Univerzitet u Beogradu Fakultet Političkih nauka
Liberalne ideje Miltona Fridmana
Miroslav Marjanović br. ind. 128/09
asist. mr. Vladimir Pavićević
april 2010. Beograd
2
Milton Fridman (rođen 31. Jula 1912. godine u Nju Jorku, SAD ) je Američki ekonomista, intelektualac i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1976 godine . Napisao je brojne naučne radove, monografije, knjige i članke iz oblasti ekonomije i politike. Knjigе “Kapitalizam i Sloboda” i “Sloboda Izbora” su njegov doprinos shvatanju kapitalizma kao neophodnog, mada ne i dovoljnog uslova za uspostavljanje demokratije u jednom društvu. Na osnovu pojedinih njegovih pisanih dela su snimljeni i filmovi od kojih je za nas bitno pomenuti televizijsku seriju u 10 epizoda inspirisanu knjigom “Sloboda Izbora” . Knjigu je napisao zajedno sa ženom Rouz. Ovaj briljantni ekonomista, možda najzačajniji ekonomista druge polivine XX veka po magazninu The Economist, je svoje diplomske studije završio na Rutgers Univerzitetu, magistrirao je na Univerzitetu u Čikagu a doktorirao na Univerzitetu Kolumbija . Radio je u mnogim institucijama među kojima su: Univerzitet Kolumbija, Nacionalni Komitet za Resurse, Biro za Ekonomska Istraživanja, Univerzitet u Minesoti i katedra za ekonomiju Čikaškog Univerziteta . Savetovao je visoke zvaničnike u Ministarstvu Finansija tokom II Svetskog Rata, savetovao je Ronalda Regana u predsedničoj kampanji 1980 i kasnije bio jedan od savetnika za ekonomske politike pri administraciji. Rad na Čikaškom Univerzitetu je doveo do toga da postane i deo slavne ”Čikaške skole ekonomije” koja ce u narednom periodu okupljati vrhunske ekonomiste i cak 7 nobelovaca u polju ekonomije. Ta “škola” je uticala na formiranje njegovh stavova o ekonomiji kao nauci i ulozi države u ekonomiji. Razmatranja liberalnih ideja Fridmana počeću opisujući njegove stavove i doprinose ekonomskoj nauci i opisujući same prilike koje su preovladavale tokom perioda u kom je on bio aktivan. Posle ću se malo detaljnije osvrnuti na njegove ideje koje su više ili manje zaživele i uticale na to da danas postojimo u jednom svetu lično ekonomskih i političkih sloboda. Pre no što je postao ono za šta ga smatramo danas prošao je dug put sazrevanja svojih shvatanja pri čemu se vrlo često suočavao sa ignorisanjima, marginalizacijama i čak osudama. Spadao je u mali broj istaknutih pojedinaca koji, jednom kad su uvideli bitnost ekonomskih i političkih sloboda nisu prestajali da veruju u ideje slobodno tržišta i minimalne države. Te ideje je zastupao i u decenijama u kojima je preovladavao veliki entuzijazam za državnu regulaciju i planiranje među naučnicima svih društvenih nauka, političara, novinara i ekonomista. Znajući sve ono što danas važi za Miltona Fridmana, pamteći njegove stavove i ideje za koje se zalagao, može nam biti zanimljivo da su isprva 1935. godine i Milton i Rouz Fridman, na brojne kejnzijanske „Nju Dil” programe stvaranja poslova gledali kao na zadovoljavajući odgovor Vlade u kritičnoj situaciji. Ali otvorenost uma i racionalnost jednog genija su uspeli da jasno vide nedostatke tog projekta. U to teško vreme, u kom su čak i oni imali problem nalaženja posla, uspeli su nepristrasno da zaključe da veštačko određivanje plata i cena, koje je vlada propisala, nema pravi efekat. Ne videć da će se u dogledno vreme upravo time baviti Milton zauzima stav da kontrola cena i plata ometa osnovne preraspodelne tržišne mehanizme1 koji bi inače usmeravali tada oskudne resurse ka onim akterima tržišta koji bi ih najviše vrednovali i najbolje iskoristili. Fridman će kasnije izvesti zaključak da je sveukupna intervencija federalnih vlasti koja je proistekla iz „Nju Dil”-a promašaj u smislu da je, kako se izrazio “ pogrešan lek za pogrešnu bolest”. Dijagnostikujući “prave bolesti“ a to su nemogućnost države da pravilno reguliše tržišta, težnju da se ista proširi u što više sfera 1
Nevidljivu ruka tržišta po Adamu Smitu, Bogatstvo Naroda
3
ekonomskog i društvenog života i počne da interveniše svugde, Fridman je tražio da se smanji javna potrošnja da bi što više efektive i prilika za poslovanje ostalo privredi i stanovništvu. Kao užasan dokaz njegovim pronicljivim zaključcima došle su kasne sedamdesete kada je stagflacija2, kombinacija visoke inflacije ( posledice velikog mešanja države) i visoke nezaposlenosti ogolila u to vreme dominantan Kejnzijanski model velike državne intervencije i pokazala da taj model ima neke nepopravljive nedostatke. Nedostatci su bili u uticaju ukupne količine novčane mase na inflaciju, kao i u činjenici da inflacija i zaposlenost ne idu baš ruku pod ruku, što su pogrešno tvrdili pojedini Kejnzovi sledbenici. Takvi uvidi u zakone tržišta su dali zamajac nastajanju nečega što će na Univerzitetu u Čikagu i u svetu biti znano kao “monetaristička škola” i tokom sedamdesetih godina XX veka podsticati guvernere narodnih banaka da smire veliku inflaciju. Te ideje su u to vreme su bile prilično nove i možemo da kažemo dosta liberalne. Iznete su na svetlo dana u knjizi Miltona Fridmana i Ane Švarc “Monetarna istorija Sjedinjenih Država od 1867 do 1960” gde Fridman zastupa tezu da je ”inflacija je uvek i svugde monetarni fenomen”3. Fridman je u ekonomskim krugovima označen kao monetarista i smatran glavnim zagovornikom monetarističke Čikaške ekonomske škole. Danas se za skoro svakog ekonomistu može reći da je i monetarista. Iznosio je tvrdnje da je bolja monetarna politika mogla da spreči Veliku Depresiju, događaj koji je on nazivao Velika Kontrakcija jer je Sistem Federalnih Rezervi (FED) zakazao zbog loših odluka direktora te institucije. Umesto da obezbedi novac FED nije radio ništa za šta je stvoren. Citiram “Fed je uveliko odgovoran za to sto je mogla da bude jedna uobičajena recesija, možda čak i prilično ozbiljna, pretvorena u veliku katastrofu . Umesto da iskoristi svoje mogućnosti da ublaži depresiju, politika FED-a je dovela do opadanja ukupne količine novca za jednu trećinu u periodu od 1929 do 1933.Daleko od toga da je depresija bila neuspeh slobodnog tržišta, to je bio u stvari tragičan neuspeh Vlade.”4 Ostala je zabeležena i njegova dosetka da se protiv deflacije može boriti i “izbacivanjem novca iz helikoptera”. Tu rečenicu će mnogo godina kasnije, 2002. godine iskoristiti u svom govoru sadašnji predsedavajući FED-a Ben Bernanke po čemu je dobio nadimak Helikopter Ben 5. Do kraja depresije 1933 u Americi je ostalo za trećinu manji broj banaka i za trećinu manje ukupne količine novca6. Takva posledica po ekonomiju SAD je bila razlog zbog koga se Milton Friedman protivio postojanju FED, ali kad je vec morala da postoji takva institucija onda bi trebala da provodi politiku postepenog rasta količine novca u opticaju . Smatrao je da bi se ponuda novca trebala povećavati po konstantnoj stopi, nabolje 3% godišnje tj. na nivou godišnjeg povećanja proizvodnje i usluga u državi, čime bi se predupredila inflacija. Takođe je upozoravao na eventualne posledice ako Trezor SAD ili Centralna Banka budu htele da sprovode drugačiju ekonomsku politiku. Na tvrdnje da je vlada naučila lekciju iz Velike Depresije cinično je odgovorio da „vlade nikad ne nauče, da samo ljudi nauče”7. Često je bio u prilici da karikira mešanje države u poslove. Citati “ Kada bi Federalna Vlada dobila na upravljanje Saharu, za 5 godina bi bila nestašica peska ”, “ Imamo sistem koji sve više oporezuje rad a subvencioniše nerad ” i ” jedino Vlada može da uzme savršeno valjan papir, da upotrebi na njemu odlično mastilo i napravi bezvrednu kombinaciju ” su prava ilustracija koliko je bio protivnik širenja državnih ovlašćenja. Nisu to bili nikakvi iracionalni stavovi, Milti je to objašnjavao samom prirodom funkcionisanja vlade a pritom objašnjavajući i 2
http://en.wikipedia.org/wiki/Stagflation Milton Friedman, A Monetary History of the United States 1867-1960 (1963) 4 T wo Lucky People: Memoirs By Milton Friedman, Rose D. Friedman, 233 5 http://en.wikipedia.org/wiki/Ben_Bernanke 6 http://www.youtube.com/watch?v=O7pnjzCuSv8, Free to Choose TV series 7 http://thinkexist.com/quotation/governments_never_learnonly_people_learn/294803.html 33
4
nemogućnost aktivnog uticanja vlade na ekonomiju preko fiskalne i monetarne politike sledecim stavom “ Za verovati je da će se desiti zastoj između potrebe za akcijom i Vladinog prepoznavanja te potrebe, pa dalji zastoj između prepoznavanja potrebe da se nešto uradi i same intervencije, i onda ostaje još veće kašnjenje između same akcije i njenih željenih efekata ”8. Ovakvi stavovi su se dopunjavali sa stavovima njegovih kolega sa Katedre za Ekonomiju Univerziteta u Čikagu, tj. zastupnicima Čikaške skole koji su delili slicne poglede i pristupe. Tu ekonomsku školu su u ranoj fazi karakterisali stavovi o ekonomiji kao vrednosno neutralnoj nauci, o potrebi ekonomije da joj uzor za razvoj budu prirodne nauke, da je problem novca u svojoj suštini problem emisije ili izvora novca tj, problem rada Zavoda za izradu novčanica i kovanog novca, da neoklasična teorija cena daje dobar model funkcionisanja tržišta ako postoje uslovi savršene konkurencije i protoka informacija, da takva slobodna tržišta na najbolji način alociraju resurse ... U kasnijem periodu razvoja dolazi do grananja u drugim pravcima ali ta škola ostaje verna svojim stavovima o: ličnoj slobodi, manjeg obima a jačoj efikasnijoj i jeftinijoj državi, što većim ekonomskim slobodama, usmeravanja svojih istraživanja na analize podsticanja individua pravljenju što većeg broja transakcija, pretpostavkama i oraničenjima racionalnosti kao i prednostima davanja tržištu da pravi profit u odnosu na profit napravljen monopolom. Osnovni doprinosi Fridmana su na polju teorija cena, monetarne politike i inflacije . Tvrdnjom da cene zavise od količine novca u opticaju ponovo je aktuelizovao je klasičnu kvantitativnu teoriju novca. Zato što su bliske stavovima monetarističke doktrine za Fridmana se smatra da je jedan od pokretača Ekonomije ponude i škole racionalnih očekivanja . Poznat je i po radu na Teoriji Funkcije Potrošnje dok Hipotezu o Stalnom Dohotku9 smatra za svoj najbolji naučni rad. U hipotezi o Stalnom Dohotku je pokazao da ljudi nisu budale, da troše u skladu sa očekivanim prihodom u dužem periodu, a ne na osnovu pojedinačnih stimulansa za potrošnju koje Vlada podstakne. Smatrao je i da postoji prirodni nivo nezaposlenosti i izveo je teoriju10 o tome. Predlagao je i monetarne politike nazvane Fridmenov zakon11 i Fridmenov k-procentni zakon12. Fridmenovo pravilo je zalaganje da nominalna kamata centralne banke bude 0 procenata dok je Fridmanov k-procentni zakon predlog da se novčana masa uvećava za određeni konstantni procenat koji se ne bi menjao u zavisnosti od fluktuacija na tržištu. Kada bi se ove pomalo utopijske mere sprovele u delo13 nastao bi takozvani nekreditni novac 14 i ne bi više bilo potrebe za FED. Nobelovu nagradu za ekonomiju je dobio 1976 . godine za doprinose na poljima analize potrošnje, monetarne teorije i istorije i za demonstraciju složenosti stabilizacione politike. I pored svih njegovih akademskih dostignuća Fridmanova uloga promotera principa slobodnog tržišta je ipak bila mnogo bitnija. Promovisao je važnost ekonomskih sloboda savremenicima koji takve stvari nisu imali prilike da nauče u školi. Knjige koje ću ovde kasnije elaborirati: “Kapitalizam i Sloboda“ i “Sloboda Izbora“ su postali bestseleri, tv serija “Sloboda Izbora“ je švercovana u Sovjetski Savez kao neka dragocenost koja će postati klica promena. Zalagao se javno za politike dekriminalizacije droge i prostitucije, prekid sa državnom kontrolom valutnih tržišta i za slobodno-plivajući kurs, ukidanje javnih monopola tamo gde ne postoje razlozi za tehnički monopol, školske vaučere, negativni porez na dohodak umesto minimalca i socijalne pomoći za nezaposlene, za ukidanje regrutacije i 8
Kapitalizam i sloboda (1967), Fridman http://en.wikipedia.org/wiki/Permanent_income_hypothesis 10 http://en.wikipedia.org/wiki/Natural_rate_of_unemployment 11 http://en.wikipedia.org/wiki/Friedman_rule 12 http://en.wikipedia.org/wiki/Friedman%27s_k-percent_rule 13 http://forum.b92.net/index.php?showtopic=49052 14 http://my.barackobama.com/page/community/post/stojannenadovic/gGxt4D 9
5
vojsku sastavljenu od dobrovoljaca dok je još trajao rat u Vijetnamu. Držao je predavanja u mnogim zemljama. Cenjen je skoro svugde, predavanja je držao u: Kini, Islandu, Estoniji, Hong Kongu, Ujedinjenom Kraljevstvu... Bio je u Čileu 1975. na poziv Katoličkog Univerziteta, što su mu neki zamerili milseći da je time podržao diktaturu Augusta Pinočea, dok je u stvari doprineo da vojna hunta dozvoli ekonomske slobode u zemlji, čime je olakšana tranzicija Čilea u demokratsko društvo Bio je i u poseti Jugoslaviji 1973. godine i održao predavanje u Narodnoj Banci Jugoslavije ali je pitanje koliko su u SFRJ pažljivo slušali njegovo predavanje 15. Sama činjenica da je jedina komunistička zemlja u istočnoj evropi koju je Milton Fridman posetio da bi održao predavanje bila Jugoslavija dovoljno govori tome da je ta zemlja makar delimično funkcionisala po zakonima slobodnog tržišta. Fridmen je bio znameniti liberal, zastupao je klasičnu liberalnu filozofiju slobodnog tržišta, slobodnog društva i ljudskih prava. U SAD su liberali ekonomski slični socijaldemokratama pa se tamo za prave kasične liberale kakav je Fridman kaže da su neoliberali. U svojoj knjizi “Kapitalizam i Sloboda “ se zalaže za slobodna tržišta i političke slobode. Knjigu počinje tako što citira i analizira čuvenu J.F.Kenedijevu izjavu sa inauguracionog govora za predsednika SAD “Ne pitaj šta tvoja država može da učini za tebe, pitaj šta ti možeš da učiniš za svoju državu “ . Takva izjava nije vredna individue u slobodnom društvu. Kaže nam da Vlada ne treba da bude ni patron jednoj ličnosti, niti ta ličnost treba da se smatra podanikom države. U stvarnoj demokratiji država postoji samo kao izraz volje ljudi; Vlada je samo sredstvo ostvarenja te volje i ništa drugo. Kapitalizam i Sloboda je podsećanje onoga što je Adam Smit izrekao pre više od 2 veka, da, kada su ostavljeni sami sebi i oslobođeni preterane kontrole vlade ljudi napreduju i stvaraju civilizaciju. Mada u XX veku, ljudima suočenima sa rastućim mešanjem države u zapadnim društvima, Fridmenovo podsećanje postaje više nego potrebno. Praveći jasnu vezu između ekonomskih i političkih slooda, pokazuje da ekonomska sloboda nije bila slučajna pogodnost već osnova potrebna za osvajanje lične i političke slobode. Istorijski gledano političke slobode su često išle iza tržinih sloboda i kapitalističkih institucija. Ovo se dešavalo zato što, primećuje Fridman, iz dobrostojeće privatna ekonomija prirodno proističu ograničenja državne vlasti. Na primer, iako su zvanično bili proganjani, u srednjem veku Jevrejima je sve cvetalo zato što su mogli da rade kao trgovci. Kvejkeri i Puritanci su bili u mogućnosti da se presele u Ameriku samo zato što su prethodno nakupili mnogo sredstava na relativno slobodnim tržištima velike Britanije, to uprkos tome što su gušeni drugim zabranama. Kada su monopoli i ograničenja trgovanja česta i brojna, takođe je favorizovan i specijalni položaj jedne društvene religijske i rasne grupacije nad drugima. I dalje postoji mogućnost da “zadržite ljude tamo gde im je mesto”. U suštinski slobodnom tržištu ekonomska efikasnost je odvojena od nebitnih karakteristika kao boje kože ili religijskih ubeđenja. Kupac hleba, kako kaže fridman, ne zna da li je taj hleb pravljen od žita koje je sejao Afro-amerikanac, hrišćanin ili jevrejin. I biznismen koji favorizuje samo jednu grupu biće u zaostatku u odnosu na biznismena koji to ne radi. Onaj koji ne igra na razlike između svojih snabdevača ili potrošača imaće veci izbor istih, time i mogućnost manjih troškova i većih profita. To se pokazalo tačno i tokom perioda crne liste holivudskih glumaca i scenarista koja je bila rezultat straha od komunizma. Mnogi scenaristi su nastavili da pišu pod drugim imenom. Bez tog nepristrasnog tržišta koje je rezultovalo potražnjom za njihovim delima oni bi izgublil mogućnost da zarađuju. U komunističkom društvu, Fridman primećuje da bi tako nešto bilo nemoguće zato što su sva radna mesta kontrolisana od države. Cak je i 15
http://www.pescanik.net/content/view/1806/98/ Dinar i previsoke kamate, Dimitrije Boarov 06.08.2008.
6
Čerčilu bilo zabranjeno da govori protiv Hitlera na BBC radiju u godinama kad je Hitler došao na vlast, zato što je smatrano da bi to bilo nepoželjno. Teško da bi se to desilo da BBc nije bio pod konrolom Vlade u Britaniji.Tvrdi da u je skupo da se diskriminiše u kapitalističkom društvu i da je tako nešto vrlo skupo zbog same ezlične prirode tržišnih dešavanja. Fridman zaključuje da Vlade uvek idu na to da zaštite ljude od svakakvih stvari, pritom ne kapirajući da “nevidljiva ruka tržišta “ koja funkcioniše u slobodnim i otvorenim tržištima dobara, rada i informacija, nekako uspeva da ponudi mnogo veću zaštitu ličnoj slobodi. Ideja da slobodna tržišta obezbeđuju i ovo je bila potpuno suprotna onome što su zagovarali intelektualci većim delom XX veka. Ljudi su smatrani nezaštićenima od moći korporacija i da im je trebala zaštita države. Ovi stavovi su nastali iz nedaća Velike Depresije, koja, kao što svo vec primetili nije bila toliko neuspeh slobodnog tžišta koliko neuspeh Vlade da uradi svoj deo posla. Mešanje Vlade u ekonomiju i uvećanje stepena kontrole ekonomije od strane vlade je često bilo opravdavano razlozima pune zaposlenosti i ekonomskog rasta, a velika Depresija je bila prezentovana kao dokaz nestabilnosti tržiša kad je prepušteno samo sebi, dok Fridman pokazuje upravo suprotno. U poglavlju o fiskalnoj politici Fridman smatra da kenzijanska mera Vladine potrošnje koja je pokrenula posrnulu ekonomiju je kao neki mit nepotvrđen nikakvim istraživanjima. Za svakih potrošenih 100 dolara postoji efekat od 100 dolara, ali samo efekat rasta Vlade, koliko god bile dobre namere koje stoje iza tih neefikasno uloženih 100 dolara. Po Miltonu Vlada jednog slobodnog društva treba da sprovodi red i zakone i imovinska prava, kao i da preduzima akcije da spreči nepotrebne monopole. Priča o tome da postoje 3 tipa monopola : državni monopol, privatni monopol i javna regulacija. I da nijedan nije poželjan ili svima pogodan. Monopoli nastaju na mnogo načina ali najuobičajeniji je direktna ili indirektna Vladina odluka i da treba da se ukida gde god je moguće. Doktrina o socijalnoj odgovornosti, da korporacije treba da brinu ne samo o svom profitu već i o društvu je ugrožavanje kapitalističkog sistema koje može da dovede do totalitarnosti. Takođe tvrdi da bi država trebala da upravlja monetarnom politikom sve dok je takva potreba prepoznata u Ustavu i u društvu. U poglavlju o međunarodnim trfovinskim i finansijskim aranžmanima zastupa odbacivanje Breton Vuds sistema i afirmisanje sistema slobodno-plivajučeg kursa, ukidanje svih kontrola kursa i trgovinskih ograničenja pa i izvoznih kvota. To predstavlja kao jedino pravo rešenje problemu izbalansirane trgovine. O fiskalnoj politici kaže da se protivi daljem nastavku povecanja Vladine ptrošnje koja se opravdava potrebom da se ekonomija stabilizuje i da joj se pomogne da nastavi rast. Tvrdi da Vladina potrošnja čini ekonomiju nestabilnom. To potkrepljuje konkretnim dokazima iz svojih istraživanja u kojima se vidi da vladina potrošnja rezultuje u otprilike istom rastu BDPa . Time dovodi u pitanje kejnzijansku teoriju multiplikacije i pokazuje da kad bi novac za tu potrošnju ostao u privatnom sektoru da bi bio veći rast ekonomije nego kad taj novac koristi država. Preispituje i ulogu države u obrazovanju. Zalaže se za uvođenje školskih vaučera koje bi učenici mogli iskoristiti i za plaćanje privatnih škola ili bilo koje škole po svom izboru. Primećuje da se nedovoljno investira u obrazovanje ljudi i predlaže nekoliko rešenja da se ovaj trend okrene. Oštro se protivi bilo kakvoj formi državnog licenciranja. Zastupnici licenciranja u industriju su najčešće ljudi iz te industrije koji žele da spreče potencijalne konkurente. Objašnjava registraciju, sertifikaciju i licenciranje na primerima lekara, pokazujući da je svaki razlog za licencianje slab. Ne postoji u liberalizmu opravdanje za licenciranje doktora. Posledice su lošija briga i formiranje kartela.Kritikuje progresivne poreze na dohodak, koji su uvedeni da bi se smanjile socijalne razlike i stvorila pravednija klima. Po njemu, bogatiji su time stimulisani da koriste razne rpe u zakonima, time poništavajuči efekte redistribucije bogatstva . Takođe pokazuje da razne mere uvedene radi blagostanja društva ne pomažu siromašnima
7
koliko neki misle. Efekte sistema scijalne sigurnosti vidi kao posebno predimenzioniran i nefer sistem.Da bi se popravilo ovo stanje predlaže uvođenje sistema oporezivanja jednakom stopom16 i zalaže se takođe za jedan vrlo zanimljiv sistem Negativnog Poreza na Dohodak17 koji bi svim zaposlenima i onima koji ostanu na birou za zapošljavanje dao određenu fiksnu sumu novca u garantovanog prihoda koji bi bio manji od danasnjeg iznosa pomoći za nezaposlenost i dovoljan samo za preživljavanje. Takođe bi procenat poreza na dohodak bio fiksan za sve. Taj sistem je najlakše shvatiti na primeru. Ako je subvencija 10 000 dolara a stopa poreza 25 %, onaj ko zarađuje 16000 godišnje bi platio porez 4000 a dobio 10 000 i time efektivno ostvario 22 000, ko ima prihod 40 000 plaćao bi porez 10 000 i dobijao subvenciju 10 000 Što je ukupno 40 000, ko bi imao prihod 60 000 placao bi porez 15 000 a dobijao 10 000, ko bi imao prihodovanje u iznosu od milion placao bi porez 250 000 a dobijao 10 000 i ukupno bi raspolagao sa 760 000 . Ovaj porez je odličan način izbegavanja situacie gde postoji “Zamka Blagostanja” 18gde ljudi koji sada primaju pomoć za nezaposlene ne žele da rade jer bi im plata bila ne mnogo veća od pomoći. Za ovu sitaciju fridman ne krivi ljude jer bi bili glupi da ne iskoriste tako nešto, već označava Vladine socijalne mere kao glavnog krivca za smanjenu potrebu za radom. Uvek ima nekih razloga zašto se vlada treba umešati u ispravljanje tržišta ili društva. Ponekad su dobre namere kombinovane sa odličnim uspehom istih. Fridman na primer pohvaljuje stvaranje sistema autoputeva u SAD, gradnju velikh hidroenergetskih brana, postojanje i sistema školstva i neke mere državnog zdravstvenog sistema. Ali gro napredka u standardu življenja ljudi u Americi je došlo iz kreativnosti tih ljudi i nema nikakve veze sa Vladom. Prosperiralo se uprkos svim zakonima i projektima a ne zbog. Nisu birokrate naredile Ajnštajnu da izmisli teoruju relativnosti već on sam je razmišljao o tome. Uopšte preterana regulacija prinudi ljude da deluju protiv svojih neposrednih interesa na di podržali navodno “opšti interes”. Fridman nam nabraja razne oblasti Vladinih intervencija za koje ne veruje da su bile opravdane tu su razne tarife i uvozne kvote, subvencije farmerima, javne monopole, minimalne plate, regulacija industrije i banaka, transporthih sistema, radija, televizijskih kuća, socijalnih programa koji teraju ljude da nevoljno odvajaju svoj novac za penzije umesto da ulažu, javno stambeno zbrinjavanje, licenciranja zanimanja i regrutacije u mirnodopskim vremenima, subvencije farmerima ... . Sve to možda nekome i zvuči dobro ali često ima suprotne efekte kao što je minimalac bio namenjen smanjivanju siromaštva AfroAmerikanaca a desilo se da je nivo nezaposlenosti mladih Afro-Amerikanaca visoko narastao. Ili što je javno stambeno zbrinjavanje takođe bilo namenjeno smanjenju širomaštva a u stvari ga je koncentrisalo na pojedine oblasti Jaki su razlozi da se pomogne farmerima ali ne zbog toga što je farmer več zbog toga što je siromašan.Program bi trebalo da je tako sačinjen da pomaže ljudima kao ljudima a ne članovima određene grupe zanimanja, određenim starosnim grupama, određenim platnim grupama, određenim sindikatima ili industrijama.19 Politike socijalne sigurnosti su trebale da stvore uslove za život ljudima koji nisu u stanju da trenutno rade ali posledica je bila i kreiranje zavisnosti ljudi od socijalne pomoči koji su da je drugačije mogli da doprinesu ekonomiji. Zaključuje da koncentrisanje moći nije bezazleno uprkos dobrim namera ljudi koji odlučuju. Postoje 2 načina na koja društva mogu da organizuju ekonomsku aktivnost. Prvi je kroz centralizaciju i prinudu a drugi kroz uspostavljanje trišta za usluge i dobra. Želja za centralizacijom obično započinje iz želje za dobrim stvarima. Ali ne zadugo moć koja proističe iz centralizma postaje bitnija i opravdava 16 17 18 19
http://en.wikipedia.org/wiki/Flat_tax http://en.wikipedia.org/wiki/Negative_income_tax http://en.wikipedia.org/wiki/Welfare_trap Kapitalizam i Sloboda, Milton Friedman, Global Print Novi Sad 1997
8
se time što cilj opravdava sredstva. Prinuda i nasilje su potom mala cena koja se plača da bi se da bi se dočlo do velikog ideala jednakosti. U slobodnoj državi slobodne rasprave i voljna saradnja 20su sredstva za postizanje svega. Ovo je možda inicijalno sporiji pud do cilja ali je dosta sigurniji i manje opasan po društvo . Dobar aspekt slobodnog tržišta je način na koji dozvoljava saglasnost bez prisile na konformisanje. Tu nije čovek nateran ni na šta. Shvatala se potreba posle II Svetskog Rata da se Amerika centralizuje i uveća svoja vojna izdavanja da bi se odbranila i pobedila Sovjetski Savez. Ali je bavljenje ovom opasnošću stvrorilo način na koji će Vlada umnogome povećati udeo u potrošnji i kontroli države. Po Miltonu veća opasnost za Ameriku je bila u smanjenju sloboda i smanjenja uticaja slobodnih institucija koja je smanjivana u cilju rasta snage Amerike. Središte liberalne filozofije i onoga za šta se Fridman zalaže jeste u tome da ljudi imaju jednaka prava i jednake šanse . To ne znači da treba automatski da bude i jednakosti u bogatstvu. Ako svi ljudi u kapitalizmu postanu bogatiji to je dobrodošao usputni efekat slobode ali nije smisao i samo po sebi cilj. Smisao slobodnog kapitalisičkig društva je sloboda individue . Šta će individe raditi sa svojom slobodom je samo njihova stvar. Zaključak knjige se fokusira na to kako iznova i iznova Vladine mere imaju posledice koje su upravo suprotne od željenih. Da većina dobrih i korisnih stvari u Sjedinjenim Američkim Državama i u svetu potiču sa slobodnog tržišta a ne od vlade i da će to biti tako i ubuduće, Da vlada uprkos svojim dobrim namerama treba da se drži dalje od oblasti u koje po liberalnm shvatanjima ne treba da se meša. Države očarane Adamom Smitom i Miltonom Fridmanom bi u teoriji delovale kao čudovišta sebičnih i potrošača. Ali kako je fridman istakao ljudi žele da budu slobodni ne samo da bi postali bogati več da žive u skladu sa svojim dubokim uverenjima. Prosperitet ne znači samo da se dobro zarađuje već i slobodu da se život živi na koji god način želite. Iz današnjeg iskustva možemo da kažemo da su razne pojave u istoriji često smenjivane suprotnim pojavama. U zavisnosti od stanja u društvu smenjuju se periodi velikog rasta nadležnosti država sa periodima velikog prosperiteta privatne inicijative . Takođe se smenjuju i negativni efekti tih trendova, kao što je velika neefikanost države koja koči privatnu inicijativu a i oni malobrojni negativni efekti slobodnog tržišta koje uglavnom država učini mnogo gorima. Džordž Soroš je svojeremeno isticao da je tržišno ponašanje refleksivan proces, sklon cikličnim usponima i padovima, jer su uverenja i odluke učesnika zasnovane na potrebi da se prati jedan trend, sve do kolapsa tržišta. U svetlu takvih shvatanja danas više nije debata o tome da li treba da tržište bude slobodno ili komandno, već koje su institucije idealne da u bilo kojim uslovima funkcionišu na tržištu i sa kojim ingerencijama . Milton Fridman nam je objasnio da su to institucije koje se ne mešaju mnogo u slobodu tržišta i lične slobode i svojim učenjem i ličnim zalaganjem za slobode pokazao bitnost i individue i smisao zalaganja za veće slobode .
20
Free To Choose: Updated 1990 Television Series Volume 1 - The Power of the Market
