Анђелија Станчић Спајићева
НAJCTAPИJИ JE3ИK БИБЛИJE или
ЈЕДАН ОД HAJCTAPИJИX KУЛTУPHИХ HAPOДA Репринт ауторовог издања из 1929. године
Издаје: Издавачко прометна агенција «Мирослав» 1
РЕЧ ИЗДАВАЧА У оквиру библиотеке „Словенски источници" одлучили смо да објавимо још једну књигу која ће, надамо се, изазвати живе расправе у научним круговима. Реч је о књизи Најстарији језик Библије или један од најстаријих културних народа. Анђелије Станчић-Спајићеве, објављене 1929. године у Београду. Занимљив је и сам начин како смо дошли до ове одлуке. Могли бисмо рећи да је то почело крајем јуна на промоцији књиге Срби... народ најстарији Олге Луковић-Пјановић. Тада нам је господин Војислав Хаџи-Девић показао једну, за нас, необичну географску карту. То је била савремена туристичка карта Синајског полуострва. Необичност те карте је била у томе што су се у близини Мојсијеве горе налазиле и планине са именима Српска. гора, Гора. Банат, затим реке са именима Мир, Вир-ас итд. У разговору који је потом уследио расправљали смо о пореклу тих имена. И још једном смо се уверили у оправданост покретања питања о пореклу и кретању српског народа током историје.
Уједном тексту из VIII века пре наше ере, у којем се спомиње Тиглат - Пилеса III (744-727), спомиње се један поход све до планине Либанона, и ту, код описа тих похода, спомињу се планине Saua и Srbua (на другом месту је написана планина Sarbua). То је несумњиво занимљив текст који заслужује да буде истражен у вези са далеком прошлошћу или пореклом и неких европских народа који су се доселили из Мале Азије на Балканско полуострво.
2
Непуних месец дана после промоције позвао нас је господин Владимир Цоља. Као законити наследник укупних дела Анђелије Станчић-Спајићеве понудио нам је да обновимо издање књиге Најстарији језик Библије или један од најстаријих културних народа. Када је књигу донео, видели смо да она баш и обрађује тему на коју нам је указала наведена мапа Синајског полуострва - о пореклу и изворном значењу непротумачених речи у најстаријим слојевима Библије. При томе је као основа за то тумачење послужио српски језик. После пажљивог читања одлучили смо да, и поред могућих реакција, књигу објавимо, и то из више разлога. Сматрамо да се у наведеном делу, и поред одређених недостатака налазе подаци и тумачења који могу подстицајно деловати на продубљивање историјског и археолошког истраживања порекла Срба као и њиховог кретања до садашњих станишта. По мишљењу господина Еугена Вербера услед недовољног познавања хебрејског језика у овој књизи се налазе одређене материјалне грешке. Па и поред тога сматрамо да ово дело може такође подстакнути нове истраживаче да у компаративној лингвистици потраже нове чињенице и доказе о заједничкој основи из које потиче и српски језик. При томе би се та заједничка праоснова проширила и изван онога што се данас подразумева под индоевропском језичком матрицом. Са научне тачке гледишта, поред данас већ извесне његове сродности са групом такозваних ностратичких језика, индоевропски језик би могао имати сроднички однос и са семитским прајезиком, или је у узајамном међудејству могао бар на њега утицати својом лексичко-културном компонентом. Овакав приступ оправдава и чињеница да је српски језик од осталих живих језика индоевропских, по много чему, најближи древном санскриту. Посебан значај ова књига може имати за психолошка и теолошка истраживања духовних праслика, архетипова. Наиме, и када би историја или лингвистика дале потпуно негативне резултате, у шта искрено сумњамо, остало би отворено једно озбиљно питање: одакле склоност међу српским истраживачима да преко свога језика препознају значења која су раширена од северозападних руна и сага до југоисточних верских књига као што су санскритске Веде, Тора или Мојсијево петокњижје? Наравно, ово питање не додирује само истраживање језика у целини или појединачних речи већ истраживање обичаја, предања и других појава повезаних са психологијом духовних праслика и духовних праоблика. А можда једна од најпривлачнијих области у којој ће ова књига наћи своје место јесте подручје уметности. У том смислу претапање сазвучја и значења различитих језика може имати средишно место у долазећој планетарној поезији као и другим изразима новог уметничког стварања. Колико ова истраживања могу бити подстицајна описаћемо на једном практичном примеру, из живота. Тако смо током једног разговора дотакли баш то питање српских истраживача да преко свог језика распознају и дубоке садржаје у језицима других народа. Један од уважених професора је на то рекао да је за њега таква склоност на граници националне патологије. Сродне изјаве су касније и у штампи објављиване. Упитала сам уваженог професора да ми објасни порекло кључне речи његовог закључка патологија. Он је одмах одговорио да је та реч кованица од грчкнх корена пат... са значењем 'болест' и лог... из кога се развило значење наука. На моје питање да ли у основи речи патологија препознаје још нешто, он је помало охоло додао: „То је основа и ту нема више шта да се препознаје". А не подсећа ли Вас, професоре, та основа пат на нашу реч пати или патња, а лог на наш разлог и разложносг? Према томе, откуда то да се основно сазвучје и основно значење поклапају у грчком и у српском језику? Уважени професор ме је зачуђено гледао. Касније ми је признао да је тако једноставна чињеница за њега била право откриће. Овај пример смо навели да бисмо показали колики број питања може да покрене само једна реч. Например, та реч подстиче размишљање о Пеластима, народу који је пре Грка живео на просторима које су Грци потом освојили. А којој групи народа су Пеласти припадали, треба да одговори историја и археологија. Друго питање је лингвистичко. Откуда сродност у звуку и значењу грчких или можда прастарих пелашких речи са српским језиком? Па пошто су то тако значајне речи патња и разлог или антички логос, оне неизбежно покрећу и тему о духовним 3
прасликама. А између патње и логоса су разлог свога настанка имала и многа уметничка дела. Па када само једна реч покрене оволико питања, ми се искрено надамо да ће књига која је пред нама, а која побуђује мноштво таквих речи, бити делотворни подстицај за нова истраживања. " Ако ово репринт издање оправда своју намену, ми ћемо радо објавити и издање проширено новим истраживањима, које је Анђелија Станчић-Спајићева била припремила за штампу. Мирослава Петровић АНђЕЛИЈА СТАНЧИЋ-СПАЈИЋЕВА НАЈСТАРИЈИ ЈЕЗИК БИБЛИЈЕ или ЈЕДАН ОД НАЈСТАРИЈИХ КУЛТУРНИХ НАРОДА БЕОГРАД ШТАМПАРИЈА «СЛОГА» КРАЉА МИЛАНА 56. — ТЕЛЕФОН 58-76. 1929 Место предговора. Мото: Нема ништа сакривено, што се неће открити; ни тајно, што се неће дознати. Стари и Нови Завет.
Дани за данима мењају се наизменце. Година за годином жури. А векови, столећа јуре без одмора. Човек ствара, бори се на земљи, подиже се и пада. Преко њега и његових дела диже се хвала, слава, признање или осуда и проклетство. И све бива застрто на крају заборавом из кога се, после неког времена, засија као искра испод пепела сећање на творевине прошлих поколења, на којима су нови људи продужили стварати нова дела која ће се поново опет угасити. И ова књига, не велика обимом, дићи ће из заборава на светлост угашену, непознату тековину једног од најстаријих културних народа. После десет и више година проучавања и прикупљања материјала а после великог труда и трчања да се наше позване установе заинтересују за ову новину и издаду на јавност ову и ако не велику ипак важну књигу, која је могла бити већа, али је била удешена за три јавна предавања и морала је бити збијенија, после свих затворених врата, сама дајем у у штампу ово дело. Ја молим све учене људе наше, који раде на науци српског језика, историје и вере, да проуче с предусретљивошћу ову књигу и наставе моје десетогодишње истраживање још са бољим успехом. СПИСАТЕЉКА. ПРВА ГЛАВА. Данас — ваљда — нема у нашој, бар предратној, Србији одраслијег лица, које није прошло нашу а делом и грчку Македонију. А кад пређемо део ове наше земље и живимо неку годину у њој, упознамо народ, његове обичаје, прегледамо старине и чујемо предања, тамо сачувана, пазимо и проучимо њихов дијалект и језик — онда морамо доћи до тога, да је то племе остатак најстаријег дела нашег народа или 4
да се код њих сачували најстарији изрази и облици нашег језика. У чуду се онда питамо, како смо могли толико времена бити отуђени од своје браће и како се тако мало познавасмо, или те крајеве познавасмо из непотпуних историја, где се често наше рођено представљало и учило као туђе. Познато је, да се код нас труде не да помогну и докажу неко'' научно тврђење као истинито ако је то неко од наших изнео или ако се тиче нас, него увек траже ма и туђе лажне, супротне доказе, да оборе оно, што је други тешком муком сабрао и изнео. Место да продуже дограђивање започете научне зграде, својим контра доказима често целу науку у историји или језику скрену с права пута и баце је у назад. Сетимо се само исмејаног и заборављеног историчара Милојевића па и Раића чувеног, сетимо се подцењиване књиге Симе Лукиног Лазића а за овима заборављају се и доцнији наши историци и њихова дела, а заборављају се и други наши важни људи. Место њих истичемо и славимо туђе, који за нас нису имали никакве велике заслуге. Пуштамо да се заборављају и наши научењаци и наши јунаци. Не прикупљасмо и у сталном обнављању не износисмо вештину наше чувене земљорадње, воћарства и сточарства. Не износисмо пред стран свет вештину српских занатлија у сваком погледу, чувених наших грађевинара, чија су дела велика не само на Балкану, него и у далеким земљама. Не прибрасмо и не објављивасмо вештину у лекарству нашег народа. На пр. код нас се знало лечити од беснила пре Пастера. Многе очне болести, трулеж костију (споменуто у неком листу за војводу Продановића у време Мађарске буне) и још многе тешке болести знало се некад у народу како и чиме се лече. Ми све наше пуштали смо и пуштамо забораву и стидимо се нашег а не стидимо се, да увек тражимо друге да нас уче и показују нам, као да смо ми највеће незналнце и ништа сами не умемо, нити се сами у себе смемо поуздати. Због тога увек нас странци сматрају као „некултурније" а ми сами себе увек називамо ,.млад народ", млада држава, која је увек готово на почетку а никад у напону снаге. Ради те наше особине, да све своје, па било како важно, пуштамо забораву, ја бих волела, да је ово, што ја овом књигом хоћу да изнесем, давно написао неки чувен човек: валда се не би заборавило. А како је то друкчије код других народа а видимо и код наше неке словенске браће, где и незнатнијег свог научника помажу, издижу и истичу и често се не обазиру ни најмање, "шта веле туђе историје о неком њиховом владаоцу, кога само они хоће високо да уздигну, као и своје учене људе. Код нас није тако. Кад хоћемо да пређемо у кратким потезима историју слоненску, управо српску, то је врло тешко и ако је историја свршен чин, коме се нема шта одузети ни додаги. Али сви списатељи — историци о једном истом народу, често о једном истом догађају, нису једнако писали. Наша писана дела, у камену резана, у храмовима чувана, морала су готово увек пропасти, јер смо стално билн у ратовкма: подложни гоњењу политичком, верском.и материјалном упропашћивању. Но већина старих и страних историчара слажу се у том, да је најстарије име словенских народа било: Срби, Сорби, Серби, Сирби и „дела њихова славнаја — као што пише учени Раић, в забвени погребена остала, А каже још: «инострани историци мало што ненависти ради о њима и спомињу а ако би што и писали, било је несавршено или неистинито и поругања пуно или случајно споменуто". Вреди прочитати 7. страну Раићеве историје у уводу. За потврду како су о нама католички и грчки свештеници — историци писали, треба прочитати наше летописе са преводима од истих, где се човек зграњава над многом неистином. Ми знамо, да и наши свештеници, списатељи, који су с неким владаоцем били у непријатељству, како су о њему неистине износили на пр. по нешто о Немањи па Краљу Драгутину, (да је се опасивао ланцем; да је спавао у ископаном гробу на трњу и т. д.), а колико је то тек чинило страно свештенство, страни списатељи. По њима сви наши краљеви беху оцеубице, матере и братоубице и др. а дворови сви покварени, што у већини случајева није било тако. Н. пр. за двор Ђурђа Бранковића зна се, да је у њему владао отмен и фини тон; да је Деспот Ђурађ у својим претешким приликама у свима скоро случајевима по могућству одржавао своју реч. краљица — деспотица Јерина била је добра матисупруга и добра политичлрка и да је могла, као стара жена напрасно умрети, није морао син да је отрује а ето се у историји то од наших непријатеља написало.
5
Зна се колико је било ратова против нас само по наредби папа — да се затру „шизматици и јеретици"- А колико је крви проливено, да би се код нас мухамеданство раширило! Па и данас се још није све то угасило. А да изс често и не спомињу, наводим само нека скорашња дела. Н. пр. књнгу: „Мађарско-Аустријска монархија у слици и речи" (Маgyar – osztrak Monarhia rasban es kepben), где ћете ретко чутi о Србима и ако се зна, да су они у огромном броју насељавали Угарску и да су се много борили за слободу Мађарске и Аустрије. Па хрватска књига: „Природни земљопис Хрватске 1895. год.", како готово нигде не спомиње Србе и ако њих има половина у тим крајевима и без оних покатоличених Срба-Шокаца и т. д. Нама никад не дају напред и увек смо забвени, заборављени. Но има нешто, што ипак не да, да се наш спомен угаси а то су још остатци српских имена места, река, планина, па и људи. Обичаји наши и код суседа, који су постали од нашег народа, речи наше у њиховом језику. И те речи наше јесу живи спомен, неизбрисан и неуништен доказ о постојању нашег народа у далекој прошлости и далеким земљама. Те речи српског језика овим списом трудићу се, да изнесем из таме, како би се видело, докле и где се наш народ налазио.Јер где се наш језик ма у неколико сачувао, значи, да је тамо живео и наш народ. Словенско име — по историцима — пре VI. столећа, за време Јустијаново не беше познато грчким и римским историцима. Прво је Прокопије Кесариски — описујући Јустинијаново време и војне у „рату Готов" споменуо словенско име: „Били су — говори он — и други Словени око реке Истра (Дунава) исти и на другим местима. Но није тада почетак словенског народа, него су се у том нмену почели тада свету јављати — беху они познати под општим именом Савромати (Сарбомати). Древни Грци су све северне народе звали: Скита и Целто, можда Селто-Скити. За њих се вели, да проводе живот скитачкогномадског народа. Пошто је та реч Скити, скитати се, наша реч а не грчка и који је назив сам народ себи дао, морамо закључити, да су ти Скити били наш народ, „Око ових су, вели, били Сармати, што је исто са Савромати". Плиније вели, да се име Скити прометнуло у Сармате и Германе. Ако пазимо на изразе, на речи, опазићемо, да је реч Скити додатак подмету Сармати, односно свима тим народоносним и племенским називима, јер и Уно-Сабире, Уно-Самене и др. поред племенског имена називају Скити. Име Сармати сасвим се може узети као Сабрати, Сарбати, јер Грци (а онн су највише и писачи историје) пошто у својој азбуци немају слово б, пишу га са м или в. Прича Константнна Порфирогенита о досељењу Срба са севера преко Дунава на Балкан из домовине своје Бојке (Бојемије, Бојерије) и осталих ваљда севернијих предела, не може се узети — по тврђењу других историчара као доказ, да пре тога није било Срба на Балкану. Много је вероватније да су се Срби на Балкан доселили и са југа преко Вис-Антије. Да су се Срби доселили на Балкан и пре VI. столећа, тврде историски податци. Тако се вели: Из Дакије крене се мноштво Словена 580 год. и допре до Пелопонеза, где су и остали. За тим Прокопије историчар помиње међу тврдњама, које су подигнуте и обновљене за време Јустијаново тридесетих година VI. столећа као Стредин. у Епиру, Врашциованија у Дарданији, Веледина — Ксернија на Дунаву, Мала Река — Пезион и др. (о овом Niderle Vpadi Slovanu na Balkan). Споменућемо још нека наша имена где се налазе, у колико ми је познато. На старим географским картама налази се многа наша имена, Тако на утоку Тигра у Еуфрат место Спасина, даље Суза, Селеуза, Вологезија, Самосата у Месопотанији. У Италији има и данас много као: Саво, Антиполис. Познато је из историје н. пр. Бошковићеве, да је једно словенско и то чувено и велико племе носило име Анти. У Италији налазе се наша имена: Велинда, Верулија, Антиум, Равена, Милано, Брешчија. Реке: По, Арно, Пијава. Рт Баја, Вади-Сабатија, Стара Кума (Кумири, идоли?), Чело, Феличе, т.ј. Величе итд. У Епиру и Албанији: Антигонија, Илиjија, Љеш (лес), Драч, Валона и др. У Француској некадањој Галији. Македонци су пређе учили у школама (причао ми један стари тамошњи учитељ и од речи до речи понављао читав задатак, лекцију о томе) да је једно словенско племе „Гали" оставило много трагова и по Македонији и другим земљама. Позната ми је планина Галичица. Но реч Гали значи голи. Та планина може да значи гола планина а да није дошло од народа. И французи за Гале кажу Гôли. Али има доста Галиција и у Шпанији и на Карпатима а Галијафранцуска, где има много наших речи. Тако река Рона, ако заиста рони, круни обале онда је то наша реч. Ако је Марсел било село крај мора, што је вероватно. Ако Сена протиче кроз поља, која су некад 6
сенокосна била, а за реч Гарону јасно је. Ако Пари(з) беше некад Бари, што је свакојако било, онда су Гали (Гôли) били наше племе, које је то све именовало у најдавнијим временима. А Вер-сал, да није по положају на врху село? У Шпанији има (в) Андалузија од нашег племена, па Гвадалкви-вир. Можда још и других имена има. Лозана заиста је Лозана, опкољена виновом лозом. Има места Портарија и Лутра, као у Грчкој. Место Coudrée старо му је име sciez-шије. За тим Бриг, Домодосола и др. Тврди се, да су у Швајцарској-Хелветији били Словени (т. ј. Срби), како пише један хрватски историчар. Име Келти сасвим је слично Гал-ти. А занимају нас имена кад се путује возом од Атине за Ларису преко Термопила. Реч Термо-пиле — топли извори. И они кажу пији и пиле. Тако до овог рата задржала се по станицама - стара имена, која су сад замењена новим. Н.пр. село Ијон до скора, се звало нашим именом Бојат. Село или станица Афидион звало се Тhyrka. Место Сфендали било је Мала-Каса т. ј. Мала-Коса. Ту је близу рудник каменог угља. Место Ипатон беше Сирђи. Србица варошица под Олимпом свакојако је старијег порекла, него што наши држе. Место Лелија има близу села Орахова или Ракова и Веленце: Место Китинијон звало се Брано, где је можда брањен пролаз. Одатле се полако пење за Термопиле. Није далеко планина Ита, коју ми учисмо као Ета и острво Евбеја, коју они т. ј. народ зове - Евбоја. Место — станица Ливадија и цео предео тог имена заиста је ливада, прокопано каналима (немачки рад), подводно за траву добро. Ту је језеро Лимно. Они зову Лимно-Незеро. Ми би само обрнули, јер они узимају Незеро (језеро) као особено име. Код Атине: Ано-Лосија и Като-Лосија, има много винове лозе — Лозија. Од Атине идући Коринту (где има много презимена Сервос) има место Лепсинија или Лепшинија, (где је рудник, одакле је диктатор Пангалос.) А да и не спомињемо Волос са околином, где је владао цар Душан. Ту је Макреница — Мокреница, пуна извора; Загора, Порт-Арија, Лакоња. Мало острво Скјатос, што се види, да се звало Свјатос. Село Агрија (Огрија). Гледајући на лађи карту — мапу географску, Partially Cultivated Plain, читамо Сирби, Мијеле, Mont-Surbi, Гранча, Кара-хора, Горица, Мала-Горја, Кап Грива и др. У Македонији се каже: Шта се стори! (Исоставља се често в) т. ј. Шта се створи — догоди! Н.пр. Једна тамошња жена рече: „Да се наша изгубљена деца (у рату) врате, била би то читава сторија (догађај), реч историја дакле наша је реч. На северу у Скандинавији ако су заиста поред мора на њој „скале" — дине. У Македонији каже се качити — пењати се — скакати, скале. И иначе историја тврди, да су се Словенска (можда нека) племена из Скандинавије спустила на југ. Име Данска (ден) наша је реч. Они веле као и ми: вода, сестра. Има маса наших имена на северу. У Енглеској: Дева, Дублин-Деблин, Велс (Велети). За Балтичке крајеве, где је Немачка зна се, да су становали у њима — и сад станују само понемчена — наша чувена племена Љутићи и Бодрићи. Племе Вани, Венди, од којих су мали остатци Wenden-Serben — Лужички Срби. На острву Риги, Рујану беху наша чувена светилишта. Наше племе Руги, доста је пресељено у Струмицу. Интересантно је. како се име „Тиволи" налази у Скандинавији, у Словеначкој, у Руми у Срему, у околини Рима и у Африци. У Африци има такође наших имена као Сабрати, Мила, Мелила на реци Мулувији за мливо а да ли нису некад код Бисерте вадили бисер? М'3аб, Мозабити интересантан крај, где је дошавши витез њихову Дају, владарку освојио и где је сад варош Гардаiа — на оази. Да ли су та имена оставили наши у ратовима по тим земљама са Римљанима и Јустијаном или су то трагови њихова дужа живота ту? Слично су оставили и код нас имена туђи народи, који су ратовали по нашим крајевима или их држали заузете неко време. Тако Фрузи — Франки оставили су име Батајница и веле Фрушка-Гора. (Но Фрушка Гора можда носи назив и од многих чувених трешњевих дрвета, чија стабла, причају наши стари, нису могла два човека обухватити. '' Те трешње су имале крупан плод црнкасте боје, које су прскале — рускавци — које тамо и данас зову „вруштеви" — Врушка-Гора?) Тако су и Мађари оставили поред „Мађарских гробља" и место „Азања" Аz anya (мати). Неки су ту од њих основали село и казали, да ће да се ту настане. Другови их онда назову: Bolond - Magyarok — Луди Мађара, (Ово ми причао неки господин — Румун још 1912. год.). -
7
Наша су поједина племена, која су мирнијим животом живела на једном месту — имала своје писмо „руне" и као што историчар Раић вели: „ведали" — видели т. ј. читали, „ннсу били слепи код очију", како наш народ вели за оне, који знају читати. У историји Нидерле има врло важннх података. Ibidem стр. 153. стоји: Мислимо, да је племе, које носи име Срби прешло Дунав још у II. столећу. У I. књ. стр. 148—161. Ibidem вели се: „Словенски називи у изворима II. и III. века ови су: Река Вука названа Ulkа, десна притока Дунава, ниже ушћа Драве. Врбас, десна притока Саве. Међубара — Мetubaris, Насеобина Serviti на десној обали Саве — (Стара Градишка) Бистра — Pistra у Дакији. Вели се: „Али већ ред наведених имена: Реlso — Плесо, Ulka–Вука, Urbas — Врбас, Тsierna — Черна, Вerzovica — Брзава, Роtisus — Потисје сама су ми довољна за тезу, да су у неколиким местима у Подунављу у Панонији, Блатну, на реци Вуки, при ушћу Врбаса, при Тиси, Брзави, Черни, у доњој Дакији већ и у I. веку били насељени Словени". Ово је за нас од неоцењене вредности. Но ми знамо, видели смо, да назив „Словени" у I. и II. веку није постојао, могли су бити само Срби, односно српска племена. Затим да, и ако се каже “у неким местима", то не значи, да је тада било по тим крајевима много насељености, јер још до пре мало више од сто година, биле су туда велике баруштине, шуме, пашњаци и по пољима мале групе насеобина (салаши, појате), које се нису ни узимале у рачун. Друго, зна се, да у великој маси једног народа, великог по броју и простору у записима или предањима, ратовима, трговини, појединим радњама, начину живота — увек преовлађује племенско или покрајинско име. Цео живот једног народа не подлеже истим догађајима, него се нешто догађа у по неком његовом делу (бар пре жељезница) и онда тај део народа у њој, о себи води белешке или усмена предања или други бележе за њу то исто, док остали део народа не учествује у том, није покретач тих догађаја а често и не зна за њих. Тако се може да разуме. Македонско царство, Македонско ропство Јевреја и др. Као шго смо видели до сад, Срби су били, сва њихова знатнија племена већ у Европи у време Христова рођења а била су онда, вероватно, и пре ту. Шафарик каже (Старожитости) ово: „Народи рода словенскога бораве у Европи од памтивека или што је исто од преисториског доба". А за Србе овако пише: „Срби су тако велико царство, да су из њих произишли сви словенски народи" (Hormayers Archiv) То исто вели и Рачки. Сад морамо да споменемо у главном нашу стару веру. Најглавнији Бог, као што историци тврде био је Перун – громовник, дакле Св. Илија кога и данас светкујемо, баш онда кад има највише грмљавине и чије се право име одржало. „Перун" беше му, без сумње додатак, можда из милоште. Ваљда су лепим перјем китили идол, јер и данас у по неким крајевима обичај је, да се на Св. Илију закоље петао — кога су некад носили ваљда на жртву, а перјем украсили идол. Или је то био Первун, перви, први Бог, над осталим Боговима? Главно је, да је тај Бог био громовник Св. Илија у чијој је једној руци била муња а у другој, свакојако, рог изобиља, из кога је лио свако благо и добро, „отварао своју руку и хранио све што живи". Био је благ добри Бог, који даје живот и изобиље и строг судија — громовник," од кога је све дрхтало. Други важан Бог, чије се име и светковање одржало такође, био је Свето-Вид — Видов-дан, који се празнује на најдужи дан у години а чији су олтари дизани поред мора. У страној књизи прочитах, како су га поздрављали: „Виде, лепи Виде — над морима свети Боже!". Пре његовог дана ретко се и до скора купало у мору (н.пр. у Грчкој, веле због маларије) у Далмацији, изгледа и у Балтичким приморским крајевима. У Срему мајке дигну децу пре сунца и пошто се умију у дворишту водом у којој је преноћила „видова травица" окренути истоку очитају молитву а онда гледајући на далеко, окрене се свако дете око себе и рекне: „Виде, Видов-дане, што очима видим, то рукама створим". Тако три пут.). Чувен је био „Бели Бог" — Бог сваког добра. И његово се име сачувало и данас код нас. Често се чује: „Нема ни Белог Бога" т.ј. нема никаква добра. Или: „Отишао у непеле" — не беле, отишао где нема Белог Бога, где нема добра. У клетви се вели: ,Да Бог да, отишао у небеле". Начин наше православне службе, као и многе, молитве и песме црквене остатак су из наше старе, прехришћанске вере.
8
Ми смо видели дакле, да се наш народ налазио у Европи за време Христовог рођења (и још много пре). Сад да видимо, где се наш народ налазио још пре Христа. С тога ћемо се послужити Библијом, као једном од најстаријих књига. Пре него што то почнемо, морамо нека објашњења узети из кљиге: „Praktische Einleitung in die heilige Schrift. Geschichte der Schriftauslegung” v. Leopold Löve 1855. „Практичан увод у Св. Писмо. Историја излаgања Св. Писма од Леополда Левa 1855. год., без које књиге не би се ни Библијом много користили. Из те књиге вадим следеће: Св. Писмо се састоји из 24 књиге, које нису постале у једно исто време. Мојсеј или како они кажу Моша, син Амрама и Јохебеде (Јохеведе) рођен 14 столећа пре Христа (2513.—2533. од створења света) био је први јеврејскн списатељ. Он је у Тори т.ј. закону, положио основ за један скуп св. списа. Овај скуп беше од мудрих и учених људи, особито од Езре, Ноемије и Соферима проширен и на сто година пред друго разорење храма (око 30. год. по Хр.) са Шемајем и Хилелом за свагда завршен. Од прве белешке правести (Ur – kunde) до потпуног завршетка библијских списа лежи око 1500 год. Праизвор неких библ. одсека пада у доба калдејског, перзијског, македонског ропства а кад су списи завршени били су Јевреји (Ебреји) под Римљанима. Неке су књиге А-покрифи (покривени, сакривени списи?). У то се рачунали: Мудрост Соломонова, Мудре речи Јозуа-Бен-Сира; Књига Товија у којој као да је неки тајни лек изнет; Књига Јудита, додатак књиге Данила; две књиге од Езре 8—10 и књига Макабеја. Учење је било јавно и тајно. Јавна предавања и учења беху из књиге: Мишна, Мидраш и Талмуд. Тајно учење беше пред само појединим, изабраним ученицима. Ту се учило: „Дела шест дана" Sechstagswerck, Меркаба, Језекија, Магиске вештине и рачунање календара — била је то тајна свештенства због предсказивања времена, кретања звезда и ваљда рожданика. Помоћних књига при јавној настави није било. Учитељ је дотле понављао, док већина није схватила. Сваки учитељ мора да је знао само о нечем да предаjе н.пр. један само почетак Библије — о створењу света, други о потопу, трећи неки даљи део; али сваки свој део тачно и исцрпно. А и ученици су се ваљда опредељавали за неке делове науке и у том се добро спремили, да то наставе по примеру учитеља. Друкчије се не може објаснити учење напамет без књига и уџбеника. Језик, којим је Св. Писмо написано највећим је делом јеврејски; али делови у пророку Данилу, Езри јесу источно арамејски или калдејски. Око 6000 има страних речи: перзиског, египатског, индиског и грчког порекла. Но има доста „тамних" и нејасних речи, које коментатори расветљавају, истражују и по могућству објашњавају. У књигама после вавилонског ропства налазе се калдејски облици н.пр. књига се каже: сифра (цифра?) а множина сифре — књиге, наставци као код нас. Јеврејски је језик један део оног језичног стабла, који се говорио осим Палестине у Сирију, Феникији, Месопотанији, Вавилонији, Арабији, Етиопији и Картагени. Некад су се они звали „Источни језици" а у новије време зову се семитски, по Нојевом сину Сему или Симу. Свете књиге биле су писане старо јеврејским писменима, која се задржала код Самарићана н. пр. = шекел Израил, лиарзи лкш новац Израилев. У тој азбуци има муклих гласова, као у нашем Старо-Словенском, а изгледа да има слова као наше танко јери, које служи као застој у речи и изговарање неког полусамогласа. Садања азбука у Библији приписује се Езри, који је живео у доба Сократа (404—360 пре Хр.). Ова се азбука зове и Калдејска. Јевреји су и тај језик примили у Месопотанији, где су Вавилоњани с њима благо поступали и где су они доспели до великих чинова. Јеврејски језик, тврде њихови списатељи био је народни до вавилонског ропства а после је постао Језик научењака, што је заиста чудно, да се за 200 год. заборави матерњи језик у оно време. Једино се може разумети то, ако је њихов језик, као што данашњи њихови научењаци тврде, био сродан са вавилонским. На другом месту, тврде списатељи ово: „Јеврејски језик је искључиво језик религије". 9
Изгледа по много чему да је тај језик од давна био језик научењака, као што је — нема сумње у сваком народу било. Излази дакле, да је у свима просвећеним народима био један језик научењака или сам народни језик доста великим делом измењен, да су га после само учени људи, као и писмо могли разумети. (Као и данас наше књиге, новине често проткане народу неразумљивим изразима — да за народ (треба превод). Даје се веровати, да је тако и стари грчки и латински језик био језик научењака и званичан језик, јер у једној књизи баш за латински језик тврдило се ово: „И тако — веле — одржа народни језик Италије своју превагу над латинским. Код нас наш словенски, старо-словенски језик био је такође језик, списатеља и званичан језик, којим су се писале књиге, владарске повеље, наредбе и остала званична преписка, као и споменици — а народ га није употребљавао. У једној Библији на бугарском језику (читах у време рата) стоји ово: Кад су Вавилоњани (Набукаднецар) покорили Јевреје преко зидина јерусалимских погађали су се о предаји и онда су викали Јеврејима: «Говорите сирски, да вас народ разуме». Сад, да ли су то хтели ради свог народа — војске или су старешине једног и другог народа говорили јеврејски или у опште језиком научењака а војска једна и друга није то разумела. Даље још пише у тој Библији за Калдејце: „Елате-рекоше они, да правимо ћерпики и печемо во огањ и место кала да узмемо смолу и зидамо кулу (Вавилонску). Кад то прочитах свануло ми је пред очима, да су ти " Калдејци (Кал-дејци) делатељи нечег од кала, блата, што код нас негде кажу каљари да је то чиста реч наша: кал, каос — блато, каљаво. А дејци и сад се веле раденици. Јевреји су, по повратку из Вавилонског ропства донели, као матерњи језик Калдејски и дошли су са Самарићанима, који су имали арамејски дијалект. Народ већ није разумео пратекст св. списа. Дугим низом година у једном истом језику створили су се двоструки и вишеструки изрази за једну исту ствар, за исти појам и онда на једном крају се одомаћио један израз, на другом остао је други. Тако се створиле двојне речи — дија-лекти, који се опет после развили у засебне језике. Тако негде читате у Св. Писму да се н.пр. река каже овако а на другом месту друкчије и ако се ипак даје разумети, да је то један исти језик. И онда је појмљиво, да народ пратескт није разумео, те су га морали преводити на онај језик или дија-лект, који је народ примио као матерњи у ком крају. Превод се звао Таргум, како веле дошло је од сирске речи тарг, таргати (тргати) што значи весши. и та је реч наша „вез" и остала је и данас пре-вести. У почетку, при молитвама у храму један је свештеник читао пратекст а други је то народу усмено преводио и звао се ме-таргу-ман — преводилац. Но доцније се на арамејском језику и писао превод Торе (закона). Арамејски превод Торе између II. и V. столећа рађен је у Вавилону (они су и Перзију звали Вавилон). Језик вавилонског таргума — превода, разликује се, у дијалекту од палестинског. Варош где беше та школа, звала се Пум—бадита. Пум значи уток — пад воде, од прилике као кад би казали Бумвадита, водата. Доцније се уток звао Ен-бар или Ан-бар. Тај назив задржао се код нас до данашњег дана с тим, што оно место, направа од дасака, где се сипа, усипа жито носи то име. У вароши Пум-бадита занимали су се учитељи и слушаоци највише талмудом а у вароши Сура поклањали су пажњу само Св. Писму. Читање се звало Кра, доцније Ми-кра. У почетку, кад се тако казало, значило је читање само Библије а после и свако друго читање. То је разумљиво, јер све друге књиге написане су доцније и онда се читање могло односити једино на Библију. Реч Кра могла је иза слова кр имати танко јери — застој и читало се можда Кр-а, крхати, ломити. При учењу свирања ломе се, крхају, прсти, при читању, нарочито почетном крха се језик. Тадашње читање мора заиста да је тешко било, јер сва знамо, како је споро и тешко било „срицање", где се у именима слова садржавала често мудрост живота, (н. пр. Рци слово твердо. Аз Боги вједи, Наш он покој и т. д.). Изгледа да се и у томе дошло до олакшица, но човечанство тежећи напретку, или бар новини, вероватно да је и у том, као и у много чему изгубило добар пут и враћало се тешкоћама, из којих се после великог труда, дугог низа година изашло на праву стазу, која је давно била позната. У Перзији су Јевреји примили перзијски језик а оставили арамејски. За време Александра Великог примили су грчки, па арапски и онда се пратекст није више читао, нетало је усменог таргума. Таргати, тргати, наша је реч.
10
Од свију превода Св. Писма најпотпунији био је превод грчки. Димитрије Фалериус, библиотекар египатског краља Птоломеја Филаделфије (284—246. пре Хр.) предложи, да се за александриску библиотеку преведе верно јеврејски закон на грчки језик. Ови се обрате великом свештенику Елеазару у Јерусалиму, који изабере из сваког племена по шест учених људи и пошаље их у египатски двор за тај посао. С тога се тај превод зове: септуа—гинта, седамдесеторица. Из овог превода доцније рађене су готово ове Библије и св. списи других језика. Но у грчком језику превађано је слово б са в готово увек, а где је било в остало је тако. Доцније, кад се за друге језике радио превод, то в из грчког језика готово свуд и где треба и не треба превађано је као б н.пр. Бер—Шаба и ако у пратексту тако није. Наши пак, превађали су често и где треба б опет са в и тако се удаљили од верне речи. И онда није чудо, кад Leopold Löve у својој књизи § 38. каже: „Особина је човечијег говора, да промењује оно, што му из туђег језика бива саопштено, додавајући, изостављајући, тумачећи и расветљавајући. На тај начин онда бива то тако измењено (verunstaltend), изопачено, да се после десетог понављања првобитне речи Једва проналазе и познају с тога — вели он — морамо бити Богу благодарни, што је он сачувао своју реч у Св. Писму, да ју није могла ни лакомисленост, ни превара за вољу човечијег лудог уображења изменути". У истој књизи стоји даље: При преводима или тумачењу огледала се два метода, по којима су списатељи најстаријег времена реч Божију тумачили. Један метод звао се печат = טשפп-ч-т, што значи просто, верно, јер су се списатељи трудили, тчп да речи и реченице Библије верно и тачно изложе. Али учитељи вере и списатељи нису се ограничилн само на то, да прости и природни значај Библије саопштавају, него су из разних узрока библијске речи (подвлачимо ово), које су им биле неразумљиве, удаљене од природног разумевања, како вели Лев, те речи су на нарочити начин тумачили и то се зове = שרדд-р-ш (ж) тражити. раша, Мидераш или шрд Мидраш. Кад би ово прво слово д значнло и т, што је лако могуће, била би то наша реч тражити, скраћено написана сугласницима: Ми-траж(им), што у ствари и значи та реч. Мидраша, т.ј. тог тумачења, истраживања, има две врсте: Халаха и Хагада. Прво хоће спољну верску вежбу, а хагада потребу духовну да задовољи. Сад ћемо обратити пажњу на те две речи. Халаха, пошто значи спољну верску вежбу, биће дакле идење у цркву и приношење дара. Они веле, да та сама реч דלחзначи: ићи и дати, gehen und geben. Наша реч: ход- дати садржи то: ићи и длх дати. Али у старо време а и данас се чује, да се каже: јала, јала, иди, жури, хала или јала а у корену те речи има д, дакле право је: хала-да или јала-да и онда је то једна од наших речи иди, дај. Хагада реч долази од арамејске речи דנחа значи, обзнанити, открити, значи мудре речи. Овде дгх слово д свакако да замењује слово т, а слово х или ха значи узвишена, дакле узвишена гата, гатња, т. ј. мудре речи. У тој хагади, хагати налазе се мудре изреке као код нас у „Дела милости телесне" н.пр. гладног нахранити, жедног напојити или оне из ,Дела милости душевне:" незналицу на добар пут извести и т.д. У књизи Мидрашу — истраживању, библијски се догађаји још више улепшавају. Поједине изреке митраж придаје личностима библијским а даје често алегориски смисао причама у Библији. Кад се верске правести нису могле одржати, прибегавало се тумачењу помоћу митража. То је трајало преко 1000 година по Хр., по њему се исклучиво управљало из почетка излагање Св. Писма. Све, што се не би могло или не би знало прочитати из пратекста, Мидраш је објашњавао. Један научењак је рекао: нека места Св. Писма морају се тумачити по њиховом простом значењу самих речи а нека се морају подврћи објашњењу. Мидраш су писали разни научењаци и у њему су забележени многи обичаји и предања, која нису записана у закону и ти обичаји из Митража морали су се верно чувати. Они имају многе исте обичаје с нама; Тако о сахрани купају мртваца као и ми с тим, што нарочити људи код њих сипају мртвом воду у уста, да се стомак и црева исперу. Из тога се види, да је 11
то постојало у Палестини (Египту?), где се мртви склањали у камене, често плитке гробнице, да се плодна земља не заузима и можда цела породица у један гроб. Па да се не би осећао трулеж, него да се леш чисто сасуши, испирали су га и мазали мирисним уљем. Код нас такође преливају лице мртвацу вином и уљем, као главним састојком за балсамисање. Обичај је код Јевреја као што беше у Палестини, да се мртвац сахрани без сандука, увијен у платно, јер је тамо била оскудица у дрвету: маслине и кедрови нерадо се секли за ковчеге мртвима. У Македонији постоји тај обичај на доста места и сад. Сахрањују своје мртве све у један гроб (видела у Водену). После три године ископају кости мртвог, једна жена опере их, вином, свештеник очита молитву и окади. Преко костију метне се рубац, родбина метанише и целива, потом се метну кости у кесу од платна и опет спусте у гроб. Но ако је ко у том времену умро од породице, онда се кости у кеси метну преко тог мртваца. Често се сахрани без сандука, озго се по нека дашчица прекрсти. Опет чување дрвета, где је у њему оскудица. Обичај је код Јевреја да се жена не сахрани без опасане кецеље. То је и наш стари обичај и да се мртвом обуче шта од венчања, ако је био ожењен или удата. Јевреји држе мртвом 30 дана, као ми 40 дана. Имају строге постове као и ми (четир поста) Као код нас у старим кућама што се меси за Божић колач и постави на тањир у коме има разна жита и воћа; шљива, ораха, јабука тако и они исто месе мислим за нову годину. Освећују у кући вино и мале лепчиће, као просфоре. О младом месецу имају нарочите молитве као и ми што нам се тада свети водица у кући или идемо на неку водицу (млада петка, млада недеља). Знају — као и ми по младом месецу какво ће време бити н.пр. какво је време у очи младог месеца, такво ће бити 15 дана још. О свадбама имају обичаје као код нас што су били а у Македонији одржани до скора. У осталом ти обичаји били су и код Шпартанаца и Инда и других старих народа, кад су били једно другом ближе, јер их је било мање. По нечем изгледа, да је млада морала однети и окачити, можда о неки жртвеник, део свог одела. Они, као и ми кад идемо у храм на молитву, морају се «од главе до пете» што се вели — обући у чисту преобуку. Свако иде у новом оделу прво у храм као и ми. Споменух ове заједничке обичаје као код два стара народа. Још је важна и цењена књига Мишна, пуна изрека и излагања скупљена од 30—250, год. по Хр. Вавилоњанин Хилел положио је темељ скупу Мишне и додавао је и Акиба од Баркобе, који је дигао устанак за време Хадријана 135. год. по Хр. и са својих десет другова био осуђен на смрт. У истој књизи има одељака о земљорадљи, о празницима, о браку, правосуђу, чистоти и т. д. Ти научењаци звали су се Мишнаити, од речи Ми-шна, што значи, они који уче, да нешто знају Ми-зна(мо), мизнаити, научењаци. Парабеле, стравнења, примери, зваху се Ми-шел. לשמПише се, као м-с-л == мисал. Изгледа, да лсм значи и басне. Често се чује реч Масора, масорети. Под тим именом подразумевало се у старо време од соферима предато писање библијског текста. Као што је ишло читање тешко, тако је исто и теже било писање. Писало се на пергаменту и папирусу (осим оног у камену и зиду резаног). Пера су прављена или од зарезане трске или дрвета и писање тадашње управо се могло мазати и звати тако: мазара и мазорети — писари. Соферим значи преводилац и научењак. Ови су преводили Св. Писмо са пратекста или су писали по предању на онај језик којим се народ служио. Они су на Генизаретском језеру у школи у Тиверији увели по примеру Сира тачке над словима, да би се знало, како ће се које слово читати, које ֽ има два или више значења. Н.пр. слово שчита се као ш ако је над над десним краком тачка а ако је ֽ тачка изнад левог крака שонда се то слово чита као с и т.д. Дакле Сири су први то завели. Од њих су Соферими примили и предали другим научењацима масоретима или људима од предаљња. Масорети су се трудили, да текст Св. Писма, што је могуће више оставе потомству без погрешке. (А текст је писан без тачака). Но слава — каже Леве — за срећно савлађивање тешкоће у проналажењу Природног значења Св. Писма припада Кареанцима, у Св. Земљи, где је Анан и његови пријатељи основали главно седиште 12
кареанске наученостн. Они су само писану реч Божју узели као путоказ, по њеном простом разумевању. Ради тога су морали да испитују јеврејски језик, чији су природни значај трудили се, да утврде. Народ у опште није више знао тог језика а говорили су у то време грчки, арапски и.др. Али поред свег труда тих научењака, њихово познавање јеврејског језика, било је непотпуно, те су и на странпутицу зашли. И ови су велику пажњу поклањали словима. Последица тог испитивања било је постајање знакова акцената и тачака, као у масори, но разгранатије и одређеније. То је постало у време Ислама, а у X. веку утврдила се њихова наука, која је цветала до XVI. века. Дела су им многа пропала у пожару у Каиру и другим местима. И сад можемо закључити, да је читање тог јеврејског језика било непотпуно и језик непознат и све се сводило на предање, а Мишна књига, Мидраш, Мшеле које беху писане језиком, којим се народ у које време служио оне ношаху ту традицију написану и објашњену. Пратекст дакле и ако се можда истим словима — било оним најстаријим или оним од Езре преписивао остао је и самим научењацима неразумљив, све док нису после утврђених знакова око писмена утврдили и сам језик. Код т.зв. јеврејског језика слова није било за сваки глас а много се писало сугласницима и скраћивало, као и данас у турско-арапском језику, као што и у нашем словенском беху многе скраћене речи објашњене титлама (слитнама). С тога је неко могао читати тако написан текст тек онда, ако је знао језик а ако није познавао језик дотичног народа, па баш да је и слова знао, од воље му је било, како ће и које самогласнике, где их није било — уметати и како ће дотичну реч читати. Ово говорим за читање и писање пре утврђивања тачака. У јеврејским храмовима натписи и службене књиге јесу без тачака, задржане као старина и ако данас сви науче у школама те све речи прво да читају с тачкама. Читање њихово је с десна на лево. Једно исто слово читало се разно н.пр: Слово שзначило је и с и ш; али је оно означавало и остале сличне гласове као ч = טשפпечат а и тч п слова з, ж, џ. Самоглас אе негде се чита као а н.пр. у речи Езра אדזעнегде као о у речи Обот и другим речима; негде као и. (Биурити и т. д.). Самоглас עчита се као свих пет самогласника (као о ређе). Слово וчита се као у, као о, као в али може као и такође. Слово ןкао н а слово נопет је н. Ово последње можда значи још неко слово. Писме חкао х као свих пет самогласа и спојено са самогласницима као ах, ех, их... и обратно ха, хе... Још се чита као слово к и г. Као ку речи Конар, као г у речи Гхор и др. И сад се види колико је тешко било читати стари неразумљив спис, кад се само једно слово могло на толико начина прочитати. Слово יкао ј, као и. Слово בкао в, некад као х; некад као к. Са мало дебљом доле цртицом као б. Тај глас и код нас у народу чује се тројако, нарочито код деце у школи н.пр. И свјатаго духа, И свјатаго дува, И свјатаго дука, као в, х, к. Слово פчита се као п, негде као ф, негде као б, и к. Слово תкао т н.пр. Лот תולа то слово чита се и као с и т.д. тол И сад морамо увидети, од коликог су значаја за утврђивање језика биле тачке над словима. Па и поред тачака ипак се многе речи друкчије читају. Н.пр. Јосифова жена А-снат, у тексту с тачкама пише ֽ 13
се А-сенат или О-сенат. И тачке нису свуд за исти знак или слово, н.пр. речи Моша חשֶמуметнуто ашом слово о између два сугласника пише се са три тачке. У речи Јехови-Бог חו ח י- о означавало је овај Т ׃ други знак Т. Данашње Сионисте у велико се труде, да пречисте, готово створе јеврејски језик. ״ Народно име Јевреј пише се — םירכעвеле да има корен у речи Ебер ובעсину Шелахову. Они кирбе су се често звали Ибри (с). Н.пр. Кад је Моша грдио два Јеврејина у Мисиру што се бију, ови рекоше од прилике ово: „Шта те се тиче, мало је што си убио Мизрима (Мисирца), сад хоћеш и Ибри да убијеш". Језик тај у почетку није се звао јеврејски, него канански =ןענכ טכשШ-пат Кенан, Шапат н ан к т п ш Канан. Доцније у царству Јуде звао се јудејски. После се звао језик св. књига у сравнењу с арамејским, кога су звали „прости говор" ( לוח וישלлафити—говорити у Јужној Македонији). Тај научни језик ипак се разликовао у неким деловима (речима?) од језика у Библији. Слова пак звала су се Калдејска или „Батаб Ибрис" т. ј. слова Ибриса. А по том кзразу: батаб, батав, могло би се и друго веровати. Реч бата, „Ко то куме бата? или „Божић, божић бата" та реч значи трупкати, лупкати. Да то не беше као лупкање неким изрезаним словима (осим писања) као штампање? На ивицама Библије често су биле изреке и примедбе написане. Најважнија таква реч је била: =ירקчитај од Ми-кра читање. Та реч препоручивала је —веле, да се друкчије чита, него што је у ирк тексту, ма да се то не слаже с оним: „читај"! Ово, од написаног текста удаљавајуће читање, приписивало се Масоретима и Соферима- Они — кажу, читаху непромењен текст старог рукописа а нама из разних узрока — препоручивали су, да поједине речи друкчије читамо. (Можда с лева на десно?) Али та реч „Кри" јесте наша и потпуно одговара том упутству, да се крије читање и писање, да ли појединих речи, појединих реченица и читаних одељака, ко ће то знати, или да се крије и сама вештина писмености. Још у старо доба беху свете књиге подељене на одељке, који се зову параши и парчи-от (Македонски члан рода от на крају). Парчиот се деле на стихове םיקוספод речи קספпосек или одсек и та је реч наша. ми ко с п ксп о Да би се Тора читала суботом, а неке суботе по два дела подељена је на 54 седарима. Масора дели пента-тај'х, пет књига Мојсејевих на 153—155 седарима, по палестинском обичају, где се Тора у току три године морала прочитати. Пет књига Моше нису молитве, то је већином историја и она се седећи слушала, да се не заборави јер Леополд Лове на једном месту каже од прилике ово: ,Ко хоће да свој живот корисно и мудро проведе, мора се стално сећати своје прошлости, из које ће црпети поуку за будућност. Како за појединца исто је то и за народ, да би себи народ достојну будућност створио морају му догађаји из прошлости и добри и рђави у јасном сећању да буду". С тога се то читало и стално народу понављало. Молитве су друго: псалми и разни састави учених свештеника и др. Може се прочитати у њиховим молитвеницама, које они завијају у бео убрус, као и код нас што се молитвеник завија и чува у белом рупцу. Перек зове се глава, одељак у књизи а тумаче, да је та реч дошла од четврти животињског тела — дакле черек, што се сада зове. У време Александра Великог не беху довршене 24 књиге Св. Писма и за то су Самарићани, названи Кутеји = םיתוכКутим по своме главном месту Кутха — Кућа, примили само 5 књига Моше. ми т ук
14
Сад ћемо споменути неке јеврејске учене људе после Христа: Фило, Александринац први је написао коментаре на Библију. Он је живео у време завршетка Св. списа. Чувени су новији коментатори: Раша, Абраванел, Филипсон, чију сам Библију читала т.ј. Библију са његовим исцрпним тумачењем, штампаном 1844. год. Чувен је Хаздаји, који је превео поклон византиског цара, Романа II «Књига лековитих биљака» са грчког на латински а одатле у арапски. Он је био у Шпанији везир. Њему су се прво обраћали сви посланици страних дворова. Са многим научењацима био је у писменој вези. Дописивао се са Јозефом бен Ароном, јеврејским краљем Хазарске, Казарске државе. : Та јеврејска држава постала је овако: Око Волге у VIII. столећу један Казарски краљ појеврејио се. Његов последоватељ Обадије силне је синагоге подизао и ширио јеврејску веру. И сад можемо да разумемо зашто су ти Словени журно позвали Св. Ћирила и Методија, да спасавају још неутврђено хришћанство међу својом браћом. Но то је тешко ишло — пошто се краљ појеврејио. Они, верни још припадници хришћанске и прехришћанске словенске вере, предали су светој браћи мошти патријарха Климентија и своје свете књиге преведене на словенски језик. Та Казарско-јеврејска држава допрла је до Крима и Кавказа а у XIII. столећу Џингас-Хан је освојио. Тих појеврејених Словена има и сад много у Русији. Споменућемо још Јехуду бен Кореши, који.је у X. веку био списатељ. Дела су његова већином пропала. Писао је: „Упоредну студију језика" са великом ревношћу. При расветлењу „тамних" речи Библије, позивао се на арамејске, перзиске, арапске и берберске речи. Његовом арапском делу о расветлењу јеврејског језика дао је, како коментатори веле чудан назив: отац и мати ( סאו באОвде саи ба ово с у речи мати изгледа да је омашка доцнијих преписача Библије и дошло је на место м, јер оно м на крају што се пише врло је слично са словом с, које се пише на крају речи. На другом месту стоји у једној реченици II. књ. о царевима о Седекији реч мати, матери написано са м, које се пише у среди и у почетку. Значи да је и на крају оне прве речи требало да дође м само друкчије написано. Ова реч пише се ןמאи кад би се то прочитало с лева на десно било би םא٫ םאмама а реч отац било би: баба има ма ма као што у народу до данас постоји — у латинском па—па). Дакле изгледа, да је тај списатељ веровао, да је тај језик, чије се тамне речи још и сад налазе у Библији нерасветљене, да је тај стари језик отац и мати тог кананског доцније названог јеврејског језика. Овим сам завршила у кратко изнете изводе списатеља Лева из раније поменуте његове књиге, који служе као увод за разумевање Св. Писма и историје излагања пратекста. Сад да се вратимо нашим крајевима. При свршетку светског рата доспеле су ми до руку неке немачке књиге из њиховог штаба, недалеко од Ресна у Гопешу у Македонији. Међу осталим и једна књига са сликама лађа од постанка, до најсаврешенијих облика — подморница и ваздушних лађа. Прве лађе имале су потпуно облик гуске. На предњем делу изрезан је врат са главом и кљуном а са стране ишарани урези, као крила у гуске кад плива. Сад ми је било јасно, да је наша реч г'са, гуса, како се у Македонији каже, значила и лађу — гусари, морепловци, лађари. Наше пристаниште Рагуза (Гружа?) биће назив станице, пристаништа лађе. Дакле реч Ра значило је станиште а гуса је лађа. Према томе треба да се зове а тако се и звало: Рагуса. Но Италијани слово с, глас с између два самогласника изговарају као з н.пр. Пиза од Јована Писани, Вис-Антију као Виз-Антију (Биз), ОстроГоте н.пр. у њиховим књигама налазите с тим именом а Виши-Готе, Виси-Готе читају као Визи-Готе и ако пише Виси-Готи (Асија — Азија?). Но сад ћемо да се окренемо ка месту у коме се прича, да је постало људство, у Азију, међу реке Тигар и Еуфрат, Месопотамију, које је грчка реч (међурекама, међу-водама). Јеврејски коментатори тврде, да Грци дотле страну реч дотерују, глачају (Schliefen), док не дотерају, да буде слична некој њиховој речи и онда је прогласе за своју. Та Месопотанија звала се некад Арам и Падан Арам. Моше понавља речи Јаковљеве, говорећи, да их и народ понавља:, Био сам сиромах Арами и био сам мали у људству". 15
Ту земљу Арам, међу-водама и данас Араби зову Алгеџирас т.ј. острво — ада, како ју је народ у најстарије доба, свакојако и називао. И према томе, готово без грешења с потпуним уверењем могло би се рећи, да та земља Ада јесте Адам, створен од земље а река Еуфарт (или иначе воде око те земље) са његове стране, од његовог ребра јесте Ева, у тамној давнини замишљени, оваплоћени праоци људства. Падан—Арам значи, како тумаче учени коментатори, значи „скоро њива" или, како је та реч разумљива у нашем језику значиће падан = нагнута арамница, ораница (њива), по македонском дијалекту изговорено на а. У том наречју именице које ми изговарамо гласовима о, у, готово увек код њих изговарају се на а као: стопа (стäпа) рука (рäка), паук (пајак) пут (пат) и т.д. Ту дакле у том Араму био је арамејски језик, дијалект, на који су превађали Св. Писмо, који су језик звали „језик простог народа" (језик сељака — орача). Али осим тога, што се та земља некад звала Острво — Ада, што се звала падан—Арам (оран), звала се и Нахор — Раим. И ту у тој земљи кажу да је био Е-ден, Па-ра-дис, „чија четир сугласника тумаче као четири разна значења. По старом имену Нахор-раим, код нас се каже Раи(ј), што ће да значи станиште — Илије т.ј. Бога првога, первога над свима Боговима: Ра = станиште И(лија)м. Створење света генезис у јеврејском се пише „Изирот", изродити, створити а кажу још и „Бершис". Да је тај Ра-и, Ра-Или био заиста станитте Бога громовника Илије, који је све створио, тврди и прва реченица Библије, коју пишу и читају овако:. ץראה תאו םימשה תא םיהלא ארב הישארב црох сев ми мш х се михалЕ о р б с иш е рБ ео ао о у о е Чита се: Берешис боро (бара) Елахуим—Елахим ес хо-шомаим, вес хоорец (херец). Праоци су кроз стотине и хиљаде година преписивали стари рукопис, по могућству верно и знали су значење сваке реченице или по традицији или из таргума, мидраша и других књига а у почетку и говорили тај прастари језик. Тако ова реченица знало се да значи: «У почетку створи Бог сво небо, сву земљу». Но ми смо видели, да су слова имала више значења и ако се језик знао, знало се и како ће се које слово читати. Тако та реченица чита се на нашем језику без уметања многих самогласника, гласовно овако: םיחלא ארב תישארב תא םימשה ץראה תאו г рахп сев мимш х се м ји л и арп ти ж а р п а о в а Пражит пра Илијам вес (вас) хошмим, вес (вас) пхараг. У старо доба и само слово х значило је нешто високо а тако и хош (хоч, гоч), у немачком hoch) значи: горње а мим значи воду, што ћемо и доцније чути. Небо су дакле звали: горња вода — хош-мим, јер су и тумачили: „Земља стоји између горње и доње воде. Према томе, та реч хош-мим јесте горња вода или небо. Реч пра—направи, како се и данас у Македонији каже: шта праиш? Шта радиш, чиниш, ствараш? Избацују често глас н. Глаголи у старо доба ретко су се говорили у прошлом времену, већином у пређашњем, познато из т.зв. старо-словенског језика. Реч ес иста је као и она друга, изгубило се в и биће вес, вас, сав. Хараг пише се на другом месту са словом п, што ће се доцније видети. Ако би се слова преметла било би прахг т.ј. земља или је значило праг, што је опет земља као и данас у песми: «Праг је ово милог Српства, на коме стојимо». т.ј. „Земља је ово милог Српства, на којој стојимо". И тако ми ту реченицу читамо онако, како је она првобитно написана, тим првобитним прастарим језиком овако: (У) пражит пра Илијам вас хош-мим, вас пхараг". У праживоту направи Илија сво небо, сву земљу. И као што рекао онај научењак: ,Један језик кад се само и десет пута превађа изгуби потпуно првобитне речи, да се једва пронађу, биће тако и при преписивању Св. Писма за хиљаде година. А сад завршавајући овај први део, можемо и ми са тим научењаком рећи: „И с'тога смо Богу благодарни, што је он своју реч — а ми ћемо додати српску реч — сачувао у Св. Писму, да ју није могла ни лакомисленост, ни превара, за вољу човечијег лудог уображења изменути. 16
ДРУГА ГЛАВА, Као што се у прошлом одсеку, прошлој глави ове књиге видело, да се у т. зв. тамним речима Библије налазе остатци нашег језика, тако можемо видети у описивању вере, живота и обичаја библијских личности, да се налазе често описани наши обичаји, наша вера и начин живота нашег народа. Да би то утврдили, морамо ма у најкраћем прећи пет књига Моше. Како у Библији редом следују догађаји и личности и ми ћемо споменути: 1). Створење света. Адам, Ева и њихова деца. 2). Потоп. Ноје с децом. 3). Аврам са породицом. Стварање по мало нове вере, т.ј. ширење вере у једног Бога. Стварање новог народа. Нов назив Божјег имена. 4). Боравак Израиљаца у Мисиру. 5). Моша. Излазак из Мисира. Живот у пустињи. Закони. Освајање земље. 6). Давид, Соломон. Споменућемо за тим 7). Исуса Христа и 9). Кратка опажања и остатци у нашим ближним крајевима. Прзн делови „Библије" и ако су ушли у пет књига Моше, ипак су далеко старија предања, која потичу из Калдејске земље т. зв. Арама, Нахор-Раима и из Канана. Писање у то прадавно време било је или сликама — као у Египту а чији први гласови речи те слике, служе за склапање нове речи као н.пр. у речи „Клеопатра". Или се самом сликом износи догађај, који је сликом објашњен. Негде је писање било више сугласницима, скраћено а самогласници су се уметали при читању. Но на много места било је писање гласовно чему се морамо дивити н.пр. у речи = תולЛот и другим, где је сваки глас обележен. Али у том прапочетку писмености види се, да се неки пут пишу и само неки знаци, гласови, који се могу разно тумачити. Тако на неком месту стоји: Бог сиђе доле ф, ф. Gott stieg herab f.f. или Јсh errichte f.f. То ф, ф можда је значило хитрину ветра — олују или муњу. Даље поред имена Каин стоји знак, који треба да значи, да се с њам родила једна сестра ( )תאа поред имена А-вел стоје два таква знака, које тумаче, као две сестре, које се с њим родиле. Осим тога поред неким именицама стоји А, као н.пр. А-Ситу у трећем падежу, наставак као код нас. Негде испред именице стоји Е, Е-дом, или И, Идом, Идумеа, И-домеа и т.д. Историја рада људског по Св. Писму почиње од Адама, првог човека и Еве, прве жене. Реч Адам негде тумаче, да значи човека а и жену (III. књига), што и јесте, само са малом разликом. Кад је Међу-речје, Месо-потамија некад носила име Ада (острво), онда је и реч Адам значила човека (и жену) са аде — острвљанина, као кад би казали Адан, јер м и н се замењују. Ева је свакојако име реке, које се могло као женско име дати. Прича вели, како је Илија при стварању човека рекао: „Нека буде као један од нас". Значи, да је то прво веровање било веровање у много Богова, од којих је Илија био први, перви, дакле Первун. Прво-рођени син Адама и Еве (коју у Библији зову Ава הוחи Кава, први њихов син звао се ав к а Каин, написано као Кин, но свуд се умеће а и чита се Каин, којим је именом можда назват после убиства брата. Коментатори на једном месту веле ове врло важне речи: Право значење имена изгубило се, (ми ћемо додати: разуме се у садашњем њиховом језику) а имена се по традицији сачувала и онда су коментатори разним склапањем тумачили њихово значење онда (ово добро да запамтимо), онда кад је већ «јеврејски језик», као језик научењака створен. Ово је велики доказ, да је из прапрастарог језика створен доцније један језик за научењаке, језик званичан за споменике, повеље и др. 17
На другом месту о именима личности веле и ово: „Стари нису давали имена својој деци као данас, само за означење, него су неку своју блиску мисао н.пр. какво је дете: суво, јако, гараво, гадно или неку своју жељу скопчавали још са рођењем детега, те су та имена служила многом објашњењу и то је била једна олакшица у недостатку писања" говоре они. И сад можемо ми такође много шта, да дознамо из тих имена деце и других личности, и на та имена ћемо обратити нашу пажњу. Самим дакле именом Каин означава се његово кајање за брато-убиство. Име његовог брата Абел, А-вел такође је наша реч. Каин, као земљорадник имао је тежак и мучан рад, који у лакој пропасти ствара завист. А где је безбрижност, као при пастирском животу, тамо цвета срећа и побожност и љубав је чистија, говоре тумачи. Овца, коју је А-вел принео на жртву била је сирска, Сири (Сирви?) су по Библији, најстарије име народа. Те овце имале су завијене рогове, обешене уши и дебео реп. Гроб А-велов налази се 12 миља од садашњег Дамаска где је била стара варош Хоба или Коба, сад се зове Кокаб. Каин је од жалости оставио родитеље и отишао, ваљда са својом близнакињом сестром на исток у земљу Нод, коју тумаче као Индија — Нодија и ту му се изроди потомство. (Наших имена има тамо много н.пр,- Белуџи-стан, Бен-галија, Сијам и т.д.) Први син Каинов звао се ךונהЕнох, Но може да се чита и унух = Адамов унук. хо н е Тамо чукун-унуку Каинову, Лемеху роди прва жена Ада сина Јавала, који је био отац оних у колибама са стадом. Ми велимо још и данас: „Јави овце, изјавио стадо". Други син био је Јувал отац свирача. И ми у песми уз свирку узвихујемо: ју' ју' ију! Трећи син био је Тубал, како веле отац ковача. Дакле тупати (тубати) лупати. Види се потпуно потврда, да су стари праоци у то примитивно доба давали и таква имена, у којима су изражавали и оно шта су желели, да њихови синови буду. И тако су та имена служила заиста многом објашњењу самог првобитног језика. Најмлађи син Адамa и Еве био је Сит. У садањем јеврејском језику читају као Шет. Пише се са два сугласника, од којих се први чита и као с: תשСт, Сит. Тим именом опет је исказана жеља родитеља. Ситов је син Енос. (Да то не буде опет унус, унук? Адамов унук, као што је и он у ствари био, као и Каинов син Енох). Од њега почиње призивање Божјег имена 285. год. од створења света, т.ј. од почетка културног човека. На стр. 28. 1. књ. Моше стоји: Тада се догоди, кад се људи почеше множити на земљи и кћери им се родише., видеше Богови те кћери људи, да су биле лепе (баш као у грчкој и других народа митологији, доцнијих времена) и узеше их за жене, за које су нашли, да су добре. И даље стоји, да су те жене родиле дивове и ови су били силни. „И покаја се Илијам, што је створио човека и реши, све да потопи, осим Ноја. Ово име лепе пустињске птице. која је тамо ваљда живела или иначе била позната, — дато је овом изабранику Божјем. Његовој жени било је име Нâама, можда Нојема? По традицији она је била сестра Тубал-Каина... Са своја три сина: Семом, Хамом (Камом) и Јафетом, породицама њиховим и како веле, са многим животињама, да се не би све затрло, затворио се Ноје у добро начињен ковчег, заливен смолом и пловио по таласима потопа, који је почео 1.сивана — маја. У мају заиста има један дан (26.), кога дана ако пада киша и колико пада, падаће шест недеља (Врнава? — «врне», пада киша, у Македонији кажу). У описивању «Сидре» т.ј. потопа (усидрити, укотвити) у том описивању налазе се неке тамне речи. око којих се тумачи много трудили, да дознаду њихово значење. Тако реч М-вол, за коју реч знају, да представља сву водену масу заједно, но реч не разумеју. Глас м и в доста се пута замењују код нас н.пр. тамно, тавно. Место тога м, у речи М-вол ако би требало да стоји в, но због још једног в иза њега, није се писало, него замењивало са м. Кад би се у тој речи метнуло в и читало в-вол, во - водни било би увалима, што је заиста сва водена маса, ваљана бујицом, у којој се ковчег налазио. За тим тамна реч תובראможе гласовно да се чита ар-вот, можда је вода, која је текла као река, доња т ов р а 18
води (ар, јар, река). Но знамо да овај глас у средини речи, може да се чита као к и читало би се, ако би се напред додало слово б, које је можда изгубљено, читало би се као барк-от, барка, чун, ковчег. У тој глави још спомиље се тамна реч вхор — —רחצзор и веле то значи отвор на ковчегу, кроз који је долазила светлост и ваљда ваздух а то је данашња наша реч (про)-зор. ^ Нојев ковчег зауставио се на брду А-ра-рату. Реч ра значи станиште а рат је рт брега н.пр. Стонски рат. Како је познато, Ноје је пустио кроз прозор голубицу и ова му је донела маслинову гранчицу. Ту се налази опет тамна, непозната реч „трф" „трх" ףרמ, коју тумачи објашњавају, по фрт традицији, разно. Једни коментатори држе, да та реч по традицији значи „свежа" гранчица а други мисле, да је то „отргнута" гранчица и заиста реч трф, трфни постоји у Македонском наречју и значи отргнути (као и бофча, рекоф и т.д.) Варош под А-ра-ратом, коју је Ноје основао била је Нак-шиван, што тумаче као лађу. Но да то не буде над-живан за оне, који су надживели потоп? Описује се за тим, како је род људски множећи се пунио земљу. Ту стоје ови стихови: „Кренусмо се од истока н намерисмо поље у земљи Сенар. Данашњи Јевреји читају Шинеар а пише се без тачака —רענשС'нар. Кад би иза слова с дошло танко јери, које је као и код нас постојало у старој азбуци, пре ове Езрине ( — полуглас. —мукло гарин у старој азбуци). као неки полуглас, читала би се та реч овако С'-нар, дакле Сенар а то је сенокосно поље. Велику забуну ствара учењацима та реч „Кренусмо се од истока", јер ако се род људски потопио а остао Ноје и његова породица око Арарата, не би се могло казати тако, пошто то брдо није на истоку. Но ако је Каиново потомство заиста било највећим делом у Нодији, Индији, онда је неки део од њих, који нису претрпели потоп, могао заиста да се крене од „Истока" у своју стару домовину и дошло је опет, у тај Нахор-раим, где је било поља и пашњака, где је био и Сенар. На стр. 74. I. Књиге Моше стоји: ,И беше на целој земљи један језик и једнаке речи". А тај један језик кад је био и једнаке речи чије су биле? Свето Писмо се бави родословљем Нојевих синова. Тако за Хама, другог сина, износи ово потомство: Куш, Миз-раим, Фут, Кенан. Куш роди Нимрода. Овај постаде господар у земљи Сенар. Овај „велики ловац пред Господом" оснује Вавилон и Е-рек или Ур-Каздим. Оснује А-хад и Шалнех или Калнех. Из те земље је, веле, Ашур, А-сир. Он основа т.ј. народ основа Ни-ниву, Рехо-вот, (Реко-вод), Кал-нех и Ресен. Сва ова имена из нашег су језика. Вавилон беше престоница. Плиније историчар назива Вавилон главом Калдејских народа т.ј. племена. Име А-шур, А-сир, Сири узимају сви коментатори као име народа. И ми већ видимо, да су Калдејци део тих Сира —А-Сира, који су се занимали радовима од блата, кала. Вавилон се пише са два бал —לבלבили често и само са два б בב. Скраћено писање. Они су, лб лб бб веле, често изостављали слово л, као овде што је случај. Но они су често изостављали и слово в, што ћемо доцније видети. У тексту а у преводу Филипсонове Библије, стоји за храм: „Балус-темпел" — Белус-темпел Дакле тај Бал заиста је „Бели-Бог", само по македонском дијалекту изговорено на а — Бал. (У преводу тамо не стоји Крез него Крас). Бал беше дакле тај наш добри Бели Бог. Он беше опште име Бога код Феничана, Кананејаца, Картагињана, који је опет са посебним именом везиван, означавао разна Божанства, Тако је био БалАмон, Бал-Зевон и др. Једна служба њему звала се Бал-пеор. То о, е, спојено се изговарало као пор, порим или пир, Бал-пир, што је увек означавало весеље, свадбу, пир пировање, по једној Калдејској речи. Данашњи Јевреји зову Бал-пурим. Богу Балу, Белом посвећена је чувена Ба-бел кула (Бал-Бел?) а тај Бог свакојако је био Бог сунца. Доцније се расејаше кананска племена, вели Библија. Из тога се види, да су то заиста били делови једног истог народа, те је се и могло казати за њих све т.ј. за све познате крајеве земље. И беше 19
на целој земљи један језик и једнаке речи. „И створише се разни језици" говори Библија даље, доста блиски једно другом; но што даље све удаљеније један од другог. Најстарији син Нојев, Сем или Сим. Можда је правилније Сем, као представник, семе фамилије или је у речи Сим замењено н са м те је онда син. Он роди Ар-фак-сада. И роди се Фалеку (Валеку?) Рагав, Ругав, Сирус, Нахор, Тара. И – сад долази историја једног од најчувенијих праотаца. Тара роди А-врама, Нахора и Арана. Изгледа да је Аран био најстарији, но због истакнуте личности Аврамове, писци метнуше на прво место њега.(занимљиво, овде је прекид мушке лозе и иде по женској, –ко је отац?) Аран значи добар, арно-добро. И данас се говори тако у Македонији и другде, где се нешто задржало из тог старог наречја н.пр. у Качића-Миошића стихови: „Узноси их, хвали, слави, рад јунаштва веле харна". Име Нахор јесте нахора, навора, мрва хлеба. А-врам је вран, црњи човек. Ту се н и м замењују као и „ми", „ни", памтим-пантим и т.д. И данас се баш и код Јевреја не изговара Аврам, него А-врам, тако да ударање гласа пада на другу половину речи и примећава се, да је то само име а глас А је додатак (предлог?), Као у речи Е-дом, Идумеа и др. Сва ова имена потврђују изношење тумача Св. Писма о именима, шта се именима деце хтело да означи, које у почетку ове главе поменусмо. Најстарији син Аран имао је ћерку Милку (чиста наша реч) и ћерку Јисхку, сина Лота. Јисхка можда значи Сока а можда и Иска (или ичати (eng. hick), штуцати, спомињати). Тамо пише за Арана: Аби Милка а аби Јасхка т.ј. отац Милке и отац Јисхке. Милка се удала за стрица Нахора а Аврамова жена звала се Сара, (изгледа да је то била Јисхка, коју су звали још и Сара) הרשЗара, Зора ар з а и Зри, Зори ירש. Ово прво слово чита се у речи Израил као з, дакле и у овој речи чита се као з — ирз Зара, Зора, због њене велике лепоте. Кад је Милка умрла, Нахор се ожени другом женом Ра-умом חמואר, значи седиште ума — ам у а р паметница . Готово сва имена до сад споменутих личности нико не може порећи, да нису из нашег језика. Какав је био узрок, те је Тара узео сина А-врама са женом му и унука Лота и иселио се у предео Харан, где се и данас налазе развалине. Одатле је опет А-врам са женом и Лотом отишао у Канан са својим многим слугама, силним стадом и силном стоком. Настани се прво у пределу Сихема. Само та варош онда још није постојала. Са породицом, са стадом, прошао је између места Луз и Аи, што се чита и Гај. После се крене у Египат. Тада он рече својој жени од прилике ово: „Кад дођемо у Египат, да кажемо, да си ти моја сестра, јер ме могу убити због твоје лепоте. Тако су и урадили. Али тамошњи краљ видећи таку лепоту. затражи Сару од А-врама и он је да краљу за жену. Но тада се краљ опасно разболи и кад је дознао, да је узео туђу жену, сматрао је, да га је Бог казнио и врати Сару А-враму, уз велике поклоне у стоци и другим даровима. Ту богати А-врам долазећи у додир са ученим египатским свештеницима, можда је проучио веру у једног Бога, као и обичај обрезања, који је обичај у Мисиру, у вишим кастама, могуће постојао. Вративши се истим путем натраг у Канан, настани се у Хев-рону. Лот се настани у пределу и долини Си-дим, звани и Со-дом. Из Египта је повела Сара и једну робињицу А-гару, чије само име опет казује, да је била црпураста, гарава. Можда су је А-врам и Сара тако прозвали и онда је још већи доказ, да су они говорили нашим језиком. А-врам желећи, да створи веру у једног Бога или ако је она, као што се зна, и постојала — хтео ту веру да истакне, објављивао је, да стоји у „вези" с Богом и мислио каквим именом да сад назове Бога, поред имена Илије. На једном месту из словенске Библије, А-врам каже: „Какво име да ти дам?" Да ли Си, који јеси?" и назове га Јехова (Јехава). Може да буде јека, глас Илијан (гром)ויחחור. Но та ој а к и р реч може се поделити на три дела Је-х-ава חוחיшто значи јесте — небески — отац. Аба, отац каже се 20
ав х ј а е и ава н.пр. у Апостолу Божићњем: ава—оче. У Мојсеју у последњим књигама за Божије име стоји חוח — Ава. Кананска племена звала су се Е-морићани. Канан — Па-лестина, звала се и Пелушим, Белушим. Пале-стин, Бале-стан, станиште Белог Бога —Бала, који се ту много светковао. У нашем језику п и б се замењују. Свештеници Балови звали су се Балам и Балак. Грци су име Бога Бала, превели као Вал, но то није тачно. Занимљиво је тумачење једне речи на стр. 67. кад је А-врам рекао Господу — или својој околини, пошто нема деце, да ће —קשמМшк — Елеазар из Дамаска бити његов наследник. Неки тумаче, да та кшм «тамна» реч по септуагинти значи мати тога Елеазара. Таргум држи, да та реч значи настојника и новији тумачи томе се придружују с тим, што ту реч тумаче као —דשמМшд (мжд), мужда или дшм мушха, посед. И данас се тако зове посед у Румунији, где је некад било врло много нашег народа. Ради благозвучности, веле, пред реч קשמдодали су דд — קשמדи онда би се читало домужик, мужик кжм кжмд настојник дома. Како Сара није имала деце, то је А-враму дала робињу А-гару за ванбрачну жену, да би А-врам имао потомства. Но кад је А-гар осетила, да ће бити мати, почела се тако гордо држати према Сари, можда и пркосити, да је ова одлучно тражила, да је отерају а можда је и сама она истерала из куће, док је А-врам био, ко зна где, са стадима. А-гара лутајућа по пустињи, кроз коју се упутила у Египат, очајавала је. И онда јој се јави Бог, можда сам А-врам или неки слуга, коме је било поверено, да припази на жене и рече јој, да се врати и пред Саром покори и снисходи, што ова и учини. Пошто је А-гара родила сина, дадоше му име И-смаил, што веле да значи смеј. Заиста та реч Смаил, Смеил на нашем језику то и означава. И-смаил је растао леп и снажан на велику радост свога оца. Лот је живео у долини Си-дим, Со-дом, где је било четир вароши: Адма, Зебојим, А-мора или Гомора и Зоар или Бела. Сидим показује, да је ту из пукотина чешће можда куљао дим. А варош Адма, Амора показују, да је тај дим ваљда био смртоносан, који мори, кад је у већој мери. Име вароши Зебојим. Себојим, бојим се, показује страх тог народа. Место Зоар у тексту је написано као Зра, дакле Зора а пре се то место звало Бела. Да ли је то било због храма Бога Белог-Бала или због белих брда од камена или соли? Предање вели, да се ту у долини Си-дим народ покварио. Лако је то могуће, јер су увек очекивали неку пропаст и бесно грабили, да изуживају све, што могу, што ми кажемо и данас „Баш као пред главу" — пред кратки свој век. Једном су Лота напали околни неки кнезови, заробили га, отели му стада и потерали многи пљен. А-врам буде извештен, те похита са својим многим слугама наоружан, надбије непријатеље, ослободи Лота и тада сврати с даровима у „долину Царску", тако названу због храма Бога Сава. Пред њега изађе свештеник, уједно и кнез, звани Малки-Зедек, Малки-Седек. У Македонији се и данас каже малки, малце. Тај Мали-Седек изнесе пред А-врама хлеб и вино, дакле врсту причешћа и дивну молитву изговори овако: „Нека је благословен А-врам од највишег Бога, који је створио небо и земљу. И нека је благословен највиши Бог, који је непријатеље предао у твоје руке". Поред раније споменутог мишљења, да је прослављање једног Бога А-врам видео у Египту код учених свештеника, постоји уверење, да је то прослављање видео овај пут а и раније у овој долини царској, у храму Бога Сава и трудио се, да поштовање једног Бога заведе у свом дому. Dr. Philipson вели: „Види се, да је у том незнабожачком народу, за оно време образованом, било обожавање једног Бога-Сава. Реч Сава добија наставак мушког рода от, по Македонском наречју: Сава-от као н.пр. краљ-от, нож-от и т.д. 21
Сава, сав, обухвата његова моћ сав свет, који је Он створио. И као што је онда народ на позив свештеника да пева, вапије, зове и говори похвалну песму Сава-оту, ''тако исто наш народ и сад у храму пева како онда, тако и данас најлепшу химну јединоме Богу лепом мелодиом у молу: „Свјат, свјат, свјат Господ Сава-от, исполн небо и земља слави твојеја. Хо-сана во вишњи. Сам глас х или хо значи узвишен а сан јесте чин — небески или узвишен чин. Судећи по овој песми и оној молитви, што је Малки-Седек изговорио А-враму поникле су овде најлепше песме јединоме Богу, које су као похвалне молитве скупљене и пренешене у све народе. Написане, поједине т.зв. ,тамне' неразумљиве речи у Библији, ми Срби добро разумемо, јер су те речи наше. Но читаве реченице теже се већ налазе, све је то писањем и преписивањем, кроз хиљаде година знатно измењено. Ипак се нађе и цела многа реченица, да се разуме; али и многе речи нашег језика. онда су се друкчије изговарале. Но не само онда и данас има у једном крају речи, које су у другом већ изгубљене или се нису ни употребљавале. Тако у Македонији јужној чује се реч: трачим — мислим (Трачани? Трациани?) ирин, (ир) — мир, бугарити — прометнути, окренути, и т.д. Реченица ова: „Од краља Зебојима и од краља Беле, које је Зоар. и т.д. Ови су водили рат. מ ךל םויבצ מ ׀ו רל עלב חוח רעצ ра З е ок ал Б ф л м и миј б З ф л м о е а о е а У Мојсеју слово м значи од (или би м замењивало у} и онда би се морало читати: Од лафа Зебојима и од лафа Беле, које је Зоар.... Тада би реч лаф значило краљ. Но како слово ф и х беху једнака или бар сасвим слична, то се, као што сад и читају заједно са м, каже: молох и тада не би било пред именицом предлога од, односно у. Сви доцнији списи у којима се налази реч краљ, та се реч чита молох. Али, како је ова реченица, далеко старије предање, то је лако могуће, да се онда краљ називао лаф и ја сам тако узела. Сава значио је цар, важило ово само за Сава-ота. Друга реченица ова: Долина Сава. У тексту стоји: Умка Сава. Умка ми зовемо хум (холм), брежуљак. Али к то се зна, где год је ума (земља), ту се земља угиба, клизи. Умка је у оно доба значило долину, ако је храм био у долини а ако је био на брежуљку, онда је погрешно преведено. Овако стоји у тексту: קמע חוש חוח קמע חלמ ח х л м х кмУ а ок ав С кмУ о о а а а Т.ј. умка Сава. која умка вишњег, небеског молоха т.ј. цара. У овој реченици узела сам назив молох — краљ. Или би била та реч састављена из три дела: небеског од лафа (краља). Неки пут се у стиху преметну речи, нарочито предлози, као н.пр. у стиховима Владике Мушицког и др. Аврам је објављивао, да му се Бог јавио и рекао, да ће и од Саре имати потомства. Можда је тим тешио Сару, да не прави испаде. Но он је Богу одговорио: „Нека је Исмаило жив". То је, ваљда Агари говорио. И као „везу" с Богом установио обрезање. Без сумње, друкчије није могао тај обичај завести а прво га је извршио на своме чеду. И онда је назвао Бога: Ил-шадан. Пошто у речи печат, ш значи и ч, ти се и овде може читати: Ил-чадан, Илија-дечји (заштитник), изгоиорив тада и ону важну реченицу Х Адони Јехова! חיחי ינא ׳ח. Зна се, да х (хош) значи нешто високо, за Божаство значи небески ав х ј ин да х о е о или узвишен. Адони сматрају да значи краљ, но неће бити то. Зар А-врам, који је непрестано говорио: један Бог, једино Божаство, да то ни у једној важнијој молитвеној реченици не спомене? То адони, биће адини, едини. Слово а иначе значи један, (као и у грчкој и словенској азбуци) Између слова д и н место уметиутог о, умеће се и, онда би се та реченица читала: Узвишени, једини, је небески отац! Сваком Божјем обећању поклањала се, веле, вера са речима: Амин-тако је. Ми зиамо, да се и сад каже у Македонији ами — јесте, тако је. Све већа потврда, да је А-врам и сви његови говорили нашим језиком. Сад долази интересантан догађај у животу А-врамову и Лотову. Наиме ово: Испред А-врамова шатора, дома, наиђоше једног дана три путника. А-врам, који је јако ценно гостољубље, као и данас у нашем народу, изађе пред њих с молбом, да га не обиђу, него да сврате у његов дом. Може човек замислити, колико се онда свет радовао госту. Једно да чује новост из другог краја, друге земље или се
22
држало да су путници .можда учени људи, који знају лечити или као неки божји посланици, који ће им донети срећу саветом, судом и др. А-врам их уведе и опере им ноге. То је «акт учтивости на истоку». И сад је код нашег народа тај обичај. А-врам по том отрча говедама, ухвати једно теле добро и товно, даде га дечку (слузи), да га зготови. Реченица, која то описује, може се потпуно прочитати и разумети у нашем језику. Мора се само објаснити, да се говеда звала вокорог (опет разумљива наша реч) а теле во-корф(х). Реч ела значило је: оди, дођи. Тој речи супротна је реч: јала, иди, трчи, жури, као што се већ видело у првој глави. Реченница гласи на немачком језику: Und zu Rinden lief Abracham und nahm ein Kalb zart und gut und gab es dem Knaben, der eilte es zuzubereiten, т.ј. И ка говедама отрча Аврахам и узе једно теле нежно и добро, даде га дечку, који пожури да га зготови. Сад јеврејским или калдејским словима реченица је овака: (Цртице сам ја повукла између речи). רקב ח לאי ץר םחרבא זפ חקי ו רקב ףר ф р р к в ноп ак ј и м харвА г р р к в к лај о о о е а а о о о о а
нте
у
м
ו בוט тожол
ו
ןתו רעכח לא רחט יו ром јо ра н к ла и к о д
תושעל н т ј о а
ןתא и
во т
и
Јал' ко вокорог А-врахам и јака (ухвати) пон(е) вокороф и тов и јатон, дал конар(у), који (у)мори ложот (наложени огањ) метну, (итну). Готовљење јела за госте било је обично поред млека, сира, воћа, и печено месо на жару и свеж хлеб, испечен у супрету, под црепуљом. Слушче, дечко звао се конар. Исти путници рекоше А-враму, да ће Си-дим, Со-дом с народом пропасти, због неваљалства тамошњнх људи, осим Лота, кога ће с породицом избавити. Уједно рекоше Сара, да ће кроз годину дана имати сина, што је она исмевала, пошто је већ била старија. После гошћења, наставише путници свој пут у Со-дом. А-врам их је дуго пратио. Такав је обичај, да се гост изведе из свог краја. Пошто се од А-врама растадоше, који отиде у предео Вади (У Македонији се каже тако, где се наводњавају њиве, ископана бразда за воду, зове се: вада), дакле Аврам оде у тај предео својим стадима. Један путник је наумио да разори Со-дом, други да изведе Лота, а трећи се вратио Сари, да је извести о томе. Лот је госте лепо дочекао и склонио од разуздане светине, разузданих грађана. Лот није стајао у т.зв. „вези" с Богом као А-врам, нити је увео обрезање. Он је спремио гостима и неко јело „мазоц" од речи м, з, ц (г). То тесто, веле тумачи, спомиње се само у причи о Саулу, кад му је врачарица Ендора спремила. Сад се спомиње само о пасхи. Онда значи, да је то тесто танка погача. Тако се у Македонији спрема, кад треба брзо за изненадна госта спремити свеже погачице, место хлеба или врста колача. Ти колачи „мазоц" праве се од умућена брашна, као за наше тигањце (палачинке) а има гвоздена направа равна, повелика, као тепсија на ножицама. У оно време, можда је била земљана, каљана. Испод те направе је жар. То се озго помаже сланином или лојем, наспе оног теста и кад се пропече с једне стране, окрене се друга. Те погачице служе место хлеба или се слажу једна на другу. Сваки лист се попрска маслом или зејтином (дрвеним маслом, уљем), поспе по листовима по мало утуцаних ораја или утуцана бела лука и 20—30 такових листова буде „пита" и то су колачи за изненадне госте. Таквим колачима била сам једаред у Македонији послужена и присуствовала њиховом готовљењу и то је тај мазоц(т), који су у Лотовом дому спремили путницима. Кад је Содом пропадао, избегао је Лот са ћеркама у место Зоар или Бела и ту у околини неко време живео, но не може се веровати да је он ту — ако је заиста била пустиња без људи, да је ту могао 23
остати дуже од неколико дана, јер чиме би се хранили, пошто у катастрофи содомској свакојако, да нису могли ништа изнети. Могли су се прибити негде уз А-врамово имање и тамо зарађивати хлеб, пошто Лот није могао бити толико стар, јер је можда, био мало старији или мало млађи од Саре. Вели се, да су ту, у околини Беле, неко време живели. И ту су његове верене кћери (по Библији биле су верене) или можда удате (можда су се после бегства удале) родиле синове. Но истинска поквареност те околине огледа се и у гадној интриги против честите Лотове породице, кад су синове његових кћери, назвале Мо-аб т. ј. од оца. Но како се м и н често замењују могао би тај назив бити Но-аб т,ј. без оца, што је у ствари и било. Си-дим долина пропала је 2047. год. од створења света. Ту је сад Мртво море. „Оно је окружено голим спрудовима, који од увек дају со Јерусалиму и околини", И то је опет једна потврда за нас, да је то био дом соли. Со-дом, што је наша реч. Брежуљци су од сумпора, веле списатељи. Ваздух над Мртвим морем је тежак и отрован.- Сидим. Тај дим био је ваљда и пре, само мање. У близини Мртвог мора не може се дуго остати. Одело се превуче кором (слано-сумпорном). Птице у лету изнад њега падају мртве. Сви путници, научари потврђују, да је овде била вулканска провала, која је створила Мртво-море. Сад долази опет једна занимљивост. Онај путник, који се вратио, да јави Сари, да ће Со-дом пропасти, свакојако, да је био један од чудно научних лекара оног времена, који је ваљда видео тугу Сарину, због немања деце и он јој је, без сумње, хтео помоћи. Примећава се, да жена нероткиња, ако је иначе здрава н није баш стара, као и мушкарац, ако прележе трбушни тифус, после тога имају деце. Да је тај путник валда и у оно време знао да да је неку врсту инјекције за ту болест, да би је Сара прележала, може се веровати. Или је знао, да изврши неко калемљење за подмлађивање, јер стоји написано, да се од тога доба Сара подмладила н одмах је краљ из околине: Аби-мелех узео, да би се ородио с моћним А-врамом, кога су ту по његовој жељи звали А-вра-х-ам. Уметнуто х у средини имена значи као скраћено име Божје ( —יחАдонај, како сада чнтају). Но то х, које значи нешто високо, да не значи „Узвишен А-врам", као врста племства? Онај, који би Сару узео, обично је извештен, да ће се огрешити и разбољевао се а Сара би се увек враћала кући. О овим случајевима проговорићемо доцније још један пут. Кад је Сара, после годину дана заиста родила сина, дала му је име Јисхак, (као што беше њено у очеву дому.) Исхак, Изак, И-шак, тумаче, као да то име значи такође смех, шалу. Може бити, јер у Македонији каже се шала — шака н.пр. „Једна шака терана. Једна шала терана. А-гар је исмевала Сару, како ће она да доји дете а дете се дојило три године (и свакојако да се свршавало са свечаношћу неком). Из свега се види, да је између Саре и А-гаре владало непријатељство. Најпосле је Сара одлучно захтевала. да А-гара и њен син буду истерани а она их је, ваљда, и сама ,истерала из дома. И А-гар узе свог дечка за руку, са мешином воде на леђима и хлебом и кроз пустињу упути се, Бог зна куда, можда да тражи А-врама, који је обилазио небројена своја стада. Али кад су храну појели и воду попили, А-гар положи малаксалог свог дечка од 13 година на земљу а она се одмакне, да не гледа умирање свог детета од жеђи. И ако су били у пределу Вир-Саве т. ј. извора царског, они га нигде не нађоше. Али у том јој се јави Бог. Можда је А-вра.м, дознавши, да је А-гара отишла, пошао да је потражи, знајући, да би с дечком пропала не познавајући пута — покаже јој извор. А-гар је у радости онда узвикнула: «Ти си Ил-раи т.ј. Ти си Илија видела(?) Ра тумаче као вид, види (зра?).» Реч Вир-Саве, неки коментаторн мисле, да би се та реч могла тумачити као „заклетва", јер значи број 7 а они су се увек заклињали у седам ствари. Код Арабљана у заклетви се говори с' Богом, у Бога. Кад се то напише, могло би се читати в'-Или (во Илији) дакле опет Илија или како су то исто име после казали Алах חלא ב или в ха ла
24
О том „извору царском" стоји готово свуд; да Вир-Саве, значи само извор царски не заклетва. Реч вир код нас значи извор а Сава значило је онда сва сила т.ј. цар (грчки Вас-силиус, наша је реч). Вир Саве пише се עבש ראבт.ј. Бара-Саве а бара је извор, цистерна. Но слово а у првој речи евс раб а рив чита се као и, док слово б и в сасвим су слични, довољно је, да се и нехотице при писању доња цртица подебља и од в постаје б. На другом месту вир-Саве עבש ריבпише се са чистим и: и онда нема сумње, да се тако ев с рив а морало читати а да је погрешно читати: Бер-Шаба, као што сад Јевреји читају. На 103. стр. 1. књ. Моше помиње се, како се нека реч, неки пут разно тумачи. „По предању Арабљана, они потичу од И-смаила, сина А-гаре. Према њиховим песмама и историји није И-шак «Богом изабран» него И-смаил. При протеривању А-гаре и њеног сина из дома Аврамова, они веле, да је њега А-врам одвео у предео Меке — опет наша реч, где му је Бог испод ногу отворио извор. А-врам је, у спомен двоспасења свог сина, сазидао Ћабу, Ка-абу (ка-оцу, ћа-ба до оца или је значило дом?) Тамо је анђео Гаврило бацио А-враму с неба бео камен (метеор), који је од људских грехова поцрнео". Име А-гар хоће Арабљани да тумаче као „бегство", но она се тако звала и пре бегства. Код нас зову Арабљане и Турке: Агар-јани, т. ј. гарави, црњи људи. Из целе приче о животу у А-врамову дому, види се, да је ту, због те две жене и два сина, имао и А-врам много горких дана. Па чак и кад је А-гара отишла из куће, коју је он и после вазда помагао и обилазио, мора да је између њега и Саре долазило до распре, Но кад је он узео И-шака, као дете можда од 7 година и повео га, да га „принесе Богу на жртву" а Сара остала у дому, чупајући косе или је јурила за њим, шаљући слугу са овном, да би то била жртва, онда јој је тим А-врам дао добру науку да види, како је тешко жртвовати своје дете и самом Богу а камоли њему И-смаила да жртвује жени Сари. А-врам и Сара желели су, да се њихов син И-шак, кад одрасте ожени једном од Нахорових и Милкиних кћери или унука, што су и постигли. Сара је умрла у Хев-рону и ту сахрањена а А-врам се ожени „ка-туром", што ваљда значи незаконита жена или жена с мање права. Традиција вели, да је то била иста А-гара, која му је родила још шест синова. Беху то: „Зим-ран, Ика-шин или Јокашин, Медан, Мидјан, Ижбах и Суха, Јокшан роди Шеву и Дедана. И овим свима именима не треба никакво објашњење, да се види ком народу припадају. Упада у очи, да после Сарине смрти нигде више А-врам не спомиње, шта му је Бог објавио, нити се више (после И-шакове женидбе) он спомиње, као да се одселио негде или умро. Жена И-шакова звала се Ревека или Ривка. У тексту стоји: Р'вка הקבר.Она није дуго времена ак вР родила. Била је врло енергична, док је И-шак био незнатнији. Он се једино држао очева упутства у вери једнога Бога и задржао обрезање, које је служило, да се не мешају са другим необрезаним људима, дакле стварао се посебан народ. Ревка је родила близанце. Први је био И-сав. Он је, кад се родио био сав црвен, покривен длакама, као огртачем. Оним Е-сав, И-сав (их) јасно је показано, особито тим првим самогласником, ако се нзрочитим акцентом изговори, као нешто гадно, ружно. Други син Јаков био је на против врло лепо, јако дете. Обичај је био, да богати људи и сад, а нарочито у стара времена дижу „чесме", копају бунаре за спомен. Тако је и И-шак радио. Први бунар т.ј. цистерну, коју он ископа назваше Есек, исек קשעа бунари т; ј. цистерне звале се חראבбара — гласовно написано. к се араб е Други бунар назвали су Ситна חנטשС'тна а трећи се звао Рехо-вот תוב חר. Нама су све 25
антс
тов к р е
ове речи разумљиве. Е-сав је био ловац и он је био снажан и јак а Јаков је био пастир. Родитељи су према деци поделили своју љубав. Отац је волео искреног И-сава а мати опет лукавијег а лепог Јакова. Прво дете имало је право на старешинство у дому ,на очев благослов" пред очеву смрт, што је значило на управу домом а можда и на већи део насљедства. Прича се, да је једном И-сав дошавши из лова гладан затекао Јакова, где једе леће (сочиво) и у тексту стоји: ושעלлечо и затражи од њега. Но Јаков му умиљато и лукаво рече, да ће му дати, ако му очел И-сав уступи своје прворођење, што овај, не мислећи можда, да је то баш озбиљно и учини. И-шак је у старијим годинама обневидео или ослепио и желео је, да благослови И-сава. Ваљда, да му преда управу дома, имања. И као што је познато, рече му, да улови какву дивљач, зготови и донесе оцу да руча и да га отац благогослови. Но лукава Ревека брже зготови јело од млада јарета, како је то Ишак волео и даде Јакову, да однесе оцу и прими благослов. Сиромах слепи отац рече: Глас ми се чини, да је Јаковљев и пипаше по рукама, да осети, да ли су длакаве као у И-сава. Но мати је Јакову руке обложила и опшила кожицом од јарета и тако су оца преварили и отац преда благослов Јакову. Но у том стиже и И-сав. Ту се описује очајање његово и туга, што се тако учинило. Е-сав рече горко: „Зар сте му зато дали име Јаков, да ми два пут подмеће ногу? Прво ми је узео моје прворођење а сад и мој благослов". У тексту почиње реченица овако: Јаков, јаковни, дадосте ли му име? Име Јаков неколико учених тумача, разуме се новијег времена, хоће да тумаче шта значи. Једни веле, да то име треба да значи „држао за пету", т.ј. кад се родио држао И-сава за пету. Први део речи, ако се одвоји значи јака - ухвати. Други веле. да то име значи, „крив пут" изабрао је крив пут, да дође до благослова и хтели би му дати име Је-шурун (је-ширин) т.ј. прав пут. Но он, као мали, није могао себи никакав пут изабрати а родитељи му нису „крив пут" именом предсказивали. А она реч његовог брата у огорчењу што је рекао: Јаков, јаковни изказује јасно, да му је дато име јаког човека. „Зар је зато Јаков јаковни, да ми отима све? И тражио је свог брата. да га убије. А мати Ревка спремила је брже Јакова, да иде у Арам, Нахор-раим њеном брату Лавану и остане тамо, док му не јаве ваљда, да се Е-сав одљутио — што се није догодило. Јаков путујући дошао је у место, предео Луз (множина од луг), познато већ из Аврамова пута и ту је у пољу заноћио. Ту ноћ, као што Библија прича, сањао је, како се над њим отворило небо и анђели по лествицама силазе.и пењу се. Кад се пробудио, он назове то место „Вит-Ил" לא תיבт.ј. „Врата Божја", Врата се звала (у то ли тив време ,у том крају) вит, витло, а то нам је у нашем језику опет разумљиво. Још нешто видимо: да је и даље Илија био Бог, поред свег, што је А-врам назвао Бога Је-хава и Адоаи, Адини. То место обележи Јаков каменом и освети уљем. Тако су чинили и подизали уз пут - камене трпезе, преливали уљем, стари народи (ваљда сви?) а Феничани су та места звали Bait Ülia, биће Wêit Ülia, дакле опет Вит-Илија. Садањи превод узео је б место в. То камење (трпезе?) служило је, кажу, за службу Боговима и обележје за сретна пута и сретна повратка дому тим путем. У Македонији кад се испраћа ко на пут,- ређе му се каже: „срећан пут" него увек „срећан повратак". Тако место било је, дакле, олтар, ал-тар, што је исто са Ил-дар (дар највишем Богу. Види се, да се при писању д и т замењују), где су се приносили дари Илији.То беху места за службу и дар Богу, и Јаков је рекао: ,Ако се вратим мирно у кућу - мог оца, то ће Вишњи (Ewige) овде, бити мој Бог и даваћу десетак. Та реч мој Бог значило је ваљда његову задужбину, коју ће он издржавати. У Араму, Падан-Араму Јакоа дошав у кућу свог ујака, угледа његову млађу ћерку, прекрасну Рахилу. коју затражи за жену. Но на дан свадбе, њу су склонили а под велом у шатор му довели старију сестру Лију. И ово нам је име а донекле и оно прво, разумљиво. Лија није била тако лепа и имала је болесне очи. 26
Кад је Јаков пребацио то Лавану, овај је рекао, да је код њих обичај, да се прво мора удати старија сестра (кћи), која је на реду. Тај обичај је и код нас до скоро владао а и сад се у народу поштује. Лаван обећа, да ће му после осам дана дати и млађу кћер за жену, што је и учинио. Свакој кћери дао је засебан шатор и по једну робињу на службу. Види се, да је та породица из које је А-врам била чувенија. Лаван, можда је било лично име а можда је то име означавало малог краља, пошто лаф, лав може да значи краљ. Први сии, кога је Лија родила звао се Рубен или по грчком преводу Рувим. Једни коментатори хоће ту реч, да тумаче као две речи Ру-бен и онда, веле, значило би: Види-син. Други објашњавају, да та реч значи: „Поглед Божји на сина". А по талмуду, предању значило би, веле, да он неће, као Е-сав продати своје првенство. Види се, како у то време, кад су коментатори по самом Писму хтели нешто да објасне, како им језик није био познат. Али како су сва имена у нашим језику разумљива, то и име Рубен, Рувим, Рубин може да буде драги камен, које су име првенцу из милоште дали, као сад што Јевреји првенцу обично дају име Букић први је отворио утробу мајчину. Име сина Ју-де, Је-х-уде веле, да значи Слава Богу. Но кад се реч рашчлани може се и друкчије да тумачи. Лија је била родила већ четири сина, док друга Јаковљева жена лепа Ракила није никако имала деце. Онда она, да би се на њу Бог смиловао, даде Јакову за „жену катуру" своју робињу. И кад је ова родила сина, она му даде име Дан и обасјала је радост, као да је то био њен син, као да јој је свануо дан, јер у њеном шатору не беше весело, без детета. Муж се, ваљда, више свраћао у други шатор, где га дочекиваху дечица, него њој. То је све вероватно, јер је она рекла једном Јакову: Створи ми децу, ако не, умрећу! А Јаков је љутито одговорио: „Зар сам ја Бог, који ти је одрекао плод утробе? Ту је употребио реч Илијам. „Зар сам ја Илија, који ти је одрекао плод утробе!? Други син Рахилине робиње звао се Нав-тали (Нов-дал?) Једном је Лијин најстарији син, чувајући стадо у пољу нашао: „дудаим", који плод је од њега Рахила молила, да јој даде да поједе. Неки мисле, да су то неке мале дињице или плод цвећа, да једе и роди. После Рахиле дала је и Лија Јакову за ванбрачну жену своју служавку Силфу. Тако пише у преводу, но у тексту пише 3'лфа חפלזкао кад би се казало: зулофа јер ово прво слово ; највише се ифлз чита као з. Кад је опет ова родила сина, Лија му даде име Гад (гадан, ружан), већ из тога се види, како га је радосно дочекала. Другом Злфином сину дала је име А-шер, А-сир. Лија је родила и дивну једну ћерку Дињу и још два сина. Диња је ваљда имала жуту косу, била плава. У том је и Рахила добила сина и дала му име Јосаф, (да није Освит, зора, дан или да није О-сив, О-плав?!), који је доцније постао врло чувен и врло моћан у Египту. Док је Јаков био код Лавана и служио, он се погодио, да му Лаван даде свако јагње и јаре, које буде имало црвенкасто-црне шаре, то да му буде награда. А Лаван - кад је видео да тих шарених оваца и коза, током година, бива много, издвоји шарене овце и козе и даде синовима, да их отерају три дана хода. Јаков, да би добио шарене јагањце, чинио је ово. Наломио би свежих штапова од тополе, бадема и др, љуштио кору, да буду шарени и таке штапове метао у појила, где су сјагњене овце и скозне козе долазиле, да пију воду. И те су увек после ојагњиле шарене јагањце и окозиле шарене јариће. Али ако су неке овце биле слабе, пред њих није метао у појила шарене штапове и оне су јагњиле беле јагањце и те је остављао за Лавана, «Тако је тај праотац Јаков стекао силно богатсво, својом памећу и лукавством» - веле тумачи. А синови Лаванови рекоше тужно: „Јаков је узео све, што је нашег оца и од тога, што је нашег оца, стекао је сву ову дивоту". Види се, како је Лаван поштовао своју дату реч и ако се Јаков служио лукавством. Кад је Јаков провео ту око 20 годииа а од куће га никако не зову, реши се сам да пође и великим поклонима брату, да овог одобровољи. И једног дана, кад је Лаван био далеко, узме Јаков своје жене, својих једанаест синова и дванаесту ћерку, већ особито лепу девојчицу Дињу, небројена стада: оваца, 27
коза, силне магарце, камиле и друго благо и побегне од Лавана. Рахила је још из дома очева понела и кип домаћег Бога — Терапима. Кад је Лаван чуо за бегство, пожури, стигне Јакова код једног брда и ту га је звао да се врати, овим речима: Не остављај ме! У тексту је реченица написана овако: : יתאבז עת אב לא ит а в з е т е к ли Илија ће те (сам) звати, по македонском наречју Ил(ија) ке те звати. Као да ће га сам Бог звати да се врати. Чудновато је, да је овде свака реч за себе одвојена и да се све гласовно чита, без уметања самогласа а тако разумљиво и чисто нашим језиком написано. Лаван му пребацио, зашто је тако мучки отишао! Зашто му није јавио, па да он нспрати своје кћери и унучад са свирком и свечаношћу, како је тамо био обичај кад се иде на далеки пут. У Македонији је и сад тај обичај, да се тако свечано, са читавом поворком испраћају рођаци и добри пријатељи на пут. Лаван је тражио свог «Домаћег Бога натраг» али га је Рахила сакрила у седло од камиле. םיפרתח
- Х-Трпим а у преводу Терапим. Вишњи, узвишениТрпим, Тај Бог је многима био домаћи, м ип р т х јер је и Давида цара жена Михала, метла домаћег Бога Терапима у постељу, да мисле, да је то Давид, док је Давид побегао, гоњен од Саула. Ту је Терапим начињен у величини човека. „Етимологија речи Терапим, веле, да је потпуно непозната". Но ми и данас имамо наше славе (домаће Богове) Трифуна-Трипуна и Трофима а како пише у тексту Трпим врло је слично са овим именима. Али можда је био и неки Бог који с људима и њиховим погрешкама има стрпљења, те му име показује то: „Трпим". Ја трпим. Вишњи, који трпим! Брдо на коме се заклели Лаван и Јаков, да се у пријатељству растану, зове се Гилеад, веле тако је назвато, јер ће гледаши Господ на нас (да не прекршимо заклетву?). У тексту стоји чисто «Глед» — Хор Глед רעלגחх, скраћено од Хор, Гор, као што х значи Вишњи, горљи, за Бога Терапима. Према де л г х томе и А-врам, што је уметнуо глас х у своје име, свакојако да значи узвишен (Величанство ?) Са брда Гледа дође се у Јабок, одатле је Ми-спа северни а П'ни-ел (Пуни-ел) јужно. Доцније се то брдо звало Дје-бел Дјелаг. Кад се Јаков приближио својој земљи, пошље слуге са силним поклонима брату Е-саву и поздрави га. Али за сваку сигурност Јаков је поделио своја стада на више гомила. Жене и децу је у средини чувао, Но кад је чуо, да иде И-сав са неколико стотина слугу, он се уплаши и склонн по разним шаторима жене и децу а он сам у једном шатору дочека једног човека т.ј. самог свог брата. И онда они одпочну између себе бој рвањем, да се види, чија ће бити победа. Види се да Е-сав није заборавио увреду и неправду Јаковљеву. Но како су обојица били истог доба, исте снаге, то су се до саме зоре носили тако и ни један другога не могаде савладати и Есав пође. Но Јаков га замоли, да га благослови, што је ваљда значило, да се до некле измире и да му неку реч (бољу) за успомену рекне. И-сав онда рече: «Ти си Израил». То значи: Ти си сад више из оне земље, него ове, сматрам те за госта, странца а гост се поштује, буди спокојан. Предлог из наша је реч а пише се састављено с именицом, као и сви предлози, свезе и друге многе речи. Дакле он му је рекао: Ти си из станишта Илије, Из-ра-ил. Божје име Илија врло се често писало а свакојако и говорило скраћено:, Ил' Илп! Тако видимо, да оно много што-шта, што смо учили из Старог Заиета није тачно. Нисмо н.пр. многи знали, да је Јаков имао четир жене. Нисмо знали да се борио с братом и да му је брат дао име Изра-ил и да то ни у ком случају не значи: „Јачи од Бога" и чудо је како се то могло тако тумачити, но томе је опет узрок не разумевање тих т.зв. «тамних речи». Библија је тако проста књига, одговара верно оном простом, некадањем животу; али је баш зато једна од најзанимљивијих књига. У том путовању Јаковљевом родила је Рахила још једног сина: Вани-ами, Вени-амииа или како у преводу стоји: Ben-ami и она је на порођају умрла. — Сахрањена у Витлејему. У путу је Јаков са својом породицом и стадима дошао под један град и ту на извору краљев син т.ј. заповедника града и околине, смотри прекрасну Јаковљеву кћер Дињу и одведе је свом дому. (Од увек је у нашем народу био извор или чесма излаз за девојке, где су излазиле на воду са младим својим снахама или иначе младим удатим 28
рођакама). Али у том стигну из поља њена браћа и тражили су своју сестру натраг јер — рекоше — код нас није обичај, да се тако девојке удају, него нека је траже од родитеља и браће. Девојка се врати а краљ и доглавници оду Јакову, да је запросе, наводећи, да се момак смртно у њу заљубио. Браћа одговоре, да не могу дати девојке, док сви мушкарци у граду, не изврше обрезање. А кад су сви то учинили и док су лежали болесни, браћа са слугама нападну на град, све болеснике побију, све затру, опљачкају и онда се брзо покупе и побегну из тог краја. Кажу, да је Јаков стигао свом оцу И-шаку у Ма-мру или Кирјат-арба а у тексту се пише Кри-тарба а то је Хев-рон (Х-еврон). Но тај сусрет се нигде не описује. , Сад морамо мало да погледамо, где је за то време живео И-сав и његово потомство, које садржи за нас велике занимљивости и сазнања. И-сав, Е-сав није живео код својих родитеља, било да су они брзо помрли или што је жалио на мајку, што је она удесила са Јаковом ону превару. Он се настанио на планини и околини брда Сеир, Seїr, Сир и то се све звало Е-дом — Е-домеа, Идумео, тако тумаче. Планина Сеир сад се зове Дјебел Шера (брдо Шера — Сира) или Ха-сма. Описујући ову планину веле: На истоку је равница виша од Гхор и посејана је камењем. У именима деце, жена, унучади И-савових налазимо такође наше речи. Тако: Теман (темно, тамно. У Македонији -Темко, Темистокло, темник — тунел), Омар, Зефо или Зево, Гатам, Кенас У тексту не стоји Кенас, већ Кнез —זנקוИ-кн'з, и кнез. Овај први глас, слово о једнако је са и н.пр, „Оним путем знки отидоша на страну своју". Иним путем отидоша и т.д. Даље стоји «Тимна, незаконита (катура) жена Исавовог сина Ер-са (или Ор-са). У тексту пише —ענמתוИ-Т'мна, која роди А-малека А-малековци, ан м т и А-ликовци. Даље пише: Они су, т.ј. Е-домићани имали вароши „Села" т.ј. села Петра, Бозра, Темна, у близини брда Гхор. Србин, који то прочита, мора бити не само изненађен, него и потрешен, кад му се полако диже вео са те прадавне прошлости у којој је владао наш језик а кад је био наш језик, значи да је то био и наш народ. Реч «Села» пишу под знаком навода, не разумевајући шта значи, док је та реч за нас јасна. „Ову земљу — продужује Св. Писмо, прво су држали Корити. С њима и с другим племенима И-савово потомство се стопило и у себе претопило. Да су то били Корити сведочи и тумачење на стр. 190.1. књ. Моше у преводу: Indem die Höhlen bewohnenden Koriti.. Дакле у пећинама — коритима онда званим, живели су пећински људи — Корити (издубљења земљина. Као што зовемо издубљено дрво и камен за прање, појење стоке — корито). Даље стоји: У Е-дому владао је Бела син Беора, можда Виора. јер се и тако може читати רועבиз вароши Дин-Кабах. После Беле дође Јобаб из Бозре. роеб роив Имена потомака Е-савових: Хушам, Ушам םשח. Бедадов син Ха-дад, који је Миђане потукао, мш у Ха-дадов син Сам-ла из Мас-реке. У тексту пише чисто реках. Око имена Бозре доста се тумачи занимали. Име Бозра, кажу, изгледа, да је двеми варошима припадало и да је слично и као Е-домско и као Мо-авско (био је то један језик). То име долази доцније у доба римско као Бостра, Босора, Бесејра, која и сад у едомској земљи постоји као село на једној узвишици са знаменитим развалинама. Варош Теман беше још у римско доба војничка станица и сад са зове Маон, станица је сирских каравана. За варош А-вит која се у Библији спомиње не зна се, где је била. За варош Мас-Реку држи се, да је била јужно од села Петре, где имају развалине назване: Аин-Маф-рак. Варош Реховот, Ханахар, Каначар (коначар) на Еуфрату нису Едонске. Може бити кажу коментатори, да то беше познати део назван Рехабот-Малик-Ибн-Танк. Била је и варош Пау(н) или Пао, али сад непозната. Занимљиво је тумачење на стр. 193. I. књ., како је Анах нашао у пустињи „Јемим". Ту реч тројица најважнијих коментатора тумаче разно, који су потпуно супротни један другом. Једни држе, да 29
су то мазге (и ми смо тако учили). Други то побијају, пошто се у оно време тамо нису држали коњи. Једни држе, да је то било неко племе дива, које су ови Е-домци покорили а једни држе — а овима се новији тумачи придружују, да је то нашао у пустињи „топле изворе", но — веле — о томе немају тачна доказа. Реч Је-мим (и-мим, у-мим, а-мам) највероватније да је топла вода за измивање Мим је најстарији назив воде и с тога у првој реченици Библије: Хош-мим, горња вода т.ј. небо. Испред речи мим, и-мим, је-мим, стоји х, што ће бити да та вода, као топла, избија на горе, високо — водоскок. Но сад нам долази опег једно велико изненађење: „Чудновато је, вели се даље на стр. 194., да традиција Магдиел држи, да Рим беше једна Едомитска насеобина, од које традиције је име Е-дом пренето на Италију, И-далију, далеку земљу и на Рим. „Мухамеданци истовремено држе Грке и Римљане за потомке једног И-савовог сина, именом Роум". Али тада би Рим био далеко пре основан, него што историја наша учи. И за час нам се учини јасно, ко су биле оне Си-биле, Саби-њанке (Сарбињанке, Сирбињанке). Име вароши Куме, где су Сибиле прорицале, носећи ту вештину из Калдејске земље. Име Чело, па Феличе или Величе. Имена река: По, Пад, Арно.Варош Павија, Милано, Брешчија, одакле почињу брегови, Наполи, где се у старом делу вароши све и данас на пољу ради: шије, кује, кува, пере као некад. Идући на Везув чисто вас тргне име Пуљано, изговорено као Пољано. (Има и у јужној Француској). Па и Везув, Вессув, на коме већ од друге станице на електричној пењалици — нема воде, него се у судовима том малом жељезницом доноси из долине. И много, много остатака нашег језика. Сибиле се још спомињу у мађарској књизи: „Мађ.- Аустр. Монархија у слици и речи", у одељку о Корутанској - Корушкој, где се вели, да су Си-били били бели Корутанци (сите-бели, по македонском си, сите — све, сасвим у белом оделу, као и Ал-бали у сасвим белом, балом оделу Ти-бали, Трибали) за које, Словенце данашње, Рачки износи, да су се они звали некад Срби. Можда до скора, јер се много тамо спомиње Краљевић Марко, које се после мешало са Краљем Матијом, за кога такође тврде, да је био нашег порекла (о чему могу доцније писати). Ту примећавамо, да после источног наречја, које је најстарије, долази по мало западно (ствара се). Место бели, бали, каже се били Си-биле. Име Корутанци, Körnten врло је слично са оним називом Корити — пећински (у планинама) људи. Да сад опет наставимо о Јакову. Он се настани на једном месту тамо, где је доцније била варош Шехем, Си-хем. Ту сагради себи кућу „бит" —תיבобитељ, за обитавање, становање. (Арапски та реч тиб значи соба, дакле зидано одељење за обитавање). И за стоку сагради колибе зване „сукот" תוכס. На токс стр. 177. изрично стоји, да је ово последње за стоку или скоти а тако у тексту и пише. На садашњим јеврејским храмовима пише Бет-Израил, што је погрешно, Може да буде БитИзраил—Дом-Израиљев{баш и да је написано са словом אֽתאפ, мора се то слово читати као и, тиб пошто оно значи (свих пет самогласа) или Вит-Израил, врата Израилева. Јаков је ту код Сихема купио део земље за 100 „кеси-ти". Коментатори, који — разуме се—не знадоше наш језик, питају се: Шта би то могло бити и шта та реч означује?То кеси-ти, кеси-те значи, да је за 100 кеса новаца купио земљу. Види се, да је већ у то време била својина у земљи, окућнице и њиве и ако су поља, пашњаци и шуме свакојако, биле опште. Ту се наводи једна латинска реченица која гласи: “Ante Jovem nulli subigabent arva coloni etc.” Пре Јупитера ни један земљорадник не беше још присвојио земљу, нити је било допуштено одредити пољима међу". Учени људи нека истражују кад је то било. Реч кеси-те има на крају члан женског рода у множини, по македонском дијалекту. Варош доцнија Ше-хем, Си-хем лежала је у једној врло узаној долини, између голог каменитог брда Е-бал и зеленог Гаризима, пише Гри-зима, Брдо Ебал или је значилo обал брег или је значило бео брег од е-бал, бело, бало а и написано је, да је брдо голо, где се камење ваљда белило. Реч Си-хем и Ше-хем, могло би бити кад би се читало Се-хум: “Oво је долина" или оно ш (с) ако се чита као з било би, могло би се читати За-хум “3а долином”. 30
Ту, где се Јаков настанио, дакле у доцнијем Си-хему и где је подигао бит и сукот, ту је он закопао туђе Богове. Сад, да ли су то били Богови, које су од Лавана понели, или које су ту код неких племена затекли (можда изнели из оног разрушеног града) не спомиње се. С овим можемо довести и садањи наш обичај: Кад се која икона поцепа, или иначе поквари. закопамо је у земљу на склонито место или наложимо чисту ватрицу и спалимо. Ту су Јакова мучки напали његови синови: Симеун и Леви. Без сумње су се борили и отимали те Богове од оца. Овде су доцније сахрањене кости Јосифове из Египта. Ту је Исус Навин (Јо-шуа, Је-сух) подигао олтар и држао свој последњи говор. Овде су се, за доба царева, одвојили десет племена израиљских и крунисали Аби-Мелеха, оца Ме-лека за цара и служили „Боговима". Ови „Самарићани" названи можда по свом занату, прављењу самара за магарад, на којима се искључиво чинио превоз. Ови Самарићани доцније су спречавали, да се обнови у Јерусалиму други храм. По Мојсеовим наредбама био је један Бог и један храм, коме су са свију страна морали долазити, бар један пут у години. А код Самарићана и свију племена био је у сваком „лугу" храм (и сад су наши храмови у лугу, у портама међу липама и храстовима:) и оно Мојсеово ови нису поштовали. Јаков је ту пред својим олтаром, што значи, да је и он у дому имао „домаћег Бога — Славу или је служио Илији, ту је он у молитви узвикнуо: Ил' Илијам, Израил. Види се, да је Илија остао и на даље Бог. Јаков је ту своје име заменио са Израил. Свакојако, да су га и остали тако звали, као дошљака из Ра-ила (Нахор-Раима). У I. књ. Моше стр. 200. описује се један породични догађај. Ту се износи још у оно прадавно доба, да су знали, да спрече, да немају деце, ако су хтели. Описује се, она жена, која је хтела, да буде блудница, како седне у крај пута са расплетеном косом а покрије се велом, да јој се не види лице. Ваљда, да не срамоти породицу. И тако са покривеним лицем остаје и тим људима непозната. Жене су у оно време а и код нас и Јевреја до скора, бар оне из народа морале везивати главу, да им се не види коса. То сам видела у једној јеврејској кући на великој слици, масном бојом рађеној, како госпођа има повезану главу црном свиленом марамом — џега, да јој се коса не види. А преко тога озго има леп шешир, везан испод браде свиленом, широком траком. Тако је било и код нас, сачувано у народу до скора. У Македонији оне жене, које носе тамошњу ношњу, повежу се и забраде тако да им се не виде власи. А како се морамо насмешити кад видимо негде н.пр. у православној цркви у Панчеву а код католика готово свуд — насликану Мајку Божју са забаченом повезачом на глави, да јој се коса види а често са расплетеном косом. И кад би нешто Мајка Божја сишла и видела такве своје слике, морала би се ужасиути, пошто су само блуднице жене дозвољавале, да им се власи виде и расплетале их. На стр. 207. описује се како је једна жена, која је изашла на пут, као блудница родила после близанце. Ту се описује кад је прво дете хтело да се роди ручицом, привеззла му је бабица црвен конац на руку. Но после је то дете од оног другог било гурнуто и прворођенац је био онај други. Љутито му после рече бабица, ово у преводу гласи: Was reisesi du? Über dich Riss и назва га Перец, у тексту По-рез, немачки Riss. Другог назва Серах, но у тексту (јеврејски) пише Зра а и у писму с тачкама кад је реч написана, не пише Серах него Зорах ז ה־רУ преводу се та реч тумачи: „Или су му то име дали за то, што се у ствари он први Т х а ро з појавио — hervorgegangen wie von der Sonne. Као сунце кад се појави, дакле то је опет у истини зора. Због тих имена споменух цео догађај. На стр. 247. вели се: ,Ми примећавамо разни начин писања по негде. Тако Немуел-Јемуел, Серах место Зоар и т.д., што се могло у преписивању за 400 год. од Јакова до Моше или у изговарању изменути". Јаков је живео са својом породицом ту, где је после био Сихем. Сина Јосифа и Вениамина, каже Библија много је волео. Могуће, што су рано остали без мајке и сина Јосифа лепше је одевао. И то је могуће, јер ако је његова мати прекрасна Рахила имала и оставила за своју децу доста тканина, свакојако, да су то њена деца и носила и имала довољно преобуке, које им је, можда, њена верна робиња спремила и пазила на њену децу. 31
Кад је Јаков послао Јосифа, да нађе и обиђе, браћу, он их је нашао у месту Дотан. Да ли то треба, да су две речи: Дол-тан или као што у тексту пише До-тинах? Ту су га браћа продала у Египат, као што је познато. Јаков се од жалости за изгубљеним сином обукао у жк — קשжак, џак. Истина је дакле, да су те обе речи наше: џак и врећа, врешта. Само што се жак прави од конопље, пртено а врећа од козије длаке, кострети. На слици у истој књизи, види се груба тканина сасвим једноставна, као џак. Одавде ћемо сад да споменемо по неке тамне речи, но нама опет разумљиве, које се и у Египту чуле — што се налазе у Св. Писму. Као што је познато Јосиф, назван „Прекрасни Јосиф" доспео је у тамницу, пошто га је облагала Пантефријева жена. Види се, да су људи и жене од искона били исти. Тамница се звала вор (за тумаче непозната реч) а то је други део од наше речи: за(т)-вор, која се можда скраћено изговарала или вероватније скраћено писала. Веле, да су у Египту били одлични закони. У истој тамници је роб Јосиф и два царска доглавника. Кажу, да се Јосиф прво прочуо по својем мудром тумачењу снова. То је ваљда научио од своје мајке или њене робиње у Калдејској земљи, као и мудре речи и пословице. Како Рахила није имала дуго деце, природно је, да је распитивала свештенике о сваком свом сну, на који је обраћала пажњу са својом робињом. Тешила се мудром речи свештеника у данима осаме и то све после пренела и учила своје дете, макар преко верне робиње, која је материне речи и знање детету тумачила. У том одсеку о сновима и Јосифовом тумачењу, око једне неразумљнве и „тамне" речи, учени тумачи много се бавили. Речи су две или бар написане као две речи овако: ורח ילם. Учени Раши ирх ил с к тумачи, да та реч, опет по традицији значи „плитка корпа" са оградом, лака, да се носи на глави. Други мисле, да та реч значи бела т.ј. бела корпа од ољуштена прућа а трећи тумаче, да је тај доглавник сањао, да носи три корпе белог теста. Но може да буде и овако: Ако се одвоји први глас, прво слово с као предлог, а ова остала слова читају заједно. Пошто се у оно време није можда пазило, да се не би реч раставила без потребе. Или се у једној књизи морала раставити, ако је дошла на крај реда а други преписивачи то доцније стално растављали. И онда би се могло читати, да је тај доглавник улазио с'ликори на глави. Лако је могуће, да се тако звала лака корпа од јаке лике оплетена, плитка за ношење теста и воћа у њој на глави. (Као што се оплетена боца „балон" зове „плетара", тако од лике „ликора"). Око „тамне" речи јар опет су многи лупали главу, да ту реч разумеју. Јар је означавзо реку Нил, коју су још именовали Неи-Ални, због редовног дизања воде (У Африци још има речица или извора, које зову тако Неи-Ални, Нали(ти)?) Реч јар долази и спомиње се често у Мојсеју, проророцима: Јеремији, Амосу, Науму и др. (можда и у преносном смислу у песми каквој). Коментаторима је та реч нејасна; али се у главном слажу, да та реч значи прокоп, канале, које су сами Египћани марљиво копали због наводњавања и значи по египатски: јаро, река. Но други тумаче са самарићанском речи, да је јар, — светлост. Обе су речи наше. Јар, јарак зове се и сад прокоп, као и у Египту а јар-јара значи јару од сунца или ватре н.пр. јарко сунце, разјарио ватру. Кад је Јосиф, пошто је протумачио снове фараону, како ће наступити седам родних и седам гладних година био у скоро постављен за царског доглавника, почео је, као што се зна, скупљати жито у житнице. (Код нас је и сад остало доста тог знања, да се „прорекне" каква ће бити година, као и каква ће и колика бити зима. Тако само мало примера. Ако на Ђурђев дан пада киша — биће сушна година и већина усева пропада. Ако је на Тодорову суботу ружно време, биће родна година. Ако је сунце на Сретење, све по старом „Калдејском" календару, — онда ће бити дуга зима и т.д. и т.д. А има такође по чему се познаје, ко ће бити дуга или кратка века, ко ће се једаред или два пут женити и т.д.). Кад је наступила глад, људи су му уступали и своју стоку, само да добију хране, да се исхране а најпосле и своје њиве говорећи: Шта ће нам, кад немамо хлеба! И тако је Јосиф земљу откупљивао за фараона и можда за свештенике, јер и он је сам узео ћерку првосвештеника по имену А-снат, но у тексту с тачкама пише А-сенат или О-сенат (ко зна које је правилније!) из вароши Он, где су били 32
силни свештеници и првосвештеници. А то значи, да је ту био највећи храм Божји и то једног, правог Бога именом Он, од Ам-он. То ам биће као у Канану и Калдејској земљи, што је ха, х.исто је значило вншњи (или х, дух, невидљив?) Реч он, онај, као у словенском си, који јеси. А нехотице се намеће питање, да ли су имали неку Божицу именом она? И чини се, да су матер звали ана, као мама, нана, тако и ана, анка. Могло би се довести у везу прадавно оснивање Анк-оне у Италији на Јадранском мору (једра, по македонском јадра), где свештеници проповедају, како су анђели пренели дом Мајке Божје, св. Дјеве Марије ту сад у Лорето близу Анконе. Та реч она могло би бити нека Божица а Анка, мајка. Но могло би да буде чисто речено Анк-Она, Мајка-Она т.ј. Мајка Божја, на што се наставило у хришћанству Богорородица (мајка Божја). Може бити и име жене фараона Тутан-камена, звана Анка, да означава име мајке народа? Име њеног мужа на ковчегу или гробници исписано, да не значи: ту тан (дан) камен, ту (лежи) драги камен? Исто тако може се рашчланити и тумачити име Семирамида. Царево име, назив Фара-Он опет садржи име Божаства, једног Он. А фара, да ли је значило Полу-Бог, да ли Син-Бога, да ли Варљиви-Бог, Вара-Он? У Македонији зове се мама, лаж, мамити — лагати, Мам'-Он, лажљиви Бог или Бог лажи. Све то могу полако учени људи протумачити, држећи се тих речи и трудећи се, да продру у њихово значење. Јосиф је дакле одкупљивао земљу и она је од то доба припала великашима а дотле је била и у рукама земљорадника као њихова својина. У Египту су били одлични закони. Одлика Мисираца је мирноћа, умереност и једноличност. Краљ је био слободан, бирао је себи доглавнике из реда свештеничког. Глад, како у Св. Писму стоји, обухваталаје и Палестину, Пелушим, одакле су многи ишли за храну у Еги-пат. Пат у Македонском наречју значи — пут а Еги — Јеги, Јегејев пут? Мисир, Ми-Сири, неки историчари (пољеки) тврде, да је и тамо био народ Сирски. У Библији називају Миз-раим (Низраим?) а подругљиво га зову Шур (шурују, тајанствени? или сур, сурови, неболећиви или по суром оделу?). У Египат се путовало караванима од најстаријих времена, па и сад. Египћани нису никада водили спољну трговину, њима су доносили потребну робу. И данас се, вели Dr. Filipsohn, није нишга променуло. Тако нам, вели он, Св. Писмо показује већ овде пут, кога и садањи свет пролази. Само су се личности мењале, позорница и обичаји остали су исти. Мора се додати: до жељезница и електрицитета све је у истини много хиљада година било тако. Јосиф је познао своју браћу, кад су долазила, да купе жита, док они њега нису познали и веле, да је с њима говорио преко тумача. Мислити се може, да је томе узрок што је језик Мисираца био знатно друкчији од кананског. А може се и то веровати, да су оба језика била блиска и слична; али, су учени људи имали неки свој нарочити — језик, научењака, којим су се међусобно споразумевали а с народом су говорили преко тумача у званичним приликама или са странцнма ма и слична језика. Кад су браћа дошла други пут, познато нам је то, Јосиф им се онда закле у живот Фараонов, да одатле неће изаћи овим речима: .Жив ми Фараон, ви одавде нећете изаћи". То је била велика заклетва. Таква заклетаа била је у обичају у Перзији а и код нас. У Македонији још је и данас, где се закљињу: „Жив ми Господ"! „Жив ми ти, господнне"! (Само они избацују в и веле .Жи' ми ти'). Кад се Јосиф показао својој браћи, од прилике овим речима: .Ја сам ваш брат, кога сте продали у Египат; али не плашите се, можда је то воља Божја, да ја вама данас помогнем. Тешио их је он и храбрио, кад је видео њихов страх, стид и кајање. Тешећи их од прилике је рекао: да у сваком злу има и добра! Фараон кад је чуо за тај догађај и дознао, да Јосиф жели, да му дође и отац и цела породица, одреди за њих место у Госену близу Дел-те, Реч дел-та, раздељена река има на крају наставак та као све именице женског рода македонског наречја (члан рода). А Го-сен показује опет сасвим разумљиво, да је тај предео био сенокосан (голо — сено, као и реч го-камен, сам-камен), као што се и описује и потврђује, где су они своја стада напасали. Св. Писмо је дирљиво описало састанак Јакова са милим сином Јосифом.
33
Израиљци су у Го-сену сазидали две вароши Питом и Рамзе. Онн су живели измешани са Египћаннма у Госену, у варошима Питом и Рамзе. Ово беше или име Фараона Рамзе-Сестуре II, или се та реч може поделити на два дела и онда протумачити. Мисирци су пастире, парије избегавали, Можда,су ови били нечисти, вашљиви и шугави, јер су морали са стадом и ноћивати због блиске пустиње, преко које су дивље звери могле нападати стоку. Јосиф је имао два сина Менаха и Ефраима. Име првог, веле садржи ове речи Јосифове: «Мене је Бог погледао у земљи моје беде». Разуме се да у имену од два слога, може да се каже само почетак главних речи иза којих се оно даље усмено, ненаписано — подразумева. Половина речи мен или мена, мене а друга половина ах или ха име је вишњег Бога, које смо већ видели раније. Дакле разумљиво је и то у нашем језику: Мен' Бог (погледа у невољи.. .). Име другог сина Еф-раим, Оф-раим јесте уздах, сећање на мили Раим, где је Јосиф угледао света и имао своју мајку. (У Македонији је еф, оф уздах: Оф, мајке; оф, леле! Јаков је пред смрти сваком сину изговорио лепу реченицу. (И сад, бар до рата, такав је обичај у Македонији. Родитељ позове децу, за тим сроднике и пријатеље. Деца, а после и други метанишу, пољубе родитељу руку и овај их благослови и прашта се с њима. У цркви, кад се сврши опело сви метанишу пред ковчегом, моле мртвог за опроштај и праштају му). Тако је Јаков позвао своју децу, да се опрости с њима и благослови их. Свакоме сину изговорио је при том лепу реченицу н.пр. „Дан је млади лав, који скочи од Васан". и др. А и самом Рувиму, Рубену је такву реченицу изговорио и ако је на њега много жалио, што је овај узео себи за жену неку Јаковљеву ванбрачну жену — робињу. Све те реченице, свако је племе понављањем сачувало и неколико (и више?) хиљада година доцније, према тим реченицама направило себи грб. Јаков је на самрти позвао и Јосифа, да га благослови и мислећи, наравно, да ће они сви једног дана повратити се у Палистину, реко му: ,И даћу ти т.ј. твојим синовима, део земље, које сам узео од Еморићана (помораца?) мојим мачем и луком. У тексту место мојим мачем и луком стоји: „Вадни (кафни?) 100 кесити" יתשק נו ינרהבшто су коментатори онако тумачили, окрећући да погоде, ит с к 100 ин да в и е шта то може бити а ми већ то разумемо. Јеврејски иревод (после Христа) рађен је по септуагинти највише, за тим по Мидрашу, Талмуду. Бројеви се писали словима, као и словенском и грчком језику. Јаковљево тело пренели су са највећом свечаношћу у Канан и сахранили у пештеру, код његових предака. Потомство његово, које је с њим дошло и имало 70 чланова, за 400 година колико су у Египту остали, намножило се до близу 600.000 душа. При крају тог четвртог столећа, родио се чувени законодавац Моша, који је извео људе своје из Мисира и одвео у земљу, коју им је обећао. Створио за њих законе н ново богослужење. О том чувеном законодавцу, великом родољубу говориће идући одсек, идућа глава. Прегледајући у кратко догађаје од прве личности Адама и Еве до сад видели смо, да све иде нама у прилог. И тај део Св.Писма дао нам је необорив доказ о постојању нашегјезика у прадавној прошлости. Не само у именима деце и личности, за које наученици рекоше, да се та имена задржала и да се из тих имена имамо много чему научити; но не само из имена деце и личности, да можемо видети и разумети наш језик, него имена многих места, река, планина и поља, имена Богова, прослављање Домаћег Бога — данашње Славе, које се јако чувало, свето утврђује српску реч и постојање нашег народа у тој прадавној прошлости. А ми Срби, и ако сад мали народ, подцењиван и гоњен и сувише — носимо у нашем лепом језику, разуме се ако је чист, неискварен, у нашим финим песмама и мелодијама, у пословицама и причама, носимо давнашњу нашу просвету, носимо наше прадавне обичаје, нашу стару веру, унету у Хришћанство; носимо наше старе Богове, који ће с нама заједно можда скоро умрети!
34
ТРЕЋА ГЛАВА. Завршни одсек, главу, продужење Св. Писма, почињемо овај пут од Мојсеја или Моше, како у Библији стоји. У то време, пред крај IV. столећа, од како су Израилци дошли у Египат, родио се чувени законодавац и списатељ, знаменити човек Мо-ша, син-Амрама (Да ли овде почетно Ам не представља „узвишен" као х у имену Аврамову?) и Јохебеде год. 2413. од створења света. У Мисиру и ако се у Библији не спомиње, мора да је било ограничено рађање деце, што се даје закључити из тога, што се Египћани нису из своје земље исељавали, ни насељавали туђе крајеве. Та предпоставка може да се изведе још и отуд, што су Јевреји, не хтевши ваљда ограничити број деце, силно се намножили, да је изашла чудна наредба, да се мушка њихова деца бацају у реку, можда кад је преко одређеног броја. (Јосиф је имао само два сина, Мојсеј такође). Тако је Мо-ша «из воде извађен» од царске кћери. Реч Мо-ша састављена је од две речи, Мо, што значи од, и из речи ша, која треба да значи воду, но пре значи кишу. У неком крају (Египту?) реч мо значило је од, из; но у другом употребљавао се предлог као и данас код нас: из н.пр. у речи Из-раил — Из раја, Из Кариотски — Из вароши Кари-ота. Реч та чује се у речи овој (где се односи на воду, влагу, кишу) — שוקלמМл-кош или мл-киш, ашо клм и што тумаче, да реч значи: рана киша. У таргуму, преводу Јон, пише! — שוקלЛ-киш(а). ш и кл (запрепашћује ме да није знала за нашу богињу кише и влажне земље Мокош) Веле, да је та реч састављена од две речи —אלמМла- שקкш, што може да се чита мала (мла) алм шк киша. Други држе, да је мла-кш, та реч, дошла од лкш שקלдоцнија (лакша?) киша, као што и доцнију (слабију?) траву, отаву, зову тако. И те шкл су речи нашег језика. Дакле види се, да се влага, односно киша тако звала, с тога оно ша значило је можда воду, кишу највише. Но реч Мо-ша, могло би се читати моча (ש-ч у речи печат и другде), што би још боље одговарало томе, да је био „мочен" у воду. Мо-ша васпитан у царском двору, као посинак царске кћери, где је код царских мађионичара, научио силну мисирску мудрост и магијске вештине. Неки спомињу, да је он био и добар војсковођа. Кад је веле, једном послат на Етиопљане, који су египатску војску очекивали са Нила, он је кренуо преко пустиње, где беше много змија. Но Мо-ша је у кавезима понео доста птица Ибиса, које је у пустињи пустио а ове силно тамане змије и најљуће отровнице, те су оне рашчистиле пут и Мо-ша је зашао Етиопљанима за леђа и победио их. Кад је једном он помогао своја два Јеврејина, да убију једног Мисирца и затрпају у песак, морао је већ, да буде на опрезу. А кад је хтео да развади два Јеврејина, који су се потукли — рекоше му ови: „Зар си убио Мизрима, па хоћеш сад и нас Ибри, ваљда, да убијеш? Онда је он већ видео, да се оно убиство по мало открива и пребегао у Канан у земљу Миђанску. Ту се погоди код Јотора, да чува овце. У тексту не стоји Јотор, него Јитро — Јутро, који је био свештеник. Овде се Моша ожени његовом ћерком Зипором — Сепором, која му је родила два сина. Старијем сину дао је име Гершом, у тексту Гршом, као гр-к, горак, јер му је, каже, био горак жнвот у тој земљи — разуме се после царске палате. Овде видимо, да је и Моша говорио тим нашим језиком, док је сину дао име, које је реч нашег народа. (Греш, грш, опоро, последње грожђе. Гршом, опор, горак). Највећа туга, која је њега тиштала, беше та, што његов народ, његово племе, нема своје државе. И чувајући стадо по пољима, склапао је план, како да их изведе из Мисира и насели у сроднички Канан, где је још било потомства А-врамова од унука И-сава, и да у овој земљи оснује своме племену државу. То беше његов сан, његова највећа жеља. 35
Решен најпосле, да буде изасланик Божји , и изведе то дело он сам лично, опрости се од своје породице и врати се у Египат. Изађе с одважношћу и лукавством пред Фараона и затражи, да овај пусти његов народ, да иде и принесе жртву у оној земљи, јер овде то нису чинили Јевреји и зато их може Бог казиити. Фараон није хтео пустити Јевреје, који су већ поред свог пастирског живота научили, да раде многе занате у земљи а занати су били у Египту на високом ступњу. Моша је онда чинио чудеса пред Фараоном: Свој штап пустио је и то је постала змија. Но то су знали и Фараонови маги да чине, као и друге вештине. Држи се, да тај чувени Мојсејев штап беше у истини змија, коју је Мо-ша хипнотисао и знао како треба да је ухвати, да обамре и изгледа као штап а кад је пусти, поврати се и плази по земљи. (Ово ми је причала једна госпођа, ћерка старог рабинера). Најпосле је Мо-ша рекао, да ће помрети сва деца првенци па и помор у стоци ће настати. Колико је одмакла медицина, хемија у Мисиру (Канану, Араму?), кад су извесни научници — од којих је био и Моша — знали већ онда, да се могу „бацати бакциле" за неку болест, они већ знадоше у чему и како. А да би се знало у које куће не треба. да се бацају те бакциле, Моша нареди Израилцима, да своје куће у вече јасно обележе крвљу јагњета а поред тога их научи, кад наступи та морија, онда они да ништа дању не једу, него ноћу и то ништа кувано, него само печено месо на жару са „горчивим биљем" и ваљда неквасним хлебом. У колери се и данас то исто препоручује. Пошто је морија покосила многе Египћане, онда они и сами замолише Фараона, да пусти Израилце, да иду и принесу жртву — и Фараон одобри. Тада, пред полазак, Мо-ша научи Израилце, да сваки од познатих Египћана измоли златних и сребрних ствари, златног и сребрног посуђа. Да ли су они обећали Египћанима, да ће им донети натраг те ствари, пошто се врате — не зна се, тек они силно благо скупише. У једној Библији овако пише за тај случај: „И тако ми обрасмо Египат, Мизраим". Може бити, да су и стоке добили на поклон, осим своје и онда се сви крену, међу њима било је и Египћана. Мо-ша. путујући и прелазећи у Канан и натраг у Мисир, знао је одлично путеве. Прешавши Црвено море, можда за време осеке на неком спрудовитом месту, изведе свој народ из Мисира. Али Св. Писмо спомиње, да се Фараон покајао, што их је пустио. Да неће то бити због оног силиог злата и сребра или таблица и важних књига закона, или неких справа, што је лако могуће, да су их из Мисирских храмова понели? Но фараонова војска се утопила у мору, вели Библија, кад је кренула за Израилцима. Кад је Моша са народом прешао или вероватније обишао Црвено море, повео их је кроз пустињу три дана и дођу до „марах", али је ту била вода горко-слана, није се могла пити. То значи, да је то онда морска вода горко-слана. Море се звало Марах, као и сад мора, (смрт?) море, марах, само на а изговорено по македонском дијалекту. У пустињи Синајској, где и ако се вели пустиња, описују, да је била богата вегетација и доста воде. По списатељу Буркхаду подиже се ту брдо Дјебел Муша, Мужа, Дјебел Катарин назван по једном хришћанском манастиру. Араби зову од увек тај брег Дјебел Сербал. Он је висок 8168 стопа. На том највишем врху има још пет шиљака. Цела пак планина зове се Кораб-(Гораб?) У септуагинтн Хорив. Најисточнији вис мисли се да је Синај, Сина, сино, то је плаво. Сиње море — плаво море, Синај— плава планина или плави брег (У Македонији певају на Коледе: сина, сина голубице). Кад је стнгао Мо-ша с народом под Синај, он се попне на вис у самоћу, да напише законе. Он, који је, као усињеник царске кћери у Египту, проучио многе законе код свештеника а можда и понео неке њихове законе, склонио се на брдо Синај, да то у тишини и самоћи уради. У четрдесети дан народ на позив Мојсејевог брата Арона, сакупи се под брдо Синај, где им Мо-ша прочита у кратко 10 заповести Божјих, као основ свима другим законима, које је он написао за све време бављења с њима. Но народ је, чим се Мојсеј уклонио, прво себи направио идола од злата у виду телета и радовали се око њега. (Или су такво теле понелн из египатског неког храма, пошто ту под Синајем није могло да буде ни такве ватре, ни справа зз топљење и ливење злата). То је Мошу много наљутило, те је таблице закона разбио и морао је израдити друге. Те плоче, са можда још неким важним стварима, затворене су у један велики ковчег, кога су носили наизменце целим путем на носилима. 36
Ту под Кораб дође таст Мојсејев у госте са ћерком а Мошевом женом и децом. Народ је по цео дан стајао око шатора Мојсејева и чекао, шта ће му се наредити да ради и куда да пође. Онда таст његов рече: Није добро то што чиниш, да цео народ стоји од јутра до мрака око твог стана, него избери снажне људе из народа, богобојажљиве, људе од истине, оне који мрзе добит. Њих постави као старешине над хиљаду, над стотину, над педесет и десет људи. Њима саопштавај твоје наредбе а они ће народу. Још у оно прастаро време видело се, какве старешине треба да буду: људи од истине и поштени, који мрзе добит. Изгледа, да је многу лепу мисао, судећи по овој, дао Моши његов таст. Може се веровати, да је Мошев таст у многоме покретач овог великог дела, које је Моше са извођењем народа из Мисира учинно. Прослављање Бога Сава, као и Перваго Бога Илије свакојако да је било много у Канану и осталим земљама; али заповест „Немој имати других Богова, осим мене једнога", народ није слушао и стално је прослављао и друге Богове а особито домаћег Бога. Свештеници из тог храма мора да су с колена на колено преносили предање о А-враму и његовој ревности у ширењу вере у једног Бога. Али његово се потомство у велико разишло. Једни у Меку—Араби а Јаковљево је потомство у Мисиру. Исавово племе било је у вери, као и остали Кананци. Мојсеја су ваљда радо дочекали поред (таста му) Јитра и остали ближи свештеници храма Бога Сава и његову велику жељу, да му племе стекне државу своју у Палестини, спојили са својом жељом, да та велнка маса њихових приврженика дође и помогне, да и у верском погледу добију надмоћност и вера у једног Бога да победи. Можда није било тешко одушевити Мојсеја да покуша да изведе то дело, жељу самог Саваота. Али то дело није баш било лако. Да се онолика маса само убеди, да треба да се целокупна крене, не појединачно у Палестину, требало је и велике муке и велике вештине. С једне стране морала се маса одушевити, да иде и принесе жртву у оној земљи а с друге, требало је задобити Фараона, да их пусти, да само пређу у Канан, да по њиховом обичају принесу жртву, јер толике године нису то чинили у Мисиру. И кад су се већ покренули, онда им осладити ону земљу, коју им Бог — преко Моше обећава. Како их чека исто тако да буду господари у својој рођеној држави, као и Мисирци што су у Мисиру. Како они неће бити сиромашни робови и туђинци, већ своји господари и како у земљи, где је А-врам изродио потомство, тече мед и млеко. А држати толико масу у послушности за низ година, била је и велика тешкоћа и велика уметност и ако је свештенство Бога Сава, нема сумње, свуд им било на руци, као својим приврженицима. Кад је народ под гором Синајем постао нестрпљпв и зажелео, да се крене у ту земљу, коју им је Моша обећао, онда мошева жена са децом није хтела на тај пут поћи, ма да је Моша звао и њену браћу и родбину, да пођу с њима, па ће он и њима одредити земљу, где ће се настанити. Али ови, предвиђајући можда, да ће сад настати борба између ових дошљака и староседелаца, не хтеше поћи. Вероватно, да сам Јитро није дао да му ћерка са децом пође с Мојсејем, како га не би породични живот ометао, да се сав преда извршењу свога дела, што је за сваког вођу и потребно. Као што је познато, морало је бити и борбе, јер нико није драговољно пустио тај народ, са његовим колима, стадом, да пролази кроз његову земљу. Било је и сукоба. Негде су победили Израилци а негде староседеоци. Но народ лутајући тако с једног места на друго, био је незадовољан. Час је викао, што нема воде, час што немају хлеба и остале хране и тужно су спомињали богати Мисир, где су, веле, имали свега доста. Моша са братом А-роном водио их је онда све по ненасељеним крајевима — пустињама, где су они, неки пут, живели подуже на једном месту а онда се опет премештали на други крај. Кад год су путовали, ношен је напред „Ковчег завета", закона. из кога се дању дизао бео дим а ноћу пламени стуб. У том ковчегу свакојако да је била нека направа за справљање отровног гаса, од кога су птице у ваздуху падале онесвешћене на земљу. У силним колима, опрезни и мудри Моша морао је носити прекрупљене пшенице и друге хране за прво време, која се, кад народ немаше хлеба, народу сипаше као ма-на. У Јужној Македонији (око Водена) за пшенични хлеб кажу „кормана" (кормити, 37
хранити). Да не буде то мана, осушена, ситна „тарана" (као ситне макароне), понето нз Мисира или добивено од свештенства Бога Сава, које се народу сипаше место хлеба, дар Саваота с неба. У тексту скраћено написано (кор)мана?. Но трпило се ипак много. Где год се народ дуже задржавао, морао је и земљу обрађивати, да се храни а радио је и занате. Од свију писмених састава примећава се, да је Моша највише писао и трудио се о вери и уређењу богослужења. Вера није требала да буде ни као њихова стара вера са првим Богом громовником Илијом и са више Богова, нарочито домаћим Боговима, које народ ни у Египту није можда заборавио. А није требала да буде ни као богослужење и вера у Египту, коју свештеници простом народу чудно представљаху. С тога је, као А-врам, хтео да појача веру у једног Бога, која је и иначе у народу постојала а богослужење да заведе са силним спаљивањем жртава томе Богу, као што је чинио А-врам а које у старој вери изгледа да није било или врло незнатно. Паљене су ваљда свеће и мирисне смоле а доносио се Ил-дар (десетак?). Из свога племена левитског, бирао је свештенике, као најоданије себи. А-рона је поставио за првосвештеника и његове синове. Било је буне против Мо-ше и А-рона. Народ је много пута захтевао, да се врати натраг у Мисир. Од најважнијих буна, била је у почетку пута, буна његовог брата Арона и сестре му Мирјам, који су због ванбрачне жене Мо-шине роптали на њега. Онда Мирјам паде у тешку несвест, блиску смрти а Моша се помоли Богу, павши лицем на земљу, те се она поврати. Друга буна беше предвођена од Коре. Он и његове присталице роптали су на Мошу и Арона, што све они с њима заповедају а овамо — веле — они нас зову: „Изабрани народ" и како смо ,ми Богу по вољи" и „први пред Њим". Па кад је тако, шта он има с нама да заповеда, кад смо сви изабрани од Бога? Кад се тако буна диже, Моша нареди, да дођу у одређенн дан сви ти побуњеници и стану на означено им место, па ће се видети, на чијој ће страни Господ бити. Но наједаред под тим побуњеницима пуче земља и све их прогута и затрпа. Зар то онда већ није био научењацима познат барут, динамит или слично томе, које се могло наместити, где буде потребно? Било је помора по шаторима, те из свега народ увиде да је Моша моћан и да има силу Божју уза се и полако се предавао својој судбини. На једном месту у путу, где се дуже задржаше, направише читав храм у који су склонили „Ковчег завета" и друге важне ствари. Ту је смео улазити Моша и Арон са својим кадионицама. Забрањено је било, да с другом ватром ико сме ући тамо. Но два Аронова сина, понесу на својим кадионицама жар. Али тек што су ушли у храм, њихов жар се упали и они обоје мртви падну на земљу. А-рон, веле, да је само ћутао, кад је видео мртву своју децу и уклони их из храма. Да то није био неки свешлећи гас, прављен ту у храму? Моша је потом наредио, да се храму донесу поклони, од којих ће нешто бити за жртву, нешто остати храму а нешто Левитима. Тако се спомиње, кад се осветио стан за светињу, да су кнезови, представници племена, донели као заједнички дар шест покривених кола и дванаест волова. А после сваки за себе једну сребрну чинију од 130 шекела тешку. — Шекел, био је сребрн новац, (што се на шаку броји?). Један суд од 70 шекела за хватање крви, при жртвама, оба суда да буду напуњена белим брашном, натопљено уљем. Једну зделицу од 10 шекела злата, пуну миомириса. Из свега овог се види, како су кнезови били дужни од народа купити сребро и злато, да се то све нађе, као дар храму, у рукама Моше и Левита а што ће требати, при освајању земље. Мириси, као мирисне травице и смоле, тамјан, служили су за дезинфекцију или можда за неке лекове. На онаком земљишту мора да је било много мирисних травица. (Тако недалеко од Коринта, на пешчано каменитом земљишту, као у Палестини, налази се ситна нека травица врло необично финог мириса). Сваки кнез донео је, приликом освећења, још по једног младог вола, једног овна и једногодишњу овцу за заједничку жртву; једног јарца за жртву грехова. За жртву мира два говечета, пет овнова, пет јараца и пет годишњих оваца. Од тих дарова издржавали су се свештеници — Левити, за које Моша није хтео, да им се одреди посед, кад освоје ту обећану земљу. 38
Народ није радо гледао Левите, због тих велнких жртава, које је морао приносити. (Као и у сва доцнија времена не уведене равнотеже између оних што дају — народа и оних што примају — племства, великаша, доцније „господе"), Од највећих помагача и повереника Мојсејевих, био је Је-хо-шуа, Јо-шуа, сув (Је-сух), код нас преведено као И-сус Навин. У тексту не стоји Навин, него Нун, Бен-Нун, што значи Син-Нунов, Нун, нунко у јужној Македонији јесте: кум. То бен написано је с тачкама ןונ ןבи читало би се као Биннун ниб Нун. Ако се то прво слово, које се чита као п и ф, као б и к, ако се негда читало и као с, што је могуће, онда би било Син Нун-ов, што одговара томе. Израилци су у свом путу израђивали многе ствари од коже, дрвета, злата, лепе тканине, које су све научили у Мисиру. Народ је много пута страдао од змија. И Моша нареди, да се направи једна бакарна змија, око повисоког стуба, да сваки, који у њу погледа, ако је уједен мора оздравити. Да ли је можда бакар употребљаван као супрот отров, вредило би знати!? Израилци су се задржавали на појединим станицама, да се одморе. Таква места имала су, као и данас наш назив Логор. Пише се —רוגלЛ'гор, опет онако, да би после л дошло танко јери. Тако рог л о скраћено писање свакако да у многом ако не увек, одговара и таком говору. Код нас и данас у Македонији и у Југоисточном крају Србије тако говоре н.пр. г'са — гуса, гуска, л'г—лаг, луг к'лне— куне, к'лн—клен и т.д. И сад кад би неко само ту реч клн прочитао а не би знао, да се о неким дрвећу говори, мислио би да је клин и тек из околних речи сазнало би се, да се мисли неко дрво и погодио би, да је то клен, разуме се, ако му је језик познат. Тако је и реч л'гор—логор. Ту сад опет налазимо доста наших израза. Дакле логори беху Рит-мах, Кадеч, Перец. Либна или Ливна, Рисах (Ризах?), Келата (Ћела-та?), брдо Шефер (Север?). Затим Карада, Макел-от, Тарах, Митка, Јакан, Хор Хагид-гад, Аброна, планина Сеир-Сир. У четвртој књизи пише: Јужна страна од Оракараје: Тарфује, Говејтхе, дакле говече. Затим станица караванска: катране. Ту је Јјим, места Саред или Карек. У тексту пише Зред или Сред. Затим Муджеб. Између Ел-Белке и Карека налази се Јах-зах. Три потока се зову: Вади-Ахса — Вода-Ахса, Вади Бени Хамад, Вади Ка-рек, мисли се, да се звало Заред или Сред. Недалеко су развалине Дибон-Гад. У немачком преводу стоји на стр. 782, да се баш реч Brunnen спомиње. Но није, јер у тексту стоји барха и бар —הראב ראבбара. Но може бити да се у неким књигама спомиње већ онда араб раб „бунар", јер око воде у тим пределима, било је буне и туче. Како учени коментатори нису знали наш језик, врло лако могли су узети и мислити, да је слична реч Brunnen. Има и место Јазва (јаз прокоп? или јазва, рана, бол?). Моша је поред труда, да установи нову врсту богослужеља, која се нарочито истиче многим жртвама и многим кађењем, сваки је доносио своју кадионицу и кадио, установио позивање сребрним трубама народ, да се скупи око светиње, док се изврши жртва. Но свирке неке за време богослужења није било ни тада, ни пре, ни после. У III. књизи налази се ужасна клетва и заплашавање оног народа, без којих клетви и претња, народ не би лако оставио своје домаће и друге Богове, поред свег што се говорило, да је од Аврама држао веру само у једнога Бога. Тако на стр. 668. III. књ. стоје ове страшне речи, да је Господ казао: „И тако ћу вас казнити седмоструко за ваше грехове — а то су били због веровања у друге Богове... Тада ћете јести. месо ваших синова и месо ваших кћери, да једете". Нехотице нам излазе оне страшне слике глади из Русије, где су мученици јели своју мртву дечицу. ... Da sollt ihr essen das Fleisch euerer Söhne und das Fleisch euerer Töchter sollt ihr essen... „И ја ћу, каже, разорити ваше дворове и уништити ваше слике сунца и бацићу ваше лешеве на развалине ваших идола и разорићу вашу земљу и ваше непријатеље, који у 39
њима станују. И вас ћу раселити међу народе и извући ћу мач иза вас. Тада ће постати ваша земља пустиња а ваше вароши развалине. А така је и постала, после силних ратова и борби та лепа земља у којој су са цветних ливада и брда купиле пчеле силан мед и где су пасла небројена стада оваца, те се с правом казало: у земљи, где тече мед и млеко. Сад да споменемо из тог доба из Мојсејевих књига још једно средство у суђењу — нека врста отрова, које нама и данас остаје непознато. Кад је требало доказати, да ли је која жена неверна, муж доведе жену пред свештенике. Ови напишу на пергаменту неке речи; али се не каже каквим мастилом. То писмо потопе у суд с водом и натерају жену да попије. Чим ова попије ту воду, преврне очи, пребледи, удари јој пена на уста и падне на земљу у несвест. И онда је жена крива. (Види се из овог, да су том водом напојили Мирјам, да се докаже, да она није имала право, што је напала Моша). Доказ кривице, дакле, зависио је од свештеника. Ако је свештеник хтео, да спасе жену, криву или невину, он је другим мастилом бележио нешто на пергаменту а ако је хтео да је осуди, бележио је оним убитачним (знали су и протиотров). Ово знање вероватно је и А-врам знао. Да ли је научио од свештеника мисирских или на другом месту ? Тај напитак ваљда је Сара давала онима, који су је од А-врама одвели за жену, да би се разболели, после чега су је обично враћали А-враму уз пребогате и превелике поклоне. Тајна је, како се то справљало. Види се и у том знање и наученост Мојсејева. При освајању једне по једне вароши, умели су вешто да заплаше тамошњи народ: како ће њихов Бог њима покорити целу земљу. И канански свештеници Ел-дад (дед) и Ми-дад, дакле деде старешине свештеничке, (као код нас у Македонији што зову: Деда Владика), место да свог краља храбре, оставили овог и народ без савета. Можда су то били првосвештеници Бога Сава или Илије (Ил-дад). који су још ишли на руку Израилцима. А можда су били и подплаћени. Примећава се јасно, да се при освајању служило подмићивањем, за што су имали довољно сребра и злата. Тако се спомиње, како је жена једна сакрила израилске уходе на раван кров под конопљу и по њиховом савету обећала је, да ће им дати повољан знак вешањем црвене пређе с крова нуз зид. Но још је интересантније само освајање Јерихона (Божица?), где су најпре долазили уходе и потплативши, ваљда, неке људе у граду, поручили старешинама, да ће се јаки зидови њиховог града сами срушити, кад они са светињом стану обилазити око њега и кад засвирају њихове трубе. Какав је страх наступио код опкољеног становништва, може се мислити, кад се знало, шта је често непријатељ чинио од покорених. Док су Израилци обилазили око града, лупајући у бубње и свирајући у трубе, дотле су, вероватно, подплаћени људи проваљивали зидове свог града на разним странама, за цену можда шаке злата ил' сребра и обећања, како ће од њих бити још награђени. (А лако је могуће, да је подметан барут и томе слично — као при буни Коре). И док су то радили, подкопавајући лагуме, свирке су заглушно дувале. Уплашено грађанство затворено по кућама, само је чекало, да види, да ли ће заиста попадати зидови, кад са светињом непријатељ обиђе око њих уз свирку труба. Али на жалост, зидови су попадали можда баш од рођених синова! Моша је одредио, где ће које племе настанити заузету земљу и наредио, које ће вароши бити слободне. То је значило, да ако се кривац сакрије у који од тих градова — слободан је. Но то лако може да је било у Канану и пре Моше, да су постојале слободне вароши, па је он, као ранији познавалац те земље — то утврдио и примио. Тако с једне стране Јор-дана беху ове вароши : Кедеш (што је било и име неког Бога) Ше-хем, Сихем и Хеврон. С друге стране: Голан, Рам-от и Безер или Везер. Те вароши нису смеле бити много удаљене једна од друге и путеви до њих морали су бити добри. У Паластини су били потоци с овим именима: Кишон, Белус, Кораче, Зерка, Канах, Наслауџе, Рубин, А-скалон, Со-рек, Бесор, Египатски поток, Јар-ден, или Јор-дан. Сва су нам ова имена разумљива. Јар значи река а ден или дан (Река-дан), но у Мојсеју дан се зове: јом, што је после остало. Да ли је тај израз из Египта или дијалект из Канана?
40
Језера су: Мером, Генизаретско језеро звано и Кинарет (Гинерет?) и Мртво море. У ово утиче поточић Кидрон. За тим Јармук, Јабок, Зерка-маин, Вади Моцев и Арнон. Моше је написао законе црквене и грађанске. Чувене „Заповести Божје", које су у 10 тачака на две плоче написане, представљају основ Мојсејеве вере. Може се веровати, да је Мо-ша понео књиге закона из Египта, као и 10 Божјих заповести из храма Бога Он у Мисиру. Али још више се мора веровати, да су ове заповести из храма Бога Сава-ота, северно од Мртвог мора или недалеко од Јерусалима, некад звати Јевус, Је-вис. Можда је његов таст Јитро припадао реду тих свештеника, који су служили Богу Сава, те је лако могао имати и он те заповести написане. Поуздано се може тврдити дакле, да су те заповести постојале у храму Бога Сава, јер у њима видно место заузима тај једини Бог, цар небески — Сава. Тако се вели: „Помни ден Саватни, јако свјатити јего". Сети се дана Саватовог, да га светкујеш. Кад је тај дан назван Сабат? Вероватно опет при преводима разним, где је в преведено са б а код нас онда назван субота (сабата). Моше је најстрожије настојавао, да се тај дан светкује. У опште, тај једини (Адони, Адини). Бог, отац. небески (Је-х-ава) чији се дан строго светковао беше Сава. И све оне дивне песме у славу његову, које су вековима ту певане, пренете су у Мојсејеву, као и хришћанску веру. Грађански закони били су такође строги. Често су се људи тужили на њих говорећи: „Закон нам забрањује, да у плуг ухватимо вола и магаре и одређује казну за то, Затим опет другу и трећу казну због рада и на крају крајева останемо и без њиве и без вола и магарета. У закон је ушло и ово: „Крв од животиња не смете јести, проспите на земљу, то је њихова душа". Знамо, да се крв најбрже поквари и неиспрано месо у топлијим пределима брзо би се покварило, те се не би могло јести или ако би се јело само би се навукла болест. Затим пише и ово у закону: Стрвину, т.ј. од цркнуте или болесне животиње — покварено месо не смете јести. Можете дати туђину, који је у вашем тору (месту) или продајте странцу, Dem Ausländer. Свињско месо је такође забрањивано, може бити што је масније и тешко за оне топлије крајеве. Но може бити и други узрок. Пример ћу навести из Македоније, где бејах очевидац. У пределима где слабије роди кукуруз (у Палестини можда и сад не роди а пре није га ни било) у тим пределима је врло скупо хранити свинче. Једно свинче појело је сав јечам са њивице мог газде, који би мешан са пшеницом, како се у тим пределима ради, могао да исхрани преко зиме целу породицу од 3—4 члана. Свинче је остало дивљачно, само је расло до своје величине, јер је то лака храна за њега, која га не обара на маст брзо, као што је случај кад се храни кукурузом и жиром. И онда, видећи, читаву пропаст тог домаћина, говорила сам му: За вашу земљу није свинче, то је за вас пропаст, да због једног брава остане кућа без хлеба, имате ви масла, које мешате с лојем и то је боље, него бити без хлеба у сред зиме. (У Македонији зову по старом месец јануар — коложек, Тај месец, веле, не сме се остати без кола дрва и жака брашна, јер се и воденице смрзну). Хлеб је најпотребнији, и законодавац Моша оценио је, да је најопасније и по здравље и по мир у кући па и по мир у држави ако се нема хлеба и он се морао чувати. И свакојако да је Сава-оту, оцу небеском слата и онда ова иста наша молитва: Хлеб наш насуштни, дај нам! У законима Моше, јако се истиче брат Ебрис н.пр. „Немој да се стврдне срце твоје према брату твоме Ибрис. Немој обрати сав виноград, остави и брат твој сиромашан да дође и бере у њему и обрадује се. Ако жањеш њиву, остави браћи својој класја и т.д. Најстрожије наредбе су у том погледу писане. Брат Ебрис стоји као видна целина. Прво се мора свом брату (свом народу) учиниши добро, па онда другом колико се стигне. Широкогрудост старе вере, сужена је на своју браћу. Поред тога Моша наређује, да освајајући себи земље, градове и друго, буду дрски. У преводу стоји: „Будите мужествени, будите мужествени. Није нигде препоручивао скромност, кад се тицало, да се нешто задобије за себе и своју браћу. У законима све је обухваћено: Дужност према Богу, породични живот, однос родитеља и деце, међусобни братски односи, телесни рад и одмор, чување здравља, чување животиња, које су им за живот биле неопходно потребне и т.д. За нас је опет од велике занимљивости завођење великог празника „Пасхе" — Песах. Учени коментатори тврде, да Јевреји нису празновали пасху пре живљења у Палестини и још неке празнике 41
овде заведене а што је без сумње примљено од староседелаца. Ти празници су били: Пасха, Шебуот или Севуот и Сукот. Пасха је била празник жетве. Овако стоји на стр. 913. , V. књ.: Mahre den Ühren Manat une berreite ein Bessach dem Ewigen. Чувај месец. жетве, класја и спреми ,посек' Богу. А у другом стиху стоји: Und fchlachte ein Bessach dem Ewigen. Дакле: Закољи посек Богу.И сама реч —חספ Песах пише к с п е о се посек. Видели смо, да се слово х чита и као к. Први дан закоље се јагње т.ј. „посек" и прослави дозрела храна и почетак жетве, у молитви и чашћењу. Сутра дан у истини почињала је жетва, жњевење. (И година се може читати као жна, жњевење). Први רמעомер што је значило меру а и сноп (јечма) носи се на жртву са вином и р мо е јагњетом. Дотле се не једе ништа од нове хране. Колико има још и сад остатака од тога код нас! Од првог брашна умеси се за жртву хлеб-колач, назван халах, као хвалах а пише се חלה. Но како се слово х л х а а х чита и као к, то би било колак. Колач је хвалах, захвала Богу. После жетве а у педесети дан настаје празник Шебуот или Севуот, дакле сејање, сетва, после оне прве жетве, јер тамо роде два усева. Тада се носи на жртву два хлеба, два јагњета, можда као жеља да идућа храна од ове сетве буде двострука још боља него прва. Та жртва звала се и сла-мим. Да није то молитва за слатку — благу кишу, воду (мим) или томе слично : по-сла-та киша од Бога. Да ли је први усев само био жито а други можда леће, лукови, конопља, лан или опет жита, то не пише. Као последњи празник у години јесте Сукот. Као што знамо, сукот је супротно од бит за обитовање људи תיב. Прављење колиба и живљеље у њима установљено је, вели се, што је Јаков ти б градио сукот (колибе) за стоку. Али то живљење 7 дана у јесен у колибама било је установљено од давнина у Палестини. У то време сејала се ваљда озимна жита, брало се грожђе, смокве, маслине, и колибе се тамо звале с'нк. Пише и ово: Давидове слуге логорују у с'нк и коментатори тумаче, да та реч значи заклон од кише, колибе у винограду, лавово легалиште. То су дакле сенке (сјени), како се и данас зову колибе у Македонији, док се у Египту казало овако, као сад код нас: колиба а код Јакова, можда у Араму, звало се сукот. За време Давида звале су се сенке. Име песах-посек, севуот-сејање и сукот наша су имена. Та три празника везана су за догађаје у природи. Тим празницима додаје се нарочито име: Хо-га גהа то је, кажу значило ход, идење ка светињи. Први дан сваког од тих празника, гх морао се посветити молитви — ићи ка светињи, храму. Већ само из овога се види, да су ти празници били у Палестини пре доласка Моше, јер по њему био је један Бог, један храм и онда народу не би било лако стићи том храму и тој светињи. Та реч: хога додавала се испред речи пасха: хога п'сек; испред речи севуот: хога севуот и хога сукот. Кад би се од овог גизбацила доња цртица с г тачком, било би то слово д, што је можда некад и било и читало би се: хода. Но још може да буде и друго решење;: У Македонији каже се за име весника Божјег (анђела) Ван-га (Ангелина, Е-ван-гелина, који иде по наредби Божјој по свету ван и објављује вести свете). Ту та реч га значи ход, као га, скраћено: гази, иде, путује. И тада би то хо значило узвишен, а га значило би гажење, ход — свети ход. И име: Синагога, синахога, можда би се могло рашчланити: сви-на-хода. Сви на ход ка светињи? Ситена хода, са-на-хо-га. Место сви, сите, веле си, в се изоставља. Празници су ови посвећени у прадавно доба најважнијим пољским радовима: жетви, сејању и берби. Но дошавши народ из Мисира много доцније придао је друго значење тим великим свечаностима. Песах, п'сек су после светковали као спомен изласка из Мисира, севуот као примање закона под Синајем, сукот за сећање свог живљења по пустињама у шаторима. 42
Година се звала жна, жњевење (тако се може читати). Земљина година имала је 11 дана више од месечеве. Месеца је било 13. Свака четвртина месеца светкована је т.ј. седми дан, који је био посвећен Богу Сава —Сава(о)т.,,Свака седма година, као и педесета посвећене су Богу Сава-оту. Седме године дават је одмор њивама, као до скора у нас што се на једној страни села осгављале њиве за одмор — угари нису засејавали. А педесета година звала се радосна и опроштајна година, јер се онда враћао посед, који су за дуг узели и тада враћали. О младом месецу биле су нарочите молитве и неке свечаности. У молитвеницима јеврејским има нарочитих молитава о сваком младом месецу, као и код нас о младој: недељи и младој петки што свештеник свети водицу и иде се некој светињи. Нова Година падала је о јесењој равнодневници, само није био сталан дан, зависило је увек од младог месеца. И ми смо до данас задржали тај дан у цркви у старој вери 1. септембра Нову Годину. Доцније се хтело светковање Нове Године да пренесе на пролетњу равнодневницу у марту. И тај се дан светкује код њих сада, шаљу се посластице једно другом. И Турци тада славе Нову Годину, ново лето. У неким књигама (Рошхашам) пише: Четири пута у години држи се суд над светом: На пасху — о роду жита, на недељну светковину (суботу), о плоду воћака, На севуот о киши (што је и потребно о сејању. Оно сла-мим дакле биће за кишу-воду.). На Нову-Годину кад пролазе сви народи испред трона Божјег (окренули смо се сви у округ и дошли на исто место, где смо били пре годину дана — прошли смо испред трона Божјег. Зар тиме не потврђује Св. Писмо, да су научењаци знали још онда, да се ми окрећемо око сунца — Пролазе сви испред трона Божјег? Још имају сада Јевреји: дан очишћења од грехова: Јом-Кипур, кад се једноуди, једноничи, цео дан не једе и не пије, као што ми имамо такође дана. Цео дан се проводи у покајним молитвама. Негде свештеници по неког одреде у порти, да се моли, не у храму (гледала то у Солуну). Но тај празник је заведен сасвим доцније, као и код нас што у новије време заводе читање више оченаша и других молитава а што има у велико код католика — ,за опроштај грехова". У главном тога код нас нема, јер већ при молитвама у цркви, за време службе, све се спомиње: за здравље и спасење, за плодоносност земље, за времена мирна; за добро и помоћ страдалника и болних и за опроштење грехова. Господ је, по Св. Писму одредио да Моша умре пре него се изврши цело освајање Палестине (Бале-стана), јер није послушао Господа, да из стене на једном месту у пустињи изазове воду само речима, него је по стени лупао штапом. Та вода звала се Вади-Фаран, Вади-варан (варљива?). Била је ту и варош тог имена. Мошев браг Арон, његов искрен сарадник у великом делу, умро је на планини Сеир и ту сахрањен. А-раби зову његов гроб: Џеби н'аби Харун т.ј. гроб оца Арона. Моша је имао свог највећег и највернијег помагача Јо-суха, Је-суха бен Нуна, сина Нунова, који је у дело проводио Мојсејеве намере и с њим свакојако да је радио и законе. Пред крај свог пута, пред крај свог рада, Моша напише још једно најстрожије наређење, како да држе веру у једног Бога. И ту у петој књизи има грозно распаљивање мржње против друге вере и овака наредба: „Да се униште туђи Богови по врховимз брежуљака; да се спале лугови у којима су њихови храмови или и цели градови са људством и свим живим, ако је у њима идолички храм. Затим долази: „Последња песма Моше". Ту се налазе ови значајни стихови: „Господ дође од Синај и јавио се од Сира и засијао са Парана. Паран се звала падина пустињске висоравни зване Тих са планином Гхор. То је дакле Паран: Тих—висораван, Гор врх брда, Паран—падина. Напослетку рече Господ Моши, оног дана када умре ово: Хајде, попни се на планину А-бари-м, на брдо Небо, које је у земљи Мо-аб, које је пред Јерихоном и посмотри земљу Канан, коју ћу дати синовима Израилевим у посед. У немачком преводу овако стоји: Und der Ewige redete zu Mofchach an eben demfelben Tage fprechend: Befteige diefes Gebirge Ubarim, den Berg Nebo, der im Lande Moab, der for Jericho und befchaue das Land Kanan, das ich den Göhnen Ifrael gebe zum Eigenthum. Ево те реченице преписане из Библије калдејским, јеврејским словима и како је ми можемо читати. Но морају се неке речи објаснити. Тако реч назвати, викнути пише ורקкри, крик? Његова реч и рк 43
т.ј. Божја—Илијина у Библији може се читати и јомор רמאי ׀ ו. Има опет на једном месту, да се рм о ј и глас Илијин грмљавина каже као рика-јом т.ј. рика-дневна. Рећи, казати, говорити, пише као јомор-и (код нас сад: нит' ромори, нит' говори), и јорвор-говори. Дакле ова реченица овако написана може се читати. Речи сам ја цртама одвојила: חדחי רברי ו םדי ח ם צעכ השמ לא мој у м азак аш м ла ав х ј р вр ј и о а е о о ל חוח לא חלע רמא רח םירבעח м ир бак р хг л ај але ерму л из и а х о с חוח רח ובנ רשא ץראב באדמ баом г ра п ирзу об н р хг а зи а е о רשא לא ינב ןהרי חארי ערא־לא ира та акери ох р Ј ин в ла ирз у и е а נ ינא רשא ןענק ל ןס לארשי ינב л арзи ин б л н с ан ина и рзу нан к и е а д а ин с нич и У овој реченици мало је речи, које нису разумљиве у нашем језику. И тако дакле Моша се попео на брдо Небо, видео земљу, коју је он ваљда већ раније знао; али он није увео народ у њу. То је учинио Је-сух син Нуна а Моша је на брду Небо умро и гроб му се не зна. Да ли је он ту тако потпуно сам умро, пошто је имао снаге још, да се сам попне на брдо, не може се знати, но може се претпоставити, да га је ту довео или мртвог донео његов верни Јо-суа и сахранио. А може се и то предпоставити, да се вратио тајно, по свршеном послу, да нађе своју породицу и у њој мирно заврши своје последње дане. То сад није толико важно, колико је важно његово дело. У књизи: Israelitische Religionslehre од Dr. Filipsohn-а од год. 1861. стр. 74 стоји за Мошу ово: ,Он је имао пред собом једну масу људи у којој су само живеле старе традиције отаца. На то везујући требаше он од масе да образује „чврсто сложен народ'. И он је заиста поставио темељ томе. Држећи се кроз векове једних, истих закона, створише народну заједницу и расу. Често топећи у себе друге народе, нарочито у доба верских метежа, постаде то у истини велика - целина и како вели Филипсон: чврсто сложен народ. И они народи, који хоће да проведу мудро и корисно овај кратки земаљски живот, узимају пример из начина живота нашег једног дела народа од хиљада година названог Израилског. Код њих по строгим законима нема пијанства, псовке и непристојних речи а тога нема ни у македонском делу нашег народа а није било пре у већини нашег племена. Човек је пазио на своје достојанство. Старији се јако поштују исто одржано у Македонији а беше некад свуд код нас (Песма ,Ој, човече праведниче'... ... .Поштуј брата старијега и тебе ће млађи твоји") Рад, штедња, молитва — беше „живот по Божјој вољи". И сада код нас : „Моли се Богу и ради". Њихова младеж, што упада у очи, не подржава штетне и дангубне спортове. Разумели су они да мач више не влада, да је рвање изгубило важност, да брзина ногу не значи сад много, чак ни брзина коња, коњске трке, више немају никаква смисла. Сад кад раде аутомобили, аероплани, брзометни топови, загушљиви гасови. Ноћни, кафански живот избегавају. Умерено се хране и многим домаћим лековима се лече, Туђинкама се не жене или сасвим ретко. Самоубиства не врше, живот јако цене. У Македоиији кад се и 44
старо бори за живот веле: „Душа је мила". Сваку опасност избегавају и новцем, пријатељством, молбом и умиљавањем избављају себе и своје оданде, где је живот у питању. Код свога увек пазарују: «наши». И у Македонији за своју народност веле: „златни наши". Штеде новац са себе и своје. Уче науке, језике, трговину а и занате, уметност ређе. Ако кућа или радња дође у јеврејске руке, готово никад више да ће бити продата коме другом, осим „брату Јеврејину". Међу собом се сами суде код храма изборним судом (и код нас се то дуго одржало). При сваком богослужењу даје се прилог за разне фондове, који су огромни. Сваки знаменитији догађај у породици обележен је прилогом за опште добро. Из тих фондова помажу се материјално они, који су у потреби, — и онда код њих нема бедних, (прочитати Раића историју, како код старих „Словена" не беше бедних). Туђин из тих фондова не може добити помоћ. И други народи, који хоће, да се одрже, служе се истим методама, као они. Тако то исто видимо код Грка, Румуна,— Талијана, Чеха и др. а за Енглезе и да не гсворимо, за које Немци веле да „држе Библију у џепу". Сви сложно раде за себе и своје и нико им не може сугерирати ни с које стране, да раде оно, што њима неће бити од користи. Пошто су задобили највеће делове земље и мора, чувају то брижно и силни пропагатори за мир разишли су се по свету, да и вером, — верским сектама (назаренство, разне „заједнице") као и разним конференцијама, утврде мир за све моћне. Владају се по практичним Мошевим законима, док другима стално проповедају и по њиховој вољи тумаче Христову науку, узвишену, идеалну, далеко од земље, тешко остварљиву у данашњем неискреном, себичном и лукавом друштву. Законодавац Моша имао је пред собом користан, практичан живот, велико родољубље међусобно и држање увек једних, истих закона у вери, који закони су били уједно и закони грађански и веза народна, што и сама реч religia значи. (Може бити да и реч ве-ра, ве-рит значаше некад ве-за. Веза људи с Богом и међу собом. После Моше заузеше Израилци својом вештином земљу обећану. Позната је борби староседелаца за одржања светковања „Бога Бала", како су Израилски свештеници пред свога Бога Јехову метали жртву а Балови на свој олтар. Јехавини свештеници говорили су, да је оно прави Бог, на чији олтар падне огањ с неба и упали жртву. Разуме се, да је на њихов олтар пао огањ, јер су они од Моше научили а овај опет у Мисиру ту ватру, која се „сама пали", што смо видели, кад су два сина Аронова погинула. Израилци се после стопише са староседеоцима, који су у ствари били исти народ као и они, истог језика, само су се држали старе вере са више Богова а празновали су и своје домаће Богове (Давид је служио домаћем Богу Трпиму — Терапиму), као и сва остала племена а поштовали су и једног вишњег Бога Сава, поред Св. Илије, первог (—Перуна). Кад је Да-вид, чије нам име показује, ком народу припада а који би био из околине храма Бога Сава у долини царској — постао владалац, још нису Израилци задобили власт у Јерусалему, нити је Ковчег Завета био донет из околине места Шила, — Сила у Јерусалем. Да би појачао своје присталице, реши Давид, да „Ковчег Завета" донесе у свој престони град и изађе са великом пратњом, ваљда с кимпани и лири, да допрате ковчег у град. Он је за све време играо пред ковчегом, да покаже радост. Збацио је са себе све горње одело своје и остао у доњој рубини. Његова жена Михала (ха у среди имена можда је опет као царској кћери и жени припадало?) — ћерка цара Саула, гледајући с прозора, како он необуздано скаче, много му замерала, љутила се и стидела. Давид победив Голијата — и ово је име из нашег језика, као победник доспео је у царски двор, где је задобио љубав царску, постао цара Саула зет. После је задобио много приврженика, који су га изабрали за владаоца. У борби са Саулом он је остао победилац, но свима својима приврженицима није много веровао с тога је са чужним дошљацима (туђим, страним дошљацима) почео да склапа пријатељство. Израилци нису могли своју власт много да утврде и ако су се увукли међу Кананце а Јерусалем је био слободан. Давид из политичких разлога пристане да свечано унесе „Ковчег Завета" у Јерусалим а с њиме уведе и прваке Израилске, свакојако и мноштво народа. Силно злато и сребро, драго камење и остале драгоцености, које су Израилци из Мисира понели, без сумње су предали Давиду, да овај буде 45
заштитник њихов и за њихову светињу, да сазида храм, што је овај, ваљда, обећао, док је скупљао огроман материјал за што лепшу богомољу. А војска израилска верно га је чувала и штитила на престолу, и похвалама у историји обасула његово име заједно са свештенством Бога Сава. И тако су Израилци коначно завладали Палестином измешано са Кананским истоветним племеном, што смо видели по језику, којим су једни и други говорили. Давидови лепи Псалми-Салим, пишу се: םילהת.Могу се читати и те-халим. Тебе Бога милас мил х т а е хвалим. (Слово תда ли се у Калдејској више читало као с а у Кананској више као т?) У ствари те песме и јесу похвала Богу и те песме су узете или преписано однесене у храм. Да су те песме из храма Бога-Сава, позна се по дивно склопљеним стиховима, потпуно сличннм онима, које је Малки Седек изговорио А-враму и по лепој химни томе Божанству: Свјат, свјат, свјат Господ Сава-от...! Давид, из те околине: Долине царске, могао је бити често у храму том и са свештеницима певати славу Богу и те псалме и у свом дому певати. Покајни стихови можда су његови сопствени а можда су то из тога храма, песме за оне, који се кају. Као што се примећава, да има тих похвалних песама много раније састављених, примећава се, да су их продужили и доцније свештеници н.пр.: „Доме Израилев, благословите Господа. Доме Арон, благословите Господа, Доме Левин, благословите Господа. Благословен Господ од Сиона, живи во Јерусалимје. Алилуја! То Ал-илуја (слава Богу, тумачи црква) пева се и данас у свима просвећеним народима и верама. И зар не значи то Хвала-Илији. Хал'-илуја!? И Он се није заборавио никад. Он први, перви, од кога је почело веровање, да је Он добротвор људи, који лије свако добро и громовник, строги судија — без милости! Он је био перви (Первун) а биће можда и последње Божаство, са чијим ће именом последњи човек заклопити очи. Можда ће тај рећи , последњу реч: Хал'-Илуја! . После Давида заузео је престо Соломон. Његово се име пише Слмо а н се додаје као многим речима н.пр. Јерихо, Јерихон, Фарао, Фараон, Соломо, Соломон. Њега је родила мудра Вирсавија. Но као да то не беше њено име на рођењу дано. Вирсавија значи, да је и она, као и Давид из Долине царске била, где је Извор-царски, Вир-Саве. Тако женско име може да буде као и: Галилејка, Јерусалимка, пошто је Давид имао више жена из разних крајева. Соломон је сазидао чувени јеврејски храм на брду Сијон (Цијон сада назван). Да ли је заиста блистао и сијао од украса као што веле, или је био обасјан јутарњим сунцем — окренут истоку, како се сви наши храмови окрећу а то је продужено и у Мошевој вери. Кад је храм био готов у њему је био смештен „Ковчег Завета", али и сви домаћи Богови, због Кананејаца и Јевреја — Ебрис који нису дошли из Мисира. То се приписивало женама Соломоновим, да су оне то желеле, но то је било из политичких разлога; Није смео цар своје домородце, староседеоце да увреди и славили се Богови као и пре, као и за време Давида. Прву молитву у храму са подигнутим рукама изговорио је Соломон рекавши: „Господе, ко се год буде молио у овом храму, које био вере — услиши га! У књизи „Мудрост Соломонова" скупљене су све пословице, мудре поуке, вероватно из храма Бога Сава. Пише се та књига ילשמМ'сли, дакле то је једно исто: Мисли мудре, скупљене кроз много ил с м векова из почасти према цару, који је диван храм подигао, назване: Мудрост Соломонова. „Песма над песмама" — Висока песма, која се приписује Соломону пише се: סיריש ח ריש. Ми си рис х ри с а а к гласовно можемо читати Сир-х-(висока)-сирис а може то х да се чита као к и онда би било сиркасириса, као свирка сириска. Кад се та песма чита, може се веровати, да је то био почетак позоришне представе уз свирку и песму. Кад Суламка нежно говори: Мети ме као печат (који су старешине носиле о гајтану око врата на 46
прсима) мети ме као печаг на срце своје, као прстен на руку твоју т.ј. на мишицу, око које се носио такође прстен. Заљубљени одговори цара, групе људи, који пресрећу младу девојку и питају: Куда иде по ноћи? Све то изгледа као лепо позоришно парче, у коме је изнета љубав моћног цара, према својој најмилијој жени. А да би јој списатељи овековечили лепоту, описали су делове њеног тела уметнички. Њено је име као и царево, само последње х, које се чита и као о овде се чита као к — Суламка а може и Солома и С'ламка, ломка, „залогај" (хлеба). Грб Соломонов или Соломоново слово מובא ןגמМ'гон аб-от, одбрана отаца ? јесу т о б а нгм састављена два троугла. У црквама око главе „Бога-оца" насликан је троугао, што представља као и сам троугао са оком у среди, представља свевидеће, мудро око Божје. То исто значе и два састављена троугла, као свевидећа оба ока Божја или оба ока мудрог Соломона, који је у држави све видео и знао (грчки „дипло-мати" двоструке очи). Кажу, да је он у сну тражио од Бога, да му да мудрости, да паметно управља народом. Бог му је одговорио, да ће му све дати и што не иште. Био је најлепши, најмудрији, најсилнији и најбогатији међу околним владарима. По себи ваљан и паметан, окружен најпаметнијим и кананским и израилским саветницима, који су били и њему и народу пријатељи, биоје чувен и својом праведном управом и својом мудром речи. За време Соломона стишале се крваве верске борбе, које су се огорчено водиле по свој Палестини. Књига Судија и Царева јесте низ убистава, рушења и метежа, који је кад у већој, кад у мањој мери трајао а преносио се и на суседне државе. А верске „мисије", верске „пропаганде" и у сва доцнија времена, биле су повод многим крвавим ратовима и немирима међу народима. После Соломона поделе се Израилци на два царства.: Десет племена славили су Богове а два су признавала Мошев закон и бејаху увек у борби а тако и са околним државама, чији владаоци нису могли гледати напредну, славну Соломонову царевину и радили су на том, да је уздрмају и ослабе, што је и било после Соломона. И у тим борбама, поцепаности, Мошин закон би се изгубио, да га није један од првосвештеника у невољи народној изнео и заклео народ, да га се придржава. У доба рођења Исуса — Је-хо-суха, Је-суха, названог Рис-то (може бити, што је био првенац, добио је још једно име. Код нас у многим крајевима после крштења промену име да дуже живи). Дакле у доба рођења Исуса-Христа беше Мошин закон уватио корена. Али за божанско-идеалну, узвишену душу Христа беше тај закон и сувише земаљски и сувише суров. Са учењем Моше: „Да се спале људи и животиње са свим живим у граду", ако ти људи имају друге Богове. Са учењем Моше, да се само брату Јеврејину буде добар, није се могло његово божански добро срце сложити и он је хтео много другог, идеалнијег, можда нешто трпљивије из старе вере, да унесе у тај закон и да га поправи. (Речи његове: Ја нисам дошао, да порушим закон, него да га утврдим —поправим). Беше Галилејац. Већ то само име казује нам много. Као првенац (и роди сина својего првенца) пре своје браће Јуде и Јакова „браће Господње", како пише у календару, рођен је у Вит-лејему т.ј. Врата — Лехомова. Веле, да се то место пре звало Е-врат, дакле заиста Врата. Црква га назива и Е-ман-у-Ил т.ј. Је-човек-и-Бог т.ј. Илија. Ман, мано звао се човек (ме-таргуман човек који превађа). Да ли је се у почетку казало маж — човек (муж), као и сад у Македонији? Свеза и пред речју, која се почињала са и изговарала се као о или у: Је-човек-и-Илија, Е-ман-у.Ил' (скраћено). До тридесете године изучавао је закон и спремао се за учитеља, проповедника, што је и постао, да буде Ра-би или тачније како у грчким и нашим књигама стоји: Ра-ви. Зар то не значи: Станиште видела, науке? Наш историчар Раић рече: Беше једно племе српско, које је „ведало" т.ј. видело, учено било т.ј. знало читати и писати. Скраћено: Ра-ви(дела).
47
И доцније, у доба хришћанства, за све људе просветитеље, учитеље и добротворе народа, употребљавала се тако китњаста имена, пуна признања и поетичности. Тако се они називаху: „Правило вере", „Образ кратости", Уздржања учитељ", „Вселенија свјетилник" и др. Христос се крстио у реци Јар-дену, Јор-дану на дан 6. јануара (коло-жека) на Богојављење. Тај дан назван је у нашем народу негде водице, но то је ређе, највише Богојављење, јесте опет један од старих прехришћанских наших празника, које ми баш за то брижљиво чувамо. Тај дан види се и данас а приметили су наши праоци-првосвештеници у прадавно доба, да је тај дан вода дестилована (не може да се поквари) у рекама, изворима, бунарима. И тај дан износили су свештеници у пола ноћи Богове—идоле, а домаћини домаће Богове, да их оперу у води. И тако су се онда заиста Богови јављали над рекама. (Дан други почињао је од 6 часова увече. Интересантно је присуствовати у Банату на вечерњу у очи Богојављења: Крстова-дана, како свештеници дуго читају молитве и тачно у време, почетка ноћи замачу крст и „освећују воду" дакле та вода почиње да је света од 6 часова вечери). Да је тако морало бити, случајно дознадох у Македонији у Ресну (Ресен), код оних (сељака), који још верно држе старе обичаје, где у поноћ износе из куће, икону и оперу је на реци, бунару, извору. Из тога се даје закључити, да су се у старо доба прали у очи Богојављења у поноћ — Богови, идоли у реци, извору. Отуда је остало у народу веровање, да се у поноћ тада отвори небо, Бог се јави и што човек зажели тачно у поноћ, добиће од Богова. У Ресну се ..бадњак", гламња, пошто је горела целу Бадњу ноћ и дочекала зору — угаси и склони а у очи Богојављења метне на огањ — бадник (будник) да се бди и ту ноћ (Чула од трговца г. Љапчева брата бугарског министра). Вероватно, да је сутра дан у зору или пре подне и народ силазио у реку. Данас се још у неким крајевима оперу рубине у очи тог дана и на Богојављење провуку кроз воду (реку). То је у Банату и Источној Србији доста одржано. (Можда је сав народ тог дана пролазио кроз воду). То наше Богојављење било је у Канану — Палестини (Бале-стану) и другим крајевима, Христос мислећи можда на божански свој позив сишао је тај дан у реку — крстио се. Сви они који се боре за одржање тог старог календара. још из калдејске земље — а који је некад био свима заједнички, знају зашто то чине, да би те прадавне „античке" обичаје и празнике сачували потомству, како нашем, тако и других народа, да гледајући ту службу и то прослављање виде и своје некадашње празновање. Према томе Богојављење не може се пренети на други дан, јер је само тога дана воде у природи дестилована. Тајна вечера Христова, потврђује «подизање», ломљење хлеба с вином, као при слављењу Домаћих Богова. Да је наш језик још и онда био у тој земљи и ако можда већ нешто више измењен, измешан, сведочи и ова реч: Из-Кариотски. Јуда је био из Кариота — као и Из-Раил. Предлог из овде се употребљавао. Но још боље нам сведоче саме речи Христове на крсту изговорене: Или, Или, лима завахтани? Боже мој, Боже мој зашто си ме оставио? Тачно је овако Илија, Илија ли мја забвахта? Илија, Илија, заборави ли ме? Сетимо се књиге историчара Раића, кад вели, да смо ми Срби „забвени — заборављени. Од те речи употребљавало се увек, и овде глаголско пређашње време. А име Бога Илије и овде, као и на другим местима, употребљавало се скраћено: Или, Или, ли мја забвахта?! А кад би се божанска реч и наука Исуса Је-суха - Христа, који је из нашег народа, који је с нама заједно светковао первога, Первуна Бога Илију, кад би његова наука — но не извитоперена — обухватила цео свет, био би рај на земљи. Али кад год бих погледала у храму на врх иконостаса његов разапети лик — усамљен. дивећи се и клањајући у души „сину Божјем" рекла бих : Ти си тако високо и зато си тако усамљен, до те висине тешко ће се човечанство подићи. И сад у духу гледам та два велика мужа нашег народа. Коме више да се дивим и поклоним?
48
Гледам Моша како оставља све, како се довија дан, ноћ. У његовим очима гори плам превелике љубави за своје драге Ебрис, Из-Раила. Ноге су његове уморне, тело се савија, ветрови су опалили његово чело. Мач његов чисти све испред његове деце а строго погађа и саму његову децу, његово племе, његову највећу љубав. Тој љубави служи и он и Бог, да његови Ибрис не буду робље, сиромашни, бедни, неуки и невешти. Мач његов се. забада у земљу а закони његови опори веле ту и овако, А сад у духу гледам благи, пун љубави, озбиљни лик Исуса-Христа. Његове лепе косе спуштене у увојцима на рамена, као у детета, на којим раменима би хтео да понесе грехе свих људи. Очи његове благе и кротке говоре о великој доброти међу људима. Његово чело дан, ноћ мисли о тој превеликој братској љубави, коју треба људи једно према другим да осећају. Оставља и он све, да тој његовој највећој љубави — бедном човечанству, које само себи загорчава овај кратки живот — да њему улије љубав једно према другом. И пред његовим ликом мислим погружено у души о његовој науци и говорим: Велики Богочовеку, да ниси казао пре твоје мучничке смрти, у твом кратком животу, ништа више, само оних „девет блаженства" доста је за све човечанство. Овим би моја расправа била у главном завршена, но још ћу споменути неке речи, које раније не изнесох а које су такође наше. Тако: миш-пат, миг-дол, шапти-Кенан, усне (које шапћу) кананске т.ј. језик канански, шапти—ј'сним, усне заспалог, уснулог. М-шалот-шоа, лис, шала-со-лисом (басна), зороа светлост, зохар, зар, светлост, изб, изба — Zelt. Врата се негде звала евит, негде е-врат, а негде шар, шарис, као шарке (градска врата). Река Прат или Перат. Законита жена звала се наши-с, као снаша и атис, где се н изгубило а на крају друкчије се с пише. Место Шопот. Бања Витезда, можда Видезда за видање, лечење рана. Баба—батра, баба — кама, тумаче као очево наређење (бабово?) Тамна реч דבעобед, тумаче као молитва, но о ручку, обеду, чита се увек молитва. Реч То-ра значи: дбо то је станица, по-лазна тачка— закон, Као што слог (реч) ра значаше станиште исто тако значи слог ро издубљење. Остало је још у речи ропа. То је мало удубљење кад се деца играју игре: „кликера" (Европа?) Још се та реч, слог, чује у ро-ав, рош, рошав — храпав. Нешто још да се допуни: У 2. стиху Библије стоји: И (п)хараг хи то тов ал вани тхаум и дух (д и р слично) Илијам, сад долази неразумљива реч, но може да се чита као од (и) - дувот х-мим (изнад воде). Треба да буде: И земља сва (тов) беше пуста, тамна и дух Илијин дуваше, лећаше изнад воде. Даља реченица о створењу света 3. стих: И јомор Илијам јеј аир! и јеј аир. И рече Илија, да буде светлост и би светлост, зрак. Мени се чини, да у Македонији постоји израз аир за светлост, зрак, но сада не могу да тврдим поуздано. Реч јеј нека буде и би једнаке су. И није, ваљда, ни могло у оно време бити разних облика или бар писмено није било са мало слова? Даље стоји 10. стих: о створењу света: И кри (ој кри?) Илијам л-всу в-суху: арг, и ла мк-оу х-мим кри: јемим (море) Т.ј. И назва Илија сву сувоту: земља и за мокроту (скраћено мк-оу), сву велику воду, рече: море. У овој реченици земља је написана скраћено (арг пхараг). У многим пак реченицама доцније пишу земља арза (што изгледа, да значи доле а не земља). Даље још у реченици: И рече Бог, да се земља трси (потруди) да раше (растиње), усев роди и оно што зри. (зрно?). Пише ту аг дрво а на другом месту пише ץע לבв-лаг, луг укупно дрвеће. га лв Значи, да је аг половина речи лаг, луги. Да бих још боље потврдила, да се слова разно читала, т.ј. исто слово на разне начине и после увођења тачака и акцената, служи и овај само један пример: «У II књизи о Царевима: ,И пође цар у дом Господњи. .. То дом пише се תיפ. А у истој реченици на крају стоји... нађоше у дому Господњем. тиб То у дому пише се в-бит תיבפ. Што је у првој речи б то је у овој другој в, а б, се пише 49
тибв словом, које се чита и као к (Канан) и као а и као х. Или је на другом месту два б, од којих се прво чита као в а друго као б. Реченица ова: И би вечер и би јутро, дан први. У тексту овако пише: И јеј едев (кад би то в само било уже, онда би било н и читало би се е-ден) и јеј вкр, векерј'ом а. То ј'ом првобитно валда је значило спојено јутро и вече као је-ом(отано), немачки um. У овој реченици може се такође наћи наших речи: И дођоше два анђела вечером, када Лот сеђаше (иђаше?) вратима Содома и виде (их) Лот, поклони се лицем до земље (до доле). У тексту овако: Ујехав (ушав) ш (два) х (небеска) м-лаким. т.ј. улака Содом в-едев(н) а Лош. иш.ав к шар Содом (вратима града Содома) и зра Лош и с'сав(и) а-вим (вид, лице) ар-за(к), доле чак. Небески улак значи анђео, Слово м овде се заиста чита као у. а е-дев, е-ден и овде је вече и ако би било обратно, по мало пре наведеној реченици „И би е-ден (в) и би векер, јом а". Но дан се почињао од 6 часова у вече и ваљда се због тога тако рекло. Шар се звала велика врата окована шаркама — порта (распорен отвор). Лот је „небеске улаке" учтиво позвао у свој дом рекав: анана арни, да сврате у његову кућу к'рабом и раци (краци, ноге) и рагол, можда ракол (руке) да измију и да би ноћили (скраћено ила). Кад они нису хтели. него хтедоше негде на крају, у крај пута, да ноће, Лот их упозори. на мор т.ј. да има рђавих људи, који ће их уморити. Они уђоше и лам (лам-кати, залогајити) и месо-т(о) и мазот опек. Јели су месо и мазот им испекли. Ту има доста наших речи. Оно: анана арни (хан—господар?), господари добри. на другом месту не каже се тако. Н.пр. кад је А-врам куповао пештеру за гроб Сари стоји: ш-мани, (хош-ман, узвишен човек, нор-ман можда северни човек. На неком месту ваљда се говорило север а на другом нор, гор). Значи, да је (хо)ш-ман — хосподин, господар. Да није слово н некад значило ж-маж? Исто така на неким местима реч: цар, пише х-молох а на многима као и име краљ, само молох (или лав?) Затим реч רשא... може разно да се чита, јер то последње слово р можда је и слово д пошто су слична и читало би се н.пр. ужди, и-зде (здје, овде) или изиде а и са словом р на много разних начина. Свово —הкоје сад пишу на крају речи Моша и читају Мо-ше разликује се од слова х само у е толико, што није сасвим. с леве стране у врху састављено. Но то слово се чита и као а и као о. Према свему изгледа, да је то слово исто слово х, које се чита и као пет самогласа и сугласника: x, к. г. Из књиге ,О царевима" ова реченица: Сину Тикве, која живи у Јерусалиму. ןב חוקת תבש י איח ו מלשורי פ млсурј в твж и ајк и евкт нб иа е ии о и и Најинтересантније у овој чисто нашој речеиици је то, што се предлог у пише са в, во Јерусалим (исто тако н.пр. „у Бечу" пише се код њих „во Вијени"). То слово може дакле, да се чита на много места као в и њему слично, које сад читају и као ф, а у првој реченици Св. Писма (прво слово) чита се као б и другим речима. А може и као глас и да се чита. У речи Милка чита се као к и т.д. При читању превода, на много места у тексту не могу да се нађу одговарајуће речи и обратно, а на много места у тексту не пише Илијам, него Илиј-а. Име Бога Сава слабо се употребљавало: ,Не узимај имена Божјег у залуд". „Страшан је Господ и чудна дела његова". Град или храм Бога Сава звао се Салим или Салем. (Да то не беху у једној речи спојени: Сава, Илијам?). И према томе салим (техалим) „псалми" су заиста песме из тог храма пренете после у Је-вус, Је-вис, Давидов град, назван истим именом: Је-ру-Салим, у велељепни храм Соломонов, где су још новим, похвалним песмама Богу, допуњаване и проширене. Још се мора рећи, да многи преводи Св. Писма нису добри. Тако у руској Библији наћи ће се н. пр. реч Олдо הרלהпреведено као Олдамо а тако и друга многа имена. Реч Го-сен преведено као одло Ге-сем и ако у тексту та реч има на крају слово н. Вет-Ил, а у тексту Вит-Ил. То су само мали примери.
50
Од доброг превода, где је с друге стране јеврејски текст а уз коментаре учених јеврејских списатеља, које наведох у почетку (на немачком језику), може се све ово проверити. Данашња штампана јеврејска слова, на много места су врло китњаста, као и наша старословенска, босанчица и глагољица што су често ишарана, да се од шара право слово тешко разбира. Једно исто слово употребљавало се за више гласова, јер је био један језик свима познат, и онда учени људи, који су управо знали читати, разумели су то, пошто су знали речи. Исто тако рззумели су и скраћене речи шта значе н.пр. Ил'-Илија, Б, Б, Бал-Бал, Вавилон. Слово х, ако се тиче Бога, значи: Вишњи, сад га читају као: Адонај, Адони, Едини. Ако се тицало великог мужа, владара, онда је: узвишен. Негде је то слово значило: горње, изнад, високо и т.д. Судећи по том што се стара слова звала: „Батаб Ибрис" а садања „Батаб Езрис" и што су се резали печати са знацима, можда словима или именом, које су умакали ваљда, у боју и узели отисак, кад су чинили поруку, може се замишљати, да су и књиге (листине) тако радили — печатали, и баш да су ради тога морали речи скраћивати. Ако су заиста књиге печатали, то су изрезивали у дрвету речи. Но то је предпоставка. А да су преписивали, писали, готово цртали слова „чертами и резами" то знамо и ова друга реч резами подупире ону предпоставку. Дијалект нашег језика са мање облика, не само да се налази по целом Балкану, око Београда, Банату, него се ширио још далеко на север и друге стране а уз њега упоредо онај са богатим изразима и правилним облицима. Ја сам свуда употребљавала „македонски дијалект" јер се још тамо задржали наши најстарији изрази у језику а и многи стари обичаји. Али ти стари изрази чули су се до још пре педесет година и у северним деловима Србије а без сумње и по осталим крајевима. Н.пр. кад се о покладама обеси ољуштено јаје, о конац, који је утврђен за греду таванице или на пруту, при љуљању конца, ко први устима дохвати јаје, загризе, каже се: ламка. Исто тако беху и код нас називи за суве цепке дрва (сушене на гредама, мало у диму). чиралуци, звани сад задржано само у Македонији (коју народ наш чешће зове: Малцедонија, данија). По Срему и осталим севернијим крајевима чули смо често од наших матера реч: „Тако си не-арна". Реч избугарити, прометнути, чула се и по другим крајевима осим Македоније (нарочито у Грчкој Македонији се чује та реч: избугарило се цвеће, избугарио се кукуруз). Тако се чује у Црној Гори „бугарити" т.ј. окренути песму на жалост, бугар-кабаница, окренута кабаница натрашке (кожом постављена), бугар Морава, која окреће, мења свој ток и т.д. Назив Мачва значи Мочва(р) и т.д. У Поцерини и Мачви задржао се стари назнв за змије: лазарице (плазе) и исти је обичај, да се оне у очи Ђурђева плаше по кућама лупом у гвожђурију уз говор стихова, као и у Македонији, само с неком разликом. У нашим старим књигама наћи ће се и доста старих израза, који се сад ређе код нас употребљавају а у последње време губе се и наши познати, лепи изрази српског језика и замењују другим, без икакве потребе. А наши школовани људи не узимају у одбрану свој језик, него још иду на руку другима, да га искваре, те ће се заиста он „избугарити", прометнути и нестати. Ми нисмо тако васпитани, да све своје бранимо и чувамо. Чак и сви данашњи Словени немају развијене осећаје макар духовне заједнице међу собом. Види се отуд, што су оставили, многи од њих, стару веру у којој су њихови Апостоли Св. Ћирило и Методије утврдили хришћанство и заједначку азбуку (коју су и наша браћа Власи имали, као и мешовит језик с нашим). коју би требало сви Словени опет да пригрле. У деловима нашег српског народа, у току векова, било је и разних азбука. Калуђер Храбро спомиње нека писмена и знаке, којима су се Срби (европски?) у давнини, пре Христа служили. Он, нзмеђу осталог вели: „Срби, Славјане. чртами и рјезами чртјеху и гатаху (читали су) погани сушче (као идолопоклоници). А један научник из XVI. века бележи, да су Срби у Бојемији имали своје писаре и да је кнегиња Љубуша 720. год. њиховим (српским) писменима забележила нека прорицања. У Љубушином суду налазе се речи: ,Дескиправдодатне' (tabulae legum), исписани закони на дасци. У нашем народу од најстаријих времена јако је чувана и равда и право а до најновијег времена чувала се необично и општа, заједничка добра.
51
Св. Ћирило и Методије окупили су још једном у духовну заједницу словенска племена, давши им једну хришћанску веру и једну азбуку. И наш језик (научењака са богатијим изразима и правилним облицима, према оном дијалекту, језику „арамејском", језику сељака, орача, работника, — језику народа), са том азбуком ћирилско - глаголском, тај наш језик био је Св. Писмо, Texte du sacre, јер су се на нашем таком Евангелију заклињали француски краљеви у Ремсу. Док сам живела у Македонији упало ми је у очи много лепог — чак и старијег — женскиња (Као у Срему што има врло лепих сељанки). Праве су, немају велика прса, витке, што долази од разноврсног рада у кући и пољу, те је сваки део тела, сваки мишић, хармониски сложен. Имале су обичај, да уста мало скупе — озбиљнији лик а мишиће, који обележавају ноздрве мало стегну, те им је нос лепшег облика а очи дођу веће, чело глатко. Вештачко неко белило имале су, да кроз њега пробија румен лица а боре не прави. У црквама у полутами при светлости свећица, често сам посматрала жене нарочито повезане. (увек црном марамом, као у Срему. Банату, Бачкој, чим је жена мало старија). Марама је сасзим приљубљена више обрва уз чело и закачена за уши и преко ушију други део мараме пуштен право. Позади крај мараме „пеш" увучен у бунду. Непрестано мишљах гледајући их: где сам ја видела те ликове? И наједаред рекох: Египћанке ! Исти они, као од камена исклесани, ликови, а искрена побожност, (не она фанатика са мучењем свог тела) давала је тим ликовима нарочиту лепоту. Живот пак онај умерени, где се наизменце мењао мрсак и пост (за време пролетњег, ускршњег поста, кад риба баца икру, није се риба јела, нити ловила), такав живот одржавао им је здравље, трезвеност и дуг век. А то се до пре једногстолећа и уосталим нашим племенима одржавало. А у селима код цркве Св. Спаса, недалеко од Охрида гледала сам опет сељанке младе са пребаченом повезачом на глави — боје „трула вишња", исти начин повезивања као на слици „Мајке Божје. Ликови лепи, мало дугуљасти образи, очи бадемасте, израза пуног и озбиљности и милости. пуног мирноће. Са гологлавим детенцетом на левој руци беху за мене, неке од њих, сама слика „мајке Божје". „Античке лепоте", мора да су из тих крајева. Говор им је пословица, шала духовита, пред очима увек што је стварно и практично.
Као што споменух, да тај део нашег народа, који има дивних особина, које је чувало своје старе духовне тековине хиљадама година, својим често тешким животом упућено да највише гледа оно, што ће му бити од користи, баш ради тога ако га фанатизују прелази у другу крајност, као и браћа Из-раили. Сад да споменемо остатке наших имена, нашег језика у најближој околини. Зар Олимп неће бити Илимп, са својим у близини градом Србицом? Некадашњи град Илијон и све што је с њим у вези? Варош Ел-басан значи Божји град. Зар то није исто Ил-васан? У хрватској књизи: «Природни земљопис Хрватске» пише, како Грци нигде не спомињу, како су се звали староседеоци, које су они покорили. (Или су их ови мирно пустили у своју зе.мљу, па су их они после притисли и подјармили), Али врло замотано ипак се налази, јер су, поред обала на спрудовима острва, жене називали сирене (људи су се насељавали и живели поред обала мора, на равницама покрај река, на острвима). Упало ми је у очи у Волосу, кад се купају жене у мору у сукњама (сукње су биле дуге), како се око тела та сукња увије, па изгледа као рибећи труп а ноге се не виде. Коса спадне и лелуја се по води. Кад се лактовима наслоне на неки чврст предмет (чун) а тело им у води, изгледају потпуно као «сирене» — пола рибе. Сирене и људи Сири, Сирви, (где су б или в изостављали), певале су на спрудовима дивне песме, као што и данас пева наш народ (и као што су у тихим ноћима, пуним месечине певали наши војници за време рата у Водену и другде, дивне песме, прижељкујући, дозивљући чежњиво своје миле, шаљући им поздрав). Својим дивним песмама сирене су дозивале богате трговце с бродовима, да им оставе можда, хране и друге робе, на њихова сиромашна острва. А острва тамо носе и сад већину наших имена.
52
Читање јеврејско беше и сад је, као и турско-арапско с десна на лево. Но изгледа, да се још и онда нешто, што се хтело можда сакрити или му дати већу важност, да се читало с лева на десно, Можда она реч кри , ירקа која се писала на много места на ивицама Библије као што у првој глави ирк споменух, можда она означаваше које су речи требале, да се читају с лева на десно. Н.пр. реч ес תא се која је написана поред имена Каин и А-бел, А-вел, коментатори веле, да значи «сестра». Кад се прочита с лева на десно јесте „се" т.ј. скраћено сестра. Да је то тачно сведочи још један пример 1. књ. царева, где се пророку Илији наређује, да помаже јелејем цара Сирије. Пише סרא־לעа, л-ирс, и тек сри-ла кад се одвоји а, л онда се друга реч, прочитана с лева на десно може одгонетнути, да је С'ри — Сири, цар Сирије. Реч Ебер, Ебар, што веле, да је име „сину Шалахову" сумњиво је то, јер А-врам и Јаков тим именом означавају свог роба. Кад се та реч чита с лева на десно јесте раб, раби, што може да значи, роб, заробљеник и слуга. Али слуга у смислу најамника то није значило, пошто и А-врам вели за тог роба, да је старешина имања. (За женске скраћено име кат, можда катура а на другом друкчијн израз, значаше робињу, служавку.) Кад би име раб значило „слуга'', од истог имена извело би се и женско име „служавка"; али тога нема. У нашем језику работа, рад; рабошник значи раденика на имању, доцније назив: чељад. И сами сродници, који раде имање можда се тако звали. А-раби, да не значи сродници, браћа? У једној реченици у јеврејском тексту Библије пише: жито. које брахом (сабрахом, сад долазе неке рече, које би значиле или ступе или жрнала) вси раба и т.д. То раби изгледа да је означавало: сва браћа. Изучавање овог врло је спор и тежак посао који захтева стрпљив рад годинама. Поред тога морају се знати сви многобројни наши изрази н.пр. Зерица, Зерка, трошка, троја, трошица, мрвица. Трсим, трсити, тежити, потрудити. Лик, облик (форма), слика, певачки хор (ликује) и т.д. и т.д..} Учени људи, који добро познају наш језик а уз кључ, који изнесох у овом спису, могу наћи још у Библији доста наших речи, па и реченица и ако нас од прапочетка те наше писмености и културе деле многе хиљаде година. По јеврејском рачуну сад смо у шестој хиљади година а по словенском у осмој хиљади. Може томе бити и више, ко ће ту старину сада проверити? У нашој српско-православној вери носимо ми Срби стару традицију, прехришћанску нашу дивну веру са додатком хришћанства. Начин богослужења, зване јектеније, види се, да је из старе вере, кад је свештеник, стојећи пред сликом Бога живога—идолом (који је на небесима, незнано где, И-дол-е је сликом представљен) говори народу за шта да се моли н.пр. за оне који плове водама, путујуће, болне и поробљене — Господу да се помолимо. Народ у веза с тим моли се: Господи помилуј, — смилуј се. Или кад позива у најсветијем часу, да се ода хвала Сава-оту. Како је несравњено лепа та химна невидљивом Божаству: Свет, свет, свет Господ Сава-от, испуњено је небо и земља славе Твоје! Или зар се не види у оној молитви чин прнношења дарова још у прадавно доба, кад свештеник меће даре на Ол-тар, Ил—дар и каже: Твоје је, од твојих дарова, теби приносимо од свију и за све. Народ опет у веза с тим пева дивне стихове: Теби певам, тебе благосиљам, теби благодарим Господе и молим ти се! Још нешто из старе вере. Свештеник каже: станимо добро, станимо са страхом, да свети принос у миру принесемо. То показује, да смо се ми од искони, као и данас стојећи Богу молили а то чине и Јевреји, кад се у велико моле (н.пр. на дуги дан). Клечења и код нас и њих има само при нарочитим молитвама и превеликој невољи. Видимо, да се Јевреји моле под капом. То је стари обичај а они чувају старину. Некад су се сви мушкарци а они су и били чувари вере, некад су се молили покривене главе, јер се на истоку због топлоте а на северу због хладноће везивало чело, челма, чалма, што је тешко било скидати и поново везивати. То је био саставни део одеће. Великодостојници, владари, свештеници носили су браду (као и данас наше свештенство, по примеру Христа и Апостола), остали мушкарци не.
53
Један лекар из Бајрута, мухамеданске вере, у време Балканског рата, причаше, да су Јевреји, њихов равин Башија, написао Мухамеду, као неписменом трговцу веру и богослужење и све из Мошине вере, са малим изменама, пренео код њих Како се код нас већ све нагло губи: наше име, наша вера с прастарим богослужењем; наше фине разнолике мелодије, које се више не певају и не свирају ни по кућама; ни по кафанама, ни по бањама, ни у позоришту. Наше српско позоришно комађе је врло ретко, наше игре такође. Стари обичај, да се један сат недељно посвети Богу у храму за здравље и напредак свој и да се манифестује заједница са својом браћом — изгубио се, осим Македоније и нешто у Бачкој и Банату. (У Македонији као и код Јевреја спреми се све јело у очи празника а празник, недеља је дан молитве и одмора за људе и стоку).
Наш дивни српски језик квари се немилице. Туђи, народу неразумљиви, преведени или скрпљени изрази, укорењују се. Други, просвећени народи, чисте свој језик од туђинштине. Док би се други народи требали нама да диве, као једном од најстаријих народа и првим у просвети, од толико година а оно нас сви друкчије цене и процењују, баш ради тога, што ми своје подцењујемо и једно другом што нисмо на првом месту, па тек онда други. Пре више година, одмах по рату једној госпођи Мађарици, жени умрлог професора и сестри професора са Ријеке, тумачила сам нешто из српског језика и том приликом споменух, како је наш језик стари, зато има такве облике. Она ми на то рече, што је свакојако чула од мужа: „Да, ваш је језик врло стари, у њему се налазе корени свих језика. Завршићу са стихом 11.1.књ. Св. Писма, где стоји: „Кренусмо се од истока и намерисмо поље у земљи С'нар. И беше на целој земљи један језик и једнаке речи". Учени јеврејски коментатори рекоше на то следеће: Den mährend man felbft vor noch kurzer Zeit die Sanskrit und femitifche Sprachftäme als Hauptverfschiedenheit, hat doch die neuefte Forfchung alle Hinberniffe hinweg-geräumt und auch diefe auf ein gemeinfchaftlische Urfprüngliches zurückzuführen, movon natürlich die fpätere Erworbene auszufchliessen ift.. Што значи: „Јер док се пре још кратког времена Санскрит и семитска говорна племена (гране) као главна уздизала, дотле је новије истраживање, све препреке склањајући и ове језике повукла на један заједнички прастари, од чега се, наравно искључују доцнија развића језика, доцније тековине. Дакле и сами ти озбиљни јеврејски научењаци, којима је, као правим научњацима — стало до научне истине, признају; и ако се санскритски језик и језици семитски сматраху до скора, као најстарији, да ипак и они потичу из једног прастарог, заједничког језика, кога треба пронаћи, враћајући се на његове првобитне изразе, одвајајући оно, што је тај пронађени језик дугим низом година, доцније, стекао и развио се. А тамне речи Библије, прастаре књиге, које су многи учени јеврејски људи трудили се, да разумеју, као неразрешену загонетку, верујући и сами, да је то био прави језик на коме је Св. Писмо написано — те су речи наше. А име Ебрис סירבע, Ибрис, читајући слева на десно јесте у најширем обиму најстарије и сирбе и заједничко име наше и њихово. И ми поносно дижемо тешку завесу прадавне прошлости и гледамо у духу величанствену слику свог просвећеног народа и с правом кажемо: да је српски језик: Најстарији језик Библије, и да је српски народ: Један од најстаријих културних народа.
54
Адреса издавача: Гоце Делчева 9, 11080 Земун Телефон/факс: 011/693-805 П. фах 108 Земун Југославија Главни уредник: Мирослава Петровић Рецензија: Проф.др. Радмило Маројевић Дизајн: Мирослава Петровић Коректура: Мирослава Петровић Тираж: 2000 Штампање завршено октобра 1994. Штампа: «КОСМОС» - Београд, Светог Саве 16-18 СIР - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 22.014 СТАНЧИЋ-Спајић Анђелија Најстарији језик Библије или Један од најстаријих културних народа / Анђелија Станчић-Спајићева. - [Репринт ауторовог изд. из 1929. год.] - Београд : „Мирослав", 1994 (Београд : Космос). - VIII, 104 стр. ; 21 ст. - (Библиотека Словенски источници) Тираж 2000. ISВМ 86-32487-06-3 808.61(091) а) Свето писмо - Језик 6) Српски језик ИД=31058700
55
