Poslovno Pravo

VISOKA POSLOVNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA IZ ČAČKA

POSLOVNO PRAVO dr Ilija Galjak Ana Opačić

ČAČAK, 2011

Izdavač Visoka poslovna škola strukovnih studija iz Čačka POSLOVNO PRAVO dr Ilija Galjak; Ana Opač Opačić Direktor Prof. dr Nikola Brač Bračika Tiraž: 400 Recenzenti: Prof. dr Dušan Novaković Novaković Lektor: Branislav Jovanović Jovanović Štampa: Čuguraprint, Beograd

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Србије, Београд 347.7(075.8) ГАЉАК, ГАЉАК, Илија, Илија, 1947Poslovno pravo / Ilija Galjak, Ana Opaččić. - Čačak : Visoka poslovna škola Opa strukovnih studija, 2011 (Beograd : Čugira print). - 276 str. ; 25 cm Tiraž 400. - Prilozi: str. 239-276. Napomene i bibliografske bibliografske reference uz tekst. tekst. - Bibliografija: str. 235-238. ISBN 978-86-7860-101-9 978-86-7860-101-9 1. Опачић, Опачић, Ана [ Ана [аутор аутор]] a) Пословно право COBISS.SR-ID 186048268

Sva prava su zadržana. Nije dozvoljeno da bilo koji deo ove knjige bude snimljen, emitovan ili reprodukovan u bilo kom obliku, elektronski, mehanič mehani čki, fotokopiranjem, snimanjem ili na bilo koji drugi nač način, bez prethodne pismene dozvole autora.

1

Poslovno pravo

SADRŽAJ SKRAĆENICE ........................... ......................................... ............................. ............................. ............................ ............................ ............................. ................. 7 PREDGOVOR ........................... ......................................... ............................ ............................. ............................. ............................ ............................. ................. 9 .......................................... ............................. ............................ ............................ ..................... ....... 11 PRVI DEO UVOD U PRAVO ........................... ............................................ .................. ... 13 I GLAVA NASTANAK I RAZVOJ DRŽAVE I PRAVA ............................. 1.DRŽAVA I PRAVO KAO ISTORIJSKE KATEGORIJE .............................. ...................................... ........ 13 1.1.Prvobitna zajednica .......................... ........................................ ........................... ........................... ............................ ........................... ................. .... 13 1.2.Nastanak države ............................ .......................................... ............................ ............................. ............................. ............................ .................. .... 16 2.ATRIBUTI DRŽAVE ........................... ......................................... ............................. ............................. ............................ ............................ .............. 17 2.1.Elementi države........................ države...................................... ............................ ............................ ............................ ............................ ........................ .......... 17 2.2.Funkcije države ............................. ........................................... ............................ ............................ ............................. ............................. .................. .... 18 ......................................... ............................. .......................... ........... 19 3.DRŽAVNI OBLICI I VRSTE DRŽAVA ........................... .......................................... ............................. ............................. .................. .... 23 II GLAVA OPŠTI PRAVNI POJMOVI ............................ 1.DRUŠTVENE NORME ............................. ........................................... ............................ ............................. ............................. ....................... ......... 23 ......................................... ............................ ............................. ............................. ............................ ............................ ..................... ....... 24 2.OBIČAJI ........................... ......................................... ............................. ............................. ............................ ............................ .............. 24 3.MORALNE NORME ........................... 4.PRAVNE NORME - POJAM, ELEMENTI I PODELA PRAVNIH NORMI ....... 25 .......................................... ............................ ............................. ................... .... 27 5.TUMAČENJE PRAVNIH NORMI ............................ ....................... 29 6.PRAVNI ODNOS - POJAM I ELEMENTI PRAVNOG ODNOSA ....................... 6.1.Pravna činjenica ............................ ........................................... ............................. ............................ ............................. ............................. ................. ... 30 .......................................... ............................ ............................. ............................. ............................ .................. 31 7.SUBJEKTI PRAVA ............................ 8.PRAVNI POSAO - POJAM I VRSTE PRAVNIH POSLOVA ........................... ............................... .... 34 .......................................... ............................. ............................. ............................ ..................... ....... 35 9.USLOV, NALOG I ROK ............................ 10.NIŠTAVI PRAVNI POSLOVI ........................... ......................................... ............................ ............................. .......................... ........... 36 11.RUŠLJIVI PRAVNI POSLOVI ........................... ......................................... ............................. ............................. ....................... ......... 37 12.PRAVNI SISTEM - POJAM, ELEMENTI I VRSTE PRAVNIH SISTEMA ...... 38 13.PRAVNE GRANE ............................ .......................................... ............................ ............................ ............................. ............................. .................. 40 .......................................... ............................ .................. 43 III GLAVA OSNOVNO O STVARNOM PRAVU ............................ 1.POJAM I KARAKTERISTIKE KARAKTERISTIKE STVARNOG PRAVA PRAVA. ...................................... ......................................... ... 43 2.STVARI - OPŠTI POJAM ............................. ........................................... ............................ ............................ ............................. ................... .... 44 2.1.Prosta i složena stvar .................... .................................. ............................ ............................ ............................ ............................ .................... ...... 44 2.2.Plodovi i proizvodi stvari ......................... ....................................... ........................... ........................... ............................ ....................... ......... 45 2.3.Stvari u prometu - res in commercio i stvari van prometa - res extra commercium 46 2.4.Zbirna stvar (universitas rerum) .................... .................................. ........................... ........................... ............................ .................. .... 46 2.5.Deljive i nedeljive stvari .......................... ........................................ ............................ ........................... ........................... ....................... ......... 47 2.6.Procenjive i neprocenjive stvari ................................ .............................................. ............................ ............................ ................... ..... 48 2.7.Bestelesne stvari........................... ......................................... ............................ ............................ ............................ ............................ .................... ...... 48 2.8.Potrošne i nepotrošne stvari ...................................... .................................................... ........................... ........................... .................... ...... 49 2.9.Individualno određ određene stvari i stvari određ određene po rodu ................................ ........................................... ........... 49 2.10.Zamenjive i nezamenjive stvari......................... stvari...................................... ........................... ............................ .......................... ............ 50 2.11.Pokretne i nepokretne stvari ................. ............................... ........................... ........................... ............................ ......................... ........... 50 2.11.1.Pokretne stvari ............................ .......................................... ............................ ............................ ............................ ............................ .............. 50 2.11.2.Nepokretne stvari ............................ .......................................... ............................ ............................ ............................ ....................... ......... 50 2.11.3.Pravni znač značaj podele stvari na pokretne i nepokretne ............................. ...................................... ......... 51

2

Poslovno pravo

2.11.4.Pravilo superficies solo cedit............................ .......................................... ............................ ............................ .................... ...... 52 ........................................... ............................ ............................. ............................. .................. .... 53 3.OSNOVNO O DRŽAVINI ............................. 3.1.Pojam i vrste državine ................... ................................. ............................. ............................. ............................ ............................ .................. .... 53 3.2.Objekt i subjekt državine ............................ .......................................... ............................ ............................ ............................ ................... ..... 54 3.3.Sticanje, prenos i gubitak državine .................................... .................................................. ............................ ........................ .......... 55 3.4.Ostale vrste državine ................................. ............................................... ............................ ........................... ........................... ...................... ........ 56 4.OSNOVNO O PRAVU PRAVU SVOJINE ............................ .......................................... ............................ ............................ ..................... ....... 56 4.1.Pojam i karakteristike prava svojine .................................. ............................................... ........................... ......................... ........... 56 4.2.Sticanje svojine .......................... ........................................ ............................ ............................ ............................ ............................ ...................... ........ 58 4.2.1.Sticanje svojine na osnovu ugovora sa prethodnim vlasnikom ......................... ........................... 58 4.2.1.1.Ugovorno sticanje prava svojine na nepokretnostima .................................. ............................................. ........... 60 4.2.2.Sticanje od nevlasnika .............................. ............................................ ............................. ............................. ............................ ................ 61 4.2.3.Sticanje svojine održajem ................... ................................. ........................... ........................... ............................ ....................... ......... 61 DRUGI DEO PRIVREDNA DRUŠTVA ........................... ......................................... ............................. ............................. .................. .... 63 ........................................... ............................. ............................ ....................... ......... 65 I GLAVA PRIVREDNA DRUŠTVA ............................ 1.ODREĐENJE KOMPANIJSKOG PRAVA ........................... ......................................... ............................ ..................... ....... 65 1.1.Određ 1.1.Određenje termina i pojma kompanijskog prava ...................................... .................................................... ................ 65 1.2.Kompanijsko pravo kao grana prava............................ ......................................... ........................... ........................... ................. .... 65 1.3.Odnos kompanijskog i srodnih grana prava ................ .............................. ............................. ............................. .................. 65 1.3.1.Kompanijsko pravo i trgovinsko pravo ............................ ......................................... .......................... ..................... ........ 65 1.3.2.Kompanijsko pravo i privredno pravo .......................... ........................................ ........................... ........................ ........... 66 1.4.Izvori kompanijskog prava .................... .................................. ............................ ............................ ............................ ......................... ........... 66 .......................................... ............................. ............................ ............................ ..................... ....... 67 2.PRIVREDNO DRUŠTVO ........................... 2.1.Pojam privrednog društva .......................... ....................................... ........................... ............................ ........................... ..................... ........ 67 2.2.Delatnost privrednog društva ....................................... ..................................................... ............................ ............................ .................. 68 2.3.Sedište privrednog društva .............................. ............................................ ............................ ............................ ........................... ................. 69 2.4.Poslovno ime privrednog društva.......................... ........................................ ............................ ........................... ....................... .......... 69 2.5.Osnivanje privrednog društva ............................. ............................................ ............................. ............................. ........................ ......... 70 2.6.Pojam i nač načela upisa u registar ................... ................................. ............................ ............................ ............................ .................... ...... 71 2.6.1.Zakon o registraciji privrednih subjekata propisuje sledeć slede ća nač načela upisa u registar: ............................ .......................................... ............................ ........................... ........................... ............................ ............................ .............. 71 2.7.Zastupanje privrednog društva ............................... ............................................. ............................ ............................ ...................... ........ 72 2.8.Posebne dužnosti prema društvu ......................... ...................................... ........................... ............................ .......................... ............ 73 2.9.Dužmost čuvanja poslovne tajne i pravo na informisanje .......................... ....................................... ............... 75 2.10.Opšti akti privrednog društva ................... ................................. ........................... ........................... ............................ ..................... ....... 76 2.11.Imovina privrednog društva ...................................... .................................................... ............................ ............................ ................. ... 76 3.PREDUZETNIK ............................ .......................................... ............................. ............................. ............................ ............................ ..................... ....... 77 .......................................... ............................ ............................. ............................. ....................... ......... 78 4.ORTAČKO DRUŠTVO ............................ ......................................... ............................. ............................. ............................ .................. 80 5.KOMANDITNO DRUŠTVO ........................... ........................................... ................. 81 6.DRUŠTVO S OGRANIČENOM ODGOVORNOŠĆU ............................ 6.1.Udeo se može preneti bez ogranič ograni čenja sledeć sledećim licima: ........................ ...................................... .................. .... 82 6.2.Organi doo ............................ .......................................... ............................. ............................. ............................ ............................. .......................... ........... 82 ........................................... ............................. ............................. ........................... ............ 85 7.AKCIONARSKO DRUŠTVO ............................ 7.1.Organi akcionarskog društva ............... .............................. ............................. ............................. .............................. ......................... .......... 87 7.1.1.Upravljanje društvom može biti organizovano kao jednodomno ili dvodomno. 87 ............................................ ........................... ............. 91 8.POVEZIVANJE PRIVREDNIH DRUŠTAVA .............................. 9.STATUSNE PROMENE PRIVREDNOG DRUŠTVA. ......................................... ............................................ ... 92

Poslovno pravo

3

SPECIJALIZOVANA AKCIONARSKA DRUŠTVA I OSTALI II GLAVA SPECIJALIZOVANA ......................................... ............................. ............................. ............................ ............................ .............. 95 RIVREDNI SUBJEKTI........................... ......................................... ............................. ............................. ............................ ............................ .............. 95 1.POSLOVNE BANKE ........................... 1.1.Poslovanje i upravljanje bankom ....................................... ..................................................... ........................... ........................ ........... 96 ......................................... ............................ ............................. ............................. ............................ .................. 97 2.NARODNA BANKA ........................... ........................................... ............................ ............................ .............. 99 3.BERZA HARTIJA OD VREDNOSTI ............................. 3.1.Sistem upravljanja, organi i kontrola poslovanja ................. .............................. ........................... ..................... ....... 100 3.2.Informacioni sistem, članovi berze i funkcije berze.......................... ....................................... ..................... ........ 101 4.CENTRALNI REGISTAR HARTIJA OD VREDNOSTI ........................... ..................................... .......... 101 5.BROKERSKO-DILERSKA DRUŠTVA ........................... ......................................... ............................. ........................ ......... 102 6.DRUŠTVA ZA OSIGURANJE............................. ........................................... ............................ ............................. ........................ ......... 103 6.1.Imovina i poslovanje društva za osiguranje ......................... ....................................... ........................... .................... ....... 104 .......................................... ............................ ............................ ............................. ............................. ............................ .............. 105 7.ZADRUGE ............................ 7.1.Odnos zadruge i privrednog društva ..................................... ................................................... ........................... ................... ...... 105 7.2.Vrste zadruga .......................... ........................................ ............................ ............................ ............................ ............................ ....................... ......... 106 7.3.Postupak osnivanja....................................... .................................................... ............................ ............................. ............................. ................ 107 7.4.Zadrugar ............................ .......................................... ............................. ............................. ............................ ............................ ............................ .............. 107 7.5.Imovinska pitanja ............................ .......................................... ............................. ............................. ............................ ............................ .............. 108 .......................................... ............................ ............................ ............................. ........................ ......... 108 8.JAVNA PREDUZEĆA ............................ 9.PRIVREDNE ASOCIJACIJE (PRIVREDNE KOMORE, UDRUŽENJA I ........................................... ............................ ............................ ............................. ........................ ......... 110 ZADRUŽNI SAVEZI) ............................. 9.1.Privredne komore ........................... ......................................... ............................ ........................... ........................... ............................ ................. ... 110 9.2.Udruženja preduzetnika ............................ .......................................... ............................ ............................ ............................ ................... ..... 111 9.3.Poslovno udruženje ............................ .......................................... ............................ ............................ ........................... .......................... ............. 111 9.4.Zadružni savezi ........................... .......................................... ............................. ............................ ............................ ............................. .................. ... 112 .......................................... ............................ .......................... ............ 113 III GLAVA ZAŠTITA KONKURENCIJE ............................ .......................................... ............................. ............................ .......................... ............ 113 1.ZAŠTITA KONKURENCIJE ........................... 1.1.Akti kojima se spreč sprečava, ogranič ograničava ili narušava konkurencija ......................... ............................. .... 113 1.2.Zloupotreba dominantnog položaja............................. ........................................... ............................ ............................. ............... 114 1.3.Koncentracija ............................ .......................................... ............................ ............................ ............................ ............................ ..................... ....... 115 2.KOMISIJA ZA ZAŠTITU KONKURENCIJE ............................ .......................................... ........................... ............. 116 2.1.Nadležnost Komisije ........................... .......................................... ............................. ............................ ............................. ........................ ......... 116 IV GLAVA PRESTANAK PRIVREDNOG DRUŠTVA ............................ ......................................... ................... ...... 119 1.PRESTANAK SOLVENTNOG PRIVREDNOG DRUŠTVA -LIKVIDACIJA - LIKVIDACIJA .. 119 1.1.Primena pravila steč stečaja ............................ ........................................... ............................. ............................ ............................. ................... .... 120 1.2.Posebnosti postupka .......................... ........................................ ............................ ............................ ............................ ........................... ............. 120 1.3.Status društva u likvidaciji ........................... ......................................... ........................... ........................... ............................ ................. ... 120 1.4.Položaj poverilaca ........................... ......................................... ............................ ........................... ........................... ............................ .................. 121 2.REORGANIZACIJA PRIVREDNOG DRUŠTVA KAO ALTERNATIVA ......................................... ............................. ............................. ............................ ............................. ............................. .................. 121 STEČAJU ........................... 3.SUDSKA UPRAVA ILI UPRAVA UPRAVNOG ORGANA I ......................................... ............................. ............................. ............................ ............................ ................... ..... 122 LIČNA UPRAVA ........................... 4.STEČAJNI POSTUPAK, VRSTE STEČAJA I NAČELA STEČAJNOG ........................................... ............................. ............................. ............................ ............................ .......................... ............ 123 POSTUPKA ............................. 4.1.Nač 4.1.Načela steč stečajnog postupka .......................... ....................................... ........................... ............................ ........................... .................. ..... 123 5.POJAM I OSNOVI LIKVIDACIJE INSOLVENTNOG INSOLVENTNOG DRUŠTVA OD STRANE SUDA (STEČAJ, BANKROT) ........................... ......................................... ............................. ........................ ......... 124

4

Poslovno pravo

6.ORGANI I UČESNICI STEČAJNOG POSTUPKA .............................................. 125 6.1.Organi stečajnog postupka ..................................................................................... 125 7.POSTUPAK STEČAJA (PRETHODNI I STEČAJNI) .......................................... 126 8.PRAVNE POSLEDICE OTVARANJA STE ČAJA ................................................ 127 TRE Ć I DEO UGOVORI U PRIVREDI ......................................................................... 129 I GLAVA PREDMET I IZVORI TRGOVINSKOG PRAVA ...................................... 131 1.PREDMET TRGOVINSKOG PRAVA ................................................................... 131 2.IZVORI TRGOVINSKOG PRAVA ........................................................................ 132 2.1.Zajednički izvori trgovinskog i građanskog prava ................................................. 132 2.1.1.Zakon ............................................................................................................... 132 2.1.2.Sudska i arbitražna praksa ................................................................................ 132 2.1.3.Pravna nauka .................................................................................................... 133 2.2.Autonomni izvori trgovinskog prava-lex mercatoria ............................................. 133 2.2.1.Običaji .............................................................................................................. 133 2.2.2.Uzanse .............................................................................................................. 134 2.2.3.Opšti uslovi poslovanja .................................................................................... 134 2.2.4.Trgovačke klauzule i termini............................................................................ 134 2.3.Hijerarhija izvora trgovinskog prava...................................................................... 135 II GLAVA OPŠTA PRAVILA UGOVORA U PRIVREDI .......................................... 137 1.POJAM, ZNAČAJ I SPECIFIČNOSTI PRIVREDNIH UGOVORA .................. 137 1.1.Pojam i značaj privrednih ugovora......................................................................... 137 1.2.Specifičnosti privrednih ugovora ........................................................................... 138 1.3.Ponuda za zaključenje ugovora .............................................................................. 140 1.4.Prihvat ponude ....................................................................................................... 140 2.VRSTE UGOVORA .................................................................................................. 141 3.OBEZBEĐENJE UGOVORA U PRIVREDI .......................................................... 144 3.1.Odustanica.............................................................................................................. 146 4.ODGOVORNOST IZ UGOVORA U PRIVREDI .................................................. 146 4.1.Kamata ................................................................................................................... 147 5.PREGOVORI ZA ZAKLJUČENJE UGOVORA U PRIVREDI .......................... 147 III GLAVA POJEDINAČNI UGOVORI U PRIVREDI ............................................... 149 1.UGOVOR O KUPOVINI I PRODAJI ROBE ......................................................... 149 1.1.Predmet prodavčeve obaveze i obaveze prodavca ................................................. 150 1.1.1.Predmet obaveze prodavca ............................................................................... 150 1.1.2.Obaveza predaje stvari kupcu-isporuka............................................................ 151 1.2.Predmet kupčeve obaveze i obaveze kupca ........................................................... 154 2.OPŠTE KARAKTERISTIKE UGOVORA O KOMISIONU ................................ 159 3.VRSTE UGOVORA O KOMISIONU ..................................................................... 160 4.UGOVOR O POSREDOVANJU .............................................................................. 161 4.1.Pojam i karakteristike ............................................................................................. 161 5.UGOVOR O TRGOVINSKOM ZASTUPANJU-AGENTURA ............................ 163 6.UGOVOR O KONTROLI KOLIČINE I KVALITETA ROBE ............................ 165 7.UGOVOR O USKLADIŠTENJU ............................................................................. 166 8.UGOVOR O ŠPEDICIJI ........................................................................................... 167 9.UGOVOR O OSIGURANJU .................................................................................... 169

Poslovno pravo

5

10.UGOVOR O ORGANIZOVANJU PUTOVANJA ............................................... 172 11.UGOVOR O ANGAŽOVANJU UGOSTITELJSKIH KAPACITETA (UGOVOR O ALOTMANU) .................................................................................... 174 12.UGOVOR O GRAĐENJU ...................................................................................... 175 13.UGOVOR O TRANSFERU TEHNOLOGIJE ...................................................... 177 14.UGOVOR O DUGOROČNOJ PROIZVODNOJ KOOPERACIJI .................... 178 15.UGOVOR O FRANŠIZINGU................................................................................. 179 16.TRANSPORTNE KLAUZULE .............................................................................. 180 16.1.EXW EX WORKS (franko fabrika - ugovoreno mesto) ...................................... 181 16.2.FCA FREE CARRIER (franko prevoznik - ugovoreno mesto) ........................... 181 16.3.FAS FREE ALONG SIDE SHIP (franko uz bok broda ugovorena otpremna luka) ................................................................................... 182 16.4.FOB FREE ON BOARD (franko brod - ugovorena otpremna luka) ................... 182 17.UGOVOR O PREVOZU ROBE MOREM ............................................................ 182 18.UGOVOR O PREVOZU ROBE U UNUTRAŠNJOJ PLOVIDBI ...................... 186 19.UGOVOR O PREVOZU ROBE (STVARI) VAZDUŠNIM PUTEM ................. 187 20.UGOVOR O PREVOZU ROBE ŽELEZNICOM ................................................ 189 21.UGOVOR O PREVOZU ROBE DRUMOM......................................................... 193 22.UGOVOR O PREVOZU PUTNIKA I PRTLJAGA ................................................. 195 Č ETVRTI DEO BANKARSKI POSLOVI ..................................................................... 197

I GLAVA BANKARSKI POSLOVI ............................................................................... 199 1.POJAM BANKARSKIH POSLOVA ....................................................................... 199 1.1.Bankarska tajna i odgovornost banke..................................................................... 199 1.2.Odgovornost banke ................................................................................................ 199 2.KLASIFIKACIJA BANKARSKIH POSLOVA ..................................................... 200 3.SPECIJALNI KREDITNI POSLOVI ...................................................................... 208 3.1.Ugovor o faktoringu ............................................................................................... 208 3.2.Ugovor o forfetingu (forfeting) .............................................................................. 209 3.3.Ugovor o finansijskom lizingu ............................................................................... 209 PETI DEO HARTIJE OD VREDNOSTI ......................................................................213 I GLAVA HARTIJE OD VREDNOSTI ......................................................................... 215 1.POJAM I VRSTE HARTIJA OD VREDNOSTI .................................................... 215 1.1.Pojam hartija od vrednosti ..................................................................................... 215 1.2.Vrste hartija od vrednosti ....................................................................................... 216 2.MENICA ..................................................................................................................... 217 2.1.Pojam i vrste menice .............................................................................................. 217 2.2.Osobine menice ...................................................................................................... 219 2.3.Elementi menice..................................................................................................... 219 2.4.Menične radnje....................................................................................................... 223 2.5.Prestanak meničnih prava i obaveza ...................................................................... 227 3.ČEK ............................................................................................................................. 228 3.1.Pojam i karakteristike čeka .................................................................................... 228 3.2.Vrste čeka............................................................................................................... 229 3.3.Čekovne radnje ...................................................................................................... 230 4.STVARNOPRAVNE HARTIJE OD VREDNOSTI ............................................... 232

6

Poslovno pravo

4.1.Skladišnica ............................................................................................................. 232 4.2.Tovarni list ............................................................................................................. 233 4.3.Konosman .............................................................................................................. 234

LITERATURA .............................................................................................................. 235 I Enciklopedije i naučne publikacije ............................................................................ 235 II Zakonski i drugi propisi ........................................................................................... 237 PRILOZI .......................................................................................................................... 239 UGOVOR O PRODAJI ROBE ...................................................................................... 241 UGOVOR O KOMISIONU ............................................................................................ 243 UGOVOR O POSREDOVANJU ................................................................................... 245 UGOVOR O TRGOVINSKOM ZASTUPANJU ........................................................... 247 UGOVOR O KONTROLI ROBE................................................................................... 250 UGOVOR O USKLADIŠTENJU ROBE ....................................................................... 252 UGOVOR O ŠPEDICIJI................................................................................................. 254 UGOVOR O ORGANIZOVANJU PUTOVANJA ........................................................ 256 UGOVOR O ALOTMANU ............................................................................................ 259 UGOVOR O GRAĐENJU ............................................................................................. 262 UGOVOR O PRENOSU KNOW - HOW ...................................................................... 268 UGOVOR O POSLOVNO-TEHNIČKOJ SARADNJI .................................................. 270 UGOVOR O FRANŠIZINGU ........................................................................................ 273 UGOVOR O PREVOZU ................................................................................................ 275

Poslovno pravo

SKRAČ ENICE

7

SKRAĆENICE 1. ZPD – Zakon o privrednim društvima (Službeni glasnik RS, br. 36/2011) 2. ZOP – Zakon o preduzećima (Službeni list SRJ, 29/96, 33/96, 29/97, 74/99, 36/02). 3. ZAPR-Zakon o agenciji za privredne registre (Sl.glasnik RS,55/04) 4. ZZK-Zakon o zaštiti konkurencije (Sl.glasnik RS, br.79/05) 5. ZRPS-Zakon o registraciji privrednih subjekata (Sl.glasnik, br.55/04,61/05) 6. ZOO – Zakon o obligacionim odnosima (Službeni list SFRJ, 29/78, 39/85, 46/85, 57/89). 7. ZOTH – Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata ("Sl. glasnik RS", br. 47/2006). 8. ZOZ – Zakon o zadrugama ("Sl. list SRJ", br. 41/96 i 12/98 i "Sl. glasnik RS", br. 101/2005 - dr. zakon i 34/2006). 9. ZOPRED –("Sl. glasnik SRS", br. 54/89 i 9/90 i "Sl. glasnik RS", br. 19/91, 46/91, 31/93 -odluka USRS, 39/93, 53/93, 67/93, 48/94, 53/95, 35/2002, 101/2005 - dr.zakon, 55/2004 - dr. zakon i 61/2005 - dr. zakon). 10. ZOB – Zakon o bankama (Službeni glasnik RS,107/05 i 91/10). 11. ZOSIG – Zakon o osiguranju (Službeni glasnik, 55/04, 70/2004 - ispr., 61/2005, 61/2005 - dr. zakon, 85/2005 – dr.zakon, 101/2007, 63/2009 – odluka US i 107/2009). 12. ZOSP – Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju (Službeni glasnik RS, 101/05 i Sl. glasnik RS", br. 36/2009). 13. ZOKONC – Zakon o koncesijama (Službeni glasnik RS, 55/03). 14. ZPŽ – Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju (Službeni list SRJ, 29/95). 15. ZDP – Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju (Službeni list SRJ, 26/95). 16. ZVP – Zakon o obligacionim odnosima u vazdušnom saobraćaju (Službeni list SRJ, 12/98). 17. ZPUP – Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi (Službeni list SRJ, 12/98). 18. ZIP – Zakon o izvršnom postupku (Službeni glasnik RS, 125/04). 19. ZPP – Zakon o parničnom postupku (Službeni glasnik RS, 125/04). 20. ZOM – Zakon o menici (Službeni list FNRJ, 104/46 i Službeni list SFRJ, 16/65, 54/70, 57/89, 46/96). 21. ZOČ – Zakon o čeku (Službeni list FNRJ, 105/46, i Službeni list SFRJ, 12/65, 50/71, 52/73, 46/96).

8

SKRAČ ENICE

Poslovno pravo

22. OU – Opšte uzanse za promet robom (Službeni list FNRJ, 15/54). 23. BEČKA KONVENCIJA – Konvencija UN o ugovorima o me đunarodnoj prodaji robe iz 1980- godine. 24. SGZ – Srpski građanski zakonik, 1844. godina 25. STZ – Srpski trgovački zakonik, 1860. godina 26. OIZ – Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru, 1888. godina

9

Poslovno pravo

PREDGOVOR Ovaj udžbenik je namenjen izučavanju materije i pripremanju ispita za predmet "Poslovno pravo", koji se izučava u skladu sa nastavnim planom i programom na prvoj godini studija Visoke poslovne škole strukovnih studija, „Čačak“. Autori su zbog toga posvetili posebnu pažnju obradi svih jedinica nastavnog programa u ovom udžbeniku. Obrađena je materija poslovnog prava, koja predstavlja koheziju trgovinskog i kompanijskog prava. S obzirom da je namenjena studentima koji nisu striktno pravnog usmerenja, pa stoga i ne poseduju prethodna znanja iz oblasti prava, autori su smatrali da je posebno važno da se obrade i uvodne jedinice vezane za nastanak i razvoj države i prava, kao priprema za usvajanje znanja iz oblasti gra đanskog i stvarnog prava koje sledi, da bi se, nakon toga, sa određenim predznanjem pristupilo obradi i usvajanju znanja iz oblasti poslovnog prava. Posebna pažnja je posvećena stilu izlaganja materije; autori su težili da što jednostavnije objasne pravne pojmove, a da uz bogatu ilustraciju primerima i olakšaju samo usvajanje znanja. Pored prvenstvene namene ovog udžbenika kao nastavnog sredstva tokom studija, autori očekuju da nađe primenu i u svakodnevnoj privrednoj praksi, s obzirom na veliki broj modela ugovora koji se nalaze na kraju udžbenika u vidu priloga. Prilikom izrade udžbenika korišćena je bogata literatura, kako, međunarodnog i uporednog prava, tako i radovi domaćih autora. Posebna pažnja je posvećena pozitivnopravnim propisima Republike Srbije, što je rezultiralo potpunom usaglašenošću materije u udžbeniku sa poslednjim izmenama zakonskih propisa. Autori zahvaljuju recezentima na sugestijama i pomoći prilikom realizacije ovog udžbenika. Beograd, avgust, 2011. godine Autori

PRVI DEO UVOD U PRAVO

Poslovno pravo

I GLAVA

13

I GLAVA NASTANAK I RAZVOJ DRŽAVE I PRAVA 1. DRŽAVA I PRAVO KAO ISTORIJSKE KATEGORIJE Država i pravo su istorijske kategorije, do kojih je došlo tek na odre đenom stepenu razvoja ljudskog društva, oni su se javili tek kada su odnosi u proizvodnji doveli do stvaranja klasa. Čovek oduvek živi u ljudskoj zajednici. Život u zajednici je u čovekovoj prirodi i predstavlja jednu od njegovih bitnih osobina. Najraniji oblici zajednica u kojima su ljudi živeli nazivaju se horde, iz kojih se prešlo u više oblike: u rodovsko - plemensko uređenje, i vojnu demokratiju. Ceo taj veoma dugi period razvitka ljudskog društva poznat je u nauci kao doba prvobitne zajednice.

1.1. Prvobitna zajednica Za prvobitnu zajednicu karakteristična je nerazvijenost proizvodnih snaga: ljudi su mogli da proizvode samo koliko je bilo neophodno za njihovo preživljavanje; jedva su, čak, izdvajali potreban višak proizvoda za podizanje podmlatka. Ovaj period karakteriše jednakost članova zajednice. Sve što je bilo proizvedeno predstavljalo je svojinu svih, pa su i u raspodeli svi bili potpuno jednaki. Međusobno su se razlikovali samo po tome koliko su svojim radom doprinosili zajednici: veštiji lovci, bolji ratnici, sposobniji sto čari itd, uživali su veći ugled, ali u pogledu raspodele onoga što je bilo proizvedeno, nisu imali ve ća prava od ostalih. Oruđa za rad su bila primitivna, radna iskustva su sticana postepeno i veoma sporo, što je uslovilo da nema viška proizvoda, pa samim tim ni mogućnosti da se ne radi, a preživi. Najraniji oblik prvobitne zajednice je horda, koju sačinjava od 50 do 150 lica oba pola, koja žive zajedno, po pravilu ne na stalnom mestu. Ona menjaju mesto boravka zadržavajući se, duže ili kraće vreme, u predelima u kojima postoje uslovi za život. Žive uglavnom od lova, kao i od plodova koje nalaze u prirodi. Viši oblik predstavlja rodovsko plemenska zajednica. Podela rada u toj zajednici bila je takva da su jednu vrstu poslova obavljale isklju čivo žene (uglavnom kućne poslove), a druge isključivo muškarci (lov, građenje, ratovanje,

14

NASTANAK I RAZVOJ DRŽAVA I PRAVA

Poslovno pravo

itd.). Dalje se podela rada vršila prema grupama zavisno od uzrasta ( deca, mladići, odrasli ljudi, starci), od kojih je svaka obavljala određene poslove. Kao što su zajednički obavljali poslove u vezi sa pribavljanjem sredstava za život, tako su isto svi odrasli (muški i ženski) članovi roda, zajednički upravljali i društvenim poslovima. Još uvek se ne izdvaja posebna grupa ljudi, koja upravlja drugima i koja za to koristi određeni aparat prinude. Ukoliko bi pojedinci bili kažnjavani, jer su prekršili običaje kojih su se morali svi pridržavati, o kazni su odlučivali svi članovi roda, odnosno plemena, i to podjednako i ravnopravno. Pleme raspolaže monopolom (ne i posebnim aparatom) fizičkog nasilja, ali ga upotrebljava samo kada je to potrebno u interesu društvene celine, a ne u interesu samo jednog dela te celine. U dugom procesu sporog razvitka proizvodnih snaga, došlo je do prve velike društvene podele rada: rad u poljoprivredi i rad u stočarstvu, što je uslovljavala životna sredina; u nizijama sa plodnom zemljom i dosta vode, ljudi su se bavili uglavnom poljoprivredom, a u brdskim krajevima sa obiljem trave, pretežno stočarstvom. Kasnije je došlo i do razvoja zanatstva; njegovim odvajanjem od zemljoradnje nastupila je druga velika društvena podela rada: proizvodima zanatstva (od bakra, drveta, vune, i sl.) u početku se zadovoljavaju samo potrebe roda, dok kasnije, sa razvitkom proizvodnih snaga, oni postepeno po činju da služe i za razmenu sa drugim rodovima, što, najzad, dovodi i do pojave trgovine, a time i treće posebno važne podele rada. Pojedini rodovi počinju da se specijalizuju za proizvodnju određenih stvari, pa oni koji su se opredelili za proizvodnju stvari od naročitog značaja, nalaze u toj aktivnosti mogućnosti za veće prihode i stiču sve veći društveni ugled. Ta specijalizacija polako postaje jedan od najvažnijih uzroka pojave imovinskih razlika u prvobitnoj zajednici: oni koji u ulože manje rada u proizvodnju, bogate se jer razmenjuju svoje proizvode sa onima koji za izradu proizvoda, za koje su specijalizirani, moraju da utroše više rada. Postaje naročito značajan položaj vrača, sveštenika, jer vlada verovanje da oni održavaju veze sa natprirodnim silama i štite pojedince i celo pleme od njihovog gneva. Bilo je, naime, opšte usvojeno shvatanje da te natprirodne sile kažnjavaju pojedince ili pleme bolešću, sušom i sl, zato što je prekršen neki običaj ili je učinjeno nešto zabranjeno (tabu), i da su samo vrači u stanju da daju uputstva šta treba raditi da bi se ublažio gnev i izbegla kazna. Imovinske razlike dovode i do toga da se sve više ose ća potreba za više radne snage, a do nje se dolazi uglavnom kroz ratove. U vreme dok nije bilo viška proizvoda, ratni zarobljenici nisu ni bili potrebni, pa su ubijani. Sada oni postaju robovi, korisna i sve traženija radna snaga, koja ujedno postaje i merilo bogatstva onih za koje rade. Sem ratova, ima i drugih načina kako se dolazi do robova, ponekad je u pitanju dobrovoljno potčinjavanje vlasti gospodara, ponekad se u roba pretvara

Poslovno pravo


15

ranije slobodan član roda, zato što ne može odužiti dugove, a ima i slu čajeva kada rod daje u ropstvo drugom rodu izvestan broj svojih pripadnika kao odštetu, itd. Robovima se daje samo toliko koliko je potrebno da bi mogli da rade sve što im se naredi, a sve proizvode njihovog rada prisvaja njihov gospodar. Oni su deo gospodareve imovine, sa kojom se postupa kao i sa svim drugim stvarima. Robovi mogu biti prodani, zamenjeni za druge stvari, tučeni pa, i zlostavljani i ubijeni. Tako postepeno dolazi do podele na bogate i siromašne u istom rodu, s tim što se kao bogati odvajaju oni čija su zanimanja naročito značajna za rod, odnosno pleme (vrači, ratnici, poglavice i sl.). Tokom daljeg razitka društva, dolazi do imovinskih nejednakosti, ne samo među pojedinim pripadnicima istog roda ili plemena, ve ć i do nejednakosti između pojedinih rodova, odnosno plemena. Česti su slučajevi da siromašnija plemena napadaju bogatija da bi ih opljačkali i na taj način poboljšali svoje imovinske prilike. To dovodi i do čestih ratnih sukoba, koji takođe povećavaju imovinsku nejednakost, jer omogućuju pojedincima, naročito vojskovođama i uskom krugu ljudi oko njih, da prigrabe veći ratni plen, da prisvoje veći deo osvojenog zemljišta, da uvedu plaćanje raznih nameta, i sl. Umesto društvene, javlja se polako privatna svojina. Ratni pohodi dovode često i do saveza plemena, koje formiraju susedna plemena, i to kako zbog napada na druge, tako i zbog me đusobne odbrane. Savezi plemena su nestalni, lako se raspadaju, naročito posle poraza. Nasuprot tome, savezi plemena posle pobeda jačaju, postaju čvršći i stabilnji i postepeno formiraju svoje posebne i stalne organe. Uporedo sa jačanjem i ustaljivanjem saveza plemena dolazi i do donošenja posebnih propisa, kojima se regulišu pitanja organizacije saveza plemena, i koji se razlikuju od običaja, kojima su do tada bili regulisani odnosi, te ti propisi predstavljaju preteče prava. Običaji važe samo za određeni rod pa, prema tome, u pojedinim rodovima mogu biti i različiti običaji, dok propisi koji nastaju važe podjednako za sve rodove - pripadnike saveza plemena. Stalna politička organizacija saveza plemena (vojna demokratija) sastoji se od: vojskovođe, veća starešina i narodne skupštine. Vojskovođa je na čelu saveza; on je vrhovni zapovednik u ratu i glavni organ, ne samo zakonodavni, ve ć i upravni sudski organ, u miru. U veće starešina obično ulaze vođe pojedinih rodova, odnosno plemena koji učestvuju u savezu, i pojedini vojni zapovednici, koji su u ratovima stekli naročite zasluge. Veće je obično savetodavni organ, ono nadzire izvršenje naredbi izdatih od strane vojskovođe. Narodnu skupštinu sačinjavaju svi muškarci sposobni da nose oružje, a njena nadležnost sastoji se uglavnom u tome da prihvati ili odbaci pojedine predloge vojskovo đe ili veća starešina. Ta skupština nije, međutim, bila u mogućnosti da se faktički odupre volji vojskovođe ili veću starešina, niti joj je bilo moguće da bilo šta preduzima po svojoj inicijativi. Vojskovođa se obično tesno povezivao sa užim krugom svojih najbližih saradnika (starešina), koje je vezivao za sebe davanjem posebnih povlastica i

16


Poslovno pravo

priznanjem posebnih prava. Pošto su bili u veoma povlašćenom položaju i sticali sve veća bogatstva, starešine su, po pravilu, videle svoj interes u jačanju vlasti vojskovođe. Oni se postepeno odvajaju od svojih rodova i formiraju posebnu klasu.1

1.2. Nastanak države Vršenje vlasti postepeno se odvaja od većine naroda i koncentriše u rukama vojskovođe i najužeg kruga njegovih saradnika. Teza o božanskom poreklu te vlasti dovodi do stanja u kome svi odgovoaraju celoj teritoriji i nad svim stanovništvom koje je nastanjeno na toj teritoriji. Ovo vršenje vlasti je u cilju obezbeđivanja interesa klase kojoj pripadaju, u prvom redu eksploatacije robova. Tako nastaje država. Ona je proizvod društva na određenom stupnju razvoja; ona je priznanje da se to društvo zaplelo u nerazrešivu protivrečnost sa samim sobom, da se pocepalo na nepomirljive suprotnosti koje je nemo ćno da savlada. Suština države sastoji se u donošenju pravnih propisa, kojima se svi moraju pokoravati (zakonodavna funkcija), u organizovanju vojnih jedinica, ubiranju poreza i obavljanju drugih poslova u vezi sa upravljanjem državom i primenom donetih propisa (upravna funkcija), i u rešavanju sporova i kažnjavanju za kršenje propisa (sudska funkcija). Obavljanje nabrojanih funkcija regulisano je u raznim državama na različite načine. Obično, a u savremenim državama obavezno, za obavljanje svake od navedenih funkcija postoje i posebni državni organi. U pojedinim robovlasničkim i feudalnim državama, isti državni organi obavljaju po dve, pa i tri funkcije. Najvažnije je da sve tri funkcije postoje, kao i da su organi, koji te funkcije obavljaju, odvojeni od ve ćine stanovništva i da štite interese vladajuće klase. Ta odvojenost od većine stanovništva je, uostalom, i osnovna razlika između državnih organa i organa rodovsko - plemenskog ure đenja u prvobitnoj zajednici. Država donosi pravne propise, koji su obavezni za sve, takođe, delimično preuzima i običaje, po kojima se živelo, i tim obi čajima priznaje snagu obaveznih propisa. Ovakvo priznavanje običaja se vrši samo ako su oni saglasni sa interesima novog društvenog uređenja i vladajuće klase. Organizovanje državnih organa, organizovanje i postupak sudova, regulisanje odnosa izme đu eksploatatora i eksploatisanih, vrši se isključivo novim, pravnim propisima. Poštovanje tih preuzetih i novih propisa predstavlja za svakog obavezu. Ko se te obaveze ne pridržava dobrovoljno, biva na to primoran, prinudnom silom države. Tako uz državu, i zajedno sa njom, nastaje i pravo, što znači da su država i pravo dve strane iste pojave - društva podeljenog na klase. Zato se država i pravo upore đuju sa dve strane iste medalje; kao što se na medalji ne mogu odvojiti lice i nalič je, tako se isto ne mogu odvojiti država i pravo. 1

Videti više u Palčok Zoran, Prvobitna zajednica, Zagreb 1958. godina, kao i u Cunow Heinrich , Opšta privredna istorija, Beograd 1957.godine.

Poslovno pravo


17

Državu, prema tome, možemo definisati kao društvenu organizaciju koju sačinjavaju: stanovništvo, nastanjeno na određenoj teritoriji i organi vlasti sa određenim funkcijama, odvojeni od većine stanovništva, a pravo kao zbir propisa koji izražavaju volju vladajuće klase, čije izvršenje država obezbeđuje svojom prinudnom silom.2

2. ATRIBUTI DRŽAVE 2.1. Elementi države Elementi države su : stanovništvo, nastanjeno na određenoj teritoriji, teritorija i organi vlasti, koji štite interese vladajuće klase i ostvaruju klasnu prinudu. Stanovništvo možemo definisati kao ljude nastanjene na tertoriji odre đene države, podvrgnute njenoj vlasti. To su u najvećem broju slučajeva, državljani te države, ali to mogu biti i strani državljani, pa i lica bez državljanstva. Državljanstvo se stiče po pravilu rođenjem od roditelja, državljana određene države, a može se sticati i na druge načine, i to po pravilu naturalizacijom, kad državljanin jedne države istupa iz državljanstva te države i stupa u državljanstvo druge, ili na osnovu međunarodnih ugovora ili sukcesijom, kad se jednoj državi pripoji teritorija koja je ranije bila u sastavu neke druge države, što se obično reguliše mirovnim ugovorima. Državljanstvo se po pravilu stiče trajno, ali isto se može promeniti i izgubiti. U mnogim zemljama sveta postoje lica sa dva ili više državljanstva, tzv. bipatridi, kao i lica bez državljanstva, tzv. apatridi. Teritorija određene države jeste celokupno međunarodno priznato područ je na kome se prostire i primenjuje vlast njenih organa. Nju čini i vazdušni prostor iznad površine, teorijski do beskonačnosti. Kada bi površinu države predstavljao krug, njena bi teritorija imala oblik kupe, čiji bi vrh bio u središtu zemlje, odakle bi se ona širila u vasionu, do beskonačnosti. Praktično se teritorija države ograničava na prostor iznad i ispod njene površine, na kome ona fizički može da vrši svoju vlast. Teritoriju države omeđuju njene granice, koje se određuju međunarodnim ugovorom. Sastavnim delom primorske države smatra se i tzv. teritorijalno more, tj. morski pojas određene širine, uz obale države. Delom teritorije pojedinih država, ako još imaju takve posede, smatraju se i njihove kolonije i mandatne teritorije, čak i kad su na drugim kontinentima.

2

Jovanović Slobodan, Ime države, njeni elementi i njen postanak, Pravni informator, Beograd, 2008.godina.

18


Poslovno pravo

Deo državne teritorije su i reke i jezera, ukoliko nisu na granicama države. Ako se radi o graničnim rekama, pravi se razlika jesu li ili nisu plovne. U prvom slučaju, granica ide sredinom plovnog puta, a u drugom slučaju, sredinom korita. Organi vlasti kao konstitutivni atribut države tesno su povezani sa pojmom prinude, pomoću koje država obezbeđuje primenu propisanih pravila ponašanja. Državna vlast je, po pravilu, uvek najviša, nezavisna i neograničena tj. suverena. Suverenitet državne vlasti ogleda se pre svega u tome što na teritoriji države nema bilo kakve vlasti koja bi bila viša od državne, zatim u tome, što je ona nezavisna od bilo koje vlasti spolja - vlasti neke druge države, i najzad u tome što je pravno neograničena - donosi pravne propise koje hoće, a nije obavezna da se pokorava aktima koje su doneli državni organi drugih država. Najčešće se pod pojmom države podrazumevaju jedino organi vlasti, što nije ispravno, jer nema države bez stanovništva i određene teritorije bez obzira na eventualno postojanje organa vlasti. 3

2.2. Funkcije države Savremena država pretpostavlja veoma složen i razgranat državni aparat pomoću koga obavlja brojne i raznovrsne državne funkcije koje se uglavnom u stručnoj literaturi svode na tri: - zakonodavnu; - upravnu i - sudsku. Zakonodavna funkcija je najvažnija funkcija države, a predstavlja delatnost nadležnih državnih organa vlasti tzv. zakonodavnih organa - skupštine, parlamenta, kongresa, senata, sejma i drugih sličnih organa, na donošenju pravnih normi kojima se regulišu pravila ponašanja, obavezna za sve gra đane, s tim što se na one, koji ih se ne pridržavaju, primenjuju određene sankcije. Zakonodavni organi donose samo najvažnije pravne propise - zakone, uredbe, odluke, pravilnike naredbe, jer i drugi državni organi mogu imati ovlaš ćenje za donošenje pravnih propisa, ali ti propisi - norme moraju biti u skladu sa pravnim propisima - normama koje donose zakonodavni organi. Upravna funkcija se uglavnom ogleda u aktivnosti njenih upravnih organa na sprovođenju i primeni pravnih normi u društvu. U savremenim državama radi uspešnog organizovanja života i rada, efikasnog regulisanja raznovrsnih potreba građana, formirani su u okviru državnog aparata brojni upravni organi. Zbog toga je upravna funkcija države za običnog građanina najčešće identična sa pojmom 3

Prodanović Dimitrije, Neki elementi teorije države Slobodana Jovanovića, Beograd 1991.godine.

Poslovno pravo


19

države. Građanin je u stalnom kontaktu sa organima državne uprave, kod njih se registruje njegovo rođenje, njima prijavljuje svoje prebivalište, od njih traži i dobija razna uverenja, odobrenja i sl. i konačno, kod njih se obavezno registruje i njegova smrt. Savremena država je organizovana tako da su uprvani organi podre đeni zakonodavnim organima, što znači, da delatnost upravnih organa mora biti zasnovana i u skladu sa zakonskim propisima. Najčešće su u ovakvim državama prisutne sledeće grane državne uprave: unutrašnji poslovi, poslovi odbrane, inostrani poslovi, poslovi organizovanja rada u vezi sa državnim finansijama, pravosuđem, privredom, radnim odnosima, socijalnim i zdravstvenim osiguranjem, prosvetom i kulturom. U modernim i savremeno organizovanim državama postoje ministarstva, na čijem čelu su ministri, kao najviši rukovodioci pojedinih grana državne uprave, a svi ministri sačinjavaju vladu, na čijem čelu je predsednik vlade tj. lice kojem predsednik države poverava obrazovanje vlade. Sudska funkcija proizlazi iz potrebe države da obezbedi doslednu primenu propisanih pravila ponašanja. Ako se, na posebno propisan način, utvrdi kršenje pravila ponašanja, slede primene sankcija tj. kažnjavanja prekršilaca. Ovu izuzetno značajnu funkciju obavljaju pravosudni organi. Ako za svaku od ove tri funkcije postoje posebno imenovani državni organi sa garantovanom nezavisnosti, onda se radi o sistemu podele vlasti. Zavisno od toga, do koje mere je izvršena podela, odnosno, do koje mere su državni organi posebno zakonodavni i upravni nezavisni jedni od drugih, razlikuju se tri tipi čna sistema podele vlasti: - predsednički sistem, u kome je podela vlasti najpotpunije izvršena, kao primer mogu poslužiti SAD; - parlamentarni sistem, u kome je podela vlasti tako izvršena da postoji formalna nadmoć zakonodavnih organa nad upravnim, navedimo kao izraziti primer Veliku Britaniju, i konventski sistem, u kome podela vlasti obezbe đuje izrazito preimućstvo zakonodavnih organa nad upravnim, tako da, u stvari, zakonodavni organi obavljaju i zakonodavnu i upravnu funkciju, kao što je slučaj u Švajcarskoj.

3. DRŽAVNI OBLICI I VRSTE DRŽAVA Države kao izuzetno složene organizacije ljudskog društva razli čito su organizovane, a pojedini državni organi su im na različite načine povezani. U zavisnosti od oblika vladavine razlikujemo dva oblika vladavine, i to: - monarhiju i republiku.

20


Poslovno pravo

Na čelu monarhije je šef države (kralj, car, sultan, knez i sl.) koji uživa naročite privilegije, na vlast dolazi nasleđem, i na vlasti ostaje, po pravilu doživotno. Monarhije se dele na ograničene i neograničene, u zavisnosti od toga da li je monarh suveren, tj. da li deli ili ne vlast sa nekim drugim organom (skupštinom, savetom i sl.). Ustavne monarhije su najčešće ograničene monarhije. Za razliku od monarhije, na čelu republike je individualni ili kolektivni izabrani organ, od strane naroda na određen vremenski period. Republike se dele na skupštinske (parlamentarne) i predsedničke, prema tome gde je težište vlasti: u skupštini, ili skupština i predsednik republike, uporedo vrši vlast u obliku koji im određuje ustav. Prema obliku politi č kog režima, države se dele na demokratije i autokratije, u zavisnosti od toga da li vladajuća klasa, u odnosu na ukupno stanovništvo, predstavlja većinu ili manjinu. Demokratija, kao oblik političkog režima, pretpostavlja vladavinu većine demosa (naroda) nad manjinom, dok autokratija predstavlja vladavinu manjine nad većinom. Prema obliku državnog ure đ enja, razlikuju se proste i složene države. Prostim ili unitarnim državama smatramo države u kojima lokalni organi vlasti nemaju sopstvenih ovlašćenja, ili je pak u njima izvedena slabija tzv. labava decentralizacija, dok se, nasuprot njima, države sa izvedenom jačom decentralizacijom, u kojima lokalni organi vlasti imaju sopstvena ovlašćenja, nazivaju složenim. Složena država, ima i za svaki konstitutivni - sastavni deo, poseban državni aparat, kao i obavezno, još jedan, tzv. zajednički. Podela složenih država se vrši prema tome da li su odnosi između pojedinih delova države regulisani na bazi ravnopravnosti ili nisu. Ako se radi o državama u kojima su odnosi ravnopravni, njih delimo na državne saveze (konfederacije i personalne unije) i savezne države (federacije i realne unije). Složene države u kojima su odnosi između njenih konstitutivnih - sastavnih delova neravnopravni, tj. jedan deo države se nalazi u zavisnosti od drugog, jesu vazalne države i države pod protektoratom. Kod konfederacije, kao oblika složene države, suverenitet se nalazi na državama članicama koje pojedine poslove i ovlašćenja prenose na zajedničke konfederalne organe, za razliku od federacije, kao oblika složene države kod koje se suverenitet ostvaruje na nivou federacije. Posebna varijanta federacije je realna unija, koju sačinjavaju samo monarhije, za razliku od personalne unije, kao državnog saveza, u kome sponu između država predstavlja šef države, tj. države članice državnog saveza biraju zajedničkog šefa države ili, po pravilu nasleđa, vladar jedne države članice personalne unije je vladar svih članica državnog saveza. Personalne unije su moguće samo u monarhijama, pa ovaj oblik složene države pripada prošlosti, dok države pod protektoratom postoje u savremenom svetu (Monako, Andora). U zavisnosti od načina konstituisanja, državne organe možemo podeliti na demokratske i birokratske. Ako se državni organi postavljaju izbornim putem tj.

Poslovno pravo


21

posle sprovedenih izbora, onda se radi o demokratskom načinu konstituisanja državnih organa, u suprotnom, ukoliko viši državni organi postavljaju niže državne organe, onda se radi o birokratskom načinu konstituisanja državnih organa. Odnosi između viših i nižih državnih organa mogu biti različiti, i prema tome razlikujemo centralizaciju i decentralizaciju. Kod centralizovanog sistema, viši državni organi imaju široka ovlašćenja u pogledu izbora nadležnosti i kontrole rada nižih državnih organa, kao i celishodnost donošenja njihovih odluka, dok se kod centralizovanog sistema radi isključivo o kontroli zakonitosti rada, a ne i kontroli celishodnosti donošenja odluka. 4

4

Mitrović Dragan. Uvod u pravo, Pravni fakultet u Beogradu, 2011.godina.

Poslovno pravo

II GLAVA

23

II GLAVA OPŠTI PRAVNI POJMOVI 1. DRUŠTVENE NORME Život u zajednici je, kao što znamo, jedna od bitnih karakteristika čovekove prirode. Ali život u zajednici nije moguć ako nije organizovan, ako nisu utvr đena uzajamna prava i obaveze, kojih se svi moraju pridržavati. Dakle, život u zajednici moguć je samo ako se svi članovi zajednice pridržavaju određenih pravila ponašanja, ili, kako se to obično kaže, određenih društvenih normi. Društvene norme su prema tome, određena pravila ponašanja kojih se ljudi pridržavaju, da bi mogli živeti u zajednici; a kako čovek ne može živeti drugačije nego samo u zajednici, bez pridržavanja društvenih normi, ne može se zamisliti život uopšte. Društvene norme nisu ljudima nametnute spolja, naprotiv, one su pravila ponašanja koja su ljudi sami utvrdili, jer su uvideli da je život bez njih nemoguć. Prema tome, ljudi, kad im se to čini potrebno, mogu menjati već jednom utvr đene društvene norme, ili ih se u pojedinim slučajevima, čak i ne moraju pridržavati, ako to ne žele. To doduše, nikad ne ostaje bez sankcije, ali ta činjenica ne menja konstataciju da se ljudi, u osnovi, ako to ne žele, ne moraju pridržavati društvenih normi. Pridržavanje normi je, dakle, stvar razvijene društvene svesti čoveka: ukoliko je ona na višem stepenu, utoliko je ređi slučaj da se on ne pridržava norme. Društvena zajednica uvek štiti svoje interese preduzimanjem sankcije, kojom onoga koji je normu prekršio upućuje i primorava da to ne čini. Društvene norme se mogu klasifikovati prema brojnim kriterijumima s obzirom da se nalaze u svim oblastima ljudskog života i njegovih aktivnosti. Klasifikacija se može obaviti prema tome šta one regulišu, prema mestu njihovog nastanka, prema njihovoj sadržini, prema obliku u kome se javlja sankcija, kao i prema tome ko primenjuje sankciju. Izvesne društvene norme stvaraju se stihijski i spontano od strane neorganizovanog društva, dok druge značajnije i važnije stvara država. Prema tome ko primenjuje sankciju prema prekršiocu društvene norme, razlikujemo tri grupe društvenih normi: - običajne norme (norme za čije neizvršenje sankciju primenjuje neorganizovano društvo); - moralne norme (norme kod kojih to čini odgovarajuća društvena organizacija);

24

OPŠTI PRAVNI POJMOVI

Poslovno pravo

pravne norme (norme, kod kojih to čini država tj. država porpisuje ove društvene norme i obezbeđuje njihovu primenu, sankcija je državne prirode). Da zaključimo, najznačajnije su pravne norme, a pored njih u organizovanom društvu - državi, najveći značaj imaju običajne i moralne norme. -

2. OBIČ AJI Običaji su najstariji oblik društvenih normi, koji nastaje dugom primenom određenog ponašanja. Bitna osobina običaja kao društvenih normi je da se stvaraju u odre đenom društvu spontano i neorganizovano. Ljudi, zbog duge vremenske primene određenog pravila ponašanja, postaju disciplinovani u njegovoj primeni, što prelazi u tradiciju, a sadržina tradicije su upravo običajne norme. Običaji mogu biti: - opšti, ako važe za sve i na celoj teritoriji države; - posebni, ako su vezani samo za određen krug ljudi (samo među zanatlijama, prevoznicima i sl.), ili samo za određeno područ je. Običajne norme nisu pisana pravila ponašanja, me đutim i kod njih postoji sankcija za prekršioce normi. Vrstu sankcije i na čin njihove primene određuje neorganizovano društvo spontano. Pojedine običaje, koji pospešuju društveni razvoj, država može kodifikovati, i time im dati sangu pravnih normi, što je čest slučaj u oblasti prometa robe. Nasuprot ovim, postoje obi čaji koji štetno deluju po društveni napredak, koji koče društveni razvoj, zapravo, predstavljaju relikt prošlih vremena, zasnovani na tradiciji i običajima karakterističnim za neke prošle društvene okolnosti (krvna osveta, nošenje feredže, davanje miraza, kupovina žene prilikom svadbe, itd.). Država ima instrumente kojima utiče na suzbijanje nepoželjnih običaja, jer se njima štetno utiče na društvo, koči društveni razvoj, a često prevaziđeni običaji dolaze u sukob sa moralom i pravom. U slučaju da takvi običaji ugrožavaju opšti društveni interes (primer - krvna osveta), država ih proglašava krivičnim delom uz propisivanje određene sankcije za njihove prekršioce.

3. MORALNE NORME Pod moralom se podrazumeva skup društvenih normi koje nas uče da razlikujemo dobro od lošeg, upućujući nas da činimo samo dobro. Čoveku se od najranijeg detinjstva vaspitanjem usa đuje određeni sistem vrednosti, da uvek govori istinu, čini samo ispravne stvari, uči se da razlikuje dobro

Poslovno pravo


25

od lošeg, istinu od laži. Ljudi se pridržavaju moralnih normi jer ih na to navodi tu đ uticaj, ili zato što kod njih samih postoji svest da tako treba činiti. Moralne norme, kojih se čovek pridržava zato što je sam uveren da tako treba činiti, spadaju u oblast tzv.autonomnog morala, za koji je karakteristi čno da, u slučaju neizvršenja dispozicije, sankciju preduzima pojedinac sam prema sebi (u vidu griže savesti). Moralne norme kojih se čovek pridržava pod tuđim uticajem su, međutim, u oblasti tzv. heteronomnog morala. Ne postoji jedinstven moral koji bi važio za sva vremena i u svim društvenim uređenjima, moral se razvija i menja zajedno sa društvima. Ipak treba naglasiti da se ova vrsta društvenih normi sporo obrazuje, ali isto tako i sporo menja. U savremenom ljudskom društvu moral igra značajnu ulogu. U privredi moralna shvatanja predstavljaju poslovni moral, bez koga je nemogu će zamisliti postojanje i razvoj savremene privrede. Zajednička osobina moralnih i običajnih normi je ta što ih stvara neorganizovano društvo stihijski i spontano u nepisanom obliku, me đutim, različit im je osnov primene. Primena običajnih normi zasniva se na svesti o racionalnom ponašanju, tradiciji, a osnov primene kod moralnih normi zasnovan je na shvatanju o dobru i zlu.5

4. PRAVNE NORME ‐ pojam, elementi i podela pravnih normi Pravna norma je društvena norma koja se od drugih društvenih normi razlikuje po tome što, u slučaju njenog neizvršenja, sankciju primenjuje država. Drugim rečima, pravna norma je takva društvena norma koja propisuje odre đeno pravilo ponašanja (dispozicija), s tim što država za nepridržavanje tog pravila propisuje i izvršava kaznu (sankcija). Pravne norme najčešće stvara država, međutim pravilo ponašanja može nastati na bilo koji način, ali dobija kvalifikativ pravne norme kada mu primenu u društvu obezbeđuje državna sankcija. Pravo i država su zajedno nastali, zajedno žive i razvijaju se i zajedno će nestati, jedno bez drugog ne mogu da postoje, niti je moguće postojanje države bez pravnih normi.

5

Moral je krajnje subjektivna kategorija, ono što je za jedno lice moralno, za drugo nije u skladu a njegovim moralnim vrednostima. Dakle, moral je vrednost koja je krajnje individualizirana, pa stoga nepodobna za bilo kakv vid kodifikacije, a samim tim i za okvir primene prava (primedba autora).

26


Poslovno pravo

Klasna borba je uzrok stvaranja kako države, tako i prava. Pravo isto kao i država štite interese vladajuće klase. Iz svega do sada rečenog nameće nam se i jedna potpunija definicija prava kao skupa društvenih, pravnih normi, koje stvara vladajuća klasa za zaštitu svojih klasnih interesa, čiju primenu obezbeđuje država aparatom za fizičku prinudu. Državne funkcije se ostvaruju propisivanjem i adekvatnom primenom pravnih normi. Pravna norma nije isto što i član zakona, u jednom članu može biti više pravnih normi, kao što je moguće i da se i jedna pravna norma izrazi u većem broju paragrafa ili članova. Bitni elementi pravne norme su: - hipoteza - pretpostavka, koja se mora ispuniti da bi se određeno pravilo ponašanja predviđeno pravnom normom moglo primeniti; - dispozicija - je najvažniji deo pravne norme i u suštini ona sadrži pravilo ponašanja. Dispozicije mogu biti naređujuće, zabranjujuće i ovlašćujuće; - sankcija - kazna ili posledica koju će preduzeti prema prekršiocu hipoteze i dispozicije nadležan državni organ. Sankcije su uglavnom lične ili imovinske prirode. Kada je reč o elementima pravne norme, dakle, o dispoziciji i sankciji, treba ukazati da se nikad ne primenjuju oba pravila, ve ć samo jedno: primenjuje se ili samo dispozicija ili samo sankcija. Ako se gra đanin ponaša po dispoziiji, ako se, dakle, primenjuje dispozicija pravne norme, ne dolazi do primene sankcije, a ako se primenjuje sankcija, čini se to zato što se građanin nije ponašao po dispoziciji, što nije primenjivana dispozicija. Primarna je primena dispozicije, dokle god se ona primenjuje ne dolazi do primene sankcije, odnosno sankcija se primenjuje zato što nije primenjivana dispozicija. Društveni odnosi u savremenoj državi su veoma složeni, zbog čega je neophodno postojanje velikog broja pravnih normi, razli čitih vrsta, kojima se regulišu raznovrsni odnosi. Upravo ovo bogatstvo društvenih odnosa čini nužnom klasifikaciju pravnih normi, koja je moguća po raznim kriterijumima. Izdvajamo podelu pravnih normi na opšte - generalne i pojedinačne - individualne. Opšte pravne norme sadrže opšta pravila ponašanja tj. pravila kojih su dužni da se pridržavaju svi. Pojedinačna pravna norma sadrži pravilo ponašanja za samo jednog, određenog subjekta. Prema tome, pojedinačna norma predstavlja konkretizaciju opšte norme, što omogućava ostvarenje jednog od najznačajnijih pravnih pravila, načela zakonitosti. Ovo načelo znači da pojedinačna norma ne može biti doneta ako za njeno donošenje nema ovlašćenja u opštoj pravnoj normi. Odnosno, pojedinačna norma može biti doneta samo na osnovu opšte, ranije ve ć donete, norme i ne sme biti sa njom u koliziji.

Poslovno pravo


27

5. TUMAČENJE PRAVNIH NORMI Osnovni cilj donošenja pravnih normi je njihova primena. Norme primenjuju kako pojedinci, čije ponašanje one određuju, tako i upravni, odnosno sudski organi, kojima je, po pravilu, stavljeno u zadatak da se staraju o njihovom izvršenju, odnosno, u slučaju neizvršenja, o primeni sankcija. Pod tumačenjem prava podrazumeva se proces kome je cilj da se iz reči, od kojih je norma sastavljena, pronađe ili utvrdi njen pravni smisao - ratio legis. Ispravno tumačenje pravne norme omogućava ispravnu i doslednu primenu prava. Zbog toga je ovo pitanje od izuzetnog zna čaja i njemu je posvećeno puno pažnje u pravnoj teoriji. Najčešće dolazi do tumačnja postojećih pravnih normi (tumačenje u užem smislu), ali ponekad postoji potreba za tuma čenjem nepostojećih normi, u cilju pronalaženja načina kako popuniti pravnu prazninu. Pod prvnom prazninom podrazumevamo slučaj kad određeni društveni odnos nije regulisan opštom pravnom normom. Gde god postoje pravne praznine, po pravilu, se primenjuje pravo da se te praznine popune u vidu donošenja pojedinačnih pravnih akata. Analogija je posebna vrsta tumačenja pravnih normi, tzv. tumačenje po sličnosti. Pojam analogije je tesno povezan sa pojmom pravne praznine. Analogija je popunjavanje pravne praznine koja nije regulisana pravnom normom, primenom neke druge pravne norme koja je predviđena za neke druge pravne situacije. Analogija je često nužno zlo i može biti veoma opasna, jer, umesto primene prava, dolazi do njegovog stvaranja. Takođe u nekim granama prava analogija je isključena, to važi u prvom redu za krivično pravo, gde se strogo primenjuje načelo zakonitosti - "nulum crimen sine lege" tj. načelo da se jedna radnja može oglasiti krivičnim delom samo zakonom. U našem pravu krivična dela i krivična sankcija se mogu odrediti samo zakonom, tako da je u oblasti krivi čnog prava popunjavanje pravnih praznina putem analogije izričito zabranjeno. Proces tumačenja pravne norme započinje njenom identifikacijom tj. konstatacijom da je u pitanju baš ona pravna norma koju treba primeniti na konkretan slučaj, a ne neka druga. Potrebno je takođe proveriti da nije tekst, kojim se raspolaže, pretrpeo izmene, da nije menjan ili dopunjavan, a naro čito, da li je još uvek na snazi, tj. da nije možda ukinut. Znači tumačenje se vrši pošto se prethodno utvrdi pravi (autentični) tekst norme i njena punovažnost. Postupak tumačenja počinje utvr đivanjem jezičkog značenja norme pomoću jezičkog tumačenja. Jezičko tumačenje sastoji se u primeni jezičkih - pravopisnih pravila na tekst norme čime se utvr đuje njeno jezičko tumačenje. Pri tome, treba voditi računa o osobenostima jezika upotrebljenog u normi i o osobenim pravni čkim terminima. Pri jezičkom tumačenju mora se uzeti u obzir da svaki jezički znak ima sopstveno značenje i da nije suvišan, svakom znaku se mora dati najpre njegovo

28


Poslovno pravo

najuobičajenije značenje, pa tek onda ostala, a jednom znaku treba, po pravilu, dati isto značenje u istoj normi. Jezičkim tumačenjem ne može se uvek utvrditi potpuni sadržaj pravne norme, naročito ne onda ako je pravna norma nejasna. Posle jezičkog tumačenja prelazi se na utvr đivanje pravog značenja norme, a to je ono značenje koje omogućava da pravna norma najbolje izvrši društvenu funkciju koja joj je namenjena. Jezičko tumačenje se proverava logičkim tumačenjem, tj. tumačenjem koje kao svoj osnov uzima zakone mišljenja. Ima raznih naučnih metoda koji se mogu upotrebljavati kod logičkog tumačenja, kao što su, tumačenje po zakonu istovetnosti, tumačenje po zakonu protivrečnosti, po zakonu dobrovoljnog razloga. Tumačenje pravne norme može biti subjektivno i objektivno. Subjektivnim tumačenjem se pokušava saznati sadržaj pravne norme koji joj je hteo dati njen stvaralac. Objektivno tumačenje ukazuje na sadržinu pravne norme kako je ona iskazana, a ne kako ju je hteo njen tvorac napraviti. Pravne norme mogu se tumačiti statički i dinamički. Statičko tumačenje ukazuje na smisao pravne norme koji je ona imala u trenutku njenog donošenja. Dinamičko tumačenje ili evolucionističko tumačenje pravne norme je iznalaženje smisla i značaja pravne norme u primenjenim životnim okolnostima. Na ovaj način se lako može tumačenje pravne norme pretvoriti u stvaranje nove pravne norme, i to od strane onoga koji tumači tu pravnu normu. Pored pomenutih metoda, utvr đivanje pravog značaja norme vrši se i sistematskim, istorijskim i ciljnim ili teleološkim tuma čenjem pravne norme. Sistematsko tumačenje je utvr đivanje značenja pravne norme pomoću veze koja postoji između nje i svih ostalih normi koje čine pravni sistem. Kao deo pravnog sistema, svaka norma zauzima u njemu izvesno mesto u odnosu na druge norme i smisaono se povezuje sa njima, što zna či da utiče na određivanje smisla drugih normi, kao što i one utiču na određivanje njenog smisla. Istorijsko tumačenje tumači norme pomoću društvenih okolnosti uzimajući u obzir sve okolnosti koje mogu biti od zna čaja u tu svrhu. Istorijsko tumačenje se može samo relativno odvojiti od ciljnog utoliko što ispituje one istorijske okolnosti koje su uticale na razvoj značenja norme, podrazumevajući pod ovim ne samo ono u trenutku stvaranja norme, nego i ona kasnija, sve do trenutka kad se norma tumači. Ciljno ili teleološko tumačenje pravne norme predstavlja iznalaženje sadržine pravne norme prema cilju zbog koga je pravna norma i nastala. Upravo ovo tumačenje je u praksi često odlučujuće. Kad se utvrdi pravo značenje norme, upoređuje se jezičko tumačenje sa pravim značenjem. Ukoliko se ova dva značenja poklapaju, tumačenje je završeno. Ukoliko postoji razmimoilaženje, jezičko značenje se ispravlja pravim značenjem.

Poslovno pravo


29

Pri tome treba voditi računa da jedna ista norma može za razne konkretne slučajeve imati i različita prava značenja.6 Prilikom tumačenja pravnih normi, u načelu postoji princip da se izuzeci usko tumače, tj. da prioritet u primeni u neodređenim situacijama treba da ima opšte pravilo. Izuzetak mora biti izričito predviđen i na izričit i uzak način se mora tumačiti.

6. PRAVNI ODNOS ‐ pojam i elementi pravnog odnosa Pravni odnos je uzajamni odnos dva subjekta regulisan pravnom normom. Da bi do pravnog odnosa moglo da dođe, potrebno je da postoji obavezna pravna norma, po kojoj su subjekti prava dužni da se ponašaju. Me đutim, samo postojanje norme ne znači da je nastao pravni odnos. On nastaje tek ako postoje i izvesne činjenice. Postoji, na primer, norma koja propisuje da se za vožnju GSP-om mora platiti određena cena. Postojanje te norme još uvek ne stvara pravni odnos izme đu GSP-a i građana. Pravni odnos između njih nastaje tek od momenta kada građanin kupi voznu kartu za određenu relaciju; on time stiče pravo da ga vozilo GSP-a preveze na liniji koja je pokrivena kartom, a GSP preuzima obavezu da to učini; tek kupovinom karte građanin je zaključio ugovor o prevozu, tj. tek tada je nastao konkretan pravni odnos između njega i GSP-a. Da pojasnimo, da bi konkretan pravni odnos nastao neophodno je da, sa jedne strane, postoji pravna norma koja reguliše određeni društveni odnos, i, sa druge strane, da postoje izvesne činjenice (pravne činjenice) koje su normom predviđene kao činjenice koje izazivaju nastanak tog pravnog odnosa. Po pravilu, pravna norma prethodi činjenicama, ali u slučajevima pravnih praznina, redosled je obrnut, prvo dolazi činjenica, a tek posle nje pojedinačna pravna norma. Najvažniji elementi svakog pravnog odnosa jesu: - subjektivno pravo, i - pravna obaveza (dužnost). Subjekti prava koji učestvuju u jednom pravnom odnosu, međusobno se uvek nalaze u odnosu prava i obaveza, i to tako što pravu jednog odgovara obaveza drugog. Tako, na primer, pravu poverioca da zahteva isplatu duga odgovara obaveza dužnika da plati dug; pravu građanina da glasa na izborima odgovara obaveza izborne komisije da mu omogući da ostvaruje svoje pravo. Ima i slučajeva kada je odnos u kome stoje određeni subjekti složeniji od onih koje smo naveli kao primere; tada i jedna i druga strana imaju i prava i obaveze. Kao primer može da posluži ugovor o kupovini i prodaji: kad građanin kupuje cipele, on ima obavezu da 6

Stevanović Danijel, Tumač enje pravnih normi, Beograd 2011.godina.

30


Poslovno pravo

plati cenu, ali i pravo da dobije cipele, dok prodavac ima i obavezu da preda cipele i pravo da naplati cenu. Ako neko građaninu, koji ima određeno subjektivno pravo, ometa ili onemogućuje vršenje tog prava, njemu stoji na raspolaganju zaštita subjektivnog prava kroz podnošenje tužbe, kojom od nadležnog državnog organa traži da se njegovo pravo utvrdi, a prema onome koji ga ugrožava ili onemogu ćuje, da se izrekne predviđena sankcja. Pravna obaveza, međutim, predstavlja dužnost da se nešto čini, ne čini ili trpi nečije činjenje. Ukoliko onaj koji ima određenu pravnu obavezu ne postupa po njoj, državni aparat, na zahtev (tužbu) druge strane (nosioca subjektivnog prava), primenjuje sankciju. Subjektivno pravo i pravna obaveza moraju imati svoj pravni osnov - titulus, a to je ona pravna činjenica usled koje je određeni pravni odnos nastao.

6.1. Pravna činjenica Pravni odnosi nastaju, o pravilu, uz saglasnost volja titulara odre đenih prava odnosno obaveza. Ali ima i takvih pravnih odnosa koji se ne stvaraju uz saglasnost volja, nego usled drugih činjenica, kao što su, na primer prouzrokovanje štete drugome, neosnovano obogaćenje, itd. Dakle, pravni odnosi ne nastaju samo saglasnošću volja, već i na osnovu drugih pravno relevantnih činjenica - pravnih činjenica. Jedna činjenica je, pravna činjenica samo ako neka pravna norma za tu činjenicu vezuje nastanak određenog pravnog odnosa. Pravne činjenice dele se na one koje nisu nastupile voljnim radnjama subjekta prava, već nezavisno od njihove volje, i one koje su nastupile voljnim radnjama subjekata prava. Prema označenim kriterijumima pravne činjenice se dele na : - događaje i, - ljudske radnje. Događaji se dešavaju nezavisno od volje ili svesti čoveka, kao što je slučaj sa raznim prirodnim pojavama, koje mogu da dovedu do nastanka, promene i prestanka određenih pravnih odnosa. Događaji su, na primer, požar, poplava, zemljotres, grad, rođenje, smrt, bolest, itd, a svaki od njih može odnosno u nekim slučajevima i mora izazvati stvaranje izvesnih pravnih odnosa. Tako, na primer smrt čoveka je uvek činjenica koja izaziva stvaranje određenih pravnih odnosa za njegovu rodbinu (pravo na nasleđe, eventualno na penziju, itd.). Ljudskim radnjama smatra se sve ono što ljudi čine svojom voljom (zaključivanje raznih ugovora, stupanje u radni odnos, itd.). Sve ljudske radnje dele se na pravne i materijalne (te česne) akte, a prema tome u kakvom su odnosu sa pravnim normama, na radnje koje su u saglasnosti sa

Poslovno pravo


31

pravom, dozvoljene radnje, i na nedozvoljene radnje (delikte), tj. radnje koje nisu u saglasnosti sa pravnim normama. Pravne činjenice su i pretpostavke i fikcije. Pretpostavka je pravna činjenica koja se izvodi iz činejnica koje nesumnjivo postoje. Pretpostavka se, po pravilu, smatra tačnom sve dok se ne dokaže suprotno - oboriva pretpostavka (otac deteta je muž detetove majke). Ima i pretpostavki kod kojih nije dopušteno dokazivati suprotno - neoborive pretpostavke. Neoboriva je, na primer, pretpostavka da je pravosnažno presuđena stvar, presuđena pravilno. Fikcija je pravna činjenica čije je nepostojanje sasvim izvesno, ali se smatra da ipak postoji, jer se na taj način olakšava pravni promet. Ima, na primer, slučajeva kad se tek začeto dete smatra već rođenim, kada se očigledno pokretna stvar smatra nepokretnom (brod), itd.

7. SUBJEKTI PRAVA Pod subjektima prava podrazumevamo lica kojima je pravni poredak priznao sposobnost da budu nosioci prava i obaveza. U pravu postoje dve vrste lica kojima se priznaje ta sposobnost, a to su fizička i pravna lica. Fizička lica su ljudi, živa ljudska bića koja se javljaju kao učesnici pravnih odnosa, kao nosioci prava i obaveza koji nastaju iz tih odnosa. Pravna lica su posebne organizacije (privredna društva, ustanove, zadruge i udruženja), kojima zakon priznaje pravo da učestvuju u pravnim odnosima kao posebni subjekti prava, ukoliko su prethodno ispunjeni propisani uslovi. Obi čno se ovi uslovi vezuju za postojanje organizacionog jedinstva, za dopuštenost poslovnih i radnih ciljeva kao i za postojanje imovine u tom pravnom licu. Pravna lica mogu biti titulari prava i obaveza, ali isto tako svojom delatnoš ću i radnjama mogu sticati svoja prava i obaveze. Svako pravno lice ima tzv. specijalnu pravnu sposobnost, tj. ograničenu pravnu sposobnost, koja se najčešće ograničava ciljevima i zadacima. Pošto pravno lice nije fizi čko lice, ono nema svoju volju kao fizičko lice, nego ciljeve i zadatke koje ostvaruju organi tog pravnog lica. Subjekti prava raspolažu pravnom i poslovnom sposobnošću. Sposobnost subjekta prava da bude nosilac prava - ovlašćenja i obaveza nazivamo pravnom sposobnošću. Sposobnost određenog subjekta da može svojim postupcima i radnjama da stiče prava - ovlašćenja i obaveze nazivamo poslovnom sposobnošću. Ne mora svako lice da istovremeno raspolaže pravnom i poslovnom sposobnoš ću. Naime, moguće je da lice ima pravnu sposobnost, a da nema poslovnu. Tako je dete subjekt prava, ima pravnu sposobnost, ali usled svoje nezrelosti, nije sposobno i da samostalno vrši pravne radnje, nema, znači, poslovnu sposobnost. Takve pravne radnje za dete obavljaju njegovi roditelji kao njegovi zastupnici.

32


Poslovno pravo

Kada se radi o fizičkim licima, po pravilu, pravna sposobnost se sti če rođenjem, a poslovna sposobnost punoletstvom. Fizičko lice postaje subjekt prava čim se rodi. To znači, od trenutka rođenja fizičko lice stiče pravnu sposobnost, koju zadržava u toku celog života. Izuzetak od pravila da se pravna sposobnost fizičkog lica stiče rođenjem postoji u pogledu začetog, ali još nerođenog deteta. Dakle, fetus se smatra subjektom prava ukoliko su u pitanju njegova prava, naro čito ukoliko je u pitanju pravo nasleđa, ako se kasnije živo rodi i ako ima ljudski oblik. Pravna sposobnost je vezana za čoveka i ne zavisi od njegovog zdravlja niti od mogućnosti da sam vrši pravne radnje. Poslovnu sposobnost, po pravilu stiču punoletna fizička lica. Po našem pravu punoletstvo se stiče sa navršenom 18 - om godinom života, bez obzira na pol. Izuzetno od ovog pravila, maloletno lice sa navršenih 16 godina, uz odobrenje nadležnog organa, može stupiti u brak i ste ći potpunu poslovnu sposobnost (emancipacija). U nekim zemljama sveta traži se veći broj godina za punoletstvo, pa tako švajcarsko pravo traži 20 godina, francusko, italijansko i nemačko pravo traže 21 godinu, a tako isto i anglosaksonsko pravo. Lica mlađa od 18 godina su maloletnici i nemaju poslovnu sposobnost - ona su poslovno nesposobna. Ipak, sa pravne strane pravi se razlika u njihovom uzrastu i zavisno od toga stepen njihove poslovne nesposobnosti. Pravo sve maloletnike deli na: - mlađe maloletnike 7 - 14 godina, - na straije maloletnike od 14 - 18 godina starosti. Mlađi maloletnici su u smislu zakona potpuno poslovno nesposobni. Stariji maloletnici su ograničeno poslovno sposobni, oni mogu obavljati pravne poslove uz odobrenje od strane roditelja ili staratelja. Oni, sem toga neke poslove mogu obavljati i samostalno, kao što je zasnivanje radnog odnosa, slobodno raspolaganje svojom zaradom, i sl. Punoletna fizička lica takođe mogu biti proglašena za potpuno ili delimi čno poslovno sposobna. To se može učiniti zbog njihove duševne bolesti, nesposobnosti za rasuđivanje, upotrebe narkotika, prekomernog kockanja, rasipništva, itd. Punoletnim fizičkim licima oduzima se poslovna sposobnost rešenjem nadležnog opštinskog suda u vanparničnom postupku. Punoletno lice koje je potpuno poslovno nesosobno izjednačeno je sa mlađim maloletnicima, dok je punoletno lice koje je delimično lišeno poslovne sposobnosti izjednačeno sa starijim maloletnikom. Poslovno nesposobna lica imaju zastupnike, koji obavljaju pravne poslove u njihovo ime. Roditelji su zakonski zastupnici njihove maloletne dece, i to oba roditelja podjednako. U izvesnim slučajevima, kao u slučaju dece bez roditeljskog staranja, kao zastupnici maloletnim licima određuju se staratelji. Staratelj se postavlja i punoletnom licu koje je delimično lišeno poslovne sposobnosti.

Poslovno pravo


33

Pravna i poslovna sposobnost fizičkog lica prestaju njegovom smr ću. Ista pravna dejstva smrti ima i proglašenje lica za umrlo. 7 Od pravne i poslovne sposobnosti treba razlikovati atribute fizi čkog lica, a to su svojstva fizičkog lica na osnovu kojih se to fizičko lice bliže određuje i razlikuje od drugog fizičkog lica u pravnom prometu. Sva fizička lica imaju svoje atribute, a to su: ime fizičkog lica, prebivalište, boravište, narodnost, državljanstvo. Ime fizičkog lica je oznaka pomoću koje se jedno fizičko lice identifikuje i razlikuje od drugih lica. Ime se sastoji od ličnog imena i prezimena. Lično ime deteta određuju sporazumno roditelji, a ako roditelji ne postignu sporazum, to čini organ starateljstva. Isti organ određuje i lično ime detetu čiji su roditelji nepoznati. Fizičko lice nosi prezime oca ili majke, a ako je rođeno van braka nosi prezime majke. Roditelji se mogu sporazumeti da detetu odrede neko treće porodično ime. Prilikom stupanja u brak, bračni drugovi mogu se sporazumeti da za prezime uzmu prezime jednog ili drugog bračnog druga, ili da zadrži svaki svoje, ili da svaki od njih svom prezimenu doda prezime drugog bračnog druga, ili da jedan bračni drug uzme prezime drugog bračnog druga i tom prezimenu doda svoje prezime. Fizičko lice ima pravo, da pod određenim uslovima, propisanim zakonom, promeni ime. Pravo je i dužnost svakog lica da se u društvenom životu i pravnim odnosima služi sopstvenim imenom. Akademske titule i zvanja u skladu sa zakonskim propisima mogu se koristiti kao sastavni deo imena. Prebivalište (domicil) predstavlja mesto u kome je jedno lice nastanjeno sa izričitom namerom da u njemu stalno živi. Prebivalište u našoj zemlji po pravilu, ima svaki državljanin naše zemlje. Dopuštena su i odstupanja od osnovnog pravila, tj. naš državljanin može imati prebivalište u inostranstvu, kao što inostrani državljanin može imati prebivalište u našoj zemlji. Praktični značaj ovog atributa fizičkog lica ogleda se u tome što se, na primer, u prebivalištu ostvaruju mnoga građanska prava i obaveze, prema prebivalištu određuje se poreska i sudska nadležnost za određeno lice i isto se upisuje u biračke i druge - vojne, civilne spiskove, itd. Jedno lice može imati samo jedno prebivalište i u na čelu ga bira slobodno, ukoliko nisu u pitanju slučajevi tzv. zakonskog prebivališta. Od prebivališta treba razlikovati boravište, tj. mesto u kome fizi čko lice privremeno ili povremeno boravi ( na lečenju, godišnjem odmoru, školovanju, u poseti i sl.). Naime, ovde se radi o mestu privremenog boravka, a kod prebivališta o mestu stalnog boravka - življenja. U atribute fizičkog lica, pored imena, prebivališta i boravišta ulaze i narodnost i državljanstvo. Narodnost označava pripadnost jednog lica određenoj naciji. U našem pravu svi su građani izjednačeni u pravima i obavezama bez obzira na nacionalnu pripadnost. Državljanstvo je pripadnost jednog lica odre đenoj državi. Državljanstvo se stiče rođenjem ili po ispunjenu određenih uslova. Jankovec Ivica, Pravna i poslovna sposobnost, Pravni život, br. 40,11-12, str. 15111522. 7

34


Poslovno pravo

Određene činjenice u vezi sa atributima fizičkog lica beleže se u posebne javne isprave, tzv. matične knjige. Ove knjige vode posebni organi opštinskih skupština (matičar), a upisi u njih smatraju se istinitim dok god se sudskim putem ne dokaže suprotno. Postoje matične knjige rođenih, u koje se upisuju rođenja, usvojenja; matične knjige venčanih, u koje se upisuju sklopljeni brakovi, razvedeni i poništeni brakovi; matične knjige umrlih, u koje se upisuju smrt i sudska rešenja o proglašenju nestalih lica za umrla, kao i knjige o državljanstvu, u kojima se vodi evidencija o državljanstvu pojedinih lica.

8.

PRAVNI POSAO ‐ pojam i vrste pravnih poslova

Pod pravnim poslom podrazumevamo izjavu volje subjekta, prava na osnovu koje nastaju, menjaju se ili ukidaju izvesni pravni odnosi. Pravni odnosi nastaju, po pravilu, uz saglasnost volja titulara određenih prava, odnosno obaveza. Ali ima i takvih pravnih odnosa koji se ne stvaraju uz saglasnost volja, nego usled drugih činjenica tzv. pravnih činjenica, kao što su, na primer, prouzrokovanje štete drugome, neosnovano obogaćenje, itd. Podela pravnih poslova se može izvršiti po osnovu različitih kriterijuma. Tako razlikujemo, s obzirom na broj lica koja daju izjave volje, jednostrane i dvostrane pravne poslove. Kod jednostranih pravnih poslova dovoljna je izjava volje jedne strane, pa da proizvede pravno dejstvo (testament, obe ćanje nagrade, itd.). Dvostrani pravni poslovi su oni za čiji je nastanak nužna saglasnost izjava volja dva ili više lica. Najčešći dvostrani pravni poslovi su ugovori, a među njima poseban značaj imaju privredni ugovori. Prema tome, da li za činidbu jedne strane druga strana daje protivčinidbu, ili ne daje nikakvu protivčinidbu, pravne poslove delimo na teretne i dobročine. Tako, na primer, teretni pravni posao je ugovor o zakupu, trampi, kupoprodaji, i sl, a dobročini ugovor o poklonu, testament, beskamatni zajam i slično. Polazeći od značaja forme za punovažnost pravnog posla, razlikujemo formalne i neformalne pravne poslove. Podela je izvršena prema tome da li je za nastanak pravnog posla određene vrste neophodno da izjava bude data u posebnoj formi (formalni pravni posao), ili je za nastanak pravnog posla, dovoljno postojanje proste, neformalne izjave volje (neformalni pravni posao). Neformalni pravni poslovi su osnovno pravilo, a formalni pravni poslovi su izuzetak, iako se u poslednje vreme, zbog porasta značaja forme, sve češće govori o "renesansi formalizma". Dalje, razlikujemo apstraktne i kauzalne pravne poslove. Razlikovanje je po tome što kod apstraktnih pravnih poslova osnov (kauza) nije vidljiv iz samog posla (npr. kod menice), dok se kod kauzalnih poslova iz samog posla vidi zbog čega je

Poslovno pravo


35

neko lice preuzelo obavezu. Najveći broj ugovora spada u grupu kauzalnih pravnih poslova. Pravni poslovi se mogu grupisati i na pravne poslove među živima i pravne poslove za slučaj smrti. Ovo razlikovanje se pravi prema tome da li dejstvo pravnog posla nastupa tek posle smrti određenog subjekta (poslovi mortis causae), na primer kod testamenta, ili pravni posao proizvodi dejstvo još za života stranaka (posao inter vivos).

9.

USLOV, NALOG I ROK

Uslov je buduća neizvesna okolnost od čijeg nastupanja ili nenastupanja zavisi nastanak, promena ili prestanak određenog pravnog odnosa.8 Ova okolnost može zavisiti od volje nekog lica, ali može biti i potpuno nezavisna od volje bilo kog lica. Uslovi mogu biti pozitivni i negativni. Različitost dejstva ogleda se u tome, da li će do nastanka, promene ili prestanka pravnog odnosa do ći samo onda ako nastupi data okolnost - pozitivni uslovi, ili samo onda ako te okolnosti ne nastupe negativni uslovi. Prema drugom kriterijumu, razlikujemo odložne i raskidne uslove. Ako je pravni posao zaključen pod odložnim uslovom, dejstvo pravnog posla počinje kad se uslov ispuni (na primer, ako je reč o poklonu, kad poklonoprimac dobije dete). Ako je zaključen pod raskidnim uslovom, pravni posao prestaje važiti ako se uslov ispuni. Smatra se da je uslov ostvaren ako njegovo ostvarenje, protivno na čelu savesnosti i poštenja, prouzrokuje strana u čiju korist je određen. Postavljanje uslova nije uvek dopušteno. Tako, na primer, odricanje od nasleđa ne može biti pod uslovom, zatim sklapanje braka, priznanje očinstva i slično. Otuda se uslov može postaviti kod obligacionih prava i kod testamenta. Ni ona prava čiju sadržinu određuju norme imperativnog prava ne mogu biti uslovljena - (li čna i stvarna prava), ako to izričito ne dopuštaju te norme. Ništav je ugovor u kome je postavljen odložni ili raskidni uslov protivan ustavom utvr đenim načelima društvenog uređenja, prinudnim propisima ili moralnim normama društva. Ugovor zaključen pod nemogućim odložnim uslovom je ništav, a nemoguć raskidni uslov smatra se nepostojećim. Uslovu je u izvesnom smislu reči sličan nalog, koji može postojati samo kod dobročinih pravnih poslova. Nalog je obaveza koja se postavlja sticaocu kod dobročinih pravnih poslova (poklon, legat, testament), po osnovu čega je sticalac dužan da nešto učini ili trećem licu nešto da. Kod poklona sa nalogom je re č o obavezi poklonoprimca da izvrši dati nalog, koji može biti ugovoren kako u korist samog poklonodavca, tako i u korist nekog trećeg lica. Nalog dejstvuje odmah, a lice koje ga je primilo obavezno je da ga izvrši. 8

Andrija Gams, Uvod u građ ansko pravo, Naučna knjiga, Beograd 1990.godina.

36


Poslovno pravo

Rokovi su izuzetno značajni u pravu. Rok predstavlja protok određenog vremena ili određeni momenat od koga pravni odnos nastaje ili prestaje da postoji. Za razliku od uslova koji predstavlja neizvesnu činjenicu (okolnost), rok predstavlja uvek neku izvesnu činjenicu. Kao i uslovi, i rokovi mogu biti odložni ako se za njih vezuje nastajanje pravnog odnosa, ili raskidni - ako se za rok vezuje prestanak pravnog odnosa. Zbog izuzetnog značaja rokova, postoje veoma precizna i detaljna pravila o računanju rokova. Rokovi se računaju na dane, mesece i godine (tzv. civilno računanje), i na sate i minute (tzv. astronomsko računanje). U pravnom prometu uobičajeno je civilno računanje rokova, mada ima slučajeva u kojima se pribegava i astronomskom računanju, na primer, upis stvarnih prava u zemljišne knjige.

10. NIŠTAVI PRAVNI POSLOVI Ništavi pravni poslovi su pravni poslovi koji su u suprotnosti sa propisima imperativne prirode ili moralnim shvatanjima određene društvene zajednice, tako da zbog toga ne proizvode nikakva pravna dejstva, već se pravno tretiraju kao da nisu ni bili zaključeni, nisu ni nastali. Na ništavost u pravu sud pazi po službenoj dužnosti, a svako lice se može pozivati na to da je odre đeni posao ništav. Isticanje razloga ništavosti nije ograničeno rokom, a zaključeni ništavi poslovi ne mogu konvalidirati - održati se na snazi usled postignute saglasnosti između stranaka. Ništavi pravni poslovi su sledeći: - protivzakoniti; - nemoralni; - zelenaški; - fiktivni; - simulovani i poslovi zaključeni protivno statutu pravnog lica. Svi pravni poslovi moraju biti zaključeni u skladu sa normama pravnog sistema određene zemlje. U slučaju da dođe do zaključenja posla suprotno pravoj normi, govorimo o protivzakonitom poslu. Takve pravne poslove uzimamo kao da nisu ni zaključeni, uz izuzetke. Nemoralni pravni poslovi su poslovi koji su u suprotnosti sa moralnim shvatanjima određenog društva. Slično kao i kod protivzakonitih pravnih poslova, nemoralni pravni poslovi ne prouzrokuju nikakvo pravno dejstvo. Zelenaški pravni poslovi, kao posebna vrsta pravnih poslova, su oni kod kojih neko lice koristeći tuđu nemaštinu, nuždu, bedu ili neznanje, ugovara za sebe ili drugoga nesrazmernu imovinsku korist. Fiktivni pravni poslovi su posebna vrsta nevažećih ništavih pravnih poslova koji se prividno zaključuju radi navedenog cilja, a u suštini se radi o nekom drugom, protivzakonitom cilju koji nije vidljiv iz pravnog posla. To su naj češće nemoralni i nezakoniti pravni poslovi, na primer, iz oblasti poreskih utaja.

Poslovno pravo


37

Simulovani pravni poslovi su vrsta ništavih poslova koji u stvari i ne postoje, ali se fiktivno zaključuju, da bi se prikrilo zaključenje drugog pravnog posla koji je stvarno zaključen, a koji se naziva disimulovanim pravnim poslom. U ovom slučaju važeće je pravilo da je punovažan jedino disimulovani pravni posao, naravno pod pretpostavkom da nije protivzakonit. Ništavost pravnih poslova Zakon o obligacionim odnosima reguliše članu 10. i članovima 103 -110. Prema ovim propisima, ugovor koji je protivan ustavom utvr đenim načelima društvenog uređenja, prinudnim propisima ili moralu društva, ništav je, ako Zakon u određenim slučajevima ne određuje nešto drugo.

11. RUŠLJIVI PRAVNI POSLOVI Rušljivi pravni poslovi su takvi pravni poslovi koji proizvode pravna dejstva, ali se usled izvesnih nedostataka mogu poništiti u određenom roku na zahtev pravno zainteresovanih lica. Ako ovlašćeno lice istakne zahtev kod nadležnog suda za poništenje pravnog posla i u tome uspe, smatra se kao da posao nije ni bio zaključen. U rušljive pravne poslove spadaju poslovi koji su zaključeni u prisustvu: - zablude, - prevare, - pretnje, - prinude i - od strane delimično sposobnih pravnih lica. Zabluda je pogrešna predstava o nekom važnom elementu pravnog posla ili o ličnosti saugovarača ako je to presudno za dati ugovor. Zabluda može biti u pogledu vrste pravnog posla, kvaliteta objekta, po osnovu koga je zasnovan pravni odnos, ili osobina i svojstava drugog pravnog subjekta. Svaka zabluda ne može prouzrokovati rušljivost pravnog posla. Moraju se ispuniti dva uslova da bi se izdejstvovalo poništenje pravnog posla kod nadležnog organa: - zabluda mora biti bitna, tj. mora da se odnosi na neku važnu okolnost za koju ako bi subjekt znao pravo stanje stvari ne bi zaklju čio taj konkretni pravni posao; - poništaj pravnog posla kod suda mora se zatražiti u vremenskom roku od 5 godina računajući od dana zaključenja pravnog posla, odnosno, u roku od godinu dana od dana kada je oštećeni saznao za zabludu. 9 Prevara je svesno dovođenje drugog lica u zabludu, lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem relevantnih činjenica. Dovođenje nekog lica u zabludu ili njegovo 9

Popov Danica, Rušljivost pravnog posla usled zablude, Glasnik advokatske komore Vojvodine, br. 9/10, 2001.godina.

38


Poslovno pravo

održavanje u zabludi čini se namerno, da bi se to lice navelo da nešto učini ili ne učini na štetu svoje ili tuđe imovine. Prevareno lice, pod uslovom da se radi o bitnoj prevari, slično kao i kod zablude, može tužbom zahtevati da se taj pravni posao poništi - sruši. Poništeni pravni poslovi, smatraju se kao da nisu ni bili zaključeni, tj. ne proizvode pravna dejstva. Pretnja je oblik psihičke prinude. Pretnja postoji kada se nekome stavlja u izgled nanošenje nekog zla, kako bi se na taj na čin uticalo na njegovu slobodu odlučivanja, tj. da bi se to lice nateralo da zaklju či određeni pravni posao. Pretnja može biti uperena ne samo na lice koje je saugovara č, već i na neko njemu blisko lice. Da bi pretnja mogla biti uzrok rušljivosti pravnog posla potrebno je da je ozbiljna tj. da je takva da prema konkretnim okolnostima može izazvati opravdani strah od zla koje se stavlja u izgled. Ovde se uzimaju u obzir i subjektivni momenti lica kome se preti i lica koje preti, da li je muško ili žensko, starosna dob i sl. Pretnja mora biti neotklonjiva tj. takva da lice kome se preti nema realnih mogućnosti da je otkloni, ovo sud u svakom konkretnom slučaju ceni. Ona mora biti i protivpravna. Prinuda je pričinjavanje nekog zla, fizičkog ili psihičkog, licu koje je učesnik u pravnom poslu s namerom da ono izjavi volju u odre đenom smeru. Izjavljena volja nije slobodno data već postoji svestan nesklad između izjavljene i stvarne volje, pa je pravni posao zaključen pod prinudom zbog toga rušljiv. Dakle, prinuđeno lice tužbom može u određenom roku zahtevati poništaj tog pravnog posla i eventualnu naknadu prouzrokovane štete. Neke pravne poslove delimično pravno sposobna lica mogu zaključivati samostalno, a druge samo uz odobrenje staratelja. Ako su zaklu čeni bez saglasnosti oni ne proizvode pravna dejsta, međutim, zbog pravne sigurnosti postoji mogućnost davanja naknadne saglasnosti od strane staratelja i na taj na čin osnaženja (konvalidacije) pravnog posla.

12. PRAVNI SISTEM ‐ pojam, elementi i vrste pravnih sistema Pravni sistem jedne zemlje je skup svih važećih opštih pravnih normi, raspoređenih i sistematizovanih, s obzirom na njihovu sadržinu, u niz manjih i većih jedinica koje su međusobno povezane, tako da čine jedinstvenu celinu. Za razliku od pravnog sistema, pravni poredak jedne zemlje predstavlja zbir svih pravnih normi - opštih i pojedinačnih koje se ostvaruju u određenom društvu. Kako se pravni poredak sastoji iz velikog niza i, po osnovu njih, donetih pojedina čnih normi i akata, zadatak pravne nauke je da stvori sistem, da sve pravne norme određenog društva sistematizuje, grupiše i odredi po izvesnim kriterijumima. Sistematizacija pravnih normi se obavlja najpre raspoređivanjem po odgovarajućim kriterijumima pravnih izvora kako bi one činile logički neprotivrečnu celinu.

Poslovno pravo


39

Ovo grupisanje se vrši višestrukim procesom naučnog sistematizovanja prava. Proučavanje i grupisanje pravnih normi nije, s obzirom na njihovu brojnost, nimalo lak posao, a bio bi gotovo nesavladiv kad bi mu se prilazilo bez prethodnog sređivanja pravnih normi u logički povezanu skladnu celinu, koja predstavlja sistem prava. Izgradnja pravnog sistema omogućuje ne samo ispravniju primenu prava, nego i brži razvoj pravnog sistema, jer se lakše i brže uočavaju neusaglašenosti između pojedinih opštih pravnih normi, brže identifikuju pravne praznine i drugi nedostaci koje stalno treba dopunjavati novim opšti normama. Ispravnim grupisanjem i gradiranjem pravnih normi prema prioritetu njihove primene omogućuje se jednoobraznija i efikasnija primena prava, ali isto tako i brži razvoj prava. U tome se ogleda i značaj pravnog sistema jedne zemlje. Sistem prava predstavlja značajan instrument za organe nadležne za donošenje pravnih akata, u prvom redu za zakonodavne organe, jer im ukazuje na to koji pravni akti nedostaju, pa ih treba doneti, koji su zastareli, pa ih treba menjati, gde postoje praznine, itd. Svaki pravni sistem ima dva glavna elementa. Prvi, koji je niži naziva se pravna ustanova ili institucija, a viši element pravnog sistema naziva se grana prava. Pravni sistem je, dakle, sačinjen od važećih opštih pravnih normi kao najsitnijih delova, od pravnih institucija ili ustanova kao krupnijih i od grana prava, kao najkrupnijih delova sistema. Opšte pravne norme su sređene po njihovoj sadržini, a ne po njihovoj formi, a u obzir za sređivanje dolaze samo važeće pravne norme, tj. one koje su na snazi, a ne one koje su stavljene van snage, koje su prestale da važe. Pravna institucija predstavlja skup opštih pravnih normi koje regulišu odre đen društveni odnos, ili manju grupu društvenih odnosa zasnovanih na istim osnovnim načelima. Sve opšte norme koje govore o svojini, sačinjavaju pravnu instituciju svojine, sve one koje govore o braku, sačinjavaju pravnu instituciju braka. Granu prava sačinjavaju sve pravne institucije koje regulišu istu oblast društvenih odnosa po istimim načelima. Grane prava se mogu klasifikovati po grupama prava, na taj način što jedna grupa obuhvata po nekoliko grana prava. Tako na primer, grupe prava predstavljaju javno i privatno pravo, unutrašnje i međunarodno pravo, materijalno i formalno pravo. U okviru, recimo, međunarodnog prava postoji veliki broj grana prava, a me đu njima su najvažnije međunarodno javno, međunarodno privatno i međunarodno privredno pravo. Pored grana prava koje pripadaju međunarodnom pravu, sve ostale grane prava pravnog sistema jedne zemlje pripadaju unutrašnjem pravu. U pravnoj teoriji postoje različiti kriterijumi za podelu pravnog sistema. Međutim, najznačajnija deoba pravnog sistema jedne zemlje je podela na pravne grane.

40


Poslovno pravo

Suština pravnog sistema svake zemlje je njegovo klasno obeležje. Polaze ći od klasne suštine država i prava nameće se zaključak, da svaki tip prava ima svoj sistem prava. Tako su kroz istoriju postojali: robovlasnički, feudalni, kapitalistički i socijalistički sistem prava. Međutim, treba naglasiti da nabrojani sistemi nisu u svemu i potpuno različiti, jer kod smenjivanja pravnih sistema, kasniji pravni sistemi preuzimaju značajnije institucije ranijih pravnih sistema. Izvesne institucije rimskog prava, kao, na primer, institucije o regulisanju imovinskih odnosa, još uvek nalaze svoju primenu u savremenim sistemima prava. U nauci uporednog prava razlikuju se tri velike porodice pravnih sistema: - Evropski ili kontinentalni sistem prava, karakterističan po pisanom kodifikovanom pravu. Ovaj sistem prava u velikoj meri se zasniva na rimskom pravu, posebno u oblasti imovinskih grana prava, a osnovni izvor prava su mu zakoni. Karakterističan je za sve evropske zemlje, izuzev Velike Britanije. Ovom sistemu prava pripadaju i isto čno evropski pravni sitemi. - Anglosaksonski sistem prava, čiji su osnovni izvori prava običaji i sudska praksa (precedentno pravo). Zakoni kao izvori prava u anglosaksonskom sistemu prava su ređi i imaju mnogo manji značaj. Anglosaksonsko pravo je nastalo u praksi sudova u srednjevekovnoj Engleskoj. Kasnije se proširilo na zemlje koje su bile pod britanskim uticajem, kao što su Sjedinjene Američke Države, Kanada, Australija, Pakistan, Indija, i dr. - Islamski ili šerijatski sistem prava, čiji se osnovni izvori prava nalaze u religijskim knjigama. U tom pogledu najznačajniji je Kuran, sveta islamska knjiga, čije se stvaranje pripisuje prvom islamskom proroku Muhamedu. Pored Kurana, značajne su i kijas - zbirke nastale u praksi tumačenja Kurana. U savremenim islamskim zemljama pojavljuju se i pisani izvori prava. Islamsko ili šerijatsko pravo je pravo zemalja u kojima je većina stanovništva islamske veroispovesti. Za islam je karakteristično da se i danas meša u mnoge oblasti društvenog života, pa i u pravo.

13. PRAVNE GRANE Svaki pravni sistem se sastoji od pravnih instituta i grana prava. Jednu pravnu granu čine srodne pravne norme i pravni instituti kojima se reguliše odre đena oblast društvenih odnosa. Ustavno pravo čini osnovnu i najvažniju granu svakog sistema prava, jer ono obuhvata institucije kojima se reguliše društveno - ekonomski i društveno politički sistem zemlje, kao i osnovna prava i dužnosti građana te zemlje.

Poslovno pravo


41

Najvažniji pravni akt, u kojem su sadržane pravne institucije našeg ustavnog prava jeste Ustav Srbije. Iz odredaba ustavnog prava proizilaze odredbe svih ostalih grana prava, s obzirom na to da ustavno pravo sadrži osnovna na čela za sve ostale grane prava. Iako je Ustav najvažniji izvor i centralni pojam ustavnog prava, izme đu ustava i ustavnih prava ne možemo staviti znak jednakosti. Ustavno pravo je nastalo znatno pre prvih ustava u savremenom smislu. U suštini, s obzirom na to da ustavno pravo reguliše organizaciju državne vlasti i sadrži osnovne principe društveno političkog sistema zemlje, kao i prava i dužnosti građana, ono je nastalo sa nastankom države, pa zato postoji i u zemljama koje formalno nemaju ustav, kao najviši pravni akt. Građansko pravo je jedna od najstarijih grana prava. Ono sadrži pravne norme kojima se regulišu odnosi između fizičkih lica, uglavnom imovinskog karaktera. Građansko procesno pravo je posebna grana prava koja reguliše funkcionisanje i postupak sudova u građansko - pravnim sporovima. Upravno pravo je grana prava koja sadrži pravne norme kojima se reguliše organizacija i rad organa državne uprave i međusobni odnosi između tih organa, odnosi između državnih organa i građana, kao i kontrola nad zakonitošću rada organa državne uprave. Privredno pravo je posebna grana prava koja sadrži pravne norme o osnivanju, prestanku i pravnom položaju privrednih organizacija i njihovih organa kao i propise o pravnim poslovima koje one obavljaju povodom prometa robe i novca. Privredno pravo ima veliki broj dodirnih tačaka sa građanskim pravom, jer i jedno i drugo regulišu robno - novčane odnose. Zbog toga je veoma teško precizno razgraničiti one njihove delove koji regulišu materiju pravnih poslova - ugovora. Radno pravo predstavlja jednu od najmlađih grana prava koja se takođe izdvojila iz građanskog prava. Radno pravo sadrži pravne norme o regulisanju radnih odnosa, o zasnivanju i prestanku radnog odnosa, o radnom vremenu, odmorima i odsustvima, o zaštiti na radu, o pravu na lični dohodak i ostala lična primanja, o odgovornosti, o kolektivnim ugovorima, itd. Radno pravo sadrži i norme o socijalnom osiguranju, koje uglavnom regulišu zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje, kao i pitanja u vezi sa pravom na dodatke za decu i pravima za vreme nezaposlenosti, kao i druga prava iz socijalnog osiguranja. Porodično pravo je deo pravnog sistema svake zemlje kojim se uređuju odnosi u porodici - uglavnom lične i imovinske prirode. Pravne institucije u vezi sa brakom i porodicom smatrane su ranije delom građanskog prava. Kod nas, je međutim, s obzirom na značaj i pravni položaj porodice, porodično pravo izdvojeno u zasebnu granu prava, koja sadrži pravne norme u vezi sa brakom, odnosima između supružnika, roditelja i dece i ostalih srodnika u porodici, pitanja starateljstva i slično.

42


Poslovno pravo

Najznačajniji pravni akti ove grane prava su zakoni o braku i odnosima roditelja i dece, zakoni o starateljstvu i o usvojenju. Krivično pravo je samostalna grana prava, na specifičan način povezana sa svim ostalim granama prava, jer sadrži na jednom mestu sakupljena krivi čna dela i krivične sankcije za prekršioce hipoteza i dispozicija iz svih drugih grana prava. Naime, u krivičnom pravu se nalaze pravne norme kojima se regulišu krivična dela i krivične sankcije prema učiniocima krivičnih dela. Krivično procesno pravo je posebna grana prava koja reguliše funkcionisanje sudova u krivično - pravnim sporovima. Međunarodno pravo obuhvata pravne norme koje regulišu me đusobne odnose između država, odnose između država i međunarodnih organizacija i odnose između fizičkih i pravnih lica sa elementom inostranosti, što uslovljava podelu međunarodnog prava na međunarodno javno pravo, međunarodno privatno pravo i međunarodno privredno pravo. Međunarodno javno pravo sadrži pravne norme kojima se regulišu odnosi među državama, kao i odnosi između država i drugih subjekata međunarodnog javnog prava. Ono sadrži propise o načinu utvr đivanja granice, predstavljanju države u međunarodnim odnosima, o uspostavljanju odnosa sa drugim državama i o diplomatskom osoblju, a reguliše i odnose države i me đunarodnih organizacija, pre svega Ujedinjenih nacija. Najvažniji akti međunarodnog javnog prava su međunarodni ugovori, koji mogu biti bilateralni i multilateralni, a njima se regulišu različiti (politički, privredni, kulturni i dr.) problemi između država. Međunarodni ugovori podležu ratifikaciji (potvrdi) koju vrše zakonodavni organi ili vlade zemalja, potpisnica. Međunarodno privatno pravo obuhvata pravne norme koje regulišu građansko - pravne odnose sa elementom inostranosti. Ovi odnosi su veoma raznovrsni, počevši od porodičnih, stvarnopravnih, naslednih, obligacionih, pa do li čnopravnih, itd. Kao subjekti prava se javljaju kako domaći tako i strani državljani. Međunarodno privredno pravo je grana prava koja sadrži pravne norme koje regulišu pravni položaj i uzajamne poslovne odnose između subjekata i međunarodnom robno - novčanom prometu. Ove grane prava spadaju među najvažnije u okviru jedinstvenog pravnog sistema naše zemlje. Neke od njih imaju ve ći, a neke manji značaj u regulisanju odnosa u privredi.

Poslovno pravo

III GLAVA

43

III GLAVA OSNOVNO O STVARNOM PRAVU 1.POJAM I KARAKTERISTIKE STVARNOG PRAVA Stvarno pravo u objektivnom smislu je skup opštih pravnih normi koje regulišu subjektivna stvarna prava, a stavrno pravo u subjektivnom smislu je subjektivno pravo koje se se odlikuje time što je apsolutno pravo i kao takvo deluje prema svima (erga omnes, contra omnes) i time što za neposredni objekt ima stvar. Suština subjektivnog stvarnog prava je u neposrednoj pravnoj vlasti na određenoj stvari. Stvarna prava se razlikuju od obligacionih koja postoje izme đu tačno određenih subjekata (deluju inter partes) i korelativna su sa obavezama: na osnovu obligacionog prava titular može da zahteva od tačno određenog lica neko ponašanje (predaju stvari, činjenje ili nečinjenje, isplatu određene svote novca, itd.), a suština prava je baš u obezbeđenju tog ponašanja, van kojeg pravo nema nikakvog smisla i nikakav domašaj. Obligaciono pravo se nikad ne sastoji u neposrednoj vlasti na stvari, čak i onda kad nastaje povodom stvari. Ako uzmemo primer kupoprodaje, do predaje stvari vlasnik ostaje prodavac, kupac je do predaje i prenosa ne može upotrebljavati, držati, niti u slučaju krađe ili oštećenja od strane tećeg lica zahtevati predaju stvari, ili naknadu štete. Bez obzira na to što je pravni odnos nastao povodom stvari, kupac (budući imalac obligacionog prava) može od prodavca zahtevati samo odeđeno ponašanje, koje se u ovom slučaju sastoji u predaji stvari koja je predmet ugovora. U obligacionom pravu subjekti nisu vezani vrstama obligacionih odnosa normiranim u zakonima, već su vezani opštim granicama autonomije volje, javnim poretkom i moralom, te mogu ustanovljavati nove tipove i modalitete obligacionih odnosa, dok u stvarnom pravu važi numerus clausus - vrste stvarnih prava i njihova sadržina određeni su imperativnim propisima i stranke ne mogu ugovorom ustanovljavati nove tipove stvarnih prava. Treba napomenuti i posledicu apsolutnog dejstva stavrnih prava - dejstva erga omnes. To je postojanje prava sledovanja i prava prvenstva.

44

OSNOVNO O STVARNOM PRAVU

Poslovno pravo

Pravo sledovanja sastoji se u tome što imalac stvarnog prava može ovo vršiti protiv svakog treć trećeg u čijim rukama se stvar nađ nađe, bilo bespravno bilo po nekom pravnom osnovu (osim ako treć treći dr ći stvar po nekom jač ja čem osnovu). Pravo prvenstva sastoji se u tome što je stvarno pravo jač ja če u konkurenciji sa obligacionim pravom, kao i sa istovrsnim pravom kasnijeg datuma. Stvarna prava su: - pravo svojine, - službenosti, - ruč ručna zaloga, - stanarsko pravo, i - pravo građ građenja. Ovde takođ takođe treba ubrojiti i zakup, jer se i on sastoji u neposrednoj pravnoj vlasti na stvari, koja se može isticati prema svim treć tre ćim licima.

2. STVARI ‐ OPŠTI POJAM Res - stvar, je u građ gra đanskopravnom smislu deo materijalne prirode koji se nalazi u ljudskoj vlasti i na kojem postoji pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo. Dakle, da bi materijalni deo prirode imao kvalifikaciju stvari, mora ispunjavati dva uslova. Prvi je fizič fizički i on se sastoji u tome da je taj deo materijalne prirode fakti čki ili virtuelno u ljudskoj vlasti. Tako slobodan vazduh, sun čeva svetlost i toplota, slobodan elektricitet u prirodi, sa gledišta prava nisu stvari, jer se ne nalaze u vlasti ljudi. Nije neophodno da stvar ima neku formu i da se njeno postojanje može konstatovati čulom dodira, kao što je bilo u rimskom pravu. Stvari su i prirodne snage, energije u obliku elektriciteta, gasa, toplote, ukoliko su pot činjene čovekovoj vlasti i stavljene u njegovu službu. Neki novi zakonici to izri čito propisuju. Drugi uslov je pravni i on zahteva da se na delu materijalne prirode koji je u ljudskoj vlasti, uspostavi određ odre đeno stvarno pravo, pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo.

2.1. Prosta i složena stvar Svaka stvar se sastoji od delova, ako su delovi takvi da se ne mogu raspoznati kažemo da se radi o prostoj stvari, a ako se mogu raspoznati onda se radi o složenoj stvari. Svi delovi složene stvari se nalaze u međ me đusobnoj funkcionalnoj vezi i čine pravnu celinu, a prema fizič fizičkoj vezi koja postoji izmeđ izme đu njih i koja je relevantna sa

Poslovno pravo


45

pravnog stanovišta, mogu biti spojeni (fizič (fizi čki spojeni) i odvojeni sastavni delovi (fizič (fizički samostalni). Spojeni sastavni delovi mogu biti neodvojivi i odvojivi. Neodvojivi - potpuno inkorporisani deo je onaj koji se ne može odvojiti bez uništenja ili ošte ćenja stvari, npr. građ građevinski materijal od kojeg je napravljena zgrada. Odvojivi ili nepotpuno inkorporisani deo je onaj koji se može odvojiti bez uništenja, odnosno ošteć ošte ćenja, npr. toč točak automobila, kvaka na vratima. Kada govorimo o odvojenom, fizič fizi čki samostalnom delu moramo napomenuti da je on uvek pokretna stvar, s tvar, a sama stvar kojoj pripada može biti kako nepokretna, tako i pokretna. Ovakav deo samo povremeno dolazi u fizič fizi čku vezu sa stvari, kada joj služi, dok je nepotpuno inkorporisani deo u stalnoj fizič fizi čkoj vezi sa stvari. Pokretna stvar koja je fizič fizi čki samostalna ali funkcionalno i pravno trajno povezana sa drugom stvari, često se naziva sporednom stvari.

2.2. Plodovi i proizvodi stvari periodi čno bez Plodovi u naturalnom obliku obliku su proizvodi koje neka stvar daje periodič iscrpljivanja svoje supstancije, a namenjeni su za odvajanje. Dakle, proizilaze dva osnovna pojmovna obeležja ploda: prvo, plod je samo ono što stvar periodič periodi čno daje, drugo plod je samo ono što stvar daje bez iscrpljivanja svoje supstancije, pri čemu je dovoljno jedno relativno oč o čuvanje supstancije. Plodovi su: mladunci životinja, vo će, povr će, vuna i mleko koje daju ovce, pč pčelinji med. Do odvajanja plod je sastavni deo plodonosne stvari, na kojoj postoji jedno pravo svojine. Odvajanjem postaje samostalna stvar, na kojoj postoji posebno pravo svojine, mada je uobič uobičajeno da se i dalje naziva plodom, pa se tako pravi podela plodova na neodvojene i odvojene i podela odvojenih na sabrane i nesabrane. Pored plodova u naturalnom obliku postoje i civilni plodovi, koji se naj češć ešće pojavljuju u novč nov čanom obliku, a ređ ređe u obliku drugih stvari određ odre đenih po rodu. To su na primer, kamata, kirija, zakupnina, jednom reč re č ju periodič periodi čni prihodi koje stvar daje na osnovu pravnog odnosa vlasnika stvari sa drugim licem. Civilne plodove mogu davati kako stvari koje su podobne da daju plodove u naturalnom obliku (životinje, voć voćke), tako i stvari koje ne daju plodove u naturalnom obliku (ku ća, automobil). Proizvod nije isto što i plod! Proizvod u tehni čkom smislu (produkt, prinos) je ono što stvar daje ali bez periodič periodi čnosti i što je deo njene supstancije: materijal od srušene kuć kuće, pesak izvađ izvađen iz njive, poseč pose čena voć voćka u voć voćnjaku. Voljom vlasnika se može odrediti da periodič periodi čno odvajanje supstancije može biti redovan oblik eksploatacije stvari, i onda su odvojeni delovi supstancije plodovi, a ne proizvod u tehnič tehničkom smislu. Tako, primera radi, ako se na parceli na kojoj ima šljunka otvori

46


Poslovno pravo

šljunkara za redovnu eksploataciju, šljunak koji se ovako izvadi je plod, a ne proizvod. Vlasniku stvari pripadaju kako plodovi, tako i proizvodi stvari, dok zakupac, plodouživalac, plodouživalac, uzuar, savesni držalac, prisvajaju plodove sa tu đe stvari, ali nemaju pravo i na proizvode, jer supstancija ostaje vlasniku. Nađ Na đeno blago nije ni plod ni proizvod, pa za za njega važe posebna posebna pravila. Mladunci domać domaćih životinja (priplod) po opštem pravilu pripadaju vlasniku majke. Ako su zač za četi mužjakom koji ne pripada vlasniku ženke, mužjakov sopstvenik nema pravo na priplod ili njegov deo niti na nagradu, ali suprotno može biti ugovoreno.

2.3. Stvari u prometu - res in commercio i stvari van prometa - res extra commercium Ova podela i potič poti če iz rimskog prava i posledica je poistoveć poistove ćivanja prava svojine sa samom stvari koju ima za svoj objekt. Stvari se mogu prenositi u fizič fizičkom smislu, može im se menjati mesto u prostoru na osnovu nekog prava ili bespravno, ali u pravnom smislu prenose se subjektivna prava. Kad za neku stvar kazemo da je u prometu, to u stvari zna či da je u prometu pravo svojine na toj stvari. Postoje stvari u građ građanskopravnom smislu koje nisu u prometu, na kojima postoji neprenosivo pravo svojine, kao i javna dobra, koja kao kategorija stoje van građ građanskopravnog pojma stvari (res communes omnium - stvari u opštoj upotrebi, kao što su parkovi, ulice, trgovi). Treba napomenuti da pravo svojine može postojati i na stvarima van prometa. Samo na onim stvarima van prometa koja su ujedno i javna dobra i nalaze se u javnopravnom režimu koriš ćenja ne može postojati pravo svojine. svojine. Izvesne stvari se nalaze u ogranič ograni čenom i ,naroč ,naročito, regulisanom prometu, na primer, oružje i eksploziv mogu se nabaviti samo na osnovu administrativne dozvole, već većina lekova se može kupiti samo na osnovu lekarskog recepta. Sli čan je sluč slučaj sa opojnim drogama i plemenitim metalima. U nekim pravnim sistemima stvari koje služe religijskom kultu tzv. "svete stvari" nalaze se van prometa. Kod nas su ove stvari u svojini verskih organizacija (dakle, građ građanskih pravnih lica) lica) i, s obzirom na to da je crkva crkva odvojena od države, države, nalaze se u građ gra đanskopravnom prometu.

2.4. Zbirna stvar (universitas rerum) Zbirna stvar se može sastojati iz istovrsnih stvari, na primer stado ovaca, biblioteka ili iz raznovrsnih stvari kao što je stovarište stovarište robe.

Poslovno pravo


47

Kod zbirne stvari se jednim nazivom označ ozna čava celina koja se sastoji iz pojedinih samostalnih stvari, fizič fizi čki odvojenih, od kojih svaka ima samostalnu upotrebnu vrednost i predstavlja objekat posebnog prava svojine, a u redovnom pravnom prometu i samostalan predmet obligacionih odnosa. Sa gledišta prava svojine, zbirna stvar nije nikakva nova stvar različ razli čita od pojedinih stvari od kojih se sastoji. I dalje postoji onoliko prava svojine koliko ima ovaca u stadu, knjiga u biblioteci. Ako u biblioteku uvrstim tuđ tu đu knjigu, to ništa ne menja u svojinskim odnosima, jer u suprotnom bi bio otvoren put za brojne zloupotrebe. Kad je potrebno raspolagati celinom zbirne stvari odjednom, to se čini jednim pravnim poslom, dakle, nije potrebno zaključ zaklju čivati onoliko pravnih poslova koliko ima posebnih stvari. Prodavac ili poklonodavac zbirne stvari prenosi svojinu na pojedinim stvarima samo ako je i sam bio vlasnik, vlasnik, i to na onim stvarima stvarima koje su mu pripradale u vreme zaključ zaključenja ugovora. Ako je predmet kupoprodaje biblioteka, biblioteka, to znač znači da su predmet ugovora knjige koje u vreme zaklju čenja ugovora pripadaju prodavcu. Naknadno Naknadno pribavljene knjige ne predstavljaju predstavljaju predmet ugovora. ugovora. Od zbirne stvari treba razlikovati r azlikovati kompelmentarnu kompelmentarnu stvar, kao što, je na primer, par rukavica, par carapa, par cipela. Kod komplementarnih stvari pojedini delovi su, takođ takođe fizič fizički odvojeni, ali nemaju nikakvu samostalnu upotrebnu vrednost. Samo kao celina ostvaruju svoju funkciju i imaju upotrebnu vrednost, pa se jedino tako i pojavljuju u pravnom prometu.

2.5. Deljive i nedeljive stvari U tehnič tehničkom smislu deljiva je ona stvar koja se fizič fizi čki može tako podeliti tako da svaki deo koji se dobije ima vrednost srazmernu vrednosti celine (kod deljive stvari, zbir vrednosti delova je jednak vrednosti cele stvari). Neke od deljivih stvari su džak šeć šećera, kamion peska, kaca sira. Nedeljiva je ona stvar koja se deobom upropaštava ili, njeni delovi dobijeni deobom ne zadržavaju srazmernu vrednost, tako da je zbir njihovih vrednosti manji od vrednosti nepodeljene stvari (nepodeljeni dijamant dostiže ve ću vrednost nego zbir njegovih delova). Iz svega reč re čenog se vidi da je kriterijum ove podele čisto ekonomski, a ne fizič fizički, jer su u fizič fizi čkom smislu sve stvari deljive. Nedeljive su i komplementarne stvari, čiji sastavni delovi čak uopšte nisu u fizič fizi čkoj vezi, kao na primer par cipela. Zemljiše je u nač načelu deljiva stvar, iako realnom deobom povlač povlačenjem međ međe, ostaje ranija fizič fizi čka veza izmeđ između delova dobijenih deobom. Deoba zgrada moguć mogu ća je i vertikalno i horizontalno, ako delovi dobijeni deobom predstavljaju stanove stanove ili poslovne prostorije prostorije u smislu pozitivnih pozitivnih propisa. propisa. Pravni znač značaj razlikovanja na deljive i nedeljive stvari dolazi do izražaja kod sticanja svojine priraštajem, kod susvojine, zajedni čke svojine i kod obaveze sa više dužnika.

48


Poslovno pravo

2.6. Procenjive i neprocenjive stvari Procenjive stvari su one čija se vrednost može odrediti upoređ upore đivanjem sa drugim stvarima u prometu. To su, dakle, stvari koje imaju prometnu i upotrebnu vrednost i mogu se izraziti u novcu. S obzirom na to da li se njihova cena odre đuje objektivno ili po subjektivnom kriterijumu, Austrijski i Srbijanski gra đanski zakonik prave razliku izmeđ izme đu redovne i vanredne cene : " Ako se kakva stvar procenjuje po koristi koju ona, s obzirom na vreme i mesto, obič obi čno i uopšte daje, onda se dobija redovna i obič obi čna cena". Redovna cena izražava prometnu, tržišnu vrednost. Iako određ određena objektivno, ona je relativna u tom smislu što jedna stvar može u datom trenutku imati više cena, prema mestu, odnosno, tržištu koje se uzima u obzir, a opet, može se desiti da se u istom mestu, odnosno, na istom tržištu, cena stvari menja u toku dana (pijač (pija čne cene). Redovna cena, kao što se vidi, nije isto što i prose čna tržišna cena. Vanredna cena se može pojaviti u dva oblika: kao cena "naro čitih okolnosti", zbog kojih stvar za vlasnika ima već ve ću vrednost od prometne (na primer, pas koji je izdresiran da slepom licu koristi kao vodič vodič); ili kao praetium affectionis . U meri u kojoj premašuje tržišnu vrednost, praetium affectionis izražava neimovinsku, moralnu vrednost koju stvar ima za vlasnika (pas kojeg vlasnik naroč naročito voli, violina koju je svirao i njegov deda). One stvari čija se vrenost ne može utvrditi nikakvim upoređ upoređivanjem sa drugim stvarima u prometu zovu se neprocenjivim. Međ Me đutim, i stvari koje nemaju prometnu vrednost mogu imati afekcionu vrednost (pismo koje predstavlja uspomenu, fotografija dragog rođ ro đaka).

2.7. Bestelesne stvari Podela na telesne i bestelesne stvari potič poti če iz rimskog prava - res corporales i res incorporales, a pravila se razlika u sastavu imovine. Materijalne sastojke imovine sač sa činjavale su stvari koje subjekt ima u svojini, dakle, u kompletnoj pravnoj vlasti i to su bile res corporales, a sva ostala imovinska prava (osim prava svojine) bila su bestelesni sastojsci imovine, bestelesne stvari (res incorporales). Iz rimskog prava pojam bestelesnih stvari je prešao u pandektno pravo a kasnije i u moderno zakonodavstvo. zakonodavstvo. Pod bestelesnim stvarima današnji zakoni podrazumevaju prava i to sva imovinska prava osim prava svojine, i tu spadaju: - stvarna prava na tuđ tuđoj stvari (službenost i zaloga); - intelektualna prava (umna i industrijska svojina); - potraživanja, bilo bilo da glase na predaju predaju stvari, sumu novca, novca, činjenje ili neč nečinjenje. Odmah uoč uočavamo suprostavljanje prava svojine ostalim pravima.

Poslovno pravo


49

2.8. Potrošne i nepotrošne stvari Potrošne i nepotrošne stvari su one koje svu svoju korisnost iscrpljuju prvom upotrebom, pa se mogu upotrebiti samo jednom: hrana, benzin, piće, ugalj. Novac takođe, jer ga kao sredstvo plaćanja vlasnik može upotrebiti samo jednom. Nepotrošne stvari su one koje mogu biti upotrebljene više puta (odelo, knjiga, automobil) ili praktično neograničeno puta (zemljište). I one se, dakle, menjaju upotrebom, ali postepeno, i u zavisnosti od svojstava neke više a neke manje. Kako se vidi, kriterijum razlikovanja je ekonomski, a ne fizički jer su u fizičkom smislu sve stvari potrošne, sve se u izvesnoj meri menjaju. Neki pravni odnosi mogu postojati samo na nepotrošnim stvarima: posluga, zajam, plodouživanje. U svim ovim slučajevima titular prava je ovlašćen da upotrebljava tuđu stvar, ali istovremeno ima obavezu da je po prestanku prava vrati - dva zahteva koja istovremeno mogu da zadovolje samo nepotrošne stvari. Kod nas se ponekad upotrebljava izraz "potrošna dobra" da bi se njime označile stvari koje služe ličnoj upotrebi vlasnika i koje nisu potrošne u pravno tehničkom smislu (na primer, aparati za domaćinstvo, automobil, stan).

2.9. Individualno određene stvari i stvari određene po rodu Po rodu određene stvari (generične) su one koje se u pravnom prometu označavaju po vrsti i broju, odnosno po nekoj jedinici mere (kilogram, litar, kvadratni metar), na primer, sto litara nafte, dvadeset tona šljunka. Individualno (pojedinačno) određena stvar, je ona koja je određena konkretno i koju su baš stranke imale u vidu, pa bilo da ima neko obeležje svojstveno samo njoj, bilo da još ima stvari sa istovrsnim osobinama. Stvari koje su određene po rodu mogu se individualizovati, tako što izvesna količina bude izdvojena iz roda i obeležena, na primer džak brašna odvojen u stranu i obeležen. Individualizovane stvari se u pravnom prometu ponašaju kao individualno određene. I stvari određene po rodu i individualno određene stvari mogu biti kako potrošne, tako i nepotrošne. Stvari koje su u pravnom prometu redovno individualno određene mogu voljom stranaka koje zaključuju pravni posao postati stvari određene po rodu (umesto da se na određenoj aukciji kupi pet tačno određenih predmeta, kupi se "pet predmeta" za ukupnu cenu od 500000 dinara, dakle bez preciziranja o kojim predmetima je tačno reč). Predmet prava svojine i drugih stvarnih prava, kao i posluge, najma i ostave, mogu biti samo individualno određene stvari, dok se potraživanje može odnositi i na stvari određene po rodu. Kada su predmet obaveze stvari odre đene po rodu, obaveza ne prestaje čak ni onda kad sve što dužnik ima od takvih stvari propadne usled događaja za koji on ne odgovara (pravilo je da rod ne propada - genera non pereunt ). Ali, kada obaveza ima za predmet stvari odre đene po rodu koje se imaju

50


Poslovno pravo

uzeti iz određene mase tih stvari, onda obaveza prestaje kada propadne cela ta masa.

2.10. Zamenjive i nezamenjive stvari Zamenjiva je ona stvar na čije mesto u pravnom odnosu (ispunjenju obaveze) može doći druga stvar istih osobina i vrednosti. Ostale stvari su nezamenjive. Ovu podelu treba razlikovati od podele na individualno određene i po rodu određene stvari, mada u zakonima, a naročito u starijoj doktrini, to razlikovanje nije sprovedeno. Tačno je da su sve generično određene stvari istovremeno i zamenjive i da je nezamenjiva stvar uvek individualno odre đena, ali individualno određene stvari mogu biti i zamenjive i nezamenjive. Novi automobil određenog proizvođača je zamenjiva stvar, ali je individualno određena (ima broj šasije i motora, registarske tablice i po tome ga je moguće identifikovati). Zato je u ovom slučaju moguća tužba za povraćaj, ali ako je uništen moguća je naknada štete u naturi, jer se radi o zamenjivoj stvari. Ovu podelu takođe treba razlikovati od podele na potrošne i nepotrošne stvari. Više primeraka iste knjige su zamenjive, ali nepotrošne stvari, dok je poslednja flaša šampanjca određene berbe potrošna i nezamenjiva stvar. Predmet zajma su zamenjive stvari, nezavisno od toga da li su potrošne ili nepotrošne i da li su po rodu određene ili individualno određene. Zakonska kompenzacija podrazumeva da se uzajamno duguju zamenjive stvari. Kod posluge je potrebno i dovoljno da je stvar individualno određena i nepotrošna, dok se pitanje zamenjivosti ne postavlja.

2.11. Pokretne i nepokretne stvari 2.11.1.Pokretne stvari

Pokretne stvari su one koje se mogu premeštati sa jednog mesta na drugo bez oštećenja njihove suštine. Pokretne stavri su i prirodne snage, odnosno energije koje predstavljaju stvar u pravu; materijal dobijem rušenjem zgrade, kao i materijal pripremljen za zidanje dok ne bude ugrađen; čamci, skele, brodovi, mlinovi i kupališta na brodu, itd. 2.11.2.Nepokretne stvari

Nepokretne stvari su one koje se ne mogu premeštati sa jednog mesta na drugo bez oštećenja njihove suštine. To su dakle, zgrade, stanovi kao posebni delovi zgrade, poslovne prostorije kao posebni delovi zgrade i zemljišta (građevinska, poljoprivredna i šumska, odnosno šume).

Poslovno pravo


51

Zgrada je nepokretna stvar ako ispunjava dva uslova : da je inkorporisana u zemlji, a da ne leži na zemlji; i da je zidana kao trajni objekat, a ne za neku privremenu namenu. Konstrukcije koje ne ispunjavaju oba uslova predstavljaju pokretne stvari: izletnički šatori, barake, kiosci, itd. Za kvalifikaciju zgrade kao pokretnosti ili nepokretnosti, nikakvog značaja nema vrednost ili kvalitet upotrebljenog materijala, kao ni pitanje da li je zgradu podigao vasnik zemljišta ili ne. Sastavnim delom zgrade smatra se sve što je pribijeno, uzidano, prikovano ili inače trajno spojeno sa objektom. Tu su svakako i balkoni, terase, oluci, gromobran, električne instalacije i vodovodne instalacione cevi do priklju čka na gradsku mrežu, pa tako osiguranje stambene zgrade automatski obuhvata i vodovodne i kanalizacione cevi do priključka na gradsku mrežu, iako to u ugovoru nije izričito predviđeno. Dovoljno je da ove instalacije nisu ugovorom ili pravima osiguranja izuzete od osiguranja. 2.11.3.Pravni znač aj podele stvari na pokretne i nepokretne

Pravni značaj ovog razlikovanja se pokazuje kroz razne oblasti prava, pa tako: - Po pozitivnim naslednopravnim propisima raspravljanje zaostavštine obavezno je ako je umrli ostavio nepokretnosti, dok ako zaostavštinu čine samo pokretne stvari, a nijedno od lica pozvanih na nasle đe ne traži otvaranje ostavinske rasprave, sud će odlučiti da se zaostavština ni ne raspravlja. - Derelinkvirana nepokretnost prelazi u društvenu (državnu svojinu), a derelinkvirana pokretnost postaje res nullius (ničija) i na njoj se može steći svojina zauzimanjem - okupacijom. - Različita su pravila o izvršenju prinudnom prodajom pokretnosti od onih kojima je regulisana prinudna prodaja pokretnosti. - Različita su pravila za ručnu zalogu (zaloga na pokretnim stvarima) od pravila za hipoteku (zaloga na nepokretnostima). - Za sticanje prava svojine održajem potrebni su duži rokovi kada je reč o nepokretnosti. - Pravila o sticanju svojine od nevlasnika ograničena su na pokretne stvari. - Ugovor o otuđenju nepokretnosti mora biti sačinjen u pisanom obliku, a potpisi ugovarača overeni u sudu, jer u usuprotnom ugovor ne proizvodi dejstvo. - Za prenos svojine na osnovu ugovora sa vlasnikom potrebna je predaja stvari ako su u pitanju pokretnosti, a ako se ugovor odnosi na nepokretnosti potreban je upis u zemljišne knjige (prenos tapije ako nema zemljišnih knjiga). - Po rešenju koje je vladajuće u uporednom pravu, predmet ugovora o ostavi može biti samo pokretna stvar.

52


Poslovno pravo

Različitost pravnog režima pokretnih i nepokretnih stvari imaju nekoliko objašnjenja. Prvo, prirodne, fizičke razlike između pokretnih i nepokretnih stvari. Broj nepokretnih stvari je ograničen, svaka od njih se uvek nalazi na istom mestu i nemoguće ih je pomešati tako da je moguća kontrola nad njima kako od strane vlasnika tako i od strane države. Nepokretnosti su podobne za "individualizaciju", moguće ih je sve evidentirati i za svaku ustanoviti poseban "fajl" sa podacima o svim apsolutnim imovinskim pravima koja njima postoje, i organizovati prenos tih prava putem upisa u javne registre. Primera radi, kod hipoteke to omogućava da se hipotekarno dobro i dalje nalazi kod dužnika, a bez opasnosti po poverioca, jer zbog publiciteta tih prava u javnim knjigama, kupac stiče svojinu opterećenu hipotekom. Pokretnosti ima mnogo, neograničeno se mogu umnožavati, često su identičnih osobina, male su po volumenu, i zbog svojih odlika se premeštati, skrivati, pomešati sa drugim stvarima, i uništiti. Zato se prenos prava na njima ne može ostvariti putem publiciteta u javnim knjigama, ve ć se publicitet sastoji u postojećoj faktičkoj vlasti koju prenosilac materijalno prenosi na pribavioca. Iz istih razloga kod ručne zaloge stavr se nalazi kod zalogoprimca, zalogodavac je deposedovan kako bi se onemogućio prenos prava svojine bez zaloge. Drugo, treba spomenuti ekonomske razloge, tačnije ekonomski značaj nepokretnosti, koji je naročito dominantan u starijim pravima. Danas je ovaj razlog, u celini gledano, mnogo izgubio od svoje prvobitne težine, jer su se pojavile pokretne stvari ogromne vrednosti, a putem hartija od vrednosti (koje su pokretne stvari) kontrolišu se ekonomski potencijali velikih razmera, u krajnjoj liniji i čitave privredne grane. Ipak, ostaje činjenica da su pokretne stvari male vrednosti. Na ekonomskom planu, međutim, postoji druga razlika: intenzivnija cirkulacija pokretnosti, koja ima svoga izraza i u sferi pravnog prometa. Najzad, i treći razlog, psihološke prirode, kako zbog prirode upotrebne vrednosti nepokretnosti, tako i zbog njihovog veka trajanja, čovek se više vezuje za nepokretnosti, koje u izvesnom smislu postaju porodična dobra, pa je iz toga proizašlo pravilo o strožijem režimu popisa i prinudne prodaje nepokretnosti u izvršnom postupku. 2.11.4.Pravilo superficies solo cedit

Pravilo superficies solo cedit, u svom čistom obliku znači da sve što je u čvrstoj fizičkoj vezi sa zemljom pripada vlasniku zemljišta, dakle kako zgrade i građevinski objekti uopšte, tako i rastinje (vegetacija). Ono, sa jedne strane, zna či da zemljište i ono što je sa njim u čvrstoj vezi predstavlja jedinstven objekt i pripada istom licu. Sa druge strane, ono znači da zgrada i rastinje pripadaju vlasniku zemljišta a ne obrnuto, zemljište ne prelazi u svojinu onoga ko je na njemu podigao zgradu, nešto zasadio ili posejao. Razume se, pitanje kome pripada ono što je dovedeno u čvrstu vezu sa zemljištem bez praktičnog je interesa ako je vlasnik zemljišta podigao na njemu zgradu od sopstvenog materijala, odnosno, zasejao je sopstvenim semenom ili zasadio sopstvenim sadnicama, pošto još pre

Poslovno pravo


53

spajanja ovde sastavni delovi nove celine pripadaju istom licu. Prakti čan znač značaj pravila superficies solo cedit cedit dolazi do izražaja kada kada je jedno lice vlasnik vlasnik materijala (građ (građevinskog, semena, sadnica), a drugo vlasnik zemljišta, kada, vlasnik zemljišta upotrebi tuđ tuđ materijal (građ (građevinski, seme, sadnice), ili vlasnik materijala podigne zgradu na tuđ tuđem zemljištu, posadi sadnice, odnosno, poseje seme na tu đem zemljištu. U sukobu interesa dva lica, maksima superficies solo cedit favorizuje vlasnika zemljišta i kao takva predstavlja izraz dominantnog ekonomskog zna čaja koje su nekada imale zemljišne nepokretnosti. Danas, ovo pravilo nalazi svoju primenu, ali mu je polje delovanja suženo.

3. OSNOVNO O DRŽAVINI 3.1. Pojam i vrste državine Državina je faktič faktička vlast na stvari, nezavisno od toga da li se vrši na osnovu subjektivnog prava ili bez pravnog osnova i nezavisno od toga da li držalac veruje da je ovlašć ovlašćen da vrši tu faktič fakti čku vlast. Dakle, pored državine, koja izvire iz određ odre đenog subjektivnog prava, državina je i ona faktič faktička vlast koja se ne vrši na osnovu nekog subjektivnog prava: državinu državinu ima i lopov, i onaj koji je kupio od lopova, a nije postao vlasnik, i nalaza č koji je utajio stvar, i uzurpator prava službenosti, i onaj koji upotrebljava stvar na osnovu nevažeć nevažećeg ugovora o zakupu. U našem Zakonu o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima usvojena je moderna koncepcija koja državinu deli na neposrednu i posrednu. Neposrednu državinu ima onaj ko neposredno vrši faktič fakti čku vlast na stvari: na primer lopov, koji drži i upotrebljava ukradenu stvar, vlasnik koji se služi svojom stvari; imalac ili uzurpator službenosti koji prelazi preko tuđ tu đeg zemljišta. Posrednu državinu ima lice koje faktič fakti čku vlast na stvari vrši preko drugog lica, kojem je po osnovu plodouživanja, ugovora o koriš ćenju stana, zakupa, čuvanja, posluge ili drugog pravnog posla, dalo stvar u neposrednu državinu. Primera radi, ako vlasnik nekome da stvar na plodouživanje on postaje posredni držalac, a plodouživalac plodouživalac neposredni držalac. Posredna državina uvek pretpostavlja neč ne čiju neposrednu državinu, ali ne važi i obrnuto; neposredna državina nekada pretpostavlja neč nečiju posrednu državinu, a nekada ne (ako vlasnik stvar drži kod sebe i ima samo neposrednu državinu). Prema širini faktič faktičke vlasti državina se deli na državinu stvari i državinu prava. Državina stvari - svojinska državina, je najšira faktič fakti čka vlast na stvari, koja po obimu odgovara sadržini prava svojine. Svojinski držalac se ponaša kao vlasnik stvari, bez obzira na to da li ima pravo svojine ili ne, tako je i lopov svojinski držalac.

54


Poslovno pravo

Državina prava je uža, delimič delimi čna faktič faktička vlast na stvari, koja po obimu odgovara nekom drugom pravu čija je sadržina u neposrednoj vlasti na stvari; državinu prava ima ima, na primer, plodouživalac, ali i uzurpator plodouživanja, i onaj ko za sebe misli da je plodouživalac i tako se ponaša.

3.2. Objekt i subjekt državine Prema vladajuć vladajućem shvatanju naše teorije, objekt (predmet) državine su stvari u prometu. Stvari van prometa (javni putevi, dobra u opštoj upotrebi, vojna i druga vojna dobra) nisu objekti državine, jer se nalaze u administrativnom režimu držanja i upotrebe. Prema nekim od ovih pisaca (Gams, Stojanovi ć) objekti državine mogu biti i dobra koja se nalaze u administrativnopravnom režimu (javna dobra), ali koja po svojoj prirodi mogu biti u pravnom prometu, kao što je sluč slu čaj sa knjigama u javnim bibliotekama, bibliotekama, ili kancelarijskim kancelarijskim nameštajem u muzejima. muzejima. Tač Tačno je da najveć najveći deo stvari u građ gra đanskopravnom smislu je u prometu, ali postoje i dobra mrtve ruke, tj. stvari u građ građanskopravnom smislu na kojima postoji neprenosivo pravo svojine. Vlasnici ovakvih stvari imaju ovlašć ovlaš ćenja držanja i upotrebe, a njihova faktič fakti čka vlast je zaštić zaštićena državinskim tužbama, pa, sledstveno tome, i ove stvari predstavljaju objekte državine. Objekt državine je, dakle, svaka stvar u građ građanskopravnom smislu, bilo da je u prometu bilo van njega. Subjekt državine, tj. držalac može biti svako pravno i fizi čko lice, pri tome se, u odnosu na neke stvari, kao subjekti državine mogu pojaviti sva fizi čka i pravna lica, a u odnosu na druge stvari, samo određ odre đene kategorije pravnih subjekata. Pravni subjekt može biti subjekt državine na onoj vrsti stvari na kojoj može imati pravo svojine ili neko drugo stvarno ili obligaciono pravo koje ga ovlašć ovlaš ćuje na držanje, odnosno upotrebu stvari. U nač načelu, držalac može biti i poslovno nesposobno lice, jer bi u suprotnom stanovište da poslovno nesposobna lica ne mogu biti subjekti državine, vodilo do društveno neprihvatljivog zaključ zaklju čka, da njihova faktič fakti čka vlast na stvari ne uživa državinsku zaštitu, kao i neprihvatljivom zaključ zaklju čku da postoji državina bez subjekta, odnosno bez držaoca. Poslovno nesposobno dete koje vrši faktič fakti čku vlast na stvari ima državinu, i uživa državinsku zaštitu, samo će u sluč slučaju spora, pravne radnje za njega vršiti njegov zakonski zastupnik. Dalje, i poslovno nesposobno lice koje, usled svojih psihofizi čkih sposobnosti, nije u stanju da lič li čno vrši faktič faktičku vlast na stvari, to može vršiti preko svog zakonskog zastupnika, pa tako i ovo lice može steć ste ći svojinu održajem.

Poslovno pravo


55

3.3. Sticanje, prenos i gubitak državine Državina se stič stiče uspostavljanjem faktič fakti čke vlasti na stvari, a to se može ostvariti neposredno ili posredno. Neposredno (izvorno sticanje) je uspostavljanje faktič fakti čke vlasti na stvari koja nije ni pod čijom faktič faktičkom vlašć vlašću (zazuzimanjem napuštenih pokretnih stvari, hvatanje odbeglog roja pč p čela, ulovljena divljač divlja č, uhvać uhvaćena riba). Posredno sticanje državine je zasnivanje faktič fakti čke vlasti na stvari koja se već ve ć nalazi u neč nečijoj državini. Prenos državine pokretne stvari vrši se predajom stvari (tradicijom), a isto dejstvo kao realna predaja ima i predaja isprava koje omogu ćuju raspolaganje sa stvari, zatim, predaja sredstava koja omoguć omogu ćavaju faktič faktičku vlast na stvari (ključ (klju čevi automobila), izdvajanjem i obeležavanjem stvari. Koliki je zna čaj faktič faktičke vlasti na stvari vidi se iz sledeć slede ćeg pravila koje je usvojeno recimo u Švajcarskom građ građanskom zakoniku, a koje kaže da je u slu čaju sukoba izmeđ između savesnog imaoca isprave, koji nema faktič fakti čku vlast na stvari i savesnog imaoca fakti čke vlasti na stvari, u prednosti ovaj drugi. Prenos neposredne svojinske državine na nepokretnostima može biti razli čit u zavisnosti od vrste nepokretnosti, okolnosti sluč slu čaja i namere stranaka. Na stanovima, zgradama, poslovnim prostorijama, garažama, državina se prenosi ispražnjenjem ovih porstorija i predajom ključ klju čeva novom držaocu. Kod zemljišnih knjiga nepokretnosti taj nač na čin prenosa po prirodi stvari ne dolazi u obzir. Rešenje je da se prenos državine vrši na osnovu ugovora, a u momentu koji su stranke odredile, odnosno imale na umu, a to se procenjuje na osnovu izri čite odredbe u ugovoru ili prema okolnostima sluč slu čaja. U protivnom bi došli do državinskog vakuma, što je društveno neprihvatljivo ili bi bila nužna neka simboli čna predaja, što je suvišno pored sporazuma stranaka. U nemač nemačkom i gr čkom pravu postoji nač na čelna odredba po kojoj je za sticanje državine dovoljna saglasnost izmeđ izme đu prethodnog i novog držaoca, ako je novi držalac u moguć mogućnosti da vrši faktič fakti čku vlast na stvari. Prenos posredne svojinske državine na nepokretnostima vrši se ugovorom. Naslednik stič stiče državinu u trenutku smrti ostavioca, dakle ovde se radi o jednom obliku "spiritualizovane "spiritualizovane državine", jer je irelevantno da li je naslednik uspostavio faktič faktičku vlast na stvari ili ne. Iz definicije državine, kao faktič fakti čke vlasti na stvari, proizilazi i da se ona gubi prestankom te faktič faktičke vlasti. Taj prestanak može biti apsolutan i relativan, u zavisnosti da li je prestala svaka državina na toj stvari (zbog propasti stvari, stavljanja stvari pod administrativnopravni režim), ili je prestala samo za dotadašnjeg držaoca (razni sluč slu čajevi prenosa državine). Po jednom i drugom kriterijumu, prestanak državine može biti dobrovoljan, kad se zasniva na volji dosadašnjeg držaoca (prenos državine na drugoga, napuštanje stvari), ili protivan

56


Poslovno pravo

volji držaoca (krađ (krađa, gubitak stvari; uzima se da na zaturenim stvarima državina nije izgubljena).

3.4. Ostale vrste državine Zakonita je ona državina koja se zasniva na punovažnom pravnom osnovu, tj. na pravnom poslu koji je, po objektivnom pravu, podoban za sticanje one vrste prava čiju sadržinu držalac vrši. Iz ovoga proizilazi da zakonitu svojinsku državinu ima onaj ko je do državine došao nekim poslom podobnim za prenos svojine. Nezakonita je ona državina koja se ne zasniva na punovažnom pravnom osnovu (lopov, uzurpator, pa i lice koje je do stvari došlo na osnovu nevaže ćeg kupoprodajnog kupoprodajnog ugovora). Prema Zakonu o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima:" državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova"( član 72, st.2). Ova definicija je ogranič ograni čena na svojinsku državinu, državinu stvari, a ostala je po strani državina prava, koja takođ tako đe može biti savesna i nesavesna i koju treba uključ uključiti u opšti pojam savesnosti državine. Dakle, možemo sada potpunije re ći da savesna državina postoji, kada držalac nije znao niti je mogao znati da nije imalac prava čiju sadržinu vrši, dakle savesni držalac opravdano veruje da mu pripada pravo čiju sadržinu vrši. Postoji pretpostavka savesnosti državine, dakle, pretpostavlja se da je državina savesna dok se suprotno ne dokaže.

4. OSNOVNO O PRAVU SVOJINE 4.1. Pojam i karakteristike prava svojine Pravo svojine je u granicama zakona, najšire pravo držanja, korišć koriš ćenja i raspolaganja jednom stvari, koje se može isticati prema svim treć tre ćim licima. Pravo svojine je složeno pravo koje sastoji iz tri komponente: - ovalšć ovalšćenje držanja; - ovlašć ovlašćenje korišć korišćenja, i ovlašćenje raspolaganja. - ovlašć Ovlašč Ovlaščenje držanja (ius possidendi) je pretpostavka za korišć koriš ćenje stvari, a sastoji se u pravnoj moguć mogu ćnosti da se ima faktič fakti čka vlast na stvari, da se stvar ima u državini. Ovlašć Ovlašćenje korišć korišćenja se sastoji u pravnoj moguć mogu ćnosti preduzimanja materijalnih akata prema stvari radi izvlač izvla čenja koristi iz nje, i može imati dva oblika:

Poslovno pravo


57

a) upotreba stvari - ius utendi, koja se sastoji u preduzimanju materijalnih akata prema stvari podobnih da zadovolje bilo koju potrebu vlasnika; pri tom vlasnik može stvar upotrebljavati ne samo u skladu njene redovne upotrebe, ve ć i na bilo koji nač na čin koji je podoban da zadovolji neku njegovu potrebu. b) pribiranje plodova i drugih prihoda ( ius fruendi). Sa gledišta vlasnikovih ovlašć ovlašćenja razlikovanje izmeđ izme đu plodova i drugih prihoda, odnosno proizvoda koji pretstavljaju delove supstancije stvari, bez znač zna čaja je jer njemu pripada i sama supstancija stvari. Ovo razlikovanje je znač zna čajno kod plodouživanja i drugih pravnih odnosa, na osnovu kojih lice, različ razli čito od vlasnika, ima pravo da pribira plodove sa tuđ tuđe stvari, ali ne i proizvode koji su deo njene supstancije. Ovlašć Ovlašćenje raspolaganja ( ius disponendi) ima dve komponente: faktič fakti čko i pravno raspolaganje. Faktič Fakti čko raspolaganje se sastoji u preduzimanju materijalnih akata kojima se utič uti če na supstanciju stvari (prepravka, opravka, promene kojima se ne menja namena stvari). Ovo raspolaganje može ić i ći do iscrpljivanja same supstancije stvari i sa tim domašajem ono se ne susreć susre će ni kod jednog drugog prava. Pravno raspolaganje se sastoji u preduzimanju pravnih akata, kojima se pravo svojine u celini ili delimi čno prenosi na druge subjekte te, može biti potpuno i delimič delimično. Potpuno raspolaganje se sastoji u prenosu prava svojine na drugoga (prodaja, poklon, trampa), ili u odricanju od prava svojine. Delimi čno raspolaganje se sastoji u preduzimanju pravnih akata kojima vlasnik na svom pravu svojine ustanovljava prava u korist drugih subjekata, kojima se pravo svojine u ve ćoj ili manjoj meri sužava, odnosno ogranič ograni čava (posluga, zakup, plodouživanje). Ovo sužavanje može ić ići dotle da vlasniku ostane samo gola svojina - nuda proprietas, tj. samo ovlašć ovlašćenje potpunog raspolaganja (prenosa svojine), dok sve koristi koje stvar daje pripadaju drugom subjektu. Osobina prava svojine je da se momentom prestanka ovih ogranič ograničenja (plodouživanja, posluge) ono uspostavlja u punom obimu, odnosno u obimu u kojem je postojalo pre ogranič ograni čenja. Pravo svojine je apsolutno pravo i to sa dva aspekta. Ono je apsolutno pre svega u tom smislu što deluje prema svima (erga omnes): vlasnik ima pravo sledovanja na osnovu kojeg može zahtevati povrać povra ćaj stvari od bilo kog treć tre ćeg lica kod koga se stvar bez pravnog osnova nađ na đe, kao i pravo da se negatornom tužbom (Actio Negatoria) usprotivi svakom smetanju svojine. Za svojinu se kaže da je apsolutno pravo u tom smislu da je u njemu koncetrisana sva pravna vlast koja se može imati na jednoj stvari. Princip apsolutnosti prava svojine ima dve pravne posledice, prvo, na istoj stvari ne mogu istovremeno postojati dva prava svojine, i drugo, ogranič ograni čenja svojine se ne pretpostavljaju, već ve ć se moraju zasnivati na pozitivnom zakonodavstvu, ustavom utvr đenim nač načelima, ili moralnim normama (vlasniku je dozvoljeno sve što mu nije zabranjeno). Važno je pomenuti i vremensku karakteristiku prava svojine, jer je ono trajno i vremenski neogranič neograničeno pravo i to u dvostrukom smislu. Pre svega, ono postoji sve

58


Poslovno pravo

dok postoji sama stvar na koju se odnosi, i drugo, ono se ne može izgubiti zastarelošću. Sama po sebi činjenica nevršenja prava svojine na stvari koja se nalazi kod drugoga ne povlači gubitak prava, koliko god dugo trajalo to stanje; da bi do prestanka prava došlo potrebno je da nevršenje bude kvalifikovano određenim činjenicama na strani trećeg, na osnovu kojih on može postati vlasnik održajem ili po pravilima o sticanju od nevlasnika.

4.2. Sticanje svojine Za sticanje prava svojine, kao i svakog drugog subjektivnog prava, potrebno je postojanje određenih pravnih činjenica, koje nazivamo osnovima ili načinima sticanja svojine. Prema tome da li je određena stvar na kojoj se stiče pravo svojine već objekt nečijeg prava svojine ili ne, razlikujemo apsolutno i relativno sticanje svojine. Apsolutno sticanje svojine je zasnivanje prava svojine na stvarima koje nisu objekt prava svojine, ali to inače mogu biti. Primer apsolutnog sticanja je zasnivanje prava svojine na ničijim stvarima (res nullius), gde, prema tome, ne postoji prethodnik u trenutku sticanja. Relativno sticanje je zasnivanje prava svojine na stvari koja ima vlasnika, koja je, već objekt nečijeg prava svojine, tako da se ovi načini sticanja istovremeno pojavljuju i kao načini prestanka prava svojine. U nekim od tih slu čajeva pravo svojine se stiče nezavino od volje prethodnika, a u drugim slu čajevima na osnovu volje prethodnika. Sticanje na osnovu volje prethodnog vlasnika je sticanje na osnovu pravnog posla, čiji je jedini tvorac ili jedan od tvoraca prethodni vlasnik, pa tako imamo sticanje na osnovu jednostranih pravnih poslova (testament, javno obećanje nagrade), ili sticanje na osnovu ugovora (ugovora o poklonu, ugovora o prodaji). 4.2.1. Sticanje svojine na osnovu ugovora sa prethodnim vlasnikom

Kod sticanja na osnovu ugovora sa prethodnikom razlikujemo dva lica: prethodnog vlasnika - tradens, i novog vlasnika - akcipiens, koji između sebe zaključuju ugovor upravljen na prenos prava svojine. Po Zakonu o obligacionim odnosima i Zakonu o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima, da bi došlo do prenosa svojine potrebna su tri momenta: a) da je prenosilac (tradens) bio zaista vlasnik stvari; b) da postoji punovažan ugovor upravljen na prenos svojine (kupoprodaja, razmena, poklon); c) da je izvršena predaja stvari, ako su u pitanju pokretnosti, a upis u zemljišne knjige, odnosno, prenos tapije, ako su u pitanju nepokretnosti.

Poslovno pravo


59

Sticanje na osnovu ugovora sa vlasnikom je jedan od na čina derivativnog sticanja, a ako se ugovor zaključi sa nevlasnikom do sticanja neće doći. U tom slučaju može doći do sticanja svojine nekim od tzv. originarnih načina. Za prenos prava svojine na novog vlasnika potrebno je postojanje punovažnog ugovora upravljenog na prenos svojine, ali to nije dovoljno. Po rešenju usvojenom u našem pravu sam ugovor nema translativno dejstvo, dakle, ne prenosi se svojina samim zaključenjem ugovora, već je neophodno izvršenje ugovora. Ugovor je samo iustus titulus, a za prelaz prava svojine na pribavioca potreban je i modus acquirendi, tj. način sticanja. Način sticanja je u užem smislu kod pokretnih stvari predaja, a kod nepokretnosti upis u zemljišne knjige ili prenos tapije. Isplata kupovne cene od strane kupca bez uticaja je na prenos svojine: do predaje odnosno upisa u zemljišne knjige ako se radi o nepokretnosti, vlasnik ostaje prodavac, iako je cena u potpunosti plaćena, a posle predaje stvari, odnosno upisa u javne knjige, vlasnik postaje kupac, takođe bez obzira da li je cena plaćena u potpunosti ili ne. Iz činjenice da prodavac i uopšte prenosilac ostaje vlasnik stvari sve do njene predaje kupcu (odnosno upisa u zemljišne knjige) proizlaze važne pravne posledice: 1) rizik slučajne propasti individualno određene stvari do njene predaje kupcu snosi prodavac. Dakle, ako je predmet prodaje individualno odre đena stvar, i ona propadne pre predaje kupcu, prodavčevo pravo na naplatu kupovne cene se gasi, a nastaje dužnost povraćaja isplaćene cene; 2) plodovi koje stvar da do predaje (npr. krava se oteli) pripadaju prodavcu; 3) prodavčevi poverioci mogu prodatu, a nepredatu stvar zapleniti i prinudno prodati radi namirenja svog potraživanja prema njemu; 4) ako prodavac istu stvar proda i preda drugome, vlasnik će postati taj drugi kupac, a prvi kupac može zahtevati samo povra ćaj cene ako ju je isplatio, kao i naknadu štete zbog neizvršenja ugovora. U našem pozitivnom pravu, drugi kupac da bi postao vlasnik mora biti savestan, dakle da nije znao niti je mogao znati da je stvar već prodata. Predaja je neophodna da bi došlo do prenosa svojine, ali da bi proizvela to pravno dejstvo mora da bude zadovoljeno nekoliko zahteva. Prvo, predaja treba da je posledica punovažnog ugovora usmerenog na prenos prava svojine. U našem pravu ako je ugovor nepunovažan, a došlo je do predaje, prodavac i dalje ostaje vlasnik stvari, i može upotrebiti svojinsku tužbu (reivindikacionu tužbu) za povraćaj stvari. Drugo, predaja mora biti delo prodavca, akt njegove volje. Kupac ne sme samovoljno uzeti stvar, i pored toga što prodavac ima ugovorenu obavezu da stvar preda i prenese svojinu i što može biti sudskim putem nateran da ovu obavezu izvrši. Ako kupac, protivno volji prodavca, sam uspostavi državinu na kupljenoj

60


Poslovno pravo

stvari, on neće postati vlasnik, već samo držalac i to manljiv. Na kraju, sama predaja treba da je upravljena na prenos svojine, na izvršenje ugovorne obaveze da se stvar preda. Bez obzira na to što postoji punovažan ugovor upravljen na prenos svojine i predaju stvari, predaja neće imati za posledicu prenos svojine ako i sama nije bila na to upravljena. Međutim, kada postoji obaveza predaje stvari i prenosa svojine ova namera se pretpostavlja. Razlikujemo fizičku predaju, simboličnu predaju, fiktivinu predaju, zadržavanje prava svojine i pored predaje stvari. 4.2.1.1.

Ugovorno sticanje prava svojine na nepokretnostima

Za sticanje prava svojine na nepokretnostima na osnovu ugovora sa prethodnim vlasnikom u našem pravu nije dovoljan samo ugovor. Sam ugovor koji mora biti sastavljen u pisanoj formi, samo je pravni osnov, a za prenos svojine potreban je i modus, koji se sastoji u upisu u zemljišne knjige, odnosno prenosu tapije na novog vlasnika. Dakle, kod nepokretnosti imamo tri momenta relevantna za sticanje svojine: ugovor (titulus), modus (upis u zemljišne knjige) i predaja stvari, odnosno uvođenje kupca u posed. S obzirom da se pravo svojine ne prenosi predajom, moguće su tri situacije. 1) Postoji samo punovažan ugovor, a nije izvršen upis u zemljišne knjige niti je nepokretnost predata kupcu. Na osnovu samog ugovora kupac ima pravo da zahteva predaju nepokretnosti i upis u zemljišne knjige, ali do zemljišno-knjižnog prenosa vlasnik je i dalje prodavac. Prema tome on snosi rizik slučajne propasti stvari, njemu pripadaju plodovi, njegovi poverioci se mogu naplatiti iz prodate nepokretnosti, može prodatu nepokretnost staviti pod hipoteku, može zaklju čiti nov ugovor o prodaji sa drugim kupcem i preneti mu svojinu na njega time što će ga uknjižiti, pri čemu prvi kupac ima samo pravo da traži raskid ugovora i naknadu štete zbog neizvršenja. 2) Postoji punovažan ugovor, izvršen je zemljišnoknjižni prenos na kupca, ali je prodavac još u posedu prodate nepokretnosti. Vlasnik je u ovom slu čaju kupac, sa svim konsekvencama koje iz toga proizlaze, nezavisno od toga da li je kupovna cena isplaćena. 3) Postoji punovažan ugovor, nepokretnost je predata, ali još nije izvršen zemljišno-knjižni prenos. Kako još nije izvršen upis zemljišne knjige, vlasnik je i dalje prodavac, a kupac je samo držalac. Kupac na osnovu ugovora može tražiti upis u zemljišne knjige. Međutim, s obzirom da u zemljišnim knjigama kao vlasnik figurira prodavac, on može istu nepokretnost prodati dtrugom kupcu i uknjižiti tog drugog kupca, koji će postati vlasnik. Pošto je taj drugi kupac postao vlasnik, on može stvarnopravnom tužbom zahtevati predaju stavri od svakog pa i od vanknjižnog držaoca.

Poslovno pravo


61

4.2.2. Sticanje od nevlasnika

Od principa da niko ne može preneti više prava nego što sam ima, ve ćina savremenih pravnih sistema poznaje odstupanja. Načelno pod određenim uslovima moguće je i sticanje svojine na osnovu ugovora sa nevlasnikom, koji nije bio ovlašćen na zaključenje ugovora o raspolaganju tuđom stvari. Kod ovakvog sticanja pojavljuju se tri lica, vlasnik stvari, koji nije ugovorna strana u ugovoru o otuđenju, prenosilac koji je vlasnik, pribavilac koji je pored prenosioca druga ugovorna strana. U pozitivnom pravu sticanje od nevlasnika je regulisano čl. 31 Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima, po kojem "savesno lice stiče pravo svojine na pokretnoj stvari koju je pribavilo uz naknadu od nevlasnika koji u okviru svoje delatnosti stavlja u promet takve stvari, od nevlasnika kome je vlasnik predao stvar u državinu na osnovu pravnog posla koji nije osnov za pribavljanje prava svojine, kao i na javnoj prodaji". Prema tome, za sticanje svojine od nevlasnika potrebni su sledeći opšti uslovi: 1) da je sticalac savestan, 2) da je u pitanju pokretna stvar, 3) da postoji punovažan teretni ugovor upravljen na prenos svojine, 4) da je stvar predata sticaocu. Pod ovim opštim uslovima može se steći svojina na stvari kupljenoj od nevalsnika, ako su ispunjeni dodatni uslovi, i to: 1) da je stvar stečena od nevlasnika koji u okviru svoje delatnosti stavlja u promet takve stvari, 2) od nevlasnika kome je vlasnik predao stvar u državinu na osnovu pravnog posla koji nije osnov za pribavljanje prava svojine (od plodouživaoca, poslugoprimca, čuvara, zalogoprimca), 3) na javnoj prodaji. Novinu u odnosu na rešenja našeg predratnog prava predstavlja mogućnost da raniji vlasnik može od savesnog sticaoca da zahteva da mu stvar vrati uz naknadu po tržišnoj ceni, ukoliko ta stvar za njega ima poseban značaj. 4.2.3. Sticanje svojine održajem

Održaj (usucapio) je sticanje prava svojine na osnovu državine koja ima određene kvalitete (uzukapione državine) i koja je trajala zakonom odre đeno vreme. Za održaj se često kaže da predstavlja triumf fakata nad pravom: nevlasnik koji se neko vreme ponašao kao vlasnik postaje vlasnik, a vlasnik koji nije vršio pravo svojine prestaje biti vlasnik. Kao i zastarelost, i održaj se zasniva na ideji nevršenja prava, ali ipak sa jednom primetnom razlikom. Poverilac zna ko mu je dužnik i sa te strane je uvek u mogućnosti da vršenjem prava spreči zastarelost, dok vlasnik usled održaja može izgubiti pravo svojine i kada ne zna kod koga je stvar, pa je prema tome u objektivnoj nemogućnosti da svoje pravo vrši. Ovo pokazuje da

62


Poslovno pravo

je održaj manje sankcija za nemar u vršenju prava a više ustanova u opštem društvenom interesu. On po definiciji znači pretvaranje faktičkog stanja u pravno i kao takav doprinosi stabilnosti i izvesnosti u pravnim odnosima. Razlikujemo redovan i vanredan održaj. Da bi se stvar stekla redovnim održajem potrebno je da se radi o kvalifikovanoj državini, traži se zakonita, svojinska, savesna i prava državina. Pored državine poreban je i protek određenog roka, koji je u zakonu propisan, i on iznosi tri godine za pokretne stvari, a za nepokretne stvari, od upisa u zemljišne knjige 3 godine (kada je neko upisan u zemljišne knjige kao vlasnik, ali njegov prethodnik to nije, već je na primer upis izvršen na osnovu falsifikovane isprave), a za vanknjižni održaj se traži 10 godina. Naš Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima ne pravi razliku između ove dve vrste održaja kod nepokretnosti, već propisuje jedinstveni rok od deset godina i kaže: "Savesni i zakoniti držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina". Vanredni održaj se odlikuje manjim zahtevima u pogledu kvalifikovanosti državine i sa druge strane dužim vremenskim rokovima. Prema Zakonu o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima:" Savesni držalac pokretne stvari, na kojoj drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na toj stvari održajem, protekom deset godina", a "savesni držalac nepokretne stvari, na kojoj drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na toj stvari održajem protekom dvadeset godina" ( čl.28, st.3 i 4.). Rok je kako se vidi deset godina za pokretne, a dvadeset godina za nepokretne stvari, a manja kvalifikovanost državine sastoji se u tome što se ne traži zakonitost, već je dovoljna savesnost državine. Dejstvo održaja je u tome što nevlasnik koji stvar drži postaje vlasnik, a dotadašnji vlasnik gubi pravo svojine. To nikako ne zna či da pravo svojine zastareva, već smo napomenuli ranije da je pravo svojine apsolutno pravo koje ne zastareva.

DRUGI DEO PRIVREDNA DRUŠTVA

Poslovno pravo

I GLAVA

65

I GLAVA PRIVREDNA DRUŠTVA 1. ODREĐENJE KOMPANIJSKOG PRAVA 1.1. Određenje termina i pojma kompanijskog prava Određenje termina za novu granu prava koja ima svoj specifičan predmet izučavaja, ima posebnu težinu. Naši autori ovu disciplinu nazivaju Pravo privrednih društava, dok je u Francuskoj uobičajen naziv „Droit des societes“ ili „Droit des societes commerciales“, a u Engleskoj Company Law. U SAD se koristi termin The Law of Corporations. Kompanijsko pravo se bavi izučavanjem pravnih normi koje uređuju specifičnosti privatnopravnog udruživanja pravnih i-ili fizičkih lica i njihovog kapitala, radi ostvarivanja određenih zajedničkih interesa nastalih na toj osnovi. Predmet kompanijskog prava je izučavanje pravnih normi koje se bave privatnopravnim udruživanjem lica pravnim poslom radi ostvarivanja određenog zajedničkog ekonomskog interesa. Tri su zajedničke karakteristike ovog udruživanja: - udruživanje lica na osnovu kog nastaje posebna pravna zajednica; - udruživanje nastaje na osnovu pravnog posla (ugovora, npr); - udruživanje je usmereno na ostvarivanje nekog zajedničkog ekonomskog cilja.

1.2. Kompanijsko pravo kao grana prava Kompanijsko pravo je samostalna grana prava koja je deo šire porodice privatnog prava, što mu kao takvom određuje mesto u sistemu prava. Značaj i višeslojnost društvenih odnosa, koje regulišu norme čije izučavanje spada u domen ove najmlađe grane prava u našem pravnom sistemu, utiče na to da one nisu dovoljne za definisanje i utvređenje svih prava i obaveza u tim odnosima. Otuda, ova grana prava često pozajmljuje regulativu drugih grana prava, posebno privatnog (obligacionog, trgovinskog, naslednog, porodičnog, procesnog, radnog prava), ali često i javnog prava (upravnog, poreskog, krivičnog).

1.3. Odnos kompanijskog i srodnih grana prava 1.3.1. Kompanijsko pravo i trgovinsko pravo

Između ove dve grane prava postoji odnos komplementarnosti. Kompanijsko pravo, u kome se izučava kao posebna grana prava, nastalo je izvorno iz trgovinskog prava, budući da se na brojnim fakultetima i dalje izučava kao deo tzv. statusnog trgovinskog

66

PRIVREDNA DRUŠTVA

Poslovno pravo

prava. Ipak odnos ove dve grane prava se ne može postaviti kao odnos posebnog i opšteg, s obzirom da je reč o granama koje imaju specifične predmete izučavanja. Da zaključimo, kompanijsko pravo izučava statični aspekt privrednih društava (osnivanje, upravljanje, prestanak), dok se trgovinsko pravo bavi pitanjem pravnih poslova koje ta privredna društva kao trgovci i trgovci pojedinci i drugi privredni subjekti sklapaju međusobom (svojevrsna dinamika). 1.3.2. Kompanijsko pravo i privredno pravo

Između ove dve grane prava postoji odnos povezanosti. Privredno pravo, kao deo šire porodice grana prava, koja spadaju u tzv. poslovno pravo, izučava pravne norme koje uređuju odnos privrednih subjekata, time i privrednih društava i trgovaca pojedinaca, sa državom. povezanost privrednog prava kao posebne grane prava (koja uglavnom sadrži imperativne propise) i kompanijskog prava postoji posebno na planu uređenja slobode privređivanja i preduzetništva kao domena kompanijskog prava i ograničenja te slobode kao domena privrednog prava, kao i na planu slobodne konkurencije i njenih ograničenja.

1.4. Izvori kompanijskog prava 1) zakoni; 2) opšta pravna načela; 3) sudska i arbitražna praksa; 4) autonomni izvori: -

običaji; poslovni kodeksi; pravna nauka; autonomna akta.

Pod pojmom zakon podrazumeva se zakon u formalnom smislu, koji donosi organ zakonodavne vlasti - parlament. Na područ ju kompanijskog prava osnovni izvor je Zakon o privrednim društvima, ali i brojni drugi zakoni: Zakon o registraciji privrednih subjekata, Zakon o bankama i drugim finansijskim organizacijama, Zakon o osiguranju, Zakon o zadrugama, Zakon o računovodstvu i reviziji. Za primenu pravila važe pravila o hijerarhiji normativnih akata (zakon, podzakonski akti) i pravila o isključenju primene nezakonitih akata. U kompanijskom pravu posebnu važnost imaju naročito načelo savesnosti i poštenja, načelo dobrog privrednika, poslovne procene, profesionalne ili strukovne pažnje i sl. Ova načela sadrži naš Zakon o privrednim društvima. Iako u kontinentalnoj pravnoj tradiciji, formalno sudska praksa ne predstavlja izvor prava, faktički, niži sudovi se drže pravnih shvatanja izraženih u presudama viših.

Poslovno pravo

PRIVREDNA DRUŠTVA

67

Za ujednačavanje sudske prakse naročito su značajna načelna stanovišta kao i stavovi koji se usvajaju na sednicama predstavnika najviših republi čkih privrednih sudova. Običaji nemaju ulogu kao u građanskom i trgovinskom pravu, priroda ovog izvora kao nepisanog pravila ponašanja nije povoljna za jačanje pravne sigurnosti na tržištu kapitala, iz tog razloga investitori daju prednost pisanim izvorima. U savremenom kompanijskom pravu sve više se razvija novi institut - kodeksi, među kojima su posebno afirmisani kodeksi upravljanja kompanijama, kodeksi poslovnog morala. Ove kodekse donose udruženja privrednih subjekata kao komore, udruženja berzanskih posrednika, poslodavaca, itd. Činjenica je da kodeksi igraju sve veću ulogu u disciplinovanju ponašanja privrednog subjekta, pa i kada su sankcije povrede utvr đenih pravila samo moralne prirode. 10 Privredni subjekti mogu na autonomnoj osnovi da ure đuju brojna pitanja svog organizovanja, upravljanja, međusobnih odnosa vlasnika, čime stvaraju izvor prava za konkretan, a ne opšti slučaj. Za pravnu nauku nema spora da li je pravna nauka formalni izvor prava ili ne, pošto postoji saglasnost da ona to ne može biti, jer ne stvara pravo, a njena shvatanja ne obavezuju sudove.

2. PRIVREDNO DRUŠTVO 2.1. Pojam privrednog društva Privredno društvo je pravno lice koje osnivaju pravna i fizi čka lica radi obavljanja privredne delatnosti, a sve u cilju sticanja dobiti. Privredno društvo odgovara za svoje obaveze celkupnom imovinom, a osnivači u skladu sa zakonom i osnivačkim aktom. Privredna društva registruju se u upravnom postupku u Agenciji za privredne registre Republike Srbije koja vodi jedinstvenu, centralnu i elektronsku bazu podataka svih privrednih subjekata u našoj zemlji. Pravne forme tj. oblici privrednih društava su : orta čko društvo, komanditno društvo, društvo sa ograničenom odgovornošću kao i akcionarsko društvo. Pored ovih pravnih formi privrednih društava koje su predviđene Zakonom o privrednim društvima11, posebnim zakonom mogu se propisati drugi pravni oblici odnosno forme privrednih društava kao na primer javno preduzeće. 10

Vasiljević Mirko, “Kompanijsko pravo”, Službeni glasnik i Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, 2007.godina. 11 Skupština Srbije usvojila je novi Zakon o privrednim društvima. Zakon je objavljen u Službenom glasniku RS broj 36/2011. Zakon o privrednim društvima (Službeni glasnik RS broj 36/2011) stupa na snagu 04.06.2011. godine a počinje da se primenjuje 1.2.2012. godine, osim člana 344. stav 9.

68

PRIVREDNA DRUŠTVA

Poslovno pravo

Ogranak privrednog društva. – Zakonom o privrednim društvima je predviđeno da privredno društvo može imati jedan ili više ogranaka. Ti ogranci nemaju status pravnog lica već predstavljaju posebne organizacione delove privrednog društva. U pravnom prometu istupaju pod imenom privrednog društva, a prava i obaveze koje stiču pripadaju privrednom društvu. Takođe, ogranci nemaju svoju posebnu imovinu ali mogu imati poseban račun tzv.podračun. Iz svega navedenog može se izvesti zaključak da ogranak zaključuje poslove u ime i za račun privrednog društva čiji je organizacioni deo. Ogranke mogu osnivati strana pravna lica što predstavlja novinu koju je u domaće pravo uveo Zakon o privrednim društvima. Ovo će u praksi dovesti do smanjenja broja predstavništava i povećanje broja osnivanja ogranaka od strane stranih pravnih lica, budući da se prednost ogranaka u odnosu na predstavništva ogleda u tome što ogranci mogu zaklju čivati pravne poslove u ime i za račun osnivača a predstavništvo to ne može. Takođe u vezi sa ovim važno je napomenuti da je prilikom osnivanja ogranka strani osniva č dužan da priloži izjavu kojom preuzima odgovornost za sve eventualne obaveze ogranka.

2.2. Delatnost privrednog društva Privredno društvo može obavljati jednu ili više zakonom dozvoljenih delatnosti. Delatnosti koje privredno društvo obavlja odnose se uglavnom na proizvodnju i promet robe i vršenje usluga. Po Zakonu o registraciji privrednih subjekata privredno društvo dužno je da registruje samo svoju pretežnu delatnost bez obaveze nepotrebne registracije ostalih delatnosti, jer zakon predviđa da društvo može obavljati sve zakonom dozvoljene delatnosti. 12 Ipak, izvesna ograničenja postoje ukoliko se radi o delatnostima za koje je zakonom propisano da se mogu obavljati samo po dobijanju dozvole, saglasnosti ili drugog akta nadležnog državnog organa i one se mogu obavljati samo po dobijanju tražene dozvole, saglasnosti ili drugog akta državnog organa. Na primer, proizvodnja i promet oružja, duvana, farmaceutskih proizvoda. Važno je reći i da je za određene delatnosti propisano da se mogu obavljati samo u određenoj formi recimo delatnosti od javnog značaja mogu se obavljati samo u formi javnog preduzeća.

(tiče se davanja punomoć ja za glasanje elektronskim putem) i člana 586. stav 1. tačka 8) ovog zakona (tiče se kaznenih odredbi u vezi sa omogućavanjem davanja punomoć ja za glasanje elektronskim putem), koji će se primenjivati od 1.1.2014. godine. Ovim novim zakonom stavljeni su van snage dosadašnji Zakon o privrednim društvima ("Sl. glasnik RS", br. 125/2004, kao i Zakon o privatnim preduzetnicima ("Sl. glasnik SRS", br. 54/89 i 9/90 i "Sl. glasnik RS", br. 19/91, 46/91, 31/93 - odluka USRS, 39/93, 53/93, 67/93, 48/94, 53/95, 35/2002, 101/2005 - dr. zakon, 55/2004 - dr. zakon i 61/2005 dr. zakon). 12 Detaljnije u Zakonu o privrednim društima, Službeni glasnik RS br.36/2011, u članu br. 88.

Poslovno pravo

PRIVREDNA DRUŠTVA

69

Zakon o privrednim društvima propisuje da privredno društvo može obavljati delatnost u prostoru koji ispunjava uslove u pogledu tehničke opremljenosti, zaštite na radu i zaštite unapređenja životne sredine, a nadležni organi vrše proveru ispunjenosti ovih uslova u toku redovnog pregleda. Izuzetak od ovog pravila jedino postoji u slučaju proizvodnje i prometa, distribucije, prerade i uskladištenja materija opasnih i štetnih po zdravlje ljudi i životnu sredinu koje se mogu obavljati tek pošto nadležni organ rešenjem utvrdi ispunjenost neophodnih uslova za obavljanje delatnosti.

2.3. Sedište privrednog društva Sedište privrednog društva predstavlja mesto iz koga se upravlja poslovima društva. Ono se određuje osnivačkim aktom i registruje prilikom osnivanja. Svaka promena sedišta se registruje u Agenciji za privredne registre. Važno je reći da se sedište društva upisuje u osnivački akt, a prilikom registracije nije potrebno podneti osnov (npr.zakup poslovnih prostorija) po kome društvo koristi odre đeno sedište.13 Važno je reći da je sedište danas od značaja zbog određivanja opšte mesne nadležnosti suda u slučaju spora.

2.4. Poslovno ime privrednog društva Poslovno ime predstavlja naziv privrednog društva pod kojim ono posluje i služi za razlikovanje jednog društva od ostalih društava na tržištu. Na takav na čin vrši se individualizacija privrednog društva. 14 Poslovno ime ne može da bude zamenjivo, sa poslovnim imenom drugog društva, niti da izaziva zabunu o privrednom društvu ili o njegovoj delatnosti. Privredno društvo u svom poslovanju može koristiti jedno ili više modifikovanih ili skraćenih naziva pod uslovom da su ti nazivi navedeni u osnivačkom aktu privrednog društva. Poslovno ime mora sadržati oznaku pravne forme društva (npr.za akcinarsko društvo to je AD). Izbor poslovnog imena je u načelu slobodan ali postoje određena zakonska ograničenja. Ukoliko poslovno ime sadrži naziv domaće države ili teritorijalne jednice, grb, zastavu i druge državne anbleme, mora postojati saglasnost nadležnog državnog organa države ili teritorijalne jedinice. Poslovno ime može sadržati naziv ili simbole strane države ili međunarodne organizacije u skladu sa propisima te države, odnosno međunarodne organizacije. Poslovno ime može sadržati ime ili

13

Zakon o privrednim društvima reguliše to u članu br. 19. Glavna novina je predviđanje kao mogućnosti ustanovljenja adrese za prijem elektronske pošte. O tome videti više u Zakonu u čl. br. 21. 14 “Poslovno ime mora obavezno sadržati naziv, pravnu formu i mesto gde se nalazi.“, čl.22, st.3 citiranog zakona.

70

PRIVREDNA DRUŠTVA

Poslovno pravo

deo imena nekog fizičkog lica, ali samo uz saglasnost tog lica odnosno njegovih srodnika ukoliko je to lice umrlo. Poslovno ime društva je na srpskom jeziku i pismu koje je u službenoj upotrebi. Po Zakonu o privrednim društvima može biti i na stranom jeziku tj. može sadržati pojedine strane reči ukoliko one čine ime, odnosno poslovno ime ortaka, člana ili akcionara tj. njihov robni ili uslužni žig, tj. ukoliko su uobi čajene na srpskom jeziku ili ukoliko za njih nema odgovarajuće reči na srpskom jeziku tj.ukoliko se radi o rečima na mrtvom jeziku. Sa druge strane, Zakon o registraciji privrednih subjekata sadrži odredbu kojom je predviđeno da osnivač privrednog društva može da registruje poslovno ime na stranom jeziku ukoliko se radi o jeziku koji je u službenoj upotrebi u zemljama Evropske unije, te se ovom odredbom uklanjaju ograni čenja predviđena Zakonom o privrednim društvima budući da je Zakon o registraciji privrednih subjekata specijalan zakon u odnosu na Zakon o privrednim društvima. Zakonom je predviđena obaveza upotrebe poslovnog imena u poslovnim pismima i drugim dokumentima privrenog društva uključujući i one u elektronskoj formi. Poslovno ime može se preneti na drugo lice samo zajedno s prenosom društva koje pod tim imenom posluje. Ukoliko član društva čije je ime sadržano u poslovnom imenu društva prestane da bude član tog društva, to društvo može nastaviti svoje poslovanje samo uz njegovu saglasnost. Privredno društvo može u svako doba doneti odluku o promeni poslovnog imena i ona se vrši u skladu sa osnivačkim aktom i registruje u Agenciji za privredne registre. Registracija naziva privrednog društva predstavlja novinu koja omogu ćava zainteresovanom licu da rezerviše određeni naziv čime osigurava da treća lica neće koristiti taj naziv dok traje rezervacija. Rezervacija traje 60 dana ali se može obnoviti.

2.5. Osnivanje privrednog društva Za osnivanje privrednog društva potrebno je da osnivač ili osnivači donesu odluku o osnivanju privrednog društva. Ukoliko postoji jedan osniva č (što se može desiti kod a.d.ili d.o.o.) donosi se odluka o osnivanju, a kada postoji više osniva ča (kod o.d ili k.d.) kod kojih postoji najmanje dva osnivača donosi se ugovor o osnivanju . Osnivački akt se uvek donosi u pisanoj formi i potpisi svih osniva ča moraju biti overeni u sudu. U slučaju naknadnih promena osnivačkog akta, primenjuju se odredbe osnivačkog akta, ili zakona o potrebnoj većini glasova za izmenu osnivačkog akta. Zakonom o privrednim društvima predviđena je posebna sadržina osnivačkog akta u zavisnosti od toga o kojoj se formi (obliku) privrednog društva radi, o čemu će više reči biti kasnije. U principu, osnivački akt uvek sadrži obredbe o poslovnom imenu, sedištu, delatnosti, osnivačima, zatupanju, itd. Pripremne radnje za osnivnje privrednog društva obavljaju osniva či. Te radnje odnose se na obezbeđenje sedišta društva, uplatu osnivačkog kapitala društva, overu potpisa lica ovlašćenih za zastupanje kao i druge radnje u vezi sa osnivanjem društva. Za obaveze preuzete u vezi sa osnivanjem privrednog društva odgovaraju osnivači društva i to solidarn celokupnom svojom imovinom. Nakon osnivanja,

Poslovno pravo

PRIVREDNA DRUŠTVA

71

društvo može preuzeti solidarnu odgovornost za obaveze osnivača nastale u vezi sa osnivanjem društva ratifikacijom ugovora koji su zaključeni pre osnivanja društva. Privredno društvo se može osnovati na vremenski ograničeni i na vremenski neograničeni rok. Ukoliko osnivačkim aktom nije ništa predviđeno smatra se da je osnovano na vremenski neograničeni rok, ukoliko je rok sa druge strane osnivačkim aktom propisan društvo prestaje da postoji istekom poslednjeg dana tog roka. Registracija privrednog društva. - Nakon pribavljanja svih potrebnih dokumenata osnivači lično ili preko ovlašćenog lica podnose prijavu za registraciju osnivanja privrednog društva Agenciji za privredne registre koja u upravnom postupku rešava po podnetoj prijavi. Agencijom rukovodi registrator koga imenuje upravni odbor agencije uz prethodnu saglasnost Vlade Srbije, Agencija po zakonu treba da odlu či po podnetoj prijavi u roku od 5 dana od dana podnošenja iste, a istekom ovog roka smatraće se da je zahtev usvojen tzv. pozitivno ćutanje uprave. U slučaju da postoje određene nepravilnosti u podnetoj prijavi, Agencija donosi zaključak kojim nalaže podnosiocu da u određenom roku ispravi uočene nedostatke, u suprotnom ukoliko nedostataka nema donosi rešenje o registraciji osnivanja. Od tog trenutka privredno društvo stiče pravni subjektivitet, a podaci o osnovanom društvu objavljuju se na internet stranici Agencije za privredne registre. Da bi društvo postalo operativno, potrebno je da nakon registracije osnivanja, kada se dobija i matični broj društva da podnese poresku prijavu kao i da otvori stalan bankovni račun.

2.6. Pojam i načela upisa u registar Privredna društva se registruju u Agenciji za privredne registre Republike Srbije od 31.12.2004. godine kada je novim Zakonom o registraciji privrednih subjekata regulisan postupak registracije privrednih društava u upravnom postupku, umesto do tada važećeg sudskog postupka registracije. Registar predstavlja jedinstvenu, centralnu, elektronsku i javnu bazu podataka o registrovanim privrednim subjektima i podacima u vezi sa njima, dok registrom upravlja fizičko lice - registrator koga imenuje upravni odbor Agencije uz prethodnu saglasnost Vlade. Agencija za privredne registre ima status pravnog lica i ona o podnetim zahtevima odlučuje u prvom stepenu, dok u drugostepenom postupku odlu čuje ministarstvo nadležno za poslove privrede. 2.6.1. Zakon o registraciji privrednih subjekata propisuje sledeć a nač ela upisa u registar:

1) načelo javnosti - znači da su podaci iz registra dostupni svim zainteresovanim licima, bez dokazivanja pravnog interesa; 2) načelo istinitosti i savesnosti - predviđa da treća lica koja se u pravnom prometu pouzdaju u podatke iz registra ne mogu snositi štetne posledice koje proisteknu zbog netačno registrovanog podatka ili propuštnja registracije podatka; 3) načelo samostalnosti u rešavanju - zapravo znači da je registrator nezavisan u svom radu u okviru svojih zakonom utvr đenim ovlašćenjima;

72

PRIVREDNA DRUŠTVA

Poslovno pravo

4) načelo efikasnkosti - propisuje da je registrator dužan da sve prijavljene podatke bez odlaganja unese u registar; 5) načelo dostupnosti - znači da se pristup registru obezbeđuje elektronskim putem kao i na drugi propisan način, radi registracije i uvida; 6) načelo ekonomičnosti - predviđa da se postupak registracije, uvida i izdavanja izvoda sprovodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova; 7) načelo prioriteta - znači da u slučaju sukoba interesa u vezi sa registracijom podataka prioritet ima ranije podneta registraciona prijava; 8) načelo jedinstva unosa podataka prilikom registracije osnivanja - zapravo znači da se prilkom registracije osnivanja istovremeno registruju svi podaci iz registracione prijave.

2.7. Zastupanje privrednog društva Privredna društva zastupaju lica koja imaju ovlašćenja da to čine. Ovlašćenja daju sami osnivači imenovanjem određenih lica u organe upravljanja društva, odnosno, kao zastupnike društva ili imenovanjem zastupnika davanjem punomo ć ja za zastupanje trećim licima. Lica koja zastupaju društvo preduzimaju pravne radnje i pravne poslove u ime i za račun privrednog društva. Ona mogu biti upisana u registar (npr. direktor) ali i ne moraju (punomoćnici). Obim ovlašćenja zastupnika koji se upisuje u registar je individualno ili zajedničko zastupanje, medjutim, zakon predviđa mogućnost ustanovljavanja i internih ovlašćenja koja se ne upisuju u registar i u tom smislu ne proizvode pravna dejstva prema trećim licima već samo između društva i zastupnika. Naime, u ovom slučaju zastupnici koji prekorače interna ovlašćenja odgovaraju društvu za štetu koju mu na ovakav način prouzrokuju. Dakle, predmet upisa nisu više ograničenja po vrsti ili vrednosti, ona mogu biti predmet internih akata društva, već se upisuje samo kolektivno zastupanje (zastupanje dva ili više lica koja mogu zaklju čivati pravne poslove samo zajedničkim istupanjem). U slučaju internih ograničenja i registrovanog individualnog zastupanja društvo ne može isticati prigovor prema trećim licima da su poslovi zaključeni u prekoračenju ovlašćenja. Ovaj prigovor može se istaći samo u slučaju postojanja kolektivnog zastupanja (zastupanje od strane dva ili više lica zajedno), a pravni posao ili radnju preduzelo je jedno lice čime je prekoračilo svoja ovlašćenja te takav pravni posao ne obavezuje privredno društvo budući da se radu o objavljenim podaci ma upisanim u registar . Pravni poslovi zastupnika društva, izvan delatnosti društva navedenih u osniva čkom aktu obavezuju privredno društvo, osim ukoliko privredno društvo ne dokaže da je treće lice znalo ili je moralo znati da se radi o poslovima izvan te delatnosti. Zakon o privrednim društvima sadrži brojne novine vezane za organe upravlajnja u privrednim društvima. Tako zakon predvi đa da ortačko društvo zastupaju ortaci, komanditno komplementari na način utvr đen zakonom odnosno osnivačkim aktom društva. Društvo sa ograničenom odgovornošću zastupa direktor

Poslovno pravo

PRIVREDNA DRUŠTVA

73

ili upravni odbor, isto je i sa zatvorenim akcionarskim društvom, dok otvoreno akcionarsko društvo ima obavezno upravni odbor, izvršni odbor direktora i generalnog direktora, koji je u isto vreme i predsednik upravnog odbora. Zakon posebno ističe kao novinu i to da zastupnik društva može biti pored fizičkog i pravno lice, sa dodatnim uslovom da u privrednom društvu mora postojati makar jedan zastupnik koji je fizičko lice. Zastupnici su dužni da svoje poslove obavljaju savesno i u interesu društva kao i da budu lojalni društvu o čemu će više reči biti kasnije. Ovlašćeni zastupnici mogu dati punomoć je za zastupanje drugim licima i taj obim punomoć ja može biti različit u skladu sa Zakonom o oblgacionim odnosima. Prokura je poslovno punomoć je kojim društvo ovlašćuje jedno ili više fizičkih lica da u njegovo ime i za njegov račun zaključuju pravne poslove i preduzimaju pravne radnje.15 Njen obim određen je zakonom, te se ne može proširivati niti smanjivati. Prokurista je ovlašćen na zaključivanje svih pravnih poslova u ime i za račun društva, osim onih koji se tiču otuđenja i opterećenja nepokretnosti. Kao što je već rečeno ovlašćenja iz prokure se ne mogu ograničiti, i ona se ne može dati na određeno vreme, niti vezati za određene uslove. Ona važi od momenta imenovanja prokuriste i njegove registracije pa do momenta njegovog opoziva i brisanja iz registra. Prokuru daje nadležni organ privrednog društva npr. kod otvorenog akcionarskog društva to je upravni odbor i ona može biti data kao pojedina čna ili zajednička. Ako je data većem broju lica kao pojedinačna, svaki prokurista ima sva zastupnička ovlašćenja iz prokure, a ako je data kao zajedni čka pravni poslovi koje prokuristi zaključuju punovažni su samo uz saglasnost svakog od njih, dok radnje trećih lica koje se učine prema jednom prokuristi smatra se da su učinjene prema svim prokuristima. Prokura se daje samo fizičkom licu u pisanom obliku, neprenosiva je i upisuje se u registar.

2.8. Posebne dužnosti prema društvu Zakon o privrednim društvima navodi određen krug lica koja imaju posebne dužnosti prema privrednom društvu, a ona su sledeća:: 1) ortaci kod ortačkog društva i komplementari kod komanditnog društva; 2) članovi društva sa ograničenom odgovornošću, odnosno, akcionari kod akcionarskog društva koji imaju značajno učešće u osnovnom kapitalu, kao i kontrolni članovi doo. i akcionarskog društva; 3) zastupnici društva; 4) direktori, članovi upravnog odbora, članovi izvršnog odbora, članovi nadzornog odbora; 15

Detaljnije u čl. br. 35 st.1, Zakona o privrednim društvima, Službeni glasnik RS br.36/2011.

74

PRIVREDNA DRUŠTVA

Poslovno pravo

5) punomoćnici; 6) likvidacioni upravnik. 16 Navedena lica dužna su da izvršavaju svoje poslove savesno, sa pažnjom dobrog privrednika, u najboljem interesu društva kao i da svoju procenu zasnivaju na mišljenjima lica stručnih za odgovarajuću oblast. Ako postupaju na navedeni način nisu odgovorna za štetu koja iz takve procene nastane društvu. Dužnost pažnje – Navedena lica dužna su da postupaju lojalno prema društvu, što znači da ne koriste imovinu društva u ličnom interesu; da ne koriste povlašćenje informacije za svoje lično bogaćenje; ne zloupotrebljavaju pozicije u društvu za svoje lično bogaćenje; ne koriste poslovne mogućnosti društva za svoje lične potrebe i slično. Nepoštovanje ovog pravila može imati za posledicu obavezu na naknadu štete ne samo prema privrednom društvu nego i prema partnerima društva.17 Dužnost izbegavanja sukoba interesa postoji ako lica, koja imaju posebne dužnosti prema društvu, u svom interesu ili u interesu sa njima povezanih lica: - koriste imovinu društva; - koriste informacije do kojih su došli u tom svojstvu, a koje ina če nisu javno dostupne; - zloupotrebe svoj položaj u društvu; - koriste mogućnosti za zaključenje poslova koji se ukažu društvu. Dužnost izbegavanja sukoba interesa postoji nezavisno od toga da li je društvo bilo u mogućnosti da iskoristi imovinu, informacije ili zaklju či poslove. Ne postoji povreda pravila o sukobu interesa ni odgovornost za naknadu štete ako je pravni posao odobren od strane odgovaraju ćeg organa društva,18 pri čemu je obavezno da su licima koja o tome odlučuju bile poznate sve materijalne činjenice povezane sa ličnim interesom. Pravni posao zaključen u sukobu interesa je ništav, ali se to neće dogoditi ukoliko lice koje je zaklju čilo ugovor sa društvom dokaže da je pravni posao bio u interesu društva i da nije postojao lični interes kod određenog lica. Dužnost poštovanja zabrane konkurencije - gore navedena lica ne mogu biti direktno ili indirektno angažovana u drugom društvu konkurentske delatnosti, zatim, istovremeno biti u svojstvu preduzetnika koji se bavi istom ili sli čnom delatnošću, takođe biti osnovači ili članovi u drugom privrednom društvu koje se 16

Zakon o privrednim društvima (Slubeni glasnik RS 36/2011) u čl. 61. u poslednjem stavu navodi i mogućnost da se osnivačkim aktom datog privrednog društva odrede i druga lica, kao lica koja imaju posebne dužnosti prema društvu. 17 Citirani zakon, u članu 63. detaljno iznosi sadržinu dužnosti pažnje. Takođe isti zakon u članu 64. izričito propisuje da društvo može podneti tužbu za naknadu štet protiv lica koje postupa suprotno pravilima dužnosti pažnje. 18 Ovakvo odobrenje daje najčešće nadzorni organ društva, a ako društvo nema nadzorni odbor tu funkciju obavlja skupština privrednog društva.

Poslovno pravo

PRIVREDNA DRUŠTVA

75

bavi istom ili sličnom delatnošću. Ova zabrana se može osnivačkim aktom i proširiti na veći krug lica od ovih taksativno nabrojanih u zakonu, dok tako đe postoji i mogućnost uslovno rečeno ukidaja ove dužnosti onim licima koja dobiju odobrenje za vršenje tih poslova od strane nadležnog organa privrednog društva. Pored toga, poslovi koje izvrši lice, ne poštujući dužnost zabrane konkurencije, priznaju se kao poslovi izvršeni za račun društva, a društvu se predaje svaki novčani iznos koji je ostvaren od takvih poslova. Drštvo tako đe, u ovom slučaju ima pravo na tužbu za naknadu štete, kao i pravo da isklju či člana, ako je to lice član društva, pravo da raskine radni odnos sa tim licem ako je zaposleno u privrednom društvu, ili da izrekne meru zabrane obavljanja delatosti za to lice u samom društvu ili konkurentskom privrednom društvu. 19

2.9. Dužmost čuvanja poslovne tajne i pravo na informisanje Poslovna tajna je informacija o poslovanju društva odre đena osnivačkim aktom ili ugovorom članova, odnosno statutom akcionarskog društva za koju je očigledno da bi prouzrokovala znatnu štetu društvu ako bi došla u posed nekog lica koje nije ovlašćeno da je zna. Poslovnu tajnu uvek predstavljaju podaci iz ponuda za javno nadmetanje na kojem se privredno društvo javlja kao ponuđač. Uopšteno govoreći, postoje proizvodne i komercijalne poslovne tajne. Proizvodnu tajnu predstavljaju podaci o nepatentiranim pronalascima i inovacijama u obavljanju poslova društva. Komercijalnu tajnu sa druge strane predstavljaju podaci o poslovnim partnerima, finansijskom poslovanju, itd. Poslovnu tajnu ne mogu da predstavljaju informacije čije je objavljivanje obavezno u skladu sa zakonom ili koje su u vezi sa povredom zakona, povredom dobrih poslovnih običaja ili informacije o tome da postoji osnovana sumnja o korupciji u društvu. Poslovnu tajnu naročito moraju čuvati lica koja imaju posebne dužnosti prema društvu, a u protivnom odgovaraju društvu za štetu koje ono odavanjem poslovne tajne pretrpi. Navedena lica su dužna da čuvaju poslovnu tajnu, i nakon prestanka tog svojstva, i to u periodu od dve godine, od dana prestanka tog svojstva, dok se osnivačkim aktom društva taj period može produžiti, ali ne duže od pet godina. 20 Ako lice postupi suprotno obavezi čuvanja poslovne tajne, biće dužno da naknadi štetu društvu, biće isključeno iz društva ako je član istog, takođe nastaje i osnov za raskid radnog odnosa za to lice ako je zaposleno u privrednom društvu. 19

Detaljnije u Zakonu o privrednim društvima, u članovima 75-80. Videti više u ZPD (Službeni glasnik RS 36/2011), član 72.

20

76

PRIVREDNA DRUŠTVA

Poslovno pravo

Važno je posebno istaći da ne postoji odavanje poslovne tajne od strane lica koje savesno, u dobroj veri ukaže nadležnim organima na postojanje korupcije, krivičnog dela ili prekršaja. Pravo na informisanje članova društva - društvo je dužno da svoje ortake, članove, ili akcionare informiše o svom finansijskom stanju ili poslovanju i da im učini dostupnim informacije i dokumenta koja se u skladu sa zakonom i osnivačkim aktom moraju učiniti dostupnim. U slučaju da društvo ne postupi po zahtevu gore navedenih lica, i uskrati im uvid u dokumentaciju i potrebne informacije, članovi čije je pravo povređeno mogu u vanparničnom postupku, sudskim putem ostvariti pravo na informisanje. 21

2.10. Opšti akti privrednog društva Osnovni, opšti akt privrednog društva je osniva čki akt privrednog društva. Njime se uređuje organizacija i poslovanje društva, a donosi se i menja u skladu sa procedurom koja je propisana zakonom i samim osnivačkim aktom. Osnivački akt mora sadržati obavezne elemente propisane zakonom (za svaki oblik privrednog društva propisana je sadržina), ali može sadržati i druge elemente kojim osniva či uređuju međusobne odnose. Pored osnivačkog akta koji je i obavezni opšti akt, privredno društvo može imati i ugovor osnivača društva (kod od, kd, doo) tj. statut za akcionarsko društvo. Njime se bliže određuju međusobni odnosi među osnivačima privrednog društva i on se ne prilaže u postupku registracije. U slu čaju nesklada između osnivačkog akta i ugovora tj. statuta primenjuju se odredbe osnivačkog akta. Pored osnivačkog akta društvo može imati i druge opšte akte kao na pimer: -

pravilnik o računovodstvu, pravilnik o zaštiti na radu, pravilnik o radu, pravilnik o kancelarijskom poslovanju, itd.

Ova akta donosi nadležni organ društva, najčešće upravni odbor. Društvo je dužno da čuva navedena akta u svom sedištu i to osnivački akt i njegove izmene trajno, a ostala dokumenta najmanje 5 godina .

2.11. Imovina privrednog društva Imovinu privrednog društva čine pravo svojine (na novcu, hartijama od vrednosti, pokretnim i nepoketnim stvarima), kao i druga prava koje društvo može imati (zaloga, zakup, itd.).

21

Isti zakon u članu 81. detaljno brađuje pravo na informisanje.

Poslovno pravo

PRIVREDNA DRUŠTVA

77

Početna imovina društva formira se iz uloga osnivača i tu imovinu čine ulozi u novcu, ulog u stvarima, pravima, radu i uslugama akcije i udeli u drugim privrednim društvima. Kada je predmet uloga svojina, svi uneti ulozi predstavljaju svojinu društva i ne mogu biti korišćeni od strane ortaka, članova i akcionara kao njihova lična imovina. Vrednost nenovčanih uloga OD, KD, DOO kao i AD utvr đuju sporazumno osnivači društva, a tek ukoliko se oni ne mogu sporazumeti procenu vrednosti vrši ovlašćeni procenjivač ili sud u vanparničnom postupku.

3. PREDUZETNIK Poslovanje preduzetnika predstavlja materiju koja je do poslednjih izmena Zakona o privrednim društvima iz 2011. godine bila regulisana Zakonom o privatnim preduzetnicima, kao i Zakonom o privrednim društvima iz 2004. godine. Odredbama novog Zakona o privrednim društvima 22 prestaje da važi Zakon o privatnim preduzetnicima, kao i prethodni Zakon o privrednim društvima iz 2004. godine, što za posledicu ima detaljno regulisanje položaja preduzetnika upravo Zakonom o privrednim društvima iz 2011. godine.23 Preduzetnik predstavlja fizičko lice koje radi sticanja dobiti osniva radnju i samostalno obavlja sve zakonom dozvoljene delatnosti, uklju čujući umetničke i stare zanate.24 Preduzetnik odgovara za sve obaveze iz obavljanja delatnosti celokupnom svojom imovinom, u koju ulazi i imovina koju je stekao obavljanjem preduzetničke delatnosti. Odgovornost za ove obaveze ne prestaje brisanjem preduzetnika iz registra. On obavlja delatnost pod svojim ličnim imenom, imenom drugog lica ili posebnim imenom uz koje se uvek dodaje „preduzetnik“ ili „pr“. Organizacioni oblik obavljanja delatnosti od strane preduzetnika je radnja, za koju je važno reći da nema status pravnog lica. 25 Fizičko lice se može registrovati kao preduzetnik ako ispunjava slede će uslove: 22

Služeni glasnik Republike Srbije 36/2011. Raniji Zakon o privatnim preduzetnicima je bio lex specialis u odnosu na ZPD, što je značilo da je u slučaju nesaglasnosti između jednog i drugog zakona, prevagu imao Zakon o privatnim preduzetnicima, a sve u skladu sa maksimom „Lex specialis derogat legi generali.“ 24 Individualni poljoprivrednik nije preduzetnik u smislu ovog zakona. ZPD, čl.83. 25 Mora se primetiti da je zakonodavac propustio da izvrši promenu naziva samog zakona, jer on u nazivu ima „privredna društva“, što preduzetnik nije jer predstavlja fizičko lice, on registracijom ne postaje pravno lice, što druge forme privrednih društava jesu. (od.kd.doo.ad). Prikladniji bi bio naziv Zakon o privrednim subjektima, ili sl., s obzirom da se zakonodavac odlučio da samim zakonom u potpunosti reguliše materiju preduzetnika. 23

78

PRIVREDNA DRUŠTVA

Poslovno pravo

- da je zdravstveno sposobno; - da je poslovno sposobno; - da mu sudskom ili prekršajnom odlukom nije zabranjeno obavljanje

određene delatnosti; - da ima opremu i kadrove propisane za obavljanje određene delatnosti, kao i odgovarajući prostor. S obzirom na delatnost postoje razne vrste radnji: zanatske, ugostiteljske, trgovinske, agencije, biroi, itd. Preduzetnik gubi to svojstvo brisanjem iz registra, ali je važno napomenuti da i nakon brisanja iz registra i dalje ima obavezu neograničene odgovornosti26 za svoje obaveze nastale do trenutka brisanja iz registra. Preduzetnik prestaje sa radom odjavom ili po sili zakona. Po sili zakona prestaje preduzetnička delatnost u sledećim slučajevima: 1. smr ću ili trajnim gubitkom poslovne sposobnosti; 2. istekom vremena, ako je obavljanje delatnosti registrovano na određeno vreme; 3. ako mu je poslovni račun u blokadi duže od dve godine, na osnovu zahteva za brisanje preduzetnika iz registra, koji podnese Narodna banka Srbije ili Poreska uprava; 4. ako je pravosnažnom presudom utvr đena ništavost registracije preduzetnika; 5. ako mu je pravosnažnom presudom, izvršnom odlukom nadležnog organa ili suda časti komore u koju je učlanjen, izrečena mera zabrane obavljanja delatnosti, i dr. 27 Zakon predviđa mogućnost nastavljanja preduzetničke delatnosti od strane naslednika u slučaju smrti ili gubitka poslovne sposobnosti, ako preduzetnik prijavi nastavak obavljanja delatnosti nadležnom registru u zakonskom roku. 28

4. ORTAČKO DRUŠTVO Ortačko društvo osnivaju dva ili više fizičkih ili pravnih lica radi obavljanja određene privredne delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom. Novinu u Zakonu o privrednim društvima predstavlja odredba da ovaj oblik organizovanja sada mogu osnivati i pravna lica što po prethodnim zakonima koji su regulisali ovu 26

Odgovara celokupnom ličnom imovinom. ZPD, čl.91. 28 Prijavljuje se nastavak delatnosti na osnovu rešenja o nasle đivanju ili sporazumu o deobi imovine, tako što se vrši prijava nastavka obvljanja delatnosti preduzetnika Agenciji za privredne registre u roku od 30 dana od smrti preduzetnika. 27

Poslovno pravo

PRIVREDNA DRUŠTVA

79

oblast nije bilo moguće. Minimalan broj članova ortačkog društva je dva, dok maksimalan broj nije ograničen. Članovi ortačkog društva nazivaju se ortaci i oni i za obaveze društva solidarno odgovaraju celokupnom svojom imovinom. Osnivački akt sadrži podatke o ortacima, poslovnom imenu, sedištu, delatnosti, označenje vrste i vrednosti uloga ortaka i druge elemente. Promena osniva čkog akta se obavlja saglasnošću svih ortaka osim ukoliko osnivačkim aktom nije drugačije predviđeno. Pored osnivačkog akta ortačko društvo može imati i Ugovor ortaka društva kojim se bliže uređuju međusobni odnosi ortaka, te u slučaju neusklađenosti ugovora i osnivačkog akta primenjuje se osnivački akt, koji se za razliku od ugovora prilaže u postupku registracije ortačkog društva. Ulog ortaka može biti u novcu, stvarima, pravima, kao i radu i uslugama, a procenu nenovčanih uloga vrše sami ortaci. Ne postoji minimalan ulog osnivača, zbog neograničene solidarne odgovornosti ortaka ali zakonom propisano da ulozi moraju biti jednaki. Na osnovu uloga u društvo ortaci stiču udele, a prenos udela u društvu među ortacima nema nikakva ograničenja. Trećem licu ortak može preneti udeo samo uz saglasnost ostalih ortaka, pri čemu oni imaju pravo preče kupovine. Ukoliko ortaci ne iskoriste svoje pravo preče kupovine njime se može slobodno raspolagati. Odluke ortaka o pitanjima koja predstavljau redovnu delatnost društva, donose se većinom glasova od ukupnog broja ortaka. Saglasnost svih ortaka potrebna je za odluke koje su izvan redovne delatnosti društva kao i za odluku o prijemu novog ortaka. Pošto su ulozi jednaki svaki ortak ima pravo na jedan glas. Poslovođenje - svaki ortak ima pravo i obavezu da vodi poslove društva osim ukoliko je osnivačkim aktom ovo pravo preneto na jednog ili nekolicinu ortaka. Ukoliko je više ortaka ovlašćeno na poslovođenje svaki od njih može da postupa samostalno osim ako se jedan od ortaka usprotivi tom pravu. Ako je osnivačkim aktom ili ugovorom predviđeno da su ortaci ovlašćeni da poslovode zajedno za svaki posao potrebna je saglasnost svih ortaka osim ukoliko se radi o poslu koji ne trpi odlaganje. Poslovođenje obuhvata poslove koji se redovno obavljaju u okviru delatnosti društva, ostali poslovi mogu se obavljati samo uz saglasnost ostalih ortaka. Zastupanje - svaki ortak može zastupati društvo ako osnivačkim aktom nije drugačije određeno. Ako su dva ili više ortaka ovlašćeni za zastupanje svaki od ortaka je ovlašćen da postupa samostalno, osim ako osnivačkim aktom nje predviđeno zajedničko zastupanje. Dobit i gubitak - na kraju poslovne godine ortaci usvajaju finansijski izveštaj te se utvr đuje dobit i učešće svakog ortaka u gubitku. Dobit i gubici raspodeljuju se na jednake delove budući da ortaci imaju jednake udele u društvu. 29

29

Zakon o privrednim društvima reguliše pravnu formu ortakluk u sledećim članovima 93124.

80

PRIVREDNA DRUŠTVA

Poslovno pravo

5. KOMANDITNO DRUŠTVO Komanditno društvo je privredno društvo, koje ima dve vrste članova, fizičkih ili pravnih lica. Razlikujemo članove društva koji su uneli imovinu u društvo i njih nazivamo komanditiorima, sa druge strane imamo komplementare, članove društva koji nisu uneli sredstva u društvo, ali odgovaraju za obaveze društva celokupnom svojom imovinom, za razliku od ovih prvih koji odgovaraju do visine svoga udela u društvu. Društvo mora imati najmanje po jednog komanditora i komplementara. Imena komplementara obavezno se upisuju u registar za razliku od komanditora, koji ne moraju biti upisani u registar, ali se upisuje iznos njihovih uloga u društvo. Komanditno društvo za svoje obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom. Ono se osniva osnivačkim aktom, tačnije na osnovu Ugovora o osnivanju koji zaključuju svi komanditori i komplementari. Njime treba odrediti i ukupan iznos uloga svakog od komanditora i ulog može biti u novcu, stvarima, pravima, radu i uslugama. Komplementar ima položaj člana ortačkog društva. On solidarno sa društvom, odgovara za obaveze društva, upravlja društvom i vodi poslove društva i zastupa ga. Sa druge strane, komanditor ima položaj člana društva sa ograničenom odgovornošću, te odgovara za obaveze društva do visine svog uloga u društvo. Ali komanditor može za obaveze društva odgovarati kao i komplementar, ako je njegovo ime uz njegov pristanak navedeno u poslovnom imenu društva. 30 Osnivačkim aktom treba urediti pitanje raspodele dobiti i gubitaka iz društva. Komanditor treba da učestvuje u dobiti srazmerno svom udelu u društvu i to može da bude odeđeni procenat od dobiti od društva. Sa druge strane za preostali deo dobiti može biti predviđeno da pripada komplementaru s obzirom na njegovu odgovornost za obaveze društva. Svoj udeo u društvu član društva ne može preneti na drugo lice bez saglasnosti ostalih članova. I ovde prilkom prenosa udela na tre ća lica članovi društva imaju pravo preče kupovine . Poslove komanditnog društva mogu voditi samo komplementari te se ova forma privrednog društva koristi, ako neko lice želi da se bavi privrednom delatnošću, ali ne raspolaže potrebnim sredstvima. To lice može da okupi druga lica sa potrebnim sredstvima koja ne žele da odgovaraju obaveze iz obavljanja privredne delatnosti.31 Treba još dodati i to da komanditno društvo ne prestaje u slučaju smrti komanditora tj. prestanka komanditora koji nije fizičko lice. Ukoliko iz komanditnog društva istupe svi komplementari, komanditori imaju pravo da jednoglasno donesu odluku o promeni pravne forme društva u DOO ili AD. Ako iz 30

ZPD u članu 135. ZPD reguliše celokupnu materiju komanditnog društva u članovima 125-138.

31

Poslovno pravo

PRIVREDNA DRUŠTVA

81

komanditnog društva istupe svi komanditori, komanditno društvo se može transformisati u ortačko društvo zbog neograničene odgovornosti komplementara koja se upodobljava odgovornosti ortaka. 32

6. DRUŠTVO S OGRANIČENOM ODGOVORNOŠĆU Društvo s ograničenom odgovornošću predstavlja privredno društvo koje osnivaju jedno ili više fizičkih i pravnih lica radi obavljanja privredne delatnosti, a sve u cilju sticanja dobiti. Kao što se može primetiti DOO može biti osnovan od strane jednog osnivača, za razliku od ortačkog i komanditnog društva koje za osnivanje zahteva najmanje dva osniva ča. Društvo s ograničenom odgovornošću za svoje obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom, a članovi društva ne odgovaraju za obaveze društva, ali snose rizik poslovanja do svog uloga u društvo. Za osnivanje društva sa ograni čenom odgovornošću potrebno je obezbediti osnivački kapital u iznosu od 100 000 dinara.33 Osnivački akt sadrži: puno ime i prebivalište tj. sedište svakog osniva ča; poslovno ime i sedište društva; delatnost; iznos osnovnog kapitala; na čin i vreme unošenja nenovčanih uloga tj. vreme uplate novčanih uloga; ukupan iznos troškova osnivanja; odobrene posebne pogodnosti bilo kom licu koje je učestvovalo u osnivanju društva. I ovde, pored osnivačkog akta, članovi mogu zaključiti i ugovor kojim detaljnije regulišu svoje odnose, a koji se ne prilaže prilikom registracije. U slu čaju neusklađenosti između osnivačkog akta i ugovora primenjuje se osnivački akt. Ulog može biti u novcu stvarima pravima uključujući ulog u radu i uslugama. Procenu nenovčanih uloga vrše sami osnivači, a u slučaju spora to može učiniti ovlašćeni procenjivač ili sud u vanparničnom postupku. Članovi mogu doneti odluku o povećanju i smanjenju kapitala i uplati dodatnih uloga. Dodatni ulozi uplaćuju se srazmerno visini udela članova, a ako neki član ne uplati dodatni ulog ostali uplaćuju njegov deo srazmerno visini svojih udela osim ukoliko osnivačkim aktom nije drugačije određeno. Važno je dodati i to da ulozi osnivača mogu biti i nejednaki i procentualno su određeni kroz udeo. Udeo - svaki član stiče udeo srazmerno visni kapitala koji je uložio i može imati samo jedan udeo koji je procentualno izražen. Treba ista ći da udeo nema svojstvo hartije od vrednosti te da se udeo registruje u Agenciji za privredne registre i upisuje u knjigu udela. Pravo glasa člana srazmerno je udelima koje imaju u društvu . 32

Ako ostane samo jedan komplementar može izvršiti promenu pravne forme i u preduzetnika. 33 Prethodni zakon je ovaj iznos odredio u stranoj valuti, evru, dok nove izmene predviđaju dinarski iznos koji je znatno viši u odnosu na prethodno rešenje.

82

PRIVREDNA DRUŠTVA

Poslovno pravo

6.1. Udeo se može preneti bez ograni čenja sledećim licima: -

drugom članu društva; bračnom drugu, bratu, sestri, potomku ili bračnom drugu potomka; zakonskom zastupniku ili nasledniku člana društva nakon njegove smrti; statusnom promenom.

U ostalim slučajevima, pravo prvenstva ima privredno društvo, zatim, članovi društva pa tek ako niko od njih ne iskoristi ovo pravo, udeo se slobodno može preneti trećem licu. Članovi društva imaju pravo na isplatu dobiti srazmerno visini svojih udela u vreme donošenja odluke o isplati dobiti, ako osniva čkim aktom nije drugačije određeno.

6.2. Organi doo Organi društva sa ograničenom odgovornošću u slučaju jednodomnog upravljanja su skupština i direktor, dok su u slu čaju dvodomnog upravljanja skupština, direktor, i nadzorni odbor. 34 Osnivačim aktom se određuje da li je upravljanje društvom jednodomno ili dvodomno. Skupštinu čine svi članovi društva. Ukoliko se radi o jednočlanom privrednom društvu ulogu skupštine preuzima taj član. Ako osnivačkim aktom nije drugačije određeno skupština odlučuje o: 1) odobravanju poslova zaključenih pre osnivanja društva; 2) izboru i razrešenju direktora ili članova upravnog odbora; 3) donošenju odluke o vremenu i iznosu isplate dividende članovima društva; 4) imenovanju internog revizora ili revizora društva; 5) imenovanju likvidacionog upravnika; 6) povećenju i smanjenju osnovnog kapitala i sticanju sopstvenih udela; 7) davanju prokure; 8) odlučivnju o dopunskim ulozima; 9) isključenju člana društva; 10) statusnim promenama i promeni pravne forme društva; 11) sticanju, prodaji, zalaganju ili drugom raspolaganju imovinom velike vrednosti; 12) izmeni osnivačkog akta ili ugovora članova društva; 13) obrazovanju ogranka. Zakonom o privrednim društvoma predviđene su redovna i vanredne skupštine. Redovna se održava jedanput godišnje i to najkasnije u roku od 6 meseci od završetka poslovne godine radi odlučivanja o raspodeli dobiti i usvajanju 34

Ovaodredba prestavlja novinu u Zakonu u odnosu na prethodna rešenja.

Poslovno pravo

PRIVREDNA DRUŠTVA

83

finansijskih izveštaja. Sednice koje se održavaju između godišnjih sednica nazivaju se vanredne sednice skupštine. Redovne saziva direktor ili upravni odbor, a vanredne mogu sazvati članovi koji imaju najmanje 10% udela u društvu. Poziv za sednicu dostavlja se svakom članu naranije 15, a najkasnije 7 dana pred održavnje sednice. Sednice privrednog društva koje nema više od 10 članova mogu se održavati i putem konferencijske veze. Kvorum za održavanje sednice predstavlja većina od ukupnog broja glasova društva, osim ako osnivačkim aktom nije predviđe veći broj glasova. Kad postoji kvorum skupština odlučuje prostom većinom glasova svih članova. Izuzetak predstavljaju sledeće odluke: izmene i dopune osnivačkog akta, povećanje i smanjenje osnivačkog kapitala, statusne promene, promena pravne forme i prestanku društva, raspodela dobiti, itd, koje se donose saglasnošću svih članova osim ukoliko osnivačkim aktom nije predviđeno da se odlučuje većinom glasova od ukupnog broja članova. Direktor – društvo može imati jednog ili više direktora koji su zakonski zastupnici društva. Broj direktora se utvr đuje osnivačkim aktom društva ili odlukom skupštine.35 Ako nije precizirano u osnivačkom aktu da li društvo ima jednog ili više direktora, smatraće se da ima samo jednog. Direktora imenuje nadzorni odbor, ako je društvo dvodomno, dok ako se radi o jednodomnom društvu, imenovanje direktora vrši skupština. Što se tiče mandata direktora, tj. vremena na koje se bira, ono nije vremenski ograni čeno, već je na osnivačima da sami odrede mandat direktora u osnivačkom aktu. U slučaju da iz osnivačkog akta ne možemo saznati dužinu trajanja mandata direktora, smatra će se da je neograničen. Isti organ koji imenuje direktora ga i razrešava, dakle, skupština ili nadzorni odbor, u zavisnosti da li se radi o jednodomnom ili dvodomnom upravljanju u društvu. Direktor vodi poslovanje društva, odgovara za tačnost finansijskih izveštaja, kao i za uredno vođenje poslovnih knjiga društva. Zakon uvodi i obavezu obaveštavanja članova društva od strane direktora o vanrednim, novonastalim okolnostima koje mogu bitno uticati na poslovanje društva. 36 Nadzorni odbor . Ako je upravljanje društvom dvodomno, društvo ima i nadzorni odbor koji vrši nadzor nad poslovanjem direktora. Dakle, iz samog naziva ovog organa se vidi da se radi o jednom kontrolnom telu, koje ima za cilj da kontinuirano vrši kontrolu nad poslovanjem društva sa ograničenom odgovornošću, u cilju izbegavanja zloupotreba koje imaju za posledicu na globalnom planu i urušavanje celokupnog privrednog sistema jedne zemlje.

35

ZPD – član br. 218, st.1 i 2. ZPD – član br. 226. St.1 i 2. Direktor ima ovu obavezu prema svakom članu koji ima udeo koji predstavlja minimum 10% osnivačkog kapitala društva. 36

84

PRIVREDNA DRUŠTVA

Poslovno pravo

Član nadzornog odbora mora da ispunjava uslove koji se traže za direktora akcionarskog društva, i ne sme biti zaposlen u društvu, jer se time garantuje nezavisnost njegovog rada. 37 Članove nadzornog odbora, kao i predsednika bira skupština. Nadzorni odbor ima sledeće funkcije: 1) određuje poslovnu strategiju društva; 2) bira i razrešava direktora i određuje nadoknadu za njegov rad; 3) nadzire rad direktora i usvaja izveštaje direktora društva; 4) vrši unutrašnji nadzor nad poslovanjem društva; 5) vrši nadzor nad zakonitošću poslovanja društva; 6) daje nalog revizoru za ispitivanje godišnjih finansijskih izveštaja društva; 7) predlaže skupštini izbor revizora i nagradu za njegov rad; 8) kontroliše predlog raspodele dobiti i drugih pla ćanja članovima društva; Kada privredno društvo želi da zaključi neki ugovor kojim se opterećije (kredit), odtuđuje imovina društva ili stiče nova imovina, mora pribaviti prethodnu saglasnost za zaključenje takvog ugovora od strane nadzornog odbora. 38 Istupanje – član društva sa ograničenom odgovornošću može istupiti u svako doba iz društva, bez navođenja razloga za istupanje, ako ne traži nadoknadu za svoj udeo.39 Član DOO može istupiti ako mu ostali članovi ili društvo svojim radnjama ili postupcima prouzrokuju štetu, ako je sprečen u ostvarivanju svojih prava ili mu neki članovi ili društvo nameću nesrazmerne obaveze, kao i iz drugih opravdanih razloga.U tom slučaju on ima pravo na naknadu tržišne vrednosti udela, u roku utvr đenom osnivačkim aktom, kao i na naknadu prouzrokovane štete. Isključenje člana - skupština može doneti odluku 40 da pred nadležnim sudom pokrene postupak isljučenja pojedinog člana društva, ako član ne ispuni obavezu unošenja ugovorenog uloga ili ako postoje drugi opravdani razlozi kao što su: 1) namerno ili grubom nepažnjom prouzrokuje štetu društvu ili drugim članovima; 2) namerno ili grubom nepažnjom ne postupa u skladu sa osnivačkim aktom ili zakonskim obavezema; 3) učestvuje u radnjama koje onemogućavaju izvršenje poslova između društva i člana društva ; 4) svojim ponašanjem sprečava ili otežava rad društva. 37

ZPD – član br. 229. st. 1 i 2. ZPD – član br.232. st. 2. 39 ZPD – regulisao u članu br. 187, st.1. 40 Za punovažnost ove odluke traži se dvotrećinska većina, novim Zakonom o privrednim društvima. 38

Poslovno pravo

PRIVREDNA DRUŠTVA

85

Udeo isključenog člana, po isključenju postaje sopstveni udeo društva, a isključeni član nema pravo na nakdoknadu vrednosti svog udela. 41 Isključenje člana može se realizovati samo tužbom te društvo ima pravo na nadoknadu štete koja mu se na ovaj način prouzrokuje.

7. AKCIONARSKO DRUŠTVO Akcionarsko društvo osniva jedno ili više pravnih ili fizičkih lica u svojstvu akcionara radi obavljanja određene privredne delatnosti, čiji je osnovni kapital utvr đen i podeljen na akcije. Novi Zakon o privrednim društvima je ukinuo tradicionalnu podelu akcionarskih društava na zatvorena i otvorena, već je propisao da su sva akcionarska društva otvorenog tipa. Akcionarsko društvo odgovara za svoje obaveze celokupnom svojom imovinom, dok akcionari ne odgovaraju za obaveze društva osim do iznosa ugovorenog, a neupla ćenog uloga u društvo, a snose rizik poslovanja do visine svoga uloga. Akcionarsko društvo može biti osnovano od strane jednog (jednočlano) ili više lica. Akcionarsko društvo se osniva osnivačkim aktom akcionara. Osnivački akt akcionarskog društva je nepromenljiv, dakle ne može se izmeniti npr. odlukom skupštine kao što je to slučaj sa društvom sa ograničenom odgovornošću. Pored osnivačkog akta AD ima i statut kojim bliže uređuje odnose između akcionara. Tako da statut predstavlja dinamiku akcionarskog društva, dok osnivački akt statiku. Sve kasnije izmene će se notifikovati u statutu samog akcionarskog društva, dok napominjemo još jednom da ne postoji mogućnost izmene osnivačkog akta akcionarskog društva, jednom kad je donet. Minimalni osnivački kapital za akcionarsko društvo iznosi 3 000.000,00 dinara. Za banke i osiguravajuće organizacije može se odrediti i veći iznos minimalnog kapitala posebnim zakonom. Akcije su tzv. korporativne hartije od vrednosti što zapravo zna či da one pored prava vlasništva daju i određena prava vezana za upravljanje privrednim društvom. Akcije koje izdaje društvo izdaju se u dematerijalizovnoj formi i glase na ime. Novi Zakon predviđa jedinstvenu evidenciju akcionara, pa tako kaže u čl. 249: “ Akcionarom se u odnosu prema akcionarskom društvu i prema trećim licima smatra lice koje je kao zakoniti imalac akcije upisano u Centralni registar hartija od vrednosti, a dan upisa jeste dan sticanja akcije.“ 42 41

Samo isključenje člana, za razliku od istupanja predstavlja sankciju za nepoštovanje odredbi Zakona i osnivačkog akta društva, pa je i opravdana mera oduzimanja prava na nadoknadu vrednosti udela isključenog člana. 42 Zakon o privrednim društvima, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 36/11.

86

PRIVREDNA DRUŠTVA

Poslovno pravo

Akcionarsko društvo može izdavati obične i preferencijalne akcije, kao i akcije sa nominalnom i bez nominalne vrednosti. U okviru svake vrste akcija, akcije koje daju ista prava čine jednu klasu akcija. Obične akcije daju akcionaru naročito: - pravo učešća i glasanja u skupštini, tako da jedna akcija daje pravo na jedan glas; - pravo na isplatu dividendi, posle isplate dividendi na sve izdate preferencijalne akcije u punom iznosu; - pravo učešća u raspodeli likvidacionog viška po likvidaciji društva; - pravo prečeg sticanja akcija iz novih emisija i zamenljivih obveznica. Obične akcije ne mogu se pretvoriti u preferencijalne akcije ili druge finansijske instumente. Prava koja daju prioritetne akcije uredjuju se osniva čkim aktom. Prioritetne akcije ne daju njihovim vlasnicima glasačka prava osim izuzetno, ali sa druge strane daju prioritet u naplati dividendi, a tako đe se mogu konvertovati u obične akcije. Izuzetno osnivačkim aktom može se odrediti da prioritetne akcije daju pravo glasa u dva slučaja : 1) kada imaoci običnih akcija odlučuju o umanjenju ili menjanju prava koja daju prioritetne akcije; 2) kada imaocima prioritenih akcija nije ispla ćena dividenda oni imaju glasačka prava sve do isplate dividende. Broj glasova akcionara sa prioritetnim akcijama ne može biti jednak ili veći od od broja glasova akcionara sa običnim akcijama. Preferencijalne akcije mogu biti podeljene u dve ili više klasa sa različitim pravima. Akcija može imati jednog ili više vlasnika koji se smatraju jednim akcionarom, a zastupa ih jedan punomoćnik. Suvlasništvo na akciji može nastati na osnovu: ugovora (poklon, kupoprodaja idealnog dela akcije), zakona(nasle đivanje), ili statusnih promena društva. 43 Identitet akcionara i broj akcija upisuje se u Centralni registar hartija od vrednosti, a može i ne mora u knjigu akcionara. Akcionarsko društvo dužno je da obavesti Centralni registar o svim promenama vezano za akcije i njihove vlasnike. U slu čaju nesklada između knjige akcija i Centralnog registra merodavan je Centralni registar. Akcionar ima pravo prečeg upisa akcija iz novih emisija srazmerno nominalnoj vrednosti posedovanih akcija u momentu izdavanja, koje ostvaruju u skladu sa osnivačkim aktom. O nameri izdavanja akcija društvo u pisanoj formi izveštava sve akcionare. Treba napomenuti da pravo prečeg upisa nema akcionar sa prioritetnim akcijama.

43

Regulisano u članu 256. Zakona o privrednim društvima, Sl. Glasnik 36/2011.

Poslovno pravo

PRIVREDNA DRUŠTVA

87

7.1. Organi akcionarskog društva 7.1.1. Upravljanje društvom može biti organizovano kao jednodomno ili dvodomno.

U slučaju jednodomnog upravljanja organi društva su: skupština, jedan ili više direktora, odnosno odbor direktora. Dok, ako se odlučimo za dvodomno upravljanje u akcionarskom društvu imamo sledeće organe: skupštinu, nadzorni odbor, jednog ili više izvršnih direktora, odnosno izvršni odbor. U jedno članom društvu funkciju skupštine vrši jedini akcionar društva. Statutom se odre đuje da li je upravljanje društvom jednodomno ili dvodomno. Skupštinu akcionarskog društva čine svi akcionari te svaki od njih ima pravo učestvovanja u radu skupštine i pravo glasa. I ovde razlikujemo redovnu i vanredu sednicu skupštinu. Redovna sednica se održava jednom godišnje, i to najkasnije u roku šest meseci od završetka poslovne godine. Redovnu sednicu skupštine saziva odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno. Poziv za sednicu se upu ćuje najkasnije 30 dana pre održavanja same sednice. Vanredna sednica se održava po potrebi kao i u slu čaju kad je to određeno statutom ili Zakonom. Vanredna sednica se obavezno mora održati u slučaju poslovanja sa gubitkom, usled kojeg je vrednost neto imovine društva postala manja od 50% osnovnog kapitala društva. Prema Zakonu, nadležnosti skupštine su sledeće: 1) odlučuje o promenama statuta; 2) povećanju ili smanjenju kapitala, kao i o svakoj novoj emisiji akcija; 3) broju odobrenih akcija; 4) promenama prava ili povlastica bilo koje klase akcija; 5) statusnim promenama i promenama pravne forme; 6) sticanju i raspolaganju imovinom velike vrednosti; 7) raspodeli dobiti i pokriću gubitaka; 8) usvajanju finansijskih izveštaja, kao i revizorskih ako su finansijski izveštaji bili predmet revizije, itd. 44 Zakon u članu 331. govori o „danu akcionara“, kao danu kada se utvr đuje spisak akcionara koji imaju pravo na učešće u radu sednice skupštine, a koji pada na deseti dan pre dana održavanja te sednice. 45 Sednica se po pravilu održava u sedištu društva.

44

Pogledaj čl. 329. ZPD – a, za potpuni spisak nadležnosti skupštine akcionara. Ovaj spisak akcionara se utvr đuje na osnovu jedinstvene evidencije Centralnog registra.

45

88

PRIVREDNA DRUŠTVA

Poslovno pravo

Poziv za sednicu da bi se smatralo da je akcionar uredno pozvan mora sadržati sledeće: dan slanja poziva, vreme i mesto održavanja sednice, predlog dnevnog reda sednice, obaveštenje o načinu na koji se mogu preuzeti materijali za sednicu, pouku o pravima akcionara o načinu učešća u radu sednice, obaveštenje o danu akcionara, i sl.46 Zakon u članu 368. kaže da je izjava o primeni kodeksa korporativnog upravljanja sastavni deo godišnjeg izveštaja o poslovanju javnog akcionarskog društva i sadrži naročito: obaveštenje o kodeksu korporativnog upravljanja koji društvo primenjuje, kao i mestu na kojem je njegov tekst javno dostupan; sva bitna obaveštenja o praksi korporativnog upravljanja koje društvo sprovodi, a posebno one koje nisu izričito zakonom propisane. Jednodomno upravljanje. Kada se radi o jednodomnom upravljanju u akcionarskom društvu, imamo dve vrste organa, skupštinu i direktora ili direktore. S obzirom da smo već obradili skupštinu akcionara, sada ćemo se posvetiti obradi ostalih organa akcionarskog društva. Direktor akcionarskog društva može biti svako poslovno sposobno lice, međutim Zakon o privrednim društvima nameće i neka ograničenja, pa tako direktor ne može biti lice koje je direktor ili član nadzornog odbora u više od pet društava; zatim, koje je osuđeno za krivično delo protivprivrede, tokom perioda od pet godina, računajući od dana pravosnažnosti presude, s tim da se u taj period ne uračunava vreme provedeno na izdržavanju kazne. Društvo ima jednog ili više direktora, čiji se broj određuje zakonom. Ako društvo ima tri ili više direktora, oni čine odbor direktora društva. Javno akcionarsko društvo47 mora imati odbor direktora koji se satoji od najmanje tri direktora. Skupština imenuje direktore, na period određen statutom društva, koji ne može biti duži od četiri godine. Po isteku mandata direktor može biti ponovo imenovan. Zakon predviđa i mogućnost kooptacije direktora, ako se potreban broj direktora smanji ispod potrebnog, od strane samih preostalih direktora. Mandat kooptiranom direktoru prestaje na prvoj sledećoj sednici skupštine akcionarskog društva. Direktori mogu biti izvršni i neizvršni. Ako društvo ima manje od tri direktora, oni su svi po prirodi izvršni. Utvr đena je obaveza za javno akcionarsko društvo da mora imati neizvršne direktore, čiji broj mora biti veći od broja izvršnih direktora. Izvršni direktori vode poslove društva, i zakonski su zastupnici društva. Direktori mogu imenovati jednog od izvršnih direktora ovlaš ćenih za zastupanje društva za generalnog direktora društva. Generalni direktor društva koordinira rad izvršnih direktora i organizuje poslovanje društva. 46

O pozivu za sednicu skupštine akcionara videti više u ZPD, čl. 335. Osniva se javnim pozivom za upis i uplatu akcija.

47

Poslovno pravo

PRIVREDNA DRUŠTVA

89

Neizvršni direktori nadziru rad izvršnih direktora, predlažu poslovnu strategiju društva i nadziru njeno izvršavanje. Neizvršni direktori imaju i funkciju davanja odobrenja u slučajevima postojanja ličnog interesa izvršnog direktora društva. Zakonom je utvr đeno ograničenje, da neizvršni direktor ne može biti lice koje je zaposloeno u društvu. Javno akcionarsko društvo mora imati najmanje jednog neizvršnog direktora, koji je istovremeno i nezavistan od društva (nezavisni direktor). Nezavisni direktor je lice koje nije povezano lice sa direktorima i koje u prethodne dve godine nije: 1) bilo izvršni direktor ili zaposleno u društvu, ili u drugom društvu koje je povezano sa ovim; 2) bilo vlasnik više od 20% osnovnog kapitala, zaposleno ili na drugi na čin angažovano u drugom društvu, koje je od društva ostvarilo više od 20% godišnjeg prihoda u tom periodu; 3) primilo od društva, ili od lica koja su povezana sa društvom, isplate odnosno potraživalo od tih lica iznose čija je ukupna vrednost veća od 20 % njegovih godišnjih prihoda u tom periodu; 4) bilo vlasnik više od 20% osnovnog kapitala društva koje je povezano sa društvom; 5) bilo angažovano u vršenju revizije finansijskih izveštaja društva. 48 Značaj instituta nezavisnih direktora se ogleda i u obavezi da javno akcionarsko društvo mora imati barem jednog nezavisnog direktora. U slu čaju da samo društvo ostane bez njega, ustanovaljava se dužnost da se takvo lice kooptira, ili ako ne postoje uslova za kooptaciju (npr. niko ne ispunjava uslove za imenovanje), mora se sazvati vanredna sednica skupštine akcionara. Kada govorimo o odboru direktora, napomenućemo samo novine u odnosu na prethodna rešenja koje se ogledaju u mogućnostima i obavezama ustanovljavanja komisija odbora direktora. Pa tako, Zakon u članu 408. govori o mogućnosti kreiranja komisija koje mu pomažu u radu, a naročito radi pripremanja odluka koje donosi, odnosno nadzora nad sprovođenjem određenih odluka ili radi obavljanja određenih stručnih poslova za potrebe odbora direktora. Komisije ne mogu odlučivati o pitanjima iz nadležnosti odbora direktora, dok u sastav komisije mogu ući direktori i druga fizička lica koja imaju odgovarajuća znanja i radna iskustva značajna za rad komisija. Zakon dalje govori o svim komisijama ponaosob, dok ćemo ih mi za naše potrebe samo navesti: komisija za

48

Zakon o privrednim društvima poslednjim izmenama u članu 392. detaljno obrađuje institut nezavisnih direktora.

90

PRIVREDNA DRUŠTVA

Poslovno pravo

reviziju (obavezna u javnom akcionarskom društvu), komisija za imenovanja, komisija za naknade, i sl. Dvodomno upravljanje. Društvo koje je satutom odredilo da će se primenjivati dvodomno upravljanje, pored skupštine ima jednog ili više izvršnih direktora i nadzorni odbor. Ako društvo ima više od tri izvršna direktora, obavezno obrazuje izvršni odbor društva.49 Izvršnog direktora imenuje nadzorni odbor na predlog komisije za imenovanja, a u njenom odsustvu na predlog bilo kog člana nadzornog odbora. Za izvršne direktore važi sve što smo rekli u okviru izlaganja jednodomnog upravljanja, pa ćemo izbeći nepotrebna ponavljanja. Nadzorni odbor. Nadzorni odbor društva prestavlja ključno kontrolno telo, koje mora imati najmanje tri člana, taj broj se određuje statutom i mora biti uvek neparan. U nadzorni odbor ne mogu ući kako izvršni direktori društva, tako ni prokuristi. Njih imenuje skupština, na predlog nadzornog odbora ili komisije za imenovanja ako je ustanovljena u društvu. Mandat članova društva je utvr đen na isti način kao i mandat izvršnih direktora, da podsetimo, statutom se odre đuje vreme na koje se bira član, s tim da to vreme ne može biti duže od četiri godine, sa mogućnošću ponovnog reizbora. Javno akcionarsko društvo mora imati makar jednog nezavisnog člana nadzornog odbora.50 Izdvojićemo sledeće nadležnosti nadzornog odbora: 1) utvr đuje poslovnu strategiju i poslovne ciljeve društva i nadzire njihovo ostvarivanje; 2) nadzire rad izvršnih direktora; 3) vrši unutrašnji nadzor nad poslovanjem društva; 4) ustanovljava računovodstvene politike društva i politike upravljanja rizicima; 5) utvr đuje finansijske izveštaje društva i podnosi ih skupštini na usvajanje; 6) daje i opoziva prokuru; 7) saziva sednice skupštine i utvr đuje predlog dnevnog reda, i sl. Sekretar društva. Akcionarsko društvo može imati sekretara društva, ako je to određeno statutom. Sekretara društva imenuje odbor direktora, odnosno nadzorni odbor, ako je upravljanje dvodomno i utvr đuje mu visinu zarade, odnosno naknade i druga prava. Sekretar može biti zaposlen u društvu. Bira se na četiri godine, mada postoji mogućnost i utvr đivanja drugačijeg mandata statutom. Nadležnosti sekretara društva su sledeće: 49

Javno akcionarsko društvo mora imati najmanje tri izvršna direktora, što znači da obavezno obrazuje izvršni odbor. 50 Sve što je rečeno za uslove za određivanje nezavisnog člana izvršnog odbora, važi i ovde.

Poslovno pravo

PRIVREDNA DRUŠTVA

91

1) priprema sednice skupštine i vodi zapisnik; 2) priprema sednice odbora direktora, odnosno izvršnog odbora i nadzornog odbora ako je upravljanje društvom dvodomno, i vodi zapisnik; 3) čuva sve materijale i zapisnike sa sednica koje je vodio; 4) odgovoran je za komunikaciju društva sa akcionarima, i sl.

8. POVEZIVANJE PRIVREDNIH DRUŠTAVA Dva ili više privrednih društava mogu se povezati putem u češća u osnovnom kapitalu ili ortačkim udelima(povezivanje kapitalom), putem ugovora (ugovorno povezivanje) kao i putem kapitala i ugovora (mešovito povezivanje). Zabranjeno je povezivanje privrednih društava suprotno propisima kojima se uređuje zaštita konkurencije. Jedan od načina za povezivanje privrednih društava putem kapitala jeste, ako jedno društvo učešćem svog kapitala osnuje drugo društvo ili stekne kapital u drugom društvu. Povezivanje podrazumeva jedno kontrolno, tzv.mati čno društvo i jedno ili više podređenih zavisnih društava. Za označavanje matičnog u terminologiji se koristi naziv „društvo majka“ a za zavisno termin „društvo k ćerka“. Povezena privredna društva se organizuju kao koncern (grupa društava) ili holding. Koncern ili grupa društava postoji kada kontrolno društvo pored upravljanja zavisnim društvima obavlja i druge delatnosti. Holding postoji ako matično društvo ima kao isključivu delatnost upravljanje i finansiranje podređenim društvima. Zakon o privrednim društvima svojim poslednjim izmenama iz 2011. godine kao vid povezivanja predviđa i društva sa uzajamnim učešćem u kapitalu. Kod tih društava svako društvo poseduje značajno učešće u kapitalu drugog društva.51 Podređeno društvo mora u svom poslovnom imenu, memorandumu i drugim poslovnim dokumentima istaći ime kontrolnog društva koje ima više od 50% kapitala u podređenom društvu. Kontrolno društvo kao i njegovi direktori dužni su da se u pogledu poslova podređenog društva ponašaju lojalno i sa dužnom pažnjom. Ako kontrolno i podređeno društvo zaključe ugovor o posebnim odnosima koji obuhvataju upravljanje u podređenom društvu od strane kontrolnog društva ili o prenosu dobiti podređenog društva kontrolnom društvu, kontrolno društvo odgovorno je za štetu, koje prouzrokuje podređenom društvu u izvršavanju ugovornih obaveza. Privredna društva i preduzetnici se mogu ugovorom povezivati u poslovna udruženja. Poslovno udruženje je dobrovoljni oblik udruživanja privrednih društava u čijoj su osnovi poslovni interesi članova. Ono ima status pravnog lica i upisuje se registar. Ovo udruženje ne može obavljati delatnost sa ciljem ostvarivanja dobiti već samo radi postizanja zajedničkih interesa svojih članova. 51

Zakon o privrednim društvima, Službeni glasnik, br. 36/2011, u članu 553.

92

PRIVREDNA DRUŠTVA

Poslovno pravo

Poslovno udruženje može zaključivati ugovore u svoje ime i za račun svojih članova ili u ime i za račun svojih članova, što znači da može istupati kao komisionar ili zastupnik. Dobit ostvarena poslovanjem udruženja smatra se zajedničkom dobiti članova udruženja. Za obaveze u pravnom prometu za poslove u kojima je istupalo kao komisionar udruženje odgovara svojom imovinom, a za poslove u kojim je istupalo kao zastupnik određenog člana ili članova udruženja odgovaraju član tj. članovi u čije ime i za čij račun je udruženje istupalo. Poslovno udruženje ima firmu u kojoj mora biti navedeno da je re č o poslovnom udruženju, u punom nazivu ili skra ćenici „p.u.“ ili „pu“. Zakon je uveo zabranu promene pravne forme u formu privrednog društva.52

9. STATUSNE PROMENE PRIVREDNOG DRUŠTVA Statusnom promenom se društvo (društvo prenosilac) se reorganizuje tako što na drugo društvo (društvo sticalac) prenosi imovinu i obaveze, dok njegovi članovi u tom društvu stiču udele, odnosno akcije. 53 U statusnoj promeni mogu učestvovati jedno ili više društava iste ili različite pravne forme. U statusnoj promeni ne može učestvovati društvo koje je u likvidaciji ili stečaju, osim ako se statusna promena sprovodi kao mera reorganizacije u skladu za Zakonom o stečaju. Vrste statusnih promena koje navodi Zakon su: pripajanje, spajanje, podela i izdvajanje. Pripajanje. Jedno ili više društava može se pripojiti drugom društvu prenošenjem na to društvo celokupne imovine i obaveza, čime društvo koje se pripaja prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije. Spajanje. Dva ili više društva se mogu spojiti, i osnovati novo društvo prenošenjem na to društvo celokupne imovine i obaveza, što ima za posledicu da društva koja se spajaju prestaju da postoje bez postupka likvidacije. Podela. Društvo se može podeliti tako što će istovremeno preneti celokupnu imovinu i obaveze na: 1) dva ili više novoosnovanih društava – podela uz osnivanje; 2) dva ili više postojećih društava – podela uz pripajanje; 3) jedno ili više novoosnovanih društava i jedno ili više postojećih društava – mešovita podela;

52

ZPD – član 579. st 5. Zakon o privrednim društvima, član 483. stav 1.

53

Poslovno pravo

PRIVREDNA DRUŠTVA

93

Društvo, nakon sprovedenog postupka podele, prestaje da postoji bez sprovedenog postupka likvidacije. Izdvajanje. Društvo se može podeliti tako što će preneti deo svoje imovine i obaveza na: 1) jedno ili više novoosnovanih društava – izdvajanje uz osnivanje; 2) jedno ili više postojećih društava – izdvajanje uz pripajanje; 3) jedno ili više novoosnovanih društava i jedno ili više postojećih društava – mešovito izdvajanje. Društvo i u ovom slučaju po sprovedenoj statusnoj promeni izdvajanjem, prestaje da postoji, bez postupka likvidacije.

Poslovno pravo

II GLAVA

95

II GLAVA SPECIJALIZOVANA AKCIONARSKA DRUŠTVA I OSTALI PRIVREDNI SUBJEKTI 1. POSLOVNE BANKE Banka je najznačajnija finansijska organizacija, koja se bavi prikupljanjem slobodnih novčanih sredstava od privrede i stanovništva, i na bazi tako prikupljenih sredstava daje kredite zainteresovanim pravnim i fizi čkim licima. Pored kreditne funkcije, banke pružaju i brojne druge finansijske usluge svojim klijentima. Banka je akcionarsko društvo sa sedištem u Republici Srbiji, koje ima dozvolu za rad Narodne banke Srbije i obavlja depozitne i kreditne poslove, a može obavljati i druge poslove u skladu sa zakonom.54 Banka u svom imenu mora sadržati reč „banka“, i zakon zabranjuje da iko osim banke u svom nazivu koristi naziv banka, ili izvedenicu od reči banka. Banku mogu osnovati domaća, kao i strana pravna i fizička lica pod uslovima uzajamnosti. Osnivači banke obezbeđuju sredstva za osnivački kapital banke, koja mogu biti u novčanom i nenovčanom obliku. Novčani osnivački kapital potreban za osnivanje banke ne može biti manji od 10.000.000 evra u dinarskoj protivrednosti, prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan uplate. Osnivači ne mogu povlačiti sredstva koja su opredeljena kao osnivački kapital. Da bi neko osnovao banku, potrebno je da zaklju či ugvor o osnivanju, obezbedi minimalni novčani kapital propisan zakonom, donese statut, izabere organe i dobije dozvolu za rad od strane Narodne banke Srbije. Lica koja osnivaju banku da bi dobila dozvolu za rad, moraju prvo podneti zahtev za dobijanje preliminarnog odobrenja za osnivanje banke, nakon koga podnose zahtev za dobijanje dozvole za rad. Banka se osniva na osnivačkoj skupštini koja se ne sme održati pre prijema rešenja o dozvoli osnivanja. Na osnivačkoj slupštini banke 2/3 većinom glasova svih osnivača se donosi statut, bira UO, imenuje VD direktora i utvr đuje poslovna 54

Zakon o bankama, Službeni glasnik RS br.107/05, sa izmenama i dopunama 91/ 2010.

96

SPECIJALIZOVANA AKCIONARSKA DRUŠTVA I DRUGI PRIVREDNI SUBJEKTI

Poslovno pravo

politika. Banka je dužna da održava propisani iznos kapitala radi stabilnog i sigurnog poslovanja, odnosno radi sipunjenja obaveza preama poveriocima. Banka je dužna da u svom poslovanju obezbedi da kapital banke uvek bude u visini koja nije manja od dinarske protivvrednosti 10.000.000. evra prema zvaničnom srednjem kursu. Banka ima svojstvo pravnog lica. Ovo svojstvo sti če upisom u registar, u koji se ne može upisati pravno lice sa nazivom banka ako nije zaista i osnovano u formi banke. U registar se upisuju i delovi banke, koji saglasno statutu imaju odre đena ovlašćenja u pravnom prometu sa trećim licima. Banka odgovara za svoje obaveze svojom imovinom, a osnivači i drugi vlasnici snose rizik njenog poslovanja do visine uloga u osnivački kapital banke.

1.1. Poslovanje i upravljanje bankom Banka se može baviti depozitnim, kreditnim i drugim bankarskim poslovima u zemlji, a naročito: 1) primanjem svih vrsta novčanih depozita; 2) davanjem i uzimanjem kredita; 3) deviznim, devizno-valutnim i menjačkim poslovima; 4) izdavanjem hartija od vrednosti i novčanih kartica; 5) čuvanjem sredstava i hartija od vrednosti i upravljanjem njima; 6) kupovinom i prodajom hartija od vrednosti; 7) izdavanjem jemstva, garancija, avala i drugih oblika jemstva; 8) poslovima platnog prometa. Banka može obavljati i poslove platnog prometa sa inostranstvom ako za to dobije posebno ovlašćenje. Banka se može baviti i tzv. para-bankarskim poslovima, ako što su: posredovanje u trgovini hartija od vrednosti, kupovanje i naplata potraživanja. Zakon o bankama uvodi institut obaveznog osiguranja depozita fizi čkih lica i plaćanja premija osiguranja od strane banke. Fond za osiguranje depozita obrazuje se kod Agencije za osiguranje depozita, koja je dužna da nov čana sredstva ovog fonda drži na posebnom računu kod NBS. Bankom upravljaju akcionari, zavisno od visine akcionarskog kapitala, u skladu sa ugovorom o osnivanju i statutom banke. Banka ima sledeće organe: -

skupštinu; upravni odbor; nadzorni odbor; direktora banke.

Poslovno pravo


97

Organe banke bira skupština. Direktor i zaposleni u banci ne mogu biti članovi upravnog odbora i nadzornog odbora. Narodna Banka Srbije daje saglasnost na izbor direktora, na predlog upravnog odbora. Propisana je pretpostvaka delokruga direktora, pa su tako u njegovoj nadležnosti sva pitanja koja zakonom, statutom ili drugim opštim aktom nisu stavljena u delokrug skupštine, upravnog odbora i nadzornog odbora. Banka utvr đuje prihode, rashode i dobit u skladu sa zakonom. Deo prihoda iz poslovanja, koji po godišnjem obračunu preostane po podmirenju rashoda i drugih obaveza, banka iskazuje kao neraspoređenu dobit. Odlukom skupštine ova dobit se raspoređuje na: 1) rezerve banke; 2) akcionare; 3) ostale namene u skladu sa zakonom. Banka je dužna da obrazuje i vodi posebne rezerve, na teret prihoda banke, radi obezbeđenja sigurnosti poslovanja. Ako prihod banke po godišnjem ra čunu nije dovoljan za pokriće njenih rashoda i drugih zakonskih obaveza, banka iskazuje gubitak. Za visinu gubitka se smanjuju rezerve, a ako nisu dovoljne onda se za taj iznos smanjuje osnovni kapital. Zavisno od vrste delatnosti razlikujemo emisione, depozitne, založne i hipotekarne banke, zatim univerzalne i specijalizovane. Po podru č ju delovanja međunarodne, nacionalne i lokalne. Specijalne vrste banaka su banke za kreditiranje izvoza i osiguranje izvoznih poslova, bankarski konzorcijumi, holding banke, investicione banke. Sa aspekta ovlašćenja za obavljanje poslova sa inostranstvom, dele se na one sa malim, srednjim i velikim ovlašćenjem.

2. NARODNA BANKA Narodna banka Srbije je centralna banka republike Srbije, ona je nezavisna i samostalna u obavljanju funkcija predviđenih zakonom, za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini koja i vrši nadzor nad njenim radom. Poslednjim izmenama i dopunama zakona o Narodnoj banci Srbije koje se primenjuju od 1.7.2010. posebno je naglašena njena nezavisnost u odnosu na druge državne organe, pa se izričito zakonski utvr đuje da banka ne traži niti je u obavezi da sledi uputstva državnih organa u pogledu obavljanja delatnosti, kao i da je zabranjeno ugrožavati njenu samostalnost i nezavisnost. Ona predstavlja jedinu emisionu ustanovu monetarnog sistema Srbije, koja je odgovorna za monetarnu politiku, za stabilnost valute i finansijsku disciplinu i za obavljenje drugih poslova određenih zakonom. Narodna banka ima po samom zakonu svojstvo pravnog lica. Pored osnovnog kapitala, NBS ima i rezerve koje se formiraju iz viška prihoda nad rashodima i iznos im je ograničen zakonom, pa preostali višak

98


Poslovno pravo

prihoda pripada budžetu Republike Srbije. Narodna banka ima status posebne organizacije osnovane zakonom. Ona ima i statut koji se objavljuje u Službenom glasniku Republike Srbije. Naroda banka ima sledeće organe: 1) Izvršni odbor Narodne banke Srbije (u daljem tekstu: Izvršni odbor); 2) Guverner Narodne banke Srbije (u daljem tekstu: guverner); 3) Savet guvernera Narodne banke Srbije (u daljem tekstu: Savet). Izvršni odbor i guverner odgovorni su za ostvarivanje ciljeva Narodne banke Srbije u okviru svojih nadležnosti utvr đenih zakonom. Izvršni odbor čine guverner i viceguverneri, kojih po poslednjim izmenama ima od dva do četiri, odbor utvr đuje monetarnu i deviznu politiku, kao i aktivnosti radi ja čanja i očuvanja stabilnosti finansijskog sistema. Narodnom bankom Srbije rukovodi guverner, koga bira Narodna škupština na predlog predsednika republike, bira se na šest godina sa mogućnošću reizbora. Za guvernera može biti biran državljanin Republike Srbije koji ispunjava opšte uslove za zasnivanje radnog odnosa, ima visoko obrazovanje stečeno na studijama drugog stepena i najmanje deset godina radnog iskustva u oblastima ekonomije, finansija ili bankarstva. Guverner izborom zasniva radni odnos u Narodnoj banci Srbije. Funkcije guvernera su sledeće: 1) rukovodi poslovanjem Narodne banke Srbije i organizuje njen rad; 2) sprovodi odluke Izvršnog odbora i Saveta; 3) donosi propise, opšte i pojedinačne akte iz nadležnosti Narodne banke Srbije koji zakonom nisu stavljeni u nadležnost Izvršnog odbora i Saveta; 4) predlaže propise, opšte i pojedinačne akte koje donose Izvršni odbor i Savet, ako ovim zakonom nije druk čije uređeno; 5) uređuje unutrašnju organizaciju Narodne banke Srbije i sistematizaciju radnih mesta u Narodnoj banci Srbije, kao i radne odnose zaposlenih u Narodnoj banci Srbije (u daljem tekstu: zaposleni); 6) imenuje i razrešava zaposlene koji rukovode organizacionim jedinicama u Narodnoj banci Srbije (u daljem tekstu: rukovodioci). Na početku mandata guverner imenuje viceguvernera koji ga u slučaju nemogućnosti obavljanja funkcije punopravno zamenjuje sa svim dužnostima i pravima koja pripadaju originarno guverneru. Viecguvernere bira Savet na predlog guvernera, sa mandatom od šest godina, sa mogućnošću reizbora. Poslednjim izmenama i dopunama zakona o Narodnoj banci Srbije njihov broj je utvr đen na dva do četiri. Savet čine pet članova, uključujući i predsednika, koje bira Narodna skupština na predlog odbora Narodne skupštine nadležnog za poslove finansija (Odbor za finansije).

Poslovno pravo


99

Članovi Saveta biraju se na šest godina, s pravom ponovnog izbora, a zakon naglašava da nisu zaposleni u Narodnoj banci Srbije. Narodna banka Srbije obavlja sledeće funkcije: 1) utvr đuje i sprovodi monetarnu i deviznu politiku; 2) upravlja deviznim rezervama; 3) utvr đuje i sprovodi, u okviru svoje nadležnosti, aktivnosti i mere radi očuvanja i jačanja stabilnosti finansijskog sistema; 4) izdaje i oduzima bankama dozvole za rad, vrši kontrolu boniteta i zakonitosti poslovanja banaka i obavlja druge poslove, u skladu sa zakonom kojim se uređuju banke; 5) izdaje i oduzima dozvole za obavljanje delatnosti osiguranja, vrši kontrolu ove delatnosti, odnosno nadzor nad obavljanjem te delatnosti, izdaje i oduzima ovlašćenja za obavljanje pojedinih poslova iz delatnosti osiguranja i obavlja druge poslove, u skladu sa zakonom kojim se ure đuje osiguranje; 6) izdaje i oduzima dozvole za obavljanje poslova lizinga, vrši nadzor nad obavljanjem ovih poslova i obavlja druge poslove, u skladu sa zakonom kojim se uređuje lizing; 7) izdaje i oduzima društvima za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima dozvole za rad i dozvole za upravljanje tim fondovima, vrši nadzor nad ovom delatnošću i obavlja druge poslove, u skladu sa zakonom kojim se uređuju dobrovoljni penzijski fondovi; 8) izdaje novčanice i kovani novac i upravlja tokovima gotovine; 9) uređuje, nadgleda i unapređuje nesmetano funkcionisanje platnog sistema; 10) obavlja zakonom, odnosno ugovorom utvr đene poslove za Republiku Srbiju ne ugrožavajući pri tom samostalnost i nezavisnost.

3. BERZA HARTIJA OD VREDNOSTI Berza predstavlja specijalizovano tržište na kome se, u određeno vreme (berzanski sastanci) okupljaju njeni članovi ili posrednici članova, radi zaključivanja određenih poslova. Naš zakon priznaje berzi svojstvo pravnog lica. Zavisno od predmeta trgovine, berze mogu biti robne, efektne (finansijske), i mešovite. Robne se mogu specijalizovati za odrešenu vrstu robe (Londonska berza za obojene metale na primer). Takođe i efektne berze mogu biti specijalizovane tako da se na njima trguje samo jednom vrstom hartija od vrednosti. U uporednom pravu berze se uglavnom organizuju u tri organizaciona oblika: 1) specijalizovana akcionarska društva neprofitnog tipa; Danas ovaj tip berzi je anahroni koncept. Tendencija je da se berze osnivaju kao specijalizovano akcionarsko društvo profitnog tipa, na koje se ne primenjuju opšta pravila o akcionarskim društvima, ako je posebnim zakonom drugačije propisano.

100


Poslovno pravo

2) dobrovoljno udruženje članova neprofitnog tipa; Ovako su ranije bile organizovane berze u Velikoj Britaniji. Kod ovog tipa berze članovi berze su ujedno i berzanski posrednici. 3) državna ustanova; Berzom ovog tipa upravlja država preko organa i berzanskih posrednika. Kao izuzetak od neprofitnog karaktera berzi su berze u SAD, gde su sve profitne, osim Čikaške berze. Osnivanje i upis u registar. U uporednom pravu u osnovi postoje tri sistema osnivanja berzi: 1) sistem državne odluke; prihvataju ga zemlje sa nesamostalnim konceptom berzi(Italija i Francuska); 2) normativni sistem; po ovom sistemu osnivač koji ispuni zakonske uslove može registrovati berzu (zemlje anglosaksonske tradicije); 3) sistem dozvole nadležnog organa; kod ovog tipa osnivač uz ispunjenje zakonskih uslova mora dobiti dozvolu nadležnog organa, koji procenjuje celishodnost osnivanja berze. Ovaj sistem prihvata Nemačka i naše pravo. Zavisno od pravnog statusa berzi, u uporednom pravu je razli čito rešen i krug osnivača. Najširi je u anglosaksonskom pravu, a najuži u romanskom pravu. Kod nas berzu mogu osnovati država i pravna lica koja imaju dozvolu za obavljanje poslova brokersko-dilerskog društva. Uz prijavu za upis u registar se podnosi ugovor o osnivanju berze, dozvola za rad, statut, saglasnost na izbor upravnog odbora i direktora.

3.1. Sistem upravljanja, organi i kontrola poslovanja U germanskom konceptu država se ne meša konkretno u sastav i strukturu organa berze, ali propisuje obavezne organe. Prema našem zakonu, berze imaju skupštinu, upravni odbor, nadzorni odbor i direktora. U skladu sa statutom mogu osnovati i druge organe. na statusne i funkcionalne aspekte ovih organa se primenjuje Zakon o privrednim društvima, ako posebnim zakonom nije drugačije propisano. Berza obavezno obrazuje arbitražu, čije članove imenuje skupština. Finansijska berza na kojoj se trguje dugoročnim hartijama od vrednosti, obrazuje i komisiju za kotaciju efekata, čije članove imenuje upravni odbor. U svetu postoje još dva sistema kontrole poslovanja berzi: anglosaksonski, gde kontrolu vrši jedna samostalna poludržavna ustanova, i germanski gde kontrolu vrši država preko svog komesara koji prisustvuje berzanskim sastancima, bez prava glasa. Naše pravo prihvata anglosaksonski sistem kontrole zakonitosti berzanskog poslovanja; postoji komisija za hartije od vrednosti, koja vrši nadzor nad poslovanjem berze. Uz to, berza je dužna da izveštava Komisiju svakodnevno o trgovanju hartijama od vrednosti. Dužna je i da joj dostavlja podatke o članovima

Poslovno pravo


101

berze, listingu, mesečne izveštaje o poslovanju, godišnji račun i druge podatke i informacije.

3.2. Informacioni sistem, članovi berze i funkcije berze Berza je dužna organizovati jedinstven informacioni sistem, preko koga se obezbežuju podaci o ponudi i potražnji hartija od vrednosti kojima se na berzi trguje, kao i o početnoj, srednjoj i zaključnoj ceni, kotacijama na berzi, itd. Berza ne sme povrediti princip ravnopravnosti članova berze. O preduzetim merama prema članovima, berza izveštava Komisiju za HOV. Članovi su brokersko-dilerska društva i ovlašćene banke, koji obavljaju trgovanje na berzi. Ključna funkcija berze je obezbeđenje kontinuiteta tržišta hartija od vrednosti kojima se na berzi trguje. Bez ove funkcije, promet HOV bi bio otežan - kupci akcija bi bili prinuđeni da ih drže i neograničeno zbog nemogućnosti javne prodaje, a kupci obveznica bi bili prinuđeni da ih drže do dospelosti i sl. Drugo, berzansko tržište omogućuje da se dugoročna finansijska sredstva alociraju na najbolje investicione alternative. Berza omogu ćuje formiranje cena predmeta trgovanja koje odražavaju pravu vrednost. Takođe, omogućuje privrednim društvima da lakše privuku dodatne izvore dugoročnog finansiranja. Sama berza ne može trgovati hartijama od vrednosti, ni davati savete koji se odnose na trgovinu hartijama od vrednosti, kao što ne može obavljati poslove koje obavlhja brokersko-dilesko društvo.

4. CENTRALNI REGISTAR HARTIJA OD VREDNOSTI Centralni registar hartija od vrednosti je akcionarsko društvo koje se osniva za obavljanje poslova depoa izdatih hartija od vrednosti do njihove dematerijalizacije, vođenje registra računa imalaca hartija od vrednosti i prava trećih lica na hartijama od vrednosti, kao i završenje poslova kliringa prometa hartija od vrednosti na organizovanim tržištima hartija od vrednosti. Osivači mogu biti države i druga pravna i fizička lica u skladu sa posebnim zakonom. Minimalni novčani kapital za osnivanje je propisan zakonom, a iznosi 50. 000 evra u dinarskoj protivrednosti. Osniva se u skladu sa pravilima koja važe za akcionarsko društvo. Centralni registar se upisuje u registar uz prilaganje propisanih dokumenata i isprava i time stiče subjektivitet. Članovi mogu biti država, NBS, brokersko-dilerska društva, ovlašćene banke, kastodi banke (depozitne banke), banke, berze, društva za upravljanje investicionim fondovima i inostrana pravna lica koja obavljaju poslove kliringa i saldiranja hartija od vrednosti.

102


Poslovno pravo

Centralni registar hartija od vrednosti ima sledeće funkcije: 1) vodi registar HOV svojih članova i njihovih klijenata; 2) evidentira HOV na računima emitenata; 3) upisuje prava trećih lica na HOV; vodi novčane račune članova Centralnog registra HOV; 4) knjiži materijalizovane hartije od vrednosti u dematerijalizovanu formu; 5) vrši kliring i saldiranje obaveza i potraživanja u HOV. U izvršenju svojih poslova Centralni registar vodi neke ra čune HOV, i novčane račune. Novčane račune Centralnog registra hartija od vrednosti otvara i vodi Narodna banka Srbije. Centralni registar svojom funkcijom omogu ćuje ostvarivanje dematerijalizacije hartija od vrednosti i njihov promet kroz odgovarajuće upise na račune titulara bez fizičkog izdavanja, a nadzor nad njim vrši Komisija za hartije od vrednosti i NBS u delu poslova koji se odnose na obavljanje platnog prometa preko novčanih računa.

5. BROKERSKO‐DILERSKA DRUŠTVA Brokersko-dilersko društvo je pravno lice koje se organizuje u formi akcionarskog društva ili doo. radi obavljanja delatnosti na otvorenom tržištu hartija od vrednosti. Na brokersko-dilersko društvo se primenjuje zakon kojim se uređuje status privrednog društva. Njegove poslove mogu obavljati i ovlašćene banke. Brokersko-dilersko društvo se osniva po sistemu dozvole za rad, koju daje komisija za hartije od vrednosti. Ovo važi i za poslove brokera, investicionog savetnika i portfolio menadžera, koje mogu obavljati samo fizi čka lica koja imaju dozvolu. Brokersko-dilerska društva mogu obavljati poslove posredovanja u kupovini i prodaji hartija od vrednosti, komisionu ili zastupničku kupovinu i prodaju hartija od vrednosti, poslove kupovine i prodaje harija od vrednosti u svoje ime i za svoj račun radi ostvarivanja razlike u ceni, poslove kupovine i prodaje hartija od vrednosti u svoje ime i za svoj račun po ceni koju u napred objavljuje i poslove upravljanja hartijama od vrednosti. Opšti akti brokersko-dilerskog društva su statut, pravila poslovanja i drugi opšti akti. Brokersko-dilersko društvo ima organe u skladu sa Zakonom o privrednim društvima, zavisno od pravne forme. Brokersko-dilersko društvo u obavljanju svojih poslova se rukovodi isklju čivo interesima klijenata, vodeći posebno računa o najpovoljnijoj ceni i najboljem izvršenju naloga klijenta. Brokersko-dilersko društvo je dužno da: 1) obezbedi adekvatnost kapitala za pokrivanje gubitaka;

Poslovno pravo


103

2) posluje tako da je u svakom trenutku likvidno i solventno; 3) sredstva koja klijent uplati za kupovinu hartija od vrednosti drži na posebnom računu koji je za te namene otvoren kod nosilaca platnog prometa; 4) račune svojih hartija od vrednosti vodi odvojeno od računa hartija od vrednosti klijenata; 5) obavlja poslove na odvojenim računima. Komisija za hartije od vrednosti vrši nadzor nad poslovanje ovih društava. U slučaju oduzimanja dozvole za rad, Komisija po službenoj dužnosti pokre će postupak likvidacije i daje nalog nosiocu platnog prometa za blokadu svih njegovih računa.

6. DRUŠTVA ZA OSIGURANJE Status društva za osiguranje je regulisan posebnim zakonom o osiguranju. Uz to se na ova društva primenjuje i Zakon o privrednim društvima. Organizacione forme za obavljanje delatnosti osiguranja i pružanja usluga u osiguranju su: 1) akcionarsko društvo za osiguranje; 2) društvo za uzajamno osiguranje; 3) društvo za posredovanje i zastupanje u osiguranju (AD ili DOO); 4) agencija za poslove pružanja drugih usluga u osiguranju (AD. DOO); Društva za osiguranje mogu obavljati samo one poslove osiguranja za koje su dobili dozvolu NBS, i čije sedište se nalazi na teritoriji Republike Srbije. AD za osiguranje osnivaju najmanje dva pravna odnosno fizi čka lica. Ovo društvo mogu osnovati i strana pravna i fizička lica, pod uslovom uzajamnosti. AD za osiguranje može obavljati sledeće poslove: jedne ili više vrsta osiguranja, u okviru iste grupe osiguranja ili poslove reosiguranja. Osnovni kapital AD za osiguranje čine ulozi osnivača. Početni fond sigurnosti može biti samo u novcu, sok druga sredstva mogu biti pokretne i nepokretne stvari, nov čana sredstva koja nisu u početnom fondu, hartije od vrednosti i druga prava. AD za osiguranje je dužno da u svakom momentu poeduje propisani minimalni nov čani osnovni kapital. Akcije ovog AD glase samo na ime. Ad za osiguranje se osniva po sistemu dozvole. Zakon propisuje obavezu podnošenja ugovora o osnivanju, predloga statuta, dokaz o minimumu kapitala, itd. Organi akcionarskog društva za osiguranje su slede ći: 1) skupština; 2) uprava (upravni odbor i direktor); 3) nadzorni odbor. Društvo za uzajamno osiguranje je pravno lice koje obavlja delatnost osiguranja u interesu svojih članova, po principu uzajamnosti i solidarnosti.

104


Poslovno pravo

Ono može obavljati sve poslove, osim reosiguranja. Mogu ga osnovati pravna i fizička lica. Početni fond sigurnosti može biti samo u novcu, dok druga sredstva mogu biti pokretne i nepokretne stvari, novac koji nije u početnom fondu sigurnosti, hartije od vrednosti i druga prava. Osniva se po sistemu dozvole. Organi društva za uzajamno osiguranje su: 1) skupština; 2) uprava; 3) direktor; 4) nadzorni odbor. Društva za posredovanje i zastupanje u osiguranju. Poslove posredovanja, kao jedinu delatnost obavlja društvo za posredovanje u osiguranju koje je dobilo dozvolu NBS. Ono moće obavljati i poslove savetovanja i pomo ći u obradi šteta i proceni rizika i šteta. Ono ne može obavljati poslove zastupanja, osim u odreženim izuzetnim poslovima za koje dobije dozvolu. Može se osnovati u formi AD ili DOO. Društvo za zastupanje, odnosno preduzetnik zastupnik mogu obavljati poslove zastupanja samo za jedno društvo za osiguranje, a izuzetno i za više njih, uz njihovu pisanu saglasnost. Poslovno ime društva za zastupanje u osiguranje, odnosno ime preduzetnika za te poslove mora sadržati i oznaku delatnosti "zastupanje u osiguranju". Agencija za poslove pružanja drugih usluga u osiguranju je pravno lice koje obavlja poslove pružanja drugih usluga osiguranja, radi sticanja dobiti. Osniva se kao AD ili DOO u skladu sa zakonom, i može obavljati slede će poslove: 1) utvr đivanja i procene rizika i šteta; 2) posredovanje radi prodaje; 3) prodaju ostataka osiguranih oštećenih stvari; 4) pružanje intelektualnih i tehničkih usluga u vezi sa osiguranjem. Ne može obavljati poslove osiguranja, posredovanja i zastupanja. I ova agencija se osniva po sistemu dozvole.

6.1. Imovina i poslovanje društva za osiguranje Premija osiguranja kod svih vrsta osiguranja se sastoji od funkcionalne premije i režijskog dodatka. Funkcionalna premija se sastoji od tehničke premije, a moće sadržati i doprinos za preventivu, ako je on u nju ura čunat. Društvo za osiguranje je dužno da na kraju obračunskog perioda utvrdi tehničke rezerve za pokriće obaveza iz obavljanja poslova osiguranja. Društvo za osiguranje koje obavlja poslove jedne ili više vrsta životnog osiguranja utvr đuje tehničke rezerve korišćenjem načela aktuarske matematike, pravila struke osiguranja i odgovarajućih statističkih podataka za:

Poslovno pravo


105

1) prenosne premije; 2) rezervisane štete; 3) učešće u dobiti; 4) matematičku rezervu. Prenosne premije su deo premije koji se koristi za pokriće obaveza iz osiguranja koje nastaju u narednom obračunskom periodu. Društvo za osiguranje je dužno da obezbeđuje likvidnost i da blagovremeno isplaćuje štete i druge obaveze društva. Društvo za osiguranje mora imati garantnu rezervu, koju čine: 1) osnovni kapital; 2) rezerve iz dobiti i rezerve utvr đene aktima društva; 3) neraspoređena dobit iz ranijih godina do 50%; 4) revalorizacione rezerve. Društvo za osiguranje je dužno da obezbedi internu reviziju, koja je samostalna i nezavisna. ona sprovodi stalnu i sveobuhvatnu kontrolu aktivnosti društva. Nadzor nad obavljanjem delatnosti društva za osiguranje vrši NBS koja: - izdaje dozvolu za rad; - daje saglasnost na određene akte; - donosi propisane akte; - obrađuje statističke podatke i druge podatke; - vodi registre i razmatra prigovore osiguranika. NBS može naložiti mere za otklanjanje nezakonitosti i nepravilnosti, preuzeti kontrolu nad poslovanjem društva, imenovati novu upravu, oduzeti dozvolu, itd.

7. ZADRUGE 7.1. Odnos zadruge i privrednog društva Zadruge su posebna forma privrednog subjekta, pored privrednih društava. U vezi sa zadrugama se zbog toga postavlja pitanje da li se one mogu osnovati u nekoj od formi privrednih društava i ako mogu da li postoje razlike. Oblast zadrugarstva je u našoj zemlji uređena Zakonom o zadrugama 55 po čijoj odredbi člana 1. „zadruga predstavlja oblik organizovanja fizičkih lica (u daljem tekstu: zadrugari) u kojoj oni, poslovanjem na zadružnim principima dobrovoljnosti i solidarnosti, demokratičnosti, ekonomskog učešća, jednakog prava upravljanja, samostalnosti, zadružnog obrazovanja i me đuzadružne saradnje, ostvaruju svoje ekonomske, socijalne i kulturne interese.“ Dakle, u prvom planu su elementi koji nisu vezani za ostaverenje profita što je, ina če, imanentno za prirednopravnu oblast. 55

Zakon o zadrugama objavljen je u „Službenom listu SRJ“ br. 41/96 i 12/98, i „Službenom glasniku RS“ br. 101/2005 i 32/2006).

106


Poslovno pravo

U našem pozitivnopravnom sistemu zadruge se osnivaju kao zemljoradničke - opšte i specijalizovane (žitarske, voćarske, vinogradarske, reparske, stočarske, pčelarske, domaće radinosti i sl.), stambene, potrošačke, zanatske, zdravstvene, omladinske, studentske i u čeničke, kao i druge vrste zadruga za obavljanje proizvodnje, prometa robe i vršenje usluga, u skladu sa ovim zakonom. 56 Nemačka pravna tradicija ne poznaje zadruge kao posebnu formu privrednih društava, Zakon o zadrugama ima isti stav, tako da kod nas ne postoji mogu ćnost osnivanja zadruga u nekoj formi privrednog društva. Valja napomenuti neka zadružna načela: 1) princip otvorenosti zadruge; 2) princip promenljivosti kapitala; 3) princip ekskluziviteta; 4) princip jednakosti i glasanje "po glavama"; 5) princip altruizma(postojanje fiksne kamate na ulog, a ne dividende); 6) načelo dobrovoljnosti statusa zadrugara (ulaska i izlaska iz nje). Bez obzira da li su osnovane kao privredna društva ili ne zadruge u osnovi imaju privredni karakter. Izuzetno, neke ne moraju imati funkciju profita, ali moraju imati funkciju smanjenja troškova i uštede za svoje zadrugare. Zakon o zadrugama nema normi o mogućim oblicima povezivanja zadrugara na statusnoj osnovi. U Francuskoj, zadruge se mogu povezivati u takozvane unije ili federacije.

7.2. Vrste zadruga Zavisno od delatnosti koju obavljaju, zadruge delimo na: 1) zemljoradničke; 2) stambene; 3) potrošačke; 4) omladinske; 5) studentske; 6) učeničke; 7) zanatske i dr. Zavisno od cilja osnivanja i potrebnih sredstava, mogu se osnivati i poslovati sa udelima i bez udela.

56

Odredba člana 2. Zakona o zadrugama. Inače, zanimljivo je navesti da su određene oblasti zadrugarstva (poljoprivredno, omladinsko i dr.) u prošlosti bile uređene posebnim zakonskim propisima, za razliku od pozitivnopravnog opredeljenja da se celokupna oblast zadrugarstva reguliše jednim opštim pravnim aktom. U svetu, inače, oba stanovišta imaju pozitivnopravnu primenu.

Poslovno pravo


107

Zavisno od cilja poslovanja, dele se na profitne i neprofitne. Zavisno od odgovornosti zadrugara, moguća je deoba zadruga na zadruge sa neograničenom odgovornošću zadrugara i zadruge sa ograničenom odgovornošću.

7.3. Postupak osnivanja. Zadrugu mogu osnovati zadrugari i to, zavisno od vrste, najmanje u broju propisanom zakonom. Naše pravo daje mogućnost samo fizičkim licima da budu zadrugari, a izuzetno i pravnim licima. Osnivački akt je ugovor o osnivanju, u pisanoj formi, potpisan od osnivača. Sadržaj je određen zakonom i istovetan je sadržaju osnivačkog akta privrednih društava. Zadružna pravila (statut) se donose na osnivačkoj skupštini. Tu se vrši i izbor prvih organa. Zadruga je osnovana i sti če svojstvo pravnog lica upisom u registar. Uz prijavu se prilažu osniva čki akt, pravila, zapisnik sa osnivačke skupštine i druge isprave.

7.4. Zadrugar Status zadrugara mogu steći lica koja ispunjavaju uslove propisane za osnivače te vrste zadruge uz potpisivanje ugovora o osnivanju. Sticanjem statusa zadrugara, zadrugar odgovara i za obaveze zadruge nastale pre sticanja tog statusa. Status zadrugara prestaje istupanjem, isključenjem, smr ću ili prestankom zadruge. Zadrugar može istupiti po osnovu pismene izjave o istupanju, a nakon podmirenja obaveza prema zadruzi. Zadruga je dužna da uredno vodi knjigu zadrugara, koju trajno čuva. Knjiga ima karakter javne isprave. zadrugar može obavljati i druge stručne poslove u zadruzi prema svojim stručnim sposobnostima, u skladu sa zadružnim pravilima. Lice zaposleno u zadruzi može postati zadrugar, ako pravilima nije isključeno. Organi zadruge su: 1) skupština; 2) upravni odbor (ako zadruga ima više od zakonom propisanog broja zadrugara); 3) nadzorni odbor; 4) direktor zadruge. Predsednik i članovi upravnog odbora, direktor, predsednik i članovi nadzornog odbora se biraju na određeno vreme koje ne može biti duže od 5 godina, sa pravom reizbora. Skupštinu čine svi zadrugari. Ako zadruga ima više od 100 članova, može odrediti da se poslovi skupštine prenesu na skupštinu predstavnika zadrugara. UO se sastoji od najmanje 3 člana, koji se biraju iz reda zadrugara. Direktora bira i razrešava skupština. Ima iste funkcije kao i direktor društva kapitala. Nadzorni odbor se sastoji od najmanje 3 člana koji se biraju iz reda zadrugara. Delokrug mu je istovetan delokrugu nadzornog odbora kod društva kapitala. Isto važi i za

108


Poslovno pravo

odlučivanje i odgovornost članova. Predsednik i članovi Upravnog odbora, nadzornog odbora i direktor zadruge ne mogu za svoj ili tu đ račun obavljati delatnost koja spada u delatnost zadruge, niti mogu biti zadrugari ili zaposleni u drugoj zadruzi.

7.5. Imovinska pitanja Zadruge se mogu osnovati ulozima članova, a kod zadruga kod kojih se ne daju ulozi plaća se članarina. Uplaćeni ulozi ili članarina se vode na individualnim računima zadrugara kao privatna svojina i delom na rezervama kao kolektivna svojina. Na njih se plaća fiksna kamata. Prihodi dobijeni nakon podmirenja troškova i ugovornih i zakonskih obaveza se unose u rezerve koje se vode kao kolektivna zadružna svojina. Ulozi zadrugara se ne mogu vra ćati, zalagati ni biti predmet izvršenja za obaveze zadrugara. Valorizuju se odlukom skupštine, pa se po prestanku statusa, vraćaju zadrugarima, odnosno njihovim naslednicima. Ulozi se ne mogu vraćati pre prestanka odgovornosti zadrugara za obaveze zadruge. zadruga pokriva gubitak odnosno manjak na teret obaveznog rezervnog fonda, drugih fondova i na teret uloga zadrugara. Zadruga prestaje kao i privredno društvo stečajem, likvidacijom ili statusnom promenom po odluci skupštine. U slučaju prestanka ststusnim promenama, imovina se prenosi na njene pravne sledbenike. U drugim slu čajevima prestanka, posle namirenja poverilaca i povraćaja uloga, preostala zadružna imovina se prenosi republičkom zadružnom savezu čija je zadruga bila članica za osnivanje druge zadruge.

8. JAVNA PREDUZEĆ A Prema opštem poimanju, ali i praktičnoj i uslovnoj podeli, društva tradicionalno razlikujemo javni i privatni sektor. U javnom sektoru su, pored državne, pokrajinske, i opštinske (gradske) uprave i njihovih upravnih institucija, tako đe i javne službe. Pored klasičnih državnih ustanova, postoje i ustanove u oblasti tzv. vanprivrednih, tj. društvenih delatnosti (školstvo,zdrastvo). S druge strane, u delu privrednih delatnosti, kako od nacionalnog tako i lokalnog značaja, organizuju se i postoje javna preduze ća. Organizuje ih država ili opštine, a u skladu sa posebnim zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg ili javnog interesa. Pod javnim preduzećem podrazumevamo preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva država, tj. jedinica lokalne samouprave (opština, grad).

Poslovno pravo


109

Ove velike (državne) delatnosti obavljaju javna preduze ća na nivou cele Republike, a mogu ih obavljati i drugi oblici privrednih društava ili preduzetnici, ako im nadležni organ poveri obavljanje te delatnosti. Javno preduzeće osniva Republika Srbija, a prava osniva ča ostvaruje Vlada Republike Srbije. Javno preduzeće za obavljnje komunalne delatnosti, tj. delatnosti od zna čaja za funkcionisanje jedinice lokalne samouprave, osniva jedinica lokalne samouprave, određujući delatnost kao komunalnu na osnovu Zakona o komunalnim delatnostima i Zakona o javnim preduzećima. Opštinska ili gradska javna komunalna preduzeća osnivaju se za delatnosti: 1) prečišćavanja i distribucije vode 2) prečišćavanje i odvođenje atmosferskih i otpadnih voda 3) proizvodnja i snabdevanje parom i toplom vodom 4) prevoz putnika u gradskom saobraćaju 5) održavanje čistoće u gradovima i naseljima u opštini 6) uređenje i održavanje parkova, zelenih i rekreacionih površina 7) održavanje ulica, puteva i drugih javnih površina u gradovima i drugim 8) naseljima i javna rasveta 9) održavanje deponija 10) uređenje i održavanje grobalja i sahranjivanje Osnivački akt javnog preduzeća sadrži naročito odredbe o osnivačkom kapitalu, pravima, obavezama i odgovornostima preduzeća i osnivača u obavljanju delatnosti od opšteg interesa. Javno preduzeće osniva se i posluje u cilju: 1) obezbeđenja trajnog obavljanja delatnosti od opšteg interesa i urednog 2) zadovoljavanja potreba korisnika proizvoda i usluga 3) razvoja i unapređenja obavljanja delatnosti od opšteg interesa 4) obezbeđivanja tehničko-tehnološkog i ekonomskog jedinstva sistema i 5) usklađenosti njegovog razvoja 6) sticanje dobiti 7) ostvarivanje drugih zakonom uređenih interesa. Javna preduzeća, drugi oblici privrednih društava i preduzetnik mogu da otpočnu obavljanje delatnosti od opšteg interesa kad nadležni državni organ utvrdi da su ispunjeni uslovi za obavljanje te delatnosti u pogledu: 1) tehničke opremljenosti; 2) kadrovske osposobljenosti; 3) zaštite na radu;

110


Poslovno pravo

4) zaštite i unapređenja životne sredine i drugihuslova pripisanih određenim zakonom. Drugi oblici privrednih društava i preduzetnik otpočinju obavljanje delatnosti od opšteg interesa po zaključenju ugovora o pravima i obavezama u obavljanju delatnosti od opšteg interesa. Imovinu javnog preduzeća i drugih oblika privrednih društava koja obavljaju delatnost od opšteg interresa čine: pravo svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima, novčana sredstva i hartije od vrednosti, druga imovinska prava, uključujući i pravo korišćenja dobara u državnoj svojini, tj. dobara od opšteg interesa. Organi javnog preduzeća su: 1) upravni odbor (kao organ upravljanja) 2) direktor (kao organ poslovođenja) 3) nadzorni odbor (kao organ kontrole i nadzora) Upravni odbor i direktor čine upravu javnog preduzeća. Predsednika i članove upravnog odbora javnog preduzeća imenuje i razrešava osnivač, a njihov broj se određuje osnivačkim aktom. Direktora javnog preduzeća imenuje osnivač na mandatni period koji se utvr đuje osnivačkim aktom, najčešće je na četiri godine. Predsednika i članove nadzornog odbora imenuje osnivač. Najviši opšti akt javnog preduzeća je statut, koji se usvaja uz saglasnost osnivača. Javno preduzeće ima i druge opšte akte, pravilnike. Javno preduzeće se upisuje u javni registar i njegove gubitke nadokna đuje osnivač. Promena sedišta i firme javnog preduzeća je moguća uz saglasnost osnivača.

9. PRIVREDNE ASOCIJACIJE (PRIVREDNE KOMORE, UDRUŽENJA I ZADRUŽNI SAVEZI) 9.1. Privredne komore Privredne komore su interesne, samostalne i poslovno-stručne organizacije privrednih subjekata, nastale na osnovu zakona, koje povezuju zajednički poslovni interesi i koje su reprezentanti njihovih interesa pred državom. Članstvo u komorama je obavezno za privredna društva, banke i druge finansijske organizacije, organizacije za osiguranje i druga pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost. ovi subjekti se učlanjuju prema načelu jedinstvenog članstva i to neposredno i automatski. Preduzetnici i drugi subjekti koji obavljaju privrednu delatnost, a nemaju svojstvo pravnog lica su po zakonu takođe članovi

Poslovno pravo


111

komore, ali posredno preko udruženja preduzetnika. Princip obaveznog članstva u komorama je dominantan u kontinentalnom pravu. Privredne komore kod nas su organizovane na teritorijalnom principu: regionalne, republičke. Čini se da fino kombinovanje teritorijalnog principa, strukovnog, i granskog, ima najviše argumenata za postojanost. Komore imaju svojstvo pravnog lica. Privredne komore obavljaju više funkcija a sledeće treba napomenuti: 1) reprezentuju članove pred državnim i drugim organima; 2) komora je mesto susreta privrednika; 3) to je stručna institucija koja radi na unapređenju poslovanja članova; 4) učestvuje u utvr đivanju mera ekonomske politike; 5) rešava sporove između članova (arbitraža); 6) ima javna ovlašćenja po zakonu. Komorom upravljaju članovi preko predstavnika. Predstavnike u organe biraju članovi komore, na način utvr đen statutom komore. Skupština komore bira UO, nadzorni odbor i predsednika. Komore imaju i određene specijalizovane sudove: sudove časti, stalne izabrane sudove i Spoljnotrgovinsku arbitražu. Sudovi časti odlučuju o povredi dobrih poslovnih običaja, o povredama kojima se narušava jedinstvo tržišta ili sprovode monopolističke radnje na tržištu. Stalni izabrani sud odlučuje o sporovima među članovima komore. Spoljnotrgovinska arbitraža rešava sporove sa elementom inostranosti. Karakterističan akt za prirodu delatnosti komore je preporuka. Komore mogu donositi odluke i zaključke sa obaveznom snagom o pojedinim pitanjima iz svog delokruga. izdaju i razna uverenja, isprave i potvrde. Statut komore donosi skupština i objavljuje ga u svom glasilu. Statutom se se uređuju zadaci komore, delokrug i ovlašćenja organa komore, sastav, izbor, prava, obaveze i odgovornosti organa i članova. Sredstva za rad se obrazuju iz doprinosa članova, prihoda od naknade za usluge i drugih izvora. Stru čne, administrativne, pomoćne i druge poslove obavlja stručna služba komore.

9.2. Udruženja preduzetnika Radi unapređivanja rada i poslovanja i ostvarivanja poslovnih interesa u regionalnim privrednim komorama se osnivaju opšta udruženja preduzetnika, čiji su članovi preduzetnici. Organi ovih udruženja su skupština, izvršni odbor, nadzorni odbor i sekretar. Imaju statut i svojstvo pravnog lica.

9.3. Poslovno udruženje Poslovno udruženje predstavlja institucionalnu formu koja nastaje na autonomnoj osnovi, s aciljem unapređivanja i usklađivanja obavljanja privredne delatnosti. Cilj je ostvarenje određene aktivnosti radi realizacije interesa članova.

112


Poslovno pravo

reč je o pravnom subjektu koji se upisuje u registar i koji u poslovnom imenu mora nositi naziv poslovno udruženje. Može se konstituisati i bez sopstvenog kapitala, ako mu je delatnost izuzetno usko određena, a imajući u vidu da mu nije cilj stvaranje dobiti. Mogu ćnost da istupa u svoje ime i za svoj račun bi trebalo isključiti, imajući u vidu da je reč o udruženju koje postoji radi realizacije interesa članova, pa je u tom smislu centar troškova, a ne dobiti. Odgovornost prema trećim licima treba da bude u funkciji modaliteta istupanja. Ako obavlja poslove kao zastupnik, odgovara direktno privrednom društvu u čije ime je posao sklopljen. Ako istupa kao komisionar, odgovornost se utvr đuje ugovorom i može biti solidarna ili supsidijarna, a po obimu je ograničena i neograničena. Ako istupa u svoje ime i za svoj račun, najbolje za članice je da isključe svoju odgovornost.

9.4. Zadružni savezi Zadružni savezi su samostalne interesne i stručne poslovne organizacije, koje se osnivaju radi unapređenja delatnosti zadruga i zaštite njihovih zajedni čkih interesa. Zadružni savez je pravno lice, osnovano od zadruga, ugovorom o osnivanju, po vrsti zadruge i za određenu teritoriju. Pružaju stručnu i drugu pomoć pri osnivanju zadruga, zastupaju njihovr interese, organizuju i podstiču stručno usavršavanje, naučno istraživački rad i informativno izdavačku i propagandnu delatnost od interesa za unapređivanje zadrugarstva. Organizuju arbitražu i uređuju njen rad, prikupljaju podatke za vođenje zadružne statistike. Obavljaju druge poslove utvr đene Zakonom o zadrugama i pravilima zadružnog saveza.

Poslovno pravo

III GLAVA

113

III GLAVA ZAŠTITA KONKURENCIJE 1. ZAŠTITA KONKURENCIJE Ova materija je u potpunosti regulisana posebnim Zakonom o zaštiti konkurencije iz 2005. godine. U njemu se kaže da se štiti konkurencija na tržištu radi obezbeđivanja ravnopravnosti učesnika na tržištu, a u cilju podsticanja ekonomske efikasnosti i ostvarivanja ekonomskog blagostanja društva u celini, naročito potrošača. Radi što uspešnijeg sprovošenja zakona, zakonom je propisano da se osniva Komisija za zaštitu konkurencije. Povredom konkurencije se smatraju akti i radnje privrednih subjekata i drugih pravnih i fizi čkih lica i ostalih učesnika na tržištu, i to naročito: - sporazumi kojima se bitno sprečava, ograničava ili narušava konkurencija; - zloupotreba dominantnog položaja; - koncentracija kojom se bitno sprečava, ograničava ili narušava konkurencija, pre svega stvaranjem, odnosno jačanjem dominantnog položaja na tržištu. Propisi o zaštiti konkurencije 57 se primenjuju na pravna i fizička lica, državne organe, organe teritorijalne autonomije i lokalne samouprave koji, posredno ili neposredno, učestvuju u prometu roba ili usluga i koji svojim aktima i radnjama vrše ili mogu vršiti povrede konkurencije. Pravila ovog zakona se primenjuju i na povezana lica. Povezanim licima se smatraju dva ili više učesnika na tržištu, koji su povezani tako da jedan učesnik na tržištu neposredno ili posredno odlučujuće utiče na upravljanje u drugom učesniku na tržištu, a naročito po osnovu većinskog učešća u osnovnom kapitalu, većine glasova u organima upravljanja, prava na postavljanje ve ćine članova upravnog ili nadzornog odbora i lica ovlašćenih za zastupanje učesnika na tržištu, kao i ugovora o prenošenju prava upravljanja.

1.1. Akti kojima se sprečava, ograničava ili narušava konkurencija Akti koji za cilj ili posledicu imaju ili mogu imati bitno spre čavanje, ograničavanje ili narušavanje konkurencije na relevantnom tržištu jesu sporazumi, ugovori, pojedine odredbe ugovora, izričiti ili prećutni dogovori, usaglašene prakse, odluke udruženja učesnika na tržištu. 57

Materija iz ove oblasti regulisana je sledećim zakonom „Zakon o zaštiti konkurencije“ (Sl. glasnik RS, br. 79/2005).

114

ZAŠTITA KONKURENCIJE

Poslovno pravo

Posledica ovakvih akata je da su zabranjeni i da ne proizvode pravno dejstvoništavi su. Ako komisija po službenoj dužanosti ili na zahtev zainteresovanog lica utvrdi da se sporazumom, odnosno pojedinim njegovim delovima bitno sprečava, ograničava ili narušava konkurencija, donosi rešenja kojim utvr đuje povredu zakona. Tim rešenjem mogu da se odrede mere koje su dužni da preduzmu učesnici iz sporazuma kao i rokovi za njihovo izvršenje, a kojima se omogu ćuje uspostavljanje konkurencije na relevantnom tržištu i otklanjanje štetnih posledica zabranjenog sporazuma.

1.2. Zloupotreba dominantnog položaja Dominantan položaj na relevantnom tržištu ima u česnik na tržištu koji posluje nazavisno od drugih ičesnika na tržištu, odnosno koji donosi poslovne odluke ne vodeći računa o poslovnim odlukama konkurenata, dobavlja ča, kupaca ili krajnjih koridnika njegove robe ili usluga. Ako je udeo na relevantnom tržištu veći od 40%, učesnik može i ne mora da ima dominantan položaj na tržištu. Prilikom procene postojanja dominantnog položaja uzimaju se u obzir udeli koje na tom tržištu imaju njegovi konkurenti, da li postoje prepreke ulasku na tržište, zatim snaga njegovih potencijalnih konkurenata. Učesnik na tržištu koji poseduje udeo veći od 40% je obavezan da dokaže nepostojanje dominantnog položaja. Ako je udeo na relevantnom tržištu manji od 40%, dominantan položaj na tržištu može imati učesnik na tržištu. U ovom slučaju podnosilac zahteva mora dokazati postojanje dominantnog položaja. Kolektivni dominantan položaj mogu imati dva ili više nezavisnih u česnika na tržištu koji su na relevantnom tržištu povezani ekonomskim vezama, tako da zajednički deluju kao jedan učesnik na tržištu. Granična vrednost kod kolektivnog dominantnog položaja je 50%. Zloupotreba dominantnog položaja na relevantnom tržištu je zabranjena. Zloupotrebom dominantnog položaja na relevantnom tržištu robe ili usluga smatraju se radnje kojima se ograničava, sprečava ili narušava konkurencija, a naročito radnje kojima se: - neposredno ili posredno nameću nepravedne kupovne ili prodajne cene ili drugi nepravedni uslovi poslovanja; - ograničava proizvodnja, tržište ili tehnički razvoj, na štetu potrošača; - primenjuju nejednaki uslovi poslovanja na iste poslove sa različitim učesnicima na tržištu, čime se dovode u nepovoljniji položaj u odnosu na konkurente.

Poslovno pravo


115

1.3. Koncentracija Do koncentracije učesnika na tržištu dolazi u sledećim slučajevima: 1) statusnih promena učesnika na tržištu u smislu zakona kojim se uređuju privredna društva; 2) sticanja neposredne ili posredne kontrole jednog ili više učesnika na tržištu nad drugim učesnikom ili njegovim delom na tržištu; 3) osnivanja i zajedničkog kontrolisanja novog učesnika na tržištu od strane najmanje dva nezavisna učesnika na tržištu, koji posluje na dugoročnoj osnovi, koji ima sve funkcije nezavisnog učesnika na tržištu i pristup tržištu (zajedničko ulaganje). Ovu kontrolu treba shvatiti kao mogućnost odlučujućeg uticaja na poslovanje učesnika na tržištu, zasnovano na pravima, ugovorima ili bilo kojim drugim pravnim ili činjeničnim sredstvima, a naročito: - vlasništvu ili pravu korišćenja celokupne imovine učesnika na tržištu ili dela njegove imovine; - ugovornom ovlašćenju ili bilo kojem drugom osnovu kojim se stiče mogućnost na odlučujući uticaj na sastav, rad ili odlučivanje drugog učesnika na tržištu. Koncentracija učesnika na tržištu sprovodi se na osnovu dobijenog odobrenja od Komisije za zaštitu konkurencije, potrebno je podneti zahtev za izdavanje odobrenja za sprovođenje koncentracije i ispunjenje sledećih uslova: 1) zajednički ukupan prihod svih učesnika u koncentraciji ostvaren na tržištu Republike Srbije u prethodnoj obračunskoj godini treba da prelazi iznos od 10 miliona evra, u dinarskoj protivrednosti po kursu na dan sastavljanja godišnjeg računa ili 2) da zajednički ukupan godišnji prihod učesnika u koncentraciji ostvaren na svetskom tržištu u prethodnoj obračunskoj godini prelazi iznos od 50 miliona evra, u dinarskoj protivrednosti po kursu na dan sastavljanja godišnjeg računa, pri čemu najmanje jedan učesnik na tržištu koji je učesnik koncentracije mora biti registrovan na teritoriji Republike Srbije. Pri računanju godišnjeg ukupnog prihoda neće se računati prihod koji ti učesnici na tržištu ostvare u međusobnoj razmeni. Za učesnike koncentracije postoji dužnost uzdržavanja od sprovo đenja koncentracije, do donošenja rešenja Komisije kojim se nameravana koncentracija odobrava ili do isteka roka od 4 meseca od dana podnošenja zahteva. Zakonske koncentracije se u skladu sa zakonom registruju u odgovaraju ćem registru podnošenjem prijave za registraciju i rešenja Komisije kojim se koncentracija odobrava.

116


Poslovno pravo

2. KOMISIJA ZA ZAŠTITU KONKURENCIJE Komisija je samostalna i nezavisna organizacija koja vrši javna ovlaš ćenja, u skladu sa zakonom. Komisija ima status pravnog lica. Sedište komisije je u Beogradu. Komisija za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini RS, kojoj podnosi godišnji izveštaj o radu. Izveštaj se podnosi najkasnije do kraja februara teku će godine, za prethodnu godinu. Glavni organ Komisije je Savet Komisije, koji donosi sve odluke i druge akte o pitanjima iz nadležnosti Komisije. Savet ima 5 članova koji se biraju iz reda uglednih stru čnjaka iz oblasti prava ili ekonomije, a koji raspolažu posebnim znanjima iz oblasti zaštite konkurencije. Članove Saveta bira Skupština, na predlog ovlaš ćenih predlagača. Ovlašćeni predlagači su: Udruženje pravnika Srbije, Naučno društvo ekonomista Srbije, advokatska komora Srbije, Privredna komora Srbije, Vlada Republike Srbije. Mandat člana Saveta prestaje istekom vremena na koje je izabran, razrešenjem i smr ću. Rad Saveta je javan, u skladu sa propisima koji uređuju javnost rada organa državne uprave, odnosno pravosudnih organa. Savet odlučuje većinom glasova prisutnih članova, ako je ispunjen kvorum od najmanje tri člana. u slučaju jednake podele glasova odlučuje glas predsednika Saveta, a u slučaju njegove sprečenosti odlučuje glas zamenika predsednika Saveta. Član Saveta pri donošenju odluke u pojedinom predmetu može da izdvoji mišljenje, pismeno ili usmeno na zapisnik. Predsednik Saveta rukovodi radom Saveta, potpisuje odluke i druge akte i stara se o njihovom izvršenju i obavlja druge poslove utvr đene zakonom, Statutom, pravilnikom i drugim aktima komisije. Predsednika i zamenika predsednika bira Savet iz svojih redova većinom glasova prisutnih članova.

2.1. Nadležnost Komisije Komisija je nadležna da: - rešava o pravima i obavezama učesnika na tržištu, u skladu sa zakonom; - učestvuje u izradi propisa koji se donose u oblasti zaštite konkurencije; - predlaže Vladi donošenje propisa za sprovođenje ovog zakona; - prati i analizira uslove konkurencije na pojedinačnim tržištima i u pojedinačnim sektorima; - daje mišljenje nadležnim organima na predloge propisa, kao i na važeće propise kojima se vrši povreda konkurencije; - daje mišljenja u vezi sa primenom propisa u oblasti zaštite konkurencije; - ostvaruje međunarodnu saradnju u oblasti zaštite konkurencije; - radi izvršavanja međunarodnih obaveza u ovoj oblasti i prikuplja informaciej o zaštiti konkurencije u drugim državama;

Poslovno pravo


117

- sarađuje sa državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne

-

samouprave, radi obezbeđivanja uslova za doslednu primenu ovog zakona i drugih propisa kojima se uređuju pitanja od značaja za zaštitu konkurencije; preduzima aktivnosti na razvijanju svesti o potrebi zaštite konkurencije; vodi evidenciju o prijavljenim sporazumima, o učesnicim a koji imaju dominantan položaj na tržištu, kao i koncentracijama, u skladu sa ovim zakonom; organizuje, preduzima i kontroliše sprovođenje mera kojima se obezbeđuje zaštita konkurencije; obavlja i druge poslove u skladu sa zakonom.

Poslovno pravo

VI GLAVA

119

IV GLAVA PRESTANAK PRIVREDNOG DRUŠTVA 1. PRESTANAK SOLVENTNOG PRESTANAK SOLVENTNOG PRIVREDNOG DRUŠTVA ‐LIKVIDACIJA Likvidacija solventnog privrednog društva može se sprovesti od strane samih vlasnika, u sluč slučaju postojanja određ određenih osnova (istek vremena osnivanja) ili čak i bez postojanja bilo kojih propisanih materijalnih osnova, odlukom ortaka, skupštine članova ili akcionara. Ova vrsta likvidacije se sprovodi uz odre đenu nadzornu poziciju suda. Pravilo je da se reguliše kompanijskim, a ne zakonima o steč stečaju koji regulišu likvidaciju insolventnog društva, pa je tako u našem pravu u potpunosti regulisana regulisana Zakonom o privrednim društvima. društvima. 58 U svim sluč slučajevima likvidacije od strane ortaka, članova ili akcionara, bez obzira da li postoji osnov ili se on konstituiše, nezaobilazan preduslov je solventnost društva. Likvidacioni upravnik, koji konstatuje insolventnost, bio bi dužan da odmah prekine ovaj postupak. Ako imenovani likvidacioni upravnik smatra da kompanija ne može isplatiti sva potraživanja u skladu sa deklaracijom uprave, sazva će skupštinu poverilaca, radi donošenja odluke o konverziji dobrovoljne likvidacije u poverila čku. Funkcija skupštine poverilaca je i da imenuje likvidatora i eventualno odbor likvidatora, koji treba da radi sa likvidacionim upravnikom. Novi Zakon predviđ predviđa moguć mogućnost prinudne likvidacije. 59 Sada kada je i to predviđ predviđeno, poč početak postupka likvidacije ne zavisi isključ isklju čivo od samog osnivač osnivača, kakvo je bilo dosadašnje rešenje. Sama prinudna likvidacija je postupak koji sprovodi Agencija za privredne registre u određ odre đenim sluč slučajevima koji su predviđ predviđeni zakonom, a sprovodi ga tako što, posle propisanih radnji zapo činjanja, sama upisuje prestanak društva, dok prava, obaveza i odgovornost prelaze na članove društva, proporcionalno velič veli čini njihovih uloga.

58

Zakon o privrednim društvima, Službeni glasnik Republike Srbije 36/2011, reguliše materiju likvidacije privrednog društva sledeć sledećim članovima 524-548. 59 Prinudna likvidacija je regulisana članom 546. ZPD, Republike Srbije.

120

PRESTANAK PRIVREDNOG DRUŠTVA

Poslovno pravo

1.1. Primena pravila stečaja Zakon o privrednim društvima nema posebnih normi o dejstvu likvidacije solventnog društva, osim pravila o neprimeni nekih instituta ste čajne likvidacije, kao i pravila o shodnoj primeni pravila ste čajne insolventne likvidacije na ovu dobrovoljnu likvidaciju. Sledeć Slede ća pravila se analogno primenjuju: - pravilo o znaku znaku jednakosti ovlašć ovlašćenja likvidacionog upravnika sa -

ovlašć ovlašćenjim a steč stečajnog upravnika; upis u registar odluke o likvidaciji i objava: objava obaveštenja poveriocima: izveštaj o sprovođ sprovođenju likvidacije: naknada likvidacionom upravniku.

1.2. Posebnosti postupka Likvidacija solventnog društva, s obzirom na obezbe đenost interesa poverilaca, ne traži primenu odredaba postupka likvidacije insolventnog društva, koje su motivisane potrebom zaštite poverilaca sa neobezbeđ neobezbe đenim potraživanjima. Odluka o likvidaciji privrednog društva se donosi jednoglasnom odlukom svih ortaka, komplementara, jednoglasnošć jednoglasnoš ću svih članova doo, a kvalifikovanom već većinom kod akcionarskog društva. U postupku likvidacije poslove privrednog društva mogu voditi isti organi koji su vodili društvo ranije, ako se istovremeno sa donošenjem odluke o likvidaciji ne odluč odluči drugač drugačije i društvo ne izabere drugo lice ili lica. Lica koja vode poslove društva za vreme likvidacije se nazivaju likvidacioni upravnici. Likvidacionog upravnika koga je izabrao nadležni organ privrednog društva razrešava taj organ, a likvidacionog upravnika koga je imenovao sud razrešava sud. Moguć Mogu će je razrešenje sa i bez postojanja opravdanih razloga. Likvidacioni upravnik najkasnije tri meseca po otvaranju postupka likvidacije sastavlja po poččetni bilans stanja koji podnosi na usvajanje. Zakon o privrednim društvima određ odre đuje sadržaj bilansa za ove potrebe. Likvidacioni upravnik nakon podmirenja svih potraživanja poverilaca sastavlja izveštaj o sprovedenoj likvidaciji, završni likvidacioni bilans i predlog podele likvidacionog viška.

1.3. Status društva u likvidaciji Za vreme postupka likvidacije privredno društvo ima ograni čenu pravnu i poslovnu sposobnost, budu budućći da ne može preduzimati nikakve nove poslove, osim onih vezanih za završetak postojeć postoje ćih i za ispunjenje svrhe likvidacije. Za vreme postupka ne može se isplać isplaćivati uč učešć ešće u dobiti, dividenda, a imovina društva se ne može raspodeljivati. Likvidacioni upravnik odgovara poveriocima društva i ortacima, članovima ili akcionarima za naknadu štete. Ova odgovornost je posledica obaveze lojalnosti

Poslovno pravo


121

prema privrednom društvu. Ne smatra se štetom potraživanje poverilaca koje nije blagovremeno prijavljeno, a likvidacionom upravniku nije bilo niti je moglo biti poznato. Odgovornost se može osloboditi ako dokaže da je postupao savesno i razumno, pažnjom dobrog privrednika. Ako se po okon čanju likvidacije pokaže da je potrebno izvršiti dodatne radnje, na predlog lica koje za to ima pravni interes, sud ponovo imenuje ranijeg ili novog likvidacionog upravnika. i država je poverilac društva koje prestaje likvidacijom. Likvidacijom društvo prestaje biti poreski subjekt.

1.4. Položaj poverilaca Privredno društvo koje je donelo odluku o likvidaciji obaveštava pisanim putem sve poznate poverioce koji su svoja potraživanja stekli pre nastupanja dejstva odluke o likvidaciji da će im potraživanje biti prekludirano ako ga ne prijave u roku od 120 dana od dana prijema obaveštenja, odnosno u roku od 30 dana od dana prijema odluke privrednog društva o osporavanju prijavljenog potraživanja. Privredno društvo koje je propisno donelo i objavilo odluku o likvidaciji na internet strani Agencije za privredne registre, objavljuje i posebno obaveštenje o likvidaciji za poverioce sa propisanim sadržajem. U slu čaju spora u vezi raspodele likvidacionog viška, likvidacioni upravnik je dužan da tu raspodelu odloži do konaččnog rešenja spora. On ima pravo na naknadu troškova koje je imao u kona sprovođ sprovođenju postupka likvidacije, kao i pravo na naknadu za svoj rad. U pogledu ovih prava ima status poverioca društva u likvidaciji.

2. REORGANIZACIJA PRIVREDNOG DRUŠTVA KAO ALTERNATIVA KAO ALTERNATIVA STEČ AJU Pravni pojam reorganizacija privrednog društva u steč ste čaju u naš život uvodi novi Zakon o steč stečaju "Službeni glasnik RS, br.84/2004". Primarni cilj steč stečajnog postupka je spašavanje steč ste čajnog dužnika na osnovu poslovno pravnog aranžmana sa poveriocima, koji se naziva plan reorganizacije, a koji prihvati sud. Reorganizacija je alternativa ste čaju-bankrotstvu, pa joj se pristupa kad su ispunjeni ispunjeni uslovi uslovi za otvaranje steč stečaja. Plan reorganizacije sadrži: 1) detaljan opis mera za realizaciju plana; 2) visinu novč novčanih iznosa ili imovinu koja će služiti za namirenje; 3) postupak za izmirenje potraživanja i rokove; 4) opis postupka prodaje imovine i svrhu s vrhu korišć koriš ćenja prihoda od toga; 5) iznos naknade za rad steč ste čajnog upravnika.

122


Poslovno pravo

U mere za realizaciju plana reorganizacije spadaju: 1) zadržavanje celokupne imovine iz steč ste čajne mase ili njenog dela; 2) prodaja imovine iz steč ste čajne mase; 3) zatvaranje neprofitabilnih ogranaka ili promena delatnosti, 4) raskid ili izmena određ određenih ugovora; 5) odlaganje otplate dugova ili otplata u ratama; 6) izmena rokova dospelosti, kamatnih stopa; 7) otpust dugova; 8) izvršenje ili izmena založnog prava. Plan reorganizacije mogu podneti steč ste čajni dužnik, steč ste čajni upravnik, poverioci koji imaju propisani iznos potraživanja, kao i akcionari, članovi ili ortaci sa propisanim iznosom osnovnog kapitala ili ortač orta čkog udela (30%). Ako postoji više planova reorganizacije o svima se glasa na istom roč ro čištu. Potraživanja poverilaca dele se na klase po osnovu njihovih prava i prava prioriteta potraživanja. Ako se ne usvoji ni jedan plan, pravilo je da se steč ste čajnom dužniku ostavljadopunski rok za podnošenje novog plana reorganizacije, a ako se ni ovaj plan ne usvoji sprovodi se postupak prestanka prestanka steč stečajnog dužnika- bankrotstvo. Izvršenjem plana prestaju sva potraživanja poverilaca iz steč ste čajnog postupka i vlasnici kapitala ponovo stič sti ču vlasnič vlasnička prava. U sluč slučaju nepostupanja po planu, na zahtev bilo kog lica koje ima pravni interes, sud može naložiti mere za otklanjanje nepostupanja po planu. Određ Određenje pravne prirode plana reorganizacije kao prinudnog poravnanja daje osnova za njegovo određ odre đenje kao sudski odobrenog ugovora kojim poverioci prihvataju da im insolventni dužnik isplati potraživanje u smanjenom iznosu sa odloženim rokom plać pla ćanja.

3. SUDSKA UPRAVA ILI UPRAVA UPRAVNOG ORGANA I LIČNA UPRAVA Neke zemlje uvode model poverilač poverila čke ili sudske uprave ili uprave određ odre đenog upravnog organa. Isto tako, neke zemlje, što je sluč slu čaj i sa našom kada je reč reč o steč stečaju preduzetnika, dozvoljavaju da steč ste čajno već veće rešenjem o pokretanju steč stečajnog postupka ovlasti steč ste čajnog dužnika da sam upravlja i raspolaže ste čajnom masom ako: 1) se sa time saglasi steč ste čajni poverilac koji je pokrenuo postupak; 2) steč stečajni dužnik sam to predloži; 3) ako je verovatno da određ odre đivanje lič lične uprave neć neće dovesti do ošteć oštećenja interesa poverilaca ili produžavanja postupka. U sluč slučaju lič lične uprave steč stečajnog dužnika, ista se odlukom steč ste čajnog već veća može obustaviti i zameniti upravljenjem od strane ste čajnog upravnika na zahtev

Poslovno pravo


123

odbora poverilaca, stečajnog dužnika, stečajnog upravnika, poverioca ili stečajnog sudije. U slučaju lične uprave stečajni dužnik sastavlja popis imovine koja ulazi u stečajnu masu i listu poverilaca i dužnika. Stečajni upravnik ima pravo pregleda ovih dokumenata.

4. STEČ AJNI POSTUPAK, VRSTE STEČ AJA I NAČELA STEČ AJNOG POSTUPKA Dva su osnovna cilja stečajnog postupka: isključenje iz privrednopravnog prometa privrednog subjekta koji više nije u stanju da obavlja svoju delatnost(tj. prestanak pravnog subjektiviteta pravnog lica), i obezbeđenje bar delimičnog namirenja poverilaca. Pored njih ističu se i neki drugi ciljevi: zaštita opšteg privrednog interesa, razvoj tržišne privrede, pravna sigurnost, itd. Stečajno pravo predstavlja sistem pravnih normi kojima se ure đuje postupak stečaja. Stečajni postupak je vrsta građanskog sudskog postupka koja uređuje postupanje učesnika stečaja. Razlikujemo sledeće vrste stečaja : 1) Građanski stečaj - likvidacija imovine fizičkog lica koje nema svojstvo trgovca. 2) Trgovački stečaj - likvidacija imovine fizičkog lica koje ima svojstvo trgovca i likvidacija imovine trgovačkog privrednog subjekta. 3) Opšti stečaj - odnosi se na celu imovinu dužnika. 4) Poseban stečaj - obuhvata samo jedan deo imovine. 5) Opšti stečajni postupak - za stečajne dužnike nije propisan neki poseban režim. 6) Poseban stečajni postupak - sprovodi se na bankama, organizacijama za osiguranje uz poseban režim.

4.1. Načela stečajnog postupka Novina Zakona o stečaju iz 2009. godine je da su načela stečajnog postupka sistemom enumeracije predviđena, što do sada nije bio slučaj, već smo ih izvodili s obzirom na smisao odredbi zakona. Tako, novi Zakon predviđa sledeća načela: 1) Načelo zaštite stečajnih poverilaca (stečaj omogućava kolektivno i srazmerno namirenje poverilaca); 2) Načelo jednakog tretmana i ravnopravnosti ( svi poverioci istog reda imaju jednak tretman, što znači da se namiruju srazmerno); 3) Načelo ekonomičnosti ( stečajni postupak treba da omogući namirenje poverilaca u što većem obimu za što kraće vreme i uz minimizaciju troškova); 4) Načelo sudskog sprovođenja postupka (nakon otvaranja stečaja postupak se vodi po službenoj dužnosti suda – ex officio);

124


5) 6) 7) 8)

Poslovno pravo

Načelo imperativnosti i prekluzivnosti; Načelo hitnosti; Načelo dvostepenosti; Načelo javnposti i informisanosti.

5. POJAM I OSNOVI LIKVIDACIJE INSOLVENTNOG DRUŠTVA OD STRANE SUDA (STEČ AJ, BANKROT) Rimsko pravo je stvorilo dve ustanove koje se smatraju prethodnicima ste čaja. Prva misio in bona - ako dužnik nije mogao isplatiti dugove, pretor je dozvoljavao poveriocima da uđu u njegovo imanje (uz gubitak časti dužnika i osudu na zatvor) i da ga prodaju jednom licu (bonorum emptor), koje je bilo dužno da isplati poverioce u utvr đenim procentima. Druga, cessio bonorum - dužnik je svojom voljom (zato nije gubio čast i nije mogao biti osuđen na zatvor) ustupao svoje imanje poveriocima za naplatu njihovih potraživanja. Kraljevina Srbija je donela svoj prvi Zakonik o stečajnom postupku 1861. godine. Stečaj je institut kolektivnog namirenja poverilaca generalnim izvršenjem na imovini stečajnog dužnika, čime on prestaje da postoji kao pravni subjekt. Stečajni postupak se otvara kada se utvrdi postojanje najmanje jednog stečajnog razloga. Stečajni razlozi su: 1) trajnija nesposobnost plaćanja; 2) preteća nesposobnost plaćanja; 3) prezaduženost; 4) nepostupanje po usvojenom planu reorganizacije i ako je plan reorganizacije izdejstvovan na prevaran ili nezakonit način. Trajnija nesposobnost plaćanja postoji ako stečajni dužnik: 1) ne može da odgovori svojim novčanim obavezama u roku od 45 dana od dana dospelosti obaveze; 2) potpuno obustavi sva plaćanja u neprekidnom trajanju od 30 dana. Postojanje trajnije nesposobnosti plaćanja se pretpostavlja u slučaju kada je predlog za pokretanje stečajnog postupka podneo poverilac koji u sudskom ili poreskom izvršnom postupku sprovedenom u Republici Srbiji nije mogao namiriti svoje novčano potraživanje bilo kojim sredstvom izvršenja. Preteća nesposobnost plaćanja postoji ako stečajni dužnik učini verovatnim da svoje već postojeće novčane obaveze neće moći da ispuni po dospeću.

Poslovno pravo


125

Prezaduženost postoji ako je imovina stečajnog dužnika manja od njegovih obaveza. Ako je stečajni dužnik društvo lica prezaduženost ne postoji ako to društvo ima najmanje jednog ortaka odnosno komplementara koji je fizi čko lice. Nepostupanje po usvojenom planu reorganizacije postoji kada ste čajni dužnik ne postupa po planu reorganizacije ili postupa suprotno planu reorganizacije na način kojim se bitno ugrožava sprovođenje plana reorganizacije.

6. ORGANI I UČESNICI STEČ AJNOG POSTUPKA Subjekti stečaja su privredni subjekti, pravna lica i preduzetnici, a u ve ćini zemalja i fizička lica sa statusom trgovca, negde i sa statusom zanatlije i poljoprivrednika. Stečajni poverilac je lice koje na dan pokretanja stečajnog postupka ima neobezbeđeno potraživanje prema stečajnom dužniku. Stečajni poverilac stiče svojstvo stranke u postupku od dana kad je prijava njegovog potraživanja primljena u stečajnom sudu. U stečajnom postupku mogu učestvovati lica koja su solidarni dužnici, jemci i sli čno, kao i stečajni poverioci mogu zahtevati da im se vrati ono što su isplatili.

6.1. Organi stečajnog postupka U stečajnom postupku obavezni organi su: 1) 2) 3) 4)

stečajni sudija; stečajni upravnik; skupština poverilaca; odbor poverilaca.

Stečajni sudija odlučuje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka, utvr đuje postojanje stečajnog razloga i odlučuje o otvaranju stečajnog postupka, imenuje i razrešava stečajnog upravnika, odobrava troškove stečajnog postupka i obaveze stečajne mase pre njihove isplate, određuje iznos preliminarne i konačne naknade troškova i nagrade stečajnog upravnika, odlučuje o primedbama na radnje stečajnog upravnika, razmatra predlog plana reorganizacije i održava ro čište za razmatranje predloga plana reorganizacije ili odbacuje predlog plana reorganizacije, potvr đuje usvajanje plana reorganizacije ili konstatuje da plan reorganizacije nije usvojen, donosi rešenje o glavnoj deobi ste čajne mase. Stečajni upravnik vodi poslove i zastupa stečajnog dužnika. On, kao i lica koja obavljaju poslove stečajnog upravnika u ime organizacije koja je posebnim zakonom određena da obavlja poslove stečajnog upravnika, imaju status službenog lica u smislu odredaba Krivičnog zakonika kojima se reguliše položaj službenog lica. Stečajnog upravnika imenuje stečajni sudija rešenjem o otvaranju stečajnog postupka. Izbor stečajnog upravnika vrši se metodom slučajnog odabira sa liste aktivnih stečajnih upravnika za područ je nadležnog suda, koju sudu dostavlja organizacija nadležna za vođenje imenika stečajnih upravnika (u daljem tekstu:

126


Poslovno pravo

ovlašćena organizacija). Izuzetno, izbor stečajnog upravnika može se vršiti odabirom sa liste aktivnih stečajnih upravnika za teritoriju Republike Srbije ako delatnost stečajnog dužnika, složenost slučaja ili potreba za specifičnim iskustvom stečajnog upravnika to zahteva. Stečajni pravnik mora posedovati važeću licencu. Skupština poverilaca je organ koji se formira najkasnije na prvom poverilačkom ročištu. Nju čine svi neobezbeđeni stečajni poverioci, a mogu je činiti i svi obezbeđeni i to sa pravom glasa do visine potraživanja koja u čine verovatnim da nisu obezbeđena i za koja će se pojaviti kao neobezbeđeni poverioci. Glasa se srazmerno visini potraživanja. Odbor poverilaca bira skupština poverilaca na prvoj sednici ili na prvom poverilačkom ročištu. Broj članova odbora poverilaca određuje skupština poverilaca, s tim što taj broj ne može biti veći od devet članova i što uvek mora biti neparan. Članovi odbora poverilaca mogu biti stečajni poverioci, bez obzira na visinu svog potraživanja. Poverioci koji su istovremeno i zaposleni ili bivši zaposleni kod stečajnog dužnika ne mogu imati više od jednog člana odbora poverilaca. Novina Zakona iz 2009. u pogledu organa stečajnog postupka je ta da nema stečajnog veća, što se pravda potencijalnim skraćivanjem potrebnog vremena za realizaciju stečajnog postupka. Ostalo je na praksi da potvrdi ovakvo rešenje ili da ga demantuje.

7.POSTUPAK STEČ AJA (PRETHODNI I STEČ AJNI) Stečajni postupak se pokreće predlogom ovlašćenog predlagača. Ako predlog nije uredan, stečajno veće o tome obaveštava predlagača, ostavljajući mu zakonom propisan rok da predlog uredi. U protivnom predlog se odbacuje. Predlog se može povući do isticanja oglasa o pokretanju stečajnog postupka na oglasnu tablu suda. Stečajni postupak je hitan. Nema povraćaja u pređašnje stanje ne može se izjaviti revizija niti podneti predlog za ponavljanje postupka. U postupku sudija može doneti rešenje i zaklju čak. Rešenjem se odlučuje, a zaključkom izdaje nalog za izvršenje pojedinih radnji. Stečajni sudija u roku od tri dana od dana dostavljanja predloga za pokretanje stečajnog postupka donosi rešenje o pokretanju prethodnog ste čajnog postupka. Prethodni stečajni postupak pokreće se radi utvr đivanja razloga za pokretanje stečajnog postupka. Protiv rešenja o pokretanju prethodnog stečajnog postupka nije dozvoljena žalba. Stečajni sudija otvara stečajni postupak bez vođenja prethodnog stečajnog postupka u sledećim slučajevima: 1) ako stečajni dužnik podnese predlog za pokretanje stečajnog postupka sa potrebnim ispravama i prilozima;

Poslovno pravo


127

2) ako poverilac podnese predlog za pokretanje stečajnog postupka, a stečajni dužnik prizna postojanje stečajnog razloga; 3) u slučaju pretpostavke trajnije nesposobnosti plaćanja. Prethodni stečajni postupak može trajati najduže 30 dana od dana podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka od strane ovlašćenog predlagača. Ako je pokrenut prethodni stečajni postupak, stečajni sudija zakazuje ročište radi raspravljanja o postojanju stečajnog razloga za otvaranje stečajnog postupka najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema predloga za pokretanje ste čajnog postupka. Stečajni sudija otvara stečajni postupak donošenjem rešenja o otvaranju stečajnog postupka kojim se usvaja predlog za pokretanje stečajnog postupka. Stečajni sudija rešenjem odbija predlog za pokretanje ste čajnog postupka ako utvrdi da nisu ispunjeni uslovi za otvaranje ste čajnog postupka. U rešenju o odbijanju predloga za otvaranje stečajnog postupka određuje se ko snosi troškove prethodnog stečajnog postupka. Rešenje o otvaranju stečajnog postupka se istog dana kada je doneto dostavlja stečajnom dužniku, podnosiocu predloga, organizaciji koja sprovodi postupak prinudne naplate, registru privrednih subjekata, odnosno drugom odgovarajućem registru, a drugim licima ako sud proceni da za tim postoji potreba. Poverioci imaju rok do kog mogu prijaviti svoja potraživanja, celokupna imovina privrednog društva se popisuje, procenjuje i unov čava upravo radi namirivanja neobezbeđenih poverilaca. Stečajni postupak se takođe okončava u formi rešenja koje donosi stečajni sudija na završnom ročištu.

8. PRAVNE POSLEDICE OTVARANJA STEČ AJA Pokretanje stečajnog postupka rađa brojne pravne posledice od izuzetnog značaja za pravni promet. One se odnose kako na ovlašćenja dotadašnjeg menadžmenta pravnog lica, tako i na sama potraživanja, zastarelost, mogućnosti otuđenja imovine privrednog društva i sl. Tako, Zakon predvidja sledeće pravne posledice otvaranja stečaja: - Danom otvaranja stečajnog postupka prestaju zastupnička i upravljačka prava direktora, zastupnika i punomoćnika, kao i organa upravljanja i nadzornih organa stečajnog dužnika i ta prava prelaze na stečajnog upravnika. - Pravni posao raspolaganja stvarima i pravima koja ulaze u ste čajnu masu, koji je stečajni dužnik zaključio posle otvaranja stečajnog postupka, ne

128


-

-

-

Poslovno pravo

proizvodi pravno dejstvo, osim u slučaju raspolaganja za koja važe opšta pravila pouzdanja u javne knjige, a druga strana ima pravo da zahteva vraćanje protivčinidbe iz stečajne mase kao stečajni poverilac. Punomoć ja koja je dao stečajni dužnik, a koja se odnose na imovinu koja ulazi u stečajnu masu, prestaju otvaranjem stečajnog postupka. Otvaranjem stečajnog postupka gase se ranije stečena prava preče kupovine u pogledu imovine stečajnog dužnika. o Ako je nosilac prava preče kupovine za takvo pravo izvršio određenu prestaciju stečajnom dužniku, on može vrednost takve prestacije potraživati kao stečajni poverilac. Ako je stečajni dužnik stekao nasledstvo posle otvaranja stečajnog postupka, nasledničku izjavu daje stečajni upravnik. Otvaranje stečajnog postupka je razlog za otkaz ugovora o radu koji je stečajni dužnik zaključio sa zaposlenima. Uz poslovno ime stečajnog dužnika dodaje se oznaka „u stečaju”. Danom otvaranja stečajnog postupka banka blokira račune stečajnog dužnika, čime prestaju prava lica koja su bila ovlašćena da raspolažu sredstvima sa tih računa. Na zahtev stečajnog upravnika, banka otvara novi račun preko kojeg će se vršiti poslovanje stečajnog dužnika. Novčana sredstva sa blokiranih računa, na zahtev stečajnog upravnika prenose se na novi račun, a računi stečajnog dužnika se gase. Stečajni poverioci svoja potraživanja prema stečajnom dužniku ostvaruju samo u stečajnom postupku. Danom otvaranja stečajnog postupka, potraživanja poverilaca prema stečajnom dužniku, koja nisu dospela, smatraju se dospelim.

Prijavljivanjem potraživanja prekida se zastarelost potraživanja koje postoji prema stečajnom dužniku. Zastarelost potraživanja stečajnog dužnika prema njegovim dužnicima zastaje danom pokretanja stečajnog postupka i ne teče godinu dana od dana otvaranja stečajnog postupka.

TREĆI DEO UGOVORI U PRIVREDI

Poslovno pravo

I GLAVA

131

I GLAVA PREDMET I IZVORI TRGOVINSKOG PRAVA 1. PREDMET TRGOVINSKOG PRAVA Predmet trgovinskog prava je veoma širok, šta više i dalje se ide u pravcu širenja predmeta u smislu stvaranja jednog sveobuhvatnog "poslovnog prava" (Business Law). Ripert, poznati francuski teoretičar trgovinskog prava je pisao da trgovinsko pravo obuhvata pravne norme koje regulišu pravne odnose u koje stupaju trgovci i trgovačka društva, bilo između sebe ili sa svojim mušterijama. Otuda trgovinsko pravo obuhvata i materijalnopravne propise o ste čaju, nedopuštenoj konkurenciji, industrijskoj svojini, poslovima efektnih berzi, menici, čeku i drugim hartijama od vrednosti. Ovako ostaju odre đeni domeni koji su tradicionalno izvan njega: poljoprivreda, slobodne profesije i zanatstvo. To, međutim ne znači da se i na ove domene ne primenjuju sve više brojna pravila koja važe za privredne subjekte (trgovce), iako je re č o subjektima koji ne obavljaju privrednu (trgovinsku) delatnost- netrgovci, s jedne strane, a s druge strane i ovi poslovi se sve više obavljaju za tržište i tre ća lica, a ne samo za zadovoljenje sopstvenih potreba, te time poprimaju prirodu trgova čkih (privrednih). Ovo važi i za delatnosti slobodnih profesija i zanatstva i poljoprivrede. Ovako široko postavljen predmet Trgovinskog prava uslovljava sve veću specijalizaciju trgovinskog-poslovnog prava, pa se iz njega stvaraju samostalne discipline: privredno pravo, pravo industrijske svojine, pravo osiguranja, međunarodno privredno pravo, saobraćajno pravo, bankarsko pravo, berzansko pravo, menično i čekovno pravo, turističko pravo, arbitražno pravo, pravo konkurencije, kompanijsko pravo ili pravo privrednih (trgova čkih društava), stečajno pravo, itd. Širina predmeta ove discipline govori u prilog upotrebi termina "poslovno pravo". Ipak, činjenica da "pravo privrednih društava" ili "pravo društava" ili "kompanijsko pravo" postaje samostalna nastavno-nau čna disciplina, što važi i za "pravo konkurencije i privredno pravo"(kao samostalne ili odvojene discipline), čini da ovim otpadaju razlozi za upotrebu termina "poslovno pravo" (predmet ove discipline ovim postaje uži od ove grane prava) i da je time najprikladniji izraz "trgovinsko pravo", što je i stvarni predmet ove nastavnonaučne discipline.

132

PREDMETI I IZVORI TRGOVINSKOG PRAVA

Poslovno pravo

2. IZVORI TRGOVINSKOG PRAVA 2.1. Zajednički izvori trgovinskog i građanskog prava 2.1.1. Zakon

Pod pojmom zakon podrazumeva se najpre zakon u formalnom smislu. Pored posebnih trgovinskih zakona, koji daju i posebne odgovore na određena pitanja u odnosu na građanske zakone, i kao takvi imaju prednost u odnosu na njih u materiji poslovnog (trgovinskog) prava, i građanski zakoni se primenjuju na sva pitanja za koja trgovinski zakoni nisu predvideli posebna rešenja. Posebno, opšta pitanja obligacija (zaključenje ugovora, sredstva obezbeđenja, prestanak ugovora, promena sadržine ugovora, promena ugovornih strana i sl.) ostaju baza i trgovinskog prava. Opšti propisi pojedinih zemalja kojima se uređuju poslovi trgovinskog prava nalaze se ili u privrednim zakonima ili su jedinstveni u okviru gra đanskog zakonika. Za razliku od zakonika donošenih krajem 19. veka i početkom 20. veka, gde je dominirao dualitet, zakonike novog doba karakteriše jedinstveno regulisanje građanskog i trgovinskog prava, u vidu donošenja jednog zakonika za obe oblasti. Na drugom mestu, u formalnom smislu zakon podrazumeva i međunarodne konvencije, koje nakon ratifikacije od parlamenta dobijaju snagu zakona i koje sudovi primenjuju neposredno, ukoliko na osnovu njih nije donet poseban zakon. Na trećem mestu, u formalnom smislu, termin zakon označava i normativne akte izvršne i upravne vlasti (uredbe, pravilnici, naredbe, zaklju čci, odluke). Potreba za ovim podzakonskim aktima, za razlikuju od građanskog prava posebno je izražena u trgovinskom pravu, zbog dinamike i složenosti pravnih odnosa, pa tako zakon određuje samo bitne principe i ima manje aktivnu ulogu od zakona građanskih prava. Za primenu zakona važe pravila o hijerarhiji normativnih akata (USTAVZAKON-PODZAKONSKI AKTI) i pravila o isključenju primene nezakonitih akata. Materiju ugovornog trgovinskog prava po pravilu karakteriše dispozitivnost zakonskih normi da bi se omogućila primena načela autonomije volje. Osobenost prirode hartija od vrednosti i sigurnost pravnog saobraćaja, uslovljavaju u principu isključenje autonomije volje u njihovoj regulativi. 2.1.2. Sudska i arbitražna praksa

Da li je tumačenje jedne norme od strane najvišeg suda jedne zemlje postalo formalno obavezno za sve sudove, je pitanje ima li sudska praksa zna čaj izvora prava. Ako odgovorimo potvrdno prelazimo u zonu precedentnog prava, gde je sudska praksa važan izvor prava, kao što je to u anglosaksonskoj pravnoj tradiciji,

Poslovno pravo


133

dok kod nas u kontinentalnom pravu sudska praksa nema svojstvo formalnog izvora prava. Međutim, faktički iako odluke viših sudova ne obavezuju niže sudove, niži sudovi se drže pravnih shvatanja izraženih u presudama viših sudova, iako one sadrže pojedinačnu normu kojom se rešava određeni konkretan slučaj, a ne opšte pravilo ponašanja. Za ujednačenje sudske prakse naročito su značajna tzv. načelna stanovišta o primeni pojedinih pravnih normi, koja zauzimaju najviši sudovi, kao i tzv. stavovi koji se usvajaju na sednicama predstavnika najviših republičkih privrednih sudova. Temeljni princip anglosaksonskog prava je da su niži sudovi vezani odlukama viših sudova. Tako u Engleskoj odluke Doma lordova vezuju sve sudove, odluke Court of Appeal vezuju High Court of Justice i Country-Court. Odluke višeg suda obavezuje samo glavno stanovište (ratio decidendi), koje postaje precedent za buduće sporove. 2.1.3. Pravna nauka

Kada je reč o pravnoj nauci postoji jednoglasnost da je nepodobna da bude formalni izvor prava. Iako nije formalni izvor prava, ona može na različite načine da utiče na zakonodavnu i sudsku praksu (uključujući i arbitražnu): - putem kritičkih studija postojećih normativnih akata i predloga zakonodavcu; - putem kritičkih prikaza i predloga sudskoj i arbitražnoj praksi; - učestvovanjem u formiranju sudskih stanovišta kroz razne vidove svoje aktivnosti-učešće u savetodavnim telima zakonodavnih i izvršnih organa, učešće u ekspertskim grupama za izradu zakona; - u svojstvu članova veća ili sudija najviših sudova i sl.

2.2. Autonomni izvori trgovinskog prava-lex mercatoria 2.2.1. Obi ča ji

Zakon o obligacionim odnosima koristi dva termina "dobri poslovni obi čaj" i "trgovinski poslovni običaj" U savremenom pravnom saobraćaju, u oblasti trgovinskog prava, dominiraju pisani formalni izvori prava, za razliku od ranijeg perioda kada su običaji bili dominantni izvori prava u oblasti trgovine. S druge strane, mnogi običaji preuzimaju se za sadržaj zakonskih normi (iz kodifikovanih ili nekodifikovanih obi čaja). I pored ovog, običaji ostaju i dalje značajan izvor prava, naročito u nekim oblastima trgovine (zaključenje ugovora, transportne klauzule, pomorski saobraćaj, transportno osiguranje, havarije, reklamacije na kvalitet robe, konkretizacija standarda "dobar privrednik" i "dobar stručnjak" i sl). Dinamiku privrednog života može bolje pratiti stvaranje novih običaja nego novo zakonodavstvo.

134


Poslovno pravo

U zavisnosti od kriterijuma podele, možemo razlikovati sledeće vrste običaja: 1) vertikalni - horizontalni običaji; 2) međunarodni - nacionalni običaji; 3) unutar nacionalnih razlikujemo, opšte- regionalne i mesne; 4) pravni običaji - faktički običaji. 2.2.2. Uzanse

Uzanse (od latinskog „usus“ - običaj) su kodifikovani poslovni (trgovački) običaji i to od strane ovlašćenog tela. Budući da uzanse nisu ništa drugo nego trgovački običaji, Zakon o obligacionim odnosima ispravno izjedna čava uzanse, u pogledu primene, sa običajima. Smatra se da uzansama treba dati hijerarhijsku prednost među formalnim izvorima prava u odnosu na nekodifikovane trgovačke običaje. Zavisno od oblasti primene i subjekta donošenja, razlikuju se opšte uzanse i posebne uzanse. Kod nas postoje samo Opšte uzanse za promet robom, koje je 1954. godine donela Glavna državna arbitraža (kasnije Vrhovni privredni sud). Odlika ovih uzansi je opštost(obuhvataju običaje koji su zajednički svim granama prometa robom), jedinstvenost(važe na područ ju cele zemlje) i potpunost(sadrže i pravila obligacionog prava, pa se mogu primenjivati kao celovita regulativa). S obzirom na dispozitivnu prirodu, primena uzansi se može isklju čiti, izričito ili prećutno, i to u celini ili delimično. 2.2.3. Opšti uslovi poslovanja

Predstavljaju uslove pod kojima neki privredni subjekt posluje. Donose ih po pravilu, grupacije privrednih društava ili pojedinačne transnacionalne korporacije. Iako ne predstavljaju, sami po sebi, trgovačke običaje, ipak, čineći posebno tzv. formularno pravo, mogu imati veliki značaj u poslovnom pravu. Osnov primene opštih uslova poslovanja može biti: -

izričito preuzimanje u ugovor ili pozivanje na njih u ugovoru; ustaljena poslovna praksa zaključivanja ugovora među ugovaračima na osnovu opštih uslova; konkludentnost; običaj. 2.2.4. Trgovač ke klauzule i termini

Slično opštim uslovima poslovanja i tipskim ugovorima, privredni subjekti se često služe i tzv. trgovačkim klauzulama ili terminima. 60 Ove klauzule i termine su 60

Više o trgovačkim klauzulama videti u „Međ unarodno privredno pravo“,Ilija Galjak, Ana Opačić, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, Beograd, 2011. godine, str.37-38.

Poslovno pravo


135

donele ovlašć ovlašćene trgovač trgovačke asocijacije, kao na primer, "Incoterms", "VaršavskoOksfordska pravila o prodaji CIF", itd. Ove klauzule i termini poput opštih uslova poslovanja postaju sastavni deo ugovora na taj nač na čin što se ugovorne strane pozivaju na njih, njih, odnosno što ih uvrste u svoje ugovore. ugovore.

2.3. Hijerarhija izvora trgovinskog prava Polazeć Polazeći od izloženih karakteristika formalnih izvora prava, a imaju ći u vidu izrič izričito rešenje Zakona o obligacionim odnosima u pogledu odnosa obič obi čajnih, uzansnih i dispozitivnih zakonskih normi, utvr đ utvr đena je sledeć sledeća hijerarhija izvora prava: 1) imperativni zakonski propisi; 2) ugovor - ako je u skladu s kladu sa imperativnim propisima i moralom (kao izvor za ugovorne strane, a ne objektivni izvor prava); 3) opšti uslovi poslovanja; 4) dispozitivni zakonski propisi; 5) posebne uzanse; 6) posebni trgovač trgovački obič običaji; 7) opšte uzanse; 8) opšti trgovač trgovački obič običaji; 9) sudska i arbitražna praksa; 10) pravna nauka.

Poslovno pravo

II GLAVA

137

II GLAVA OPŠTA PRAVILA UGOVORA U PRIVREDI PRIVREDI 1. POJAM, ZNAČ AJ I SPECIFIČNOSTI PRIVREDNIH UGOVORA 1.1. Pojam i značaj privrednih ugovora Obavljajuć Obavljajući privrednu delatnost radi koje su i osnovani, privredni subjekti privre privredna dna društv društvaa i preduz preduzetn etnici ici svakod svakodnev nevno no oba obavlj vljaju aju i razne razne pos poslov lovee iz oblast oblastii privre privrede. de. Pri Pri obavl obavljan janju ju tih posl poslova ova priv privred redni ni subje subjekti kti stup stupaju aju medj medjuso usobn bnoo u odre odre đene poslov poslovne ne odn odnose ose.. Tako, Tako, da bi proizv proizvede edena na roba roba iz sfere sfere proizv proizvodn odnje je prešla prešla u sferu sferu potrošn potrošnje, je, neo neopho phodno dno je da se zaklju zaključče određ određeni ugovori koji takvo kretanje roba omoguć omogućuju. Da bi, primera radi, jedna fabrika nameštaja mogla proizvoditi nameštaj, dakle obavljati delatnost radi koje je osnovana, osnovana, ona mora kupovati kupovati potrebne sirovine sirovine i repromaterijal-dasku, lepak, razne metalne delove i sl. kada nameštaj proizvede, proizvede, mora se starati o njihovom prevozu, uskladištenju i sl. Kada se nameštaj proizvede, mora se starati o njegovoj prodaji, osiguranju, transportu i sl. Sve te poslove će fabrika nameštaja obavljati zaključ zaključivanjem određ određenih ugovora sa privrednim subjektima, koji proizv proizvode ode pot potreb rebne ne joj siro sirovin vinee i reproma repromater terija ijal,l, obezbe obezbedju djuju ju i vrše vrše prevoz prevoz robe, robe, njeno njeno uskaldištenje, kontrolu kvaliteta i i kvantiteta robe, osiguranje, itd. Da zaključ zaključimo, fabrika će stupati u razne pravne odnose koji se regulišu privre privredni dnim m ugovori ugovorima ma ( ugovorim ugovorimaa u privre privredidi-ugo ugovor vorima ima robnog robnog prome prometa) ta),, te su zato ti ugovori sredstvo regulisanja robnog prometa izmedju privrednih subjekata. Privredni ugovori su specifič specifična vrsta ugovora u privredi koja se po svojim osobinama razlikuje od svih drugih vrsta ugovora. Da bi ugovor mogao da se smatra privrednim ugovorom(ugovorom u privredi, ugovorom robnog prometa) mora biti u pitanju pravni posao tipič tipi čan za robni promet, da se on u tom prometu javlja masovno i skoro svakodnevno, da njegovo zaključ zaklju čivanje spada u okvire redovne delatnosti privrednih subjekata i da se ugovorom regulišu pitanja u vezi sa prometom robe i vršenja usluga usluga u robnom prometu. Najvaž Najvažnij nijii ugovo ugovorr ove ove vrste vrste,, kojim kojim se prav pravno no prat pratii preno prenoss robe robe sa jedn jednog og pravno pravnogg subjekta na drugi, je ugovor o prodaji robe odnosno kupoprodajni ugovor. Uz ovaj ugovor redovno se javlja i niz drugih ugovora, kojima se omogu ćuje normalno odvijanje prodaje robe: ugovor o prevozu, ugovor o posredovanju-mešetarenju, ugovor o zastupanju-agenturi, ugovor o osiguranju, ugovor o kontroli robe, ugovor o špediciji.

138

OPŠTA PRAVILA UGOVORA U PRIVREDI

Poslovno pravo

Uz ove ugovore, koji se neposredno javljaju u funkciji realizacije ugovora o prodaji robe, u robnom prometu se sreć sreću i drugi ugovori koje privredni subjekti zaklju čuju u cilju realizacije svojih roba i usluga na tržištu a u okviru redovne delatnosti. To su uz ostale, ugovor o licenci, ugovor o gradjenju, ugovor o inžinjeringu, ugovor o knowhow, ugovor o faktoringu, ugovor o forfetingu, ugovor o franšizingu, fr anšizingu, i drugi. Treba posebno podvuć podvući, da privredni subjekti- privredna društva i preduzetnici, zaključ zaključivanjem privrednih ugovora ne regulišu sve svoje pravne odnose sa drugim subjektima prava. Oni zaključ zaklju čuju i niz drugih ugovora koji nisu privredni ugovori, već ve ć ugovori obligacionog prava-tzv. obligacioni ugovori (ugovori o zakupu poslovnih pros prosto tori rija ja,, ug ugov ovor or o po posl sluz uzii osno osnovn vnih ih sreds sredsta tava va,, ug ugov ovor orii o zalo zalozi zi,, ug ugov ovor orii o jems jemstv tvu, u, itd. itd. Privredni ugovori predstavljaju samo ugovore neposredno vezane za promet roba i usluga u robnom prometu koji se zaključ zaklju čuju u okviru registrovane i redovne delatnosti privrednih subjekata, dok su ugovori koji se zaklju čuju neredovno i sporadič sporadično, mimo redovne delatnosti, po svom karakteru gradjansko-pravni ugovori i onda kada ih zaključ zaključuju i izvršavaju privredni subjekti- subjekti privrednog prava.

1.2. Specifičnosti privrednih ugovora Privredni ugovori se u odnosu na ugovore gradjanskog prava-obligacionopravne ugovore, razlikuju prema znač značajnim specifič specifičnostima koje se uglavnom javljaju u vezi sa: strankama- koje zaključ zaključuju ugovor, nač načinom zaključ zaključenja ugovora, sadržinom ugovora, posledicama koje nastaju u sluč slu čaju neizvršenja ugovora, pitanjima zastarelosti. Jedna od osnovnih i najvažnijih karakteristika ovih ugovora je činjenica da ih zaključ zaključuju medjusobno privredna društva i preduzetnici u cilju regulisanja prometa robe, odnosno obavljanja usluga. Imajuć Imajući u vidu njihovo često zaključ zaključivanje i njihov znač zna čaj za privredni život, na ove ugovore se po pravilu ne primenjuju posebni propisi o formi u kojoj moraju biti zaključ zaključeni, što znač znači da su ovi ugovori neformalni, sem izuzetaka kao što su ugovor o gradjenju, izdavač izdava čki ugovor, ugovor o licenci, ugovor o prodaji nekretnina i drugi koji moraju biti zaključ zaklju čeni u pismenoj formi, a nepoštovanje ovog zahteva forme vodi ništavosti zaključ zaklju čenog ugovora- dakle ugovor ne proizvodi dejstvo, dejstvo, kao da nije nije nikada zaključ zaklju čen. U sluč slučaju neizvršenja ugovora krivicom jedne strane, posledice koje za krivu stranu nastaju, teže su nego u sluč slu čajevima kada dodje do neizvršenja obligaciono pravnih ugovora. Pravilo je, da nevina strana ima pravo kako na naknadu štete, tako i izgubljene dobiti. Od privrednika se zahteva "pažnja dobrog privrednika", što predstavlja profesionalnu, struč stručnu pažnju, dok se u gradjanskom pravu traži pažnja "dobrog domaćina" . Zatim kod privrednih ugovora, sadužnici odgovaraju solidarno, jemac u tim poslovima odgovara kao solidaran jemac, zaloga se lakše realizuje, a nekad se konstituiše i po samom zakonu.

Poslovno pravo


139

Sporove iz ugovora u privredi rešavaju privredni sudovi dok sporove iz obligacionopravnih obligacionopravnih ugovora rešavaju sudovi opšte nadležnosti. U privrednom pravu rokovi zastarelosti potraživanja su znatno kra ći nego u gradjanskim i iznose, po pravilu, od jedne do tri godine, a u nekim slu čajevima i krać kraće, od šest meseci do godinu dana, isto važi i za rokove za održavanje prava i rokove za prigovore. Izvesne specifič specifičnosti privredni ugovori pokazuju i u pogledu prenosa robe i prava. Često se umesto same robe predaje dokument koji je simbolizuje na primer, na predaja". Ovi ugovori su predaja skladišnice, konosmana, itd. tzv."simbolič na najč najčešć ešće "ugovori po pristupu" ili "adhezioni ugovori". U njima su uslovi ugovora unapred pripremljeni u pismenoj formi za neodredjen broj sluč slu čajeva, a drugoj je strani ostavljeno na volju da takve uslove prihvati ili da ih odbaci. Takodje je znač značajna i specifič specifičnost da ćutanje ponudjenog kao znak prihvatanja ponude ima kod privrednih ugovora već ve ći znač značaj nego u gradjanskom pravu. U našem pravnom sistemu je prihvać prihva ćena opšta pretpostavka, kada su u pitanju privredni ugovori, da se isti vrše uz naknadu. Ovu pretpostavku da se privredne usluge vrše uz naknadu, ugovorne strane mogu otkloniti samo izri čitim ugovaranjem da je pružanje usluge bez naknade. Mnogobrojne specifič specifičnosti privrednih ugovora uslovile su i postojanje specijalizovanih privrednih sudova. Pored toga, kada je reč re č o privrednim sporovima sa elementom inostranosti, specijalnom ugovornom klauzulom stranke mogu ugovoriti nadležnost spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Srbije. Odluka arbitraže je konač kona čna i ima snagu pravosnažne presude. Privredni ugovori poč počinju da proizvode svoje pravno dejstvo već ve ć od trenutka kada su punovažno zaključ zaklju čeni. Po pravilu, ugovor proizvodi svoje dejstvo prema ugovornim stranama zbog toga što su one, zaključ zaklju čujuć ujući taj ugovor svesno preuzele prava i obaveze iz tog ugovora. Medjutim, pod određ odre đenim uslovima privredni ugovori mogu da dejstvuju i u korist nekog treć tre ćeg lica koje nije ugovorna stranka pa čak i na štetu stvarajuć stvaraju ći obaveze nekom treć trećem licu. Ugovorne stranke su dužne da savesno i u potpunosti izvrše svoje obaveze koje su po tom ugovoru preuzele na sebe. Ako se neka od stranaka ne bude pridržavala svojih ugovornih obaveza, to će za nju proi proizv zvest estii od odre ređđene štetne posledice predvidjene propisima, uzansama, trgovinskim obiičajima ili samim ugovorom - obavezu naknade štete, plać ob pla ćanja ugovorne kazne, pena penala la,, zate zatezn znih ih kama kamata ta,, mog moguućnost poverioca da se koristi svojim pravom zaloge i sl. Poverilac je ovlašć ovlaš ćen da traži i prinudno izvršenje duznikove obaveze. Ukoliko dužnik nije uredno ispunio obavezu, poverilac moze zahtevati intervenciju suda, odnosno drugog nadležnog organa. Ovakva moguć mogu ćnost data je poveriocu ne samo u njegovom lič ličnom interesu, nego i u interesu društva u celini. Naime, društvo u globalu je zainteresovano da obezbedi disciplinu u izvršavanju zaključ zaklju čenih ugovora u privredi, jer ti ugovori imaju veliki znač zna čaj za normalan razvoj privrede.

140


Poslovno pravo

1.3. Ponuda za zaključenje ugovora U skladu sa članom 32. Zakona o obligacionim odnosima iz 1978, ponuda je predlog za zaključenje ugovora učinjen određenom licu koji sadrži sve bitne elemente ugovora, tako da bi se njenim prihvatanjem ugovor mogao zaključiti. Vezano za činjenicu da je ponuda kao jednostrana izjava volje odgovaraju ći predlog učinjen određenom licu, moramo napomenuti da i opšta ponuda kao predlog neodređenom broju lica, a koji sadrži bitne elemente ugovora, važi kao ponuda ukoliko drugačije ne proizilazi iz okolnosti slučaja ili običaja. Izlaganje robe sa cenom jeste ponuda, slanje kataloga, cenovnika, tarifa i drugih obaveštenja, kao i oglasi učinjeni putem nekog sredstva javnog informisanja, jesu samo poziv da se učini ponuda, a ne sama ponuda. Ponudilac je vezan ponudom, može je opozvati ali opoziv mora biti primljen pre prijema ponude ili istovremeno sa njom. Obično se u ponudi precizira vremenski rok važenja ponude, pa ona vezuje ponudioca do isteka tog roka. Ako u ponudi učinjenoj odsutnom licu nije određen rok za prihvatanje, ponuda vezuje ponudioca za vreme koje je redovno potrebno da ponuda stigne ponu đenom, da je on razmotri, o njoj odluči i da odgovor o prihvatanju stigne ponudiocu. Ako je ponuda učinjena prisutnom licu, a nije određen rok za prihvatanje, ponuđeni se o njoj mora izjasniti bez odlaganja. Ponuda učinjena telefonom, teleprinterom ili neposrednom radio vezom smatra se kao ponuda prisutnom licu.

1.4. Prihvat ponude Prihvat ponude je izjava volje upućena od strane ponuđenog ponudiocu kojom se on saglašava sa ponudom. Prihvat ponude može biti učinjen odgovarajućom izričitom izjavom volje, usmeno ili pismeno. Takođe treba napomenuti da se ponuda smatra prihvaćenom i kada ponuđeni pošalje stvar ili plati cenu, kao i kada učini neku drugu radnju koja se, na osnovu ponude, prakse između zainteresovanih strana ili običaja, može smatrati kao izjava o prihvatanju. Reč je o radnjama koje se u pravu nazivaju konkludentnim radnjama. Kao i ponuda, i prihvat ponude može biti opozvan, ali je bitno da ponudilac primi izjavu o opozivu pre izjave o prihvatanju ili istovremeno sa njom. Ćutanje ponuđenog ne znači prihvatanje ponude. Međutim ako su ponuđeni i ponudilac u stalnoj poslovnoj vezi u pogledu određene robe, kao i ukoliko se ponuđeni bavi izvršavanjem tuđih naloga u vidu delatnosti, smatraće se da je ugovor zaključen u trenutku kada je ponuda, odnosno nalog stigao ponu đenom ukoliko nisu odbijeni.

Poslovno pravo


141

Izjava u kojoj se ponuda prihvata, ali i koriguje, u osnovi se tuma či kao odbijanje ponude i stavljanje nove ponude od strane ponuđenog prvobitnom ponudiocu.61

2. VRSTE UGOVORA Osnovno načelo ugovornog prava - načelo autonomije volje ili načelo slobode ugovaranja, omogućuje zaključivanje mnogobrojnih i veoma raznovrsnih ugovora. Ugovori se mogu klasifikovati prema različitim kriterijumima. Uobičajena je sledeća klasifikacija: 1) Imenovani ugovori su oni koji su zakonom posebno regulisani, po pravilu dispozitivnim pravilima. Ovi ugovori se u svakodnevnom životu naj češće zaključuju i svaki ima svoj zakonski naziv npr. prodaja, zajam, zakup i sl. 2) Neimenovani ugovori su oni ugovori koji nisu posebno zakonom regulisani niti imaju poseban zakonski naziv. Oni su ređi u pravnom prometu pa zato ne postoji interes zakonodavca da ih detaljno uredi u zakonu. Oni obi čno sadrže elemente imenovanih ugovora, medjutim oni mogu sadržati i nove elemente koji nisu protivni prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima. Na neimenovane ugovore primenjuju se opšta pravila ugovornog prava, ali i odredjena pravila o onim posebnim(imenovanim) ugovorima u obimu preuzetih elemenata tih ugovora. Učestalost zaključivanja neimenovanih ugovora vremenom može da doprinese njihovom zakonskom regulisanju, čime postaje imenovan. Načelo autonomije volje, poštujući zakonska ograničenja omogućuva zaključivanje novih neimenovanih ugovora sa različitim pravima i obavezama ugovornih strana. U postojanju neimenovanih ugovora se ogleda vitalnost ugovornog prava koje se prilagodjava novim i savrmenim ljudskim potrebama i preko kojih se obogaćuje ugovorno pravo. 3) Formalni ugovori su oni za čije zaključenje je neophodno ispunjenje odredjene forme. Ta forma moze biti zakonska ili ugovorena. Zakonska forma se propisuje radi zaštite opštih-javnih interesa, utvrdjuje se i zahteva se u zakonu. Ugovorena forma je stvar volje ugovarača i ona ima za predmet zaštitu privatnih interesa, i ustanovljava se voljom samih ugovarača. Kada je za zaključenje odredjenog ugovora propisana obavezna forma, npr. za ugovor o prodaji- kupovini nepokretnosti traži se pismena forma, nepoštovanje iste vodi ništavosti ugovora. Takav ugovor ne proizvodi dejstvo, kao da nije ni zaključen.

61

Videti više u sledećim zakonima: Zakon o obligacionim odnosima (Sl. list SFRJ, br.29/78, 39/85, 45/89, 57/89, i Sl. list SRJ, br.31/93); kao i Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa (Sl. list br. 6/80, 36/90, Sl. list SRJ br. 29/96);

142


Poslovno pravo

4) Neformalni (konsesualni) ugovori su oni za čije zaključenje nije potrebno ispunjenje odredjene forme. U savremenom pravnom prometu dominiraju konsesualni ugovori. Veliki broj ugovora u privredi se zaključuje u pismenoj formi ali to ne znači da je ta forma bitan element zaključenja ugovora i da će usled njenog nepoštovanja ugovor biti pogo đen sankcijom ništavosti tzv. forma ad solemnitatem. Ova forma ima dokazni karakter tzv. forma ad probationem, jer olakšava utvr đivanje postojanja saglasne volje ugovornih strana(postojanje samog ugovora ili njegove konkretne sadržine. 5) Jednostrano obavezni ugovori su oni iz kojih nastaje jedna ili više obaveza samo za jednu ugovornu stranu. Dakle, jedna ugovorna strana ima samo obaveze -dužnik, a druga samo određena prava - poverilac. Oni su ređi u pravnom prometu, jer naročito u privrednom poslovanju, dominiraju dvostrano obavezni ugovori. 6) Dvostrano obavezni ugovori su oni iz kojih u momentu zaklju čenja ili naknadno u toku izvršenja nastaju uzajamne obaveze za obe ugovorne strane. i jedna i druga ugovorna strana kod dvostrano obaveznih ugovora istovremeno se pojavljuju i u ulozi poverioca i u ulozi dužnika. Tako, npr. kod prodaje dužnik se pojavljuje u funkciji dužnika u pogledu isplate cene, a u funkciji poverioca u vezi sa predajom kupljene stvari i obrnuto: prodavac se pojavljuje u ulozi poverioca u odnosu na isplatu cene, a u ulozi dužnika u pogledu predaje stvari. Samo za dvostrano obavezne ugovore relevantna su posebna pravila koja se odnose na: raskid ugovora zbog neizvršenja; prigovor istovremenog neispunjenja obaveze; pitanje rizika za slučajnu propast stvari; prekomerno oštećenje; tumačenje ugovora i dr. 7) Teretni ugovori su oni kod kojih jedna ugovorna strana daje naknadu za korist koju ugovorom dobija od druge strane. Po pravilu, najveći broj ugovora u privredi su teretni ugovori. Svi dvostrano obavezni ugovori su teretni, ali nisu svi teretni ugovori i dvostrano obavezni. U privrednom pravu postoji pretpostavka teretnosti pravnog posla. 8)Dobročini ugovori su oni kod kojih jedna ugovorna strana ne daje nikakvu za koristi koje dobija od druge strane. Na osnovu dobro činog ugovora jedna strana uvećava svoju imovinu na račun umanjenja imovine drugog lica koje želi da mu učini kakvo dobročinstvo, određenu korist. Uslovi za zaključenje dobročinog ugovora su po pravilu strožiji u odnosu na uslove zaklju čenja teretnih ugovora i lakše se mogu raskinuti ili poništiti nego teretni. Nejasne odredbe ugovora se tumače u korist dužnika. 9) Komutativni ugovori su oni kod kojih je u trenutku zaklju čenja ugovora poznata visina i uzajamni odnos prestacija. 10) Aleatorni ugovori su oni kod kojih u momentu njihovog zaklju čenja, zbog nekog neizvesnog događaja, nije poznato koja će ugovorna strana i u kom obimu imati obaveze, a koja će steći određena prava. Neki ugovori su aleatorni po svojoj prirodi - ugovor o osiguranju, a neki postaju aleatorni zbog uslova pod kojim su zaključeni - prodaja budućeg roda jabuka.

Poslovno pravo


143

11) Trenutni ugovori su oni kod kojih se obaveza sastoji iz jednog akta cinjenja ili propuštanja, a koje se izvršavaju u jednom momentu. 12). Trajni ugovori su oni kod kojih izvršenje obaveza traje izvesno vreme i ono se, po pravilu, sastoji iz više akata činjenja ili propuštanja. Trajanje ugovora može biti odredjeno - ugovor o zakupu na određeno vreme, ili neodređeno - ako zavisi od nekih okolnosti čije trajanje ne može da se precizira. 13) Jednostavni (prosti) ugovori su oni čija se sadržina sastoji od elemenata koji su karakteristični samo za jedan određeni tip ugovora( po pravilu jednog imenovanog ugovora) i na njih se primenjuju ona posebna ugovorna pravila koja važe za taj tip ugovora. 14) Mešoviti (složeni) ugovori su oni čija se sadržina sastoji od elemenata dva ili više jednostavnih ugovora i to tako da čine jedinstvenu ugovornu celinu. Na ovaj način, kombinacijom elemenata više imenovanih ugovora, nastaju novi neimenovani ugovori u skladu sa potrebama i interesima subjekata prava. 15) Ugovori po pristupu su oni kod kojih jedna strana unapred odre đuje elemente ugovora, uslove ugovora preko jedne opšte ponude, a druga samo pristupa tako predloženom ugovoru. Strana koja pristupa ugovoru nema mogućnosti da modifikuje uslove ugovora, vec jedino ima slobodu izbora hoce li pristupiti ugovoru ili ne. S obzirom da je jedna strana u neravnopravnijem položaju, prilikom tumačenja nejasnih odredbi ugovora, uzima se u obzir ono što je povoljnije za slabiju stranu u ugovoru, u ovom slučaju to je strana koja pristupa ugovoru. 16) Kolektivni ugovori su oni koji proizvode pravna dejstva za sva lica koja pripadaju određenoj kategoriji subjekata koji su zaklju čili određeni ugovor ili čiji su predstavnici zaključili takav ugovor sa širim dejstvom, odnosno koji su kasnije postali članovi kolektiviteta. Najznačajniji su kolektivni ugovori iz oblasti radnih odnosa. 17) Generalni ugovori su oni čije izvršenje traje duže vreme i kojim se utvr đuju, po pravilu, opšti elementi i uslovi njegovog izvršenja. Oni sadrže pravni okvir u kome će se kretati prava i obaveze ugovornih strana, i uvek ih preti zaključivanje posebnih ugovora između istih stranaka u kojima se detaljno preciziraju prava i obaveze. 18) Akcesorni ugovori su oni koji mogu da postoje samo u zavisnosti od nekog drugog ugovora. Akcesorni ugovor pretpostavlja postojanje prethodno zaključenog samostalnog ugovora. Bitna karakteristika ovog ugovora je da deli pravnu sudbinu glavnog ugovora. Dakle, ako je glavni ugovor ne proizvodi dejstvo jer nije ispoštovana zakonska forma, ni akcesorni ugovor neće priozvoditi pravno dejstvo, već će i on kao i glavni biti ništav. 19) Opcioni ugovori su oni kod kojih stranke uređuju uslove nekog svog drugog ugovora za koji jedna od ugovornih stranaka ima pravo da u određenom roku zahteva njegovo zaključenje.

144


Poslovno pravo

20) Ugovori intuitu personae su oni kod kojih su lična svojstva stranaka od presudnog značaja za zaključenje pa i izvršenje ugovora. Ovi ugovori se baš i zaključuju zbog postojanja određenog ličnog svojstva jedne ili obe ugovorne strane. To su najčešće ugovori o punomoćstvu, nalogu, delu ortakluku. Bitna karakteristika ovih ugovora je da su neprenosivi, smr ću jedne ugovorne strane gasi se ovaj ugovor. Sam naziv upučuje na najvažniju karakteristiku ovog ugovora, a to je da deluje samo između stranaka koje su ugovor zaključile- intuitu personae 21) Prethodni ugovori su oni kojima se stvara samo obaveza da će se zaključiti drugi- glavni ugovor. 22) Glavni ugovori su oni koji se zaključuju nakon predthodnih ugovora, obično je to zbog toga što se u momentu zaključenja prethodnog ugovora još uvek ne znaju neke svi konkretni elementi od uticaja za utvr đivanje prava i obaveza u glavnom ugovoru. 23) Kauzalni ugovori su oni kod kojih je vidno označen njihov cilj(kauza), tako da se iz toga vidi zbog čega su se stranke obavezale. Ugovor je kauzalan kad se iz saglasnosi stranaka vidi neposredna svrha ugovora. 24) Apstraktni ugovori su oni kod kojih nije naznačen cilj(svrha) ugovora koji stranke ugovorom žele da postignu. Apstraktni ugovori imaju kauzu samo se ona eksplicitno ne vidi! 25) Realni ugovori su oni kod kojih je za zaključenje ugovora pored saglasnosti volja neophodan i realan akt-predaja stvari.

3. OBEZBEĐENJE UGOVORA U PRIVREDI U ugovorima u privredi se koriste sredstva obezbeđenja kao što su: ugovorna kazna, kaucija, odustanica, avans, kapara, penali, jemstvo, zaloga i pravo retencije. Jemstvo može biti ugovorno i zakonsko. Osnovna karakteristika jemstva u privredi je solidarnost. Ovo znači da poverilac može zahtevati ispunjenje obaveze od jemca i pre nego što je zahtevao ispunjenje od dužnika. Kada je reč o ugovornom jemstvu od ovog pravila se može odstupiti ugovaranjem supsidijarnog jemstva. Osnovna karakteristika jemstva je akcesornost. Od ovog pravila postoje odstupanja: 1) u postupku prinudnog poravnanja ako dolazi do smanjenja obaveze glavnog dužnika ne dolazi do smanjenja obaveze jemca; 2) isti je slučaj sa stečajnim postupkom. Zaloga može biti zakonska i ugovorna. Kod ručne zaloge(zaloge na pokretnim stvarima) pored fizičke predaje stvari u državinu poverioca, u privrednim odnosima se koristi i tzv.simbolična predaja. Sistem državinske zaloge lišava zalogodavca mogućnosti korišćenja založene stvari. Otuda se sve više razvija sistem bezdržavinske zaloge, na osnovu sudskog popisa i procene pokretnih stvari, odnosno upisa u registar zaloga na pokretnim stvarima.

Poslovno pravo


145

Zakonodavac ustanovaljava institut zakonske zaloge. U našem pravu zakonsko založno pravo imaju poverioci iz više ugovora u privredi: 1) prevozioci svih grana prevoza robe; 2) špediter; 3) komisionar; 4) skladištar; 5) banka kao držalac sefa. Predmet zakonskog založnog prava je roba, kao telesna pokretna stvar. Zakonsko založno pravo se odnosi na pojedinačne, individualno određene stvari. Kad je predmet založnog prava individualno određena stvar, ona može biti u državini poverioca ili nekog trećeg lica, koji je drži za poverioca. Kad je u pitanju predaja stvari zalogoprimcu, za razliku od ugovorne, ne važi pravilo da dužnik može založiti samo svoju stvar. Zakonsko pravo zaloge služi za obezbeđenje kako osnovnih tako i sporednih potraživanja. Za punovažnost zakonskog založnog prava se traži uslov koneksiteta - potrebno je da je stvar koja je predmet zaloge dospela u ruke poverioca upravo radi obezbeđenja. Koneksitet se ne traži kod ugovora o komisionu. Razlog ovog odstupanja je trajnost odnosa komisionara i komitenta. Ako više poverilaca(komisionar, špediter..) imaju potraživanja koja spadaju u različitu kategoriju, prvenstvo naplate imaju potraživanja ma kog od njih koja su nastala otpremom ili prevozom. U ovom slučaju zakonsko pravo zaloge služi za naplatu potraživanja nastalih otpremom ili prevozom. Posle ovih, realizuju se ostala potraživanja komisionara i skladištara, kao i potraživanja otpremnika i prevozioca nastala davanjem predujmova. Na trećem mestu su potraživanja poverilaca obezbeđenih ugovornim založnim pravom. Ako na istoj stvari više poverilaca imaju zakonska založna prava za obezbeđenje potraživanja koja spadaju u istu kategoriju, redosled njihove naplate se utvr đuje prema ovim pravilima: 1. ako je reč o potraživanjima koja nisu nastala otpemom ili prevozom, onda se zakonska založna prava kao i ugovorna realizuju redom kojim su nastala; 2. ako se radi o potraživanjima koja su nastala otpremom ili prevozom, naplaćuju se obrnuto redu kojim su nastala. 3. Ako je reč o kvarljivoj ili robi koja je u kvaru, čija vrednost pada, poverilac može pristupiti odmah njenoj prodaji. Iz realizovane cene zalogoprimac ima pravo prvenstvene naplate, a eventualni ostatak će položiti nadležnom sudu u korist zalogodavca. Kapara je određena suma novca ili izvesna količina drugih zamenljivih stvari koje jedna strana daje drugoj u trenutku zaklju čenja ugovora, kao znak da je ugovor zaključen. U slučaju ispunjenja kapara se mora vratiti ili ura čunati u ispunjenje obaveze. Ako je za neizvršenje ugovora odgovorna strana koja je kaparu dala, sruga strana može tražiti ispunjenje ugovora ako je to mogu će i naknadu štete zbog zadocnjenja, a kaparu uračunati u naknadu ili vratiti. Ako je za neizvršenje

146


Poslovno pravo

ugovora odgovorna strana koja je primila kaparu druga strana može, po svom izboru tražiti izvršenje ugovora, ako je to još mogu će i naknadu štete zbog zadocnjenja, ili raskinuti ugovor i tražiti naknadu štete i vra ćanje kapare, odnosno tražiti vraćanje dvostruke kapare.

3.1. Odustanica Ugovorne strane se mogu dogovoriti da obe ili jedna od njih mogu da odustanu od ugovora davanjem odustanice. Ako ugovara či nisu odredili rok do koga ovalšćena strana može odustati od ugovora, ona to može učiniti sve do isteka roka određenog za ispunjenje njene obaveze(rok dospeća). kada je uz kaparu ugovoreno pravo da se odustane do ugovora, onda kapara ima ulogu odustanice. Ako odustane strana koja je kaparu dala, gubi je, a ako odustane strana koja je kaparu primila, vraća je u dvostrukom iznosu. Prema tome, iako je odustanica sredstvo jačanja ugovore discipline, ona u izvesnom smislu doprinosi i njenom slabljenju. Ugovaranjem ugovorne kazne dužnik se obavezuje poveriocu da će mu platiti određeni novčani iznos ili pribaviti neku drugu materijalnu korist, ako ne ispuni svoju novčanu obavezu ili ako zadocni sa njenim ispunjenjem.

4. ODGOVORNOST IZ UGOVORA U PRIVREDI Po Zakonu o obligacionim odnosima(ZOO), dužnik se osloba đa odgovornosti za štetu ako dokaže da nije mogao ispuniti svoju obavezu, odnosno da je sa ispunjenjem zakasnio zbog okolnosti nastalih posle zaklju čenja ugovora koje nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći. Postoji pretpostavka odgovornosti dužnika. On se ne može osloboditi svoje odgovornosti, u slu čaju štete nastale neizvršenjem ili neurednim izvršenjem ugovora, dokazom da nije kriv. Za zakonsko oslobođenje od odgovornosti dužnika za štetu je potrebno da se ispune kumulativno sledeći uslovi: 1) postojanje štete 2) nemogućnost ispunjenja obaveze od strane dužnika, ili zakašnjenje sa ispunjenjem 3) da su nemogućnost ili zakašnjenje ispunjenja prouzrokovani okolnostima koje su nastale posle zaključenja ugovora 4) da dužnik nije mogao da ih spreči, otkloni ili izbegne 5) da dužnik dokaže njihov nastanak i uzročnu vezu s nemogućnošću odnosno zakašnjenjem ispunjenja svoje obaveze U našem pravu dužnik se može osloboditi ne samo dokazom da je do toga došlo usled više sile, već i zbog "slučaja". Zakonski režim odgovornosti

dužnika nije imperativan, te ga ugovorne strane mogu menjati tzv. klauzulama egzoneracije. Ugovorne strane mogu ublažiti pojam više sile,

Poslovno pravo


147

proširiti odgovornost dužnika, osim ako je to suprotno načelu poštenja i savesnosti. Ugovorom se može isključiti odgovornost dužnika za običnu nepažnju, ugovoriti najviši iznos naknade. Ipak postoje određena ograničenja za klauzule egzoneracije: 1) ne može se isključiti odgovornost za nameru i grubu nepažnju 2) nepunovažno je isključenje za običnu nepažnju, ako je takva kluzula posledica monopolskog položaja duznika ZOO ograničava obim naknade za običnu štetu i izmaklu dobit, koje je dužnik u vreme zaključenja ugovora morao predvideti kao moguće posledice povrede ugovora, a s obzirom na činjenice koje su mu tada bile poznate ili morale biti poznate.

4.1. Kamata Docnja u ispunjenju novčanih obaveza ima za posledicu plaćenje zatezne kamate, kao i glavnice. Prema našoj sudskoj praksi, propisana stopa zatezne kamate je imperativnog karaktera. Stranke se ne mogu unapred punovažno odre ći prava da zahtevaju plaćanje zatezne kamate. Kad je dug već nastao, njegovo opraštanje je dozvoljeno. Dužnik je u obavezi da plati poveriocu zateznu kamatu i u slu čaju kad ne postoji njegova odgovornost za zakašnjenje, kao i bez obzira da li je poverilac pretrpeoneku štetu zbog zakašnjenja. Poništenje ugovora u privredi zbog prekomernog ošte ćenja treba da predstavlja više teorijsku nego praktičnu mogućnost. Zbog prirode posla, ne može se smatrati da lica koja se bave trgovinom ne znaju ili ne mogu znati za pravu vrednost obaveza u trenutku zaključenja ugovora.

5. PREGOVORI ZA ZAKLJUČENJE UGOVORA U PRIVREDI Zaključenju ugovora u privredi često prethode pregovori. Svrha pregovora je u tome da se licu koje je dalo inicijativu za pregovore pomogne da formuliše svoju ponudu. Prema tome, pregovori tek treba da dovedu do ponude. Izuzetno, ponuda može prethoditi pregovorima. Pegovori se vode usmeno ili pismeno. Osnovno pravilo ugovornog prava je da pregovori ne obavezuju, za razliku od ponude, koja jednostrano obavezuje ponudioca, i ugovora koji obavezuje ugovorne strane. Od pregovora se može odustati u svakom momentu, oni se mogu voditi i sa više lica istovremeno. Pregovore treba razlikovati od bliskih instituta: ugovora o

148


Poslovno pravo

pregovorima, pakta o prioritetu, okvirnog ugovora, delimičnog ugovora, jednostranog obećanja ugovora. Odgovornost iz pregovora je uslovljena postojanjem objektivnih i subjektivnih pretpostavki, koje moraju biti kumulativno ispunjene. U objektivne spadaju: 1) da su pregovori vođeni za zaključenje određenog posla; 2) da su bili bezuspešni; 3) da je neki učesnik u njima pretrpeo štetu zbog skrivljene radnje drugog. Ovi uslovi moraju biti kumulativno ispunjeni, dakle, sva tri uslova. Subjektivna pretpostavka ima dva vida: 1) potrebno je da strana koja je odustala od pregovora nije imala nameru da zaključi ugovor; 2) potrebno je da strana koja odustane od pregovora to učini bez opravdanog razloga. ZOO je predvideo kriterijum pretpostavljene krivice i kod ugovorne i kod vanugovorne odgovornosti, ali nije predvideo koji se stupanj krivice pretpostavlja. Sudovi su zauzeli stav da se pretpostavlja samo najlakši stupanj kriviceobična nepažnja, kao i teži stupnjevi krivice-namera i gruba nepažnja, kad je to izričito predviđeno zakonom. Dokazivanje subjektivne pretpostavke nije lako: mogu se pružiti dokazi pravne prirode ili ekonomske(insolventnost). I sam oštećeni mora biti savestan. S obzirom da se radi o „culpa in contrahendo“ nadoknađuje se tzv. negativni ugovorni interes. To znači da se nadoknađuje samo obična šteta nastala vođenjem pregovora, a ne i izmakla dobit, jer među strankama nema ugovora, te ne postoji ni povreda ugovornih obaveza koja bi opravdala naknadu pozitivnog ugovornog interesa. Obična(stvarna)šteta obuhvata samo vanredne troškove povodom pregovora. Ako su pregovori okončani uspešno ili su opravdano prekinuti, bez odgovornosti učesnika, pravilo je, ako nema drugačijeg sporazuma, da svaka strana snosi svoje troškove, a zajednički troškovi se snose podjednako.

Poslovno pravo

III GLAVA

149

III GLAVA POJEDINAČNI UGOVORI U PRIVREDI 1. UGOVOR O KUPOVINI I PRODAJI ROBE Ugovor o prodaji u privredi je takav ugovor kojim se jedna strana (prodavac), kao subjekt ugovora u privredi, obavezuje da stvar koju prodaje isporu či (preda) drugoj ugovornoj strani (kupcu), sa istim svojstvom i da mu prenese pravo svojine, a kupac se obavezuje da prodavcu plati cenu u novcu i preuzme stvar. Osim prava svojine, predmet prodaje mogu biti i druga prava. Subjekti trgovinske prodaje su privredni subjekti-trgovci, koji obavljaju privrednu delatnost. Predmet trgovinske prodaje je roba, odnosno prenosivo imovinsko pravo. Bitni elementi. Ugovor o prodaji u privredi mora sadržati određenje stvari koju prodavac prodaje. To je bitni element ugovora o prodaji po samoj prirodi posla. Ugovor najčešće sadrži i određenje cene koju je kupac dužan da plati. Ipak, čest je slučaj, zbog brzine zaključivanja, da određenje cene izostane. U ovom slučaju ugovor o prodaji u privredi je ipak punovažan, za razliku od građanske prodaje.62 Ugovor o prodaji u privredi redovno sadrži i označenje drugih elemenata, koji mogu biti bitni na osnovu volje stranaka (ako ih stranke raspolažu ći autonomijom volje odrede kao bitne) – rok, mesto i način predaje, rok, mesto i način plaćanja, prevoz robe, troškovi, osiguranje u prevozu, prelaz rizika, utvr đivanje kvaliteta i kvantiteta, ambalaža. Ugovor o prodaji u privredi spada u: 1) imenovan, 2) neformalan (osim za prodaju nepokretnosti), 3) sa trenutnim ili trajnim prestacijama, 4) jednostavan, 5) komutativan (izuzetno može biti aleatoran), 6) dvostrano obavezan i teretan, 7) bez obzira na svojstva ličnosti ( izuzetno intuitu personae), 8) sa sporazumno određenom sadržinom (izuzetno i ugovor po pristupu).

62

Određenje cene nije bitan element ugovora o prodaji, dakle, bitno da je cena u ugovoru odrediva.

150

POJEDINAČ NI UGOVORI U PRIVREDI

Poslovno pravo

Zavisno od svojstva ugovornih strana i karaktera njihove delatnosti razlikuju se: -

građanska i trgovinska prodaja.

Zavisno od predmeta prodaje, razlikuju se: -

prodaja pokretnih stvari i prodaja nepokretnosti i sa njima izjednačenih pokretnih stvari.

Zavisno od sedišta ugovornica razlikuju se: - domaća i međunarodna prodaja. Zavisno od načina plaćanja cene razlikuju se: - gotovinska, prenumeraciona, prodaja sa obročnim otplatama i prodaja na kredit. Zavisno od sadržine ugovora, razlikuju se: - fiksna prodaja, prodaja na probu, prodaja sa pravom preče kupovine prodavca, prodaja sa pravom zadržavanja prava svojine do isplate kupovne cene, prodaja po uzorku ili modelu, prodaja sa specifikacijom.

1.1. Predmet prodavčeve obaveze i obaveze prodavca 1.1.1. Predmet obaveze prodavca

Predmet prodavčeve obaveze su redovno stvari (roba) kao proizvodi ljudskog rada koji zadovoljavaju neke ljudske potrebe i namenjene su razmeni na tržištu, a ne neposrednoj potrošnji.63 Predmet prodaje su pokretne stvari koje su u slobodnom, a izuzetno i u ograničenom prometu. Predmet prodaje u privredi mogu biti i nepokretnosti koje su predmet poslovanja ili u vezi sa predmetom poslovanja privrednopravnih subjekata. U pojam robe ne ulaze ni hartije od vrednosti ni moneta, iako su telesne pokretne stvari. Prodavac treba da je vlasnik stvari koju prodaje. Naše pravo spada u ona koja dozvoljavaju i prodaju tuđe stvari, s tim što, ako prodavac izvrši ugovor sa pravnim smetnjama (evikcija) kupac ima pravo na naknadu štete i raskid ugovora. Punovažna je i prodaja buduće stvari. Predmet ugovora o prodaji u privredi su uglavnom generične stvari-stvari određene po rodu. Generične stvari, kao predmet ugovora o prodaji u privredi mogu se određivati po vrsti, količini i kvalitetu. 63

Videti više u sledećim zakonima: Zakon o obligacionim odnosima (Sl. list SFRJ, br.29/78, 39/85, 45/89, 57/89, i Sl. list SRJ, br.31/93); kao i Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa (Sl. list br. 6/80, 36/90, Sl. list SRJ br. 29/96);

Poslovno pravo


151

Vrsta robe mora biti u ugovoru precizno i jasno odre đena. Količina može biti određena precizno ili okvirno(od...do, najmanje..najviše). I u slučaju kada nije ugovorena tolerancija upotrebom ovih izraza, dozvoljeno je odstupanje od najviše 2%, izuzev ako se količina utvr đuje po broju komada ili je odstupanje protivno prirodi posla. Ugovorne strane kod ugovora o prodaji u privredi mogu ugovoriti koli činu robe i upotrebom trgovačkih termina uobičajenog značenja(vagon-označava 10 000kg bruto, cisterna- označava 10 000 neto). Količina može biti i odrediva. Kvalitet može biti određen na razne načine. Ugovorne strane kod ugovora o prodaji u privredi imaju slobodu određivanja kvaliteta robe. Mogu postojati i imperativni javnopravni propisi o kvalitetu, što je naro čito slučaj sa životnim namirnicama. Ukoliko nije reč o imperativnom kvalitetu, ugovorne strane su slobodne da odrede kvalitet na razne na čine: 1) prema specifikaciji, 2) prema uzorku i modelu, 3) upotrebom standarda"uobičajen kvalitet", 4) upotrebom standarda "kakva -takva", 5) upotrebom standarda "viđeno-odobreno". Određivanje individualno određene stvari u ugovoru o prodaji u privredi se vrši njenim preciznim određenjem. Od stvarnih prava pored svojine, predmet prodaje mogu biti i stvarne službenosti (zajedno sa povlasnim dobrom), a od ličnih službenosti pravo plodouživanja (za života plodouživaoca). Može se prodati i zaloga, ali po pravilu ne odvojeno od duga. Mogu se prenositi i autorska i pronalaza čka, kao i tražbena prava. Obaveze prodavca su sledće: 1) predaja stvari-isporuka; 2) obaveza garancije za fizička svojstva robe- saobraznost robe; 3) obaveza predaje dokumenata; 4) obaveza garancije za pravna svojstva robe; 5) obaveza čuvanja robe; 6) obaveza obezbeđenja ambalaže; 7) obaveza osiguranja; 8) obaveza obaveštavanja. 1.1.2. Obaveza predaje stvari kupcu‐isporuka

Osnovna obaveza prodavca, koja proizilazi iz samog pojma prodaje je obaveza predaje stvari kupcu u svojinu. U pravnim sistemima gde prodaja ima obligacionopravno dejstvo, kakav je naš, osnovna obaveza prodavca se sastoji u predaji stvari, a ne prenosu svojine, iako je tačno da sama predaja ima najčešće stvarnopravno dejstvo.

152


Poslovno pravo

Najbitniji je momenat prelaska rizika sa prodavca na kupca. Rizik će ostati na prodavcu i pored izvršene predaje kod kupovine na probu. Kod prodaje sa zadržavanjem prava svojine do strane prodavca, rizik ipak prelazi na kupca momentom predaje. ZOO koristi termin"predaja" u smislu uručenja stvari kupcu (fizička ili fiktivna predaja) ili uručenja isprava kojim ase stvar u pitanju može preuzeti(simboli čna predaja). Opšte uzanse koriste termin "isporuka". Iako je definisanje predaje-isporuke izostalo kako u ZOO tako i u Be čkoj konvenciji, pod ovim treba podrazumevati uručenje stvari kupcu ili prevozniku i špediteru kod distancione prodaje i to bez nedostataka ili sa nedostacimazbog kojih kupac ne koristi pravo na raskid ugovora ili zamenu stvari, u ugovoreno vreme na ugovorenom mestu. Pitanje mesta predaje se reguliše, po pravilu, ugovorom. Ovo nije bitan element ugovora, tako da se često u praksi dešava da ovo određenje izostane. Kada ugovorom nije precizirano mesto predaje, primenjuju se dispozitivne zakonske ili uzansne norme: 1) opšte je pravilo da se novčana obaveza izvršava u sedištu dužnika - dakle sedištu prodavca u vreme zaključenja ugovora o prodaji u privredi; 2) ako je predmet ugovora o prodaji u privredi individualno određena stvar, onda se isporuka ima izvršiti u mestu gde se ta stvar nalazi u trenutku zaključenja ugovora ili u mestu gde treba da bude proizvedena; 3) isporuka generične stvari koja se shodno ugovoru treba preuzeti iz određenih stovarišta ili mase, izvršava se u mestu gde se to stovarište ili masa nalazi u momentu zaključenja ugovora. Vreme predaje se takođe reguliše samim ugovorom. Stranke mogu na različite načine odrediti vremem isporuke: 1) tako što će se opredeliti za isporuku unutar određenog perioda vremena 2) tako što će precizno odrediti dan isporuke 3) mogu odrediti okvirni rok isporuke 4) upotrebom izraza "hitno","promptno","brzo" Ako rok nije preciziran ugovorom, prema ZOO isporuka se treba izvršiti u "razumnom roku", posle zaključenja ugovora, s obzirom na prirodu robe i na ostale okolnosti. Rokovi sukcesivnih isporuka se utvr đuju ugovorom. Ako ugovor ne sadrži takve odredbe, primenjuju se dva pravila opštih uzansi: 1) ako je ugovorena sukcesivna isporuka u roku od 2 ili više meseci, a nisu određeni rokovi i količina obroka, isporuka se vrši u približno jednakim obrocima, svakog meseca;

Poslovno pravo


153

2) ako je ugovorena sukcesivna isporuka u roku kraćem od dva meseca, a nisu određeni rokovi i obroci, isporuka se vrši u dva približno jednaka obroka sredinom i krajem ugovorenog roka. Način isporuke se određuje ugovorom. Isporuka individualno određenih stvari se vrši na način koji odgovara okolnostima konkretnog slučaja.Isporuka generičnih stvari se vrši izdvajanjem na jasan način, radi otpreme, na skladištu prodavca ili predajom prevoziocu ili špediteru, odnosno predajom kupcu u ugovorenom mestu opredeljenja. Obaveza garancije za fizička svojstva robe Prodavac je obavezan da isporuči robu saobraznu ugovoru, dakle robu koja nema materijalne nedostatke. Po ZOO, smatra se da isporučena stvar ima materijalne nedostatke: 1) ako nema svojstva ili odlike koje su izričito ili prećutno ugovorene; 2) ako nema potrebna svojstva za naročitu upotrebu za koju je kupac nabavlja; 3) ako nije saobrazna uzorku ili modelu; 4) ako ne postoje prethodna tri slučaja:ako nema potrebna svojstva za redovnu upotrebu ili za promet. Obaveza predaje dokumenata koja omogućuju korišćenje i raspolaganje kupljene stvari. Prodavac je dužan predati kupcu i sva dokumenta koja mu omogućuju raspolaganje i korišćenje kupljene stvari. Obaveza garancije za pravna svojstva robe. Predajom robe kupcu prodavac je dužan da mu omogući ne samo korisnu, već i mirnu državinu. Dakle, dužan mu je pružiti odgovarajuću zaštitu u slučaju evikcije-pravnog smetanja. To se ogleda u obavezi prodavca da kupcu pruži odgovarajuću pravnu zaštitu u slučaju pravnog uznemiravanja od strane trećih lica. Obaveza čuvanja stvari. Kada kupac ne preuzme robu od prodavca na vreme, prodavac je dužan da je čuva na trošak i rizik kupca. Obaveza obezbeđenja ambalaže. Prodavac je dužan da obezbedi ambalažu, ako nije nešto drugo u ugovoru utvr đeno, onda postoji dužnost obezbeđenja uobičajene ambalaže. Prema Bečkoj konvenciji, nedostatak ili nedovoljnost ambalaže predstavlja nedostatak saobraznosti robe. Obaveza osiguranja robe. Obaveza osiguranja nije zakonske prirode. U međunarodnim ugovorima zbog većih rizika, izričito je predviđena obaveza prodavca, kad nije dužan osigurati robu, da dostavi kupcu na njegov zahtev sve potrebne podatke da bi je kupac mogao sam osigurati. Obaveza obaveštavanja. Bečka konvencija sadrži generalno pravilo po kome zadocnjenje ili greška u prenosu obaveštenja poslatog u skladu sa Konvencijom i na način koji se smatra odgovarajućim ne lišava stranu koja ga je poslala prava da se na to saopštenje pozove.

154


Poslovno pravo

1.2. Predmet kupčeve obaveze i obaveze kupca Određenje pojma cene je nezavisno od načina plaćanja :u gotovini, hartijama od vrednosti, virmanom, itd. Svaka kupovna cena iz ugovoa o prodaji u privredi mora ispunjavati odre đene osobine: 1) mora biti izražena u novcu, što je tačka razgraničenja sa ugovorom o razmeni; 2) dugo vremena i za ugovor o prodaji u privredi je važilo pravilo da mora biti određena u ugovoru ili odrediva. Ako cena nije određena ili odrediva u našem pravu važi kategorija cene koju je prodavac "redovno naplaćivao"u vreme zaključenja ugovora. U njenom nedostatku-"razumne cene". Pod ovom cenom se podrazumeva tekuća cena u vreme zaključenja ugovora, a ako se ona ne može utvrditi, onda cenu određuje sud; 3) mora biti ozbiljna, jer se prodajom za bagatelnu cenu prikriva zapravo poklon; 4) mora biti pravična jer se u protivnom može otvoriti pitanje primene prekomernog oštećenja ili ustanove zelenaškog ugovora. Kupovna cena je odrediva kad je propisana od nadležnog organa, ili kad je ugovoreno da će kupac platiti tekuću cenu. Kad je u pitanju tekuća cena, kupac duguje cenu utvr đenu zvaničnom evidencijom na tržištu mesta prodavca u vreme dogovorenog ispunjenja obaveze. Kupovna cena je odrediva kad je njeno određivanje povereno trećem licu, i kad je ugovorena orjentaciona cena. Obuhvaćenost kupovnom cenom. Plaćanje kupovne cene je praćeno i drugim troškovima koji ponekada ulaze u sam pojam kupovne cene. Ovo je slu čaj sa vrednošću ambalaže.Pitanje ambalaže se rešava ugovorom, pri čemu mogu ugovoriti njeno posebno plaćanje ili vraćanje prodavcu. Kod ugovora o prodaji u privredi je uobičajeno da se tzv.sitna ambalaža koja ima manju vrednost i koja je neodvojiva od robe, podrazumeva u cenu robe. Mesto plaćanja cene. Kupac plaća kupovnu cenu u ugovorenom mestu, međutim ako u ugovoru nema takve odredbe, a ne postoji neki obi čaj u tom pogledu, kupac je dužan da plati cenu u mestu predaje stvari, što odgovara opštem pravilu po kome se novčane obaveze za razliku nenovčanih ispunjavaju u sedištu poverioca. Vreme plaćanja cene. Takođe se reguliše ugovorom, ugovoreni modalitet može biti trojak: plaćanje za gotovo, pre isporuke, posle isporuke. Ukoliko vreme isplate nije određeno ugovorom, onda se smatra da se vreme isporuke podudara sa vremenom isplate.ZOO i Bečka konvencija ovlašćuju kupca da odloži plaćanje za vreme koje je potrebno za pregled robe.

Poslovno pravo


155

Način plaćanja. Volja stranaka kod načina plaćanja nije sasvim suverena. Kupac i prodavac ne mogu odrediti valutu. Slobodni su odrediti da li će plaćanje biti u gotovini(što se pretpostavlja) ili u hartijama od vrednosti, ili će se raditi o tzv.plaćanju uz dokumenta(dokumentarni akreditiv). Kad je ugovoreno plaćanje putem virmana, a prodavac i kupac imaju teku će račune kod iste poslovne jedinice banke, smatra se da je pla ćanje izvrešeno kad toj jedinici tigne nalog kupca za plaćanje. Ako je ugovoreno plaćanje dokumentarnim akreditivom, a ugovorom nije ništa drugo predviđeno, kupac je dužan da kod određene banke o svom trošku otvori akreditiv i to najmanje 15 dana pre ugovorenog roka. Ako je ugovoreno plaćanje uz otkup robnih dokumenata, prodavac je dužan da ugovorena dokumenta kojima dokazuje da je izvršio urednu isporuku pošalje određenoj banci, a kupac će moći da raspolaže robom pošto iskupi dokumenta od banke. Faktura. Kod ugovora o prodaji u privredi je uobi čajeno da prodavac u roku izdaje kupcu račun-fakturu. Ona jedino predstavlja jedini pisani dokument, pa samim tim ima značajnu dokaznu snagu. Ako plaćanje u određenom roku izostane, sud može na osnovu fakture kao verodostojne isprave izdati odmah rešenje o izvršenju.. Izdaje se nakon zaključenog ugovora o prodaji. kada kupac prigovori nekim stavkama fakture, on ne može odbiti isplatu iznosa kojima nije prigovorio, niti prodavac može odbiti prijem tih iznosa. Obaveze kupca kod ugovora o prodaji robe u privredi su sledeće: 1) da robu primi na vreme, 2) da plati cenu, 3) ostale obaveze kupca. Obaveza preuzimanja stvari. Kupac je dužan da izvrši sve radnje koje su prema ugovoru i prirodi posla potrebne da bi prirodi posla potrebne da bi prodavac mogao da isporuči robu (da pošalje, npr. ambalažu ako se na to ugovorom obavezao, da pošalje kamion, da da specifikaciju). Zatim on je obavezan da primi isporučenu robu u vreme kad mu je prodavac prema ugovoru stavi na raspolaganje i u mestu isporuke. Trenutak isporuke robe ime veliki praktičan značaj, jer prema uzansi, rizik propasti ili oštećenja stvari prelazi u tom trenutku sa prodavca na kupca. To zna či da će kupac od tog trenutka morati da plati cenu čak i ako je roba oštećena ili uništena. Rizik prelazi na kupca čak u u slučaju docnje kupca sa prijemom robe. U tom slučaju zahteva se da je prodavac ponudio uredno isporuku i izvršio sve svoje obaveze u pogledu isporuke. U slučajevima kada prodavac treba da pošalje robu kupcu neki sredstvom prevoza, pitanje prelaska rizika i troškova prevoza reguliše se ugovornim odredbama, odnosno, ukoliko ugovorom ništa nije predviđeno, sledećim pravilima Opštih uzansi:

156


Poslovno pravo

1) rizik prelazi na kupca u trenutku predaje stavri prevoziocu, špediteru, skladištaru ili nekom drugom licu, koje je odredio kupac ili, po kup čevom ovlašćenju prodavac; 2) ako se isporuka ima izvršiti u mestu opredeljenja, rizik prelazi na kupca u trenutku kad je primio robu u tom mestu; 3) po pravilu troškove prevoza do mesta isporuke snosi prodavac, a od tog mesta oni padaju na teret kupca. Međutim, pitanje rizika i troškova prevoza u praksi se naj češće reguliše upotrebom tipskih klauzula, - tzv.transportnih klauzula. Ako se desi da kupac i posle prelaska rizika na njega, ne primi robu, za prodavca nastaje obaveza da robu čuva i preduzima sve što je potrebno u vezi sa tim, naravno na teret kupca. Kupac je dužan da primi robu ukoliko ona odgovara uslovima predvi đenim u ugovoru. Ovoj obavezi kupca odgovara njegovo pravo da utvrdi da li roba u pogledu količine i kvaliteta odgovara ugovorenim uslovima. Pitanje vremena, mesta i načina utvr đivanja količine i kvaliteta reguliše se ugovorom, ali ako u ugovoru nije ništa predviđeno, primenjuju se pravila opštih uzansi. Opšte uzanse predviđaju opšte pravilo da se utvr đivanje količine i kvaliteta vrši odmah po prijemu isporuke. Međutim, ako to nije moguće(npr. kupac nije od prodavca dobio isprave neophodne za utvr đivanje količine i kvaliteta), utvr đivanje količine i kvaliteta se vrši u vreme i na mestu gde kupac ima mogu ćnost da te radnje izvrši. Utvr đivanje količine robe se vrši u zavisnosti od vreste iste: vaganjem, merenjem, prebrojavanjem. Opšte uzanse priznaju toleranciju od 2% ispod ili iznad ugovorene količine i odstupanja u tim granicama ne povlače nikakvo pravno na prigovor. Ovo odstupanje nije dozvoljeno kod robe čija se količina utvr đuje prema broju komada ili je ono protivno prirodi posla. Ako je količina robe ugovorena približno, izrazima"cirka", "oko", "otprilike" i sl. dopušteno je odstupanje do 5% iznad ili ispod ugovorene količine. Radi lakšeg dokazivanja utvr đenog stanja, ponekad se zahteva se da se utvr đivanje količine obavi komisijski i da se o tome sastavi zapisnik. Ako količina robe ne odgovara ugovorenoj, kupac ima pravo da stavi prigovor prodavcu. Kad su obe strane bile prisutne prilikom utvr đivanja količine, kupac je dužan da stavi prigovor odmah, osim u slučaju kad nije imao mogućnosti da kontroliše tačnost ili ga je prodavac tom prilikom obmanuo. u slučaju da kupac nije prisustvovao prijemu isporuke, on je dužan bez odlaganja da izvrši pregled robe i u najkraćem roku da stavi prigovor ako postoji osnova za isti. Kupac, koji je uredno i na vreme stavio prigovor prodavcu, sti če određena prava prema njemu: 1) ne mora primiti manju količinu od ugovorene, ako ugovorena količina čini celinu ili ako on ima opravdan interes da primi ugovorenu količinu samo u celini

Poslovno pravo


157

2) može uskratiti isplatu cene i za deo robe u pogledu koga nije stavio prigovor, ako ugovorena količina čini celinu ili on inače ima opravdan interes da primi ugovorenu količinu robe u celini. Utvr đivanje kvaliteta isporučene robe obavlja se obično stručnim pregledom, upoređivanjem sa uzorkom, hemijskom analizom, fizičkim merenjem ili vađenjem uzoraka. Utvr đivanje kvaliteta vrši se komisijski ili na drugi verodostojan način(npr. pregledom od strane specijalizovanog privredna društva za kontrolu kvaliteta robe). Ako se roba isporučuje u originalnom pakovanju, utvr đivanje kvaliteta svodi se na ispitivanje pakovanja. Ali, ako se kasnije utvdi da je roba imala mana, prodavac za njih odgovara kao za skrivene mane. Kupac koji je utvrdio da isporučena roba ima izvesne kvalitetne nedostatke, dužan je da o tome dostavi svoje prigovore prodavcu.Stavljanjem prigovora na kvalitet kupac stiče određena prava: 1) da odustane od ugovora, a isporučenu robu stavi prodavcu na raspolaganje; 2) da traži ispunjenje, a isporučenu robu stavi na raspolaganje prodavcu; 3) da traži sniženje cene srazmerno manjoj vrednosti isporučene robe(tzv.bonifikacija); 4) da traži da prodavac u primerenom roku otkloni mane, ako su mane otklonjive. Pored toga u svakom od gore navedenih slu čajeva kupac može tražiti i naknadu štete. Kupac, međutim, ne može odbiti prijem robe ako je već njime raspolagao i ako razlika u kvalitetu ne prelazi granice dozvoljene tolerancije. Isto tako, kupac ne može odbiti prijem onog dela robe koji nema mana, izuzev ako ugovorena koli čina čini celinu. Ako je isporučena roba boljeg kvaliteta, kupac ne može odbiti njen prijem, izuzev ako ima opravdan interes da mu se isporuči baš roba ugovorenog kvaliteta. za isporučenu robu boljeg kvaliteta prodavac ne može tražiti isplatu veće kupovne cene od ugovorene. Robu koju je zbog fizičkih mana stavio na raspolaganje prodavcu, kupac je dužan da, na trošak i rizik prodavca, sam čuva ili da je da na čuvanje javnom skladištu ili licu koje na kupčev zahtev odredi privredni sud. O tome kupac neodložno mora obavestiti prodavca. Ako roba je roba nepodesna za čuvanje ili su troškovi njenog čuvanja nesrazmerno veliki, kupac može po dozvoli privrednog suda, uz obaveštavanje prodavca, prodati robu i dobijenu cenu predati sudu. Kupac od cene postignute prilikom prodaje robe ima pravo da odbije troškove čuvanja i prodaje. Obaveza plaćanja kupovne cene. Plaćanje kupovne cene je druga osnovna obaveza kupca. On je dužan da, ako ugovorom nije drugo predvi đeno, kupovnu cenu uplati u roku od osam dana od prijema fakture, odnosno, ako je robu primio posle prijema fakture, u roku od 8 dana od prijema robe. Međutim ako kupac nije u mogućnosti da u ovom roku utvrdi kvalitet i kvantitet robe, dužan je da plaćanje izvrši prvog radnog dana posle utvr đivanja količine i kvaliteta robe. U pogledu mesta pla ćanja, važi opšti princip da se

158


Poslovno pravo

plaćanje vrši u momentu gde je prodavac imao svoje sedište u trenutku zaklju čenja ugovora. Plaćanje se vrši polaganjem novčanog iznosa na tekući račun prodavca kod banke, putem virmana ili u gotovom novcu. U vezi sa pitanjem plaćanja cene javlja se i pitanje kamata. Kamate se pla ćaju kad je dužnik na to ugovorom obavezan, ili ako je u pogledu pla ćanja u docnji. Zakonska kamata se plaća i ako nije posebno ugovorena. Kamatna stopa ne može biti viša od najviše koju zakon dopušta.Ali, ako je dužnik u docnji sa pla ćanjem kupovne cene, on je dužan da plaća zakonsku zateznu kamatu u visini koju zakon propisuje, iako je možda ugovorena niža stopa kamate. 64 Docnja povlači niz štetnih posledica za dužnika: 1) Dužnik je u slučaju docnje dužan da poveriocu naknadi štetu koja mu je naneta zadocnjenjem, izuzev ako je u docnju zapao usled uzroka za koje nije odgovoran. Za naknadu štete se traži krivica dužnika; 2) Dužnik koji je u docnji, odgovara i za nemogućnost ispunjenja koje za vreme docnje nastupi usled slučaja; 3) Dužnik koji je u docnji dužan je da plati kamatu(tzv.zateznu kamatu) za sve vreme trajanja docnje, pa i u slučaju kad je zapao u docnju usled uzroka za koji nije odgovoran; 4) U slučaju docnje, za koju je odgovoran, dužnik je obavezan da naknadi i svu štetu koju je poverilac pretrpeo zbog zadocnjenja. Sa nastupanjem docnje i poverilac (kupac kad je u pitanju zadocnjenje isporuke, prodavac kad je u pitanju zadocnjenje isplate) sti če određena prava. On može, po svom izboru tražiti ispunjenje ugovora i naknadu štete zbog zadocnjenja ili odustati od ugovora i tražiti nakanadu štete zbog neispunjenja ugovora. Prestanak ugovora o prodaji. Ugovor o prodaji prestaje u sledećim slučajevima: - ispunjenjem ugovorenih obaveza - sporazumom ugovornih strana - kompenzacijom - konfuzijom - prestankom postjanja jedne ugovorne strane - nemogućnošću izvršenja ugovornih obaveza

64

Materiju ugovora u privredi je detaljno obradio, Antonijević Zoran, Ugovori u privredi,

Beograd 1968.

Poslovno pravo


159

2. OPŠTE KARAKTERISTIKE UGOVORA O KOMISIONU Ugovor o komisionu je takav ugovor o obavljanju privrednih usluga u kome se jedna ugovorna strana - komisionar, obavezuje da u svoje ime a za račun svog komitenta zaključi neki privredni ugovor, a druga strana- nalogodavac se obavezuje da za to plati određenu nknadu - proviziju. Po svojim karakteristikama spada u dvostrano obavezne, imenovane, neformalne, komutativne i teretne ugovore. Zakon o obligacionim odnosima prihvata koncepciju neformalnosti ovog ugovora, tj. sklopljen je kad se postigne sporazum o predmetu, a sporazum o proviziji može izostati. Privredni značaj komisionog posla. Komisioni posao kao specijalizovana delatnost određenih privrednih subjekata višestruki značaj. Omogućuje specijalizaciju i profesionalizaciju obavljanja određenih privrednih usluga i doprinosi afirmaciji proizvođačkih organizacija. Profesionalizacija omogućuje uštedu komitentima. Pravni odnosi kod ugovora o komisionu. Spoljašnji odnos: komitent komisionar i unutrašnji odnos: komisionar - treće lice Kontinentalna koncepcija (koncepcija koja preovlađuje u našem pravu) komisionog posla građena je na principu postojanja dva pravna odnosa: unutrašnjeg koji se zasniva na nalogu i spoljašnjeg koji nastaje izvršenjem zaključenog ugovora o komisionu od strane komisionara, tj. zaključenjem nekog pravnog posla iz predmeta ovog ugovora. U ovom pravnom odnosu se nalazi komisionar, koji je zaključio ugovor u svoje ime a za račun komitenta, i treće lice. Kao što se iz prethodnog vidi, ne formira se poseban pravni odnos izme đu komitenta i trećeg lica, međutim postoje 3 izuzetka od ove negacije direktnog odnosa komitent-treće lice: 1) stečaj komisionara:komitent može zahtevati izlučenje iz stečajne mase stvari koje je predao komisionaru radi prodaje za njegov račun, kao i stvari koje je komisionar nabavio za njegov račun; 2) u slučaju stečaja komisionara: komitent može direktnom tužbom sam ostvariti potraživanja prema kupcu ili prodavcu, dužniku komisionara; 3) poverioci komisionara ne mogu radi naplate svojih potraživanja da preduzimaju mere izvršenja na stvarima i pravima koje je komisionar, izvršavajući nalog stekao u svoje ime a za račun komitenta.

160


Poslovno pravo

3. VRSTE UGOVORA O KOMISIONU Kriterijum podele. Zavisno od kriterijuma odgovoranosti komisionara, moguće je razlikovati komision sa klauzulom "star del credere" i bez te klauzule(običan komision). Po predmetu ugovora, moguće je razlikovati nekoliko modaliteta-tumačenja: 1) usko - kupovina i prodaja dobara; 2) šire - kupovina i prodaja pokretnosti i hartija od vrednosti; 3) najšire - obavljanje poverenih poslova. Moguće je razlikovati kupovni, prodajni, komision u transportu i ostale komisione poslove. Obični komision i komision " del credere". Obični komision se pretpostavlja. Komisionar ne odgovara za neizvršenje obaveze tre ćeg, budući da je njegova obaveza - obaveza sredstva, a ne rezultata. Izuzetno, komisionar na osnovu ugovora, može preuzeti obavezu garancije izvršenja ugovorne obaveze trećeg lica - del credere. O pravnoj prirodi ove klauzule u teoriji postoje razna stanovišta, a prema stavu autora najispravnije je treće stanovište: 1) radi se o ugovoru o jemstvu, 2) radi se o ugovoru o osiguranju, 3) to je klauzula kod ugovora o komisionu. Prodajni komision. Kod ove vrste komisiona, komisionar se obavezuje da u svoje ime a za račun komitenta proda trećem licu komitentovu robu ili hartije od vrednosti. Za razliku od kupovnog, nije sporno da komitent ostaje vlasnik robe do njene prodaje trećem licu. Komisiona prodaja predstavlja izuzetak primene pravila „nemo plus iuris ad alium transfere potest quam ipso habet“ (da niko ne može na drugoga preneti više prava nego što on ima). Prodajni komision - konsignacija, kupovni komision. Specijalnu varijantu ugovora o prodajnom komisionu predstavlja konsignaciona prodaja, koja ima sve njegove elemente uz dodatak obeležja ugovora o uskladištenju. Komisionar konsignatar preuzima obavezu da robu svog komitenta čuva na svom konsignacionom skladištu. Kod kupovnog komisiona, komisionar se obavezuje da u svoje ime a za ra čun komitenta kupi neku robu ili hartije od vrednosti od tre ćeg lica. Centralno pitanje je pitanje svojine na robi dok je u državini komisionara. Svojinu na robi stiče prvo komisionar, a komitent stiče tek onda kad robu ili hartije od vrednosti, izvršavaju ći obavezu polaganja računa, preda komitentu. Komision u transportu. Kod ove vrste, komisionar se obavezuje da u svoje ime a za račun komitenta zaključi ugovor o prevozu sa prevoziocem. U većini zemalja ovaj posao se razvio u samostalan imenovani ugovor tzv. ugovor o špediciji.

Poslovno pravo


161

Ostali komisioni poslovi. Zavisno od predmeta ugovora o komisionu, komisionar može praktično zaključivati sve vrste privrednih ugovora, posebno kupoprodajni ugovor. U teoriji se otuda kupovina i prodaja često nazivaju pravim, a ostali (berzanski, bankarski, osiguravajući) nepravim komisionim poslovima. Samostalno istupanje komisionara. Pravo komisionara na samostalno istupanje tj. izvršenje činidbe trećeg lica, nije jedinstveno rešeno u uporednom pravu. ZOO prihvata koncepciju o dozvoljenosti ovog instituta, ali ga uslovljava kumulativnim ispunjenjem tri uslova: 1) potrebno je da se radi o o robi ili hartiji od vrednosti koja ima tržišnu ili berzansku cenu, 2) potrebnio je da komitent dozvoli samostalno istupanje, i 3) potrebno je da se kupovina ili prodaja obavi poceni važe ćoj u vreme izvršenja poverenog posla. Ukoliko su ispunjeni uslovi, komisionar može umesto prodaje komitentove robe trećem, kupiti robu za sebe, odnosno umesto kupovine robe za komitenta od tre ćeg lica, prodati mu svoju robu. U ovom slučaju prema ZOO, nastaju između komisionara i komitenta samo pravni odnosi iz ugovora o prodaji, ali ne i iz ugovora o komisionu. Obaveze komisionara su sledeće: 1) obaveza izvršenja naloga; 2) obaveza vernosti - čuvanja interesa komintenta; 3) obaveza obaveštavanja komitenta o imenu saugovarača; 4) obaveza vođenja knjiga; 5) obaveza polaganja računa. Korelativna prava komisionara su sledeća: 1) pravo omogućavanja obavljanja posla; 2) pravo na naknadu (proviziju); 3) pravo na naknadu troškova; 4) pravo na predujam troškova; 5) pravo zakonske zaloge. Ugovor o komisionu prestaje ispunjenjem ugovorenih obaveza, sporazumom ugovornih strana, kompenzacijom, konfuzijom, prestankom postojanja jedne ugovorne strane, i nemogućnošću izvršenja ugovora.

4. UGOVOR O POSREDOVANJU 4.1. Pojam i karakteristike Ugovor o posredovanju je takav ugovor o obavljanju privrednih usluga u kome se jedna ugovorna strana - posrednik obavezuje da nastoji da na đe i dovede u

162


Poslovno pravo

vezu sa svojim nalogodavcem kao drugom ugovornom stranom lice koje bi sa njim pregovaralo o zaključenju određenog ugovora, a nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu naknadu (proviziju), ako taj ugovor bude zaključen. Po karakteristikama ovaj ugovor spada u dvostrano obavezne, neformalne, imenovane, komutativne i teretne. Zaključenje, pravni odnosi i razgraničenje od zastupanja. Ugovor o posredovanju spada u neformalne, pa se često zaključuje savremenim sredstvima veze. Po tehnici zaključenja spada u ugovor po pristupu. Posao posredovanja se deli zavisno od predmeta na npr. trgovinsko, bankarsko, berzansko, transportno, pomorsko posredovanje. Pravni odnos posrednik - nalogodavac nastaje pravovaljanim zaključenjem ovog posla, čime nastaju uzajamna prava i obaveze. S druge strane, izvršenjem ovog posla, nastaje drugi odnos:odnos nalogodavac-treće lice. što predstavlja neki ugovor privrednog prava sa svojim pravima i obavezama. Delatnost posrednika i zastupnika se prožimaju, te otuda čest slučaj da isti privredni subjekt obavlja obe delatnosti kao zanimanje. Ugovor o posredovanju možemo razgraničiti od zastupništva preko sledećih kriterijuma: 1) posrednik po pravilu obavlja samo faktičke radnje, zastupnik obavlja pravne radnje; 2) posrednik obavlja svoju delatnost kao samostalan subjekt u svoje ime i za svoj račun, zastupnik u ime i za račun nalogodavca; 3) delatnost posrednika je vezana po pravilu za pronalaženja poslovne veze za nalogodavca, dok se delatnost zastupnika sastoji u zaklju čivanju pravnih poslova za svog nalogodavca; 4) posredovanje je po pravilu odnos ad hoc, dok je zastupanje trajni odnos; 5) posrednik je nepristrasan privredni subjekt, dok je zastupnik pristrasan; 6) posrednik može posredovati za obe buduće ugovorne strane, a zastupnik ne može. Obaveze posrednika su sledeće: 1) obaveza izvršenja naloga - traženje poslovne veze za nalogodavca; 2) obaveza obaveštavanja nalogodavca; 3) obaveza zaštite interesa obe strane; 4) obaveza vernosti - čuvanja poslovne tajne; 5) obaveza vođenja posredničkog dnevnika; 6) obaveza izdavanja posredničkog lista (zaključnica); 7) obaveza posredovanja u pregovorima; 8) obaveza primanja ispunjenja obaveze trećeg lica; 9) obaveza čuvanja uzoraka.

Poslovno pravo


163

Odgovornost posrednika Posrednik odgovara za svaku štetu koja nastane njegovom krivicom - po načelu pretpostavljene krivice, i može da se osloboditi dokazom da šteta nije nastala njegovom krivicom. Posrednik ne odgovara samo svom nalogodavcu, već i trećem licu sa kojim ga dovodi u vezu. Prava posrednika su sledeća: 1) pravo posrednika na naknadu-proviziju; 2) pravo na naknadu troškova. Gubitak prava. Po Zakonu o obligacionim odnosima, posrednik gubi pravo na proviziju i naknadu troškova, kad protivno ugovoru ili interesima nalogodavca, radi za drugu stranu.

Ugovor o posredovanju prestaje na isti način kao i dosada obrađeniugovori.

5. UGOVOR O TRGOVINSKOM ZASTUPANJU‐ AGENTURA Ugovor o trgovinskom zastupanju je takav ugovor o obavljanju privrednih usluga u kome se jedna ugovorna strana – zastupnik (agent) obavezuje da se stalno stara da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem (komitentnom, principalom) i da u tom smislu posreduje između njih, kao i da po dobijenom ovalšćenju zaključuje ugovore sa trećim licima u ime i za račun nalogodavca, a druga ugovorna strana - nalogodavac se obavezuje da mu za svaki zaklju čeni ugovor isplati određenu naknadu - proviziju. Po karakteristikama je dvostrano obavezan, imenovan, komutativan i teretan ugovor. Zaključenje ugovora. S obzirom da ZOO prihvata koncepciju formalnosti ugovora o trgovinskom zastupanju, ovaj ugovor nije zaklju čen sve dok ne bude sačinjen u pisanoj formi. Zahtev pisane forme je ispunjen ako ugovorne strane razmene pismena ili se sporazumeju nekim drugim sredstvom koje omogućava da se sa izvesnošću utvrde sadržina i davalac izjave. Kad je re č o zastupanju u spoljnotrgovinskom prometu, ratio legis 65 pisane forme je u državnom nadzoru nad spoljno trgovinskim prometom. Vrste trgovinskog zastupništva u zavisnosti od kriterijuma podele mogu biti: 1) lokalni-generalni zastupnik( po područ ju delatnosti); 2) posebni-opšti (po obimu delatnosti); 3) stalni trgovnski agent - putujući trgovinski agent (po lokaciji);

65

Ratio legis treba razumeti kao pravni smisao, razlog zašto je nešto propisano, i sl.

164


Poslovno pravo

4)agent u robnom prometu-prometu HOV - berzanski agent - pomorski agent agent osiguranja (po predmetu zastupanja); 5) obično zastupništvo (zastupnik odgovara samo za stručan izbor trećeg lica) zastupnik del credere (zastupnik odgovara i za izvršenje obaveze trećeg lica) - po odgovornosti zastupnika; 6) zastupnik domaćih - stranih subjekata (po mestu obavljanja i izvoru prava:); 7) isključivi (ovlašćen na zastupanje celog proizvodnog programa jednog nalogodavca) - konurentni zastupnik (ima više zastupnika) - po odnosu konkurencije. Pravni odnosi. U našem pravu je prihvaćeno rešenje o dvostrukom pravnom odnosu iz celovitog posla zasupanja: unutrašnji pravni odnos, koji se zasniva na nalogu i spoljašnji, koji je punomoćničke prirode i koji nastaje izvršenjem zaključenog ugovora o zastupanju od strane zastupnika, tj. zaključenjem nekog pravnog posla iz predmeta ovog ugovora. U ovom pravnom odnosu zastupnik je dužan da obavesti treće lice s kojim sklapa ugovor da istupa u ime zastupanog. Obaveze zastupnika su sledeće: 1) obaveza izvršenja naloga; 2) obaveza učestvovanja u zaključivanju posla sa trećim licem; 3) obaveza staranja o interesima nalogodavca; 4) obaveza obaveštavanja nalogodavca; 5) obaveza vođenja zastupničkog dnevnika; 6) obaveza vernosti - čuvanja poslovne tajne; 7) obaveza vraćanja stvari datih na upotrebu; 8) obaveza polaganja računa nalogodavcu; 9) obaveza zaključenja ugovora sa trećim licem; 10) obaveza primanja ispunjenja; 11) polaganje računa pre određenog roka. Radi boljeg pregleda možemo izdvojiti na isti na čin i sledeća prava zastupnika: 1) pravo omogućavanja obavljanja posla; 2) pravo obaveštavanja; 3) pravo na naknadu (proviziju); 4) pravo na naknadu troškova; 5) pravo zaloge - zakonsko pravo zaloge na stvarima koje je naplatio za nalogodavca po njegovom ovlašćenju, kao i na nalogodavčevim stvarima. Ugovor o zastupanju prestaje ispunjenjem ugovorenih obaveza, sporazumom ugovornih strana, kompenzacijom, konfuzijom, prestankom postojanja jedne ugovorne strane i nemogućnošću izvršenja ugovora.

Poslovno pravo


165

6. UGOVOR O KONTROLI KOLIČINE I KVALITETA ROBE Kao ugovor o kontroli količine i kvaliteta robe smatra se onaj ugovor na osnovu koga jedna ugovorna strana (kontrolno preduzeće, kontrolor) preuzima na sebe obavezu da za račun ugovorne strane (nalogodavca, komitenta) obavi kontrolu kvaliteta i količine robe kod ugovora o prodaji, odnosno kontrolu obavljenih radova uz obavezu nalogodavca da kontroloru (kontrolnom preduze ću) plati ugovoren iznos provizije i troškova. Zaključivanje ugovora o kontroli kvaliteta i količine robe. Ugovor o kontroli kvaliteta i količine robe smatra se zaključenim kada kontrolno preduzeće primi od komitenta potvrdu o prihvatanju kontrolorove ponude ili kada kontrolno preduze će pošalje svoju potvrdu o prihvatanju komitentovog naloga. Bitni elementi ugovora o kontroli kvaliteta i koli čine robe su: 1) ugovorne strane: kontrolno preduzeće i nalogodavac, 2) vrsta usluge koja treba da se obavi, i 3) cena. Prava i obaveze kontrolora. Na osnovu zaklju čenog ugovora o kontroli, kontrolno preduzeće ima pravo da: 1) od komintenta naplati ugovorom određeni iznos provizije i naknadu troškova koje je imao prilikom obavljanja kontrole robe, odnosno obavljenih radova; 2) od nalogodavca zahteva dopunske instrukcije pri obavljanju određenih poslova; 3) traži da mu se omogući pristup robi, odnosno objektu na kome su obavljeni radovi. Istovremeno, kontrolno preduzeće je obavezno da: 1) u ugovorom određenom roku obavi kontrolne radnje i da se pri tome pridržava komintentovih naloga štiteći pri tome komintentove interese; 2) po obavljenom pregledu izda odgovarajuće isprave i da izvrši obračun sa komintentom; 3) obezbedi robu i čuva uzorke. Prava i obaveze komintenta – nalogodavca. Na osnovu zaklju čenog ugovora o kontroli količine i kvaliteta robe komintent ima pravo da: 1) kontroloru daje nalog za izvršavanje poslova kontrole koli čine i kvaliteta robe; 2) od kontrolora traži izdavanje odgovarajućeg certifikata o utvr đenom stanju; 3) od komisionara traži striktno izvršavanje ugovorom utvr đenih obaveza;

166


Poslovno pravo

4) raskine ugovor o kontroli količine i kvaliteta robe ukoliko se kontrolor ne pridržava ugovorenih obaveza; 5) kontroloru nadoknadi sve toškove koje je on imao pri obavljanju svojih poslovnih aktivnosti na kontroli ugovorom utvr đenih materijalnih dobara. Istovremeno komintent je dužan da: 1) kontroloru omogući nesmetan pristup materijalnim dobrima koje treba kontrolisati; 2) kontroloru pravovremeno plati ugovorom utvr đene obaveze. Ugovor prestaje na isti način kao i prethodni.

7. UGOVOR O USKLADIŠTENJU Skladišni ugovor je onaj ugovor kojim skladište (skladištar) preuzima na sebe obavezu da za određeno vreme čuva materijalna dobra deponenta (ostavioca) i da mu ih po isteku roka čuvanja vrati, a deponent (ostavilac) se istovremeno obavezuje da će za tu uslugu skladištu (skladištaru) platiti ugovorom utvr đeni iznos - proviziju. Skladišni ugovor je formalni ugovor, jer se smatra da je on zaključen kada skladištu (skladištaru) deponent (ostavilac) preda na čuvanje materijalna dobra i kada se od njega dobije pismena potvrda o prijemu stvari na čuvanje. Skladištni ugovor je dvostrano obavezan 66 i teretan. Skladišni ugovori mogu da budu pojedinačni ili generički u zavisnosti da li se radi o čuvanju individualno određenih stvari ili zamenjivih materijalnih dobara. Zaključivanje ugovora o uskladištenju. Ugovor o uskladištenju je zaklju čen onim trenutkom kada ostavilac (deponent) preda skladištu materijalna dobra i od skladišta dobije potvrdu o tome, što znači da ova vrsta ugovora spada u red realnih ugovora. Prava i obaveze skladišta. Zaključenjem ugovora o uskladištenju, skladište stiče pravo na : 1) proviziju koja je ugovorom utvr đena, kao i na naknadu troškova koje je skladište imalo; 2) zalogu i pridržaj, zatim na prodaju uskladištenih materijalnih dobara u slučaju da im preti kvar ili druga opasnost, kao i za izmirenje svojih potraživanja. 66

Kada kažemo da je jedan ugovor dvostrano obavezan, to znači da se zaključenjem ugovora konstituiše obaveza za obe ugovorne strane. U ovom slučaju, skladištar ima obavezu da primi stvari na čuvanje i da ih vrati po ispunjenju ugovora, dok je ostavilac u obavezi da za tu uslugu plati proviziju.

Poslovno pravo


167

Prava i obaveze deponenta. Zaključenjem ugovora o uskladištenju, deponent ima pravo da: 1) od skladišta zatraži izdavanje robe pre ugovorom utvr đenog vremena; 2) od skladišta traži naknadu za izgubljene i oštećene stvari; 3) raskine ugovor o uskladištenju ukoliko se skladište ne pridržava ugovorom utvr đene obaveze; 4) od skladišta traži striktno pridržavanje ugovorenih obaveza. Sa druge strane deponent je dužan da: 1) skladište obavesti o svojstvima stvari koje se deponuju; 2) skladištu povremeno plati ugovorom utvr đene obaveze; 3) skladištu nadoknadi sve troškove koje je ono imalo u vezi sa uskladištenjem materijalnih dobara deponenta. Prestanak ugovora o uskladištenju: - ispunjenjem ugovorenih obaveza; - sporazumom ugovornih strana; - kompenzacijom; - konfuzijom; - prestankom postojanja jedne ugovorne strane; - nemogućnošću izvršenja ugovornih obaveza.

8. UGOVOR O ŠPEDICIJI Ugovor o špediciji je takav ugovor o obavljanju privrednih usluga u kome se jedna ugovorna strana - špediter obavezuje da radi prevoza određene stvari zaključi u svoje ime a za račun nalogodavca ugovor o prevozu i druge ugovore potrebne za izvršenje prevoza, kao i da obavi ostale uobičajene poslove i radnje, a druga strana - nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu naknadu - proviziju. Bitni elementi ovog ugovora su organizovanje prevoza i drugih uobi čajenih poslova i radnji. Ugovaranje naknade nije bitan element. Ugovor o špediciji spada u neformalne ugovore, špediterska potvrda i nalog nalogodavca predstavljaju dokaz ad probationem. Ugovor o špediciji ne može biti zaključen ćutanjem špeditera povodom naloga komintenta. Posao špedicije ima ima najviše dodirnih tačaka sa prevozom. Razlike su što špediter uglavnom ne obavlja posao prevozilaca, već organizuje prevoz. Špediter pored ovih faktičkih radnji (pakovanja, sortiranja, obeležavanja) obavlja i niz pravnih radnji. Takođe jedna od važnih razlika od prevoza je i u pogledu odgovornosti, pa je tako odgovornost špeditera po pravilu neograničena, a odgovornost prevozioca ograničena. Od komisiona se razlikuje po delatnosti: delatnost špedicije je organizacija otpreme robe i uobičajeni poslovi u vezi sa tim, dok je delatnost komisiona zaključenje određenih privrednih ugovora po nalogu komintenta.

168


Poslovno pravo

U okviru ugovora o špediciji možemo razlikovati dve vrste pravnih odnosa i to: 1) odnos nalogodavac - špediter; to je odnos iz zaklju čenog ugovora o špediciji; 2) odnos špediter - treće lice; to je odnos iz nekog ugovora koji špediter zaključi u svoje ime i za račun svog nalogodavca (ugovor o prevozu, ugovor o uskladištenju). Obaveze špeditera su: 1) organizacija transporta robe od jednog mesta do drugog, sa pažnjom dobrog stručnjaka U ovom cilju dužan je preduzeti niz pravnih i faktičkih radnji potrebnih da roba stigne do odredišta, osim posla prevoza. U pravne radnje spadaju: preuzimanje robe; kontrola količine, težine, stanja, itd; zaključenje raznih ugovora. U faktičke radnje spadaju: pakovanje robe; dovoženje i odvoženje; utovar i istovar; obeležavanje i sortiranje. Treba napomenuti i sledeće važne obaveze špeditera: 1. obaveza pridržavanja uputstava i naloga; Ugovor o špediciji ima svoju građanskopravnu osnovu u ugovoru o nalogu, pa je iz toga špediter dužan da se drži upustava i naloga, a posebno naloga o pravcu puta, sredstvima i načinu prevoza, izboru prevozioca, skladištara i osiguravača. 2. obaveza čuvanja robe; Ugovor o špediciji ima elemente i ugovora o ostavi, pa je špediter dužan i da čuva robu pažnjom dobrog stručnjaka. Može je predati odgovarajućem skladištu, a obaveštavanjem o preuzetom komintenta odgovara samo za culpa in eligendo. 3. obaveza obavljanja carinskih radnji; Špediter je dužan obaviti carinske radnje lično i na stručan način. 4. osiguranje robe; Što se tiče obaveze osiguranja robe ona postoji samo ako je ugovorom precizirano. 5. obaveza polaganja računa svom komintentu nakon obavljenog posla; Pored obaveza kojima smo se do sada bavili, špediter raspolaže i odre đenim pravima, dakle on ima: 1) pravo na proviziju; 2) pravo na naknadu troškova, ali ne režijskih; 3) zakonsko pravo zaloge na robi, radi obezbeđenja svojih potraživanja prema komintentu;

Poslovno pravo


169

4) pravo da sam izvrši, potpuno ili delimično, prevoz robe čija mu je otprema poverena, kao i druge poslove obuhvaćene nalogom. Pravo na samostalno istupanje špeditera se pretpostavlja. S obzirom na složenost ugovora o špediciji, koji podrazumeva preduzimanje velikog broja raznovrsnih radnji, odgovornost špeditera nije regulisana na jedinstven način, već se pravi sledeća razlika: 1) odgovornost za vlastite radnje i propuste; 2) odgovornost za prevozioca i skladištara - odgovara samo za pravilan izbor; 3) odgovornost za angažovane druge špeditere. Kada govorimo o ugovoru o špediciji, moramo se osvrnuti i na posebne vrste špedicije: 1) del credere špedicija, preuzimanje višeg stepena odgovornosti uz uve ćanu naknadu, u kom slučaju se uspostavlja solidarna odgovornost špeditera i lica kojima se služi; 2) fiksna (paušalna) špedicija, koju karakteriše postojanje fiksne naknade; 3) zbirna špedicija, otpremanje robe više komitenata na prevoz jednim prevoznim sredstvom, jednim ugovorom o prevozu i jednom prevoznom ispravom. Ugovor o špediciji prestaje na isti način kao i svi do sada obrađeni ugovori.

9. UGOVOR O OSIGURANJU Ugovorom o osiguranju se jedna ugovorna strana (osiguravač,osigurač), obavezuje da će drugoj ugovornoj strani (osiguraniku) ili nekom tre ćem licu, ako nastupi slučaj predviđen ugovorom, isplatiti određenu sumu novca ili naknaditi štetu. Osiguranik se sa svoje strane, obavezuje da osiguraču plati određenu sumu novca (premiju osiguranja). U zavisnosti od kriterijuma razlikujemo: pomorsko, kopneno i vazdušno osiguranje; imovinsko i lično osiguranje, kao i osiguranje od odgovornosti i obavezno i dobrovoljno osiguranje. Po pravilu osiguranje je dobrovoljno.Obavezno osiguranje može se ustanoviti zakonom, i to od rizika koji ugrožavaju treće lice i od rizika koji predstavljaju opštu opasnost. Ugovor o osiguranju je konsesualan ugovor, što zna či da za njegovo zaključenje nije obavezno ispunjenje određenje forme; činjenica da postoji isprava o osiguranju (polisa) nije bitan uslov za postojanje ugovora, ve ć samo dokaz da je ugovor zaključen.

170


Poslovno pravo

Ugovor o osiguranju je uvek po pristanku 67, što znači da su odredbe ugovora unapred utvr đene, te ugovorne strane nemaju mogućnost da vrše neke bitne izmene u uslovima. Najznačajniji elementi ugovora o osiguranju su: predmet osiguranja, osigurani slučaj, osigurana suma i premija osiguranja. Obično se smatra da je predmet osiguranja sam rizik kome su izložena neka lica (npr.smrt, saobraćajna nesreća) ili neka stvar (npr.požar, krađa, grad). Osigurani slučaj je događaj za čije nastajanje se vezuje obaveza osigurača da isplati ugovorom utvr đenu sumu, osiguranu sumu. Ova se suma kod ličnog osiguranja određuje ugvorom u fiksnom iznosu, dok je u imovinskom osiguranju ona samo jedan od elemenata na osnovu kojih se obra čunava naknada (rod voća je osiguran na 500 000 dinara, a hoće li biti isplaćen ceo iznos, ili samo deo istog, zavisi od toga da li je usev gradom potpuno ili samo delimi čno uništen). Premija osiguranja je suma novca koju osiguranik plaća osiguravaču, odjednom ili u ugovorenim ratama. Imovinsko osiguranje: 1) osiguranje stvari (od požara, poplave, osiguranje useva i plodova); 2) osigurnaje od odgovornosti (od opšte odgovornosti, za štete od motornih vozila); 3) osigurnaje potraživanja (kredita); 4) transportno imovinsko osiguranje. Lično osiguranje: 1) osiguranje života (osiguranje za slučaj smrti, mešovita osiguranja); 2) osiguranje od posledica nesretnog slučaja (osiguranje putnika u javnom prevozu, osiguranje vozača). Transportno osiguranje. Transportni rizici se dele na osnovne (saobra ćajne nesreće, požar), dopunske rizike (istovar, pretovar, krađa) rizike prirodnih mana i svojstava robe (r đanje, lom, sušenje), ratne i političke rizike. Reosiguranje. Ugovor o reosiguranju predstavlja takav ugovor kojim jedna strana, reosiguravač, preuzima obavezu da drugoj ugovornoj strani, osiguravaču, plati deo iznosa ili čak i sav iznos koji je ovaj platio ili treba da plati osiguraniku ili osiguranicima, a osiguravač preuzima obavezu da reosiguravaču plati određenu premiju. U suštini reosiguranje je osiguranje osiguranja kojim se postiže disperzija rizika po vertikali. Reosiguranje pretpostavlja postojanje punovažnog ugovora o osiguranju. Dejstvo odnosa reosiguranja je ograničeno na odnos između osiguravača i reosiguravača. I ugovor o reosiguranju karakteriše načelo dobre vere. Ugovor o reosiguranju karakteriše i načelo obeštećenja, a reosiguravača načelo istovetne 67

Adhezioni ugovor, obrađivan je u delu knjige koji se bavio vrstama ugovora u privredi.

Poslovno pravo


171

sudbine sa osiguravačem. Isplatom naknade iz reosiguranja, reosiguravač ne stupa u prava osiguravača prema trećem odgovornom licu. Pravna teorija i poslovna praksa poznaju: 1) potpuno reosiguranje; 2) reosiguranje srazmernog dela rizika; 3) reosiguranje viška rizika; 4) reosiguranje viška šteta; 5) reosiguranje viška gubitka. Prava i obaveze osiguranika. Prilikom zaključivanja ugovora o osiguranju osiguranik ima obavezu da osiguraču prezentuje tačne podatke o osiguranom predmetu i da ga obaveštava o svim značajnim promenama u vezi sa osiguranom rizikom, stanjem predmeta, kao i drugim činjenicama koje su od direktnog značaja za dati ugovor o osiguranju. Takođe postoji dužnost osiguranika da upozori osigurača o činjenicama koje mogu da utiču na procenu rizika. Ova obaveza osiguranika traje sve vreme važenja ugovora o osiguranju. Osnovna obaveza osiguranika je plaćanje premije osiguranja. Osiguranik ima obavezu da bez odlaganja obavesti osigurača o nastalo osiguranom slučaju. Ovi rokovi su kratki iz praktičnih razloga, jer omogućavaju osiguravaču da utvrdi pravo stanje stvari i uzroke zbog kojih je šteta nastala. Osiguranik je obavezan da preduzme sve potrebne mere radi spasavanja osiguranog predmeta. Isto tako, on je obavezan da osigurane stvari koristiti na propisan način. Osiguranik ima pravo da: 1) od osiguravača traži da se pridržava ugovorenih obaveza; 2)raskine ugovor o osiguranju ako se osiguravač ne pridržava ugovorenih obaveza. Prava i obaveze osiguravača. Prilikom zključivanja ugovora o osiguranju osiguravač ima obavezu da osiguraniku preda pravila ili uslove osiguranja, i da o zaključenom ugovoru izda polisu osiguranja. Opšta obaveza osiguravača je da prilikom izvršavanja ugovora o osiguranju postupa sa pažnjom dobrog stručnjaka. Kada nastupi osigurani slučaj, osiguravač ima obavezu da nadoknadi štetu osiguraniku ili da isplati osiguranu sumu. Ova isplata se mora obaviti u roku od 30 dana od prijema potrebnih dokaza za isplatu štete ili osigurane sume. Kod imovinskog osiguranja, ako je osiguravač nadoknadio štetu osiguraniku on ima pravo da zahteva od osiguranika (naručioca osiguranja) da mu omogući regresne zahteve prema odgovornom licu. Abandon i franšiza. Dok je u plovidbenim osiguranjima pravilo da se nakon nastupanja osiguranog slučaja može prepustiti osiguravaču oštećena stvar i od

172


Poslovno pravo

njega zahtevati isplata pune svote osiguranja, u svim drugim vrstama osiguranja je pravilo da je to moguće ako je izričito ugovoreno-abandon ili prepuštanje. U ugovoru o osiguranju stvari može biti određeno da će osiguranik snositi deo štete ako se dogodi osigurani slučaj. Franšize mogu biti integralne i odbitne. Kod integralne, štete do određenog iznosa se ne nadoknađuju, a ako prelaze iznos franšize, nadoknađuju se u potpunosti. Kod odbitne se iznos franšize uvek odbija od utvr đene štete, pa ako je šteta manja ona se neće nadoknađivati, a ako je veća osiguraniku će se isplatiti razlika između iznosa franšize i iznosa štete. Osiguravač ima obavezu da osiguraniku nadoknadi nužne i korisne predmete koje je on imao, odnosno koristio radi spašavanja predmeta koji je osiguran ili radi smanjenja štete koju je osiguravač dužan da nadoknadi osiguraniku. Osiguravač ima pravo da: 1) od osiguranika naplati iznos predviđen ugovorom; 2) raskine ugovor ukoliko se osiguranik ne pridržava ugovorenih odredaba. Ugovor o osiguranju zbog svojih specifičnosti prestaje na jedan od sledećih načina: -

ispunjenjem ugovorenih obaveza; sporazumom ugovornih strana; kompenzacijom; konfuzijom; prestankom postojanja jedne ugovorne strane; raskidom ugovora od strane jedne ugovorne strane; prestankom rizika osiguranja; neplaćanjem premije od strane osiguranika; poništenjem ugovora na osnovu zakonskih odredbi; usled promene prava korišćenja ili promene prava vlasništva na osiguranom predmetu.

10. UGOVOR O ORGANIZOVANJU PUTOVANJA Ugovor o organizovanju putovanja je takav ugovor kojim se organizator putovanja obavezuje da pribavi putniku skup usluga koje se sastoje od prevoza, boravka i drugih usluga, koje su sa njima vezane, a putnik se obavezuje da organizatoru plati jednu ukupnu (paušalnu) cenu. Pravni odnosi u ovom pravnom poslu se zasnivaju neposredno izme đu organizatora putovanja i putnika. Preovlađujući stav pravne teorije je da je za postojanje ovog ugovora neophodno postojanje najmanje dve usluge, koje se sastoje od prevoza ili boravka, odnosno samog prevoza i neke druge usluge. Usluge čine nedeljivu celinu, nastalu prodajom od strane organizatora.

Poslovno pravo


173

Ugovor o organizovanju putovanja zaključuju ugovorne strane: organizator putovanja i putnik. Ovaj ugovor je dvostrano obavezan, teretan, komutativan, imenovan, po pravilu ugovor po pristupu i neformalan ugovor. Organizator prilikom zaključenja izdaje putniku potvrdu o putovanju, koja i nije uslov nastanka ugovora. Ona je dokaz sklopljenog ugovora, a služi i da informiše putnika o putovanju. Neizdavanje potvrde ili njena netačnost ima za sankciju odgovornost za štetu organizatora. U momentu zaključenja putnik ne postaje poverilac davaoca turisti čke usluge, već to može postati tek tokom njegovog izvršenja, ako do izvršenja do đe. Ovo stoga što je u momentu zaključenja putnik kao korisnik samo odredivo lice. Otuda, potvrda, kao i program putovanja nisu ni legitimacioni papiri ni znaci. Obaveze organizatora putovanja: 1) pružanje adekvatne usluge, prema dobrim običajima profesije; 2) staranje o pravnim interesima putnika, saglasno dobrim poslovnim običajima("mora činiti i nemoguće da bi pružio potpunu satisfakciju svojim klijentima"i uz to "u svakoj prilici postupati sa pažnjom i mnogo poštenja"; 3) obaveza obaveštavanja putnika o cenama i uslovima prevoza, boravka, na sanitarne i monetarne i druge administrativne propise. Obaveze putnika: 1) obaveza plaćanja cene u vreme kako je ugovoreno, odnosno uobičajeno; 2) obaveza saradnje, koja ima dva vida: - blagovremena predaja svih potrebnih podataka; - obaveza putnika da se stara da on lično i njegov prtljag ispunjavaju uslove predviđene graničnim, carinskim, sanitarnim i drugim propisima.Neizvršenje je sankcionisano naknadom štete organizatoru putovanja. Posebna prava i obaveze ugovornih strana. Ugovor sa trajnim izvršenjem i sukcesivnim prestacijama, kao što je ovaj, po prirodi stvari, nosi sa sobom niz rizika usled promena okolnosti, aleatornosti prelaska državnih granica i rizika transporta. Upravo zbog toga je zakonodavac predvideo posebna prava i obaveze vezane za ovaj ugovor. Zakon o obligacionim odnosima reguliše: 1) zamenu putnika, 2) odustanak putnika i organizatora putovanja, 3) povećanje cene, 4) izmenu programa putovanja.

174


Poslovno pravo

11. UGOVOR O ANGAŽOVANJU UGOSTITELJSKIH KAPACITETA (UGOVOR O ALOTMANU) Ugovor o angažovanju ugostiteljskih kapaciteta je takav ugovor kojim se jedna ugovorna strana - ugostitelj, obavezuje da u toku određenog vremena stavi na raspolaganje turističkoj agenciji određeni broj ležaja u određenom objektu, kao i da pruži ugostiteljske usluge licima koje uputi agencija i da joj plati odre đenu proviziju, a druga ugovorna strana - turistička agencija se obavezuje da nastoji da te kapacitete popuni, odnosno obavesti u utvr đenim rokovima da to nije u mogućnosti, kao i da plati cenu pruženih usluga, ukoliko je koristila angažovane hotelske kapacitete. Ugovor o alotmanu je dvostrano obavezan, teretan, sa trajnim prestacijama, formalan po samom zakonu i po pravilu tipski i imenovan ugovor. Postoji više vrsta ovog ugovora: 1) ugovor o alotmanu sa pravom odustanka turističke agencije; 2) ugovor o alotmanu sa pravom opcije turističke agencije; 3) ugovor o alotmanu bez prava odustanka turističke agencije. Alotman sa pravom opcije predstavlja modalitet prema kome agencija ima samo ovlašćenje da u određenim rokovima obavesti ugostitelja da će koristiti kapacitete, pri čemu je ugostitelj dužan da pruži usluge gostima koje pošalje agencija. Alotman bez prava odustanka agencije se može izričito ugovoriti. Ovim ugovorom agencija preuzima obavezu da popuni angažovane kapacitete, a ako to ne učini, dužna je da plati ugostitelju naknadu po neiskorišćenom krevetu.

Obaveze agencije su sledeće: 1) obaveza popunjavanja angažovanih kapaciteta; 2) obaveza obaveštavanja o popunjavanju dostavom liste gostiju; 3) obaveza pridržavanja ugovorenih cena; 4) obaveza plaćanja ugostiteljskih usluga na predviđen način; 5) obaveza izdavanja vaučera. Sa druge strane obaveze ugostitelja su sledeće: 1) obaveza stavljanja na korišćenje smeštajnih kapaciteta; 2) obaveza pružanja ugovorenog kvaliteta usluga; 3) obaveza nemenjanja cena usluga; 4) obaveza plaćanja ugovorene ili uobičajene provizije agenciji na promet ostvaren na osnovu ugovora o alotmanu.

Poslovno pravo


175

Prestanak ugovora o alotmanu: - ispunjenjem ugovornih obaveza; - jendostranim raskidom ugovora; - sprazumom ugovornih strana; - prestankom postojanja jedne ugovorne strane; - kompenzacijom; - konfuzijom.

12. UGOVOR O GRAĐENJU Pod ugovorom o građenju podrazumeva se onaj ugovor kojim se jedna strana, odnosno građevinar ili izvođač radova obavezuje da drugoj strani izgradi neki građeviski objekat ili da obavi neke građevinske radove, a sa druge strane naručilac radova ili investitor se obavezuje da za to plati odgovarajući iznos novčanih sredstava. U praksi se javljaju sledeće vrste ugovora o građenju: -

ugovor o građenju u širem smislu, ugovor o građenju u užem slislu, ugovor o građenju "ključ u ruke", inženjering.

Ugovor o građenju u širem smislu obuhvata sve investicione radove oko izgradnje nekog investicionog objekta. Ugovor o građenju u užem smislu obuhvata samo izvođenje građevinskih, građevinsko - zanatskih, montažnih i njima povezanih radova na nekom građevinskom objektu. Ugovor o građenju "ključ u ruke" karakteriše to što građevinar preuzima na sebe brigu o izgradnji celokupnog građevinskog objekta sa svim potrebnim radnjama, a po završetku građenja on predaje ključeve investitoru, odnosno naručiocu posla. Inženjering predstavlja specifičnu vrstu ugovora o građenju kojim se izvođač radova obavezuje da izgradi kompletan građevinski objekat i da ga opremi i osposobi za predviđenu upotrebu. Zakonom su propisani uslovi za zaključenje ugovora o građenju, pa je tako investitor dužan da pribavi investicioni program, investiciono - tehni čku dokumentaciju, da obezbedi novčana sredstva za građenje i da građenje poveri građevinaru na propisan način. Nakon ispunjenja zakonom propisanih uslova dolazi do potpisivanja ugovora. Kako građenje traje duži vremenski period, najpre se zaključuje glavni, odnosno generalni ugovor koji mora da bude sa činjen u pismenoj formi, jer je u protivnom ništav - nema pravno dejstvo.

176


Poslovno pravo

Posle potpisivnja glavnog ugovora, za svaku godinu se zaklju čuju posebni ugovori. Bitni elementi ugovora o građenju su: 1) ugovorne strane, 2) predmet ugovora, 3) cena građenja. U okviru ugovornih strana javljaju se građevinar, odnosno izvođač radova i investitor. Kao predmet ugovora o građenju smatra se izvođenje ugovorenih radova (izgradnja, rekonstrukcija ili adaptacija objekta zajedno sa pripremnim, montažnim i završnim i drugim radovima na tom objektu). Cena građenja (visina, rokovi i uslovi i način plaćanja) utvr đuje se ugovorom. Prava i obaveze investitora mogu se izdvojiti na sledeći način: 1) pravo investitora da od izvođača radova zahteva da se ugovor o građenju ispunjava u ugovoru utvđenim vremenskim intervalima; 2) pravo investitora da od izvođača radova naplati ugovorom predviđene penale za prekoračenje rokova izgradnje; 3) pravo investitora da preko svog nadzornog organa ostvaruje permanentni uvid u toku građenja određenog građevinskog objekta; 4) dužnost investitora da izvođaču radova preda celokupnu investiciono tehničku dokumentaciju i da obezbedi odgovarajuća novčana sredstva; 5) dužnost investitora da pravovremeno isplaćuje, kako privremene, tako i konačne situacije; 6) dužnost investitora da obavlja nadzor nad izvođenjem radova. Prava i obaveze izvođača radova: 1) izvođač radova ima pravo da zahteva od investitora blagovremeno i uredno obavljanje svih zakonskih i ugovorenih radnji; 2) izvođač radova ima pravo da zahteva od investitora da mu omogući blagovremeno prisustvovanje na zemljištu gde treba da organizuje gradilište, da bi na vreme obavio pripreme za početak gradnje; 3) izvođač radova ima pravo da zahteva isplatu privremenih situacija, a takođe i konačne situacije; 4) izvođač radova je dužan da prilikom izvođenja građevinskih radova postupa sa pažnjom urednog stručnjaka tj.pažnjom dobrog privrednika; 5) izvođač radova je dužan da obavi sve radove koji su u ugovoru predviđeni, i to na način i u roku koji je određen u ugovoru; 6) izvođač radova je dužan da obaveštava i upozorava izvođača radova o svim značajnim događanjima prilikom obavljanja radova;

Poslovno pravo


177

7) izvođač radova je dužan da uredno i ažurno vodi odgovarajuće knjige o građenju objekta. Podatke u u poslovnim knjigama mora da overi nadzorni inženjer ili šef osiguranja; 8) izvođač radova je dužan da obezbedi odgovarajući materijal i da kontroliše njegov kvalitet i da vodi računa da se u objekat ugrađuje materijal koji odgovara uobičajenim normama; 9) izvođač radova je dužan da plati ugovornu kaznu ako uredno ne ispuni ugovorene obaveze u predviđenom roku; 10) izvođač radova je dužan da preda objekat investitoru. Razlikujemo prvu primopredaju "privremeni prijem" koji omogućava investitoru radova da do konačnog prijema blagovremeno utvrdi i ukaže na nedostatke. Na osnovu drugog "konačnog prijema" obavlja se primopredaja ugovorenog objekta. Prestanak ugovora o građenju: - ispunjenjem ugovornih obaveza; - jendostranim raskidom ugovora; - sprazumom ugovornih strana; - prestankom postojanja jedne ugovorne strane; - kompenzacijom; - konfuzijom.

13. UGOVOR O TRANSFERU TEHNOLOGIJE Tradicionalno korišćen naziv za ovaj pravni poso je " ugovor o licenci". U novije vreme izraz "ugovor o transferu tehnologije" treba da izazove utisak ustupanja nezaštićenje tehnologije, znanja i iskustva. Pod ugovorom o transferu tehnologije podrazumeva se takav ugovor kojim davalac tehnologije ustupa pravo privrednog korišćenja zaštićenih prava industrijske svojine (patent, model, uzorak i žig) znanje i iskustvo (know-how), kao i razne kombinacije zaštićenih i nezaštićenih prava. Ugovor o transferu tehnologije spada u obligacione imenovane ugovore, dvostrano obavezne, teretne, komutativne, sa trajnim prestacijama, intuitu personae i formalne ugovore. Možemo izdvojiti sledeće vrste ugovora o transferu tehnologije: - vremenski ograničeni - vremenski neograničeni (ograničeni zakonom); - prostorno ograničeni - prostorno neograničeni; - kvantitativno ograničeni - neograničeni; - isključivi (daju pravo korisniku da iskorišćava predmet ugovora) – neisključivi (davalac tehnologije zadržava pravo ličnog iskorišćavanja predmeta ugovora); - po objektu: patentna - licenca uzorka – modela - tehnološkog znanja i iskustva; - po načinu upotrebe:proizvodna licenca - prodajna licenca; - po pravnom osnovu: zakonska licenca - ugovrona licenca.

178


Poslovno pravo

Obaveze davaoca tehnologije: 1) obaveza predaje predmeta ugovora; 2) obaveza garancije za tehnička svojstva predmeta ugovora; 3) obaveza garancije da postoji monopolsko pravo; 4)obaveza zaštite od evikcije; 5)obaveza stavljanja na raspolaganje naknadnih usavršavanja ustupljene tehnologije. Obaveze sticaoca tehnologije:

1) obaveza iskorišćavanja predmeta ugovora; 2) obaveza plaćanja naknade za ustupljenu tehnologiju; 3) obaveza plaćanja naknade za usluge i tehničku pomoć; 4) obaveza podnošenja izveštaja; 5) obaveza korišćenja naknadnih usavršavanja; 6) obaveza čuvanja ustupljene tehnologije tajnosti; 7) obaveza istog kvaliteta proizvoda ili usluge kod licence žiga; 8) obaveza označavanja da se radi o proizvodnji po licenci. Ugovor o građenju prestaje na iste načine kao i prethodni ugovor.

14. UGOVOR O DUGOROČNOJ PROIZVODNOJ KOOPERACIJI Pod ugovornom dugoročnom proizvodnom koperacijom se podrazumeva takav pravni posao putem koga ugovorni partneri obezbeđuju tehnički, tehnološki, sirovinski, energetski i ekonomski optimalnu proizvodnju i razmenu proizvoda koji su predmet kooperacije. Proizvodna kooperacija se može sastojati u zajedničkom programiranju razvoja, ostvarivanju proizvodnje, proizvodnji, međusobnim isporukama, itd. Ovo je obligacioni ugovor, neimenovan, dvostrano obavezan, teretan, komutativan, sa trajnim prestacijama. Sadrži elemente ugovora o licenci, o pribavljanju i ustupanju prava industrijske svojine, o ulaganju sredstava, inžinjeringu. Predstavlja najširi vid saradnje. U skladu sa novim pravnim režimom ovog pravnog posla, prakti čno više ne postoje zakonski bitni elementi, već samo ugovorni. Pored njih, treba da sadrži i druge elemente: cenu, vreme početka proizvodnje, odredbe o zajedničkom razvoju, rešenja o osvajanju proizvodnje, obračunsku valutu, način plaćanja. Novi ugovor o spoljotrgvinskom poslovanju napušta sistem odobrenja ugovora o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji i ustanovljava sistem moguće evidencije ovog ugovora, ako to Vlada propiše, što ne predstavlja bitnu formu.

Poslovno pravo


179

Unapređenje dugoročne proizvodne kooperacije sa inostranstvom je nezamislivo bez određenih stimulativnih mera ekonomske politike, pogotovo u oblasti propisanog carinskog režima. Naš zakonodavac uvodi liberalniji režim carina po ovom osnovu. Odgovornost kooperanata za neizvršenje obaveza. Postojanje trajnosti odnosa nameće određene specifičnosti u uzajamnom izvršavanju prava i obaveza i posledicama neizvršenja. Kada je reč o odgovornosti kooperanata prema trećima, pravilo je da se u pravnom odnosu prema njima nalazi samo jedan kooperant - finalni proizvođač, koji odgovara za nekvalitetnu isporuku, prema opštim pravilima o odgovornosti prodavca za materijalne nedostatke stvari. Ostali kooperanti odgovaraju finalnom proizvođaču.

15. UGOVOR O FRANŠIZINGU Ugovor o franšizingu predstavlja novi pravni institut. Budući da je imenovan, skoro ni jedno zakonodavstvo ne sadrži njegovo određenje. Franšizing se definiše kao metod saradnje dva ili više privrednih društava, davaoca franšizinga i primaoca franšizinga, kojim davalac kao vlasnik prava isključive upotrebe firme, žiga, oznake porekla proizvoda, simbola i drugih neregistrovanih znakova razlikovanja, proizvoda i usluga, kao i posebnog znanja i iskustva: stavlja na raspolaganje primaocu prava korišćenja, uz određenu naknadu ili ostvarivanje drugih prednosti, skup proizvoda ili usluga, originalnih ili specificiranih - radi obaveznog i potunog iskorišćavanja u skladu sa komercijalnim tehnikama koje je davalac isprobao i koje obavlja, na ekskluzivan na čin, da bi realizovao najbolji prodor na određenom tržištu i da bi postigao ubrzani razvoj privredne delatnosti privredna društva o kome je reč. Ovaj ugovor može sadržati i komercijalnu, finansijsku ili industrijsku pomoć. Ovo je neimenovani, formalni, svostrano obavezni, teretni ugovor, sa trajnim prestacijama, formularan, komutativan i ugovor intuitu personae. Vrste franšizinga su sledeće: - nepokretni i pokretni (akoje sedište primaoca pokretljivo), - operativni i teritorijalni, - tradicioni i franšizing "novog tipa".

Robni franšizing je onaj kod koga proizvođač, davalac franšizinga, ustupa izabranom trgovcu prava isključive prodaje određenog proizvoda ili grupe proizvoda na tačno određenoj teritoriji, radi prodaje krajnjem korisniku. Prometni (poslovni) franšizing odnosno franšizing usluga, je onaj kod kog davalac pruža primaocu čitav niz tj. paket usluga (ustupanje prava iskorišćavanja

180


Poslovno pravo

poslovnog i tehničkog znanja određenog tipa usluge, kao i prava davanja usluga pod privrednim imenom, žigom i drugim znakovima). Industrijski franšizing je takav čiji predmet nije samo prodaja određene robe već i proizvodnja odnosno obavljanje nekih faza tehni čkog procesa u proizvodnji. Obaveze davaoca franšizinga: 1) ustupanje prava isključive prodaje robe i vršenja usluga; 2) ustupanje prava upotrebe robnog i uslužnog žiga; 3) ustupanje prava upotrebe firme, memoranduma i drugih znakova; 4) ustupanje know-how; 5) vršenje nadzora; 6) pružanje dopunskih usluga. Obaveze primaoca franšizinga: 1) obaveza primene u poslovanju svih upustava i propisanih standarda; 2) obaveza nabavke robe od davaoca ili lica koja on ozna či; 3) obaveza određenog investiranja; 4) obaveza čuvanja poslovne tajne; 5) obaveza plaćanja naknade. Franšizing i pravo konkurencije. U ugovoru o franšizingu se često sreću određene klauzule koje ograničavaju ili isključuju slobodnu konkurenciju. Neke od njih je sudska praksa već proglasila apsolutno ništavim: sporazum o cenama, podeli tržišta, ograničavanju proizvodnje. Druge su dozvoljene: isklju čivi poslovi, ograničenje prema vrsti potrošača, itd.

16. TRANSPORTNE KLAUZULE Za poslovni svet je od posebnog značaja pitanje prelaska rizika sa prodavca na kupca. Od ovog pitanja zavisi do kada prodavac snosi rizik slu čajne propasti i oštećenja stvari, a od kada taj rizik preuzima kupac. Snošenje rizika je povezano i sa pitanjem snošenja troškova prevoza. Osnovno je pravilo da se momenat prelaska rizika vezuje za momenat primopredaje robe. U mestu u kom se realizuje ova primopredaja, realizuje se i prelaz rizika. Sa prijemom isporuke u svim ovim slučajevima je izjednačeno i padanje u docnju sa prijemom. Na prelaz rizika utiče karakter stvari i karakter isporuke. Ako je reč o generičnim stvarima, potrebno je da su propisno izdvojene iz ostale mase. Prema ZOO rizik ne prelazi na kupca i pored izvršenog prijema u slučaju kada zbog materijalnih nedostataka stvari može tražiti raskid ugovora ili zamenu stvari. Be čka konvencija sadrži posebno pravilo za prelaz rizika kod prodaje robe koja se nalazi na putu. Osnovno je pravilo da rizik prelazi u trenutku zaključenja ugovora. Pojam i priroda transportnih klauzula. Transportne klauzule su uobi čajeni skraćeni trgovački termini, kojima se upotrebom malog broja reči precizira čitav

Poslovno pravo


181

niz prava i obaveza kupca i prodavca (prelaz rizika, prelaz troškova, vreme-mesto, način predaje, obezbeđenje prevoza, osiguranje robe). Najširu upotrebu imaju Incoterms, pravila Međunarodne trgovinske komore u Parizu, koja sadrže 13 pravila-termina. Reč je o dispozitivnim pravilima. Sporan je osnov njihove primene. Preovlađuje stav da ona nemaju snagu običaja i da im se primena zasniva na volji stranaka. Naše Opšte uzanse za primenu transportnih klauzula zahtevaju njihovo izričito ugovaranje. Tumačenje transportnih klauzula. Svaka transportna klauzula ima dva delaoznačenje vlastitog imena i opredeljenje imena jednog geografskog mesta ili prostorije(npr. FOB-fabrika; CIF-luka opredeljenja). Drugo, klauzule su sistematizovane tako da obaveze prodavca stepenasto rastu, a obaveze kupca smanjuju. Rizik i troškovi po pravilu prelaze u istom mestu i istovremeno sa prodavca na kupca, izuzev klauzula kod kojih prodavac ima obavezu da izvrši osiguranje robe. Zajedničke obaveze u svim transportnim klauzulama su obezbeđenje ambalaže, snošenje troškova kontrole robe i sl. Struktura INCOTERMS-a. Radi lakše upotrebe i snalaženja, svi termini iz INCOTERMS-a, 2000. godine razvrstani su u četiri kategorije, koje su svoj naziv dobile prema početnom slovu termina. Pored ovoga, u okviru ovih grupa, odgovarajuće obaveze ugovornih strana svrstane su pod 10 naslova, pri čemu svaki naslov na prodavčevoj strani predstavlja i položaj kupca u pogledu iste materije.

16.1. EXW EX WORKS (franko fabrika - ugovoreno mesto) Prodavac je isporučio robu kada ju je stavio na raspolaganje kupcu u svojim prostorijama ili na drugom ugovorenom mestu (na primer, pogonu, fabrici, skladištu itd.) neocarinjenu za izvoz i neutovarenu za njeno preuzimanje. Ovaj termin predstavlja minimalnu obavezu prodavca, a troškove i rizike iznošenja robe iz prodavčevih prostorija snosi kupac. Ako ugovorne strane žele da prodavac bude odgovoran za utovar robe pri odlasku i da snosi rizike i troškove utovara, ovo bi trebalo jasno konstatovati putem dodavanja izričite formulacije u tom smislu u kupoprodajni ugovor. Ovaj termin ne bi trebalo upotrebljavati kada kupac ne može, neposredno ili posredno, obaviti izvozne formalnosti. U takvim okolnostima trebalo bi upotrebljavati termin FCA, ukoliko se prodavac saglasi da će izvršiti utovar o svom trošku i na svoj rizik.

16.2. FCA FREE CARRIER (franko prevoznik - ugovoreno mesto) Prodavac isporučuje robu, ocarinjenu za izvoz, prevozniku imenovanom od strane kupca, na ugovorenom mestu. Ugovoreno mesto isporuke ima uticaja na obaveze utovarivanja i istovarivanja robe u tom mestu. Ako se roba isporu čuje u prodavčevim prostorijama, za utovar je odgovoran prodavac. Ako se roba

182


Poslovno pravo

isporučuje na nekom drugom mestu, prodavac nije odgovoran za istovar. Ovde „prevoznik“ znači svako lice koje se, ugovorom o prevozu, obavezalo da obavi prevoz ili obezbedi obavljanje prevoza železničkim, drumskim, vazdušnim, pomorskim ili rečnim prevozom ili u kombinaciji tih vrsta prevoza. Ako kupac imenuje lice koje nije prevoznik da primi robu, smatra se da je prodavac ispunio svoju obavezu isporuke robe kada ju je isporu čio tom licu. Ovaj INCOTERMS se može koristiti za sve vrste prevoza, uključujući i multimodalni prevoz.

16.3. FAS FREE ALONG SIDE SHIP (franko uz bok broda - ugovorena otpremna luka) Prodavac je isporučio robu kada je roba postavljena uz bok broda (plovila) u ugovorenoj otpremnoj luci. Ovo znači da od tog trenutka kupac snosi sve troškove i rizike za gubitak ili oštećenje robe. Prodavac carini robu za izvoz, a ako ugovorene strane žele da kupac ocarini robu za izvoz ovo bi trebalo jasno konstatovati u kuporodajnom ugovoru. Može se upotrebljavati samo za pomorski ili re čni saobraćaj.

16.4. FOB FREE ON BOARD (franko brod - ugovorena otpremna luka) Prodavac isporučio robu kada je ona prešla preko ograde broda u ugovorenoj otpremnoj luci. Ovo znači da od tada kupac mora da snosi sve troškove i rizike za gubitak ili oštećenje robe. Prodavac carini robu za izvoz. Ako ugovorne strane nisu predvidele da roba bude isporučena preko ograde broda trebalo bi upotrebiti termin FAC. Iz navedenog se vidi da se ovaj INCOTERMS može upotrebljavati samo za pomorski i rečni prevoz.68

17. UGOVOR O PREVOZU ROBE MOREM Ugovor o prevozu morem je takav pravni posao u kome se jedna ugovorna strana - brodar, obavezuje da izvrši prevoz odre đene robe robe ili prevoz određenim brodom na određenoj relaciji, a druga ugovorna strana - naru čilac prevoza se obavezuje da za to plati određenu vozarinu.69 68

O transportnim klauzulama vdeti više u knjizi “Poslovno pravo”, Galjak Ilije, Radulovi ć Zorana, u izdanju Visoke škole za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, Beograd, 2011, kao i u knjizi “Međunarodno privredno pravo”, autora Ane Opačić i Ilije Galjak, u izdanju iste škole, Beograd, 2011. 69 Materija iz ove oblasti regulisana je ovim zakonom „Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi“ (Službeni list SRJ, 12/98).


Poslovno pravo

183

Bitni elementi su određenje predmeta prevoza i broda, relacije i vozarine. Ovaj ugovor je dvostrano obavezan i teretan. Ugovor o prevozu robe morem je zaključen kad su se strane dogovorile o bitnim elementima. Reč je o neformalnom ugovoru, koji se potvr đuje izdavanjem konosmana;čije neizdavanje ili neispravnost ne utiču na postojanje i valjanost ovog ugovora. Neki modaliteti ovog ugovora se ex lege zaklju čuju u pisanoj formi. Po tehnici spada u formularne tipske ugovore. Ovaj ugovor zaključuju brodar i naručilac prevoza. Pored njih, u vezi sa ovim ugovorom se javljju i druga lica kao što su: -

krcatelj, lučki slagač, pomorski agent, primalac robe.

Vrste ugovora. Prema teritorijalnom kriterijumu moguće je razlikovati domaći i međunarodni prevoz. Zavisno od korisnika usluge, razlikuje se prevoz za sopstvene potrebe i prevoz za treća lica. Zavisno od bitnih elemenata ugovora, razlikuju se brodarski i vozarski ugovor. Vozarski ugovor je takav ugovor o prevozu robe pomorskim brodom, kojim se brodar obavezuje da će izvršiti prevoz pojedinih stvari. Reč je o prevozu individualnih pošiljki. Ovaj prevoz uglavnom vrše brodovi linijske plovidbe. Bitan element je određenje robe, a ne broda. Brodarski ugovor je takav ugovor o prevozu robe pomorskim brodom, kojim brodar stavlja naručiocu na raspolaganje određeni brod ili srazmerni deo broda, odnosno prostora, za određeno vreme ili za jedno ili više putovanja, radi obavljanja prevoza. Bitan element je brod. Reč je o prevozu masovnog tereta i to brodovima slobodne plovidbe. Prava i obaveze kod ugovora o prevozu robe morem: 1) obaveza postavljanja osposobljenog broda; brodar je dužan da u ugovoreno vreme i u ugovorenoj luci ili u prvoj pogodnoj luci, postavi ugovoreni brod osposobljen za prijem ugovorene robe radi prevoza. U osposobljavanju broda za plovidbu brodar je dužan postupati sa pažnjom dobrog stručnjaka. kad postavi brod, uz dobijanje znaka "sloboda saobraćaj sa kopnom" od lučkih vlasti, dužan je da kod brodarskog ugovora obavesti krcatelja tzv.pismom spremnosti da je brod spreman. Od tog momenta počinje da teče rok za ukrcaj tereta. 2) obaveza ukrcaja robe; pravilo je da krcatelj doprema teret uz bok broda, na dohvat dizalice, a ukrcaj vrši brodar. Klauzula o ukrcaju ima više: -

slobodno u brod i iz broda - prema njoj dužnost ukrcaja se prebacuje na krcatelja,

184


-

Poslovno pravo

ukrcano, iskrcano i složeno - krcatelj je dužan i da složi teret na brodu.

Redovno vreme ukrcaja se naziva stojnice, za koje se ne plaća nikakva naknada. Vanredno vreme ukrcaja se zove prekostojnice, za koje se pla ća naknada. Teret se smešta u brod paluba se može koristiti samo po pristanku krcatelja ili ako se radi o teretu za koji je takav smeštaj uobičajen. 3) obaveza izdavanja prevozne isprave; na zahtev krcatelja brodar je dužan da izda teretnicu (konosman) za ukrcani teret, koja ima prirodu hartije od vrednosti. Kad se krca veća količina robe, zapovednik broda ili zaduženi oficir, izdaće krcatelju časničku potvrdu. Ova se izdaje po delovima tereta koji su ukrcani ili preuzeti od brodara; 4) obaveza prevoza robe; brodar je dužan da primljenu robu preveze ugovorenim putem, a ako put nije ugovoren ili odrediv onda uobičajenim putem; 5) obaveza čuvnja robe; 6) obaveza postupanja po nalozima naručioca; 7) obaveza iskrcavanja i predaje tereta primaocu; brodar je po pravilu dužan da na svoj trošak i rizik izvrši iskrcaj prevezene robe, ukoliko ta obaveza nije ugovorom prebačena na primaoca, a na isti način kao i kod ukrcaja. Pri primopredaji robe dolazi do iskupljivanja teretnice, što znači da primalac plaća vozarinu i druga potraživanja brodara iz teretnice koja terete primaoca, a brodar povlači teretnicu i izdaje ispravu koja se zove "bez smetnje"; 8) vozarina; kao pravo brodara, vozarina se određuje ugovorom, a u nedostatku ugovorne odredbe se primenjuje prosečna vozarina u vreme ukrcaja robe za odnosnu vrstu robe. Vozarina može biti određena paušalno, po jedinici tereta, po jedinici vremena ili po vrednosti pojedinih pošiljki. Pravilo je da se plaća samo za prevezeni teret. Odgovornost brodara. Brodar odgovara za svako oštećenje, manjak ili gubitak stvari, kao i za zakašnjenje u predaji stvari. Međutim, za njih on neće odgovarati ako dokaže da je do njih došlo iz uzroka koji nisu mogli da se spre če ili otklone pažnjom dobrog brodara. Brodar odgovara za naznačenu nosivost broda uz dopušteno odstupanje od 5%. Pomorski brodar se oslobađa odgovornosti ukoliko dokaže da je šteta nastala: 1) usled skrivene mane broda ili njegove nesposobnosti za plovidbu; 2) više sile, pomorske nezgode, ratnih događaja i međunarodnih zločina na moru; 3) sanitarnih ograničenja i drugih mera državnih organa; 4) radnji ili propusta naručioca prevoza ili lica koja za njih rade; 5) obustave rada, odnosno štrajka; 6) spašavanja ili pokušaja spašavanja ljudi i imovine koji se nalaze na brodu; 7) prirodnih gubitaka u masi i zapremini tereta; 8) nedovoljnog pakovanja.

Poslovno pravo


185

Pomorski brodar ne odgovara za nautičke greške članova brodarske posade. Limitirana odgovornost brodara. Pomorski brodar odgovara po pravilu limitirano za oštećenje robe koju prevozi: 1) ograničenje odgovornosti brodara za gubitak i oštećenje robe po jedinici tereta je određeno Briselskom konvencijom o teretnici; 2) ograničenje odgovornosti po kilogramu bruto težine:brodar odgovara do iznosa dokazane štete, ali najviše do 10 000 Poincare franaka po jedinici tereta; 3) ograničenje odgovornosti brodara po veličini broda. Suština ovog sistema se sastoji u tome što brodar koji želi da se koristi ovim sistemom osniva u vanparničnom postupku poseban fond čija visina zavisi od tonaže broda. Poverioci čija se potraživanja namiruju na ovaj način prijavljuju svoja potraživanja sudu, koji će nakon utvr đivanja njihove visine i odnosa sa ukupnom masom fonda odlučiti o izmirenju potraživanja. Nelimitirana odgovornost brodara. Pomorski brodar ne može se pozivati na pravila o ograničenoj odgovornosti: 1) u slučaju lične kvalifikovane krivice (namere i grube nepažnje); 2) u slučaju deklaracije vrednosti pošiljke. Zajednička havarija. Pod zajedničkom havarijom se podrazumevaju štete na brodu i teretu, kao i troškovi u vezi sa brodom i teretom, koje ne snosi samo ono lice koje ih je prouzrokovalo ili samo ono lice koje je njime pogo đeno, nego ih zajednički, po posebnim pravilima, snose svi učesnici plovidbenog poduhvata. Primera radi, brod se nasuče-šteta nastala nasukavanjem spada u posebnu havariju, ali-troškovi štete nastale odsukavanjem broda, radi spasavanja broda i tereta, spadaju u zajedničku havariju. Ustanova zajedničke havarije je u funkciji posebnih rizika pomorskog prevoza gde je u jednom plovidbenom poduhvatu angažovano više interesa, koji uspostavljaju privremenu zajednicu sa kolektivnim ciljem - uspeh poduhvata. Uslovi za postojanje zajedničke havarije su sledeći: 1) zajednička havarija je šteta koja je prouzrokaovana radnjom čoveka, a po odluci zapovednika ili lica koje ga zamenjuje; 2) zajedničkom havarijom se mogu smatrati samo one štete koje su prouzrokovane namerno i razumno; 3) zajednička havarija može postojati samo kad je u jednom poduhvatu angažovano više interesa-lica na koja će se raspodeliti šteta; 4) zajednička havarija može postojati samo kad je u trenutku prouzrokovanja štete postojala zajednička opasnost za sve. Zajednička havarija se deli na havarije štete i havarije troškova. U havarije štete spadaju: bacanje tereta u more, gašenje požara na brodu, štete na strojevima i kotlovima, štete odsukavanja broda, itd. U havarije troškova spadaju: nagrade za spasavanje, troškovi u luci skloništa, kamate, itd.

186


Poslovno pravo

18. UGOVOR O PREVOZU ROBE U UNUTRAŠNJOJ PLOVIDBI Ugovor o prevozu robe u unutrašnjoj plovidbi se pojmovno odre đuje na isti način kao i pomorski prevoz, osim što se vrši od jednog pristaništa do drugog. Prevoz robe u unutrašnjoj plovidbi regulisan je u osnovi na isti na čin kao i pomorski. Činjenica da su rizici ovde ipak daleko manji, uslovila je kolebljivost zakonodavca i nastojanja da ovaj posao u određenim segmentima upodobi kopnenom prevozu. Unutrašnji plovidbeni putevi imaju prirodnu vezu sa morem. Ovo ima za posledicu da brodovi unutrašnje plovidbe prelaze u more i obrnuto. 70 Prava i obaveze. Za prava i obaveze brodara unutrašnje plovidbe u osnovi važe pravila pomorske plovidbe. Postoje i značajne specifičnosti: 1) brodar je ovde dužan pokazati tokom celog putovanja pažnju urednog brodara, kad je u pitanju osposobljavanje broda za plovidbu; 2) ukrcaj robe redovno vrši krcatelj, osim kod linijske plovidbe, kod kojih brodar preuzima teret ispod čekrka; 3) zaključenje podbrodarskog ugovora je moguće ako je to izričito predviđeno. Odgovornost. Opšta načela o odgovornosti pomorskog brodara se i ovde primenjuju: 1) ugovorna odgovornost, 2) osnov odgovornosti, 3) sistem ograničenja odgovornosti, 4) prigovori, 5) postupak naknade štete. Odstupanja su: 1) brodar unutrašnje plovidbe odgovara za stanje broda celim putem; 2) odgovara i za nautičku delatnost zapovednika i posade; 3) odgovara za štete na teretu prouzrokovane požarom bez izuzetka; 4) može se osloboditi od odgovornosti ne samo dokazom da su gubitak, oštećenje ili zakašnjenje proistekli iz uzroka koje se nisu mogli spre čiti ili otkloniti pažnjom urednog brodara(kao i pomorski brodar), već i po posebnom pravnom režimu "izuzetih slučajeva" u koje spadaju: - prevoz tereta na palubi, - neodgovarajuća ambalaža, - prevoz u plombiranom skladištu. 70

Materija iz ove oblasti regulisana je ovim zakonom „Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi“ (Službeni list SRJ, 12/98).

Poslovno pravo


187

5) odgovara za štetu nastalu zakašnjenjem u prevozu do visine vozarine koja se odnosi na teret predat sa zakašnjenjem. Ugovor o tegljenju. Ugovor o tegljenju je takav pravni posao u kome se brodar tegljača obavezuje da svojim brodom tegli ili potiskuje drugi brod ili objekt do određenog mesta, ili za određeno vreme, ili za izvođenje određenog zadatka, a brodar tegljenog, odnosno potiskivanog broda se obavezuje da za to plati tegljarinu. Bitni elementi su određenje predmeta ugovora(tegljenje ili potiskivanje) i tegljarina. Ovo je konsesualni, svostrano obavezni, teretni i tipski ugovor. Obaveze brodara tegljača. Brodar tegljača ima dve osnovne obaveze: stavljanje na raspolaganje u određeno vreme i na određenom mestu adekvatnog tegljača, i ispunjenje samo ugovorne obaveze pažnjom dobrog stru čnjaka. Ako tegljeni objekt nema posadu, ne može se sprovesti načelo o prvenstvenoj dužnosti brodara tegljenog broda za održavanje sposobnosti svog broda, odnosno objekta. Obaveze brodara tegljenog broda. Brodar tegljenog broda ima dve osnovne obaveze: da preda tegljeni objekt u stanju za tegljenje i da plati tegljarinu. Ako je ugovoreno da brodar tegljača ima pravo na tegljarinu samo za slučaj uspešnog tegljenja, onda on neće imati pravo na tegljarinu, osim ako ne dokaže da je do neuspeha došlo krivicom brodara i tegljenog broda. Odgovornost i pravna priroda. Najčešći slučajevi šteta su sudari brodova koji učestvuju u tegljenju, i kom slučaju se odgovara po pravilima o naknadi štete zbog sudara brodova-princip dokazane krivice. Za stanje tegljača se odgovara po principima pretpostavljene krivice. Visina odgovornosti brodara koji učestvuju u tegljenju nije propisana, izuzev kad se prevozi teret tegljenjem, te treba zauzeti stav da nema posebnog limita, već se primenjuju opšta pravila ugovornog prava.

19. UGOVOR O PREVOZU ROBE (STVARI) VAZDUŠNIM PUTEM Ugovor o prevozu robe vazdušnim putem je takav pravni posao u kome se jedna ugovorna strana-prevozilac, obavezuje da izvrši lično ili uz pomoć stvarnog prevozioca prevoz određene robe na određenoj relaciji, za određeno vreme i u neoštećenom stanju i da je nakon prevoza preda ovlašćenom primaocu, a druga ugovorna strana - naručilac prevoza, se obavezuje da za to plati određenu prevozninu.71 Bitni elementi ovog ugovora su oređenje predmeta prevoza, relacije i prevoznine. Reč je o dvostrano obaveznom, teretnom ugovoru. 71

Materija iz ove oblasti regulisana je ovim zakonom „Zakon o obligacionim odnosima u vazdušnom saobraćaju“ (Službeni list SRJ, 12/98).

188


Poslovno pravo

Ugovor je zaključen kad se ugovorne strane sporazumeju o bitnim elementima. Reč je o neformalnom ugovoru koji se potvr đuje izdavanjem tovarnog lista. Po tehnici zaključenja spada u tipske ugovore. Pored podele na međunarodni i domaći vazdušni transport, mogu se razlikovati: - javni i nejavni, - linijski i čarter. Obaveze prevozioca robe: 1) obaveza izvršenja prevoza; 2) obaveza izdavanja tovarnog lista; 3) obaveza postupanja po naknadnim nalozima; 4) obaveza predaje robe. Prava vazdušnog prevozioca robe: 1) pravo na prevozninu; 2) zakonska zaloga na stvari i pridržaj; 3) ostala prava; vazdušni prevozilac ima pravo na naknadu troškova prevoza koji nisu obuhvaćeni prevozninom, pravo na naknadu za sporedne usluge, kao i pravo na naknadu štete koju je lično pretrpeo ili je odgovorna trećim licima, ako je šteta nastala netačnim ili nepotpunim popunjavanjem tovarnog lista od strane pošiljaoca ili dejstvom svojstava stvari koja je predata na prevoz. Odgovornost vazdušnog prevozioca. Prema Varšavskoj konvenciji, i domaćem zakonu, prevozilac nije odgovoran ako dokaže da su on i njemi potčinjena lica preduzeli sve potrebne mere da bi izbegli štetu ili dokažu da je bilo nemoguće da ih preduzmu. Montrealski protokol ne daje prostora nikakvoj nedoumici:"vozar odgovara za štetu nastalu u uslučaju oštećenja, gubitka ili uništenja robe na temelju činjenice da se događaj koji je prouzrokovao štetu dogodio za vreme vazdušnog prevoza". Ovde je reč reč o objektivnoj odgovornosti. Prema Varšavskoj konvenciji i domaćem zakonu, vazdušni prevozilac odgovara od momenta kad je preuzeo pošiljku na aerodromu pa do momenta dok pošiljka, nakon prevoza napusti aerodrom. Limitirana odgovornost. U međunarodnom vazdušnom prevozu, vazdušni prevozilac odgovara do iznosa dokazane štete, ali najviše do 250 Poincare franaka po kilogramu. Drugo, precizirano je da se radi o bruto težini kod odgovornosti za gubitak i oštećenje. Precizirano je da drugi element naknade koji se sastoji u srazmernom vraćanju prevoznine i drugih prevoznih troškova ulazi u limit naknade kod gubitka i oštećenja robe. Nelimitirana odgovornost postoji u sledećim slučajevima: 1) u slučaju deklaracije vrednosti pošiljke od strane pošiljaoca, uz pla ćanje veće prevoznine; 2) ako korisnik prevoza dokaže da je šteta nastala namerom ili grubom nepažnjom;

Poslovno pravo


189

3) u slučaju neizdavanja tovarnog lista sa pristankom prevozioca ili nestavljanja u izdatom listu klauzule o primeni norme Varšavske konvencije o ograničenoj odgovornosti. Pretpostavlja se da je roba izgubljena ako je prevozilac nije predao primaocu u roku od 7 dana.

20. UGOVOR O PREVOZU ROBE ŽELEZNICOM Ugovor o prevozu robe železnicom je takav pravni posao u kome se jedna ugovorna strana - železnica obavezuje da izvrši prevoz određene robe od otpravne do uputne stanice, za određeno vreme i u neoštećenom stanju, a druga ugovorna strana - pošiljalac se obavezuje da za to plati odre đenu prevozninu.72 Bitni elementi su određenje predmeta prevoza, distance i prevoznine. Ovaj ugovor je dvostrano obavezan, teretni ugovor. Od volje ugovornih strana zavise drugi elementi: rok, vrsta prevoza, način, itd. Pravno teorijski gledano, ispravnije je stanovište da nije re č o formalnom ugovoru po samom zakonu, pošto i pozitivni izvori izričito određuju da tovarni list ima značaj dokazne, a ne bitne forme ugovora. Po tehnici zaključenja, spada u athezione ugovore. Vrste ugovora o prevozu robe železnicom. Zavisno od teritorijalnog kriterijuma razlikuje se domaći i međunarodni prevoz. Međunarodni postoji kad se prevozi preko teritorije dve države, sa direktnim međunarodnim tovarnim listom, i preko teritorija država koje su članice međunarodnih konvencija koje regulišu železnički prevoz. Ostali prevozi su domaći. Zavisno od karaktera pošiljke, razlikuju se denčani (komadni) i vagonski (kolski) prevoz. Denačna pošiljka se predaje na prevoz po jednom tovarnom listu čija težina ne sme preći 5 tona, a koja ne zahteva jedna kola za isklju čivu upotrebu. Kolska je ona koja se predaje po jednom tovarnom listu, prelazi 5 tona, i zahteva jedna kola za isključivu upotrebu. Zavisno od rokova, razlikuje se sporovozni, brzovozni i ekspresni prevoz. Po karakteru korisnika, razlikuje se javni i nejavni prevoz. Do otpočinjanja prevoza, pošiljalac ima ove obaveze: 1) obaveza naručivanja kola; 2) obaveza predaje robe; 3) obaveza pakovanja i označavanja robe; 72

Materija iz ove oblasti regulisana je ovim zakonom „ Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju“ (Službeni list SRJ, 29/95).

190


Poslovno pravo

4) obaveza predaje transportnih isprava; 5) obaveza plaćanja prevoznih troškova unapred. Prenosivi tovarni list. Postoji mogućnost izdavanja prenosivog tovarnog lista koji ima karakter hartije od vrednosti, uz uslov da se o tome pismeno sporazumeju pošiljalac i prevozilac. Prenosivi tovarni list može biti po naredbi i na donosioca. Prenosivi tovarni list sa klauzulom"po naredbi" prenosi se indosamentom. Indosiranje, odnosno izjava o prenošenju tovarnog lista, ispisuje se na pole đini tovarnog lista. Prenosivi tovarni list sa klauzulom "na donosioca" prenosi se prostom predajom. Obaveze železnice do otpočinjanja prevoza: 1) obaveza dostave kola radi utovara; naručivanjem i dostavom kola se uspostavlja specifičan predugovorni odnos pre zaključenja ugovora; 2) obaveza zaključenja ugovora o prevozu; iz monopolskog položaja železnice i činjenice da vrši javnu službu, proisteklo je i propisivanje obaveze da vrši prevoz na osnovu samog zakona. Ova obaveza ne postoji ako: - se pošiljalac ne pridržava propisa koji ga obavezuju, - se prevoz ne može izvršiti redovnim prevoznim sredstvima, - ako je prevoz sprečen okolnostima koje železnica nije mogla izbeći niti otkloniti. 3) obaveza prijema robe; prijem robe u užem smislu obuhvata skup radnji kojima železnica stiče državinu stvari koje se predaju na prevoz. Od prevoza su isključene stvari čiji prevoz spada u nadležnost pošte, nepodesne stvari, stvari čiji prevoz je zabranjen; 4) obaveza prijema transportnih isprava; 5) obaveza utvr đivanja težine i broja komada. Obaveze železnice i pošiljaoca do otpočinjanja prevoza: 1) obaveza dovoza robe, 2) obaveza utovara. Obaveze železnice u fazi prevoza robe: 1) obaveza prevoza određenim putem; pošiljaocu se načelno daje pravo jednostranog određivanja prevoznog puta koji je, uz izvesne pretpostavke, obavezan za železnicu. Ako naznačenja nisu dovoljna, železnica je dužna izabrati onaj put koji je najpovoljniji za pošiljaoca; 2) prevoz u određenim rokovima; železnica je dužna da izvrši prevoz u tarifi ili konvenciji predviđenom roku, bez prekoračenja ukupnog roka isporuke; 3) izvršavanje administrativnih formalnosti;

Poslovno pravo


191

4) izvršavanje naloga u toku prevoza;pošiljalac, primalac ili imalac prenosivnog tovarnog lista imaju pravo jednostrane modifikacije ugovora o prevozu robe železnicom, davanjem naknadnih naloga- u ovim slučajevima se ne radi o novaciji ugovora. Izmene ugovora se moraju uvek odnositi na celu pošiljku. Izuzetno, železnica nije dužna da izvrši ove naloge: - ako bi izvršenje naloga izazvalo poremećaje u železničkom saobraćaju, - ako vrednost stvari ne može pokriti troškove te modifikacije, - ako izvršenje praktično nije moguće. 5) čuvanje robe; ovaj ugovor ima i elemente ugovora o ostavi, pa je železnica dužna da čuva robu pažnjom dobrog privrednika. Ova obaveza zavisi od prirode robe; 6) obaveze kod smetnji pri prevozu; ako nastupe smetnje pri prevozu, železnica samostalno odlučuje, procenjujući interese korisnika prevoza, da li će dalje prevoziti robu uz izmenu puta ili će tražiti uputstva od korisnika, koja je ovaj dužan dati u razumnom roku. Obaveze železnice u fazi izdavanja robe: 1) izveštavanje primaoca o prispeću pošiljke; po prispeću pošiljke u uputnu stanicu, železnica je dužna da izvesti primaoca, na propisan način, da je roba spremna za izdavanje; 2) izdavanje robe; predstavlja dvostran pravni akt u kome železnica nakon prevoza robu predaje primaocu, koji je istovremeno prihvata. Preduslov za izdavanej je "ulaženje" primaoca u ugovor o prevozu, što se postiže iskupljivanjem tovarnog lista. Izuzetno, izdavanje može poprimiti obeležja jednostranog akta u slučaju smetnji pri izdavanju. Izdavanje može biti faktičko ili simboličko. Momentom izdavanja prestaje odgovornost železnice za integritet pošiljke; 3) odvoz robe; zbog osobenosti železničkog saobraćaja, obaveza je da železnica robu preveze po pravilu do uputne stanice, pa obaveza odvoza robe sa stanice postoji samo ako je tako ugovoreno; 4) istovar i odnošenje robe; 5) utvr đivanje stanja pošiljke; 6) ostvarivanje pouzeća; železnica je dužna da ostvari naplatu pouzeća prilikom izdavanja robe primaocu, ako je pošiljalac u tovarnom listu ili kasnijom modifikacijom ugovora robu opteretio pouzećem. Prava železnice: 1) pravo na prevozninu kao cenu usluge prevoza. Ako je pošiljka izgubljena ili oštećena usled više sile, primenjuje se teorija rizika:železnica gubi celu prevozninu ili deo, a korisnik prvoza snosi štetu gubitka ili ošte ćenja pošiljke. Ako je do ovoga došlo krivicom jedne od ugovornih strana, primenjuje se teorija krivice. Ako je pošiljka propala u toku puta usled sopstvenih mana ili svojstava bez krivice železnice, rizik snosi korisnik prevoza, pa će železnica

192


Poslovno pravo

imati pravo na prevozninu. U slučaju prekida prevoza, železnica ima pravo na prevozninu za stvarno pređeni put, ako nije kriva za prekid prevoza; 2) dodaci na prevozninu; plaća se samo ako je to predviđeno zakonom ili tarifama i u slučajevima kad je ugovoreno. za plaćanje je relevantna krivica korisnika prevoza- dovoljna je objektivna činjenica povrede odnosnog propisa; 3) naknada troškova; 4) naknada za sporedne usluge; 5) naknada štete; železnica ima pravo na naknadu štete koju svojom krivicom prouzrokuje korisnik prevoza i to prema opštim pravilima građanskog prava; 6) obezbeđenje naplate potraživanja-kaucija pošiljaoca; polaganje železnici novčanog iznosa koji približno odgovara prevoznim troškovima. Takođe železnica ima pravo retencije i pravo zaloge na stvari radi naplate potraživanja. Odgovornost i oslobođenje železnice od odgovornosti. Železnica odgovara za integritet pošiljke po pravilima stroge ugovorne odgovornosti, što je ujedno prva karakteristika režima odgovornosti. Druga je postojanje posebnih, privilegovanih razloga oslobođenja za transportne štete. Treća je limitirana odgovornost kao pravilo i nelimitirana kao izuzetak. 1) odgovornost za gubitak i oštećenje robe Železnica odgovara za potpuni ili delimični gubitak robe ili oštećenje, po pravilu ograničeno. U međunarodnom prevozu odgovara do iznosa dokazane štete, ali najviše do 17tzv. specijalnih prava vu čenja MMF-a po kilogramu bruto težine izgubljene odnosno oštećene robe. 2) odgovornost za zakašnjenje Železnica odgovara za prekoračenje rokova, ova odgovornost je po pravilu limitirana, a limit se vezuje za određeni iznos prevoznine. Prvi sistem-sistem penala, postoji nezavisno od toga da li je za korisnika usled zakašnjenja nastala šteta ili ne. Drugi sistem-dokazane štete, postoji u doma ćem prevozu i međunarodnom prevozu, a limit je četvorostruka prevoznina. 3) odgovornost iznad limita Kad je u tovarnom listu klauzula obezbeđenja uredne isporuke, onda železnica odgovara za svu dokazanu štetu (gubitak, oštećenje, zakašnjenje) ali najviše do visine naznačenog obezbeđenja. Sama železnica može eliminisati rang limitirane odgovornosti, ako je šteta prouzrokovana njenom namerom ili grubom nepažnjom. 4) odgovornost za svoje službenike Železnica odgovara za svoje službenike i druga lica koja koristi pri vršenju prevoza. 5) pretpostavka gubitka robe Smatra se da su stvari izgubljene ako nisu izdate primaocu ili pripremljene za izdavanje u roku od 30 dana po isteku rokova prevoza.

Poslovno pravo


193

6) zajednička odgovornost železnica Razlikujemo tri kategorije železnica koje učestvuju u izvršenju istog posla: - otpravna, koja zaključuje ugovor, - međuželeznica, - uputna, koja poslednja prevozi robu i predajeje primaocu. U međunarodnom saobraćaju postoji samo odgovornost otpravne železnice pošiljaocu i uputne primaocu. Može postojati i solidarna odgovornost međuželeznica, ako je neka od njih glavnom tužbom tražila ostvarenje nekih potraživanja od korisnika prevoza iz ugovora o prevozu. 7) oslobođenje železnice od odgovornosti Železnica se oslobađa odgovornosti ako dokaže da je do štete došlo zbog krivice imaoca prava ili okolnosti koje nije mogla izbeći ili otkloniti. Specijalni osnovi oslobođenja odgovornosti su sledeći: - ako je došlo do vanredno velikog manjka ili gubitka celih komada kod prevoza u otvorenim kolima, ne primenjuje se pretpostavka da je šteta nastala usled posebnih opasnosti vezanih za prevoz otvorenim kolima; - transportni kalo; neke stvari po prirodi gube težinu, visina tog gubitka se ne utvr đuje u konkretnom slučaju, već u okvitu tolerantne visine. postoji pretpostavka neodgovornosti za taj gubitak.

21. UGOVOR O PREVOZU ROBE DRUMOM Ugovor o prevozu robe drumom je takav pravni posao u kome se jedna ugovorna strana - drumski prevozilac, obavezuje da izvrši prevoz određene robe drumskim prevoznim sredstvom na određenoj prevoznoj relaciji, za određeno vreme i u neoštećenom stanju, i da je nakon prevoza preda ovlašćenom licu, a druga ugovorna strana- pošiljalac se obavezuje da za to plati ugovorenu prevozninu. 73 Bitni elementi su određenje predmeta prevoza, relacije i prevoznine. Reč je o dvostrano obaveznom, teretnom ugovoru. Zaključen je kad se ugovorne strane sporazumeju o bitnim elementima. Neformalan je, tovarni list je samo potvrda o postojanju ugovora. Po tehnici zaključenja spada u athezione ugovore. Vrste ugovora o prevozu robe drumom: - međunarodni-domaći drumski prevoz, - javni-za sopstvene potrebe, - linijski-slobodni drumski prevoz.

73

Materija iz ove oblasti regulisana je ovim zakonom „Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju“ (Službeni list SRJ, 26/95).

194


Poslovno pravo

Obaveze drumskog prevozioca: 1) 2) 3) 4) 5)

obaveza postavljanja vozila za utovar; obaveza preuzimanja robe radi prevoza; obaveza izdavanja tovarnog lista; obaveza kontrole; obaveza izvršenja prevoza;

Drumski prevozilac je dužan da prevoz robe izvrši ugovorenim putem i u ugovorenom roku. Rok počinje da teče istekom vremena za utovar, odnosno istekom dodatnog vremena za utovar, čija dužina ne može preći polovinu ugovorenog vremena za utovar. Kad prevoz robe nije moguće izvršiti u ugovorenom roku ili pod ugovorenim uslovima, prevozilac je dužan da zahteva uputstva. 6) obaveza čuvanja robe; 7) obaveza postupanja po zahtevima za izmenu ugovora; pa tako pošiljalac ili primalac mogu zahtevati da se obustavi prevoz robe, da se ona preda u nekom drugom mestu opredeljenja, nekom drugom primaocu, da se roba vrati u mesto otpreme; imalac tovarnog lista može zahtevati da se prevoz obustavi, da se roba preda u nekom drugom mestu, da se vrati; 8) obaveza predaje robe. Nakon izvršenja prevoza i prispeća u mesto opredeljenja drumsli prevozilac je dužan da preda robu ovlašćenom licu o čemu ga po prispeću robe bez odlaganja obaveštava. Imalac prenosivog tovarnog lista je dužan da prilikom preuzimanja robe vrati prevoziocu tovarni list. Prava drumskog prevozioca su sledeća: 1) pravo na vozarinu; Drumski prevozilac ima pravo na ugovorenu ili tarifno određenu prevozninu nakon uredno izvršenog ugovora. Prevoznina se plaća samo za robu koja je prevezena i u mestu opredeljenja stavljena na raspolaganje ovlašćenom licu. Prevozninu plaća pošiljalac, a u ugovoru se može odrediti i -primalac. Prevozilac nije dužan predati mu robu, ako ne plati. Drumski prevozilac ima pravo na naknadu troškova koje je imao u vezi sa prevozom, a koji nisu uklju čeni u prevozninu. 2) pravo zaloge i pridržaja na stvari koja je predmet prevoza do pla ćanja naknade za usluge prevoza. Odgovornost prevozioca robe Drumski prevozilac odgovara za integritet robe koju prevozi, od časa preuzimanja na prevoz do predaje primaocu, po istim principima po kojima odgovara železnički prevozilac. Postoje i specifičnosti: 1) drumsko transportno pravo propisuje specijalni režim oslobođenja od odgovornosti za dva privilegovana osnova; - prevoz naročito kvarljive robe u specijalnim vozilima,

Poslovno pravo

-


195

prevoz živih životinja.

2) nema izvršenja administrativnih formalnosti kao kod prevoza železnicom; 3) u drumskom transportu postoji odgovornost prevozioca iznad limita i u slučaju namere i u slučaju grube nepažnje. Drumski prevoznik odgovara za zakašnjenje, odnosno za štete nastale zakašnjenjem u prevozu, s tim što se može osloboditi od odgovornosti, kao i za transportne štete, dokazujući uzročnu vezu opštih oslobađajućih razloga i nastalog zakašnjenja, odnosno šteta zakašnjenja. Kada u izvršenju istog ugovora, po istom tovarnom listu, učestvuje sukcesivno više drumskih prevozilaca, oni odgovaraju po istom režimu za odgovornost u domaćem i međunarodnom železničkom prevozu robe: solidarno u domaćem i zajednički u međunarodnom. Ostvarivanje naknade štete. Potraživanje iz ugovora o prevozu robe se mogu ostvariti podnošenjem reklamacije prevoziocu ili podnošenjem tužbe sudu, ukoliko se u roku od 30 dana od podnošenja reklamacije ne isplati tražena odšteta. U domaćem drumskom transportu, imalac prava raspolaganja pošiljkom je prekludiran u svojim pravima, kod vidljivih manjkova i oštećenja ako primi robu bez prigovora, a kod nevidljivih- ako ne stavi prigovor odmah po njihovom otkrivanju, a najkasnije 7 dana po preuzimanju.

22. UGOVOR O PREVOZU PUTNIKA I PRTLJAGA Ugovor o prevozu putnika predstavlja takav privrednopravni posao u kome se jedna ugovorna strana - prevozilac obavezuje da na određenoj prevoznoj relaciji preveze putnika sa garancijom sigurnosti, a druga ugovorna strana-putnik, se obavezuje da ua to plati određenu prevozninu. Ovo je neformalan ugovor, dvostrano obavezan, teretan i athezioni. Vrste ugovora o prevozu putnika zavisno od polaznog kriterijuma podele mogu biti sledeće: 1) ugovor o prevozu železnicom – drumom - morem i u unutrašnjim vodama; 2) domaći - međunarodni prevoz; 3) linijski - slobodni(čarter). Obaveze prevozioca putnika: 1) obaveza donošenja i objavljivanja opštih uslova prevoza; 2) obaveza prijema robe na prevoz; 3) obaveza bezbednog prevoza; 4) obaveza izdavanja putne karte; 5) obaveza prevoza u određenom roku; 6) obaveza pružanja dodatnih usluga.

196


Poslovno pravo

Obaveze putnika: 1) obaveza kupovine putne karte i pla ćanja prevoznine; 2) obaveza propisnog korišćenja putne karte; 3) obaveza poštovanja propisanog reda tokom prevoza. Ugovor o prevozu prtljaga ne predstavlja samostalni ugovor, budu ći da je njegovo zaključenje u funkciji zaključenja ugovora o prevozu putnika. Svi izvori prava prave jasnu razliku između dve kategorije prtljaga: 1) ručni - koji putnik nosi sa sobom i smesti u prostoru za prevoz putnika; 2) predati - regostrovani prtljag koji putnik predaje radi odvojenog prevoza uz plaćanje posebne naknade. Prevozilac registrovanog prtljaga ima obavezu: 1) prijema prtljaga, 2) izdavanja prtljažnice, 3) čuvanja prtljaga u toku prevoza, 4) izdavanja prtljaga nakon prevoza. Prevozilac ima pravo na naknadu za prevoz, pravo na naknadu štete pretrpljene svojstvima ili stanjem prtljaga kao i zakonsko pravo zaloge i retencije na prtljagu.

ČETVRTI DEO

BANKARSKI POSLOVI

Poslovno pravo

I GLAVA

199

I GLAVA BANKARSKI POSLOVI 1. POJAM BANKARSKIH POSLOVA Bankarski poslovi su takvi poslovi koji za svoj predmet imaju promet novca i hartija od vrednosti, kao i određene usluge koje banke vrše svojim klijentima u vezi sa platnim prometom (promet novca) i tim hartijama. Banke obavljaju raznovrsne poslove, od kojih su neki veoma stari. Uz njih razvili su se i parabankarski poslovi, kao i specijalizovane vrste poslova koje banke vrše na finansijkom tržištu. Banke su privredni subjekti, pa poslovi koje one sklapaju spadaju u privredne. Iz tih razloga je za sporove koji nastanu nadležan specijalizovani privredni sud.

Bankarski poslovi se odlikuju formalnošću, uglavnom su athezioni i intuitu personae. Mogu se dokazivati svim sredstvima.

1.1. Bankarska tajna i odgovornost banke Banka je obavezna da čuva kao profesionalnu (poslovnu) tajnu poverljive informacije koje se tiču finansijske pozicije klijenta i poslova koje zaklju čila sa klijentom - dužnost diskrecije. Banke su ovlašćene da međusobno razmenjuju informacije o klijentima, radi pravljenje tzv.“crnih lista“ klijenata koji neuredno izvršavaju svoje obaveze, čime se, uz prethodno ispitivanje kreditne sposobnosti klijenata, dodatno umanjuju rizici poslovanja banaka. Obaveza čuvanja tajne odnosi se podjednako na sve službenike banke, a ne samo na rukovodioce.

1.2. Odgovornost banke Obaveze banke mogu da se grupišu u tri celine i zavisno od njihove prirode i odgovornost banaka je različita: - obaveza informisanja klijenta(pružanje saveta); - obaveza nemešanja u poslove klijenta, koji mora da ostane „vlasnik“ svojih odluka; - obaveza uviđanja svojevrsnih „zabluda“ klijenta i upozorenja klijenata na to.

200

BANKARSKI POSLOVI

Poslovno pravo

S obzirom da banka vrši profesionalnu delatnost dužna je da u izvršenju svojih poslova da postupa sa povećanom pažnjom, prema pravilima struke i običajima („pažnja dobrog stručnjaka“). Odgovornost banke iz poslova koje zaklju čuje sa svojim klijentima je ugovornog karaktera i podvrgnuta je opštim pravilima ugovorne odgovornosti i oslobođenja odgovornosti. S druge strane odgovornost banke prema trećim licima deliktnog je karaktera. Profesionalna odgovornost banke, u pravnoj teoriji, objašnjava se idejom rizika ili njenom „misijom javne službe“.

2. KLASIFIKACIJA BANKARSKIH POSLOVA Bankarski poslovi se dele na: 1) aktivne 2) pasivne 3) neutralne 1. Aktivni bankarski su oni poslovi u kojima se banka pojavljuje kao poverilac svog klijenta te u ovu vrstu poslova spadaju: a. Ugovor o kreditu b. Eskont i reeskont c . Lombard i relombard a) Ugovor o kreditu predstavlja jedan od najznačajnijih bankarskih poslova kojim se banka (kreditor) sa jedne strane, obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje ugovoreni iznos novca, dok se korisnik kredita kao druga ugovorna strana obavezuje da banci plati kamatu, te da primljeni nov čani iznos vrati u ugovoreno vreme i na ugovoreni način. Može se reći da se ovde radi o posebnoj vrsti ugovora o zajmu sa tom razlikom da se kao kreditor može javiti samo banka, kao i da se kredit uvek daje u novcu, te da ugovor o kreditu predstavlja uvek teretan pravni posao. Ugovor o kreditu je formalni pravni posao, što zapravo znači da mora biti sastavljen u pismenoj formi te potpisan od strane ugovara ča (banke i korisnika kredita). Za zaključenje ovakvih ugovora banka obično ima prpremljene odgovarajuće formulare pa se ovi ugovori smatraju ugovorima po pristupu. Osnovna podela kredita je na namenske i nenamenske kredite. Kod prvih korisnik je dužan da sredstva koja mu banka stavi na raspolaganje troši u skladu sa ugovorenom namenom, (na primer kod stambenog kredita za kupovinu stana), dok kod nenamenskih kredita ta namena ne postoji pa se odobrenim sredstvima može slobodno raspolagati.

Poslovno pravo

BANKARSKI POSLOVI

201

Obaveze banke Osnovna obaveza banke se sastoji u stavljanju na raspolaganje ugovorenog novčanog iznosa, pa eventualnim kašnjenjem sa ispunjenjem ove obaveze kreditor pada u dužničku docnju. Obaveze korisnika kredita - namensko korišćenje dobijenog kredita ukoliko se radi o namenskom kreditu

što je u praksi najčešći slučaj; - plaćanje cene korišćenja kredita (kamate); - vraćanje ugovorene sume novca na način i pod uslovima određenim ugovorom o kreditu.

Posebni načini prestanka ugovora o kreditu - pored opštih načina, (npr. otplata kredita), prestanka ugovora o kreditu predviđeni su i određeni posebni načini prestanka: 1) Banka može otkazati ugovor o kreditu i pre isteka ugovorenog roka ako je kredit korišćen u suprotnosti sa njegovom namenom.Teret dokazivanja nenamenskog korišćenja odobrenih sredstava leži na banci.Na primer odobren je stambeni kredit a sredstva su korišćena za kupovinu automobila; 2) Banka može otkazati ugovor o kreditu i u slučaju neredovne otplate kredita; 3) Banka može otkazati ugovor o kreditu i pre isteka ugovorenog roka u slu čaju nesposobnosti za plaćanje korisnika kredita; 4) Banka može otkazati ugovor o kreditu i pre isteka ugovorenog roka ukoliko bi usled smrti ili prestanka postojanja pravnog lica dospela u bitno nepovoljniji položaj; 5) Korisnik kredita može odustati od ugovora pre nego što je počeo da koristi kredit; 6) Korisnik kredita može vratiti kredit pre isteka ugovorenog roka uz obavezu da o tome unapred obavesti banku, te u ovom slučaju banka ne može da zaračuna kamatu od dana vraćanja kredita do dana kada je kredit trebalo da bude vraćen. b) Eskont i reeskont spadaju u tzv. specijalne kreditne poslove pored lombarda i relombarda. Ugovorom o eskontnom kreditu imalac određene hartije od vrednosti prodaje je pre njene dospelosti banci (kreditoru). Banka mu isplaćuje nominalni iznos vrednosti hartije uz odbitak nedospelih kamata, svojih troškova i svoje provizije. Ovaj odbitak u poslovnoj praksi naziva se diskont ili eskont te je po njemu ovaj kreditni posao dobio svoj naziv. Kao predmet eskonta se najčešće javljaju: menice, varanti i obveznice te njihov imalac prodajom istih banci pre njihove dospelosti na takav na čin dobija gotova novčana sredstva koja ne bi mogao pribaviti na drugi način jer mogućnost ostvarivanja prava iz hartije još uvek ne postoji budući da je hartija nedospela.

202

BANKARSKI POSLOVI

Poslovno pravo

Reeskont predstavlja ništa drugo do dalju prodaju nedospele hartije od vrednosti pre njene dospelosti od strane banke koja ju je stekla na osnovu ugovora o eskontnom kreditu. c) Lombard i relombard Lombardni kredit nastao je u Italijanskoj pokrajini Lombardiji po kojoj je i dobio svoj naziv. Napred navedeni kredit predstavlja specijalni kreditni posao kod koga je kreditor (banka) obezbedjena zalogom hartije od vrednosti korisnika kredita ili nekog trećeg lica. Ovde korisnik kredita umesto da proda hartiju istu daje u zalogu banci kao neku vrstu obezbedjenja da ce kredit vratiti, te banka ne postaje vlasnik hartije od vrednosti već vlasnik ostaje njen imalac (korisnik kredita ili treće lice). Založiti se mogu sve vrste hartija od vrednosti počev od menice, čeka, obveznica, konosmana, preko skladišnice itd. Ovaj ugovor sadrži u sebi elemente ugovora o kreditu i elemente ugovora o zalozi, radi se formalnom pravnom poslu kod koga ugovor mora biti sastavljen u pismenoj formi te sadržati naznačenje hartije koja se zalaže, iznos i uslove odobrenog kredita kao i vrednost hartije. Obaveze lombardnog kreditora (banke) su sledeće: - stavljanje na raspolaganje korisniku kredita ugovorenog iznosa novca, na na čin i pod uslovima određenim ugovorom; - vraćanje zalogodavcu tj.korisniku kredita ili trećem licu, založene hartije, kad kredit bude otplaćen. Obaveze korisnika kredita: -

predaja banci hartije od vrednosti na koju se odnosi ugovor; plaćanje ugovorene kamate; vraćanje kreditnog iznosa u vreme i na način kako je ugovoreno.

Ako korisnik kredita ne vrati kredit po dospelosti kreditor može namiriti svoje potraživanje tako što će na primer prodati hartiju od vrednosti ili realizovati potraživanje na koje ona glasi. Relombard predstavlja dalje zalaganje lombardovane hartije od vrednosti od strane banke kao obezbedjenje iz ugovora lombardu kod nekog drugog kreditora (najčešće centralne banke). Ovde banka hartiju od vrednosti na kojoj je stekla založno pravo dalje zalaže kod neke druge banke i na taj način stiče potrebna sredstva, pri čemu su rokovi dospelosti dobijenog kredit veoma kratki tj.nekad nisu duži od 14 dana. 2. Pasivni bankarski poslovi su oni poslovi kod kojih se banka javlja kao dužnik svog klijenta i u ovu grupu poslova naročito spadaju: a. Emisioni poslovi b. Bankarski depoziti c. Ugovor o ulogu na štednju d. Ugovor o bankarskom tekućem računu

Poslovno pravo

BANKARSKI POSLOVI

203

e. Ugovor o sefu a) Emisioni poslovi su vezani za emitovanje novca, što je posao koji može jedino preduzimati Narodna banka Srbije, kao i poslovi vezani za izdavanje hartija od vrednosti i novčanih kartica koje mogu preduzmati poslovne banke. b) Bankarski depoziti spadaju u tipične pasivne bankarske poslove i mogu se podeliti na: - Novčane bankarske depozite, - Nenovčane bankarse depozite, - Depozite hartija od vrednosti. Novčani bankarski depoziti predstavljaju takve bankarske poslove kod kojih se jedna ugovorna strana (deponent) obavezuje da položi kod banke (uz njen prihvat) određeni novčani iznos, kojim banka (depozitar) može slobodno raspolagati ali uz obavezu vraćanja ugovorene sume novca zajedno sa kamatom prema uslovima zaključenog ugovora. Novčani depoziti spadaju u veoma značajne bankarse poslove budući da na takav način banka dolazi do raspoloživih novčanih sredstava i iz tih sredstava odobrava kratkoročne kredite privredi i stanovništvu.Mogu se podeliti na depozite po vidjenju kod kojih je obaveza banke na povraćaj poverenih sredstava uvek dospela, kao i na oročene depozite kod kojih banka ima obavezu na povra ćaj deponovanog novca tek po proteku određenog perioda oročenja deponovanih sredstava. Takodje dele se i na namenske i nenamenske nov čane depozite te kod prvih banka može vršiti isplate novčanih sredstava samo ukoliko ona odgovaraju određenoj ugovorenoj nameni, dok kod drugih ova namena ne postoji te je banka uvek u obavezi da izvršava isplate po nalogu deponenta. 74 Nenovčani bankarski depozit predstavlja takav bankarski posao kod koga deponent predaje banci na čuvanje određene telesne pokretne stvari uz plaćanje određene naknade, a banka kao depozitar se obavezuje da primljene stvari čuva sa pažnjom dobrog stručnjaka i da ih vrati deponentu saglasno uslovima koji su predviđeni ugovorom. Prilikom zaključenja ugovora banka izdaje deponentu potvrdu (tzv.ostavnicu) koju je deponent dužan vratiti prilikom podizanja deponovanih stvari. Ovi ugovori najčešće imaju za predmet umetnička dela, dragocenosti i tome slično, za razliku od novčanih depozita koji za svoj predmet uvek imaju novac. Mogu se podeliti na otvorene depozite kod kojih klijent predaje banci na čuvanje stvari koje nisu zatvorene niti zapečaćene, kao i zatvorene depozite kod kojih klijent predaje banci stvari koje su zatvorene i zape čaćene te ovde banka ne zna za sadržaj depozita niti ima pravo da proverava sadržaj istog.

74

Videti više u: Antonijević Zoran, Privredno pravo - Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Beograd , 1960.

204

BANKARSKI POSLOVI

Poslovno pravo

Depozit hartija od vrednosti predstavlja posebna vrsta nenovčanog depozita, kod kojih se banka ne obavezuje samo da će čuvati hartije od vrednosti već ima pravo da vrši operacije upravljanja njima i to predstavlja osnovnu razliku u odnosu na nenovčani depozit. c) Ugovor o ulogu na štednju predstavlja takav ugovor kod koga ulaga č predaje banci određenu svotu novca kojim ona može raspolagati ali sa obavezom povraćaja novčane svote pod uslovima koji su predviđeni ugovorom. Ovde se u stvari radi o podvrsti ugovora o novčanom depozitu, ali izmedju ova dva ugovora postoje brojne razlike: - Ugovor o ulogu na štednju predstavlja realan ugovor (zaklju čuje se predajom banci svote novca) za razliku od ugovora o novčanom depozitu koji je konsesualan ugovor; - Kod ugovora o ulogu na štednju izdaje se štedna knjižica, dok se kod ugovora o novčanom depozitu izdaje potvrda; - Kod ugovora o ulogu na štednju kao ulagač (deponent) može se javiti isključivo fizičko lice dok se kod ugovora o novčanom depozitu kao ulagač javlja isklučivo pravno lice ili preduzetnik. Obaveze banke. Budući da se radi o jednostranom ugovoru to obaveze postoje samo na strani banke i te obaveze su sledeće: - obaveza plaćanja ugovorene ili zakonske kamate u ugovorenim ili

zakonskim rokovima što predstavlja ekvivalent korišćenju uloženih sredstava ulagača; - obaveza isplate ulagaču u skladu sa ugovorom sredstava koja su označena u štednoj knjižici zajedno sa kamatom koja mu pripada; - obaveza izdavanja štedne knjižice koja predstavlja pismenu ispravu u koju se unose sve uplate i podizanja novca po osnovu ugovora o ulogu na štednju. d) Ugovor o bankarskom tekućem računu predstavlja takav bankarski posao kod koga se banka obavezuje da zainteresovanom licu otvori poseban račun i da preko tog računa prima uplate i vrši isplate u granicama sredstava koja postoje na računu. Banka kod ove vrste ugovora može preuzeti obavezu kreditiranja vlasnika računa do određenog iznosa. Podaci o tekućim računima su poslovna tajna banke i mogu se saopštavati samo na pismeni zahtev suda ukoliko je prema vlasniku računa pokrenut sudski postupak. e) Ugovor o sefu predstavlja bankarski posao kod koga se banka sa jedne strane obavezuje da korisniku sefa stavi na upotrebu sef na odre đeni vremenski period a korisnik se sa druge strane obavezuje da za to plati banci određenu nakanadu. Reč sef potiče od engleske reči „safe“ (čita se seif) što znači siguran, zaštićen i pod sefom podrazmevamo posebnu pregradu ili kasetu u obezbeđenoj prostoriji banke.

Poslovno pravo

BANKARSKI POSLOVI

205

Obaveze korisnika sefa: - korisnik sefa ne sme staviti u sef predmet ili proizvod koji može ugroziti sigurnost banke ili drugih sefova(npr.zapaljive ili eksplozivne materije); - korisnik sefa je dužan da banci uredno plaća naknadu za korišćenje sefa te neplaćanje makar i jednog obroka može biti razlog za raskid ugovora. Banka treba da preduzme sve sve potrebne mere potrebne radi o čuvanja nepovredivosti sefa uključujući tu i nadzor nad njim. 3. Neutralni ili uslužni bankarski poslovi su oni poslovi kojim banka olakšava svojim komitentima ili drugim licima obavljanje njihovih poslova. U ovu vrstu poslova spadaju: a. platni promet b. akreditiv c. bankarska garancija a) Platni promet predstavlja sva plaćanja koja se vrše preko banaka ili drugih sličnih organizacija u vezi sa bilo kojom vrstom pravnih poslova.Kao nalogodavac platnog prometa pojavljuju se sva pravna i fizička lica, a kao izvršilac naloga ovlašćena organizacija za platni promet. U ovu grupu poslova spadaju: prenos sredstava sa jednog na drugi bankarski račun,uplata ili isplata sa računa, prinudna naplata na sredstvima na računu vlasnika računa.Neposredno gotovinsko plaćanje koje dužnik vrši poveriocu nije obuhvaćeno pojmom platnog prometa. Kao nosioci platnog prometa javljaju se Narodna banka,poslovne banke, kao i privredna društva PTT saobraćaja te se sve one smatraju ovlašćenim organizacijama za platni promet. Pravna lica i preduzetnici dužni su da otvore račune kod nosioca platnog prometa te da vode svoja novčana sredstva na tom računu kao i da preko računa vrše plaćanja. Fizička lica mogu sa nosiocem platnog prometa zaključiti ugovor o otvaranju računa. Bezgotovinska plaćanja dužnik vrši ispostavljanjem naloga za plaćanje.Nalog za plaćanje predstavlja uput nalogodavca u platnom prometu poslat u pismenoj formi (virmanski nalog) ili elektronskim putem nosiocu platnog prometa da sa računa doznači određeni iznos drugom licu koje je navedeno u nalogu za pla ćanje. Naloge za plaćanje koje ispostavljaju vlasnici računa potpisuju lica čiji su potpisi deponovani kod nosioca platnog prometa kod kojeg se vodi ra čun. b) Akreditiv predstavlja instrument plaćanja kojim se akreditivna banka obavezuje da po nalogu nalogodavca a na osnovu dogovorenih dokumenata podnesenih u skladu sa ugovorenim uslovima (ili bez dokumenata) obavi pla ćanje ili ovlasti drugu banku (tzv. korespodentska banka) da obavi pla ćanje trećem licu (korisniku akreditiva). Kao što iz definicije možemo videti ovde se radi o složenom pravnom poslu u kome učestvuje najmanje tri a vrlo često i četiri lica i to : 1) nalogodavac za otvranje akreditiva(najčešće kupac robe tj.kupac uvoznik);

206

BANKARSKI POSLOVI

Poslovno pravo

2) akreditivna banka(po pravilu u zemlji nalogodavca); 3) korisnik akreditiva(prodavac robe tj prodavac izvoznik); 4) posrednička banka sa sedištem u zemlji korisnika-koja izveštava korisnika da je u njegovu korist otvoren akreditiv kod akreditivne banke i često preuzima neposrednu obavezu isplate akreditiva korisniku. Uvek treba imati na umu da je akreditiv, pre svega, sredstvo pla ćanja . Najčešća situacija pojave akreditiva kao sredstva plaćnja javlja se kod tzv. distancionog međunarodnog ugovora o kupoprodaji.Naime onaj koji nalaže otvaranje akreditiva je najčešće kupac robe i to kupac uvoznik sa sedištem u jednoj zemlji, dok je korisnik akreditiva lice koje mu robu izvozi tj.prodavac sa sedištem u drugoj zemlji.Da bi kupac- uvoznik platio robu prodavcu u drugoj zemlji on mora da otvori akreditiv tj.da izda nalog banci u svojoj zemlji za otvaranje akreditiva, te zato njega nazivamo i nalogodavcem, a tu domaću banku akreditivnom bankom.Ta akreditivna banka treba da plati kupovnu cenu prodavcu-izvozniku robe tj.korisniku akreditiva.Ona u tom cilju šalje izveštaj o otvaranju akreditiva u korist odredjenog lica banci zemlje iz koje je taj prodavac tj. korisnik, a ta banka koja je posrednička korespodentska banka dalje izveštava korisnika akreditiva u svojoj zemlji da je u njegovu korist otvoren akreditiv i isplaćuje mu ga nepsredno. Svi odnosi koji se javljaju kod akreditivnog posla su međusobno nezavisni naime akreditiv je nezavisan od osnovnog posla između nalogodavca i korisnika kredita. Takođe banku koja je prihvatila nalog za otvaranje, obavezuje banku prema nalogodavcu samo sadržaj naloga a ne i elementi osnovnog pravnog posla između nalogodavca i korisnika akreditiva (npr.ugovoro kupoprodaji).U odnosu prema korisniku akreditiva, banku obavezuje samo ono što je navela u ispravi o otvaranju akreditiva bez obzira na sadržaj naloga za otvaranje akreditiva ili na uslove osnovnog posla u vezi sa kojim je akreditiv otvoren.Ako korisnik akreditiva smatra da uslovi akreditiva ne odgovaraju uslovima iz osnovnog pravnog posla on to treba da raspravi sa nalogodavcem .Obaveza banke prema korisniku akreditiva nastaje tek kada ga je banka pismeno obavestila o otvaranju akreditiva.Naj češće se u poslovnoj praksi koriste tzv dokumentarni akreditivi kod kojih banka korisniku akreditiva isplaćuje određeni novčani iznos samo ukoliko je podnošenjem dokumenata dokazao da je ispunio uslove iz akreditiva.Na primer obaveza banke na isplatu kod ugovora o kupoprodaji postoji samo ukoliko je korisnik akreditiva (prodavac robe) ima pravo da zahteva isplatu akreditivnog iznosa samo ukoliko je dokumente da je izvršio isporuku robe.Banka je u tom slu čaju dužna da proveri da li su dokumenti koje je podneo korisnik akreditiva u svemu saobrazni nalogu za otvaranje akreditiva te ukoliko nisu banka će odbiti isplatu akreditivnog iznosa . Ukoliko sa druge strane dokumenti odgovaraju nalogu banka će izvršiti isplatu korisniku akreditiva akreditivni iznos i za taj iznos će zadužiti nalogodavca.Banka dokumente koje je preuzela od korisnika akrediva predati nalogodavcu. c) Bankarska garancija predstavlja pismenu ispravu kojom se banka obavezuje prema primaocu garancije (korisniku) da će mu za slučaj da mu treće lice ne ispuni obavezu o dospelosti, izmiriti obavezu ako budu ispunjeni uslovi navedeni u garanciji.

Poslovno pravo

BANKARSKI POSLOVI

207

Ovde treba imati na umu da uspostavljanju bankarske garancije prethodi zaključenje osnovnog ugovora u kome je sadržana finansijska odredba (klauzula) o obavezi dužnika da poveriocu pribavi garanciju odre đene banke. U tom cilju dužnik iz tog osnovnog pravnog posla tj.nalogodavac daje nalog svojoj banci da izda u svoje ime a za njegov račun garanciju trećem licu tzv.korisniku garancije.Nakon toga nalogodavac zaključuje sa bankom ugovor o izdavanju bankarske garancije i na kraju banka izdaje garanciju korisniku. Pravni odnosi kod bankarske garancije – kod bankarske garancije uspostavljaju se odnosi između najmanje tri lica: - nalogodavac - dužnik iz osnovnog posla,je kao prvo u pravnom odnosu sa poveriocem iz osnovnog pravnog posla,kasnijim korisnikom bankarske garancije.Pravni odnos između njega i banke nastaje zaključenjem ugovora o izdavanju bankarske garancije. - banka - garant je kao što je već rečeno u posebnom pravnom odnosu sa nalogodavcem. Ona je takođe u pravnom odnosu sa korisnikom tj. sa poveriocem iz osnovnog pravnog posla. Taj odnos uspostavlja se davanjem garancije i to u obliku garantnog pisma korisniku od strane banke .Ukoliko banka odbije isplatu garantnog iznosa,odgovaraće za štetu koju je na taj način prouzrokovala korisniku. - korisnik garancije - predstavlja poverioca iz osnovnog pravnog posla sa nalogodavcem (npr. kupoprodaja, koncesija itd). Bitni elementi bankarske garancije su : 1) firma i sedište davaoca garancije, 2) firma i sedište korisnika garancije, 3) podaci o osnovnom poslu povodom koga garancija nastaje, 4) novčani iznos na koji garancija glasi, 5) rok važenja bankarske garancije, 6) mesto izdavanja, 7) datum izdavanja, 8) potpis izdavaoca. Treba praviti razliku između bankarske garancije, sa jedne strane, i akreditiva sa druge strane a ta razlika ogleda se u tome što je akreditiv sredstvo pla ćanja dok je garancija kao što je samo ime kaže sredstvo obezbeđenja i realizuje se samo izuzetno ukoliko nalogodavac ne ispuni svoju obavezu iz osnovnog pravnog posla sa korisnikom garancije.

208

BANKARSKI POSLOVI

Poslovno pravo

3. SPECIJALNI KREDITNI POSLOVI 3.1. Ugovor o faktoringu Ugovor o faktoringu je takav pravni posao kojim se ustupilac potraživanja obavezuje da prenese na faktora postojeća ili buduća potraživanja iz ugovora o prodaji robe, odnosno vršenja usluga, zaključenih sa kupcem, odnosno korisnikom usluga, a faktor se obavezuje da uz proviziju i naplatu troškova naplati potraživanja i vrši druge faktoring usluge. Ugovor o faktoringu je neimenovan, dvostrano obavezan, formalan, teretan, sa trajnim prestacijama, po pristupu, mešovit i intuitu personae. Obaveze klijenta Osnovna obaveza ustupioca potaživanja je da na faktora prenese potraživanje koje predstavlja predmet ugovora o faktoringu. Mogu se preneti specifi čna potraživanja ili se može ugovoriti globalna cesija. Mogu se prenositi kako postojeća tako i buduća potraživanja. Dužnik ima pravo na sve prigovore prema faktoru koje bi imao prema svom poveriocu iz osnovnog ugovora. Ustupilac ima obavezu da faktoru plaća kamatu na korišćenje sredstava kredita. Obaveze faktora-funkcije faktoringa Ukoliko se radi o kompletnom faktoringu, onda obaveze faktora obuhvataju naplatu potraživanja, kreditiranje, garancije naplate i ostale usluge. Ukoliko je faktor preuzeo potraživanje samo na naplatu onda govorimo o nepravom faktoringu. U opštim uslovima poslovanja faktoring kompanija se detaljno navode slučajevi kad faktor može da neda garanciju za određeno potraživanje, kao i slučajevi kad može isključiti svoju odgovornost za naplativost potraživanja. Redovna funkcija faktora je kreditiranje klijenta. Zahvaljuju ći njoj, klijentima se omogućuje veća likvidnost, brži obrt kapitala i finansiranje prodaje robe i vršenje usluga na kredit. Vrste ugovora. Prema teritorijalnom kriterijumu moguće je razlikovati domaći i međunarodni faktoring. U međunarodnom faktoringu se redovno javljaju četiri subjekta: 1) prodavac(klijent), 2) njegov domaći faktor, 3) kupac u inostranstvu(dužnik), 4) korespondentni faktor u zemlji kupca.

Poslovno pravo

BANKARSKI POSLOVI

209

Pravi faktoring je onaj kod kog faktor otkupljuje potraživanje klijenata uz diskont o dospelosti ili otkupljuje potraživanje pre dospelosti vrše ći time kreditiranje i druge faktoring usluge. Kod ovog izostaje garantna funkcija faktora. Ograničenje posla faktoringa. Faktoring nije povoljan za tražbine prema krajnjim kupcima jer je otežano ispitivanje njihove kreditne sposobnosti. Dugoročne tražbine su isto nepovoljne jer postoji granica ro čnosti potraživanja koje su faktori voljni preuzeti.

3.2. Ugovor o forfetingu (forfeting) Ugovor o forfetirngu predstavlja takav pravni posao kod kojeg forfeter (najčešće banka) kupuje od svog komitenta nedospelo novčano potraživanje, uz određeni diskont koji tereti komintenta, i uz odricanje prava na regres prema prodavcu takve tražbine ako ovo potraživanje ostane neplaćeno od strane trećeg lica. Ugovor o forfetiranju je mešovit, neimenovan, dvostrano obavezan, intuitu personae, formalan, po tehnici zaključenja formularan i aleatoran. Potraživanje se može preneti na sledeće načine: 1) putem ugovor o cesiji, pri čemu dolazi samo do zamene poverioca, a potraživanje ostaje neizmenjeno. raniji poverilac je odgovoran samo za postojanje potraživanja, ali ne i za naplativost (bonitet); 2) na osnovu otkupa meničnog potraživanja; 3) prenosom prenosivog dokumentarnog akreditiva, sa odloženim rokom plaćanja.

3.3. Ugovor o finansijskom lizingu Ugovor o lizingu se definiše i u ekonomskoj i u pravnoj literaturi, pa postoji različito shvatanje ovog instituta. Budući da u dominantnom lizing poslu postoji trodimenzionalni odnos (davalac lizinga, isporučilac predmeta lizinga i primalac lizinga-korisnik lizinga), pa kod ove ustanove treba razlikovati celovitu lizing konstrukciju i lizing ugovor. Isporučilac predmeta prenosi pravo svojine na predmetu lizinga na davaoca lizinga, radi njegovog davanja na korišćenje i držanje, za ugovoreno vreme i uz ugovorenu naknadu primaocu lizinga. Davalac i isporučilac moraju biti različita lica. Kad je reč o celovitoj lizing konstrukciji onda se ima u vidu ekonomska strana posla i tad se radi o lizingu kao posebnom načinu kreditiranja primaoca lizinga. Ugovor o lizingu predstavlja samo jedan deo celovitog posla, koji se može definisati kao ugovor kojim se davalac lizinga obavezuje da će korisniku dati na privremeno korišćenje određenu stvar, koju mu je u svojinu predao isporučilac predmeta lizinga, uz zadržavanje svojine davaoca lizinga, kao i da će obaviti određene radnje u vezi sa tom upotrebom, a korisnik lizinga se obavezuje da pla ća naknadu u ugovorenim ratama i da po isteku ugovorenog roka vrati predmet lizinga davaocu lizinga, produži korišćenje ili ga otkupi.

210

BANKARSKI POSLOVI

Poslovno pravo

Ugovor o lizingu spada u neimenovane, dvostrano obavezne, teretne, formalne po zakonu, sa svečanom formom, trajnim prestacijama, po pristupu, komutativne, mešovite i ugovore intuitu personae. Obaveze davaoca lizinga su sledeće: - predaja stvari koja je predmet ugovora na korišćenje korisniku; - održavanje objekta lizinga na način kako je to ugovoreno; - zaštita od evikcije; - davalac lizinga je obavezan da po isteku ugovora prenese svojinskopravna ovlašćenja na primaoca lizinga, ako je tako ugovoreno. Obaveze korisnika lizinga: - preuzimanje predmeta lizinga, na način kako je ugovoreno; - plaćanje lizing naknade u skladu sa ugovorom; - iskorišćavanje lizing objekta na ugovoreni način u skladu sa namenom; - obaveza vraćanja predmeta lizinga po isteku ugovorenog roka, ako nije ugovoreno drugačije. Obaveze isporučioca predmeta lizinga: - predaja primaocu lizinga predmeta lizinga u ispravnom stanju, sa pripratcima, na način i u mestu i u vreme predviđeno ugovorom. Isporučilac ne može biti odgovoran davaocu lizinga i primaocu za istu štetu; - ugovor koji je zaključio sa davaocem lizinga ne može naknadno menjati sa dejstvom prema primaocu lizinga, bez saglasnosti primaoca lizinga. Klauzule u lizing ugovorima. U red običnih klauzula ulaze one koje govore o : načinu i uslovima isporuke, vlasništvu na predmetu lizinga, preuzimanju obaveze u vezi sa porezima, taksama, troškovima transporta, obavezi zamene delova, servisu. Dok u red specifi čnih spadaju: isključenju odgovornosti davaoca za neizvršenje isporuke, isklju čenju odgovornosti davaoca za mane opreme. Možemo razlikovati nekoliko vrsta ugovora o lizingu: 1) finansijski lizing Ovo je trostrani pravni posao u kome učestvuju tri lica i zaključuju se dva ugovora. Pravo svojine na opremi koja je predmet ugovora sti če davalc lizinga, što mu pruža zaštitu u slučaju stečaja primaoca lizinga. Primalac lizinga ima na raspolaganju sva pravna sredstva, osim prava na raskid ugovora, ako prodavac ne izvrši ili neuredno izvrši ugovor. 2) direktni lizing

Poslovno pravo

BANKARSKI POSLOVI

211

Ovo je dvostrani lizing; davalac je istovremeno i prodavac. Prodavac i nakon zaključenja ugovora ostaje vlasnik stvari. 3) ostale vrste su: - lizing pokretnih i nepokretnih stvari, - kratkoročni i dugoročni lizing, - sale and lease back leasing.

PETI DEO HARTIJE OD VREDNOSTI

Poslovno pravo

I GLAVA

215

I GLAVA HARTIJE OD VREDNOSTI 1. POJAM I VRSTE HARTIJA OD VREDNOSTI 1.1. Pojam hartija od vrednosti U pravnoj teoriji ne postoji jedinstven stav pri odre đenju pojma hartije od vrednosti. Mišljenja se razlikuju, ali je postignuta saglasnost o tome koje uslove treba da ispunjava jedna isprava, da bi se moglo reći da je ona hartija od vrednosti. Uslovi su sledeći: da ta isprava bude pismena i da sadrži elemente određene zakonom, da ona sadrži neko građansko, najčešće imovinsko pravo i da je postojanje prava, sadržanog u hartiji, u tesnoj vezi sa postojanjem same isprave. Hartije od vrednosti prema tome, uvek predstavljaju pismene isprave, one bez tih isprava ne mogu postojati, i u tome je i glavna razlika izme đu hartija od vrednosti i poslova robnog prometa, kod kojih, postojanje pismene isprave, po pravilu nije obavezno. Uloga hartija od vrednosti je u savremenom pravnom prometu višestruka: neke hartije (menica) su sredstvo kredita, neke su sredstvo plaćanja (ček), dok veliki broj hartija od vrednosti služi kao sredstvo robnog prometa (skladišnica, konosman, itd). Usled same činjenice da je hartija od vrednosti pismena isprava, položaj poverioca, koji je njen vlasnik, znatno je povoljniji nego što je to slu čaj kod drugih poslova robnog prometa. Po pravilima, koja važe u pravnom prometu, da bi ostavario svoja prava, dovoljno je da poverilac podnese hartiju dužniku;on nije obavezan da dokazuje po kom osnovu je njegovo potraživanje nastalo. I dužnik je u povoljnijem položaju, jer nije obavezan da izvrši svoju obavezu, pre nego što mu bude podneta hartija; kad izvrši svoju obavezu dužnik zadržava hartiju, što služi kao dokaz o izvršenoj isplati i što ga štiti od eventualnog ponovnog zahteva od strane poverioca. Ove osobine hartija od vrednosti pojednostavljuju pravni promet, naročito jednostavno prenošenje potraživanja sa jednog lica na drugo, bez složene procedure koja važi u građansko-pravnom prometu. Materija iz oblasti hartija od vrednosti je regulisana i me đunarodnim propisima, Ženevska konvencija o menici iz 1930. godine, Ženevska konvencija o čeku iz 1931. godine, zatim Bernsku konvenciju o prevozu robe železnicom, itd. U našem zakonodavstvu materija hartija od vrednosti je regulisana i posebnim zakonom - Zakon o hartijama od vrednosti.

216

HARTIJE OD VREDNOSTI

Poslovno pravo

1.2. Vrste hartija od vrednosti Hartije od vrednosti se mogu klasifikovati prema prirodi prava sadržanog u hartiji, prema načinu određivanja imaoca prava, prema načinu kako su prava nastala, prema osnovnom poslu, i sl. Prema prirodi prava sadržanog u hartiji, hartije od vrednosti delimo na stvarnopravne i obligacionopravne, kao i na one sa pravom učešća. U red stvarnopravnih hartija od vrednosti spadaju sve one hartije koje u sebi sadrže neko stvarno pravo(pravo svojine ili pravo zaloge), s tim što se pravo može odnositi kako na pokretne stvari(skladišnica), tako i na nepokretne (hipotekarno pismo). Obligacionopravne hartije od vrednosti su one koje u sebi sadrže neko obligaciono pravo(menica). Da bi poverilac ostvario svoje pravo, on je dužan da hartiju podnese dužniku. Hartije sa pravom učešća daju imaocu pravo da učestvuje u upravljanju nekim pravnim licem, kao i da učestvuje u dobiti tog pravnog lica(akcije kod akcionarskih društava). Prema načinu određivanja imalaca prava, hartije od vrednosti dele se na hartije na ime, hartije po naredbi, hartije na donosioca, alternativne i mešovite hartije. Hartije na ime su one kod kojih je ime korisnika isprave izri čito u hartiji naznačeno. Cirkulacija tih hartija otežana je usled činjenice da se one, po pravilu, mogu prenositi samo putem građansko-pravne cesije. Međutim, ta osobina hartija na ime može ponekad predstavljati i njihovu prednost, jer izdavaocu omogu ćuje da u svakom trenutku tačno zna kod koga se isprava nalazi. Ona, takođe, omogućuje da se njena cirkulacija ograniči, kada zakonodavac smatra da je to u opštem interesu. Ove hartije se prenose putem ustupanja potraživanja (gra đansko-pravne cesije), s tim što pravo da prenese hartiju pripada, po pravilu, samo njenom vlasniku. Novi vlasnik, posle izvršene cesije, ima po pravilu ista prava prema dužniku kao i raniji; dužnik međutim, treba da bude izričito obavešten o prenosu. Hartije po naredbi su takve hartije od vrednosti kod kojih je imalac prava izričito naznačen u ispravi, ali mu je dato pravo da on svojom naredbom odredi kao korisnika i neko treće lice. S obzirom na tu mogućnost, ova vrsta hartija od vrednosti je mnogo pogodinija za laku i brzu cirkulaciju u pravnom prometu. Hartije po naredbi se prenose putem indosamenta. Neke hartije od vrednosti, kao na primer menica, imaju po odredbama zakona svojstvo hartije po naredbi, pa nije ni potrebno o tome unositi posebnu klauzulu u ispravu; druge, opet, (skladišnica, konosman) to svojstvo stiču samo ako o tome postoji posebna klauzula. Indosament je izjava imaoca. kojom on određuje drugog korisnika, a daje se na poleđini same hartije:sama radnja prenošenja se zove indosiranje; izjava o prenosu je indosament, lice koje prenosi je indosant, a lice na koje se prenosi je indosatar.

Poslovno pravo


217

Kod tzv. rekta indosamenta, novom imaocu zabranjuje se da dalje vrši prenos putem indosamenta. Hartije po naredbi spadaju u formalne pravne poslove, pa je po pravilu zakonom određeno koje bitne elemente motaju sadržavati. Kao hartije na donosioca smatraju se sve hartije od vrednosti kod kojih imalac prava nije naznačen; izdavalac, kod takvih hartija, preuzima obavezu prema svakom licu koje hartija podnese. Neke hartije od vrednosti ( ček bez oznake lica kome se ima isplatiti) važe kao hartije na donosioca po samom zakonu, dok se kod drugih stavlja klauzula "plativo donosiocu". Alternativne hartije su takve kod kojih je izdavalac nazna čio korisnika, ali je istovremeno dopustio da se obaveza iz hartije izvrši i bilo kom drugom donosiocu, što se postiže unošenjem klauzule "platitie Petru Petroviću ili donosiocu". Mešovite hartije od vrednosti su one kod kojih jedan njihov deo glasi na ime ili po naredbi, dok drugi deo glasi na donosioca, što može biti slučaj, na primer, kod nekih akcija, kod kojih talon glasi na ime, a kuponi za naplatu dividende, na donosioca.

2. MENICA 2.1. Pojam i vrste menice U svom razvoju menica se, od sredstva razmene novca, što je bila prvobitno, pretvorila u sredstvo plaćanja, a danas je uglavnom postala opšti instrument kredita. Menica je hartijaod vrednosti, sastavljena u formi propisanoj zakonom, kojim se njen izdavalac obavezuje, da će on sam, ili neko drugo lice po njegovom nalogu, isplatiti označenom licu, označenu sumu novca, u označenom vremenu i na označenom mestu. Menica je, prema tome, jednostrana izjava koja sadrži obećanje da će se platiti određena suma novca, ili naredbu da se to plaćanje izvrši. Prema tome da li se u menici daje obećanje ili naredba, razlikuju se dve osnovne vrste menica, i to: 1) sopstvena menica, 2) trasirana ili vučena menica. Sopstvena menica je menica koja sadrži izjavu ili obe ćanje izdavaoca menice (trasanta) da će u vreme dospelosti menice, platiti imaocu(remitentu) sumu novca označenu u menici. Trasirana menica sadrži nalog lica koje izdaje menicu (trasanta) nekom drugom licu (trasatu) da imaocu menice(remitentu)plati određenu sumu novca, pri čemu se onaj koji izdaje menicu, obavezuje da će, ako to ne učini lice kome je u menici upućen nalog, on sa isplatiti meničnu svotu.

218


Poslovno pravo

Kod sopstvene menice se javljaju dakle, dva lica: izdavalac menice(koji je istovremeno i dužnik, dakle i trasant i trasat) i onaj kome treba isplatiti(remitent), dok se kod trasirane menice javljaju trojica: izdavalac (trasant), lice kome je upu će nalog da izvrši isplatu(trasat) i onaj kome treba isplatiti meničnu svotu(remitent). Evo primera jedne i druge: Sopstvena menica Primer br.1 u Beogradu 23. septembra 2008. Godine

Din.200 000

Platiću 1.decembra 2008. godine Petru Petrovi ću za ovu menicu dinara 200 000(dvesta hiljada dinara). Vrednost primljena u robi. Plaćanje u Beogradu, Milenko Srdić Beograd Trasirana menica Primer br.2 u Beogradu 24.septembra 2008. Godine

Din.500 000

Platite 1. decembra 2008. godine Nikoli Nikoli ću za ovu menicu Din 500 000(petsto hiljada dinara). Vrednost primljena u robi i stavite istu u ra č un bez izveštaja Petru Petrovi ću, Beograd, Plaćanje u Beogradu, Milenko Srdić Beograd

Pored osnovne podele na sopstvenu i trasiranu, razlikujemo još i podelu s obzirom na poslove kod kojih se menica primenjuje, i podelu u vezi sa formom menice. S obzirom na poslove, razlikujemo robnu menicu, koja se najčešće koristi kod ugovora o kupovini i prodaji robe i pomoću koje prodavac kreditira kupca: umesto plaćanja, kupac akceptira prodavčevu menicu, čime kupac postaje glavni menični dužnik, a prodavac tom menicom može plaćati svoje obaveze ili je eskontovati kod banke;Poslovnu menicu, sličnu opisanoj, sa razlikom da se koristi kod drugih ugovora i

Poslovno pravo


219

finansijsku menicu, koja se koristi za obezbeđivanje poveriočevog potraživanja: trasirana sopstvena menica, o kojoj je bilo reči, je finansijska menica. Po podeli prema formi menice, razlikujemo poptunu menicu, menicu koja u času izdavanja ima sve bitne elemente (a može imati i druge - nebitne), i blanko menicu, koja se razlikuje po tome što izdavalac popunjava samo neke elemente, ili, čak, samo stavlja svoj potpis, i time ovlašćuje budućeg imaoca da, pre nego što će menicu koristiti, popuni ostale elemente.

2.2. Osobine menice Polazeći od Ženevskih konvencija o menici(1930.god) i zakonodavstava većine država, može se reći da su glavne osobine menice: 1) menica je hartija od vrednosti kod koje je neophodno postojanje meni čnog pismena; 2) ona je, po zakonu, hartija po naredbi, osim u slučajevima kada sadrži klauzulu "ne po naredbi"(tzv. rekta klauzula); 3) menica uvek glasi na određenu sumu novca, a nikad na druge stvari ili radnje; 4) menica je apstraktna hartija od vrednosti; 5) ona je strogo formalna hartija, tako da nedostatak nekog bitnog elementa povlači njenu nevažnost; 6) menica je hartija od vrednosti kod koje dolazi do izražaja posebna strogost, kako prema dužniku tako i prema poveriocu; 7) menica je obligacionopravna hartija od vrednosti, jer je u njoj sadržano pravo potraživanja poverioca prema dužniku; 8) obaveza dužnika je samo ono što je u meničnom pismenu izričito navedeno, i ništa van toga; 9) menica je tzv. prezentaciona hartija od vrednosti, jer njen imalac može svoje pravo ostvariti samo ako menicu podnese(prezentira) dužniku.

2.3. Elementi menice Menica je formalan pravni posao, izdata u propisanom pismenom obliku, ona se sastoji od izvesnog broja elemenata koji su karakteristični za tu vrstu hartija od vrednosti. Tri elementi mogu biti: 1) bitni, to jest takvi koje menica mora da sarži i 2) nebitni, to jest takvi koje menica može, a ne mora da sadrži. Bitni elementi sopstvene menice. Sopstvena menica, kao obećanje izdavaoca menice da će platiti imaocu menice odreženu sumu novca, mora da sadrži sledeće elemente: 1) označenje da je menica,

220


Poslovno pravo

2) bezuslovno obećanje da će se platiti određena svota novca, 3) označenje dospelosti, 4) mesto gde treba izvršiti isplatu menične svote, 5) ime onoga kome se, ili po čijoj se naredbi, menična svota mora platiti, 6) označenje datuma i mesta gde je sopstvena menica izdata i 7) potpis onoga koji je menicu izdao. Bitni elementi trasirane menice. Trasirana menica, kao nalog izdavaoca menice drugom licu (trasatu) da meničnu svotu isplati imaocu menice, sadrži jedan bitni element više nego sopstvena menica, a to je označenje onog ko treba da isplati meničnu svotu. Prema tome, bitni elementi trasirane menice su: 1) označenje da je menica, 2) bezuslovno obećanje da će se platiti određena svota novca, 3) ime onoga ko treba da isplati meničnu svotu, 4) označenje dospelosti, 5) mesto gde treba izvršiti isplatu menične svote, 6) ime onoga kome se, ili po čijoj se naredbi, menična svota mora platiti, 7) označenje datuma i mesta gde je sopstvena menica izdata i 8) potpis onoga koji je menicu izdao. Navedeni bitni elementi se dele na opšte, personalne, kalendarske i geografske. Opšti bitni elementi menice jesu označenje da je menica i bezuslovni nalog za isplatu određene sume novca. Označenje, da se radi o menici, mora biti uneto u menično pismeno, i to na onom jeziku na kome je menično pismeno. Ovo označenje stavlja se prilikom izdavanja menice, pri čemu treba napomenuti da se menica, po pravilu, izdaje na unapred odštampanom formularu, na kome je ovaj element ve ć označen. Menica se, međutim, može izdati i na običnoj hartiji, s tim što tada mora biti sastavljena u pismenoj formi, mora sadržavati sve bitne elemente, mora biti pogodna za cirkulaciju i propisno taksirana. U trasiranoj menici mora postojati nalog trasanta trasatu za isplatu određene sume novca; ako ovaj nalog ne ispunjava propisane uslove, ne radi se o menici ve ć o građanskoj uputnici. Propisani uslovi jesu: nalog mora biti bezuslovan, mora glasiti na isplatu tačno određene sume novca, suma novca može biti označena u domaćoj ili u stranoj valuti ( ako to nije u suprotnosti sa deviznim propisima), i nalog mora glasiti na plaćanje odjednom, a ne u ratama. Personalni bitni elementi menice su: ime trasata, ime remitenta i potpis trasanta. Označenje imena trasata je, bitni element samo kod trasirane menice. Postoji mogućnost da trasant vuče menicu i na samog sebe, tj. da trasat i trasant budu jedno isto lice, kao i mogu ćnost da više lica u istojmenici budu ozna čena kao trasati. Uz ime navodi se i obavezno adresa trasata. Ozna čenje imena remintenta bitan je element menice iz razloga što je menica, kao što smo videli

Poslovno pravo


221

po pravilu hartija od vrednosti po naredbi. Menica na donosioca ne može postojati zato je potrebno već prilikom izdavanja menice tačno zna ko je remitent. Od velikog značaja, kao bitan element menice je potpis trasanta, jer se stavljanjem toga potpisa na menicu stvara menično-pravna obaveza. potpis obavzeno mora biti svojeručan. Kalendarski bitni elementi su datum izdavanja i rok dospelosti menice. Prema datumu izdavanja se može odrediti rok dospelosti menice, može se ceniti da li je trasant u vreme izdavanja menice imao pasivnu meničnu sposobnost, a ponekad se prema datumu izdavanja određuje koji će se zakon primeniti. Zavisno od dospelosti razlikujemo: 1) Menice po viđenju dospevaju onog momenta kad ih imalac podnese na isplatu, što znači da im praktično, rok dospelosti određuje sam imalac, s tim što taj rok ne može biti duži od godine dana od izdavanja. Međutim, ovaj se rok u izvesnim slučajevima može i produžiti. 2) Menice na određeno vreme po viđenju dospevaju u određenom roku posle njihovog podnošenja na akceptiranje (viđenje), što se označava odgovarajućim izrazom, kao npr: "za dva meseca po viđenju platite...". 3) Menice na određeno vreme od dana izdavanja dospevaju po proteku određenog roka od dana njihovog izdavanja, što se označava određenim izrazom, kao npr:"za dva meseca od danas". 4) Menice na određeni dan dospevaju na tačno određen dan (tzv. dnevne menice), što se označava odgovarajućim izrazima, kao na primer: "platite ovu menicu 1.septembra 2009.godine", ili "početkom", "sredinom", ili "krajem meseca". Menica koja bi imala kakve druge rokove ili bi glasila na dva ili više rokova, bila bi ništava. Trasirana sopstvena menica koja služi kao instrument obezbe đenja plaćanja mora dospevati na tačno određen dan, koji mora pasti u roku od 90 dana od dana nastanka dužničko-poverilačkog odnosa. Ako takva menica služi za obezbe đenje plaćanja po robnom kreditu mora dospevati u roku koji odgovara roku dospelosti kredita. Geografski bitni elementi menice su: označenje mesta izdavanja i označenje mesta plaćanja menice. Mesto izdavanja je od posebnog značaja kod menice koja cirkuliše u međunarodnom prometu, jer ako dođe do sukoba zakona, primenjuje se u mnogim pitanjima zakon zemlje u kojoj je menica izdata. Mesto plaćanja je od posebnog značaja za menice koje cirkulišu u međunarodnom prometu, jer se određena pitanja regulišu prema zakonu koji važi u mestu plaćanja menice. Datum i mesto izdavanja menice označavaju se obično pri vrhu menice, sa leve strane meničnog sloga. Označava se određeno geografsko mesto. Ako mesto izdanja nije izričito određeno, kao mesto izdavanja se smatra ono koje je

222


Poslovno pravo

označeno pored trasatovog imena. Datum izdavanja se odre đuje izričito i precizno. Fakultativni elementi menice. Pored bitnih elemenata, bez kojih nema pravne valjanosti menice, meni čni slog može sadržavati i neke druge uobičajene elemente, koji nisu bitni, ali ipak imaju svoj smisao i svoj pravni značaj. Ima mnogo ovih nebitnih elemenata menice, tzv. meničnih umetaka, a u praksi se najčešće javljaju sledeći: 1) Klauzula o broju meničnih primeraka koja se unosi u meničnu ispravu samo kad se menica izdaje u više istovetnih primeraka, na primer "platite za ovu drugu menicu". Ako se naznači "platite za ovu solo menicu", to znači da se menica ne može izdati u više primeraka. Često se menična svota naznači i brojem iznad meničnog sloga, što se čini da bi se postigla veća preglednost. 2) Klauzulom o moneti izdavalac može odrediti da se menica ima isplatiti u određenoj vrsti novca, domaćeg ili stranog. Ova klauzula važi samo ako je u skladu sa domaćim deviznim propisima. 3) Klauzulom o prezentaciji trasant određuje da se menica mora podneti trasatu na akcept:"podneti menicu na akcept" ili zabranjuje da se ona podnese na akcept "ne podnositi na akcept". 4) Klauzula o izveštaju- "sa izveštajem" ili "bez izveštaja"- poziva trasata da ne akceptira menicu do ne dobije izveštaj kojim mu se objašnjava zašto se na njega vuče menica, u čemu je pokriće, ili pak da akceptira menicu ne čekajući izveštaj. 5) Klauzula o pokriću pokazuje od koga i na koji način trasat dobija naknadu za isplatu menice. Klauzula "vrednost primljena u gotovu" zna či da je trasant, to jest izdavalac menice, primio od remitenta, tj. lica kome meničnu svotu treba isplatiti, odgovarajuću vrednost u novcu. Ta klauzula može glasiti i "vrednost primljena u robi", ili "stavite meni u račun", ili "stavite je u račun N.N-u", itd. 6) Kaluzulom po naredbi ili ne po naredbi, omogu ćuje se, ili se zabranjuje, da se menica prenese na drugo lice(indosira). Ako se stavi klauzula "po naredbi" menica se može prenositi(indosirati), ali ako se stavi klauzula "ne po naredbi", npr."platite N.N-u ali ne po njegovoj naredbi", takva se menica ne može dalje prenositi(indosirati). Takva se klauzula naziva rekta klauzula.

Poslovno pravo


223

7) Klauzulom bez obaveze trasant se može osloboditi obaveze da će menica biti akceptirana i isplaćena. Ona se unosi u menični slog izrazima:"bez obaveze na akcept", "bez regresa", "bez odgovornosti za isplatu", i slično. 75

2.4. Menične radnje U vezi sa meničnom ispravom javlja se niz menično - pravnih poslova, meničnih radnji, koje se preduzimaju sa ciljem da se steknu odre đena prava, odnosno obaveze, ili da se menična prava očuvaju, odnosno ostvare. Najznačajnije menične radnje su sledeće: 1) Izdavanje menice, predstavlja prvu i glavnu meničnu radnju. Sve ostale menične radnje su akcesornog značaja. Menicu izdaje pravno ili fizičko licetrasant kod trasirane menice, a izdavalac kod sopstvene. Menica je izdata kada trasant ili izdavalac stavi na nju svoj potpis i kada je stavi u pravni promet. U vezi sa izdavanjem menice od posebnog značaja su pitanja pasivne menične sposobnosti, tj. sposobnosti nekog lica da preuzme meničnu obavezu, i aktivne menične sposobnosti, tj. sposobnosti nekog lica da bude poverilac po menici. Smatra se da pasivnu sposobnost ima svako poslovno sposobno lice, dok je, u savremenom pravu, aktivna menična sposobnost izjednačena sa pravnom sposobnošću. 2) Imalac menice može svoja menična prava preneti na drugo lice (prenos menice). On to može učiniti po propisima građanskog prava, koji važe za prenos tražbine sa jednog lica na drugo (cesija), a može to učiniti i po propisima meničnog prava. Prenos menice po propisima meničnog prava naziva se indosamentom menice. Taj naziv potiče od italijanskog izraza "in dosso", što znači "na poleđini", jer se prenos menice sa jednog lica na drugo konstatuje na poleđini menice, a izuzetno na produžetku menične isprave, tzv."alonžu". Indosiranje (indosament) je izjava kojom se menična prava prenose sa jednog lica na drugo. Ta izjava obično glasi:"za mene po naredbi N.N-a", uz potpis imaoca menice. Lice koje prenosi menicu zove se indosant, a lice na koje se menica prenosi, i koje postaje novi menični poverilac, naziva se indosatar. Pri prvom indosamentu menicu prenosi lice u čiju je korist menica bila izdata (remitent), jer je ono prvi imalac menice. Pri svakom daljem indosamentu, novi imalac menice (novi indosatar) postaje novi menični poverilac.

75

Videti više u: Antonijević Zoran, Privredno pravo - Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Beograd , 1960.

224


Poslovno pravo

Indosamentom se menica ne može preneti ako se indosiranje izričito zabrani, na primer ako se stavi klauzula "platite N.N-u, ali ne po njegovoj naredbi". Takva menica se zove rekta menica. 3) Imalac menice može podneti menicu licu kome je upućen nalog da isplati meničnu svotu, to jest trasatu, da izjavi hoće li isplatiti meničnu svotu. Ako trasat na menici napiše da će isplatiti meničnu svotu, on je time primio ili akceptirao menicu, izvršio meničnu radnju koja se zove akcept. Akceptiranje menice se obično izražava reč ju "priznajem", "prihvatam" ili nekom sličnom, i potpisom lica koje tu izjavu daje. Akcept se obično stavlja na lice, a može i na poleđinu menice. Menica se može akceptirati i bez ikakve posebne izjave, samo potpisom, ako se potpis stavi na lice menice, jer je u tom slučaju jasno sa kakvim ciljem je potpis stavljen. Ako je dat izričito, akcept se zove puni, a ako je dat samo uz potpis, bez posebnih navoda, to je blanko akcept. Trasat, lice kome je učinjen nalog da plati meničnu svotu, može odbiti da akceptira menicu. Trasat nema nikakvih obaveza po menici sve dok menicu ne potpiše, to jest dok je ne akceptira. Akceptiranje menice je, prema tome, pravo trasata, a ne njegova obaveza. Menicu može akceptirati i neko drugo lice, a ne samo trasat. Menica se može akceptirati u celosti ili samo delimično, za jedan deo menične svote, (potpuni, odnosno delimični akcept). Lice koje menicu akceptira zove se akceptanat. Akceptant je glavni menični dužnik. Imalac menice mora da se prvo njemu obrati za plaćanje menične svote, bez obzira što su za isplatu solidarno odgovorni svi menični potpisnici. Kad akceptant plati menicu, osloba đaju se menične obaveze svi ostali menični potpisnici. 4) Isplata menične svote može se obezbediti putem jemstva, kao što je slučaj sa svakom drugom novčanom obavezom. Jemstvo u meničnom pravu se zove aval. Menični jemac se zove avalista. Menično jemstvo je garancija koju daje neko treće lice, ili neko od potpisnika menice, da će imaocu menice biti isplaćena menična svota i svi troškovi koji bi nastali u vezi sa tim pla ćanjem. Davanju avala po pravilu prethodi poseban sporazum, koji o tome postižu avalista i lice za koje avalista jemči. Do jemstva dolazi zbog izvesnog nepoverenja imaoca menice u sposobnost plaćanja drugih meničnih potpisnika. Avalista ima isti pravni položaj kao i onaj meni čni dućnik za koga on svojim potpisom daje jemstvo. Ako daje aval za akceptanta, njegov je položaj sli čan položaju akceptanta. Otuda avalista odgovara svim sledbenicima onog potpisnika menice za čije obaveze jemči,

Poslovno pravo


225

Aval se daje izrazom"per aval", "kao jemac", ili sli čnim rečima i potpisom avaliste. Aval se može dati i samim potpisom na licu menice. Iz avala treba da se vidi za koga je aval dat, na primer "kao jemac za N.N-a". Ako se ne naznači za koga je aval dat, smatra se da je dat za trasanta. Za pravni položaj avaliste karakteristično je da se isplata od njega može zahtevati i pre nego što je ona tražena od lica za koje avalista jem či. 5) Kada menica dospe za isplatu, to jest kad istekne njen rok dospelosti, imalac menice je dužan da podnese ili prezentira menicu na isplatu meničnom dužniku, i to lično, a samo izuzetno preko zastupnika. S obzirom da je glavni menični dužnik kod trasirane menice akceptant, a kod sopstvene menice izdavalac, imalac menice je dužan da se za isplatu menice obrati najpre njima. Ako menicu isplati glavni dužnik, isplatom i predajom menice prestaju menične obaveze i njih se oslobađaju svi menični potpisnici. Takva se isplata naziva redovnom isplatom. Prilikom isplate menice menični dužnik treba da ispita pravilnost niza indosamenata, to jest da proveri da li je podnosilac menice njen zakoniti imalac. Zato je imalac menice dužan da podnese na uvid menicu dužniku. Meni čni dužnik je, takođe, obavezan da proveri identitet lica koje menicu podnosi na isplatu. 6) Ako glavni menični dužnik odbije da isplati menicu ili ako trasat odbije da akceptira menicu, imalac menice ima pravo da, pod određenim uslovima, od svojih prethodnika na menici, zatraži da je isplate oni. To se njegovo pravo zove regresno pravo. Ono se zasniva na načelu, da sem glavnog meničnog dužnika, za menicu odgovaraju solidarno svi potpisnici menice. Potpisnici menice koji se nalaze u tom slučaju u obavezi prema imaocu menice nazivaju se regresnim dužnicima, a isplata menice sa njihove strane naziva se regresnom ili neredovnom isplatom. U zavisnosti od od razloga zbog koga je izvršen, razlikujemo regres zbog neakceptiranja, regres zbog neisplate menice i regres zbog insolventnosti tresanta, trasata ili akceptanta. U svim slučajevima regresa, poverilac se može obratiti bilo kom potpisniku menice, a isplatu može zahtevati od jednog, nekolicine ili svih potpisnika. Pored zahteva za naplatu menične svote, on može zahtevati i isplatu zakonskih i ugovorenih kamata do dana dospelosti menice, kao i sudskih i drugih troškova koje je imao u vezi sa menicom. Kada jedan od regresnih dužnika isplati meni čnu svotu, on ima pravo da traži da mu bude predata menična isprava sa naznačenjem da je isplata izvršena, i time stiče pravo regresa prema svojim prethodnicima i prema glavnom meni čnom

226


Poslovno pravo

dužniku; tako dolazi do prevaljivanja menične obaveze, s tim što taj proces traje sve dok menicu ne isplati trasant ili akceptant. 7) Kad trasat odbije da akceptira menicu ili kad akceptant odbije da je isplati, može neko treće lice ponuditi isplatu menice, pre nego što je imalac naplati regresnim putem, to jest od regresnih dužnika. Ova je mogućnost predviđena jer isplata menice regresnim putem u izvesnoj meri šteti ugledu potpisnika menice a i troškovi povodom ovog postupka nisu mali. Ovakva isplata menice se naziva meničnom intervencijom, a lice koje umesto drugog akceptira menicu ili je isplati naziva se intervenijent. Intervencija može biti pozivna(ako je sam trasant ili neki od indosanata unapred odredio ko će izvršiti akceptiranje ili isplatu, ako trasat ili akceptant to odbiju), ili spontana (kad neko lice spontano interveniše za nekog meni čnog dužnika). Treba razlikovati i intervenciju zbog neakceptiranja i intervenciju zbog neisplate. Do intervencije zbog neisplate može doći samo ako je glavni dužnik odbio da isplati menicu, ili je isplatu izvršio samo delimi čno, pa je zbog toga bio podignut menični protest. 8) Da bi imalac menice mogao zatražiti isplatu menice putem regresa, dužan je da kod nadležnog suda podigne menični protest, nakon što dužnik odbije da akceptira ili ne plati menicu. Protest je javna isprava kojom nadležni sud, na traženje imaoca menice, utvr đuje da menični obveznik nije izvršio traženu radnju, i ako je imalac menice blagovremeno od njega zatražio da je izvrši. Ako se to lice odazove pozivu, obustavlja se protestni postupak. Ako se ne odazove, sud sastavlja ispravu o protestu i predaje je imaocu menice, da bi on na osnovu nje mogao ostvariti svoja menična prava. Protest menice može podići imalac menice ili njegov punomoćnik, a po određenim uslovima, i imalac duplikata odnosno kopije menice. Ako se protest ne podigne u zakonom predviđenom roku, njen imalac gubi prava prema regresnim dužnicima. Protest se podiže zbog neakceptiranja, zbog neisplate i zbog nedatiranja akcepta, a postoji i tzv. perkvizicioni protest, koji podiže imalac duplikata menice, i kojim traži predaju akceptiranog primerka menice, od lica koje taj primerak poseduje. 9) U slučajevima kad to zahteva bolje obezbeđivanje interesa meničnog poverioca(naročito u prekomorskoj trgovini) može doći do umnožavanja menice, pomoću koga se poverilac obezbeđuje u slučaju uništenja ili gubitka menične isprave. Umnožavanje menice može biti ili izdavanjem njenog duplikata, ili sačinjavanjem njene kopije. Duplikat može izdati samo trasant. Kopiju menice može sačinjavati svaki njen imalac, ali se po kopiji, po pravilu, ne može dobiti ni akcept ni isplata.

Poslovno pravo


227

10) Menični poverilac, koji se bez uspeha obratio glavnom meničnom dužniku, dužan je da o tome uputi poseban izveštaj regresnim dužnicima, koji se na taj način obaveštavaju da je njihova obaveza po menici dospela. Ta se menična radnja naziva notifikacija. Notifikacijom se regresnim dužnicima daje mogućnost da svoje obaveze izvrše bez intervencije suda, čime im se smanjuju troškovi, odnosno kamate. Notifikacija se vrši po podizanju protesta. 11) Menični dužnici su ovlašćeni da prema poveriocu ističu prigovore, i to kako zbog vidljivih nedostataka na menici (objektivni prigovori), bilo što ih određeni dužnik može isticati prema poveriocu jer se zasnivaju na nekom njihovom ličnom odnosu(subjektivni prigovori). 12) Do amortizacije menice može doći ako je ona izgubljena, ukradena, uništena, teško oštećena, i sl. Imalac menice dužan je da se zahtevom za amortizaciju obrati nadležnom sudu, s tim što mora uglavnom izneti sadržinu menice i podneti dokaze da je imao menicu. Sud će tada pozvati lice kod koga se nalazi menica da je podnese u roku od 60 dana, i ako se niko ne javi, doneće rešenje kojim će menicu oglasiti izgubljenom. Na osnovu tog rešenja menični poverilac može ostvariti svoja prava, ali samo prema glavnim meničnim dužnicima. 13) Da bi zaštitio svoja prava, imalac menice može, u određenim slučajevima, podizati menično-pravne tužbe, i to redovnu, protiv glavnih meničnih dužnika, i regresnu, protiv regresnih dužnika. Ako su dužnici od imaoca menice primili neku vrednost, za koju nisu dali protivrednost, smatra se da su se dužnici neosnovano obogatili, i imaocu menice se u tom slučaju priznaje pravo da podigne tužbu zbog njihovog neosnovanog oboga ćenja. U pogledu ove tužbe primenjuju se, međutim, načela obligacionog prava.

2.5. Prestanak meničnih prava i obaveza Menična prava i obaveze prestaju na više načina, i to: 1) isplatom menice, 2) usled zastarelosti, 3) amortizacijom, 4) poništenjem meničnog pismena, 5) novacijom, 6) oproštajem duga, 7) kompenzacijom, 8) konfuzijom, 9) propuštanjem meničnih radnji.

228


Poslovno pravo

Najčešći način prestanka meničnih prava i obaveza je isplata menice. Isplatom se menična prava i obaveze gase, samo ako je isplatu izvršio glavni dužnik; ako su to učinili regresni dužnici, došlo je, u stvari, smo do "prevaljivanja " meni čne obaveze. Pored isplate naročiti značaj ima i zastarelost, s tim što su rokovi zastarelosti u meničnom pravu mnogo kraći za razliku od ustanove zastarelosti u obligacionom pravu. Prava imaoca menice prema glavnom meničnom dužniku, odnosno izdavaocu menice (kod sopstvene menice), zastarevaju u roku od tri godine, ra čunajući od dana dospelosti njihovog ostvarenja. Prava imaoca menice prema indosantu i trasantu zastarevaju u roku od godinu dana. Međutim, ovaj rok počinje da teče tek do dana podizanja protesta. Menično - pravni zahtevi imaoca menice prema avalisti (jemcu) zastarevaju za jednu godinu ili šest meseci, u zavisnosti od toga za koga je aval dat. Zastarelost između regresnih dužnika nastupa u roku od šest meseci od dana iskupljivanja menice.

3. ČEK 3.1. Pojam i karakteristike čeka Ček je, kao i menica, hartija od vrednosti, s tim što uglavnom služi kao sredstvo plaćanja. Ček se može definisati kao "hartija od vrednosti po naredbi kod koje njen izdavalac (trasant) izdaje bezuslovan nalog trasatu da remitentu (korisniku čeka) isplati određenu svotu novca iz trasantovog pokrića kod trasata". Sa menicom ček ima mnogo sličnosti, ali i izvesnih razlika. Najvažnija je već pominjana sličnost da su i menica i ček hartije po naredbi, koje uzdavalac daje trasatu, da isplati određenu svotu novca. Zato se i na ček primenjuju izvesna pravila meničnog prava(samostalnost dužnika, indosament, jemstvo, plaćanje, notifikacija, protest, itd.). Osnovna je razlika u tome što je menica sredstvo kredita, a ček sredstvo plaćanja, i što ček može glasiti i na donosioca, a menica samo po naredbi ili na ime. Ček dospeva uvek po viđenju, a menica na razne načine, itd. Smatra se da podaci o čeku datiruju još iz 16.veka (blagajnička pisma u Holandiji), s tim što je do pojave čeka, onakvog kakav je danas, sredstvo plaćanja, i kao takav ima veliki značaj: izdavanjem čeka se izbegava upotreba gotovog novca, a samim tim se izbegava nagomilavanje novca kod pojedinaca i ubrzava cirkulacija novca. Ček igra značajnu ulogu i u međunarodnom platnom prometu, jer omogućava vršenje raznih finansijskih transakcija između lica koja se nalaze u raznim zemljama. Kao i menica predstavlja strogo formalnu ispravu, koja obavezno mora sadržati bitne elemente, i to sledeće:

Poslovno pravo


229

1) označenje da je ček, napisano u samom tekstu isprave, 2) bezuslovan uput da se isplati određena svota novca iz pokrića lica koje izdaje ček, 3) ime onog koji treba da izvrši isplatu čeka, 4) mesto gde treba da se izvrši isplata, 5) datum i mesto izdanja čeka, 6) potpis onoga koji je ček izdao. Lice koje izdaje ček zove se trasant, lice kome se daje nalog da isplati ček i kod koga trasant ima pokriće zove se trasat (to je uvek banka), a lice u čiju se korist ček izdaje zove se remitent. Trasant mora da ima kod trasata pokriće za ček, i to, po pravilu, na svom tekućem računu.

3.2. Vrste čeka Podela čekova na vrste čini se prema načinu određivnaja imaoca prava i prema nameni čeka. Prema načinu određivanja imaoca prava, čekove delimo na ček na ime, ček po naredbi i ček na donosioca. Ček na ime i ček po naredbi prenose se indosamentom, izuzev u slučaju kad je izričito uneta tzv. rekta klauzula. kao ček na donosioca,smatra se, samo ček koji sadrži klauzulu "platite donosiocu". U pravnom prometu česti su i alternativni ček (ček na kome je ime remitenta, ali pored njega klauzula "ili donosiocu"), i sopstveni trasirani ček (ček kod koga su trasant i remitent isto lice, tj. kada izdavalac izdaje ček na svoje vlastito ime). Prema nameni čekove delimo na sledeće vrste: - isplatni ček, - obračunski ček, - barirani ček, - akreditivni ček, - putnički ček, - dokumentovani ček, - certificirani ček, - ček sa vizom. Ček koji se isplaćuje remitentu po nalogu trasanta, i to u gotovom novcu, naziva se isplatnim čekom. Ovaj ček može biti na ime, po naredbi ili na donosioca, ali se uvek isplaćuje u gotovom novcu. Nasuprot isplatnom čeku, obračunski ili virmanski ček se ne isplaćuje u gotovom novcu. On se izmiruje samo putem obračuna sa trasatom, tj. sa bankom kod koje izdavalac čeka ima pokriće, ili putem obračuna sa onim ko kod trasata takođe ima račun. isplata putem obračuna važi kao i isplata gotovim novcem. Čekovna obaveza je isplaćena kada se izvrši prenos sa računa dužnika na račun

230


Poslovno pravo

poverioca. Ovaj se ček označava klauzulom "samo za obračun", ili nekim sličnim rečima istog značenja, koje se stavljaju na prednju stranu čeka, preko sloga. Ček koji je sa prednje strane precrtan dvema uporednim crtama naziva se precrtani ili barirani ček. Takav ček može biti naplaćen isključivo preko banke. Ako se između te dve linije ispiše naziv određene banke, to znači da se ček može naplatiti samo preko te naznačene banke (posebni precrtaj). Ako između linija nije upisano ime banke (opšti precrtaj), to znači da se ček može naplatiti preko bilo koje banke. Svaki imalac čeka može opši precrtaj pretvoriti u poseban, ako između linija upiše banku prema svojim potrebama, ali obrnuto se ne može postupiti, ne sme se brisati banka koja je već upisana. Kod takozvanog akreditivnog čeka, kao trasat se javlja banka. banka ga izdaje na okrugle iznose. Trasant ga dobije od banke na osnovu otvorenog teku ćeg računa, a upotrebljava ga obično samo za kupovinu određenog proizvoda. Posebnu vrstu čeka predstavlja takozvani putnički ček. Ovaj ček štampa i prodaje banka. Banka izdavanjem čeka uzima obavezu da će ga isplatiti, a pokriće za ček dobija pri prodaji. Kupac ga upotrebljava da njime plati uslugu, robu ili dažbine. Posle toga se kao imalac čeka javlja lice ili preduzeće koje je učinilo uslugu ili prodalo robu. Ono je remitent, ali ne može ček preneti na neko drugo lice. Kupac čeka s e javlja kao trasant, kao lice koje je izdalo ček, a banka koja vrši isplatu po čeku javlja se kao trasat. Specifičnost dokumentovanog čeka u tome je što njegov imalac može da ga naplati samo ako trasatu (banci) podnese određena dokumenta. Za certificirani ček karakteristično je da trasat (banka) na takav ček stavlja "dobar", "ispravan", kojom potvr đuje da trasant raspolaže odgovarajućim pokrićem i da je deo tog pokrića blokiran za isplatu čeka. Njemu je veoma sličan ček sa vizom; i kod njega trasat (banka) potvr đuje da trasant raspolaže dovoljnim pokrićem. ali ne blokira njegov deo za isplatu čeka.

3.3. Čekovne radnje Slično kao kod menice, i kod čeka se preduzimaju određene radnje, s tim što je, s obzirom na prirodu i specifičnosti čeka, broj tih radnji nešto manji nego kod menice. Najvažnije čekovne radnje jesu: 1) izdavanje (trasiranje), 2) indosament, 3) aval, 4) prezentacija, 5) isplata, 6) opoziv, 7) protest,

Poslovno pravo


231

8) regres, 9) tužba, 10) zastarelost. Kad je reč o izdavanju, između menice i čeka nema bitnih razlika, ali se primenjuju i izvesna posebna pravila. Tako, na primer, trasant, u momentu izdavanja čeka, mora kod trasata imati odgovarajuće pokriće, i to u novcu ili novčanom potraživanju (ne u robi ili u hartijama od vrednosti). Izdavanje čeka bez pokrića dovodi do građansko-pravne, pa čak, u nekim slučajevima i do krivične odgovornosti. Kao i kod menice, i kod čeka se prava mogu prenositi sa jednog lica na drugo putem indosamenta. Međutim, od ovog opšteg pravila čine se izvesni izuzeci, te se neke vrste čekova ne mogu prenositi putem indosamenta (rekta čekovi). Čekovi kojima je oduzeto svojstvo prenosivosti putem indosamenta mogu se prenositi putem građansko-pravne cesije. U pogledu forme i vrste indosamenta, primenjuju se uglavnom pravila o menici. I kod čeka se putem jemstva (avala), može obezbediti isplata bilo celog, ili delimičnog iznosa na koji glasi ček. Prema tome aval i kod čeka služi kao sredstvo obezbeđenja prava imaoca čeka. U ulozi avaliste ne može d ase javi trasat, jer bi to u stvari bio akcept, a on kod čeka nije dozvoljen. Prezentacija čeka vrši se u mestu plaćanja, samo jedanput, i to radi isplate. Rok za prezentaciju je od osam do sedamdeset dana, u zavisnosti do toga gde je mesto izdavanja, a gde mesto plaćanja. Isplatu vrši trasat (banka), i to u celosti, ili ako na to korisnik pristane, delimično. Način isplate zavisi od vreste čeka (u gotovom novcu, prenošenjem određene sume sa tekućeg računa trasanta na tekući račun korisnika). Opoziv čeka može se izvršiti samo ako je istekao rok za prezentaciju, a može uslediti i pre njegove dospelosti. Opoziv je, u stvari, zabrana izdavaoca čeka trasatu da isplati već izdati ček. opoziv se obično čini pismeno. Do protesta može doći uglavnom zbog neisplate čeka, zbog neisplate troškova protesta i zbog neizvršenja obračuna. Ustanova regresa prihvaćena je kod čeka iz istih razloga kao i kod menice. Svrha regresa je da se, ukoliko glavni dužnik (trasant) odbije isplatu čeka, imaocu čeka pruži mogućnost ostvarivanja njegovih prava od regresnih dužnika. Da bi imalac čeka mogao da koristi pravo na regres, moraju biti ispunjeni određeni uslovi. Pre svega, imalac čeka mora prethodno da uredno prezentira ček na isplatu: tek ako je isplata odbijena, on može da koristi pravo na regres. Tužbu imalac čeka podiže kada želi da svoje pravo protiv trasanta ili neposrednog indosanta ostvari putem redovne građanske parnice.

232


Poslovno pravo

Pravo na tužbu imaoca čeka se može isključiti. To se postiže, ako se u slog čeka unese odredba da se prava po čeku mogu ostvariti jedino putem regresa. Isto tako se u slog čeka može uneti da se prava po čeku jedino mogu ostvariti putem građanske tužbe. Ustanova zastarelosti predviđena je kod čeka iz istih razloga kao i kod menice, ali sa pojedinim specifičnostima. Osnovna je razlika u tome što su rokovi kod čeka znatno kraći (6 meseci.) Do umnožavanja čeka može doći samo izuzetno, i to samo u slučajevima kada je ček izdat u našoj zemlji a plativ u inostranstvu, i to pod uslovima da ne glasi na donosioca.

4. STVARNOPRAVNE HARTIJE OD VREDNOSTI 4.1. Skladišnica Skladišnica je isprava koju izdaje ovlašćeno skladište, a u kojoj potvr đuje da je o ddeponenta primilo na čuvanje robu koja je u njoj označena i kojom se obavezuje da tu robu izda licu koje je prema njenoj sadržini legitimisano da je primi. Skladišnica je stvarnopravna hartija od vrednosti, nekonstituivna i kauzalna, tradiciona i prezentaciona. Olakšava promet simboli čnim prenosom, ima funkciju smanjenja troškova, isključuje imobilizaciju vrednosti robe za vreme boravka u skladištu. Mogu je izdavati samo ovlašćena skladišta: javna i carinska. S obzirom da predstavlja stvar u njoj naznačenu, izdaje se samo u jednom primerku. Duplikat se može izdati samo ako je original sudski oglašen ništavim. Izdaje se samo n a zahtev ostavodavca. Jednodelna skladišnica se izdaje kao jedinstvena isprava koja u sebi inkorporira pravo svojine na uskladištenoj robi i pravo zaloge. Konstituisanjem založnog prava kod lombardnog kredita, onemogućuje se ostavodavcu raspolaganje uskladištenom robom putem skladišnice. Dvodelna skladišnica omogućuje raspolaganje robom od strane ostavodavca i nakon zalaganja. Sastoji se iz priznanice i založnice. Zakon o obligacionim odnosima isključuje izdavanje skladišnice na donosioca. Prenos skladišnice Skladišnica se prenosi u celini, bez obzira da li je re č o jednodelnoj ili dvodelnoj, na kupca uskladištene robe. Prenos se vrši indosamentom, ako je re č o skladišnici po naredbi i na ime, a cesijom, ako je re č o skladišnici sa rekta klauzulom.

Poslovno pravo


233

Prenosom založnice se konstituiše založno pravo na uskladištenoj robi založnog poverioca, ali i obligaciono pravo potraživanja iz hartije od vrednosti. Prenos založnice se vrši indosamentom i to samo punim. Pošto se prvim indosamentom vrši cepanje skladišnice i konstituisanje jednog novog stvarnog prava na robi, zakon pridaje ovom prenosu poseban značaj. Skladište je dužno da taj prenos upiše u svoj registar i da na samoj založnici zabeleži da je prenos izvršen. Prenos priznanice Ukoliko dolazi do prenosa založnice odvojeno od prenosa priznanice, onda se prenos priznanice vrši posle prenosa založnice. U ovom slučaju je pravo svojine imaoca priznanice opterećeno založnim pravom imaoca založnice. Realizacija prava imaoca založnice čije potraživanje nije izmireno o roku dospelosti, uslovljena je obavezom podizanja protesta prema zakonu o menici. Ako potraživanje imaoca založnice ne bi bilo izmireno nakon podignutog protesta zbog neisplate, on može po porteku osam dana od dospelosti potraživanja tražiti prodaju založene robe.

4.2. Tovarni list Tovarni list je prevozna isprava koja prati robu i koja služi kao dokaz da je zaključen ugovor o prevozu robe u domaćem ili međunarodnom drumskom, vazdušnom ili železničkom saobraćaju. Od konosmana se razlikuje po tome što je konosman uvek hartija od vrednosti, a tovarni list može a ne mora biti izdat sa tim svojstvima. Drugo, tovarni list prati robu i predaje se primaocu. Tovarni list iako nije forma ugovora o prevozu predstavlja dvostrani akt, dok je teretnica jednostrani. Pravilo je da se za svaku pošiljku izdaje poseban tovarni list, ali nije isključeno da se izda jedan za više zajedničkih pošiljki. Minimum obaveznog sadržaja tovarnog lista obuhvata: -

ime i adresu pošiljaoca i prevozioca, označenje imena i adrese primaoca ili klauzule po naredbi ili na donosioca, označenje vrste, sadržaja i količine pošiljke, kao i vrednost pošiljke, opis tereta i ambalaže, mesto opredeljenja.

Postoji prenosivi i neprenosivi tovarni list. Podatke u tovarnom listu unosi po pravilu pošiljalac i on odgovara za njihovu tačnost, bez obzira da li ih je uneo sam ili je to učinio prevozilac, na osnovu podataka koje mu je on saopštio. Kod dokazivanja postojanja i sadržine ugovora o prevozu, tovarni list ima pretpostavljenu dokaznu snagu- strana koja tvrdi da ti podaci nisu tačni mora to i dokazati.

234


Poslovno pravo

4.3. Konosman Konosman je isprava koju brodar izdaje krcatelju na osnovu ugovora o prevozu robe pomorskim putem ili unutrašnjim vodama i u kojoj potvr đuje da je primio na prevoz robu koja je u njoj označena, radi prevoza na određenoj relaciji i izdavanja u luci opredeljenja njenom zakonitom imaocu. Teretnicom brodar potvr đuje da je primio na prevoz robu u njoj označenu. Ona nije ugovor o prevozu, ali je dokaz o postojanju tog ugovora. Teretnica je pismena isprava, prezentaciona hartija od vrednosti, u odnosima izme đu brodara i krcatelja kauzalna hartija od vrednosti. Među česte klauzule koje se unose u konosman spada "paramount" klauzula kojom stranke ugovaraju primenu Briselske konvencije o tertenici. Uobičajeno se uzima da su kod svakog pozivanja na klauzule ugovora o prevozu uključene: - klauzula o zajedničkoj havariji, - opšta klauzula o štrajku, - opšta klauzula o ratu, - o obostranoj odgovornosti za sudar. Izdavanje tertenice je obaveza brodara, ali samo ako je zahtevao krcatelj. Redovno se izdaje kod pomorskog vozarskog ugovora, a ređe kod pomorskog brodarskog ugovora. Ako krcatelj ne traži izdavanje konosmana, brodar mu izdaje potvrdu o tome da je roba ukrcana na brod, ova potvrda nema svojstvo hartije od vrednosti. Teretnica "ukrcano" predstavlja redovan oblik, koju brodar izdaje tek nakon ukrcaja na brod. U modernim uslovima se često događa da se roba preda brodaru i pre nego se ukrca na brod. U ovim slučajevim brodar može izdati teretnicu sa oznakom "primljeno na ukrcaj". Od podvrsta treba napomenuti čistu i nečistu teretnicu, i grupnu i direktnu teretnicu.

Poslovno pravo

235

LITERATURA, ZAKONSKI I DRUGI PROPISI

LITERATURA I Enciklopedije i naučne publikacije 1. Aleksandar Ćirić, Radomir Đurović, Međ unarodno trgovinsko pravo : posebni deo, Niš, 2005.

2. Anali Pravnog fakulteta u Beogradu. 3. Antonijević Zoran, Privredno pravo - Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Beograd , 1960.

4. Antonijević Zoran, Ugovori u privredi, Beograd 1968. 5. Baverlv M. Carl, Currernt Trade Problems of the Developing Nations , u: Petar Sar čević, Hans van Houtte , Legal Issues in International Trade, London/Dordrecht/Boston, 1990. 6. Boško Gospić, Pravo za ekonomiste , Novi Sad 2005. 7. Carić Slavko, Privredno pravo, Novi Sad, 2004. 8. Cottier, Thomas and Mavroidis, C.Petros, Regulatory Barriers and the Principle of Non Discrimination in World Trade Law , Michigan, 2002.

9. Čavoški K, Uvod u pravo, Treće izdanje, Draganić, Beograd, 1999. godina. 10. Dunkley, Graham, The Free Trade Adventure, The Uruguay Round and Globalism – A Critique, Melbourne, 1997.

11. Đurović, R: Međ unarodno privredno pravo, Beograd, 2004. 12. Ekonomska enciklopedija, Savremena administracija, Beograd 1979. 13. Galjak Ilija, Radulović Zoran, Poslovno pravo, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, Beograd, 2011. 14. Gandolfo, Giancarlo, International Trade Theory and Policy, Berlin, Heidelberg, 1998. 15. Herdegen, Matthias, Internationales Munchen,2005.

Wirthschaftsrecht ,

5.Auflage,

236


Poslovno pravo

16. Hudec E. Robert, Essays on the Nature of International Trade Law, London, 2000. 17. Lanović M, Uvod u pravne nauke, Pravni fakultet u Zagrebu, Zagreb, 1934. godina. 18. Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 2006. godina. 19. Lucija Spirović, Ljubiša Dabiš, Trgovinsko pravo, Medjunarodni naučni forum, "Dunav - reka saradnje", Beograd 2008. 20. M. Živković, Međ unarodno privatno pravo – nacionalne kodifikacije , Beograd, 1996. 21. M.Dika, G.Knežević, S.Stojanović, K omentar Zakona o međ unarodnom privatnom pravu i postupku , Beograd, 1991.

22. M.Stanivuković, Praktikum za međ unarodno privatno pravo, Novi Sad 2004. 23. M.Živković, M.Stanivuković, Međ unarodno privatno pravo, Beograd, 2006. 24. Matthias Herdegen, Internationales Wirtschaftsrecht, 3. Auflage, Munchen, 2002. 25. Mladen Draškić, Maja Stanivuković, Međ unarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 2005.

26. Opšta enciklopedija, Larousse, Beograd, 1973. godina. 27. Perović Slobodan, Obligaciono pravo, Privredna štampa, Beograd, 1980. 28. Pravna enciklopedija, Savremena administracija, Beograd, 1979. 29. Radomir Đurović, Aleksandar Ćirić, Međ unarodno trgovinsko pravo : opšti deo, Niš, 2005.

30. Radovan Vukadinović, Međ unarodno poslovno pravo: opšti deo, Kragujevac 2005. 31. Ray August, International Business Law, IV izdanje, Njujork, 2004. 32. Slobodan Vučičević, Pravo za ekonomiste , Kobdom-Kovin, Beograd 2004.

Poslovno pravo


237

33. Stanković, V. V. Vodinelić, Uvodu građ ansko pravo, prva knjiga, Beograd, 1992. 34. T.Varadi, B.Bordaš, G.Knežević, Međ unarodno privatno pravo, Beograd, 2002. 35. Tibor Varadi, Bernadet Bordaš, Gašo Knežević, Međ unarodno privatno pravo, Forum, Novi Sad 2003.

36. Vasić R., K.Čavoški, Uvod u pravo II, Beograd, 1997. 37. Vasiljević M., Poslovno pravo, Pravni fakultet, Beograd, 1997. 38. Vasiljević Mirko, Kompanijsko pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu - Centar za publikacije, Beograd 2005. 39. Vasiljević Mirko, Trgovinsko pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu - Centar za publikacije, Beograd 2006. 40. Vitomir Popović, Radovan Vukadinović, Međ unarodno poslovno pravo: opšti deo, Banja Luka-Kragujevac, 2005.

II Zakonski i drugi propisi 1) Zakon o obligacionim odnosima (Sl. list SFRJ, br.29/78, 39/85, 45/89, 57/89, i Sl. list SRJ, br.31/93); 2) Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa (Sl. list br. 6/80, 36/90, Sl. list SRJ br. 29/96); 3) Zakon o privrednim društvima (Službeni glasnik RS, 125/04); 4) Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata (Službeni list SR.47/06 ); 5) Zakon o stečaju (Sl. glasnik RS 104/09); 6) Zakon o bankama i drugim finansijskim organizacijama(Sl.list SRJ, 32/93, 24/94, 61/95, 28/96, 44/99, 36/02, 37/02, 72/03, 61/05); 7) Zakon o osiguranju (Službeni glasnik RS, 55/04); 8) Zakon o zadrugama (Sl.list SRJ, 41/96, 12/98 i Službeni glasnik RS, 57/89 i 46/95); 9) Zakon o računovodstvu i reviziji (Sl.list SRJ, 71/02); 10) Zakon o Narodnoj banci Srbije (Službeni glasnik RS, 71/03, 55/04, 85/05 – dr. zakon i 44/10 ); 11) Zakon o koncesijama (Sl. glasnik RS, 55/03); 12) Zakon o parničnom postupku (Službeni glasnik RS, 125/04);

238


Poslovno pravo

13) Zakon o izvršnom postupku (Službeni glasnik RS, 125/04); 14) Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi (Sl.list SRJ, 12/98); 15) Zakon o privrednim komorama (Službeni glasnikRS, 65/01); 16) Zakon o privrednim komorama (Službeni glasnik RS, 65/01); 17) Zakon o porezu na dobit preduzeća (Službeni glasnik RS, 25/01, 80/02, 43/03, 84/04); 18) Opšte uzanse za promet robom (Službeni list FNRJ, 15/54); 19) Zakon o menici (Službeni list FNRJ, 104/46 i Službeni list SFRJ, 16/65, 54/70, 57/89); 20) Zakon o čeku (Službeni list FNRJ, 105/46 i Službeni list SFRJ, 12/65, 50/71, 52/73); 21) Zakon o stranim ulaganjima (Sl.list SRJ, br. 32/93, 50/93, 41/94, 29/96, 37/2002, i Službeni glasnik RS, br. 85/2005, i 101/2005); 22) Zakon o platnom prometu (Sl. list SRJ, br.3/2002, 5/2003, i Sl. glasnik RS, br.43/2004); 23) Zakon o bankama i drugim finansijskim organizacijama (Sl.list SRJ, br.32/93, 24/94, 5/95- Osluka SUS, 61/95, 28/96- dr. zakon 44/99, 36/2002, 37/2002ispr. i Sl. glasnik RS, br. 72/2003, 61/2005 i 101/2005); 24) Zakon o međunarodnom prevozu u drumaskom saobraćaju (SL.list SRJ, br. 60/98, 5/99-ispr.44/99, 74/99, 4/2000-ispr. i Službeni glasnik RS, br. 101/2005.); 25) Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju (Sl. list SRJ, br. 26/95); 26) Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju (Sl. list SRJ, br.26/95); 27) Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi (Sl. list SRJ, br.12/98, 44/99, 74/99, 73/2000, i Službeni glasnik RS, br.53/93, 67/93, 48/94 i 101/2005.); 28) Zakon o unutrašnjoj plovidbi (Sl.glasnik SRS, br. 54/90, i Sl. glasnik RS, br.53/93, 67/93, 48/94, 101/2005); 29) Zakon o planiranju i izgradnji (Sl.glasnik RS, br. 47/2003); 30) Zakon o koncesijama (Sl. glasnik RS, br. 65/2001); 31) Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa ( Sl. glasnik RS, br. 20/2000, 25/2002); 32) Zakon o privatizaciji (Sl. glasnik RS, br. 39/2001,18/2003, 45/2005); 33) Zakon o Agenciji za privatizaciju (Sl. glasnik RS, br.38/2001 i 135/2004); 34) Zakon o finansijskom lizingu (Sl.glasnik RS, br.55/2003, 61/2005); 35) Zakon o agenciji za privredne registre (Sl.glasnik RS, br. 5572004); 36) Zakon o osiguranju imovine i lica (SL.list SRJ, br. 30/96, 57/98, 53/99, 55/99, i Sl. glasnik RS, br. 55/2004, 70/2004.); 37) Zakon o zaštiti konkurencije (Sl. glasnik RS, br. 79/2005); 38) Zakon o železnici (Sl. glasnik RS, br. 18/2005); 39) Zakon o visokom obrazovanju Republike srbije objavljen u ''Službenom glasniku Republike Srbije br. 76 od 2. septembra 2005. Godine

PRILOZI

Poslovno pravo

PRILOZI

241

PRILOG br.1

UGOVOR O PRODAJI ROBE zaključen ______godine između: 1) Društva__________iz ______,koje zastupa _______(u daljem tekstu:prodavac) i 2) Društva__________iz_______, koje zastupa _______(u daljem tekstu:kupac) Član 1.

Prodavac prodaje kupcu____kubnih metara jasenovog građevinskog drveta (u daljem tekstu: roba) prve klase. Član 2.

Prodavac se obavezuje da isporuči robu franko stovarište kupca, u roku od __ dana od zaključenja ovog ugovora. Član 3.

Ako prodavac ne isporuči kupcu robu u utvr đenom roku, dužan je da mu za svaki dan zakašnjenja plati__% od vrednosti robe. Član 4.

Cena po kubnom metru drveta iznosi_____dinara, a za ukupno ugovorenu količinu iznosi ______dinara. Kupac se obavezuje da ugovorenu cenu plati na račun prodavca broj______kod______banke, u roku od___dana prijema fakture prodavca i izvršene isporuke robe. U slučaju docnje sa plaćanjem cene, kupac je dužan da prodavcu plati zakonom određenu zateznu kamatu. Član 5.

Troškovi transporta, utovara i odiguranja robe pri otpremi padaju na teret prodavca, a troškovi istovara na teret kupca.

242

PRILOZI

Poslovno pravo

Član 6.

Rizik slučajne propasti i oštećenja robe prelazi na kupca u momentu njenog preuzimanja. Kupac će pregledati isporučenu robu u prisustvu predstavnika prodavca. Član 7.

O vidljivim nedostacima robe kupac je dužan obavestiti prodavca bez odlaganja. Član 8.

Za sve što ovim ugovorom nije izričito regulisano, primeniće se odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Član 9.

Eventualne sporove iz ovog ugovora rešavaće stvarno nadležan sud u ________ Član 10.

Ugovor je sačinjen u ___istovetna primerka, po ___za obe strane. za PRODAVCA

_______________

za KUPCA

______________

Poslovno pravo

PRILOZI

243

PRILOG br.2

UGOVOR O KOMISIONU zaključen dana__________u __________ između: 1) Ugovarača_________________iz____________kao Komisionara i 2) Ugovarača_________________iz____________kao Komitenta kako sledi: Član 1.

1) Ugovarač ___________kao komisionar se obavezuje da u svoje ime a za račun komitenta proda sledeću robu:_______________________________po ceni od __________dinara. Član 2.

Komintent ovlašćuje komisionara da može u slučaju povoljne prodaje 50% robe prodati na kredit. Isto tako u slučaju da berzanska cena, odnosno tržišna bude niža od cene u tač. 1. ovog ugovora, komisionar ima pravo na manju od ove dve cene. Član 3.

Komisonar je dužan da obaveštava komitenta o svim okolnostima koje su od značaja za prodaju robe, kao i o svim promenama i opasnostima od ošte ćenja ili kvarljivosti robe, a ako nema vremena da sačeka uputstvo komintenta, komisionar je ovlašćen da robu proda na najpogodniji način. Član 4.

Komisionar se obavezuje da odmah po zaključenju ugovora o kupoprodaji obavesti komitenta i upozna ga sa uslovima ove prodaje i položi ra čun o obavljenom poslu najkasnije_____dana po obavljenom poslu. Član 5.

Komitent se obavezuje da an ime komisionareve provizije plati____% od bruto cene prodate robe.

244

PRILOZI

Poslovno pravo

Član 6.

Komitent je obavezan da naknadi komisionaru sve troškove koji su bili potrebni sa kamatom___% od dana kad su učinjeni. Isto tako komitent je dužan da plati naknadu za koriš ćenje njegovog skladišta (magacina) i upotrebu transportnih sredstava. Član 7.

Ugovorne strane mogu raskinuti ovaj ugovor zbog_________________sa otkaznim rokom od _________dana. Član 8.

U slučaju spora po odredbama ovog ugovora nadležan je sud u __________. Član 9.

Ovaj ugovor je sačinjen u _______istovetna primerka od kojih svaka ugovorna strana zadržava po ________primeraka.

KOMISIONAR _______________

KOMINTENT _______________

Poslovno pravo

PRILOZI

245

PRILOG br.3

UGOVOR O POSREDOVANJU Ugovorne strane: 1) Preduzeće___________iz_____________, koga zastupa_______________ (u daljem tekstu: Nalogodavac), sa jedne strane i 2)__________________________iz___________ (u daljem tekstu: Posrednik), sa druge strane, usaglasili su se kako sledi: Član 1.

Posrednik preuzima obavezu da sa pažnjom dobrog privrednika dovede u vezu nalogodavca sa firmom_____________iz_____________radi zaklju čenja ugovora o prodaji robe, prema specifikaciji koja je sastavni deo ovog ugovora, a u roku od______dana od dana zaključenja ovog ugovora. Član 2.

Posrednik nema ovlašćenja da za nalogodavca primi ispunjenje obaveze iz zaključenog ugovora sklopljenog njegovim posredovanjem. Član 3.

Nalogodavac ne može da opozove nalog, a posrednik je dužan da posreduje i u pregovorima za zaključenje ugovora, ali ne odgovara ako do njega dođe i pored njegovog zalaganja. Član 4.

Nalogodavac se obavezuje da za izvršene poslove isplati posredniku troškove koje je imao i naknadu koja je dogovorena u iznosu od _____dinara. Član 5.

Posrednik se obavezuje da Nalogodavca obaveštava o svim okolnostima koej su od značaja za izvršenje posredničkog posla.

246

PRILOZI

Poslovno pravo

Član 6.

Obostranim sporazumom stranaka ugovoreno je da se ovaj ugovor može raskinuti samo putem pismenog otkaza, sa otkaznim rokom od _____dana. Član 7.

Na pitanja koja nisu uređena ovim ugovorom primenjivaće se odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Član 8.

U slučaju spora stranke su ugovorile nadležnost____________suda u _______. Član 9.

Ugovor je sačinjen u ____primeraka, te svaka ugovorna strana zadržava za sebe po ___primerka. U_________________ ______________godine

POSREDNIK

NALOGODAVAC

__________________

_________________

Poslovno pravo

PRILOZI

247

PRILOG br.4

UGOVOR O TRGOVINSKOM ZASTUPANJU zaključen__________godine između: 1) Privredno društvo___________iz___________koje zastupa__________ (u daljem tekstu: nalogodavac) i 2) Privredno društvo___________iz___________koje zastupa__________ ( u daljem tekstu: zastupnik) Član 1.

Ovim ugovorom nalogodavac poverava zastupniku obavljanje poslova u vezi prodaje njegove robe__________na domaćem tržištu. Član 2.

Zastupnik se obavezuje da robu iz člana 1. ovog ugovora prodaje po ceni od__________dinara za ________, franko__________. Član 3.

Ugovorne strane su se sporazumele da nalogodavac može ovlastiti drugog trgovinskog zastupnika da prodaje robu iz člana 1. ugovora na istom područ ju i po istim cenama. Član 4.

Zastupnik se obavezuje da bez pristanka nalogodavca ne može preuzeti obavljanje iste vrste poslova za drugog nalogodavca na ugovorenom podru č ju. Član 5.

Nalogodavac se obavezuje da zastupniku plaća proviziju u visini___% od vrednosti ugovora.

248

PRILOZI

Poslovno pravo

Član 6.

Zastupnik se obavezuje da čuva nalogodavčeve poslovne tajne koje sazna u vezi sa poverenim poslom. U cilju zaštite interesa nalogodavca zastupnik može da preduzima potrebne mere obezbeđenja. Član 7.

Zastupnik može zaključivati ugovore u ime i za račun nalogodavca ako je za to od njega dobio generalno ili specijalno ovlašćenje. Član 8.

Pravo na proviziju iz člana 5. ugovora zastupnik stiče po izvršenju ugovora. Ukoliko ugovor ostane neizvršen, zastupnik ima pravo na proviziju ako je do neizvršenja došlo iz uzroka koji su na strani nalogodavca. Član 9.

Ukoliko po ovlašćenju nalogodavca zastupnik naplati njegovo potraživanje, nalogodavac će mu platiti posebnu nagradu u visini_____% naplaćene svote. Član 10.

Zastupnik nema pravo naplate redovnih troškova. On ima pravo na naknadu posebnih troškova koje je u činio u korist nalogodavca ili po njegovom nalogu. Član 11.

Ovaj ugovor se zaključuje na određeno vreme, do____________. Ukoliko se ugovor prećutno produži, on prerasta u ugovor o trgovinskom zastupanju na neodređeno vreme. Član 12.

Po prestanku ovog ugovora, zastupnik se obavezuje da nalogodavcu vrati sve stvari koje mu je ovaj predao na upotrebu za vreme trajanja ugovora. Član 13.

Za sve što nije izričito regulisano ovim ugovorom, primeniće se odredbe Zakona o obligacionim odnosima.

Poslovno pravo

PRILOZI

249

Član 14.

Eventualne sporove iz ovog ugovora rešavaće stvarno nadležan sud u ______. Član 15.

Ugovor je sačinjen u ____istovetna primerka, po____za obe ugovorne strane.

ZASTUPNIK

NALOGODAVAC

________________

________________

250

PRILOZI

Poslovno pravo

PRILOG br.5

UGOVOR O KONTROLI ROBE zaključen dana_______u _________između: 1) Privredno društvo _____________,iz_________________, koga zastupa____________ (u daljem tekstu: Naručilac kontrole, Komitent), s jedne strane i 2) Privredno društvo _____________, iz ________________, koga zastupa____________ ( u daljem tekstu: Vršilac kontrole), s druge strane, kako sledi: Član 1.

Vršilac kontrole se obavezuje da u svoje ime i za račun naručioca kontrole izvrši ugovorenu kontrolu robe u pogledu njenih svojstava po kvalitetu i kvantitetu, i to:___________, o čemu će izdati sertifikat. Sertifikat sadrži stručni nalaz da kontrolisana roba u svemu odgovara ugovorenim uslovima isporuke, te za taj stručni nalaz vršilac kontrole jemči. Kontrola će se obaviti u vremenu od______do______. Član 2.

Naručilac kontrole je dužan da vršiocu kontrole preda uzorke robe i to:_________________________________________________________. Za izvršenu kontrolu, naručilac se obavezuje da isplati vršiocu kontrole naknadu u iznosu od _________dinara, i naknadu svih nužnih troškova, u roku od ____dana po prijemu fakture na njegov žiro račun kod ________banke. Ugovorne strane su saglasne da vršilac kontrole, u cilju obezbe đenja naplate, ima pravo zaloge na robi koja je predmet ovog ugovora. Član 3.

U slučaju eventualnog spora, ugovorne strane su saglasne da se njegovo rešavanje poveri Privrednom sudu u ___________________.

Poslovno pravo

PRILOZI

251

Član 4.

Ovaj ugovor je sačinjen u ___primeraka, od kojih svaka strana zadržava za sebe po ___primerka.

NARUČILAC _____________

VRŠILAC KONTROLE ____________________

252

PRILOZI

Poslovno pravo

PRILOG br.6

UGOVOR O USKLADIŠTENJU ROBE zaključen dana______________god. između: 1)______________________, sa sedištem u ul.____________________ (u daljem tekstu Ostavodavac), koga zastupa_____________________________ i 2)______________________, sa sedištem u ul.____________________ (u daljem tekstu Skladištar), koga zastupa_______________________________ Ugovorne strane su se saglasile o sledećem: Član 1.

Ostavodavac predaje Skladištaru robu, s tim da je Skladištar primi i čuva u svom skladištu u ________________, ul._______________, (ostavodavac ima jedini pravo raspolaganja pečatom preduzeća upućenim skladištaru) i to: _____________(vrsta robe), količina____, ukupne vrednosti od ___________. Član 2.

Skladištenje robe navedene u članu 1 ovog Ugovora vrši se na određeno vreme i to do____________god. Član 3.

Ostavodavac se obavezuje da za uslugu uskladištenja robe iz čl.1 plati Skladištaru iznos od din.______po________što ukupno iznosi________. Pla ćanje se vrši ___________________. Protekom u Ugovoru određenog vremena Ostavodavac ima obavezu da uskladištenu robu preuzme. Član 4.

Skladištar se obavezuje da obezbedi potrebne uslove za uskladištenje robe iz člana 1. ovog Ugovora i da je čuva sa pažnjom dobrog privrednika. Član 5.

Skladištar se obavezuje da Ostavodavcu plati svu štetu na robi iz člana 1.ovog Ugovora, koja je nastala kao rezultat loše organizacije skladištenja u skladištu.

Poslovno pravo

253

PRILOZI

Član 6.

Ostavodavac se obavezuje da robu iz člana 1. ovog Ugovora osigura od štete ili uništenja za sve vreme trajanja ovog Ugovora. Član 7.

Ugovorne strane su se sporazumele da se ovaj Ugovor može raskinuti i pre roka utvr đenog u članu 2. ovog Ugovora, u slučaju kad Ostavodavac nije zadovoljan uslovima skladištenja skladištara. Član 8.

za sve što nije predviđeno ovim Ugovorom primenjuju se odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Član 9.

Sve eventualne sporove iz ovog Ugovora ugovorne strane će prvenstveno rešavati sporazumno, a u protivnom spor se rešava kod Trgovinskog suda u ___________. Član 10.


OSTAVODAVAC

SKLADIŠTAR

__________________

____________________

254

PRILOZI

Poslovno pravo

PRILOG br.7

UGOVOR O ŠPEDICIJI zaključen ______godine između: 1) Društva________________iz _________,koje zastupa __________ (u daljem tekstu:komitent) i 2) Društva________________iz__________, koje zastupa __________ (u daljem tekstu:špediter) Član 1.

Ovim ugovorom komitent i špediter uređuju međusobne obaveze povodom obavljanja špediterskog i carinskog posredovanja. Član 2.

Komitent je dužan da za svaku pošiljku preda pismenu dispoziciju o robi. Dispozicija sadrži: sve podatke o robi i uslovima transporta; uputstva u pogledu postupka i specifičnih osobina robe kod pojedinačnih delova u vezi organizacije transporta; uputstva u postupku carinjenja robe. U hitnim slučajevima komitent može dispoziciju o robi saopštiti usmeno, neposredno ili telefonom, ali je dužan da je pismeno potvrdi istog, ili najkasnije sledećeg radnog dana. Član 3.

Špediter osigurava robu prema izričitom nalogu komitenta. U nalogu za osiguranje komitent označava rizike i vrednosti na koje će se roba osigurati. Član 4.

Za obavljanje poslova špediterskog i carinskog posredovanja komitent će špediteru platiti naknadu u iznosu od ____________dinara.

Poslovno pravo

255

PRILOZI

Član 5.

Obračun obavljenih usluga sa priloženim carinskim, osiguravaju ćim i drugim ispravama špediter će dostaviti komitentu najkasnije u roku od ___dana po izvršenoj usluzi. Član 6.

Špediter je dužan da štiti interese komitenta i da postupa sa pažnjom dobrog privrednika. Član 7.

Za sve što nije izričito regulisano ovim ugovorom, primenjivaće se odredbe Zakona o obligacionim odnosima i opših uslova poslovanja špediterskih i carinskih organizacija. Član 8.

Eventualne sporove iz ovog ugovora rešavaće stvarno nadležan sud u _______ Član 9.


KOMITENT __________________

ŠPEDITER ________________

256

PRILOZI

Poslovno pravo

PRILOG br.8

UGOVOR O ORGANIZOVANJU PUTOVANJA zaključen dana ___________godine između: 1) Turističke agencije____________iz____________, koju zastupa_____________ ( u daljem tekstu: organizator) i 2)_________________________iz___________________(u daljem tekstu:putnik) Član 1.

Organizator se obavezuje da organizuje za putnika posetu turisti čkoj priredbi________u________koja se održava od __________do__________godine. Član 2.

Usluge organizatora iz ovog ugovora obuhvataju: - organizaciju autobuskog prevoza na relaciji od _________do_______i nazad; - ulaznicu za turističku priredbu i - kraće razgledanje kulturno - istorijskih znamenitosti mesta_____________. Član 3.

Usluge iz ovog ugovora organizator je dužan da izvrši stru čno, uz poštovanje programa putovanja, opštih i posebnih uslova putovanja u skladu sa ovim ugovorom. Član 4.

Potpisivanjem ovog ugovora putnik prihvata program putovanja, opšte i posebne uslove putovanja organizatora, koji su sastvani deo ovog ugovora. Član 5.

Organizator se obavezuje da neposredno po zaključenju ovog ugovora preda putniku pravilno popunjenu potvrdu o putovanju, sa svim elementima propisanim u članu 860. Zakona o obligacionim odnosima.

Poslovno pravo

PRILOZI

257

Član 6.

Organizator je dužan da ugovorene usluge izvrši brižljivo u skladu sa dobrim turističkim običajima i da se stara o pravima i interesima putnika. Član 7.

Organizator je dužan da putniku pruži potrebna obaveštenja o cenama i uslovima prevoza, boravka i posebnih usluga, kao i o drugim činjenicama relevantnim za putnika. Član 8.

Obaveštenja o putniku, njegovom kretanju i prtljagu, organizator može davati trećim licima samo sa odobrenjenjem putnika ili na zahtev nadležnog organa. Član 9.

Organizator odgovara za štetu koju prouzrokuje putniku zbog neizvršenja, nepotpunog ili nekvalitetnog izvršenja obaveza iz ugovora. Član 10.

Cena usluga iz ovog ugovora iznosi ukupno__________dinara. Putnik je obavezan da cenu plati odmah po zaključenju ugovora. Organizator može da poveća cenu samo u slučaju povećanja cene prevoza. Član 11.

Ugovorne strane mogu odustati od ugovora u slučajevim ai na način koji su utvr đeni opštim i posebnim uslovima organizatora. Član 12.

Izmene u programu putovanja organizator može vršiti samo ako su prouzrokovane vanrednim okolnostima koje on nije mogao predvideti, izbeći ili otkloniti. Član 13.

Za sve što nije izričito regulisano ovim ugovorom, primenjivaće se odredbe Zakona o obligacionim odnosima.

258

PRILOZI

Poslovno pravo

Član 14.

Eventualne sporove iz ovog ugovora rešavaće stvarno nadležan sud u _______ Član 15.

Ugovor je sačinjen u ____istovetna primerka,___za organizatora, a ___za putnika. Prilozi: - program putovanja, - opšti i posebni uslovi organizatora

ORGANIZATOR _______________

PUTNIK ______________

Poslovno pravo

PRILOZI

259

PRILOG br.9

UGOVOR O ALOTMANU zaključen____________godine između: 1) Privrednog društva_________iz_________koje zastupa________________ (u daljem tekstu: turistička agencija) i 2) Privredno društvo_______________iz____________koje zastupa______________ (u daljem tekstu: ugostitelj) Član 1.

Ovim ugovorom ugostitelj se obavezuje da će turističkoj agenciji u periodu od ____do____ godine ostaviti na raspolaganje ____soba u objektu______________i da će licima koje uputi turistička agencija pružiti sledeće ugostiteljske usluge:___________________________________________. Član 2.

Ugostitelj se obavezuje da turističkoj agenciji plati proviziju od ___% od vrednosti ugovorenih aranžmana, za pomoć u angažovanju ugostiteljskih kapaciteta i plasmanu usluga iz prethodnog člana. Član 3.

Turistička agencija se obavezuje: - da obezbedi, ili nastoji da obezbedi popunjavanje angažovanih ugostiteljskih kapaciteta; - da redovno obaveštava ugostitelja o toku popunjavanja ugostiteljskih kapaciteta; - da u slučaju nemogućnosti popunjavanja ugostiteljskih kapaciteta, o tome blagovremeno obavesti ugostitelja; - da blagovremeno ugostitelju dostavi listu gostiju sa pregledom ugovorenih usluga; - da u slučaju nepopunjavanja ugostiteljskih kapaciteta, odredi rok do kojeg ugostitelj može njime slobodno raspolagati; - da se pridržava ugovorenih cena za popunjavanje angažovanih ugostiteljskih kapaciteta; - da licima koje upućuje u angažovane ugostiteljske kapacitete izdaje vau čere, kojim aoni dokazuju da su klijenti turisti čke agencije;

260

PRILOZI

Poslovno pravo

- da na osnovu izdatih vaučera zajedno sa ugostiteljem sačini obračun uzajamnih potraživanja. Član 4.

Ugostitelj se obavezuje: - da obezbedi korišćenje ugostiteljskih kapaciteta i usluga iz člana 1. ugovora, - da pruži ugovoreni kvalitet usluga licima koej upućuje turistička agencija; - da ne zaključi sa drugom turističkom agencijom ugovore o angažovanju ugostiteljskih kapaciteta koji su rezervisani na osnovu ovog ugovora; - da u slučaju promene cena, o tome obavesti turističku agenciju_____dana unapred; - da uredno plaća turističkoj agenciji ugovorenu proviziju i troškove. Član 5.

Turistička agencija može privremeno odustati od korišćenja angažovanih ugostiteljskih kapaciteta bez raskida ovog ugovora. Ona nema obavezu naknade štete ukoliko u roku od ____dana od ____pošalje pismeno obaveštenje ugostitelju o odustajanju od korišćenja kapaciteta u određenom periodu. Ako obaveštenje nije poslato u roku iz gornjeg stava, ugostitelj ima pravo na naknadu štete. Član 6.

Ugovorne strane utvr đuju dnevnu cenu po gostu u ugostiteljskom objektu od _____dinara. Na cenu iz prethodnog stava ugostitelj odobrava popust od _____% za _____. Do promene cene iz stava 1. ovog člana može doći po uslovima___________ Član 7.

Turistička agencija je dužna da ugostitelju isplati ugovorenu cenu za usluge najkasnije u roku od ___dana od izvršene usluge. Član 8.

Turistička agencija je dužna ugostitelju isplati avans u visini____% ugovorene cene u roku od____dana od dana upućivanja gostiju ugostitelju.

Poslovno pravo

261

PRILOZI

Član 9.

Za izvršene usluge u angažovanju ugostiteljskih kapaciteta, ugostitelj je dužan da turističkoj agenciji isplati provziju od __% cene izvršenih ugostiteljskih usluga. Ugostitelj proviziju isplaćuje odmah po naplati ugostiteljskih usluga, a najkasnije u roku od__dana po naplati. Član 10.

Za sve što nije izričito regulisano voim ugovorom, primenjivaće se odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Član 11.

Eventualne sporove iz ovog ugovora rešavaće stvarno nadležan sud u ______. Član 12.

Ugovor je sačinjen u ___istovetna primerka, po___za obe ugovorne strane.

za TURISTIČKU AGENCIJU ________________________

za UGOSTITELJA ____________________

262

PRILOZI

Poslovno pravo

PRILOG br.10

UGOVOR O GRAĐENJU zaključen_________godine između: 1) Privrednog društva___________iz____________, koje zastupa_____________ ( u daljem tekstu: investitor) i 2) Privrednog društva___________iz___________, koje zastupa_______________ ( u daljem tekstu: izvođač) Član 1.

Ovim ugovorom investitor poverava izvođaču da izvede građevinske radove na objektu____________ u ____________. Objekat se gradi na zemljištu investitora označenom u građevinskoj dozvoli broj______izdatoj______godine od organa opštine_____________. Član 2.

radove iz ovog ugovora izvođač će izvoditi na odnovu investiciono - tehničke dokumentacije koja je sastavni deo ovog ugovora. Građevinski projekat sa popisom radova i predračun izvođača radova određuju obim, vrstu, standarde i kvalitet radova. oni čine sastavni deo ovog ugovora. Ugovoreni radovi mogu se tokom izvođenja menjati samo pismenim nalogom investitiora, uz saglasnost obe ugovorne strane za koju važi pismena forma. Član 3.

Izvođač je dužan da ugovorene građevinske radove obavi tačno prema građevinskom projektu, popisu i predračunu, stručno, u skladu sa propisima, pravilima struke i građevinskim uzansama. Član 4.

Ugovorne strane utvr đuju da će građevinski radovi otpočeti________godine, a da će biti završeni najkasnije do__________godine. Član 5.

Za prekoračenje ugovorenih rokova investitor naplaćuje ugovornu kaznu od ___promila za svaki dan zakašnjenja, a najviše do ___% vrednosti ugovorenih radova.

Poslovno pravo

PRILOZI

263

Član 6.

Rokovi ugovoreni u članu 4. ugovora produžiće se u sledećim slučajevima: - ako investitor ne preda blagovremeno izvođaču ugovorenu investiciono tehničku dokumentaciju; - ako investitor ne uvede blagovremeno izvođača u posed zemljišta; - ako investitor ne obezbedi potrebne uplate; - ako se obim radova poveća za više od __%; - ako se promeni građevinski projekat. Ugovoreni rok se automatski produžava za vreme kašnjenja ili smetnji izazvanih višom silom. Član 7.

Izvođač može raskinuti ugovor ako investitor naloži obustavu radova ili se oni prekinu bez krivice izvođača za više od ___dana. U gornjem slučaju investitor je dužan da izvođaču plati troškove koje je imao do raskida, srazmeran deo naknade za izvedene gra đevinske radove i naknadu prouzrokovane štete. Član 8.

Vrednost ugovorenih radova na dan zaključenja ugovora iznosi_____dinara. Ona je utvr đena na osnovu obračuna izvođača prihvaćenog od strane investitora. Član 9.

Građevinski radovi koje nije moguće podvesti pod važeće građevinske norme računaju se kao režijski radovi. Režijski radovi se obračunavaju prema stvarnom broju odrađenih časova, količini materijala, transportnim i mašinskim uslugama. Član 10.

Izvođač će obaviti zanatske i instalacijske radove po cenama iz predra čuna. ti radovi se obračunavaju po fakturisanoj ceni izvođača, uz dodatak ___% za pokriće njegovih troškova. Član 11.

Investitor prilikom zaključenja ovog ugovora predaje izvođaču sledeću dokumentaciju: - građevinsku dozvolu;

264

PRILOZI

Poslovno pravo

- tri primerka kompletnog građevinskog projekta, od kojih je bar jedan overen; - nacrte detalja, tlocrt, šeme instalacija itd. - potvr đen predračun radova. Član 12.

Građevinski projekat sadrži priloge za dobijanje građevinske dozvole i ostale elemente koje zakon propisuje. Projekat je tako sastavljen da izvođač može na osnovu njega izvesti radove bez dodatnih podataka i objašnjenja. Ako investitor tokom gradnje zahteva drugačije izvođenje radova od onih predviđenih projektom i drugom dokumentacijom, dužan je da izvo đaču preda dodatnu tehničku dokumentaciju za te promene. Član 13.

Izvođač je dužan da od investitora blagovremeno traži potrebna objašnjenja u vezi sa tehničkom dokumentacijom, tehničkim uslovima, potrebnim materijalom i načinom izvršenja radova. Nacrti moraju biti međusobno usklađeni. Za eventualne neusklađenosti nacrta i zbog toga izazvane dodtane radove odgovara investitor. Izvođač nije dužan da prethodno kontroliše ispravnost i usklađenost nacrta. On odgovara za greške u nacrtima samo ako su one očigledne. Član 14.

Investitor je dužan da odmah po zaključenju ugovora uvede izvođača u posed zemljišta predviđenog za građenje na kom su sređeni imovinskopravni odnosi. Na zemljištu je obavljeno visinsko i tlocrtno označavanje objekta koji je predmet ovog ugovora, obezbeđen prilazni put, priključci za korišćenje električne energije, vode, itd. Član 15.

Investitor je dužan da odmah po zaključenju ugovora, a najkasnije___dana pre roka označenog za početak raova uplati_____dinara na račun izvođača na ime avansa. Član 16.

Izvođač tokom građenja vodi građevinski dnevnik i građevinsku knjigu sa obračunskim merama. u tu dokumentaciju on ažurno upisuje radove obavljene na građevinskom objektu i njihovu količinu.

Poslovno pravo

PRILOZI

265

Investitor pregleda podatke u navedenoj dokumentaciji i potvr đuje ih svojim potpisom najkasnije do poslednjeg dana u mesecu. Član 17.

Dužničko - poverilački odnos uzmeđu ugovornih strana nastaje danom potvrde građevinske knjige, odnosno krajnjim danom u mesecu za potvr đivanje knjige ako ono nije izvršeno. ako investitor ne pregleda i ne potvrdi građevinsku knjigu smatra se da su navodi iz nje valjani za mesečni obračun. Moguće greške će se ispraviti u sledećoj mesečnoj situaciji. Član 18.

Na osnovu podataka iz građevinske knjige i ugovorenih cena izvođač sastavlja mesečne privremene sizuacije i dostavlja ih investitoru u roku od___dana od nastanka dužničko - poverilačkog odnosa. Član 19.

Privremena situacija se predaje investitoru neposredno ili preporu čenom poštanskom pošiljkom. ako se investitor ne slaže sa pojedinim stavkama situacije, on na nju stavlja pismene primedbe, koje će izvođač razmotriti u roku od ___dana od prijema. Nesporne delove privremene situacije investitor plaća u ugovorenom roku.u slučaju docnje u plaćanju investitor duguje izvođaču zakonsku zateznu kamatu. Član 20.

Po završenim radovima na objektu sastavlja se konačni obračun komisijski ili putem ovlašćenih predstavnika ugovornih strana. Po potpisivanju zapisnika o konalnom obračunu ugovorne strane ne mogu zahtevati promenu obračuna. Predlog za izradu konačnog obračuna daje izvođač poslednjom privremenom situacijom. Član 21.

Nepredvidive i neodložne radove izvođač će obaviti bez saglasnosti investitora ako njima sprečava nastanak štete, o tim radovima izvođač je dužan da odmah obavesti investitora ili njegovog nadzornog organa.

266

PRILOZI

Poslovno pravo

Član 22.

U slučaju povećanja obima radova za više od ___% u odnosu na ugovorene, ugovorne strane će zaključiti aneks ugovora u pismenoj formi. Aneksom će biti ugovoreni rokovi za izvođenje dodatnih radova, cena, način plaćanja i ostalo. Način plaćanja dodatnih radova će biti saobrazan osnovnom ugovoru. Obezbeđenje plaćanja investitor će izvršiti u roku od___dana od zaključenja aneksa. Član 23.

Po završenim građevinskim radovima investitor će zatražiti tehnički pregled objekta. prihvatanjem nalaza da je objekat spreman za koriš ćenje investitor ga preuzima. Od tog dana važe sve pravne posledice preuzimanja. Ako tehnički pregled nije uspešno izvršen i nije izdata upotrebna dozvola, pravne posledice preuzimanja objekta teku od otklanjanja nedostataka. Zahtev za tehnički pregled objekta investitor je dužan da podnese najkasnije u roku od ___dana pre završetka radova. Stvarni završetak radova ugovorne strane utvršuju upisom i overom u graževinsku knjigu. Član 24.

Investitor ne može koristiti izgraženi objekat pre izdavanja upotrebne dozvole. Do predaje objekta investitoru izvođač snosi rizik njegovog oštećenja. Član 25.

Investitor je dužan da obezbedi stalni stru čni nadzor nad gradnjom objekta. Stručni nadzor naročito obuhvata: nadzor nad kvalitetom izvedenih radova; nad količinom i vrstom ugrađenog materijala; nad pridržavanjem propisa i tehničke dokumentacije po kojoj je izdata građevinska dozvola.

Poslovno pravo

267

PRILOZI

Član 26.

Stručni nadzor nad gradnjom obavlja nadzorni inženjer investitora_________ Izvođač je dužan da omogući stalni nadzor nad radovima i da postupa po uputstvima i primedbama nadzornog inženjera. Nadzorni organ ima ovlaščenje investitora da u njegovo ime donosi konačne odluke o svim pitanjima koja se odnose na izgradnju objekta. On je ovlaš ćen da naruči dodatne radove i da ugovori njihovu cenu. Član 27.

Za izvedene građevinske radove izvođač daje garanciju___godine. Garantni rok teče od predaje objekta investitoru. Garancija se ne odnosi na potrošni materijal. Izvođač ne daje garanciju na radove koje je investitor posebno zahtevao, a izvođač nije preuzeo odgovornost za njih. Član 28.

Za sve što nije izričito regulisano ovim ugovorom, primenjivaće se odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Član 29.

Eventualne sporove iz ovog ugovora rešavaće stvarno nadležan sud u ________ Član 30.

Ugovor je sačinjen u __istovetnih primeraka, __za investitora, a ___za izvođača. Prilozi: - investiciono - tehnička dokumentacija; - građevinski projekat; - popis i predračun radova.

za INVESTITORA

IZVOĐAČA

_________________

__________________

268

PRILOZI

Poslovno pravo

PRILOG br.11

UGOVOR O PRENOSU KNOW - HOW Ugovorne strane: 1) Ino firma___________iz__________(zemlja) koju zastupa_________________, kao Davalac know - how i 2) Preduzeće__________iz___________, koje zastupa______________________, kao Korisnik know - how, Član 1.

Korisnik know - how je kupac licence po ugovoru br.__od___godine, te radi osvajanja prethodne nulte proizvodnje i docnije serijske proizvodnje licencnog proizvoda zaključuje ovaj ugovor radi obezbeđenja navedenog cilja sa davaocem know - how. Član 2.

Davalac se obavezuje da korisniku know - how prenese sva prava na tehni čku dokumentaciju koju poseduje u proizvodnji licencnog proizvoda iz člana 1. ovog ugovora i prilogu 1. uz ovaj ugovor, i to: ________________________________. Član 3.

Korisnik je ovlašćen da navedeni proizvod proizvodi i prodaje kako na srpskom tržištu, tako i na tržištima trećih zemalja, sem u zemlji davaoca know how, kao i da čuva njegovu tajnost 3 godine po isteku ugovora. Član 4.

Davalac obezbeđuje tromesečnu pomoć svojih kadrova u obuci osoblja korisnika: pomoć u organizaciji proizvodnje, ispitivanju materijala, montaži i u marketingu.

Poslovno pravo

PRILOZI

269

Član 5.

Royalty - naknada za prenos prava korišćenja znanja i iskustva (know - how) se ugovara u iznosu od ukupno______EUR, a specificirano po vrstama usluga kako sledi: - za obuku kadrova_______ - za tehničku dokumentaciju_______ - za ispitivanje materijala_______ - za montažu________ - za marketing________ Član 6.

Ugovorne strane saglasno konstatuju da će jedna drugu obaveštavati o svim poboljšanjima i tehničkim unapređenjima u proizvodnji licencnog proizvoda i ustupati ih bez naknade. Korisnik nema pravo da tehnička unapređenja prenosi na treću firmu. Član 7.

Kao rok početka proizvodnje određuje se ___godine od dana potpisivanja ovog ugovora. Član 8.

Davalac korisniku garantuje da preneto znanje i iskustvo predstavlja najsavremenije tehničko rešenje. Član 9.

Za slučaj spora ugovorne strane ugovoaraju nadležnost Spoljnotrgovinske arbitraže Privredne komore Srbije i primenu srpskog materijalnog prava. U__________________ _____________godine

DAVALAC KNOW – HOW

PRIMALAC KNOW - HOW

_______________________

________________________

270

PRILOZI

Poslovno pravo

PRILOG br.12

UGOVOR O POSLOVNO-TEHNI ČKOJ SARADNJI zaključen ______godine između: 1) Društva__________iz ______,koje zastupa _______(u daljem tekstu:prodavac) i 2) Društva__________iz_______, koje zastupa _______(u daljem tekstu:kupac) Predmet ugovora: Poslovna saradnja s ciljem uspostavljanja kupoprodajnih odnosa radi dalje prodaje i reprodukcije, tehničke i druge podrške. Ugovorne strane su se sporazumele o sledećem: Član 1.

Ugovorne strane nalaze svoj poslovni interes u poslovnoj saradnji, u skladu sa odgovarajućim propisima, dobrim poslovnim običajima, poslovnim moralom - sve na način i pod uslovima iz ovog ugovora. Poslovna saradnja po ovom ugovoru odvijaće se na obostranu korist ugovornih strana, uz uvažavanje uslova tržišta. Član 2.

U okviru ovog ugovora, a s ciljem njegove realizacije, mogu se prema potrebi, uz obostranu saglasnost, zaključivati aneksi radi konkretizovanja prava i obaveza odnosno momenata bitnih, kako za izvršenje ugovora u celini, tako i za izvršenje konkretnih poslova u okviru ovog ugovora. Član 3.

Bez obzira da li kupac nabavlja robu radi dalje prodaje i reprodukcije ili za sopstvene potrebe, kupac je dužan da na dan zakulju čenja ugovora dostavi fotokopije: rešenja o registraciji (radnje, preduzeća ili ustanove), kartona deponovanih potpisa, rešenja o PIB-u i lične karte. Član 4.

Kupac se obavezuje da robu prodavcu plaća pod uslovima iz ovog ugovora. U načelu kupac ima pravo na odloženo plaćanje svakog računa roku od 7 dana. Rok

Poslovno pravo

PRILOZI

271

plaćanja za svaku isporuku se posebno utvr đuje dogovorom i naznačava na računu. Prodavac zadržava diskreciono pravo da u pojedinim slu čajevima insistira na avansnom plaćanju. To se može desiti ukoliko priroda konkretne narudžbine to zahteva ili ako prodavac proceni da kupac u određenom periodu nije solventan i ne ispunjava uslove za odobrenje odloženog plaćanja. Prodavac će na osnovu svoje procene odrediti kreditni limit kupca, odnosno maksimalni iznos zaduženja kupca u određenom trenutku. Kupac se obavezuje da će poštovati utvr đeni limit i da će u slučaju da vrednost robe u konkretnoj isporuci prevazilazi vrednost limita, robu plaćati avansno. Član 5.

Za sva prekoračenja valute plaćanja prodavac zadržava pravo, da po svakom konkretnom poslu, zaračuna zakonsku dozvoljenu zateznu kamatu. Kupac se obavezuje da prodavcu nadoknadi eventualnu razliku u ceni nastalu promenom kursa dinara u odnosu na evro (po srednjem kursu NBS) od momenta preuzimanja robe do momenta plaćanja, bez obzira koliki je valutni rok naveden u konkretnom računu ili po Ugovoru i da li ga je kupac prekoračio ili nije. Prodavac ima pravo da knjižnim pismom zaduži kupca za napred pomunute kursne razlike. Član 6.

Ugovorne strane su saglasne da se kao sredstvo obezbeđenja i naplate potraživanja prodavca u slučaju prekoračenja valute plaćanja kupca u ovom ugovornom odnosu ustanovi menično ovlašćenje. Kupac je dužan da prilikom zakuljučenja ovog ugovora prodavcu preda menicu i menično ovlašćenje, u skladu sa prethodnim stavom ovog člana ugovora, i to radi obezbeđenja naplate osnovnog potraživanja, naplate potraživanja po osnovu kamate za prekoračenje valute plaćanja i naplate eventualnih kursnih razlika. Prodavac je ovim od kupca ovlašćen da realizuje njegove menice na odgovarajući način uobičajen u dužničko-poverilačkim odnosima kada je u pitanju novčano potraživanje, u slučaju ispunjenja uslova za realizaciju istih - odnosno u slučaju prekoračenja valute plaćanja kupca prilikom isplate dugovanja iz prethodnog stava ovog člana ugovora. Član 7.

Kupac je u svakom konkretnom poslu dužan po kvantitativnom prijemu robe, bez odlaganja utvrdi kvalitet robe, čim je to prema redovnom toku stvari i okolnostima moguće, te da o nedostacima robe obavesti prodavca najkasnije u roku od 2 dana od dana prijema robe.

272

PRILOZI

Poslovno pravo

Član 8.

Ugovorne strane će sve sporove rešavati sporazumno u duhu dobrih poslovnih odnosa. Za sve što ovim ugovorom nije predviđeno važe opšte uzanse o prometu robe. U slučaju da je nemoguće postići dogovor,u slučaju spora, nadležan je sud u Nišu. Član 9.

Ugovor važi dve godine od dana potpisivanja. Ugovor se može raskinuti i pre isteka ugovornog roka uz obostranu saglasnost. U svakom slu čaju prestanka ugovora svaka ugovorna strana je dužna da ispuni svoje tekuće obaveze. U slučaju da bilo koja ugovorna strana prekrši ili neispuni bilo koju ugovornu obavezu, posle pismene opomene druge strane i u slučaju daljeg kršenja ili neispunjenja obaveza, druga strana ima pravo na naknadu štete i raskid ugovora. Član 10.

Ovaj ugovor je sačinjen u četiri istovetna primerka, po dva primerka za svaku ugovornu stranu. U ________________ _________godine

PRODAVAC ______________

KUPAC _______________

Poslovno pravo

PRILOZI

273

PRILOG br.13

UGOVOR O FRANŠIZINGU zaključen dana___________u _____________između: 1)________________________________kao Davaoca franšizinga i 2)________________________________kao Primaoca franšizinga. Ugovorne strane su se saglasile o sledećem: Član 1.

Davalac franšizinga, ustupa Primaocu franšizinga sledeće sadržine: __________________________________________________________________. Član 2.

Davalac franšizinga radi osposobljavanja Primaoca franšizinga da obavlja poslove franšizinga ima sledeće obaveze: -_____________________________________________________________ -______________________________________________________________ -______________________________________________________________ Član 3.

Davalac franšizinga povremeno finansijski pomaže Primaoca franšizinga u iznosu__________i to u sledećim vremenskim etapama__________________ Član 4.

Primalac franšizinga garantuje Davaocu franšizinga _____________________ ________________________________________________________________ __ Primalac franšizinga je odgovoran Davaocu franšizinga u slučajevima_______

_____________________________________________________________

274

PRILOZI

Poslovno pravo

Član 5.

Davalac franšizinga i Primalac franšizinga zajednički utvr đuju poslovnu politiku na sledeći način_______________________________________________ Davalac franšizinga prema Primaocu franšizinga ima sledeća ovlašćenja_____

____________________________________________________________. Član 6.

Za ustupljeni franšizing, izvršene usluge, isporuku robe i finansiranje na ugovoreni način, primalac franšizinga je dužan da plati Davaocu franšizinga nagradu koja se obračunava na sledeći način:______________________________ . Član 7.

Ugovor se zaključuje na vreme od ___________________________________. Svaka ugovorna strana može odustati od ugovora po sledećim uslovima______ ___________________________________________________________________ Član 8.

Posledice prestanka ugovora se regulišu na sledeći način__________________ __________________________________________________________________ Član 9.

U slučaju spora u vezi izvršenja ovog ugovora nadležan je sud___________ __________________________________________________________________. U ___________________ __________________godine.

PRIMALAC FRANŠIZINGA

DAVALAC FRANŠIZINGA

_________________________

________________________

Poslovno pravo

PRILOZI

275

PRILOG br.14

UGOVOR O PREVOZU zaključen dana_________godine, između: 1)______________________________________________________________ (u daljem tekstu: Korisnik prevoza), s jedne strane, i 2)______________________________________________________________ (u daljem tekstu: Prevoznik), s druge strane, Član 1.

Predmet ugovora je prevoz robe_________________ za ________________ i zemlje____________i obratno, gde korisnik plaća transport u konvertibilnoj valuti. Član 2.

Cenu prevoza ugovorne strane utvr đuju za svaki prevoz pojedinačno i potvr đuju je teleksom ili telefonom, uzimajući u obzir tržišne cene u momentu sklapanja ugovora, količine transporta i značaj korisnika usluge. Član 3.

korisnik prevoza se obavezuje da izvrši plaćanje prevoza najkasnije u roku od 50 dana po prijemu uredne i dokumentovane fakture, a sa priloženim, od primaoca uredno overenim CMP - tovarnim listom, na račun prevozioca. Član 4.

Prevoznik odobrava korisniku prevoza za njegovo angažovanje i uslugu 3% provizije od dogovorene cene za svaki pojedinačni prevoz. Prevoznik je dužan da blagovremeno javi korisniku prevoza telefonom kretanje svojih vozila iz __________. Na osnovu ove najave korisnik prevoza će tražiti terete za utovar vozila iz __________za___________________ i o tom obavestiti prevozioca, prevozilac će obavezati svoje vozače da se telefonom javljaju korisniku porevoza sa granice države mesta istovara, odnosno najdocnije u mestu istovara, radi primanja od korisnika prevoza potrebnih naloga za utovar( mesto, adresa, vreme, roba, odredište i dr.), na osnovu dogovorenih prevoza sa prevoznikom.

276

PRILOZI

Poslovno pravo

Član 5.

Ako nije drugačije dogovoreno prevoznik ima pravo fakturisati korisniku prevoza____EUR na ime dangube kamiona za jedan dan čekanja. Slobodno vreme za utovar je 24 sata, a za istovar 48 sati, ako nije druga čije dogovoreno. Vreme od petka 14 sati, ili dane pre praznika do ponedeljka 08 sati, ili dane posle praznika, ne računa se u vreme čekanja. Prevoznik se obavezuje da prevoz obavlja ispravnim kolima u besprekornom stanju, kao i da za preuzete prevoze uplati odgovaraju će osiguranje u smislu CMR konvencije. Član 6.

Korisnik prevoza je u mogućnosti da pruža neposredno i druge usluge za vozila prevozioca, a za koje usluge će se sačiniti posebni aneks uz ovaj ugovor. Član 7.

Ovaj ugovor važi godinu dana tj. do kraja _____godine. Ako ga nijedna strana ne otkaže pismenim putem 2 meseca pre isteka, automatski se produžava za sledeću godinu. Član 8.

Za pitanja koja nisu regulisana ovim ugovorom važe me đunarodna pravila i konvencije. Član 9.

Za slučaj spora po uslovima iz ovog ugovora, a koji se ne može rešiti putem sporazuma, nadležan je________________sud u ___________________. Član 10.

Ugovor je sačinjen u ____istovetnih primeraka, od kojih se po___nalaze kod svake ugovorne strane. Ugovor stupa na snagu danom potpisivanja i overe a primenjiva će se od __do___.

za KORISNIKA PREVOZA _________________________

za PREVOZNIKA ________________________

Poslovno Pravo

Recommend Documents