebra, sada Marice, baciš e se u nju s konjima da ne bi pali u ruke neprijatelju" (Orbin). Dakle, tek onda kada su videli da je sve izgubljeno obojica su krenuli
da se spaš avaju i to tako da su zagazili u Maricu. Za njima je krenulo mnoš tvo druge vlastele, ali veliki deo njih se u nabujaloj Marici podavio, a između njih i sam Uglješ a. "To isto uč iniš e i mnoge druge istaknute lič nosti, od kojih se već i broj udavi u pomenutoj reci. Tu se udavi takođe i Uglješ a i njegov brat Gojko, koji je zapovedao vojskom" (Orbin). Druga verzija kaž e da se Uglješ a hrabro borio, ali je zadobio ranu i stoga bio primoran da se izvuč e iz bitke. Nije uspeo daleko da odmakne i većslab od rane zaustavio se na jednoj uzviš ici, gde je od slabosti pao sa konja i tu umro. Na istom mestu su ga naš le i sluge koje su ga tu i sahranile. Kasnije su neki monasi izvadili telo iz humke i odneli ga u neki manastir u blizini Sera. "A Uglješ a, kada je bio u ratu, zadadoš e mu ljutu ranu i dade se u begstvo, i kada je krv tekla i ne imajuć i uvoja ni kuć e (stana) i nikako ne imajuć i gde glave skloniti, uziš avš i na neke humke, i pade s konja i tu mu dođe kraj ž ivota, duh Bogu predade, i pogreboš e ga njegove sluge, a za njegov grob zna se i do danas, i neka č udna znamenja pokazuje i ljude ostavljaju belege. A telo njegovo odnesoš e neki inoci u manastir blizu Sereza, koji je od njega sazdan od osnovanja, č ineć i isceljenja, a grob njegov bi viš e Harmanlije i do danas je kamenjem obelež en" (Pajsije Janjevac). Vukaš inova smrt nije opisana tako uzviš eno, kao Uglješ ina buduć i da je on smatran ubicom cara Uroš a, pa je shodno tako niskom č inu i njegova smrt morala biti isto tako niska. Po jednoj verziji, Vukaš in i Uglješ a su krenuli preko Marice, ali su se u tom pokuš aju prelaza oni raziš li. Uglješ a se udavio (to smo videli), a Vukaš in je uspeo da pređe Maricu. Međ utim, osetio je veliku ž eđpa se zaustavio na jednom od izvora da se napije vode. Tu je priliku iskoristio njegov pažNikola Hrsojevićpa ga je sa leđa ubio ne bi li se doč epao skupocene ogrlice koju je Vukaš in nosio oko vrata. "Kad je kralj Vukaš in preš ao reku, osetivš i veliku ž eđ , poč e piti na jednom izvoru, ne silazeći sa konja. Dok je tako nagnut pio, ubi ga njegov pažNikola Hrsojevićzbog ogrlice koja mu je visila o vratu. To se desilo kod sela Karamanli blizu grada Černomena u Trakiji, gde su Raš ani zametnuli bitku s Turcima. Odatle kasnije njegovo telo bi preneseno u crkvu Sv. Dimitrija u Suš ici, koja je u Raš koj. Telo Uglješ e i Gojka nikada se nije naš lo. Druge lič nosti koje ne pogiboš e u bici behu zarobljene ž ive i odvedene u ropstvo. To se zbilo 26. septembra 1371. godine" (Orbin). Po drugoj verziji (Pajsija Janjevca) Uglješ a je poginuo od rana zadobijenih u boju (to smo videli), a u Marici se udavio Vukaš in. "A najviš e se udaviš e u reci, tako da je i sam Vukaš in tu davljenjem izmenio svoj ž ivot, i množ ina vojnika s njim, tako da mu ni uspomena nije ostala među ž ivima, ni grob mu se ne zna ni do danas" (Pajsije Janjevac). Dakle, to bi bile legende o tome kako su njih dvojica izgubila život na Marici. Bez obzira koliko mi verovali ovakvim opisima, oni su kao takvi skoro i jedini, ali su barem u jednom jedinstveni. Srpska vojska je bitku izgubila, a Vukaš in i Uglješ a su poginuli. U svakom sluč aju, Turcima je bio otvoren put ka unutraš njosti Balkana, a same razmere katastrofe opisao je najvernije ovaj zapis. "I tolika nevolja i nesreća obli sve gradove i strane zapadne, koliko niti uš ič uš e, niti oči videš e. Po ubistvu ovoga hrabroga č oveka, despota Uglješ e, rasuš e se Ismailć ani, i poleteš e po svoj zemlji kao ptice po vazduhu, i neke od hriš ćana mač em klahu, druge u ropstvo odvođahu, a ostale nemila smrt pož nje. Zaostali od smrti glađu biš e pogubljeni, jer takva glad bi po svima stranama, kakva ne bi od stvorenja sveta, niti potom da bude, Hriste milostivi, a koje glad ne pogubi, ove popuš tanjem bož jim,
vuci, noć u i danju napadajuć i, prož dirahu" (Zapis Isaije monaha). Tu, na Marici, nije izgubljena samo jedna bitka, tu nije samo srpsko carstvo dož ivelo i konač ni slom, desilo se neš to i viš e. Turcima je put u Evropu bio sada potpuno otvoren i oni započ inju uspeš ni ratni pohod koji ć e narednih nekoliko vekova nastaviti da bi na kraju skoro zauzeli i sam Beč . No, to tada Evropa nije shvatala, š to i ne treba da mnogo iznenadi, jer su svi ovi događaji ipak bili veoma daleko od granica tadaš njih najjač ih drž ava, i stoga su delovali relativno beznač ajno, mada ć e se posledice ove bitke veoma brzo osetiti i u Evropi. Prave razmere Marič ke katastrofe najpre je osetila Srbija, koja je ovom bitkom započ ela petovekovno ropstvo pod Turcima. Kasnija kosovska bitka (1389.) nije mogla da izmeni mnogo dalji sled tragič nih događaja koji su nezadrž ivo nadirali, niti su pokuš aji kneza Lazara mogli da zaustave tursku ekspanziju. Mada su Srbi, po svemu sudeć i, na Kosovu ipak uspeli da pobede Turke, ta pobeda je bila u suš tini poraz Srbije, jer ona iz toga nije izvukla nikakvu korist. Sama Kosovska pobeda nije mogla da spreč i tursko osvajanje Srbije buduć i da je, iako na kraju krajeva pobeda, ona ipak doš la suviš e kasno da bi mogla neš to da izmeni. I bašje tu jasno vidljivo koliko je Uglješ a bio dalekovid, kada je pokrenuo ovaj pohod na Turke, ž eleć i da preduhitri tursko snaž enje. U to vreme Turci su bili tek jednom nogom u Evropi i mogli su se savladati i potisnuti nazad u Malu Aziju, dok na Kosovu to viš e nije bilo moguće, jer su bili većsuviš e jaki da bi ih jedna izgubljena bitka mogla slomiti. Sigurno da je takav razvoj situacije jošuvek mogao biti u Vukaš inovo i Uglješ ino doba, ali u vreme kneza Lazara (samo dvadeset godina kasnije) to viš e nije bilo moguć no. Stoga bi se moglo slobodno konstatovati da je upravo maričkom katastrofom istoga momenta bilo slomljeno srpsko carstvo, ali da Srbija jošuvek nije pala pod ropstvo. Međ utim, to je sada bilo samo pitanje vremena.
50. Legenda o smrti cara Uroš a Šta je radio car Urošza sve to vreme nije poznato, a samo dva meseca nakon marič ke katastrofe on je umro u dobu od 35 godina na dan 4. decembra (č etvrtak) 1371. godine. Sa njime se ugasila i dinastija Nemanjića. Jedan veliki period za Srbiju je bio završ en i to period pun uspeha i uspona, a nailazilo je jedno straš no vreme stradanja i patnje. Dugo je vladalo miš ljenje da je Vukaš in bio taj koji je u borbi za vlast likvidirao cara Uroš a i tek u novije doba ta je zabluda konač no prekinuta. Legende o stradanju cara Uroš a uzbuđivale su maš tu vekovima, stvarajuć i od Vukaš ina č udoviš te koje se iživljavalo na nemoćnome caru. Veoma č esto one su bile potpuno neumerene, iskrivljavajuć i i najobič nije istine. Pajsije Janjevac je navodio č ak da je car Duš an, zbog toga š to je Urošbio maloletan, ostavio Vukaš inu regenstvo. "I ostavi sina svoga mladoumnoga, jošmlada uzrastom, i uruč i skiptar drž ave Vukaš inu, i zakletvama zakle (ga) da č ini nasilja sinu njegovu, dok ne dostigne do uzrasta i postane naslednik otač astvu svojemu, koje mu po rodu i kolenu ostade od pradedova" (Pajsije Janjevac). Interesantno je kako Janjevac Uroš a naziva "mladoumnim" š to ne znač i samo da je Urošbio mlad većna neki nač in nedovoljno umno razvijen, š to ć e se kasnije pojavljivati i kod drugih pisaca. Po Pajsiju Janjevcu vladao je Vukaš in sve dok Urošnije napunio 17 godina, a onda je doš lo do njihovog međusobnog sukoba, buduć i da je Urošhteo preuzeti carstvo, a Vukaš in to nije dozvoljavao. Stoga izbije rat u kojem se srpska vlastela podeli na Uroš evu i Vukaš inovu stranu. "Po isteku mnogih godina, vladao je Vukaš in, dok ne postade hrabar car Uroši dok mu ne bude 17 godina.
Bio je toliki razumom, da su se svi divili, uspevao je iz dana u dan u dobroti i razumu, ne primajuć i savete starih, a drž eć i savete mladih. Radi toga onaj koji od iskoni mrzi dobro: đavo, podiž e rat između mladoga cara i Vukaš ina, i bio je veliki metež e i raspre izmeđ u njih u te dane. Jedni su bili pomagač i caru Uroš u, a tako je i po pravdi, a drugi Vukaš inu po nepravdi, tako da je bio veliki meteži raznoglasice i nepravde" (Pajsije Janjevac). Nakon toga opisuje Pajsije Janjevac sabor koji se drž ao u Prizrenu i na kojem se Vukaš in ž eleo dočepati carske krune, ali u tome ne uspeva pa "Vukaš in razdeli (carstvo) na tri dela: Uglješ i dade Serez i nazva ga kesarem, Gojka despota u Trapezuntu tj. Trnovu, a sam u srpskoj zemlji" (Pajsije Janjevac). No, i to mu je bilo malo pa se odluč i da ni manje ni viš e većda ubije cara Uroš a i tako ukloni ovu prepreku u ž elji da se sam zacari. Ubistvo je izvrš eno dok su zajednič ki lovili, a evo kako je izvrš eno "I prođe nekoliko godina, a Vukaš in rasvirepivš i se, jaoj nepravedni sude, i uputi đavo, koji od iskoni mrzi dobro, Vukaš ina ratoborca, te on uputi svoje sluge na ubistvo (Uroš evo). Posle nekoliko dana iziđoš e (Vukaš in i Uroš ) u lov kao š to su obič aj imali, i tamo (Uroš ) primi kraj ž ivota, ubiš e ga potpuno nevina" (Pajsije Janjevac). Orbinova verzija je neš to drugačija. Ostavš i bez ikakvih imanja, poš to mu ih je Vukaš in preoteo, car Urošje bio prisiljen da boravi kod njega. "Kukavni car, koji je za svoga ž ivota pustio da velikaš i zauzmu carstvo, boravio je neko vreme kod kralja Vukaš ina, koji mu je bio dodelio jednu malu oblast za izdrž avanje" (Orbin). Međutim, kako je prema njemu bilo loš e postupano odluč i se car da pređ e kod Lazara Hrebeljanović a, sa kojim stupa onda u savez (u kojem bio i Nikola Altomanović) i zajedno napadaju Vukaš ina. Orbin zatim opisuje bitku koja je na Kosovu polju vođena izmeđ u Nikole Altomanović a, Lazara Hrebeljanović a i cara Uroš a, sa jedne strane, protiv kralja Vukaš ina sa druge strane (to je u prednjem tekstu detaljno opisano) i navodi kako je tu bitku dobio Vukaš in. Sa bojnog polja je pobegao Lazar Hrebeljanović, Nikola Altomanovićse borio dok je mogao i jedva je ž ivu glavu izvukao, dok je cara Uroš a zarobio kralj Vukaš in. Nadalje je kralj Vukaš in cara Uroš a odveo kao kakvog ratnog zarobljenika u neki deo svoje oblasti i tamo ga drž ao u nekom stanju koje je bilo jedva malo bolje od statusa zatvorenika. Kako je sa njim Vukaš in postupao isto onako rđavo kao i prije, odluč i se car Urošda prebegne u Dubrovnik, ali neki sluga ga oda Vukaš inu koji ga onda u nastupu besa udari buzdovanom i ubije. "Videći da s njim postupa kao pre, odluč i da pobegne u Dubrovnik. Kad je o tome neki sluga obavestio kralja Vukaš ina, Vukaš in ga udari buzdovanom po glavi tako da na mestu osta mrtav. Zamotavš i ga zatim u jedan ćilim, dade ga pokopati u Šareniku, u oblasti Skoplja" (Orbin). Oč igledne su razlike u opisima nasilne smrti cara Uroš a, ali dve stvari su zajednič ke. Prva je da je direktni izvrš ilac caroubistva bio bašVukaš in (doduš e, postoji i jedna bugarska verzija koja careubistvo pripisuje Uglješ i), a druga stvar koja im je zajednička jeste to da niti jedna nije tač na. Car Urošje možda i ubijen, ali to nikako nije mogao da uč ini kralj Vukaš in, buduć i da je tada on većbio mrtav puna dva meseca. Međutim, ono š to posebno privlači paž nju i kod Orbina i kod Pajsija Janjevca jeste mesto na kome je car Uroš sahranjen. Orbin nedvosmisleno navodi mesto Šarenik u oblasti Skoplja (to isto radi i jedan drugi istorič ar, Lukarević ), dok Pajsije navodi: "I kada je doš lo duboko več e, odnesoš e ga u manastir zvani novi hram Uspenje presvete Bogorodice, u potkrilju grada Petriča viš e Nerodimlja", a neš to kasnije navodi da se u blizini manastira nalazi selo Šarenik. "A pri
tom manastiru je reka koja silazi sa gore, selo zvani Š arinik i tu donesoš e telo mladoga cara Uroš a, kao š to i rekosmo napred, a niko nije o ovom znao, samo oni zloč inci i nastojatelj obitelji sa klisijarhom. I polož iš e ga u grobnicu u unutraš njosti crkve, gde se vrš e bož astvene (služ be), koja je jošod praroditelja nač injena. I pokriš e je kamenom ploč om i opelo noć u svrš iš e, a niko nije za ovo znao, samo Vukaš in i oni zloč inci" (Pajsije Janjevac). Verovatno se radi o selu Šarenik istoč no od Prizrena, gde se u blizini nalazio i carski dvor Nerodimlje. Kako je car Urošstvarno završ io ostaje tajna, odnosno ne zna se da li je umro prirodnom smrć u ili mož da nasilnom, kako uporno pokuš avaju da to proture biografi. Isaija monah se nije izjaš njavao kako je car Urošumro većje to samo krajnje lapidarno konstatovao. "U to vreme i pleme srpske gospode, mislim sedmi rod, propade" (Isaija monah). Interesantno je to da Isaija monah uopš te ne ž ali zbog smrti cara Uroš a, niti misli da ta smrt neš to posebno znač i za srpsku drž avu. To bi moglo da dovede na pomisao da je car Urošu to vreme bio toliko potisnut u stranu od političkog ž ivota da njegova smrt nije znač ila skoro niš ta. Isto tako, uopš te nije nemoguć e da ga je stvarno neko od vlastele i likvidirao, jer neć e biti samo sluč ajnost i legenda š to Orbin, Lukarević , Dimitrije Kantakuzen (Žitije sv. Jovana Rilskog) i drugi toliko insistiraju na nasilnoj njegovoj smrti. Moguć e je da je i bilo neš to od toga, a da je kasnije predanje svu krivicu bacilo na omrznutog Vukaš ina. No, legenda o caru Uroš u jošuvek nije gotova. Većje reč eno da se ne zna na koji je nač in umro, ne zna se ni gde je sahranjen i uopš te o njemu se veoma malo zna, tako da je sve prepuš teno legendarnim tumač enjima. Isto onako kako je legendarno i nesigurno opisana njegova smrt, tako je opisano i kasnije otkrivanje njegovih posmrtnih ostataka. Radi se o veoma interesantnoj prič i. Naime, vremenom je manastir u kojem je Urošsahranjen poč eo propadati i na kraju je i opusteo. "I beš e manastir konačno zapusteo i grad razoboren, kao š to se i do danas mož e videti,..." (Pajsije Janjevac). Car Urošje polako počeo zapadati u zaborav, sve dok u neko okolno mesto koje se nalazilo u blizini opustelog manastira, nije doš ao neki čoban moleć i stanovnike da mu pomognu te da ga svi zajedno oč iste od otpada i prljavš tine. "I dođe u selo Šajkovce blizu manastira, plačuć i i ridajuć i i moleć i da dođu i da mu pomognu da poč isti crkvu i otrebi i izbaci đubre" (Pajsije Janjevac). Stanovnici ovog sela se odazovu i očiste manastir. "I dođoš e ljudi sa ž enama i decom na mnogo dana i oč istiš e crkvu, a ć emer crkveni beš e propao" (Pajsije Janjevac). No, nepoznati č oban se nije zadovoljio samo sa time, većiznenada poč ne da traž i od meš tana da mu pomognu izvaditi moš ti cara Uroš a. Naravno, niko mu nije verovao većpoč nu da ismejavaju ovoga č obana. "I umirivš i se malo, opet vikaš e govoreći ljudima: Hodite i pomozite mi da izvadim moš ti svetoga Uroš a i mladoga cara! I rugahu mu se kao nekoj ludi..." (Pajsije Janjevac). Već ina je mislila da je č oban poludeo, ali ipak mnoš tvo se ljudi ipak skupilo na nedeljni dan u crkvi. Tada je doš lo do pravoga č uda. U jednom delu crkve č oban podiže veliki kamen i otkrije moš ti cara Uroš a, a kako je biograf to opisao veoma dramatič no to prenosimo tekst u celini. "I doš avš i u crkvu, beš e nedeljni dan, i sabraš e se okolna sela, i bio je ne mali sabor, i povika: Hodite i zajedno pomozite. I podiž e kamen veliki od groba unutra u crkvi, i nađoš e krasne moš ti, rastvorene gde ispuš taju dobromirisne mirise tako da su se svi divili i na mnogo č asova zaboravivš i se radi neverovanja, jedva nekada dođoš e k sebi, i povikaš e: Gospode, pomiluj i prosti naš em neverstvu. I izvadiš e krasne moš ti iz bokova zemlje i sabraš e sve kosti dobromirisna mirisa, i odnesoš e ih na reku Šarenič ku da ih omiju, poš to su od mnogo vremena bile u zemaljskom blatu i omiš e ih, i sabravš i sve i
unesoš e u crkvu. I tu se sluč iš e neki rukodelci i nač iniš e krasan kivot od orahova drveta, i polož iš e moš ti u kivot, pun dobroga mirisa i krasota, tako da su se svi divili. I te noć i poč e vikati onaj pastir: Jaoj meni, jer su ostale moš ti u reci. I svi potraž iš e usrdno i ne nađoš e niš ta. Opet vikaš e i odvratiš e reku na drugu stranu i svi prilež no potraž iš e i nađoš e jedan zub koji beš e ispao. I svi proslaviš e Boga i staviš e (zub) na svoje mesto" (Pajsije Janjevac). Tokom 1705. godine kosti su prenesene u manastir Jazak u Fruš koj gori. Sa smrć u cara Uroš a izumrla je dinastija Nemanjić a, ali je umrlo i srpsko carstvo. Srpska drž ava je jošuvek postojala, buduć i da najveć i njen deo je jošuvek bio na okupu, doduš e rascepkan, ali jošuvek nezavistan. Čak bi se moglo reć i da je drž ava imala legitimnog kralja u Vukaš inovom sinu Marku. Međutim, i on je sada bio samo forma kao š to je to pred kraj bio i sam car Uroš . Po nekoj logici, cara Uroš a je sada trebao da nasledi Marko Mrnjavč ević , ali njega niko nije imao nameru da prizna, tim viš eš to je on izgleda odmah nakon marič ke bitke postao i turski vazal. No, to nije sada viš e naš a tema. Sama vladavina cara Uroš a jeste uglavnom pregled najpre formiranja, a zatim sukoba i propasti mnogih velikih vlasteoskih kuć a u Srbiji. To je zapravo period kada se u Srbiji iz sve snage razvija feudalizam sa svojom karakterističnom rascepkanoš ć u i svim onim negativnim osobinama koje je on i inač e pokazivao. Uvek se može postaviti pitanje da li bi neki vladalac drugač iji od cara Uroš a kojeg Pajsije Janjevac opisuje kao "mladoumnoga, jošmlada uzrasta", mogao da održ i Srbiju u onoj snazi na koju su je doveli raniji Nemanjići. Šta bi bilo, recimo, da je nemanjić ka loza uspela da stvori jošdve generacije vladara tipa kralja Milutina ili cara Duš ana. Da su se događaji razvijali onim tempom kao i do tada, do koje bi snage Srbija doš la teš ko je i pretpostaviti, a opet mož da ni oni ne bi bili u stanju da kontroliš u ogromnu drž avu (viš e po suprotnostima veliku nego li po teritoriji). I, stvarno, kolika je Uroš eva krivica za raspad ogromnog carstva, a koliko je to jedan normalan proces na koji pojedinac, ma kako jak bio, nema već i uticaj. U svakom slučaju, Srbija je izgubila jednu sjajnu dinastiju Nemanjić a, svu predanu vlasti i drž avi, jednu dinastiju koja je stvorila sve ono č ime se mož e samo ponositi. Stvorena je drž ava, samostalna crkva, autohtona kultura, mnoš tvo plemićkih porodica, bezbroj spomenika (naž alost mnogo ih je tokom vekova uniš teno, pa o tome tek delimič no svedoč e). Svega je tu bilo, ali je uvek bilo malo prave sloge koju su raniji Nemanjić i uspevali da održ e održ avajuć i tako i Srbiju jakom. Međutim, car Urošto ili nije umeo, ili jednostavno nije mogao i stoga je propast carstva upravo i vezana za njegovo ime. Sav taj period Nemanjića Srbija je tesno bila vezana za Vizantiju i mnogobrojni događaji u Srbiji se mogu razumeti samo u kontekstu razvoja prilika u Vizantiji. Međutim, onoga momenta kada su Turci zagazili u Evropu i naročito nakon poraza na Marici, sudbina Srbije se tesno vezuje za Turke. Sada su to sasvim novi uslovi, novi odnosi, ali i novi ljudi, koji donose drugačija reš enja. Niš ta viš e nije bilo, niti će biti kao prije. Srbija je ulazila u nova iskuš enja.
Bivš a Sveta Srbija (pogovor Mirka I. Nanić a)
Deš ava li se u ž ivotu, u istoriji, u postojanju ljudi i naroda, svake tvari, iš ta slučajno i bez nekog smisla? I mož e li se zamisliti da je slepi sluč aj uzrok svih nas, i svega š to se događa sa nama i u nama. Ili za sve to ipak treba traž iti neki dublji uzrok, izvor svega i svih. I onda, spoznajom tog Uzroka, razumevanjem Njegovih istina i zakona, traž iti u ž ivotu, u istoriji, u svemu onom u č emu jesmo, smisao bitisanja i uzroke događanja. Od izgnanja prvih ljudi iz Raja, kada je smrt zavladala svetom, i kada je tvorevina postala vremena i ogranič ena trajanjem, sve je imalo pored poč etka i svoj kraj. Sve se rađalo, raslo, dož ivljavalo svoj procvat, i onda po neumitnom zakonu smrti, prilazilo svome kraju, i prestajalo da postoji u ovom svetu. Sve slovesno i neslovesno. I narodi, kao zajednica ljudi, vezanih teritorijom na kojoj ž ive, poreklom, jezikom, kulturom, i svim ostalim osobinama koje ih spajaju, su kroz vekove i nepoznate, a i poznate istorije, nastajali i nestajali. Kao i pojedine vrste živih bić a, i narodi su se održ avali lakš e ili tež e kroz vremena. Jači su opstajali, osvajali slabije, dok ovi ne bi jednom postali snaž niji, i zauzeli njihovo mesto. Bož jim promislom, razvojem č ovečanstva, rodio se i nastao nekada davno i srbski narod. Pre petnaestak vekova iz prastare postojbine iz okoline Karpata, vođen Bož jom rukom, doselio se u krajeve gde i danas uglavnom ž ivi. Da li su ga primili sa radoš ć ui dobrodoš licom? Ne! Jer da bi se naš i preci naselili u juž ne krajeve sadaš nje srbske drž ave, morali su da nekog pomere odatle. Takav je zakon prirode. Zakon jač eg. Ali, sve po promislu i dopuš tenju Bož jem. I većpoč etkom 12. veka na Balkanu postoje dve oblasti pod srbskom vlaš ć u, Zeta i Raš ka. Prva pod jakim uticajem rimskog pape, a druga okrenuta Vizantiji i Pravoslavlju, stalno raspete između zemlje i neba. I poč etkom druge polovine toga veka, jedna lič nost rođ ena u Zeti, krš tena po rimokatolič kom obredu, preš avš i u Raš ku, prima Pravoslavlje, i postaje oganj iz koga se razvila slavna srednjevekovna Srbija. Beš e to Stefan Nemanja. Sticajem politič kih okolnosti, ili neč eg nepojmljivo viš eg i tajnovitijeg, vizantijski car Manojlo između svih srbskih velmož a, izabira Nemanju za saveznika. I od tada počinje njegov politič ki uspon. Da li ona ljudska, pomalo greš na crta, sticaj okolnosti, ili i jedno i drugo, rađaju u njemu jednu misao i ideju, da Srbi, koji su tu, na Balkanu, većviš e od pet vekova, bi mogli da budu i jač a i znač ajnija drž ava i sila, nego š to to do tada behu Zeta i Raš ka. Da li mu za to Gospod i podaje između ostalih sinova, i duhovnog diva, Rastka, potonjeg svetog Savu, koji ć e za navek nakalemiti Srbe na debelo stablo Pravoslavlja. Mladi plemić , u cvetu mladosti, umesto lepotice sa nekog dvora, za nevestu sebi izabira Gospoda Isusa Hrista. Bež i u Svetu Goru, bež i Bogu u naruč je. I Bog ga, kao nekada Jevrejima praoca Avrama, stavlja pred Srbe, kao duhovnog vođu i putovođu. Nemanja, do pred samu starost, a potom sin mu Stefan Prvovenč ani, radiš e na politič kom i ratničkom polju, a sveti Sava na duhovnom. Videć i i oseć ajuć i da srbski narod mož e i mora da opstane na prostorima na kojima ž ivi samo ako je duhovno zdrav, sveti Sava je nebo na zemlju sveo, i ubacio ga za sve vekove u duš u Srbskog naroda. U Pravoslavlju kao jedinoj i istinitoj religiji, Bogom
otkrivenoj, sveti Sava je video jedini spas, večni spas, i za sebe, a i za narod, kojem je pripadao. Stoga se svim svojim zemaljskim silama, uz Bož ju pomoćtrudi da organizuje Crkvu Hristovu u svim Srbskim zemljama. Podiž e manastire, crkve, prosveć uje i osvećuje narod. U skladu s tim, od carigradskog patrijarha sveti Sava 1219. godine, Sava zadobija samostalnost Crkve, na nivou arhiepiskopije, postavš i prvi arhiepiskop Srbski. Dobivš i dobre temelje, ali ne i bez unutraš njih i spoljaš njih trzavica, Srbska drž ava je polako poč ela da se razvija i ekonomski i teritorijalno, pogotovo u vreme kralja Milutina. On je od male drž avice stvorio jednu moć nu i snaž nu drž avu. U njegovo vreme poč inje da se razvija i rudarstvo u Srbiji. Vizantija, koja je bila na umoru, ipak je jošbila dovoljno jaka, da bi imala dovoljno uticaja na Srbiju, pogotovo na kulturnom planu. Vizantijsko freskoslikarstvo po Srbskim manastirima ostalo je i do danas neprevaziđ eno. Srbija je disala vizantijskim, pravoslavnim duhom. Uticaj zapada, koji je bio uvek prisutan, ipak nije imao tu snagu. I onda, polovinom 14. veka, na politič ku scenu stupa jedna od najkrupnijih ličnosti Srbske istorije. Car Duš an. Proš irio je Srbsku drž avu u granice koje nikada posle nije imala. Može biti da je tu i pogreš io, š to se je š irio uglavnom na jug, ka Vizantiji. Mož da je bilo bolje da je pod okrilje svoje drž ave stavio i Srbski narod koji je ž iveo preko Drine, u Bosni. A da bi Srbska Pravoslavna Crkva imala kanonsko jedinstvo na svim novoosvojenim teritorijama, morala je da bude dignuta na nivo patrijarš ije. Samim tim i Duš an je pomazan kao car Srbije. U poč etku, carigradski patrijarh, a i vizantijski car, se nisu bunili zbog toga. Međ utim, posle nekoliko godina, zbog politič kih nesuglasica sa Vizantijom, carigradski patrijarh baca anatemu na Srbsku Pravoslavnu Crkvu, koju je tek knez Lazar uspeo da skine sa Crkve i naroda. Da li je ta kletva bila i poč etak kraja slavne Srbske drž ave, ili je njen kraj bio uslovljen onim zakonom, po kome sve nastaje i nestaje? Turci su mož da bili samo oruđe u rukama viš ih sila, kada su u drugoj polovini 14. veka započ eli osvajanje i drobljenje Srbije. Nama, koji ž ivimo mnogo vekova posle tih slavnih vremena, kada se i ovo malo Srbske drž ave ruš i ispod nas, uglavnom naš om krivicom, ostaje samo da se nekom setom seć amo tih davnih i zlatnih vremena Srbske istorije. Da se seć amo slavne porodice Nemanjić a, koja je sebe utkala i na nebo, i za zemlju, za sva vremena. Da budemo ponosni na svoju proš lost, i da u srcu pomalo tužimo i ž elimo da se ta vremena ponovo vrate, i da slavni duh nemanjić ke Srbije ponovo zaž ivi u nama. Đurđevdan, 1998. g.
Zeljko Fajfrić : Sveta loza Stefana Nemanje
Bivš a Sveta Srbija (pogovor Mirka I. Nanić a) Deš ava li se u ž ivotu, u istoriji, u postojanju ljudi i naroda, svake tvari, iš ta slučajno i bez nekog smisla? I mož e li se zamisliti da je slepi sluč aj uzrok svih nas, i svega š to se događa sa nama i u nama. Ili za sve to ipak treba traž iti neki dublji uzrok, izvor svega i svih. I onda, spoznajom tog Uzroka, razumevanjem Njegovih istina i zakona, traž iti u ž ivotu, u istoriji, u svemu onom u č emu jesmo, smisao bitisanja i uzroke događanja. Od izgnanja prvih ljudi iz Raja, kada je smrt zavladala svetom, i kada je tvorevina postala vremena i ogranič ena trajanjem, sve je imalo pored poč etka i svoj kraj. Sve se rađalo, raslo, dož ivljavalo svoj procvat, i onda po neumitnom zakonu smrti, prilazilo svome kraju, i prestajalo da postoji u ovom svetu. Sve slovesno i neslovesno. I narodi, kao zajednica ljudi, vezanih teritorijom na kojoj ž ive, poreklom, jezikom, kulturom, i svim ostalim osobinama koje ih spajaju, su kroz vekove i nepoznate, a i poznate istorije, nastajali i nestajali. Kao i pojedine vrste živih bić a, i narodi su se održ avali lakš e ili tež e kroz vremena. Jači su opstajali, osvajali slabije, dok ovi ne bi jednom postali snaž niji, i zauzeli njihovo mesto. Bož jim promislom, razvojem č ovečanstva, rodio se i nastao nekada davno i srbski narod. Pre petnaestak vekova iz prastare postojbine iz okoline Karpata, vođen Bož jom rukom, doselio se u krajeve gde i danas uglavnom ž ivi. Da li su ga primili sa radoš ć ui dobrodoš licom? Ne! Jer da bi se naš i preci naselili u juž ne krajeve sadaš nje srbske drž ave, morali su da nekog pomere odatle. Takav je zakon prirode. Zakon jač eg. Ali, sve po promislu i dopuš tenju Bož jem.
I većpoč etkom 12. veka na Balkanu postoje dve oblasti pod srbskom vlaš ć u, Zeta i Raš ka. Prva pod jakim uticajem rimskog pape, a druga okrenuta Vizantiji i Pravoslavlju, stalno raspete između zemlje i neba. I poč etkom druge polovine toga veka, jedna lič nost rođ ena u Zeti, krš tena po rimokatolič kom obredu, preš avš i u Raš ku, prima Pravoslavlje, i postaje oganj iz koga se razvila slavna srednjevekovna Srbija. Beš e to Stefan Nemanja. Sticajem politič kih okolnosti, ili neč eg nepojmljivo viš eg i tajnovitijeg, vizantijski car Manojlo između svih srbskih velmož a, izabira Nemanju za saveznika. I od tada počinje njegov politič ki uspon. Da li ona ljudska, pomalo greš na crta, sticaj okolnosti, ili i jedno i drugo, rađaju u njemu jednu misao i ideju, da Srbi, koji su tu, na Balkanu, većviš e od pet vekova, bi mogli da budu i jač a i znač ajnija drž ava i sila, nego š to to do tada behu Zeta i Raš ka. Da li mu za to Gospod i podaje između ostalih sinova, i duhovnog diva, Rastka, potonjeg svetog Savu, koji ć e za navek nakalemiti Srbe na debelo stablo Pravoslavlja. Mladi plemić , u cvetu mladosti, umesto lepotice sa nekog dvora, za nevestu sebi izabira Gospoda Isusa Hrista. Bež i u Svetu Goru, bež i Bogu u naruč je. I Bog ga, kao nekada Jevrejima praoca Avrama, stavlja pred Srbe, kao duhovnog vođu i putovođu. Nemanja, do pred samu starost, a potom sin mu Stefan Prvovenč ani, radiš e na politič kom i ratničkom polju, a sveti Sava na duhovnom. Videć i i oseć ajuć i da srbski narod mož e i mora da opstane na prostorima na kojima ž ivi samo ako je duhovno zdrav, sveti Sava je nebo na zemlju sveo, i ubacio ga za sve vekove u duš u Srbskog naroda. U Pravoslavlju kao jedinoj i istinitoj religiji, Bogom otkrivenoj, sveti Sava je video jedini spas, večni spas, i za sebe, a i za narod, kojem je pripadao. Stoga se svim svojim zemaljskim silama, uz Bož ju pomoćtrudi da organizuje Crkvu Hristovu u svim Srbskim zemljama. Podiž e manastire, crkve, prosveć uje i osvećuje narod. U skladu s tim, od carigradskog patrijarha sveti Sava 1219. godine, Sava zadobija samostalnost Crkve, na nivou arhiepiskopije, postavš i prvi arhiepiskop Srbski. Dobivš i dobre temelje, ali ne i bez unutraš njih i spoljaš njih trzavica, Srbska drž ava je polako poč ela da se razvija i ekonomski i teritorijalno, pogotovo u vreme kralja Milutina. On je od male drž avice stvorio jednu moć nu i snaž nu drž avu. U njegovo vreme poč inje da se razvija i rudarstvo u Srbiji. Vizantija, koja je bila na umoru, ipak je jošbila dovoljno jaka, da bi imala dovoljno uticaja na Srbiju, pogotovo na kulturnom planu. Vizantijsko freskoslikarstvo po Srbskim manastirima ostalo je i do danas neprevaziđ eno. Srbija je disala vizantijskim, pravoslavnim duhom. Uticaj zapada, koji je bio uvek prisutan, ipak nije imao tu snagu. I onda, polovinom 14. veka, na politič ku scenu stupa jedna od najkrupnijih ličnosti Srbske istorije. Car Duš an. Proš irio je Srbsku drž avu u granice koje nikada posle nije imala. Može biti da je tu i pogreš io, š to se je š irio uglavnom na jug, ka Vizantiji. Mož da je bilo bolje da je pod okrilje svoje drž ave stavio i Srbski narod koji je ž iveo preko Drine, u Bosni. A da bi Srbska Pravoslavna Crkva imala kanonsko jedinstvo na svim novoosvojenim teritorijama, morala je da bude dignuta na nivo patrijarš ije. Samim tim i Duš an je pomazan kao car Srbije. U poč etku, carigradski patrijarh, a i vizantijski car, se nisu bunili zbog toga.
Međ utim, posle nekoliko godina, zbog politič kih nesuglasica sa Vizantijom, carigradski patrijarh baca anatemu na Srbsku Pravoslavnu Crkvu, koju je tek knez Lazar uspeo da skine sa Crkve i naroda. Da li je ta kletva bila i poč etak kraja slavne Srbske drž ave, ili je njen kraj bio uslovljen onim zakonom, po kome sve nastaje i nestaje? Turci su mož da bili samo oruđe u rukama viš ih sila, kada su u drugoj polovini 14. veka započ eli osvajanje i drobljenje Srbije. Nama, koji ž ivimo mnogo vekova posle tih slavnih vremena, kada se i ovo malo Srbske drž ave ruš i ispod nas, uglavnom naš om krivicom, ostaje samo da se nekom setom seć amo tih davnih i zlatnih vremena Srbske istorije. Da se seć amo slavne porodice Nemanjić a, koja je sebe utkala i na nebo, i za zemlju, za sva vremena. Da budemo ponosni na svoju proš lost, i da u srcu pomalo tužimo i ž elimo da se ta vremena ponovo vrate, i da slavni duh nemanjić ke Srbije ponovo zaž ivi u nama. Đurđevdan, 1998. g.
