SIMBOLIZAM Od kraja 40ih god 19. veka do početka II sv rata 1886. manifest simbolizma. Žan More. Simbolisti sami nalaze ime za svoj pokret koji se jako brzo širio po Evropi. Značajan je za rusku knj.i kod nas takođe. Teorija poezije polazi od simbolizma. Ni sami su držali do zvukovne organizacije. Upotreba rečnika čula u poeziji. Da li čovek ima čulo za megnetizam? Ova standardna čula percipiraju klasične stvari. U Madam Bovari se oko 600x pominju boje. Taktilna čula (dodirna) – hrapavo, čvrsto, meko. Simbolisti su nastupili kao protivnici naturalizma. 1830. julska revolucija u Francuskoj. 1866. ogist Kont, kurs pozitivne revolucije I tom; II – 1871; III 1876. Savremeni Parnas, Teofil Gotje, 1817/18. Gotje je pisao romane i članke i bio poznati urednik romana i časopisa. Lakon de Lil (1818-1894) – središnja figura parnasovaca. Tragične pesme, 1866. prevodio sa starogfrčkog. Teofil de bangrit Sivik Don (1839-1907) Hoze Marija Deredija (rođen na Kubi) Luj Buje (Floberov prijatelj) Luj Menar, bavio se hemijom Bodler, Rembo, malarme Parnas. Jako bitan, u Rusiji pod imenom AXAIZAM. Nisu mnogo raspravljali o poeziji. Od um.se tražilo da ima neku moralnu svrhu. Romantičari su hteli da svojom poezijom zauzimaju se za visoke ciljeve. Puškin u Exegi monumentum kaže da je slavan jer je slavio slobodu, a ne svoje sopstvene pesme. Gotje ismeva moralističko shvatanje um. Što je um.više moralna, manje je umetnička. Larpurlartizam. Kant – svrhovnost bez svrhe. Pitanje da li je Gotje to preuzeo od Kanta? Viktor Puze objavljuje takođe o Kantu, poznavao Kanta, pa je možda Gotje čuo od Puzea. • Nepristrasnost (bitno za Flobera) – da pesnik ne pokazuje svoje osećaje prema onome o čemu piše. Parnasovci. Poštovanje pravila za razliku od romantičara koji nisu. Po parnasovcima pesnik je onaj koji ume da rukuje pravilima. Hteli su da postanu majstori za pravljenje stihova. Parnas je ime zbornika. Parnasovci su se pozivali na Igoovu zbirku Orijentalke. Utvrđeni oblici (na osnovu rimovanja stihova i strofa). U antičkoj poeziji nema ničega što bi se moglo nazvati utvrđenim. Trubaduri smatraju da svaki pesnik treba da nađe svoju strofu. Sonet. Parnasovci. Kongres sonetista. Trileti – 8 stihova (1,4,8/2,7 se rimuju). Aktuelno u 19.v. Pantum. Katren sa ukrštenom rimom. Balada. Pripev. Stari pesnički žanrovi se sreću kod parnasovaca – himne, ode, idile (teokrit). Lamartin svoje legije naziva meditacijama. Kod nase se to naziva Tugovankama. Parnasovcima je Lukrecije jako važan pesnik. Prisutne su i opisne pesme, predeli, godišnja doba, raznpvrsna interesovanja. Gotje – pesma Pejzaž (dosta pesnika ima pesama pod tim nazivom). Gotje piše i o Kini. Priroda se opisuje u zaviosnosti od godišnjeg doba ili doba dana. Tema proleća je najčešća u germanskoj poeziji. Elegije se pišu kao pesme o jeseni. Sreću se i pesme u čijem naslovu stoji ime god.doba. Gotje, pesma Karmen, posvećena jednoj italijanskoj ciganki. Pišu o slikama, statuama, mineralima. Bodler
1
Najbolja kritika nekog um.dela je po parnasovcima sonet o nekoj slici. Tematski njehova poezija je raznovrsna. U naslovu se imanuje ono o čemu će se pisati, tako da nemamo dilemu o čemu je reč. Pesma treba da bude jasna (to je bitno za parnasovce)! Tu se javlja sukob sa simbolistima. Parnasovci su se interesovali za predmet prirodnih nauka. Opisna poezija je bila usmerena na slikarstvo. Koristili su boje, svetlosti i senke u opisima. Bitan predmet u pesmi je i opis koji liči na naslikan predmet. Oni su u nekoj meri bliski pozitivizmu. Flober od njih uzima svoju osnovnu formulu o ravnodušnosti, i to pre svega u romanu Salamba, o Kartagini. Kopirao je neke reči koje bi trebalo da liče na neke kartaginske. Flober je opisao jako dobro odeću u tom romanu, pa to pšostaje moda. Veliki broj boja, mirisa, napravio je kitnjast, živopisan roman. Parnasovci su se jako zanimali za stanje civilizacije, ali nudi neki otpor prema hrišćanstvu. Ono se ispituje na neki nov način, slično Zenonu Kosidovskom. «Molitva na Akropolju» u knjizi Uspomena gde stoji – sve je simbol i sve je san, a Hrista nazivaju «prljavim galilejcem». Romantizam – parnas – simbolizam. Simbolizam je nastavak parnasa, ali se okreće od njega. Neki se autori nalaze u antoligijama obe škole (Verlen, Malarme, Bodler).
Simbolizam. Značenje termina simbolizam u istoriji književnosti Rene Velek u tekstu “Termin i pojam simbolizam u istoriji književnosti” precizno određuje pojam simbolizma kao jednog perioda u istoriji književnosti. Reč simbolizam se može upotrebiti kao opšti termin za književnost u svim zapadnim zemljama koja je došla posle opadanja realizma i naturalizma XIX veka, a prethodila usponu novih avangardnih pravaca: futurizma, ekspresionizma, nadrealizma, egzistencijalizma i tako dalje. Zatim, simbolizam se upotrebljava kao termin za dominantni stil koji je nastao posle realizma XIX veka. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina devetnaestog veka, simbolizam predstavlja opšte ime za novija kretanja u francuskoj poeziji. Tačan sadržaj pojma simbolizam u istoriji književnosti U najužem smislu, odnosi se na jednu grupu francuskih pesnika koji su sebe nazvali simbolistima 1886. godine. Želeli su da poezija bude ne-retorička, tražili su raskid sa Igoom i parnasovskom tradicijom. Hteli su da reči ne samo znače, nego i da sugerišu. Želeli su da metafore, alegorije i simbole koriste ne samo kao ukrase, već i kao organizacioni princip svojih pesama. Hteli su da njihov stih bude muzikalan, da u praksi ukinu oratorske kadence francuskog aleksandrinca, a u nekim slučajevima i rimu. Njihovo najtrajnije dostignuće jeste slobodan stih. U nešto širem smislu, termin simbolizam se odnosi na opšti pokret u Francuskoj, od Nervala i Bodlera do Klodela i Valerija. Karakteristična je ogromna raznolikost teorija – čak i teorije dva tako bliska pesnika kao što su Bodler i Malarme potpuno su različite i gotovo inkompatibilne. Bodlerova i Malarmeova poetika Bodlerova estetika je “romantična” - ne u smislu emocionalizma, obožavanja prirode i egzaltacije ega, već pre u duhu engleske i nemačke romantičarske tradicije, veličanja imaginacije, retorike metamorfoza i univerzalne analogije. Kolridžovom terminu “konstruktivna imaginacija” Bodler daje metafizičko značenje Bodler
2
“pozitivnog odnosa sa beskonačnim”. Umetnost je jedan drugi kosmos koji menja i, stoga, humanizuje prirodu. Umetnik svojim stvaranjem ukida jaz između subjekta i objekta, čoveka i prirode. Umetnost treba da stvara “sugestivnu magiju” u kojoj su istovremeno sadržani i objekt i subjekt, spoljašnji svet i sam umetnik. Malarme govori gotovo sasvim suprotno. On je bio prvi pesnik koji je radikalno nezadovoljan običnim jezikom komunikacije. Pokušavao je da konstruiše jedan potpuno odvojeni jezik poezije. Iz jezika bi trebalo isključiti društvo, prirodu i ličnost samog pesnika i ponovo ga učiniti “stvarnim”, magičnim, učiniti da reči postanu stvari. Umetnost može samo da nagoveštava i sugeriše, a ne da transformiše kao kod Bodlera. Psihološka osnova njegove negativne estetike je u osećanju sterilnosti, nemoći i konačne tišine. Predlagao je knjigu kojom bi se završile sve knjige na svetu. Poput mnogih, i Malarme želi da izrazi misteriju univerzuma, ali oseća da misterija nije samo nerešiva, već i prazna i nema – samo Ništavilo. Umetnost traga za Apsolutom, ali se ne nada da će ga ikada dostići. Suština sveta je Ništavilo i pesnik samo o tom Ništavilu može da govori. Samo umetnost preživljava u univerzumu. Čovekova je glavna vokacija da bude umetnik, pesnik koji je u stanju da makar nešto spase od opšteg brodoloma vremena. Knjiga lebdi nad prazninom, nad nemim ništavilom bez bogova. Poezija je odlučno odsečena od konkretne stvarnosti, od izražavanja pesnikove ličnosti, od bilo kakve retorike ili emocije – postaje samo znak koji označava Ništa. Sa druge strane, kod Bodlera poezija menja prirodu, iz zla izvlači cveće, stvara novi mit, miri čoveka sa prirodom. Odnos simbolizma i pravaca koji mu neposredno prethode, odnosno za njim slede Simbolizam, u još širem smislu, obuhvata čitav period na internacionalnom planu, koji se jasno izdvaja od onih koji mu prethode – realizma ili naturalizma. Ima izvesnog kontinuiteta sa romantizmom, ali se i od njega razlikuje; u simbolizmu je transcendencija prazna, nema obožavanja jedinstva misterioznog univerzuma. Neprijateljstvo sa prirodom je ključno mesto koje odvaja simbolizam od romantizma. Simbolizam je jasno odvojen od avangardnih pokreta koji mu slede – tu se vera u jezik potpuno srušila, dok kod Malarmea i Valerija jezik zadržava svoju kognitivnu i čak magijsku moć. Konačno, simbolizam je i jedan univerzalni fenomen u čitavoj književnosti svih vremena, jer pesnici su se oduvek služili simbolima.
Bodler
3
Šarl Bodler Biografija kao žanr cveta u 19.veku. bitan je život pisaca. Doba neko ne može razumeti ako nemamo podatke o životima istaknutih ličnosti tog vremena. Važno – Sent Bev. Prust – protiv Sent Beva. Zamera mu što zanemaruje duboko piščevo JA i da nije razumeo vrhunske umove svog vremena. Dve vrste biografije – prvo težnja da se što više utvrde činjenice, malo se osvrće na knj.delo – u Engleskoj. Tinjanov je zato rekao da se bigrafija pisca ne razlikuje od biografije generala. Klod Pišoa – biograf Bodlerov. 1821. rođeni Distojevski, Bodler, Flober. Bodlerov otac bio je sveštenik, pa zatim državni savetnik. Majka je bila mlađa od oca oko 34 godine. Nakom smrti oca majka se preudala, a to jeza Bodlera bilo teskobno. Studirao je na kraljevskom koledžu u Lionu, pa u Parizu, gde dobija II nagradu za najbolju pesmu na latinskom. Sa Pirineja donosi pesmu Nespojivost, a tamo je bio sa očuhom. 40.e upoznaje Saru – kurvu. Ona ga podstiče da napiše 2 pesme «Ja nemam ljubavnicu» i «Ti ćeš videti vasionu». Zbog nepodnošljivog ponašanja, očuh ga šalje u Indiju, ali je Bodler prekinuo putovanje. Posle tog putovanja u Indiju Bodler se nije makao iz Pariza. 1842. se vraća u fransucsku, upoznaje Žanu, glumicu kojoj posvećje puno svojih radova, iz Cveća zla. Te godine dobija nasleđe oca, ogromno bogastvo. Sen Lui, pored Notr Dam, klub, kafana gde je stalno blejao. 1843. sarađuje u zborniku Stihovi, želi da napiše dramu u stihovima. Te godine piše puno pesama koje ulaze u zbirku Cveće zla. 1844. skandalnozno se ponašao i majka pokreće parnicu da Bodler dobije staratelja. To je bilo poniženje, rana koju je ceo život nosio. Salon 1845, Salon 46 – likovne kritike (bavio se i likovnom kritikom). 1845. pomišlja na samoubistvo, upada u psihičku krizu, a rukopise ostavlja jednom od parnasovaca. Prelazi da živi kod majke u luksuznom delu Pariza, ali ne može mnogo da izdrži. Plagirao je rukopis nekog Engleza kao da je njegov. Februarska revolucija 1848. 1857. objavljuje Cveće zla. Umire očuh i on se konačno zbližava sa majkom. '56 objavljuej prevod Pooovih priča i neki pogled na Poa. '57 u julu već pristižu prvi napadi na zbirku. Suđenje zbirci 20. avgusta i osuđen je da plati 300 franaka i 6 pesama je moralo biti izbačeno. Ta sudska odluka je poništena 1950. Te iste godine suđeno je Floberu za Madam Bovari. 1866. zbornik Savremeni Parnas. Bodler šalje uredniku 5 pesama. Olupine – zbirku izdaje u Belgiji i uključuje pesme iz Cveća zla, one koje su osuđene. Pojavljuje se simptom afazije kod Bodlera. 31. avgusta 1867.umire na rukama majke, potpuno nem. Bojio je kosu u zeleno. Bio skandalozan i excentričan. Klod Pišoa priredio je celokupno delo. 1861. izdej Cveće zla, pesme raspoređene po ciklusima, pa Olupine-pesme 1868-dodataj Cveću zla. Pariski splin – male pesme u prozi + epilog u stihu. Simbolisti se dive Vagneru, on im je potvrda onoga što su želeli da postignu. Veštački ??? – prozni Bodlerov text. Sove – simbolika boja (crne ive, rujne oči tajanstva). Crno može biti i uzvišeno, a crveno je i zagonetno. Kod Stendala to je boja monotonije, vojne karijere. A mogu biti i kao boje ruleta, pa je život Stendalovog junaka stavljen na kocku. Crno-belo/dobro-zlo, ali ne mora. Kod Bodlera boje mogu imati čisto likovno značenje. Važne su oči sova, ovde one misle, iz čulnosti saznaju. Samo je kod Bodlera sova povezana sa mudrošću. On pridaje značaj predmetu koji nije konvencionalan. Dati predmetu neuobičajeno značenje – to je težnja da se odstupa od tradicije, od figura, od smisla, tematike. Bodler
4
Egzotični miris – ono što je strano, drugačije. Podela na Grke i Varvare – oni koji ne zadovoljavaju merila grčke civilizacije. Kasnije se značenje menja, pa su to oni koje nije iskvarila civilizacija. Kasnije su egzotični hindusi, kinezi, sve na vanevropskom kontinentu. Posebno se u likovnim um.egzotično oponaša u evropskim zemljama: svila, staklo, ćilimi, vitraži. Pojam egzotike posebno je problematizovan u 18.veku. Ruso govori o dobrom divljem, uticaj arapskih i indijskih pripovedaka (naročito 1001 noć). Bodler ovoj reči ne daje neuobičajeno značenje. Možda je neobično što je to povezano sa mirisom. Bodler je najpoznatiji pesnik mirisa. Tada je to bila tematska novina. Mirisi bude sećanja. Što se tiče stiha i strofe, Bodler je bio tradicionalan. «Grudi» - psihoanalitičari misle da su to grudi majčine. Ovo nije isključeno jer je Bodler imao problematičan odnos prema majci. Dvostruka slika – grudi žene, majke pa cela prva strofa ima sliku detinjstva. Simbolisti se zanimaju dosta za brodarski rečnik. Jedra – mogu biti i metafora i metonimija. Kurcijus govori o tome, ali on nije rekao da te metafore vode poreklo iz grčke tradicije i ima ih puno u vizantijskom svetu. Kod Malarmea u «Povetarcu» ima aluzija na Bodlerovu pesmu. Pariski splin, male pesme u prozi 4 pesme pod istim nazivom. Ova reč se javlja u 18.veku, i u romantizmu. Puškin je koristi u Onjeginju – spleen-habdra predstavlja vrstu hipohondrije koja se manifestuje u bezrazložnom gađenju na život i dosadu. Vezana je za slezinu i melanholiju. To je mračan pogled na život. Kod nas Bodler je uticao i javlaj se izraz ćamotinja, tmurnost, potištenost. Kod Lukrecija – taedium vite – kao gađenje na život. Paskal govori o dosadi u kojoj čovek oseća svoje ništavilo. Krajem 19.v svi pesnici, pozovajući se na Bodlera, govore o spleenu, iako znaju da nije on uveo tu temu u knj. u 20.v dolazi do zasićenja ovim pojmom, pa se koriste izrazi apsolut (vezan za azeizam), strepnja (kao nedostatak smisla ili strah od smrti), mučnina (Sartr). Kod razgraničenja ovih i sl.pojmova ne treba tražiti preciznost, oni se svi prožimaju. To je psihosomatski pojam. Poema Dvanestorica počinje kontrastom boja Robert Vivje, Bodlerova originalnost. Bodlerov splin nije ni tuga, ni očajanje, ni dosada, ali poseduje po malo od svih ovih duševnih stanja. Ima više gorčine nego u tuzi, više tmurnosti nego u očajanju i više žestine nego u dosadi. Cerebralno poreklo spleena daje mu strogost koji ne dozvoljava beg u sanjarenje, opisuje oko duše krug prokletstva, tesno je zatvoren prostor. Magla, nebo kao poklopac, to su alegorije spleena. To je duševno stanje zatvorenika, pogled prikovan za kružnicu preko koje se ne može preći. Kiša se vezuje za splin. Kiša u kulturnoj tradiciji ima drugo značenje – omogućava plodnost, to je božji dar. Kod nas to su dodolske pesme. Argentan Ruj – Bodler više voli reč spleen, to je specifična melanholija u kojoj živci imaju veći ugled. Bodler ne izaziva proizvoljne slike, već ima unutrašnju vezu između kiše i splina. Kiša nije samo slika među ostalim slikama (za 1.splin). 4 pesma splin ima sintaxički i tematski obrt! Prve tri strofe počinju rečju KADA. Pesnik prihvata da opisuje kišu, jer se sam nalazi u duševnom stanju prijemčivom za takvo vreme. Polazi od vizuelnog opažaja – nisko nebi, ali se ne zadržava na tome, jer ima neku nervoznu osećajnost. Ta slika možda ima trivijalnu boju, ali on je smračjue. Meša dva opažaja – stešnjenog prostora o vlage u tamnici zatvora. Poezija je suprotna deskropciji, jer priroda pretvorena je u simbol. Kiša kao gvozdene šipke. Slike se grupišu u sistem i pozajmljuju jedna drugoj značenje. Nemarno se meša spoljašnjost sa pesničkim JA. Splin i migrena sus slični, pa Bodler koristi i reč mozak. Uporna zvonjava – kao da uporno čuje duhove, demone koji bude pogrebne slike – «mrtvačka kola». Ne predoseća on svoju smrt jer ima niz kola – umrle su sve njegove nade i verovanja. Nada pobeđena strepnjom. Pognuta lobanja i na početku beše splin na kraju očajanje. Opažanje se gubi u slifci koj timeči osećanja. Lexika je specifična – ima grubih izraza, extremno. Realisti 19. veka su takođe to radili, pa su skandalizovali kritiku naviklu na drugačliji, prefinjeni izraz. Bodlera nešto vezuje sa realistima, pre svega lexika, ali i još toga. Preteranost u izboru reči Bodler
5
koje obečežavaju neke entitetet – gadni pauci, grozni jauci – tako islazuej bolesnu osetljivot, ono što je i izraz romantičarske sentimentalnosti. Hijatos – reč počinje završnim slogom reči pre toga. Nema kod Bodlera jednog duševnog stanja, čak se kroz jednu pesmu menja više tih duševnih stanja. Crni barjak – simbol gusara kojim obeležavaju pobeđene. Značenje boja se menja u zavisnosti od predmeta sa kojim se vezuje. U Sovama srna ne upućuje na smrt kao u Splinu. Metafora poklopca – stešnjeni prostor, ne samo ćelija već čitava planeta je uska. Bodler ima pesmu koja se i zove Poklopac gde razvija tu metaforu stvorenu u Splinu. Albatros, Labud – pozitivno značenje Vaške, Pauci, Slepi miševi – izrazito mučna stanja kroz koja pesnik prolazi. Životinje inače nude ili izrazito pozitivna ili izrazito negativna svojstva. Hrist – jagnje ili plen, vernici su stado. Bodler u Splinu pominje i šugave mačke. Sama mačka ne izaziva gađenje već to što je ona šugava. Vreme Bodlerovo shvatanje linearnog vremena – ideja da postoji prošlost, sadašnjost, budućnost. Sartr – pisao je o Bodlerovim spisima koje sam Bodler nije objavio Lični spisi. Sartr povezuje pesnikov život sa anazom pesama. Pisao je mnogo i o Floberu, pomišljao je da ga potpuno objasni, ali nije stigao da je dovrši. Studija o Bodleru nema tu širinui, ne zalazi mnogo u psihologiju, socijologiju. Neki su zaključci kod Sartra pogrešni i Bodler mu se nij dopadao kao čovek. U Sartrovoj analizi ima jedan deo o vremenu kod Bodklera. Polazi od ideje Šarla d'Bosea koji je rekao da je kod Bodlera najdublje prošlost. Sartr smatra da je Bodler izabrao da proživljava svoje vreme unazad i da se suprotstavio progresu, jer budućnost tada ima opravdanje za sadašnjost. Kada govori o budućnosti, Bodler govori o propasti u njoj. On mašta o unutrašnjem čovečanstvu, a svoju budućnost vidi svakako kao katastrofu. Prošlost je glavna dimenzija temporalonosti. Prošlost određuje sada. Ako se sada menja, ond ase kvari. Svaki tren je gori od prethodnog. Bodler je patio zbog ideje progresa, jer njegovo ga je doba teralo da gleda u budućnost a on sam je želeo da vidi u nazad. Užasavala ga je činjenica da vreme teče. «Ono što jesam je ono što sam bio». Želeo bi da bude kamena statua (Sova – stanje nepokretnosti). Prezire sadašnjost na način prošlosti. On od prošlosti želi da bude večnost koja ga čini onime što jeste. Vivje – o vezi doživljaja vremena i splina. Kaže da se Bodler stalno razočaravao, duh je čeznuo za pretižom, a život ga je šibao. On zapravo želi psihičku beskrajnost koja daje kontinuitet osećanja u nama svima.prostorno beskrajnost je nemoguća je prostor uvek povlači vreme. Sa pesmom vreme je vezano rečima «želja za ništavilom». Strvina Od tradicionalnih motiva – obraćanje živom koji gleda leš i treba da shvati da će i on sam biti leš. Telo se raspada i tako se razmnožava. Truli mirisi su ono najviše pobedničko. Sve što treba da umre je bogatije smislom. Veseli mrtvac (oximoron). Govori lice koje će uskoro umreti. Crvi grizu veselog mrtvaca, a on ih naziva filozofima – realiazm opisa pojedinosti. Crvi su deo plodne zemlje u kojoj bi hteo da počiva. Ova je poema muzikalna, kombinuje suglasnike i samoglesnike. Smrt siromaha. Ideja o pravdničkoj smrti. Smrt pruža ono što je za života uskraćeno. Pravedna je jer nikoga ne štedi. Ovu temu o siromasima Bodler je preuzeo od Gotjea. Lirsko Ja govori iz određenog ugla; postelja koja smrt kudi. Aluzija na Hristovu parabolu o Samarićanima (jevanđelje po Luki), blag ton poeme – smrt će biti blaga prema čoveku. Bodler
6
Pribranost. Besedništvo utiče na francusku poeziju. Tako da su česta obraćanja, apostrofe. Obraća se sebi. Nakon romantičarske krtitike alegorije, tek je Bodler obnavlja. Neke ustaljene je obnovio i napravio mnogo drugih. Onaj ko se predaje zadovoljstvu patiće i biti kažnjen (starozavetni motiv). U različitim pesmama dve suprotne ideje (egzotični miris – pribranost), to je kažnjavanje uzživanja. Alegorija se koristi i kako bi se postigla slikovnost (3.strofa). kod Bodlera je važna jasnost. On se tu vodi za parnasovcima, dok će kasnije, mnogi i pozovajući se na Bodlera, izgubiti tu jasnost. Malarme ima čitave pesme koje je nemoguće protumačiti. Alegorije su često imale jasno značenje. Pr.žena sa povezom na očima i vagom u rukama jeste smrt i to je neki kod, možda čak i simbol. Bodler koristi ovu alegoriju sa nebeskim balkonima potpuno odstupajući od bilo kog utvrđenog značenja. Iako jasan pesnik, ovu strofu je teško protumačiti. U ovo strofu uključeno je sećanje – možda se kaje zbog preteranog uživanja, ali nije precizno rečeno zašto se on kaje. Ovde ostaje nedorečen. Možda se seća nekog prizora iz Pariza i nekih žena na balkonima pa pominje vodu (Sena). «Pokojne godine, starinski odevene» - ukazuje na prošlo, davno. Uživanje u kajanju. Kajanje se smeje. Ovde kajanje nije strašno i jako, već je blago, ne suviše napadno. Zalazak sunca kod nekih pesnika je smrt. Kod nekoh podseća na požar, velika svetlost, mešavina jakih boja. Da li je kod Bodlera noć-smrt ili prosto pribiranje – kako se i zove ova pesma. Smirivanje nakon sećanja, stanje kao kod bolesnika koga predveče uhvate nervne krize, a sa noći se smiruje. Suton. I kad preuzima teme Bodler se ne drži striktno, uvek napravi nešto drugo. Dolazi veče i to deluje agresivno. Opširnije daje sliku večeri u Parizu od uobičajenih slika. Središnji deo nije podelio na strofe, govori o večernjim događajima u Parizu – kurve, lopovi – slika Pariza kao mravinjaka – ljudsko mnoštvo u velikoj raznovrsnosti, iako su mravi svi jednaki, ovde mravi ukazuju samo na mnoštvo. To je poimanje modernog grada. Ističe pojedine predstavnike društvenih grupa – kurve i lopove (polu svet) i nije čudo što se pojavljuju noću. U gomili oseća usamljenost. Smrt ljubavnika. Preuzeta pesma od Ronsara – ljubavnici se spajaju u smrti. Kod Ronsara je to ipak drugačije, razdvojenost je neprijatelj kog treba pobediti. Kod Ronsara oni sanjaju o zlatnom dobu, slobodnoj ljubavi bez ograničenja društva. Kod Bodlera smrt dobija izgled anđela koje treba preobratiti u ljubavnike. Kod ronsara – svet je lepši pod senkom smrti. «smrt je bila lepa na njenom licu». Ljubavnici sanjaju da će u smrti biti okruženi toplinom i cvećem. Takoše je karakteristična kombinacija ljubičastoplavo – što upućuje na Bogorodicu i anđele. Ogledala mutna– svetlost i plamen u kom će počivati ljubavnici. Junačka smrt. Pesma u prozi. Bodler ima pesme koje su u celini posvećene smrti ili je smrt bar uzgred pomenuta. On stalno misli na smrt. Časovnik Sat na ??? –alegorija vremena. Bezvremenost sećanja, čovek ne supava da iskoristi život. Svaka strofa i počinje upozorenjem da vreme protiče. Alegorija obično uključuje personifikaciju. Alegorija sata kao Boga (prstima svojim – kazaljkama nam preti). Vreme je proždiruće čudovište, neuhvatljivo – ono već nije ili još nije. Vreme je nemoguće pobediti, ono je kao kockar koji uvek dobija, uvek ga slući sreća. Vrlina – 1.subjekat žali što nije živeo u skaldu sa vrlinom. 2.više ne čezne za vrlinom. 3.iskaz koje je dvosmislen i namerno tako ostavljen. Vrlina – supruga koja ti čedna osta – samo spoljašnja konvencija sa kojom subjekt nije u dodiru. Ovo je pesma svođenja računa sa samim sobom. 1861.napisana ova pesma, izražava teško Bodlerovo stanje, to je godina kada je on razmišljao o samoubistvu. Napisana je u dramatičnom i razdražljivom tonu. U njoj ima dosta uzvičnih rečenica. Ti uzvici ponaked podsećaju na krik. Vremen – kao neprijatelj, zli Bog, kockar, zli starac. Gnusni gladijator (alegorijsko predstavljanje). Mit o Kronosu (Saturnu) – čudovište koje guta svoju decu, a vreme se sa tim poredi. Govorilo se da i revolucija Bodler
7
guta svoju decu; vreme je ono što beži. Klupko vremena se sporo odmotava. Vreme može biti shvaćeni i kao brzo proticanje. Bodlerova pesme je produbila doživčljaju sadašnjosti; vreme je postalo jako bitni i kod drugih pisaca. Razlika izmešu objektivnog i subjektivnog, psihološkog vremena. Žorž Pule, Čovek vreme književnost Govori o tome kako se svet o vremenu manjala kroz istoriju. Ko misli i vremenu misli i o smrti. Problem smrti – i prvobitne kulture imale su predstavu o smrrti (obredi, sahranjivanja). Tanatologija – '60, '70ih god javlja se kao nauka, govori o pojmu smrti. Tužbalice, elegije, epitafi – žanrovi vezani za ovu temu. Isto i tragedija, ali se smrt nije prikazivala na pozornici, već o njoj obaveštava glasnik. Poostojale su i civilizacije opsednutih temom smrti, najznačajnija je egipatska knjiga mrtvih. Mitovi o poreklu smrti – postojali kod svih naroda – gl pitanje je zašto ljudi umiru_ ljudi umiru i ponovo se rađaju kao mesec što se javlja i nestaje. Indijanci – ljudi umiru jer je zemlja prenaseljena. Grci . bog smrti, Tanatos. Smrt – jahač, 4 jahača apokalispe ili se javlja kao strelac. Predstave o smrti su zajedničke i u likovnim i knj.umetnostima. mrtvac je ono što će živ čovek postati. Ples smrti. Grobljanska poezija (škola u Engelskoj kojoj su pripadalai seoski sveštenici). Mnoge pesme krajem 19.v. nose naziv GROBLJE. Bodler ima više pesama o smrti nego o vremenu. Smrt je najbitnija tema u Cveće zla (strvina-crkotina, posmrtno kajanje, veseli mrtvac, napuklo zvono, grob). U ciklusu Vino – ubice. Smrt ljubavnika. Harmonija večeri (smrt dolazi sa suncem). Nisu sve pesme o smrti pesimistične, jer postoji ideja o utešnoj smrti – onoj koja spasava od mučenja. Strvina – pesimističko JA se obraća ženi. Sunce peče po truležo te se kosti rascvetavaju; ženo ti si pala obuzeta gađenjem, čete crva naviru kao reka; pas čeka da ugrabi komad mesa sa kostura; bićeš i ti ženom jednom takva i reci crvu da sam te voleo (na čudan način povezuje se smrt i ljubav). Strvina podseća na neke ranije pesme. Smrt ili lše se uzima kao upozorenje živom čoveku. Bodler ne izražava toliko strah od msrti, nit gađenje od leša, već i neko zadovoljstvo. Prikazane su naturalističke slike kao i drugačiji odnos prema smrti od uobičajenog. 1857. CVEĆE ZLA tema ljubavi kod Bodlera, ne samo o muško-ženskoj već i o ljubavi kod žena posvećuje 3 pesme (Lezbos..) i sve 3 su osuđene. On je sklon provokaciji, ali homosexualnost nije retka tema (Balzak – «Devojka sa zlatnim očima»). Teže je bilo govoriti o ljubavi između muškarca. Lezbos. Tema ljubavi kod Bodlera – ne samo o muško ženskoj da peva, već i o ljubavi kod žena. Tome posvećuje 3 pesme (Lezbos, Proklete žene) i sve 3 su osuđene. On je sklon provokaciji, ali homosexulanost nije retka tema (Balzak-Devojka sa zlatnim očima). Lezbos. Prstenasta i uokvirena strofa. Najpre opeva to ostrvo i ljubav žena prema sopstvenim telima. Prvo hvali njihovu ljubav, njihova srca koja su čista. Sapfo je lepša od Venere ali je ona ipak pošla za muškarcem, koji je napustio pa se bacila u more. B pravi aluziju na tu legendu. Čini se da je napisao strasnu pohvalu. Delfina i Hipolita. Duže pesma. Šire razvija temu. Uzima samo dve žene. Delfina ubeuje Hipolitu da vode ljubav, tako je lepše, muškarac će je samo unakaziti kao ralo. Hipolita je uplašena, dvoumi se da li da se prepusti. Grozi se kad joj Delfina kaže «andjele». Pesnik o njima govori da su jadna stvorenja i da će biti kažnjene u paklu, uživanje im je gorko i nepolodno. Ovde j retorika jaka, govori jezikom hrišćanskog moraliste (u egzotičnim mirisima nimalo ne osuđuje uživanje, ali svejedno mora biti plaćeno). Proklete žene. Varijacija na temu, ali pesničko JA oseća sažaljenje prema nesrećnicama Pitanje religije: • Upadljiv religijski recnik (demoni, raj, pakao, milost, iskupljenje= Bodler
8
• Naklonost ka religijskim temama • Jedna časna sestra izričito laže da je nevernik • U pesmama ima mnoštvo tih tema. Poseban problem ZLA Na francuskom ZLO ne znači samo to već i bolest, teškoća. I u poeziji su stavovi o religiji protivrečni. Povodom zbirke Cveće zla kaže: «U svakom čoveku u svakom trenutku postoje dve suprotne težnje, jedna ka Satani jedna ka Bogu. U tu svirepu knjigu uneo sam svoje srce, nežnost, mržnju, religiju». Eliotov esej o Bodleru: piše o njemu kao o katoličkom pesniku. Kaže da mu je hrišćanstvo rudimentarno, a satanizam pokušaj da se uđeu u hrišćanstvo na zadnja vrata. Bodler nije ni iskazao niti osetio bilo kakvu veru. Neki su ga svrstavali u manihejstvo (kao spoj hrišćanskog i persijskog dualizma). Neki su mislili da je gnostik (hrišćanstvo sa paganizmom i nekim osobinama platonizma). Sporno je o manihejstvu iako B govori o dualizmu u čoveku samom. Ciklus Pobuna-3 pesme takođe osuđene. Poricanje Sv. Petra. 8 katrena, o Bogu, o Hirstu, pa o pesniku. Boga vidi kao tiranina i pita ga pesnik čuje li huljenje sa zemlje. Hrista pita šta li je mislio dok se molio a dželat mu zabijao klinove u telo, da li je nameravao da ispuni obećanje. Hrista vidi kao žrtvu oca-Boga koji mu nije pomogao već je dozvolio da bude razapet. Pasternak u jednoj pesmi poredi Hrista i Hamleta kao žrtvovane sokove. «Akicja nije sestra sna» i pesnik ne želi više da bude u svetu gde je tako. konačno kaže da se Sv. Petar odrekao Hrista i učinio dobro delo, jer je video da neće ispuniti svoje obećanje. Postoji problem doslovnog čitanja pesme. Može se čitati po suprotnosti kao izražavanje vere putem opovrgavanja. Tako tumačeno ne cilja na Hrista, već na one ljude koji ga nisu razumeli i njegovu žrtvu. Mnogi B stihovi govore da on nikako nije vernik, puni su žestine. U to ide i činjenica da mnogo jače pobija religiju nego što bi je branio. Previše strasno govori o zlu. Možda ova pesma govori o njegovim ličnim unutrašnjim antinomijama. Petar = temelj. Pa kako onda može temelj hrišćanstva biti onaj ko se Hrista odrekao (pa učinio dobro po Bodleru). Da li je to onda uopšte hrišćanstvo. Petar je za katolike mnogo bitniji od svih apostola. B nije bio sklon kulturi paganstva. Avelj i Kain. U distisima, ima 2 dela. Aveljevi su potomci zavladali na zemlji.kainivi su prokaženi i žive kao stoka i trebalo bi da se pobude, da se popnu na nebi i na zemlju bace Boga – ovo je izvrnuto hrišćansko gledište. Litanije Satani. Metrički osobena – distisi i refreni u vidu jednog stiha. Na kraju molitva. Pesničko ja se moli Satani, kao iscelitelju svih strepnji čovečanstva, pronalazaču, ispovedniku svih obešenih buntovnika i onih koji su isterani iz raja. Moli Satanu da mu pruži smirenje. Romantiztam slavi Satanu koji dovodi u pitanje poredak koji stvara Bog. Prometej ima slične crte kao Satana, oni su izumitelji. Prometej se koristi za pozivanje nacionalnog identiteta. Od romantičara počinje preispitivanje tradicionalnih shvatanja hrišćanstva. Pojmovi i likovi se preipituju, Juda takođe. B jeste karakterističan za ovu ideju. Tema putovanja: Poziv na putovanje. Reč je o plovidbi. Puno koristi brodski rečnik. Albatros – o mornarima. Lepi brod – razvijena metafora za ženu. Uzgred pominje i voz. Vitman – pesma o lokomotivi. Početkom 20.veka sve manje se govori o brodovima, jer je to karakteristično za simbolizam. Počinje se pisati o vozovima, orijent exopres, kasnije o avionima. Kurcijus o metafori broda. Nije pomenuto da su to i pre B o tome govorili i nije pomenuo Vizantiju i simbolizam. Te metafore potiču iz grčkog jezika (trgovci, moreplovci). Odisej kao sinonim moreplovca, životna Bodler
9
plovidba. Plovidba se može shvatiti kao povratak (odisej) ili kao kretanje ka određenom cilju, ili kretanje koje se ne završava (simbad moreplovac).Smrt je najstariji moreplovac. Putovanje iz 1859 stavlja kao poslednju pesmu u Cveće zla, izdanje iz 1861. ima 144 stiha, 8 delova, ali 5. deo ima samo jedan stih. Putovanje je mogućnost da se čovek oslobodi od splina i dosade. U svetu gde vlada Satana promena mesta je mogućnost bežanja. U Sovama kaže sasvim drugo – kod B uvek iam protivrečnosti. Piše da putovanje ni nema posebnu svrhu . puno je aluzija na Oduseja, Igoa, Tenisona, Paskala. Ovo je reflexivna pesma i ne govori samo o putovanju, već i o smrti, vremenu; to je rekapitulacija svih stavova osnovnih koje B pominje. Najpre je putovanje kao neka dečja igra, radoznalost (dete=naivan čovek), zanet je verom u beskrajnost sveta. Ali se kaže, u istoj strofi, da je svet zapravo mali. Ima reminiscencija na Čajlda Harolda, na Poa (Rukopis nađen u boci), na Igoove pesme, na epizodu sa Kirkom. Neko dolazi radi odlaska, a ne da bi video bilo šta. Drugi deo govori o razočaranju. Paskal – ljudi se predaju zabavi suviše tražeći smisao. Vide se iluzije putovanja. Treći deo je razgovor sa putnicima. Pita ih šta su sve videli, pa pobraja raznovrsnosti sveta i ljudi. Ali često su se dosađivali kao i kod kuće. Putovanje je lek koji ne leči. Vidi se samo površno, a ne suštinsko jedinstvo. Razlog protiv putovanje je da se neće ništa bitno ni saznati. Zatim govori o ženi grubo, na ženomrzački način. Ergo, ne vidi svrhu putovanja. Vidi zlo ali ne zna šta je lek. Da bi se našlo nešto novo treba boraviti među senkama. Putovanje ima cilj – čovek ili odlazi ili se vraća, kada traži novo ne zna kako to zapravo izgleda. Ciklus Pariske slike, 1861. Pariz – revolucija, 1830, 1848, 1870. privlači mnogo ljudi iz drugih gradova i broj stanovnika se jako uvećava. B je nameravao da piše roman o gradskom životu, ali nije uspeo. Grad je shavćen kao zlo. Vavilon propada zbog trgovine i prostitucije. Ciklus pariske slike ima 18 pesama, od toga su 8 iz 1. zbirke. Bliske su pesme u prozi i realizmu. Sredinom 19. veka poezija se okreće prozi, koristi proznu lexiku. Romantičari su izbegavali takvu lexiku. Labud. Posvećen Igou. Igo kaže da pesma ima dubinu i blagonaklon je Beodleru. U prvom izdanju ova pesma ima moto iz Eneide, pominje Andromahu (udovicu), a B.majka je 1857. postala udovica. Andromaha se pominje i u 1. i u 10. strofi, pesnik joj se obraća. Eneja je sreće. Prema Ovidiju samo čovek ima lice da gleda u nebo. Tema izgnanstva – Igo je u to vreme već bio izgnan 30 godina. B doslovno kaže u 2.delu pesme da je sve za njega postalo alegorija. B nije strogo delio simbol i alegoriju za razliku od romantičara. Labud nije u jezeru već u gradu, crnkinja je u maglovitom Parizu – svako u ovo pesmi je tamo gde ne bi trebalo da bude, gde ne želi da bude. Ova pesma jeste elegija. Izgnanstvo bi bila tema elegije. Ovidije, Tristia – ista tema izgnanstva. Tuga i čežnja su teme elegija. Ne govori samo o tome šta je čovek izgubio već i o tome šta nije dosegao. Slepci. Ovaj sonet je inspirisan Hofmanovom pričom Prozor u uglu. Slepcima se često pridavala izuzetna moć, oni kao da imaju duhovnu vidovitost. 1. katren – spoljašnji izgled slepca, oni su i užasni i komični, imaju nešto čudno, neobično, što uznemirava i podseća na mesečare. Njihove mrtve oči kao da kod nas izazivaju halucinacije; očne jabučice koje vide samo tminu. Postoje 2 poze kod slepca – ili im je glava oborena ka podu ili uzdignuta ka visini. Nadu slepca B ne porhvata. Pariski fantomi, zbirka. Osmerci i katreni sa ukrštenom rimom. B je često koristio sonete, katrene sa ukrštenom rimom u alexandrincu. Prstenasta strofa (1. i poslednji stih isti). B je usaglasio 2 načela – tematsku raznovrsnost, ali je nastojao da ne podražava metrički kalup. Prstenasta strofa je važna kod B. Drugo izanje ima 126 pesama. B ih štampa u Belgiji pod nazivom Olupine. 1868.posmrtno izdnje sa 14 novih pesama i zbirka se zove Novo cveće zlaGalanterije. 14 novih pesama, epigrami i one koje su pripisane Bodleru.
Bodler
10
Pitanje redosleda pesama u zbirkama je bitno. U Pariskom splinu sam B postavlja pesme po redu da bi dale smisao celini, ali se pitanje redosleda odnosi najviše na Cveće zla. Postoji stroga arhitektura, građenje čvrsto prema određenom planu. Sam B koristi izraz armatura kao duhovno jemstvo trojnih tvorevima. Zbirka nastaje tokom 10 goina. Nije od početka imao plan da rasporedi pesme u cikluse. Menja naslov; prvo je trbalo da bude LIMB, pa Lezbijke, pa mu drug u kafani kaže da Cveće zla. Posvećeno je Teofilu Gotjeu i u posveti stavlja gramatičku grešku.Pesma Čitaocu nije uvrštena u ciklus, već je kao neki prolog. Raspored pesama. Vibije Robert. Bodlerova originalnost. Zbrka je građena na osnovu pesničkih ideala koje ruše prizori spoljnjeg sveta. Pesme su grupisane prema kontrastu. Red u pesmama je logički i estetski. B je osetio originalnost suviše geometrisane sheme. Kod B su česte reči koje označavaju dan, noć, god doba. Kružno kretanje je bitno. Proleće znači obnovu, leto je moć, jesen je pozitivna, rodna i negativna je kad je pozna jesen, zima je smrt. Kod B više je pesama o jeseni i o večeri. Smrt ljubavnika. Govori da će se oni u smrti nauživati. Smrt je opšti pojam i važi za svakoga. Niko ne može umreti umesto nas. Ljubav se označava glagolom voleti. Glagol se češće upotrebljava od imenice ljubav. Može se mnogo toga voleti (deca, otadžbina). Kad kaže ljubav to se odnosi na osobu suprotnog pola. Volimo ono što nas privlači. Ljubav je vrsta privlačnosti. Razlikovati temu ljubavi od teme žene. Nije svaka pesma o ženi ujedno i ljubavna. U pesmama o ljubavi kod B pominju se mirisi. Mirisi se označavaju putem predmetnih naziva – npr. miris cveća, pržene kafe. Kosa. Davalo se figurativno značenje i pre B. Ali će biti dosta učestalije posle B. Kosa dobija nekoliko značenja – brzo raste, može da predstavlja energiju (Samson). Na samom početku se ističe da je kosa runo (animalno kod žene). Analogija kosa i morski talasi. Kosa je kao neka hemisfera. Ljubav se povezuje sa pijanstvom, vinom. Harmonija večeri. Ova je pesma Pantum – utvrđeni oblik iz malajske knj, u Evropu dolazi u 19.veki i omiljen je kod simbolista. Ovo je nepotpuni pantum. Prvi i poslednji stihovi su isti – to ovde nije slučaj. 2. i 4. su ponovljeni, kao i 1. i 3. stih sledeće strofe. Pesma ima izuzetnu zvukovnu sposobnost. Harmonijasklad. U prva dva stiha poređnjene sa cvetom, isprva deluje kao kadionica – istrčava miris, poređenje na osnovu oblika (i cvet i kadionica imaju istu ćušku). Cvet ima peteljku, slično lancu na kome se drži kadionica. Zvuci i mirisi kruže – ovo nije personifikacija jer ona podrazumeva pridavanje osobina živih neživima, a kruženje se vezuje i za neživa bića, tako da je ovo sinestezija. Kruženje – čulo vida. Muškarac i žena igrju vrtoglavu igru, taj ples je setan. U II strofi 2. i 4. stih se ponavljaju kao i 1. i 3. osećanje tuge se pojačava slikom neba. Crna praznina izaziva strah. Sunce se davi u svojoj smrtnoj krvi. Crno+hladno imaju negativnu konotaciju. «spomen tvoj» u poslednjoj strofi daju aluziju na ženu i ples iz prethodnih strofa. Ovde se mirisi vezuju za tugu. Struna, umesti violna – metonimija. U poslednjem stihu poredi duševno stanje sa predmetom. Žena poprima nađeoske osobine. Poziv na putovanje I ova pesma postoji u proznom obliku. Vezje se za Mariju Doblen koja je bila pozorišna glumica. Pesma ima 3 strofe. Sa ponavljanjem refrena ističe određenu temu. Zadovoljstvo koje oseća povezano je sa mirom, spokojstvom, redom i lepotom. Pesma izgleda kao triptih. 1. strofa – o predelu u koji treba otići, a taj predeo liči na ženu 2. opis hladnog enterijera, podsećanje na Vernera. Enterijeri su dosta retki u poeziji, više ima opisa pejzaža, ali B pravi izuzetak. Bodler
11
3. opis grada i luke. Brodovi ne plove već stoje u luci. Nigde nije rečeno koja je to zemlja. Mi znamo da je Holandija iz druge pesme gde se pominje Florin. Ovde se ističu oči, čulo vida je bitno. Labud. Važnje su vantextovne veze, pozivanje na Vergilija i Ovidija. Sam B kaže da je Cveće zla celina koja ima skrivenu arhitekturu. Zbirke su etape putovanja. Poslednja pesma Časovnik je potpuni antipod prvoj. Poslednji ciklus Smrt je prolaz kroz Limb. Važan je raspored pesama u ciklusima kao i raspored samih ciklusa. Osnovne ideje: Prva pesma Čitaocu služi kao Prolog Satana trijumfuje u ovom niskom svetu Čovek se izbavlja putem same umetnosti – u to spadaju 3 grupe pesama – o idealu lepote, pa izbavljenje pomoću ljubavi (egzotični miris), pesme se mogu razvrstavati i prema ženama koje su ga inspirisale i taj pokušaj izbavljenja je neuspeo. Onda dolaze pesme o splinu i ništavilu. Pariske slike – takođe pokušaj izbavljenja, ali čovek je najusamljeniji u gradskoj gomili. Vino je takođe pokušaj izbavljenja. U Pobuni koja sadrži 3 pesme niej bitan raspored, već je bitan Bodlerov stav. Valeri smatra da se ovde vidi dilema – da li je Hristova žrtva bila uzaludna. Zatim i ciklus Smrt –smrt kao uteha. Nakon svega jedino dolazi putovanje u smrti u neki neodređeni predeo. Lexička struktura Cveća zla – 4000 reči u 4 linije – zemlja je dvostruka, pakao i zemlja. Zemlja izgnanstva – propast i dosada. San omogućava beg gde ima mirisa, mladosti, slasti. Grad – maglovit, kišan, prašljiv, leden. Taj horizontalni svet ima vertikalnu dimenziju – pakao i nebo. Ponor strave – nebo&more. Ta dva sveta su simetrično arhijektička, tako da bilo koji termin podrazumeva antitetički termin. Dijalektika jeste osobina B sveta. Plavetnilo Ovde Pad raj
vino, veštački Ponor
Jednostavna reč Ovde određuje čitavu jednu sudbinu. Svaka od ovih tema implicira one koje su suprotne, a u korenspodenciji su. B stalno beži od ovog Ovde, od grada. Nema u pesmama izričito reči o bežanju, ali se uvek to nagoveštava. Ima dosta pesama koje se uklapaju u ovu shemu. Najbolja pesma je Tužno i lutajuće i ima obraćanje Agati što je karakteristično za Bodlera. Cveće zla – Božanstvena komedija. Ima 2 razloga – po modernosti i po tome što nudi određenu strukturu i kosmogoniju. Ovo drugo jeste sporno, jer Dante je imao iza sebe Tomu Akvinskog a B nije imao folozofsko-teološki uobličenu kosmogoniju. Jeste mislio o redu pesama i ima opravdanja za hipotezu o kosmogoniji, ali iste ima i pesama koje to mogu da opovrgnu.
Bodler
12
BODLEROV (1821-1867.) PESNICKI OPUS PO ZBIRKAMA (po F. W. Leakeyu, Landmarks of World Literature) Devetnaesti vek je svakako imao svoje pesnicke zrtve - narocito Bodlera, u svetlu sudjenja zbirci Les Fleurs du Mal, 1857, god, koji je iskusio neprestani progon od licemernog burzoaskog establismenta. Bodler je to ovekovecio pozivanjem na svoje pesnike-sapatnike - iz 16. veka - Tasa sa Delakroinih slika i iz 18. veka - Catertona iz Vinjijeve istoimene romanticne drame. Zbirka je osudjena zbog, kako je objasnio drzavni tuzilac, obesti prema javnom moralu i ustanovljenim standardima. Zabranjeno je 6 pesama :Nakit, Leta, Preveseloj, Lezbos, Proklete zene (Delfina i Hipolita) i Preobrazaji vampira. B. je u pravom smislu pesnik moderniteta, rec koju je on cesto i sam koristio. On je zapoceo ono sto ce u fran. i evrop. lirici nastaviti i dalje razvijati Rembo, Verlen, Malarme. Za njega je modernitet “sposobnost da se u pustinji velegrada vidi ne samo covekova p[ropast, nego da se nasluti do tada neotkrivena lepota” Zbirka Cvetovi zla iz 1857. je prvenstveno delo mladog coveka, bez obzira sto je Bodler tada imao preko 30 godina. To je zato sto su pesme koje su usle u ovo izdanje pisane poglavito u periodu kada je on imao 20-ak god, i kada se ostro sukobio sa roditeljima po pitanju karijere (1841 - 1846.); sukob se neslavno zavrsio tako sto ga je ocuh, uspesni oficir poslao na prinudno putovanje oko Rta dobre nade do Kalkute, gde je upoznao svi\oju saputnicu, Kreolku (pesma A une dame creole) i sa koga se samovoljno vratio preko Bordoa. On je imao sanse da izda ove pesme kada je pripremao sa svojim prijateljima - Le Vaveserom, Praronom i Dozonom zajednicku zbirku stihova - Vers, 1843, ali to nije uradio, posramljen nekim losim kritikama, sto je ostavilo traga u njegovoj poluautobiografskoj noveli La Fanfarlo iz 1847. 1845, godine kad je B. objavio svoje prvo potpuno samostalno delo, Salon de 1845, u kojem se divi Delakroa, on je obecao da ce dati na stampu pesnicku zbirku Les Lesbiennes, koja je verovatno trebalo da sadrzi i one tri Lezbijske pesme iz Cvetova zla 1857.). Naslov je on sam okarakterisao kao “naslov-bomba”. Iz 1848. datira neobjavljeni rukopis pesama objedinjenih pod naslovom Les Limbes . To je period abdikcije Luja Filipa i ustanovljenja Druge Republike, kada je B. poceo politicku i novinarsku karijeru i stavio se na stranu republikanaca i socijalista. Planirao je da izda sve peme koje je do tada napisao, a ne neki izbor kao u slucaju Les lesbiennes, kao neku vrstu svedocanstva o citavoj generaciji. U stvari i naslov pokazuje jedno neizvesno i misteriosno stanje u kojem se nasla citava generacija, neku vrstu ideoloskog limba, u kojem duse posle smrti traze konacni sud. Rukopis je nestao ali postoje svedocanstva o tome da je veliki deo tih pesama uvrsten u Cvetove zla i to odeljci Vino, Smrt, Spleen i ideal i Revolt. Za neobjavljivanje pomenutih zbirki postoje dva razloga: ideoloski - jer ovakav koncept nije nudio dovoljno dobar okvir posle drzavnog udara 1851. Drugo, kreativni razlog - njegovo sve vece interesovanje za delo E. A. Poa i drugih americkih autora koje prevodi. Konacno prijatelj Ipolit babu mu je posavetovao da da naslov Cvetovi zla i od tada pocinju mukotrpni pregovori sa Revue des Deux Mondes, koja mu 1855. izdaje 18 pesama pod ovim naslovom. Novo usvojeni princip slaganja pesama tako sto svaka vodi logicki u narednu on ce prihvatiti i u kasnijim izdanjima. 1856. on preuredjuje pesme u skladu sa novim konceptom i naslovom i neke izbacuje. Imalo ih je tacno 100 (ili 101 ako se racuna i prva upucena citaocu) 1857. konacno samostalno izdanje Cvetova zla od 100 pesama grupisanih u sledece odeljke: 1. Spleen i ideal 2. Cvetovi zla 3. Pobuna 4. Vino 5. Smrt Bodler
13
U vezi sa zbirkom Bodler kaze: U ovu uzasnu knjigu uneo sam celo srce, svu svoju neznost i svu svoju religiju i kada bih kazao da je knjiga sacinjena od ciste poezije ili bifonerije lagao bih samog sebe. I Prvi odeljak (Spleen i ideal) je mnogo masivniji od drugih i vise je neka vrsta uvoda u sledece koji su i kraci i mnogo precizniji po pitanju tematike. U ovaj prvi su usle pesme koje su se opirale klasifikaciji u ova ostala 4 odeljka. Ipak, postoji neka klasifikacija i unutarr ove celine. Prvi deo, pesme od 1. do 11. ticu se pesnicke kreativnosti - njegovog mesta u drustvu, njegovih aspiracija, borbi, postignuca, teznji. B. skoro u svima govori u licno ime, a to pretpostavljanje subjektivnog nad objektivnim zadrzava se i u sledecim tekstovima, a postaje potpuno u najduzoj celini ovog dela i cele zbirke - od 20. do 55, pesme koje su sve bez izuzetka ljubavne. Ove pak pesme i tri soneta (17, 18, i 19.) grupisu se u 3 odredjena tipa zene, u skladu sa trima zenama koje su obelezile Bodlerov zivot: prva je crnkinja, egzoticna i predatorka Zan Dival, druga je zrelija, koju voli ne uvek platonski zbog njenog moralnog uticaja i ozracenosti srecom Madame Sabatje, i treca, detinjasto stvorenje, koja spaja emocionalno i fizicko - mari Dobren. Sledi sedam pesama koje nose podnaslov Spleen Poslednjih 6 imaji urbani background koji nas uvodi u nardenu sekciju Tableaux parisiens, grupu koja ce u izdanju iz 1861. biti prikljucena Cvetovima zla. II Drugi odeljak (Cvetovi zla) ne objedinjuje toliko tema zla uopste koliko seksualna gresnost, ropstvo i ponizenost, kako njegovo licno tako i tudje. Cine je dvanaest pesama. III Treci (Pobuna) cine tri pesme koje su eksplicitne religijske, u stvari blasfemicne: Sv. Petru se daje za pravo sto se odrekao Hrista, Kain se ceni vise od Avelja a Satana od Boga. IV i V grupa (Vino i Smrt) karakteristicne su po ociglednom raslojavanju pesnickog glasa na razlicite imenovane socijalne grupe. U poslednjem od svih odeljaka Smrt se simbolicno javlja u prijateljskoj odori onako kako je predstavljena na gravirama savremenog nemackog umetnika Alfreda Retela. Dakle, postoji neka vrsta kontinuiteta medju sekcijama zbirke, ali oana postoji i medju pojedinacnim pesmama. To je vrlo vazno za razumevanje B. poezije. Hugo Fridrih smatra da bi se generalno B. filozofija mogla oznaciti kao napetost izmedju satanskog i idealiteta. Cin koji vodi pravom pesnistvu za njega je rad, plansko gradjenje jedne arhitekture. U tom smislu je to jedna od najstrozijih knjiga evropske literature. Znamo zasigurno da se B. bavio mistickom literaturom, od Pitagore do francuskih iluminata iz 18. veka i do Svedemborga. Mistika brojeva je ocigledana i u tom sto imamo 100 pesama podeljenih u 5 grupa.On kasnije napusta ovu simboliku ali je postize na nivou unutrasnje koherentnosti. Prva grupa, Spleen i ideal, daje kontrast izmedju uzleta i pada (ideal i satansko). Sledeca, Pariske slike, je pokusaj bega u spoljasnji svet velegrada, a treca, Vino, pokusaj prodora u umetnicki raj. Ni to ne donosi smirenje. Pocinje predaja carima razdora - Fleurs du mal. Zakljucak je rugalacka pobuna protiv Boga, Pobuna. Preostaje samo jos pokusaj da se nadje mir u smrti, Smrt. Njegova arhitektura vec je veliki pomak u odnosu na fragmentarnost romantizma.Kako se poezija odvojila od srca, tako se i sadrzaj odvojio od oblika. Ono oblikotvornoformalno postaje dominanta. B. cak govori i o spasu pomocu oblika. Na jednom mestu kaze da “metricki zakoni nisyu pusta tiranija - oni su pravila koja zahteva sam organizam duha”. Cak oni pomazu originalnosti da se u potpunosti razvije. To dalje razvijaju Verlen i Malarme. “Lepota je proizvod uma i calcula”, kaze B. U stvari, prvi su u poeziju uveli proracun Novalis i Po. Metafora poprima vrednost matematicke formule. Ali, takva vrsta kontinuitata postoji i medju pojedinacnim pesmama. Na primer, izmedju Citaocu i Blagoslova (mesto came u svetu - u Citaocu on opisuje camu kao najgori og svih poroka, najvestije orudje svemocnog satane koga naziva Satanom Trismegistom, tostruko velikim: “Dok je nevoljne suze prate, nargile ona pusi i sneva gubiliste/ ti znas citaoce, to nezno cudoviste/ dvolicni citaoce, nalik na mene, brate!”, a u Blagoslovu opisuje rodjenje pesnika-prokletnika, cija majka ocajava sto je rodila tako nakazno i nesposobno stvorenje, a nebo slavi, jer je pesnik paradoksalno jemstvo za izbavljenje od came covecanstva.).), izmedju Uznosenja i Korespondansi (Pesnikovo i Covekovo razumevanje jezika prirode; u Uznosenjima on opisuje pesnikov duh koji je jedino u Bodler
14
stanju da se sa muzjackom snagom baci u vise nebeske sfere i da tamo bludi:”Bezi od ovog okuznog smrada/visinom zracnom umij svije bice/ i pij, ko cisto i bozansko pice/ oganj sto jasnim prostorima vlada”: u Korespondansama :”Katkad stubovi zivi u Prirodnom hramu/ struje recima mutnim, a punim navestanja;/ koraca covek tuda po prasumi znamenja/ koja ga prisno motre dok prolazi kroz tamu”..), od jednog ljubavnickog raja na zemlji (Vino ljubavnika, gde dva ljubavnika, na krilima vina, poput dva andjela, hrle, bez pocinka, ka “raju moga sna”), do drugog na nebu(u Smrti ljubavnika, gde sada pesnikov duh poziva ljubavnicu da zajedno hrle prema vratima neba). Takav kontinuitet jamci konzistentnost ove zbirke i pored njene tematske i vremenske razudjenosti. 1861. drugo izdanje Cvetova zla. Bodler je vrlo priljezno doterivao svoje pesme, bio prinudjen da izbaci 6 osudjenih pesama, ali i napisao 12 potpuno novih briljantnih pesama , kao i 20 koje je konacno doterao iako su napisane pre 1857. Restruktuiranje zbirke, uvodi i nova pravila. Najvaznija novina je to sto je dodao citavo novo poglavlje Tableaux parisiens koje je za svoj nukleus imalo 8 pesama koje su ranije stajale u celini Spleen i ideal. Sto se tice celina Vino, Cetovi zla i Pobuna, one su ostale manje-vise neizmenjene, samo sto je raspored drukciji. Kontinuitet izmedju poslednje dve iz 1857. (Vino i Smrt) je sada narusen. Sada je Pobuna dosla u logicku vezu sa Smrcu, izvedenu iz religijskog koncepta. Njavece izmene je pretrpela sekcija Spleen i ideal. Dodati su joj: Obsesija, Alhemija tuge, Privlacni uzas, a novo finale vrlo dramaticno postignuto je pesmom Casovnik. Celina Smrt umesto tri simetricna soneta sada je dobila pojacanje od jios tri, od kojih je Putovanje najduzi sonet koji je Bpdler napisao. Sve pesme koje su dodate, kako je pisao B. u jednom pismu, i dalje prati prvobitni koncept kontinuiteta. On kaze da se nada da ce citaoci primetiti da “zbirka nije samo album”.Jedno od najuocljivijih povrezivanja unutar ovog izdanja je izmedju prve pesme Blagoslov, u kojoj se daje geneza pesnikovog rodjenja i njegova bludnja po visim sferama i vracanje u svet i poslednje u zbirci, Putovanje, gde pesnikov duh, shvatajuci glupost, camu i sav apsurd ovosvetovnih teznji moli Smrt da ga vodi negde drugde:” O, Smrti, kapetane, cas je , dizimo jedra!/ Ove smo zemlje siti...Napred u ambis, u Raj il’ Pakao, sta mari/ da na dnu nepoznatog nadjemo nesto novo!” 1868. trece izdanje Cvetova zla. Od drugog izdanja prezivljavao je B. slom za slomom. izmedju ostalog napustio ga je i raniji izdavac. Ironicno, trece izdanje desilo se posthumno (B. je umro 1967.). Ovo je najslabije izdanje, takodje bez 6 izbacenih pesama (pieces condamnees), sa dodatih 20, bez ikakvog reda i koncepta, prosto su nakalemljene na odeljak Spleen i ideal, iako mozda i ne pristaju toj sekciji. Dakle, prijatelji su ucinili B. medvedju uslugu, ne razumevsi njegov koncept.
ANALIZA PESME LE CYGNE (po Leakeyu) Jedna od njegovih najvecih pesama i svakako poslednja zavrsena velika pesma. Novina je u tome sto su prethodne B.-ove pesme uglavnom nastale iz dva poteza - u stvari one su prearanzirane, nikada njihova prvobitna forma nije ona koja stize pred citaoca. Ova pesma pak nije rezultat nekog napornog aranzerskog rada, vec je pred nama onakva kako je i nastajala. To slobodno sledjenje toka misli je ugradjeno u njenu strukturu. Anticipira moderne tehnike - slobodne asocijacije misli, tok svesti... Ona pripada Pariskim slikama . Pocinje invokacijom Andromahe (Vergilije) koja zali za Trojom, slika se nastavlja na pesnikovo zaljenje za nestalim Parizom. Aluzija na savremene dogadjaje: lik Pariza se smenjuje brze nego sto se menja ljudsko srce, ne mozemo ga lako ispratiti (Osmanove stalne renovacije grada...). Njegova emfaza na tom uzdahu “helas”, “avaj”, pokazuje duboko saucestvvovanje (emocionalno0 sa prosloscu. Andromahine suze utapaju se u reku u Epiru, kao sto se i pesnikove suze utapaju u parisku reku. Cela se slika gradi na tom paralelizmu i ravnotezi. Bodler
15
Paralelizam u sledecoj slici postignut je graficki - jedan stih pocinje “Ja videh tu”, drugi “labuda”. Labud usamljen i tuzan stoji na trgu Karusel. Njegova usamljenost i otudjenost u urbanom okruzenju je pesnikova licna. Niz paralelizama: ulicni cistaci prave vrtlog prasine, a to ima likovno veze sa labudom koji polumrtvo po ulicama vuce svoja krila i kupa ih nervozno u prasini, beznadezno trazeci malo vode u slivniku. Dramatska gradacija u postepenom nizanju slika od slabih ka jacim - opste mesto B-ove lirike. Labudu se dalje daje antropomorfna uloga - on ne samo sto otvara kljun da bi pio vode - on i progovara umesto pesnika. To je klimaks te slike, jer asocijativno otvara novi pogled na vezu labuda i pesnika. Labud progovara : “O, grome, zagrmi/ kiso, lini...”. On posredno dize labuda do mitske slike, tako sto ga poredi sa likom iz Ovidijevog mita koji dize oci ka nebu i preti mu jer se ovo u svojoj indiferentnosti kao da ruga njegovoj zelji. Labud se penje na nivo buntovnika. Time se zavrsava prvi deo pesme. Drugi deo se vraca na sliku Pariza koji se promenio za razliku od pesnikovog osecanja koje je ostalo isto melanholija, seta. Sve se vraca na nivo licnog, ali, paradoksalno, pesnik kaze da on sve vidi u alegoriji. On tumaci signale urbanog sveta. Taj se svet tako u stvari i sam dize na nivo mitskog. Ponovo on misli na Andromahu i labuda i imamo ponovljeni put do novog klimaksa. On stoji pred novim Luvrom - to postaje sikmbol i alegorija za njegovo vidjenje ovog sveta. Klimaks je ovde istovremeno i brzi = hronoloski preciznije daje sled njegovih misli :Andromaha, labud, on pred Luvrom, ali i siri scenu na sliku male sirote crnkinje koja gazeci po blatu Pariza misli na Afriku. Poslednja strofa: uvodi se slika Spomena, kao kakvog mitskog bozanstva koje duva u rog i tako muzikom povezuje proslost i sadasnjost. Sirenje pesnickog znacenja ab infinitum: on kaze da misli na “sve brodolomce u moru bezobalnom, na roblje, na pobedjenje, na tolike druge...”. Slika modernog Pariza kao brodoloma, katastrofe urbanog sveta.
Bodler
16
