Често сам слушао фразе сличне овима. У одговору на њих, пре свега можемо да кажемо да постоји непосредна веза између вашег понашања и онога што мислите о човековом пореклу. У свом јавном обраћању младим људима који су живели под комунистичким режимом у Румунији, отац Георгије Калчиу је рекао: "Речено вам је да потичете од мајмуна и да сте звери које се могу дресирати." То може да буде веома моћна ствар: "Наука доказује да сте ви само животиње; према томе, изађимо и подигнимо у ваздух цркву!" ∗
∗∗
Као друго, Књига Постања је део Светог Писма , а Бог нам је Свето Писмо дао ради нашег спасења. Сматрамо да значење Светог Писма упознајемо кроз коментаре Светих Отаца. Оци су о Књизи Постања говорили у цркви; сви њихови коментари били су у суштини проповеди које су одржавали у цркви, јер се Књига Постања у цркви чита сваког радног дана током Великог поста. Велики Оци који су то практиковали били су свети Златоуст, свети Василије Велики и свети Амвросије Медиолански (Милански). Те проповеди су записивали људи који су били у цркви и слушали их, да би други могли да их читају. Према томе, читање ових текстова сматрало се делом свакодневног живота оних људи који су одлазили у цркву. Ми смо данас донекле изгубили ту идеју. Тако је разјашњење Књиге Постања или Откровења на неки начин постало тајинствена област и ми као да се плашимо ових тема, иако су Оци говорили о њима! Најзад (и ово је веома важно), наше хришћанство је религија која нам казује шта ћемо чинити у вечном животу. Оно има задатак да нас припреми за нешто вечно, а не за овај свет. Ако мислимо само о овом свету, онда је наш хоризонт веома ограничен и не знамо шта се дешава после смрти, не знамо одакле долазимо и куда идемо, нити шта је сврха нашег живота. Када говоримо о почетку ствари, и када говоримо о крају ствари, откривамо шта да учинимо са читавим својим животом. ПРВО ПОГЛАВЉЕ КАКО ДА ЧИТАМО КЊИГУ ПОСТАЊА 1.
Приступ
У извесном смислу, нико од нас не зна како да приступи овој књизи. Модерна наука и философија испунила је наш ум многим теоријама и претпоставкама о постању свемира и човека, тако да ћемо овој књизи неизбежно прићи са извесним предрасудама. Неки ће пожелети да она буде сагласна са њиховим посебним научним теоријама, док ће други ∗
U vreme kada je otac Serafim odr`avao ova predava a, o. Georgije Kal~iu bio je u zatvoru zbog propovedi koje je izgovarao pred mladima. Nadahnut heroizmom o. Georgija i podstaknut egovim re~ima, o. Serafim je kasnije objavio ove egove besede u ~asopisu Pravoslavna re~ (Ortodox Њord ). Zatim su 1997. g. ove propovedi objav ene u k izi koju je priredilo Bratstvo svetog Germana pod nazivom Hristos te priziva ( Ghrist Is Calling You ). Gor i citat je preuzet sa str. 27. u toj k izi, dok se ostali pronic ivi odlomci o evoluciji mogu na}i na str. 33–34, 152. i 154. (Izd). Sveti Varsanufije Optinski (1845 – 1913) izneo je sli~na zapa`a a u jednoj od svojih duhovnih beseda: "Engleski filosof Darvin stvorio je ~itav sistem prema kojem je `ivot borba za opstanak, borba jakih protiv slabih, u kojem su pobe|eni predodre|eni za propast... To je ve} po~etak zverske filosofije i oni koji je prihvate ne}e se predomi{ ati da ubiju ~oveka, da napadnu `enu ili da op a~kaju bliskog prijate a. Oni }e to u~initi mirne savesti, sa potpunim priznavaem svog prava da po~ine takve zlo~ine" (iz k ige Starac Varsanufije Optinski, koja uskoro treba da se pojavi u izda u Bratstva svetog Germana) (Prim. izd) ∗∗
2|
преузето
са SVETIJAKOV.org
захтевати да не буде сагласна са њима. И једни и други гледају на њу као на књигу која треба да им саопшти неке научне чињенице. Међутим, неки у њој виде чисту поезију и творевину религиозне маште која нема ничег заједничког са науком. Средишње питање које узрокује наше тешкоће у разумевању ове књиге је следеће: колико дословно треба да је читамо? Неки протестантски фундаменталисти кажу нам да је она целовито (или суштински целовито) "дословна". Међутим, такво становиште доводи нас у неке немогуће тешкоће: независно од нашег дословног или недословног тумачења различитих одломака, сама природа стварности која је описана у првим поглављима Књиге Постања (само стварање свих ствари) чини немогућим да све буде "дословно" схваћено: ми, на пример, немамо чак ни речи које би описале како нешто може да произађе ни из чега. Како то "гово ри" Бог? Да ли прави буку што одјекује атмосфером која још увек не постоји? Ово објашњење је очигледно исувише једноставно – стварност је много сложенија. Постоји и супротна крајност. Неки људи су склони да ову књигу (или бар прва поглавља, која задају највише тешкоћа) тумаче као алегорију, као поетски начин описивања нечега што је у ствари много ближе нашем искуству. На пример, римокатолички мислиоци су се последњих година појавили са неким довитљивим начинима "објашњавања" Раја и човековог пада. Међутим, кад читате таква тумачења, стичете утисак да она врло мало узимају у обзир сам текст Књиге Постања, односећи се према њему као према неком примитивном коментару на неке скорашње научне теорије. Ово такође представља крајност. Свети Јован Дамаскин, Свети Отац који је живео у 8. веку и чија гледишта уопштено сумирају светоотачко мишљење током првих векова хришћанства, особито тврди да је алегоријско тумачење Раја део једне ране јереси и да не припада Цркви. 1) Човек се данас често сусреће с уобичајеним излазом између ова два гледишта. Изјава римокатоличке монахиње (која је истовремено и учитељица) била је недавно широко публикована под насловом: "Бог је помогао стварање еволуције." Она каже: "Библијска прича о Постању има религиозни циљ. У њој се налазе грешке, али њено учење није погрешно. Напротив, еволуциона теорија о стварању има научни циљ и трагање за истином је у надлежности астронома, геолога, биолога итд. Ова два циља су различита, али и један и други нуде истину људском уму и срцу." Она тврди да Књига Постања потиче од усменог предања које је ограничено научним гледиштима тога доба. Сагласно овом становишту, Књига Постања припада једној категорији, а научна истина или стварност другој. Књига Постања има врло мало, а можда чак и ништа заједничког с било којом врстом истине, било дословне било алегоријске. Према томе, не постоји стварна потреба да размишљате о томе: Књигу Постања читајте због духовног уздизања или због поезије, а научници ће вам рећи оно што вам је потребно да знате везано за чињенице о почецима човека и света! У овом или оном облику, такав став је данас сасвим уобичајен. Међутим, такав став је у ствари једнак неспособности да се ово питање уопште размотри: он Књигу Постања не схвата озбиљно. Напротив, наш истински циљ у изучавању Књиге Постања јесте да је озбиљно схватимо и да видимо шта нам у ствари каже. То не може да учини ниједан од приступа које смо поменули. "Кључ" за разумевање Књиге Постања морамо потражити на другом месту. 3|
преузето
са SVETIJAKOV.org
У приступу Књизи Постања морамо покушати да избегнемо горепоменуте замке помоћу извесног степена самосвести, односно свешћу о томе коју бисмо врсту предрасуда и склоности могли имати кад приступамо овом тексту. Већ смо поменули да би неки од нас могли бити сувише узнемирени због тога да ли ће се значење Књиге Постања сложити (или размимоићи) са неком посебном научном тео ријом. Установимо једно општије начело у односу на то како ћемо ми, с нашим менталитетом 20. века, бити склони да то учинимо. У реакцији на крајњу дословност нашег научног гледишта (дословност коју захтева сама природа науке), када се окренемо ненаучним књижевним текстовима или богословљу веома смо склони да нађемо не–дословна или "универзална" значења. То је сасвим природно, јер не желимо да ти текстови изгледају смешно у очима научно образованог човека. Ми, међутим, морамо схватити да, с таквом склоношћу, често "искачемо" са закључцима о којима нисмо довољно размислили. Навешћу један очигледан пример: када зачујемо речи "шест дана" Стварања, већина нас аутоматски усклађује тих шест дана са оним што савремена наука учи о постепеном расту и развоју живих бића. "То морају бити неки бесконачно дуги временски периоди, који обухватају милионе и билионе година", говори нам наш ум, који је саобразан 20. веку. "Сви они геолошки слојеви и сви они фосили нису се могли формирати дословно за један дан!" Ако пак чујемо да неки фундаменталиста у Тексасу или у јужној Калифорнији још једном гласно тврди да је сваки од тих шест дана неоспорно трајао по двадесет четири часа и ни минута дуже, може нам се десити да будемо озлојеђени и да се зачудимо како је могуће да људи буду тако ограничени и антинаучни. Не намеравам да вам током овог курса саопштим колико су дуго трајали ти дани. Међутим, сматрам да би требало да будемо свесни да наша природна и готово подсвесна тежња да их сматрамо за бесконачно дуге периоде, мислећи да смо на тај начин разрешили проблем који они представљају, у суштини није промишљен одговор на овај проблем него, напротив, склоност и предрасуда коју смо преузели од интелектуалне климе у каквој живимо . Кад се брижљивије осврнемо на те дане, видећемо да читаво ово питање није тако једноставно и да у овом, као и у многим другим случајевима, постоји наша природна склоност која у већој мери тежи да замагли него да разјасни истински проблем. ∗
На ово карактеристично питање осврнућемо се касније. За сада бих желео да нас оно подстакне да не будемо исувише сигурни у начине на које обично гледамо Књигу Постања и да се отворимо за мудрост богоносних људи прошлости који су посветили толико интелектуалног напора разумевању текста Књиге Постања, онако како је и замишљено да се он разуме. Ти Свети Оци представљају наш кључ за разумевање Књиге Постања.
2.
Свети Оци – наш кључ за разумевање Књиге Постања
∗
Ovu uobi~ajenu gre{ku na~inio je ~ak i jedan tradicionalni pravoslavni mislilac kojeg je o. Serafim izuzetno uva`avao: bio je to I. M. Andrejev (1894–1976), koji je to u~inio u svojoj k izi Orthodox Apologetic Theology (1955). U pismu od 3 (16) jula 1977. g. o. Serafim pi{e: "Rekao bih da je egovo (Andrejev evo) jednostavno poistove}iva e "dana" s "periodom" suvi{e slobodno." (Izd.) 4|
преузето
са SVETIJAKOV.org
У Светим Оцима налазимо "дух Цркве", односно живо разумевање откровења Божијег. Они су наша карика између древних текстова који садрже откровење Божије и данашње стварности. Без те карике, сваки човек тумачи сам за себе, а резултат су миријаде тумачења и секти. Постоје многи светоотачки коментари на Књигу Постања. То нам већ само по себи довољно показује да су Оци Цркве сматрали овај текст изузетно важним. Погледајмо сада који су Оци говорили о овом тексту и које су књиге написали. Током овог курса, првенствено ћу користити четири коментара, дела раних Отаца Цркве: 1. Свети Јован Златоусти је написао веће и мање коментаре на целокупну Књигу Постања. Већи коментари, названи Омилије на Књигу Постања били су у ствари предавања која је одржавао током Великог поста, будући да се током овог поста у Цркви чита Књига Постања. Ова књига садржи шездесет седам омилија, чији је обим приближно седамсто страна . Наредних година, св. Јован је начинио још осам омилија, које су обухватиле додатних неколико стотина страна. Написао је и расправу под називом О ства рању света, која се распростире на преко стотину страна. На тај начин, код св. Јована Златоустог налазимо око хиљаду, па чак и више страна тумачења Књиге Постања. Он је један од главних тумача ове књиге. ∗
2. Свети Јефрем Сиријски, који је живео приближно у исто време кад и св. Јован Златоусти, такође је написао коментаре на читаву ову књигу. У његовом делу, једноставно названом Тумачење библијских књига, Књизи Постања посвећено је неколико стотина страна. Свети Јефрем је изузетно високо цењен као тумач Старог Завета, будући да је знао јеврејски, да је био "источњак" (односно човек источњачког менталитета) и познавалац науке. ∗
3. Свети Василије је саставио омилије на шест дана Стварања, назване Хексаимерон – Шестоднев. У књижевности ране Цркве постоје и други Шестодневи, од којих неки потичу још из 2. века. Међутим, може се рећи да Шестоднев св. Василија Великог ужива највећи ауторитет . Он не покрива целокупну Књигу Постања него само прво поглавље. Друга његова књига коју ћемо наводити названа је О човековом пореклу и она представља својеврсни наставак Шестоднева. ∗∗
4. Читајући Шестоднев св. Василија, на Западу је свети Амвросије Медиолански (Милански) и сам написао омилије на Шестоднев . Његов Хексамерон ( Шестоднев) је не∗
∗
Otac Serafim je za potrebe ovog kursa preveo odlomke iz ruskog prevoda Omilija na K igu Posta a sv. Jovana Zlatoustog i Komentare na K igu Posta a sv. Jefrema Sirijskog. Nakon upokoje a o. Serafima, oba ova dela su objav ena na engleskom, u ediciji Oci Crkve, t. 74, 82, 87 i 91. (Izd.) Omilija obi~no podrazumeva besedu koja je izgovorena u crkvi, gde se narod okup ao i slu{ao. Heksaimeron sv. Vasilija Velikog bio je visoko uva`avan u drevnoj Crkvi. Sveti Grigorije Bogoslov je zapisao: "Kada u ruke uzmem egov (Vasilijev) Heksaimeron ([estodnev) i kada ga naglas ~itam, ja sam uz svog Tvorca, ja razumem razloge stvara a i kla am se mom Stvorite u vi{e nego pre, kad mi je vid bio jedini u~ite " (Sv. Grigorije Bogoslov, Omilija 43:67, "Panegirik sv. Vasiliju"). (Izd.) Omilije svetog Amvrosija Mediolanskog nastale su nekih sedamnaest godina kasnije nego Omilije svetog Vasilija. (Izd.) ∗
∗∗
∗
5|
преузето
са SVETIJAKOV.org
∗∗
што обимнији и обухвата око три стотине страна . Свети Амвросије је написао и читаву књигу посвећену Рају, која представља наставак Шестоднева, као и књигу о Каину и Авељу. Као додатак овим основним коментарима, осврнућемо се и на један број књига које се не баве целокупном Књигом Постања или целокупним Шестодневом. На пример, брат св. Василија, св. Григорије Нисијски, написао је књигу О стварању човека која се исцрпно бави завршетком првог и почетком другог поглавља Књиге Постања. Осврнуо сам се и на православну догму. Књига светог Јована Дамаскина О православној вери садржи многа поглавља у којима се он бави питањима везаним за Шестоднев, за стварање човека, за пад, за Рај итд. У катихизису ране Цркве – Великом катихизису светог Григорија Нисијског и Катихетским поукама светог Кирила Јерусалимског налази се такође неколико појединости везаних за ова питања. Бавећи се специфичним питањем светоотачког погледа на свет, користио сам расправе О васкрсењу св. Атанасија Великог, св. Григорија Нисијског и св. Амвросија Медиоланског. Свети Симеон Нови Богослов написао је омилије посвећене Адаму, паду и првобитном свету, које су преведене на енглески и могу се наћи у књизи Адамов грех (Син оф Адам) . ∗∗∗
Постоје затим различити списи св. Григорија Богослова о стварању човека, о човековој природи и његовој души. Свети Макарије Велики, св. авва Доротеј, св. Исаак Сиријски и други писци подвижничких текстова често су говорили о Адаму и човековом паду. Како је основни циљ подвижничког живота повратак у стање у којем је Адам био пре грехопада, писали су о значењу пада, о томе шта је био Рај и шта је оно чему покушавамо да се вратимо. ∗
Блажени Августин дотакао се теме Постања у Држави Божијој ; св. Григорије Палама писао је о различитим аспектима овог питања у својим апологетским радовима; о Рају је писао и св. Григорије Синаит.
∗∗
Ovde mo`emo da vidimo da, kad jedan Otac govori posebno o jednom odlomku, drugi Otac }e verovatno re}i ne{to iscrprno o drugom. Ako sve to pove`ete, dobi}ete vrlo dobar pogled na to kako duh Crkve, odnosno kako Oci uop{teno razmatraju te odlomke. Mo`e se dogoditi da nai|ete i na neka neslaga a u nekim sitnijim tuma~e ima, u nekim ma im ta~kama, ali kad se radi o velikim stvarima vide}ete da oni govore istu stvar, samo na razli~ite na~ine, i da su potpuno saglasni u tome kako bi trebalo tuma~iti K igu Posta a." Kasnije objav ena pod nazivom Prvostvoreni ~ovek (First–Created Man). (Izd.) Bla`eni Avgustin je tako|e napisao obimno delo posve}eno ovoj temi pod nazivom Doslovno zna~e e K ige Posta a. U emu su sadr`ane izvesne ideje koje se ne sla`u sa svetoota~kim u~eima. Otac Serafim je znao za ovo delo, ali je govorio da ga nije video. Godine 1982, ubrzo posle egovog upokoje a, ovo delo se pojavilo u engleskom prevodu, kao 41. i 42. tom u seriji Staro hri{}anski pisci ( Ancient Christian Њriters, Neњ York, Paulist Press). Usled egove te` e ka prekomernoj racionalizaciji, i ostala dela bl. Avgustina pokazuju sli~ne nedostatke. Otac Serafim je zabele`io da se "neki od egovih spisa, kao rasprava protiv Pelagijevaca, O Svetoj Trojici, moraju ~itati s velikim oprezom". Me|utim, trebalo bi dodati da gre{ke bl. Avgustina nikada nisu dovele do toga da ga Pravoslavna crkva smatra jeretikom. Naprotiv, nazivala ga je "ocem pobo`nosti" (posebno na osnovu egovih nedogmatskih radova kao {to je Ispovest), iako nije prihvatila egova bogoslovska preteriva a. Otac Serafim je napisao ~itavu k igu posve}enu ovoj temi, Mesto bla`enog Avgustina u Pravoslavnoj crkvi. ∗∗∗
∗
6|
преузето
са SVETIJAKOV.org
(Осим тога, постоје и познији коментари које, на жалост, нисам видео. Један од њих је Шестоднев ( Хексаимерон) св. Јована Кронштадског, а други тумачење Књиге Постања митрополита Филарета Московског). Ови Оци нису нам дали све одговоре на питања која бисмо могли поставити у вези с Књигом Постања. Ми их читамо зато да бисмо изградили свој став према Књизи Постања. Понекад нам се може учинити да Оци противурече један другоме или да говоре на начин који не сматрамо баш корисним за питања каква данас постављамо. Стога мо рамо усвојити нека основна начела којима ћемо се руководити како у разумевању Књиге Постања, тако и у разумевању Светих Отаца. 3.
Основна начела нашег приступа разумевању Књиге Постања
1. Ми трагамо за истином. Стога морамо довољно уважавати текст Књиге Постања да бисмо схватили да он садржи истину, чак и у случају да нам та истина изгледа необично или изненађујуће. Уколико нам се учини да је она у сукобу с оним што мислимо да знамо на основу науке, сетимо се да је Бог Творац васцеле истине и да ништа што је заиста истинито у Светом Писму не противуречи ономе што је заиста истинито у науци. 2. Свето Писмо је богонадахнуто. Касније ћемо исцрпније размотрити шта то значи. За почетак, то значи да у њему трагамо за истином вишег реда и када наиђемо на тешкоћу у разумевању нечега, најпре треба да посумњамо у свој недостатак знања а не у пропусте у богонадахнутом тексту. 3. Не би требало да журимо са давањем својих сопствених објашњења "тешких" места, него би најпре требало да се упознамо с оним што су Свети Оци рекли о тим местима, схватајући да су они поседовали духовну мудрост која нама недостаје. 4. Требало би такође да будемо свесни искушења да користимо издвојене наводе, извучене из контекста светоотачких тумачења, имајући при том за циљ да докажемо оно што сами желимо. На пример, видео сам православца који је желео да докаже да у ства рању Адама није било ничега особитог. Он је наводио тврдњу светог Атанасија Великог у којој се каже: "Првостворени човек био је начињен од праха као и сви остали, и 2) рука која је тада створила Адама створила је и све оне који су дошли после њега." То је општи став о непрестаном Божијем делању и нико не би требало да помисли да је противуречан . Та особа је, међутим, желела да укаже како не постоји истинска разлика између стварања сваког човека и стварања првог човека. Осим тога, тиме је особито желео да нагласи да се Адамово тело могло уобличити и природним рађањем, у утроби ∗
Tako|e bi trebalo primetiti da, ~ak ni na onim mestima na kojima su tuma~e a K ige Posta a bla`enog Avgustina sporna, ona ni u kom smislu nisu saglasna s evolucionizmom ili teorijom o "starosti zem e", kako tvrde neki nau~nici 20. veka. Bl. Avgustin je ustanovio da je preobra`aj jedne vrste u drugu nemogu} i da je svet stvoren nekih 5500 god. pre Hristovog ro|e a. V. odbranu Avgustina u ~lanku Xonatana Velsa: "Zloupotreba bogoslov a: zaborav ena doktrina Hauvarda Van Tilsa o funkcionalnoj celovitosti Stvara a". Bez neprestanog stvarala~kog truda Bo`ijeg ni{ta ne bi moglo postojati niti bi uop{te moglo postati. Mi smatramo da je sasvim "prirodno" da bi ka izraste iz semena, da u su{tini sve potekne od male semenke i da izraste u celovitu jedinku. Me|utim, taj proces ne bi mogao da se nastavi bez u~e{}a Bo`ijeg. Prema tome, mo`e se re}i da Bog i danas stvara "iz praha zema skog". ∗
7|
преузето
са SVETIJAKOV.org
неког не баш сасвим људског бића! Може ли ова изјава бити правилно искоришћена као "доказ" у овом питању? Тако се догађа да у делима светог Атанасија можемо наћи одломак који особито побија ову идеју. Он на другом месту каже: "Иако је само Адам био начињен од земље, у њему се садржало оно што ће наследити читав људски род."3) Он овде особито наглашава да је Адам створен на начин сасвим различит у односу на остале људе и то је, као што ћемо касније видети, истинско учење Светих Отаца уопште. Према томе, било би сасвим погрешно узети један његов навод и мислити да он доказује вашу сопствену идеју или да јој отвара пут. Општи исказ светог Атанасија о човековој природи не каже ништа о посебној природи Адамовог стварања. Таква злоупотреба навода из светоотачких дела представља уобичајену замку у наше време, кад су расправе о сличним темама обично веома острашћене. Током овог курса учинићемо најбоље што можемо да бисмо избегли ову замку и то на тај начин што Светим Оцима нећемо приписивати никакво своје тумачење него ћемо једноставно покушати да схватимо оно што говоре они сами. 5. Нема потребе да прихватимо сваку реч коју су Свети Оци написали о Књизи Постања. Они су понекад, сликовитости ради, користили научна сазнања свога доба, а та сазнања су у неким стварима била погрешна. Ми, међутим, морамо правити јасну разлику између њихове науке и њихових богословских исказа, као што ћемо поштовати и њихов целокупан приступ, опште закључке и богословске увиде. 6. Уколико сматрамо да и ми у свом времену можемо додати нешто ради бољег разумевања овог текста (можда нешто што је засновано на открићима модерне науке), онда то морамо учинити веома опрезно и уз пуно поштовање целовитости текста Књиге Постања и мишљења Светих Отаца. У таквим покушајима увек морамо бити крајње смирени, јер и савремена наука има своје пропусте и грешке. Уколико се исувише ослонимо на њу, могли бисмо доћи до погрешног разумевања . ∗
7. На овом курсу посебно ћемо се потрудити да најпре разумемо Свете Оце и да тек онда понудимо сопствене одговоре на одређена питања, уколико такве одговоре уопште поседујемо. 8. Најзад, ако је истина да је савремена наука способна да баци извесну светлост на разумевање неколицине одломака из Књиге Постања ( јер нема потребе да поричемо да се истине које потичу из ове две сфере у неким областима преклапају), сматрам да ништа мање истинита није ни тврдња да су Свети Оци у стању да баце извесну светлост на модерну науку и да нам дају неке наговештаје о томе како треба разумети чињенице из сфере геологије, палеонтологије и осталих наука које се баве најранијом историјом земље и људског рода. Ова студија ће на тај начин бити плодоносна у оба смера. 9. Овај курс нема, наравно, за циљ да пружи одговоре на сва питања о Постању и Ства рању. Напротив, његов превасходни циљ је да надахне православне хришћане да о овој ∗
Me|u udima koji ne zalaze duboko u ovo pita e ~esto se sre}e mi{ e e da je "drevna nauka pogre{na i da je moderna nauka ispravna, te da stoga mo`emo poverovati svemu {to nam ka`u savremeni nau~nici". Me|utim, doga|a se da jedna generacija odbaci tzv. "nau~ne ~i enice" prethodne generacije. Mi moramo da razaberemo {ta je ~i enica a {ta teorija. U savremenoj nauci postoje mnoga stanovi{ta koja }e za pedeset godina biti odba~ena i zame ena novim teorijama. 8|
преузето
са SVETIJAKOV.org
теми размишљају шире него што је уобичајено и да се не задовоље поједностављеним одговорима какве најчешће чујемо. 4.
Дословно или символично тумачење?
Ово питање представља велики камен спотицања за нас, људе модерног доба, одгајене уз "научно" образовање и поглед на свет који нас је лишио разумевања символичног значења у књижевности. Као резултат свега тога, често нам се догађа да исхитрено изводимо закључке: ако неке представе у Светом Писму имају символично значење (нпр. "дрво познања добра и зла"), веома смо склони да кажемо: "То је само символ!" И најмањи наговештај фигуративног или метафоричког значења често нас води ка порицању дословног значења. Понекад нас такав став може довести до пренагљеног расуђивања о читавим деловима или књигама Светог Писма. Уколико, на пример, у казивању Књиге Постања о Едемском врту постоје символички или фигуративни елементи, олако долазимо до закључка да је целокупно ово казивање "символ" или "алегорија". Наш кључ за разумевање Књиге Постања је следећи: како су Свети Оци разумевали ово питање, најпре посебно – у односу на издвојене одломке, а затим и уопштено – у односу на књигу као целину? Наведимо један пример: 1. Свети Макарије Велики Египатски, светитељ најузвишенијег светотајинског живота и човек којег нипошто не можемо сумњичити за претерано дословно схватање Светог Писма, о 24. стиху 3. главе Књиге Постања записао је следеће: "Рај је био затворен а хе рувиму је заповеђено да пламеним мачем спречи човека да тамо уђе. О овоме верујемо да је у видљивом облику било управо онако као што је и написано, и да се, истовреме4) но, то тајинствено дешава и у свакој души" . То је одломак за који би многи од нас могли помислити да има искључиво тајинствено значење. Међутим, овај велики прозорљивац божанских ствари уверава нас да је уистину било тако "као што је и написано" – за оне који су у стању да то виде. 2. Свети Григорије Богослов, значајан по својим дубоким, мистичким тумачењима Светог Писма, о дрвету познања добра и зла каже следеће: "То дрво је, како ја сматрам, созерцање, а оно је сигурно само за оне који су достигли зрелост навике да у њега ступа ју."5) Да ли то значи да је он ово дрво сматрао само символом а не и дрветом у дословном значењу те речи? Чини се да у својим списима он не даје одговор на то питање. Међутим, то је учинио други велики Свети Отац (кад излажу православно учење и кад не износе само своје сопствено мишљење, сви велики Оци су сагласни један с другим, па чак и помажу у међусобном тумачењу). Свети Григорије Палама, отац – исихаста 14. века, даје коментар на овај одломак: "Григорије Богослов је дрво познања добра и зла назвао созерцањем... отуда, међутим, не следи да је при том мислио на уобразиљу или на символ који сам по себи није посто јао. За божанског Максима (Исповедника) Мојсеј је такође символ суда, а Илија символ прозорљивости! Зар ћемо, дакле, претпоставити да ни они нису уистину постојали него 6) да су били "символично" измишљени?" 3. Ово су посебна тумачења. Што се тиче општих приступа "дословној" или "символичкој" природи текста Књиге Постања, осврнимо се на речи неколицине других Светих 9|
преузето
са SVETIJAKOV.org
Отаца који су написали коментаре на Књигу Постања. Свети Василије Велики у свом Шестодневу пише: "Они који не прихватају општа и уобичајена значења штива, веле да вода није вода него неко друго суштаство, па растиње и рибе тумаче по сопственом нахођењу... Међутим, када ја чујем реч трава имам на уму траву; или кад чујем растиње или риба или звер или стока, све то како је речено тако и примам јер ја се не стидим еванђеља (Рим. 1; 16)... Чини ми се да има неких који то нису схватили, те су, вођени властитом памећу, узели на себе да ономе што је у Писму речено придодају неку тобожњу озбиљност, наводећи низ извештачених доказа и алегоријских тумачења. То би значило чинити себе мудријим од речи Светога Духа и, под видом тумачења, уводити властита схватања. 7) Према томе, схватићемо штиво онако како је написано." 4. Свети Јефрем Сиријски каже нешто слично у свом Коментару на Књигу Постања: "Нико не сме да мисли да је шестодневно стварање алегорија; није дозвољено да се тако говори, као да је оно, што је према опису створено током шест дана, створено у једном тренутку, нити као да су у овом опису представљени само називи који или ништа не означавају или пак означавају нешто друго. Напротив, као што су небо и земља који су првобитно створени уистину небо и земља а не нешто друго што се подразумева под именом неба и земље, тако треба да се зна да и оно, што је речено о свему осталом, створеном и устројеном након стварања неба и земље, не садржи у себи само празне називе и да сили тих назива одговара сама суштина створених природа (елемената, стихи8) ја)." 5. Говорећи посебно о рајским рекама, свети Јован Златоусти каже: "Може бити да они који воле да говоре по сопственој мудрости опет не допуштају ни да су реке реке, нити воде воде, него уверавају оне који трпе да их слушају да се (под тиме) мисли на нешто друго. Молим вас да их ми не слушамо, него затискујмо уши за њихове приче и слушајмо Божанствено Писмо, па следећи што оно каже настојмо да у 9) своје душе полажемо права учења." Ово показује да су се Свети Оци и у своје време, у 4. веку, суочавали с овим питањем. И тада је било много људи који су текст Књиге Постања тумачили као алегорију, ничим не ограничавајући символичне интерпретације и поричући да овај текст има било какво дословно значење, а посебно прве три главе које ћемо овде изучавати. Због тога су се Свети Оци посебно побринули да нагласе да ова књига има дословно значење, а ми мо рамо тачно разумети какво је то значење. Требало би да нам ово буде довољно да покаже како су Свети Оци, који су писали о Књизи Постања, уопштено говорећи били "дословни" у својим тумачењима иако су у многим случајевима исто тако допуштали и символично или мистичко (тајинствено) значење. Као и у свим осталим књижевним делима, и у Светом Писму постоје очигледне метафоре и нико, ко исправно размишља, неће ни помислити да их схвати "дословно". На пример, у Псалму 104. се каже: Сунце познаје запад свој (ст. 19). Уз сво поштовање текста, нема потребе да верујемо како сунце поседује свест и дословно зна када ће да зађе. То је, једноставно, нормална помоћ песничког језика и то никоме не би требало да ствара невољу. Осим тога, постоји у Светом Писму једна важна врста исказа – а за њу постоји много примера управо у Књизи Постања – за коју нам Свети Оци особито напомињу да не 10 |
преузето
са SVETIJAKOV.org
треба да је схватимо у дословном смислу. То су антропоморфни искази о Богу, где се о Њему говори као о човеку који шета, говори, гневи се итд. Требало би да све такве исказе схватимо на "богодоличан" начин, односно, ослањајући се на наше знање о православном учењу да је Бог чисто духован, да нема телесне органе и да су Његова дела у Светом Писму описана онако како нама изгледају. Оци су у том погледу врло опрезни с текстом Књиге Постања. Тако св. Јован Златоусти каже: "Када чујеш, љубљени, да засади Бог рај у Едему према истоку, ово ’засади’ схватај богодолично – да Бог то заповеди. А за остало веруј да и Рај настаде, и то на оном месту 10) где и Писмо назначи..." Што се тиче "научних" података изнетих у Књизи Постања – а будући да она говори о настанку света који познајемо, тамо морају постојати неки научни подаци – насупрот широко распрострањеном мишљењу, тамо нема ничега "застарелог". Истина је да су њена запажања у целини изнета као она која су виђена са земље и која се тичу човека. Она не износе ниједно посебно учење о, на пример, природи небеских тела и њиховом узајамном кретању, тако да ову књигу може читати свако поколење и разумети је у светлости свог сопственог научног знања. Открића последњих векова о бесконачности простора и непрегледном мноштву небеских тела у нашим умовима нису учинила ништа друго осим што су додала величанственост једноставном извештају из Књиге Постања. Када Свети Оци говоре о Књизи Постања они, наравно, покушавају да је илуструју примерима преузетим из природних наука њиховог доба. То исто чинимо и ми данас. Сав тај илустративни материјал отворен је за научни критицизам и нешто од тога је, у суштини, заиста застарело. Међутим, такав критицизам ни најмање не погађа сам текст Књиге Постања и ми можемо само да се дивимо колико је он свеж и савремен за сваку генерацију. Богословски коментари Светих Отаца на овај текст имају исто својство. 5.
Природа текста
Последња важна тачка коју ћемо разматрати пре него што приступимо самом тексту Књиге Постања гласи: какав је то текст? Свима су нам познати антирелигиозни аргументи против Светог Писма а посебно против Књиге Постања: да је то опис стварања намењен заосталим људима који мало знају о световној науци, да је препун примитивне митологије о "боговима–творцима" и натприродним бићима, да је све то преузето из вавилонске митологије, итд. Међутим, нико не може озбиљно поредити Књигу Постања са било којим митом о стварању других на рода а да при том не буде поражен трезвеношћу и једноставношћу библијског извешта ја. Митови о стварању уистину су препуни невероватних догађаја и бајковитих бића; међутим, не постоји ни намера да они буду схваћени онако, како је текст написан. Не постоји никаква конкуренција између тих текстова и Књиге Постања; они се ни на који начин не могу поредити. И поред тога, постоји широко распрострањено, популарно становиште, које није утемељено нити на Светом Писму нити на црквеном предању. Према том становишту, Мојсеј је Књигу Постања написао након што се обавестио о осталим, раним извештајима о Стварању или да је једноставно записао усмено предање које је дошло до њега, да је прикупио и поједноставио легенде сачуване до његовог времена. Разуме се да овакво 11 |
преузето
са SVETIJAKOV.org
становиште чини од Књиге Постања дело људске мудрости и размишљања, што значи да би било сасвим бесмислено изучавати ово дело као исказ о истини о почетку света. Постоје различите врсте знања, а знање које долази непосредно од Бога у потпуности се разликује од знања које происходи из човекових природних снага. Свети Исаак Сиријски разликује те врсте знања на следећи начин: "Знање које се бави видљивим стварима или посредством чула прима поредак његов назива се природним знањем. Оно пак знање што пребива у сфери мисленог и својом сопственом снагом спознаје природу бесплотног назива се духовним, јер оно прима осете духом, а не чулима, и рођење ова два (вида познања, природног и духовног) долази у душу извана, те их она препознаје. А познање које је досегло до оног Божанског назива се натприродним, и оно је особито недокучиво, налазећи се изнад познања. И созерцавање овога знања душа не прима од вештаства (материје) које је изван ње, као у прва два вида познања, већ невештаственим путем, унутар ње саме; забадава, брзо и преко очекивања оно се открива из унутрашњости бића пошто је, по речи Христовој, царство 11) небеско унутра , у вама (Лк. 17; 21)." На другом месту, св. Исаак описује како се душа људи најузвишенијег духовног живота може узнети до созерцавања почетака ствари. Описујући како је таква душа захваћена созерцавањем будућег века непропадљивости, св. Исаак пише: "И одатле се већ узноси умом својим ка ономе што је претходило стварању света, када није било никакве твари, ни неба, ни земље, ни ангела, ничега од онога што је приведено у биће, и ка томе, како нас је Бог, по једином благовољењу Своме, изненада све при12) вео из небића у биће, и свака је ствар стала пред Њега у савршенству своме." Према томе, можемо да верујемо да су Мојсеј и познији хроничари користили писане изворе и усмену традицију кад је дошло на ред бележење хронологије историјских патријараха и краљева. Међутим, извештаји о почетку постојања света, кад није било сведока свемоћног стваралаштва Божијег, могли су доћи само од откровења Божијег. То је натприродно знање, откривено у непосредном општењу са Богом . То је управо оно, што нам Свети Оци и црквено предање кажу о Књизи Постања. ∗
Свети Амвросије пише: "Мојсеј је беседио са свевишњим Богом, не у тами нити у каквој прилици него из уста к устима (в. Број. 12; 8). Отворено и јасно, а не помоћу слика и загонетки, почаствовао га је даром Божанског присуства. Тако је Мојсеј отворио уста и разгласио оно што је унутар њега говорио Господ, сагласно обећању које му је дао кад га је упутио код фараона: Иди дакле , ја ћу бити с устима твојим и учићу те шта ћеш говорити (Изл. 4; 12). Према томе, ако смо од Бога већ прихватили оно што је он (Мојсеј) рекао о ослобађању људи, зар утолико пре нећемо прихватити оно што је рекао о небесима? Дакле, не у убедљивим речима људске мудрости , не у философским заблудама, него у показивању Духа и силе (1. Кор. 2; 4) он се одважио да говори као да је био 13) сведок дела Божијих: У почетку створи Бог небо и земљу." На сличан начин, св. Василије пише на самом почетку свог Шестоднева: "Онај Мојсеј, дакле, што се удостојио да својим очима, исто као и ангели, Бога угледа, он нам беседи 14) о ономе што је од Бога чуо." ∗
K iga Izlaska pomi e dva slu~aja kad Sam Bog govori Mojseju: Za {est dana stvorio je Gospod nebo i zem u (Izl. 20; 11 i 31; 17). (Izd.) 12 |
преузето
са SVETIJAKOV.org
У својим Омилијама на Књигу Постања св. Јован Златоусти често се враћа на тврдњу да је свака реч Светог Писма богонадахнута и да има дубоко значење. То није реч Мојсејева него реч Божија: "Погледајмо, дакле, шта нас и сада учи блажени Мојсеј који ово не говори само својим 15) језиком него посвећиван благодаћу Духа." Он затим на задивљујући начин описује како је то Мојсеј чинио. Знамо да су старозаветни пророци прорицали о доласку Месије. У Књизи Откровења (Апокалипси) свети Јован Богослов прориче о догађајима који ће се десити на крају света и о будућности Цркве. Како су они знали шта ће се догодити? Очигледно да им је то открио Бог. Свети Јован Златоусти каже да, као што је св. Јован Богослов био пророк будућности, тако је Мојсеј био пророк прошлости. Он излаже следеће: "Сви други пророци говорили су или о ономе што ће бити након много времена или о томе што ће се догодити у њихово доба, а овај блажени, родивши се након много нараштаја (од постања света) и вођен десницом свише, удостојен би да јави оно што створи Владика свега пре његовог рођења. Због тога и започе слово тако: У почетку створи Бог небо и земљу, као да свима нама кличе јасним гласом и говори: ’Не јављам ово поучен од човека; Онај Који је из небитија у битије све ово привео – Он Сам и мој језик покрену да о томе приповедам!’ Молим вас стога да на ове речи пазимо као да то више не слушамо Мојсеја него Самога Бога свога кроз језик Мојсејев, презревши сопствена ра16) суђивања." Према томе, првим главама Књиге Постања требало би да приступимо онако, како бисмо приступили књизи пророчанстава, знајући да су у њима описани истинити догађа ји, али знајући такође и то да ћемо, услед њихове временске удаљености и услед саме њихове природе – будући да су то први догађаји у историји света – бити у стању да их разумемо само несавршено, као што несавршено разумемо и догађаје који ће се збити на самом крају света, описане у Апокалипси и осталим новозаветним књигама. И сам свети Јован Златоусти нас упозорава да не помислимо како смо много научили о Постању: "Примајмо то што се казује с великом благоразумношћу, не прелазећи сопствену меру, нити испитујући што је изван наших моћи, а од чега пострадаше непријатељи истине када пожелеше да све докуче сопственим расуђивањем, не увиђајући да је човечанској 17) природи немогуће да испита творевину Божију." Покушајмо да ступимо у свет Светих Отаца и њиховог поимања богонадахнутог текста Књиге Постања. Љубимо и поштујмо њихове списе: они у наша конфузна времена представљају светионике јасноће који најсјајније блистају у самом надахнутом тексту. Не допустимо себи да брзоплето помислимо како ми "знамо боље" него они. Ако помислимо да смо разумели нешто што они нису видели, будимо смирени и неодлучни у изношењу таквих мишљења, познавајући оскудност и непоузданост свог сопственог ума. Дозволимо им да отворе наше умове за разумевање откровења Божијег. Требало би да на овом месту додамо и последњу примедбу која се односи на изучавање Књиге Постања у наше доба. Свети Оци раних хришћана који су писали о Шест дана Стварања сматрали су неопходним да на одређеним местима изнесу примедбе о нехришћанским научним или философским спекулацијама свога доба. Таква су, на пример, 13 |
преузето
са SVETIJAKOV.org
мишљења да је свет вечан, да је самога себе створио, да га је из праматерије уобличило божанство ограничене моћи (демијург), итд. У наше сопствено време, постоје нехришћанске спекулације о почетку васионе, о животу на земљи и сл, и ми не можемо да учинимо ништа друго осим да их поменемо на различитим местима наших коментара. Међу таквим идејама, најраспрострањеније су оне које су повезане с такозваном "теоријом еволуције". Мораћемо укратко да размотримо неке од тих идеја. Међутим, да бисмо избегли неспоразуме, утврдимо најпре шта под разумевамо под том речју. Идеја еволуције може се применити на много нивоа, како у научном, тако и у популарном говору: понекад, она није ништа друго до синоним за " развој"; на другим местима, користи се да би се њоме описале "варијације" до којих долази у оквиру врста. Исто тако, употребљава се и да би описала стварне или хипотетичне промене у природи које имају већи обим. Током овог курса нећемо морати да се бавимо овим врстама "еволуци је", које у далеко већој мери припадају сфери научних чињеница и њиховог тумачења. Једина врста "еволуције" којом ћемо се бавити јесте еволуција схваћена као "космогонија", односно теорија о постанку света. За наше савременике који проучавају Књиге Постања овој врсти теорије еволуције припада исто оно место које је у време Светих Отаца припадало древним спекулацијама о постанку света. Постоје, наравно, и они који ће тврдити да ова теорија еволуције припада научној сфери. У суштини, неки од њих су потпуно "догматични" по том питању. Међутим, свако разборито, објективно гледиште мораће да призна да је еволуциона космогонија, уколико не тврди да је божанско откровење, исто толико спекулативна колико и било која друга теорија о постанку и да о њој треба расправљати на истом нивоу на којем се расправља и о њима. Иако би ова теорија могла тврдити да је заснована на научним чињеницама, она сама припада сфери философије па се чак дотиче и теологије, пошто не може избећи питање о Богу као Створитељу света, било да га признаје или пориче. Према томе, током овог курса дотаћи ћемо се "еволуције" искључиво као универзалне теорије која покушава да објасни порекло живота и света. Белешке: 1) Свети Јован Дамаскин, О јересима, с. 126. 2) Свети Атанасије, Миње, ПГ, 25, с. 429. 3) Свети Атанасије: Четири расправе против аријанаца, 2: 48, с. 375. 4) Свети Макарије Велики: Седам омилија, 4: 5, с. 385. 5) Свети Григорије Богослов: Беседа на Богојављење, 12, с. 348. 6) Свети Григорије Палама: У одбрану светих исихаста, Тријаде, 2: 3, с. 432. 7) Свети Василије Велики, Шестоднев, 9: 1 8) Свети Јефрем Сиријски: Тумачење Књиге Постања, 1. 9) Свети Јован Златоусти: Омилије на Књигу Постања, 13: 4. 10) Исто, 13: 3 11) Свети Исаак Сиријски: изводи из Добротољубља, руско издање, 49. гл. 12) Свети Исаак Сиријски: Подвижничке беседе, 21. беседа у руском издању 13) Свети Амвросије Медиолански (Милански): Хексаимерон (Шестоднев), 1: 2, стр. 6 – 7. 14) Свети Василије Велики: Шестоднев, 1: 1 15) Свети Јован Златоусти: Беседе на Књигу Постања, 14: 2 14 |
преузето
са SVETIJAKOV.org
16) Исто, 2: 2 17) Исто
храм светог апостола Јакова, брата Господњег; Дубока код Јагодине; тел/факс 035/267-160; интернет адреса SVETIJAKOV.org
15 |
преузето
са SVETIJAKOV.org
