Šarl Bodler -„Cveće zla“ strane knjige
Čitav život francuskog pesnika Šarla Bodlera bio je prepun očaja, mržnje, neuspeha, skandala. Ali da krenemo od uzroka. Bodler je roĎen 1821. u Parizu. Njegov otac Fransoa umire kad je Šarlu bilo svega pet godina. Dete živi od rente koju mu otac ostavlja. MeĎutim, majka se preudaje za generala Opika i tu kreće dečakova patnja: očuh ga stavlja pod tutorstvo, sud odreĎuje koliko će mališan primati novaca od rente, kasnije ga očuh i majka šalju na kažnjenički iskupiteljski put u Indiju odakle on beži. Nije ni čudo što se kasnije odao alkoholu, drogama, prostitutkama, zaradio sifilis, odgovarao pred sudom… Zbog svega ovoga ne možemo očekivati da Bodler piše ljubavnu poeziju punu pastelnih boja i prijatnih mirisa. Njegova zbirka „Cveće zla“ je 1857. dovela pesnika do propasti. Naime, sud odlučuje da su njegove pesme skandalozne i nemoralne i ne pridaje im nikakvu umetničku vrednost. Bodler umire u 46-oj godini života u potpunoj agoniji i uz povremene trenutke ozarenja u vidu opijuma, hašiša i ljubavnih zanosa. Svoju zbirku pesama posvećuje „savršenom čarobnjaku francuske pisane reči“, Teofilu Gotjeu. Ovaj pesnik je bio njegov savremenik, ali ne vidi se razlog zbog kojeg bi baš njemu bila posvećena zbirka. Nije imao naročitu energiju, nije učinio uticaj na Bodlera pa se zato ne zna uzrok ove posvete. Bodler je čak hteo da da svojim pesmama naziv „Limbovi“ (krugovi pakla), zbog toga što se u njima prepliću dubina i visina. Ali ni naziv koji je zbirka na kraju dobila, ne odskače od pesnikove poetike. Naime „Cveće zla“ je oksimoron – spajaju se u jednu sintagmu po značenju dve potpuno suprotne stvari. Cveće je lepo, šareno, mirisno, donosi radost i utehu, a zlo je loše, podseća na nesreću i u svakom slučaju nepoželjna životna činjenica. U prvoj pesmi („Čitaocu“), Bodler nam pokazuje kako je ovaj svet grozan i kako mi hodamo po planu zlog gazde – Satane. On spominje šakale (simbol oholosti), pse (simbol tvrdičenja), pantere (požuda), kraguje (lakomost), guje (lenjost), majmune (gnev), škorpije (zavist), ali ipak najgori porok, koji u jednom zevu proždire svet jeste dosada tj.splin, čamotinja. Ljudi nisu ni svesni koliko žive u prljavštini i grehu i kako su svakim korakom bliži paklu. Zato ne možemo život posmatrati samo kroz ružičaste naočare i praviti se da je sve divno kad nije. Bodler nam ovde daje jednu surovu sliku realnosti, pa ko nije spreman da se sa njom suoči, bolje da ne taži utehu u ovim pesmama. Nije samo ova pesma puna negativnog naboja. Setimo se samo „Albatrosa“, ptice koja ima raspon krila dva metra i grandiozna je u letu, ali ima problema sa poletanjem jer su mu krila nesrazmerna sa telom. Zato se on teško kreće po zemlji. Zna se da ova ptica predstavlja pesnika
koji se odlično snalazi dok je u svojim visinama inspiracije, dok stvara pesmu. MeĎutim, kada se vrati u svet pun jada i poroka, svet gde ga niko ne priznaje i gde ga svi odbacuju, on je skrhan. Bodler je inače na putovanju u Indiju, video na brodu šta se dešava albatrosu. TakoĎe je čitao jednu ornitološku raspravu gde je mogao da se upozna sa odlikama ovih ptica i da se oduševi njima. Zbog svega ovoga, pesmu „Albatros“ možemo svrstati u Bodlerove pesme sa poetikom visina. Pevati znači uspinjati se do nebeskih visina, primiti Boga u sebe, a sve zajedno daje snagu i entuzijazam. To Bodler i želi. MeĎutim, on se ne zadržava samo u jednom smeru, nego hrli i ka drugom. Zato imamo i njegove pesme sa poetikom dubina. Takva je na primer „Čovek i more“, gde se poistovećuju morske dubine sa dubinama čovekovog duha. Dva najupečatljivija stiha iz ove pesme su: „Čoveče, ko izmeri tvoje ponore? Ko zna za bogatstva tvoja prisna, more?“ Dubine zauzimaju posebno mesto u okviru svetske književnosti. Setimo se Orfejevog silaska po Euridiku u podzemni svet, pa Danteovog i Vergilijevog putovanja po krugovima pakla, pa „Epa o Gilgamešu“… Programska pesma Šarla Bodlera jeste pesma „Veze“ (može se naći i pod naslovim „Saglasja“, „Korespodencija“). Upravo zbog ovog rada, Bodlera nazivaju pretečom simbolizma jer on peva kako čovek gazi kroz šumu simbola. Ovde se možemo setiti i Vojislava Ilića koji u pesmi „Kleon i njegov učenik kaže …“Sve je samo simbol što ti vidi oko“…Bodler je ovde krenuo putem Huserla koji govori da na svetu postoji ono Nomenalno (ono iznutra) i Fenomenalno (čulno, pojavno). Zato svaka stvar ima dva lica – jedno koje svi vide i koje je za sve isto, i drugo koje je svakom različito zato što svako ima svoje viĎenje nekog predmeta ili pojma. Tako ne primer imamo drvo kao fizičko živo biće koje služi za ogrev, plodovi služe za ishranu, krošnja da napravi hlad…i to je objektivno. MeĎutim, drvo ima i svoju simboliku i značenje, a to je ono unutrašnje tj. to su asocijacije koje vežemo za taj pojam. Bodlerove pesme koje valja pročitati da bi se u potpunosti shvatila njegova poetika su „Litanije Satani“, „Strvina“, „Himna lepoti“ , „ Molitva“, „Egzotični mirisi“. Posebnu pažnju će vam privući pesma „ Strvina“ u kojoj se peva o devojci, silovanoj i bačenoj u močvaru gde je jedu crvi. Ono što je najčudnije jeste upravo mladi par koji posmatra takav prizor. Bodlertako daje kontast prikazujući naturalističkom slikom svu mizernost života.
