kupdf.com_turisticka-geografija-sveta-skripta.pdf

ДЕФИНИЦИЈА ТУРИСТИЧКЕ ГЕОГРАФИЈЕ СВЕТА

ДЕФИНИЦИЈА ТУРИЗМА И ТУРИСТЕ

Туристичка географија света је научна дисциплина која проучава просторна кретања туриста, утврђује елементе и факторе тих кретања, издваја различите облике туристичких кретања на бази њихових регионалних, временских и структурних вредности, проучава природне и антропогене туристичке ресурсе и даје оцену њихове вредности, начине валоризације геопростора и предлаже методе и начине заштите ресурса и простора у целини. Исто тако, она дефинише типове туристичких регија и земаља.

прву дефиницију туризма дали су Швајцарци Ханцикер и Крап: туризам је скуп односа и појава који произлазе из путовања и боравка посетилаца неког места, а да се тим боравком не заснива стално пребивалиште и да боравак није повезан с економском делатношћу. Према Јосипу Роглићу, туризам је економска делатност, трговина у којој се веселе и они који купују и који продају. Туризам задовољава потребе за: одмором, разонодом, опоравком, лечењем, подизањем културног нивоа становништва, упознавањем и зближавањем људи и народа. од туризма зависе и на туризам утичу бројне привредне делатности: саобраћај, хотелијерство, угоститељство, трговина,, кућна радиност, комунална инфраструктура, индустрија, пољопривреда, итд. ТУРИСТА – посетилац који оствари најмање једно ноћење у неком смештајном објекту у месту које је посетио. Мотив путовања могу бити: одмор, разонода, здравствене потребе, породични разлози, научни, спортски и дипломатски скупови, посете пријатељима и рођацима, верске потребе (ходочашћа) и остали разлози (промена животне и радне средине). Битно обележје – добровољност и привременост путовања. Ко нису туристи? особе које долазе у неко место ради запослења или покретања властите привредне делатности, особе које долазе у неко место ради сталног пребивалишта (пресељење), студенти и ученици у домовима, радници који раде изван места сталног боравка, погранично становништво које живи у једној, а ради у другој држави, путници у транзиту, ако се не задржавају у земљи кроз коју пролазе (чак и онда када је тај транзит дужи од 24 часа).

ПРЕДМЕТ ПРОУЧАВАЊА И ЗАДАЦИ ТУРИСТИЧКЕ ГЕОГРАФИЈЕ СВЕТА Предмет проучавање туристичке географије света јесу утицај геоспацијалних појава и процеса на туристичка кретања и утицај туризма на преображај становништва и простора у целини. Основни задаци су • проучавање фактора туристичких кретања, • упознавање врста туризма, • диференцирање туристичких објеката, • уочавање токова кретања туриста, • издвајање туристичких регија и • утврђивање разлика у величини туристичког промета.

ПОЈАМ ТУРИЗМА Име (назив) ''туризам'' потиче од француске речи TOUR = кружно путовање (путовање које почиње и завршава сеу истој тaчки). На француском TOURISME [тоурисм] значи излетништво, на латинском TORNUS значи точило, а на грчком TORNOS значи лончарско коло. Туризам је феномен који је присутан од давних времена, али као масовна појава јавља се тек од средине ХХ века. Година 1950. 1960. 1970. 1980. 1985. 1990. 1995.

Број туриста у мил. 25 70 160 285 443 361 664

туризам стоји раме гранама светске аутомобилска, војна).

Приход од међународног туризма 2,1 млрд $ 7,0 млрд $ 18,0 млрд $ 102,0 млрд $ 255,0 млрд $ 381,0 млрд $ 455,0 млрд $

РЕКРЕАЦИЈА дефиниција – људска делатност, изван професионалног рада, коју човек бира према властитим потребама и жељама, она доприноси: развоју личности, задовољавању потреба и интереса, психичком растерећењу, квалитету живота, обухвата различите врсте људске активности: физичко вежбање, активности у култури и уметности, друштвено-забавне активности, сакупљачке активности, научне и техничке активности, активности у природи,

уз раме са водећим индустрије (нафтна,

1

битно обележје – активности се не обављају из нужде или из потребе за материјалним користима, РЕКРЕАЦИЈА означава обнављање човекових психофизичких снага уз помоћ одмора и разоноде, она може бити активна и пасивна, ПАСИВНА РЕКРЕАЦИЈА - спавање, седење, читање, гледање ТВ, уживо праћење неке спортске приредбе, итд. АКТИВНА РЕКРЕАЦИЈА – шетња, планинарење, различите спортске активности, итд. туризам као део (начин) рекреације:

за ходочаснике  омогућује упознавање страних култура, богати слојеви становништва одлазе на витешке турнире и у лов, кориштење бања у потпуности је занемарено, у прелазном раздобљу (до 19. века) ствара се културна и социјална подлога која ће омогућити каснију експанзију туризма  писци реагују против извештаченог начина живота, јављају се бројни културни покрети (нпр. романтизам), пропагира се повратак природи (Жан Жак Русо, 1712 - 1778), тешкоће са смештајем, саобраћајницама и несигурне политичке прилике у Европи, буржоаске револуције, процеси урбанизације, богаћење грађанске класе, 1787. Жак Балмат осваја Мон Блан, Италијани уређују прва туристичка насеља на Либурнској обали, и организују масовне посете Риму и Венецији (годишње 15.000-20.000 путника), бројни проналасци крајем 18. века  1825. године прва железничка пруга ЛиверпулМанчестер; изум пароброда; макадамски Туризам = динамични путеви (назване према Шкоту МекАдаму који је облик активне рекреације видео такве путеве на својим путовањима по Кини), велики проблем представљају смештајне (не)могућности  1805. године на Турском језеру у Швајцарској организовано је прво масовно ноћење за посетиоце из Велике Британије, при чему је угошћено 506 особа  сматра се претечом модерног туризма, путују само повлаштени, тј. богати слојеви становништва, у 19. веку долази до стабилизација прилика у Европи, почетак развоја железничког саобраћаја, у раздобљу модерног туризма најзначајнија особа је енглески предузетник Томас Кук: он је 1841. организовао излет за 500 особа (прво групно путовање возом) на релацији Лестер – Локсборо (Велика Британија) при чему је добио попуст код куповине карата, то је прво масовно путовање железницом (5.7.1841.) → тај догађај се узима као почетак модерног туризма, 1845. оснива прву туристичку (путничку) агенцију "Cook and Son", 1851. услугама његове агенције за потребе пута на ЕXPO у Лондону користи се 160.000 особа, 1864. организује прво путовање у иностранство (у Швајцарску),

ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ТУРИЗМА иако је појава туризма још старија, посматрамо је од раздобља Старе Грчке, путовања из спортских побуда (Олимпијске игре од 778. године пре Нове ере, до 383. године), 776. године пре Нове ере одржане су прве Олимпијске игре (прве модерне Олимпијске игре одржане су 1896. године), које су окупиле Грке и на неко време прекинуле ратовања,

Делфи - пророчиште

путовања из верских мотива пророчиште Делфи, на Криту и Микени пронађене су посуде, што сведочи о организованом преноћишту и прехрани за путнике. у Римском раздобљу почиње изградња саобраћајница, путовања и посете амфитеатрима постојале су арене (амфитеатри) које у првом реду служе за одмор и разоноду војника ("хлеба и игара"), гладијаторске игре, путовања из здравствених разлога терме  за окрепу и лечење, ville rustice  својеврсне викендице, куће на осами како би се одмакло од града. у Средњем веку контролу над животом преузима Црква, организују се бројна ходочашћа у света места (Рим – Италија, Сантиаго де Компостела – Шпанија, Лурд – Француска, Јерусалим – Израел, Мека и Медина – Саудијска Арабија, Варанаси – Индија), та путовања понекад трају и по месец дана, па постоје организована преноћишта и прехрана

2

Карл Бедекер – туристички водич.

крајем

19.

века

први

ФУНКЦИЈЕ ТУРИЗМА две основне скупине функција: A. неекономске: a. здравствена, b. забавна, c. културна, d. социјална, e. политичка, B. економске  претварају непривредне објекте (нпр. сунце, море, плаже...) у привредни ресурс, a. прерасподела народног дохотка (већина туриста потиче из богатих земаља), b. платни биланс (туризам компензује губитке спољнотрговинског биланса), c. запосленост становништва (углавном сезонска), d. развој недовољно развијених крајева, e. индиректни економски утицаји.

Tомас Кук

1871. организује прво путовање бродом око света, 1890. организује путовање Нилом, Кук охрабрује остале предузетнике у развијеном свету да се почну бавити туризмом, па се оснивају и друге туристичке агенције, јачају саобраћајне везе: железница апсолутно влада до прве половине 20. века (унапређује се, праве се бољи вагони – пулманови вагони, WС кабине, брзи и експрес возови, уводи се светло у кабине, кушети, вагон-ресторани...), након открића бензинског мотора и аутомобилизацијске ере (након Другог светског рата) железница добија јаку конкуренцију  аутомобилизације условљава значајне промене у простору које утичу на његову туристичку валоризацију (путеви, паркинзи, мотели, аутопутеви – граде се од 1924. године), као други конкурент јавља се авион  масовни развој након 1960. године, а у туристичком смислу нарочито важан након појаве чартерлетова (омогућавају туристички развој удаљених делова света и бројних острва), бродски саобраћај, и поред бројних побољшања, не постаје конкурент железници, јер се међусобно надопуњују; данашњи водени саобраћај у туристичком смислу своди се на наутички туризам, а манифестује се преко трајеката, чамаца, глисера, јахти ( захтевају градњу марина) и осталих пловила Прва путовања и туристички водичи: Алпе (Сент Мориц - Швајцарска), термално и климатско лечилиште), Медитеран (Ница, Кан на Азурној обали (Француска), Сан Ремо (Италија), Опатија (Хрватска)), путовања привилегованих (аристократија, фабриканти, трговци,…), смештајни објекти високог стандарда, пробрани гости, дуг просечни боравак, висока потрошња,

ПОКРЕТАЧКИ ФАКТОРИ ("PUSH ФАКТОРИ") ИЛИ ФАКТОРИ ПОТРАЖЊЕ: радна и животна средина: тражи се супротност свакодневици и бег од урбане средине → потреба за одласком на одмор и за рекреацијом у здравој околини, амбијент у коме човек живи (пораст броја становника; однос града и села; урбанизација – светски процес; загађивање околине; бука) → све то доводи до жеље за променом средине. слободно време: недељни и годишњи одмор, 1. маја 1866. године у Чикагу је одржан штрајк којим су радници захтевали боље услове живота (8 сати рада, 8 сати одмора, 8 сати забаве), данас се у просеку ради 42 сата седмично, дводневни викенд (први га уводе Енглези), плаћени годишњи одмор (прва га уводи Русија након Октобарске револуције 1917. године, затим Француска 1936. године, а затим већина осталих земаља), у свету расте број пензионера, слободна средства:  средства која преостају након задовољења основних егзистенцијалних потреба (становање и прехрана), процењени минимум за укључивање у међународна туристичка кретања износи 3.000$ до 5.000$ бруто друштвеног производа по становнику годишње, разлике у националном дохотку међу континентима, државама, регијама, породицама,

3

већина туриста потиче из економски развијених земаља. субјективни фактори: односе се на понашање појединца, тј. на мотивацију за путовањем  формирање туристичке свести, на одлуку о путовању могу утицати бројни разлози  мода, престиж, понашање, снобизам, љубав, религија...

Хрватска 11,10 БиХ 10,50 Грчка 3,84 Црна Гора 2,83 Словенија 2,62 Албанија 1,53

ПРИВЛАЧНИ ФАКТОРИ, ФАКТОРИ ПОНУДЕ ("PULL" ФАКТОРИ):

526 2 19 92 17 265

ХИДРОГРАФСКИ ТУРИСТИЧКИ РЕСУРСИ

Извршити поделу привлачних фактора Природни (атрактивни) фактори:

хидрографски туристички ресурси: вода на површини Земље и у подземљу која привлачи туристе море  важну улогу у туристичкој валоризацији имају хидролошка обележја мора: температура воде, салинитет, прозирности, кретања морске воде (таласи, плима и осека, морске струје)... језера  привлачан елемент пејзажа; могу бити природна или вештачка. Од природних језера туристички су значајна: ледничка језера, нпр. Боденско језеро (Швајцарска), Мађоре (Италија), Бледско и Бохињско језеро (Словенија); вулканска језера, нпр. Кратерско језеро (САД); тектонска језера, нпр. Охридско језеро (Македонија и Албанија); крашка језера, нпр. Скадарско језеро (Црна Гора и Албанија); речна језера, нпр. Плитвичка језера (Хрватска). реке  међусобно се разликују према рељефу кроз који протичу (крашке, планинске, равничарске реке итд.) и речном режиму (плувијалне, нивалне, мјешовите). Туристички су привлачне због извора, врела, слапова (обрушавање воде са степеницама), водопада (обрушавање воде без степеница. Највећи водопад налази се у Венецуели. То је Анђелов водопад, висок 1054 m.), брзака, букова, сликовитих речних долина, спортског риболова и купања. минерални извори  имају повећан садржај растворених минаралних материја, које води дају специфичан мирис и укус. Имају значај у здравственом туризму.

РЕЉЕФ (ГЕОМОРФОЛОШКИ ТУРИСТИЧКИ РЕСУРСИ): све рељефне разноликости и богатства површинских и подземних облика земље, настали као резултат деловања ендогених и егзогених покрета од постанка Земље до данас. То су: планине и планински ланци, вулкани, кањони, јаме, пећине, острва итд. глацијални рељеф  настао радом ледника; нпр. долина Роне, долина Ина, долина Саве Бохињке, ледник Алеч итд. долински (флувијални) рељеф  дуж тока реке смењују се стене различите отпорности, па услед селективне ерозије долази до настанка композитних долина у којима се смењују сужења (сутеске, клисуре, кањони) и проширења; нпр. Ђердапска клисура, кањон Колорада, кањон Дрине, слапови Нијагаре итд. крашки рељеф  привлачи пажњу због бројних површинских (шкрапе, вртаче, увале, крашка поља, реке понорнице) и подземних (пећине, јаме, понори, леденице) феномена који настају кретањем воде кроз пукотине у красу (растварања карбонатних стена); нпр. Пакленица (Хрватска), Флинт-Мамут пећински систем (САД), Оптимистическаја пећина (Русија), Постојна (Словенија), Вјетреница (БиХ) итд. вулкански рељеф  препознатљив по купастим узвишењима чији су врхови окрњени због стварања кратера, нпр. Кратерско језеро (САД), Везув и Етна (Италија), Фуџијама (Јапан), Попокатепетл (Мексико) итд. морске обале  њихов изглед увсловљен је рељефом копна и саставом обале, што утиче на хоризонталну (нпр. стварање клифова) и вертикалну рашчлањеност (разуђеност) обала; коефицијент разуђености обала представља однос укупне дужине обалске линије и ваздушне линије која спаја одређене тачке на обали и битан је предуслов купалишног туризма, Разуђеност обала Јадранског мора: ваздушна удаљеност (km) коефицијент

4

Заштићена природна подручја спадају у туристички атрактивна места. фауна  у многим земљама је саставни део туристичке понуде (нпр. сафари, ловни туризам итд.). Друштвени фактори:

Бледско језеро

КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКА БАШТИНА:

термални извори  имају температуру воде која је виша од просечне температуре ваздуха у одређеној географској средини. Деле се на хипотермалне ( температуре 20°-34°С), хомеотермалне (34°-38°С) и хипертермалне воде (више од 38°С). Имају значај у здравственом туризму.

трагови из праисторије  нпр. пећина Крапина (Хрватска), пећина Алтамира (Шпанија), пећина Ласко (Француска) итд. Антички споменици  датирају из времена старог Египта, Грчке и Рима, нпр. пирамиде (Кеопсова, Кефренова, Микериносова), храмови (Партенон, Ерехтејон, Делфи), римски амфитеатри. средњевековни споменици  Средњи век је период европске историје под великим утицајем католичке Цркве. Туристички су значајни остаци насеља на узвишењима, цркве, дворци;значајни су и културни трагови вишевековне владавине Турака (џамије, оријентална архитектура), средњевековни музеји-градови (нпр. Венеција, Дубровник, Котор итд.), архитектонска достигнућа исламске (арапске) културе (нпр. Алхамбра) итд. спомен обележја Другог светског рата  нпр. Санкт Петерсбург, Аушвиц, Јасеновац итд.

КЛИМАТСКИ ТУРИСТИЧКИ РЕСУРСИ климатски елементи значајни за развој туризма су: осунчавање (инсолација), температура ваздуха, влажност ваздуха (висока температура + висока влажност = спарина), ветрови, падавине, облачност итд. Климатски фактори значајни за развој туризма су: географска ширина, однос копна и мора, надморска висина, рељеф, врста тла, биљни покривач итд. инсолација  представља трајање сијања сунца у неком месту у одређеном временском периоду; сунчево зрачење позитивно утиче не расположење људи (лучење мелатонина и серотонина), подстиче стварање витамина D, изазива промене у пигментацији коже, убрзава зарастање рана итд. температура ваздуха  има физиолошки утицај на човеков организам. Оптимални услови за рад и одмор људи су при температури ваздуха од 22°С и релативну влажност од 60%. ветар  представља струјање ваздуха из области релативно вишег у област релативно нижег ваздушног притиска. Разликују се према брзини и особинама. За туризам ветрови су значајни због утицаја на здравље (нпр. маестрал позитивно утиче на здравље, а фен неповољно) и осећај пријатности код туриста. Играју важну улогу у саобраћају (нпр. бура понекад онемогућава вожњу трајеката, ветар омогућава спортско једрење итд.). падавине  туристички значај имају киша (неповољан утицај) и снег (повољан утицај – развој зимског, скијалког туризма).

КУЛТУРНЕ УСТАНОВЕ И МАНИФЕСТАЦИЈЕ (не настају примарно због туризма, али директно и индиректно подстичу његов развој), музеји, галерије, глиптотеке, збирке, архиви итд.  нпр. Британски музеј, Лувр, Ермитаж, Прадо, Ватикански музеј итд. позориште, концертне дворане...  нпр. Скала (Милано), Метрополитен Опера (Њујорк), Бољшој Теарар (Москва) итд. образовне установе  нпр. Универзитети Сорбона, Оксфорд, Кембриџ, Харвард, Гетинген итд. Туристички су значајни због организације летњих курсева и кампова. фестивали  нпр. Salzburger Festspiele (посвећен Моцарту), Дубровачке љетне игре, филмски фестивали (Кан, Венеција, Берлин), забавни фестивали (Сан Ремо, EХIT) итд. фолклорне приредбе  нпр. Хомољски мотиви, Сињска Алка, Морешка итд. карневали  нпр. Рио де Жанеиро, Венеција, Котор итд. конгреси  значајни јер подстичу рад хотела у 'мртвој сезони', спортска таkmичења  нпр. Олимпијада, Универзијада, Светско првенство у фудбалу итд. економске приредбе  нпр. Сајмови технике, аутомобила, пољопривреде итд.

БИЉНИ ПОКРИВАЧ И ЖИВОТИЊСКИ СВЕТ флора  биљни покривач има здравствени (производња кисеоника), практични (нпр. смештај кампова у боровим шумама), естетски (повећава колорит и питомост пејзажа) и куриозитетни значај (нпр. стабла гигантских димензија и/или хиљадугодишње старости).

5

светске изложбе (EXPO)  прва је организована у Паризу (1896. године, када је саграђен и Ејфелов торањ). Комуникациони фактори: подразумевају све врсте саобраћаја и саобраћајних веза, у савременом свету нарочито су значајни мобилна телефонија и Интернет комуникације.

стандарду који пружају (Еxtra (или De Luxe), А, B, C, D и Е; или ознаке звездица од 5 до 1). Чине их углавном главна зграда (која садржи ресторан, угоститељске објекте, пропратне садржаје итд.) и депаданси (објекти који зависе од главне хотелске зграде). пансион  објекат сличан хотелу, али који садржи мање од 15 смештајних јединица. Према категоријама су означени бројевима I, II, III итд. мотел  хотел чије је пословање прилагођено моторизованим гостима (имају бензинску станицу, ауто-сервисе итд.). Углавном су смештени уз главне саобраћајнице. туристичко насеље  подразумева неколико туристичких смештајних објеката са једном вишефункционалном централном зградом. кампови  подручја у којима је омогућен боравак у природи. Основно обележје кампова је покретљивост. Камп обавезно садржи заједничке инфраструктурне објекте (купатила, WС-е, кухиње итд.).

РЕЦЕПТИВНИ ФАКТОРИ: део су туристичке понуде  намењени су смештају туриста, зависе од других фактора (више смештајних објеката гради се у местима веће туристичке атрактивности).

ТУРИСТИЧКА МЕСТА у ширем смислу подразумевају уређени простор или тачку коју посећује туриста, у ужем смислу подразумева насеље које у сезони има велику посету 'странаца', тј. Насеље које заснива свој развој на боравку посетилаца. према намени разликујемо: купалишна приморска туристичка места, градска туристичка места, планинско-климатска туристичка места, бање, остала туристичка места. туристичко место има своје обавезе (организовање туристичког промета, угоститељских и смештајних објеката, организација приредби и културних догађања, здравствену инфраструктуру, естетски изглед насеља...) и своје привилегије (добијање кредита на бази статуса, право на пропаганду, убирање туристичке таксе итд.) најважнија улога туристичког места је смештај туриста, тј. осигуравање преноћишта. у склопу туристичког места разликујемо две основне групе фактора  материјални објекти (хотели, апартмани...) и рад (којим се оплемењује простор).

ПУТНИЧКЕ АГЕНЦИЈЕ посреднички фактор туризма: дистанца понуде и потражње скраћује се путем посредника, тј. Агенције, данас у свету постоји око 20.000 великих туристичких агенција, најстарије туристичка агенција је "Тhomas Cook & Son", а друга најстарија "Аmerican Express", наше најзначајније агенције су Контики, Путник, Гранд турист итд. подела туристичких агенција: A. према делатности: a. агенције које нуде информативне услуге, b. агенције које нуде посредничке услуге:  продаја карата,  резервација смештаја, прехране, превоза,  набавка пасоша, виза, ловачких и риболовних дозвола,  путно осигурање, c. агенције за склапање аранжмана:  сарадња с хотелима ради остваривања провизије,  паушална путовања (школске и студентске екскурзије, синдикална путовања итд.) d. агенције које врше све остале услуге:  све раније наведено и још:  продаја сувенира,

ТУРИСТИЧКИ КАПАЦИТЕТИ могу бити директни (долазе у директан контакт са туристима  смештајни објекти, саобраћајнице, сервиси, поште, културнозабавни и спортски објекти итд.) и индиректни (не убиру приход од туризма, али их туристи користе  паркови, видиковци итд.). туристички капацитети су најбољи показатељи развијености туризма неког подручја. најважнији рецептивни капацитети су: хотел  објекат за смештај гостију с најмање 15 смештајних јединица. Услуга се пружа у виду гарнита (соба с доручком), пролазног хотела (само ноћење, данас се готово не користи) или пансиона (пуни или полупансион). Хотели су категорисани према

6

 мењачнице. B. према просторном обухвату a. регионалне (локалне), b. националне (државне), c. међународне (интернационалне). C. према самосталности: a. самосталне, b. у склопу веће организације. D. према суделовању на тржишту a. иницијалне, b. рецептивне, c. мешовите. E. према предмету пословања: a. гросистичке, b. детаљистичке. F. према удруживању: a. са хоризонталним удруживањем:  више агенција,  иста предузећа на различитим местима. b. са вертикалним удруживањем  агенција се веже са саобраћајним предузећем или хотелима.

друго најразвијеније туристичко подручје света (након Европе,) повезаност са Европом (у сваком смислу), огромна пространства и разноликост простора с једне стране, те висок степен развијености с друге стране, омогућују добру туристичку валоризацију простора. Англоамерика обухвата САД и Канаду.

ТУРИЗАМ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА једно од најјаче развијених туристичких подручја света, САД тренутно има позитиван туристички платни биланс, али оа позитиван салдо бележи тек од 80-тих година 20. века, велико рецептивно али и емитивно подручје света, већину туриста чине становници Канаде, Мексика и источноазијских земаља (у првом реду Јапан). фактори развоја туризма: повољан географски положај између Атлантика и Пацифика, велика површина  једна од највећих земаља света (9,4 мил km2), територија се простире већим делом у умереној климатској зони, занимљиве природне разноликости  рано се почиње водити брига о заштити простора, занимљиви производи људског рада, висока урбанизизованост и економска развијеност  висок животни стандард становништва (стварање вишка средстава). туристичке регије: (1) Атлантска обала: подручје настанка првих градова (колонизатори), данас најурбанизизованије подручје света, историјски национални паркови и споменици  Џејмстаун (Вирџинија), Плимут итд. Бостон  историјско језгро, универзитетски центар (Харвард, Кембриџ), Њујорк  светска пословна (WТС – World Trade Center), политичка (седиште Уједињених Нација), културна (Метрополитен Опера) и забављачка метропола, Вашингтон  планска градња и административно средиште, Филаделфија (Independance Hall), Атлантик Сити  највеће купалиште источне обале САД-а, једини град-коцкарница на источној обали, Флорида  суптропска клима омогућава туризам током целе године. Највећи прилив туриста је зими. Значајна туристичка места су: Daytona Beach, Palm Beach, Miami Beach; Национални парк Everglades (мочваре), Национални парк Biscane (коралске колоније) и Национални парк Tartugas (велике корњаче).

Туристи и приходи од међународног туризма 1999.

Туристи Макрорегија света

Свет

у мил.

у%

Приход од туризма у млрд у % $

664

100

455

Африка

27

4

10

2

Америка

123

18

122

27

68

10

84

18

40

6

26

6

15

2

12

3

97

15

73

16

9

1

13

3 51

Англоамерика Средња Америка и Кариби Јужна Америка Источна Пацифик

Азија

и

Аустралија

с

Океанијом Европа

100

394

59

234

Северна Европа

44

7

36

8

Западна Европа

136

20

80

18

84

13

29

6

Средња и Источна Европа Јужна Европа

118

18

79

17

Источномедитеранска регија (Кипар, Израел, Турска)

12

2

10

2

Средњи Исток (Југозападна Азија)

18

3

10

2

6

1

5

1

Јужна Азија

ТУРИЗАМ АНГЛОАМЕРИКЕ површина од око 20 мил km2  двоструко више од Европе,

7

Mount Rushmore

Годишње Флориду посети око 30 милиона туриста. (2) Апалачке планине: омогућавају бег из бучних и смогом загађених градских средишта источне обале, бројна зимско-спортска туристичка средишта, Национални парк Shenandoah и Great Smoky Mountain, Мамутова пећина (Mammoth Cave System)  најдужи пећински систем на свету. (3) Средишње низије: најмање атрактиван туристички простор САДа, Велика Језера  бројне плаже, хотели и градови (Чикаго, Детроит), водопади Нијагаре, лечилишни извори  Hot Springs, Eureka Springs, Mammoth Springs, Њу Орлеанс  колевка џеза, Mount Rushmore  у стени исклесане главе 4 америчка председника (једно од 18 модерних светских чуда). (4) Планински запад и западна обала: туристички најатрактивнији део САД-а  природна основа је рецептивни фактор (планински гребени, вулкани, ледници, ледничка језера, реке итд.), бројни Национални паркови  Јелоустон (Yellowstone) - први светски национални парк, проглашен још 1872. године; Јосемит (Yosemitee) - гејзири и врући извори; Секвоја (Sequoia); Раинер (Mont Rainer) - угашени вулкан; Кратерско језеро (Crater Lake), Стеновите планине (Rocky Mountain); Велики кањон (Grand Canyon) - кањон реке Колорадо итд. коцкарнице у пустињи  Лас Вегас и Рено, купалишни туризам због хладне калифорнијске струје могућ је тек јужније од рта Консепсион  низ туристичких места (Santa Barbara, Santa Monica, Long Beach, Laguna Beach, Oceanside, Pacific Beach, San Diego, Imperial Beach). За разлику од Флориде, у Калифорнији је главни прилив туриста лети.

градови привлаче саобраћајним положајем, козмополитизмом и архитектуром  Сан Франциско (мост Golden Gate, затвор Alcatraz), Лос Анђелес (уз који се вежу забавни паркови Disneyland и Marineland, као и центар филмске индустрије Holywood). Хаваји  занимљиви због повољне климе, природних обележја (вулкани Килауеа, Мауна Лоа и Мауна Кеа), гостољубивости домаћина и оригиналног фолклора. Најпознатија хавајска плажа је Waikiki (у главном граду Хонолулуу). (5) Аљаска у новије време сва значајнија у туристичком смислу, туристички привлачна због егзотичне природе и културе и обичаја староседелачког становништва - Ескима и Алеута, 8 националних паркова, најзначајнији је Mt McKinley (највиши врх САД-а, – 6194 m надморске висине).

ТУРИЗАМ КАНАДЕ велика површина (око 10 мил. km2), али слабо насељен простор, величина и разноликост територије пружају значајну природну основу за развој туризма, али он није развијен у складу са могућностима и очекивањима, Канада има негативан туристички платни биланс, али је значајно емитивно туристичко жариште, већина туриста су становници САД-а. фактори развоја туризма: природне разноликости  тундре, четинарске шуме, глацијална језера итд. друштвене разноликости  'суживот' британског и француског становништва, староседеоци (Ескими и Алеути), велика површина  (10 мил. km2) близина САД-а, важног емитивног туристичког подручја, висока урбанизованост и економска развијеност  висок животни стандард становништва (стварање вишка средстава), фактори који неповољно утичу на развој туризма: мали број становника, углавном концентрација уз Велика језера и границу са САД  у том и нешто ширем околном простору смештена је већина туристичке понуде, неповољна (хладна) клима. туристичке регије: (1) Атлантска регија: груба камена обала, нема плажа ни приступачних лука, шумовито подручје (црвени јавор – "горуће шуме"), углавном спортско-рекреативни центри. (2) Квебек и Онтарио:

8

тзв. Канадска ривијера  због бројних хотела на Великим језерима слапови Нијагаре  најпосећенији туристички објекат Канаде (једно од 12 светских чуда природе), градови  Монтреал (након Париза највећи град на свету у којем се говори француски; 1967. године овде је одржана светска изложба EXPO, а 1976. године летње Олимпијске игре), Отава (главни град), Торонто (највећи град Канаде, CW торањ-једно од 18 модерних светских чуда), (3) простор од прерије до Стеновитих планина (од Манитобе до Алберте): језера  Винипег (Winnipeg), Винипегосис (Winnipegosis), Манитоба (Manitoba), Атабаска (Athabasca), Велико ропско језеро (Great Slave Lake), Велико медвеђе језеро (Great Bear Lake) итд. Национални парк Wood Buffalo, градови  Винипег, Едмонтон, Калгари (зимске Олимпијске игре), (4) Планински запад: туристички најатрактивнији део Канаде  високи планински врхови, угашени вулкани, ледници, реке, кањони итд. у овом подручју је смештена већина канадских националних паркова  најважнији су: Banff, Waterton, Glacier, Jasper, Robson, Joho, Radium Springs, Ravalstock итд. (5) Пацифичка обала са острвима: стрма, фјордовска и неприступачна обала, Ванкувер  лука, најразвијенији град канадског запада (развој након завршетка градње канадске трансконтиненталне железнице 1885. године). Истоимено острво је највеће канадско острво.

смислу издвајају три регије: Мексико, Антилска острва и Јужна Америка.

ТУРИЗАМ МЕКСИКА развијен туризам, који је у сталном порасту, већина туриста су становници САД (3/4 укупног броја посетилаца) фактори развоја туризма: дуга обала динамичан рељеф значајни културни споменици (историјске старости више од 3.000 година), туристичке регије: (1) Источна обала (обала Мексичког залива) најмање привлачан туристички простор због неповољне климе (пасати доносе влагу и кишу), туризам је развијен само на полуострву Јукатану  споменици културе Маја (главни град Маја Чичен Ица – пирамида, храм ратника, звездарница; град Умал – раскошне палате), (2) Мексичка висораван смештена између планинских ланаца Сијера Мадре Оријентал и Сијера Мадре Оцидентал, бројни природни контрасти и занимљивости, осовина државе  концентрација већине привредних делатности и становништва, Сијудад де Мексико  главни град Мексика, туристички је врло привлачан због повољног положаја и угодне климе (иако се налази у тропском појасу, смештен је на 2300 m надморске висине, па има тзв. 'климу вечног пролећа'),

ТУРИЗАМ ЛАТИНСКЕ АМЕРИКЕ С обзиром на постојеће стање и развој туризма, Латинска Америка се увелико разликује од англоамеричког простора, Латинска Америка је простор углавном слабо и слабије развијених земаља, које још нису достигле стадијум терцијарних (и квартарних) друштава, па самим тиме имају мање средстава потребних за улагање у туризам, заједничка особина свих земаља овог простора јесте недостатак приватних туристичких капацитета  већина хотела је у власништву САД-а. Тај проблем се покушава решити национализацијом постојећих хотела, те улагањем домаћег капитала у изградњу нових прихватних капацитета, најважнији атрактивни туристички фактори овог простора су природне лепоте (флора и фауна, хидролошка основа), богата културна баштина Индијанских староседелаца и гостољубивост становништва, у свим деловима Латинске Америке туризам није једнако развијен, па се у туристичком

Чичен Ица, Јукатан

језеро Теxкоко  налази се у близини Сијудад де Мексика. Ту се налази и Теночититлан (престоница Астека, који су у 14. веку покорили Тостеке), вулкани  Попокатапетл (5452 m надморске висине), Парикутин (једно од 12 природних светских чуда),

9

Теотихуакан  главни град културе Тостека (пирамида Сунца и пирамида Месеца, храм с каријатидама) (3) Пацифички обални појас сува обала (пасати на путу до пацифичког приморја изгубе сву влагу, утицај хладне калифорнијске струје)  мала количина падавина омогућила је развој купалишног туризма, купалишна места  Акапулцо (некад пацифичка трговачка лука Мексика, данас монденско летовалиште Американаца), Манзанило, Мазатлан, Пуерто Ваљарта, Ла Паз.

ТУРИЗАМ АНТИЛСКИХ ОСТРВА туристички јако валоризиван простор, али велики проблем је недостатак домаћег капитала, фактори развоја туризма: клима 'вечног лета'  температура мора ни зими не пада испод 25°С  то омогућава непрекидну туристичку сезону током целе године, пешчане плаже, егзотични пејзажи, флора тропске вегетације, лак приступ захваљујући бројним аеродромима, туристички су најразвијенија Бахамска острва (због близине САД)  туристички центри Насау (Бахами), Монтего Беј (Јамајка), и Порт оф Спејн (Тринидад и Тобаго).

ТУРИЗАМ ЈУЖНЕ АМЕРИКЕ туризам слабије развијен него у земљама превлаке и на острвима Средње Америке, туристичка понуда концентрисана је у неколико тачака, фактори развоја туризма: рељеф, клима, вода, древни споменици Индијанске културе Инка, одлично сачуван фолклор и традиционални начин живота Индијанаца, архитектура и културна догађања модерних градова туристичке регије:

(1) ИСТОЧНА ОБАЛА обухвата простор земаља које излазе на Атлантски океан  Венецуела, Бразил, Аргентина и Уругвај, туристички најразвијенији простор  бројне увале (бахие) с пешчаним плажама, Бразил ¼ укупних туристичких ноћења Јужне Америке, туристички су најпривлачнији градови  Рио де Жанеиро (карневали, фестивали самбе, плажа Копакабана, статуа Христо Редендор – једно од 18 модерних светских чуда), Сао Паоло, Сантос, Бело Хоризонте, Ресифе, Бразилија (престоница позната по планској градњи и модерној архитектури),

планинска туристичка места  Петрополис и Тересополис  у залеђу Рио де Жанеира, језеро Патос  туристичко средиште је град Порто Алегре, водопади Игуасу  слапови висине 72 м, врло богати водом, једно од 12 природних чуда света Аргентина највећа препрека туризму Аргентине је велика удаљеност од главних светских емитивних туристичких подручја, градови  Буенос Аирес (престоница, бројни културно-историјски споменици из колонијалног раздобља, модерна архитектура), Мар Дел Плата (купалиште и највеће туристичко средиште)

Енџелов водопад, Венецуела

Анди  планински масив у којем је смјештено 11 националних паркова  најпознатији национални парк је Нахуел Хуапи (према истоименом језеру) уз који је смештено туристичко средиште Барилоцхе, Уругвај најмања јужноамеричка земља, привредно је оријентисан на извозну пољопривреду, развој туризма бележи се тек у новије време, Монтевидео  главни град, купалишни центри  Пириаполис, Пунта дел Есте Венецуела смештена је у појасу жарке тропске климе, па је туризам везан за климатски пријатније обале Карипског мора и подручја већих надморских висина, Каракас  главни град, Енџелов водопад (Ангел Салто) у Гвајанској висији  вода реке Кароне (која је притока Оринока) руши се с висине од око 1000 м, једно од 12 природних чуда света,

(2) ЗАПАДНА ОБАЛА туристичка валоризација везана уз обале Тихог океана и Анде туризам је слабије развијен због лошије природне основе (стрма и слабо разуђена обала), али и због слабије економске развијености земаља тог простора,

10

Гвајакил  једини већи залив на пацифичкој обали Јужне Америке, са неколико купалишних места, Чиле  туристичка места Виња дел Мар и Ла Серена, Анди  одувек су представљали средиште живота и насељености, због климатских погодности које произлазе из положаја на већим надморским висинама  некадашње царство Инка данас је туристички значајан простор  Куско (главни град Инка, у данашњем Перуу) и Мачу Пикчу, језеро Титикака (Боливија, познате грађевине Врата Сунца, те храм Копакабана), савремени градови привлаче модерном архитектуром и музејима  Кито (град у Андама, престоница Еквадора), Богота (главни град Колумбије, слап Теквендама), Лима (престоница Перуа), Ла Паз (престоница Боливије), Сантијаго де Чиле (престоница Чилеа), Валпараисо

ТУРИЗАМ АУСТРАЛИЈЕ И ОКЕАНИЈЕ

Кошћушко  највиши врх Аустралије (2235 м надморске висине) и национални парк, градови  Канбера (главни град), Мелбурн

ТУРИЗАМ ОКЕАНИЈЕ све више добива туристички значај, најмаритимнији део света, простор огромне саобраћајне и стратешке важности, састоји се од три главне групе острва: Меланезија, Микронезија и Полинезија. Највећа острва су Нови Зеланд, фактори (потенцијали) развоја туризма: ендемична флора и фауна (живи фосили), разноликост климе и рељефа  вулканска острва, поствулканске појаве (гејзири, топли извори), корални гребени, сликовите пешчане плаже, ледници, глацијална језера, висок народни доходак становништва, туристичка подручја везана су уз Нови Зеланд  Монт Кук (3764 м надморске висне), Тасманов ледник,

ТУРИЗАМ АЗИЈЕ

ТУРИЗАМ АУСТРАЛИЈЕ

туристички слабо развијено подручје  изолованост, тј. удаљеност од главних емитивних туристичких жаришта, простор површине 44,4 мил km2  готово неограничене могућности туристичког развоја због природних (нетакнута природа, специфична флора и фауна, вулканизам, рељефна и климатска разноликост итд) и културних садржаја (исходишта све 4 религије света, бројни историјски споменици и архитектонска ремек-дела) којима располаже, у туристичком смислу разликују се Источна, Југоисточна, Јужна и Југозападна Азија

неразвијен туризам (изолованост), туристи долазе претежно авионом (96%), годишњи промет износи око 9 милиона туриста. Већина туриста су Новозеланђани, Британци, Јапанци и Американци, негативни туристички биланс, фактори (потенцијали) развоја туризма: ендемична флора и фауна (живи фосили)  бројни национални паркови, разноликост климе и рељефа, савремена архитектура туристичке регије: (1) Обала Сиднеј  највећи град Аустралије, купалишни туризам (плаже Бонди и Манлy), паркови, Сиднејска опера (једно од 18 модерних светских чуда), Бризбејн  на обали Тихог океана, купалишни туризам (Golden Coast и Sun Coast), Велики корални гребен (северно од града, важна туристичка дестинација), (2) острво Тасманија  главно насеље Хобарт, (3) Аустралијски Алпи

Источну Азију чине три међусобно различите природне средине  унутрашње висоравни, низије источне Кине и острвски низ који се простире од Курилских острва до Филипина, простор у коме живи ¼ светског становништва, Источна Азија обухвата Јапан, Кину, Монголију, Северну Кореју, Јужну Кореју и Тајван Јапан острвска земља  4 велика (Хоншу, Шикоку, Хокаидо и Кјушу) и око 3000 малих острва, економски најразвијенија земља Азије  висок животни стандард се одражава и на степен туристичког развоја, већина страних туриста су гости из САД-а (1/3), има изразито негативан туристички платни биланс  приход 3,6 милијарди $, а расход чак 24,9 милијарди $ (1990. године), вулкански рељеф  туристички највалоризованија планина-светилиште Фуџијама (3776 м надморске висине), термални извори  лечилишни туризам и извор геотермалне енергије,

туристички слабо развијено подручје  изолованост, тј. удаљеност од главних емитивних туристичких жаришта (13.000 km од Суецког канала и исто толико од Сан Франциска), простор површине 7,7 мил km2  бројни природни контрасти (потенцијални фактор развоја туризма) у туристичком смислу разликују се Аустралија и Океанија

ТУРИЗАМ ИСТОЧНЕ АЗИЈЕ

11

изражено осећање за заштиту природе  23 национална парка, 1150 природних резервата и 300 санктуарија, туристичка привлачност градова  Токио (главни град, Гинза-трговачка улица, политичко, економско и културно средиште), Кјото (некадашња царска престоница, бројни храмови), Хирошима (ратни туризам), Кагошима (обалски град са лепим пешчаним плажама и топлим морем, захваљујући топлој Курошио струји), Сапоро (Зимске Олимпијске игре 1972. године, скијашке планине Теине и Окура) Кина најмногољуднија земља света има велики туристички потенцијал, али није туристички развијена, туристичке дестинације  Пекинг (Небески храм и Царска палата и у околини царска гробница Тиен Схусхан), Кинески зид (једина грађевина која се види са Месеца!), Шантунг (Конфучијев храм), Шангај (Пагода змијске лепоте),

туризам је везан уз знаменитости источњачке архитектуре, градови  Рангун (главни град, велики кип Буде), Паганс (5000 храмова насталих под индијским утицајем), Мандалај (пагоде и царска палата, настале под кинеским утицајем), постоје велике (и неискориштене) могућности искориштавања обале због разуђености, бројних острвра и лепих плажа. Тајланд туристички развијенији од својих суседа  купалишни туризам (хотели уз плаже привлаче све више туриста), секс туризам 9 националних паркова, градови  Бангкок (будистички храмови), Аутхаја. Камбоџа туристички неразвијена због ратних разарања, најзначајнија дестинација је храм Ангкор-Ват, затим главни град Пном Пен (краљевски двор) Индонезија туризам је слабо развијен  основа су вулкански пејзажи и тропска вегетација Бали  живописни фолклор. Филипини главна дестинација је главни град Манила, већина туриста су становници САД-а. Сингапур  као и Хонг-конг, због важног географског положаја значајан је транзитни туристички центар. Малезија туристички се развија у задњих 15-20 година, данас заузима 2. место међу туристички најразвијенијим земљама Азије (иза Јапана), туризам се базира на повољној природној основи (плаже, тропске прашуме) и занимљивој градској архитектури.

ТУРИЗАМ ЈУЖНЕ АЗИЈЕ

Велики кинески зид

Северна Кореја  због политичке и економске затворености развијен је само домаћи туризам, Јужна Кореја  дестинације су Сеул и Пусан, Хонг Конг  до прикључење Кини важно геополитичко средиште. Има велики туристички значај

ТУРИЗАМ ЈУГОИСТОЧНЕ АЗИЈЕ разломљеност простора условљава стварање већег броја држава  Мијанмар, Тајланд, Лаос, Камбоџа, Вијетнам, Малезија, Сингапур, Индонезија, Филипини, Источни Тимор, туризам је пункционалан (везан за поједине тачке), првенствено због нездраве монсунске климе, ниског бруто друштвеног производа по становнику и политичке нестабилности. Тек у последњој деценији туризам бележи јачи развој. Мијанмар (Бурма)

подручје Индијског потконтинента (одвојен планинским бедемима Хималаја од унутрашњости Азије), разликујемо три различите природне целине  Хималаји (с највишим врхом света Монт Еверестом 8848 м надморске висине), наносне низије јужно од Хималаја (бројни градови и културно-историјски споменици) и полуострво Декан, туризам није јаче развијен  монсунска клима и привредна неразвијеност, овај простор карактеришеа мешање утицаја хиндуистичке, будистичке и исламске културе, али и утицај европских колонизатора, укључује простор држава Индије, Пакистана, Непала, Бутана и Шри Ланке. Индија  туризам је везан уз градове  Нови Делхи (главни град), Агра (маузолеј Таџ Махал), Варанаси (Бенарес, свети град хиндуса), Хајдерабад, луке Бомбај, Мадрас и Калкута,

12

Пакистан  градови Равалпинди, Лахор, Карачи (лука), Непал  исходиште за Хималаје; Катманду (главни град, бројне пагоде и манастири), Шри Ланка туристички највалоризованији простор ове регије, туризам се темељи на природним лепотама и старим културно-историјским споменицима, градови  Кандy (старо верско средиште), Коломбо (главни град).

ТУРИЗАМ ЈУГОЗАПАДНЕ АЗИЈЕ подручје контакта 3 континента – Европе, Азије и Африке  важан саобраћајногеографски положај (морски пролази Босфор, Дарданели, Баб ел Мандеб) и геостратешки положај (нафта), простор најстаријих култура и људских цивилизација (месопотамска, асирска, персијска, феничанска), простор где су насталие три светске религије  јудаизам, хришћанство и ислам, огроман туристички потенцијал недовољно је искориштен због политичке нестабилности и ратних сукоба, државе: Либан, Израел, Саудијска Арабија, Ирак, Иран Либан туристички најразвијенија земља овог простора све до почетка ратних сукоба, стационарни хотелски туризам на медитеранској обали  туристичко место Батрун, стари фенички градови, Бејрут (главни град), планина Либан  скијашки туризам, остаци римског града Балбека (Јупитеров храм)  у унутрашњости земље. Израел купалишни туризам на источним (медитеранским) обалама  Тел Авив, Хаифа, верски туризам  Јерусалим, Назарет, Витлејем, Јерихон, велики проблем су ратни сукоби (од 1967. године  ратови са Саудијском Арабијом, Сиријом, Египтом; сукоб са Палестинцима). Саудијска Арабија вјрски туризам  Мека и Медина (исламска ходочасничка места) условили су развој луке Џида као транзитног туристичког места,

Ћаба у Меки, Саудијска Арабија

Ирак  Багдад (главни град) и рушевине Вавилона, Иран Техеран  исходишна тачка за све друге туристичке дестинације у земљи, Демавенд  угашени вулкан (5604 м надморске висине) и највиши врх Елбурса, Каспијско море  туристичка места Бабол-Сар и Рам-Сар, Перзеполис  некадашња престоница (краљевска палата).

ТУРИЗАМ АФРИКЕ простор површине око 30 мил km2, са око 600 милиона становника, близина Европе и Азије повољан је фактор развоја туризма, али туризам није значајније развијен, природна средина је основни фактор туристичког развоја, али и услов регионализације континента у четири појаса: Афрички Медитеран, Источна Африка, Јужна Африка и Тропско-екваторијална Африка.

ТУРИЗАМ АФРИЧКОГ МЕДИТЕРАНА туристички најразвијеније подручје због близине Европе (великог емитивног жаришта), туризам се темељи на повољној клими (температуре ваздуха у јануару не падају испод 11°С, а просечна инсолација је између 2850 и 3250 сати годишње) и на аутохтоној и оријенталној културној баштини, обухвата земље Магреба (Алжир, Тунис, Мароко), Либију и Египат. Мароко најјача туристичка земља Африке, туризам се базира на дугој обали, повољној клими, хотелској инфраструктури и занимљивим градовима, купалишта  на Медитерану: Ел Хосеима и Мохамедија; на атлантској обали: Казабланка (Дар ел Баиде, арап. Бела кућа), Тангер, Сафи, Могадор, Агадир, Ифни. Рабат  главни град (казба из 12. века, султанова палата, универзитет), градови у унутрашњости  Фес (бивша престоница), Маракеш, Улмас  термално лечилиште. Алжир туристички знатно неразвијенији од суседа. Туризам је везан претежно уз медитеранску обалу,

13

термоминерални извори  Хаман Салине, Хаман Месхутине и Хаман Бугхара, Алжир  главни град, казба, купалишта  Оран, Ђиђели, Бејаји, Бени-Саф. Тунис највећа концентрација становништва и туристичке понуде дуж обале, градови  Тунис (град у два дела – арапски и европски, музеј Бардо), Ел Џем, Картага (стара феничанска лука), купалишта  Бизерта, Хамамет, Сус, Монастир, Сфакс, Габез, Џерба, Керуан  ходочаснички град (4. светско ходочасничко место, након Меке, Медине и Јерусалима), Либија пустињска нафтом богата земља, туризам неразвијен упркос повољној обали, купалишта  Тарабулус (Триполис) и Бенгази, ратни туризам  остаци из Другог светског рата. Египат све до арапско-израелског рата (1967. година) водећа туристичка земља Африке, данас на 3. месту (иза Марока и Туниса), углавном пустиња  живот је везан уз долину Нила, важан саобраћајно-географски положај између Средоземног и Црног мора (од 1869. године спојена су Суецким каналом), туризам се базира на културним споменицима, а не на купалишном туризму, градови  Мемфис (политичко средиште древног Египта), Гиза (пирамиде – Кеопсова, Кефренова, Микеринусова), Александрија (лука), Каиро (главни град), храмови  Абу Симбел (на Насеровом језеру), храмови у Луксору, Карнаку и Теби.

ТУРИЗАМ ИСТОЧНЕ АФРИКЕ иако спада у тропско-екваторски простор, просечна надморска висина од 1200 м обезбеђује заштиту од негативности тропске климе  повољно за развој туризма, основу туризма чини аутохтона флора и фауна (сафари-туризам, бројни национални паркови), и природне лепоте. Кенија бројни национални паркови  најважнији Тсаво, Најроби, Накуру (фламингоси), Килиманџаро, купалишта на Индијском океану  Момбаса и Малинди. Танзанија земља вечног пролећа (просечна годишња температура 25°С), туризам везан уз плаже, језера, 7 националних паркова (најпознатији Серенгети). Уганда сафари-туризам

национални парк Мерчинскон Фалс  водопад на Нилу висине 50 м, нилски коњи, слонови, биволи, крокодили, Викторијини водопаси  на реци Замбези, висине 108-122 м, једно од природних светских чуда, Република Сејшели архипелаг од 84 острва у Индијском океану, туристичка основа су природне лепоте (клима, плаже, корални гребени, егзотични пејзажи), занимљивост – хотели не смеју бити виши од палми како се не би нарушио природни склад.

ТУРИЗАМ ЈУЖНЕ АФРИКЕ базира се на истим атрактивностима као и Источна Африка  природне лепоте и сафаритуризам Јужноафричка Република  6 националних паркова  најпознатији је Кригер (у покрајини Трансвал), Адо Елефант (слонови).

ТУРИЗАМ ТРОПСКОЕКВАТОРИЈАЛНЕ АФРИКЕ туризам је слабо развијен упркос огромним потенцијалима (плаже, море, флора и фауна, сачуван фолклор), у туристичким инвестицијама тих земаља (Сенегал, Гамбија, Гвинеја, Сијера Леоне, Обала слоноваче, Гана, Того, Бенин, Конго итд.) преовлађује западно-европски и амерички капитал, Сенегал  једини бележи значајнији туристички развој. Главни град Дакар  седиште бројних међународних туристичких компанија,

ТУРИЗАМ ЕВРОПЕ има најзначајнију улогу у туристичком животу света  апсорбује више од 70% укупних туристичких кретања, и више од 50% добити из туристичких кретања, главни разлози таквог развоја су: стратешки положај у средишту Земљине копнне полулопте, пејсажна разноликост, повољна климатска основа, политичка расцепканост, богата културна традиција, саобраћајна развијеност, висок животни стандард становништва, туристичка активност концентрисана ја на два главна подручја: Медитеран и Алпи.

ТУРИЗАМ ЕВРОПСКОГ МЕДИТЕРАНА најразвијеније туристичко подручје света, туризам је главно обележје Медитерана у Новом веку (након старих култура и цивилизација у Старом веку, и трговине и поморства у Средњем веку) и битно утиче не економску структуру и изглед тог простора,

14

у Медитеранске земља убрајају се: Шпанија, Француска, Италија, Словенија, Хрватска, Црна Гора, Грчка, Турска (европски део), Бугарска и Румунија; ту се убраја и Португал (иако нема директан излаз на Медитеран, функционално је с њим врло повезан), а Украјина, Русија, Грузија и Албанија иако поседују излаз на Медитеран нису укључене у ову регију.

ШПАНИЈА данас водећа туристичка земља Европе иако је значајнији развој туризма започео тек након 1960. године (у циљу компензација губитака трговачког биланса), развоју знатно придоноси флексибилна и подстицајна државна политика, туризам се темељи на природним разноликостима, али на маварској градској архитектури дели се у неколико туристичких регија: (1) висораван Мезета Кастиљске оланине деле ову регију на Стару Кастиљу и Нову Кастиљу, универзитетски центри (Стара Кастиља)  Бургос и Саламанка, градови  Толедо (стара престоница на реци Тежо, палата Алказар, меморијални музеј Ел Греко), Мадрид (главни град, краљевски дворац Ескоријал), Кордоба (некадашња западна Мека Арапа), Севиља (готска катедрала), Гранада (палата Алхамбра), (2) Медитеранско приморје низ обала (коста) које се надовезују једна на другу, Коста Брава (Ветровита обала)  од Француске границе до Барселоне, најпосећенија шпанска обала, Коста Дорада (Златна обала)  од Барселоне до ушћа реке Ебро; Барселона (лука, катедрала Пуебло Еспањол, Колумбов споменик), Коста дел Азахар (Обала наранџиног цвета)  од ушћа Ебра до рта Нао; плантаже агрума; туристичка средишта Беникарло и Ел Перело, Коста Бланка (Бела обала)  од рта Нао до рта Гат; палме урме; туристичко место Аликанте,

Алхамбра, арапска палата у Гранади

Коста дел Сол (Сунчана обала)  између рта Гата и Гибралтара; најсунчанији део Шпаније; туристичко средиште Торемолинос; близина Сијера Неваде пружа могућност скијашког туризма (скијање и купање у истом дану). (3) Атлантско приморје Коста де ла Луз (Обала светлости)  од Гибралтара до Португалске границе, развија се касније од Медитеранског дела, због веће удаљености од емитивних туристичких жаришта, Коста Верде (Зелена обала)  пуно кише но она не спречава развој туризма (близина емитивних жаришта); туристичка средишта Сантандер (полазиште за пећину Алтамира), Сантијаго де Компостела (религиозни туризам). (4) Балеари мала острвска група (острва Мајорка, Менорка и Ибица) у Медитерану, површине 5000 km2  1 /100 површине Шпаније садржи 1/3 смештајних капацитета те земље, имају водећу улогу у шпанском туризму, путници долазе углавном аеродромима (саграђени на свим острвима), Палма де Мајорка  најстарије туристичко средиште (први хотел још 1902. године), (5) Канарска острва група острва у Атлантском океану, близина афричке обале, основни привлачни фактори су вулкански рељеф, суптропска вегетација и повољна клима (једина годишња доба су пролеће и лето; лечилишни туризам за плућне болеснике), главна средишта  Лас Палмас (на острву Гран Канарија) и Пуерто де ла Круз (острво Тенерифе), туризам је у овом подручју успео да заустави емиграцију становништва и подстакне економски раст.

ПОРТУГАЛИЈА у туристичкој сенци Шпаније,

15

основа туристичког развоја је добро очувана античка, визиготска и маварска архитектура, али и разнолика природна основа, туристички се издвајају четири регије (иако цели Португал нуди туристичке занимљивости) (1) Беира Литорал 150 km дуг обалск појас уз Атлантски океан, специфичан због еолских облика рељефа (дине), градови  Фигуеира да Фоз (купалишни центар), Коимбра (универзитет), Фатима (светиште), Сијера де Естрела (1991 м надморске висине, највиши врх Португала), (2) Лисабон на ушћу реке Тежо, један од најстаријих и најзанимљивијих европских градова, западно од града развило се туристичко средиште Есторил. (3) Алгарве најзначајнија туристичка регија Португала, повољна клима, суптропска вегетација, температура мора 6 месеци изнад 18°С, назива се "део Африке у Европи", туристичка средишта  Лагос, Албуфеира, Олхао, Вила Реал, градић Сагрес  поморска школа из које су потекли Бартоломео Диаз и Васко да Гама, (4) острва Мадиера острва у Атлантском океану, удаљена 1500 km од обале, зимски туризам (блага клима),

ФРАНЦУСКА друга највећа европска земља (након Украјине), богато културно наслеђе и лепи градови, извајамо 6 туристичких регија: (1) Медитеранска обала туристички најбоље искориштена у свом источном делу (од Сан Тропеа до италијанске границе)  Азурна обала (најстарија и најпознатија приморска туристичка регија на свету), туризам се базира на пријатној клими, сликовитим плажима, а велики значај има и добра саобраћајна повезаност с Паризом, туристички центри  Ница, Кан (флимски фестивал), Сен Тропе, Сен Рафаел, Антибес, Монте Карло (у кнежевини Монако), Ментон, развој ове регије одвија се у неколико фаза, у првој половини 18. века ова регија је карактеристична по гостима из 'високог друштва', а међу туристима доминирају Британци; има функцију зимовалишта, након изградње железнице Париз-Ница (1864. године) почиње период појачане изградње хотела, а уз аристократију овде се почињу окупљати и буржоазија; у туризму превладава и даље зимски туризам,

последње раздобље започиње након Другог светског рата и значајно се разликује од претходних  нагласак се ставља на летњи туризам, а социјални закони о плаћеном годишњем одмору и градња јефинијих хотела омогућавају широким слојевима становништва да овде проведу свој годишњи одмор, осим на Азурној обали, туризам се развија и на Корзици, али и западно од Азурне обале (градови Тулон, Арл, Ттараскон, Авињон, Монпеље итд.) (2) Атлантска обала заостаје у туристичком развоју за Азурном обалом, туристичка средишта  Бијариц, Аркашон, Ла Рошел, Брест, Мон Сен Мишел (до изградње пута, два пута дневно је био острво, а два пута полуострво, због велике разлике између плиме и осеке), те Трувил и Деувил (плаже Париза). (3) Француски Алпи најстарија туристичка регија земље  гостионица Grande Chartreuseu датира из 13. века, у 18. веку постају популарне  Жан Жак Русо – 'Повратак природи', 1787. Жак Балмат осваја Мон Блан (4810 м надморске висине), највиши врх Европе, оснивају се први алпинистички клубови, пристижу страни планинари (Британци) итд., бање  Евиан, Екс-ле-Бен, градови (већином исходишни центри за Алпе)  Гренобл (Зимске Олимпијске игре 1968. године), Шамони, Шамберу, Национални парк Веноис, (4) Пиринеји важно туристичко подручје Француске, велик број термалних извора  бање Лишон, Екс ле Терм, Бањер де Бигор, утврђења у облику крста, која датирају из 8. века. Настала су како би спречила продор Арапа и ислама с југа, Лурд  након Рима највеће католичко ходочасничко место. (5) Централни масив купе угашених вулкана, вукланска језера, термални извори, крас и крашки феномени, Виши  бања, Клермон Феран  град познат по грађевинама од црног вулканског туфа. (6) Париски басен заузима ¼ територије Француске у поречју Сене и Лоаре, раскрсница важних саобраћајних путева, Париз  главни град, универзитет Сорбона, музеји, уметнички салони, дворци Лувр и Версај, Ајфелов торањ (висок 320 м), цркве Сен Шапел и Нотр Дам, Тријумфална капија итд; годишње га посети око 3 милиона страних туриста, катедрале у Ремсу и Руану,

16

ИТАЛИЈА један од туристичких дивова Европе, пример како је уз организована и планска улагања привредно могуће валоризовати и просторе који немају нарочито атрактивну природну основу, велики значај има добро развијена мрежа саобраћајница, има позитиван туристички биланс, који је значајан јер поправља лош платни биланс италијанске спољне трговине, дијели се у 4 туристичке регије: (1) Лигурско приморје Ривијера дел Поненте  од француске грацнце до Ђенове; блага клима, узгој медитеранских култура и цвећа (каранфили); туризам се развија од 19. века, слично као и на Азурној обали у Француској; главна туристичка жаришта су Сан Ремо (музички фестивал), Вентимиљиа и Империја, Ривијера дел Леванте  источно од Ђенове; главна средишта Портофино, Санта Маргерита, Сестри и Рапало, Ривијера Версилисе  на подручју покрајине Тоскана; највећи центар је Вијаређо; Пиза (криви торањ), Фиренца (дела Бокача и Леонарда да Винчија), (2) Тиренско приморје регијом доминира Рим  главни град, градмузеј (бројни антички споменици), Ватикан  Црква Св. Петра, Папска палата, у околини Рима јављају се угашени вулкани и вулканска језера, покрајина Кампања  Напуљ (вулкан Везув да ископинама затрпаних градова Херкуланума и Помпеје), градићи на обали  Соренто, Салерно, Амалфи, отоци  Исиа (римске бање), Капри (Модра пећина), Сицилија  Коста Аранци (Обала наранџи), са центром Палермом, Сардинија  Коста Смералда. (3) Јадранско приморје бележи значајнији туристички развој само на северозападном делу, због пространих плажа и повољног положаја у односу на емитивна средишта Европе, најзначајнија насеља Римини, Риконе и Католика (збирни назив Ривијера Ромањола), у унутрашњости државица Сан Марино, градови  Равена, Болоња, Анкона, Венеција (млетачке грађевине, карневал, филмски бијенале, купалиште Лидо), бања Салкомађоре, (4) Алпско-предалпски простор битно различит од осталих регија, ледничка језера (Лаго) Мађоре, Комо, Изео, Гарда  рекреационо викенд-подручје индустријског севера Италије,

развој зимских спортова (око 340 скијалишта), чиме су омогућене две туристичке сезоне, туристичка места  Сестријере (у близини Торина), Кервини, Кортина д'Ампецо (Зимске Олимпијске игре 1956. године),

ЦРНА ГОРА Иакоје површином мала, пружа бројне могућности развоја туризма, али он није нарочито развијен, разликују се две основне регије: (1) Црногорско приморје од рта Оштра до албанске границе, дужине 271 км, бројне увале, ртови и гребени (акумулациони облици настали селективном абразијом), мимозе, маслине, моргањ, туристичка средишта  Херцег-Нови (Сахат кула), Игало (медицинска рехабилитација), Котор (од 1979. године проглашен УНЕСКО-вом светском културном баштином), Будва, Бечићи, Милочер, Свети Стефан (град-хотел), Петровац, Бар, Улцињ (средњевековна оријентална архитектура), национални паркови Скадарско језеро и Ловћен, градови  Цетиње и Подгорица. (2) Планинска регија Дурмитор (1980. године проглашен природном светском баштином УНЕСКО-а)  глацијална језера (Биоградско и Плавско), скијашки терени; насеље Жабљак (највише градско насеље југоисточне Европе).

ГРЧКА најјужнија, најмаритимнија, најразуђенија и најтоплија европска земља. Има изванредну природну основу туризма, којој доприносе бројни антички и византијски споменици, туризам се развија након 1950. године. Снажан развој је наступио због огромног улагања капитала, позитиван салдо туристичког биланса поправља губитке који произлазе из негативног спољнотрговинског салда, разликујемо 6 туристичких регија: (1) Полуострво Атика најзначајнија туристичка регија Грчке, Делфи  пророчиште са Аполоновим храмом, Теба  ископине старог града, Маратон  познато бојно поље, северно од Атине, Атина  главни град и туристичко средиште; брдо Акропољ са храмом Партеноном на врху, Дионизисијевим позориштем и олимпијским стадионом у подножју, (2) Полуострво Пелопонез од Атике одвојено вештачки прокопаним Коринтским каналом, који је туристичка атракција због кањонског изгледа,

17

антички споменици  Олимпија, Спарта, Арголида (лечилиште), Епидаур, Микена, Тиринт, (3) Острво Крит једно од највећих европских острва, средиште егејске културе (3000-2200. године пре нове ере)  археолошки остаци у граду Кнососу, (4) Спорадско-кикладска острва развој захваљујући наутичком туризму, острва  Родос, Кос, Ламос, Лесбос (5) Крф Острво у Јонском мору, највеће грчко зимовалиште, највеће средиште јахтинг-туризма у југоисточној Европи, (6) Полуострво Халкидик град Солун, теократска република на гори Атос, бројни православни манастири,

ТУРСКА укупна површина 780.000 km2, али у европском (развијенијем) делу налази се само 24.000 km2 Геостратешки значај (мореуз Босфор), нема претерано развијен туризам упркос огромним могућностима. Туризам се развија тек последњих 10-ак година, Анкара  главни град. Налази се у унутрашњости, која није туристички валоризована, упркос унаточ бројним византијским и античким споменицима, Истанбул (Цариград)  једини изразито туристички простор Турске, због дуге историје; базилика Аја Софија (1453. године претворена у џамију), Топкапи-Сарај (некадашња султанова резиденција, данас најбогатији музеј Турске), Сулејманија (џамија која може примити 27000 верника), Плава џамија (ремекдело турског градитељства), Долмабахче-Сарај (сутланов двор на обали Босфора), Капаличаршија (затворена тржница) итд.

БУГАРСКА обилује природним разноликостима, које су потенцијал туристичког развоја, али туризам није довољно развијен, због лошег животног стандарда, Стара планина  осовина државе; кречњачки терени  бројне пећине (Рабишка пећина, с цртежима из праисторије), кањони (нпр. кањон реке Искер), високи врхови (највиши Ботер 2376 м надморске висине); на јужној страни Старе планине (у долини реке Тунџе) познато је узгајалиште ружа, долина реке Марице  економска осовина Бугарске; градови Софија (главни град дуге историје, бројни антички и византијски споменици), Пловдив, Родопске планине  на југу земље, Мусала (највиши врх југоисточне Европе), зимско

спортски центар Боровец, глацијална језера, Рилски манастир, Црноморска обала  тежиште савременог туристичког развоја Бугарске, бројне плаже (чине 28% обале); градови Варна, Бургас, Несебар (град-музеј), Созопољ, Мичурин.

РУМУНИЈА значајни природни и друштени туристички потенцијали, али због економске ситуације туризам је слабо развијен, Карпати  планински венац лучног облика, врхови изнад 2500 м надморске висине, пробојница реке Олт, национални парк Ретезат (у Трансилванијским Алпама), Дунав  територијом Румуније пролази дужином од 1075 km; богато ловно и риболовно подручје захваљујући мочварама и речним језерима уз обалу, Црноморска обала  туристички најзначајнији простор, највећа средишта Мамаја (северно од Констанце) и Мангалија, градови  Букурешт (етно-музеј 'Румунско село', Палата парламента), Снагов (на истоименом језеру), Синаја, Предеал, Брашовска Пољана, Брашов (гроф Дракула), Сибиу, Клуж-Напока, Темишвар.

ТУРИЗАМ ЕВРОПСКИХ АЛПА најразвијеније туристичко подручје на Земљи – појам туристичког света, Алпи се пружају кроз 7 земаља (Француска, Италија, Швајцарска, Немачка, Лихтенштајн, Аустрија, Словенија) од Лигуријског мора до Панонске низије, у дужини од 1.200 km, ширина им варира између 135 и 260 km, а на површини од релативно малих 220.000 km2 нуде мноштво природних и друштвених атрактивности, највишу висину достижу на Мон Блану (4810 м надморске висине), уједно и највишем врху Европе, упркос висини, Алпи су релативно проходни због бројних природних превоја и ископаних тунела (највиши превој Исеран 2770 м надморске висине, најнижи и најфреквентнији Бренер 1370 м надморске висине), између источних и западних Алпа велике су разлике у висини, ширини, правцу пружања, клими итд, а њиховом границом се сматра линија Боденско језеро - језеро Комо, присутна је вертикална климатска зоналност (средоземна – умерена – хладна – високопланинска клима) и велике количине падавина (снежна граница је нижа у западним него у источним Алпима), бројни ледници (око 1200, највећи Алеч)  туристичка атракција, занимање за Алпе почело је и 18. веку, кад их под паролом 'повратак природи' популарише Жан Жак Русо, а развија се паралелно с

18

развојем планинарења и алпинизма (1787. године Жак Балмат осваја Мон Блан), Швајцарска и Аустрија се издвајају као типично алпске земље, јер већи део њихове територије припада Алпима.

ШВАЈЦАРСКА некадашња забачена римска провинција Хелветиа, данас је једна од најразвијенијих туристичких земаља и прва земља у свету у којој се међународни туризам почео развијати у облику најсличнијем данашњем туризму, 1291. године на подручју Швајцарске избија буна узрокована притиском феудалаца, коју је предводио Виљем Тел, након које је створена Хелветска конфедерација од три пракантона смјештених уз превој Ст. Готхард – Schwyz, Uri и Unterwalden, у 18. и 19. веку јача туристичка валоризација и популарност тог краја (посете филозофа, књижевника, природословаца, уметника и богаташа), данас Швајцарска развија луксузни, а не масовни туризам и има позитиван туристички биланс, у Швајцарској издвајамо три различите природне целине: (1) Швајцарски Алпи смештени су у североисточном делу земље, разликујемо Бернске и Гларнске (север) од Пенинских, Лепонтских и Ретијских Алпа (југ), чија су природна граница долине Роне и Рајне, Пенински Алпи  врхови Дуфур или Монте Роса (4638 м надморске висине, највиши врх Швајцарске), Матерхорн (4447 м надморске висине) и Вајсхорн с истоименим ледником; мондено туристичко место Зермат (познато по гробљу погинулих алпиниста),

Матерхорн, Пенински Алпи

Бернски Алпи  врхови нешто нижи од Пенинских  Финстерахорн, Алечорн, Јунгфрау; ледник Алеч; туристички центри Интерлакен, Лаутербрунен, Гринделвалд,

покрајина Граубинден (источни Алпи)  туристичка средишта Сент Мориц, Давос, Ароса, национални парк Енгадин (једини национални парк Швајарске, проглашен 1914. године (2) Швајцарска висораван просечна надморска висина креће се између 500 и 1000 м, ова регија заузима око 30% површине Швајцарске великим делом је испуњена глацијалним наносима, од којих су многе заграђени чеоним моренама, па су у терминалним басенима формирана лепа глацијална језера  Женевско, Нојшателско, Тунско, Фирвалдштетско, Циришко, Боденско итд. бројна туристичка места  Женева, Лозана, Нојшател, Тун, Цирих, Луцерн, Берн, део језера Лугано и језера Мађоре на граници са Италијом такође припадају Швајцарској; до тих подручја допире утицај медитеранске климе, па се ту развија купалишни туризам; тај се део назива 'Швајцарска ривијера' и најпосећеније је туристичко подручје Швајцарске јер истовремено пружа могућност купања и планинарења (3) Швајцарска Јура смештена на крајњем западу Швајцарске и заузима 10% површине земље, кречњачки простор са врховима који достижу до 1500 м надморске висине. Аустрија водећа алпска туристичка земља, иако има краћу туристичку традицију од Швајцарске; али такође треба узети у обзир да има двоструко већу површину од Швајцарске, туристички развој сличан је као у Швајцарској, а претходи му преноћишно-угоститељска улога насеља уз караванско-трговачки пут Минхен – Инзбрук – превој Бренер – Венеција, Први и Други светски рат негативно су утицали на развој туризма, па се прави туристички развој бележи након Другог светског рата, туризам је изузетно значајан, не само због прилива капитала (позитиван туристички биланс), већ и зато што је његов развој спречио одлив становништва из тих крајева, 70% површине Аустрије чине Алпи, углавном простор источних Алпа који се кроз Аустрију пружају у три низа – Централни (пракамени или кристаласти) Алпи, Северни Алпи и Јужни (кречњачки) Алпи, а заједничка им је одлика удаљеност од Атлантског океана, што је довело до јаче континенталности, са снежним и суначним зимама (1) Централни Алпи пружају се од Швајцарске границе до Штајерске,

19

најважнији су за туризам, јер због кристаласте поглоге имају заобљене стране, које чине изванредну скијашку подлогу, па су у том подручју смештени и најважнији туристички центри, градови  Инзбрук (две олимпијаде), Кицбил, Високе Туре  врх Грос Глокнер (3797 м надморске висине, највиши врх Аустрије), ледник Пастерзе; туристички центар Бадгаштајн; туристичка атракција је и високоалпски пут који прелази Високе туре на 2505 м надморске висине (2) Северни кречњачки Алпи у овом подручју плеистоцени ледници створили су бројна глацијална језера, од којих су најпознатија Салцкамергутска језера, Mondsee и Wolfgangsee, бања Бад Ихл, град Салцбург  бројне барокне грађевине, дворац Мирабел, Моцартове свечане летње игре итд. (3) Јужни кречњачки Алпи нису туристички нарочито значајни, осим неколико језера – Wörther See (Врпско језеро) и Ossiacher See (Осојско језеро), градови  Виљах; Клагенфурт (Целовец); Грац; Беч  главни град, смештен на Дунаву, туристичка атракција су монументалне грађевине (градска већница, парламент, опера, универзитет), дворци Шенбрун и Белведере, забавни парк Пратер, бројне музичке и културне манифестације.

СЛОВЕНИЈА иако претежно алпска, Словенија је и медитеранска земља, што отежава њену регионализацију у склопу Европе, а у складу с тим је и делимо на два главна туристичка подручја: (1) Алпско-предалпски простор протеже се од Јулијских Алпа и Караванки до границе са Хрватском, ту је смештен главни град Љубљана  административно, управно и привредно средиште Словеније; турустички привлачни су Тромостовје, Стари град на брду и бројне спортске, културне и привредне манифестације, Горењско  простор северозападно од Љубљане, простор најдуже туристичке традиције (Блед, Бохињ, Крањска Гора, Караванке – Зеленица, Крвавец, Велика Планина), Средња и Подравска Словенија  Логарска долина (глацијалног постанка), места Луче (сеоски туризам) и Голте, бање – Добрина, Лашко, Римске Топлице, Рогашка Слатина, Подравска Словенија  Мариборско и Словењградецко Похорје ( Слатина Раденци где се здравствени туризам развија од 1833. године),

Долењско  југоисточно од Љубљане; није значајно туристичко подручје; Долењске топлице (радиоактивна вода), Нотрањско  јужно од Љубљане, бројни крашки феномени (Постојна, дугачка 19.850 м, најдужа и најпосећенија словеначка пећина). (2) Словеначко приморје протеже се од италијанске границе до Хрватске (на реци Драгоњи), морска обала дуга је свега 44 km туристичка места  Порторож, Бернардин, Изола, Копер, Анкаран, туристички су значајни Шкоцјанска јама и ергела Липица.

ТУРИЗАМ ОСТАЛИХ ЕВРОПСКИХ ЗЕМАЉА за разлику од медитеранских и алпских земаља, остале земље Европе карактеристичне су по својој изразитој туристичкој емитивности, тј. део средстава тих земаља преко туриста одлива се у типичне рецептивне туристичке земље. Финска изворни назив за Финску је Суоми, што значи 'земља језера', и управо су ледничка језера (њих око 70.000, тј. 9% површине државе) и шуме најважнији део туристичке понуде Финске, градови: Хелсинки (престоница, бројне грађевине и установе, енолошки музеј на отвореном); Турку (бивша престоница), Аландска острва, Тампере и Лахти (зимски центри); Рованиеми (трке ирваса), Шведска туристички највалоризованији простор је подручје Језерске депресије коју чине језера Венерн, Ветерн и Меларен, али и крак реке Гета на којој је водопад висине 23 м, познат као 'Шведска Нијагара', и оближни град Тролхатан и лука Гетеборг, градови: Стокхолм (престоница, подигнута у 13. веку  средњевековно градско језгро); Упсала (универзитетски град), Фалунд и Естерсунд (зимски центри), Лапонија  све популарнија туристичка дестинација (фолклор и живот Лапонаца). Норвешка синоним за фјордове ( најдужи Согне, Хардангер и Трондхајм), риболов и Викинге, градови: Осло (престоница, политичко и културно средиште); Холменколен (у близини Осла, зимски центар с познатим ски-музејом); Хамерфест (најсевернији град Европе) и Нордкап (смештен на 71° северне географске ширине  најсевернији европски рт). Данска ниска моренска земља (највиши врх 173 м надморске висине).

20

све се више оријентише према туризму, на основу значајног и повољног географског положаја (мост између Шведске и Немачке), градови: Копенхаген (некадашња мала рибарска лука, данас милионски град, популарно назван 'Париз севера'; бројне грађевине, забавни паркови и галерије); Хелсингор (на острву Селанд , ренесансни дворац Кронберг и Хамлетов гроб). Исланд има врло скромну посету европских туриста, чему је узрок изузетно неповољан саобраћајногеографски положај, земља позната по фјордовима, активним вулканима, вулканским језерцима, гејзирима и изворима топле воде, турзам се развија постепено, а привреда се заснива на риболову, град Рејкјавик (главни град).

НЕМАЧКА најемитивнија туристичка земља Европе (2. у свету након САД), разлози: велики број становника, велики број запослених у индустрији и рударству, висок степен урбанизације и угрожености животне средине, висок животни стандард и бруто национални производ по становнику, Немачка је истовремено и јака рецептивна туристичка земља, због бројних природних и друштвених занимљивости (приход од туризма премашује приходе неких изразито туристичких земаља), издвајамо пет туристичких регија: (1) Баварска врло контрастан пејзаж, обухвата просторе Алпа  туристички привлачно подручје због бројних глацијалних језера (Amersee, Wurmsee, Tegernsee, Konigsee и Chiemsee), највиши врх Немачке Цугшпиц (2963 м надморске висине), скијашки центри Гармиш-Партенкирхен (зимске олимпијске игре 1936. године) и Оберсдорф, климатско лечилиште Берхтешгаден, Минхен  главни град регије; дворац Нyмфенбург, дворска пивара, пинакотека итд. остали градови: Аугсбург, Регенсбург, Нурнберг, Баyрет (родни град Рихарда Вагнера, данас домаћин летњих игара у његову част). (2) Баден-Виртенберг туристички су најпривлачнији Боденско језеро, река Рајна, шумовите планине Швапска Јура и Шварцвалд, бања Баден-Баден, градови: Штутгарт, Хајделберг (универзитетско средиште).

(3) планине средње Немачке (Mittelgebirge) најаутентичнији туристички простор Немачке, подручје ниских старих планина с бројним шумама, минералних извора и старих градова, у ово подручје су смештене радње многих прича браће Грим, а ту су стварали и уметници попут Гетеа и Бетовена, туристичка атракција је клисура Лорелај уз Рајну, градови: Франкфурт, Келн, Дизелдорф, Бон, Оснабрик, Фулда. (4) Северна Немачка туристички су најпривлачније пешчане плаже и уређена купалишта на Фризијским острвима у Северном и Балтичком мору, ханзеатски градови: Кил, Либек, Хамбург, Бремен и Емден, најпосећенији туристички простор у унутрашњости је Luneburger Heide (Лунебуршка пустара). (5) Источна Немачка песковита обала Балтичког мора  купалишта на отоку Руген (Sassnitz, Warnemunde, Wismar), ханзеатски град Росток, појас глацијалних језера  дели се у два дела: Мекленбург (севернији) и Бранденбург (јужнији, око Берлина), јужни део регије смештен је на геолошки старој средњепланинској подлози (ниске планине Харц, Тириншка шума, Ерзгебирге); туристички су атрактивни бизарни пешчани облици источно од Дрездена под називом Саксонска Швајцарска, градови: Берлин (грађевине и установе, Бранденбуршка врата, музеј Пергамон), Дрезден, Лајпциг (велесајмови), Вајмар. Холандија мала и изузетно густо насељена земља, туристички изразито емитивна, главне туристичке вредности су обала Северног мора (купалишта на Западним Фризијским острвима и код Шевенингена) и градови, туристички су атрактивни полдери и поља лала, градови: Амстердам (главни град, канали, Rijksmuseum итд.), Ротердам (највећа светска лука), Хаг (правни и административни центар) и Утрехт. Белгија обала слична холандској  главно купалишно место и лечилиште Остенде, Ардени  геолошки старе и шумовите планине  зими скијалишта, лети излетишта; лечилиште Спа, градови: Лијеж, Бриж, Гент, Антверпен (лука), Брисел (главни град, састављена од доњег града са средњевековном фламанском језгром и горњег града који је валонски),

21

највећи део туриста чине Немци. Уједињено краљевство Велике Британије и Северне Ирске једна од најразвијенијих туристичких земаља, с низом специфичности који имају важну туристичко-рецептивну функцију, главни разлог доласка страних туриста су културно-историјски споменици, нарочито у Лондону, док природна основа не игра важну улогу (изузев глацијалних језера Алстера и северозападне Енглеске) због неповољне климе и честих киша, национални парк Lake District, на обали тзв. Енглеског канала развијају се купалишна места  Брајтон, Истборн, Хејстингс, Довер и острво Вајт, занимљиве локације су праисторијски Стоунхенџ и Хадријанов зид подигнут у доба Рима, Лондон  готичка црква Вестминстерска опатија (где се крунишу британски краљеви), Парламент, катедрала Св. Павла, Тауер и Tауер бриџ, Бакингемска палата, Британски музеј, Национална галерија итд. остале туристичке локације су дворац Виндзор, универзитетски градови Кембриџ и Оксфорд и шкотски Единбург (тзв. северна Атина).

БИВШИ СССР с обзиром на величину и разноликост територије, бивши СССР никад није у потпуности искористио своје туристичке потенцијале, након распада, ситуација се у неким деловима мења, али не можемо са сигурношћу дефинисати туристичка кретања на том простору, у бившем СССР-у, највећу туристичку важност имала су два подручја: (1) туристички троугао Москва - Ст. Петерсбург – Кијев и (2) Црноморска обала (1) туристички троугао Москва - Ст. Петерсбург – Кијев Москва  главни град Русије смештен на истоименој реци; најпривлачнији део је Кремљ, некадашња тврђава са бројним кулама и црквама (нпр. Успенски сабор), испод које се налази Црвени трг привлачан због маштовите архитектуре, маузолеја В.И. Лењина и цркве Василија Блаженога; Москва је такође град бројних музеја (преко 150),

Црква Василија Блаженог, Москва

Ст. Петерсбург  тзв. "Венеција севера", сместио се на реци Неви, на низу острва и рукаваца, сматра се једним од најлепших градова света, а међу најзначајније локалитете убрајају се Зимски дворац (данас музеј Ермитаж), црква Исакијевски сабор, дворац Смољни, крстарица Аурора (с које су 1917. године испаљени ватрени сигнали за почетак Октобарске револуције) и Петродворец (царска резиденција 30-так km од Ст. Петерсбурга), Кијев  главни град Украјине смештен на десној обали Дњепра, са познатим грађевинама попут цркве Св. Софије и Златним вратима. (2) Црноморска обала најразвијеније туристичко подручје, где преовлађују домаћи туристи, најразвијенија је Кримска ривијера са познатим купалиштима Јалта, Ливадија и Алупка, у новије време туризам се развија дуж осталих делова обале  близу Одесе (купалишта Отрада и Лебедевка), те туристички центар Сочи, такође се развија планински туризам на Кавказу.

ПОЉСКА главне туристичке области Пољске формирале су се на основи природних и друштвених атрактивности, од којих су најважније обала Балтичког мора, појас језера на северу, те гранични планински простор на југу, након Другог светског рата Пољска је основала чак 13 националних паркова у сврху очувања природе, који су такође добра основа за туризам. (1) обала Балтичког мора најважнији и највалоризованији туристички простор, укупне дужине 600 km, ниска обала с бројним динама и лагунама, купалишни центри Сопот, Колобрзег, те Miedzyzdroje. (2) појас језера дели се у два дела Поморје (запад) и Мазурија (исток), језера су ледничког постанка, те скупа са брежуљкастом и шумовитом околином представљају пријатно туристичко подручје, највеће језеро (у Мазурији) је Sniardwy (100 км2).

22

(3) планинско подручје на југу има посебан туристички значај најпосећеније су Татре (највиши врх Рyсy 2449 м надморске висине) које заједно са словачким делом чине јединствени национални парк, а затим Крконоше и Бескиди, ту су позната глацијална језера "Горске очи", зимски центар Закопане, те бање Крyницy, Клодске и Кудрова Здрој. (4) стари градови и културно-историјске знаменитости Варшава  настао на раскршћу старог римског ћилибарског пута; потпуно срушена за време Другог светског рата, но старо језгро (Старо Мјасто) је обновљена, Краков  у раздобљу од 14. до 16. века пољски главни град, са једним од најстаријих универзитета у Европи (из 1364. године), те дворцем Wawel, концентрациони логори Мајданек (код Лублина) и Освијенћим (Аушвиц), музеј-рудник соли Вјеличка.

ЧЕШКА земља дуге културне и туристичке традиције, чију основу чине градови занимљиве прошлости, термоминерални извори и планински предели, у природно-географском смислу, у Чешкој постоје две регије, које су уједно и две туристичке целине: (1) Чешка на западу земље окружена старим пошумљеним планинама (Шумава, Рудна Гора, Судети), које, на жалост, у многим деловима угрожавају киселе кише, национални парк Крконоше (део Судета, највиши врх Снежка 1605 м надморске висине) годишње посети 7 милиона људи, вулканста активност видљива је кроз постојање бројних бања  најпознатије су Карлови Вари (отворени још 1711. године), Маријанске Лазни и Франтишкови Лазни, Праг  главни град смештен у средишту Чешке; бројни историјски споменици – дворац Храдчани, Катедрала Св. Вита, Тyнски храм, Карлов мост преко Влтаве, старе градске четврти Мала Страна и Старо Мéсто, неколико вештачких језера, туристички искориштено за рекреацију домаћег становништва (нпр. Липенско језеро на Влтави). (2) Моравска прелазни простор од кристаласто-палеозојске масе према Карпатима, туризам се темељи на Моравском красу северно од Брна  пећине Мацоха и Слоуп, градови  Оломоуц (стара моравска метропола) и Брно.

СЛОВАЧКА претежно карпатска земља, што је уједно и најпривлачнија туристичка компонента, Високе Татре  највиши врх Словачке Герлаховски Штит (2663 м надморске висине); туристичка средишта Татранска Ломница, Ждјер, Штребске Плесо и др., бање  настале дуж тектонских линија; најпознатије Пиештанy, Тренчинске топлице, Смоковец и Слиач, Братислава  главни град на важном прелазу Дунава, с континуитетом насељености још из античког раздобља, остали градови  Трнава, Тренчин, Банска Бистрица.

МАЂАРСКА типична низијска земља (4/5 простора је Панонска равница)  ограничене природне атрактивности простора, дугогодишњу традицију у међународном туризму Мађарска има захваљујући престоници Будимпешти и Балатону, Будимпешта  развила се на прелазу Дунава код Маргит Сигета (Маргаретиног острва); бројне природне атрактивности (123 термална извора са температуром воде изнад 40°С), те богата културна традиција; настала спајањем Буде/Будима (десна обала Дунава) која бележи традицију насељености још од Келта, и млађе Пеште (на левој обали Дунава); развоју туризма погодује и изузетно важан саобраћајно-географски положај, Балатон (Блатно језеро)  друго најпосећеније подручје Мађарске и највеће језеро средње Европе (600 km2, дугачко 78 km, просечна дубина 3 м, највећа дубина 10,8 м); уз обале се развијају купалишна места – Тихањи (уједно и Национални парк од 1952. године), Шиофок и Кестељ, као и термална лечилишта Balatonfüred и Heviz, остале делове Мађарске углавном посећују домаћи туристи: планине Матра и Бик, бање Егер и Мечек, град Печуј итд.

ТУРИСТИЧКА ИНДУСТРИЈА Туристичка индустрија данас обухвата 7% укупног светског извоза роба и услуга, што је сврстава у сам светски врх. Уколико се само посматра сектор услуга, туризам обухвата око 30% остварених вредности у том домену. Заправо, може се уочити корелација између растуће туристичке привреде и економских трендова у свету (у годинама када је раст светске привреде прелазио 4%, туризам је, такође, бележио високе стопе раста). Таква кретања у туристичкој привреди сврстала су туризам у један од најважнијих економских и социолошких феномена XX века. Највећу експанзију туристички промет бележи у Азији и пацифичком региону, потом на под-

23

ручју Блиског истока, док Европа и Америка бележе раст испод светског годишњег просека. Ипак, управо су Америка и Европа два региона која су у периоду 1950–2000. године примила највише страних туриста (1950. године оба региона обухватала су 95% светског туристичког тржишта, да би се тај удео 2000. године смањио на 76%). Према подацима Светске туристичке организације, први пут се 2001. године догодило да је Азија са Пацификом избила на друго место по укупном туристичком промету, испред Америке. Посматрано по регијама, готовo све туристичке регије у свету забележиле су раст туристичког промета, са изузетком Америке, која је бележила пад (другу годину за редом САД, као водећа дестинација у овој регији, бележе пад броја страних туриста, што је последица терористичких напада од 11. септембра 2001. године). Европа је и даље на првом месту по уделу у светском туристичком тржишту, са својих 57%, али у односу на Азију и Пацифик бележи знатно ниже стопе годишњег раста. Поред Азије и Пацифика, посебно велике стопе раста у туризму бележе земље Блиског истока, које, и поред веома нестабилне политичке ситуације, настоје да се отворе за туристе, посебно оне из региона. Највише посета имале су дестинације у Европи (око 400 милиона туриста), потом следе Азија и Пацифик са 131 милион посетилаца (или око 19% удела у светском туристичком промету), па обе Америке, Африка (око 29 милиона) и регија Блиског истока (28 милиона). Очекује се да ће тренд пораста бележити управо ове »младе« туристичке регије, док ће до сада водеће, Европа и Америка, бележити благу стагнацију. У погледу избора дестинација, чак 35% укупног броја туриста се определило за пет водећих дестинација у свету Француска, на првом месту, са 77 милиона туриста у 2002. години и уделом од 11% у светском туристичком промету; Шпанија, која је ову позицију преузела од САД 2001. године и од тада бележи континуирани раст од 3% годишње; САД, препустиле су друго место Шпанији, и то као последица рапидног смањења броја страних туриста након терористичких напада на САД 2001. године. Наредне, 2002. године, САД су забележиле пад у туристичком промету од 7%; Италија, налази се на четвртој позицији, са око 40 милиона туриста годишње; Кина, последња у првих пет, али као туристичка дестинацаија која бележи апсолутни примат у порасту годишње посете страних туриста (11%).

ЕВРОПА Европа је светска регија број један, али је интересантно напоменути да је она уједно и рецептивна и емитивна туристичка регија. Годишње, ову регију посети око 400 милиона туриста, са топ дестинацијама као што су: Француска, Шпанија, Италија. Све је интензивнији раст посета и у земљама средње и источне Европе, нарочито након пада Берлинског зида и комунистичког система. Након уласка 10 нових чланица у Европску унију, туризам постаје све значајнија делатност у Чешкој, Пољској, Словачкој, Мађарској. Посматрајући унутар Европе, по броју туриста и остварених прихода на првом месту се налази Западна Европа са 35% учешћа у укупном туристичком промету ове регије, али је одмах следи Јужна Европа са 33%. Интересантно је да су највећи раст у посетама туриста доживеле субрегије: Источни Медитеран (пре свега захваљујући растућем турском тржишту) и Северна Европа са Великом Британијом. Туризам у Западној Еропи је карактеристично сезонски, са изузетком средоземне обале и алпске регије. Постоје најмање два разлога: клима Западне Европе је таква да је период пролеће–јесен најпогоднији за туристичка кретања и посете, а други разлог лежи у чињеници да Европљани имају веома наглашену традицију одлазака на летње одморе. На другој страни, Азурна обала је развила целогодишњу туристичку сезону, превасходно захваљујући погодној суптропској клими, али и чињеници да је она поприште различитих културних и спортских манифестација током читаве године. Алпи су друга регија Западне Европе која има целогодишњу туристичку сезону, која је са нагласком на ски спортове током зимске сезона, а током летње на излетничком, рекреативном, наутичком (на алпским језерима) и манифестационом туризму. Иако Западна Европа спада у ред најважнијих емитивних туристичких регија, она је уједно и једно од највећих рецептивних туристичких подручја. То је захваљујући разноврсној туристичкој понуди, од планинских зимских и летњих центара, преко центара градског туризма и културних средишта, до обалских летовалишта и специфичних видова туризма. Јужну Европу запљускују воде Атлантика, са запада, Медитерана, са југа, односно Црног мора, са истока. Карактерише је висок степен разуђености обале јер њу, заправо, чине три велика полуострва: Пиринејско, Апенинско и Балканско. Рељефни контрасти и велика разуђеност обале, медитеранска клима, погодна за развој целогодишњег туризма, Средоземно море са изузетним хидролошким карактеристикама, специфична флора и фауна, као и огромно културно и историјско наслеђе великих ци-

24

вилизација, чине ову регију изузетном за развој туристичке привреде. Од најранијих времена, Медитеран је био популаран простор за одмор и опуштање свих оних који су тај ужитак могли себи да приуште негде на обалама Средоземља. Након Другог светског рата, туризам је нагло почео да се развија, поред Италије, и у Шпанији и Грчкој (летовалишта дуж Косте дел Сол у Шпанији преплавили су туристи из Немачке, Британије и Шведске). Посебно интересантни, и за Јужну Европу значајни, јесу центри религијског туризма, где католичка црква предњачи у организацији ходочасничких путовања (Фатима у Португалији, Сантиаго де Компостела у Шпанији, Ватикан и Рим у Италији). Заправо, три су најзначајнија мотива због којих туристи долазе у Јужну Европу: летовалишта и купалишни туризам, религијска места и историјско и културно наслеђе старих цивилизација. Улазак земаља Јужне Европе у Европску унију дао је снажан подстрек и развоју туризма у њима. Након приступа Унији, Шпанија је успела да изгради такву туристичку понуду која ју је сврстала у сам врх најпосећенијих туристичких дестинација на свету. Заједно, Италија и Шпанија, заузимају око 14% укупног броја страних туриста у свету, док Грчка и Португалија заостају. Најзначајније туристичке дестинације ове регије су: Шпанија, Италија, Грчка, Малта, Кипар. Туристичке вредности Југоисточне Европе употпуњују и археолошки остаци старих народа и култура (римска, византијска, турска) и културно-историјски споменици из новијег доба (манастири, цркве, архитектонске грађевине у специфичном, балканском стилу). Туристичка понуда Југоисточне Европе одражава природне и културне сегменте њене географске средине. Развија се планински, приморски, излетнички и рекреативни, ловни и риблоловни, градски и бањски туризам. Као велики ограничавајући фактор за развој туризма, истиче се политичка нестабилност и недавни ратни сукоби на територији Хрватске, Босне и Херцеговине и Србије (Косово и Метохија). Све то је деловало негативно на економије земаља Југоисточне Европе, што је посебно подгрејано чињеницом да су све државе региона, након рушења комунистичких режима, кренуле путем транзиције и реструктурирања привреде. Туризам се, у том контексту, није најбоље снашао, тако да је забележен пад туриста у свим земљама региона током последње деценије XX века. Тек након политичке стабилизације, земље попут Хрватске, Бугарске, Србије и Црне Горе почињу да интензивније улажу у туристичку индустрију, развијајући приморски, планински, бањски и градски туризам. Од најинтересантнијих дестинација Југоисточне Европе, можемо издвојити: хрватску и црногорску

обалу Јадрана, Београд, бање у Србији, планински центри у Србији и Бугарској, црноморско приморје, Охрид итд.

РУСИЈА Туризам у Русији почиње да се значајније развија након пада "гвоздене завесе" у Источној Европи, слома комунизма и отварања Русије према Западу. Сиромаштво, многобројни привредни проблеми, тешка транзиција, утицали су много на слабљење ове земље и појачали њену потребу да пронађе и друге изворе девизних прихода, сем ослабеле индустрије. Туристички потенцијали Русије огледају се у великом историјском и културном благу и у великом пространству територије, са високим степеном разноврсних природних ресурса. Када је реч о посећености туристичких дестинација у Русији, морају се издвојити два нивоа: први, интрарегионални, где је највећи део туриста који долазе у Русију из Заједнице независних држава (ЗНД), а други ниво се односи на посете страних туриста изван региона ЗНДа. За те "домаће" туристе, најинтересантније дестинације су црноморска обала Русије, као и суседне Украјине, крстарење Волгом, региони јужне Русије и руски Далеки исток. Интересантно је напоменути и то да, током последње деценије XX века, све већи број Руса одлази у иностранство, најчешће у приморска летовалишта, тако да, осим што је рецептивна, Русија постаје и емитивна туристичка регија. Највећу посећеност бележи неколико туристичких регија у Русији: Москва, Санкт Петерсбург, црноморска обала, крстарење Волгом, Сибир.

АМЕРИКА Према подацима Светске туристичке организације из 2003. године, Америка је и даље једна од најпосећенијих туристичких дестинација. Кариби, Централна и Јужна Америка и даље бележе раст, што због слабијег долара, што због близине Северне Америке као великог извора туристичке тражње. Уз источну обалу Тихог океана стрмо се уздужу високи, изразито набрани венци Кордиљера, који у Северној Америци носе назив Стеновите планине и Пацифички Кордиљери. Високе веначне Стеновите планине заузимају источни део планинског запада, протежу се и постепено уздижу од Аљаске до Мексика. На планинском северу, поред вулканских облика рељефа, истичу се бројни глацијални облици, ледничке долине и бројна глацијална језера, што представља посебну атракцију овог подручја. Планинска регија, Стеновите планине, добро је туристички валоризована, пре свега, у циљу развоја излетничког, рекреативног, зимског, културног и градског туризма. Као једна од најпосећенијих америчких држава у регији из-

25

дваја се Аризона. На њеној територији се налази чувени и највећи кањон на свету – Велики кањон реке Колорада, који је у саставу националног парка и представља заштићени споменик природе. На територији државе Колорадо налазе се бројни споменици природе, остаци индијанске уметности у заштићеним резерватима, а велики део територије је под националним парковима. Држава Невада позната је по чувеном граду забаве – Лас Вегасу. То је буквално оаза у пустињи, која је изграђена једино у сврху забаве и све што у граду постоји настало је са једним циљем – да се посетилац забави. Ту су ланци луксузних хотела (Фламинго, Десерт Ин, Рено) са коцкарницама и ноћним клубовима, огроман број ресторана и кафића, центри са покер апаратима, музички клубови. Тренутно Лас Вегас покушава да се преоријентише и измени свој препознатљиви имиџ центра коцке и забаве у породично оријентисану дестинацију (развијају се одмаралишта за породице: Луксор, Острво са благом, МГМ Гранд). На западу северноамеричког континента, у "ватреној зони" пацифичког приморја, смештена је савезна држава Калифорнија, која је трећа по величини и најмногољуднија држава у САД. На самој океанској обали развили су се вишемилионски градови: Лос Анђелес, Сан Франциско и Сан Дијего. Калифорнија је у потпуности туристички валоризована. Основу туризма чине приморски градови Лос Анђелес и Сан Франциско. У Сан Франциску се налази чувени Златни мост, дугачак 14 км, који премошћава залив Голден гејт (Златна врата). У Лос Анђелесу смештена су два највећа филмска града света – Холивуд и Дизниленд. Северније од града, протежу се непрегледне плаже и купалишта: Зума, Малибу, Санта Моника, Венеција, Менхетн, Хермоса, Хангтингтон, Санта Роза и Санта Барбара. У непосредној близини града, у Пасадени, смештени су велики научни институти. Јужније је смештен град Сан Диего, основан од стране Шпанаца, а данас, осим по прелепим плажама и летовалиштима, познат и по чувеном Воденом свету (Water World), светски познатом зоолошком врту. Источно од Калифорнијске долине, као зид се уздиже планина Сијера Невада, чија је готово читава површина претворена у националне паркове. Влада државе Мексико активно учествује у развоју туризма, привредне гране која се налази на другом месту (одмах иза производње нафте) по оствареним приходима у међународној трговини. Влада пружа економску помоћ туристичком сектору преко Националног фонда за развој туризма (FONATUR), који организује различите видове помоћи туристима који стижу у ову земљу. Такође, овај фонд тренутно развија 15 пројеката у области туризма – од унапређивања постојећих капацитета у афир-

мисаним дестинацијама, каква је град Акапулко, до изградње инфраструктуре (аутопут који треба да повеже Акапулко и Мексико Сити) и остваривања заједничког пројекта са суседним земљама (Хондурасом, Ел Салвадором, Гватемалом и Белизеом) у реализацији тзв. Кружног путовања Маја – итинерера који би подразумевао посету неким од најимпресивнијих археолошких локалитета на свету. Мексико је учинио много и у развоју своје авио компаније, али и иновирању саме туристичке понуде (ол-инклузив аранжмани све се више продају у Мексику, јер су туристичке организације Мексика уважиле велику заинтересованост, пре свега, америчких туриста за оваквом врстом аранжмана). Највећи извор туристичке тражње за ово тржиште јесу САД, те је и апсолутно највећи удео америчких туриста у структури страних посетилаца. Међутим, Мексико је у новије време кренуо у знатно агресивнију маркетиншку кампању и на европском тржишту, фокусирајући се највише на тржишта Немачке и Шпаније. Европљани су пожељнији туристи у Мексику из простог разлога што у просеку остају дуже и троше више новца од Американаца. Годишње, Мексико посети око 20 милиона туриста, а томе треба додати и податак да се дневно убележи и до 65 милиона тзв. дневних излета у Мексико, највише из суседних САД. Најзначајније туристичке дестинације Мексика су: полуострво Калифорнија, погранични градови, област Тихуанапек, обалски центри на Пацифику и Мексичком заливу. У поређењу са средином XX века, данас Бразил има десетоструко више посетилаца (9,4 милиона туриста према подацима из 1998. године). Као и већина других јужноамеричких држава, и Бразил има велико учешће туриста из региона у односу на укупан број туриста (47%), док остатак отпада на Европу и САД. Последњих година, бразилска влада покушала је да, нижим ценама авионског саобраћаја и јаким маркетиншким наступом, придобије више туриста из Европе, што је и уродило плодом. Туристичка сезона је везана за јануар и фебруар, период летњих одмора и распуста у Јужној Америци, односно за одржавање чувеног карневала у Рио де Жанеиру. Најзначајније туристичке дестинације Бразила су: Амазонија, водопади Игуасу, градови (Рио де Женеиро, Сао Паоло). Перу доживљава развој туризам као велику шансу за економски и укупни напредак. У односу на средину седамдесетих година, број посетилаца у Перуу је удвостручен и сада износи око 750.000 туриста годишње. Само у току периода 1996–1998. године, број посетилаца је дуплиран. Сређивање политичке ситуације и процеси приватизације (највећи хотелски ланац је из државног прешао у приватно власни-

26

штво, државна авио компанија је такође приватизована) условили су стварање повољне инвестиционе климе у овој земљи. Релативна независност у односу на суседе када је реч о туристичким посетама, омогућава самосталан развој Перуа. Перу највише рачуна на Американце и Европљане, поготову стога што је шпиц туристичке сезоне током јула и августа, у периоду када је сезона годишњих одмора у Европи и Америци. Ипак, недовољно развијена инфраструктура је и даље велика препрека развоју туризма на читавој територији Перуа. Као највеће туристичке атракције Перуа издвајају се: археолошко налазиште Мачу Пикчу – легендарни, изгубљени град Инка; језеро Титикака – највише пловно језеро на свету, особено осим по природним куриозитетима и по специфичном народу који живи на том простору и археолошким локалитетима; Лима, главни град; амазонска прашума.

АЗИЈА Азија и суседна пацифичка регија, у току последњих три деценије, забележиле су огроман пораст броја туриста (са некадашњих 10 милиона, на 131 милион 2002. године). На основу тога, овај регион се пробио на друго место на светском туристичком тржишту, са 19% укупног туристичког промета у свету. Као мотор таквог туристичког раста, издваја се, на првом месту, Кина, потом Хонг Конг, Република Кореја, Тајван и Сингапур. Када је реч о рангирању азијских дестинација, на првом месту је неприкосновена Кина, са 37 милиона туриста у току 2003. године, и Хонг Конг (који је сада у саставу Кине), са укупним бројем туриста од 17 милиона посетилаца. Потом следе Малезија и Тајланд, Сингапур, Кореја, Макао. Јужна Азија бележи ниже стопе годишњег раста у туризму (око 0,9%, и то углавном у Индији), али треба напоменути да је значајно повећање броја туриста и у Непалу и Шри Ланки, али да ове дестинације имају велика ограничења у неизграђености туристичке инфраструктуре. Интересантан је пораст броја туриста и у регији Југоисточне Азије (Индонезија) захваљујући јачању аустралијског долара и повећаном броју долазака из Јапана и тржишта АСЕАН-а. Блиски исток се у Азији издваја као нова дестинација, која је у периоду 1995–2002. године забележила апсолутно највећи раст у промету туриста (10,6%). Током 2002. године, према подацима Светске туристичке организације, ова регија забележила је раст од 17% у односу на претходну годину (од 10% раста у Јордану, до 32% у УАЕ). Овакве промене последица су већег улагања у туризам у регији, и чињенице да су интрарегионална туристичка кретања постала атрактивна (Саудијска Арабија се издваја не само као дестинација, већ и као све значајнији извор тражње на овом тржишту). Осим помену-

тих земаља, као интересантна туристичка одредишта издвајају се и Бахреин и Сирија. Главне туристичке регије на Блиском истоку су: Турска, Јордан, Јерусалим, Мека и Медина, Дубаи. Један од проблема са којим се суочавају туристичке регије Јужне и Југоисточне Азије јесте проблем пренасељености и високих стопа годишњег раста становништва. Велики део становника се сконцентрисао у градове, који су постали пренасељени, и самим тим, веома неповљна места за нормалан живот људи. Чести су облици девијантних понашања, а Вијетнамски рат и боравак десетина хиљада страних војника у региону оставио је значајне последице на околне земље (појава масовних облика проституције на Тајланду, од чега је ова земља направила и посебну туристичку атракцију за западњаке). Највеће туристичке атракције ових регија су: "Златни троугао Индије" – градови Агра, Јаипур и Удаипур, Бали, Непал, Сингапур, Тајланд. Источна Азија је део Пацифичког туристичког региона, који је забележио, у току последњег петогодишњег периода, највиши раст у туризму на свету. Мистичност и непознатост Далеког истока привлаче туристе који први пут долазе на ове просторе, пре свега у Кину. Управо је Кина, својим отварањем за стране туристе крајем седамдесетих година XX века, направила прекретницу у развоју туристичке индустрије ове регије. Кина је на, бази одлуке Државног савета, отворила 1997. године чак 1.314 градова и места за туристе, а до 1999. године изградила 7.035 хотела са 889.430 соба. Године 1999, Кину је посетило 78 милиона страних посетилаца (од чега је било 27 милиона туриста), док је, према подацима Светске туристичке организације, током 2002. године ову земљу посетило 37 милиона страних туриста, што ју је сврстало међу првих пет дестинација у свету.

27

Таџ Махал, Индија

Мора се, међутим, напоменути да је статистичко праћење туриста у Кини прилично компликовано, зато што се, из различитих извора, појављују различите цифре о оствареним посетама овој земљи. Реч је, наиме, о различитом посматрању дневних миграната који прелазе границу Кине са Макаом, и са Хонг Конгом. Доминантна туристичка вредност Кине је свакако њена култура и богато историјско наслеђе. Издваја се десет великих градова који, сваки за себе, чини посебну туристичку атракцију: Пекинг, Гуангчоу, Шангај, Женшен, Ксиан, Ханчоу, Нањинг, Сучоу, Вукси и Џоулин. Највеће атракција Кине су: Пекинг са Кинеским зидом, Шангај, старе престонице Кине.

АФРИКА У погледу туристичког промета, Африка учествује са око 3% у међународном туризму. И даље Северна Африка држи примат међу афричким дестинацијама (35% укупног броја туриста који дођу у Африку), а за њом следи Јужна Африка са око 30%. Раст у промету туриста и оствареним приходима бележе и централна и источна Африка, и то са просечном годишњом стопом од 8% (период последње деценије XX века). Северна Африка је искористила свој одличан географски положај (близина Европе), повољне климатске прилике на обалама Средоземља и богато културно наслеђе да развије туристичку привреду у појединим земљама региона (Египат, Тунис, Мароко). Ова регија заузима северни део афричког континента и одликује се специфичним природним карактеристикама: највећа пешчана пустиња на свету, Сахара, заузима највећи део регије, долина реке Нила је највећа оаза Африке и уопште наше планете, клима је специфична – медитеранска у средоземном приобаљу и типична пустињска у унутрашњости регије. У долини реке Нила развила се једна од најстаријих цивлизација – египатска, а оазе у Тунису, Мароку и Либији и данас омогућавају опстанак номадским племенима народа који настањују пустињске области. Северна Африка је најпосећенија туристичка регија на афричком континенту. Поменути природни и антропогени ресурси, а пре свега близина Европе, учинили су да се Северна Африка почне пробијати на светском туристичком тржишту својим приморским летовалиштима на обалама Средоземног и Црвеног мора и археолошким локалитетима, пре свега у Египту и Мароку. Најпосећеније туристичке дестинације у оквиру регије Северна Арика су: Египат, Тунис и Мароко. Источна Африка постала је синоним за сафари лов и фото-сафари, захваљујући разноврсном животињском свету. Бројни су национани пар-

кови и резервати где се владе источноафричких земаља труде да очувају и на адекватан начин валоризују флору и фауну за потребе туризма. У резерватима живе и бројна афричка племена (народ Масаи, на пример), која су посебно интересантна за стране туристе. Кенија је лидер када је реч о развоју туризма у овом делу афричког континента. Због тога је и њен сусед, Танзанија, отворила границе према Кенији, како би се позитиван ефекат од туристичких посета Кенији прелио и на ову земљу. Кенија је много урадила на развоју туризма, пре свега, на државном нивоу, отворивши туристичке организације у свим значајнијим областима и развивши концепцију планирања, развоја и промоције туризма. Много се улаже у инфраструктуру, али је то још увек далеко од онога што је неопходан предуслов за оствривање значајнијих финансијских ефеката од туризма. Главнину туриста у Источној Африци чине Американци и Европљани (Немци и Британци). Интересантно је и да међу њима постоје битне разлике у погледу дужине боравка, количине новца коју троше на ванпансионску потрошњу и мотива због којих долазе у овај регион. Американци су превасходно заинтересовани за сафари, док су Европљани, осим сафарија, далеко више заинтересовани за тематске паркове и летовалишта на обали. Као главне туристичке дестинације Источне Африке издвајају се: Кенија и Танзанија, острва у Индијском океану. Јужна Африка је регија која се не одликује повољним туристичко-географским положајем, с обзиром на удаљеност од индустријских земаља на северу, као извора туристичке тражње. У овом региону, три земље имају нешто развијенију туристичку индустрију: Јужноафричка Република (ЈАР), Боцвана и Зимбабве, док је Намибија на самом почетку развоја туристичке привреде. Интересантно је истаћи да је туристичко тржиште Јужне Африке заправо временом постало регионално тржиште, јер, у Зимбабвеу рецимо, око 75% туриста долази из Источне и Јужне Африке. Слична је ситуација и са другим јужноафричким дестинацијама, са напоменом да су Британци и даље значајно присутни као туристи, између осталог и због пређашњих колонијалних веза са овим регионом. Главне туристичке атракције Јужне Африке су: Викторијини водопади, национални паркови, градови у ЈАР.

АУСТРАЛИЈА И ОКЕАНИЈА Током протеклих 10 година, Аустралија и суседни Нови Зеланд бележили су раст у туризму (око 9% на годишњем нивоу). Егзотичност је оно чиме се читава регија одликује. Егзотичност природе, која се огледа у огромним пространствима аустралијског острва под пустињом и степом, највеће слано језеро на свету

28

(Ејр), богати градови, какви су Сиднеј, Мелбур и Перт, бујна вегетација на северу. Свуда су присутне и осећају се везе са бившим колонијалним господаром – Британијом. Међутим, предвиђања су да Аустралија неће још дуго моћи да бележи овако високе стопе раста у туризму, из простог разлога што је превелика удаљености од главних емитивних центара (Европе и Северне Америке). Са друге стране, Аустралија се определила за концепт одрживог туризма, а питање је до које границе ће екодестинације моћи да прихвате прилив масовног туризма. Као најатрактивније туристичке дестинације Аустралије, издвајају се: Југоисточна Аустралија, Тасманија, Квисленд, Западна територија. Океанија неће још дуго моћи да бележи драстичан пораст броја туриста. Присутни су проблеми у авионском саобраћају до острва у Тихом океану, као и проблеми у начинима и могућностима испуњавања концепта одрживог туризма када су у питању овако ограничене површине и масовни туризам. Главни посетиоци пацифичких туристичких дестинација су Јапанци, Американци и заподноевропски туристи. Аранжмани су скупи, а просечна дужина боравка гостију је преко десет дана. Као посебно атрактивне дестинације, издвајају се: Француска Полинезија (Тахити), Западна Самоа, Тонга, Кукова острва, Меланезија, Нова Каледонија, Соломонова острва, Микронезија. Посете Океанији опале су током периода деловања САРС-а, када се значајно смањио број туристичких долазака у регију. Данас, највећи пораст у броју страних туриста бележи Нови Зеланд (12–14% на годишњем нивоу).

ТУРИСТИЧКА РЕГИОНАЛИЗАЦИЈА Светска туристичка организација (World Tourism Organization, у даљем тексту WТО), једна је од ретких међународних струковних агенција која располаже с властитом статистичком службом, која сваке године објављује детаљне податке о свим земљама света. У циљу прегледности и што квалитетнијих анализа статистичких и других података, WТО је успоставио и посебну територијалну поделу, односно спровео својеврсну туристичку регионализацију. Будући да туристичке регије WТО-а доста одступају од уобичајених подела света на географске регије, било би занимљиво анализирати критеријуме њиховог формирања и однос према регионализацијама које спроводи географија као наука најкомпетентнија за питања простора. Наиме, основни облик систематизације знања при проучавању различитих појава у географији врши се према просторном принципу, што значи да се унутар

сваке веће географске целине издваја више мањих целина посебних обележја. Те целине, које се најчешће називају регијама, могу се издвајати на основу природних, друштвеноекономских или комбинованих обележја, зависно од угла гледања и потребама. Тако се природне регије издвајају на основу главних компоненти природне средине као што су рељеф, воде, клима, биљни покривач и тло, док се на основу друштвено-економских обележја регије најчешће издвајају у зависности од заступљености одређених економских грана - пољопривредне и индустријске регије, туристичке регије и сл. Регионализација се може вршити и у односу на централне функције појединих насеља (нодално-функционалне регије), према специфичностима историјско-географског развоја, специфичностима становништва и сл. Нарочито важан облик регионализације је издвајање управних регија, као облик регионализације који највише утиче на живот људи у поједином простору. Циљ управне поделе, односно формирања прецизно дефинисаних управних целина (регија, округа, општина итд.) је заправо обједињавање различитих облика регионализације на начин који највише одговара појединим деловима земље и државама као целинама. Будући да је на стварање нација и држава кључни утицај имала природна основа, она се сматра основом свих регионализација, нарочито због тога што се природне регије готово уопште не мењају током времена. Насупрот томе, код економских и функционалних регија присутне су споре, али сталне промене, док се управне регије, посебно из политичких разлога, мењају релативно често. Будући да је туризам у основи привредна делатност терцијарног сектора, туристичка регионализација требала би се вршити на основу раширености туризма као привредне гране. Како туристичка географија по својој дефиницији проучава природно-географске услове и друштвено-економске факторе развоја туризма у простору, туристичка регионализација мора водити рачуна и о природним условима, дакле водити рачуна и о природним и о друштвено-економским обележјима. Под природним обележјима у првом се реду мисли на вођење рачуна о раширености туристичких активности које се темеље на природним ресурсима, што се нарочито односи на ресурсе купалишног туризма и планинског/зимског туризма. Савремени туризам се све мање заснива на природним обележјима, а све више на друштвено-економским факторима, због чега и о њима треба водити и више рачуна приликом туристичке регионализације. Управо се у том

29

сегменту крије и главни разлог великих разлика између туристичке регионализације према WТО-у и регионализација које спроводе географи. Наиме, географи су због правила властите струке склони да наглашавају важност природних критеријума. Из тог разлога, за WТО природна обележја појединих земаља нису имала скоро никаквог утицаја на дефинисање појединих регионалних целина, док су истовремено наглашену улогу имали политички фактори, укључујући и блоковску поделу света. Због наведених разлика, подела на туристичке регије коју проводе географи битно се разликује од регионализације WТО-а. Она се при том најчешће поклапа с општом географском поделом на велике континенталне целине и унутар њих на традиционалне регионалне целине као што су Средња Европа, Северна Африка или Далеки Исток. Велике разлике између тих приступа отежавају научни рад географа, јер су бројни важни статистички подаци WТО-а исказани само на нивоу појединих регија. Поред тога, игнорисање WТО-ове територијалне организације ствара и конфузију везано уз образовање у оквиру туристичке и економскотуристичке географије, јер се доста често под истим називом подразумева различита регија. Тиме је дефинисан и основни проблем, а то је чињеница да се регионализација WТО-а, због вредности података које прати његова статистичка служба, не може игнорисати, независно од оправданости те регионализације са географског становишта. У том контексту, овај рад се бави анализом регионализације WТО-а, односно покушајем разумевања логике појединих територијалних целина. Осим општег критичког разматрања, циљ те анализе је да се укаже на нужност да се територијална огранизација WТО-а укључи као тема образовања у туристичкој географији, кад се већ због своје географске неутемељености не може користити као основни оквир проучавања. Наравно, било би пожељно кад би WТО унео одређене промене у своју територијалну организацију, у складу са препорукама географске струке, али то, с обзиром на позицију географије и географа у доношењу одлука на глобалном и локалним нивоима, није реално очекивати.

ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ТУРИСТИЧКЕ РЕГИОНАЛИЗАЦИЈЕ ПРЕМА WТО-У Према WТО-у, свет је организован у укупно шест туристичких регија: Европа, Африка, Блиски Исток, Јужна Азија, Источна Азија с Пацификом и Америка. Осим што се оваква подела не поклапа с поделом на континенте,

нити поједине целине које носе име појединог континента не односе се увек на дотични континент. Тако нпр. регија Европе обухвата и азијски део бившег СССР-а, Турску, Кипар и Израел, док регија Африке не укључује државе Либију и Египат. Континенти Северна и Јужна Америка чине једну регију, а аустралијски цонтинент заједно с Океанијом придружен је као субрегија регији Источне Азије. Унутар азијског континента издвајају се чак четири велике регије, од којих се само Јужна Азија, односи искључиво на азијски континент. Регија Блиског Истока обухвата и део Африке, регија Источна Азија и Пацифик целу Океанију, а на азијски континент односи се и просторно врло значајан део регије Европе. Унутар великих регија издвајају се субрегије, при чему су уочљиве велике разлике у њиховом броју. Тако се унутар Европе и Африке издваја пет субрегија, унутар Америке четири, унутар Источне Азије и Пацифика три, док се унутар регија Блиског Истока и Јужне Азије не издваја ниједна посебна субрегија. 1. ЕВРОПА: 1.1. Јужна Европа: Португал, Шпанија, Андора, Италија, Сан Марино, Ватикан, Малта, Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора, Македонија, Албанија, Грчка, 1.2. Источно европско Средоземље: Турска, Кипар, Израел, 1.3. Западна Европа: Холандија, Белгија, Луксембург, Француска, Монако, Немачка, Швајцарска, Лихтенштајн, Аустрија, 1.4. Северна Европа: Уједињено Краљевство, Ирска, Исланд, Данска, Норвешка, Шведска, Финска, 1.5. Средња и Источна Европа: Мађарска, Словачка, Чешка, Пољска, Литванија, Летонија, Естонија, Румунија, Бугарска, Русија, Белорусија, Украјина, Молдавија, Грузија, Јерменија, Азербејџан, Туркменистан, Узбекистан, Казахстан, Киргистан, Таџикистан, 2. АФРИКА: 2.1. Северна Африка: Мароко, Алжир, Тунис, Судан, 2.2. Западна Африка: Мауританија, Мали, Буркина Фасо, Нигер, Сенегал, Гамбија, Зеленортска острва, Гвинеја Бисао, Гвинеја, Сијера Леоне, Либерија, Обала Слоноваче, Гана, Того, Бенин, Нигерија, 2.3. Централна Африка: Чад, Централноафричка Република, Камерун, Екваторијална Гвинеја, Сао Томе и Принципе, Габон, Ангола, Света Хелена, Конго, ДР Конго (Заир), 2.4. Источна Африка: Еритреја, Етиопија, Џибути, Сомалија, Кенија, Уганда, Руанда, Бурунди, Танзанија, Замбија, Малави,

30

Зимбабве, Мозамбик, Мадагаскар, Комори, Сејшели, Реинион, Маурицијус, 2.5. Јужна Африка: Јужноафричка Република, Намибија, Боцвана, Лесото, Свазиленд, 3. БЛИСКИ ИСТОК: Либија, Египат, Сирија, Либан, Палестина и Газа, Јордан, Саудијска Арабија, Јемен, Оман, Уједињени Арапски Емирати, Катар, Бахреин, Кувајт, Ирак, 4. ЈУЖНА АЗИЈА: Иран, Авганистан, Пакистан, Индија, Бангладеш, Непал, Бутан, Шри Ланка, Малдиви, 5. ИСТОЧНА АЗИЈА И ПАЦИФИК: 5.1. Североисточна Азија: Кина, Хонг Конг, Макао, Тајван, Монголија, НДР Кореја, Кореја, Јапан, 5.2. Југоисточна Азија: Мијанмар, Тајланд, Лаос, Камбоџа, Вијетнам, Малезија, Сингапур, Брунеј, Индонезија, Источни Тимор, Филипини, 5.3. Океанија: Аустралија, Нови Зеланд, Папуа Нова Гвинеја, Соломонска острва, Вануату, Нова Каледонија, Фиџи, Северна Маријанска острва, Гуам, Палау, Микронезија, Науру, Маршалска острва, Кирибати, Тувалу, Валис и Футуна, Самоа, Америчка Самоа, Токелау, Тонга, Ниуе, Кукова острва, Француска Полинезија, Питкерн, 6. АМЕРИКА: 6.1. Северна Америка: Канада, Гренланд, Сен Пјер и Микелон, Сједињене Америчке Државе, Хаваји, Мексико, 6.2. Средња Америка: Гватемала, Белизе, Салвадор, Хондурас, Никарагва, Костарика, Панама, 6.3. Кариби: Куба, Кајман, Јамајка, Хаити, Доминиканска Република, Порторико, Бахами, Туркс и Кејкос, Бермуда, Америчка Девичанска острва, Британска Девичанска острва, Ангиља, Сент Мартен, Саба, Сент Еустатиус, Свети Кристофер и Невис, Антигва и Барбуда, Монтсерат, Гваделуп, Доминика, Мартиник, Света Луција, Свети Винсент и Гренадини, Гренада, Барбадос, Тринидад и Тобаго, Бонер, Кирасао, Аруба, 6.4. Јужна Америка: Колумбија, Еквадор, Перу, Боливија, Венецуела, Гвајана, Суринам, Француска Гвајана, Бразил, Парагвај, Уругвај, Аргентина, Фокландска острва, Чиле, 7. АНТАРКТИК. Регионална подела света коју проводи WТО-а и која је актуелна и данас настала је још давних 60-их година ХХ века, дакле пре него што је настао и сам WТО. До оснивања првог глобалног удружења у туризму на стручном нивоу дошло је још 1925. године, када је у Хагу у Холандији основан Међународни конгрес службених туристичких путничких организација (International Congress of Official Tourist Traffic Associations). Након Другог светског рата, ово удружење је преименовано у Међународну унију службених путничких организација

(International Union of Official Travel Organisations - IUOTO), а њено седиште је премештено у Женеву у Швајцарској. Иако је IUOTO од својих почетака објављивао одређене податке о туризму, они су се односили само на земље чланице, којих је све до пре педесетак година било врло мало. То значи да није био покривен цели свет, а због сразмерно малог броја чланица није било потребе да се групишу подаци по ужим регијама. Након великог раста туризма 60-их година ХХ века и његовог ширења на све делове света, број чланица је нагло порастао, да би убрзо обухватио скоро цели свет. Стога су 1966. године први пут објављени статистички подаци о туризму на глобалном нивоу, по одређеним регионалним целинама, с тим да није образложено на темељу чега су те целине формиране нити су спомињани аутори те поделе. Прва регионализација из 1966. године поделила је свет на шест регија: Европу, Африку, Блиски Исток, Азију и Аустралазију, Северну Америку и Јужну Америку и Карибе. Али већ следеће, 1967. године, обухват је промењен на начин да су Северна и Јужна Америка с Карибима спојени у једну регију Америке, а из регије Азије и Аустралазије, преименоване у Источна Азија и Пацифик, издвојена је посебна регија Јужна Азија. Субрегије су издвојене само у случају Америке (Северна Америка, Кариби и Јужна Америка), и Источне Азије и Пацифика (две истоимене субрегије). Исте године чланице IUOTO затражиле су подизање значаја своје организације у међудржавно тело с овлашћењима на светском нивоу, и равноправан статус у односу на међународне институције у систему Уједињених Нација. Након дуготрајне процедуре ти су захтеви усвојени, што је 1974. године довело до прерастања IUOTO у Светску туристичку организацију – WТО. Прва генерална скупштина одржана је 1975. године у Мадриду у Шпанији, као новом седишту кровне туристичке организације у свету. Подела света на туристичке регије коју је провео IUOTO 1967. године преузета је без измена и као таква углавном важи и данас. Једина значајнија интервенција било је успостављање већег броја субрегија 1986. године и премештање Либије из Африке у регију Блиског Истока. Из овог историјског прегледа је очигледно да географски аспект за WТО није нарочито битан, јер се не сматра нужним мењати постојећу регионализацију, упркос бројним политичким променама и великим трансформацијама у туристичким кретањима, које су наступиле током задњих четрдесетак година. Под тим се у првом реду мисли на пропаст комунистичког система и нестанак

31

блоковске поделе света, настанак великог броја нових држава и нова удруживања, нарочито у Европи. Игнорисано је и значајно ширење туризма у нове просторе, нарочито у Азији и Источној Европи, па тако још увек функционише гломазна субрегија Средње и Источне Европе, која је и без азијског дела бившег СССР-а већа од све четири преостале европске субрегије заједно. У њој се стога истовремено још увек налазе чланице Европске уније као што су Пољска, Чешка и Мађарска, али и централноазијске државе у развоју, као што су Узбекистан и Таџикистан. Занемаривање географског аспекта приликом одређивања туристичких регија WТО-а доказује и пример Израела, извученог као енклаве из регије Блиског Истока у Европу. Још већу нелогичност чини пример Судана, придруженог северноафричким земљама Мароку, Алжиру и Тунису, иако је од њих физички одвојен Египтом и Либијом, који су сврстани у регију Блиског Истока. Из ових и других примера је очигледно да су важну улогу при формирању WТО-ових регија имали политички утицаји па и неки суштински ирелевантни елементи, као што је нпр. број држава које чине поједину регију. Најбољи доказ за то је подела туристички сразмерно неважног афричког континента на чак пет субрегија, док истовремено цели јужноамерички и северноамерички континент чини само једну субрегију. Уосталом, и из чињенице да у WТО-овим основним документима нема образложења логике формирања туристичких регија нити се наводе имена особа које су биле одговорне за њихово дефинисање, може се закључити да се ова проблематика не сматра нити се икада сматрала нарочито важном.

А) ЕВРОПА Подручје Европе је, због прикључења азијског дела бившег СССР-а, површином највећа туристичка регија света, док бројем становника заостаје за Јужном Азијом и Источном Азијом с Пацификом, које обухватају најмногољудније земље света - Индију и Кину. Али зато је Европа по броју туриста и девизном приходу од туризма убедљиво прва светска регија. Томе доприноси чињеница да већину туриста у свету чине Европљани, али и сразмерно висок степен опште развијености. На велику важност туризма утицала је и територијална расцепканост, односно врло велики број држава на релативно малом простору. Услед тога, у Европи инострани туризам има знатно већу улогу него у Америци или Источној Азији, где у туризму доминирају велике државе као САД и Кина. Обухват пет држава Централне Азије које су биле у саставу бившег СССР-а (Казахстан, Узбекистан, Турк-

менистан, Киргистан и Таџикистан), а делом и три кавкаске државе у прелазном подручју између Европе и Азије (Грузија, Јерменија и Азербејџан) очигледна је последица наслеђа држава које су некад чиниле СССР. Иако њихово задржавање у оквиру Европе има одређену логику, условљену и даље снажним везама с Русијом унутар Заједнице независних држава, ваљало би ипак размислити о прикључењу централноазијских земаља регији Блиског Истока или бар о формирању посебне субрегије Централне Азије. Проблематично је и већ поменуто уврштавање у Европу државе Израел, смештене на Блиском Истоку. Пет субрегија које чине регију Европе делом се поклапа са стандардном географском поделом по називу и обухвату, али има и доста одступања. Обухватом најсличнија уобичајеним географским регијама је субрегија Јужне Европе, која се углавном поклапа с простором Европског Средоземља, као туристички још увек прве регије света. И овде се, међутим, осећа утицај наслеђа стања из прошлости. То се најбоље види кроз обухват целог простора бивше Југославије у Јужној Европи, иако би данас Словенију било логичније прикључити у исту целину са Аустријом и Швајцарском, па и Мађарском и Чешком, него у Јужну Европу. Насупрот Јужној Европи, с географског становишта најпроблематичнија субрегија је Источно европско Средоземље, које обухвата само Турску, Кипар и Израел. Иако се може разумети политичка логика обухвата земаља које су географски у Азији, а политички у Европи, ради се ипак о превише хетерогеном и премалом подручју да би чинило посебну субрегију. Наиме, само је Турска територијом и бројем становника релевантнија земља, али је истовремено битно слабије развијена од Кипра и Израела, које су међусобно такође врло различити. Наиме, Кипар је 2004. године постао део Европске уније и економски тако постао још везанији на јужну Европу него пре, док је Израел туристички скоро сасвим завистан од кретања на Блиском Истоку, коме географски припада, а не кретањима у Европи. Уосталом, Израел се смешта у простор Блиског Истока и од стране туристичке струке кад су у питању регионалне брошуре и локација штандова на туристичким сајмовима, иако савремена збивања на злокобан начин донекле потврђују логику његовог издвајања. Стога би срећније решење било придруживање Турске и Кипра регији Јужне Европе (што се у пракси често и чини), а Израела Блиском Истоку. Туристичка субрегија Западне Европе ближа је политичком, него географском поимању Западне Европе, јер укључује и средњоевропски простор Немачке и алпских

32

земаља, који пре пада комунизма није био део Совјетског блока. Ипак, у њен састав је ушао простор бивше комунистичке Источне Немачке, док је искључен простор Британских острва, који се у већини географских подела сврстава у Западну Европу. Ипак, и овако формирана субрегија има оправдања, јер укључује само економско средиште Европе, за које су карактеристични висока развијеност, интензивна туристичка кретања и врло велика улога копненог саобраћаја. По томе се ова субрегија доста разликује и од релативно изолованијих и примарно на ваздушни саобраћај оријентисаних Британских острва, и од још увек слабије развијених бивших комунистичких земаља Средње Европе, без обзира што су постале делови Европске уније. Стога је укључивање туристичког дива Уједињеног Краљевства, али и Ирске, у субрегију Северне Европе добрим делом резултат потребе да се оснажи туристички релативно недовољно значајан простор Скандинавских земаља, као Северне Европе у ужем смислу. Због ивичног положаја у Европи, и с тиме повезаних посебних обележја туризма, ова субрегија има одређену логику, иако би се могла оправдати и другачија решења. Под тиме се мисли на евентуално придруживање овој субрегији и три балтичке републике -Естоније, Летоније и Литваније, које су се, након осамостаљивања и прикључења Европској унији, одвојиле од утицаја Русије и истовремено снажно повезале са суседним скандинавским државама. Коначно, субрегија Средње и Источне Европе, иако врло логична као целина која је обухватила све некадашње европске комунистичке државе под окриљем СССР-а, данас упркос одређених унутрашњих сличности чини прегломазан простор за једну субрегију унутар Европе. Најмање што би било логично учинити је издвајање централноазијских и евентуално кавкаских земаља у посебну субрегију, као и одвајање преосталог подручја које је остало у Заједници независних држава (Русија, Белорусија, Украјина и Молдавија) од држава које су ушле или су пред уласком у Европску унију. Наиме, Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, а све више и Румунија и Бугарска, показују знатно повољније економске резултате у целини, а још више у туризму, од преосталих држава уврштених у регију Средње и Источне Европе.

Б) АФРИКА Регија Африке углавном се поклапа с простором афричког континента као величином и бројем становника другог на свету, али се ради и о простору који након Јужне Азије има најмањи туристички значај. Стога је подела Африке на укупно пет субрегија примарно последица расцепканости

овог континента на изузетно велики број држава, а не веће важности туризма и знатнијих разлика у облицима туризма који се јављају. Уосталом, отприлике двоструко мањи јужноамерички континент цео чини једну туристичку субрегију, иако су унутар њега разлике у функционисању туризма веће него у Африци. Једини делови афричког континента који нису укључени у туристичку регију Африке су Египат и Либија, сврстани у регију Блиског Истока. Оваква одлука има логике с обзиром на језичке, религијске и културне специфичности ових земаља и њихове везе с азијским делом Блиског Истока, али то покреће питање зашто онда из Африке нису искључене и остале претежито арапске исламске државе Магреба на западу и Судан. Наиме, ове су државе сврстане у субрегију Северне Африке, иако су и по општим и туристичким обележјима сличније Блиском Истоку, па и Јужној Европи, него остатку Африке. Под тим се мисли на доминацију купалишног и културног туризма и оријентацију на блиско европско тржиште, слично као и у водећој туристичкој земљи Блиског Истока - Египту.

Акра, главни град Гане

На овај начин и даље постоји врло чудна субрегија Северне Африке, која обухвата три средње развијене земље Магреба: Мароко, Алжир и Тунис, с релативно јаким туризмом, али и потпуно одвојени и неразвијени Судан, географски и културно ближи Египту, а по ниском степену опште и туристичке развијености Африци јужно од Сахаре. Стога би било логичније целу субрегију Северне Африке, заједно с претежито арапском и на Мароко оријентисаном Мауританијом на западу Африке, придружити великој регији Блиског Истока, као простору доминације арапског језика и исламске културе. Преостали већи део Африке би онда чинио врло компактну регију коју карактерише

33

изразита доминација црног становништва, аутохтона афричка култура, али и претежна употреба европских језика бивших колонизатора као службених језика. За Африку јужно од Сахаре карактеристична је и доминација вреле екваторијалне климе, која, у условима општег сиромаштва и ниске организованости друштва, за последицу има и врло слаб развој туризма. Једини значајнији изузеци су природно изузетно атрактивни простори националних паркова у вишим, климатски пријатнијим и зато за туристе здравијим подручјима, као и поједине купалишне дестинације, углавном на острвима Индијског океана. Унутрашња подела “праве” Африке на четири субрегије, примарно мотивисана територијалном расцепканошћу, углавном прати стандардну географску поделу на Западну, Централну, Источну и Јужну Африку. При том нешто већи туристички значај има само Јужна Африка због Јужноафричке републике, као једине привредно развијеније и за туризам инфраструктурно опремљене земље. Одређени туристички значај има још и Источна Африка, позната по сафари туризму, док су Западна и Централна Африка туристички скоро сасвим неразвијене. Али и у ову поделу је унесена једна значајна промена, а то је прикључење Замбије, Зимбабвеа, Малавија и Мозамбика субрегији Источне Африке. Тиме је субрегија Јужне Африке сведена само на Јужноафричку републику и с њом уско повезане мање и слабо насељене државе: Намибију, Боцвану, Лесото и Свазиленд. Оваква подела је имала логике пре двадесетак година, кад је Јужноафричка република због белачког расистичког режима била изолована од остатка света, а наведене земље биле под њеном директном или посредном контролом. Али након пада расистичког режима 1994. године више нема разлога таквој изолацији, тим више што су Замбија, Зимбабве, Малави и Мозамбик данас економски изразито везане уз Јужноафричку републику, из које у њих долази и највећи део туриста.

кретањима. При том је за Блиски Исток, уз уопштено виши степен општег и туристичког развоја, карактеристична и снажна оријентација на потражњу из саме регије, док је Јужна Азија значајније оријентисана на потражњу из Европе, а мање на инострану потражњу из саме регије. Стога донекле зачуђује уврштавање Ирана, као изразито исламске и географски примарно блискоисточне земље, у регију Јужне Азије, тим више што је Иран током своје историје увек био примарно оријентисан према западу и арапском свету, а не према Индији. Једина важнија веза Ирана с Јужном Азијом су припадност језика истој језичној групи индоиранских језика, за разлику од арапског семитског света, као и значајан број посета из Пакистана и Авганистана. Ипак, сами Иранци знатно више комуницирају са земљама Блиског Истока па и Источне Европе, с којима су знатно боље и саобраћајно повезани, док према Пакистану и Индији за сада не постоји ни железничка веза. Осим случаја Ирана, постоји и проблем задирања регије Блиског Истока на афрички континент, која је већ елаборирана у претходном поглављу. Евентуално ширење регије Блиског Истока и на простор Северне Африке подразумевело би и потребу издвајања субрегије Северне Африке, као јасно дефинисаног и специфичног простора. Има основа и подели постојеће регије Блиског Истока на субрегију средоземних левантских земаља, оријентисаних више на европска тржишта и на субрегију земаља Залива, богатих нафтом, које су због конзервативних исламских гледишта оријентисане примарно на околна тржишта исламских земаља. Регију Јужне Азије, због изразито малог туристичког значаја, нема потребе делити на субрегије, упркос релативно великој површини и изузетно великом броју становника, због чега се она понекад као субрегија придружује регији Источне Азије и Пацифика. Али то је више резултат потреба статистичке обраде, него сличности са туристичког гледишта.

Ц) БЛИСКИ ИСТОК И ЈУЖНА АЗИЈА

Д) ИСТОЧНА АЗИЈА И ПАЦИФИК

Блиски Исток и Јужна Азија чине две регије на којима се на најбољи начин може уочити логика WТО-а у поимању туризма у свету као примарно културно-цивилизацијског феномена: Блиски Исток као простор потпуне доминације арапског етноса и исламске религије, а Јужна Азија као простор специфичне индијске културе и цивилизације. Већ поменуте специфичности ових регија, елабориране у уводу овог поглавља, довеле су и до значајних разлика у туристичким

Упркос велике унутрашње хетерогености, Источна Азија и Пацифик представља можда најтранспарентнију светску туристичку регију са гледишта вањских и унутрашњих граница. Разлика у односу на регију Јужне Азије је врло јасна, не само са природног, културолошког и цивилизацијског, него и с туристичког становишта. Карактерише га у основи изразита доминација унутрашњег тржишта Јапана, Кореје и делова Кине, за разлику од претежне усмерености Јужне Азије на

34

европско тржиште. Још је јаснијиа разлика ове регије према делу азијског континента који је сврстан у регију Европе, односно према подручју Русије и с њом уско повезаним земљама чланицама Заједницу независних држава. Унутрашња подела ове регије је такође врло транспарентна, јер се три субрегије у потпуности поклапају с јасно дефинисаним географским целинама Далеког Истока: Североисточне Азије, Југоисточне Азије и Океаније. Одређени проблем представља само величина тих субрегија, јер само субрегија Североисточне Азије бројем становника, економским и туристичким значајем надмашује простор Блиског Истока и Јужне Азије заједно.

Фуџијама, Јапан

Стога се у неким анализама WТО-а субрегије Североисточна Азија, Југоисточна Азија и Океанија ипак третирају као самосталне регије, нарочито кад се унутар подручја Океаније издвајају уже целине Аустралазија, Меланезија, Микронезија и Полинезија. Али то је пре свега условљено великим бројем држава у том простору и потребом посебног издвајања Аустралије и Новог Зеланда, као највећих и економски и туристички далеко најразвијенијих држава Океаније.

Е) АМЕРИКА Регија Америке, која укључује континенте Северну и Јужну Америку, је као и претходна регија Источне Азије и Пацифика врло транспарентна са гледишта вањских граница, што је у њеном случају и најједноставније, због физичке издвојености од других делова света. Како се ради и о релативно сличном подручју са становишта општих и туристичких обележја, има пуног оправдања и спајање у једну регионалну целину, без обзира на величину простора, односно обухват два континента и свих климатских појасева. Али, за разлику од Јужне Азије и Пацифика, простор Америке је на врло проблематичан начин подељен на мање целине. Наиме, од укупно четири субрегије, две веће, Северна и Јужна

Америка, покривају 98 % територије оба континента и преко 90 % становништва, док се на преостале две субрегије, Средњу Америку и Карибе, односи тек око 2 % територије и 9 % становништва. При том је разумљиво издвајање посебне субрегије Кариба, као једног од најјачих туристичких подручја света, које по туризму надмашује цели јужноамерички континент, иако се ради о простору који је мањи и има мање становника од Италије или Шпаније. Али, сасвим је другачија ситуација са Средњом Америком, која је након Кариба најмања туристичка субрегија у свету, а има сасвим миноран туристички значај. Ова субрегија би имала другачију тежину кад би у њеном саставу био Мексико као релативно велика и туристички снажна држава, која је осим тога по природним, економским и културолошким обележјима део Средње Америке као географске регије, и Латинске Америке као њој надређене више регије. Али, Мексико је прикључен подручју Северне Америке, дакле у једну целину с економски и културно битно различитим англоамеричким државама - САДом и Канадом. Географска неутемељеност овог приступа је тим већа ако се узме у обзир да би субрегија Северне Америке (Англоамерике) и без Мексика била по економским и туристичким показатељима убедљиво најјача у простору Америке, а чини и врло јасну економску и културну целину, битно различиту од преосталог простора Латинске Америке. Тако су главни аргументи повезивања Мексика са САД-ом и Канадом присуство аутомобилског саобраћаја у туристичким кретањима (за разлику од искључиво на ваздушни саобраћај оријентисане Средње Америке) и економска повезаност ове три државе, кроз Уговор о слободној трговини (North American Free Trade Agreement - NAFTA). Ипак, велике разлике између Мексика и САД-а, упућују да би сврсисходније решење од постојећег било чак и спајање Средње Америке с Карибима, будући да је туристички производ тих земаља међусобно сличнији него туристички производ САД и Канаде, у односу на Мексико. Ова констатација је исказана и због ситуације у Јужној Америци, где се, упркос већих разлика у општим и туристичким обележјима појединих земаља, не издваја ниједна субрегија. Тако се Бразил, као велика земља португалског језика и културе, с великим и за идентитет земље нарочито значајним уделом становника афричког порекла, доста разликује од осталих држава Јужне Америке. Наиме, у тим земљама је службени језик углавном шпански, а већину становника чине мешанци белаца и аутохтоног индијанског становништва. Осим тога, две најсеверније државе на јужно-

35

америчком континенту, Колумбија и Венезуела, су по локацији и типу туристичке понуде ближе субрегији Кариба, него географски сличнијим суседним андским земљама: Еквадору, Перуу и Боливији. Стога би андске земље, због посебности понуде културног туризма, утемељеног на аутохтоним старим индијанским цивилизацијама, имало основа одвојити и од држава крајњег југа јужне Америке - Чилеа, Аргентине, Уругваја и Парагваја. Наиме, најјужнији део Јужне Америке додатно се издваја од осталих делова континента, кроз доминацију белог становништва, виши степен општег развоја, присуство умерене и делом хладне климе и по специфичностима културног пејзажа и туристичке инфраструктуре, која је сличнија Европи, него остатку Јужне Америке. Крајњи југ Јужне Америке могао би у свој састав укључити и Антарктик, како овај део света не би био сасвим искључен из туристичких разматрања. Наиме, Антарктик постаје све занимљивији, као последњи континент очуван у сасвим природном стању, и циљ размажених туриста који желе да завире у све делове света. Будући да се главнина туристичких експедиција на Антарктику односи се на део који је најближи југу Јужне Америке, као најјужнијем стално насељеном делу света, логично је да је управо овај део света главна база за таква путовања. Али треба ипак напоменути да се та туристичка кретања, због ненасељености Антарктика и непостојања државних надлежности над тим простором, за сада статистички не прате.

КРИТ – ТУРИСТИЧКА ДЕСТИНАЦИЈА ИСТОЧНОГ СРЕДОЗЕМЉА Крит се налази у источном делу Средоземног мора. Ово најпростаније и најјужније грчко острво пружа се правцем исток-запад на дужини од 260 km, а ширини 12-55 km. Крит захвата површину 8285 km2. Географски положај чини га најјужнијим острвом Европе. Налази се јужније и од Пиринејског, Апенинског и Балканског полуострва. Преко Крита пролази 25о и.г.д. На Криту је око 3000. године п.н.е. настала и развијала се једна од најстаријих цивилизација у јужном делу Европе, о којој сведоче историјски споменици, археолошки локалитети и други облици материјалне културе. Природне туристичке вредности Крит је планинско острво настало у алпској орогенези. Планине припадају Динарскопиндском планинском систему, који се простире од Алпа, Динарида, Пинда, преко планина полуострва Пелопонеза, Егејског архипелага, Крита до планинских венаца Тавора у Малој Азији. У грађи учествују пале-

озојски шкриљци, мезозојскокенозојске стене, а јављају се и старије интрузивне магматске стене. Највиша планина на острву је Ида, висине око 2490 m. По овој планини Крићани често називају острво. У источном делу острва налази се планина Диктос висине 2148 m. Беле планине (Лефкаори), висине око 2450 m, налазе се на западу острва и представљају изразиту морфолошку целину. Ови планински венци представљају контраст околним равницама и заталасаним висоравнима. Висораван Омалос, око 1050 m, одликује се кањонским и клисурастим долинама, међу којима је најизразитије усечен кањон Самариа, дужине око 18 km, а дубина до 600 m. Северно од планине Диктос налази се висораван Ласити. Планинска унутрашњост одликује се површинским и подземним крашким облицима. На острву постоји велики број пећина, али се лепотом и дужином канала истичу Камарес и Дикта у близини села Психро. Крит се налази у суптропским географским ширинама. Климатске прилике у зимско доба године су под утицајем климатских збивања из умерених ширина, а лети из тропских предела. Западни ветрови дувају зими и доносе падавине. Зиме су топле, без изразитих ниских температура ваздуха. Лети су суптропски предели под утицајем десцедентних ваздушних струја. Повишен притисак у летње доба године спречава продор западних ветрова па је у то доба године количина падавина мала. Средња месечна температура ваздуха у свим приморским местима Крита у јануару је изнад 11°С, а средње месечне температуре ваздуха у јулу и августу су изнад 26°С. Јесен је топлија од пролећа. Температурне амплитуде износе око 14°С. Пошто се Крит налази у суптропским ширинама добија мало падавина (до 700 mm), које су неравномерно распоређене током године. Западни делови добијају 800 mm падавина, а источни делови до 400 mm. Оне се углавном излучују у зими и пролећним месецима. Сушни период траје од маја до октобра и тада се излучи до 70 mm падавина. Релативна влажност ваздуха током године износи око 60%, а годишња инсолација је око 3100 часова. Дуж северних обала постојано дувају влажни и освежавајући ветрови, док су јужне обале лети изложене врелом и сувом афричком ветру широко, који често доноси прашину из Сахаре. Суптропска клима погодује развоју туризма и омогућава дугу туристичку сезону током целе године. Због повољне климе Грци острво Крит називају Ериа. Још је Хипократ препоручивао пацијентима одлазак на Крит, због погодних здравственолечилишних одлика климе.

36

На Криту нема значајнијих река и језера. У пролеће, отопљавањем снега на планинама настају реке, које су кратког тока и лети пресушују. Периодска језера у летње доба године губе воду, због велике скрашћености терена. Разноврсна вегетација доминира на острву. Природни биљни покривач представљен је зимзеленим шумама кожастог лишћа, четинарима и жбунастом вегетацијом. Поред шума постоје површине под макијом, које су представљене ниском шумом и непроходним жбуњем до 5 m. Топла и током лета сува клима погодује развоју биљног света у чијим плодовима има доста масти. Из те групе биљака је маслина. На искрченим површинама узгаја се јужно воће. Коринтас и Султанине су најквалитетније врсте винове лозе на Криту од којих се праве најбоља грчка вина. До висине 700 m доминирају плантаже маслина, а до 900 m виногради и маслине. Историјскогеографске прилике у контексту туристичког развоја Посматрајући историјске споменике Старе Грчке и читајући Илијаду и Одисеју, схватамо да су Хомерова дела заснована на историјској основи, а не на легенди. Археолошка истраживања 1900. г, британског археолога Артура Еванса су открићем палате у Кнососу доказала да је 3000. године п.н.е. на Криту постојала цивилизација названа Минојском или Критском. Минојска цивилизација је најстарији цивилизацијски центар Европе. Заједно са млађом Микенском цивилизацијом позната је као Критско – микенска. Повољан географски положај и близина развијених цивилизацијских центара Старог века Египта, Феникије, Јудеје и Месопотамије, битно су утицали на развој материјалне и духовне културе народа Крита. Острво је било насељено још у неолиту. Око 6000 године п.н.е. формирана су прва неолитска станишта на Криту. О постојању насеља сведоче бројни трагови материјалне културе. Сачувани експонати изложени су у градском музеју у Хераклиону.

Артур Еванс

Око 1700. године п.н.е, Крићани су користили бакар, од кога је израђивано оруђе и оружје. Усавршена је била техника израде каменог посуђа и техника печења керамике и украшавања орнаментима. Око 1700. године п.н.е, земљотрес је уништио многе грађевине на Криту које су реконструисане неколико векова касније. Све до 1500. године п.н.е, Крит нису нападали други народи, тако да се могао очувати континуитет његовог развоја. Природна обележја нису представљала основу за развој земљорадње, тако да није била развијена. Критско раноробовласничко друштво развило је и унапредило бродоградњу. Развој поморства омогућио им је да остваре трговачке и ојачају културне везе са народима који живе у приобалним деловима Средоземног мора. Писменост је прошла све фазе од пиктографске, преко хијероглифске, до линијског предгрчког писма. Око 1500. године п.н.е, Крит су освојили Ахајци са грчког копна. То је допринело да се тековине културе брже преносе на евроазијско копно. Минојска цивилизација је свој врхунац достигла 1400. године п.н.е. Центар критске културе био је град Кносос (Кнос) са околином Око 1200. године, дошло је до сеобе племена у источном Средоземљу. Тада су дорска грчка племена населила јужну Грчку, полуострво Пелопонез, острва Китери, Родос, Книд и већи део Крита. Јонска и ахајска племена склонила су се у Атику, пред нападима Дораца, одакле су касније населила егејски архипелаг и малоазијско егејско приморје, које је названо Јонија. Дорска сеоба изазвала је сеобе свих грчких племена и то је њихово последње веће померање у области егејских острва. Римљани су владали Критом од 66. године п.н.е. до 3. века н.е. Године 823. Крит су окупирали Арабљани. За време њихове владавине источним Средоземљем, трговина се развијала. Они су владали острвом до 961. године. Ђеновљани и Млечани су владали острвом од 1204. до 1645. године. Током тог периода, настала је и развијала се Критска школа сликања. Следбеник ове школе био је Доменикос Теотокопулос – Ел Греко. Турска доминација на острву трајала је од 1669. до 1898. г, када је Крит добио аутономију у оквиру Турске. Коначно је 1913. године након Првог балканског рата ушао у састав Грчке. Насеља и туризам Већина сеоских насеља на Криту, формирана је у северном делу острва због погодности природних услова за развој земљорадње и

37

сточарства. Најпогоднији положај имају села која се налазе на додиру равнице и узвишења. Пошто је у питању крашки терен, села се налазе у удолинама у којима се црвеница може обрађивати. Куће се налазе у пространијим вртачама, а у крашким пољима формиране су групе села. Ободом поља обично избијају врела, тако да су села обезбеђена водом. Сеоске куће су изграђене од камена, а покривене черпићем, кречњацима или даскама. Градска насеља на Криту имају дугу историју. Већина је формирана у Старом веку. Градови и градска утврђења имају добар одбрамбени и саобраћајно географски положај, што је условљено близином мора. Хераклион (Ираклион, Ираклио) је један од најстаријих градова на Криту. У граду је 2001. године живело 148.000 становника, а захвата површину од 2641 km2. Назив је добио по легендарном грчком хероју Хераклеу. Хераклион је као и Крит имао бурну историјску прошлост. Бројни освајачи су га опседали, подизали световне објекте и друге грађевине и после извесног времена напуштали. Арабљани су 823. године заузели град и дали му име Ал Кандак. Данашњи назив град је добио 961. године, када га је освојила војска византијског војсковође Ницефоруса Фокаса. У периоду од 1209. до 1669. године градом су владали Млечани и Ђеновљани. На тргу Веницелу, унутар градских зидина, налази се фонтана украшена статуама лавова. Она је изграђена у 16. веку за време владавине Млечана. Венецијански замак грађен је у периоду од 1523. до 1540. г, једна је од највећих средњевековних грађевина на острву. У граду се налазе цркве Св. Марка и Св. Титоса, подигнуте у 13. веку и црква Св. Катарине из 1555. године. У градском музеју налази се велики број експоната из Старог и Средњег века. Истиче се збирка печата. Печати су направљени од слонове кости, са изрезбареним ликовима. Значајно место у музеју заузимају вазе, ћупови и бокали, стари око 4000 године. На вазама су исликани цртежи везани за живот Старих Грка и својеврсна су прича о античкој прошлости Крита. Хераклион је највећи град и пословни центар Крита са аеродромом и луком. Удаљен је 174 km од Атине са којом је повезан бродском и авионском линијом. Ретимнон захвата површину 1496 km2. У њему је 2001. живело око 42000 становника. Насеље је формирано у Старом веку, а доказ за то су градске зидине и утврђење у старом градском језгру. Током Другог светског рата, тврђава је разорена, а касније реконструисана. Археолошки музеј смештен је у млетачкој вили, која је изграђена у 16. веку. У музеју се

налази археолошка збирка Старог и Средњег века.

експоната

из

Ретимнон – стара млетачка лука

У граду се налази млетачки замак Фортеза, изграђен 1574. године. Са зидина замка пружа се поглед на залив и стару градску луку. Млечани су око 1600. године изградили фонтану Мегали Вриси на градском тргу. Она се не може мимоићи, јер сви путеви у старом граду воде ка њој. У граду се налази џамија Нерџес, која је до доласка Турака била православна црква. Иако у Ретимнону нема муслимана, џамија је остала као траг дугогодишње турске владавине. Југозападно од Ретимнона, на удаљености око 23 km, налази се манастир Аркади. Изградили су га Млечани у 17. веку, у стилу рококо. У источном делу острва, налази се град Ситија, у коме живи око 10000 становника. У њему се налази манастир Тополау из 14. века. Агиос Николаос је насеље, смештено између мора и стрмих планинских страна у општини Ласити, која захвата површину од 1818 km². У граду је 2001. године живело око 19500 становника. У центру се налази црква Св. Николе, по којој је град добио назив. Канија (Канеја, Ханија) је формиран на територији античког града Кидоније, који је подигнут 1400. године п.н.е. Млечани су град називали Канеа, а Арабљани - Канија. Канија захвата површину од 2376 km², а по подацима из 2001. године у њему је живело око 56000 становника. Најатрактивније грађевине су цркве Св. Николе и Св. Франсиска. У граду се налази историјски архив и музеј са великим бројем археолошких експоната, лука и аеродром. Најпознатији и најпосећенији археолошки град на Криту је Кносос. Налази се 5 km јужно од Хераклиона. Када је 1898. Крит добио аутономију у оквиру Турске, британски археолог Артур Еванс, почео је истраживање локалитета Кносос. Истраживања су окончана 1900. године. Утврђено је да је град захватао

38

површину од 1125 km2 и имао 100.000 становника. Археолошки локалитет Гортуна налази се 45 km од Хераклиона, на путу за Фестос. Најзначајнији споменици античког и римског периода су: Аполонов храм, резиденција римског конзула, фонтана Нифаиум, амфитеатар и хиподром. Антички град Гурнија налази се 89 km од Хераклиона, у заливу Мирабело. Антички град Фестос налази се 61 km јужно од Хераклиона. Ту су пронађени темељи два градска утврђења, која су уништена ерупцијом Санторинија 1700. године п.н.е. Античка палата Закро налази се југоисточно од Агиос Николаоса. Грађевина је подигнута око 1400. године п.н.е, а откривена 1961. године.

ТИБЕТ – ЕТНИЧКЕ И КУЛТУРНЕ СПЕЦИФИЧНОСТИ ПРОСТОРА На простору између планинских система Каракорума на западу, Квенлуна на северу и Хималаја на југу, налази се највећа и највиша висораван и високопланинска морфолошка целина на Земљи – Тибет. Ова висораван захвата површину око 2.000.000 km². На тако великом простору издвајамо више морфолошких целина: правцем север-југ подељена је на већи северни и мањи јужни Тибет, на западу је висока котлина, а на истоку долински део висоравни. На територији јужног Тибета, у уској високој потолини Цангпоа (горњи ток реке Брамапутре) дугој око 1.400 km живе Тибетанци, најбројнији становници на огромном простору Тибетанске висоравни и високопланинском простору око ње, народ чији етнички идентитет постоји више векова. Тибетанци припадају тибетанско-бурманској групи кинескотибетанске породице народа. Иако живе на територији Народне Републике Кине, њихова култура и обичаји разликују се од кинеских. Историјскогеографске прилике повезале су Тибетанце и Кинезе, иако постоје разлике у развоју њихових култура, традицији и обичајима становништва. Историјскогеографска и етнографска обележја пружају ограничене могућности туристичког развоја у сложеним геополитичким условима. Тибетанци припадају тибетанскобурманској групи кинескотибетанске породице народа. Прво помињање Тибетанаца датира из 2.000. године пре нове ере. Јасна је чињеница да су се Тибетанци одржали као народ пошто су планински венци који окружују Тибетанску висораван велике висине и вертикално рашчлањени. То је утицало на слабе саобраћајне везе са околином. Врло изразиту међу представљају планински венци Хималаја, јужно од Тибета, који одвајају аријске Хиндусе на југозападу и југу од монголских Тибетанаца

на североистоку и северу. У нижим областима саобраћај је развијенији. У околним низијским областима ширили су се завојевачки народи, потискујући старије становнике у више области. У долинама река остваривале су се јаке везе између појединих група и велико мешање становништва. Изразит пример представља народ Балта у горњем току Инда. Они су настали мешавином аријских Дардуа, који су продрли са југозапада и монголских Тибетанаца, који су се спустили са Тибетанске висоравни са североистока. Међутим, иако изоловано становништво Тибета, етнички се мешало и са Кинезима. Од 2.000. године пре нове ере датирају институције тибетанског родовскоплеменског друштва, које су се одржале до 1. века пре нове ере, када су замењене рабовласничким друштвеним односима. И данас постоје тибетанска племена, међу којима су најбројнија: Амодова, Панака и Голоки. Од 7. века нове ере, развија се феудални поредак који је свој врхунац достигао у 11. и 12. веку. Први значајнији владар био је Сронцзангамбо, који је владао Тибетом од 620. до 650. године нове ере. За време његове владавине, успостављене су јаче везе са Кинезима и Хиндусима. Чвршће везе са Кинезима, успостављене су продирањем кинеске културе. Из тог периода датирају зачеци писмености, науке, законодавства, историографије и развоја грнчарства и других заната. Око 630. године, дошло је до продирања будизма, па су тада изграђени први будистички храмови на Тибету. Од тада свештеници будистичких манастира постају крупнији земљопоседници. Током 8. и 9. века, тибетански владари покушавали су да освоје Туркестан и југозападне кинеске провинције, што их довело до сукоба са Кинезима. Ратни губици са надмоћнијим Кинезима и унутрашња борба између феудалаца и будистичких калуђера довели су до распада тибетанске државе 850. године. Средином 13. века Тибет је пао под власт Монгола. Током 14. века настављена је унутрашња борба за превласт између будистичких секти. Почетком 15. века будистички монах Цзонкаба основао је секту Гелугба, што је почетак претварања будизма у ламаизам. Средином 16. века, врховни свештеник секте Гелугба, добио је титулу далај лама (океански лама, тј. свеобухватни врховни лама), а његов заменик панчен лама. Ламаистичка секта освојила је власт почетком 17. века, пошто је збацила с власти другу будистичку секту. Од 1617, први владар Тибета, Далај Лама V и његови наследници, верски и политички владају као “живе буде” из престонице Ласе. Од тада тибетански феудализам поприма строго теократску

39

форму, чије економске основе почивају на огромним имањима будистичких манастира. Далај Лама V успоставио је добре економске везе са Кинезима. Када је 1652. посетио Пекинг, признао је власт кинеске династије над Тибетом. Први хришћански мисионари, језуити и капуцини, дошли су на Тибет 1624. Међутим, када се у 18. веку у Кини јавио јачи покрет против странаца, око 1760. године са Тибета су протерани хришћански мисионари. Кинески владари су кроз историју покушавали да потпуно одвоје Тибетанце од спољњег света. Спољни послови Тибетанаца обављани су преко кинеске власти у Пекингу, а странцима је био забрањен улаз на Тибет. У првој половини 19. века, суверенитет Кине над Тибетом није био угрожаван. Око 1850. године почела је борба за Тибет између Велике Британије и Русије. Са својих упоришта у Индији, Велика Британија је око 1880. године преузела прве агресивније нападе на Тибет. Током ратних операција 1888. и 1889. године, Британци су остварили победу над Кинезима. Године 1893. Британци и Кинези потписали су уговор, којим се британској трговини и њеним представницима дају повластице на Тибету. Користећи ратни сукоб у источној Азији између Русије и Јапана, током 1904. и 1905, Велика Британија је преузела нову војну операцију на Тибету и привремено освојила Ласу. То је навело Тибетанце на герилски рат против Енглеза, тако да су били принуђени да напусте Ласу. Британско-кинеском конвенцијом из 1906 признат је суверенитет Кине над Тибетом, а задржане су британске трговинске повластице. Године 1910. Кинези су протерали са Тибета Далај Ламу XIII, који је тада пребегао у Индију. Кинески утицај на Тибету ослабио је за време кинеске антиманџурске револуције 1911. године, па се Далај Лама XIII вратио уз помоћ Енглеза у Ласу. Од тада Велика Британија је покушавала да стави ову област под свој утицај. Због економске и политичке нестабилности, Кина је 1913. године, била принуђена на англокинеској конференцији у Симли (Индија) да закључи споразум са Британијом којим је Кини одузето право да задржи војску на Тибету. У току Првог светског рата, доминирао је британски утицај на Тибету, који се ослањао на подршци Далај Ламе XIII и већине тибетанског свештенства. Током Другог светског рата САД су покушале да остваре утицај на Тибету, како би га одвојили од Кине. Године 1949. прокламована је независност Тибета, али се она није одржала. После Кинеске револуције, 1949, између представника тибетанске власти и званичних кинеских

власти почели су преговори о статусу Тибета. Они су завршени 1951. године укључењем Тибета у састав НР Кине, као аутономне области, при чему је Тибет задржао унутрашњу аутономију. Године 1952. основане су на Тибету кинеске војне базе, а 1953. Кина је преузела спољну политику Тибета. Током година долази до отпора кинеској власти, који је 1959. прерастао у устанак. После неуспелог устанка, Далај Лама је напустио земљу и пребегао у Индију са 50.000 становника висоравни, одакле је касније емигрирао у Швајцарску. Ласа – престоница Тибета На територији Јужног Тибета формирано је неколико већих градова, од којих је најзначајнији Ласа (тибетански Ихаса божанско место), главни град Тибета, политичко, економско, културно и религиозно седиште Тибетанаца. Град је формиран у 7. веку, на висини 3.760 m, у долини реке Зицу (Цангпо), леве притоке Брамапутре. У Ласи је средином 8. века формиран тибетански језик, у доба када су тибетански владари увели на Тибет будизам. Тибетански калуђери су преводили религиозне канонске списе. Књижевност се у Средњем веку развијала само у манастирима, пошто су они били једини центри науке и културе. У Ласи се налази више манастира и палата. Најмонументалнија грађевина је палата Потала, бивша резиденција Далај Ламе, висока 117 m са више од 1.000 соба. Палата је изграђена западно од централног градског језгра 640. године. Око 60 km источно од Ласе налази се ламаистички манастир Гандан, изграђен у 15. веку. Гандан је један од најзначајних верских објеката у околини Ласе.

Палата Потала, Ласа

Улице Ласе су уске и кривудаве, са једноспратним и двоспратним кућама. Територија града има површину 32 km2, на којој је 2004. године живело око 260.000 становника. У новије време, у граду је изграђјено неколико индустријских објеката за прераду коже и

40

дрвета, лекова и основано неколико научних установа (метеоролошка станица и физичка опсерваторија). Има неколико хотела: ”Ласа”, “Тибет”, “Санлајт” и “Хималаји”. Јужно од Ласе у долини Брамапутре лоциран је град Шигаце, а јужно од њега Зангце. Оба града представљају веће трговачке и занатске центре. Утицајна сфера градских насеља превазилази границе административних градских јединица. Већина насеља смештена је на висини изнад 3.500 m. Снажнији развој градских насеља ометају лоше саобраћајне везе. У селима живе земљорадници, код којих су развијене навике за постојаним радом. Изолованост села утиче на слабе контакте становништва са суседним насељима.

СИНГАПУР – МАЛИ ГИГАНТ СА ДАЛЕКОГ ИСТОКА Сингапур је република у југоисточној Азији, формирана на истоименом острву. Територија, површине 632,6 km2, састоји се од острва Сингапура и Сентозе, која су повезана мостовима са територијом Малезије, Селетре, Серангуна, Кетаме, Убина, Браниа и Јужног острва. У том делу југоисточне Азије, поред обале Јаванског мора, 2008. године живело је око 4,9 мил. Становника, од којих су најбројнији Кинези, затим Малајци и Индијци. Службени језик је енглески, а већина становника говори кинески, малајски и тамилски. Сингапур је најгушће насељена држава у свету (6814 ст/km2). Сингапур припада Малајској групи острва, највећем архипелагу на Земљи. Са источне, југозападне и јужне стране архипелаг је окружен дубоким подморским рововима и појасом активних вулкана, линијом судара и понирања коре дна Тихог и Индијског океана под Евроазијску плочу. Сингапур се налази у полутарским пределима, где сунчеви зраци загревају подлогу увек под великим углом, а то узрокује асцедентно струјање, због чега је у том климатском појасу ваздушни притисак током целе године низак. Температуре су високе, а годишње температурне амплитуде се крећу 1,5°C. Из простора око повратника дувају према зони ниског ваздушног притиска око екватора стални пасатски ветрови. Временске прилике у пасатској зони су током године сличне. У преподневнм сатима је ведро, а после подне најчешће падају топле пљусковите кише, па је влажност ваздуха велика. У Сингапуру средња јануарска температура је 26,1°C, а средња јулска 27,2°C. Средња годишња температура ваздуха је 27,0°C, а годишња количина падавина – 2415 mm. Историја Сингапура сеже до почетка 19. века. Тада је острво било познато под именом

Темасек (град мора). По легенди острво је променило назив у Синга Пура или ″ Лављи град″ , после посете суматранског принца, који је по повратку са крстарења поданицима на двору говорио ″ о лавовима и другим зверима″ које је видео на острву. Током 18. и 19. века, Сингапур се трговински развијао у луку. Године 1911. на острву је живело 250.000 становника, припадника 48 народа, пореклом из кинеских јужних провинција, Индонезије, Индије и Малезије. До 1942, када га је окупирао Јапан, Сингапур је представљао важну британску трговинску и војну базу у југоисточној Азији. Када су га јапанске окупационе снаге напустиле (1945. године), Сингапур је постао британска колонија. Борба за независност становника довела је до самоуправе Сингапура на Лондонској конференцији 1957, а две године касније добија независност. Године 1963. прикључен је Малезији, да би 1965. иступио из Федерације и прогласио независност републике. Народни мото ″ Напред Сингапуре!″ назив је химне. Грб је представљен тигром и лавом, који држе осцил на коме је нацртана застава. Тигар представља сећање на федерацију са Малезијом (у чијем државном грбу су тигрови), а други држач грба тумачи име Сингапура ″ Лављег града″ . Садашњи грб и застава (црвено-бела, са белим полумесецом и пет звездица) су из 1959 када је уведена самоуправа. Службено тумачење је да ″ полумесец представља младу земљу у успону, а пет звездица: демократију, напредак, мир, правду и једнакост грађана. Црвена подлога значи опште братство, а бела чистоћу″ . Сингапур је подељен на градске четврти: Сити, Мала Индија, Арапска и Кинеска четврт. Сваки кварт носи обележје културе која у њему доминира. Етнографске вредности старих четврти представљају синоним за мозаичну етничку структуру. Кинеска свила, персијски теписи, индијски сари неодољиво привлаче туристе у мале трговинске радње, смештене у уским улицама градских четврти. У граду постоји неколико музеја. Међу интересантнијим су Цханги - спомен музеј затвореника из Другог светског рата, у коме су изложена писма, одећа, плоче, дневници, фотографије и новине затвореника; Национални музеј, Кинеска галерија слика и уметничких предмета, Галерија новца и ордења, Војни музеј копнене војске и поморских снага Сингапура и други. На територији града налази се више цркава и катедрала (јерменска црква изграђена 1835, катедрале Св. Шепарда и Св. Ендрјуа из 1856, црква Св. Џозефа), џамија (Абдул Зафарова, Фатимова, Нагоре Дурга, Султанова), синагога

41

и 20 будистичких, таоистичких храмова.

шинтоистичких

и

Сингапур

У Сингапуру се налази око 50 позоришта, биоскопа, међу којима су најпознатије ″ Капитол сцена″ са 5 великих сала и велика кинеска опера. У центру се налази концертна сала ″ Викторија″ , у којој симфонијски национални оркестар изводи музички уметнички програм европских и кинеских композитора. У Оркардовој улици, централној градској улици, налазе се барови, клубови и дискотеке. На обали Сингапурске реке налазе се сплавови, усидрени бродови-ресторани са кинеским, малајским, пакистанским специјалитетима. У околини града налазе се урбана предграђа Zishun, Katong, Holand Village, Woodlands, у којима се налазе бројни ресторани, музеји, галерије, биоскопи, позоришта, који не заостају ни по квалитету, а ни по ценама за оним у центру. У бројним тржним центрима може се купити одећа, обућа најпознатијих светских креатора, произведена у Јапану, Кореји, САД-у, Немачкој, Холандији, традиционални уметнички предмети (маске, скулптуре, ћилими) Кинеза, Малајаца и Индијаца. Током године у Сингапуру се одржавају бројне манифестације: Мункејк фестивал, Фестивал Понгал, Кинеска нова година, Дан независности (9. август), Тимити фестивал (20. октобра), Међународни филмски фестивал (15. априла), Фестивал гладних духова (7. август-5. септембар), Сингапурски фестивал уметности (27. мај-26. јун), Међународни фестивал змајевог чамца (11. јуна) и др. Незаобилазно место је Јуронг-парк птица, највећи такве врсте у Југоисточној Азији. То је дом за 7.000 птица (600 врста) из свих крајева света. Поред овог парка налази се Јуронг-парк крокодила, у коме живи 2.500 крокодила. Поред парка, постоји крокодиларијум-огромни акваријум за крокодиле са 1.000 јединки, које се могу видети на блиском растојању. На острву постоји и зоолошки врт са 2.000 животиња. На удаљености 12 km источно од градског центра, на простору од 81 ha налази

се Букит Тимах (истоимено брдо на 162,5 m) природни резерват кишних шума. У кинеској четврти налази се башта са флористичким обележјима Кине, а у центру града ботаничка башта, површине 52 ha, комбинација ″ дивље природе″ и башта. Орхидеје свих боја могу се видети у Мандаи - башти орхидеја, туристички најпосећенијој башти у Сингапуру. Иако је територијално најмања држава у Азији, Сингапур је члан многих међународних организација. Ово острво на малој површини постало је за око 45 година државности најпрометнија лука у Југоисточној Азији, град-држава са једним од прометнијих аеродрома у свету, водећи центар електронске и хемијске индустрије, комуникацијски и финансијски центар Азије, у коме је смештено око 130 светских банака. Упоредо са развојем, град је задржао чистоћу, зеленило и историјске споменике. Његови прелепи хотели, изврсна храна, културни контрасти, манифестације и љубазност становника оставља утисак посетиоцу више године. Није чудо да овај град посети преко 6 милиона туриста годишње!

СОЛУН – ПРИЈАТЕЉСКИ ГРАД СА ЈУГА Солунски округ налази се у северном делу Грчке, поред обале Солунског залива, у грчкој федералној јединици Македонији. Солун је главни град и најпространији град Солунског департмана и грчке области Македоније, који захвата површину од 3.683 km2. На територији Солунског округа налази се 15 општина. Године 315. пре нове ере, краљ Касандрос је својој супрузи Тесалоники, сестри Александра Македонског, изградио утврђење, а касније град који је назван њеним именом. Град је вековима мењао физиономију и владаре. Када су Римљани изградили пут Via Egnatia, Солун је постао значајан трговачки центар Средоземља. Освајали су га Млечани, Ђеновљани и Турци и оставили трагове владавине, споменике, световне грађевине и друге облике материјалне културе. Природа на ушћу Вардара Северно од Солуна пружа се планински венац правца северозапад–југоисток, састављен од кристаластих шкриљаца и магматских стена, који припада родопском масиву, који се простире између Марице и Вардара. На територији данашњег Солунског залива, обале и континенталног залеђа у неогену је постојала котлина. Неогена котлина настала је раседањем. У плеистоцену је спуштен јужни део котлине. Тада је у јужни део језерског басена продрло море. Упоредо са спуштањем котлинског дна на југу, издизало се језерско дно на северу и североистоку до висине од 200

42

m. Продирањем мора у неогену котлину крајем плеистоцена и почетком холоцена, настао је Солунски залив и формирана речна мрежа. Према североистоку, море је продрло у ушћа мањих долина и настали су ријаси. Солун се налази у суптропским ширинама, тако да климатске одлике зависе од географске ширине, рељефа и близине мора. Климатске прилике у зимско доба године су под утицајем климатских збивања из умерених ширина, а лети из тропских предела. Западни ветрови дувају зими и доносе падавине. Зиме су релативно топле, без изразитих ниских температура ваздуха. Лети су суптропски предели под утицајем десцедентних ваздушних струја. Повишен ваздушни притисак у летње доба године спречава продор западних ветрова, па је у то доба године количина падавина мала. Средња годишња температура ваздуха износи 16°С. Средња месечна температура ваздуха у Солуну и свим околним приморским местима у јануару је изнад 5°С, а средње месечне температуре ваздуха у јулу и августу су између 26°С и 27°С. Јесен је топлија од пролећа. Пошто се Солун налази у суптропским ширинама добија мало падавина (до 452 mm), које су неравномерно распоређене током године. Оне се углавном излучују у зимским и пролећним месецима. Сушни период траје од јуна до октобра и тада се излучи до 120 mm. Релативна влажност ваздуха током године износи 60%, а годишња инсолација је око 3000 часова. Суптропска клима погодује развоју туризма и омогућава дугу туристичку сезону током целе године. Најзначајнији речни токови околине Солуна су Алиакмон и Вардар, односно Аксиос. Алиаkmон је најдужа грчка река, 297 km. Извире у планинском делу провинције Македоније. У доњем току тече кроз низију и улива се у Солунски залив југозападно од Солуна. Аксиос извире у БЈР Македонији. На територији Грчке тече на дужини од 76 km. Улива се у Солунски залив, 10 km североисточно од ушћа Алаkmона. На местима где се у Солунски залив уливају Аксиос и Алиакмон, стварају се делте. Ушће Вардара је природни резерват. Велике количине наноса угрожавале су у прошлости функционисање поморског саобраћаја у солунској луци. После Првог светског рата, почела је изградња иригационог система, ушће Вардара је померено ка југозападу, а нови ток ограђен одбрамбеним насипом. На територији солунског округа налази се неколико језера, међу којима се величином и лепотом истичу два: Ајвасилско и Бешичко. Ајвасилско језеро налази се 10 km североисточно од града Солуна. Име је добило по селу Ајвасилу. Језеро је остатак пространог

Халкидског језера, које је у прошлости са суседним Бешичким језером чинило јединствено језеро. Језеро се налази на висини од 92 m, а захвата површину од 50,86 km2. Језеро је елипсоидног облика, дужине око 12 km и ширине око 4,8 km. Највећа дубина језера износи 8,4 m. Храни се падавинама и периодским рекама, а воду губи испаравањем. У прошлости је имало отоку реку Паша Азмак, која се уливала у суседно језеро Бешик. Језеро је богато рибом. Бешичко језеро налази се око 10 km источно од Ајвасилског. У прошлости је река повезивала два језера, али је акумулацијом наноса Криве и Сарајске реке веза прекинута. Језеро се налази на надморској висини од 70 m. Површина језера износи 69,29 km2. Језеро је дуго 23,5 km, а ширина износи 4,6 km. Највећа дубина језера износи 22 m. Језеро има 15 притока и једну отоку Ренде Богаз која се улива у Орфански залив. Са далеких путовања солунски поморци доносили су разне предмете великих уметничких вредности, као и бројне врсте биљака, како би их оне подсећале на удаљене регије које су посетили и њима украсили завичај. Повољне климатске прилике условиле су да биљни покривач буде разноврстан. Разноврсна медитеранска вегетација доминира у Солуну и његовој околини. Природни биљни покривач представљен је зимзеленим шумама кожастог лишћа, четинарима и жбунастом вегетацијом. Поред шума постоје површине под макијом, које су представљене ниском шумом и жбуњем висине 5 m. Топла и током лета сува клима погодује развоју биљног света у чијим плодовима има доста масти. Из те групе биљака је маслина. На искрченим површинама узгаја се јужно воће. До висине 700 m доминирају плантаже маслина, а до 900 m виногради и маслине. У биогеографском пејсажу Солуна, поред медитеранске флоре, расте 200 врста егзотичног зеленила пореклом из Африке, Америке и Азије. Палме, агаве, магнолије, еукалиптуси и друге врсте биљака успешно су се аклиматизовале, тако да заједно са аутохтоном вегетацијом чине јединствен спој. Поред зимзелених магнолија, цикаса, аралија и аукуба расту различите врсте палми, међу којима се висином истиче канарска датула, вашингтонија из Калифорније, датула из северне Африке и Арабије, бразилска датула, кокос палма и др. Поред борова, чемпреса, питоспорума и олеандера, у приморском појасу заступљене су агаве, кактуси и друге. Вртови старих породица украшени су камелијама, палмама и другим егзотичним биљкама, које амбијент чине атрактивним. Птице су најбројнија врста. На ушћу Вардара

43

налази се орнитолошка станица и природни резерват. Историја за памћење Године 315. пре нове ере, краљ Касандрос је на месту старијег насеља Терми, изградио град који је назван, Тесалоника, односно Солун. ″ Положај новог града потврдио је у овом случају познато искуство у избору места за нове градове којим су се Александар Велики и његове војсковође прославили. Тесалоника је заснована и изграђена управо на оној тачки залива Термаикос Колпос где је Егејско море продрло најдубље у унутрашњост Балканског полуострва и готово у средишту његовог обалског појаса. На раскрсници старих копнених путева–меридијанског долином Мораве и Вардара и трансверзалног Отранто– Охрид–Босфор, довољно удаљеног од мочвара делте Вардара, ново насеље је почело брзо да се развија. Римски период почиње 146. п.н.е, када су Римљани освојили Солун. Тада је Солун постао значајан трговачки центар Римског царства. Кроз град је пролазио пут Виа Егнација , који је полазио у Драчу, а ишао преко Охрида и Солуна до Босфора. Главна улица савременог Солуна пролази некадашњим путем Via Egnatiе и носи њено име. У доба владавине Византије, Солун је постао по економском и културном значају друга метропола царства, одмах иза Константинопоља. Град и лука постале су стециште трговине између Балканског полуострва, Леванта и Египта. Продирање Авара и Словена на Балканско полуострво, у 7. веку, није угрозило постојање града Солуна, али је трговина у том периоду замрла. Обнављањем Византијске власти у северној Грчкој, Солун је опет постао центар јужног дела Балканског полуострва и захваљујући географском положају почео да се економски и културно развија. Стварање јаких словенских држава на Балкану: Симеоновог царства у 10. веку, Самуиловог царства и Душановог царства у 14., довело је до слабљења византијске државе. Турска освајања у другој половини 14. и почетком 15. века, створила су нове односе на Балкану. Године 1430. Солун је пао под турску власт, а 1453. и Константинопољ, чиме је престало да постоји Византијско царство. После пада под турску власт, Солун је постао периферан град и лука. Међутим, како су турски освајачи брзо напредовали према Дунаву, Солун се убрзо нашао у унутрашњости Отоманског царства, тако да је захваљујући положају почео поново да се развија. У другој половини 18. века у Солуну је живело 40.000 становника, од тога 20.000 Јевреја, досељених из Шпаније, Португалије и Италије, 11.000 Турака и 9.000 Грка, Бугара и Македонаца. У Солуну је тада

формирано девет европских конзулата, који су развијали трговинске везе Солуна са својим земљама. Солунски трговци су пословали са становницима средње и јужне Италије преко Напуља и Бриндизија, са Аустријанцима преко Земуна и Трста, са Швајцарском преко Ђенове, а пословали су и са другим деловима Европе. Значајан импулс развоја везан је за другу половину 19. века, када је изграђен Суецки канал (1869). Трговинска гравитациона зона Солуна се шири изградњом пруге. Године 1873. изграђена је пруга Солун–Скопље, а 1888. године је продужена до Ристовца (Србија), чиме је Солун повезан са Средњом Европом. Године 1874. изграђена је пруга Солун–Косовска Митровица, 1894. Солун– Битољ, а 1896. Солун–Истанбул и Солун– Софија. Почетком 20. века, Турска се одлучила да уз помоћ страног капитала модернизује солунску луку. То је условило физиономски и функционални преображај града. Солун је ушао у састав Грчке 1912. године, после Првог балканског рата. У периоду после Другог светског рата из привредно слабије развијених планинско– котлинских области Тесалије, Епира, Тракије и Македоније, становништво је у великом броју мигрирало у Солун. Интензиван прилив становништва био је у периоду 1971–1981. То је био период снажне индустријализације и урбанизације. За посматрани период становништво је увећано за 180.000, односно 12%. У наредном периоду, изградњом инфраструктурних система, очекује се још интензивнији прилив миграната из околних области, али и целог Балкана. Етнос У граду се налази велики број историјских споменика, цркава и музеја. Скулптуре, рељефи, барељефи, мозаици, слике, фреске, иконе, витражи, арабеске, орнаменти, колажи и друге врсте ликовног изражавања потичу из најстаријих времена, а стварају се и данас. У археолошком музеју смештена је колекција експоната из Старог и Средњег века, а у етнографском музеју налази се збирка накита, народне ношње и оружје из новије историје северне Грчке. Етнолошка збирка богата је везеним и тканим предметима из околине Солуна. Збирке се обнављају и допуњавају. Поред поменутих музеја, у граду се налази и Музеј Старих Грка, Византијски музеј и Музеј модерног доба. Поред архитектонских вредности, пажњу туриста привлаче и дела ликовних уметника. У Солуну постоји око 40 галерија чије се поставке из године у годину допуњују. Као универзитетски центар, привлачан је за студенте. Бројни су студенти са Кипра који се школују у Солуну.

44

У близини солунске луке налази се Ротунда, округла грађевина подигнута за време владавине императора Галеријуса. Од 15. века служи као православна црква. Ентеријер је украшен византијским фрескама и мозаицима. У околини Ротунде налази се конзулат Турске и кућа у којој је рођен Кемал Ататурк, творац модерне турске државе. Кућа је реконструисана после Другог светског рата и отворена за посетиоце. На тргу Наварино налазе се остаци палате Галериус и Тријумфална капија, које су подигнуте за време владавине Римљана. На тргу Дикастирион, познатијем као Аристотелов трг, налазе се остаци римског позоришта. Поред обале Солунског залива, око 1400. године подигнута је Бела кула. Изградили су је Млечани да би обележили границу градског утврђења, а заузели Турци 1430. За време турске владавине, у њој је султан Махмуд затварао и убијао непослушне јаничаре. Грци су Пиргос називали Црвеном кулом због пале “грчке крви” током турске владавине. После ослобађања од Турака, кула је префарбана белом бојом и од тада је називају данашњим именом. Најпрометније улице у Солуну су Егнација, Цимики и Митрополис. Поменуте улице представљају синоним за мозаичну трговачку структуру. Грчке скулптуре, свила, теписи и други уметнички предмети неодољиво привлаче туристе у бројне трговинске радње, смештене у поменутим прометним улицама. Интересантна су и дела хришћанске уметности представљена базиликама, црквама, фрескама, витражима, мозаицима, иконама, саркофазима, рукописним књигама, розетама и медаљонима. У граду се налази неколико великих цркава. Најстарије су цркве Св. Ахиропиитоса, подигнуте у 5. веку. Црква Св. Димитрије изграђена је у 7. веку. Забележено је да је црква два пута горела до темеља, а да је после Другог светског рата реконструисана. Унутрашњост цркве је живописна, али је због честих страдања првобитни слој фресака слабо сачуван. Врата и прозори цркве су од камена, који је украшен барељефним мотивима. Највећа црква је Св. Софије. Изграђена је у 8. веку и украшена фрескама и мозаицима. Спољни зидови украшени су венцем аркада. У највишем делу цркве налази се мозаик на коме је приказан Христ. Црква је позната по богатој ризници, из које су највреднији предмети изложени у музеју. У периоду од 1585. до 1912. служила је као џамија.

Црква Григорија Паламе, Солун

Црква Панагиа Халкеон је изграђена 1028. У њој се чува збирка уметничких слика и фресака и библиотека. Веома је посећена током целе године. Црква Св. Катарине изграђена је у 13. веку и задржала идентичан ентеријер данас. Поред Солуна налази се црква, која је сваке године 15. 7. место ходочашћа православних верника из целе Грчке. У цркви се налази икона Пресвете Богородице, која према предању има исцелитељске моћи. Из очију иконе Пресвете Богородице повремено теку сузе, што изазива поштовање верника. У околини Солуна налазе се урбана предграђа у којима се налазе многобројни ресторани, тржни центри, музеји, галерије, биоскопи, позоришта, који не заостају ни по квалитету, а ни по ценама за оним у центру. У околини Солуна налази се градско насеље Неаполис. У њему се налази маузолеј и гробље српских војника погинулих на Солунском фронту у Првом светском рату. Видиковац Панорама налази се 12 km југоисточно до Солуна. Како се видиковац налази на брду, са њега се пружа добар поглед на град. Ова реч прихваћена је у многим језицима света, а има исто, или слично значење. У околини Солуна налази се село Арнеа, које је познато по производњи вина и ћилима. У селу Стагира на обали Бешичког језера рођен је велики грчки философ Аристотел. На обали Солунског залива налази се летовалишта Пиреја и Св. Тријада, а на обали Ајвасилског језера летовалиште Св. Василиос. На брду Хортиатис налази се истоимено село, туристички веома привлачно, јер је очувало аутентичан изглед насеља византијског типа. Спој природног, руралног, урбаног, културног наслеђа и савремених остварења, даје посебно обележје селу Хортиатис, које уз основне има и наглашене туристичке функције. На периферији града налази се објекти солунског сајма који има 22 хале и који је отворен током целе године. У Солуну се налази аеродром, који је повезан са атинским аеродромом, грчким острвима и великим бројем европских метропола. У циљу осавремењивања саобраћајне мреже града изграђен је метро дужине 14 km.

45

ИСТАНБУЛ – ГРАД НА КОНТАКТУ СВЕТОВА Постоје градови који су вечни. Историја цивилизације не може да не помене њихова имена, а један од таквих градова као камен темељац у светској историји јесте Истанбул. Називи Константинопољ, Цариград и Истанбул имена су града на контакту Европе и Азије, који је током историје био тема бројних књижевника и путописаца и циљ војних стратега. Због значаја који је имао у прошлости и данас, Турци често кажу да је у питању град који је са историјом ’’на ти’’. По легенди, грчки колонисти из Мегаре изградили су прве куће на месту данашњег града на европској страни Босфора јужно од залива Златни рог око 700 године п.н.е. По имену оснивача Визаса насеље је названо Византион. У 4 веку Константин Велики (по њему назив Константинопољ) прогласио га је другим главним градом и престоницом Римског царства. Од 391. г, када је хришћанство постало државна религија у Римском царству, у Цариграду су грађене цркве и манастири. Трговачки путеви укршали су се у граду, а на трговима, међу којима је највећи Еминун, продавала се свила, сувенири, зачини и дуван. Улице су се секле под правим углом и биле поплочане, а постојао је и водовод, бројне јавне грађевине и купатила, хиподром и др. Године 330. у Константинопољу је основан најстарији универзитет у Европи. Након освајања Цариграда од стране крсташа 1204. године наступио је период стагнације у демографском, физиономском и функционалном развоју града, да би у периоду 1361-1453. године поново постао византијка престоница. У том периоду хришћански Цариград још једном је засијао невиђеним сјајем који је озарио читаво Средоземље. Када су га 1453. године освојиле Османлије, граду је промењен назив у Истанбул, али је и даље остао метропола. Пет наредних векова у њему се одлучивало о судбини многих народа који су живели под османлијском влашћу, а султани господарили царством које се простирало на три континента. Град је временом постајао центар исламске уметности која је свету подарила хамаме, шедрване, дивне минијатуре, надахнуту декорацију у металу, дрвету, пергаменту, поетичне визије мостова и др. Најпознатији споменик града и најславнија богомоља коју су хришћани изградили јесте Света Софија. Цркву је на темељу старе изградио Јустинијан I у периоду 532-537. године. Од тада грађевину је пратио ореол светости. Путописац Евагрија забележио је да

је Света Софија „сјајно, неупоредиво дело, које се истиче лепотом да превазилази моћ описивања.” До 1453. године била је патријаршка црква, а од тада претворена у џамију све до 1935. када је постала музеј. И данас она опчињава архитектонским складом, виртуозношћу унутрашњег простора, рафинираном лепотом очуваних мозаика и положајем на једном од седам истанбулских брежуљака. У градској четврти Фенер у близини залива Златни рог смештена је Васељенска патријаршија. Овај патријархат формиран је од прве црквене општине коју је у античком Византиону основао апостол Андреј Првозвани у првој половини 4. века. На Другом васељенском сабору (381) Цариград је проглашен другим по важности троном хришћанства (после Рима). Доласком Османлија, храм Васељенске патријаршије је од 1453. до 1456. године претворен у цркву Св. Апостола, 1456-1587. у манастир Богородице Памакаристос и Димитрије Кануни, а од 1599. патријаршија је смештена у манастир Св. Ђорђа где се и данас налази. Својом лепотом патријаршијом доминирају централне зграде изграђене на темељима старих изгорелих 1941. Зграде су споља обложене дрветом као претходне, а распоред просторија унутар зидина остао је исти. Османлијска цивилизација уткала је своје нити блиставе лепоте кроз читав град даривајући га посебним силуетама. Од око 1700 џамија у Истанбулу, најлепша је Сулејманија чији је задужбинар Сулејман Величанствени, који је османлијску државу довео да врхунца. По предању, он је пред великим градитељем Синаном Мимаром отворио сандуке са дукатима и рекао да је благо његово уколико му испуни једину жељу и сагради славе достојну џамију. Сулејманија је изграђена 1550. Туристима је најпознатија Султан Ахметова џамија, једина у Истанбулу са шест минарета. Изграђена је за време султана Ахмета I, а саградио ју је Синанов ученик Мехмедага. Њена унутрашњост је раскошна. Куполе и зидови украшени су са 21.000 фајанских плочица плаве боје по чему су је туристи назвали плавом. Недалеко од ње је турбе и џамија Мехмед паше Соколовића (пореклом Србина), османлијског државника и великог везира Сулејмана Величанственог. Од његових задужбина славу му кроз векове проноси вишеградски мост на Дрини. Дворац Топкапи је највећи музеј у Истанбулу. Смештен је у утврђењу султана Мехмеда II Фатиха (Освајача) које је изграђено 1458. на акропољу древног Византиона. Фатихови наследници проширили су дворац на 700.000

46

m2. Био је то град унутар града састављен од павиљона повезаних тремовима и стазама које и данас пролазе кроз зелене и цветне баште. Дворац је 1924. године претворен у музеј. У Топкапију се налазе колекције 10.700 експоната кинеског, 730 јапанског и 2.000 истанбулског порцелана, 10.560 експоната оружја, сатова, предмети пророка Мухамеда (огртач, застава, мач и лук), ризнице султана и друго.

Аја Софија

На европској обали Босфора налази се дворац Долмабахче који је 1844-1853. године изградио султан Абдул Меџид по узору на Версај и Шенбрун. Зидан је мермером у ренесанснобарокном стилу са елементима старе исламске архитектуре. Дворац има 285 соба и 43 салона. За његово украшавање утрошено је 14 тона злата и 40 тона сребра. Од 1853. године био је званична резиденција султана. У најстаријем делу града налази се највећи покривени базар на свету - Капали чаршија. Базар је од дрвета изградио Мехмед II Фатих, да би након пожара у 18. веку био поново изграђен од камена. Покривени базар захвата површину од 200.000 m2 и има преко 5000 радњи у којима се продаје злато, кожа, текстил, сувенири и др. Уз кафу или чај и ценкање са продавцима, може се осетити чар оријенталне трговине у Капали чаршији. Лепоту Истанбула на крају пута крунише Босфор, мореуз дуг 31,8 km који раздваја Европу од Азије повезујући Мраморно и Црно море. Према грчкој митологији Зевс је своју милосницу Ију претворио у краву, која је бежећи од љубоморне Хере побегла у Азију преко мореуза. Босфор је по Ији добио данашњи назив који у преводу значи Крављи пролаз. Пролазећи бродом кроз Босфор, могу се видети бројна сеоска насеља која су нанизана у један раскошни ђердан, дрвене летњиковце изграђене у исламском стилу, летње резиденције некадашњих европских амбасада

у Цариграду, старе тврђаве, војну академију, увек зелене баште са магнолијама, кипарисима, и чути легенде које се и данас причају о граду на Босфору. Овај пловни пут премошћују два моста која повезују Европу са Азијом: мост Евроазија изграђен 1973. и мост Мехмеда II Фатиха из 1988.

АТИНА – ГЛАВНИ ГРАД ГРЧКЕ Туризам представља значајну привредну грану у Грчкој. Честа политичка превирања у земљи су сметња његовом континуираном и брзом развоју, али и поред тога, има све већи значај. Својим положајем, Атика је зашла у Егејско море и представља једну од важних туристичких понуда. Током историје имала је додирних тачака са египатском, вавилонском, феничанском и римском културом. Поморски положај долази до изражаја од 1869. године, пуштањем у промет Суецког канала. Клима као фактор развоја туризма у Атини За развој туризам је значајна клима, са дугим и топлим летима и благим, кишовитим зимама. Највише средње месечне температуре су у јулу 26.6°C, најниже у јануару 5.4°C. Високе температуре почињу у априлу и трају до новембра, што погодује развоју туризма и условљава дугу купалишну сезону. Дужина инсолације у Атини у пролеће износи 8,2 h на дан, а током лета 12,2, током зиме 5,1 h. Високе температуре, мало падавина и дуге инсолације доводе до великог салинитета 39‰ и температура морске воде 25ºC. Велики значај за туризам имају бродови, који превозе путнике дуж обала и између острва. Туристички локалитети Атине Најважније туристичко место на Атици је Атина, која се убраја у најстарије градове Европе. У њој се налазе споменици разних епоха. То је град Софокла, Перикла, Платона, Сократа, Аристотела, Фидије и др. Од историјских локалитета истичу се Акропољ са Партеноном и Ерехтејоном, Дионисијево позориште, Агора, Олимпијски стадион. Акропољ је стеновити брежуљак, који се диже 156 m у средишту атинске низије. Представљао је место у којем се развио култ Атине, најважније богиње града. Првобитни положај је коришћен за насељавање током неолита, али у 6. веку пре н. е. добија религиозни значај, када Писистратус започиње градњу храма Атини. Партенон, симбол демократије Атине, саграђен је између 447. и 432. године пре н. е. У наосу храма чува се, од злата и слоноваче, статуа Атине Партенос, дело вајара Фидије. Партенон има 8 дорских стубова не краћим и 17 на дужим странама храма. Унутрашњост је изграђена од мермера са планине Пендели и укарашен првим Фидијиним радовима: „Борба џинова”, „Битка Кентаура”, „Пад Троје” и

47

„Рођење Атине”. Ерехтејон је изграђен између 421. и 406. године пре н. е. северно од Партенона. Овај необичан јонски храм је посвећен старим боговима Атине. На јужној страни храма, уместо стубова постављене су каријатиде. Ова група од шест женских фигура представљају ослонац крову храма. Општи утисак је да девојке ходају у мирном ритму свечане поворке, а монотонија понављања је разбијена контратежом, јер три леве каријетиде имају савијену десну ногу, а три десне леву ногу. У југоисточном делу Акропоља је Акропољски Музеј, који представља идеално место за посету, како би се стекао утисак развоја скулптуре класичног периода. Дионисијево позориште (4. век пре н. е.), налази се на јужним падинама Акропоља, где су први пут приказана највећа античка драмска дела током 5. и 4. века пре н. е. Источно од позоришта има остатака трагова Периклове концертне дворане. На северној страни Акропоља пронађени су остаци старе Агоре, која је била политички, административни центар и жижа свих социјалних, трговачких и религијских активности старих Грка. Најупадљивији монумент Атине налази се пред обала реке Илисос, храм Олимпијског Зевса. Рад на храму је започет у дорском стилу за време Писистратуса у 6. веку пре н. е., а завршен у коринтском стилу за време Хадријана у 2. веку нове ере. За посету је привлачан и Хадријанов лук, који и данас стоји на истом месту, поред једне од најпрометнијих улица у Атини.

Партенон

Ареопагус је ниско брдо, северозападно од Акропоља, које је служило за окупљања на отвореном простору највиших законодавних и судских органа. Најважније знаменитости Византијског периода у Атини и њеном окружењу потичу из 10. и 12. века. Најпознатије грађевине су Каисаиан манастир који потиче из 11. века, који се налази 6 km југоисточно од Атине,

затим манастир Дафни, 11 km западно од Атине. Манастир Дафни је саграђен на месту светилишта посвећеном Аполу, према највишим стандардима и вештинама мајстора, а унутрашњост декорисана најбољим мозајицима који се могу видети у Грчкој. Остаци борбе за слободу и историја модерне Грчке државе може се видети у Историјском и Етнографском Музеју у Атини. После проглашења Атине за главни град 1833. године, изграђене су неокласичне грађевине. Најважнија је зграда Парламента из 19. века, поред које се налази гроб незнаном јунаку. Раније се зграда парламента користила као резиденцијална палата првог грчког краља Отона (1832-1862), а од 1933. године је грчки Парламент. У непосредној близини је Народна башта у оквиру које се налази Конгресне центар. Брдо Ликабет се налази североисточно од Акропоља. Окружено је шумом боровнице са панорамским погледом и капелом Св. Ђорђа. Брду се може прићи жичаром или пешачком стазом. У најужем центру Атине, испред гроба незнаном јунаку налази се Синтагма – сквер са бројним радњама, посластичарницама и представља један од прометнијих делова града. Плака је најстарији и најсликовитији кварт Атине, која се простире око Акропоља. У уским, кривудавим улицама налазе се једноспратне куће уклопљене са великим господским кућама. Овде се налазе таверне, продавнице, уметничке и занатске радионице. Све ово чини Плаку једном од најатрактивнијих делова Атине. Монастираки је прави наставак Плаке. У овом делу града се налазе најбројније античке продавнице и продавнице поклона. Преостале неокласичне грађевине су Академија (18591887), Атински Универзитет (1839-1864) и Народна Библиотека (1877-1902). Северно од Атине простиру се предграђа Маруси (12 km), Кифисиа (14 km), Политиа (15 km), Варибоби (24 km) и Дросиа (21 km). Југоисточно од Атине у унутрашњости равнице Месогија налазе се села у низу Пеаниа (18 km), Спата (21 km), Коропи (25 km), Маркополо (30 km), позната по виноградима и вину „ретсина”. Археолошки локалитети на Атици Маратон је мали град у плодној равници, који је од Атине удаљен 48 km. Насеље потиче из радог периода бронзаног доба. У близини насеља је пећина Оинои, где је постојао култ бога Пан из 5. века пре н. е. Маратон је најпознатији по победи Грка над Персијанцима 490. године пре н. е. Војник Филипидес је трчао до Маратона до Атине да објави победу Грка. По том догађају најтежа атлетска

48

дисциплина добила је назив маратон (трка на 42,2 km). У Маратону се може посетити Археолошки Музеј у којем се чувају предмети од праисторијског до Римског периода. Западно од насеља 8 km је Маратонско језеро које се користи за водоснабдевање Атине. На језеру је 1929. пуштена у рад брана, која је изграђена од мермера. Лаврио се налази на југоисточној обали Атике. У прошлости је имао велики значај, јер се ту налазила лежишта олова и сребра, која су служила Атињанима за изградњу оружја и морнарице у 5. веку пре н. е. Северно од Лавриа налази се праисторијски локалитет Торикос, који је касније постао центар производње руда које су доношене из Лавриа. Рт Сунио је најјужнији тачка Атике 37° 39' с.г.ш. и 24° 00' и.г.д., удаљен од Атине 61 km. Ово место је познато по Посејдоновом храму који је изграђен у 6. веку пре н. е., а разорен 480. године у Персијским ратовима. Током 412. године пре н. е., светилиште у Суниону је било утврђено и зидине се преотезале око Посејдоновог храма, а временом је постао једно од важнијих утврђења на Атици. Представља археолошки локалитет, одакле се може видети леп поглед на Егејско море. Елеусис – данашњи назив Елефсина, налази се на западној обали Атике у равници Триасиан. Људске насеобине потичу из бронзаног доба. У античком периоду у Елеусису су се одржавали мистични ритуали у част божанства Деметера, богиње пољопривреде. Пиреј је главна лука и трећи највећи град Грчке. Први трагови насељавања потичу из времена владавине Темистокла 478. године пре н. е., када је саграђен „дуги зид”. Антички Пиреј је имао две луке Зеа и Мунихија, а касније позната као Микролимано. У Пиреју се налази градски Археолошки музеј у којем се чувају бронзане статуе Апола, Атине и Артемиса. У Наутичком музеју се може погледати кратка историја грчке морнарице од античког периода до савременог доба.

МАЛДИВИ – ТУРИЗАМ У ТРОПСКИМ ШИРИНАМА Малдиви су независна држава, која се састоји од групе коралних острва у Индијском океану. Чини их 1.200 атола у Индијском океану, између 7006’ N и 00 42’ S, 675 km југозападно од острва Шри Ланка. Ова корална острва чине архипелаг дужине 823 km који се пружа у два, готово паралелна низа, међусобно удаљена око 30 km. Тај део мора Малдивљани називају Hataru Atoli Medu. Максимална ширина архипелага износи 130 km. Исто тако острва чине форму од 26 природних атола и сваки је окружен природним рифом испресецан бројним каналима. Атоли су сложени у 19

административних зона. Од укупног броја острва насељено је 218 са укупном површином од 298 km2, док читав регион, који обухвата сва острва и морске површине Малдива износи око 80.000 km2. Острва имају потпуно различите облике, дугуљасте, округле, у облику полумесеца, а ни једно се не уздиже више од 2 m изнад површине мора. Малдиви представљају врхове једне подводне планине која се са дубине Индијског океана од 2.000 m пружа ка површини.. Основне природне одлике Малдива Читав архипелаг је изграђен од корала и кречњака, док је језгро сваког острвца вулканског порекла. Данашњи изглед Малдива везује се за период последњег Леденог доба које се завршило негде пре око 15 000 година. Песак на обалама је беле боје и такође потиче од корала. Морфолошки изглед Малдива је врло једноставан. На Малдивима нема брда, ни брежуљака, ни речних токова, што јасно указује на одсуство ерозије и тектонске нестабилности. Сваки атол у архипелагу заграђен је коралним спрудом. Највећи број острва има плитке лагуне, које су на Малдивима познате као „виллу”. Тако је уочљив рад морских таласа, као једина појава која утиче на морфологију Малдива. На Малдивима влада клима у оквиру које се смењују два монсунска периода, односно два годишња доба. Издвајају се североисточни монсун – Irauvi (који се јавља од децембра до марта и у њему се смењује 9 различитих периода) и југозападни монсун – Hulhangu (који се јавља од априла до новембра и у њему се смењује 18 различитих периода). У врелом и влажном периоду Hulhangu прва киша пада у време Аssidha (8-21 април), а значајан за риболов је шести период Аdha (17-30 јуна). Први период у годишњем добу Irauvi je Mula (10-22 децембра), праћен је ветром са истока и сунчаним интервалима, па је у овом периоду риболов успешан у источним и северним деловима архипелага. Уопштено, клима на Малдивима је врела и влажна. Температура ваздуха креће се измећу 26 и 320C, а годишње се незнатно мењају. Дан и ноћ на Малдивима трају подједнако, Сунце сија по цео дан. Годишње се излучи око 1600 mm кише, подједнако на свим острвима. Малдиви су скупина сићушних острва и на њима нема речних токова, али има лагуна, па се о хидролошким обележјама може говорити само у правцу хидролошких карактеристика морске воде. Температура воде износи од 27 до 290C, а у лагунама и више. Морска вода је бистра, а у лагунама је кристално прозирна. Педолошки покривач изграђен је од корала, па је самим тим земљиште мање продуктивно,

49

одсуствују густе џунгле, али флора на Малдивима и поред тога постоји. Биљке које расту на архипелагу су банана, манго, маниока, батата, хлебно дрво, хибискус и још око 600 биљних врсти које се не користе у исхрани међу којима су бамбус, мангрова и бугенвилија. Ипак за острвљане дрво живота је кокосова палма, за коју корална острва богата калцијумом представљају идеално тле. Поред кокосове палме, за Малдивима омиљена је арека палма, чији се измрвљени део ораха, који се назива бетел, жваће. Животињски свет на Малдивима није нарочито богат. Издвајају се неколико врста великих слепих мишева, папагаја, гекони, гуштери, мишеви, корњаче, а острва су успутна станица многим птицама селицама. Подводни свет Малдива је права ризница безбројих врста риба и разноврсних корала. После урагана „Ел Њино” температура мора се подигла на 380C, после чега су многобројни корали страдали. Корали су разних боја, што потиче од алги са којима живе у симбиози. Међу најзначајније подводне животиње спадају свакако делфини, китови, баракуде и раже. Најузбудљивије рибе ових пространстава су ајкуле, а само су беле ајкуле опасне за људе. У неким лагунама бебе ајкула се скривају од већих риба. Највећи загађивач природе на Малдивима је туризам. Он доноси доста новца, али и одређене еколошке проблеме. Иако се строго води рачуна, отпад и остали загађивачи угрожавају сензибилни биолошки систем острва и рифова. Због тога се и од посетилаца очекује да са уважавањем чувају овај део наше планете, док још постоји. Малдиви нису директно изложени индустријском отпаду или издувним гасовима, нуклеарним или хемијским загађенима, али они ће управо запечатити судбину Малдива. Услед глобалног загревања атмосфере, долази до отапања ледених маса на половима и издизања нивоа водене масе. Предвиђа се да ће због тога за 30 до 50 година Малдиви заувек нестати са лица Земље. Историјски развој Малдива Сама реч Малдиви, потиче из хинду језика, састављена од речи „махал” - палата и „дива” - острво, што значи „палата од острва”. Међутим, реч из санскрита „Мал’двипа” значи „огрлица од острва”, а Малдиви са неколико хиљада метара висине баш тако и изгледају. О раној историји Малдива се зна врло мало. Тамо где се историјски догађаји мешају са легендом, прича каже да је извесни принц Коимала, на острвима наишао на народ који га је прогласио за краља Малдива. Подробнији подаци кажу указују да су први становници острва били рибари и морепловци који су у 4. и 5. веку пре Христа дошли из јужне Индије и Шри Ланке, касније и из Африке и арапских

земаља. Многи од њих заувек су остали на острвима, а данас се становници Малдива пре доводе у везу са Арапима и Африканцима, него са Индијцима. У историји Малдива 1153. година је важна, јер се до тада будистичка земља, окреће исламу. Легенда казује да је некада давно зли дух Јини сваког месеца излазио из мора да би са острва одвео по једну девицу. Једне вечери скромни Арапин Ал Барбари наишао је на морској обали на удовицу са ћерком у наручју, која је требала да буде жртвована. Ал Барбари се понудио да буде жртвован уместо девојке. Он је целе ноћи рецитовао делове из Курана, а Јини чувши моћне речи, потонуо је на дно мора. Када је чуо за то краљ се одмах окренуо исламу, Јини се више никада није појавио, а Ал Барбари је постао светац. Малдиви су данас 100% муслиманска земља. Када су се окренули исламу, за Малдиве је започело време владавине султана. Било их је 93 из неколико династија. Утицај Арапа био је најјачи у 12. и 13. веку, но упркос јаким притисцима Малдиви остају јака и независна острвска држава. У следећим столећима на Малдиве су пристигли европски колонизатори, али нико од њих није успео да у потпуности наметне свој утицај, веру и власт. Будући да су архипелаг у 16. веку угрожавали Португалци и јужноиндијски гусари, малдивски султан је прихватио протекторат цејлонске краљевине Канди. Отада је султанат делио судбину Цејлона. У 19. веку на Малдиве су стигли Енглези који су се и најдуже задржали. Када је Цејлон 1948. године стекао независност, Велика Британија је склопила уговор о заштити Малдива, са султаном Абдулом Маџидом Дидијем. По том уговору архипелагу је стављена широка самоуправа, осим у пословима одбране и спољне политике. Након султанове смрти проглашена је република 1953. године, али је већ следеће године рестауирана монархија. Уговором са Великом Британијом, Малдиви су 26. јула 1965. године стекли пуну независност, а 11. новембра 1968. године поново је проглашена република. Службени назив Малдива (на енглеском: Republic of Maldives) је Дивехи Рааје. У лагунама и на пешчаним спрудовима могу се наћи шкољке најразличитијих облика и величина. Једна од најлепших шкољки је каури, која је заправо једна врста седефастог пужа који је до пре сто година, а и 3000 година пре тога служио као платежно средство. По арапским изворима, ризнице малдивских султана биле су препуне каура. Велико значење каури су имали у време процвата малдивске трговине са Индијом, Арабијом и Африком. Данас се каури обрађују

50

и продају као накит и сувенири са Малдива, а као валуту га је заменио малдивски руфи, који се на острвима - хотелима мање цени од америчког долара. Демографске одлике Становништво Малдива је мешавина сингалских, индијских и арапских досељеника. На пешчаним спрудовима живе заједно Малајци, Шриланчани, Индијци, Арапи, Африканци и Европљани. Укупан број становника на Малдивским острвима износи 301 475 по попису из 2000. године, а густина насељености је 1.005 ст/km. На Малдивима стопа рађања износи 38,96 на хиљаду становника, а стопа умирања је 8,32 на хиљаду становника. Просечно, животни век на Малдивима траје 62,2 године, с тим што је он код мушкараца он 61,05 година, а код жена 63,4 године. На Малдивима се говори дивехи језик који припада индо-иранској језичкој групи и тесно је повезан се елу језиком, класичном формом сингалешког језика. Током времена у дивехи језик увукле су се многе речи из арапског, хинду и енглеског језика. Куриозитет је да се прстенасти риф на Малдивима зове „атолу” и то је једина реч из дивехи језика која се пробила у све језике света. Систем писања је са десна на лево. Иако Малдиви спада у земље „трећег света”, скоро да нема неписмених. Школовање није обавезно, али интересовање за њега је толико да свако настањено острво има основну школу коју похађају деца од пете до једанаесте године. Више школе се налазе у Малеу, а они који желе и могу одлазе на студије у Индију, Шри Ланку или Сингапур. Привредне одлике Више од 50% становништва живи од рибараства. Располажу великим бројем бродића. Најпопуларнији су свакако „дониси” рибарски бродићи, којима се Малдивљани истичу и као врсни бродоградитељи. „Донис” се прави од дрвета банана и бањана, а дрводељцима, „мавадинима” потребно је око 40 дана да га простим алатом, без нацрта, направе. Некада су „донисе” красила једра, а данас су замењена дизел моторима, али вештина прављења је остала иста. Заправо, израда ових бродова преноси се са генерације на генерацију унутар једне породице, па представља неки вид традиције. Осим за рибарење ови бродићи се користе и за маневар између острва. Стотинама година Малдивљани са донисима излазе на море и лове рибу, тачније туне. Сушена, конзервирана или залеђена риба извози се на Далеки Исток. Године 1977. основана је Малдивска рибарска корпорација (The Maldives Fisheries

Corporation), која се брине о продаји рибе, али и унапређује технологију улова рибе. Малдиви подржавају инвестирање од стрне иностраног капитала, па се улагачи најчешће опредељују за финансирање туризма, риболова, инфраструктуре и превоза. Посебан значај за развој привреде Малдива је свакако туризам. Беле пешчане плаже, кристално бистра вода, кокосове палме и небеско плаветнило представљају Малдиве као идеално место за одмор. Оно што је типично за туристичку понуду Малдива јесте то да свако малдивско корално острво представља по један хотел. Острва су величине од 200 до 800 m у пречнику и чине форму од песка и корала. Свака лагуна представља природни базен који штити пливача од таласа, али и разних становника океана. Већина острва је ненасељена и представља пунктове за излет и уживање. Малдиви нуде могућност роњења и упознавања подводног света и корала.

Један од малдивских атола

Као туристичка дестинација Малдиви су представљени свету 1970-их година. Прва два острва имала су капацитет од 280 лежаја, а први туристи су пристизали у малим групама. Прво острво, Курумба Вилиџ (данас хотел са пет звездица), отворено је 1972. године, а исте године је отворено и острво Бандос. Године 1979. усвојен је закон о туризму, 1981. израђен је међународни аеродром, а 1984. израђен план за развој туризма. Од тада је у сталном успону што и показује податак да је 2000. Малдиве посетило 467.154 туриста. Савет за унапређење туризма активан је и сарађује са владом и међународним туристичким организацијама. Изглед острва „Sun Island 5”: хотел се налази на острву, у јужном атолу Ари, око 100 km од аеродрома. На острву окруженом пешчаном плажом је врт, ресторан дискотека, базен, сауна, ђакузи. Лагуна овог острва је широка, равна и постепено све дубља. У бунгаловима на плажи (Super Deluxe Beach Bungalows и

51

Deluxe Beach Bungalows) налази се 350 соба, које су простране са климатизацијом, купатилом, телефоном, баром. На острву постоји и могућност бављења разним спортовима на води, као што су једрење, сурфовање, пливање и скијање на води. На Малдивском архипелагу насељено је 218 острва. Класичних насеља нема, већ свако острво представља по насеље, а најважнија су: Мale, Miladu, Ari, Nilandu, Mulaku, Hadumati, Suvadiva и Аdu. Најнасељеније острво је Мале, на коме је главни град са истоименим називом. У граду Малеу живело је 2007. године око 75.000 становника. Мале је политички, економски и културни центар, а његов заштитни знак је исламски центар који краси велика златна купола. Остале знаменитости су џамија, председничка палата, музеј у султановом парку и рибља пијаца. Велики значај за град и за читав архипелаг има међународни аеродром „Hulhulle”, који је изграђен 1981. године. Што се тиче самих функција насеља, може се закључити да Мале има најзначајнију функцију у сваком погледу, мада су многа острва значајна и по улову рибе, а нека су у потпуности само туристички афирмисана.

МАУРИЦИЈУС – ТУРИЗАМ ИЗ СНОВА Маурицијус је био познат још арапским поморцима у 10. веку, али га никада нису населили, као ни малајски поморци (15. век). Од Европљана први су га посетили Португалци (16. век), али због бујне вегетације и великог броја мајмуна и пацова они су открили тек мали део острва. Од 1598. насељавају га Холанђани, њима припада све до 1715. када пада под Француску власт. Британци су га запосели 1810, а 1814. претворили су га у колонију. 1957. Маурицијус добија ограничену аутономију, 7. августа 1967. потпуну аутономију, а 12. марта 1968. Маурицијус је проглашен независном државом. Маурицијус има око 1,1 милион становника. Главни град је Порт Луис са око 145 хиљада становника (2007). Званични језик је енглески, а користе се и француски, хинду, удру, креола. Порт Луис На северозападном крају острва налази се град Порт Луис. То је град са релативно малим бројем становника у односу на популацију острва. У току дана у граду је бука и гужва због комерцијалних активности, саобраћаја итд., али ноћу је слика другачија, свуда је тихо сем у Le Caudan Naterfront-у, где су касина, биоскопи, продавнице, барови и ресторани. У центру је и Муамар ел Гадафи сквер као и кинеска четврт. Сам центар је лако прећи пешке. Добро место да осетите дух града је

Порт Луис маркет, који се налази поред мора у срцу доњег дела града. На одвојеним тезгама можете купити воће и поврће, месо и рибу, сувенире, рукотворине, одећу и зачине. Обавезно треба обићи и национални музеј у коме могу да се виде скелетни остаци птице додо, као и њене реплике. У музеју се налазе друге препариране врсте птица, животиња и риба. У граду се налази и поштански музеј у коме су колекције маркица и печата. Занимљива је и Fort Adelaide - тврђава је једина од четири Британске тврђаве, која није руинирана, а са ње се пружа предиван поглед на луку.

Порт Луис

Ботаничке баште У селу Pamplemousses, налазе се ботаничке баште настале још 1735. као баште за гајење поврћа. Ово село се налази 11 km североисточно од Порт Луиса, а до њега се може стићи аутобусом. У њима су узгајане француске културе и зачини, а касније и британске културе. Ове скромне али добро чуване баште су права туристичка атракција Маурицијуса. Главна атракција је велики Викторијин водени љиљан, који у центру своје пловеће подлоге отвара бели цвет само једном годишње, а затвара га као црвени другог дана. Занимљиви су још и златни бамбус, рибље дрво, 200 година старо Будино дрво, и многе друге врсте. Мока На 12 km од Порт Луиса налази се град Мока. Овај град је образовни центар Маурицијуса. У оквиру Универзитета Маурицијуса налази се Махатма Ганди институт, који је основан да промовише Индо-Маурицијску културу. Ганди институт је и народни музеј индијске миграције, у коме се чува више од 2000 књига из Индијске архиве старе од 1842. до 1910, као и колекција накита музичких инструмената и сл. Интересантан је и бивши владин дворац Ла Редуит који је изграђен 1874. Данас га користи војска, а за јавност овај дворац је отворен два пута годишње (у марту и октобру). Налази се јужно од Моке. Курепипе

52

Курепипе своју величину и истакнути положај дугује епидемији маларије 1867. године, за време које су хиљаде људи побегле из Порт Луиса, тражећи здравије место за живљење. Овај град је центар индустрије чаја и бродоградилиште. Главна улица је Елизабет авенија. У њој се налази зграда Hotel de Ville који функционише као градска скупштина. Највећа атракција је Tru Kerfs кратер, у коме се налази шумска вегетација, а са њега се пружа предиван поглед. Национални парк Bleck River Национални парк се налази југозападно од града Курепипе. Окружен четинарском шумом, овај национални парк више личи на северну Америку, него на острво у Индијском океану. У њему се налази свето језеро Хиндуса – Grand Bassin. Неколико километара источно налази се Плато Шампањ, место са највећом количином падавина на Маурицијусу. Поглед са Riviere Noirs омогућава да се виде спектакуларни водопади, а могуће је видети и највиши врх Маурицијуса (Piton de la Petit Riviere). Туризам Многи хотели на Маурицијусу ће вам обезбедити опрему за једрење на дасци, као и кајак уколико сами желите да веслате. За фанове Жил Верна могуца је подводна шетња, тј шетња по дну у репликама старих ронилачких одела са великим кацигама на глави. Могућа је и вожња на La Nesse, врсти подморнице која плови близу гребена, на тај начин се нећете поквасити. Сурфовање је активно од 1970, тако да велики број туриста долази на Маурицијус само због сурфовања. Најбоље место за роњење око острва је Flic en Flac на западној обали и са Grand Baz плаже. Најбоље плаже за пливање су на северној страни. Ни једно острво на свету не нуди такве лепе плаже као и лагуне као Маурицијус. На западној обали су јавне плаже Таmarina, Flic en Flac, које се пружају у предивним лагунама. На југу су плаже на стенама тако да су у супротности од плажа на северу. Ова места нису препоручена за пливање због струја и неприступачног терена. Љубитељи пецања биће одушевљени пецањем у водама Маурицијуса, где је велика популација плавог и црног марлина, бонита и жуте туне, неколико врсти ајкула као и сабљарки. На Маурицијусу се одржава и светско првенство у дубокоморском пецању. Маурицијус је популаран и за присталице пешачења и истраживања. За шетње по низијском делу треба бити припремљен за врућине и влажност, док за планинско пешачење треба бити припремљен за кишу у било које доба године, а посебно од октобра до марта. Могуће је обилазити кратере угашених

вулкана. Постоји још минимум пет начина на који можете боље упознати Маурицијус. То су вожње џипом, којим прођете скоро целу територију Маурицијуса; катамараном којим упознајете лепоте лагуна као и морски свет; вече у шуми где идете у сафари шетњу по стазама на којима можете налетети на дивље свиње и мајмуне. Такође можете се дивити Кестрелу посебној врсти орла који је спашен од изумирања. Музику Маурицијуса је најприближније описати као мешавину латино америчких ритмова, музике са Кариба и Афричког попа. На културу Африке велики је утицај досељеника. Најпопуларнији правац је Сега музика, која је праћена и плесом, а песме су сатиричне или еротске природе. Манифестације Како је Маурицијус центар култура и мултинационалних резиденција, није чудо што становници славе велики број празника. Хинду и Тамилска церемонија шетње по жару се одржава у част богова у различито доба године, а највише у децембру и јануару. Хиндуси славе Тhaipusam Cavadi у јануару или фебруару у храмовима широм острва. Идући у поворци носећи цвећем прекривене лукове и посуде са млеком, са верским фанатицима који буше своје језике и образе у част другог сина Шиве. Истовремено исконски Тамили означавају крај сезоне жетве китећи краве и хранећи их колачима од пиринча за време фестивала Pongal. Кинези славе Нову годину на стандардан начин са ватрометима, петардама и осталом пиротехником. Хиндуси славе Дињали за време помрачења Месеца ране јесени. Тада се слави тријумф Dharma над Аdharma – светлости над мраком. Маha Shivaratree траје три дана у фебруару или марту и то је најзначајнији Хинду фестивал ван Индије. Већина Хинду прави ходочашће у част Шиве до светог вулканског језера Grand Bassin, где праве жртвовање хране и пуне судове са светом водом. Ако се задесите на Маурицијусу за време прослави Холи, Хинду фестивалу боја, будите спремни за натапање, мештани ће поливати обојеном водом или прахом сваког ко им се нађе у близини. Тај фестивал траје у фебруару и марту. Муслимани славе Eid-al-Fitr којим обележавају крај месеца Рамазана, који је у 9. месецу лунарне године. До Маурицијуса се може стићи авионом или бродом. Сам Аеродром Sir Seewoosagur Ramgoolam се налази у близини града Маhebourg-а, а одатле до Порт Луиса можете доћи за 1 сат аутобусом, колима или возом. Маурицијус има преко 60 хотела. Јефтиније можете проћи ако боравите у неком од прихватилишта и ако сами кувате. Тада

53

можете смањити буџет и за 25%. Хотели попут Bella Vista, Razal Palm, Blue Lagoon Beach и још неки примају само елитне госте који на острво долазе јахтама како би одиграли партију голфа на добрим теренима. Најпознатији ресторани су Black Steers, La Potiniere, Taj Mahal и др. у којима осим традиционалне хране можете уживати и у француској, шпанској, италијанској, индијској и кинеској кухињи.

РИМ – КУЛТУРА И ТРАДИЦИЈА ВЕЧНОГ ГРАДА Рим је град на левој обали Тибра између планина Сабатини, Тибуртини, Пренестини и Албани. Подигнут је на седам брежуљака: Ескулино, Палатино, Капитол, Авентино, Квиринале, Виминале, Целиогде. Рим је главни град, највећи политички, културни центар Италије, значајан саобраћајни чвор копнених и ваздушних путева и један од значајних туристичких центара света са бројним туристичко-историјским споменицима који сведоче о вековима који су прохујали над “вечним градом”, како Рим обично зову. Јединствен је у свету по стотинама музеја, археолошких налазишта, цркава, галерија, споменика и фонтана. Легенда о постанку града По легенди Рим је основао Ромул, потомак тројанског јунака Енеја, 753 године п.н.е. И данас је симбол града вучица која је отхранила Ромула и Рема. Први становници су били пастирска племена настањена на Палатину. Осим староседелаца, у 7. веку п.н.е. са истока продире култура Етрураца, Латина, индоевропских племена итд. На овим просторима су живели Гали, Келти, Венети, Феничани, Грци, Словени, Германи, Арапи. Сваки народ је уносио део обичаја, културе, начина живота. 390. п.н.е. као напредан град Рим разарају Гали. Први процват Рим доживљава за време владавине Јулија Цезара. Ницале су грађевине, базилике, вртови. За време Августа и Тиберија, град се брзо развија ван градских зидина. За време владавине Нерона у пожару уништен је велики део града, након чега се приступа планској изградњи. Градске зидине су у трећем веку имале шеснаест главних и 383 споредне куле и обухватале су Хадријанов маузолеј као тврђаву. У граду се граде фонтане, библиотеке, споменици и статуе од бронзе, камена и злата, не рачунајући статуе у 36 тријумфалних капија, по храмовима и позориштима. Рим се изграђује кроз владавине Веспазијана, Тита, Трајана, Севера, Диоклецијана и ѕа време Константина Великог доживаљава кулминацију свог сјаја.

Подела римске империје, притисак варвара и ширење хришћанства зауставили су процват Рима. Изложен пљачки и пожарима, Рим губи већину споменика. Повратком папа у време Сикста IV и Јулија II, Рим долази на глас као најснажнији центар уметности. То је доба ренесансе Брамантеа, Микеланђела, Рафаела, гради се Сикстинска капела. После пропасти Наполеона, Италија остаје раздељена на 7 држава до уједињења 1861. године, када је проглашена краљевина. Цивилизације су се смењивале али је римска једна од оних које су повезане са историјом читавог света. Развој многих територија под римском влашћу можемо пратити и проучавати кроз писане трагове или пак преко староримске изреке ’’нека камење говори’’, кроз остатке великог броја споменика. Све је то видљиво на сваком кораку кроз “Град вечности”. У доба царства архитектура је достигла врхунац развоја. Цареви су се надметали у изградњи великих и раскошних објеката. Јавља се низ нових облика, карактеристичних за римско градитељство: терме, амфитеатри, базилике. Споменици Између брежуљака Палатино и Капитол смештен је форум. Доста затворено поље где се одиграла отмица Сабињанки је затрпано храмовима, базиликама и славолуцима. У рушевинама које данас прекривају форум тешко је дочарати слику овог дела старог Рима. Преглед започињемо са једном од најстаријих ископина на читавом римском форуму. У питању је стуб са бустрофедонским натписима на латинском језику (чита се с лева на десно, а потом с десна на лево). То је најстарији познат натпис на старолатинском а пронађен је на месту на коме се, по предању налазио Ромулов гроб. Од духовних грађевина издваја се кућа Весталки и храм Весте, богиње живота, чије су монахиње-девице, чувале вечни пламен града и тестаменте његових грађана. Ове монахиње-писари остајале су девице током 30 година службе, због страха да ће бити живе зазидане у случају да то више не буду. Поред храма, налази се храм Кастора и Полукса. Сатурнов храм био је најобожаваније светилиште старог Рима. Завршен је 479. пне, а преуређен на иницијативу Луција Мунација Планка. Славолук Септимија Севера је посвећен овом императору и његовом сину Каракали, зато што су “утврдили и проширили римске територије”. Ово је један од највећих славолука очуваних до наших дана. Славолук је висок 20 m, 25 m дуг и дебео 11 m. Фокин стуб је 608 н.е. подигао Смарагд, византијски гувернер Италије, у част цара

54

Фоке. Био је то последњи споменик подигнут на Форуму. Јулијеву базилику је подигао Јулије Цезар, а довршио његов син Октавијен Август. Август је 10. године п.н.е. овде подигао Мilitarium Aureum, од кога су се мериле раздаљине до свих градова Римског царства, место је називано пупком света - umbilicus mundi. На тргу, у чијем се продужетку налазе Цезаров и Трајанов трг, решавала се судбина Старог века. Поред Римског форума је театар Флавијана Веспанзијана, познат под именом Колосеум, по својим димензијама највећа римска грађевина. Још је Цезар наредио да се подигне велика грађевина од дрвета за игру с мачевима. Здање је било овалног облика и звало се ампхитеатрум. Ханус је подигао амфитеатар од камена и дрвета који је пропао у пожару 64. године н.е. Амфитеатар Цестренски служио је за борбу војника са дивљим животињама. Најлепши је Флавијев амфитеатар. Он је био најјаснији израз римске силе, славе, тријумфа и поноса у свету и зато му је доликовало пророчанство “Докле стоји колосеум стојаће и Рим, када падне колосеум пашће и Рим, а кад падне Рим пашће и свет!”. Амфитеатар је елипсоидног облика, висине 48 m са четири спрата. Три прва се састоје од вештачких сводова који се ослањају на сводове, а четврти је велики зид подељен масом стубицапиластри међу којима су прозори. Први спрат је у дорском, други у јонском, трећи у коринтском, а четврти је са четвороугластим прозорима оживљеним коринтским елементима. Сваки спрат имао је по 80 сводова. Унутрашњост амфитеатра састоји се из арене, места за посматраче и подземног дела. Гладијаторске борбе је укинуо Хонорије 404 н.е. када је азијски монах Телемах скочио у арену и раставио борце у Христово име.

Колосеум

Најбоље сачувана грађевина је Пантеон (храм свих богова). Свод предворја носе шеснаест високих стубова од мермера. Пречник му је као и висина 43,5 m. У средини куполе је 9 m отвор

којим је решено осветљење храма. Около је седам ниша са коринтским стубовима. Фонтана ди Треви, можда и није најлепша фонтана у Риму. али је најпознатија. Пиетро де Кортона и Бернини, који су започели подухват, имали су политичку помоћ у реализацији пројекта. Фонтана је симболична са интелектуалним конотацијама. Висок и уравнотежен лук победе (палата Нептуна) доминира сценом са висине. Шпански трг италијанске архитекте називају најлепшим међу најлепшима. Представља прави урбанистички хир, најпре се шири, затим сужава, па поново шири. Са једне стране се изненада отвара као залив према отвореном мору, нови трг, пјаца Мињањели, с друге почиње степениште Тринита деи Монти која после више завоја води навише до истоименог трга. Изградња Шпанског трга везује се за Ђан Лоренца Бернинија, врхунског скулптора који је умео да буде и изврстан архитект и добар сликар. Ово степениште треба уврстити међу највећа остварења тога времена. По пројекту архитекте Франческа де Санктиса степениште сачињава низ степеништа, са одмориштима између њих и протеже се од Шпанског трга до цркве на врху. Ватикан “Вечни град” се на може одвојити од самосталне државе Ватикана, испуњене црквама, манастирима, музејима, библитекама, архивом и др, Ко дође у Рим с намером да се задржи макар неколико дана настоји да посети Ватикан, који има у католичком свету онакву улогу какву имају Ласа у будистичком или Мека у исламском, дакле он је центар католичког ходочашћа као својеврсног туризма. Назив потиче још од етрурских времена када је на том месту била тврђава коју су називали Ватико. Велика и славна прошлост почиње у 8. веку када је франачки владар Пипин даровао римском папи 5 градова са околином. Од тих градова настала је папска држава, која се одржавала од 8.-19. века, односно до 1870, када је уједињена Италија обухватила и ову територију. Но 1929. Латеранским уговором обновљена је суверена држава Ватикан, са површином од 44 ha, већим делом ограничена дебелим средњевековним зидинама. Поред Ватикана, тј. комплекса који се простире око цркве Св. Петра, у оквиру Ватиканске државе улазе још ексклаве у самом Риму (међу њима Латеранска базилика и палата, цркве Санта Марија Мађоре, Сан Паоло Мура, Санта Марија ин Траставере, Палата дела Канцеларија, Палата ди Пропаганда фиде) и посед у Кастел Гандолфу.

55

Црква и трг Светог Петра. Историјат изградње једне од најпознатијих цркава на свету је невероватно занимљив. Све почиње у 16. веку са папом Јулијем II (Ђулијано дела Ровере). На папски престо је ступио 1503. Био је велики политичар и непријатељ Борџија, и за разлику од многих других, из те борбе је изашао као победник. Поврх свега, као и већина папа из доба ренесансе, патио је од “слабости према камену”. Међутим, појавила се на видику једна далеко привлачнија понуда – обнављање базилике светог Петра у Риму. Овај проблем био је на дневном реду најмање педесет година. Већ половином 15. века, у структури старе цркве коју је Константин саградио на месту страдања Светог Петра, отвориле су се велике пукотине. Запретиле су да базилику сруше на главе верника и поглавара католичке цркве. Ситуација је била таква да је 1452. папа Никола V задужио свог архитекту од поверења Бернарда Роселина да преуреди грађевине. Подухват је убрзо био прекинут због папине смрти, 1455, а саграђена је само велика певница уз стару апсиду. Потом је до 1505, завладао потпуни мир. Те године се поново приступило овом проблему са жељом да решење овог пута буде коначно. Папа Јулије је, међутим, много више мислио на сопствену гробницу него на гробницу намењену апостолу Петру. Желео је, разуме се, да његова гробница буде у Светом Петру, и то велика, изузетно велика. Да би је саградио, из Фиренце је позвао Микеланђела Буонаротија. Вајар се веома предано бацио на посао, па је пројектовао гробницу таквих размера да није могла стати у цркву светог Петра, а ако би већ некако била смештена, у њој би лоше стајала. Микеланђела се ово мало тицало - он је желео да направи “свој” споменик, па је због тога отишао у Карару где је месецима бирао мермер. Из разговора у разговор папа је све више био убеђен да стара базилика, склона паду и прилично оронула, није више подесна да прими његову гробницу. Једном речју, била је спремна за преуређење. На овакву одлуку је утицао и Браманте који је према речима хроничара Вазарија, папу засуо цртежима и тако је његова поруџбина била спремна. Јулије II је изабрао његов пројекат, од три која су била понуђена на конкурсу за нови подухват. Замисао нове цркве Светог Петра била је генијална. Велика купола коју је архитекта замислио инспиришући се куполом Пантеона, највећом која је остала из античких времена, требало је да стоји у средишту четири велика и једнака крила која су храму давала основу грчког крста. Четири велика звоника на ивицама представљала су завршницу грађевине. Изгледа да је ова Брамантеова идеја заснована на једном концепту о коме се

у Риму много говорило: на идеји да једна црква са четири једнака крила и куполом представља универзум са небом разапетим на све четири стране. Што се тиче грађевине Св. Петра, Ђулијано де Сангало и Фра Ђакондо да Верона били су осуђени да буду вечито други. Браманте их ја победио на првом конкурсу, а поново су ушли у игру 1514. када су, да се послужимо речима хроничара: ”Брамантеова старост и неке друге компликације учиниле да се преселио на други свет”. Тада је продужетак радова поверен њима двојици, али под надзором Рафаела Сантија, сликара који је у Риму сматран највећим живим уметником. Додељен му је положај главног мајстора са платом од триста дуката месечно, а његов је био и пројекат на основу кога су настављани радови. Од конструкције коју је предвидео Браманте била су подигнута једино четири стуба носача куполе, а Рафаел их је употребио као полазни елемент за пројекат битно различит од пројекта његових претходника. Међутим, овај је био само делимично остварен, јер је Рафаел умро 1520. године. Нови архитекта и нови пројекат. Овог пута аутор је Балдасере Перуци, Сијењанин, активан у Римуод почетка века и већ славан као градитељ Фарнезине, једне од најлепших приградских вила Рима. Ни овог пута ништа није остварено. Овог пута није био недостатак времена, јер Перуци је пуних шеснаест година био управитељ папског градилишта (15201536), већ недостатак новца и пажње.

Трг Светог Петра, Ватикан

Перуци је имао помоћника кога је папа више плаћао. Тај помоћник је био Антонио да Сангало млађи. Када је 1536. постао потпуно одговоран за изградњу, Сангало је похитао да поднесе нов пројекат. Док су га многи хвалили, Микеланђело га је оштро критиковао. Већ смо споменули како је жесток био велики Буонароти. Антонијев предлог дефинисао је као немачки, без светла, толико пун скровишта да пружа могућност небројеним злоделима попут скривања бандита, завођења монахиња и кривотворење новца.

56

Микеланђелу је омогућено да исправи наведене неправилности. Године 1547. позван је да управља градилиштем. Занимљиво је да уметник о овом позиву није желео ни да чује. Сматрао је, с обзиром на то да је скулптор, да архитектура “не представља уметност коју сматра својом.” Није желео да се сукоби са сангалском сектом и једино је папа Павле III Фарнезе успео, уз невероватан напор, да га убеди на пристанак. Када је постао управитељ, Микеланђело је одбијао да долази на градилиште. Тамо је слао своје помоћнике, првенствено Пјера Луиђија Гаету. Али поред двоумљења поодмаклих година, Микеланђело је дао цркви смисао по коме је данас особена. Поново се вратио Брамантеовом пројекту. За њега је говорио да је поставио темељни камен за Св. Петра који није био збркан, већ јасан, чист и светао. Вратио се куполи која доминира изнад једнака четири крила. Ипак и ту замисао је потпуно преиначио. До крајности је поједноставио изглед, повећао димензије, а читав храм постао је платформа за гигантску куполу. Њен модел више није био Пантеон, већ купола коју је Брунелески подигао над катедралом у Фиренци, а која и данас доминира панорамом града. Подсетимо да куполу, у читавом свету познату као врхунско Микеланђелово остварење није, он подигао, већ су то учинили Ђакомо дела Прта и Доменико Фонтана, после мајсторове смрти. С подизањем куполе, 1588. и 1590, са три брода и улазним тремом, базилика је дефинитивно продужена. Овај подухват Карла Мадерна окончан је 1614. Базилика је добила облик који има и данас. Стара палеохришћанска базилика била је сасвим замењена. Њени предњи делови - бродови и трем Парадисо одолевају и у употреби су све до данас. Мадерно је и аутор коначне фасаде базилике: виша него шира, она је рађена по Микеланђеловој шеми спољашне декорације коју су одликовали огромни пиластри наслоњени на зидове. Фасади је било суђено да њоме започну препирке око односа куполе и фасаде, које су се продужиле до наших дана. Сигурно се не може тврдити да су продужетак цркве, а као резултат тога и дотична фасада, остварење велике уметничке вредности. С друге стране, из функционалних и “сентименталних” разлога они су били неопходни. На овај начин изгледало је као да је купола обешена над фасадом која је скривала ниже структуре. Ту се ништа није могло учинити. Почело се, међутим, размишљати о уређењу припрате, простора пред црквом. Вероватно у то време проблем фасаде није изгледао тако драстичан као што изгледа савременим критичарима. На дневном реду сада су два

проблема: како испунити ово огромно пространство највеће цркве на свету, и на који начин уредити припрату. На чистини пред црквом Доменико Фонтана је 1586. поставио обелиск који је требао да представља главну основу новог трга, а Мадерно је, крај њега поставио фонтану (са десне стране посматрајући фасаду) која је прадстављала попречну основу. Бернинијева активност је била вишеструка. Али основне су три тачке: огромни балдахин над главним олтаром, катедра св. Петра у апсиди и одређивање димензија скулптура и декорација, које су морале да представљају средину између човекових димензија и превеликих пропорција читаве грађевине.. Сикстинска капела Саградио ју је за Сикста IV, Ђованино де Долчи, по нацрту Бачија Понтелија, између 1475 и 1483. године. Сикстина је приватна званична папска капела у којој се састаје конклава за избор папа. Певница чувеног сикстинског хора и изванредна балустрада од гравираног мермера дело су Мина да Фијезоле, Ђованија Далмата и Андрија Брења. Под капеле је изванредан примерак мозаичког рада из петнестог века, познатог као опус Алехандринум. Дванаест фресака распоређених по дужим зидовима у два триполошка циклуса, представљају прозоре из Мојсијевог и Христовог живота.

ТУНИС – СИНОНИМ АФРИЧКОГ ТУРИЗМА Тунис је република у источном делу Северозападне Африке између Либије на југоистоку, Алжира на западу и Средоземног мора на северу и североистоку. По површини, Тунис је најмања држава Северозападне Африке. Суседни Алжир је четрнаест пута, а Мароко два пута пространији. Поред положаја у источном делу атласке Африке, значај има близина средишњег дела Медитерана и Европе, од које га одвајају релативно уска Туниска врата – пролаз између Туниса и Сицилије (146 km). Замишљена линија од рта Адар, најсевернијег рта Туниса, до Сицилије дели Средоземно море на два дела и на тај начин представља природни мост између Европе и Африке у овом делу Медитерана. Јужним делом Тунис залази у Велики источни ерг (област Сахаре). Стога би се делови Туниса с правом назвали сахарским. Најадекватнији назив за Тунис био би атласка држава, јер се средишњим и северозападним делом простире у планинској области Атласа, односно његових огранака. Тунис, заједно са остале две атласке земље (Алжир и Мароко), називају Магреб. Међутим, за Европљане,

57

Тунис је пре свега средоземна земља, која се обележјима приближава Европи. Територију Туниса можемо поделити на четири физичко-географске целине у правцу северјуг: област планина, област низија, предео заравни и пустињски предео . На северу земље је планинска регија која обухвата око ⅓ укупне површине Туниса. Регију чине источни огранци приморске планине Атласа (Тел и Сахарски Атлас), који се протежу преко Туниса у правцу северозападјугоисток. Они су мале висине тако да велики део земље даје утисак брежуљкастог земљишта. Њихова висина варира од 610-1.544 m. У правцу север- југ наилзимо прво на приморске планине које сачињавају пошумљени венци Крумирије (900 m), Бежује и Могода. Максимална висина достиже 1.153 m. Даље према југу је тунижански планински венац Тебеса, који почиње од алжирске границе у близини града Тебеса и пружа се у правцу североистока све до мора, тј. до рта Бон. Састоји се из више венаца који подсећају на караван камила. На њима се налази и највиши врх Туниса – Џебел Шамби на 1.544 m. Између кречњачких врхова ових планинских венаца налазе се плодне равнице и долине. Једини велики и стални речни ток – Меџерда, која извире у Алжиру, пролази кроз ову регију од запада према истоку и улива се у Туниски залив. Јужно од атласког дела, планине прелазе у област планинске подгорине. Ову регију делимо на западни део или Високу Степу, са које се дижу поједина узвишења до 1.000 m, и источни део или Ниску Степу која прелази у пространу низију на истоку Туниса. Ови планински венци и висоравни одвајају северозападну зелену половину Туниса од југоисточне безводне половине, која је на тај начин одвојена и од деловања влажних ветрова. Наиме, даље ка југу област висоравни постепено прелази у простор ниских шотова, који се протежу у смеру исток-запад преко читаве земље на дужини од око 375 km. Нека од ових сланих језера се налазе испод нивоа мора. На југу област шотова прелази у пустињску област која заузима 40% површине. Северни део сахарске области представљен је каменитом пустињом, док крајњи југ чини део Великог источног ерга. Ова област је ниска и једнолична. Једноличност равне површине прекида висораван Дахар 840 m. Зараван има правц пружања југоисток-северозапад и управан је на пружање Атласа. Налази се између јужног Сахела, на североистоку и Великог источног ерга на западу. Североисточни и источни део атласког Туниса чини приобална равница, 20-50 km зона уз

обалу, јужно од Џебел Загуана (узвишење јужно од града Туниса, 1.295 m) до места Сарс, на либијској граници. Јужно од Суса је Сахел, док је јужно од Габеса – Гефора. Иако припада степи, област је претворена у плодно тло. Када говоримо о хидрографији, можда најзначајнија чињеница је то да је Тунис приморска земља. Својим северним и североисточним делом он излази на Средоземно море. Тунис има дугу обалу – 1.148 km. Од алжирске границе према истоку обала је, најпре стрма и тешко приступачна. У близини града Бизерте настаје нижа обала на којој су велики заливи и затони. Истичу се: Бизертско језеро, залив Порто-Фарина и Туниски залив. Источна обала је ниска и на њој се налазе два велика залива: Хамамет са луком Сус и Габески залив, са лукама Сфакс и Габес. Острва се налазе уз северну и источну обалу, која је доста нижа, а море у том делу знатно плиће. Читаву обалу прате динска узвишења, између којих су депресије. Већа острва су Керкена уз источну обалу и острво Џерба (514 km²), које је од копна одвојено само 1 m дубоким морем. Острво је вештачким насипом претворено у полуострво и на њему се налази стари јеврејски храм. Због гребена, острва и плитког мора пловидба у источном делу је слаба. Највећи шот је Џерид , дужине 16 km и површине 5.000 km². Познатији су још и Шот ел Гарса, северозападно од Џерида, Фежаж, Блед Џерид, чији је приобални појас густо насељен. У јужном делу је пустиња Сахара. Пустињска регија може бити подељена на два одвојена дела: пешчана пустиња, позната као Велики ерг, и каменита пустиња. Упркос свом оголелом изгледу, тунижанска пустиња чува разне врсте ендемских биљака и животиња, које су иначе специфичне за Северну Африку. Уз Национлане паркове Сиди Туи и Џебел, тамо се такође могу наћи и геолошка чуда као што су жиле пермског морског слоја у Табага планинама у Меденину, које представљају једини примерак своје врсте у читавој Африци. Разбацане кроз јужни део пустињске регије, оазе покривају простор од 75.000 ha. Из историје Историја Туниса сеже у далеку прошлост, још у период пре нове ере. То је последица његовог стратегијски важног положаја у Медитеранском региону, где је својом локацијом и лаким приступом био отворен за све историјске утицаје у овом делу света. У најранијем периоду историје, Тунис је био део Картагине коју су основали Феничани 814. године п.н.е. на локацији североисточно од данашњег града Туниса.

58

Картагина је постала моћно царство и доминирала је највећим делом северне Африке и јужним делом Иберијског полуострва, Сардинијом и делом Сицилије. За време Пунских ратова (264-146. године п.н.е. ), Римско царство је поразило Картагину и до темеља уништило главни град. Од тада, наредна три века највећи део данашњег Туниса био је део Римске провинције, зване Африка. Током 5. века н.е, почетком сеобе народа, ови крајеви пали су под власт Вандала, који владају један век (430-534). После њихове владавине регионом влада Византија све до 647. године, када Тунис освајају Арапи који су за време своје дуговековне владавине искоренили римску, хришћанску културу и установили ислам и оријентални начин живота. Етничка и конфесионална структура Кроз векове Тунис је примио неколико великих имиграционих таласа који су укључивали Феничане, Римљане, Вандале, Јевреје, Турке, Арапе, и Французе. Сви ови народи су освајали и насељавали територију Туниса и сваки од њих је оставио неки траг за собом. Међутим, највећи печат у антропогеографском смислу оставили су Арапи. И поред тога што староседеоци Туниса – Бербери себе називају Имазагхен, што у преводу значи слободни људи, ова земља се са правом назива арапском, јер Арапи чине највећи део становништва. Тунис је најјаче арабизована атласка земља. Арапи су у Тунис дошли почетком 7. века када је Обка ибн Нафи саградио ново световно седиште, град Тунис, недалеко од рушевина Картагине и ново верско седиште, Керуан. Дошавши у Тунис са собом су донели културу, језик, религију и измешали се са локалним становништвом. Бербера има мало и они насељавају брдске крајеве, сахарски део и острва. Поред Арапа и Бербера, у Тунису живе Јевреји и Европљани, посебно Французи и Италијани. Међутим, после стицања независности Туниса Европљани су се углавном иселили. Арапски, берберски, афрички и европски утицаји оформили су јединствени културни идентитет. Државни језик је варијанта арапског, прихваћена као тунижански арапски. Друга два језика су француски, који је такође у употреби и берберски, језик староседеоца, којим говори око 1-2% становништва. Доминантна религија у Тунису је ислам. Друга већа група су атеисти, око 3 % становништва. Постоје и мање заједнице хришћана у већим градовима – потомци Европљана који су ту живели за време протектората. На острву Џерба постоје и мале јеврејске заједнице.

Туризам и угоститељство Туризам је један од важнијих извора прихода. Прелепе плаже и историјски споменици привлаче милионе туриста. Око пет милиона туриста посетило је Тунис 2000. године. Поред приморја и пешчаних плажа које заузимају 1.000 km тунижанске обале, туристичку атракцију представљају и бројна археолошка налазишта, културно-историјски споменици, храмови и др. Такође, музеји, културне институције и интернационални фестивали, сведоци су мешавине различитих цивилизација и богатог културног наслеђа ове земље. Од археолошких налазишта, поред рушевине старе Картагине, које су под заштитом UNESCO-a од 1973, значајан је и археолошки локалитет Итик поред реке Меџерде где се налазио стари град из 1101. године пре нове ере. Туристички је привлачан и град Керуан, ремекдело исламске архитектуре. Познат је као свети исламски град, место ходочашћа муслимана са 136 џамија од којих је најпознатија Велика џамија (Обка Бен Нефа) – највећи споменик исламске епохе са површином од 10.000 km². У Керуану се налази и Маузолеј Бербера, богата ризница знања о староседеоцима Туниса.

Велика џамија у Керуану

Тунис има услове и за развој балнеолошког туризма, јер је богат изворима минералне и термоминералне воде. Један од оваквих локалитета је и Корбус, познато још из римског периода, са седам извора термоминералне воде. Типови насеља У скоро свим градским насељима у Тунису (као, и у осталим атласким земљама) постоји тврђавски део звани казба. Казбе, изграђене на већим узвишењима или теже приступачном месту, биле су својевремено војничка и управна средишта, Периферију казбе су чиниле медине, затворене муслиманске четврти града, кривудавих улица, великих

59

дворишта, које су ограђене зидовима. У одвојеним просторима испод казбе живели су Јевреји. Данас су казбе претворене у туристичке пунктове, са музејима и галеријама. Предео медина претворен је у трговишта звана сук (соук), тако да је привлачна тачка за туристе. Од аутохтоних типова насеља треба да споменемо тип номадских насеља звани дуар. То су махом покретна номадска насеља, која сачињавају кружно распоређени шатори. Ова насеља претежно припадају сточарима. Како се у Тунису Бербери добрим делом баве сточарењем, онда би и тип насеља дуар припадао Бреберима. У колонијално доба настао је европски начин изградње градова, који је настављен и данас, у постколонијално доба. Градске четврти су врло модерне и функционалне, с елементима арапског оригиналног градитељства. Највећа градска насеља налазе се у Северном Тунису, најгушће насељеној регији. Тунис, главни град, трговачки, банкарски и културни центар, смештен је на обали лагуне уз Туниско језеро, односно на сужењу између депресије Себека Седшун и Туниског језера. Положај у заштићеном заливу, близина најзначајнијег пролаза из западног у источни део Медитерана, богато залеђе града условили су да Тунис постане један од највећих и најзначајнијих градских центара на Медитерану. Град се развио око медине изграђене у 13. веку. Данас, Тунис је савремени град широких улица и великих тргова. У близини града, на око 15 km налазе се рушевине Картагине. Бизерта, војно-поморски центар, смештен је на северној обали, на месту потопљеног дела долине, и важна је лука за извоз жита, агрума, руде и поврћа. Хамамет, град на полуострву Бон познатији као “мали рај на земљи”, са великом пешчаном плажом дуж целог обалног подручја, један је од главних туристичких центара са бројним модерним хотелима и одмаралиштима. Корбус је балнеолошки центар познат још из римског периода, са седам извора термалне воде. У Средњем Тунису, планинској и степској регији, већи градови налазе се опет у приморској области регије: Сус је трећи град по величини у Тунису и веома значајна лука. Сфакс, по величини други град, је главни центар за трговину и извоз маслине и фосфата. Монастир, 24 km удаљен град од Суса има дугу пешчану плажу и пријатну климу па је доста привлачан за туристе. Керуан, град стар преко тринаест векова, познат као свети исламски град. У Јужном Тунису, у области шотова вечи градови су

Гафса и Тозер. Гафса је град на граници између севера и југа Туниса, са остацима римских купатила. Тозер је град настао из оазе. Старо језгро града представља казба из 11. века. У близини града налази се золошки врт са афричком фауном.

ЕГИПАТ – ДАР РЕКЕ НИЛ Египат се највећим делом налази на североисточном крају Африке, а са полуострвом Синај продире и на Азијски континент, па је једна од ретких држава која се простире на два континента. Египат захвата повишину 997.739 km2. На северу граница Египта пружа се Средоземним морем на дужини 995 km, на истоку се граничи са Црвеним морем (1.941 km обалске линије) и Акабским заливом према Саудијској Арабији, а код Акабе додирује се са Јорданом, одакле му почиње континентална граница према Израелу. На југу се граничи са Суданом, а на западу са Либијом. Физичко-географски положај Египта је повољан. Египат је мост између Азије и Африке и раскрсница светских путева, како копнених тако и видених. Његовом територијом пролазе копнени путеви из Европе преко Арабијског полуострва за северну, а уз долину Нила за Средњу Африку. Суецки канал је најважнија светска водена саобраћајница која повезује Средоземно море са Црвеним морем. Услед значајног физичкогеографског положаја, подручје на коме се данас налази Египат одувек је имало крупну улогу трговачког, миграционог и стратегијског пута између Истока и Запада. Клима је типично пустињска са веома мало падавина. Сушна клима последица је североисточних пасатских ветрова који у ово подручје долазе из сушних континенталних области Средње Азије услед чега доносе врло мале количине кише. На територији Египта могу се издвојити четири различита климатска подручија. На северу је обалски појас где влада умеренија клима, пошто нема разлика у температури и осећају се утицаји близине Средоземног мора. У делти Нила осцилација температуре је већа (за 15°C) у току године, а иначе зими је топло а лети је вруће. Падавина има мало и због тога земља се вештачки наводњава. У јужним областима летња темпертура расте док на крајњем југу прође много година без капи кише, и због тога се тамо пустиња највише раширила. Климатска година дели се на два дела свеже зиме од новембра до априла топла лета од маја до октобра. Пролећа и јесени су тамо непознати. Египат се налази у суптропском појасу, а главна каратеристика климе је да је веома сува. Климатске разике су знатне а нарочито између медитеранске обале и унутрашњости.

60

Уз средоземље клима је субтропска. Средња месечна температура код Каира колеба се између 12,3°C у јануару и 28,6°C у јулу. Количина падавина су мале. Тако нпр. у Александрији висина падавина је 31 mm а понекад и до 200 mm, док у Каиру износи 1020 mm. Према унутрашњости клима постаје све континенталнија и пустињска, што се одражава у температурним колебањима. Дневне температуре колебају се 45°C до 1°C. У току године најчешће од фебруара до јуна, са југозапада и југа дува јак пустињки ветар “хамсин” (арап. “педесет”, ”педесетодневни”). То је врућ ветар, сув и доноси прашину. Вегетација је изложена негативним ефектима хамсина. Под утицајем хамсина температуре се повећавају до 40-45°C а понекад и више. Влажност ваздуха се смањује на 10-15% чак и уз обалу Средоземног мора, где хамсин слободно продире. У таквим условима много дрвећа губи лишће, палме се суше, чиме овај ветар доноси велике штете. Поред хамсина али ређе, јавља се “Симум”. То је врео пустињски ветар сличан торнаду, циклонског порекла са уском путањом, који се окреће огромном брзином проузрокујући пешчане олује. Тада је небо прекривено облацима пустињске прашине која продире свуда, у затворене просторије, куће. После тога сунце продужава да пржи. То је уствари лето Египта док је зима веома пријатнија и одговара нашем лету. Нил – колевка цивилизације Општа карактеристика хидрографије у Египту је безводност. Целокупна хидрографија састоји се од једне реке, два мора, канала и вештачких језера. Нил је једина египатска река и улива се у Средоземно море. У Египту је плован читавим током и једино се први катаракт код Асуана заобилази пловним каналом. Нил даје Египту главне гоеграфске и преивредне карактеристике. Долази из Судана код Вади Халфа и тече на север целом дужином. Нил у Египту нема много притока, а како је испаравање много веће од количине воде коју добија од падавина он у свом току кроз Египад губи много воде. У близини Каира прави делту са бројним рукавцима. За извор Нила сматра се река Кагера која се улива у језеро Викторија из којег излази Викторијин Нил. Као такав Нил је од извора до ушћа дуг 6.497 km, тако да је по дужини друга река света, после Мисисипија са Мисуријем (6.650 km). Слив Нила се простире кроз шест држава и пресеца три климатске области: екваторијалну, тропску и пустињску. Летње “саванске кише” етиопских висија сасвим потискују, из његовог режима, све друге утицаје. Захваљујући кишама река истраје кроз целу пустињу до средоземне обале, па

доживљава сваке године познато колебање са веома ниским водама од марта до јула, да би током лета нагло порасла са максимимом у септембру. Нил тече од југа ка северу тј. онако како се у благом нагибу североисточна Африка спушта према Средоземном мору. Његове обале, мада на први поглед изгледају сасвим равно, имају благи пад према пустињи. Због тога се још од давнина користе разне примитивне справе да би се подигла вода од обале а затим каналима одводила према пустињи. Кратак осврт на историју Египта Египатска култура датира више од 4500 година. На овом подручју настала је најстарија аграрна цивилизација, која је у то време прелазила потребе египатског становништва. У то време долази до наглог развоја иригационих система за наодњавање неплодних области, трговине, поморства и религије. Око 4000 година пре нове ере у Египту је било око 40 мањих држава званих “Нома”. Египат је ујединио фараон Менес око 3200 године пре нове ере. Античка историја Египта дели се на: Старо царство (3200-2400 године пре нове ере.), Средње царство (24001580. пне) и Ново царство (1580-671 пре нове ере. За време Старог царства у Египту се граде први већи канали и насипи и зидају гробнице фараона - пирамиде. Има их око 70. Највећа је Кеопсова која је висока око 146.5 m. Средње царство настало је поновним уједињавањем Египта. У току овог царства радом робова и зависних сељака, изграђени су канали за наводњавање и чувено језеро Нерис, величанствени храм Хелиополос са дивним обелиском високим 20 m и са хијероглифским натписом на све четири стране. У току Новог царства, египатски фараони (Тутмос III, Амерофис III и IV, Рамзес II, од 18-20 династије) предузимали су освајачке походе у Нубију, Сирију, и Малу Азију. У време Тутмоса I фараони нису подизали надземне пирамиде, већ су их сахрањивали у каменој долини западно од Тебе, названој Долина краљева у којој се налазе геобница до гробнице, а међу њима је 30 фараонских.

61

Кеопсова пирамида у Гизи

Године 332. пне. у Египат долази Александар Велики и поставља темеље грчке власти, а под владавином династије Птоломеј брзо се извршила хеленизација Египта. После хеленистичког раздобља Египат пада под римску (33. година пне) а касније под византијсу власт. Калиф Омар осваја Египат 641. године чиме почиње арабизација и исламизација становништва Египта. Од 15171882. године Египат је под турском влашћу али се већ од 18. века осећа утицај европских држава Француска експедиција долази у Египат 1798.. Французе нису занимале напредак и обнова пољопривреде већ су подстицали гајење плантажних култура као што су шећерна трска и памук које су биле потребне француској индустрији. После завршетка Суецког канала 1869, почиње да преовладава утицај Велике Британије. Формално Египат је постао британски протекторат 1882, а почетком Првог светског рата прекинуо је све везе са турским султаном. Британски утицај се продужио и после 1922. године, када је Египат постао независна краљевина. Становништво Египта је хомогено, по чему се битно разликује од свих осталих афричких земаља. Већину становништва, 97%, чине Арапи, а остало су Турци, Грци, Јермени, Италијани, Енглези, Французи итд. Египћани припадају хамитској групи народа. Семитски елементи продрли су већ у старини из предње Азије и Јужне Арабије, али је њихов утицај остао ограничен на подручје језика и културе. Египћани су попримили арапски језик, а хамитски се сачувао само у коптској литургији и међу берберским племенима Нубије. Велики део становништва, 78%, су феласи који се искључиво баве земљорадњом, а има око милион Копта који углавном живе у градовима и ту раде као занатлије и ситни трговци. По верском опредељењу 9/10 египатског становништва су муслимани. Припадника хришћанске религије има око 3 милиона и углавном живе у градовима. Најбројнија мањина је хришћанско-коптска, чији следбеници живе у Горњем Египту. Службени језик је арапски, али су у градовима често у употреби енглески и француски. Густина насељености становништва је неравномерна због физичко-географских карактеристика (рељефа, климе и хидрографије) ове земље. Оно је претежно насељено у долини Нила (97%), а нарочито у делти где се и налазе велики градски центри. Око 1/6 становништва живи у Каиру и Александрији. Просечна гистина насељености у долини Нила креће се око 600 становника по km2, а у делти 900-1000

ст/km2. Синајско полуострво, Арабијска и Либијска пустиња готово су ненасељене. У овим регионима насеља се срећу у оазама и степама и то је номадско становништво. Египатско становништво коцентрисано је у градовима. То је резултат миграција сеоског становништва у градове, изазваних, поред осталог, брзом индустријализацојом земље у току последњих неколико деценија. Иако је Египат земља старе културе, његово данашње становништво налази се на ниском степену образовања. Један од најтежих терета који се колонијалне доминације и монархистички режим оставили народу била је неписменост. У Египту је до револуције било преко 70% неписмених становника. Велики градови Египта Пошто туризам представља рентабилну делатност, влада поклања пуну пажњу развоју. Уређују се плаже у Александрији, подижу се хотели, отварају се нови и модернизују се стари аеродроми. Започета је реконструкција споменика, школују се кадрови туристичког смера а становништво се усмерава на терцијарни сектор. Каиро је највећи град Африке. Он није само административни центар Египта, већ и најразвијенији културни, трговачки и индустријски центар. Он је један од најстаријих градова на свету, са великим бројем културних споменика који говоре о његовој древној прошлости. Најсавременији део града налази се на десној обали Нила. По своме изгледу тај део подсећа на европске градове. Најважнији објекат у овоме делу града је Египатски музеј. На источној обали налази се стари део у коме су ниске зграде које су нехигјенске и дотрајале и у њему претежно живи сиромашно становништво. У том делу налази се џамија Сулатана Хасана. Око Каира коцентрисана је трећина египатске индустрије. Александрија је по величини други град Египта. Један је од највећих лука на обалама Источног Средоземља. Налази се на западном делу делте. Стара је око 2000 година и у њој има много историјских споменика. Основао ју је Александар Македонски 333. године пре нове ере. Александрија је највећи увозноизвозни центар Египта и представља највеће тржиште памука на свету. Порт Саид је улазна лука из Средоземног мора у Суецки канал. То је транзитна лука за бродове. Трећи је град по економском значају у Египту. Суец је излазна лука из Суецког канала у Црвено море. То је стара египатска лука која је још у доба фараона била повезана са Нилом. Развио је индустрију нафте и нитрата.

62

Луксор је подигнут у најширем делу Нила и представљао је центар старог Египта у коме су изграђени најмонументалнији објекти старе египатске државе - Тебе. Асуан је највећи град на југу Египта. Развио се на левој обали Нила. Познат је из доба фараона по вађењу мермера за обеликсе и пирамиде, по живописној лепоти, историјским споменицима, богатој баштини и луксузним хотелима.

По попису из 1998. на Јамајци живи око 2 мил. становника. За привреду, велики значај има туризам. Географски положај највише утиче на развој туризма. У последње време се улажу велика средства у развој инфраструктуре да би испратила све већи број туриста. Приходи од туризма имају велики значај у покривању трговинског дефицита.

ЈАМАЈКА – РАЈСКО ОСТРВО У КАРИПСКОМ МОРУ Јамајка, 3. по величини острво Великих Антила, лежи у Карипском мору, јужно од Кубе и Хаитија. Поред Јамајке, Великим Антилима припадају Куба, Хаити, Порторико и велики број мањих острва од којих су највећа Кајманска. На положај Јамајке, велики утицај има близина Северне и Средње Америке. Површина Јамајке износи 10991 km2. Језгро Јамајке чине планине које се у источном делу острва издижу до висине 2236 m (Blue Mountains - Плаве планине, највиши врх). Јамјака има тропску климу коју одликују мале температурне амплитуде. Просечна температура износи 25°-26°C, а колебање између најтоплијег и најхладнијег месеца износи између 2° и 3°C. У планинском делу острва и на висоравнима, колебање температуре је изразитије 6-7°C. У приобалном подручију, клима је топла и влажна, а у унутрашњости сувља. Кишно доба у августу и септембру траје три седмице, иако ниједан месец није без кише. Мочварни крајеви уз обалске лагуне су нездрави,, жута грозница, која је некада харала острвом, потпуно је искорењена. Олујни ветрови пролазе североисточним и југозападним деловима острва, али га ретко пустоше. Од река, пловне су Блек, Слат и Кабарита. У биљном покривачу има флорних елемената Северне, Средње и Јужне Америке. На сувом тлу расту ксерофитне биљке (кактуси и саванске траве), док се горске шуме састоје од папрати, бамбуса и палми. На плантажама се гаје: кокосове палме, банане, кафа, како, ананас, поморанџе. У фауни провлађују Јужноамерички типови. Море и реке обилују рибама.у рекама се појављују и алигатори. Јамајку је 1494 открио Колумбо на свом другом путовању .До 1655. била је под влашћу Шпанаца. За време њихове власти, искорењени су домороци Араук, па су потепено досељавани робови из Африке. Године 1655, Енглези су заузели острво и назвали га Јамајка. Мадридским уговором (1670), Јамајка је постала британски посед. Тек је 1961 добила независност.

Плажа у Монтего Беју

Главни град Јамајке је Кингстон, важна поморска и авионска раскрсница на путевима који воде из САД према Панами и Јужној Америци. У близини Кингстона се налазе Порт Розал и некадашњи главни град Шпански Град. На северозападној обали се налази Монтего Беј, по важности други град. На североисточној обали лежи Порт Антонио, седиште трговине воћем. На јужној обали изграђена је лука Ескивел за извоз глинице у канадске фабрике алуминијума.

ПЕРУ – У ЦАРСТВУ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ ИНКА Перу је држава Латинске Америке, која лежи на обали Тихог океана. Због свог положаја према Тихом океану назива се и Пацифичка држава, а према простирању високих Анда, који положајем и правцем пружања покривају велики део Перуа, Перу се простире на површини од 1.285.216 km². Има око 27 нилиона становника (2008). На северу се граничи са Еквадором, на североистоку са Колумбијом, на истоку са Бразилом и Боливијом и на југу са Чилеом. Главни град је Лима са 7,4 милиона становника. Обалска равница Коста простире се дуж обале Тихог океана заузимајући малу површину, 9% од укупне површине. Пошто се Анди врло стрмо спуштају према Тихом океану, врло је уска и достиже највећу ширину од 150 km на северу, док је на југу ширина од 110 km. Западни Анди су ову област поделили на низ проширених долина на ушћима река које се са Анда уливају у Тихи океан. Овде се запажају равничарско-степенасте терасе и пешчане дине чија висина достиже и до 500 m. Изнад ове равнице издижу се Западни Кордиљери. Речне долине које су уске и излазе на обалску равницу због повољних услова за

63

наводњавање, густо су насељени, добро обрађене и представљају главне изворе за пољопривредну производњу. Високопланинска област захвата централни део Перуа који представља планински, степски и полустепски део Перуа. Заузима 44% од укупне површине. Високи Анди се простиру дуж читавог Перуа у правцу север-југ и то у два паралелна висока планинска ланца. Северни део има ширину од 140 km, док се на југу шири до 400 km. Поред обале Тихог океана пружају се Западни Кордиљери који су испресецани речним долинама чија дубина достиже 2.000 m па самим тим имају карактер кањонских долина. Источни Кордиљери захватају источне делове Анда достижући висину од 6.000 m и стрмо се спуштају на исток у области Монтање. Источни огранци су испресецани долинама, које припадају сливу Амазона. Између источних и западних Кордиљера је предео степа покривених травом и жбуњем, а делом су и голе висоравни зване Пуне које се налазе на висини од 3.000 m. У северном делу Перуа, протеже се и трећи планински ланац – Централни Кордиљери, кога репрезентују Бели Кордиљери са врхом Уаскараном, највишим врхом Перуа, чија је висина 6.768 m, и Црни Кордиљеи, између којих су долине и висоравни. Анди у Перуу и њихове висине представљају препреку између тихоокеанске обале на западу и области Монтање на истоку. Монтање заузима 47% укупне површине. То је највећа област по површини. Њен северозападни део чини равница, а јужни део је претежно висораван. За разлику од претходне две области, Монтања обилује топлотом. Ова област је испресецана горњим токовима река, притокама Амазона. Због неприступачности и недовољне истражености, Монтања је врло ретко насељена област. У низији, у сливу Амазона, заступљена је екваторијална клима, са средњим температурама од 24-27°C и годишњом количином падавина од 3.000 mm. У планинама и висоравнима, заступљена је умерена клима, са средњим месечним темпеартурама 12-16°C на северу и 5-9°C на југу и са годишњом количином падавина 8001.000 mm. у Пацифичком приморју заступљена је пустињска клима, са средње месечним темературама 15-35°C и падавинама до 50 mm. Пустињска клима је условљена ветровима који дувају под дејством Перуанске и Хумболтове струје. Најважнија река је Мароњон, горњи ток Амазона, са десним притокама Хуаљега и Укајали и левим притокама Пастаза, Тигре и Напо. Већина река тече само када падају кише на планинама, док у осталим деловима године

корита пресуше. Међутим десетак река теку стално, јер им изворишта допиру до самих подножја снежних врхова Анда. Ове реке омогућују наводњавање пољопривредних култура. Реке на високим андским висоравнима уливају се у језеро Титикака. Оно се налази на граници са Боливијом на 3810 m и највеће је по површини на јузноамеричком контигенту. Заузима површину 8300 km2, а највећа дубина је 272 m. Притока је Рамиг, а отока Десагуадеро. Значајан је унутрашњи пловни пут и пловидба на језеру има дугу традицију. Смештено на висину уз прелепу природу представља значајан лимнолошки објекат. Једини град на језеру је Пуна. Највећи део Перуа прекривају селваси 66%, док 21% чине пашњаци, 3% обрадиво земљиште и 10% остало. Од биљних врста које чине богатство Перуа, а којих има око 10 хиљада, вредно је поменути следеће: каучуково дрво, абонос, кедар, палме којих има 150 врста, кининово дрво за производњи кинина у фармакологији, затим какаовац и др. Због неприступачности коришћење врста сведено је на малу меру, што представља губитак за привреду. Животињски свет је богат различитим врстама. Од сисара заступљени су алпака, лама, чинчила, мравојед, пума, јелен, мајмуни и др. Од гмизаваца има змија, гуштера, корњача и др. Од птица интересантни су пеликани и фламинго. Историја и култура Инка Перу је земља старе цивилизације племена Кечуе, из којих се у 12. веку пре нове ере издвојило племе Инка и овладало територијом Перуа. Царство Инка простирало се на планинама и висоравнима Перуа са легендарном и богатом престоницом Куско у којој су конквистадори наишли на дворане пуне злата и на цивилизацију на високом степену развоја. Један од познатијих конквистадора у периоду од 1531. до 1533. био је Франциско Пизаро, који је освојио најважије подкраљевство у Јузној Америци са средиштем у Лими.

64

Мачу Пикчу

Дана 28. јула 1821. Перу се формално одвојио од Шпаније и прогласио самосталним, али утицај Шпанаца и даље се осећао. Долази до избијања револуције и ратова са Шпанијом у периоду од 1864. до 1866, рат са Чилеом 187983. У другој половини 19. века почео је да продире страни капитал, најпре британски па амерички који је експлоатисао богатство и искоришћавао јефтину радну снагу. Услед безобзирне експлоатације, Индијанци су се побунили и долази до револуција 1914., 1924. и 1931. године. Доласком на власт владе генерала Хуана Алварада 1968. године, почео је процес друштвеноекономског преображаја, антикапиталистичког, антифеудалног карактера и борба против доминације страног капитала. Градска насеља и туризам Лиму је основао 1535. шпански освајач Пизаро. Саграђена је изнад приморског појаса у плодној долини. Удаљена је 13 km од луке Каљао, са којом је повезана железницом, трамвајем и аутопутем. Лима је велики трговачки, произвођачки и прерађивачки центар. У индустрији се прерађује памук, вуна, воће, поврће, има развијену текстилну индустрију, као и фармацеутску и прехрамбену индустрију. Каљао је главна перуанска лука на Тихом океану и седиште истоимене провинције, уједно је и главно седиште рибарске флоте. У њему је развијена црна металургија, хемијска, дрвна, прехрамбена индустрија и ремонт бродова. Преко ове луке врши се извоз памука, вуне, шећера, кафе, какаоа и руда. Арекипа је центар истоимене провинције, на јужном делу приморског горја на 2300 m. По привредном значају представља центар сточарске производње. Куско – град и стари центар, као и престоница Инка и Индијанаца. Највеће је градско седиште у Андима на висини од 3000 m. Саме грађевине саграђене су у необичном стилу. Куско има универзитет, а представља и туристички центар Перуа. Тврђава порушеног царског града зове се Кастеламан. Камени блокови од којих је тврђава саграђена тешки су по неколико тона. Пруга од Куска до луке Каљао је дуга 150 km.

НОВИ ЗЕЛАНД – РЕЉЕФ КАО У ФИЛМУ ГОСПОДАР ПРСТЕНОВА Нови Зеланд је држава југоисточног дела Тихог окаена. Састоји се од два велика острва: Северног и Јужног и од 10 острвских група и

бројних мањих острва: Стјуартовог острва, Чатемовог острва, Камбел, Антиподских острва, острва Баунти, Три Краља, Соландер, Снарес и Окланд. Северно и Јужно острво одвојена су Куковим пролазом, док је Јужно од Стјуартовог одвојено пролазом Фово. Вулканска активнист одиграла је важну улогу у обликовању рељефа, посбно Северног острва, где је вулкански рад и данас актуелан. Гејзири и топли минерални извори око вулканске зоне и земљотреси сведоци су његовог рада. Јужно острво се састоји од веначних планина Новозеландских Алпа и приморске равнице на истоку. Ту доминирају врхови: Куков 3.764 m и Тасманов 3.499 m. Као пример глацијације чувен је Тасманов ледник, површине 155 km2. Новозеландски Алпи се настављају на Северно острво као планине. Средњи део Северниг острва је вулканска и трусна област са активним вулканом Igaurohos (2.291 m) и угашеним Ruapehu (2.797 m) и Еgmont (2.500 m) на острву Таranana. За област су карактеристични гејзири, блатни вулкани, солфатаре. Раседањем у плеистоцену између Северног и Јужног острва настао је 23 km широк Куков пролаз. Положај Северног острва условљава равномерну расподелу температуре и падавима, те су разлике између лета и зиме незнатне (просечне године температуре 9,3-16,5°C). Међутим, идући ка југу климатске прилике се мењају, тако да клима из суптропске, каква је на северу Северног острва, прелази у субантарктичку и хладну океанску климу каква је на југу Јужног полуострва. Тако се на северу просек температура ваздуха у јулу креће од 10-12°C на северу, док се средње јануарске температуре крећу од 18-20°C. У планинским подручјима и на југу средње јулске температуре крећу се око 5°C, док у јануару расту до 14°C. Падавине су равномерно распоређене. Стални западни ветрови доносе падавине западној страни док су источне сувље – западне падине Новозеландских Алпа просечно примају 3.0005.700 mm док источни примају од 500-920 mm. Средње јулски висине талога износе између 13,3 и 131,7 mm и најмање је на југоистоку, док средње јануарске висине имају максимум на југозападу 16,7-104,3 mm у средњем делу Северног острва 8,5-10,6 mm а минимум у ово доба године излучи се на југоистоку –2,8-5,3 mm. Високе планине покрива снежно-ледени покривач са кога се спуштају леднци. На Северном острву највећа река је Vaikato, која је највећа река Новог Зеланда (425 km). Извире на планини Руапеху, тече према Северу и улива се у Тасманово море. На Јужном острву

65

највећа река је Клутха. Извире на језеру Ванаки у Јужним Алпима, тече југоисточно дужином 336 km. Улива се у Пацифик. Пловна је 72 km.

Милфорд Соунд фјорд, Нови Зеланд

Специфичан географски положај и климатске прилике условиле су настанак таквог биљног света који се по својим одликама сврстава у Аустралијску флористичку област са прелазном варијантом, тј. мешавином Аустралијске и Антарктичке климе у јужним деловима Новог Зеланда. Аустралијска флористичка област одликује се богаством врста. Међутим, 75% врста су ендемичне. Овај високи проценат ендемичних врста указује на дуг и самосталан развој биљног света на овом изгубљеном месту, далеком од осталих континената. Због објашњених климатских прилика, на северу развија се суптропска вегетација. Западни део је под зимзеленим дрвећем са присуством маховине. Западни део Јужног острва због високе и равномерне количине падавина, је под шумама у којима доминира буква, која успева као алпска врста високих надморских висина. Источни део острва је покривен травом што је у вези са количином падавина. Фауна Новог Зеланда спада у Новозеландску зоографску област. Главна карактеристика је одсуство сисара и потпуно одсуство змија. Са изузетком две врста мишева, нема домаћих сисара. Први бели насељеници који су дошли почетком 9. века наишли су на неколико врста паса и црних пацова, који су дошли 500 година раније. Једини дивљи сисари представљени су опадајућим врстама јелена, зечева, свиња, опосума, коза, ласице које су увежене од стране досељеника. Нови Зеланд се одликује богатом популацијом птица (укупно 23 укључујући и домаће врсте). Реке и језера богате су домаћим врстама јестивих риба, јегуља, змијуљица и неких врста карактеристичних за чисте воде рак и јегуља. Такође добро су заступљени пастрмка и лосос.

Градови Новог Зеланда – туристичке дестинације европских, америчких и јапанских туриста На Новом Зеланду се могу по величини и значају издвојити су Велингтон, Ђунедин, Хамилтон и Окленд. Велингтон – главини град Новог Зеланда основан 1840. Данас је то модеран града са 165 хиљада становника. Смештан је у најјужнијем делу Северног острва, надалеко од луке Николсон у пољопровредном региону. Истиче се као морска лука, центар трговине, комерцијални и произвођачки центар. У њему су: Национални архив, Национална библиотека Новог Зеланда, Краљевско друштво, Национална уматничка галерија са делима новозеландских, аустралијских и европских сликара. Национални музеј са националним експонатима из историје Новог Зеланда, Викторијин универзитет, Велингтонска политичка академија. Симфонијски оркестар, балет. Лепотом се истиче зграда Парламента, Градска скупштина и Англиканска катедрала. Велингтон је добио име по Артуру Вилислију, првом управнику Велингтона, британском војнику и држављанину. Хамилтон, град на северу Новог Зеланда, смештан на Северном острву на реци Вајката. Хамилтон је комерцијални центар за шроку зону Северног острва. Окленд, град на северу Новог Зеланда, основан 1940. као средиште колоније Новог Зеланда. Године 1865. седиште главног града је из Окланда премештено у Велингтон. Град је смештен између северозападног дела Северног острва и Северног Окленд острва. Налази се између луке Манука на Тасмановом мору и Вантемате на Пацифику. Упркос вулканској активности, град је морска лука, рибарски, комерцијални и производни центар. По туристичкој привлачности у Окленду се издваја Уметничка галерија, Институт и музеј са збирком из националне историје и етнологије; Музеј транспорта и технике, основан 1964. и др.

КВЕБЕК – ТУРИСТИЧКЕ РЕГИЈЕ У туристичкој понуди Канаде, могу се издвојити више туристичких регија, од којих свака од њих има своје специфичности. У тексту, који следи, издвојићемо неке од њих. Архипелаг Магдалена Архипелаг Магдалена се налази 215 km од полуострва Гаспе. Крајем фебруара овај архипелаг представља мрестилиште фока. Тада се може посматрати рађање малих, белих крзнених фока на сантама леда. Гаспе Атракција полуострва Гаспе су острва Бонавентура и Стена Пирс, прераст дужине 433 m које је за време осеке доступно и узаним

66

спрудом. Од маја 2008. забрањен је приступ туристима на острво. У регији се може видети највећа колонија блуна у Америци, које прате китове. Квебек Квебек је један од најстаријих градова Америке, основан 1608. Бедеми око града представљају последње очуване градске зидине северно од Мексика, Они опасују већи део старог града који је проглашен светском културном баштином и под заштитом UNESCOа је од 1985. Квебек је град архитектуре, мноштва пешачких зона и утврђења по чему је јединствен у Северној Америци. Абрахамова раван, историјски парк, површине 44 ha, био је поприште крвавих сукоба Британског и Француског царства у 18. веку. Налази се Бетлфилд парку, поред зидина града. Име је у употреби још из 16. века, по Абрахаму Мартину који је на овом подручју доводио стоку на испашу, потиче из војних докумената тог доба. На овом месту, 1759. се одиграла битка која је обележила историју Квебека и отворила нека питања која су и на почетку 21. века остала нерешена. Та година се обележава као моменат свргавања француског режима и пада Квебека под британску власт. Поред тога што представља природну оазу града, то је најзначајнији историјски споменик провинције који је под заштитом државе од 1908. Дворац Фронтенак, један је од најлепших на свету, налази се у старом граду, подигнут је у част грофа Фронтенака, гувернера колоније Нова Француска. Конструкција је започела у 17. веку. У њему су одсели Черчил и Рузвелт 1943. Данас је један од најатрактивнијих хотела у Канади, отворен је 1893. Монтморенси водопади, висине 84 m, представљају највише водопаде у провинцији Квебек (виши су 30 m од Нијагариних). Налазе се на ушћу Монтморенса у Сент Лоренс, насупрот острва Орлеан. Именовао их је Самуел де Шамплен 1613. у част војводе од Монтморенсија. Туристима је омогућен поглед из различитих углова на овај споменик природе. Уз водопад су изграђене степенице, а на врху водопада подигнут је мост, а водопад је могуће разгледати и са жичаре која повезује подножје са врхом. Лети, код водопада се одржава таkmичење у ватромету Да бајке постоје и у стварном свету, уверили су се сви они који су посетили Ледени хотел у Квебеку. Ова грађевина направљена од 15.000 тона снега и 500 тона леда, има све погодности хотела. Ако се одлучите за боравак у хотелу понесите зимску гардеробу, од скафандера, џемпера, шалова. Спољна температура зими достиже и до -25°C, а у хотелу је од -3-5°C. Необичност хотела је у

томе што постоји само зими, отвара се за посетиоце сваке године почетком јануара, да би се већ у априлу затворио. За ентеријер хотела побринули су се уметници који се таkmиче да сваке године изгледа још лепше. У хотелу постоји капела од леда, те је могуће организовати венчање. Хотел може да прими 88 гостију у 36 соба. Базилика Св. Ане, налази се 30 km источно од града Квебека, једно је од најзначајнијих стожера католичке цркве у овом делу Канаде. Првобитна је уништена у пожару 1922, а данашњи изглед базилике је из 1926. Базилика је импозантних димензија, дужине 105 m, ширине 61 m и висине 91 m. Легенда говори како је градитељ који је боловао од реуматизма излечен. И данас се верује у чудотворна дејства базилике, тако да се на њеном улазу налази корито у којима су остављене штаке, облоге као сведочанства људи који желе да потврде да су излечени. Морис На ушћу реке Сент Морис у Сент Лоренс налази се један од најстаријих градова Квебека – Оld Тrois-Rivières, основан 1634. Пионирски индустријски подухвати у Квебеку су започети управо у овом региону. У ту част подигнут је тематски парк “City of energy” који се налази у близини Шевинген водопада. Овај регион ће се посебно свидети заљубљеницима у природу, ловцима и риболовцима. Становници региона су поносни што су имали прилике да угосте Теодора Рузвелта, Харија Трумана и Черчила – пасиониарне заљубљенике у природу. Монтреал Монтреал је метропола која има све што један град може да пружи. Ово је мултикултурални град, са француским акцентом, у коме живи 80 етничких заједница. Ни један град нема овакав спој традиционалног и модерног. Својом архитектуром подсећа на европске градове, па се често говори да је европског духа. Стари Монтреал се сматра једним од најлепших градова на свету. У њему преовлађује европска архитектура, туристи говоре како током боравка у Старом Монтреалу имају утисак да су у Европи. Најстарије зграде су из 17. века, овај део представља једно од старијих урбаних подручја Америке. Најзначајнији објекти су Градска Кућа, Нотр Дам Базилика и Градска Пијаца (основана 1847, у својој историји је била и концертна дворана и Градска кућа). Мон Ројал, троглаво брдо се налази на острву у непосредној близини центра. По њој је Монтреал добио име. Популарно се назива планином, иако јој је највиши врх 233 m. Са планине се пружа поглед и представља излетиште. Сматра се да је део

67

вулкана који је био активан пре 125 мил. година. Нотр Дам, најстарија католичка црква у Монтреалу, готске је архитектуре, саграђена 1656, карактеристична је по компликованом, колоритном ентеријеру. Препуна је витража који описују историју Монтреала. Ботаничка башта, основана 1931, лоцирана је у непосредној близини Олимпијског стадиона, садржи 20.000 врсти биљака из света. Издељена је на више специјализованих вртова од којих су најатрактивнији Кинески врт који је највећи кинески врт ван Кине, и Јапански у коме посетиоци могу да се окушају у прављењу чаја и икебана. У оквиру баште, 1990. отворен је инсектаријум, највећи у Америци и један од највећих у свету. Биосфера је музеј посвећен води и животној средини. Налази се на острву Света Хелена, изграђен 1967. Пречника је 62 m, са најдужим покретним степеницама до тада изграђеним, дужине 37м.

Парламента. Локална обележја су и чувени Казино на језеру Леми и таkmичење у ватромету у току лета. Са друге стране је фантастична природа са узвишењима, низијама, шумама, пећинама, идеална за камповање, лов и риболов, рафтинг, скијање. Нарочито су интересантне ексурзије које укључују вожњу санкама које вуку пси. Острво Антикости На острву Антикости постоји једно насеље Мениер, из 1899. Острво је добро повезано путевима и врло је интересантно за разгледање. На њему се могу видети дубоки кањони, реке, пећине и водопади. Посебно је интересантно за разгледање птица, више од 220 врсти међу којима и ретка врста орла – гологлави орао. На обалама се налази око 200 олупина бродова. Временом, на острву је изграђен низ светионика од којих су многи претворени у угоститељске објекте. Лавал Уколико се одлучите да посетите регију Сентакако треба да одете у град Лавал и Космодром, научни центар где је посетиоцима омогућено да виде соларни систем, проучавају ракете и посматрају део месечеве стене. Захваљујући НАСА симулатору, могућ је доживети како је ходати по Месецу! Нунавик Нунавик је најбоље посетити зими када је могуће преко тјела путовати сноумобилом и осетити какав је живот на северу. Највећу атракцију представља Пингуалит кратер, који је настао при удару метеорита. Кратер је пречника 3,4 km и испуњен водом.

Музеј Биосфера, Монтреал

ПРАГ – ЕВРОПСКА МЕТРОПОЛА КУЛТУРЕ

Олимпијски стадион је саграђен за потребе Летњих олимпијских игара 1976, данас га користе националне селекције и бејзбол, рагби и фудбалски клубови. У оквиру комплекса се налази торањ висок 175 m који представља највишу косу грађевину на свету. Планетариум, једна од највећих туристичких атракција Монтреала, почео је са радом 1966, од онда је угостио милионе посетилаца. Највећи је планетаријум у Канади. Музеј смеха је основан 1993. након успеха Јуст Фор Лаугхс Фестивала. У њему се одржавају поставке посвећене хумору. Посетиоцима је омогућен интерактиван приступ, тако да и сами могу учествовати у перформансима. Отава Ову регију чине две, подједнако атрактивне, целине. Урбани део, софистицирани Жатине, који лежи на реци Отави, у коме се може посетити Канадски музеј цивилизације, популаран како код млађе популације, тако и код заљубљеника у староседелаћку културу; велики Национални музеји Отаве и зграда

Праг (Praha – чешки, Prague – енглески) је главни град Чешке и главни град две административне области – прашког региона и централне Бохемије. Први писани подаци о граду потичу из извештаја арапског купца Ибрахима Ибн Јакуба, који га спомиње као Прага – Фарага. Кроз историју, град је добијао многе епитете: Praga totius Bohemiae domina – Праг господарица Чешке, Praga mater urbium – Праг мајка свих градова, Praga caput regni – Праг глава империје (мисли се на Свето римско царство). Назив „златни град“ дао му је Карло IV, цар Светог римског царства. А од 19. века називају га и „градом стотину торњева“, иако их у граду има чак 550. Магични град мостова, катедрала, златних торњева и црквених купола, огледа се на површини реке Влтаве преко десет векова. Ниједан други европски град, сличне величине, нема тако очувано средњовековно градско језгро, као што то има Праг. Град нуди разноврсну архитектуру од романичке,

68

готичке, ренесансне, барокне, рококо, класицистичке, ампир архитектуре, до праваца 20. века - сецесије и кубизма. Зато се сматра једним од најлепших, највећих и најстаријих градова у Европи. Данас, привлачи туристе из свих крајева света, јер поседује све атрибуте модерног европског града. У Прагу се налазе неке давно заборављене грађевине, као и оне које својом лепотом и велелепношћу плене пажњу свих путника који се упуте ка овој метрополи. Ово је град који годишње посети више милиона туриста, јер се његове лепоте и атмосфера не могу пренети писаним речима или усменим предавањем, већ се морају доживети. Франц Кафка је Праг, свој родни град, доживео као „тврдоглаву старицу, која кад те зграби својим канџама више никад не пушта“! Праг се налази на 50º 5' 19" северне географске ширине и 14º 27' 17" источне географске дужине. Заузима централни положај у Европи, са приближно истом удаљеношћу од три мора: Балтичког (365 km), Северног (495 km) и Јадранског (490 km). Град заузима површину од 496 km и подељен је на 57 градских делова, који су повезани са 22 управне општине. Ту живи око 1,2 милиона становника, односно око 10% укупног становништва Чешке. Смештен је на обалама реке Влтаве, у њеној уској речној долини, која се пружа даље према северу, све до Полапске низије у долини Лабе. Долина Влтаве је окружена речним терасама и ниским брдима, која представљају крајње северозападне обронке Чешко-Моравске висоравни, односно јужне делове чешког басена. Највиша кота града је на 399 m, на левој обали реке, где се налази и Прашки замак. Десна долинска страна је шира и ту се могу видети терасасти нивои влтавских седимената. Најнижа надморска висина града је у северном делу и износи 177 m, тако да висинске разлике прелазе преко 200 m на релативно малим растојањима. На климу града утиче географски положај. Праг се одликује умерено континенталном климом, са топлим летима и хладним зимама, која представља прелаз од атланске климе на западу према континенталној клими на истоку. Просечна годишња температура ваздуха је 9ºС, средња месечна за јануар износи -0,9 ºС, док је средња јулска 19ºС. Генерално, клима Прага је променљива и долази до одступања од средњих вредности. Током зиме се температура спусти и до -20ºС, а лети понекад температуре достижу и 35ºС. Ниске зимске температуре у прошлости су доводиле до залеђивања и саме Влтаве (док јој ток није регулисан мањим бранама). Пролећни и јесењи

месеци су најпријатнији за посету, са температурама 10 º - 20 ºС. Просечна годишња количина падавина износи 446,6 mm. Током летњих месеци излучи се највише падавина (у августу просечно 63,2 mm). У јесењим месецима смањује се количина, тако да се најмање падавина јавља од децембра до јануара. Летњи пљускови често у кратком периоду прерастају у олујне кише. Захваљујући свом положају, Праг има велики број сунчаних дана. Период од маја до августа одликује се са највише сунчаних сати (јул 219,6 h). Средња годишња осунчаност износи 1611 сати. Праг лежи на обалама реке Влтаве, која представља хидрографску основу читаве регије. Река протиче кроз град на дужини од 31 km и дели га на два дела повезана са 13 мостова. На територији града, са леве стране се у реку улива 5 потока, а са десне 4. Средња дубина на овом потезу је 2,75 m, а пресечан годишњи протицај је 142 m³/ с. У свом току кроз град прави велики меандар и обилази 8 острва, од којих су нека имала битну улогу у развоју града, а нека су данас позната излетишта са рекреативним садржајима. Влтава је најдужа река, извире на североисточним огранцима Шумаве. Настаје од три изворишна крака: Топле, Хладне и Травнате Влтаве. На 35 km северно од Прага, код града Мелника, улива се у Лабу, а ова у Северно море, тако да је Праг пловним путем повезан са Северним морем, а каналима и са Балтичким морем. Влтава има нивални режим храњења, што омогућава довољно воде и пловидбу током целе године. На њој је изграђено 7 хидроцентрала са акумулационим басенима. Услед велике густине насељености и развијене индустрије, река је доста загађена.

Река Влтава у Прагу

У граду и широј околини постоје бројни паркови и баште, који представљају места за одмор и рекреацију, у која се може побећи од гужве и буке у граду. Многи градски паркови

69

су током времена обнављани и уређивани, укључујући и баште Прашког замка. Већина паркова су основни правци кретања туриста током обиласка знаменитости града. Парк Прашког замка је основан 1534. године и са њега се пружа предиван поглед на град и представља место за одмор и опуштање. Састоји се од више делова: Краљевске баште, Баште бастиона, Рајске баште, Бедемске баште, Баште јелена. Валенштански врт је подигнут 1630. године у барокном стилу и сматра се једним од најстаријих паркова Прага. Обухвата мало језеро, пећину са вештачким украсима и мотивима из грчке митологије, фонтану, врт са многобројним ретким биљним врстама. У оквиру врта је и истоимена палата, Витешка дворана и астрономска опсерваторија. Башта је отворена за посетиоце од 2002. године Ледебуршки врт је саграђен у барокном стилу, у првој трећини 18. века. У оквиру врта се налазе фонтана, статуа Дива и мали базен. Суседни Палфски врт потиче из прве половине 18. века и налази се уз Палфску палату. Вртови су повезани и у њих се улази кроз Ледебуршку палату. Вртба парк уписан је у листу UNESCО због своје лепоте и очуваног изгледа са почетка 18. века. Представља оазу мира и једно од омиљених места Пражана и туриста. У овом врту се одржавају венчања, позоришне представе и уметничке изложбе. Франтиштански врт налази се између Ванцеславовог и Јунгмановог трга, у самом срцу Новог Места. Подигнут је још у 14. веку када је и Ново Место почело да се развија. Почетком 90-их година у потпуности је обновљен и уређен, тако да сада садржи и мало дечије игралиште. Петрињски парк, представља некадашње краљевке винограде. Са њега се пружа предиван поглед на Влтаву и Старо Место. Препознатљив је по бројним атракцијама за децу и одрасле као и ТВ торњу, минијатурној верзији Ајфеловог торња. Хавличков парк је други највећи парк и налази се преко пута Ригровог парка. Поред поменутих, значајнији паркови су: Стромовка, Кински, Вишехрадски, Шарка, Војан, Летна и Чотек, као и бројне ботаничке баште. Међу бројним знаменитостима Прага, истиче се историјско језгро града, површине 866 ha, кога чине Храдчани, Мала Страна, Стари Град и Јозефов, Вишехрад и Нови Град. Некада су то били самостални градови, а у 18. веку, тачније 1784. године су уједињени. У децембру 1992. године овај део града је проглашен светском културном баштином и под заштитом је UNESCO.

КОМПЛЕКС КУЛТУРНИХ ВРЕДНОСТИ ПРАГА Праг представља јединствен комплекс културних споменика, па се може сматрати галеријом многобројних уметничких стилова. Храдчани Место са ког се пружа најлепши поглед на читав град је простор који заузима Прашки замак – Храдчани. На основу археолошких ископавања и сачуваних писаних докумената, сматра се да га је подигао принц Боривој у 9. веку, око 880. године. Дворац је првобитно био изграђен од дрвета и окружен земљаним бедемом, а касније добија садашњи облик. Данас се сматра највећим старим дворцем на свету, дугачак 570 m, у просеку широк 128 m и простире се на 7,3 ha. Од 10. века, Прашки замак је средиште црквених власти, Прашке бискупије, као и образовни и културни центар. Сваки владар је дворцу додавао неко своје обележје, тако да дворац представља мешавину стилова. Током 14., 15. и 16. века замак се развијао у готском, а затим у ренесансном стилу. Био је више пута рушен и пљачкан током ратова који су се водили у 17. веку. На дворцу су извршене четири велике реконструкције, али је задржао класичан изглед, који је добио у 18. веку током владавине Марије Терезије.

Храдчани

У 18. веку значај замка је умањен, постепено је губио свој сјај и богатство, јер је престоница Аустро-Угарске царевине из Прага премештена у Беч. Након Првог Светског рата и стварања Чехословачке, замак је постао средиште власти. Данас је замак седиште председника Чешке републике и економски, политички и културни центар, не само Прага, него и целе државе. Стара краљевска палата је место где

70

су инаугурисани сви чешки председници. Када председник није у земљи са капија краљевске плате се скида застава, тако да Чеси у свако доба знају да ли им је председник у земљи или не. Доминатна грађевина Храдчана је Катедрала Св. Вита, грађена од 1348. до 1929. године. Подигнута у готском стилу, али обзиром да је грађена пуних 7 векова преплићу се и други стилови. У крипти катедрале се налазе гробнице најпознатијег чешког краља Карла IV и аустријског императора Рудолфа II Хабзбуршког. Прозорска окна су украшена витражима, на којима су представљени библијски и мотиви чешке историје. Од осам капела које се налазе у склопу катедрале, највредније место заузима Капела Св. Венцеслава (Св. Вацлава), који се сматра заштитником Чешке земље. Подигнута је на месту старе римске базилике. По својој уметничкој вредности, спада у сам врх чешке уметности. За разлику од већине осталих капела затворена је са свих страна, а зидови су покривени драгим камењем и фрескама. Манастир Св. Ђорђа је основао 973. године принц Болеслав и његова сестра као манастир Бенедиктинаца. Срушен је 1782. године а касније реконструисан 1976. године као део Националне галерије, која садржи многобројне колекције Чешке уметности. Базилика Св. Ђорђа је друга највећа црква на простору Прашког дворца. Камен темељац за градњу поставио је око 920. године кнез Вратислав, отац Св. Вацлава, а затим је дограђивана током 10. и 12. века. Лорета или Св. Кућа подигнута је 1631. године као стециште ходочасника. Позната је по највреднијим монстранцама (посуде, у којима се чувају освећене хостије – бесквасни колачићи за причест), које потичу из периода 16-18. века. Једна од најцењенијих је позлаћена монстранца украшена са 6500 дијаманата. У оквиру Лорете налази се барокни звоник из 1735. године у којем је смештено 27 звона. Звона се оглашавају сваког пуног сата. Краљевски врт са плесном двораном Мичовна потиче из 1534. године, из времана Хабзбурговаца. У дворани која је некада служила војсци сада се одржавају приредбе и концерти. Страховски манастир основао је краљ Владислав I 1140. године. Испред манастира је била стража, па манастир зато и добија има Страхов (чешки „страховат“ – стража). Манастир је подигнут на тешко доступном узвишењу и постаје стециште учених људи и ходочасника, захваљујући краљевској подршци и изградњи богате манастирске библиотеке. У оквиру библиотеке и данас се налазе бројни

стари рукописи велике историјске вредности, попут Јеванђеља из 10. века. Замак Белведере – Краљевски летњиковац Св. Ане је најлепша ренесансна грађевина у Прагу. Подигао га је Фердинанд I Хабзбуршки, у периоду 1538-1564. године, за своју супругу Ану Јагелонску. У централном делу је смештена „певајућа фонтана“. Чернинска палата је саграђена 1687. године у стилу раног барока. Својом дужином од 150 m сматра се највећом прашком грађевином. За време Наполеонових ратова у њој је била смештена војна болница, а данас је средиште Министарства спољних послова. Лобкович палату је изградила породица Пернштајн почетком 16. века. Године 1627. палата постаје власништво Поликсене Лобкович, која је позната по даривању чувене фигуре „Прашко дете“ Цркви девици Марији. Данас је део палате у власништву грофа Александра Лобковича, Поликсениног потомка, у којој се може видети богата колекција слика Бројгела, Каналета, Веласкеза и музичких инструмената. У другом делу палате је смештена мања поставка Националног музеја, која садржи многобројна дела Чешке уметности укључујући копије круна чешких краљева. Златна улица је позната по малим кућама из 16. века, које су служиле као одбрамбени бедем града, саграђене између утврђења у готском стилу. Назив „златна“ улица је добила по алхемичарима и златарима из времена Рудолфа II Хабзбуршког, који су овде живели крајем 17. века. Данас се овде налазе занатлијске радње и мале продавнице сувенира. У кући број 22 живео је Франц Кафка у периоду од 1912. до 1914. године. Далиборка кула је војна кула, која је подигнута 1496. године као део утврђења око замка. Све до краја 18. века служила је као затвор. Барутна кула Михуљка из 13. века, такође, представља део утврђења. Повремено је служила као складиште за барут, па отуда и назив. Галерија замка је подигнута на месту некадашње коњушнице, где је пронађено много слика из времена краља Рудолфа II, међу њима и дела Тицијана, Тинторета, Рубенса и других. Сва ова дела су касније реконструисана. Мала Страна Малу страну је основао краљ Отокар II Премисл у другој половини 13. века. У овом делу града, који је Карловим мостом спојен са Старим местом, налазе се раскошне палате и аристократске куће у ренесансном и барокном стилу, саграђене у доба контрареформације католичке цркве.

71

Црква Св. Николе је грађена у периоду од 1704. до 1755. године, на месту срушене готске цркве. Цркву подижу отац и син Диценхофер, најзначајнији представници чешког касног барока. Налази се на највишој тачки малостранског трга. Црква је висока 75 m и осликана је фрескама које приказују живот Св. Николе. Црква девице Марије победнице је саграђена у доба раног барока 1611. године, а дограђена 1644. године. Позната је по воштаној фигури „Прашко дете“, коју је цркви поклонила Поликсена Лобкович. Једно време је припадала Малтешким витезовима чији се трг, палата и музеј налазе у близини цркве. Нерудова улица је главна улица која води од Прашког замка. Носи име по чешком песнику Јану Неруди, који је живео у кући званој „Код два сунца“. Познате куће су још „Код три виолинице“, „Морзинска палата“, у којој је данас смештена румунска амбасада,“Црвени соко“, „Златни пехар“, „Златни кључ“ и др. У овој улици налази се и амбасада Републике Србије. Петрински торањ висине 60 m представља умањену копију Ајфеловог торња. Налази се на највишем прашком брду Петрину и саграђен је 1891. године за „Јубиларну изложбу“. Повремено је коришћена као опсерваторија и као ТВ торањ. Куриозитет је да се висина торња заједно са брдом на коме се налази подудара са висином Ајфелове куле у Паризу, односно да су им врхови исте надморске висине, 320 m. Петрински лавиринт представља грађевину са поставком огледала, посвећен бици Пражана и Швеђана 1648. године на Карловом мосту. Кампа је мало острво испод Карловог моста са кога се пружа поглед на Влтаву и Национални театар. Познато је по продавницама грнчарије. Карлов мост је један од тринаест мостова на Влтави и најстарији је прашки мост. Сам Карло IV је поставио камен темељац 1357. године. Изградња моста је била поверена Петру Парлеру, познатом прашком архитекти тог доба. Грађен је све до почетка 15. века. Првобитно име му је било Камени или Прашки мост, а од 1780. године носи име свог ктитора. Из Парлерове радионице је и торањ Карловог моста на староградској обали, довршен око 1380. године и сматра се једном од најлепших готичких грађевина овог типа у Европи. Мост је дуг 520 m, широк 9,5 m и састоји се од 16 лукова на којима је 30 статуа светаца познатих вајара направљених у периоду од 1683. до 1714. године. Најпознатији је кип Св. Ивана Непомука чувеног прашког вајара Брокофа из 1683. године. Свештеник Непомук је бачен у реку, када је одбио да открије шта је у тајној исповести рекла краљица. Смрт

светитеља је приказана на рељефима испод статуе, које туристи додирују, у нади да ће им се испунити жеља. Други познати кип је „Прашки Турчин“ из 1714. године. Са малостранске стране мост затварају две куле, једна виша која припада Карловом мосту и друга нижа која је припадала некадашњем „Јудитином“ мосту, који је замењен Карловим. На другом крају је велика Кула Старог града саграђена по идеји поменутог Петра Парлера крајем 14. века. Кула садржи фигуре Карла IV и Венцеслава IV, као и изрезбарене амблеме територија које су припадале Карловом царству. Старо Место Стари град, на десној обали Влтаве је најстарији и историјски највреднији део града настао у 13. веку. Староградски трг саграђен је још у 12. веку поред Старе градске већнице и Тинске цркве. Ту се налази још и барокна црква Св. Николе, палата Кински у рококо стилу са Националном галеријом графике, кућа „Каменог звона“ и споменик Јану Хусу, дело вајара Ладислава Сална из 1915. године. Хус је био учитељ, реформатор и свештеник, оснивач Моравске цркве. Борио се за уједињење националних циљева и цркве, па је због својих идеја спаљен на ломачи и постао национални херој. Испод споменика Хусу у седећем положају, налази се споменик Јану Палаху студенту, који се на том месту запалио 1968. године у знак протеста због уласка страних трупа. Најпознатија и туристички најатрактивнија зграда на Староградском тргу је Староградска већница са астрономском кулом, која је основана заслугом краља Јана Луксембуршког 1338. године. Њу чини комплекс пет кућа. Преправљена је у готском стилу 1470. године. Астрономски сат – Орлој датира са почетка 15. века, из 1410. године. Дело је сајџије Микулаша из Кадање и астронома Јана Шиндела. Фигурице 12 апостола стављене у 17. веку, на сваких сат времана излазе из прозорчића. Сат показује године, месеце, дане, сате, излазак и залазак сунца и месеца и небеске знаке. Сат мења боју у зависности од доба дана, током дана док траје обданица преовлађују топле боје, а ноћу их замењују хладне, плаве нијансе. Кућа „Минуте“ је један од објеката који чине комплекс Градске већнице. Назив је добила по томе што су у њој боравили трговци и занатлије. Имали су право на паузу од једног минута, коју су најчешће користили за уживање дувана. Отуда и досетка да је фасада зграде „поцрнела“ од дуванског дима. Тинска црква која доминира староградским тргом, основана је на крају владавине Јана Луксембуршког и на њеној изградњи је од

72

1380. године радила Парлерова радионица. Црквом доминирају торњеви високи 80 m између којих је велико прочеље из 1463. године. Истиче се северни портал цркве као један од највреднијих чешких споменика готичке уметности. За ентеријер цркве је карактеристична надгробна мермерна плоча данског астронома Тиха Де Браха, који је у њој и сахрањен 1601. године. Тински кварт је место велике историјске вредности израђен у 11. веку. Овде су се налазили трговачки магацини и имања позната као „унгелти“ по којима је цео кварт добио име. Најзначајнија грађевина је Гранавска палата, једна од најбоље очуваних ренесансних прашких грађевина. У периоду од 1984. до 1996. године цео кварт је обновљен. Данас он представља културно, трговачко и административно језгро града. Манастир Св. Ане представља комплекс црквених и стамбених објеката, подигнутих 1234. године по налогу краља Венцеслава II. Данас се ту налазе галерије слика и скулптура чешких уметника 19. века и концертна сала. Бетлехемска капела је саграђена је 1391. године у готском стилу. Познати реформатор Јан Хус је овде држао своје говоре. Пошто је срушена до темеља, грађевина је аутентично обновљена 1953. године заједно са старим дуборезима и сликама. Кућа „Каменог звона“ је неоренесансна грађевина саграђена у периоду од 1876. до 1884. године са намером да то буде галерија слика и збирка антиквитета. Пре и после Другог светског рата је била седиште Народне скупштине, а од 1946. године је седиште Чешког филхармонијског оркестра. У њој се налази и светски позната Дворжакова концертна дворана, у којој се сваке године одржава познат музички фестивал „ Прашко пролеће“. Палата Рудолфинум је најзначајнија средњовековна грађевина преправљена у готском стилу у 14. веку, а последљи пут измељена 1988. године. Данас је то зграда у којој Прашка филхармонија изводи концерте и где се одржавају многобројне изложбе. Клементинум потиче из 17. века. У 18. веку овде је подигнут Доминикански манастир са црквом Св. Климента. Касније су дограђене позоришна дворана, библиотека, црква Св.Спаса, метеоролошка станица и научна опсерваторија у којој су радили Јохан Кеплер и Тихо де Брахе. Данас је овде смештена универзитетска библиотека. Каролинум је првобитна зграда Карловог универзитета, основаног 1348. године. До почетка 15. века био је под јаким немачким утицајем, али је захваљујући великој борби Јана Хуса прешао потпуно у руке Чеха. Данас

се у овој згради одржавају церемоније доделе диплома Карловог универзитета. Градска већница је изграђена у периоду од 1906. до 1911. године на месту старог Краљевог двора, у коме је живео краљ Вацлав IV, али и други Чешки владари. Ентеријер садржи многобројне декорације, а на спољној фасади се налази мозаик „У част Прага“, дело Карела Шпилара. У овој згради је 1918. године проглашено стварање Чехословачке републике. Данас се у оквиру ове зграде налази познати Сметанин концертни хол. Са историјском Барутном кулом ова грађевина чини јединствену целину. Кула је подигнута 1475. године као део капије између Старог и Новог Града, на месту старе срушене капије, у време крунисања краља Владислава II. Касније је спојена са суседном Краљевском палатом, а име „барутна“ добила је, у 18. када је, претпоставља се, коришћена као складиште за мунуцију. Кулу је у неоготском стилу реконструисао архитекта Јозеф Мокер 1886.године У оквиру Старог места се налази и Ставовско позориште, у коме је 1787. године премијерно изведена Моцартова опера „Дон Ђовани“. Зграда је из 1783. године и најлепши је представник прашког класицизма. Поред улаза у позориште, са леве стране, постављена је црна статуа, за коју се везује занимљива легенда. У питању је „уклети витез“ који је на овом месту убио невину девојку и за казну, ток тренутка је окамењен. Саставни део Старог места чини Прашки Јврејски град или Јосефов, који је настао као насеље јеврејских трговаца. Дуго је био одвојен од осталих делова града, због прогона Јевреја, који су током 18. века чинили четвртину прашког становништва. Овде се налазе Јеврејска градска већница, Обредни храм, Јеврејски музеј и старо Јеврејско гробље, јединствено у Европи. Такође, је очувано шест синагога: Клаусова, Висока, Пинкасова, Мајселова, Старо-нова, Шпанска синагога. Старо-нова синагога је саграђена 1270. године. Представља најстарију очувану синагогу у Европи и један од најстаријих прашких готичких споменика. Ова масивна грађевина од камена је, за разлику од осталих у јеврејском гету, преживела све средњовековне недаће и одолела бројним разарањима. Један од најзначајнијих познавалаца прашке јеврејске општине био је рабин Лов. Старо Јеврејско гробље је основано почетком 15. века у центру јеврејског града. Ограничен простор за гробље није био довољно велик и будући да црквени обичај забрањује санирање старих гробова, морало се стављати пуно других слојева земље, у које су мртви били

73

сахрањивани. Тако на неким местима чак постоји дванаест погребних слојева. Најстарији споменик на гробљу датира из 1439. године, а најмлађи је из 1787. године. Један од најпознатијих Јевреја сахрањен на овом гробљу је и поменути рабин Лов. Вишехрад Вишехрад је био седиште династије Премисла у 10. веку. Принц Вратислав I овде је крунисан 1085. године. Најстарија грађевина на овом месту је ротонда (мала, полукружна грађевина са куполом) Св. Мартина. Поред ове постоје и друге Прашке Ротонде које су урађене у романском стилу: Златна ротонда је из 11. века, реконструисана 1865. године и ротонда Св. Лонгина са краја 12. века, два пута обнављана 1844. и 1934. године. Овим простором доминирају два новоготичка торња цркве Св. Петра и Павла. Црква је изграђена за кнеза Вратислава, око 1070. године. Била је више пута преграђивана, последњи пут у периоду од 1885. до 1903. године, по предлогу архитекте Јосефа Мокера, у новоготичком стилу. Поред ње ту су и црквена резиденција, земунице, парк и гробље по имену „Словен“ на коме су сахрањени многи знаменити Чеси: научник Пуркиње, композитори Дворжак и Сметана и други. Краљ Карло IV је за време своје владавине реконструисао Вишехрадски замак и подигао утврђења око њега. После Хуситске револуције замак је преправљен у барокном стилу. Са јужног краја Вишехрадских утврђења пружа се предиван поглед на град. Ново Место Представља главни, економски центар Прага, који је највише добио на значају у другој половини 19. века, када је спојен са Старим градом и када је изграђен низ јавних и стамбених грађевина у стилу „нове уметности“. Централни део овог дела града носи назив „Златни крст“ и представља елитну стамбену четврт Прага. Вацлавски трг је само срце града и трговински центар. Дуг је 750 m, па својом дужином више подсећа на булевар него на трг. У средњем веку је служио као пијаца, на којој су се продавали коњи. Током 19. веку постаје значајано трговачко средиште, што је остао до данас, када и добија садашње име по Чешком заштитнику Св. Вацлаву. Већина зграда на тргу је из доба сецесије, а свакако најлепша међу њима је „Гранд хотел Европа“. На самом тргу се налази споменик принцу Ванцеславу I (Св. Вацлаву) са четири заштитника: Св. Прокопије, Св. Адалберт (Св. Војтех), Св. Људмила и Св. Ана. Споменик је дело Јозефа Мајслбека из 1912. године. Принц Ванцеслав је био унук краља Боривоја, оснивача Прашког

замка. Године 935. је убијен и проглашен за свеца и заштитника нације. Народни музеј је основан 1818. године, али није имао трајно седиште. Године 1883. је расписан јавни архитектонски конкурс за предлог музејске зграде чије би се будуће место налазило на врху Вацлавовог трга. Прву награду је освојио архитекта Јосеф Шулц. Градња је почела 1885. године и завршена 1890. године у неоренесансном стилу. Народно позориште на самој обали Влтаве, за Чешки народ има посебан значај. Током 18. века чешки језик се ретко могао чути на позорницама, јер Праг није имао позориште где би представе биле приказиване само на чешком језику. У узаврелој атмосфери стварања националоног идентитета, организована је акција у целој земљи и то под насловом „народ сам себи“ ради прикупљања новца за изградњу позоришта. Године 1868. је почело са градњом. У стилу касне ренесансе, на предлог архитекте Јосефа Зитека, зграда је била завршена 1881. године. У међувремену је избио пожар и поново је било организовано прикупљање новца. Зграда је довршена по предлогу архитекте Јосефа Шулца 1883. године. Луцерна је културни центар, који је 1912. године саградио деда Вацлава Хавела (данашњег председника). Данас су овој згради смештане галерије, кафићи, биоскоп, продавнице и концертне дворане. Још једно архитектонско дело новије историје, на такозваној Рашиновој обали је „Кућа која плеше“ или „Гингер & Фред”. Саграђена је у периоду 1994. -1996. године. Гледајући од Јирасековог трга, фасадом доминира леви,стаклени торањ, који подсећа на елегантно савијену плесачицу – Џинџер и десни, бетонски торањ са металном куполом на врху – Фред. Купола је направњена од металних цеви, пресвучена мрежом од нерђајућег лима и представља главу медузе. Стваралац овог уметничког дела је архитекта Гери. Емаус је манастир са Богородичином црквом, основао га је Карло IV 1347. године као манастир словенских Бенедиктинаца. На крају Другог светског Рата манастир је срушен. Године 1967. саграђена су два асиметрична торња. Градска већница Новог града представља комплекс зграда у готском стилу са краја 14. и почетка 15. века, које су реконструисане у 16. веку у ренесансном стилу. У овом комплексу се налази торањ са Богородичином капелом и две дворане у готском стилу са лучним сводовима и једна у ренесансном стилу. У периоду 1377 – 1784. године овде је било садиште власти Новог града.

74

Бревнонски манастир је Бенедиктински манастир из 993. године. Подигли су га принц Болеслав II и бискуп Војтех (Св. Адалберт). У оквиру манастира се налази црква Св. Маргарите и куће црквених великодостојника из 18. века у типичном барокном стилу. Индустријска палата је направљена као павиљон за „Јубиларну изложбу“ 1891. године. Једна од највреднијих прашких грађавина у авангардном стилу. Главни свод палате дугачак је 238 m, са средишњим торњем високим 51 m. Музеји Прага Са богатим културним и уметничким наслеђем не изненеђује и чињеница да Праг има многобројне музеје и галерије. У њима се чувају блага сакупљана током више од два миленијума историје града. Неки од најпознатијих и најцењенијих музеја су: Народни музеј, Јеврејски музеј, Музеј града Прага, Дворжаков музеј – смештен је у Минховском летњиковцу и њему се налази изложба која верно одсликава композиторов живот и стваралаштво, Музеј Бедржиха Сметане, Музеј Франца Кафке – у коме је поставка сачињена од већине првих издања Кафкиних дела, рукописа, фотографија и других експоната; Лапидаријум - у њему се налази поставка каменог вајарства у Чешкој од 11. до 19. века; Музеј комунизма обухвата поставку посвећену времену тоталитарног режима од фебруарског пуча 1948. до новембра 1989. године; Музеј чешке музике, Музеј чешке ликовне уметности, Народни технички музеј – где су експонати превозних средстава, рударства, металургије, астрономије, часовника, фотографске и филмске технике, телекомуникација и акустике; Народни пољопривредни музеј, Музеј играчака, Музеј минијатуре, Мухов музеј – посвећен животу и раду чешког сликара, најзначајнијег представника сецесије, Педагошки музеј, Музеј воштаних фигура, Музеј кампа – представља музеј модерне уметности, Музеј Карловог моста – налази се у згради некадашње болнице и ту се могу видети јединствене макете Карловог и Јудитиног моста, а под земљом се може видети и очувани темељ Јудитиног моста из 12. века. Својим ликом и делом многе знамените личности различитих епоха су оставиле печат о златном граду, који им је уједно био инспирација. Најпознатији међу њима су два велика композитора Беџих Сметана и Антоњин Дворжак. Сметана (1824-1884) се школовао у Прагу, основао је музичку школу и учествовао у оснивању Оперске куће. Чешку и Праг описује у својим чувеним симфонијским поемама међу којима се истиче „Влтава“, „Моја земља“, као и опера „Брандербуржани у

Чешкој“. Дворжак (1841-1904) је рођен у непосредној близини Прага, где је касније студирао и постао члан оркестра Националног театра и директор Прашког конзерваторијума. Волфганг Амедеус Моцарт током свог дугогодишњег боравка у Прагу написао је симфонију „Праг“, као и оперу „Дон Ђовани“. Пореклом из Прага су немачки писац Рајнер Марија Рилке, композитор Рудолф Фримл, научници Карл и Тереза Кори, аустријска оперска певачица Ернестина Шуман, аустријски писац Франц Верфел, амерички градитељ цепелина Карл Арнштајн, хемичар Јарослав Хејровски (добитник Нобелове награде за хемију 1959. године) и други. У својим књижевним делима, о Прагу су писали Милан Кундера, песник Јарослав Сајферт, Франц Кафка, Вацлав Хавел (садашњи председник државе, иначе драматург и есејиста), Јан Неруда, Јарослав Хашек, Макс Брод, Егон Ервин Киш. По оснивању Карловог универзитета, 1348. године, Праг је постао један од главних универзитетских центара Европе. У то време су се изучавали теологија, право, медицина и уметност, док данас највећи значај имају Економски, Технички, Хемијски факултет и Академије уметности, нарочито факултет за филмску и телевизијску режију (FAMU). Велики број познатих режисера (међу њима и доста наших уметника) је студирало режију баш на овом факултету. Најпознатији су Милош Форман (добитник оскара за филмове „Лет изнад кукавичјег гнезда“ и „Амадеус“) и Јиржи Менцел. На Карловом универзитету су студирали и научник Јохан Пуркиње, Никола Тесла, Алберт Ајнштајн и многи други знаменити појединци из разних области. Занимљиви делови близу центра Прага су: Винохради, Вршовице, Жижков, Смихов, Холешовице, Збраслов, Дејвице и Стресовице. У предграђу Винохради је смештен велики број паркова и резиденција. Жижков је једна од најсиромашнијих градских области, чији су заштитни знаци Жижков споменик и футуристички ТВ торањ, са кога се пружа фантастичан поглед на град. У западном делу града, предграђа Дејвице и Стресовице су изграђене модерне породичне виле, које пружају другачији поглед на Праг. Остала предграђа, у којима живи и највећи део становништва, подсећају на Источну Европу. Карактеристично за њих су полуизграђене високе грађевине, које локално становништво назива „панелаки“.

ИСТОРИЈА ПРАГА Први становници Прага населили су ово подручје још у праисторијско доба, о чему сведоче многа археолошка налазишта и разни предмети по музејима у Прагу, Брну и другим

75

градовима. Према подацима историчара, први познати становници Прага и Чешке, били су Келти (од краја 4. века пре нове ере). Међу њима, истицало се плене Боји, које је било и носилац културе млађег гвозденог доба. По овом племену Чешка је добила своје најстарије има – Бохемија. Стотинама година, пратећи ток реке Влтаве, ту су пролазили трговачки путеви који су повезивали јужне са северним деловима Европе. Племе чешких Словена дошло је у област Бохемију у 6. веку нове ере и они се сматрају оснивачима чешке нације. У 7. веку, основана је најстарија чешка династија Премисла (Premysl) која је владала четири стотине година. Развитак града почиње са оснивањем Прашког замка, 880. године. Први историјски списи о привредном животу и насељавању града потичу из доба арапскојеврејског трговца Ибрахима Ибн Јакуба, који је боравио у Прагу током 10. века и о њему пише као о „граду од камена и креча”. Значајнији привредни напредак Праг је достигао за време Карла IV, чешког краља и цара Светог римског царства, који је 1348. године основао најстарији универзитет „Каролинум“ у Централној Европи. Изградио је Нови град и низ јавних грађевина – Карлов мост, катедралу Св. Вита, Словенски манастир и др. Праг је тада имао 40.000 становника, заузимао је површину од 8 km² и представљао један од највећих европских градова тога доба. Од 1419. до 1434. године је трајала Хуситска револуција, под вођством Јана Хуса, када су се Чеси, углавном сељаци и ситна буржоазија борили против феудалаца, католичанства и Немаца. Праг је био средиште револуционарног покрета, који се касније раширио на читаву Чешку и Моравску. Доласком Хабзбурговаца 1526. године на престо Чешке, уведена је аутократска и централистичка владавина. У жељи да се народ Чешке ослободи подчињености долази до Тридесетогодишњег рата, после ког Праг губи све политичке привилегије и престаје да буде престоница. Ипак, град наставља да живи и долази до реконструкције разрушених грађевина у барокном стилу. Император Јозеф II је 1784. године спојио четири дела града: Стари град, Нови град, Мали град и Храдчане у једну целину – престони град Праг, који је постао центар привредног развоја и националног препорода Чешке. Овај процес је достигао врхунац 1848. године, после ослобођења државе, а праћен је стварањем националног театра (1881-1883), оснивањем Чешког универзитета 1882. године, Чешке Академије Науке и Уметности 1890.

године и изградњом Националног музеја 1890. године. Праг је 28. октобра 1918. године постао престоница Чехословачке, која је настала по распаду Аустро-Угарске царевине. Средином двадесетих година, Праг се састојао од 37 градских целина, чиме је створен модеран метрополис који је 1938. године имао близу милион становника. Хитлерове трупе окупирале су град 15. марта 1939. године. Антифашистичка борба је трајала више од шест година, а обележена је затварањем Чешког универзитета 17. новембра 1939. године. Врхунац ослободилачких борби је био током маја 1945. године. После рата на власт долази комунистичка партија, која је успоставила програм „пут ка социјализму“, чиме је дошло до интензивног привредног развоја. Међутим, пет чланица Варшавског пакта су окупирале праг 1968. године у знак одмазде због започетих политичких и културних реформи чешке владе. У периоду од 1968. до 1989. године дошло је до заостајања у привредном развоју и стагнације у свим сферама живота. Значајан историјски обрт који је донео у наду у бољу будућност Прага, је била „Плишана револуција“, која је почела 17. новембра 1989. године демонстрацијама на Вацлавском тргу и довела до слободних парламентарних и локалних избора у лето и јесен 1990. године. После распада Чехословачке, 1 јануара 1993. године Праг је постао престоница Чешке републике, која од тада доживљава интензиван економски развој. Исте године потписује са Европском Унијом споразум о придруженом чланству. Године 1995. постаје чланица организације за економску сарадњу и развој (ОЕCD), а наредне године званично је затражила улазак у Европску Унију, у коју је примљена 1. маја 2004. године. Заједно са Пољском 12. марта 1999. године постаје чланица NАТО. С обзиром на географски положај, становништво Прага су током историје чинили разни народи. Чеси су народ словенског порекла из групе Западних Словена, који су у прошлости населили Чешку, Моравску и део Шлезије. Према подацима из 14. века Праг је имао око 40.000 становнка. Током 19. века овај део Средње Европе је било подручје великог исељавања, пре свега у Беч. Све до Другог светског рата у Прагу је живело доста Јевреја и такозваних судетских Немаца. Након стварања Чехословачке, у Прагу је 35% становништва говорило немачким језиком. Међутим, већина Јевреја је страдала током рата, док су Немци протерани по доласку Комунистичке партије на власт. Након одласка

76

Комуниста са власти у земљи, број становника Прага је почео да опада. Високи трошкови живота и могућност запослења у иностранству допринели су одласку многих грађана Прага у друге средине. У исто време, број становника који су се досељавали у Праг је опадао, тако да данас у граду званично живи око стопедесетхиљада страних држављана. Становништво је углавном католичке вероисповести, с тим што се у религији, као и у уметности, осећа јак утицај протестантске реформације, још из времена Јана Хуса. По подацима из јуна 2008. године у Прагу је живело 1 223 368 становника, што је више од 10% становика Чешке. У ову бројку није урачунато око 300.000 становника који свакодневно долази у Праг због посла, студирања и обављања других делатности. Историјски центар града има око 40.000 житеља, док је остатак становништва смештен по околиним предграђима. Карактеристична црта последњих година је смањење броја становника у унутрашњим и повећавање броја станвника у периферним квартовима града, где долази до обимне стамбене изградње. Просечна густина насељености града износи 2.466 ст/km². Природни прираштај је последњих деценија у опадању, нарочито од средине 90-их година. Просечна старост мушког становништва 71,2, док женског 78,4 године. Демографска пирамида Прага има веома неправилан облик, што је последица пораста старијег становништва. Становништво је етнички врло хомогено и чини га 94% Чеха. По вероисповести 39,8% становника су католици, око 4,2% су протестанти, 3% православци, 13,4 % остали, а 39,6 % становника се изјашњава као атеисти. С обзиром да се Чешка и Праг налазе на раскрсници путева истока, запада, севера и југа Европе, не чуди и податак да у њему живи око 50 000 Словака, 50 000 Украјинаца, 20 000 становника са простора бившег СССР (углавном Руса и Белоруса), 20 000 припадника жуте расе, преко 10 000 становника са простора бивше Југославије и друге етничке групе. Стопа незапослености је 3,4%, што је нешто више од 20.000 људи. Туризам Прага Узимајући у обзир економске показатеље, становници Прага имају дупло већу куповну моћ у односу на своје сународнике у осталом делу државе. Захваљујући свом економском напретку, данас Праг сврставају у један од 12 најбогатијих региона Европске уније. Упркос томе, цене у Прагу су значајно ниже у односу на остале европске метрополе и управо ова чињеница утиче на то да је главни град Чешке републике један од најпосећенијих, европских

туристичких центара после Лондона, Париза, Рима, Мадрида и Берлина. Након распада Чехословачке, током 90-их година 20. века туризам се све више развија и постаје једна од водећих грана привреде. Годишње Праг посети око 4 милиона туриста (2008. године 4.597.867) и уколико се преTпостави да туристи остају у просеку 3 дана, онда се долази до цифре од 12 милиона ноћења. Бројни су повољни викенд аранжмани, које нуде туре по прашким пивницама и ноћним клубовима, јер као атракција поред знаменитости града, нуди се и чувено чешко пиво. Највећи проценат туриста је из Велике Британије (преко 600.000), Немачке (300.000), Италије и Пољске. Поред повољних хотела у граду и околини у понуди су и популарни хотели на води – ботели, попут „Адмирала“ и „Албатроса“, који су на Влтави више од 40 година. Ту су и луксузни ланци хотела, попут „Хилтона“ (Hilton), „Фор Сизонса“ (Four Seasons), „Мариота“ (Мariotta) и „Мандарин Оријента“ (Мandarin Oriental). За оне са плићим џепом и омалдину, која представља већину посетилаца Прага, у понуди су и хостели. Туристичку понуду Прага употпуњују и бројни традиционални ресторани, као и они са понудом интернационалне кухиње: јапански, либански, француски, балкански, италијански. Чешка кухиња је позната по специјалитетима у виду „кнедлички“, коленица, разних врста гулаша и чувених кобасица, уз које обавезно иду и чешка пива „Plzen“, „Кruševice“, „Staropramen“ и домаћа ракија „Beherovka“. Ипак, два најпосећенија ресторана су она са традицијом дужом од 400 година, „У флеку“ и „Добри војник Швејк“ који нуде пива произведена у малој кућној пивари и чија се тајна прављења чува генерацијама. При посети Прага немогуће је заобићи и радње са сувенирима, кристалом, „Swarovski“ накитом, које старој градској четврти дају посебну чар.

БЕРЛИН Берлин је главни град Немачке, а уједно и културни, економски и просветни центар државе. Његов значај није само локални, већ и међународни, чак и космополитски. Многе земље из окружења га сматрају престоницом Источне Европе. Велика градска агломерација са 3,4 милиона становника привлачи људе из целог света. Туристи су заинтригирани културом, несвакидашњом архитектуром и богатим културно-историјским наслеђем града. Космополитски дух града и спој различитих утицаја и трендова, као и мешавина стилова, чини град привлачним младима из целог света. Широки булевари, многобројни културно-историјски споменици, простране

77

зелене површине, шуме, паркови, скверови, језера и канали, украшени старим грађевинама и дворцима у стилу рококоа, неокласицизма и барока, затим неоготичке и касноготичке цркве и катедрале, као и ренесансна здања, привлаче неподељену пажњу посетилаца. Некада главни град Пруске монархије, затим Вајмарске Републике, па Нацистичке Немачке и послератне Демократске Републике Немачке, данас Берлин представља престоницу и највећи град Немачке. Истовремено је једна од 16 немачких федералних држава и једна од три државе у Немачкој која је уједно и град (поред Хамбурга и Бремена). Гувернер Берлина је највиши градски званичник и истовремено председник владе савезне државе. Град се налази у пространој севернонемачкој низији, у срцу покрајине Бранденбург. Лежи на пешчаној равници на ушћу реке Шпре у реку Хафел. Шира околина је таласаста, добро пошумљена и насељена. Зову је „Венецијом Севера“, јер су реке Хафел и Шпре повезане многобројним каналима. Налази се на 34 до 115м надморске висине и 52°31' с.г.ш. и 13°24' и.г.д. Простире се на површини од 891,82 km². Просечна густина насељености је 3.809 стан/km . По попису из 2006. године, број становника износи 3,4 милиона. Некада централни пруски град, након другог светског рата је заузео крајње источни положај у Немачкој, свега 60 km удаљен од границе са Пољском. Клима градског подручја је умерено континентална са топлим пријатним летима са пуно сунчаних сати и хладним и влажним зимама са честим снегом и мразевима. Ипак, најниже јануарске температуре нису ниже од -3°С, док летње температуре често прелазе 30°С. Саобраћајно географски положај града је изузетно повољан. Берлин се налази на раскрсници регионалних и међународних копнених путева, а реке Хафел и Шпре су каналима повезане са речним системима Одре и Лабе, што и речни саобраћај чини развијеним. У граду су лоциране четири луке , Западна, Јужна, Источна Лука и Нојкелн. Главни аеродром је Тегел са годишњим прометом од 14 милиона путника, затим Шенефелд изграђен у Демократској Републици Немачкој 60-тих година 20. века, који је 1989. године био највећи у држави, и Темпелхоф, који је првих пет година након Другог светског рата био војни аеродром, да би затим постао цивилни аеродром, кога су до поновног уједињења користили американци. Због своје унутар-градске локације није могао да проширује своје капацитете. Берлин кроз историју

Прва насељеност простора око Берлина потиче из 8. века. 720. године два словенска племена заузела су подручје града. Хевелери су населили простор око реке Хафел са главном насеобином Бренебаром, касније названим Бранденбург, док су Шпревани населили простор ближе реци Шпре, на месту где је данас Кепеник. Хевелери су 750. године основали друго насеље поред реке Хафел, Шпандов (данашњи Шпандау). Ова два насеља опасана зидинама су била основна језгра насељености све до 11. века. Крајем 12. века настао је град спајањем два трговачка средишта, Берлина и Келна, лоциран на обе стране реке Шпре, у данашњем предграђу Мите. Током ове године археолози су пронашли семе храста из 1183. године на овом простору, што значи да је колевка Берлина настала 54 године пре него што се раније сматрало. Ископавања су извршена на Петриплацу, једном од најстаријих локалитета. 1237. Келн се први пут званично помиње у записима, а Берлин 1244. године. 1280. град добија грб, који је се почетку састојао од два медведа. Из тог најстаријег периода развоја потиче и прва црква, Nikolajvirtel, сазидана 1230. године. Почетком 14. века, Келн и Берлин склапају савез како би се заштитили од непријатеља. Градови су задржали унутрашњу аутономију, али су у односима према суседима иступали заједно, као савез. 1390. се први пут помиње градска већница на месту данашње већнице. До почетка 14. века, два града су имала 8500 становника, три већнице, три болнице, цркве и манастире. Почетком 14. века управљање Марком преузима Фридрих VI Хоенцолерн, наговештавајући 500 година дугу владавину Хоенцолерна у Прусији. 1432. Берлин и Келн се стапају у једну општину, међутим Фридрих II Електор раздваја ову удружену управу, како би проширио своја овлашћења. 1540. јавља се Реформација и прихваћена је у свим црквама у Берлину. Половином 17. века положени су темељи авеније између градске палате и Тиргартена, као краљевско ловиште, будуће најпроминентније градске авеније Unter den Linden (Булевара Липа). Крајем 17. века основана је јеврејска заједница у Берлину, када је 50 јеврејских породица дошло из Беча. Француски Хугеноти, протерани из Француске, су тада такође основали заједницу овде. 1701. године у Кенисбергу Електор Фридрих III је крунисан у Фридриха I, краља Прусије. Тако Берлин постаје резиденција краљева. Краљ је, одмах по доласку на власт, декретом прогласио уједињење пет градова – Берлина, Келна, Фридрихсвердера, Доротенштата и Фридрихштата у главни град и краљевску

78

резиденцију Берлин. Уједињени град је имао 55.000 становника. 1717. године уведено је обавезно основно школско образовање, али је прошло неколико деценија док то није заживело. 1726. године краљ декретом оснива Карите, најстарију болницу и уједно најстарију медицинску школу у Немачкој. Почев од половине 18. века, град постаје место у коме се стално нешто гради; тада су изграђене Принчева палата, Арсенал, зграда Градске опере, Катедрала св. Хедвига и Стара библиотека, све на Булевару Липа. У 18. веку почиње индустријски развој, отвара се фабрика порцулана, а 1795. град добија прву парну машину. Оснива се прво позориште на немачком језику, 1806. године. Наполеон осваја Берлин и остаје ту до 1814. године. Цео 19. век је обележен наглим развојем индустрије, а самим тим и великим приливом становништва у градска подручја, тако да се Берлин у овом периоду значајно популационо шири. Уједињењем свих немачких држава 1871. године, Берлин постаје главни град Немачке. Град се развија у сваком погледу. Постаје економски, политички и научни центар земље. 1879. године Сименс и Хаске излажу прву електричну железницу на изложби индустријских достигнућа. 1882. постављени су темељи Курфустендама, садашње најпознатије трговачке авеније, како би се повезао центар града са краљевским ловиштем у Груневалду. Прве радничке првомајске прославе одржане су у Берлину 1890. године. Овде се одиграва први лет у историји у дужини од 25 m, да би браћа Рајт први пут узлетели 1908. године. 1907. године отвара се прва робна кућа, Кa De We. Први светски рат доноси глад, тако да је град поприште многобројних штрајкова крајем рата. Први светски рат се завршава примирјем 11. новембра 1918. године. Власт преузима Социјал Демократска Партија, која проглашава Немачку Републику. У Берлину је крајем исте године основана Комунистичка Партија Немачке. Комунисти су дигли устанак који је јануара следеће године сломљен, а Карл Либнехт и Роза Луксембург су ухапшени и убијени у Тиргартену. На једној од првих радио изведби говори Алберт Ајнштајн. Затим долази златно доба двадесетих година, када се Берлин развија у културолошком, социолошком погледу , постајући средиште авангардне уметности и међународних сусрета свих врста. Међутим, 1929. године град се суочава са великом депресијом, 450.000 људи остаје без посла, што доводи до крвавих демонстрација. Тог, крвавог маја 1929. године убијено је у социјалним немирима 30 људи на улицама Берлина. До краја године,

630.000 људи је отпуштено, а градске улице постају поприште крвавих обрачуна између левичарских и десничарских група. Национал Социјалистичка Партија долази на власт 1933. године. Убрзо по доласку на власт, Хитлер је уклонио све политичке противнике, тако да су до краја марта уклоњени сви комунистички чланови парламента, а са њима и социјал демократе. Само дан касније отворен је први концентрациони логор у ширем подручју Берлина, у Заухенхаузену, за противнике власти који су ухапшени. Одмах потом, организован је први бојкот јеврејских послодаваца, доктора, адвоката, а месец дана касније јавно спаљивање књига. У следећим годинама Хитлер целокупну власт потчињава себи. 1935. почиње емитовање прве ТВ станице и то управо у Берлину. 1936. одржавају се 11. летње олимпијске игре , током којих су сви антисемитски слогани скинути са уличних билборда. 1937. прослављена је 700-годишњица постојања града. Године 1938. Немачка анектира Аустрију и тако Берлин постаје главни град Великог Немачког Рајха. У њему се одвија и Кристална Ноћ 9. новембра 1938., када је запаљено девет од укупно дванаест берлинских синагога, опљачкано више јеврејских радњи, а 1200 њих ухапшено и одведено у логор Захенхаузен. Владавина Хитлера обележена је многобројним и различитим погромима. Било је то доба једноумља , много људи је остало без посла и емигрирало. У то време пуно еминентних стваралаца је напустило Немачку у страху од надолазећег зла: Макс Рајннхарт, Макс Либерман, Били Вајлдер, Едгар Улмер, Ото Премингер, Фриц Ланг (који је управо у једном од берлинских студија снимио свој чувени филм Метрополис), Марлен Дитрих, Јозеф Стренберг, Ерих фон Штрохајм, Вилијам Дитерле. Чувени архитекта Мис ван де Рое је под политичким притиском морао да затвори школу Баухаус, а његов стил у архитектури нацисти су окарактерисали ненемачким. Тако да је заједно са Гропијусом напустио Берлин и Немачку. Од 160.000 Јевреја, колико их је живело у Берлину 1933. године, њих 90.000 је успело да емигрира, 60.000 је умрло у концентрационим логорима, а 1400 је преживело скривајући се уз помоћ добронамерних немачких суседа. Сам град је током рата био изложен страховитим ваздушним нападима. У почетку су западни савезници примењивали тактику стратешког бомбардовања немачке индустрије, наоружања и војних капацитета, али касније у току рата су је променили у тактику бомбардовања и цивилних објеката такође. У периоду од новембра 1943. до марта 1944.

79

године град је бомбардован чак 24 пута. Током Другог светског рата Берлин је бомбардован укупно 363 пута. У зиму 1945. године совјетска војска заузима Варшаву, а затим напредује даље ка западу. Они су започели офанзиву преко реке Нарев и ослободили балтичке државе, дошавши тако на 60 km од Берлина. За мање од недељу дана, после исцрпних и мучних уличних борби, Црвена Армија је заузела Берлин 2. маја. 1945. године, када капитулира берлински гарнизон, шест дана пре завршетка рата у Европи. Град, као престоница поражене силе у рату, постаје ратни плен савезника. Као последица ратних разарања, 34% стамбених зграда је потпуно уништено, а 54% тешко оштећено. Од предратних 4,3 милиона становника, преживело је 2,8 милиона. Број цивилних жртава би био много већи, да није било многобројних бункера, у којима су се скривали становници током ваздушних напада. Наиме, рачуна се да је у њих могло да стане до 800.000 људи. Град је подељен између сила победница на четири сектора, тј. окупационе зоне. Међутим, растући конфликти између западних савезника и Совјетског Савеза, довели су до тзв. Хладног Рата, чија је жаришна тачка био Берлин. Совјети су окупирали источну страну града а западни савезници, западну страну. Од јуна 1948. до маја 1949. године на снази је била Совјетска Блокада западних сектора града, тако да су се они снабдевали намирницама тзв. Ваздушним Мостом, преко аеродрома Темпелхоф.

путовати само транзитним линијама које је одредила источна страна. Даљи развој Берлина је одређен политичким тензијама између два идеолошки супротстављена блока – капитализма и комунизма. Он постаје подељени град, не својом вољом. 1949. године основане су Немачка Демократска Република са главним градом Источним Берлином и Савезна Република Немачка са главним градом Боном. Совјети су, у окупираном Источном Берлину, 1950. године срушили Градску Палату, како би уклонили симбол пруског феудализма. Отварају зоолошки врт у Тиргартену, а аеродром Шенефелд почиње са летовима 1956., када је отворена линија Deutsche Lufthansa der DDR (Interflug од 1959. године). Јуна 1953. грађевински радници у Источном Берлину штрајкују услед лоших услова рада. 17. јуна штрајк се шири и на остале градове Источне Немачке. Штрајкачи су захтевали смену владајуће Социјалистичке Уједињене Партије и одржавање слободних избора на територији целе Немачке. Совјетске трупе су у крви угушиле побуну, при чему је неколико стотина људи убијено и више од хиљаду рањено. Августа 1953. године Западни Берлин проглашава 17. јун даном немачког јединства. У њему је отворен прелазни избеглички камп Маријенфелд за људе који желе да напусте Источни Берлин. Односи Источног и Западног Берлина се заоштравају 1958. године, када Никита Хрушчов реагује на пребегавање житеља Демократске Републике Немачке у Западни Берлин, тако што издаје ултиматум трима западним савезницима да се повуку из Берлина и да се он претвори у демилитаризовану слободну зону. Услед мера принудне колективизације, 200.000 становника Источне Немачке бежи у Западни Берлин. Као одговор на појачану емиграцију становника, Совјетски Савез је одлучио да изгради физичку баријеру према западном сектору града, тако да је 13.8.1961. године Немачка Демократска Република почела изградњу Берлинског Зида.

Подела Немачке после Другог светског рата

По окончању совјетске блокаде, отпочела је америчка у виду економских санкција против совјетске окупационе зоне. Све до поновног уједињења 1990. године, било је дозвољено

80

Берлински зид

Становници Источне Немачке су били незадовољни економским и политичким приликама (присилна колективизација у земљорадњи, слаба снабдевеност), па су је у великом броју напуштали. Почетком 1961. године их је 160.000 пребегло у Западни Берлин. Зид је имао дужину од 107 km и простирао се дуж границе између Источног и Западног Берлина дуге 166 km, у виду вишеструког система баријера са источне, источнонемачке стране. Да би се изградио зид, разрушен је читав низ улица, а куће које су се налазиле уз зид, су морале да се поруше и евакуишу. Становници Источног Берлина и Демократске Републике Немачке више нису могли да иду у Западни Берлин, као ни њих 60.000 запослених у службама у Западном Берлину. Са западне стране зида били су исписани углавном графити, а са источне стране је постојао читав систем барикада: прво бетонски зид висине 3,7 m, иза њега осветљени контролни део (поље смрти). Избеглице које би стигле до тог места биле би убијене на лицу места. Иза тога је постојао ров, па извидница и коридор са псима, 302 осматрачнице и бункери. На другом крају стајао је други зид. Зид је штитило 12.000 источнонемачких војника од западне шпијунаже, саботаже, распродаје и агресије. Подземне станице у Источном Берлину су биле запечаћене и често су називане „станице духова“. Тако је народ једног града био подељен, без могућности комуникације. На стотине Берлинаца је погинуло покушавајући да пређе овај зид. У психолошком и политичком погледу, зид је представљао много више, био је својеврсна граница између капиталистичког и комунистичког, слободног и неслободног света, тј. симбол гвоздене завесе. У овом периоду свог развитка град се може третирати као жртва политике или као показатељ тадашњег односа великих сила. Источни Немци су живели у планском, статичном систему, валута им је била готово безвредна, производи старих фабрика имали су своје тржиште само у СССР-у и другим источноевропским земљама. Данас оне углавном више не раде. 75% источнонемачких фабрика је затворено након уједињења. Године 1988. градоначелници Источног и Западног Берлина су се договорили о мерама олакшавања ограничења у посетама између градова, територијалним разменама, отварању додатних прелаза и железничком саобраћају.

4. новембра 1989. године 500.000 људи се окупља на Александерплацу захтевајући основно право на слободу штампе, говора и окупљања. Под притиском масовног бега својих грађана у Мађарску и ЧССР, руководство ДДР-а доноси одлуку да 9. новембра 1989. отвори границе. Монструозни зид је срушен. Тиме је отпочела нова страница историје Немачке и Европе.

БЕРЛИН И САВРЕМЕНОСТ Године 1990. одржани су први слободни избори. Године 1991. седиште немачког Бундестага је премештено из Бона у Берлин. Три године касније америчке, британске, француске и руске трупе напуштају Берлин и град најзад постаје слободан. На месту некадашњег зида, изграђене су улице, стамбени блокови, паркови, закопавајући ружну прошлост за собом. Данас је Берлин место сусрета, велико градилиште и културни и уметнички центар Европе. После Првог светског рата и пада Пруске монархије у Берлину су заживеле модернистичке идеје у архитектури. У златним двадесетим преовладавају уметничке слободе и креативни експерименти. Тада су неки од најзначајнијих представника модернизма, као што је Волтер Гропијус, овде живели и радили. Њихов рад је утицао на архитектуру града све до 70-их година 20. века. Када је Адолф Хитлер постао немачки канцелар 1933. године намеравао је да поново изгради град по узору на римске градове са широким булеварима и велелепним зградама. Дао је задатак Алберту Шперу, тадашњем градском архитекти, да промени лице града и целокупну његову структуру. Међутим, тај план је осујетио почетак Великог рата. За само 18 месеци савезничког бомбардовања порушено је неколико десетина хиљада зграда. Парадоксално је да је током рата уништено мање историјских здања него у послератном миру. Источни Берлин, престоница тадашње Демократске Републике Немачке је након рата постао полигон за изградњу огромних вишеспратница у стилу социјалреализма карактеристичним за све земље Источног Блока. Од пада Берлинског Зида део источно и западно од њега је постао слободан простор за архитектонске интервенције и творевине. Изграђен у духу „старе-нове“ престонице уједињене Немачке задржао је улогу анархистичко-културног средишта са покретом сквотинга утемељеним деведесетих година 20.века. Народи многих бивших Совјетских република се надају да ће Берлин постати спона између Истока и Запада. Упркос економским проблемима и градском конзервативизму, младе архитекте још увек пристижу у Берлин у великом броју привучене

81

његовом репутацијом најкреативнијег немачког града. Ханс Штиман, градски архитекта је заслужан за естетски изглед нових грађевина у Берлину с почетка деведесетих година. Он је предложио изградњу фасадних шестоспратних зграда тј. стамбених блокова, по угледу на оне из 18. и 19. века. Чувена кула од цигле на Потсдамер Плацу је изграђена у пост-рационалистичком стилу. Посебно место заузима рестаурација неокласичних и барокних музејских и сакралних објеката. Архитектонска културна сцена је посебно разноврсна. За разлику од Лондона, који тренутно нема независну галерију архитектуре, Берлин има 4 велика архитектонска изложбена простора, сви у приватном власништву, укључујући и најстарији у Европи АEDES који данас има две локације; једну у Хакеше Хефе у источном делу, и другу на Савини Плацу у западном делу. Први писани подаци о броју становника потичу с краја 14. века, када су Берлин и Келн имали 8.500 становника и 1.100 зграда. У наредним деценијама становништво се увећавало и опадало у зависности од ратова. Тако је 1648. број становника био двоструко мањи у односу на век и по раније због тридесетогодишњег рата. Са територијалним ширењем град се и популационо шири. Највећи процват Берлин је доживео током индустријске револуције у 19. веку и касније 20-их година 20. века у доба Вајмарске Републике, када је град цветао у сваком погледу, а у културном погледу био познат као мека авангарде. Тада су у космополитском Берлину живели Бертолт Брехт, Алберт Ајнштајн, Макс Рајнхарт, Марлен Дитрих. У нацистичкој Немачкој, уочи другог светског рата, у граду је живело 4,3 милиона становника и био је највећи европски град, одмах после Лондона. Након ратних разарања, популационо се преполовио и имао око 2,8 милиона житеља. Као главна позорница Хладног Рата, претрпео је значајне политичке, социолошке, културне, цивилизацијске и популационе измене. Као ратни плен, био је подељен између источних и западних савезника, на капиталистички западни и социјалистички источни део и као такав имао потпуно неравномеран и различит економски развој. Западни Берлин је постао имиграциона зона за незадовољно становништво Источне Немачке. Уједињењем две Немачке 1990. године, Берлин се полако опоравља, изграђују се стамбени блокови у свим деловима града, а 2007. године је, по први пут након рата, забележио раст броја становника. Наиме, број је прелазио 3,4 милиона и забележио раст од 0,3%. Основни

разлог овом повећању је појачано досељавање и пораст наталитета у односу на морталитет. Берлин у неку руку представља етнички мозаик. У њему живи 460.000 људи из 185 земаља света и иако често немају пасош или немачко порекло, они се радије осећају Берлинцима него рођени Немци. Турци су највећа етничка групација, има их више од 117.000, од којих неки представљају трећу генерацију у Берлину. Последњих година економски проблеми, повећано сиромаштво и миграције средње класе довеле су до промена у друштвеној структури неких берлинских дистрикта, често погоршане етничким проблемима. Октобра 2004. године стопа незапослености је износила 17%. Зато је градска влада 1999. издвојила петнаест подручја са специјалним развојним потребама, све у циљу превладавања социјалних потешкоћа. Социјално најугроженији дистрикти су јужни Рајкендорф, Моабит, Вединг, северни Нојкелн и Кројцбург. Програмом превазилажења баријера стављен је акценат на побољшање услова живота путем интегрисања етничких мањина, смањења броја незапослених, подизање квалитета животне средине, полне једнакости, смањење етнокултурних разлика кроз мере интеграције. Етничка разноликост условљава културни диверзитет који обогаћује космополитски дух града. У том смислу од изузетног значаја је карневал култура који се одржава сваке године. Берлин је у основи млад град. Више од 790.000 становника су млађи од 25 година старости, што је скоро четвртина укупне популације. Конфесионална структура становништва је разнолика. Готово половину житеља чине агностици, 23,4% су протестантске вере (евангелисти), 9,2% су католичке вере, 6,3% су Муслимани (216.000 људи). Католичка заједница у Берлину је веома добро организована; постоји 30 основних католичких школа које похађа 20.000 католичке деце на име парохије катедрале св. Хедвига и 29 католичких школа по дистриктима. Ту су и три више католичке школе за девојке од којих је једна уједно и музички конзерваторијум. Услед новог имиграционог таласа из земаља бившег Совјетског Савеза, јеврејска заједница се удвостручила и данас броји око 12.000 чланова. У граду такође има представника хиндуистичке и будистичке верске заједнице. Социјална структура становништва је веома сложена. До пада Берлинског Зида, друштво се развијало у два различита система и није било интегрисано ни на једном нивоу. Од уједињења до данас чине се напори у савладавању економских, етничких и

82

социјалних проблема с којима се модерни Берлин суочава. Берлин је од давнина познат као индустријско језгро. Још 1793. године основана је краљевска фабрика порцелана. Године 1795. добија своју прву парну машину, а 1816. године је произведена прва парна локомотива у краљевској ливници отвореној 1804. године, што представља прекретницу у развоју индустрије. Све интензивнија индустријализација условљава огроман прилив становништва у градове. Ипак, Берлин је најпознатији по нарочито развијеној електротехничкој индустрији. Електроиндустрија Сименс почиње са радом 1847. године, Schwarkzopf 1852. године, а АЕG 1883. године. Ове фабрике и данас представљају гиганте у електротехничкој индустрији. Такође је развијена музичка индустрија, SONY, ЕМY и МТV имају овде своје огранке. Развијене су и друге гране тешке индустрије, производња челика, прецизне механике, металопрерађивачка, авиона, вагона, локомотиве, а лака индустрија је представљена кожним, текстилним, прехрамбеним, оптичким и графичким производним погонима. Први пут изграђен је 1792. године и повезивао је Берлин са Потсдамом и уједно је први поплочани пут у Прусији. Године 1838. исти градови су спојени првом железничком линијом у Прусији. Четрдесет година касније, Сименс и Халке представљају прву електрифицирану пругу на Сајму Индустрије у Берлину. Одмах потом, прво електрично возило је прошло берлинским улицама. Почетком 20. века, 1902. године отворена је прва линија метроа (U-bahn). Берлин је данас главни саобраћајни чвор железничких, копнених, речно-каналских и ваздухопловних комуникација. Град обухвата територију на којој се реке Одра и Лаба највише приближавају и повезују пловним каналима. Реке Хафел и Шпре су такође повезане са Одром и Лабом у пловни систем. Главне луке су Западна (Westhafen), највећа градска лука за пшеницу и тешку индустрију, Јужна Лука (Südhafen), Источна Лука (Оsthafen), која се тренутно реновира и лука Нојкелн, најмања од њих , за грађевинске материјале. Пре другог светског рата Берлин је био једна од најзначајнијих рута железичког саобраћаја, са дневним прометом од чак 500 возова. Постојало је пет терминала за унутрашњи и пет за међународни саобраћај. Након рата остала је у употреби станица код зоолошког врта. Берлинска подземна железница се састоји из два одвојена система метроа – U-bahn и S-bahn који су интегрисани у један систем. Простире

се на дужини од 151,7 km и има 166 станица на девет линија 1993. забележен је промет од 480 милиона путника, док просечни годишњи промет износи 400 милиона путника. Занимљиво је да је током Хладног Рата пролазио углавном кроз Западни Берлин, док су станице у Источном Берлину биле запечаћене и популарно су називане станице духова. Једино су на станици Фридрихсштрасе путници из Западног Берлина могли да сиђу. Становници Западног Берлина су у знак бојкота помоћи совјетским фондовима, избегавали S-bahn, који је био под контролом источног дела, пребацујући се на U-bahn. Берлински метро је послужио и као локација снимању многих холивудских хитова, као што су „Притајено зло „ и „Еквилибријум“ и с друге стране немачких филмова од којих је најпознатији „Трчи Лола трчи“. Такође, од 2001. године, метро је домаћин фестивала кратког филма GOING UNDERGROUND. Кратки филмови се приказују на мониторима постављеним у возовима подземне железнице. Станица Александерплац се појављује у филму „Berlin Аlexanderplatz“, као основни амбијент филма. Поред овога, постоји трамвајски систем, заступљен више у источном делу града и фериботи који саобраћају рекама и градским каналима. Ваздушни саобраћај се одвија преко аеродрома Тегел (годишњи промет путника 14 милиона), Шенефелд ( 7 милиона путника годишње) и Темпелхоф.

ТУРИЗАМ И УГОСТИТЕЉСТВО У БЕРЛИНУ Од уједињења града, новембра 1989. године, Берлин се развија као туристичка дестинација коју сваке године посећује велики број туриста. Више од 17 милиона људи је посетило Берлин у 2007. години, што је више од 8 милиона него током прве године од пада Берлинског зида. Туристе не привлаче само реликвије заостале из доба Хладног Рата, већ и богат културни живот и разноврсно архитектонско наслеђе укључујући и комплекс нових зграда изграђених у центру града на Потсдамер Плацу. Маркентишки стручњаци наводе да је Берлин постао магнет за туристе захваљујући богатом културном животу, либералном начину живота и великом избору тржних аутлет центара, ресторана и кафеа. Ове године очекује се пораст броја туриста за 3,5%, а до 2010. године биће остварено најмање 20 милиона ноћења. Богата културна понуда укључује 175 музеја, 3 опере, 135 позоришта и преко 1.500 културних дешавања којих има готово сваког дана. Јапанце привлачи разноврсна култура, Италијане опуштен начин живота, а

83

Скандинавци уживају у посетама аутлет центрима тј. шопингу, док Американци долазе због либералног начина живота који укључује и велики број клубова намењених хомосексуалцима (подсетимо да је Берлин место одржавања једне од првих геј парада). Берлин је временом повратио некадашњи сјај и поново постаје атрактивно туристичко одредиште. Мноштво хотела, хостела, вила, станова за издавање пружају могућност оптималног боравка у немачкој престоници. Иако је Берлин пун разноврсних хотела, потребно је резервисати собу бар три месеца унапред. У источном делу могу се наћи веома шик и угодни хотели око историјског центра града , а у западном делу већина хотела је смештена на подручју Курфирстендама, главне градске зоне за куповину. Нешто јефтинији хотели се могу наћи у предграђима Шарлотенбург и Шенеберг. Ексклузивни хотели са 5 звездица су Аma Berlin – хотел дворац у Груневалду, Sofitel Berlin Gendarmenkarkt, Rhitz carlton, Grand Hyatt Berlin и Маndala Hotel, сва три на Потсдамер Плацу. На Курфирстендаму , најпознатији хотели су Кеmpinski Hotel Bristol, Swisshotel Berlin, Augusta и Аvalon. У дистрикту Шарлотенбург налази се Еuropa – Center, велики шопинг центар на 22 спрата. На 90 000 m површине налази се 100 продавница, бутика и ресторана (која у свом менију имају швајцарске специјалитете у Мovenpick-у и баварску кухињу у Аlt Nуrnberg и Punkt ресторану), затим хотел Палас са 5 звездица, пет биоскопа, светски чувен кабаре Stachelsxweine (Porcupinec), театар „La vie an rose“ и многобројне галерије. Кurfurstendamm или Кu damm, како је Берлинци популарно зову, је градска најпознатија променада и шопинг подручје. Њене робне куће, специјализоване продавнице, елегантни бутици и путничке агенције, бројни хотели, ресторани, кафићи, биоскопи и позоришта привлаче велики број посетилаца у потрази за забавом и одмором. Познати житељи ове улице су добили своје плоче на неким кућама, између осталих Роберт Музил и композитор и кабаре уметник Рудолф Нелсон. У броју 68., бившем биоскопу Алхамбра, је приказан први звучни филм 1922. године. КаDeWе (Каufhaus des Wеstens) робна кућа у дистрикту Шенеберг је једна од највећих у Европи. Отворена је 1907. године и сада припада ланцу Хертие робних кућа. Продајни простор обухвата седам спратова са 70.000 m површине. Овде се може купити сва могућа роба: од старина, опреме за камповање, компјутера, оптичких радњи, козметичких и модних студија, затим ципеле, накит,

парфимерије, носачи звука, играчке. Чак се и венчања обављају овде. Посебну атракцију представља 6. спрат који је резервисан за храну, тј. разноврсне деликатесе и све врсте хране, укључујући 1.700 врста сира, 100 врста кобасица и 800 типова хлеба. Језгро града је формирано у предграђу Мite са обе стране реке Шпре. Године 1709. краљ Фридрих је ујединио пет градова - Берлин, Келн, Фридрихсвердер, Доротенштат и Фридрихштат у краљевску резиденцију Берлин. Године 1861. град се даље шири обухватајући предграђа Вединг, Гезундбрунен и Моабит, као и делове Шарлотенбурга, Шенеберга, Темпелхофа и Риксдорфа. На тај начин градско подручје је обухватало простор од 59 km. После Другог светског рата град је подељен на четири окупационе зоне између земаља победница, а потом се, заоштрвањем односа између њих даље дели на Источни Берлин под окупацијом совјета и Западни Берлин под окупацијом западних савезника, тако да су подељени и градски дистрикти. Данас је Берлин подељен на 12т дистрикта од којих сваки има владу која се састоји од пет министара.

ПРИРОДНЕ ТУРИСТИЧКЕ ВРЕДНОСТИ БЕРЛИНА Берлин се налази на обалама река Шпре и Хафел, које су међусобно повезане многобројним каналима. Река Шпре се на југоисточној страни града шири у више језера, а Хафел се наставља у низ узастопних, издужених језера, прекинутих само код Шпандауа. У граду је мноштво зелених површина, при чему је 18% градске површине прекривено шумама, 11.5% парковима и 5% пољопривредним површинама. Ботаничке баште су се прво појавиле у округу Штеглиц, а онда су крајем 17. века пребачене у Шенеберг. Касније се култивирају и у Далему. Немачки ботаничар Адолф Енглер је створио једну од највећих ботаничких башта у свету. Ту је засађено 18.000 различитих врста биљака, груписаних по научним принципима. Издвојени су делови са дрворедима, корисним и медицинским биљкама, тропским и суптропским врстама, као и базен са мочварном и морском флором. Ресторан у башти близу јужног улаза је отворен током лета. Река Хафел је повезана са другим пловним системима и њена главна притока је Шпре, која утиче у њу код Шпандауа. Њен ток је регулисан уставама на подручју града, али ипак повремено излива. Језера на реци представљају прави рај за спортове на води. Предео око реке се може упознати вожњом обалом, стазом која датира из 1900. године.

84

Такође постоје туре кочијама преко целе године, ту је и бициклистичка стаза. Језера су лети углавном отворена за купање, а зими се могу хранити лабудови. Традиција бродског саобраћаја постоји од 1702. године. На левој обали реке простире се Груневалд. Оштријих зима након другог светског рата и током совјетске блокаде, Берлинци су посекли 70% дрвећа, јер нису могли другачије да се угреју. После је целокупна флора шуме обновљена. Предео је пресечен мочварама и трима језерима - Пехзе, Барзе и Тојфелзе. Богатство фауне је представљено дивљим свињама, муфлонима, срнама и јеленима. Отворен је као краљевско ловиште, да би крајем 19. века постао јавни парк. Река Шпре је главни извор водоснабдевања града. Према југоистоку се рачва у неколико језера, терен је влажан и мочваран са пешчаним динама. Бројни речни рукавци се могу истражити вожњом чамцем. Овај део је насељен Сорабима, словенским племеном. Сада, када су границе отворене, могуће је кружно путовање реком Шпре и Ландвер каналом. Ту су најлепше речне обале са низовима живописних вила у Кројцбургу. На супротној обали, у Мејбахуферу, је уторком и петком отворена турска пијаца. Језеро Мигел у југоисточном делу града је највеће градско језеро са површином од 3 квадратне миље. Прецизно означене пешачке стазе око језера имају дужину 160km. Постоји могућност крстарења, а аутомобилом или аутобусом се може отићи до Мигелберга. Дуж стазе су постављени дашчани натписи са подацима о локалној флори и фауни. Она се завршава Мигелбергом, дрвеним торњем постављеним 1899. године. Одавде се пружа величанствен поглед на језеро и град. Језеро Wannsee се састоји из малог и великог језера. Спада у једна од највећих рекреативних подручја Берлина, са највећим градским лидом, дугим плажама, једриличарским и ронилачким клубовима, кафићима, ресторанима. Северни део језера се улива у реку Хафел, а на југу се наставља у низ мањих језера. Окружено је велелепним вилама, а пешачке стазе су постављене око целог језера. Овде лети Берлинци налазе спас од летњих врућина. Организује се такође крстарење бродом. Парк Хазенхајде је смештен у густо насељеном делу. У почетку је коришћен као стрелиште берлинског гарнизона, а затим постаје јавни парк. После рата изграђена су дечја игралишта, засађене велике травнате површине и баште рододендрона. Ту су још театар на отвореном, споменик Тримерфрауен, посвећен женама које су имале значајну улогу у обнови града после рата.

Парк Фридрихшајн заузима простор северног дела истоименог градског дистрикта. На западном улазу стоји бајковита фонтана са фигурама из бајки браће Грим. На источној страни парка је позорница на отвореном са гледалиштем од 3.000 места. Ту се налази и гробље револуционарима несталим 1848. године. Такође, ту су и градска болница Фридрихшајн, здравствени и спортски центар и пливалиште. Парк Кројцбург-Викторија је од половине 18. века познат као виноградарско подручје, око којег се касније развија парк. У њему се налази споменик жртвама рата од 1813. до 1815. године, подигнут на врху брда са гвозденим крстом (одатле и име парка Кројцбург). Дванаест статуа на споменику симболизују начела победе. Парк Тегел се први пут помиње као краљевска сеоска резиденција 1550. године, а касније је коришћен као ловиште. У 18. веку припао је породици Хумболт, чији га потомци још увек поседују. Палата у парку је уређена у нео класицистичком стилу и данас је музеј. Парк је пројектован крајем 18. века као барокна башта, а касније је преуређен у пејзажни парк. Ернст Ројтер Плац је назван по бившем градоначелнику Западног Берлина који је предводио отпор против совјетске блокаде. Трг се налази на раскршћу главних градских улица и један је од највећих у Европи. На скверу испред Архитектонског и Технолошког факултета је бронзана скулптура Пламен, посвећена десетогодишњици Ројтерове смрти. У средишту трга окруженом травњацима стоје две велике фонтане, осветљене током ноћи. Ернст Талман парк је уређен осамдесетих година двадесетог века, са бронзаним меморијалом посвећеном комунистичком вођо Ернсту Талману, кога су нацисти убили у концентрационом логору Бухенвалд 1944. године. На северној страни парка налази се планетаријум у коме се одржавају предавања и изложбе. Паризер Плац је један од најчувенијих градских паркова. Заузима западни крај улице Унтер ден Линден, испред Бранденбуршке капије. Изграђен у првој половини 18. века, преуређен крајем 19. века. У доба Хладног Рата је био део неприступачног граничног предела између Западног и Источног Берлина којем је номинално припао. Археолошким ископавањима 1992. године је утврђено да су упркос променама које је парк доживео током совјетске владавине, основни елементи некадашњег облика парка очувани, укључујући основе водених басена и остатке фонтана. Тиргартен је најстарији јавни парк и дуго је био једини те врсте. У 16. веку мочварни терен

85

око реке Шпре био је ловиште принца од Бранденбурга, да би га први пруски краљ Фридрих прогласио јавним. Касније је парк преобликован у стилу барока, а крајем 19. века га је Лене преуредио по угледу на енглеске баште. Данас је парк прекривен пространим травним површинама, пресеченим потоцима и дрворедима, као и малим језерима са острвцима. Викторија Луизе Плац је изграђен 1898. године по награђеном нацрту Фрица Енкеа. Ово је изванредан пример хортикултурно уређеног сквера империјалне ере. Сквер је уоквирен двоструким низом лимуновог дрвета. Након рата, парк је рестаурисан, а једино су уместо првобитних цветних алеја постављене стазе украшене орнаментима. Гутспарк Бриц потиче с краја 17. века, уређен у маниру барокних вртова. Касније је уређен стазицама и екстравагантним тропским биљкама и тепих - баштама, типичним за тај период. Данас се у племићкој кући у парку одржавају концерти и изложбе. Глиникер Парк се сматра најранијим примером пруског класичног уређења башти. У њему су комбиноване различите врсте биљака и дрвећа, укључујући увозне, тропске биљке, као и уметничка дела и фонтане. Јагдшлос парк представља део Глиникер парка. Археолошким ископавањима утврђен је оригинални план парка. Прокопано је и отклоњено отприлике 20.000 m³ земље и откривена некадашња мрежа стаза и базена. Луизенштетишер канал је замишљен као пловни пут између реке Шпре и Ландверканала. Међутим, касније је затрпан из хигијенских разлога 1926. године и потом се развио у зелену траку између густо насељених предграђа Кројцбург и Мите. Унутар зидова канала засађене су специјално уређене баште са базенима с водом. Вртови у северном делу канала су посађени по изградњи Зида. Низови лимуновог дрвета су се у пролеће 1991. године су некадашњу линију смрти трансформисали у градски булевар. Између травњака поново су израсли ружичњаци. Тојфелсберг је рекреативно подручје у северном делу Груневалда. То је узвишење од шљунка порушених зграда након рата, оплемењено многобројним врстама листопадног дрвећа - храст, јова, топола. Сансући парк (Sanssouci Park) у Потсдаму , је дом неколико велелепних палата од којих је најчувенија палата Сансући. Првобитно је простор био прекривен воћњаком. Био је омиљени летњиковац Фридриха II. Овде је он могао да проводи време без брига (sanssouci, фр. без брига). Палата Сансући је изграђена 1744. године на врху терасираног винограда, познатог као планина вина, како би у њему

краљ могао да се одмара и ужива у хобијима као што су музика и филозофија. У мермерној сали сређеној по угледу на римски Пантеон, он би уживао у друштву чувених филозофа, као што је Волтер. Велики парк који окружује палату се састоји из неколико целина, са статуама и фонтанама, међу којима је фонтана испред самог дворца висока 18 m. У њему се још налазе Кинеска чајџиница, Нова Палата и Фриденкирхе. Културне баште (тј. баште за обрађивање) имају традицију дугу 150 година. Замишљене као воћњаци, ове баште су током економске кризе и другог светског рата биле веома важне за исхрану становништва. Њихова примарна улога је била обезбеђење хране, међутим током времена економска функција је замењена рекреативном. 833 комплекса воћних башти је претворено у рекреативне површине, које чине основну компоненту градског зеленила. Берлинер ЗОО је један од највећих зоолошких вртова у свету. Отворен је за јавност 1844. године као поклон граду од стране Фридриха IV. Идеја о отварању ЗОО врта потекла је од Александра Хумболта и Африканца, рођеног Немца, истраживача и зоолога Лихтенштајна. Смештен је у југоисточном делу Тиргартена. После другог светског рата остало је свега 100 животиња, док данас броји 15.000 животиња и 1.400 врста, 500 врста птица. Панде су најпопуларније.

АНТРОПОГЕНЕ ТУРИСТИЧКЕ ВРЕДНОСТИ БЕРЛИНА Аltes museum је урађен по нацрту Шинкела од 1824. до 1830. године, као урбана противтежа Берлинском дворцу. То је један од првих специфично музејских здања у Европи. Заступљени су ранобуржоаски елементи са колонадама и широким степеништем, које води ка холу са 18 јонских стубова и 2 угаона пиластра. Ту имамо адаптацију римског Пантеона са грчким статуама између стубова. Овде су први пут изложене краљевске збирке. Neуes museum - раскошан ентеријер је у супротности са оскудно уређеним екстеријером. Главно степениште се састоји из три реда мермерних степеница и на крају сваког од њих налази се репродукција каријатида храма Ерехтејона. Монументалне слике и мурали украшавају унутрашњост. До данас су очувани гвоздени оквири и мурали каснороманичке школе. Аltes Nationalgalerie има изглед храма. Вртоглава висина таванице, високи правоугаони прозори, ред коринтских стубова испред здања одају утисак античких грађевина. Високо на постољу средњег одморишта степеништа је статуа коњаника

86

Фридриха Вилхелма IV, оснивача и идејног творца музеја. Датира из друге половине 19. века. Доњи изложбени простор са тамним мермерним стубовима и црвеним мермерним зидовима је украшен воштаним сликама Саге о Нибелунзима. Bode museum је смештен на истакнутом, северозападном крају острва музеја. Неправилног, троугаоног облика простире се у потпуној симетрији са унутрашњом структуром. Два спрата су спојена коринтским стубовима, а на врху се уздиже велика овална купола са крунама на врху. Уздиже се, тако рећи, директно из воде. Изграђен у стилу необарока, располаже значајном колекцијом слика и скулптура из хришћанског периода. Ентеријер краси раскошно уређено степениште са репродукцијом статуе коњаника. Pergamon museum је последњи од пет музеја на острву музеја. Јужно од музеја Боде налази се трокрилна структура овог здања. Једноставне, архаичне структуре, са дорским стубовима. Док је средње крило без прозора са огромним ходником у висини крила. Овде се могу видети дела романичке и готичке уметности, уметничка галерија са скулптурама. Ту се налази и музеј исламске уметности са експонатима из периода од 8 до 19. века, у виду керамичких предмета, цртежа, персијских и индијских минијатура, тепиха. Немачки историјски музеј се налази у згради арсенала, која представља најстарију грађевину у Булевару Липа. Ова барокна грађевина садржи велики број непроцењивих предмета из немачке историје. Просторије су уређене по периодима тако да посетилац може да хронолошки упозна немачку историју. Мärkisches museum је потпуно нови тип музеја, изграђен у црвеној цигли, са готским и ренесансним елементима и на тај начин подсећа на оне мрачне романтичне немачке дворце из бајки. Кunstgewеrbemuseum (музеј примењене уметности) је подигнут 1868. као музеј модерног дизајна. Ту се налазе Линбершка сребрна колекција и 7.000 предмета из краљевске уметничке збирка, затим обимна збирка европске уметности и занатства од раног средњег века до данас, која укључује намештај, костиме, порцелан, кристал, накит и предмете од метала, сатове, текстил, везове, предмети индустријског дизајна. Посебно су значајна дела Арт Нувоа и Арт Декоа. Колекција је подељена после Другог светског рата, па је део припао дворцу Кепеник, а остатак Културфоруму. Природњачки Музеј је најважнији и највећи ове врсте у Немачкој. Отворен је 1810. године и у њему је скупљено досад 20.000 предмета. Све

у вези са планетом Земљом се налази овде – од минерала до метеорита. Посебно интересантна је дворана диносауруса. Ботанички Музеј се налази у округу Штеглиц. Садржи хербаријум са преко 2.000.000 биљака. Богата библиотека обухвата различите области палеонтологије, раст, размножавање и развој биљака, затим корисне биљке тропских и суптропских предела. Нарочиту пажњу привлачи египатско одељење са изложеним отровним и јестивим гљивама. Bröhan мусеум носи име оснивача, који је своју приватну колекцију донирао граду Берлину. У њему су заступљена дела стилова Арт Декоа и Арт Нувоа и функционализма. Колекција слика обухвата нека од есенцијалних дела берлинске сецесије. Музеј краси богата колекција порцелана угледних произвођача, као и примерке металних и стаклених предмета. Изложена су и дела раног индустријског дизајна. Далем музеји су превасходно били планирани за Музеј Азијске уметности а онда је почео да проширује своје капацитете. Богата збирка покрива уметност Кине, Кореје и Јапана од 3.000 година пре нове ере до данас, укључујући 63 кинеска бронзана огледала из периода од 6. до 9. века и трон кинеског цара из 17. века. Етнографски музеј је један од најбогатијих у Европи. Поседује 400.000 предмета и 60.000 примерака етнографске музике из целог света. Издвајају се скулптуре од теракоте из западне Нигерије , бенинска бронза и многи предмети Инка. Затим, ту је заступљена индијска, исламска уметност. Европско сликарство је представљено делима холандских и фламанских мајстора, укључујући Хијеронимуса Боша, ван Дајка и Петера Бројгела, затим енглеских, француских и немачких сликара. Посебну пажњу привлаче дела Веласкеза, Гоје, затим Ботичелија, Каравађа, Рафаела, Тицијана и Ђота. У музеју су такође изложени цртежи и илустрације Дирера, Тулуз-Лотрека, Беkmана, Пикаса, Рембранта, Рубенса. Brücke мусеум (музеј групе Мост) је изграђен 1967. као галерија и архив дела групе експресиониста који су основали групу Мост 1905. у Дрездену. Обухвата слике, цртеже, водене боје и скулптуре Мелера, Пехштајна и Нолдеа. Музеј Баухауса у Берлину садржи највећу колекцију предмета архитектонске школе Баухаус. Изложени су намештај, керамика, метални предмети, фотографије и студентски радови, као и радови чувених професора ове школе - Пола Клеа, Валтера Гропијуса, Кандинског, Јозефа Алберса, ван де Роа, Мондријана. Збирка графика садржи 8 500 предмета и укључује цртеже и гравуре, затим

87

графике и портфолија из времена Вајмарске Републике. Архитектонска збирка садржи 200 радова, а Валтер Гропијус је представљен селекцијом цртежа и фотографија. Музеј Штазија (Stasi museum) је отворен 1991. године у просторијама некадашње источнонемачке тајне полиције. Ту је канцеларија министра Милкеа, који је на челу Штазија провео 32 године. Такође се могу видети канцеларије његових најближих сарадника и тајне одаје, а јавности су сада доступни фотоси и досијеа која покривају период између 1945. и 1989. године, као и документа о јуришу на зграду 1990. и о насилном пресељавању људи дуж Немачке границе. Постоји чак 6 милиона досијеа. Музеј Checkpoint Charlie се налази неколико метара од бившег граничног прелаза између америчког и совјетског сектора из доба Хладног рата. У њему су архивирани досијеи о покретима за људска и цивилна права, и изнад свега, документи о подели Немачке, Берлинском Зиду и о свима онима који су дали своје животе у покушају његовог преласка. Фотографије, документи и бројна оригинална возила, апаратуре и прибор, указују на разноразне вештине и храброст оних који су очајнички желели да пређу границу. На овом пункту се више него на осталим местима осећала сва натегнутост Хладног Рата. На врхунцу Берлинске кризе, између 25. и 28. октобра 1961., амерички и совјетски тенкови суочили су се лицем у лице, када су Американци захтевали право неконтролисаног уласка у источни сектор града. Данас, Checkpoint Charlie је напуштено подручје. Легендарна гранична пошта западних савезника је срушена 1990. године и предата Немачком Историјском Музеју септембра исте године. На углу Зиммерстрассе и Фриедрицхстрассе сачуван је мали део границе, познат под називом „Топографија Немачко Немачке границе“. Сада је то део Checkpoint Charlie Музеја, а чине га: комад Зида, источнонемачка стражарница, осматрачница, оградни стубови и тенковска врата. Водичи кроз музеј су бивши војник источнонемачке границе и бивши источнонемачки контролор граничног прелаза.

Reichstag – зграда немачког Парламента

Берлински културни живот је веома разноврстан. Deutsches Thaterр има међународни углед , датира из 1849. године. Овде се прославио Макс Рајнхарт, аустријски редитељ, касније чувени бродвејски позоришни редитељ. Berliner Ensamble је једно од најуваженијих градских позоришта. Основао га је Бертолт Брехт. Затим, ту је Hebbel Theater, познат као плесни театар и Volksbühne, који се бави истраживањима граница експерименталног позоришта. Schaubühne је позориште савременог покрета, који комбинује музичке аранжмане. Тeather am Kurfürstendamm је резервисан за садржаје забавног карактера и комедије. Дух предратног Берлина се осећа у кабаретским позориштима. Најпознатија су Distel, Stachelschweine, Bar и Vernunft. У граду постоје 3 опере - Немачка, Градска опера Unter den Linden и комична опера. Sophienkirche је изграђена 1712. године, када је супруга краља Фридриха, Софија отворила парохију у предграђу Шпандау. Једноставан галеријски улаз био је у духу модерне концепције протестантске цркве. Величанствена кула са бакреним луковима представља оригиналну барокну кулу у Берлину. Касније је претворена у необарокно здање. Многи великодостојници су сахрањени у парохијском дворишту цркве, међу њима и Леополд фон Ранке. Nikolaikirche се налази у срцу Берлина, на месту где је он основан. Потиче из 1230. године. Касније је дуга зграда замењена и изграђена касноготичка базилика од цигле. Моћна гранитна блоковска структура очувана је до данас, као и гробови и епитафи из 16. и 17. века. Неоготичка кула од цигле са два истурена шиљка је додата крајем 19. века. Након рестаурације 1985. опет је отворена као музеј. Маrienkirche - касноготичка црква од цигле је очувана до данас у првобитном облику. У њој је осликан најстарији Немачки мурал, тј касноготичка фреска која потиче из 15. века и носи назив Плес мртвих. Богато украшена проповедаоница је дело Андреаса Шилтера с почетка 18. века. Црква светог Духа је изграђена у периоду од 13. до 15. века. У почетку је била болница св. Духа, која је углавном бринула о сиромашним пацијентима. Архитектонски, најјачи утисак оставља вешто украшена источна фасада, са готичким прозорима. Кров од теракоте са дванаест некада обојених фигура, представља

88

св. Духа, коме је капела посвећена. У капели се налази и галерија слика. Friedrichswerdersche kirche датира с почетка 19. века и представља неоготичку кулу са високим, густо поређаним стубовима и елегантним обрисима који се стапају у мрежу сводова. Карактерише се дрвеном грађом у комбинацији са стаклено челичном конструкцијом прозора. Рестаурисана је 1987. и од тада се у њој налази Шинкелов музеј. Изложена су дела берлинске школе скулптуре. Berliner Dom је изграђена 1905. као виша парохија, катедрала и најбитнија протестантска црква у држави и споменик династији Хоенцолерна. Овде су изложене надгробне плоче и раскошни празни ковчези у знак сећања на истакнуте чланове династије. Стилски, купола је урађена у врхунском барокном и ренесансном маниру. Осим мозаика, слика, витража и унутрашњег декора, велику естетску вредност имају гробнице и саркофази генерација Хоенцолерна од 16. до 20. века. Холокауст меморијал је саграђен 1999. године као споменик убијеним јеврејима током Другог светског рата. Обухвата 19.000 m² територије између Бранденбуршке капије и стамбених блокова само неколико метара од рушевина Хитлеровог бункера. Састоји се од 2.711 надгробних споменика у виду сивих камених плоча без икаквих ознака. Сваки од њих је различитог облика и величине. Неки су висине само до чланка. Меморијал се може посетити у било које доба дана и ноћи. Sowјеtisches Ehrenmal (меморијал) је подигнут у Трептов парку после рата и посвећен је совјетским војницима палим у бици за Берлин 1945. Испред улаза у меморијал налази се статуа жене Мајка домовина уклесана у граниту тежине 50 тона. Широка стаза оивичена брезом води до шуме части са два црвена гранитна зида који симболизују заставе спуштене на пола копља у знак жалости у којој је сахрањено 5.000 црвеноармејаца. Plötzensee меморијал – на овом месту је од 1933. до 1945. погубљено 1.800 младих људи, жена и мушкараца, различитих нација. То су углавном била политичка убиства. У меморијалном камену испред хангара где су вршена вешања, је камена урна са земљом из свих концентрационих логора. Берлин је један од најпопуларнијих универзитетских градова са 142.000 уписаних студената. Од овог броја чак 14% чине студенти страни држављани. Има пет универзитета и представља најзначајнији универзитетски центар у овом делу Немачке. Хумболтов универзитет је најстарији универзитет, подигнут средином 18. века као палата брата принца Хенрија, коју Фридрих

Вилхелм III 1810. године претвара у универзитет који оснива Хумболт и који ће касније по њему добити име. Овде су својевремено предавали браћа Грим, Макс Планк и Алберт Ајнштајн. Данас се овде школује 37.000 младих људи, а постоје и смерови за источноевропске језике, азијске и афричке студије и родне студије. Технички универзитет је наставак техничког колеџа, који је спојио Грађевинску и Трговачку Академију. Са 22 факултета и 29.000 студената представља највећи, а по броју страних студената, око 20%, други највећи технички универзитет у земљи. Такође има смерове за планирање, хуманистичке и друштвене науке. Слободни универзитет је отворен 1948. године у тадашњем Западном Берлину када су се професори и студенти побунили због рушења академских слобода на Хумболтовом универзитету који је припао Источном Берлину. Данас има 41.000 студената и смерове посвећене хуманитарним, друштвеним и природним наукама. На њему постоје три регионална института за северноамеричке, источноевропске и латиноамеричке студије, као и мањи програми – јеврејске и холандске студије. Универзитет уметности је са 4.200 полазника и више од 30 различитих смерова један од највећих немачких универзитета ове врсте. Неки од еминентних уметника су професори, нпр. Вивијен Вествуд. Постоје групе за дизајн, музику и фину уметност. Академија Уметности је основана 1696. године на иницијативу краља Фридриха. Најтеже дане Академија је доживела двадесетих година двадесетог века, под вођством Макса Либермана. Касније, са доласком нациста на власт, Академија губи најзначајније уметнике, укључујући Хајнриха Мана и Кете Колвиц. Данас је Академија уметности једна од најзначајнијих институција немачког културног наслеђа. Булевар Липа је најпроминентнија градска авенија. Засађен је 1647. године испред капија града, по идеји Великог Електора који је желео да направи пут који ће повезати његов дворац и ловиште у Тиргартену. Са временом добија све више на значају и крајем 17. века постаје централна оса новоизграђеног предграђа Доротенштат. По доласку на престо 1740. године Фридрих II је употпунио Булевар са опером, библиотеком, Хумболтовим универзитетом и катедралом св. Хедвиг. Ово су нека од најзначајнијих здања у овој историјској улици. Бранденбуршка Капија је заштитни знак Берлина. Направљена између 1788. и 1791. године, на крају Булевара Липа, са 12 дорских

89

стубова, једина је капија која је преживела све ратове. Пројектована је по узору на Пропилеје у Атини, и, као што су Пропилеји водили у храм античког света, она је требало да представља улаз у најважнији град пруског краљевства. На врху капије је богиња правде која доноси мир марширајући у град. Такође је и споменик Фридриху II који није дочекао да је види завршену. Године 1806. Наполеон је тријумфално ушао у Берлин и однео квадригу у Париз као ратни трофеј. Године 1814. после победничких похода у рату за ослобођење, замењен је храстов венац на богињином жезлу са гвозденим крстом и тако променио симболизам капије, од гласника мира до богиње победе. У скоријој историји била је симбол подељеног града и представљала је улаз у град окружен зидом, а богиња победе је окренута у супротном правцу, ка истоку.

највишем делу постоља рељефно су осликане сцене из Фридриховог живота. Standbilder се састоји из три статуе генерала из ратова за ослобођење од Наполеона. Двојица од њих су победили Наполеона у бици народа код Лајпцига. На постољу Блихерове статуе су описане најважније станице ка победи у рату за ослобођење, кроз многе личности. Врхунац Блихеровог марша кроз Париз је враћање квадриге. Neуе Wаche је једно од највећих архитектонских примера немачког класицизма. Једноставан трем са дорским стубовима и Тимпанум који приказује богињу победе која одлучује битку. Функцију стражарнице је имала до 1918. године а касније је претворен у спомен обележје борцима палим у Првом светском рату, а после другог рата у меморијал жртвама Другог светског рата. Zeughaus (Арсенал) је најстарија зграда у булевару и уз дворац уништен током рата, је најважније барокно здање. Монументална двоспратна грађевина, четвртасте основе и са четири крила, пример је класичне француске школе 17. века. Schlossbrückе је величанствен мост преко реке Шпре , на коме су урезане статуе и фигуре у рељефу које приказују младе хероје чије борбе и смрти следе богиње победе Нике, Ирис и Атена. Гвоздена ограда је украшена фигурама морских коњица и делфина

КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКИ СПОМЕНИЦИ БЕРЛИНА

Бранденбуршка капија

Краљевска Опера је нови тип грађевине са монументалним класицистичким тремом и ентеријером украшеним веселим рококо формама. У даљим фазама промењен јој је облик и оригинални изглед. Bebelplatz, Аlte Bibliothek је једина самостална зграда библиотеке која је усвојила краљевску колекцију књига основану 1661. године. Године 1945. ухватио је пламен пожара, тако да су остали само оградни зидови. После рата реконструисана је фасада у првобитној форми, док је ентеријер модернизован у духу савремене универзитетске библиотеке. Russische botschaft се разликује од осталих здања у Булевару Липа, јер је изграђена у време Немачке Демократске Републике и носи сва обележја тзв. Стаљинове архитектуре. Denkmal König Friedrich II von Prußen монументална гранитна статуа коњаника пруског краља Фридриха II означава почетак Булевара Липа. Споменик је ремек дело архитектуре Рајха. На рељефно обрађеном постољу су приказани генерали, државни званичници, уметници и научници, а у

Дворац Белвју се налази на северном крају Тиргартена и представља прву неокласичну грађевину у Немачкој. Централни део дворца је подупрт коринтским стубовима. Раскошну унутрашњост краси импресивна балска дворана, која је завршена 1791. године. Од своје изградње, 1768. до 1918. године cлужила је као краљевска резиденција, а после рата у њој је био смештен Етнолошки музеј. У другом светском рату је тешко оштећена, а у доба Хладног Рата била је дом председника СР Немачке, који је имао званичну резиденцију у Бону. Данас је главна резиденција председника. Siegessaule је стуб победе у средишту Тиргартена. Тријумфални стуб је подигнут између 1864. и 1873. године у знак пруске победе у Пруско – данском рату 1864. године. Фигура представља богињу победе. Постоље је украшено урезаним мотивима из битака, а мозаик осликава оснивање Немачког Царства 1871. године. Позлаћена фигура на врху, висине 8,3 m је додата након пруске победе против Аустрије и Француске. Овај 69 m висок стуб је прво стојао испред Рајхстага, да би на

90

садашњу локацију био премештен 1938. године. Hamburger Bahnhof је саграђена 1846. године као главна железничка станица. Великим делом уништена током Другог светског рата, касније је рестаурисана и обогаћена новим елементима. Данас представља огромни изложбени простор на преко 10.000 m површине у коме се могу видети дела Бојса, Ворхола и Лихтенштајна. Поред тога, изложени су и радови трансавангарде и минимализма. Зграда Reichstag 1871. постаје престоница царства. Велелепна палата у неоренесансном стилу изграђена је крајем 19. века. Камен темељац положио је сам цар. 1916. године је урезан натпис „немачком народу“ који стоји и данас. 1933. године је уништена пожаром, а савезничким бомбардовањима 1945. је скоро потпуно оштећена. Реновирана је тек 1970. године, а данас се у њој одржавају седнице Бундестага. У новој згради је у току стална поставка изложбе испитивање немачке историје од 1800. године до данас, са филмским пројекцијама. Hauptbanhnof је грађена у периоду од 1995. до 2006. године. У питању је петоспратна стаклена конструкција, кроз коју прође скоро 1.800 возова дневно са укупно 350.000 путника. Постоји шест путничких трака на горњем нивоу и осам на доњем нивоу Академију Наука је 1700. године основао Фридрих III на иницијативу чувеног филозофа Готфрида Вилхелма Лајбница. Многе истакнуте личности су биле њени чланови током векова – Алберт Ајнштајн, Јакоб и Вилхелм Грим, Андреас Марграф, Александар и Вилхелм фон Хумболт, Макс Планк. Данас, Академија Наука обједињује рад више од 40 института, који се баве фундаменталним исраживањима. Гропијус зграда се налази у дистрикту Кројцберг; урађена је у цигли крајем 19. века. У њој је до 1921. године био смештен музеј уметности и занатства, а после рата је био оштећен, тако да су само фасаде остале. Данас се користи као велики изложбени простор. У приземљу је ресторан са кафићем на тераси. Интернационални Конгресни Центар (ICC) се налази у дистрикту Шарлотенбург. Мост у три нивоа спаја конгресни центар са изложбеним и сајамско трговачким центром у подножју радио торња. Уграђени слојеви неопрена искључују спољну буку и упијају вибрације са улице. У фоајеу зграде су пошта, банка, продавница сувенира, кафић, ресторан, полицијска станица и одељење прве помоћи. Током првих 11 година постојања овде је

прошло два милиона делегата и посетилаца и одржано 4.500 конференција. Берлински олимпијски стадион (Оlympiastadion) је изграђен од 1934. до 1936. за потребе XI ЛОИ. Цео комплекс је израз карактеристичне архитектуре и уметности типичне за Трећи Рајх. Има 90.000 места, од којих 30.000 наткривених. Главни улаз је на источној страни, а на западној је Маратонтхор са именима победника XI-их летњих олимпијских игара. Данас се овде одигравају фудбалски мечеви и атлетска таkmичења. Стадионски комплекс укључује и Спортски Форум са Кућом Спорта и пливалиштем. О2 Wоrld Аrenа је новоизграђена унутрашња дворана отворена у септембру 2008. године. Са капацитетом од 17.000 људи, она је дом хокејашког клуба Еисберен Берлин и кошаркашког клуба Алба. Поред тога, користи се за рукометне мечеве и концерте. У њеној близини су уређени биоскоп, казино и хотел, уз барове и ресторане. Први бенд који је овде наступио био је Металлица. Deutsche Kinemathek (Немачка Кинотека) је отворена 1963. Град је приложио импозантну колекцију филмова, докумената и опреме новој институцији. Она обухвата све у вези са историјом филма и технологијом филма и телевизије: филмске копије, програме, постере, планове сетова за снимање, фотографије, сценарија, личне документе. Од 2000. године Филмски Музеј Берлин организује у Кинотеци изложбе, тематски и хронолошки конципиране, како би се упознала немачка филмска историја. Архив Кинотеке поседује 13.000 немачких и страних немих и звучних филмова. Посебни нагласак стављен је на авангардни, експериментални и документарни филм. Затим, ту је и колекција преко милион фотографских кадрова и портрета, 20.000 постера, 60.000 филмских програма, филмографског и биографског материјала. Од 1977. овде се одржавају ретроспективе Берлинског фестивала. Посебни куриозитет Музеја је колекција Марлене Дитрих. У три собе је изложено 130 предмета, сценских костима и портрета. Брехтова кућа се налази у источном делу града и у њој је Бертолт Брехт, чувени драматург, позоришни стваралац и писац двадесетог века живео са својом женом до своје смрти. У њој је смештен Бертолт Брехт Центар, отворен 1978. године, са преписком Брехта и његове жене и собама у којима су живели и радили, читаоницама и салама за предавање. Ту се отворени и књижара и ресторан.

91

Postdamer Platz

Еаst side gallery – Берлински Зид је деценијама био симбол „гвоздене завесе“ и затворености и неслободе једног народа, да би по његовом уклањању 1989. године, један његов део добио нову функцију – постао је уметничка галерија дуга 1,3 km. С обзиром да су графити временом оштећени, у току је процес рестаурације више од стотину радова. Посао на Еаst side галерији, као омаж свима који су погинули у покушају преласка Зида и меморијални споменик уопште, требало би да буде завршен до 9. новембра 2009. године и обележавања двадесетогодишњице његовог пада. Берлин је позвао 188 уметника из целог света да декоришу остатке Берлинског Зида. Настало је 106 радова, од којих многи описују трагичне приче иза кулиса бивше Демократске Републике Немачке. Потсдам је главни град државе Бранденбург. Удаљен свега 24 km од главног града Немачке, представља омиљено дневно излетиште Берлинаца. У 18. и 19. веку био је резиденција пруских краљева. Овде се налази чувени дворац Сансући. Град је током своје историје привлачио велики број странаца. Ту су из верских разлога избегли Јевреји и Француски Хугеноти, а у једном тренутку, трећину становништва чинили су Французи. За холандске досељенике изграђено је насеље од 134 троспратне куће од црвене цигле. У граду су живели и Руси, Фламанци и Швајцарци. Поред палате Сансући, истичу се Нова палата и Шарлотнхоф, затим Николајкирхе. Потсдам је познат и по Потсдамској конференцији одржаној 1945. Некадашњи дворац је сада хотел и ресторан. За љубитеље филма значајан је овдашњи филмски парк Бабелберг, у коме су снимљена нека од ремек дела, попут филма Метрополис Фрица Ланга. Шпандау је стари утврђени град који потиче из 12. века и лежи на ушћу река Хафел и Шпре. До 1920. године, када је ушао у састав Берлина, био је самосталан град захваљујући важном транзитном и трговачком положају. Како се пруска граница померала ка истоку, Шпандау је постајао све важније економско и

војно средиште. У архитектонском погледу, овде је битна тврђава Цитадела из 17. века, у стилу француских тврђава. Данас је отворена као музеј. Аlexanderplatz је у почетку био пијаца, да би после посете цара Александра И преименован у Аlexanderplatz. Током Другог светског рата, сквер је знатно разрушен, а након рата је припао Источном Берлину и као такав развијао се у маниру социјал-реализма. Изникле су масивне и гломазне зграде, и огроман ТВ торањ - Ferseheturm. На његовом врху се налази ресторан који се врти тако да пружа величанствен поглед на град из свих углова са 208 m висине. Postdamer Platz је двадесетих година прошлог века био један од најживљих и најпрометнијих скверова у читавој Европи, главна саобраћајна артерија. Ту су се налазиле бројне галерије, биоскопи, барови, ресторани, представљао је својеврсну културну престоницу Европе. Савезничким бомбардовањима 1943. је веома оштећен, а након рата лоциран између руског, британског и америчког сектора постао је ничија земља. При изградњи Берлинског Зида сравњен је са земљом. Данас је познат као највеће градилиште у Европи; граде се небодери, шопинг центри и стамбени блокови. Издвајају се Сонy центар са позориштем Имаx и пословним торњем.

МАНИФЕСТАЦИЈЕ У БЕРЛИНУ Берлинале је међународни филмски фестивал основан у послератном Берлину 1951. године на иницијативу три западна савезника. На отварању је приказан филм Ребека Алфреда Хичкока. Све до шездесетих година, Вилија Бранта и његовог успостављања дипломатских односа са земљама иза гвоздене завесе, на фестивалу су углавном били селекционирани филмови из западног света. Многе светске звезде су гостовале овде, попут Рите Хејворт, Герија Купера, Софије Лорен, Жан Пол Белмонда, Бергмана, Куросаве, Поланског; док су представници француског новог таласа, Трифо, Годар и Шаброл стекли прве међународне успехе. Берлински Маратон има дугу традицију и један је од најзначајнијих у свету. Привлачи велики број гледалаца, а ове године их је било чак милион уз пратећи програм концерата 70 бендова. ITB Berlin је надалеко познат као водећи сајам из области интернационалног туризма. Различити сегменти излагања, конгреси и широк спектар производа туристичке привреде карактеришу понуду овог сајма. Велики број стручњака из целог света се окупља овде заједно са излагачима посетиоцима. Са својих 10.000 излагача из 180 земаља, сајам пружа увид у глобалну

92

туристичку понуду и у све нивое туристичког ланца пословања: од организације путовања, преко система резервације, посете циљаних дестинација, авио и хотелских понуда и рента-кар услуга. ITB Berlin нуди и друге садржаје: технологије путовања, екотуризам, крстарења и културни туризам. Од 2004. постоји научни центар. Свакодневно се одвијају презентације, конференције, и информациони форуми о актуелним туристичким темама. Festivalwochen је догађај који се одиграва сваког септембра. Од оснивања, фестивал нуди шаролик избор дневних манифестација, укључујући опере, оркестарске, хорске и камерне свечаности, клавирске рецитале, плесна извођења и позоришне перформансе. Главни догађај представља концерт Берлинске Филхармоније са гостујућим диригентима. Бахови Дани је деветодневни фестивал који одаје почаст чувеном композитору извођењем његових и дела других аутора такође, многих из двадесетог века. Током ових девет дана одржавају се концерти камерне, хорске музике, рецитали и предавања, као и свакодневни перформанси у Филхармонији, дворцу Шарлотенбург и Музеју музичких инструмената. Love parade (Љубавна парада) је највећи плесни фестивал установљен лета 1989. године као политички покрет који је желео да искористи универзални језик музике као медија за ширење порука мира и љубави. Почела је скромно са 150 учесника, да би до 1996. достигао тако велике размере да су је организатори проширили из Кудама у Шарлотенбург све до парка Тиргартен. Парада почиње око 2 по подне и траје све до касних вечерњих сати и цео град се трансформише у огромну плесну дворану. Највише учесника Параде било је 1999. године, када је 1,5 милиона младих људи плесало улицама Берлина. Сајам Зелене недеље (Internationale Grüne Woche) је одржан у Берлину од 18. до 27. јануара 2008. године. На њему се излажу производи и опрема из области пољопопривреде и прехрамбене индустрије. Сајам је установљен давне 1926. године. На изложбеној површини од око 118.000 m² представљено је 1.500 излагача. Немачко-Француски народни фестивал (Deutsche-Französisches Volksfest) отвара своје капије сваког лета од јуна до јула на главном сајмишту. Сајам потиче из времена када су савезничке трупе биле стациониране у Берлину. Све до 1994. године организован је углавном од стране француских савезника у циљу прокламовања француско-немачког пријатељства. На дан 14. јула, француског народног празника, често се изводи велики

ватромет. Сваке године овде се представља други француски регион или град. Служи се типична француска храна. Не треба пропустити шетњу бившом Француском четврти, данашња Наполеонова четврт, која се налази одмах до вашара. Немачко-Амерички народни фестивал (Deutsche-Аmerikanisches Volksfest) је остатак из времена када су америчке трупе биле стациониране у Берлину и Немачкој. Сваке године у јулу и августу се одржава сајам. До 1994. године организовали су га амерички савезници. Било је то место упознавања Американаца и Немаца, многи америчконемачки бракови су склопљени управо овде. Фестивал се састоји из два дела: јахалиште, обично најзанимљивије тинејџерима, и Америчко село. Такође, можете пробати тексашко-америчку храну, као што су хамбургери, ребарца и тако. Постоји и летња позорница са живом музиком. Fete de la Мusiquе се, као и у многим другим градовима широм света, прославља 21. јуна, првог дана лета. Од 1995. године музичка дешавања се одигравају на многим пунктовима у граду. Том приликом музичари и музичке групе изводе свој репертоар свих могућих жанрова бесплатно за публику. Скоро сваки кварт Берлина има сцену на отвореном. Када падне ноћ, концертна дешавања се преносе у клубове и концертне дворане. Бункери Посебну туристичку атракцију с једне стране и контраверзу с друге, представљају бункери. Испод Берлинских улица налази се заборављени град бункера и тунела који сведоче о не тако давној прошлости немачке престонице. Само неколико од 1.000 подземних бункера из Другог светског рата су доступни јавности и туристима. У једном бункеру који се налази одмах до подземне железничке станице у центру је уређен и у њему се могу видети шлемови, униформе, кревети за спавање и други аутентични детаљи. Много занимљивији бункери, који су припадали нацистичкој елити, затворени су из страха да би могли бити неонацистичка светилишта. Смештени испод Бранденбуршке Капије и Потсдамер Плаца, за време хладног рата нису могли бити доступни јер су били испод брисаног простора између Источног и Западног Берлина.

93

Улаз у један од нацистичких бункера

Најмистериознији, Хитлеров бункер, димензија 15x19 m, налази се у близини Музеја Холокауста. До пада Берлинског Зида, тај део града је припадао Источном Берлину. Комунисти су га отворили за јавност 1985. године али, недовољно заштићен, брзо се урушио. Одмах до њега налазио се бункер за Хитлерове шофере, познат као возачки бункер, откривен 1990. У њему су нађене огромне зидне слике кичастог карактера. Међутим, и он је затворен. Савезници су, у оквиру програма демилитаризације Немачке после рата, уништили скоро 80% бункера и подземних тунела. Али, током Хладног рата, дошло је до нових прекопавања, и бар 30 тунела је служило за бекство из Источног у Западни Берлин. Њих су користили такође шпијуни . Посебан куриозитет представља бункер последњег источнонемачког лидера Ериха Хонекера, који је августа 2008. године отворен за посетиоце, и након три месеца ће бити запечаћен. Он је био изграђен 1983. године за случај атомског рата. Ова грађевина недалеко од Берлина, била је затворена 1993. године. Постојала је идеја да се од њега направи стална музејска поставка, али се одустало од тога јер би одржавање такве конструкције било прескупо.

ДАНСКА Данска је држава која припада северној Европи. Краљевина Данска (дански: Коngeritet Danmark) је најмања држава Скандинавије и део је Европске Уније. Излази на Балтичко и Северно море, и састоји се од полуострва Јиланд (дански: Jylland) и острва: Фин (Fyn), Зеланд (Sjælland), Борнхолм и још пуно мањих острваца, које се често називају Данским Архипелагом. Данска се налази северно од Немачке, југозападно од Шведске и јужно од Норвешке. Гренланд и Фарска острва су такође територије Краљевине Данске, свака са сувереном влашћу. Копенхаген (дански: Кøbenhavn) је главни и највећи град у Данској, као и једна од

најстаријих краљевских престоница. Модерни назив је искварен облик старог имена "Кøbmandshavn" које значи "трговачка лука". Највећи је град у северној Европи, због чега га још називају „Париз севера“. Налази се на острвима Зеланд и Амагер на граници са Шведском. Простире се на територији од 720 km² .Више од четвртине становништва Данске живи у Копенхагену, који са предграђима има 1,5 милиона становника. Званични језик је дански, а валута Данска круна. Копенхаген припада регији Ховедастен. То је административна регија Данске, основана 1. јануара 2007. године, у оквиру Данске општинске реформе. Овом реформом мање општине уједињене су у веће, тако да је њихов број смањен са 271 на 98. Нова регија обухвата општине Копенхагена и Фредерисберга и укупно их има 29. Она је постојала и раније, али није покривала целу ову област.

Копенхаген

Град се налази на прелазу из Данске у Шведску. Има велику транзитивну функцију између Балтика и Атлантика. Кроз њега пролази најзначајнији пут, дужине 192 km, који пресеца острво Зеланд у смеру север-југ. Његов северни крак спаја Копенхаген са Хелсингером, градом на северу Зеланда. Одавде води трајектна веза за Хелсинборг (Шведска), која повезује главни град Данске са унутрашњошћу Скандинавског полуострва. Ово подручје спада у регионе који се највише развијају у северној Европи. Копенхаген је са Шведском преко залива повезан комбинацијом моста и тунела. Од 2000. године је повезан са шведским градом Малмеом преко моста Оресунд. Овај мост представља једну од најбољих светских конструкција, као и капију за путовања Скандинаваца у Европу и

94

Европљана у Скандинавију. Мост једним делом понире испод мора и претвара се у тунел. Тунел (4.050 m) је положен на морско дно, а затим затрпан. Дубина воде изнад тунела нигде није мања од 10 m, тако да тунел не представља опасност за бродове који плове изнад њега. Из тунела поново излазите на површину, тј. на вештачко острво Пеберхолм које је направљено у склопу овог пројекта. Пеберхолм је дугачак 4.055 m. Тек након Пеберхолма долази мост који је дугачак 7.855 m, тако да је комплетна веза дугачка 15.960 m. Са горње стране моста је аутопут, а у доњем делу су брзе пруге. Јединствен је по томе што спаја две земље. Од отварања па до јесени 2007. године око 44 милиона људи прешло је овај мост, који представља добар пример уклањања националних, политичких и културних баријера. У току је и изградња метроа којим треба да се споји, за мање од пола сата вожње, центар данске престонице и центар шведског Малмеа. Приморски саобраћај је веома развијен. Најзначајније су међународне линије које повезују Копенхаген са градовима Осло, Малме, Либек, Лазндскорне, а у домаћем саобраћају са Орхусом и Борнхолмом. Аеродром "Кastrup" у Копенхагену је најзначајнији у Скандинавији, на који долазе авиони из 110 градова из целог света. На њега су први пут слетели многи наши исељеници долазећи у Данску или у јужну Шведску удаљену само 18 km од аеродрома. Основна природна обележја За време млађих плеистоцених глацијација, које су почеле пре 115.000 година, велики делови Северне Америке, Европе и Азије налазили су се под дебелим леденим покривачем. За време свог максималног распростирања, европски инландајс је захватио читаво Скандинавско полуострво, Северно и Балтичко море, као и већи део Руске равнице. Под оваквим условима рељеф Данске је био потпуно уравњен. Овакав рељеф је настао таложењем различитог материјала који су донели ледници са Скандинавских планина. Основа земљишта образована је од кретацејских и терцијарних седимената, а у повлати су седименти квартара и холоцена. Захваљујући оваквим условима читава земља је веома оскудна природним богатствима, нема угља, руда, метала и неметала. Западни део острва Зeланд није био захваћен вирмском глацијацијом, тако да су у овој области слабије очувани трагови глацијације и она је данас налази покривена динама и мочварама. Копенхагеншки кречњак садржи значајне количине камена који представља веома

чврсту стену. Слој је обично испуцан што значи да је стена доступна води. Кречњак је пронађен на дубини од 50-60 m испод земље. Северно од Трианглена кречњак мења своје особине, постаје тањи и све више недоступан. Копенхагеншка кречњачка стена на неким местима је већ нестала, као што је то случај у Холми. Престоница Копенхаген, испресецана каналима, подсећа на мешавину Венеције и Прага. Зeланд је тај део данског копна који дубоко задире у Северно море и има утицај на овакав изглед главног града Данске. Лука Копенхаген има више функција, али главна функција јесте та да она данас представља водећу плову дестинацију на свету. У ближој околини Копенхагена постоје 3 плаже до којих се најлакше долази локалним возом. Плаже су покривене белим песком, а воде је веома чиста. Температура воде током летњих месеци је између 18 и 20°C. Плажа Халеруп дуга је око 100 m, са чистом плавом водом и покривена белим песком. Слична овој је и плажа Белеву. Амагер парк-плажа је најближа Копенхагену. Уређена је 1934. године и представља једну од две могуће дестинације за купање у Копенхагену. Друга су купатила Хелголанд изграђена 1913. године. Купатила се састоје из три дела: два за нудисте и један за мушкарце и жене у купаћим костимима. Управо због заравњеног рељефа о коме смо већ говорили, Копенхаген је један од најзначајнијих пешачких градова у свету. Иако је богат специфичним наслеђем, град је чврсто радио на побољшању уличног живота. Град је своју главну улицу Сторгет претворио у пешачку зону још 1962. године. Следећих година околне улице претваране су у пешачке зоне и спајане са већ постојећим. Бицикл је у самом центру Копенхагена постао главно превозно средство. Изграђене су бициклистичке стазе и уређене већ постојеће, постављени су прелази за бициклисте, као и паркинзи. Град је 1995. године добио Градски бицикл систем који омогућава изнајмљивање бицикла за мали депозит. По обављеној вожњи бицикл се оставља на некој од 110 бициклстаница. Клима Копенхагена је континентална, са свежим летом и хладном зимом. Смењују се сва четири годишња доба. Јул је најтоплији месец, са средњом температуром од 20°C. У Јануару темпратура се је нешто виша од 0°C, док је фебруар најхладнији месец, са средњом температуром од око 0°C. Током пролећа и јесени време је веома променљиво, смењује се хладно и топло, сунчано и кишовито. Зиме се разликују из године у годину. Једне године може да буде са

95

мало снега, док следеће снег може да досегне и до пола метра. У Копенхагену одмор и релаксацију можете потражити у једном од веома добро уређених паркова као што су Дајерхавен, Краљева башта, Феледпаркен, Емилихавен и Фредерискирберг. Дајерхавен се налази на 15 минута вожње возом од центра града и представља један од најлепших паркова. Простире се на 1000 рали земље на којој је настањено више врста дивљих животиња, од којих су најзаступљенији јелени. Некада је представљао краљевско ловиште у коме је ловио 1670. године краљ Фредерик III. У околини парка се налази неколико ресторана са богатом гастрономском понудом. Једини парк у самом центру Копенхагена је Краљева башта. Налази се у оквиру тврђаве Розенберг. Уређена је на захтев краља Кристијана IV почетком 17. века. То је најстарији парк у Данској. Парк Фредерскиберг је један од најромантичнијих паркова у Копенхагену. Окружује Фредерскирберг, некадашњу краљевску тврђаву. Цео парк представља једну изузетну авантуру коју треба открити. Можете видети „Кинеску летњу кућу“, храм и пролећну пећину. Парк се може најбоље упознати уколико изнајмите чамац који плови по језеру и каналима у оквиру парка. Feledparken је један од највећих паркова у Копенхагену. Изграђен је између 1906. и 1914. године. Најчешће га посећују становници Копенхагена у слободно време, које користе за рекреацију на многобројним игралиштима у оквиру парка. Аmeleheven се налази у околини краљевског утврђења. Не представља у правом смислу речи парк, већ је то више башта са великим фонтанама, мермерним скулптурама, зеленилом и цвећем. Уредио га је белгијски уметник Жан Делон, а фонтане је израдио италијански уметник Арналдо Помодоро. Популарно је назван Мермерна башта. Зоолошки парк у Копенхагену поседује 3500 животиња и око 250 различитих врста из афричких савана, џунгли и прерија Северне Америке. Не само деца, већ и одрасли могу уживати у занимљивостима овог зоолошког парка 365 дана у години. Историјски развој У Данској су људи живели пре више од 100.000 година, али изгледа да су били принуђени да напусте то подручје, када су ледници покрили Данску током леденог доба. Сматра се да људи непрекидно живе у Данској задњих 12.000 година. Током прероманског гвозденог доба (од 4. до 1. века пне.) клима је постала хладнија и влажнија, тако да се многи селе

јужно у Немачку. У то доба почиње да се користи гвожђе. Постоје докази јаког келтског културног утицаја у том периоду. Римске провинције су одржавале трговачке везе са становницима Данске. Материјална култура током великих сеоба често се означава као германско гвоздено доба. Викинзи су настањивали Данску неколико векова, од 8. до 11. века. Викинзи су постали познати по својим нападима, пљачкањима, разарањима градова и трговини кроз целу Европу. Током викиншког периода Данска је постала велика сила на полуострву Јиланд, острву Шеланд и на јужном делу Шведске. Данска се годинама састојала од малих краљевстава. Харолд Плавозуби је 980. успоставио уједињено краљевство Данску. Немачки мисионари су успели да увере краља Харолда Плавозубог да прихвати хришћанство. Нова вера је заменила стару норманску митологију. Почетком 11. века краљ Кнут Велики је уједнио Данску и Енглеску од 1014. до 1035. Помоћу флоте од 50 бродова из Енглеске, Кнут Велики је 1028. освојио Норвешку. У то време Копенхаген је био само рибарско село, које се у списима из 1043. године помиње под називом Нафнија. Током 12. века Данска добија властиту надбискупију за целу Скандинавију. Нешто после тога Норвешка и Шведска формирају своје надбискупије ван данске контроле. Средином 12. века Данском бесне грађански ратови. Валдемар Велики је стабилизирао краљевство и реорганизирао администрацију. Створио је од Данске битну силу на Балтику. На простору данашњег Копенхагена гради се прво утврђење (1167. године) и око њега се развија град. До тада рибарско насеље почиње да се утврђује и подижу се одбрамбене зидине од најезда Венда (Лужичких Срба). Почиње интензивна трговина са Немцима и њихово насељавање, па тако Копенхаген постаје трговачка лука (Комбандес Хавн) и добија садашње име. Повељом Јакоба Ерландсена из 1254. Копенхаген и званично постаје град. Почетком 16. века на власт је дошао Кристијан II Дански. Владао је од 1588. до 1648. и остао је упамћен по великим грађевинским радовима, које је предузео током своје власти. Многе највеће зграде Данске су саграђене у том периоду. Копенхаген тада доживљава највећи развој, почиње његова планска изградња и територијално се шири. Меркантилистички систем Кристијана IV донео је просперитет који се огледа у оснивању трговачких компанија и ограничавању моћи занатлија. То доводи до стварања трговачке аристократије међу којима су већином били Холанђани и Немци. Данска је имала користи и

96

од Осамдесетогодишњег рата у Холандији. Велики број вештих и образованих избеглица из економски најразвијенијег дела Европе дошао је у Данску. То је помогло да се модернизирају многи аспекти друштва и да се успоставе јаке трговачке везе са Холандијом. Данска је постала богата током 16. века, највише захваљујући повећаном саобраћају кроз Оресунд. Данска је опорезовала сву трговину кроз Оресунд, јер је контролисала обе стране мореуза. У то време трговина житом је јако порасла од Пољске према Холандији, а и остатак Европе је тада напредовао. Шпанија и Португал су у колонијама добијали велике количине сребра, којим су куповали жито на Балтику. После смрти Кристијана IV Данска је ратовала са Шведском. Изузетно хладна зима заледила је мореуз Оресунд, па је шведска војска могла прећи преко леда и директно напасти Копенхаген. Миром из 1658. Данска предаје Шведској три најбогатије провинције: Сканију, Халанд и Блекинџ. Због пораза у рату са Шведском краљ Фридрих III Дански захтевао је од племства да краљ добије више овлашћења и да племство губи изузећа од опорезивања. Тиме почиње раздобље апсолутизма. Власт је реорганизована, тако да је Данска постала централизована држава. Становништво Данске је нарасло од 600.000 1660. до 700.000 1720. До 1807. било је 978.000 становника, од чега 60.000 становника живи у Копенхагену. Током 18. века данска економија напредује, највише захваљујући повећаној тражњи за пољопривредним производима. Дански трговачки бродови почињу да тргују широм Европе, одлазећи и у нове данске колоније. Данска економија је упропаштена Наполеоновим ратовима. Британска флота је напала 1801. Копенхаген и ту се одиграла битка код Копенхагена. То је навело Данску да постане савезник Француске. Током 1807. британска флота је поново артиљеријски тукла Копенхаген, изазвавши велике цивилне жртве. Заробили су данску флоту и одвукли је у Британију, што доводи до рата топовњачама. Током тога периода Данска је дословно банкротирала. трговци су побегли из земље, а становништво је било у великој оскудици. Ипак тај период је познат као "златно доба" данске интелигенције. Ханс Кристијан Андерсен, Кјеркегор, Торвалдсен и Грунтвиг су живели у том периоду. Уговором у Килу 1814. Норвешка више није у унији са Данском, него је додељена Шведској као награда, јер је Шведска ратовала на победничкој страни. Норвежани су се побунили и прогласили независност и изабрали Христијана VIII Данског за краља.

Данска је била неутрална у Првом светском рату. Рат је имао ефекат и на Данску због финансијске нестабилности у Европи. Иако је Данска прогласила неутралност, нацистичка Немачка је 9. априла 1940. напала Данску и држала је окупирану све до 5. маја 1945. После рата Данска је укинула колонијални статус Гренланда. Напустила је политику неутралности и постала је чланица NАТО савеза. Данска постаје 1973. чланица ЕУ. Још у 17. веку краљ Кристијан IV желео је да регион Копенхагена претвори у најзначајнији економски и културни центар у северном делу Европе. Данас се са сигурношћу може рећи да се његова жеља и остварила. Копенхаген је данас један од најдинамичнијих градова у Европи и највећи град у Скандинавији. Просперитет заснива на производњи хране, крзна, данског дизајна, као и на саобраћајним погодностима које су овај град претвориле једну од водећих дестинација за организовање конференција, конгреса и сајмова. Такође велики број људи долази у посету Копенхагену, као једном од популарнији туристичких градова у Европи. Град годишње посети више људи него најпознатија одмаралишта, а посећују га туристи са свих континената, без обзира на годишње доба. У Копенхагену има много знаменитих објеката и културних садржаја. Обавезна је посета краљевских палата Амелијенборг, Фредериксборг и Розенборг, а нарочито Кристијансборг, у коме и данас заседа дански парламент. Посета овим дворцима је својеврстан сусрет са давно прохујалим вековима и бурном историјом ове нордијске државе. Палата Амалијенборг са истоименим тргом изграђена је 1749. године као комплекс од четири идентичне грађевине које затварају октагонални круг. Од 1794. године представља зимску резиденцију краљевске породице. Палата Фредериксборг изграђена је 1699. године као мали летњиковац принца Фредерика. Када је дошао на престо 1703. године, проширио је грађевину и изградио пут до ње којим су смели да пролазе само чланови краљевске породице све до 1862. године. Црква у оквиру палате изграђена је 1734. године. Палата Росенборг изграђена је почетком седамнаестог века, када је краљ Кристијан IV пожелео да себи изгради летњиковац на неколико километара удаљености од центра Копенхагена. Палата Кристијансборг је данас најзначајнија грађевина у Данској. Палата је центар данске демократије и представништво Фолкетингента

97

(Парламент Данске). Налази се у малом Слотшомену, Острву палата, и у протеклих хиљаду година она је била седиште парламента. Арч Бишоп Абсалон је поставио прву палату на ово острво и остаци ове грађевине се и даље налазе под земљом. Након доласка првих краљева на власт на истом месту су биле изграђиване палате које су уништаване најчешће у пожарима, а након тога опет изграђиване. Последњи пожар био је 1884. године. Данашња палата изграђена је почетком 20. века и само неки њени делови су отворени за јавност. Поклоници непролазних вредности обавезно ће обићи од укупно 20 музеја бар неки од њих, а пре свих Национални музеј, Музеј уметности, а ако стигну и Рундетерн или Округли торањ, најстарију опсерваторију у Европи. Пажњу туриста привлачи и импресивна зграда Опере на самој обали мора, за коју се каже да је по лепоти друга у свету, одмах после Опере у Сиднеју. Такође је веома занимљива и монументална зграда Берзе која се налази на обали Фредериксхолм канала, рађена по узору на холандску ренесансу око 1640. године. Карактеристична је по шиљатом врху спиралног облика који достиже висину од 21 m, а чине га 4 уплетена змајева реда. Наравно, скоро да нема посетиоца Копенхагена који не оде да се фотографише крај споменика „Мала сирена“, вајарског дела Карла Јакобсона, инспирисаног чувеном причом Ханса Кристијана Андерсена. Гости са децом не пропусте да бар мало времена проведу у парку Фемарен и Зоолошком врту, а за све узрасте је чувени „Тиволи“, најпознатији забавни парк на Старом континенту, отворен још давне 1843. године. У току једне године у њега уђе око четири милиона људи. Ни један забавни парк свету не налази се у строгом центру као "Тиволи". За њега кажу да је зелено срце града које се простире на осам хектара. Кроз импозантну главну капију улази се у чаробни свет из бајке, који је посвећен добрим делом њиховом земљаку Андерсену. Кад падне мрак велике фонтане засијају у хиљадама боја и старе грађевине оживе у другачијем светлу. Два пута недељно цео "Тиволи" обасја велики ватромет, а бројни музичари и уметници долазе из целог света да забављају госте. У "Тиволију" се налазе и бројне кафане, међу којима је и ресторан "Херцеговина". Забаве у Копенхагену има на претек, а најшири избор пружа пешачка улица Stroget, а нарочито надалеко позната Нова лука – Nihavn. Ово је најатрактивнији канал у граду, просечен у источном делу старог града 1673. године са циљем да се роба допрема до самог центра. Никога неће оставити равнодушним шарене

грађевине из 17. века, живописне кафане и кафеи, ноћни барови и бордели у којима никако не треба заборавити на чувено пиво „туборг“ или „карлсберг“, вожња каналом и пријатна интернационала атмосфера.

Споменик ''Мала сирена''

Копенхаген је интернационална метропола за коју се верује да пружа многе пословне и туристичке могућности. То је велики град који улаже у многе спортске и музичке догађаје, конференције и фестивале. Многа улагања у овај град чине га светским градом са истим таквим изгледом прихватајући све процесе глобализације и мењајући се упоредно са остатком света. Метропола мора да успостави равнотежу између свог развоја и очувања историјског наслеђа, што је у овом граду свакако заступљено. Такође приликом развоја метрополе мора се водити рачуна о усклађивању разних сектора и активности које се обављају у њој, да се штите грађанска права, обезбеде најбољи могући услови за живот, а управо ове критеријуме Копенхаген задовољава и зато спада у једну од најразвијенијих урбаних регија, које решавају своје задатке и проблеме развоја, али исто тако утиче на развој осталих градова. Велика мотивација градских власти за улагање у будућност, утиче на то да овај град има велику перспективу у даљем развоју у складу са свим европским и светским стандардима.

КАТАЛОНИЈА И БАРСЕЛОНА Каталонија је шпанска аутономна покрајна, смештена на североистоку Пиринејског полуострва. Простире се на површини од 32114 km2. Граничи се са Француском и Андором на северу, на југу са Валенсијом, на западу са Арагонијом, док је на истоку запљускује Средоземно море. Каталонија је подељена четири провинције: Гирона, Лерида, Тарагона и Барселона. Ове провинције имају истоимене главне градове, од којих се својим значајем и величином истиче Барселона.

98

Обалска линија Каталоније је дуга између 400 и 500 km, на њеној средини је смештена Барселона. Каталонија има преко 7 милиона становника, више од половине тог становништва живи и ради управо у Барселони. Народ Каталоније тј. Каталонци су признати као нација и заштићени су Уставом. Напоменуто је да Барселона представља седиште истоимене провинције и уједно и највећи и главни град Каталоније. По одликама као што су величина територије и број становника то је други град Шпаније, одмах после Мадрида. По попису становника 2006. године центар града је имао око 1.605.602 становника, а обухватао је површину од око 100 km2. По истом попису Барселона са периферијом је имала 3.161.081 становника и површину 633 km2. Тачне координате Барселоне су 41°23' N и 2°11' W. Град је смештен на обали Средоземног мора, на средишњем делу Каталонске обале. Од Пиринеја и границе са Француском је удаљен око 120 km. Град је оивичен и добро заклоњен. Смештен је у пространој, плодној равници коју са севера ограничава река Бесос, са југа река Љобрегат, са запада планински венац Сиера де Кољсерола, а са истока Средоземно море. Повољан географски положај још од давних времена утиче на развој Барселоне. У овом граду дошло је до споја повољног положаја и других природних одлика, као што су клима, рељеф, воде, што је довело до развоја пољопривреде, многих грана индустрије, трговине и туризма. Барселона је данас један од главних европских економских центара, са једном од главних медитеранских лука и једним од већим аеродрома. Од средине 20. века Барселона постаје и значајна туристичка дестинација, са значајним културним и историјским наслеђем. Средиште града чини средњевековно језгро са сплетом кривудавих уских уличица. На највишој тачки старог града је катедрала из 14. и 15. века, сјајан пример каталонске готике. Средиште града (стари град) је добро повезан са новим четвртима. Данас је Барселона модеран град широких булевара који се секу под правим углом (шаховска структура). Барселона је смештена између Сиера де Кољсерола и Средоземног мора. Равница у којој је смештена Барселона је углавном изграђена од наноса река Љобрегат и Бесос, као и од материјала спраног са Сиера де Кољсерола многим потоцима и бујицама. Сиера де Кољсерола је део планинског венца који је изграђен од шкриљаца и кречњака, чија старост прелази 500 милиона година. У геолошкој грађи Барселоне такође учествују материјали неогене старости, као што су

пескови и конгломерати. Брдо Монжуик недалеко од Барселоне је формирано током миоцена. Брдо обилује фосилима различите старости. Све стене су седиментне. Рељеф овог брда је испресецан и стрм. Некада се одавде вадио камен. У геолошкој грађи учествују стене различите старости. Јављају се стене палеозојске старости, гранит, стене терцијарне старости, пескови и шљунак (квартар). У рељефу града посебну улогу има Сиера де Кољсерола. То је део приобалног планинског венца који је дуг око 300 km. Од 1987. постоји план о очувању Сиера де Кољсероле, који се базира на очувању постојећих екосисттема. У исто време ће инфраструктура дозвољавати коришћење поменуте планине без угрожавања природних богатстава. Шуме преовлађују у овом делу. Највиша тачка је врх Тибидабо са висином од 512 m. Овај део се одликује типичном медитеранском климом. Средња температура износи око 14°C а средња количина падавина је око 620 mm/год. Широка равница се простире између река Бесос и Љобрегат. Полази од ивичног појаса брда се лагано се спушта ка мору. Испресецана је мањим потоцима који се уливају у мочваре и лагуне. Мочваре и лагуне су одвојене од обала динама (пешчаним наносима). Монсерат представља планину у близини Барселоне. Планина је видљива се велике удаљености по карактеристичним наслагама седиментних стена. У грађи ове планине се истичу конгломерати. С' обзиром на географски положај, Барселона има медитеранску климу са благим, влажним, кишовитим зимама и топлим сувим летима. Снег је ретка појава толико да се чак сматра специјалним догађајем. Он пада у просеку једном годишње. Највећи снег у Барселони је пао 25. 12. 1962. године. Најхладнији месеци су јануар и фебруар са средњом месечном температуром ваздуха од 10°C. Најтоплији месеци су јул и август са просечном температуром 30°C. Просечна годишња количина падавина износи између 600 и 680 mm. Највеће кише се излуче у септембру и октобру и то у виду јаких пљускова, што је типично за подручја са медитеранском климом. Две реке су изразито битне за Барселону: за грађу терена, пољопривреду и индустрију. Бесос је највећа река аутономне покрајне Каталоније. Извире у унутрашњости Шпаније а улива се у Средоземно море. Ток ове реке, као што је типично за медитеранске реке, је веома неправилан током године. Овом реком је немогуће пловити, тако да је одувек представљала препреку ка повезивању Каталонске обале и унутрашњости. Њене воде

99

су коришћене за наводњавање барселонске равнице. Током 70-их и 80-их година 20. века ова река је била енормно загађена зато што протиче кроз индустријску зону. Током деведесетих је почело њено пречишћавање и сада се њене воде могу користити за различите потребе. Љобрегат је друга река по величини у Каталонији. Извире на надморској висини од 1.259 m а улива се у Средоземно море. Укупна дужина тока износи око 170 km. Доњи део тока ове реке је знатно измењен и сада се вода испумпава навише да би попунила протицај. Такође постоје планови и могућности да се ушће измести тј. да се ток преусмери нешто ниже него што је сада да би се створило место за луку а река би била померена тако да се улива и храни мочваре. Река је веома широка и чиста при свом ушћу. Међутим, док планери праве планове о стварању мочварног станишта, власти не дозвољавају пошумљавање дуж речних плићака. Крајем осамдесетих година 20. века реке Барселоне су биле најзагађеније у Западној Европи. Током деведесетих долази до знатног побољшања њихових својстава. Сматра се да је главни узрок велике загађености и ниског еколошког квалитета вода недостатак већих токова тј. већих количина воде која би успела разблажити нечистоће. На овом подручју су некада живели и хијене и лавови али их је захлађење (ледено доба) натерало на повлачење ка југу. После леденог доба дошло је до замењивања тундре шумом (пре 10000 годима). Животињски свет Барселоне и Каталоније уопште је веома разноврсан. Барселона је веома позната по многобројним врстама птица. Црна чапља је првенствено живела у зоолошком врту одакле је побегла и одлучила да остане и трајно се настани у Каталонији. Храну налази у лагунама у делти реке Љобрегат, као и дуж тока реке Бесос. Жути галеб је населио Барселону у 20. веку. За насељавање му највише одговарају брдски предели (какав је већи део Барселоне). Од крупнијих животиња су занимљиве дивље свиње, чији се број у Барселони последњих година битно увећао. Сада има око 650 јединки које све чешће долазе до ивице шуме (ка граду) у потрази за храном. За биљни свет Барселоне карактеристичне су шуме и велики број ендемичних врста. Процењено је да у Шпанији постоји преко 8000 биљних врста од којих су 2000 ендемити. Први трагови човека на територији на којој се данас налази Барселона датирају од пре 4000 година. Постоје записи из 7. и 6. века пре нове ере у којима се помиње насеље Баркено

иберског народа Лајетанаца. Изгледа да је у то доба такође постојала и једна грчка колонија по имену Калиполис, иако историчари још увек не могу да се сложе о тачном положају ове колоније. Током Другог пунског рата насељавали су је Картагињани а затим га преузели и населили Римљани. Римљани су претворили град у војну тврђаву – каструм, чији је центар био мало узвишење под називом Табер (то је данас део Барселоне који се зове Ciutat Vella што значи Стари град). Римљани су граду који се налазио управо на месту где се сад налази Трг Сант Ђауме променили име у Колонија Јулија Августа Фавентија Патерна Барсино. Остаци римских зидина се још увек могу видети у старом граду. Неке римске зидине су послужиле као темељи за катедралу за коју кажу да је започета 343. године. Визиготи су освојили град око 415. године под вођством Атаулфа, претворивши га у престоницу хиспанске Визиготске краљевине. Маври су освојили град између 717. и 718. године, током маварске инвазије Иберијског полуострва, али се нису дуго задржали, пошто је 801. године град освојио Луј I Побожни. Барселона је тада била претворена у велико утврђење и оквиру Хиспанске марке у оквиру Готије (визиготска Галија + север Каталоније). Тада су њоме владали грофови. Први гроф Барселоне и оснивач Барселонске династије био је Вилфред I Длакави, који је на сабору у Троју 878. године проглашен грофом од Барселоне, Ђироне и Бесалуа. Грофовија је била франачки вазал. Маври су 985. године напали и уништили Барселону. Како Барселона није добила помоћ од Франачке државе, дошло је до раскидања вазалног односа са Франачком и успостављање независности. Барселона се брзо опоравила од муслиманског уништења и узвратила ударац нападом на Кордобу, највећи муслимански град на тлу Пиринејског полуострва. У следећим вековима, разне каталонске колоније су се уједињавале под врховном влашћу грофа од Барселоне, путем брачних и родбинских веза. Та уједињења су укључивала велики део јужне Француске. Истовремено долази до ширења Барселоне на рачун муслиманских територија. Године 1137. гроф Барселоне, Рамон Беренгер IV се оженио ћерком краља Арагона, чиме се Краљевина Арагон и Грофовија Барселона уједињују под заједничку круну Арагона, чији ће владари од тада имати титулу краља Арагона и грофа од Барселоне. У даљој историји у састав Круне Арагона су се прикључиле разне краљевине до њеног коначног уједињења са Круном Кастиље које је постигнуто склапањем брака између

100

Фердинанда од Арагона и Изабеле од Кастиље 1479.године. Данас је Барселона модеран град широких булевара шаховске структуре, што значи да се улице секу под правим углом; обилује парковима; има седам плажа. Почев од 1997. године град је административно подељен на 10 засебних јединица са одређеном самоуправом. Свака од десет административних јединица има на челу одборника и одбор. Подела је у већем броју случајева извршена на основу историјске поделе. Неколико административних јединица представља некадашње засебне градове који су током 18. и 19. века припојени Барселони. Градске општине су: Сијутат Веља, Ешампле, Сантс Монжуик, Лес Кортс, сарија-сан Ђервази, Грасија, Орта Гинардо, Ноу Барис, Сант Андреу и Сан Марти. Такође је извршена подела по зонама у односу на старо градско језгро, које представља најужи центар. Поред ове издвојене су три зоне. По званичним подацима за 2006. годину целокупна урбана регија Барселона је имала 5.327.872 становника, док је само језгро овог подручја имало 3.161.081 становника. Највећи број становника Барселоне је рођено у Каталонији - око 62%. Око 23% је у Барселону дошло из различитих и мање развијених крајева Шпаније, док је око 15% пристигло из других земаља. У овој огромној регији је разумљиво постојање различитих вероисповести. Највећи број становника су католици. Година 1900. Барселона је имала 533.000 становника. Тај број је растао константно али споро, све до 1950. када је дошло до великог прилива становништва из мање развијених делова земље. Године 1979. Барселона је забележила рекордних 1.906.998 становника. Током осамдесетих и деведесетих година 20. века долази до наглог опадања броја становника. Најнижи број становника је забележен 2000. године и износио је 1.496.266. Од тада поново долази до повећања броја становника, што се види из података за 2006. годину (1.605.605 ст.). Барселона има добро развијен систем високог образовања. У овом граду постоји низ државних и приватних факултета. Поред система високог образовања веома је разграната мрежа основних и средњих школа. Све школе су под управом града. Проблем са којим је суочен систем образовања у Барселони је интеграција младих из Латинске Америке, Азије и Африке.

Sagrada Familia

Универзитет у Барселони је настао удруживањем две академије 1377. године. Ова установа је стекла звање Универзитета 1450. године. У 16. веку Универзитет је измештен из Барселоне, а у 19. веку је у њу враћен. Овај Универзитет обухвата велики број факултета као што су медицина, математика, хемија, геологија, економија... Универзитетска библиотека је веома богата. Сматра се да у њој постоји преко 2 милиона наслова. Барселона спада у суб-глобалне градове, који по правилу имају од 1 до 5 милиона становника у оквиру административних граница, док са залеђем имају око 10 милиона становника. Ови градови пружају глобалне услуге у некој од специјализованих области као што су мода, култура, банкарство итд. У суб-глобалне градове спада већина европских престоница, али и велики број других значајних градова тзв '' комерцијалне престонице''.Као и сваки други велики град, и Барселона има велики број функција које су међусобно чврсто повезане и зависе једна од друге. За разлику од неких градова где је изражена једна или две функције, у Барселони наилазимо на мноштво функција које су подједнако развијене и заступљене. Међу најбитнијим функцијама се издвајају пољопривреда, индустрија, саобраћај и туризам. Туризам претендује да постане најбитнија функција града и битна компонента даљег развоја. Пољопривреда у Барселони и Каталонији уопште је позната и заступљена од најранијег периода постојања града. Познат је повољан географски положај града између две реке и планина. Управо је постојећа наплавна раван омогућила постојање и развој пољопривреде. Најзначајнији климатски елемент су падавине, зато што од количине воде зависе културе

101

одређеног дела равнице. На влажнијем северу од ратарских култура најбоље успева кукуруз, а на сушнијем југу најбоље успевају пшеница, пиринач, као и различите врсте воћа и поврћа. Велике површине су под виновом лозом и маслинама. Велике површине су под шумама, тако да је шумарство веома развијено. Највећи део шуме чини храст плутњак. Шпанија је у одређеном периоду своје историје била први произвођач плуте у свету, чак 51% укупне светске производње. Још седамдесетих година 20. вака Барселона је била позната по плути, 1971. године је произведено 78200 тона плуте. Индустријски и економски развој Барселоне почиње још у средњем веку на темељу тада највеће и најзначајније европске луке. Барселона данас има веома разгранату и развијену индустрију. Развијене су многе гране, почев од бродоградње, елекртонске опреме, авиона, локомотива до аутомобила. Од лаке индустрије најзначајније место заузима традиционална текстилна индустрија. У Барселони и околини је смештено преко 50% укупне шпанске текстилне индустрије која запошљава преко 200000 радника. У текстилној индустрији преовлађује памучна грана и то у долини горњег тока реке Љобрегат. Поред производње памука развијена је и производња вуне. Хемијска индустрија је смештена у Каталонији, пре свега у Барселони. Најчешће се користи нуспроизводима металургије. Најнапреднија је производња сумпорне киселине због обиља пирита. Долази до наглог развоја индустрије смола, пластике и гума. После Другог светског рата долази до развоја нових грана индустрије као што су: индустрија аутомобила, индустрија машина, електроиндустрија, хемијска индустрија, металургија. Нагли развој индустрије условљен је знатним изворима енергије, рекама, богатством гвозденом рудом. Са друге стране, електротехничка и хемијска индустрија се развијају захваљујући увозу сировина нпр. нафта, дрво, фосфати. Метална индустрија је веома развијена, а највише се производе локомотиве и железнички материјал. Поред производње у Барселони се врши и монтирање производа од увезених делова. Индустрија је данас неравномерно распоређена. Велики значај за Барселону од давнина има лука, упркос томе што заостаје за конкурентима. Њена градња је почела 1474. а уређена је између 1873. и 1903. Она обухвата 294.4 ha, а састоји се од спољне и унутрашње луке. Лука одржава везе са целим светом а нарочито са лукама Средоземља. Поред луке велики значај за живот и функционисање града има и међународни аеродром.

Саобраћај је функција која спаја индустрију, пољопривреду, туризам и друге функције. Од развијености саобраћаја зависи и развој других делатности. Каталонија има развијену саобраћајну инфраструктуру. Премрежена је аутопутевима и железничким пругама. Прва пруга на Пиринејском полуострву изграђена је (1848.) на подручју Каталоније. Спајала је Барселону и Матароа и била је дуга 28 km. Изграђена је и линија брзих возова између Барселоне и Мадрида. Планира се и њено продужење до Француске границе и укључивање у њену мрежу брзих возова. За Барселону су од посебног значаја два аеродрома. Први је међународни аеродром Ел Плат који се налази око 15 km од Барселоне. По подацима за 2006. годину кроз овај аеродром је те године прошло преко 30 милиона путника. Један од три аеродромска терминала носи назив «Pont Arei» што значи ваздушни мост који спаја Барселону и Мадрид летовима сваког дана. Други аеродром носи назив Ренс и удаљен је од Барселоне око 1 h. Јавни превоз у Барселони је добро организован. Он укључује метро, аутобусе, трамваје и такси возила. Процењује се да у Барселони саобраћа преко 10000 такси возила. Вид транспорта који постаје све популарнији у Барселони је бицикл. Отворено је преко 100 бициклистичких станица где се може изнајмити бицикл. Постоје и посебне линије које стално саобраћају до туристички атрактивних места као што су Тибидабо и Монжуик. Туризам је у последње време најзначајнија функција Барселоне. Интензивно се развија од 1950. године. Мноштво уређених плажа, паркова, интересантна култуа и архитектура привлаче огроман број туриста годишње. Туристе привлаче бројна уметничка дела. Антонио Гауди и његова дела дају Барселони препознатљив изглед. Гауди је рођен 1852. године и студирао је архитектуру на Вишој тахничкој школи у Барселони. Остао је запамћен по јединственом стилу без правих линија. У каснијим годинама живота посветио се пројектовању и изградњи свог ремек дела катедрале Sagrada Familia. У то време локација на којој је почела изградња била је око 1,5 km удаљена од Барселоне. Гауди је на овом пројекту радио 40 година, умро је 1926. године, а изградња је настављена до данашњих дана. По садашњим предвиђањима требало би да буде завршена до 2020. године. Проблем је недостатак Гаудијевих скица и нацрта, који су уништени за време Шпанског грађанског рата. Саграда Фамилија је увршћена на листу UNESCО-ве Светске баштине. Према подацима шпанске штампе, катедрала Саграда Фамилија је са 2.26

102

милиона посетилаца 2004. године представљала најпосећенију туристичку атракцију у Шпанији. Барселону слободно можемо назвати градом паркова. Под управом града је чак 68 паркова. Највећи је парк Монжуик који се налази на истоименом брду надомак Барселоне, обухвата површину од 203 ha. Парк Гуељ је најпознатији и најпосећенији парк у Барселони. Пројектовао га је Антони Гауди од 1900. до 1914. године, у свом препознатљивом стилу. Таласасти облици, слични лави, на местима сличним дрвећу или у облику дорских стубова или сталактита, издашно су украшени мозаицима од поломљених керамичких плочица. Ти мозаици су као посебна техника везани за каталонски модернизам. Предео парка је усаглашен са природним тереном; стрме падине, кривудави путељци, усеци итд. Парк је првенствено био део комерцијално неуспешне стамбене зоне по идеји грофа Еусебија де Гуеља (по коме је парк и добио име). Инспирисан је британским парковима а касније је претворен у градски врт. Пројектован је тако да посетиоцима пружа мир који се од парка очекује. Необично је то да су оригиналне, упечатљиве зграде за посетиоце релативно неупадљиве. Имају кровове необичних упечатљивих врхова. Најбитније место у парку је главна тераса, окружена клупом у облику морске змије. Велики пролаз на највишој тачки парка нуди најбољи поглед на Барселону. Парк је данас под заштитом UNESCO као Светска баштина.

Парк Гуељ

Цитадела парк је друга по величини зелена област Барцелоне. Изградња парка је почела 1781. године, с намером да буде завршен до 1888. године када се одржавала светска изложба. Цитадела се састоји од неколико међусобно повезаних зелених платформи, уређених око централне Плаца де лес Армес. Овај трг красе скулптуре Десцонсола и Даме

са кишобраном, чувеног скулптора Јосепа Ллимона. Међу функцијама Барселоне могу се издвојити две које имају највећи значај, а то су туризам и модна индустрија. Почев од средине 20. века до данас туризам се све више развија и има све већи удео у увећању прихода. За развој туризма су махом испуњени сви услови. Повољна клима, простране плаже, велике зелене површине, добро уређени смештајни капацитети, добра саобраћајна повезаност, могућност да се до значајнијих места стигне пешке само су неки од испуњених услова који привлаче туристе из читавог сцета. Када се овим природним одликама и развијеној инфраструктури дода и богато културно и историјско наслеђе, онда са сигурношћу можемо говорити о свеобухватној туристичкој понуди Барселоне.

ЧИКАГО Чикаго је највећи град у америчкој савезној држави Илиноис, најпознатијој по рођењу једног од америчких председника Абрахама Линколна, и трећи најмногољуднији град у Сједињеним Државама са 2,9 милиона становника. Град представља седиште Округа Cook, мада се мали део на северозападу налази у Округу Du Page. Чикаго је познат под именом “Ветровити град”. Град са својим предграђима из девет суседних округа чини област звану “Chicagoland” и има око 9,4 милиона становника, што га такође чини трећом таквом облашћу у САД. Сам град се налази у североисточном делу Илиноиса и лежи на југозападној обали језера Мичиген, при ушћу река Чикаго и Калумет и на каналу Илиноис-Мичиген. Захвата приобални појас у дужини преко 40 km, на надморској висини око 180 m, са површином од 600 km². Од укупне површине 3% је вода а остало копно. Чикаго се налази на 41°53’0” северне географске ширине и 87°39’0” западне географске дужине. Чикаго је град америчког, геометријског типа, има правоугану урбану структуру. Развио се правцем север-југ дуж обале Мичигена. Урбанизовани обалски појас данас је дуг преко 150 km. Град се састоји пословног дела који се зове “LOOP” и бројних стамбених и индустријских четврти. Карактеристично за Чикаго је то што досељеници насељавају делове града који су издвојени по нацијама. Тако су створене велике кинеске, италијанске, јеврејске и многе друге четврти. У пословном центру града подигнут је велик број облакодера и зато за Чикаго кажу да је колевка модерне америчке архитектуре. Међу њима доминира “Sears Тоwеr”, зграда која је подигнута 1974. године, са 110 спратова. Овај облакодер се види са сваке тачке у граду.

103

Чикаго је град пун контраста. Његов северни појас, назван ”златна обала”, представља најлепшу четврт коју настањују богаташи, а периферни делови града су неуређене радничке четврти у којима живе досељеници. Међутим, и у овим четвртима је од 1950. године отпочело рушење старих и изградња нових зграда и солитера. У Чикагу релативну већину становништва представљају Афроамериканци, трећина су белци, око четвртина Хиспаноамериканци, једна двадесетина Азијати, а остатак чине остале етничке и расне групе. Веома дуг геолошки процес, све од прекамбрије до квартара, створио је на овом континенту четири главне зоне, Канадски штит, Апалаче и његово Атланско приморје, Велики средишњи басен и Високе западне планине са уским пацифичким приморјем. Посебну улогу у обликовању површине имале су ерозија леда и ерозија копнених вода. Лед је у Северној Америци продубио котлине Великих језера, које су већ раније настале у мекшим слојевима палеозојског обода Канадског штита. Последице које је створила ерозија леда и текућих вода у североамеричком рељефу од велике су важности за савремену привреду. Од њих користи имају рударство, енергетика, индустрија, пољопривреда и саобраћај. Од важности су биле и за лоцирање насеља, од којих су се многа развила у велике центре. Чикаго је град у североисточном делу Сједињених Држава, мада га сматрају центром средњег запада, налази се источно од Мисисипија, у источном делу Великог средишњег басена. Околина Чикага је првобитно била мочвара, кроз коју је протицала река Чикаго. Ширењем града мочварни терен је насипањем исушен, а 1900. године је регулисан ток реке и померен ка западу. Ова река се на око 2,5 километара од језера Мичиген рачва на два крака, један тече према северу, а други према југу. Развојем града Чикашка река је постала његова унутрашња граница, делећи Чикаго на северни, западни и јужни део. Чикаго има климу типичну за државе америчког Средњег Запада. Нагле промене времена, велики размаци у дневним температурама и непредвидљиве падавине главне су особине његових временских прилика. Чикаго има четири јасно дефинисана годишња доба. Ипак, дешава да поједино годишње доба “залута” у месец у којем се обично не појављује. Тако је у септембру 1942. године падао снег, а у марту 1982. године забележено 33°Ц. Чикашко подручје карактерише континентална клима, са хладним зимама и топлим летима. Средња

јануарска температуре износи -3,3°C, а јулска 24,3°C. Чести су продори хладних ваздушних маса са северно-канадског артичког подручја у току зиме, када се температура ваздуха спушта и до -30°C. Најнижа службено забележена температуре од -33°C измерена је 11. јануара 1982. године. Изненадни продор топлих ваздушних маса преријских делова Сједињених Држава у току лета утиче на појаву високих температуре ваздуха, чак и до 40°C. Највећа температуре икад забележена у Чикагу је неслужбено измерена 44°C, и то се догодило 24. јула 1935. године, а највиша службено забележена износи 42°C, измерена током великог топлотног удара 17. јула 1995. године. Просек годишње количине падавина у Чикагу износи 867 mm. Подручје Чикага карактерише велика разноликост биљног и животињског света. У овом региону се налази више типова прерија, шума, мочвара и савана. Свака од ових средина има свој карактеристчан биљни и животињски свет. Високотравне прерије су раније прекривале велики део овог региона. Само један проценат тих прерија се одржао до данас, а оне које се налазе у подручју Чикага представљају право богатство биљног и животињског света. У чикачким преријама можемо наћи на стотине биљних врста. Оне су такође дом и великог броја животиња. Птице, змије, коњи, само су неке од врста које настањују ово подручје. У овом региону можемо видети да нека дрвећа расту усамљено, углавном на травнатим земљиштима, док друга образују густе шуме. Чикашке шуме су изложене деградацији још од самог постанка града, али оне и даље имају потенцијала и у њима се налази знатан број биљних и животињских врста. У мочварама, које су углавном исушене, и даље се могу видети патке, чапље, беле чапље и друге животиње. У рекама и језерима живи и неколико угрожених врста рибе. Историја Чикага је уско повезана са језером Мичиген. Пре изградње железнице, бродови су имали главну улогу у селидби људи, и доношењу залиха у овај регион. Језеро Мичиген је једно од пет северноамеричких Великих језера, а на њему обале имају америчке савезне државе Индијана, Илиноис, Висконсин и Мичиген, која је названа према њему. Највећи град на обали језера је управо Чикаго. Језеро Мичиген је једино Велико језеро које је целом својом површином унутар Сједињених Држава, будући да се сва остала налазе делом и у Канади. Језеро има површину од 58.020 km², што га чини другим највећим слатководним језером у Сједињеним

104

Америчким Државама, и петим највећим на свету. Највећа дубина износи 281 m. Чикаго је младо насеље, чији је постанак и развој везан за саобраћајну и економску важност његовог географског положаја. Град се развио око некадашње војне тврђаве Форт Дирборн подигнуте 1803. године на реци Чикаго по којој је и насеље добило име. Назив “Чикаго“ је индијанског порекла. У борби са Индијанцима 1812. године тврђава је изгорела, а 1816. године обновљена. Досељавањем становништва постепено се формирало насеље које је 12. августа 1833. године основано као мала варошица, село Чикаго. Ова година се званично узима као година постанка Чикага, а већ 4. марта 1837. године Чикаго постаје градско насеље са преко 4000 становника. Град се снажно развија после прокопавања канала Илиноис-Мичиген, који је пуштен у саобраћај 16. априла 1848. године, и изградње прве железничке пруге Чикаго-Дес Плаин река, дуге 10 миља. Први воз је проради 1848. године, а тадашња прва локомотива “Пионир“ данас се налази у чикашком музеју. Убрзо Чикаго постаје најзначајније саобраћајноекономско средиште. 1855. године надморска висина града је морала бити подигнута за 120 до 210 центиметара како би се грађевине и улице подигле изнад мочваре. Прва железничка веза са истоком остварена је 20. фебруара 1852. године, а потом су уследиле бројне друге из разних праваца. Чикаго је 1860. годин имао најразвијенију железничку мрежу на свету, око 3000 миља железничке пруге. Појавом парних бродова, њиховим коришћењем у речно-језерском саобраћају и повезивањем са железницом, Чикаго постаје главни извозник у земљи. Природни услови и саобраћајна функција утицали су на свеукупни развој Чикага до краја деветнаестог века. Његов динамичан развој није зауставио ни велики пожар који се догодио 8. октобра 1871. године, у коме је живот изгубило 300 људи, а око 90.000 остало без крова над главом. Штета се процењивала на 200.000.000 долара. До краја 19. века Чикаго се развио у индустријску и културну метрополу земље. У њему се развија црна металургија и метална индустрија захваљујући близини руде гвожђа и угља и развијеном језерском и железничком саобраћају. Као значајни саобраћајни, индустријски и трговински центар, Чикаго је рано постао веома важно средиште радничког покрета Северне Америке. Развој Чикага настављен је још снажнијим темпом у 20. веку. Снажна експанзија одразила се и на нову урбанистичку структуру града. Мења се лик градског пословног

центра, ничу савремене грађевине, облакодери од бетона и челика. Уређен је обални проспект, подигнути су паркови, смештени музеји, створена рекреативна четврт. Дуж језерске обале изграђен је савремен аутопут са више коловозних трака, који повезује различите делове града. И чикашко гравитационо подручје се развијало и мењало. Расла су нова насеља и стварани читави мали градови са наменским функцијама подређеним Чикагу. Статистички подаци о бројном кретању становништва Чикага у времену од 1833. до 1950. године показују стални пораст становништва, а од 1950. године уже градско подручје захватио је процес депопулације становништва, док се у његовом метрополитском подручју јавља пораст броја становника. Број становника Чикага повећавао се невероватним темпом. До 1930. године он је порастао од 350 на 3.376.438 становника. Овакав популациони раст нису зауставиле ни епидемија колере која се догодила 1849., ни Закон о забрани усељавања Црнаца, који је важио до 1865. године., а ни катастрофални пожари. Брз пораст становника резултат је колонизације, у којој су учествовали различити европски досељеници. Чикаго је као и сви амерички градови представљао веома важно миграционо подручје становника разних раса и вероисповести. Први су се досељавали Енглези и Шкотланђани, затим Ирци и Немци, после грађанског рата имигранте су углавном чинили народи источне и јужне Европе, а почетком двадесетог века почињу да се досељавају и народи Блиског и Далеког истока. Град Чикаго је седиште округа Кук. Управа града има извршну и законодавну власт. Градоначелник града, који је изабран на изборима и има мандат у трајању од четири године, има извршну власт. Сам градоначелник бира своје помоћнике који надгледају одређене области градске управе. Законодавну власт има градски савет који се састоји од педесет одборника. Сваки од њих је посебно изабран и сви долазе из различитих делова града. Градски савет доноси уредбе и прописе и одобрава буџет града, који се усваја углавном у месецу новембру. По величини бруто производа Чикаго заузима треће место у земљи са око 442 милијарде долара по проценама из 2007. године. Такође, Чикаго важи за град са најуравнотеженијом економијом у САД-у, захваљујући високом степену уношења новитета. Чикаго је именован за четврти најважнији пословни центар у свету. Поред тога, Чикаго има највећи број новог или проширеног корпоративног капацитета у САД у последњих

105

пет, шест година. 2006. године Чикаго се нашао на “UBS“-овој листи као десети најбогатији град на свету. Веома битне функције града су индустријска и саобраћајна. Чикаго се још у 19. веку развио у снажан индустријски центар, највише захваљујући свом повољном географском положају. Индустријски објекти огромних размера, подизани су око градског језгра, нарочито дуж обале Мичигена, где су изграђени велики погони црне металургије са центром у Герију (Gary) и велике рафинерије нафте у Хвајтингу (Whiting). Савршена локација омогућила је да се овде формира највећи рејон црне металургије у Сједињеним Државама.

Чикашки небодери

Поред металургије и петрохемије у Чикагу је развијена и метална индустрија, електроиндустрија, прехрамбена, бродоградилишна, текстилна, графичка и многе друге. У претходној деценији чикашку индустрију је захватио процес дислокације њених објеката. Напуштају се стари објекти који су се налазили у ужем градском подручју и подижу нови, савременији, углавном у јужном и југозападном делу шире зоне града. Ту се налазе ближе јефтинијој радној снази и подручју сировина. Овим потезом су растеретили сам центар града у коме се налазе пословни центар, стамбена четврт, културне, просветне и друге установе. Чикаго се налази на месту где се спајају важни копнени и водени путеви, и на раскрсници значајних међународних ваздушних линија. Све је то утицало на то да Чикаго постане један од највећих саобраћајних чворова на свету. Из града се шире у свим правцима на десетине железничких пруга, више савремених аутопутева, водених путева и међународних линија. То му омогућује добру повезаност са осталим деловима Сједињених Држава и читавим светом. Чикаго је данас највећи железнички чвор на свету, а његов

аеродром О’Hare, који је пуштен у саобраћај 1. новенбра 1955. године, је навећи у унутрашњости САД, и један од најпрометнијих у свету са преко 1000 летова дневно. У самом граду саобраћај се одвија надземном и подземном железницом. Метро је пуштен у рад 1943. године. По овом железничком систему који заокружује централни градски простор овај део града добија име “LOOP“, што значи “омча“. Чикаго убрајају међу највеће луке света, захваљујући развијеном речно-језерском саобраћају. Он је воденим путем, који је оспособљен и за морске бродове, повезан са Атланским океаном, каналима преко реке Сент Лоренс и Хадсон, а такође је повезан и са Мексичким заливом речно-каналским системом Мичиген-Илиноис преко реке Мисисипи. На обали језера при ушћу реке Чикаго лука је заштићена великим лукобраном, а на јужној обали подигнуте су специјализоване луке појединих индустрија. Све луке су опремљене најсавременијом опремом за примање највећих бродова. Такође, град је и веома значајан трговинскобанкарски центар. У њему се налази велик број моћних финансијских магната и група. У пословном центру “LOOP“ се налази најразвијенији трговачки део града, где се налазе робне куће са великим избором робе за широку потрошњу. У центру се налазе и бројна трговачка предузећа, а Чикаго је такође познат и као тржиште индустријских, посебно пољопривредних производа, пре свега стоке, меса и жита. Град је главна светска берза житарица, а налази се и на првом месту као сточно тржиште. Снажна трговинска активност Чикага се одразила и на његово банкарство, по којем је град други на америчком континенту. Чикаго је познат и по осталим делатностима, као јак здравствени центар, као град туриста, како домаћих тако и страних. У Чикагу се годишње одржи преко 1200 разних скупова и сајмова. Ти догађаји привлаче више од 2 милиона посетилаца сваке године. Поред тога туристички промет износи још око 6 милиона посетилаца годишње. За 175 година свог постојања Чикаго се развио у модеран светски град са савременим концепцијама о решавању урбаних проблема, како би његова даља изградња пратила процес сталног јачања његових бројних функција. Данашњи Чикаго је финансијско, економско и културно седиште Средњег Запада. Град је признат као водеће превозно, пословно и архитектонско средиште Сједињених Држава. Градски небодери, политичка традиција и

106

спорт чине га једним од најпознатијих градова на свету.

ПОРТО Порто је други град по величини у Португалу, после Лисабона. Представља језгро велике атланске конурбације и једну од индустријски најразвијенијих области у Португалу. Порто је административни и културни центар северног Португала, тако да се често назива „престоницом севера“. Његови становници су познати широм државе по свом северњачком акценту, као и предузимљивом, карактеристичној култури и локалној кухињи. Географске кординате града су 41º 9' северне географске ширине и 8º 38' западне географске дужине. Португал има административну поделу на општине, којих има 308 (називају се „concelhos“) и подељене су све укупно на више од 4.000 парохија („freguestas“). Порто, који се у енглеском говорном подручју назива још и Опорто, обухвата 15 парохија: Аldoar, Bonfim, Campanha, Cedofeita, Foz do Douro, Lordelo de Ouro, Massarelos, Miragaia, Nevogilde, Paranhos, Ramalde, Sao Nikolau, Sando Ildefonso, Se, Vitoria. „Grande Аrea Мetropolitana do Port“ је велеград у северном Португалу и састављен је од 14 општина. У почетку Grande Area Metropolitana do Port се састојао од 9 општина, и то: Porto, Espinho, Gondomar, Maia, Matosinhos, Povoa de Varzim, Vila Nova de Gaia, Valongo и Vila do Conde, али на основу избора одржаних крајем 2005. године, у његов састав 2006. године ушле су и следеће општине: Santa Maria de Feira, Santo Tirso, Trofa, Arouca и Sao Joad de Madeira. Према попису из 2001. године Порто је имао са околином 1.601.958 становника. Ова бројка је данас знатно већа услед проширења на друге територије. Очекује се да ће се у скоријој будућности у састав овог велеграда укључити још две суседне општине: Oliveira de Azemeis и Bale de Cambra. Порто је агломерација састављена од конурбација. Највећа централна конурбација се састоји од општина: Porto, Маtpsonhos, Vila Nova de Gaia, Gondomar, Valongo и Маia. Локално становништво ову област назива Порто. Постоје намере да се општине: Porto, Gaia i Matosinhos споје у јединствену већу општину. Може се запазити да је читав регион северозападног Португала уствари јединствена агломерација, која повезује Порто и Брагу са Вигом у Шпанији. Један од португалских најпознатијих интернационалних производа, вино Порта, названо је по овом граду због тога што се оно првобитно производило у њему, односно

прецизније у Vila Nova de Gaia - граду на супротној обали реке, која припада истој конурбацији. Овај град је познат по својим „лођама“, односно пећинама, где се најпознатије светско вино смештало и чувало. Држава је, такође, добила назив по латинском називу града, Портус Цале. Рибеира, историјски центар Порта, проглашен је светским наслеђем и заштићен од стране UNESCO-а 1996. године. Према статистичким подацима, у огромним агломерацијама Лисабона и Порта живи једна трећина становништва Португала. Општина Порто има 233.465 становника у 15 парохија, са густином насељености од 5 785 становника по km², и око 1.800.000 становника у „широј градској зони Порта“ (континуална урбана агломерација). Становништво Порта је хомогена група типично медитеранског изгледа. Највећи део становништва чине Португалци 99,5 %, док на Бразилце, Шпанце и Енглезе отпада укупно 0,5 %. Последњих деценија велики је прилив имиграната из бивших колонија из Африке, Бразила а однедавна из источне Европе, посебно из Украјне, Молдавије, Румуније, и Русије. Значајан прилив имиграната није карактеристичан само за Порто, већ за читаву атлантску обалу. Дубока економска и политичка криза (распадање колонијалног система, Португал је била последња европска колонијалистичка земља) праћена је највећом стопом емиграције. Међутим већ крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година популацијске неприлике су се веома погоршале. Бивше колоније није напустио само управни апарат, него се с њим у матичну земљу вратила и већина осталих португалских колонизатора, па је у том периоду држава имала милион повратника, што значи да су око 11% становништва земље биле избеглице. Досељеници из бивших колонија настанили су се углавном у Лисабону и Порту. До пре неколико година становништво Порта се убрајало у биолошки најактивније становништво у Португалу, што значи да су стопе наталитета, морталитета и природни прираштај биле релативно високе. Стопа наталитета износила је од 16-33 промила у појединим парохијама. Међутим, стопа наталитета, иако је дуго времена била висока, данас је ниска и износи 12 промила. Што се тиче старосне структуре, старосна пирамида је дуго времена била правилна са широком базом која се постепено према горе сужавала. Данас, међутим, старосна пирамида постаје све комплекснија, односно неправилнија. Нагло смањивање стопе наталитета одразило се на сужавању основе, тако да расте део старијих добних група, а посебно је изражено

107

смањивање дела зрелог становништва, које је највише захваћено спољашњим миграцијама. Верска структура је следећа: римокатолици чине 97%, протестанти 1%, а остали 2% становништва. Историјски подаци о граду сежу до 4. века и доба Римљана, мада су пронађени и келтски остаци древних цитадела у самом центру Порта. Цитаделе су тврђаве које су штитиле градове, а понекад су и окруживале дворац. Термин потиче од исте латинске речи, као и термин град, „civis“, што значи грађанин. У периоду од пре оснивања Португала град је носио име Portus Cale, а држава је названа Condado Portucalense. Вамбрачна ћерка краља Алфонса VI од Кастиље, Тереза од Лиона, 1905. године удала се за Хенрија од Бургундије, доносећи у мираз државу Португал. На овај начин Condado Portucalense постаје средиште „Reconqiosta“. „Reconquista“ је седам и по векова дуг процес (од 722. године до 1492. године) у коме је хришћанска краљевска војска освојила Иберијско полуострво од муслимана и Маварске државе Аl-Аndalusa, које касније постаје и независно краљевство под називом Португал. У граду је 1387. године одржано венчање Јоао I и Phillipe од Ланкастера, ћерке Џона Гаунта, које је симболизовало склопљени војни савез између Енглеске и Португала, најстарији војни савез, који и данас представља основу NАТО-а. Брак је склопљен у цркви Ст. Францаис, јер је на тај начин краљ желео да пружи подршку французима. У 14. и 15. веку бродоградилишта у Порту су допринела развоју португалске флоте. Хенрик Морепловац, син Јоао I, 1415. године је испловио из Порта у оснивање муслиманске луке Цеута, на северу Марока. Ова експедиција је довела до бројних каснијих истраживачких експедиција, које су се кретале дуж обала Африке. Вино произведено у виноградима дуж долине реке Дуро је већ у 13. веку транспортовано у Порто, у „barcos rabelos “- заравњеним бродовима. Трговачка релација између Португала и Енглеске успостављена је Метхуен споразумом 1703. године. На тај начин омогућено је да вунено сукно из Енглеске буде увожено без такси, а за узврат при увозу португалског вина плаћала се три пута мања такса него за француска вина. Ова релација је била изузетно значајна за индустријски развој града. Како је Енглеска касније ушла у рат са Француском, набавка вина је постала доста отежана услед чега вино Порто постаје веома популарна замена. Прва енглеска трговачка постаја у Порту успостављена је 1717. године, и тада је

производња вина постепено прешла у руке неколико енглеских фирми. Да би се супроставио енглеској доминацији премијер Мarquis Pombal је основао португалску фирму, која је преузела монопол над виноградима у долини Дуро. Мањи произвођачи вина су се побунили против строге политике палећи зграде ове фирме. Ова побуна, названа „Revolta dos Borrachos“ (побуна пијанаца), постала је симбол слободњачког духа становника Порта. Између 1732. и 1733. године италијански архитекта Nicolau Nisoni дизајнирао је барокну цркву са кулом „Тоrre dos Clerigos“, која је постала препознатљив знак града. Августа 1820. године Порто се побунио против енглеске окупације, што је довело до грађанског рата у Португалу. Либерални Устав донет је 1822. године и проглашена је република. Међутим, краљ Мигуел преузима престо, одбацује Устав и успоставља апсолутну монархију. Порто се поново побунио и издржао је осамнестомесечну опсаду (у периоду од 1823. до 1833. године) од стране португалске армије. После абдикације краља Мигуела поново је враћен на снагу либерални Устав. Немири изазвани од стране републиканаца довели су до нове побуне у Порту 31. јануара 1881. године. Ова побуна имала је за последицу стварање португалске републике 1910. године. У Порту касније је изграђен гвоздени мост са два нивоа: Dom Luis I - дизајнирао га је белгијски инжењер Теоphile Seurig, ученик Gustava Eiffel-а, и железнички мост Маria Pia који је дизајнирао сам Еiffel. Изграђена је и централна железничка станица „Sao Bento“, која се сматра једном од најлепших у Европи. Због храброг супростављања војној инвазији у 19. веку, од стране Наполеонове армије, као и чињенице да никада није био освојен, још од доба Мавара и Римљана, Порто се назива још и „А Cidade Invicta“(непобедиви град ). Португалска економија је тешко трпела због револуције 1974. године („револуција каранфила“), као и због колонијалног рата у Африци и губитка прихода од колонија. Опоравак земље, који је сада у току, подстакнут је чланством у Европској унији. Порто је главни ривал Лисабона по питању економске моћи и најважнији град индустријског севера. Индустријски сектор се изузетно развио. Текстилна индустрија предњачи са четвртином запослених у индустрији а затим следе конфекцијска индустрија, металургија, монтажа аутомобила, електронска, кожна, дрвна и прехрамбена индустрија. Многе највеће португалске корпорације из различитих економских сектора, као што су: Аltri, Amorim, Biak, Efacec,

108

Lactogal, Millennium bcp, Porto Editora, Sonae и Unicer, су смештене у овом граду. Бивша градска берза „Bolsa do Porto“ је трансформисана и спојена са берзом Лисабона. На тај начин је формирана „Bolsa de Valores de Lisboa de Porto“, која је касније спојена са берзама Амстердама, Брисела и Париза. Зграда у којој је раније била смештена берза, Salao Arabe, данас је градска туристичка атракција. У Порту се налази редакција популарних португалских новина Јоrnal de Noticias. Зграда у којиј су смештене канцеларије овог листа, који има исти назив као и новине, до скора је била највиша у граду. Касније је потиснута бројним модерним зградама, изграђених у последњих 10 година. Porto Editora, једна од највећих португалских издавачких кућа, такође је у Порту. Њихови речници су међу најпопуларнијим приручницима који се користе у држави. О економској повезаности града Порта и северног дела долине реке Дуро, говоре још средњовековни подаци. Ове релације су значајно ојачане у савременом добу. Суво воће, ораси, маслиново уље се и даље активно размењују. Са кејова и ушћа реке ови производи су извожени на тржишта Старог и касније Новог света. Најзначајнију улогу у развоју трговине између ових области је имало вино. Оно је представљало подлогу даљем развоју сарадње између великог градског центра са широко отвореним вратима ка мору, и регије са значајним пољопривредним потенцијалом. Овај потенцијал се испољавао кроз производњу високо квалитетног вина, данас познатог као Порто. Развој Порта је уско повезан и са левом обалом реке Дуро, општином Vila Nova de Gaia, где су смештене полукружне падине са усеченим подрумима вина Порто. Река Дуро протиче северним делом Португала. Извире у провинцији Соира (северни део средње Шпаније), тече на дужини од 895 km и улива се у Атлански океан, код града Порто. Пловидба је могућа делимично на делу који протиче кроз Португалију, на дужини од 200 km, пошто је многобројни брзаци и повремене поплаве спречавају. На реци Дуро налази се хидроцентрала Мirandа, јачине 172 хиљаде kWh. Од великог економског значаја је и систем наводњавања, који је изграђен на овој реци. Порто је познат као град мостова. Први стални мост Ponte de Barcas (понтонски мост) је изграђен 1806. године, али три године касније је саботиран да би се спречила инвазија Наполеонових трупа, за које се сматрало да долазе са југа. Ипак, војска је пришла граду са севера и становништво, које није било

упознато са ситуацијом, покушало је масовно да пређе преко њега. Мост је попустио под тежином и око 6.000 људи се удавило. Мост је замењен 1843. године мостом Дом Марија II, који се назива и и „Ponte Pensil“. Од овог моста су остали потпорни пилони, када је замењен са Dom Luis I и Маria Pia мостовима. Током 20. века изграђени су и други мостиви: Аgadbida, који је у време настанка имао највећи потпорни лук на свету и који спаја северне и јужне обале реке Дуро, на западној страни града S. Јоао, као замена за мост Маria Pia и Frehio на источној страни града. Најновији мост Ponte do Infante завршен је 2003. године. У Порту се налази Francisco Sa Carneiro аеродром, који је назван по португалском политичару, који је погинуо у авионској несрећи на путу ка овом аеродрому. Лоциран је око 15 km северо-западно од центра града. Представља врхунац технологије, значајно је обновљен и побољшан за европско првенство 2004. године у фудбалу. Директне линије су успостављене за све веће градове Европе и Америке, а нарочито је изражено велико интересовање за јефтине линије за Лондон, Франкфурт, Ливерпул, Даблин и Париз. Према величини и промету аеродром Порта је на трећем месту у Португалу. Главна железничка станица је смештена у парохији Цампанха на главној линији за Лисабон. Одавде приградска и подземна железница су усмерене ка центру града. Централна станица је Сао Бенто, која представља својеврсну атракцију. Тренутно најзначајнији пројекат је „Porto metro“ систем. То је најскупљи јавни грађевински пројекат у Европи, углавном захваљујући градском земљишту, које је изузетно комплексно из техничке перспективе и веома скупо за прокопавање. Услед овога је издрађен Infante мост резервисан за друмски саобраћај, као замена за Dom Luis I, чији је други виши ниво преурађен за потребе железнице. Порто Метро је тренутно дугачак 60 km, има 68 станица и представља највећу железничку мрежу у држави. Град има и развијену аутомобилску мрежу којом управља STCP (Soceiedade dos Тransportes Colectivos do Porto или јавно транспортно друштво), које управља линијама и у суседним општинама: Gaia, Maia, и GodnoMar. Постоје и друге мање компаније које спајају општине, као што су: Pacos de Ferreira, и Santo Tirso са центром града. У прошлости град је имао и тролејбусе. Трамвајска мрежа, чија је изградња почела 12. септембра 1985. године, представља најстарију на Иберијском полуострву. Данас од ове мреже једино је преостала туристичка линија на обалама реке Дуро. Капацитет друмског система је увећан

109

са „Via de Cintura interna“, интернационалним аутопутем, који је спојен са неколико националних аутопутева и градских прилаза. Порто опслужује велики број ауто-путева који повезују градски центар са периферним областима и са другим већим градовима Португала. Порто се налази северно од обалске медитеранске климатске зоне, која обухвата већи део централног и јужног Португала. Као последица тога његова клима дели бројне карактеристике са јужним обалским климатом, топла и сува лета и благе кишне зиме. Средња јануарска температура је око 10°C, а годишња количина падавина не прелази 400-500 mm. Међутим, за разлику од југа, хладнији и кишнији периоди могу пореметити летње сушне сезоне и стога просечно трајање ових сезона је доста краће. Такође, севернија позиција града и његов положај на обали Атлантика резултирају хладнијим временом у Порту него на југу, нарочито током лета. Лета су сунчана на темпeратурама између 16°C и 27°C, али могу достићи и преко 40°C за време повремених таласа топлоте, који обично трају између 5 и 10 дана. За време ових топлих таласа, релативна влажност ваздуха је доста ниска, док за време сушних година околни шумски пожари одају велике количине дима и пепела у ваздух, отежавајући на тај начин дисање, нарочито ноћу. Околне плаже су често ветровите и хладније од урбаних подручја. Летњи кишни периоди обично трају пар дана и одликују се обилним падавинама, ветром и нижим температурама, око 22°C. Кишобран и лагана опрема су довољни за обилазак града током овог времена. Зимске температуре крећу се од 5°C, током јутра, до 16°C после подне, али се током ноћи могу спустити и испод 0°C. Време је кишовито, а јављају се и краћи сунчани периоди. Пролеће и лето имају прелазне карактеристике. Киша је најобилнија између друге половине септембра и октобра, а ретко се јавља у априлу и почетком маја. Топлотни таласи се најчешће јављају у јуну, јулу, августу, али већина становника означава јул, август, септембар као летње месеце. Септембар је уствари у просеку нешто топлији од јуна, иако топлотни таласи најчешће изостају. Територија Португала је природно спуштање шпанске Мезете, грађене од старих кристалних стена, према Атлантику. Речни токови поделили су висораван, која се лагано спушта према обали и претворили је у групе брегова. На истоку државе простиру се планине, док је западни део низијски. Северни део Португала чини планинска покрајна, која се пружа од реке Мињо до реке Дуро. Источни део ове покрајине чине висоравни, висине 700-

800 m, настале су у долинама истоимених река. Са тих висоравни дижу се бројне планине, висине 1000-1400 m. Овај крај се зове Traš oš Monteš. Спуштајући се према мору, долази се до равница на 200-300 m надморске висине, а онда у приморски обални део. Укупна дужина обале Порта је 78 km, а укупна дужина португалске обале Атлантика 800 km. Од Дура до Тежа, преко Квимбре, иде изразита тектонска линија, која условљава благе облике рељефа изграђене од гранита. Туризам у Порту је тек у успону али показује велики потенцијал. 2006 године је у градским хотелима забележено 4 милиона ноћења ца растом од 11,8% у односу на прошлу годину. Дневни трошкови боравка у Порту износе између 97 и 165 евра. Однос понуде, квалитета и цена је вероватно најбољи у западној Европи. Један од добрих разлога за посету Порту су изванредна вина и сиреви (најбољи је “queijo da Serra“, од овчјег млека) а море је инспирација укусним јелима од риба, ракова и шкољака. Националност туриста 2006: Велика Британија 21.8%, Шпанија 19.0%, Немачка 12.3%, Француска 7.0%, Италија 5.2%, Холандија 5.0%, САД 4.0%, Бразил 3.0%, Ирска 2.5%, Белгија 2.2%. Међу археолошким атракцијама града су: катедрала Опорто, најстарије очувана грађевина, мала романска црква Cedofeita, готичка црква Sao Franciasco, остаци градских зидина и неколико кућа из 15. века. Барокни стил се одликује златним нијансама на унутрашњим декорацијама и може се уочити у црквама Sao Francaisco и St. Claire. Неокласицизам и романтизам 19. и 20. века су додали интересантне споменике изгледу града. То су величанствена берзанска палата Palacio da Bolsa, болница Saint Anthony, Sao Bento железничка станица, вртови „Кристалне“ палате (Palacio de Cristal ). Порто је 2001. године стекао звање „Европске престонице културе“ (заједно са Холандским градом Ротердамом). Као последица овог догађаја иницирана је изградња велике концертне дворане „Casa da Musica“, коју је пројектовао Reem Kollhaas. Објекат је завршен 2005. године. Fantasporto, интернационални филмски фестивал је велики културни догађај, који сваке године привлачи многе националне и стране критичаре и филмофиле у град. Порто је веома богат град у културном и историјском смислу. Упркос томе старе зграде изузетне вредности се напуштају, а градске власти не придају већи значај њиховим одржавању.

110

Без сумње најпопуларнији догађај у Порту је St. John у ноћи између 23. и 24. јуна. Куће се по обичају украшавају вазама са босиљком. За вечеру се једу сардине са куваним кромпиром и пије црно вино. Увече се људи окупљају на трговима и посматрају ватромет дуж реке. Веома значајан догађај је такође и Queima das Fitas у другој недељи месеца Маја. Након последњег испитног рока у школској години студенти организују 12 догађаја. Сваке вечери током ове недеље организују се серије концерата на хиподрому „ Queimodromo“ у близини градског парка. Око 50.000 студената сваке године присуствује овом догађају. Прве филмске пројекције у држави, изграђене од стране Аurelio da Paz dos Reis, су приказане у Порту 12. новембра 1896. године у Теatro do Principe Real do Porto, мање од годину дана након прве јавне презентације Аugusta и Louis Lumiere. Први биоскоп у држави Invicta Filmes је изграђен у Порту 1917. године и радио је од 1918. године до 1927. године у пређграђу Carvalhido, Manoel de Oliveira, познати португалски филмски редитељ и најстарији редитељ на свету, који је још увек активан, је из Порта. „Фантаспорто“ је интернационални филмски фестивал, који се организује у Порту сваке године. Многи познати португалски музички уметници и културни бендови као што су GNR, Rui Veloso, Sergio Gohinho, Cla, и Pluto су из овог града.

Градска кућа у Порту, објекат Светске баштине

Порто има неколико музеја, концертних дворана, позоришта, биоскопа, уметничких галерија, библиотека и књижара. Најпознатији музеји су „Soared dos Reis“, који је посвећен нарочито португалским уметничким правцима од 16. до 20. века, и музеј савремене уметности Serralves фондације (Мuseu de Arte Contemporanea). Град поседује и концертне дворане изузетне лепоте и елеганције као што

је „Coliseu do Porto“, португалског архитекте Cassiano Branca, сјајан пример португалске декоративне уметности. По многима то је најбоља и најелегантнија концертна дворана у Европи. Треба још поменути позориште Rivoli, биоскоп Batalha и скорије окренуту Casa da Musica. Град има велики број јавних и приватних, основних и високих школа. Услед депопулације градске унутрашњости број студената је значајно опао у последњој декади. Због ове појаве многе институције су приморане на затварање. Највећа и најстарија интернационална школа у Порту British School основана је 1894. године. Порто има неколико институција високог образовања. Универзитет Порта, којим управља држава, највећи је португалски универзитет са приближно 35.000 студената. Овде се налази политехнички институт „Instituto Politecnico do Porto“, и приватне институције као што су „Португалски католички универзитет“ („Universidade Catolica Portuguesa’’), и факултет уметничких наука ЕSAP (Еscola Superior Srtistica do Porto). Многи студенти из читаве државе, а нарочито из северног дела Португала, уписују колеџе и универзитет у Порту. Као и у већини других португалских градова, и овде је фудбал најважнији спорт. Португал се често назива земљом „ FFF“ (Fadp, Fatima, Futbol). Фатима је једно од најзначајнијих маријанских светилишта и место указања Блажене Девице Марије, где је изрекла три пророчанства. Фадо је врста меланхоличне музике и обично се повезује са португалском речју „saudad“. „Saudad“ се може описати као чест људски осећај – као заљубљеност у неког ко је веома далеко. Тај стил је чиста мешавина туге, бола, носталгије, среће и љубави. Фадо вероватно потиче од мешавине ритмова афричких робова и традиционалне музике португалских морнара са арапским утицајем . Шампиони прве дивизије FC Porot и FC Boavista су из Порта, док је трећи градски клуб FC Salgueiros је био редован учесник прве дивизије, у периоду од 1980. до 1990. године. Данас Salgueiros игра у трећој дивизији. На два највећа стадиона Еstadio do Dragao и Еstadio do Bessа (стадиони Порта и Боависте) игране су утаkmице ЕURО 2004. године. FC Porto је освојио UEFА Лигу Шампиона два пута: 1987. и 2004. године. Њихов доживотни председник Jorge Nuno Pinto да Цоста, је један од најхаризматичнијих фигура у португалском фудбалу. Успео је да од FC Porta створи један од најмоћнијих европских фудбалских клубова, и да умањи утицај лисабонских клубова. Pitno da Costa није једина харизматична личност у

111

скоријој историји клуба: Јоsе Мourihno, је као тренер довео Порто до освајања UEFА Купа 2003. године (у финалу, одиграном у Севиљи, победили су Селтик) и величанственог тријумфа у Лиги Шампиона 2004. године. Године 1958. и 1960. на улицама Порта одржан је Португалски Гранд Прих формуле један. Велики број јела традиционалне португалске кухиње води порекло из Порта. Типично јело из овог града је „Тripas a Moda do Porto“, и служи се у већини ресторана. Једна анегдота из доба прекоморског развоја Португала говори да су становници Порта обезбеђивали месо за морнаре а за себе задржавали шкембиће (tripas - на португалском), услед чега су добили надимак tripeiros. „Bacalhau a Gomes da Sa“ је друго јело које је рођено у Порту. Fracesinha је најпопуларнија брза храна. То је сендвич са више врста меса, прекривен сиром и посебним сосом направљеним од пива и других састојака. Кухиња је углавном орјентисана према мору, а за најпопуларније јело бакалар (bacalhau) - постоји рецепата колико је дана у години. Иако је океанска риба ипак нижег квалитета од јадранске, јела су много маштовитија, а одресци од туне (bife de atum) или сабљарке (еspadarte), које свакако треба пробати, често су сервирани са занимљивим сосовима. Уопште, јела у Порту базирана су на сељачкој и рибарској храни, тако да иако нису гламурозна попут француске кухиње, богата су укусима, а порције су обилне. Домаћа вина врло су квалитетна. Постоје две врсте вина Порта, суви и слатки, и може се пити као аператив (суви) или након јела (слатки). Добро је и домаће пиво, а најпознатије су Cristal и Sagres.

Држава Хаваји је 21. августа 1959. године постала педесета држава САД. На велику изолованост Хаваја упућује и податак да су најближе острвске групе, Божићна острва на југу и острва Маркезе (Тhe Маrqуesas) на југоистоку, удаљене од Хаваја 950, односно 1900 km. Први становници Хаваја су стигли управо са тих острва. Изолација Хаваја је прекинута са почетком веће комуникације међу пацифичким земљама, када ова острва добијају улогу транзитног центра интерконтиненталног значаја. Из тог разлога Хаваје често називају “раскрсница Пацифика”. Острва су део једне државе, имају сличну геолошку историју, али свако понаособ тежи да задржи јединствене карактеристике. Оаху је треће по величини (1538 km2), најразвијеније и најгушће насељено острво Хаваја на коме се и налази Хонолулу. Хонолулу је једини велики град на Хавајима. Броји око 385.000 становника и пословни је, културни и политички центар државе. Главни град Хаваја је од 1845. године. Хонолулу лежи на 21°18’ N и 157°49’ W . Острва су брдовита и планинска, посебно источна страна. Око ¼ површине острва је испод 200 m надморске висине, ½ је између 200–600 m, а ¼ је преко 600 m.

ХАВАЈИ Хавајски архипелаг је део полинежанске групе острва која се лучно, од северозапада ка југоистоку, простире у централном, најширем делу Пацифичког океана. Хаваји (Hawaii) су најизолованији архипелаг на свету – око 4.000 km океана лежи између њих и Северне Америке, најближе континенталне копнене масе. Хавајски архипелаг чини приближно 130 острва, гребена и пешчаних спрудова, који се протежу на дужини од око 3.300 km између 18°55’ и 28°25’ с.г.ш. и 154°48’ и 178°25’ з.г.д. Осам највећих острва чине око 99% укупне површине, која износи 16.674 km2. Преосталих 1% чине мања острва, распоређена око осам највећих и Североисточна хавајска острва од Кур атола (Кure atoll) на северу до Нихоа на југу. Држава Хаваји обухвата сва ова острва, осим Мидвеј (Мidway) острва која су под административном управом Морнарице Уједињених Америчких Држава.

Хонолулу

Рељефни облици су резултат рада вулкана, живих организама, седиментације и ерозије. Макро облици су типични, широки, заобљени, штитасти вулкани – Хавајски тип вулкана. Карактеристика по којој је издвојен овај тип вулкана су мирне ерупције, течне, са мало гасова, базалтне лаве која се најчешће излива из пукотина. Постепеним нагомилавањем лавичних токова, једних преко других, настају вулкани у облику свода, са благим странама, који на свом врху имају калдеру. Најврелији лавични токови имају глатку, стакласту

112

површину (pahoehoe), а хладнија лава је по површини храпава (аа). Хавајски вулкани су познати по великој количини избачене лаве, а брзина лавичних потока може бити и 8 km/h, али је обично 3 – 300 m/h. Приликом ерупција може доћи и до избацивања лаве до 450 m у висину, али пошто су експлозије, које се при томе јављају, јако слабе, пирокластични материјал чини мање од 1% укупног избаченог материјала. Хавајски активни вулкани су Килауеа и Мауна Лоа, оба на Великом острву. Мауна Кеа, Хуалалеи (на Великом острву) и Халеакала (на острву Мауи) су “успавани”, па постоји могућност да ће се активирати. Вулкани на другим острвима се сматрају угашеним. Мауна Кеа, или у преводу Бела планина, се налази на северу Великог острва. На врху планине се повремено појављује снег, а на падинама су видљиви глацијални трагови. Ако се занемари постојање океана у одређивању висине планине, Мауна Кеа би била највиша планина на свету. Висина изнад мора је 4.205 m, а дно јој је на 5.400 m испод површине воде, што је преко 9.500 m, а то значи да је виша од Монт Евереста. У централном делу Великог острва је Мауна Лоа (у преводу Дуга планина), 4.160 m висине, највећи вулкан света, који избацује више лаве него иједан други вулкан. Мауна Лоа избацује лаву у просеку једном у 6 година. Ерупција 1950. године је прекрила 100 km2. Вулканска активност је константна претња граду Хило – највећем граду на острву. Бочни кратер вулкана Мауна Лоа је Килауеа, који лежи 3.000 m испод главног врха. За овај вулкан је утврђено да је најактивнији на свету. У последњој еруптивној фази, која је почела 1983. године, и још увек траје, Килауеа је избацио скоро 2 милијарде кубних метара лаве. Од вулканских рељефних облика на Хавајима су заступљене купе од вулканског пепела и туфа, које достижу висине од неколико стотина метара. Пу Маконака, на вулкану Мауна Кеа, је купа од пепела око 190 m висока; Дијамантска глава, код Хонолулу-а, је купа од туфа висока 250 m. Вулканске ерупције на Хавајским острвима су обично праћене хиљадама земљотреса, али је веома мали број земљотреса толико јак да би се осетио, а још мањи број може да причини неку штету. Тектонска активност, која је узрок већине земљотреса у континенталним регионима, је скоро одсутна на Хавајима. Најјачи земљотрес на Хавајима се десио у априлу 1868. године и јачина му је била 8,0 степени по Рихтеровој скали. Хаваји, као и остала пацифичка подручја, су изложени таласима цунамима. Цунами су

изазвани клижењем морског дна, земљотресима или вулканским ерупцијама. Ова природна појава спада међу најстрашније појаве познате човеку. Дужина ових таласа је често већа од 160 km, а понекад и преко 1000 km (дужина обичних таласа је од 120 до 350 м). Брзина обичних ветровних таласа не прелази 100 km/х, док је брзина цунамија на отвореном океану неколико стотина km/х. Један од најјачих цунами таласа је стигао до Хавајских острва 1946.године. Узрок овом таласу је било померање морског дна код Алеутских острва (4.000 km северно од Хаваја). Последице су биле катастрофалне: преврнуте куће, ишчупане шине, комади стена бачени у плићаке, воде око острва пуне плутајућих остатака и људи. Цунами упозоравајући систем (ТWС) је основан 1946. године, и центар овог система је у Хонолулуу. Од успостављања овог система број људских жртава је драстично смањен, као и штете које настају. Са удаљавањем од вреле тачке, вулканска активност престаје и почиње деловање ерозије. Најизраженији ерозиони облици су на најстаријим острвима, из разлога што је ерозија тамо најдуже присутна. Острва су изложена дејству абразије, флувијалне и еолске ерозије. Клифови су високи од неколико па до више стотина метара. На обали Напали, на острву Кауаи, високи су од 30 до 600 m; а на североисточној страни острва Молокаи 600 до 1100 m и убрајају се у највише на свету. За туристе је врло атрактивно разгледање клифова чамцима и јахтама, а за авантуристе, постоје пешачке стазе. Речна ерозија је у великој мери дисецирала површину острва и постепено трансформисала заобљене штитасте вулкане у зупчасти низ планина, као што је Кулау Рани на Уау. Долине формиране речном ерозијом су дубоке од неколико па до 600 m. Велики кањон (Vaimea), на острву Кауаи, је, у просеку, 800 m дубок (на једном месту је 1.115 m дубок), и може се упоредити, по облицима и бојама, са Великим кањоном у Колораду. Водопади од неколико стотина метара висине су уобичајни на овим острвима. Водопади Hilave у долини Vailio на Великом острву имају пад око 300 m. На неким локацијама се под утицајем ветра стварају пешчане дине. Важна последица интензивне ерозије, на острвима, је веома мали проценат равница и њихова велика вредност. У рељефу острва се разликују и подводни гребени (уз ивице острва), гребени створени од колонија корала и алги. Један од разлога, можда и најважнији, који Хаваје чини неодољивим је њихова клима:

113

сунчано са мало облака, лагани поветарац, топло али не вруће. Током читаве године температуре су благе и уједначене, дувају стални североисточни ветрови – пасати, ретка је појава тропских олуја и јавља се неуобичајена разлика у количини падавина на малим растојањима. На већем делу острва разликују се два годишња доба – лето, од маја до октобра, када је време топлије и сувље и пасати најсталнији; и зима, од октобра до априла, када је хладније, пасати су често прекидани другим ветровима и интервалима велике облачности и киша. Због споријег загревања и хлађења океана, најниже температуре се појављују током јануара, фебруара и почетком марта, а највише у августу, септембру па чак и октобру. Годишње температурне амплитуде су веома мале и износи у Хонолулу 4,4°C. Преовлађујући ветрови на Хавајским острвима су пасати или североисточни ветрови. За тропска подручја је карактеристична висока влажност ваздуха, што наравно важи и за Хаваје. Просечна влажност на Хавајима је 75%. Због сталних ветрова проценат влажности је реално нижи него што би био у односу на количину падавина. На Хавајским острвима се јасно разликују влажна и сува страна. Највећа количина падавина се излучује на североисточним странама острва, а југозападне стране, које су заклоњене од пасата, примају најмању количину падавина. Источне падине планина приме до 6.000 mm, док заклоњена подручја приме у просеку од 250 – 380 mm кише годишње. Са туристичког становишта гледано, Пацифички океан има много већи значај за Хавајска острва од копнених вода, због различитих облика туристичких активности које омогућује. Један од најважнијих мотива доласка туриста на Хаваје су управо рекреативно спортске активности везане за океан. Хавајска острва, која чине око 0,4% укупне површине Пацифичких острва, се дижу са линеарног узвишења пацифичког дна, познатог као Хавајски гребен. Североисточни ветрови стварају доминантне таласе око Хаваја и покрећу површинске струје генерално ка западу брзином од 0,2 – 0,3 m/s током лета и 0,3 – 0,5 m/s током зиме. Кретање струја, као и таласи, салинитет и температуре воде у овом делу Пацифика се мења по сезонама у зависности од циклонских олуја северне хемисфере, које се приближавају Хавајима зими. Површинске струје се модификују и због облика острва и због морских доба, нарочито у близини обала.

Таласи цунами су висине од 9 m код града Хило, до 16 m на другим локалитетима. Водени ресурси Хаваја се невероватно разликују, не само унутар сваког острва, већ и од острва до острва. Постоје стални и повремени токови, кишне шуме и пустиње. Комплексност хидролошких појава се може разумети једино у корелацији са рељефом и климом. Просечна годишња количина падавина је 1.854,2 mm или три пута више него што падне на окружујуће море. Упркос томе, већина токова су повремени, а само неколико њих има воду током читаве године. Најдуже реке са сталним током су: Кауконахуа (48,3 km) на Уау, Ваилуку (36,5 km) на Великом острву и Ваимеа (32 km) на Кауаиу. Флора и фауна Хаваја је веома разноврсна. Флора. После појављивања острва изнад воде, до њих је доспело семе биљака путем таласа и морских струја, ношено ветром или су га птице донеле. Временом је долазило до промена на изолованој Хавајској вегетацији, тако да су многе врсте толико еволуирале у односу на своје копнене претке, да се могу класификовати у нове врсте и подврсте. Биљни покривач, на ветру окренутим странама острва, тропски је бујан. Прашуме покривају планине до 3.000 m висине. На заветринским странама острва је заступљена степска вегетација. Лијане, епифити, међу којима се истичу орхидеје, затим палме и велике дрволике папрати, стварају слику бујне тропске шуме. Кокосов орах, орхидеје, шећерна трска и ананас, најприсутнији у туристичкој реклами, су донети на Хаваје, нису ни аутохтони ни ендеми. Поред ових биљака на Хавајска острва ду донети и: крушно дрво, банане, батате, пиринач, авокадо, манго, наранџа, лимун, кафа, смоква, винова лоза и многе друге. Домороци узгајају кафу, батате, банане; Кинези пиринач; а Европљани на великим плантажама узгајају шећерну трску, кафу и ананас. Од најраних времена воде овог подручја су насељавали китови и делфини. Када су први Полинежани стигли до острва једини сисари, везани за копно, су били фока и слепи миш. Полинежани су са собом довели свиње, псе и пацове. Већина од мноштва копнених сисара који данас насељавају Хаваје је стигла после Куковог открића 1778. године. Најизразитији примери Хавајске фауне су: врста слепог миша (хоарy бат) који је мали и црвен; (монк сеал) врста фоке која је име добила по набору на врату, који личи на монашку капуљачу и по усамљеничком животу; грбави китови (humpback whale) са

114

дугим белим перајима и чворноватом главом – посебно познати по акробацијама и по песми коју изводе у току зимских миграција; nene или Хавајска гуска, симбол Хаваја, је прилагођена ходању по лавичним потоцима. Последња археолошка истраживања указују на чињеницу да су први становници Хаваја били са острва Маркезе, југоисточно од Хаваја и да су стигли на Хаваје око 750-те године. Ка Лае на Великом острву је место њиховог првог искрцавања, а временом су се раширили по осталим већим острвима. Маркежани су са собом довели животиње (псе, свиње, пернату живину...) и биљке као што су хлебно дрво, шећерна трска, таро, кокосов орах, банане итд. Њихова култура је почивала на поштовању система табуа. У 10. веку до Хаваја су стигли Тахићани и веома брзо наметнули своју власт. У 12. веку на Велико острво је стигао моћни тахићански свештеник Пао, који је успоставио нове табуе. Пао доводи са Тахитија и поглавицу Пили и њих двојица постају зачетници нове династије која је владала Хавајима наредних 700 година. Први становници Хаваја су били многобожци, главни бог им је био Ку и поред њега Лоно, Кане и Каналоа. Први контакт западне цивилизације са Хавајима се десио 1000 година после насељавања Полинежана на ова острва. У групи Полинежанских острва, Хаваји су последњи откривени. Заслуга за откривање Хаваја припада Британским истраживачима, иако постоје спекулације да су Шпанци, који су се од 1565. године редовно кретали путем Мексико – Филипини, можда открили Хаваје, али су то чували као тајну. Британски истраживач, капетан Џемс Кук је на свом трећем путовању, бродовима Откриће (Discovery) и Одлука (Resolution) стигао до Хавајских острва. Кук је 18. јануара 1778. године спазио острва Уау, Кауаи и Нихау. Кукови бродови су 19. јануара упловили у Ваимеа залив на острву Кауаи. У част лорда Сендвича (Lord Sandwich), Кук је острва назвао Сендвичка острва. Кукова трагична смрт је довела до тога да ниједан брод није допловио до Хаваја у наредних пар година. Међутим, због своје изузетне позиције у Северном Пацифику, Хавајима је додељена улога транзитног центра у трговини између Америке и Азије. Из тог разлога, на обалама Хаваја, се крајем 18. века појављују бродови Британаца, Француза, Американаца, Кинеза, Шпанаца. Камеамеа Велики (Каmehameha the Great), поглавица са Великог острва, потомак Пилија, је успео да освоји прво Велико острво, а затим и остала острва архипелага и да их 1795.

године уједини под именом Хаваји и створи базу државне организације. Кауаи и Нихау су се прикључили заједничкој управи споразумом из 1810. године. Камеамеа је био изузетно способан, мудар и снажан, али је питање да ли би успео у свом подухвату да није било оружја које су донели Западњаци. Краљ Камеамеа је умро 1819. године. Круну је преузео његов син Лихолихо, који је добио име Камеамеа II. Од 1820. године на Хаваје стижу мисионари из протестанске Нове Енглеске. Истовремено, Хаваји постају центар лова на китове на Пацифику. Лов на китове је донео пуно прихода Хавајима. У то време почиње да се развија Хонолулу. Крај лова на китове се десио око 1870. године, јер су била уништена сва станишта око Хаваја, а и почела је да опада цена китовом уљу. Године 1842. САД су признале самосталност Хавајских острва, а годину дана касније и Француска и Британија. Веома важан период у историји Хаваја је 2. Светски рат. Напад Јапанаца 7. децембра 1941. године на Перл Харбур је увукао САД у рат. У том нападу погинуло је више од 2500 људи. Догађаји током 2. Светског рата су још више зближили Хаваје са САД. После 61 године територијалног статуса, 21. августа 1959. године Хаваји постају педесета држава САД. Нагли пораст броја становника се десио током 2. Светског рата, због присуства великог броја припадника војске и цивила у служби војске. Међутим, по завршетку рата, број становника опада, такође нагло. Узрок ове појаве је одлазак дела војних снага, али и емиграција цивила због бројних штрајкова и рецесије, која је спроведена у то време. Више од 80% становништва Хаваја живи на Уау, острву које захвата 9,2% површине државе, а половина становника овог острва живи у Хонолулуу. Ови подаци јасно показују да постоји велико варирање у густини насељености. Просечна густина насељености у Хонолулуу је и преко 1.500 ст/km2. Природни прираштај износи 15,8‰, а просечан животни век мушкараца је 70,5 и 77,2 године за жене. Једна од најизраженијих карактеристика Хонолулуа како и читавих Хаваја је мултиетничка популација. За разлику од осталих држава САД, које су такође мултиетничке, на Хавајима ниједан народ није у већини. Етничко шаренило повећава и 32% мешанаца. Данас, 10 – 20% становника острва су чистокрвни Хавајци и мешанци који имају Хавајске крви. Приходи по домаћинству су релативно високи и 2000. године су износили $ 34.155. Међутим и животни трошкови су врло високи, чак 20% виши од просека градова у САД. Висок

115

стандард је један од разлога што се Хаваји убрајају у најексклузивније туристичке дестинације у свету. Официјални језик у Хонолулуу је енглески, мада се у говору користи енглески комбинован са Хавајским фразама и позајмљеним речима из језика осталих народа. Наравно, на Хавајима се могу чути и језици свих народа насељених на овим острвима. Ни по религијској припадности, Хавајци нису јединствени. Највише је припадника хришћанске вере (католичка и протестантска). Затим, присутни су и будизам, шинто, хинду, таоизам и мноштво домородачких религија. У односу на остале државе САД, хавајска привреда се рангира ниско. Највећи проблем привреде Хаваја су високи трошкови живота, зависност од увоза и 80% земље у приватном власништву. Од тих 80%, седам осмина земље је у рукама 39 власника, од којих су пет највећих компанија – Аmfac, Castle&Cooke, C Brewer, Тheo Davies, Алеhander&Baldwin. Хаваји немају важнијих минералних налазишта, па су од природних ресурса најбитнији – повољна клима, залихе воде, земљиште, вегетација, океан, стене, шљунак и песак. Туризам је најважнија привредна грана на Хавајима и приходи од туризма чине 1/3 прихода државе. Експанзија туризма је почела после 2. Светског рата. До повећања промета је дошло делимично и због побољшања транспортних услова и због већих улагања од стране владе али и приватних бизнисмена. Туризам је стимулисао државну економију и помогао да Хаваји постану интернационално тржиште Пацифичког басена. Развијеност туризма је довела до огромног повећања улагања од стране САД, а и страних компанија. Хаваје годишње посети више од 6,5 милиона туриста, који потроше више од 10 милијарди долара. Други по величини економски сектор је војска, чији су годишњи приходи 3 милијарде долара. Пољопривреда је на трећем месту. Шећер, а касније и ананас, су покретали Хавајску привреду деценијама после 1860. године. Индустрија је слабо развијена. Већина фабрика је на Уау, у Хонолулуу. Због малог обима производње и заступљености углавном лаке индустије, нема веће опасности од загађења и смањења туристичке потражње. Од краја 80-их година, један од најуноснијих послова на Хавајима су голф терени. Први сусрет са Хонолулуом може донети разочарење. Неки туристи очекују да ће видети дуге плаже, палме и хула плесачице, а уместо тога, дочека их бетон, стакло, облакодери, широке и прометне улице. Иако се доживи разочарење, оно веома кратко

траје, јер је Хонолулу град који има шта да понуди туристима. Центар Хонолулуа је мешавина прошлости и садашњости, са модерним и високим зградама насупрот величанственим грађевина из Викторијанског доба. У центру се налазе: Краљевска палата, савремена зграда владе, црква Новоенглеских мисионара и Градска кућа у шпанском стилу. Палата Лолани је једина краљевска палата у САД. То је била официјална резиденција краља Калакауа и краљице Киполани од 1882. године и краљице Лилиуокалани до 1893. године. Палата је била веома модерна за своје време. Свака соба је имала потпуно опремљено купатило, а четири године пре Беле куће у Вашингтону, палата је добила струју. После пада династије, у палати су били смештени управни органи до 1969. године, када је изграђена садашња зграда државних органа. Од 1978. године, после обимног реновирања, палата је претворена у музеј који данас привлачи бројне туристе. Најстарија католичка катедрала у САД, Cathedral of Our Lady of Peace, саграђена је 1843. године од коралних блокова. Алоха торањ, оријентациона тачка Хонолулуа, је десетоспратна зграда, саграђена 1926. године. На торњу је исписано “Аloha”, поздрав упућен туристима који су стизали бродом у Хонолулу. Шетња кроз Кинеску четврт је као путовање у Азију. Кинези су доминантни у овом делу града, али се осећа и утицај Вијетнамаца, Тајланђана и Филипинаца. Кинеска четврт је веома прометна и разнобојна. Бројне су мале, занимљиве пијаце и добри и јевтини етнички ресторани. У овој четврти се можете тетовирати, консултовати се са траварима и јести месечеве колачиће. И Кинеску четврт је захватила модернизација, али и даље преовлађује традиција.

116

Алоха торањ у Хонолулуу

Музеј Бишоп се сматра за најбољи Полинежански антрополошки музеј на свету. У њему је смештен једини Хавајски планетаријум. У Краљевском маузолеју су сахрањени краљеви Камеамеа II, III, IV и V, краљ Калакауа и краљица Лилиуокалани. Недостаје једино краљ Камеамеа I, последњи краљ који је по традицији сахрањен тајно. Панчбоул (Punchbowl) је пехарасти остатак давно угашеног вулканског кратера. Са висином од 150 m и удаљеношћу од 1,5 km од центра града, представља одличан видиковац. Стари Хавајци су овај кратер називали “брдо људског жртвовања”. Верује се да је у кратеру био храм у коме су кремирани прекршиоци табу правила. Данас се у кратеру налази и Национално Меморијално гробље. Ала Моана, што значи “пут до мора”, повезује центар Хонолулуа са Ваикикијем. Захвата највећи Бич парк у Хонолулуу и огроман шопинг центар. Шопинг центар је највећи на Хавајима, са око 200 продавница. На брдима изнад Хонолулуа се налазе дивне стазе за шетњу. Једна од најлепших је она која води до Маноа водопада. Окружени бујном, влажном вегетацијом, камењем прекривеним маховином, дрвећем добијате осећај да шетате кроз густу шуму удаљену од свега. Једини звуци, са којима се таkmиче птице, су хучање реке и водопада. За неповеровати је да се све ово налази на 30 минута хода од бучног Хонолулуа. Хонолулу је најважнија трговачка лука, чији промет чини преко 50% лучког промета Хаваја. Хонолулу може сваком граду послужити као савршен модел организације и спровођења туристичког маркетинга осмишљеног од стране Министарства за маркетинг у туризму и трговини. Иако је Хонолулу у великом успону, ипак град се не задовољава постигнутим, већ су у току велики пројекти и значајна улагања у даљњи развој ове привредне гране.

КЕНИЈА Република Кенија (Republic of Kenya; Jamhyr ya Kenya – на свахили језику) се налази у источном делу афричког континента, на обали Индијског океана. Граничи се са пет држава (на истоку са Сомалијом, на северу са Етиопијом и Суданом, на западу са Угандом и на југу са Танзанијом). Међутим, део кенијских граница представљају водене површине (на југоистоку се граничи поменутим Индијским океаном, а на западу са језером Викторија). Дужина копнених граница износи 3.477 km (најдужа граница је са Угандом – 933 km, затим са Етиопијом – 861 km, са Танзанијом – 769 km, са Сомалијом – 682 km и са Суданом најкраћа – 232 km), а водених 536 km. Територијалне воде се простиру од обале на дужини од 12 наутичких миља.

Површина ове источноафричке државе иноси 582.646 km². Под копном се налази 569.246 km², док се водене површине простиру на 13.400 km². Главни град Кеније је Најроби. Он је уједно и највећи град у држави. По средини територије Кеније пролази екватор (0° г.ш.), тако да она својим северним делом залази на северну хемисферу, а јужним на јужну полулопту наше планете. Кенија се на северу протеже до 5° с.г.ш., а на југ до 5° ј.г.ш. Кроз најзападнију тачку пролази 34° и.г.д., а кроз најисточнију 41° 30' и.г.д. ОСНОВНА ПРИРОДНА ОБЕЛЕЖЈА Територија Кеније је у склопу афричке тектонске плоче (захвата простране делове афричког континента – од Атласа на северу до Капских планина на југу), која се креће ка Европи и Азији (докази овог кретања су многобројни и чести потреси у областима Средоземља и Мале Азије). Изграђена је од хоризонталних слојева палеозојске, мезозојске и кенозојске старости. Они леже преко веома убране и поремећене прекамбријске основе. Источни део афричке плоче (у чијем је склопу и Кенија) је разломљен јаким радијалним покретима, који су изазвали стварање великог афричког рова (Магна фосса). Интезивни тектонски покрети и поремећаји су довели до одвајања Мадагаскара од своје матице – Африке. За будућност се предвиђа и одвајање целог источног дела Африке у самосталну целину као Мадагаскар. Ово одвајање ће се одвијати дуж поменутог великог афричког рова, који пролази и територијом Кеније. Највећи део површине републике Кеније представља висораван, која је настала ерозивним процесима. Ова висораван је испресецана планинским масивима. Нанижи делови територије ове источноафричке земље непосредно се пружају уз обалу са Индијским океаном од североистока ка југозападу. Ка унутрашњости земље тј. ка западу и северозападу терен прелази постепено у високи плато, који највећу висину достиже у западним деловима Кеније (2400-3300 метара надмоске висине). Највиша планина је планина Кенија (Киринyага - на свахили језику) са висином од 5199 m (врх Батиан - под вечитим је снегом и ледом). Долина Rift Vallеy настала је као последица тектонских процеса. Простире се у правцу северозапад- југоисток, са ширином која на појединим местима достиже 70 km. На западу је оивичена гребенима, а на источној страни планином Абердаре (Аberdare Range са врхом од 3994 м). На овом пространству се налазе многобројна мала језера, извори топпле воде, као и неактивне вулканске купе. Република Кенија се налази у тропском појасу, тако да је на овом простору, а нарочито уз

117

обалу Индијског океана заступљена тропска (топла и влажна) клима, док је ка унутрашњости аридност све израженија. Разлика у температурама између топлог и хладног периода у години је мала (у топлим и влажним пределима просећна јануарска температуре се креће 21-29°C, а јулска 2029°C; у су{нијим деловима Кеније просечна јануарска температура износи 19-37°C, док је јулска 19-34°C).

Планина Кенија

Током године се јављају два кишна периода (први од фебруара до маја, а други од септембра до децембра). Највећа годишња количина падавина се излучи на самом западу земље – регија око Викторијиног језера (од 1.740 до 1.940 mm) и на обалама Индијског океана (око 1.050 mm), док се ка средишњем делу Кеније знатно смањује (свега 320 mm годишње). Речна мрежа на територији Кеније је слабо развијена. Углавном се одликује периодичним токовима, који су активни у врема кишног периода. Од значајнијих сталних река могу се истаћ}и Тана и Галана, које се уливају у Индијски океан (тј. припадају сливу Индијског океана), док друге мање реке припадају сливовима Викторијиног језера и Белог Нила. Изворишта поменутих река су у региону око главног града – Најробија. Од језера се истичу Викторијино ("Језеро на екватору") и Туркан (Рудолфово језеро). Републици Кенији припада део североисточног и део источног дела Викторијиног језера. Ту се уједно и налази један од већих залива поменутог језера (Винам залив). Језеро заузима површину од 68.800 km², а највећа дубина износи 80 m (изобата од 80 метара налази се у централном и североисточном делу језера). Викторијино језеро лежи на 1.134 метара изнад нивоа мора. Језеро Туркан се налази у северном делу Кеније. Пружа се правцем север – југ. Површина овог језера

износи 4.250 km², док му је највећа дубина 73 m. Педолошки покривач Најзначајнији природни ресурс у Кенији је земљиште (око 8% земљишта је култивисано). Најплодније површине се налазе на југу Кеније, где је и највећа концентрација становништва. Најпродуктивније фарме, не само Кеније, већ и овог дела афричког континента, налазе се у поменутој области. Око две трећине северног дела земље чине пустиње (песковито, аридно и неплодно земљиште сјероземи) и полупустиње (кестењаста и смеђа полупустињска земљишта). Алувијална земљишта (речни наноси) простиру се дуж река (Тана и Галана). Латеритна земљишта су заступљена у области са високом годишњом количином падавина, високом релативном влажношћу и средњом годишњом температуром. Дуж обале Индијског океана се простиру црвенице. Дуж обале Индијског океана се простиру влажне тропске шуме (тиковина, палме, мангровске шуме, сандалово дрво итд.). Заједнице баобаба, еуфорбие и акације расту на нижим деловима кенијског платоа. У вишим зонама (2000-3500 m надморске висине) од значаја су кедрово и камфорово дрво и бамбусова трска. Велика територија Кеније је под саванама (областима ниских трава и растиња). Пустињска, тј. ксерофитна вегетација (агаве, кактуси, бодљикаво растиње, сукулентне биљке) заступљена је у пустињским и полупустињским областима. Планинска вегетација је најизраженија у западној Кенији (високо жбуње - сенецио и лобелиа). Од културног биља у тропској и супропској зони успевају: кафа, чај, памук, кикирики, кокосов орах. У вишој умереној зони од житарица гаје се кукуруз и пшеница, а од повртарских биљака кромпир. Република Кенија је позната по разноврсном и богатом животињском свету. У саванама се могу срести: слонови, црни носорози, жирафе, зебре, антилопе, лавови и друге животиње из породице великих мачака. Иако су ове врсте заштићене у национлним парковима (у Кенији постоји преко 20 националних паркова са површином већом од 30.000 km²) и резерватима, и даље су озбиљно угрожене од стрне ловаца (нарочито су угрожени слонови и носорози). Од птица су најбројнији: афрички ној, фламенго (познате су њихове колоније) и суп, а од гмизаваца питони, мамбе и кобре. ГЕОГРАФСКО - ИСТОРИЈСКЕ ПРИЛИКЕ У обалском појасу Кеније, арапски трговци из Јемена и Омана, створили су у 10. веку више

118

упоришта и трговачких насеобина (Малинди 975. године и Момбаса 976. године). Касније су населили и поједине делове дуж обале и острва. Почетком 15. века у ту област долазе Португалци и освајају 1505. године Момбасу, која им постаје главно упориште. У 16. и 17. веку долази до оружаних сукоба између Арапа и Португалаца. Почетком 18. века Арапи успевају да потисну Португалце. Године 1832. читава обала Кеније са суседним острвима долази под власт султана од Занзибара. У другој половини 19. века у унутрашњост Кеније прво продиру немачки мисионари и истраживачи, а затим Британци. Међутим, између британских и немачких колонијалиста долази до борбе за превласт у овом делу Африке, што се решава Хелголандским споразумом 1890. године. Овим споразумом је Велика Британија предала Немачкој острво Хелголанд у Северном мору, пристаје на њене интересе у Уганди и Кенији и на њен протекторат над Занзибаром. Султан од Занзибара 1895. године даје у закуп Британцима обалски појас Кеније, од границе са Тангањиком на југу, до ушћа северног рукавца реке Тане на северу, уз годишњу накнаду од 16.000 фунти стерлинга. Овај обалски појас, Велика Британија је прогласила својим протекторатом који је статус задржао све до 1963. године тј. до проглашења независности Кеније. Изградњом железничке пруге од луке Момбасе до језера Викторије 1895-1901. године, олакшана је пенетрација и насељавање Британаца у унутрашњости Кеније, где су завели класичну колонијалну управу. Британци су се претежно насељавали северно од Најробија, на пространу висораван погодну за плантажну привреду (кафа, сисал и др.) и сточарство. За потребе досељеника, колонијалисти су одузели од домаћих земљорадника (домородаца) око 3 милиона ha најплодније земље и искоришћавали њихову радну снагу за пољопривредне радове. Афричко становни{тво било је изложено политичкој, социјалној и економској дискриминацији. Протекторат над Кенијом долази под надлежност британског Министарства колонија 1. априла 1905. године, а 1906. године постављен је гувернер, чиме Британци стварно припајају Кенију својој империји. Формално је Кенија анектирана као колонија 23. јула 1920. године, док је обалски појас и даље остао протекторат непосредно везан за Велику Британију. После Другог светског рата, 1945. године, образован је Савез Африканаца Кеније, као масовна општенародна организација, која је повела борбу против одузимања домородачке

земље, расне дискриминације и за политичка права и националну независност. У законодавно веће Кеније улазе 1946. године по први пут и два Африканца које је именовао британски гувернер. Кенија (као колонија) заједно са Угандом, султанатом Занзибаром и Тангањиком чине од првог јануара 1948. године колонију под заједничким називом Британска Источна Африка. После Другог светског рата у Кенији јача револуционарни ослободилачки покрет који предводе припадници племена Кикују. Припадници овог племена су створили тајну организацију Мау-Мау покрет и 1952. године дигли устанак против колонијалне власти. Касније је овом покрету приступило готово целокупно црначко становништво Кеније. Године 1952. долази до масовног устанка МауМау покрета. Британци забрањују рад организације Савеза Африканаца Кеније, затварају његовог вођу Yомо Кенијату, а у Кенију доводе знатна војна појачања. Против припадника Мау-мау покрета Британци изводе тешке репресалије. Устанак је јаким војним и полицијским снагама угушен 1956. године. Почетком 1957. године у Кенији су одржани избори за афричке представнике у Законодавном већу према тзв. Литлтоновом уставу из 1956. године по којем је повећан број чланова Законодавног већа са 27 на 54. Изабрано је осам кандидата афричких представника, који су одбили да прихвате Литлтонов устав и да суделују у управи земље. Колонијална управа натурила је изборни систем који омогућује да знатна мањина европљана шаље у Законодавно веће преко педесет одсто представника, а преко шест милиона африканаца свега око двадесет пет одсто. Губитком војних база у Египту (1952), а касније у Јордану и Ираку, Британци су убрзо подигли војне базе у Кенији. Успоставили су ваздухопловну базу код Најробија, тада највећу у источној и централној Африци, и Кисуму, а луку Момбасу претворили су у поморску базу. Поред многобројних репресалија и гушења народноослободилачког покрета, Британци нису могли задржати колонијалну власт у Кенији. Од 1961. године, Кенија постепено добија унутрашњу аутономију. После општих избора одржаних 5. маја 1963. године, створени су предуслови за стварање независне државе Кеније, која је то и постала 12. децембра 1963. године, а републиком је проглашена 12. децембра 1964. године, када су Кенију напустиле и све британске трупе. На спољнополитичком плану Кенија се определила за политику несврстаних земаља. Суделовала је на конференцији несврстаних

119

земаља у Каиру 1964. године и у Лусаки 1970. године. Члан је УН од 1963. године, Организације Афричког јединства (ОАЈ) и Комонвелта. СТАНОВНИШТВО Према проценама из 2008. године у Кенији је живело 38 милиона становника. Густина насељености је 59 становника по km. Готово целокупно становништво Кеније су Африканци. Азијати, Европљани и Арапи заједно чине око 1% становништва. Стопа раста становништва између 1980. и 1990. године износила је 3,4% - једна од највећих на свету. Од 2002. године стопа је опала на 1,15%. Године 2002. стопа наталитета износи 28 промила, а морталитета 15. Просечан људски век је 47 година. Висока стопа наталитета и низак просечан људски век омогућавају Кенији да има младу популацију. У старосној структури популациона група од 014 година чини 41.1%, популациона група 1564 година чини 56.1%, док популациона група преко 65 година старости чини 2.8%. Око 67% становништва живи на селу, а приближно исти проценат је сконцентрисан на плодном југу земље. Највећи град је Најроби - главни град и главни привредни центар (преко 1.5 милиона становника). Момбаса је главна морска лука, а Кисуму је главна лука на Викторијином језеру. Значајнији градови су још и Накуру, трговински и занатски центар на југозападу и Елдорет, индустријски центар на западу Кеније. Официјелни језици су енглески и свахили. Оба се широко користе међу разним етничким групама. Скоро свака етничка група Кеније има и свој језик. Много Кенијаца тако говори три језика: свој матерњи, свахили и енглески. Кенија је напредовала по питању писмености одраслог становништва. Године 2001. 95 % одраслих су били писмени. Проценат писмених мушкараца износи 86.3, а жена 70 % (подаци из 1995. године). Кенија има пет државних универзитета и неколико приватних. Државни су: Најроби универзитет (основан 1956. године), Кенијата универзитет (1972) у Најробију, Јомо Кенијата пољопривредни универзитет (1981) у близни Најробија, Егертон универзитет (1939) у близни Некуруа и Мои универзитет (1984) у близини Елдорета. Влада такође пружа прилику за високо образовање кроз три политехничка института (у Момбаси, Најробију и Елдорету). Афричко становништво Кеније је подељено на више од 40 етничких група које припадају трима језичким породицама: Банту, Кушити и Нилоти. Банту Кенијци се деле на западну групу (Лухиа), централну (Кикују, Камба и

друге групе) и област Банту (Мијикенда). Међу Нилоти Кенијцима главна група је речнојезерска група (Луо), јужна група (Калењин) и источна група (Масаи). Кушити групу чине групе Оромо и Сомали. Кикују који чине више од 21% становништва су кенијска највећа етничка група. После њих долазе Лухиа (14%), Луо (12%), Камба (11%) и етничка група Калењин (11%). Током историје кенијске етничке групе су губиле своју флуидност и мењале се. Крајем 19. и почетком 20. века британска колонијална власт је учврстила етнички идентитет међу Кенијцима. Колонијална администрација поделила је етничке групе по подручјима где могу живети само поједине етничке групе. Овакав етнички шаблон се задржао у Кенији све до њене независности, иако је економски и политички развој повећао урбанизацију међу становништвом. Тако већина Кикују Кенијаца живи у централној Кенији, Лухиа живе на западу, Луо на југозападу, Камба на централном истоку и Калењин Кенијци на централном западу земље. Око 76 % становни{тва су хришћани (протестанти су најбројнији са 45%, а римокатолици чине 33%). Муслимани чине 10% целокупног становништва. Остатак чине традиционалне афричке религије и мали број Хиндуса и Сика.

Момбаса, главна лука Кеније

Социјалне структуре које су се развијале у Кенији за време колонизације фаворизовале су расне и класне разлике. Доминирало је бело становништво над црним. Унутар сваке етничке групе статус је највише био одређиван по богатству. После добијања независности (1963. године) расна припадност је престала да буде важан индикатор друштвеног статуса, али не и богатство и етничка припадност. Данас многи проблеми Кеније леже у класним разликама, великом броју сиромашних, пренасељености, ниском животном стандарду по градовима и релативно високом степену незапослености. Током деведесетих година 20. века дошло је и до периодичних сукоба између

120

етничких група, нарочито изме|ђу Калењина и Кикујуа у централно-западној Кенији. Тропске болести, укључујући и маларију, су већ дуго национални проблем Кеније. У новије време проблем АIDS-а је такође озбиљан. У неким крајевима Кеније суша такође доводи до периодичних несташица хране, изазивајући повећану смртност становништва. ПРИВРЕДНЕ ОДЛИКЕ Пољопривреда је најбоље развијена и највише заступљена на југу Кеније. Према подацима из 1999. године пољопривреда је учествовала са 23% у бруто националном производу. Главне пољопривредно - прехрамбене културе су житарице (кукуруз, маниока, шећерна трска, просо). Најзначајније извозне културне биљке су: кафа, поврће, цвеће (хризантеме), чај, воће и сисал. Поменуте културе се гаје на великим плантажама. Сточарство је развијено на бујним пашњацима висоравни са умеренијом климом. Највише има говеда, затим оваца и коза. Од стицања независности (1963) фармерска производња се знатно развила. Од укупног улова рибе у земљи, језески и морски риболов учествује са 95%. Најважнија риболовна подручја су: језеро Викторија, Туркан, Баринго и Наиваша. Већина риболоваца ради самостално или у кооперацији са одговарајућим организацијама. Већина улова се користи за домаће потребе. Шуме су најраспрострањеније на висоравнима и дуж обале Индијског окена. Заузимају око 30% целокупног земљишта Кеније. За потребе индустрије највише се експлоатише кедрово, сандалово, тиково дрво и бамбусова трска. Центар дрвне индутрије је Вебаје на западу Кеније. Кенија је индустријски најразвијенија држава источне Африке. Нагли развој њене индустрије почиње од 1960. године. Према подацима из 1999. године, индустрија, укључујући рударство и грађевинарство, учествовала је са 16% у бруто националном произвоу. Најразвијеније гране индустрије су: прехрамбена, текстилна, дуванска, индустрија пића, гуме, транспортне опреме и хемијаска. Рудна налазишта нису знатна, а многа нису још ни истражена. Експлоатишу се: азбест, кварц, кобалт, злато, сребро, флуорит, бакар, со, гипс, магнезит и мермер. Новијим истраживањима откривене су значајне резерве титанијума и циркона дуж обала Индијског океана. Најважнији енергетски извори у Кенији су петролеј и електрична енергија. У производњи

електричне енергије хидроелектране учествују са 71.01%, термоелектране са 21.30%, а геотермална, соларна и енергија ветрова учествују са 7.69%. Најзначајније хидроелектране су на рекама Тана и Турквел. Кенија има једну од најпространијих саобраћајних мрежа у источној Африци. Железницом су повезани сви већи градови. Дужина свих железничких пруга износи 2.778 km. Најпрометнија железничка траса је Најроби-Момбаса. Друмска мрежа је густа, али око 80% путева није асфалтирано. Укупна дужина путне мреже је 63.300 km, а само је 8.940 km асфалтирано. Главна морска лука Кеније је Момбаса, а главна језерска лука је Кисуму. Речни саобраћај није развијен. Интернационални аеродроми се налазе у Најробију, Момбаси и Елдорету. У бруто националном дохотку туризам и угоститељство учествују са 61%. Туризам је у великој експанзији од 1963. године, а од 1989. године је и главни извор девизног прилива. Најбројнији туристи долазе из Европе и Северне Америке. Главне туристичке дестинације су плаже дуж обале Индијског океана, разноврсни национални паркови (најпознатији је Тсаво - налази се између Најробија и морске обале; проглашен је 1948. године; истиче се по највећем броју слонова и црних носорога у Африци) и резервати, као и музеји и историјски локалитети. У туристичкој пропаганди, најпопуларнији је свакако фото сафари. Ловни туризам је итекако значајан и доноси значајна девизна средства.

АНТИГВА Независна острвска држава Антигва смештена је у источном делу Карипског мора. Припада групи Британских заветринских острва тј. представља њихов централни део. Јужно од ње су острва Гвадалупе и Монсерат, а северно су Невис острво, Сент Китс, Сент Бартс и Сент Мартин. Иако је мале величине (дужина 14 миља, ширина 11 миља) највеће је од свих острва заветрине. Простире се од 17°00'17°03’ северне географске ширине и 62°40'62°54' западне географске дужине. У њен састав улазе Барбуда и Редонда, а заједно захватају површину од 442 km². Од тога Антигва има површину 280 km², Барбуда 160,6 km², Редонда 1,5 km². У односу на Антигву, Барбуда је на северу на удаљености од 40 km, а Редонда је јужно од ње. Што се тиче саобраћајне повезаности велику улогу има авионски саобраћај. Његовом развоју допринела је изградња аеродрома после Другог светског рата од стране Сједињених Америчких Држава. На овај начин Антигва је повезана са САД и са суседним острвима летовима ка Порторику, Тобагу, Тринидаду, Барбадосу. Бродске линије

121

повезују главни град Сент Џонс са Канадом, Њујорком, Великом Британијом. Друмска мрежа је проширена захваљујући туризму, поморски саобраћај омогућује увоз и извоз робе. Природне одлике У рељефу Антигве не можемо издвојити значајније геоморфолошке целине јер је острво највећим делом уравњено и ниско. Острво има облик неправилне кишне капи окружене многобројним плажама. Југозападни део острва је највиши и са њега се издиже највиши врх Боги Пик (470 m). У саставу стена доминира кречњак покривен терцијарним конгломератима и пешчарима који на северу гради ниске брежуљке (Монт Плизнт -139 m), а на југу ниско побрђе. Обала Антигве је стрма и стеновита, али врло добро разуђена. Заливи су природне луке, али пошто су доста плитке у њих могу пристати само бродови малог газа. Барбуда, позната и под именом Дулцина, је ниско корално острво са највишом тачком од 45 m. Има фине плаже, на западној обали је велика Кодрингтон лагуна. Редонда је стеновито ненасељено острво и данас има улогу природног резервата. Клима овог предела је тропска али су јако честе суше па је вегетација оскудна. Мале су сезонске температурне варијације. Средње месечне температуре у септембру су 27,6°C, а у фебруару 24,5°C. Средње годишње температуре износе око 27°C. Ако изоставимо сушне периоде средња годишња количина падавина је 1252 mm, а то је чини најосунчанијим острвом у Источним Карибима. Дувају стални топли ветрови који су нарочито изражени у северозападном делу где су присутни током целе године али им у септембру опада интензитет. Од јула до октобра Антигва је изложена орканима. Вегетација је прилагођена климатским приликама, развијена је жбунаста мангрова вегетација. Због безводности терена на Антигви нема шума. Станишта животиња су везана за мочварне пределе и тзв. слане рибњаке где су најзаступљеније дугоноге беле чапље, патке и пеликани. Баште и вртови су скровишта за колибре. Острво Гвајана на североисточној обали Антигве је једини шумски предео где се развила највећа колонија морских тропских птица. Једна од њих је смеђа блуна. У Кодрингтон лагуни у Барбуди се развила највећа колонија рода у Малим Антилима. У околини Великог Птичјег Острва пронађена је јако ретка змија- Антигвански тркач. Историја насељавања Историја насељавања Антигве сеже у далеку прошлост тј. у 2. век п.н.е. Прва насеља основали су су тзв. камени људи или Сибони

још 2.400 године п.н.е. Били су индијанског порекла, за собом су оставили много узорака каменог оруђа који су распрострањени свуда по острву. Њихови следбеници су Аравакс народ који су острво населили бежећи од тадашњег ратнички расположеног карипског народа. Познати су као пољопривредници и пастири. Године 1684 на Антигву се искрцао Кристофер Кодрингтон са циљем да открије да ли је земљиште погодно за развој једне врсте шећерне трске која је у то време била јако распрострањена на Карибима. Средином 18. века на острву је било 150 ветрењача, а свака је била намењена одређеној плантажи. Данас је остало око 100 тих сликовитих камених кула које подсећају на прошлост, а данас служе као куће, ресторани, барови, продавнице. Најранији контакт европљана са Антигвом остварио је Кристофер Колумбо током свог другог путовања 1493 године. Он јој је дао садашње име по цркви Санта Мариа ла Антигва из Севиље. Та прва европска насеобина није опстала због недостатка свеже воде. Године 1632. Антигва је успешно колонизирана досељавањем Британаца са острва Сент Китс. Године 1661. колонизирана је и Барбуда становницима Антигве. Крајем 18. века Антигва постаје главна стратегијска лука под називом ''Врата Кариба'' јер јој је положај омогућавао контролу над свим важнијим путевима ка другим богатим колонијама. Доласком Хорација Нелсона 1784. године покренуто је формирање Британске Морнарице у граду Инглиш Харбор. Те исте године он је написао строге поморске законе који су се морали поштовати. За време владавине Краља Вилијема IV изграђен је Нелсон Докјард који је касније проглашен Националним Парком. Године 1834. укида се ропство на Антигви. Све до 1956. земљом управљају Британци. Током 1958-1962. године Антигва је била у склопу Западне Индијске Федерације. Припојена је Државној Заједници 1967. године. Новембра 1981. године добија потпуну независност са главним градом Сент Џонс. На челу државе је генерал-гувернер као представник британске круне, извршну власт има премијер као члан парламента. По државном уређењу је монархија са парламентом по узору на Уједињено Краљевство. Становништво Становништво је углавном афричког порекла (49.966 црнаца, 720 белаца, 1879 мешанаца). Као робови и преступници доведени су на Антигву због рада на плантажама шећерне трске. Према попису из 2003. године укупан број становника је 67.897. У старосној структури доминира зрело становништво са

122

67.4%, затим младо са 28.1% и старо 4.5%. Стопа раста становништва износи 0.64%. Од етничких група издвајају се црнци, Британци, Португалци и Либанци. Просечна густина насељености је 152.3 становника/km². Привреда Као најважније привредне гране издвајају се пољопривреда и туризам. За пољопривредну активност се највише везује производња шећера и памука (90%). У овом семиаридном пределу од култура најбоље успева шећерна трска и то у последњих 300 година иако је често уништава суша. Такође се доста узгаја воће, највише лимун, манго, диња. Узгаја се бундева и слатки кромпир. Први кораци индустријализације учињени су 1964. године, грађењен фабрике цемента и рафинерије уља. Индустрија се базира на производњи рума, одеће, намештаја. Влада управља развојем риболова и нафтном рафинеријом. Производња електричне енергије износи 105.3 мил. kw/h годишње. Туризам као делатност врло је важан за економску стабилност Антигве. Влада је путем разних олакшица привукла страни капитал који је омогућио изградњу хотела. Та активност је довела до мењања физиономије пејзажа, друмска мрежа је нарочито проширена. На месту хотела средње категорије изграђени су већи и лепши комплекси. Развоју туризма допринела је и авионска база која је Антигву повезала са осталим деловима света. Туристе углавном привлаче фине и простране плаже. Обалска линија дугачка је 153 km са многобројним увученим прилазима, доминира несаломиви корални гребен. Антигва има 365 плажа - ''за сваки дан у години по једна'' и све су туристички отворене. На северозападној обали издваја се плажа Дикинсон Беј са белим песком и тиркизном бојом воде и плажа Ранавеј. Оне су носиоци развоја овог дела обале. Плажа Галеј Беј је јако привлачна сурферима током зимских месеци. Јужна и југозападна обала имају слабије уређене плаже, док је источна обала много погоднија за туризам. Халф Мун плажа је Национални Парк и јако погодује породичном туризму. Лонг Беј плажа је такође добар избор јер је заштићена коралним гребеном. Негативан утицај на туризам имају честе природне непогоде. Септембра 1995. године ураган Луис захватио је Источне Карибе и начинио велике штете. Током тропске олује оштећено је више од 75% зграда, а процењена штета је износила око 300 милиона долара. Влада је прогласила ванредно стање и обратила се Уједињеним Нацијама за финансијску и стручну помоћ. По неким

проценама УН-а сматра се да је та природна непогода уназадила Антигву за 10 година. Насеља Од значајнијих насеља издвајају се Сент Џонс, Инглиш Харбор и Форт Џејмс. Сент Џонс је највећи и главни град Антигве са 23.000 становника. Главни је туристички и економски центар, а уједно и дом за трећину популације земље. Развио се на северозападној обали као уточиште и центар за увоз и извоз робе. Углавном се извози шећер, рум, памук, банане и меласа. Средиште је производног занатства, лончарства и текстилне индустрије. Основали су га британски колонисти 1632 године. У 18. веку био је главни штаб Краљевске морнарице. Источни део града Кулиџ Филд коришћен је од стране САД-а током Другог светског рата. Од значајних грађевина издваја се Англиканска Катедрала са торњевима из доба барока, саграђена 1845. године. Рушио ју је земљотрес 1683. и 1745. године. Интересантан је и Музеј града смештен у згради суда из 1750. године. Музеј поседује артефакте из времена колонизације. Занимљив је Ботанички Парк, оближњи Форт Џејмс и Гоат Хил.

Сент Џонс

Инглиш Харбор је најлепше и најинтересантније насеље острва због своје историје. Развио се као седиште Краљевске Морнарице још у време великих открића. Пристаниште је служило као штаб флоте Заветринских Острва током бурних година 18. века. Приобални делови су највише изграђени за време Нелсона. Затворено је 1889. године. Скоро сви делови Националног Парка Нелсонс Докјард гледају на луку. Најближа је кућа Кларенс, резиденција грађена за Краља Вилијема IV. Форт Џејмс је мање пристаниште северно од Сент Џонса. Изграђен је 1675 године, али већим делом његове садашње грађевине датирају из 1793. године. Још увек се у њему

123

чува неколико од 36 оригиналних законика као и нетакнути делови старе културне баштине.

ТАНЗАНИЈА Уједињена република Танзанија је источноафричка земља површине 945.100 km², са 36 милиона становника (2003). Танзанија заузима положај између 1º до 11º 47´ S и 29º30 ´ до 40º26´ Е. Граничи се на северу са Кенијом и Угандом, на југу са Мозамбиком, Малавијем и Замбијом, на западу са Демократском Републиком конго (Заир), Бурундијем и Руандом, а на истоку излази на Индијски океан. Са суседима Танзанија дели језера Викторију на северо-западу земље, Тангањику на западу и Њасу на југозападу. Највећи град Танзаније је Дар ес Салам, са 2 545 000 становника (1999). Танзанија је део највише планинске области Африке, за коју географи често кажу да је „кров Африке“. Она лежи у средини жарког појаса, али због велике надморске висине њен највећи део има пријатну и здраву климу „вечитог пролећа“. Танзанија се простире од Викторијиног језера на северу до језера Њасе на југу и од језера Тангањике на западу до Индијског океана на истоку. Због знатне надморске висине, Танзанија лежи на Језерској висоравни просечне висине 800-1200 m. Источноафрички планински свод дели Танзанију на два дела: на западу је велика котлина Уњамвези са Викторијиним језером, а на истоку је планинско подручје са вулканским купама Килиманџаро-Меру, одакле се источноафрички свод са пространим висоравнима спушта према мору и приморска низија. Обала је у средњем делу слабо разуђена, а на северу и југу има нешто више залива и природних лука. Највећа острва су Занзибар, Пемба и Мафиа. Занзибар (1660 km², 456.934 становника) је острво лоцирано у Индијском океану на 30 km од источноафричке обале. Острво Пемба, Занзибарева сестра“, лежи северније на истој удаљености .Укупна површина ових острва износи 2643 km. Прекривен тропским плантажама Занзибар је корално острво на надморској висини до 120 m. Температуре варирају између 24ºC и 27ºC током године. По трговини робљем острво и град су добили име Занзибар - Острво робова. Становништво Занзибара и Пембе чине пре свега црни Африканци Свахили затим Индијци и Арапи. У 10. веку острво Занзибар насељавају Арапи из Омана и других делова југозападне Азије. Данас су ова острва су позната као велики произвођач миришљавог зачина каранфилића. Поред тога овде се гаји кокосова палма, а преовладавају шуме мангрова.

Тазанија се одликује недовољно развијеним саобраћајем, у чију инфраструктуру се улагало претежно 60-тих и 70-тих година прошлог века. Укупна дужина железничке пруге износи 2722 km, укључујући главну линију која повезује Дар ес Салам и језеро Тангањику. Ова пруга се код места Таборе одваја и води ка северу до места Мванза на Викторијином језеру (375 km). Битне су и краће пруге које воде од обале ка унутрашњости, као пруга која води од луке Танга до Аруше и даље се спаја са железничком мрежом Кеније. Железничка пруга Танзам (970 km), отворена 1977. године, спада у највећи објекат те врсте на овом простору. Она обезбеђује везу између Танзаније и Замбије (Дар ес Салам-Лусак). Што се тиче друмске мреже, укупна дужина путева износи 47.866 km, од тога 7500 асфалтних. Поморски саобраћај се обавља преко лука Дар ес Салам, Танга, Занзибар. Дар ес Салам као главна извозна лука извози углавном кафу, сисал, памук. Поморски саобраћај се обавља преко страних бродских друштава. Међународни аеродроми су: Дар ес Салам, Занзибар и Килиманџаро у Аруши. Национална авиокомпанија је Аир Танзанија. ПРИРОДНА ОБЕЛЕЖЈА Танзанија лежи на источноафричкој висоравни која се спушта према западу. Грађена је од архајских и палеозојских наслага, набраних у палеозоику (гнајс, порфир, палеозојски шкриљци). Крајем мезозоика и почетком терцијара на територији источне Африке јавили су се радијални тектонски покрети који су условили изглед савременог рељефа Африке. Почетком терцијара у источној Африци су створена два велика тектонска рова. Источни ров на територији Танзание чине језера Натрон-Мањара-Ејаси, а западни језеро Тангањика и друга језера северније ван Танзаније. Ови ровови спајају се у језеру Њаса. Истовремено са тектонским покретима, јавља се и вулканизам на који указују многи активни и угашени вулкани. Највећи део површинеТанзаније покрива кристални масив местимично састављен од вулканског материјала. Вулкански састав земљишта је значајан као могуће налазиште руда. Танзанија се састоји од три географске области: приморске низије, унутрашње висије и планинског подручја. На истоку приморска низија заузима широки појас дуж обале Индијског океана, постепено се издижући ка унутрашњости и прелазећи у висораван. Највећи део Танзаније, и то унутрашњи, чине висоравни. Стрмије висоравни ка унутрашњим језерима (Тангањика, Викторија, Њаса), висине од 1500-2000 m густо су насељене, углавном

124

црнцима племена Масаи. Ту се узгајају кафа, чај и дуван. Углавном преовлађују висоравни 1000-1500 m надморске висине, којима се источноафрички свод спушта према мору. То је претежно степска и саванска област, обрасла травом и ниским жбуњем. Планинско подручје чине раздвојени планински масиви углавном вулканског порекла, размештени на рубним деловима висоравни. Највиши су на североистоку Килиманџаро, највиши врх Африке (5895 m), Меру (4567 m), Лулмаласин (3468 m), а на југу Рунгве (3175 м). Високо подручје око вулканских планина Килиманџаро и Меру прима доста падавина – 2000 mm годишње, са угодном климом и плодним тлом. У највећем делу Танзаније влада здрава и пријатна клима „вечитог пролећа“. Клима је тропска са два кишна периода: март-мај и септембар-новембар на северу и новембараприл на југу. Просечна годишња температура износи 25ºC, док је у другим деловима земље нешто нижа: на висоравнима 22ºC, а у планинском подручју 20ºC. Највише падавина добијају планински масиви Килиманџаро и Меру и подручје екваторијалне климе западно од језера Викторија (1500 mm и више). У пределу Килиманџара се излучи 2000-3000 mm, па ове вулканске купе и врхове зову и „кишна острва“. Острва углавном имају тропску климу. Максимална температура на Занзибару је 29ºC, а минимална 27ºC. Количина падавина износи 750-1400 mm. Речна мрежа је слабо развијена са рекама претежно кратког тока. Главне реке су: Руфиџи у сливу Индијског океана, Кагера притока Викторијиног језера у сливу Нила, Малагараси притока језера Тангањика у сливу Конга. Реке се карактеришу колебањем воде и неповољним условима за пловидбу, са изузетком реке Руфиџи. Језера имају транспортни значај. Танзанији припада јужни део екваторијалног језера Викторије на граници према Уганди и Кенији. Викторија је највеће језеро Африке, површине 68.800 km² и по томе је на трећем месту на Земљи. Од њега само већу површину имају Каспијско и Горње језеро у систему америчких Великих језера. Надморска висина Викторијиног језера је 1134 m. Главна притока је Кагера. Тангањика је језеро (32.900 km²) на граници према Бурундију, Заиру и Замбији. Језеро Њаса, тзв. “Велика вода“, мањим северозападним делом припада Танзанији. Налази се на надморској висини од 471 m на граници према Малавију и Мозамбику. Мања језера су: Натрон, Ејаси, Мањара и Рукава. Највећи део земље покрива саванско-степска вегетација. На равницама преовлађује савана

са ретким шумама и грмљем. Северни део покривају степе, а долине у источним деловима влажне тропске галеријске шуме. Тропским шумама су обрасли и планински врхови виши од 1200 m. На обали Индијског океана и на Занзибару и Пемби гаји се кокосови орах а заступљене су шуме мангрова. Танзанија лежи на латетеритном земљишту које се јавља у тропској и суптропској клими са обилним падавинама, високом релативном влажношћу и релативно високим годишњим температурама. Животињски свет је развијен у оквиру националних паркова и резервата са разноврсним дивљим животињама (слонови, носорози, лавови, леопарди, гепарди, газеле итд.). Националних паркова има укупно 10 и 7 животињских резервата, у укупној површини од 93.000 km². Аруша је полазна тачка за истраживање северног дела Танзаније, односно њене главне туристичке зоне која се налази између језера Викторије и Килиманџара. Ова област обухвата најпознатије националне паркове: Серенгети, Аруша, Тарангиреи, Мањар, Килиманџаро, затим природне феномене: кратер НгороНгоро и кланац Олдуваи. Највећи национални парк је Серенгети, установљен 1941. године. 1981. године овај парк је проглашен Светском баштином, од стране УNESCO и Уједињених нација. Парк заузима 148.000 km² и састоји се углавном од равница, пашњака, каменитих брда, и шума и савана у западном делу парка. У њему живи више од 35 врста сисара и више од 200 врста птица. Нгоро-Нгоро је дубок кратер, некад вулкан, дубок је око 600 m и упечатљив је по животињама које налазимо на дну у зеленим оазама и поред језера насталог радом вулкана. На путу Нгоро-Нгоро-Серенгети налази се кланац Олдуваи, средиште праисторијске цивилизације. Ту су 1959. године пронађани остаци 1.750.000 година старог прачовека “Аtlantropus Аmuritanicus“. Место је обележено, а остаци скелета пренети у музеј у Дар ес Саламу. Килиманџаро национални парк обухвата подручје око истоимене планине. Установљен је 1973 године. Парк обухвата врхове преко 1800 m висине, све до два снегом прекривена врха: Мавензи 5149 m и Кибо 5895 m.

125

Килиманџаро

Староседеоци Танзаније била су домородачка племена Хамита, Банту и Зулу. У 18. веку обалски део Тангањике држе Арабљани. Њих смењују Португалци, а у 19. веку Британци истражују унутрашњост земље. Од 1884. године Танзанија је немачка колонија, која је 1891. године укључена у Немачку Источну Африку. После Првог светског рата, поделом мандата, Тангањика је припала Британији, под чијом управом је остала и пошто је 1946. године доспела под старатељство ОУН. Тангањика је постала независна држава 1961. године, а 1962. године република. Занзибар постаје независна држава 1963. године. Тангањика и Занзибар јединили су се у Уједињену Републику Танзанију 1964. године. У Танзанији је 2003. године живело 36 милиона становника, са просечном годишњом стопом раста од 1,72%. Сматра се да ће 2025. године број становника прећи 52 милиона. Животни век људи у Танзанији износи 44,6 година (2003), од тога за жене износи 45,8 а за мушкарце 43,3 (2003). Према вероисповести у Танзанији на католике отпада 45%, на муслимане 35%, на хиндусе и друге вероисповести 20%. Што се тиче Занзибара, најбројнији су муслимани 99%, а остали чине 1%. Писмено је 79% становништва. Активно становништво чини нешто мање од 37%, од тога 85% ради у пољопривреди која је главни извор егзистенције. Густина насељености износи 38 ст/km² (2003). Највише становника, око 70%, живи у приобалним и пријезерским подручјима. Слубжени језик је Свахили и енглески. Новчана јединица је танзанијски шилинг (100 центи). Становништво Танзаније углавном чини афричко становништво, са 135.000 Азијата и 16.000 Европљана. 94% Танзанијаца припада групи Банту црнаца, који насељавају и источни и јужни део централне Африке. Ова група садржи више од 100 племена. Друга група су племена Сандаве и Тиндига који су уствари огранак етничке заједнице Бушмана. Трећа група су Кушити, мешавина негроиднокавкаског типа, слични Етиопљанима. И

последња група су Нилоти којој припадају познати кенијски сточари Масаи. Најбројније етничке групе у Танзанији су: Сукума и Њамвези (21%), Свахили (8,9%), Хехет и Бена (6,7%), Маконде (6,1%), Хаја (5,6%) и остали народи (51,5%). 2000. године у Танзанији је било 75,2% писменог становништва, од тога 84,1% мушког и 66,6% женског становништва. Некадашњи колонијални оброзовани систем се показао као нерационалан, па се сада примат даје средњим стучним школама и универзитетском образовању. Јер на тај начин образовани систем је у складу са политиком националног, економског и друштвеног развоја. Средње и више образовање се стално усклађује са потребама националне привреде, како по броју тако и по стручном профилу. Велики успеси су забележени у образовању одраслих. Танзанија има развијене програм масовног образовања одраслих, а преко радија организује националне образоване програме из здравља, културе и других области. Главни образовани центри су: Универзитет у Дар ес Саламу, основан 1970. године, и Пољоприврени факултет Сокоине у Морогору. Универзитет у Дар ес Саламу има око 3.000 студената на правном, филозофском, факултету природних наука, медицинском, пољопривредном, техничком и фармацеутском. Танзанија је економски недовољно развијена земља, са наслеђеном колонијалном привредном структуром, заснованом на монокултурној плантажној пољопривреди. Њена зависност од страног капитала се смањила спровођењем национализације индустрије, рударства, енергетике итд, што је од великог значаја за друштвено-економски преображај земје. Од 1962-64. године извршен је трогодишњи план привредног развитка, а од 1965-69. године петогодишњи план, којим је остварен економски раст по стопи од 6,7% годишње. Укупна површина обадивог земљишта износила је 88.604.000 ha (1984). Оранице и воћњаци заузимају 5,9% обрадивог земљишта, ливаде и пашњаци 39,5%, шуме 48,3%, а неплодно и необрађено земљиште 6,3%. Шуме се највише простиру на падинама Меру и Килиманџара. Садрже егзотичне врсте кедра, ебоновине и бамбуса. Рударство представља перспективну привредну грану. Од руда на првом месту је злато из рудника Лупа на југозападу, Сарагура код Мванзе и Нухемба. Рудник Букоба даје бакар. Танзанија је потната ипо производњи дијаманата. Област Мвандуи – Лухомбо (зона Шињага) даје 250.000 карата дијаманата годишње (1983). Са развојем железнице и

126

путне мреже омогућава се приступ овим често врло богатим и слабо искоришћеним подручјима. Пољопривредна производња подељена је на два сектора. Први сектор чини углавном примитивна производња за домаће становништво, а други модерна проиводња на плантажама која је намењена извозу. Плантаже су у власништву углавном страних европских капиталиста. Жита покривају 3,8% обрадивог земљишта, а главне културе су: сисал-конопља, кафа, памук. Кафа се простире у области Килиманџара и Меруа. Сисал се гаји највише на плантажама и у приморју и у близини железничких пруга у централном и северном делу земље. Танзанија даје половину светске производмје сисала. Памук је раширен у области Мванза, Морогора, Килоса, Килва, Руфији. Занзибар и Пемба дају преко 80% светске производње каранфилића (врста зачина). Дуж приморја је много кокосових палми. Главне културе у исхрани су: просо, сирак, кукуруз, маниока. Постоје и области номадског, полуномадског и модерног стајског сточарства на фармама. Највише се гаје говеда, затим козе и овце. У мањем броју узгајају се магарци, свиње, живина итд. Развијен је речни и морски улов рибе. Улов рибе у 1999. години износио је 310.270 тона, од тога је највише уловљено у водама језера Викторија. Сардине и туне се лове у Индијском океану. Иако се највећа пажња посвећује пољопривреди, индустријска производња расте брзим темпом. У индустријском развоју Танзаније велику улогу је одиграла национална корпорација за развој тј. Државно предузеће које се састоји од 45 привредних организација различите делатности. Углавном се производе прехрамбени производи, затим цемент, текстил, производи од челика и индустријски гас. Један од важнијих објеката је ваљаоница челика и фабрика ђубрива у Танги, Бихарамуло има фабрику памука, Дар ес Салам рафинерију нафте, фабрику цемента од рафинерије у Дар ес Саламу води нафтовод до Замбије. У региону Мбеја 70-тих година започета је изградња индустријског комплекса који користи угаљ и гвожђе из околних налазишта. Танзанија има неколико мањих фабрика обуће, одеће, пива, дувана итд. Највећа хидроелектрана на реци Пангани. Танзанијски извос састоји се углавном од производа пољопривредног порекла. Извозе се чај, сисал, каранфилић, кафа, памук. Највећим делом се извози у В.Британију, САД, Индију, Хонг Конг и земље Европе. Увозе се

индустријске полупрерађевине, транспортна средства, грађевински материјал и потрошна средства. Танзанија купује највећи део ових производа у В. Британији, Јапану, САД, Немачкој, Италији и Индији. У градовима живи 33% становништва, а у селима 67% (2001). Највећи град Танзаније је Дар ес Салам, на арабијском „град мира“. Некад престоница, данас је главна лука, индустријски и образовани центар. Пруга Дар ес Салам спаја са Арушом на северу, језерима Тангањика и Викторија и Замбијом. Основан је 1860. године као летња резиденција султана Занзибара.

Султанова палата у Занзибару

У скоријој прошлости престоница је из Дар ес Салама премештена у град Додому у унутрашњости. Остали већи градови Танзаније су Мванза, Занзибар и Танга. Што се тиче сеоских насеља, иако у њима живи највећи део становништва, она су економски неразвијена. Пољопривреда је главна привредна делатност а у новије време доста се улаже у развој села.

БРИСЕЛ У самом срцу Белгије, на граници између фламанског и француског језичког подручја, развио се град Брисел – главни град регије Брабант и краљевине Белгије. Брисел лежи на 50°50’ N и 4°20’ Е. Развио се у Брабанту, једној од три регије Белгије, на граници Фландрије и Валоније. Брисел има веома повољан географски положај. Град лежи на реци Сени која представља канал, односно притоку Шелде, па је на тај начин повезан са Северним морем. Како има готово централни положај у држави и смештен је у низијском делу, веома је добро саобраћајно повезан са дугим градовима Белгије, како друмским тако и железничким путевима. Од Антверпена је удаљен 48 km, од Брижа 97 km, Лијежа 94 km и Остендеа 11 km. Од европских престоница Брисел је удаљен од

127

Лондона 390 km, од Амстердама 20 km, од Париза 300 km, од Берлина 780 km, од Рима 1548 km, од Мадрида 1564 km, и од Београда 1720 km. Данас је то град са 992.000 становника (агломерација 1,75 милиона). У погледу физичко-географских карактеристика, односно рељефа у Белгији се могу издвојити три регије: 1. Приморје са Фландријском низијом, 2. Заравни и низије средње Белгије, 3. Ардени. Брисел се налази у регији заравни и низије средње Белгије, које захватају централни део земље. Централни делови су скоро уравњени, према југу благо заталасани, док на северу прелазе у појас кампина, односно геста. Сам град Брисел налази се скоро у централном делу низија и заравни, или прецизније речено на платоу Брабанта. Просечна висина овог платоа износи око 120 m. Плато је испресецан бројним каналима и рекама које теку готово паралелно. Тачније, њихов правац је југ-север, и готово све су притоке Шелде. То су реке Дендр, Сена, Дејл, Велика Хета, Мала Хета и др. Утицај мора на климу Брисела је видљив на први поглед. Наиме, градови на обали Северног мора, за разлику од Брисела и других места у унутрашњости земље, има нешто топлију зиму за 1-2°C. Насупрот зими, лето је у приморју за 1-2°C хладније од Брисела. Средња годишња температура ваздуха у Бриселу је 9.8°С. Минимална забележена температура ваздуха у континенталном Бриселу је –12.9°С, а максимална забележена температура је 31.5°С. Негативне температуре ваздуха су ређа појава у Белгији, али и поред тога Брисел бележи годишње 61 дан са мразом. Ово указује на појаву слабљења маритимног утицаја што се дубље залази ка копну. Југозападни ветар је доминантан у Бриселу. То је део ваздушне струје која се креће са Азора, и скреће у правцу ниског ваздушног притиска. У исто време у северним деловима Белгије долази до образовања такозване ваздушне депресије која узрокује веома честе промене правца дувања ветрова. Облаци и магла су свкодневна појава у Белгији. Узроковани су преплитањем, односно контактом хладних ваздушних маса са севера и дрифтом топле Голфске морске струје. Као последица контакта топло-хладно долази до испаравања и стварања облака и магле. Појава магле је карактеристичнија и израженија у континенталним деловима земље него у приморју. У току три зимска месеца Брисел има 28 магловитих дана, а у току целе године у Бриселу се забележи 61 магловити дан.

Средња годишња количина падавина у Бриселу износи 845 mm. Падавине доносе западни ветрови са Атлантског океана. Брисел бележи кишни минимум почетком пролећа, односно у марту месецу (Брисел тада прими 52 mm падавина). Кишни максимум се регији јавља три пута у току године. Први и највећи бележи се у јулу када Брисел прими 86 mm падавина, други максимум се јавља у октобру 81 mm, и затим у децембру такође 81 mm падавина. Децембар је по броју кишних дана на првом месту, јер су у току тог месеца у Бриселу 22 кишна дана. У односу на кишу снег је много ређа појава. У Бриселу се годишње јавља 27 дана са снегом. Јануар, фебруар и март су месеци са највећим бројем снежних дана, док је ова појава доста ређа у новембру и децембру. У јануару, фебруару и марту снег пада просчно 6 дана, а у децембру 4 дана. Снежни покривач се на тлу веома кратко задржава. Брисел се налази на реци Сени, једној од Шелдиних притока. Ова река протиче кроз град у правцу југозапад-североисток. Бриселска лука која лежи на овој реци спада међу најзначајније у Белгији. Шелда са својим притокама има кишни, односно плувијални режим. Максимални водостаји на Шелди и њеним притокама поклапају се са максимумима падавина у области континенталног Низоземља, односно у рано пролеће и зиму. Све реке Белгије припадају сливу Северног мора, а с тим у вези и Атлантског океана. Регија Брабанта, тачније цела средишња Белгија (нарочито њени јужни делови,) леже на подручју простирања иловаче као основног типа земљишта. Само градско језгро Брисела, с обзиром на висок проценат урбанизације, не може говорити о о аутохтоним педолошким формацијама. Уз обале Сене има алувијалног земљишта, а сверне делове Брабанта прекрива иловача на песковима. Западне и јужне делове прекрива влажнија иловача. По броју шума, паркова и башти Брисел представља једну од најзеленијих престоница Европе. У граду има чак двадесетак оваквих места, од оних који се могу препешачити за за десетак минута до праве шуме Форет д’Соање која се простире на више од 4.000 ha у југоисточном делу Брисела. У већини паркова се може видети листопадно дрвеће: буква, храст, топола, јасен, брест, док се у француском типу парка може запазити и четинарско дрвеће. На зелене површине отпада 13,8% укупне градске површине. Нико не би требао да се изненади ако у шуми Форет д’Соање сретне веверицу, јелена или неку шумску животињицу. Фауна Брисела је типично градска, у ствари урбана. Њу чине

128

различите врсте птица попут голубова, као и по нека врста гмизаваца. Њихов број се због све веће урбанизације из године у годину смањује. Према званичним подацима Брисел је основан 979. године, а према легендама предпоставља се да је то било крајем 6. века. Настао је у мочварним пределима на обали реке Сене. Прва грађевина Броцхселл била је мала капелица коју је подигао проповедник Свети Горик на острвцу у реци Сени. Први писани трагови датирају из 977. године, када је немачки цар Ото II дао доњу Лорену Карлу од Француске. Тада је острво на коме је капела добило име острво Светог Горика. По доласку на власт у доњу Лорену, Карло је одлучио да на месту данашњег Брисела подигне тврђаву. Тврђава је била пентагоналног облика и у њеној унутрашњости су одржавани вашари. Након смрти Карла од Француске, Брисел је потпао под власт Ламбера од Лувена. Средином 11. века Ламбер II је почео са проширењем тврђаве, односно рестаурацијом првобитних зидина. Током дужег низа година важност Брисела бивала је све већа, па у 13. веку у овом граду долази и до револуције. Удружења занатлија (Гилде) отпочела су борбе против моћника и богатих грађана Брисела. Разлог томе је било угњетавање сиромашнијег становништва, али су Гилде однеле победу. Након ових побуна Бриселом је почела да влада војвоткиња Жана. Град почиње да да се шири и снажно напредује све до 14. века, када га захвата економска рецесија која је у Бриселу била присутна пола века. Ипак, Брисел је преживео и ову кризу и веома брзо је у граду започета производња луксузне робе. Тада се војвоткиња Маргарета (наследница војвоткиње Жане) удаје за Филипа де Болда и овим браком започиње владавина Бургунда над Бриселом. Међутим она није дуго трајала, јер после смрти Карла де Болда 1477. године, његова ћерка се удала за Максимилијана од Аустрије и тај брак је означио владавину Хабзбурговаца над градом. Почетком 1555. године император Шарл V се одриче владавине над Бриселом у корист Филипа II, који пар година касније започиње озбиљну свађу са Вилијамом од Оранжа, владаром Холандије, Утрехта и Зееланда. Вилијам се уписао у листу владара за време чије владавине је град просперирао. Ово такође није случај са војводом од Алве, који је једно извесно враме био изасланик и званични представник Филипа II, за време чије владавине је град стагнирао и пропадао, а становништво доста осиромашило. Град је успео да се одупре овом негативном тренду али се војвода од Алве вратио осам година

касније када је град био поново скоро потпуно уништен. Релативно повољан и миран период Брисел је доживео доласком на власт Изабеле и њеног мужа надвојводе Алберта од Аустрије. Ипак је 1695. године Брисел нападнут од стране Француза (Луј XIV) и до темеља је уништен Гранд плас, као и 4.000 уништених кућа. Последњи страни владар Брисела био је холандски цар Вилијам I. Он је земљу па и сам Брисел напустио 1830. године када је проглашена независност Белгије. Белгијски краљ Леополд I је 1831. године дошао на престо, а град Брисел је проглашен за престоницу краљевства, када почиње и преиод великог обнављања града. Градске зидине бивају уништене, граде се нове високе зграде и град почиње да се шири. У Бриселу почињу да се одржавају међународни научни конгреси. У град су се доселили и у њему живели многи светски познати научници, уметници и филозофи, као што су Виктор Иго, Карл Маркс, сестре Бронте... Први и други светски рат су развој овог града успорили за један краћи врменски период. Већ након Другог светског рата Белгија је подељена на два полунезависна региона Фландрију и Валонију. Тада Брисел постаје дистрикт са својим сопственим парламентом, а 1992. године и трећа равноправна јединица Краљевине. Према попису из 2002. године Брисел има 992.000 становника, а агломерација 1,75 милиона становника. Од 1993. године у националне регистре Краљевине Белгије не уписују се запослени у институцијама Европске Уније, као ни њихови чланови породица. Такође модернизацијом и остваривањем вишег стандарда становници Брисела се селе из ужег дела града, а многи од њих напуштају и сам регион града. Брисел има изразит имиграциони карактер. Саме националности које насељавају Брисел указују на велике имиграционе струје које су текле ка овом граду. Становништво Брисела се дели у две велике групе: Белгијанце и неблгијанце (странце). На свету не постоји држава која у овом граду нема свог представника. Најбројнији су Европљани, пре свега Французи, Италијани, Шпанци и Немци, од неевропљана Мароканци и Турци. Брисел чине четврти: Centre, Nord-East, Louise, Nord, Laeken, Haerin. Странци су најбројнији у четврти Centre, док су у четврти Nord бројчано готово изједначени са Белгијанцима. Белгија држава формирана као вештачка творевина између великих сила 1830. године. До тада је на овим просторима било етничке шареноликости да би се касније

129

искристалисале и формирале две различите етничке заједнице: Фламанци (на северу), који су германског, и Валонци (на југу), који су романског порекла. Белгија је двојезична држава. На северу се говори фламански језик. На југу Белгије, у валонским провинцијма, 60% становништва говори фламанским, а 40 % француским језиком. Брисел је једино двојезично подручје. Свака заједница полаже право на све аспекте друштвеног живота на свом језику. У Бриселу је с тим у вези сваки сегмент друштва подељен на фламански и валонски. Они имају одвојене школе, политичке странке, фирме, јавне институције итд. Брисел данас представља град зеленила. У ужем делу града смештена су четири већа парка: Бриселски, D’Еgmont, Petit Sablon и Јаrdin du Monte des Arts. У осталим деловима града налазе се чак 32 различита парка. Срце града готово да се није променило. И даље је пентагоналног облика са барокним, ренесансним, класицистичим и другим грађевинама. Савремена административна подела Брисела је веома једноставна; град је подељен на 19 општина, а свака општина на четврти. 1958. године белгијска престоница постаје седиште Европске економске заједнице (ЕЕЗ) и Европске заједнице за атомску енергију (ЕURATOM). Брисел је седиште Европског парламента, затим Европске комисије, Европског суда правде, Финансијског суда, као и Комитета за економска и социјална питања. Поред Европских институција Брисел је и седиште Северноатлантског војног савеза (NАТО). Брисел има типично градску привреду, тј. привреду једне светске метрополе, у којој доминирају услужне делатности. У пољопривреди ради 0,4%, производњи енергије 0,6%, у тешкој и лакој индустрији 22%, а у трговини, финансијама и услугама 77% активних становника Брисела. Када је индустрија у питању, у Бриселу се производи или обрађује мермер, стакло, свеће, гвожђе, шећер, чоколада, пиво, затим електронска опрема, намештај, текстил. Просечан становник Брисела годишње заради 21,717,5 евра, што је за 397,5 евра мање од просека Краљевине Белгије. Брисел је саобраћајно одлично повезан са другим градовима Белгије, али и са градовима ван ње. У североисточном делу града налази се међународни аеродром.

ТУРИСТИЧКЕ ЗНАМЕНИТОСТИ БРИСЕЛА Брисел располаже са 29.410 лежаја у хотелима (96%), 854 лежаја у хостелима за младе (3%) и 320 лежаја у мотелима типа „Bed & Brakfastт” (1%). Брисел је дестинација пословног али и рекреативног туризма. Најбројнији су туристи из Велике Британије, Француске, Холандије и Немачке. Они чине 34% гостију у хотелима, 44% у хостелима и 50% у мотелима. Број ноћења у граду је у просеку доста низак, а то је 1,9 ноћења по туристи. Разлог су углавном остале дестинације у Белгији (близина Ардена и Северног мора) и њихова добра саобраћајна повезаност са Бриселом. Развој железничког (возови Тhalus и Еurostar) и учесталост ваздушног саобраћаја омогућили су велики број једнодневних посета граду. Највећи број туриста Брисел прими између марта и јуна, затим септембра и новембра. Брисел се са туристичког аспекта може упознати на више начина. Град је познат по својих пет „маршута“: 1. „Grand Place-Groote Markt“- Гранд Плас-срце града; 2. „Covered walk“- шетња у затвореном; 3. „Fashion walk“шетња моде; 4. „Chic walk“- шик шетња; 5. „Royal walk“- краљевска шетња 1. Grand Place-Groote Markt: Свака од пет шетњи започиње на овом централном градском тргу који представља свет специфичне архитектуре. Трг је првобитно представљао пијацу (фламански назив Groote Markt - велика пијаца). Трг има облик неправилног правоугаоника, на коме се налази низ архитектонских здања. Једно од њих је и Градска кућа, која датира из 1421. године, а данас је седиште градске владе и градоначелника. Ту се налазе и бројне грађевине у италијанско-фламанском стилу као што су La Broyette, Le Sac, La Louve итд. Шетајући тргом може се наићи на здање са веома интересантном историјом. То је Le Pigeon (Голуб) чији је станар био Виктор Иго у време када је био протеран из своје земље. Данас она представља седиште музеја града Брисела. 2. Covered walk-шетња у затвореном: Ова шетња почиње из улице Кolin са Гран Пласа. Веома је кратка, што говори и њен назив. У питању је шетња затвореном галеријом Агора, односно улицом која је прекривена стакленим кровом. Део ове улице чини галерија – пролаз Сен Ибер. Ово је несумњиво најлепши покривени пролаз Европе. Од 1850. године представља омиљену тачку за шетње и стециште интелектуалне елите. Галерију Сен Ибер чини мноштво веома скупих бутика и књижара. Саму галерију, односно пролаз чине три дела: Краљичин,

130

Краљев и Принцезин пролаз. На излазу из принцезиног пролаза налази се катедрала Сен Мишел ет Гудул. Ова грађевина представља мешавину неколико стилова (римски, готски, ренесансни). Предњу фасаду катедрале чине два правоугла торња по којима се види утицај Француске. Катедрала је позната и по свом витражу који датира из 16. века. У непосредној близини катедрале смештена је и мала готска црквица са барокним вратима. Основана је у 13. веку као манастир. Шетња у затвореном се завршава по изласку из ове црквице. 3. Fashion walk- модна шетња: Ако се одлучи за ову шетњу, туриста ће проћи кроз уске уличице Брисела, осетити дух града, његову историју. Шетњом се може доћи и до цркве Светог Николе, продавница белгијског колача, чоколаде итд. Прва тачка шетње је црква Светог Николе. Ову цркву су подигли градски трговци у част Светог Николе, бискупа из 4. века. Црква је у неколико наврата оштећена и рушена. Рестаурирана је 1954. године, када добија потпуно нов изглед. Најстарији део цркве је олтар који датира из 1381. године. По изласку из цркве Св. Николе у непосредној близини налази се и зграда Берзе (La Bourse). Ово здање датира из 1883. године. Архитекта јој је дао неокласицистички изглед и додао многе декоративне елементе, чинећи је најукрашенијом зградом 19. века у Бриселу. Уколико се шетња настави дуж улице Дансарт, наилази се на једну од најстаријих грађевина Брисела. У питању је црква Свете Катарине чија се капела спомиње још давне 1200. године. Великим реновирањем дошло је до потпуне мешавине архитектонских стилова. Лево од цркве пружа се и улица Свете Катарине из које се види велики део града. 4. Chic walk-шик шетња: Крећући се ка југу у односу на Гранд Плас, улицама Шарл Бул, Ломбард и Летуал, може се наићи на неколико веома занимљивих грађевина. Прва тачка је Манекен Пис, који је понос града и целе земље. То је статуа дечака која је висока свега 30 cm и постављена је на врх фонтане. Статуа дечака је обучена и он у овом тренутку поседује око 600 различитих костима који се чувају у градском музеју. Уколико се од Манекен Писа скрене у улицу Ломбард, долази се до трга Grand Sablon. Овај трг представља стециште високе класе. На њему се налазе антикварнице, ресторани и продавнице. Веома је погодно место за пословне састанке. Мало даље од трга је и парк Petit Sablon. Шик шетња се завршава испред Палате Правде. Основна функција овог здања је седиште Врховног суда Белгије. 5. Royal walk- краљевска шетња: То је шетња југоисточним делом града и обухвата седам тачака: цркву Свете Марије

Магдалене, споменик Алберта Првог, башту Монт дес Арт гарден, краљевску библиотеку, краљевски трг, краљевску палату и бриселски парк. За заљубљенике у музеје Брисел је савршена дестинација. Град броји 90 различитих музеја од којих су најпосећенији: Албум музеј, Краљевски војни музеј, Музеј античке уметности, Музеј савремене уметности, Музеј белгијског стрипа, Музеј чоколаде, Музеј пива, Синквантенер, Хорта музеј итд. Албум музеј: Поставка овог музеја представља ликове и дела јунака европске историје: Цезар, Леонардо да Вичи, Моцарт, Наполеон, Еразмо Ротердамски итд. Поставка је интерактивна и музеј може да прими највише сто посетилаца одједном. Краљевски војни музеј: Има око стотинак различитих поставки и спада међу највеће војне музеје у свету. Неке од поставки су: развој оружја од 8. до 19. века, аустријски период владавине над Брабантом, белгијска војска од 1831-1914, Први светски рат, Други светски рат, покрет отпора итд. Музеј античке уметности: је класичан музеј са поставкама грчке, римске и медитеранске уметности. Музеј савремене уметности: Четири нивоа овог музеја су под земљом, а четири изнад земље. У овом музеју су изложена дела сликара 19. и 20. века: Енсора, Леја, Гогена, Вилара, Пикаса, Далија, Ернеста, Олефа итд. Музеј белгијског стрипа: Први део поставке прати историјски развој стрипа, други део располаже са 4.500 оригиналних стрип табли, док трећи део сачињава поставку о модерном белгијском и европском стрипу. Музеј има и библиотеку са око 30.000 наслова. Музеј чоколаде: У овом музеју туристи могу пронаћи све о националној посластици белгијским пралинама Леонидас, Кот Дор итд. Музеј пива: У овом музју се може пронаћи много тога о националном пићу белгијанаца пиву. Најпознатије врсте су Орвал и Палм, које се појављују као класично и тамно пиво, затим пиво Криек које се прави од трешње. Иначе, у Белгији постоји 126 различитих врста пива. Синквантенер: Сачињава га група мањих музеја, а основна тема је уметност и историјат светске архитектуре. Састоји се из кинеског павиљона, јапанског торња, музеја музичких инструмената. Брисел је веом богат црквама, а један од разлога је и то што је град био седиште католичких бискупија. Данас се у граду налази више од двадесет католичких цркава, протестантска, руска православна црква. Веома су интересантне: Национална базилика: Смештена је у западном делу града у општини Кокелберг. Краљ

131

Леополд II имао је идеју да изгради цркву по узору на Базилику Сакркор у Паризу (Монмартр). Радови су почели 1905. године, али је довршена 1970. године. Базилику су почели да граде по нацрту Пјера Лангерока у неоготском стилу. Ипак, 1920. године је из финансијских разлога почело да се ради по нацрту Алберта Ван Хуфла. Као резултат свега тога, 1970. године Брисел је добио пету цркву по величини у свету, са максималном висином од 141 m. Црква Светог Жана: Представља репрезентативни примерак стила и пропорција. Црква је грађена на прелазу два стила: барок 17. века и неокласицизам. Руска Православна црква: Ова црква својим изгледом и архитектуром готово потпуно одудара од места на коме се налази, па је због тог посебна и занимљива. Изграђена је у новгородском стилу и то у част цара Николе II. Поред поменутих туристичких знаменитости постоје и неке које су посебно интересантне као што су Атомијум и Мини Европа.

Наиме, парк поседује умањене значајније грађевине градова Европе.: Биг Бен, Ајфелову кулу, Берлински зид, борбу бикова у Севиљи, атмосферу и чари Венеције итд. С обзиром на то да је седиште веома важних европских и светских институција, Брисел ће се у наредном периоду рапидно развијати. Историјско наслеђе и разне културе, природне лепоте, музеји, позоришта, паркови, најбоља чоколада итд. су само нека од обележја која помажу Бриселу да се нађе у самом врху европских престоница.

Атомијум

Атомијум представља „Ајфелов торањ“ Брисела, који је изграђен 1958. године. Симболизује кристал челика који сачињава девет атома увећаних 150 милиона пута. Подигнут је у част металне и индустрије челика, симболишући снагу и чврстину. Архитекта је био Андре Ватекејен. Пројектовање је трајало 18 месеци колико је трајала и сама изградња. Обложен је алуминијумом, има тежину од 2.400 тона, висина му је 102 m, а пречник сваке кугле је 18 m. Лифт посетиоце до најише куле превози за двадесет секунди одакле се пружа диван поглед на град. Мини Европа: Овај забавни парк омогућава да за неколико сати прошетате целом Европом.

132