Gervais Drago - Stihovi (Verses)

Drago Gervais

^AKAVSKI STIHOVI Na ~etrdesetu obljetnicu pjesnikove smrti

Na Su{aku, 2. srpnja 1997

Drago Gervais ^AKAVSKI STIHOVI Na ~etrdesetu obljetnicu pjesnikove smrti Nakladnik DW Uz pomo}: Sveu~ili{ne knji’nice na Rieci

ISBN

KAZALO

MAGLICA...........................................................................................9 SUNCE...............................................................................................10 POLNE...............................................................................................11 SUNCE ZAPADA ............................................................................12 NO]....................................................................................................13 BO]I...................................................................................................14 TRE[ETE ..........................................................................................15 BRI[KULA .......................................................................................16 TANAC ..............................................................................................17 [KERAC ............................................................................................18 IGRA^KI...........................................................................................20 N O N I ] ...........................................................................................21 TAMO DOLE ... ...............................................................................22 VE[]A ...............................................................................................23 NA ZIDI]E .......................................................................................24 POD PONE[TRUM.........................................................................25 VA PARKE .......................................................................................26 PROLE]E .........................................................................................27 LJUBAVI...........................................................................................28 MOJA ZEMJA..................................................................................29 ZAPU[]ENA ...................................................................................33 UDOVICA.........................................................................................34 SINON................................................................................................35 MOJA ZEMJA..................................................................................36 TRI KRAJI ........................................................................................37 NONI]I STARI ................................................................................38 NA RIBAH ........................................................................................40 ]I]......................................................................................................41 PIPA ...................................................................................................42 BARKE FAREN...............................................................................43 FAKIN OD PORTA.........................................................................44 LEPA JELE .......................................................................................45 TRI NONICE ....................................................................................47

MOR^I]............................................................................................48 POKOJNA @VANKA ......................................................................49 NA KAFE ..........................................................................................50 MARIJA LAVANDERKA..............................................................51 ZA SINON.........................................................................................52 BOG DOMOVINA ..........................................................................53 STARI MLADI] ..............................................................................54 OBLA^I] ..........................................................................................55 PIJANAC ...........................................................................................56 BATUDA...........................................................................................58 KMETI ...............................................................................................59 STARI ZAKON ................................................................................60 PUL OGNJI[]A...............................................................................61 KMET SE JE STAL..........................................................................62 SNI KMETA......................................................................................64 NONA MARJANKA........................................................................65 TRI BRATI........................................................................................66 ISTARSKI PARTIZAN ...................................................................67 ISTARSKI ^OVEK GOVORI .......................................................69 ISTARSKI KANAT..........................................................................71 ONE SU HODILE............................................................................81 MI SMO USTALI ... .........................................................................83 VA SREMSKOJ RAVNICE ...........................................................85 POD U^KUN....................................................................................86 BURIN ...............................................................................................87 JUGO .................................................................................................88 NO]....................................................................................................89 SUNCE NA KVARNERE...............................................................90 BARUFA ...........................................................................................91 SAMANJ VA BAKRE .....................................................................93 PRETNJA ..........................................................................................95 KASTAVSKA BALADA.................................................................96 ONA BAKARSKA ...........................................................................98 ONA BODULSKA ...........................................................................99

ONA KOSTRENSKA ....................................................................100 ISTRO MOJA! ................................................................................101 NONI], OTAC I SIN .....................................................................102 PESMICE OD LJUBAVI ..............................................................104 PUL TONI]A .................................................................................107 LOKVA ............................................................................................108 VA TUJINE.....................................................................................111 VLADIMIR GORTAN..................................................................113 VODA I MORE..............................................................................114 PISMO PRIJATELJU....................................................................115 PUL JURAGI..................................................................................117 CIJA MARIJETA ...........................................................................118 VA TUJINE.....................................................................................119 ^OVEK I TI] .................................................................................120 PO] DOMA... .................................................................................122 VA BEOGRADE LETA TISU]UDEVETSTO^ETRDESETI^ETRTEGA 123 DODATAK .....................................................................................124 KOLIKO JE PJESAMA NAPISAO DRAGO GERVAIS?.........................................................124 TRI BRATI .........................................................................125 BARUFA.............................................................................126 SAMANJ (VA BAKRE)....................................................129 PUL TONI]A.....................................................................129 PJESMA BES NASLOVA I ZAVR[ETKA ...................129 PJESME OBJAVLJENE U KNJI@ICI “[EST PJESAMA I PISMO” ............................................131

MAGLICA Jutro j’ rano. Jo{ va dolceh ~rna no} le`i. Po ravnice, kraj vodice, maglica be`i. Po ravnice, kraj vodice, hodi mlad pastir mrzlo mu je, v ruki pu{e svuda j’ tihi mir. Za njin bele ovci hode, zvon~i}i zvone i pomalo, kako seni va magiu rone.

9

SUNCE Pete{i} je vajer sko~il zakukurikal: Sunce, Sunce, dan prihaja, ja san se ve} stal. Te`aki su se zbudili, do vodi su {li, i na vode su se prali, do pasa goli. Stari @vane po dvori{}e sve j’ ne{ pohajal, kako vavek i danaska, na ne{ brontulal. Va kuhinje, nona Tonka kuhala j’ kafe, a nevesta, Jele lepa, zibala j’ dete. Na cestice, z jedne jami, pijanac se j’ stal, za~ujeno gledal Sunce i klobuk iskal.

10

POLNE Polne j’ zvonilo. Mate je legal va hlad. S pipi potezal, le{icu gledal i lepo po~ival. Po cestice beloj `enska j’ hodila, to mu je Tonka obed nosila. H njemu se j’ posela obed ponutila: repica bela j’ s fa`olon bila. Pomalo je jil s `enun govoril. Polne j’ zvonilo, sve j’ po~ivalo i mirovalo.

11

SUNCE ZAPADA Sunce za bregi zahaja, ~rna nan no} prihaja. Z mora pomalo gre ...... Na rive barki spe. Mala se na me naslanja, mu~i i na `iven sanja. Ne{ lepega tel san noj re}, ma pozabil san ve}. Sunce za bregi zahaja, bavica pu{e s kraja. Finil je lepi dan, zemja je pala va san.

12

NO]* Zadnji od sunca zlatni trak vrh U~ki je okrunil, dol~i}i mi}i gusti mrak {kurinun je napunil. Pala je no} na ku}ice, ke pod U~kun mirno spe, kroz klanj~i}i i {umice proti U~ke sada gre.

*

Pod istim naslovom je i pjesma iz izdanja 1955. godine.

13

BO]I Na brege, v’ o{tarije, na bo}arije, smo bo}i igrali: zbijali, kri~ali, z rukama mahali i kuntre{tali. Milka j’ vino nosila i va `muji ga to~ila. Mi smo svaki ~as pili, pr{uta doma}ega jili, a onput sopet, bo}i na o~i do no}i. V no}i smo kantaju} {li z’ o{tarije put Opatije ...... Kvarner se j’ leskal va svetle kupal, za~ je po nebe mesec {e}al. Svetal i `ut je pokazal nan put.

14

TRE[ETE Svaku su ve~er tre{ete igrali i svaku se ve~e rad kart pokarali moj noni} i nona. Noni} bi pipu fumal i mu~al, kad ne bi dobival. A kad bi partidu dobil, bi se none rugal, u`ival, i asa li{al. Igraju} bi nona ve~eru kuhala i vavek se vekon stajala ve~eru zme{at, oganj nalo`it i sol dolo`it. Sme{ni su bili noni} i nona onako za stolom: nonica z o}ali, a noni} s pipun v’ usteh: nona dobivaju}, nono brontulaju}, al’ kako je ve} bilo. A kad bi se pak posvadili, onput se j’ sve treslo. Ma to ni ni{ zna~ilo, za~ drugi dan na ve~er, kad je zamra~ilo, bi nono nonu zval: “Marjanko, remo igrat”.

15

BRI[KULA Stari Vice, paron Frane, kumpar Toni}, coto @vane od zapolne pul kvartini, v’ o{tarije, pul Pepini bri{kulaju, brontualju i rad kart se barufaju. Kope, {pade i ba{tone, to je glavno za parone. Ni ih briga, ni ne ~uju, kako crvi spod njih ruju, kako veje, `uto veje, vetar sobun z dreva peje ..... A na ve~er, kad se stanu, koma} di`u glavu p’janu, od kvartini {emeraju i domaka bordi`aju: Vice, Frane, Toni}, @vane, jutra sopet, kako lane.

16

TANAC Armunika cvili, bas ronpota. Tanac se {iri, zibje i gibje, semo, pa tamo tancamo. V naru~aj moj se j’ stisnula mala, tiho noj {ap}en, pa se smeje srda~no i sre}no ... Nanke ne znamo, da zaprteh o~i tancamo. Armunika cvili, bas ronpota. Srce mi j’ puno ljubavi, umret bin tancaju} s malun tel, mala tancaju} s manun. Kad tanac fini s malun }u po} vanka, va lepu no}, pred ku}un }emo njijun sedet, pa se strpet, dokle se mesec, stari mladi} ne skrije za obla~i}.

17

[KERAC Cvr~ki cr~e va travice, veje ska~e po ravnice, ti}i fi~u ba bori}u, pasi} laje va vrti}u, muha ska~e na kon~i}u tanke pau~ini, Jo`e hodi po puti}e, s ro`icun na klobu~i}e, Hodi levo, hodi desno, na svete je jako tesno, Jo`e pijan za{emeral, va {enicu j’ pal, Teta Tonka ga j’ iskala, pred {enicun se j’ fermala.

18

Va {enice j’ Jo`e spal, ma se j’ brzo, brzo stal. S Tonkun doma on je {al i prediku nasli{al.

19

IGRA^KI Cimbuju j’ noni} storil, na njoj san se zibal, zibal se cel dan bo`ji, dokle nis’ na tla pal. Svi su mi se rugali: “~a, bi se jo{ zibal?”, a noni} vas va jade, cimbuju je de{fal. Pa ku}icu mi je storil, va vrte je bila, od javorik zeleneh, ba{ lepa je bila. Kad je jednega dana ne{ vetar popuhnul, va ku}ice san kuhal i slamu nataknul. I najedanput plamik je ku}icu }apal, pa tako san ti bri`an prez ku}ice ustal .... I drugeh san igra~ki kako dete imel, a i danaska bin se igrat ki put jo{ tel.

20

NONI] Kad san jo{ mi}i bil s noni}en san na ribi hodil. Okol’ ~etrte bismo se stali i sve do pi{moj veslali, barku surgali, povrazi v’ more kalali, sedeli, mu~ali, al’ }akulali, Kad bin kakovu ribu }apal i noni} bi s manun u`ival, rekal, da pasja ta noga, }apa, na moj’ga boga, ve} i pi{moja ....... Mirno bi bilo okole nas, more bi se leskalo, na tihen vetre zibalo i ne{ {api}alo. Pod jutro bi s kraja kosi}i fikali, se dozivali .... Sunce bi z brega sjahalo, pomalo, kot da ga j’ strah na jedan mah ............. Ma jedno jutro, kad bilo se j’ stat ni bilo noni}a vnuka zvat: po ku}e su judi na prsteh hodili, nonu mirili, Boga molili i `uti lumini palili. 21

TAMO DOLE ... Tamo dole, puli mora ku}ica je mi}a, od javorik silneh j’ videt samo kus krovi}a. Va toj ku}e, jo{ pred malo, veselo je bilo: noni}, nona, }a}a, mama puno nas je bilo. Onput gvera i nevoja svet su zamutile, pa su ku}i, pa su grunti grdo opustile. Sve pomalo j’ ponestalo ~a j’ jedanput bilo, zru{ilo se i zgubilo, da j’ ~oveku milo. Umrli su noni}, nona, mi smo odjahali, za~ su ku}i, za~ su grunti drugemu pripali ....... Tamo dole, puli mora stara j’ domovina, Boh zna, ako }e kad videt svoj’ga bri`neg sina. -

22

VE[]A* Bil sam kako ve{}a, na sunce ka leti, i ro`icu svaku malo obleti. I ro`ice svakoj ne{ lepo re~e, i ro`icu svaku malo ope~e. Bil san kako ve{}a, pa san se }apal, i va mre`e, du{o, tvojoj se fermal.

*

U izdanju ^akavskih stihova iz 1964. godine ova je pjesma dio pjesme Pesmice

23

NA ZIDI]E Na zidi}e jednu ve~er mi smo }akulaki, to je bilo par dan pokle smo se upoznali. Govoril san vele stvari, od libri i sveta, kraj mene si ti di{ela, jo{ lep{a od cveta. Nekako mi j’ ~udno bilo, ru`a je di{ela, i pred manum jedna mala slatko se je smela. Pustil }a san vele stvari: h sebe san te stisnul, na obrazi} i na usta bu{i} san pritisnul.

24

POD PONE[TRUM Pul nje gori, a ve} je kasno, ~a to mala misli? Aj znan to mala, tako kasno, samo na me misli. Danas san mojoj male rekal, da ju jako volin, a drugo, nemo, ~a san rekal, nanke ne govorin. Sada sedi i misli na me, mi}a moja mala, i sanje ve}, da po} }e za me, gospa, da je postala. Ej mala, spi, ne misli na to, za~ ja san bri`ni}ina, `enit se more, moje zlato, on, ki soldi ima.

25

VA PARKE Ej, ljubavi moja, danas }emo po} {e}at ... Va parke }e seni bit, lanterni }e slabo svetit, na banke }emo se skrit, ni videt nas ne}e bit. Pa }u ti {api}at, da te imam rad, da su tvoje o~i, ko dve ~rne no}i, a tvoji zubi}i, ko beli ri`i}i. Ti }e{ poslu{at, sre}na u`ivat, h mene se nagnut, te`ko uzdahnut, pa mi najzad re}: dragi, dosta j’ ve}. Homo }a, za~ mat mogla bi me iskat.

26

PROLE]E Ne pla~i, draga, ne danas, kad tako j’ lepo okol nas, kad vaskoliki, veli svet, srda~no se je stavil smet. Oj gledaj, draga’ kako kraj, okrunjen slavi mjesec maj: kako se j’ bodar s sna zbudil, stoglasnu pjesmu zagudil. I gledaj, draga, kako hrast, snagun je novun po~el rast; i kako mi}i, `uti cvet, za~ujen gleda beli svet. Ne vidi{, draga, kako val z ljubavi gladi morski `al; kako sun~ani zlatni trak, va sto kolori kupa zrak. Ne ~uje{, draga, kako glas mi drh}e, ko na vetru klas; ne }uti{, draga, muku ust..... ne pla~i, draga, suzi pust. Ne pla~i, draga, prit }e dan, razbit, kad }e nan lepi san, A onput spomen na ta ~as }e bit vredan usre}it nas.

27

LJUBAVI I ti si {la ....... Pomalo, pod senami stabli, gaze} zelenu travu, i i{}u} puti} po {ume, po ken si za vavek {la. Za tobun san gledal i mislel, na mladost, ka }e pasat, i kako }e samo spomen na seni, travu i put po ken si hodila ustat. Nisan kri~al za tobun, nisan z rukami mahal. Ter mi smo i sami znali, da nas ~eka ta dan, kad }e igra~ku nan zet, i kad }e grdi `ivot razbit na{ lepi san. Ma ja san plakal, o Lepa, (suza je z nekud pri{la) za~ na{a lepa igra~ka, ku su judi nan zeli je vela ljubav bila.

28

MOJA ZEMJA* I. O, ve~na suzo na oke mojen, Istro moja! Suzo, nikad ziplakana, muko nikad domu~ena, Istro moja! Tu`na majko moja, bri`na zemjo moja, Istro moja! II. ^ujen glas kako z zemji, glas Tvojeh robi. I vidim stablo veliko, najdra`e stablo. Veje pada s njega, `uto, povenulo veje listi} za listi}en, suza za suzicun, i brzo }e bit golo. III. Tu`na zemlja! Kako su bri`ni Tvoji bre`i}i, Kako nerodna su Tvoja polja, *

Samo je u prvom izdanju }{\plain \i\f1\fs20 ^akavskih stihova}{\plain \f1\fs20 tiskana cijela pjesma. U kasnijim izdanjima se pojavio kao }{\plain \i\f1\fs20 Moja zemja}{\plain \f1\fs20 ili }{\plain \i\f1\fs20 Pod U~kun}{\plain \f1\fs20 samo jedan dio ove pjesme.

29

kako retke su Tvoje {umice. Kako da j’ neki z ruku preko pasal i sve odnesal. IV. I U~ka tamo stoji, seda od kamika belga, tako sama - sama, i tako lepa. I ~a je to U~ka danas, da j’ tako ~rna? Nad oblaki plava, ~rna, nevidna, kako, da j’ i ona pobegla od nas. V. Pod U~kun ku}ice bele, mi}e, kot suzice vele. Beli zidi}i, ~rjeni krovi}i, na keh vrap~i}i kantaju. Mi}i dol~i}i, jo{ manje le{ice na keh `enice kopaju. Cestice bele, tanki puti}i, po keh se vozi}i pejaju, i jedna mi}a, uska re~ica, pul ke se de~ica igraju. Na sunce se ku}ice 30

griju, na turne urice biju.

VI.

Takovu san te va sanje gledal Zemjo moja: va sunce su se ku}i kupale, na sunce su se cesti leskale, va seni su se dol~i}i skrili, va retkoj maglice {koji su bili, a tamo dole, na mi}oj ravnice pasle su ov~ice. To je sanja bila. VII. A kad san se s sanji zbudil ~ul san ovako vapit: Pokle su me zakovali ja ne znan ~a j’ smeh i radost, ja ne znan ~a j’ krv i mladost. Pokle su me zakovali za mene je sve pasalo, za mene je sve nestalo. Pokle su me zakovali samo suzi ja jo{ poznan, samo `alost ja jo{ poznan, tu`ice moja. ^a ne ~uje{ te verigi, kako {kripju, ^a ne vidi{ kako trdo 31

ruki sti{}u? Prokjeta sre}o moja. VIII. Moja zemja umira, mrtvac na njoj le`i, i sve ~a j’ zdravo, `ivo s nje }a, va svet, be`i. Kod da ju j’ neki prokjel pusta je, kamena, prez bo`jeg blagoslova, kot neplodna `ena. Na njoj robuju robi, prez voji, ki mu~e, kad se paron razjadi, i kad po njih tu~e. Moja zemja umira, ve} zadnji j’ dihi ~ut, jo{ samo malo rabi, pa }e mi uzdahnut. A onput - zaludu }e po kartah nas iskat, od robi ropski sini za vavek }e nestat.

32

ZAPU[]ENA Spi, srce spi. Oca ti ni, on }a je {al od materi. Va kraj je {al s kega j’ pri{al, za vaveki. Spi, srce, spi, A mat tvoja mlada j’ bila, zaljubljena, znemil ju je, pustil ju je, za vaveki. Spi, srce, spi. Ne boj se ti. Nad tobun bdije mat tvoja, ka j’ prezrena, zapu{}ena, od svakega.

33

UDOVICA Mu`a su mi zakopali pod kanuni i pod snegon, sina su mi izagnali, sad se klati ~rnen sveton, ranice moja. Deca su mi jo{ pustili, moju bri`nu, mi}u decu, ka ne znaju kako te{ko gorak kruh za njih dobiva mati njihova. Dani su mi ~rni bili, pokle san na oven svete, nikad nisan sre}na bila, nikad radost poznavala tu`ice moja. Kamo san te ja zgubila, kamo si mi ti nestala, da te nisan u`ivala, da te nisan sre}na bila mladosti moja. Jo{ bin decu ja rajala, jo{ bin decu ja dojila, ma su mi te zakopali, dugo tamo pod kanuni mu`u dragi moj, mu`u dragi moj.

34

SINON ^a mi povedate od domovini, oj moji sini, kad san pred tujemi vrati prosila, kad san va tujoj se ku}e potila, dokle ste judi postali. ^a mi povedate od domovini, oj moji sini, kad san va suzah vas zigojila, kad san s krvun vas svojun dojila, dokle ste judi postali. ^a mi povedate od domovini, oj moji sini? Ropske ste materi robi ustali, i ropsku krv va sebe zadr`ali s kun vas je mat van dojila.

35

MOJA ZEMJA* Pod U~kun ku}ice bele, mi}e, kot suzice vele. Beli zidi}i, ~rjeni krovi}i, na keh vrap~i}i kantaju. Mi}i dol~i}i, jo{ manje le{ice na keh `enice kopaju. Cestice bele, tanki puti}i, po keh se vozi}i pejaju, i jedna mi}a, uska re~ica, pul ke se de~ica igraju. Na sunce se ku}ice griju, na turne urice biju.

*

U izdanju }{\plain \i\f1\fs20 ^akavskih stihova}{\plain \f1\fs20 iz 1935. godine prvi se put pojavio samo dio ve\}e pjesme iz prvog izdanja. Pod istim je naslovom tiskan i 1940. godine. U izdanju }{\plain \i\f1\fs20 ^akavskih stihova}{\plain \f1\fs20 iz 1955. godine ova se pjesma zove }{\plain \i\f1\fs20 Pod U~kun}{\plain \f1\fs20 . Tako je ostala i do danas.

36

TRI KRAJI Tri su kraji po sele hodili, kantali, zvonili, i soldi prosili. Jako su {e{no obu~eni bili: od harti kruni, bradi jod vuni, brhani beli, {}apini veli, pla{}i zeleni, a pasi ~rjeni. Za njimi deca su kri~ala, njin se rugala, al se bojala, i }a be`ala. Va svakoj su ku}e bili, svaku s tamjanom kadili, i svagder ne{ ziprosili. Pokle pul Pepi su pili, {oldi delili, i puno `muji spraznili. Su pozabili, da sveti kraji su bili, pa su se potukli i po pode vukli. Kri~ali i razbijali ~agod njin je v ruki pri{lo ... Na nebe svetil je mesec pun, kad su tri kraji pejali va pr`un.

37

NONI]I STARI Svaku nedeju pred crekvun su stali noni}i stari. Pipi fumali, {erjo bradi ~e{ali i povedali {torje od mora i sveta: “Tega i tega leta va Biskaje, moj dragi, sto je tancalo vragi. Prvi je jarbol razbilo i odneslo timun, prokjeto grdo je bilo, a brod vodi ve} pun ... Tamo je Tonkin Vice nestal, a ni ja ne znan kako san `iv ustal”. “Pokojni kapitan Frane, to je bilo va Havane ... Svaku nedeju pred crekvun su stali noni}i stari, i povedali

38

Ma ku tu nedeju ki noni} bi falil pred crekvun, za~ su ga ~era fakini nosili i judi za njin hodili. Molili, milili i pozabili. I ni ve} noni}i stareh.

39

NA RIBAH Nono Francik, barba Vice oba preko {esdesete, su danaska {li na ribi, prvo pete. S Porti}a su ziveslali, Vice malo, noni} manje, su se potni kon{olali, da jedno je veslo tanje. Zvan Porti}a se fermali i povrazi naje{kali, jo{ su malo brontulali, dokle su se name{}ali. Crna no} je {api}ala okol barki, a od vali bar~ica se je zibala. Noni}i su spali ... Kad je sunce zasvetlilo, noni se zbudili, i sran ih je malo bilo, pa su se smutili. Su povrazi zamotali i domaka {li, i su doma povedali, da riba ne ji.

40

]I] “Karbuna, karbuna”, je jedan bri`an ]i} po Opatije kri~al, i karbun prodaval, kega mu j’ tovari} va vozi}e pejal. Oba{li su sve ku}i, palaci i vili, ma ki da se jo{ i ]i}u smili, crnemu ]i}u, divemu ti}u, ki je z gori pri{al. A ]i} je neboh ve} storil ra~un jo{ kad je va {ume palil karbun: Va ku}u malo, pod interes, ~a bude ustalo `ene za travers i brhan za svak’ dan. Ma slabo je ]i} to zra~unal: pun mu vozi} karbuna j’ ustal. Su doma hodili tovari} i ]i}, i pomogli si rivat vozi}.

41

PIPA Danas je noni} po ku}e kri~al i be{timal, za~ da mu j’ neki pipu ukral. Celu je ku}u smutil, ma~ka udril, susedi zbudil, pijat razbil, i nonu razjadil. Joh i kataloh je bil puli nas danas. Najzad nesre}na se j’ pipa na{la, je pod baretun nonu bila.

42

BARKE FAREN Va barke je noni} stari stal, na Slatine, vanka s Porti}a, per{ona nevojna i mi}a, i fure{ton na kraje kri~al: pite {en barke faren. Pite {en barke faren. A barka je svoj’ni nav bila, ponosit je po moreh sveh plaval, druga~ja mu je mladost bila, i noni} bi najraje plakal. Pite {en barke faren. Selo je bilo va stareh dni, kade su sad veli palaci, ni ve} sela, ni judi ve} ni, na kraje se {e}u pajaci. Bi najraje noni} be{timal, tel sve z rukun mornarskun zdrobit, pa bi ga i jad i sran pasal, ma mora i ki fjorin dobit: pite {en barke faren ...

43

FAKIN OD PORTA Ni ga bilo ni ne}e ga bit ki bi jo{ mogal toliko popit koliko Berto od porta fakin z baretun na bandu kot mu{kardin. Z rukami v `epe va porte bi stal va more pjuval i fijakal, i ~ekal da pride kakov fure{t kemu }e za man}u bagalju ponest. A kad bi od man}i slo`il fijorin bi vaje surgal se va gamazin, spra`njevaju} litru, drugu bi zval, ni dragi ga Bog ne bi ve} fermal. Pijan bi pak plakal, `ivot bi kjel, za~ da je jedanput boje `ivel, a kad bi {tufal se ve} i tega, barufu bi storil - stukli bi njega. Pokle bi jo~u} pal va portun i jo{ od `eni }apal matafun ... A jutra bi sopet, nesre}ni sin, gledal va nebo i ~ekal fijorin ... I umrl je grdo. Va kanale su jutros ga dve mlekarice na{le.

44

TRI NONICE Tri nonice stare pred ku}un su stale i kritikale. I Katu, i Pepu, i Jelu, i Toncu debelu. Jedna da j’ takova, jedna onakova, jedna bi se rad `enit, druga se zna lenit, tre}a sve zafraja, ~etrta da ne vaja. A svet da se j’ pokvaril, i prvo da j’ boji bil. Tri nonice stare su kritikale od osme do polna. A kad je polne zvonilo jednoj je doma po} bilo. Su dve ustale i nju kritikale.

45

LEPA JELE Ni bilo takove ro`ice bele, kakova bila je Tonkina Jele. Slo`ili se svi, da lep{e ve} ni. Su na{i fantini za njun ponemeli, i svi bi ju bili `enit oteli, a mala na ~ude ~igova da bude. Pa z o~i prevra}e kako svetica, {egava je mala kako lisica: poga~u bi teli, a mrvice deli. I su se fantini skonfu`ijonali i puno se puti rad nje zbarufali, po staroj u`ance, pul Gu}a na tance.

46

Ma onput pri{al je z Meriki Frani}, tr semo pa tamo i zel ju je vrani}: se j’ zajubila i o`enila.

47

MOR^I] Ma~ak je z vetrini meso ukral. Po vrte je nona za njin tekla i puno mu lepeh besed rekla: “Mor~i}, nazad mi meso daj, te lepo prosin me ne {ekaj; kako }u bri`na obed storit i ~a }e mi vnuk za jist dobit?” Ma mor~i} {egavi meso je jil, i vavek korak pred nonun bil, a kad je meso do sleda pojil, je pulot presko~il, se j’ polizal, po~e{jal, i sit na fraj susedinoj ma~ke {al.

48

POKOJNA @VANKA Svaki je dan v Opatiju hodila, i bremena te{ka na hrpte nosila, pokojna @vanka. Po grden, al po lepen, pod bremenom te{ken, trejset se let je potila. ^etiri je sini s ten zigojila, i ljudi na meste od njih je storila, ma nju nevojnu, svako leto minulo. je vi{e svinulo; sve bli`e zemje je bila. Jednega dana pod ko{en je pala. Od onput v Opatiju j’ hodit prestala. Siva i stara pul ognji{}a j’ sedela, i tako prez dela, sinon na brigu je pala. A sini magar dobri su njoj bili, i jo{ ~etiri, koma} su ju hranili, za~ te{ko j’ davat. I za~ cel `ivot svoj dat je znala samo mat, koj na sprovode smo bili.

49

NA KAFE “Joh mane” se j’ Tonka stresla, kad je va Pepinu ku}u pri{la, “ka bura vane. Jezero vrazi, po ceste pra{i, po kroveh gazi”. - “Malo kafica, draga suseda, ne {parajte cukar, ki na to gleda”. Sede pul ognji{}a, susedi i cija, dokle bura po meste zavija. - “Ste ~uli suseda?” - ”^ula san ~ula, na grdo se mala je obrnula”. - “I ~era su videli nekeg mladi}a kako je sko~il preko zidi}a”. “A ona Vicka?” - ”Ma ki bi bil rekal, da ju je vavek pod voltun ~ekal”. - “A ja”. - ”A na”. - “Jo{ malo kafi}a”. - “Ma~ka mi ~era pojila je ti}a”. I {ap}u, i kimju, i ~ude se jako, mogle do susveta sedet bi tako, puli ognji{}a i puli kafi}a ... Za mi}i judi i radost mi}a.

50

MARIJA LAVANDERKA Marija Kantabelka, opatijska lavanderka je sedan dece imela, zadnje ve} posivela. I mu`a ki ju je vavek tukal i grdo ju kjel, i pul svoje `urnadi i njiju noj zel, za~ je ~ovek bil `ejan i vaveki vekon pijan. A deca kot sedan vra`i}i su hodila svojmi puti}i. Tuju je robu Marija prala, lu{ijala i re`entala, i vavek tekla od ku}i do ku}i kot ve} ~ovek ki za drugeh se mu~i. I dokle je mu` spra`njeval `muji, rasla njoj je goba i veli `uji. Ma ova ista Marija je vavek kantala, za ni{ se svijala i za trbuh dr`ala, smela i kri~ala kod ponemela ... A kako bi bri`na druga~je `ivela?

51

ZA SINON Moj sin, moj mili sin, je va tamnicu {al, za~ je puli vas pravicu iskal. Kade ga ubijate z gladon, kade ga mu~ite s hladon, paroni nesre}ni. Dajte mi sina, ranu moju, velu tu`icu moju, pa }u van muki svoje oprostit, pa }u Boga za vas molit, paroni nesre}ni. Ah, znan da ste nesmiljeni, i kameni, i da nikad mi sin ve} ne }e prit, da }e `eja ga i glad ubit, va ruki kad va{e je pal, za~ je puli vas pravicu iskal. Moj sin, moj mili sin.

52

BOG DOMOVINA Bog domovina. Gren kruha po belem svete iskat, za~ su ovde mi ga zeli, i gren pravicu po svete iskat, za~ su ovde mi ju zeli. Bog domovina. V no}i kako tat te moran pustit, po {umicah moran be`at, i te za vaveki moran pustit, va tujoj zemje }u le`at. Bog domovina. Ja poznan tvoj dih, du{u tvoju, i {umi, gori i re~ice, te moran pustit, zemju moju, selo moje va dol~ice. Bog domovina. Kot udovica sama ~e{ ustat, }e drugim moju, te u`ivat; a sin }e nboh ti po svete lutat i vavek za tobun jokat. Bog domovina. Ja gren, za~ sunce }e brzo prit, ja gren po svete petjat ... I nikad me ne }e ve} nazad bit, za~ te{ko j’ pravicu iskat.

53

STARI MLADI] Kaneta, jaketa, garoful, {}api}, i kora~i} kot vrap~i} ... gotov je stari mladi}.

54

OBLA^I] Na U~ke klobu~i} crni obla~i}. Bogzna odkuda j’ dotekal, kade se j’ fantina sve tepa, i kot da ga j’ sran, da j’ tako mi}i i sam, se j’ razjadil, ra{iril, i nebo pokril. Zvrnul je kabli} i pal je da`ji}. Pokle mui pasal morbin, nestal je kot dim... A mat se je jako jadila, za~ njoj se roba zmo~ila ka se va vrte su{ila.

55

PIJANAC Vino san pil, teran ~rjen, san napil se, pa se smejen. ^rne misli je zel teran, kad se vrnu }u bit pijan. Po ceste gren, kantaju} sam, i ni{ me ni pred judi sran. A cesta je, lepa danas, na mese~ine, bela vlas. A mesec je kot `ut lampjun, srda~ni mu j’ obrazi} pun. Bin vaje s njin se promenil, i svaken pjancu posvetil.

56

Jo{ raje bin divojku tel, posensega bin ponemel.

57

BATUDA Pepi} i Frani} dva stara kumpanja na ceste batudu tu~u, sunce pali kot nemo, leno se seni vu~u. Pod bregon more dremje, nigder ~oveka ni ti}a, ni glasa se ne ~uje, leh ona dva bati}a. Pote se Pepi} i Frani}, i stare ih kosti bole, sunce prez milosija pe~e {kini njin gole. Mu~e i prez besedi delaju svoj posal, da bi od kamika ve}eg manji kamik postal. A kad bude polne zvonilo, storit }e va hlade “piknik”, kus palenti od ~era i svakemu po jedan }ik.

58

KMETI Sve cesti peju va grad, a tamo su veli palaci i placi po keh se gospoda {e}u. Sve cesti su kmeti zgradili, sve ku}i su kmeti platili, svu gospodu nahranili, i vavek su vekon nosili po cestah ke peju va grad. Sve cesti peju va grad a tamo su veli palaci ...

59

STARI ZAKON A ~a nam koristi plakat, ter znamo stari zakon, da je nad kmeton paron. To su nas vadili }a}a, to nas je vadila mat, a va nedejni dan i gospodin plovan: - Trpi, mu~i i breme nosi, za drugega delaj, svoje prosi. Bla`eni strpjeni, magar njin je te{ko, za~ njin pripada krajestvo nebesko. Ke lepe besedi, i sve su na meste, a mi smo na ceste.

60

PUL OGNJI[]A @@vanka s ~rjenemi vlasi vino je s konobi nosila i va bukaletu to~ila. Z ruki v ruku je bukaleta hodila. Na ognji{}e i oganj gorel, na {kanjice j noni} sedel, i svi mi redon: Tone, Rude, Frane i veseli @vane. I svaki je ne{ imel povedat, i svaki je ku tu imel {pijegat. Samo je noni} klimal i pomalo umiral. A vane j tramuntana kantala i sve odna{ala. Samo onput doma, pul ognji{}a sedeli. Ma j tramuntana ja~a bila, po celen je svete nas raznesla, i sad smo nesre}ni i sami, vaveki vekon sami. Ustala je doma samo @vanka s ~rjenemi vlasi ka pazi da se oganj posensega ne pogasi.

61

KMET SE JE STAL Pri{al je glas, velik i svet: - Stani se kmet, sada je ~as. Pri{al je glas i kako strel zemju preletel. I pokle stotine let sopet se digal je kmet: za zemju i pravicu, za svoju starinu, za svoju de~icu i za domovinu. I kade mu j’ noga hodila se je zdrobila, i kade je pesnica udrila ni{ ni pustila, A zajedno s njin su seni hodile, miljuni seni njigoveh stareh, ki su ovde `iveli, se mu~ili i trpeli, zemju kopali, s krvun natapali i robovali. Su je zemju pasal, a onput velik i jak pjonosit je na U~ke stal.

62

I glas je njigov zagrmel: - Ja, istrijanski kmet, svoju zemju san zel, i joh onemu, ki sopet bi zet mi ju tel.

63

SNI KMETA ]e jutra mi ku}u i grunat prodat, su muku moju, krv moju, `uji moji, i dani moji. ]e de~ica mi bri`na prez krova ustat, i s manun po svete hodit kruha prosit. ]e na inkante mi ku}u prodat. A san njin nosil, nosil san njin dosta, ter se san svoje njin odnesal, ma gospode nikad ni dosta, magar da san boga prnesal. ]e jutra na inkante mi ku}u prodat.

64

NONA MARJANKA Je imela sedandesetitri leta, kad je ve} sita `ivota i sveta morala po} od doma. I morala ku}u pustit, ku cel je `ivot gradila, va ku je mladost svoju, muku i trud zgradila decu rodila, i vnuki dobila. Va koj je `ivela, trpela i samo kadgod se nasmela. Je morala ku}u pustit. Je {la od ku}i za vavek, ma suzi jedne ni pustila, kurajno je nona s manum od ku}i svoje hodila, bri`na nonica mi}a. Se nanke jedanput ni obrnula ni jo~u} ku}e vrnula leh tiha, zgrbjena, va ne{ zami{ljena, je s ku}i svoje hodila ... Va tujoj zemje po~iva nona Marjanka, ka j’ sen bila dobra i puno trpela, i ka j’ imela nesre}u, da j’ tako dugo `ivela, da su ju stirali vanka.

65

ISTARSKI PARTIZAN* Bog, mat moja, ja moran po} }e skoro mrak, }e skoro no}, i ~eka me vane Ivan, za~ on je stari partizan. Ti ~uvaj ku}u, potrpi, a za mene se ne skrbi, }u sopet ja ti doma prit, kad }u zemju oslobodit. - Hod, sine, hod, va no}, va mrak, i ~uvaj zdravje, budi jak, i se nevoji podnesi, i kod ~ovek se ponesi. I }a}u na{eg osveti, ubili su ga prokjeti, i brata, ki te je ljubil, i mlad za njih `ivot zgubil. ]u ~uvat ku}u, se strpet, i ~ekat }u te, potrpet, za~ mora prit on veli dan, kad }e{ vrnut se partizan. ]e slobodna zemja nan bit, i ti }e{ ju pomo} spasit. *

U rukopisima je ova pjesma pod naslovom }{\plain \i\f1\fs20 Partizan}{\plain \f1\fs20 .

66

Jo{ samo to da j’ do`ivet, }u onput lagje ja umret. Hod’, sine, hod’, va mrak, va no} i ja bin tela s tobun po}, ma stara san. - Zove Ivan - Bog, sine moj, bog, partizan.

67

ISTARSKI ^OVEK GOVORI* 1 Du{a mi je jo{ bolna, utrujena, predugo j’ bila nesre}na. Ne more se lako zabit tuga stole}na. Tisu}e let bit kmet i tuji sluga. Tisu}e let se j’ ovde od su`nja su`anj rajal. od kmeta kmet prihajal. I sa je ova zemja ~rjena z mojun krvun i poton natopjena 2 Ma zalud in bil je trud, korba~, tamnica i sud. Drevo se na{e ni osu{ilo, ognji{}e se na{e ni ugasilo Nismo zabili svoj kanat, ni svoj zajik, ni tanac. Kot kamik samac, kroz tisu}e let, na svojoj zemje trdo stal je kmet ... Ustali smo ki smo i bili, ma smo to drago platili. *

U rukopisu ova pjesma ima naslov }{\plain \i\f1\fs20 Istrijanski ~ovek govori.}{\plain \f1\fs20

68

3 I zato, magar su paroni propali, z magli pri{li i va magle nestali. du{a mi je jo{ bolna, utrujena, predugo j’ bila nesre}na. Reci njoj, dru`e, besedu dobru, ona ju i{}e ... Pridi h mene na doma}e ognji{}e. Da ti poveden kako san grdo `ivel i ~a san se pretrpel. Kako su po mene pjuvali, grdo mi se rugali, tukli me i zapirali, decu mi ubijali ... Dru`e, tisu}e let! Ti }e{ me razumet. I tvoja tepla beseda bit }e slaja od meda, bit }e kako lek. Tako govori istrijanski ~ovek.

69

TRI BRATI* Pepi}, najstareji, je bil austrijski mornar, je na karocade slu`il i skoro glavu zgubil, kad je “Senta” apiko {la. Je “Gott erhalte” kantal i “Hoch der Kaiser” kri~al. Tone, on srednji, kad smo pod Taliju pali je preko kunfina pobegal, se j’ po Jugoslavije tepal i bil je kapitan. Je “Bo`e pravde” kantal i “@ivio kralj” kri~al. @@vane, najmlaji, je doma ustal i pul bersajeri slu`il, je va Abesinije pu{ku zgubil i z medajun doma pri{al. Je “Giovinezzu” kantal i “Viva il Re” kri~al. A sveh je rodila @vanka ku}e broj trejsetipet, Opatija, Vasanska ...

*

Postoje tri verzije ove pjesme. Podrobniji podaci i ostale dvije verzije su u DODATKU knjizi.

70

ISTARSKI KANAT Istarskemu kmetu i narodnemu heroju Joakimu Rakovcu i sen onen ki su poginuli za slobodu na{e zemji.

Joakime! Tebe kanat pi{en i mrtven sen. Za sre}u ~a di{en zrak domovine. Istra je na{a! To j’ va{e delo, to krv je va{a. Ja kanat pi{en za radost velu, ku ste nan dali ti i si mrtvi. Zahvalnost pi{e tu kartu belu za va{e delo, za va{e `rtvi. Mi znamo {tor’ju. Krv ju j’ pisala. A {tor’ja ka se ~rjeno pi{e, ta se ne zabi, ta se ne bri{e. Na `ivoj ko`e se je pisala. [tor’ja je na{a: ptanja i delo. `uji na dlane, zmu~eno telo, kramp, motika, sekira i osti, malo smeha, a `alosti dosti. Ona j’ rasla va kavah, pul pluga, na dne Biskaji ... Kade se mu~i. Nju su pisali buri i juga, glad i mizer’ja, su{i i tu~i ... Stotine let se j’ tako `ivelo. Nad kmetom vladal je stari zakon, 71

kega za sebe je storil paron. Miljuni j’ kmeti pod njin trpelo. [tor’ja je na{a; {injori tuji, lakomi, trdi, huji od guji, nobili, konti, grofi, baroni, vremena nova, novi paroni. I belo selo z zemjun zravnjeno. I mrtvo dete. @ena zgubjena. Srce ~ove~je do dna ranjeno, oganj i plamik i krv ~rjena. Tako je bilo. Va prahe j’ le`al te`ak kako pas. Raskinjen i gol. Prezren i popjuvan. Va srce bol. I samo pod glas na {jora re`al. Ti grade na brege zazidani, z debelemi zidi obzidani, mu~i{? a nekada krv si nan pil i kot polip `ivo meso nan jil. I kako sada da vidin voli i puni vozi. Na breg se vu~e. O, kako srce te`aki boli. Pul vozi hode, trpe i mu~e. Tisu}e let se j’ tako vozilo. Celo je polje {jora hranilo, {joru nosilo, brad mu branilo. Tisu}e let se j’ tako vozilo. Va grade crekvi, beli palaci, parki, fontani, pjaci, taraci, 72

bog i duh sveti i sakramenti, razgovor fini i konplimenti. Muzika, kanat i serenadi, u~eni libri, pusti romanci, lu{o, teatri i promenadi, fe{ti, banketi, jiti i tanci. Va polje dole? [kina spe~ena, h zemje prignjena. I sili mra~ne. I vukodlaki. I usta la~ne. Koliba prazna, du{a zgnje~ena. Ma smo zdr`ali kod kamik trdi juga i buri - `ivot na{ grdi. I kad paron nas najvi{e tla~i, mi smo jo{ trji, mi smo jo{ ja~i. Na{a j’ snaga z zemji prihajala, dubok smo koren va njoj imeli. Ta je snaga z groba dohajala, stari su na{i ovde trpeli! I mi smo znali: Se je to na{e. Paron se menja, pride, nestane. No} ga j’ pojila. Te`ak ustane. Kmetu zemja. To je pravo na{e! I stari zajik smo o~uvali i lepe navodi pri~uvali. I mi smo znali za radost i smeh, kanat i tanac, sopeli i meh. No}i pod U~kun! Ka radost vela! Mesec. Seno di{i. Selo mu~i. 73

Ble{}i se more. Devojko bela, stisni se bli`e. Sap}i mi, gu~i! Vrti se balun, smeje se mladost. Krilo se {iri, zibje se tanac, `muji razbija Ive pijanac ... I mi smo znali za smeh i radost ... I tako j’ pasalo tisu}e let. Tisu}e let san bil su`anj i kmet, {injori slu`il i breme nosil i zalud pul njih pravicu prosil. Paron se j’ smel. Pravica i kmeti? Va{a pravica sud i tamnica, korba~, verigi! Ki mi se preti? Ja san va{ bog i va{a pravica! Smo stisnuli pest i zubi trdi. Dobro, {injore, mi smo strpljivi, moremo ~ekat, kmeti smrdljivi, ma prit }e dan, dan crni, dan grdi ... Zemjo rojena, sestro ljubjena, zemjo ~rjena, sestro zmu~ena. Sre}o moja i sa moja radost, tugo moja i sa moja `alost. Si sa mi draga i sa si lepa. I kamiki sivi i sten trda. I bregi goli. Ljubav je slepa. Ti si mi lepa i kad si grda. Zemjo ~rjena, sestro zmu~ena, s krvun si te`a~kun natopjena 74

i s telon te`a~ken nagnojena. Zemjo rojena, sestro ljubjena. Tisu}e let su sanjali kmeti, da }e prit dan, dan veli, dan sveti. Tisu}e let su ~ekali znaki i va toj vere bili su jaki. Nisu ve} {jora milost prosili, pravdu molili. Leh ju iskali. Oholo ime svoje nosili, “Domi” gradili, {koli zidali. Si su za veli dan se spravjali, i si su vele nadi imeli, i si va lepeh sanjah `iveli. Kot da }e na pir su se spravjali! Pri{al je najzad - dan od Rapalla! Cela j’ zemja kot kamik ustala. Krv se sledila. Je to ta sre}a? Mesto slobodi, propast jo{ ve}a? A tako vi to, gospodo draga! Dobar posal ste s nami storili. Prodali ste nas kot da smo blaga, veru ubili, nadu zlomili. Jo{ crnja je no}. Jo{ te`i je krst. Se su nam zeli. Zajik i balun, {kolu i kanat. Za nas je pr`un! Smo sami bili. Goli kako prst. Koliko j’ njih zemju napustilo? Koliko j’ njih svoj dom zapustilo? 75

(I ja san bil s njimi, i ja san {al, i s sedemi vlasi doma pri{al.) Ma kmet je trd. Smo sami ustali z na{un tugun i na{emi jadi. Nismo se dali, nismo mu~ali! Gortane sine, Gortane mladi! Nismo se dali. Ma zalud nan trud. Prevareni, sami, zapu{}eni, tu~eni, mu~eni, progonjeni, mi nismo znali ni kamo ni kud ... Tako zemja pomalo umire. Nad njun se crne seni ve} {ire, se ve}e i ve}e. No} }e nastat i kmeta morda za vavek nestat. Ne mora biti! Tu san! Tu }u ustat! Zemja je moja! Ja sam ju delal! I moji stari! Ne }u ju pu{}at! Moja je krv, moj pot je tu tekal! Kade j’ ta snaga, kade je ta glas? ^ekan ga, bri`an, ve} tisu}e let. Pogledaj me, ~uj me, zove te kmet. javi se, pridi, za~ zadnji je ~as!... I glas je pri{al. Preko breg i drag, od ku}i do ku}i pustil je trag. Od mesta do mesta glas je hodil i novu besedu juden nosil. I ti, Joakime, ta glas si ~ul. H tebe je {al. Se bli`e i bli`e. 76

Poslu{aju} ga si uho nagnul. [ap}e. Ti dr{}e{. Glava se di`e. Stoji{, poslu{a{, istarski kmete. O~i gore, pesnice se ste`u. Se do du{i ti zmu~ene se`u besedi nove, besedi svete. Govori glas: - Kmete, prihaja ~as, ki bit }e ti smrt, al bit }e ti spas. Budi pripravjen, za~ crni mraki na te se di`u, stra{ni i jaki. Ma se ne boj, za~ ti si jo{ ja~i. Istina j’ s tobun i tvoje pravo. Propast }e on ki drugega tla~i, ustat korenje mlado i zdravo. Digni se! Stani! Tvoje je vreme! Razbij verigi! Potiraj {jora! Ra~un jedanput storit se mora! Dosta te j’ bilo, prokleto breme! ... Poslu{a{. Raste{. I se si ve}i. To j’ stara nada! To j’ san od sre}i! I vera ka je vavek `ivela i kako tihi plamik gorela. Poslu{a{. Raste{. Sumnja j’ nestala. Ne }e{ se zalud za pravdu borit. Beseda j’ nova put pokazala, sad zna{ ~a je delat, zna{ ~a j’ storit. Poslu{a{. Raste{. I se si ja~i. Tisu}e let snaga se j’ skupjala, 77

nada i mr`nja ju je slagala. Mr`nji si pun. Pred okon se mra~i... Na brege stoji{. A va dol~i}e, belo selo i ku}ice mi}e. @@ena, deca i sa tvoja mladost, cel tvoj `ivot i sa tvoja radost. - ]u l’ jo{ kad vas videt? ]u l’ jo{ kad prit? Z’ oka ti suza pala je mu{ka. - Ne znan za sebe. Ma znan ~a }e bit! Mesto matiki v’ ruke ti pu{ka. - De~ice, bog! Du{a mi je puna. Ja to za vas, za na{u starinu, za va{u sre}u, za domovinu! Ja gren va {umu! Ustanak! Buna! ... Od sna se budi zemja zmu~ena, zemja rojena, sestra ljubjena. I budi se vera zneverena, i budi se nada prevarena. I bregi goli i kamik sivi, dol~i} i polje, {uma i more, kako da {ap}u, kot da su `ivi: - Se jo{ bit more, se jo{ bit more! I seni stareh kot da su stale. Krvave rani osvetu i{}u. Pesnice di`u, kpesnice sti{}u: - Osveta j’ na{a! Mi smo ju zvale! Gori zemja. Se j’ plamik ~rjeni, gore sela - zajiki ognjeni. 78

Ku}a starinska. Ognjij{}e drago. Se je propalo. [tala i blago. O, kampi crni! O, smrti la~ne! I muki stra{ne! I patnji na{e! Tamnice sive i jami mra~ne! Kade su, deco, materi va{e? Kade mi j’sin? I mu` moj ljubjeni?... O, mitro crna! O, no` ki se~e! Imel san o~i, sad rana pe~e ... Gori zemja. Se j’ plamik ~rjeni ... Ti hodi{ po njoj. Tvoj korak je trd. Osvetu nosi. I propast. I smrt. Tvoja je pu{ka kako i kosa. a krv ~rjena kako i rosa. Kot sena hodi{: Selo i judi. Ognji{}e, mrak. Miran, tih ti je glas. Ma vera j’ v njemu ka mrtvi budi. Ljubav i mr`nja, I nada, I spas. S tebe govori sa {tor’ja na{a. Polja i {umi. I kamik sivi. I kmeti mrtvi. I kmeti `ivi. S tebe govori zemja sa na{a. Za~ ti si od vavek. V vavek si bil. Z zemjun si povezan s stotinu `il. Z zemji si zrasal, kot bor, kako hrast, i vaveki z nova na njoj }e{ rast. Ubili su te. Ma vavek si `iv. Za~ `ivi su kmeti i narod vas. 79

Je `iv Veli Jo`e, `iv je jo{ div, po celoj zemje grmi njihov glas! I stiral je {jora! Zemju je zel! Zemja je na{a! ... Ka radost vela! Nova se ku}a gradi i dela! ^uj novi kanat! ^uj glasi sopel’! Niti tani tana nina nena. Sa si lepa, zemjo ma ~rjena. I sa draga kot `ena ljubjena, I sa dobra kako mat rojena. Niti tani tana nina nena, Zemja je moja, zemja j’ spa{ena. Moje je more, polja zelena, Dolac i {uma, gora kamena. Niti tani tana nina nena. Sope sopela, stara, drvena, slobodna si, zemjo ma ~rjena. Niti tani. Trajna nina nena.

80

ONE SU HODILE One su hodile, one su nosile, gore, va {umu, na breg, i ni zima, ni sneg, ni ku}a spaljena, ni krv prolivena, nisu mogli zatrt korak te`ak i trd. One su hodile, one su nosile, materi i sestrice, `eni i udovice, Tonci, Ani, Marije, Jelice i Lucije, pod bremenom zgrbjene, nesre}ne, zimu~ene, ma trde, odlu~ene, Za~ breme te{ko je bilo, ma ga je srce nosilo, za~ {uma dugo je stala, ma ju j’ ljubav iskala ... One su hodile, one su nosile hranu va {umu, na breg, i ni zima, ni sneg, ni ku}a spaljena, ni krv prolivena, 81

nisu mogli zatrt korak te`ak i trd, s ken su va {umu hodile, s ken su hranu nosile, mat, sestra i `ena preljubjena.

82

VA SREMSKOJ RAVNICE Istranon, ki su poginuli va Sreme za slobodu svoje domovine

Sneg pada i sa je ravnica bela, vela ravnica prez kraja, ku nikad ne }u pasat ... Smrt ve} pomalo prihaja. A ja san sanjal, o mat, kako }e{ ~ut od sina da j’ slobodna domovina. Deset san let tako sanjal i deset let za tobun plakal delal i ~ekal, mu~al i trpel, i va sanjah `ivel. A kad je pri{al ta ~as, kad san ve} ~ul ti glas i videl more, ku}u, tebe, pu{ku san zel i {al ... Ma dug je bil put, o mat, i ja san pal. Me nikad ve} ne }e{ videt, mat moja, mi nikad ve} ne }e{ re}: “Sine, rano moja”. Ovde }u za vavek ustat ...

83

MI SMO USTALI ... 1 Kako j’ lepa istrijanska zemja i nebo nad njun! I kako j’ sre}an ~ovek va nesre}e i `alostan va sre}e. I kao je celi `ivot jedna vela `alost i jedna vela radost. 2 Su me stirali z domi, su misleli }e me zdrobit. Kot da svoju zemju se more pozabit. Ma kad san jo{ doma bil, san po svojen hodil, a kad su me stirali z domi, zemju san va srce nosil. 3 A kad san doma pri{al ~a san na{al? Stari su se v’ grobe smirili, ma su se mladi rodili. Za staremi san `alostan bil, na grob njin cvetak polo`il, a z mlademi v’ o{tariju {al i zakantal: 84

Lepa mladost moja, saki dan na manje, kako ona trava ka se leti `anje. 4 Su misleli }e nas ubit, du{u nan pogubit, ma mi smo ustali. Za~ kad smo trpeli mi smo se smeli, a kad su nas ubijali mi smo i mrtvi zidali.

85

POD U^KUN* Pod U~kun ku}ice bele, mi}e, kot suzice vele. Beli zidi}i, ~rjeni krovi}i, na keh vrap~i}i kantaju. Mi}i dol~i}i, jo{ manje le{ice na keh `enice kopaju. Cestice bele, tanki puti}i, po keh se vozi}i pejaju, i jedna mi}a, uska re~ica, pul ke se de~ica igraju. Na sunce ku}ice griju, na turne urice biju.

*

se

Pjesma se s tim naslovom prvi put javlja u izdanju }{\plain \i\f1\fs20 ^akavskih stihova}{\plain \f1\fs20 iz 1955. godine.

86

BURIN A danas po more junak mladi ja{i, to burin ledeni po Kvarnere pra{i, i konji} se peni, od veselja r`e, pa leti po more i od streli br`e. Sabjun junak ma{e, oblak crni tira, po vali}eh mi}eh mu konji} prebira; onput sopet ska~e i leti kot strela, vas Kvarner danas je jedna pena bela. Jedna pena bela i veselje velo, kad je nebo ~isto kako `ensko telo i kot sanja lepo, more polje modro po ken vetri} ska~e veselo i bodro. Jo{ galebi jato nad vali}eh kru`i, padaju na more kako bele ru`i.

87

JUGO Jugo po Kvarnere breg za bregon vaja, hita ga na groti, nazada prihaja, kako div se peni; sve va jade velen vajaju se bregi po Kvarnere celen. Kako mraki crni ki v sebe smrt nose, su`nji va verigah ki za milost prose, i kjanu, i mole, i kri~e, i pla~u ... v juge po Kvarnere crne seni ska~u. Su`nji va verigah ~a j ih more zelo, galeoti to su, more grobje velo, va ken koi njihe riban morsken svete. To su galeoti ~a danas se prete, i kjanu, i mole, i kri~e, i pla~u.

88

NO]* No} je na Kvarnewre jedna sanja bela jedna sanja bela, jedna svetlost vela. Obuklo se more va srebrne sviti na keh mese~ina prebrojeva niti. Niki to ne vidi za~ je svetlost vela, sa se prijubilo telo je do tela, i da svetlost vela skup je morskeh vili ken na mese~ine poigrat se mili. A va barke beloj noni} mi}i sanja i glava mu stara h moru se priklanja kako da poslu{a neki ~udni glasi. Sunce ve} prihaja, noni} ve} ne di{e, more barku zibje sve ~a more ti{e.

*

Istog je naslova, ali razli~ita sadr`aja i pjesma iz prvog izdanja }{\plain \i\f1\fs20 ^akavskih stihova}{\plain \f1\fs20 1929. godine

89

SUNCE NA KVARNERE Sunce na Kvarnere zlatne iskri pali, i modri se more i modre se vali, i bele se mi}a kot galebi mesta o kot nit kakova pod bre`i}eh cesta. Va bonace tihoj san na more pada, ina barki bele kako ov~ja stada, i na mesta mi}a, ~rjeni krovi}i; na bre`i}i modri, zeleni dol~i}i. Samo kiput more malo se zazibje i kupertu modru semo tamo gibje: to va sne mu j’ morda ne{ se prikazalo, al’ va dvoreh znatneh ne{ se j’ dogajalo, morda vila morska se je zajubila, pa j’ dragega svojga ~vrsto pojubila.

90

PRETNJA* Tri dan san te ~ekala, nisi pri{al, tri dni proplakala, nisi pisal. Jo{ tri }u ~ekat, ne}u jokat, ma onput }u ti o~i skopat.

*

U izdanju }{\plain \i\f1\fs20 ^akavskih stihova}{\plain \f1\fs20 iz 1964. godine ova je pjesma dio ve\}e pjesme Pesmice od ljubavi.

91

BARUFA* Cel dan su pili pul [anta ona dva barufanta: on nemi Frani} i munjeni @vani}. Najprvo su mu~ali i kako prez voji pili, pa }akulali, se spovedali, kri~ali, kantali, tulili, i po stole mlatili. A bri`an je [anto litru za litrun nosil i svi sveci prosili da bi se ove nevoji re{ili. Ma da nevoja bude jo{ ve}a, pri{la je nesre}a tre}a: Berto od porta fakin, z baretun na bandu kot mu{kardin. Debel i jak kako vol, je sel za drugi stol, spod oka ih gledal, i ~ekal, kad }e kumedija po~et. Ma ni dugo ~ekal, za~ je on vrani}, Frani}, *

Postoje dvije varijante ove pjesme. Drugi oblik je u DODATKU knjizi.

92

najzada rekal: - Ni v o{tarije ne more ~ovek sedet, kad mora judi {kifozi kraj sebe trpet - Gre to mene? - je rekal Berto i stal, - Mene ne - je rekal Frani} i stal, - Tebe ja, orangutan - je rekal @vani} i kantridu }apal. - Mu~! - Mu~ ti, za~ zet }e te vrani}! - Provaj, gorila! I se j barufa storila. Su boci i `muji poleteli, i judi kleli, se kantridi i stoli razbijali, a judi po pode vajali, mlatili i kacotali ... A kad je pulicija pri{la, sveh je `iveh i zdraveh na{la. Samo j bri`an [anto, ki se ni me{al, bocu va glavu dobil i {al je va {pital.

93

SAMANJ VA BAKRE* Margaretina je pri{la. Va crekve je vela ma{a bila, pet je popi azistalo i ministralo, i jo{ je na kore Toma on “solo” od lane kantal, samo mu j njok va grle jo{ vi{e tremolal. Pred crekvun su trgovci kri~ali i prodavali: lonci i padeli, paj~i}i i zdeli, kotli i pinjati, kalceti, {pigeti, facoli, re}ini i bro{i fini. A de~ina su trunbetala, va pi{}alki pi{}ala, malinci navijala, va pra{}i}i puhala, skakala, kri~ala, i munjesala.

*

U rukopisima postoji drugi oblik ove pjesme. Nalazi se u DODATKU knjizi.

94

Pul Toni}a se j tancalo, je muzika ronpotala, su bri`ni muzikanti tulili, kot da su njin ko`u gulili, a Jon ki tu~e tanbur, je tako mlatil, da ga j najzad razbil. Tri dni je trajna durala, pa j i pasala.

95

KASTAVSKA BALADA Sveti patri je`uviti, vavek la~ni, nikad siti, od Kstava su vlast imeli i delali ~a su teli. La~ni kmeti post postili, `uj `ujili, pot potili, je`uviti jili, pili i dobre su voji bili. Kmeti su zemju kopali, krepevali, gladovali, je`uviti spovedali i va nebo otpravjali. - Slava bogu na visini, gre dobro nan va nizini, }emo crekvu sagraditi i za milost zahvaliti. To su patri odlu~ili, Kastav{tine razglasili: Kmeti }e pod tlaku delat, dragi bog }e s neba gledat. Su se kmeti razjadili, dosta su njin krvi pili: - Si ih videl, pasja noga, zame{ali su i boga.

96

Ni mu dosta, je`uvitu, da se hrani na koritu, da nas cedi, da nas pre{a, leh i boga va to me{a. Crekav teli bi zgraditi, z na{un mukun se hvaliti, i da bog }e to jo{ gledat, ma }u rogi ja njin delat. Ska~u patri i zaklinju, vape, prete i proklinju, sakramenti uskra}uju, va verigi judi kuju. Ma su kmeti trdoglavi, jedna voja, tisu} glavi, slabo crekav napreduje, i ~a daje sve to huje. Sad, je proto, al su kmeti, ale {trigi, al duh sveti, jedne no}i, kratko malo, k vrani}u se j sve tonbalo ... Je`uviti su nestali, {jori va zemju propali, ustal narod koreniti ki je bil i ki }e biti.

97

ONA BAKARSKA Romi}u, du{o, je Luce rekla, kad va konobu je pritekla, kade je Romi} drva pilil: - Si pozabil, da je danaska trejstipet let, da si se smanun o`enil? - Pa ~a, - je rekal Romi}, - ki ti je boni}? - Da pete{i}a zakoljen, kad te ne moren po~astit z bojen? - A ~a j bri`no blago krivo? je Romi} odgovoril i napred drva pilil.

98

ONA BODULSKA Bakalara je Bodul kupil, ga lepo zmo~il, a onput pred ku}un mlatil. Pasal je fure{t i gledal ~a Bodul dela, pa rekal: - Recite, drago, za~ tu~ete bri`no blago? Se j Bodul najprvo inkantal, a onput ovako stvar {pjegal: - Kad ne }e be{tija, strela ju bo`ja ubila, da poveje, kade je glavu zgubila.

99

ONA KOSTRENSKA Tri dni se j Ivi} kosit spravjal, premi{jal i glavu razbijal: bi {al, al ne bi, a ako bi, da kako bi. Tri dni na ~ude je bil, ~etrti se odlu~il: - Pripravi mi jido, Franka, kosit danas gren vanka. - ]e{ jaje? - A }u. - Celo, al pol? - Franka, bog te ubil, san rekal, gren kosit, a kad se kosi, nek se gosti, ni besedi ve} ne re~i, leh celo jaje mi spe~i!

100

ISTRO MOJA! O, ve~na suzo na oke mojen, Istro moja! Suzo nikad ziplakana, muko nikad domu~ena, Istro moja! Tu`na majko moja, bri`na zemjo moja, Istro moja.

101

NONI], OTAC I SIN* Noni} je navigal, na pet zajik be{timal. Ni pisat umel, ma ve} razumel, da j’ principal na njihov ra~un se dejal. Va svete je bil “Austrijak”, a doma “Istrijan”, on je bil “porko {}avo”, a {jori Nemac i Talijan. Pod starost je koma} doznal, da je Hrvat i da su mu Srb i Kranjac kakoti bratu brat. Na to j’ bil ponosit i u`al govorit, da bi s tega se jo{ mogal neki vrani} rodit. Otac je osamnajstu do~ekal i gledal kako se ru{i i pali sve ~a je srcu milo, ~a se je s velun vojun i s te{kun mukun gradilo. Otac je ricinus pil, otac je tu~en bil va tamnicu {al ma trdo veroval, *

U rukopisu je naslov ovj pjesmi: }{\plain \i\f1\fs20 Nono, otac i sin}{\plain \f1\fs20 .

102

da }e temu bit kraj: na belen konju dojahat }e kralj, na U~ke bandijeru zabit i svi }e presre}ni bit. Ma kad je zagustilo, njihovo veli~anstvo je peti podbrusilo, a beli se j’ konj na tujeh jaslah hranil, za~ seno ustane seno, magar se paron promenil. Ma najzad je kraj pri{al, sin ga je ~ekal, sin ga j’ do~ekal i pravi put na{al. Va ognje i va krve, va nesre}e i smrte, ~rjeno je sunce shajalo novo se j’ vreme rajalo. Stotine j’ veki napla}eno, milijuni su`nji osve}eno, pod U~kun ku}ice bele su sopet o`ivele pul mi}e i uske re~ice se veseli vnuki igraju.

103

PESMICE OD LJUBAVI* 1. Za tobun nem san, imam te rad, i od ljubavi Gorim ti mlad. Goret, goret }u, pa i prestat, }e od ognja leh popel ustat. 2. Tri dan san te ~ekala, nisi pri{al, tri dni proplakala, nisi pisal. Jo{ tri }u ~ekat, ne}u jokat, ma onput }u ti o~i skopat. 3. A sad ti za zadnji put pi{en: Nemoj z onun drugun tancat, nemoj njoj o}adi hitat, nemoj ju pul tanca stiskat. A ako to bude{ delal *

Ova se pjesma prvi puit pojavila u izdanju }{\plain \i\f1\fs20 ^akavskih stihova }{\plain \f1\fs20 iz 1964. godine. 2. je tiskana pod naslovom }{\plain \i\f1\fs20 Pretnja}{\plain \f1\fs20 , a 6. kao }{\plain \i\f1\fs20 Ve\{\}a}{\plain \f1\fs20 u ranijim izdanjima.

104

na o~i mi ne pridi, hod tamo kade ti j’ boje, a za me se ne skrbi. Mene }e leh nauk ustat, da mu{ken ni ~a verovat. 4. Fijolic maloj san nabral, dve ure po {ume hodil, lep maci} od njih san storil i jo{ ga z vodun po{kropil. A kad san ju sopet videl, na banke j’ z drugen sedela, me nanke kpogledala ni, srda~no mu se je smela. Fijolice }e san hitil i zgazil ih sve do jedne, za~ sve su `enske takove, nisu nan ljubavi vredne. 5. Po ceste mladi} je hodil, mesec ga kumpanjal, kantal je mladi} na vas glas, mesec ga poslu{al. Kantaju} je pasi zbudil, kad je kroz vas pasal, samo pul nje pod pone{trun pas je najprvo spal. 6. Bil san kako ve{}a 105

ka okole leti i ro`icu saku igraju} obleti. I ro`ice svakoj ne{ lepega re~e i ro`icu svaku leh malo ope~e. Bil san kako ve{}a, ma san ti se }apal i pul nje va mre`e za vaveki ustal.

106

PUL TONI]A Kade su oni lepi dani, kad smo jo{ mladi bili i kad su mornari i kapitani kvintini pul Toni}a pili, na karti igrali, {kercali i be{timali, kad su se jo{ smeli, i jo{ `iveli? I kade je sad Toni}? Je `iv jo{ kinoni}? Morda! Morda va oneh starih ku}ah, va kamarineh skureh, obrazi `uteh, ki noni} jo{ malo di{e, jo{ malo ~uje, jo{ malo vidi, ma i njega }e pod ~impresi odnest. Za~ staro odhaja, a novo prihaja. I ni ve} ni Toni}i, i ni ve} ni noni}i.

107

LOKVA Jako z davni to je bilo, va Kastve se j’ dogodilo. Kapitan je bil {jor veli odzival se j’ na Moreli. Ni bil prvi, ni najhuji, va njemu je tristo guji. Lakom kako je`uviti, vavek la~ni, nikad siti. Mala j’ tlaka, desetina, {tibri vele, baril vina, daj koko{u, ovcu, kozu za tu be{tiju golozu. I jo{ masti, putra, sira I svakega bo`jeg pira, I divojku jednu belu za devicu {jor Morelu. Kmet se buni: - To j’ previ{e, kako nas ovisti si{e, ni zakon on nevajati, ne}e za zakon priznati. A kad i{}e svet pravicu, on ga stavlja va tamnicu: - Porki {}av e vilani, pravda je pul pantigani.

108

Jadi se sudac Kinkela, nepravica da je vela, a na place teta Mare sen Kastavcerm glavu tare: - Bri`ni}ini, janjci pravi, ~a ga neki ne zadavi? Da san mu{ki ja bin tela, no} pojila bi Morela. Pul Ju{i} i pul Jurdani, pul Sar{oni, Rukav~ani, ne{ se kuha, ne{ se muti, od jada su judi `uti. Kad jedanput {jor Moreli va crekav su po} oteli, narod ga j’ vane do~ekal dve besedi mu je rekal: - Dosta j’ bilo, kapitane, ne}e{ tla~it ve} vilane, telo ti se je zredilo, na du{u bi mislet bilo. - Ta`i {}avo e vilane, zakri~aj je kapitano, ma su kmeti ga ~apali i put Lokvi remanali. Prestra{ila se j’ {ajeta: - Pomoz bog i majko sveta, ma su rekli mu vilani: - ]emo prez njih, }emo sami. 109

Se do Lokvi ga nosili onput ruki opustili: - Ki }e, judi, da ga rine, da ga vela `eja mine. Zabu~elo j’ kako more, tisu} ruk se j’ diglo gore, a pul vodi smutnja vela, v’ njoj nestalo je Morela. Jo{ ga j’ z iglun teta Mare, badnula po sredi stare, kad se j’ malo pokazala. prvo lego je nestala. A kad su njin sud storili, Kastavci su slo`ni bili: - Istina je, {jori, cela, Si smo rinuli Morela. Z davni to se j’ dogodilo. kad Morela j’ utopilo. ma je {torija ustala, ku j’ mi nona povedala.

110

VLADIMIR GORTAN Stole}ne boli j’ v’ srce nosil, Stole}ne patnji stareh svojeh, Na toj zemje se je kmet potil I dal njoj krv i telo svoje. I bunu je v’ srce svojem nosil Za~ vavek ovde je `ivela, Kroz crni veki j’ kmet snjun hodil Kot plamik v’ zemje je gorela. I pu{ku j’ digal, i znak je dal: Jo{ tu smo i ~uvamo na{e! @@iv je jo{ kmet i jo{ ni propal! I prit }e dan, dan veli, dan svet, Kad pu{ki }e praskat po Krase ... Slobodan bit }e istarski kmet.

111

VA TUJINE* Hodil san po tujeh krajeh, po tujeh gradeh po cestah. Bil la~an, blatan, i siroma{an. I sit, obu~en va novi ve{tit, kako da san vavek va palace `ivel, i cele brage{i imel. @@ivel san va grade velen, va grade mi}en, va grade na dve reki, va grade prez vodi. Va ravnice koj se kraji ne vide, i pul {umi va ku sunce ne pride. I hodil san po tujeh krajeh, po gradeh, po cestah, kako tujac va tujine, ~ovek prez domovine. I vavek nesre}an bil, i vavek va strahe bil, kako ~ovek ki j’ tlo pod nogami zgubil.

*

Isti naslov, iako je sasvim razli~ita, ima pjesma objavljena u }{\plain \i\f1\fs20 "[est pjesama i pismo".}{\plain \f1\fs20

112

I mislel: Koliko je gradi do mora, koliko dol~i}i i bregi, koliko ravnice i rek, i kako duga je cesta, ka peje do mesta, kade me je mat rodila? O, domovina! Kako je grdo bit prez tebe, i kako ~oveka srce zebe, kada je dugo od tebe.

113

VODA I MORE Kad pridu da`ji, a U~ka zapla~e, potoki vodi, pod zemjun, pod stenun, h moru te~u. Te~e voda ledena, pod zemjun, pod stenun, skrivena. A kad je do mora pri{la s pod zemji je zi{la, va more ska~e, va more pada, spod mora prihaja i vruji dela ... I radost je vela, za~ voda i more, kot brat i sestra, su se sopet na{li od pasane zimi.

114

PUL JURAGI* Pul Juragi smo pili, Ive, ja i Tone, celo zapolne. Najzad je rekal Tone: “Tako sedet se ne more, za~ }e se doznat, pa }e nas kritikat. A }a}i i mami, ciji i barbi, noni i none, }e re} da nisu znali, da smo tako propali, pa }e nas di`reditat." “Je pravo”, rekal je Ive, “besedi ti nisu krive. Gremo vanka z mesta, {iroka je cesta." Pustili smo Opatiju, na breh {li v’ o{tariju, i celu no} trinketali . . . Ma su nas kritikali!

*

Prvi je put tiskana u knji`ici "[est pjesama i pismo 1996. godine.".

115

PISMO PRIJATELJU* Se spame}uje{, Ive, kako smo v’ Opatije `iveli, Najprej kako de~ina, pokle fantini veli, Sve baredi bile su na{e i svi njihi uski puti}i, Smo znali ~a misli senica i kako fi~u kosi}i. Na Vrutkeh smo ve{}i lovili i `uto veje palili, A va Leprince gore tuji marun klatili, (plovanov, on fini veli kako kumpir debeli.) I sve smo ravnice znali, I svaki kuti} poznali... A more, Ive, a more? I on na{ Kvarner, vas modar, vas svetal? Kot sanja da je bi{ rekal. Dim od vapori i jidra bela, [koji, Reka i U~ka vela, I sva ona mi}a mesta, I svagder ka bela cesta, A sve va sunce, sve radost vela, Ka je tamo snami `ivela... A onput mladi}i, Veseli ti}i, Kad su se sve mami po Opatije Tu`ile da sini piju v’ o{tarije, Da hode na Bregi i na Forticu, Po tanceh da ska~u, na bo}i igraju I saken barhanon da kortejaju... Se spame}uje{, Ive? ................... *

Ova je pjesma objavljena u knjizi pripovjedaka "Bez domovine" i u knji`ici "[est pjesama i pismo".

116

Pasala je mladost, Ive, puno je dani pasalo Va tujen `ivemo kraju i druge nas brige taru, Ma ne{ je va srce ustalo: ^a ne, da je bol, o Ive, tuga za zgubljeno blago, Na ko te sad spame}uje tvoj stari prijatelj Drago.

117

CIJA MARIJETA* Danas mi je rekal Ive, da je pri{lo pismo, da j’ umrla cija Marijeta, Marijeta Toma{i} Varljan, moja stara teta, cija Marijeta. Kad san jo{ doma bil, san svako zapolne k njoj hodil, povedal, }akulal, i kadgod ju jadil: da }e {teuri bit jo{ ve}e, da nikad boje bit ne}e, da }e fermenta jo{ vi{e gu{tat i da }e Talijani za vavek ustat. “Si nem, si munjen, si glavu zgubil, te Bog ne ubil", bi se cija tobo`e jadila i kafe cedila . . . Danas ve} cije ni na cimitere spi. I ako kad buden doma pri{al, kega }u na}? Po cimitere }u {e}at i grobi iskat. *

Prvi je put tiskana u knji`ici "[est pjesama i pismo 1996. godine.".

118

VA TUJINE* Tolike ve} leta po svete se klatin i hodin od mesta do mesta; me pozna svaki put, me pozna svaka cesta, i svaka o{tarija zna kade j’ Opatija. Kad san od domi {al mladi}ac san bil bled i ni{ nisan jo{ znal. Danas san star i sed, i sve san pretrpel, i sve san do`ivel: Vino, jubav i sre}u, nevoju, bol i `alost, i rug i poni`enje. Ma najve}a je `alost tujac bit va tujine ~ovek prez domovine.

*

Razli~ita pjesma istog naslova objavljena je u ^akavskim stihovima 1964. godine. Prvi je put tiskana u knji`ici "[est pjesama i pismo 1996. godine.".

119

^OVEK I TI]* ^ovek je kot zver po {ume hodil, i smrt va pu{ke nosil: za ku}u spaljenu, `enu ubijenu, de~icu zgubljenu. A jedan ti}, crni kosi}, je po trave skakal, i pred ~ovekon se na{al. Za~udil ~ovek se j’ ti}u, crnemu kosi}u, i ne{ dobro, dobro, va srce o}util: ^a si to ti, mi}i ti}, crni kosi}? A ja san te pozabil. Leti{, se veseli{?

*

Prvi je put tiskana u knji`ici "[est pjesama i pismo 1996. godine.".

120

A vi{, i ja san sre}an bil, i kako ti kantal, z de~icun se igral . . . ^ovek je z rukun mahnul, se obrnul, i va {ume nestal. Kot zver je po {ume hodil i smrt va pu{ke nosil.

121

PO] DOMA...* Po} doma... ke vele besedi, ki lepi san. Tolike ga leta ve} sanjan, ma jo{ ni pri{al ta dan. ^ekaju} su de~ina mladi}i postali, mladi}i mu`i, a stari su ovde nestali. I svi su sanjali, i svi su se nadali, kako }e doma po}: Va one drage ku}i, na svoju starinu, va zemju doma}u i va domovinu... Po} doma... Ke vele besedi, ki lepi san... ma }emo li kad do~ekat ta dan?

*

Prvi je put tiskana u knji`ici "[est pjesama i pismo 1996. godine.".

122

VA BEOGRADE LETA

TISU]UDEVETSTO^ETRDESETI^ETRTEGA* Takov je dana{nji vek, da j’ te{ko bit ~ovek. ^a nisan ti} kosi}, konj, vol, bik, al’ magar tovar... Ne bin znal za smrt. Bin leh fikal, po granah skakal travu pasal, pre`ival, al’ njakal... I ne bin znal za tenki i kanuni, za eroplani i baluni, za pu{ki ke pucaju i bombi ke s neba padaju. Ne bin znal za smrt. Bin leh fikal, pre`ival, al’ njakal. I bil ubijen al’ krepal a da ne bin ni znal. Takov je dana{nji vek, da j’ te{ko bit ~ovek. *

Pjesma do sada nije bila tiskana.

123

DODATAK Nekoliko je Gervaisovih pjesama poznato u dvije ili tri varijante. Javnost je naj~e{}e upoznata s jednim oblikom koji je tiskan u izdanjima ^akavskih stihova. Izuzetak su Tri brati. Ta je pjesma objavljna u dva oblika. U izdanju ^akavskih stihova 1949. prvi je put tiskana s naslovom Tri brati. U izdanju Istarski kanat nalazi se pod naslovom Tri brati i s dopisanom, novom zadnjom kiticom. Istarki kanat je “politi~ko izdanje” Gervaisovih pjesama. Dosta je povr{no ure|eno. U njemu se nalazi i pjesma Pul ognji{}a koju su povr{ni poznavaoci stavljali me|u Gervaisove “politi~ke” pjesme, iako se radi o posebno zanimljivoj pjesmi koja svojom sna`nom simbolikom omogu}uje upoznavanje pjesnikove podsvijesti. Pul ognji{}a se prvi put tiskala u izdanju ^akavskih stihova 1940. godine, dakle nastala je prije Drugog svjetskog rata. To je vrlo vrijedna pjesma, usudio bih se re}i da je to najvrednija Gervaisova pjesma. Ona predstavlja klju~ za analizu nekih psihopatolo{kih fenomena u Gervaisovim pjesmama. U rukopisnoj ostav{titi prona{ao sam varijante nekih Geravisovih pjesama. Donosim one koje su mi poznate.

KOLIKO JE PJESAMA NAPISAO DRAGO GERVAIS? Te{ko jedati to~an odgovor. Mo`emo samo re}i koliko je Gervaisovih pjesama tiskano u raznim izdanjima. U rukopisnoj ostav{tini bilo je sedam cijelih i jedna nedovr{ena pjesma. U ovoj su knji`ici ukupno 82 pjesma. ^etiri od njih su djelovi neke ve}e pjesme: Ve{}a, Moja zemja, Pod U~kun i Pretnja. Pod U~kun i MojaZemja su iste pjesme razli~itih naslova. To je dio ve}e pjesme Moja zemja koja je tiskan u prvom izdanju ^akavskih stihova. Ve{}a i Pretnja su djelovi ve}e pjesme Pesmice od ljubavi koja je prvi put takva objavljena u izdanju ^akavskih stihova 1964. godine. Po tome je u knjizi 78 razli~itih pjesama a ~etiri su djelovi dvije ve}e pjesme. U dodatku je i jedna nedovr{ena pjesma bez naslova. Zna~i 78 + 4 + 1.

TRI BRATI Ova pjesma ima tri poznata oblika. Do sada je objavljivan i tiskan oblik koji se nalazi me|u ostalim pjesmama u ovoj knjizi. Pjesma je prvi

124

put objavljena u izdanju ~akavskih stihova 1949. godine. Za kasnije izdanje je Gervais dodao jo{ zadnju kiticu, da bi stvorio ugo|aj happy end-a. U rukopisnoj ostav{tini je vjerojatno prva a ~ini se i najbolja verzija ove pjesme. Naslov je Tri soldati a glasi ovako:

Pepi}, najstareji, je bil austrijski mornar, je na karocade slu`il i skoro glavu zgubil, kad je “Senta” apiko {la. Je “Gott erhalte” kantal i “Hoch der Kaiser” kri~al. Tone, on srednji, kad smo pod Taliju pali je preko kunfina pobegal, se j’ po Jugoslavije tepal i bil je kapitan. Je “Bo`e pravde” kantal i “@ivio kralj” kri~al. @@vane, najmlaji, je doma ustal i pul bersajeri slu`il, je va Abesinije par crneh ubil

i z medajun doma pri{al. Je “Giovinezzu” kantal i “Viva il Re” kri~al. A sveh je rodila @vanka ku}e broj trejsetipet, Opatija, Vasanska ... Kosim pismom su tiskani stihovi koji se razlikuju od oblika pjesme tiskane me|u ostalim pjesmama u ovoj knjizi.

125

U izdanju Istarski kanat dopisao je Gervais zadnju kiticu: Ma najzada su se na{li, va Lisine, puli Klani, si tri kot partizani. Su fa{isti mlatili i narodu slu`ili.

Kot judi su doma pri{li.

U kasnijem izdanju ^akavskih stihova 1964. urednik, prof Vinko Anti} izbacio je tu kiticu.

BARUFA U rukopisima, koje sam dobio od g. Dinka Slany, nalazi se ovaj oblik pjesme Barufa. U izdanjima ^akavskih stihova nalazi se ina~ica koja se razlikuje od ove. Kosim pismom su ozna~eni djelovi pjesme kojih nema u obliku tiskanom me|u ostalim pjesmama u ovoj knjizi.

Cel dan su pili pul [anta ona dva barufanta: on vrani} Frani} i munjeni @vani}. Najprvo su mu~ali i{api}ali

i kako prez voji pili, pa }akulali, se spovedali i kuntre{tali

I najzad kri~ali, na vas glas kantali,

tulili,

126

i po stole mlatili. Gotovi su bili.

A bri`an je [anto litru za litrun nosil i svi sveci prosili da bi se ove nevoji re{ili. Ma da nesre}a bude jo{ ve}a, pri{la je nevoja tre}a:

Berto od porta fakin, z baretun na bandu kot mu{kardin. Debel i jak kako vol, je sel za drugi stol, spod oka ih gledal, i ~ekal, kad }e kumedija po~et. (A da bi kuraja }apal, je vaje litru surgal).

Ma ni dugo ~ekal, za~ je on vrani}, Frani}, na vas glas rekal:

- Ni v’ o{tarije ne more ~ovek sedet, kad mora judi {kifozi kraj sebe trpet. - Gre to mene? - je rekal Berto i stal, - Mene ne - je rekal Frani} i stal, - Tebe, ja, orangutan - je rekal @vani} i kantridu }apal. - Mu~! - Mu~ ti, za~ zet }e te vrani}! - Provaj, gorila! I se j barufa storila. 127

Su boci i `muji poleteli, i judi kleli, se kantridi i stoli razbijali, a barufanti po pode vajali,

mlatili i kacotali ...

A kad je pulicija pri{la, sveh je `iveh i zdraveh na{la. Samo j bri`an [anto, ki se ni me{al, bocu va glavu dobil i {al je va {pital.

SAMANJ (VA BAKRE) Me|u rukopisima koje mi je dao g. Dinko Slany nalazi se i ovakav oblik pjesme Samanj. U naslovu ne pi{e ...va Bakre. Kosim pismom su otisnuti djelovi pjesme koji se ne nalaze u od danas objavljivanom obliku. Oblik pjesme kojega donodim ovdje dosta se razlikuje od oblika koji je tiskan prije, u ovoj knjizi. Ina~ica iz rukopisa nije nikada tiskana u izdanjima ^akavskih stihova.

Margaretina je pri{la. Va crekve je vela ma{a bila, pet je popi azistalo i ministralo, i jo{ je na kore Toma on “solo” od lane kantal, samo mu j njok va grle jo{ vi{e tremolal. A pred crekvun su trgovci kri~ali 128

i robu prodavali: lonci i padeli, paj~i}i i zdeli, kotli i pinjati, `muji i pijati,

kalceti, {pigeti, facoli, re}ini i bro{i fini. A de~ina su trumbetala, va pi{}alki pi{}ala, malinci navijala, va pra{~i}i puhala, al’ leh kri~ala. I rige{pil se j’ vrtel i orkestrijon grmel, a deca su na konji}eh sedela, pa se bojala al’ smela. *

i mi smo tamo sedeli , pili, janjetinu jili, se smeli, kantali, z divojkami kortejali i kako nemi tancali...

*

U gostionici Pul Toni\}a u Bakru.

129

PJESMA BES NASLOVA I ZAVR[ETKA Ure|uju}i za tiskanje Gervaisove pripovjetke “Bez domovine”, pregledao sam dio knji`evnikove ostav{tine (ono {to je od nje ostalo). Najvi{e su me zanimale obiteljski svjetlopisi, domovnice, izvodi iz mati~nih knjiga i ostali dokumenti pojedinih ~lanova obitelji. Svjetlopisi su bili posebno zanimljivi, pa su mnogi na{li mjesto u Pripovjetkama. Pregledavaju}i i popisuju}i ostav{tinu, na{ao sam rukopise pet ~akavskih pjesama. ^etiri su cijele, dovr{ene, dok je jedna, pisana rukom, s druge strane dopisa kojeg je Gervaisu, kao intendantu kazali{ta “Ivan Zajc”, uputio dr. Marko Fotez. Pjesma ima tri kitice i te{ko je ~itljiva. To zapravo nisu tri samostalne kitice, Gervais je, o~ito, stvarao pjesmu. Vjerojatno nikada ne}emo znati da li je ta pjesma bez naslova zavr{ena. To je mo`da jedini autenti~ni dokument, iz kojega je vidljivo kako je Gervais pisao jednu pjesmu. Napisao je jednu kiticu, pa je opet po~eo iz po~etka, drugi put, nije zavr{io, ve} je zapo~eo po tre}i put. Svaki put unosi promjene. Mo`e se pro~itati: 1. varijanta

2. varijanta

Po cesti se j’ Pepi} vajal, kantal i od zida do zida vajal a cesta je kot brod bila kega j’ va Biskaje... Po cesti se Pepi} vaja kanta i od zida do zida klati Kantaju} se ...

3. varijanta

Po cesti se Pepi} vaja od zida do zida klati Kot brod je cesta ..... Kod onaj ..... i Neveru je on Biskaja

130

Nevera, vetar Biskaja I on prokleti {ijun odnesal mu j’ timun I to je sve. Nigdje me|u papirima nisam uspio prona}i ni{ta vi{e {to bi moglo biti u vezi s tim stihovima. [teta!

PJESME OBJAVLJENE U KNJI@ICI “[EST PJESAMA I PISMO” Pjesma ^ovek i ti} pisana je rukom, a s druge strane istog papira je ispisana strojem. Ostale su pisane strojem a popravljane rukom. Koliko mi je poznato, tih {est pjesama nije do sad na{lo mjesta u dosada{njih nekoliko izdanja knjiga Gervaisovih ~akavskih stihova. Ne znam, da li su

131

pojedine pjesme ve} bile objavljeneu nekim ~asopisima. Pjesme su lijepe. Posebno su zanimljive, jer obra|uju teme koje su nam danas, opet, na`alost, bliske. ^etiri su pjesme o~ito vezane uz izbjegli{tvo obitelji Gervais. To su Pismo prijatelju, Cija Marijeta, Va tujine i Po} doma. Pjesme Va tujine i po} doma nalazile su se kod g. Dinka Slany koji mi je donesao strojem tipkanu knji`icu sa deset Gervaisovih pjesama. Nije bilo te{ko ustanoviti da se radi o originalu, jer je tekst pjesama popravljan rukom. U toj su knji`ici i varijante nekih, ve} objavljenih Gevaisovih pjesama (Barufa, Samanj va Bakru). Pjesma Pul Juragi je vjerojatno u vezi s kasnijim `ivljenjem Gervaisovim u Opatiji, po povratku, iza Drugog svjetskog rata. Osobito je zanimljiva tema pjesme ^ovek i ti}. Opisan je lik potencijalnog osvetnika, kojem je stradala obitelj (vjerojatno u ratnim zbivanjima), a koji razgovara s pti~icom. Danas osobito aktualno! Iako je svih {est pjesama napisano pred skoro pola stolje}a, one su svojim sadr`ajem i danas suvremene. Kao da su napisane proro~anski! I to dostatno govori o njihovoj vrijednosti. Od {est pjesama ~etiri govore o `ivotu i patnjama pprognanika i i izbjeglica. Pa napisao ih je - Drago Gervais! A njega nema ve} tridest i devet godina. Osim Gervaisove pjesme Pismo prijatelju, u ovoj knji`ici je jo{ jedno pismo prijatelju, ali od drugog autora. To je pravo pismo, u kojem Viktor Car Emin ~estita svom biv{em u~eniku, Dragu Gervaisu, pedeseti ro|endan. Pismo je samo po sebi jasno. Posebno je zanimljivo, jer u njemu Viktor Car Emin spominje doma}u zada}u, kojom je Gervais prvo put iskazao svoju nadarenost. Osim toga, opisuje se krajnje te{ko i mra~no stanje u Istri (i Opatiji), neposredno po zavr{etku Drugog svjetskog rata, jer Talijani, i nakon svih u`asnih zlo~ina koje su po~inila u na{im krajevima, ne odustaju od svojih apetita za djelovima Hrvatske. I tu bi ~injenicu, neki, danas, trebali imati stalno na umu! U Gervaisovoj je ostav{tini jo{ dosta zanimljivih tekstova, koji svakako zaslu`uju publiciranje. Neki su od njih osobito zanimljivi. To su dnevnici koje je Drago Gervais pisao kao intendant kazali{ta “Ivan Zajc”.

Su{ak, srpnja 1997.

Dr. Du{ko Wölfl

132