Serafim Rouz
ČOVJEKOV PAD (Post. 3; 1 – 24) Pripremljeni svetootackim ucenjem o Sest dana Stvaranja, stvaranju prvog coveka i njegovom obitavanju u Raju, sada smo spremni da razumemo izvestaj o covekovom padu koji je izlozen u trecem poglavlju Knjige Postanja. Jasno je da je ovde, kao i u ostalim delovima ove bogonadahnute knjige, rec o istorijskom izvestaju, ali koji se prevashodno i pre svega mora shvatiti u duhovnom smislu. 3: 1 A zmija bese najmudrija (najlukavija) medju svim zverima zemaljskim koje stvori Gospod Bog. Kad se govori o zmiji, ponovo se susrecemo sa slikom koju bi nas moderni racionalisticki duh zeleo da shvati alegorijski. Medjutim, Sveti Oci su i na ovom mestu beskompromisno realisticni u svom tumacenju. Sveti Jovan Zlatousti uci: "Ne pomisljaj na sadasnju zmiju; ne pomisljaj na to kako bezimo od nje i osecamo prema njoj odvratnost. U pocetku nije bilo tako. Zmija je bila covekov prijatelj i njemu najbliza medju onima koji su mu sluzili. Ko ju je ucinio neprijateljem? Izreka Bozija: Da si prokleta mimo svake zivotinje i mimo svake zveri poljske... postavljam neprijateljstvo izmedju tebe i zene (Post. 3; 14 – 15). Ovo neprijateljstvo razorilo je prijateljstvo. Ne mislim na razumno prijateljstvo nego na prijateljstvo za kakvo je sposobno beslovesno bice. Zmija je sluzila coveku na slican nacin kao sto sada pas pokazuje svoje prijateljstvo, dakle, ne recima nego prirodnim pokretima. Kao bice koje je uzivalo veliku bliskost sa covekom, djavolu se ucinilo da ce zmija biti prikladno orudje (za prevaru)... Tako je djavo progovorio kroz zmiju i prevario Adama. Preklinjem vasu ljubav da moje reci ne slusa nemarno. Ovo nije lako pitanje. Mnogi ce zapitati: kako je zmija govorila? Da li ljudskim glasom ili zmijskim siktanjem? Kako ju je Eva razumela? Pre svog prestupa, Adam je posedovao mudrost, razumevanje i dar prorostva... Djavo je zapazio i mudrost zmije i Adamovo misljenje o njoj, buduci da je (Adam) zmiju smatrao mudrom. Zbog toga je progovorio kroz nju, tako da je Adam mogao pomisliti da je zmija, buduci mudra, u stanju da podrazava i ljudski glas."1) Da bismo razumeli zbog cega bi djavo pozeleo da iskusava Adama, moramo najpre znati da se "rat" na Nebesima (Otkr. 12; 7) vec odigrao i da su djavo i angeli njegovi zbog svoje gordosti vec bili zbaceni sa nebesa u zemaljsku preispodnju. Djavolov "motiv" bila je zavist prema coveku, prizvanom u cin koji je djavo izgubio. Sveti Amvrosije pise: "Zaviscu djavoljom smrt je usla u svet (Prem. Sol. 2; 24). Razlog ove zavisti bila je covekova sreca u Raju, buduci da djavo nije mogao da podnese milost koju je zadobio covek. Njegova zavist pobudjena je stoga sto je covek, iako uoblicen od blata, izabran da bude zitelj Raja. Djavo je poceo da razmislja o tome kako se covek, iako slabije stvorenje, ipak nada vecnom zivotu dok je on, stvorenje uzvisenije prirode, pao i postao deo ovozemaljskog bivstvovanja."2) 3: 1 – 6 Rece zmija zeni: je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu? A zena rece zmiji: mi jedemo rod sa svakog drveta u vrtu. Samo rod s onog drveta usred vrta,
kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete. A zmija rece zeni: Necete vi smrcu umreti, nego zna Bog da ce vam se u onaj dan kad okusite od njega otvoriti oci, pa cete postati kao bogovi i poznati sta je dobro a sta zlo. I zena, videci da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati, i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzbra rod s njega i okusi, pa dade muzu svome, te i on okusi. Naivnost ovog dijaloga i lakoca s kojom su nasi praroditelji prestupili jedinu zapovest koja im je data ukazuju na neiskusanu prirodu njihove vrline: sve im je bilo dato Bozijom blagodacu, ali oni jos nisu bili opitni u "obradjivanju i cuvanju" svog unutrasnjeg stanja. Iskusenje koje je ponudio djavo sadrzi one iste elemente koji su i nama, palim ljudima, poznati iz nase borbe protiv sagresenja. On nam u pocetku ne nudi ocigledno zlo nego nesto sto nam se cini kao dobro i istinito. Ljudi su uistinu stvoreni da budu bogovi i sinovi Visnjega (Ps. 81; 6) i bili su svesni da ce se iz Raja uzneti u vise stanje. Zbog toga je djavo, da tako kazemo, u sebi pomislio (prema recima svetog Amvrosija): "Ovo ce, dakle, biti moj prvi pristup, odnosno, da ih prevarim dok jos ceznu za uzvisenijim stanjem. Na taj nacin cu pokusati da podstaknem njihovo slavoljublje."3) Ucinivsi da nasi praroditelji na svoju zelju da postanu kao bogovi gledaju kao na dobru, djavo se nadao da ce ih navesti da prekrse "malu" zapovest, buduci da je ona bila put koji je Bog ustrojio da bi dosli do tog cilja. I opet, djavo ne napada posredstvom coveka nego posredstvom zene, ne zato sto je zena bila slabija i podloznija strastima – i Adam i Eva su tada jos uvek posedovali bestrasce svoje prvobitne prirode – nego iz jednostavnog razloga sto je Adam sam cuo zapovest Boziju, dok je Eva za nju znala samo posredno, zbog cega je smatrao verovatnijim da ce ona odreci poslusnost. Sveti Amvrosije o tome pise: "Djavo je smerao da prevari Adama pomocu zene. On se nije obratio coveku, koji je u njegovom prisustvu primio nebesku zapovest. On se obratio zeni, buduci da je za nju doznala od svog muza, i nije od Boga dobila zapovest koje se mora pridrzavati. Ne postoji svedocanstvo da je Bog govorio zeni. Mi znamo da je On govorio Adamu. Prema tome, moramo pretpostaviti da je zapovest posredstvom Adama preneta i zeni."4) Najzad, djavolje iskusenje uspelo je i zbog toga sto je on znao (ili je pretpostavljao) sta se nalazi u srcu samog coveka. Adamov pad nije uzrokovao djavo, nego Adamova zelja. Sveti Jefrem pise: "Rec iskusenja ne bi odvela u greh one sto su iskusavani da kusaca nije rukovodila njihova sopstvena zelja. Cak i da kusac nije dosao, drvo bi svojom lepotom uvelo njihova srca u rat. Iako su praroditelji trazili opravdanje za sebe u nagovoru zmije, mnogo vise im je naskodila njihova vlastita zelja nego nagovor zmije."5) Kao ishod iskusenja, kako ga opisuje sveti Jovan Zlatousti, "djavo je zenu zarobio, odvukao njen um i ucinio da preceni samu sebe, tako da je, buduci privucena ispraznim nadama, izgubila i ono sto joj je vec bilo dato."6) ? 3; 7 Tada se i jednom i drugom otvorise oci i videse da su nagi, pa spletose smokvino lisce i nacinise sebi pregace.
O ovom odlomku sveti Jovan Zlatousti kaze: "Nije njima okusanje ploda otvorilo oci, jer su oni i pre toga videli. Medjutim, buduci da je ovo okusanje posluzilo kao izraz neposlusnosti i krsenja zapovesti koju im je dao Bog, zbog cega su liseni slave u koju su bili odeveni i postali nedostojni tako velike casti, Pismo kaze: Kad su okusili otvorise im se oci i videse da su nagi... Buduci da su zbog prestupanja zapovesti liseni visnje blagodati, videli su svoju telesnu obnazenost i obuzeo ih je takav stid da su mogli da razumeju u kakav su bezdan zbaceni zbog krsenja zapovesti Gospodnje... Kad cujes da im se otvorise oci, razumi da to znaci da im je (Bog) dao da osete svoju golotinju i gubitak slave kojom su se nasladjivali pre okusanja... Vidis li da se reci otvorise im se oci ne odnose na telesne oci nego na duhovno vidjenje?"7) "Otvaranje ociju" nakon krsenja zapovesti znacilo je da su Adam i Eva vec liseni zivota u Raju, iako jos nisu bili izgnani odatle; od tada ce njihove oci biti otvorene samo za nize, ovozemaljske stvari i oni ce samo uz velike napore moci da gledaju uzvisenije stvari Bozije. Vise nisu bili bestrasni i zapoceli su da zive ostrascenim ovozemaljskim zivotom, kakvim i mi danas zivimo. 3: 8 I zacuse glas Gospoda Boga, Koji koracase po vrtu kad zahladi; i sakrise se Adam i zena mu ispred Gospoda Boga medju drvece u vrtu. Sveti Jovan Zlatousti o ovome pise: "Sta kazes? Bog koraca? Da li ces da Mu pripises stopala i da u ovome ne vidis nista uzvisenije? Ne, Bog ne koraca – to nikako ne moze da bude! U samoj stvari, kako je moguce da On, Koji je svuda prisutan i sve ispunjava, Kojem je Nebo presto a zemlja podnozje nogama Njegovim, koraca po vrtu? Koji bi razuman covek mogao to da kaze? Sta onda znace reci: koracase po vrtu kad zahladi? On je zeleo da u njima probudi osecanje velike Bozije blizine, sto bi ucinilo da se osete nelagodno, a to se uistinu i dogodilo. Oni su to osetili i pokusali su da se sklone od Boga Koji im je pristupao."8) Sveti Amvrosije pise: "Prema mom misljenju, gde god se u Pismu podrazumeva da je Bog prisutan, moze se reci da On koraca."9) Iz dijaloga koji sledi vidimo da Bog ne pristupa Adamu da bi ga osudio ili da bi ga izgnao iz Raja, nego da bi ga osvestio. Sveti Jovan Zlatousti pise: "On ni najmanje nije oklevao: videvsi sta se dogodilo i ozbiljnost rane, odmah je pozurio s iscelenjem kako se rana ne bi upalila i postala neizleciva... Obrati paznju na Boziju ljubav prema covecanstvu i na krajnje odsustvo zlovolje. Onoga, koji je pocinio takav greh, On je mogao da preda kazni koju je unapred dodelio za ovakav prestup a da ga pri tom i ne udostoji mogucnosti da odgovori. On je, medjutim, dugotrpeljiv, okleva, pita i slusa odgovore i ponovo pita, kao da podstice krivca da se opravda kako bi mu, kad se stvar razotkrije, mogao pokazati Svoju ljubav prema covecanstvu cak i nakon takvog prestupa."10) 3: 9 A Gospod Bog pozva Adama i rece mu: Gde si? Sveti Amvrosije o ovome kaze: "Sta je dakle, On mislio rekavsi: Adame, gde si? Zar time nije mislio: U kakvim se prilikama nalazis? Ne, nego: Na kom si mestu? To, dakle, nije bilo pitanje nego prekor. Iz kakvog si stanja dobra, blazenstva i blagodati pao u ovako nesrecno stanje, zeleo je On da kaze. Ti si napustio vecni zivot i samog sebe sahranio u puteve greha i smrti."11) 3; 10 – 13 A on rece: cuh glas Tvoj u vrtu i uplasih se jer sam go, pa se sakrih. A Bog rece: Ko ti kaza da si go? Da nisi jeo s onog drveta, iako sam ti zabranio da ne jedes od njega? A Adam
rece: zena koju si mi dao da bude sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh. A Gospod Bog rece zeni: Zasto si to ucinila? A zena odgovori: zmija me prevari, te jedoh. U ovom dijalogu Sveti Oci vide Bozije prizivanje coveka na pokajanje. Sveti Jovan Zlatousti pise: "Bog to nije pitao zato sto nije znao: znao je, i to je savrseno znao. Medjutim, da bi pokazao Svoju ljubav prema covecanstvu, On snishodi do njihove slabosti i poziva ih da ispovede svoj greh."12) Covek, medjutim, nije odgovorio pokajanjem nego samoopravdavanjem i tako na sebe prizvao kaznu. Sveti Jefrem tumaci ovaj odlomak: "Umesto da prizna ono sto je sam ucinio, jer bi mu to priznanje koristilo, Adam prepricava sta mu se dogodilo, sto je za njega bilo sasvim beskorisno... Adam ne ispoveda svoju krivicu, nego optuzuje zenu. Kad Adam nije zeleo da ispovedi svoju krivicu, Bog se obratio Evi i rekao: Zasto si to ucinila? Umesto da ga sa suzama preklinje i da krivicu preuzme na sebe, ona, kao da nije zelela oprostaj za sebe i svog muza, ne pominje obecanje koje joj je dala zmija i kako ju je ubedila... Kad su oboje ispitani i kad se utvrdilo da nijedno nema niti pokajanja niti istinskog opravdanja, Bog se okrenuo zmiji ali ne da bi je ispitivao nego da bi je konacno kaznio. Tamo gde je bilo mesta pokajanju bilo je i ispitivanja; medjutim, onaj kome je tudje pokajanje biva jednostavno predat kazni Sudije."13) Isti sveti Otac dodaje: "Da su nasi praroditelji nakon prestupanja zapovesti zeleli da se pokaju, iako ne bi vaspostavili ono sto su imali pre (prestupanja zapovesti), bili bi bar izbavljeni od prokletstva koje je izreceno zemlji i njima samima."14) Prema tome, ne mozemo jednostavno da kazemo da su Adam i Eva sagresili i da su zbog toga bili kaznjeni. Pre nego sto su kaznjeni, njima je data prilika da se pokaju. Sveti avva Dorotej uzima ovaj izvestaj iz Knjige Postanja kao klasican primer covekove nespremnosti da se pokaje, kao i njegove duboko ukorenjene zelje da opravda vlastito ponasanje cak i onda, kad ga Sam Bog razoblicuje kao gresnika: "Nakon pada (Bog) je Adamu dao priliku da se pokaje i da bude opravdan, ali on nije povio svoj vrat. Bog je dosao i rekao: Adame, gde si? Drugim recima, iz kakve si slave pao u ovakvu sramotu? Kad ga je zatim upitao zasto je sagresio i prestupio zapovest, posebno ga je pripremao da kaze: 'Oprosti mi!' Medjutim, nije bilo smirenja! Gde je bila rec 'oprosti'? Nije bilo pokajanja nego necega sasvim protivnog, jer je on (Adam) protivurecio i prigovarao: Zena koju si mi dao prevarila me. On nije rekao: 'Moja zena me prevarila' nego zena koju si mi dao, kao da kaze: 'ta nesreca koju si mi natovario na glavu'. Tako se to uvek desava, braco: kad covek ne zeli da prekori samoga sebe, on ne okleva da optuzi Samoga Boga. Tad je Bog pristupio zeni i rekao joj: 'Zasto ti nisi ocuvala zapovest', drugim recima, On joj je posebno dao da nasluti: 'Ako kazes oprosti, tvoja dusa bi se mogla smiriti i ti bi mogla biti opravdana'. Bog, medjutim, ni ovoga puta nije cuo 'oprosti', jer je i ona odgovorila: Zmija me prevari, te jedoh, kao da je rekla: 'zmija je sagresila, sta ja imam s tim?' Sta to cinite, nesrecnici? Pokajte se, priznajte svoj greh, smilujte se na svoju obnazenost. Nijedno od njih, medjutim, nije htelo da optuzi samo sebe, niti da pokaze makar i najmanje smirenje. Sad jasno vidite u kakvo stanje dospevamo i do kakve nesrece bivamo dovedeni usled cinjenice da opravdavamo same sebe, da se drzimo sopstvene volje i da sami sebe rukovodimo."15) 3: 14 – 15 Tada rece Gospod Bog zmiji: Kad si to ucinila, neka si prokleta mimo svake zivotinje i mimo svake zveri poljske. Na trbuhu da se vuces i prah da jedes u sve dane zivota
tvoga. I jos stavljam neprijateljstvo izmedju tebe i zene, i izmedju semena tvoga i semena njenog: ono ce ti na glavu stajati a ti ces ga u petu ujedati. Sveti Oci, sa realizmom karakteristicnim za njihovo poimanje Knjige Postanja, tumace da je ova kazna najpre primenjena na zivotinju koja je bila orudje covekovog pada, a zatim i na djavola koji je iskoristio to stvorenje. Sveti Jovan Zlatousti pise: "Mozda ce neko reci: ako je djavo dao savet, koristeci ovu zivotinju kao orudje, zbog cega je onda ona bila tako kaznjena? To je takodje delo neizrecive ljubavi Bozije prema covecanstvu. Kao sto cedoljubivi otac, kaznjavajuci ubice svog sina, lomi i noz i mac kojima je ubistvo pocinjeno, i to ih lomi na najsitnije komadice, na slican nacin je i sveblagi Bog ovu zivotinju, kad je, kao svojevrsni mac, posluzila kao orudje djavolje zlobe, predao stalnoj kazni, kako bismo na osnovu te telesne i vidljive projave mogli da zakljucimo u kakvom se bescascu nalazi on sam (tj. djavo). Ako je onaj, ko je posluzio samo kao orudje, bio izlozen takvom gnevu, kakvu ce tek kaznu pretrpeti onaj drugi... njega ceka oganj vecni (v. Mt. 25; 41)."16) Sveti Jovan cak pretpostavlja da je zmija, pre ovog prokletstva, iako nije imala noge koracala uspravno, slicno nacinu na koji se sad uspravlja kad je spremna da napadne.17) Pre nego sto je pao, Adam je bio nag i on to nije primecivao. Nakon pada, to je postalo nemoguce. Pre svog pada, Adam je bio prijatelj zmija kao sto smo mi prijatelji sa psima, mackama ili domacim zivotinjama; nakon toga, mi se instinktivno plasimo zmija i to je verovatno iskusio svako od nas. To pokazuje da se nasa priroda na neki nacin izmenila. Razume se da je u nasem palom zivotu mnogo vece neprijateljstvo izmedju coveka i djavola nego izmedju coveka i zmije; u jednom posebnom smislu "seme zenino" je Hristos. Jedno pravoslavno tumacenje ovog odlomka, koje potice iz devetnaestog veka, kaze sledece: "Prva zena na svetu bila je ujedno i prva koja je upala u djavolju mrezu i lako se predala njegovoj vlasti; medjutim, ona ce svojim pokajanjem zbaciti vlast koju on ima nad njom. Isto tako, u mnogim zenama cemo naci snazan otpor njegovim lukavstvima, a posebno u licnosti najblagoslovenije medju zenama, Presvete Djeve Bogorodice... Pod semenom zeninim, koje je neprijateljsko prema semenu demonskom, moramo podrazumevati jednu posebnu licnost medju zeninim potomcima, odnosno Onog Koji je od vecnosti predodredjen za ljudsko spasenje i Koji je u vremenu rodjen od Zene, ali bez muskog semena. On ce se kasnije pojaviti u svetu da razori dela djavolja (1. Jn. 3; 8), odnosno carstvo djavolsko, preispunjeno njegovim slugama i njegovim semenom... Reci da ce seme zenino gaziti zmijsku glavu znace da ce Hristos potpuno poraziti djavola i oduzeti mu svu silu kojom je nanosio stetu ljudima... Do Drugog dolaska, djavo ce imati priliku da naudi ljudima, ukljucujuci i Samog Hrista; medjutim, njegove pozlede ce se lako isceljivati, kao pozlede na peti, koja je pokrivena tvrdom kozom i u kojoj ima malo krvi. Nemocna zloba djavolska ujedala je u petu i Samoga Hrista, protiv Kojega je pobunio neverne Jevreje da Ga razapnu. Medjutim, ta rana je posluzila samo za vecu sramotu djavola i za iscelenje ljudskog roda."18) Prema tome, "ujedanje u petu" oznacava malu stetu koju djavo moze da nam nanese nakon Hristovog dolaska. 3: 16 A zeni rece: Tebi cu mnoge muke zadati kad zatrudnis, s mukama ces decu radjati i volja ce tvoja stajati pod vlascu muza tvojega, i on ce ti biti gospodar.
Cak i dok je proklinjao zmiju, Bog je ocekivao pokajanje Adama i Eve. Sveti Jefrem pise: "Bog je poceo sa prezrenom (tj. sa zmijom), kako bi se Adam i Eva, dok je gnev pravednog suda upravljen samo prema njoj, prestrasili i pokajali i da bi im blagost Bozija time dala priliku da se izbave prokletstva pravednog suda. Medjutim, kad je zmija prokleta a Adam i Eva nisu pozurili da se pokaju, Bog je i njima izrekao kaznu. Najpre ju je uputio Evi, jer je njenom rukom greh predat Adamu."19) Sveti Jovan Zlatousti pise o kaznjavanju Eve: "Pogledaj Boziju dobrotu, i blagost koju On pokazuje cak i posle takvog prestupa. On kaze: 'Zeleo sam da zivis zivotom bez tuge i bola, slobodnim od svake patnje i gorcine i ispunjenim svakom sladoscu; na taj nacin, iako odevena u telo, ne bi osecala nista telesno. Medjutim, buduci da ti takvu srecu nisi upotrebila kako je dolikovalo i da te je toliko izobilje dobara dovelo do neblagodarnosti, stavljam ti uzdu da se ne bi predala jos vecoj samovolji i osudjujem te na patnju i uzdisanje. Ustrojicu tako da ce ti radjanje dece, izvora tvoje velike utehe, poceti sa patnjom, kako bi se u svakodnevnom bolu i patnji radjanja uvek secala koliki je bio ovaj greh i neposlusanje... U pocetku sam te sazdao da budes ravna po casti (muskarcu) i zeleo sam da, buduci istog dostojanstva kao i on, u svemu ucestvujes s njim. Poverio sam ti, kao i tvom muzu, vlast nad svim stvorenjima. Medjutim, kako ti nisi dolicno iskoristila jednakost u casti, potcinjavam te tvom muzu... potcinjavam te njemu i proglasavam ga za tvog gospodara, kako bi priznala njegovo staresinstvo. Kako nisi u stanju da rukovodis, nauci da budes dobar podanik."20) Sveti Jovan Zlatousti nudi i odgovor na pitanje "zenskog oslobadjanja": postanite svetiteljke i svi vasi problemi ce nestati. 3: 17 – 19 Pa onda rece Adamu: sto si poslusao glas zene svoje? i okusio sa jedinog drveta za koje sam ti zabranio da jedes od njega, zemlja neka je prokleta zbog tebe; s mukom ces se od nje hraniti u sve dane zivota svoga. Trnje i korov ce ti radjati, a ti ces jesti zelje poljsko. U znoju lica svoga jesces hleb dok se ne vratis u zemlju od koje si uzet, jer si prah, i u prah ces se vratiti.?? Adamu je ovde dato izobrazenje iskusenja i nedaca zivljenja u palom svetu. Kao prvo, zemlja je prokleta zbog njega. Sveti Jovan Zlatousti pise: "Pogledaj podsetnike na prokletstvo! Trnje i korov ce ti radjati, rekao je On (Bog). Ja cu to uciniti da bi ti trpeo tezak rad i brige i da bi citav zivot proveo u zalosti, kako bi te to obuzdalo i kako ne bi sanjario o necemu visem od svog polozaja, da bi se stalno secao svoje prirode i da ubuduce ne bi bio prevaren na slican nacin. Jesces zelje poljsko; u znoju lica svog jesces hleb. Pogledaj kako posle Adamovog neposlusanja u njegovom zivotu nista vise nije bilo isto kao ranije! Ja sam, rekao je On, radjajuci te na ovaj svet, zeleo da zivis bez nevolja, bez truda, bez briga, bez zalosti, da budes zadovoljan i da uzrastas, da ne budes potcinjen telesnim potrebama, nego da ti sve one budu strane i da budes savrseno slobodan. Medjutim, kako takva sloboda tebi nije bila od koristi, prokleo sam zemlju, tako da od sada nece biti kao ranije, i nece davati plodove bez sejanja i obradjivanja nego ces to ti ciniti sa velikim trudom, naporom i brigom. Izlozicu te stalnim nedacama i zalostima i primoracu te da sve cinis s iscrpljujucim trudom, kako bi ti taj mucni posao bio neprestana pouka da budes skrusen i da spoznas svoju prirodu."21)? Kao drugo, Adam je sada postao smrtan, zajedno sa svim ostalim stvorenjima. Sveti Jovan Zlatousti pise da su Adam i Eva, iako su ziveli jos dugo nakon pada, "u trenutku kad su culi reci prah si i u prah ces se vratiti primili smrtnu presudu, postali smrtni i mozemo tako reci,
umrli. Ukazujuci na to, Pismo kaze: U koji dan okusis od drveta smrcu ces umreti (Post. 2; 17), drugim recima, dobices kaznu: od sada ste smrtni."22)?? U Knjizi premudrosti Solomonove kaze se da je Bog coveka stvorio nepropadljivog (Prem. Sol. 2; 23). Medjutim, Adamovom neposlusnoscu su i on i ostala stvorenja postali smrtni i propadljivi. U Poslanici apostola Pavla Rimljanima postoji ucenje prema kojem vascela tvorevina "uzdise" jer je pokorena "tastini", odnosno propadljivosti (truleznosti), koja se u svetu pojavila zbog covekove gordosti. Tvorevina iscekuje coveka da bi se izbavila, da bi i sama bila vaspostavljena u prvobitno stanje nepropadljivosti – tada ce ziva bica lutati sumama kao sto to i danas cine, ali ce biti nepropadljiva kao sto su bila i u Adamovo vreme. U Rimlj. 8; 19 – 22 citamo: Zarkim iscekivanjem tvorevina ocekuje da se jave sinovi Boziji, jer se tvar pokori tastini, ne od svoje volje nego zbog onoga koji je pokori, sa padom. Da ce se i sama tvar osloboditi od robovanja propadljivosti na slobodu slave dece Bozije, jer znamo da sva tvar uzdise i tuguje do sada. Nacin na koji sveti Jovan Zlatousti tumaci ovaj odlomak cini ovo ucenje apsolutno jasnim: "Sta znace reci: tvar se pokori tastini? Ona je postala propadljiva. Zasto i iz kog razloga? Tvojom greskom, o, covece! Buduci da si ti dobio telo koje je smrtno i podlozno stradanju, zemlja je bila izlozena prokletstvu i pocela je da radja trnje i korov." Nesto kasnije, u istom poglavlju kaze: "Kao sto je tvorevina postala propadljiva onda, kad je tvoje telo postalo propadljivo, tako ce ona, kad tvoje telo postane nepropadljivo, slediti za njim i s njim se usaglasiti."23) Ovde treba primetiti da zamenica "ti" oznacava Adama (slicno kao sto se u brojnim crkvenim bogosluzenjima cesto koristi zamenica "ja"). Sveti Jovan to razjasnjava u sledecem odlomku: "Sta je naoruzalo smrt protiv citave vaseljene? Cinjenica da je samo jedan covek okusio sa drveta (Tumacenje Poslanice Rimljanima, 5; 15 – 21)."24)? Sveti Makarije Veliki kaze to isto: "Adam je postavljen kao car i gospodar nad vascelom tvorevinom... Medjutim, nakon njegovog padanja u ropstvo, zajedno sa njim zarobljena je i tvorevina koja mu je sluzila i koja mu je bila potcinjena, jer je kroz njega smrt ovladala svakom dusom."25) Sveti Simeon Novi Bogoslov takodje je vrlo jasan u tvrdnji da je pre Adamovog pada vascela vestastvena tvorevina, a ne samo Raj, bila nepropadljiva i besmrtna.? Kao sto smo ranije videli, on pise da je "Stvoritelj Bog postavio Adama kao besmrtnog cara nad nepropadljivim svetom, ne samo nad Rajem, nego nad vascelom tvorevinom koja je pod nebesima." U istoj Omiliji, on u nastavku kaze da, posle Adamovog prestupa, "Gospod nije prokleo Raj... ali je prokleo svu ostalu zemlju jer netrulezna bese kao i Raj i sve sama od sebe prinosase... Po pravdi je, dakle, trebalo da onaj koji je zbog prestupa svrgnut u truleznost i smrt nastanjuje nepostojanu i truleznu zemlju i po zasluzi da prima takvu hranu... Ni celokupna tvorevina, dakle... gledajuci izgnanoga iz Raja, ne htede vise da se potcini prestupniku... Bog, medjutim, zadrzava sve Svojom silom, blagoutrobijem i blagodacu, suspreze uzrujanost tvari i odmah mu je potcinjava tako da... posluzi coveku radi kojeg je stvorena, ona koja je truleznome postala trulezna...
Jesi li video kako ne rekosmo bez razloga da je i sama celokupna tvar isprva Bogom stvorena netrulezna i u cinu Raja, a da je prokleta prevedena u truleznost i ropstvo i potcinjena ljudskoj tastini?"26)?? Sveti Oci takodje pominju da smrtna kazna, koja je stupila u dejstvo nakon pada, nije bila samo kazna. Ona je bila i dobra, jer da je covek nakon pada postao besmrtan, za njega ne bi bilo izlaza. Zamislite bice koje nije u stanju da se izbavi, koje nije u stanju da se vrati u Raj, i da zivi, zivi i zivi, bez nade da ce nekad izaci iz takvog stanja. Smrt je zaustavila greh. Cinjenica da se plasimo smrti vec nas pobudjuje da zapocnemo borbu. Cak i ako smo zaboravili na Raj, plasicemo se smrti i pocecemo da se borimo kako bismo nadvladali svoju palu prirodu. Sveti Kiril Aleksandrijski (+444) govori o znacaju bolesti i smrti za palog coveka: "Covek koji je kao svoj udeo primio iscrpljujuci post i zalost, bio je predat bolestima, patnjama i ostalim gorkim stvarima kao nekoj vrsti uzde. Buduci da se nije uzdrzao u onom zivotu koji je bio oslobodjen truda i patnji, predat je nesrecama, kako bi stradanja u njemu iscelila bolest, koja je dosla dok je boravio usred blazenstva. Zakonodavac je smrcu zaustavio rasprostiranje greha i u samoj toj kazni ogleda se Njegova ljubav prema covecanstvu. Imajuci u vidu da je On, dajuci zapovest, njenom prestupanju pridruzio smrt i imajuci u vidu da je prestupnik na taj nacin bio predat kazni, On je ustrojio da i sama kazna posluzi spasenju. Naime, smrt razlaze ovu nasu zivotinjsku prirodu i, s jedne strane, zaustavlja dejstvovanje greha, a sa druge izbavlja coveka od bolesti i oslobadja ga od truda, okoncava njegove patnje i brige i prekida telesna stradanja. S takvom je ljubavlju prema covecanstvu Sudija sjedinio kaznu!"27) Najzad, sveti Simeon Novi Bogoslov pise o tome da ce Smrcu i Vaskrsenjem Isusa Hrista smrtna kazna biti ukinuta: "Odluka Bozija: Prah si i u prah ces se vratiti, kao i sve sto je nalozeno na coveka nakon pada, dejstvovace do svrsetka veka. Medjutim, miloscu Bozijom i posredstvom sile neuporedive zrtve Hristove, ona vise nece imati nikakvo dejstvo u buducem veku, kad ce se desiti sveopste vaskrsenje. To vaskrsenje ne bi se moglo desiti da iz mrtvih nije ustao Sam Sin Boziji, Koji je umro radi ukidanja gorepomenute odluke i radi vaskrsavanja vascele ljudske prirode."28) U sveopstem vaskrsenju, zajedno sa covekom truleznosti ce se osloboditi i celokupna tvorevina, zato sto je zbog njega i ona postala propadljiva. Sveti Simeon pise: "Kad se on (covek) preobnovi i postane duhovnim, netruleznim i besmrtnim, bice oslobodjena ropstva i ona sama koja je buntovniku Bogom potcinjena da bi mu posluzila – sa njim se saobnovila i onetrulezila i sva postala duhovnom... Nije dolikovalo da tela ljudska vaskrsnu i onetruleze se pre nego sto se tvar obnovi, nego kao sto je ona sama prvo stvorena netruleznom, pa zatim i covek, tako na kraju ponovo prvo tvar treba da se pretvori iz truleznosti u netruleznost, a onda da se tako izmene i obnove istovremeno s njom i istrulela tela ljudska, da bi covek, opet postavsi duhovnim i besmrtnim, ziveo u obitavalistu koje je netrulezno, vecno i duhovno."29) 3: 20 I Adam nadenu svojoj zeni ime Eva, jer je ona mati svima zivima. Eva znaci "Zivot", i Adam joj daje posebno ime, kao dodatak nazivu "zena".
3: 21 I nacini Gospod Bog Adamu i zeni njegovoj odezde od koze i obuce ih u njih. Sveti Grigorije Nisijski kaze da to znaci da su doslovno bili odeveni u odecu od koze ali da to, figurativno receno, takodje oznacava i da su bili odeveni u drugaciju vrstu tela (ploti), odnosno, da se njihova priroda izmenila. 3: 22 – 23 I rece Gospod Bog: Eto, covek posta kao jedan od nas znajuci sta je dobro a sta zlo, ali da sada ne pruzi ruke svoje i da ne uzbere i s drveta zivota i okusi, te doveka zivi. I Gospod Bog izgna coveka iz vrta Edemskoga da obradjuje zemlju od koje je uzet. Gospod kaze "Kao jedan od nas" govoreci o Sebi u mnozini, odnosno kao o Presvetoj Trojici. On je Adama izgnao iz Raja da Adam ne bi okusio i od drveta zivota, koje vidimo i u Otkrovenju Jovanovom: drvo zivota nalazi se usred Raja. Okusanje sa ovog drveta ucinilo bi coveka besmrtnim pre nego sto postane dobar. Bog to ne zeli i zato ga je izgnao iz Vrta. 3: 24 Izgnavsi coveka, postavi pred vrtom Edemskim heruvima s plamenim macem , koji se vijase i tamo i amo, da cuva put ka drvetu zivota. Kao sto smo vec rekli, sveti Makarije Egipatski tumaci ovaj stih tajinstveno, govoreci da se to desava svakoj dusi za koju je Raj zatvoren. Medjutim, on kaze da to znaci i ono, sto je receno: da tamo postoji heruvim sa plamenim macem. *** Ovim smo obuhvatili prva tri poglavlja Knjige Postanja, odakle je izvedeno osnovno bogoslovlje Crkve o poreklu coveka, a samim tim i o njegovom cilju. Bogosluzenja su preispunjena ovim bogoslovljem, posebno sluzbe posvecene Krstu. U sluzbi za dan 14. septembra, za praznik Vozdvizenja Casnog Krsta, postoji nekoliko izvrsnih stihova koji pokazuju kako Crkva gleda na ono sto se dogodilo u Raju i na ono sto se dogodilo dolaskom Hristovim. Tim stihovima se drvo od kojeg je okusio Adam poredi sa drvetom Krsta. Jedan od stihova velike vecernje sluzbe kaze: "Pridjite, narodi, poklonimo se blazenom Drvetu kroz na kome je izvrsena vecna pravda. Onaj koji je drvetom prevario naseg praoca Adama sam je prevaren Krstom, i onaj, koji je tiranstvom zadobio vlast nad stvorenjem od Boga obdarenim carskim dostojanstvom, zbacen je strmoglavim padom. Krvlju Bozijom opran je zmijski otrov i kletva pravedne osude ukinuta je nepravednom kaznom dosudjenom Pravednome. Dolikovalo je da drvo bude isceljeno drvetom i da se strastima (tj. stradanjima) Bestrasnoga prekrate sve patnje onoga koji je osudjen zbog drveta."30) Stihovi kao ovi duboko ce vas ganuti ukoliko poznajete bogoslovlje Raja i buduceg veka. U jednoj od sedalena na jutrenje istog praznika kaze se sledece: "U drevnom Raju drvo me obnazilo jer mi je davanjem njegovog ploda da ga jedem neprijatelj doneo smrt. Sada je pak drvo Krsta koje odeva ljude odezdom zivota postavljeno usred zemlje i cela vaseljena ispunjena je bezgranicnom radoscu."31) Druga pesma kaze:
"O, trostruko blagosloveno Drvo, na kojem je Hristos, Car i Gospod, bio razapet! Kroz tebe je pao varalica koji je ljudski rod iskusavao drvetom. Uhvacen je u zamku Boga Koji je u telu razapet na Drvo i darovao mir u dusama nasim."32) Deveta pesma, irmos, kaze: "Danas je kroz Krst ukinuta smrt koja je dosla u ljude okusanjem od drveta. Prokletstvo nase pramajke Eve sto je palo na vascelo covecanstvo ponisteno je plodom Preciste Majke Bozije Koju velicaju sve sile nebeske."33) U Kanonu na praznik Bogojavljenja koji je sastavio sveti Jovan Damaskin kaze se da je djavo uveo smrt u tvorevinu ali da ga je Hristos nadvladao: "Onoga sto je jednom uzeo oblicje zlobne zmije i usadio smrt u tvorevinu, sada je Hristos, dosavsi u telu, zbacio u tamu."34) Ovo bi bilo kratko izlaganje teologije pocetaka svih stvari, Raja, Prvostvorenog, tj. Adama, njegovog pada i stanja u koje moramo pokusati da se vratimo zastupnistvom Drugog Adama, odnosno Hrista. Ukoliko sve ove dogadjaje vezane za ranu istoriju covecanstva tumacite alegorijski, kao lepu pricu koja govori o necemu sasvim drugom, bicete liseni istinskog poimanja Raja. Na primer, mnogi rimokatolicki bogoslovi tvrde da se ideja Raja ne uklapa u otkrica moderne antropologije. Prema tome, moramo sve ponovo protumaciti polazeci od zakljucka da je covek evoluirao iz nizih zivotinjskih vrsta. Kako oni kazu, prvi greh se morao pojaviti kad je covek bio dovoljno razvijen da postane svestan sebe, i kad je, prema tome, postao covek, sto znaci da je ta svest bila nesto kao pad. Oni nisu u stanju da Raj uklope u ovu semu, jer je u Raju covek bio obozeno bice. Za nas je vrlo vazno da sagledamo ove dve, potpuno protivurecne koncepcije. Prema prvom stanovistu, Bog je neposredno stvorio coveka kao bice nadprirodnog razuma, sa onom prvozdanom prirodom od koje smo otpali i u koju smo prizvani da se vratimo. Prema drugom stanovistu, covek je postao od nizih stvorenja. Ovo drugo glediste, naravno, vodi ka filosofiji moralnog relativizma jer, ako smo nekad bili nesto drugo, neka vrsta majmunolikih bica, onda cemo i postati nesto drugo – mi stremimo natcoveku. Takvo glediste vodi ka religioznim idejama kakve su, na primer, ideje Tejar de Sardena koji kaze da ceo svet evoluira u vise stanje, da je sam svet kao hleb koji se preobrazava u drugi svet a zatim vasceo postaje Hristos. To je, razume se, slicno panteizmu, slicno nekoj zastrasujucoj jeresi, i upravo je to neophodno antihristu da bi zavladao. Ljudi ce misliti da su bogovi dok ce u stvarnosti slediti ovu animalisticku filosofiju. Kad se pridrzavamo gledista Svetih Otaca, shvatamo da je Hristos uistinu umro na Krstu. To je stvarni, fizicki dogadjaj a ne privid ili alegorija. To, istovremeno, ima i duhovne posledice, koje izazivaju promene u covekovom stanju. To nam daje spasenje, ali ne figurativno, nego stvarno spasenje. Na isti nacin, Adam je okusio od drveta i otuda izgubio Raj. I to je takodje bio fizicki dogadjaj, sa duhovnim posledicama koje su izmenile covekovo stanje. Beleske: 1) Sveti Jovan Zlatousti, O stvaranju sveta, 6; 2
2) Sveti Amvrosije Mediolanski, Raj, 12 3) Isto 4) Isto 5) Sveti Jefrem Sirijski, Tumacenje Knjige Postanja, 3 6) Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 16; 4 7) Isto, 16; 5 8) Isto, 17; 1 9) Sveti Amvrosije, Raj, 14 10) Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 17; 2 – 3 11) Sveti Amvrosije, Raj, 14 12) Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 17; 5 13) Sveti Jefrem, Tumacenje Knjige Postanja, 3 14) Isto 15) Sveti avva Dorotej, Duhovne pouke, 1 16) Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 17; 6 17) Sveti Jovan Zlatousti, O stvaranju sveta, 6; 7 18) Episkop Visarion, Tumacenje parabola iz crkvenih bogosluzenja, tom 1, s. 56–57 19) Sveti Jefrem, Tumacenje Knjige Postanja, 3 20) Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 17; 7 21) Isto, 17; 9 22) Isto 23) Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Poslanicu Rimljanima, Omilija 14; 5 24) Isto, Omilija 10; 2 25) Sveti Makarije Veliki, Pedeset duhovnih omilija, 11. omilija 26) Sveti Simeon Novi Bogoslov, Eticko slovo
27) Sveti Kiril Aleksandrijski, O ovaplocenju Gospodnjem 28) Sveti Simeon Novi Bogoslov, Eticko slovo 29) Isto 30) Praznicni Minej u prevodu (na engleski) mati Marije i arhimandrita Kalista Vera, s. 134. 31) Isto, s. 146. 32) Isto, s. 147. 33) Isto, s. 151. 34) Isto, s. 369.
