ЈЕРОМОНАХ СЕРАФИМ РОУЗ ПОСТАЊЕ, СТВАРАЊЕ И РАНИ ЧОВЕК Православно Хришћанско становиште ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ И НАУКА 20. ВЕКА - ФИЛИП Е. ЏОНСОН Увод За оца Серафима Роуза први пут сам чуо у лето 1996. године, док сам одржавао предавања у области Сиетла. Један младић, који је контактирао са монасима из манастира Светог Германа у Платини у Калифорнији, донео ми је хрпу књига и рекао да би монаси желели да напишем есеј који ће прикључити збирци радова оца Серафима Роуза о Постању и еволуцији. У моју канцеларију послали су велики број књига, али сам ја изабрао најтању (Нихилизам), да бих је прочитао током путовања. Био сам фасциниран проницљивошћу испољеном у овом раном раду, тако да ме касније није требало наговарати да прочитам и остале материјале које сам добио, укључујући и биографију оца Серафима, дело оца Дамаскина Кристенсена и претходно необјављене радове, обухваћене овом књигом. Отац Серафим Роуз је веровао и живео учењем ранохришћанске цркве али је (или би требало да кажем: "зато је") темељито разумео и проблеме савременог доба. Почаствован сам што су ме позвали да помогнем у предочавању овог учења широј јавности. Мој задатак је да размотрим стање у којем се данас налазе научна питања, да читаоцима омогућим увид у то колико вреди критика еволуционизма и натурализма коју је изнео отац Серафим, тако да је у свету дошло до значајног преиспитивања дарвинизма. Најпре би требало да објасним да се моје бављење темом еволуције у потпуности разликује од његовог. Превасходни циљ оца Серафима био је да објасни учење Светих Отаца Цркве, посебно имајући у виду њихово разумевање Светог Писма, тако да православни верници не буду доведени у заблуду напорима да се та учења поново протумаче у светлу модерне еволуционистичке науке. Он се научним питањима бавио углавном у контексту одбране светоотачких списа и своја учења усмеравао је углавном према својој браћи, православним хришћанима. Иако је врло дубоко појмио философске корене еволуционе теорије, није био широко укључен у научне кругове. Чини се да је о овој теми расправљао једино са др. Каломиросом који је, како се чини, био веома уважен у једном делу православне заједнице, али чији су научни погледи били конфузни и преоптерећени погрешним информацијама. Моји сопствени списи су упућени целом свету, укључујући како световне интелектуалце тако и вернике који припадају 1
различитим традицијама. Моје писање и говори доводе ме у сталне расправе са мноштвом мање или више познатих научних ауторитета. Већина мојих критичара не би разматрала Свете Оце као поуздане ауторитете, па чак не би ни препознали њихова имена. Поред тога, многи од њих имају снажне предрасуде у погледу свега што подсећа на "фундаментализам" па чак и на "религију", због чега ће их свако упућивање на Библију и њене тумаче много више одбити него што ће их убедити. Да бих избегао бесконачну конфузију и пометњу и да бих пажњу задржао усредсређеном на најважнију тачку, непоколебиво сам одложио сва питања библијског тумачења и верског ауторитета да бих своју енергију усмерио на тему. Моја тема је, према речима оца Серафима, образложење "да еволуција уопште није научна чињеница него философија". Философија о којој је реч је натурализам (доктрина према којој је природа 'све постојеће') и која је у том циљу поистовећена са материјализмом (доктрина према којој се стварност не састоји ни од чега другог осим од честица које изучавају физичари). Ако је материјализам у праву, онда природа мора бити способна да ствара сама од себе и постојање материјалистичког еволуционог процеса следи као неизбежна логичка последица. Према томе, доказао сам да научни материјалисти верују у природну еволуцију не због доказа него упркос њима. Иако су ме моји сопствени планови подстакли да избегавам питање светоотачког ауторитета којим се углавном бавио о. Серафим, неки од мојих противника у овој расправи (као др. Каломирос) наводили су речи Светих Отаца у искривљеној форми, користећи их за своје сопствене циљеве. Због тога сам веома задовољан што видим да је о. Серафим темељито побио једну од омиљених дезинформација оних који су склони прилагођавању, не само у православним, него и у римокатоличким и протестантским круговима. Очајнички тражећи нешто што ће подржати њихов програм стапања хришћанства са еволуционим натурализмом, ови богослови и научници су тврдили да тако узвишени оци као што су Василије или Августин износе доктрину која је, у већој или мањој мери, примитивна верзија модерне теорије еволуције. Не треба ништа више да кажем на ову тему јер нико, ко разуме излагања оца Серафима о Постању и Стварању, садржана у овој књизи, неће бити у опасности да буде доведен у заблуду овим изопаченим, погрешним тумачењима.[1] Уз ове узгредне уводне коментаре, објаснићу уобичајена погрешна схватања везана за тему којом је морао да се бави отац Серафим и док то будем чинио, покушаћу да доведем ову расправу до најсавременијих сазнања. Мисао оца Серафима била је у великој мери неусаглашена са науком двадесетог века, уобличивши се на уверењу да та наука сама по себи мора а приори бити привржена метафизичком материјализму. Могуће је, међутим, да ће наука у следећем веку бити скромнија и, самим
2
тим, реалистичнија. У том случају, он би могао изгледати као човек који је био далеко испред свог времена. Шта је "еволуција?" Сажета и прецизна дефиниција "еволуције", у оној форми у каквој је схватају водећи научници и предавачи, дата је у званичном саопштењу Националног удружења предавача биологије (САД 1995)[2]: "Разноликост живота на земљи је резултат еволуције: ненадзираног, безличног, непредвиђеног и природног процеса привременог наслеђивања, уз генетске модификације изазване природним одабирањем, историјском случајношћу и променом животне околине." Оваква дефиниција садржи три елемента: 1. Еволуција је ненадзиран и безличан процес, другим речима, њоме није управљао и руководио Бог. 2. Еволуција је природни процес наслеђивања уз модификације,због којих су сви данашњи живи организми у једном природном процесу потекли од јединственог прапретка који се, опет, развио из неживих-хемијских елемената, без помоћи нечег натприродног. 3. Механизам еволуције је комбинација случајних генетских промена (сл.учаја) и природног одабирања, које дејствује у контексту историјске случајности и промене животне околине. У даљем тексту расправљаћу о ова три елемента, али обрнутим редом. Превасходно, међутим, морам исправити једно од многих погрешних тумачења дра Каломироса. Еволуцију, у оном смислу у којем се та реч данас користи, не чини сваки пример промене у природи. Израстање џиновског храстовог дрвета из жира није еволуција, као што еволуција није ни развој људског новорођенчета из ембриона у мајчиној утроби. Они процеси, које биолози називају "развојем" темељно су различити од биолошке еволуције, јер су они програмирани информацијама које су наслеђене од родитеља и, према томе, у великој мери предвидиви. Људски ембрион никада неће израсти у животињу нити у било шта друго осим у људско биће, као што ни жир никада неће скренути са своје програмиране стазе и постати бор или ружин жбун. Међу еволуционистима постоји тврдокорна легенда о томе да "онтогенеза понавља филогенезу", односно да је развој људског новорођенчета једна врста понављања еволуционе историје, будући да се ембрион развија од рибљег до рептилског стадијума, итд. Тај непостојећи феномен се често назива "Хекелов закон", према Дарвиновом најистакнутијем ученику у Немачкој. Другим речима, овај "закон" тврди да ембрион не пролази кроз стадијуме одрастања него кроз ембрионалне форме ранијих, "предачких" организама. У другачијој форми, "закон" не постоји и квалификовани ембриолози га не заступају у стручној литератури. Ту и тамо, међутим, могу се пронаћи стадијуми који сведоче о карактеристикама које би се, уз помоћ маште, могле
3
прилагодити обрасцима Хекеловог закона и оне се у популарним расправама непрестано износе пред јавност као докази за "еволуцију". Најпознатији је пример тобожњих "шкржних прореза" ("шкржних дупљи") које људски ембрион поседује у једном стадијуму свог развоја, иако ти прорези (дупље) нису шкрге и никада се не развијају у шкрге. Иако је Хекелов закон дискредитован пре више деценија, он тако неодољиво привлачи машту дарвиниста да се још увек предаје на многим школама широм света. Чак и угледни музеји и универзитети настављају да пропагирају једну његову верзију, у замагљеној и искривљеној форми. На пример, на Интернет презентацији Палеонтолошког музеја калифорнијског Беркли универзитета о Хекеловом закону се каже следеће: "Закон рекапитулације" дискредитован је још почетком 20. века. Експерименти морфологиста и биолога показали су да не постоји аналогија између филогенезе и онтогенезе. Иако крута форма рекапитулације није исправна, филогенеза и онтогенеза се међусобно прожимају и многи биолози су почели како да истражују, тако и да разумевају основу за ову повезаност."[3],[4] У суштини, истраживања у области ембриологије показала су да је то чврсто усмерен процес који уопште не одговара Дарвиновом обрасцу. Напор да се увођењем мутација преиначи овај процес може створити деформитете различитих врста, али оне нису успеле да измене пут развоја тако да се ембрион развије у биће друге врсте.
НАПОМЕНЕ: 1. Види чланак Џонатана Велса, "Злоупотреба богословља: 'Заборављена доктрина о функционалној целовитости Стварања' Хауарда Ван Тила" (Jonathan Wells, "Abusing Theology: Howard Van Till's Forgotten Doctrine of Creation's Functional Integrity) у часопису Origins and Design, vol. 19. no. 1). 2. Целовит текст изјаве NABT-а (National Association of Biology Teachers Национално удружење предавача биологије) објављен је у часопису American Biology Teacher јануар 1996), стр. 61-62 и у збирци Voices of Evolution (Гласови еволуције), (Вегкеку, Calif.: National Centerfor Science Education, 1995), стр 140144. Следећи јавну критику коју сам, између осталих, упутио и ја, NABT је исправио изјаву изостављајући речи "ненадзирано" и "безлично". Та исправка није ни на који начин изменила суштину NABTовог става: тиме су само поништене несмотрене речи, које су биле исувише очигледне и неоспорне. Кругови дарвиниста су склони да упорним инсинуацијама истакну своју основну идеју о томе да Бог нема никаквог удела у еволуцији, више него да разумљивим језиком побуде супротна мишљења. Основно дарвинистичко учење и даље је идеја да еволуцијом никада није
4
руководио интелигентан извршилац, све док научници нису развили генетски инжењеринг. 3. Као пример континуираног промовисања идеје рекапитулације у јавности, види NOVA програм на American Public Television, који је посвећен људској ембриологији, у мојој интернет - дискусији с професором Кенетом Милером са Браун универзитета:
http: //www.pbs.org/wgbh/pages/nova/odyssey/debate/index.html. 4. Хекелова страна у презентацији Берклијевог музеја може се видети на следећој интернет адреси: http://www.ucmp.berkeley.edu/history/haeckel.html
1. Механизам еволуције: мутација и селекција У суштини, биолошка еволуција је теорија промене, која је преузела обавезу да објасни како је могуће да се организам једне врсте измени у нешто што је сасвим другачије. Она такође покушава да објасни како могу да настану крајње сложени биолошки органи и организми, без потребе за натприродним Творцем. Као што је објаснио истакнути дарвиниста Ричард Докинс, "биологија је изучавање сложених ствари, стварајући привид да је предодређена за неки циљ."[1] И поред тога, Докинс каже да му је Дарвин "омогућио да буде интелектуално испуњени атеиста, објаснивши како бесмислени материјални механизам може да направи очигледно чудо биолошког стварања. Тај механизам је, дакле, срж теорије, што је објаснио и сам Дарвин: "Разматрајући порекло врста, сасвим је разумљиво да натуралиста, размишљајући о узајамном сродству органских бића, о њиховој ембриолошкој повезаности, географској распрострањености, геолошкој сукцесији и другим сличним чињеницама, може доћи до закључка да поједине врсте нису независно створене него да су, као варијетети, потекле од других врста. И поред тога, овакав закључак, чак и ако је добро утемељен, био би незадовољавајући све док се не буде могло показати како су се безбројне врсте које насељавају овај свет могле преиначити да би се постигло оно савршенство грађе и прилагођавања које уистину изазива наше дивљење."[2] Другим речима, једноставна претпоставка да је дошло до промене или да су примитивне врсте "преци" модерних врста не означава усавршавање неког живог бића уколико се посебно не назначи механизам промене. Искуство нас учи да "слично рађа слично". Мајмун никада не рађа људско биће и обрнуто. Још је незамисливије да би бактерија могла да роди лептира. Како се онда једна врста организма мења у нешто сасвим другачије? Изнад свега, како тај процес промене изграђује нове сложене органе (као што су очи, крила, бубрези или мозак) који раније
5
нису постојали? Људски ум, је, наравно, највећи проблем, и Докинс признаје обим тог проблема: "Књига физичара може бити компликована, али... објекти и феномени о којима се пише у таквој књизи су једноставнији него једна једина ћелија у телу њеног аутора. Тај аутор се састоји од трилиона таквих ћелија, од којих се многе разликују једна од друге. Оне су помоћу замршене архитектуре и прецизног инжењеринга организоване на такав начин да дају делотворну машину способну да напише књигу... Сваки нуклеус (једро) садржи дигитално кодирану базу података обимнију, по информацијама које садржи, од 30 томова наше Енциклопедије Британике постављених један уз другог. Таква фигура односи се само на једну ћелију, а не на све ћелије тела заједно."[3] Како ће један ненадзирани материјални процес створити тако замршено чудо, које је далеко сложеније од компјутера или од свемирског брода? Дарвинистички одговор је да се те истанчане промене једна врста варијација које се појављују у сваком поколењу и разликују подмладак од родитеља - постепено акумулирају кроз много генерација, док не створе потпуно ново биће, са новим органима и одликама прилагођавања. Показало се да овај механизам није у стању да створи ништа друго осим мањих варијација (као што су, ту и тамо, варијације у величини птичјег кљуна или варијације у релативној учесталости тамних и светлих варијетета код ноћних лептира)[4]. Због те једне природне могућности која има неку вероватноћу, дарвинисти на основу ових тривијалних експеримената изводе непромишљене екстраполације и постулирају механизам способан за стварање безбројних чуда прилагођавања, укључујући чак и људски мозак. Овакве тврдње су, благо речено, оскудно поткрепљене и у неколико протеклих година дарвинисти су морали да се суоче са непремостивим негативним доказима. Детаљи су изнети у мојој књизи Дарвин на проби (Darwin Оп Trial) и у различитим чланцима који су објављени на мом website-у (http: //www.am.org) [5]. Укратко, пресудна су два независна низа доказа: 1. Фосилизација. Фосилни остаци су широко окарактерисани обрасцем изненадног појављивања за којим следи фосилизација. Нови типови организама појављују се изненада и потпуно уобличени, да би и након тога у основи остали непромењени. Овај образац се може искористити да би се подржала претпоставка да се творевина на земљи није појавила на самом почетку него касније, током историје земље (уз претпоставку да је датовање стена тачно), али се тиме доследно побија кључна дарвинистичка тврдња да се једна врста бића корак по корак мења у нешто потпуно другачије. Овај образац доказа не може се довести у везу са неком непотпуношћу у фосилним остацима, јер би такав образац био најочигледнији и најнеоспорнији управо у оним областима (посебно кад су у питању морски бескичмењаци) где су трагови најпотпунији. 6
Антидарвинистичко сведочење фосилних остатака познато је упућенима као "професионална тајна палеонтологије". Међутим, пажња јавности је на ову чињеницу први пут усмерена тек 80-тих година, захваљујући публицитету који је добила еволуциона теорија о "прекинутој равнотежи". Ова теорија је покушала да измири дарвинизам са обрасцем неочекиване појаве и фосилизације, претпостављајући да се значајне еволуционе промене дешавају у мањим групама које се удаљују од главне (непромењене) популације, да се у њима акумулирају мутације и да се затим поново појављују као нове врсте, без трагова трансформације у фосилним остацима. На тај начин се одсуство доказа за еволуцију преобразило у сведочанство о невидљивој еволуцији. У незаборавним речима (1995) Нила Елдриџа, једног од утемељитеља теорије "прекинуте равнотеже", "еволуција се не може вечно дешавати негде другде. На тај начин су фосилни остаци задали ударац многим несрећним палеонтолозима који очекују да нешто науче о еволуцији".[6] Као што се види из Елдриџовог запажања, тај упадљиви образац недостатка потврде међу фосилима истрајава чак и након једног столећа усредсређених напора палеонтолога дарвиниста да би се нашли докази који ће поткрепити њихову омиљену теорију. Сваки неодређен фосил који би се могао убедљиво тумачити као посредна форма у дарвинистичком прелазу био је навођен као доказ да је дарвинизам истинит без обзира што су, чак и након тих херојских напора, фосилни остаци исто онако темељно неусаглашени с дарвинистичким очекивањима као што су били и 1859, када је Дарвин предложио ову теорију. 2. Сложеност која се не може редуковати. Књига молекуларног биолога Мајкла Бехеа објављена 1996. привукла је пажњу јавности на чињеницу да биолошке системе на молекуларном нивоу карактерише сложеност која се не може редуковати. То значи да су они као целина сачињени од многих компликованих делова и подсистема, како би вршили корисну функцију. Другим речима, ови замршени системи нису могли бити изграђени корак по корак, како захтева дарвинистичка теорија, и молекуларни биолози и не покушавају да представе детаљан сценарио о томе како их је еволуција могла створити. Као и случај фосилних остатака, и сложеност која се на молекуларном нивоу не може редуковати одавно је позната стручњацима, али је дуго задржавана далеко од пажње јавности јер биолози нису знали како да је објасне унутар дарвинистичког оквира. То објашњава феномен који је изврсно описао Томас Кун: постоји тежња да се систематски игноришу чињенице које се не уклапају у владајућу научну парадигму, јер оне представљају пометњу у преовлађујућем дневном реду истраживања. Када су суочени са разарајућим доказима насупрот дарвинистичком механизму и када се сете недостатка позитивних доказа у његову корист, дарвинисти теже да прибегну ономе што 7
сматрају одбрамбеном линијом. Они праве разлику између "Дарвинове специфичне теорије" и допуштају да она може имати слабе тачке и нечега што називају "чињеницом еволуције", за шта тврде да је неоспорна истина. То ме доводи до друге теме.
НАПОМЕНЕ: 1. Види Richard Dawkins, The Blind Watchmaker, c. 1, 56 2. Charles Darwin: The Origin ofSpecies (O пореклу врста), изд. Penguin, 1984, c. 66. 3. Dawkins, The Blind Watchman, примедба 3, стр. 23. 4. Иако експеримент са ноћним лептирима никада није доказао ништа заиста важно, читаоци би требало да знају да је сам експеримент био резултат дарвинистичког ентузијазма. О томе како је наука дискредитовала овај експеримент види: Jonathan Wells, Second Thoughts about Peppered moths на: http: //www.thescientist. libraryupenn.edu/yrl 999/mayopin990524.html 5. Многи чланци Филипа E. Џонсона могу се наћи и у књизи Objection Sustained (1998). 6. Niles Eldridge, Reinventing Danvin: The Great Debate at the High Table of Evolutionary Тhеогу, c. 95.
2. Теза о заједничком претку Разлика између тобожње непобитне "чињенице еволуције" и "Дарвинове теорије" је нејасна јер и само оправдање пуког постојања обрасца сродства нема великог значаја док не буде постојала теорија о томе како је настао тај образац. Та "чињеница" се обично објашњава као "заједнички предак", односно претпоставка да људска бића (и остале животиње) деле заједничког претка са биљкама, печуркама и бактеријама. Претпостављени доказ за ову чињеницу је околност да жива бића постоје у групама и да су групе повезане обрасцем веће или мање сличности. Људи су по много чему слични мајмунима, нешто мање су слични зечевима, још мање змијама, а још мање дрвећу итд. Свака од различитих група таксономијског поретка (бактерије, биљке, животиње, итд) има заједничку биохемијску основу, која указује да оне потичу са заједничког извора. Дарвинистичко објашњење овог обрасца је да то потиче од заједничког претка, наводећи да су оне групе које имају већи степен сличности уједно и оне које имају и релативно недавног заједничког претка. У стварности, заједнички преци се претпостављају као теорија, која има за циљ да објасни чињеницу класификације и сродства.
8
"Преци" подразумевају веома постепен процес промене, будући да се у свакој генерацији потомци тек незнатно разликују од својих родитеља. Према томе, теза о заједничком претку не подразумева само да су заједнички преци постојали на земљи него, исто тако, и веома дугу линију постепених потомака који повезују древне претке са њиховим претпостављеним модерним потомцима. Ништа од овога не може потврдити изучавање фосила, али дарвинисти верују да се, без обзира на то, тај процес морао одиграти, јер мисле да је то једино научно (тј. натуралистичко) објашњење за образац живота. Напротив, чини се да је образац већих или мањих сличности или варијација у оквиру једног типа у већој мери сведочанство о јединственом плану него о природном еволуционом процесу. То је ненамерно показано (1990) у књизи дарвинистичког зоолога који "чињеницу еволуције" илуструје тако што наводи пример линије аутомобила: "Све еволуира, у смислу наслеђивања са модификацијама, било да је у питању политика владе, религија, спортски аутомобили или организми. Револуционарна корвета од фибергласа развила се 1953. из својих путничких аутомобилских предака. Други високи домет у еволуционом рафинирању подразумевао је модел из 1962, кад је првобитни модел од 102 инча скраћен на 98 инча, а уведен је и нови Стингреј модел са затвореним кровом. Следио је модел из 1968, претходник данашњег облика Корвете, који је настао од модела са покретним кровом. Најзад, 1978. појавио се јубиларни сребрни модел са дугачким и косим задњим прозором. Данашња верзија наставља рафинирање чија је акумулација започела још 1953. године. Поента је у томе да се Корвета развијала кроз процес селекције, уз рад на варијацијама које су резултирале у серијама прелазних форми и крајњој тачки која се прилично разликује од полазишта. Сличан процес обликује еволуцију организама."[1] Разуме се да корвете, као и организми, имају неке заједничке црте јер су оне биле замишљене у уму дизајнера а не зато што је неки безумни процес начинио било коју од њих. Другим речима, чињеница сродства није доказ о постојању чисто натуралистичког или безумног механизма стварања. Бетовенове симфоније следе образац истог плана са варијацијама, али тај образац ни на који начин нема тенденцију да подржи теорију да су симфоније саме себе компоновале, без Бетовенове помоћи. Теорија еволуције се данас налази у стању конфузије, у којој се главне фигуре као Стивен Џеј Гулд и Ричард Докинс жестоко размимоилазе по питању како је дошло до еволуције (види 4. поглавље моје књиге Разлог у равнотежи - Reason in the Balance ради прегледа главних неслагања). Ове непомирљиве идеологије имају заједнички програм врста, али то је у већој мери философски него научни програм. Оно у чему су по сваку цену сагласни јесте идеја да се Бог мора искључити из те слике.
9
То нас доводи до трећег и најважнијег дела дефиниције еволуције.
НАПОМЕНЕ: 1. Tim Berra, Evolution and the Myth ofCreationism, c. 118-119. 3. С еволуцијом (у научном смислу) је нераздвојиво повезано безбожништво Из изјаве NABT-a смо видели да је еволуција, према дефиницији, "ненадзиран" процес. Овај захтев није закључак до којег су дарвинисти дошли на основу емпиријског доказа него философска претпоставка која одражава њихово полазиште из метафизичког натурализма или материјализма. Ако је природа све што постоји, онда природа мора бити способна да сама ствара. То подразумева постојање натуралистичког еволуционог процеса способног да од једноставног почетка створи веома сложене ствари. Тај процес мора најпре бити неруковођен, јер би ум, способан да руководи еволуцијом, и сам морао еволуирати из неживе материје. Кад су људска бића једном еволуирала, еволуција је, наравно, могла да постане руковођен процес посредством практиковања генетског инжењеринга. Када изнесемо ове претпоставке, нешто што бар грубо личи на дарвинизам једноставно мора бити истинито, без обзира на доказе. Еволуција мора да започне пуким случајем или случајним променама и то мора поседовати неку безумну руководећу силу, способну да ствара чуда сложеног инжењеринга који називамо организмима. Због тога је Ричард Докинс у предавањима наводио да, уколико сложени живот постоји на другим планетама, онда би за то била одговорна дарвинистичка еволуција. Нема потребе за доказима или посматрањима, јер је дарвинистички механизам једини могућ кандидат за то дело, имајући полазиште у натурализму. То логично објашњава зашто су дарвинисти непоколебиви пред свим очигледним проблемима које су идентификовали критичари какав сам и ја сам. Теорија мора да буде уистину безобзирна јер ћемо у противном бити без материјалистичког објашњења за комплексност живота и мораћемо да се окренемо Богу. Ова логика је била несмотрено сажета у једном одломку есеја из 1997. године, који је написао водећи генетичар Ричард Левонтин: "Ми стајемо на страну науке упркос очигледној апсурдности неких њених конструкција, упркос њеној неспособности да 10
испуни многа од својих неумерених обећања у погледу здравља и живота, упркос толеранцији научних кругова према неутемељеним причама, јер ми имамо превасходну обавезу, обавезу према материјализму. То не значи да нас научни методи и институције на неки начин присиљавају да прихватимо материјалистичка објашњења за феноменални (појавни) свет него, напротив, да смо нашом а приори приврженошћу материјалним узроцима приморани да створимо истраживачки апарат и групу појмова који дају материјална објашњења, без обзира како контраинтуитивна, без обзира како мистификована била за непосвећене. Штавише, тај материјализам је апсолутан, јер не можемо дозволити Божанску Стопу пред својим вратима."[1] Нема потребе да се још нешто каже. Можемо сагледати дубоку истину у коментару оца Серафима који каже да ЕВОЛУЦИЈУ НИКАДА НЕ БИ МОГЛИ ДА СМИСЛЕ ЉУДИ КОЈИ ВЕРУЈУ У ОНОГ БОГА КОЈЕМ СЕ КЛАЊАЈУ ПРАВОСЛАВНИ ХРИШЋАНИ (наглашено у оригиналном тексту). Кад се Божанска Стопа једном нађе пред вратима, нема више разлога да се постулираЈу нити легиони невидљивих фосилних предака, нити безумни материјални процес који твори чудо стварања.
НАПОМЕНЕ: 1. Richard Levrontin, "Billions and billions of Demons" у New York Review of Books, 9. јануар 1997, c. 28, 31.
4. Закључак; Да ли нам истиниту причу о стварању?
наука
може
испричати
Критике еволуционе теорије, ма како оправдане, не могу одговорити на најважније питање. Ако желимо да сазнамо истину о почецима, хоћемо ли се превасходно поуздати у Божанско откровење или у научна истраживања? Као и многи креационисти, и отац Серафим је веровао да је наука потпуно немоћна када дође до теме крајњих почетака и да истинско знање о тој теми може потећи једино од откровења. Он то објашњава тиме што су се догађаји у седмици Постања одиграли према јединственим законима, законима који су били потпуно другачији од оних који су дејствовали након Пада. Ако је то истина, овај закључак подразумева да је целокупна тема постанка ван домена научних истраживања. Наука може да посматра само оно што се данас дешава у свету и закључке о далекој прошлости може извући само претпостављајући униформност у погледу времена физичких
11
процеса и физичких закона. Због тога, на пример, научници еволуционисти првенствено претпостављају да је процес који је створио биљке и животиње у основи исти процес ситних варијација које данас можемо да посматрамо у живом свету. Постоји мало доказа који би могли подржати ову претпоставку, али без ње би наука о почецима била беспомоћна. Разуме се, морао је постојати неки недарвинистички стваралачки, еволутивни процес, који је дејствовао у далекој прошлости и морао је користити механизме који данас више не дејствују. Такав процес би, као потпуно креационистички, био готово неприхватљив за научнике материјалисте јер је механизам који се у начелу не може посматрати као својеврсно чудо недокучив за научно изучавање. Наука би могла одбацити дарвинистичку теорију без озбиљних губитака, али само ако би јој при руци била друга материјалистичка теорија, која би исто тако била заснована на униформистичким и натуралистичким претпоставкама. Међутим, шта ако не постоји алтернативна теорија или бар теорија која је довољно поткрепљена чињеницама да би захтевала да буде широко прихваћена? Научници који желе све да објасне увек ће инсистирати на изношењу претпоставки које ће им допуштати да постигну свој велики циљ и увек ће оклевати да признају да би његови методи могли бити недовољни да објасне мистерије стварања. Наука није склона да толерише супарничке начине размишљања и због тога ће амбициозни научници горко оптуживати оне религиозне мислиоце који износе могућност да су се физички закони и процеси дубоко изменили од времена Стварања. Оца Серафима нису плашиле такве оптужбе, а не би требало да плаше ни друге. Униформизам је, као и натурализам, философска претпоставка а не чињеница. Савршено је разумно да се изнесу и друге претпоставке укључујући и претпоставку која наводи на закључак да знање о почецима можемо стећи једино ако је Бог изабрао да нам то открије.
ПРВИ ДЕО ПРАВОСЛАВНИ СВЕТООТАЧКИ КОМЕНТАР НА ПОСТАЊЕ Примедба уредника Овај коментар је највећим делом преузет из оригиналног рукописа оца Серафима, који је настао док је писао припреме за курс о Постању на Богословској академији у Новом Валааму, током летњег сабора 1981. и 1982. године. Током усменог излагања на овом курсу, иначе забележеног на траци, он је импровизовано додавао веома вредне увиде којих није било у рукопису. Не желећи да читаоца лишимо овог изузетног
12
материјала, већину тих примедби унели смо у oвe Коментаре, како у Главни текст тако и у фусноте. 3бoг тога се стил текста повремено мења и углађени стил бива замењен колоквијалним тоном. Укључили смо и записе са оних скупова које је водио отац Серафим а који су подразумевали питања полазника и његове одговоре на предавањима о Постању. Та питања и одговори могу се пронаћи у 4. поглављу. Фусноте у овом Коментару, као и у наредним поглављима oвe књигe, представљају речи самог оца Серафима, осим уколико није указано да су то фусноте уредника Цитати из Псалама следе њихову нумерацију у Септуагинти, грчкој верзији Старог Завета Предговор Зашто треба изучавати Књигу Постања? Зашто би требало да изучавамо Књигу Постања? Зашто се не бисмо усредсредили искључиво на спасење својих душа, уместо да размишљамо о томе како ће свет изгледати на крају или како је изгледао на почетку? Могли бисмо доспети у невољу, јер би могао да дође Карл Саган[1] и да нам се супротстави. Зар није сигурније да се бавимо искључиво изговарањем својих молитава и да не размишљамо о тим великим темама? Зашто да размишљамо о тим далеким стварима, кад би требало да мислимо о свом спасењу? Често сам слушао фразе сличне овима. У одговору на њих, пре свега можемо да кажемо да постоји непосредна веза између вашег понашања и онога што мислите о човековом пореклу. У свом јавном обраћању младим људима који су живели под комунистичким режимом у Румунији, отац Георгије Калчиу је рекао: "Речено вам је да потичете од мајмуна и да сте звери које се могу дресирати."[2] То може да буде веома моћна ствар: "Наука доказује да сте ви само животиње; према томе, изађимо и подигнимо у ваздух цркву!"[3] Као друго, Књига Постања је део Светог Писма, а Бог нам је Свето Писмо дао ради нашег спасења. Сматрамо да значење Светог Писма упознајемо кроз коментаре Светих Отаца. Оци су о Књизи Постања говорили у цркви; сви њихови коментари били су у суштини проповеди које су одржавали у цркви, јер се Књига Постања у цркви чита сваког радног дана током Великог поста. Велики Оци који су то практиковали били су свети Златоуст, свети Василије Велики и свети Амвросије Медиолански (Милански). Те проповеди су записивали људи који су били у цркви и слушали их, да би други могли да их читају. Према томе, читање ових текстова сматрало се делом свакодневног живота оних људи који су одлазили у цркву. Ми смо данас донекле изгубили ту идеју. Тако је разјашњење Књиге Постања или 13
Откровења на неки начин постало тајинствена област и ми као да се плашимо ових тема, иако су Оци говорили о њима! Најзад (и ово је веома важно), наше хришћанство је религија која нам казује шта ћемо чинити у вечном животу. Оно има задатак да нас припреми за нешто вечно, а не за oвaj свет. Ако мислимо само о овом свету, онда је наш хоризонт веома ограничен и не знамо шта се дешава после смрти, не знамо одакле долазимо и куда идемо, нити шта је сврха нашег живота. Када говоримо о почетку ствари, и када говоримо о крају ствари, откривамо шта да учинимо са читавим својим животом.
НАПОМЕНЕ: 1. У писму из 1981. г. отац Серафим Роуз пише о телевизијској серији и књизи Карла Сагана Космос: "Један од наших претплатника управо нам је послао исечке из новина о ономе о чему се, по свему судећи, сада много говори и чини се да је то типично за начин на који се еволуција данас проповеда као догма и готово као религија." - (Прим. изд.) 2. У време када је отац Серафим одржавао ова предавања, о. Георгије Калчиу био је у затвору због проповеди које је изговарао пред младима. Надахнут хероизмом о. Георгија и подстакнут његовим речима, о. Серафим је касније објавио ове његове беседе у часопису Православна реч (Orthodox Word). Затим су 1997. г. ове проповеди објављене у књизи коју је приредило Братство светог Германа под називом Христос те призива (Christ Is Calling You). Горњи цитат је преузет са стр. 27. у тој књизи, док се остали проницљиви одломци о еволуцији могу наћи на стр. 33-34,152. и 154. (Изд). 3. Свети Варсануфије Оптински (1845-1913) изнео је слична запажања у једној од својих духовних беседа: "Енглески филозоф Дарвин створио је читав систем према којем је живот борба за опстанак, борба јаких против слабих, у којем су побеђени предодређени за пропаст... То је већ почетак зверске философије и они који је прихвате неће се предомишљати да убију човека, да нападну жену или да опљачкају блиског пријатеља. Они ће то учинити мирне савести, са потпуним признавањем свог права да почине такве злочине" (из књиге Старац Варсануфије Оптински, која ускоро треба да се појави у издању Братства светог Германа). (прим. изд)
ПРВО ПОГЛАВЉЕ KАКО ДА ЧИТАМО КЊИГУ ПОСТАЊА 1. Приступ У извесном смислу, нико од нас не зна како да приступи овој књизи. Модерна наука и философија испунила је наш ум многим теоријама и претпоставкама о постању свемира и човека, тако да ћемо овој књизи неизбежно прићи са извесним предрасудама. Неки ће пожелети да она буде сагласна са њиховим посебним
14
научним теоријама, док ће други захтевати да не буде сагласна са њима. И једни и други гледају на њу као на књигу која треба да им саопшти неке научне чињенице. Међутим, неки у њој виде чисту поезију и творевину религиозне маште која нема ничег заједничког са науком. Средишње питање које узрокује наше тешкоће у разумевању ове књиге је следеће: колико дословно треба да је читамо? Неки протестантски фундаменталисти кажу нам да је она целовито (или суштински целовито) "дословна". Међутим, такво становиште доводи нас у неке немогуће тешкоће: независно од нашег дословног или недословног тумачења различитих одломака, сама природа стварности која је описана у првим поглављима Књиге Постања (само стварање свих ствари) чини немогућим да cee буде "дословно" схваћено: ми, на пример, немамо чак ни речи које би описале како нешто може да произађе ни из чега. Како то "говори" Бог? Да ли прави буку што одјекује атмосфером која још увек не постоји? Ово објашњење је очигледно исувише једноставно - стварност је много сложенија. Постоји и супротна крајност. Неки људи су склони да ову књигу (или бар прва поглавља, која задају највише тешкоћа) тумаче као алегорију, као поетски начин описивања нечега што је у ствари много ближе нашем искуству. На пример, римокатолички мислиоци су се последњих година појавили са неким довитљивим начинима "објашњавања" Раја и човековог пада. Међутим, кад читате таква тумачења, стичете утисак да она врло мало узимају у обзир сам текст Књиге Постања, односећи се према њему као према неком примитивном коментару на неке скорашње научне теорије. Ово такође представља крајност. Свети Јован Дамаскин, Свети Отац који је живео у 8. веку и чија гледишта уопштено сумирају светоотачко мишљење током првих векова хришћанства, особито тврди да је алегоријско тумачење Раја део једне ране јереси и да не припада Цркви.[1] Човек се данас често сусреће с уобичајеним излазом између ова два гледишта. Изјава римокатоличке монахиње (која је истовремено и учитељица) била је недавно широко публикована под насловом: "Бог је помогао стварање еволуције." Она каже: "Библијска прича о Постању има религиозни циљ. У њој се налазе грешке, али њено учење није погрешно. Напротив, еволуциона теорија о стварању има научни циљ и трагање за истином је у надлежности астронома, геолога, биолога итд. Ова два циља су различита, али и један и други нуде истину људском уму и срцу." Она тврди да Књига Постања потиче од усменог предања које је ограничено научним гледиштима тога доба. Сагласно овом становишту, Књига Постања припада једној категорији, а научна истина или стварност другој. Књига Постања има врло мало, а можда чак и ништа заједничког с било којом врстом истине, било дословне било алегоријске. Према томе, не постоји стварна потреба да размишљате о томе: Књигу 15
Постања читајте због духовног уздизања или због поезије, а научници ће вам рећи оно што вам је потребно да знате везано за чињенице о почецима човека и света! У овом или оном облику, такав став је данас сасвим уобичајен. Међутим, такав став је у ствари једнак неспособности да се ово питање уопште размотри: он Књигу Постања не схвата озбиљно. Напротив, наш истински циљ у изучавању Књиге Постања јесте да је озбиљно схватимо и да видимо шта нам у ствари каже. То не може да учини ниједан од приступа које смо поменули. "Кључ" за разумевање Књиге Постања морамо потражити на другом месту. У приступу Књизи Постања морамо покушати да избегнемо горепоменуте замке помоћу извесног степена самосвести, односно свешћу о томе коју бисмо врсту предрасуда и склоности могли имати кад приступамо овом тексту. Већ смо поменули да би неки од нас могли бити сувише узнемирени због тога да ли ће се значење Књиге Постања сложити (или размимоићи) са неком посебном научном теоријом. Установимо једно општије начело у односу на то како ћемо ми, с нашим менталитетом 20. века, бити склони да то учинимо. У реакцији на крајњу дословност нашег научног гледишта (дословност коју захтева сама природа науке), када се окренемо ненаучним књижевним текстовима или богословљу веома смо склони да нађемо недословна или "универзална" значења. То је сасвим природно, јер не желимо да ти текстови изгледају смешно у очима научно образованог човека. Ми, међутим, морамо схватити да, с таквом склоношћу, често "искачемо" са закључцима о којима нисмо довољно размислили. Навешћу један очигледан пример: када зачујемо речи "шест дана" Стварања, већина нас аутоматски усклађује тих шест дана са оним што савремена наука учи о постепеном расту и развоју живих бића. "То морају бити неки бесконачно дуги временски периоди, који обухватају милионе и билионе година", говори нам наш ум, који је саобразан 20. веку. "Сви они геолошки слојеви и сви они фосили нису се могли формирати дословно за један дан!" Ако пак чујемо да неки фундаменталиста у Тексасу или у јужној Калифорнији још једном гласно тврди да је сваки од тих шест дана неоспорно трајао по двадесет четири часа и ни минута дуже, може нам се десити да будемо озлојеђени и да се зачудимо како је могуће да људи буду тако ограничени и антинаучни. Не намеравам да вам током овог курса саопштим колико су дуго трајали ти дани. Међутим, сматрам да би требало да будемо свесни да наша природна и готово подсвесна тежња да их сматрамо за бесконачно дуге периоде, мислећи да смо на тај начин разрешили проблем који они представљају, у суштини није промишљен одговор на овај проблем него, напротив, склоност и предрасуда коју смо преузели од интелектуалне климе у каквој живимо[2]. Кад се брижљивије осврнемо на те дане, видећемо да читаво ово питање није тако једноставно и да у овом, као и у 16
многим другим случајевима, постоји наша природна склоност која у већој мери тежи да замагли него да разјасни истински проблем. На ово карактеристично питање осврнућемо се касније. За сада бих желео да нас оно подстакне да не будемо исувише сигурни у начине на које обично гледамо Књигу Постања и да се отворимо за мудрост богоносних људи прошлости који су посветили толико интелектуалног напора разумевању текста Књиге Постања, онако како је и замишљено да се он разуме. Ти Свети Оци представљају наш кључ за разумевање Књиге Постања.
НАПОМЕНЕ: 1. Свети Јован Дамаскин, О јересима, с. 126 2. Ову уобичајену грешку начинио је чак и један традиционални православни мислилац којег је о. Серафим изузетно уважавао: био је то И. М. Андрејев (1894-1976), који је то учинио у својој књизи Orthodox Apologetic Theology (1955). У писму од 3 (16) јула 1977. г. о. Серафим пише: "Рекао бих да је његово (Андрејевљево) једноставно поистовећивање "дана" с "периодом" сувише слободно." (Изд.)
2. Свети Оци - наш кључ за разумевање Књиге Постања У Светим Оцима налазимо "дух Цркве", односно живо разумевање откровења Божијег. Они су наша карика између древних текстова који садрже откровење Божије и данашње стварности. Без те карике, сваки човек тумачи сам за себе, а резултат су миријаде тумачења и секти. Постоје многи светоотачки коментари на Књигу Постања. То нам већ само по себи довољно показује да су Оци Цркве сматрали овај текст изузетно важним. Погледајмо сада који су Оци говорили о овом тексту и које су књиге написали. Током овог курса, првенствено ћу користити четири коментара, дела раних Отаца Цркве: 1. Свети Јован Златоусти је написао веће и мање коментаре на целокупну Књигу Постања. Већи коментари, названи Омилије на Књигу Постања били су у ствари предавања која је одржавао током Великог поста, будући да се током овог поста у Цркви чита Књига Постања. Ова књига садржи шездесет седам омилија, чији је обим приближно седамсто страна[1]. Наредних година, св. Јован је начинио још осам омилија, које су обухватиле додатних неколико стотина страна. Написао је и расправу под називом О стварању света, која се распростире на преко стотину страна. На 17
тај начин, код св. Јована Златоустог налазимо око хиљаду, па чак и више страна тумачења Књиге Постања. Он је један од главних тумача ове књиге. 2. Свети Јефрем Сиријски, који је живео приближно у исто време кад и св. Јован Златоусти, такође је написао коментаре на читаву ову књигу. У његовом делу, једноставно названом Тумачење библијских књига, Књизи Постања посвећено је неколико стотина страна. Свети Јефрем је изузетно високо цењен као тумач Старог Завета, будући даје знао јеврејски, да је био "источњак" (односно човек источњачког менталитета) и познавалац науке. 3. Свети Василије је саставио омилије[2] на шест дана Стварања, назване Хексаимерон - Шестоднев. У књижевности ране Цркве постоје и други Шестодневи, од којих неки потичу још из 2. века. Међутим, може се рећи да Шестоднев св. Василија Великог ужива највећи ауторитет[3]. Он не покрива целокупну Књигу Постања него само прво поглавље. Друга његова књига коју ћемо наводити названа је О човековом пореклу и она представља својеврсни наставак Шестоднева. 4. Читајући Шестоднев св. Василија, на Западу је свети Амвросије Медиолански (Милански) и сам написао омилије на Шестоднев[4]. Његов Хексамерон (Шестоднев) је нешто обимнији и обухвата око три стотине страна[5]. Свети Амвросије је написао и читаву књигу посвећену Рају, која представља наставак Шестоднева, као и књигу о Каину и Авељу. Као додатак овим основним коментарима, осврнућемо се и на један број књига које се не баве целокупном Књигом Постања или целокупним Шестодневом. На пример, брат св. Василија, св. Григорије Нисијски, написао је књигу О стварању човека која се исцрпно бави завршетком првог и почетком другог поглавља Књиге Постања. Осврнуо сам се и на православну догму. Књига светог Јована Дамаскина О православној вери садржи многа поглавља у којима се он бави питањима везаним за Шестоднев, за стварање човека, за пад, за Рај итд. У катихизису ране Цркве - Великом катихизису светог Григорија Нисијског и Катихетским поукама светог Кирила Јерусалимског налази се такође неколико појединости везаних за ова питања. Бавећи се специфичним питањем светоотачког погледа на свет, користио сам расправе О васкрсењу св. Атанасија Великог, св. Григорија Нисијског и св. Амвросија Медиоланског. Свети Симеон Нови Богослов написао је омилије посвећене Адаму, паду и првобитном свету, које су преведене на енглески и могу се наћи у књизи Адамов гpex (Sin of Adam)[6]. Постоје затим различити списи св. Григорија Богослова о стварању човека, о човековој природи и његовој души. Свети Макарије Велики, св. авва Доротеј, св. Исаак Сиријски и други
18
писци подвижничких текстова често су говорили о Адаму и човековом паду. Како је основни циљ подвижничког живота повратак у стање у којем је Адам био пре грехопада, писали су о значењу пада, о томе шта је био Рај и шта је оно чему покушавамо да се вратимо. Блажени Августин дотакао се теме Постања у Држави Божијој[7]; св. Григорије Палама писао је о различитим аспектима овог питања у својим апологетским радовима; о Рају је писао и св. Григорије Синаит. (Осим тога, постоје и познији коментари које, на жалост, нисам видео. Један од њих је Шестоднев (Хексаимерон) св. Јована Кронштатског, а други тумачење Књиге Постања митрополита Филарета Московског). Ови Оци нису нам дали све одговоре на питања која бисмо могли поставити у вези с Књигом Постања. Ми их читамо зато да бисмо изградили свој став према Књизи Постања. Понекад нам се може учинити да Оци противурече један другоме или да говоре на начин који не сматрамо баш корисним за питања каква данас постављамо. Стога морамо усвојити нека основна начела којима ћемо се руководити како у разумевању Књиге Постања, тако и у разумевању Светих Отаца. Такође би требало приметити да, чак ни на оним местима на којима су тумачења Књиге Постања блаженог Августина спорна, она ни у ком смислу нису сагласна с еволуционизмом или теоријом о "старости земље", како тврде неки научници 20. века. Бл. Августин је установио да је преображај једне врсте у другу немогућ и да је свет створен неких 5500 год. пре Христовог рођења. В. одбрану Августина у чланку Џонатана Велса: "Злоупотреба богословља: заборављена доктрина Хауварда Ван Тилса о функционалној целовитости Стварања".
НАПОМЕНЕ: 1. Отац Серафим је за потребе овог курса превео одломке из руског превода Омилија на Књигу Постања св. Јована Златоустог и Коментаре на Књигу Поспшња св. Јефрема Сиријског. Након упокојења о. Серафима, оба ова дела су објављена на енглеском, у едицији Оци Цркве, т. 74, 82, 87 и 91. (Изд.) 2. Омилија обично подразумева беседу која је изговорена у цркви, где се народ окупљао и слушао. 3. Хексаимерон св. Василија Великог био је високо уважаван у древној Цркви. Свети Григорије Богослов је записао: "Када у руке узмем његов (Василијев) Хексаимерон (Шестоднев) и када га наглас читам, ја сам уз свог Творца, ја разумем разлоге стварања и клањам се мом Створитељу више него пре, кад ми је вид био једини учитељ" (Св. Григорије Богослов, Омилија 43: 67, "Панегирик св. Василију"). (Изд.)
19
4. Омилије светог Амвросија Медиоланског настале су неких седамнаест година касније него Омилије светог Василија. (Изд.) 5. Овде можемо да видимо да, кад један Отац говори посебно о једном одломку, други Отац ће вероватно рећи нешто исцрпно о другом. Ако све то повежете, добићете врло добар поглед на то како дух Цркве, односно како Оци уопштено разматрају те одломке. Може се догодити да наиђете и на нека неслагања у неким ситнијим тумачењима, у неким мањим тачкама, али кад се ради о великим стварима видећете да они говоре исту ствар, само на различите начине, и да су потпуно сагласни у томе како би требало тумачити Књигу Постања." 6. Касније објављена под називом Првостворени човек {First Created Man). (Изд.) 7. Блажени Августин је такође написао обимно дело посвећено овој теми под називом Дословно значење Књиге Постања. У њему су садржане извесне идеје које се не слажу са светоотачким учењима. Отац Серафим је знао за ово дело, али је говорио да га није видео. Године 1982, убрзо после његовог упокојења, ово дело се појавило у енглеском преводу, као 41. и 42. том у серији Старохришћански писци (Ancient Christian Writers, New York, Paulist Press).
Услед његове тежње ка прекомерној рационализацији, и остала дела бл. Августина показују сличне недостатке. Отац Серафим је забележио да се "неки од његових списа, као расправа против Пелагијеваца, О Светој Тројици, морају читати с великим опрезом". Међутим, требало би додати да грешке бл. Августина никада нису довеле до тога да га Православна Црква сматра јеретиком. Напротив, називала га је "оцем побожности" (посебно на основу његових недогматских радова као што је Исповест), иако није прихватила његова богословска претеривања. Отац Серафим је написао читаву књигу посвећену овој теми, Место блаженог Августина у Православној Цркви 3. Основна начела нашег приступа разумевању Књиге Постања 1. Ми трагамо за истином. Стога морамо довољно уважавати текст Књиге Постања да бисмо схватили да он садржи истину, чак и у случају да нам та истина изгледа необично или изненађујуће. Уколико нам се учини да је она у сукобу с оним што мислимо да знамо на основу науке, сетимо се да је Бог Творац васцеле истине и да ништа што је заиста истинито у Светом Писму не противуречи ономе што је заиста истинито у науци. 2. Свето Писмо је богонадахнуто. Касније ћемо исцрпније размотрити шта то значи. За почетак, то значи да у њему трагамо за истином вишег реда и када наиђемо на тешкоћу у разумевању нечега, најпре треба да посумњамо у свој недостатак знања а не у пропусте у богонадахнутом тексту. 3. Не би требало да журимо са давањем својих сопствених објашњења "тешких" места, него би најпре требало да се упознамо с оним штосу Свети Оци рекли о тим местима, 20
схватајући да су они поседовали духовну мудрост која нама недостаје. 4. Требало би такође да будемо свесни искушења да користимо издвојене наводе, извучене из контекста светоотачких тумачења, имајући при том за циљ да докажемо оно што сами желимо. На пример, видео сам православца који је желео да докаже да у стварању Адама није било ничега особитог. Он је наводио тврдњу светог Атанасија Великог у којој се каже: "Првостворени човек био је начињен од праха као и сви остали, и рука која је тада створила Адама створила је и све оне који су дошли после њега."[1] То је општи став о непрестаном Божијем делању и нико не би требало да помисли да је противуречан[ 2]. Та особа је,међутим, желела да укаже како не постоји истинска разлика између стварања сваког човека и стварања првог човека. Осим тога, тиме је особито желео да нагласи да се Адамово тело могло уобличити и природним рађањем, у утроби неког не баш сасвим људског бића! Може ли ова изјава бити правилно искоришћена као "доказ" у овом питању? Тако се догађа да у делима светог Атанасија можемо наћи одломак који особито побија ову идеју. Он на другом месту каже: "Иако је само Адам био начињен од земље, у њему се садржало оно што ће наследити читав људски род."[3] Он овде особито наглашава да је Адам створен на начин сасвим различит у односу на остале људе и то је, као што ћемо касније видети, истинско учење Светих Отаца уопште. Према томе, било би сасвим погрешно узети један његов навод и мислити да он доказује вашу сопствену идеју или да јој отвара пут. Општи исказ светог Атанасија о човековој природи не каже ништа о посебној природи Адамовог стварања. Таква злоупотреба навода из светоотачких дела представља уобичајену замку у наше време, кад су расправе о сличним темама обично веома острашћене. Током овог курса учинићемо најбоље што можемо да бисмо избегли ову замку и то на тај начин што Светим Оцима нећемо приписивати никакво своје тумачење него ћемо једноставно покушати да схватимо оно што говоре они сами. 5. Нема потребе да прихватимо сваку реч коју су Свети Оци написали о Књизи Постања. Они су понекад, сликовитости ради, користили научна сазнања свога доба, а та сазнања су у неким стварима била погрешна. Ми, међутим, морамо правити јасну разлику између њихове науке и њихових богословских исказа, као што ћемо поштовати и њихов целокупан приступ, опште закључке и богословске увиде. 6. Уколико сматрамо да и ми у свом времену можемо додати нешто ради бољег разумевања овог текста (можда нешто што је засновано на открићима модерне науке), онда то морамо учинити веома опрезно и уз пуно поштовање целовитости текста Књиге Постања и мишљења Светих Отаца. У таквим покушајима увек морамо бити крајње смирени,јер и савремена наука има своје 21
пропусте и грешке. Уколико се исувише ослонимо на њу, могли бисмо доћи до погрешног разумевања[4]. 7. На овом курсу посебно ћемо се потрудити да најпре разумемо Свете Оце и да тек онда понудимо сопствене одговоре на одређена питања, уколико такве одговоре уопште поседујемо. 8. Најзад, ако је истина да је савремена наука способна да баци извесну светлост на разумевање неколицине одломака из Књиге Постања(јер нема потребе да поричемо да се истине које потичу из ове две сфере у неким областима преклапају), сматрам да ништа мање истинитаније ни тврдња да су Свети Оци у стању да баце извесну светлост намодерну науку и да нам дају неке наговештаје о томе како треба разумети чињенице из сфере геологије, палеонтологије и осталих наука које се баве најранијом историјом земље и људског рода. Ова студија ће на тај начин бити плодоносна у оба смера. 9. Овај курс нема, наравно, за циљ да пружи одговоре на сва питања о Постању и Стварању. Напротив, његов превасходни циљ је да надахне православне хришћане да о овој теми размишљају шире него што је уобичајено и да се не задовоље поједностављеним одговорима какве најчешће чујемо.
НАПОМЕНЕ: 1. Свети Атанасије, Миње, PG, 25, с. 429. 2. Без непрестаног стваралачког труда Божијег ништа не би могло постојати нити би уопште могло постати. Ми сматрамо да је сасвим "природно" да биљка израсте из семена, да у суштини све потекне од мале семенке и да израсте у целовиту јединку. Међутим, тај процес не би могао да се настави без учешћа Божијег. Према томе, може се рећи да Бог и данас ствара "из праха земаљског". 3. Свети Атанасије: Четири расправе против аријанаца, 2: 48, с. 375. 4. Међу људима који не залазе дубоко у ово питање често се среће мишљење да је "древна наука погрешна и да је модерна наука исправна, те да стога можемо поверовати свему што нам кажу савремени научници". Међутим, догађа се да једна генерација одбаци тзв. "научне чињенице" претходне генерације. Ми морамо да разаберемо шта је чињеница а шта теорија. У савременој науци постоје многа становишта која ће за педесет година бити одбачена и замењена новим теоријама.
4. Дословно или символично тумачење? Ово питање представља велики камен спотицања за нас, људе модерног доба, одгајене уз "научно" образовање и поглед на свет који нас је лишио разумевања символичног значења у књижевности. Као резултат свега тога, често нам се догађа да
22
исхитрено изводимо закључке: ако неке представе у Светом Писму имају символично значење (нпр. "дрво познања добра и зла"), веома смо склони да кажемо: "То је само символ!" И најмањи наговештај фигуративног или метафоричког значења често нас води ка порицању дословног значења. Понекад нас такав став може довести до пренагљеног расуђивања о читавим деловима или књигама Светог Писма. Уколико, на пример, у казивању Књиге Постања о Едемском врту постоје символички или фигуративни елементи, олако долазимо до закључка да је целокупно ово казивање "символ" или "алегорија". Наш кључ за разумевање Књиге Постања је следећи: како су Свети Оци разумевали ово питање, најпре посебно - у односу на издвојене одломке, а затим и уопштено - у односу на књигу као целину? Наведимо један пример: 1. Свети Макарије Велики Египатски, светитељ најузвишенијег светотајинског живота и човек којег нипошто не можемо сумњичити за претерано дословно схватање Светог Писма, о 24. стиху 3. главе Књиге Постања записао је следеће: "Рај је био затворен а херувиму је заповеђено да пламеним мачем спречи човека да тамо уђе. О овоме верујемо да је у видљивом облику било управо онако као што је и написано, и да се, истовремено, то тајинствено дешава и у свакој души"[1]. То је одломак за који би многи од нас могли помислити да има искључиво тајинствено значење. Међутим, овај велики прозорљивац божанских ствари уверава нас да је уистину било тако "као што је и написано" за оне који су у стању да то виде. 2. Свети Григорије Богослов, значајан по својим дубоким, мистичким тумачењима Светог Писма, о дрвету познања добра и зла каже следеће: "То дрво је, како ја сматрам, созерцање, а оно је сигурно само за оне који су достигли зрелост навике да у њега ступају."[2] Да ли то значи да је он ово дрво сматрао само символом а не и дрветом у дословном значењу те речи? Чини се да у својим списима он не даје одговор на то питање. Међутим, то је учинио други велики Свети Отац (кад излажу православно учење и кад не износе само своје сопствено мишљење, сви велики Оци су сагласни један с другим, па чак и помажу у међусобном тумачењу). Свети Григорије Палама, отац - исихаста 14. века, даје коментар на овај одломак: "Григорије Богослов је дрво познања добра и зла назвао созерцањем... отуда, међутим, не следи да је при том мислио на уобразиљу или на символ који сам по себи није постојао. За божанског Максима (Исповедника) Мојсеј је такође символ суда, а Илија символ прозорљивости! Зар ћемо, дакле, претпоставити да ни они нису уистину постојали него да су били "символично" измишљени?"[3] 3. Ово су посебна тумачења. Што се тиче општих приступа "дословној" или "символичкој" природи текста Књиге Постања,
23
осврнимо се на речи неколицине других Светих Отаца који су написали коментаре на Књигу Постања. Свети Василије Велики у свом Шестодневу пише: "Они који не прихватају општа и уобичајена значења штива, веле да вода није вода него неко друго суштаство, па растиње и рибе тумаче по сопственом нахођењу... Међутим, када ја чујем реч трава имам на уму траву; или кад чујем растиње или риба или звер или стока, све то како је речено тако и примам јер ја се не стидим еванђеља (Рим. 1,16)... Чини ми се да има неких који то нису схватили, те су, вођени властитом памећу, узели на себе да ономе што је у Писму речено придодају неку тобожњу озбиљност, наводећи низ извештачених доказа и алегоријских тумачења. То би значило чинити себе мудријим од речи Светога Духа и, под видом тумачења, уводити властита схватања. Према томе, схватићемо штиво онако како је написано."[4] 4. Свети Јефрем Сиријски каже нешто слично у свом Коментару на Књигу Постања: "Нико не сме да мисли да је шестодневно стварање алегорија; није дозвољено да се тако говори, као да је оно, што је према опису створено током шест дана, створено у једном тренутку, нити као да су у овом опису представљени само називи који или ништа не означавају или пак означавају нешто друго. Напротив, као што су небо и земља који су првобитно створени уистину небо и земља а не нешто друго што се подразумева под именом неба и земље, тако треба да се зна да и оно, што је речено о свему осталом, створеном и устројеном након стварања неба и земље, не садржи у себи само празне називе и да сили тих назива одговара сама суштина створених природа (елемената, стихија)."[5] 5. Говорећи посебно о рајским рекама, свети Јован Златоусти каже: "Може бити да они који воле да говоре по сопственој мудрости опет не допуштају ни да су реке реке, нити воде воде, него уверавају оне који трпе да их слушају да се (под тиме) мисли на нешто друго. Молим вас да их ми не слушамо, него затискујмо уши за њихове приче и слушајмо Божанствено Писмо, па следећи што оно каже настојмо да у своје душе полажемо права учења!'[6] Ово показује да су се Свети Оци и у своје време, у 4. веку, суочавали с овим питањем. И тада је било много људи који су текст Књиге Постања тумачили као алегорију, ничим не ограничавајући символичне интерпретације и поричући да овај текст има било какво дословно значење, а посебно прве три главе које ћемо овде изучавати. Због тога су се Свети Оци посебно побринули да нагласе да ова књига има дословно значење, а ми морамо тачно разумети какво је то значење. Требало би да нам ово буде довољно да покаже како су Свети Оци, који су писали о Књизи Постања, уопштено говорећи
24
били "дословни" у својим тумачењима иако су у многим случајевима исто тако допуштали и символично или мистичко (тајинствено) значење. Као и у свим осталим књижевним делима, и у Светом Писму постоје очигледне метафоре и нико, ко исправно размишља, неће ни помислити да их схвати "дословно". На пример, у Псалму 104. се каже: Сунце познаје запад свој (ст. 19). Уз сво поштовање текста, нема потребе да верујемо како сунце поседује свест и дословно зна када ће да зађе. То је, једноставно, нормална помоћ песничког језика и то никоме не би требало да ствара невољу. Осим тога, постоји у Светом Писму једна важна врста исказа - а за њу постоји много примера управо у Књизи Постања - за коју нам Свети Оци особито напомињу да не треба да је схватимо у дословном смислу. То су антропоморфни искази о Богу, где се о Њему говори као о човеку који шета, говори, гневи се итд. Требало би да све такве исказе схватимо на "богодоличан" начин, односно, ослањајући се на наше знање о православном учењу да је Бог чисто духован, да нема телесне органе и да су Његова дела у Светом Писму описана онако како нама изгледају. Оци су у том погледу врло опрезни с текстом Књиге Постања. Тако св. Јован Златоусти каже: "Када чујеш, љубљени, да засади Бог рај у Едему према истоку, ово 'засади' схватај богодолично - да Бог то заповеди. А за остало веруј да и Рај настаде, и то на оном месту где и Писмо назначи..."[7] Што се тиче "научних" података изнетих у Књизи Постања а будући да она говори о настанку света који познајемо, тамо морају постојати неки научни подаци - насупрот широко распрострањеном мишљењу, тамо нема ничега "застарелог". Истина је да су њена запажања у целини изнета као она која су виђена са земље и која се тичу човека. Она не износе ниједно посебно учење о, на пример, природи небеских тела и њиховом узајамном кретању, тако да ову књигу може читати свако поколење и разумети је у светлости свог сопственог научног знања. Открића последњих векова о бесконачности простора и непрегледном мноштву небеских тела у нашим умовима нису учинила ништа друго осим што су додала величанственост једноставном извештају из Књиге Постања. Када Свети Оци говоре о Књизи Постања они, наравно, покушавају да је илуструју примерима преузетим из природних наука њиховог доба. То исто чинимо и ми данас. Сав тај илустративни материјал отворен је за научни критицизам и нешто од тога је, у суштини, заиста застарело. Међутим, такав критицизам ни најмање не погађа сам текст Књиге Постања и ми можемо само да се дивимо колико је он свеж и савремен за сваку генерацију. Богословски коментари Светих Отаца на овај текст имају исто својство.
25
НАПОМЕНЕ: 1. Свети Макарије Велики: Седам омилија, 4: 5, с. 385. 2. Свети Григорије Богослов: Беседа на Богојављење, 12, с. 348 3. Свети Григорије Палама: У одбрану светих исихаста, Тријаде, 2: 3, с. 432. 4. Свети Василије Велики, Шестоднев, 9: 1 5. Свети Јефрем Сиријски: Тумачење Књиге Постања, 1. 6. Свети Јован Златоусти: Омилије на Књигу Постања, 13: 4. 7. Исто, 13: 3
5. Природа текста Последња важна тачка коју ћемо разматрати пре него што приступимо самом тексту Књиге Постања гласи: какав је то текст? Свима су нам познати антирелигиозни аргументи против Светог Писма а посебно против Књиге Постања: да је то опис стварања намењен заосталим људима који мало знају о световној науци, да је препун примитивне митологије о "боговиматворцима" и натприродним бићима, да је све то преузето из вавилонске митологије, итд. Међутим, нико не може озбиљно поредити Књигу Постања са било којим митом о стварању других народа а да при том не буде поражен трезвеношћу и једноставношћу библијског извештаја. Митови о стварању уистину су препуни невероватних догађаја и бајковитих бића; међутим, не постоји ни намера да они буду схваћени онако, како је текст написан. Не постоји никаква конкуренција између тих текстова и Књиге Постања; они се ни на који начин не могу поредити. И поред тога, постоји широко распрострањено, популарно становиште, које није утемељено нити на Светом Писму нити на црквеном предању. Према том становишту, Мојсеј је Књигу Постања написао након што се обавестио о осталим, раним извештајима о Стварању или да је једноставно записао усмено предање које је дошло до њега, да је прикупио и поједноставио легенде сачуване до његовог времена. Разуме се да овакво становиште чини од Књиге Постања дело људске мудрости и размишљања, што значи да би било сасвим бесмислено изучавати ово дело као исказ о истини о почетку света. Постоје различите врсте знања, а знање које долази непосредно од Бога у потпуности се разликује од знања које происходи из човекових природних снага. Свети Исаак Сиријски разликује те врсте знања на следећи начин:
26
"Знање које се бави видљивим стварима или посредством чула прима поредак његов назива се природним знањем. Оно пак знање што пребива у сфери мисленог и својом сопственом снагом спознаје природу бесплотног назива се духовним, јер оно прима осете духом, а не чулима, и рођење ова два (вида познања, природног и духовног) долази у душу извана, те их она препознаје. А познање које је досегло до оног Божанског назива се натприродним, и оно је особито недокучиво, налазећи се изнад познања. И созерцавање овога знања душа не прима од вештаства (материје) које је изван ње, као у прва два вида познања, већ невештаственим путем, унутар ње саме; забадава, брзо и преко очекивања оно се открива из унутрашњости бића пошто је, по речи Христовој, царство небеско унутра, у вама (Лк. 17,21)."[1] На другом месту, св. Исаак описује како се душа људи најузвишенијег духовног живота може узнети до созерцавања почетака ствари. Описујући како је таква душа захваћена созерцавањем будућег века непропадљивости, св. Исаак пише: "И одатле се већ узноси умом својим ка ономе што је претходило стварању света, када није било никакве твари, ни неба, ни земље, ни ангела, ничега од онога што је приведено у биће, и ка томе, како нас је Бог, по једином благовољењу Своме, изненада све привео из небића у биће, и свака је ствар стала пред Њега у савршенству своме."[2] Према томе, можемо да верујемо да су Мојсеј и познији хроничари користили писане изворе и усмену традицију кад је дошло на ред бележење хронологије историјских патријараха и краљева. Међутим, извештаји о почетку постојања света, кад није било сведока свемоћног стваралаштва Божијег, могли су доћи само од откровења Божијег. То је натприродно знање, откривено у непосредном општењу са Богом[3]. То је управо оно, што нам Свети Оци и црквено предање кажу о Књизи Постања. Свети Амвросије пише: "Мојсеј је беседио са свевишњим Богом, не у тами нити у каквој прилици него из уста к устима (в. Број. 12,8). Отворено и јасно, а не помоћу слика и загонетки, почаствовао га је даром Божанског присуства. Тако је Мојсеј отворио уста и разгласио оно што је унутар њега говорио Господ, сагласно обећању које му је дао кад га је упутио код фараона: Иди дакле, ја ћу бити с устима твојим и учићу те шта ћеш говорити (Изл.4,12). Према томе, ако смо од Бога већ прихватили оно што је он (Мојсеј) рекао о ослобађању људи, зар утолико пре нећемо прихватити оно што је рекао о небесима? Дакле, не у убедљивим речима људске мудрости, не у философским заблудама, него у показивању Духа и силе (1. Кор. 2,4) он се одважио да говори као да је био сведок дела Божијих: У почетку створи Бог небо и земљу".[4] На сличан начин, св. Василије пише на самом почетку свог Шестоднева: "Онај Мојсеј, дакле, што се удостојио да својим
27
очима, исто као и ангели, Бога угледа, он нам беседи о ономе што је од Бога чуо."[5] У својим Омилијама на Књигу Постања св. Јован Златоусти често се враћа на тврдњу да је свака реч Светог Писма богонадахнута и да има дубоко значење. То није реч Мојсејева него реч Божија: "Погледајмо, дакле, шта нас и сада учи блажени Мојсеј који ово не говори само својим језиком него посвећиван благодаћу Духа."[6] Он затим на задивљујући начин описује како је то Мојсеј чинио. Знамо да су старозаветни пророци прорицали о доласку Месије. У Књизи Откровења (Апокалипси) свети Јован Богослов прориче о догађајима који ће се десити на крају света и о будућности Цркве. Како су они знали шта ће се догодити? Очигледно да им је то открио Бог. Свети Јован Златоусти каже да, као што је св. Јован Богослов био пророк будућности, тако је Мојсеј био пророк прошлости. Он излаже следеће: "Сви други пророци говорили су или о ономе што ће бити након много времена или о томе што ће се догодити у њихово доба, а овај блажени, родивши се након много нараштаја (од постања света) и вођен десницом свише, удостојен би да јави оно што створи Владика свега пре његовог рођења. Због тога и започе слово тако: У почетку створи Бог небо и земљу, као да свима нама кличе јасним гласом и говори: 'He јављам ово поучен од човека; Онај Који је из небитија у битије све ово привео - Он Сам и мој језик покрену да о томе приповедам!' Молим вас стога да на ове речи пазимо као да то више не слушамо Мојсеја него Самога Бога свога кроз језик Мојсејев, презревши сопствена расуђивања."[7] Према томе, првим главама Књиге Постања требало би да приступимо онако, како бисмо приступили књизи пророчанстава, знајући да су у њима описани истинити догађаји, али знајући такође и то да ћемо, услед њихове временске удаљености и услед саме њихове природе - будући да су то први догађаји у историји света - бити у стању да их разумемо само несавршено, као што несавршено разумемо и догађаје који ће се збити на самом крају света, описане у Апокалипси и осталим новозаветним књигама. И сам свети Јован Златоусти нас упозорава да не помислимо како смо много научили о Постању: "Примајмо то што се казује с великом благоразумношћу, не прелазећи сопствену меру, нити испитујући што је изван наших моћи, а од чега пострадаше непријатељи истине када пожелеше да све докуче сопственим расуђивањем, не увиђајући да је човечанској природи немогуће да испита творевину Божију."[8] Покушајмо да ступимо у свет Светих Отаца и њиховог поимања богонадахнутог текста Књиге Постања. Љубимо и поштујмо њихове списе: они у наша конфузна времена представљају светионике јасноће који најсјајније блистају у
28
самом надахнутом тексту. Не допустимо себи да брзоплето помислимо како ми "знамо боље" него они. Ако помислимо да смо разумели нешто што они нису видели, будимо смирени и неодлучни у изношењу таквих мишљења, познавајући оскудност и непоузданост свог сопственог ума. Дозволимо им да отворе наше умове за разумевање откровења Божијег. Требало би да на овом месту додамо и последњу примедбу која се односи на изучавање Књиге Постања у наше доба. Свети Оци раних хришћана који су писали о Шест дана Стварања сматрали су неопходним да на одређеним местима изнесу примедбе о нехришћанским научним или философским спекулацијама свога доба. Таква су, на пример, мишљења да је свет вечан, да је самога себе створио, да га је из праматерије уобличило божанство ограничене моћи (демијург), итд. У наше сопствено време, постоје нехришћанске спекулације о почетку васионе, о животу на земљи и сл, и ми не можемо да учинимо ништа друго осим да их поменемо на различитим местима наших коментара. Међу таквим идејама, најраспрострањеније су оне које су повезане с такозваном "теоријом еволуције". Мораћемо укратко да размотримо неке од тих идеја. Међутим, да бисмо избегли неспоразуме, утврдимо најпре шта подразумевамо под том речју. Идеја еволуције може се применити на много нивоа, како у научном, тако и у популарном говору: понекад, она није ништа друго до синоним за "развој"; на другим местима, користи се да би се њоме описале "варијације" до којих долази у оквиру врста. Исто тако, употребљава се и да би описала стварне или хипотетичне промене у природи које имају већи обим. Током овог курса нећемо морати да се бавимо овим врстама "еволуције", које у далеко већој мери припадају сфери научних чињеница и њиховог тумачења. Једина врста "еволуције" којом ћемо се бавити јесте еволуција схваћена као "космогонија", односно теорија о постанку света. За наше савременике који проучавају Књиге Постања овој врсти теорије еволуције припада исто оно место које је у време Светих Отаца припадало древним спекулацијама о постанку света. Постоје, наравно, и они који ће тврдити да ова теорија еволуције припада научној сфери. У суштини, неки од њих су потпуно "догматични" по том питању. Међутим, свако разборито, објективно гледиште мораће да призна да је еволуциона космогонија, уколико не тврди да је божанско откровење, исто толико спекулативна колико и било која друга теорија о постанку и да о њој треба расправљати на истом нивоу на којем се расправља и о њима. Иако би ова теорија могла тврдити да је заснована на научним чињеницама, она сама припада сфери философије па се чак дотиче и теологије, пошто не може избећи питање о Богу као Створитељу света, било да га признаје или пориче.
29
Према томе, током овог курса дотаћи ћемо се "еволуције" искључиво као универзалне теорије која покушава да објасни порекло живота и света.
НАПОМЕНЕ: 1. Свети Исаак Сиријски: изводи из Добротољубља, руско издање, 49. гл. 2. Свети Исаак Сиријски: Подвижничке беседе, 21. беседа у руском издању 3. Књига Изласка помиње два случаја кад Сам Бог говори Мојсеју: За шест дана створио је Господ небо и земљу (Изл. 20; 11 и 31; 17). (Изд.) 4. Свети Амвросије Медиолански (Милански): Хексаимерон (Шестоднев), 1: 2,стр. 67. 5. Свети Василије Велики: Шестоднев, 1:1 6. Свети Јован Златоусти: Беседе на Књигу Постања, 14: 2 7. Исто, 2: 2
ДРУГО ПОГЛАВЉЕ ШЕСТ ДАНА СТВАРАЊА
1. Увод Проучимо сада светоотачки образац Шестоднева. Ми се нећемо бавити покушајима да погодимо "колико дуго" су ти дани трајали, иако ћемо до краја овог курса створити представу о томе како су Оци гледали на њихову дужину. Многи фундаменталисти сматрају да ће њихово дословно тумачење Књиге Постања бити изгубљено уколико се ти дани не прихвате као временски периоди од 24 часа. Многи други, који би желели да помире Књигу Постања с модерном теоријом еволуције, мисле да њихове наде почивају на прихватању тих дана као милиона или билиона година, тако да би се могли ускладити с наводним геолошким открићима. Мислим да са сигурношћу можемо рећи да су оба гледишта промашила циљ. Није реч о томе да ти дани нису могли трајати 24 часа, уколико је Бог тако благоволео. Један или двојица Отаца (св. Јефрем Сиријски, на пример) чак изричито тврде да су они уистину трајали 24 часа. Међутим, већина Отаца не каже ништа о овој теми: то није био предмет расправе у њихово време и чини се да нису ни имали намеру да временску скалу нашег палог света пројектују на изванредне и чудесне догађаје који су се збили током тих Шест дана.
30
Уколико не постоји потреба да се Шест дана Стварања одреде као дани који су трајали 24 часа, онда је за нас сасвим немогуће и да их схватимо као милионе или билионе година, односно да их присилно уведемо у еволуциону временску скалу. Догађаји Шестоднева се, једноставно речено, уопште не уклапају у еволуциону слику. Као прва жива бића, у Књизи Постања се помињу трава и дрвеће на сувој земљи. Живот се није најпре појавио у мору, како тврди еволуциона теорија. Те копнене биљке постојале су читав дан ("билионе година") пре него што је било створено сунце, док према свакој еволуционој концепцији сунце претходи и самој земљи[1]. Сваки разборит и објективан посматрач мораће да закључи да се Шест дана Стварања, уколико представљају истинит извештај а не творевину произвољне уобразиље или спекулације, једноставно не уклапа у еволуциони оквир. Према томе, нема потребе да тих Шест дана схватимо као билионе година. Касније ћемо видети како светоотачки опис ових дана чини ово тумачење сасвим немогућим. Еволуциона теорија очигледно говори о нечему другачијем од онога о чему говори Шестоднев. Истинита је чињеница да нам ниједна научна теорија не може ништа рећи о тих Шест дана. Наука покушава да објасни (некад са већим, а некад са мањим успехом) промене у овом свету, засноване на пројектовању природних процеса који се данас могу посматрати. Међутим, Шест дана Стварања не представљају природни процес, будући да представљају оно што се збило пре него што су светски природни процеси почели да делују. Они су дело Божије и чудесни су по самој дефиницији, што значи да се не уклапају у природне законе који владају светом какав данас видимо[2]. Уколико уопште можемо да знамо шта се догађало током тих Шест дана, онда за то сигурно не треба да захвалимо научним пројекцијама и спекулацијама него искључиво откровењу Божијем. У том погледу, модерни научници нису далеко од древних твораца митологија и спекулација о космосу. Писци коментара на Књигу Постања наглашавају ову тачку. Свети Јован Златоусти каже: "Шта дакле значи то да је најпре било небо а затим земља, што је најпре постављен кров па тек након тога темељ? Бог није потчињен природној нужности: Он није потчињен законима умећа. Воља Божија је Творац и изумитељ и природе и умећа и свега постојећег!"[3] Говорећи о петом дану Стварања, исти Отац каже: "Данас, дакле, Бог прелази на воде и показује нам како оне Његовом речју и заповешћу дају животиње са душом... Која ће реч, реци ми, моћи да досегне то чудо?"[4] У свом Шестодневу, св. Василије учи да у трећем дану није постојала природна потреба да воде потеку доле. То је закон нашег сопственог света али тада још увек није постојао закон, док није дошла заповест Божија:
31
"Можда ће неко поврх осталог упитати и ово: најпре, зашто оно природно својство воде да се слива низ косине Писмо приписује Творчевој заповести? .. Ако, дакле, то представља природно својство воде, сувишна је заповест која вели да се она сабере на једно збориште... На ово питање одговарам овако: наравно да си ти упознао кретање воде након Господње заповести, и да си видео да се она разлива и нема ослонца у себи, то јест да се по својој природи слива низ стрмине и тече ка дубинама. Међутим, какву силу кретања је вода имала пре тога, односно пре него што јој је та заповест начинила пут - то ни ти сам не знаш, нити си чуо икога ко зна. Схвати, дакле, да глас Божији одређује природно својство ствари, а заповест, која је тада творевини упућена, дала је стварима које су саздаване природне законе којима ће оне касније бити устројаване."[5] Нема сумње да се овде налази један од главних сукоба између научне теорије и религиозног откровења. Током Шест дана, начињена је и сама природа. Наше садашње знање о природним законима вероватно нам не може рећи како су створени сами ти закони. Субјект крајњег порекла, почетка и постања свих ствари налази се изван научне сфере. Када научник ступи у ову област, он нагађа и спекулише као и било који древни космолог, и то не само да га одвраћа од његовог озбиљног рада на проучавању природних процеса овога света него га, истовремено, чини и супарником религиозног откровења које је једини могући извор нашег истинског знања о почетку ствари, као што је и наш једини извор знања о крају свих ствари. Свети Василије пише: "Нама предстоји да испитамо и размотримо питање о устројству васељене и о постанку света, а наше истраживање не заснива се на мудрости овога света, већ на ономе чему је Бог научио Свога слугу (Мојсеја), говорећи му лицем у лице, а не у каквим загонеткама."[6] Ако се довољно смиримо и постанемо свесни да о појединостима шестодневног Стварања уистину знамо врло мало, имаћемо више могућности да о Постању разумемо оно што је у нашој моћи. Наш кључ за разумевање овог текста су Свети Оци, а не научне или космолошке спекулације.
НАПОМЕНЕ: 1. Не само "хришћански еволуционисти" него и "прогресивни креационисти", тј. креационисти који заговарају теорију о великој старости Земље покушавају да насилно уклопе ових Шест дана у еволуциону временску скалу која подразумева билионе година. На тај начин, они прекомерно искривљују извештај Књиге Постања, како би се изборили са горепоменутом контрадикторношћу. (Изд.)
32
2. У својим забелешкама, о. Серафим у наставку каже: "Фосилни трагови нису трагови тих Шест дана, него историје пропадљивог света након његовог стварања. Шест дана Стварања налази се изван научних посматрања и мерења и сасвим су другачији од онога што наука мери (упор. са тврдњом св. Симеона Новог Богослова о новом закону природе након Адамовог пада). Протицање њиховог времена наука не може да измери и они се не уклапају ни у једну научну теорију." (Изд.) 3. Свети Јован Златоусти: Осам омилија на Књигу Постања, 1: 3 4. Свети Јован Златоусти: Омилије на Књигу Постања, 7: 3 5. Свети Василије Велики: Шестоднев, 4: 2 6. Исто, 6:1
2. Општа запажања о Шестодневу Шта дакле можемо да кажемо о тих Шест дана? Прво: православац који размишља о Шест дана Стварања сасвим добро изражава наш циљ њиховог изучавања: требало би да их измеримо, али не квантитативно него богословски. Оно што је за њих важно није колико су дуго трајали него шта се током њих догодило. Они представљају извештај о шест неизмерних стваралачких чинова Божијих који су створили васиону какву познајемо. У једном тренутку исцрпно ћемо се осврнути на тих шест чинова. Друго: као што смо видели, догађаји који су се збили током ових дана чудесни су по самој својој природи. Они нису потчињени законима природе који сада управљају светом и ми их не можемо разумети уз помоћ пројекција из нашег садашњег искуства. Треће: Оно што снажно наглашавају Свети Оци који су писали о Постању јесте да су стваралачки чинови Божији током ових Шест дана били изненадни и тренутни. Свети Јефрем Сиријски, који је сматрао да је сваки од ових дана трајао по 24 часа, наглашава да стваралачки чинови Божији током тих дана нису захтевали 24 часа него само један једини тренутак. Разматрајући Први дан, он каже: "Иако су и светлост и облаци створени у једном тренутку, и дан и ноћ првога дана трајали су по дванаест часова."[1] На различитим местима свог Шестоднева, св. Василије Велики такође наглашава тренутну природу Божијег стварања. О Трећем дану стварања он пише: "На Његову реч нагрнуше све шикаре земаљске, и стаде да буја сваковрсно дрвеће... и сво жбуње наједном постаде богато грањем и лишћем, и појавише се такозване украсне биљке ... све то настало је у једном временском трену, иако га претходно не беше на земљи...[2] Heкa изникне из земље... Ова кратка заповест постаде сместа велика природа и уметничка творевина, стварајући, хитрије од наше мисли, небројано мноштво врста растиња."[3] Свети Амвросије пише да је Мојсеј, изговарајући тако нагло У почетку створи Бог небо и земљу намеравао да изрази 33
"непојмљиву брзину дела". Имајући на уму грчке космолошке спекулације, записао је речи које се подједнако добро могу применити и на спекулације нашег сопственог доба: "Он (Мојсеј) није очекивао закаснело и лагано стварање света путем сакупљања атома."[4] Свети Амвросије у наставку каже: "Мојсеј затим долично додаје: Он створи, да се не би помислило како је постојало оклевање у Стварању. Осим тога, људи би такође требало да схвате колико је неупоредив био Творац који је извршио тако велико дело у најкраћем моменту Свог стваралачког чина, у тој мери да је дејствовање Његове воље претходило схватању времена."[5] Оспоравајући учење аријанаца да је Христос "почетак" свих ствари и да је на тај начин сличан творевини, свети Атанасије Велики износи своје поимање Шестоднева и каже да су све ствари у тих Шест дана створене истовремено: "Што се тиче посебних звезда или великих светила, није се ово појавило као прво, а оно као друго него су у једном дану и на једну заповест сва она призвана у биће. Такво је било и првобитно саздавање четвороножаца, птица, риба, стоке и биљака... Ниједно биће није створено пре осталих него су све ствари заједно почеле да постоје, одједном и на једну те исту заповест."[6]
НАПОМЕНЕ: 1. 2. 3. 4. 5. 6.
Свети Јефрем, Тумачење Књиге Постања, 1. Свети Василије Велики: Шестоднев, 5: 6 Исто, 5:10 Свети Амвросије Медиолански: Шестоднев, 1: 2 Исто, 1: 5 Свети Атанасије Велики: Четири расправе против аријанаца, 2: 48, 60
3. Зашто Шест дана? Већ смо цитирали св. Јефрема Сиријског који каже да "није дозвољено да се тако говори као да је оно, што је према опису створено током Шест дана, створено у једном тренутку." Свети Оци су сасвим непоколебиви у својој оданости тексту Књиге Постања: кад текст каже "дан", они сматрају недозвољеним да се под тим подразумева бесконачно дуга епоха, будући да су стваралачки чинови Божији тренутни. Међутим, они сматрају да није дозвољено ни да се тих шест дана тумачи као пуко књижевно средство којим ће се изразити тренутно стварање[1]. Иако је сваки стваралачки чин тренутан, целокупно стварање састоји се од устројеног низа тих стваралачких чинова. 34
Свети Григорије Богослов пише: "У данима Стварања постоји нешто што је прво, друго, треће, итд, до седмог дана починка од дела. Према тим данима подељено је све што је створено, будући устројено према неизрецивим законима, али не и саздано у једном тренутку свемогућом Речју Божијом, за коју већ и мишљење или изговарање значи и извршење дела. Ако се човек најкасније појавио у свету, почаствован рукоделањем и образом Божијим, онда то ни најмање не изненађује, јер је за њега, као за цара, морало бити припремљено царско обитавалиште и цар је тек тада уведен у њега, у пратњи свих створења."[2] Свети Јован Златоусти пише на сличан начин: "Није свемогућој руци Божијој и бесконачној мудрости било немогуће и у једном дану све да створи. И шта кажем: у једном дану? Ма и у магновеном трену. Али како ништа од онога што постоји није створио ради сопствене користи, јер Сушти Непотребити нема потребу ни за чим него све сазда по човекољубљу и доброти, Он због тога ствара део по део и јасно нас обавештава, језиком блаженога пророка, о ономе што настаде, како нас не би, пошто сазнасмо истину, поразили они који се поводе за људским расуђивањима... И зашто је, питаш се, ако је од свега часнији, човек створен касније? С разлогом је то тако. Јер као што је, када се цар намери да уђе у град, природно да копљеносци и сви други иду напред, како би цар ступио у своје одаје тек кад буду биле ваљано припремљене, тако и сада /Господ/, намеравајући да над свим на земљи постави неког цара и владара, претходно сав овај украс створи и онда приведе онога који је назначен да началствује, показујући нам тиме колико Он цени то биће."[3] Свети Григорије Нисијски понавља исто учење према којем се човек, као цар, појавио тек након што је његово царство било припремљено за њега. Он, међутим, има још једно, мистичније тумачење низа од Шест дана које су неки покушали да протумаче као израз теорије еволуције. Погледајмо изблиза то учење. Он пише: "Писмо нам саопштава да је Божанство применило једну врсту постепеног и устројеног напредовања према стварању човека. Након што су постављени темељи васељене, као што је историја забележила, човек се није појавио одједном: претходило му је стварање животиња, претходиле су му и биљке. У вези с тим, Писмо показује да су се животне снаге измешале с вештаственим светом и да су се, у складу са степеновањем, најпре улиле у неживу природу; у наставку су напредовале ка живој природи, а затим се уздигле до умних и словесних бића... О човековом стварању казује се да је дошло на крају, као о стварању онога који је у себе упио сваки поједини облик живота, како онај из биљака, тако и онај који видимо код животиња. Он своју исхрану и раст црпи из биљног света, јер се такав ток може видети чак и у растињу, када се храна увучена његовим корењем предаје плодовима и лишћу. Своје чувствено устројство он црпи из животињског света. Међутим, његова способност мишљења и словесност не могу се преносити, и то је особит дар нашој
35
природи... Није могуће да та способност расуђивања постоји у животу тела без постојања уз помоћ чувствовања, а како се већ зна да чувствовање постоји у животињском свету, нужно је, може се рећи, да услед тог једног услова наша душа буде у додиру са другим стварима које су с њим испреплетане. То су све оне појаве у нама које се зову 'страсти'."[4] На крају другог описа и у другој књизи, св. Григорије закључује: "Ако нам дакле Писмо саопштава да је човек створен на крају, после сваког живог бића (бића с душом, "одушевљеног бића"), онда Законодавац не објављује ништа друго до учење о души, узимајући у обзир да оно што је савршено долази на крају, сагласно извесном нужном низу у поретку ствари... На тај начин, можемо да претпоставимо да природа прави успон и да се, да тако кажемо, креће корак по корак - при чему мислим на разна својства живота, од нижег ка савршенијем облику."[5] То је један од неколицине одломака у списима Светих Отаца у којем верници еволуционе космогоније налазе сличност са својим гледиштима. Он говори о "успону корак по корак...", "од ниже ка савршеној срорми", тврдећи да човек на неки начин учествује у животу ниже творевине. Међутим, еволуциона теорија порекла захтева много више од ових општих ставова, које нико не може да оспори. Теорија еволуције захтева да се човек покаже као потомак ниже творевине, као онај који је из ње "еволуирао". У предавањима која следе исцрпније ћемо размотрити шта Свети Оци кажу о човековом пореклу. Овде ћемо рећи једино то да св. Григорије не само да није рекао ништа што би наговестило да је веровао у таква становишта, него и да се његова остала становишта томе противе. Дакле, он је сагласан с осталим Оцима који су о Постању записали да је стварање Божије било тренутно. У истом трактату он каже да су "свака косина, падина и долина биле крунисане младом травом, и различитим плодовима дрвећа које тек што је поникло из земље а ипак је моментално нарасло у својој савршеној лепоти",[6] као и да је творевина, да тако кажемо, "сместа начињена Божанском силом, и да је на Његову заповест одмах постала."[7] Осим тога, св. Григорије каже да је једини разлог због којег људска природа има везе с нижом творевином тај што с њом дели чувствену природу; та (људска) природа уистину потиче од оне исте земље од које су потекла и нижа створења. Тврдња да то значи да је човек "потекао" од животиња представља потпуно произвољан додатак светитељевом мишљењу. У том случају могло би се исто тако тврдити и да је човек (као и животиње) потекао од биљака, јер у себи има нешто и од њихове природе. Међутим, еволуциона теорија не учи да су животиње "еволуирале" из биљака него да су та два царства раздвојени и паралелни огранци који потичу од заједничког примитивног претка. Мисао светог Григорија о "успону корак по корак" нипошто не указује на човеково хронолошко порекло од биљака и 36
животиња. Напротив, она указује само на његово сродство са нижом творевином посредством заједничког својства исхране и чувствене природе, тј. особинама заједничким за сва земнородна бића и то у оном степену у којем им је Бог то дао. Он не описује човекову историју него човекову природу. Касније ћемо одређеније видети шта је св. Григорије подразумевао под "мешањем природа", које је садржано у еволуционој теорији.
НАПОМЕНЕ: 1. У суштини, то је оно о чему погрешно учи бл. Августин. У својој књизи Дословно значење Књиге Постања он саветује (али не захтева) да се дани стварања не схвате као временски периоди него као књижевно средство којим ће се описати ангелско созерцавање чинова Стварања које се у стварности догодило у једном једином тренутку. (Изд.) 2. Свети Григорије Богослов: 44. омилија - О новој седмици, пролећу и у помен мученика Мамаса 3. Свети Јован Златоусти: Омилије на Књигу Постања, 3: 3 4. Свети Григорије Нисијски: О души и васкрсењу 5. Свети Григорије Нисијски: О стварању човека 6. Исто, 1: 5 7. Исто, 1: 5
1. Дан први (Пост. 1,15) 1: 1 У почетку... Ова књига говори о самим почецима света. Међутим, ове речи могу имати и тајинствено значење, као што учи свети Амвросије Медиолански: "На почетак у тајинственом смислу указују речи: Ја сам први и последњи, почетак и свршетак (Отк. 1,8). Уистину, Онај Који је на основу Свог Божанства почетак свих ствари такође је и свршетак... према томе, у том почетку, односно у Христу, Бог је створио небо и земљу јер све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1,3).[1] Наредни чинови Стварања започињу речима: И рече Бог. Свети Василије испитује шта то значи и даје нам следећи одговор: "Покушајмо, дакле, пре свега да испитамо како Бог говори. Да ли, попут нас, најпре образује у Своме уму утисак о стварима, а затим, уз помоћ дејства маште, од образованих представа изабира оне које одговарају, и које су ближе сваком појму, и тада их објављује? Затим, те умствене представе предаје на служење говорним органима, и тако ударањем ваздуха, које бива при кретању осмишљеног гласа, скривени појам бива јасан?
37
И како да није празнословно говорити да је Богу потребан сав тај заобилаз да би изразио оно што је замислио? Није ли благочесније рећи да божанска воља и први покрет њеног умственог кретања већ представљају реч Божију? Но, Свето Писмо описно представља ту реч да би показало да Бог није желео само да творевина постане, већ и да покаже да се то стварање збило уз нечије садејство. Јер, како је говорио на почетку, тако је могао говорити и о свему осталом: У почетку створи Бог небо и земљу; затим створи светлост; затим створи свод. Сада, међутим, приказујући Бога како заповеда и како разговара, Свето Писмо на прећутан начин показује онога коме Он заповеда и са ким разговара; не зато да би нас лишио знања, већ да би распалио нашу чежњу, подстичући је некаквим траговима и указањима на оно што је неизрециво... и како би подстакло ваш ум на испитивање онога лица коме су речи биле упућене..."[2] На тај начин видимо да је Христос Творац, о чему сведочи и свети Јован Еванђелиста: У почетку беше Логос... све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1,1,3). О томе говори и апостол Павле: Бог је... све саздао кроз Исуса Христа (в.Еф. 3,9) и Њиме (Христом) би саздано све што је на небесима и на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били престоли или господства, или началства или власти, све је Њиме и за Њега саздано (Кол. 1,16). Према томе, у традиционалној православној иконографији Постања не видимо Микеланђеловог старца (Бога Оца) који ствара Адама (фреска на своду Сикстинске капеле) него Христа. У Стварању, разуме се, учествују сва три Лица Пресвете Тројице: Отац заповеда а Син ствара, и у једном тренутку видећемо да у овом делу учествује и Свети Дух који се креће или се "надноси" над водом. О овоме пише свети Јефрем Сиријски: "Дух Свети се уздизао ради потврђивања да је својом стваралачком силом раван Оцу и Сину, јер је Отац изрекао а Син спровео у дело, па је требало да и Дух Свети да свој удео. Он је то учинио надношењем над водом, јасно показујући да је све створила и извршила Тројица."[3] 1.12 ...Створи Бог небо и земљу. А земља беше без обличја и пуста (према тексту Септуагинте: "невидљива и неуобличена, тј. недовршена", грч. ???????; ?? ? ?????????????). Свети Василије пита: "Пошто су обоје, и небо и земља, по постању били исте части, како то да је небо доведено до савршенства, а да је земља створена још увек несавршена и неуређена? И уопште, шта је то на земљи неустројено? И из ког разлога је земља била невидљива? Коначно саздавање земље представља изобиље које је на њој: клијање сваковрсног биља, бујање високог дрвећа - и плодног и неплодног - лепота боја и
38
миомирис цвећа, као и оно биље које ће заповешћу Божијом касније изнићи из земље и украсити њу која га је изнедрила. А пошто тада још не беше постало ништа од свега овога, повест о стварању с правом је називала земљу пустом. То исто бисмо могли рећи и за небо: ни оно не беше у целости саздано, нити беше у потпуности украшено, пошто га нису обасјавали ни месец ни сунце, нити је било украшено венцем звезда, јер ништа од тога још не беше створено. Према томе, нећеш се огрешити о истину ако кажеш да је небо било неуређено."[4] О делима Првог дана свети Амвросије говори као о "темељима" света: "Добар архитекта најпре поставља темеље а затим, кад су темељи постављени, један за другим поставља различите делове грађевине, да би на крају додао украсе... Зашто Бог није... елементима (стихијама) додао украсе оног тренутка кад су се појавили као да, у тренутку Стварања, није било у Његовој моћи да небеса заблистају и да буду обасута звездама, или да се земља заодене цвећем и плодовима? Сасвим је поуздано да се могло тако догодити. Међутим, Писмо наглашава да су ствари најпре биле створене а да су тек након тога биле устројене, да се не би претпоставило како оне заправо нису ни биле створене и како немају свој почетак."[5] Свети Јефрем каже: "Ово је рекао желећи да покаже како је пустош постојала пре природе. Ја, уосталом, не кажем да је пустош нешто што уистину постоји и хоћу само да покажем да је тада постојала само земља и да осим ње ничега није било."[6] 1: 2... и беше тама над безданом... Воде "бездана" створене су када и земља и потпуно су преплављале земљу. То је разлог њеног недовршеног изгледа. Оци претпостављају да је са небом створена и извесна светлост, будући да је небо област светлости али да су, уколико је тако, облаци који су прекривали земљу спречавали да та светлост досегне до земље. Свети Јефрем пише: 'Ако је све што је створено створено за шест дана, онда су облаци створени првог дана... јер је било потребно да све буде створено за шест дана."[7] (Случајно постоји још један наговештај да се дело Стварања током шест дана разликује од непрекидног стваралачког делања Божијег које је уследило након тога и да шестодневно Стварање не можемо реконструисати на основу нашег садашњег искуства.) Свети Амвросије одбија мишљење да се "тама", која се овде помиње, алегоријски односи на силе зла.[8] 1: 2 ... и Дух Божији дизаше се над водом Овде видимо учешће Трећег Лица Пресвете Тројице у Стварању. Свети Амвросије пише: "Тек је требало да се пуноћа 39
делања оствари у Духу, као што је писано: Речју Господњом небеса се утврдише и Духом уста Његових сва сила њихова (Пс.32,6)... Дух се кретао над земљом, предодређеном да донесе плодове, јер је она уз помоћ Духа садржала семе новог рађања које је требало да проклија, сагласно речима пророка: Kaд им пошаљеш Духа Tвога опет се изграђују, и (тако) обнављаш лице земље (Пс. 103,30).[9] Свети Јефрем даје сликовит опис делања Духа Светога током Првог дана: "Дух Свети је загревао, оплодио и учинио плоднима воде, слично птици која раширених крила седи на јајима и у то време, кад су јој крила раширена, загрева их својом топлотом и оплоди их. Дух Свети нам је тада представио и праобраз крштења када Он, надносећи се над водама, рађа чеда Божија."[10] Дух Свети учествује и у осталим данима Стварања. Тако, на пример, Јов каже: Дух Божији створио ме је (Јов ЗЗ,4). 1: 3 И рече Бог: нека буде светлост. И бu светлост. Свети Амвросије пише: "Бог је творац светлости, а место и узрок таме је свет. Међутим, добри Творац изговара реч "светлост" како би, уливајући у њега блиставост, открио свет у свој његовој лепоти. Према томе, ваздух је изненада заблистао и тама се са страхом повукла пред сјајем те нове блиставости. Блиставост светлости која се изненада проширила целокупном васељеном преплавила је таму и збацила је у бездан."[11] Сагласно осталим Светим Оцима, и свети Јефрем јасно каже да та светлост нема ничега заједничког са Сунцем, које је створено тек четвртог дана: "Светлост која се појавила на земљи била је слична или светлом облаку или излазећем сунцу или пак стубу који је обасјавао Јевреје у пустињи. У сваком случају, јасно је да светлост не би могла развејати таму која је све обавијала да није, слично излазећем сунцу, свуда распростирала или своју суштину или своје луче. Првобитна светлост се свуда распростирала и није била ограничена само на једно место. Она је свуда расејала таму, а да се при том није кретала и њено кретање се састојало у појављивању и ишчезнућу. Након њеног изненадног ишчезнућа наступила је владавина ноћи, а са њеним појављивањем та владавина се окончавала. Тако је светлост створила и три следећа дана... Она је, како се каже, садејствовала зачетку и рођењу свега што је земља требало да да трећег дана. Сунце, утврђено на своду, требало је да доведе до зрелости оно што је већ створено садејством првобитне светлости."[12] 1: 4 И виде Бог светлост да је добра...
40
Сваки стадијум Свог делања Бог назива "добрим", сагледавајући његову савршену и неискварену природу и, како учи свети Амвросије, унапред се наслађујући савршенством целокупног дела: "Као Судија васцелог дела, Бог, сагледавајући оно што ће се догодити као нешто већ довршено, похваљује овај део Свог делања које је још у почетном стадијуму, будући већ упознат са његовим свршетком... Он похваљује сваки поједини део као достојан онога што ће доћи."[13] 1: 45 ... u растави Бог светлост од таме. И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. Свети Василије коментарише овај одломак: "И растави Бог светлост од таме. Другим речима, учини Бог да њихова суштаства буду неспојива и у потпуности противна, јер их је великом раздаљином раздвојио и удаљио једно од другога. И назва Бог светлост дан, а таму назва ноћ. Сада, пошто је створено Сунце, дан је ваздушни простор осветљен Сунцем које сија на полулопти неба која је поврх земље, а ноћ је сенка земље која настаје кад се Сунце заклони. Тада је, међутим, дан настајао а ноћ га смењивала, не због кретања Сунца већ по томе како се она првобитна светлост разливала и сабирала по мери коју је Бог одредио."[14] 1: 5 И бu вече, u би јутро, дан један. Свети Василије наставља: "Вече, наиме, представља заједничку границу дана и ноћи; на сличан начин јутро представља размеђу ноћи и дана. И тако, да би првенство стварања подарио дану, пророк је најпре поменуо завршетак дана а потом ноћи, јер ноћ следи за даном. Стање које владаше светом пре стварања светлости не беше ноћ већ тама; ноћу је, међутим, названа она тама која је у супротности са даном. Због тога јој је и припало да као млађа буде именована после дана... Због чега није рекао први већ један? Премда би било доследније да он, који ће касније навести други, трећи и четврти дан назове првим онај дан који им претходи. Па ипак, рекао је један. Можда да би одредио границу дана и ноћи и да би спојио време дана и ноћи..."[15] Први дан Стварања (ма колико "дуго" да је трајао) представља почетак циклуса од седам дана (при чему је сваки укључивао "дан" и "ноћ"), који се наставља све до данашњег дана. Они рационалистички коментатори који у тих седам дана и у чињеници да је "вече" претходило "јутру" виде пуку пројекцију јеврејских обичаја, показују да су потпуно неусклађени са светоотачким посматрањем тих ствари и да стога нису у стању да одговоре на питање: где су и зашто Јевреји попримили те обичаје? Према светоотачкој тачки гледишта, богооткривени 41
текст може да пружи и он уистину пружа дословно излагање постанка света и то је разлог за јеврејски обичај (који је сада и хришћански, јер и наша црква почиње рачунање дана од вечери, тј. од вечерње службе). Тако се завршио "дан један", Први дан Стварања. Тада је утврђено рачунање времена за сва доба која ће уследити (јер "пре" тога није постојало време; време почиње од тог тренутка). У другачијем смислу, тај дан био је сасвим различит од оних који су за њим уследили, као што објашњава свети Јефрем Сиријски: "Тако су, према сведочењу Писма, небо, земља, ватра, ваздух и вода створени из ничега, светлост је створена првога дана, а све оно што је створено након тога, саздано је из онога, што је претходно створено. Када Мојсеј говори о створеноме из ничега употребљава речи створи (јеврејски: "бара") или створи Бог, мада није речено да су ватра, ваздух и воде створени, нити је речено да су настали из нечега што је претходно постојало. Они су дакле створени ни из чега, као што су из ни из чега створени и небо и земља. Када пак Бог почиње да ствара из нечега што је претходно већ постојало, Писмо употребљава одговарајући израз: рече Бог: нека буде светлост и све остало. Ако је речено: и створи БОГ китове велике (ст.21), онда се пре свега каже: нека врве по води живе душе (ст.20). Због тога је само пет твари које су претходно поменуте створено ни из чега, док је све остало створено из тога, што је створено ни из чега."[16] "Пет твари" које помиње свети Јефрем јесу пет елемената (пет стихија) од којих се, према одређењу древне науке, састоји све што постоји на земљи, уз додатак "неба". Ми не морамо нужно да прихватимо овај посебан начин анализирања творевине да бисмо схватили да је у првом дану Стварања било нешто уистину "фундаментално": он садржи почетке свега што је након тога уследило. Ми бисмо заиста могли спекулисати о питању одакле је потекла твар од које су саздана жива бића, небеска тела и остала творевина, настала током наредних пет дана: да ли је она била поново саздана ни из чега или је то био само преображај већ постојеће твари? То би могла бити бескорисна расправа која, у сваком случају, не мора нужно да противуречи истини да је основна структура и твар из које ће све настати створена Првог дана. Дела која су уследила током наредних пет дана мање су "коренита" од онога, што је створено Првог дана и могло би се рећи да је, строго посматрано, оно што је уследило у већој мери било "уобличавање" него "стварање". Сама идеја стварања "ни из чега" или "из небића" прави оштру разлику између извештаја Књиге Постања и свих осталих паганских митова и спекулација о Стварању, У тим митологијама обично постоји "демијург" или "бог - уобличитељ" који ствара свет из већ постојеће твари и која је, како кажу Свети Оци, на тај начин и сама нека врста "божанства". Књига Постања описује апсолутни почетак васцелог света а не његов развој из нечега што је већ постојало: као што ћемо видети, чак су и творевине 42
наредних пет дана, иако проистекле из твари која је већ била створена, биле нешто коренито ново, што се не може схватити као пуки развој првостворене материје. Спекулације модерних мислилаца који покушавају да за почецима света следе уназад до крајње просте материје (твари) која се развила сама од себе, подсећају на древне паганске спекулације о почецима света. Коренитост објашњења Књиге Постања превазилази и једне и друге управо стога што потиче од откровења Божијег а не од људских нагађања и пројекција. Хришћанин који поима апсолутност стваралачког дела Божијег током ових Шест дана посматра свет другачијим очима него неко ко га посматра као постепен развој или "еволуцију" из првобитне материје (без обзира на то да ли је она схваћена као Божија творевина или као нешто самопостојеће). Према овом другом гледишту, свет се посматра као "природан" и може се пратити уназад до најједноставнијих облика, од којих се, опет, сваки може "природно" разумети. Међутим, према претходном гледишту, гледишту "Књиге Постања", човек је постављен између два радикална пола егзистенције: оног који сада постоји и апсолутног ништавила из којег је потекао, изненада и искључиво вољом Божијом. За нас постоји само још једно питање које бисмо поставили везано за Први дан Стварања: где се у њега може уклопити ангелски свет? Мојсеј описује само стварање видљивог света. Кад је створен невидљиви свет духовних бића? Неки Оци сматрају да је тај свет био укључен у стварање "небеса"; остали нису тако одређени, иако знају да је и свет духовних бића створен "у почетку". Свети Василије поучава; "Пошто, по природи ствари, почетак претходи ономе што је из њега произишло, нужно је да, говорећи о ономе што је у неком времену постало, пре свега осталог придодамо речи које кажу: У почетку створи, јер, као што се види, постојало је нешто и пре овога света, нешто што наш ум може замислити, али је оно схваћено као неистраживо, јер није прикладно за оне који се тек уводе у знање и који су деца по знању. Било је то стање које је старије од постанка света, подобно небеским силама: стање надвремено, вечно и бесконачно. У такво стање је Саздатељ и Творац свега превео створења: умствену светлост која доликује блаженству оних који љубе Господа, словесна и невидљива бића, и сав хармонични свет умствених бића која надилазе наш разум, којима ни имена не можемо изнаћи. Та створења сачињавају суштину невидљивог света."[17] Нешто слично пише и свети Амвросије: "Иако су истовремено настали, ангели, Господства и Власти, већ су постојали кад је свет створен, јер нам је речено да су све ствари, све што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били Престоли или Господства, или Началства или Власти, биле Њиме саздане"[18]
43
Уистину, и Бог је рекао Јову: Кад настадоше звезде, cвu ангели Моји громогласно Ме прослављаху (Јов 38,7 према Септуагинти). Тумачећи Шести дан, видећемо да је сатана искушавао Адама, што значи да се битка палих ангела, описана у Откровењу (12; 78) већ беше одиграла пре тога и да сатана већ беше пао с неба као муња (Лк. 10,18).[19]
НАПОМЕНЕ: 1. Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 1; 15 2. Свети Василије Велики, Шестоднев, 3; 2 3. Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања 4. Свети Василије Велики, Шестоднев, 2; 1 5. Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 1; 7 6. Свети Јефрем Сиријски: Тумачење Књиге Постања 7. Исто 8. Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 1; 8 9. Исто 10. Свети Јефрем Сиријски: Тумачење Књиге Постања 11. Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 1; 9 12. Свети Јефрем Сиријски, Тумачење књиге Постања 13. Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 2; 5 14. Свети Василије Велики, Шестоднев, 2; 8 15. Исто 16. Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања 17. Свети Василије Велики, Шестоднев, 1; 5 18. Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 1; 5 19. За сумарно излагање православног учења о стварању и природи ангела в. Св. Јован Дамаскин, О православној eepu (на српски језик преведено под називом Тачно изложење православне вepe).
2. Дан други (Пост. 1; 68) 1: 68 Потом рече Бог: нека буде свод (= утврда) посред воде, да раставља воду од воде. И створи Бог свод, и растави воду под ceoдом од воде над сводом; и би тако. А свод назва Бог небо. И би вече, u би јутро, дан други. Неки су покушавали да у овом одломку открију "ненаучни" изглед небеса, као да је Мојсеј веровао у неку врсту чврсте кристалне куполе у коју су уметнуте звезде и изнад које се налази тобожње складиште воде. У овом тексту, међутим, не може се пронаћи ништа што би било толико маштовито. Чини се да у Књизи Постања реч "свод" или "утврда" има две нијансе значења: једну, која ја сасвим одређена и "научна", и другу, која је уопштена. У свом уопштеном значењу, свод је, у 44
већој или мањој мери, синоним за "небо" или за "небеса"; звезде се називају виделима на своду небеском (Пост. 1,14), док птице лете под сводом небеским (Пост. 1,20). Ми, који смо изгубили одређено значење "свода" могли бисмо га занемарити у оваквим описима и рећи да се и звезде и птице могу видети на "небесима". Идеја да су звезде уметнуте у кристалне куполе представља спекулацију древних паганских мислилаца и не може се пројектовати на богонадахнути текст Књиге Постања. Какво је, дакле, одређено и "научно" значење "утврде" или "свода" у овом тексту? Свети Василије учи да он, иако се такође назива "небом", није исто што и "небо" које се помиње на почетку Књиге Постања: "Пошто је, дакле, другом небу наденуто и друго име и одређена му посебна намена, ја вам кажем да оно представља нешто друго у односу на оно небо које је створено у почетку, да је чвршће суштине и да му је дата нарочита намена у васељени... И у овом случају мислим да је овај израз употребљен у вези с некаквим чврстим вештаством које је у стању да задржи клискост и разливност воде. Дакле, пошто је, по општем мишљењу, јасно да је свод настао од воде, не треба да мислимо да је он представљао неку врсту стврднуте воде или некакву сличну твар која је настала цеђењем течности, као што је то кристални камен... који је по прозирности сасвим налик на ваздух... Ниједноме од свега овога свод није близак. Само онај ум који је уистину дечији и прост може имати такво схватање о небеским телима... Писмо нас је научило да не дозволимо свом уму да маштари изван онога што је допуштено... Због тога је речено: Нека буде свод (утврда) посред воде, да раставља воду од воде. Рекли смо већ шта Писмо означава изразом свод. Да оно сводом (утврдом) не назива опипљиву и чврсту материју која има тежину, и која се чулима може опазити, јер би тада земља више одговарала таквом називу. Израз утврда употребљен је због природе онога што је над сводом, а та природа је танана и прозрачна и није доступна ниједном чулу... Замисли, молим те, некакав простор који има својство да раздељује течност, па да оно што је танано и процедито пропушта кроза се ка горе а што је крупно и земљано да пада доле, тако да се постепеним одузимањем воде од почетка до краја може задржати иста, блага топлота."[1],[2] Према томе "свод" или "утврда" у Књизи Постања представља неку врсту природне препреке или филтера који раздваја два нивоа атмосферске влажности. Ми данас не примећујемо одређени феномен који бисмо могли назвати "сводом" или "утврдом". Да ли је у случају првостворене земље било другачије? Свети Василије верује да је улога свода била да очува умерену топлоту на читавој земљи. Данас нам је познато да су у преисторијском периоду на земљи постојали извесни "стакленици": у леду на далеком северу пронађени су остаци тропских биљака и животиња. То наговештава да су северне 45
области некада уистину имале умерену климу. Осим тога, у другој глави Књиге Постања каже се да пре човековог стварања Господ Бог још не пусти дажда на земљу... али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу (Пост. 2,56). Чини се, дакле, да је првобитна земља била место које се значајно разликовало од онога које познајемо, место које је свуда имало умерену климу и обиловало влагом што је наводњавала вегетацију док ова, као што ћемо видети, није била намењена само за човекову исхрану, него и за исхрану животиња (в. Пост. 1,30). Кад су ишчезле ове срећне околности? Ускоро ћемо се упознати с последицама човековог пада. Међутим, постоје неки показатељи да је земља и након човековог пада задржала неке од својих првобитних особина. Осврнимо се укратко на оно што каже Свето Писмо, али у светлости наших научних сазнања о атмосфери. Свети Оци су често примењивали научна сазнања свога времена како би разумели Свето Писмо, па је то допуштено и нама, уз услов да не вршимо насиље над текстом Писма и да смо довољно смирени и одмерени у погледу нашег наводног разумевања. Следеће објашњење, дакле, није понуђено као догма него као спекулација. Феномен кише не помиње се у Књизи Постања све до Нојевог времена. Чак ни тада то није била обична киша него својеврсна космичка катастрофа: Развалише се сви извори великог бездана, и отворише се уставе небеске, и удари дажд на земљу за четрдесет дана и четрдесет ноћи (Пост.7,1112). На земљу је пуштена огромна, за нас готово незамислива количина воде, сводећи је практично на Први дан Стварања, када је "бездан" прекривао земљу. Киша какву данас познајемо није могла узроковати овакав догађај. Текст описује да се догодило нешто још горе: пуштена је огромна подземна количина воде, док се "свод" или "утврда" - атмосферска погодност која је обезбеђивала постојане залихе воде у ваздуху, вероватно у виду облака какве планета Венера и сада има - дословно "сломио" и испустио свој садржај на земљу. У том светлу можемо да разумемо и разлог због којег је Бог поставио дугу као знак Свог савеза са Нојем и свим створењима, према којем на земљи више никад неће бити таквог потопа. Како би дуга могла да буде такав знак ако претпоставимо да је постојала вековима пре тога? Очигледно је да се дуга тада први пут појавила. Дуга се формирала директним усмеравањем сунчевих зрака на влагу у ваздуху. Ако је постојани облачни покривач развејан разваљивањем "свода" ("утврде"), онда су сунчеви зраци дословно први пут непосредно пали на земљу тек након Потопа. Човек пре тога није знао за дугу и из тог разлога она је могла да му буде знак да је количина влаге у ваздуху ограничена и да више не може изазвати свеопшти потоп. Неки научници су, на основу различитих доказа, недавно изнели претпоставку да је обим космичке радијације који допире 46
до земље из неког разлога показао упадљиво увећање током последњих пет хиљада година. То би, наравно, могло бити истинито, уколико су воде над сводом служиле као нека врста филтера и спречавале штетну радијацију. Ако све то узмемо у обзир, чини се да време након Потопа представља потпуно нову епоху у људској историји. Сразмерно "рајски" услови на земљи до Нојевог времена, када је на читавом њеном пространству владала умерена клима и обилна вегетација била довољна за човекову исхрану без потребе да једе месо (Ноје је био први који је од Бога добио дозволу да једе месо - в. Пост. 9,3), уступили су место суровијој послепотопској земљи какву ми данас знамо, где постоје сетва и жетва, студен и врућина, лето и зима (Пост. 8,22). Људи више не живе по девет стотина година, колико су живели Адам и први патријарси и њихов век је убрзо био смањен на седамдесет или осамдесет година, колико, отприлике, и ми данас живимо.[3]
НАПОМЕНЕ: 1. Свети Василије Велики, Шестоднев, 3; 3 4, 7 2. По свом смислу, текст који наводи о. Серафим Роуз на овом месту се донекле разликује од српског превода Шестоднева св. Василија Великог. (прим. прев.) 3. Током усменог излагања овог одломка, о. Серафим је појаснио ову реченицу: "Знамо да се са патријарсима до Нојевог времена дешавало нешто изузетно. Каже се да су сви старозаветни патријарси до тог доба живели по неколико стотина година: Адам је живео 930 година, Метузалем 969, док су остали живели 900 или 800 година. Данашњи људи би могли да кажу: То је претеривање, то мора да је нека грешка, то је смешно!' Међутим, сваки патријарх понаособ доживео је тако дубоку старост... Тек након Ноја (који је живео 950 година, од тога 600 година пре Потопа), човеково животно доба почело је да се скраћује... Зашто? Свет је, пре Нојевог времена, био сасвим другачије место, да и не помињемо колико је био другачији пре Адамовог пада. Пре Нојевог времена, човеку није било допуштено да једе месо. Човек се хранио искључиво биљкама, па су, до Нојевог доба, чак и звери земаљске имале благослов да се хране биљкама. Разуме се да нам данас звучи невероватно да човек може да живи 900 година. Међутим, ко зна шта би се могло догодити уколико бисмо се нашли у потпуно измењеним условима? Свет који је Бог створио на почетку био је сасвим нов и свеж, и у њему се живело у потпуно другачијим условима од оних које ми данас познајемо." (Изд.)
3. Дан трећи (Пост. 1; 9-13) 1: 9-10 Потом рече Бог: нека се сабере вода што је под небом на једно место, и нека се покаже сухо. И би тако. И сухо
47
назва Бог земља, а зборишта водена назва мора; и виде Бог даје добро. Током сваког дана Постања дата је заповест која је од тада постала природни закон. Почев од првог дана започело је смењивање дана и ноћи, а од трећег дана започело је непрестано кретање воде. Према томе, речено је: "Нека се сабере вода. Заповеђено је да вода тече и она, подстицана овом заповешћу, никад не посустаје."[1] Ми који смо горди на своје научно знање падамо у искушење да размишљамо како се то догодило. Да ли се вода уливала у подземне басене? Да ли се земља подигла? Свето Писмо не говори о томе и из тог разлога и Свети Оци кажу мало тога о овој теми. Свети Амвросије пише: "Преко онога што је Он учинио, а што нисам могао да дознам на основу Писма, прешао сам као преко тајинства, како не бих подстакао друга питања која би се надовезала на ту тачку. Без обзира на то, на основу Писма утврдио сам да је Бог могао да прошири низије и отворене равнице, будући да је Он Сам рекао: ја ћу ићи пред тобом и путеве неравне поравнити (Ис.45,2)."[2] У вези с истим питањем како се одигравало Стварање, свети Григорије Нисијски поучава: "Што се тиче питања како је настала свака поједина ствар, морамо га у целости одстранити. Чак и у случају оних ствари које су у домену нашег разумевања и које можемо чувствено опазити, немогуће је да се путем резоновања схвати "како" је дошло до настанка неке појаве (среномена), тако да су чак и свети и надахнути људи таква питања сматрали нерешивим. Тако, на пример, апостол каже: Вером сазнајемо да су светови саздани речју Божијом, тако да је видљиво постало од невидљивога (Јевр. 11,3). Док апостол потврђује да он својом вером прихвата да је свет и све што је у њему створено вољом Божијом, он се, с друге стране, одриче истраживања "како" је створено... хајде да и ми, следећи апостолски пример, без оклевања одбацимо питање "како" у погледу сваке поједине ствари, само узгред приметивши да се свако кретање воље Божије претвара у стварност истог тренутка кад то Он благоизволи, и да Његова намера одмах бива остварена у природи."[3] Према томе, у свему што се тиче Шест дана Постања Свети Оци предлажу неколико претпоставки (и увек су веома опрезни) везано за питање како је Бог стварао. Исто тако, требало би да се и ми уздржимо да наша (више него скромна) знања везана за садашњу творевину пројектујемо на првостворени свет. Копно се појавило на заповест Божију, а не услед неког природног процеса. Свети Амвросије пише: "По свему судећи, било је предодређено да земљу исуши рука Божија а не сунце, јер је земља постала сува и пре него што је сунце било створено. Због тога и Давид раздвајање море од копна приписује Господу
48
Богу и каже: Јер је Његово море и Он га je створио, и копно су руке Његове саздале (Пс.94,5)."[4] 1: 11-13 Опет рече Бог: нека пусти земља из себе траву, биље што носи семе, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у којем ће бити семе његово. И би тако. И пусти земља из себе траву, биље што носи семе по својим врстама, и дрво које рађа род, у којем је семе Његово пo његовим врстама. И виде Бог да је добро. И би вече u би јутро, дан трећи. Свети Оци су једнодушни у истицању чудесне природе творевине Трећег дана. Свети Василије поучава: "Нека изникне из земље трава. Да би се држала закона свог Творца, земља је истога трена започела са клијањем, прошавши кроза све ступњеве раста биљака, те је довела растиње право до савршеног обличја. И појавише се ливаде пребогате високом травом, а по плодним равницама таласало се зеленило, пружајући лелујањем класја призор попут узбурканога мора. И свакакво биље, и све врсте зеља, и што у струковима расте, и што бобице доноси, све је то у изобиљу прекривало земљу... И дрво родно, вели, које рађа род по својим врстама, у којем ће бити семе Његово на земљи. На ове речи нагрнуше све шикаре земаљске, и стаде да буја сваковрсно дрвеће: оно којем је у природи да се уздигне до највиших висина, као јеле и кипариси и борови; и сво жбуње наједном постаде богато грањем и лишћем; и појавише се такозване украсне биљке од којих се венци плету, као ружа и митра и ловор. Све то настало је у једном временском трену, иако га претходно не беше на земљи, и ступило је у биће свако по својим особинама..."[5] Свети Јефрем одлучно тврди: "Биљке су, у време свог стварања, порођене у једном једином тренутку, иако је изгледало да су се месецима развијале. Исто тако је и дрвеће, које је у време свог постања порођено у току једног дана, својим савршенством и од плодова отежалим гранама изгледало као да се годинама развијало."[6] Свети Григорије Нисијски такође наглашава да оно, што је створио Бог, нису била пука семена или могућност раста него стварне творевине какве и ми познајемо. Семена су потекла од тих првостворених биљака: "Из саопштења Писма о првој творевини дознајемо да је земља из себе најпре пустила 'зелену траву' и да је тада из тог биља потекло семе из којег је, опет, када је било бачено у земљу, поново поникла она првобитна биљка... као што видимо, у почетку није клас потекао из зрна, него је зрно потекло из класа и да, након тога, клас израста из зрна."[7] Као што Свети Оци на више места понављају, биљке и дрвеће појавили су се на земљи пре него што је настало сунце. Тако свети Јован Златоусти пише:
49
"Зато ти /Писмо/ и показује да је све било испуњено пре његовог стварања, како не би њему приписивао рађање плодова, него Творцу свега."[8] Свети Василије тврди: "Уређење земље старије је од постанка Сунца те тако они, који су заблудели и клањају се Сунцу као да оно тобоже дарује узрок живота, нека престану да му се клањају."[9] Свети Амвросије речито излаже ову тему: "Пре него што се појави сунчева светлост, нека се појаве зелене биљке и нека њихова светлост претходи сунчевој. Нека земља изнедри биљке пре него што на то буде подстакнута сунцем и пре него што се човеку укаже прилика да сагреши. Нека сви знају да сунце није створило биљке... Како је сунце могло пружити биљкама способност за живот, кад им то већ беше подарила животворна и стваралачка сила Божија и пре него што је сунце ступило у овај живот? Сунце је млађе него зелени изданци, него зелено биље."[10] Биљке и дрвеће породили су семе "свако по својим врстама". Овај израз Светог Писма има кључни значај у светоотачкој мисли. Посветићемо му опширну расправу када будемо говорили о Петом дану Стварања, дану кад су и жива бића почела да рађају "свако по својој врсти".
НАПОМЕНЕ: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9.
10.
Свети Свети Свети Свети Свети Свети Свети Свети Свети Свети
Василије Велики, Шестоднев, 4; 3 Амвросије Медиолански, Шестоднев, 3; 3 Григорије Нисијски, О души и васкрсењу Амвросије Медиолански, Шестоднев, 3; 4 Василије Велики, Шестоднев, 5; 56 Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања Григорије Нисијски, О души и васкрсењу Јован Златоусти, Тумачење Књ. Постања, 6; 4 Василије Велики, Шестоднев, 5; 1 Амвросије Медиолански, Шестоднев, 3; 6
4. Дан четврти (Пост. 1; 14-19) 1: 14-19 Потом рече Бог: нека буду видела на своду небеском, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама. И нека светле на своду небеском, да обасјавају земљу. И би тако. И створи Бог два видела велика: видело веће да управља даном и видело мање да управља ноћу, и звезде. И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу. И да управљају даном u ноћу, u да деле светлост од таме. И виде Бог да је добро. И би вече, u би јутро, дан четврти.
50
Четврти дан Стварања представља извор велике пометње за оне који би желели да Шест дана Стварања уклопе у еволуциони оквир. То се ни на који начин не може учинити уколико је сунце уистину створено Четвртог дана. Из тог разлога, апологети еволуционог тумачења морају да верују како је сунце, у ствари, створено Првог дана, заједно са небесима, али да се појавило тек Четвртог дана - након што се подигао облак који је прекривао земљу током претходна три дана.[1] Морамо се још једном подсетити да прва поглавља Књиге Постања нису извештај о природном развоју земље, сагласном законима који сада управљају тим развојем, него извештај о чудесном почетку свих ствари. Ми не смемо себи дати ту слободу да преиначујемо Дане Постања како бисмо их уклопили у своје теорије. Напротив, морамо се смирити у свом умовању, како бисмо схватили шта нам свети текст уистину каже. И овде су, као и у свему осталом, Свети Оци кључ за наше разумевање. Како су они схватали Четврти дан? Свети Оци су једногласни у тврдњи да су сунце и небеска светила створени Четвртог дана и да није истина да су се они тог дана само појавили. Уколико би то допуштао текст Књиге Постања, не би било разлога да Свети Оци не прихвате привидно "природније" објашњење према којем су сунчеви зраци сијали и током прва три дана Стварања, али да је сунчев круг на земљи постао видљив тек Четвртог дана. Њихово свеопште одбијање овог објашњења значи само то, да њега не допушта сам текст Књиге Постања. Свети Јован Златоусти пише: "Зато Он Сунце и створи у четврти дан да ти не би помислио да оно чини дан."[2] Свети Василије поучава: "Најпре су настали небо и земља. После њих створена је светлост и растављен је дан од ноћи. Онда је настао свод и појавило се копно; вода је сакупљена у заједничка и одвојена зборишта а земља се испунила породом, пустивши из себе небројено мноштво разнородних трава и обогативши се свакојаком врстом растиња. Тада још не беше ни сунца ни месеца, а ово велимо како они, који не знају за Бога, не би сунце називали началником и оцем светлости, и да га не би сматрали творцем свега што ниче из земље... Ако је настанак светлости претходио осталим стварима, како се онда изнова каже да је сунце настало да обасјава земљу? ...У почетку је створена сама природа светлости, а сада је саздано то сунчево тело да буде носилац оне првостворене светлости... Нико нека не сматра да је невероватно ово што сам говорио, односно да је једно сјај светлости, а да је нешто друго тело које ту светлост носи... И немој ми рећи да је ове ствари немогуће одвојити једну од друге, јер ни ја не велим да ти и ја можемо одвојити светлост од сунчаног тела, већ да оно што ми својим умом посматрамо, то
51
Творац њихових природа самом Својом енергијом може раставити... И нека буду, вели, знаци... данима; није речено да творе дане, већ да господаре данима јер, по свом постанку, дан и ноћ су старији од светила."[3] Свети Амвросије посебно наглашава ово место: "Погледај најпре на свод небески који је створен пре сунца. Погледај најпре земљу која је постала видљива и пре него што се појавило сунце. Погледај биљке земаљске чија је појава претходила сунцу. Купина је претходила сунцу; влати траве старије су од месеца... Протекла су три дана. Нико, међутим, није ни очекивао сунце, јер се свуда могла приметити блистава светлост, јер је и дан поседовао светлост која је и сама претходила сунцу."[4] Идеја да је живот на земљи од самог почетка зависио од сунца, па чак и да је сама земља потекла од сунца јесте скорашња идеја и обична претпоставка. Она чак није непосредно повезана ни са тачношћу или нетачношћу такозване еволуције живота на земљи. Будући да је човек у недавној прошлости почео да трага за "новим" и "природним" објашњењем порекла света, одбијајући при том објашњење које потиче од божанског откровења, изгледало је сасвим вероватно да би сунце, као много веће и астрономски много значајније од земље, као средиште земљине орбите, требало да претходи земљи, уместо да буде обрнуто. Међутим, божанско откровење, како га тумаче Свети Оци, саопштава нам нешто сасвим другачије: оно каже да земљи припада првенство, како по времену настанка тако и по значају, и да је сунце настало касније. Уколико наши умови нису у тој мери приковани за интелектуално помодарство нашег доба, уколико се не плашимо да би о нама могли мислити да смо "заостали", не би требало да нам буде тешко да отворимо своје умове за ово, алтернативно објашњење почетака света. Према библијско - светоотачком становишту, земља је дом човека, врхунца творевине Божије, и она је стога средиште васељене. Све остало - без обзира на научно објашњење његовог данашњег стања или кретања или на његову физичку бесконачност у односу на земљу - има другоразредни значај и створено је због земље, односно због човека. Наш Бог поседује такву силу и величину да не би требало да сумњамо да би Он у једном једином тренутку испољавања Његове стваралачке моћи могао да створи читаву земљу - велику за нас, али само честицу у свемиру - а да другим покретањем Своје воље створи сву бесконачност звезда небеских. Он би могао да учини и много више од тога уколико би то хтео: у богонадахнутом тексту Књиге Постања оставио нам је само најблеђе обрисе онога што је учинио, и тај извештај не мора нужно бити у складу с нашим људским спекулацијама и претпоставкама. У наше доба постало је модерно и лако да се поверује како све "еволуира" према апсолутно униформним законима које сада можемо да посматрамо, почев од првобитне капљице енергије 52
или материје; уколико је човеку потребан Бог да би нешто објаснио, Он може да буде само "творац" те првобитне капљице или иницијатор "великог праска" који је, наводно, створио све што постоји. Да би се започело са сагледавањем неизмерне величине стваралачких дела Божијих описаних у Књизи Постања, данас се захтева шири ум, непривезан за "јавно мњење". Свети Оци, који су били најистанчанији и најученији мислиоци свога доба, могли би да скину окове са наших заробљених умова. Сасвим је сигурно да стварање Божије мора имати смисла и са "природне" тачке гледишта. Зашто је, дакле, Бог стварао тако велика небеска тела као што је сунце да би служили оним мањим, односно земљи? Зар Он није могао да конзервира ову енергију и да учини да сунце буде усклађеније са опсегом земље? Ми бисмо, наравно, могли да замислимо сунце које би било мање од овог које познајемо и које би било ближе земљи, а да при том задржи ону привидну величину коју има ако се посматра са земље. Међутим, такво сунце би своју енергију трошило неколико пута брже него што то чини сунце које знамо. Очигледно да је Бог створио сунце које има ону величину и ону раздаљину која је неопходна да би земљи давало ону количину светлости и топлоте која јој је неопходна да би се на њој одржао живот до краја времена, кад ће сунце помрачити (Мт. 24,29). Ми можемо открити још један, тајинствени разлог за чињеницу да је, према данима Стварања, светлост претходила сунцу. Морамо признати да овде не можемо навести ниједан светоотачки цитат и да је мишљење које овде износимо наше сопствено. Касније ћемо видети да раздвајање човека на мушко и женско није било део првобитног "образа" према којем га је Бог створио. Поред тога, знамо да то (раздвајање на мушко и женско) неће бити део човекове природе у вечном Царству Небеском, јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као ангели Божији на небу (Мт. 22,30). Другим речима, Бог је начинио поделу на мушко и женско провиђајући човеков пад, као и то и да ће увећање човечанства захтевати острашћени начин рађања. Према томе, зар се није могло догодити да сунце и месец нису били део првобитне Божије замисли о Његовој творевини и да су створени само зато да би означили дане, месеце и године човековог палог стања? Првобитној светлости, која је створена Првог дана, није било потребно небеско тело које би је садржало. Будући да ће на крају света сунце помрачити и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти (Мт. 24,29) у Царству Небеском ће се, као и током Првог дана Стварања, појавити светлост која неће бити сунчева или месечева, јер Град не потребује сунца ни месеца дa му светле јер гa слава Божија осветли (Отк. 21,23).
53
То су, међутим, тајинства о којима можемо само да нагађамо.
НАПОМЕНЕ: 1. Такво објашњење нуде много креационисти, заговорници дубоке старости земље, као и хришћански еволуционисти. (Изд.) 2. Свети Јован Златоусти, Тумачење Књ. Постања, 6; 4 3. Свети Василије Велики, Шестоднев, 6; 23, 8 4. Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 4; 1
5. Дан пети (Пост. 1; 20-23) 1: 20-23 Потом рече Бог: нека врве по води живе душе, и птице нека лете изнад земље под свод небески. И створи Бог китове велике и све живе душе што се мичу, што проврвеше по води по врстама својим, и све птице крилате по врстама њиховим. И виде Бог да је добро. И благослови их Бог говорећи: рађајте се и множите се, и напуните воду по морима и птице нека се множе земљи. И би вече u би јутро, дан пети. У свом коментару на Пети дан Постања свети Јован Златоусти наглашава прецизност и тачност у поретку којим се описује Стварање; "Стога нас управо блажени Мојсеј толико подробно и обавештава, поучаван Божанственим Духом... да бисмо тачно знали и след стварања и појединачно како је све створено. Да није Бог тако водио језик пророков из бриге према нашем спасењу, довољно би било рећи да Бог створи небо и земљу, море и животиње, и не ставити ни редослед дана, нити шта беше прво, а шта после... Мојсеј, међутим, разговетно раздваја и поредак настајања и број дана и о свему нас обавештава са великим снисхођењем, како познавши сву истину не бисмо више обраћали пажњу на оне који, прелешћени, све говоре по сопственом расуђивању, него да бисмо знали неизрециву силу Творца."[1] Тако он о Петом дану Постања пише: "Као што за земљу каза само: нека исклија, и даде се шаренило цветно и биљно и семење и, речју, све створено беше, тако и овде рече: нека изведу воде Гмизавце душа живих и птице које лете над земљом по своду небеском - и сместа се створише толике врсте гмизаваца и толико шаренило птица да их није могуће набројати."[2] Свети Василије пише: "Тако је свака вода похитала да изврши стваралачку заповест. Велика и неизрецива сила Божија, која је водама, заједно са заповешћу, подарила и умеће рађања,
54
одмах је устројила и покренула живот животиња, којих се врсте не могу ни побројати."[3] Код светог Амвросија налазимо следеће: "На ову заповест, вода је одмах излила своје потомство. Реке су ужурбано делале, језера су давала свој удео у животу. И сама мора почела су да порађају све врсте гмизаваца... Ми нисмо у стању да набројимо сво мноштво имена оних врста које су на заповест Божију дошле у живот у само једном једином тренутку. У истом часу призвани су у живот и суштински облик и животно начело... Китови су, као и жабе, постали у исто време и истом стваралачком силом."[4] И овде је, као и приликом стварања свих живих бића, Бог створио "првину" од сваке врсте: "Овде заповест Божија заповеда да се појаве првине сваке врсте као какво семе њенога рода. Њихово мноштво положено је у јединку, како би се каснијим размножавањем показало, кад буде требало да се рађају и множе."[5] Требало би да на овом месту испитамо значење израза који се понављао током сва три дана кад су стварана жива бића, тј. израза "сваки по својој врсти". Ма шта да су Свети Оци под тим подразумевали, не може бити никакве сумње да су они јасно и једногласно тврдили да је Бог током ова три дана створио све врсте живих бића које данас познајемо. То се може видети и у њиховој често понављаној тврдњи да је Бог стварао тренутно и моментално, да је сама Његова реч стварала жива бића и да стварање живих бића није природно својство воде или земље. На то указује и свети Василије (пишући о Шестом дану): "Пошто је Бог рекао: Нека земља пусти из себе, није она сама произвела из себе нешто што је у њој почивало одраније, већ Онај који је ту заповест издао, Он јој је подарио и силу да може из себе пустити душе живе. Јер, ни кад је земља чула заповест: Нека изникне из земље трава, биље и дрво родно, није она пустила из себе траву која је у њој била скривена; нити је палму или храст или кипарис најпре држала скривене негде доле у својим лагумима, па их је потом извела на површину. Но божанска реч се налази у природи свега што постаје. Речено је: Нека изникне из земље, не да би она испустила оно што у себи има, већ да би стекла оно чега нема, а Бог јој је подарио силу да то оствари"[6] Свети Оци нуде веома одређено учење о "врстама" творевине. Ми, међутим, морамо имати на уму да не постоји потреба да прецизно дефинишемо границе тих "врста". "Врсте" с којима се сусрећемо у модерној таксономији (наука о класификацији) понекад су сасвим произвољне и не морају нужно одговарати "врстама" које се помињу у Књизи Постања. Уопштено, могло би се рећи да су Оци сматрали да "врста" укључује она створења која су способна да рађају плодно потомство, а што ће се видети из онога што следи.[7]
55
Свети Василије учи да ће "врсте" из Књиге Постања (наравно, изузев оних које би могле изумрети) задржати своју природу до краја времена: "Отуда је веома истинита тврдња да у свему што ниче постоји семе или некаква семена сила. То значе речи: по својим врстама. Изданак трске не ствара маслину, већ из трске настаје друга трска, а из свакога семена ничу њему сродне врсте. И тако, оно што је приликом првобитног стварања изникло из земље сачувано је досад, јер се непрекидним прејемством очувава врста."[8] Свети Василије у наставку каже: "... природа бића, покренута једанпут заповешћу Божијом, која се равномерно распростире кроз постајање и пропадање творевине, може да очува животињске врсте кроз непрекидно прејемство њихове узајамне истоветности, све док не доспеју до свог испуњења, јер, коњ настаје од коња, лав од лава, а орао од орла. Свака животиња узастопним прејемством чува неизмењивост своје врсте, све до окончања васељене. Никакав временски период није у стању да изопачи или да избледи својства која свака животиња има, већ њена увек млада природа, која као да је овог часа створена, напредује заједно с временом."[9] Нешто слично говори и свети Амвросије: "У природи борове шишарке је да изрази своје сопствено обличје. Она чува своја особита својства која је примила од оне божанствене и небеске заповести, понављајући их путем прејемства (наслеђивања) и током низа година свог рађања, све док се не испуни свршетак времена."[10] Исти Свети Отац говори још одлучније: "Реч Божија је током устројавања света продрла у свако створење. Према томе, чим је то Бог наредио, земља је брзо породила све врсте живих бића. Сагласно установљеном закону, оне су из поколења у поколење наслеђивале једна другу, у складу са својим видом и врстом. Лав рађа лава, тигар рађа тигра, бик рађа бика, лабуд рађа лабуда а орао рађа орла. Оно што је једном заповеђено, у природи постаје уобичајено за сва времена... Од тог доба земља није престајала да верно извршава своје служење. Посредством нараштаја који у својој врсти смењују један другога, првобитне врсте живих бића умножавају се за будућа времена."[11] Чак и кад би успели, покушаји узгајивача (како биљака тако и животиња), да парењем јединки различитих врста створе нове "врсте", у свим временима су само потврђивали светоотачку максиму о постојаности врста: ови "хибриди" су неплодни и не могу да се репродукују. Свети Амвросије користи овај пример да би упозорио људе на ово "неприродно сједињење", које се противи законима Божијим, установљеним током Шест дана Постања: "Како чисти и непомућени нараштаји происходе тамо, где нема мешања једних са другима! Тако, на пример, моржеви рађају моржеве, а фоке рађају фоке... и морска шкорпија чува неоскрнављеном своју брачну постељу... рибе не знају ништа о 56
мешању са другим врстама. Оне не ступају у неприродна укрштања, као што се намерно чини са животињама двеју различитих врста какво је, на пример, укрштање магарца са кобилом или пак укрштање коња са магарицом. И једно и друго представљају пример неприродног сједињења. Свакако да постоје случајеви у којима природа више страда због оваквог скрнављења него што оно штети јединки. За то је одговоран човек, као подстрекач неплодности ових мешанаца. Он сматра да је укрштена животиња вреднија од оних чисте врсте. Ти, дакле, мешаш различите врсте и на тај начин мешаш различита семена."[12] Различитост и целовитост "семена" сваке од врста насталих током Постања у тој мери је део библијске и светоотачке мисли да је она у Еванђељу послужила као основа за параболу којом је наш Господ указао на различитост добра и зла, врлине и греха. Свети Амвросије користи ову параболу (в. Мт. 13,2430) да би илустровао целовитост семена сваке "врсте": "Не постоји опасност да заповест Божија, на коју је природа навикла, у будућности буде укинута због пропуста у расплођавању, будући да је све до данас целовитост једне врсте очувана у њеном семену. Ми знамо да се коров и друга туђа семена која се често расејавају међу плодовима земаљским у Еванђељима називају кукољем. Она, међутим, припадају посебним врстама и нису се путем мутације (измене) житног семена дегенерисала (изопачила) у нешто друго. Господ нам је рекао да је то тако говорећи: Царство Небеско је као човек што посеја добро семе на њиви својој. А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посеја кукољ по пшеници (Мт. 13,2425). Отуда можемо да закључимо да су кукољ и жито различити и по врсти и по имену. Због тога су и слуге домаћинове рекле: Господару, ниси ли ти добро семе сејао на њиви својој? Откуда, дакле, кукољ? А он им рече: Непријатељ човек то учини (Мт. 13,27-28). Једно је семе демонско, а друго семе Христово које је засејано у складу са правдом. Према томе, Син Човечији сеје једно а ђаво сеје друго. Због тога је и природа ових семена другачија, будући да су сејачи различити. Христос сеје Царство Небеско, док ђаво сеје грех. Како би, дакле, ово Царство могло бити исте врсте као и грех? Царство Небеско је као човек што посеја добро семе по њиви својој, рекао је Он."[13] Као што је разликовање врста повезано са разликовањем добра и зла, тако и пометња међу врстама води ка моралном релативизму. Сигурно да је сасвим добро познато да они, који верују у релативност добра и зла или врлине и порока, користе космолошку теорију о свеопштој еволуцији да би одбранили своја убеђења као "научна" и "чињенична": уколико је човек некад био нижа животиња и ако је затим еволуирао у нешто друго, како се онда од његове непостојане природе може захтевати да буде послушна заповестима које су дате у само једном од степена његовог "развоја"?[14] Марксистички атеизам 57
везао се од самих својих почетака за теорију еволуције и све до дана данашњег проповеда га као једну од кардиналних доктрина своје релативистичке философије. Идеја о постојаности природе и целовитости и разликовању "врста" протеже се кроз целокупну светоотачку књижевност. Она, на пример, служи као узор за васкрсење људског тела. У својој расправи о васкрсењу свети Амвросије пише: "Природа остаје постојана у свему што ствара... семе једне врсте не може се променити у семе друге биљке, нити се плод може разликовати од свог семена, као што ни човек не може потећи од змије нити плот од зуба. Утолико се више, уистину, мора веровати да се све, што се посеје, поново рађа у својој сопственој природи и да се плодови не разликују од свог семена, да меке ствари не могу проистећи из тврдих, нити да се отров може претворити у крв; плот се васпоставља из плоти, кости из костију, крв из крви, телесни хумор из телесног хумора[15]. Можеш ли сада, безбожниче, да порекнеш васпостављање природе?"[16] На сличан начин пише и свети Григорије Нисијски: "Будући да смо из Писма на основу извештаја о првом Стварању сазнали да је земља најпре породила 'зелене биљке', и да се затим у тим биљкама појавило семе које, засејано у земљу, поново даје ону првобитну биљку, Апостол објављује да се то исто дешава и у васкрсењу. Од њега нисмо научили само чињеницу да ће наша људска природа бити преображена у нешто племенитије, него и то да тамо не можемо очекивати ништа другачије од онога што је било на почетку."[17] Између модерне теорије свеопште еволуције и древног паганског учења о сеоби душа (реинкарнацији) може се запазити једна чудна паралела. Светоотачко одбацивање ове идеје која је опште осуђена показује колико су се они бринули да очувају устројство творевине и разликовање створених врста. Свети Григорије Нисијски пише: "Чини ми се да они који тврде да се душе селе у природе које су међусобно раздвојене поништавају све природне разлике, да на сваки могући начин мешају и повезују разумно и неразумно, чувствено и нечувствено, односно, тврде да оне прелазе једна у другу, без јасног природног поретка који би им онемогућио узајамни прелазак. То би, да тако кажемо, значило да једна те иста душа, кад је окружена телом, у једном тренутку бива словесна и умна а да након тога гмиже са рептилима, бива у јату птица, бива товарна животиња, месождер или пак рони у воденим дубинама; и не само то, него се спушта до безосећајних створења, тако да пушта корење, па чак постаје и дрво чије гране добијају пупољке, а из тих пупољака и цветове, или пак постаје трн, или јестив или шкодљив плод. Оне, који то кажу, ништа не спречава да тврде да су све ствари исте и да верују да једна једина природа пролази кроз сва бића, да међу њима постоји повезаност која безнадежно замагљује и уклања сва 58
обележја према којима би се једно могло разликовати од другог."[18] Идеја да "једна једина природа пролази кроз сва бића" налази се, наравно, у корену теорије о свеопштој еволуцији. Еразмус Дарвин (деда Чарлса Дарвина) је још крајем 18. века усмерио научне спекулације у том правцу. Таква идеја је дубоко туђа библијској и светоотачкој мисли.
НАПОМЕНЕ: Свети Јован Златоусти, Тумачење Књ. Постања, 7; 3 Исто Свети Василије, Шестоднев, 7; 1 Свети Амвросије, Шестоднев, 5; 12 Свети Василије, Шестоднев, 7; 2 Исто, 8; 1 Дефиниција "врста" била је предмет бројних расправа у научним круговима. Током прве половине двадесетог века, врсте су уопштено биле дефинисане као групе биљака или животиња које су способне да се укрштају и да дају плодно потомство. Почев од 1942. године, биолог Ернст Мајр предложио је дефиницију која је далеко мање ограничавала: врста је група која је "репродуктивно изолована" од других таквих група (тј. уопштено се не пари са другом групом, иако би могла бити у стању да то учини). Многи данашњи биолози прихватили су ову нову дефиницију врста. Будући да је она тако неодређена, помоћу ње је далеко лакше доказати да једна "врста" (у ствари, популација која се размножава) може "еволуирати" у другу. Тако су, на пример, у модерној таксономији поларни (бели) медвед и гризли класификовани као две различите врсте, иако могу да се паре и да дају плодно гготомство. Међутим, са тачке гледишта светоотачког учења о "врстама" описаним у Књизи Постања, чини се да ове две различите "врсте" медведа нису ништа друго него варијетети унутар једне, првобитно створене "врсте". Опширнију расправу о промени дефиниције врсте у модерној науци в. Richard Milton, Shattering the Myths of Darwinism, c. 143-153 8. Исто, 5; 2 9. Исто, 9; 2 10. Свети Амвросије, Шестоднев, 3; 16 11. Исто, 6; 3 12. Исто, 5; 9 13. Исто, 3; 10 14. Олдос Хаксли (брат Џулијана Хакслија) оставио је мемоаре у којима саопштава како га је теорија свеопште еволуције ослободила окова "застарелог морала": "За мене, а несумњиво и за већину мојих савременика, философија бесмисла представљала је суштински инструмент ослобађања. Ослобађање за којим смо чезнули било је, истовремено, ослобађање од извесног политичког и економског система, и ослобађање од извесног система моралности. Побунили смо се против моралности јер је она ометала нашу сексуалну слободу." (Олдос Хаксли, Исповест убеђеног атеисте, Report, јун 1966, с. 19) 15. Хумор овде означава течности у телу, од којих је, према схватањима древне медицине, зависило човеково здравље и његово расположење. Тако се, на пример, веровало да доминација одређене течности у телу 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.
59
одређује човеков темперамент, због чега је извршена подела на колерике, сангвинике, меланхолике и флегматике. (Прим. прев.) 16. Свети Амвросије Медиолански, О вери у васкрсење, 2; 63 17. Свети Григорије Нисијски, О души и васкрсењу 18. Исто
6. Дан шести (Пост. 1: 24-31) 1: 24-25 Потом рече Бог: нека пусти земља из себе душе живе по врстама њиховим, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама њиховим. И би тако. И створи Бог звери земаљске по врстама њиховим, и стоку по врстама њезиним, и све ситне животиње на земљи по врстама њиховим. И виде Бог да је добро. Учење Светих Отаца о стварању копнених животиња током Шестог дана углавном понавља оно што је већ речено о осталим живим бићима. Тако свети Јефрем пише: "Тако је земља, по Божијој заповести, без оклевања пустила гмизавце, пољске и дивље звери и животиње, колико год их је било потребно да би служиле оном, што је тог истог дана преступио заповест свог Господа."[1] Свети Василије учи: "Свакако да се душа бесловесних животиња није из земље појавила пошто је претходно почивала у њој, већ је настала оног часа када је заповест дата."[2] Овим чином стварања све је било припремљено за појаву човека, који је требало да господари над васцелом творевином. Међутим, ово величанствено стварање није намењено само зато да би га човек користио. У њему има и нешто тајинствено: будући добра творевина Свеблагог Бога, она је у стању да узнесе наш ум ка Њему. Тако свети Златоуст пише: "Није све створено ради наше користи, него и да бисмо, гледајући на изобилно богатство Његове творевине, поразили се силом Творчевом и знали како све ово беше створено некаквом премудрошћу и неисказивим човекољубљем ради части човека који је тек требало да буде саздан."[3] Дивећи се величанству творевине Божије, свети Василије каже:"... верујући Мојсеју да створи Бог небо и земљу, прославимо врхунског Уметника свега што је створено са толико мудрости и умећа - на основу красоте онога што је видљиво замислимо Прекраснога, а на основу величанства ових чувствених и ограничених тела просудимо о Бесконачноме и преузвишеноме, о Ономе Који мноштвом Својих сила превазилази сваки ум. Уосталом, ако и не познајемо природу творевине, ипак све оно што у потпуности потпада под наша чула толико је чудесно да се и најокретнији ум показује нижим од најмање творевине у свету, и то толико нижим да није у стању да је
60
достојно истражи, као ни да исплете достојну хвалу Творцу, Коме приличи свака слава, част и сила, у векове векова. Амин."[4] "Пошто се, дакле, благи и преблаги Бог није задовољавао тиме да посматра само себе, него је из Своје превелике доброте благоизволео да постану нека бића која би примила Његову благодетељ и постала учесници Његове доброте", пише свети Јован Дамаскин.[5] Можда ниједан други део Светог Писма не изражава у тој мери застрашујућу величанственост Бога у Његовој творевини и човекову ништавност пред Њим као што то чини онај одломак у којем Бог из вихора говори Јову: Где си био кад сам постављао темеље земљи? Реци ми, ако знаш. Знаш ли ко јој је одредио меру? Ко је растегао уже преко ње? На чему су учвршћени њени темељи, ко јој је поставио камен угани? Кад настадоше звезде, сви ангели Моји громогласно Ме прослављаху. Вратима сам затворио море кад је провалило, изашавши као из мајчине утробе. Од облака сам начинио одећу његову, и од маше пелене његове. Ја сам му одредио границе, и ставио му катанце и epaта, рекавши: Довде ћеш долазити и нећеш прећи, и овде је граница твојим гордим таласима. Да ли сам у твоје време заповедао јутру, да ли си зори показао место њено, да се ухвати земљи за крајеве и да се растерају с ње безбожници? Да ли си ти са земље узео глину и саздао живо биће, и обдаривши гa даром говора, населио гa на земљи (Јов 38,414 - према Септуагинти). Извештај Постања о стварању човека дат је у два описа, од којих се један налази у првој, а други у другој глави. То ћемо испитати у наредном поглављу. 2:13 Тако се доврши небо и земља и cвa војска њихова. И сврши Бог доo седмог дана дела Cвoja која учини; и почину у седми дан од свих дела Својих која учини. И благослови Бог седми дан, и посвети гa, јер у тај дан почину од свих дела Својих која учини. О овом, Божијем "суботњем" починку од Стварања свети Јован Златоусти пише: "Овде Божанствено Писмо каже да Бог почину од дела Својих, док у Еванђељима Христос каже: Отац Мој до сада дела и Ја делам (Јн.5,17). Не чини ли се из ових речи да ту постоји нека противуречност? Далеко било! Никаквих опречности у ономе што лежи у Божанственом Писму нема. Рекавши овде да почину Бог од дела Својих, Писмо нас учи да је Он престао у седми дан са стварањем и привођењем од небитија у битије. А Христос говорећи: Отац Мој до сада дела и Ја делам објављује нам Његов непрестани промисао, а делањем назива Његово одржавање постојећег, то што их дарова трајношћу и што управља њима целим током времена. Да није тако, како би
61
постојала ова васколикост, ако свим видљивим и људским родом не управља и не господари рука свише?"[6] Посматрајући чуда која се свакодневно дешавају у ономе што смо навикли да називамо природом - на пример, развијање потпуно зреле биљке, па чак и људског бића из сићушног семена - неминовно морамо уочити наставак стваралачке делатности Божије. Она, међутим, није иста каква је била у време Стварања током првих Шест дана, када је све што постоји призвано у биће. Прво поглавље Књиге Постања описује ово јединствено и непоновљиво Стварање. Привикнувши се на "делање" Божије у наше време, тешко да можемо и да замислимо другачију врсту делања, каква се везује за првих Шест дана. Будући савршен и потпуно уобличен, свет је тада био "нов". Наглашавајући да је Бог желео да Адама начини од глине, свети Григорије Богослов каже: "Узевши део новостворене земље, Логос је Својим бесмртним рукама уобличио мој образ."[7] Свети Јефрем Сиријски учи: "Као и дрвеће и траве, и животиње, птице и човек су у исто време били и стари и млади: стари по изгледу својих удова и по својој грађи, а млади по времену свог стварања: тако је и месец у исто време био и стар и млад; млад је био по томе што је тек створен, а стар по томе што је био пун као у петнаести дан."[8] Свети Јефрем[9] и остали Оци наглашавају ову "новину" тврдњом да је свет створен у пролеће. Свети Амвросије то повезује са чињеницом да је код Јевреја година почињала у пролеће: "Он је небо и земљу створио у време кад месеци почињу, јер доликује да од тог времена свет узраста. Тада је владала умерена пролећна топлота, и то је доба које свему погодује. Према томе, и година носи жиг рађања света... Да би показало да се стварање света збило у пролеће, Писмо каже: Oвaj месец да вам је почетак месецима, да вам је први месец у години (Изл. 12,2), називајући први месец пролећем. Доликовало је да почетак године буде и почетак рађања."[10] Након што смо се осврнули на светоотачко, сасвим реалистичко разумевање Шест дана Стварања, окренимо се сложенијем питању постанка круне створења Божијих, односно човеку.
НАПОМЕНЕ: 1. 2. 3. 4.
Свети Свети Свети Свети
Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања Василије Велики, Шестоднев, 9; 3 Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 7; 5 Василије, Шестоднев, 1; 1
62
5. Свети Јован Дамаскин, О Православној вери(Тачно изложење православне вере), 2; 2 6. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 10; 7 7. Свети Григорије Богослов, 7. омилија, "О души" 8. Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања 9. Исто 10. Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 1; 13
ЧЕТВРТО ПОГЛАВЉЕ СТВАРАЊЕ ЧОВЕКА Стварање човека (Пост. 1,2631 и 2,47)[1] Потом рече Бог: Хајде да начинимо човека по свом образу и подобију, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских, и од стоке, и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи. И створи Бог човека по Свом сопственом образу, по образу Божијем створи гa; мушко и женско створи их. Видели смо да је шестодневно Стварање било дело Пресвете Тројице, посебно да је на Очеву заповест: "Нека буде" Син стварао. Међутим, стварању човека претходило је посебно саветовање међу Лицима Пресвете Тројице. Свети Василије о томе каже: "Да начинимо човека... Та реч не беше употребљена ни за једно од створених бића; створена је светлост, а беше дата само једноставна заповест - И рече Бог. нека буде светлост. Створена су небеса, а не беше договарања за њихово стварање. Овде, пак, човека још нема, али постоји договор о човеку. Бог није рекао, као за друга бића: Нека буде човек! Препознај достојанство које ти припада. Он није узроковао твоје постање једноставном заповешћу него је постојао договор у Богу, да би знао како да то живо биће, достојно части, уведе у живот... Зашто Бог није рекао: да начиним него: хајде да начинимо! Да би ти могао да препознаш врховну власт. Он жели да ти, обраћајући пажњу на Оца не занемариш Сина. Он жели да знаш да је Отац стварао кроз Сина и да је Син стварао по вољи Очевој и да би требало да прославиш Оца у Сину и Сина у Духу Светоме... Он, међутим, није рекао: Они су створили, да ти у томе не би нашао изговор за многобоштво..."[2] Нешто слично каже и св. Јован Златоусти: "Зашто, кад су стварана небеса, није речено: хајде да начинимо него: нека буде светлост и тако даље, у погледу васцеле творевине? Међутим, само је тада додао: хајде да начинимо, чиме се изражава саветовање, договор и општење с Неким Ко је раван по части. Ко 63
је тај, који је требало да буде створен, кад му је указана таква част? То је човек, велико и чудесно живо биће, које је Богу драгоценије од све остале творевине... Постојао је савет, договор, општење, али не зато што је Богу потребан савет далеко од тога! - него зато да би се тим изразом исказало достојанство онога који је створен... А Ко је Онај, Којем Бог каже: Хајде да начинимо човека! То је дивни Саветник, Бог силни, Кнез мира и Отац будућег века Сам Јединородни Син Божији. Њему Он каже: Хајде да начинимо човека по нашем образу и подобију. Он није рекао: по мом и твом нити по мом и вашем, него по нашем образу и подобију, наговештавајући тиме један образ и једно подобије."[3] Свети Григорије Нисијски говори веома поетично о стварању човека као о мешавини виших и нижих светова, које Бог већ беше створио: "Он је привео у биће мислени свет (тј. свет логосних, словесних бића, ангела), колико ја могу да расуђујем о томе и да велике ствари оценим својим оскудним језиком. Онда, када је ово прво Стварање било доведено у добар поредак, Он је замислио и други свет, вештаствен и видљив: устројство овог неба и земље и свега што је у њима, уистину задивљујуће творевине када се загледамо у прекрасне облике сваког појединог дела, али утолико више задивљујуће када разматрамо хармонију и склад целине, и уклапање сваког дела са другима у прекрасном поретку... То је требало да покаже да он није призвао у биће само природе које су му сличне (тј. ангелски, невидљиви свет), него и оне које су му потпуно несличне. Божанству су подобне природе које су умне (словесне, логосне) и које се једино умом могу појмити: међутим, све оне (природе) које се могу чувствено познати потпуно су Му стране, док су међу њима од Њега најудаљеније оне које су потпуно лишене душе и моћи кретања. Према томе, ум и чувства, који се толико разликују једно од другог, остали су унутар својих сопствених граница и, као неми хвалитељи и ликујући гласници Његовог силног дела, у себи носе величанственост Творца - Логоса. Тада још не беше никаквог сједињавања између ово двоје нити било каквог мешања ових супротности, знамења веће мудрости и племенитости у стварању природа, као што до тада није било познато ни сво обиље доброте (Божије). Сада је Творац - Логос, одлучивши да то покаже и да и од једног и од другог (мислим и од видљиве и од невидљиве творевине) створи једно живо биће, уобличио човека. Његово тело узео је од већ саздане твари и у њу је удахнуо дах који је узео од Самога Себе (јер је Логос знао да ће то бити словесно, разумно биће и образ Божији); створио га је као једну врсту другог света, у маломе великог. Настанио га је на земљи као видљивог ангела, као поклоника Богу начињеног сједињењем двеју природа, потпуно посвећеног у видљиву, али само делимично у умну (невидиву) творевину, као цара над земљом али потчињеног Цару на небесима. Створио га је као 64
земног и небеског, као привременог а ипак вечног, као видљивог а ипак умственог, као половину пута између величине и маленкости, сједињујући у једној личности и дух и плот; дух због благонаклоности коју му је подарио, а плот због висине на коју га је узнео, дух да би могао да настави да живи и да прославља свог Доброчинитеља, а плот да би могла да страда и да запамти то страдање, како би се поправио уколико би се погордио због своје величине; створио је живо биће, уобличено овде да би затим могло да пређе негде другде и да извршава тајинства, обожено својом наклоношћу према Богу."[4] Шта је заправо тај "образ" Божији? Различити Свети Оци наглашавали су различите видове образа Божијег у човеку. Неки су помињали човекову власт над нижом творевином (која се посебно помиње у тексту Књиге Постања), неки његов разум, а неки пак његову слободу. Свети Григорије Нисијски је најсажетије сумирао значења "образа" Божијег: "Он човека није створио ни због чега другог него због Своје бесконачне доброте. Будући такав и имајући то за разлог да приступи стварању наше природе, Он силу те доброте неће испољити у несавршеном облику, дајући нашој природи неку од оних ствари које су Њему на располагању и оклевајући да јој да удео у другој. Међутим, савршени облик доброте овде се може видети како и у Његовом стварању човека ни из чега, тако и у томе што га је у потпуности обдарио свим добрим даровима. Како је низ свих тих добрих дарова веома дугачак, не долази у питање да се они разумеју бројчано. Према томе, језик Светог Писма изражава то сажимањем у разумљив израз, говорећи да је човек створен по образу Божијем. То је исто као да је речено да је Он људску природу начинио причасном сваком добру, јер ако је Божанство пуноћа добра, а човек је његов образ, онда образ, будући испуњен сваким добром, налази своју сличност са Првообразом (Прволиком, Архетипом)."[5] Каква је разлика између "образа" и "подобија"? Свети Оци објашњавају да нам је "образ" дат у целини и да се не може изгубити док нам је "подобије" у почетку дато само као могућност и да човек мора сам да се потруди да би га задобио у свом његовом савршенству. Свети Василије Велики учи: "Хајде да начинимо човека по свом образу и подобију. Једно смо задобили самим стварањем, друго задобијамо слободном вољом. У првом устројству дато нам је да будемо рођени по образу Божијем, док слободном вољом у себи уобличавамо подобије Божије... Хајде да начинимо човека по свом образу: нека он самим стварањем поседује оно што је образ, али нека постане сагласан и са подобијем. Бог нам је дао силу за то: да ти је Бог дао и подобије, где би била твоја заслуга? Због чега би ти био крунисан? Да ти је Творац дао све, како би ти се отворило Царство Небеско? Доликовало је да ти један део буде дат, а да други остане непотпун, како би га ти употпунио и удостојио се награде Божије."[6] 65
У самом оном одломку Књиге Постања у којем се описује стварање човека, каже се да Бог створи"мушко и женско". Да ли је ово разликовање део "образа Божијег"? Свети Григорије Нисијски објашњава да се Писмо овде позива на двојако стварање човека: "Оно што је створено 'пo образу' је једно, а оно што се сада пројављује у искварености је друго. И створи БОГ човека, каже, по образу Божијем створи гa. У томе што је створено 'пo образу' налази се крај стварања, а затим (Мојсеј) сажето излаже стварање и каже: мушко и женско створи их. Претпостављам да сви знају да је то удаљавање од Првообраза, јер у Христу Исусу, како каже апостол, нема ни мушког ни женског. Дакле, овај израз казује да је човек тиме подељен. На тај начин је стварање наше природе у неком смислу двојако: једно је створено на подобије Богу, а друго је подељено сагласно овом раздвајању, јер овај одломак, говорећи о њеном устројству, замагљено изражава нешто слично овоме када најпре каже да створи Бог човека, по образу Божијем створи гa а затим ономе што је речено додаје мушко и женско створи их - што је страно нашем поимању Бога. Сматрам да нам Писмо овим исказом преноси велико и узвишено учење, а оно се састоји у следећем. Док су две природе, односно божанствена и бестелесна природа и природа бесловесна и зверска, раздвојене једна од друге као крајности, људска природа представља средину између њих две (овај став је сличан идеји светог Григорија Богослова који смо већ навели). У сложеној човековој природи можемо уочити део сваке од природа које сам поменуо - од оне божанствене, и то је словесни и умни елемент, која не допушта разликовање мушког и женског, као и од оне бесловесне, која се огледа у нашем телесном облику и грађи, подељенима на мушко и женско, јер се сваки од тих елемената сигурно може пронаћи у ономе што је причасно људском животу. Да је умни елемент претходио осталима дознајемо од онога који по реду саопштава о стварању човека, а такође дознајемо и да је човеково заједништво и сродство са бесловеснима представљало његову припрему за рађање... Онај Који је све ствари призвао у биће и који је по Својој вољи уобличио човека да буде саздан по Његовом образу... Својом свевидећом силом провидео је слабост њихове воље да се непосредно придржавају онога што је добро, што ће их затим довести до отпадања од ангелског живота, и да мноштво људских душа не би било грубо прекинуто због овог пада... Он је за нашу природу уобличио начин за умножавање какав доликује онима што су пали у грех, усађујући у човечанство, уместо ангелског величанства природе, онај животињски и бесловесни начин помоћу којег сада смењују (наслеђују) једни друге!'[7],[8] Видели смо, дакле, да се, према учењу Светих Отаца, образ Божији налази у човековој души а не у његовом телу и да нема ништа заједничко са поделом на мушко и женско. Могло би се 66
рећи да у Божијој идеји човека, онаквог какав ће се наћи у Царству Небеском, нема ни мушког ни женског пола. Бог је, међутим, прозирући човеков пад, начинио ову разлику која је нераздвојни део човековог земаљског постојања. И поред тога, стварност полног живота није се десила пре човековог пада. Тумачећи одломак Тада Адам позна Еву, жену своју, и она затрудне (Пост.4,1), што се десило након пада, свети Јован Златоусти каже: "Брачни живот је започео након непослушања и након изгона из Раја. Пре непослушања, први људи су живели као ангели и није било ни говора о полном општењу. Како би до тога уопште могло и доћи, кад су били слободни од телесних потреба? Тако је у почетку живот био девствен. Међутим, кад се услед немарне непослушности првих људи појавио грех и кад је ступио у свет, девственост их је напустила јер су постали недостојни таквог добра, и уместо ње почео је да дејствује закон брачног живота."[9] Свети Јован Дамаскин пише: "У рајском врту живели су у девствености... а након преступања заповести... уведен је брак, да не би човечији род смрћу био затрт и истребљен, те да би се рађањем деце сачувао и спасао род људски. Можда ће неко рећи: шта су онда значиле речи мушко и женско или рађајте се и множите cel На то ћемо овако одговорити: речи рађајте се и множите се не указују на размножавање остварено брачним сједињењем, јер могао је Бог умножити људски род и неким другим начином, да су људи до краја држали заповест неповређеном. Али је Бог, Који све зна пре него што се збуде, знајући својим предзнањем да ће они да допадну преступа и да буду осуђени смртном казном, предухитрио то и створио мушко и женско, и заповедио им да се рађају и да се множе."[10] Као што ћемо видети касније, пре пада се човек, као и сва остала творевина, у том као и у другим погледима налазио у сасвим другачијем стању него након пада, иако између та два стања постоји непрекидност коју је Бог провидео Својим предзнањем о паду. Не треба, међутим, помислити да неки од Светих Отаца брак посматрају као "нужно зло" или да поричу да је то стање које је Бог благословио. Они сматрају да је брак добар за наше садашње стање, али да је то добро које је другоразредно у односу на узвишеније стање девствености у каквом су Адам и Ева живели пре пада и каквом су чак и сад причасни они који следе савет апостола Павла дa буду као што сам и ја (l.Kop. 7,78). Свети Григорије Нисијски је управо онај отац који учи да се порекло брака налази у нашем сродству са животињама, иако сасвим јасно брани његово установљење (тј. установљење брака). Тако он у својој расправи "О девствености" пише: "Нека нико не помисли да ми оспоравамо брак као установу. Сви смо ми свесни да њему није туђ благослов Божији... Међутим,
67
наш поглед на брак је следећи: док би задобијање небеских ствари требало да буде прва човекова брига, он ипак не би требало да презире овај вид служења уколико преимућства брака користи разборито и умерено... Брак је последњи ступањ наше раздвојености од живота какав је вођен у Рају; брак је прва ствар која се мора напустити и то је, да тако кажемо, прва постаја за наш одлазак Христу."[11] 1: 28 И благослови их Бог и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских, и од свега звериња што се миче по земљи. "Рађајте се и множите се" су исте оне речи које Бог већ беше упутио воденим створењима и оне указују на човеково сродство са нижом творевином а, посредством његовог пада, и с њиховим начином полног размножавања. Постоји, међутим, и дубље значење ових речи. Свети Василије пише: "Постоје две врсте раста: раст тела и раст душе. Раст душе је увећање знања с циљем савршенства, док је раст тела развој од малог до нормалног узраста. Бесловесним животињама је, дакле, рекао: 'растите' саобразно телесном развоју, у смислу употпуњавања природе. Међутим, нама је рекао 'растите' саобразно унутрашњем човеку, у правцу напредовања које води ка Богу. Управо то је учинио Павле, стремећи ономе што је пред њим, а заборављајући оно што је иза њега (в. Филипљ. 3,13). Такав је раст духовних ствари... 'Множите се.' Овај благослов се тиче Цркве. Нека божанствена реч не буде ограничена само на појединца и нека се Еванђеље спасења проповеда по читавој васељени. 'Множите се! Коме су упућене ове речи? Онима који рађају сагласно Еванђељу... Према томе, ове речи примењују се подједнако добро на бесловесне животиње, али оне добијају сасвим посебно значење кад се бавимо бићем које је створено 'по образу' којим смо почаствовани."[12] Човеку је такође дато да влада, и то не само над спољашњом творевином него и над звероликим страстима које вребају унутар њега. Свети Василије пише: "Ти имаш власт над дивљим зверима сваке врсте. Међутим, рећи ћеш ти, да ли и у себи самоме имам дивљу звер? Имаш, и то многе од њих. Ти у себи носиш чак неизмерно мноштво дивљих звери. Немој ово схватити као увреду. Зар гнев, када залаје у теби, није дивља зверчица? Зар није разјаренији од првог пса којег угледаш? Зар лукавство које се притајило у подмуклој души није свирепије од медведа у пећинама?... Коју то дивљу звер не носимо у себи?... Створен си да би имао власт; ти си господар над страстима,
68
господар над дивљим зверима, господар над змијама, господар над птицама... Буди господар над помислима које су у теби да би загосподарио над свим бићима. Према томе, моћ која нам је дата кроз жива бића припрема нас да покажемо власт над самима собом."[13] Зверолике страсти налазе се у нама услед нашег сродства са дивљим животињама посредством пада. Свети Григорије Нисијски пише: "Кад је зверски живот први пут ступио у живот и кад је човек из разлога који су већ поменути преузео нешто од њихове природе (мислим на начин рађања), он је на тај начин истовремено узео учешће и у осталим својствима која сагледавамо у тој природи. Човеково подобије са Богом не огледа се у гневу, као што ни наслада није знак узвишене природе; исто тако су и кукавичлук, дрскост, чежња за добитком и страх од губитка далеко од оног знамења које указује на Божанство. Та својства је, дакле, људска природа присвојила од звери."[14] Ово је веома дубоко учење. Људи који верују у еволуционе идеје кажу: "Човек потиче од мајмуна, према томе, ми смо зверолика бића." Међутим, Свети Оци кажу да смо ми сложена творевина, једним делом небеска а једним делом земаљска. У том нашем земаљском делу Бог је допустио животињски начин размножавања и због тога видимо колико зверолики постајемо кад допустимо да страсти загосподаре над нама. Ми у себи носимо те "звери" али исто тако поседујемо и ону небеску страну, којој тежимо да се вратимо. 1; 29-30 И још рече Бог: ево, дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну. А свему зверињу земаљском и свим птицама небеским и свему што се миче на земљи и у чему има душа жива, дао сам сву траву да једу. И би тако, Овде нам је речено да су се у почетку, када су земља и сва створења у њој још увек били нови и док човек још не беше пао, чак и дивље звери храниле биљкама. Није замишљено да звери буду месождери и оне то у почетку нису ни биле. Свети Василије о овоме каже: "Нека Црква ништа не занемари: све је закон. Бог није рекао: 'Дао сам вам рибе за храну, дао сам вам стоку, гмизавце и четвороношце.' Он их није створио ради тога, каже Писмо. У суштини, прво законодавство допуштало је коришћење плодова, јер се тада сматрало да смо достојни Раја. Какво се тајинство крије испод овога? Вама, дивљим животињама и птицама, дато је воће, биљке и траве, каже Писмо... Ми, међутим, видимо да се многе дивље животиње и птице не хране биљним плодовима. Коју ће биљку
69
прихватити пантер да би се нахранио? Којим ће се биљем задовољити лав? И поред тога, ова бића су се потчинила законима природе и хранила су се биљним плодовима. Међутим, кад је човек променио начин живота и прекорачио границу која му је била одређена, Господ је након Потопа, знајући да су људи прождрљиви, допустио да користе све врсте хране: Што се log миче и живи, нека вам буде за јело, све вам то дадох као зелену траву (Пост. 9,3). Овим допуштењем су и животиње добиле слободу да буду месождери. Од тада је лав месождер, од тада и лешинари трагају за стрвинама. До тада лешинари нису надгледали земљу од самог тренутка кад се животиња роди; у ствари, ништа од онога што је примило своје одређење или је постало још не беше умрло да би га лешинари могли појести. Природа још не беше раздвојена, и још је поседовала сву своју свежину. Ловци још нису пленили, јер то људи још нису чинили. Звери, са своје стране, још нису тргале свој плен, јер нису биле месождери... сви су следили пут лабудова и сви су пасли траву у долинама... Таква је била прва творевина и такво ће бити њено васпостављање након овога века. Човек ће се одбијањем зла, живота оптерећеног бригама и робовања душе свакодневним обавезама вратити свом првобитном устројству. Кад се одрекне свега тога, вратиће се рајском животу у којем није робовао телесним страстима и који је слободан, животу у близини Божијој, и биће причасник ангелског живљења."[15] Требало би напоменути да живот првобитне творевине још увек није био живот у Рају, у који човек још не беше уведен. То је живот земље изван Раја, коју Бог већ беше благословио као човеково обитавалиште након пада. Свети Јефрем Сиријски пише о томе следеће: "Бог је благословио наше прародитеље на земљи јер им је, пре него што су сагрешили, припремио земљу као обитавалиште, будући да је Бог, и пре него што су сагрешили, знао да ће сагрешити... Бог је благословио човека и пре настањивања у Рају, на земљи, да би благословом, којем је претходила доброта, умањио силу проклетства каквим ће правда ускоро погодити земљу."[16] У почетку, дакле, пре човековог пада, цела земља била је једна врста Раја. Свети Симеон Нови Богослов учи: "Бог није, како су неки склони да мисле, првосазданима на самоме почетку само Рај дао и није само њега створио нетрулежним, него је много пре њега сву ову земљу коју ми сада насељавамо и све што је на њој, али и небо и оно што је на њему, привео у постојање у пет дана. У Шести дан саздао је Адама и поставио га за господара и цара целокупне видљиве творевине. Тада не беху створени ни Ева ни Рај, него овај свет Бог сазда као какав Рај - нетрулежан, додуше, али ипак вештаствен и чувствен, те је њега, како је
70
речено, даровао Адаму и његовим потомцима на уживање (в. Пост. 1,26-30)... Бог је у почетку човеку преда свет као какав Рај... Адам је, дакле, саздан од нетрулежног тела, али свакако вештаственог и још не у целости духовног, и Бог - Творац га је поставио као бесмртног цара у нетрулежном свету, значи не само у Рају него у свему што је под небом... Тако је у почетку васцелу творевину Бог створио нетрулежном и у чину Раја, а затим је проклета и предата трулежности и ропству и потчињена је људској таштини."[17] То је изванредан увид у првобитну творевину. 1: 31 Тада погледа Бог све што је створио и, гле, добро беше веома. И би вече, u би јутро, дан шести. Прво поглавље Књиге Постања у потпуности је посвећено шестодневном Стварању. У другом поглављу је стварање човека описано са више појединости. Могло би се рећи да прво поглавље Књиге Постања описује стварање људског рода, како у узвишеном смислу образа Божијег, тако и у његовом подељеном, земаљском виду, као стварање мушкарца и жене. У другом поглављу описује се особитост стварања првог човека Адама и прве жене Еве. У другом поглављу помињу се још неке творевине шестодневног Стварања, али не у онако прецизном хронолошком поретку као у првом поглављу. Требало би да то имамо на уму, како бисмо избегли елементарне грешке рационалистичке критике која проналази "противуречности" између ова два поглавља и због тога претпоставља да су их морала саставити два различита аутора. 2: 46 То је постање неба и земље, кад посташе, кад Господ Бог створи земљу и небо. И сваку биљку пољску, док је још не беше на земљи, и сваку травку пољску док још не ницаше, јер Господ Бог још не пусти дажда на земљу нити беше човека да обрађује земљу. Али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу. Ово је кратак опис стања у којем се налазио свет пре него што се појавио човек, и њиме се наглашава да без Бога ништа не би постојало и да је Он све призвао у биће "ни из чега". Свети Јован Златоусти тумачи овај одломак: "Када Писмо говори о небу и земљи, оно мисли на све што је на небесима и на земљи. Према томе, као што у приказу творевине (у првом поглављу) не говори о свима њима по реду него помиње само оне најважније, не приповедајући нам опширно о сваком од њих, тако се и читава ова књига, иако у себи садржи још много тога, назива књигом 'постања неба и земље', допуштајући нам да из њиховог помињања закључимо да у ту књигу мора бити укључено све видљиво што постоји на небу 71
и на земљи... Дух Свети указује шта се најпре појавило а шта је уследило након тога, као и на чињеницу да је земља на реч и заповест Божију створила своја семена и да је почела да рађа а да јој при том није била потребна ни сунчева помоћ ни влажност кише, као што јој не беше потребно ни да је обрађује човек који, уосталом, још није ни био створен... Овај одломак значи да је оно, што претходно није постојало, призвано у биће, и да се оно чега није било, изненада појавило на Његову реч и заповест... То је речено стога да бисмо ми знали да земљи за рађање семена није потребно Садејство осталих стихија (елемената) и да јој је за то довољна само реч Божија."[18] 2:1 А створи Господ Бог човека узевши од праха земаљског, и дуну му у лице дах животни, и поста човек душа жива. Овде нам је речено све што можемо да знамо о томе како је створен човек. Нема никакве сумње да су Свети Оци под "прахом земаљским" подразумевали истински прах земаљски. Међутим, када говоре о "рукама" Божијим које су узеле тај прах, они наглашавају велику бригу Божију и Његово непосредно дејствовање у овом делу. Блажени Теодорит[19] пише: "Када из Мојсејевог казивања чујемо да је Бог са земље узео прашину и од ње уобличио човека и када испитамо значење овог исказа, откривамо посебну благонаклоност Божију према људском роду. Велики пророк је забележио да је Бог сва остала створења створио Својом речју, док је човека створио Својим рукама... Ми не кажемо да Божанство има руке... али потврђујемо да сваки од тих израза указује на то да је Бог много више бринуо о човеку него о осталим створењима."[20] Свети Василије саопштава да овај стих наглашава колико је човек по свом пореклу различит од животиње: Торњи текст каже да је Бог створио, а овај казује и како је створио. Да је стих једноставно рекао да је Бог створио, онда би ти могао да поверујеш да га је (човека) Он створио као што је створио звери, животиње, биљке или траву. Да би те спречила да га сврсташ с дивљим животињама, Божанствена реч те упознала са посебним умећем које је Бог искористио за тебе: Узе Бог од праха земаљског.[21]" Исти свети Отац указује на разлику између човековог "стварања" и "обликовања": "Бог је створио унутрашњег, а обликовао спољашњег човека. Обликовање је погодно за глину, а стварање за оно што је 'по образу'. Према томе, тело је било обликовано, али је душа створена."[22] Човеково стварање подједнако указује и на његову величину и на његову ништавност: "Бог је узео од праха земаљског и обликовао човека. У овом свету открио сам две потврде да је човек ништа и да је велики. Уколико разматраш
72
само природу, он је ништа и нема никакву вредност. Међутим, уколико разматраш част која му је указана, човек је нешто велико. Кад сагледаш шта је Бог узео (да би саздао човека), шта је онда човек? Међутим, кад размишљаш о Ономе Који га је уобличио, помислиш да је човек уистину велики! Тако је човек истовремено ништаван због вештаства и велики због части" (св. Василије).[23] Према уобичајеном тумачењу Светих Отаца, оно што је Бог удахнуо у човека била је душа. Свети Јован Златоусти пише: "И Господ Бог сазда човека од праха земаљског, u удахну у његове ноздрве (у његово лице) дах животни. Мојсеј користи овај груби начин изражавања јер се обраћа људима који нису били у стању да га другачије слушају, како смо ми у стању да учинимо, али и зато да би нам показао да је љубави Божијој према човеку било угодно да то вештаство, начињено од земље, постане причасник словесне природе душе, чијим се посредством ово живо биће показало као изванредно и савршено. И удахну у његове ноздрве (у његово лице) дах животни, односно удахнуће је створеном од земље пренело дах живота и тако је саздана природа душе, тако да Мојсеј додаје: и поста човек душа жива, то јест да је оно, што је створено од праха, примивши удахнуће, дах живота, постало душа жива. Шта значи душа жива? Душа делатна, која има телесне удове као оруђа свог делања, потчињена његовој вољи."[24] У свом "Разговору са Мотовиловим" свети Серафим Саровски даје нешто другачије тумачење овог одломка. Он тврди да је оно, што је настало од земље, била васцела човекова природа - тело, душа и дух ("дух" као виши део душе) и да је оно, што је удахнуто у ову природу била благодат Духа Светога. Ово је другачији поглед на стварање човека (какав налазимо и код неколицине других Отаца), али он није уистину противуречан уобичајеном тумачењу да је у човека удахнута душа. Они, који се придржавају овог гледишта, такође верују и да је човек створен у благодати Божијој. Свети Григорије Богослов говори о човековој узвишеној природи, будући да најузвишенији део те природе не потиче од земље него од Бога: "Душа је дах Божији и, будући да је небеска, она трпи зато што је помешана са прашином. То је светлост затворена у пећини, али још увек божанствена и неугасива... Реч (Логос) је проговорила, узевши део новостворене земље, и Својим бесмртним рукама саздала је мој образ и дала му Свој живот, јер је у њу послао Духа, Који је луча невидљивог Божанства."[25] Овакви изрази, међутим, не би требало да нас воде ка погрешном закључку да је душа сама по себи божанствена или део Бога. Свети Јован Златоусти о томе пише: "Неки неразумници, заведени својим сопственим умовањем, ни о чему не размишљајући на богодоличан начин и не обраћајући пажњу на прилагођавање израза (Светог Писма), усуђују се да кажу да 73
је душа проистекла из суштине Божије. О, махнитости! О, безумља! Колико је само путева пропасти ђаво отворио онима, који хоће да му служе! Према томе, кад чујеш да Бог удахну у његово лице дах животни, ти разуми да, као што је створио бесплотне силе, исто тако Му је било угодно да човеково тело, саздано од праха, има разумну душу, способну да користи телесне удове."[26] Данас постоје они који радо користе редослед човековог стварања у овом стиху како би "доказали" да је човек постао од нижих животиња: да је као прво настало његово тело или његова земаљска природа, а да је као друго уследила његова душа или стање обитавања у Божијој благодати. Такво тумачење је апсолутно немогуће уколико прихватимо светоотачко поимање човековог стварања. На почетку смо видели да су, према светоотачком становишту, дани Стварања били врло кратки временски периоди, ма колико да је била њихова тачна "дужина"; да су се дела Божија у сваком од тих дана извршавала брзо и уистину моментално; да је на крају Шестог дана свет још увек био "нов" и да још увек није био предат трулежности и смрти. Као друго, сами Свети Оци инсистирају на томе да стварање човека не треба схватити хронолошки; боље би било рећи да је то онтолошки опис који објашњава човекову природу али не и хронолошки поредак којим је уобличена. Када свети Јован Златоусти каже да је пре удисања духа животног у човека овај био "беживотна лутка"[27] или када свети Серафим каже да он није био "беживотна лутка" него живо и делатно људско биће, речцу пре морамо схватити у онтолошком смислу, тј. као без. Међутим, стварање самог човека - душе и тела, заједно са благодаћу у којој је човек створен - било је тренутно. Оци су сматрали да је нужно да ово учење изложе сасвим јасно, јер су у древна времена постојала два супротстављена, али подједнако погрешна учења о овом питању. Једно је учење оригениста који су учили да су душе постојале и пре стварања тела и да су у своја тела ступиле услед "пада" из вишег стања; друго је учење о томе да је тело постојало пре душе и да је услед тога племенитије природе. Свети Јован Дамаскин учи: "Од земље је Он обликовао његово тело а Својим сопственим дахом дао му је словесну и умну душу, за коју смо рекли да је божански образ... тело и душа створени су истовремено - не једно пре а друго после, као што је Ориген празнословио!'[28] Свети Григорије Нисијски исцрпније се бави овом темом (како у односу на првобитно стварање човека, тако и на схватање данашњих појединачних људи), након што побија противно Оригеново учење: "Други, напротив, излажући поредак у стварању човека, о чему сведочи Мојсеј, кажу да је временски душа настала после тела, будући да је Бог најпре узео прах земаљски, па тек онда
74
Својим дахом оживео биће које је начинио: овом тврдњом доказују да је тело племенитије од душе и да је оно што је пре створено племенитије од онога што је затим уливено у њега... Исто тако, нисмо склони да своје учење започнемо од стварања човека као глинене фигуре и да кажемо да је душа настала ради ње, јер би се у том случају сигурно показало да је умна природа мање драгоцена од глинене фигуре. Међутим, како је човек јединствен, биће које се састоји од душе и тела, ми претпостављамо да је и почетак њиховог постојања јединствен, заједнички за оба дела, тако да он у себи самом не може да пронађе оно што је претходило и оно што је уследило, као да су временски најпре настали телесни удови а да је остало касније додато... Будући да се, према апостолском учењу, наша природа сматра двојаком, начињеном од видљивог и скривеног човека, у случају да је један претходио а други следио за њим, Његова сила која нас је створила показала би се на неки начин као несавршена и недовољна да одједном изврши целокупно дело и да је морала да га подели и да се најпре бави једном, а затим другом половином."[29] Идеја о човековом "еволуирању" из нижих животињских врста не може се ускладити са светоотачким и библијским погледом на стварање човека и захтева да се међу њима начини оштра разлика. Ако је човек "еволуирао" искључиво према законима природе, онда се његова разумна природа, његова душа, образ Божији, од животиња не разликује квалитативно него само квантитативно. Он је у том случају искључиво земаљска фигура и ту нема места за светоотачко тумачење да је он "делом земни а делом небески" и мешавина двају светова, да употребимо израз светог Григорија Богослова. Да би избегао то земаљско умовање, хришћански еволуциониста признаје божанско стварање човекове душе - "кад је тело за њу било спремно", како неки кажу. Међутим, у том случају он не само да се раздваја од научних мислилаца који у свом идејном оквиру неће дозволити постојање божанских чинова, него бива неусаглашен и са хришћанским гледиштем, будући да насумце меша научне спекулације и "откривено" знање. Према светоотачко - библијском становишту, целокупно шестодневно Стварање представља низ чинова Божијих; према униформистичком научном гледишту, постанак свих ствари (онолико колико научници мисле да се он може пратити) није ништа друго до природни процес. Ова два гледишта су онолико противна колико то само могу бити два супротна становишта и сваки покушај њиховог мешања мора бити сасвим произвољан и маштовит.
75
НАПОМЕНЕ: 1. Ови стихови делимично су наведени према Септуагинти и према црквенословенском преводу Старог Завета. (Прим. прев.) 2. Свети Василије Велики, О човековом пореклу, 1: 3 3. Свети Јован Златоусти, Осам омилија на Књигу Постања, 2:1 4. Свети Григорије Богослов, Друга Васкршња беседа, 67 5. Свети Григорије Нисијски, О стварању човека, 16:10 6. Свети Василије Велики, О човековом пореклу, 1: 16-17 7. Другачије речено, сматра се да је целокупна човекова сексуалност преузета из животињског света. У почетку није замишљено да буде тако. 8. Свети Григорије Нисијски, О стварању човека, 16-17 9. Свети Јован Златоусти, Осам омилија на Књигу Постања, 8: 4 10. Свети Јован Дамаскин: Тачно изложење православне вере, 4: 24 11. Свети Григорије Нисијски, О девствености, 8:12 12. Свети Василије Велики, О човековом пореклу, 2: 5 13. Исто, 1:19 14. Свети Григорије Нисијски, О стварању човека, 18 15. Свети Василије Велики, О човековом пореклу, 2: 67 16. Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 1 17. Свети Симеон Нови Богослов, Етичко слово 18. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 12: 2 19. Блажени Теодорит, епископ града Кира недалеко од Антиохије, припада Оцима петог века и, између осталог, писао је Тумачења Светог Писма 20. Блажени Теодорит, наведено у Догматском богословљу митрополита Макарија,том 1, стр. 430-43 21. Свети Василије Велики: О човековом пореклу, 2: 4 22. Исто, 2: 3 23. Исто, 2: 2 24. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 12: 5 25. Свети Григорије Богослов, Омилија 7, О души 26. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 13: 2 27. Исто, 12: 5 28. Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, 2: 12 29. Свети Григорије Нисијски, О стварању човека, 28-29.
ПЕТО ПОГЛАВЉЕ РАЈ Рај (Пост. 2,8-24) 2:8 И засади Господ Бог врт у Едему на истоку, и онде уведе човека којег створи. У рајском врту (грчки παραβεισος), где је Адам обитавао пре пада, приступамо теми која је деликатна и тајинствена и која, истовремено, представља неопходан кључ за разумевање целокупног хришћанског учења. Као што ћемо видети, овај Рај није тек нешто што је постојало пре пада. Он постоји и сада, и 76
неки су у њему били још док су живели на земљи. Осим тога, он је (у нешто другачијем облику) циљ целокупног нашег живота на земљи - то је блажено стање којем тежимо да се вратимо и којим ћемо се у целости наслађивати на свршетку овог палог света (уколико будемо међу спасенима). Према томе, наше знање о Рају је, у извесном смислу, потпуније од знања о свету какав је био у време шестодневног Стварања. Међутим, будући да је природа Раја истовремено и тајинствена, веома је тешко да се о њему дају било каква "прецизна" саопштења. Погледајмо шта о њему кажу Свети Оци. У првом поглављу своје расправе "О Рају" свети Амвросије Медиолански подсећа нас да морамо бити веома опрезни расправљајући о "месту" Раја и о његовој природи: "Приступајући овој теми, чини се да сам обузет необичном ревношћу у свом покушају да онима, који жуде за оваквим знањем, разјасним чињенице везане за Рај, за његово место и природу. То још више побуђује пажњу с обзиром да апостол није знао да ли је био у телу или изван њега, иако каже да је био однесен до трећега неба (2. Кор. 12,2) а затим понавља: И знам да тај човек - да л? у телу, не знам, да ли изван тела, не знам, Бог зна - би однесен у Рај и чу неисказане речи које човеку није допуштено говорити (2. Кор. 12,35)... Уколико је Рај такве природе да је само Павле, или неко као Павле, за живота једва могао да га види и при том није могао да се сети да ли га je видео у телу или изван њега, као и да, осим тога, чује речи које није смео да понови, колико је онда нама могуће да утврдимо положај Раја који нисмо у стању да видимо? Поред тога, чак и кад бисмо успели да га видимо, било би нам забрањено да та саопштења поделимо са другима. И, опет, будући да је Павле био опрезан да не велича себе због узвишености откровења, ми утолико више морамо тежити да не жудимо исувише за разоткривањем онога што води у опасност и самим својим откровењем! Према томе, питању Раја не сме се олако приступати."[1] И поред тога, упркос тешкоћи да се о њему говори, на основу тумачења Светих Отаца постоје извесне ствари које знамо о Рају. Као прво, Рај није чисто духовни феномен који се сада може посматрати у виђењу, као што га је посматрао апостол Павле (о томе ћемо говорити касније). Рај је, исто тако, део историје земље. Свето Писмо и Свети Оци уче да се на почетку, пре човековог пада, Рај налазио управо овде на земљи. Свети Амвросије пише: "Имајте на уму да Бог човека није настанио (у Рају) због образа Божијег него због човековог тела. Бестелесни не обитавају на једном одређеном месту. Он је човека поставио у Рај као што је сунце поставио на небеса."[2]
77
Исто тако, свети Јован Златоусти учи: "Блажени Мојсеј забележио је чак и име овог места (Едем), тако да они, који су склони празнословљу, не могу да обману неуке слушаоце говорећи да Рај није био на земљи него на небесима, нити да бунцају сличне бајке... Као што сте чули да засади Господ Бог врт у Едему на истоку, реч засади разумите о Богу на богодоличан начин, односно да је Он заповедио; међутим, што се тиче следећих речи, верујте да је Рај уистину био створен и то управо на оном месту које је Писмо назначило... Реч уведе разумимо онако како је и речено: Он је заповедио човеку да живи тамо, како би му поглед на Рај и обитавање у њему донели велику насладу и подстакли осећање благодарности."[3] 2: 9 И учини Господ Бог те пониче из земље свакојако дрвеће, лепо за гледање и добро за јело, и дрво живота усред Раја, и дрво познања добра и зла. Свети Јефрем Сиријски је везу Раја са земљом схватио толико дословно да у свом Тумачењу Књиге Постања изричито напомиње да је Рај, као место дрвећа, настао током Трећег дана, кад су створене и остале биљке.[4] Међутим, каква веза може постојати између овог земаљског Раја, у којем је расло дрвеће, и очигледно духовног Раја који је созерцавао свети Павле? Одговор на ово питање можемо пронаћи у опису Раја који је оставио свети Отац најузвишенијег духовног живота, свети Григорије Синаит, који је у Рају обитавао у оном истом стању божанског виђења у којем је у њему боравио и апостол Павле: "Едем је место у којем је Бог засадио све могуће врсте миомирисног биља. Он није потпуно непропадљив, али није ни пропадљив. Налазећи се између пропадљивости и непропадљивости, он увек обилује воћем и расцветалим цвећем, и зрелим и незрелим. Зрело дрвеће и воће преображава се у миомирисну земљу која не шири никакав задах трулежности (пропадљивости), као што је случај са дрвећем у овоме свету. То потиче од обиља благодати освећења која непрестано тамо извире."[5] Из житија светих и праведника познато је неколико случајева да су они, који су били узнети до Раја, отуда донели истинско воће - такве су, на пример, јабуке које је донео свети Евфросиније Кувар и које су побожни људи јели као неку свету ствар чија је природа сасвим другачија од природе овоземаљског воћа (Житија светих, 11. септембар). Упечатљив доживљај Раја налазимо и у житију светог Андреја Христа ради јуродивог (9. век). Његов опит забележио је светитељев пријатељ Никифор на основу речи самог светог Андреја: "Једном приликом, током страшне зиме, када је свети Андреј укочен од мраза и готово мртав лежао на градској улици,
78
изненада је у себи осетио топлину и угледао прекрасног младића чије је лице блистало као сунце. Он је светога спровео до Раја и до трећег неба. 'Божијом вољом остао сам две недеље у слатком виђењу... Нашао сам се у прекрасном и блиставом Рају. Моји ум и срце били су задивљени неописивом красотом Раја Божијег и ја сам се наслађивао корачајући по њему. Тамо сам видео мноштво вртова пуних високог дрвећа које је њихањем својих врхова радовало моје очи. Са његових грана распростирао се снажан миомирис... То дрвеће се по својој лепоти не може упоредити ни са једним овоземаљским дрветом. У тим вртовима било је много златокрилих птица, снежнобелих или најразличитијих боја. Седеле су на гранама рајског дрвећа и певале тако чудесно да сам од лепоте њиховог појања био у иступљењу..."'[6] Слично природи света пре човековог пада, Рај, који је првобитно био стварност ове земље, био је саздан од "вештаства" које се разликује од вештаства света какав данас познајемо и које се налазило између пропадљивости и непропадљивости. То у потпуности одговара човековој природи пре пада: као што ћемо видети, "кожне одежде" у које је човек обучен након изгона из Раја символично представљају грубљу плот, какву је тада добио. Од тог доба, човек у том огрубелом стању није више способан чак ни да види Рај док се не отворе његове духовне очи и док не буде "узнесен" као свети Павле. Садашња "локација" Раја, који је по својој природи остао непромењен, налази се у вишој сфери и чини се да она дословно одговара "узношењу" са земље. И заиста, неки Свети Оци тврде да се Рај и пре пада налазио на неком узвишеном месту, будући "на висини већој од целе земље" (в. Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, 2,11 и св. Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 2). О два рајска дрвета - дрвету живота и дрвету познања добра и зла - говорићемо касније. 2: 10-14 А река истицаше из Едема натапајући Рај, и оданде се разлучиваше на четири огранка[7]. Првом је име Фисон, и он окружује сву земљу Евилску. Тамо има злата и злато ове земље је добро. Онде има и бдела и драгог камена оникса. Другој реци је име Геон, и она окружује сву земљу Етиопску (Хуску). Трећа је река Tuгap (Хидекел), и она тече око земље Асирске. Четврта је река Еуфрат. Овај одломак наглашава да се Рај пре пада налазио на сасвим одређеном месту на земљи. Свети Оци забрањују да се ове четири реке тумаче алегоријски. Тако свети Јован Златоусти каже: "Можда они који воле да говоре по свом сопственом умовању овде неће допустити да су реке уистину реке или да су воде уистину воде, него ће онима, који одлуче да их слушају, уливати да имена река и вода представљају нешто друго.
79
Међутим, ја вас преклињем да не обраћате пажњу на ове људе. Затворимо свој слух за њих и верујмо божанственом Писму."[8] Уопштено посматрано, Свети Оци ове четири реке схватају као Тигар, Еуфрат, Нил и Дунав (према некима Ганг). Област овоземаљског Раја налазила се, дакле, у колевци древне цивилизације. У другој расправи, свети Јован Златоусти о овом одломку каже: "Отуда треба да знаш да Рај није био баштица која је заузимала неко безначајно место. Њега је наводњавала таква река да су из њеног изобиља истекле четири реке."[9] Било би бесплодно спекулисати о томе како је могуће да се једна рајска река делила на четири реке које, какве су нам данас познате, имају четири различита извора. Данашњи свет се толико разликује од света пре пада, па чак и од света пре Потопа из Нојевог времена, да се таква географска питања не могу истраживати. За наш модерни менталитет, уобличен на основама буквалистичке науке, много је теже да одгонетне како Оци могу да говоре не правећи разлику између Раја као географске локације (пре пада) и Раја као места духовног обитавања праведника (у садашњем времену). Тако свети Јован Златоусти у већ поменутој беседи, каже да је једна од рајских река била тако обилна због каснијих патријараха, пророка и осталих светитеља (почев од разбојника на крсту - в. Лк. 23,43) који ће се ту настанити.[10] Очигледно да су наше модерне идеје постале исувише дуалистичке: ми олако делимо ствари на "дух против материје", док је у стварности Раја учествовало и једно и друго. 2: 15 И узе Господ Бог човека којега сазда, u уведе гa у Рај едемски, да гa обрађује и да гa чува. Према тумачењу Светих Отаца, у овом одломку можемо да видимо нешто од Адамових духовних занимања у Рају. Пре пада није било потребе за физичким обрађивањем Раја и ово се односи на Адамово духовно стање. Свети Јован Златоусти пише (у учењу које је истоветно са Тумачењем Књиге Постања светог Јефрема Сиријског, 2): "Да гa обрађује. Шта је недостајало у Рају? Чак и да је земљоделац био неопходан, где је плуг? Где су била остала земљоделачка оруђа? Обрађивање (или делање) у Богу састојало се у очувању заповести Божијих, у верности заповестима Божијим... Као што је веровање у Бога дело Божије (в.Јн. 6,29), дело вере била је и заповест према којој ће умрети уколико дотакне забрањено дрво и да ће живети уколико га не додирне. Делање је било очување духовних речи... Да га обрађује и дa га чува, речено је. Од кога да га чува? Није било нити лопова нити пролазника, нити рђавих намера. Од кога да га чува? Да га чува за самога себе, како га преступањем заповести не би изгубио; да надзирући заповест чува Рај за себе самога."[11]
80
Свети Григорије Богослов открива дубље значење овог "обрађивања" Раја: "Ово биће настанио је у Рају... да обрађује бесмртне биљке, под којима се вероватно подразумевају божанствене мисли, како оне једноставне, тако и оне савршеније."[12] Уопштено говорећи, оци - подвижници везују "обрађивање" и "чување" за духовно дело молитве. Тако, на пример, свети Нил Сорски, коментаришући тумачење овог места које је дао древни отац, свети Нил Синајски, пише: "Овај светитељ нам сада из древних времена поручује шта треба обрађивати и чувати. Писмо каже да је Бог створио Адама и настанио га у Рају, да га чува и да га обрађује. Свети Нил Синајски на овом месту назива молитву обрађивањем Раја, док под чувањем подразумева стражење над рђавим помислима након молитве." Свети Пајсије Величковски, коментаришући са своје стране дела ове двојице Светих Отаца, пише: "Из ових сведочења јасно је да је Бог човека, којег је створио по Свом образу и подобију, увео у Рај насладе да би, према светом Григорију Богослову, обрађивао бесмртне вртове, односно, најчистије, узвишене и савршене божанске помисли. То није значило ништа друго него да чисте душе и срца остане у созерцатељној, облагодаћеној молитви, бавећи се освештаним делањем ума, односно, најслађим боговиђењем. Да је то одлучно чувао, као зеницу свога ока, то би било рајско делање, и он никада не би ослабио у души и срцу. Велика је слава освештане и божанствене умне молитве, чију је границу и врх, односно почетак и савршенство, Бог дао човеку у Рају, тако да она управо овде има свој почетак."[13] 2: 16-17 И запрети Господ Бог човеку говорећи: једи слободно од свакога дрвета у врту; али са дрвета познања добра и зла не једи, јер у који дан окусиш од њега, смрћу ћеш умрети. Уколико се приликом тумачења Стварања и Раја човек нађе у искушењу да их тумачи алегоријски, на овом месту, због казивања о два дрвета, искушење бива још јаче. Једно је "дрво живота", а друго "дрво познања добра и зла". Међутим, целокупни "реализам" светоотачког тумачења Књиге Постања, исто као и чињеница да је Рај био (и да заправо и јесте) "врт" са вештаственим (или полувештаственим) дрвећем, указује на чињеницу да је и ово дрвеће било дрвеће у истинском смислу те речи. Као што смо већ видели, ту чињеницу наглашава и свети Григорије Палама, говорећи у име светог Григорија Богослова и осталих Отаца. Према томе, извештај о искушењу у Рају није алегорија или духовна лекција одевена у бајку о врту; то је историјски извештај о ономе што се уистину догодило нашим прародитељима. Разуме се да је оно што се догодило превасходно било духовни догађај,
81
као што је и Адамово обитавање у Рају превасходно било духовно обитавање (што ћемо јасније видети у наставку). Међутим, начин на који се збио овај духовни догађај представљао је истинско окушање воћа са "забрањеног дрвета". Свети Јован Дамаскин изврсно описује двојаки вид, вештаствени и невештаствени ("чувствени и умствени"), Адамовог обитавања у Рају: "Неки су Рај замишљали чувственим (вештаственим) а други, опет, умственим (духовним). Мени се, међутим, чини да, као што је човек створен истовремено и чувственим и умственим, тако је и његов најсветији сасуд створен истовремено и чувствен и умствен, те има двоструко обличје: јер човек је, као што смо већ казали, телом био настањен у најбожанственијем и прекрасном простору, док је душом пребивао на узвишенијем и још краснијем месту, пребивајући у Божијем станишту и имајући Њега као свеславну одежду. Одевен је био у Његову благодат и наслађивао се јединственим прекрасним плодом, гледањем у Њега, као неки други ангео, и тиме се хранио, тако да је оно достојно названо дрветом живота, јер сладост божанског заједничења онима који се Њиме причешћују предаје живот који се не прекида смрћу."[14] И опет, свети Дамаскин каже да Адам у Рају "иако је живео телесно у чулном и земаљском Рају, душом је општио са ангелима, узгајајући божанске помисли и хранећи се њима, бивајући наг због своје простодушности и неизвештаченог живота и само се ка Творцу узвисивао кроз творевину, и гледајући у Њега наслађивао се и веселио."[15] Сврха човековог обитавања у Рају и његово једење "од сваког дрвета" очигледно није била пуко наслађивање красотама овог чудесног места, него гледање и стремљење ка нечему узвишенијем. Само присуство дрвета познања добра и зла и заповест да не једе од њега представљали су изазов и пробу кроз коју човек мора да прође пре него што се узнесе на већу висину. Свети Дамаскин говори о успону ка савршенству које је постављено пред Адама у Рају: "Бог је рекао: једи слободно са сваког дрвета у врту мислећи, како ја сматрам, следеће: кроз сваку творевину уздигни се до Мене, Творца, и од свих плодова узбери један, то јест Мене, истински живот. Нека ти све плодоноси живот, и да се причешћујеш Мноме, Који сам саставни део твога бића, јер тако ћеш бити бесмртан... створио га је као живу душу овде, односно у овом животу, и која прелази негде другде, односно у будући век, а врхунац тајне је у томе што се човек обожује приклањајући се Богу; обожује се, наиме, учествујући у божанској светлости, а не заједничарећи са божанском суштином."[16] На тај начин је Рај, а заправо и човеков целокупан овоземаљски живот створио Бог, и то, према речима светог Василија Великог, "најпре као школу и училиште умствених душа."[17] Човеку је у почетку дата стаза усхођења из славе у славу, од Раја до чина духовног житеља Небеса, кроз училиште и 82
искушења која би му Бог послао, почев од заповести да не окуша са дрвета познања добра и зла. Човек је постављен у Рај као место између Небеса, где могу да обитавају само духовна бића, и пропадљиве земље која је, као што ћемо касније видети, таква постала због човековог пада. Шта је, дакле, представљало дрво познања добра и зла и због чега је оно било забрањено за Адама? Према класичном тумачењу светог Григорија Богослова, Бог је Адаму у Рају дао "Закон као правило према којем ће се владати. Овај закон био је заповест у погледу воћа које може да узима а које не сме да додирне. Ово друго било је дрво познања добра и зла, али не зато што је оно било зло од самог почетка, тј. кад је засађено, нити зато што нам Бог није био наклоњен - нека непријатељи Божији не покрећу своје језике у том правцу и нека не подражавају змију. И ово дрво било је добро, али само уколико се окуси у право време, јер је, како ја сматрам, ово дрво било Созерцање: оно је безбедно само за оне који су стекли зрелу навику у узношењу, али није добро за оне који су још увек прости и лакоми, као што ни чврста храна није добра за оне који су још нежни и којима је потребна млечна храна."[18] Свети Јован Дамаскин пише: "Дрво познања добра и зла представља распознавање многообразног знања, а то знање је спознавање сопствене природе које је, наравно, добро за оне који су савршени и који су доспели до божанског созерцања (духовног виђења), јер то знање из себе објављује величанствено дело Створитељево онима који се не боје пада. Они су временом доспели до таквог ступња созерцања, али то знање није добро за младе и оне чије су жеље лакоме, за оне које старање за сопствено тело привлачи к себи, одвраћајући њихову пажњу. То бива због несталности њиховог пребивања у добру и због тога што се нису чврсто утврдили у привржености јединоме добру."[19] Сумирајући православно учење о два рајска дрвета, свети Јован Златоусти пише: "Дрво живота налазило се усред Раја као награда, а дрво познања као предмет подвига и борбе. Ако очуваш заповест која се односила на ова два дрвета, примићеш награду. Погледај ову чудесну ствар: свуда у Рају налази се најразноврсније расцветало дрвеће, свуда су стабла која обилују плодовима, а само се у његовој средини налазе два дрвета која су предмет борбе и подвига."[20] Ово је дубока тема, која је многоструко повезана са нашом људском природом.[21] У суштини, данас у људским животима запажамо оно исто искушење које је имао и Адам. Иако Адам тад још не беше пао - тако да се у том погледу његово тадашње стање разликовало од онога у којем се ми налазимо - његов положај подсећао је на положај младе особе од шеснаест, седамнаест или осамнаест година која је одрасла у добру и која сада долази у узраст када сама мора да изабере хоће ли или неће бити добра. Тако се дешава зато што имамо слободу па, према 83
томе, мора постојати и избор. Човек мора свесно хтети да чини добро. Ви не можете да будете добри једноставно зато што вам је неко рекао да будете такви. Пре или касније ви ћете, захваљујући својој слободи, морати делатно да изаберете добро. Уколико не буде тако, оно неће постати део вас. То је истинито у сваком случају осим, наравно, у случају детета које умре врло младо. Према томе, када неко дође до узраста у којем треба да постане човек, он онда мора да начини исти избор који је начинио и Адам - или да свесно изабере да чини добро или пак да начини грешку и да ступи у зло, у живот у греху. Свети Оци кажу да је дрво познања добра и зла нешто што је намењено само зрелим људима. Будући да поседујемо слободу, не може се десити да немамо и знање о злу. Једини избор састоји се у томе хоћемо ли то знање стећи посредством грешака других људи или тако што ћемо сами надјачати зло. Да би постао добар хришћанин и да би се утврдио на путу творења добра, свако мора имати знање о злу. Човек мора знати шта је зло да би изабрао да га не чини. То знање се може задобити и без падања у теже грехове - уколико желите да прихватите примере других. Уколико сте у стању да посматрате кад неко чини страшан грех, готово као да се ради о вашем властитом искуству, и уколико сте у стању да сагледате последице тог греха, онда можете да га учините делом свог личног искуства а да при том ви сами не паднете у грех. Очигледно да је Адам могао то да учини. Да се успротивио том искушењу, видео би да постоји искушење, односно, да није све савршено и да постоји неко ко жели да га зграби. Онда би, кад се појави друго искушење, видео да змија (или нешто друго што би ђаво употребио) жели да он падне. Ту ствар би почео да схвата као зло: као злу вољу која ће учинити да он пожели да изгуби свој Рај. На тај начин би задобио знање о злу и, на крају крајева, окусио од тог дрвета. Само то дрво представља познање зла, јер је окушање његовог плода значило непослушање заповести. Адам је посредством свог непослушања стекао знање о злу. Он је изабрао пут греха и тако својим горким искуством научио шта значи бити зао, покајати се због тог зла и вратити се добру. Такав је пут који је изабрао Адам. Због тога се променила целокупна наша природа. Свака личност је слободна - исто као и Адам - с тим што смо ми већ рођени у греху. Чак су и мала деца испуњена свим врстама грехова. И поред тога, стварно зло не наступа све док неко свесно не изабере да буде зао. То је избор зрелог доба. Сви, дакле, у извесном смислу окушају од овог дрвета или се уздржавају да окусе од њега и да корачају путем добра. На жалост, околности су врло често противне човековом живљењу без пада у та зла, иако нема разлога да пада у њих. Сада видимо
84
да је зло свуда око нас, али за своје руководитеље имамо Свете Оце, како бисмо наставили да корачамо путем добра. Човек може бити вашитан у хришћанском окружењу - као свети Сергије Радоњешки или други светитељи који су још од детињства живели у манастирима - и може бити окружен добрим примерима. Он последице зла може да види у другима, и да одлучи да он сам то не чини. Теоретски, то је сасвим могуће. У горкој пракси, међутим, обично се дешава да лично окушамо дрво сагрешења. 2:18-20 И рече Господ Бог: није добро да је човек сам; да му начинимо помоћника према њему. Јер Господ Бог створи од земље све звери пољске и све птице небеске, и доведе их Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју душу живу, онако да јој буде име. И Адам надену име свакој животињи и свакој птици небеској, и свакој звери пољској, али се Адаму не нађе помоћник који би му био подобан. Ни у овом одломку нећемо трагати за "противуречностима" за које неки рационалистички усмерени научници сматрају да су их овде пронашли, будући да текст описује стварање животиња након стварања човека, противуречећи поретку стварања у првом поглављу. Тема овог одломка је Адамово давање имена свим животињама. Текст само узгредно помиње да Бог већ беше створио те животиње и да се међу њима није нашао помоћник за Адама, што је могао да буде само неко ко је исте природе као и он (то је жена, о чему се говори у следећем одломку). Животиње су "доведене" Адаму стога што њихово место није било у Рају него на земљи изван њега. Рај је замишљен тако да у њему борави једино човек - предзнак да је међу свим земаљским створењима једино човек предвиђен за Царство Небеско у које ће се, очувањем заповести Божијих, узнети из Раја. Свети Јован Дамаскин пише да је Рај "био истински божанско место и достојно пребивалиште онога који је створен по образу Божијем; у њему ниједна од бесловесних животиња није пребивала, него само човек, створење руку Божијих."[22] Свети Јован Златоусти учи: "Адаму је дата читава земља, али је његово изабрано пребивалиште био Рај. Он је могао да изађе из Раја, али земља изван Раја није била одређена за човеково пребивање него за пребивање бесловесних животиња, четвороножаца, дивљих звери и гмизаваца. Човеково царско и владарско обитавалиште био је Рај. Због тога је Бог животиње довео Адаму, јер су оне биле одвојене од њега. Робови не стоје увек пред својим господаром, него само онда кад су му потребни. Животиње су добиле имена и истог тренутка биле удаљене из Раја. У Рају је остао једино Адам."[23] Адамово давање имена свим животињама Свети Оци тумаче дословно и у томе виде знак човекове власти над њима, непомућене хармоније каква је постојала између њих, као и
85
мудрости и умности првог човека које далеко превазилазе све што се до сада сазнало о човеку. Свети Јефрем Сиријски пише о томе следеће: "Речи доведе их к Адаму указују на Адамову мудрост и на мир који је постојао између њега и животиња све док човек није прекршио заповест. Оне су човеку приступале као пастиру испуњеном љубављу; све врсте и родови приступали су му у стадима, не плашећи га се, нити стрепећи једна од друге... Није немогуће да човек измисли неколицину имена и да их запамти. Међутим, измишљање хиљада имена, при чему се не дешава да се имена првих дају последњима, превазилази моћ човечије природе и представља велику тешкоћу за човека... То је дело Божије, а ако је човек то и учинио, онда му је то дато од Бога."[24] Другим речима, био је то знак уистину божанске мудрости у Адаму. Свети Јован Златоусти пише: "Бог то чини да би нам показао велику мудрост Адамову... а исто тако и да би се у давању имена видео знак власти... Помисли само колика је мудрост била потребна да би се дала имена толиким врстама птица, гмизаваца, дивљих и домаћих животиња и других бесловесних бића... да би се свима њима дала имена, имена која им припадају и која одговарају свакој врсти... Само помисли како су лавови и леопарди, отровнице, шкорпиони и змије, па чак и окрутније звери прилазиле Адаму као господару, са свом покорношћу, да би од њега добиле имена, док се Адам није плашио ниједне од тих дивљих звери... Имена која им је дао Адам остала су им до дана данашњег: Бог их је потврдио како бисмо се стално сећали части коју је човек добио од Свегосподара када је под своју власт добио животиње, и разлоге за губитак (те части) можемо приписати само човеку који је кроз грех изгубио своју власт."[25] Будући да човек, као што смо видели, поседује нешто од животињске природе и да је та природа услед пада преовладала у њему, Адамово именовање животиња указује и на првобитну превласт човековог ума над овом нижом, страсном природом. Свети Амвросије пише: "Звери пољске и птице ваздушне које су доведене јесу наша бесловесна чувства, јер звери и животиње представљају разнолике телесне страсти, било да су снажније или умереније... Бог ти је подарио силу да коришћењем здравог разума разликујеш сваку поједину ствар, да би те подстакао да створиш суд о свима њима. Бог ти је на сваку од њих скренуо пажњу, како би схватио да је твој ум надмоћнији од свих њих."[26] 2: 21-22 И Господ Бог пусти тврд сан[27] на Адама те овај заспа, и узе једно од ребара његових и место попуни месом. И Господ Бог ствоpu жену од ребра које узе Адаму, u доведе је к Адаму.
86
Вероватно да ниједан одломак из Књиге Постања не представља у тој мери камен - темељац за наше тумачење целокупне књиге као овај кратки одломак о стварању Еве од Адамовог ребра. Уколико то схватимо "као што је написано" и како су то и Оци чинили, нећемо имати тешкоћа да и остатак књиге разумемо на исти начин. Међутим, уколико нам је тешко да то схватимо на једноставан начин, онда ћемо у Књизи Постања наићи на још много тога што ћемо тешко разумети онако, како су то разумели Свети Оци. Исто тако, овај одломак представља и камен спотицања за оне који би хтели да узвеличају еволуциони поглед на порекло живота и људског рода. Према овом становишту, човек (или бар његово тело) представља потомка нижих животињских врста. Отуда следи да би "отац" првог човека морало бити неко не људско створење, веома блиско вишим мајмунима. Главна тачка еволуционог становишта садржи се у томе да су се и човек и свако живо биће развили из примитивнијих организама деловањем природних закона који су сада познати науци или се пак износе као хипотезе. Прихватити да је први човек еволуирао из нижих животињских врста, а затим тврдити да је жена за њега чудесно створена узимањем једног од његових ребара сигурно је нешто са чим се ниједан еволуциониста неће сложити. Уколико је Адам "природно еволуирао" из животињске врсте, онда се исто морало десити и са Евом. Међутим, уколико прихватите чудесан извештај о Евином постању онако, како је он описан у Књизи Постања, отварате се за разумевање свих Шест дана Стварања на светоотачки а не на натуралистички начин. Шта Свети Оци кажу о стварању Еве? Свети Амвросије пише: "Жена је начињена од Адамовог ребра. Она није начињена од оне исте земље од које је начињен он, како бисмо схватили да је телесна природа мушкарца и жене истоветна и да је постојао један извор за умножавање људског рода. Из тог разлога, у почетку човек и жена нису створени истовремено, као што нису створена ни два мушкарца и две жене, него је најпре створен човек а затим жена. Бог је благоволео да људска природа буде утврђена као јединствена. Тако је Он од самог зачетка људске врсте уклонио могућност да се појаве многе суштински различите природе... Размисли о чињеници да Бог није узео део Адамове душе него ребро од његовог тела, другачије речено, ова жена неће бити названа 'душом од моје душе', него кост од мојих костију и тело од мојега тела'.[28] Настојећи да хришћани - почетници схвате девствено рођење Христово, свети Кирил Јерусалимски пише: "Од кога је у почетку рођена Ева? Која је мајка зачела њу, рођену без мајке? Писмо, међутим, каже да је она рођена од Адама. Да ли је Ева могла бити рођена од човека, без мајке, а да дете не може бити рођено без оца, из девичанске утробе? Тај дуг благодарности женски род дугује мушкарцима, јер је Ева била рођена од Адама 87
и није била зачета у мајчиној утроби него је, да тако кажемо, рођена једино од мушкарца."[29] (Касније ћемо видети како Црква налази паралелу између Еве и Пресвете Богородице и између чуда првог стварања и чуда васпостављања - поновног стварања - кроз Христа.) Упозоравајући нас да реч "узе" морамо разумети на начин какав доликује Богу Који нема "руке", свети Јован Златоусти јасно указује на дословно тумачење овог одломка: "Велике су ове речи и оне превазилазе сваки људски ум. Њихова величина може се разумети једино ако се посматрају очима вере... И Господ Бог пусти тврд сан (према Септуагинти: иступљење) на Адама те овај заспа. То није било обично иступљење нити уобичајен сан, јер је најмудрији и најумешнији Створитељ наше природе благоволео да узме једно од Адамових ребара, али да овај не би осетио бол и због тога био непријатељски расположен према оној која је створена од његовог ребра и да не би, сећајући се бола, омрзнуо створено биће, Бог је погрузио Адама у дубок сан и, да тако кажемо, заповедио му да буде обузет неком врстом обамрлости, пустивши на њега такав сан да овај уопште није осетио шта се догодило... Узимајући извесни делић од већ припремљене творевине, Он је од тог делића створио васцело живо биће. Какву је силу морао имати Најузвишенији Уметник Бог кад је од овог делића створио биће сложено од толико удова, кад је устројио толико чувствених органа и уобличио целину, савршено и потпуно биће које је способно да говори и да, услед јединствености њихових природа, понуди човеку велику утеху!"[30] У другој расправи, исти свети Отац пише: "Како то да Адам није осетио бол? Како то да није патио? Ишчупајмо једну длаку из тела и осетићемо бол, па чак и ако је човек погружен у дубок сан, бол ће га пробудити. Штавише, ишчупан је тако велики део, ишчупано је ребро, а уснули се није пробудио? Бог није насилно уклонио ребро да се Адам не би пробудио, Он га није истргао. Желећи да покаже брзину којом је Творац дејствовао Писмо каже: Узе."[31] Свети Јефрем пише: "Све дотле будан, човек се наслађивао блистањем светлости и не знајући шта је починак, а сада се обнажен спустио на земљу и препустио сну. Вероватно да је Адам у том сну видео све што се с њим тада дешавало. Кад му је у једном тренутку извучено ребро и кад је његово место заузело месо, огољена кост је примила потпун изглед и сву лепоту жене; тада ју је Бог привео и представио Адаму."[32] Све се то дешавало на сами дан човековог стварања, односно током Шестог дана. За наше ограничене умове стварање мушкарца и жене је управо толико несхватљиво, толико чудесно и толико "спектакуларно" као и стварање свих осталих творевина Божијих, које су саздане "у почетку".
88
2: 23-24 А Адам рече: сада ето кост од мојих костију, и тело од мог тела. Нека јој име буде жена, јер је узета од мужа cвojeга. За то ће оставити човек оца cвoгa и матер своју и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело.[33] Овде Адам именује прву жену баш као што је и животињама дао имена. Адам истовремено указује да је она истоветне природе као и он јер је дословно постала од његовог тела, као што указује и на установљење брака, будући да је у пророчком виђењу прозрео да ће, услед пада, брачно јединство постати неопходно. Тумачећи овај одломак, свети Јефрем пише: '"Она, која ми је пришла после животиња, није као оне: оне су саздане од земље, а ово је кост од мојих костију и тело од мога тела'. Адам је ово изрекао или пророчки или на основу виђења у сну, као што смо раније споменули. И како су све животиње тога дана од Адама добиле своја имена, тако и кост, уобличену у жену, није назвао њеним личним именом, Евом, него именом жене, које припада читавом роду."[34] О истом одломку свети Јован Златоусти каже: "Како му је дошло на ум да то изговори? Како је знао будућност и чињеницу да ће се људски род умножавати? Како му је било познато да ће између мушкарца и жене доћи до (полног) општења? Најзад, то се догодило након пада; пре тога, међутим, живели су у Рају као ангели и нису били подстицани телом, као што нису били распламсавани ни другим страстима. Нису их обремењивале телесне потребе тако да, будући створени као непропадљиви и бесмртни, нису имали потребу чак ни да се покрију одећом... Реци ми, онда, одакле му је дошла мисао да то каже? Зар није јасно да је пре преступа био причастан благодати пророштва и да је све то прозрео духовним очима?"[35] Отуда закључујемо да Адам није био само веома уман и велики видилац стварности овога света, којем је била дата способност да именује животиње. Он је истовремено био и пророк који је видео будућност. 2: 24 И беху обоје наги, u Адам u његова жена, u не беше ux срамота. Као и сва остала творевина, и Адам и Ева били су створени у цвету младости и лепоте. Иако је међу њима већ постојала полна разлика која ће бити неопходна у њиховом палом стању, између њих нису постојале ни чежња ни страсне помисли. Према светоотачком становишту, у томе се најјасније огледају њихово бестрашће пре пада и чињеница да су њихови умови превасходно били усмерени према слави вишњег небеског света.
89
Свети Јефрем пише: "Они се нису стидели стога, што су били обучени у славу."[36] Свети Јован Златоусти казује то исто: "Пре него што су се појавили грех и преступ, били су одевени у вишњу славу и нису се стидели. Међутим, кад су прекршили заповест, они су се и застидели и постали свесни своје нагости."[37] Свети Јован Дамаскин пише: "Бог је, дакле, хтео да будемо толико бестрасни, јер је то знак крајњег бестрашћа."[38] Сумирајмо стање у каквом су Адам и Ева живели у Рају речима једног од Отаца који су живели у не тако давној прошлости, тј. светог Серафима Саровског: 'Адам је био отпоран на дејствовање стихија (природних елемената): нити га је вода могла потопити, нити га је ватра могла спалити, нити га је земља могла прогутати у својим безданима, нити му је ваздух могао нашкодити било каквим дејствовањем. Као возљубљеном од Бога, као цару и господару васцеле творевине, све му је било потчињено и све је гледало у њега као у савршену круну створења Божијих. Адама је толико мудрим учинио онај дах живота који су у његово лице удахнула стваралачка уста Бога, Творца и Сведржитеља, тако да на земљи никада није било мудријег и умнијег човека од њега, а вероватно да га неће ни бити. Кад му је Господ заповедио да да имена свим створењима, он је сваком створењу дао име које у потпуности изражава сва његова својства, силе и особине које му је Бог дао приликом стварања. Благодарећи самом том дару натприродне благодати која је у њега уливена дахом живота, Адам је могао да види и да препозна Господа док корача по врту, да појми Његове речи, да разуме беседовање светих ангела и језик свих звери, птица и гмизаваца, као и све оно што је сада скривено од нас, палих и грешних створења, али што је било сасвим јасно Адаму пре пада. Господ Бог је и Еви подарио исту такву мудрост, силу и безграничну снагу, као и све остале добре и свете Особине."[39] У извесној мери, човек чак и данас благодаћу Божијом може да задобије нешто од тог рајског стања, што се може видети из житија многих светитеља, чија чуда световним људима изгледају невероватно. Житије светог Георгија, на пример (23. април), којем нису нашкодили ни најсуровија мучења ни смртоносни ударци, подсећа нас на Адамову нерањивост у Рају. И поред тога, човек у свом палом стању може да достигне само одблесак Адамовог стања; тек ће у будућем веку Рај бити васпостављен у свој својој пуноти и тада ћемо (али само уколико будемо међу спасенима) видети шта је ангелско стање (и шта је било). Свети Григорије Нисијски пише: "Васкрсење не обећава ништа друго него васпостављање палих у њихово негдашње стање, јер је благодат за којом трагамо извесни повратак првом животу, поновни повратак у Рај онога, који је из њега прогнан. Ако је, дакле, живот тих васпостављених тесно повезан са животом ангела, онда је јасно
90
да је живот пре преступа био једна врста ангелског живота и зато се наш повратак негдашњим условима живота пореди с ангелима."[40] У православној подвижничкој књижевности, где је циљ који се стално има на уму наше васпостављање у рају, као образац и сврха наше подвижничке борбе поставља се Адамова неискварена и бестрасна природа пре пада. На самом почетку својих "Духовних поука" авва Доротеј пише: "У почетку, кад је створио човека, Бог га је поставио у Рај и украсио сваком врлином, али му је дао заповест да не окуша од дрвета које се налазило усред Раја. Тако је остао тамо у рајским насладама: у молитви, у виђењима, у свакој части и слави, имајући здрава чувства и будући у оном истом природном стању у којем је и створен, јер је Бог створио човека по Свом сопственом образу, односно као бесмртног, као господара над собом и украшеног сваком врлином. Међутим, када је прекршио заповест и окусио плод са оног дрвета са којег му је Бог заповедио да не окуша, био је прогнан из Раја и отпао је од свог природног стања. Пао је у противприродно стање и почео да обитава у греху, славољубљу, љубави према насладама овога века и осталим страстима. Оне су загосподариле над њим и он је, прекршивши заповест, постао њихов роб."[41] Свест да је Адамово стање у Рају природно човеково стање и да можемо да се надамо да ћемо се, уз помоћ благодати Божије, вратити у њега, представља један од главних подстицаја за подвижничку борбу. На тај начин, ова свест је од највеће практичне користи за хришћане који се надају да ће наследити Царство Божије. Са човековим падом, Рај је престао да буде стварност ове земље и постављен је ван нашег домашаја. Међутим, благодаћу Божијом, хришћанима је поново постао доступан кроз Другог Адама, Господа Исуса Христа, и ми можемо да се надамо да ћемо га задобити. Ми, у ствари, кроз Христа не само да можемо да се вратимо у стање у којем је Адам био пре пада него можемо да се узнесемо и до стања узвишенијег од тога, односно до стања које би Адам задобио да није било пада. Зар природа што нас окружује не може да нас, чак и у нашем палом стању, подсети на Рај од којег смо отпали? Зар се у животињама не виде страсти којима је требало да загосподаримо, али које су нас у великој мери обузеле; зар у мирном роморењу шума (у које је утекло толико подвижника) не видимо подсећање на Рај биљака, првобитно намењен да у њему обитавамо и да се хранимо, и који још постоји за оне који могу да се узнесу и да га созерцавају заједно са свети апостолом Павлом?
НАПОМЕНЕ: 91
Свети Амвросије Медиолански, Рај, 1 Исто Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 13; 34 Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 2 Свети Григорије Синајски, Поглавља о заповестима и догмама, 10 цит. по књизи о. Серафима Роуза, Душа после смрти Црквенословенски: "на четири начала", што је много ближе тексту Септуагинте "εις τεοσαρας αρχας". (прим. прев.) 8. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 13; 4 9. Свети Јован Златоусти, О стварању света, 5; 5 10. Исто 11. Исто 12. Свети Григорије Богослов, Друга Васкршња беседа 13. Блажени Пајсије Величковски, Свитак - шест поглавља о умној молитви, The Orthodox World, бр. 48,1973, стр. 1819 (у Малом руском Добротољубљу,том 4, овај одломак налази се на 31. страни) 14. Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, 2; 11 15. Исто, 2; 30 16. Исто, 2; 11-12 17. Свети Василије Велики, Шестоднев, 1; 5 18. Свети Григорије Богослов, Друга Васкршња беседа 19. Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, 2; 11 20. Свети Јован Златоусти, О стварању света, 5; 7 21. Следећа расправа преузета је из усменог излагања оца Серафима. Многи од оних који су га слушали били су или тинејџери или у раним двадесетим годинама и он је ову тему применио непосредно на њихову ситуацију. 22. Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, 2; 11 23. Свети Јован Златоусти, О стварању света, 6; 1 24. Свети Јефрем, Тумачење Књиге Постања, 2 25. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 14; 5 26. Свети Амвросије, Рај, гл. 11 27. Према тексту Септуагинте "εκοτασις", чему одговара и црквенословенски превод - "иступљење". (прим. прев.) 28. Исто, гл. 1011 29. Свети Кирил Јерусалимски, Катихетске поуке, 12; 29 30. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 15; 23 31. Свети Јован Златоусти, О стварању света, 5; 8 32. Свети Јефрем, Тумачење Књиге Постања, 2 33. Сам Христос наводи ове стихове из Књиге Постања (в. Мт. 19; 5 и Мк. 10; 78 додајући и речи: Што је Бог саставио човек да не раставља. 34. Исто 35. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 15; 4 36. Свети Јефрем, Тумачење Књиге Постања, 2 37. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 15; 4 38. Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, 2; 11 39. Свети Серафим Саровски, Мало руско Добротољубље, том 1, стр. 81-82 40. Свети Григорије Нисијски, О стварању човека, 17 41. Свети авва Доротеј, Духовне поуке, 1 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.
СЕДМО ПОГЛАВЉЕ ЖИВЉЕЊЕ ИЗВАН РАЈА ПРВИ ДЕО - ЖИВЉЕЊЕ ИЗВАН РАЈА 92
Увод (Пост. 4,16,5) У претходном поглављу говорили смо о Адамовом изгнанству са тачке гледишта Раја. Сада ћемо видети куда је отишао. Са четвртим поглављем Књиге Постања почиње земаљски живот какав нам је познат и сада али који се, како ћемо видети, по много чему и разликује од нашег садашњег живота. За разлику од прва три поглавља Књиге Постања, за које постоји обиље светоотачких тумачења, за последња поглавља има их само неколико. Углавном ћемо се ослањати на Тумачења Кљиге Постања светих Јована Златоустог и Јефрема Сиријског. На Западу постоје и Тумачења блаженог Августина која нисам видео, као и неколицина других. У четвртом и наредним поглављима углавном ћемо пратити грчки текст (Септуагинту) Књиге Постања, која се унеколико разликује од Библије краља Џејмса, преведене са јеврејског.
1. Адамово изгнанство Четврто поглавље почиње Адамовим изгнанством. Где је Адам протеран? У грчком тексту Књиге Постања читамо: И изгна Адама, и настани гa насупрот Рају насладе (Пост.3,23). Будући да је Рај, као што смо видели, стварно место, тако је и земља где је Адам избачен била стварно место, недалеко од Раја. У 2. поглављу Књиге Постања (ст.78) видели смо да је Адам створен од земље а затим уведен у Рај, тако да је сада био изгнан на место где је и створен. Свети Оци су изненађујуће "географични" у погледу овог места, за које су сматрали да се налази у близини Раја, па чак и у његовом видокругу, нудећи духовне погодности које ће за позније човечанство бити изгубљене. Свети Јефрем Сиријски пише: "Кад је Адам сагрешио, Бог га је изгнао из Раја, али му је Он у Својој доброти дао да обитава изван граница Раја, у долини поред Раја. Међутим, људи су и ту грешили, и због тога су били расејани... Породица двојице браће се раздвојила: Каин је отишао и почео да живи у земљи Наидској, ниже од места у којима су живеле Ситова и Енохова породица. Међутим, потомци оних који су живели горе и били називани синовима Божијим напустили су своју земљу, сишли доле и ступили у брак са кћерима људским, кћерима оних што су живели доле."[1] Овој теми вратићемо се поново кад будемо говорили о шестом поглављу Књиге Постања. Сада ћемо приметити само то
93
да се Адамово стање изван Раја - које је потрајало до краја његовог дугог живота, а у каквом су вероватно живели и његови потомци до потопа - у великој мери разликовало од стања у каквом се данас налази пало човечанство. Ми ћемо током овог курса испитати неке од физичких карактеристика те разлике. Овде ћемо истаћи само духовну корист од обитавања у непосредној близини Раја, од могућности да се још увек види место и стање од којег је човек отпао и у које је призван да се врати. Свети Јован Златоусти пише: "Чак и у случају да је поглед на Рај изазивао у Адаму неподношљив бол, он му је истовремено донео и велику корист: стални поглед на Рај послужио је ожалошћеноме као упозорење за будућност, како не би поново пао у исти преступ."[2] Видевши да је Рај још увек тамо, Адам је на неки начин још увек близак Богу; он ни приближно није био онако далеко од Бога колико ће то човечанство касније постати. Осим тога, он је духовно могао да сагледа и да види шта је изгубио. Према томе, можете да претпоставите да је Адам био у стању покајања и подвига. Он је једном пао и био лишен свог првобитног стања: гледајући Рај који је изгубио, требало је да сада буде мање искушаван. Ово учење изложено је и у богослужењу Православне цркве на Недељу праштања, када се православним хришћанима, као надахнуће за покајање и као припрема за ступање у подвиг Великог поста, даје изображење Адама који седи изван Раја и посматра оно што је изгубио: 'Адам сеђаше испред Раја и, оплакујући своју голотињу, јецаше: "Авај мени, злобном преваром бејах наговорен и заведен, и сад сам изгнан из славе..." ("Слава" на Господи возвах")[3]
НАПОМЕНЕ: 1. Свети Јефрем Сиријски, Рај, 1 2. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 18; 3 3. Мати Марија и архимандрит Калист Вер, превод Великопосног Триода, с. 169.
2. Каин и Авељ 4: 1 Након тога позна Адам Еву, жену своју, и она затрудне, и роди Каина, и рече: добих човека од Господа. И роди опет брата његовог Авеља. (Име "Каин" значи "добијени"). 94
Четврто поглавље почиње првом причом о живљењу након пада, када је Адам живео у свом новом обитавалишту: причом о Каину и Авељу. Овде видимо прву разлику између живљења Адама и Еве у Рају и живљења изван Раја: брачни живот и рађање деце започели су тек након њиховог прогонства. Као што смо видели, Свети Оци су врло одређени у тврдњи да је Ева пре пада била девственица. Свети Јован Златоусти о томе пише: "Након непослушања и након изгнанства из Раја, започео је брачни живот. Пре свог непослушања, први људи су живели као ангели и није било ни говора о полном општењу."[1] Разуме се да установљење брака није због овога лишено части и благослова Божијег. То једноставно показује да Адамово првобитно стање није био брачни живот какав ми познајемо. Првобитно стање било је слично стању у које ћемо се вратити, кад се неће ни женити ни удавати (в.Мт. 22,30) и кад ће сви бити у стању девствености. Свети Оци постављају питање: како би се деца рађала да Адам није пао? Они одговарају да би се деца рађала на начин који је познат Богу а не на начин који је познат нама и који је, како о томе расправља свети Григорије Нисијски, повезан с нашом палом, животињском природом. Тај начин (начин полног размножавања) неће постојати у будућем Рају, као што није постојао ни у оном првобитном. 4:2-5 И Авељ поста пастир а Каин ратар. А после неког времена догоди се да Каин принесе Господу принос (жртву) од рода земаљског. А Авељ принесе од првина стада својега и од њихове претилине. И Господ погледа на Авеља u на његов принос (жртву), а на Каина и на његов принос не погледа. Зато се Каин расрди веома, и лице му се промени. Одакле Каину и Авељу идеја о жртвоприношењу? Свети Оци кажу да је идеја о жртвоприношењу Богу, односно, о томе да Му се врате најбоље овоземаљске ствари, усађена у човекову свест још од самог почетка његовог постојања. Бог је створио људе да би Му служили и због тога је прво о чему су размишљали било да Му у знак захвалности принесу оно што су имали. Због чега је Бог благонаклоно погледао на Авељеву а не на Каинову жртву? Да ли је Он имао миљенике? Чак и из овог оскудног текста видимо да је Авељ принео Богу најбоље што је имао, односно "првину и претилину" од свог стада, док је Каин принео само нешто плодова од "рода земаљског", не марећи да принесе најбоље што је имао. Он је имао идеју жртве, али је имао следећи став: "Ево, принећу нешто од онога што имам!" То за њега није имало посебан значај, док се Авељ побринуо да принесе најбоље што је имао. Жртвоприношење је било у Каиновој природи, али јој он (тј. својој природи) није додао и
95
жељу свог срца да покаже благодарност. За разлику од њега, Авељ је то учинио. Због тога је Богу била угодна Авељева, а не Каинова жртва.[2] Свети Јефрем пише: "Он је принео жртву од најодабранијег, а Каин без одабирања. Авељ је одабрао и принео првину и претилину, док је Каин принео или класје или заједно с њим плодове којих је било у то време. Иако је његово жртвоприношење било сиромашније него (жртвоприношење) његовог брата, да га није принео с ниподаштавањем и његово приношење била би угодно као и оно што га је понудио његов брат... Он то, међутим, није учинио, иако је било лако да то учини. Није се побринуо за најбоље класје или за најбоље плодове. У души онога који је жртву приносио није било љубави за Онога Који жртву прима и будући да је жртву принео с ниподаштавањем, Бог ју је одбио."[3] Каин се није расрдио само због тога што је његова жртва одбијена, него и због дубоке страсти која се овде први пут показала у људској историји: због зависти. Свети Јован Златоусти о овом одломку каже: "Његова срџба проистекла је из два разлога: не само због чињенице да је он сам био одбијен, него и због чињенице да је дар његовог брата био прихваћен."[4] Свети Јефрем указује да се Божје прихватање Авељевог дара потврдило ватром која је сишла са небеса да би га спалила, док Каинова жртва није била спаљена.[5] Међутим, овде се поново показује милост Божија. Као што је дошао код Адама кад је овај сагрешио и упитао га: Где си, дајући му тиме прилику да се покаје, Бог је сада дошао код Каина нудећи му исту погодност. 4: 6-7 Тада рече Господ Каину: Што се срдиш? Што ти се лице промени? Нећеш ли бити мио кад добро чиниш? А кад не чиниш добро гpex је на вратима. Воља је његова под твојом влашћу, јер ти си му старији. О овим стиховима свети Јован Златоусти каже: "Погледај ово неисказиво снисхођење брижности! Бог је видео да је Каин, да тако кажемо, обузет страшћу зависти; међутим, погледај како Он у Својој благости примењује на њега одговарајуће исцелење, као да га истог часа подиже и не допушта да се утопи... Бог му каже: 'Будући да си погрешио, смири се и успокоји своје помисли, ослободи се налета таласа који ошшљавају твоју душу, умири своју пометњу да свом греху не би додао и грех који ће бити много озбиљнији...' Бог је унапред знао да ће Каин устати на свог брата и овим речима га је упозоравао... Желео је да ублажи Каинову јарост и свирепост и да га спречи да устане на брата. Видевши кретања његовог ума и знајући за суровост његове убилачке намере, Бог је желео да омекша његово срце и да примири његов ум. Из тог разлога му потчињава брата и не
96
одузима му власт над њим. Међутим, чак ни од такве бриге ни од таквог поступка Каин није имао користи. Таква је разлика у унутрашњем расположењу (Каина и Авеља)! Таква је сила зла!"[6] Ту исту појаву видимо и данас, као што је видимо и у целокупној људској историји: Бог кажњава тек након што људима да прилику да се покају и да се промене. 4: 8 После говораше Каин с Авељем, братом својим, али кад беху у пољу, скочи Каин на Авеља, брата свога, и уби гa. У првим поглављима књиге Постања видимо почетке свега што ће се касније понављати кроз људску историју. Овде видимо прво убиство, и то убиство рођеног брата.[7] И овде се, као и у случају Адамовог пада, најпре показује Божије настојање да се кривац покаје, да би се затим показала Његова милост чак и кад нема покајања. 4: 9-16 Тада рече Господ Каину: Где ти је брат Авељ? А он одговори: Не знам! Зар сам ја чувар брата својега? А Бог рече: Шта учини! Глас крви брата твојега виче са земље к Мени! И сада, да cu проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твојега из руке твоје. Кад земљу обрадиш, неће ти више давати блага својега. Бићеш потукач и бегунац на земљи. А Каин рече Господу: кривица је моја велика да ми се не може опростити. Ево ме тераш данас из ове земље да се кријем испред Тебе, и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко ме удеси (сретне). А Господ му рече: за то, ко убије Каина, седам ће се пута покајати. И начини Господ знак на Каину да гa не убије ко гa удеси (сретне). И отиде Каин испред Господа, и насели се у земљи Наидској, на истоку према Едему. О овоме свети Јефрем каже: "Бог се појављује пред њим без гнева, тако да би, уколико се покаје, молитва са његових усана спрала грех братоубиства почињен његовим рукама, али да, ако се не покаје, на њега буде наложена тешка казна, као што злочинци и заслужују. Каин је, међутим, уместо покајањем испуњен негодовањем и Свезнајућем, Који га пита за брата не би ли Каина привукао к Себи, овај гневно одговара: Не знам! Зар сам ја чувар брата својега!"[8] Свети Јован Златоусти наглашава разлику између проклетства изреченог Адаму и оног које је изречено Каину: "Колико је тај грех (Каинов) био већи него преступање Првоствореног (Адама) види се и у разлици међу проклетствима. Тамо (Господ) каже: Земља нека је проклета због тебе и излива проклетство на земљу, показујући бригу за човека... овде, међутим... будући да је то неопростив злочин, проклетству је изложен сам починилац (злочина): нека си проклет на земљи. Он 97
(Каин) готово да је поступао као змија, која је послужила као оруђе ђавољег плана. И као што је она преваром увела смрт, тако је и он, преваривши брата и изводећи га у поље, наоружао своје руке против њега и починио убиство. И као што је Господ рекао змији: Да си проклета мимо свих звери пољских (Пост.3,15), тако је рекао и Каину, јер је и он поступио на сличан начин."[9] Након тога, Каин је коначно признао своју кривицу, али је било касно. Свети Јован Златоусти каже: "Он је исповедио (свој грех), и исповедио га је с великом тачношћу. Међутим, од тога више није било никакве користи, јер га је исповедио у погрешно време. Требало је да га исповеди правовремено, како би Судију приклонио ка милосрђу!'[10] Овде би требало додати да је његово исповедање у већој мери било признавање кривице него наговештај покајања. Он је жалио, али се није покајао за свој грех, што је све до дана данашњег врло уобичајена појава међу људима. Каин је, дакле, отишао да живи у земљи Наидској, нижој области која, међутим, још увек није била далеко од Раја. У том периоду људске историје, географско ширење становништва још увек је било веома ограничено. Како тврди свети Јефрем, од тада па надаље није више било брачних веза између Каинових потомака и остале Адамове деце.[11] На Каина је стављен знак да би тиме његови рођаци били спречени да му се освете.[12] На тај начин се издвајају две паралелне линије људског рода: једни су били истински следбеници Божији а други отпадници од Њега или, како је то касније описао блажени Августин, била је то држава Божија и држава људска. 4:17-22 И позна Каин жену своју, а она затрудне ироди Еноха. И сазида град, и прозва га по имену сина свojeгa, Енох. А Еноху се роди Гаидад, а Гаидад роди Малелеила, а Малелеило роди Матусала, а Матусал роди Ламеха. И узе Ламех две жене, једној беше име Ада а другој Села. И Ада poдu Јовила; од њега се народише који живе по шаторима и стоку пасу. А брату његовом беше име Јувал; од њега се изродише гудачи и свирачи. А и Села роди Товела, који беше вешт ковати свашта од бакра и гвожђа; а сестра Товелу беше Ноема. Одакле је дошла Каинова жена? Она је дошла од кћери Адамових. Адам је једини од којег су сви потекли. Књига Постања помиње као његову децу само Каина, Авеља и Сита, али они су били само најстарији; он је имао још много деце. Касније, у Књизи Постања 5; 45, читамо да је након Ситовог рођења поживео још седам стотина година "рађајући синове и кћери". Адаму је дата заповест да рађа и да се множи, а он је поживео деветсто тридесет година. Према томе, морао је имати на стотине деце.
98
Ово нас доводи до следећег питања: "Како то да је Каин могао да ожени своју рођену сестру? Зар то није противно законима Православне Цркве?" То се, наравно, дешавало на почетку времена, и тада је постојао другачији закон; они нису живели под законом под каквим ми данас живимо.[13] У то доба, људи су живели деветсто година. Очигледно да је човечанство тада, чак и у физичком погледу, било сасвим другачије од оног које данас знамо. У Књизи Постања, 4: 17-22, видимо зачетке цивилизације какву познајемо: први град, први занати, прве уметности. Очигледно је да нам овде није дато ништа друго до наговештај онога што се догађало, али и то је довољно да нам створи представу која је сасвим другачија од оне какву нам представља еволуциони став о човековом пореклу. Према библијском становишту, оно што се назива "напредним" карактеристикама цивилизације појављује се на самом почетку, и први град основао је син првог човека. Ништа није речено о светском становништву у Адамовом нараштају, али је очигледно да су, због дугог живота првих патријараха и Божије заповести да се рађају и да се множе, после неколико првих генерација морале постојати многе хиљаде ако не и милиони људи. (Рационалистички усмерени библијски научници, који почетке човека виде у примитивним пећинским људима каменог доба, поричу чак и само постојање Каина и Авеља као историјских личности. За њих је то само морална прича.) Ламех је први човек за којег је речено да је имао две жене. Очигледно да је овај обичај, који ће након потопа постати учесталији, у доба првих патријараха сматран за реткост. 4: 23-24 И рече Ламех својим женама, Ади и Сели: чујте глас мој, жене Ламехове, послушајте речи моје. Убићу човека за рану своју и младића за масницу своју. Кад ће се Каин осветити седам пута, Ламех ће седамдесет седам пута. Овај одломак је тумачен на различите начине, али најједноставније објашњење даје свети Јован Златоусти: он каже да то указује на глас савести у Ламеху, који отворено исповеда свој грех и сматра себе достојним веће казне него Каин (јер он већ беше видео Каинову казну за злочин убиства).[14] 4: 25-26 А Адам опет позна жену своју, и она роди сина, и даде му име Сит јер ми, рече, даде Бог сина за Авеља, којег уби Каин. И Ситу се роди син, којему даде име Енос. Тада се поче призивати име Господње. Текст се овде враћа главној линији која потиче од Адама (кроз којега се може пратити Спаситељева генеалогија). Сит значи "замена".
99
Што се тиче 26. стиха, он очигледно указује на почетке установљеног богослужења, које се везује за Еносово име. Управо због тога се Ситови потомци у 6. поглављу називају "синовима Божијим".
НАПОМЕНЕ: 1. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 18; 4 2. О Каиновој и Авељевој жртви говори се на још два места у Светом Писму, али само уопштено - в. 1. Јн. 3; 12 и Јевр. 11; 4. 3. Свети Јефрем, Тумачење Књиге Постања, 4 4. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 18; 5 5. Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 4 6. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 18; 6 7. У Лк. 11; 50-51 Христос говори о убиству праведног Авеља: Да се иште oд poдa овога крв свију пророка проливена oд постања света; oд крви Авељеве (сина Адамовог) све go крви Захарије (оца св. Јована Крститеља), који погибе између жртвеника и храма. Потврђујући да се Авељево убиство десило у време "постања света", речи Христове поново противурече модерној еволуционој идеји да је земља у време појаве човека већ била стара милијардама година. 8. Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 4 9. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 19; 3 10. Исто 11. Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 4 12. Исто 13. "Видите да је тада, будући да се то дешавало на почетку и да је људски род морао да се умножи, било дозвољено да се жене чак и рођеним сестрама", објашњава свети Јован Златоусти ("Омилије на Књигу Постања", 20; 3, енглеска верзија, Оци Цркве, 82. том, с. 37). 14. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 20; 2
3. Генеалогија од Адама преко Сита до Ноја[1] 5: 1-21 Ово је књига људског рода. Кад у онај дан Бог створи Адама, по образу Божијем створи гa. Мушко и женско створи их, и благослови их, и назва човека Адам, кад беху створени. И поживе Адам двеста тридесет година, и роди сина по лику и образу своме, и даде му име Сит. А дани Адамови, које је поживео после Ситовогрођења, јесу седам стотина година, и рађао је синове и кћери. Тако поживе Адам cвeгa девет стотина и тридесет година, и умре. А Сит поживе две стотине и пет година и роди Еноса, а после рођења Еноса поживе Сит још седам стотина и седам година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Сит свега девет стотина и дванаест година, и умре. А Енос поживе сто и деведесет година и роди Каинана. А родивши Каинана поживе Енос седам стотина и петнаест година рађајући синове и кћери. 100
Тако поживе Енос cвeгa девет стотина и пет година, и умре. А Каинан поживе стотину седамдесет година и роди Малелеила, и родивши Малелеила поживе Каинан седам стотина четрдесет Ходина, рађајући синове и кћери. Тако поживе Каинан cвeгa девет стотина и десет година, и умре. А Малелеило поживе сто шездесет и пет година и роди Јареда. А родивши Јареда поживе Малелеило још седам стотина тридесет година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Малелеило cвeгa осам стотина и деведесет пет година, и умре. А Јаред поживе сто шездесет две Године, и роди Еноха. А родивши Еноха поживе Јаред још осам стотина година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Јаред свега девет стотина и шездесет две године, и умре. А Енох поживе сто шездесет и пет година, и роди Матусала. У овом одломку налази се неколико питања за нас. 1. Сви рани патријарси живели су око девет стотина година, што је нешто фантастично за нас, који тешко да доживимо осамдесет или деведесет година, а што је случај са човечанством још од пре времена Псалмопојца Давида. Рационалистичка критика се овде поново налази у искушењу да "реинтерпретира" текст. Међутим, Свети Оци прихватају га управо онако како је написано: у та времена, односно у првим вековима након Стварања, људи су се физички уистину много разликовали однас. У трећем поглављу расправљали смо донекле о климатским условима у свету пре потопа, када још није било дуге због свода од паре који је окруживао земљу, дајући умерену климу и прочишћавајући штетна зрачења (радијацију). Живот је тада био уистину другачији (као што смо рекли, тада се чак и Рај могао видети) и, уколико одбацимо своје предрасуде о грубим пећинским људима каменог доба, нема разлога да не прихватимо ову чињеницу. 2. Друго питање тиче се саме генеалогије: због чега је она толико значајна да би била забележена? Будући да еволуциона теорија захтева неколико стотина, па чак и хиљада година за историју човечанства,рационалистички критичари су приморани да реинтерпретирају генеалогију, тврдећи или да постоје "празнине" од по неколико стотина година или да неки од патријараха уопште нису били стварни људи,него једноставно имена која означавају дуготрајне епохе. Ако је тако,онда овде уопште нема генеалогије. Међутим, Свети Оци су једнодушни у тврдњи да ова листа имена јесте управо генеалогија и да није значајна само због тога што је сачувала појединости о раној историји људског рода него превасходно због тога што је то генеалогија Христова, Целокупна генеалогија Христова дата је у 3. глави Лукиног Еванђеља (прва глава Матејевог Еванђеља прати Христову генеалогију само од Авраама). Оци су врло брижљиви у усаглашавању привидних неподударности у именима како би се сачувала тачна генеалогија (на пример, свети Григорије Богослов у једној својој 101
омилији на ову тему). Ми морамо да изаберемо: или да будемо уз Свето Писмо и Свете Оце или уз модерну рационалистичку критику која своје умовање заснива на претпоставкама (а не на чињеницама) модерне науке. 3. На основу година које су наведене у овом одломку (и у каснијим одломцима Књиге Постања) може се израчунати старост човечанства. Према бројевима који су дати у Септуагинти, сада је 7490. година од стварања Адама.[2] Јеврејски текст даје донекле другачије бројеве и према њему је човечанство млађе за неких хиљаду година. Оци се никад нису узнемиравали због ове разлике (блажени Августин објашњава то у Држави Божијој као ствар од другоразредног значаја)[3] али су без разлике прихватили и дубоку старост патријараха и приближну старост земље од четири или пет хиљада година пре рођења Христовог (односно, нешто преко 5.500 година према тексту Септуагинте). [4] 4. Почев од петог поглавља Књиге Стварања, пратимо историју онога што је већ било названо "изабрани народ": људи посвећених Богу, који су преносили предање о истинском богослужењу и побожности, припреманих да се међу њима коначно роди обећани Месија (Помазаник). Према томе, мало се говори о Каиновим потомцима, јер они нису изабрани народ. Сетови потомци су, иако понекад искварени и уништавани, поштеђени због једног човека, Ноја, и његових синова. 5:22-24 А родивши Матусала поживе Енох једнако по вољи Божијој две стотине година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Енох свега три стотине шездесет пет година. И живећи Енох једнако по вољи Божијој нестаде гa, јер гa узе Бог. Свети апостол Павле сасвим одређено говори о Еноху: Вером Енох би узнесен да не види смрти, и више се не нађе, јер гa Бог узнесе, пошто пре његова узнесења беше му потврђено даје угодио Богу (Јевр. 11,5). Светоотачко предање је сасвим једнодушно у томе да ће се Енох, који је толико угодио Богу да није умро него је жив узнесен у Рај, вратити пред крај света заједно са пророком Илијом, који је такође жив узнесен на небеса, да ће заједно проповедати реч Божију, да ће у то време умрети мученичком смрћу и након три и по дана васкрснути (в.Отк.11). 5: 25-6:1 А Матусал поживе сто шездесет седам година и роди Ламеха. А родивши Ламеха поживе Матусал осам стотина и две године рађајући синове и кћери. Тако поживе Матусал cвeгa девет стотина шездесет девет година, и умре. А Ламех поживе сто осамдесет осам година и роди сина, и даде му име Ноје, говорећи: oвaj ће нас одморити од послова наших и од труда руку 102
наших на земљи коју прокле Господ. И родивши Ноја поживе Ламех пет стотина шездесет пет година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Ламех cвeгa седам стотина педесет три године, и умре. А кад Ноју би пет стотина година он роди три сина, Сима, Хама и Јафета. Ови стихови садрже генеалогију људског рода до Ноја, односно хронологију целог човечанства до потопа, који се догодио око две хиљаде година након Стварања света. Дајући сину име Ноје Ламех је пророковао, јер то име значи "починак", односно, у његово време доћи ће крај људским гресима - потоп.
НАПОМЕНЕ: 1. Хронологија се у овом делу наводи према Септуагинти а не према Даничићевом преводу Старог Завета. (Прим. прев.) 2. Било је то 1982. године, када је отац Серафим држао предавања током друге половине курса о Постању. 3. В. Блажени Августин, О држави Божијој, 15; 13. На другом месту у Држави Божиjoj', написаној од 413-426. г, блажени Августин пише: "Одбацимо претпоставке људи који не знају шта говоре када причају о природи и пореклу људског рода... Њих су преварили она веома лажљива сведочанства која износе тврдњу о старости од неколико хиљада година, иако рачунањем помоћу светих списа откривамо да још није прошло 6000 година (О држави Божијој, 12; 10). Августин у наставку каже да старогрчка хронологија "не преувеличава истински извештај о старости света који је дат у нашим сведочанствима (т. у Светом Писму) која су уистину света." 4. Најранији сачувани хришћански списи о старости света засновани на библијској хронологији припадају Теофилу (115-181. п. Х), шестом епископу Антиохије од апостолског доба, у његовом апологетском делу Автолику (Преникејски Оци, т. 2,с. 118-121) и Јулију Африканцу (200245. п.Х.) у Пет књига о хронологији (Преникејски Оци, т. 6, с. 130-138). Оба текста следе хронологију Септуагинте, на основу које је израчунато да је свет до рођења Христовог био стар око 5.530 година.
Уобичајено византијско рачунање, које такође полази од Септуагинте, датује стварање света у 5.508. годину пре Христа. Овај датум, који је претрпео мање исправке пре него што је у седмом веку био коначно прихваћен, послужио је као полазна тачка за календар Византијског царства и Источне цркве, познат под називом Царски константинопољски календар Стварања. Источна Црква је избегавала употребу хришћанског календара (тј. означавање година пре Христа - после Христа), будући да се о години Христовог рођења у Константинопољу расправљало све до 14. века (в. Е. Ј. Bickerman, Chronology of the Ancient World, c. 73; E. G. Richards, Mapping Time, c. 103
107: V. Grumel, Гa Chronologie, c. 62 и Jack Finegan, Handbook of Biblical Chronology, c. 108). Када je Русија од Византије примила православно хришћанство, наследила је и православни календар, заснован на календару Стварања. Стварање света коришћено је као основа за календар Руског царства све до времена западњачких реформи Петра Првог почетком 18. века (в. Nichoгas Riasanovski, History of Russia, c. 244) и он све до данас служи као основа за православне календаре. Отац Серафим истиче да су и они "најтајинственији Оци, као свети Исаак Сиријски, без дилеме прихватали уобичајено схватање Цркве да је свет, мање - више, створен 5.500 година пре Христовог рођења." 4. Кварење људског рода 6: 24 А кад се људи почеше множити на земљи, и кћери им се народише. Видевши синови Божији кћери човечије како су лепе узимаше их за жене које хтеше. А Господ рече: неће се дух мој до века прети с људима, јер су тело. Нека им још сто и двадесет година. Према светоотачком схватању, "синови Божији" су потомци Ситови, изабрани људи који је требало да се сачувају у врлини. Они су живели на узвишенијем месту, непосредно уз границе Раја. Они су називани "синовима Божијим", јер је требало да се од њих роди Христос. "Кћери људске" су Каинови потомци. Они су били презрени људи и изгнаници. Требало је да синови Божији очувају себе чистима, а не да се жене Каиновим потомцима (касније ће се овај завет чистоте везати за Јевреје, јер је предвиђено да се они издвоје од осталих народа). Тако је требало да се синови Божији издвоје од осталих, како би могли да постану прародитељи Спаситељеви. Свети Јефрем тврди да су међу Каиновим потомцима преовладавале кћери, указујући на изумирање Каинове расе, али да су оне чезнуле да се удају за Ситове синове, како би очувале своју расу. Подстакнути плотском жудњом, "синови Божији" су напустили заповест Божију да се издвоје од свих који су били Каиново потомство. Они су пали у замку и тако се искварило целокупно човечанство - постали су "тело" или "телесни".[1] Свети апостол Павле каже: Који су по телу не могу угодити Богу (Рим.8,8). "Сто двадесет година" не односи се на људски век него на време пре потопа, које је људима дато да се покају, што поново указује на милосрђе[2] Божије. Неки су спекулисали да се под "синовима Божијим" подразумевају небеска бића или ангели. Свети Оци су били свесни овог тумачења и одлучно су га одбили, говорећи да 104
ангели не могу да рађају људе.[3] И древне спекулације о браку ангела са људима, као и модерне спекулације о ванземаљцима, представљају, наравно, празне приче засноване на бескорисним маштаријама. 6: 5 А беше тада дивова на земљи, а и после, кад се синови Божији састајаху са кћерима човечијим па им оне рађаху синове; то бејаху силни људи, од старине на гласу. Не би требало да под дивовима подразумевамо људе необичног раста. Према светом Јефрему, потомци Ситови, изабрана раса, били су високи и стасити, док су потомци Каинови, проклетници, били ниски.[4] Кад су се ове две расе помешале, преовладала је стаситост Ситових потомака. Изгледа да је дивовски раст људи, Ситових потомака пре потопа, једна од оних особина људског рода које ће се изгубити у новим климатским условима послепотопског света. Вероватно је да се у подвизима ових "дивова" (можда извршених у ратовима с Каиновим потомцима) може наћи порекло "богова" из митова старе Грчке и осталих земаља.
НАПОМЕНЕ: 1. Свети Јефрем Сиријски у наставку објашњава да су се "кћери Каинове улепшавале и постале замка за очи синова Ситових... који су помахнитали за њима... Пошто су синови Ситови почели долазити кћерима Каиновим, одвратише се од својих жена које најпре беху узели. Тада су и те жене презреле своју уздржаност и сада, због својих мужева, брзо почеле да напуштају своју скромност, коју су због њих (мужева) чувале. Због те раскалашности која је обузела и мушкарце и жене свако тело оскрнави cвoj пут (Пост. 6; 13), како каже Писмо." (Коментари на Књигу Постања, енглеска верзија, с. 135) 2. Свети Јефрем пише: "Да су се током тог времена покајали били би спасени од гнева који је требало да их сустигне. Међутим, како се нису покајали, својим делима призивали су тај гнев да се спусти на њих. Милост (Божија) подарила је сто двадесет година за покајање нараштају који, сагласно Правди, није био достојан покајања." (Тумачење Књиге Постања, енглеска верзија, с. 136) 3. Идентификовање "синова Божијих" као ангела или небеских бића делимично се заснива на апокрифној Књизи Еноховој. То су уобичајена рабинска тумачења из 1. и 2. века и могу се наћи код јеврејских писаца Јосифа Флавија (Јудејске старине, 1; 3) и Филона Александријског (Дивови), као и у неким гностичким списима (нпр. код Валентинијана). Неки од раних хришћанских писаца погрешно су прихватили ово тумачење (в. Vander Kam and Adler, Jewish Apocalyptic Heritage in Early Christianity, c. 61-88). Најстарије сачувано хришћанско тумачење "синова Божијих" као потомака Ситових може се наћи у спису Пет књига о хронологији ранохришћанског писца Јулијана Африканца (200245). Ово тумачење постало је општеприхваћено у Цркви, да би му
105
богословске основе дали свети Јован Златоусти (Тумачење Књиге Постања, 22; 67), свети Јефрем Сиријски (Тумачење Књиге Постања, 6; 3, Божићне химне, 1; 48. Химне о вери, 46; 9, Химне против јереси 19; 18 и Химне о Рају, 1; 11), свети Јован Касијан, блажени Августин (О држави Божијој, 15; 23), свети Григорије Палама (Теме из природне и богословске науке), свети Атанасије Велики (Четири расправе против аријанаца, 4; 22), свети Кирил Александријски и други. 4. Свети Јефрем Сиријски објашњава како је дошло до тога: "Будући да је земља због њега била проклета, да му није давала своју силу и да је давала слабу жетву, дом Каинов био је лишен своје снаге, као што и данас нека семена, плодови и траве дају снагу а друга не. Како су у то време били проклети и синови проклетог, обитавали су на проклетој земљи и скупљали су и јели плодове који нису били хранљиви, тако да су и они, што су их јели, били лишени снаге као и плодови које су сабирали. С друге стране, што се тиче Ситових потомака, они су били потомци благословенога (Сита) и обитавали су у земљи која се простирала поред граница Раја, тако да су њихови плодови били обилни и преиспуњени снагом, због чега су и тела оних што су их јели била силна и моћна." (Тумачење Књиге Постања, енглеска верзија, с. 136).
ОСМО ПОГЛАВЉЕ ПОТОП Потоп (Пост. 6,5 - 8,22) 6: 6-8 И видевши Господ Боп да се умножила злоба људска на земљи и да сваки у свом срцу ревносно помишља на зло у све дане, помисли Бог (или: покаја се Бог) што створи човека на земљи и дубоко се ражалости.[1] И рече Бог: истребићу човека којег створих са лица земље, од човека до животиње, и од шизаваца до птица небеских, јер се ражалостих што сам их створио. Повест овде наглашава свеопштост зла на земљи, које је погодило и старе и младе (слично као и у наше време). Бог се, наравно, не каје што је створио човека - то је само један вид прилагођавања нашем овоземаљском умовању. Он једноставно одлучује да казни човека и да постави нови почетак са праведним човеком, Нојем, који је требало да постане нови Адам. Као што је васцела творевина саздана ради човека и као што ће се заједно с њим васпоставити пред свршетак времена, кад ће се појавити ново небо и нова земља, исто тако је творевина пропала са неправедним људима Нојевог времена.
106
6: 9-11 Али Ноје нађе милост пред Господом. Ово је живљење Нојево: Ноје беше човек праведан и савршен у своме нараштају, и Ноје yгoдu Богу. И роди Ноје три сина, Сима, Хама и Јафета. Свети Оци наглашавају колика је била врлина Нојева и да је био савршен, иако је живео у тако исквареном нараштају; то значи да је и нама могуће да будемо врлински људи, без обзира што живимо у тако искварена времена као што су ова наша. Бележећи да је Ноје имао само троје деце (док су их Адам и остали патријарси вероватно имали на стотине) Свети Оци указују на Нојеву целомудреност, будући да се уздржавао чак и од законите брачне постеље. 6: 12-14 А земља се поквари пред Богом, и напуни се земља безакоња. И погледа Бог на земљу, u она беше покварена, јер свако тело поквари свој пут на земљи. И рече Бог Ноју: крај свакоме човеку дође пред Мене, јер напунише земљу безакоњем и ево хоћу да их затрем на земљи. Свети Јован Златоусти наглашава да Бог овде говори с Нојем "лицем у лице" о Својим намерама за човечанство. Он као да каже Ноју: "Људи су починили толико зла да се њихово безбожништво излило и прекрило читаву земљу. Због тога ћу уништити и њих и земљу. Будући да су они својим безакоњима већ уништили сами себе, Ја ћу послати потпуну пропаст и истребићу их са земље, како би се земља очистила и избавила од скверни толиких грехова."[2] Бог сада заповеда Ноју да начини ковчег: 6: 15-17 Начини себи ковчег од дрвета гофера, и начини преграде у ковчегу, и затопи га смолом изнутра и споља. И начини гa овако: у дужину нека буде триста лаката, у ширину педесет лаката, а у висину тридесет лаката. Пусти доста светлости у ковчег, и кров му сведи одозго од лакта; и постави ковчегу врата са стране, и начини ia на три спрата: доњи, средњи и горњи. На основу ових података, ковчег је био дугачак око 450 стопа (око 150 м), широк 75 (25 м) а висок 45 стопа (15 м). Изглед и димензије Нојевог ковчега кажу да се радило о прилично необичној конструкцији, сличној великом чамцу тродимензионалном, правоугаоном чамцу - чија је једина намена била да Ноја, његову децу и животиње одржи на површини током потопа. Основна идеја је да ће наступити потоп који ће све затрти и да ће се избавити само они који буду остали у ковчегу,
107
Ми, наравно, можемо да замислимо колико је времена требало Ноју да начини овај ковчег, живећи усред тако исквареног нараштаја. Сви људи су били настањени у прилично блиској области, тако да је вероватно цео тадашњи свет знао за то. Можемо да замислимо и њихов одговор кад је Ноје почео да гради чамац дугачак 150 метара, говорећи: "Пазите, долази потоп!" Они су вероватно понижавали своје суседе, показивали на те "безумнике" и смејали се; вероватно је да су њихова деца долазила и гађала их камењем. Праведници су били покорни вољи Божијој, а људи су им се смејали. Дакле, била је то врло чудна заповест за праведника који ју је примио. То показује да је био у врло блиском општењу са Богом. Као што се касније Авраам припремао чак и да жртвује свог сина јер је знао да је Бог говорио с њим, тако је и Ноје, који је био праведан, говорио непосредно са Богом и потчинио се заповести која му је дата. Сама изградња тако огромне конструкције морала је захтевати добар део тих сто двадесет година које су људима дате да би се покајали. Поред тога, требало је да она људима послужи као видљиво упозорење на несрећу која се приближавала. 6:18-19 Ево, пустићу потоп на земљу да истребим свако тело под небом у којем је дах живота, и што је год на земљи погинуће. Али ћу с тобом начинити завет мој и ти ћеш ући у ковчег, и синови твоји и жена твоја, и жене синова твојих с тобом. Бог открива шта ће учинити са човечанством и успоставља завет са Нојем. То је тема која се стално понавља кроз свештену историју: Бог успоставља завет са Својим изабраницима. Бог Своју вољу на земљи не извршава Својим fiat ("нека буде") нити једноставним говорењем да ће тако бити, него проналажењем праведника који ће Му се повиновати. Бог устројава тако да дела Његова на земљи извршавају људи. Према речима светог Јована Златоустог, Нојеви синови нису били уведени у ковчег због својих врлина (иако су избегли зло свога доба) него ради Ноја, као што су се и пратиоци апостола Павла спасли заједно с њим приликом бродолома (в. Дела ап. 27,22-24). 6: 20-23 И од свега живог, од сваког тела, узећеш у ковчег по двоје, да сачуваш у животу са собом, мушко и женско нека буде. Од птица по врстама њиховим, од стоке по врстама њеним, и од свега што се миче на земљи по врстама његовим, од свега по двоје нека уђе с тобом, да их сачуваш у животу. И узми са собом свега што се једе, и чувај код себе, да буде хране и теби и њима. И Ноје учини како му заповеди Бог, све онако учини.
108
Овде Ноје у ковчег уноси храну, биљну храну којом ће се хранити и животиње. Требало је да она буде ускладиштена у велике преграде у ковчегу. И опет, можемо да замислимо поругу којој су га савременици морали изложити због тог привидно безумног посла. Ноје је, међутим, и даље био беспоговорно послушан Богу: истински праведник којем су ствари Божије на првом, а људско мишљење на последњем месту. То је надахњујући пример за нас у ова изопачена времена. 7: 13 И рече Господ Бог Ноју: Уђи у ковчег ти и сав дом твој, јер те видех праведног пред Собом у овом нараштају. Узми са собом од свих животиња чистих по седморо, све мужјака и женку његову, а од животиња нечистих по двоје, мужјака и женку његову. Такође и од птица небеских по седам, мужјака и женку његову, да им се сачува семе на земљи. Свети Јован Златоусти се пита како је Ноје знао за разлику између чистих и нечистих животиња пре Мојсејевог закона, кад је та разлика начињена, а затим одговара: мудрошћу своје сопствене природе коју му је усадио Бог.[3] Због чега је речено да узме седам парова чистих животиња, а само два пара од свих осталих? Свети Јован Златоусти даје очигледан одговор: да би након потопа могао да принесе жртву а да не уништи парове. Он је управо то и учинио (Пост. 8,20). Он је узео и животиње које ће јести, јер му је непосредно након потопа Бог заповедио да једе месо. Вероватно да разлог за једење меса треба потражити у томе што су након потопа, кад су се уставе небеске отвориле, завладале нове атмосферске прилике. Осим тога, Свети Оци кажу да је човек тада постао нижи и да је још више пао. 7: 49 Кад прође седам дана, пустићу дажд на земљу шоком четрдесет дана и ноћи и истребићу са земље свако тело живо које сам створио. И Ноје учини све што му заповеди Господ. А Ноју беше шест стотина година кад дође потоп на земљу. И уђе Ноје у ковчег u синови његови и жена његова и жене синова његових с њим ради потопа. Од животиња чистих и од животиња нечистих, и од птица и од свега што се миче по земљи уђе к Ноју у ковчег по двоје, мушко и женско, као што беше Бог заповедио Ноју. Разуме се да модерна рационалистичка критика има велике проблеме са целокупном причом о Ноју и ковчегу. Да ли је заиста могла постојати лађа која би била довољно велика да прими пар од сваке животињске врсте (искључујући рибе, инсекте и друга жива бића која су способна да сама преживе), и како су се све те животиње могле окупити, будући да су расејане по целом свету? 109
Што се тиче величине ковчега, једна модерна процена открила је да би таква лађа, подељена на неколико спратова, лако могла да прими пар од сваке животињске врсте, па чак и да преостане слободног простора.[4] Неки рационалисти приговарају да животиње са других континената, на пример из Америке, нису могле да дођу до ковчега. Међутим, уколико је потоп уистину био катастрофа светских размера, као што Књига Постања и описује у стиховима који следе, ми немамо начина да сазнамо како је земља изгледала пре тога: континенти које познајемо формирани су самим потопом и геолошким процесима који су од тада почели да делују. Можда је тада постојао само један континент? Ми то не знамо. Како су животиње дошле? Разуме се да их је Бог послао. Текст не описује да их Ноје заробљава и присиљава да се укрцају у ковчег: оне су једноставно "ушле".[5] Оци то разумеју сасвим једноставно и реалистично. Свети Јефрем пише: "На сам тај дан с истока су почели да пристижу слонови, с југа мајмуни и паунови, друге животиње окупљале су се са запада, док су неке журиле са севера. Лавови су напустили своје честаре, дивље звери изашле су из својих јазбина, јелени и дивљи магарци напустили су своју дивљину, планинске животиње сабрале су се сишавши с планина. Нојеви савременици окупљали су се у гомилама пред тим новим призором, али не да би се покајали него да би њихове очи уживале посматрајући како у ковчег улазе лавови а непосредно за њима и без страха хита стока, заједно с њима тражећи уточиште, како заједно улазе вукови и овце, соколови и врапци, орлови и голубице."[6] Другим речима, то је морао бити спектакуларан догађај! Људи су га посматрали и као да су се питали: шта се догађа? Нису ни помислили да се дешава нешто натприродно, што би их могло подстаћи на покајање. Разуме се да ће рационалистички усмерени научници одбити овај извештај као препун чуда; међутим, зашто не би било чуда овде, као и свугде где се Бог бави праведним човеком? Ноје је сличан другом Адаму, у чијем су присуству дивље животиње постајале кротке и послушне. Из истог разлога, животиње нису нападале једна другу. Као што је Адам био праведан, због чега су и животиње око њега биле у миру једна с другом, слично се догодило и са Нојем. У Православљу постоји појам преподобног, тј, светитеља који се уподобио првоствореном Адаму. У присуству тако праведне особе животиње које су по природи једна другој непријатељи постају мирољубиве. То видимо у житијима многих светаца, све до најновијих времена. Свети Серафим Саровски и свети Павле Обнорски у Русији, као и свети Герман у Америци, само су неки од таквих примера.[7] Свети Оци кажу да се управо тако догодило и са Нојем. Лав није прождерао јагње зато што је Ноје
110
био праведан човек. Уз праведног човека мењају се закони природе. Велики приговор рационалиста представља свеопштост потопа. Многи људи кажу: "Постоје извештаји о вавилонском потопу око 3200. године. То је морала бити локална поплава у вавилонској области. Није могло бити потопа који би захватио читаву земљу." Зашто га не би могло бити? Бог је створио читаву земљу: Бог може и да уништи читаву земљу. Зашто није могло бити потопа који би захватио читаву земљу? Из начина на који је потоп описан у Писму, јасно је да се овде мислило управо оно што је речено. Потоп описан речима да се "развалише сви извори великог бездана и да се отворише уставе небеске" (а ми смо о ломљењу свода и ослобађању воде над њим расправљали у трећем поглављу) представља космичку катастрофу енормних размера. Истовремено је, несумњиво, започела вулканска активност и потекле су подземне воде. Започео је читав низ необичних догађаја који би могли објаснити чињеницу да сада постоје високе планине. Не мора нужно да значи да су воде потопа биле три стотине стопа изнад Монт Евереста: Монт Еверест je могао да се узвиси тек након тога. Могуће је да су до потопа планине биле прилично ниске, високе отприлике пет-шест хиљада а не тридесет хиљада стопа. Писмо каже да су воде потопа биле двадесет две и по стопе изнад највиших планина. Да је то била само локална поплава, како би онда у области Вавилона воде потопа могле да буду толико високе а да при том не прекрију и читаву земљу? Осим тога, да је то била само локална поплава, зашто онда Бог не би рекао Ноју да једноставно напусти ту област пре њеног почетка? Зашто му је рекао да сагради ковчег? Ноје је могао да побегне из области захваћене потопом као што је Лот побегао из Содома. Поред овога, Бог је по окончању потопа обећао да Он више никад неће допустити такву космичку катастрофу (Пост.9,11). Разуме се да је након тога било још много локалних поплава, али никада више није било свеопштег потопа.[8] У римокатоличким књигама, неки модерни научници кажу: "Мора да је у другим деловима света било и других људи који су преживели. Ноје је само симбол овог ступња човечанства." Међутим, уколико потоп није био свеопшти или уколико је било још људи који су га преживели независно од Ноја и његове породице, онда библијски извештај о њему нема никаквог значаја и смисла. Суштина је у томе да се с њим појављује потпуно нов почетак за човечанство. Током неколико протеклих година, научници - креационисти извршили су плодна геолошка истраживања која указују да се пре отприлике пет хиљада година догодио свеопшти потоп (в. Џон С. Вајткомб - Хенри Морис: "Библијски Потоп"). 7:10 А кад је прошло седам дана, дође потоп на земљу.
111
Током тих седам дана, сви су ушли у ковчег, пронашли своје просторије, задужили људе за поделу хране и бавили се осталим практичним питањима. Свети Јован Златоусти описује то као застрашујуће искуство: задах свих животиња, без прозора који би гледали напоље. Ноје је у то време вероватно морао да храну, која је одговарала и њему самом, даје животињама. Нема сумње да је то било време поста, молитве и труда и сасвим је вероватно да нису узимали потпуне оброке. Након тога следи опис потопа: 7:11-17 Кад је Ноју било шест стотина година, те године другога месеца седамнаестог дана тога месеца, тај дан развалише се сви извори великога бездана и отворише се уставе небеске. И удари дажд на земљу за четрдесет дана и четрдесет ноћи. Тај дан уђе у ковчег Ноје и Сим и Хам и Јафет, синови Нојеви, и жена Нојева, и три жене синова његових с њима. Они, и свакојаке звери по врстама својим, и свакојака стока по врстама својим, и што се год миче на земљи по врстама својим, и птице све по врстама својим, и све што год лети и има крила. Дође к Ноју у ковчег по двoje oд сваког тела у којем је дax живота, мушко и женско oд сваког тела уђоше, као што беше Бод заповедио Ноју, па Господ затвори ковчег за Нојем. И 6u потоп на земљи за четрдесет дана... Као што смо рекли, то није била обична киша. Све се спуштало са свода и све се уздизало из преисподње, враћајући земљу у стање у којем се налазила током првог дана Стварања у хаос. 7: 17-24 ...И вода се умножи и узе ковчег и подиже дa од земље. И навали вода, и умножи се веома на земљи, и ковчег стаде пловити водом. И наваљиваше вода све већма по земљи, и покри сва највиша брда што су под целим небом. Петнаест лаката надође вода изнад брда пошто их покри. Тада изгибе свако тело што се мицаше на земљи, птице и стока, и звери и све што гмиже по земљи, и сви људи, и све што имаше дах живота, и све што беше на копну умре. И истреби се свако тело живо на земљи, и људи и стока што гмиже и птице небеске, све, велим, истреби се са земље; само Ноје оста и оно што би с њим у ковчегу. И стајаше вода поврх земље сто педесет дана. Ноје је у време потопа имао шест стотина година, што значи, да је Бог човечанству дао само стотину година и седам дана за покајање, а не сто двадесет година као што беше одлучио. То је стога, каже свети Јован Златоусти, што су људи били недостојни да добију још времена, остајући равнодушни чак и док су 112
посматрали ковчег и животиње које су се чудесно сабрале у њему.[9] Тада је већ било сасвим јасно да се људи неће покајати. Чак су се и највише планине налазиле на петнаест лаката (22. и по стопе или око 7 m) испод воде. Свети Јован Златоусти о овоме каже: "Вода се над планинама уздизала у висини од петнаест лаката. Писмо нам је то с разлогом открило, како бисмо могли да знамо да они, што су истребљени, нису били само људи, стока, четвороножне животиње и гмизавци, него и птице небеске, као и све звери и бесловесна створења која обитавају у планинама."[10] И опет он каже: "Погледај како нам Писмо једном, двапут и више пута говори да је дошло до свеопштег уништења, да се није спасло ниједно живо биће и да су се сви подавили у води, и људи и животиње."[11] Ако су људи тада били толико порочни, да ли су сви они духовно пропали у потопу? Да ли су сви они били вечно кажњени за своје грехове или нису? У Писму се посебно говори о онима који су живели у Нојево време. У 1. Петр. 3; 1820 апостол (Петар) описује како је Христос сишао у ад и кога је тамо видео: Зато и Христос једанпут за гpexe наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен телом а оживевши духом којим и сиђе и проповеда духовима у тамници. Ови некада бијаху непослушни кад их очекиваше Божије дуготрпљење у дане Нојеве, када се грађаше ковчег у коме се мало, то јест осам душа, спасло водом. Ово "спасавање водом", каже св. апостол Петар, представља праобраз крштења. Ковчег (барка, лађа) је праобраз Цркве и спасења од порочног света. Овај навод из Посланице Петрове сасвим одређено каже да је Христос отишао да проповеда онима који су изгинули у Нојево време. Према томе, дата им је прилика да се покају, иако су физички сви они помрли. Након смрти имали су оправдање да Ноје није Христос нити Сам Бог, и сада им је дата прилика да прихвате Христа. То је, међутим, зависило од сваке поједине душе. Нема сумње да су неки од оних, што су помрли за време потопа, прихватили Христа, а да неки нису. Кад људско срце једном отврдне, човек не прихвата Христа чак и када зна да треба да се покаје и да му је то последња прилика. Гордост га омета у томе. 8:13 А Бог се опомену Ноја и свих звери и све стоке што беху с њим у ковчегу; и посла Бог ветар на земљу да сузбије воду. И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде. И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше после сто педесет дана... "Бог се опомену Ноја" не значи да га је Он у међувремену заборавио. То значи да је Он имао на уму да га спасе. Такви изрази су антропоморфни да бисмо ми могли да разумемо.
113
Потоп је трајао сто педесет дана - готово пола године! За све то време Ноје је био у ковчегу, без проветравања и сунца. Васцело небо било је покривено тамом. Тада је вода почела да се повлачи сто педесет дана. И поред тога, земља је читавих годину дана била прекривена водом. У то време почело је да се појављује копно, огромни подземни резервоари били су напуњени и уобличена је целокупна географија какву данас познајемо. 8: 3... те се заустави ковчег седмога месеца двадесет седмо! дана на планини Арарату. Ковчег се најзад зауставио на планини Арарату, односно у области Арарата. Тамо постоји више врхова, али се издвајају два главна врха ове планине. Зауставио се седмог месеца, двадесет седмог дана, тачно пет месеци пошто је почела да пада киша. 8: 45 И вода је све више опадала до десетога месеца, и првога дана десетога месеца показаше се врхови брда. Другим речима, ковчег се већ беше зауставио на високом врху, а тада су почели да се показују и остали врхови. 8: 6-7 А после четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу који беше начинио и пусти гаврана који једнако одлеташе и долеташе докле не пресахну вода на земљи. То не значи да се тада вратио; то значи да се никад није вратио. 8: 8-14 А затим пусти и голубицу да би видео да ли је опала вода са земље. А голубица не нашавши где би стала ногом својом врати се к њему у ковчег, јер још беше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к себи у ковчег. И почека још седам дана, па опет испусти голубицу из ковчега. И пред вече врати се њему голубица, и гле, у кљуну јој лист маслинов, који беше откинула. Тако позна Ноје дa је опала вода са земље. Али почека још седам дана па опет испусти голубицу, али она му се више не врати. Шест стотина прве године Нојевог века први дан првога месеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суву. А другога месеца двадесет седмог дана беше сва земља сува. Тако је Ноје читаву годину провео у ковчегу. Ноје је слао птице да извиде околину. Кад је први пут пустио голубицу, она није нашла ни дрвеће ни биљке којима би се хранила. Други пут је пронашла гранчицу, што је значило да је 114
дрвеће сада било изван воде и да је почело да расте, али да то још није довољно да би опстала. Трећи пут голубица се није вратила, што је значило да је пронашла околности повољне за живот. Према томе, Ноје је знао да је дошло време да изађе. 8:15-19 Тада рече Бог Ноју говорећи: Изађи из ковчега ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом; све звери што су с тобом од свакога тела, птице и стоку и све што гмиже по земљи изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи. И изиђе Ноје и синови његови, и жена његова и жене синова његових с њим. Све звери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама и изађоше из ковчега. Овде видимо Ноја у обличју Адамовом. Преостао је само он, заједно са својом породицом, и он ће започети поновно стварање људског рода. Њему је дата иста она заповест која је дата и Адаму: рађајте се и множите. Он је постао отац свих људи после потопа. Запазите како Ноје чека док Бог не проговори, иако је вероватно знао да је безбедно да изађе, будући да се голубица није вратила. Он је за све то време стрпљиво ишчекивао Бога. 8: 20-22 И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свих птица чистих, и принесе на жртвенику жртве паљенице. И Господ омириса мирис угодни, и рече у срцу Своме: нећу више проклињати земљу због људи, што је мисао срца човечијег зла од малена, нити ћу више убијати све што живи, као што учиних. Видимо да је Ноје пре свега осталог принео жртву јер је, као и Авељ, знао да доликује да изрази благодарност након што је избављен. Он приноси чисте животиње - како птице тако и четвороножне животиње, односно голубице и овце. Видели смо, дакле, како се испољило милосрђе Божије. Бог види да ће људи и даље бити зли, због чега допушта да једу месо, сагласно нижем стању послепотопског људског рода. Он, међутим, обећава да више неће кажњавати земљу због људи (како је учинио у Адамовом случају), нити да ће истребљивати људски род. Уобичајени живот ове пале земље наставиће се све до њеног свршетка. У потопу је све било убијено. Међутим, пред свршетак света доћи ће до обнављања земље. У суштини, људи који онда буду живели неће ни умрети. Оно што ми називамо "свршетком света" неће бити исто што и његово уништавање. Биће то преображај васцелог света.
115
НАПОМЕНЕ: 1. Овако гласи текст Септуагинте и црквенословенског превода; у већини осталих верзија (Вулгата, Библија краља Џејмса, руски и новогрчки превод, као и превод Ђ. Даничића) у овом стиху се каже: "Покаја се Бог што створи човека на земљи и ражалости се у срцу Своме." (Прим. прев.) 2. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 24; 3 3. Исто, 24; 5 4. В. John Woodmorappe: Noah's Ark: A Feasibility story, 1996 (Нојева барка: студија o вероватноћи) 5. Код Грка постоји традиција клепала, односно обичај да лупате у дрво кад позивате људе на јутрење, слично као што је Ноје изашао и позвао животиње да уђу у ковчег. 6. Свети Јефрем: Тумачење Књиге Постања, 7 7. В. Dr. Joanne Stefanatos: Animals and Man: A State of Blessedness (1992). 8. Као што је добро познато из зборника које су саставили световни историчари Р. Андре, X. Јузенер и Џ. Г. Фрејзер, извештаји о великом потопу могу се наћи у древним културама широм света и на свим континентима. У већини њих се тврди да је до потопа дошло због грехова палог човечанства. Стари свет је био погружен у воду и спасла се само неколицина људи и животиња. Тако је настао нови свет (в. Мирча Елијаде, Историја веровања и религијских идеја, том 1). Међу најинтересантнијим причама о потопу је предање аустралијских Абориџина које је препуно упадљивих паралела са извештајем Књиге Постања (в. Howard Coates, Australian Aborigines Flood Stories и Aboriginal Flood Legend, Creation Ех Nihilo, vol. 4, nos. 1 и 3). Kao што Џон Мекеј пише у Стварању ни из чега, готово универзално распростирање паралелних прича о Потопу "представља задивљујуће исцрпно сведочанство да је Ноје заједнички предак Абориџина, Јевреја и уистину свих модерних људских раса." 9. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 25; 2 10. Исто, 25; 6 11. Исто, 25; 6
ОСМО ПОГЛАВЉЕ ПОТОП
Потоп (Пост. 6,5 - 8,22) 6: 6-8 И видевши Господ Боп да се умножила злоба људска на земљи и да сваки у свом срцу ревносно помишља на зло у све дане, помисли Бог (или: покаја се Бог) што створи човека на земљи и дубоко се ражалости.[1] И рече Бог: истребићу човека којег створих са лица земље, од човека до животиње, и од
116
шизаваца до птица небеских, јер се ражалостих што сам их створио. Повест овде наглашава свеопштост зла на земљи, које је погодило и старе и младе (слично као и у наше време). Бог се, наравно, не каје што је створио човека - то је само један вид прилагођавања нашем овоземаљском умовању. Он једноставно одлучује да казни човека и да постави нови почетак са праведним човеком, Нојем, који је требало да постане нови Адам. Као што је васцела творевина саздана ради човека и као што ће се заједно с њим васпоставити пред свршетак времена, кад ће се појавити ново небо и нова земља, исто тако је творевина пропала са неправедним људима Нојевог времена. 6: 9-11 Али Ноје нађе милост пред Господом. Ово је живљење Нојево: Ноје беше човек праведан и савршен у своме нараштају, и Ноје yгoдu Богу. И роди Ноје три сина, Сима, Хама и Јафета. Свети Оци наглашавају колика је била врлина Нојева и да је био савршен, иако је живео у тако исквареном нараштају; то значи да је и нама могуће да будемо врлински људи, без обзира што живимо у тако искварена времена као што су ова наша. Бележећи да је Ноје имао само троје деце (док су их Адам и остали патријарси вероватно имали на стотине) Свети Оци указују на Нојеву целомудреност, будући да се уздржавао чак и од законите брачне постеље. 6: 12-14 А земља се поквари пред Богом, и напуни се земља безакоња. И погледа Бог на земљу, u она беше покварена, јер свако тело поквари свој пут на земљи. И рече Бог Ноју: крај свакоме човеку дође пред Мене, јер напунише земљу безакоњем и ево хоћу да их затрем на земљи. Свети Јован Златоусти наглашава да Бог овде говори с Нојем "лицем у лице" о Својим намерама за човечанство. Он као да каже Ноју: "Људи су починили толико зла да се њихово безбожништво излило и прекрило читаву земљу. Због тога ћу уништити и њих и земљу. Будући да су они својим безакоњима већ уништили сами себе, Ја ћу послати потпуну пропаст и истребићу их са земље, како би се земља очистила и избавила од скверни толиких грехова."[2] Бог сада заповеда Ноју да начини ковчег: 6: 15-17 Начини себи ковчег од дрвета гофера, и начини преграде у ковчегу, и затопи га смолом изнутра и споља. И
117
начини гa овако: у дужину нека буде триста лаката, у ширину педесет лаката, а у висину тридесет лаката. Пусти доста светлости у ковчег, и кров му сведи одозго од лакта; и постави ковчегу врата са стране, и начини ia на три спрата: доњи, средњи и горњи. На основу ових података, ковчег је био дугачак око 450 стопа (око 150 м), широк 75 (25 м) а висок 45 стопа (15 м). Изглед и димензије Нојевог ковчега кажу да се радило о прилично необичној конструкцији, сличној великом чамцу тродимензионалном, правоугаоном чамцу - чија је једина намена била да Ноја, његову децу и животиње одржи на површини током потопа. Основна идеја је да ће наступити потоп који ће све затрти и да ће се избавити само они који буду остали у ковчегу, Ми, наравно, можемо да замислимо колико је времена требало Ноју да начини овај ковчег, живећи усред тако исквареног нараштаја. Сви људи су били настањени у прилично блиској области, тако да је вероватно цео тадашњи свет знао за то. Можемо да замислимо и њихов одговор кад је Ноје почео да гради чамац дугачак 150 метара, говорећи: "Пазите, долази потоп!" Они су вероватно понижавали своје суседе, показивали на те "безумнике" и смејали се; вероватно је да су њихова деца долазила и гађала их камењем. Праведници су били покорни вољи Божијој, а људи су им се смејали. Дакле, била је то врло чудна заповест за праведника који ју је примио. То показује да је био у врло блиском општењу са Богом. Као што се касније Авраам припремао чак и да жртвује свог сина јер је знао да је Бог говорио с њим, тако је и Ноје, који је био праведан, говорио непосредно са Богом и потчинио се заповести која му је дата. Сама изградња тако огромне конструкције морала је захтевати добар део тих сто двадесет година које су људима дате да би се покајали. Поред тога, требало је да она људима послужи као видљиво упозорење на несрећу која се приближавала. 6:18-19 Ево, пустићу потоп на земљу да истребим свако тело под небом у којем је дах живота, и што је год на земљи погинуће. Али ћу с тобом начинити завет мој и ти ћеш ући у ковчег, и синови твоји и жена твоја, и жене синова твојих с тобом. Бог открива шта ће учинити са човечанством и успоставља завет са Нојем. То је тема која се стално понавља кроз свештену историју: Бог успоставља завет са Својим изабраницима. Бог Своју вољу на земљи не извршава Својим fiat ("нека буде") нити једноставним говорењем да ће тако бити, него проналажењем праведника који ће Му се повиновати. Бог устројава тако да дела Његова на земљи извршавају људи.
118
Према речима светог Јована Златоустог, Нојеви синови нису били уведени у ковчег због својих врлина (иако су избегли зло свога доба) него ради Ноја, као што су се и пратиоци апостола Павла спасли заједно с њим приликом бродолома (в. Дела ап. 27,22-24). 6: 20-23 И од свега живог, од сваког тела, узећеш у ковчег по двоје, да сачуваш у животу са собом, мушко и женско нека буде. Од птица по врстама њиховим, од стоке по врстама њеним, и од свега што се миче на земљи по врстама његовим, од свега по двоје нека уђе с тобом, да их сачуваш у животу. И узми са собом свега што се једе, и чувај код себе, да буде хране и теби и њима. И Ноје учини како му заповеди Бог, све онако учини. Овде Ноје у ковчег уноси храну, биљну храну којом ће се хранити и животиње. Требало је да она буде ускладиштена у велике преграде у ковчегу. И опет, можемо да замислимо поругу којој су га савременици морали изложити због тог привидно безумног посла. Ноје је, међутим, и даље био беспоговорно послушан Богу: истински праведник којем су ствари Божије на првом, а људско мишљење на последњем месту. То је надахњујући пример за нас у ова изопачена времена. 7: 13 И рече Господ Бог Ноју: Уђи у ковчег ти и сав дом твој, јер те видех праведног пред Собом у овом нараштају. Узми са собом од свих животиња чистих по седморо, све мужјака и женку његову, а од животиња нечистих по двоје, мужјака и женку његову. Такође и од птица небеских по седам, мужјака и женку његову, да им се сачува семе на земљи. Свети Јован Златоусти се пита како је Ноје знао за разлику између чистих и нечистих животиња пре Мојсејевог закона, кад је та разлика начињена, а затим одговара: мудрошћу своје сопствене природе коју му је усадио Бог.[3] Због чега је речено да узме седам парова чистих животиња, а само два пара од свих осталих? Свети Јован Златоусти даје очигледан одговор: да би након потопа могао да принесе жртву а да не уништи парове. Он је управо то и учинио (Пост. 8,20). Он је узео и животиње које ће јести, јер му је непосредно након потопа Бог заповедио да једе месо. Вероватно да разлог за једење меса треба потражити у томе што су након потопа, кад су се уставе небеске отвориле, завладале нове атмосферске прилике. Осим тога, Свети Оци кажу да је човек тада постао нижи и да је још више пао.
119
7: 49 Кад прође седам дана, пустићу дажд на земљу шоком четрдесет дана и ноћи и истребићу са земље свако тело живо које сам створио. И Ноје учини све што му заповеди Господ. А Ноју беше шест стотина година кад дође потоп на земљу. И уђе Ноје у ковчег u синови његови и жена његова и жене синова његових с њим ради потопа. Од животиња чистих и од животиња нечистих, и од птица и од свега што се миче по земљи уђе к Ноју у ковчег по двоје, мушко и женско, као што беше Бог заповедио Ноју. Разуме се да модерна рационалистичка критика има велике проблеме са целокупном причом о Ноју и ковчегу. Да ли је заиста могла постојати лађа која би била довољно велика да прими пар од сваке животињске врсте (искључујући рибе, инсекте и друга жива бића која су способна да сама преживе), и како су се све те животиње могле окупити, будући да су расејане по целом свету? Што се тиче величине ковчега, једна модерна процена открила је да би таква лађа, подељена на неколико спратова, лако могла да прими пар од сваке животињске врсте, па чак и да преостане слободног простора.[4] Неки рационалисти приговарају да животиње са других континената, на пример из Америке, нису могле да дођу до ковчега. Међутим, уколико је потоп уистину био катастрофа светских размера, као што Књига Постања и описује у стиховима који следе, ми немамо начина да сазнамо како је земља изгледала пре тога: континенти које познајемо формирани су самим потопом и геолошким процесима који су од тада почели да делују. Можда је тада постојао само један континент? Ми то не знамо. Како су животиње дошле? Разуме се да их је Бог послао. Текст не описује да их Ноје заробљава и присиљава да се укрцају у ковчег: оне су једноставно "ушле".[5] Оци то разумеју сасвим једноставно и реалистично. Свети Јефрем пише: "На сам тај дан с истока су почели да пристижу слонови, с југа мајмуни и паунови, друге животиње окупљале су се са запада, док су неке журиле са севера. Лавови су напустили своје честаре, дивље звери изашле су из својих јазбина, јелени и дивљи магарци напустили су своју дивљину, планинске животиње сабрале су се сишавши с планина. Нојеви савременици окупљали су се у гомилама пред тим новим призором, али не да би се покајали него да би њихове очи уживале посматрајући како у ковчег улазе лавови а непосредно за њима и без страха хита стока, заједно с њима тражећи уточиште, како заједно улазе вукови и овце, соколови и врапци, орлови и голубице."[6] Другим речима, то је морао бити спектакуларан догађај! Људи су га посматрали и као да су се питали: шта се догађа? Нису ни помислили да се дешава нешто натприродно, што би их могло подстаћи на покајање.
120
Разуме се да ће рационалистички усмерени научници одбити овај извештај као препун чуда; међутим, зашто не би било чуда овде, као и свугде где се Бог бави праведним човеком? Ноје је сличан другом Адаму, у чијем су присуству дивље животиње постајале кротке и послушне. Из истог разлога, животиње нису нападале једна другу. Као што је Адам био праведан, због чега су и животиње око њега биле у миру једна с другом, слично се догодило и са Нојем. У Православљу постоји појам преподобног, тј, светитеља који се уподобио првоствореном Адаму. У присуству тако праведне особе животиње које су по природи једна другој непријатељи постају мирољубиве. То видимо у житијима многих светаца, све до најновијих времена. Свети Серафим Саровски и свети Павле Обнорски у Русији, као и свети Герман у Америци, само су неки од таквих примера.[7] Свети Оци кажу да се управо тако догодило и са Нојем. Лав није прождерао јагње зато што је Ноје био праведан човек. Уз праведног човека мењају се закони природе. Велики приговор рационалиста представља свеопштост потопа. Многи људи кажу: "Постоје извештаји о вавилонском потопу око 3200. године. То је морала бити локална поплава у вавилонској области. Није могло бити потопа који би захватио читаву земљу." Зашто га не би могло бити? Бог је створио читаву земљу: Бог може и да уништи читаву земљу. Зашто није могло бити потопа који би захватио читаву земљу? Из начина на који је потоп описан у Писму, јасно је да се овде мислило управо оно што је речено. Потоп описан речима да се "развалише сви извори великог бездана и да се отворише уставе небеске" (а ми смо о ломљењу свода и ослобађању воде над њим расправљали у трећем поглављу) представља космичку катастрофу енормних размера. Истовремено је, несумњиво, започела вулканска активност и потекле су подземне воде. Започео је читав низ необичних догађаја који би могли објаснити чињеницу да сада постоје високе планине. Не мора нужно да значи да су воде потопа биле три стотине стопа изнад Монт Евереста: Монт Еверест je могао да се узвиси тек након тога. Могуће је да су до потопа планине биле прилично ниске, високе отприлике пет-шест хиљада а не тридесет хиљада стопа. Писмо каже да су воде потопа биле двадесет две и по стопе изнад највиших планина. Да је то била само локална поплава, како би онда у области Вавилона воде потопа могле да буду толико високе а да при том не прекрију и читаву земљу? Осим тога, да је то била само локална поплава, зашто онда Бог не би рекао Ноју да једноставно напусти ту област пре њеног почетка? Зашто му је рекао да сагради ковчег? Ноје је могао да побегне из области захваћене потопом као што је Лот побегао из Содома. Поред овога, Бог је по окончању потопа обећао да Он више никад неће допустити такву космичку катастрофу (Пост.9,11).
121
Разуме се да је након тога било још много локалних поплава, али никада више није било свеопштег потопа.[8] У римокатоличким књигама, неки модерни научници кажу: "Мора да је у другим деловима света било и других људи који су преживели. Ноје је само симбол овог ступња човечанства." Међутим, уколико потоп није био свеопшти или уколико је било још људи који су га преживели независно од Ноја и његове породице, онда библијски извештај о њему нема никаквог значаја и смисла. Суштина је у томе да се с њим појављује потпуно нов почетак за човечанство. Током неколико протеклих година, научници - креационисти извршили су плодна геолошка истраживања која указују да се пре отприлике пет хиљада година догодио свеопшти потоп (в. Џон С. Вајткомб - Хенри Морис: "Библијски Потоп"). 7:10 А кад је прошло седам дана, дође потоп на земљу. Током тих седам дана, сви су ушли у ковчег, пронашли своје просторије, задужили људе за поделу хране и бавили се осталим практичним питањима. Свети Јован Златоусти описује то као застрашујуће искуство: задах свих животиња, без прозора који би гледали напоље. Ноје је у то време вероватно морао да храну, која је одговарала и њему самом, даје животињама. Нема сумње да је то било време поста, молитве и труда и сасвим је вероватно да нису узимали потпуне оброке. Након тога следи опис потопа: 7:11-17 Кад је Ноју било шест стотина година, те године другога месеца седамнаестог дана тога месеца, тај дан развалише се сви извори великога бездана и отворише се уставе небеске. И удари дажд на земљу за четрдесет дана и четрдесет ноћи. Тај дан уђе у ковчег Ноје и Сим и Хам и Јафет, синови Нојеви, и жена Нојева, и три жене синова његових с њима. Они, и свакојаке звери по врстама својим, и свакојака стока по врстама својим, и што се год миче на земљи по врстама својим, и птице све по врстама својим, и све што год лети и има крила. Дође к Ноју у ковчег по двoje oд сваког тела у којем је дax живота, мушко и женско oд сваког тела уђоше, као што беше Бод заповедио Ноју, па Господ затвори ковчег за Нојем. И 6u потоп на земљи за четрдесет дана... Као што смо рекли, то није била обична киша. Све се спуштало са свода и све се уздизало из преисподње, враћајући земљу у стање у којем се налазила током првог дана Стварања у хаос.
122
7: 17-24 ...И вода се умножи и узе ковчег и подиже дa од земље. И навали вода, и умножи се веома на земљи, и ковчег стаде пловити водом. И наваљиваше вода све већма по земљи, и покри сва највиша брда што су под целим небом. Петнаест лаката надође вода изнад брда пошто их покри. Тада изгибе свако тело што се мицаше на земљи, птице и стока, и звери и све што гмиже по земљи, и сви људи, и све што имаше дах живота, и све што беше на копну умре. И истреби се свако тело живо на земљи, и људи и стока што гмиже и птице небеске, све, велим, истреби се са земље; само Ноје оста и оно што би с њим у ковчегу. И стајаше вода поврх земље сто педесет дана. Ноје је у време потопа имао шест стотина година, што значи, да је Бог човечанству дао само стотину година и седам дана за покајање, а не сто двадесет година као што беше одлучио. То је стога, каже свети Јован Златоусти, што су људи били недостојни да добију још времена, остајући равнодушни чак и док су посматрали ковчег и животиње које су се чудесно сабрале у њему.[9] Тада је већ било сасвим јасно да се људи неће покајати. Чак су се и највише планине налазиле на петнаест лаката (22. и по стопе или око 7 m) испод воде. Свети Јован Златоусти о овоме каже: "Вода се над планинама уздизала у висини од петнаест лаката. Писмо нам је то с разлогом открило, како бисмо могли да знамо да они, што су истребљени, нису били само људи, стока, четвороножне животиње и гмизавци, него и птице небеске, као и све звери и бесловесна створења која обитавају у планинама."[10] И опет он каже: "Погледај како нам Писмо једном, двапут и више пута говори да је дошло до свеопштег уништења, да се није спасло ниједно живо биће и да су се сви подавили у води, и људи и животиње."[11] Ако су људи тада били толико порочни, да ли су сви они духовно пропали у потопу? Да ли су сви они били вечно кажњени за своје грехове или нису? У Писму се посебно говори о онима који су живели у Нојево време. У 1. Петр. 3; 1820 апостол (Петар) описује како је Христос сишао у ад и кога је тамо видео: Зато и Христос једанпут за гpexe наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен телом а оживевши духом којим и сиђе и проповеда духовима у тамници. Ови некада бијаху непослушни кад их очекиваше Божије дуготрпљење у дане Нојеве, када се грађаше ковчег у коме се мало, то јест осам душа, спасло водом. Ово "спасавање водом", каже св. апостол Петар, представља праобраз крштења. Ковчег (барка, лађа) је праобраз Цркве и спасења од порочног света. Овај навод из Посланице Петрове сасвим одређено каже да је Христос отишао да проповеда онима који су изгинули у Нојево време. Према томе, дата им је прилика да се покају, иако су физички сви они помрли. Након смрти имали су оправдање да
123
Ноје није Христос нити Сам Бог, и сада им је дата прилика да прихвате Христа. То је, међутим, зависило од сваке поједине душе. Нема сумње да су неки од оних, што су помрли за време потопа, прихватили Христа, а да неки нису. Кад људско срце једном отврдне, човек не прихвата Христа чак и када зна да треба да се покаје и да му је то последња прилика. Гордост га омета у томе. 8:13 А Бог се опомену Ноја и свих звери и све стоке што беху с њим у ковчегу; и посла Бог ветар на земљу да сузбије воду. И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде. И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше после сто педесет дана... "Бог се опомену Ноја" не значи да га је Он у међувремену заборавио. То значи да је Он имао на уму да га спасе. Такви изрази су антропоморфни да бисмо ми могли да разумемо. Потоп је трајао сто педесет дана - готово пола године! За све то време Ноје је био у ковчегу, без проветравања и сунца. Васцело небо било је покривено тамом. Тада је вода почела да се повлачи сто педесет дана. И поред тога, земља је читавих годину дана била прекривена водом. У то време почело је да се појављује копно, огромни подземни резервоари били су напуњени и уобличена је целокупна географија какву данас познајемо. 8: 3... те се заустави ковчег седмога месеца двадесет седмо! дана на планини Арарату. Ковчег се најзад зауставио на планини Арарату, односно у области Арарата. Тамо постоји више врхова, али се издвајају два главна врха ове планине. Зауставио се седмог месеца, двадесет седмог дана, тачно пет месеци пошто је почела да пада киша. 8: 45 И вода је све више опадала до десетога месеца, и првога дана десетога месеца показаше се врхови брда. Другим речима, ковчег се већ беше зауставио на високом врху, а тада су почели да се показују и остали врхови. 8: 6-7 А после четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу који беше начинио и пусти гаврана који једнако одлеташе и долеташе докле не пресахну вода на земљи. То не значи да се тада вратио; то значи да се никад није вратио.
124
8: 8-14 А затим пусти и голубицу да би видео да ли је опала вода са земље. А голубица не нашавши где би стала ногом својом врати се к њему у ковчег, јер још беше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к себи у ковчег. И почека још седам дана, па опет испусти голубицу из ковчега. И пред вече врати се њему голубица, и гле, у кљуну јој лист маслинов, који беше откинула. Тако позна Ноје дa је опала вода са земље. Али почека још седам дана па опет испусти голубицу, али она му се више не врати. Шест стотина прве године Нојевог века први дан првога месеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суву. А другога месеца двадесет седмог дана беше сва земља сува. Тако је Ноје читаву годину провео у ковчегу. Ноје је слао птице да извиде околину. Кад је први пут пустио голубицу, она није нашла ни дрвеће ни биљке којима би се хранила. Други пут је пронашла гранчицу, што је значило да је дрвеће сада било изван воде и да је почело да расте, али да то још није довољно да би опстала. Трећи пут голубица се није вратила, што је значило да је пронашла околности повољне за живот. Према томе, Ноје је знао да је дошло време да изађе. 8:15-19 Тада рече Бог Ноју говорећи: Изађи из ковчега ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом; све звери што су с тобом од свакога тела, птице и стоку и све што гмиже по земљи изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи. И изиђе Ноје и синови његови, и жена његова и жене синова његових с њим. Све звери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама и изађоше из ковчега. Овде видимо Ноја у обличју Адамовом. Преостао је само он, заједно са својом породицом, и он ће започети поновно стварање људског рода. Њему је дата иста она заповест која је дата и Адаму: рађајте се и множите. Он је постао отац свих људи после потопа. Запазите како Ноје чека док Бог не проговори, иако је вероватно знао да је безбедно да изађе, будући да се голубица није вратила. Он је за све то време стрпљиво ишчекивао Бога. 8: 20-22 И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свих птица чистих, и принесе на жртвенику жртве паљенице. И Господ омириса мирис угодни, и рече у срцу Своме: нећу више проклињати земљу због људи, што је мисао срца човечијег зла од малена, нити ћу више убијати све што живи, као што учиних.
125
Видимо да је Ноје пре свега осталог принео жртву јер је, као и Авељ, знао да доликује да изрази благодарност након што је избављен. Он приноси чисте животиње - како птице тако и четвороножне животиње, односно голубице и овце. Видели смо, дакле, како се испољило милосрђе Божије. Бог види да ће људи и даље бити зли, због чега допушта да једу месо, сагласно нижем стању послепотопског људског рода. Он, међутим, обећава да више неће кажњавати земљу због људи (како је учинио у Адамовом случају), нити да ће истребљивати људски род. Уобичајени живот ове пале земље наставиће се све до њеног свршетка. У потопу је све било убијено. Међутим, пред свршетак света доћи ће до обнављања земље. У суштини, људи који онда буду живели неће ни умрети. Оно што ми називамо "свршетком света" неће бити исто што и његово уништавање. Биће то преображај васцелог света.
НАПОМЕНЕ: 1. Овако гласи текст Септуагинте и црквенословенског превода; у већини осталих верзија (Вулгата, Библија краља Џејмса, руски и новогрчки превод, као и превод Ђ. Даничића) у овом стиху се каже: "Покаја се Бог што створи човека на земљи и ражалости се у срцу Своме." (Прим. прев.) 2. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 24; 3 3. Исто, 24; 5 4. В. John Woodmorappe: Noah's Ark: A Feasibility story, 1996 (Нојева барка: студија o вероватноћи) 5. Код Грка постоји традиција клепала, односно обичај да лупате у дрво кад позивате људе на јутрење, слично као што је Ноје изашао и позвао животиње да уђу у ковчег. 6. Свети Јефрем: Тумачење Књиге Постања, 7 7. В. Dr. Joanne Stefanatos: Animals and Man: A State of Blessedness (1992). 8. Као што је добро познато из зборника које су саставили световни историчари Р. Андре, X. Јузенер и Џ. Г. Фрејзер, извештаји о великом потопу могу се наћи у древним културама широм света и на свим континентима. У већини њих се тврди да је до потопа дошло због грехова палог човечанства. Стари свет је био погружен у воду и спасла се само неколицина људи и животиња. Тако је настао нови свет (в. Мирча Елијаде, Историја веровања и религијских идеја, том 1). Међу најинтересантнијим причама о потопу је предање аустралијских Абориџина које је препуно упадљивих паралела са извештајем Књиге Постања (в. Howard Coates, Australian Aborigines Flood Stories и Aboriginal Flood Legend, Creation Ех Nihilo, vol. 4, nos. 1 и 3). Kao што Џон Мекеј пише у Стварању ни из чега, готово универзално распростирање паралелних прича о Потопу "представља задивљујуће исцрпно сведочанство да је Ноје заједнички предак Абориџина, Јевреја и уистину свих модерних људских раса." 9. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 25; 2 10. Исто, 25; 6
126
11. Исто, 25; 6
ДЕВЕТО ПОГЛАВЉЕ РАСЕЈАВАЊЕ НАРОДА 1. Ноје и нови савез (завет) Божији 9:12 И Бог благослови Ноја и синове његове, и рече им: рађајте се и множите се, и напуните земљу. И све звери земаљске, и све птице небеске, и све што иде по земљи, и све рибе морске нека вас се боје и плаше; све је предато у ваше руке. Ноју је овде дата власт над творевином, као што је на самом почетку била дата и Адаму. 9: 3 Што се год миче и живи нека вам буде за јело... То је први пут да Бог даје заповест допуштајући људима да једу месо. 9: 37 ... све вам то дадох као зелену траву, али не једите месо с душом његовом а то му је крв, јер ћу и вашу крв, душе ваше, искати, од сваке ћу је звери искати, из руке свакога човека, из руке сваког брата његовог искаћу душу човечију. Ко пролије крв човечију, његову ће крв пролити човек, јер је Бог по свом обличју створио човека. Рађајте се, дакле, и множите се, народите се веома на земљи и намножите се на њој. Бог је Ноју дао исту заповест коју је дао и Адаму: да се рађа и да се множи. Он му је дао храну као што ју је дао и Адаму, изузев што је сада допустио човеку да једе месо (сагласно човековом новом стању након потопа). И као што је Адаму дато да се придржава заповести о посту, тј. да не једе од дрвета познања добра и зла, тако је и Ноју дата једна заповест: да не једе крв. Крв припада Богу а месо човеку. Због тога према јеврејским прописима о исхрани животињу морате заклати оштрим оруђем уместо да је давите како би крв остала унутра. То је симболична радња: крв која се излива напоље жртвује се Богу. Према речима светог Јована Златоустог, заповест у погледу крви дата је Ноју да би дејствовала против човекове склоности ка убијању и да би га учинила кротким, иако му је истовремено допуштено једење меса (које захтева убијање). Крв је, да тако кажемо, символ живота, а он припада Богу. Ово посебно учење може се пронаћи чак и у Делима Апостолским. У апостолском учењу описаном у Делима, једна од 127
заповести о исхрани датих незнабошцима каже да не једу месо задављених животиња, чија се крв није излила напоље (в. Дела ап. 15,21 и 29,као и 21,25). 9: 8-17 И рече Бог Ноју u синовима његовим с њим, говорећи: А ја ево постављам завет (савез) Свој с вама и с вашим семеном након вас; и са свим животињама што су с вама од птица, од стоке и од свега звериња земаљскога што је с вама, са свачим што је изишло из ковчега, и са свим зверињем земаљским. Постављам завет Свој с вама и од сада ниједно тело неће погинути од потопа, нити ће више бити потопа да затре земљу. И рече Бог: ево знак завета који постављам између Себе и вас и сваке живе твари, која је с вама до века: ставио сам дугу Своју у облаке, да буде знак завета између Мене и земље, па кад облаке навучем на земљу, видеће се дуга у облацима. И опоменућу се завета Свога који је између Мене и вас и сваке душе живе у сваком телу, и неће више бити воде од потопа да затре свако тело. Дуга ће бити у облацима, па ћу је погледати и опоменути се вечнога завета између Бош и сваке душе живе у сваком телу које је на земљи. Овде Бог посредством Ноја ствара завет (савез) са човечанством, као што ће после много година начинити завет (савез) и са Авраамом, а још касније и са Мојсејем. Дуга је долична опомена да киша неће стално падати, јер се појављује тек онда кад се сунце пробије кроз облаке. Сасвим је вероватно да се дуга није могла видети пре потопа, јер сунце тада није непосредно обасјавало земљу. Постојао је слој облака преко свода (утврде), што је од земље чинило неку врсту стакленика. Дуга је, дакле, постала део нових услова који су се у свету појавили након потопа, кад више није било облачног покривача. 9:18-19 А бејаху синови Нојеви који изиђоше из ковчега: Сим, Хам и Јафет, а Хам је отац Хананцима. То су три сина Нојева, и од њих се насели сва земља. Овим се поново наглашава да је Ноје био сличан новом Адаму. Од њега су потекли сви људи након потопа. Хам се спомиње као отац Хананејаца јер, према речима светог Јована Златоустог[1], није обуздао своју страст док су били у ковчегу него му се зачело дете, и то у време кад је требало да се уздржи, као што су учинили његови отац и браћа. У ковчегу, где су време проводили у посту и молитви, мушкарци су се и уздржавали од својих жена, изузев Хама. Тај грех против закона молитве и поста већ открива Хамов карактер.
128
9: 20-21 А Ноје поче обрађиватши земљу, и посади виноград. И напивши се вина опи се, и откри се насред шатора својега. Зашто се праведан човек као Ноје напио? Вероватно због тога што, како претпоставља свети Јефрем Сиријски, током многих година није пио вино. Годину дана провео је у ковчегу, а затим је требало да прође неколико година док је засадио виноград и док је лоза дала своје плодове од којих је направио вино. Могуће је да се вино, како сматра свети Јован Златоусти, није ни пило пре потопа. Ноје је био први који је узгајао виноград. Према томе, њему није ни била позната јачина вина. Он га је пио да би га пробао и оно га је савладало. Уколико се уистину тако догодило, онда се пијење вина појавило истовремено кад и једење меса, као још једна од нових појава у послепотопском свету. 9: 2225 А Хам, отац Ханаанаца, виде голотињу оца cвojeгa и каза обојици своје браће напољу. А Сим и Јафет узеше хаљину, и огрнуше је обојица на рамена своја, и идући натрашке покрише њоме шлотињу оца својега, лицем натраг окренувши се да не виде голотињу оца својегa. А кад се Ноје пробуди од вина, дозна шта му је учинио млађи син и рече: проклет да је Ханан, и да буде слуга слугама (роб) браће своје! Стих 22. поново назива Хама "оцем Ханаанаца" да би нас подсетио на његову неуздржану природу. У чему се састојао Хамов грех? Грех није био толико у томе што је видео обнаженост свог оца, јер они у том погледу нису ни издалека били толико строги као ми. Напротив, његов грех састоји се у чињеници да га је видео у срамном стању - пијаног и испруженог по земљи - и да се због тога наругао свом оцу. Запрепашћено је гледао тај призор, а затим изашао и почео да распреда приче о греху свог оца. У енглеском језику, реч "хам" означава глумца који скреће пажњу на себе, док у руском иста реч означава нешто много горе. Она се односи на некога ко је апсолутно бестидан, неваспитан, неуглађен и непристојан (сличан комунистима данас). Хамов грех састоји се у томе што је он био потпуно бестидан. Напротив, његова браћа су с поштовањем ушла, покрила оца и прикрила читав догађај пре него што се разгласило о томе. Тако је Хам, средњи син, постао најмлађи. Због чега су, међутим, Ханаанци кажњени уместо њиховог оца Хама? Свети Јован Златоусти каже да се то догодило зато што је Хам једном примио Божији благослов[2], и проклетство се морало пренети на његове потомке, што га је такође погодило.[3] Осим тога, Ханаанци су такође били грешни. Свети Јефрем сматра да је заправо Ханаан, будући још мали дечак, први ушао 129
и видео Ноја, а затим отишао да то каже свом оцу, тако да је и он сам био делимично крив. Сад ћемо видети разлику између три Нојева сина: 9: 26-27 И још рече Ноје: благословен да је Господ Бог Симов, а Ханаан да му буде слуга! Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Симовим, а Ханаан да им буде слуга! Ноје овде прориче, као што су то чинили сви праоци кад су благосиљали своје синове. Он прориче о овој тројици синова, од којих ће проистећи целокупно светско становништво. Сим (Сем) је благословен, предак семитског племена, посебно изабраног народа, Јевреја. Јафет је предак свих незнабожаца који ће касније прихватити реч спасења, коју је Христос најпре открио Јеврејима. Они су након доласка Христовог и проповедања светих апостола дошли да обитавају у спасењу ("у шаторима Симовим").[4] Требало је да Ханаан и сви потомци Хамови постану робови, иако је и њима понуђено спасење.[5] Свети Оци посебно наглашавају да се сви ми можемо спасти, без обзира на то ко су били наши преци. На пример, у једанаестом поглављу Књиге Постања каже се да је један од Хамових потомака основао Ниниву, која је својим покајањем у време пророка Јоне угодила Богу. Свети Јован Златоусти о томе каже: "Обратите пажњу на то да безбожништво предака не уноси потпуну пометњу у нашу природу."[6] Ништа не мари уколико је нечији предак проклет. Сваки појединац или народ могу да се покају и да затраже милост Божију, посебно након доласка Христовог. Међутим, чак и пре Христа, Ниневљани су се покајали, иако су били потомци проклетог Ханаана. У Еванђељима читамо о жени Ханаанејки која се удостојила милости: њеном вером исцељена је њена кћер а Христос јој је рекао: О, жено, велика је вера твоја! Нека ти буде како хоћеш (Мт. 15,28). Она је била непосредни потомак Ханаана, који је био проклет. То показује да је спасење свима дато. 9: 28-29 И поживе Ноје након потопа триста педесет година. А укупно поживе Ноје девет стотина педесет година, и умре. Видимо да је други праотац људског рода, Ноје, живео нешто дуже од Адама.
НАПОМЕНЕ:
130
1. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 28; 4 2. В. Пост. 9; 1 - А Бог благослови Ноја и синове његове... 3. Свети Јован Златоусти објашњава: "Ви, наравно добро знате да су очеви често преклињали да издрже казну уместо своје деце и да је гледање кажњавања деце далеко болнија казна него она коју човек сам подноси." (Омилије на Књигу Постања, енглеска верзија, 29; 21). 4. Исто, 29; 7 5. Свети Јефрем каже да се Нојево пророковање о Ханаановим потомцима испунило у доба Јошуе бар-Нуна: "И Бог обитаваше у шаторима Авраама, потомка Симовог, и Ханаан постаде њихов роб у време Јошуе бар-Нуна, кад Израиљци разорише насеља Ханаанова, и њихове вође одведоше у ропство" (в. Ис. Нав. 17; 13) (Тумачење Књиге Постања, енглеска верзија, с. 146). 6. Исто, 29; 8
2. Нојев пород 10: 14 А ово су племена синова Нојевих, Сима, Хама и Јафета, којима се родише синови после потопа. Синови Јафетови: Гамер и Магог и Мадај и Јаван и Товел и Месех и Тирас. А синови Гамерови: Асханас и Рифат и Тошрма. А синови Јаванови; Елиса и Тарсис, Китим и Доданим. Десето поглавље наводи потомке Нојевих синова, Сима, Хама и Јафета. Наведена су седамдесет два потомка ове тројице Нојевих синова, од којих ће потећи разни народи.[1] "Сваки од тих народа", каже свети Јефрем Сиријски, "живео је на различитом месту, имао своје сопствене становнике и говорио својим сопственим језиком."4Неке од тих народа данас можемо да идентификујемо с великом сигурношћу, док је неке од њих тешко идентификовати.[2] 10:5 Од њих се разделише острва народа подељена по својим земљама, свако по свом језику и по породицама својим, у народима својим. Овде се напомиње оно што ће се догодити након пада Вавилонске куле. Од седамдесет два основна типа народа доћи ће до расељавања људског рода по читавој земљи. "Острва народа" не морају се нужно односити на истинска острва него на чињеницу да су народи формирали посебне групе које су подсећале на острва у људском роду. 10: 6-20 А синови Хамови: Хус и Месраин, Фуд и Ханан. А синови Хусови: Сава и Евила и Савата и Реша и Саватака. А синови Регмини: Сава и Дадан. Хус роди Неврода, и он први би силан на земљи. Беше добар ловац пред Господом, и зато се каже: добар ловац пред Господом као Неврод. А почетак царству његовом беше Вавилон и Орех и Архад и Халани у земљи Сенару.
131
Из те земље изађе Асур, и сазида Ниневију и Ровот град и Халах, и Дасем између Ниневије и Халаха; то је град велики. А Месраин роди Лудеје и Енемеје и Лавеје и Нефталеје, и Патросеје и Хасмеје, одакле изиђоше Филистеји и Гафтореји. А Ханан роди Сидона, првенца својега, и Хета, и Јевусеја, и Амореја, и Гергесеја, и Евеја и Арукеја и Асенеја, и Арадеја, и Самареја и Аматеја. А после се раселише племена ханаанејска. И беху међе ханаанејске од Сидона идући на Герар па до Газе, и идући на Содом и Гомор и Адаму и Севојим па до Даса. То су синови Хамови по породицама својим и по језицима својим, у земљама својим и у народима својим. Овде су наведени потомци Хамови. Међу њима се налазе многа племена са којима ће Јевреји касније ратовати. Она укључују и Ниневљане, за које смо рекли да су се покајали кад им је проповедао пророк Јона. 10: 21 И Симу родише се синови, најстаријем брату Јафетову, оцу свих синова Еверовијех. Сим је праотац Јевреја и у имену "Евер" налазимо корен имена "Јевреји". 10: 2232 Синови Симови беху Елам и Асур и Арфаксад и Луд и Арам. А синови Арамови: Уз и Ул и Гатер и Мас. А Арфаксад роди Салу, а Сала роди Евера. А Еверу се родише два сина: једном беше име Фалек, јер се у његово време раздели земља, а брату његовом је име Јектан. А Јектан роди Елмодада и Салета и Сармота и Јараха, и Одора и Евила и Деклу, и Евала и Авимаила и Саву, и Уфира и Евилу и Јовава, ти сви беху синови Јектанови. И живљаху од Масе, како се иде на Сафир па до гора источних. То су синови Симови по породицама својим, и по језицима својим, у земљама својим и у народима својим. То су породице синова Нојевих по племенима својим, у народима својим; и од њих се разделише народи по земљи после потопа. Острва народа ће сада почети да воде свој сопствени живот. Међу седамдесет два различита имена, четрнаест су потомци Јафетови, тридесет једно потомци Хамови, а двадесет седам потомци Симови.
НАПОМЕНЕ:
132
1. Др Вилјем Ф. Олбрајт, који се сматра водећим светским стручњаком за археологију Блиског истока, у вези с Таблицом народа у десетом поглављу Књиге Постања каже: "Она је апсолутно усамљена у древној литератури, и без далеких паралела, чак и међу Грцима; ту налазимо најтешњи приступ распростирању народа у генеалошком оквиру... Таблица народа остаје задивљујуће прецизан документ" ("Recent Discoveries in Bible Lands" - "Недавна открића у библијским земљама", чланак који је прикључен Аналитичкој конкорданци за Библију Роберта Јанга, с. 25. 2. За преглед в. Henry M. Morris, The Genesis Record, гл. 10.
3. Вавилонска кула 11: 12 А беше на целој земљи један језик и једнаке речи. А кад отидоше од истока нађоше равницу у земљи Сенарској и населише се онде. Очигледно је да се ово догодило пре потомака поменутих у десетом поглављу, кад човечанство још увек није било расејано. Синовису почели да рађају своје потомство, али је очигледно да је човечанство још увек углавном било сконцентрисано у овој области. Још увек су имали један језик и били једномислени. Сенар је вавилонска долина, код Тигра и Еуфрата. 11: 34 Па рекоше међу собом: хајде да правимо плоче и да их у ватри печемо. И беху им опеке уместо камена и смола земљана (битумен) уместо креча. После рекоше: хајде да сазидамо град и кулу којој ће врх бити до неба, па да стекнемо себи име, да се не бисмо расејали по земљи. Они су већ знали за пророчанство да ће се човек расејати по васцелој површини земаљској. Покушали су да иза себе оставе велико име: огроман споменик који ће доказати да смо надмоћна бића. То се често понављало током људске историје: царство Александра Великог, комунистички режим, Хитлеров хиљадугодишњи Рајх и сл[1]. Иза свега тога крије се грех гордости. Овакве куле познате су из вавилонско- асирске историје и неке од њих сачувале су се и до данас. Називају се зигурати: то су храмови с олтарима на врху. Јован Златоусти каже су оне симболи човекове решености да не остане у границама које му је Бог поставио. Човек је пожелео да од самога себе начини бога, да се самообожи. У наша модерна времена, изображења ове идеје можемо пронаћи у облакодерима. Основна идеја је да се изгради нешто више од свега што је раније подигнуто. Можете да се попнете на врх, где је клима сасвим другачија од оне у подножју. Уколико доле пада киша, ви на врху можете да будете изнад облака, на сунцу. У једанаестом поглављу видимо да је пет стотина година након потопа човечанство поново постало 133
искварено и гордо. Каже се да су људи тада говорили једним језиком и једнаким речима. Сви су се сложили у једној ствари: да би требало да постану славни. То се и данас догађа у човечанству. Постоји неколико изузетака, људи који се не слажу с оним што се дешава. Међутим, људи су углавном или сагласни с оним што се дешава или су пак на неки други начин привучени великом плану за изградњу раја на земљи: комунистичко друштво или лагодна владавина овоземаљских вредности. Бог је заборављен. Човечанство то поново чини. А уколико то човек чини, шта ће учинити Бог? Он је обећао да неће уништити земљу као што је то раније урадио. Према томе, наћи ће неке друге начине да заустави човека: поморе, несреће, земљотресе, вулкане. У овом случају помешао је њихове језике. 11: 5 А Господ сиђе да види град и кулу коју зидаху синови човечији. То наравно не значи да пре тога "није видео". Тиме се наглашава да је врло пажљиво мотрио да би се уверио шта се догађа. Он не кажњава без знања. 11: 6 И рече Господ: гле, народ један, и један језик у свих, и то почеше радити, и неће им сметати ништа да не ураде што су наумили. Другим речима, и даље су били горди и предузели су ово огромно дело против Бога. 11: 7 Хајде да сиђемо и да им пометемо језик, да не разумеју један другога шта говоре. Кад Бог каже "хајде да сиђемо", коме говори? То је исто као и у почетку кад је рекао: "хајде да начинимо човека". То је разговор између Лица Свете Тројице. 11: 8 Тако их Господ расу оданде по свој земљи, и напустише зидање града и куле. Свети Јован Златоусти о томе каже: "Уколико би сада, искористивши предност таквог јединства у идејама и језику, људи пали у такву махнитост, зар током времена не би учинили и нешто горе? Ништа не би било у стању да спречи њихове напоре. Напротив, они би стремили да остваре своје намере, уколико не би били одмах били кажњени за своје бестидне подухвате."[2]
134
Управо због тога човек и очекује да се нешто такво догоди савременом човечанству. Људи све више и више нагињу ка злу и гордим подухватима који потпуно искључују Бога.[3] 11: 9 Зато се прозва Вавилон, јер онде помете Господ језик целе земље, и оданде их расу Господ по свој земљи. Име тог града је Вавилон, што значи "пометња". То је истински почетак света који познајемо: расејаног по васцелој површини земље, сваки у свом народу и са својим језиком. 11: 10-26 Ово је племе Симово: бејаше Симу сто година кад роди Арфаксада, друге године после потопа. А родивши Арфаксада поживе Сим пет стотина година рађајући синове и кћери. А Арфаксад поживе тридесет пет година и роди Салу. А родивши Салу поживе Арфаксад четири стотине и три године, рађајући синове и кћери. А Сала поживе тридесет година и роди Евера. А родивши Евера поживе Сала четири стотине и три године, рађајући синове и кћери. А Евер поживе тридесет четири године и роди Фалека. А родивши Фалека поживе Евер четири стотине и тридесет година, рађајући синове и кћери. А Фалек поживе тридесет година и роди Рагава. А родивши Рагава поживе Фалек двеста девет година, рађајући синове и кћери. А Рагав поживе тридесет и две године и роди Серуха. А родив Серуха поживе Рагав двеста седам година, рађајући синове и кћери. А Серух поживе тридесет година и роди Нахора. А родивши Нахора поживе Серух двеста година, рађајући синове и кћери. А Нахор поживе двадесет и девет Година и роди Тару. А родивши Тару поживе Нахор сто деветнаест година, рађајући синове и кћери. А Тара поживе седамдесет Година и роди Авраама, Нахора и Арана. Ово су потомци Симови до Авраама, новог изабраника Божијег, чији ће потомци постати велики народ.
НАПОМЕНЕ: 1. Нови светски поредак је најновија "Вавилонска кула" (нап. прир). 2. Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 30; 4 3. Будући да се о. Серафим упокојио 1982, ми можемо да видимо даље резултате тих гордих подухвата. Посебно се данас, у
135
време развоја електронских медија, запажа да се свет, први пут после изградње вавилонске куле, претворио у Једна уста - не само због једног језика, него и због једног духа, једне идеје и једног начина размишљања. То указује да је суд Божији поново "пред вратима", као што је био и у време Вавилонске куле.
ДРУГИ ДЕО ФИЛОСОФИЈА СВЕТИХ ОТАЦА ПРВО ПОГЛАВЉЕ НАУКА И СВЕТИ ОЦИ
1. Истинско богословље и световно знање Напад модерне атеистичке мисли на хришћанство био је толико упечатљив да се многи православни хришћани повлаче и осећају подређено због своје сопствене православне мудрости. Осим тога, они бивају веома спремни да признају постојање истине и мудрости која се може наћи у модерном световном знању а о којем Православље "нема своје мишљење". Они на тај начин обезвређују неизмерно богато предање Светих Отаца које хришћанину даје мудрост и она сигурно није ограничена на уско црквене и богословске теме, него обухвата и много тога другог. Светоотачка мудрост обухвата целокупну философију живота једног православног хришћанина, укључујући и став према модерним удобностима, научно знање и друге ствари које у свом модерном облику нису постојале у време кад су живели Свети Оци из прошлости. Римокатоличко богословље је већ одавно одустало од покушаја да постави мерило мудрости за савременике, што је за последицу имало да је сада "општеприхваћено" да се одговори на многа модерна питања могу пронаћи код савремених мудраца - научника па чак и философа. Православни хришћани знају нешто боље од тога и морају бити сасвим опрезни када одлучују о томе колико ће веровати овим "мудрацима". Једна од области у којима обично долази до пометње јесте и тумачење Књиге Постања, посебно са становишта "научне" теорије еволуције. Неће бити претерано да се каже да многи, чак и међу православним хришћанима, претпостављају да наука има много тога да каже чиме ће помоћи хришћанима да "протумаче" текст Постања. Овде ћемо испитати ову претпоставку - не тако што ћемо најпре непосредно испитати теорију еволуције о којој Свети Оци, наравно, нигде не говоре директно, будући да је она творевина "просветитељске" мисли 18, и 19. века, за коју се није ни чуло у првим вековима - него углавном тако што ћемо, с једне стране, испитати став Светих Отаца према световном знању, а са друге начела за разумевање и тумачење књиге Постања (а такође и њихово тумачење саме Књиге Постања). 136
Нико се неће одважити да каже да су Свети Оци, као и православни хришћани уопште, "противници науке", односно да се противе научном знању све дотле док оно уистину представља знање о природи. Будући да је Бог творац и откровења и природе, не може бити никаквог сукоба између богословља и науке све дотле док је свака од њих истинита и док остаје у сфери која јој природно припада. Осим тога, они Свети Оци који су писали коментаре на Књигу Постања, нису оклевали да употребе научна сазнања о природи која су им у то време била доступна, али у оној мери у којој су се могла применити на ту тему. У проницљивом чланку у којем пореди Хексаимерон (Шестоднев) светог Василија Великог са Омилијама на Дане стварања светог Јована Кронштатског, о. Михаил Помазански[1] примећује да је "Шестоднев светог Василија Великог у извесном степену енциклопедија знања о природним наукама његовог времена, у њиховим позитивним достигнућима" и да је његова намера да покаже величину Божију која се може сагледати у видљивим створењима. Захваљујући новим открићима до којих се долази посматрањем и експериментима, знање о природним наукама је, сасвим сигурно, једна од области које су стално отворене за преиспитивања. Из тог разлога се чак и у списима светог Василија и осталих Светих Отаца могу открити грешке, као што се могу открити и у било чијим списима, уколико се тичу научних чињеница. Те грешке ни у ком случају не умањују изванредну вредност таквих дела какав је Шестоднев, будући да су научне чињенице коришћене искључиво као илустрација оних начела која нису изведена из знања о природи него из откровења. Што се тиче познавања природних чињеница, разумљиво је да модерна научна дела далеко превазилазе "научни" део Шестоднева и сличних светоотачких дела, будући да су заснована на прецизнијем посматрању природе. То је један и једини вид за који се може рећи да је наука надмоћнија или да "превазилази" списе Светих Отаца. Међутим, то је област која је сасвим споредна у односу на њихова остала, морална и богословска учења. Требало би, међутим, да брижљиво направимо разлику између стварних научних чињеница и нечега сасвим другачијег што се данас, кад се обично догађа да се не уочава разлика између различитих врста знања, често изједначује са "чињеницама". Отац Михаил Помазански наставља: "Св. Василије признаје све научне чињенице везане за природне науке. Он, међутим, не прихвата философске идеје или тумачења оних чињеница чији је савременик био: механицистичке теорије о настанку света, учења о вечности и беспочетности природног света и сл. Свети Василије зна како да се уздигне изнад њему савремених теорија везаних за основна начела о свету, и његов Шестоднев се издваја као блистав, узвишен систем који открива значење Књиге Постања и доминира над претходним (теоријама) као што птица лебди над
137
оним створењима која су способна да се крећу једино по земљи."[2] Идеје и теорије данашње науке (као што је "теорија еволуције") јасно припадају истој оној врсти којој је припадао и онај део њему савремене "науке" коју свети Василије није прихватао у оној мери у којој је он био противан хришћанском откровењу. У ономе што следи видећемо да ли је - или није теорија еволуције изузетак од оног општег правила да независне философске спекулације нехришћана (које увек, у већој или мањој мери, привидно располажу "научним чињеницама") немају удела у православном хришћанском погледу на свет, утемељеном на божанском откровењу које су нам протумачили и предали Свети Оци. Још једну ствар би требало рећи везано за разлику у самој природи и квалитету богословског и научног знања. Богословско знање потиче од Божијег откровења и о њему се суди на основу верности том откровењу. Оно душу узноси до њеног Извора. Научно знање потиче од чињеница физичког света и оно нема другог циља осим да буде верно чињеницама. Човеку је потребно само да прочита коментаре на Књигу Постања које су написали свети Василије Велики, свети Јован Златоусти, свети Јован Кронштатски или било који од Светих Отаца и да увиди како ови Свети Оци непрестано користе знање које им је доступно - било да је то богословско знање о делима Божијим или само научно знање о створењима Божијим - и да се читаочев духовни поглед подигне ка Творцу, да му понуди моралну поуку и сл, али му никада неће оставити пуко задовољство због апстрактног познавања ствари...[3] Касније ћемо имати прилику да се сетимо разлике између световног и богословског знања. Засад ће бити довољно да знамо да нас световно знање не може научити ничему о Божијем откровењу што у њему самом (откровењу) већ није садржано. Уколико покушава да то учини, оно покушава да људским умовањем измери божанско. Посебно се они који мисле да ће делове Књиге Постања "протумачити" помоћу теорије еволуције морају припремити да открију јасно, богословско сведочанство о тој теорији у Божијем откровењу.
НАПОМЕНЕ: 1. Отац Михаил Помазански (1888-1989) био је један од последњих живих дипломаца пререволуционарне Богословске академије и богословски писац према којем је о. Серафим Роуз гајио велико поштовање. Отац Серафим је превео и написао примедбе за енглеско издање његовог капиталног дела Православно догматско богословље (Прим. изд.)
138
2. О. Михаило Помазански, Беседе о Шестодневу светог Василија Великог и беседе о Шестодневу светог Јована Кронштатског, годишњак Православни пут, 1958. 3. Овде о. Серафим цитира речи св. Григорија Паламе о разлици између истинског богословља и световног знања. (Изд.)
2. Наука и хришћанска философија Руски научник Иван В. Кирјејевски (1806-1856), ученик старца Макарија Оптинског, пише[1]: "Науке се у свом суштинском делу, односно као знање које подједнако припада и хришћанском и паганском свету, разликују једино по својој философској страни. Католицизам им није могао дати ту философску страну хришћанства будући да је ни сам не поседује у чистој форми. На тај начин видимо да су се науке, као наслеђе паганизма, снажно расцветале по читавој Европи али да су се завршиле атеизмом, што је била неизбежна последица њиховог једностраног развоја.[2] Једино хришћанска философија може дати науци здраве темеље.[3] У Русији су (за разлику од Запада) превођени и читани сви грчки Свети Оци, не изузимајући ни најдубље мислиоце, а њихова дела су умножавана и изучавана у нашим манастирима, тим светим зачецима университета који нису постојали. Дела светог Исаака Сиријског, најдубљег мислиоца међу философима, сачувала су се све до данас у копијама које постоје од 12. и 13. века. Ти манастири су, поред тога, били у живој и непрекидној вези с народом."[4] То је темељ истинског просветљења. Науке су сада далеко застраниле и њихово знање се изопачило јер немају хришћански темељ; сматрајући да ће поставити свој сопствени темељ спотакле су се на сопственим несвесним претпоставкама и непромишљено усвојиле предрасуде "духа времена". Данашње науке живе у стању "ученог незнања", масе појединости у контексту ступидности. Савремена наука живи у стању филососрског варваризма, истинског мрачног доба незнања и једино им право хришћанство може дати истинску философију.
НАПОМЕНЕ: 1. Током Курса о опстанку, о. Серафим је о Кирјејевском рекао следеће: "Будући да је он сам био дете Запада и да је отишао у Немачку да тамо студира код најистакнутијих философа - Хегела и Шелинга - био је у потпуности проникнут западњачким духом, да би се затим у потпуности преобратио у Православље. Према томе, увидео је да се те две ствари не могу сагласити једна с другом. Желео је да открије због чега се оне разликују и какав је одговор у човековој души, шта човек треба да
139
одабере... Он се није вратио Православљу да би био против света који није разумео. Напротив, он је у Православљу открио кључ за разумевање западног света и онога што се тамо догодило." Требало би истаћи да је да су некадашњи учитељи Кирјејевског, Хегел и Шелинг, које је он и лично познавао, били први значајни философи на Западу који су разматрали философију "духовне еволуције". Било је то много година пре него што је Дарвин иступио са својим биолошком теоријом.
Поред тога што је писао сопствена философска дела, Кирјејевски је помагао свом старцу, Макарију Оптинском, у приређивању и објављивању најважнијих светоотачких дела која су затим слали широм Русије. В. О. Леонид Кавелин, Старац Макарије Оптински (Fr. Leonid Kavelin, Elder Macarius oj'Optina), стр. 287-307. (Прим. изд.) 2. И. В. Кирејевски, Сабрана дела, т. 1, с. 118. 3. Исто, с. 119. 4. Исто
3. Разликовање научних истина
материјалистичких
маштарија
и
Епископ Игњатије Брјанчанинов (1807-1867)[1] учи да је данас за истинску философију неопходно познавање како истинског хришћанства тако и истинске науке, јер се без тога не може направити разлика између материјалистичких маштарија и научне истине. Он пише: "Било би пожељно да неки православни хришћани, након што изуче примењене науке, изуче основе подвижништва Православне Цркве и да човечанству завештају истинску философију утемељену на поузданом знању, а не на произвољним хипотезама. Грчки мудрац Платон је забрањивао бављење философијом без претходног изучавања математике. То је истински поглед на ствари. Без претходног изучавања математике, заједно са другим наукама које су засноване на њој, као и без делатног и облагодаћеног познавања хришћанства, немогуће је да се у наше време постави исправан философски систем. Многи који се сматрају познаваоцима философије а да се при том претходно нису упознали с математиком и природним наукама сукобиће се с произвољним маштаријама и хипотезама у делима материјалиста и ни на који начин неће бити у стању да их разликују од знања изведеног из саме науке, као што ни на који начин неће моћи ни да дају задовољавајући одговор и процену најбесмисленијих бунцања било ког сањара. Они врло често бивају привучени овим бунцањима која их могу одвести до потпуне заблуде, будући да их прихватају као посведочену истину."[2],[3]
140
НАПОМЕНЕ: 1. У својој књизи Душа после смрти о. Серафим пише о епископу Игњатију: "Он је вероватно био први велики православни богослов који је отворено морао да се суочи са оним истим проблемом који се толико заоштрио у наше сопствено време: како да се сачува веродостојно хришћанско предање и учење у свету који је постао потпуно стран Православљу и тежи или да га искорени и порекне или да га "поново протумачи" како би га ускладио са секуларним начином живота и размишљања. Будући потпуно свестан римокатоличког и осталих западњачких утицаја који су још у његово време покушавали да "модернизују" Православље, епископ Игњатије се припремио за одбрану Православља како дубоким понирањем у веродостојне изворе Православља (чија је учења упијао у неким од најбољих православних центара свога времена) тако и зближавањем са научном и књижевном културом његовог века (похађао је техничку школу а не богословију). Наоружавши се на тај начин и познавањем православног богословља и световним знањем, посветио је живот одбрани изворног Православља и указивању на модерна одступања од њега. Нећемо претерати ако кажемо да током 19. века ниједна друга православна земља није имала таквог бранитеља Православља пред искушењима и заблудама модерног доба." (Изд.) 2. Епископ Игњатије Брјанчанинов, Дела, том 3, с. 125. 3. Занимљиво да је епископ Игњатије ово написао приближно у исто време кад je у Енглеској изашло Дарвиново Порекло врста. (Изд.)
4. Наука као нижи облик знања Православни хришћанин није "противник науке". Међутим, он од науке очекује једино оно знање које је она кадра да му пружи по самој својој природи, а то није нити богословље нити философија живота. У наше време, време интелектуалне пометње, када је наука достигла такво преимућство у људском уму као да је синоним за само знање, веома је честа појава да се научници усуђују да поучавају ономе што нипошто нису научили од науке; у суштини, такви научници говоре као богослови. Модерна наука сматра да је то знање par ехсеlleпсе и пред његовим преимућством православни верници бивају поколебани, често се правдајући због веровања у оно што изгледа "ненаучно" и задовољавајући се пијетизмом или "верским осећањем": то је место које научни кругови данас признају вери. Истинско православно хришћанство је сасвим другачије. Оно није повезано ни са једним током у модерној мисли. То је знање које превасходи науку и сасвим је извесно да нема потребе да се правда пред нижим обликом знања. Ми знамо да је Бог створио свет мером, бројем и мерилима (Прем. Сол. 11,20 у Септуагинти), али Бог није открио човеку појединости Свог хармоничног стварања и они који се загледају у "тајне природе" откривају само бескрајно мале делове тајни
141
које происходе из бесконачне мудрости Божије. Модерна наука је показала да пали човек није способан да добро искористи оно што је стекао знањем које поседује. Модерна наука, међутим, није само знање. Она се "развенчала" с откровењем и стога се ставила у положај јеретичких, нехришћанских и антихришћанских теорија и философија. Оне често долазе у сукоб са откровењем јер залазе у област која је отворена само за богословље. Тако је и са учењем о првом човеку. Бог није открио многе појединости о првобитном стању Његове творевине, али и то је довољно да се расуђује о философско-религиозним спекулацијама еволуциониста. Православно учење о стварању није било познато на Западу; римокатоличко учење је потпуно другачије. 5. Отуђени мисаони систем Постоји много забуна у погледу еволуције. Неки кажу: "Православни хришћани нису у сукобу с еволуцијом" или користе фразу о еволуцији којом је управљао Бог. Овакво схватање еволуције је прилично примитивно: мислимо да је то "научна чињеница" која је на нивоу хелиоцентризма. У ствари, они који се противе еволуцији често се пореде са Римокатоличком црквом која се противила Галилеју, па чак и православни хришћани страхују да ће их сматрати "наивнима" или да ће заостати за интелектуалним токовима или помодарством овог века. Међутим, целокупно еволуционо учење је далеко сложеније од једноставне "научне чињенице" или "хипотезе". То јесте доктрина - веровање које укључује многе мисаоне сфере а не само науку. Она је довољно доследна да би се о њој могло говорити као о мање или више доследној доктрини. Открићемо да је она сасвим посебан приступ стварности, са својим посебним философским и теолошким претпоставкама и дедукцијама. Она посебно у области богословља нуди свесну алтернативу православном хришћанству, и то у погледу једног броја кључних догми. 6. Недостатак философске православним хришћанима
културе
међу
Неразумевање еволуције од стране једног дела православних хришћана потиче од жеље за философском културом. 1. Они не поседују критички приступ научним "открићима" (иако,у потпуном складу с модерним духом, имају критички приступ Светом Писму) и не разумеју природу научних "сведочанстава" која хипотетички подржавају еволуцију, нити пак знају како да направе разлику између чињеница и 142
философије. Они се непотребно плаше научних "експерата" и не желе да се упусте у неопходан напор да сами истраже то питање. 2. Они не разумеју философски "дух времена" који је побудио еволуцију и услед тога наивно прихватају "научне чињенице" еволуције, али одбијају уобличену философију еволуције, каква је код Тејар де Шардена. Они не схватају да оне представљају јединствену целину: без ове философије никада не би постојале ни "чињенице" еволуције. 3. Они не разумеју философију Светих Отаца - њихов целокупан поглед на природу и на специфична питања као што је природа појединачних ствари. 7. Философија Светих Отаца "Свети Оци не кажу ништа о еволуцији" - то су речи које многи православци користе као оправдање за то што у ствари верују у било шта што други пожели и у било шта што "наука" каже о овој теми. Међутим, наш став према Светим Оцима мора бити озбиљнији и дубљи од овога. Бити веран Оцима не значи само спремност да се цитирају њихове речи нити осећати се "слободним" да верујемо у оно што пожелимо само зато што не постоје цитати на које бисмо се могли позвати. Напротив, бити веран Оцима значи проникнути у њихову мисао која је и мисао Цркве Христове. То значи поседовати доследну философију живота која проистиче из нашег живота у Цркви и сагласна је са светоотачком мишљу. Свети Оци су поседовали философију, заправо теологију (богословље) која обухвата и питање еволуције и у потпуности разјашњава шта православни хришћанин мора мислити о том питању. Еволуција није ништа више јерес него што је то будизам (то јест, није реч о јереси, него о паганском погледу на свет, нап. прир). Међутим, она садржи, подразумева и претпоставља многе грешке и лажна гледишта, тако да је потпуно неспојива с православним хришћанством. Многи православни хришћани нису дубоко размишљали о овом питању и у свом немару сматрају да је на неки начин "могуће" да прихвате еволуцију. Остатак ове студије покушаће да расветли ову тему и да православне хришћане учини свеснима смисла православног богословља и светоотачке философије, будући да она износи врло јасно становиште у погледу најважнијих питања која еволуција поставља пред хришћанске вернике.
ДРУГО ПОГЛАВЉЕ КРАТКА КРИТИКА ЕВОЛУЦИОНОГ МОДЕЛА
143
Примедба издавача: Ово поглавље је транскрибовано са трака на којима су снимљена предавања о. Серафима одржана током његовог "Курса православног опстанка" у лето 1975. године. Поднаслови и извесни додаци који се налазе у тексту преузети су из његових припремних бележака за овај курс. Додаци су преузети и из претходних предавања одржаних током овог курса и представљају неопходну позадину за расправу која је овде изложена. 1. Увод Сада смо дошли до кључног појма који је од највећег значаја за разумевање како религиозног тако и световног гледишта савременог човека. Та идеја је крајње сложена и овде можемо дати само скицу проблема који су укључени у ово питање. Порекло врста Чарлса Дарвина појавило се 1859. године и одмах га је прихватило много људи, тако да је ово дело убрзо постало веома популарно. Људи као Т. X. Хаксли и Херберт Спенсер у Енглеској или Ернст Хекел (писац Загонетке свемира, 1899) у Немачкој а заједно с њима и други, популарисали су Дарвинове идеје и учинили их самим средиштем своје философије. Чини се да то све објашњава. Наравно, људи као Ниче сакупили су те идеје и искористили их за своја такозвана духовна пророчанства. На тај начин су људи, који су били у главној школи западне мисли - а то је био рационализам прихватили еволуцију. Може се рећи да је еволуционизам све до данашњег дана средишња догма "напредних" мислилаца, људи који живе у складу с временом. Међутим, од самог почетка постојали су и људи који су га оспоравали. У Дарвиново време живео је римокатолички мислилац, Џорџ Џексон Миварт (писац књиге О постању врста, 1871) који је веровао у еволуцију, али не и у Дарвинову идеју природне селекције. То је Дарвина довело до очајања, будући да је Миварт открио да се Дарвинова идеја не може доказати. Током последњих десет до тридесет година појавило се мноштво критичких саопштења о еволуцији, потеклих из објективне тачке гледишта. Као што показују ови радови, већина оних књига које подржавају еволуцију започиње извесним премисама и претпоставкама проистеклим из натуралистичког становишта. Сада у Сан Дијегу постоји чак и друштво које је названо Институт за истраживање Стварања (Institute for Creation Research) које je иступило с неколико изврсних књига. Они сами су религиозни, али имају неколико књига у којима о еволуцији расправљају сасвим објективно а не са верске тачке гледишта. Они кажу да постоје два модела за поимање свемира: један је модел еволуције, а други модел стварања. Они су прихватили сведочанство о старости земље - као што су геолошки слојеви и
144
сл. - и покушавају да разјасне који им модел одговара. Открили су такође да се морају начинити мање корекције уколико се следи модел стварања, односно ако постоји Бог који је у почетку све створио и ако земља није стара милијардама година него само неколико хиљада година. С друге стране, модел еволуције захтева многе и значајне корекције. У том погледу, он се може упоредити са старим моделом птоломејског свемира (насупрот коперниканском)[1]. Као и птоломејски модел, и модел еволуције се сада доказује као гломазан. Неки од чланова овог Инст итута путују на разне универзитете. За последњих годинудве, одржали су неколико расправа пред хиљадама слушалаца на универзитетима у Тенесију, Тексасу итд. Постојало је веома велико интересовање. Они који су бранили еволуцију нису били у стању да изнесу поуздане доказе којима ће је подржати. Штавише, у неким тачкама били су затечени у непознавању недавних открића у палеонтологији. Постоје веома образовани и учени људи који бране оба становишта. Овде нећемо чак ни расправљати о питању атеистичке еволуције јер је то очигледно философија безумника[2], људи који верују да ћете, како каже Хаксли, давши групи мајмуна писаће машине, према закону случајности од њих на крају добити Енциклопедију Британику уколико им дате довољно времена за то - ако не милионе, онда милијарде година. Неки су еволуциону теорију разматрали у складу са законом случајности и открили да се такве ствари никада не би догодиле. Свако ко у то поверује може да поверује у било шта. Много озбиљнија расправа води се између теистичке еволуције, односно гледишта да је Бог створио свет који је затим еволуирао, и хришћанског гледишта. Овде морамо рећи и да је протестантско фундаменталистичко гледиште у многим случајевима неисправно, јер фундаменталисти не знају како да тумаче Свето Писмо. Они, на пример, тврде како Књигу Постања треба дословно схватити а то се не може учинити. Свети Оци нам говоре које делове треба схватити дословно, а које не. Први неспоразум који се мора разјаснити пре него што уопште почнемо да расправљамо о овом питању јесте онај који захтева да направимо разлику између еволуције и варијације, а што узрокује да многи људи забораве на суштину. Варијација је процес на основу којег људи стварају различите хибриде грашка, различите расе мачака итд. На пример, након педесет година експеримената, појавила се нова раса мачке, настала укрштањем сијамске и персијске, коју су назвали хималајска мачка. Она има дугу длаку као персијска мачка, док њене боје одговарају бојама сијамске мачке. То се најпре случајно догодило, али та мачка никада није била у стању да се репродукује у чистом облику. Тек сада, након толиких година експериментисања, појавила се нова раса, која је уистину способна за размножавање. Осим тога, постоје и различите расе паса, различите врсте биљака, као и 145
различите "расе" људи које се међусобно разликују: Пигмеји, Хотентоти, Кинези, северни Европљани - све су то различити типови људских бића које потичу од истог претка. Према томе, питање варијација је једна ствар, и мора се разликовати од еволуције[3]. Нема сумње да постоји мноштво варијација у оквиру једне врсте створења, али те варијације никада не стварају нешто ново; оне једноставно стварају различите варијетете међу мачкама, псима, махунаркама или људима. У суштини, то је у већој мери чињеница која говори против еволуције него у њену корист јер још нико никада није био у стању да се појави са новом врстом створења. Различите "врсте" - а овај термин је сам по себи потпуно произвољан - у већини случајева нису у стању да једна са другом дају потомство. И у оних неколико случајева где је то успело, то потомство није у стању да се даље репродукује. Због тога свети Амвросије Медиолански (Милански) каже: "То ти је пример, човече, да престанеш да се мешаш у путеве Господње. Бог сматра да сва створења треба да буду раздвојена".
НАПОМЕНЕ: 1. Птоломејски модел је тврдио да се Сунце и планете окрећу око земље. Заменио га је коперникански модел, који је утврдио да се Земља и остале планете окрећу око Сунца. (Изд.) 2. Рече безумник у срцу своме: нема Бога (Пс. 14; 1). (Изд.) 3. У својим белешкама, о. Серафим пише: "Простонародни дух прихвата обичне 'варијације' као доказ за много крупније питање 'еволуције'. Научницима препуштамо да дефинишу границе промене која је за њих видљива. Према својој грандиозној замисли, еволуција као таква не може се доказати малим варијацијама које су видљиве за данашњу науку..."
"Нека научници дефинишу границе варијације и нека реч и појам 'еволуција' користе објашњавајући промену али нека напусте метафизичке шеме које настоје да мале промене примене на свеобухватно начело. Ако је то истина, нека се онда до тога дође природно и на основу података, уместо да се чињеницама намеће одређено тумачење." (Изд.) 2. Историјска позадина Током периода просветитељства, поглед на свет био је сасвим стабилан. Непосредно пре тог времена, англикански архиепископ Ашер од Ермејга израчунао је све године које су
146
дате у старозаветним генеалогијама и иступио са идејом да је свет створен 4004. г. пре Христовог рођења[1]. Њутн је веровао у то и просветитељски поглед на свет заступао је идеју да је Бог створио свет за шест дана и затим му препустио да се сам развија, као и да су све врсте биле онакве каквима их данас познајемо. Научници тог времена прихватали су ову идеју. Међутим, пред крај периода просветитељства, када је почела да напредује револуционарна грозница, овај стабилни поглед на свет почео је да се руши и неки научници су већ иступили с радикалнијим теоријама. Пред крај 18, века, Еразмус Дарвин, деда Чарлса Дарвина, изнео је хипотезу да целокупан живот потиче од једне праисконске клице - а то је управо оно што се данас подразумева под теоријом еволуције[2]. Његова теорија није се бавила само једном врстом или једним родом живих бића него је изложио претпоставку да се праисконска кап или клица трансмутацијом (променом, преображајем) развила у све постојеће врсте живих бића. "Хоће ли бити исувише храбро", питао се он, "да замислимо да се током дугог временског периода, откад је настала земља, вероватно милионима година пре историје човечанства - хоће ли бити исувише храбро да замислимо да су све топлокрвне животиње потекле од једне клице?" Ово ново објашњење Еразмуса Дарвина представљало је покушај да се дух просветитељства настави као крајњи рационализам и једноставност. Кад рационализам дубље продре у ум, постаје све једноставније (мислио је он) да се живот објасни као појава која потиче од једне живе клице уместо да се даје "компликовано" објашњење према којем је Бог одједном створио све различите врсте живих бића[3]. Постојао је још један натуралиста, Шевалије де Ламарк (писац дела Philosophie zoologique, 1809) који је непосредно након тога изнео одређену еволуциону теорију, али је сматрао да до промена неопходних за објашњење еволуирања једне врсте у другу мора доћи наслеђивањем стечених особина. То никад не би могло бити доказано и, у суштини, у потпуности је побијено. Због тога идеја еволуције није била прихваћена. Међутим, у том периоду раног 19. века живео је и један важан геолог који је дао снажан подстрек прихватању идеје еволуције. Био је то Чарлс Лајел који се 1830. г. појавио с теоријом униформизма, односно с тврдњом да све оно што данас видимо у земљи не потиче од катастрофе - као што је изненадни потоп или нешто слично - него од чињенице да су процеси који дејствују данас дејствовали и у дубокој прошлости, од самог почетка света, докле год можемо да сагледамо. Према томе, ако погледамо Велики кањон, видећемо да га је река разједала и моћи ћемо да израчунамо - узимајући у обзир брзину којом река тече, количину воде која се сада у њему налази, квалитет тла, итд - колико је времена било потребно да би се формирао кањон. Лајел мисли да, уз претпоставку да су се ти процеси увек 147
одвијали истом брзином - што је веома рационално и подложно рачунању - можемо иступити са униформним објашњењем ствари. У својој књизи Начела геологије Лајел пише: "Почев од најранијих времена, докле год можемо да сагледамо, па све до данас, никада нису дејствовали узроци другачији од оних који и сада дејствују, нити су икада дејствовали са степеном енергије који је различит од онога који и сада улажу." За ово, наравно, нема никаквог доказа. То је само његова хипотеза.[4] Та идеја, као и идеја која је сада задобијала наклоност - да су врсте еволуирале из једне у другу - водиле су ка новој идеји. Ако спојите ове две идеје, највероватније ћете и сами доћи на идеју да свет није стар неколико хиљада година као што верују хришћани него да мора бити стар много хиљада или милиона година, а можда чак и више. То побуђује идеју о све већој и већој старости земље. Међутим, опет истичемо да је ово уверење (да земља мора бити веома стара) било само претпоставка и да није доказано. Ова идеја је већ била наметнута људима до 1859. године, када се Чарлс Дарвин појавио са својом књигом и изнео идеју природног одабирања (селекције). Дарвинова идеја супротстављала се идеји Ламарка, који је рекао да је жирафа еволуирала зато што су животиње кратког врата истезале своје вратове да би досегле високо лишће. Њихови потомци су имали вратове који су били за један инч (2, 54 цм) дужи, да би се у следећем поколењу врат још мало издужио и тако је постепено настало оно што данас познајемо као жирафу. То је противно свим природним законима јер се такве ствари не дешавају. Стечена особина се не може наследити. На пример, у време кад су Кинескиње везивале стопала (да не би расла), њихове кћери су се и даље рађале с нормалним стопалима. Дарвин се, с друге стране, појавио с идејом да су вероватно постојале две животиње с дужим вратовима и да су преживеле управо зато што су имале дуже вратове. Оне су се спариле јер су све остале угинуле услед неповољних околности или несреће. Њихово потомство је имало дуже вратове јер је у њима дошло до промене: то је оно што научници данас називају "мутација". То се у почетку могло догодити случајно, али кад је већ једном дошло до репродуковања такве две животиње, то се и наставило током дужих временских периода. То је, наравно, само нагађање јер нико није запазио да се нешто такво догађа. Међутим, ово нагађање погодило је људску свест. Они су били као фитиљ, већ спреман за то, а ово је била искра. Ова идеја је звучала тако могуће и идеја еволуције се одржала, премда не зато што је била и доказана. У суштини, Дарвинове спекулације су готово у потпуности засноване на његовим посматрањима - не на посматрањима
148
еволуције него на посматрањима варијација. Током свог путовања на Галапагос Дарвин се питао зашто постоји тринаест различитих варијетета једне врсте зеба и закључио је да се то објашњава тиме што је постојао један изворни варијетет који се развијао у складу са животном средином. То, међутим, није еволуција него варијација. Одатле је нагло дошао до закључка да ћете, уколико наставите са малим променама сличним овој, на крају добити потпуно нову врсту живог бића. Проблем у покушају да се ово и научно докаже садржи се у чињеници да нико никада није запазио те крупније промене: запажене су једино промене у оквирима једне врсте[5].
НАПОМЕНЕ: 1. Архиепископово откриће објављено је 1650. године и убрзо је, као
маргинална белешка, прикључено Књизи Постања у одобреној верзији Библије. Његово рачунање заснивало се на масоретском (јеврејском) тексту Старог Завета. Према старозаветној хронологији у тексту Септуагинте (грчког превода) који користе православни хришћани, земља је приближно старија за 1.500 година него што је то израчунао архиепископ Ашер. 2. Књига Еразмуса Дарвина Zoonomia, у којој је предложена ова теорија, изашла је 1794. године. (Изд.) 3. Израз "дарвинизам" је први пут примењен на теорију Еразмуса Дарвина о еволуцији, која је укључивала и природно одабирање. Ове теорије су много допринеле идејама његовог унука Чарлса, иако то Чарлс никада није признао. (Изд.) 4. Године 1831, дакле годину дана након што је објављена Лајелова књига Начела геологије, Дарвин ју је читао током свог путовања на "Биглу". Након путовања, Лајел је постао Дарвинов ментор и из Дарвинових каснијих исказа јасно је да су га Лајелове идеје подстакле да размишља о примени принципа униформности на прошлу историју живих бића. У својим приватним писмима, Лајел јасно наговештава да је решен да поништи оно што је називао "мозаичком геологијом", односно тумачење геолошких слојева на основу библијског Потопа.
Хенри М. Морис пише: "Ни најмање није неважна чињеница да ни Дарвин на Лајел нису били образовани као научници у данашњем смислу те речи. Дарвин је био пропали студент теологије и његово једино научно звање било је богословско. Чарлс Лајел је школован као адвокат а не као геолог. Водећи геолози његовог времена, као што су, на пример, Кивије или Бакленд, веровали су у катастрофизам. Многи геолози нашег доба враћају се овом гледишту. Лајел је морао знати да стварни геолошки подаци надмоћно говоре у корист катастрофизма а не униформизма. И поред тога, он је одлучно инсистирао на дугим раздобљима и униформности, саркастично одбијајући 149
библијску хронологију у том процесу (Morris: Long War against God - Дуготрајни рат против Бога, с. 162). Стефан Џеј Гулд, један од водећих савремених еволуциониста, у свом представљању овог система заправо је оптужио Лајела за превару: "Лајел се уистину поуздао у превару да би свој униформизам установио као једину истинску геологију... Лајел је наметнуо своју машту насупрот доказима" (Gould, Ever Since Darwin, c. 149-150). (Изд.) 5. Као што се сада показало кроз генетичка истраживања, то се догађа зато што су способности за варијације у оквирима појединог организма ограничене наслеђеном променљивошћу у генетском материјалу тог организма. "Другим речима", пише Филип Е. Џонсон, "разлог због којег пси не могу достићи величину слонова и због којег још мање могу да се претворе у слонове није само тај што их нисмо довољно дуго одгајали (селектовали). Пси немају генетску способност за тај степен промене и они престају да се увећавају кад се достигне генетска граница" (Darwin оп Trial, с. 18). (Изд.)
3. "Докази" еволуције Осврнимо се сада на такозване доказе еволуције да бисмо схватили о чему се ради. Ми нећемо покушавати да их оспоримо, али ћемо покушати да сагледамо каквоту доказа који се користе, као и оно што изгледа толико уверљиво за људе који верују у еволуцију. 1. Постоји стандардни уџбеник зоологије који је почео да се користи пре двадесет година. То је Општа зоологија {General Zoology) Трејсија И. Сторера, која набраја ове доказе. Први доказ који је наведен у књизи назван је "компаративна морфологија", односно поређење телесне грађе. Човек има руке, птица има крила, риба има пераја - књига поседује врло уверљиве дијаграме који чине да све то изгледа веома слично. Птице имају канџе а ми имамо прсте и књига показује на који се начин једно може развити у друго[1]. Показано је да сва жива бића имају врло сличну грађу, док су различите грађе прилагођене у складу с различитим родовима и генима. То, наравно, није доказ. Међутим, то је врло логично за некога ко верује у еволуцију. С друге стране, научници креационисти кажу да, уколико верујете да је Бог створио свемир, онда верујете и да је Он морао имати неки основни, разрађени план стварања. Према томе, све врсте живих бића морају имати неке основне (базичне) сличности. Уколико верујете да је Бог створио сва жива бића, ови дијаграми ће вас свакако уверити да их је Бог створио према одређеном плану. Ако верујете да је једно биће еволуирало у друго, погледаћете ове исте дијаграме и рећи: да, једно биће је еволуирало у друго. У томе, међутим, нема доказа ни у корист ни 150
против еволуције. У суштини, људи прихватају еволуцију на некој другој основи а онда разгледају овакве дијаграме, да би их затим дијаграми још више уверили у њу. 2. Као друго, постоји и "'компаративна физиологија". Књига Општа зоологија тврди: "Ткива и течности организама показују много базичних сличности по својим хемијским и физиолошким својствима која се могу упоредити с морфолошким цртама"[2]. На пример, "из хемоглобина у крви кичмењака могу се добити кристали оксихемоглобина; њихова кристаласта структура... може се упоредити с класификацијом кичмењака заснованој на телесној грађи. Она је различита за сваку врсту, али сви припадници једног рода имају неке заједничке карактеристике. Поред тога, она код свих птица показује извесне сличности али се разликује од кристала који се добијају из крви сисара или рептила (гмизаваца)[3]. Овде можемо да кажемо оно исто што смо рекли и о морфологији. Ако верујете у стварање, рећи ћете да је Бог створио слична жива бића са сличном крвљу, и неће бити проблема. Ако пак верујете у еволуцију, рећи ћете да је једно биће еволуирало у друго. Систем датовања замишљен је на основу таложења у крви. Научници су увидели да су таложења слична у свим врстама, да имају нешто заједничко у сваком роду и да су потпуно особена у различитим родовима: код птица и код мајмуна, на пример. На основу тога извршили су извесне прорачуне и утврдили колико су година та различита жива бића удаљена једно од другог на еволуционој скали. Као што се обично дешава, њихови прорачуни искључују све остало. Ако они буду прихваћени, остали системи датовања мораће да се мењају. Међутим, овај систем је још увек споран. Он у суштини ништа не доказује, јер га можете прихватити и као потврду еволуције и као потврду Божијег стварања. 3. Постоји и трећи аргумент, назван "компаративна ембриологија". Уџбеници као Општа зоологија обично садрже слике које приказују ембрионе рибе, даждевњака, корњаче, пилета, свиње, човека итд, показујући да су сви они међусобно веома слични и говорећи да се постепено другачије развијају. Ту можете да видите да човеков ембрион има такозване "шкржне прорезе". Према томе, претпоставља се да је то успомена на претка[4]. Ернст Хекел у својој "теорији рекапитулације" и "биогенетском закону" тврди да "индивидуални организам у свом развоју (онтогенеза) тежи да рекапитулира фазе кроз које су прошли његови преци (филогенеза)."[5] Еволуционисти данас више не прихватају ову теорију. Научници су открили да "шкржни прорези" уопште нису шкржни прорези него припрема за оно што ће се развити у врат људског бића. Тај доказ је, дакле, поуздано оборен. Они су поново искористили аргумент да сличност значи и доказ, што у ствари није случај. 151
4. Други доказ, који су некада користили снажније него данас јесу тзв. "бескорисни (закржљали, рудиментарни) органи". Еволуционисти су прогласили да постоје извесни органи, као што је човеково слепо црево, за које се чини да сада немају никакву функцију и који су се задржали из претходне етапе еволуције, када је мајмун или неки други човеков предак користио те органе. Међутим, све више се открива да ти "бескорисни (закржљали, рудиментарни)" органи имају извесну употребу. Откривено је, на пример, да слепо црево врши функцију жлезде, тако да и овај аргумент губи тежину[6]. То што ми не знамо шта је функција одређеног органа још увек не значи да је заостао из неког нижег облика живота. 5. Постоје затим и аргументи преузети из палеонтологије, на основу проучавања фосила. Разуме се да је први привидно уверљиви доказ постојање геолошких слојева као што је Велики кањон, где можете давидите све врсте слојева. Уколико се ниже спуштате, утолико се чини да наилазите на примитивније облике живих бића. Научници датују ове слојеве према врсти живих бића која су у њима откривена. Научници су ове слојеве открили током 19. века, а затим су одредили који су од њих старији а који млађи[7]. Међутим, целокупан систем датовања је прилично циркуларан. Будући да су ти слојеви, према еволуционом моделу[8], често "окренути наглавце", научници морају да изврше извесне исправке. Као што је Птоломејев систем захтевао извесне исправке (епицикли се морају замислити, јер се планете не крећу око земље униформно), на исти начин и еволуционисти морају да уносе исправке кад открију да су слојеви "окренути наглавце" у односу на еволуциону теорију. Они морају да их датују на основу фосила који су у њима откривени. Међутим, како знају да се фосили у њима налазе у правилном поретку? Они то знају захваљујући томе што су на неком другом месту фосили били у "правилном поретку", сагласном еволуционом моделу, и на основу тога створили су систем. Ако то темељније размотрите, видећете да је то циркуларно (кружно) закључивање. Човек мора да верује да то уистину одговара стварности. У томе постоји један број недостатака. Као прво, жива бића се у сваком слоју појављују потпуно изненадно, без прелазних типова који би довели до њих. Поред тога, како се истраживање наставља, откривају животиње у оним слојевима за које нису претпостављали да би их тамо могли пронаћи. На пример, сада у прекамбријском слоју налазе жива бића слична лигњама (каламарима) (tribrachidia) и све врсте сложених животиња које не би требало да се тамо налазе јер су наводно еволуирале тек милионима година касније. На тај начин, морате или променити своју идеју о еволуцији таквих бића или рећи да су она била изузеци. Уопштено говорећи, не постоји доказ да су ти слојеви настајали милионима година[9]. Креационисти који говоре о 152
Нојевом Потопу кажу да је подједнако убедљива и тврдња да је потоп изазвао исте такве последице. Једноставније морске животиње које живе на морском дну требало би да најпре буду закопане и да за њима следе рибе и организми који живе ближе океанској површини. Развијеније животиње, укључујући и човека, требало би да се крећу ка уздигнутијим деловима тла, покушавајући да избегну Потоп. Требало би да се нађе и нешто човекових остатака, јер би човек, у намери да утекне, покушао да се укрца на брод или на нешто слично[10]. Осим тога, постоје неки посебни услови који су неопходни да би се фосили уопште очували. Неко живо биће мора бити изненада закопано у одређену врсту блата која му омогућује да буде сачувано[11]. Целокупна идеја о постепености овог феномена све више и више бива доведена у питање. Сада постоји доказ да нафта, угаљ и сличне ствари могу настати у врло кратком временском периоду - за свега неколико дана или седмица[12]. Стварање фосила, са своје стране, много више говори у корист катастрофе. У области палеонтологије, најважнији аргумент против еволуционизма је чињеница да би се тешко могло рећи да је некад пронађено било шта што би се могло именовати као прелазна врста. У суштини, Дарвин је много бринуо због тога. Он пише: "Број прелазних врста које су некада постојале уистину мора бити огроман. Због чега онда свака геолошка формација и сваки слој нису препуни таквих прелазних карика? Геологија сигурно није открила ниједан тако прецизно степенован органски ланац. То је можда најочигледнији и најозбиљнији приговор који би се могао наметнути овој теорији. Верујем да се објашњење налази у крајњој несавршености геолошких остатака."[13] Данашњи научници тврде да постоји изузетно обиље фосилних остатака: познато нам је више фосилних врста него оних живих. И поред тога, није пронађено више од неколицине оних које би на неки начин могле бити протумачене као прелазне врсте. Они ће вам говорити о птеродактилу, крилатом рептилу (гмизавцу) и рећи да је тај рептил постао птица. Међутим, зашто се једноставно не би могло рећи да је то крилати рептил?[14] Постоје извесни фосили које називају "фосилима показатељима". Када се ти фосили виде у извесним слојевима, установљује се да тај слој не може бити ни старији ни млађи од одређеног датума јер се претпоставља да је та животиња изумрла у том периоду. Проналазе рибу[15] која плива у океану, иако су претпостављали да је изумрла пре седамдесет милиона година[16]. Будући да је сматрана за "фосила - показатеља", то је поништило читаву ствар: датовање тог слоја које је извршено на основу изумрле рибе не може се више сматрати тачним[17].
153
Због чега су неке врсте еволуирале док друге остају исте какве су и биле? Постоје многе врсте које су пронађене у "древним" слојевима и оне су истоветне са врстама које и данас живе. Еволуционисти долазе на идеју да су неке врсте "искварене" и да се из неког разлога никуда не крећу, док су друге врсте прогресивније, јер имају енергије за напредак. Међутим, то је вера а не доказ. Фосилне врсте које су се сачувале међусобно се исто онолико разликују колико и живе врсте. 6. Постоје затим и "очигледни" родни докази за еволуцију. У већини уџбеника о еволуцији постоје извештачени прикази који прате трагове у еволуцији коња и слонова. Ови прикази укључују велику меру субјективности, као у случајевима када уметници приказују неандерталца који је погрбљен, како би што више подсећао на мајмуна. То није научни доказ него машта заснована на филососрским идејама. Међу фосилним остацима постоји много сведочанстава која су или против еволуције или показују да на овај или онај начин докази не постоје. Постоје, међутим, многе ствари које су вредне помена и које се не могу објаснити еволуцијом. Неколицина "јасних" линија порекла - коња, свиње итд укључује или варијације у оквирима једног типа (као што су, очигледно, различите величине коња) или се пак (кад су очигледно укључене различите врсте живих бића) само претпоставља да је једно живо биће повезано с другим непосредним пореклом[18]. Ако је еволуција тачна, те линије порекла би могле бити вероватне, али оне ни на који начин не чине доказ за еволуцију. 7. Последњи такозвани доказ еволуције су мутације. У суштини, озбиљан научник ће вам рећи да све остало нису истински докази и да је једини доказ мутација. Постоје неки еволуционисти, као што је Теодосије Добжањски који каже: "Ја сам доказао еволуцију зато што сам у лабораторији створио нове врсте". Након што се тридесет година бавите воћним мушицама које се врло брзо размножавају, за неколико деценија можете добити генерацијски еквивалент за неколико стотина хиљада година људског живота. Добжањски је експериментисао тако што је зрачио воћне мушице и најзад иступио са две које су се промениле и које се више нису укрштале с другом врстом воћних мушица. То је његова дефиниција врста - да се више не укрштају. Услед тога, он је изјавио: "Еволуирао сам нове врсте!" Као прво, то је учињено у крајње неприродним условима и помоћу зрачења. Да бисте ово оправдали, морате иступити с новом теоријом о радиоактивним таласима. Као друго, то је још увек воћна мушица. То је још увек воћна мушица и у основи се не разликује од било које друге воћне муве. Једноставно, то је само још једна варијација. На тај начин, он у суштини ништа није доказао[19].
154
Осим тога, мутације су у 99 % случајева штетне. Сви експерименти, укључујући и оне које су еволуционисти деценијама спроводили, потврдили су се као неуспешни у испољавању било каквог истинског претварања бића једне врсте у друго, чак и у случају најпримитивнијих врста које се репродукују сваких десет дана. Ако ништа друго, сведочанства из те сфере говоре у корист "постојаности" врста[20]. На крају, морамо да кажемо да не постоји убедљив научни доказ за еволуцију; исто тако, не постоји ни убедљив научни доказ против еволуције: иако се на основу постојећих сведочанстава то не чини сасвим логично или вероватно, ипак не постоји доказ да након милијарди или билиона година од амебе не би могао постати мајмун. Ко то зна? Ако за тренутак не размишљате о ономе што кажу Свети Оци, могли бисте помислити да је то можда и истина, посебно ако постоји Бог. Ако мислите да се то "случајно" догодило нећете моћи да наведете ниједан аргумент за то[21]. Уверење да се то догодило случајно захтева много више вере него веровање у Бога. У сваком случају, сведочанства која смо управо испитали имаће за вас смисла сагласно вашој философији. Креационистичка философија захтева мање проверавање доказа, тако да је у већој мери сагласна с поједностављеним претпоставкама модерне науке. 8. Постоји још нешто што је коришћено као једна врста "доказа еволуције", а то је радиометријско датовање: угљеник, калијумаргон, распадање уранијума[22], итд. Сви ови методи откривени су у овом веку, а неки од њих тек недавно. Еволуционисти кажу да ови системи доказују да је свет веома стар. У једном уџбенику се каже да су они довели до револуције у датовању, јер смо раније имали само релативне представе о старости, док су сад те представе апсолутне. Тако се нека стена може тестирати помоћу система калијумаргона, да би се затим иступило с идејом да је стена стара две милијарде година. Ови системи дозвољавају да се погреши највише за десет процената. Реч је о томе да су научници на основу претпоставки "знали" да је земља веома стара и много пре развијања ових система. Од самих својих почетака, системи датовања били су засновани на недоказаним униформистичким претпоставкама Чарлса Лајела да је свет стар милионима ако не и милијардама година. Као што Вилијем Н. Бери пише у својој књизи Пораст преисторијске временске скале: "еволуција је на тај начин сама основа геолошке временске скале, иако је сама скала била створена и пре него што су Дарвин и Валас представили научном свету свој систем природног одабирања."[23] Све зависи од ваше философије. Радиометријски систем датовања "делује" једино уколико вu већ знате да је свет "стар милионима година"[24]. Према томе, они не представљају истинску револуцију у датовању: они се једноставно уклапају у већ прихваћено гледиште. Уколико би тај нови систем датовања 155
рекао да је свет, уместо три милијарде, стар само пет хиљада година, научници га не би прихватили тако лако[25]. Геолошка колона и приближна старост свих фосилних слојева били су такође разрађени сагласно еволуционој теорији, много пре него што се уопште и чуло за радиометријско датовање[26]. Било која објективна научна књига посвећена овој теми рећи ће вам да је прихватање теорије еволуције једини начин на који можете дати апсолутни број година различитим слојевима. "Фосили-показатељи" ("Index fossils") користе се као крајњи индикатори старости неког слоја, док је старост "фосилапоказатеља" заснована на еволуционим претпоставкама о њима[27]. Као што тврди The American Journal of Science,"једина хронометријска скала која се може применити у геолошкој историји за стратиграфску класификацију и тачно датовање геолошких збивања установљена је на основу фосила. Захваљујући иреверзибилности еволуције, они пружају недвосмислену временску скалу за одређења релативне старости и узајамне везе стена широм света.[28],[29] Према томе, то је само још један кружни аргумент. Теорија еволуције није доказана "милионима година", јер се милиони година ослањају на теорију еволуције. Ако еволуција није истинита, нема потребе ни за милионима година. Пишући у American Journal of Science (Јан. 1976, c. 53) J. E. О'Рурки тврди: "Интелигентан нестручњак је дуго сумњао у кружно закључивање приликом употребе стена да би се датовали фосили и фосила да би се датовале стене. Геолози се никада нису потрудили да дају добар одговор, осећајући да објашњење није вредно труда све док такав поступак даје резултате. Сматра се да је то безосећајни прагматизам". (Изд.) Као друго, постоје извесне основне претпоставке које радиометријски систем датовања мора испунити. Системи који следе брзину распадања радиоактивних минерала на "саставне" компоненте захтевају: 1) да постоји апсолутна униформност, односно да је брзина распадања увек била иста током читавог периода док је процес трајао, 2) да није било контаминације (загађивања) из спољашњих извора - при чему признају да се то догађа, 3) да је ствар која се датује била изолована и негде закопана, тако да је споља нису дотицале органске материје и, најзад, 4) да на првом месту није била ниједна од споредних ("кћеринских" "daughter") компоненти него главна ("родитељска" - "parent") компонента. Све су то само претпоставке и оне нису доказане. Еволуциониста Вилијам Н. Бери пише о недоказаним униформистичким покушајима на које се ослањају систем радиометријског датовања и уистину сви видови еволуционе геологије и палеонтологије:
156
"Сви феномени који се везују за прошлу историју земље зависе од принципа униформности у природним процесима током времена за њихову интерпретацију. Све, почев од интерпретираних шкољки које су сачуване у стенама као остаци некада живих организама па до установљења протицања времена коришћењем брзине распадања непостојаних изотопа као што су калијум 40 или угљеник 14 зависи од овог принципа. На пример, метод угљеника 14 зависи од овог принципа израженог у претпоставци да је космичка радијација током последњих 35.000 година (временски период за који је овај метод најделотворнији) имала исти интензитет и да је време распадања угљеника 14 увек било исто какво је и сада. Очигледно је да без принципа униформности у природним процесима временска одређења заснована на распадању угљеника 14 не би могла бити ни разматрана."[30] Многи људи, међу којима су и неки нееволуционисти, дозволиће да је угљеник 14 најпоузданији од свих система датовања, па чак и научници - креационисти допуштају да је он прилично поуздан кад је у питању период од протеклих 3.000 година, "иако са значајном зебњом и неизвесношћу". Овај метод је тестиран на неким налазима чија је старост била позната и показало се да није далеко од истине. Међутим, кад је у питању старост од 2000-3000 година, он постаје крајње непоуздан. Чак и они, који су присталице овог система допуштају да, будући да је полуживот (half life) угљеника 14 - 5.600 година, он не може бити поуздан у случају старости од 25.000-30.000 година. Што се тиче осталих метода, односно калијум - аргона и распадања уранијума, њихов полуживот износи 1.3, односно 4.5 милијарде година. Према томе, кад говоре о доказивању старости стена, они користе ове методе. Систем угљеника 14 користи се само за органске материје, док се калијум - аргон и уранијум користе за стене. Оно што је претходно речено, може се применити и у овом случају: морала је постојати униформност током милијарди година, без загађења из спољашње средине. Што се тиче метода калијум - аргона, морате претпоставити да је он у почетку у целини био калијум 40 пре него што се распао на аргон 40, и све те ствари морате прихватити вером. Уколико покушате да измерите нешто из недавне прошлости, на пример нешто од пре милион година и при том користите ове методе, онда је то слично као да милиметар покушавате да измерите штапом од једног километра. Постоје бројни случајеви кад су ови системи примењени на новије стене и кад су показали старост од неколико милиона или милијарди година. Према томе, читава ствар је веома непоуздана. Она најпре захтева да су постојале те милијарде година. Постоје и други врсте тестова који су коришћени у различитим временима као што је, на пример, брзина којом се натријум и разне хемикалије ослобађају у океану. Ви мерите количину елемената који сада постоје у океану, мерите колико их 157
приближно сваке године оде у море и одатле излазите са претпоставком колико је стар океан; при том је сасвим вероватно да је океан стар колико и свет. То су учинили са натријумом и израчунали да је свет стар 100 милиона година. Међутим, испоставило се да, зависно од тога који елемент користите, добијате различите резултате: олово даје старост од 2000 година, нешто друго старост од 8000 или од 100 година, док неки елементи показују старост од 50.000 година. Ту апсолутно не постоји униформност. Постоје и други тестови. На пример, извршен је тест заснован на брзини којом хелијум 4 продире у атмосферу кроз сунчеву корону. Овај тест је показао да је земљина атмосфера стара свега неколико хиљада година.[31] Према томе, сви ови тестови су веома несигурни. Неки од њих посебно су непоуздани у погледу тврдње да је свет нешто што је старо 5 милиона година. Кад дођете до те тачке, све зависи од онога у шта верујете. Неки научници мисле да је земља веома стара зато што је еволуција незамислива уколико није тако. Уколико верујете у еволуцију, и ви морате веровати да је земља веома стара, јер је очигледно да еволуција не би могла да дејствује на краћој временској скали. Међутим, што се тиче научних доказа, не постоји нити онај да је стара 5 милиона нити онај да је стара 7.500 година. Могло би да буде и једно и друго, и све зависи од претпоставки од којих полазите.
НАПОМЕНЕ: 1. У илустрацији на стр. 215 Опште зоологије "хипотетични посредник" (поменут као такав у наслову) приказан је између рибљих пераја и кракова водоземаца (амфибија). Другим речима, у недостатку прелазних врста, писац је измислио једну такву врсту! (Изд.) 2. Тrасу I. Storer, General Zoology, с. 216. 3. Исто 4. Другим речима, то је доказ да је човек еволуирао од водене животиње са шкргама. (Изд.) 5. Исто, с. 220 6. Практично, током последњих година доказано је да сви тзв. "бескорисни (рудиментарни, закржљали) органи", посебно они у човеку, имају одређену функцију и да, према томе, уопште нису бескорисни. У једном периоду, еволуционисти су изјављивали да у човеку постоји око 180 "бескорисних (рудиментарних) органа", док то сада практично не изјављују више ни за један орган. Неки од тих органа били су тироидна жлезда, тимус (грудна жлезда), репни пршљен, пинеална жлезда, мишићи уха, крајници и слепо црево. За све ове органе сада се зна да имају корисне и често есенцијалне (суштинске) функције" (Хенри Морис, Научни креационизам, с. 76). За исцрпну обраду ове теме в. књигу "Бескорисни (рудиментарни) органи
158
су потпуно функционални" ("Vestigial organs" are Fully Functional др. Џерија Бергмана и др. Џорџа Хоува. (Изд). 7. Шема "геолошких колона" коју су замислили еволуционисти (уз датовање сваког слоја) не може се наћи нигде у природи као комплетан низ седимената уобичајене густине. "То је имагинарна структура која је синтетизована на основу поређења једног слоја стена у једном делу света са сличним слојем на другом крају света." В. Ричард Милтон, Рушење дарвинистичких митова (Shattering The Myths of Darwinism), c. 3, 7. (Изд.) 8. Енциклопедија Британика (11. издање) признаје да су у неким пољима сви слојеви дословно "постављени наглавце" (односно да су примитивнија жива бића нађена у вишим нивоима него она која су "више еволуирала"). 9. Униформистичка претпоставка да су слојеви постепено настајали током милиона година није потврђена доказима. Модерни геолошки процеси показују да данас нигде не постоје стене које су се формирале као оне у постојећим слојевима. То указује да слојеви имају порекло у катастрофи. В. Ричард Милтон, Рушење дарвинистичких митова, с. 7279 и Хенри Морис, Научни креационизам, с. 101-111. (Изд.) 10. Др Хенри Морис у наставку каже: "Иако би се овај поредак уопштено могао очекивати, открило се да постоји много изузетака, узимајући у обзир и недостатке и преметања (инверзије) и чињеница је да би се могао очекивати с тачке гледишта Потопа, али да би тешко могао одговарати приликом разматрања еволуције и униформизма.
Др Дејвид М. Рауп, кустос за геологију у Чикашком завичајном музеју природне историје (у којем је смештена највећа збирка фосила на свету), темељно је изучавао те фосилне остатке и дошао до следећег закључка: "Након Дарвиновог времена, његове присталице су се надале да ће открити очекиване прогресије. Уопштено говорећи, оне нису откривене. Међутим, како оптимизам тешко умире, неке од тих чистих маштарија поткрале су се чак и уџбеницима." Др Рауп се сматра за највећег живог палеонтолога на свету. Он је еволуциониста, али сматра да на фосилне остатке можете применити ону теорију која вам се допадне. Он каже да су се фосили исто тако могли таложити стохастички (случајно) колико и по неком поретку (Дејвид Рауп, Модели вероватноће у еволуционој Гшлеобиолошји, American Scientist, јан.феб. 1977, с. 57). Он чак износи и ироничне закључке везане за креационисте: "Једна од иронија расправе 'еволуција или креација' садржи се у томе да су креационисти прихватили погрешно становиште да фосилни остаци показују детаљну и правилну прогресију и они су у великој мери прилагодили ове 'чињенице' својој геологији Потопа" (Дејвид Рауп, Еволуција и фосилни остаци, Science, 17. јул 1981, с. 289. "Другим речима", пише Хенри Морис, "Рауп каже да геолози који заговарају теорију Потопа немају потребе да се труде да примене модел Потопа на распоред фосила, јер не постоји никакав 'распоред' који би се могао
159
прилагодити." (Библијска основа модерне науке - Biblical Basisfor Modern Science, c. 363) (Изд) 11. Tj. које ће спречити распадање изазвано бактеријама или онемогућити да га шчепају грабљивице. Осим тога, тај слој се мора налазити на значајној дубини, како би се спречило да природни процеси униште остатке.
Ричард Милтон истиче: "Данас није познато да се фосилне стене формирају било где у свету. Не постоји складиштење органских остатака нити обиља мирног седиментног морског окружења. На земљи и мору уистину се могу наћи милиони костура и шкољки живих бића. Међутим, они нигде не бивају лагано закопани у слојеве и скамењени него једноставно бивају оштећени ветровима, плимом, временским условима или грабљивицама (Рушење дарвинистичких митова, с. 78). То указује да су се постојећи фосили формирали као резултат катастрофе. В. Хенри Морис, Научни креационизам, с. 97101. (Изд.) 12. В. Џон Д. Морис: Млада Земља (John D. Morris: Young Earth), c. 102-103. (Изд.) 13. Charles Darwin, The Origin of Species 14. Животиња коју еволуционисти најчешће наводе као прелаз од рептила ка птици није заправо птеродактил него археоптерикс. Филип Е. Џонсон назива археоптерикса "особеном варијантом", као што су савремени кљунари (аустралијске животиње које полажу јаја и имају кљун као патка) (в. Дарвин на проби, с. 80). Хенри Морис истиче да је то "мозаичка форма", која не поседује прелазне структуре (Библијска основа модерне науке, с. 341). Чак и еволуционисти као што су Стефан Џеј Гулд и Нил Елдриџ признају да "чудни мозаички типови као археоптерикс не могу убројати међу прелазне форме у фосилним остацима" (Paleobiology, vol. 3, пролеће 1977, с. 147). Мајкл Дентон примећује да "не постоји могућност да је ова архаична птица припремана низом прелазних облика почев од уобичајеног копненог рептила преко једног броја типова који су пузили и имали све развијеније перје, док нису постали слични птицама." {Еволуција теорија у кризи - Evolutiоп: А Тhеоrу in Crisis, с. 176) (Изд.) 15. Реч је о коелаканту/ који је откривен 1938. године недалеко од обале Мадагаскара. Мислило се да је коелакант тесно повезан с непосредним прецима амфибија (водоземаца). Међутим, кад је сециран, "његови унутрашњи органи нису показали никакве знакове да су се прилагођавали копненим условима, нити су дали неке наговештаје о томе како би било могуће да риба постане водоземац" (Џонсон, Дарвин на проби, с. 7677 и Дентон, с. 179180). (Изд). 16. Тј. приближно у оном периоду у којем су, како се претпоставља, изумрли диносауруси. (Изд.) 17. Постоје и многи други организми чији су фосили нађени само у слојевима за које се сматрало да су стари стотинама милиона година и који су због тога узимани као "фосили - показатељи", све док се није испоставило да ти организми живе и у модерном добу. Непотпуни списак тих организама видети у књизи Научни креационизам, с. 8889. (Изд.) 18. Чланак који је недавно објављен у World Magazine (17. јул 1999) забележио је следеће у вези с вероватно најпознатијом од тих
160
наводних линија порекла: "Завичајни музеј (у Чикагу) је извор тих често прештампаваних приказа који наизглед показују еволуцију коња. Ситне костуре замењују они незнатно крупнији и они који све више личе на коњске, лагано мутирајући док не добијемо савременог коња. На први поглед, чини се да то даје жив и очигледан доказ еволуције, без изгубљених карика између ситне животиње сличне ласици и величанственог ждрепца. Овај приказ је, као такав, био коришћен у безброј научних уџбеника. Испоставило се, међутим, да животиње чији су скелети тако распоређени немају ничег заједничког једна с другом. Оне представљају различите врсте и различите огранке, тако да су чак и еволуционисти - изазвани критичарима дарвинизма, били присиљени да то признају. Завичајни музеј је, због свог угледа, заменио фотографију старог приказа, упоредо с објашњењем овог спора (Џин Едвард Вајт, Признавање грешака - Admitting Its Mistakes)
У вези с претпостављеним линијама порекла в. такође: Дентон, с. 182-186 и Милтон, с. 102105. (Изд.) 19. Филип Е. Џонсон запажа да "експеримент може у великој мери увећати или смањити број чекиња код воћне муве... или значајно смањити величину крила итд, али воћне муве су још увек воћне муве и то обично оне које се лоше прилагођавају. У неким саопштењима се верује да су експерименти с воћним мувама створили нове врсте у смислу нараштаја који се више нису међусобно парили; други полемишу да су се границе врста у стварности испресецале. Очигледно је да ово питање зависи од тога колико се уско или широко дефинише врста, посебно у погледу нараштаја који су ометени у спаривању иако нису потпуно неспособни за њега.
Нисам заинтересован да наставим разматрање овог питања јер се овде расправља о могућности стварања нових органа и организама овим методом а не о могућности да се створе нараштаји који би се засебно размножавали. У сваком случају, нема разлога да се верује да она врста селекције (одабирања) која је коришћена у експериментима с воћним мувама има било какве везе с начином на који су се воћне муве најпре развијале (Дарвин на проби, с. 175). Сумаран преглед различитих дефиниција врсте које предлажу еволуционисти в. у истој књизи, с. 134. 20. Као што је запазио стручњак за генетику, др. Ли Шпетнер, "уколико случајне мутације могу бити разлог за еволуцију живота, онда оне морају додати обиље информација геному, почев од времена онога што се сматра првим организмом па све до појаве садашњег живота. Ако је тај бескрајни обим информација изграђен акумулацијом дугог низа случајних мутација и природне селекције (природног одабирања), онда свака од тих многих милијарди мутација мора у просеку имати неке додатне информације. Па ипак, након свих молекуларних студија спроведених у вези с мутацијама, није откривена ниједна од њих која би имала додатне генетске информације! Све оне су изгубиле информације! В. ауторитативно побијање еволуције од стране др. Шпетнера у књизи Није случајно! (Not Ву Chance!). (Изд.) 21. Када каже "случајно", о. Серафим мисли "без претходног плана" или "без интелигентног Створитеља". Сагласно неодарвинистичкој, модерној синтетичкој теорији еволуције, основни механизам еволуције
161
је случајна мутација која дејствује упоредо с природном селекцијом (природним одабирањем). (Изд.) 22. У историјском смислу, систем распадања уранијума је најстарији систем радиометријског датовања и по њему су проверавани сви остали методи. Он представља најважнију подршку широко прихваћеној идеји да је земља стара 4,6 милијарде година. (Изд.) 23. William B. N. Веrrу, The Growth of a Prehistoric Time Scale 24. Морамо запамтити да, научно говорећи, нико нема доказ за било који датум који је претходио писаним остацима, пре око 4000 до 6000 година. Датуми који претходепочецима историје нужно морају бити засновани на претпоставкама униформизма (Хенри Морис, Научни креационизам, с. 150). (Изд.) 25. Као што запажа Ричард Милтон: "наука је предложила многе методе геохронометрије, тј. мерења старости Земље, и сви су они подложни некој неизвесности(нпр. испуштање хелијума у атмосферу, уливање соли у океан). Међу тим многим методима, само једна техника, а то је радиоактивно распадање уранијума и сродних елемената допушта да је Земља стара милијардама година. Био је то једини метод који су одушевљено потпомогли дарвинисти и униформистички геолози, док су сви остали методи били запостављени. (Рушење дарвинистичких митовa, с. 38.) (Изд.) 26. Тако је, на пример, у 19. веку Чарлс Лајел покушао да датује крај кретацејског периода, узимајући у обзир време које је, према његовом мишљењу, било потребно шкољкама (чији су фосили нађени у познијим наслагама) да еволуирају у своје данашње потомке. Лајел је проценио да се кретацејски период завршио пре 80 милиона година, што није далеко од данас прихваћене бројке од 65 милиона година (Рушење дарвинистичких митова, с. 22). (Изд.) 27. Кад испитивања стена помоћу различитих радиометријских мерења, изведених у складу с једним или више радиометријских поступака, показују неједнаку старост(што се често дешава), еволуционисти ће се одлучити за старост која је сагласна с њиховим идејама о еволуционим ступњевима "фосила-показатеља" нађених у истом слоју. Како се изразио др. Џон Д. Морис, "још једном се помоћу фосила датују стене, а фосили су датовани на основу еволуције". Један чувени случај представља спорно датовање лобање KNM-ER 1470 коју је открио Ричард Лики (в. такође: Љубенов, Костурираздора Bones of Contention, с. 247-288 и Милтон, с. 53-56). (Изд.) 28. Осим тога, В. М. Елејзер са Универзитета у Мериленду пише: "Као што је добро познато, поредак геолошких слојева је у потпуности утврђен помоћу фосила. Према томе, геолошки метод претпоставља да су у тим периодима постојала жива бића која су постепено постајала све сложенија (Encyclopedia Britannica, 1973, vol. 7, с. 850). 29. O. H. Schindewolf, "Comments on Some Stratigraphic terms", American Journal of Science, vol. 255 30. William B. N. Веггу: The Growth of a Prehistoric Time Scale 31. Неnry Faul, Nuclear Geology
4. Теорија еволуције може се разумети философски Еволуција, у суштини, није научни проблем него философско питање. Ми морамо да схватимо да је теорија еволуције за неке научнике, философе и остале људе прихватљива зато, што су били припремљени за њу. Осврнимо се сада на њене философске претходнике у отпадији западног друштва од традиционалног хришћанства. 162
Као што смо видели, идеја еволуције појавила се крајем 18. века, који је уједно представљао крај просветитељства и почетак револуционарног доба нашег сопственог доба. За просветитељство је био карактеристичан стабилан поглед на свет, иако та стабилност није могла да потраје: она је морала да уступи место револуционарном погледу на свет. Касније ћемо расправљати о томе зашто је то било тако. У једном од класичних дела о просветитељству, у Европском духу (The European Mind) Пола Хазарда каже се следеће: "У том периоду у Европи је дошло до моралног сукоба. Интервал између ренесансе, чији је оно праволинијски потомак, и француске револуције, за коју је ковало оружје, чини епоху која у погледу историјског значаја не уступа ни пред једном другом."[1] Просветитељство је било класично доба модерне Европе. Тај период између ренесансе и модерних времена био је први стварни покушај да се начини складна синтеза нових снага, ослобођених током средњег века, ренесансе и реформације[2], а да се при том не изгуби духовна утемељеност у неку врсту хришћанства. Први аспект тог класичног доба, тог новог склада, била је доминација научног погледа на свет која је добила облик космичког механизма Исака Њутна.[3] Њутново доба, рано просветитељство, било је доба кад се чинило да се и наука и рационална религија слажу да је са светом све у реду, и кад су уметности цветале на начин на који на Западу никада више неће цветати. Пре тог времена, Запад је упознао неколико столећа интелектуалног превирања па чак и хаоса, будући да је средњовековна римокатоличка синтеза доживела крах и да су се осетиле нове снаге, што је водило ка ватреним расправама и крвавим окршајима. Верски ратови са сасвим практичним циљевима завршили су се 1648, окончањем Тридесетогодишњег рата који је опустошио Немачку. Протестантизам се беше побунио против замршености и искварености католицизма; дошло је до ренесансе (препорода) древне паганске мисли и уметности; нови хуманизам открио је природног човека који је идеју Бога још више одгурнуо у позадину; најзад, за будућност је још значајније било то што је наука заменила богословље као стандард знања и чинило се да је изучавање природе и њених закона постало најважније интелектуално занимање. Током седамнаестог и раног осамнаестог века, међутим, у западној мисли успостављена је извесна равнотежа и хармонија. Најзад, хришћанство није било поражено новим идејама него се прилагодило новом духу, док се тешкоће и противуречности модерних натуралистичких и рационалистичких идеја још нису осећале. Посебно се у најпросвећенијим деловима западне Европе, у Енглеској, Немачкој и Француској, чинило да је наступило ново златно доба, као контраст верским ратовима који су све до средине седамнаестог века пустошили ове земље. 163
Просвећени човек веровао је у Бога чије се постојање могло рационално показати, био је толерантан према веровањима других и био уверен да се све у свету може објаснити модерном науком, чија је достигнућа ревносно пратио. Чинило се да је свет огромни механизам у непрестаном кретању, чији се сваки покрет може математички описати. Био је то један хармоничан универзум, уређен као јединствен математички систем. Кад се 1687. појавило класично дело које изражава те идеје, Њутнова Principia Mathematica, било је поздрављено свеопштим одобравањем, што је показало да је образовани свет у то време био сасвим зрео за то ново еванђеље. У новој синтези просветитељства "природа" је заменила Бога као средишњу идеју - иако Бог није био одбачен све до краја овог периода. Доба њутновског система било је уједно и доба религије разума. Религија није била потчињена истом стандарду као наука: изучавању спољашњег света, односно, стандарду разума. Тако се наставио процес који је започео са схоластиком непосредно након Раскола, када је разум уздигнут изнад вере и предања. Просветитељство је било доба када је човек сањарио о религији разумности. Што се тиче религије, деизам је вероватно био најтипичнији покрет осамнаестог века. Идеја деизма је да Бог постоји али да је Он сасвим ирелевантан, односно, Он је створио свет и затим се повукао. Сам Њутн је веровао да он сам није у стању да све сасвим тачно израчуна - на пример путање комета; имао је идеју да je свемир сличан великом часовнику који је Бог начинио и затим се повукао, али да понекад мора да иступи и да га поправи, да га поново навије. Међутим, познији астрономи су рекли "не, то није истина; човек мора поседовати јединствену теорију која објашњава све, укључујући и сва неправилна кретања, тако да је Бог потребан само на почетку". Бог је постао крајње неодређен. Тада су чуда и пророштва доведена у питање и многи писци већ су почели да говоре како су то пука сујеверја. француска је по том питању постала много радикалнија него Енглеска. Осврнувши се на просветитељски поглед на свет, човек може да сагледа шта је, како се чинило, било његова хармонична идеја - о природи која влада над свим, о разоткривању тајни природе, о Богу Који је још увек био на Небесима нада није много делао, и о научном знању које се развија у целом свету. Ово нас доводи до другог главног аспекта просветитељства, а то је вера у људски прогрес. У својој књизи Стварање модерног духа (The Making of the Modern Mind) Џ. X. Рендал Млађи пише: "Велики апостоли просветитељства надали су се да ће ширење разума и науке међу појединим људима створити идеалну људску заједницу... Од почетка (осамнаестог) века надаље посредством образовања дошло је до појаве нарастајућег прогреса. Лок, Хелвецијус и Бентам поставили су темеље том племенитом сну... сви људи, из ма које школе, са изузетком само 164
оних који су се... грчевито придржавали хришћанског учења о првородном греху, свом својом ватреном природом веровали су у савршенство људске расе. Човечанство је најзад држало кључ своје судбине у својим рукама и готово да је могло да начини будућност онаквом какву би хтело. Искорењавањем непромишљених грешака прошлости и повратком рационалном обрађивању природе, тешко да би могле постојати било какве границе људском благостању које се не би могле превазићи. Нама је тешко да схватимо колико је скорашња та вера у људски прогрес. Чини се да древни свет није имао идеју о томе; Грци и Римљани су се радије освртали уназад, ка Златном добу које је човек искварио. Средњи век, наравно, није могао да поднесе такву мисао. Ренесанса, која је заправо извршила много тога, није могла ни да замисли да би се човек поново могао узвисити до славне антике; све њене мисли биле су, у суштини, усмерене на прошлост. Тек се са развојем науке у седамнаестом веку човек усудио да негује тако претерано славољубље... сви научници, почев од Декарта надаље, презрели су прошлост и на светлост дана изнели веру у прогрес."[4] Зашто се срушио просветитељски поглед на свет? Његова философија данас нам се чини безнадежно наивна, његова уметност златног доба не може се оживети. Постоји неколико узрока, и сви они се делимично преклапају један са другим. Основни разлог за то био је критички приступ самом рационализму, на којем се заснивао целокупан просветитељски поглед на свет. Свети Оци кажу да је људски разум након пада искварен; према томе, он се мора потчинити вери и откровењу и на тај начин бити уздигнут на виши ниво. Кад се разум једном уздигао изнад вере и предања, његов критички приступ изазвао је његову сопствену пропаст, Вера у људски разум која је напре створила схоластику створила је затим и реформацију, јер је разум критиковао и саму религију. Реформација је представљала критику средњовековног католицизма, да би затим критика протестантизма створила атеистичке и агностичке философе 19. века. Најзад, критички приступ разуму довео је до истинског самоубиства разума. Кад човек једном стекне поверење у разум као у марило истине, он га мора следити на читавом путу његовог рушилачког тока. Човек нема аргумент којим би се томе супротставио. Од времена средњег века, рационализам је редуковао сферу знања, будући да је критиковао сваку традицију и стварност духовног света, односно све осим спољашњег света. Са енглеским философом Дејвидом Хјумом током позног 18. века, аутономни разум је коначно дошао донде, докле је могао да дође: он је поништио свако поуздано знање, па чак и спољашњи свет. Хјум је рекао да апсолутну истину не можемо спознати посредством разума и да можемо знати само оно што искусимо. Он је записао:
165
"Разум је субјективна способност која није нужно повезана са 'чињеницама' које покушавамо да сазнамо. Он је ограничен на изналажење веза међу нашим идејама које су и саме већ двоструко удаљене од 'стварности'. Наша чула су подједнако субјективна, јер она никад не могу спознати 'ствар по себи' него само представу о њој која у себи нема елемент нужности и поузданости".[5] То је, у суштини, она дубока ствар у нашим модерним мислиоцима последњих две стотине година: очајање због немогућности да се некад нешто сазна, које разара и само ткиво живота. Верујте у рационалистичку философију и почните да размишљате на тај начин, па ћете стати уз Хјума и остале мислиоце сличне њему, а читав свет ће се расплинути. Због тога је један философ сасвим исправно о Хјуму рекао следеће: "Читати Хјумове дијалоге, након што сте с благонаклоним разумевањем читали озбиљне деисте и оптимистички расположене философе раног 18. века, значи доживети лаку грозницу и осећање лишености слободе. То вам изгледа као да је у подне просветитељства, у часу 'сиесте', кад се чинило да је све унаоколо мирно и сигурно, човек изненада постао свестан кратког, оштрог исклизнућа темеља, нејасног, далеког подрхтавања које је протутњало испод чврстог тла здравог разума."[6] (То је, наравно, касније, у наше доба, изазвало велики потрес.) Идеал експеримента (огледа) у науци имао је функцију сличну оној коју је имао разум у уништавању стабилног погледа на свет из времена просветитељства. Будући и сам утемељен на рационализму, овај идеал никад није био задовољен: он никад није престао да постоји, али је увек тежио да провери своје закључке и да дође до нових. Због тога се научне идеје непрестано мењају и због тога је у Њутново време пропала научна синтеза. Најзад, идеја прогреса помогла је да постепено ишчезне стара синтеза. Као што смо видели, у ренесанси се на древност (антику) гледало као на истинско мерило. Сматрало се да ће све бити добро уколико успемо да јој се вратимо и да се удаљимо од средњег века и сујеверја. У то време, кад је наука постала доминантан начин размишљања, појавио се и научни поглед на свет. Људи су почели да схватају да свако, ко живи данас, има далеко више научних сазнања од било кога, ко је живео у прошлости. Наука је сада, са својим експериментима, први пут драматично кренула напред, итд. Сама идеја прогреса - да је садашњост изграђена на прошлости, да ће будуће генерације побољшати наша достигнућа и да ће се човек стално кретати напред - очигледно поништава идеју да постоји једно непроменљиво мерило. Све постаје релативно, управо као у Хјумовом субјективизму. Човеков постојећи критеријум препуштен је судбини будућих људи који 166
ће га побољшати. Након извесног времена, људи су почели да схватају да је то философија непрестане промене, непрестаног кретања. Душа је тада постала узнемирена. Осећала је да нема мира, да нема сигурности. Пред крај осамнаестог века, идеја прогреса изродила је "еволуциони" поглед на свет који је био потпуно различит од оног стабилног, Њутновог, и који је током 19. века иступио у први план. Тако је 18. век започео са великим оптимизмом, али већина људи није схватила да ће крајем овог века његови најистакнутији философи поништити било какву могућност сваке реалне спознаје спољашњег света и сваки постојани стандард истине. Потребно је да прође време да би идеје дубоке као ова продрле до људи, али кад то једном учине, изазивају погубне последице. Те погубне последице могле су се видети у француској револуцији 1789, која је представљала револуционарну примену рационалистичких идеја на промену друштва и целокупног спољашњег поретка живота. Крај 18. века са собом је донео и крај старог поретка - крај ере стабилности, кад су се људске институције, уметност и култура темељиле макар и на остацима хришћанства и хришћанског осећања. Почетак француске револуције подудара се са крајем хришћанске цивилизације. Пре 1789. још увек је владао "стари режим"; након тога наступа доба револуције, наше сопствено доба. Кад се све то сагледа, еволуциона теорија може се разумети филососрски. Она је проистекла из трагања за научним доказом прогреса који ће оправдати модерни револуиџонарни напредак. Теорију еволуције је најпре предложио Еразмус Дарвин, деда Чарлса Дарвина, и то 1794. године, дакле, само пет година после француске револуције.[7] Џ. X. Рендал Млађи, који је и сам еволуциониста, довољно је софистициран да допусти да је теорија еволуције вера а не доказана чињеница: "Биолози сада допуштају да ми, строго говорећи, ништа не знамо о узроцима порекла нових врста; ми морамо да прибегнемо научној вери да до њих долази услед хемијских промена у бактеријској протоплазми."[8],[9] Еволуционисти морају да прибегну овој вери јер је, како они кажу, "све остало незамисливо", при чему је "све остало" Божије стварање света пре 7000-8000 година. Рендал наставља, објашњавајући дејствовање еволуције на свет: "Упркос овим тешкоћама, веровања данашњих људи постала су дубоко прожета идејом еволуције. Велики основни појмови и идеје као што су Природа, Разум и Корисност, које су тако много значиле за 18. век, широко су отвориле пут новом усмерењу које боље изражава крајње интелектуалне идеје света у развоју.
167
Многи друштвени чиниоци заједно су деловали на популаризацији идеје развоја и закључака који из њега следе. Можда је темељни нагласак који је еволуција унела у људске умове стављен на исцрпну узрочну анализу специфичних процеса промене. Уместо да трагају за разоткривањем краја или сврхе светског процеса као целине или за разазнавањем крајњих узрока или основа свих постојећих ствари - фундаменталног задатка некадашње науке и философије - људи морају да испитају једино какав је процес и шта он чини у појединим сегментима. Они су одбацили... дубока размишљања о утврђеној и статичној структури Истине и, уместо тога, усвојили циљ истраживања свих оних малих истина које експеримент може да докаже. Не, дакле, оне Истине која је извор свих истина и која људску душу издиже у област вечног, изнад свих људских опита... него стрпљиво, неуморно и бескрајно трагање кроз бесконачност коначних истина нашег искуства - то је савремени циљ свих научних и философских настојања"[10] Рендал помиње како промена људских институција - различите идеје о моралности, итд. - намеће веру у еволуцију: "Сада је доминантна идеја о човеку као организму који реагује и дела сагласно комплексном окружењу.[11] Данас се о свим идејама и институцијама превасходно размишља као о друштвеним творевинама које дејствују у друштвеним групама и проистичу из нужности стварања неке врсте прилагођавања између човекове природе и њеног окружења. Данас су сва поља људског интересовања подвргнута тој општој социолошкој и психолошкој тенденцији и биће довољно да као илустрацију наведемо религију и теологију. Док је 18. век о религији и теологији размишљао као о дедуктивном и очигледном низу поставки, људи сада религију превасходно сматрају за друштвени продукт и начин живота који је проистекао из друштвене организације човекових верских искустава, а теологију за рационализацију извесних базичних осећања и искустава људске природе. Ми више не доказујемо постојање Божије и говоримо о 'значају Бога у људском искуству'; ми више не доказујемо будући живот него испитујемо утицај вере у бесмртност на људско понашање."[12] Из овога јасно видимо да је то то следећи стадијум после Хјума, који је поништио све ове ствари. Ви више не можете да верујете у старе идеје. То је следећи стадијум, и он нема никакве везе са "научним открићем" еволуције - то је једноставно оно што преовлађује. Кад разум једном продужи свој поход, он ће се завршити његовим властитим самоубиством. Рендал у наставку каже: "Еволуција је увела целокупну нову скалу вредности. Тамо где је за 18. век постојао идеал разумног, природног, па чак и примитивног и неисквареног, за нас би се оно за чим чезнемо пре могло поистоветити са окончањем процеса развоја, док су наши похвални термини "модерно", "савремено", "напредно", и "прогресивно". Подједнако као и 168
просветитељство, и ми тежимо да оно што признајемо поистоветимо са природом, али за нас то није разуман природни поредак него кулминација еволуционог процеса, који узимамо за свог животног покретача. Осамнаести век није могао да смисли ништа лошије него да човека назове 'неприродним ентузијастом'; нама се више допада да га назовемо 'престарелим и превазиђеним фосилом1. То доба би поверовало у неку теорију уколико би била рационална, корисна и природна; ми ћемо према њој бити благонаклони уколико означава 'најбржи развој1. Ми ћемо радије бити модернисти и прогресивци него разборити мислиоци. Вероватно је отворено питање да ли смо у својој новој скали вредности више изгубили него што смо добили... Идеја еволуције, будући да је најзад схваћена, оснажила је хуманистички и натуралистички став."[13]
НАПОМЕНЕ: 1. Paul Hazard, The European Mind, 1680-1715. 2. Отац Серафим је у претходном предавању показао да је након раскола Западне од Православне Цркве западна тежња ка рационализму постала незадржива. То се могло видети готово непосредно након раскола, са појавом схоластике, у којој је разум уздигнут изнад вере и предања. 3. Сер Исак Њутн (1642-1727) био је теиста који је веровао у Исуса Христа, али је чезнуо за рационализмом у хришћанству. Слично осталим мислиоцима просветитељства као што је Томас Џеферсон, посветио се спасавању хришћанства поновним писањем Библије и њеним чишћењем од онога што је он називао "кварењем", односно од чудесних догађаја. Одбијао је догмат о Пресветој Тројици (в. Ian Т. Taylor, In the mind of Men, c. 342343). 4. Ј. H. Randall, Jr., The Making of the Modern Mind 5. Edwin A. Burtt, The English Philosophers from Bacon to Мill 6. Carl I. Becker, The Heavenly City of the Eighteenth Century Philosophers 7. Многи од пријатеља и сарадника Еразмуса Дарвина били су симпатизери француске револуције. Еразмус је био оснивач Лунарног друштва које је укључивало и ове симпатизере револуције, при чему се његово чланство делимично преклапало са чланством Револуционарног друштва које је предводио радикал Ерл Стенхоуп. Еразмус је посебно уважавао Русоа, главног философа револуције. Као и његов син, отац Чарлса Дарвина, и Еразмус Дарвин је био слободни зидар (масон). 8. Randall, c. 475. 9. Сличан исказ дао је и водећи британски биолог - еволуциониста, професор Л. Харисон Метју, у предговору за Дарвиново Порекло врста, издање за 1971. годину: "Чињеница еволуције је срж биологије и биологија је самим тим у необичној ситуацији да буде наука заснована на недоказаној теорији - да ли је у том случају она наука или вера?... Веровање у еволуцију је на тај начин паралелно веровању у Божје стварање - и једно и друго су идеје за које они, који у њих верују, знају да су истините, али ни једни ни други, све до дана данашњег, нису у могућности да то докажу." 10. Исто, c. 475-477
169
11. Ово је основно начело еволуционог погледа на свет и револуционарног доба у погледу људске природе. Засновано на научној философији дарвинизма и на политичкој философији Дарвиновог поштоваоца Карла Маркса, оно је заједничко за све тоталитарне и утопијске шеме проистекле из ова два становишта, укључујући и модерни либерализам и радикални феминизам. Судија Роберт X. Борк у својој књизи Повијање према Гомори: модерни либерализам и америчка пропаст о овом начелу укратко каже следеће: "Људска природа је толико растегљива да се променом друштвених институција може створити нова, боља и вероватно савршена људска природа." Ово веровање изражава и феминисткиња Шер Хајт када каже: "Не постоји ништа што би се могло назвати 'непроменљивом људском природом'. Напротив, то је психолошка структура која је брижљиво усађена у наше умове док учимо да волимо и да јачамо породични живот. Срећом, породица је људска институција: људи су је створили и људи могу и да је промене" (Hite Report on the Family). 12. Исто, c. 478. 13. Исто, c. 478-479.
5. Сукоб између хришћанске Истине и еволуционе философије Сад се морамо осврнути на оно што Православље каже о питању еволуције, у случајевима где се она преплиће са философијом и теологијом. Сагласно теорији еволуције, човек је поникао у дивљини и због тога у књигама кромањонац или неандерталац изгледају веома дивље, спремни да некога ударе по глави и да га прождеру. Очигледно да је то нечија уобразиља; то није утемељено нити на фосилним облицима нити на било чему другом. Уколико верујете да је човек поникао у дивљини, онда ћете на тај начин тумачити и целокупну протеклу историју. Међутим, према православном становишту, човек је отпао од раја. У еволуционој философији нема места за Адамово натприродно стање. Они, који желе да се придржавају и хришћанства и еволуционизма приморани су да мајмунолико биће налепе на извештачени Рај. То су очигледно два различита система која се не могу мешати. Људима који то чине (укључујући и многе католике током протеклих деценија) на крају се дешава да схвате да су збуњени, због чега прихватају да еволуција мора бити истинита а да је хришћанство мит. Они почињу да говоре како је човеков пад заправо само пад из космичке незрелости, да су мајмунолика бића, будући у стању наивности, еволуирала у људска бића и да су задобила комплекс кривице - и да је то био пад. Осим тога, они почињу да верују да у почетку није постојао само један пар људских бића него много таквих парова. То се назива полигенизам - идеја да је човек потекао од многих различитих парова.
170
Кад се једном препустите идеји да се Књига Постања и човеково порекло морају рационално преиспитати - на основу натуралистичке философије модерних мислилаца - хришћанство се мора одбацити. Натуралистичка философија је сфера релативних истина. С друге стране, у учењу Светих Отаца имамо откривене истине које су нам дате посредством богонадахнутих људи. У светоотачким списима постоји обиман материјал који се тиче еволуције, иако можда не сматрате да је тако. Уколико човек размисли шта еволуција представља у философском и богословском смислу а затим та питања потражи код Светих Отаца, може пронаћи велики број информација. Сада не можемо исцрпно залазити у то питање, али ћемо размотрити неколико тачака, да бисмо еволуцију окарактерисали са тачке гледишта светоотачког учења. Као прво, нагласићемо да је, сагласно Светим Оцима, постање било нешто сасвим другачије од света какав данас познајемо; у њему се садржи сасвим другачије начело. Оно се супротставља мишљењу модерних "хришћанских еволуциониста". Један такав еволуциониста, грчки "богослов" Панајотис Трембелас каже "да је славније, божанственије и усклађеније са редовним методима Божијим, које свакодневно видимо изражене у природи, да су различите форме створене еволуционим методима."[1] (Овде ћемо приметити да су овакви "богослови" често сасвим "иза" времена. Да би одбранили научну догму, они често иступају са стварима које су научници већ оставили иза себе, јер научници прате литературу. "Богослови" често страхују да ће бити застарели или да ће рећи нешто што није у складу с научним мишљењем. Према томе, они се често сасвим несвесно препуштају еволуционој идеји не размисливши о читавој тој ствари, немајући бескомпромисну философију и будући несвесни научних доказа и научних питања.) Идеја коју износи Панајотис Трембелас - претпоставка да се стварање одвијало сагласно методима које Бог све време користи - у себи нема ништа светоотачко, јер Постање је оно што се догодило кад је свет призван у битије. Сваки свети Отац који пише о томе каже да су тих Шест дана Стварања нешто сасвим другачије од свега што се касније догодило у историји света. Чак и блажени Августин каже да је Стварање било нешто тајинствено. Он каже да о томе не можемо чак ни да говоримо, јер је сасвим различито од нашег властитог искуства; оно нас превазилази. Ми једноставно не можемо да пројектујемо садашње законе природе на прошлост и да иступимо са разумевањем Постања. Постање је нешто сасвим другачије: оно је почетак свега тога, а не начин на који то данас постоји. Неки, прилично наивни богослови, тврде да Шест дана Постања представљају бесконачно дуге периоде који би могли
171
одговарати геолошким слојевима. То је, наравно, сасвим бесмислено, јер у геолошким слојевима не постоји нити шест, нити пет, нити четири наслаге које би се лако могле распознати, нити било шта слично. Постоји много, много наслага и оне ни најмање нису у складу са Шест дана Постања. Према томе, ово је веома неубедљиво прилагођавање. У суштини - иако би оваква изјава могла звучати "фундаменталистички" - Свети Оци кажу да је сваки од тих Шест дана трајао двадесет четири часа. Свети Јефрем Сиријски их чак дели у два периода, од којих сваки траје дванаест часова. Свети Василије Велики каже да се у Књизи Постања "дан први" не назива тако него "дан један", јер је то дан којим је Бог одмерио све преостало стварање. Другим речима, он каже да је Први дан, који је, према његовом мишљењу, трајао двадесет четири сата, управо онај исти дан који се понављао у остатку стварања. Ако размислите о томе, видећете да у тој идеји нема никаквих посебних тешкоћа, будући да је стварање Божије нешто што је потпуно изван нашег садашњег знања. Прилагођавање дана епохама нема никаквог смисла; ви не можете да их уклопите једне с другима. Према томе, због чега вам је потребан дан који би трајао хиљадама или милионима година? Свети Оци опет једногласно кажу да су стваралачки чинови Божији моментални. Свети Василије Велики, свети Амвросије Медиолански, свети Јесррем и многи други кажу да, када Бог ствара, Он изговара реч и то јесте, брже него мисао. Постоји много светоотачких навода о томе, али сада нећемо залазити у то питање. Ниједан од Светих Отаца не каже да је Стварање било споро. Постоји Шест дана Стварања и они их не описују као дуготрајан процес. Идеја да је човек еволуирао из неког нижег бића потпуно је страна било којем од Светих Отаца. Напротив, они кажу да се најпре појавила нижа творевина, како би било припремљено обитавалиште за више биће, односно за човека, чије је царство морало бити припремљено пре него што он дође. Свети Григорије Богослов каже да је Бог човека створио Шестог дана и увео га у новостворену земљу. Постоји читаво светоотачко учење које се бави стањем света и човека пре Адамовог пада. Адам је потенцијално био бесмртан. Како каже блажени Августин, он је створен са могућношћу да телом буде или смртан или бесмртан и да је својим падом изабрао да телом буде смртан. Пре Адамовог пада, васцела творевина била је у другачијем стању, али Свети Оци не говоре много о томе: то је уистину ван нашег домашаја. Међутим, извесни Свети Оци као, на пример, свети Григорије Синаит, који су у највећој мери били посвећени созерцању, описују Рај. Свети Григорије каже да Рај и сада постоји на оном истом месту на којем се и тада налазио, али да је за нас постао невидљив. Он је постављен између пропадљивости
172
и непропадљивости тако да, када дрво падне у Рају, оно не трули као што можемо да видимо свуда око нас, него се претвара у најмирисније вештаство. То је само један наговештај који сведочи да је Рај ван нашег домашаја и да тамо владају сасвим другачији закони. Познати су нам неки људи који су били у рају. Такав је свети Ефросиније Кувар, који је оданде донео три јабуке. Те јабуке су се неко време одржале, и монаси су их међусобно поделили и појели. Биле су веома слатке. Повест каже да су их јели као свети хлеб, што значи да су имале неке везе са вештаством (материјом), али да су истовремено биле и нешто другачије од вештаства. Савремени људи спекулишу о материји и антиматерији, о томе шта је корен или извор материје - и не знају ништа више. Због чега бисмо онда били изненађени уколико би постојала друга врста материје (вештаства)? Поред тога, знамо да ће постојати другачије, духовно тело. Наша васкрсла тела биће од вештаства другачијег од оног које сада знамо. Свети Григорије каже да ће оно бити као наше садашње тело, али без влаге и тежине. Ми не знамо шта је то, јер човек, док не види ангела, не може то да зна. Није ни потребно да спекулишемо какво је заправо то вештаство, јер ће нам бити откривено онда, кад буде требало да то знамо, тј. у будућем животу. Довољно нам је да знамо да су и Рај и стање васцеле творевине пре Адамовог пада били другачији од онога што сада знамо. Природни закони су закони које је Бог дао након Адамовог пада, односно кад је рекао: Земља нека је проклета због тебе (Пост. 3,17) и с муком ћеш рађати децу (Пост.3,16). Адам је донео смрт у свет и врло је вероватно да пре његовог пада није умрло ниједно биће. Пре пада, Ева је била девственица. Бог је створио мушко и женско знајући да ће човек пасти и да ће бити неопходан тај начин рађања. Постоји један веома тајинствен елемент у стању творевине пре Адамовог пада који не би требало да истражујемо, јер нас не интересује "како" је стварано. Ми знамо да је постојало Шестодневно стварање и да Свети Оци кажу да су то били дани од двадесет четири часа. Нема ничега изненађујућег у чињеници да су чинови стварања били моментални: Бог хоће и то је учињено, Он говори и извршено је. Будући да ми верујемо у Бога Сведржитеља, у томе не постоји никакав проблем. Међутим, како је то изгледало и колико је врста створења постојало - на пример, да ли су већ тада постојале све врсте мачака које данас знамо или само пет основних типова - не знамо и није неопходно ни да знамо. Ни најмање нам неће помоћи додавање идеје Бога теорији еволуције, што покушавају да учине неки хришћански еволуционисти. Боље речено, то нам обезбеђује само једну врсту помоћи: то вас изводи из проблема трагања за оним одакле је све
173
потекло. Уместо велике чиније космичке прасупе имате Бога. То је много јасније. То је непосредна идеја. Уколико негде у простору имате првобитну прасупу, онда је то врло мистично и тешко разумљиво. Уколико сте материјалиста, онда то за вас има смисла, али је засновано само на вашим предрасудама. Међутим, независно од тога, питању одакле је све постало неће помоћи додавање идеје Бога теорији еволуције. Тешкоће у тој теорији и даље ће бити присутне, независно од тога да ли је Бог иза ње или не. Модерна теорија еволуције и православно учење разликују се не само по свом схватању човекове прошлости него и по схватању његове будућности. Уколико је стварање једна дугачка нит која еволуира и прелази у нове врсте, онда можемо очекивати еволуцију "натчовека", о чему ћемо расправљати касније. Међутим, уколико је творевина сачињена од различитих створења, онда можемо да очекујемо нешто друго. Не морамо очекивати да се жива бића промене или да од нижих постану виша. Што се тиче променљивости разних "врста" живих бића, Свети Оци имају сасвим одређено мишљење и реч "врста" користе у оном значењу које она има у Књизи Постања. Укратко ћемо навести неколико светоотачких размишљања о том питању. Свети Григорије Нисијски наводи речи које је у вези с тим изговорила његова сестра Макрина лежећи на самртничкој постељи и супротстављајући се идеји о преегзистенцији душа, о чему је учио Ориген. Она, према речима светог Григорија, каже: "Чини ми се да они који тврде да се душе селе у природе које су међусобно раздвојене поништавају све природне разлике, да на сваки могући начин мешају и повезују разумно и неразумно, чулно и лишено чула, односно тврде да оне прелазе једна у другу без јасног природног поретка који би им онемогућио узајамни прелазак. То би, да тако кажемо, значило да једна те иста душа, кад је окружена телом, у једном тренутку бива словесна и умна а да након тога гмиже са рептилима, бива у јату птица, бива товарна животиња или месождер, или пак рони у воденим дубинама. И не само то, него се спушта и до безосећајних створења тако да пушта корење па чак постаје и дрво чије гране добијају пупољке а из тих пупољака цветове, или пак постаје трн, или јестив или шкодљив плод. Оне, који то кажу, ништа не спречава да тврде да су све ствари исте и да верују да једна једина природа пролази кроз сва жива бића, да међу њима постоји повезаност која безнадежно замагљује и уклања сва обележја према којима би се једно могло разликовати од другог."[2] Ово веома јасно показује да су Свети Оци веровали у правилно устројство различитих бића. То није, како је тврдио Еразмус Дарвин, једна нит која се протеже кроз сва бића. Напротив, то су различите природе.
174
Једна од темељних књига православног учења је дело светог Јована Дамаскина Источник знања. Ово велико дело, написано у осмом веку, подељено је у три целине. Прва целина носи назив О философији, друга О јересима а трећа Тачно изложење православне вере, и она представља једну од стандардних књига православног богословља. Свети Јован започиње целином које поставља следећа питања: "шта је знање", "шта је философија", "шта је биће", "шта је суштина", "шта је пројавност", "шта је врста", "шта је род", "каква је разлика међу њима", "шта су својства", "шта је прирок", итд. Целокупна православна философија коју он овде излаже заснива се на идеји да је стварност сасвим јасно подељена на различита бића, од којих свако има своју суштину и своју сопствену природу, при чему се једна не меша са другом. Свети Јован сматра да се овај део мора прочитати и да се ова философија мора разумети пре него што се пређе на читање целине о православном богословљу, Тачно изложење православне вере. Постоји један број основних књига православних Отаца које се баве врстама живих бића. Те књиге се називају Шестодневи или Хексаимерони и представљају тумачења Шест дана Стварања. На Истоку постоји Шестоднев светог Василија Великог, а на Западу Шестоднев светог Амвросија Медиоланског (Миланског), као и један број других, мањих књига на ту тему. Постоје затим тумачења Књиге Постања која су написали свети Јован Златоусти и свети Јефрем Сиријски, као и многи списи на ову тему разбацани по делима многих Светих Отаца. У не тако давној прошлости Шестоднев је написао и свети Јован Кронштатски. Ово су веома надахњујуће књиге јер се у њима не излаже само апстрактно знање. Напротив, оне су преиспуњене практичном мудрошћу. Свети Оци користе љубав према природи и раскош творевине Божије да би нама, људским бићима, навели разне примере. Постоје бројни занимљиви примери којима се говори како би у љубави према супружницима требало да се уподобимо голубици, како би требало да се уподобимо мудрим а не приглупим животињама, и слично. У нашем манастиру наводимо као пример веверице. Не бисмо желели да будемо похлепни као оне него да будемо благородни као јелени. Свуда око нас налазе се примери слични овима. У свом Шестодневу, свети Василије Велики наводи речи Божије из Књиге Постања: нека изникне из земље. "Ова кратка заповест", каже свети Василије, "постаде сместа велика природа и уметничка творевина, стварајући, хитрије од наше мисли, небројано мноштво врста растиња."[3] На другом месту, у вези са заповешћу Божијом нека изникне из земље трава, биље, свети Василије каже: "На ове речи нагрнуше све шикаре земаљске, и стаде да буја сваковрсно дрвеће... и сво жбуње наједном постаде богато грањем и лишћем... све то настало је у једном временском трену..."[4] 175
У Деветој омилији свог Шестоднева, свети Василије бави се самим питањем узајамног прејемства живих бића, једног за другим. Он наводи текст Књиге Постања: Нека земља пусти из себе душе живе, стоку и ситне животиње и звери земаљске (Пост. 1,24). Свети Василије о томе каже: "Замисли како реч Божија прониче кроз твар, па како је тада започела тако је и сада делатна и доспева до свог крајњег циља, све док се саздавање васељене не оконча. Као што лопта, ако је неко потисне те се она, како због свог облика тако и због равне подлоге, низ какву стрмину котрља и не може да се заустави пре него што доспе на равну површину, тако и природа бића, покренута једанпут заповешћу Божијом, која се равномерно распростире кроз постајање и пропадање творевине, може да очува животињске врсте кроз непрекидно прејемство њихове узајамне истоветности све док не доспеју до свога испуњења. Коњ настаје од коња, лав од лава, а орао од орла. И свака животиња узајамним прејемством чува неизмењивост своје врсте, све до окончања васељене. Никакав временски период није у стању да изопачи или да избледи својства која свака животиња има, већ њена увек млада природа, као да је овог часа створена, напредује заједно са временом."[5] То није научни него философски исказ. То је начин на који Бог ствара жива бића: свако од њих има одређено семе и одређену природу коју преноси и на своје потомке. Тамо где дође до изузетка дође и до наказности; то не поништава начело природе ствари, од којих је свака сасвим различита од других. Уколико нисмо у стању да разумемо разноликост творевине Божије, онда је то наша а не Божија грешка. Код светог Амвросија може се наћи неколико сличних цитата. Његов Шестоднев је по свом духу веома близак Шестодневу светог Василија. Још неки наводи из светоотачких списа показаће нам да су се и они, у древна времена, сукобљавали са нечим што подсећа на модерну теорију еволуције. Била је то јеретичка идеја да је човекова душа створена после тела. Ту исту идеју данас заступају "хришћански еволуционисти" иако, разуме се, древна јерес није исто што и модерна теорија. Они који су заговарали древну јерес заснивали су своју идеју на погрешном тумачењу стиха из Књиге Постања: А створи Господ Бог човека узевши од праха земаљског, и дуну му у лице (у нос) дах животни (Пост.2,7). Чак и данас се хришћански еволуционисти позивају на овај стих и кажу: "То значи да је човек најпре био нешто друго и да је затим постао људско биће." У древна времена, тој идеји (да је тело створено пре душе) супротстављала се исто тако погрешна идеја о преегзистенцији душа. Одбацујући оба ова гледишта, Свети Оци су недвосмислено тврдили да су човекови душа и тело створени истовремено. Тако свети Јован Дамаскин пише: "Тело и душа створени су
176
истовремено - не једно пре а друго после, као што је Ориген празнословио..."[6] У одбацивању ових јереси, свети Григорије Нисијски у већој мери залази у појединости. Он најпре описује Оригенову идеју о преегзистенцији душа, односно о "паду" душа у наш свет: "Неки од оних који су се пре нашег времена бавили питањем начала сматрају да је исправно да кажу да су душе претходно већ постојале као посебан народ и заједница и да су међу њима такође постојала мерила порока и врлине, те да су оне душе, које су тамо пребивале у добру, остале неповезане са телом. Међутим, уколико су отпале од причасности добру, пале су доле, у овај нижи живот, и дошле да буду у телу."[7] Након тога свети Григорије описује другу јерес, која одговара идејама модерног "хришћанског еволуционизма": "Други, напротив, излажући поредак у стварању човека, о чему сведочи Мојсеј, кажу да је временски душа настала после тела, будући да је Бог најпре узео прах земаљски, па тек онда Својим дахом оживео биће које је начинио: овом тврдњом доказују да је тело племенитије од душе и да је оно што је пре створено племенитије од онога што је затим уливено у њега. Они кажу да је душа створена ради тела како оно што је створено не би било без даха и кретања и да је све, што је због нечега створено, сигурно мање драгоцено од онога, ради чега је створено."[8] Иако се појавило у сасвим другачијој идејној клими, ово учење је блиско модерној еволуционистичкој идеји да је материја прворазредна а да је душа секундарна. Свети Григорије побија ту теорију следећим речима: "Исто тако, нисмо склони да своје учење започнемо од стварања човека као глинене фигуре и да кажемо да је душа настала ради ње, јер би се у том случају сигурно показало да је умна природа мање драгоцена од глинене фигуре. Међутим, како је човек јединствен, биће које се састоји од душе и тела, ми претпостављамо да је и почетак њиховог постојања јединствен, заједнички за оба дела, тако да он у себи самом не може да пронађе оно што је претходило и оно што је уследило, као да су временски најпре настали телесни удови а да је остало касније додато... Будући да се, према апостолском учењу, наша природа сматра двојаком, начињеном од видљивог и скривеног човека, у случају да је један претходио а други следио за њим, Његова сила која нас је створила показала би се на неки начин као несавршена и недовољна да одједном изврши целокупно дело и да је морала да га подели и да се најпре бави једном, а затим другом половином."[9] Разуме се да целокупна основа за идеју еволуције подразумева да не верујете да је Бог довољно моћан да Својом Речју створи цео свет. Ви покушавате да Му помогнете, допуштајући природи да изврши већи део стварања!
177
Свети Оци говоре и о значењу исказа да је Адам створен од праха земаљског. Неки људи позивају се на чињеницу да је свети Атанасије на једном месту записао: "Првостворени човек саздан је од праха земаљског као и сви остали, и рука која је тада створила Адама створила је и све оне што су дошли после њега." Они то коментаришу овако: "То значи да је Адам потекао од неког другог бића. Он није морао да буде узет од истинске прашине. Не морате дословно да тумачите овај део Књиге Постања!' Међутим, догодило се да су о овој појединости детаљно расправљали многи Свети Оци. Они су је изражавали на много различитих начина, али је сасвим јасно да су Адам и Каин различите врсте људи. Каин је рођен од човека, док Адам није имао оца. Адам је створен од праха земаљског, непосредно руком Христовом. Многи Свети Оци кажу ово исто: свети Кирил Јерусалимски, свети Јован Дамаскин и др. Кад дођемо до питања о томе шта у Књизи Постања треба тумачити дословно а шта символично или алегоријски, Свети Оци нам предочавају веома јасно учење. У својим тумачењима, свети Јован Златоусти у извесним одломцима чак и истиче шта је дословно а шта фигуративно речено. Он каже да они, који покушавају да (цео текст) тумаче алегоријски, покушавају да униште нашу веру. Може се рећи да су истине, изложене у Књизи Постања, већим делом дате на два нивоа: постоје дословне истине али исто тако, ради наше духовне користи, постоје и духовне истине. У суштини, постоје системи од три или четири нивоа значења; међутим, нама је довољно да знамо да у Светом Писму постоје многа дубља значења и да се дословно значење веома ретко занемарује. Постоји само неколико места која се у целини могу тумачити фигуративно. Уопштено говорећи, еволуцију у њеном философском аспекту можемо окарактерисати као натуралистичку "јерес"[10] која је у највећој мери противна древној јереси о преегзистенцији душа. Идеја о "преегзистенцији душа" тврди да једна природа душе пролази кроз материју док се идејом еволуције сматра да једна врста материје прожима васцелу творевину. И једна и друга идеја поништавају учење о различитим природама створених бића. Идеја еволуције означава јерес каква се није појавила у древна времена. Православље обично представља "средњу стазу" између две грешке: између Аријевог искорењивања божанске природе и монофизитског искорењивања људске природе. У овом посебном случају, друга јерес (еволуција) није се оваплотила у древна времена. Она је "чекала" модерно доба да би се појавила на светлости дана.
178
НАПОМЕНЕ: 1. Orthodox Observer, 8. август 1973 2. Свети Григорије Нисијски, О души и васкрсењу 3. Свети Василије Велики, Шестоднев, 5 4. Исто, 5 5. Исто, 9 6. Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење Православне Вере 7. Свети Григорије Нисијски, О стварању човека 8. Исто 9. Исто 10. Отац Серафим овде фигуративно употребљава ову реч. На другом месту он објашњава да "еволуција није јерес у строгом смислу те речи али... да је то идеологија која је дубоко страна православном учењу и да човека увлачи у многа погрешна учења и ставове, тако да би било много лакше кад би једноставно била јерес која се лако може препознати и са којом се можемо борити."
ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ ХРИШЋАНСКИ ЕВФОЛУЦИОНИЗАМ Предговор издавача: "Ово поглавље сачињено је на основу три извора: 1) рукописа предавања које је отац Серафим одржао током Православног курса опстанка 1975, 2) из записа самог оца Серафима за недовршено поглавље на којем је радио заједно са А. I, школским наставником, 3) из разноврсних бележака оца Серафима о Тејар де Шардену. Као резултат овог споја настала је значајна расправа о Хришћанском еволуционизму, посебно о Тејар де Шардену, којега је отац Серафим називао "великим еволуционистичким пророком наших дана". 1. Увод Постоје форме еволуционе философије, посебно марксистичке,[1] које се громогласно проглашавају за потпуну философију живота, замењујући "оповргнуту" философију хришћанства. Аргументи тих атеистичких еволуциониста су крајње наивни и препуни унутрашњих противуречности, тако да нема потребе да се тиме бавимо. Чак су и многи савремени атеисти (изван сфере совјетског утицаја) схватили да се веровање у Бога не може "доказати" или "оповргнути" него да се до њега може доћи - или да оно може бити одбачено - помоћу једне врсте сведочанстава која се у потпуности разликују од научних доказа. Међутим, у еволуционом погледу на свет не постоји ништа што би само по себи захтевало да човек буде атеиста и, у 179
суштини, за нормално људско резоновање еволуциона теорија има много више смисла уколико неко има вере или бар верује у Бога Који покреће читав процес, надзире га и сл. философија света као "случајне" игре атома који су и сами постали "случајно" задовољава само најограниченије и најнеразвијеније умове. Према томе, став православних хришћана према еволуцији нипошто није једноставан став одбијања философије која је отворено антирелигиозна или антихришћанска. Сви најистанчанији еволуционисти су у извесном степену "религиозни", а постоје и многобројни "хришћански еволуционисти" од којих неки уживају репутацију "православних богослова". Овде ћемо испитати гледишта неких од тих "хришћанских еволуциониста" који или изјављују да су православни хришћани или пак своје еволуционистичке погледе предлажу православним хришћанима. На тај начин моћи ћемо да сагледамо еволуциону философију у њеном најбољем издању и, да тако кажемо, "помирену" са православним богословљем. Тако ћемо бити у стању да увидимо да ли се философија еволуције уопште може усагласити са православним хришћанством. Гледишта тих "хришћанских еволуциониста" нећемо овде излагати исцрпној критици и више ћемо размотрити каква су, у односу на православну веру, питања која подстичу ова гледишта. Током последњих неколико година у православној штампи појавили су се краћи и дужи чланци посвећени управо питању еволуције. Званични часопис Грчке архиепископије, Православни посматрач, штампао је неколико чланака који су сасвим неочекивани по томе колико су далеко од Православља. У једном од њих, под називом "Еволуција - јерес?" наводе речи добро познатог православног богослова, Панајотиса Трембеласа: "Изгледа да је славније, божанственије и усклађеније са редовним методима Божијим, које свакодневно видимо изражене у природи, да су различите форме створене еволуционим моделима, при чему Он Сам остаје први и највиши стваралачки Узрок другоразредних и непосредних узрока којима дугујемо развој различитих врста."[2] То је становиште свих "хришћанских еволуциониста" и оно покреће крајње важно питање о томе да ли је знање о творевини Божијој могуће задобити помоћу "редовних метода Божијих које свакодневно видимо изражене у природи". То нипошто није тако једноставно питање каквим би се могло учинити! Постоји једно, ништа мање важно питање, које покреће ово становиште: шта је то онда Бог створио у почетку (еволуција је по дефиницији процес који се одвија у времену и мора имати почетак)? Да ли је створио само "космичку капљицу" на коју атеистички усмерени еволуционисти своде порекло еволуционог процеса? Или би требало да будемо потпуни "агностици" у погледу овог "почетка", какви бисмо према речима многих атеистичких еволуциониста морали да будемо?
180
Чланак у закључку каже: "Све дотле док хришћани у процесу еволуције препознају стваралачку силу Божију, било би и дрско и брзоплето рећи да је еволуција јерес." Овај закључак довољно јасно разоткрива плиткоуман приступ целокупном питању философије еволуције који преовлађује код "хришћанских еволуциониста", будући да нису озбиљно и критички размислили о стварним проблемима које та философија представља за православну веру, Поента овог чланка, за који се чини да представља гледиште многих православних свештеника у Америци (тј. оних који су одрасли у "еволуционој" атмосфери а да нису много размишљали о томе) садржи се у следећем: уколико се Бог "дода" теорији еволуције, онда она постаје прихватљива и за православне хришћане: ми смо против еволуције само уколико је она атеистичка. То је, међутим, веома наиван одговор на тако сложено питање! Шта да учинимо са самом философијом еволуције? Да ли се она може усагласити са хришћанском теологијом и философијом, чак и у случају да јој "додамо" Бога? Сви велики јеретици у историји такође су веровали у Бога. И заиста, и ђаволи верују, и дрхте (Јак. 2,19). Пре него што православни хришћанин закључи шта треба да мисли о еволуцији, од њега се мора захтевати да размисли много зрелије него што је то овде случај. Чланак у часопису Грчке архиепископије каже да еволуција не може бити истинска јерес с обзиром да у њу верују многи хришћани. Поред Трембеласа, он помиње још двојицу "хришћанских еволуциониста": Леконта ди Нуја и Тејар де Шардена. Осврнимо се накратко на Леконта ди Нуја и на његова становишта.
НАПОМЕНЕ: 1. Карл Маркс је био предани дарвиниста, који у свом Капиталу назива Дарвинову теорију "епохалном". Он је веровао да се његове редукционе, материјалистичке теорије еволуције друштвене организације могу извести из Дарвинових открића и због тога је предлагао да свој Капитал посвети Дарвину. Погребна беседа, коју је над Марксовим телом одржао Енгелс, наглашавала је еволуциону основу комунизма: "као што је Дарвин открио закон еволуције у органској природи, тако је Маркс открио закон еволуције у људској историји.". 2. Panagiotis Trembelas, Evolution: А Heresy?
2. Леконт ди Нуј
181
Пјер Леконт ди Нуј рођен је 1883. у Паризу а умро је 1947. у Њу Јорку. Добро познат и уважен научник, математичар и физиолог, написао је неколико књига о научној философији. Његово популарно дело, Људска судбина, излаже његове закључке о еволуцији. Испоставило се да није био неки велики хришћанин јер је веровао да човек ствара свог сопственог Бога, који је заправо "застрашујућа уобразиља".[1] Покровитељски се понашао према хришћанству, за које је веровао да је погрешно схваћено и погрешно протумачено, али да је још увек добро за народне масе и да може да послужи као корисно оруђе сталне човекове еволуције на моралном и етичком плану. Оно није објективна, апсолутна истина. Христос није Бог, али је Он савршен човек. Хришћанско предање, међутим, на неки начин помаже да се људска раса образује за даљу еволуцију. Он каже: "Ми смо почетак преображаја који ће се завршити у једној надмоћнијој раси...[2] Еволуција се наставља и у наше доба, али не више на физиолошком или анатомском плану, него на духовном и моралном (плану). Ми живимо у праскозорје нове фазе у еволуцији."[3] Веома је тешко пронаћи научни доказ за физичку еволуцију, али је зато немогуће да се нађе доказ за духовну еволуцију. И поред тога, он верује у њу и каже: "Наши закључци су истоветни са онима који су изнети у другом поглављу Књиге Постања, што омогућује да се то поглавље тумачи на нов начин и да се сматра високо симболичним изразом истине коју је интуитивно опазио њен редактор или мудраци који су му је пренели."[4] Разуме се да Књига Постања није написана само посредством људске интуиције. Напротив, Свети Оци тврде да је Мојсеј од Бога чуо истине које се садрже у њој. Свети Јован Златоусти каже да је Књига Постања пророковање о прошлости, односно да је Мојсеј у једном узвишеном виђењу посматрао како је свет изгледао "у почетку". Свети Исаак Сиријски описује како до таквог виђења може да дође, тј. како се душа светог човека може узнети до виђења почетака ствари. Описујући како таква душа бива однесена ("уграбљена") у мисао о будућем веку непропадљивости, свети Исаак Сиријски пише: "И одатле се већ узноси умом својим ка ономе што је претходило стварању света, када није било никакве твари, ни неба, ни земље, ни ангела, ничега од онога што је приведено у биће, и ка томе како нас је Бог, по једином благовољењу Своме, изненада све привео из небитија у битије и свака је твар стала пред Њега у савршенству своме."[5] Гдин Леконт ди Нуј наставља: "Покушајмо... да свети текст анализирамо као да је високо симболичан и скривен опис научних истина."[6] То, наравно, звучи крајње покровитељски - као да је сироти Мојсеј учинио све што је могао да створи научну представу о
182
постојећој ситуацији али да су све, што је могао да учини, биле ове слике. Леконт ди Нуј објашњава: "Свемогућство Божије пројављује се чињеницом да је човек, који је потекао од морских црва, данас способан да замисли будуће постојање супериорног (надмоћног) бића и да пожели да буде његов предак. Христос нам даје доказ да то није неоствариви сан него достижан идеал."[7] Другим речима, Христос је нека врста натчовека и то је идеал у чијем правцу човек сада еволуира. Леконт ди Нуј нам даје нов "критеријум добра и зла" који "апсолутно уважава човека": "Добро је оно што доприноси узлазном току еволуције... Зло је оно што се супротставља еволуцији... Поштовање према човековој личности заснива се на препознавању достојанства човека као посленика у еволуцији, као сарадника Божијег...[8] Требало би да човеков једини циљ буде достизање људског достојанства са свим што оно подразумева."[9] Он у наставку тврди да у свим религијама постоје "мисаони људи" и да, према томе, све религије имају "јединствено надахнуће", "духовно сродство" и "првобитну истоветност". Он каже: "Јединство религија мора се тражити у ономе што је у човеку божанско, односно универзално...[10] Није важно каква је наша религија, јер сви ми подсећамо на људе који се налазе у подножју долине и теже да се успну на снежни врх, како би доминирали над другима. Свима нама су очи приковане за исти циљ... На жалост, разликујемо се по путевима којима се крећемо. Једног дана, кад се увере да никад неће престати да се успињу, морају се срести на врху планине... и мало је важно којим ће путем тамо стићи."[11] Разуме се да врх планине није нити спасење душе нити Царство Небеско него управо хилијастички "New Age" ("Ново доба"). Ни најмање нам неће бити тешко да увидимо да ставови Леконт ди Нуја ни најмање нису православни, па чак ни неодређено хришћански, него деистички. Међутим, за нас је корисно да познајемо та становишта јер се испод површине религиозног релативизма, који ниједан православни хришћанин не може да прихвати, налазе ди Нујева "еволуциона" гледишта која нипошто нису нетипична за многе хришћанске еволуционисте, укључујући и многе православне хришћане. Та гледишта подстичу философска и религиозна питања на која сваки мисаони православни хришћанин мора бити спреман да одговори. Поменимо овде две групе тих питања: 1) Као круну универзалности еволуције (коју прихватају сви еволуционисти - све у свету еволуира, ништа није изузето из тог природног процеса), он у будућности људске еволуције види долазак "натчовека"или "надмоћне - супериорне расе". Поред тога, он говори о будућности еволуције људске расе као о
183
(еволуцији) на "моралном и духовном" плану. Да ли православни хришћани могу да верују у такве ствари? Ако не могу, који је разлог да човек буде изузет из једног иначе универзалног природног процеса? 2) Књига Постања, како он верује, мора бити протумачена на нов начин, тј. симболично. Он сасвим одређено тврди да Адамов преступније био историјски догађај него "симбол освита људске свести". Дали православни хришћанин може да поверује у то? Како православно хришћанство разуме Књигу Постања?
3. О. Антоније Костурос Погледајмо сада како православни хришћани гледају на еволуцију. У другом чланку часописа Грчке архиепископије, Православни посматрач, објављеном 6. фебруара 1974, о. Антоније Костурос одговара на питање које је послао један читалац: "Ако су Адам и Ева били прва људска бића, где је онда њихов син Каин нашао жену?" О. Костурос одговара: "Човеково порекло досеже исувише дубоко у историју да би било који човек или група могли знати како је настао човек, (Чему онда служи Књига Постања?) Наука још увек врло опрезно тражи одговор. Реч Адам означава земљу, а реч Ева живот. Уопштено и само уопштено, наши традиционални богослови заузимају становиште да сви ми потичемо од једног човека и од једне жене... Постоје други који наслућују да се човечанство појавило у групама, њих неколико овде, њих неколико онде... Ниједан богослов нема коначан одговор на питање о човековом пореклу и његовом развоју... Освит људске историје је мистерија." Према оцу Костуросу, наука је та која покушава да нађе одговор на ово питање. Очигледно да је православно тумачење Књиге Постања потпуно симболично и алегоријско: ми не знамо чак ни да ли је особа по имену Адам некад и постојала. То је становиште које износи званични часопис Грчке архиепископије. Шта да учинимо с православним богословљем о Адаму и првоствореном човеку? Шта са православним празником посвећеним Адаму и осталим праоцима? Шта са онима којима је Адам светац - заштитник? Ако су "хришћански еволуционисти" у праву, хоће ли православни хришћани бити равнодушни што је Црква током свих ових векова могла бити у заблуди у свом учењу о овој теми и што то учење сада мора бити "преиспитано" уколико наука иступи са својим одговором на питање о човековом пореклу? Да ли ће бити претерано ако кажемо да је за православног хришћанина изузетно важно да има врло јасно гледиште о учењу Цркве о човековом пореклу, исто као и да јасно разуме ограничења науке у истраживању oвoг питања!
184
Касније, у другом одговору на питање читаоца, о. Костурос каже: "Вероватно да је било много Адама и Ева који су се упоредо појавили у различитим областима и онда сусрели. За нас остаје тајна како је човек створен и како се у почетку рађао. Не дозволите никоме да говори другачије. Наша Црква вам даје прилику да размислите о темама које сте споменули и да иступите са својим сопственим претпоставкама о њима."[1] Одговор на питање "где је Каин нашао жену" заправо је веома једноставан: Адам и Ева имали су много деце чија се имена не помињу у Књизи Постања. Извештај из Књиге Постања прати само основне обрисе ове приче.
НАПОМЕНЕ: 1. О. Антоније Костурос, Православни посматрач, 20. фебруар 1974.
4. Карл Ранер Отац Костурос помиње могућност да се "људски род појавио у групама". То је позивање на еволуциону теорију о "полигенизму". Истакнути језуитски богослов, Карл Ранер (који је дуго био прилично "конзервативан" у својим погледима на еволуцију),[1] испитао је ово питање и "измирио" еволуционо гледиште са хришћанским учењем на начин који ће, несумњиво, Грчка архиепископија подражавати у будућности. (Уопште, у овом процесу "осавремењивања" црквених гледишта, православни модернисти увек иду један корак иза римокатолика). У чланку са насловом "Првобитни грех, полигенизам и слобода" (сумарно објављеном у Теолошком зборнику - Theology Digest, пролеће 1973) Ранер поставља два питања: 1. Како се еволуција може усагласити с учењем о Адамовим натприродним даровима? 2. Можемо ли озбиљно размишљати о томе да је први човек који је еволуирао био способан за први грех? Он одговара следеће: "Научници о хоминизацији (тј. о стварању човека) радије размишљају као о нечему што се догађало у многим појединцима а не у једном пару." (У ствари, неки научници мисле тако а неки не). Он каже да је прва група оних који се могу препознати као људи (тј. првобитних људи) починила први преступ: "Благодат је могла бити понуђена првобитној групи и, будући да ју је та група одбила својим слободним избором при
185
којем су једни утицали на друге, она је била изгубљена за целокупно касније човечанство." Ранер затим пита: "Како је у првом човеку или групи, како нам их палеонтологија открива, могао бити довољно развијен онај степен слободе да учини могућим тако судбоносан избор као што је првобитни грех? Како можемо да покушамо да измиримо натприродно рајско стање 'Адама" (појединца или групе) са оним што знамо о пореклу биолошког, антрополошког и културног света?" На ово питање одговара следећим речима: "Није лако тачно одредити где је и када једна земаљска творевина постала духовна и на тај начин слободна... Ми можемо мирно рачунати с тим да се први грех уистину догодио, али у тренутку који се више не може прецизно одредити. То се догодило 'једном' у току прилично дугог временског периода кад су већ многи појединци могли да постоје и да буду у стању да 'истовремено' изврше чин кривице..." Другим речима, читава ствар је веома замагљена. Очигледно је да ће следећа генерација мислилаца морати да искорени неке од ових двосмислености.
НАПОМЕНЕ: 1. Карл Ранер (1904-1984) је широко прихваћен као водећи римокатолички богослов 20. века. Служио је као званични папски богословски стручњак пре и током другог Ватиканског концила.
5. Стефанус Тростер Недавно објављена књига још једног језуите добро сумира став "просветљеног хришћанина" према Адаму и Рају. Стефанус Тростер је холандски језуита који у својој књизи Еволуција и учење о првородном греху отворено тврди: "Они који озбиљно прихватају научну доктрину о еволуцији не могу више прихватати традиционалну представу." Према томе, ми "морамо пронаћи тумачење какво доликује нашем времену".[1] "Заговорници теорије еволуције", каже он, "замишљају човечанство као реалност која је током историје веома постепено сазревала да би достигла степен самореализације. Његова најранија појава мора се замислити у виду неспретних прелазних форми које се јављају непосредно након крајње примитивних нивоа људског постојања. Те примитивне прелазне форме људског живота морају још увек бити тесно спојене са својим преисторијским анималним стањем... Међутим, у овој 186
еволуционој теорији нема места за "рајску" егзистенцију oвoг преисторијског човека. Поставити крајње обдареног и високо повлашћеног човека на почетак људског живота на земљи чини се потпуно противуречним модерној научној мисли о овом питању."[2] То је, наравно, истина. Тростер наставља: "Прихватање модерног гледишта, међутим, уклања могућност објашњења постанка зла у свету на основу греха који је починио први човек. Најзад, како би тако примитивно људско биће било у стању да одбије Божију понуду за спасење? Како би тако примитивно биће било способно да прекрши завет са Богом?"[3] Будући да за Тростера Адамов пад није историјски догађај, он постојање зла "објашњава" тако што му даје нов назив: "феномен космичке незрелости".[4] Адам, у ствари, није један човек, он је "Свечовек"[5], док је Књига Постања "идеализована представа... о свету без греха. Њен писац је сасвим добро знао да она не одговара стварности... Он заиста није намеравао да каже како је првобитно благодатно стање Адама и Еве у свој својој чистоти у једном времену постојало као истинска реалност у историји људског рода."[6] Разуме се да нема никаквог смисла да говорите о Рају уколико верујете у еволуцију. Ви ћете само заглупљивати саме себе уколико покушате да комбинујете ова два различита облика мишљења. "Богослови" као Тростер извели су радикалне закључке из поруке о еволуцији; уосталом, да ли је могуће да верујете у еволуцију а да не изведете такве закључке?
6. Теодосије Добжањски Окренимо се сада још једном "православном хришћанском еволуционисти" чији су погледи сасвим сагласни са скорашњим римокатоличким размишљањима на тему еволуције и који, пред тога, уноси и друге садржаје у еволуциону теорију, што би православни хришћанин требало добро да проучи. Теодосије Добжањски је руски православни научник, којега често цитирају остали "хришћански еволуционисти". Добро познат генетичар, био је професор на Калифорнијском университету. Рођен је у Русији, оне године кад је канонизован свети Теодосије Черниговски (1900), као одговор на молитве његових родитеља, због чега је по њему и добио име. На жалост, он је постао отпадник. У Америку је дошао 20-тих година и од тог доба постао је Американац. Био је апсолутно забрањен у совјетској Русији, иако су совјетски научници знали за њега. Када је једном приликом на неком научном скупу у Русији приказан филм на којем се и он видео, сви научници су му клицали, али је филм одмах био 187
повучен. Сматрали су да он не постоји и да није личност, јер је напустио Русију. Међутим, он је и поред тога размишљао као комуниста. Иако је крштен као православац, након женине смрти дозволио је да она буде кремирана а затим узео њен пепео и расуо га по планинама. Као што се може и претпоставити, никада није одлазио у цркву и био је потпуно изван религије. И поред тога, због његовог гледишта хришћанског еволуционисте од богословије Св. Владимира у Њу Јорку добио је 1972. г. титулу почасног доктора теологије. Његови чланци објављивани су без икаквих коментара у многим православним часописима у Америци. У једном од њих, под називом "Еволуција - посебан Божији метод стварања", Добжањски свакога, ко је против еволуције, оптужује за "богохуљење" и каже: "Природно одабирање је слеп и креативан процес... Природно одабирање не дејствује по унапред утврђеном плану..." Православни хришћанин на овом месту нужно мора поставити питање: да ли је Бог започео процес еволуције, а затим изгубио контролу над његовим завршетком? Шта је са промислом Божјим, без којег нам не пада ни влас са главе (в. Лк.21,18)? У овој тачки "хришћанске еволуционе философије" видимо колико је погрешно свако питање на које еволуционисти желе да одговоре. Стваралачко делање Божије за њега није довољно објашњење за разноликост видљиве творевине. Мора постојати боље објашњење, које је очигледно засновано на нехришћанској претпоставци да Бог нема контролу над Својом сопственом творевином, да Божији промисао не постоји! "Бог" ове врсте еволуционе философије је очигледно деистички и становиште овог "хришћанског еволуционисте" ни по чему се не разликује од становишта "полухришћанина" (или нехришћанина) Леконта ди Нуја. Добжањски дели уобичајене либералне хришћанске идеје да је Књига Постања симболична, да је човекова свест узроковала трагичну обесмишљеност савременог света и да је човеков једини излаз да схвати да може да сарађује у подухвату стварања, јер учешће у том подухвату чини смртног човека делом вечног Божијег плана. 7. Тејар де Шарден Осврнућемо се сада на великог "пророка" еволуције нашег доба: на Тејара де Шардена. Он је несумњиво најистакнутији "хришћански еволуциониста" 20. века, за којег неки "православни богослови" сматрају да је на истом нивоу на којем и православни Свети Оци! Пјер Тејар де Шарден (1881-1955) био је француски језуита, "богослов" и палеонтолог, који је био присутан приликом
188
ископавања многих фосилних остатака човека у 20. веку. Заједно са још двојицом људи, учествовао је у тобожњем "открићу" Пилтдаунског човека. Он је открио зуб који је био обојен. Не зна се да ли је и он учествовао у томе. Касније је један од оне двојице људи оптужен да је "створио" Пилтдаунског човека, и тада се заташкало да Тејар де Шарден има било какве везе с тим. Међутим, из ранијих књига већ се увелико знало да је управо он открио зуб! Тејар је био присутан код ископавања остатака "јаванског човека" који су затим нестали негде у Холандији и није било дозвољено да буду испитани. Био је присутан и код многих ископавања остатака "пекиншког човека", иако не од самог почетка. Био је присутан и кад су остаци "пекиншког човека" ишчезли. Према томе, од "пекиншког човека" нису сачувани фосилни остаци, и познат је само на основу модела и скица. Изнад свега, Тејар де Шарден је одговоран за тумачење ових открића. Како он сам каже: "имао сам срећу, необичну у научној каријери, да будем на местима где су на светлост дана изашли кардинални фосилни остаци човека." Међутим, један од водећих еволуционих писаца, Ф. Кларк Хауел, писац дела Рани човек, каже: "Једна од највећих тешкоћа садржи се у чињеници да су истински значајни фосили људских лобања изузетно ретки; већи део онога што је нађено може се положити у ковчег, док би се оно остало могло односити и на нешто друго." Тејар де Шарден био је и научник и "мистик". Не изненађује толико чињеница да је био спој једног и другог (најзад, био је језуита), колико чињеница да га подједнако поштују и богослови - не само римокатолички него и многи православни такозвани богослови - и научници. У једном чланку објављеном у тромесечнику Академије Светог Владимира, Теодосије Добжањски сумира оно што Тејар де Шарден покушава да изложи у својим књигама. Он каже да Тејар описује три стадијума кроз које мора проћи еволуциони развој: "Први је космогенеза, еволуција неживе природе; други је биогенеза, биолошка еволуција, а трећи ноогенеза, еволуција људске мисли." Тејар такође говори о "сферама": "биосфери", сфери живота, и "ноосфери, сфери ума. Он каже да је читава земљина кугла сада прожета мрежом мисли, коју он назива "ноосфера". Међутим, Тејарове сопствене речи не остављају никакву сумњу да је страствено волео свет и земљу: "Свет (његове вредности, његова непогрешивост и његова добра) је прва, последња и једина ствар у коју сам веровао." Како саопштава један од његових биографа, сматрао је да "спасење више не треба тражити у удаљавању од света, него у активном учешћу у његовој изградњи." Он је свесно напустио "старе" облике хришћанске духовности ради оних нових,
189
световних. Веровао је да нам "у већој или мањој мери, у овом тренутку недостаје нова дефиниција светости" и записао: "Модерни свет је свет у еволуцији; према томе, статичне идеје о духовном животу морају се преиспитати а класично Христово учење мора се поново протумачити." Тејар није био само заљубљеник у свет, у целокупан "модерни прогрес" и у развој науке. За њега је карактеристично да је тим стварима дао религиозно значење. Еволуција за њега не представља идеју која уништава религију, него је управо она сама по себи религиозна идеја: "Хришћанство и еволуција нису два непомирљива виђења него две перспективе предодређене да се уклопе једна у другу и да једна другу допуне." Као и Леконт ди Нуј и уистину сви мислиоци који су имали "религиозни" поглед на еволуцију, Тејар поистовећује "натчовечанство" које еволуира са Христом и, обрнуто, тумачи Христа помоћу "натчовечанства". Еволуциона философија Тејар де Шардена је, строго говорећи, спој модерне философије и римокатолицизма. У тејардизму је римокатолицизам уистину дошао до крајње границе своје хуле на истинско учење Цркве Христове. Оно, што се у овој философији назива Христом је управо оно што Православље именује као антихриста: лажни христос који човечанству обећава "духовно" царство овога света. У тој философији је идеја и предукус другог света, којим се православни хришћани разликују од других људи, потпуно поништена. Иако недовољно познати већини православних хришћана, Свети Оци Православне цркве изложили су јасно учење о природи света, о Божијем стварању и о првоствореном човеку, којим одговарају на сва питања која би модерни православни "богослови", не знајући за православно светоотачко учење, могли сматрати неизвесним и тешким.
ТРЕЋИ ДЕО ПИТАЊА И ОДГОВОРИ СА КУРСА О ПОСТАЊУ Примедба издавача: Ова питања и одговори транскрибовани су са трака на којима су били забележени разговори о.Серафима. Називи одељака потичу од издавача. 1. Старост Земље Слушалац: Према библијској хронологији, Земља је стара око 7.500 година. Међутим, према еволуционистима, пa чак и
190
према историји која се учи у средњим школама, Земља је стара милијардама година. Како то објашњавате? О. Серафим: Поседујемо неколико књига посвећених овој теми и ја ћу вам их показати. Постоји један број људи који су током протеклих десет или двадесет година започели с противнападом на оне што су претерано сигурни у ову теорију. У Сан Дијегу постоји једна група која се зове "Институт за истраживање Стварања"; још једна таква група постоји и у Мичигену а названа је "Друштво за изучавање Стварања". Они су се појавили са неким потпуно научним књигама које залазе у ово питање: на којој основи људи праве претпоставку о тим милионима и милијардама година? Испоставља се да је то у далеко већој мери хипотеза него чињеница ове теорије. Постоји књига једног еволуционисте, названа Раст преисторијске временске скале (The Growth of a Prehistoric Time Scale) у којој аутор (Вилијам Б. Н. Бери) признаје следеће: да би се извео закључак о милионима и милијардама година, мора се претпоставити да су фосилни остаци живих бића у нижим слојевима стена еволуциони преци оних на вишим нивоима. Међутим, често се дешава да се, према еволуционој теорији, ти слојеви налазе у погрешном поретку, односно да се слојеви с примитивнијим организмима налазе на врху. Према томе, дешава се нешто слично као и у Коперниково време. Тада је важило птоломејско тумачење о кретању небеских тела према којем се Сунце, планете и звезде крећу око Земље. Поставило се питање због чега се планете не подударају са звездама? Неки од древних научника одговорили су да је то стога што се налазе у различитим сферама, односно да су звезде удаљеније а да су планете ближе. Чини се, дакле, да се планете крећу брже. Међутим, због чега се онда планете понекад крећу напред, а понекад назад? Да би објаснили начин на који се крећу, птоломејски астрономи су морали да кажу да се оне крећу једна око друге у врло сложеном кретању које чине кругови и епицикли, док се њишу око Земље. Неке се крећу уназад, а неке тако да њихова путања формира облик броја осам. Постало је толико сложено да се кретање тих планета прати према овом птоломејском моделу да је Коперник дошао на идеју да су можда сва та кретања погрешна и да се можда и Земља и остале планете крећу око Сунца. Почео је да прави прорачуне засноване на овој идеји и његова теорија се показала као много једноставнија. Најзад смо ту теорију прихватили као истиниту. Слично као и птоломејски астрономи, и еволуционисти који проучавају слојеве с фосилним остацима откривају да су они "окренути наглавце", у погрешном поретку, или да су, према еволуционој теорији, исувише близу један другоме. Они их називају "дисконформацијом", "параконформацијом" и "псевдоконформацијом". Морају да допусте чињеницу да се све налази у погрешном поретку. Ако их пак упитате како знају који 191
је поредак правилан, признаће да је једино на основу чега знају шта је правилан поредак то што знају да је еволуција истинита[2]. Схватићете да је нешто у вези с тим бесмислено. Они привидно доказују теорију, а да би доказали теорију морају да започну с теоријом. Према томе, то није онолико поткрепљено чињеницама колико су то они представили. Научници-креационисти, како сами себе називају, имају неке занимљиве књиге које се баве доказима о томе колико је стара Земља.[3] То зависи од доказа које користите. То је веома хипотетично питање. Оно ни приближно није толико одређено колико је то Књига Постања.
НАПОМЕНЕ: 1. Ова питања и одговори транскрибовани су са трака на којима су били забележени разговори о. Серафима. Називи одељака потичу од издавача. 2. В. William B.N. Веrrу, The Growth of a Prehistoric Time Scale, c. 42. (Изд.) 3. Најважније књиге на које се о. Серафим овде позива су: Genesis Flood (Библијски Потоп, тј. Потоп према Књизи Постања) и Scientific Crealionism (Научни креационизам) Хенрија Мориса.
2. Датовање на основу угљеника 14 Слушалац: Шта можете рећи о датовању угљеника 14?
на
основу
О. Серафим: Датовање угљеником се користи само кад су у питању органске материје. Време распадања угљеника 14 је 5.700 година и очигледно је да овај метод не може ићи далеко у прошлост. Неки људи мисле да помоћу овог модела можете ићи уназад 20.000 година и више, али то подразумева толико нагађања да никад не можете бити сигурни. Чак и људи који то поричу кажу да је овај метод прилично поуздан ако се иде 3.000 година уназад. Међутим, уколико се иде (уназад) даље од тога, овај метод постаје све непоузданији. Овај систем је заснован на читавом низу претпоставки.[1] Према мишљењима научника, најпоузданији систем датовања није радиоактивни угљеник него датовање на основу три прстена (дендрохронологија). Недавно су били у могућности да тестирају читаву серију ствари, поредећи датовање угљеником са датовањем помоћу три прстена. Открили су да је метод датовања радиоактивним угљеником био непрецизнији
192
него што су могли и да замисле. Рачунање помоћу три прстена испољавало је тенденцију ка показивању старости веће и за неколико векова од оне коју је утврдило датовање угљеником. Остала радиометријска датовања користе се да би се добила старост од милиона и милијарди година. Такав је калијум-аргон, итд. Ови методи укључују све могуће врсте претпоставки и ви морате да их прихватите пре него што ови системи почну да "делују".[2] Сви они полазе од претпоставке да током векова између елемената није долазило до контаминације и да ниједан од споредних (крајњих) елемената ("кћеринских" компоненти) није био присутан на почетку. Еволуционисти то не знају; они претпостављају да је све било униформно (једнообразно), од нуле до онога што сада знамо. Ако је то истина и ако је брзина била униформна (једнообразна), онда бисмо старост фосила могли да утврдимо нешто прецизније. Међутим, ако то није тачно, онда би читав систем могао бити врло далеко од тачности. Начињене су непоправљиве грешке. Људи су систем радиометријског датовања применили на стене које су се недавно формирале а показало се да су старе до три милијарде година!
НАПОМЕНЕ: 1. Роберт Ли, помоћник уредника у часопису Anthropological Journal of Canada пише о непоузданости садржаној у датовању радиоактивним угљеником: "Не може се порећи да су невоље с датовањем радиоактивним угљеником дубоке и озбиљне. Упркос 35годишњем технолошком усавршавању и бољем разумевању, претпоставке на којима се заснивао су снажно оспорене... Даље коришћење овог метода зависи од сналажљивости, узимајући у обзир овде контаминацију, тамо фракционацију, а калибрирање где год је то могуће. Не би требало да нас изненади што је читава половина датума одбијена. Чудо је што је она друга половина уопште прихваћена. Без обзира на то колико је користан, метод радиоактивног угљеника још увек није у стању да понуди сигурне и поуздане резултате. Постоје огромна размимоилажења, хронологија је неуједначена и релативна, а прихваћени датуми су обично одабрани датуми. ("Radiocarbon, Ages in Error", Anthropological Journal of Canada, vol. 19, no. 3,1981, c. 9, 29) (Изд.) 2. Датовање помоћу радиоактивног угљеника базирано је на низу претпоставки различитом од оног који подразумевају други методи. За кратак преглед тих претпоставки в. Хенри Морис, Научни креацџонизам (Scientific Creationism), с. 140-149, 162-167. (Изд.)
3. Геолошки слојеви
193
Слушалац: "Шта да кажемо о различитим слојевима као што су они у Великом кањону, за које се претпоставља да су се таложили извесном брзином! О. Серафим: Постоји огромно научно питање у вези с тим слојевима. На слојевима се не налазе мала обележја која би рекла: "Стар сам пет милиона година" или "стар сам десет милиона година". Постоји једна одлична књига Хенрија Мориса посвећена овом предмету, Библијски потоп, у којој он ове слојеве тумачи једино помоћу свеопште катастрофе, односно Нојевог потопа. Он је овде научно представљен. Могли бисте то да испитате и да видите да ли то има смисла или не.[1] Мислим да би већи број људи требало да сагледа ову слику са обе стране и да види који од модела има више смисла. Постоји много видова у којима еволуциони модел о овим слојевима показује недостатке. У ствари, вероватно ће вам то рећи и сами еволуционисти. Поставља се питање: да ли други модел има више смисла? Када се дође до нечега као што су ови слојеви, онда је то, наравно, научно питање. Таложење ових слојева је очигледно научно сагледљив процес који се појављује у времену.[2] Према томе, он се разликује од Шест дана Стварања, јер је то питање онога што се догодило после тих Шест дана. Оно је отворено за човеков лични приступ.
НАПОМЕНЕ: 1. О Великом кањону посебно се расправља у Библијском Потопу, с. 151152. В. такође недавно објављену књигу "Grand Сапуоп: Monument to Catastrophe" ("Велики кањон - споменик катастрофе") коју је приредио геолог Стивен. Е. Остин. (Изд.) 2. Нека од најинтересантнијих истраживања у овој области извршио је француски геолог Гиј Берто (Guy Berthaud), најпре на Institute de Mechanique des fluides у Марсеју a затим и у хидрауличној лабораторији у Центру за инжењеријска истраживања на Колорадо универзитету. "Од 1985. године", пише Ричард Милтон, "Берто је извео низ лабораторијских експеримената који су укључивали изливање седимената у велике резервоаре текуће воде да би испитао унутрашњу структуру тих слојева и начин на који долази до формирања слојева. Берто је открио да су се седименти мањевише непосредно наталожили на дно, али да су се финије честице издвојиле од оних крупнијих услед тока бујице, дајући изглед слојева..." Резултати су објављени у Француској академији наука 1986. и 1988. и изнети су на Националном конгресу седиментолога у Бресту 1991... Лабораторијски поступак није био изведен у изолацији и допуњен је радом на терену који је укључивао посматрање природних катастрофа као што је поплава код Бижу Крика у Колораду 1965, формирање слојева које је уследило за ерупцијом планине Св. Јелене 1980. и бушења у океану која су 1975. г. извршена са брода Glomar Challenger... Према Бертоу, "ови
194
експерименти супротстављају се идеји о лаганом формирању слојева једног преко другог. Временска скала која је подразумевала милионе година редукована је на једну или више катаклизми које готово тренутно стварају слојеве" (Berthauld, Comptes Rendus Academie des Science II, 3. децембар 1986,16. фебруар 1988).
"Ове речи, које звуче тако безазлено, представљају посмртна звона идеји да постојање хиљада метара слојева само по себи сведочи о великој старости Земље." (Милтон, Рушење дарвинистичких митова, с. 77-78) (Изд.) 4. Питање модела О. Серафим: Научници поседују оно што називамо моделом. Јуче смо расправљали о птоломејском моделу према којем је Земља средиште свемира, док се све звезде и планете крећу око Земље. Према ономе што човек може да види, планете се крећу око Земље другачијом брзином него звезде, због чега су птоломејски астрономи морали да изнесу теорије о томе како се оне крећу напред и назад, како се крећу путањом у облику броја осам, итд. Слично томе, ви сте сад могли да видите, током последњих шест месеци, да су Сатурн и Јупитер заједно били на небу. Да сте то посматрали, видели бисте да се једна планета најпре креће напред, да се затим обе крећу уназад, да је Сатурн постао блеђи а Јупитер сјајнији. Према коперниканском моделу, можете објаснити да се то дешава стога што се планете у својим орбитама налазе у различитим фазама док се крећу око Сунца. С наше тачке гледишта, изгледа да се приближавају, док се оне једноставно крећу око Сунца. Други пример је Венера. Она је сада поново постала вечерња звезда која се налази ниско на хоризонту. Пре неколико месеци, Венера је била јутарња звезда, која се на хоризонту појављивала ујутро, пре изласка Сунца. Сматрало се да птоломејски модел има недостатке зато што није објашњавао чињенице подједнако добро као коперникански. Коперник је рекао да ће, ако протумачимо да се Земља и остале планете крећу око Сунца, сва та кретања имати смисла, односно, да се у том случају математички могу врло једноставно објаснити. Захваљујући прорачунима заснованим на коперниканском моделу, сада можемо да пошаљемо свемирске бродове у непосредну близину Сатурна и да их не изгубимо; заправо, ти прорачуни су запањујуће прецизни. Према томе, изгледа очигледно да се све планете уистину крећу око Сунца иако се, на основу нашег опажања, чини као да се крећу око Земље. Дакле, веома је важно који ћете модел прихватити. Током овог курса, изучаваћемо светоотачки модел о Шест дана Постања. 5. Порекло небеских тела (светоотачка космогонија)
195
О. Серафим: Исказ Књиге Постања о Четвртом дану Стварања тешко да би се могао уклопити у уобичајене идеје о еволуцији свемира. Свето Писмо и Свети Оци сасвим извесно тврде да је Сунце створено тога дана, након што су Земља, дрвеће и биљке већ постојали. Осим тога, Оци кажу да су Сунце, Месец и све звезде (као и све црне рупе и све оно што тамо постоји) заједно створени четвртог дана, у једном тренутку. Бог је заповедио и све је призвано у битије, на растојању од трилиона миља. Бог је, наравно, већи од свемира. Због чега Он не би био у стању то да учини? То за Њега не представља проблем. То вам даје потпуно другачији поглед на свет. То је целокупна космогонuja - објашњење почетка свих ствари. Модерна еволуциона космогонија коју су популарисали људи као Карл Саган, сматра да је постојао тренутак у којем је дошло до "великог праска" и да се одатле све развило, без учешћа Бога[1]. Ако поверујете у то, онда је сасвим логично да поверујете и да је најпре настало веће тело, као Сунце, и да је од њега на неки начин проистекла Земља. Постоје све врсте различитих теорија о томе како се ово догодило. Неки сматрају да се Сунце формирало од гаса и облака прашине, да је његова врелина истерала гас, остављајући једино прашину која се кондензовала (згуснула) и охладила, формирајући планете. Други мисле да се Сунце готово сударило с покретном звездом, што је узроковало да се гасови одвоје од Сунчеве површине, и да су се од тих гасова касније уобличиле планете. Ове различите теорије су обичне спекулације, јер нико томе није присуствовао. Осим тога, такве ствари се сад не дешавају. Оваква гледишта су можда у складу са оним за шта сматрамо да би требало да буде истина, јер се чини да би већа тела требало да претходе мањима. Међутим, према Књизи Постања и према Светим Оцима, најпре је створена Земља, та сићушна планета која представља само једну тачку у васиони, док је огромно Сунце створено тек после ње. У садашње време, философи атеисти воле да кажу како релативна величина Земље доказује да човек није ништа друго до тачка изгубљена у васиони. Они кажу: "Земља је тако мала, а васиона тако велика да је очигледно да је васиона важнија од човека и да Бог није све створио ради човека." Међутим, уколико размишљате узимајући у обзир оно што кажу Свети Оци, односно да је Сунце створено након што је Земља већ постојала, онда је јасно да је све било створено због човека. Слушалац: У нашој галаксији постоје још много сунца. Да ли Свети Оци кажу нешто о њима? О. Серафим: Не, јер су о склопу васионе они знали мање него што ми данас знамо. Једноставно, не постоји практичан
196
разлог да много говоримо о њима, осим да кажемо да она постоје и да их је Бог створио. Једино место за које знамо да човек на њему живи је управо ово овде. Слушалац: Постоји ли уопште било какав конфликт између православно! схватања стварања света и чињенице дa постоји више oд jeднoг сунца? О. Серафим: Не, јер за нас постоји једно једино сунце. Слушалац: Остала сунца су звезде. О. Серафим: Да. Она за нас нису сунца. Сунце је посебна ствар која за нас значи живот, која нам даје светлост и топлоту, захваљујући којој растемо и без које не бисмо могли да живимо. Остале звезде немају тако средишњи значај за нас. Ако би постојала друга сунца са другим земљама, то би знатно искомпликовало ствари. Немамо података да је то истина. Свето Писмо и Оци увек гледају ствари онако како се виде са Земље. Ви се не можете сместити на неко хипотетично место, у неку другу галаксију, и одатле посматрати Земљу[2]. То је потпуно апстрактан начин гледања на ствари, будући да нисмо тамо него управо овде. Нама је речено да треба да спасемо своје душе док нам, напротив, баш ништа није речено о неком другом сунцу, планетама, итд. Кад би нам било корисно да то знамо, Бог би нам то рекао. То је, у суштини, врло занимљива ствар: у свим досадашњим истраживањима свемира, изгледа као да су постојале намерне индикације које ће нам показати да је Земља место на којем се налази живот. Остала места су мртва тела. Слушалац: Шта да кажемо о спекулацијама у вези с бићима с других планета? О. Серафим: Људи који трагају за бићима на другим планетама бивају повезани с целокупном окултном философијом живота о постојању виших бића која долазе да нас избаве и да нам помогну. Довољно је само да им се поклонимо и она ће нам дати сву моћ која нам је потребна. У ствари, сви ти митови о бићима с других планета одговарају ономе што знамо о демонима и начину на који они делују. Кад започнете са спекулацијама о њима и будете обузети идејом о вишим расама ванземаљаца, знајте да то потиче од демона. Поред ангела, једина интелигентна бића за која знамо су демони[3].
197
НАПОМЕНЕ: 1. Човек којег признају као "оца космогоније Великог праска" био је опат Жорж Леметр (1894-1966), језуитски свештеник. Док је једног дана 1931. г. читао чланак о пореклу и свршетку света, дошао је на идеју да је васиона експлодирала а затим еволуирала из "првобитног атома". Савременик свог сабрата-језуите Тејара де Шардена, Леметр је покушао да за астрономију учини оно што је Шарден учинио за биологију: да начини синтезу хришћанства и еволуционог погледа на свет модерне науке. Његов "првобитни атом" је, наравно, космогонијски еквивалент Дарвиновој "прасупи" (у којој се, како се Претпоставља, појавио и еволуирао живот). "Идеја еволуције", писао је Леметр, "одиграла је важну улогу у развоју астрофизике... Еволуција света може се упоредити с појавом ватромета који се управо завршио." (Lemaitre, Primeval Atom, с. 87,78) (Изд.) 2. Као што чине писци научнофантастичних романа. За расправу о. Серафима о научној фантастици в. његову књигу Православље и религија будућности, 6. поглавље - Изд. 3. За исцрпну расправу о НЛО в. књигу о. Серафима Православље и религија будућности, 6. поглавље
6. Научни креационизам О. Серафим: У наше време постоји мноштво литературе која се бави питањем стварања и еволуције. То је постало витално питање, посебно у последњих десет или двадесет година. Недавно се у магазину Time (16. март 1981, с. 80-82) појавио врло једностран чланак и у њему су били исмејани људи који су противници еволуције. Он је учинио да они изгледају као малоумници који су се вратили у време пре Скоупсовог "мајмунског" процеса[1], итд. Међутим, уколико читате студије неких припадника креационистичке групе, видећете да је то веома интересантно. Постоји једна група у Сан Дијегу која се назива Институт за истраживање Стварања. Она је иступила са неким врло занимљивим књигама. Једна од њих се зове Стварање: чињенице живота (Creation: Facts of Life) и она залази у нека научна питања. Друга студија се бави фосилима: Еволуција фосили кажу: не! (Evolution: Fossils Say No!). Постоји једна изврсна књига, Научни креационизам, која је замишљена као приручник за средње школе. Постоји још једна сјајна, разборита књига која ни најмање није безобзирна. У њој се не говори ништа о еволуцији и искључиво се излаже прича о диносаурусима. Намењена је људима који би желели да читају а да при том не буду под притиском било каквих научних хипотеза. Ова група је веома добра јер не покушава да наметне Библију. Они знају да, уколико би то чинили, не би могли доћи до јавних школа и због тога објављују књиге (као Научни креационизам) које излажу материјал са чисто научне тачке гледишта. Они га не излажу једноставно као антиеволуционисти. 198
Уместо тога, они презентују два модела. Слично ономе што смо ми рекли о коперниканском моделу насупрот птоломејском, и они презентују креационистички модел насупрот еволуционом моделу, а затим постављају питање: који од ова два модела боље објашњава чињенице? Књига Научни креационизам износи читав низ чињеница, а затим даје објашњења према креационистичком моделу, али и према моделу еволуциониста. Они сматрају да креационистички модел има више смисла, јер су еволуционисти принуђени да уводе све врсте "кругова" и "епициклова" како би објаснили збуњујуће ствари. Познати филм Наследити ветар, који је снимљен 1960. г. и говори о Скоупсовом процесу, био је под великим утицајем начина на који је јавно мњење учествовало у расправи "еволуција или стварање". Чувени адвокат Кларенс Дароу, иначе атеиста, приказан је у овом филму као херој, јер се залаже за науку, прогрес, будућност људског рода, итд. То уопште није било тако једноставно[2]. Након што се појавио овај филм, многи људи, који су се двоумили по питању еволуције, постали су прилично уплашени јер нису желели да их оптуже као противнике науке и прогреса. Без обзира на то, током последњих двадесетак година појавило се неколико веома занимљивих научних расправа на ову тему и у њима се покреће питање многих "доказа" еволуције који су спорни. Ти докази се врло често у средњошколским уџбеницима представљају као истина и чињенице. Међутим, ако их брижљиво испитате, видећете да то уопште нису чињенице. На пример, у њима се покреће питање о тзв. чињеници да људски ембрион рекапитулира своје еволуционе претке, да на врату постоје шкржни лукови, итд. Међутим, уколико сада прочитате било који еволуциони уџбеник о ембриологији, увидећете да је то мит. Ти "шкржни лукови" немају никакве везе с рекапитулацијом или еволуцијом. Једноставно, то је начин на који се развија ембрион. У ствари, развој мозга, нерава, срца, итд. унутар ембриона потпуно је супротан начину на који би требало да се развијају уколико би ембрион рекапитулирао еволуционе претке. Чак и у случају да не желите да одмах поверујете у овај или онај модел, у еволуционизму постоје извесна места која ће вас приморати да застанете и да мало више размислите о доказима "за" и "против". Исто се може рећи и за радиометријско датовање или за еволуционистичко-униформистичко тумачење геолошких слојева. Постоји изврсна књига професора геологије, Хенрија Мориса, Библијски Потоп. Он у њој покушава да геолошке слојеве, ледено доба, итд. протумачи помоћу Нојевог потопа. Он износи своје доказе и књига је веома научно поткрепљена. Можете да је читате и да се сагласите или да се не сагласите, али материјал је презентован на научном нивоу.
199
Овај Институт сваког месеца издаје часопис Дела и чињенице (Acts and Facts) у којем се описује шта они раде. У сваком издању објављују и додатак који се бави извесним видовима еволуције или стварања. Током протеклих пет година одржали су велики број дебата на универзитетима и оне су биле веома посећене: понекад су им присуствовале и хиљаде студената. Научници креационисти су веома добро припремљени. Они читају најновију литературу, док су научнициеволуционисти често толико самоуверени да се не интересују за најновије догађаје. Услед тога се у једном чланку у најновијем издању еволуционистичког часописа Наука (Science) каже да је ситуација сада веома лоша, да су научници-еволуционисти тако лоше припремљени и да тако јадно поучавају студенте да је довољно да се појави научник-креациониста са три или четири чињенице откривене током последњих пет година и да затвори круг око еволуционисте. Дакле, еволуционисти су били принуђени да се пробуде и да кажу да су запоставили своју дужност у одгајању свог потомства у правилном духу. Сада се труде да их боље образују, како би се вратили изворним начелима еволуције.
НАПОМЕНЕ: 1. Скоупсов процес, познат и као "мајмунски" процес - случај америчког наставника Џона Скоупса који се 1925. г. нашао пред америчким судом и био под истрагом јер је на својим предавањима излагао Дарвинову теорију еволуције у држави која је у то време била против тога, дајући предност оном тумачењу Постања које је изложено у Библији. Овај процес покренуо је питање о раздвајању вере и власти, односно цркве и државе. (Прим. прев.) 2. У суштини, овај филм (заснован на позоришном комаду Џерома Лоренса и Роберта Е. Лија) у великој мери обилује измишљотинама везаним за сам процес и околности које су га пратиле. У стварном животу, Скоупсов процес никад није представљао озбиљну криминалистичку истрагу него исценирани поступак који је представљао пробу за A.C.L.U. Џон Т. Скоупс је био добровољни оптуженик којем никад није претила опасност да оде у затвор. (Филип Е. Цонсон, Поразити дарвинизам отвореношћу ума - Dejeating Danvinism by Opening Minds, c. 24-32) (Изд.)
7. Различите еволуционе идеје О. Серафим: У еволуциону теорију је укључено толико тумачења и уколико од еволуциониста затражите да вам објасне како се уопште појавила еволуција, они се сигурно неће сложити у погледу одговора. Обично кажу да је до еволуције дошло природном селекцијом спојеном с мутацијом, односно ситним 200
променама које, након извесног броја генерација, дају нову врсту живих бића. Међутим, мутације су, уопштено посматрано, толико штетне да ниједну врсту напретка ка бољем не можете објаснити мутацијом. Управо се води велика расправа о томе да ли би требало у потпуности одбацити Дарвинов градуализам и заменити га неком новом теоријом. Најновија идеја којој су се вратили, будући да се појавила пре четрдесет година, јесте идеја "чудовишта које обећава". С овом идејом иступио је истакнути генетичар Ричард Голдшмит (с калифорнијског Беркли универзитета), јер је увидео да акумулација природне селекције и мутације не може да створи комплексне структуре[1]. Ви, на пример, низом постепених промена не можете да објасните око јер око једноставно или имате или немате. Организми који изненада добију мрежицу или неки други део ока неће моћи да га употребе. Они ће морати да се паре са бићем које има исте карактеристике, а затим се та карактеристика мора сачувати док се не развије у виши облик и док се на крају не развије и читаво око. То се једноставно не може догодити. То нема никаквог смисла. Ви морате имати око које је сасвим изненада настало[2]. Према томе, Голдшмит претпоставља да се еволуција појављује у скоковима - у виду широке скале промена, чији ће резултат бити "чудовиште које обећава", способно да преживи и да се репродукује. Голдшмит је позвао у помоћ ову теорију да би објаснио порекло птица. Птичје крило је чудесна ствар. Ако је рептил једноставно имао кост која је стршала из његових леђа, онда није био добро прилагођен опстанку. Морао је имати два целовита крила која дејствују. Осим тога, морали су постојати мужјак и женка с таквим крилима, да би их могли даље репродуковати. Према томе, идеја "чудовишта које обећава" подразумева да је рептил положио јаје а да се излегла птица![3] Људи се сада озбиљно враћају овој идеји покушавајући да нађу равнотежу између ње и дарвинизма, јер схватају да ситне промене не могу дати тако застрашујуће сложене структуре[4]. Такве идеје намењене су расправама међу научницима. Нама је потребно да будемо свесни онога о чему они расправљају.
НАПОМЕНЕ: 1. Када је 1940. Голдшмит први пут изнео ову теорију, дарвинисти су је одбацили, али ју је 1980. г. рехабилитовао еволуциониста Стефан Џеј Гулд са Харварда, у свом популарном чланку "Повратак чудовишту које обећава". (Изд.) 2. У својој књизи Слепи часовничар (The Blind Watchmaker) апологета неодарвинизма Ричард Докинс покушава да објасни еволуцију ока.
201
Докинсови аргументи били су побијени сведочанствима биохемије која је изнео Мајкл Бехе у својој утицајној књизи Дарвинова црна кутија (Darwin's Black Вох, 1966). Као што коментарише Филип Е. Џонсон, "прелазак од Докинса до Бехеа подсећа на прелазак из дечје библиотеке у лабораторију" (Johnson, Objection Sustained, с. 54). (Изд.) 3. Сценарио "од рептила до птице", на који се позивао Голдшмит, најпре је сугерисао чувени палеонтолог Ото Шиндеволф. (Изд.) 4. Још један разлог због којег је палеонтолог Стефан Џеј Гулд желео да рехабилитује теорију "чудовишта које обећава" јесте објашњење за недостатак посредничких врста међу фосилним остацима. Међу еволуционистима се тренутно воде расправе о Гулдовој ревизији Голдшмитове теорије, названој "прекинута равнотежа". В. Џонсон, Дарвин на проби, с. 3244. и Дентон, Еволуција: теорија у кризи, с. 192195. (Изд.)
8. Границе биолошке промене О. Серафим: Све врсте које данас постоје воде порекло у непрекинутом ланцу од исте врсте која је постојала и у прошлости. Познате су нам многе врсте које више не постоје. Међутим, пре него што су изумрле, оне су такође припадале оној истој врсти којој су припадале од почетка. Унутар сваке врсте живих бића можете да запазите велике промене. На пример, јазавичар и немачки овчар потичу од исте врсте, и један и други припадају псима и способни су да се паре и репродукују. Исто се може рећи и за људске расе: иако изгледају другачије, сви припадају истој врсти. Они који се називају креационистима не тврде да нема промена. У природи постоји велики број промена, али се оне одвијају унутар одређених граница. Управо због тога се и води расправа о еволуцији и стварању: да ли су границе оштро дефинисане у складу с родовима - који не морају бити исто што и врсте - или све потиче од првобитне органске материје која се развила у различите родове. Чини се да је све што данас знамо о генетском коду противно овој идеји. Организам не може да "еволуира" у нешто што није у складу с његовим генетским кодом[1]. Велики број расправа међу еволуционистима тренутно је усредсређен управо на питање како је то могуће. Ми још нисмо открили како је то могуће[2].
НАПОМЕНЕ: 1. Тј. у нешто што је изван обима варијација прецизираних од стране ДНК за тај организам. (Изд.) 2. Најбоља књига посвећена овој теми је Није случајно! чији је аутор др Ли Шпетнер, експерт за генетски код. (Изд.)
202
9. Људска еволуција Слушалац: "Шта мислите о фосилним остацима људи који су досад откривени? О. Серафим: Последњих година појавило се мноштво теорија. Ликијеви[1] у Африци сваке године прогласе неко ново откриће. Разуме се да свако ко дође до таквог открића жели да управо "његов" човек буде предак целокупног људског рода, да одбаци све претходне идеје и да иступи са новима, проглашавајући да је пронашао "карику која недостаје". Према томе, увек морамо бити сумњичави у погледу онога шта ти људи говоре. Луис и Мери Лики су 1959. године открили лобању изумрлог мајмуна аустралопитекуса ("јужног мајмуна") за којег се уопштено претпостављало да је мајмунски предак свих оних људи чији су фосилни остаци пронађени - homo erectusa, итд. Пет година касније, они су објавили да су у истом слоју, у којем су открили фосилне остатке аустралопитекуса, открили и људске фосилне остатке[2]. Будући да су тамо откривена и камена оруђа, они су своје ново откриће назвали homo habilis ("спретан човек") [3]. Ово је целокупан сценарио еволуције одбацило уназад, јер се еволуциони предак не може налазити у истом слоју у којем је и његов потомак. Homo erectus[4] је такође избачен из низа и постављен је после homo habilisa. Сад се говори да су људска бића, која су користила камено оруђе, живела пре два милиона година. Све су то, наравно, само нагађања. Постоји много празнина и тешкоћа у различитим теоријама и постоји много тога што сваки еволуциониста покушава да наметне као своју тврдњу. Постоје чак и директне преваре. Када сам током 50-тих година на колеџу изучавао зоологију, један од доказа за људску еволуцију био је и "пилтдаунски човек". Почев од 1890. године постојало је усаглашено трагање за открићем карике која недостаје и за коју се очекивало да ће бити полумајмун, получовек. Тако је 1911. г. један врло бистар човек у Енглеској, по имену Чарлс Досон, узео људску лобању и комбиновао је са чељусти мајмуна, испуњеном мајмунским зубима. Годину дана касније, Тејар де Шарден је открио очњак који је недостајао. Уз овако примитивну чељуст и веома развијену лобању, "пилтдаунски човек" је сматран човековим еволуционим претком. Неки научници су то довели у питање и развила се велика расправа, али је огромна већина ово прихватила[5]. Најзад су током 50тих година неки научници тестирали ову лобању помоћу датовања угљеником 14, који даје сасвим поуздане резултате за 2000-3000 година уназад. Открили су да је један део нешто старији док је други део новији и да ти делови, очигледно,
203
припадају различитим бићима[6]. На тај начин је читава ствар била одбачена. Слушалац: Шта је са откривеним лобањама неандерталског човека? О. Серафим: Неандерталац је данас прихваћен као homo sapiens. Он, дакле, припада истој врсти којој и човек, али као различит варијетет и од човека се не разликује више него што се, на пример, Енглези разликују од Кинеза[7]. У суштини, пронађена је само неколицина људских фосилних остатака[8]. Све се, наравно, заснива на вашем тумачењу: да ли је то човек или мајмун? Није једноставно да се открије нешто што би било између једног и другог. Без обзира који фосил да угледате, било да се ради о "примитивном човеку" или о "напредном мајмуну", он вам неће рећи: "Ја сам предак данашњих људи." Према томе, не можете рећи да ли је то предак, рођак или неко ко с тим ни на који начин није повезан. То је ваше тумачење. До сада у суштини није пронађен ниједан "убедљив" древни човек који уистину изгледа као да се налази на половини пута од човека ка мајмуну. Постоје различите врсте фосилних остатака људи: неки су "примитивни", неки имају веће а неки мање лобање, али се они међусобно не разликују више него што се разликују данашњи људи. Сматрам да је у овом питању "бреме доказа" на онима који желе да докажу да једно проистиче из другог. Разуме се да целокупно питање о томе да ли једно происходи од другог покреће читаво мноштво питања у тексту Књиге Постања - о генеалогијама, на пример. Уколико је човек стар милионима година, ви морате начинити велике епицикле да бисте објаснили генеалогије патријараха. У ствари, неки кажу да патријарси нису људи него називи за велика раздобља.
НАПОМЕНЕ: 1. Лики, Луис, Мери и Ричард - породица археолога која је радила на ископавању људских фосилних остатака у Африци, посебно у Танзанији. (Прим. прев.) 2. Статус аустралопитекуса као изумрлог мајмуна установио је 1954. г. зоолог Соли Цукерман, који се бавио компаративним анатомским истраживањима. Чињеница да су истински људи живели у исто време кад и аустралопитекус указује да овај мајмун нема ништа заједничко са људским пореклом. Следећи открића Луиса и Мери Лики, њихов син Ричард Лики је такође пронашао остатке аустралопитекуса и homo erectusa у истом слоју. - Изд. 3. "Од 1964. године", пише Ричард Милтон, "homo habilis је поново процењен и тада је наговештено да је једна од костију његове руке део
204
кичменог стуба, да би још две његове кости могле припадати мајмуну који живи на дрвету и да још шест његових костију потиче од неког неодређеног нечовеколиког бића. Међутим, ма какве да су заслуге првобитног описа, остаје чињеница да је "спретан човек" људско биће, а не карика која недостаје. Калкулисало се и са чињеницом да је homohabilis имао малу мождану масу, која је тежила приближно колико и половина мождане масе просечних модерних људи. Међутим, како је запазио др А. Ј. Вајт,homo habilis је био прилично ниског раста, тако да његов мозак и није био малиу односу на тело, што је случај и код модерних Пигмеја.
Уистину, један од ироничних видова открића homo habilisa садржи се у податку да су дарвинисти, усредсредивши своју пажњу на тумачење костију шаке и кичменог стуба у Олдуваи Горгеу (где су откривени фосилни остаци homo habilisa) и покушавајући да ово биће акредитују као карику која недостаје, превидели чињеницу да само неколико стотина миља западно од тог места, у шумама Заира, живе Мбути људи чија је просечна висина око 140 цм и који се по расту, можданом капацитету, па чак и по начину живота могу упоредити са homo habilis-ом. И поред тога, Мбути су модерни људи у сваком смислу те речи, осим што не гледају телевизијски документарни програм и не добијају дотације од фондова за развој науке" (Рушење дарвинистичких митова, с. 206207. В. такође Љубенов, Bones of Contention (Костури раздора), с. 157166. (Изд.) 4. Исцрпну расправу о homo erectusy в. код Љубенова, с. 120-157. (Изд.) 5. О "пилтдаунском човеку" написано је преко 500 докторских дисертација! (Изд.) 6. Током 1982. године, непосредно након упокојења о. Серафима, непобитно је утврђено да је ова чељуст припадала орангутану. (Изд.) 7. У периоду позних 80-тих, неки еволуционисти су напомињали да би неандерталцу поново требало дати његову ранију ознаку, homo neanderthalensis. Међутим, чак и они признају да су неандерталци били савременици модерних људи и да су се могли укрштати с њима. В. Љубенов, Костури раздора, с. 68. (изд.) 8. Ричард Лики је навео речи свог сународника, палеонтолога Дејвида Пилбима, који каже: "Ако уведете проницљивог научника који се бави другом дисциплином и покажете му оскудне доказе, будите сигурни да ће рећи; 'Заборавите на то; то није довољно да би се ишло даље.' Ни Дејвид ни други који су укључени у трагање за човечанством не могу прихватити овај савет, али ми остајемо потпуно свесни опасности од извођења закључака на основу доказа који су тако непотпуни." (Ричард Е. Лики, Стварање човечанства - Making the Mankind), 1981.) (Изд.)
10. Границе научног истраживања
Слушалац: Нисам изненађен када кажете да се идеје о људској еволуцији мењају, будући да откривају многе ствари
205
које доприносе теорији еволуције. На крају крајева, видећемо како се целовита слика о еволуцији појављује на светлости дана. О. Серафим: У реду, све то зависи од ваших предубеђења, јер су та предубеђења често веома јака. Слушалац: Оно што желим да кажем јесте да се у науци уопштено догађа да они иду напред и да имају теорију а да затим откривају како су њихове претпоставке погрешне, као што сте ви рекли. Након тога они морају да измене своју теорију и ту постоји искорак, побољшање у знању и у науци О. Серафим: Да. Постоје извесне слабе тачке у самој теорији еволуције каква се данас излаже. Ми, наравно, морамо разумети да та реч има различита значења. Еволуција неке посебне врсте зеба или нечег сличног није оно о чему говоримо. То је обична промена унутар једне врсте. Међутим, еволуција као теорија о пореклу света превазилази границе науке. То је спекулација о почетку света, као што је и стари Грк спекулисао о томе да ли је свет бесконачан, да ли је одувек постојао, итд. Да би се еволуциона теорија порекла прихватила у оном облику у којем се данас обично представља, човек мора да прихвати да Шест дана Постања нису натприродан чин, односно, чин који је другачији од онога што се сада дешава. Према тумачењу Цркве, они представљају нешто веома различито: постојало је Шест дана Стварања током којих је Бог створио читав свет, и Он то више не чини. Према томе, ви не можете да закључите у чему су они били слични. Ви можда можете да изводите закључке уназад готово до те тачке, али не можете да закључите шта је био истински почетак. Сматрам да би у том погледу научници требало да буду много мање догматични у посматрању самог почетка и о расправама о њему. Текст Књиге Постања сасвим јасно каже да је тих шест чинова у потпуности изван сфере нашег данашњег сазнања. Ми о томе ништа не можемо знати, уколико Сам Бог не одлучи да нам то открије. Управо зато бих желео да кажем да су научници далеко од истине уколико покушавају да изведу закључке о почетку на основу онога што се сада дешава. Идеју униформизма (односно, идеју да се све одигравало истом брзином којом се одиграва и сада) можете да прихватите само до одређене тачке можда за само неколико хиљада година. Што се тиче ствари које су се дешавале пре тога, сумњиво је да ли се све одвијало истом брзином.
11. Библијска хронологија
206
Слушалац: Да ли на основу библијске хронологије можемо тачно дa утврдимо колико је стара земља! О. Серафим: О томе се уистину постављају питања. Грчки текст (Септуагинта) и јеврејски (масоретски) текст Старог Завета међусобно се разликују. Према Септуагинти, свет је стар приближно 7.500 година[1], док је према јеврејском тексту стар 6.000 година. То је очигледна опречност. Како да разрешимо проблем као што је овај? Свети Оци признају да су могле постојати ситне грешке које су се пренеле у текст. То су једноставно погрешке код преписивања и сл. У ствари, блажени Августин је читаво једно поглавље посветио овом питању[2]. Вероватно је да су неки преписивачи, копирајући текст, ту и тамо додали или одузели стотинак година. Оци допуштају да у Светом Писму могу постојати мање грешке. Немамо ниједно посебно светоотачко учење којим бисмо одредили да је свет стар тачно 7.490 година. Могао би бити мало старији или мало млађи. То је сасвим неважно питање. Међутим, важно је питање да ли је Адам живео пре седам или осам хиљада година или је живео пре неколико милиона година! То је велика тема која дотиче целокупан текст Књиге Постања. Ми морамо да схватимо ко је био Адам - да ли је био личност или не, итд. Ако је живео пре неколико милиона година, постоји мноштво питања која морате поставити у вези с тим како је предање тумачило човечанство од тог доба.
НАПОМЕНЕ: 1. Следећи традиционалну форму православних календара утврђених у Константинопољу у време Седмог васељенског сабора, о. Серафим и Братство св. Германа су у заглављу свог Годишњег календара светог Германа штампали годину од стварања света, засновану на хронологији Септуагинте. Ти календари се објављују и данас, тако да на заглављу Календара светог Германа за 2000. годину читамо: 7508. година од стварања света. (Изд.) 2. Блажени Августин, De civitas Dei, 15; 13, с. 293-294.
12. Преегзистенција еволуција
душа,
"реинкарнација"
и
Слушалац: Зашто је Ориген веровао дa се душа спустила из духовне сфере и настанила у тело? О. Серафим: Он је био под утицајем философских учења која су тврдила да је материја зла. Људи гледају око себе и 207
запажају да греси долазе од тела. Отуда се, посебно међу манихејцима и сличним учитељима, развило учење да је душа племенито суштаство које је заробљено у телу. Због тога су развили идеју да је душа еонима обитавала у некој другој сфери. Слушалац: Зашто су душе збачене у вештаство (материју) ако је вештаство (материја) зло? О. Серафим: Према Оригену, то се догодило стога што су сагрешиле у тој другој сфери. То представља дуалистички поглед на свемир: постоји једна добра страна - то је душа, и постоји зла страна, а то је природа, тело. Хришћанско становиште, с друге стране, душу и тело посматра као целину, знајући да ће тело у ствари бити преображено. Заправо, током овог курса ћемо видети да је тело на почетку било другачије од онога какво је постало након пада. Слушалац: Да ли су источњачке uдeje извршиле неки утицај на Оригена? О. Серафим: Несумњиво. Људи су из Индије долазили у Александрију, где је живео Ориген и тамо су поучавали. Један од Оригенових учитеља био је из Индије. Слушалац: Идеја о преегзистенцији душа је слична ономе што хиндуси уче о трансмиграцији (сеоби, пресељењу) душа и реинкарнацији. О. Серафим: Тачно. Слушалац: У каквој је то вези с еволуцијом? О. Серафим: Иза космогоније еволуције налази се идеја да све потиче од једне нити: у почетку је постојала једна кап и из ње су проистекла сва жива бића: животиње, инсекти, биљке, итд. (Наравно, постоје неизмерне тешкоће у тој теорији, јер морате показати како су се у тој првобитној капљици истовремено појавили генетски кодови и начини њиховог преношења; осим тога, морате да покажете како је додата информација која ће створити генетски код за човека и сва остала жива бића. То никад није учињено.) Идеја "реинкарнације" је слична по томе што, према древним хиндуистичким, будистичким, грчким и римским схватањима, укључује пресељење у различита жива бића: у животиње, у инсекте, па чак и у биљке. (У модерном добу, људи су изменили ту идеју: они претпостављају да су у својим "претходним животима" били људска бића, јер им се не допада 208
идеја да су некад били мајмуни, дрвеће или нешто слично. Људима се допада да мисле како су били Наполеон или Јулије Цезар, али им се не допада да мисле да.су негде у Римском царству били храстово стабло. Они ласкају самима себи.) Уопштено, можемо рећи да идеју о томе да је све једно - као један "ланац светлости" који се може поделити у различите врсте живих бића - Свети Оци нису прихватили ни у најмањој мери. Они кажу да су у почетку биле присутне све различите врсте живих бића и да ће њихова семена стварати исте врсте живих бића до свршетка времена[1].
НАПОМЕНЕ: 1. Исцрпнија расправа о реинкарнацији може се наћи у књизи оца Серафима Душа после смрти, с. 121-127. (Изд.)
13. Природа Раја О. Серафим: Пре него што започнемо ново поглавље, може ли неко да изнесе резиме о томе шта је био земаљски Рај? Слушалац: Као што знамо, то није био вештаствени свет, иако то није била ни духовна сфера, него нешто између тога. Било је то прочишћеније физичко место. О. Серафим: Да. А да ли се налазио на небу или на земљи? Слушалац: Ни на једном ни на другом. Мислим да је био уздшнут изнад земље. О. Серафим: Да, али је, у суштини, он у почетку био део земље, чак и ако би то могло бити неко узвишеније место. А сада? Слушалац: То је у ствари место, иако тамо не можете да дођете на световни, географски начин. О .Серафим: Да ли је неко био тамо током последњих неколико хиљада година? Слушалац: Покајани разбојник (Лк,43).
209
О. Серафим: То је тачно, али он се није вратио да би нам казивао о томе. Да ли се неко вратио? Слушалац: Свети Константинопоља.
Андреј
Христа
ради
јуродиви,
из
О. Серафим: Да. И ко још? Слушалац: Био је и један манастирски кувар. О. Серафим: Да, свети Ефросиније Кувар. Слушалац: Да ли су неки oд њих споменути у књизи "Душа после смрти"? О. Серафим: Да, тамо је споменуто неколико оних који су се вратили да би нам причали о томе. Као и свети Павле, и они кажу да нису у стању да тачно изразе оно што су тамо видели. Они нам дају неке описе Раја (св. Андреј, на пример, прича о дрвећу и о прекрасном врту, а изнад свега о самом том небу), али да се то толико налази изван нашег уобичајеног искуства да нису у стању да много говоре о томе. Они су видели стање у којем би требало да будемо у будућем веку. Рај је био посебно место на земљи које је, према св. Јефрему Сиријском, створено заједно с биљкама, трећег дана. Шестога дана Бог је овде настанио човека. То је првобитно било место на земљи, као да је требало да покаже да је човек предодређен да се са земље узнесе на небо. Рај није био у потпуности вештаствен: био је од префињеног вештаства које ми не разумемо. Међутим, услед човековог пада, догодило се као да је тај небески вид земље - посебан део првобитне земље - ишчезао из нашег видокруга, иако смо још увек у могућности да му се вратимо. Истовремено је, након пада, првобитна земља постала пропадљива. Слушалац: Kaдa je, према Светим Оцима, створен пакао? Да ли је створен онда кад је створено небо или кад је створена земља? О. Серафим: Пакао није био стварно створен, као што ни зло није стварно створено. Пакао је једноставно стање и место у које су пали побуњени ангели. Другим речима, они су га, у извесном смислу, сами створили. Свето Писмо говори о месту "припремљеном за ђавола и ангеле његове" (Мт. 25,41), али се у њему ништа не говори о томе како је оно настало. Нама нису саопштене појединости нити о ангелима нити о њиховом паду.
210
Постоје само кратки наговештаји ту и тамо. Очигледно је да се то догодило пре него што се змија појавила у Књизи Постања. Има ли још питања? Да ли је тешко схватити идеју о нечему што није ни сасвим вештаствено ни сасвим духовно? Слушалац: Ми смо навикнути да размишљамо дуалистички: или вештаствено (материјално) или духовно. О. Серафим: То је тачно. У будућем веку ћемо имати тела, али ће та тела бити духовна. То ће бити место које је слично првобитном Рају, иако је Рај очигледно био "грубљи", односно, релативно вештаствен. Будућа сфера ће бити духовно обитавалиште, иако ће се истовремено у њој налазити тела[1]. Шта је први пример таквог тела? Слушалац: Васкрсли Христос. О. Серафим: Да, васкрсло тело Христово које је могло да пролази кроз врата и кроз зидове. Он је био у стању да остави утисак да једе, иако није имао потребе за јелом. Имао је ране које су се могле додирнути. Па ипак, изгледао је толико другачије да Га ученици нису препознали кад су Га угледали. Било је то тајинствено стање. И поред тога, оно је повезано с телом. Слушалац: Да Адам и Ева нису пали, да ли би Адам и без Христа узнапредовао до стања савршенства? О. Серафим: Теоретски, можете да размишљате на тај начин. Друго је питање да ли би Христос уопште дошао. Бог је благовремено знао шта је желео да учини и знао је на који ће се начин ствари развијати. А ствари су се развијале тако да је Христос дошао. Он, међутим, не би морао да дође да нас избави да Адам није сагрешио. То је, наравно, веома дубоко и далекосежно. Касније ћу навести неколико служби које говоре о томе. Црквено богословље нам се стално преноси кроз службе, јер је то оно што нас подсећа одакле смо дошли и куда идемо.
НАПОМЕНЕ: 1. Св. Симеон Нови Богослов говори о обновљеној творевини у будућем веку: "Читав свет ће постати савршенији него што то иједна реч може да опише. Поставши духовни и божанствен, сјединиће се с умним
211
(духовним) светом: биће то извесни духовни Рај, Небески Јерусалим, неотуђиво наслеђе синова Божијих" (45. омилија у Првоствореном човеку, с. 104-105). (Изд.)
14. Слободна воља Слушалац: Кад је Адам пао, да лије у том тренутку схватио да је поседовао слободну вољу? О. Серафим: Кад је једном сагрешио, схватио је да је наг, видео је да се удаљио од Бога и почео је да се правда. Другим речима, пред њим се отворила читава стаза која је представљала последицу сагрешења. У себи је сагледао ту дубину, односно да је био у стању да изабере зло иако то заправо није намеравао. Слушалац: Он, дакле, до тог тренутка није био стварно свестан слободне воље? О. Серафим: Свети Оци кажу да је он, иако зрелог телесног узраста и врло узвишеног духа, још увек био веома простодушан јер није био искушан. Он је био у стању добра које још није искушано злом. Слушалац: Према томе, Адам је након пада знао шта је учинио? О. Серафим: Он је знао једну ствар: да је то била заповест. Он, међутим, још увек није био испробан у послушности заповести, и он је у својој простодушности пао. Слушалац: Да лије Адам био свестан шта је зло и пре него што је окусио јабуку? О. Серафим: Мислим да би Адаму и само опажање искушења створило свест о злу[1]. Да није сагрешио, та свест би за њега сама по себи могла бити слична окушању плода од дрвета, али без пада. Кад би дозрео и био спреман, могао би знати за последице зла без пада у само зло. То је, међутим, моја идеја. Оци не говоре о том посебном аспекту, али кажу да је дрво познања добра и зла нешто што је само за зреле људе[2]. (Узгред, нико од Светих Отаца не каже да је тај плод била јабука. Неки сматрају да је то била смоква. Идеја да је то била јабука потиче са Запада. Нису нам дата посебна саопштења о томе. То је једноставно било неко дрво с плодовима.)
212
НАПОМЕНЕ: 1. Св. Јован Златоусти пише: "Адам је (пре пада) знао да је послушност добра и да је непослушност зла. То је још јасније научио кад је, окусивши плод са дрвета, био протеран из Раја и лишен оног блаженства" (Осам омилија на Књ. Постања, 7; 3). (Изд.) 2. В. код св. Григорија Богослова и св. Јована Дамаскина. (Изд.)
15. Стварање Адама и Еве Слушалац: Да ли је Бог створио једног човека и једну жену? Да ли Адам и Ева представљају посебне личности или људске групе? О. Серафим: Бог је целокупну људску природу створио у једном човеку, у првом човеку, Адаму, и од његове плоти узео је и прву жену. Од њих потиче преостало човечанство. Слушалац: Кад је Бог створио Еву од Адамовог ребра, дали је оне особине, које су карактеристичне за женски род, преузео од Адама, или ју је (Еву) обдарио другим, комплементарним особинама? О. Серафим: То нам није речено. Он јој је дао све оне особине које је било потребно да јој да, почев од ребра. Човеково ребро не ствара жену; према томе, то је чудо. Бог је узео део од Адама само зато да би показао да је порекло човечанства јединствено. Целокупно човечанство је већ било присутно у првобитном човеку. Свако ко је створен након тога - од тог једног човека имао је исту природу и био исти образ Божији, који се види у души. Слушалац: Да ли је првобитно човекова душа и тело буду раздвојени?
било
замишљено
дa
О. Серафим: Не. Да Адам није умро, не бисмо имали потребе да причамо о души и телу, јер би и само тело постало префињеније и уподобило би се души. Ми ћемо на крају бити у стању духовног тела. Слушалац: Да ли је Бог и у Еву удахнуо душу?
213
О. Серафим: На начин који само Он зна, Он јој је дао исто што је дао и Адаму. Нису нам саопштене појединости као што је ова. Једноставно речено, читава ова ствар је чудо Божије. Слушалац: Зашто се Христос назива "другим Адамом"? О. Серафим: Ми смо потомци Адама и Еве, Чак и да Адам није пао и да није био установљен животињски начин репродуковања, опет бисмо на неки начин потекли од овог једног човека. Сви људи потичу од Адама и због тога је Адам сличан човечанству. Адам је уништио целокупан план за човечанство, али Бог је био "досетљивији", јер већ беше "смислио" како да оствари тај план без Адама. Према томе, Онај кроз Којега је васпостављена човекова првобитна природа и кроз Којега нам се указује прилика да поново обитавамо у Рају назива се "другим Адамом." Слушалац: Зар свети Павле не каже нешто о томе да је смрт свима дошла кроз једног човека? О. Серафим: Тачно. Смрт је дошла кроз једног човека као што и живот долази од једног Човека[1]. Будући да је Адам окусио од дрвета, наша природа се изменила. Према томе, када Свети Оци говоре о човековој природи, они се понекад позивају на палу, искварену природу коју имамо као последицу пада. Понекад, међутим (авва Доротеј, на пример) говоре о првобитној природи људског рода, како би нам створили слику онога чему би требало да се вратимо. Узгред речено, римокатоличка идеја је другачија. Они кажу да је човек у почетку био природан и да је имао посебну благодат која га је учинила натприродним. Кад је пао, изгубио је благодат и вратио се у стање у којем је и био. То је у потпуности другачија концепција и она се уклапа у еволуцију јер звучи као да је васцела творевина у почетку била природна и да Бог није све створио као непропадљиво. Према римокатоличком становишту, Адам није створен као бесмртан. Он је постао бесмртан тек кад му је Бог додао благодат. Међутим, према православном становишту, човек је створен као бесмртан; васцела његова природа је била другачија, а кад је пао та природа се изопачила и изменила. Ми се, наравно, још увек можемо вратити у првобитно стање, али само уколико нас уздигне благодат Божија кроз Самог Христа. Слушалац: Стање којем тежимо није стање у којем је Адам био него у којем је Адам требало да буде.
214
О. Серафим: Тачно. Међутим, првобитно стање је слика тог узвишенијег стања, јер му је оно већ веома блиско.
НАПОМЕНЕ: 1. 1. Кор. 15; 2122: Пошто је кроз човека смрт, кроз човека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети (Изд.)
16. Адамов ум Слушалац: Знање које је поседовао Адам било је откровење. Он није поседовао акумулирано знање какво ми данас поседујемо. Да ли је то тачно? О. Серафим: Да. Кад су му пришле животиње, он ништа није знао о њима. Он је истог тренутка давао оно што му је Бог положио у ум. Слушалац: Све је то било духовно. О. Серафим: Да. Била је то веома узвишена ствар. Обличје тога имамо у примеру прозорљивих стараца који, видевши некога први пут, кажу његово име и његове грехе и саопште му начин на који ће се спасти. То је потпуно иста ствар. Он то чини, али само кроз дејствовање Божијг благодати. Његов ум даје ту запрепашћујућу информацију, али он то може да учини само зато што непосредно општи са Богом. Слушалац: Да ли Свети Оци уче дa је фантазија дeo наше пале природе? О. Серафим: Да. Слушалац: размишљања.
Фантазија
данас
чини
велики
део
нашег
О. Серафим: Тачно. Слушалац: Како је Адам размишљао? Шта Оци кажу о томе какво је било стање његовог ума?
215
О. Серафим: Било је то стање које се назива трезвоумље или нипсис на грчком. Другим речима, он је посматрао ствари и видео их онаквима какве и јесу. Није постојало "двоумљење"[1]. У ствари, он није само гледао у њих и видео их онаквима какве заправо јесу него је, осим тога, дао и имена свим живим бићима која су му прилазила. Слушалац: Чуо сам како људи кажу да је машта (имагинација) повезана с нашим стваралачким снагама које су, опет, одраз Божијих стваралачких снага. То је добра ствар, јер на тај начин стварамо лепе ствари... О. Серафим: То зависи од онога што подразумевате под речју "машта". Она има неколико видова. Један од тих видова је и стваралачка способност, која је део наше првобитне природе. Слушалац: Адам је, дакле, захваљујући тој способности?
дао
имена
животињама
О. Серафим: Тачно. Међутим, у нашем палом стању тај стваралачки талант се измешао с двоумљењем, односно с посматрањем ствари и замишљањем да оне представљају нешто друго. Према томе, реч "машта" има двојако значење, али је у нашем палом стању увек повезана с двоумљем[2]. Слушалац: Због чега је, према Светим Оцима, машта увек повезана с двоумљем? О. Серафим: Чини се да је то једноставно природни део нашег палог стања. Ми ствари више не гледамо непосредно онаквима какве заправо јесу, јер смо слаби; ми смо, на неки начин, неспособни. Кад постанемо трезвоумни, ми смо у стању да то учинимо. Међутим, ми обично нисмо у том стању. Слушалац: "Сад видимо као у огледалу, у загонетки" (l. Кор. 13; 12). О. Серафим: То је истина. Адам је васцелу творевину видео јасно, како ону доле, тако и ону горе. Према томе, он је у потпуности поседовао чињенице о свему и једино му је било потребно искуство да би био испробан. Слушалац: Негде сам прочитао да људи користе машту у својој тежњи да поново задобију представу о Рају који су изгубили.
216
О. Серафим: Добро, можете то тако да кажете, јер је очигледно да човек, откад је пао, стреми ка срећи. Чак и неверници или људи који мисле да не верују у Бога и не прихватају Рај или било шта слично томе, стреме ка срећи. Наравно, ми само у Цркви можемо да примимо пуноту те среће и да нађемо пут до ње, а то ћемо постићи ако следимо Христа на крсту. Ако се припремате да пишете поезију, једног дана ћете лебдети у облацима, а наредног ћете се наћи доле у блату. Ви једноставно, нисте у стању да на тај начин превазиђете своју природу. Мора да вас уздигне неко одозго. Мора да вас промени Онај Који је створио саму природу. Слушалац: Занима ме да чујем нешто више о Адамовом давању имена животињама. О. Серафим: Будући да је Адам првобитно био у стању бесшрашћа, његов ум се налазио у крајње узвишеном стању када је Бог у Рају довео животиње испред њега да би им он дао имена. Адам је животињама дао имена у складу с њиховим особинама. Другим речима, он је поседовао једну врсту натприродне способности; његов ум био је кристално чист, тако да је одмах видео какве су особине сваког живог бића и какво би име требало да има. Наравно, ми смо изгубили језик којим је он говорио. Ми не поседујемо такву бистрину ума. То је у потпуности изван нас. Свети Симеон Нови Богослов каже да је Адам био "бесмртни цар над бесмртном творевином", не само у Рају, него на васцелој земљи. Рај је, наравно, створен као његово обитавалиште. Он је створен изван Раја, на земљи, а затим је уведен у Рај, у свој дом. Животиње нису биле непосредно у Рају. Оне су тамо "доведене". Оне би се нама могле учинити као рајска створења мада су се, у ствари, налазиле изван граница Раја и биле су уведене у њега кад им је Адам давао имена. Кад је Адам пао, вратио се на земљу у којој је створен. Поново је био изведен тамо да би у зноју лица свог живео на земљи.
НАПОМЕНЕ: 1. Свети Григорије Синаит (1265-1346) пише: "Памћење је првобитно било просто и усредсређено на једно, али су се као последица пада наше природне силе изопачиле: памћење је изгубило своју сабраност у Богу и постало је сложено уместо просто, расејано уместо усредсређено на једно" (Добротољубље, 4. том, с. 222). (Изд.) 2. Свети Максим Исповедник (580-662) учи: "У Адамов ум на почетку није била утиснута машта, која се налази између ума и мисли, постављајући
217
зид око ума и не допуштајући му да ступи у најпростије и безобличне суштине (грч. "логои") створених бића."
Свети Никодим Светогорац (1748-1809) објашњава како ђаво прелешћује посредством маште: "Ђаво је врло близак и сродан машти... Будући првобитно од Бога створен као чист и једноставан ум без облика и лика, као и остали божанствени ангели, касније је заволео облике и машту. Маштајући да свој престо може подићи изнад Небеса и постати сличан Богу, пао је из стања у којем је био ангео светлости и постао демон таме... Ђаво користи машту као свој орган. Он је Адама обмануо посредством маште и у његовом уму уздигао уобразиљу да ће бити једнак Богу. Пре непослушања, Адам није имао особину маштања." (Никодим Светогорац, Приручник духовних савета, с. 149150). (Изд.) 17. Рај и Небеса Слушалац: Човек ће у будућем животу обитавати у Рају или на Небесима. Да ли су Рај и Небеса једно исто или нису? О. Серафим: С наше тачке гледишта, будући да смо веома далеко одатле, они представљају једно исто. Благодарићете Богу уколико ступите у једно или у друго. Међутим, очигледно је да ће постојати извесна разлика, јер постоји "много станова" (Јн. 14,2) и различитих места, односно, неки светитељи стичу велику слободу и велику блискост с Богом а други једва да је задобију. Кротки ће наследити земљу (Пс. 37,11 и Мт. 5,5). Свети Симеон Нови Богослов сматра да ће кротки наследити управо ову земљу овде. Очигледно је, дакле, да ће неки обитавати на земљи, с могућношћу да се узнесу горе док ће други бити на вишим нивоима. Ово питање нам није у потпуности разоткривено и дат нам је само одблесак. Ако доспемо у то стање, онда ћемо тачно видети шта ће се догодити. Целокупна ова творевина поново ће бити онаква каквом је замишљена. Није нам речено ни то да ли ће се тамо наћи неке посебне врсте звери (будући да свако поједино живо биће има различиту "личност"). Нека жива бића ће бити тамо. Чини се да ће тамо бити и сама змија, с тим што ћемо с њом тада бити у пријатељским односима. Исто тако и шкорпиони, и све остало... Уколико вам не могу нашкодити, онда у тим животињама нема ничега застрашујућег. Слушалац: Да ли се праведници, као што су новомученици, који су већ мртви, налазе у Рају, на Небесима или на неком издвојеном месту? Шта Свети Оци уче о томе?
218
О. Серафим: Све што знамо о томе су виђења различитих људи као што је св. Салвије Албински који је умро и отишао на Небеса. Када је у питању Рај, обично се види зелено растиње. Међутим, св. Салвије је отишао на неко друго место где није било зеленог растиња него само мноштво људи у белом: светитеља, мученика и сл. Другим речима, они су на Небесима. Када је свети Андреј Христа ради јуродиви отишао у Рај није тамо видео људе него је људе видео на Небесима[1]. Нису нам саопштене појединости о стварима као што је ова.
НАПОМЕНЕ: 1. Свети Салвије је био епископ у Галији (Француска). О виђењима Небеса код св. Салвија и св. Андреја Христа ради јуродивог в. књигу о. Серафима Роуза Душа после смрти, стр. 145-148. (Изд.)
18. Ђаво Слушалац: Питање о непријатељству Адама и змије - Ви кажете даје ђаво, видевши част која му је дарована, позавидео Адаму пре његовог пада. Међутим, рекли сте и да је Адам био слабији у односу на змију! О. Серафим: Ђаво је надмоћнији јер је он умно, духовно биће. Он није потчињен телу. Тело је нижи елемент и, према томе, он је надмоћнији. Међутим, човек може да задобије оно што је ђаво изгубио, односно Рај и Небеса. Управо из тог разлога ђаво је до дана данашњег неприкривено гневан. Ви ђавола можете да разумете чак и са становишта људске психологије. Само помислите: поседујете бесмртност а знате да сте осуђени на пакао. Затим се појављује друго биће које је ниже од вас, које није достојно чак ни да се на њега пљуне, а управо оно треба да добије оно што сте ви изгубили! Ви ћете, разуме се, бити страшно завидљиви јер за вас нема покајања[1]. Ви ћете учинити све што је у вашој моћи да и њега доведете у положај у каквом се и сами налазите. Слушалац: У Књизи Постања се каже да ће ђаво уједати у пету (Пост. 3; 150. Да ли он на тај начин покушава да нас врати у стање у каквом се и сам налази, односно у потпуно безнађе? Да ли он тако покушава да нас онеспособи да корачамо уз Бош? О. Серафим: Да. Ова реченица се може тумачити на много начина. Она говори да ђаво не може много да нам науди. Уколико 219
би стајао усправно, онда би он био опасан противник. Могао би да нас уједа на сваком месту. Слушалац: Ако већ не може много да нам науди, како је онда способан да нас зграби, ма у каквом стању да се налазимо, и да нас збаци веома ниско? О. Серафим: Уколико поседујемо благодат Божију и уколико нисмо сатрудници ђавољи, он то не може да учини. То се догађа само онда, кад ми допустимо да ђаво привуче нашу вољу. У суштини, ми можемо да дозволимо да будемо привучени, управо као Адам, чак и без ђавола. Адам је могао да сагреши и без сатане, јер је видео да је плод привлачан и за њега је већ постојало искушење да пожели да прекорачи границу заповести Божије. Слушалац: Ово би могло да буде неважно питање, али да ли бисте прокоментарисали индијске факире који опчињавају змије? Начин на који они постижу да се змије усправе и да стоје заиста је застрашујући. О. Серафим: Као прво, заиста је симптоматична чињеница да се они уопште баве таквим створењима. То показује да тамо дејствују демони. Уопштено, у вези с овим питањем довољно је да се то каже. Слушалац: Да ли се сатана користи као оруђе Божије? О. Серафим: О, то је уистину дубоко питање! Слушалац: Познато Вам је како је Бог допустио сатани да искушава Joвa. О. Серафим: То је истина. Ми не верујемо у дуализам: да постоји Бог и да постоји ђаво и да се њих двојица боре један против другог, у шта верују манихејци. Ми верујемо да Бог уистину свим управља, па чак и када ствари иду против Њега, Он то користи или за Своју већу славу или за људско спасење. Према томе, све у свету дешава се или зато што то Бог тако жели или што то допушта због присуства слободе, како би довео до већег добра. Сатана има независну личност, али на крају губи. Чак и кад узрокује тако страшне ствари као што је руска револуција, појаве се новомученици који постану задивљујуће надахнуће за остале људе. На основу пута којим је Русија ишла, можемо да претпоставимо шта би се с њом дешавало да није било револуције. Вероватно би била гора него данашња Грчка 220
постала би застрашујуће место посветовњачења и само би се претварала да је православна. Уместо тога, она је била кажњена. Дакле, из револуције је заправо проистекло нешто добро, упркос чињеници да ђаво значи зло. Ђаво је независан, он може да чини зло, али Бог увек чини да одатле проистекне добро за оне чија воља жели добро.[2] Слушалац: Ђаво не може да учини ништа уколико му Бог не допусти да то учини, зар не? О. Серафим: Не, не може. Кад се каже да је ђаво свезан за хиљаду година - за време између Христовог првог и другог доласка - то не значи да ништа не може да учини. То значи да може да учини само оно што му Бог допусти. Кад човек корача у благодати Божијој, онда само уколико он сам отпадне од ње ђаво може нешто да му учини. Кад имамо искушења, она су управо онаква као кад змија уједа у пету: она представљају незнатну ствар и ми можемо да их се ослободимо. Тек кад им допустимо да нас надвладају падамо у чамотињу, гнев и све врсте искушења. Према томе, ђавоља сила је веома ограничена. Слушалац: Међутим, пре Христовог доласка није тако било? О. Серафим: Пре Христовог доласка ђаво је имао много већу силу јер су се сви клањали идолима који су демонског карактера. Слушалац: Кад се све сагледа, све је то било у оквиру Божијег промисла? О. Серафим: Да, свакако, али то је ипак тајинствена ствар. Све се налази у оквиру промисла Божијег, па ипак сваки човек слободно одлучује шта ће он сам учинити у оквирима тог промисла. Бог у целину доноси добро и добро устројство, без обзира колико ђаво или неки људи желе да чине зло.
НАПОМЕНЕ: 1. Свети Оци уче да, будући да је ђаво бестелесан, дејствовање његове слободне воље у избору зла било је непроменљиво, док људска бића имају прилику да се покају док су још у телу. Свети Јован Дамаскин пише да "ангелска природа није пријемчива за покајање јер је бестелесна и да човек, захваљујући слабости свога тела, долази до покајања." На многим местима исти св. отац тврди: "Требало би знати да је пад за ангеле исто што и смрт за човека. И као што за људе више
221
нема покајања након њихове смрти, тако га нема ни за ангеле након пада... Услед своје непропадљивости ђаво је, након што је пао, по свом слободном избору постао укорењен у зло неповратно и без могућности покајања... И опет, на исти начин, након њиховог одабирања врлине, ангели су благодаћу били непроменљиво утемељени у добро... (Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вepe, 2; 3 и 2; 4). (Изд.) 2. Свети Петар Дамаскин (11. век) учи: "У творевини не постоји ништа лоше нити ишта случајно, па чак и кад се нешто догађа противно Божијој вољи, воља Божија то чудесно претвара у нешто добро. На пример, сатанин пад није био Божија воља, али је потпомогао онима који желе да се спасу" (Добротољубље, 3. том, енглеска верзија, с. 137).
Слично томе, свети Макарије Египатски (300-390) пише: "Господар овога света (ђаво) представља палицу кажњавања и бич за почетнике у духовном животу. Па ипак, како је речено, он им доноси већу славу и умножава част због недаћа и искушења која су претрпели. На тај начин, он им помаже да достигну стање савршенства, док за себе припрема још већу и оштрију казну. Укратко, кроз њега је дошло нешто најкорисније... Смерајући нешто што није добро, зло доприноси добру јер за душе, чије су намере разборите, чак и оно што изгледа штетно, завршава нечим добрим, према речима светог Павла: А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро, њима који су позвани по намери (Рим. 8; 28)" (Добротољубље, 3. том, с. 300-301). 19. Христово духовно тело Слушалац: Како се Христос уклапа у стање у којем се caда налазе светитељи и које је требало да достигне Адам? О. Серафим: Исус Христос је Бог. Слушалац: Да, и светитељи Му се клањају, али има ли Он духовно тело какво ће имати светитељи? О. Серафим: Да, Он још увек има Своје Тело. Свети Андрија је, на пример, на Небесима видео Христа на престолу. Слушалац: Он је, међутим, Божанске природе и ми духовно општимо с Њим. О. Серафим: Да, Бог је свудаприсутан. Он је Светлост, али Христос је на Небесима и у Свом васкрслом телу. Ми нисмо достојни да знамо како то дејствује на делу, односно, да ли ћемо корачати уз Њега и беседити с Њим. Међутим, само помислите - Он је са Својим ученицима корачао по земљи.
222
Слушалац: То се може тако објаснити. Он је Божанске природе, али... О. Серафим: Али се оваплотио. Он се уподобио нама и, према томе, то тело је тамо у другом свету. На Небесима ћемо са Богом општити духовно, али такође и са Њим у Његовом телу. Слушалац: А хоћемо ли општити са Њим у Његовој суштини? О. Серафим: Не. Постоји учење светог Григорија Паламе о Божијој суштини и Божијим енергијама. Ми нећемо моћи да непосредно општимо са Богом у Његовој суштини, али Га спознајемо у Његовим енергијама (у благодати). Слушалац: суштином?
Светитељи,
дакле,
не
опште
са
Божијом
О. Серафим: Не, они опште са Богом посредством енергија и они су на тај начин причасни Богу. Ми нисмо у стању да размишљамо као Бог. Ми не можемо да размишљамо Његовим мислима, нити можемо да мислимо о томе шта је Он чинио пре него што је свет био створен или о нечему сличном. Ми само можемо да будемо причасни сагласно томе колико нам Он то Својом благодаћу допусти. 20. Свод Слушалац: Шта је представљао свод? О. Серафим: Веома занимљиво питање. Дозволите ми да укратко сумирам то питање. Текст Књиге Постања каже да је постојао "свод (утврда) који је делио воду под сводом од воде над сводом" (в. Пост. 1,17). Касније, у старој Грчкој, појавила се теорија према којој је земља састављена од десет сфера, при чему земља, месец и свака планета заузимају своју сопствену сферу.[1] Под утицајем ове теорије, неки људи су мислили да текст Књиге Постања учи да је изнад земље постојала нека врста стаклене кугле. Свети Василије Велики је посебно расправљао о овом питању и он каже да нешто такво није постојало: постојала је само природна сила која је воду задржавала горе, односно неку врсту разређеније воде, раздвајајући је од воде која је била испод. У Нојево време, кад је започео потоп, отвориле су се уставе небеске и спустила се вода. Другим речима, чини се да се свод "сломио", тако да се та природна сила, која је задржавала те воде, некако расплинула. То је један од разлога због којих је 223
потоп представљао свеопшту катастрофу. Вода која је била под земљом се подигла, док се вода, која је раније била над сводом, спустила. Веома је изазовна теорија коју су неки људи поставили у вези с чињеницом да је дуга дата Ноју као знак да више неће бити потопа, указујући да су се киша коју ми познајемо и дуга која је из ње проистекла, тада појавиле први пут. Неке студије су показале да је пре пет хиљада година дошло до извесне промене у атмосфери која је допустила да продре космичка радијација.[2] Сасвим је вероватно да је свод над водом био својеврсни облачни слој над целом земљом који је стварао ефекат стаклене баште.[3] Фосилни остаци, који су пронађени свуда у свету, потврђују чињеницу да је у прошлости на земљи свуда владала умерена клима, са обиљем влаге за биљни и животињски свет.[4] Поред фосилних остатака, то потврђује и постојање животињских остатака у залеђеном тлу на Арктичким острвима северно од Сибира - у областима у којима те животињске врсте при садашњим климатским условима не би могле да постоје.[5]
НАПОМЕНЕ: 1. Пророк Мојсеј, аутор Књиге Постања, живео је у 16. веку пре Христа. Грчку идеју о сферичном универзуму најпре је изнео Питагора у 6. веку пре Христа, да би је затим у 4. веку (пре Христа) преиспитао Евксодос. 2. Те студије заснивају се на мерењу формирања радиоугљеника у земљиној горњој атмосфери који се појављује путем сложеног низа реакција између приспеле космичке радијације и атмосферског азота 14. Период од пет хиљада година утврдио је Роберт Л. Уајтлоу, нуклеарни консултант и професор механичког инжењеринга на Политехничком институту у Вирџинији и на Државном универзитету. В. Научни креационизам, с. 165-166. 3. В. Хенри Морис, Библијски потоп, с. 240-258, и Joseph С. Dillow, The Waters Above: Earth's Pre Flood Vapor Сапору 4. Према E. H. Colberty, еволуционисти, "многе линије диносауруса еволуирале су током 100 милиона или више година историје мезозоика, у којој су они живели... У то време на земљи је у већини области владала тропска или суптропска клима. Широко распрострањене тропске области обиловале су вегетацијом. Земља је била ниска и нису постојале високе планине, које би формирале физичку или климатску препреку" ("Evolutionary Growth Rates in the Dinosaurs", Scientific Monthly, август 1949, c. 71). W. J. Arkel у својој књизи Jurastic Geology of the World пише: "Веома богата флора на површинама са умереном климом бујала је унутар или у непосредној близини Арктика, Антарктика и источног Гренланда." 5. Фосилни остаци диносауруса - биљоједа дугачког од 25 до 30 стопа, пронађени су у једној стени у унутрашњости Антарктика, удаљеној око 400 миља од јужног пола. Чак су и ближе полу (на даљини од 250 миља) геолози пронашли на хиљаде добро очуваних листова, који су сачували своју првобитну ћелијску структуру и органски састав" (в. Raymond Chriss, Chronicle of Higher Education, 20. март 1991). ') У својој
224
књизи Ера квартара (том 2, с. 650), Џ. К. Чарлсворт тврди: "Огромна крда мамута и других животиња (међу 66 животињских врста, на новосибирским острвима на далеком северу Азије живели су и мамути, длакави носорози, мошусна говеда, саига антилопе, собови, тигрови, поларне лисице, несити, медведи и коњи) захтевала су за своју исхрану шуме, долине и степе... и нису могла да живе у климатским условима какви данас постоје, са леденим ветровима, снежним зимама, смрзнутим тлом и маховином у тундрама током читаве године."
21. "Локација" Раја О. Серафим: Повезаност Раја са нашим савременим светом веома је дубока, јер је Рај првобитно био део земље, узвишени део сличан планини. Кад је Адам протеран из Раја, спустио се низ падину и тамо почео да живи. Каин је морао да оде још ниже. Слушалац: У Књизи Постања се каже да је из Раја истицала река која се гранала, претварајући се у Еуфрат и у друге реке. О. Серафим: Да, помињу се четири реке, које се обично тумаче као Еуфрат, Тигар, Нил и Ганг. Постоје различита тумачења. Слушалац: Да ли тамо још увек постоји планина? О. Серафим: Не. Видите, оно што ми сада имамо представља другачију стварност. Дошао је Нојев потоп и очигледно да се током тог времена догодила страшна катаклизма - вероватно ерупције вулкана и подизање планина, чије резултате сада видимо. Сасвим је вероватно да пре Ноја није постојало пет континената које данас познајемо - била је то сасвим другачија земља. Можда је постојао само један континент. Ми, заправо, немамо никакву идеју о томе. О томе нам ништа није речено. Не можемо рећи ни да је земља била сасвим другачија него што је данас. Ове четири реке не исходе више из истог извора. Оне су се промениле. И поред тога, можете да приметите и да кажете да се у тој области налази колевка древне цивилизације. Очигледно је да смо сви ми потекли одатле. Рај је сада, наравно, раздвојен од земље. Међутим, људи још увек одлазе у Рај. Ми знамо за људе који су били тамо, као што је случај са светим Ефросинијем Куваром. Он је одатле донео јабуке, које су људи јели као свети хлеб. Он је уистину доживео Рај као нешто физичко, али и другачије од наше свакодневице. Тамо можете да се нађете само уколико сте у стању иступљења, и морате да "изађете" из самих себе. Рај нас је сада напустио, јер је Адам првобитно био другачији него што смо ми сада. Он је био више природе. У ствари, Свети Оци кажу да је он био у телу, али
225
да је то тело било нешто између духа и онога што ми познајемо као тело. То је нешто потпуно другачије. 22. Између Пада и Потопа Слушалац: Кад је Адам протеран из Раја, како је изгледало то одвајање? О. Серафим: Адам је био истеран из Раја, али се каже да је седео и посматрао га. Он се још увек могао видети, па је чак и Каин видео Рај. Свети Оци кажу да су људи све до потопа могли да виде Рај. Они нису могли да уђу у њега, јер су га чувала два ангела. Међутим, ми знамо да су му они били близу, јер је Бог стално беседио са праоцима. Тада је све било много другачије и нама је сада тешко да то замислимо, јер је са Нојем наступио нови период, када са Богом више не општимо на тај начин. Пре потопа, Бог се јављао и непосредно говорио с људима, па чак и са грешником Каином. 23. Потоп Слушалац: Неки кажу да је потоп погодио само област између Tuгpa и Еуфрата. О. Серафим: То би онда била локална поплава. Међутим, оно што је описано у Писму представља свеопшти потоп, који је захватио читаву земљу. Слушалац: Да ли су због тога на врховима планина пронађене шкољке? О. Серафим: Да. Осим тога, до овога је дошло и услед уздизања планина.[1] На питање какве су планине биле пре потопа и колико је била дубока вода потопа не можемо одлучно да одговоримо, јер је сасвим вероватно да је то била таква катаклизма да се тада изменила читава земља. Можда су се тада уздигле све планине. Могла су се створити сасвим другачија географска и геолошка обележја. Они људи који су у својим геолошким студијама прихватили идеју потопа - као Хенри Морис у Библијском потопу - кажу да се већина слојева формирала у време и непосредно након потопа а не током милиона година. Прочитајте ту књигу.
226
НАПОМЕНЕ: 1. Да је потоп био свеопшти потврђује и широко распростирање седиментних наслага (формираних дејствовањем воде) изнад онога што је данас суво тло. О. Д. Фон Енгелн и Кенет Е. Кастер у својој књизи Геологија тврде: "Око три четвртине, а можда и већи део копненог дела земље, тј. око 55 милиона квадратних миља, има седиментни слој у виду чврстог слоја или непосредно испод површине меког слоја... дебљина наслаганих слојева креће се од неколико стопа до 40.000 стопа на другим местима... Велики број слојева састављен је од плитководних талога."
24. Светоотачко текстуалног критицизма
тумачење
против
модерног
Слушалац: Да ли је Мојсеј записао сваку реч у првих пет библијских књига? Да ли знамо када су тачно оне написане? О. Серафим: Кад се на почетку каже "књига Мојсејева", то значи "према Мојсеју, према његовом предању". Једна од књига (Закони поновљени) помиње Мојсејеву смрт, што значи да Мојсеј није могао да напише тај део. На сличан начин, ни Давид није написао све Псалме Давидове. Можда је он написао половину тих псалама, док су другу половину написали други људи. Православну цркву не интересује много да ли је баш сваку реч написала личност којој се приписује. Ми се не бринемо толико о томе будући да имамо идеју предања, односно, то је књига Мојсејева у смислу "према Мојсејевом предању". Основни део потиче од његове руке, док су остали делови касније додати, али су сви ти делови у оквирима Мојсејевог предања, Не могу вам дати прецизне податке о томе када су ове књиге записане. Много тога се сачувало у усменом предању. Основни текст Књиге Постања био је откривен пророку Мојсеју. Ми чак не бринемо ни о томе да ли је свака поједина реч управо онаква какву ју је примио. Протестанти могу да буду веома узнемирени због овог питања. Нас то, међутим, не узнемирава: ако се она тумачи у Цркви, онда је сама Црква гаранција да ће она бити сачувана у свом изворном духу. Јеврејски и грчки текст размимоилазе се у неким посебним и мање важним тачкама - у погледу старости патријараха, на пример. Слушалац: Прво поглавље гoвopu о Шестодневу и стварању човека и жене. Затим се чини да у другом поглављу све почиње испочетка, јер се казује како је човек начињен од праха земаљско! а жена од Адамово! ребра. Изгледа као да су то две приче.
227
О. Серафим: Не, то је само понављање исте приче, али са друге тачке гледишта. Један од тих видова бави се самим стварањем човека, други се бави особитим постањем првих људи, Адама и Еве. Модерни научници воле да кажу: 'Ето, то значи да су постојала два различита аутора и ви их морате раздвојити и испитати тачку гледишта сваког од њих - шта покушавају да нам кажу?' То се не тражи јер, чак и у случају да је текст забележен у нешто исквареној форми, до нас је дошао основни текст и ми знамо да се све то односи на Истину. Према томе, тумачење Цркве је наш кључ за разумевање уклапања ова два извештаја. Кад се сретнемо са стварима као што је ова, ми једноставно кажемо да је једна иста прича исприповедана са две тачке гледишта - да би се нагласила. То није суштински проблем. Идеја да су морала постојати два аутора или да постоје двојица или тројица Исаија јер се у тој књизи говори о три различита периода веома је детињаста. Модерни научници полазе од становишта да нико не може да говори о будућности. Са том идејом ви ћете, наравно, уклонити све пророке. Слушалац: Понекад заборављамо да постоји цела научна богословска школа која је у основи хуманистичка и која износи претпоставку да су све књиге у којима се говори о будућности морале бити написане касније и да се заправо осврћу уназад. О. Серафим: Да, и то је чисто њихова претпоставка. Сагласно нашој вери, ми то једноставно не можемо да прихватимо, јер верујемо да постоје пророци. Постоји само једна књига пророштава која се још није испунила: то је Апокалипса или Откровење Јованово. Према неким модерним научницима, она не говори о будућим догађајима. Ми, међутим, верујемо да ћемо пред собом видети испуњење тих догађаја, увек у донекле прикривеној форми. Ми не можемо тачно да кажемо да ће 2005. или неког таквог датума свет доћи до свог свршетка; међутим, како видимо да се догађаји испуњавају, схватамо дубоко значење тог пророштва које је записано много пре догађаја. Иако је могуће да су различите делове Књиге Постања записали различити аутори у различитим периодима, то се може односити на разлику у језику, али она ја потпуно другоразредна и ни најмање не погађа суштину. Суштина је у следећем: о каквој се Истини говори у том тексту? То је основна ствар коју морамо имати на уму кад год тумачимо неки свети текст: о чему текст говори и какво је његово значење? Сва та ситна питања о томе кад је записана и на колико је различитих начина записана (научници анализирају чак и колико је пута употребљена нека реч, издвајајући различите синониме да би доказали да су постојала два аутора, итд) - представљају, у суштини, губљење
228
времена. Понављам да је главно питање каква се Истина садржи у томе. Наш кључ за разумевање онога што је записано у Књизи Постања или у било којој другој књизи Светог Писма јесте учење Цркве које су нам пренели Свети Оци. Веома је важно да прихватимо да текст сам по себи представља целину и да говори о Истини. Према њему морамо показати највеће поштовање као према речи Божијој. Када се сусретнемо са нечим што би нам се могло учинити противуречним, морамо се у то дубље загледати и видети како су Свети Оци разрешили ту противуречност. Понекад можемо да иступимо и са неким својим мањим тумачењем. На пример, овде смо расправљали о своду. Ниједан Свети Отац није посебно говорио о тој теорији. О томе су размишљали савремени људи и то има своју тежину као теорија, али не припада истој категорији као откривена истина. То је једноставно помоћ у тумачењу текста.
25. Старост патријараха О. Серафим: У 47. поглављу Књиге Постања, у 9. стиху читамо: Одговори Јаков фараону: мени има сто и тридесет година. Мало је дана живота мојега и зли су били, и не досежу век отаца мојих, колико су они живели. Јаков је живео преко сто тридесет година и опет се жали да није живео онолико дуго као његови праоци. То је још једно указивање да су први патријарси уистину били дуговечни. Њихови потомци били су свесни тога. 26. Различита тумачења Слушалац: Ко је од древних писаца тврдио да су "синови Божији" (Пост. 6,24) били ангели? О. Серафим: Тертулијан, свети Јустин Мученик, Атенагора (Атински), Лактанције и мање значајни латински писци. То су рани Оци. Међутим, велики Оци као што је свети Јован Златоусти или свети Јефрем Сиријски кажу да су "синови Божији" имали тела и да стога то нису могли да буду ангели.[1] Ово нас води ка питању различитих тумачења Светог Писма. Током овог курса изнели смо општеприхваћена тумачења Отаца Цркве. Међутим, разуме се да могу постојати и други Оци који би могли понудити другачија тумачења. Поставља се питање: шта ми мислимо о различитим тумачењима? Понекад се може чинити да су она међусобно сукобљена. Морамо имати на уму да је Свето Писмо веома богат извор који се не може исцрпсти једним тумачењем. Обично постоје
229
најмање два тумачења: дословно и алегоријско или символично тумачење. Понекад постоји и мистичко (тајинствено) тумачење. Према томе, различита тумачења су сасвим могућа. Постоје, међутим, нека правила; 1) Кад се ради о мишљењу, њега не треба схватити догматски, нити га треба користити зато да би се сукобљавало са другим мишљењем. 2) То мишљење мора бити озбиљно утемељено и не сме се заснивати само на најновијој интелектуалној моди. На пример, не смемо пастиу најновију научну моду и иступити са идејом да су "синови Божији"ванземаљци. За такву тврдњу не постоје озбиљне основе. 3) Оно мора бити повезано са остатком Писма. 4) Постоје нека мишљења која су неприхватљива. Постоје некатумачења која су противна учењу Цркве. Ми, на пример, знамо да "синови Божији" не могу бити ангели, јер се то противи црквеном учењу о ангелима. У другим временима једноставно не постоји потреба за различитим тумачењем. Ми, на пример, на основу свог властитог данашњег мишљења можемо бити у искушењу да помислимо како патријарси нису живели девет стотина година. Међутим, ми на тај начин не можемо поново да тумачимо Писмо уколико немамо суштинску основу за то. Ми морамо бити у стању да покажемо, у Писму или у светоотачким списима, да наше тумачење има смисла. Што се тиче овог питања, сви Свети Оци су сагласни да су патријарси уистину живели девет стотина година. Као што смо видели, патријарх Јаков је сматрао да је сто тридесет година недовољно дубока старост у поређењу са старошћу патријараха који су живели пре њега. Свет је био другачији и тако нов да је сасвим вероватно да су тадашњи људи дуго живели, иако је то сасвим страно нашем искуству. Ми не можемо да оповргнемо то што они кажу.
НАПОМЕНЕ: 1. "Синови Божији" који се помињу у Књизи Постања имали су потомке са женама. Према православном учењу, ангели су у односу на човека бестелесни и не могу да рађају људска бића.
230
ПОСЛЕДЊИ ГОВОР ОЦА СЕРАФИМА О СТВАРАЊУ СВЕТА И ЕВОЛУЦИЈИ
Последњи говор оца Серафима о стварању света и еволуцији
Коментар уредника: Доле наведену беседу је о. Серафима, у целини записану са снимка на касети, одржао на почетку другог дела "Курса о Постању", у августу 1982. године. Неки од присутних студената нису присуствовали првом делу курса, одржаног у августу 1981. Стога, пре него што је прешао на светоотачко тумачење Књиге постања од четврте до једанаесте главе (од Каина и Авеља до Вавилонске куле), о. Серафим је у кратким цртама поновио оно што је у току првог дела курса рекао о науци и њеној вези са Светим Писмом и делима Светих Отаца. Неколико недеља пошто је одржао предавање, о. Серафим је примљен у болницу 1де се упокојио у Господу, 2. септембра. Питање приступа Књизи постања уско је повезано са модерним погледом на свет. Сви ми имамо испране мозгове. Ко год гледа телевизију или иде у школу изложен је одређеним идејама које се преносе у име науке; неке од њих јесу научне, а неке нису, већ представљају нагађања. Неке од идеја које се преносе философске су природе, а има и оних које наликују некој врсти религије. Ова тенденција је посебно изражена у Совјетском Савезу, где људе уче да је човек постао од мајмуна. Совјетска држава ову идеју протура попут догме. Према томе, када људи тамо постану хришћани, они одбацују ову идеју која им је била наметнута. С друге стране, та идеја се код нас на Западу не доживљава тако лако као догма, јер овде влада слобода; наука би требало да је слободна и да има сопствене теорије и сопствене разлоге за те теорије. Стога смо ми склони да научном истином сматрамо нешто што уопште није научна истина, већ је отворено за нагађања и даљу дискусију. На жалост, тема еволуционизма је веома осетљива, према томе нема много људи који су спремни да о њој расправљају. Они су спремнији да прихвате шта год им је на располагању, шта год се предаје на часу биологије, без претераног размишљања. Још један разлог због кога људи не желе да размишљају или расправљају о овом питању јесте његова сложеност. Уколико се упустите у расправу о еволуцији, може вам се десити да вас обаспу сложеним питањима која су потпуно нерелевантна. На пример, кажете некоме: "Ја не верујем да човек потиче од 231
мајмуна"; а он вам каже: "Али наука не тврди да човек потиче од мајмуна." "Па, ја не верујем да човек потиче од човеколиког мајмуна." "Али наука и не тврди да он потиче од човеколиког мајмуна. Наука каже да он потиче од бића нижег реда које није човеколики мајмун, већ нешто друго." У ствари, данас има еволуциониста који тврде да су неки човеколики мајмуни потекли од човека, а не обратно.[1] Постоји велики број доказа којима и једна и друга страна могу да оправдају свој став, какав год он био. Али уколико занемаримо такве детаље, преостаје нам неколико основних питања. "Да ли човек потиче директно из руке Господње, или потиче од неког нижег бића?" - То је суштинско питање, које би требало да буде отворено за даље разматрање. А постоје два начина да се приступи том разматрању: један чије је полазиште Књига постања (и исправно тумачење онога што у Књизи постања пише), и други чије је полазиште наука. Међутим, како се испоставља, наука није баш тако сигурна по питању еволуције као што неки људи тврде. Совјети кажу да је све сасвим извесно и непобитно, а људи једноставно прихватају оно што им научници кажу и верују да је то истина. На Западу је, на сву срећу, ово питање било предмет многих критика и дискусија. Када је објављена крајем деветнаестог века, Дарвинова теорија је изазвала велику расправу која, највећим делом, није била на високом нивоу. Идеја да човек потиче од нижег бића снажно је потресла званичнике Англиканске цркве, на пример, па су они, немајући научну основу за расправу по том питању, заузели "фундаменталистички" став. Истини за вољу, и дан данас постоје фундаменталисти који се силно разљуте чим се ова тема помене. Они тврде да се целокупна Књига постања мора схватити буквално; они иду у супротну крајност и тиме у великој мери отежавају сваку рационалну дискусију на ову тему. Све у свему, научна расправа је још увек била на прилично ниском нивоу када је, 1925. године, одржано познато "Скоупсово суђење о мајмунима", за које сте сви чули. У држави Тенеси донесен је закон[2] против учења о еволуцији, а један професор се добровољно пријавио за наводног оптуженог у пробној судској парници. Пресуда је заправо била у корист државе; али је познати адвокат, Кларенс Дероу, тако добро заступао идеју да је апсурдно подржавати све те старе библијске идеје - које нису "научне" итд. - да се од тада људи не усуђују да се изјасне против еволуције. И тако, они који су били против ње о томе једноставно нису говорили нити су пружали било какве аргументе у одбрану свог става. (У том периоду је заправо објављено неколико добрих књига које су критиковале теорију еволуције, али оне нису биле популарне.)[3] Чак би и изразити фундаменталисти често попустили пред одређеним
232
претпоставкама теорије еволуције, или би одбили сваки разговор о еволуцији јер је превише захтеван. А еволуција покреће толико сложених питања да, уколико нисте добро припремљени, заиста је веома тешко разложно расправљати о њој. Ипак, у току последњих двадесетак година, појавио се одређени број људи који на питање еволуције гледају објективније, критикујући некад ситне појединости, а понекад и теорију у целини, и расправљајући о њој. Добро је што је тако. Наука би требало да поздрави такве расправе. На жалост, ова појава није тако добро примљена у научним круговима. Упознао сам неке од тих људи. Постоји група у Сан Дијегу под називом Институт за истраживање стварања; они издају месечни лист под називом Дела и чињенице у коме се расправља о ономе што се одвија у току њиховог истраживања. Овај лист најчешће садржи и додатак који се бави неким конкретним научним питањем. На пример, један од тих додатака је био посвећен закону ентропије и креационизму, други говори о експерименталној психологији, и тако даље; то су често веома дубокоумне расправе. У њима се говори о старости планете земље и соларног система, и о свим оним питањима с којима морате бити упознати уколико желите да се позабавите научном страном овог питања. Ови људи су веома добри. Њихов институт је протестантска верска школа, али се њихов рад заснива искључиво на научном критицизму.[4] Они издају велики број уџбеника, укључујући и веома добар уџбеник под називом Научни креационизам, који се бави читавим низом различитих ставова по питању еволуције и стварања, а у коме нема ни помена о вери, јер када би почели да говоре о верским питањима, наравно, њихова књига би постала неподобна за употребу у средњим или вишим школама. Њихова делатност је добила посебан замах у последњих не колико година. На великим универзитетима широм државе организују бројне дебате за које постоји велико интересовање, и које посећује на хиљаде студената.[5] Реакција студената на дату дебату зависи од тога где се она одржава. Ако је у питању Калифорнијски универзитет, већи број студената ће бити против креационистичких идеја. На југу, већи број студената ће се залагати за њих. Наиме, на једном универзитету, еволуционисти који су учествовали у дебати изјавили су да су се осећали попут лава у пећини пророка Данила. Све се преокренуло. Расправе креационистичких научника веома су занимљиве. Они одлично познају најновију литературу и открића. С друге стране, недавно су неки еволуционисти предстали да учествују у дебатама о стварању и еволуцији јер најчешће нису припремљени за њих. Одређени број ових научника је недавно признао да су креационисти, с обзиром на то колико су упућени у детаље и оштри у дебатама, права брука за еволуционисте.[6] Време је, кажу они, да се еволуционисти врате на почетак и почну изнова да откривају своје аргументе, јер су све ове године 233
узимали здраво за готово да сви мисле исто као и они. Нису били спремни на критике које им упућује креационизам, јер он залази у сасвим специфична питања која су, према еволуционистичком тумачењу, веома двосмислена. Друштво за истраживање стварања у Мичигену у своје пуноправне чланове сада убраја више од 600 научника, који су сви до једног потписали изјаву да заступају креационистичко тумачење порекла живих бића.[7] Стога, уколико вам неко каже да је еволуција једино прихватљиво научно објашњење стварања требало би да имате у виду да постоји барем шест стотина научника који тврде супротно. Постоји још на хиљаде научника који, иако то држе за себе, имају слично мишљење и спремни су на разговор о овој проблематици. Штавише, један од наших пријатеља, научник, рекао нам је да је све више људи у научном свету који, иако се и даље придржавају "модела" еволуције, уопште не инсистирају на томе да је тај модел исправан; за њих је то само модел који им помаже да објасне како су ствари настале, како се сада развијају, и тако даље. Креационисти су сасвим објективни по том питању. Они представљају визуелну презентацију оба модела, која пружа увид у то шта би требало да се деси према креационистичком моделу, а шта према еволуционистичком. Креационисти кажу да је ситуација сада слична оној у доба Коперника. Пре Коперника, важећи модел космоса био је геоцентрични модел; наиме, мислило се да се сунце, планете и звезде окрећу око земље. Да би се у складу са том интерпретацијом објаснило кретање планета, било је неопходно увести такозване путање и епипутање. На пример, запазили су да се Марс неко време креће наизглед брже од звезда, а онда се изненада враћа уназад. Да би схватили како је то могуће, морали су да открију како се он то креће. Уколико се једноставно окреће око земље, веома је чудно то што изненада почиње да иде уназад. Стога, морали су да изврше читав низ корекција на небу да би објаснили чињеницу да се Марс не креће правилном путањом. Коначно, сва та кретања и све те корекције постали су толико сложени да је Коперник рекао да је много једноставније све објаснити на следећи начин - земља и друге планете се окрећу око сунца. Звезде које се налазе далеко горе су релативно фиксиране; оне су удаљеније од планета. Уколико се прихвати оваква идеја, неће бити потребно да се уводи толико епипутања и да се врши толико корекција приликом рачунања.[8] Научни креационисти кажу да се исто то догађа и са теоријом еволуције. Кад год се појави нешто што се не уклапа у њу, еволуционисти убаце још једну путању или епипутању. Онда објашњавају да је та појава немогућа јер није у складу са теоријом, и да због тога у случају датог изузетка морају да уведу корекцију. Креационисти кажу: зашто онда не бисмо изменили теорију и поједноставили је? 234
На жалост, људи имају пуно предрасуда по овом питању јер сматрају да су стварање и религија нераздвојни. Заправо, свака научна теорија садржи елементе који се морају прихватити вером. Еволуционисти вером прихватају своје убеђење. Они заиста загрижени тврде да једном давно није било ничег или да је постојала само тачка огромне енергије која је изненада експлодирала и створила космос. Потребно је много вере да би се поверовало у тако нешто. Уколико верујете у Бога, имате сасвим различит приступ. Наравно, уколико верујете у Бога онда знате да Он, будући бесконачан, може да поступа у складу са Својом вољом. Тада задобијате слободу да сагледате шта се слаже са научним чињеницама а шта са Књигом постања. Једна од најчешћих заблуда у вези с Књизи постања јесте то што је људи доживљавају као религију, можда чак и мит, сматрајући да је наука та која се бави чињеничним аспектом ствари. Такав став је превише поједностављен, јер је садржај Књиге постања истина, а како наука покушава да открије истину, неминовно ће доћи до преклапања између онога о чему говори наука и онога о чему говори Књига постања. Морамо бити свесни чињенице да науку и Књигу постања не можемо да оделимо у две различите категорије. Када људи покушају то да учине (што често чине, покушавајући да нађу одговор на ово питање), они Књигу постања не узимају за озбиљно. Они тврде да Књигу постања не треба тумачити као текст који заправо говори о пореклу природе, већ да је она у најбољем случају нека врста нагађања или преношења древних митова, вавилонских прича о постању, или нечег сличног. Стога, поставља се следеће питање: који је прави приступ Књизи постања? Мислим да постоји само један одговор на то. Пре свега морамо да научимо на који начин Црква у последње две хиљаде година тумачи Постање, јер је то текст задобијен Божјим откровењем, а Црква, као чувар Божјег откровења, сигурно зна како га треба тумачити. Стога, не можете се уздати у особу која једноставно отвори овај текст у преводу на енглески и пружи, како јој се чини, најосновније тумачење тог текста. Не можете се уздати ни у сопствено тумачење, јер ћете га обојити својим модерним идејама. Начинићете га еволуционистичким или антиеволуционистичким, већ у складу са својим убеђењима. То међутим није довољно да вам разјасни поруку Књиге постања. Да бисмо схватили ту поруку, морамо разумети како је Црква тумачи. Другим речима, морамо се запитати: какво је светоотачко тумачење књиге Постања, на који начин Свети Оци разумеју тај текст? Ето чиме ћемо се бавити у току овог курса. На прошлогодишњем курсу, говорили смо о прве три главе Књиге постања, које су наравно "најсложеније", и захтевају највише тумачења. Ове главе говоре о свих шест дана стварања, о стварању човека, његовом паду, Рају, и човековом изгнанству из Раја.
235
Прошле године смо видели да протестанти нису у потпуности задовољни светоотачким тумачењем јер је за њих оно, на неки начин, недовољно "фундаменталистичко"; овим тумачењем неће бити задовољни ни они који желе да помире Књигу постања са модерном теоријом еволуције, јер је за њих опет превише "фундаменталистичко". Заправо, уколико бисте желели да светоотачко тумачење Књиге постања објасните једном речју, мислим да бисте могли рећи да је оно веома реалистично. То јест, Свети Оци пре свега прихватају да је овај текст (а то је полазишна тачка) Богом дан. Заправо, св. Јован Златоуст каже да је то књига пророштва. Неке књиге пророкују будућност, али је Књига постања пророчанство о прошлости. Оно је неопходно јер приликом стварања света није било сведока. Апсолутно је немогуће да ће вам неко из прве руке испричати шта се десило на почетку света, јер тада нико још није ни постојао. Стога, уколико вам не исприча Онај Који је Сам створио свет, никада нећете сазнати истину. Према томе, једино што нам преостаје јесу нагађања. Свети Оци, међутим, уче да ми заиста поседујемо ово знање јер га је Бог открио пророку Мојсију. Мојсије је био у стању заноса када је примио текст о постанку света; према томе, Књигу постања треба да читамо као што читамо Откривење, последњу књигу у Библији, која садржи пророчанства која још увек нису испуњена па ју је стога прилично тешко разумети. Према томе, у складу са светоотачким учењима, у складу са остатком Светог Писма и у складу са личним искуством свих нас који смо у Цркви, Књигу постања треба разумети као пророчанство. Велики део ње, наравно, налази се изван домашаја нашег ума; тако да нам једино преостаје да укратко прокоментаришемо одређене делове текста. Дакле, овом тексту приступамо као Божјем откровењу, свесни чињенице да ћемо његову основну поруку разумети не уз помоћ сопственог здравог разума, нити науке (иако, наравно, треба да користимо и здрав разум, и науку, тамо где се она може применити на дати текст), већ уз помоћ учења Светих Отаца. Овим се покреће још једно питање. Људи који су стекли развијену научну свест рећи ће да су Оци грешили по питању науке. На пример, св. Василије Велики, у својим делима о шест дана стварања, тврди да постоје нека бића, неке врсте жаба на пример, које спонтано настају из прашине. Такво схватање је у складу са науком његовог доба. Знајући да то није тачно, људи модерног доба кажу да је човек погрешио, јер је наука његовог доба, кроз коју је тумачио такве појаве, била нетачна. И јасно је да у овом погледу, када су у питању научне чињенице, можемо да исправимо дела Светих Отаца. Међутим, има људи који сматрају да то значи да треба исправити и текст саме Књиге постања. Али уколико погледамо текст Књиге постања, увидећемо да он не садржи ништа што би Оце навело на погрешно тумачење, већ да је то тумачење изведено на основу 236
научних схватања њиховог доба. Разлог за то је чињеница да је Књигу постања најлогичније тумачити на основу научних сазнања. Ми је данас тумачимо на научно другачији начин, и можда смо у већој мери у праву. Текст је, међутим, и даље исти. Заправо, не постоји ни једна једина изјава у Књизи постања којом се тврди да сунце иде око земље или земља око сунца, или било шта слично. То је све ствар накнадног тумачења, које зависи од степена развијености наше научне свести. Према томе, нема основа за научну критику текста Књиге постања. Што се тиче светоотачких тумачења, њих можемо исправити уколико се баве специфичним научним питањима попут тога како настају жабе или нечег сличног. Успут буди речено, не би требало ни да зазиремо од науке приликом тумачења Књиге постања, јер сви светоотачки списи о шест дана стварања обилују научним чињеницама, заснованим на науци њиховог доба. На пример, када св. Василије говори о стварању птица, риба или копнених животиња, он детаљно наводи различите врсте и описује њихове одлике. Онда нам указује на примере моралног живота које можемо наћи код тих животиња, говорећи, на пример, о међусобној верности птица. Све то је веома лепо и занимљиво, али не представља одлучујући доказ истинитости текста о Постању. Све то је само објашњење текста. Заправо, уколико би се неко данас постарао да се темељније позабави научним чињеницама о стварању, користећи их као материјал за објашњавање, могао би да напише изванредну књигу на тему шест дана Стварања. Нажалост, људи су данас некако скучених схватања; научници не желе да прошире своје видике довољно да би прихватили целокупни аспект Постања. Они који тумаче Књигу постања, често нису довољно припремљени за научну страну проблема. Ипак, не треба заборавити ту могућност; ова тема је веома плодна за дискусију. Даље, не би требало да се плашимо науке, јер наука ни на који начин не може да противречи откривеној истини. Истина је увек истина. Постоји истина коју открива Бог, и истина која се открива у природи. Кажемо да је истина коју открива Бог апсолутна јер потиче директно од Бога. Али њено тумачење се заснива на нашој мудрости, коју временом стичемо животом у Цркви и читањем Светих Отаца. Када то схватимо, онда и сами можемо да доносимо одређене претпоставке, уколико не тврдимо да те претпоставке имају исту вредност као и сам текст. Наука се у много већој мери заснива на претпоставкама, поготово када су у питању догађаји из ране историје света, попут стварања, којима нико није присуствовао. Требало би да поменем још једну основну чињеницу о првих шест дана стварања о којој смо говорили прошле године: тих шест дана се у потпуности разликују од онога што се дешава данас. Свети Оци недвосмислено тврде да закључке о шест дана стварања не можемо изводити на основу онога што се дешава 237
данас, јер је свет тада створен ни из чеш. То данас није случај. Господ данас непрекидно ствара. Свети Јован Златоуст се у свом коментару о Књизи постања бави управо тим проблемом. Како он истиче, у Књизи постања пише да је Бог починуо од Својих дела (1 Мојс. 2,2), то јест, престао да ствара, али наш Господ у Јеванђељу по Јовану каже да Отац Његов до сада дела (упореди: Јов. 5,17); према томе, Бог још увек ствара. Дакле, то су две различите ствари. На почетку, Бог је створио свет, и од тог стварања починуо. То се више не дешава. Оно што је уследило јесте Његова вечна Промисао која бди над светом, а која заправо представља непрекидно стварање, јер како би се, без живе Речи Божије, семе претворило у човека или биљку или животињу? То је чудесно дело стварања, али се разликује од стварања које је било на почетку света, у првих шест дана. Уколико то не схватате, направићете много грешака. Приликом тумачења наредних глава Књиге постања - од четврте до једанаесте - видећемо да постоји чак и основна разлика између људи пре Потопа и људи после Потопа. Одређени број ствари се с Потопом изменио. Али је у првих шест дана настало све што нам је данас знано, после чега је уследио даљи развој ствари које су већ створене, у складу са законима које је Бог сачинио и дао природи. Са енглеског превела Наталија Павловић
НАПОМЕНЕ: 1. Џон Грибин и Џереми Шерфас, у свом чланку "Порекло човека - или будућност мајмуна?" пишу: "Хајде да преведемо нашу претпоставку у тај облик говора: ми сматрамо да је шимпанза потекла од човека, а да је заједнички предак обеју јединки био више налик на човека него на мајмуна" (New Scientist, том 1, 3. септембар, 1981. године, стр. 592). Прим. ур. 2. То је заправо била само симболичка мера. Гувернер је потписао предлог закона само уз јасно образложење да он неће бити примењиван. - Прим. ур. 3. На пример, књиге енглеског биолога Дагласа Дјувара, Проблеми теорије еволуције (Лондон, 1931), и Нови проблеми теорије еволуције (1938). 1959, немачки зоолог Бернхард Ренш издао је дуг списак водећих ауторитета у свету науке који не признају неодарвинистичке поставке (видите његову књигу Еволуција изнад нивоа врста, Columbia University Press, 1959, стр. 57). - Прим. ур. ) 4. На институту тренутно ради неких четрдесетак доктора наука у својству сталних професора, ванредних професора и саветодавног одбора. Прим. ур. 5. Научници Института за истраживање стварања учествовали су у више од три стотине формалних дебата о стварању/еволуцији, које се обично одржавају на универзитетима и на којима се сучељавају са факултетским еволуционистичким научницима. Најактивнији дискутант је Др Двејн Гиш, који је докторат из биохемије стекао на
238
Калифорнијском универзитету у Берклију, и који је, пре него што се придружио Институту за истраживање стварања, 1971. године, радио на највишим позицијама у Берклију, Медицинском колеџу универзитета у Корнелу и Ап-Џон компанији. Др Гиш, који сада има 78 година, и даље учествује у универзитетским расправама са еволуционистичким професорима, на којима присуствује велики број студената. Никада није изгубио дебату. - Прим. ур. 6. 1996. године, Др Јуџини Скот, извршни директор Националног центра за научно образовање (приватне организације посвећене заштити учења о еволуцији од изазова које постављају креационисти), упозорила је своју браћу еволуционисте: "Избегавајте дебате. Уколико вас ваше локално универзитетско братство замоли да 'браните еволуцију', молим вас одбијте... вероватно ћете бити поражени." (Јуџини Ц. Скот, "Мајмунска посла", The Sciences, јануар-фебруар 1996, стр. 21). - Прим. ур. 7. Сви пуноправни чланови имају једну или више постдипломских диплома у научним дисциплинама. У изјави коју су потписали тврди се да је "све основне типове живих бића, укључујући и човека, Бог створио у току недеље стварања описане у Књизи постања" и да је "велики потоп описан у Књизи постања ... историјски догађај чије су се размере и ефекат осетиле широм света." Иако пуноправни чланови Друштва морају имати завршене постдипломске студије из научних области, чланови који нису носиоци тих диплома могу постати помоћни или студентски чланови. Друштво издаје и часопис чију лектуру врше спољни стручњаци из исте области: Creation Research Sociely Quarterly; тренутно седиште друштва је у Мисурију, са експерименталном испоставом у северном делу централне Аризоне (види стр. 648) - прим. ур. 8. Хелиоцентрични модел који је поставио Коперник открио је грчки астроном Аристарх Александријски у трећем веку пре Христа, али су научници у то време ову теорију одбили и игнорисали. - Прим. ур.
ДОДАТАК ПРЕПИСКА ОЦА СЕРАФИМА РОУЗА И ДР АЛЕКСАНДРА КАЛОМИРОСА БОЖИЈИ УДАХ У ТЕЛО ЧОВЕКОЛИКОГ МАЈМУНА - ДР АЛЕКСАНДАР КАЛОМИРОС (Из писма о. Серафиму Роузу о еволуцији човека)[1] Увод "Врло смо заинтересовани да чујемо Ваше 'еволуционистичке идеje'", написали сте ми у писму. То је прва ствар коју морамо да расправимо. У стварима вере не признајем никакве "своје" идеје. Оно што сам написао о еволуцији јесте оно што сам прочитао у Светом Писму и у списима Светих Отаца. Понављам са св. Василијем Великим: "Ми не прихватамо никакву нову веру којој уче други... већ оно чему нас научише Свети Оци, то објављујемо онима који нас питају".[2]
239
Друга ствар коју тражим од вас јесте да врло пажљиво очистите ваш ум од свих западних схватања, било да се ради о богословским, философским или научним схватањима. Морате заборавити оно чему су вас учили у основној школи, као и вашу реакцију на то чему су вас учили. Све је то условљено људским разумом и разумским размишљањем, које је заразило умове многих "православаца". Западни ум, био он за еволуцију или против ње, свагда остаје рационалистички ум. Очистите ваш ум од свега тога, одбаците сваку предрасуду, учините да ваш ум буде чист као неисписани лист папира и почните да проучавате Књигу Постања и Свете Оце. Сматрам себе врло срећним што не познајем никакву "еволуционистичку теологију" која се учи у вашим америчким школама, као и због тога што не познајем списе Карла Ранера, Тејара де Шардена и сличних њима. Свој чланак о рационализму и еволуционизму, о коме говори о. Јефрем, написао сам руководећи се Књигом Постања и "Омилијама на Шестоднев" св. Василија Великог. У том чланку сам показао да они који поричу еволуцију поричу само Свето Писмо, будући да прве главе Библије нису ништа друго до историјат стварања које напредује и окончава се у времену. Прва глава Књиге Постања је казивање о низу догађаја који су се збили по речи и енергији Божијој. Бог говори и створења постају. Како? То је тајна. У сваком случају творевина није постала одједном, већ кроз низ јављења, кроз развој који се одвијао током шест различитих "дана". Како да назовемо ово напредовање творевине у времену ако не - еволуцијом! Св. Григорије Нисијски је врло јасан у погледу овога: "Управо је због овога човек створен после биљака и животиња, јер природа иде стазом која постепено води ка савршенству"[3]. "На тај начин, природа као да се, корак по корак, уздиже у животним својствима, од најнижих до савршених"[4]. Шта је ово ако не еволуција? Данашњи еволуционисти су атеисти који верују у слепу и случајну еволуцију без учешћа Божије воље и енергије, али ми због тога нећемо да одбацимо ону еволуцију о којој је још пре више хиљада година учила Књига Постања и коју су Свети Оци тумачили много векова пре Дарвина! Бог је створио космос и свако живо биће у времену, почевши од најједноставнијих до најсложенијих, да би (стварање) завршио човеком као Својим најсавршенијим створењем; најсавршенијим због иконе [образа] Божијег у човеку, као што ћемо то видети, а не због човекове материјалне [вештаствене] природе. Бог није у времену, већ је створио време и поставио сву материјалну творевину у ову димензију са одређеним усмерењем и циљем. Сви ми постајемо еволуцијом у времену. Свако од нас је у утроби своје мајке био најпре једноћелијски организам. Затим
240
се постепено развио у ембрион, ембрион се потом усложнио у фетус, који се затим родио као новорођенче, потом је постао дете, касније адолесцент и, коначно, одрастао човек. Да ли ћемо због ове еволуције свакога од нас рећи да нас није створио Бог, већ пуки случај? Не, свакога од нас је створио Бог, као и Адама. Време је једна од димензија Божијега стварања. Сва створења се развијају у времену, зато што је то Божија воља, и она имају свој континуитет и међусобне односе зато што је то, такође, Божија воља. Послушајмо шта каже св. Атанасије Велики: "Првостворени човек је био саздан од земље као и сви људи и рука која је тада створила Адама иста је она која данас и увек изнова ствара оне после њега (Адама)"[5]. Да, када се човек развија и задобија облик у утроби своје мајке, Бог је Тај Који га ствара као што је и на почетку створио Адама. Ето како Бог ствара, а не као што то чине грнчари. Ако пажљиво проучите прву главу Књиге Постања видећете да се стварање описује на исти начин на који га описује и модерна наука. Једина разлика је та што је у Библији опис стварања дат са много мање речи. Али, будимо опрезни. Не смете мешати чисту науку са различитим философским теоријама које покушавају да објасне чињенице које открива наука. Чињенице су једно (чиста наука), а објашњење чињеница је нешто сасвим друго (философија). Еволуција је чињеница коју нико не може да оспори ни у Светом Писму ни у учењу Светих Отаца, нити у "књизи" која се зове Земља. Не смете бркати еволуцију (тј. чињеницу) са еволуционистичким теоријама, у којима се ради о људским схватањима (не увек атеистичким, али увек људским и рационалистичким), који имају за циљ да објасне како се збила еволуција. Дарвинова теорија је једно, Ламаркова теорија друго, а Де Врисова теорија (еволуција у стадијумима који се називају мутацијама) - нешто треће. Нека људи покушавају да објасне тајну стварања света својим ништавним, а гордим умом. Ми знамо да не можемо проникнути у ту тајну. И на сваки такав покушај чујемо глас Господњи који нас пита: Тде сте били када сам постављао основе земље?". Али, код чињеница морамо да застанемо са поштовањем, чак и када нисмо у стању да их објаснимо, јер чињенице јесу истина. И премда морамо да одбацимо сваку рационалистичку философију (била она научна или не), не смемо да одбацујемо чисту науку, јер је чисту науку Бог даровао човеку како се и каже у Библији: "Он је Тај Који је дао науку људима да би Га славили због великих чуда у творевини". Али за нас је од науке много важнија сама Библија, а Библија нас учи да је Бог стварао на еволуциони начин. Не могу овде да понављам обимно тумачење Шестоднева, које сам већ изнео у претходном писму уз помоћ "Омилија на Шестоднев" св. Василија Великог. Ако сте нашли некога да вам то преведе на енглески језик, онда сте могли да схватите зашто сам рекао да Књига Постања и Наука уче једној истој ствари, као и зашто се 241
западно хришћанство толико скандализује открићима Науке и, искварено философским рационалистичким идејама о настанку света, одбацује еволуцију, препуштајући је атеистима као савршено оружје против хришћанске вере. Будите сигурни, да су многи изгубили веру управо због овога! И такви "хришћани" и атеисти уче исто: ако је теорија еволуције тачна, онда Свето Писмо и заједно са њим, хришћанска вера, јесу погрешни. А и једни и други су током свог научног образовања или, чак, основног школовања, они су јасно увидели да је еволуција чињеница. Дакле... Знам да оно што вас највише од свега саблажњава код питања еволуције јесте следеће: ако неко прихвата еволуцију свих живих створења онда мора да прихвати и еволуцију самога човека, тј. мора да прихвати и то да је човек имао своје претке у нижим животињама и да човек наставља да се развија и после стварања Адама. А шта је онда са хришћанским учењем да је човек биће по образу (икони) Божијем, о човеку који је од првога дана свога саздања - савршено биће? Управо ћу о овом питању, о коме нисам писао у горе поменутом чланку, писати у садашњем писму.
НАПОМЕНЕ: 1. Текст је преведен са: Dr Alexander Kalomiros, God's Breath In Ape's Body From Letter to Fr. Seraphim Rose on The Evolution of Man, Epiphany Joumal of Faith And Insight, fall 1989winter 1990, vol. 10, No 12, pp. 1023. 2. Св. Василије Велики, Писмо 140, Migne Р. G. 32, 5888Б. 3. Св. Григорије Нисијски, О стварању човека, Н, Migne, Р. G. 33 145ц. (Сви преводи са византијског грчког су моји. Али, дајем вам тачно место у Мињеовом издању да бисте могли да проверите.) 4. Ибид. 148 б-ц. 5. Св. Атанасије, Migne, Р. G. 25, 429.
Еволуцијски створење
узнапредовала
животиња
и
разумно
Адам је био еволуцијски узнапредовала животиња, која је у своје најунутарњије битије примила удах Божански, печат Божије иконе (образа), и постала човек. "И створи Господ Бог човека од праха земаљскога и дуну му у нос дах животни и поста човек душа жива" (1. Мојс.2,7). Погледајмо како је један од духоносних људи (Цркве) читао Свето Писмо. У сведивном откривењу св. Серафима Саровског Н. А. Мотовилову читамо следеће:
242
"У данашње време, због своје готово свеопште равнодушности према светој вери у Господа нашег Исуса Христа, због тога што нимало не обраћамо пажњу на оно што чини Његов Божански Промисао за нас, као и због тога што људи заборављају да опште са Богом, дошли смо дотле да смо се, може се рећи, готово сасвим удаљили од истинског хришћанског живота. Нама сада изгледају чудним речи Светога Писма... И зато неки говоре: "Та места су несхватива...". Али, ту нема ничега несхвативог. До тог несхватања дошло је због тога што смо се удаљили од простодушности духовнога знања првих Хришћана и, под изговором просвећености, запали у такву таму незнања, да нам се већ тешко схвативим чини и оно што су наши стари јасно разумели... Постали смо већ сасвим непажљиви према делу свога спасења, откуда и долази да и многе друге речи Светога Писма не узимамо у оном смислу у коме би то требало. А све је то дошло отуда што не иштемо благодати Божије, нити јој допуштамо, по гордости ума свога, да се усели у душе наше, па зато ни немамо истинскога просветљења од Господа, које се ниспошиље у срца људима који су свим срцем гладни и жедни правде Божије. Ето, на пример, када се у Библији каже "духну Бог дах животни у лице Адаму првозданоме, којег саздаде од праха земаљског" - многи ово тумаче као да то значи да до тога тренутка у Адаму није било душе и духа човечијег, но да је постојало само тело, створено од праха земаљског у оном саставу, како то баћушка свети апостол Павле потврђује: "Да буде свесавршен ваш дух, душа и тело, за долазак Господа нашега Исуса Христа!" (1.Сол.5,93). Сва три ова дела нашега бића, дакле, беху саздана од праха земаљскога, тако да Адам није створен као мртво но као делотворно [дејствујуће] живо биће, слично осталим на земљи живећим и одушевљеним Божијим створењима. Али, ево у чему је суштина човекова: да Господ Бог потом није духнуо у лице његово овај дах животни, тј. благодат Господа Бога Светога Духа, Који од Оца исходи и у Сину почива и ради Сина се шаље у свет, Адам - ма како да је био савршено саздан, превасходећи сва остала Божија створења, као круна творевине на земљи - остао би, ипак, у унутарњости својој без Духа Светога, Који га узводи до богоподобнога достојанства. И био би као сва остала створења, јер, иако би имао тело и душу и дух, унутра у себи не би имао Духа Светога. Када је, пак, Господ Бог духнуо у лице Адаму дах животни, тек тада је, по речима Мојсијевим, 'Адам постао душа жива' (l.Мојс. 2,7), тј. савршено подобан Богу, и, као и Он, бесмртан у векове векова"[1]. И управо је та, како каже св. Серафим Саровски, "натприродна благодат Божија, која му је била ниспослата дахом животним"[2] била оно што је Адама учинило кадрим "да види Господа како хода по Рају, и да Га позива и да разуме Његове речи"[3]. Управо је том натприродном благодаћу Адам, који је до тада био попут осталих о-душе-вљених[4] створења Божијих, која 243
живе на земљи, постао човек. Када је Господ Бог духнуо у лице Адамово дах животни, тада је еволуцијски узнапредовала животиња постала разумно створење, преображена изнутра и у својим дубинама, али не анатомски већ духовно, благодаћу Духа Светога. Сада јасно видимо чему нас учи Свето Писмо: 1. Човек је по свом саставу попут осталих животиња, има исту природу са свим осталим створењима. По природи, човек је "прах земаљски". 2. Човек је различит од свих осталих створења зато што је једини примио у своје унутарње битије, у своје срце - дах животни, то јест енергију Духа Светога, печат образа (иконе) Божијег. Ето због чега је човек толико налик на животиње и, истовремено, толико различит од њих. Биолошки, човек је животиња; духовно, човек је икона Божија. Први Адам је примио дахом животним икону Божију, то јест икону Другога Адама (Господа Исуса Христа), коју је касније изгубио својим преступом, тако да су у њему остали само трагови те иконе, у коју се човек поново облачи на Светом Крштењу. "Они који се у Христа крстише, у Христа се обукоше", пева Црква. Овај "дах животни", ова особена натприродна Енергија Божија дата човеку јесте оно што човека чини подобним Богу, оно што га чини иконом Божијом. Човек није по природи (природно) икона Божија. По природи (природно) он је животиња, еволуцијски узнапредовала животиња, прах земаљски. Човек је икона Божија натприродно. Искључиво дар Духа Светога јесте то што човека чини суштински различитим од свих осталих створења. Без тог дара, човек не би био ништа друго до творачком енергијом Божијом саздана животиња. Овај дар Духа Светога је човек изгубио (Адамовим) преступом и прима га поново у Христу, Светим Тајнама Цркве и својим личним аскетским трудом. Од времена грехопада Адамовог па све до доласка Христовог, Његовог Распећа, Васкрсења и Педесетнице, боготворачке енергије Духа Светога није било у срцу човековом и она је деловала на човека искључиво од споља. У Педесетници дар Духа Светога поново улази у срце човеково, у срце онога човека који вером и Светим Тајнама учествује у Икономији Логоса, враћајући га на изгубљени пут Божији, од кога је овај отпао. Ово су основе наше православне хришћанске вере, од којих су отпали сви западњаци, следећи рационалистичко учење Августиново, који их је у тој мери опчинио да су почели да га сматрају свецем и највећим "оцем" своје "цркве". Но западна пропаганда је, нажалост, ухватила корена и у уму многих православних Хришћана, те и међу нама, православнима, видимо исте фундаменталне (западне) заблуде, у невероватно "разрађеним" варијантама. Борба против (чињенице) еволуције
244
је у православним земљама, заправо, била плод западног надахнућа. Људи који су се борили против еволуције су у свом мишљењу понављали многе западне грешке. За западњаке, човек јесте оно што јесте по природи. За Православне човек јесте оно што јесте по благодати Божијој. Ето зашто суштина Грехопада јесте у отпадању од животодавне енергије Божије. Отпадање од животодавне енергије Божије јесте смрт. Без Бога, човекова природа је ништа, зато што је његова природа - прах земаљски, слична природи животиња. Али, чак и тај прах, тај материјални козмос бива одржаван у битију енергијом Божијом. Оно што јесмо и што имамо дугујемо Богу, Његовој животодавној Благодати, Благодати Духа Светога, која као дах животни узвисује човека, чинећи га подобним Богу. Ово је истина, чак и ако то вређа нашу сатанску гордост. Пагани су човека сматрали бесмртним по природи, тј. оним који по природи има божанску субстанцу. Ми, Хришћани, знамо да је човек бесмртан искључиво зато што Бог хоће да је човек бесмртан, искључиво зато што Његова животодавна благодат држи човека у битију занавек. Човек није биће које може да живи само од себе. Сматрамо да је увреда када нам се каже да имамо мајмуна за претка. Али, Света Библија нам говори оно што је за нашу гордост много теже: да смо пореклом од и да је наша субстанца - прах земаљски, да смо - прах: "И створи Господ Бог човека од праха земаљско? и "Прах си и у прах ћеш се вратити". Прах смо попут свих животиња, попут већине нижих животиња, попут биљака, попут камења, попут звезди из дубина козмоса. Ми смо једно са свим створењима материјалне творевине. У 11. омилији на Шестоднев св. Василија Великог читамо следеће: Размишљао сам о томе како је могуће да је човек нешто велико... (човек) који је трулежан и под дејством толиких страсти од свог рођења до своје кончине, о коме пророк-цар (Давид) изрече са омаловажавањем: Господе, шта је човек те га се сећаш?". Али, моју збуњеност развеја повест о стварању човека, зато што она казује да Бог узе прах земаљски и створи човека. Из тих речи, разумех да је човек у исти мах и безвредан и велики. Јер, ако гледамо искључиво његову природу, човек је бедан, безвредан, али ако мислимо на част којом га почаствова Бог, човек је велики... Када мислимо на прах, човек је ништа; када гледамо у Творца Бога, човек је велики; јер због праха је ништа, а због части је велики." Дакле, видимо да је човек по себи - ништа, и зато немојмо да се саблажњавамо због његовог природног порекла. Човекова вредност не долази од њега самог, већ од енергије Бога Који је прославио човека над свим осталим живим бићима и почаствовао га Својом иконом (образом). Оно што је човека учинило иконом Божијом јесте Благодат Духа Светога. Без те благодати човек остаје само најсавршенија од свих животиња, највиши степеник на еволуцијској лествици. 245
Божији дах животни (удахнут Адаму) преобразио је животињу у човека, а да притом није изменио ниједну једину анатомску одлику његовога тела, нити иједну једину његову ћелију. И не би се требало нимало изненадити ако је Адамово тело у свим својим аспектима било тело једног човеколиког мајмуна. Јер разлика између човека и животиње не лежи у телу као таквом, већ у даху који је Бог удахнуо у прах земаљски, у даху који је учинио да иста животиња од неразумне постане разумно и слободно биће и господар свеколике творевине. Св. Серафим Саровски врло јасно говори о овој истини. Он вели: "Адам није створен као мртво, већ као делотворно [дејствујуће] живо биће, слично осталим на земљи живећим и одуше-вљеним Божијим створењима". То јест, он није био као какав мртви кип начињен од блата, коме је касније дат живот и кретање, већ као животиња попут свих осталих животиња. Оно што га је касније учинило различитим од осталих животиња јесте то што је "Бог духнуо у лице његово дах животни (то јест, благодат нашег Господа Бога Духа Светога)". "Да Господ Бог није потом удахнуо у лице његово овај дах животни... Адам би био... у унутарњости својој без Духа Светога, Који га узводи до богоподобнога достојанства... и остао би попут свих осталих створења". Ове речи, моји оци, није изговорио неки материјалистички настројени наставник из неке калифорнијске средње школе, већ духоносни Светитељ Цркве. Зато се не смемо саблажњавати када такви наставници уче да је човек потомак мајмуна или неког другог примата или човеколике животиње. Човек је животињски потомак животиња, али он у себи има моћ да постане, ако то хоће, или демон или бог.
НАПОМЕНЕ: 1. Разговор Св. Серафима са Н. А. Мотовиловим, Holy Trinity, Jordanville, NY, 1962, р. 9-11 2. Ибид. Стр 11. 3. Ибид. Стр. 10-11. 4. Тј. којима је Бог да душу, тј. живот.
Против приговора Рекли сте да "људска природа јесте једна и стална и да се није 'развила' од неке друге природе, нити ће се променити у нешто 'ново". Као што знамо, човек јесте оно што јесте не због своје природе, која је прах земаљски, већ због натприродне благодати која му је дата удахом Божијим. Ако говорећи о 246
људској природи, мислите на икону Божију, онда сте у праву: икона Божија у човеку јесте једна и непроменива и није се "развила" ни од чега другог (створеног), нити ће се изменити у будућности. Али, икона Божија у човеку јесте не по природи, већ по благодати. Природа, то јест наше биолошко биће, није уопште једно и непромениво, већ се непрестано развија и мења. Веома је интересантно то што они који су против еволуције не виде ово мењање људске природе које се дешава свакодневно пред њиховим очима, а посебно у таквим земљама као што су Сједињене Државе. Реците ми, молим вас, које је расе био Адам: беле, црне, црвене или жуте? Како смо постали међусобно тако различити када смо потомци једног јединога пара? Зар диференцирање човека у различите расе није производ еволуције? Икона Божија (у човеку) је постојана и непроменива. На њу не утичу ни здравље ни болест, ни боја коже, ни телесна старост, нити развијеност или заосталост нашег мозга. Адам је, можда, и био биолошки мање развијени човек од данашњега човека, као што су деца биолошки несавршенија у поређењу са одраслима. Но, икона Божија, тј. обитавајућа благодат Духа Светога била је савршена у Адаму као што је то и у деци. Биолошки (а то значи, такође, и психолошки), људи се веома разликују један од другога, не само у простору већ и у времену. Али, унутарњи човек, дубљи човек је увек исти у сваком узрасту и раси. Чини нам се врло природним да постоји разлика у својствима спољашњега човека међу људима у простору, тј. на различитим географским просторима, али се нам се истовремено чини скандалозним да сматрамо да се људи разликују, такође, и у времену, тј. да су људи у прошлости били различити од нас. За већину људи чини се много хришћанскијим рећи да је Адам по свим својим својствима био попут нас. Али, на кога је онда он личио? Да ли је био беле, црне, жуте или црвене расе? Схватате, дакле, да Адам није био попут нас, јер ни сви ми нисмо налик једни на друге. Али, спољашњи аспект човековог тела, какво је оно било у првим данима по његовом стварању, и није од неког нарочитог значаја, чак и у случају да је он био управо попут човеколиког мајмуна. Тек пошто је Бог духнуо у његову унутарњост "дах животни", тек пошто је Бог његову душу запечатио Својом иконом (образом), тај човеколики мајмун је, заиста, постао човек. Али, ви ћете можда поставити следеће питање: "Човек је, за разлику од човеколике животиње, разумно створење. Како је створење са мозгом мајмуна могло да буде разумно?". Прво, не верујем да је Адам имао мозак мајмуна. Адам је био узет са врха еволуционе лествице развоја антропоида [човеколиких бића]. Човек није настао од мајмуна, већ од друге гране антропоида, која је имала паралелну еволуцију. Ми немамо
247
на основу чега да закључимо у ком стадијуму еволуције је Бог духнуо свој дах таквој (човеколикој) животињи... Могуће је да се то десило релативно недавно, када је мозак ове гране антропоида достигао степен данашњега квалитета људскога мозга. Али, претпоставка да је Адам имао мозак мајмуна је нама врло корисна зато што нам пружа прилику да схватимо какво је хришћанско значење појма "разумност". Да ли је беба која још не уме да говори разумно створење или не? У светском смислу те речи сасвим сигурно није. Али у хришћанском смислу те речи оно сасвим сигурно јесте људско биће. У чему се, онда, састоји разлика између ова два схватања? Када свет говори о разумности онда мисли на "памет", тј. на добро и складно функционисање мозга. Али, таква "памет" постоји и код неразумних животиња. Животиња је много "паметнија" од новорођенчета. Но, упркос томе, животиња није разумно биће, а новорођенче јесте. Памет је нешто што зависи од развијености телесног органа који се зове мозак. Али, оно што човека за разлику од свих осталих створења чини разумним бићем јесте нешто сасвим друго. То је дах животни, који је Бог удахнуо у човека. То је ум [нус] у значењу које су Свети Оци давали овој речи, нус који је средиште и дубља суштина човекова, нус који карактерише људски мозак и изражава га, али који не обитава у мозгу већ у срцу, нус који може бити просветљен или помрачен слободном вољом човековом, којом човек или допушта или не допушта Духу Светоме да активира нус [ум] као пријемник Божије благодати. Анатомско савршенство мозга служи као добра илустрација нуса [ума]. Могуће је да неки човек и није баш нарочито интелигентан, да је чак и ментално ретардиран или потпуни идиот, али, он због тога не престаје да буде разумно биће у хришћанском смислу те речи. Када кажемо да је човек "разумно биће" и када кажемо "овај човек је разуман" ми уопште не мислимо на исту ствар. У првом случају мислимо на дах животни, који је Бог удахнуо у човека и који битује у човеку без обзира на то да ли је изражен или је остао скривен у дубинама тајанствене људске егзистенције. У другом случају, мислимо на складно функционишућу интелигенцију људскога мозга, која постоји само дотле док је мозак здрав, а која нестаје са смрћу мозга. Али, лоше функционисање мозга, његова заосталост, његова умртвљеност или смрт не уништавају, нити утичу на нус [ум]. Напротив, нус [ум] је тај који дубински утиче на функционисање мозга. Човек помраченога нуса [ума] може врло разумно [логично] размишљати о животу, човеку и свету, али његове мисли, иако логичне, ипак, нису истините. Човек просветљенога нуса [ума] познаје истину, чак, и онда када не уме да нађе речи којим би на правилан начин говорио о њој, чак и онда када су његови аргументи логички неодрживи или нису интелигентни. Нус [ум] је најдубља суштина човекова, његово језгро. Када се мозак и тело не налазе у добром стању, нус [ум]
248
не може бити изражен и остаје скривен као дрво у своме семену када ово још увек из себе није дало младицу. Адам, дакле, није био само разумно биће, већ је имао и ум. То је претпостављало својеврсну развијеност његовога мозга. Зато Бог није удахнуо живот птици, на пример, већ је то учинио једном сисару и то највишем од свих сисара, човеколикој животињи, У сваком случају, оно што је Адама учинило царем свеколике творевине није био развој његовога мозга, већ (Божији) удах животни. Св. Серафим Саровски каже: "Адам се од овога даха животног, који је био удахнут у његово лице из творачких уста Бога Творца и Господа свега, толико испунио премудрошћу да никада на земљи не беше и тешко да ће икада бити човека мудријег и умнијег од њега. Када му је Бог заповедио да именује свако створење, он је свакоме створењу наденуо управо оно име које је потпуно изражавало сва својства, моћи и одлике какве је том створењу дао Бог када га је створио. И, захваљујући управо овом дару натприродне благодати, која му је ниспослата удахом животним, Адам је могао да види Господа како корача Рајем, и да Га позива и да разуме Његове речи, разговоре Светих Ангела и језик свих створења животиња, птица и гмизаваца који живе на земљи и уопште све оно што је данас скривено од нас, палих и грешних створења, а што је било тако разумљиво Адаму пре грехопада.[1] Видимо, дакле, да Адамов ум, како га описује Свето Писмо, није био плод Адамове природе, нити је дошао од његовога мозга, већ од натприродне благодати коју је у њега удахнуо Бог. Чим је прекршио Божију заповест човек је изгубио тај дар. Свети Серафим Саровски вели: "Но, будући да Адам и Ева окушањем од Дрвета познања добра и зла - превремено и супротно заповести Божијој упознаше разлику између добра и зла, и подвргоше се свим невољама које су последица кршења заповести Божије, (тада) изгубише и бесцени дар благодати Духа Божијега, тако да, све до доласка у свет Богочовека Исуса Христа, "Дух Свети још не беше дат" свету, јер "Исус још не беше прослављен" (Јн7,39)[2]. Тако је човек који беше "у части" пре Грехопада, после истога пао "заједно са животињама и постао попут њих" (како се вели у Псалмима), управо зато што је изгубио оно што га је чинило различитим од животиња, а то је - благодат Духа Светога. Надам се да је сада постало јасно како је могуће да створење са мозгом мајмуна - ако прихватимо да је Адам, заиста, имао мозак мајмуна и ништа савршенији од тога - могло бити разумно биће и како је могуће да данашњи човек, са савршеним мозгом, није разумно биће када затвара врата (свог срца) благодати Духа Светога, која је тако преобилно дарована свету кроз Икономију Логоса у Педесетници. Икона Божија, дакле, није ни у савршености нити у било ком другом аспекту тела, нити
249
зависи од великих капацитета људскога натприродни дар енергије Духа Светога.
мозга,
већ
јесте
Потреба за временом Један мој пријатељ ме је једном приликом упитао: "Зашто је Богу било 'потребно' време да би створио свет? Зар није могао да створи свет одједном? Зашто је било потребе за еволуцијом?". Богу ништа није потребно. Он је апсолутно без икаквих потреба. Али, ако време није било потребно Богу, онда је било потребно творевини, зато што је време, попут простора, једна од димензија творевине. Бог је изван творевине, изван времена и простора. Бог се не креће у времену, нити ствара у времену. Једино се створена бића крећу у времену зато што је време део њих самих. И будући да је Бог хтео време за Своју творевину, будући да је Бог створио време, онда би стварати "одједном" био чин супротан Његовој сопственој вољи и одлуци. Онда би испало да Онај Који је донео одлуку да време постоји у Његовој творевини сада укида Своју сопствену одлуку као да се због нечега покајао у вези са њом... Али не, Бог не чини такве ствари. Бог је створио време и Његова је воља да се све креће у времену, да се све развија у времену. Нема сумње да Бог може да надиђе простор и време и материју и сва створења. Али, тада говоримо о чуду, о изузетном догађају за који је Бог просудио да је неопходан, и који као такав надилази природу, али је притом не укида. Када говоримо о стварању звезда, биљака, животиња и човека не говоримо о чудима - премда све што постоји у свету јесте чудо! - не говоримо ни о изузетним интервенцијама Божијим у творевини, већ о самом стварању, о природном "току" стварања, у коме га држи воља Божија, другим речима ми говоримо о обичном а не необичном дејствовању Божијем на творевину. Обични, "природни" ток развоја творевине у времену јесте еволуциони. Непоередно или посредно стварање? Неки сматрају да ако прихватимо теорију еволуције онда морамо да прихватимо и то да Бог није створио свет непосредним чином као што каже Библија, већ некаквим посредним чином. Они кажу: "Човека је створио Бог, Својим Рукама. Ако прихватимо еволуцију то значи да не прихватамо овакво непосредно стварање од Руке Божије". Али, ово је врло сужено схватање Светога Писма. Тада бисмо морали рећи да је једино Адам био створен непосредним чином Божијим (то јест рукама Божијим), а да су сви други људи створени на посредни начин!! Али, то није оно чему нас уче Свети Оци:
250
"Први човек је био створен од праха као и сви други, и рука која је створила Адама тада, ствара сада и свагда оне који долазе после њега"[1]. Све у творевини јесте у рукама Божијим и све је створено Његовим непосредним чином, и данас и свагда. Бог је Онај Који ствара човека у утроби његове мајке. Рационалисти имају чудновато схватање ових ствари. Они сматрају да је Бог створио козмос и човека у почетку, и да их је, потом, оставио саме и да више не учествује у њима као Творац, већ искључиво као Божански Промисао. Али Христос нам говори: "Мој Отац дела до сада, као и Ја": свака нова биљка, свака нова животиња, свака нова звезда бива Богом уведена у биће. И не само то, Божија енергија јесте њихово биће. Рационалисти не могу да схвате тајну која је скривена у наизглед добро познатим стварима. Хришћани у свему виде предивно чудо, чак и када се то чудо понавља сваки дан и када смо схватили на који начин оно настаје. Као што каже св. Василије Велики: "Када откријемо начин на који се збивају те ствари, то нам се чини чудним, али се тиме наше дивљење за дивна створења Божија нимало не умањује".[2]
НАПОМЕНЕ: 1. Св. Атанасије Велики, Migne, Р. G. 25, стр. 429. 2. Св. Василије Велики, Шестоднев, I.
Континуитет и козмичка сотириологија Наше порекло од животиња, и још даље - од земнога праха, има своје дубоко богословско значење. Ово порекло, овај континуитет бића животиње, који почиње и састоји се од земнога праха, та "лоза" која иде од неорганске материје до човека чини свезу материјалних створења и непрекинути ланац материјалне [вештаствене] творевине. Без сазнања о материјалном континуитету, односу и узајамној зависности свих неорганских и органских бића ми не можемо разумети ни пад ни васкрсење творевине. Знамо да је свеколика творевина пала у трулежност због непослушности Адамове и, такође, знамо да је свеколика творевина васкрсла у Христу и да ће је Он, приликом Свог Другог доласка, узвисити у стање нетрулежности, да ће се и "сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада" (Римљ. 8,2122). Зашто творевина заједно уздише са човеком? Ако је човек био независан од остале творевине, зашто је повукао са собом у пад и сва остала створења, увевши их у трулежност?
251
Зашто је због човековог грехопада, чак, и неорганска козмичка материја била осуђена на пропадивост? И, зашто је васкрсење човеково у Христу за последицу имало васкрсење материјалног и неорганског козмоса, тако да сви чекамо "нову земљу и ново небо" (тј. нови свет)? Животиње су постале трулежне због човека. Закон џунгле је последица грехопада човековог. Зар би то било тако да оне нису стварно повезане са човеком? Адамов грехопад је сав остали људски род подвргао трулежности и смртности управо због природне везе међу људима, као и због тога што су људи једна природа у многим личностима. Свети Оци описују Адама као корен, корен биљке - људскога рода. "Смрт је кроз Адама ушла у сав његов род, (смрт је ушла) у биљку чији је корен оштећен и због тога се, нужно, осушила и читава биљка."[1] Адам није био само корен рода људскога, већ и корен свеколике материјалне творевине. Зашто би, дакле, и животиње и читав козмос пали у трулежност да нису били природно и органски повезани са човеком? Али неко може да постави следеће питање: "Како то да је Адамов грехопад потчинио животиње трулежности и закону џунгле ако су животиње биле створене пре Адама? Како то да су животиње (већ тада) биле подвргнуте последици непослушности, која се још није била догодила? Јер знамо да су животиње умирале, убијале и растрзале једна другу од тренутка када су се појавиле на земљи, а не тек после појаве човека". На ово питање се може дати одговор искључиво ако знамо шта је то време. Време је само једна димензија (творевине). Као што постоји јединство козмоса у простору, тако постоји и јединство козмоса у времену. Последице Адамовог грехопада су прожеле свецели козмос како у простору тако и у времену. Животиње су биле потчињене трулежности много пре него што се појавио човек на Земљи. Но, и поред тога оне су биле потчињене трулежности због човека. Они који живе у времену не могу да разумеју ову чињеницу. За њих оно што се догоди у одређеном тренутку постоји искључиво од тог тренутка и надаље, али никако пре тога. Али за Бога, Који је ван времена, оно што се догодило у једном тренутку постоји и пре тог тренутка, и то важи за свеколику творевину, од једне њене хронолошке тачке до друге. Адамов грехопад је био квасац који је заквасио свеколику творевину прошлости и будућности. Васкрсење Христа, као Другог Адама, јесте другачији квасац, Квасац непропадљивости, који је, такође, заквасио свеколику творевину прошлости и будућности... Ово су тајне које људски мозак не може да разуме, јер је човеку немогуће да мисли изван времена. Али довољно је схватити (да постоји) јединство творевине. Ми смо органски једно са најудаљенијим звездама козмоса и најчудноватијим створењима која живе у океанским дубинама, са световима који су се појавили и ишчезли давно пре стварања Земље и њених 252
становника, са диносаурусима и праисторијским мамутима, као и са живим бићима која можда живе или су, можда, живела на другим планетама или другим сунчевим системима. Ово јединство чини човека господарем и кореном свеколике творевине, блиске или далеке, садашње или прошле. А то је због тога што је то створењце, које живи на овој малој планети званој Земља, примило од свога Творца нешто што нема ниједно друго биће, ма како савршено, интелигентно или "цивилизовано" било, а то је образ [икона] Божији. Човек, господар творевине, уништио је козмос, упрљао "добро" дело Божије, увео у творевину трулежност и пропадљивост и, на тај начин, ју је потчинио ђаволу. И опет Човек, сада Син Човечији, Богочовек, спасао је свет и узвео га, у Своме Телу, до нетрулежности. Прославимо Бога због створења Његових која су "добра" и која, упркос своје палости и трулежности, још увек одражавају величину и славу свога Творца. Погледајмо природу са љубављу, јер она нам је сродна и настала је, такође, од Његове Руке. Човек који воли Бога не може да не воли Његова створења. "Осећам пламену љубав према Христу и према свим створењима Божијим", пише руски монах у Исповестима ходочасника своме духовном оцу: "Видим да је сав свет око мене препун красоте и доброте. Благодарим Богу за све, за људе, за животиње, за дрвеће, за траву и сва та створења сматрам својим рођацима и видим у њима тајанствену свемоћ Господњу". Ово искуство односа са осталим створењима јесте мистичко духовно искуство препуно сладости. То човеково духовно искуство не само да га приближава његовоме Творцу, не само да премошћује јаз између Бога и човека, већ премошћује јаз који је Грехопад отворио како између човека и човека, тако и између човека и осталих створења Божијих, чинећи да човек почиње да осећа дубински однос који га сједињује са свеколиком творевином. То сам и покушао да вам покажем, и надам се да нећете журити да ми ставите примедбе пре него што добро проучите одломке из светоотачких текстова, које сам за вас превео. Али, када их добро проучите, бићу вам захвалан ако ми напишете ваше примедбе и ја ћу, колико будем могао, одговорити на ваша питања. Главни разлог што сам вам написао овако дугачко писмо јесте да чујем здраво мишљење од моје православне браће тако да будем у стању да исправим код себе свако погрешно тумачење светоотачких текстова. Ово питање је од суштинског значаја. Многи су изгубили своју веру због збрке која влада због тога што многи "теолози" сматрају за хуљење оно што научници пишу о еволуцији...
253
НАПОМЕНЕ: 1. Св. Кирил Александријски, Migne, Р. G. 74, 785.
ПРАВОСЛАВНО СХВАТАЊЕ ЕВОЛУЦИЈЕ - ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ Писмо Александру Каломиросу Увод Напокон Вам одговарам на Ваше писмо о еволуцији. У одговору излажем поглед нашег Братства на то питање. Понављам да дајем одговор не као "експерт" за Свете Оце, већ као "љубитељ" Светих Отаца, што сте, надам се, и Ви. Већ и део навода из дела Светих Отаца, које овде наводим, лично сам превео из руских светоотачких издања из XIX века, а делимично и из енглеских превода из XIX века, који су штампани у Ердмановој едицији "Никејски Оци". Дајем Вам изворе што је могуће потпуније да бисте Ви могли да их ишчитате на грчком. Ако будете имали питања у вези са овим или неким другим наводима из дела Светих Отаца, радо ћу их заједно са Вама размотрити. Уопште се не трудим да нађем места "која потврђују моје становиште", и Ви се сами можете уверити у то да ја наводим и места која не "потврђују моје становиште", јер ме пре свега интересује да објасним шта су Свети Оци мислили о тим питањима, будући да сматрам да и ми треба исто тако да мислимо. Нека ме Христос Бог благослови да говорим праведно. Питање "еволуције" је веома важно за православне Хришћане, јер су са њим повезана многа питања која се директно тичу нашег православног учења и погледа на свет: питања релативне вредности науке и богословља, савремене философије и светоотачког учења; учења о човеку (антропологије); нашег односа према делима Светих Отаца (прихватамо ли заиста њихове списе или, пак, пре верујемо у савремену "мудрост", овосветско мудровање?; прихватамо ли учење Светих Отаца само када оно не противречи тој "мудрости"?); о нашем тумачењу Светог Писма, нарочито Књиге Постања. Касније ћу размотрити све те теме. Пре него што приступимо анализи питања еволуције, треба добро објаснити о чему се ради. Говорим ово због тога што из искуства знам да су, на моје велико чуђење, веома учени људи често говорили као да знају све о проблему еволуције, али су, међутим, притом, правили најелементарније грешке које показују да баш и не знају много о томе. Конкретно говорећи, скоро сви који су писали о еволуцији сматрају да знају шта је то еволуција,
254
али њихове речи о томе потврђују да је њихово схватање веома нејасно. Питање еволуције је веома сложено, и у умовима људи, чак и православних, толико је замршено да не можемо да говоримо о њему, а да се претходно потпуно не уверимо у то да заиста знамо о чему говоримо. Ви сте нас замолили да "темељно очистимо ум од западних схватања, била она богословска, философска или научна". Уверавам Вас да сам се потрудио да то учиним и да ћу и даље у овом писму тежити да избегнем расуђивање са становишта западних схватања, јер се слажем са Вама да та схватања кваре предмет суђења и да се уз њихову помоћ не може схватити питање еволуције. Али и ја Вас, са своје стране, молим да и Ви темељно ослободите Ваш ум од разних схватања - предрасуда о питању еволуције које бисте могли да имате, било да се ради о ономе што је научено у школи, или о ономе што је прочитано у научним књигама, или о ономе што мислите о "антиеволуционистима" или, пак, што о томе говоре грчки теолози. Хајде да заједно расуђујемо, али не попут западних рационалиста, већ као православни Хришћани који воле Свете Оце и желе да разумеју њихово учење, а као и мислена бића која не прихватају учења савремених "мудраца", били то теолози, философи или научници, ако се та учења разилазе са учењем Светог Писма и Светих Отаца, и ако извиру из некакве туђе философије.
Теорија еволуције; наука или философија? Пре свега, потпуно се са Вама слажем када кажете: "Не треба мешати чисту науку са разним философским теоријама које су измишљене да би се објасниле чињенице које је открила наука. Једно су чињенице (чиста наука), а друго - објашњење чињеница (философија)". Прво морам да Вам кажем да сам некада потпуно веровао у еволуцију. Веровао сам не зато што сам много о томе размишљао, већ, једноставно, зато што "сви у то верују", јер је то "чињеница", а како се могу оповргнути "чињенице"? Али касније сам почео дубље да размишљам о том питању. Почео сам да схватам да оно што се издаје за "науку" често уопште није чињеница, већ философија, и почео сам опрезно да разликујем научне чињенице од научне философије. После много година дошао сам до следећег закључка: а) Еволуција уопште није "научна чињеница, већ философија". б) То је лажна философија која је измишљена на Западу као реакција на римокатоличко-протестантску теологију и која се маскирала у "науку" да би изазивала поштовање према себи и да 255
би обмањивала људе који лако прихватају "научне чињенице" (на Западу скоро сва савремена погрешна учења поступају на сличан начин; чак и тзв. "Хришћанска наука" претендује на некакву "научност", као и спиритизам,разни хиндуски култови итд). в) Та лажна философија противречи учењу Светих Отаца у многим тачкама. Намерно сам навео своје закључке пре него што сам их објаснио да бих Вам омогућио да застанете и размислите: да ли сте сигурни да сте одбацили све предрасуде о еволуцији и да сте спремни да мислите јасно и непристрасно о овом проблему? Да ли сте спремни да допустите да у овоме што хоћу да Вам кажем постоји нека истина? Отворено ћу Вам признати да ће већина "еволуциониста" после ових речи казати: овај човек је луд, он пориче "чињенице". Сматрам да сте барем спремни да прочитате до краја ово што Вам нудим, трудећи се да све у потпуности заснујем на Светим Оцима. Ако погрешим, надам се да ћете ми на то и указати. Предмет расправе Многи спорови између "еволуциониста" и "антиеволуциониста" бескорисни су из једног главног разлога: они обично говоре о различитим стварима. Сваки од њих подразумева нешто друго под речју "еволуција"; тако да се споре упразно, јер не говоре о истом. Зато ћу, да бих избегао двосмислености, да Вам тачно кажем шта подразумевам под речју "еволуција", а то одређење стоји у свим уџбеницима еволуције. Али најпре морам да Вам укажем на то да у Вашем писму реч "еволуција" има два потпуно различита значења, а Ви пишете као да се ради о једном. Ви овде нисте умели да разграничите научни факат од философије. а) Ви пишете: "Прве главе Светог Писма нису ништа друго до прича о стварању које напредује и завршава се у времену... Творевина нијетренутно приспела у битије, већ је претрпела низ узастопних пројављивања, својеврсни развој током шест различитих "дана". Како друкчијеназвати овај прогрес стварања, ако не еволуцијом?". Одговарам: све што кажете је тачно и, ако хоћете, можете тај процес да назовете "еволуцијом", али није у томе суштина спорног момента око еволуције. Сви уџбеници одређују еволуцију помоћу теорије која излаже како је оно што постоји постало у времену: кроз претварање једних облика у друге, кроз "настајање сложених облика из једноставнијих", током природног процеса, који је трајао безброј милиона година (Storer, "General Zoology"). Даље, када говорите о Адаму као 256
"еволуиралој звери", Ви тиме показујете да и Ви верујете у ту конкретну научну теорију. Надам се да ћу Вам показати да Свети Оци нису веровали у ту и такву научну теорију, мада то, наравно, није најважнији аспект учења о еволуцији, већ да је главна грешка у схватању природе човека, као што ћу то касније и да покажем, б) Ви кажете: "Сви смо постали путем еволуције у времену. У утроби мајке свако од нас је најпре био једноћелијски организам... да би, тек на крају, (постао) обликовани човек". Наравно, сви тако сматрају, били то "еволуционисти" или "антиеволуционисти". Али, то нема ничег заједничког са учењем о еволуцији о којем се води спор. в) Даље Ви кажете: "Које је расе био Адам, беле, црне, црвене или жуте? Како то да се ми тако међусобно разликујемо, ако смо сви потомци једног пара? Зар није подела људи на расе резултат еволуције?". Одговарам опет: не, реч "еволуција" не означава то! Постоји мноштво књига на енглеском језику које се баве питањем еволуције са научне тачке гледишта. Ви можда не знате да многи научници поричу чињеницу еволуције (то јест порекло свих бића од неких првобитних еволуирањем), а многи други научници тврде да уз помоћ науке није могуће сазнати да ли је теорија еволуције истинита или не, јер нема доказа који би је убедљиво доказали или оповргли. Ако хоћете, у другом писму могу да са Вама расправим "научна доказе" еволуције. Уверавам Вас да, ако овим "доказима" приђете објективно, без икаквих предрасуда у погледу тога шта ћете наћи, открићете да нема ниједног јединог доказа у корист еволуције, а који се не би могао објаснити путем теорије "посебнога стварања". Схватите, молим Вас, ја не тврдим да могу научно да оповргнем еволуционистичку теорију, ја само кажем да се она не може ни потврдити ни оповргнути путем науке. Они научници који кажу да је еволуција - "чињеница", у ствари тумаче научне податке у складу са неком философском теоријом, а они који кажу да еволуција није чињеница, такође тумаче податке у складу са неком другом философском теоријом. Само уз помоћ науке не могу се дефинитивно ни доказати ни оповргнути "факти" еволуције. Ви такође треба да знате да је написано много књига о "проблемима теорије еволуције". Ако желите, радо ћу са Вама размотрити неке од тих проблема, који се никако не би могли објаснити да је еволуција, заиста - "чињеница".
Како разумети реч "еволуција"?
257
Желео бих да не буде неспоразума: ја уопште не поричем чињеницу постојања промена и развоја у природи. Да, одрастао човек се развија из ембриона; да, огромно дрво израста из жира: да, појављују се нове подврсте или организми, биле то "расе" људи или врсте мачака, паса и воћки, али све то није еволуција: то је само променљивост у оквиру одређене подврсте или врсте; она не доказује, чак и не претпоставља (осим ако Ви већ не верујете у то из ненаучних разлога) да једна врста или подврста, развијајући се, постаје друга, да су сви данашњи живи организми производ таквог развоја од једног или неколико примитивних организама. Сматрам да се баш о томе говори у учењу св. Василија Великог, у његовом "Шестодневу", и сад ћу то и показати. У петој беседи "Шестоднева" св. Василије пише: "Стога нека не очајава нико од оних који проводе живот у греху, јер као што земљорадња мења квалитет биљака, тако и брига душе за врлине може да победи све невоље". Нико, ни "еволуциониста" ни "антиеволуциониста" неће порећи да се "својства" творевине могу мењати; али то још није доказ еволуције, ако се не може показати да се једна врста може претворити у другу, и не само то, да се свака врста мења у другу у непрекидној поступности која иде од најпримитивнијег организма. Навешћу шта о томе каже св. Василије Велики. Свети Василије пише: "Кажу: како то земља доноси семена по врстама, док, међутим, често бива да када посејемо пшеницу, добијамо црно пшенично зрно? Али то није промена у другу врсту, већ болест семена. Овде пшеница није престала да буде пшеница, већ је поцрнела и изгорела. Поцрневши од превелике зиме, она је попримила другу боју и укус" (Шестоднев, V). Изгледа да св. Василије Велики не верује у "промену у другу подврсту", али ја то не узимам за убедљив доказ, јер хоћу да знам чему стварно учи св. Василије Велики, а не да правим сопствени произвољни закључак на основу његових речи. Све што се стварно може рећи о овом одломку је да св. Василије признаје некакву "промену" пшенице, која није "промена у другу подврсту". Таква промена није еволуција. Свети Василије Велики пише: "Неки су, чак, приметили да се посечени и изгорели борови претварају у храстове" (Шестоднев, V). Овај цитат у ствари ништа не доказује, и ја га наводим само зато што су га и други наводили да бих показао да је Светитељ: 1) веровао у то да се једна врста твари заиста претвара у другу (касније ћу показати чему стварно учи св. Василије у погледу ове ствари); и 2) да је св. Василије Велики правио научне грешке, јер је његово тврђење нетачно.
258
Овде морам да изложим елементарну истину: савремена наука када се ради о научним фактима, обично заиста зна више од Светих Отаца; Свети Оци су, дакле, могли да веома греше у погледу научних факата; али ми код Светих Отаца не тражимо научне факте, већ истинско богословље и философију засновану на богословљу. Ипак нам се чини да је у овом конкретном случају св. Василије Велики научно у праву, јер се заиста дешава да из борове шуме израсте храст (шума где ми живимо, и јесте, у ствари, таква мешовита борово-храстова шума), и када спале бор, храстови брзо израсту, тако да се промена целе борове шуме у храстову догоди за 1015 година. То није еволуција, већ друга врста промене, и ми ћемо сад видети да свети Василије није могао да верује да се бор фактички преображава или еволуира у храст. Погледајмо сад како се св. Василије Велики односио према "еволуирању" или, пак, о "непроменљивости" врста. Он пише: "Дакле, несумњиво је то да свака биљка има семе или да се у њој крије некаква семена снага. И то значи реч - 'по врстама'. Јер младица трске не даје маслину, већ од трске настаје друга трска, од посејаног семења ниче сродно. Тако да оно што је настало из земље приликом стварања света, то се и данас рађа очувањем врсте наслеђивањем" (Шестоднев, V, 2). Још свети Василије пише: "...Природа бића која је покренута самом речју (Божијом) равномерно пролази и кроз рађање и кроз пропадање ствари, очувавајући континуитет врста путем прилагођавања, док се не дође до самог краја; јер коњ наслеђује коња, лав - лава, орао орла, и свака животиња која се чува у својим наследницима траје до краја света. Никакво време не штети и не уништава својства у животињама. Напротив, њихова природа као да је скоро створена протиче заједно са временом" (Шестоднев, IX, 2). Сад је потпуно јасно да св. Василије Велики није веровао у претварање једне ствари у другу, а још мање у то да је свако живо биће које данас постоји еволуирало из неког другог, итд., уназад све до најпримитивнијег организма. То је савремена философска идеја. Морам да Вам кажем да не сматрам да ово питање само по себи има нарочит значај. Даље ћу разматрати много важније проблеме. Ако би то стварно био научни факат, да се једно биће претвара у друго, ја бих без тешкоћа поверовао у то, јер Бог може све што хоће, и ми сад можемо да пратимо преображаје и развој у природи (ембрион постаје човек, жир - храст, гусеница лептир) тако задивљујуће да се лако може поверовати у "еволуцију" једне врсте у другу. Али нема уверљивих научних доказа да се то икад догодило, а још мање да је то универзални закон Свемира, и да је све што данас постоји настало од некаквог првобитног организма. Свети Оци - то је сигурно, нису веровали у
259
такву теорију - јер је теорија еволуције измишљена тек релативно однедавно. То је резултат савременог западног начина мишљења, и, ако хоћете, ја Вам касније могу показати како је настала та теорија у токовима савремене философије, почев од Декарта, много пре него што су били добијени њени "научни докази". Идеја еволуције уопште не постоји у Књизи Постања која каже да је свака ствар створена "по врсти својој" и не "мења се у другу". И Свети Оци су, како ћу опширније показати касније, узимали текст Књиге Постања сасвим једноставно, не изводећи из њега никакве "научне теорије" или алегорије. Сад ћете схватити зашто не прихватам Ваше цитате св. Григорија Нисијског о "узлажењу природе од најниже до савршене" као доказ еволуције. Што се тиче Свете Књиге Постања, сматрам да се тамо стварно говори о уређеном стварању по ступњевима, али нигде, ни у Књизи Постања, ни у делима св. Григорија Нисијског се не тврди да се једна врста претвара у другу и да су сва бића настала на тај начин! Уопште се не слажем са овим што Ви кажете: "Опис стварања у првој глави Књиге Постања потпуно одговара његовом опису од стране савремене науке". Ако под "савременом науком" имате у виду еволуционистичку науку, онда сматрам да грешите, као што сам на то и указао. Ви сте погрешили узевши да је развој који је описан у Књизи Постања, код св. Григорија Нисијског и других Отаца једно исто што и опис у учењу о еволуцији; што се, пак, не може узимати као нешто што се само по себи подразумева. Ви то морате доказати, и ја ћу касније са задовољством заједно са Вама да размотрим "научне доказе" за и против еволуције, ако то будете желели. Развој створеног у складу са Божијим планом је једно; а савремена научна (фактички философска) теорија, која објашњава развој преко (идеје) претварања једне врсте у другу, полазећи од једног или неколико примитивних организама, јесте нешто сасвим друго. Свети Оци се нису придржавали ове, савремене, теорије; ако ми можете доказати да су је се придржавали, радо ћу Вас саслушати. Ако, са друге стране, под "савременом науком" Ви подразумевате науку која не стоји у вези са философском теоријом еволуције, и даље се не слажем са Вама; а касније ћу показати зашто сматрам, у складу са Светим Оцима, да савремена наука не може да достигне уопште никаква знања о шест Дана Стварања. У сваком случају, веома је произвољна идентификација геолошких наслага са "периодима стварања". На путу овако наивног поређења Књиге Постања и науке наилази се на мноштво тешкоћа. Сматра ли стварно "савремена наука" да су траве и дрвеће постојали током дугог геолошког периода пре него што се појавило сунце које је створено тек четвртог Дана? Ја сматрам да Ви правите озбиљну грешку повезујући Ваше тумачење Светог Писма са одређеном научном теоријом (која уопште није "факат"). Ја сматрам да ми не треба да доводимо у везу наше тумачење Светог Писма ни са једном научном
260
теоријом, била она "еволуционистичка" или нека друга. Боље да прихватимо Свето Писмо онако како нас уче Свети Оци и не спекулишимо о томе како је дошло до стварања света. Учење о еволуцији је савремена спекулациЈа о томе како је настао свет, и то учење у многим својим аспектима противречи учењу Светих Отаца, што ћу нешто касније и показати. Наравно, ја прихватам Ваше цитате из св. Григорија Нисијског; налазио сам код Светих Отаца и друге њима сличне. Наравно, нећу порицати чињеницу да је наша (човечанска) природа делимично животињска и да смо ми повезани са свим створењима и да је то јединство уистину чудесно. Али све то нема никакве везе са еволуционистичким учењем које се дефинише у свим уџбеницима као учење о пореклу свих бића од једног или више примитивних бића кроз процес претварања једне врсте у другу. Дакле, треба да схватите (а сада прелазим на важне поуке Светих Отаца у вези са том ствари) да сам св. Григорије Нисијски, најочигледније, није веровао ни у шта што би личило на савремено еволуционистичко учење, јер он учи да је првог човека Адама Бог створио непосредно, да није рођен као други људи. У својој књизи "Против Евномија" он пише: "Први човек и онај који је од њега рођен постали су на различит начин, овај други - сједињењем (родитеља), а онај први - од Христа Саздатеља; и, мада се, због тога, верује да су они два (различита) бића, они су нераздвојни у одређењу свог бића и не сматрају се двама (различитим) бићима... Схватање човештва код Адама и Авеља, не разликује се због разлике у пореклу, као што ни поредак ни начин настајања не производе никакву разлику у (њиховој) природи" (Оповргавање Евномија, т. 3, део 5). И још: "Онај који има разум, који је смртан, који је способан да мисли и сазнаје назван је "човеком" и у случају Адама и у случају Авеља, и тај назив њихове природе не мења ни то што је Авељ постао рођењем, ни то што је Адам постао без рођења" (Одговор Евномију, књ. 11, стр. 299). Ја се, наравно, слажем са учењем св. Атанасија кога Ви цитирате о томе да је "првобитни човек створен од праха као и сви други, и да Рука која је створила Адама и сада ствара и увек ће стварати оне који следе за њим". Како је могуће порицати ту очигледну истину непрекидне Божије стваралачке активности? Али та општа истина уопште не противречи конкретној истини да је први човек створен друкчије него сви други људи, о чему јасно уче и други Оци. Тако св. Кирил Јерусалимски пише да је Адам "првостворени (човек) Божији", а Каин - "првородни" човек (Катихетске поуке, XII, 30). Он, такође, јасно поучава, разматрајући стварање Адама, да Адам није зачет од другог тела:
261
"Јер да ce тела рађају од тела, ма како то чудесно изгледало, могуће је, али да од праха земаљског постане човек, то је неупоредиво чудесније" (Катихетске поуке, XII, 30). А ево шта још пише божанствени Григорије Богослов: "Они који "Нерођеност" (Оца) и "Рођеност" (Сина) признају за природе истоимених Богова, можда би и Адама и Сита разликовали по природи, будући да први није рођен од плоти (јер је створен), а да је други рођен од Адама и Еве" (На свете светлости јављања Господњих, XII, 39). Исти Отац каже још јасније: "Шта можеш да кажеш за Адама? Зар он није једини непосредно створен од Бога? Свакако, рећи ћеш. Зар он није једини човек? Никако. Зашто? Зато што непосредно стварање није једини начин настајања човека; јер оно што се рађа, такође, је човек" (О Богу Сину, XI). А св. Јован Дамаскин чије богословље даје сажето све учење раних Отаца, пише: "Јер се првобитно постање (човека) зове стварање, а не рађање. Јер је стварање првобитно постање од Руке Божије; рађање је смењивање једног (човека) другим, које је наступило после осуде човека на смрт због његовога преступа" (Тачно изложење православне вере, књ. 11, 30). А шта је са Евом? Ви не верујете да је она, како учи Свето Писмо и Свети Оци, створена од Адамовог ребра, и да није рођена од неког другог бића? Али св. Кирил пише: "Јер Ева је рођена од Адама, није зачета од мајке, него као да је настала само од човека" (Катихетске поуке, XII, 29). А св. Јован Дамаскин, поредећи Пресвету Богородицу са Евом, пише: "Јер као што је она (тј. прамајка) створена од ребра (Адамовог) без телесног сједињења, тако је и Ова родила Новога Адама у складу са законима ношења у утроби, а изнад закона рађања" (Тачно изложење Православне вере, књ. IV, 14). Могао бих да наведем изреке и других Отаца у вези са овим, али нећу то учинити, ако Ви не оспоравате ову тачку. Али још нисам стигао до најважнијих питања која теорија еволуције поставља, и зато ћу сада прећи на њих. "Православни еволуционизам" и светоотачко учење Приметићете да сам, пишући о Адаму и Еви, наводио Свете Оце који су тумачили текст Књиге Постања, може се рећи, прилично "буквално". Да ли је тачна моја претпоставка да Ви хоћете да тумачите текст "алегоричније" када кажете да веровати у непосредно стварање Адама од Бога значи придржавати се "веома уске концепције Светог Писма"? То је изузетно важна тачка, и ја сам буквално запањен сазнањем да "православни еволуционисти" уопште не знају како су Свети Оци тумачили Књигу Постања. Сложићете се са мном да ми нисмо слободни да тумачимо Свето Писмо како нам се прохте, већ да треба да следимо Свете Оце. Бојим се да многи који говоре о 262
Књизи Постања и о еволуцији не обраћају пажњу на тај принцип. Неки се толико труде да задају ударац протестантском фундаментализму да одлазе веома далеко, противећи се свакоме ко хоће да тумачи свети текст Књиге Постања "буквално"; али тако поступајући они се не саветују са св. Василијем Великим или другим тумачима Књиге Постања, који јасно постављају начела којих треба да се придржавамо приликом тумачења светих текстова. Бојим се да многи од нас који тобоже следе светоотачко Предање понекад показују немар и олако упадају у празно мудровање уместо да следе учење Светих Отаца. Чврсто верујем да православни Хришћанин може да нађе код Светих Отаца целовит поглед на свет и философију живота; ако будемо ослушкивали њихово учење, а себе сматрали недовољно мудрима да друге учимо по својој "мудрости", нећемо залутати. А сад Вас молим да заједно са мном истражите једно веома важно и темељно питање: како Свети Оци тумаче Књигу Постања? Оставимо наша предубеђења о "буквалном" или "алегоричном" тумачењу и погледајмо како нас Свети Оци уче да читамо Књигу Постања. Нема ничег бољег него да почнемо од самог св. Василија Великог који тако надахнуто пише о шест Дана Стварања. У Шестодневу читамо: "Они који не признају општеприхваћено значење Светог Писма кажу да вода није вода, већ да је (то твар) неке друге природе и објашњавају биљке и рибе по свом нахођењу. Они, такође, описују настанак гмизаваца и звери у складу са својим поимањима, као што и тумачи снова у складу са својим сопственим намерама тумаче оно што виде у сновима. А ја када чујем 'трава', разумем 'трава1; и на исти начин схватам све како је и речено: биљке, рибе, звери и стоку. Јер се не стидим Јеванђеља Христова (Римљ. 1,16)... Нећу се сложити још да признам да је наша повест о стварању света мање вредна због тога што раб Божији Мојсије није размишљао о облику (Земље), што није рекао да је обим Земље негде око 180 хиљада стадија, што није измерио колико се простире у ваздуху земљина сенка, када се сунце креће испод земље и када ова сенка, падајући на месец, проузрокује помрачења. Ако он није говорио о ономе што нас се не тиче, јер је за нас бескорисно, зар ћу због тога сматрати да су речи Духа мање вредне од безумне мудрости (оних који писаху о свету - прим. прир.)7 Нећу ли још више да прослављам Онога Који није оптеретио ум наш празним стварима, већ је тако устројио да нам све написано буде за поуку и усавршење душа наших? Ово, чини ми се, нису разумели они који покушавају да, одређеним прилагођавањима и (алегоријским) тумачењима, придају неки свој смисао Писму. Али то значи правити се мудријим од речи Духа и, под изговором тумачења, уводити своје сопствене мисли. Зато ћемо разумевати управо онако како пише" (Шестоднев, IX, 1).
263
Јасно је да нас св. Василије Велики чува од "објашњавања" оних ствари у Књизи Постања која су недоступна простом људском схватању; веома лако се на ово лови савремени "просвећени" човек, чак и православни. Зато уложимо све своје снаге да разумемо Свето Писмо онако како су га схватали Свети Оци, а не по нашој савременој "мудрости". Уз то, нећемо се задовољити погледима само једног Светог Оца; истражићемо и друге. Један од општеприхваћених коментара Књиге Постања припада св. Јефрему Сиријском. Његови погледи су утолико важнији за нас, пошто је он "источни" Отац, и он је добро знао старојеврејски језик. Савремени научници нам кажу да су "источни Оци" склони "алегоријским" тумачењима, и да Књигу Постања тако тумаче на алегоријски начин. Али прочитајмо шта каже преподобни Јефрем Сиријски у свом коментару Књиге Постања: "Нико не треба да мисли да је шестодневно стварање нека алегорија; такође је недозвољено говорити да је оно што је по опису створено за шест дана створено одједном, или да су, тобоже, у опису дати називи који или ништа не значе или значе нешто друго. Напротив, треба знати да као што се под небом и земљом разуме небо и земља, тако и све остало што је речено да је створено и уведено у поредак после неба и земље садржи у себи не празне називе, него сили ових назива одговара сама суштина створених бића" (Тумачење на Књигу Постања, т. 3, д. 6). То су засад, наравно, општи принципи; погледајмо сада неколико случајева конкретне примене ових принципа код светог Јефрема Сиријског. "Јер иако су и светлост и облаци створени одједном, и дан и ноћ првог дана су трајали по дванаест сати" (Исто). И још: "Пошто је у трен ока (од Адама) узето његово ребро и празнина попуњена његовим телом, а обнажена кост добила потпун изглед и сву лепоту жене, Бог је доводи и представља Адаму" (Исто). Сасвим је очигледно да св. Јефрем Сиријски чита Књигу Постања "као што је написана": када чује о 'Адамовом ребру", он под тим подразумева Адамово ребро, и не доживљава то као алегоријски начин изражавања нечега другог. Исто тако он, сасвим очигледно, разуме шест Дана Стварања баш као шест дана које дели на "вече" и "јутро", по дванаест сати. Намерно сам узео "једноставни" коментар преподобног Јефрема Књиге Постања пре него што наведем и друге, "мистичке" коментаре, јер овакво "једноставно" схватање Књиге Постања највише "погађа" савремени "просвећени" ум. Претпостављам да ће већина православних, који нису нарочито упућени у Свете Оце одмах рећи: "То је превише једноставно! Ми данас знамо више. Дајте нам неке 'дубље' Оце". Авај, за наше
264
савремено "безумље" нема дубљих Отаца, јер и они који су "мистичкији" текст Књиге Постања схватају исто тако "једноставно" као преподобни Јефрем Сиријски! Они који траже већу "истанчаност" код Светих Отаца налазе се под утицајем савремених западних идеја, потпуно страних Светим Оцима Православне Цркве. Али ја ћу морати то да покажем, наводећи цитате из списа многих Светих Отаца. Сада ћемо конкретно размотрити питање "трајања" шестодневног Стварања. Ја сматрам да је ово питање секундарнијег значаја у односу на оно које поставља теорија еволуције, али, наравно, неће бити лоше да сазнамо шта су о томе мислили Свети Оци, утолико пре што ћемо тако почети да разумевамо колика је огромна разлика између савремене западне теорије о настанку света и светоотачког схватања Постања. Без обзира на то како их тумачимо, ти "Дани" надилазе наше схватање, јер ми знамо само за пролазне "дане" нашег палог света: како можемо и да замислимо те "Дане", када је свесилно дејствовала творачка сила Бога! Блажени Августин лепо каже (ако сте спремни да прихватите оно што он пише!): "Какви су то били дани, нама је веома тешко да замислимо, чак и потпуно немогуће; а још је мање могуће говорити о томе" (О граду Божијем, XI, 6). Сами Свети Оци су мало говорили на ову тему, вероватно зато што то за њих и није био неки проблем. Али то је главни проблем за савременог човека, јер се он труди да схвати Божије стварање помоћу закона природе нашег палог света. Изгледа да су Свети Оци сматрали да се, по свом трајању, ти Дани нису разликовали од познатих нам дана, а неки чак указују да су трајали 24 часа, о чему говори преподобни Јефрем Сиријски. Али има нешто у тим "Данима" што нам је важније да схватимо и што се тиче "тренутности" Божијега стварања, о којој Ви пишете. Ви пишете: "Пошто је Бог створио време, 'тренутно' стварање нечега био би акт који би противречио Његовој сопственој одлуци и вољи... Када говоримо о стварању звезда, биљака, животиња и човека, ми не говоримо о чудесима, не говоримо о неуобичајеном мешању Бога у стварање, већ о 'природном' току стварања". Зар не издајете, овде, савременом "мудрошћу" учење Светих Отаца? Шта је почетак свих ствари ако не чудо? Већ сам Вам показао да св. Григорије Нисијски, св. Кирил Јерусалимски, св. Григорије Богослов и св. Јован Дамаскин (као и сви Оци) уче да је први човек Адам настао друкчије од свих природних поколења осталих људи; исто тако су прва створења, по тексту Светог Писма, настала друкчије од свих потоњих; она су постала не путем природног размножавања, већ по речи Божијој. Савремена теорија еволуције то негира, јер су је измислили неверници који су хтели да порекну Божије дејство у стварању и да објасне настанак света "природним" узроцима. Зар не видите каква уствари философија стоји иза теорије еволуције? 265
Шта о овоме кажу Свети Оци? Већ сам наводио св. Јефрема Сиријског чији цео коментар Књиге Постања описује како су се тренутно савршавали акти Божијега стварања, мада су "Дани" стварања трајали по 24 часа понаособ. Погледајмо сада шта св. Василије Велики каже о стваралачким актима Бога у току Шест Дана стварања. Говорећи о Трећем Дану Стварања св. Василије пише: "На ову реч (Божију) су се образовали грмови, из земље је изникло све дрвеће... Све мало дрвеће се, одједном, разгранало и прогустило; појавиле су се биљке које се користе за венце: руже, мирте и ловори... све је у трену постало..." (Шестоднев, V, 6). Он још каже: "Нека пусти земља из себе траву, биље. Ова кратка заповест је одмах постала велика природа и уметничка реч, производећи безбројне врсте биља брже од наше мисли" (Шестоднев, V, 10), И још о Петом Дану: "Заповест је изречена; и истог часа реке и језера рађају себи својствене и природне врсте" (Шестоднев, VII, 1). Тако и св. Јован Златоуст у свом коментару Књиге Постања учи: "Данас (Бог) већ прелази на воде и показује нам да су Његовом речју и заповешћу настале животиње. Који ум, реци ми, може да појми то чудо? Који језик је у стању да достојно прослави Творца? Само је рекао: 'нека пусти земља из себе траву' и одмах је изазвао рађање... само је то рекао и појавило се мноштво разноврсног цвећа, траве и семења, и све се догодило само по речи; само је рекао "нека врве по води живедуше" и одједном је настало толико врста гмизаваца, толико мноштво птица, да их је немогуће пребројати" (Омилија на Књигу Постања, VII, 3). Овде ћу поновити: сматрам да савремена наука у већини случајева зна више о особинама риба и сличним конкретним фактима од св. Василија Великог, св. Јована Златоустог, св. Јефрема Сиријског и других Отаца; то нико неће порицати. Али ко више зна о начинима на које ствара Бог: савремена наука, која чак није ни сигурна у то да Бог постоји, али се, у сваком случају, труди да све објасни без Њега; или, пак, ови богоносни Оци? Када кажете да Бог не ствара тренутно, онда сматрам да излажете учење савремене "мудрости", а не учење Светих Отаца. Разуме се, да стварање Божије, у одређеном смислу, није тренутан посао; али и овде су Свети Оци потпуно исправни у свом учењу. Цитирао сам преподобног Јефрема Сиријског који каже: "Исто тако је недозвољено говорити да је у трену било створено оно што је по Св. Писму стварано шест дана". Имајући то у виду размотримо место из списа св. Григорија Нисијског који Ви наводите: "човек је био створен на крају, после биља и животиња, јер природа следи пут који постепено води ка
266
савршенству", и "природа постепено усавршава своја животна својства, од најнижих до савршених". Наводећи ове одломке Ви сте се трудили да их разумете у смислу савременог еволуционистичког учења. Али, наравно, није добро изводити из ових старих текстова закључке савремене философије! Овде св. Григорије Нисијски учи исто што и многи други Свети Оци полазећи од веома "буквалног" схватања Књиге Постања. Тако св. Григорије Богослов, тврдећи као и преподобни Јефрем Сиријски да стварање није било "тренутно", учи: "Стога се данима (стварања) додаје нешто прво, друго, треће и тако даље све до седмог дана, који је дан одмора од дела, и овим данима се дели све што је створено и што се приводи у поредак по неизрецивим законима, а не тренутно Свемогућом Речју за коју помислити или изрећи значи већ извршити дело. И није нимало чудно то што се човек последњи јавио на свет и био удостојен Божијега лика; јер је за њега као за цара било потребно створити царску обитељ, и тек онда у њу увести цара у пратњи свих створења" (Слово на нову седмицу, поводом пролећа и у сећање на мученика Маманта, Омилија 44). И св. Јован Златоуст учи: "Свесилна десница Његова и бескрајна премудрост Његова могла је лако да створи све и за један дан. Шта рекох - за један дан? Чак и тренутно. Али пошто је Он створио све што постоји не ради Своје користи, јер му ништа не треба, будући да све има, него по човекољубљу и благости Својој, зато и ствара у деловима и преноси нам, кроз уста блаженог Пророка, јасно учење о стварању да ми, подробно се тако обавестивши о томе, не бисмо подлегали онима који се заносе људским умовањем... Зашто је, рећи ћеш, он (човек) створен после свега, ако је изнад свих тих твари? Из праведног разлога. Када цар намерава да уђе у неки град, наоружани војници и сви остали морају да иду испред њега да би цар ушао у дворац када је све већ припремљено; исто тако је и Бог, хотећи да постави цара и господара свега земаљског, прво сачинио све те украсе, а тек онда је створио господара" (Омилије на Књигу Постања, III, 3; VIII, 2). Дакле, светоотачко учење јасно каже да се Бог, иако је могао да све створи тренутно, одлучио да ствара у стадијумима са постепеним усавршавањем, при чему сваки стадијум није био извршен ни у тренутку, ни током неког неодређеног временског периода, већ као између те две крајности - управо за шест дана. Свети Јефрем Сиријски и Јован Златоуст у својим коментарима на Књигу Постања отворено разматрају Божије стварање као дело у шест обичних дана, при чему Бог сваког дана ствара "истог часа" и "тренутно". Исто тако и св. Василије Велики, упркос широко распрострањеном мишљењу "хришћанских еволуциониста", разматра акте Божијег стварања као "тренутне" и "магновене", сматрајући да је сваки од шест Дана трајао 24 часа, јер поводом Првог Дана он каже:
267
"И би вече и би јутро. Пророк говори о трајању дана и ноћи... 'И бu вече u би јутро, дан један'. Зашто је назван 'један', а не 'први'?.. Овим (Пророк) одређује меру дана и ноћи и сабира их у једно, јер двадесет четири часа чине цео један дан, ако се под једним даном подразумева (обданица) и ноћ" (Шестоднев, 11, 8). Чак и св. Григорије Богослов, који је најбољи "посматрач" од свих Светих Отаца, мисли исто тако. Он каже: "Као што прво стварање почиње у недељу (а ово се види по томе што је седми дан од њега субота, који је дан одмора од посла), тако и друго стварање почиње опет истог дана" (Слово на нову седмицу, Омилија 44). И опет каже св. Григорије Богослов, исказујући светоотачки поглед на онај свет у који је био постављен Адам: "Тако рече Логос и, узевши део новостворене земље, бесмртним рукама сачини мој лик" (О души, Омилија 7). Као што је већ било речено, ја не сматрам да је то питање од првостепеног значаја приликом разматрања проблема еволуције; ипак оно живо сведочи о утицају савремене философије на "хришћанске еволуционисте" који не могу да издрже а да не протумаче ових Шест Дана на такав начин да они не изгледају смешно у очима "мудраца" овог света, који су "научно доказали" да је настанак света, какав год да је био, трајао милионе година. Много је важније да "хришћански еволуционисти" управо због тога тако тешко верују у шестодневно стварање, које пак није представљало проблем за Свете Оце, јер не схватају шта се догодило за тих Шест Дана: они сматрају да се ради о дугим природним процесима развоја у складу са законима нашег данашњег пропадљивог света; у ствари, како кажу Свети Оци, природа тог првоствореног света је била потпуно друкчија у поређењу са нашим, што ћу и показати нешто касније. Размотримо подробније још један од основних светоотачких коментара Књиге Постања, који припада св. Јовану Златоусту. Обратите пажњу на то да не наводим мало познате или сумњиве Оце, већ искључиво саме стубове Православља, код којих је цело наше православно учење најјасније и најбожанственије изражено. Код њега ми такође не налазимо "алегорије", већ само строго тумачење текста, како је он и написан. Као и други Оци, он говори о томе да је Адам био створен буквално од праха, а Ева буквално од Адамовог ребра. Он пише: "Ако непријатељи истине буду инсистирали на томе да је немогуће створити нешто 'ни из чега1, онда ћемо их упитати: да ли је први човек створен од земље или од нечег другог? Несумњиво ће се сложити са нама и рећи: од земље. Па нека нам онда кажу како је од земље настало тело? Од земље може да буде блато, глина, цигла, цреп: али како је настало тело? Кости, нерви, жиле, сало, кожа, нокти, коса? Како је од једне материје настало толико разноврсних ствари? Али на то они ништа не могу да кажу" (Омилије на Књигу Постања, 11, 4).
268
И још св. Јован (Златоуст) пише: "Једно ребро, речено је, узе (Бог): како је од тог једног ребра створио цело живо биће? Шта ја то причам: како је од тог једног ребра Бог уопште створио живо биће? Реци ми како се десило одвајање (ребра)? Како (Адам) није осетио то одвајање? Али ти то не можеш да кажеш: то зна само Онај ко је извршио стварање... (Бог) није створио неко друго створење, већ је узевши од већ створеног један мали део, од тог дела начинио цело (ново) биће. Каква је сила највећег Уметника - Бога да од тог малог дела (ребра) начини склоп толиких удова, толико чула и створи цело, савршено и потпуно биће" (Омилије на Књигу Постања, XV, 23). Ако хоћете могу да вам наведем још много других места из овог дела, која показују да свети Јован Златоуст - а зар он није главни православни тумач Светог Писма? - увек тумачи свети текст Књиге Постања какав он јесте, сматрајући да је змија (кроз коју је ђаво говорио) која је искушавала прародитеље у Рају била стварно змија, да је Бог стварно привео све животиње Адаму да би им овај наденуо имена и "та имена која им је дао Адам остају до данас" (Омилије на Књигу Постања, XIV, 5). (Али у складу са еволуционистичким учењем многе животиње су до Адамовог доба већ изумрле, па зар онда ми треба да верујемо да Адам није дао имена свим зверима пољским /1. Мојс. или Пост. 2,19/, већ само онима које су преостале?) Свети Јован Златоуст говори следеће о рајским рекама: "Могуће је да они који воле да говоре по својој мудрости и овде не допуштају то да су реке стварно реке, нити да су воде стварно воде, већ сугеришу онима који их слушају да (уместо река и вода) замишљају нешто друго. Али ми нећемо слушати те људе, оградићемо од њих наш слух и вероваћемо божанственом Писму и, следећи оно што је у њему речено, трудићемо се да сачувамо у својим душама здраве догмате" (Омилије на Књигу Постања, XIII, 4). Да ли је потребно још цитирати овог божанственог Оца? Као и св. Василије Велики и св. Јефрем Сиријски, и он нас упозорава: "Не веровати садржини Божанственога Писма, већ уводити друго нешто из свог ума, то, ја мислим, излаже великој опасности оне који се осмеле на тако нешто" (Омилије на Књигу Постања, XIII, 3). Пре него што наставим, укратко ћу одговорити на приговоре које сам чуо од бранилаца теорије еволуције: они кажу да ћеш ако читаш цело Писмо "како је написано", доспети у смешан положај. Ако, они кажу, ми треба да верујемо да је Адам стварно био створен од прашине, а Ева од Адамовог ребра, зар не треба да верујемо у то да Бог има "руке", да Он "хода" у Рају и (по њима) сличне бесмислице? Овакве примедбе не може да ставља онај ко је прочитао макар један коментар Светих Отаца на Књигу Постања. Сви Свети Оци разликују оно што је речено о стварању
269
и што треба да се узима "како је написано" (ако то није очигледна метафора или нека друга стилска фигура, на пример, "сунце зна свој залазак" у Псалмима; али то, наравно, треба само деци објашњавати) и оног што је речено о Богу, што треба да се схвата, како је више пута говорио св. Јован Златоуст, "на богодоличан начин". На пример, св. Јован Златоусти пише: "И када чујеш, драги мој, да 'насади Бог врт у Едему на Истоку', онда реч то 'насади' схвати богодолично, тј. да је Он заповедио; а што се тиче речи које следе, веруј да је Рај стварно био створен и то баш на оном месту које означује Писмо" (Омилије на Књигу Постања, XIII, 3). Свети Јован Дамаскин јасно каже да алегорично схватање Раја јесте оно чиме се одликује јерес Оригенова: "Они тумаче Рај, небо и све остало - алегорично" (О јересима,64). Али како да схватимо оне Свете Оце нарочито дубоког духовног живота, који су тумачили Књигу Постања и друге из књиге Светога Писма на духовни или мистички начин? Да нисмо сами тако далеко отпали од светоотачког схватања Писма, то за нас не би био толики проблем. Један исти текст Светог Писма је истинит "онако како је на писано", али има и свој духовни смисао. Ево шта каже велики пустињак св. Макарије Велики, прозорљиви Светац, који је васкрсавао мртве: "Да је Рај затворен и да је Херувиму наређено да огњеним мачем брани човеку улазак у њега, верујемо да је то заиста тако и било, као што је и написано, али у исто време налазимо да се ово тајанствено збива у свакој души" (Седам беседа, VI, 5). Наши савремени "патролози" који прилазе Светим Оцима не као живим изворима Предања, већ искључиво као мртвим "академским изворима", неизоставно погрешно схватају ову најважнију тачку. Сваки православац који живи светоотачким Предањем зна да Оци, тумачећи неко место из Светог Писма на духовни или алегорични начин, тиме никада не поричу и његово буквално значење, за које сматрају да је довољно познато читаоцу... Навешћу јасан пример овога. Божанствени Григорије Богослов у свом "Слову на Богојављење или на празник Рождества Спаситеља" пише о Дрвету Познања: "Ово дрво је, по мом расуђивању, било созерцање коме без опасности могу да приступе само они који су се усавршили у духовном опиту". То је дубоко духовно тумачење и мени није познато ниједно друго место из дела овог Оца где би он отворено рекао да је то дрво буквално било дрво, "како је написано". Тако да, како би рекли наши научници, остаје "отворено питање" да ли он потпуно "алегоризује" причу о Адаму и Рају или не?
270
Наравно, ми из других дела св. Григорија знамо да он није алегоризовао Адама и Рај. Али, што је још важније, ми имамо директно сведочанство другог великог Оца које се тиче Григоријевог тумачења Дрвета познања. Али пре него што наведем то сведочанство, морам да се уверим у то да ли се слажете са мном око основног принципа тумачења дела Светих Отаца. Свети Оци (али искључиво ако се ради о правим Светим Оцима, а не о обичним црквеним писцима неодређеног ауторитета), излажући учење Цркве, не противрече један другом чак и када, по нашем слабом разумевању ствари, међу њима постоје несагласности. Тај академски рационализам супротставља једне Оце другима, прати њихове међусобне "утицаје", дели их на "школе" или "струје" и налази међу њима противречности. Све то је страно православно-хришћанском схватању Светих Отаца. За нас је православно учење Светих Отаца - једна целина, а пошто се цело православно учење, очигледно, не садржи ни код једног појединачног Оца, јер су сви Свети Оци били људски ограничени, ми га налазимо делом код једних, делом код других Отаца; једни Оци објашњавају оно што је нејасно код другог; чак није у краЈњем случају ни важно за нас ко је шта рекао ако је то православно и слаже се са светоотачким учењем у целини. Сигуран сам да ће те се сложити са мном у овоме и да Вас неће зачудити што ћу сад навести тумачење речи св. Григорија Богослова од стране великог св. оца који је живео хиљаду година после њега, св. Григорија Паламе, архиепископа Солунског. Против св. Григорија Паламе и других Отаца-исихаста који су учили о "Нествореној Таворској Светлости" иступио је западни рационалиста Варлаам. Подстакнут речима св. Максима Исповедника, који је на једном месту назвао ту Светлост Преображења "символом богословља", Варлаам је учио да та Светлост није испољавање Божанства, већ нешто телесно, није "буквално" Божанска Светлост, већ само њен "символ". То је нагнало св. Григорија Паламу да да одговор који расветљава однос "символичког" и "буквалног" тумачења Светог Писма, конкретно, што се тиче оног места из св. Григорија Богослова, које сам раније наводио. Он пише да Варлаам и други: "Не увиђају да је Максим, мудрац у делима Божанственим, назвао Светлост Господњега Преображења 'символом богословља' само по аналогији и у духовном смислу. У суштини, у богословљу које прибегава аналогијама и има за циљ да нас уздиже, ствари, који имају сопствено постојање, постају, фактички и на речима, символи по хомонимији; управо у том смислу Максим и назива ту Светлост - 'символом'... Слично томе је и св. Григорије Богослов назвао Дрво познања - "созерцањем", разматрајући га у својим созерцањима као символ тих созерцања, (символ) који има за циљ да нас узвиси; али одавде не следи да је споменуто (дрво) илузија или символ који по себи не постоји. Јер божанствени Максим и Мојсија схвата као символ 271
Суда, а Илију као символ Провиђења! Шта, дакле, зар онда испада да они нису заиста постојали, већ да су били измишљени 'символички'? И зар ап. Петар не би могао за онога ко би хтео да се узвиси до созерцања да постане символ вере, а Јаков - наде, а Јован - љубави?" ("У одбрану светих исихаста", Триада II, 3; 2123). Могло би се навести још много сличних цитата који показују какво је учење Светих Отаца о тумачењу Светог Писма и, конкретно, Књиге Постања; али већ сам навео довољно да бих показао да истинско светоотачко учење о овој ствари поставља озбиљне препреке онима који би хтели да тумаче Књигу Постања у складу са савременим идејама и овосветском мудрошћу, те да, стога, светоотачко тумачење чини немогућим усаглашавање Књиге Постања са теоријом еволуције, која захтева потпуно "алегорично" тумачење текста (Књиге Постања) на многим местима где светоотачко тумачење то не допушта. Учење о томе да Адам није био створен од праха, већ развојем од неке друге твари јесте ново учење које је потпуно туђе Православљу. На овом месту "православни еволуциониста" може, као онај који верује и у савремену теорију еволуције и у учење Светих Отаца, да покуша да спаси своје позиције на један од следећа два начина: А. Он може да покуша да каже да ми, данас, о природи знамо више од Светих Отаца и да зато можемо да тумачимо Књигу Постања боље од њих. Али чак и "православни еволуциониста" зна да Књига Постања није научни трактат, већ богонадахнуто богословско-козмолошко дело. Тумачење богонадахнутог дела је, очигледно, ствар богонадахнутих богослова, а не научникаприродњака, који обично не знају ни саме принципе таквог тумачења. Истина је да су у Књизи Постања дате многе "чињенице" о природи. Али треба обратити пажњу на то да те чињенице нису оне чињенице које ми сада видимо, већ потпуно друкчије: стварање неба и земље, свих животиња и биљака, првога човека. Већ сам показао да Свети Оци потпуно јасно уче да се, на пример, стварање првог човека Адама сасвим разликује од размножавања људи какво је данас; наука може да посматра само ово друго, а што се тиче стварања Адама, она нуди искључиво философске спекулације, а не научно знање. По Светим Оцима, ми можемо да знамо понешто о том првоствореном свету, али је то знање недоступно природним наукама. Касније ћу ово питање детаљније размотрити. Б. Са друге стране, "православни еволуциониста", да би сачувао неоспориво светоотачко тумачење барем неких чињеница описаних у Књизи Постања, може да предузме произвољну модификацију саме теорије еволуције да би је "подвео" под текст Књиге Постања. Тако, један "православни еволуциониста" може да каже да је стварање првог човека било нарочито стварање које не потпада под опште законитости преосталог стварања, и, на тај начин, може да верује у библијску 272
причу о стварању Адама више или мање "како је написано", у исто време верујући у оно што се догађало преосталих Шест Дана Стварања у складу са "еволуционистичком науком". Неки други "православни еволуциониста" би могао да прихвати "еволуцију" самог човека од нижих твари, истовремено тврдећи да се Адам, "први еволуирани човек", појавио не тако давно (у еволуционистичкој скали од "милион година"), чувајући на тај начин барем историјску реалност Адама и других патријараха, као и широко распрострањено светоотачко мишљење (о чему ћу говорити у другом писму, ако будете хтели) да је Адам био створен пре око седам хиљада и петсто година. Сигуран сам да ћете се сложити са мном да су такве рационалистичке замке једноставно бесмислене и јалове. Ако Васељена "еволуира", као што учи савремена философија, онда и човек "еволуира" заједно са њом, и ми морамо да прихватимо све шта нам свезнајућа наука каже о старости; али, ако је тачно светоотачко учење, онда је оно тачно и у погледу постања човека и у погледу свега осталог. Ако можете да ми објасните како је могуће прихватати светоотачко тумачење Књиге Постања и, истовремено, веровати у еволуцију, радо ћу вас саслушати; али мораћете да ми понудите чвршће научне доказе од оних који постоје, јер су за објективног и непристрасног посматрача "научни докази" еволуције крајње непоуздани. Стање природе пре и после пада Напокон сам дошао до два најважнија питања која поставља теорија еволуције: о природи првобитнога света и природи првобитнога човека, Адама. Сматрам да тачно излажете светоотачко учење када кажете: "Животиње су се изопачиле због човека; закон џунгле је последица човековог пада". Слажем се са Вама, како сам већ рекао, у томе да је човек у погледу свог тела повезан са свом видљивом творевином и да је њен органски део, и то нам помаже да схватимо како је цела творевина пала заједно са њим у смрт и изопачење. Али ви то сматрате доказом еволуције, тога да је човеково тело еволуирало од неког другог бића! Ако би то било тако, онда би, наравно, богонадахнути Оци то знали, и не бисмо морали да чекамо да нам философи-атеисти XVII-XIX века то открију и испричају! Али не, ако су Свети Оци и веровали да је све створено пало заједно са Адамом, а нису веровали у то да је Адам "еволуирао" од некакве друге твари; зашто бих ја веровао друкчије од Светих Отаца? Ево, дошао сам до веома важне тачке. Ви питате: "Како је Адамов пад изазвао изопачење и закон џунгле за животиње, ако су животиње створене пре Адама? Знамо да су животиње гинуле,
273
убијале се и прождирале међусобно још од времена њихове појаве на земљи, а не само после појаве човека". Откуда то знате? Да ли сте сигурни да томе уче Свети Оци? Ви излажете своју "тачку гледишта" не цитирајући уопште Свете Оце, већ нудећи философију "времена". Ја се, наравно, слажем са Вама да је Бог ванвремен; за Њега је све садашњост. Али та чињеница није доказ претпоставке да су животиње које су страдале због Адама страдале пре његовог пада. Шта о томе кажу Свети Оци? Чињеница је да већина Светих Отаца говори о животињама као о већ изопаченима и смртнима; али они говоре о њиховом стању као о стању палости. А какво је њихово стање пре Адамовог греха? У тумачењу Књиге Постања преп. Јефрема Сиријског постоји значајно место које се тиче овога. Говорећи о "кожама" од којих је Господ сашио одећу Адаму и Еви после пада, преп. Јефрем пише: "Може се мислити да су прародитељи, додирнувши рукама своје појасе, открили да су обучени у рухо од кожа животиња које су можда умртвљене на њихове очи како би се они хранили њиховим месом, покривали своју наготу кожама, и у самој њиховој смрти видели смрт свог сопственог тела" (Тумачење Књиге Постања, гл. 3). Касније ћу размотрити светоотачко учење о бесмртности Адама пре његовог преступа, а овде ме само интересује питање да ли су животиње страдале и пре пада. Зашто би св. Јефрем Сиријски претпоставио да је Адам могао да сазна за смрт видећи смрт животиња, ако је он пре свог преступа већ видео како оне умиру (а тако би требало да буде у складу са еволуционистичким погледима)? Али то је само претпоставка; други Свети Оци се, по том питању, изражавају сасвим одређено, што ћу касније и да покажем. Али прво морам да Вас питам: ако је то истина што Ви кажете, тј. да су животиње гинуле и да се створено изопачавало пре Адамовог преступа, како је могуће да је Бог погледао на Своју творевину после сваког Дана Стварања и да је видео "да је добро", и да је после стварања животиња Петог и Шестог Дана "видео да је добро", и да после свих шест Дана после стварања човека: "погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома". Како су животиње могле да буду "добре" ако су већ биле изопачене и смртне упркос плану који је Бог имао за њих? Богослужбени текстови Православне Цркве садрже мноштво места где се дирљиво оплакује "пропадљива твар", а такође се изражава радост поводом тога што је Христос Својим Васкрсењем "оживео пропадљиву твар". Како је Бог могао видећи плачевно стање творевине казати - "да је добро"! А у Књизи Постања читамо:
274
"Ево, дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну; а свему зверињу земаљском и свима птицама небеским и свему што се миче на земљи и у чем има душа жива, дао сам сву траву да једу. И 6u тако" (l.Mojc. 1,2930). Ако су се животиње прождирале пре пада, као што Ви кажете, зашто је Бог дао чак и "свему зверињу земаљском и свему што се миче на земљи" (од којих су многе сада искључиво месождери) само "траву да једу"! Тек после доста времена од Адамовог пада, Бог је рекао Ноју: "Што се год миче и живи, нека вам буде за јело, све вам то дадох као зелену траву" (1. Мојс.,9,3). Зар не осећате овде присуство тајне која Вам засад измиче, зато што инсистирате на тумачењу светог текста Књиге Постања помоћу савремене еволуционистичке философије која не прихвата да су животиње некад имале неку другачију природу од оне коју имају данас? Али, Свети Оци јасно уче да су животиње (као и човек) биле друкчије пре Адамовог преступа! Тако св. Јован Златоуст пише: "Јасно је да је човек у почетку имао пуну власт над животињама... А да се ми сада плашимо звери и немамо власт над њима, то ја не поричем... У почетку није тако било, већ су се звери бојале и страшиле и покоравале своме владару. Када је он због непослушности изгубио срчаност, онда му се и власт умањила. Да су све животиње биле потчињене човеку, о томе Писмо каже: Јер Господ Бог створи од земље све звери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име"(Књ,П.2,19). И он видећи крај себе звери није побегао одатле, већ као што неки господар даје имена потчињеним му робовима, тако је и он дао имена свим животињама... Дакле, то је већ довољно за доказ да звери нису биле страшне човеку. Али постоји још један доказ, не мање јак и чак јаснији од првог. Какав? Разговор змије са женом. Да су се људи плашили звери, угледавши змију, жена се не би зауставила, не би примила савет, не би разговарала са њом без страха, већ би се одмах уплашила и побегла. А она разговара и не плаши се; тада страха још није било" (Омилије на Књигу Постања, IX, 4). Зар није јасно да св. Јован Златоуст чита први део Књиге Постања "како је написано", као историјску причу о стању човека и твари пре Адамовог преступа, када су се и човек и животиње разликовале од садашњих? Исто и св. Јован Дамаскин каже да је: "Земља сама доносила плодове да би се њима користила жива бића потчињена човеку. После преступа, када се (човек) придружи стоци неразумној и постаде јој сличан... потчињена твар устаде против владара кога јој је Творац поставио" (Тачно изложење православне вере, књ. 2, гл. 10). Могуће је, рећи ћете да св. Јован Дамаскин исто каже на том месту о стварању животиња: "Све су (оне) на погодно коришћење
275
од стране човека, али једне од њих земља је дала за храну њему, као, на пример, јелене, ситну стоку, срне и слично" (Исто). Али Ви треба ово место да читате у контексту, јер на крају пасуса пише (управо као што сте приметили да је Бог створио човека мушкарца и жену, унапред знајући за Адамов преступ, тако и овде): "Јер Онај Који је све знао и пре Постања, па и то да ће човек самовољно да прекрши (Божанску заповест) и да ће се предати погибли, створио је све: и оно што је на своду и оно што je на земљи, и у водама, зато да би се он погодно користио свим тим" (Исто). Зар не видите из Светог Писма и списа Светих Отаца да Бог ствара твари тако да оне буду корисне човеку, чак и у његовом пропадљивом стању; али их не ствара као пропадљиве, и оне нису биле такве пре Адамовог пада. Но, погледајмо сада шта пише код једног од Светих Отаца, који директно говори о непропадљивости твари пре Адамовог преступа, код светог Григорија Синаита, који је својим узвишеним духовним животом и богословском целомудреношћу достигао висоте Божанскога виђења. Он пише (наводимо према руском "Добротољубљу"): "Твар која данас постоји није створена у почетку као пропадљива; већ је таква постала (касније), јер се, по Писму, покорила таштини, али не од своје воље, већ због онога који је покори, 'са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу' (Римљ.8,20). Онај Који је обновио Адама и осветио га, обновио је и твар, али је од пропадљивости није избавио" (Главе о заповестима и догматима, 11). Даље, исти Свети Отац нам даје изузетне детаље у вези са стањем твари (конкретно, Раја) пре Адамовог преступа: "Едем је место у коме је Бог посадио најразличитије мирисно биље. Није ни потпуно непропадљив нити, пак, потпуно пропадљив. Налазећи се између пропадљивости и непропадљивости, он је увек и преизобилно испуњен плодовима и цвећем у цвату, и зрелим и незрелим. Дрвеће које пада и зрели плодови се претварају у мирисну земљу, која нема задах труљења као у овом свету. То је од изобиља благодати освећења која тамо увек влада" (Исто). Шта кажете на речи које сам навео? Да ли ћете и надаље остати убеђени у оно што учи "униформисана" еволуционистичка философија да је твар била иста пре пада као и после? Свето Писмо нас учи да "Бог није створио смрт" (Прем. 1,13), а св. Јован Златоуст учи да: "Као што је твар постала пропадљива када је твоје тело постало пропадљиво, тако ће твар - када твоје тело постане непропадљиво - следити тело и постати му слична" (Омилије на посланицу Римљанима, XIV, 5). А св. Макарије Велики вели: 276
"... Постављен би (Адам) за господара и цара свих твари... после његовог поробљења, поробљена би са њим заједно и твар која му је служила и покоравала се; зато што се преко њега зацарила смрт над сваком душом..." (Омилија 11). Учење Светих Отаца, ако прихватамо "како је написано" и не покушавамо да га протумачимо помоћу наше људске мудрости, јасно говори о томе да је стање твари пре Адамовог пада било потпуно другачије од садашњег. Не желим да кажем да знам какво је било то стање; то стање између пропадљивости и непропадљивости је веома загонетно за нас који смо потпуно подложни пропадљивости. Други велики православни Отац, св. Симеон Нови Богослов, учи да су закони природе које ми данас знамо друкчији од оних који су били пре Адамовог преступа. Он пише: "Речи и уредбе Божије постају природни закон, тако и уредба Божија, дата Адаму због његове непослушности, тј. осуда на смрт и трулежност, постаје природни закон, вечан и непролазан" (Слово 38). Ко од нас, грешних људи, може да одреди какав је био "закон природе" пре Адамовог преступа? Наравно, природне науке, које су потпуно везане својим посматрањем за садашње стање творевине, не могу да га (тј. закон природе пре пада прим. уред.) проучавају. Па како ми онда уопште ишта знамо о њему? Очигледно, зато што нам је Бог открио нешто о томе преко Светог Писма. Али ми такође знамо из дела св. Григорија Синаита (као и из других дела која ћу касније навести) да је Бог открио нешто и ван Писма. А то ме доводи до другог веома важног питања које поставља теорија еволуције. Наука и Божанско откривење Који је извор наших истинских знања о првоствореном свету и по чему се он разликује од науке? Откуд св. Григорије Синаит зна шта се догађало са зрелим воћем у Рају, и зашто природне науке то не могу да открију? Пошто волите Свете Оце, онда мислим да већ знате одговор на ово питање. Свеједно, сам ћу на ово дати одговор који није заснован на мојим умовањима, већ на неоспорном ауторитету једног од Светих Отаца, веома узвишеног духовног живота, преп. Исака Сиријског, који је, на основу сопственог опита, говорио о узношењу душе к Богу. Описујући како се душа усхићује при размишљању о будућем веку нетрулежности, преподобни Исак Сиријски пише: "И одавде се (она) већ узноси својим умом ка ономе што је претходило стварању света, када није било никакве твари, ни неба, ни земље, ни ангела, нити ичега што је после постало, и ка ономе како је Бог, искључиво по благовољењу Своме, одједном увео све из небића у биће, и свака ствар је пред Њега стала у
277
свом савршенству" (Беседа 21. по руском, тј. Беседа 85, по грчком издању). Ето видите, св. Григорије Синаит и други Свети Оци веома дубоког духовног живота су, у стањима Божанског созерцања које надилази оквире природног знања, били узношени до виђења првоствореног света. Сам св. Григорије тврди да су "осам главних предмета созерцања" у стању савршене молитве следећи: 1. Бог, 2. Природа и поредак умних сила, 3. Састав видљивих ствари, 4. Домострој силаска Логосовог, 5. Свеопште васкрсење, 6. Страшни Други Христов долазак, 7. Вечна мука, и 8. Царство Небеско (Главе о заповестима и догматима, 130).Зашто је св. Григорије Синаит "састав видљивих ствари", прикључио предметима Божанског созерцања који припадају сфери богословских знања, а не науци? Није ли због тога што постоји и такав аспект и стање творевине који се налази ван сфере научних знања а који може да се сагледа искључиво благодатним созерцањем, Божијим, којим је и сам преп. Исак Сиријски сагледао Божију творевину? Предмети ових созерцања се, како учи св. Григорије, "јасно... созерцавају и признају од стране оних којима је благодатно дата потпуно чистога ума" (Исто). На другом месту преп. Исак Сиријски јасно описује разлику између природног знања и вере која узводи к созерцању. "Знање (природно знање - прим. прев.) је врхунац природе и чува је у сваком погледу. А вера савршава усхођење које надилази природу. Знање се не усуђује да пропусти до себе оно што је за природу рушилачко, него бежи од тога; а вера без тешкоћа то дозвољава и каже: "На лава и на аспиду наступаћеш и газићеш лавића и змаја" (Пс. 91,13)... Многи су по вери улазили у огањ, зауздавали огњену силу, и недирнути пролазили посред њега, и по површини мора ходили као по копну. А све ово је изнад природе, и противно путевима сазнања, и показује да је оно празно у свим путевима и законима својим. Видиш ли како знање чува границе природе? А видиш ли како вера надилази природу и тамо крчи пут свом усхођењу? Начини (природног) сазнавања су пет хиљада година, можда мало мање, а можда више од тога, управљали светом, и човек никако није могао да подигне главу своју од земље и да позна силу Творца Свога све док није засијала наша вера, ослободивши нас од таме земаљског делања и сујетног потчињавања после узалудног блуђења ума. Па и сада, када смо стекли тихо море и
278
непотрошиву ризницу (Премудрости), опет смо склони да, блудећи, радије одлазимо на изворчиће (земаљске мудрости). Нема знања које није оскудно, ма како се оно богатило. А богатства вере не могу да стану ни на земљу ни на небо" (Слово 25). Сад схватате у чему је суштина спора између светоотачког схватања Књиге Постања и еволуционистичког учења, које се труди да схвати тајне Божијег стварања помоћу природног знања и световне философије, чак и не допуштајући могућност да у тајнама Божијега стварања постоји нешто што надилази та знања. С друге стране, Књига Постања је повест о Божијем стварању, коју је, у Божанском созерцању, видео пророк Мојсије, а што касније потврђују својим опитом и Свети Оци. И мада је богооткривено знање изнад природног, ми, ипак, знамо да не може бити противречности између истинског Откривења и истинског природног знања. Али зато може да дође до сукоба између Откривења и људске философије, која је по правилу погрешна. Према томе, нема несклада између знања о стварању света које је дато у Књизи Постања како је тумаче Свети Оци, и истинитих знања о створеном свету до којих долази савремена наука кроз истраживање; али, наравно, постоји неразрешив сукоб између знања датог у Књизи Постања и испразних философских спекулација савремених научника, непросвећених вером у погледу стања света током Шест Дана Стварања. Ако, пак, желимо да сазнамо истину, онда треба да - свугде тамо где између Књиге Постања и савремене философије постоји сукоб - прихватимо учење Светих Отаца и одбацимо лажна мњења философа. Но, свет је толико заражен испразном савременом философијом, која се издаје за науку, да је јако мало чак и православних који желе или се труде да се непристрасно удубе у овај проблем, да открију шта је то чему нас, уствари, уче Свети Оци, а онда и да прихвате светоотачко учење, чак и онда када оно изгледа као потпуни апсурд у очима таштог мудровања овога света. Што се тиче истинског светоотачког виђења првоствореног света, мислим да сам Вам указао на довољно тих виђења, која се, на први поглед, чине "чуднима" за православног Хришћанина чије је схватање Књиге Постања помућено савременом научном философијом. "Најчудније" је, вероватно, то што су Свети Оци сам текст Светога Писма схватали "онако како је написано", и што нам сами они не дозвољавају да Свето Писмо тумачимо "слободно" нити алегорично. Многи "савремени образовани" православци су навикли да овакво тумачење доводе у везу са протестантским фундаментализмом, јер се плаше да ће их надмени философи науке сматрати "наивнима". Но, јасно је, са једне стране, колико је истинско светоотачко тумачење дубље од тумачења (протестантских) фундаменталиста који нису ни чули за Божанско созерцање и чије се тумачење (Светога Писма) само понекад и случајно подудара са светоотачким; а, са друге стране, 279
колико је светоотачко тумачење дубље од тумачења које некритички прихвата спекулације савремене философије као тобожње "истинско знање". Савремени православни Хришћанин може да схвати како се непропадљивост првоствореног света налази ван компетенција научних истраживања ако размотри чињеницу непропадљивости онакву каква се пројављује кроз Божије деловање чак у нашем данашњем пропадљивом свету. Не можемо наћи јаснију пројаву те непропадљивости него код Пресвете Богородице Којој певамо: "Без истленија Бога Слова рождшују, сушчују Богородицу Тја величајем" ("Која непорочно Бога Слова роди, уистину Богородицу, ми Те величамо"). Богородични наших православних богослужења су препуни овог учења. Св. Јован Дамаскин указује да се у два погледа ова "непропадљивост" надилази законе природе: "... Што је рођено без оца, то је изнад природних закона рађања... а што је без бола, то је изнад закона рађања" (Тачно изложење православне вере, гл. IV, 14). Шта да одговори православни Хришћанин када савремени безбожници, под утицајем савремене натуралистичке философије, инсистирају на томе да је таква "непропадљивост" немогућа и захтева да Хришћани верују само у оно што се може доказати или посматрати научно? Зар он не треба да се држи своје вере, која је богооткривено знање, без обзира на "науку" и њену философију, а да таквим псевдонаучницима одговори да ту непропадљивост он зна и схвата управо као натприродно дело Божије. Зашто бисмо се онда колебали у погледу вере у (богооткривену) истину о стању творевине пре Адамовог пада, ако смо се већ уверили да, како нас Свети Оци уче, постоји и оно што се налази ван компетенција научних истраживања или знања? Онај који прихвата еволуционистичко учење о стању творевине пре Адамовог преступа и који, тиме, одбацује светоотачко учење, само припрема како сопствену тако и душе других (православних Хришћана) за прихватање еволуционистичке и других псевдонаучних теорија и о многим другим аспектима православног учења. Ми данас чујемо многе православне свештенике који нам говоре: "Наша вера у Христа не зависи од тога како тумачимо Књигу Постања. Можеш да верујеш како хоћеш...". Али, зар је то могуће да наш немар у схватању једног дела Божијег Откривења (који је, узгред буди речено, тесно повезан са Христом, Другим Адамом, Који се и оваплотио да би нас обновио у првобитно стање) не доведе до немарног схватања свеколиког учења Православне Цркве? Св. Јован Златоусти сигурно са разлогом доводи у тесну везу правилно и строго тумачење Светог Писма (конкретно Књиге Постања) са правилношћу догмата који су неопходни за наше спасење. Говорећи алегоријски о онима који тумаче Књигу Постања, он пише:
280
"Али молим вас да не слушате те људе, да оградимо наш слух од њих, да верујмо Божанском Писму и, следећи оно што је у њему речено, да се трудимо да сачувамо у својим душама здраве догмате, као и да водимо правилан живот, да би живот сведочио о догматима и догмати давали животу чврстину... Ако ми... живећи добро, не будемо поштовали праве догмате, нећемо ништа стећи за своје спасење. Ако хоћемо да се избавимо од пакла и задобијемо Царство, треба да се украсимо и једним и другим - и правилношћу догмата и строгошћу живота" (Омилије на Књигу Постања, XIII). Ту је још једно питање које се може поставити, а тиче се стања првостворенога света: "Шта је са тим 'милионима година' постојања света, које наука 'познаје као чињеницу'? Моје писмо је већ предуго, и ја овде не могу да разматрам то питање. Али ако хоћете, у другом писму ћу га размотрити, укључујући и "радиоугљенички метод" (Ц14) и друге "апсолутне" методе датирања, навести Вам мишљења светски признатих научника и показати да тих "милион година", такође, уопште нису "чињеница", већ опет философија. Те идеје није било све док људи, под утицајем натуралистичке философије, нису почели да верују у еволуцију; ако је, пак, еволуција истина, онда и свет мора да је стар милионе година (а пошто еволуцију никад нико није могао да "посматра", онда она може само да се замисли једино под претпоставком да су безбројни милиони година изазвали процесе, који су исувише "мали" да би их савремени научници посматрали). Ако то питање истражите објективно и непристрасно, одвајајући истинске доказе од претпоставки и философије, мислим да ћете увидети да нема фактичких података који би нас непобитно навели да сматрамо да је Земља старија од 7500 година. Погледи на ово у потпуности зависе од одређеног философског става према проблему постанка света. Завршавајући овај кратки преглед светоотачког учења о првоствореном свету, не видим ништа боље од тога да испишем Божанске речи оног од Светих Отаца, који је толико засјао у молитви да је постао трећи кога цела Православна Црква назива "Богословом". То је св. Симеон Нови Богослов. У свом четрдесет петом Слову он, из светоотачког Предања и, вероватно, из сопственог искуства, казује следеће: "Бог је у почетку, пре него што је насадио Рај и дао га првоствореним људима, за пет дана створио земљу и све што је на њој, небо и све што је на њему, а шестог дана створио је Адама и поставио га за господара и цара свега видљивог. Рај тада још увек није постојао. Али тај свет беше од Бога као некакав рај, иако материјалан и опажајан. Њега даде Бог Адаму и његовим потомцима... 'И насади Господ Бог врт у Едему на Истоку. И учини Господ Бог те никоше из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело' (1. Мојс. 2,9), и са разним плодовима који се никад нису кварили и стално су рађали, који су увек били свежи и слатки и причињавали првоствореним 281
(људима) велико задовољство и пријатност. Јер је било потребно причињавати и непропадљиво насладошћење телима првостворених (људи) која су била непропадљива... Адам је био створен са непропадљивим телом, али материјалним, које још није било и духовно, и био постављен од стране Творца Бога за бесмртног цара непропадљивог света, не само раја већ и свега што је постојало под Небесима... (После преступа Адамовог) Бог није проклео Рај... већ је проклео сав остатак земље који је, такође, био непропадљив и доносио плода сам од себе... Онај који је постао пропадљив и смртан због кршења заповести по правди је требало да живи на пропадљивој земљи и да се храни пропадљивом храном... Онда су и сва створења, када су видела да је Адам изгнан из Раја, престала, као преступнику, да му се покоравају... Али Бог је... задржао сва та створења Својом силом и, по доброти и милости Својој, није дозволио да се одмах устреме против човека и наредио је да му се и даље покоравају, и да, поставши пропадљива, (и даље) служе пропадљивоме човеку ради кога су и створена, да би се - када се човек опет обнови и постане духован, непропадљив и бесмртан - и сва твар која му је потчињена и служи му, ослободила ропства,обновила се заједно са њим и постала непропадљива и као духовна... Не доличи телима људским да се обуку у славу васкрсења и постану непропадљива пре него што сва твар буде обновљена. И, као што на почетку, најпре сва твар би створена непропадљивом, а онда из ње би узет и створен човек, тако опет треба најпре сва твар да постане непропадљива, а тек онда да се обнове и непропадљива постану пропадљива тела људска, да опет постане цели човек непропадљив и духован, и да обитава у непропадљивом, вечном и духовном обиталишту... Видиш ли да је сва та твар у почетку била непропадљива и да ју је Бог створио (да бива) у рајском стању? Али пошто је, по Божијем допуштењу, била подвргнута пропадању, покорила се људској сујети. Схвати, такође, и то како ће се прославити и засијати сва твар у будућем веку. Јер када се она обнови, онда неће бити опет онаква каква је била створена у почетку. Већ ће бити онаква какво ће, по речи Божанскога Павла, бити наше тело... Сва твар, по вољи Божијој, после свеопштег васкрсења неће бити онаква каква је била створена вештаствена (материјална) и опажајна, већ ће бити преобликована да би постала некакво невештаствено (нематеријално) и духовно обиталиште изнад свих чула". Има ли јаснијег учења о стању првоствореног света пре Адамовог преступа?
Православни поглед на природу човека
282
Сада приступамо последњем и најважнијем питању које савремена еволуционистичка теорија поставља пред православно богословље: питању природе човека и, конкретно, питању природе првоствореног човека Адама. Кажем да је то "најважније питање", јер се учење о човеку, антропологија, најтешње тиче богословља, и ту се указује, вероватно, најбоља могућност да се са становишта (православног) богословља раскринка грешка еволуционизма. Добро је познато да Православље, потпуно друкчије од римокатолицизма, учи о природи човека и о Божанској благодати, и ја ћу сад покушати да покажем да схватање природе човека, који теорија еволуције подразумева, и који Ви богословски образлажете у Вашем писму, заправо није православно схватање човека, већ схватање које је много ближе римокатоличкој антропологији; а то је, пак, само потврда чињенице да теорија еволуције, коју не заступа нико од православних Светих Отаца, није ништа друго до плод западног одступничког (апостатичког) начина мишљења, као и да је сама теорија еволуције, без обзира на чињеницу што је првобитно и настала као "реакција" на римокатолицизам и протестантизам, уствари дубоко заснована на папистичкој схоластичкој традицији. Поглед на људску природу и стварање Адама који Ви образлажете у свом писму је, у великој мери, под утицајем Вашег мишљења да је Адам по телу био "еволуирала животиња". То мишљење нисте преузели од Светих Отаца (јер не можете наћи ниједног од Светих Отаца који је у то веровао, и ја сам Вам већ показао да су Оци сасвим "буквално" веровали у то да је Адам био створен од праха, а не од неке друге твари), већ из савремене науке. Размотримо најпре православно светоотачко схватање природе и вредности световног, научног знања, нарочито у односу на богооткривено, богословско знање. То светоотачко схватање је веома добро изложио велики Отац исихаста св. Григорије Палама када је био принуђен да отворено брани православно богословље и духовност од западног рационалисте Варлаама, који је настојао да духовност и знање исихазма сведе на нешто што се може процењивати науком и философијом. Одговарајући Варлааму, св. Григорије поставља опште принципе, сасвим применљиве у наше дане, када научници и философи мисле да могу да схвате тајне стварања и природе човека боље од православног богословља. Он пише: "Почетак мудрости је бити довољно мудар да би разликовао и претпоставио мудрости ниској, земаљској и сујетној - истинску, корисну, небеску и духовну, која од Бога исходи и к Њему узводи, која оне што је стичу чини угоднима Богу" (У одбрану светих исихаста, Триада 1,2). Он учи да је искључиво ова друга мудрост - добра по себи, а да је прва и добра и зла: "Знање различитих језика, моћ 283
реторике, историјска знања, откривање тајни природе, разне методе логике... све је то истовремено и добро и зло, не само зато што се пројављује сагласно са идејом оних који се њиме користе и лако поприма облик који му даје мишљење оних што владају њиме, већ и зато што је то учење добро све дотле док души даје проницљивост. Али, оно је лоше за оног ко се предаје тим истраживањима толико да остаје у њима до старости" (Исто, Триада 1, 6). Осим тога: "Ако неки од Отаца и говори исто што и (људи) спољашњи, та сагласност је само у речима, а мисли су потпуно различите. Први, по речима Павла, имају 'ум Христов' (l.Kop.2,16), а други у најбољем случају изражавају људско поимање ствари. "Него колико су небеса више од земље, толико су путеви Моји виши од ваших путова, и мисли моје од ваших мисли", каже Господ (Ис. 55,9). Даље, и када би мисли тих људи понекад биле, чак, и исте као код Мојсија, Соломона или њихових подражавалаца, каква им је од тога корист? Зар човек који при здравом уму и који припада Цркви може одатле да изведе да је њихово учење од Бога?" (Исто, Триада 1,11). Од световног знања, пише даље, св. Григорије Палама: "Ми апсолутно не можемо да очекујемо никакву тачност у познању Божанских ствари; јер је немогуће извући из њега некакво одређено учење о Божанском. Јер Бог га учини неразумним! (Исто, Триада 1,12). И то знање може да буде штетно и непријатељско у односу на истинско богословље: "Моћ поимања, које је постало безумно, ступа у борбу против оних који прихватају Предање у простодушности срца; (безумно) поимање презире дела Духа, следећи пример људи који су се према тим делима опходили немарно и окренули твар против Творца" (Исто, Триада 1,15). Тешко да се може дати боља оцена онога што су "хришћански еволуционисти" покушали да учине, сматрајући себе мудријима од Светих Отаца и применивши световно знање на тумачење Светог Писма и учења Светих Отаца. Зар свима није очигледно да је рационалистички, натуралистички дух Варлаамов сасвим близак духу савременог еволуционизма ? Али, напоменимо да св. Григорије говори о научном знању које, када је на свом нивоу, јесте истинито; оно постаје лажно тек онда када почиње да ратује против вишег, богословског знања. Да ли је теорија еволуције истинита макар научно? Већ сам у овом свом писму рекао да су научни "докази" у корист еволуције веома сумњиве природе, о чему ћу Вам радо писати у другом писму. Овде сам дужан да кажем коју реч конкретније о научним "доказима" у корист еволуције човека, пошто већ почињемо да додирујемо област православног богословља. 284
У свом писму Ви кажете да сте срећни што нисте читали дела Тејара де Шардена и осталих присталица еволуције на Западу. Ви прилазите (како кажете) целом том питању "једноставно". Овде сте, бојим се, и начинили грешку. Добро је и корисно узимати Свето Писмо и Свете Оце "једноставно"; тако их и треба примати, што се и сам трудим да чиним. Али зашто бисмо дела савремених научника и философа узимали, такође, "једноставно", тј. верујући им на реч када они за нешто тврде да је истинито, чак и тада када нас прихватање њиховог става нагони да мењамо наше богословске погледе? Напротив, ваљало би да будемо веома критични када нам савремени мудраци говоре како да тумачимо Свето Писмо. Ми треба да будемо критички настројени не само према њиховој философији, већ и према "научним доказима", који, како они стврде, говоре у прилог њихове философије, јер су често управо ти "научни докази" сами по себи - философија. То је нарочито тачно у погледу ученог језуите Тејара де Шардена; јер он не само да је конструисао најразрађенији и најутицајнији философско-теолошки систем, заснован на појму еволуције, већ је лично био повезан са откривањем и тумачењем готово свих фосилних доказа у корист "еволуције човека", који су били откривени за време његовог живота. А сад морам да Вам поставим једно елементарно научно питање: који су докази "еволуције човека"? У детаљно излагање овог питања такође не могу да улазим у овом писму, али ћу га укратко размотрити. Касније, ако будете хтели, могу написати и више. Научни докази у корист "еволуције човека" су: пронађени остаци неандерталца (доста примерака); синантропуса (неколико лобања); такозваних јаванског, хајделбершког и пилтдаунског "човека" (пре двадесетак година) и скорашњи налази у Африци (сви су они доста фрагментарни) и још мали број других остатака. Сви фосилни остаци који доказују "еволуцију човека" могу да се сместе у врло мали ковчег и воде порекло из локалитета који су веома удаљени једни од других, немају поузданих показатеља макар релативне (а камоли "апсолутне") старости, као ни података о томе како су ти разни "људи" повезани међусобно сродством или пореклом. Осим тога један од тих "еволуционистичких предака човекових", "пилтдаунски човек", како се испоставило пре двадесет година, пред ставља намерни фалсификат. Интересантно је да је Тејар де Шарден био један од "проналазача" "пилтдаунског човека" - чињеница је коју ћете наћи у већини уџбеника или у његовим биографијама. Он је "открио" очњак тог измишљеног створења - зуб који је, када је пронађен, већ био вештачки измењен са намером да се људи доведу у заблуду у погледу његове старости! Ја немам доказа да је Тејар де Шарден свесно учествовао у превари; мислим да је вероватније да је сам био жртва правог аутора преваре, и да је 285
он толико тежио да нађе доказе "еволуције човека" у коју је већ веровао, да једноставно није обратио пажњу на анатомске препреке које је овај грубо направљени "човек" откривао објективном посматрачу. Ипак у уџбеницима еволуције, који су штампани пре раскринкавања преваре, пилтдаунски човек прихвата се неоспорно као еволуционистички предак човеков; (већ је била направљена чак и "реконструкција" његове "лобање", иако су били откривени само фрагменти); са сигурношћу се тврдило да "пилтдаунски човек спаја људске особине са другим, далеко мање прогресивним" (Трејси Л. Сторер, "Општа зоологија" Њујорк, 1951). То је, наравно било оно што је потребно да надомести "карику која недостаје" између човека и мајмуна, јер се пилтдаунски фалсификат управо и састојао од мешавине људских и мајмунских костију. Мало касније исти Тејар де Шарден учествовао је у открићу, а још више у "тумачењу" синантропа. Пронађено је неколико лобања тог створења, и то је био најбољи кандидат од пронађених до тог доба за "карику која недостаје" између савременог човека и мајмуна. Захваљујући његовом (Де Шарденовом) "тумачењу" (а до тог доба он је већ стекао репутацију једног од водећих палеонтолога света), "синантроп" је, такође, ушао у уџбенике еволуције као предак човеков, уз потпуно пренебрегавање неоспорне чињенице да су кости савременог човека биле пронађене у истим наслагама, што је сваком човеку без "еволуционистичких" предрасуда довољно да закључи да су тог мајмуна користила као храну људска бића (у основи сваке лобање "синантропа" је била рупица кроз коју се вадио мозак). Тејар де Шарден је био умешан у откриће, а што је још важније у тумачење неких налаза "јаванског човека" који су били фрагментарни. Укратко, где год да је био налазио је "сведочанства" која су у потпуности одговарала његовим очекивањима - а то је да је човек "настао" од мајмуноликих бића. Ако објективно проучите све налазе у корист "еволуције човека", мислим да ћете открити да убедљивих или иоле разумних доказа те "еволуције" нема. "Докази" постоје зато што људи хоће у то да верују; они верују у философију која захтева да човек настаје од мајмуноликих бића. Од свих "нађених људи", само је неандерталац (и, наравно, кромањонац који је једноставно савремени човек) оригиналан; али и он је само Homo sapiens који се не разликује од савременог човека више него што се савремени људи међусобно разликују, тј. ради се варијацији у оквиру одређене подврсте или врсте. Молим Вас да обратите пажњу на то да су слике неандерталског човека у уџбеницима из еволуције измишљотине цртача који, полазећи од еволуционистичке философије, имају предубеђења о томе како треба да изгледа "примитивни човек"! Сматрам да сам довољно рекао, али не да бих показао да могу да оповргнем теорију "еволуције човека" (ко уопште може 286
ишта да оповргава или потврђује уз тако фрагментарне доказе?!), већ да бих подвукао да треба да се веома критички односимо према необјективним тумачењима оваквих оскудних доказа. Оставимо савременим паганима и њиховим духовним инспираторима-философима да се усхићују открићима сваке нове лобање, кости па, чак, и једног јединог зуба, о којима се, онда, у новинским насловима каже: "Нађен нови предак човека". То чак није област испразног знања; то је област савремених скаски и бајки, оног мудровања које је, заиста, застранило у крајњу апсурдност. Где да се обрати православни Хришћанин ако пожели да сазна истинско учење о стварању света и човека? Св. Василије Велики нас јасно саветује: "О чему пре говорити? Од чега започети тумачење? Да ли раскринкавати сујетност пагана? Или величати истину нашег учења? Јелински мудраци су много расправљали о природи и ниједно њихово учење није остало чврсто и непоколебљиво: јер свако наредно учење је увек оповргавало оно претходно. Зато нема потребе да разобличујемо њихова учења; довољни су сами да једни друге међусобно оповргну" (Шестоднев, Беседа 1, 2). Дакле, слично св. Василију "спољашња учења остављајући спољашњим (људима), вратимо се црквеном учењу" (Шестоднев, Беседа 111, 3). Као и он, "истраживаћемо свет, разматрати васељену не по начелима световне мудрости, већ како је научио служитеља Свога Бог Који је говорио са њим 'из уста к устима' (4. Мојс. 12,8)" (Шестоднев, Беседа 6,1). Сада ћемо видети да еволуционистички погледи на порекло човека не само да нас ничему не уче о пореклу човека, већ заправо лажно говоре о човеку, као што Ви и сами показујете када сте принуђени да излажете то учење да бисте одбранили идеју еволуције. Излажући свој поглед на природу човека, који је заснован на прихватању идеје еволуције, Ви пишете: "Човек по природи није Божија икона ("по образу Божијем"). По природи он је животиња, еволуирала звер, прах земни. Човек је икона Божија натприродно". И још: "Ми видимо да човек сам по себи није ништа и немојмо да се скандализујемо због његовог природног порекла"... "Божији удах живота је преобразио животињу у човека без промене једне једине анатомске одлике тела, једне једнине ћелије"... "Не бих се зачудио ако би тело Адамово било у сваком погледу тело мајмуна". И још: "Човек је оно што јесте не због његове природе која је прах, већ због натприродне благодати коју му је Бог удахнуо". Пре него што се обратимо светоотачком учењу о природи човека, признаћу да реч "природа" (nature) може да буде донекле двосмислена, и да се могу пронаћи места на којима Свети Оци користе израз "људска природа" онако како се он користи у
287
обичном разговору, као оно што се односи на ту палу људску природу, чије су последице очигледне свакодневно. Али постоји још узвишеније светоотачко учење о људској природи, нарочито учење, дато Божанским откривењем, које не може бити ни схваћено или прихваћено од стране оних који верују у еволуцију. Еволуционистичко учење о људској природи, које разматра палу људску природу са позиција "здравог разума", јесте заправо учење римокатоличко, а не православно. Православно учење о људској природи најсажетије је изложено у "Душекорисним поукама" авве Доротеја. Та књига је прихваћена у Православној Цркви као азбучник, основни уџбеник православне духовности; то је прво духовно штиво које се даје православном монаху, које остаје његов стални сапутник током целог живота и које се стално изнова чита. Изузетно је важно да се православно учење о људској природи излаже одмах на првој страници ове књиге, пошто је то учење основа свеколиког православног духовног живота. Какво је то учење? Авва Доротеј већ на првим страницама своје Прве Поуке пише: "У почетку, када је Бог створио човека (1 Мојс. 2,20), Он га је сместио у Рај, како каже Божанствено и Свето Писмо, и украсио га сваком врлином, давши му заповест да не окуша са дрвета које се налазило усред раја. И тако је он тамо живео у рајским сладостима: у молитви, созерцању, у свакој слави и части, имајући здрава чула и налазећи се у оном природном стању у коме је био створен. Јер је Бог створио човека по обличју Својем, тј. као бесмртног, самовласног, украшеног свим врлинама. Али, када је човек прекршио заповест окусивши плод дрвета са кога му је Бог заповедио да не узима, био је изгнан из Раја (1. Мојс.З), отпао је од природног стања и пао у противприродно, и већ се обрео у греху, славољубљу, љубави према насладама овога века и у другим страстима, био је запоседнут њима, јер је сам постао њихов роб кроз преступ. (Господ Исус Христос) је примио саму нашу природу, почетак нашег састава и постао Нови Адам, по обличју Бога Који је створио првог Адама, обновио је природно стање и чула исцелио, (учинивши их онаквим) каква су и била у почетку. А плодови смиреноумља су: самоукоравање, неповерење у сопствени разум, мржња према својој вољи; јер преко њих човек успева да дође себи и да се врати у природно стање чишћењем себе Светим Христовим заповестима". Исто учење нуде и други Оци - аскете. Тако, авва Исаија учи: "... У почетку, када је Бог створио човека, настанио га је у Рају, и човек је тада имао здрава чула, која су била природно уређена; али када је послушао оног што га је завео, сва његова чула су постала неприродна, тада је био лишен своје славе" (Слово 11, "О природном закону", Добротољубље, т. 1). И даље каже исти отац:
288
"Дакле, онај који жели да доспе у своје природно стање, нека одсече све своје плотске жеље да би се довео у стање по природи ума (тј. духовно)" (Исто). Свети Оци јасно уче да човек, када је Адам згрешио, није једноставно изгубио нешто што му је било придодато природи, већ да се сама људска природа изменила, искварила онда када је човек изгубио благодат Божију. Богослужења Православне Цркве, која су основа нашег православног догматичког учења и духовног живота, јасно уче да људска природа, каквом је данас видимо, није природна, већ се налази у исквареном стању: "Исцјељаја человјеческоје јестество, древњим преступљенијем истљевшеје, без тљи нов рождајетсја Младенец, и в Твојих њедрех, јако на престоље, сједит, Безневјестнаја..!' "Природу човечанску исцељујући, древним преступом отрулежену, непорочно рађа се нови Младенац, и, у недрима Твојим као на престолу, седи, Неневестна..." (Минеј 22. децембра, Богородичан шесте песме канона на јутрењу). И још: "Спасти хотја от тљи истљевшеје человјеческоје јестество Зиждитељ и Господ, во утробу очишчену Свјатим Духом вселивсја, неизречено вообразисја". "Хотећи да спасе отрулежену природу човечанску, Творац и Господ, у утробу очишћену Духом Светим се уселивши, неисказиво се (у њој) образова". (Минеј 23. јануара, Богородичан пете песме канона на јутрењу). Можемо да напоменемо да се у оваквим химнама свеколико наше православно схватање о Ваплоћењу Христовом и о нашем спасењу кроз Њега повезује са одговарајућим схватањем људске природе каква је била у почетку и коју је Христос у нама обновио. Верујемо да ћемо једнога дана бити са Њим у свету који ће бити веома налик на свет који је постојао овде на овој земљи, пре Адамовог пада, и да ће наша природа тада бити као Адамова природа, само још узвишенија, јер ће све материјално и променљиво бити надиђено, о чему јасно говори већ наведено место из св. Симеона Новог Богослова. А сада морам да Вам покажем да је Ваше учење о људској природи, каква је у садашњем палом свету, чак и нетачно, тј. да не одговара учењу Светих Отаца. Није немогуће да је то што сте написали (тј. да "без Бога човек по својој природи није ништа, јер је његова природа прах, као и природа животиња") последица немарности у изражавању мисли: међутим, ја, ипак, сматрам да је то последица Ваше обманутости вером у теорију еволуције. Будући да верујете у еволуционистичку философију, Ви или да верујете да је људска природа - ниска, животињска, како Ви и кажете да "човек по својој природи није икона Божија"; или, у најбољем случају (пошто, мислим да Ви у тако нешто, као православац, ипак, не верујете), Ви делите људску природу вештачки на два дела: на оно што је од "природе" и оно што је од
289
Бога. Али, истинска православна антропологија учи да је људска природа једна и од Бога; ми немамо никакву природу "од животиња" или "од праха" која би била друкчија од оне у којој нас је Бог створио. Дакле, и ова пала, изопачена људска природа коју сад имамо није "ништа", како Ви кажете, него чува у извесној мери ону "доброту" са којом је Бог створио. Ево шта авва Доротеј пише о том учењу: "... Ми природно поседујемо врлине које нам је дао Бог. Јер када је Бог створио човека, у њега је засејао врлине, како је рекао: да начинимо човека по Својему обличју (1. Мојс. 2,26). 'По образу' (Своме), јер је Бог створио душу бесмртном и самовласном, а 'по подобију' (Своме) јесте оно што се односи на врлине. Јер Господ Бог каже: будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив (Лк. 6,36), и на другом месту: будите Свети, јер Ја сам свет (1.Петр. 1,16). Исто каже и апостол: будите међу собом благи (Еф.4,32). И у псалму је речено: добар је Господ према свима (Пс. 145,9) и слично; ето шта значи 'по подобију'. Дакле, Бог нам је по природи дао врлине. Страсти нам не припадају по природи, јер оне чак немају никакву суштину или састав, већ као што тама по суштини својој нема састав, него је стање ваздуха, како каже св. Василије, које бива због одсуства светлости; тако су и страсти (неприродне нама): али душа, уклонивши се због сластољубља од врлина, у себи угнежђује страсти и јача их против себе" (Поука 12, О страху од будућег мучења). Осим тога, те богодане врлине још увек делују, чак и у нашем палом стању. У том погледу је изузетно важно православно учење св. Јована Касијана, који је оповргао погрешно мишљење блаженог Августина да је човек ван Божије благодати опште узевши - "ништа". Свети Касијан учи у Тринаестој беседи: "Да род људски није после пада изгубио познање добра, у то нас уверава апостол који каже: 'Јер када незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто сведочи савест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају, на дан када Бог узасуди тајне људске' (Римљ.2,14-16)... И фарисејима је говорио да могу да знају добро: 'А зашто и сами од себе не судите оно што је праведно' (Лк. 12,57). Он ово не би рекао да они природним разумом нису могли да разликују праведно. Зато не треба мислити да је људска природа способна само за зло" (Беседа 13, глава 12). Исто тако у вези са праведним Јовом, св. Касијан пита да ли је он победио "разноврсне сплетке непријатеља у овој борби без своје врлине, већ само уз помоћ благодати Божије", и одговара: "... Јов је победио сопственим снагама. Уосталом, и благодат Божија није остављала Јова; да га кушач не би преоптеретио
290
искушењима преко његових снага, она је дозволила да га куша онолико колико је могла да издржи врлина искушаваног" (Беседа 13, глава 14). Даље, у вези са патријархом Авраамом: "Правда Божија је хтела да искуша Авраамову веру, не ону коју му је Господ улио, већ ону коју је он по својој слободи испољио..." (Исто). Наравно, разлог због кога је Августин (и после њега римокатолицизам и протестантизам) сматрао да је човек без благодати - ништа јесте у томе што је он имао нетачну представу о људској природи, засновану на натуралистичком схватању човека. С друге стране, православно учење о људској природи какву је Бог створио у почетку и каква се, чак и данас, делимично чува у нашем палом стању, не дозвољава нам да паднемо у такав, лажни дуализам у погледу шта је "људско", а шта је "Божије". Наравно, све добро што човек има јесте од Бога, па и сама његова природа, јер Свето Писмо каже: "Шта ли имаш а што ниси примио?" (l.Kop.4,7). Човек нема "животињску природу" као такву и никада је није ни имао; он има искључиво пуну људску природу какву му је Бог дао на почетку и коју, чак, ни до сада он није потпуно изгубио. Треба ли Вам наводити мноштво јасних светоотачких сведочанстава у корист тога да се "образ Божији", који се находи у души, односи на природу човека, и није нешто придодато споља? Довољно је навести чудесно сведочанство св. Григорија Богослова које показује како човек по свом саставу стоји између два света и слободан је да следи ону страну своје природе коју сам изабере: "Не памтим како сам се са њим (телом) сјединио и како сам се, будући образ Божији, помешао са блатом!... Каква се то премудрост открива на мени и каква је то велика тајна! Није ли нас Бог увео у ову борбу са телом да се ми, као део Божанства и пореклом свише, не бисмо надимали и гордили својим достојанство и не бисмо заборављали Творца, него к Њему стално управљали очи своје, и да би слабост, која нам је својствена, ограничавала наше достојанство? Да бисмо знали да смо уједно и веома велики и веома мали, земаљски и небески, пролазни и бесмртни, удеоничари светлости и удеоничари огња или таме у зависности од тога којој се страни приклонимо. Тако смо саздани и то је, колико ја могу да видим, (из разлога)да би нас прах земаљски смиривао ако бисмо помислили да се преузносимо образом Божијим" (Беседа 14, О љубави према сиромашнима). Овај образ Божији који човек има по својој природи нису потпуно изгубили чак ни пагани, како учи св. Јован Касијан; он није изгубљен, чак, ни данас када човек, под утицајем савремене философије и еволуционизма, покушава себе да претвори у
291
зверполучовека, јер и данас Бог чека обраћење човеково, буђење у њему истинске људске природе која постоји у њему. То ме доводи до веома важне тачке Вашег тумачења учења једног од, нама готово савремених, богоносних Отаца, преподобног Серафима Саровског, изложено у његовом чувеном "Разговору са Мотовиловом". Преподобни Серафим је мој свети заштитник, и управо наше братство Светога Германа је први пут штампало потпун текст тог "Разговора" на руском језику, на коме је он и вођен (јер је издање тог разговора које је било објављено пре револуције било непотпуно), као и друге његове изворне поуке, које дотад нису биле штампане. Тако ћете моћи да се уверите да ми не сматрамо да је преп. Серафим лажно учио о природи човека, нити да је противречио другим Светим Оцима. Али испитајмо шта каже сам Преподобни. Преподобни Серафим каже, како Ви тачно наводите: "Ето, на пример, многи тумаче да када се у Библији каже 'духну му у нос дух животни' - да је то као значило да Адам до тада није имао душу и дух људски, него да је био само тело створено од праха земаљског. Нетачно је то тумачење, јер је Господ Бог створио Адама од праха земаљског онаквог како Свети апостол Павле тврди: "Нека буде савршен ваш дух, душа и тело за долазак Господа наше1 Исуса Христа". И сва та три дела нашег бића су створена од земаљског праха, и Адам није био створен мртав, већ као делатно живо биће, попут других створења Божијих које живе на земљи. Али, ево у чему је сила, јер да Господ Бог није удахнуо дух животни у његов нос, тј. благодат Господа Бога Духа Светога... Адам колико год се издизао изнад осталих Божијих створења, као венац творевине на земљи, ипак не би поседовао у себи Дух Свети Који му даје Богоподобно достојанство, и био би попут свих осталих бића која, иако имају тело, и душу, и дух, свако по врстама својим, али Духа Светога унутар себе немају. Када је Господ духнуо Адаму дах живота, тада, по речима Мојсијевим, Адам 'поста душа жива', то јест у свему Богу слична и, као и Он, занавек бесмртна". Ову светоотачку мисао Ви наводите, јер сматрате да може да подржи Ваше мишљење о томе да је човек прво био животиња, а онда (касније у времену) добио образ Божији и постао човек. И, доиста, Ви у то и треба да верујете ако прихватате теорију еволуције, и драго ми је што имате довољно смелости да отворено изрекнете оно у шта верују сви "православни еволуционисти", мада они то често и скривају из страха да не увреде друге православне, који су, по њиховом мишљењу, веома наивни, јер у својој "наивности" неће да верују да је човек стварно "настао од мајмуна" или мајмуноликог бића. Сетићемо се овде речи св. Григорија Паламе, кога сам већ наводио:
292
"Ако неко од Отаца и каже исто што и (људи) спољашњи, онда се ради о сагласју само у речима, а мисли су (им) потпуно различите. Први, по Павлу, имају 'ум Христов* (l.Kop.2,16), а други, у најбољем случају, изражавају људско разумевање ствари... Који човек здравог ума и који припада Цркви може одатле да изведе (закључак) да је учење таквих (спољашњих људи) од Бога?" (У одбрану светих исихаста, Триада 1,11). У ствари, морам да Вам кажем да уопште нисте схватили учење преп. Серафима, који никако не учи исто што и еволуционистичко учење. То Вам могу доказати, цитирајући како јасно учење других Светих Отаца, тако и учење самог преп. Серафима. Али у почетку морам да објасним оно што се једном рационалисти може учинити "противречношћу" између учења преп. Серафима и других Отаца. Прво треба да објаснимо да када преп. Серафим каже да се човек састоји од "духа, душе и тела", он не противречи другим Светим Оцима који под природом човека подразумевају само "душу и тело"; он само прави разликовање разних аспеката душе и говори о њима одвојено, као и многи други Свети Оци. Друго, када каже да"дах животни", који је Бог дунуо у лице Адаму, јесте благодат Светога Духа, он не противречи бројним Светим Оцима, који уче да је "дах животни" јесте - душа; он само даје, вероватно, дубље и тачније тумачење овог места из Светог Писма. Али, да ли он стварно прави рационалистичко разликовање које Ви успостављате између природе човека што је постојала "пре" тог даха и благодати дароване тим дахом? Прихвата ли православно богословље ту строгу дихотомију коју римокатоличко учење повлачи између "природе" и "благодати", као да људи знају све што треба да знају о ове две велике тајне? Не, православно богословље не зна за ту строгу дихотомију и зато рационалистички научници налазе толико међусобних "противречности" између различитих православних Отаца у погледу ове ствари, што ће се објаснити само једним примером: припада ли бесмртност људској души по природи или по благодати? Различити православни Оци, са подједнаким ауторитетом, одговарају на различит начин на ово питање, не због тога што различито уче о човеку и тако "противрече" један другоме, већ због различитог прилаза питању. Они који приступају питању природе човека више из перспективе данашње пале људске природе кажу да је људска душа бесмртна и по благодати; а они Оци (нарочито аскете и мистици) који у разматрању природе човекове полазе од тога каква је она била на почетку, посматрају душу као бесмртну по природи. Може се десити чак да један исти Отац прилази датом питању час са једне, час са друге стране, како то чини св, Григорије Нисијски, када на једном месту каже (Одговор Евномију, Књига друга): "Оно што просуђује, што је смртно, способно да мисли и сазнаје јесте човек"; а на другом месту каже: "Човек у првом свом 293
пореклу није сјединио са самом суштином своје природе склоност ка страстима и смрти" (О девству, гл. IX). Да ли то велики Отац противречи сам себи? Наравно, не. Шта припада првоствореном Адаму по природи, а шта по благодати? Нећемо повлачити лажне рационалистичке разлике, већ ћемо признати да ту тајну не схватамо потпуно. И природа и благодат јесу од Бога. Природа првоствореног Адама је била толико узвишена да ми можемо да имамо само слабу представу о њој из нашег сопственог искуства благодати која нам је дата преко Другог Адама, Господа нашег Исуса Христа; али стање Адамово, такође је било изнад свега што можемо да замислимо, чак, и из нашег сопственог благодатног искуства, јер је његова узвишена природа била додатно усавршена благодаћу; и он је био, како каже преп. Серафим, "потпуно и у свему Богу сличан и, као и Он, заувек бесмртан". Оно што је апсолутно јасно и што нам је довољно да знамо јесте да стварање човека, његовог духа, душе и тела, и (даривање човеку) божанске благодати, која је учинила његову природу савршеном, јесте јединствени акт стварања и да у њега не може бити унесена вештачка подела, као да је један део човеков настао "пре", а други "касније". Бог је створио човека у благодати, али ни Свето Писмо ни Свети Оци нас не уче да је та благодат дошла временски "касније" у односу на стварање природе човекове. Овакво учење припада средњевековној латинској схоластици, што ћу показати нешто касније. Само се на први поглед може учинити да преподобни Серафим исповеда овакво учење, јер он говори на начин једноставног приповедања Књиге Постања. Али сасвим је очигледно, како каже св. Григорије Палама, да је "сагласност само у речима, док су мисли различите". Да бисмо се уверили у то треба само да проучимо како нас Свети Оци уче да тумачимо свето казивање Књиге Постања у вези са овим питањем. На срећу, управо су ово питање постављали Свети Оци и на њега одговарали. Овај одговор је за нас сумирао св. Јован Дамаскин: "Бог је Својим рукама створио човека и од видљиве и од невидљиве природе, по Своме образу и подобију: тело сачинивши од земље, а Својим дахом удахнувши му словесну и умну душу, што управо ми и називамо Божанским образом... Тело и душа су створени истовремено; а не онако како је празнословио Ориген најпре једно, а потом друго" (Тачно изложење Православне вере, књ. 2, гл. 12). Мада св. Јован Дамаскин и други говоре о даху Божијем као о удахњивању душе, они не уче другачије од преп. Серафима за кога је тај дах - благодат Светога Духа. Свети Јован Дамаскин уопште тешко да говори о благодати у стварању човека, јер се подразумева да она постоји у целом процесу стварања, пре свега
294
у стварању образа Божијег, душе која је, како он учи, део наше природе. Св. Григорије Нисијски, такође, говори о стварању човека, не посвећујући посебну пажњу томе шта је од "природе", а шта од "благодати", него завршавајући своје дело речима: "Али, вратимо се опет оној Боговидној благодати којом у почетку Бог створи човека рекавши: да начинимо човјека по Својему обличју" (О стварању човека, XXX, 34). Св. Јован Дамаскин и други који су говорили о даху Божијем као о удахњивању душе разматрају ово питање из, донекле, другачије перспективе него што је то чинио преп. Серафим; али очигледно је да учење свих ових Отаца у погледу стварања човека и, конкретно, у погледу питања да ли је, из казивања Књиге Постања, могуће извести закључак о постојању временске разлике између "стварања" и "одуховљавања" човека, јесте истоветно. Св. Јован Дамаскин говори у име свих Отаца када примећује да су стварање и одуховљавање (човека) извршени "истовремено, а не најпре једно, а потом друго". Говорећи ово, св. Јован Дамаскин, конкретно, одбацује Оригенову јерес о "преегзистенцији душе". Али, постојала је и супротна јерес, која је учила о "преегзистенцији" људскога тела, и то на потпуно исти начин као што то уче савремени "хришћански еволуционисти". Ову јерес је оповргавао нарочито св. Григорије Нисијски. Размотривши Оригенову грешку у погледу "преегзистенције душе", св. Григорије наставља: "А други, држећи се поретка стварања човека који описује Мојсије, кажу да је душа временски друга у односу на тело. Пошто је Бог прво, узевши прах земаљски створио човека (1. Мојс.2,7), а тек касније му удахнуо дух животни; на овом темељу се доказује да се тело претпоставља души, која је ушла у претходно створену плот. Душа је, кажу они, створена ради тела, да оно не би било беживотна и непокретна твар. А све што се чини ради нечега, наравно, мање је вредно од онога ради чега се чини... Ни ово ни оно учење подједнако је неприхватљиво" (О стварању човека, XXVIII). Конкретно оповргавајући учење о "преегзистенцији тела" свети Григорије каже: "Ја мислим да се наше учење налази заиста негде између ове две претпоставке. То значи да не треба мислити у складу са јелинском преваром по којој су душе што се окрећу заједно са васељеном отежале од неког порока и, неспособне да достигну брзину кретања, пале на земљу; и, такође, не тврдити да је Логос створио човека најпре као земљану кип, и да се ради тог кипа (потом) појавила душа (јер тада би испало да је умна природа мање вредна од земљаног кипа)... Пошто човек, који се састоји од душе и тела, јесте јединствен, треба претпостављати један јединствени почетак
295
његовог битовања, заједнички и души и телу, тако да човек не испадне ни старији ни млађи од самога себе што би било у случају да је тело временски било прво у њему, а остало (потом) следило (телу)... Апостоли поучавају да се наша природа доживљава као двојака: као видљива и као скривена (1.Петр.3,4). Да је једно претходило, а друго се појавило касније, сила Творчева која нас је створила открила би се као донекле несавршена, недовољна за тренутно стварање целога (човека), тј. као она која раздељује дело (стварање), бавећи се одвојено сваком половином"(Исто, XXVIII, XXIX). Зар је потребно још показивати да је "бог хришћанске еволуције" управо онакав бог који је неспособан "за тренутно стварање целога (човека)". Сам разлог због чега је и било измишљено еволуционистичко учење је у томе да се објасни козмос, полазећи од претпоставке да Бог или не постоји, или је неспособан да створи свет за шест дана и приведе га у биће искључиво Својом Речју. Они који верују у Бога Коме се клањају православни Хришћани никада не би ни помислили на еволуцију. Казивање о стварању човека у Књизи Постања треба, дакле, схватати "богодолично". Овде сте направили грешку прихвативши буквално тумачење текста управо тамо где га Свети Оци не допуштају! Како је важно за нас да читамо Свето Писмо онако како уче Свети Оци, а не у складу са нашим поимањем! Потпуно је очигледно да преп. Серафим Саровски није схватао текст Књиге Постања онако како га Ви тумачите. Друга места из истог "Разговора са Мотовиловом" показују да је преп. Серафим Саровски схватао стварање и природу Адамову исто онако као што то чини свеколико светоотачко Предање. Тако, непосредно после места које цитирате долазе речи које Ви не наводите: 'Адам је био створен тако да не подлеже дејству ниједне од Богом створених стихија: ни вода га није потапала, ни ватра га није палила, ни земља га није могла прогутати у своје бездане, нити је ваздух могао да му нашкоди ни једним својим дејством. Све му је било покорно...". Овде је дат тачан опис непропадљивости првостворенога Адамовог тела, када се оно покоравало потпуно другачијим законима него што су данашњи "закони природе", у шта Ви као "еволуциониста" не можете да поверујете, јер, заједно са савременом философијом, верујете да је материјална творевина била "природна", тј. пропадљива још пре Адамовог пада! И опет преп. Серафим Саровски каже: "Исту такву премудрост и снагу и свемоћ и све остале добре и свете особине Господ Бог је даровао и Еви, створивши је не од земаљског праха, већ од Адамовог ребра у Едему, у Рају који је насадио посред земље".
296
Верујете ли Ви у ово стварање Еве од Адамовог ребра као у историјску чињеницу, као што верују сви Свети Оци? Не, Ви не можете да верујете, јер је то са тачке гледишта еволуционистичке философије потпуно апсурдно; зашто би "Бог" у еволуцији развијао Адамово тело на "природан начин", од животиња, а онда на чудесан начин створио Еву? "Бог" еволуције не чини таква чудеса! Размотримо сада конкретно православно и светоотачко схватање тела првостворенога Адама, које је, по еволуционистичком учењу, требало да буде пропадљиво, као што је био пропадљив и свет из кога је оно "еволуирало", и које је, како Ви тврдите, могло бити, чак, и тело мајмуна. Свето Писмо јасно учи: "Јер Бог сазда човека непропадљивог" (Прем.2,23). Свети Григорије Синаит учи: "Тело је, кажу богослови, створено непропадљиво, какво ће и васкрснути, као што је и душа створена бестрасна; али као што је душа имала слободу да сагреши, тако је и тело имало могућност да подлегне пропадању" (Главе о заповестима и догматима, 82). И још: "Непропадљиво тело ће бити земаљско, али без влажности и грубости, неизрециво претворено из душевног у духовно, тако да ће бити и земаљско и небеско. Какво је било створено у почетку, такво ће и васкрснути, да би се саобразило Сину Човечијем потпуним учествовањем у обожењу" (Исто,46). Приметимо овде да ће тело у будућем веку, ипак, бити "од праха" (земаљско). Гледајући пролазни прах овог палог света, ми се смиравамо размишљајући о овој страни наше природе; али када размишљамо о оном непропадљивом праху првоствореног света од кога је Бог саздао Адама, како се усхићујемо величином, чак и тог најнижег дела неизрециве творевине Божије! Св. Григорије Богослов предлаже символичко тумачење "кожних хаљина" у које је Господ обукао Адама и Еву после њиховог преступа, по коме се наша данашња плот разликује од плоти првоствореног Адама: "(Адам) се облачи у кожно рухо (можда у веома грубо, смртно и противборствујуће тело)" (Слово на Рождество Спаситеља, 38). Св. Григорије Синаит такође каже: "Човек је створен као непропадљив, какав ће и васкрснути, не као непроменљив нити, пак, као променљив, већ као онај који ће имати снагу да се, по сопственој жељи, мења или не. Пропадљивост је пород плоти. Узимање хране и избацивање сувишног, усправно држање главе и спавање у лежећем положају су природна својства животиња и стоке, која су и наша, јер смо и ми због непослушности постали слични стоци, од богодарованих нам добара смо отпали, тако да смо се, будући
297
разумни, уподобили стоци, и будући божанствени, постали налик на животиње" (Главе о заповестима и догматима, 8, 9). У погледу стања Адамовог у Рају св. Јован Златоуст учи: "Човек је живео на земљи као какав ангео - био је у телу, али није имао телесних потреба; као цар украшен порфиром и дијадемом слободно је уживао у рајском станишту, живећи у изобиљу... До тога (пада) људи су живели у Рају као ангели, није их распаљивала похота нити друге страсти, нису их оптерећивале телесне потребе, није им била потребна, чак, ни одећа да се покрију" (Омилије на Књигу Постања, XIII, 4; XV, 4). Св. Симеон Нови Богослов, такође, јасно говори о првоствореном Адаму у рају и његовом коначном стању у будућем веку: 'Ако су се сада, пошто смо прекршили заповест и осуђени на смрт, људи тако много намножили, онда замисли колико би их било да нису умирали сви рођени од стварања света? И какав би им био живот као бесмртнима и непропадљивима, слободним од греха, жалости, бриге и оскудице?! И како би они, предњачећи у чувању заповести и у благоустројству срчаних расположења, хрлили ка најсавршенијој слави, и, преображавајући се, приближавали се Богу, и душа сваког од њих би постала светла и сјајна, јер би је обасјавала Божанска светлост! И ово чулно и грубо, материјално (вештаствено) тело би постало као нематеријално (невештаствено) и духовно, изнад сваког чула; а радост и весеље којим би се испуњавали тада од узајамног међусобног општења би, уистину, били неизрециви и незамисливи за људски разум... Живот њихов у Рају није био оптерећен радом и отежан невољама. Адам је био створен са телом непропадљивим, али материјалним, а не духовним... О телу нашем апостол каже: Сеје се тело душевно, а устаје не онакво какво је било тело првоствореног пре прекршења заповести, тј. материјално, чулно, пролазно, које има потребу за чулном храном, већ устаје тело духовно (1. Кор. 15,44) и непролазно, онакво какво је, после Васкрсења, било тело Господа нашег Исуса Христа, Другога Адама, Прворођенога од мртвих, које је неупоредиво више од тела првостворенога Адама" (Слово 45). Из искуства са нашим пропадљивим телом нам је немогуће да схватимо стање непропадљивога тела Адамовог, који није имао природних потреба, као што знамо, који је јео "од сваког дрвета" у Рају без избацивања сувишног, који није знао за сан (док га Бог Својим непосредним дејством није принудио да заспи да би начинио Еву од ребра његовог). А колико смо тек мање способни да схватимо неупоредиво узвишеније стање наших тела каква ће она бити у будућем веку! Али ми довољно знамо из учења Цркве да бисмо оповргли оне који сматрају да могу да схвате те тајне путем научног знања и философије. Стање Адама и првостворенога света је, услед баријере Адамовог греха, који је
298
променио саму природу Адама и свеколике творевине, а нарочито природу самог знања, заувек постављено ван граница научнога знања. Савремена наука зна само оно што види и што може разумом да закључи на основу посматрања; њене претпоставке о самом настанку света нису ни од мањег ни од већег значаја него што су то митови и бајке древних пагана. Истинско знање о Адаму и првоствореном свету - колико нам је корисно да то знамо доступно је искључиво кроз Божије откривење и кроз Божанствено созерцање Светих. Закључак Све оно што сам у овом писму изложио строго по Светим Оцима зачудиће и многе међу православнима. Они који су "читали" Свете Оце ће се зачудити, сигурно, што то "нису чули раније". Одговор је једноставан: да су довољно прочитали из Светих Отаца, нашли би и православно учење о Адаму и стварању; али они су досад гледали на светоотачке текстове кроз призму модерне науке и философије, те тако заслепљени нису били у стању да схвате истинско светоотачко учење. Истина је, такође, да се учење о телу Адамовом и материјалној природи првостворенога света најјасније и најподробније излаже код познијих Светих Отаца дубоког духовног живота као што су св. Симеон Нови Богослов и св. Григорије Синаит, но дела ових Отаца се данас више готово и не читају ни на грчком, ни на руском, а тешко да постоје на неким другим језицима. Било ми је веома интересантно да прочитам правилно светоотачко учење, које сте изнели у Вашем писму, о томе да је: "Божија творевина, чак и ангелски свет, у поређењу са Богом увек нешто што је материјално (вештаствено). Ангели су бестелесни у поређењу са нама, биолошким људима. Али у поређењу са Богом, они су, такође, материјална и телесна бића". Ово учење, које је најбоље изложено код Отаца-аскета као што су св. Макарије Велики и св. Григорије Синаит, помаже нам да схватимо то треће стање нашег тела какво је имао првостворени Адам пре преступа. То учење је, такође, неопходно за схватање делања духовних бића, ангела и демона, чак у данашњем пропадљивом свету. Велики руски православни отац XIX века, св. Игњатије Брјанчанинов, посвећује цео (трећи) том својих Сабраних дела овом питању и поређењу истинског православног светоотачког учења са савременом римокатоличком доктрином, како је она излагана у латинским изворима прошлог века. Он изводи закључак да је православно учење о тим стварима - ангелима и демонима, Небу и аду, о Рају - иако нам је дато само делимично у Светом Предању, ипак сасвим тачно у оном делу који ми можемо да познамо; док је римокатоличко учење крајње неодређено и
299
нетачно. За разлогом те неодређености не треба дуго трагати: од доба од када је папство почело да напушта светоотачко учење, оно је све више потпадало под утицај световнога знања и философије, у почетку таквих философа као што је Варлаам, а на крају и модерне науке. Већ у XIX веку, римокатолицизам више није имао своје сопствено учење о овим питањима, него је навикао да прихвата све што каже "наука" и њена философија. Нажалост, наши данашњи православни хришћани, а међу њима у великој мери и они који су стекли образовање на "богословским факултетима", угледали су се на римокатолике и нашли се у скоро сличном стању непознавања светоотачког учења. Ето зашто су чак и православни свештеници тако мало обавештени о православном учењу о Адаму и првоствореном свету и слепо прихватају све што наука говори о тим стварима. Богословија Свете Тројице у Џорданвилу (Њујорк) вероватно представља једну од последњих православних школа на којима се Свети Оци не изучавају "академски" већ као живи део целовитога Предања. Значајно је што је професор ове богословије др И. М. Андрејев, који је, такође, и доктор медицине и психологије (упокојио се 1976) стајао на становишту исте идеје коју сам покушао у овом писму да објасним и која се, како се чини, налази ван разумевања оних који прилазе Светим Оцима кроз призму премудрости овога света, а не обрнуто. Професор И. М. Андрејев пише: "Хришћанство је увек гледало на савремено стање материје као на резултат пада... Човеков пад је изменио сву природу, па и природу саме материје, коју је (због човека) Бог проклео (1.Mojc.3,17)". Професор Андрејев сматра да су Бергсон и Поанкаре наслутили ту идеју у наше доба - али да, наравно, само наши православни Оци говоре о њој јасно и ауторитативно. Нејасно учење о постању и Рају код римокатолика и оних православних који су у том погледу потпали под западни утицај, има своје дубоке корене у прошлости Западне Европе. Римокатоличка схоластичка традиција је, чак, у зениту своје средњевековне славе већ лажно учила о човеку и несумњиво је баш она утрла пут за касније прихватање еволуционизма, најпре на од истине отпалом Западу, а онда и у умовима оних православаца који нису довољно упознати са својим отачким Предањем и који су потпали под (духовно) туђинске утицаје. У суштини, учење Томе Аквинског за разлику од православног светоотачког учења може у потпуности да се пореди са идејом еволуције коју Ви подржавате. Тома Аквински учи да је: "У стању невиности људско тело било само по себи пропадљиво, али је могло да се штити од пропадања уз помоћ душе".
300
И још: "Човеку је својствено да зачиње потомство због свог, по природи, пропадљивог тела" (Summa theologiae, I, Питање 98, ст. 1). И још: "У рају је човек требало да буде као ангео по својој духовности ума, али са животињским животом у телу" (Исто, I, 98,2). "Тело човеково је било нераспадљиво, али не због некакве унутрашње, својствене му, чврстине бесмртности, већ због натприродне силе коју је Бог дао души, због које је она способна да штити тело од пропадања, све док би сама остајала потчињена Богу... Та моћ чувања тела од пропадања није била природна за душу, она је била дар благодати" (Исто, I, 97,2). "Дакле, јасно је да такво потчињавање тела души и нижих моћи разуму (какво је Адам има у Рају) није било по природи, иначе би остало и после греха" (Исто, I, 95,1). Овај последњи цитат јасно показује да Тома Аквински не зна да се природа човека променила после пада. Ево још: "Бесмртност првобитног стања је била заснована на натприродној сили у души, а не на неком унутрашњем стању тела" (Исто, I, 97, 3). Тома Аквински се толико удаљио од истинског православног виђења првоствореног света да га схвата као и савремени "хришћански еволуционисти", тј. искључиво са тачке гледишта данашњег палог света; и он тако бива присиљен да верује, упркос сведочанству Светих православних Отаца да је Адам природно спавао у Рају (Исто, I, 97,3) и да је излучивао фекалије, што је знак пропадљивости: "Неки кажу да у стању невиности човек није узимао хране више него што је потребно, тако да није било ничег сувишног. Међутим, неразумно је тако нешто претпостављати, јер би то значило да онда није било ни фекалија. Према томе, постојала је потреба за избацивањем сувишног, али је она била од Бога тако устројена да не буде недолична" (Исто, I, 97, 4). Како су ниски погледи оних који се труде да схвате Божију творевину и Рај узимајући за полазну тачку свакодневне увиде нашег палог света! Упоредите чисто механичко објашњење рационалистичког питања: "Шта се дешавало када је чврсто тело долазило у додир са меким телом Адамовим", које даје Тома Аквински са чудесним виђењем неповредивости човека од стихија у Рају које је имао преп. Серафим Саровски. Тома Аквински пише: "У стању невиности људско тело је могло да се чува од задобијања повреда од чврстих тела делимично коришћењем свог разума, чиме је избегавао оно што је било штетно; а, делимично, и Божанским провиђењем које га је чувало да ништа штетно по природи није могло да га изненади" (Исто, I, 97, 3). Коначно, сам Тома Аквински није, али други средњевековни схоластичари (Вилијам Оксерски, Александар Халски, 301
Бонавентура...) јесу заправо учили самој суштини данашњег "хришћанско-еволуционистичког" погледа на питање настанка човека: "Човек није био створен у благодати, већ му је благодат била ниспослата касније, а пре сагрешења" (в. Тома Аквински, "Summa theologiae", 1, 95,1). Укратко: у складу са православним учењем, које је плод Божанског созерцања, природа Адамова у Рају је била друкчија од данашње људске природе, и по телу и по души, и та узвишена природа је била усавршавана Божијом благодаћу. А у складу са латинском доктрином, која је заснована на рационалистичким дедукцијама из данашњег палог света, човек је по (првоствореној) природи био пропадљив и смртан какав је и данас, а његово стање у Рају је било нарочити, натприродни дар. Навео сам сва ова места из инославног извора не да бих се спорио око детаља живота Адамовог у Рају, већ само да бих показао колико људи изопачују чудесно светоотачко виђење Адама и првостворенога света када му прилазе кроз призму мудрости палога света. Ни наука ни логика нам не могу ништа рећи о Рају, па, ипак, многи православни су у тој мери обманути од стране модерне науке и њене рационалистичке философије да се плаше да озбиљно прочитају прве главе Књиге Постања, знајући да модерни "мудраци" тамо налазе толико "сумњивог" или "замршеног" или онога што подлеже "реинтерпретацији", или, пак, да можеш да задобијеш репутацију "фундаменталисте" ако се усудиш да тај текст прочиташ једноставно, то јест онако "како је написано" и како су га сви Свети Оци читали. Обичног православног Хришћанина сама здрава логика одвраћа од наводно "дубински" заснованог модерног становишта по коме је човек настао од мајмуна или од неког другог нижег бића, или бар (како Ви кажете) да је Адам имао тело мајмуна. Св. Нектарије Егински је, с правом, изразио свој праведни гнев против оних који се труде да "докажу да је човек мајмун, од кога су, како се сами хвале, они и настали". Православна светост зна да стварање света није било онакво каквим га описују модерни мудраци у својим испразним философијама, већ онакво каквим га је Господ открио Мојсију "из уста к устима", и каквим су га видели Свети Оци у созерцању. Људска природа се суштински разликује од мајмунске и никада се са њом није мешала. Да је Господ Бог, ради нашега смирења, пожелео да сачини такву мешавину, Свети Оци, који су у божанским созерцањима видели сам "састав видљивих ствари", би то свакако знали. Колико ће још православни Хришћани да робују испразној западној философији еволуиџонизма! Много тога је речено о "западном ропству" православног богословља последњих векова; али када ћемо коначно схватити да се у још страшнијем "западном ропству" данас налази сваки православни Хришћанин, као беспомоћни заробљеник "духа
302
времена", владајућег правца свугдаприсутне световне философије, коју ми удишемо у богоодступничком, богоотпадничком друштву; Православац који се не бори свесно против испразне философије овога века, већ је прима у себе и мири се са њом, јер је његово сопствено схватање Православља искривљено и несагласно са светоотачким учењем? Људи искусни у световноме мудровању подсмевају се онима који еволуционизам сматрају за "јерес". И заиста, право говорећи, еволуционизам није јерес, као што то, строго говорећи, није ни хиндуизам; али као и хиндуизам (са којим он има везе и који је, вероватно, утицао на његов развој), еволуционизам је идеологија суштински туђа православном хришћанском учењу. Еволуционизам садржи у себи мноштво нетачних учења и мишљења тако да би, уствари, било много боље да је он једноставно јерес, коју би онда лако било препознати и поразити. Еволуционизам је тесно повезан са апостасијским [одступничким] менталним склопом исквареног "западног хришћанства"; он је оруђе "нове духовности" и "новог хришћанства", обмана у које сатана данас жели да увуче и последње преостале истинске Хришћане. Еволуционизам нуди објашњење настанка света и човека које се искључује са светоотачким; он на такав начин утиче на православне да они читају Свето Писмо и не разумеју га, аутоматски "прилагођавајући" његов текст (еволуционистичкој) природној философији. Али ако прихватимо еволуционистичко објашњење настанка света, немогуће је да не прихватимо и алтернативно објашњење и других делова Божанског откривења, то јест аутоматско "прилагођавање" и свих осталих текстова Светог Писма и Светих Отаца модерној "мудрости". Верујем да сте Ви, по свом осећању Божије творевине, (како га описујете у свом писму) Православац; али зашто онда сматрате да то осећање треба уништити модерном "мудрошћу" и зашто оправдавате ту нову (еволуционистичку) идеологију, која је толико страна Православљу? Веома сте убедљиво писали "Против лажног јединства"; и како бисмо хтели да Ви и сада поревнујете ревношћу великом "против лажног (еволуционистичког) мудровања" и да православним грчким Хришћанима, који су некритички прихватили ово ново учење, посведочите да једина мудрост долази од Светих Отаца, а да све што јој противречи јесте лаж, чак и онда када се назива "науком". Молим Вас да ми опростите ако Вам се неке моје речи учине исувише оштрима; само сам покушао да изложим истину онакву какву је видим код Светих Отаца. Ако ми је у цитатима које сам наводио и промакла која грешка, молим Вас да их исправите, али нека Вам ситне омашке не буду препрека да схватите оно што сам желео да кажем. Још би много тога могло да се напише о овом питању, али ћу прво сачекати Ваш одговор. Од свег срца желим да и Ви и ми 303
схватимо истинско светоотачко учење у вези са питањем које је толико важно за свецели православни поглед на свет. Помените, молим Вас, и мене и наше Братство у молитвама својим. С љубављу у Христу Спаситељу, монах Серафим
304
