Ian Rankin - Sveci Mračne Biblije

Ijan Renkin Sveci Mračne Biblije S engleskog preveo Boban Jakovljević S engleskog preveo Boban Jakovljević

Prolog

– Kuda idemo? – Samo se vozimo. – Pa kud smo krenuli? Rebus se okrenuo da pogleda svog saputnika. Zvao se Piter Mikal. Otkako je odrastao, skoro pola života proveo je po raznim škotskim i engleskim zatvorima. Bio je bled i držao se kao i svi bivši robijaši. S neobrijanog lica gledale su upale crne oči, sitne i oprezne. Rebus ga je našao ispred kladionice u Ulici Klerk. Prošli su nekoliko semafora i sada su prolazili pored hotela „Komonvelt pul” na putu ka parku Holirud. – Odavno se nismo videli – kazao je Rebus. – Čime se baviš u poslednje vreme? – Ničim što treba da brine tebe i tvoje kolege. – Izgledam li zabrinuto? – Izgledaš kao što si izgledao kad si me uhapsio 1989. – To je bilo tako davno? – Rebus je teatralno odmahnuo glavom glumeći iznenađenje. – Hajde budi pošten, Pitere, opirao si se hapšenju, a bio si i prilično prgav. – A ti kao nisi? – Pošto Rebus nije odgovorio, Mikal je nastavio da zuri kroz prozor. Saab je sada bio na Kvins drajvu. Obilazili su litice Solzberi Kregsa na prilazu jezeru Sent Margare. Nekoliko turista je pokušavalo da hlebom nahrani patke i labudove, ali činilo se da banda galebova u naletima uspeva da dograbi i više nego što im pripada. Rebus je dao desni migavac i započeo da vijuga usponom uz Arturs Sit. Prolazili su pored trkača i šetača, a grad je nestao s vidika. – Ovo bi moglo biti usred planina – prokomentarisao je Rebus. – Teško je poverovati da je Edinburg negde dole. – Ponovo se okrenuo prema saputniku. – Zar jedno vreme nisi živeo u ovom kraju? – Znaš da jesam. – U Nortfildu, čini mi se. – Kola su usporila, Rebus je skrenuo s puta i zaustavio se. Glavom je pokazao prema zidu s otvorenom kapijom. – To je prečica, zar ne? Ako peške dolaziš u park iz pravca Nortfilda? Mikal je samo slegnuo ramenima. Nosio je postavljenu sintetičku jaknu. Šuškala je dok se kretao. Gledao je kako Rebus otvara novu paklicu, vadi jednu cigaretu i pripaljuje je šibicom. Rebus je otpuhnuo mlaz dima pre nego što je ponudio i Mikala. – Prestao sam prošle godine. – Nisam znao, Pitere. – Kladim se da nisi. – Pa, ako ne mogu da te dovedem u iskušenje, hajde onda da samo izađemo na minut. – Rebus je isključio motor, otkopčao pojas i otvorio svoja vrata. – Zašto? – Mikal se nije ni pomerio. Rebus se vratio u svoje sedište. – Imam nešto da ti pokažem. – Šta ako me ne zanima? Rebus je samo namignuo i zatvorio vrata. Obišao je kola i preko trave pošao prema kapiji. Ključevi su i dalje bili u kontakt-bravi i Mikal ih je posmatrao dobrih dvadeset-trideset sekundi pre nego što je tiho opsovao, pribrao se i otvorio suvozačka vrata. Rebus je bio pored zida koji ograđuje park. Ispod njega se video istočni obod grada. – Strm uspon – rekao je zaklanjajući oči slobodnom rukom. – Ali onda si bio mlađi. Ili možda nisi došao peške. Mora da si pozajmio kola od nekog ortaka. Bilo je dovoljno da mu kažeš

kako treba nešto da prebaciš. – Ovo je zbog Doroti – izjavio je Mikal. – Zbog čega drugog? – slabašno se nasmešio Rebus. – Skoro dve nedelje pre nego što je prijavljen njen nestanak. – To je bilo pre jedanaest godina. – Dve nedelje – ponovio je Rebus. – Rekao si da si mislio kako je otišla kod sestre. Malo ste se posvađali. Pa to nije moglo da se porekne. Susedi su stalno slušali vaše svađe. Onda si shvatio kako bi to mogao da upotrebiš u svoju korist. – Rebus se tek sad okrenuo prema njemu. – Dve nedelje, a čak je i to morala da nam prijavi njena sestra. Nije bilo nikakvih dokaza da je Doroti otišla iz grada. Proverili smo na železničkim i autobuskim stanicama. Kao da si mađioničar pa si je strpao u jednu od onih kutija. A kad je otvoriš, Doroti tamo nema. – Rebus je zastao i napravio pola koraka prema Mikalu. – Ali ona je tu, Pitere. Ona je negde u ovom gradu. – Lupio je levim stopalom po zemlji. – Mrtva i zakopana. – Saslušavali su me u to vreme, sećaš se? – Kao glavnog osumnjičenog – dodao je Rebus sporo klimnuvši. – Možda je izašla na piće, srela pogrešnog muškarca… – Obišli smo stotine barova, Pitere, pokazivali smo njenu sliku, raspitivali se kod redovnih mušterija. – Onda je, verovatno, stopirala. Čovek se lako izgubi u Londonu. – U kom nije imala prijatelja? I nije ni takla svoj račun u banci? – Rebus je sada odmahivao glavom. – Nisam je ubio. Rebus je teatralno namignuo. – Ovde smo samo nas dvojica, Pitere. Ne nosim skriveni mikrofon ili nešto slično. Samo želim da budem miran. Kad mi kažeš da si je doveo ovamo i zakopao je, to će biti kraj. – Mislio sam da više ne radiš na starim slučajevima. – Gde si to čuo? – Edinburško odeljenje je zatvoreno i premešteno. – To je tačno. Ali nisu svi tako dobro obavešteni o tome kao ti. Mikal je slegnuo ramenima. – Čitam novine. – A posebnu pažnju obraćaš na priče o policiji? – Znam da vas reorganizuju. – Ali zašto te to toliko zanima? – Zaboravljaš da s vama već dugo „sarađujem”? Kad smo kod toga, zašto nisi u penziji? Dosad si sigurno stekao pravo na punu penziju? – Bio sam penzionisan. To je bila jedinica za stare slučajeve – gomila matoraca koje još kopkaju neke stvari. I u pravu si, naši slučajevi su prebačeni drugoj jedinici. – Rebusovo lice je sad bilo na samo nekoliko santimetara od Mikalovog. – Ali ja nisam otišao, Pitere. Još sam ovde i upravo sam se spremao da ponovo otvorim tvoj slučaj, kad mi je oduzet. – Nemam šta da kažem. – Siguran si u to? – Hoćeš li opet da me pribiješ uza zid i isprebijaš me? Tako ste ti i tvoji voleli da radite. Ali Rebus ga nije slušao. Pažnju je usmerio na mobilni telefon koji je Mikal stezao desnom rukom. Zgrabio ga je i video da je uključeno snimanje. S gorkim osmehom ga je zavitlao u žbunje štipavice. Mikal je slabašno protestovao. – Znači, ti bi tako da se igraš, Pitere? – upitao je Rebus, gaseći cigaru o zid. – Uvek se osvrćeš u strahu da se ne pojavi neko kao ja? Čekaš dan kad će neki pas onjušiti pogrešno mesto i

početi da kopa? – Nemaš ništa i bezvredan si – odbrusio je Mikal. – Nemaš pojma koliko grešiš. Vidiš, imam tebe. – Upro je prstom u Mikalove grudi. – I dok god te smatram nedovršenim poslom, imaćeš razloga za brigu. – Okrenuo se i vratio kroz kapiju. Mikal ga je gledao kako ulazi u saab i pali motor. Tiho psujući, Mikal je počeo da razgrće žbunje tražeći svoj telefon. Oproštajna zabava šefa policije održana je u kantini sedišta Pogranične i Lodijanske policije u Aveniji Fets. On je prelazio na novu dužnost, južno od granice, i izgleda da niko nije znao da li će ga neko zameniti. Osam regionalnih policijskih uprava Škotske uskoro bi trebalo da budu spojene u recimo Škotsku policiju. Načelnik policijske uprave Strečklajda dobio je mesto njenog šefa, ostavivši sedmoro svojih kolega da se izbore za svoj položaj. Bezuspešno su pokušali da u kantinu unesu slavljeničko raspoloženje, tačnije, postavili su nekoliko natpisa, zastavica, pa čak i desetak raznobojnih balona. Stolovi su prekriveni papirnim stolnjacima. Na njima su stajale činije s čipsom i kikirikijem i flaše vina i piva. – Torta stiže za pola sata – rekla je Šivon Klark Rebusu. – Onda ja brišem odavde za dvadeset minuta. – Ne voliš tortu? – Smetaju mi govori koje će sigurno poslužiti uz tortu. Klarkova se nasmešila i otpila malo soka od pomorandže. Rebus je držao otvorenu flašu piva, ali nije nameravao da ga popije do kraja. Bilo je previše gazirano i nedovoljno hladno. – Pa, mlađi inspektore Rebuse – kazala je – šta ste radili juče po podne? Pogledao ju je. – Dokad ćemo ovako? – Mislio je na to što ga ona stalno podseća da je on mlađi inspektor, a ona inspektor. Deceniju ranije uloge su bile obrnute. Kad se Rebus javio da radi iako se bio penzionisao, upozorili su ga da imaju višak inspektora, što je značilo da može biti primljen samo kao mlađi inspektor. – Uzmi ili ostavi – rečeno mu je. I on je to prihvatio. – Mislim da mogu ovako još neko vreme – rekla mu je Klarkova sa još širim osmehom. – A ti mi nisi odgovorio na pitanje. – Tražio sam jednog starog prijatelja. – Nemaš nijednog. – Mogao bih da ti pokažem njih deset u ovoj prostoriji. Klarkova je osmotrila lica prisutnih. – A verovatno isto toliko neprijatelja. Rebus kao da je razmišljao o tome. – Da, možda – priznao je. Ionako je lagao. Desetak prijatelja? Daleko od toga. Šivon mu je bila prijateljica, možda najbliža koju je ikad imao, uprkos razlici u godinama i tome što uglavnom nije volela muziku koju je puštao. Video je ljude s kojima je radio, ali skoro nikoga koga bi pozvao u svoj stan na viski i razgovor. Tu je bilo i nekoliko onih koje bi rado izmlatio. Na primer, trojica policajaca iz Odeljenja za profesionalne standarde. Stajali su podalje od ostalih, što je potvrđivalo njihov status prezrenih. Izgledali su zabrinuto. Snašla ih je ista sudbina kao jedinicu za stare slučajeve. I njihovi poslovi se sele na drugo mesto zbog reorganizacije. Ali pojavio se i neko iz prošlosti, probijajući se kroz gomilu i idući ka prema Rebusu. Čovek je pružio ruku i Rebus ju je prihvatio. – Dođavola, skoro da te nisam prepoznao – priznao je Rebus. Ejmon Paterson se potapšao po onome što je ostalo od njegovog stomaka. – Dijeta i vežbe – objasnio je.

– Hvala bogu na tome. Pomislio sam da ćeš mi reći kako si zapatio pantljičaru. – Rebus se okrenuo prema Klarkovoj. – Šivon, ovo je Ejmon Paterson. On je bio stariji inspektor kad sam ja bio mlađi inspektor – predstavljao ga je Rebus. – Šivon je inspektor i pati od velike zablude da mi je šefica. – Nek ti je bog u pomoći – kazao je Paterson. – Ni dok je bio žutokljunac nije hteo da posluša nijedan savet, koliko god da sam ga žestoko kažnjavao. – Neke stvari se nikad neće promeniti – potvrdila je Klarkova. – Ejmon je bio poznat pod imenom Trbušina – kazao je Rebus. – Vratio se s odmora u Sjedinjenim Državama s pričom kako je u jednom restoranu pojeo toliko da su mu poklonili majicu. – Još je čuvam – rekao je Paterson, podižući čašu da nazdravi. – Koliko si već van ove igre? – zanimalo je Klarkovu. Onako visok i vitak, malo proređene kose, Klarkovoj nije izgledao ni dana stariji od Rebusa. – Skoro petnaest godina. Lepo je od njih što mi i dalje šalju pozivnice. – Pokazao je čašom vina prema prisutnima. – Možda im služiš kao reklama za penziju. – To bi mogao da bude jedan od razloga – potvrdio je smejući se. – Znači, ovo je opelo za Pograničnu i Lodijansku policiju, a? – Koliko nam je poznato. – Rebus se obratio Klarkovoj: – Kako ono glasi novi naziv? – Imaćemo dva odeljenja – Edinburg plus Lodijan i škotska granica. – Kakva glupost – promrmljao je Paterson. – Moraće da promene zaglavlja dokumenata i natpise na patrolnim kolima. Kako će to, dođavola, da donese uštede? – Onda se obratio Rebusu: – Hoćeš li posle do Doda? Rebus je slegnuo ramenima. – A ti? – I to bi mogla biti neka vrsta opela. – Paterson se obratio Klarkovoj: – Radili smo zajedno u Samerholu. – U Samerholu? – Pandurska stanica pored veterinarske škole na Samerhol Plejsu – objasnio je Rebus. – Zatvorili su je i zamenili je Sent Leonardom. – To je bilo pre no što sam počela da radim – priznala je. – To je, praktično, kameno doba – složio se Paterson. – Nije ostalo mnogo nas, pećinskih ljudi, a, Džone? – Naučio sam da zapalim vatru – odvratio je Rebus, vadeći kutiju šibica iz džepa i tresući je. – Još nisi ostavio pušenje? – Neko mora i da puši. – A voli i da povremeno cugne – dodala je Klarkova. – Šokiran sam – Paterson je teatralno osmotrio Rebusa. – Nisam znao da je ovo izbor za mistera univerzuma. – Nisi znao – odvratila je Klarkova – ali si ipak uvukao stomak. – Provaljen si – rekao je Paterson i ponovo se nasmejao lupivši Rebusa po ramenu. – Pa, hoćeš li do Doda ili nećeš? I Stefan će verovatno biti tamo. – To mi je pomalo jezivo – rekao je Rebus. Onda je objasnio Klarkovoj da je Dod Blantajer nedavno doživeo moždani udar. – Poželeo je da se stara ekipa još jednom okupi – dodao je Paterson. – Mahnuo je prstom prema Rebusu. – Ne treba da ga razočaraš. Ni njega ni Megi… – Videću kako ću biti raspoložen.

Paterson je pokušao da natera Rebusa da obori pogled, a onda je polako klimnuo i ponovo ga potapšao po ramenu. – Dobro onda – rekao je i otišao da se pozdravi s još jednim poznanikom. Pet minuta kasnije, dok se Rebus spremao da se izvini i izađe da zapali cigaretu, u kantinu je ušla nova grupa. Izgledali su kao advokati jer su to i bili – gosti iz kancelarije državnog tužioca. Dobro obučeni, blistavih, samouverenih lica, predvođeni zamenicom ministra pravde, Elinor Makari. – Treba li da im se poklonimo ili tako nešto? – promrmljao je Rebus Klarkovoj, koja je popravljala svoje šiške. Makarijeva je poljubila načelnika policije u oba obraza. – Samo ne govori ništa zbog čega bi mogao da se pokaješ. – Ti si šefica. Makarijeva je izgledala kao da je, pre no što je stigla na zabavu, posetila frizera, kozmetičara i butik. Velike naočari sa crnim okvirima naglašavale su oštrinu njenog pogleda. Pošto je munjevito osmotrila prostoriju, znala je koga treba pozdraviti, a koga zanemariti. Odbornik koji vodi policijski sekretarijat zaslužio je isti poljubac kao načelnik. Ostali gosti morali su da se zadovolje rukovanjem ili klimanjem glave. Uzela je čašu belog vina, ali Rebus je smatrao da je to samo rekvizit. Primetio je i da mu je flaša piva prazna, iako se zakleo da će piti u čast nekoga ko to više zaslužuje. – Jesi spremila neki govor za slučaj da zaluta na našu stranu? – upitao je Klarkovu. – Mislim da smo daleko od njene orbite. – Imaš pravo. Ali pošto je i ona stigla, izlaganje bi trebalo uskoro da počne. – Rebus je izvadio paklicu cigareta i pokazao ka spoljašnjem svetu. – Hoćeš li se vratiti? – Videla je njegov pogled i napućila usta pokazujući time da je svesna koliko je njeno pitanje bilo glupo. Ali dok je on išao ka izlazu iz kantine, Makarijeva je ugledala nekog i krenula je na tu stranu, pa je Rebus morao da prođe pored nje. Namrštila se pokušavajući da se seti ko je on, otišavši tako daleko da se čak osvrnula za njim. Ali onda je stigla do svog plena. Šivon Klark je gledala kako glavni advokat Škotske uzima Malkolma Foksa pod ruku i odvodi ga od njegovih drugara iz Profesionalnih standarda. Šta god da je bila tema njihovog razgovora, zahtevalo je malo privatnosti. Jedna od radnica kantine se pojavila na vratima noseći tortu, ali joj je načelnik policije gestom stavio do znanja da će ceremonija morati da sačeka dok zamenica ministra ne bude spremna.

PRVI DAN

1. Stigao je kamion s ravnom platformom, na čijim vratima je bilo ispisano ime lokalnog otpada. Sinoć je podignuta slaba ograda od trake široke sedam santimetara s natpisom POLICIJA. Traka se protezala od jednog neoštećenog drveta do drvene ograde, a odatle do drugog drveta. Vozač kamiona je vozilom pokidao traku i spremao se da izvuče slupani golf uzbrdo prema rampi koja ga je čekala. – Divno popodne – rekao je Rebus, pripaljujući cigaretu i posmatrajući okruženje. Nalazio se na uskom seoskom putu nadomak Kirklistona. Edinburški aerodrom je bio nedaleko odatle i grmljavina putničkih aviona u sletanju i uzletanju narušavala je seosku idilu. Dovezli su se astrom Klarkove. Kola su bila parkirana prekoputa, s upaljenim migavcima kao upozorenjem vozačima koji nailaze. Mada se nije činilo da ih ima. – Ovo je prav put – rekla je Klarkova. – Na površini nije bilo ni leda ni ulja. Mora da je prilično jurio sudeći po oštećenosti… To je bilo tačno. Prednji deo golfa se skupio kao harmonika pri udaru u staro hrastovo stablo. Onda je prošao kroz ogradu i survao se niza stranu. Vozač kamiona je isturio bradu u znak pozdrava, ali nije nameravao da ih pita ko su ni šta traže tu. Klarkova je nosila fasciklu, što je njemu bilo dovoljno. Značilo je da su tu službeno i da je najbolje izbegavati ih. – Je li vozač dobro? – upitao je Rebus. – Vozila je žena – ispravila ga je Klarkova. – Kola su registrovana na Džesiku Trejnor iz jugozapadnog Londona. Ona je u bolnici. Rebus je obišao kola boje bisera, stara manje od godinu. Deo guma koji je mogao da vidi bio je prilično pohaban. Vetrobrana nije bilo, vrata s vozačeve strane i prtljažnik bili su širom otvoreni, a oba vazdušna jastuka aktivirana. – A ovde smo jer…? Klarkova je otvorila fasciklu. – Uglavnom zato što njen otac ima prijatelje. Odozgo je stiglo naređenje da dobro proverimo da nam nešto nije promaklo. – Šta ima da nam promakne? – Nadamo se ništa. Ali ova oblast je poznata po momcima koji se trkaju. – Ali ona nije momak. – Vozi kola kakva oni vole. – To ne bih znao. – Mislim da se golf i dalje smatra „žestokim hečbekom”. Rebus je krenuo prema kamionu. Čovek s otpada je izvlačio kabl držeći veliku kuku na njegovom kraju. Rebus ga je upitao koliko golfova završi u mašini za presovanje. – Prilično – odgovorio je. Preko uljem umrljanog plavog kombinezona nosio je izgužvanu kožnu jaknu, a prljavština mu se uvukla u kožu dlanova i pod nokte. Bejzbolski kačket na njegovoj glavi bio je tako iznošen da su slova na njemu bila nečitljiva. Gusta proseda brada pokrivala mu je donju vilicu i vrat. Rebus mu je ponudio cigaretu, ali vozač je odmahnuo glavom. – Ove puteve koriste kao trkačke staze? – nastavio je Rebus. – Ponekad. – Jesi li ti doručkovao od jutros? – Kamiondžija ga je pogledao. – Vidim, jedva pričaš – objasnio je Rebus. – Ja sam došao da obavim svoj deo posla. – Ali ovo nije prva ovakva nesreća koju si video? – Nije.

– Koliko je to često? Muškarac je načas razmislio. – Svaka dva meseca. Mada, jedna se desila prošle sedmice, na drugom kraju Broksberna. – I to se dešava kad se kola trkaju? Imaš li neku predstavu kako se to organizuje? – Ne – odgovorio je muškarac. – Pa, hvala ti na pomoći. – Rebus se vratio do golfa. Klarkova je gledala kroz otvorena vrata ispitujući unutrašnjost. – Pogledaj – kazala je pružajući Rebusu fotografiju. Na njoj se, na podu kola, videla smeđa čizma od antilopa. Ženska, sudeći po veličini. – Od žene koja je vozila? – pretpostavio je. – Da. – Ne vidim papučice. – Zato što je čizma bila na suvozačkoj strani kola. – Dobro. – Rebus joj je vratio fotografiju. – Znači, hoćeš da kažeš da je imala suvozača. Klarkova je odmahnula glavom. – Ovo je jedna od čizama ag Džesike Trejnor. Druga je bila na njenoj levoj nozi. – Ag? – Tako se zovu. – Spala je pri udaru? Ili dok su je bolničari izvlačili? – Ovo je svojim telefonom snimio policajac iz prve patrole koja je stigla na mesto događaja. Džesika je u tom trenutku i dalje bila u kolima. Hitna pomoć je stigla nekoliko minuta kasnije. Rebus je razmislio o tome. – Ko ju je našao? – Jedna žena koja se vraćala kući iz Livingstona. Radi po smenama u tamošnjem supermarketu. – Klarkova je proučavala jedan dokument iz fascikle. – Vrata s vozačeve strane su bila otvorena. To je moglo da se desi od udara. – Ili je vozač pokušao da izađe. – Bila je u nesvesti. Glave oslonjene na vazdušni jastuk. Nije bila vezana. Rebus je uzeo fotografije od Klarkove i proučio ih dok je Klarkova govorila. – Radnica supermarketa je pozvala hitnu pomoć odmah posle osam uveče. Na nebu nije bilo ni zvezda ni mesečine. Niti uličnog osvetljenja. Samo udaljeni odsjaj Edinburga. – Prtljažnik je zatvoren – rekao je Rebus vraćajući joj fotografije. – Tako je – složila se Klarkova. – Ali više nije. – Rebus je otišao do zadnje strane kola. – Jesi li ti ovo otvorio? – upitao je čoveka s otpada. Ovaj je odmahnuo glavom. U prtljažniku nije bilo ničeg osim najosnovnijeg kompleta alata. – Možda pljačkaši? – nagađala je Klarkova. – Kola su bila ovde cele noći. – Zašto onda nisu uzeli i kutiju s alatom? – Sumnjam da mnogo vredi. Svako je mogao da ga otvori, Džone. Vozač hitne pomoći, naš čovek… – Valjda si u pravu. – Pokušao je da zatvori prtljažnik. Bio je neoštećen i nije se otvorio posle zatvaranja. Ključ je i dalje bio u kontakt-bravi i on je pritisnuo dugme da ponovo otvori prtljažnik. Škljocaj mu je potvrdio da je uspeo u tome. – Izgleda da elektrika i dalje radi – kazao je. – To znači da su kola dobro napravljena. – Klarkova je prelistavala papire. – Pa, šta kažeš? – Kažem da su kola vožena prebrzo i da su sletela s puta. Nema tragova prethodnog

sudara. Da nije možda telefonirala u tom trenutku? To se često dešava. – Vredi proveriti – saglasila se Klarkova. – A čizma? – Obuća je – rekao je Rebus – ponekad samo obuća. Klarkova je proverila poruku na svom telefonu. – Izgleda da je vlasnica ponovo u svetu živih. – Hoćemo li da razgovaramo s njom? – upitao je Rebus. Klarkova ga je samo pogledala i to je bio sasvim dovoljan odgovor. Džesika Trejnor je ležala sama u sobi u Kraljevskoj bolnici. Bolničarka im je objasnila da je Džesika imala sreće. Sumnjalo se na prelom jednog zgloba, ugruvana rebra i druge manje povrede koje prate povredu vrata. – Glava i vrat su joj fiksirani. – Ali moći će da govori? – upitala je Klarkova. – Pomalo. – Ima li tragova alkohola ili droga u njenom krvotoku? – Meni deluje da je od onih koji vode zdrav život. Ali sad je na lekovima protiv bolova, pa će biti ošamućena. – Bolničarka je zastala. – Želite li da prvo razgovarate s njenim ocem? – Ovde je? Bolničarka je ponovo klimnula. – Stigao je usred noći. Ona je još uvek bila na intenzivnoj nezi. – Stala je pored prozora. Kroz njega se videla soba Džesike Trejnor. Njen otac je sedeo pored kreveta, držao ju je za ruku i milovao joj zglob. Oči su joj bile sklopljene. Kragna na vratu je izgledala kao da je napravljena od debelih traka poliestera pričvršćenih nizom metalnih spona. Njen otac je podigao glavu i ugledao lica na prozoru. Proverio je da li mu ćerka spava, a onda je njenu ruku nežno spustio na krevet i ustao. Tiho je izašao iz sobe provlačeći prste kroz gustu, prosedu kosu. Nosio je pantalone na tanke pruge, a sako mu je ostao prebačen preko stolice kraj kreveta njegove ćerke. Bela košulja mu je bila izgužvana, a manžetne skinute kako bi mogao da zasuče rukave. Rebus je sumnjao da je skupoceni sat na njegovoj levoj ruci lažan. Otac povređene devojke je malo ranije bio skinuo i kravatu i raskopčao gornja dva dugmeta, otkrivši tako prosede dlake na grudima. – Gospodine Trejnore – kazala je Klarkova – mi smo policajci. Kako je Džesika? Ispod krupnih očiju imao je tamne podočnjake od neispavanosti, a kad je uzdahnuo, dah mu je zaudarao na kafu iz automata. – Dobro je – konačno je odgovorio. – Hvala vam. Rebus se pitao da li je Trejnorova preplanulost rezultat posete solarijumu ili zimovanja. Pretpostavio je da je posredi ovo drugo. – Jeste li rasvetlili šta se desilo? – upitao je Klarkovu. – Mislim da nije bilo drugog vozila, ako na to mislite. Možda je posredi samo prevelika brzina… – Džesika nikad ne vozi brzo. Uvek je veoma oprezna. – Ono su moćna kola, gospodine – pojasnio je Rebus. Ali Trejnor je odmahnuo glavom. – Ona ne bi vozila prebrzo, tako da to možemo odmah da odbacimo. Rebus je pogledao u njegove cipele. Crne sa špicastim vrhom. Uspešan biznismen od glave do pete. Imao je engleski naglasak, ali ne previše prefinjen. Rebus se setio Džesikinih godina iz beleški Klarkove: dvadeset jedna. – Vaša ćerka je studentkinja? – pretpostavio je. Trejnor je klimnuo glavom. – Na

Edinburškom univerzitetu? – Ponovo klimanje glavom. – Šta studira? – dodala je Klarkova. – Istoriju umetnosti. – Na kojoj je godini? – Drugoj. – Trejnor kao da je gubio strpljenje. Posmatrao je svoju ćerku kroz staklo. Grudi su joj se dizale i spuštale skoro neprimetno. – Moram da se vratim unutra. – Moramo da postavimo Džesiki nekoliko pitanja – rekla mu je Klarkova. Pogledao ju je. – Na primer? – Samo da proverimo imamo li sve podatke. – Ona spava. – Možda biste mogli da je probudite. – Sve je boli. – Šta vam je rekla o nesreći? – Rekla je da joj je žao zbog golfa. – Trejnorova pažnja se ponovo usmerila na prozor. – Dobila ga je za rođendan. Osiguranje košta skoro koliko i kola. – Je li vam kazala nešto o samoj nesreći, gospodine? Trejnor je odmahnuo glavom. – Zaista moram da se vratim unutra. – Smem li da vas pitam odakle ste, gospodine Trejnore? – to pitanje je postavio Rebus. – Iz Vimbldona. – Jugozapadni London? – Da. – Kad ste saznali za Džesiku, više nije bilo letova za Škotsku. Jeste li doputovali vozom? – Imam privatni avion na raspolaganju. – Znači, bili ste budni cele noći i pola dana? Možda biste i sami mogli malo da prilegnete. – Odspavao sam sat-dva na stolici. – Svejedno. Vaša supruga nije mogla da dođe? – Razvedeni smo. Ona živi na Floridi s muškarcem duplo mlađim od sebe, koji se naziva „ličnim trenerom”. – Rekli ste joj za Džesiku? – proverila je Klarkova. – Još nisam. – Zar ne mislite da treba da zna? – Napustila nas je pre osam godina. Ne zove Džesiku ni za Božić. – odvratio je s gorčinom. Trejnor jeste bio iznuren, ali nije bio sklon da oprosti. Okrenuo se inspektorima. – Je li ovo zbog toga što sam povukao veze? – Gospodine? – Karkova je zaškiljila na to pitanje. – Sticajem okolnosti poznajem neke ljude u londonskoj policiji. Telefonirao sam im iz aviona i zamolio da se postaraju da sve bude kako treba. Radi se o tome, kao što ste i sami rekli, da je takva nesreća mogla da se dogodi bilo kome – kazao je grublje no ranije. – Zato ne vidim šta biste mogli dobiti ako razgovarate s njom. – Nismo baš rekli da to može da se desi svakome – umešao se Rebus. – Taj put je prav i pust. Sigurno je postojao razlog što su kola skrenula. Tamošnji meštani vole da se malo zabave trkajući se kad sunce zađe… – Već sam vam rekao, Džesika je najoprezniji vozač kojeg znam. – Onda se morate zapitati zašto je vozila tom brzinom. Da je nije iznervirao neki vozač? Je li pokušavala da nekom umakne? Na to samo ona može da odgovori, gospodine Trejnore. – Rebus je zastao. – A verovao sam da i vi želite odgovore na ta pitanja. Rebus je sačekao da Trejnor svari njegove reči. Ovaj je ponovo provukao prste kroz kosu,

a onda teško uzdahnuo. – Dajte mi vaš broj – popustio je. – Pozvaću vas kad se probudi. – Baš smo krenuli do kafea – rekao mu je Rebus. – Pa ako se probudi u sledećih dvadesetak minuta, bićemo u blizini. – Možemo vam doneti sendvič ako želite – dodala je Klarkova, a izraz lica joj je malo smekšao. Trejnor je odmahnuo glavom i uzeo njenu posetnicu kad mu ju je pružila. – Broj mobilnog je na poleđini – kazala je. – Da, još nešto. Da li bismo mogli da pogledamo Džesikin telefon? – Šta? – Pretpostavljam da je negde pored njenog kreveta… Trejnor se ponovo naljutio, ali onda se okrenuo, otišao u sobu i posle nekoliko trenutaka se vratio s traženim aparatom. – Hvala vam, gospodine – rekla je Klarkova uzevši telefon. Onda se okrenula i povela Rebusa niz hodnik. Rebus je krenuo napolje na cigaretu dok je Klarkova kupovala pića. Vratio se isprekidano kašljući. – Da proverim imaju li slobodno mesto na Odeljenju za plućne bolesnike? – upitala je. – Nisam bio jedini napolju. Teško je reći koga je više – lekara ili pacijenata. – Otpio je gutljaj iz kartonske čaše. – Ovo je valjda neki čaj. Klimnula je i onda su neko vreme ćutke pili. Kafe je izlazio na glavni hol bolnice. Prekoputa je bila prodavnica, ispred koje su ljudi stajali u redu čekajući da kupe slatkiše i čips. Pored je bila radnja zdrave hrane, ali ona nije imala nijednu mušteriju. – Šta misliš o njemu? – upitala je Klarkova. – O kome? O dvojniku Dejvida Dikinsona?[ 1] Klarkova se nasmešila. – Meni malo više liči na Džordža Klunija. Rebus je slegnuo ramenima. – Nosi skupa odela i vozi se privatnim avionom. Prirodno je da želim da se udam za njega. – Stani u red. – Široko se nasmešila. – Ali moraš priznati da zaista voli svoju ćerku. Verovatno vodi neku veliku korporaciju, ali je ostavio sve da bi došao ovamo. Rebus je klimnuo glavom u znak saglasnosti i otpio još jedan gutljaj čaja pre nego što je odgurnuo čašu. – Kad si mu rekao da ju je neko iznervirao – nastavila je Klarkova – to si izmislio u trenutku? – Samo sam pokušavao da shvatim zašto bi inače oprezan vozač nagazio gas. – To bi moglo biti objašnjenje. Misliš da živi u gradu? – Sigurno. Možda joj je gospodin u prugastom odelu kupio i stan. – Šta je onda, uopšte, radila tamo? Taj put, manje-više, nikud ne vodi. – To je još nešto što moramo da je pitamo – složio se Rebus. – Šta imamo na njenom telefonu? – Propuštene pozive i poruke na koje nije odgovorila. – Nema znakova da ga je koristila u toku vožnje? Klarkova je odmahnula glavom. – S druge strane, ako joj je otac inteligentan koliko je elegantan… – Možda je odlučio da obriše sve dokaze njene gluposti – Rebus je polako klimnuo

glavom. Telefon Klarkove se oglasio obaveštavajući je da ima poruku. – To je Pejdž – kazala je pogledavši ekran. – Traži izveštaj. – Za to neće trebati mnogo vremena. Telefon se ponovo oglasio. – A Džesika se probudila u savršenom trenutku – Klarkova je krenula da ustane od stola. – Ponećeš svoj čaj? – upitao je Rebus. – Šta ti misliš? – dobio je odgovor. Kad su stigli, ista ona bolničarka je upravo izlazila iz sobe Džesike Trejnor. – Budite nežni s njom – rekla im je tihim glasom. – Poznati smo po tome – umirio ju je Rebus. Krevet je i dalje bio potpuno spušten, a pacijentkinja je zurila u tavanicu. Pomerila je oči i nekoliko puta trepnula usredsređujući se na pridošlice. Usne su joj bile vlažne, kao da je upravo popila malo tečnosti iz bokala s obližnje tacne. Njen otac je ponovo sedeo pored kreveta i držao je za ruku kao ranije. – Džesika – počela je Klarkova. – Ja sam inspektorka Klark, a ovo je mlađi inspektor Rebus. Kako se osećaš, ili je to glupo pitanje? – Kao da su me udarila kola. – Videla sam kako izgleda tvoj golf. Vazdušni jastuk ti je verovatno spasao život. Nepromišljeno je što nisi bila vezala pojas. Trejnor se ukočio kad je to čuo. Džesikine oči su se raširile. – Uvek vezujem pojas – pobunila se. – Žena koja te je našla i koja je pozvala pomoć kaže da nisi bila vezana. – Zar nije mogao da spadne pri udaru? – upitao je Trejnor. – Nisam čula da se to dešavalo – rekla mu je Klarkova. Onda se obratila njegovoj ćerki. – Imaš li neku predstavu zašto je jedna od tvojih čizama završila na suvozačkoj strani? – Ne razumem – Džesika Trejnor je pogledala svakog ponaosob. – Ti si bila na mestu vozača – pojasnila je Klarkova – ali jedna od tvojih čizama je nekako dospela ispod suvozačevog sedišta. Tako nešto dosada nisam videla. Otac se nagnuo prema njoj. – Policajci su me ranije pitali da li je neko brzo vozio za tobom, pa si zbog toga tako postupila. – Ne znam šta se desilo – suze su navrle na oči Džesike Trejnor. – Je li, možda, bila u pitanju neka trka? – upitala je Klarkova. – Možda si im se našla na putu, pa su te zgurali s druma? – Ne… Trejnor je ustao sa stolice. Oči njegove ćerke su bile čvrsto sklopljene, a on ju je pitao da li je nešto boli. – Ne želim da razmišljam o tome – rekla mu je. – Uopšte ne želim da se sećam šta se desilo. Kola su sletela s puta i to je sve. I dalje je držeći za ruku, Trejnor se okrenuo prema inspektorima. – Verovatno bi bilo najbolje da sad odete. Dajte joj malo vremena da se oporavi. – Njegov pogled im je govorio da nema rasprave. Klarkova je ipak oklevala. Međutim, Rebus je progovorio. – Treba nam samo Džesikina adresa ovde u Edinburgu. – Zašto? – pitanje je došlo iz kreveta. Džesika je stisnula slobodnu ruku u pesnicu. Oči su joj i dalje bile sklopljene, ali na licu joj se video bol.

– Jednostavno nam treba – rekla je Klarkova. Trejnor je pokazao prema hodniku. – Džesika – kazao je – samo pokušaj da se opustiš. Ja ću ispratiti policajce. – Još mi nije jasno zašto su ovde. – Upravo odlaze. – Još jednom joj je stisnuo zglob, a onda ju je pustio i Rebusu dao znak da krene prvi. Kad su izašli u hodnik i zatvorili vrata, dao im je adresu. Klarkova ju je unela u svoj telefon. – Kad smo kod toga… – Trejnor je ispružio dlan. Klarkova je iskopala telefon njegove ćerke iz svog džepa i dala mu ga. – Ima li Džesika cimere? – upitao je Rebus. – Jednu studentkinju. Zove se Alis ili Alison, sreo sam je samo jednom. – Zna li ona za Džesiku? – Pretpostavljam da bi bila ovde da zna. Rebus je takođe imao pitanje. – Viđa li se Džesika s nekim? – Ima li dečka? Viđala se s nekim Forbsom. U poslednje vreme ga nije pominjala. – Je li Forbs ime ili prezime? – Stvarno nemam pojma. – Trejnorova pažnja bila je usmerena na prozor i krevet iza njega. – Treba da se vratim. – Ako vam nešto poveri… Okrenuo se prema Rebusu, a onda polako klimnuo pre nego što se vratio u ćerkinu sobu. Posmatrali su ga kako ponovo zauzima svoje mesto. – Misliš da tamo nije bila sama – pretpostavila je Klarkova. – Mislim da ona nije ni vozila – odgovorio je Rebus.

2 U njegovoj sićušnoj kancelariji, koja je ranije bila ostava glavne kancelarije kriminalističke policije, glavni inspektor Džejms Pejdž je slušao njihov izveštaj. Policijska stanica u Gejfild skveru bila je deo gradskog odeljenja B, ali ta oznaka će uskoro biti ukinuta i Pejdž je strahovao da će sama stanica biti zatvorena, srušena i zamenjena nekom novom zgradom. Ispred stanice je bila slabo održavana travnata površina. Saobraćaj je tutnjao Lejt vokom, zbog čega su prozori prednjeg dela zgrade ponekad vibrirali. Istina, Pejdža to nije pogađalo jer njegova kancelarija nije imala prozore. – I kako je čizma dospela tamo? – upitao je. I Rebus i Klarkova su stajali, pošto je unutra bilo mesta samo za stolicu na kojoj je sedeo njihov šef. – Onaj ko je vozio pobegao je s lica mesta – objasnio je Rebus. – To ostavlja dve mogućnosti. Prva: ona je nakratko bila u nesvesti, shvatila je da je sama i premestila se na vozačko sedište. – Zašto? – Da zaštiti tu drugu osobu. Da bismo pretpostavili da je ona bila za volanom. Pejdž je razmislio o tome. – A druga mogućnost? – upitao je. – Da se vozač nije onesvestio ili se osvestio pre nje. On ili ona se uspaničio, i to iz više razloga, i zbrisao. Ali ne pre nego što je odvezao njen pojas i premestio je na vozačko sedište. – Ne trudeći se da posle toga veže njen pojas – dodala je Klarkova. – I sve to ste zaključili na osnovu činjenice da je smeđa čizma od prevrnute kože bila na pogrešnoj strani kola? – Pejdž je prvo pogledao Klarkovu pa Rebusa, pa onda opet Klarkovu. – Da – odgovorila je ona. – Dobro, recimo da ste u pravu. Šta nam to govori? – Vozač je mogao biti pijan ili drogiran – odgovorio je Rebus. – Ili su učestvovali u ilegalnoj trci – kazala je Klarkova. – Ili su ih jurili. To nećemo znati ako ne nastavimo da istražujemo. Džesika ima stan u Ulici Grejt king. Živi s nekom Alis ili Alison. A saznali smo i da je imala dečka. Pejdž se češkao po nosu dok je razmišljao. – Ne želim da neko pomisli kako otaljavamo posao – istrajavao je Rebus. – Brza poseta njenom stanu bi trebalo da to reši. – Otišli bismo večeras – potvrdila je Klarkova. – Ta Alis ili Alison je studentkinja. Možda je preko dana na predavanjima. – Dobro onda – odlučio je Pejdž. – Ali odgovorite mi na ovo pitanje: zašto s vama dvoma nikad ništa nije jednostavno? – Ona je kriva – rekao je Rebus upirući prstom. – On je kriv – kazala je Klarkova, skoro u isto vreme. Izašavši u glavnu kancelariju, oboje su nekoliko puta duboko udahnuli. U Pejdžovom ormaru skoro da nije bilo vazduha, a on je ipak uživao unutra, kao da mu je neudobnost neophodna koliko i kiseonik. Mlađi inspektori Kristin Eson i Roni Ogilvi bavili su se papirologijom. Klarkova je proverila ima li poruka na telefonu, a Rebus je sebi skuvao kafu. – Nestalo nam je mleka – upozorila ga je Esonova. – Koliko ga pijemo, najbolje bi bilo da skupimo pare i kupimo kravu – dodao je Ogilvi. – Tako bi i trava bila podšišana – složio se Rebus, gledajući na Gejfild skver. Prozorsko staklo se zatreslo kad je kamion protutnjao krajem ulice. Ponudio je Klarkovoj da joj pristavi vodu, ali ona je odmahnula glavom.

– Neću ako nemamo mleka. – Možda imam malo mleka u prahu u nekoj fioci – ponudila je Esonova. – U prahu? – upitao je Rebus. – Zar smo u Drugom svetskom ratu? Mislio sam da smo na pragu stvaranja veličanstvene nove zemlje. – Samo kad bi se ti potrudio da glasaš za to – progunđala je Klarkova. – Reći ću ti za koga sam spreman da ubacim listić ako odemo na pivo posle Ulice Grejt king. Klarkova je odmahnula glavom. – Već sam nešto planirala za večeru – objasnila je. – Mislio sam da si završila sa… – Rebus je pokazao prema Pejdžovoj kancelariji. – I jesam. Kristin Eson je zaključila da Rebusa treba prosvetliti. – Usamljene devojke u ovom gradu ne ostaju dugo gladne. – Govoriš iz iskustva? – dobacio je Ogilvi. – Pa o kome se radi? – upitao je Rebus Klarkovu preko ivice svoje šolje. – Zar nemam pravo na lični život? – Naravno da imaš. Čim me ubediš da su mu namere časne. Klarkova je prevrnula očima i odlučila da ipak sebi skuva kafu. Rebus je i dalje čekao odgovor, napućenih usta i duboko zamišljen. Onda joj je polako prišao i šapnuo joj na uvo: – Advokat – šapnuo je. Na trenutak se ukočila pre nego što je sipala kafu u čistu šolju. – Vidi, vidi – kazao je Rebus. – Gledala ga je tražeći objašnjenje. – Kad su Makarijeva i njen tim ušli u kantinu – udovoljio joj je – malo si se uspravila i namestila šiške. Pomislio sam da si to možda uradila zbog nje. Ne sećam se da je neki od muškaraca iz njenog društva izgledao blistavo ili lepo. – Onda i nisi neki naročit detektiv. – Već su mi to rekli. Pa, vodi li te taj dasa na neko lepo mesto? – Zašto to tebe zanima? – Treba vremena da se čovek dotera. Razmišljao sam da sam odem u Ulicu Grejt king… Ali Klarkova je odmahnula glavom. – Još si na „uslovnoj”, sećaš se? Jedna greška i vratićeš se tamo odakle si počeo. – Razumem, šefe. – Zastao je. – Pa, ne vodi te na neko fensi mesto? Znači da nije na naročito visokom položaju. Nemoj mi reći da si sebi našla dečka za zabavu? Klarkova je uprla prstom u njegove grudi. – Svako pukne posle određene granice, Džone. – Ali smešila se, a smešio se i Rebus. Okrenuo se Esonovoj i Ogilviju. – Je li neko od vas dvoje za malo nadzora večeras? – Upozoravam te – rekla je Klarkova, ovog puta ga jače gurnuvši prstom. Ulica Grejt king bila je široka magistrala u Nju Taunu, koja se protezala od Ulica Hov do Dramond Plejsa. Trospratnice i četvorospratnice na tom prostoru su verovatno bile privatne kuće kad su izgrađene u devetnaestom veku, ali sada ih je većina bila izdeljena na stanove. Rebus nikad nije naročito voleo Nju Taun. Kao prvo, morali ste da se popnete veoma strmom uzbrdicom da biste se vratili u centar grada. Osim toga, nije bilo ni vrtova ispred kuća, a mesto za parkiranje se teško nalazilo. Pored vrata koja su tražili bila su četiri zvona, a pored onog na vrhu pisalo je TREJNOR/BEL. – To verovatno znači poslednji sprat – promrmljao je Rebus. – Možda niko nije kod kuće – pokušala je Klarkova da ga uteši. Međutim, kad je

pozvonila, preko interfona se začuo nečiji glas. – Gospođica Bel? – pretpostavila je Klarkova. – Da. – Mi smo iz policije. Treba da razgovaramo s vama o Džesiki. – Znala sam! – Vrata su se otključala. – Mi smo na poslednjem spratu. – Znao sam – kao odjek je ponovio Rebus, okrećući bravu. Dok su se popeli na prvi sprat, već je teško disao, a Klarkova ga je zamolila da je podseti kako je prošao test fizičkih sposobnosti. On joj odgovorio kašljanjem. U tom trenutku je iznad ograde provirila nečija glava. – Ovamo – pozvala ih je Alis ili Alison Bel. Kad je uvela dvoje inspektora u stan, Klarkova je odlučila da to razreši. – Alis – potvrdila je studentkinja. Rebus je očekivao visoke tavanice i prostrane sobe, ali izgleda da su bili pod kosim krovom. Hodnik je bio uzak i još više neprohodan zbog dva bicikla. Alis Bel se nije potrudila da zatraži da joj pokažu isprave. Provela ih je kroz malu kuhinju i uvela ih u dnevnu sobu. Sa MP3 plejera povezanog sa zvučnicima dopirala je muzika. Neko klasično delo odsvirano samo na violončelu. Pravo violončelo je stajalo na postolju u uglu. – Tvoje ili Džesikino? – upitao je Rebus, ali Belova je bila usredsređena na Šivon Klark. – Skoro da se plašim da pitam – otelo joj se. – Biće joj dobro – umirila ju je Klarkova. Kolena mlade žene kao da su klecnula od olakšanja i ona se sručila u fotelju. Klarkova i Rebus su odlučili da se smeste na sofu. Bila je bela, moderna i savršeno funkcionalna. – Šta se desilo? – upitala je Belova. – Slupala je kola. Jesi li brinula za nju? – Poslala sam joj nekoliko poruka. Jutros nije došla na predavanje, a to ne liči na nju. – Studiraš istoriju umetnosti, Alis? Mlada žena je klimnula glavom. Nosila je crne farmerke i majicu, preko koje je obukla raskopčan džemper. Koliko je Rebus mogao da vidi, nije imala ni pirsinge ni tetovaže. Imala je okruglo lice i pomalo bucmaste obraze, te mu je zaličila na heruvima sa neke slike. Kovrdžava kestenjasta kosa samo je pojačavala taj utisak. – Koliko dugo poznajete Džesiku? – upitao je Rebus. – Skoro godinu dana. Dala je oglas na fakultetu da izdaje sobu, pa sam iskoristila tu priliku. – Zastala je. – Hoće li joj stvarno biti dobro? – Povredila je vrat, i ima modrice i nagnječenja – objasnila je Klarkova. – Njen otac izgleda misli kako je ona oprezan vozač. – To je istina. – Ali sinoć nije bilo tako. – Šta se desilo? – Sudar se desio s druge strane aerodroma, na jednom seoskom putu. Imate li predstavu zašto je bila tamo? Belova je odmahnula glavom. – Je li njen otac tamo? – On je s njom u bolnici – odgovorio je Rebus. – Trebalo bi da je posetim. – Ima li još prijatelja koje bi trebalo obavestiti? – zanimalo je Klarkovu. – Njenog dečka, na primer – dodao je Rebus. – Forbsa? – glas Belove se malo podigao. – Zar niko nije…? – Stala je, ruku sklopljenih između nogu, zureći u lakirani drveni pod.

– Nemamo njegove podatke – potvrdila je Klarkova. – Mogu da mu telefoniram. – To je lepo, ali voleli bismo da i mi porazgovaramo s njim. – Rebus je pročistio grlo. – Kad ste poslednji put videli Džesiku, Alis? – Juče. Oko četiri ili pet. – Ovde u stanu? – Spremala se da izađe. – Kuda se spremala? – Nisam sigurna. – Otišla je svojim kolima? – Pretpostavljam da jeste. – I koliko vi znate, nema prijatelje u Kirklistonu ili Broksbernu? – Nisam sigurna ni gde su ta mesta. – Odakle ste? – Iz Stirlinga. Rebus je razmislio o tome, a onda je pogledao Klarkovu, nesiguran šta dalje da pita. – Forbsov broj – podsetila je Klarkova studentkinju. – I njegovo prezime. – Zove se Forbs Makaski. – Makaski – ponovila je Klarkova, upisujući njegovo ime u svoj telefon. – Kao Patrik Makaski. Klarkova je pogledala Alis Bel. – Onaj političar? – Belova je klimnula, a Klarkova je sada pogledala Rebusa, koji je napućio usta. Belova je iskopala svoj telefon iz džepa pantalona i našla broj Forbsa Makaskija. Izdiktirala ga je Klarkovoj, a onda upitala: – Da ga sad pozovem? – Ako želite. Ali Belova kao da se predomislila. Okrenula je telefon u ruci i rekla da će sačekati dok ih isprati. – I dalje želite da razgovarate s njim? – proverila je. – I ne smeta vam da ga upozorim na to? Klarkova je klimnula glavom pokazujući da se slaže s tim. – Dobro onda. – Studentkinja je ustala. Klarkova i Rebus su sledili njen primer i Belova ih je ispratila kroz hodnik. Rebus je pomislio da zatraži da vidi Džesikinu sobu, ali znao je da nema dobar razlog za to. Belova se na vratima rukovala s oboje inspektora. Spremala se da zatvori vrata kad se Klarkova setila da nije uzela broj same Belove. Studentkinja ga joj je dala, a onda se vratila u stan. – „Da ga upozorim?” – ponovio je Rebus. – Da, primetila sam. – Pa, šta ćemo? Pogledala je na sat. – Treba da se vratim kući i presvučem se za onu jeftinu večeru. – Naravno, pošto prvo mene odvezeš. – Uzbrdo do „Oksford bara”? – Još ćemo od tebe napraviti detektiva. „Bia Bistro” je bio mali restoran u francuskom stilu u Ulici Klinton. Meštani su taj kraj zvali Sveto ćoše zbog nekoliko crkava na raskrsnici. Klarkova ih je nabrojala četiri, ali nije bila sigurna koliko ih je još u upotrebi. Dejvid Galvin je već bio za stolom. Široko se nasmešio ustajući da je pozdravi. Bio je visok i vitak, u tamnom odelu s belom košuljom raskopčanoj oko

vrata. Dok se naginjala da se poljube u obraz, upitala ga je da li je to najveća ležernost u odevanju koju sebi dopušta. – Hteo sam da budem u stilu „Uličnih pasa” – objasnio je. – Kicoš, ali opasan. – Dobar pokušaj. Galvin je bio samo neku godinu mlađi od nje i radio je u javnom tužilaštvu otkako je pre pola decenije stigao u grad. Prošle jeseni su sarađivali na jednom slučaju i on ju je tad pozvao na piće pod izgovorom da želi da pregledaju neke beleške. To je sad bila njihova ugovorena šifra i on je, otprilike svake sedmice, slao SMS poruku da proveri može li ona da odvoji veče za „konsultacije”. – Nisam ranije bila ovde – rekla je Klarkova osmatrajući okruženje. – Meni se dopada. I odavde mi treba samo pet minuta do kuće. – Ali ne i meni. Njegov osmeh je nestao. – Trebalo je da razmišljam o tome. – Bez brige, Dejvide, bar je taksi lako naći. – Uzela je kartu pića i naručila džin, limetu i sodu. – Mogao bih da probam ovo – rekao je Galvin konobaru. Onda se obratio Klarkovoj: – Naporan dan? – Ne posebno. A kod tebe? Slegnuo je ramenima. – Sve po starom. – Kako ti se dopala oproštajna zabava načelnika policije? – Bilo je lepo što su me pozvali. – Je li to zasluga državne tužiteljke? – Ona voli da sa sobom povede pratnju. – Kako bi se osećala važnijom? – pretpostavila je Klarkova. Ponovo sleganje ramenima. Galvin se usredsredio na jelovnik. – Ovde je sve dobro – kazao je. – Paštetu od lososa, a onda jagnjeću plećku – odlučila je Klarkova. – Nije ti trebalo dugo. – Ne volim da se prenemažem. – Njihova pića su stigla. Kucnuli su se čašama i otpili. – Kako stoje stvari s tvojim starim sparing-partnerom? – upitao je Galvin. – Sa Džonom? Zasad se dobro snalazi. – Ne brlja? Sluša naređenja? Klarkova ga je pogledala. – Imaš nešto na umu, Dejvide? Galvin je odmahnuo glavom. Kelner je stajao pored njih pa su naručili. Na stolu je bilo hleba, pa je Klarkova otkinula parče, shvativši da je prošlo dosta vremena otkako je poslednji put jela. – Naručujemo li vino? – upitao je njen pratilac. – Meni bi odgovarala čaša belog. – Naše, domaće? – upitao je konobar. – Može – složila se Klarkova. – Malo ili veliko? – Veliko. – Meni isto – rekao mu je Galvin. Onda se zavalio u stolicu i na tren sklopio oči. – Lepo je isključiti se? – pretpostavila je Klarkova. – Nisam siguran da se ljudi kao što smo ti i ja ikad isključuju, Šivon. Motor uvek vergla. – Ne bi to rekao kad bi me video zavaljenu na kauču sa sladoledom u kornetu. A pošto izgleda da ipak razgovaramo o poslu…

– Da? – Jesi li nekad sreo Patrika Makaskija? – Ministra pravde? – Galvin je izvio obrvu. – On je daleko iznad moje klase. Mislim, slušao sam ga uživo. – Potražila sam ga na guglu. Odlučni pobornik Škotske narodne stranke, glavno lice kampanje za nezavisnost Škotske, oženjen advokaticom po imenu Betani… – Mislim da je Amerikanka. Bavi se privrednim pravom u Glazgovu. – Ali on nema pravničko obrazovanje? – Studirao je pravo, ali je završio u politici. Usudio bih se da kažem da je malo bubao pre nego što je preuzeo ministarstvo pravde. Zašto me to pitaš? – Ima sina po imenu Forbs. A on izlazi sa studentkinjom po imenu Džesika Trejnor. – Da nije neki rod Ovenu Trejnoru? – prekinuo ju je Galvin. Klarkova je shvatila da ne zna Trejnorovo ime. – Ko je Oven Trejnor? – Biznismen s juga. Protiv njega je jednom davno vođen sudski postupak. Bilo je u novinama. – Šta se desilo? – Jedna od njegovih kompanija je potpuno propala. Bilo je mnogo ljutitih investitora. – I? – Najglasniji i najgnevniji među njima pokucao mu je na vrata. – Gde je to bilo? U Londonu? – Galvin je klimnuo. – Šta ti je privuklo pažnju? – Podsetilo me je na jedan slučaj koji smo izučavali na fakultetu, to je sve. Klarkova se setila Džesikinog oca. – Ovaj Trejnor ima prijatelje na visokom položaju u policiji. – Onda to možda nije on. U svakom slučaju, pričala si mi o Forbsu Makaskiju. – Džesika Trejnor je imala saobraćajnu nesreću. Nađena je na vozačkom sedištu, ali nismo sigurni da je ona bila za volanom u vreme nesreće. – Je li ona dobro? – Biće. Galvin se zamislio. – Forbs je šmugnuo? – To ne znamo. Još nismo razgovarali s njim. – To nije dobro za njegovog oca Pata. – Sigurno bi ga osramotilo. – Da ne pominjem mogućnost krivičnog gonjenja. – Galvin je zvučao zainteresovano. – Taj slučaj još ne nameravamo da predamo tvojima – upozorila je Klarkova. – Kao što sam rekla, nemamo čvrstih dokaza. Osim toga, naš šef ne voli kad se slučaj zakomplikuje. – Znam, upoznao sam ga. Brine li i dalje za budućnost Gejfild skvera? – Svi brinemo zbog toga. – Vas neće dirati, Šivon. Uglavnom će ukidati administrativna radna mesta. – Sama ću morati da kucam? I da uzimam otiske? Možda i da se obučim za vršenje autopsija? Prekinuli su razgovor jer je stiglo predjelo. Pojeli su ga bez mnogo razgovora. Dok su čekali glavna jela, Klarkova je izvadila telefon s namerom da na guglu potraži Ovena Trejnora, ali nije imala signala. – Ovde se signal gubi – objasnio je Galvin. – Ponekad je teško poverovati da smo usred grada. – I to glavnog grada. – Ponovo je sklopila telefon. Njihov konobar se vratio da pita kako im se dopalo vino. – Dobro je – rekla mu je Klarkova, iako je primetila da Galvin svoje nije ni

probao. Niti je naročito odmakao s aperitivom. – Hoćeš da sačuvaš bistru glavu za sutra ujutro? – zadirkivala ga je. – Tako nekako – odgovorio je. Pola sata kasnije, sklanjajući tanjire od glavnog jela, konobar ih je upitao žele li da vide ponudu deserta. Klarkova je pogledala pratioca i odmahnula glavom. – Jeste li za čaj ili kafu? Klarkova i Galvin su se ponovo zgledali. – Ima kafe kod mene – ponudio je. – A brzog interneta? – zanimalo ju je. – Ima i toga – potvrdio je. Posle pauze je dodao: – Da li mi to nastavljamo konsultacije? – Da – rekla je Klarkova i široko se nasmešila. Rebus je popio samo jedno piće u „Oksford baru”, a onda se taksijem odvezao do parkinga stanice na Gejfild skveru da pokupi svoj saab. Znao je da se uvek može predomisliti, ali i da se to verovatno neće desiti. U Ulici Saut Klark se zaustavio na crvenom svetlu. Ako skrene na pravu stranu, stići će kući. Međutim, kad se upalilo zeleno svetlo, nastavio je prema Kameron Tolu i Old Dalkit roudu. U ovo doba noći parkinzi Kraljevske bolnice bili su poluprazni, ali Rebus je stao kod dvostruke žute linije, izvadio znak ZVANIČNA POLICIJSKA POSLA ispod suvozačkog sedišta i zaglavio ga između kontrolne table i vetrobrana. Ubacio je žvaku s pepermintom u usta, zaključao kola i ušao u bolnicu. Prilazio je Džesikinoj sobi kad su se vrata otvorila. Prepoznao je Alis Bel. Bila je s jednim mladićem. On je imao razbarušenu kosu i svetlozelene oči. Bio je glatko obrijan i odeven u blede, vrećaste farmerke i majicu s v-izrezom. – Pomalo ćopaš – rekao je Rebus pokazujući levu nogu Forbsa Makaskija. – Uganuo sam članak. – Da nisi možda povredio i vrat? Belova je stegnula Makaskijevu podlakticu. – On je policajac – kazala mu je. – To sam nekako i shvatio. Rebus je zavukao ruke u džepove. – Da li bismo mogli da porazgovaramo, Forbse? – O čemu? – O Džesikinoj nesreći. – Zašto želite da razgovarate sa mnom? – Obično volimo da razgovaramo sa svedocima. To nam pomaže da sastavimo tačnu sliku. – Ali ja nisam bio tamo. – A tvoja povreda zgloba je puka slučajnost? – Zaradio sam je pre nekoliko dana na stepeništu u Ulici Grejt king. – To je tačno – žurno je potvrdila Alis Bel. Rebus je polako klimnuo, prelećući pogledom s jednog na drugo. – Onda je slučajnost. Ali ipak bih voleo da čujem ponešto od tebe. – Večeras? – Može i sutra. Mogao bi da svratiš do Gejfild skvera u deset. Makaski je kratko razmislio. – Deset mi odgovara – zaključio je. Rebus mu je dao posetnicu sa svojim brojem telefona. – U slučaju da zatreba. A ako vam treba prevoz do grada, krećem tamo za pet minuta. – Pozvali smo taksi – rekla je Belova. – Onda se vidimo sutra.

– Vidimo se – složio se Forbs Makaski. Na vratima se pojavio Džesikin otac. – Je li sve u redu? – upitao je. – Da, gospodine – uverio ga je Rebus, gledajući Belovu i Makaskija kako odlaze prema izlazu. Rebus se obratio Trejnoru. – Znači, i dalje uspevate da ostanete budni? – Našao sam sobu u jednom hotelu u gradu. Za nekih pola sata će poslati kola po mene. Ušli su u sobu. – Zdravo još jednom – pozdravio je Rebus Džesiku Trejnor. – Zdravo – odgovorila je ona. – Lepo od tvojih prijatelja što su svratili. – Jeste. – Posebno od Forbsa, koji se potrudio da dođe uprkos tome što je povredio nogu. Nije mu odgovorila. – Postoji li nešto što treba da znam? – upitao je Trejnor. Rebus je slegnuo ramenima. – Ne baš, gospodine. Ali nešto me navodi na pomisao da za volanom nije bio oprezan vozač. – Okrenuo se prema pacijentkinji. I dalje je ležala na leđima, a kosa joj je bila prljava. – Pada mi na um da on možda nije bio osiguran, ili da je imao nešto u krvotoku. Nije to ništa strašno, ali bekstvo s mesta nesreće… i petljanje s dokazima… – Mislite, premeštanje Džesike na vozačko mesto? – Mišići na Trejnorovom licu su se zategli. Prišao je krevetu i nadneo se nad svoju ćerku. – Je li se to dogodilo? Je li te ono malo govno ostavilo tamo, a da nije pozvalo ni hitnu pomoć? Džesika je sklopila oči. – On nije bio tamo – kazala je jedva čujnim glasom. – On nije bio tamo, on nije bio tamo. Trejnor je ispratio Rebusa. Otišao je s njim čak do glavnog hola. – Ispitaćemo ga ujutru – objasnio je Rebus. – Videćemo šta možemo da uradimo. – A ako vam ne pođe za rukom? – Mislim da to neće biti strašno. Znate, možda bismo mogli da ga okrivimo za prebrzu vožnju, ali ako nam jedno od njih ne kaže istinu… – Rebus je zastao. – Poznato vam je da je on sin istaknutog političara? – Stvarno? Rebus se nasmešio. – Ranije ste se pravili da jedva znate kako se zove, ali meni deluje da ste temeljni. I očigledno je da budno pazite na ćerku. Rekao bih da ste proverili svakog momka kojeg je ona ikad pomenula. – Dobro – popustio je Trejnor – možda i znam ko je on. Da li mi vi to govorite da se okanim svega? – Naravno da ne. – Jer znam kako to može da bude s policijom i političarima. – Ne ovde, gospodine. – Sigurni ste u to? Rebus je klimnuo, a Trejnor kao da se malo opustio. Odsutno je zurio nekud pored Rebusa. Onda je trepnuo i trgnuo se, pa uhvatio Rebusa za ruku i stisnuo je. – Pokušajte da odspavate, gospodine – posavetovao ga je Rebus. – A Džesiki biste sledećeg puta možda mogli da kupite skuter. To je izmamilo jedva primetan osmeh pre nego što se Trejnor okrenuo i vratio u bolnicu. Rebusov telefon je zavibrirao. Poruka od Šivon. Otvorio je poruku. PROVERI BIOGRAFIJU OVENA TREJNORA! Biografiju Ovena Trejnora? Rebus je pogledao kako visoka, dobro građena prilika zalazi

za ugao i nestaje s vidika. Telefonirao je Klarkovoj, ali ona se nije javila, pa je izašao napolje, ispljunuo žvakaću gumu na prilaz bolnici i izvadio cigaretu iz džepa.

DRUGI DAN

3

Forbs Makaski je stigao nekoliko minuta ranije. Preko jednog ramena je imao torbu haris tvid. Nosio je sivoplavi kaput vojničkog kroja do ispod kolena, s mesinganim dugmetima. Rebus ga je uveo u sobu za saslušanja gde ih je čekala Šivon Klark. Fasciklu koju je nosila na mesto nesreće sada je stavila na sto ispred sebe. Pokazala je Makaskiju da sedne naspram nje. Nije bilo stolice za Rebusa, ali to je bilo namerno. On je više voleo da stoji oslonjen na zid, sve vreme na oku onom koga ispituju. – Ja sam inspektorka Klark. Mlađeg inspektora Rebusa ste već upoznali. – Znači, vi ste mu nadređeni? – prekinuo ju je Makaski. – Jeste, ja sam ovde viši oficir. Makaski je klimnuo glavom. Zavalio se u metalnu stolicu i raširio noge kao da mu nije ni najmanje neudobna. Klarkova je otvorila fasciklu. Stavila je fotografiju golfa pred mladića. – Džesika je imala neverovatnu sreću. – To vidim – rekao je ponovo klimnuvši. – Sreća da je neko tuda naišao kolima i pozvao hitnu pomoć. – Da. – Da je neko bio u kolima s njom, mogao je ranije da pozove hitnu pomoć. A to je moglo mnogo da znači. – Ali ona će se oporaviti, sama mi je to rekla. – Međutim, taj oporavak će dugo trajati – blefirala je Klarkova. Ostavila mu je vremena da razmisli. – Čudno da se ona našla tamo. Je li vam rekla šta je radila tamo? – Kazala je samo da je želela da se provoza. – Njen otac tvrdi da ona nije od vozača koji vole da nagaze gas. – Možda je naletela na mrlju od ulja. – Proverili smo, put je delovao čisto – Klarkova je namerno odužila pretraživanje fascikle, a onda je izvadila još jednu fotografiju. – A imamo i ovo. – Da? – Makaski je zaškiljio u pokušaju da se usredsredi. – To je njena čizma. Nađena je ispred suvozačkog sedišta. Imate li predstavu otkud tamo? Makaski se malo napućio i odmahnuo glavom. – Vidite, nameće se zaključak, bar se nama nameće, da Džesika nije bila sama u vozilu. Ona je bila suvozač. A posle udesa vozač ju je prebacio na svoje sedište da bi izgledalo kao da je ona kriva za nesreću. I onda je odmaglio. Makaski je pogledao Klarkovu u oči. – A vi mislite da sam to bio ja? – Pa, jel’ niste? – Šta Džesika kaže? – Pošto nije dobio odgovor na to, Makaski se kiselo i kratko zasmejao. – Posetio sam je sinoć. Da sam pobegao i ostavio je, da li bi joj bilo drago što me vidi? Da li bi joj se u očima pojavile suze kad smo se poljubili? – Kako ste uganuli zglob, Forbse? – to pitanje je postavio Rebus. Makaski je sada pažnju usmerio na njega. – Rekao sam vam. Promašio sam jedan stepenik na Džesikinom stepeništu. – Jeste li posetili lekara? – Biće mi dobro. – Imate li još nekih modrica, ili povreda? – Nisam bio u kolima s njom. Čak i ne umem da vozim. – Ne vozite? – Klarkova nije mogla a da ne pogleda prema Rebusu dok je Makaski vrteo

glavom. – Znaju li vaši roditelji da ste ovde? – Rebus je prekinuo tišinu. – Ne. – Zar im niste rekli za Džesiku? – Još nisam. – A šta je s njenim ocem, kako se slažete s njim? – Tek sam ga sinoć upoznao. – Svašta se priča o njemu. Trebalo bi da proverite na guglu. Ja sam proverio. – Rebus je napravio nekoliko koraka prema stolu. – Nije baš od onih kojima želite da se zamerite. – Stvarno? – Neki investitor koji je ulagao u jednu od njegovih kompanija počeo je da ga ogovara. Završio je na intenzivnoj nezi. Posle toga nije kazao ni reči o tome ko ga je prebio. A to je samo jedna glasina. – Rebus je zastao. – Zato je prava šteta što sam mu izbrbljao jednu svoju pretpostavku… onu da ste vi odgovorni. – Šta?! – Prvi put otkako je ušao u prostoriju Makaski je izgledao nervozno. Klarkova je posmatrala Rebusa, pokušavajući da utvrdi govori li istinu ili se pretvara. Kad ju je pogledao, nije ni trepnuo. Znači, istina je. – Morate mu reći da grešite – kazao je Makaski. – Razgovarali ste i sa Džesikom i sa mnom. Zašto bismo lagali? – Ne znam – kazao je Rebus. – Ali tako obično biva, isprva deluje kao sitnica, pa se pretvori u lavinu i usput pokupi šta stigne. – Ne mogu da priznam nešto što nisam učinio. – Baš tako – kazala je Klarkova sklanjajući svoje fotografije. – Pa, rekla bih da je to sve. Treba nam samo vaša adresa i slobodni ste. Makaski ju je pogledao. – I šta onda? Klarkova je slegnula ramenima i zatvorila fasciklu. – Ako budemo hteli da ponovo razgovaramo, obavestićemo vas. – Dala mu je list papira i hemijsku olovku. – Adresu molim. – Dok je pisao, upitala ga je da li studira. Klimnuo je glavom. – Šta studirate? – Istoriju umetnosti. – Isto kao Džesika i njena cimerka. – Svi smo na drugoj godini. – Jeste li se tako upoznali? – Na jednoj zabavi. – Završio je s pisanjem. Podaci su bili jedva čitljivi. – U Ulici Arden? – proverila je. – Da. – To je u Marčmontu, je li tako? Makaski je klimnuo. Klarkova i Rebus su se zgledali. U toj ulici živi Rebus. Pogledao je broj stana. Ispostavilo se da je nekih šest zgrada od njega, na drugoj strani ulice. – Hvala vam još jednom što ste se odazvali – rekla je Klarkova ustajući. Makaski se rukovao s oboje inspektora, a oni su pozvali uniformisanog policajca da ga isprati. – Pa? – upitala je Klarkova kad je Makaski otišao. – Devojka ga prikriva. – Ali on ipak ima pravo. Zašto bi to činila? – Možda je od onih sklonih opraštanju. Otišao je do njene postelje, šapnuo joj nekoliko slatkih besmislica i zaigrao onim svojim obrvama, i tako su pripremili ovu priču. Klarkova je razmislila o tome stojeći prekrštenih ruku i odlučno stisnutih usana. – Jesi li stvarno Ovenu Trejnoru natuknuo onu pretpostavku? Nakon što si svratio u bar i strusio dva-tri

piva?

– Samo sam svratio da vidim kako je pacijentkinja. Slučajno su Makaski i Alis Bel upravo tada izlazili iz njene sobe. Klarkova je polako odmahnula glavom. – Upravo to ne bi trebalo da radiš… – prekinula je pošto se na vratima pojavio Džejms Pejdž. – Šta to Džon ne bi trebalo da radi? – zanimalo ga je. – Da se kladim da će Rejt rovers preći u viši rang takmičenja – odgovorio je Rebus. – Složio bih se s tim. – Pejdž je zastao. – Pa, dokle smo stigli s onom nesrećom? – Nismo daleko odmakli – priznala je Klarkova. – U tom slučaju, verovatno je vreme da se okanimo toga, zar ne? Tu nema posla za nas i nema razloga da traćimo vreme. – Njen momak – kazao je Rebus – za kog mislimo da je bio u kolima… – Šta je s njim? – On je sin Pata Makaskija. – Ministra pravde? – I glavnog zagovornika nezavisnosti Škotske. – Rebus je znao šta njegov šef misli o tome. I njemu je, kao i svima ostalima u kancelariji, probio uši pričom o tome kako Škotska treba da ostane deo Ujedinjenog Kraljevstva. – Makaski vodi kampanju za nezavisnost. Pejdž je razmislio o tome. – Šta ti misliš, Džone? Da pozovemo nekog prijateljski raspoloženog novinara? – Samo ako nađemo nešto verodostojno. U suprotnom, stvar bi izgledala previše ispolitizovano. – Slažem se. – Stanite – kazala je Klarkova. – Hoćete da iskoristite sina da biste doakali ocu? Ne bih rekla da je to pošteno. – Svi znamo kako ćeš ti glasati, Šivon. Klarkovoj je krv jurnula u glavu. – Samo mislim da nije… Pejdž je okrenuo leđa i izašao. – Još dan-dva – doviknuo im je. – Vidite šta možete da nađete. Klarkova je ošinula pogledom Rebusa. On je pomirljivo raširio ruke. – Ne može se reći da imamo nekog drugog posla – branio se. – A ta igrica koju si upravo odigrao… – uprla je prstom prema Pejdžu. – Odlično sam znao da će zagristi. – On je možda zagrizao, ali ja neću. – Razočarao sam te. – Rebus je pokušao da pokaže kako mu je žao. – Ali moraš priznati da ovo nisu uobičajene okolnosti – Pat Makaski i Oven Trejnor… – Stvarno se pitam čime je sumnjivi biznismen poput Trejnora zadužio londonsku policiju pa mu ova čini usluge. – Oni su i dalje zakon za sebe, Šivon, kao što smo i mi nekad bili. – Očigledno čezneš za tim vremenom. Ali zato si sad dobio priliku da dobro zamutiš vodu. – Pa, tako se ponekad pronađe i zlato. – A kakvo to zlato očekuješ da nađeš ovog puta? – Napadno je prkosno prekrstila ruke. – Zamućivanje vode je zabavno – rekao je Rebus. – Trebalo je da to dosad shvatiš. – Tvoj tata nije ovde? – upitao je Rebus.

Džesika Trejnor je izgledala bolje no prošli put. Uređaj oko njene glave je zamenjen jednostavnom kragnom za vrat, a gornji deo kreveta je bio malo podignut, pa više nije morala da zuri u tavanicu. – Šta hoćete? – upitala je. – Samo sam svratio da vidim kako si. – Dobro sam. – Drago mi je. – Moj otac je u hotelu. Rebus je opazio mobilni telefon u njenoj desnoj ruci. – Jesi li se danas čula s Forbsom? – Razmenili smo nekoliko poruka. – Rekao mi je da ste se upoznali na nekoj zabavi. – Tako je. Otišla sam tamo s Alis. Forbsa sam srela u kuhinji i počela da razgovaram s njim. – Baš kao u pesmi, a? – U kojoj pesmi? – Ti se ne sećaš tog vremena – priznao je Rebus pokazujući prema telefonu. – Nekoliko poruka, kažeš. Pretpostavljam da je prva bila pre njegovog razgovora s nama, a druga posle? Ignorisala ga je. – I dalje mi nije jasno zašto ste ovde… Rebus je slegnuo ramenima. – Naprosto mi smeta kad me ljudi lažu u oči. Onda se zapitam čega se plaše. U tvom slučaju, možda ima nečeg, a možda i nema, ali dok ne utvrdim… – Da li bi zaista bilo bitno da je Forbs bio u kolima? – Pogledala ga je. – Da je on bio u kolima, značilo bi da te je ostavio tamo. Nije pozvao pomoć niti je zaustavio kola u prolazu… – Ne vidim zašto bi policiju zanimalo išta od toga. Rebus je ponovo slegnuo ramenima. – A tvog oca? Zar njega ne bi zanimalo? – To se stvarno njega ne tiče, je li tako? – Tačno. – Rebus ju je gledao kako proverava ekran svog telefona. Možda je primila poruke. – Koliko ćeš još ostati ovde? – Prvo moram da razgovaram s fizioterapeutom. – Verovatno će ti reći da se neko vreme kloniš brzih kola. Jedva se osmehnula. – I seoskih puteva noću – dodao je Rebus. – Zapadni Lodijan nije uzalud poznat kao Nedođija. Pogledala ga je. – Nedođija? – Jer zakon tamo slabo zalazi. – Sad mi je jasnije. – Rebus je čekao da čuje još, ali ona je stisnula usne. To je bio uobičajen znak da je svesna kako će joj nešto izleteti. – Džesika, ako ima nešto što bi želela da… – Napolje! – viknula je upravo dok je bolničarka ulazila u sobu. – Hoću da izađe! Molim vas! Rebus je već bio podigao ruke pokazujući da se predaje. Prošao je pored bolničarke i izašao u hodnik. Nedođija. Sad je jasnije. Ali šta je jasnije? Nešto se desilo te večeri. Rebus je opomenuo sebe da ode u Bliston Glen i proveri njihove kompjutere. Tamo je sigurno zabeleženo sve što je prijavljeno. Ilegalne trke? Meštani koji pokušavaju da uplaše turiste?

– Možda ima nečeg – promrmljao je za sebe, izlazeći iz bolnice i spremajući se da pripali cigaretu. U blizini se zaustavio crni taksi. Putnik je izašao sa zadnjeg sedišta i pripremio se da vozaču doturi novac kroz prozor. Tipična greška ljudi naviknutih na drugačije okruženje. U Edinburgu se plaća pre izlaska. Rebus je prišao i sačekao iza Ovena Trejnora. Delovalo je da nosi isto odelo, ali je promenio košulju. Vozač je pružio kusur i račun. Trejnor se okrenuo i uplašeno se trgnuo ugledavši Rebusa pred sobom. – Pobogu! – rekao je. – Izvinite, gospodine. Upravo sam odlazio. – Posetili ste Džesiku? – Rebus je klimnuo glavom. – I? – I šta, gospodine Trejnore? – Da li i dalje mislite da je njen dečko bio za volanoim? – To je jedan od mogućih scenarija. – Pa, možda će reći meni. Rebus je sumnjao u to, ali ništa nije rekao. – Biće da bi za sve bilo lakše da se naprosto okanimo toga – predložio je. – Kakva god da je istina, Džesika štiti gospodina Makaskija. – Da, ali ako joj je on to uradio… – Kao što rekoh, bolje da se okanimo toga. Ne želimo da bilo ko uradi nešto nepromišljeno. Zar ne? Trejnor ga je pogledao. – Razumete li šta govorim? – nastavio je Rebus. – Nisam baš dobro shvatio – otegao je Trejnor. – Prati vas određena reputacija, gospodine Trejnore. A mene zanima kako ste stekli prijatelje u londonskoj policiji. – Možda sam samo član pravih klubova. – Trejnor je prošao pored Rebusa i krenuo prema ulazu u bolnicu. – Moj grad, moja pravila – doviknuo je Rebus. Oven Trejnor ničim nije pokazao da ga je čuo. – Hvala što ste pristali da se sastanemo – rekao je Malkolm Foks ustajući od stola i pružajući ruku Šivon Klark. – Šta biste da popijete? – Brajan već radi na tome – klimnula je prema šanku. Vlasnik kafea bio je zauzet pripremom kapučina. Lokal je od Gejfild skvera bio na samo stotinak metara šetnje Lejt Vokom, ali ona nije znala nijednog drugog policajca koji ga posećuje. Zato je to, manje-više, bilo bezbedno mesto za sastanak. Klarkova je sela na klupu naspram Foksa. Poznavali su se odranije, ali slabo. – Čula sam da napuštate Žalbeno odeljenje – kazala je. – To ne može biti prijatno. – I nije – saglasio se Foks prevlačeći prstima preko površine stola. Opet zbog reorganizacije. Nisu izuzeli ni policajce zadužene za unutrašnju kontrolu. Njihova edinburška kancelarija će biti srezana. Osim toga, Foks je tu odradio koliko treba. Vratiće ga u Kriminalističko, gde će raditi zajedno s ljudima koje je istraživao, u stanicama čiji je rad ispitivao, stanicama gde će prema njemu gajiti nepoverenje, a možda ga dočekati i pogrdama. Vlasnik kafea je Klarkovoj doneo kapučino i pitao Foksa želi li da mu dopuni šolju. Ovaj je klimnuo glavom. – Crna kafa bez šećera – podsetio je kafedžiju.

– Pošto ste već dovoljno slatki? – tobože je nagađala Klarkova, nateravši ga da se naceri. Malo se zavalila i okrenula se da pogleda pešake koji su prolazili pored kafea. – Pa, zašto se zbližavam s neprijateljem? – upitala je. – Možda zato što znate da nisam neprijatelj. Žalbeno odeljenje postoji da bi policajci poput vas, dobri policajci, napredovali. – Kladim se da ste to već nekom rekli. – Mnogo puta. Okrenula se prema njemu. I dalje se cerio kao maločas. – Treba vam usluga? – pretpostavila je a on je sporo klimnuo glavom. Stigla mu je kafa i on je jagodicama dodirnuo rub tacne. – Radi se o Džonu Rebusu – izjavio je. – Nisam ni sumnjala. – Moram da razgovaram s njim. – Ja vas ne sprečavam. – Radi se o tome, Šivon, što želim da čujem njega. A ako mu ja uputim takav zahtev, on će mi sigurno izvrdati. – „Zahtev”? – Onda naređenje. A ja nisam taj koji ga izdaje. Došlo je odozgo… – Od državne tužiteljke? – pretpostavila je Klarkova. Foks je pokušao da ne izgleda previše iznenađeno što ona zna za to. – Videla sam je kako vam prilazi na šefovoj oproštajnoj zabavi. – Poverila mi je taj posao. – Posao za Žalbeno? – Moj poslednji posao – tiho je rekao zureći u svoju tacnu. – A kako će vas nagraditi ako se potrudite? Velikim unapređenjem? Nečim što će vam pomoći da se sa tribina premestite u počasnu ložu? – Dobro vam ide – divljenje u Foksovom glasu je zvučalo prilično iskreno. Klarkova je sad shvatila na šta je Dejvid Galvin aludirao na njihovoj večeri u „Bia Bistrou”. Kako stoje stvari s tvojim starim sparing-partnerom? Ne brlja? Sluša naređenja? – Stvarno mislite da ću vam predati Džona na tacni? – Ne želim Rebusa. Hoću ljude koje poznaje ili koje je nekad poznavao. Vraćam se trideset godina u prošlost. – Samerhol? Foks je zastao i odmerio je. – Govorio je o tome? – Odmahnula je glavom. – Kako ste onda znali? – Ali i sam je shvatio za nekoliko sekundi. – S oproštajne zabave – rekao je skoro za sebe. – Ejmon Paterson je bio tamo. Video sam ga s Rebusom. – Onda o Samerholu znate otprilike koliko i ja. A ja i dalje ne znam zašto bi trebalo da vam pomognem. – Šta god se desi, ja ću na kraju postaviti neka pitanja Rebusu. Samo mislim da bi sve išlo malo lakše ako bismo imali sudiju. – Sudiju? – Da bismo osigurali korektne odnose. S obe strane. Otpila je gutljaj kafe, pa još jedan. Foks je učinio isto, skoro potpuno je oponašajući. – Je li to trebalo da bude znak empatije? – zanimalo ju je. – Šta to? – To imitiranje zbog kog je trebalo da pomislim kako ja držim kontrolu? Kao da se premišljao. – Kad sam vas video kako uzimate kafu, setio sam se svoje, to je

sve. Ali hvala na savetu. Imaću to na umu. Gledala ga je pokušavajući da odredi kakvu igru igra. – Inače, kafa je dobra – dodao je, ovog puta otpivši iz svoje šolje. Klarkova nije mogla da suzdrži osmeh. Opet se okrenula da posmatra pešake dok je u glavi prebirala šta joj je činiti. – Trideset godina je dug period – na kraju je kazala. – Jeste. – Nešto se navodno desilo u Samerholu? – Izgleda. – A Džon je bio umešan u to? – Posredno. Mislim da nije bio tamo toliko dugo. Bio je veoma mlad. – Znate da neće odati nikog od ljudi s kojima je radio? – Osim ako ga ne ubedim da bi trebalo. – Nek vam je sa srećom – rekla je Klarkova. – To je moj problem, a ne vaš. Ja bih samo voleo da ga ubedite da sedne sa mnom. – O čemu to onda razgovaramo? O nekoliko izmenjenih izjava? Lažima pred sudom? O zatvorenicima koji su se sapleli i pali na putu u ćelije? – Sačekala je da odgovori. – Malo je ozbiljnije od toga – odgovorio joj je s najvećom pažnjom spuštajući šolju na tacnu. – Znači, Rebus vam nikad nije pričao o tome? – Mislite o Samerholu? – Gledala je kako klima glavom. – Ni jedne jedine reči. – U tom slučaju – kazao je Foks stišavajući glas iako su oni bili jedine mušterije kafea – možda niste čuli za svece? – Samo za grupu. – I ovo je, valjda, bila neka vrsta grupe. Sveci Mračne Biblije. Tako su se nazivali. – Šta to znači? – Nisam sasvim siguran. Izgleda da dosijei kancelarije javnog tužioca nisu potpuni. – Zvuči pomalo masonski. – Možda i niste tako daleko od istine. – A policajci iz Samerhola su bili članovi? – Jedino oni su i bili članovi, Šivon. Ko je u to vreme bio inspektor u Samerholu, bio je svetac Mračne Biblije…

4 Rebus je sedeo u svojim kolima i posmatrao bungalov. Dolazak saabom značio je da ne može da pije, ali biće od pomoći ako bude morao hitno da ode. Na vedrom nebu video se mesec. Bilo je samo stepen-dva iznad nule i ledena pokorica je svetlucala na površini puta. Rebus je stezao volan. Još nije video nikog da ulazi. Kroz oba prozora u prizemlju se videlo svetlo. Okna u krovu od škriljaca bila su mračna i na njih su bile navučene zavese. Rebus je spustio prozor na kolima i zapalio cigaretu. Možda niko neće ni doći. Rečeno mu je u sedam, a već je bilo sedam i deset. Šta ako se pojavi na vratima i ustanovi da će biti sam sa Dodom Blantajerom i Megi? Zar to ne bi bilo divno? Isisavao je cigaretu škiljeći od dima koji mu je pekao oči. Da li je Dod vezan za postelju? Možda leži u dnevnoj sobi s komodom gurnutom uza zid? A Megi je iscrpljena od brige o njemu, i polako gubi snagu? Da li će pitati Rebusa zašto nikad ne svraća i zašto im nikad nije poslao čestitku za Božić kao odgovor na one koje oni njemu redovno šalju? „Nadamo se da ćemo se uskoro videti. Vole te Dod i Megi.” Ime njenog muža je napisano prvo, ali rukopis je bio njen. Da li zaista želi da provede veče zatvoren s njima? Imaju li uopšte o čemu da razgovaraju, osim o starim danima? Da li je napravila sendviče ili neku večeru, pa će morati da se muči s tanjirom i viljuškom dok bude sedeo ili stajao? – Prokletstvo – promrmljao je otresajući pepeo kroz prozor. – Ne prljaj okolinu – zagrmeo je nečiji glas, a pesnica je tresnula u krov saaba. Rebus zamalo da ispusti cigaretu. Psujući je odmerio povijenog i iscerenog Ejmona Patersona. – Hoćeš da me strefi srčka? – tobože se požalio Rebus. – Stari pandurski trik – prikradanje osumnjičenom. Rebus je podigao prozorsko staklo, izvukao ključ iz brave i otvorio vrata. – Nemoj mi reći da si došao peške? – upitao je izlazeći iz kola. – Uhvatio sam autobus – Paterson je glavom pokazao prema saabu. – Da li se to nudiš da nas razvezeš kućama? – Baš kao u doba Samerhola. – Samo si jednom ili dvaput morao da nas sve razvezeš kućama. – I da očistim povraćku sa zadnjeg sedišta. – Ali ne ovih kola? – Ne baš. – Čini mi se da pamtim kako se tvoja žena žalila da ne može da istera smrad. – Na kraju su otišla ispod cene – potvrdio je Rebus klimnuvši glavom. – Kola ili žena? – Paterson je namignuo i potapšao Rebusa po ramenu. – Pa, jesi li za posetu bolesniku? Mada mi je izgledalo da si počeo da se predomišljaš. – Samo sam brinuo da bih mogao ostati sam. – Kao da bi sveci dozvolili da se to desi. – Paterson ga je još jednom ohrabrujuće potapšao po ramenu i krenuo prema vratima bungalova. Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što im je Megi Blantajer otvorila vrata. Okupana toplom, prijatnom svetlošću, izgledala je kao da nije nimalo ostarila. Pepeljasta kosa joj je padala do otkrivenog vrata. Imala je široka ramena i uzak struk. Nosila je mnogo naizgled skupocenog nakita i bila je besprekorno našminkana. – Momci – rekla je šireći ruke u očekivanju da je bilo koji od njih dvojice zagrli. – Uđite, nemojte stajati na hladnoći. Patersona je poljubila u oba obraza pre nego što je ušao, a onda je došao red na Rebusa. Pogledala ga je u oči koji trenutak duže, pa je prstima prešla preko njegovog obraza i otrla malo

šminke koja se tu zadržala. – Džone – kazala je – nadala sam se da ćeš doći. – Onda ga je za ruku uvela unutra i zatvorila vrata spoljnom svetu. – Raskomotite se. – Klimnula je prema ogradi na stepeništu, na kojoj je već visio vuneni kaput boje kamilje dlake, iz čijeg je džepa virio crven šal. – Stefan je stigao? – pretpostavio je Paterson. – Ti si detektiv – odvratila je Megi Blantajer – reci ti meni. – Uvek sam govorio da u toj boji izgleda kao prodavac polovnih kola. – Okačio je svoju postavljenu jaknu. Rebus se mučio sa svojim kaputom dok mu Megi nije pomogla. Primetio je lift uza zid u dnu stepenica. – Nisam bio siguran da li se očekuje da donesemo piće – izvinio se. – Dovoljno je što ste došli – umirila ga je ponovo mu dodirnuvši ruku. – Sad kreni za mnom. Prošli su kroz malu trpezariju i ušli u salon. Dod Blantajer je sedeo u običnoj naslonjači, obučen i sa čašom neke narandžaste tečnosti, koja je stajala na rasklopivom stočiću pored njega. Stefan Gilmor je ustao sa sofe i prebacio svoj viski iz desne u levu ruku. – Zdravo, Trbušino – rekao je. Njih dvojica su se rukovali, a onda je došao red na Rebusa. – Džone, odavno se nismo videli. – Stefane – Rebus je odmerio svog bivšeg šefa. Bio je u ranim sedamdesetim, ali je izgledao bar desetak godina mlađe. Ispod sakoa skrojenog po meri nosio je crnu košulju, uz somotske pantalone boje rđe i smeđe mokasine. Ono malo kose što mu je ostalo češljao je tako da pokrije što je moguće veću površinu ćele. Imao je prodorne plave oči, a obraze mu je krasilo zdravo rumenilo. – Prenoćićeš u gradu? – upitao ga je Paterson. Gilmor je odmahnuo glavom. – Vozač će me odvesti kući. – Vozač, a? – Paterson je pokazao prema Rebusu. – Večeras i ja imam vozača. – Onda je otišao u deo sobe gde je bio Dod Blantajer i stegao mu rame u znak pozdrava. – Oprostićeš mi što ne ustajem. – Cela jedna strana Blantajerovog lica malo je visila u odnosu na drugu, pa su njegove reči zbog toga zvučale nerazgovetno. – U redu je, Dode – rekao mu je Paterson. Blantajer je klimnuo i usmerio pažnju na Rebusa. – A tu je i bludni sin – kazao je. – Mislio sam da ti je piće došlo glave ili da si se odselio u Španiju. – Samo vredno radim – odgovorio je Rebus i slegnuo ramenima u znak izvinjenja. – Pa, sad si ovde. Megi, nećemo ih valjda pustiti da umru od žeđi? Otvoren je kredenac s pićem. Megi je izgleda već znala da će se Paterson odlučiti za hajlend park. – Džone, može isto za tebe? – upitala je. – Ja bih radije malo onoga – Rebus je klimnuo prema čaši narandžaste tečnosti pored Blantajera. – S tri merice votke ili čist? – Čist. – Dod zna da ne bi trebalo da pije. – Počela je da mu sipa sok iz litarskog kartonskog pakovanja. – Doktori pokušavaju da unište svu zabavu u životu – požalio se Blantajer. Rebus je ponovo morao da se pomuči kako bi razumeo bivšeg kolegu. – Sedite – zahtevala je Megi dodajući im čaše. Na sofi je bilo mesta taman za tri gosta, a

ona je sela u drugu naslonjaču. – Za nas – rekla je nazdravljajući svima u sobi. Onda je, shvativši svoju grešku, ponovo ustala i otišla do muža. Podigla je njegovu čašu i pomogla mu da je drži dok je otpijao na slamčicu. Kad mu je na bradu iscurilo malo pljuvačke, obrisala ju je jednim od prstiju s prstenom. – Lepo od svih vas što ste došli – rekla je ponovo sedajući. – Zar ne, Dode? – Jes’ – potvrdio je. – Sveci Mračne Biblije… – Odavno nisam čuo te reči – rekao je Stefan Gilmor sa smeškom. – To je zato što se u poslednje vreme krećeš u drugačijim krugovima – podsetio ga je Paterson. – Fudbaleri i filmske zvezde… – Nije baš onako kako vi mislite. – Ali i dalje držiš onaj hotel u Dubaiju? – Jedva preživljava finansijsku peščanu oluju – priznao je Gilmor. Pošto je sedeo na drugom kraju sofe, Rebus nije mogao dobro da vidi bivšeg šefa osim ako se malo ne nagne. Gilmor je u Samerholu bio stariji inspektor, a Paterson i Blantajer inspektori. Rebus je bio samo mlađi inspektor sa još jednim mladićem po imenu Frejzer Spens. Ali Spens je pre deset godina poginuo u motociklističkoj nesreći u Grčkoj. Na njegovoj sahrani su se četiri preostala sveca Mračne Biblije poslednji put okupila. – Šta ti misliš, Džone? – upitala je Megi Blantajer mućkajući svoju čašu s belim vinom. – Mislim da nije trebalo da dolazim svojim kolima. – Upadljivo je odmerio svoju čašu sa sokom od pomorandže. – Onda ih ostavi gde su i svrati sutra po njih. Ali on je odmahnuo glavom. – Čujem da i dalje radiš – kazao je Dod Blantajer. – Neko vreme sam bio u penziji. Malo sam radio kao ispomoć u Jedinici za stare slučajeve… – Je li to ona koja je smestila Gregoru Magratu? – Raspuštena je. Prijavio sam se za kriminalističko i posrećilo mi se. – To pomalo podseća na matore čudake koje angažuju u „B&Q”[ 2] – našalio se Paterson. – Džon je uvek bio vredan radnik – rekao je Blantajer. – Je li ti taj šlog oštetio pamćenje, Dode? – upitao je Paterson šmrknuvši. – Džon je bio najveća lenčuga. – Okrenuo se prema Rebusu. – Podrži me malo, Džone! – Pobrkao si Džona s jadnim Frejzerom – prekinuo ga je Gilmor. – Frejzer je bio momak koji je najviše voleo da visi po radnjama. – Je li tako? – Paterson se namrštio pokušavajući da se priseti. – Ne daj Trbušini više viskija – kazao je Blantajer svojoj ženi. – Ionako mu nije ostalo još mnogo sinapsi. Usledilo je malo smeha, posle čega su se usredsredili na svoja pića. Ovo je dobro, pomislio je Rebus. No poznavao je ove ljude. Raspoloženje se može promeniti… – Ima li još neko Mračnu Bibliju? – prekinuo je Gilmor tišinu. – Ne znam šta se desilo s njom – rekao je Blantajer. – Megi misli da je možda završila na đubrištu kad smo čistili garažu. – Baš šteta. Blantajer je pogledao Gilmora. – Kladim se da ti je drago što si se na vreme povukao. Imaš više novca nego što ćemo mi bednici ikad imati. – Koliko hotela sad imaš, Stefane? – To pitanje je postavila Megi. – Nisu baš moji. Ja samo vodim tu kompaniju. – Pa koliko ih je?

– Sedamnaest po poslednjem popisu. – Mora da ne izlaziš iz aviona. – Poznajem sve osoblje „Emirata”. Nasmešila se kao da joj je drago zbog njega. – I dalje se viđaš s onom manekenkom? – Ona nije manekenka, nekad je radila na televiziji. – Isto ti je to, moraš dobro da izgledaš. Gilmor je polako klimnuo. – I dalje smo zajedno – odgovorio je. – Ali nismo u braku. – Čitamo o tebi u novinama, sve one priče u vezi sa referendumom. – „Stefan Gilmor kaže ne” – ponovio je Paterson kao papagaj. – Da li to pokušavaš da dobiješ plemićku titulu? – A šta je bilo – umešao se Dod Blantajer – s Tajnkaslom, koji si nameravao da kupiš s onim prijateljem fudbalerom? – Ovo se već pretvara u saslušanje – kazao je Gilmor kao da mu to tobože smeta. – A svi znamo da tako nešto ume gadno da se zakomplikuje. – Nasmešio se i otpio iz svoje čaše. – Šta je s tobom, Džone? – pitala je Megi Rebusa. – Razišao si se s Ronom, zar ne? Imaš samo jedno dete? – Ostavi čoveka na miru – opomenuo je Blantajer svoju ženu. Onda se obratio Rebusu: – Previše sapunskih opera, Džone, u tome je nevolja. – Da onda ubacim pite u rernu? – upitala je Megi ustajući. Njen muž je klimnuo glavom. – Pite? – ljubopitljivo će Paterson. – Dod je predložio. Kaže da vi pune dve godine niste jeli ništa drugo. – Biće da je tako – Paterson je potapšao stomak, ali ne svoj nego Rebusov. – A Džon i Frejzer su išli u nabavku. – Onda se vraćam za minut. – Prišla je naslonjači svog muža i poljubila ga u čelo pre nego što se uputila prema kuhinji. Čim je izašla, Blantajer je zatražio da zatvore vrata. Stefan Gilmor je poslušao. – Vas trojica, dolazite ovamo – zahtevao je Blantajer. Tri gosta priđoše njegovoj naslonjači. – Ovako neću morati da govorim preglasno. – Šta se dešava, Dode? – upitao je Gilmor, takođe tiho. – Kad sam poslednjih nekoliko puta posećivao bele mantile, nisam puštao Megi da uđe sa mnom. Tako da ona ne zna koliko je loše. Nije samo šlog. Ima još mnogo kvarova na mom motoru. – Žao mi je zbog toga – rekao je Paterson. – Ostao mi je još koji mesec, bar se nadam da je tako. Ali načuo sam da možda neće biti onako prijatno kako bih ja to želeo. – Pogledao je svakog od njih ponaosob. – Elinor Makari se sprema za rat. – Makari? – pitao je Gilmor. – Javna tužiteljka – pojasnio mu je Rebus. – Hoće da ponovo otvori slučaj Sonders. – Zašto, kog đavola? – Jer joj se može. Ako nisi čuo, ukinut je zakon po kojem se zabranjuje ponavljanje istrage. – Nisam čuo za to – priznao je Gilmor. – Nije baš ukinut – Rebus je osetio potrebu da doda. – Ali u nekim slučajevima može se zahtevati ponovno suđenje. – To je bilo pre trideset godina – pobunio se Gilmor. – Ne mogu očekivati od nas da se setimo…

– To ih neće sprečiti da ispituju. – Paterson se okrenuo prema prijatelju. – Da li bi voleo da ti slika osvane u novinama, Stefane? Ali ne u zagrljaju s nekom televizijskom zvezdom, već pored fotografije Sondersove njuške? – Je li Sonders uopšte među živima? – zanimalo je Gilmora. – Makari se ne bi bavila njime, da nije – rekao je Blantajer. A onda: – Grlo mi se osušilo, može li neko od vas… Paterson je uzeo njegovu čašu i prineo slamku Blantajerovim usnama. Gilmor je izvadio čistu pamučnu maramicu da prijatelju obriše bradu. – Pa, šta da radimo? – upitao je. – Samo sam vas upozorio – rekao im je Blantajer. – Mene to za koji mesec više savršeno neće zanimati. Ali vas, s druge strane… Gilmor se okrenuo prema Rebusu. – Džone, ti si jedini od nas koji i dalje ima veze s Kriminalističkim odeljenjem. Da li bi mogao da saznaš šta se zbiva? – Mogu da pokušam – pristao je Rebus. – Ali tako da ne izgleda kao da pokušavaš nešto da zataškaš – dodao je Paterson. – Da zataškam? – kao odjek je ponovio Rebus upravo kad se Megi vratila u sobu. – Oh! – rekla je, a na licu joj se pojavio strah kad je ugledala trojicu gostiju okupljenih oko njenog muža. – Je li se nešto…? – Dobro sam – umirio ju je Blantajer. – Samo sam tražio piće. Prtisnula je dlan na grudi – Prestravio si me. – Onda je pokazala prema kuhinji. – Pite će biti gotove za petnaestak minuta, a ja mislim da moram izaći napolje da pripalim cigaretu. – Mogao bih da ti se pridružim – rekao je Rebus. – Pogledao je Doda Blantajera u oči. – Ako nemaš ništa protiv? – Nemam – kazao je Blantajer posle kratkog oklevanja. Rebus je krenuo za Megi kroz kuhinjicu, odakle su izašli u baštu iza kuće. U malom dvorištu nalazio se pokriven baštenski nameštaj, koji je čekao lepše vreme, a iza njega je bio komad travnjaka. Zapalila je cigaretu, a onda je svoj zlatni upaljač dala Rebusu. Prekrstila je ruke na grudima, kao da pokušava da se zagreje. – Hoćeš da ti donesem kaput? – upitao je. Ali ona je odmahnula glavom. – U kući mi je ponekad prevruće. Dod voli da grejanje odvrne do daske. – Vas dvoje se dobro snalazite? – Šta drugo možemo? – sklonila je pramen kose s oka. – Ali mora da vam je teško. – Možemo li da promenimo temu? – Ako želiš. Razmislila je na trenutak. – Zapravo ne želim. Hajde da se držimo glavne teme. Zašto ste svi vi zaista ovde? – Nisam siguran da te razumem. – Kad ste poslednji put vas četvorica bili na okupu? – Na Frejzerovoj sahrani. – A to je bilo pre deset godina. Zašto baš sad? – Podigla je ruku. – I ne pokušavaj da me prefarbaš. To sam prošla toliko puta da bih mogla da otvorim fabriku boja. – Prišla mu je korak bliže. Mogao je da oseti njen parfem. – To je zato što on umire, je li tako? Umire i misli da to može da sakrije od mene? – Videla je odgovor u njegovim očima i okrenula se, snažno uvlačeći dim i otpuhujući ga kroz nozdrve tako da joj je celo lice bilo obavijeno njime. – Megi – počeo je, ali ona je odmahnula glavom. Na kraju je duboko uzdahnula i počela da se pribira.

– Jesi li i dalje na onoj adresi? – upitala je. – Na koju ti svake godine šaljem čestitku? – Da. – Nisi ni pomislio da se preseliš? Jesi li mislio da će se Rona vratiti? – Ne baš. – Skrenuo je pogled na svoja stopala. – Stvarno volimo da se vezujemo za prošlost, zar ne? Dod i dalje govori o Samerholu. Ponekad mislim da mu ne treba žena, nego sveštenik. – Primetila je njegov pogled i podigla ruku. – Poštedeo me je svih krvavih detalja iz te priče. Drugačija vremena, drugačija pravila, je li tako? – Možda se time samo tešimo – Rebus je posmatrao blistavi vrh svoje cigarete. – Ali nešto ga je zabrinulo, zar ne? Ne samo neumitna činjenica da umire? A to ima neke veze sa svecima? – Bolje da pitaš njega. Nasmešila se. – Pitam tebe, Džone. Pitam svog starog ortaka. – A kad joj on nije odgovorio, nagnula se i poljubila ga u usta. Poljubila ga je polako, a posle toga je prstima obrisala dokaze. – On nikad nije saznao – rekla je glasom jedva čujnijim od šapata. – Osim ako mu ti nisi rekao. Rebus je odmahnuo glavom ništa ne govoreći. – Bili ste samo klinci, svi vi. Klinci koji se igraju kauboja. – Drugim prstom je prešla preko njegovog obraza i vrata. – A šta si ti bila, Megi? – upitao je dok je ona proučavala crte njegovog lica. – Ja sam ista kakva sam bila, Džone. Nimalo se nisam promenila. Ali ti, s druge strane… – Ja sam se svakako promenio malo više. – Ali mi deluješ i tužniji. Ne mogu a da se ne zapitam zašto se i dalje baviš tim poslom. – Pa kakav sam onda bio nekad? – Kao da si bio prikopčan na struju. – Sreća je da sam se toga ratosiljao. – Nisam tako sigurna. – Povukla je još jedan dim i bacila cigaretu u obližnju saksiju. – Bolje da se vratimo unutra dok nisu počeli da nas ogovaraju. Mada ne kažem da vi sveci ne verujete jedni drugima. Rebus je dovršio cigaretu i bacio je pored njene. – To ime smo odabrali bez posebnog razloga – objasnio je. – Ne znači ništa. – Pokušaj to da kažeš Dodu. – Zastala je na zadnjim vratima dok je okretala kvaku. – Što se njega tiče, vaša ekipa je izašla pravo iz nekog stripa. – Ne sećam se mnogo superjunaka koji su se ožderavali pitama – usprotivio se Rebus. – Verovatno ne nosiš ni gaće preko pantalona – saglasila se. – Osim ako nemaš nešto da mi kažeš… Patersonova kuća se nalazila na donekle izdvojenom viktorijanskom imanju na Feri roudu. Većina njegovih suseda je držala pansione, što je značilo da su svoje bašte pretvorili u improvizovane parkinge. Međutim, Patersonovo prednje dvorište se isticalo raskošnim drvećem i negovanom živicom. Već sedam godina je bio udovac, ali nije pokazivao nezainteresovanost oko održavanja. – Deca me stalno gnjave – poverio se Rebusu u saabu. Popio je dovoljno viskija da postane pospan i govorio je sporo i razvučeno. – Imao bih manje posla oko održavanja u nekom finom, modernom stanu, ali meni se sviđa ovde gde sam. – Za mene važi isto – rekao je Rebus. – Iako imam nekoliko soba koje mi nikad neće trebati.

– Kad dođeš u naše godine, mrzi te da se bakćeš time. Pogledaj samo Doda. Nikad ne znaš šta te čeka iza ugla. Najbolje je samo nastaviti po starom. Ne treba se previše… – Nije mogao da nađe prave reči, pa je samo zavrteo rukom oko ruke. – Zapetljavati? – pretpostavio je Rebus. – Da, možda. – Paterson je bučno izdahnuo. – Ali Stefan se zato lepo snašao, a? Ima milione u banci i zuji po celom svetu. – Rebus je klimanjem pokazao da se slaže. – A Megi je i dalje zgodna žena. Dod je imao sreće. – To je istina. – I dalje je vitka i… – Paterson je stao i namrštio se. – To je iz jedne pesme koje pokušavam da se setim. Vitka i još nešto i možda još nešto posle toga. – E baš me kopka šta to. Paterson ga je pogledao pronicljivo. – Ti si hladan čovek, Džone. Uvek si bio takav. Ne mislim… – Kratko je razmislio. – Šta ono mislim? – Da sam nedruželjubiv? – pokušao je Rebus da pogodi. – Ne to, ne. Pre bih rekao da ne želiš da pokazuješ osećanja. Plašiš se da bi neko mogao da se sažali na tebe. – A ja to nisam želeo? – Nisi to želeo – složio se Paterson. – Svi smo mi bili sirotinja. Onda su takvi stupali u policiju, a ne fakultetlije i slični. I ko je imao dva grama mozga uspevao je da stigne do Kriminalističkog… – Zastao je škiljeći kroz vetrobran. – Stigli smo. – Znam. Paterson ga je pogledao. – Kako? – Jer već pet minuta stojimo pred tvojom kućom. – Rebus je pružio ruku Patersonu. – Drago mi je što smo se ponovo videli, Trbušino. – Je li ti sad drago što si bio tamo? – Nisam siguran. – A ono što je Dod pomenuo? Misliš da bi mogao da…? – Možda. Ali ništa ne obećavam. Paterson je pustio Rebusovu ruku. – Dobar si ti – rekao je kao da je to tek sad zaključio. Onda je otvorio svoja vrata i krenuo da izađe. – Pomaže ako prvo otkopčaš pojas – podsetio ga je Rebus. Trenutak-dva kasnije, Paterson se oslobodio. Otkrivudao je stazom prema svojim ulaznim vratima. Upalilo se senzorsko svetlo i on je mahnuo ne osvrćući se, stavljajući Rebusu do znanja da dalje može sam. S umornim osmehom Rebus je ubacio saab u prvu brzinu i pokušao da proračuna kako da najbrže stigne kući. Trebalo mu je dvadeset minuta. Usput je slušao disk Mika Tejlora, a zelena svetla na semaforima kao da su se palila čim im on priđe. Telefon mu je zazujao u džepu, ali sačekao je da se parkira ispred svoje zgrade pre nego što ga je izvadio i pročitao poruku. Bila je od Šivon Klark. „Možemo li da razgovaramo?“ Rebus je ostao u kolima i pozvao je. Odmah se javila. – Šta je bilo? – upitao je. – Dva puta sam svraćala do tvog stana. Htela sam da ovo obavim u četiri oka. – Šta to? – Da posredujem. Nije bio siguran da ju je dobro čuo. – Da posreduješ? – U ime Malkolma Foksa. Zatražio je da mu pružiš to zadovoljstvo i vidiš se s njim sutra ili prekosutra.

– A njega je previše strah da me to lično pita? – Tako nekako. – A zašto ti „posreduješ”? – Jer ponekad pomaže imati prijatelja za posrednika. – Zastala je. – Ali znam da ćeš ga ionako odbiti. – Misliš? – On je iz Žalbenog, Džone, a ti se sav naelektrišeš kad ih vidiš i najradije bi ih pljunuo u lice. „Naelektrišeš se…” Setio se Meginih reči: „Kao da si bio prikopčan na struju…” – U tome ima istine – rekao je. – Pa, šta da mu kažem? I imaj na umu da je moja duša osetljiva kao najnežniji cvet. – Povraća mi se, inspektorko Klark. – Ali svakako ćeš ga odbiti? – Sutra u zadnjem delu „Oksa”, tačno u podne. Na vezi je nastao tajac. – Jesi li još tamo? – upitao je. – Nisam sigurna. – Sutra u dvanaest – potvrdio je. – Tek tako? – Tek tako. – Sad neću moći da spavam. Ne, dok mi ne kažeš zašto. – Ponovo je zastala. – Skoro da si ovo očekivao. – Ma nemoj? – Kao da si znao da je Foks u akciji – nastavila je. – Ali kako je to moguće? Samo je meni rekao. – Mađioničari nikad ne otkrivaju svoje tajne, Šivon. – Znaš da to ima veze sa Samerholom? I sa svecima Mračne knjige? – Mračne Biblije – ispravio ju je Rebus. – Ali si znao? – bila je uporna. – Međutim, nešto me kopka. – Da? – Na čijoj ćeš strani biti sutra na sastanku, mojoj ili njegovoj? – Šta ti misliš? – Možda bi ti bilo najpametnije da uopšte ne budeš tamo. – Ali ko bi te onda sprečio da ga odalamiš? – Neću ga odalamiti, Šiv. Hoću da čujem šta ima da kaže. – Tiče se čoveka po imenu Bili Sonders. – Pa, naravno da se njega tiče – rekao je Rebus, posle čega je prekinuo vezu i izašao iz kola.

TREĆI DAN

5

Sutradan u dvanaest Rebus je sedeo za stolom u uglu s kriglom piva IPA. „Oksford bar” se sastojao iz dve prostorije. U jednoj je bio sam bar, a u drugoj stolovi i stolice. Uza zidove zadnje sobe stajale su polovne crkvene klupe. Kamin je založen ugljem i osećao se miris dima prožet mirisom sredstva za čišćenje koje je korišćeno tog jutra. Veliki prozor je gledao na Ulicu Jang, ali prirodno svetlo je uvek bilo slabašno. Rebus je otpio nekoliko gutljaja iz svoje čaše. U zadnjoj prostoriji nije bilo nikog, a u prednjem delu je bila samo šankerica Kirsti. Društvo su joj pravile televizijske vesti. Kad su se ulazna vrata otvorila, Rebus je sebi dozvolio da se jedva primetno nasmeši. Naravno da Malkolm Foks dolazi tačno na vreme. Pojavio se, ugledao Rebusa i krenuo prema njegovom stolu. Izvukao je stolicu i seo ne trudeći se da proveri da li će Rebus odbiti da se rukuje s njim. Šivon Klark je stajala na ulazu pokazujući prema Rebusovom piću. Odmahnuo je glavom i ona se vratila u bar da bi se posle nekoliko trenutaka ponovo pojavila s dvema čašama mineralne vode. – Hvala što si pristao da se sastanemo – rekao je Malkolm Foks nespretno postavljajući svoju čašu na podmetač. Klarkova se uvukla u Rebusovu klupu, ali sela tako da bude podjednako udaljena od obojice muškaraca. Ništa nije rekla. – Mogu li da pitam zašto ovde? – Stara edinburška tradicija je da se poslovi završavaju u barovima – objasnio je Rebus. – Osim toga, ovo pokazuje koliko ti je stalo. Foks ga je pogledao. – Kako to misliš? – Ovo je moglo da bude zvanično da si to hteo. Mogao si me pozvati u centralu, a ipak si pristao da dođeš ovamo, na moj teren. To znači da ti je veoma stalo do ovoga, skoro očajnički. Foks je odlučio da na to oćuti. – Ovde sam u ime državne tužiteljke. Ona želi da otvori neke stare slučajeve. – Pošto je pravilo o zabrani ponovne istrage zaobiđeno. – Tako je. – A ona na umu ima Bilija Sondersa? – Za početak. Rebus se obratio Klarkovoj. – Koliko ti je rekao? – Pre trideset godina – odgovorila je Klarkova – Sondersu je suđeno jer je drugog zatvorenika pretukao nasmrt. Tužba je odbačena. Kasnije je završio u zatvoru zbog drugog prekršaja i priznao je jednom zatvoreniku da je počinio to ubistvo. To, međutim, nije bilo važno jer nije bilo mogućnosti da mu se sudi drugi put. – Ali sad je to moguće – dodao je Foks. – Šta onda čeka Elinor Makari? – upitao je Rebus. – Tužba protiv Sondersa je odbačena zbog načina delovanja samerholskog Kriminalističkog odeljenja. Dokazi su bili sumnjivi, a razgovori nisu obavljeni kako treba. – Mislim da se sećam kako je naš šef primio krivicu za to. – Misliš na Stefana Gilmora? Da, na kraju jeste. Ali ima nekih koji tvrde kako je to učinio iz želje da se taj slučaj dalje ne ispituje. – Zbog čega? – Bili Sonders je bio doušnik Samerhola. Zaključili ste da vam je na ulici korisniji nego iza rešetaka. Ubijeni tip je bio đubre po imenu Daglas Merčant. Merčant se viđao sa Sondersovom partnerkom. Što se ekipe iz Samerhola ticalo, bili su srećni što su se rešili Merčanta. Zato ste se postarali da tužba protiv vašeg ortaka bude oborena. – To nikad niko nije dokazao.

– Koliko sam ja saznao, to niko nije zaista ni pokušao. Stefan Gilmor je dao ostavku, onda je sama stanica ugašena i buldožeri su obavili svoje. Tako je nestao Samerhol i sveci Mračne Biblije. – Šta je tako smešno? – upitao je Rebus, dok je Foks pokušavao da sakrije osmeh. – Zar ne mislite da ste preterali? Ko je, uopšte, smislio to ime? Rebus je slegnuo ramenima. – Kad sam ja stigao u Samerhol, već odavno su ga koristili. – Znači, od sedamdesetih, ili, možda, još od šezdesetih? Ponovo sleganje ramenima. – Šta ti očekuješ da dobiješ od svega toga? Osim nekoliko poena kod državne tužiteljke? – Beleške o slučaju su izvučene iz podruma. Sačuvani dokazi biće ponovo ispitani. Razgovaraćemo s glavnim akterima… – Nisam te to pitao. – Poveren mi je posao i obavljam ga – izjavio je Foks. – Džordž Blantajer je imao šlog. Nek ti je sa srećom dok budeš pokušavao da izvučeš odgovore od njega, a Frejzer Spens je umro pre deset godina. Foks je klimnuo stavivši do znanja Rebusu da mu je sve to poznato. – Ali ti si još ovde – naglasio je. – Kao i Stefan Gilmor i Ejmon Paterson. I svi ostali povezani s tim slučajem. – Bili Sonders? – Radi kao taksista u jednoj privatnoj firmi. – Da nisi možda nekad naleteo na njega? – Nisam već četvrt veka. – Takve stvari se mogu proveriti – upozorio ga je Foks. – Onda proveri. – Rebus se nalaktio na sto i nagnuo se. – Ali ne očekuj da ćeš naći išta osim paučine i prašine. – Mogu li da pretpostavim da ćeš se sad čuti s bivšim kolegama i upozoriti ih da ću kontaktirati s njima? – Reći će ti da traćiš vreme, a i dosta novca poreskih obveznika. Foks je to ignorisao. – Mislim da imam adresu Džordža Blantajera. Stefana Gilmora je bilo lako naći. Pune su ga novine. – Zastao je. – Da li Ejmon Paterson i dalje živi na Feri roudu? – Koliko mi je poznato. – Sumnjam da se preselio od sinoć – Foks je netremice gledao Rebusa u oči. – Malo sam izviđao – objasnio je. – Video sam kad si ga dovezao kući. Drago mi je što ste i dalje bliski. – Foks je zastao. – Kad se Sondersov slučaj zakuvao, ti nisi imao dug staž u Samerholu? – Oko šest meseci, možda sedam. – Bio si najsvežiji pridošlica u redovima svetaca? – Da. – Zato pomišljam da možda nisi bio umešan u to. Gilmor i ostali nisu znali koliko mogu da ti veruju. – Je li tako? – Rebus se zavalio, a klupa je zaškripala buneći se. – Tek što si se vratio na posao. Ovako nešto bi moglo to da ugrozi… – Hoćeš da kažeš, ako ti pomognem, moje učešće u toj priči će biti zaboravljeno? – Znaš da ne mogu da ti obećam tako nešto. – Ali Foksov ton je ukazivao na suprotno. – A ja samo treba da potkažem neke od svojih najstarijih prijatelja? – Ne tražim to od tebe. – Stvarno si neverovatan, Fokse. I slušaj sad šta zasigurno znam. – Rebus se izvukao iz klupe i ustao. – Ostalo je još zrnce vremena do isteka tvoje službe u Žalbenom. To znači da ćeš se uskoro vratiti u vatru. Onda ćeš se naći okružen ljudima kao što sam ja. Čeka te luda zabava, inspektore. Samo se nadam da ti neće smetati malo grube igre…

– Je li to pretnja? Rebus se nije potrudio da odgovori. Zavukao je ruke u džepove sakoa. Pivo je ostalo tamo gde je sedeo, ni do pola ga nije popio. – Zvanično ispitivanje će početi za dan-dva – obavestio ga je Foks. – I veruj mi, biće rigorozni i sve će se snimati. – Okrenuo se da vidi kako Rebus kreće prema izlazu, a onda niz dva stepenika silazi u bar, ide ka izlaznim vratima i nestaje napolju. Za stolom je nekoliko trenutaka vladala tišina. Onda je Foks napumpao obraze i izdahnuo. – Mislim da je ovo dobro prošlo – kazala je Šivon Klark. – Budući da nismo završili valjajući se po podu, verovatno jeste. Klarkova je ustala. Foks ju je upitao želi li da je poveze, ali ona je odmahnula glavom. – Skoro da će biti brže peške – rekla mu je. – Osim toga, tako ću se osloboditi vonja koji mi se uvukao u nos. – Od vatre? – zanimalo je Foksa. – Od testosterona – ispravila ga je. – U svakom slučaju, hvala na pomoći. – Ništa nisam uradila. – Dovela si Rebusa ovamo. – Zapravo, nije ga ni trebalo ubeđivati. Foks je nakratko razmislio o tome. – Možda ga je upozorio Ejmon Paterson… Klarkova je pružila ruku i Foks ju je stisnuo. – Srećno – rekla mu je. – To mi iskreno želiš? – Tu i tamo. Nakon što je ostao sam u zadnjoj sobi bara, Foks je primetio da njegova čaša nije tačno na sredini podmetača. Polako i pažljivo je započeo da je pomera na pravo mesto. Rebus je na raskrsnici Ulice Nort Kasl zastao dovoljno dugo da pripali cigaretu i pozove Ejmona Patersona na kućni broj telefona. – Džon ovde – rekao je kad se Paterson javio. – Sinoć je bilo dobro, zar ne? Hvala ti još jednom na prevozu. – Upravo sam razgovarao s Malkolmom Foksom. – Ko je to? – Radi u Žalbenom, tako da je verni pas Makarijeve. I krenuo je u napad. – To je bilo brzo. – Sve nas drži na oku. Misli da smo opstruirali Sondersov slučaj kako bismo zadržali dobrog cinkaroša na ulici. – Kao da bismo mi uradili tako nešto. – Ali nije bilo tako, zar ne? – Kako to misliš, Džone? – Mislim da je tu bilo još nečeg. Nečeg zbog čega ste svi bili na iglama. Vrata su se zatvarala kad bih ja naišao, razgovori su se naglo prekidali kad bih se pojavio u baru… – To umišljaš. – Ne znam da li je tako, ali svakako ćete imati posla s Foksom. A on bi mogao da ostavi utisak dobrodušnog čoveka. Međutim, kandže je oštrio celog života. – A zašto bismo, uopšte, razgovarali s njim? – Jer se Elinor Makari postarala da mu se obezbede sva potrebna ovlašćenja. Upravo sada

prikuplja dosijee i dokaze od pre trideset godina. Biće odlično pripremljen kad vas pozove. – Sam si rekao Džone – od pre trideset godina. Možda se niko od nas ne seća tako davne prošlosti. – Sumnjam da će vam to biti neka odbrana, Ejmone. Neće, ako on uspe da iščeprka bilo šta iz tih dosijea. – Rebus je zastao. – Zato mi odmah odgovori. Jel’ ima nešto što bi mogao da iskopa? – Bio si tamo, Džone. Znaš kako smo radili. – Znam ponešto. – Rebus je gledao kako Šivon Klark izlazi iz Ulice Jang. Videla ga je i mahnula mu. – Kad god poželiš da mi pojasniš neke stvari, rado ću te saslušati. Možda bih mogao da pomognem. – Džone… – Razmisli o tome – presekao ga je Rebus i prekinuo vezu. Onda se obratio Klarkovoj. – Zdravo, zdravo. – Htela sam da se prošetam do Gejfild skvera. Da nisi krenuo na tu stranu? – Što da ne? – Prešli su ulicu pazeći na saobraćaj i krenuli Ulicom Hil. – Pa, šta misliš? – konačno ga je upitala. – Znaš me, Šivon. Nikad ni o čemu previše ne razmišljam. – Ipak mi se čini da si prozreo Foksa. Ovim poslom samo odlaže svoju mračnu sudbinu i povratak u Kriminalističko. – Zastala je. – Ne smeta ti što sam delovala kao posrednik? – Slegnuo je ramenima. – U stvari – ispravila se – čini mi se da je Foks upotrebio reč „sudija”. – Bili smo obična grupa momaka, Šivon, tipična za kriminalistička odeljenja tog doba. – Osim što ste imali i ime za svoju bandu. – Nisam proveo toliko vremena u tome kao ostali. Kad smo bili na zadatku, u kolima smo puštali stvar Skidsa The Saints Are Coming. Bilo je obavezno da to puštamo. – A ako zaboraviš? – Neko bi se iznervirao. Obično Gilmor. – Sad je preduzimač, zar ne? – Uglavnom petlja oko hotela. Ušao je u posao s jednim slavnim fudbalerom. – I težak je milione? – Tako se priča. – Videla sam ga na posterima kampanje protiv uvođenja evra. Jesi li i dalje u kontaktu s njim? Rebus se zaustavio i okrenuo se da je pogleda u oči. – Video sam ga sinoć. – Oh! – U kući Doda Blantajera. – Na sastanku za koji si čuo od svog prijatelja Trbušine? Rebus je klimnuo glavom prodorno je gledajući u oči. – Možeš to da javiš Foksu ako želiš. To će sigurno pokrenuti njegove antene: okupljanje uspaničenih svetaca. – Je li to zaista bilo to? Rebus se počešao po vilici. – Nisam siguran – otkrio je. – Zvaničan povod je bilo okupljanje kod Blantajera. – Jer je doživeo šlog? – Ali on je znao za Makarijevu. I hteli su da vidim šta mogu da saznam o tome. Klarkova je klimanjem pokazala da razume. – I zato si pristao da se sastaneš s Foksom? A onaj telefonski poziv koji si upravo obavio… – Javio sam se Patersonu – potvrdio je Rebus. Ponovo je počeo da hoda, a Klarkova je na kraju pohitala za njim.

– Pokušavaš da sediš na dve stolice? – pretpostavila je. – Što znači da ne znaš šta se zaista desilo s Bilijem Sondersom? – Nisam siguran da je sve tako jednostavno kao što Foks misli. – Onda mu to reci. – Pa da ostale uvalim u nevolju? – Rebus je odmahnuo glavom. – Ne dok ne budem siguran. – Sam ćeš malo da kopaš? Znaš kako će to izgledati Foksu, zar ne? – Zabole me kako će to izgledati tvom prijatelju Foksu. Klarkova ga je zgrabila za ruku. – Dobro znaš kome sam zaista prijatelj. Rebus se ponovo zaustavio. Spustio je pogled na svoju podlakticu i njenu ruku obavijenu oko nje. – Naravno da znam – rekao je, skoro nežno. – Ti si prijateljica Malkolma Foksa. Dve-tri sekunde je izgledala besno, a onda se iskezila. – Nekad si stvarno pravi krelac – kazala je puštajući mu ruku da bi stisnula pesnicu i udarila ga u rame. Rebus se trgnuo i protrljao mesto gde ga je udarila. – Dizala si tegove? – upitao ju je. – Više nego ti – odbrusila mu je. – Ideš u istu teretanu kao tvoj prijatelj advokat? Jeste li planirali još neku večeru? – Stvarno nisi zabavan. – Zašto se onda smeškaš? – upitao je Rebus pošto su nastavili da hodaju. – Foks preuzima dosijee o vašem slučaju – na kraju je prokomentarisala Klarkova. – Da, tako je – saglasio se Rebus. – I ako počneš da kopaš… – To će me koštati samo mog dostojanstva – rekao joj je Rebus. – Ali tamo u baru… – Da sam mu se odmah priklonio, nešto bi posumnjao. – Pogledao je k njoj. – Neki ljudi bi tvoj pogled mogli da smatraju nevoljnim divljenjem. – Mogli bi – priznala je Klarkova. Ali nastavila je da gleda. U Kompjuterskom centru su proverili beleške iz noći nesreće i nisu našli ništa zapadno od grada, osim žene koja je pozvala da prijavi tu nesreću. Rebus je ipak zatražio podatke koje su imali i naškrabao ih u svoj notes. Setio se da se žena koja je prijavila nesreću kolima vraćala kući iz supermarketa u Livingstonu. Pozvao ju je na mobilni i zatekao je na poslu. Pitala je kako je Džesika Trejnor. – Oporavlja se – odgovorio je Rebus. – U međuvremenu, imam još nekoliko pitanja za vas, ako vam ne smeta. Kad ste zaustavili kola, niste videli ni najmanji znak života? – Nisam. – Ništa nije ukazivalo da ona možda nije bila sama u vreme nesreće? – Je li tamo bio još neko? – Pokušavamo da steknemo pravu sliku, gospođo Mjur. – Ona je bila na vozačkom sedištu. – I njena vrata su bila otvorena? – Mislim da jesu. – A prtljažnik? – Stvarno nemam pojma. Valjda je to moglo da se desi od udara. – Ne sećate se da li je bio zatvoren ili otvoren? – Ne. – Zastala je, a onda se izvinila i upitala je li to važno.

– Ne zaista – umirio ju je Rebus. – I niste videli nijedno drugo vozilo? Nije bilo svetala dalje niz put? – Ne. – Znam da previše tražim, da li ste se mimoišli s nekim kolima nekoliko minuta pre nego što ste stigli do mesta nesreće? – Razmišljala sam o večeri. Osim toga, radio mi je bio uključen, a verovatno sam i sama pevala. – Znači, ne sećate se? – Ne sećam se. Rebus joj je zahvalio i završio razgovor. Smatrao je da bi se sigurno setila da je neki momak projurio putem pojavivši se niotkuda. Ustao je od svog stola i prišao stolu Kristin Eson. – Šta imaš za mene? – upitao ju je. Pokazala je prema štampaču. – Pošto si stara škola, zaključila sam da bi ti odgovaralo da to imaš na papiru. – Šta je, nestalo nam je papirusa? – pokupio je tridesetak odštampanih strana. – Bilo je još toga – rekla mu je – ali sve je bilo o spajanjima i pripajanjima, a i mnogo toga se ponavljalo. – Ovo će biti dosta za početak – kazao je Rebus. Vratio se za svoj sto i zavalio u stolicu da bi mogao da ispruži noge. Onda je počeo da čita internetsku verziju života i priključenija Ovena Trejnora. Pedeset dve godine, sedamnaest godina bio u braku s Džozefinom Grej, posle čega je usledio mučan (i skup) razvod. Trejnor je sredinom svojih dvadesetih bankrotirao, ali se za deset godina finansijski oporavio. Rođen je u Krojdonu. Jednom novinaru koji ga je intervjuisao rekao je da je pohađao „surovu školu života”. Na više mesta su postojali podaci o tome kako naglo menja raspoloženje kad se pokrene neka tema koja mu nije po volji. Jedan novinar je čak otkrio da mu je Trejnor pretio kako će ga naglavačke obesiti kroz prozor, tobože sve u šali. Međutim, nije bilo šale kad je onaj srditi investitor počeo da pravi frku. Napadnut je na pragu svoje kuće i završio na intenzivnoj nezi. Nije podneo tužbu. Bilo je još primera ispada u kojima Trejnor nije mogao da obuzda svoju narav. Zabranjen mu je pristup najmanje jednom trkalištu i jednom londonskom hotelu s pet zvezdica. – Prilično živopisna ličnost, taj gospodin Oven Trejnor. Rebus je pozvao bolnicu sa svog mobilnog telefona i pitao kako je Džesika Trejnor. – Puštena je – rečeno mu je. – Tako brzo? – Čeka je još mnogo fizioterapija i tome slično. – Ali može da se kreće stepenicama? – Rebus je mislio na dva sprata koje treba savladati do njenog stana u Ulici king. – Otac joj je rezervisao hotel na nekoliko dana. U sobi pored njegove, pretpostavio je Rebus. Zahvalio je bolničarki, završio razgovor i ponovo prelistao beleške. Shvatio je da slučaj nestaje, kao da je utovaren na kamionsku prikolicu i sad ga odvoze na otpad. Pogledao je po kancelariji. Pejdž je bio na nekom sastanku, a Klarkovu je poveo sa sobom. Roni Ogilvi se pripremao za iznošenje dokaza na jednom suđenju, a Kristin Eson je proučavala izjave. Je li za ovim čeznuo dok je bio u penziji? Zaboravio je zatišja, sate provedene među papirima, gluvarenje. Setio se Čarlija Votsa. Zar on nije rekao nešto o svom životu kao član Stonsa? U bendu je bio pedeset godina, od kojih je deset proveo svirajući bubnjeve, a ostalih četrdeset čekajući da se nešto desi. Što bi rekla Pegi Li: „Zar je to sve?” – Dođavola s tim – promrmljao je Rebus ustajući. Verovatno je dosad prošlo dovoljno vremena. Opipao je džepove proveravajući je li poneo cigarete, šibicu i telefon.

– Već odlaziš? – zadirkivala ga je Esonova. – Samo na koji minut. – Nije lako glumiti da si šef, a? – Gluma mi ne pada teško – kazao joj je Rebus idući prema vratima. – Zapravo, upravo sam krenuo na jednu audiciju… Mali parking je bio dvorište oivičeno pandurskom stanicom od sivog betona. Rebus je skoro uvek bio jedini pušač koji je koristio to dvorište. Pozvao je sedište policije i zamolio da ga spoje s Odeljenjem za profesionalne standarde, „ili kako su već odlučili da se zovu ove sedmice”. Zazvonilo je nekoliko puta pre nego što se neko javio na telefon. – Narednik Kaj – predstavio se. – Toni Kaj: Rebus je imao posla s njim. – Je li ti dečko tu? Kaži mu da ga traži Džon Rebus. – Na konferenciji je. – Nije on jebeni Alan Šuger – pobunio se Rebus. – Onda na sastanku. Izvini, nisam znao da ti je gramatika jača strana. – Rečnik, magarče, ne gramatika. – A da tražiš da ti škola u kojoj si se učio šarmu vrati novac? – Čim razgovaram s tvojim generalisimusom. Da taj sastanak, nekim slučajem, nije s mirisnom gospođom Makari? – Otkud znaš? – Ja sam detektiv, sine. Dobar detektiv. – Zaboravljaš da sam video tvoj dosije. U njemu je mnogo reči od pet slova, ali reč „dobar” je izbrisana iz rečnika kad si izašao s akademije. – Mislim da sam pomalo zaljubljen u tebe, naredniče Kaj. Daću ti osnovne podatke o sebi. – Izdiktirao mu je broj svog mobilnog telefona. – Reci Foksu da bih mogao da mu pomognem. Nek me pozove kad mu Makarijeva skine gumenu masku. – Prekinuo je vezu pre nego što je Kaj stigao da mu odgovori. Nasmešio se posmatrajući ekran svog mobilnog telefona. Kaj mu se zaista dopadao i nije mu bilo jasno kog đavola traži u Žalbenom. Kad mu je stigla poruka, pročitao ju je. „Popuši mi”, pisalo je, a pored su stajala tri poljupca. Poruka je, verovatno, poslata s Kajevog privatnog mobilnog. Rebus je dodao njegov broj u svoj imenik i prošetao se između redova parkiranih kola, dovršavajući cigaretu u miru.

6 Ispostavilo se da je državna tužiteljka dala Foksu ličnu kancelarijicu u okviru okružnog suda u Ulici Čejmbers, ni pola minuta hoda od njenog sedišta. – Zgodno – rekao je Rebus osmatrajući svoje okruženje. Zgrada je bila relativno nova, ali on se trudio da se seti šta je ranije bilo na tom mestu. Ispred zgrade je prošao pored advokata pod stresom, koji su brbljali preko mobilnih telefona. U blizini su bili i njihovi bezbrižni klijenti, koji su pušili cigarete, razmenjivali priče iz rata i poredili svoje tetovaže. Foks je sedeo za stolom koji je bio prevelik za njegove potrebe, u sobi potpuno obloženoj lamperijom. Obema rukama je stezao olovku. Rebusu je izgledao kao neko ko je previše vremena proveo pripremajući se. Foks je izgledao ukočeno i nesigurno. Možda je toga i sam bio svestan, pa je spustio olovku na sto pred sobom kad je Rebus seo naspram njega. – Znači, odjednom možeš da mi pomogneš? – upitao je. – Od ručka si doživeo preobražaj. Rebus je slegnuo ramenima. – Planiraš da se s velike visine pokenjaš po mojim prijateljima. Najmanje što mogu jeste da se postaram da nemaš proliv. – Zanimljiva slika. – Jesu li to ti dosijei? – Rebus je pokazao prema dvema velikim kartonskim kutijama pored Foksa. – Jesu. Sredina 1983, otprilike u vreme kad je Sonders ubio Merčanta. – Navodno – usprotivio se Rebus. – Već si ih pregledao? – Foks mu je odgovorio klimanjem. – I da je moje ime pomenuto u bilo kom trenutku, ne bi me želeo ovde? Foks je opet klimnuo. – Naravno, donedavno si radio u Jedinici za stare slučajeve. Imao si pristup ovim dosijeima kad god bi poželeo, i mogao si da se postaraš da ne ostane ničeg inkriminišućeg iz vremena koje si proveo u Samerholu. – Razgovora radi, recimo da to nisam uradio i da sam čist. – U ovom konkretnom slučaju – Foks je osetio potrebu da pojasni. – U ovom konkretnom slučaju – ponovio je Rebus. – I evo me, ponovo moraju da me trpe u Kriminalističkom… – A to ne želiš da ugroziš. – I zato ti nudim svoje usluge. Tako ću moći da motrim na tebe. – Ako nisi imao ništa s tim, onda nemaš razloga da me se plašiš. – Osim ako ne počneš da praviš sranja i ja završim na gomili sa svima koji su ikad radili u Samerholu. Foks je ponovo podigao olovku. Bila je to jeftina, žuta hemijska olovka, ali on je njome rukovao kao da je najskuplje nalivpero. – Znači, ti bi da mi pomogneš, a od početka sumnjaš u moje sposobnosti? – Tako nećemo naknadno morati da raspravljamo o tome – odvratio je Rebus. – A u međuvremenu, ja tebi treba da verujem? To su prvi policajci s kojima si se sprijateljio, ljudi koje poznaješ od početka službe. Zašto bi se okrenuo protiv njih? – Nisam zbog toga došao. Samo bih da se postaram da ne započneš otvoren rat. – To nije u mom stilu. – To je dobro, jer svecima, iako su u penziji, ne manjka municije. – Ali zato ti nisi u penziji. Rebus je klimnuo. – I smatraće me delom svog arsenala. – Ali ti to nećeš biti? – To će zavisiti od tebe kad počnemo da radimo na tim dosijeima. – Rebus je pokazao

prema kutijama. Foks ga je posmatrao, a onda je pogledao na ekran svog mobilnog telefona. – Još oko sat vremena do odlaska kući. – Zavisi do koliko radiš – odvratio je Rebus. Usledilo je još jedno dugo posmatranje, a onda sporo klimanje glavom. – Dobro, kauboju – rekao je Foks, skoro razvlačeći. – Hajde da vidimo šta znaš. – Onda su podigli kutije na sto i počeli da rade. „Sendi Bel” nije bio bar najbliži Okružnom sudu, ali Rebus je odabrao njega, a Foks je prihvatio rekavši da se Rebus verovatno bolje razume u to. U zadnjem delu bara bio je mali sto, pa su seli za njega. Rebus je uzeo koka-kolu za svog novog kolegu i pivo IPA za sebe. Foks je protrljao oči i prigušio zevanje. Insistirao je da se kucnu. Rebus je otpio malo i coknuo. – Nikad ne piješ žestinu? – upitao je. Foks je odmahnuo glavom. – Jer ne možeš? Foks je klimnuo, a onda ga je pogledao – Ne mogu i ne bih smeo. Rebus je nazdravio u to ime i otpio još jedan gutljaj. – Je li te žena ostavila zbog pića? – upitao je zatim. – I ja bih tebe to mogao da pitam – odbrusio mu je Foks. – A ja bih morao da ti kažem da jeste. – Rebus je razmislio trenutak. – Ili je to, možda, jedan od razloga. Znaš kakav nam je posao… Ponekad nisam mogao da se istutnjim. Naprotiv. I sve se nakupilo. A jedini ljudi s kojima sam mogao da razgovaram bili su drugi panduri. Tako smo počeli da se udaljavamo… – Uzdahnuo je, a onda slegnuo ramenima. – Mogao si da prestaneš s pićem – rekao mu je Foks. – Misliš, kao što si ti učinio? Pa si zahvaljujući tome i dalje oženjen i vodiš uzbudljiv društveni život? Na tren se činilo da će se Foks uvrediti, ali onda su mu se ramena opustila. – Bingo – rekao je. – Svako od nas se na svoj način bori sa svojom mukom – kazao je Rebus. – Što nas vraća na svece – izjavio je Foks. – Kad si u tako kompaktnoj grupici, počneš da misliš da su važna jedino vaša sopstvena pravila. – To se ne može sporiti. – A kriterijumi su u to vreme bili drugačiji, nisu bili striktni kao danas? – Opušteno – saglasio se Rebus. – Posebno kad ti se čini da nižeš uspeh za uspehom. Šefovi nisu nameravali da preispituju vaše metode. Rebus se prisetio Pitera Mikala i vožnje oko Arturs Sita. Stisnuo je usne i ništa nije rekao. Foks je to primetio, ali je nastavio. – Čitav sistem se promenio, zar ne? Stvari su se nekad zasnivale na doušnicima i kontaktima. Kad izgubiš nekog kao što je Bili Sonders, odjednom više nisi sposoban da rešiš slučajeve i gubiš poštovanje glavonja. Šta god da je uradio, morali ste da ga zadržite na ulici. – I dalje govoriš kao da sam deo toga. Foks je podigao ruke u znak izvinjenja. – Mislim na svece uopšte. Ali postojala je hijerarhija i mislim da se to odnosi na Gilmora. Ipak vam je on bio šef. Je li Sonders bio Gilmorov čovek? – To bi morao da pitaš jednog od njih dvojice. Foks je zurio u njega. – Stvarno to nisi znao? – Recimo da jeste bio njegov čovek. Šta s tim? Foks je i dalje zurio. – Znaš li ti bilo šta korisno?

– Mnogo toga. – Na primer? – To ćemo ostaviti za kasnije. – Rebus je ponovo podigao svoju čašu. – A šta ako ti kažem da to moram odmah da čujem? – Kasnije – ponovio je Rebus. – Onda bi možda trebalo da te pustim da se odvučeš nazad u Gejfild skver. – Možda bi trebalo. Ali najpre razmisli o ovome: možeš da dovedeš svakog od svetaca na ispitivanje, a da ja sedim pored tebe. Zapitaće se ima li ikakvog smisla da lažu ili da izvrću istinu. – Osim ako sve vreme nisi delovao kao njihov špijun. – Taj rizik svakako postoji – saglasio se Rebus slegnuvši ramenima. – Ali pošto se baviš tim poslom, sigurno misliš da umeš da pročitaš ljude. – Rebus je uhvatio Foksov pogled. – Zato se zapitaj možeš li da mi veruješ. – Videćemo – konačno je rekao Foks. – Hajde da sačekamo i vidimo. – Ali sutra počinjemo da ih dovodimo na razgovore? – Ispitaćemo ih tek kad ja budem spreman – odgovorio je Foks. – Pošteno – rekao je Rebus. Onda je pokazao praznu čašu. – Inače, sad si ti na redu da častiš. Ali Foks je odmahnuo glavom. – Neki od nas imaju kuće – objasnio je. – Vidimo se u Okružnom sudu u deset? – To treba da središ s mojim šefom. – Džejmsom Pejdžom? – proverio je Foks. – Prilično sam siguran da će se snaći bez tebe, mlađi inspektore Rebuse. – Otkad si ovde? – Ne dugo. Bila sam u susedstvu. – Klarkova je stajala pred vratima Rebusove zgrade. – Upravo sam ti poslala poruku. – Pokazala mu je svoj telefon. – Tvoj stan je kilometrima odavde – rekao joj je. – Bila sam na piću s nekim. – Sa svojim advokatom? – U Morningsajdu. – U „Kenimenu”? Odmahnula je glavom. – U „Monpeljeu”. – Rebus se namrštio. Takva mesta nisu bila po njegovom ukusu. – Kud si ti nestao? – upitala je. – Vratila sam se sa sastanka i Kristin mi je rekla da si zbrisao. – I ja sam bio na jednom sastanku. Malo je razmislila. – S Foksom? – Rebus je klimnuo. – A on ništa ne sumnja? – U šta bi sumnjao? – Rebus je iskopao ključ iz džepa i otvorio vrata. – Ulaziš li? – Je li to u redu? – Sve dok ne zatražiš špricer od belog vina. – Poveo ju je uza stepenice do svog stana na drugom spratu. Otključao ga je i pokupio poštu pre nego što je upalio svetlo u hodniku. Ona je ušla za njim u dnevnu sobu. Trebalo je isprazniti pepeljaru pored fotelje. Tu je bilo i nekoliko flaša piva i prazna čaša za viski. – Jesi za čaj? – upitao ju je. – Hvala. Dok je on bio u kuhinji, ona je ubacila nekoliko njegovih ploča u omote. Spremala se da pokupi pivske flaše kad se on ponovo pojavio.

– Ja ću to skloniti – rekao je. – Isprazniću pepeljaru. Izručila je sadržaj pepeljare u kantu u kuhinji dok je on stavljao flaše na radnu površinu pored sudopere. Dao joj je šolju. – Imaš sreće – kazao je. – Mleku je rok istekao tek juče. – Zadovoljiću se time. Vratili su se u dnevnu sobu. – Odgovara li ti ovo zasad? – upitao je. – Ili tvoja bolesna urednost zahteva još nešto? Ništa nije rekla. Smestila se na sofu i oduprla se porivu da složi novine pored sebe u urednu gomilu. Rebus je pustio ploču i utišao zvuk. Majls Dejvis, pomislila je Klarkova, iz perioda pre nego što je postao uvrnut. Rebus se spremao da izvadi cigarete iz džepa, ali setio se da se njoj to ne dopada. – Znači, prebacio si se kod Foksa? – na kraju je upitala. – U neku ruku, jesam. – Pristup Sondersovom dosijeu? – Odgovorio je klimanjem. – A drugim slučajevima povezanim sa Samerholom? – Ovog puta je slegnuo ramenima. – Jel’ ti palo na um da i Foks možda igra neku igru? – Kakvu igru? – Pita se jel’ pokušavaš nešto da zataškaš, neki izveštaj koji bi odjednom mogao da ispari. – I to je moguće. – Stvarno si ga ubedio da si na njegovoj strani? – Ne potpuno, razumljivo je da gaji sumnje. Nagnula se sedeći na sofi. – A da li on zaista može da nađe nešto? Bilo šta što bi moglo da te inkriminiše? Rebus je razmislio o tome. – Ako se dovoljno potrudi, mogao bi da nađe poneku mrlju. Međutim, mnogi od sporednih likova su napustili scenu. Ili su zbrisali ili su završili pod zemljom. Tako da, iako može ponešto da nađe, biće mu đavolski teško da išta od toga dokaže. Klarkova ga je pogledala. – Koliko je prljav bio Samerhol? On je posmatrao površinu svog čaja. – Dovoljno prljav. Jesi li nekad gledala onu emisiju „Život na Marsu”? Podseća na dokumentarac. – Batinama ste izvlačili priznanja? Podmetali ste dokaze? Starali ste se da loši momci odgovaraju zbog bilo čega? – Jel’ ti to nameravaš da napišeš moju biografiju? – Ovo nije šala, Džone. Reci mi šta se desilo Biliju Sondersu. Rebus je dunuo u čaj, otpio gutljaj, a onda slegnuo ramenima. – Verovatno se desilo onako kako svi pretpostavljaju. – Slučaj je opstruiran kako bi on ostao na slobodi, gde je korisniji? Rebus je klimnuo. – A sve to će morati da ispliva na površinu kako bi državna tužiteljka dobila dozvolu za novo suđenje – izjavila je Klarkova. – Mada, postoji i drugačiji scenario. – Znam – kazao je Rebus. – Da se Sonders nagodi. Da dobije manju kaznu ako potkaže Samerhol. – Što bi se loše odrazilo na Stefana Gilmora. – To bi bilo kao dati mašinku kravi. Meci bi mogli da polete na sve strane. – Da li bi ti mogao da zakačiš rikošet? Rebus je ponovo slegnuo ramenima. – Nisam bio uključen u to, ali sam, u neku ruku, bio deo priče, razumeš?

– Bio si u timu, ali nisi bio u toku? Rebus je polako ustao, prišao muzičkom uređaju i posmatrao kako se ploča okreće dok se ručica skoro neprimetno pomerala prema centru vinila. – To je bilo pre trideset godina, Šivon. Sve je bilo… – Okrenuo se prema njoj. – Zar je pošteno potezati sve to? Okrenula se k njemu. – Postoji još nešto, zar ne? Dobro, momak je bio cinkaroš, ali ipak je nekog nasmrt prebio. Mislim da čak ni ti ne bi želeo da imaš posla s njim. Da je bio u pitanju neki manji zločin… možda bi tražio da sud bude popustljiv prema njemu… ali ubistvo? Vratio se do svoje fotelje i sručio se u nju. – Znaš da sam u pravu, zar ne? – tiho ga je upitala. – Mislim da si to znao i onda. Sonders je sigurno imao nešto sa Stefanom Gilmorom. Kako ti je izgledao kad si ga video pre neko veče? Kad mu je Blantajer rekao za ponovno otvaranje slučaja, kako je reagovao? – Nije se uznemirio, ponašao se uobičajeno. – Možda je dobar glumac. Jesi li ga video na televiziji u kampanji protiv otcepljenja Škotske? – Sumnjam da je to gluma. – Ali to je uloga koju igra. – Dao je ostavku zbog slučaja Sonders. – Znam. – Dobro je uradio. – Je li i dalje u kontaktu sa Sondersom? – Zašto bi bio? – Ako ga je Sonders držao u šaci… – Sačekala je da se to slegne. – I ako Sonders sad zna da je Elinor Makari iz sve snage krenula na njega… – Mogao bi poželeti da razgovara sa Stefanom. – Ako ništa drugo, Gilmor verovatno zna nekoliko dobrih advokata. Rebus je polako klimnuo. – Ako Sonders zna nešto o Stefanu Gilmoru, nešto stvarno veliko, imaš li ikakvu predstavu šta bi to moglo biti? – Ne. – A ako budeš kopao dovoljno duboko da otkriješ istinu, hoćeš li to otkriti Malkolmu Foksu, ili ćeš zakazati nov sastanak svetaca? – Morao bih da razmislim o tome. – I stvarno misliš da sve to možeš da izvedeš a da Foks ništa ne shvati? – Stvarno me zabole da li će on da shvati. – Stvarno? Rebus je klimnuo. – Ali znam šta bu mu Majls Dejvis rekao u tom slučaju. Klarkova je zaškiljila. – Šta bi rekao? – Rekao bi: „Pa šta?”

ČETVRTI DAN

7

– Ne možemo da ispitamo Sondersa – rekao je Malkolm Foks. Bio je u kancelariji u okružnom sudu i skidao poklopac s čaše čaja koji mu je Rebus doneo. Rebus je stigao prvi. Probio se velikim predvorjem krivudajući između sudskih zvaničnika i njihovih klijenata, dveju grupa koje je bilo teško pomešati. Kad je konačno stigao do vrata Foksove kancelarije, bila su zaključana. Dok je Foks stigao, Rebus je uspeo da ode do jednog kafea na mostu Džordža Četvrtog i vrati se s čajem za obojicu. Rebus je pitao može li da dobije ključ, ali Foks je odmahnuo glavom i Rebus je odlučio da zasad više ne insistira na tome. Onda je pomenuo Sondersa. – Zašto ne možemo? – upitao je sada, otpivši čaj. Ustanovio je da mu se ne sviđa. – Jer je državna tužiteljka to od početka odbacila. Mene zanima samo i jedino Samerhol. – Ali Sonders je sigurno deo toga. – Tim Elinor Makari će ispitati gospodina Sondersa. – Ali sigurno ti je jasno da to tebi otežava posao? – nije odustajao Rebus. – Svejedno, to je ono što državna tužiteljka želi. – I ti si to tek tako dozvolio? – Rebus je zvučao zbunjeno. – Nisam ja kao ti. Kad mi pretpostavljeni kaže da nešto uradim, ja to ne dovodim u pitanje. – Foks je otpio čaj uživajući u njemu. – I dalje mislim da bi nam pomoglo da postavimo prava pitanja o svecima ako prvo čujemo Sondersovu verziju priče. – Nemam ništa protiv. I kad tim Makarijeve obavi razgovor sa Sondersom, pogledaćemo transkripte. – Znači, čekamo da se to reši, pa ih tek onda privodimo? – Sumnjam da bi bilo praktično „privesti” Džordža Blantajera. – Onda ćemo razgovore obaviti u njihovim kućama? Foks se zagledao u njega. – Siguran si da to možeš? Rebus je klimnuo. – A, naravno, treba razmisliti i o razgovoru s tobom. – Naravno. – U stvari, možda bi bilo dobro da to prvo skinemo s vrata… – Foks je podigao svoju aktovku, otvorio je i izvadio beležnicu na linije formata A4. – Zar ne bi najpre trebalo da pregledamo dosijee? – upitao je Rebus pokazujući glavom prema njima. – Pregledao sam ih nekoliko puta. – Foks je otvorio blok i počeo da ga lista. Desetine strana su bile ispunjene njegovim sitnim, urednim rukopisom. Rebus je video mnogo upitnika i dosta podvlačenja. Pitao se da li ga je Foks navukao, upecao ga kao proždrljivu ribu. Foks ga je posmatrao sa skoro neprimetnim smeškom. – Može mi pomoći da te procenim – objasnio je. – Da vidim koliko koristi mogu imati od tebe. – Nema audio-snimka? Ni video-snimka? – Ništa tako zvanično – rekao je Foks s istim onim bledim osmejkom. – Pa… – Pogledao je u blok pred sobom, skidajući zatvarač s olovke. – Bio si inspektor početnik kad si bio u Samerholu? A to je bilo u oktobru 1982? – U novembru – ispravio ga je Rebus. – Naravno.

Rebus je primetio da Foks nešto štriklira na margini. To si već znao. Testiraš me, hoćeš da vidiš kad ću početi da lažem… – A da li si poznavao bilo koga od ostalih policajaca iz Kriminalističkog pre nego što si im se pridružio? – Sreo sam jednog ili dvojicu. – Konkretno? – Blantajera i Patersona. – Obojica su u to vreme bili mlađi inspektori? – Da. – Odakle si ih znao? – Verovatno sa suda. Iz starog Okružnog suda. Visili smo tamo i čekali da iznesemo dokaze. – A tu je bio i Policijski klub? – Nikad nisam išao tamo. Previše se pričalo o poslu. – Već si bio redovna mušterija „Oksford bara”? Mnogi panduri su u to vreme tamo pili. Je li dolazio i neko iz Samerhola? – Ne, koliko se ja sećam. – Kad si ti stigao, Kriminalističko odeljenje je prilično dobro radilo? – Je li tako? Foks je prihvatio ovo pitanje umesto odgovora s novim smeškom. Teatralno je prelistao beleške. – Inspektor Gilmor je bio tamo već nekoliko godina, kao i mlađi inspektor Blantajer. Kad si ti stigao, Paterson i Spens su za sobom već imali po osam meseci u Samerholu. – Foks je podigao pogled. – Ali ipak su te srdačno dočekali? Nisu prema tebi bili sumnjičavi? – Ponašali su se kao i uvek. – A koliko je vremena proteklo pre nego što si prošao inicijaciju? – Misliš za svece? – Sad je na Rebusa došao red da se nasmeši. – Pričaš o tome kao da je to bilo nešto posebno. – Hoćeš da kažeš da nije? – To je bilo samo ime. Druga kriminalistička odeljenja su imala svoje verzije. Momci iz Odeljenja F su bili kauboji, a oni iz Odeljenja C brodolomnici. – To je mnogo jednostavnije nego „sveci Mračne Biblije”. Moraš priznati da to zvuči poprilično zlokobno. – Foks je zastao. – Ili čak pretenciozno. – Zar nikad nisi bio u nekoj školskoj bandi? Ili su te uvek izbegavali i nikad ni u čemu nisi učestvovao? – Pitao sam te koliko si dugo bio deo grupe pre nego što su pomenuti sveci. – Svega nedelju-dve. – Ali postojao je obred inicijacije? – Šta si čuo? – Sve, od ispijanja šest krigli do prinošenja nevine žrtve. – Bapske priče – odvratio je Rebus. – Ali sveci jesu bili na zlom glasu. Niko nije želeo da prenoći u njihovoj ćeliji ili da ga oni privedu na ispitivanje. – Foks je zastao i počeo da lista svoju beležnicu. – Je li istina ono za sobu za saslušanja B? – Šta to? – Da je imala smeđe i crvene mrlje na zidovima i podu? I da je zaudarala na ustajali urin? Da su u sto bile urezane reči kao što je „upomoć”? Rebus nije mogao da se ne nasmeši kad se toga setio. – Za te mrlje smo mogli da

zahvalimo lokalnoj prodavnici pomfrita. Mrlje su bile od smeđeg sosa i kečapa. A te reči smo sami urezali u stolove. – Da bi osumnjičeni imali šta da čitaju dok čekaju? – To bi ih unervozilo. – A urin? – Zaboravio sam ko je bio odgovoran za to. U svakom slučaju, soba B nije bila nimalo prijatno mesto. Isto je važilo i za stolice. Neko je jednu nogaru skratio za santimetar i po. Nije bilo šanse da se u njoj opustite. – Rebus je pogledao Foksa. – Nije da bih danas pokušao išta slično. – Svejedno – rekao je Foks zapisujući nešto za sebe. – Vidim u čemu je čar. – Zastao je. – Kakav je u to vreme bio stav Odeljenja za unutrašnja pitanja? – Žalbenog? Ne baš rigorozan. Sve dok je bilo rezultata, postojala je spremnost da se zažmuri na jedno oko. Ali pazi, i onda smo tvoje kolege smatrali skotovima. – Cenim tvoju otvorenost. – Bilo mi je zadovoljstvo. – Rebusov telefon je zazujao. Pogledao je ekran. Bila je to Šivon Klark. – Jel’ bi ti smetalo da se javim? – upitao je Foksa. Foksu nije bilo pravo, ali Rebus ionako nije nameravao da čeka njegov odgovor. – Šta mogu da učinim za tebe? – upitao je preko telefona. – Pat Makaski je na samrti – obavestila ga je Klarkova. Rebus je zaškiljio. – Šta?! – Izgleda kao provala koja je gadno izmakla kontroli. – Gospode. – Odveden je u bolnicu. – Eto ironije. – Kako to misliš? – Završio je na istom mestu kao njegova devojka. – Ne govorim o sinu, u pitanju je otac. Pat Makaski. Naš voljeni ministar pravde. – Onda je posredi samo slučajnost? – To se ja pitam. Napadnut je u svojoj kući jutros u neko doba. – I? – Kuća je posle aerodroma kad ideš iz grada. – Nije daleko od mesta nesreće? – Nimalo – priznala je Klarkova. – Jesi li već krenula tamo? – Rebus je Foksu dao znak da mu treba njegova olovka. Klarkova mu je izdiktirala adresu, a on ju je nažvrljao na svoju kartonsku čašu. Završio je razgovor i vratio olovku Foksu. – Ministar pravde je napadnut u svojoj kući – objasnio je. – Oh? – Moram da idem. Foks ga je pogledao. – Zašto? – Zbog slučaja na kom radim s inspektorkom Klark – odgovorio je Rebus. – Ovo nije nikakvo izvlačenje. Pozovi je ako mi ne veruješ. – Nisam siguran da bi čak i ti pao tako nisko. – E pa, to je pravi izraz poverenja. – Rebus je ustao i dograbio čašu gde je napisao adresu. Ispred je prosuo hladan čaj u prvi slivnik na koji je naišao.

Kuća je bila produžena edvardijanska dvospratnica na kraju pošljunčanog prilaza, bez neposrednih suseda. Činilo se da je na prostranom posedu s ograđenim pašnjakom i štalama. S obe strane ionako uskog puta, već su bila načičkana vozila novinara i radoznalaca. Postavljane su kamere, proveravane beleške, uspostavljane veze. Jedan uniformisani policajac je stražario na vratima od kovanog gvožđa. Proverio je Rebusov nalog pre nego što mu je dozvolio da prođe. Potmula tutnjava govorila je da avion poleće s aerodroma. Rebus je gledao kako se, na manje od kilometar razdaljine, putnički avion diže u nebo, a onda je ponovo usmerio pažnju na kuću. Šljunak se protezao skoro do ulaznih vrata, tako da nijedno vozilo nije moglo da priđe neopaženo. Isto je važilo i za uljeze koji dolaze peške. Međutim, nije imao pojma kako izgleda prilaz zadnjem delu kuće, a provalnici retko koriste ulazna vrata. Pored četvorih kola bio je parkiran kombi za uviđaje. Rebus je pretpostavio da novi lendrover verovatno pripada vlasniku kuće, a da su ostala vozila samo u poseti. Prešao je prstom preko boka Šivonine astre dok je prolazio pored nje idući prema širom otvorenim ulaznim vratima. Lamperijom obložen hodnik ga je podsetio na ono što je pokušano u Okružnom sudu, ali ovo je bilo prava stvar. Oklop u dnu zavojitog stepeništa verovatno je trebalo da pokaže da vlasnik kuće ima smisla za humor. Jedna vaza se bila skotrljala sa stola na kom je stajala i sada je u komadićima ležala na parketu. Iz dnevne sobe su dopirali prigušeni glasovi i Rebus je krenuo na tu stranu kad mu je rečeno da stane. Mlada žena u belom kombinezonu dala mu je par plastificiranih galoša i rekla mu da ništa ne dira. Klarkova je zakoračila prema njemu. I ona je bila u kombinezonu i galošama i izgledala je turobno. Istražitelji su snimali video-zapise i fotografije i tražili otiske prstiju. – Pronađen je ovde, na podu – objasnila je. – Njegova lična sekretarica se zabrinula pošto jutros nije mogla da ga probudi. Čekao ga je sastanak u osam i trideset. Došao je i vozač koji ga redovno vozi, ali naišao je na zaključana vrata. Nije bilo nikakvog znaka života. – Primetila je njegov pogled. – Došli su sa zadnje strane. Tamo su francuska vrata, iz kojih je izbijeno jedno staklo. Možda im je kuća izgledala nenastanjeno. Rebus je osmotrio sobu. Skup televizor ravnog ekrana bio je na svom mestu. Papiri su bili razbacani po podu, a persijski tepih zavrnut. – Pa, šta su uzeli? – upitao je. – Laptop, mislimo, i oba njegova mobilna telefona. Otvorene su i fioke u spavaćoj sobi, moguće je da je nestalo i nešto nakita. – Supruga? – Krenula je iz Glazgova. Prenoćila je tamo da bi neke klijente izvela na večeru i jutros ih otpratila. – Klijente? – Ona je advokatica, poreklom Amerikanka. – Klarkova je pokazala uramljenu fotografiju para. Bila je oborena na leđa i sad je ležala na polukoncertnom klaviru. Slika s venčanja: prljavobela haljina s dubokim dekolteom za nju i tradicionalna gorštačka nošnja za njenog partnera, koji blista od zadovoljstva. – Je li neko obavestio njihovog sina? – Ostavila sam mu poruku na mobilnom da se javi. – Možda se neće ni javiti, ako pomisli da je to povodom one nesreće. – Naglasila sam da nije to u pitanju. Rebus je ugledao još jednu fotografiju. Na njoj je bila gospođa Makaski na konju. Bila je obučena ležerno, u farmerke i kariranu košulju i nije imala ništa na glavi. – Šta kažu lekari? – Ili je udaren nečim teškim ili je tresnuo glavom o nešto kad su pokušali da ga uhvate.

Na potiljku ima čvorugu veličine nojevog jajeta, a strahuju i od unutrašnjeg krvarenja. – Znači, moguća su ozbiljna oštećenja? Klarkova je polako klimnula. – Ako su došli peške, to može objasniti zašto nisu odneli mnogo. S druge strane… – Ovo mesto je bogu iza leđa. – Tako da su ih, najverovatnije, čekala kola. – Policajci pregledaju okolinu kuće. – Kad nameravaš da se obratiš medijima? – Neću im se ja obraćati. Pejdž je krenuo ovamo. – A usput će svratiti na šišanje i po novo odelo? – Nije odolela da se ne nasmeši. – Političari će tražiti izveštaj – upozorio ju je Rebus. – Ne zaboravi da je žrtva jedan od njih. – Već sam pozvala kabinet premijera. On želi da ga poseti u bolnici, a poslaće i nekoga da se uveri da temeljno radimo svoj posao. – Ima li na laptopu nečeg za šta vlada ne bi želela da se sazna? – Obavestiće me o tome. – Ipak je on bio ministar pravde. – A uz to i vođa kampanje za nezavisnost. – Sumnjam da za ovo možemo da okrivimo unioniste, Šivon. – Ali ne znači da se iz toga ne može izvući politička korist. Baš kao što je Pejdž želeo da učini kad je saznao ko je Forbs. – Rekla bih da je taj plan sada zreo za smeće. Hajde da se usredsredimo na glavnu stvar. Zašto mislimo da se to desilo jutros, a ne tokom prethodne noći? – Gospodin Makaski je razgovarao sa suprugom u pola dvanaest, a tad je već bio u krevetu. Kad je jutros pronađen, na njemu su bili pantalone i košulja, ali ne i sako i kravata. U kuhinji je ostala šolja kafe i pola banane na radnoj ploči. Rebus je klimnuo glavom. – Pa, gde su ta vrata kroz koja su provalili? – upitao je zatim. Klarkova ga je povela u hodnik i skrenula levo. Tamo su bila dvoja vrata. Jedna su vodila u modernu kuhinju, a druga u otmenu trpezariju s francuskim vratima koja izlaze na veliko dvorište. Na tepihu je bilo polomljeno staklo, što je ukazivalo na upad spolja. – Ako je Makaski nešto čuo – rekao je Rebus – zar ne bi krenuo da proveri šta je to? – Možda. – Ali nađen je u dnevnoj sobi? Da mu televizor nije bio uključen? Možda je gledao jutarnje vesti uz kafu i bananu. A onda ga je, odjednom, neko zaskočio. – To zvuči logično. – Ali televizor je bio isključen? Ko je, uopšte, prvi stigao na mesto događaja? – Njegova sekretarica. Ona ima ključ. – Možda je treba pitati za televizor. Klarkova je klimnula dajući mu do znanja da će to dodati na svoj spisak. – Nećemo znati šta je još nestalo dok ne stigne njegova žena – razmišljao je Rebus. Zgledali su se začuvši kako još neko vozilo preko šljunka prilazi kući. – Ovo nije ništa lošije od psa čuvara – primetio je Rebus. Međutim, kad su izašli da dočekaju pridošlicu, ustanovili su da je to njihov šef, Džejms Pejdž. – Šta će on ovde? – upitao je Klarkovu pokazujući prstom prema Rebusu. – I ja sam baš hteo da pitam, gospodine – odvratio je Rebus. – Odlazi – naredio je Pejdž. – Ovde za tebe nema nikakvog posla. – Razumem, kapetane. – Rebus je podrugljivo salutirao, krišom namigujući Klarkovoj. Pejdž je protutnjao pored njega i ušao u kuću praćen Klarkovom. Rebus je morao da prizna da ga

je pogrešno procenio. Nije bilo ni nove frizure, ni novog odela. Samo su mu cipele bile nedavno očišćene, a za njim je ostao da lebdi miris pene za brijanje. Prepušten sebi, Rebus je shvatio da ima dve mogućnosti. Prva je bila da se vrati na Foksovu tihu vatru. Zato je, umesto toga, skinuo galoše sa cipela, strpao ih u džep i otišao u šetnju imanjem. Iza kuće nije imalo mnogo šta da se vidi. Klarkova je pokazivala Pejdžu polomljeno staklo iz vrata. Rebus je krenuo preko travnjaka prema drvoredu prastarih stabala koja su skrivala pogled na kuću sa seoskog puta iza njih. Neposredno iza stabala bio je nizak kameni zid sa sjajnom crnom ogradom. Rebus je provirio kroz ogradu. Da su se kola zaustavila tu negde, izazvala bi manji zastoj, to jest svako ko bi morao da se tuda provuče svojim kolima zapamtio bi to. Tri uniformisana policajca beznadežno su pretraživala visoku travu. – Ima li čega? – upitao je Rebus. – Zasad ništa. Rebus je nastavio obilazak imanja. Stvar je bila u tome što, kad pređete ogradu i izađete iz zaklona drveća, morate da pređete čistinu od osamdesetak metara travnjaka. Dobro, u rano jutro je sigurno bio mrak, ali na strateškim mestima su bila postavljena bezbednosna svetla. Rebus je proverio i ustanovio da sva, kako izgleda, reaguju na pokret. Možda su uljezi peške ušli na prednju kapiju, ne praveći skoro nikakav šum dok su se kretali preko šljunka, skriveni od pogleda iz kuće gustim grmljem s obe strane kolskog prilaza. To je ipak značilo da su kola morala biti ostavljena negde u blizini. Zato se Rebus vratio na polaznu tačku i krenuo niz kolski prilaz. Na kapiji je došlo do komešanja. Medijski psi su osetili da bi mogli da dobiju neke novosti. Ali on je odmahnuo glavom i probio se između njih. Tražio je neko proširenje ili stazu, neko mesto na kom bi moglo da se sakrije vozilo. Brzo je našao dva odgovarajuća mesta. Sada su oba bila puna novinarskih kola, a tlo je bilo sasvim izrovano. Nekolicina novinara je pratila Rebusa i postavljala pitanja, na koja nisu dobijali odgovore. Međutim, novinari na kapiji su se ponovo uskomešali i Rebusovi sledbenici su se pridružili ostatku čopora. Pojavili su se Pejdž i Klarkova. Policajac koji je stražario na ulazu širom je otvorio kapiju i svi su znali da sledi izjava. Pre nego što je počeo, Pejdž je pogledao u svoje cipele kao da želi da se uveri da je njihov sjaj ostao neukaljan. Kad je progovorio, Klarkova je opazila Rebusa i krenula prema njemu. – To bi moglo da ih smiri na neko vreme – tiho je rekla. – Njegovoj ženi se baš i ne žuri. – Verovatno je u ovom trenutku u bolnici. – Ti ćeš kasnije otići tamo? Klimnula je. – A u međuvremenu sam poslala Ronija Ogilvija. Za slučaj da se Makaski probudi. – Ima li nekih vesti o tome? Odmahnula je glavom. – Pitam se u kojoj je sobi. Bila bi zanimljiva slučajnost ako je to soba koju je Džesika Trejnor upravo napustila. – Ali tu se slučajnosti ne bi završile, Šivon. Pogledala ga je. – Ne – saglasila se. – A ipak, još nijedno od nas nije izgovorilo to ime. – Oven Trejnor – kazala je. – I investitor koji je pretučen posle zavade s njim.– I koji je završio na intenzivnoj nezi – dodao je Rebus. – A da li je Trejnor još u gradu? – Koliko znam, preselio je Džesiku u svoj hotel. – Znamo li koji je to hotel?

– Pet do šest telefonskih poziva bi nam dalo odgovor na to pitanje. – Hoćeš li da ih obaviš? – Pa i mogao bih, a? – Ne bi se radije vratio da radiš na Foksu? – Da radim s njim – ispravio ju je Rebus. – Znam šta sam mislila. Jesi li tamo bio kad sam ti telefonirala? – Jesam. Klarkova je klimnula za sebe. Gledala je Džejmsa Pejdža u elementu kako sluša pitanja, razgovetno daje odgovore da bi ih mikrofoni bolje uhvatili i stara se da ga kamere uhvate iz najboljih uglova. – Moraš priznati da je profesionalac – prokomentarisala je Klarkova. – Profesionalnost me nervira – odvratio je Rebus vadeći telefon i odlazeći niz put u potrazi za mirnim mestom s kog će moći da telefonira.

8

Hotel „Kaledonijan” se, u stvari, više nije tako zvao. Kako su tvrdili znaci s obe strane ulaza, to je sada bila „Valdorf Astorija”. Zgrada je nedavno bila podvrgnuta velikom renoviranju. Smešten na zapadnom kraju Ulice Prinses, hotel je trenutno pružao pogled na haotično gradilište tramvajske linije. I Šendvik Plejs i Ulica Kvinsferi bili su zatvoreni za saobraćaj kako bi radovi mogli da se odvijaju. Pešake su slali kroz lavirinte nalik onim za ogledne pacove. Oni su se provlačili kroz uske prolaze pritešnjene visokim ogradama, iza kojih su se nalazile tramvajske šine. Rebus je svoj saab ostavio ispred hotela s natpisom POLICIJA iza vetrobrana, iako ga je portir upozorio da ga to možda neće zaštititi od kazne za nepropisno parkiranje. – Jednom sam video kako pišu kaznu mrtvačkim kolima. I kolima hitne pomoći. – Sve je to deo bogate edinburške tradicije – odgovorio je Rebus ulazeći u predvorje hotela. S recepcije su pozvali sobu Ovena Trejnora. Rebusu je rečeno da se liftom popne na treći sprat. Trejnor ga je čekao na otvorenim vratima. Bio je u košulji, zavrnutih rukava, bez manžetni i bez kravate. Pantalone su držali tamnoplavi tregeri. Na nogama je imao blistave crne cipele. – Šta je sad? – progunđao je. – Da li bih mogao da uđem? Trejnor je oklevao, a onda je uveo Rebusa, ne u sobu, već u apartman. Dnevna soba je bila pretvorena u improvizovanu kancelariju. Laptop je bio nov. Kutija u kojoj je kupljen bila je ispod stola. Na sofi su bile kese iz radnji kao što su „Ed i Rejvenskroft” i „Marks i Spenser”. Po onome što je Rebus mogao da vidi na ekranu kompjutera, Trejnor je pregledao nekakve tabele. – Kako je Džesika? – upitao je Rebus. – Ona je u svojoj sobi. Fizioterapeut je s njom. – Da li bih mogao da razgovaram s njom? Trejnor je ošinuo pogledom Rebusa, a onda je proverio koliko je sati. – Pet minuta do kraja terapije. Pretpostavljam da imaš neke vesti za nas? Rebus je mrdnuo skupljenim usnama. – Hoćeš piće? – Trejnor je pokazivao prema mini-baru. – Malo je rano. – Siguran si? Rebus ga je pogledao. – Raspitivao si se o meni? – Internet je fantastična stvar, inspektore. – Tačnije, mlađi inspektore. – Otkud sad to? Mislim, bili ste inspektor. Čime ste ih iznervirali? – Nisam hteo da odustanem. – Sudeći po pričama, u tome ste veoma dobri. Postigli ste mnogo rezultata tokom službe… – Nisam znao da internet toliko zna o meni. – Ali čovek nikad ne zna u šta da veruje. Kladim se da ste i vi mene proverili na netu. A tamo nije sve tačno. – U Trejnorovim očima se pojavio hladan sjaj. – Samo veći deo? – nagađao je Rebus. – Da, ali koji deo? Neko je pokucao na vrata. Trejnor je otvorio i ugledali su jednog mladića. – Kako joj je? – upitao je Trejnor. – Preporučio sam joj neke vežbe koje bih voleo da isproba. Zasad joj ne dajem ništa previše naporno.

Trejnor je klimnuo i iz zadnjeg džepa pantalona izvadio novčanik. Fizioterapeut je podigao ruku. – Poslaćemo vam račun, gospodine Trejnore. – Dobro. – Ali Trejnor mu je ipak u džep gurnuo dvadeset engleskih funti. – Sutra u isto vreme? – Naravno. – Fizioterapeut je s osmehom strpao napojnicu u džep i niz hodnik krenuo prema liftu. – Znači, ne koristite usluge državnih bolnica? – pretpostavio je Rebus. – Ni u ludilu. – Trejnor se okrenuo da ga osmotri. – Sigurni ste da treba da razgovarate s Džesikom? Zar to ne možete jednostavno da kažete meni? – Bojim se da ne mogu. – Rebus je mogao da doda: „Hoću da vidim njenu reakciju”. I tako, pošto je proverio da li je poneo ključ-kartice obeju soba, Trejnor je zaključao svoja vrata i pokucao na ćerkina pre nego što je provukao karticu kroz odgovarajući prorez. Njena soba je bila manja, ali ipak je bilo mesta za sofu i stolice. U vazi na stolu stajalo je sveže cveće. Džesika je nosila jednostavnu haljinu. Na golim nogama su joj se videle modrice od nesreće, a jedan članak joj je bio u zavojima. I dalje je nosila kragnu za vrat i sedela je na krevetu uspravljena i oslonjena na tri velika jastuka. Televizor je bio uključen na neki kanal s muzičkim spotovima. Utišala je ton, a onda je opazila Rebusa. – Oh – rekla je. – Zdravo još jednom, gospođice Trejnor. – Šta hoćete? – Nešto što, navodno, moramo da čujemo oboje u isto vreme – objasnio je njen otac. Prekrstio je ruke i spremio se da ga sasluša. Rebusu nisu nameravali da ponude stolicu, ali njemu je to odgovaralo. Postarao se da mu i otac i ćerka budu na oku pre nego što je počeo. – Ovog jutra – kazao je – Patrik Makaski je napadnut u svojoj kući. – Tu je zastao na trenutak sa željom da prouči reakciju prisutnih. Džesika je prinela dlan otvorenim ustima kao da želi da priguši uzdisaj. – Otac Forbsa Makaskija? – upitao je Oven Trejnor. – Onaj tip iz vlade? – Tip iz vlade – potvrdio je Rebus ne skidajući pogled s Džesike. – Je li… dobro? – upitala je ona. Rebus je pokazao glavom prema televizoru. – Na informativnim kanalima verovatno znaju više od mene. Pronašla je neke vesti, ali trenutno je tekao izveštaj s Bliskog istoka. Međutim, u dnu ekrana je išlo obaveštenje o najnovijem događaju: Škotski ministar pravde nalazi se u bolnici nakon što mu je provaljeno u kuću u Edinburgu… – Samo što se to kod nas ne naziva provalom – ispravio je Rebus izveštaj iz vesti. – Je li Forbs dobro? – upitala je Džesika Trejnor. – Je li bio tamo kad…? – Izgleda da je njegov otac bio sam. Je li vam poznata ta kuća, gospođice Trejnor? – Bila sam tamo nekoliko puta. – Zastala je. – Jadna Betani, to je užasno… – Upravo sam došao odatle. Kuća nije daleko od mesta gde su vaša kola sletela s puta. Da možda niste išli tamo, ili se vraćali odatle? – Šta hoćete da kažete? – Trejnor je zakoračio prema Rebusu stisnutih pesnica. Rebus je podigao obe ruke u znak predaje. – Tata, u redu je – umešala se Džesika Trejnor. – Policajac samo radi svoj posao. Ali Rebus je uzvratio pogled Ovenu Trejnoru. – Pretpostavljam da vi ne znate gde je ta kuća, je li tako? – upitao je. – Ne znam.

– Nikad niste bili tamo? – Nisam. – Niste bili u iskušenju da s mladim Forbsom porazgovarate o nesreći? Možda ga niste našli pa ste odlučili da, umesto toga, njegovom ocu kažete šta mislite? – Ne. – Samo što vi nemate kola, tako da mislim da ste otišli taksijem ili ste iznajmili kola, a to znači da ste ostavili trag. Trejnor je sporo i dugo odmahivao glavom. – Tata? Šta on to govori? – Ništa, Džesika. – Onda se obratio Rebusu: – Ne znam čak ni gde žive. Rebus ga je gledao sumnjičavo. – Kad ste preko interneta proveravali dečka svoje ćerke, bio je dovoljan jedan klik da stignete do Pata Makaskija. A pošto je javna ličnost, njegova kućna adresa sigurno negde može da se nađe. Trejnorovim licem je preleteo osmeh. Okrenuo se prema krevetu. – On misli da mi se krv možda uzburkala pa sam otišao da porodici Makaski očitam bukvicu. – Ali nisi to učinio, zar ne, tata? – Nisam – potvrdio je Trejnor, ponovo se okrenuvši prema Rebusu. – Nisam – ponovio je. – Onda je to samo užasna slučajnost, zar ne, Džesika? – Rebus je gledao Trejnorovu ćerku. Ona je po rukama prevrtala daljinski upravljač televizora zureći u njega. – Slučajnost – ponovila je. Ali Rebus je mogao da vidi da je ona, odjednom, prestala da veruje u to. – U komi je – rekao je Foks kad je Rebus ponovo ušao u njihovu zajedničku kancelariju. – Ali stabilizovali su ga i više nije tako blizu da baci kašiku kao što je bio. Rebus je trepnuo. – Otkud to znaš? Foks je podigao svoj telefon i mahnuo njime. – Čuda bežičnog interneta – objasnio je. – Ja na mom jedva imam signal – progunđao je Rebus. Pogledao je hrpe papira nagomilane na svakoj raspoloživoj površini. – Neko je bio vredan. – Je li Pejdž zaključio da je tvoj doprinos slučaju Makaski nepotreban? – To boli. – Rebus je ponovo osmotrio papire. Dvema kutijama s početka pridodato ih je još deset. – Pa, šta imamo ovde? – Sve o kriminalističkom odeljenju Samerhola od kraja sedamdesetih do početka osamdesetih. – Siguran si da je to sve? – Hoćeš da kažeš da su neke stvari nestale? – Kažem da papirologija nije uvek bila prioritet. – A ni rukopis, sudeći po onome što sam video. Rebus otvori jedan dosije iz 1983. Ugledao je svoje ime u zaglavlju zapisnika s jednog razgovora. Porodično nasilje negde u Dambidajksu. Imena žrtava i osumnjičenog ništa mu nisu značila. – Koliko je ovde drevne istorije – rekao je. – Čini se da se neke procedure nisu menjale još od kamenog doba – saglasio se Foks. – Ali fokusiramo se na Sondersov slučaj? – Na ubistvo Daglasa Merčanta, da. – Foks je nežno položio ruku na debeli dosije. – To nisu stvari kojima smo se juče bavili – izjavio je Rebus. – Ovo je sveže iskopano.

– Mogu li? – Samo izvoli. Rebus je podigao poteži dosije. Seo je, raščistio prostor na stolu pred sobom i otvorio prvu stranu. – Oseća se na buđ – prokomentarisao je. – Neke strane treba odlepiti jedne od drugih. – Ali pogledao si ovo? – Foks je klimnuo glavom. – I koliko se često pojavljuje moje ime? – Skoro da ga nema. – I zbog toga ti ne smeta da pogledam ovaj dosije? – Rebus je zastao. – Vidiš, da sam sklon nečem takvom, opkladio bih se da si pribeležio sve što je ovde. Tako ćeš znati da je ono što maznem upravo ono što ti treba. Izraz Foksovog lica i dalje ništa nije govorio. – Samo pročitaj – rekao je. – Onda ćemo razgovarati o tome. – Teško da ima potrebe za čitanjem – kazao je Rebus. – Slučaj Daglasa Merčanta se ne zaboravlja. Skoro je uništio svece, a Stefan Gilmor je zbog toga izgubio posao. – Ali nije bilo dugoročne štete. Ni za koga osim za dragog pokojnika gospodina Merčanta. – Foks je pokazao prema dosijeu. – Unutra su fotografije. Porodične fotografije. Žena i dete. A imao je i tri sestre. Sve su ispričale kako je vodio računa o njima još od njihovog detinjstva. Koliko mi je poznato, svi oni su još s nama. Možda pomisle na njega nekoliko puta nedeljno, možda im još nedostaje… – Konkurišeš za voditelja popodnevnog programa na televiziji? – Samo realno sagledavam okolnosti. Kad neko umre, to ostavi trag, pogađa mnoge živote. Ne radi se ovde samo o svecima, Džone. Sveci su dobili vaspitnu ćušku i to je bilo sve. Rebus je kratko razmislio o tome, a onda upitao kad će državna tužiteljka razgovarati s Bilijem Sondersom. – Uskoro. Samo što nije. – Ne zaboravi da je on bio prevarant, a možda je još uvek. Kako će znati da im ne priča priču? Foks je slegnuo ramenima. – To se mene ne tiče. Rebus je nasumično preleteo dosije. Neke od loše otkucanih strana su izbledele. Setio se pisaće mašine. Tipka za slovo O je udarala tako žestoko da je pravila rupe u papiru kad biste je pritisnuli. Rukopis se razlio na mestima gde ga je dohvatila vlaga. Našao je sliku pokojnika: sjajni kvadrat u belom okviru. Snimljen u nekom baru, Merčant je nazdravljao čašom viskija, zastakljenog pogleda, s krezubim osmehom. – Jesi li ga poznavao? – upitao je Foks. – Merčanta? – Rebus je odmahnuo glavom i dalje proučavajući fotografiju. – Ali verovatno si upoznao Bilija Sondersa, pošto je on bio cinkaroška zvezda vaše stanice? – Nije to tako išlo – objasnio je Rebus. – Ako si imao kontakt na ulici, čuvao si ga za sebe što si bolje mogao. Inače bi tvoje kolege pokušale da te potkradaju. Sastanke bi organizovao u parkovima, ili biste slučajno naleteli jedan na drugog u nekom bučnom baru gde nisu mogli da vas prisluškuju. On bi zatražio da pripali cigaretu i došapnuo bi ti neko ime dok krešeš šibicu. U to vreme nije bilo mobilnih telefona, pa je bilo teško organizovati sastanke. I sastanci su morali da budu licem u lice, da možeš da ih pogledaš u oči. – A zašto je to bilo neophodno? – Foks je upitao iskreno radoznalo. – Jer su obično imali razlog zašto ti daju neko ime. Dešavalo se da samo žele da nekog uvale u govna, možda nekog konkurenta ili nekog ko im se zamerio.

– Znači, novac nije uvek bio glavni podsticaj? – Nikad nije bilo mnogo novca. Nešto drugo je bilo posredi. Neki su to radili jer im je bilo uzbudljivo. Ali to je ponekad moglo da znači da vam pričaju priču radi same priče. – Drugim rečima, prodaju vam gomilu laži? Rebus je klimnuo. – A ko je u to vreme bio tvoj doušnik? – Nisam imao pravog doušnika. Tek sam počeo da prepoznajem ko zaista nešto zna, a ko ne, i ko bi mogao biti spreman da to podeli sa mnom. – U to vreme je za „Skotsmen” pisao novinar po imenu Albert Stout. – Sećam ga se. Taj nam je zagorčao život. – Vredno je radio na Merčantovom slučaju. I na još nekoliko pored toga. – Mrzeo je policiju. – Stekao sam takav utisak iz priča koje sam pročitao, žestoko je blati. – Nemoj mi reći da je još živ? – Osamdeset sedam godina. Živi pored terena za golf u Gilanu. – Prokletstvo! Pušio je dve paklice dnevno. – Rebus je zastao. – Hoćeš li razgovarati s njim? – Na spisku mi je. Kao i patolog koji je obavio autopsiju Daglasa Merčanta. Rebus je pokušao da se seti njegovog imena. – Pre profesora Gejtsa? – Njegov prethodnik, da. Profesor Norman Katl, koji je, slučajno, takođe živahan osamdesetsedmogodišnjak. – Za tebe se može reći sve, osim da nisi temeljan – kazao je Rebus starajući se da to ne liči previše na kompliment. – Pre ili posle razgovora sa Stefanom Gilmorom i ostalima? – Zavisi od njihove dostupnosti. A kad smo kod toga, jutros smo tek bili započeli… – Jesmo li? – Ima još mnogo praznina koje bih voleo da popuniš. – Foks je izvadio svoju veliku beležnicu iz fioke. Rebus je pogledao na sat. – Plaća li nam se prekovremeno posle pet sati? – Sam si ponudio svoje usluge. – Jesam, zar ne? – priznao je Rebus i zavalio se u stolicu. Te večeri u zadnjem delu „Oksford bara” Rebus je bio na pola svoje prve krigle IPA-e kad je Ejmon Paterson stigao i ponudio novu rundu. Rebus je odmahnuo glavom, pa se Paterson vratio iz bara s kriglom piva za sebe i dva pakovanja slanog kikirikija. – Nemoj reći da nikad nisam bio dobar prema tebi – kazao je. Sedeli su u istom uglu u kom je Rebus razgovarao s Foksom. – Znači, uspeo si da se uvališ za kafanski sto? Rebus je Patersona porukom obavestio samo o tome. Polako je klimnuo trljajući koren nosa i prigušujući zevanje. – Nisam još uspeo da pridobijem njegovo poverenje – kazao je. – Sve je zaključano, a jedino Foks ima ključ. – Poslao je pozivnice, znaš. Hoće da dođem sutra u tri. – Pogodi koga je još pozvao. – Koga? – Alberta Stouta i Normana Katla. – Prokletstvo. – Paterson je naduvao obraze i izdahnuo. – Namerio se na Stefana.

– Zbog čega to misliš? – Sonders je bio Stefanov. Logično je pretpostaviti da je Stefan povukao konce kako bi ga oslobodio optužbe za ubistvo. – Rebus je zastao posmatrajući Patersona preko ivice svoje čaše. – Osim ako ti ne znaš da je bilo drugačije. – Džone… – Dok sam pregledao neke stare dosijee, setio sam se da sam u to vreme još radio na sticanju vašeg poverenja. Možda ste onda smatrali da nešto treba sakriti od mene, a možda je i danas tako. Ulazak u Foksovu kancelariju bio je kao ulazak u minsko polje. Ne bi mi bilo nimalo drago da otkrijem da neki od starih ortaka iz svetaca ima mapu na kojoj je označeno gde je sav taj eksploziv zakopan. – Ništa ne krijem od tebe, Džone – tiho je rekao Paterson. – A možeš li da garantuješ isto za Stefana i Doda? Paterson je razmislio o tome, a onda je slegnuo ramenima. – Svako ima neku mračnu tajnu. Ti bi to morao najbolje da znaš. Osećaš li kako te izjedaju iznutra, Džone? Jer ja to osećam. Ali ne nameravam da o tome govorim bilo kome. – Patersonov pogled je postao hladan. – Samo otkrij ono što možeš i izvesti nas o tome. Tako ćemo svi biti pokriveni. – Ostavio je ostatak svog pića, ustao i gurnuo ruke u džepove kaputa. – I ne zaboravi da pojedeš taj kikiriki koji sam kupio, bio je prilično skup. Rebus ga je gledao kako odlazi. Tog čoveka je upoznao pre više od trideset godina, ali sad se pitao da li ga je ikad stvarno poznavao. Lako je okriviti Foksa. Možda previše lako. Rebus je ušao u glavnu prostoriju bara i stao s tri-četiri redovna gosta. Oni su pratili lokalne vesti. Rebus je video Pejdža kako drži svoju ad hok konferenciju za novinare. Sledio je snimak kola koja stižu pred kuću Makaskija. Na suvozačkom mestu sedela je Betani Makaski, a za volanom je bio njen sin Forbs. Oboje su izgledali napeto i zabrinuto. – Ipak umeš da voziš, smradu mali – promrmljao je Rebus. Dovršio je svoje piće i naručio još jedno. Dok su mu ga točili, izašao je napolje na cigaretu. Na televizoru iza njega predsednik škotske vlade govorio je novinaru o svom velikom šoku i zaprepašćenju. – Kako ovo može uticati na kampanju za nezavisnost? – upitao je novinar, ali vrata su se zatvorila pre nego što je Rebus uspeo da čuje odgovor. Kola Klarkove zaustavila su se uz ivičnjak kad je on bio na pola cigarete. – Šta piješ? – upitao ju je, ali ona je odmahnula glavom. – Krenula sam na jedno mesto – objasnila je. – Opet onaj advokat? – Možda. – Bila se presvukla i nanela skoro neprimetan sloj šminke i malo parfema, blagog ali prisutnog. – Pa, kako si prošao s Ovenom Trejnorom? – Sve je priznao – izjavio je Rebus. – Samo na trenutak je poverovala, a onda se namrštila. – Žao mi je što te razočaravam, Šiv, ali on tvrdi da nema ništa s tim. – Pitao si ga to lično? – Pred njegovom ćerkom – dodao je Rebus. – Njena reakcija je bila zanimljiva. – Kako? – Jednostavno sam osetio da se zupčanici okreću. Nije znala šta da misli o tome. Njen tatica je, u međuvremenu, sebi napravio malu kancelariju da bi mogao da se bavi svojim poslom. – Što znači da će se zadržati ovde? – Tako izgleda. – Ne beži kao što bi bežao neko ko je kriv.

– Postoji još nešto. Jesi li bila u kući kad je stigla supruga Makaskija? – Nisam. – Mladi Forbs je bio za volanom. Malo je razmislila o tome. – Ali sad ne bismo mogli da ga privedemo, zar ne? – Misliš, dok mu je tata na intenzivnoj nezi? – Pejdž bi iskočio iz kože. – Ne bi želeo da se mediji razočaraju u njega. – Angažovao je pola odeljenja na pretresanju starih dosijea o provalama u gradu. Dovode matorce i ispituju ih… – Pogledala ga je. – Ali nekako se ne čini da je to obavio neko iz kraja, zar ne? – Čovek samo hoće brz rezultat. Tako će ga zavoleti i političari. – Možeš li da se raspitaš? Da proveriš da li je neko nešto čuo? – Nemam više kontakata kao nekad. – Da, ali svi s kojima sam razgovarala nemaju nijedan kontakt. Izgleda da je ta veština izumrla. – Imamo li spisak odnetih stvari? – Stići će nam. – Nabavi mi primerak i videću šta mogu da uradim. – Hvala. Ima li još nečeg što bi trebalo da znam? – Samo to da smo Foks i ja sad najbolji ortaci. – Iz nekog razloga sumnjam u to. – Nije mogla a da se ne nasmeši. – Onda recimo samo da se polako raskravljuje. – Stvarno? Rebus je kratko razmislio. – Pa ne baš – priznao je. Šivon se i dalje smešila kad je menjač svoje astre ubacila u prvu brzinu i mahnula mu prstima desne ruke. Kad se vratio u bar, Rebusa su pitali je li Alister Darling priveden na ispitivanje budući da on vodi kampanju protiv nezavisnosti. – Jes’, ili onaj njegov ortak Stefan Gilmor – dobacio je neko drugi. – Takvi tipovi parama mogu da se izvuku iz svake nevolje – izneo je svoje mišljenje prvi govornik. – Kad odustaneš od kupovine fudbalskog tima, obično ti ostane nešto keša, je li tako, Džone? – Svakako, Denise – rekao je Rebus dajući barmenu svoju poslednju novčanicu od pet funti.

Sama u stanu u Ulici Grejt king, Alis Bel je ispljuskala lice vodom i obrisala ga peškirom, posmatrajući svoj odraz u kupatilskom ogledalu. Oči su joj bile crvene od plakanja i znala je da će jastuk na njenom uskom samačkom krevetu biti mokar. Navukla je roletne na prozoru svoje sobe u želji da se što više odvoji od spoljašnjeg sveta. Kolena su joj klecnula dok je išla prema kuhinji, pridržavajući se za zidove hodnika kao da traži oslonac. Sela je za sto u dnevnoj sobi sa šoljom zelenog čaja. Tu su bili njen laptop, beleške i knjige, ali sada u tome nije videla nikakvu svrhu. Grlo joj se stezalo, a srce divlje tuklo. Kad je tišinu naglo prekinula zvonjava njenog telefona, tiho je jeknula od straha. Na ekranu je bilo Forbsovo ime, pa se javila. – Ja sam – rekao je. – Kako si? – Trebalo bi da ja to tebe pitam. Žao mi je zbog tvog tate. Pokušavala sam da te dobijem. – Znam, hvala. Nisam mogao da ti se javim. Čula ga je kako glasno uzdiše.

– Kako ti je mama? – upitala je. – Drži se. – To je bila provala? – Naravno da jeste. – Nije povezano sa…? – Bolje da to i ne pominjemo, Alis, važi? – Ako si siguran. – Naravno da jesam siguran! – Zastao je, a onda progovorio mirnijim glasom. – Slušaj, moram da idem. Jesi li posetila Džes? – Spavala je. – Jesi razgovarala s Ovenom? Znaš li da krivi mene? Telefonirao mi je samo da mi to kaže. – Moraš ga se kloniti. – To i nameravam. Džes bi trebalo da se vrati kući za dan-dva, a uz malo sreće, on će se vratiti na jug. – Imam osećaj da sam ja kriva za sve – tiho je rekla. – Zajedno smo u ovome, Alis. Zajedno smo jači, znaš već. Čujemo se sutra, važi? – Važi – rekla je, slušajući ga kako prekida vezu. Spustila je telefon na sto i ostala da zuri u njega. – A podeljeni ćemo propasti – šapnula je za sebe sklapajući svoj laptop.

PETI DAN

9 Rebus je počeo da obilazi barove čim su se sutradan otvorili. Istina, pio je samo bezalkoholna pića. Klarkova mu je na mobilni telefon poslala spisak ukradenih stvari, kao i fotografije dobijene od osiguravajuće kompanije Makaskijevih. Nestali su jedna biserna ogrlica, starinski broš, satovi roleks. Laptop je bio skup, ali ko god da ga je uzeo, nije poneo i njegov kabl. Isto je važilo i za ukradene telefone. Oba punjača su ostala u utičnicama. Pat Makaski se još nije bio osvestio, iako je u izveštajima reč „koma” pažljivo izbegavana. Najmanje jedan tabloid je pokrenuo bombastičnu priču o zločinu i kazni, a sve novine koje je Rebus video objavile su je na naslovnoj strani. Barovi koje je posetio su bili u neuglednim delovima grada, od Grantona do Gordžija i od Inča do Sajthila. Neka od starih mesta bila su zatvorena. Bila su ili zabarikadirana daskama ili srušena i zamenjena prodavnicama brze hrane. Rebus se osetio kao istraživač koji je otkrio da su delovi nekadašnje divljine civilizovani. Krčme koje su i dalje radile, poslovale su slabo ili nikako, a njihovo osoblje se žalilo na ponudu jeftinog alkohola u supermarketima i na zabranu pušenja. „Mnoge od starih mušterija više vole da ostanu kod kuće i dime uz konjske trke na televiziji i desetak limenki kupljenih na posebnom popustu.” Tu je bila još jedna nevolja: loše životne navike skresale su Rebusovu mrežu poznanika. Neki su preminuli, a da on to nije ni znao, drugi su postali senilni i preselili se s porodicama u neke daleke krajeve. – Odavno nije svraćao – govorili su Rebusu. Ili: – Uopšte ga ne viđam ovih dana. – U nekim barovima osoblje nije imalo pojma o kome govori. – Stalno je pio ovde – istrajavao je Rebus. – Visok tip, gusta seda kosa, „operisao” je po autobusima… – To je bivalo propraćeno ponovnim odmahivanjem glavom. Čak su se i okoreli jutarnji pijanci mučili da se sete Biga Tonija, Šaga Spita i Ekija Šejka. Rebus je svakom ko je hteo da sluša čitao spisak ukradenih stvari i u baru ostavljao svoju posetnicu s brojem telefona. Foksu je poslao poruku da proveri hoće li mu trebati pre razgovora s Ejmonom Patersonom u tri sata. Foks je odgovorio: „Znači, razgovarao si s njim? Drugačije nisi mogao saznati za to.” – Svaka čast, Džone – promrmljao je Rebus za sebe. Bio je na putu ka poslednjoj krčmi na svojoj očajničkoj turneji kad mu je telefon zazvonio. Nije prepoznao broj, ali se ipak javio. – Zdravo. Odmah je prepoznao glas Megi Blantajer. – Zdravo i tebi, Megi. Je li sve u redu? – Jeste. Jesi li u kolima? – Krenuo sam u Silvernauz. – Na okajanje grehova, a? – Tako nekako. Nisam znao da imaš moj broj. – Dobila sam ga od Trbušine. – Oh! – Nema razloga da zvučiš tako zabrinuto. Rekla sam mu da si one noći zaboravio nešto kod nas. – Pa kako je Dod? – Sve je po starom. – Zastala je. – Bilo je lepo što si nas posetio. – Drago mi je što smo se ispričali. Šteta što je to bilo u onakvim okolnostima. – Onaj Foks nam je telefonirao. Zanimalo ga je da li bi Dod bio u stanju da odgovori na nekoliko pitanja. Dod mi je rekao da ćeš ti znati sve o tome.

– Recimo. – A ako Dod zaista ne želi da razgovara? – Pretpostavljam da bi njegov lekar mogao da mu napiše opravdanje. – Tako sam i ja mislila. – Nova pauza. – Nije da Dod ima nešto da krije. Samo mu sad nije do toga. – Jasno mi je. – Nego, hoće li i Foks to videti tako? – To i nije toliko važno, zar ne? – Dod ne želi da ode u grob s mrljom na celoj karijeri. To sigurno možeš da shvatiš? – Naravno. Činilo se da se malo opustila, kao da joj je laknulo što je s nekim podelila svoj teret. – Možda bismo mogli da se nađemo na kafi posle Silvernauza. Bilo bi lepo videti te. – Misliš, u tvojoj kući? – Na Rouzbern Terasu postoji jedan kafe. Ponekad izađem na sat vremena i sednem tamo. Izgleda da Dod uspeva da se snađe bez mene… – Spremaju li hranu? – zanimalo je Rebusa. – Samo sendviče i pečene krompire. – Onda se vidimo tamo u pola dva. – Pod pretpostavkom da ćeš imati snage da napustiš Silvernauz. – Upravo tako – s osmehom je potvrdio Rebus. Stigao je pet minuta ranije, ali ona je već bila tamo. Sedela je za stolom pored prozora, neprozirnih od kondenzovane pare. – Džone – pozdravila ga je, a onda je ustala i cmoknula ga u obraz. Usledio je uobičajeni dodir njenog palca dok je brisala ruž. – Naručila sam nam čaj. Može? – Može. Ona nije htela da jede, ali je Rebus naručio tostirani sendvič sa šunkom. Kad je završio s kelnericom, ustanovio je da Megi Blantajer pomno posmatra. – Jesi li me obeležila? – upitao je trljajući levi obraz. – Samo sam razmišljala o prošlosti. Bili ste divna ekipa, istinski prijatelji. – To ide s našim poslom. – I još mnogo toga. – Uprkos svemu, ovde sam. – Ovde si – rekla je podižući svoju šolju čaja. Ali onda je njen osmeh nestao. – Ponekad se zapitam… – Šta? – Šta bi se desilo da smo imali malo više hrabrosti. – Misliš, ti i ja? Čini mi se da smo u to vreme smatrali da smo sišli s uma. – Ali iz ovog ugla… – Prošlost je opasno mesto, Megi. – Znam da jeste. Pogledaj samo šta onaj Foks pokušava. – Ne Foks, već državna tužiteljka. Ona hoće novo suđenje Biliju Sondersu, a da bi se to desilo, mora biti sigurna da na suđenju na kraju neće nastradati njeno dupe. – To si baš lepo opisao. Rebusov telefon je zazujao. – Moram da se javim – izvinio se videvši ime Klarkove na ekranu.

– Naravno. Ustao je i izašao iz kafea. – Šivon? – javio joj se. – Pat Makaski je upravo umro – kazala je mirno. – Sranje. – Sad imamo istragu ubistva. U Torfihenu sastavljaju tim. – To je značilo u Odeljenju C sedišta policije na Torfihen Plejsu. Što je bilo logično jer je ta stanica najbliža mestu zločina. Posle reorganizacije napraviće specijalno kriminalističko odeljenje, koje će se baviti ozbiljnim slučajevima. – Mogu da stignem za pet minuta – kazao je Rebus. – Tvoje ime nije pomenuto, Džone. Ali ne želim da kažem kako kasnije nećeš biti potreban… – Ali ti si u timu? – U ovom trenutku jesam. – A Pejdž? – Ne, Pejdž nije. A ni Esonova ni Ogilvi. Izgleda da im sad treba samo još jedan inspektor. Rebus je iskoristio priliku da zapali cigaretu. Kroz prozor je mogao da vidi da je njegov sendvič stigao. Dao je kelnerici znak da ga ostavi tamo. – Kako možeš biti sigurna da je u pitanju ubistvo? – Slažem se. Mogao je pasti i razbiti glavu. Možda ćemo znati nešto više posle autopsije. – S druge strane, ako to nazovemo ubistvom, možda malo zakuvamo stvari i izvršimo pritisak na počinioca. Možda se radi o sitnim kriminalcima koji nisu očekivali da nekog zateknu kod kuće. – Jesi li uspeo da se raspitaš po gradu? – Činim sve što mogu. – Rebus je zastao. – Mediji će se baciti na ovo. – Da ne pominjemo Makaskijeve kolege. A kad smo kod toga, njegova sekretarica jeste isključila televizor. Bio si u pravu za to. – Ima li osetljivih podataka na laptopu? – Zaštićen je lozinkom. – To onda i nije neka zaštita. – Radi se o tome da kampanja za nezavisnost Škotske nema punu podršku vlade. – Tako da bi moglo biti nečega za šta njegov kabinet ne zna. – Proveravamo to. – Klarkova je zastala. – Pretpostavljam da je njegov sin zbog svega ovoga sad van našeg dometa. – Možda. I dalje mi je čudno što se to desilo tako brzo posle automobilske nesreće. – I što je ukradeno taman toliko vrednih stvari da bi sve delovalo kao pljačka? – Otprilike. – Misliš da to treba da prenesem glavnom inspektoru Ralfu? – Nik Ralf je glavni u Torfihenu? – Tako mi je rečeno. – Dobar je. A ako je on tražio da im se pridružiš, to samo potvrđuje moje mišljenje. – Ma šta kažeš?! – S druge strane, to što je mene izradio nikako mu ne ide u prilog. U kafeu je Megi Blantajer izgleda brinula da će se njegov ručak ohladiti. Rebus joj je klimnuo glavom, povukao još jedan dim i bacio ostatak cigarete u slivnik. – Moram da idem – rekao je Klarkovoj. – Ako čuješ bilo šta o ukradenim stvarima…

– Javiću ti da bi mogla da dobiješ zlatnu zvezdicu od učitelja. – Bolje bi ti bilo, ili ću ti uvrnuti ruku kad te sledeći put vidim na igralištu. Rebus je završio razgovor i vratio se u kafe. – Izvini zbog ovoga – rekao je. Ali Megi je već bila na nogama i navlačila kaput. – Moram da idem – objasnila je. – Ostavila sam novac za svoj čaj. Rebus je opazio uredno složene novčiće pored njene tacne. – Ali skoro da nismo ni razgovarali – požalio se. – To možda i nije bila tako dobra zamisao. – Nasmešila se i vrhovima prstiju dotakla njegovu kravatu. – Ali sigurna sam da bi Dod voleo da te vidi, ako nekad budeš raspoložen da svratiš. – Megi… – Sedi i jedi. – Potapšala ga je po grudima i otišla. Rebus je na trenutak stajao tamo, pitajući se treba li da krene za njom, da bi sve bilo još dramatičnije. Ali krčala su mu creva i morao je da do tri sata bude u Okružnom sudu. Kelnerica je upitala da li je sve kako treba. – Cakum-pakum – odgovorio joj je Rebus, ponovo se smeštajući za sto. Na Meginoj šolji je bilo tragova ruža. Ostavila je dovoljno novca za ceo račun. – Užasne vesti – kazao je Ejmon Paterson. – Užasne – saglasio se Malkolm Foks. Tri muškarca su sedela u kancelariji u okružnom sudu. Foks je snimao zvuk, ali ne i sliku. Rebus je primetio da nije ni pokušao da sredi papire. U stvari, uradio je upravo suprotno. Foks se postarao da kancelarija izgleda maksimalno neuredno, kao da se unutra radi bez prestanka, kao da novi papiri neprestano pristižu i da se dokazi gomilaju. Izvadio je onu svoju beležnicu A4 formata, a možda je to bila i neka druga. Bila je puna beleški, a neki delovi su bili ispisani velikim slovima ili podvučeni. Bez škrabotina, svaka misao uredno zabeležena. Oličenje preciznosti i marljivosti. Sve to je trebalo da ostavi utisak na čoveka koji je umeo da prozre trikove. Paterson je čak namignuo Rebusu dok je Foks pripremao kasetofon. Ako će igrati igre, onda će se Paterson pokazati kao dostojan takmac. – Drago mi je što vidim da se stara tehnologija i dalje koristi – Paterson je pokazao prema kasetofonu. – Samo kad to odgovara potrebama. – Foks je podigao pogled. – Zaboravio sam da vas ponudim čajem ili kafom. Mlađi inspektor Rebus bi mogao da skokne i donese nam nešto. – Ne treba – kazao je Paterson, ponovo krišom namignuvši Rebusu. Foks im je stavio do znanja u kakvom su položaju. Rebus je bio angažovan kao ispomoć, a Foks je bio gazda u kući. – Hoćemo li onda da počnemo? – Kad god vi hoćete – Paterson je prekrstio ruke na grudi, Foks je pokrenuo mašinu i razgovor je počeo s nekoliko trenutaka zurenja dok je Foks smišljao prvo pitanje. – Je li samostrel bio vaša ideja? – Samostrel? – Zar Samerhol nije imao sopstveni samostrel? Koristili ste ga za pikado dok se tabla nije raspala. Paterson se nasmešio prisetivši se toga. – Ne sećam se kome je to palo na um. – Zaplenili ste ga prilikom jednog hapšenja. Umesto da ga prosledite kao dokaz, neko vreme ste ga zadržali. Tek pošto nije pronađen tokom priprema za suđenje, neko se setio da dođe kod vas i raspita se.

– Dobro, uradio si domaći, sine. Možemo li sad da pređemo na ono važno? – Ali ova stvar je važna, gospodine Patersone. Vodili ste to kriminalističko odeljenje kao da je bilo vaš lični feud. Tamo su važila samo vaša pravila. Crveno svetlo u sobi za saslušanja B? Kad biste unutra uveli nekog dovoljno lakovernog, govorili ste da je to detektor laži i uključivali ga. Pitam se koliko ste priznanja dobili na taj način. Paterson se i dalje dobroćudno smešio. – Red flaša u kancelariji inspektora Gilmora, skriven iza police s knjigama. Čak ste montirali točkiće na policu da biste brže došli do cuge. – O tome morate pitati njega. – Ali ja pitam vas. – Foks je ponovo pogledao u svoje beleške. – Hajde da pokušamo ovako. Imali ste običaj da samo potpisujete izjave umesto da ih pišete? Izveštaje o onome čemu je trebalo da prisustvujete, ali niste. Iako ste bili tamo, Gilmor bi se postarao da svi usaglase priče jer je sam pisao glavnu verziju. A vama je ostajalo samo da je potvrdite. Paterson je pogledao Rebusa. – Džone, kaži mu… Ali Foks je lupio šakom o sto. – Mlađi inspektor Rebus je ovde samo posmatrač. Mene treba da ubedite. – U šta da vas ubedim? – Paterson je prodorno pogledao Foksa u oči. – Meni to zvuči kao da ste već formirali stav. Tipično za jebeno Žalbeno. Trebalo bi da nam zahvaljujete i delite nam odlikovanja. Bili smo dobri u svom poslu. Sklanjali smo zlikovce s ulica. I kraj. – Bilija Sondersa niste sklonili s ulice. Dokazi protiv njega su nestali. Izjave su bile nepotpune i nejasne. Svedoci su menjali iskaze posle razgovora s vama… – Niko ne osporava da je bilo grešaka. I Stefan Gilmor je zbog toga dobio nogu. Foks se nagnuo nekoliko centimetara. – A šta mislite da će reći Bili Sonders? – Kako to mislite? – S njim će razgovarati državna tužiteljka. Sonders će možda hteti da se nagodi i dobije smanjenje kazne. – Pa šta? – Ćutao je trideset godina, ali sad možda misli da je vreme da obelodani šta se zaista desilo. – Mislite da prizna? – Možda ne ubistvo, već zataškavanje koje je usledilo. – To je pre bilo zajebavanje nego zataškavanje. – Mislite da će on to tako opisati? – Baš me briga šta će on uraditi. – Kad ste ga poslednji put videli? – Bilija Sondersa? Pre dvadeset – dvadeset pet godina. – Iako živite u istom gradu? – Foks je zastao napadno proučavajući svoje beleške. – Kad je Viši inspektor Gilmor dao ostavku, ko je preuzeo gospodina Sondersa? – Mislite, čiji je cinkaroš bio? – Paterson je pogledao Rebusa. – Nije bio posebno naklonjen nikom od nas, zar ne, Džone? – Koliko se sećam, nije – Rebus je osetio potrebu da odgovori. – A ja sam mislio da je osećao da je vaš dužnik – prokomentarisao je Foks. – Mislim, šta god da vam je otkrio tokom godina, ipak ste ga spasli od optužnice za ubistvo. – Nenamerno – ispravio ga je Paterson. – Čak i da je tako, bio vam je koristan, a vi ste ga se odjednom odrekli? – Kao da je tu bilo još nečeg – umešao se Rebus. – Bio si tamo, Džone – odbrusio je Paterson. – Šta ti misliš?

– Zemlja je tad bila drugačija. – Ali u tome obojica grešite – kazao je Foks gledajući jednog pa drugog. – Zemlja je bila potpuno ista, samo što ste se vi ponašali kao da je kontrolišete. Stekli ste mnogo ružnih navika, a to što je otad prošlo mnogo vremena ne znači automatski da vam je sve oprošteno. – Ali vreme ume da se poigra pamćenjem – naglasio je Paterson. – Šta god Sonders odluči da ispriča, ne postoji način da se proveri je li to istina. – Ali njegovo kratkoročno pamćenje bi trebalo da ga još služi? – Na šta mislite? – Paterson je zaškiljio u njega. – Kancelarija državnog tužioca je danas u vreme ručka organizovala sastanak s njim. Sigurni ste da je prošlo četvrt veka otkako ga je bilo ko od vas video? – Sačekao je da i Paterson i Rebus klimnu glavom. – Pa, gospodin Sonders tvrdi da mu je neko iz vaše ekipe jutros telefonirao. Rebusu je trebao trenutak da pretpostavi: – Stefan Gilmor? – Baš on – potvrdio je Foks. – Šta je hteo? – Zanimalo ga je o čemu bi, konkretno, gospodin Sonders mogao da propeva. – Stefan je razgovarao s njim? – Paterson je upitao kao da ne može da poveruje, ali Foks je polako klimnuo glavom. – Izgleda da je nemoguće osloboditi se nekih loših navika – prokomentarisao je ponovo prelistavajući beleške. Posle još deset mučnih minuta, razgovor je završen. Foks je zahvalio Patersonu i rekao mu da će ga Rebus ispratiti. – Siguran sam da ćete vas dvojica hteti da malo proćaskate čim se malo udaljite od mene. Nijedan od njih nije pokušao da to porekne. Izašavši na Ulicu Čejmbers, Paterson je izvadio svoj mobilni i pozvao Stefana Gilmora. – Prebacio se na govornu poštu – promrmljao je posle nekoliko sekundi. Ipak je Gilmoru ostavio poruku da mu se javi dodavši: „Znaćeš šta je u pitanju, prokleto kopile.” – Jezgrovito – kazao je Rebus. Paterson je pogledao u nebo i bezmalo zarežao. – Koju on to igru igra, Džone? – To ti meni reci. – Da li stvarno želi da nas sve do guše uvali u nevolje? – Ali Foks je u pravu, zar ne? Niste hteli samo da zadržite dobrog doušnika na ulici? Paterson je upro prst u Rebusove grudi. – To si rekao ti, a ne Foks! – Samo zato što mi je on to rekao ranije. – Trebalo bi da si na našoj strani, Džone. – Ma nemoj? A šta je sa Stefanom? Je li on timski igrač ako telefonira Biliju Sondesru iza naših leđa? – Sam bog zna – promrmljao je Paterson pogrbivši se. – Mračna Biblija je daleka prošlost, Trbušino – tiho je rekao Rebus. – U to vreme je imalo smisla da se držimo zajedno, danas možda više nije tako. – Tražiš da se svrstam uz tebe, a protiv Stefana? – Paterson je polako, ali odlučno odmahnuo glavom. – Samo kažem da treba da postupimo ispravno. – A reci mi, Džone, je li bilo „ispravno” kad si počeo da se viđaš sa ženom Doda Blantajera? Je li bilo „ispravno” što smo mi koji smo znali za to držali jezik za zubima? – Sad ne razgovaramo o tome. – Rebusu je krv jurnula u vrat i obraze. – Teško je živeti sa svim tajnama, lažima i ostalim sranjima kojima smo se bavili i koja su

nam zapala. Nikad nisam video kako potpisuješ tuđe izjave. Ali obojica znamo da se to dešavalo. Svašta se dešavalo u to vreme i jedna pukotina u brani mogla bi biti sasvim dovoljna. – Paterson je zastao i odmerio Rebusa. – Zato ti je bolje da odlučiš na čijoj si strani, Džone. A Stefana prepusti meni. Postaraću se da više ne priđe Sondersu. Rebus je primetio da je Paterson pružio ruku. Prihvatio ju je i uzvratio čvrstim stiskom. Paterson očigledno nije bio rad da ga pusti. – Dobro onda – rekao je Rebus najzad se oslobodivši. Gledao je kako Paterson odlazi, a onda se vratio u sud i otišao u nužnik. Ispitujući svoje lice u sapunicom umrljanom ogledalu, primetio je da na desnom obrazu i dalje ima bled trag ruža. Opsovao je i otro ga. Foks ga je možda primetio i odlučio da ništa ne govori. Ali Paterson ga je sigurno opazio i pretpostavio od čijeg poljupca potiče trag. Uostalom, zar nije od njega tražila broj Rebusovog telefona? Foks je bio u kancelariji i sređivao ju je nakon što je predstava završena. – Je li bilo nekog napretka? – upitao ga je Rebus. Umesto da odgovori, Foks je upitao: – Jeste li dobili Stefana Gilmora? – Ne – priznao je Rebus. – Paterson mu je ostavio poruku. – Neverovatno je glupo od njega što je kontaktirao sa Sondersom. – To neću poricati – odgovorio je Rebus strovalivši se u stolicu. – A jeste li vi došli do nekog zaključka, mlađi inspektore Rebuse? – U vezi sa čim? – Ili si sa mnom, ili si s njima. Sve dosad si možda mislio da možeš da menjaš strane kako ti se hoće. – Zasad sam uspeo da zaključim jedino da si neviđeno prepreden. – Možda ću morati da se pretvaram da je to kompliment. – U neku ruku i jeste. – Rebus se umorno nasmešio. – Izvini što sam pokušavao da te pretvorim u potrčka. – Samo si Patersonu stavio do znanja ko je gazda. – A možda i tebi. Rebus je klimnuo. – Pa, šta sad? – Naš prvi razgovor treba poslati na transkribovanje. To ću prepustiti tebi ako nemaš ništa protiv. Ja za nepun sat imam sastanak s Elinor Makari. – Da čuješ šta je još ispričao Bili Sonders? – Tako je. – Pa, hoćeš li da zaključam? Foks je osmotrio Rebusa, a onda je odmahnuo glavom. – I dalje mi ne veruješ? – kazao je Rebus tobože povređeno. Foks nije odgovorio. Stavio je jedan debeo dosije u svoju aktovku pored one beležnice. – Dobro je da si se napokon rešio onog ruža – rekao je zatvarajući torbu.

10 Neki od ljudi koje je Klarkova videla ispred kuće Makaskija sada su bili okupljeni na uskom pločniku ispred Torfihen Plejsa. Nepropisno parkiranim kolima i kombijima ispisane su kazne, ali njihovi vlasnici nisu marili za to. Ista ta vozila su zakrčila dve od tri trake ulice i usporila saobraćaj. Tako su vozači dobili priliku da do mile volje zure u medijski cirkus. Pošto je ušla u policijsku stanicu, ignorišući sva pitanja koja su joj usput dovikivana, Klarkova je pokazala legitimaciju, nakon čega su otključali jedna vrata i propustili je dublje u unutrašnjost zgrade. Izgledalo je da Tim za specijalne operacije polako zauzima svaki delić prostora na prvom spratu. Pomerani su stolovi, tražene dodatne stolice, uspostavljana komunikacija. Klarkova se probila kroz taj metež, stigla do njegovog središta i predstavila se glavnom inspektoru Ralfu. Bio je visok preko metar i osamdeset, tamne kose s razdeljkom na sredini i uredno podšišane brade. Nije joj pružio ruku niti joj je poželeo dobrodošlicu. Umesto toga, odmah joj je rekao da će za deset minuta biti održan informativni sastanak te da ona u međuvremenu treba da uradi nešto korisno. – Olivija će te uputiti – objasnio je pokazujući glavom prema mladoj ženi koja je prolazila pored njih noseći kompjuterski štampač. – Olivija Vebster – kazala je policajka dok ju je Klarkova pratila. – Ja sam mlađi inspektor. – Ja sam stariji inspektor Klark. – Šivon Klark, znam ko si. – Jesmo li se već srele? Vebsterova je odmahnula glavom. Imala je dugu smeđu kosu, zelene oči i bledu put. – Spominjali su te. – Spustila je štampač na jedan sto pored monitora. – Ovde sam tek šest nedelja. Prebačena sam iz Dandija. – Posmatrala je opremu na stolu. – Tastatura? – sugerisala je Klarkova. Vebsterova se nasmešila. – Znala sam da nešto nije kako treba. – Osmotrila je prostoriju. – Mora biti ovde negde. – Onda je ponovo otišla, ostavivši Klarkovu bez ikakvog objašnjenja šta treba a šta ne treba da radi. Gledala je kroz prozor dok je novinari ispred zgrade nisu primetili i počeli da joj mašu. – Ovde baš i nema prostora za novinarske konferencije. – Glavni inspektor Ralf je stajao pored nje. – Zato koristimo hotel na uglu. – Dobra ideja. Pogledao ju je. – Bila si na mestu događaja ubrzo pošto je Makaski nađen. – Bila je to izjava pre nego pitanje. – Zato želim da se usredsrediš na samu provalu, odnosno na sve detalje koji je prate. Klarkova je klimnula glavom. – Jedan policajac već traga za ukradenim stvarima. Raspituje se po gradu. – Dobro. – Možda bismo mogli da ga ubacimo? – Misliš da bude deo našeg tima? – Mahnuo je rukom prema metežu koji je vladao iza njegovih leđa. – Misliš da nemamo dovoljno ljudi? – Samo smatram da nije zgoreg jer je bio uključen i u preliminarnu istragu. – Da se, slučajno, ne radi o tvom starom prijatelju? O zloglasnom Džonu Rebusu? – Osim što ima kontakte, Džon je sa mnom obavio uviđaj na mestu saobraćajne nesreće nedaleko od kuće Makaskija. Mlada žena koja je izvučena iz olupine slučajno je devojka Forbsa

Makaskija. Sumnjamo da je u vreme nesreće bila sama u kolima. Ralf se zamislio. – To je prevelika slučajnost. – I mi smo to pomislili. Kažem vam, treba uključiti inspektora Rebusa. Već je obavio dosta terenskog posla. – Pusti da razmislim o tome kad završim ćaskanje s novinarima. – Pogledao je na svoj sat, a onda se usredsredio na ono što se odigravalo u prostoriji. Činilo se da je zadovoljan napretkom. Olivija Vebster je uspela da pronađe izlizanu tastaturu i upravo ju je priključivala. Drugi policajac je očistio veliku belu tablu i sada je na nju kačio fotografije mesta zločina. Makaski je odnet pre nego što su napravljeni bilo kakvi snimci, ali na osnovu svedočenja zna se da je nađen na podu dnevne sobe, na stomaku i s nogama pod čudnim uglom. Postojao je snimak razvaljenih dvorišnih vrata u krupnom planu i snimak ispreturane spavaće sobe. Dveju spavaćih soba zapravo. Klarkova je prišla i osmotrila fotografiju sobe koja mora da je nekad pripadala Makaskijevom sinu. Nije je obišla i sad je sebe prekorevala zbog toga. Na zidovima sobe bili su plakati raznih bendova, police s romanima i prostran krevet s jarkocrvenim jorganom. Jorgan je bio zbačen na pod, neke knjige razbacane, a jedan plakat pocepan na dva dela. Fioke su bile poluotvorene. Ali u toj sobi nije bilo ničeg vrednog krađe. Je li ovo govorilo o nečijem besu? Kao da je Forbs Makaski bio meta koliko i njegovi roditelji. Klarkova se ponovo prisetila Ovena Trejnora. Da li bi trebalo da ga pozovu na malo zvaničniji razgovor? Glavni inspektor Ralf je pljesnuo rukama i zatražio da svi prekinu s onim što rade. Svi su uprli pogled prema njemu. Stigli su i policajci iz hodnika i drugih prostorija. Klarkova se našla leđima uz belu tablu, nesposobna da vidi išta osim temena Nika Ralfa. Oko nje su vibrirali i pištali telefoni. – Možda biste mogli da ih isključite – naredio je Ralf. Izvukla je telefon iz džepa. Stigla joj je poruka od Malkolma Foksa, ali može je pročitati kasnije. Zasad je isključila telefon i usredsredila se na posao pred sobom. – Da počnemo – rekao je Nik Ralf. Rano uveče Rebus je izašao iz svog stana i krenuo u radnju na Marčmont roudu da bi kupio cigarete i slaninu. Stigao je skoro do vrha Ulice Arden kad je ugledao Forbsa Makaskija s druge strane. Makaski ga je prepoznao. Stao je tamo na trenutak, a onda je krenuo prema Rebusu. – Jel’ ti to mene pratiš? Proganjaš me? – Samo prolazim – kazao je Rebus ne želeći da mu otkrije da žive u istoj ulici. – Mogao bih to nazvati zlostavljanjem. – Nije tako. Inače, žao mi je zbog tvog tate. Mladićev bes je malo splasnuo i lepo vaspitanje je izbilo na površinu. – Hvala – rekao je. – Daćemo sve od sebe da nađemo one koji su ga napali. Forbs Makaski je rasejano klimnuo. Pošto se suočio s inspektorom, kao da nije znao kako da se ponaša. – Uključujući i razgovor sa Džesikinim ocem – nastavio je Rebus bez uvijanja. – Zašto? – Jer je njegova ćerka nedavno doživela saobraćajnu nesreću, a on ne veruje da je ona kriva za to. A za sobom već ima ispade zbog izliva besa. – Pa je iz osvete napao mog oca? – Tek pošto kod kuće nije zatekao tebe. Makaski je zavrteo glavom. – Pa – kazao je – valjda morate da ispitate sve mogućnosti. – Budi siguran da hoćemo. – Rebus je pokazao prema Makaskijevoj zgradi. – Mislim da

bi najbolje bilo da odeš majci. – Tetka Doroti je s njom. Ja sam samo pošao po neke stvari. – Mama ti je dobro? Mislim, pošto je u kući. – Predložio sam joj da ode u hotel. – Ne u „Kaledonijan” – upozorio ga je Rebus. Makaski je klimnuo glavom pokazujući da razume. – Džesika je tamo. – A njen otac je u susednoj sobi. Jesi li išao da je obiđeš? Makaski je odmahnuo glavom. – Ali bili ste u kontaktu, pošto je čula…? – Da, razgovarao sam s njom. – Makaski je pogledao Rebusa u oči. – Jeste li zaista bili samo u prolazu? – Živim niže u ovoj ulici – priznao je Rebus pošto nije video ništa loše u tome. – Krenuo sam u prodavnicu. Ja sam u broju sedamnaest, na drugom spratu, ako nekad poželiš da razgovaramo. – Da razgovaramo? O čemu? – Možda o tome zašto si nas lagao. – Zar sam lagao? – Rekao si da ne umeš da voziš, a video sam te kako voziš majku. Mladić je odmahnuo glavom. – Rekao sam da ne vozim, nikad nisam rekao da ne bih umeo da vozim ako zatreba. – Pokušali ste da nas navedete na pogrešan trag, gospodine Makaski. A time ste samo raspirili moju radoznalost u vezi sa noći kad se desila nesreća. – Nije valjda da se i dalje bavite time? – To je nedovršen posao. A kad uzmemo u obzir šta se desilo tvom tati… – Rebus je rečenicu ostavio nedovršenu i krenuo svojim putem. – Broj sedamnaest – podsetio je Makaskija. – Moje ime je na interfonu. Čim je ušao u stan, Forbs Makaski je izvadio telefon iz džepa i pozvao jedan broj. – Ja sam – rekao je. Onda je odgovorio na pitanje: – Da, dobro sam valjda. Iskreno, pomalo sam ošamućen. Ali upravo sam razgovarao s onim Rebusom. – Ponovo je slušao. Za to vreme je otišao u kuhinju, otvorio frižider i potražio nešto za piće. – Ispostavilo se da živimo u istoj ulici, što je prava gnjavaža. I dalje tupi o nesreći. Ali slušaj ovo. Izgleda da misle kako Džesikin otac možda stoji iza provale. To bi nam moglo ići u prilog i pomoći da se prašina malo slegne. – Ponovo je zastao da sasluša otpijajući mleko iz kartonskog pakovanja. – Ne, ne ta prašina. A kad smo kod toga, trebalo bi da pozovem Džes. – Završio je razgovor i otišao u svoju sobu. Sručio se na krevet i zagledao se u tavanicu. Ispod dušeka je imao nešto dopa i uskoro će ga popušiti. Mogao bi da popije i malo vina, ili čašicu fine tekile. Bilo šta što će ga sprečiti da razmišlja o som ocu i onome što se desilo. Što se možda desilo. – Dupeglavče – promrmljao je za sebe pokrivajući oči podlakticom. – Šta si to, kog đavola, uradio? Polako, suze su počele da teku. – Mogu li da svratim? – Gde ste? – upitala je Šivon Klark. – Stojim ispred.

Prišla je prozoru da pogleda. Njen stan je bio na prvom spratu stambene zgrade u Ulici Broton. Foks je stajao nasred ulice s telefonom prislonjenim uz uvo. – Šta se dešava? – upitala ga je. – Radije bih da ti to kažem uživo. Osmotrila je dnevnu sobu. Bila je pristojna. I više nego pristojna. Ipak nije želela da je deli s Foksom. – Sići ću – rekla je u slušalicu. – Možemo otići u bar iza ugla. – Ne pijem – podsetio ju je Foks. – A ovo baš i nije poseta radi druženja. – Za dva minuta – kazala je i prekinula vezu. Zapitala se treba li da se doteruje. Bar se zvao „Podrum” jer je bio u podrumu i do njega se stizalo niz kratko stepenište koje vodi s glavne ulice. Bilo je mračno i nameštaj je izgledao poput rekvizita za serijal „Osmi putnik”. Na skoro istom rastojanju, ali u suprotnom smeru, nalazio se starinski bar, no Klarkova je odabrala ovo mesto jer je osetila da će Foksu tu biti neprijatnije. Gosti su bili mladi, a muzika čudna koliko i stolovi i stolice u baru. Klarkova je naručila čašu belog vina, a Foks začinjen sok od paradajza. – Ne mogu da čujem ni sopstvene misli – požalio se, pa je Klarkova popustila. Izašli su napolje u malo dvorište gde su obično mogli da se sretnu pušači. Uza zid je bila klupa i nekoliko stolova od dasaka, kao i gomila pletenih stolica. Seli su jedno naspram drugog, svako sa svojim pićem. Noć je bila sveža, pa se Klarkova umotala u kaput, zadovoljno primetivši da je pripremljenija od Foksa, koji je na sebi imao samo tanko tamnoplavo delo, košulju i kravatu. – Je li bolje? – upitala je. – Svakako je tiše. – Zakopčao je sako i prešao na stvar. – Biću kratak. Radi se o tebi i Dejvidu Galvinu. – Sačekao je njenu reakciju, a ona nije mogla da je prikrije. Oči su joj se malo raširile, a čaša je stala na pola puta ka njenim ustima. – Šta je s njim? – On radi u kancelariji državne tužiteljke. – To znam. – I deo je njenog ličnog osoblja. – Da navedemo ono opštepoznato. – I vas dvoje ste u vezi? – Šta se to, kog đavola, vas tiče? Foks je podigao ruku da je smiri. – To nikako ne bi trebalo da me se tiče. Ali neko je anonimno kontaktirao s Odeljenjem za profesionalne standarde, a ja sam obavešten o tome. – Anonimno? Foks je klimnuo. – Očigledno se radi o nekom Galvinovom kolegi. Možda o nekom kome se zamerio. – I šta vam je saopšteno? – Odeljenje za profesionalne standarde je samo obavešteno o tome da dosta vremena provodite zajedno i da ste bliski. Da je bila manje besna i iznervirana, možda bi joj njegov način izražavanja bio zabavan. Umesto toga, nije ni trepnula, samo mu je rekla da nastavi. – To bi, otprilike, bilo sve – priznao je slegnuvši ramenima. – Onaj ko je to prijavio smatra da treba da ispitamo vašu vezu, za slučaj da u njoj postoje neki neprikladni elementi. – Tačnije, da ja utičem na Dejvida i obrnuto? – Pretpostavljam. – Foks se malo pomerio. Njegovo piće je i dalje bilo netaknuto. – Zna li mnogo ljudi za vas i gospodina Galvina? – Ja nikom nisam rekla. – Ošinula ga je pogledom. – Ali ne zato što mislim da imamo nešto da krijemo.

– Naravno – Foks je zastao. – A što se njega tiče? – Čini se da je on to rekao bar jednoj osobi. – Podigla je svoj telefon. – Bolje da razgovaram s njim. – Ali onda je osmotrila osvetljeni ekran. – Čim budem imala signal. – Možda će biti bolje da to ostavite za sutra – savetovao je Foks. – Ostavite sebi vremena da razmislite. – Uvek se zalažete za oprez, a? Nikad ništa ne radite poneti trenutnim žarom? – Profesionalna deformacija – odgovorio je slegnuvši ramenima. Posle jednog trenutka Klarkova je spustila telefon i uzela piće. Nakon nekoliko gutljaja upitala ga je kako mu ide s Rebusom. – Teško je reći. – Jer meni ne možete da kažete ili zato što ne znate? – Više ovo poslednje nego ono prvo. S njim nisam načisto. Previše se toga događa u njegovoj glavi. – To mi je poznato. – Klarkova je ponovo uzela čašu. – On je kao jedan od onih šahovskih velemajstora koji igraju na nekoliko tabli odjednom. – To nije loše poređenje – s osmehom se saglasio Foks. – I ako mu se učini da gubi makar jednu od tih partija… – Bolje se sagni pre nego što figure počnu da lete. Sad su se oboje smešili, a hladnoća više nije delovala tako nepodnošljivo. – Hvala što ste me obavestili – prekinula je tišinu Klarkova. – Mislim na tajanstvenu poruku. Šta je sledeći korak? – To ide na dno prilično krcate fioke. I možda nikad neće ugledati svetlo dana. Uz reorganizaciju, mnogo papira može netragom nestati. – Je li to etično? – Misliš da sam već potpao pod loš Rebusov uticaj? – Ume on to. – Klarkova je primetila da joj je čaša prazna. – Još jedno? – upitala je. – Još ni ovo nisam načeo. Slušaj, nemoj da shvatiš pogrešno… – Nastavite – podstakla ga je. – Pitao sam se da li si jela. Ja nisam, a umirem od gladi. – Ulica Broton ima sve što ti treba – kazala je Klarkova. – A da budem iskrena, kari bi mi baš dobro legao…

ŠESTI DAN

11

Sutradan ujutru Rebus je svratio u Gejfild skver. Nije bilo svrhe da u Okružni sud stigne pre Foksa i naiđe na zaključana vrata. Mlađi inspektori Esonova i Ogilvi bili su pristavili kafu, a odsustvo Džejmsa Pejdža bilo je dobrodošlo. – Pobesneo je – objasnila je Esonova. – Jer je Nik Ralf dobio poslasticu? – pretpostavio je Rebus. – A ne može to ni da iskali na tebi jer te je kancelarija Državnog tužioca ukrala od nas. – Skoro da mi ga je žao. – Rebus je pijucnuo kafu, a onda se namrštio. – Roni ju je kupio – objasnila je Esonova. Rebus je pogledao Ronija Ogilvija. – Nisam video da na pakovanju piše da je bez kofeina. – Ili „jeftina i gadna” – dodao je Rebus. – Svaka ti čast na ovome, sinko. – Rebusov mobilni se oglasio obaveštavajući ga da ima poziv. Esonova i Ogilvi su se zgledali. – Inače, ovo je muzika B. B.-ja Kinga – obavestio ih je Rebus. – Zato mi ništa ne govorite. – Onda se javio na telefon: – Dobro jutro, inspektore Fokse, šta mogu da učinim za vas? – Elinor Makari hoće da nas vidi. Koliko ti treba da stigneš ovamo? – U Okružni sud? Deset minuta uz nepovoljan vetar. Šta je bilo? – Sećaš se da je tvoj prijatelj razgovarao s Bilijem Sondersom? – To kaže Sonders – osetio je Rebus potrebu da pojasni. – Još nismo čuli verziju Stefana Gilmora. – Pa, i to će se desiti veoma skoro. Bili Sonders je nestao. – Nestao? – Njegova kola su nađena jutros na jednoj ledini u Nidriju. Tip koji vodi taksi firmu nije imao kontakta s njim tokom cele noćne smene. Poslednji posao je, izgleda, bio da poveze nekog iz bara po imenu „Gimlet”. – Na Kalder roudu? – Mogao sam pretpostaviti da znaš gde je. – Tamo sam se raspitivao o stvarima koje su nestale iz kuće Makaskija. – Pa, odredište je bilo Nidri, Mariskal roud. – Banditska oblast – prokomentarisao je Rebus. – Znamo li ime putnika? – Robinson. – Verovatno je lažno. Foks je morao da pita: – Zašto to kažeš? – Kao prvo, ako izlazi u „Gimlet”, sumnjiv je. A ljudi ne idu u Nidri usred noći zbog Mišlenovih restorana. Zato je gospodin Sumnjivi verovatno nameravao da obavi nešto nedozvoljeno. – I ne bi želeo da se njegovo ime sazna ako mi budemo proveravali? – Rebus je skoro mogao da čuje Foksa kako klima s odobravanjem. – Deset minuta kažeš? – Hoće li tamo biti kafe? – Ako budemo razgovarali u odajama državne tužiteljke, mislim da tamo imaju jednu od onih espreso mašina. – Ti slatkorečivi gade. Dolazim. Asitentkinja Elinor Makari je unela poslužavnik. – Sjajno miriše – rekao je Rebus uzimajući jednu od malih belih šolja. Bilo je čak i keksa

te je uzeo jedan s tanjira. Makarijeva je sedela za svojim stolom i nije htela kafu. Pila je negaziranu vodu iz flašice i izgledala kao da je bar jedan sat tog jutra provela u nekoj teretani. Koža joj je blistala. Kad je njena asistentkinja izašla, zatražila je od Foksa da podnese izveštaj. – To bi trebalo da obavi mlađi inspektor Rebus – rekao joj je Foks, pa je Rebus to i učinio, iznoseći svoje mišljenje o „Gimletu” i njegovoj klijenteli. Državna tužiteljka je posle toga bacila praznu flašu u kantu za smeće i sklopila dlanove. – Plan akcije? – prodorno je gledala Rebusa u oči. – Nedavno je nestao. Možda ima skrovište ili će dolutati kući posle dan-dva, nakon što bankrotira u nekom kazinu, ili na kartama. – Ili mu je plaćeno da nestane. Znamo li, slučajno, nekoga ko ima dovoljno novca da tako nešto izvede? – Razgovaraćemo sa Stefanom Gilmorom – umešao se Foks. – Ući ćemo u trag i poslednjoj osobi koju je Sonders vozio, za slučaj da postoji veza. – Šta još? – upitala je državna tužiteljka. – Možemo razgovarati s porodicom i prijateljima i zatražiti od njegovog mobilnog operatera da nam izda listu njegovih poziva. Klimnula je, kao da je tek sad najzad zadovoljna. – Mogu li nešto da pitam? – Šta to, mlađi inspektore Rebuse? – Razgovarali ste sa Sondersom, je li tako? Je li to moglo da ga uplaši? – Moguće je – priznala je Makarijeva. – Danas je trebalo da nastavimo s razgovorom. – Onda je, možda, zato pobegao. – Rebus je zastao. – Je li vam dao nešto? – Bio je suzdržan. – Jeste li bili spremni da mu ponudite nagodbu? – Ne odmah. Ali ako vas to brine, sa zadovoljstvom ću vas obavestiti da vaše ime nije pominjano. To je jedini razlog što sedite ovde. Malkolm mi je predočio šta misli i razumem zašto smatra da biste mogli biti korisni… donekle. – Pretpostavljam da ću znati kad dođemo donekle? – Verujte mi da hoćete. – Dobro onda. Ali zasad smo zaradili ovu kafu i keks? Makarijeva je taj Rebusov pokušaj nagradila pogledom kakav bi uputila pokvarenoj spravi za vežbanje. Foks je ustao i spustio svoju šolju na poslužavnik. – Oduzeli smo vam dovoljno vremena – kazao je. Rebus je sledio njegov primer, zastavši dovoljno dugo da uzme još jedan keks. Makarijeva ništa nije rekla, ali ih je posmatrala dok su izlazili iz kancelarije. Kad su se vrata zatvorila, posegnula je i uzela poslednji keks, posmatrala ga dobrih trideset sekundi, a onda zadovoljno odgrizla poveće parče. Do otvaranja „Gimleta” je ostalo još sat vremena, pa su Rebusovim saabom otišli u Nidri. Najgore zgrade su bile srušene i zamenjene. I dalje je bilo raščićenih ledina i na jednoj od njih ostavljen je Sondersov ford sijera. – Ključ je ostavljen u kontakt-bravi – objasnio je Foks kad su se parkirali. – Srećom, klinci iz kraja nisu odlučili da se provozaju. – Zašto nisu? Foks je samo slegnuo ramenima. – U svakom slučaju, vlasnik taksi firme jutros je poslao nekog po kola.

– Što znači da će svi potencijalni dokazi biti uništeni – prokomentarisao je Rebus. – Dokazi? – To je ono što prikupljamo da bi slučaj dospeo pred sud. Foks ga je zbunjeno pogledao: – Misliš da je Sondersu nešto moglo da se desi? – Ne baš. – Ali postoji mogućnost? – Ako neko namerava da zbriše, obično se uputi na autobusku ili železničku stanicu, zar ne? Sonders to nije učinio. Ostavio je svoja kola u zabiti. – Da bi nas skrenuo s pravog traga? – Ili u blizini ima ortaka koji može da mu pomogne. – Rebus je zaškiljio od dima svoje cigarete. – Dakle, razgovaraćemo s porodicom i prijateljima? – I s njegovim šefom. Videćemo šta bi još mogao da zna o mušteriji iz „Gimleta”. – Otići ćemo i u „Gimlet”. Tamo neko mora znati ko je pozvao taksi. – Ali možda ćemo ih teško nagovoriti da nam to i kažu. To baš i nije mesto na koje izlazi fina gospoda. – No tvoje lice im je poznato. – To ne znači da im je i drago. – Onda bih, možda, ja trebalo da razgovaram s njima. – To bih voleo da vidim. – Biće mi zadovoljstvo – rekao je Foks jedva se suzdržavajući da se ne isprsi. Najpre su posetili dom Bilija Sondersa, neupadljivu, grubo omalterisanu kuću u nizu u Blekholu. Sonders je i dalje bio u braku s Betinom, ženom zbog koje je Daglas Merčant ubijen. – Bolje bi bilo da me ne predstavljaš – rekao je Rebus Foksu. – Za slučaj da joj je Sonders pričao o tebi? Rebus je klimnuo. Žena je bila kod kuće, ali nije pokazala veliko oduševljenje što ih vidi. Stajali su dnevnoj sobi, pošto su na svim stolicama bile mačke ili veš za pranje, a ponegde i veš na kom su sedele mačke. Ona je bila sigurna da će se Bili pojaviti. Pretpostavljala je da mu je samo dojadio noćni rad. Verovatno je otišao negde da se naspava. Jel’ ima prijatelje u Nidriju? Nema. I kod kuće je sve bilo u redu? Ako pitaju da li je imao drugu, koja bi žena bila tako glupa? Je li znala da se priprema proces protiv Bilija? Je li izgledao zabrinuto zbog toga? Zar oni ne bi bili zabrinuti? Zna li neku adresu na kojoj bi mogli da ga potraže? I ima li njegov poslednji telefonski račun? Nisu tražili previše od nje, zar ne? Onda je Rebus pročistio grlo i upitao je za Daglasa Merčanta. – Šta je s njim? – Bili ga je navodno ubio jer je spavao s vama. Betina Sonders je groknula. – To je bila čista glupost! Počele su da kolaju glasine i Biliju je pao mrak na oči. – Dakle, on jeste ubio Merčanta? – prekinuo ju je Foks. – Ne kažem to. – Prodorno ga je pogledala. – Bili je umeo da se naljuti, ali nikog ne bi

povredio. Zato je suđenje i propalo. Optužili su pogrešnog čoveka. – Ali on je priznao krivicu svom cimeru iz ćelije. – Muškarci u zatvorima svašta pričaju, zar ne? Ako proširite priču da ste nekog ubili, drugi zatvorenici vas manje gnjave. – Izgleda da znate sve o tome. – Dobar deo života sam provela posećujući ga po zatvorima. – Ako vam se javi, hoćete li nas obavestiti o tome? – Vi ste mi prvi na spisku. – Nisam sasvim siguran da verujem u to. – Ali Foks joj je ipak zahvalio. U sedištu taksi firme postavljena su slična pitanja. Ford je bio parkiran u uličici, pa su čak mogli da ga još jednom pregledaju. Nije bilo oštećenja. Ništa nije ukazivalo na bilo kakvu borbu. – Evo šta ja mislim – rekao je Sondersov šef prekrstivši gole mesnate ruke preko grudi. – Mušterija nije imala kinte i odmaglila je. Bili je krenuo za njim i onda se nešto desilo. Nije baš u kondiciji i lako je mogao da se negde izvrne. Druga mogućnost je da su ga namamili u zasedu. – Slegnuo je ramenima kao da je to sastavni deo njihovog posla. Kad su se vratili u saab, Foks je pitao Rebusa da li bi sad mogli da okušaju sreću u „Gimletu”. – Mislim da si spreman – kazao je Rebus pokrećući motor. – Taj lokal je nekad bio u vlasništvu bitange po imenu Frenk Hamel. Ako tražiš ukraden televizor ili muzički uređaj, tamo treba da ideš. – Gde je sad Hamel? – Više nije u igri. – Izgleda da se on o tome ništa nije pitao. – Moglo bi se reći. Kad su stigli na odredište, Foks je ušao prvi, Rebus za njim. Međutim, Rebus mu je spustio ruku na rame. – Mala promena plana. Možda bi bilo bolje da ja započnem razgovor. Neko u baru ga je već prepoznao. Ne tetovirana šankerica, već dobro odeveni mladić na barskoj stolici koji je prekinuo razgovor kad se Rebus pojavio. – Daril Kristi – rekao je Rebus. – Gospodine Rebuse. – Kristi nije ni mrdnuo sa stolice. Odmerio je Rebusa od glave do pete. – Mogu li nešto da učinim za vas? Rebus je ignorisao pitanje i okrenuo se prema Foksu. – Ovaj mladi upišanko je razlog što se Frenk Hamel odrekao ovog mesta i još mnogo sličnih lokala. Znam da misliš da izgleda kao da je tek završio školu, ali nemoj da te to zavara. Kao da želi da to istakne, Kristi je prešao dlanom preko bubuljičave brade i iskezio se pokazujući zube, među kojima kao da je još bilo mlečnih. Rebus je osmotrio prostoriju tražeći obezbeđenje. – Tvoji momci nisu s tobom? – upitao je. – Osim ako onaj matorac s čašom ruma u uglu nije kralj prerušavanja. – Grad je fin i miran, gospodine Rebuse. A osoblje je postalo skupo. – Da slučajno sinoć niste bili ovde, gospodine Kristi? – umešao se Foks. – Oko osam i četrdeset pet jedan od vaših klijenata je pozvao taksi. Pokušavamo da uđemo u trag vozaču. – Pitajte Laviniju – posavetovao ih je Kristi pokazujući prema šankerici. – Ja radim samo danju – ispravila ga je ona.

– Da, tako je. – Kristi je zacoktao zbog svoje greške. – Onda je tu bio Kolin ili Džoni. – I neko na ulazu? – upitao je Rebus. Kristi je malo razmislio. – To je bio Dino. Mislite da je on nekom pozvao taksi? Nego, u čemu je štos s tim vozačem? – To se vas ne tiče, gospodine Kristi – kazao je Foks kao da se izvinjava. – Sviđaš mi se – rekao mu je Kristi. – Imaš pravi stav. To verovatno znači da se ne družiš predugo s Rebusom. A pošto si ostavio utisak… – Kristi je izvadio svoj telefon i obavio tri razgovora. S oba barmena i s izbacivačem. Ali bez rezultata. – Niko ništa nije video – objavio je jedva se osmehnuvši. – Kakvo iznenađenje – promrmljao je Rebus. – Kad biste mogli da mi poverite malo više podataka… – Kristi se obraćao Foksu i Foks je na kraju zaustio da odgovori. – Ništa mu ne govori – ispalio je Rebus. – Obavićemo ovo na teži način. Nije da mi je dužan. – Jer si uhapsio Kenija Magrata? – Kristi je ustao s barske stolice. – Trebalo bi da ti budem zahvalan zbog toga? Ali Rebus se već okretao. Ponovo je uhvatio Foksa za ruku. – Hajdemo – rekao je. Kad su izašli, ušao je u kola, zalupio vratima i iz sve snage stisnuo volan obema rukama. – Nešto iz prošlosti? – pretpostavio je Foks. – Njegova sestra je pokojna Anet Makaj. Keni Magrat ju je ubio, a ja sam ga smestio iza rešetaka. – I on ti ništa ne duguje? – Jer je želeo Magratovu smrt. Verovatno to još želi. Foks je klimnuo s razumevanjem. – Možda je trebalo da sam odem tamo. – Odigrao bi istu igru kao maločas. Čuo si s kakvim je tonom razgovarao s osobljem. Nipošto nije želeo da ti otkriju bilo šta korisno. – Misliš da je on imao neke veze sa Sondersovim nestankom? Rebus je mrko gledao negostoljubiva ulazna vrata bara. – Voleo bih to – rekao je. – Ali ne misliš da je tako, što nas vraća na početak. – Samo ćemo to obaviti na teži način, kao što sam rekao. – Što znači? – Što znači da ćemo podneti zahtev za spisak Sondersovih telefonskih razgovora. – A onda ćemo dokono da sedimo? – Šta ti misliš? – Mislim da treba da odemo u Glazgov i pozovemo se na ćaskanje s jednim biznismenom s odličnim vezama – zove se Stefan Gilmor. – Odlično – kazao je Rebus. Foks je još jednom pogledao na „Gimlet”. – Ozbiljno si mislio kad si mi rekao da je onaj mali krupna riba u gradu? – Svet se menja, Malkolme. Sve staro mora da nestane. – Naravno, ovde prisutni se ne računaju. – Naravno – rekao je Rebus paleći motor. – Treba li mi advokat? – Niste privedeni, gospodine Trejnore. Ralf i Klarkova su odveli Ovena Trejnora u jednu od manjih i urednijih kancelarija na

prvom spratu Torfihen Plejsa. Iza vrata su se čuli članovi Tima za specijalne operacije. Pravili su se da prolaze hodnikom, ali su se, zapravo, nadali da će načuti deliće razgovora. – Prošao sam kroz prokleti špalir novinara da bih ušao ovamo – požalio se Trejnor. Bio je u odelu, ali bez kravate. – Ako je ovo zbog Džesikine nesreće… – Jeste donekle – prekinuo ga je Nik Ralf. – Viša inspektorka Klark mi je rekla da se vaša ćerka oporavlja. Trejnor je klimnuo. – Ali i dalje nisu razjašnjeni uzroci nesreće. – Proklizala je na zaleđenom delu puta ili tako nešto. – Znači, ipak je ona vozila? – Tako je rekla. – Zanimljiv izbor reči – umešala se Klarkova. – Rekla bih da joj baš i ne verujete. – Za to okrivite svog ortaka Rebusa. On je pokušao da zakuva stvari pomenuvši Forbsa Makaskija. A posle toga dolazi i pita me imam li neke veze s provalom u kuću njegovih roditelja. – Pa, imate li? Trejnor je preko pogledao Klarkovu. – Znao sam da je zbog toga – zarežao je. – Očajnički želite da nekoga okrivite. Bilo koga! – Samo ispitujemo tu slučajnost, gospodine Trejnore – rekao je glavni inspektor Ralf, oličenje smirenosti i razboritosti. – Koliko ja znam, jedino što povezuje ta dva događaja jeste njegov sin, ali ne vidim da njega neko ispituje. To ne bi dobro izgledalo u novinama, je li tako? I zato će, umesto njegove, biti objavljena moja fotografija. – Da raščistimo onda – nastavio je Ralf ignorišući ovaj ispad. – Nikad se niste sreli s Patrikom i Betani Makaski? Nikad niste bili u njihovoj kući? – Nisam znao ni gde je, dok je nisam video u vestima. – I ne okrivljujete Forbsa Makaskija za ono što se desilo Džesiki? – dodala je Klarkova. Trejnor ju je ponovo pogledao. – Nimalo – izjavio je, ali ona je videla da laže jer je skrenuo pogled dok je je odgovarao. – Mislim da imate prijatelje u londonskoj policiji? – rekao je Nik Ralf zavalivši se malo u svojoj stolici. – Neverovatno je na koga možete da naletite na golfu. – Trejnor je povukao manžetnu rukava košulje. – U prošlosti ste zapadali u nevolje. – Ko to kaže? – Nekoliko puta ste bankrotirali. – Uvek sam uspevao da se oporavim. – Za razliku od nekih vaših ulagača. – Kakve to veze ima s bilo čim? – Samo kažem da ste poznati po prekoj naravi. – To ne znači da idem naokolo i premlaćujem političare. Osim toga, celo jutro sam proveo u hotelu, što može da posvedoči veliki deo tamošnjeg osoblja. – Trejnor je pogledao prvo jednog inspektora, pa drugog, kao da ih čika da izraze sumnju u to. – Tako da gubite vreme. Što je još važnije, ja gubim vreme. – Dopada li vam se Forbs Makaski? – prekinula je tišinu Klarkova. – Deluje da je dečko na mestu. – A ako je on izazvao nesreću, a ne Džesika, i ako je pobegao s mesta nesreće ne pomogavši joj?

– Ona nije rekla da se to dogodilo. – Možda se samo plaši šta biste vi uradili ako biste saznali istinu. Trejnor ju je mrko pogledao, a onda je pažnju usmerio na Ralfa. – Jesmo li pri kraju? – Osim ako nemate nešto da dodate. – Nemam – izjavio je Trejnor. Olivija Vebster je pozvana da isprati Trejnora. Klarkova i Ralf su zajedno stajali u hodniku i gledali ga kako odlazi. – Ne bih voleo da mu se zamerim – prokomentarisao je Nik Ralf. – S druge strane, ništa ne ukazuje da su provale u njegovom stilu. – Zamišljeno je protrljao bradu. – Ima li nekih vesti o ukradenim stvarima? – Još ništa. Na jednim vratima se pojavio uniformisani policajac i mahnuo kako bi privukao Ralfovu pažnju. – Poziv iz kabineta premijera – objasnio je. – Divno – promrmljao je Ralf odlazeći niz hodnik.

12

Rebus i Foks su sedeli u jednom kafeu. Na televizoru je bio pušten informativni kanal koji je prikazivao snimke iz policijske stanice. Nalazili su se u predgrađu Glazgova i zahvaljivali bogu za satelitsku navigaciju na Foksovom telefonu. – Nikad nisam uspeo da zapamtim ovdašnje puteve – prokomentarisao je Foks dok mu je posluživana škotska čorba. – Meni pričaš – Rebus se malo izmakao kako bi konobar mogao da spusti pitu s mesom pred njega. Uz nju je dobio krompiriće, salatu, kiflu i puter. – Pomozi mi – rekao je Rebus Foksu. – Snađi se sam, ortak – odvratio je Foks nameštajući salvetu u krilo. Pogledao je na zidni sat i dodao: – I imaš dvadesetak minuta, a onda moramo da krenemo. – Kad je to rekao, uzeo je svoju kašiku i prionuo na jelo. – Jesi li od početka očekivao da ćeš završiti u Žalbenom? – upitao je Rebus. – Ko to očekuje? – Možda niko, ali rekao bih da si ti dobar u tome, sudeći po broju pandura koji te mrze iz dna duše. – Uključujući i tebe? – Možda manje nego ranije. Foks je belim biberom začinio čorbu. – Neko se mora postarati da se slobode ograniče. Namerno sam to tako formulisao. – I ne sumnjam da si to rekao mnogo puta ranije. – Rebus je izvadio parče hrskavice između zuba. – Međutim, sad pošto smo se upoznali, da li bi ti bilo bar malo neprijatnije kad bi morao da me skembaš? Foks ga je pogledao. – Možda – priznao je. – Ali bi me ipak skembao? – Ako bih morao. – Zajeban ti je taj posao. Recimo da sam pokušavao da nateram neko đubre da prizna i da sam na kraju uspeo u tome, ali sam pre toga morao malo da prekršim neke procedure? Foks se nasmešio. – Misliš da te to svrstava među pravednike? – A ti misliš drugačije? – Nisam ja nikakva cepidlaka, Džone. Sve zavisi od slučaja do slučaja i okolnosti se uzimaju u obzir. – Meni to zvuči kao cepidlačenje. – Ali i Rebus se smešio. Foks je ponovo pogledao zidni sat. – Misliš da nam Stefan neće oprostiti ako zakasnimo koji minut? – upitao je Rebus. – Da li bi ti? – Imaš pravo – Rebus je morao da se složi te je ponovo navalio na svoju pitu. – Hej, pogledaj – Foks je pokazivao prema televizoru. Rebus je video kako se novinari ispred policijske stanice na Torfihen Plejsu komešaju dok se jedan muškarac probija između njih idući prema ulazu u stanicu. Zatim je prikazan isti muškarac kako izlazi iz zgrade, dok je voditelj objašnjavao da je u pitanju „biznismen Oven Trejnor iz Jugozapadnog Londona, čija je ćerka Džesika u vezi sa sinom Patrika Makaskija…” – Tako treba, Šivon – tiho je promrmljao Rebus. Onda je odustao od pite i prešao na krompiriće.

Trospratni hotel, sav u neprozirnom staklu i hromiranom metalu nalazio se nadomak puteva M8 i M74. Bilo je to mesto na koje su poslovni ljudi mogli da svrate na sastanak, da nešto pojedu ili da prenoće. Partner Stefana Gilmora, bivši fudbaler Barni Fruin, napravio je potpuno novo zdanje, koje je otvoreno tek pre tri nedelje. Na zidovima u predvorju bile su uramljene fotografije zvanica sa svečanog otvaranja, među kojima je bio i sam Fruin i nekoliko njegovih fudbalskih pajtaša, bivših i sadašnjih, kao i Gilmorova devojka i nekoliko njenih prijatelja iz sveta zabave. – I dalje je lepotica – Foks je morao da prizna. Onda je, osetivši Rebusov pogled dodao: – Viđao sam je na televiziji… – Upravo su se spremali da se prijave na recepciji kad su ugledali Stefana Gilmora kako ide prema njima i dovikuje pozdrav Rebusu. Njih dvojica su se rukovali i Rebus mu je predstavio Foksa. – Obavimo to brzo – rekao je Gilmor. Zvučao je nestrpljivo. Nosio je košulju kratkih rukava, a od sakoa nije bilo ni traga. Pozvao je lift i, pošto su sva trojica ušli unutra, provukao je karticu kroz prorez, a onda pritisnuo dugme označeno s PH. – Penthaus – objasnio je. – Danas je slobodan pa bismo mogli da ga iskoristimo. Vrata su se otvorila i našli su se u privatnom hodniku, iz kog su vrata vodila u kupatilo, dnevnu i spavaću sobu. Prozori od poda do plafona pružali su pogled na centar Glazgova i brda iza njega. S druge strane, Rebus je uglavnom video trake auto-puta i industrijska postrojenja. – Impresivno – rekao je Foks dok se Gilmor smeštao na jednu od dve sofe u sobi protežući ruke duž njenog naslona. – Upravo sam video Ovena Trejnora na televiziji – rekao je Gilmor. – Šta je to bilo? – Poznaješ ga? – upitao je Rebus. – Planirali smo da izgradimo hotel u Krojdonu. To nije uspelo, ali Trejnor je učestvovao u tome. I odjednom se pojavio u Edinburgu. – On je rodom iz Krojdona – objasnio je Rebus. – Zato nam je i bio koristan, Džone. – Koliko god to bilo zanimljivo – umešao se Foks – nismo ovde zbog toga. – Nego zbog čega? – Gilmor je prekrstio noge. Rebus je ostao da stoji pored prozora, a Foks je seo u fotelju. – Došli smo zbog Bilija Sondersa – rekao je Foks. – Znam, bilo je glupo što sam mu telefonirao. – Gilmor je podigao i raširio ruke. – Kako si došao do njegovog broja? – upitao je Rebus. – Tip vozi taksi, Džone. Šta misliš koliko je to bilo teško? – Pretpostavljam da je u to bio uključen i novčani transfer. – Nemam komentar. – Pa – prekinuo ih je Foks – možda biste želeli da date „komentar” na iznenadni nestanak gospodina Sondersa. Gilmor ih je pogledao zbunjeno. – Njegova kola su nađena na jednoj ledini – objasnio je Rebus. – Upravo kad se državna tužiteljka spremala da ga temeljnije ispita. – Opa, bato – Gilmor se nagnuo, olsonio laktove na kolena i sklopio dlanove. – Ne možete me okriviti za to! – Šta ste mu tačno rekli? – zanimalo je Foksa. – Samo sam hteo da znam… – Gilmor je zaćutao i zagledao se u Foksa. – Više nisam pandur, nisam već trideset godina. Ništa me ne sprečava da ga pitam šta će reći u nekoj istrazi. – Jeste li pitali ili pretili?

– Pretnje nisu u mom stilu. – Gilmor je ustao. Pokazujući u Foksa, pitanje je uputio Rebusu. – Kako možeš da se družiš s ovim smradom? – Znači, pitao si Bilija Sondersa šta će reći? Gilmor je stajao na manje od metar od Rebusa i na kraju odgovorio klimanjem glavom. – I? – podstakao ga je Rebus. – I ništa. Nije hteo da razgovara sa mnom. Sumnjam da je naš mali razgovor trajao duže od dvadeset sekundi. – Gilmor je zastao. – Kladio bih se da ste podneli zahtev da vidite spisak njegovih telefonskih razgovora. Uverićete se da ne lažem. – Jesi li ga ponovo zvao? – upitao je Rebus. – Pokušao sam, ali nije hteo da se javi. – I nijednom mu niste ponudili podsticaj? – upitao je Foks iz fotelje. – Mito, mislite? – Gilmor je odmahnuo glavom. – Reći ću vam šta mislim. Mislim da ste ga vi uplašili. Posle trideset godina odjednom mu preti opasnost da se ponovo nađe pred sudom. Verovatno bih i ja zbrisao. – Ipak, gospodine Gilmore – prokomentarisao je Foks – sigurno vam nije svejedno. Sad imate sve ovo. – Pokazao je rukom na sobu i sve oko sebe. – Mislite da je ono što ste radili u prošlosti odavno zaboravljeno. Ovo je sad vaš život. Osim ako se Bili Sonders ne pojavi na sudu i kaže kakvi ste nekad bili. – Bio sam dobar policajac, eto kakav sam bio. Od onih koji rizikuju život, zbog kojih se građani uveče u svojim krevetima osećaju malo bezbednije. – Gilmor je prišao Foksovoj fotelji i ukopao se ispred nje. – A na osnovu onoga što sam čuo o vama, od vas nikad ne bi mogao biti inspektor. Skoro ste na kolenima molili za mesto u Žalbenom odeljenju. Foks je polako ustao dok mu je rumenilo oblivalo obraze. – Znate da ovo nije kraj? Slučaj se može nastaviti i bez Bilija Sondersa. A ja ću nastaviti da raskrinkavam vašu malu bandu. – Misli na nas, Džone – obratio se Gilmor Rebusu. – Ali pre svega na vas – Foks nije odoleo da pojasni. – Sonders je bio vaš doušnik i mislim da ste ga vi izvukli. Nije važno jeste li u tome imali nečiju pomoć. – Daglas Merčant je bio skot i dobio je što je zaslužio. Trebalo bi da dobijemo odlikovanje, a ne robiju. – Samo vi sebe ubeđujte u to – savetovao je Foks. – Što više to ponavljate, vi i vaš drugar Paterson zvučite kao da sve manje verujete u to. – Jesmo li završili s ovim? Jer nisam čuo ništa zbog čega bih izgubio i pet minuta sna. Bili Sonders može da vam priča šta god hoće. To će biti njegova reč protiv reči samerholskog kriminalističkog odeljenja. Dobićete samo glasine. – Isturio je bradu skoro dodirujući telom Foksa. Foks se upravo spremao da otvori usta i odgovori mu, kad su se otvorila vrata lifta. – Jesi li još ovde, momčino? – začuo se melodičan ženski glas. – Na recepciji su mi rekli da dođem ovamo i sačekam. – Ušla je u sobu i zastala otvorenih usta. – S njom imaš sledeći sastanak? – tobože je pokušao da pogodi Foks ne skidajući pogled s Gilmora. – Mislim da treba da krenete – rekao je Gilmor glasom hladnijim od leda. Žena je bila mlada, možda u srednjim dvadesetim. Imala je kosu ofarbanu u crveno i kratku bundu, ispod koje je, verovatno, nosila još kraću haljinu. Rebusu se učinilo da ju je video na jednoj od fotografija iz predvorja. Na slici ju je grlio neki fudbaler. Parfem je ispunio sobu potiskujući kiseonik. – Odlazimo – izjavio je Rebus zaputivši se prema hodniku. Gilmor je izbegavao da ga pogleda u oči, ali Rebusu to nije smetalo. Foks je možda dobacio nešto za kraj, ali, i ako jeste, Rebus ga nije čuo. Stajali su jedan pored drugog kad su se vrata lifta zatvorila i kad su počeli da

se spuštaju. Nisu progovarali dok Rebus nije zastao ispred slika sa zabave kako bi proverio je li bio u pravu što se tiče posetiteljke. – Vara onakvu ženu – prokomentarisao je Foks odmahujući glavom i upirući vrhom prsta u lice Gilmorove devojke.

U penthausu je zazvonio Gilmorov telefon. Nije hteo da se javi, ali onda je video ime na ekranu.

– Vraćam se za minut – odsečno je rekao gošći, povukao se u kupatilo i zatvorio vrata za sobom. – Odavno se nismo čuli. – Trebalo ti je dosta da se javiš. – Padam s nogu od posla. Šta mogu da učinim za tebe? – Treba mi usluga. Imaš li nekog u edinburškoj policiji? – Možda. – Ne bi bilo naodmet da se nađe neko prijateljsko lice. – Šta je posredi, Ovene? – Hoću da znam šta se zaista desilo one noći kad je Džesika doživela nesreću. – Prosvetli me. – Moja ćerka, Stefane. Njena kola su sletela s puta i panduri izgleda misle da je za volanom bio njen dečko. Posle toga neko napadne oca tog dečka u njegovoj kući, a oni me pozovu na razgovor. – Da taj otac možda nije Pat Makaski? – Samo mi treba neko preko koga bih bio u toku. – Najbolji tip koji mi pada na um jeste Džon Rebus. – Samo ne to đubre! – zarežao je Trejnor. – Znači, upoznao si ga? – Dovoljno da želim da mu razbijem njušku. Pa, možeš li da mi pomogneš? – Nisam siguran. – U prošlosti si bio skot, Stefane, i nisi se promenio. – Mislim da bih mogao da se raspitam, možda da povučem neke veze. – Potrudi se da ne budeš previše upadljiv. I pozovi me kad bude nekih novosti. Telefon je zanemeo i Gilmor ga je samo pogledao. – Ne moraš da mi zahvaljuješ – uputio mu je prekor. Njegova gošća je puštala muziku u dnevnoj sobi. Umesto da joj se pridruži, zaključao je vrata kupatila, seo na klozetsku šolju i uhvatio se za glavu, pitajući se šta da radi s Bilijem Sondersom. Kad je Rebusov telefon zazvonio te večeri, on je znao ko bi to mogao biti. I dalje je osećao da mu je stomak pun pite, pa se odlučio za tečnu večeru od nekoliko flaša piva. Otvarao je drugu kad se javio na telefon. – Hoću da se izvinim – rekao je Stefan Gilmor. – Zašto? – Nije kao što misliš, Džone. – Spada li ona među one slavne žene fudbalera o kojima pišu tabloidi? – Ume da se ubaci među zvanice na važnim skupovima. – Čuvaću tvoju tajnu. Zavladala je tišina.

– Ozbiljan sam – kazao je Rebus. – S druge strane, za Foksa ne mogu da garantujem. Čuo je kako Gilmor uvlači vazduh kroz zube. – Moram da znam na čijoj si strani, Džone. – Bogami, to pitanje je ovih dana u modi. – Ne mogu da verujem da želiš da me ljigavac kao Foks saseče u korenu. – To je pre bila izjava nego pitanje. – Pomoglo bi kad mi ukazao malo poverenja – odvratio je Rebus. – Kako bi bilo da mi kažeš čime te Sonders drži u šaci? Vidiš, ja mislim da si mu zato telefonirao. Možda si hteo da mu kažeš da to više nije važno, ili da i ti imaš nešto što možeš da upotrebiš protiv njega. – Nikad me nije imao u šaci, Džone. – Mislim da lažeš. – Onda nema više šta da se kaže. – Gilmor je zastao. – I verovatno nema svrhe da tražim od tebe da posreduješ kod svog novog prijatelja Foksa? – Misliš da ga zamolim da zaboravi na onu malu? – Mogao bih da se odužim nekim sandukom viskija. I dalje ga povremeno piješ, zar ne? – Ne možeš baš svakog da kupiš, Stefane. A da me zaista smatraš ortakom, ne bi ni pokušao. – Pošteno. – Gilmor je zvučao potučeno. – Samo mislim da je besmisleno traćiti vreme i novac na slučaj koji nikud ne vodi. Čak i da dođe do suda, to će samo podstaći Elinor Makari da se još više duva. Jer ona ovim želi da zadovolji svoj ego. Hoće da poruči svetu da je bila u pravu kad je uvela preispitivanje zatvorenih slučajeva. Ovo nema nikakve veze s pravdom, Džone. Koriste nas kao pione, baš kao i dosad. – Ti u poslednje vreme baš i ne spadaš među pione, Stefane. – Ali ona hoće da to opet budem. Znaš zašto? Jer učestvujem u kampanji protiv nezavisnosti Škotske, koju ona podržava celog života. Odjednom joj se ukazala prilika da ispali nekoliko strelica u jednog od glavnih iz suparničkog tabora. – Drugim rečima, u tebe? – Naravno! – Da li su ti tražili da prokomentarišeš smrt Pata Makaskija? Gilmor je delovao zbunjeno tom promenom teme. – Da – na kraju je priznao. – Sigurno si imao poneku čarku s njim? – Stalno smo imali nesuglasice. Ali bio je divan čovek. Kad bismo završili javnu debatu, uvek je bio za druženje uz piće i šalu. – Izgleda da si ga dosta dobro poznavao. A njegovu porodicu? – Porodice nismo mešali u to. – Gilmor je zastao. – Ali Betani sam sreo nekoliko puta. – Jesi li joj izjavio saučešće? – Naravno. Želim da kažem da policija treba da troši svoje resurse na to, a ne na tipove poput Bilija Sondersa. – Imaš li predstavu zašto bi neko napao Pata Makaskija? – upitao je Rebus. – U pitanju je bila provala, zar ne? – Nismo sasvim sigurni. Gilmor kao da je razmišljao trenutak. – Ali ne mislite valjda ozbiljno da bi Oven Trejnor mogao da stoji iza toga? – Ništa ne odbacujemo. – Da provali u nečiju kuću? Da umlati tipa samo zato što je nečiji otac? – Dešavale su se i čudnije stvari. Pa, reci mi šta znaš o Patu Makaskiju. – Kao što sam rekao, bio je fin tip. – Nije imao nikakvih mračnih tajni?

– Koliko ja znam, nije. – Gilmor je zastao. – Nameravaš da glasaš za nezavisnost, je li tako, Džone? Ako pobornici nezavisnosti saznaju za Suzanu… – Tvoju gošću iz penthausa? – Znaću da je to poteklo od tebe ili od Foksa. – A šta je s recepcionerom koji ju je poslao gore bez pitanja? Je li taj otpušten? Jer ako jeste, onda ćeš i njega morati da dodaš na svoj mali spisak. Tako ti je to, Stefane, kad lažeš i prikrivaš. Natovariš sebi ogroman teret. – A imaš li ti mračnih tajni, Džone? – Gilmor se kiselo nasmejao. – Trebao bi ti čitav hangar da ih uskladištiš. Veza se prekinula. Gilmor je bio odlučan da njegova bude poslednja. Rebus je otpio malo piva i krenuo da okrene ploču. Rori Galager, „Sinner Boy”. Rebus je nazdravio gitaristi i zavalio se u svoju fotelju da malo razmisli. Onda je uzeo telefon i pozvao Klarkovu. – Šta je? – ispalila je. – Loš trenutak? – Zvaću te za pola sata. Telefon je ponovo zanemeo. – Dobro ti ide noćas, Džone – rekao je sebi prinoseći flašu ustima. Klarkova je sačekala da se Dejvid Galvin vrati iz toaleta. Bili su u jednom baru u Nju Taunu. Mesto po njenom izboru, na njenom terenu. U početku su bili fini, Galvin je želeo da se izvini. Ali onda je podigao ruke i upitao za šta se izvinjava. – Mislim, nisam ja pozvao Žalbeno! – Posle toga je počela svađa iako nije bilo podizanja glasa. Tako nešto se nije radilo u Nju Taunu. Odgurnuvši sto od sebe, tako da ju je ivica stola udarila podno grudi, Galvin je morao da se olakša. Ili je, pretpostavila je Klarkova, otišao da se presabere u miru. Dok je bio odsutan, ona je razmišljala o sastanku u Bat Hausu na Trgu Šarlot s kog je nedavno došla. Prisustvovali su samo ona i Nik Ralf s jedne strane, a premijer i jedan od njegovih posebnih savetnika s druge. Premijer je želeo informacije, iako se činilo da je obavešten o svemu što se prilikom istrage otkrilo. Zahtevao je „brzu i odlučnu akciju”. Nosio je kravatu sa škotskim zastavicama i nije ih ponudio ničim za piće. Svakih tridesetak sekundi, jedan službenik bi pokucao i ušao predajući premijeru papire, koje je ovaj trebalo da pročita. On bi ponekad klimnuo, a ponekad presavio papir i stavio ga u džep. Mora da je bilo teško voditi zemlju i istovremeno praviti planove za njenu budućnost, kakvu više od pola njenih birača izgleda još nije želelo. „Brzo i odlučno”, ponovio je premijer. „Pokažimo svetu šta škotska policija može da učini sad kad je na snazi nov model rada.” „Još nije potpuno primenjen”, ispravio ga je Ralf, na šta mu je odgovoreno prekim pogledom. Sad je videla kako se Galvin pojavljuje trljajući ruke kao da želi da uveri prisutne kako nije zaboravio da ih opere. Prišao je njihovom stolu i stao odmahujući glavom kao da se razočarao u nju. Onda je izašao iz bara ne osvrnuvši se. – Krelac – tiho je rekla Klarkova. Otpila je gutljaj vina i pozvala Rebusa. – Izvini zbog onoga – rekla je. – Je li ima nešto što treba da znam? – Ma ne. – Zvuči mi kao da si u krčmi. – Oštrouman si kao uvek. – Sama si?

– Od pre trideset sekundi. – Uzdahnula je i protrljala obrve. – Pa, šta mogu da učinim za tebe, Džone? – Video sam Ovena Trejnora na televiziji. Dobro si uradila što si ga pozvala. – Izgleda da ga je to samo naljutilo. – Dobro je što je ljut. To znači da će postati nepromišljen. – Pa, ništa nismo izvukli od njega. Šta ima kod tebe? – Bili Sonders je nestao. – Zanimljivo. – Foks misli da mu je Stefan Gilmor možda tutnuo koju paru da se izgubi. – I? – Stefan poriče. – Šta je s tobom i Malkolmom? Još nije puklo? – Izgleda da guramo nekako. – Rebus je zastao. – Mogu li da ubacim još jednu malu bombu u tvoju jazbinu? – Ako baš moraš. – Stefan Gilmor je poznavao Pata Makaskija. Mislim, dobro ga je poznavao. – Ne čudi. – Onda je ona zastala. – Nije valjda da ukazuješ… – Ne, naravno. Iako me je to navelo da se zamislim. Znam da smo odmah odbacili politički motiv, ali, s druge strane, politika u Škotskoj nikad nije bila gadnija. Mnogo je usijanih glava, a većina ih ima neke stare neraščišćene račune. Tvoj šef mi ne deluje kao neko ko bi odbacio moguć motiv. – Pomenuću mu to. – I dalje je trljala obrve. – Sigurna si da ne želiš moje društvo? Umem da budem duhovit. – Dobro sam, Džone. – Ima li to neke veze s tvojim prijateljem advokatom? – Kažem ti da sam dobro. – Pa, ako ti nekad zatreba rame za pijenje… Umorno se nasmešila kad je završila razgovor. Vino je bilo popijeno. Bila je naručila samo jednu čašu i nije htela više. Teško joj je palo na želudac. Posle nepunih deset minuta šetnje biće u svom stanu. Platila je račun i izašla. Vazduh je bio oštar, a noćno nebo vedro. Setila se kako joj je Rebus rekao da ima običaj da se vozi gradom kad god ne može da zaspi. Bez ikakvog konkretnog cilja, samo radi uživanja u putovanju. Mogla bi da proba. Ili da se izvali na krevet i pusti televizor. Ili da uzme knjigu. Kad je poslednji put nešto pročitala? Međutim, čim je skrenula za ugao i ušla u svoju ulicu, otvorila su se vrata jednih kola. – Šivon? Klarkova je ustuknula, sevajući očima levo-desno. Oprez nikad nije naodmet. Ali prepoznala je taj glas i krenula prema sportskom alfa romeu. – Šta ti radiš ovde? – upitala je. – Šta misliš? Osmeh kojim je pitanje propraćeno bio je nežan, ali profesionalan. Lora Smit, sitna i smeđokosa, bila je „Skotsmenov” glavni izveštač za crnu hroniku. Zapravo, jedini posle nedavnih otpuštanja. – Upadaj – rekla je Smitova. Pre nego što je Klarkova mogla da odbije, novinarka je već uvukla glavu u kola i zatvorila vrata. Unutra se čula muzika. Ali motor je bio isključen i unutrašnjost vozila se polako hladila. – Otkad si ovde? – upitala je Klarkova sedajući na suvozačko sedište. – Oko pola sata.

– Mogla si čekati i pola noći. – Takav mi je posao. – Nisam imala pojma da imaš moju adresu. Kad je Smitova izvila obrvu, Klarkova je shvatila da je rekla nešto glupo. Smitova je pisala o kriminalu. Razumljivo je bilo da raspolaže određenim informacijama. – Hoćeš da me pitaš za slučaj Makaski – pretpostavila je Klarkova. – Oven Trejnor je bio pozvan na razgovor. – Tvoja moć zapažanja je bez mane. – Taj čovek ima zanimljivu prošlost. – To svakako. – Klarkova je gledala kako Smitova dobuje prstima po volanu u ritmu muzike. Nije prepoznala melodiju, ali opisala bi je kao disko ako tako nešto još postoji. – A on ima ćerku po imenu Džesika – nastavila je Smitova – koja je pre samo nekoliko dana slupala golf. Na dobroj i pravoj deonici puta nekako je izgubila kontrolu nad vozilom. – Moram ponoviti da si zastrašujuće dobro obaveštena. – Nema potrebe za sarkazmom. – Smitova je isključila muziku i okrenula se prema Klarkovoj. – Džesikin dečko je Forbs Makaski, čiji je otac posle toga ubijen prilikom provale u njihov porodični dom. – Napravila je stanku. – A vi ste pozvali Ovena Trejnora na razgovor. Da pogodim, njegov motiv bi mogao biti… – Samo smo proveravali neke pojedinosti, Lora. – Naravno. Nego, kako je prošlo kod premijera? – Zadovoljna iznenađenim izrazom na licu Klarkove, Smitova se opet nasmešila. – Svuda imam špijune – objasnila je. – Hoće da nađemo počinioca. – Razumljivo. A on, u međuvremenu, mora da nađe novo lice koje će voditi kampanju za nezavisnost, a da to ne izgleda bezosećajno. Pazi li Rebus na svoje ponašanje? – Nisam mu ja majka. – Kako je uspeo da se ubaci u istragu o slučaju Sonders? Klarkova je mrko pogledala Smitovu. – Lora, u opasnosti si da te doživim kao drsku i samozadovoljnu. – Samo sam dobro obaveštena, kako ti kažeš – ispravila ju je Smitova. – Znaš li da je Stefan Gilmor otišao iz policije zbog Sondersa? Sad mu je krenulo u životu. A usput se umešao i u jednu vrlo aktuelnu kampanju… – Hoćeš li objaviti nešto od toga? Smitova se zamislila. – Nekoliko činjenica neće biti preskočeno. Kako stvari stoje, posle Levesonovog izveštaja[ 3], advokati će izbaciti sve što ne može biti dokazano. – Previše sam bliska istrazi – rekla je Klarkova odmahujući glavom. – Odmah će upreti prstom u mene. – Znaš da mogu da sredim da se to ne desi. Sve je u načinu izražavanja. – U ovom trenutku nisam sigurna da znam mnogo više od tebe – odvratila je Klarkova. – Ali će doći trenutak kada ćeš znati više. Internetska izdanja novina se stalno ažuriraju. Dovoljna mi je prednost od deset minuta nad ostalima i to će mi omogućiti da prva objavim vest. Klarkova je ponovo odmahnula glavom. Smitova je isturila donju usnu tobože izražavajući nezadovoljstvo. – Ni ja nisam došla praznih ruku – objavila je. – To ti možda neće mnogo značiti, ali pokazaće moje dobre namere. – Šta? – upitala je Klarkova. – I posle nećeš samo da odeš i zaboraviš na mene? – Ispljuni to.

Smitova je napravila kratku pauzu, a onda je duboko udahnula. – Priča se – rekla je – da je Forbs Makaski tip kome se treba obratiti ako želiš kvalitetnije ilegalne supstance. Snabdeva fensi studentske zabave u stanovima koje su deci kupili tatice i mamice. – Sin ministra pravde? – Prava poslastica, a? Čula sam to od dva obično pouzdana izvora. Čak smo organizovali i malo praćenje. Povela sam i fotografa i sve što uz to ide. Ali nikad ga nismo uhvatili. – Dakle, radi se o nepotkrepljenim glasinama? – Iako je zvučala sumnjičavo, Klarkova je ipak imala jedno pitanje. – Gde nabavlja robu? Smitova je slegnula ramenima. – Nisam sigurna da je poreklom iz Edinburga. Znaju li tvoje kolege nekoga ko bi mogao da se bavi distribucijom te robe? – Raspitaću se. – Jedno upozorenje. Imaj na umu da je to sin koji je u žalosti za ocem. – Što znači da ti ne možeš ništa da uradiš s tim? Smitova je odmahnula glavom. – Zašto bih ti inače odala tu informaciju? – upitala je s onim istim slatkim, profesionalnim osmehom.

Rebus je spavao u svojoj fotelji kad ga je telefon probudio. Nije prepoznao broj, ali se ipak javio. Slobodnom rukom je protrljao oči kako bi izoštrio vid. – Džon Rebus – rekao je. – Morate prestati da gnjavite mog tatu. – Džesika? – Rebus je otišao do gramofona i uklonio ručicu sa završene ploče. B strana albuma „Beggars Banquet”. Kako je uspeo da sve to prespava? – Nisam znao da imaš moj broj. – Dali ste Forbsu svoju posetnicu. – To je tačno. – Sad me slušajte. Ostavite ga više na miru! – Forbsa ili tvog tatu? – Tata ništa nije uradio, nije zaslužio ovo… – Činilo se da pokušava da zaustavi jecanje. – Je li se iskalio na tebi, Džesika? – upitao je Rebus. – Naravno da nije, ali vidim da ga to izjeda. Pomenut je na televiziji i ljudi mu sad neprestano telefoniraju. – Jesi li još u hotelu? – Sutra odlazim. – Vratićeš se u svoj stan? A tvoj otac? – On mora u London. Zaista mu ne treba da mu ovo visi nad glavom. – Onda mi reci šta se desilo – kazao je Rebus. – Kako to mislite? – U noći nesreće. Na vezi je zavladala tišina. Na trenutak je pomislio da je prekinula. Ali onda se začuo pucketav zvuk dok je bučno udisala. – Ne mogu – rekla je. – Oni će me ubiti. – Ko će te ubiti? – Dao joj je vremena da odgovori, ali odgovora nije bilo. – Ti si ćerka Ovena Trejnora. Niko te neće ubiti. – Jednostavno ne mogu. Ne pitajte me više. – Nemoj se iznenaditi ako ti se sutra pojavim na vratima. Ima li Forbs veze s tim? Ili možda njegov otac? Ali ovog puta je zaista prekinula vezu. Rebus ju je pozvao, ali uključila se automatska

sekretarica. Uneo je njen broj u telefonski imenik, a onda počeo da telefonom lupka po obrazu, razmišljajući o prethodnom razgovoru. „Oni će me ubiti.” Ko će je, dođavola, ubiti? Nije pomenula Forbsa Makaskija. Bilo je jasno samo da je pretnja bila u množini. Da li Oven Trejnor zna ili sumnja? Ako neko preti njegovoj ćerci, šta će on učiniti? Hoće li mu pasti mrak na oči? Ima li prijatelje kojima može da se obrati? „Nemoj se iznenaditi ako ti se pojavim na vratima…” U glavi mu je blesnula slika vrata bungalova Doda Blantajera i Megi, koja sva blistava stoji na njima. Setio se šta mu je rekla u kafeu: „Šta bi se desilo da smo imali malo više hrabrosti?” I onoga što mu je rekao Stefan Gilmor: „Imaš li ti mračnih tajni, Džone?” „Lažeš i prikrivaš…” U glavi mu je vladala zbrka: previše je veza i previše nepovezanih krajeva koji slobodno lepršaju. Zato je sebi skuvao šolju čaja, pustio „Solid Air” na gramofonu i zavalio se u svoju fotelju, spreman da noć provede u razmišljanju.

SEDMI DAN

13 – Da te ta Lora Smit slučajno ne zavlači? – Rebus je sedeo u kafeu u Ulici Morison, na pola puta između Torfihen Plejsa i železničke stanice Hejmarket. Taj deo grada se trudio da izbegava jer su u njemu radovi na tramvajskoj mreži blokirali pola ulica. Našao je poslednje slobodno mesto na parkingu pored Zapadnog prilaznog puta i odatle je otišao do kafea. Bila je sredina prepodneva i kafa i zemičke su deljeni mušterijama kao sa trake. Nije bilo pravih stolova, samo duga polica pored prozora i niz uskih barskih stolica. Šivon Klark je sedela na jednoj od njih, a Rebus je odabrao da stoji. Skinuo je poklopac sa svoje kafe i duvao u nju dok je Klarkova kidala sitne komade suvog testa kroasana i ubacivala ih u usta. – Moguće je – priznala je. – Ali zašto bi to radila? – I zna samo da Forbs Makaski rastura drogu svojim kolegama studentima? Ne znamo ni o kojoj se količini radi, ni da li je u pitanju trava ili heroin? Klarkova je odmahnula glavom. – Pitam se šta da radimo s tim – izjavila je na kraju. – Misliš, vredi li to tako sirovo odneti Niku Ralfu, ili bi trebalo da najpre sve to malo preradiš? – Tako nekako. – Pogledala je koliko je sati na njenom telefonu. – Konferencija za štampu? Klimnula je. – Hotel niz ulicu za dvadeset minuta. – Rezultati autopsije? – Mislim da ćemo to dobiti kasnije. – Pogledala ga je. – Teška noć? – Ne naročito. – Jesi li uopšte spavao? – Taman kad su ptice zapevale jutarnju pesmu. – Ispričao joj je o telefonskom pozivu Džesike Trejnor. – Prodaja droge koja je pošla naopako? – nagađala je Klarkova. To kao da ju je malo razbudilo. Omiljeni napitak, trostruki espreso, već je popila i sada joj je jedno koleno poskakivalo. – Moguće. Sećaš li se prtljažnika? Na prvim slikama s mesta nesreće je zatvoren… – Ali je bio širom otvoren kad smo mi stigli tamo. Što znači da je neko nešto uzeo? – Forbs Makaski se uspaničio i odmaglio. Ali onda se predomislio i sačekao u blizini. Kad je hitna pomoć odvezla Džesiku i nakon što su patrolna kola otišla… – Vratio se, otvorio prtljažnik i uzeo ono što je bilo unutra? – Klarkova je malo razrogačila oči. – A nalazi se blizu kuće svojih roditelja i zato drogu odnosi tamo? Rebus je klimnuo. – Možda su pravi vlasnici poželeli da im se roba vrati. Ako je posao krenuo naopako. – Forbs nije bio tamo, ali zatekli su njegovog oca? – To je, u najboljem slučaju, samo nagađanje, Šivon – upozorio ju je Rebus. Znao je to jer je pola noći proveo sklapajući deliće priče. – Stvarno moramo da razgovaramo s Forbsom, zar ne? – Moglo bi biti lakše da počnemo s njegovom devojkom. Ona se danas vraća u svoj stan, a njenog tate neće biti u blizini. – Da je iskoristimo kao najslabiju kariku? – Klarkova je klimnula iako nije izgledala naročito ubeđena. Primetila je da više nema reda kod pulta za narudžbine. – Treba mi jedna kafa za usput. – Sigurna si u to? – glavom je pokazao prema njenom kolenu. – Ja bih rekao da si već

nervoznija nego neki tribjut bend Nila Janga. – Svira u Glazgovu, samo da znaš. Nil Jang, mislim. – Trinaestog juna – potvrdio je Rebus. – Imaš li kartu? Odmahnuo je glavom. – Bilo je samo mesta za stajanje. – A u tim godinama ti treba fino, udobno sedište? – nasmešila se Klarkova. – Jednostavno postoje neke stvari koje ne prihvatam – odgovorio je Rebus. – Dosad je to trebalo da naučiš… Peške su otišli do hotela. On je stajao u zadnjem delu prostorije tokom prvih nekoliko minuta izlaganja glavnog inspektora Ralfa. Izgleda da se nekoliko novinara koji inače prate politiku pridružilo uobičajenim lovcima na vesti. Rebus je prepoznao njihova lica iz kasnovečernjih televizijskih debata. Nije imao pojma kakva im je boja glasa jer je televizor uvek utišavao i slušao neku ploču. Umesto beležnica koristili su telefone ili ajpede, a izveštačeni izrazi njihovih lica govorili su da su umorni od svega. Možda su čeznuli za blistavim svetlima Vestminstera i da im Big Ben javlja koliko je sati. Rebus ih je skoro sažaljevao dok je izlazio iz hotela i vraćao se u svoja kola. Pozvao je Foksa da proveri je li kancelarija otvorena. – Mislio sam da bismo mogli da iskoristimo dan – kazao mu je Foks. – Ugovorio sam razgovore s Albertom Stoutom i Normanom Katlom. – Hoćeš li da im nešto donesem? Trubu za uvo ili neke fine bombone? – Obojica su mi zvučali kočoperno kad sam im telefonirao. – Gde se sad nalaziš? – U kancelariji Elinor Makari. Imala je novosti o Biliju Sondersu. – I? – Stanica policije u Krejgmilaru radi na slučaju, ali bez nekog naročitog entuzijazma. – Nestao je prilično skoro – izneo je Rebus svoje viđenje. – Svejedno, Makarijeva je poslala jednog od svojih ljudi da ih malo potera. Jadnici će sad morati dobro da prionu na taj slučaj. – Da, ti iz Krejgmilara su poznati po prilježnosti – prokomentarisao je Rebus. – Onda se vidimo kod Makarijeve. – Što da ne? – rekao je Malkolm Foks. – Zaista, zašto da ne? – pomislio je Rebus završavajući razgovor i skrećući levo na raskrsnici. Albert Stout je živeo sam u jednoj edvardijanskoj kući s nesmetanim pogledom na golf terene Mjurfilda. Kuća bi mogla da se proda za lepu svotu, ali od novih vlasnika bi zahtevala sređivanje i doterivanje. Radijatori centralnog grejanja bili su stari koliko i kuća i grejali su koliko i upaljeno palidrvce. Sve je zaudaralo na vlagu, prozorski okviri su se krunili, a po rubovima tepiha se nahvatala buđ. Na sve strane je bilo knjiga i novina. Stout im je objasnio da piše memoare. – Novinarstvo je na izdisaju, tako da je ovo u neku ruku oproštaj. – Poznajete li Loru Smit? – upitao je Rebus. – Čujem da je prilično dobra. U datim okolnostima. – Stout je krenuo vukući papuče i uveo ih u salon. Tu ih je dočekalo još nereda: neotvorena pošta, kutija s fotografijama, čaše i tanjiri. – Neko dolazi i čisti jednom nedeljno – izvinio se.

– Da li vam još neko pomaže? – zanimalo je Foksa. – Mesna zajednica je pokušala da mi pošalje nekog, ali previše sam navikao na svoju kolotečinu. Instalirali su dugme koje mogu da pritisnem ako je nešto hitno. – Stout je pogledao oko sebe, ali nije mogao da pronađe taj uređaj. Njegov džemper na kopčanje i smeđe somotske pantalone bili su umrljani masnoćom. Bio je pun bora i nekoliko dana se nije obrijao. Ono malo prosede kose bilo je raščupano, ali pogled mu je bio bistar. Kad su njih trojica seli, upro je prstom u Rebusa. – Sad sam te se setio – rekao je. – O tebi sam neretko pisao tokom godina. – Nadam se da to nije eufemizam – odvratio je Rebus. Onda je upitao: – Da li i dalje pušite po dve kutije dnevno? Stout se namrštio. – Doktor mi je rekao da moram da prestanem. – Hoćemo da s vama razgovaramo o jednom određenom slučaju – umešao se Foks. Sedeo je na ivici kreveta jer nije želeo da pomeri gomilu časopisa iza leđa. – O kriminalističkom odeljenju Samerhola i smrti Daglasa Merčanta. Nekoliko puta ste pisali o tome… – Jer je to bio skandal. Policajci su u to vreme bili pravi mali tirani. – Zastao je i pogledao Rebusa. – Bez uvrede. – U redu je – hladno ga je umirio Rebus. – Lažirali su priznanja, smeštali nevinima, podmetali dokaze. Svi smo znali da se to dešava, ali ništa nismo mogli da učinimo povodom toga. – Mislite, štampa je znala? – Procedura je bila veoma jednostavna: platite piće naredniku s prijavnice, ili nekom iz pritvora, a oni vam istresu sve tračeve. Skoro ništa od toga nije dospelo na stranice novina. – Zašto nije? – Nisu dali urednici. Telefonirao bi im neko od policijskih glavešina, prošaputao nekoliko reči i članci se nisu objavljivali. – Urednici su bili u dosluhu s našim starešinama? Stout je klimnuo nabijajući ruke u džepove svog džempera. – Ali članci koje ste vi napisali o Merčantovom ubistvu ipak su dospeli u „Skotsmen” – podstakao ga je Foks da nastavi. – Daleko od toga da su svi objavljeni, ali neki jesu. No tada to više nije bilo opasno, razumete? Njihov pretpostavljeni je napustio službu. – Stefan Gilmor? – Foks je gledao starca kako klima glavom. – To mu nije naročito naškodilo na duge staze, zar ne? – progunđao je Stout. – Ne bi me čudilo ni da ga proglase za plemića. – Policajci iz Samerhola su tvrdili da je to, jednostavno, bilo posledica načinjenih grešaka. – Gluposti – odbrusio je Stout Foksu. – Morali su da zaštite Bilija Sondersa. – Jer je bio doušnik Stefana Gilmora? Ili mislite da je tu bilo još nečeg? – To mi je padalo na um. U to vreme je bilo mnogo ljudi poput Sondersa. Teško da bi odlazak jednog doušnika u zatvor uzdrmao svet Stefana Gilmora. – I šta ste vi zaključili o tome? – Jeste li pitali njega? – Stout je pokazao prema Rebusu. – Čini mi se da si bio u Samerholu u isto vreme kad i Gilmor. – Ne znam o tome ništa više nego drugi – prokomentarisao je Rebus. – Ali razgovaramo s Ejmonom Patersonom i Džordžom Blantajerom. – I sa Gilmorom, naravno – dodao je Foks. – Ali ne i sa Frejzerom Spensom – tiho je rekao Stout. – Nesrećnik. On je bio jedan od mojih ljudi, znate.

– Jedan od policajaca kojima ste plaćali piće? – proverio je Foks. Stout je ponovo klimnuo. – Tek nekoliko godina posle slučaja Merčant, ali tako je… – Stout kao da se na trenutak izgubio u mislima. – Ali nerado je pričao o Samerholu. Kad god bih pomenuo Merčanta, potpuno se zatvarao. – Znao je nešto? – Bio je uplašen, ili, bolje rečeno, to ga je progonilo. Kao da je nešto gadno bilo pohranjeno u neki ormar i on više nije želeo da ga otvori. – Hoće li Samerhol biti pomenut u vašim memoarima, gospodine Stoute? – upitao je Rebus. Foks kao da se iznervirao zbog tog prekidanja. – Možda kao dodatak koji će biti objavljen posle moje smrti. Tako niko neće moći da me tuži. – Oči starog novinara su se zacaklile. – Radio si sa Frejzerom Spensom, Džone – obratio mu se Foks. – Znaš li zašto se osećao „progonjeno”? – Nemam pojma. – Niko u toj policijskoj stanici nije bio potpuno čist – kiselo je rekao Stout gledajući Rebusa. – A svi znamo da su novinari uvek bili oličenje vrline – odvratio je Rebus. – I među nama je bilo skotova – saglasio se Stout. – Ali kod vas su laganje, pretnje i nasilje bili institucionalizovani. – Ti ćeš da mi kažeš, matori… – Mlađi inspektore Rebuse – umešao se Foks podigavši glas. – Možda biste mogli da izađete na svež vazduh. Posle kratkog dvoboja pogledima, Rebus je ustao. – Možda bih i mogao. Ovde je već previše lažnog moralisanja za moj ukus. Ostaviću te da uživaš u tome s ovim matorim licemerom… Napolju se šetkao kratkom pošljunčanom stazom i snažno uvlačio dim cigarete. Prošlo je dobrih pet-šest minuta pre nego što se Foks pojavio. Stout se nije potrudio da ga isprati do vrata i mahne mu. – Jesi li dobro? – upitao je Foks. – Kakvo licemerno govno – počeo je Rebus. – Budi uveren da u njegovoj knjizi neće manjkati laži i poluistina. Albert Stout nije bio iznad pipkanja daktilografkinja ili nuđenja mita onima koji bi otkucali svoje ljubavnike. Foks je otključao svoj volvo i ušao. Rebus je zažalio što nije došao svojim saabom, koji je bio parkiran u Ulici Čejmbers. Sačekao je još koji sekund dok nije izvukao i poslednji dim iz cigarete, a onda bacio pikavac prema ulaznim vratima Stoutove kuće. Zatim je seo na suvozačko mesto. – Jesi li se izduvao? – upitao je Foks. Nije se činilo da mu je krivo što se Rebus iznervirao. – Hajde samo da krenemo, važi? I Foks je pokrenuo kola. Rebus je već primetio da ovaj uvek poštuje ograničenje brzine. Tamo gde je ograničenje bilo šezdeset kilometara na sat Foks je vozio pedeset devet, tamo gde je granica bila četrdeset nije prelazio trideset devet. Kad mu je Rebus jednom predložio da „nagazi gas”, Foks je smanjio brzinu. Rebus je zato ćutao dok su se vozili nazad u grad. Išli su ka Kolingtonu i kući profesora Normana Katla. Foks je uključio škotske vesti, ali je ubrzo ponovo isključio radio. – Govore samo o referendumu – požalio se. Onda je dodao: – Gospodin Stout je izneo zanimljive primedbe o tome. Nakon što si izašao. Čitavo poglavlje njegove knjige je posvećeno

glasanju iz sedamdeset devete i godinama posle toga. Škotska narodna stranka je tad bila u opadanju. Neki od njih su odlučili da malo poguraju stvari. Pre nekoliko godina sam imao slučaj povezan s tim. – U Žalbenom? – Tako je počelo. Jesi li čuo za Dark harvest komando[ 4]? A za SNLA[ 5]? Došli su do oružja, slali su zapaljive bombe političarima i princezi Dijani. Vladi u Londonu su čak poštom poslali antraks. – Sećam se kao kroz maglu. – Stout je pratio neke njihove tragove. Zanimljiv čovek. – On je dripac i činjenica da ti to ne vidiš govori mnogo o tebi. Ne zameri što ti to kažem. – Misliš li da su urednici stvarno odbacivali priče? – Hoće li to biti tvoj sledeći arheološki projekat? Glavonje koje su bile previše bliske s novinskim urednicima? – Pretpostavljam da su dosad svi umrli. – Nisam siguran da bi tebe to zaustavilo. – Ovo mi je poslednji posao za Profesionalne standarde. – Osim ako ne ubediš državnu tužiteljku da treba da te zadrži u nekom svojstvu. – To bi moglo da koristi i tebi, znaš. Rebus se okrenuo prema Foksu. – Kako to misliš? – Donedavno si radio na starim slučajevima. Ako prođe odluka o ponovnom otvaranju zatvorenih slučajeva, biće mnogo novih „arheoloških projekata”. A ima li boljeg za taj posao od onog ko ima iskustvo u radu sa starim slučajevima? – Više volim da radim s leševima koji se još nisu potpuno ohladili. Foks je slegnuo ramenima. – Tim gore za tebe – rekao je. – Šta to treba da znači? – To znači da, iako si se vratio u Kriminalističko, vreme radi protiv tebe. Za dve-tri godine ponovo ćeš udariti u penzioni zid. Međutim, to neće biti važno ako radiš za državnog tužioca. – Znam mnogo bivših pandura koji rade za advokate, ali nijedan mi ne izgleda naročito zadovoljan zbog toga. – Misliš na one koji obavljaju razgovore sa svedocima pre suđenja? Ovo ne bi bilo takvo. – Bilo bi kao smrt – izjavio je Rebus i ponovo uključio radio. – To je nešto što ne bi trebalo da pominješ na našem sledećem odredištu – posavetovao ga je Foks dok je počinjala pesma Voterbojsa. Profesor Norman Katl živeo je u staračkom domu s pogledom na zelenilo Kolinton Dela. U zajedničkoj sobi za gledanje televizije služeni su čaj i keks. Katl je polako ustao iz stolice da pozdravi posetioce, a onda je predložio da se „povuku u vrt, gde će biti tiše”. Tiše i hladnije. Nije da se Rebus žalio. Kad su došli na recepciju staračkog doma, morao je da svuče i kaput i sako. Neko od osoblja mu je objasnio da grejanje mora da bude uključeno na maksimum kako ne bi bilo pritužbi. Setio se zagušljive toplote u bungalovu Doda Blantajera i Megine potrebe da povremeno pobegne odatle. Isti radnik doma obezbedio je tartansko ćebe za profesora Katla i njime mu pokrio noge i torzo. Profesor je sedeo na drvenoj, reklo bi se, novoj klupi. Na njoj je bila pločica s imenom donatora koji je, takođe, nekad živeo u tom staračkom domu. I umro u njemu, pretpostavio je Rebus.

Katl je bio malo ukočeniji od Alberta Stouta i trebao mu je slušni aparat. Bio je i mnogo koščatiji. Lobanja mu se skoro videla kroz kao papir tanku kožu prošaranu plavim venama. Rebus ga je pamtio kao nežnog čoveka koji je izuzetno brinuo o poverenim mu leševima. Poštovao ih je kao da članovi njihovih porodica stoje pored njega. Izvinio se što se ne seća Rebusa. – Nismo se često viđali – kazao je Rebus. – Vašeg naslednika sam upoznao malo bolje. – Profesora Gejtsa? Rebus je klimnuo glavom i zakopčao kaput. Sa severa je stigao oštar nalet vetra, a oblaci su se zgusnuli. Foks i Stout su zauzeli klupu. On nije imao gde da sedne pa je stajao s jedne strane ne zaklanjajući im pogled na šumovit predeo. – Ovde smo zbog Daglasa Merčanta – prešao je Foks na stvar. – Da, razmišljao sam o njemu. U vestima sam video da je Bili Sonders nestao. – Vi ste obavili autopsiju. – S profesorom Donerom, on je bio stariji patolog. – Pretpostavljam da se ne sećate detalja. – Foks je otvorio aktovku koju je nosio i izvukao tanku smeđu fasciklu. U njoj je bio izveštaj s autopsije. Katl je pogledao korice, naizgled zainteresovan. – Te izveštaje je napisao Doner – rekao je. – Imao je užasno sitan rukopis, ali savršeno čitljiv. Nisam imao pojma da se ta dokumentacija čuva i posle toliko godina. – Imali smo sreće što je preživela – rekao je Foks. – Da, svakako. – Svedočili ste na suđenju? – Jesam. Ali onda je slučaj oboren. – Zbog kontaminacije? Katl je klimnuo. – Krv žrtve je nađena na odeći koja je pripadala Biliju Sondersu. – Zastao je. – Nažalost, ispostavilo se da je ta odeća bila uskladištena u vreći s dokazima pored stvari koje su pripadale žrtvi. – Što znači da je krv mogla biti preneta s tih predmeta na odeću? – Od toga su strahovali. – Uobičajena početnička greška. – Foks je posmatrao kako Katl lista ostale papire, uključujući fotografije preminulog s mesta napada i iz sobe za autopsiju. – Merčant je ubijen u uličici iza bara u kojem je pio. Sat-dva pre toga se posvađao s Bilijem Sondersom. Sonders je posle toga otišao iz bara. Uhvaćen je pijan i isprskan krvlju u jednoj uličici na manje od kilometar odatle. Tvrdio je da se sapleo preko leša i tako se užasnuo da je oteturao niz ulicu. Rekao je policiji da nema pojma da je to bio leš Daglasa Merčanta. – Mhm – oglasio se Katl, poprilično sumnjičav. – Zglobovi prstiju su mu bili nagnječeni a usna rasečena, što je ukazivalo na tuču. Kao i nekoliko posekotina koje su mogle nastati od protivnikovih udaraca. Uzimanje uzoraka DNK u to vreme nije bilo napredno kao danas. Nismo uspeli da nađemo poklapanje uzoraka kože koje smo uzeli ispod noktiju njih dvojice. – Ali ste prilično sigurni da je Bili Sonders ubica? – Mhm – ponovo se oglasio Katl. – I da mu je samerholsko Kriminalističko odeljenje pomoglo da se oslobodi optužbe? – To ne mogu da komentarišem. Rebus je pročistio grlo. – Kad je inspektor Foks upitao da li je to Sonders uradio, niste zvučali potpuno ubeđeno. Ili se moj sluh samo poigrava mnome? – U njegovoj priči je donekle bilo uverljivosti. Ljudi su požurili da izvuku zaključke koji su se nametali: njih dvojica su se posvađali, Merčant je spavao sa Sondersovom ženom… – Katl

je slegnuo ramenima i bolje se uvio u ćebe. – Na gvozdenoj šipci koja je nađena na mestu događaja nije bilo upotrebljivih otisaka prstiju. – Priča se da ih je neko obrisao – umešao se Foks. – Ali to nikad nije dokazano. Mnogo toga o čemu sad razgovaramo zauvek će ostati pretpostavke. – Ako to nije uradio Bili Sonders, ko je? – upitao je Foks. – To je pitanje za policiju, osim ako, naravno… Foks se nagnuo prema starcu. – Mislite, osim ako to nije uradila policija? – To bi objasnilo zašto je petljano s dokazima i otkud osećaj krivice jer niko nije želeo da nevin čovek završi u zatvoru zbog tog zločina… Foks je istrgnuo izveštaj iz Katlovih ruku. – Zašto to ovde ne piše? – Zato što – mirno je odgovorio Katl – taj izveštaj nisam napisao ja. – Ali razgovarali ste s profesorom Donerom? Rekli ste mu da imate određene rezerve? – Možda i jesam. – A on je odlučio da to zanemari? Katl je ponovo slegnuo ramenima. – Tada smo imali pune ruke posla. Mnogo protuva je umiralo ili podlegalo povredama. Nije bilo dovoljno osoblja da pomogne u mrtvačnici. Ne sećam se da li je to bilo posledica štrajka ili bolesti. A ta mrtvačnica je ubrzo posle toga morala da bude zatvorena, znate. U zidovima je otkriven azbest… – Na trenutak se zamislio. Onda je trepnuo i pogledao u Rebusa. – Znate li da li je profesor Gejts još živ? Rebus je odmahnuo glavom. – Mislim da sam vas video na njegovoj sahrani, pre mnogo godina. – Ne sećam se. Čudno, obično dobro pamtim događaje iz dalje prošlosti, ali ne pitajte me šta sam juče večerao. – Moram da vam postavim još jedno neprijatno pitanje, profesore – rekao je Foks spajajući dlanove. – Je li neko iz Samerhola pokušao da izvrši bilo kakav pritisak na vas? – Pritisak? – Je li tražio da izmenite bilo šta u izveštaju ili da svedočite na sudu i svim silama pomognete odbrani umesto tužiocu? – Nije bilo ničeg sličnog. – Katl je prkosno odmahnuo glavom. – Nikad se ništa slično nije desilo. Foks nije posustajao, ali Katl je tako odmahivao glavom da se Rebus pobojao da bi mogao da se povredi. – Je li sve u redu? – u bašti se pojavio drugi član domskog osoblja. Bližio se zalazak sunca i dnevna svetlost je slabila. – Možda ne bi bilo loše da se vratite unutra, a? – Da – kazao je profesor dok su mu Foks i radnik pomagali da ustane. – Osećam hladnoću u kostima. – Čeka vas šolja finog čaja kad uđete. A na televiziji uskoro počinje „Pointles”. Volite tu emisiju, zar ne? – Je li tako? – Pa, hajde da to proverimo. Rebus i Foks su ostali pored klupe. – Jesi li zadovoljan? – upitao je Rebus. Foks je gurao izveštaj u torbu. – Čuo si šta je rekao. Sonders možda uopšte nije ubica. – Nisi valjda ozbiljan? Foks se okrenuo prema njemu. – Pokušavali smo da otkrijemo zašto je Gilmor tako žustro štitio svog doušnika. Ova teorija nije ništa lošija od bilo koje druge.

– Zašto bi Gilmor ubio Merčanta? Zašto bi bilo ko osim Bilija Sondersa ubio Merčanta? – U pravu si, ubica možda nije Stefan Gilmor. Možda je to bio neko blizak Stefanu Gilmoru. Rebus je zakolutao očima. – Znaš li kakvu si glupost tresnuo? – Jasno mi je zašto tako misliš. Ako je Gilmor štitio nekog, to baca sumnju na sve svece… uključujući i tebe, Džone. Rebus je posegnuo da ščepa Foksa za kaput, ali ovaj je imao brze reflekse. Uhvatio ga je za ruku i odgurnuo je, a onda se propeo na prste ne pomerajući se s mesta. – Stvarno to želiš? – upitao je. – Dvadeset godina si stariji od mene i ne bi mogao da izađeš do vrha „Skotsmenove” zgrade, osim ako te tamo ne bi čekalo piće. – A ti si, kao, u vrhunskoj fizičkoj kondiciji? – To nije neophodno, Džone, dovoljno je da budem samo malo spremniji od tebe… Rebus je kratko razmislio o tome, a onda se rezignirano nasmešio. – Dobro, superheroju – rekao je – misija se otkazuje. – Znaš da bi i sam tako razmišljao da si u mojoj koži. – Ali ne bih bio u tvojim kožnim cipelama. Foks je zaškiljio. – Zašto ne bi? Rebus je pogledao u Foksovu obuću. – Smeđe su – izjavio je. – A ako sam nešto naučio od čika Frenka… – To je da se smeđe cipele ne nose? – Upravo tako – potvrdio je Rebus. – A čika Frenk je? – Frenk Zapa. – Rebus je video da ga Foks gleda belo. – Muzičar. – Skoro nikad ne slušam muziku. – To ti je, onda, još jedna mana – izjavio je Rebus polako odmahujući glavom. Te večeri Rebus i Klarkova su se sastali u Ulici Grejt king. – Stigao je rezultat autopsije – rekla mu je. – Na Makaskiju nema tragova fizičkog napada. Udario je glavom o ivicu kamenog kamina, a krvarenje u mozgu je obavilo ostatak posla. – Hoće li to onda i dalje biti tretirano kao ubistvo? Slegnula je ramenima. – Kancelarija državnog tužioca još nije odlučila. Ali ko god je provalio, mogao bi da se brani tvrdnjom je Makaski već bio u nesvesti. Sapleo se i pao, možda pošto je čuo kako se staklo razbija. Rebus je klimnuo. – Na telu nema nikakvih tragova? – Ništa konkretno. – Klarkova je zastala. – Jesi li spreman? Kad je klimnuo, pritisnula je dugme na interfonu stana Džesike Trejnor. – Da? – javila se Alis Bels. – Ovde inspektorka Klark. Je li Džesika tu? – Šta hoćete? – Treba da razgovaramo s njom. – Trebalo bi da se odmara. – Ovo će trajati samo pet minuta, Alis. Posle nekoliko sekundi interfon je zazujao i vrata su se otvorila. Klarkova ih je gurnula i Rebus je zavojitim stepenicama krenuo za njom. Alis Bel je stajala na otvorenim vratima stana. Klarkova se nasmešila i upitala kako je Džesika.

– Valjda je dobro. – Može da se kreće stepenicama? – Sumnjam da će ih koristiti u sledećih sedam-osam dana. – Belova ih je uvela u stan. Džesika Trejnor, sad bez proteze oko vrata, bila je ispružena na sofi u dnevnoj sobi. Jedan članak joj je i dalje bio uvijen. Pored nje su bili daljinski upravljač televizora, ajped i mobilni telefon. Neka knjiga je ležala otvorena na jedinom stolu u sobi, pored laptopa, na čijem se ekranu video uvodni pasus nekog eseja. Belova je sela za sto, a Rebus i Klarkova su ostali da stoje. – Da li biste mogli da nas na minut ostavite nasamo? – zamolio je Rebus Belovu. – Hoću da ostane – pobunila se Džesika Trejnor. – Nešto je ipak bolje reći nasamo – upozorio ju je Rebus, ali Trejnorova je odmahnula glavom. – Oporavljaš li se? – upitala ju je Klarkova. – Navodno. Pijem lekove protiv bolova. Od toga mi se sve leluja. – Uzimaš ih na recept? – upitao je Rebus. – Ili ih dobijaš od dečka? – Šta to treba da znači? – Čuli smo da prodaje drogu, Džesika – objasnila je Klarkova. – Gluposti! – zarežala je Trejnorova. – Ko vam je to rekao? – Kažeš da to nije istina? – Naravno da nije istina – umešala se Alis Bel. – Mi bismo to znale, zar ne? – Verovatno biste znale – saglasila se Klarkova. – Ali jasno mi je i da to možda ne biste želele da priznate. – Možda niste čuli – rekla je Džesika Trejnor – ali Forbsov otac tek što je umro. Stvarno ćete ga odvući u policijsku stanicu i optužiti ga da prodaje drogu? Samo zato što vam je neko prodao nekakve baljezgarije? Rebus je zakoračio prema sofi. – Džesika, kad si mi sinoć telefonirala, bila si na ivici da mi nešto kažeš. Rekla si da bi te oni ubili. To mi zvuči kao da postoje neki ljudi kojih se plašiš, ljudi od kojih tvoj otac ne može da te zaštiti. – Već vam je rekla – kazala je Alis Bel ustajući od stola. – Pije lekove protiv bolova. Pola dana ne zna šta govori. Smestila se na rukohvat sofe, pored glave Džesike Trejnor. Spustila je ruku i pomilovala cimerku po kosi. – Ne bi trebalo ni da razgovara s vama. Rebusov pogled bio je usmeren na Trejnorovu. – Ko su oni, Džesika? – upitao je. – Ko će te kazniti ako budeš razgovarala s nama? Jesu li bili na mestu nesreće one noći? Gone li i Forbsa? – Mislim da je vreme za još jednu. – Izvadila je bočicu pilula koja je bila na sofi ispod nje. – Da li bi donela malo vode? Alis Bel je ustala i krenula u kuhinju. Kad je izašla iz sobe, Rebus je prišao Trejnorovoj, čučnuo ispred nje tako da mu se lice našlo na nekoliko centimetara od njenog. – Možemo da ti pomognemo, Džesika. Možda smo jedini koji mogu. Samo treba da nam veruješ. Oči studentkinje su bile staklaste, ali slušala je. – Razgovaraj s Forbsom – nastavio je Rebus. – Kaži mu da smo na vašoj strani. Onda nas pozovi… Ustajao je kad se Alis Bel vratila s dopola punom čašom. – Mislim da je vreme da odete – kazala je Belova odlučno. Njena prijateljica nije mogla da se izbori sa sigurnosnim poklopcem za decu, pa joj je uzela bočicu i otvorila je. – Ne smeš da preteruješ s tim – posavetovala ju je Klarkova. – Onda neću. – Trejnorova je istresla tri tabletice na dlan i usisala ih. Onda je uzela čašu od Belove i otpila iz nje. Posle toga je zadovoljno uzdahnula i spustila glavu na sofu sklapajući

oči. – Ne daj joj da uzme previše – opomenula je Klarkova. – Vreme je da krenete – ponovila je Alis Bel pokazujući prema vratima. Šivon Klark se izležavala na svojoj sofi uz kulinarski kanal i obrok iz mikrotalasne na krilu, kad joj telefon zazvonio. Bila je to Lora Smit, koja je htela da čuje novosti. – Kancelarija noćas ne radi – rekla joj je Klarkova viljuškom nabadajući hranu. – Čujem da rezultat autopsije nije bio od koristi. – Onda znaš koliko i ja. – Stvarno možeš da se isključiš? Mislim, kad si kod kuće? – Bilo bi žalosno da ne mogu. – Onda je problem u meni. Čini mi se da mi radni dani postaju sve duži. – Jadnice. Urednik te satire poslom? – Nije on kriv. Takav je posao. – Onda odloži telefon, izađi u šetnju, ili pogledaj neki film. – To bi bilo baš lepo. Jesi li uradila nešto s onom mojom dojavom? – Za Forbsa i drogu? Izgleda da svi to poriču. – Kakvo iznenađenje. A kako je prošao razgovor s Ovenom Trejnorom? – Rutinski. – Razgovarala sam s našim urednikom političke rubrike. Znaš da mu je Stefan Gilmor prijatelj, zar ne? – Naravno – slagala je Klarkova, odjednom zainteresovana, ali u nadi da se to ne vidi po njenom glasu. – Zadivljena sam što to znaju u vašoj političkoj redakciji. – Pobornici nezavisnosti imaju malo podataka o Gilmoru kao o vatrenom protivniku nezavisnosti. Ali pominje se Trejnorovo ime. Pre nekoliko godina su imali neki zajednički posao. – To nije naročito važno – rekla je Klarkova škrabajući belešku na marginama prve strane starog „Ivning njuza”. – Iz toga bi ipak mogao da se izvuče neki politički kapital. Pošto je Pat Makaski umro, pristalice nezavisnosti bi bile oduševljene da nađu neku prljavštinu o njegovom kolegi iz protivničkog tabora. – Usudila bih se da se saglasim s tobom. Na vezi je zavladala tišina, a onda se začuo novinarkin uzdah. – Samo džabe trošim glasne žice, je li tako? – Tvoje su, pa ih troši, Lora. – Dala sam ti Forbsa Makaskija, ne zaboravi to. – Neću. – Klarkova je završila razgovor i uporedila jelo na televizijskom ekranu s onim u svom tanjiru. – Ne može da se poredi – rekla je nabadajući još hrane na viljušku.

OSMI DAN

14 Reči profesora Katla: „..imali smo pune ruke posla. Mnogo protuva je umiralo ili podlegalo povredama”, naterale su Rebusa da sutradan ujutru zaviri u dosijee Samerhola. Malkolm Foks je bio pozvan na sastanak s Elinor Makari u nekoj drugoj kancelariji u zgradi. Padala je kiša, a nebo je bilo crno. Rebus je okačio kaput da se osuši, izuo cipele i prislonio ih na radijator. Šljapkao je po kancelariji u mokrim čarapama otvarajući kutije s dosijeima i knjige sa zapisnicima, tražeći bilo šta iz perioda od nekoliko nedelja pred ubistvo Daglasa Merčanta. – Nadam se da ne smetam? – rekao je Foks kad se vratio. Nosio je dve kartonske čaše čaja. – Šećeriš li čaj? Ne sećam se. – Izvadio je nekoliko kesica iz džepa svog sakoa. – Hvala – rekao je Rebus skidajući poklopac s ponuđene čaše. – Kod Makarijeve ne radi aparat za kafu? – Više volim čaj. – Foks je otpio gutljaj stresavši se od hladnoće. – Ostavio si vrata otvorena. – Možda sam samo zaboravio da ih zaključam. – Ili si možda počeo da mi veruješ? Foks je dunuo u svoje piće. – Slušaj, Džone, hteo si da se vratiš u službu po svaku cenu. Rekli su ti da će ti dati niži čin i pristao si. Tebi nije bitan status. Ti želiš posao. Jesam li u pravu? – Manje-više. Pa, počinješ li da mi veruješ? – Poverenje mora biti obostrano. – Foks je pokazao prema papirima ispred Rebusa. – Pa, reci mi čime si to tako zaokupljen. – Pokušavam da ustanovim sled događaja – objasnio je Rebus, nadajući se da neće morati detaljno da objašnjava. – Šta je htela državna tužiteljka? – Bili Sonders još nije pronađen. Njegov telefon nije korišćen, ali je njegovom karticom skinuto dvesta funti na jednom bankomatu. – Kad? – Noć pre nego što je nestao. Iz Škotske banke u Njuingtonu. – Što znači da je živ i u bekstvu, ili… – Ili mu je neko uzeo karticu i naterao ga da mu da PIN. – Na šta od toga sumnja Makarijeva? Foksove usne su se trznule. – Hoće da Stefan Gilmor bude zvanično ispitan. – Jer se posvađao sa Sondersom? – upitao je Rebus, a Foks je klimnuo. – Pa, da ga privedemo? – Sam ću razgovarati s njim, Džone. Tu će biti i neko iz tužilaštva. Ti si previše blizak s Gilmorom. – Hvala ti na poverenju. – Ali znaš da sam u pravu – Zastao je, a onda je usmerio pažnju na kutije s dosijeima. – Podseti me zašto nam je bitan sled događaja. – Mislio sam da si tražio da ga utvrdim. – Jesam li? – Foks se namrštio. – Mislio sam da si možda samo želeo da budem nečim uposlen – drsko je slagao Rebus. – Dobro onda – konačno je rekao Foks. Primetio je da je Rebus u čarapama i pogledao je prema radijatoru. – Smeđe cipele bar ne propuštaju vodu – dobacio je. Rebus je otvorio još jednu knjigu sa zapisnicima i počeo da čita.

Sećao se većine slučajeva, ali ne svih. Napad i izazivanje požara u Krejgmilaru… narkoman, naoružan špricem, koji je pljačkao trafike… nekoliko seksualnih napada u kasnim noćnim satima u Medouzu (nikad nisu zvanično povezani, niti rešeni). Jednog pozornika van dužnosti napala je rulja fudbalskih navijača u baru na Forest roudu. Skitnica je nađen mrtav u Grejfrajers Kirkjardu, sa znacima prebijanja. Pljačke bankomata, nasilni prosjaci, banda džeparoša iz Istočne Evrope. Bilo je noći kad su ćelije u Samerholu bile prepune. Zatim je tu bilo švercovanje kanabisa iz zatvora i Dambidajksu i ukradena kola iskorišćena za uletanje u jedan diskont i njegovu pljačku. Zabavi nikad kraja. Rebusovo ime se pojavljivalo povremeno kao i njegov potpis, na dnu izveštaja koje je možda otkucao on, a možda i nije. Poredeći spiskove privedenih i onih koji su zadržani u zatvoru, Rebus je ustanovio da je donja polovina jedne strane iscepljena. – Samo da se zna – rekao je mašući Foksu da pogleda – bilo je ovako kad sam otvorio. Foks je klimnuo glavom. – Davno sam to primetio. Poslednji zapis koji je ostao na polovini strane pružao je pojedinosti o osumnjičenom koji je priveden nedelju dana pre Merčantovog ubistva, a prvi zapis na sledećoj strani bio je od istog dana. – Nedostaju neka četiri sata – prokomentarisao je Foks. – Od kasnog popodneva do sredine večeri. – Šta misliš da se desilo? – Da je dežurni policajac iz tog period još s nama, pitao bih njega. – Umro je? – zaključio je Rebus. – Zvao se Magnus Henderson. – Sećam ga se – kazao je Rebus. – Veseo tip crvenog lica, ali kad bi on nekog dohvatio za gušu, taj bi brzo shvatio da Henderson nije Božić Bata. – Kad se penzionisao, preselio se u Kosta del Sol. Umro je pre nekoliko godina od srčanog udara. – Foks je upro prstom u knjigu zapisnika. – Misliš da je tu bilo nešto čega se trebalo otarasiti? – Prilično sam siguran da bi to bila tvoja prva reakcija. – U pravu si, ali osim ako ti, ili neko drugi od svetaca, ne namerava da prizna… Rebus je slegnuo ramenima. – Postoje zapisnici o hapšenjima i drugi dokumenti koji bi mogli dati odgovor. – Ili je dežurni policajac samo pogrešno upisao ime i iscepao stranu da se ne bi sramotio. – Možda je pritvorenik počeo da se otima i možda se dokopao knjige – nagađao je Rebus. – Mogu da se raspitam. – Kod svojih starih ortaka? Stvarno misliš da bi ti Stefan Gilmor nešto rekao? Ili Ejmon Paterson? – Verovatno ne bi. – Rebusov telefon je zazvonio. – Dobro jutro, starija inspektorko Klark – javio se. – Uživaš li u vremenu? – Jesi li čuo? – upitala je. Rebusova vilica se ukočila. Upro je pogled u Foksa. – Šta? – Jutros je iz kanala izvučeno telo. Na bankovnoj kartici nađenoj u njegovom džepu bilo je ime Vilijam Sonders. – Bili Sonders je mrtav? Foks je izvadio svoj telefon i ukucao broj. – Tako izgleda – kazala je Klarkova. – Telo još nije zvanično identifikovano. – Izvučen je iz kanala?

– U jednom mirnom delu kod Dambrajdena, nedaleko od policijske stanice u Vester Hejlsu. Foks je prenosio vesti državnoj tužiteljki. Gledao je Rebusa, spreman da prenese bilo koju novost. – Kod Dambrajdena – poslušno je ponovio Rebus. – Ima još nešto, Džone… – Je li skočio, pao, ili je, možda, gurnut? – prekinuo ju je Rebus. – To pokušavam da ti kažem. Priča se da je upucan. – Upucan? – Upucan – rekao je Foks na svoj telefon, još više razrogačivši oči. – Upucan – potvrdila je Šivon Klark. Odlučeno je da se istraga vodi iz Vester Hejlsa. Pošto je slučaj Pata Makaskija polako padao u zasenak, policajci iz tog tima su prebačeni u novoformirani tim. Dok su Rebus i Foks stigli do kanala, Klarkova je već bila imenovana da vodi istragu. S njom je bila mlađa inspektorka Olivija Vebster. Klarkova ih je upoznala s njom skrivena ispod velikog crnog kišobrana. Rebusu su kapljice kiše kapale s kose u oči. Oko staze pored kanala bila je razvučena traka za označavanje mesta zločina. Na suprotnoj obali su se okupljali radoznalci. U blizini nije bilo skoro ničeg osim industrijskog postrojenja i neke ledine. Patke su se krile u gustom tršćaku, glava zavučenih pod krila. – Turobno – izjavio je Rebus osmotrivši sve. Kanal je sada bio čistiji nego u prošlosti, ali po njegovoj uljem zamrljanoj površini i dalje je plivalo smeće, a obližnji zid je postao prostrano platno za pisce grafita iz kraja. – Ima li nadzornih kamera? – upitao je Foks. – U krugu fabrike – rekla mu je Klarkova. – Pogledaćemo snimke. – Šta je radio ovde? – Znam koliko i ti. – U gradu ne može biti mnogo pištolja. – Postoji jedan više nego što smo mislili – prokomentarisala je Klarkova. – Hteo sam da pitam za njegovo poreklo. Neko mora znati. Klimnula je. Uniformisani policajci su pročešljavali teren u svim pravcima. Nosili su kabanice i Rebusu se učinilo da je prepoznao jednog ili dvojicu koji su učestvovali i u pretrazi imanja Pata Makaskija. – Ronioci će se zabaviti – rekao je Klarkovoj. – Nadam se da je upucan nečim savremenim. – To u ovim okolnostima baš i nije najbolji izbor reči. – Misliš da je pištolj tamo? – Rebus je pokazao prema kanalu. – Možda. – Koliko metaka? – Samo jedan. Izbliza, posred grudi. Rebus je osmotrio stazu ispod njihovih nogu. – Mrlje od krvi? – Još nijedna nije nađena. – To verovatno znači da ga je udar odbacio u vodu. Ima li čaura? – Bože, Džone, tek smo počeli – oštro je odvratila Klarkova. – Ima li mesta za još ljudi u timu? – upitao je. – Malkolm i ja smo prilično dobro obavešteni o Sondersu…

– Već imamo posla – podsetio ga je Foks. – Misliš da naš posao upravo nije postao povezan s ovim? – Morali bismo da dobijemo dozvolu od državne tužiteljke. – Ne trudi se – umešala se Klarkova. – Nijedan od vas dvojice neće ući u tim. – Stigli su ronioci – javio je jedan uniformisani policajac s druge strane kordona. Klarkova je krenula na tu stranu, a Olivija Vebster za njom. Rebus je navukao kabanicu preko glave napravivši zaklon ispod kog je mogao da pripali cigaretu. – Znaš li zašto si nepoželjan? – upitao ga je Foks. – Mislim da znam – odgovorio je Rebus. – Jer sam povezan sa Samerholom. Foks je polako klimnuo. – Treba da razgovaramo s Makarijevom. Pošto Sonders više nije u igri, njen slučaj je… – Progutao je kraj rečenice. – Potonuo? – dovršio je Rebus. – Što verovatno znači da ću biti prebačen u neko kriminalističko odeljenje brže nego što sam očekivao. – Svi u policiji se raduju tome – rekao je Rebus uvlačeći dim. Klarkova se vraćala blatnjavih cipela i dalje noseći otvoren kišobran. – Predomislila si se? – pokušao je Rebus da pogodi. – Trebaće nam vaše beleške – rekla je gledajući Foksa. – Sve što imate o Sondersu. – Čim dobijete odobrenje od kabineta državnog tužioca – saglasio se Foks. – Staviću to na spisak – progunđala je. – Malkolm bi ti bio veoma koristan, da znaš – rekao joj je Rebus. – A slučajno traži nov posao… Klarkova je proučila Rebusa, kao da pokušava da shvati štos ili čeka poentu vica. Onda je ukočeno klimnula. – Dobro – rekla je ponovo se okrećući da ode. – Nemoj reći da ti nikad ništa ne dajem – kazao je Rebus Foksu tapšući ga po ruci. U mrtvačnici su se Klarkova i Foks presvukli u zaštitnu odeću, ali je pred vratima sobe za autopsiju Klarkova zastala i pogledala Foksa. – Siguran si da si spreman za ovo? – upitala je. – Odavno nisam video leš. Odjednom se odnekud iz zgrade začula kuknjava. – Udovica – pretpostavio je Foks. Klarkova je klimnula. – Promena plana – odlučila je. – Već si je upoznao. Idi vidi možeš li nešto da izvučeš od nje. – Plašiš se da ću te osramotiti unutra? – Foks je pokazao prema vratima. – Sigurna sam da ćeš se dobro pokazati, Malkolme. Ovde je važno šta nam je korisnije. – Ti si šef, Šivon. – Hvala. – Nakon što je to rekla, otvorila je vrata i nestala iza njih, ostavljajući Foksu mogućnost da samo načas vidi blesak čeličnih kolica i svetlucavih instrumenata. On se vratio u svlačionicu, otarasio se zaštitne odeće i krenuo u čekaonicu, gde je Sondersovoj udovici pravila društvo i tešila je jedna prijateljica. – Ne daju joj čak ni njegove stvari – požalila se prijateljica Foksu. – Biće joj vraćene čim pre – kazao je Foks, mada ni sam nije verovao u to. Mrtvačnica je bila bezlična pločasta zgrada na Kaugejtu, a sam Kaugejt je bio tesan, klaustrofobičan kanjon koji je oživljavao samo noću, zahvaljujući svojim barovima i klubovima. Foks nekoliko godina nije

bio u mrtvačnici, pošto Žalbeno nije imalo posla s nerazjašnjenim smrtima. Kao mlad pozornik Foks je nekoliko puta prisustvovao autopsijama, ali je odvraćao pogled i trudio se da ne udiše razne mirise. – Inače, ja sam Foks – rekao je prijateljici Sondersove udovice. – Ja sam Tejlor. Tejlor Kredok. – Već smo se sreli, Betina – obratio se udovici. Kraj njenih nogu je bila netaknuta šolja čaja. – Sećam se – rekla je trljajući oči i šmrcajući. Na zglobovima je imala plave mrlje, tragove prastarih tetovaža. Kredokova je objasnila da je proces identifikacije bio traumatičan. – Ali izgledao je spokojno, Bet, mora se reći da nije patio. Usledilo je još nekoliko otrcanih fraza, ali Betina Sonders ih nije čula. Trepćući crvenim očima netremice je posmatrala zid naspram sebe. Na zidu nije bilo ničeg osim uramljenog plakata u boji koji je prikazivao vresište, paperjaste oblake i plavo nebo iznad njega. Foks je odlučio da svoje ispitivanje usmeri na Tejlor Kredok. – Bili se nije javljao otkako je nestao? Odmahnula je glavom. – Znate, treba da rekonstruišemo njegovo kretanje, možda ćemo tako uspeti da otkrijemo zašto se onako ponašao. – Zar to ne može da sačeka? – ukorila ga je Kredokova. – Žena je u šoku. – To razumem, ali što pre počnemo, to bolje. – Bolje za vas ili za nju? – narogušila se Kredokova. Betina Sonders je uhvatila prijateljičin ručni zglob. – U redu je, Tejlor. Čovek samo pokušava da pomogne. – Pogledala je Foksa. – Bili je brinuo zbog odlaska na sud. Logično je da je zbog toga pobegao. – Ali nije zaista pobegao, zar ne? – tiho je nastavio Foks. – Ostao je u gradu. – Kud bi mogao da ode? Rođen je i odrastao u Edinburgu. – Je li imao prijatelje u blizini? Mislim, negde oko kanala? Razmislila je trenutak, a onda je odmahnula glavom. – I nijednom vas nije pozvao? Nije vam poslao ni poruku da ne brinete? – Ništa. – Pogledala je u svoje krilo. – Ali bio je van sebe. Neko mu je telefonirao jednog jutra i tako je sve počelo. „Stefan Gilmor, ima smisla…” Jedan od radnika mrtvačnice pojavio se na vratima. – Inspektore Fokse – obratio mu se – imate li minut? Foks se nasmešio dvema ženama u znak izvinjenja nadajući se da olakšanje na njegovom licu nije previše očigledno. Radnik ga je odveo u malu kancelariju, u kojoj je na stolu stajala providna vreća od polietilena. – Imovina preminulog – objasnio je. – Treba da potpišete da ste je primili. Foks je proučio sadržaj vreće. Pored nje je bio papir s nabrojanim predmetima. Foks je proverio da li se podudara s onim što je u vreći. – Sto pedeset u gotovini – prokomentarisao je. – Ali je, sudeći po odeći, uprkos tome spavao na otvorenom. – Oh? – Moglo bi se reći da je umazana. – Kad smo kod toga, gde je odeća? – Poslata je forenzičarima. – Radnik je zastao. – Nismo uzeli ništa od novca, ako vam je

to na umu. Foks je odmahnuo glavom. – Na bankomatu je podigao dvesta. Nije stigao mnogo da potroši, što se poklapa s tim da je spavao gde je stigao. – Podigao je vreću. – Je li voda upropastila telefon? – Možda će proraditi kad se osuši. Nije bilo mnogo stvari: jedna maramica, žvakaća guma, ključevi od kuće, nešto siće i bankomat-kartica Škotske banke i kartice za verne mušterije „Kosta kofija” i „Teska”. – Nema sata? – zanimalo je Foksa. – Nema sata. Još jednom je proverio spisak pre nego što je upisao svoje ime udno lista. – Je li autopsija završena? – Mogla bi da potraje još pola sata. Ali izvadili su metak. Bio je zaglavljen među pršljenovima. Treba da upišeš datum. Foks je dodao datum ispod svog potpisa, čime je, izgleda, zadovoljio radnika mrtvačnice. – Jesi li prisustvovao identifikaciji? – upitao je Foks. Radnik je klimnuo glavom. – Kako ti je delovala udovica? – Pregurala je. – Je li nešto rekla? – Ništa neuobičajeno. Mislite da je ona ubica? Zločin iz strasti i to? Trebalo bi da joj uzmete barutnu rukavicu… Foks je proučio mladića. – Gledaš previše filmova. Ovaj je slegnuo ramenima. – Ovde i nije naročito uzbudljivo, mada još imamo ministra pravde u zgradi. Porodica bi danas trebalo da preuzme njegovo telo. – Moglo bi se reći da je ove nedelje bilo prometno ovde, a? – Bili smo u vestima i tako to. Ali to ipak ne pomaže mnogo kad prilazite ženama. Znate, kad kažete da radite ovde… – Verujem ti. – Osim ako niste gotičar, pretpostavljam.

15

– Metak je na analizi – obavestila je Šivon Klarkov svoj tim. Bili su okupljeni u kancelariji otvorenog tipa na prvom spratu policijske stanice u Vester Hejlsu. Bilo je manje prostora nego što se prisutnima sviđalo, pa je nadmetanje za nekoliko udobnih stolica bilo žestoko. Morali su da dele radne stolove, a još niko nije našao čajnik. Ispred, na Dambrajden drajvu, bili su novinari, ali nije ih bilo mnogo. Ubistva su bila retka u škotskoj prestonici, ali nestanak taksiste nije mogao da se meri sa smrću visokog zvaničnika. Foks nije sumnjao da je i ružno vreme tome doprinelo. Osećao se uticaj novopristiglog hladnog fronta i kiša je prelazila u susnežicu. A Dambrajden nije bio naročito dobar po zdravlje. Donji spratovi pandurske stanice bili su zaštićeni rešetkama, što je značilo da neće biti konferencije za novinare u novim hotelima… bar dok takvi hoteli ne budu izgrađeni. – Trenutno vam ne mogu reći ništa više. Metak je kalibra devet milimetara i verovatno je ispaljen iz pištolja. Patolog je takođe prokomentarisao da metak nije nov, mada ne znam kako će nam to pomoći. Sve dok ne dobijemo balističke i forenzičke izveštaje, hoću da se usredsredimo na kretanje žrtve od noći kad je nestao do trenutka kad je završio u kanalu. Sigurno je jeo. Poslednje što je ubacio u želudac bio je sendvič sa sirom i lukom, kesa čipsa i boca irn brua… – To zvuči kao artikli na sniženju – prekinula ju je Olivija Vebster. – Takvi paketi se prodaju u supermarketima i na benzinskim pumpama. Klarkova je potražila Foksa. – Ima li računa među njegovim stvarima? Foks je odmahnuo glavom. – Ali nemamo njegovu odeću. Pretpostavljam da bi tu nešto moglo da se nađe u džepovima. – Možeš li to da proveriš? – upitala je Klarkova. Onda se obratila svima: – Moramo ići od vrata do vrata, počev od lica mesta, u određenom opsegu. Tu spada i krug fabrike. Oni sigurno imaju neke snimke ili noćnog čuvara s kojim bismo mogli da razgovaramo. Odnesite Sondersove fotografije u radnje i benzinske pumpe u blizini. – Lokalni mediji? – neko je upitao. Klarkova je klimnula glavom. – Novine i internet. I televizija ako možemo da je dobijemo. Objavićemo molbu da se javi svako ko nešto zna. – Može biti nečeg u njegovom telefonu, mada sumnjam – rekao je Foks. – Već smo proverili s njegovim mobilnim operaterom, ali vredi pogledati još jednom. Klarkova je klimnula glavom. – Inspektor Foks – objasnila je prisutnima – pomagao je kancelariji državnog tužioca u sastavljanju optužnice protiv Vilijama Sondersa. Pre trideset godina, gospodin Sonders je optužen za ubistvo čoveka po imenu Daglas Merčant. Slučaj je propao zbog aljkavosti policije… – Aljkavosti ili sabotaže – ispravio ju je Foks. – U svakom slučaju – nastavila je Klarkova – ti dosijei će stići ovamo čim dobijem odobrenje od Elinor Makari. A pošto je gospodin Foks stručnjak, on će odgovoriti na sva pitanja koja imate u vezi s tim. – Dobra polazna tačka – dodao je Foks – mogli bi biti inspektori koji su bili odgovorni za propast slučaja protiv Sondersa. Jedan od njih, Stefan Gilmor, telefonom je kontaktirao sa Sondersom. Jednom smo ga ispitivali, ali u međuvremenu je počinjeno ovo ubistvo. Klarkova je sve vreme klimala glavom. – Privešćemo ga – izjavila je. – Onog Stefana Gilmora? – neko je upitao. – Jedinog za kog ja znam – potvrdila je Klarkova.

Foks je bio zadivljen. Klarkova je grupi nametnula autoritet, odmah uspela da uspostavi red i pokazala svrsishodnost istrage. Ostavila je prostor za malo opuštenosti, taman toliko da svako bez preteranog stresa može da pristupi svom zadatku. Posle toga se provukla kroz gužvu i krenula prema stolu koji je Foks delio s drugim inspektorom. – Hoćeš li mi doneti te dosijee od državnog tužioca? – upitala je. – Telefonirao sam im. Čekam odgovor. – Ili da odemo sami i uzmemo ih… – Bolje bi bilo da joj se ne zameramo, bar ne ovako rano u istrazi. Klarkova je shvatila da Foks ima pravo. – Pronaći ću je – rekao je Foks. – Misliš da je sve povezano, zar ne? – Ništa ne treba odbacivati i ništa ne treba dodavati. – Nisam uspeo da izvučem ništa korisno od udovice. – Nadam se da ne misliš kako sam htela da te poštedim? – Mislim da oboje znamo da, zapravo, jesi. – Sreo si je ranije i zato si bio logičan izbor. Foks je klimnuo i odlučio da se okani toga. – Dobro je što je metak pronađen – rekao je. – I čaura – umešala se Olivija Vebster idući prema njima i mašući svojim telefonom. – Bila je u vodi. – Još nešto? – Zasad ništa. – Dokazi ukazuju da je spavao na otvorenom – rekao je Foks. – Možda nedaleko od mesta na kom je skončao. – U krugu fabrike? – nagađala je Klarkova. – Možda bi trebalo da pogledamo. Čim još jednom pozoveš kancelariju državne tužiteljke.

Pošto nije imao pametnijeg posla, Rebus se vratio u Gejfild skver, gde je glavni inspektor Pejdž ostao s minimalnim brojem ljudi. Kipteći od besa, šetkao se od svoje kancelarije veličine ormara do kraja glavne prostorije. – Ne kažem kako Šivon nije savršeno sposobna za to – prokomentarisao je. – Slažem se – rekao je Rebus. – Ali čovek se uvek nervira kad je isključen iz akcije. Pejdž ga je pogledao pokušavajući da odredi je li to bilo pokazivanje razumevanja ili ruganje. Po Rebusovom izrazu se ništa nije moglo zaključiti. – Pretpostavljam da je tvoja avanturica s Malkolmom Foksom naglo okončana? – najzad je odvratio Pejdž. – Prvo treba da sredimo nekoliko sitnica – slagao je Rebus gledajući na sat. – U stvari, trebalo bi da odem tamo i pomognem im. – Znači sutra ujutru te možemo očekivati ovde, čilog i vedrog za tvojim stolom? – Naravno. – Rebus je kratko salutirao pre nego što se okrenuo i otišao. Otišao je na parking i zapalio cigaretu. Na telefonu nije imao poruka, a nije bilo svrhe ni da se vraća u Okružni sud. Foks je zaključao kancelariju kad su izašli, a Rebus mu nije tražio ključ. Umesto toga, ukucao je broj Stefana Gilmora. Prebačen je na telefonsku sekretaricu pa je prekinuo vezu. Međutim, koji trenutak kasnije, na njegovom ekranu se pojavila poruka. Bila je od Gilmora. „Na sastanku sam. Čuo sam za S. Ne brini.” S kao Sonders. Zbog čega to Rebus nije trebalo da brine? Zbog pretnje svim svecima ili

samo Gilmoru? Je li poručivao da ne krivi Rebusa za pažnju koja je sad usmerena na njega? – Prokletstvo, Džone – promrmljao je Rebus dok je gazio opušak cigarete. Onda je ušao u svoj saab i odvezao se u Torfihen Plejs. Novinara je bilo manje, možda su saznali rezultate autopsije. Kad je ušao, glavni inspektor Ralf mu je klimnuo glavom u znak pozdrava. Delovao je usplahireno, što je verovatno moglo da objasni zašto nije reagovao na pojavu stranca među njima. U kancelariji je vladala teška, skoro mučna atmosfera. Rebus ju je prepoznao iz desetina ranijih istraga. Adrenalin i sam proces nosili su vas kroz početne faze istrage, ali kad stvar zastane, polako se uvlači tromost. Obavljeni su svi telefonski pozivi i svi razgovori uživo. Neprestano se prelazi ono što je otkriveno jer nema šta drugo da se radi. Ili se krene nekim pravcem koji ne obećava mnogo da bi se završilo u ćorsokaku i tako unedogled. Sve to čoveku crpi snagu i slama duh. To posebno razdražuje kad se tim iscepka i raspe. Rebus je osetio da je gubitak Klarkove i nekoliko drugih koje je povela sa sobom ostavio velikog traga. Mnogo sati truda je uloženo i dosad je trebalo da se dođe do nekih odgovora. Bez toga, timu popušta samopouzdanje i pada moral. Rebusu je sve to otkrio kratak obilazak sporednih kancelarija. Ušao je u jednu malu kancelariju gde je jedan usamljeni mlađi istražitelj, sakoa prebačenog preko naslona stolice i zavrnutih rukava, radio na kompjuteru. Unutra je bilo kuvalo i Rebus je upitao može li sebi da skuva čaj. – Samo ako imaš funtu za kasicu – rekao je mladić. Rebus je klimnuo primetivši kutijicu za čaj s prorezom na vrhu i rečju „NOVAC” zalepljenom sa strane. Uključio je kuvalo i upitao policajca hoće li i on nešto. – Ja častim. – Kafu, hvala. Kesicu šećera, bez mleka. Rebus je klimnuo i dao se na posao. Izvukao je nešto siće iz džepa, a onda, okrenutih leđa, podigao kasicu i protresao je da bi zazveckala pa svoje kovanice vratio u džep. – Bez mleka, kesica šećera – rekao je stavljajući šolju u ugao stola. Onda je upitao mladića kako se zove. – Alan Drejk. – Drago mi je što smo se upoznali. – Rebus je pružio ruku. – Ja sam Džon Rebus. – Znam. – Verovatno si upozoren da ne razgovaraš sa mnom. Priče o velikom zlom vuku i tome slično. – Ne, samo… pa, svi znaju ko si ti. – Možeš da zaboraviš većinu onoga što si čuo. – Rebus je podigao svoju šolju i bacio kesicu čaja u kantu. – Bio si mentor inspektorke Klark – izjavio je mladić. – Niko ne može da bude mentor Šivon. Od mene je naučila jedino šta ne treba da radi. – Rebus je obišao sto kako bi mogao da vidi na čemu Drejk radi. – Dnevnik pokojnika – objasnio je mladi policajac. – Ljudi iz njegovog kabineta su bili predusretljivi. – Ministar pravde je bio zauzet čovek – prokomentarisao je Rebus. – Znamo li nešto o noći koja je prethodila njegovoj smrti? – Imao je jedno od retkih slobodnih večeri – rekao je Drejk. – Odgledao je nekoliko epizoda serije „Spirala”. Večerao je nešto iz zamrzivača i malo se spremao za sledeći dan. Odgovorio je na desetak elektronskih poruka, kako privatnih tako i poslovnih i obavio nekoliko telefonskih razgovora. – Vidim da imaš telefonski listing – Rebus je pokazao prema odštampanim papirima.

Drejk je klimnuo. – Za fiksni i mobilni. Imam i imena svih onih s kojima je razgovarao ili razmenio poruke. – I s njima su obavljeni razgovori? – U nekim slučajevima samo telefonski. – Uključujući i nju? – Rebus je kucnuo prstom po imenu Alis Bel. – Stanuje s devojkom pokojnikovog sina. Studira istoriju umetnosti, a gospodin Makaski joj je bio organizovao obilazak parlamenta. Tamo, navodno, postoji velika zbirka umetničkih dela. Jeste li bili u parlamentu? Rebus je polako klimnuo. – Jednom davno, nedugo po otvaranju. Ali povod je bio posao, ne sećam se da sam video bilo kakve slike. – Zastao je. – Jesu li njih dvoje razgovarali telefonom? – Tri-četiri puta u mesec dana. – Ugovarali su obilazak parlamenta? – Da. Jeste li primetili nešto što je meni promaklo? – Nikako, deluje mi da si obavio odličan posao – kazao je Rebus. – A kome si pokazao rezultate? – Glavnom inspektoru Ralfu. Trebalo je da ih pokažem inspektorki Klark, ali ona nije tu. – Drejk je pogledao u Rebusa. – Postavili su je da vodi istragu pravog ubistva. – Nikad se ne zna, sinko. I ovo ponovo može postati takvo. – Rebus je spustio svoju polupraznu šolju pored najbližeg prozora. – Samo moraš nastaviti da tražiš zlato… Rebus je ostatak popodneva proveo u Centralnoj biblioteci kod Mosta Džordža Četvrtog. Bibliotekar mu je pokazao kako da koristi čitač mikrofilmova u Edinburškoj sobi. Zanimale su ga lokalne jutarnje i večernje novine tokom četiri nedelje pre nego što je Bili Sonders napao Daglasa Merčanta. Proučavajući policijske dosijee, nije našao ništa neobično ili iznenađujuće, osim iscepane stranice iz zapisnika o pritvorenima. Dok je pregledao vesti iz tog perioda na velikom ekranu ispred sebe, trudio se da mu misli ne odlutaju. To je bilo teško jer je mnoštvo priča i izveštaja budilo uspomene. Margaret Tačer je najavljivala opšte izbore za jun, a Džimi Savil je vodio reklamnu kampanju za putovanje vozom. Aberdin Aleksa Fergusona je pobedio Real Madrird u produžecima i osvojio Kup pobednika kupova. „Britiš lejland” je bio u nevolji, kao i „Tajmeks” i „Rejvenskrejg”. Pokrenuta je inicijativa da se zabrani pušenje na gornjim spratovima autobusa, a u „Plejhausu” je prikazivana „Eni”. Rebus se setio kako su ga Rona i Sami odvukle sa sobom, a on je prespavao ceo film. Reklama za „Kenzitasove” poklon-knjige podsetila ga je da je jedan od Saminih božićnih poklona nabavljen zahvaljujući kuponima iz njegovih cigareta. Hotel „Balmoral” se još uvek zvao „Nort Britiš”, a piratske video-igrice su zaplenjivane. Učinilo mu se da se seća kako je zaliha zaplenjenih igrica kružila Samerholom, a „Gandi” je bio najpopularniji. Poslovni kompjuter je koštao skoro koliko i nova kola, a Bouvi je trebalo da nastupi na Mjurifildu. Stefan Gilmor je uveo svece na tu svirku, a Rebus je stajao i gledao kroz alkoholnu izmaglicu jedne vlažne, sive junske večeri… Upravo se spremao da napravi pauzu i izađe da popuši cigaretu, kad je primetio da se prostorija prazni. Studenti su isključivali laptopove i pakovali torbe. Rebus je prišao pultu i upitao kad se biblioteka zatvara. – U pet – rečeno mu je. Imao je još deset minuta. Zato je, umesto da napravi pauzu, ubrzao čitanje. Umrlice koje su objavljivane iz dana u dan pregledao je letimično, usredsređen na vesti. Ali onda je prepoznao jedno ime.

– Filip Kenedi. „Iznenada, ali mirno u svojoj kući… Pogrebna služba… Samo venci od porodice, molimo vas…” Mali Fil Kenedi. Ljigavi Fil. Rebus se prisetio kako je Stefan Gilmor protrljao ruke kad je čuo tu vest. Još jedno đubre koje im više neće stvarati nevolje. Rebus je izračunao da je Kenedi umro malo pre svog četrdeset trećeg rođendana. Mogao je da mu vidi lice: rošavo, crveno i pegavo. Takvo se lice viđalo u stripovima: pomalo neskladno, kao lice prerano izraslog klinca. Zubat, nervozan i sluti na nevolju. Provalnik koji je na posao uvek nosio i nož, prestravljujući na mrtvo ime svakog ko bi se našao u kući. Stari i krhki su mu bili specijalnost. Domovi za smeštaj i zaštitu starih i nemoćnih ljudi nikad nisu bili zaista zaštićeni od Kenedijevih noćnih poseta. Često je svoje žrtve pratio od pošte do njihovih kuća na dan isplate penzija. Onda bi ispitao mesto i vratio se kasnije s fantomkom na glavi, čvrsto stežući nož sa sečivom od petnaest centimetara. Jedna žena je umrla od straha, a druga je pala i slomila kuk, zbog čega je do kraja života trpela bolove i umirala od straha. „Iznenada, ali mirno u kući…” Možda je u tome bilo pravičnosti. Vratio se nekoliko dana, ali nije bilo izveštaja o tome da je Kenedijevo telo nađeno. Rebus je grickao donju usnu. Je li Frejzer Spens jednog dana došao sav poletan i obznanio tu vest? Je li Stefan Gilmor zaista protrljao ruke sasvim zadovoljan onim što je čuo? I da li je Trbušina bio u kancelariji u tom trenutku? Kako je reagovao? Rebus nije mogao da se seti. Ali svako od njih je bar jednom privodio Kenedija na saslušanje, a neki su i svedočili protiv njega na sudu. Umro je šest dana pre napada na Daglasa Merčanta. Njihova tela su se lako mogla naći u susednim fiokama u mrtvačnici. Ponovo se setio reči profesora Katla: „U tom periodu smo imali pune ruke posla. Mnogo protuva je umiralo…” Rebus se zapitao šta se desilo Ljigavom Filu. Setio se čoveka koji bi mogao da ima odgovor na to pitanje. To je isti onaj čovek koji ga je verovatno otvorio na obdukcijskom stolu… Bio je mrak kad su Klarkova i Foks stigli na obalu kanala i provukli se ispod trake oko mesta zločina. Kiša je najzad prestala i nebo je bilo vedro, a temperatura je padala neverovatnom jačinom. Lučne lampe su osvetljavale prostor koji su ronioci i dalje pretraživali. Čaura metka je izvađena iz vode, ali oružje još nije bilo nađeno. Posle pregledavanja snimaka s nadzornih kamera raznih firmi u industrijskoj zoni, stekli su prilično jasnu sliku o tome da je Sonders spavao u jednoj uličici, pokriven rolnom podloge od filca i spljoštenim kartonskim kutijama. U samoj uličici su našli otpatke i omotače, što je ukazivalo da je hranu zaista nabavljao u lokalnom supermarketu, čiji su snimci s nadzornih kamera takođe provereni. Njegov telefon se osušio i radio je. Kad su mu napunili bateriju, pokazalo se da Sonders nije telefonirao, a da je primio samo dva poziva, jedan od žene, a drugi iz kancelarije državne tužiteljke. U oba slučaja ostavljene su mu poruke da se javi. – Zašto ga nije koristio? – upitala je Klarkova. – Jer je brinuo da bi tako mogli da mu uđu u trag? – ponudio je rešenje Foks. – Sad imamo tehnologiju koja to omogućava. – Hoćeš da kažeš da se plašio nas? Na to je Foks samo slegnuo ramenima. – Pre nego što je nestao, jednog jutra je primio poziv sa skrivenog broja. Razgovor je trajao samo pola minuta. Pretpostavljam da je to bio Stefan Gilmor. To se svakako poklapa s onim što je Gilmor rekao meni i Rebusu. – Treba mi pun izveštaj od tebe, Malkolme. Sve što možeš da mi daš o Samerholu i Sondersu.

– Uključujući Džona Rebusa? – Da. Ovde nema mesta za usluge, jasno? – Jasno. Smem li nešto da pitam? – Šta? – Jel’ ti ovo prvi put da vodiš Tim za specijalne operacije? – Šta i ako jeste? – Ništa, samo hoću da zahvalim što se zbog tebe osećam korisno. – Bićeš koristan kad dobijem taj izveštaj. – Pentrali su se uz obalu prema stazi duž kanala, ali Klarkova je odjednom stala i okrenula se prema njemu. – Samerhol je bio zaista prljav, zar ne? – Klimnuo je gledajući je u oči. – A Džon? – Nisam siguran – priznao je. – Moguće je da uopšte nije umešan. – Ne kažeš to samo zato što mi je on prijatelj? – Oboje znamo da je Rebus išao po tankoj žici, više puta nego što bilo ko od nas može da nabroji. Siguran sam da si ga nekoliko puta izvukla, kao mnogo njegovih kolega tokom godina, a neki od njih su zažalili zbog toga. Ne znam kakav oklop Rebus nosi, ali zasad je odradio svoj posao. Možda je dolazeći u Samerhol sa sobom doneo i mladalački idealizam. Ali kad je otišao odatle, već je bio naučio sve loše lekcije. – Od Gilmora, Blantajera i Patersona? Foks je ponovo klimnuo i posmatrao Klarkovu kako šištavo izdiše kroz stisnute zube. – Pitanje je – dodao je zatim – u koliko od tih svetačkih budalaština i dalje veruje. Da li će zataškavati stvari zbog njih? – Misliš, da li im je i dalje odan, iako ne bi trebalo? – Sad ja na Klarkovu bio red da klimne glavom. Kad joj telefon zazujao, pogledala je na ekran. Bila je to poruka od Lore Smit: „Smatraću da smo kvit ako me izvestiš o Vilijamu Sondersu”. – Nešto važno? – zanimalo je Foksa. – Ma kakvi. – Dejvid Galvin? Klarkova ga je mrko pogledala. – On je prošlost, Malkolme. Onda je oštro okrenula glavu, reagujući na povik s kanala. Jedan od ronilaca je stajao u vodi koja mu je dopirala samo do grudi. Mahao je nečim malim i tamnim prekrivenom trakama zelene, ljigave trave. – Ono me veoma podseća na pištolj – prokomentarisao je Foks. Onda je ugledao kako se licem Šivon Klark širi osmeh olakšanja.

DEVETI DAN

16 Sutradan ujutru, Rebus se vratio u starački dom u Kolintonu. Rečeno mu je da se profesor Katl ne oseća dobro te da osoblje strahuje da se prehladio od preteranog boravka u bašti. – Pre neki dan je imao posetioce – rekla je Rebusu jedna radnica doma. – Zadržali su ga napolju duže nego što je trebalo. – Kakvi ljudi! – saosećajno je odvratio Rebus cokćući i odmahujući glavom. – U svojoj je sobi, ušuškan u krevet. Jeste li za šolju čaja? Rebus je rekao da ne treba i krenuo za njom kroz hodnik u kom se osećala blaga aroma talka. Pokucala je na vrata i otvorila ih. – Poseta za vas – zapevušila je, pomerajući se u stranu da propusti Rebusa. On joj je klimnuo u znak zahvalnosti i, ušavši u sobu, nežno zatvorio vrata pred njom. Katl je bio bleđi i mršaviji nego ikad. Trebalo mu je malo vremena da se seti Rebusa. – Izgleda da smo vas inspektor Foks i ja predugo zadržali na hladnoći – izvinio se Rebus, sedajući na stolicu na rasklapanje pored kreveta. – Svež vazduh bi trebalo da bude dobar za telo – rekao je Katl sležući ramenima. Čitao je neki tabloid pomoću lupe. – Ima li nečeg zanimljivog? – upitao je Rebus, pokazujući prema novinama. – Čitao sam o onom ubistvu u gradu. Našli su pištolj. Rebus je klimnuo. – Svakako su upecali neki pištolj. Usudio bih se da primetim da je tokom godina u kanalu završilo nekoliko zanimljivih predmeta. – Prekrstio je noge pokušavajući da se bolje smesti u ne baš udobnu stolicu. – Jeste li nekad imali posla s ubistvima? – upitao je. Katl se zamislio. – Jednom ili dvaput. Prvi put dok sam još bio žutokljunac. Profesor Doner je u to vreme više bio moj učitelj. – Zastao je. – Da li me sećanje vara ili ste vi jednom zaradili metak? – Sreća pa nisam završio na vašim kolicima – odgovorio je Rebus. – To je bilo 1987. Nije prošlo mnogo otkako sam unapređen u inspektora. Dobio sam metak u rame. – Doner i ja smo obavili autopsiju strelca. – Katl je klimao glavom za sebe. – Zadivljen sam što se sećate tolikog broja tela. – To je zato što oni za mene nikad nisu bili „tela”, već ljudska bića. Svako od njih je imao svoju životnu priču, svoj identitet. – Pa, nadam se da ćete možda moći da mi kažete nešto više o Filipu Kenediju. Iznenada je umro u svojoj kući u Moredanu u četrdeset trećoj godini. To je bilo nedelju dana pre nego što je Daglas Merčant završio u vašoj mrtvačnici. – Iznenada kod kuće? – ponovio je Katl. – Kenedi, Kenedi, Kenedi… – pokušavao je da se priseti. – Poznat i kao Ljigavi Fil. – A, da. Poznat Pograničnoj i Lodijanskoj policiji. Prilično sam siguran da je njegovoj autopsiji prisustvovalo Kriminalističko odeljenje. Hteli su da se uvere da je zaista mrtav i da im se neće ponovo iščupati iz kandži. – Kako to mislite Kriminalističko odeljenje? – Inspektor Gilmor, mislim. I, verovatno, mlađi inspektor Blantajer. Žrtva je pala niza stepenice u svojoj kući. Povrede glave i, mislim, slomljen vrat. Profesor Doner je tog dana sekao. Ja sam bio prisutan kao svedok. – Katl je zaćutao i zaškiljio. – Šta je? Ali Katl je odmahnuo glavom. – Čovek je bio teška pijanica. Ošamutila su nas isparenja iz

njegovog stomaka. – Ponovo je zastao, izgubljen u mislima. – Bio je provalnik, je li tako? I nasilnik pride. Nasilni provalnik, kako to zakon definiše. Inspektoru Gilmoru je bilo drago što je dočekao njegov kraj. Rebusov telefon je zavibrirao. Izvadio ga je i pogledao ko zove. Glavni inspektor Džejms Pejdž. Sigurno se pita zašto se Rebus nije pojavio na poslu. Rebus je vratio telefon u džep. – Onaj Foks – rekao je Katl – koji je bio s vama pre neki dan… – Da? – On istražuje Samerhol? – Tako je. – Posebno smrt Daglasa Merčanta od ruke Vilijama Sondersa? – Rebus je klimnuo glavom. – Zašto onda vas zanima Filip Kenedi? Da ne pokušavate da ga ometete? – Nipošto. – Sonders je pronađen mrtav, zar ne? Teško je ne uočiti vezu. Rebus je pogledao starca. – Da li se negde može pronaći izveštaj o Kenedijevoj autopsiji? – Profesor Doner ga je napisao, ne ja. A odgovor na vaše pitanje je: slabi su izgledi. Bila je to slučajna smrt i nije se očekivalo da će kasnije nekog zanimati. – Onda traćim vreme, zar ne? – Rebus je ustao. – Drago mi je što sam mogao da vam pomognem, inspektore Rebuse. – Zapravo sam mlađi detektiv. – Isti čin kao 1987? – upitao je Katl s hladnim osmehom. Njegovo pitanje je preseklo Rebusa kao skalpel.

Stefan Gilmor je iz Glazgova doveden u policijsku stanicu Vester Hejls u patrolnim kolima. Izgledao je razjareno dok su ga uvodili u zgradu pored zapanjenih novinara i brzopoteznih fotografa. – Ljudi iz kampanje za nezavisnost će ovo maksimalno iskoristiti – žalio se svakom ko je hteo da ga sluša, uključujući, na kraju, i Šivon Klark i Malkolma Foksa. Sve troje su sedeli u improvizovanoj sobi za razgovore sa spremnom opremom za snimanje. Čekali su dolazak Gilmorovog skupog advokata. – Niste pod istragom ili nešto slično – pokušala je Klarkova da ga umiri. – Svejedno – odgovorio je Gilmor. Neprestano je pogledao Malkolma Foksa kao da se pita koliko je rekao Klarkovoj o sastanku u Glazgovu. Kad je advokat stigao, predstavio se kao Alaster Trakvajer, izvinio se zbog kašnjenja, a onda i Klarkovoj i Foksu dao po jednu svoju reljefnu posetnicu. Kartice su se osećale na sredstvo za posle brijanja s mirisom sandalovine. – Tamo je pravi cirkus – prokomentarisao je. – Nije od naročite pomoći, a ovo je tako divan deo grada. Trakvajer je na sto spustio crnu svesku u kožnom povezu i otvorio je. Zatim je skinuo poklopac s nalivpera, pa pogledao na sat i upisao vreme. – Pa, da počnemo, hoćemo li? – predložio je. – Vaš klijent – izašla mu je u susret Klarkova – već je ispitivan, na manje formalan način, o nestanku njegovog nekadašnjeg poznanika Vilijama Sondersa. Gospodin Sonders je posle toga nađen mrtav, pa smo zaključili da bi trebalo da napravimo zvaničnu belešku o događajima. – Koliko je meni poznato, inspektorko – otezao je Trakvajer – nije bilo nikakvih „događaja”, već samo jedan prekinut telefonski poziv gospodina Gilmora upućen pokojniku. – Je li to tačno, gospodine Gilmore? – upitala je Klarkova. Gilmor je pogledao prema

advokatu pre nego što je odgovorio. – Tačno je – kazao je. – Imali ste broj Vilijama Sondersa? – Teško je telefonirati bez toga. – Otkud vam taj broj? Imala sam utisak da ste vas dvojica prekinuli kontakt. Još jedan pogled prema advokatu, koji je jedva primetnim pokretom usana dao Gilmoru znak da može da odgovori ako želi. – Nije bilo teško – rekao je Gilmor. – Koristim usluge jedne firme. – Nagnuo se kao da im otkriva nešto poverljivo. – U biznisu je ponekad korisno imati prednost nad ljudima s kojima poslujete. – A kako vam pomaže ta firma? Gilmor je klimnuo glavom. – Oni su privatni detektivi. Dovoljno je dati im ime, broj registarskih tablica ili adresu i naprosto je zapanjujuće šta sve mogu da iskopaju. – Šta su „iskopali” o Vilijamu Sondersu? – Ja sam hteo samo njegov broj telefona. – Jeste li im rekli zašto? Gilmor je odmahnuo glavom. – Slušajte, sve je prilično jednostavno. – Nalaktio se na sto, tako da je advokat morao malo da pomeri svoju svesku. – Čuo sam da se državna tužiteljka nada ponovnom otvaranju jednog starog slučaja u koji su bili umešani Bili Sonders i Kriminalističko odeljenje, koje sam vodio u to vreme. Zbog lošeg vođenja te istrage otišao sam iz policije. Logično je da će pobornici nezavisnosti hteti da me ocrne. Nemojte misliti da nemaju ljude koji pokušavaju da iskopaju neke prljavštine o meni. – Ponovo je pogledao Foksa oblizujući suve usne. – Svi znamo čemu je državna tužiteljka naklonjena, a u njenom taboru odlično znaju da, prema anketama, mnogo zaostaju… – Hoćete da kažete da je sve ovo motivisano politikom? – Zašto bi se inače sad bavili time? – Jer je po zakonu ponovo dozvoljeno otvaranje zatvorenih slučajeva. – A zar ne mislite da se to desilo u veoma zgodnom trenutku? Makarijeva je ubrzala donošenje baš tog zakona samo da bi mogla da udari na mene. To bi i slepac video! – Gilmor se tako silovito zavalio u svoju stolicu da je ona zaškripala pod teretom. – Jeste li nešto od toga pomenuli Vilijamu Sondersu? – upitala je Klarkova. Gilmor je provukao prste kroz kosu i odmahnuo glavom. – Samo sam ga pitao šta će reći istražiteljima Makarijeve. – I? – I ništa, na to mi je odmah prekinuo vezu. – Niste mu pretili? – Nikako. – Ili mu ponudili neki novčani podsticaj? – Ne odgovarajte na to – otegao je advokat. Trakvajer je prestao da piše i profesionalno se osmehnuo ljudima s druge strane stola. – Moj klijent vam je rekao koliko je razgovarao s Vilijamom Sondersom. U potpunosti je sarađivao s vama. Ne vidim potrebu da se ovaj dijalog nastavi. – Jeste li se sreli s njim, gospodine Gilmore? – upitala je Klarkova. – Inspektorko Klark, zaista moram da insistiram… – Trakvajer je spustio ruku na podlakticu svog klijenta kao da ga upozorava da ne odgovara. – Hoću naziv te vaše detektivske firme – nastavila je Klarkova. – Hoću da od njih čujem da je telefonski broj sve što imate.

– Imate li primedbi? – upitao je Trakvajer Gilmora. – Ne – rekao je Gilmor prodorno gledajući Klarkovu. Onda je dodao: – Hoće li i Džon Rebus dobiti isti tretman? Hoćete li ga vucarati po patrolnim kolima dok mediji spremno čekaju? A Blantajer i Paterson? Ili sam ja jedini zahvaljujući kome će vaše lice moći da se pojavi na televiziji, inspektorko Klark? – Trebaju nam podaci tih njuškala – rekla je Klarkova advokatu ustajući. – I treba im reći da mogu da razgovaraju s nama. Nema dimne zavese u vidu „zaštite poverljivosti klijenata”. – Razumem – kazao je Trakvajer zatvarajući svesku a zatim i svoje debelo, crno nalivpero. – Recite mi – umešao se Foks – jeste li nekad koristili tu detektivsku firmu da iskopa prljavštine o ljudima koji vode kampanju za nezavisnost? Gilmor ga je samo mrko pogledao, kao i njegov advokat. Pred izlazak Gilmor je lupio pesnicom o vrata sobe za razgovore. Klarkova je tek kasnije shvatila šta je uradio. Pokazala je nalepnicu Foksu. „BOLJE JE ZAJEDNO”, pisalo je na njoj. „GLASAJTE PROTIV.” – Čovek ima smisla za humor – rekao je Foks odlepljujući je noktom. – Pitam se koliki li je račun upravo napravio kod ovog svog advokata. – Kako god, neće biti mali. Nego, što se tiče tvog oproštajnog pitanja. – Da? – Bilo je dostojno samog Rebusa. – Šta misliš, je li bilo pravo u metu? Vratili su se u kancelariju i videli kako stiže taksi. I advokat i njegov klijent su se probijali kroz gomilu zasipani pitanjima pre nego što su uspeli da se zavuku na zadnje sedište vozila. Najuporniji fotograf je potrčao niz ulicu za njima, ispucavši još nekoliko snimaka kroz zadnje staklo kola. – Oni privatni detektivi će nam ispričati ono što im Gilmor naloži – upozorio ju je Foks. Klarkova je klimnula glavom. – Misliš da ćemo ih pustiti da se tek tako izvuku? – upitala je. – Ne – uverio ju je Foks – ali u pravu je što se tiče ostalih. Hoće li i njima biti ukazana ista pažnja? – Niko od njih nije razgovarao s Bilijem Sondersom – odvratila je Klarkova. – Bar ne sa svog telefona – dodao je Foks. – Ali onaj s kim je te noći bio pored kanala nije slučajno naleteo na njega. Taj susret je bio ugovoren. – Kako je ugovoren? – Pretpostavljam da nekoliko javnih govornica u gradu još radi. – To je traženje igle u plastu sena – rekla je Klarkova. – Da, to je igla u plastu sena – saglasio se Foks.

Sat kasnije ceo tim se nagurao u kancelariju kako bi ih Klarkova obavestila šta je ustanovljeno prilikom analize vatrenog oružja. Čitala je odštampani tekst elektronske poruke koju im je poslala balistička jedinica iz Glazgova. Naređeno im je da što brže daju rezultate, pa izveštaj nije bio sasvim jasan. Ali sadržao je ključnu informaciju: metak izvađen iz kičme Bilija Sondersa ispaljen je iz tog pištolja. – Sam pištolj je – nastavila je Klarkova – brauning L9A1, kalibra devet milimetara, verovatno s početka osamdesetih. Standardno oružje britanske vojske od pedesetih donedavno. Izgleda da ih je mnogo isparilo posle Foklandskog rata. Serijski broj je uklonjen, upotrebljivi

otisci prstiju nisu nađeni ni na dršci, ni na cevi. Nekoliko metaka je ostalo u šaržeru i reklo bi se da su i oni stari koju deceniju. Pištolj nije najbolje održavan i verovatno odavno nije korišćen. Precizan je samo s malih rastojanja. – Klarkova je podigla pogled s papira i ustanovila da se Foks u nekom trenutku iskrao iz prostorije. Ostali članovi tima su hvatali beleške ili se mrštili glumeći da su usredsređeni. – Šta mislite? – upitala je proučavajući lica ispred sebe. – Treba da ustanovimo poreklo pištolja. – Neko sigurno zna odakle potiče. – Vredelo bi stupiti u kontakt s vojnim bazama u gradu. – Znamo li kome se ljudi iz podzemlja obraćaju kad im treba vatreno oružje? – Smatramo li ovaj događaj ubistvom? Ako je počinilac profesionalac, onda bi i sam mogao biti bivši vojnik. – Ali profesionalac bi uništio oružje, zar ne? Rastavio bi ga i rešio se njegovih delova. – Je li pištolj mogao pripadati žrtvi? – Možemo li da obavimo još neke testove? Pošto je nekoliko minuta skrštenih ruku slušala, Klarkova je završila sastanak deleći nove zadatke. Onda je otišla da potraži Foksa. Našla ga je u susednoj sobi kako pretura po kutijama s fasciklama. – Šta je sve ovo? – upitala je. – Dosijei Samerhola – objasnio je. – Stigli su jutros s blagoslovom državne tužiteljke. – I? – I ovo. – Našao je ono što je tražio. Spustio je važan dokument na najbliži sto. – Setio sam se kad si pomenula Foklandski rat. Klarkova je pogledala izveštaj. Bio je iz oktobra 1982. i odnosio se na bivšeg vojnika koji je u stanu dobijenom od opštine noću pravio previše buke. Susedi su se požalili i, ne prvi put, policija je stigla da vidi ko remeti javni red i mir. Našli su malu količinu kanabisa i brauning na vidnom mestu – na stočiću u dnevnoj sobi. Klarkova je stala i pogledala Foksa. Foks je klimnuo i dao joj znak da nastavi da čita. Bivši vojnik se zvao Lori Martin. Na kraju je optužen za posedovanje droge, ali je pušten s opomenom i preporukom da krene na savetovanje. – Pretpostavljam da u to doba niko nije znao za sindrom posttraumatskog stresa – prokomentarisao je Foks. – Promiče li mi nešto? – Klarkova je okrenula list, ali poleđina je bila prazna. – Pištolj se nije našao u optužnici. – Nije – kazao je Foks. – Zašto? On je samo slegnuo ramenima. – Slučajnost? – ponudio je odgovor. – Ti očigledno ne misliš tako. Pištolj iste marke i verovatno iste starosti kao pištolj kojim je ubijen Bili Sonders… – Sporo je odmahivala glavom. – Da ponovo dovedemo Stefana Gilmora? – Kakva korist? Ne vidim njegovo ime ovde. – Klarkova je ponovo pregledala izveštaj. – Je li to sve? Nema beleške da je pištolj smešten u ormarić za dokaze? Ne pominje se ni u sudnici? – Mogao bih još malo da kopam. Sudovi imaju posebne beleške. – Rekla bih da je to još jedna igla u plastu sena. – Izvadila je telefon i potražila neki broj. – Da pogodim – kazao je Malkolm Foks.

Rebus je sedeo u svojim kolima u Ulici Grejt king kad je primio poziv. – Zdravo, Šivon – rekao je. – Gde si? – Na parkingu Gejfild skvera – slagao je. – Pokušavam da prikupim snagu za sat-dva druženja s glavnim inspektorom Pejdžom. – Jesi li čuo da smo našli oružje? – Ono kojim je ubijen Bili Sonders? Da, čestitam i sve što uz to ide. – Posredi je brauning, verovatno donet ovamo iz Foklandskog rata. Zvuči li ti poznato? – Da li bi trebalo? – Serijski broj je uklonjen u nekom trenutku, ako će ti to osvežiti pamćenje. – Nisam siguran da… – Lori Martin, Džone. Bivši vojnik koji nije uspeo da se ponovo uklopi u civilni život. Dva policajca iz patrole su ga privela u Samerhol posle remećenja reda u njegovoj zgradi. – Stani malo, kad je to bilo? – U oktobru 1982. – Ja sam došao u Samerhol tek u novembru. – Ime Lori Martin ti ništa ne znači? – Ne. – Bio je bučan, pa su mu policajci pokucali na vrata. Pustio ih je da uđu i našli su pištolj na stolu u njegovoj dnevnoj sobi. – Pa? – Onda pištolj iznenada nestaje iz priče. Izgleda da nije zaveden ni kao dokaz. – Malo je nategnuto reći da je istim pištoljem ubijen Sonders. – I sve ovo prvi put čuješ? – Časna izviđačka. – Da li bi vredelo da ovo pomenem ostalima? – Misliš, nekom od svetaca? – Danas nam je ovde bio Gilmor. – Ma nemoj? – Drži se svoje verzije događaja. – Pretpostavljam da je to njegova privilegija. – Džone… – Nisam ti neprijatelj, Šivon. Imaj to na umu šta god da se desi. – Šta hoćeš da kažeš? – Foks se veoma zagrejao za ovo, je li tako? Pregledao je svaki papirić iz dosijea Samerhola i sve naučio napamet. Budi pažljiva da ti ne napravi igranku… – Rebus je prekinuo vezu, pripalio cigaretu i otresao pepeo kroz prozor. Onda je pozvao Ejmona Patersona. – Džon ovde – rekao je. – Možeš li da razgovaraš? – Sasvim opušteno – odgovorio je Paterson. – Šta te muči? – Stefan je bio doveden na ispitivanje. – Zbog Bilija Sondersa? Ima smisla. – Suština je u tome da su našli pištolj. – Da, čuo sam na radiju. – Ono što nisi čuo jeste da je nekada pripadao bivšem vojniku po imenu Lori Martin. – Rebus je zaćutao čekajući odgovor, ali na vezi je vladala tišina. – E sad, s Lorijem Martinom ste imali posla pre mog dolaska, ali brauninga se sećam. Bio je u tvojoj fioci i posle nekoliko pića izvadili bi ga da se malo zabave. To je bio pištolj Lorija Marina, je li tako?

– Čovek je bio ratni heroj, Džone. Prešao je pola tih prokletih ostrva pod punom ratnom opremom i niko mu ni hvala nije rekao. Pričao nam je priče te noći. Narednik iz pritvora nas je pozvao da ga slušamo. Tom čoveku je više od svega trebala pomoć psihijatra, a u ćuzi to baš i ne bi dobio. – Pa je pištolj ispario? Šteta što ste zaboravili da ga izbrišete i iz izveštaja o hapšenju. – Šta očekuješ da ti kažem, Džone? – Hoću da mi kažeš šta se desilo s njim. – S pištoljem? Nemam blage veze. Kad smo otišli iz Samerhola, više, jednostavno, nije bio u mojoj fioci. – Neko ga je uzeo? – Ne znam. – Paterson je zastao. – Nema šanse da ga povežu sa Sondersovim ubistvom, zar ne? – To ti reci meni. Čak i ako je veza posredna, što se Foksa tiče, to će biti samo još jedan delić slagalice. A ovo je sad istraga ubistva, Ejmone. Zato se ne zavaravaj da okolnosti nisu ozbiljne. – Nisam glup. – Nisam ni ja. Bilo bi pametno da to imaš na umu. Dobro, promenimo temu. Reci mi šta znaš o Ljigavom Filu Kenediju. – E, to ime je izvučeno iz naftalina. Kakve veze Kenedi ima s bilo čim? – To ti meni kaži. – Nema šta da se kaže. Umro je u svojoj kući posle višednevnog opijanja. Bedna ništarija. Trebalo je da ga sredimo, ali nismo. „Nema dokaza”, glasila je presuda jedini put kad smo uspeli da ga pošaljemo pred sud. Nema dokaza: najpodmuklija presuda na raspolaganju škotskim porotama kad misle da država nije uradila dovoljno da dokaže krivicu optuženog. Izađete iz suda kao slobodan čovek, neukaljanog ugleda. Ta presuda je za svakog istražitelja značila samo jedno: „Skoro ste mi doakali, ali izvukao sam se”. Rebus je video najgore zlikovce kako ponosno izlaze iz suda posle takve presude, kezeći se i namigujući policajcima koji su stotinama sati crnčili na tom slučaju. Na slučaju koji nije ostavio dovoljno dobar utisak na kolektivnu svest porote. „Više sreće drugi put”, poručivali su ti osmesi i namigivanja. – Jesi li bio na autopsiji? – upitao je Rebus. – Nisam. – A Gilmor i Blantajer? – Davno je to bilo, Džone. – Paterson je ućutao, kao da razmišlja. – Prilično sam siguran da je to bio Frejzer Spens. Da, Frejzer je toga dana izvukao najkraću slamku. „Laže”, pomislio je Rebus. „Zašto to radi?” Profesor Katl mu je već dao imena: Gilmor i Blantajer. Imena koja je Paterson odlučio da ne pomene. – Ali i dalje ne vidim kakve veze Kenedi ima s ovim – rekao je sada Paterson. – I ne mislim da ima. – „Da slažem i ja tebe, poštena razmena nije pljačka.” Rebus je prekinuo vezu, dovršio cigaretu i bacio je kroz prozor kola. Krenuo je prema poslednjem spratu zgrade prekoputa, a onda se vratio do ulaza u zgradu i pritisnuo dugme pored kog je pisalo Trejnor/Bel. – Da? Prepoznao je glas i nagnuo se prema interfonu. – Ovde je mlađi inspektor Rebus – predstavio se. – Džesika ne želi da vas vidi. – Nisam došao da razgovaram s njom, Alis, već s tobom.

– Kako to mislite? – Ako je Džesika gore, verovatno bi bilo najbolje da ti siđeš ovamo. – Zašto? Šta sam uradila? – Zna li ona za tebe i našeg dragog, pokojnog ministra pravde? A kad smo kod toga, zna li Forbs da si se viđala s njegovim matorim? – Đubre jedno – rekla je. – Samo odlazite i ostavite nas na miru. – Ne mogu, Alis. Ne, dok ne dobijem nekoliko odgovora. – Samo odjebi! – Nakon klika, shvatio je da je spustila slušalicu. Ispravio se, sačekao nekoliko sekundi, a onda se vratio u kola i udobno se smestio za volanom. Spremao se da prekrati vreme još jednom cigaretom kad je Alis Bel naglo otvorila vrata zgrade, izašla i pogledala uz ulicu i nju. Stajala je sklopljenih dlanova, uzrujana. Onda je ugledala saab i zaškiljila, odlučno stisnuvši usne. Rebus joj je dao znak da dođe u kola i ona ga je poslušala. Ušla je sa suvozačke strane i zalupila vrata za sobom. – Zlobni ste – kazala je. – Kad te je pozvao istražni tim, rekla si im da ti je Forbsov tata pokazivao škotski parlament. Koliko ja znam, progutali su tu priču. – Zastao je. – Nisam bio sasvim siguran, ali to što sediš ovde, potvrdilo je moju pretpostavku. – Nova pauza. – Pa, hoćeš li da mi kažeš? – Šta da vam kažem? Rebus se naslonio na sedište, delimično okrenuvši glavu k njoj. – Dosad su proveravali samo skorije razgovore Pata Makaskija. Ja mogu da se vratim malo dalje u prošlost i otkrijem kad je to počelo… – Pre tri meseca – najzad je rekla. – Tri i po. – Kako ste se vas dvoje upoznali? – Forbs je Džesiku i mene odveo svojoj kući. Njegovi roditelji su bili tamo. Kad sam pokazala zanimanje za Alison Vat, Pat mi je rekao da u zgradi parlamenta postoji jedna njena slika. – Sad je Alis Bel napravila pauzu. – Pretpostavljam da je tako počelo. – Forbs i Džesika? – Ne znaju ništa o tome. – Koliko ste se često viđali? – Osam puta. – Zvučala je skoro ponosno što može da bude tako određena. – U njegovoj kući. Odmahnula je glavom. – Nikad tamo. – Gde onda? – Jedan njegov prijatelj ima stan na Holirud roudu. Taj prijatelj često boravi u Londonu… – Počela je da crveni. – Znam da je bio mnogo stariji od mene i… i da je Forbsov tata i sve to, ali… – Nisi u ispovedaonici, Alis. – Vi ne mislite da…? – Da njegova smrt ima neke veze s tobom? – Rebus je odmahnuo glavom. – Ne, osim ako nemaš nameru da mi kažeš drugačije. – Onda ne shvatam… Rebus se i telom okrenuo prema njoj. – Trebaju mi informacije, Alis. Moram da znam šta se desilo prilikom saobraćajne nesreće. Imam osećaj da ti se Džesika poverila. – Nije. – Mislim da lažeš. – Ne lažem! – Dobro, ako ćemo tako da se igramo, mogao bih tvoju malu tajnu da podelim s nekoliko

zajedničkih prijatelja. S Džesikom i Forbsom za početak, a onda i s timom koji istražuje smrt gospodina Makaskija… Oči su joj sevnule. – Stvarno ste zlobni – rekla je glasom drhtavim od besa. – Više mi se sviđa „oštar ali pošten”. – Šta je tu pošteno? – Slušaj, olakšaću ti. Forbs je tip koji nabavlja drogu studentima. Po mojoj teoriji, te noći je jedan posao krenuo naopako i on je uništio kola prilikom bekstva. Onda je nastavio da beži, ostavivši Džesiku na cedilu. Sad ti meni reci šta misliš, je li to pošteno? – Ne znam šta da mislim. – Trepnula je nekoliko puta kao da joj je teško da izoštri vid. Onda je duboko udahnula pokušavajući da se pribere. Rebus nije žurio. Znao je da će mu dati nešto. – Forbs robu nabavlja u jednom baru. – U centru grada? Odmahnula je glavom. – Zove se „Gimlet”. Mislim da je u Gordžiju ili u blizini. – U blizini – tiho je rekao Rebus. – Ko mu je kontakt? Vlasnik? Tip po imenu Daril Kristi? I dalje je odmahivala glavom. – Jedan od izbacivača. Dino? Tako nekako. – Dino – potvrdio je Rebus. – To je sve što znam. – Nije bilo sašaptavanja između Forbsa i Džesike od nesreće? Nije bilo prigušenih telefonskih razgovora kad nije znala da je slušaš? – Ništa – rekla je Alis Bel prodorno ga gledajući u oči. – Je li ona sad gore? Belova je klimnula. – Razgovara s ocem preko telefona. Razgovaraju o sutrašnjoj sahrani. – I, šta kažu? – Njen otac je hteo da se pojavi. Džesika ga ubeđuje da odustane. Izgleda da je zvao Forbsa i optužio ga da je skoro ubio Džes. Zabrinuta je da bi mogao da napravi rusvaj… – Mrko ga je pogledala. – Vi ste mu tu ideju usadili u glavu. – Oboje znamo da je Forbs vozio ta kola, Alis. Uhvatila je kvaku i gurnula vrata. – Bezobzirno upadate u živote mnogih nevinih ljude, znate. I imam osećaj da uživate u tome. – Sad je stajala na pločniku. Gledao je kako prelazi ulicu i ulazi u svoju zgradu. Kad je ušla, primetio je da je vrata sa suvozačke strane ostavila širom otvorena. Nije mogao da ih dohvati. Moraće da izađe i obiđe kola da bi ih zatvorio. To je bila sitna, ali delotvorna osveta. Rebus nije mogao a da joj se ne divi zbog toga.

17

– Jesi li ti Dino? – Ko pita? Bilo je osam uveče i muzika je gruvala iz „Gimleta”. Na tabli ispred lokala kredom je bilo najavljeno veče osamdesetih. Izbacivač pred vratima nosio je dug, crn vunen kaput i crnu rolku. Stajao je raskoračenih nogu, s rukama u džepovima. – Mlađi inspektor Rebus – kazao je Rebus pokazujući legitimaciju. – Je li ti šef unutra? – Noćas nije. – Imaš li neku predstavu gde bih mogao da ga nađem? – Nemam. Rebus se pravio da je zbunjen, pa se čak i počešao po glavi. – Izgleda da nemaš sreće – izjavio je izbacivač. – Ne ja, Dino – odgovorio je Rebus – nego ti. Tip je bio nekoliko centimetara viši od Rebusa i slične građe, a ključna razlika je bila u mišićnom tonusu. Jedan pogled na Dinov vrat rekao je Rebusu da je ovaj redovan u teretani. Ožiljci na obe obrve verovatno ukazuju da je nekad boksovao ili da još boksuje. Sitne, obazrive oči uhvatile su Rebusov pogled. – Kako to? – upitao je. – Hteo sam da lično razgovaram s Darilom, ali valjda će i telefonski razgovor biti dovoljan. Tvoj šef i ja se odavno poznajemo. Mislio sam da bi bilo pošteno da ga upozorim… Naišlo je nekoliko redovnih gostiju, muškaraca samo neku godinu mlađih od Rebusa. – Kako si, Dino? – upitao je jedan od njih. Dino je klimnuo i koraknuo u stranu da bi oni mogli da prođu. Kad su se vrata otvorila, Rebus je začuo Djuran Djuran. Neko je pevao uz muziku, mada mu bend ne bi bio zahvalan na tome. Vrata su se ponovo zatvorila i Dino je nastavio dvoboj pogledima s Rebusom. – Na šta da ga upozoriš? – upitao je. – Neko koristi „Gimlet” za valjanje droge. Kao što sam rekao, poznajem Darila, a on nije tako glup. Ne kažem da se ne bi bavio time, ali sumnjam da bi dozvolio da se to radi na bilo kom mestu koje tako lako može da se poveže s njim. – Rebus je zastao. – Razumeš li šta govorim? Izbacivač se trudio da izrazom lica ništa ne oda, ali nije mogao a da ne stisne pesnice i jedva primetno se pomeri. Te sitne pojedinosti otkrile su Rebusu da je tip nervozan. – Daril će hteti objašnjenje – nastavio je Rebus. – To se dešava upravo ovde i bez njegovog odobrenja. To znači da ne radiš svoj posao. U stvari, priča se da bi diler mogao biti neko od osoblja lokala. Darila će zanimati da li neko od njegovih ljudi može da mu natovari na vrat Odeljenje za narkotike. A ko zna šta će otkriti kad počnu da istražuju? – Nemam pojma o čemu pričaš. – Onda nema problema. – Rebus je sebi dao slobodu da pruži ruku i potapše izbacivača po ramenu. – Onda ću pozvati Darila i ispričati mu. – Možda je neka mušterija – izvalio je Dino. – Šta kažeš? – Možda neko od mušterija prodaje drogu. Rebus je odmahnuo glavom i pokušao da ga saosećajno pogleda. – Ja sam čuo da je to neko bliži kući. Neko baš kao ti… – Rebus je prineo telefon licu napadno pretražujući telefonski imenik. – Evo ga – rekao je stavljajući telefon na uvo.

– Stani malo – rekao je Dino. – Šta je? – Samo spusti telefon. Rebus je to učinio dok su se zupčanici u izbacivačevoj glavi besomučno okretali. – Ako si tako siguran da sam to ja, zašto me zajebavaš? Zašto si mi uopšte rekao da znaš? – Jer Daril ne mora da sazna za to. Ako ti pomogneš meni, pomoći ću i ja tebi. – Ne potkazujem ni za koga. – Ne brini, ne zanimaju me tajne tvog šefa. – Šta je onda? – Prodaješ drogu momku po imenu Forbs Makaski. – Zaista? Koga zanima? – Nemam vremena za ovo, Dino. – Rebus je ponovo podigao telefon. Izbacivač ga je ščepao za zglob. – Dobro, dobro – rekao je gledajući levo-desno. – Znam ko je Forbs Makaski. – Sad već napredujemo. Jesi li čuo za saobraćajnu nesreću? Dino je izgledao iskreno zbunjeno. – Doživeo je nesreću? – Njegova devojka je u tom trenutku bila s njim. Na putu za Kirkliston, s druge strane aerodroma. – I kakve to veze ima sa mnom? – Da slučajno nisi bio u blizini? Dino je odmahnuo glavom. – Pa, kako to ide kad Forbs kupuje od tebe? – Parkira se tamo, prekoputa. – Izbacivač je pokazao glavom tamo gde je bio Rebusov saab. – Onda spusti prozor. Ja priđem, on mi kaže šta mu treba i ja mu dam cenu. – I malo je napumpaš, pošto je bogati student i to? – Igram pošteno. – Zaista se uvredio zbog te optužbe. – Znaš li da je on sin ministra pravde? – Dino je klimnuo glavom. – Nikad nisi došao u iskušenje da to iskoristiš? – To sam saznao tek pošto mu je otac umro. Video sam njegovu sliku na naslovnoj strani novina. – Siguran si da si to tek tad ukopčao? Znaš, neke novine bi dobro platile za tvoju priču. – Teško je dati im tu priču, a da ne optužim i sebe. – To je istina – saglasio se Rebus. – A ako Daril sazna da si sam malo poslovao bez njegovog odobrenja… Dino se ukočio, a njegov samouvereni stav je nestao. – Koliko si prodavao Makaskiju? – Dovoljno da podeli s prijateljima. – Koku? Esktazi? – Obe te stvari po potrebi, i malo šita. – A gde ti nabavljaš robu? Izbacivač je polako i odlučno odmahnuo glavom. – Dobio si ono što si tražio. – Tek sam počeo, sinko. – Rebus je zastao na časak da razmisli. – Forbs je slobodan strelac? Ne radi za tebe? – Ne. – Kad si ga poslednji put video? – Pre koju nedelju. – Je li to uobičajeno?

– Moguće je da je sad zaokupljen nečim drugim. – Istina, ali pitam se koliko je često dolazio kod tebe. Možda je našao drugi izvor. – Misliš da se time bavio one noći kad se slupao? Rebus je slegnuo ramenima. Jedna kola su usporila prolazeći pored bara. Jeftin model s prepravljenim auspuhom. Dvojica mladića su sedela napred, dvojica pozadi. Treštao je hip-hop. Videli su da Dino ima društvo i izgleda da su shvatili o kakvom se društvu radi. Motor njihovih kola je zaurlao i odjurili su. – Možda sam ti uplašio mušterije – izvinio se Rebus. – Vratiće se – rekao je Dino. – Jesmo li završili? – Još nešto. – Rebus je pripalio cigaretu i ponudio izbacivača, ali ovaj je odmahnuo glavom. – Taksista po imenu Bili Sonders odavde je odvezao mušteriju pre četiri noći. Posle toga više nije viđen sve dok se nije pojavio plutajući u kanalu s metkom u grudima. – Čuo sam. – I pretpostavljam da je policija već razgovarala s tobom? – Izbacivač je klimnuo glavom. – Šta si im rekao? – Rekao sam im da nemam pojma ko je odvezen taksijem te noći. Ne sećam se čak ni da li je taksi uopšte stigao. – Tako sam i mislio – rekao je Rebus. – Ali sad ćeš meni reći istinu. Vidiš, Daril mi je već rekao da si te noći bio na vratima. A taksi je pozvan odavde da mušteriju odveze u Nidri. Kola su i završila u Nidriju. To znači da je neko iz ovog bara bio na zadnjem sedištu tog taksija i morao je proći pored tebe kad je izlazio. – Možda sam bio na pauzi. Rebus je zaškiljio kroz oblak dima i malo nakrenuo glavu izražavajući nevericu. – Laganje ti možda jeste u opisu posla, Dino, ali mnogo si loš u tome. Bi li pokušao ponovo? – Šta ako je taksi bio za nekoga koga poznajem? Da li bi on bio osumnjičen za ubistvo taksiste? Rebus je odmahnuo glavom. – Sonders je imao mnogo briga. Ostavio je taksi i nekoliko noći spavao na otvorenom. Niko ne misli da to ima bilo kakve veze s njegovim putnikom. Samo nas zanima da li je Sonders nešto rekao, da li je izgledao nervozno, ili je, možda, nekome telefonirao. – Odgovor je ne – rekao je Dino. Vrata bara su se naglo otvorila i muškarac i žena su se isteturali napolje, zagrljeni i smejući se kao tinejdžeri, što odavno nisu bili. Ignorišući Rebusa i izbacivača, krenuli su prema stanovima iza „Gimleta”. Žena je zastala da izuje cipele s visokim potpeticama, pridržavajući se za muškarca. – Ti si bio putnik? – tiho je upitao Rebus. Dino je na kraju klimnuo glavom. – Možda neka hitna isporuka? – pretpostavio je Rebus. – Ili su ti, možda, zalihe bile pri kraju, pa ti je trebala nova tura? – Trebalo je da me sačeka. Rekao sam mu da ću se zadržati pet do deset minuta. Dao sam mu dvadeseticu unapred. Ali kad sam izašao, njega više nije bilo. – Je li znao šta se dešava? – Nije. – Nisi ga ranije koristio? – Ne koliko znam. – I delovao ti je dobro? – Većim delom puta sam razmenjivao SMS poruke. – Kad si mu dao novac i rekao mu da sačeka…

– Samo je klimnuo glavom. – Dino je zastao. – To možda jeste bilo malo čudno. Mislim, ništa nije rekao, kao da je bio zaokupljen nekim mislima. Samo je zurio u vetrobran kad sam mu ubacio dvadeseticu na suvozačko sedište. – Gledao je netremice u Rebusa. – Nema šanse da ovo kažem bilo kome drugom. – Moraću da razmislim o tome. – Sve ću poreći. Biće tvoja reč protiv moje. – Pitam se kome bi tvoj šef pre poverovao, Dino. Može se desiti da ti policija bude najmanja briga. Rebus je prešao ulicu i ušao u svoja kola. Upalio je motor i kratko mahnuo izbacivaču pre nego što je krenuo. Dino je posmatrao kola sve do raskrsnice. Čak i kad su nestala s vidika, nastavio je da zuri kao da bi nešto moglo iznenada da se pojavi iza ugla i zauvek i korenito promeni njegov život. Udaljena tutnjava mu je otkrila da su kola sa hip-hop muzikom negde u blizini. Okrenuo se i pošao u „Gimlet” svestan da pribežište koje mu bar nudi može biti privremeno i varljivo.

– Svako bi pomislio da nemaš društveni život – rekao je Rebus. Prepoznao je astru Klarkove parkiranu tačno prekoputa njegove zgrade. Izašla je iz kola umorno se smešeći. – Ni ti baš ne izgledaš kao da si bio u provodu – odvratila je. – Zakon nikad ne spava, Šivon. Ali u tvom slučaju bih mogao da napravim izuzetak. Posao te iscrpljuje? – Ne želim nikakve greške. – Veći su izgledi da se dogode ako se šef nije naspavao. – Rebus je našao ključ od vrata zgrade. – Hoćeš li gore? – Koliko jaku kafu možeš da skuvaš? Rebus je zacoktao. – Za tebe, mlada damo, toplo mleko. A posle toga i prevoz do kuće, ako si preumorna da sama voziš. U stanu je bilo sveže, pa je Rebus uključio radijatore u dnevnoj sobi. Stavio je telefon da se napuni dok je pravio čaj. Klarkova je otišla u kuhinju i otvorila frižider. – Gladna si? – upitao je. – Upravo sam izgubila apetit. – Zatvorila je vrata pošto je ugledala komad sasušenog sira i zelenkaste kobasice. – Mogli bismo nešto da naručimo. Ali ona je odmahnula glavom gledajući ga kako vadi kesice čaja iz šolja. Kad su se vratili u dnevnu sobu, spustila je glavu na naslon sofe i sklopila oči. – Ispruži se ako želiš – kazao je Rebus smeštajući se u svoju fotelju. – A onda mi ispričaj šta te muči – Misliš, kao da sam na terapiji? – nasmešila se ne otvarajući oči. – Reći ću ti svoje brige, ako mi ti otkriješ svoje. – Ličim li ti na čoveka s problemima? Nagnula je glavu i pogledala ga. – Ali imaš ih. Zato počnimo od pištolja. Znaš nešto o tome, koliko god se zaklinjao u suprotno, zato ispljuni šta imaš. Rebus ju je pogledao preko ruba šolje. – Postojao je takav pištolj – priznao je. – Ali, pazi, to ne znači isti pištolj. – Oduzet od bivšeg vojnika? Šta je onda bilo? Ostavljen je da se vuče po Samerholu tako da svako može da ga pozajmi? – Što se svetaca tiče, smatrali su da vraćaju dug. Taj vojnik je služio otadžbini, pa su

odlučili da ga poštede odlaska u zatvor. – Nije bilo na njima da odluče o tome, Džone. – Znam. – S kim si razgovarao? S Patersonom? – Rebus je klimnuo. – Šta ti je rekao? – Pištolj je stajao u fioci njegovog stola. Onda je jednog dana, neposredno pre nego što smo se svi iselili odatle, nestao iz fioke. – Samo je šačica ljudi imala pristup tom pištolju – izjavila je Klarkova. – Možemo li biti sigurni da je to isti pištolj? – Primetio je kako ga gleda. – Dobro, velike su šanse, ali ništa više od toga. – Ko god je ubio Sondersa, imaće tragove baruta na koži i odeći. – A ako je to učinio bivši policajac, znaće šta da uradi tim povodom. – Podigao je desnu ruku mašući prstima. – Hoćeš li da onjušiš na brzaka, inspektorko? – Ne budi odvratan. – Podigla je šolju i otpila. – Slušaj, izvini što ti nisam rekao. Hteo sam da to najpre malo proverim. – Pa si pozvao Patersona i upozorio ga? – Nisam ga upozoravao… – Neko ko te ne poznaje dobro kao ja mogao bi to tako da protumači. Ali ja istražujem ubistvo, Džone, i poslednje što mi treba jeste da mi ti guraš klipove u točkove. – Razumem. – Bio si u vojsci, je li tako? Jesi li nekad imao brauning? – Trinaest metaka i nikad nisi znao kad bi neki od njih mogao da opali i da tako samog sebe upucaš u butinu ili gležanj. – Kako to? – Sigurnosni mehanizam je bio daleko od pouzdanog. Nikad nismo držali šaržer u pištolju. – Ali lako se koristi? Da li bi neko ko nikad u životu nije ispalio nijedan metak mogao da se snađe s brauningom? Rebus je klimnuo glavom, a onda upitao kako je prošao razgovor sa Stefanom Gilmorom. – Doveo je skupog advokata. – To se moglo očekivati. – Zbog toga nije izgledao ništa manje kriv. – Pretpostavljam da to sad misli i medijski čopor. Telefon Klarkove se oglasio obavestivši je da je dobila poruku. Pogledala je na ekran. – Neverovatno – prokomentarisala je. – Ovo je upravo od nekog iz njihovih redova. Lora Smit. – Iz „Skotsmenove” rubrike o kriminalu? Klarkova je klimnula. – Misli da sam joj dužna zbog dojave o Forbsu Makaskiju i dilovanju droge. – Bila bi prilično zadovoljna ako bi joj rekla da si povezala Samerhol s oružjem kojim je izvršeno ubistvo. – Još nisam došla dotle. – Ponovo ga je pogledala. – Šta je s Makaskijem? – S ocem ili sinom? – S obojicom valjda. Rebus je ustao, prišao isturenom prozoru, otvorio ga i sagnuo se da bi mogao da pripali cigaretu i izduva dim napolje. – Cenim što si se setio toga – rekla je Klarkova. – Vratimo se na Makaskijeve. – Verovatno znaš koliko i ja o provali.

– Jesi li uspeo da je povežeš sa sinom? – Ne… – Ali rekla bih da si blizu. – Samo po tome kako sam rekao „ne”? Klimnula je. – Pa, sad ćemo videti možeš li da mi veruješ. – Verujem ti. – Onda podeli to što znaš sa mnom. Rebus je podigao prst. – Prvo ti meni reci nešto. Kako se Foks snalazi? – Dobar je, bistar, iako je kao kriminalistički inspektor pomalo zarđao. – Veruješ li mu? – Da, mislim da mu verujem. – Čak i da postoji mogućnost da igra za tim Elinor Makari? – Verujem mu – izjavila je Klarkova. – Sad je red na tebe. Rebus je otpuhnuo dim kroz otvor u prozoru. – Forbs Makaski nije krupan igrač. Pretpostavljam da kupuje samo koliko je dovoljno za prodaju najbližem krugu prijatelja. Pretpostavljam da misli kako zbog toga izgleda veliki i važan. Robu nabavlja od izbacivača „Gimleta”. – To je bar Darila Kristija? – Baš tako. Ali Kristi ne zna ništa o tome. – Rebus je zastao. – Pa, kad budeš ispitivala izbacivača (inače, zove se Dino), budi diskretna. Jednog dana nam može biti koristan, ali ništa od toga ako ga Kristi šutne. – A zašto bih ja ispitivala tog Dina? – Jer je on bio putnik u taksiju Bilija Sondersa. Trebalo je da ode u Nidri u jednu malu kupovinu. Kaže da Sonders nije delovao naročito nervozno. Trebalo je da ga sačeka, ali nije. – Još nešto? Rebus je odmahnuo glavom. – I ovo si nameravao da mi javiš ujutru čim ustaneš? – Naravno. – Pokazao je prema šolji. – Kakav je čaj? – Mislim da je mleku istekao rok. – Ponekad je dobro i kad rok istekne. – Zastao je. – Ako hoćeš da ostaviš kola ovde, mogu te odvesti kući. Ne želim da zakunjaš za volanom. Prigušivala je zevanje, ali je istovremeno odmahnula glavom. – Znaš li da je tvoj ortak Gilmor povezan s Ovenom Trejnorom? – Znam. – Ali si i to hteo da zadržiš za sebe? – Ne, naravno. Ko je to tebi rekao? – Lora. – Dođeš joj još jednu uslugu. – Blistavi vitez kampanje za ostanak u zajednici počinje da izgleda prilično istrošeno. – Zato ja ne glasam. Moja bivša je učestvovala u kampanji za nezavisnost sedamdeset devete. Izluđivala me je. – Ali sad imamo šansu za novi početak – pecnula ga je Klarkova. – Znaš, Šivon, postoji jedan problem s tim „novim počecima”. – Koji? – Obično se ispostavi da je to maskirano „sve po starom”.

Dok je sedeo pored kreveta svog oca, Malkolm Foks je razmišljao o profesoru Normanu Katlu. Bio je na ivici da otkrije Rebusu da je njegov rođeni otac u domu veoma nalik onom u Kolintonu. Mič Foks je dremao. Malkolm je razgledao sobu. Video je nekoliko komada odabranog nameštaja iz stare kuće, koje je Mič odlučio da zadrži. Sve ostalo su podelili Malkolm i njegove sestre ili je prodato. Linija pljuvačke se osušila i pretvorila u beličast trag na neobrijanoj bradi Miča Foksa. Koža mu je izgledala crveno i bolno. Malkolm će to pomenuti osoblju. Oni će sigurno imati spreman izgovor, kao i uvek, ali on će svejedno pitati za to. Čisto da znaju da obraća pažnju. Foks je bio umoran, ali hteo je da ostane dok mu se otac ne probudi. Tako će moći da se oprosti s njim kako dolikuje. Razgovarali su o poslednjim mukama fudbalskog kluba Harts i ćaskali o vremenu i tramvajima. Pošto je samo jednom hrknuo, Mič Foks se trepćući probudio. – Malo sam zadremao – priznao je. – To mnogo govori koliko sam zanimljiv sagovornik. – Dodaj mi čašu, molim te. Čaša nije bila od stakla, već od ojačane providne plastike i odskočila bi ako biste je ispustili. U njoj je bilo dva-tri centimetra mlake vode i Mič je to iskapio odmahnuvši glavom kad mu je sin ponudio dopunu. Mič se zavalio na svoje nagomilane jastuke i odmerio Malkolma. – Jesi li završio u Žalbenom? – Manje-više. – I vratiće te u Kriminalističko odeljenje? – Misliš da nisam dorastao tome? – Neće ti biti lako. – Imam oklop. – Nevolja je u tome što si ti daleko od toga. Zato ti je Žalbeno odgovaralo. Mastiljarenje umesto krvi i znoja. – Hoćemo li opet o tome? – O čemu? – U poslednje vreme, kad god te posetim, imaš potrebu da mi utrljavaš so u ranu. – Stvarno? – Znaš da je tako. – Foks je ustao da bi se prošetao po ono malo slobodnog prostora u sobi. Pre nekoliko nedelja je dobio pismo kojim je obavešten da bi mogao da uštedi ako bi njegov otac pristao da ima cimera. Došao je u iskušenje, ali ne zato što nije mogao da plati, već samo da bi video izraz na Mičovom licu. U neku ruku bila bi to jedna mala pobeda. – Zašto se smešiš? – upitao ga je otac. – Nemaš nikakvih problema s vidom. – To nije odgovor na moje pitanje. – Samo sam razmišljao da li da svratim po kinesku hranu u povratku kući. – Ne hraniš se kako treba. – Hranim se bolje od nekih. Kad smo kod toga, jesi li video Džud? – I sestra je zabrinuta za tebe. – Reci joj da ne brine. – Kaže da ste se posvađali. – Dao sam joj pedeset funti prošle nedelje. Dan kasnije sam svratio kod nje i ustanovio da je umesto hrane napravila zalihu pića i pljuga. Ni peni joj nije ostao. – Neko treba da brine o njoj. – Hvala, ali preskočiću to. – Ko će drugi ako ti nećeš?

– Misliš da nisam pokušao? – O, dobar si ti u deljenju novca, ali ponekad je potrebno malo više od toga. – Obilazim te kad mogu. Mada, boga pitaj zašto to radim, jer uvek završimo ovako. – Pružilo bi mi malo utehe kad bih znao da ćete vas dvoje izgladiti nesporazume. – Snalazimo se. – Foks je protegnuo ruke i slegnuo ramenima. – Voleo bih da mogu da kažem kako smo oboje na putu ka Nobelovoj nagradi, ali šta ćeš. Mič Foks se kiselo nasmešio. – Vas dvoje ste uvek bili takvi. To je dokusurilo vašu majku. – Ne sećam se toga. – Ne, ti si bio pravo nevinašce. Nosio si kese iz kupovine, postavljao sto… Ali kad god bi nešto skrivio, odmah bi to svalio na jadnu Džud i s najiskrenijim izrazom lica lagao nas u oči. – Hoće li ovo ocrnjivanje još potrajati? – Foks je napadno pogledao na sat. – Znaš, imam rezervaciju u restoranu brze hrane… – Stvarno misliš da ćeš se snaći kad te bace nazad u Kriminalističko? – Upravo sad radim na slučaju ubistva. Još niko nije naškrabao nikakve grafite o meni po toaletima. – Valjda je i to nešto. – Kapci Miča Foksa su se ponovo spuštali, a usta su mu bila malo otvorena. – Bolje da krenem, tata – rekao je Foks. Vratio se do kreveta i dodirnuo očev potiljak. – Jesi li za sladoled na plaži ovog vikenda? – Hoće li biti sveže? – U Portobelu? Mislim da to mogu da garantujem. – A je li i Džud pozvana? – Pozvaću je – kazao je Foks još jednom stisnuvši izboranu ruku koja mu je uzvratila na isti način.

DESETI DAN

18 Oko krematorijuma „Mortonhol” nikad nije vladala veća gužva. Nije bilo ljudi duž obližnjih ulica, ali novinari i snimateljske ekipe su parkirali kola i kombije uz ivičnjake, a onda su bili sabijeni iza metalnih barijera naspram ulaza u krematorijum. Parking je bio pun i ožalošćeni su čekali dolazak pogrebnih kola s kovčegom Patrika Makaskija. Rebus je sumnjao da će se na sahrani Bilija Sondersa pojaviti toliko ljudi. Imaće sreće ako popune prva dva reda u kapelici. Ovde je, po toplom i sunčanom danu, velika kapela bila rezervisana za porodicu i bliske prijatelje, dok su svi ostali zamoljeni da poštu odaju napolju. Postavljeno je ozvučenje da bi služba mogla da se prenosi. Ožalošćeni su pitali jedni druge jesu li pozvani da iz kapele prate službu. Onda su neki otišli da posmatraju dolazak kolone službenih kola kojima su stigli najvažniji predstavnici svih stranaka, kao i policijske glavešine i lord provost[ 6]. Livrejisani vozač otvorio je zadnja vrata jednog jaguara i iz njega je izašao Stefan Gilmor. Bio je sam u kolima i Rebus se zapitao da li je to bila poruka iz tabora protivnika otcepljenja. Možda su smatrali da je postao roba s greškom nakon nedavnog razgovora na koji je bio pozvan povodom istrage ubistva. Većina pogleda bila je uprta u prvog ministra i njegovog zamenika, ali Rebus je gledao Gilmora. Besprekorno tamnoplavo odelo, bela košulja, crna kravata i naočare za sunce. Gilmor je popravio manžetne i zakopčao sako. Onda je ugledao Rebusa. Dok su političari punili kapelu, on je krenuo u suprotnom smeru. Rebus je stajao na pločniku pored niza pokrivenih klupa. Klimnuo je starom kolegi u znak pozdrava. – Šta ćeš ti ovde? – upitao je Gilmor tiho, skidajući naočare i stavljajući ih u džep. – Odajem poštu. – Bio je dobar čovek, bez obzira na političke stavove. Napredujete li u otkrivanju njegovog ubice? – Ne, koliko je meni poznato. Ali zato ima napretka u slučaju Bilija Sondersa. – Oh? Obojica su se pretvarali kako zure u vrata kapele i posmatraju ljude koji polako ulaze unutra. – Nađen je pištolj. – Čuo sam. – Može se ispostaviti da je to brauning koji je Trbušina držao u fioci svog stola. – To neće biti lako dokazati. – Svejedno, može se desiti da te ponovo pozovu na razgovor. – Samo mi to treba – promrmljao je Gilmor. – Stvar je u tome, Stefane, što je pištolj nestao otprilike u vreme kad si ti popio nogu. – Dao sam otkaz – ispravio ga je Gilmor. – I zato sam ostao bez fine penzije. – Da to nisi uradio, Žalbeno bi nas pretreslo od glave do pete. – I otkrili bi mnogo toga. Ne zaboravi to, Džone. – Kako bih zaboravio? Gilmor je okrenuo glavu da osmotri Rebusa. – Molim te reci mi da ne misliš da je neko od nas ubio Sondersa. – Zašto da ne? U to vreme smo bili spremni skoro na sve. Možda je i danas tako. – Rebus je uzvratio pogled Gilmoru. – Bili smo loši panduri, Stefane. To je cela istina. A rekao bih da među svima nama ti imaš najviše da izgubiš. – Možda je tako, ali nisam to uradio. Šta ako bih rekao da je Frejzer Spens odneo pištolj svojoj kući?

– Mislio bih da lažeš. Jedini svetac koji nije sumnjiv zbog ovoga jeste Frejzer. – Sumnjam da bi Dod Blantajer uspeo sam da se domogne kanala. – Tako da ostajemo Trbušina, ti i ja, a znam da to nisam bio ja. – Šta ako nije niko od nas? Sonders je bio na robiji, poznavao je dosta ludaka. Ko zna kome se sve zamerio. Ti pretpostavljaš da je to isti pištolj, ali nisam čuo ni za jedan dokaz. – Jesi li pokušao da ga podmitiš onda kad si ga pozvao? – Mislio sam da ne bi uspelo. Hoću reći, uzeo bi on lovu, ali bi posle tražio još. – Drugim rečima, nikad ga se ne bi oslobodio? – Tako je. – To priznanje ti baš i ne pomaže. – Rebus je zastao. – Šta je znao, Stefane? Šta je mogao da kaže Makarijevoj i njenom timu? Pregledao sam pritvorsku knjigu i ustanovio da nedostaje pola strane iz perioda nedelju dana pre nego što je Sonders ubio Merčanta. To me je nateralo da se zamislim. Da li je Sonders znao još nešto? Obratio ti se i ponudio ti pogodbu: zaboraviće to što zna ako ti njemu učiniš uslugu kad ga sledeći put uhapse. Nisi mogao znati da će nekog jadnika umlatiti namrtvo, pa ste sklopili posao. – Stižu pogrebna kola – kazao je Gilmor pokazujući glavom prema kapiji. Odatle je nailazila spora povorka vozila. Motori se skoro nisu čuli. Kovčeg je bio prekriven vencima, pa su se videli samo delovi blistavih mesinganih ručki i lakiranog bledog drveta. Za kovčegom su išla kola s udovicom i sinom ministra pravde. Prvi ministar i njegov zamenik su ponovo izašli iz kapele. Stali su, jedan s leve, drugi s desne strane vrata, ruku sklopljenih kao u molitvi i pognutih glava. – Nemaš ništa da kažeš, Stefane? – prošaptao mu je Rebus na uvo. Gilmor je isturio vilicu gledajući kako se kolona zaustavlja. Prvi ministar je izjavio saučešće udovici i poljubio je u obraz. Ona je bila u crnom, a naočare za sunce su joj skrivale pola lica. – Samo to da praviš veliku grešku, Džone. Po svemu sudeći, ti si odlučio da se više ne smatraš jednim od svetaca. – Reći ću ti jednu stvar, Stefane. Razgovarao sam s Trbušinom i on je insistirao da za nestanak pištolja okrivimo Frejzera, baš kao i ti. Izgleda mi da ste spremni da pljunete na svakoga samo da biste sačuvali guzice. – Možda misliš da si ti čist, ali nisi – uzvratio je Gilmor. – Znao si da smo zadržali taj pištolj. Zašto to onda nisi prijavio šefovima? Seti se sobe B za razgovore i kad sam te unutra zatekao sa rukama na guši osumnjičenog. Zaboravio sam kako se zvao, ali, ako bude potrebe, prisetiću ga se. Pa ona droga koju smo podmetnuli barmenu koji nam se nije dopadao. Pa kurve koje smo puštali posle nekoliko sati u ćeliji pošto bi nam tutnule koju šušku ili obećale nešto. Sećaš li se obroka po restoranima za koje nam nikad nisu ispostavljeni računi? Dvesta cigareta ovde, sanduk viskija onde… Kakve bismo samo priče mogli da ispričamo, a? Gilmor je netremice gledao Rebusa u oči. – Primio sam metak, Džone – nastavio je. – I učinio sam to za sve nas. Seti se toga kad prineseš otvarač konzervi s natpisom „crvi”. Otišao je prema kapeli kulturno ali odlučno se probijajući kroz masu. Došavši do Forbsa Makaskija, stisnuo je mladićevu ruku i kazao mu nekoliko reči. Makaski se osvrnuo i izgleda da je prepoznao Rebusa. Gilmor je za to vreme već nastavio da se probija kroz gužvu, svestan kome se treba dodvoriti. Prvi ministar ga je potapšao po ramenu, iako su bili protivnici. Lord provost ga je pozdravio jedva primetnim klimanjem glave. Odlazeći šef policije ljubazno mu se osmehnuo. A onda su svi krenuli unutra, dok se sa razglasa razlegala muzika orgulja. Rebus se povukao prema memorijalnom vrtu i zapalio cigaretu. Onda je ugledao par štaka. Među ožalošćenima je bila i Džesika Trejnor, koja je išla prema kapeli uz pomoć Alis Bel. Nijedna od njih nije videla

Rebusa. Kad su došle do Forbsa Makaskija, Džesika je briznula u plač oslonivši glavu na njegovo rame. Momak joj je provukao prste kroz kosu i kao da je izgovorio koju reč, najverovatnije „ne brini”. Ne brini. Ali njegov pogled nije bio uprt u Džesiku Trejnor, već u Alis Bel. Stigavši u policijsku stanicu Vester Hejls, Rebus je otkrio da su upravo priveli Dina. Sprovodili su ga s prijavnice u sobu za saslušanja. – Hvala ni za šta – prosiktao je ovaj ugledavši Rebusa. – Samo kaži šta imaš i ne brini ni zbog čega – posavetovao ga je Rebus. Onda je dežurnom na prijavnici pokazao svoju legitimaciju i pitao gde se nalazi Tim za specijalne operacije. – Cela stanica je Tim za specijalne operacije – usledio je jezgrovit odgovor. Zavirio je u nekoliko prostorija pre nego što je našao ono što je tražio: kutije iz Samerhola. Bile su na stolu u jednoj maloj kancelariji. Jedna kutija je bila otvorena i Rebus je pretpostavio da je to ona koja mu treba. Pritvorska knjiga ležala je otvorena na istoj onoj iscepanoj strani, a ostali papiri su bili nagomilani preko. Rebus je tiho zatvorio vrata, kako bi imao malo privatnosti. Onda se bacio na posao. Posle samo nekoliko minuta, vrata su se širom otvorila i na njima se pojavio zaprepašćeni Malkolm Foks. – Nisi mogao da se suzdržiš? – na kraju je prokomentarisao. – Morao sam nešto da proverim. – A da niko ne zna za to? Rebus je prestao da čita i podigao pogled. – Šivon kaže da možda i nisi loš. Sad ću proveriti da li je tako. – Tako što ćeš mi nešto poveriti? – Ljigavi Fil Kenedi – izjavio je Rebus. Foks je zaškiljio. – To ime je u samerholskim dosijeima. – Opaki mali gad kom nikad nismo uspeli da doakamo. Optužen je i poslat pred sud, ali nismo uspeli da ubedimo porotu. – Nije dokazano? – pretpostavio je Foks. – Zbog čega su neki od nas žestoko pobesneli. – Stefan Gilmor? Rebus je klimnuo. – Nedelju dana pre ubistva Daglasa Merčanta Kenedi se survao niza stepenice u svojoj kući. – Znači, uzrok smrti je prirodan? – Naš stari prijatelj profesor Katl je obavio autopsiju. – Rebus je zaćutao prisećajući se tog razgovora. – Ili je, bolje rečeno, pomagao. Profesor Doner je sekao… – Rebus je ponovo zastao. Šta je ono Katl rekao? Ili šta je prećutao? „Ja sam bio prisutan kao svedok…” „Ošamutila su nas isparenja iz njegovog stomaka…” – Ponovo sam posetio Katla – priznao je Rebus. – Raspitao sam se o toj autopsiji. Sad nisam siguran da sam od njega izvukao sve što sam mogao. – Hoćeš li novu rundu? Sa mnom u tvom uglu? – Da mi saniraš posekotine? – rekao je Rebus s osmehom prihvatajući Foksov ton. – Siguran si da Šivon može bez tebe?

– Zaokupljena je tipom po imenu Din Grant. – To je Dinovo pravo ime? Nikad mi nije palo na um da ga pitam. Foks je izvio obrvu. – Ti si ga naveo da propeva? – Imam ja svoje metode. – Tako izgleda. – Ali ako to nešto znači, mislim da nije imao nikakve veze s nestankom Bilija Sondersa. – Što znači da smo i dalje zaglavljeni u toj istrazi bez glavnog svedoka. – Nego, šta si radio ovde? – upitao je Rebus. – Pokušavao si da nađeš vezu sa Samerholom. – Potapšao je papire na stolu. – I dalje tragaš za tom neuhvatljivom zlatnom niti? – I pamučna bi dobrodošla – odgovorio je Foks. – Pa, hoćemo li mi da razgovaramo s tim Katlom? – Valjda bismo mogli – kazao je Rebus.

Krenuli su Rebusovim saabom. Dok su izlazili s parkinga okruženog visokom ogradom, Rebus je upozorio Foksa da osoblje doma smatra da su njih dvojica krivi što je Katl umalo zaradio zapaljenje pluća. – Jesmo li mi predložili da razgovaramo u vrtu? – upitao je Foks. – Mislim da je on. Ne mogu da ga okrivim. Dan i noć je zatvoren na onom mestu. – Moj otac je na veoma sličnom mestu – priznao je Foks. Rebus ga je pogledao. – Mislim da to nisam znao. – Nije ni bilo razloga da znaš. – Je li i dalje compos mentis? – Dovoljno da me redovno proziva što traćim život. Je li neko od tvojih roditelja još među živima? Rebus je odmahnuo glavom. – Davno su umrli – izjavio je. – I moj brat s njima. – Ja imam sestru, Džud. Ne slažemo se baš najbolje… – Tako je bilo i sa mnom i bratom. Verovao ili ne, ali on je bio crna ovca u porodici. Upao je u nevolju i odležao neko vreme. – Znam, piše u tvom dosijeu. – Stalno zaboravljam da si radio za sile zla. – Rebus je ubacio u četvrtu. Dambrajdenski soliteri su se smanjivali u njegovom retrovizoru. – Je li Šivon zaista rekla da mi veruje? – upitao je Foks. – Rekla je da si možda na mestu. – Pa, valjda mi je i to dovoljno. Ona dobro radi svoj posao, zar ne? – Misliš, uprkos svim mojim naporima? – Možda – odgovorio je Foks s osmehom. – Ali to znači da će verovatno rasvetliti ubistvo. A to bi moglo da bude mnogo neprijatno… – Jutros sam video Stefana Gilmora na sahrani ministra pravde. Odlučno tvrdi da on to nije uradio. – Ali neko jeste. I Sonders je bežao iz straha. – Koja je verovatnoća bila da mu neko uđe u trag? Posebno pošto je spavao na otvorenom. – Šta hoćeš da kažeš? – Mora biti da je Sonders zakazao sastanak sa ubicom. Ili je ubica saznao za taj sastanak i sam se pozvao. – S kim bi Sonders mogao da se vidi?

Rebus je odmahnuo glavom. – Koliko široku istragu o njemu vodi Šivon? – Razgovarala je s prijateljima i porodicom te proverila elektronsku poštu i telefonske pozive. Trudimo se da otkrijemo što više njegovih mušterija. Razgovaramo čak i s osuđenicima s kojima se možda upoznao u zatvoru. – Tu nema mnogo praznina. – Inspektorka Klark je zaista predusretljiva. U jednom trenutku sam mislio da bi bila sjajna za Žalbeno, ali onda bi Kriminalističko bilo na gubitku. – Što znači da ti nisi bio za Kriminalističko – Rebus nije mogao da se suzdrži. – Sad zvučiš kao moj otac… – Foks se okrenuo da kroz prozor pogleda prodavnice i kancelarije pored kojih su prolazili. Do kraja vožnje Rebus je razmišljao da li da se izvini zbog peckanja. Ali držao je jezik za zubima. Profesor Katl se osećao malo bolje. Digao se iz kreveta i gledao televiziju u sali s trojicom stanara doma, od kojih nijedan nije bio potpuno budan. – Opet ti – požalio se prepoznavši Rebusa. – Sećate li se mene? – upitao je Foks. – Inspektor Foks. Katl je klimnuo i dalje se mršteći. – Hoće li ovo preći u naviku? Poseta ostarelima i bolesnima? – Samo hoćemo da nešto razjasnimo – umirio ga je Rebus, privlačeći slobodnu stolicu i sedajući na njen rukohvat. – Ako biste mogli da se prisetite autopsije Fila Kenedija… – Uporni ste, mlađi inspektore. – Izvinite zbog toga, gospodine – rekao je Rebus, ali nije uspeo da zvuči kao da se izvinjava. – Rekli ste da su stariji inspektor Gilmor i mlađi inspektor Blantajer bili prisutni kad je telo ispitivano. – U tome nema ničeg neobičnog. – Niko više iz Kriminalističkog nije bio prisutan? Mlađi inspektor Paterson ili mlađi inspektor Spens? Patolog je odmahnuo glavom. – A nije bilo ni mlađeg inspektora Rebusa. – Tad sam bio samo narednik. – A otad ste vrtoglavo napredovali u službi. Rebus je pogledao Foksa i primetio da ovaj uživa u njegovoj nelagodi, što je možda bilo i razumljivo. – Kad sam vas juče pitao, rekli ste da niste bili stopostotno sigurni da je mlađi inspektor Blantajer bio prisutan? – Siguran sam devedeset pet odsto – izjavio je Katl. – Ali sumnjate da bismo našli bilo kakva dokumenta posle toliko vremena? – Pretpostavljam da bi porodica profesora Donera mogla da ima kopije izveštaja. – Zvučite sumnjičavo. – Posao mi je bio takav. – Katl je pogledao Foksa. – Rekao sam mlađem inspektoru Rebusu, poslednji put kad je našao za shodno da poremeti moju dnevnu rutinu, da se pitam da li je ovo, možda, skretanje pažnje s Merčantovog ubistva. – Nemojte misliti da i sam nisam gajio takve sumnje, gospodine – prokomentarisao je Foks. – Ali vratimo se na samu autopsiju – bio je uporan Rebus. – Kad ste mi rekli da je toga dana profesor Doner bio na dužnosti, oklevali ste.

– Stvarno? – Kao da ste se nečeg setili. Katl je pogledao prvo jednog, pa drugog inspektora. – Profesor Doner nije ovde da se brani, a ja neću da govorim loše o pokojnicima. – Pogrešio je? Katl je polako odmahnuo glavom i spustio ruke na svoj stomak. – Napravljen je rez u obliku ipsilona i otvoren je grudni koš. Onda su vađeni i mereni organi… – Da? – Manjkalo nam je osoblja. Iz nekog razloga autopsija je obavljena na brzaka, iako smo lako mogli da ostavimo telo u skladištu… – Nedostatak tehničara? Starac je klimnuo. – To je značilo da sam imao ulogu potrčka, donosio sam i odnosio ono što mi traže. Rebus je poželeo da dohvati patologa i prodrma ga. Ali umesto toga je stisnuo pesnice i čekao. – Morao sam da nakratko izađem iz prostorije. Profesoru Doneru je zatrebala stezaljka koja se nalazila u sobi s druge strane hodnika. Dok sam bio odsutan, autopsija se nastavila. – Trebalo je da sve vreme budu prisutna dva patologa – rekao je Rebus. – Škotski zakon zahteva svedoka. – Ma šta kažete? Pa, hvala vam na toj lekciji. – Znali ste to tada, a znao je i Doner. – Ipak je odlučio da me ne čeka. Kad sam se vratio, stomak je bio otvoren. Smrad alkohola je bio zagušujuć. – To se moglo i očekivati od čoveka koji se danima nije treznio – izjavio je Foks. – Ali prethodno su mu ispitana usta, u njima nije bilo ni traga alkohola. A miris je bio… nije bilo nikakve reakcije s drugim hemikalijama u njegovom stomaku. – Hoćete da kažete da je bio previše svež? – upitao je Rebus. – Kao da je upravo nasut iz flaše – odgovorio je Katl. – Nasut iz flaše? – ponovio je Rebus gledajući Foksa. – Jeste li to tada pomenuli? Katl je odmahnuo glavom. – Verovatno sam bio previše zaokupljen stezaljkom. – Zašto? – Pa, ispostavilo se da uopšte nije bila potrebna. Samo je stajala tamo do kraja autopsije. Nije bilo sumnje u uzrok smrti. Pretrpeo je smrtonosne povrede koje bi se mogle zadobiti pri padu. Jedna-dve anomalije to ne bi promenile. Rebus je razmislio na trenutak. – Za sve vreme dok ste radili s profesorom Donerom… da li je to bio jedini put da se nešto tako desilo? Katl je spustio pogled na svoje ruke. – Manje-više – na kraju je potvrdio. – Manje-više? A te druge prilike su uvek uključivale prisustvo predstavnika Kriminalisitičkog odeljenja Samerhola? Katl je polako klimnuo. Foks je napadno pročistio grlo pre nego što je i sam postavio pitanje. – Da li biste rekli da je profesor Doner bio u posebno prijateljskim odnosima s nekim određenim iz Samerhola? Katl ga je pogledao. – Čovek nije ovde da se brani. – To ste nam rekli. Ali to nam daje i određenu slobodu da budemo iskreni jedni prema drugima, zar ne? Katl je razmislio o tome, a onda je duboko udahnuo. – Stariji inspektor Gilmor ga je povremeno pozivao na večere, zvanična okupljanja, bokserske mečeve…

– A jeste li i vi dobijali pozive, profesore? – Jesam, ali retko sam ih prihvatao. – A profesor Doner? – On je duže poznavao Stefana Gilmora. – I smatrao ga prijateljem, možda? – Možda – priznao je Katl. – Kao nekoga kome bi povremeno mogao da učini i neku uslugu? – Neću da govorim loše o pokojnicima – ponovio je starac. – Ali znali ste da se to dešava? Katl je ponovo odmahnuo glavom. – Dobro – nije odustajao Foks – recimo onda da ste imali sumnje. – Profesor Doner je bio jedan od najistaknutijih patologa ove zemlje. – I sasvim slučajno je voleo da se noću provodi s inspektorima Kriminalističkog odeljenja. – Foks je usmerio pažnju na Rebusa. – Jesi li ti znao išta od toga? – Nisam. – Je li to istina? Rebus je stisnuo vilicu. – Da – rekao je. Jedna usnula starica se probudila. Nagnula se prema njima i rekla Katlu kako je divno što ima posetioce. – Upravo odlaze – rekao je starac.

– Tvoj ortak Stefan, a? – rekao je Foks dok ih je Rebus vozio nazad u Vester Hejls. – Sipa novac, izvodi profesora Donera u provod… – Bio je velikodušan tip – odgovorio je Rebus. Setio se kafanskih noći. Gilmor je častio osoblje čak i u najšugavijim rupama. Isto je važilo za klubove i restorane. „Tako ću im ostati u lepoj uspomeni”, objašnjavao je Gilmor, „a to je dobro za posao…” – Pa, šta misliš kako su to obavili? – upitao je sada Foks. – Neko je doneo pljosku u zadnjem džepu? Poslali su Katla iz sobe i sručili sadržaj flaše u otvoren stomak da bi izgledalo kao da je Kenedi pio? Analiza krvi bi dala drugačije rezultate, ali u to vreme nije bilo analize krvi. – Hoćeš da kažeš da to nije bila slučajnost? – Džone – Foks se nagnuo prema njemu – mislim da ti govorim da je to bilo ubistvo. Gurnut je niz te stepenice, zar ne? Jer je Gilmor bio van sebe zbog presude „nema dokaza”. Hteo je da bude siguran da će to biti zabeleženo kao slučajna smrt. Srećom, imao je prijatelja patologa. – Foks je zastao. – Zvuči li ti ovo otprilike tačno? – Znaš da ništa od toga neće opstati na sudu. U stvari, neće ni doći do suda, jer će javni tužilac tražiti dokaze a ne teorije ili nečije ocrnjivanje. Tražiće jasne i neosporne činjenice. A ja ne vidim nijednu. Povrh toga, pretpostavljam da misliš kako je to ono čime je Sonders držao Gilmora u šaci. Samo što Sonders nije poznavao Fila Kenedija. – Jesi li siguran u to? – Ti radiš na Sondersovom ubistvu. Je li ime Fila Kenedija ikad iskrslo? – Istraživali smo skorašnje prijatelje, a ne duhove. Ali mislim da će Šivon Klark, ako joj damo sve ovo, zaključiti da su ovi posredni dokazi više od puke teorije. – A šta ćemo s blaćenjem ličnosti? Stefan Gilmor je postigao izuzetan uspeh u životu. Sa sobom će dovesti advokate i ljude zadužene za odnose s javnošću. I budi siguran da će sve izvrnuti naopačke tako da izgleda kao politička zavera. Zagovornici nezavisnosti su izgubili

veliku zverku, pa njegov takmac iz protivničkog tabora mora biti srušen. Foks je ćutao trenutak. – Tu imaš pravo – konačno je priznao. – Ali to ništa ne znači. – Lupio je dlanom po instrument-tabli. – Trebalo je da snimimo onaj razgovor s Katlom. – Tamo smo bili nas dvojica – podsetio ga je Rebus. – Znači da imamo svedoka.

19

Šivon Klark je umirala od gladi. Bila je u sedištu policije u Fetsu da bi podnela izveštaj šefovima. Novi šef Škotske policije je pokazao zanimanje. Ubistva još nisu bila uobičajena pojava u zemlji i on nije želeo da se njegov mandat na čelu reformisane policije poklopi s porastom zločina s vatrenim oružjem. Sastala se s Rebusom i Foksom u burger-baru pored bioskopskog kompleksa u Vester Hejlsu. Dok je jela dupli čizburger, ispričala im je kako je prošao razgovor s Dinom Grantom. – Slažem se s Džonom – zaključila je. – Tip je mutan, ali ne zna ništa što bi nam pomoglo sa Sondersom. – Mi smo, u međuvremenu, i sami nešto otkrili – obavestio ju je Foks. Nije želeo ništa da jede i pio je slab čaj, dok je Rebus tamanio porciju prženih kolutova crnog luka. – Slušam – kazala je Klarkova. Foks joj je izložio njihov razgovor s profesorom Katlom i sve o autopsiji. Na pola priče Rebusov telefon je zazvonio. Pogledao je na ekran i izvukao se iz separea. – Moram da se javim – rekao je prinoseći telefon uvetu i idući prema vratima. – Stefane? – javio se. Dan se natmurio i pretio je susnežicom. Ispred su bili stolovi kao za piknik, ali nije bilo gostiju. Pred prozorom za prodaju hrane vozačima u kolima bio je red i Rebus je iza njega mogao da vidi kako saobraćaj postaje gušći dok se radnici vraćaju kućama van grada. Za neke se radni dan završio… – Čujem da ste priveli izbacivača iz neke narkomanske rupe – rekao je Gilmor. – Vesti se brzo šire – kazao je Rebus iščačkavajući noktom komadić prženog luka između zuba. – On je sigurno bolji kandidat. – Mi ne mislimo tako. – Ako biste se malo potrudili, mnogo toga bi moglo da se promeni. – Hoćeš da ubistvo Bilija Sondersa prikačim prvom ko mi se učini pogodnim? – Nekad je bilo tako, Džone. Sklanjali smo šljam s ulice ne birajući sredstva. – Stvari su se promenile, Stefane. Ali pošto si se već javio, hoću nešto da te pitam. – Samo budi brz, moram da se vratim na bdenje. – Znaš li šta sam čuo o Ljigavom Filu Kenediju? – Sumnjam da si o tom dripcu čuo bilo šta. Umro je pre nekoliko decenija. – Zapravo, nedelju dana pre ubistva Daglasa Merčanta. – Je li tako? – Čini mi se da sećam kako si svojevremeno zadovoljno trljao ruke zbog toga. – To nije ništa čudno. – Ali jeste čudno to što se priča da je autopsija možda bila nameštena. – „Nameštena”? – Imao si običaj da sa sobom nosiš pljosku. – I sad je imam u džepu. Šta hoćeš da kažeš, Džone? – Kažem da si se veoma potrudio kako bi osigurao da smrt Fila Kenedija bude pripisana nesreći u pijanom stanju. – To je prilično teška optužba. Šta kaže profesor Doner? Ne, stani malo, on više nije među nama, zar ne? – Ali Dod Blantajer jeste. Bio je tamo s tobom kad je izvađena ta pljoska. – Da se nisi navukao na nešto, Džone? Samo još treba da počneš da mi pričaš o ružičastim

slonovima. – Ona presuda „nema dokaza” stvarno te je bila izludela, zar ne? Zato si otišao u njegovu kuću… – Nosi se, ortak. – Da li smo ti i ja ikad bili ortaci? – Bili smo i više od toga, bili smo sveci Mračne Biblije. – Ali ta Mračna Biblija je bila primerak Krivičnog zakonika Škotske koji smo svi dobili. Bila je to velika crna stvar u kožnom povezu s mesinganim nitnama. I svi smo pljunuli na nju i utrljavali pljuvačku dok se nije osušila. Mislio sam da je to bila zakletva, ali sam pogrešio. Tako smo rekli da pravila mogu da idu dođavola, jer mi bolje znamo kako treba da se radi. Mi smo bili na terenu… – To je potpuno tačno. – A ta Biblija je bila mračna jer za nas i nije bila božja reč. Napisao ju je komitet, što znači da smo mogli da je zanemarimo. – Ostvarivali smo rezultate, ako nisi zaboravio. – O, da, zaista smo imali rezultate. Ali to je koštalo. I sve mi se čini da još uvek plaćamo. – Pa zašto mene onda zbog toga ne grize savest? – Jer, što se tebe tiče, ne postoji niko dugi, niko osim tebe nije bitan. Sve dok dobro zarađuješ, a ostatak sveta nek lepo ide dođavola. Rebus je začuo hladno kikotanje s druge strane. – A ipak, evo me na sahrani svog protivnika. – Čudno je koliko tvojih protivnika završi pod zemljom. Ćutanje je potrajalo dok ga Gilmor nije prekinuo. – Vraćam se unutra. – Uživaj u slobodi, Stefane. Možda neće još mnogo potrajati… Rebus je prekinuo vezu i vratio se u restoran, gde je Klarkova držala ruku na stomaku pošto je završila obrok. – Je li toliko loše? – upitao je Rebus. – Jela sam prebrzo – objasnila je prigušujući podrigivanje. – Pa, šta misliš o Malkolmovoj teoriji? Pogledala je obojicu, a onda slegnula ramenima. – Bilo bi lepo da imamo koji dokaz. – To je istina – saglasio se Rebus. Klarkova je gledala Foksa. – Nisam sigurna da će nas išta od toga približiti raskrinkavanju ubice Bilija Sondersa. S druge strane, vama to možda i nije najvažnije, možda je vama Samerhol i dalje na prvom mestu. – Stvarno ne vidim razliku, a mislim da je ne vidi ni Džon. – Šta je s Patom Makaskijem? – upitao je Rebus. – Zna li neko da li ta istraga i dalje tapka u mestu? – Da, koliko ja znam – odgovorila je Klarkova. – I to izluđuje Nika Ralfa. – Pogledala je Rebusa. – Misliš da ima veze s onom saobraćajnom nesrećom, zar ne? – Džesikina cimerka je spavala s njim – izjavio je Rebus. – Šta?! – Alis Bel. Viđala se s Forbsovim tatom. – Je li Forbs znao za to? – Nisam siguran, Alis kaže da nije. – A Džesika? – Isto. – Da se to nije desilo? Vozili su se i ugledali njih dvoje?

– Mene bi to možda nateralo da nagazim gas – odgovorio je Rebus – ali Alis ćuti. – Da li bi vredelo da je malo pritisnemo? Izraz Rebusovog lica je to poricao. Obratio se Foksu. – Ali mislim da bi to, ipak, mogao da preneseš glavnom inspektoru Ralfu. Tako ćeš pokriti svoje dupe ako se pokaže da je to važan podatak. Foks je malo razmislio o tome, a onda je klimnuo. Rebus je onda usmerio pažnju na Klarkovu. – Mogla bi ti da mu kažeš. – Džone, moj prioritet je Sonders. – Pogledala je na sat. – Što znači da moram da se vratim i pucnem bičem. – Možda bi prvo mogla da svratiš u apoteku – rekao je Rebus pokazujući na njen stomak. – Neki lek za probavu će ti dobro doći. – Razmisliću – odvratila je Šivon Klark. Te večeri Rebus se provezao celom Ulicom Arden tražeći mesto za parking. Na kraju je završio u Marčmont Kresentu. Proklinjući svoj baksuzluk, zaključao je kola i prešao Marčmont roud. Svratio je kod „Mardžote” po namirnice, a onda je pešice krenuo kući. Na početku Ulice Arden u jednom dovratku je ugledao pogurenu priliku. Idući prema njoj, prepoznao je Forbsa Makaskija. Mladić je bio u odeći sa sahrane, ali bez kravate. Gornja tri dugmeta njegove košulje bila su raskopčana, a po samoj košulji je nešto bilo prosuto. Bio je zapalio cigaretu i ona mu je i dalje stajala između dva prsta, svedena na filter i dva-tri centimetra pepela. Rebus je stopalom ćušnuo Makaskijevo. – Buđenje! – rekao je. Makaski je trepćući otvorio oči i belo ga pogledao. – Ovde živiš? – upitao je Rebus. Prikupivši snagu, student je okrenuo glavu da prouči vrata iza svojih leđa. – Tako izgleda – odgovorio je zaplićući jezikom. – Malo si preterao s vinom? – pretpostavio je Rebus. – Ili si testirao robu? – Rebus se nagnuo i počeo da podiže Makaskija na noge. Bio je žilav, gotovo kost i koža. Sako i cipele su mu bili izgrebani. – Kako si dospeo ovamo? – upitao je Rebus. – Nisam vozio – pobunio se Makaski. – Ali vozio si one noći, zar ne? – Morao sam da pobegnem. – Od koga? Ali student se stropoštao, a oči su mu se ponovo sklopile. – Hajde da te uvedemo unutra – rekao je Rebus pretresajući mu džepove u potrazi za ključem. – Šta to radiš? – Rebus se okrenuo da vidi ko mu je uputio pitanje. Tamo su stajala dva muškarca Forbsovih godina s kesama punim namirnica u rukama. – Džepariš Forbsa? – Je li vam Forbs cimer? – zanimalo je Rebusa. – Našao sam ga prostrtog ovde. Samo sam tražio ključeve da otvorim vrata. – Upravo se vratio s očeve sahrane – objasnio je jedan od cimera. – Prepusti ga nama. – Sigurni ste? Makaski je ponovo zatreptao i otvorio oči. – Policajac – rekao je. – Hoćeš da zovemo policiju, Forbse? – upitao je isti cimer, uznemireno gledajući Rebusa.

– Govori vam da sam ja policajac – objasnio je Rebus. Dvojica studenata su podigla svog prijatelja. Rebus se odmakao korak. – I imam poruku za njega kad se vrati iz svemira. Recite mu da je završio s dilovanjem. Dino ga više neće snabdevati. – Ne znam o čemu govorite. – Naravno da ne znaš, ali svejedno mu prenesi. – Rebus je zavirio u kesu jednog od cimera. – Velika kesa načosa i tegla sosa? Isto tako ste mogli na čelima da ispišete da ste se naduvali… Stigao je do ulaza u svoju zgradu kad se iza njega začula sirena kola. Beli rendžrover ivok stajao je nasred puta, a zatamnjeno staklo s vozačeve strane se spuštalo. Rebus je video da za volanom sedi Daril Kristi i gleda prema njemu. – Dakle, što se stambenog pitanja tiče, nisi napredovao? – upitao je Kristi. – A ti? – odvratio je Rebus. – I dalje živiš kod mame? – Živim u penthausu na drugom kraju Medouza – ispravio ga je Kristi. – Imaš li vremena za kratak razgovor? – Veoma malo. – Upadaj onda. Rebus je prišao kolima sa suvozačke strane i ušao unutra spustivši kesu s namirnicama na pod pored svojih nogu. Kristi je odvezao do kraja Ulice Aberdin i skrenuo desno. – Jesmo li krenuli na neko određeno mesto? – Samo ću voziti. Tako su manje šanse da nas neko prisluškuje. – Premlad si da bi imao paranoične tripove. – A šta je s onim tipom tamo? Šta je bio njegov problem? – Upravo se vratio s bdenja. – Učinilo mi se da sam ga prepoznao. – Sin ministra pravde. Pa kako mogu da ti pomognem, Darile? – Neko od tvojih kolega je priveo mog izbacivača na ispitivanje. – Da? – Ispituju ga već drugi put, pa sam radoznao. – Nema razloga za radoznalost. Sam si nam rekao da je Din Grant bio na dužnosti one noći. Samo nas je zanimalo da li je video ko je ušao u onaj taksi. – I? – Zašto ga sam ne pitaš? – Već jesam. – Šta ti je rekao? – Plaćen je da rešava probleme, ne da ih pravi. – To se uglavnom poklapa s onim što je nama ispričao. Nije video ništa. Prilično nam je teško da poverujemo u to, pošto je bio na vratima, pa smo morali da ga još malo pritisnemo. – Rebus je proučavao Kristijevu reakciju. Ako poveruje, Din će ostati na poslu i na kraju će možda poverovati da Rebusu duguje uslugu koju u budućnosti treba vratiti. Rendžrover je stigao do semafora u Ulici Baklok. Kristi je skrenuo desno, pa opet desno. Pravili su krug. Kad savladaju ležeće policajce na uskom Melvil Terasu, manje-više će se naći tamo odakle su krenuli. Čekajući da se saobraćaj raščisti, Rebus nije mogao a da ne pogleda prema policijskoj stanici Samerhol. Od tada je prošlo trideset godina, a on i dalje udiše isti vazduh sa zlikovcima. Ali Daril Kristi kao da je predstavljao nešto novo. Istina, bio je mlad i gladan, a uz to i pohlepan, no bio je i pametan. I nije ga odlikovala samo ulična snalažljivost, već i proračunatost i mudrost. Pošto nije mogao da se razmeće snagom, našao je drugačije puteve ka uspehu. – Stvar je u tome – rekao je sada Kristi – da je interesovanje Kriminalističkog odeljenja

loše za posao, a pošto je poslovna klima sada takva kakva je… – Nemoj mi reći da kriza pogađa i tebe? – Svi imamo ekonomske probleme, gospodine Rebuse. Vlada velika konkurencija, a kad se tržište smanji, moraš potražiti novo, pa makar to značilo zadiranje u tuđ teren. – Teritorijalni sukobi? Potiskuju te? – Možda još nije došlo do toga. – Ali osećaš da ti se sprema? – Daril Kristi je polako klimnuo. – Pre malo više od nedelju dana jedna kola su se slupala kod Kirklistona. Bila je sredina večeri. Imamo nekoliko teorija. – Da? – Jedna je da su se trkali. – A druga? – Vozač je pomalo dilovao ovde u Edinburgu. Imao je lokalnog snabdevača, ali mislim da se možda polakomio, ili je hteo da napreduje u lancu ishrane. – Je li bio negde blizu Livingstona? Rebus je gledao u Kristijev profil. – Moguće je. – Tamo postoji neko… Nije poreklom odatle, iz Glazgova je, ali tamo nije mogao da sačuva dupe, da prostiš na izrazu. Preselio se u Eršir, pa u Lankašir… – A sad je u Livingstonu? Rekao bih da je to tvoj kraj, Darile. – Neki ljudi misle da konkurencija može biti zdrava. – Kristi je sve vreme gledao put, povremeno pogledajući u retrovizor. Pre svakog skretanja prvo je davao migavac i uvek se zaustavljao tamo gde nije imao prvenstvo prolaza. Rebus je mislio da je Foks oprezan vozač, ali ovo je prevazilazilo sve. – Prodaje drogu? – upitao je. – Mislim da tek počinje. Učinio bi mi uslugu ako bi ga na neko vreme izbacio iz igre. – Kristi je dozvolio sebi bled smešak. – Zove se Rori Bel. – Sad sam previše zauzet da bih činio usluge gangsterima. – Onda mi verovatno nisi koristan. – Kad je Kristi dao znak da će stati na početku Ulice Arden, prvi put se okrenuo prema Rebusu. – Misli li inspektorka Klark da ću ikad više uposliti Dina Granta? Bez obzira da li vam je nešto rekao, ili nije, otpušten je. On je roba s greškom, gospodine Rebuse, a za takve nema mesta u ovom svetu uzdrmanom ekonomskim potresima, i to vam je to. Rebus je otvorio vrata i izašao pokupivši svoje kese. Dok je Daril Kristi odlazio, činilo se da je potpuno zaboravio svog malopređašnjeg saputnika i svu pažnju je usmerio isključivo na put. – Pa, dobro – tiho je promrmljao Rebus. – Žao mi je zbog ovoga, Dino.

– Samo sam hteo da ti zahvalim – kazao je Foks. Sedeo je sa Šivon Klark za stolom u bučnom italijanskom restoranu pri kraju Lejt Voka. Bilo je rano veče, ali grupa turista je iskoristila priliku da večera pre odlaska na predstavu. – Na čemu? – upitala je Klarkova. – Što si me pomenula Rebusu. – Jesam li? – namrštila se. – Rekla si mu da sam dobar. – I zbog toga sam zaslužila da me častiš večerom? – Ne možeš da živiš na čizburgerima. – Ne podsećaj me. – Napadno je protrljala stomak, prestavši kad je stiglo piće: veliki pino gri za nju i sok od paradajza za Foksa. – Koliko već ne piješ? – upitala je.

– Dovoljno dugo da znam da tako mora da bude. Jesi li nekad pokušala da ubediš Džona da ostavi piće? – Jednom ili dvaput. Ali izgleda da se on dobro drži. – Mislim da se to stručno naziva „funkcionalni alkoholičar”. – A ti si bio…? – Ja sam dosta loše funkcionisao. – Zastao je. – Ne znači da mu zavidim što može i dalje da pije. Od toga ima više štete nego koristi, bio on toga svestan ili ne. – Razgovarao si s njim? Foks je odmahnuo glavom. – Koja je svrha? Ali vidim da je zabrinut. Ne zbog pića, već zbog posla. Pita se koliko mu je još vremena ostalo. – A bez posla… Foks je slegnuo ramenima. – Šta drugo ima? – A ti, Malkolme, šta ti imaš? – Imam oca i sestru. I ekipu iz Žalbenog. I dalje se sastajemo. – Mogao bi malo da se distanciraš od njih, pošto si sad u Kriminalističkom… Foks je klimnuo. – I znam da moram da zaslužim svoje mesto. Niko mi neće verovati na početku. Ali mnogo njih je to učinilo pre mene, što znači da je izvodljivo. Klarkova je klimnula glavom. Njihova hrana je stigla i nekoliko trenutaka su jeli u tišini, dok se ponovo nije razlegao smeh za slavljeničkim stolom. – Lepo je znati da postoji i drugačiji svet – prokomentarisao je Foks. – Ponekad se čovek začas zaboravi i pusti da ga posao proguta. – Kad smo već kod toga… Foks ju je pogledao i nasmešio se. – Nećeš valjda o slučaju? – Pitam se misliš li da možda postoji veza. Din Grant prodaje drogu Forbsu Makaskiju. On je poslednji video Bilija Sondersa živog. I Sonders i Forbsov otac su završili pod zemljom. – A Samerhol? – Povezan je sa Sondersom, ali ne i s Patom Makaskijem, osim ako mi nešto nije promaklo. – Stefan Gilmor – kazao je Foks. – Misliš zato što su bili na suprotnim stranama u borbi za nezavisnost? – Klarkova je polako klimnula glavom, dok je on žvakao. – Ali nisam osećala nikakvu napetost između njih dvojice, daleko od toga. Ljudi s kojima smo razgovarali kažu da su izuzetno poštovali jedan drugog. – To je možda bila samo maska. Sad je ona odmahnula glavom. – Ne bih rekla. – Hoćeš da se spojimo s glavnim inspektorom Ralfom? Da od dva slučaja napravimo jedan? – Ne znam. Ti se i dalje kladiš na Samerhol, zar ne? – Da. Ali bih, u međuvremenu, verovatno voleo da Nik Ralf sazna da je otac Forbsa Makaskija spavao s Forbsovom dobrom prijateljicom Alis. – Da li je supruga mogla da posumnja? – Možda bi je trebalo pitati. – Da telefoniram Niku? – Ja ću. – A ako Alis Bel porekne? – Onda je porekla. – Kako li ju je Džon naterao da prizna? – upitala je Klarkova zaškiljivši.

– Taj čovek je zaista poseban – rekao je Foks posežući za svojim sokom od paradajza upravo kad je sto posetilaca pozorišta počeo da peva refren iz „Olivera!”. Video je da je Klarkova zabrinuta i da ne može da se opusti. – Ovo je veoma ozbiljan slučaj, Šivon, ali ti ga odlično vodiš. – Hvala. – I ne uvlačim ti se. – Verujem ti. Jedna od žena za bučnim stolom ustala je i provukla se pored njih zaputivši se prema toaletu. – Ljubav je mladalački san – zakikotala se. – Da samo zna koliko je u pravu – prokomentarisao je Malkolm Foks. – Džone – rekla je Megi Blantajer razrogačivši oči kad ga je prepoznala. Stajao je na pragu bungalova, podignute kragne, koja ga je štitila od iznenadnog naleta susnežice. – Mogu li da uđem? – upitao je. Trebao joj je trenutak da odluči. – Upravo raščišćavam sto posle večere… – Pomerila se i još malo otvorila vrata. Rebus je ušao u hodnik. – Pomaže li ti neko? – upitao je. – Pomaže? – Oko Doda. – Dolazi uveče i ujutru. – I to je sve? – Dod ne dozvoljava više od toga. Daj mi kaput. Nešto se desilo? – Samo sam hteo da svratim. – Da sam znala da dolaziš… – kucnula se prstom po obrazu. – Lepo izgledaš – umirio ju je dok je ona prebacivala njegov kaput preko ograde na stepeništu. – Je li Dod budan? – Sedi u svojoj fotelji. – Pokazala je prema vratima dnevne sobe. – Gleda televiziju dok ja perem sudove. Hoćeš li šolju čaja? – To bi bilo sjajno. Idem samo da mu se javim. Klimnula je i krenula prema kuhinji, a Rebus se zaputio ka dnevnoj sobi. Dod Blantajer je bio na svom uobičajenom mestu u fotelji i izgleda da je nosio istu odeću kao prilikom Rebusove prošle posete, s tim što je oko vrata imao umrljanu krpu. – Učinilo mi se da sam ti prepoznao glas – rekao je. – Zdravo, Dode. – Skini mi ovo, molim te – Blantajer je drhtavom rukom pokazao prema krpi. Soba je mirisala na goveđu čorbu. Rebus je skinuo krpu i prebacio je preko rukohvata Blantajerove stolice. Pored su bila kolica s punim bokalom. – Hoćeš piće? – upitao je Rebus. – Dupli viski ako ti častiš. – Blantajer je pokušao da se nasmeši. – Mislio sam da si ti na redu da častiš – uzvratio je Rebus s osmehom. – Otkud ti ovde, Džone? – Samo sam se pitao kako si. – Dajem sve od sebe da ne umrem, bar ne još. Vidim da ste maltretirali Stefana. Rebus je klimnuo glavom. – Pre svega, bilo je glupo od njega što je uopšte telefonirao Biliju Sondersu. – Ali to nije zločin.

– Možda. – Sa mnom još nisu razgovarali, ali znam da nameravaju. Rebus je klimnuo. – I s tobom? – I s Trbušinom. – Jesi li došao kako bismo uskladili priče? – Ovde sam jer… Rebus je prekinuo kad je Magi gurnula vrata noseći poslužavnik. Skuvala je pun bokal čaja i dodala tanjir čokoladnih keksića. – Mleko? – pitala je. – I bez šećera. – Rebus je uzeo šolju od nje. Imala je logo „Erfiksa”[ 7] i sliku spitfajera. – Ranije si pravio makete – rekao je Blantajeru iznenada se setivši toga. – Jesam. – Imao si nekoliko na svom stolu u Samerholu. – Satima je radio na njima – dodala je Megi Blantajer. – Svuda je bilo tragova lepka. Svaki detalj je morao biti savršen. – Baš kao i policijski posao, a, Džone? – rekao je Blantajer. – Baš tako – potvrdio je Rebus. – Džonu i meni treba malo vremena nasamo – obavestio je Blantajer svoju ženu. – Ima li to veze s onim Sondersom? – Što manje znaš, to bolje. Oklevala je. Onda je opazila krpu za sudove i uzela ju je. – Biću u kuhinji – jetko je rekla izlazeći iz sobe. Rebus je otpio iz svoje šolje i seo na ugao kreveta najbliži Blantajerovoj fotelji. – Koliko ona zna? – upitao je Rebus. Blantajer je uspeo da odmahne glavom. – Koliko ti znaš? – rekao je. – Pričaj mi o Filipu Kenediju. – Možeš li da me podsetiš? – Ljigavi Fil. Doterali smo ga do suda, ali presuda je glasila „nema dokaza”. Posle toga je nađen mrtav u svojoj kući, slomljenog vrata. – Je li? – Prisustvovao si autopsiji. – Jesam li? – Tako kaže profesor Norman Katl. – Prokletstvo, zar je on još živ? – A i pamćenje ga dobro služi. Seća se da ste ti i Stefan bili prisutni. Onda je glavni patolog, profesor Doner, izmislio izgovor da ga pošalje van prostorije. Kad se vratio, Kenedijev stomak je bio otvoren, a Stefan je u njega izručio pljosku viskija. Zašto je to uradio, Dode? Bio si tamo, pa pretpostavljam da znaš odgovor. – Šta Stefan kaže? – Stefan misli da treba da gledam svoja posla, ali ovo jesu moja posla. – Kenedi je bio najgore đubre, Džone. – To neću sporiti. Ali Stefan je ubio čoveka i sredio da to izgleda kao nesrećan slučaj. Mislim, to možda jeste bila nesreća. Ne kažem da je hteo da ga gurne niza stepenice. Ali tako je bilo, a on je brzo našao način da to zataška. Verovatno je u njegovom stanu ostavio neku praznu flašu, ali onda je shvatio da će autopsija pokazati da Kenedi nije bio pijan. Doner je bio ortak i raspoložen za malo potkupljivanja. Katl nije bio takav, pa ga je trebalo skloniti da bi stvar uspela. – Rebus je zastao i nagnuo se. – Ali ti si bio tamo, Dode, prema tome znaš šta se desilo.

– Brzopleto donosiš zaključke, Džone. – Nisam bio svetac dovoljno dugo da biste mi to poverili. Ali Bili Sonders je to ipak saznao. To je značilo da može da ubije Daglasa Merčanta znajući da mu Stefan i ti dugujete veliku uslugu. Posle trideset godina, ukazala se mogućnost da ipak završi u zatvoru, a on to nije želeo. Bio je rad da se izvuče otkrivši ono što zna. Stefan to nije mogao da dozvoli… Blantajer je pokušao da odmahne glavom, a ramena su mu se tresla. – Sećaš li se pištolja, Dode? – upitao je Rebus. – Onog koji je oduzet Loriju Martinu? Tim koji istražuje Sondersovo ubistvo zna sve o tome. Misle da je to onaj pištolj iz kanala, pištolj kojim je ubijen Bili Sonders. Zar to nije zgodno? Pištolj nestane iz fioke Trbušine i ponovo se pojavi posle trideset godina… Blantajer je zurio u Rebusa umornim pogledom. Ćutanje je potrajalo dok ga on nije prekinuo. – Sećaš li se šta si obećao, Džone? One noći u baru? Sećaš li se zakletve koju si položio? Godine su se izbrisale. Rebus se i te kako sećao. Bar u Ulici Baklok, prekoputa Samerhola. Sastajalište svetaca. Rebus nije bio siguran da se vlasniku to sviđalo, ali trpeo je. Mesto je bilo ispunjeno gustim dimom i psovkama, a kad god bi neko otvorio vrata nužnika, osetio bi se vonj ustajalog urina. Verovatno je bio petak uveče, zato je bar bio dupke pun, a Rebus je taman bio naručio turu. Onda se iza njega pojavio Dod Blantajer i ponudio da ponese dve čaše do stola. Ali prvo je uhvatio Rebusa za nadlakticu, nagnuvši se toliko da je usnama očešao Rebusovo levo uvo. „Znam za tebe i Megi. I to će odmah prestati. Jesmo li se razumeli?” Rebus je klimnuo bez reči. A onda je opet začuo režeći glas. „I još nešto, moraćeš da platiš cenu za to što te nisam umlatio. Šta god se desi među svecima, nikad nećemo govoriti o tome, nikad nećemo cinkariti, jasno?” Rebus je ponovo klimnuo. Otvorio je usta, ali nije mogao da nađe reči. Čaše viskija su mu uzete iz ruku s uobičajenom velikodušnošću i prebačene za sto u uglu, gde su čekali Gilmor, Paterson i Frejzer, oznojeni i nasmešeni. „Za nas…” „Jedan za sve…” „Hajde, Džoni momče, popij, šta ti je? Izgledaš kao da ti nisu sve koze na broju…” – Sećam se – rekao je Rebus u dnevnoj sobi pregrejanog bungalova Doda Blantajera, pogleda uprtog u čoveka koji neprestano pati, kojem su dani odbrojani. – Obećanje je obećanje, Džone. – Blantajer je primetio da Rebus i dalje povremeno pogleda prema vratima. – Ne brini – rekao je – ona ne zna. Ovo je samo između mene i tebe. – Govoriš mi da je ispravno zataškavati ubistvo? – Niko nije pomenuo ubistvo. Sam si rekao: možda je Kenedi sam pao. Treba nam samo tvoje ćutanje. Rebus je ustao i vratio polupraznu šolju na poslužavnik. Onda se okrenuo prema Dodu Blantajeru. Ovaj je prikupio ono stare čvrstine što mu je ostalo stežući rukohvate fotelje kao da bi svakog časa mogao da ustane. – Ne moraš da me ispraćaš – kazao je Rebus. – Nismo to zaslužili od tebe, Džone, niko od nas. Ali Rebus je polako odmahivao glavom izlazeći iz sobe. Već je bio navukao svoj kaput kad se Megi pojavila iz kuhinje. – Jesi li za cigaretu u vrtu iza kuće? – upitala je. – Moram da idem. – Šta nije u redu? Šta ti je rekao?

– Ništa, Megi, samo moram da stignem na jedno mesto. Posegnula je prema njemu, ali on se okrenuo i otvorio vrata, srećan zbog hladnog vazduha i jakog vetra. – Džone! – pozvala ga je dok je silazio stazom prema kapiji. – Džone! Podigao je ruku i mahnuo joj ne osvrćući se. „Nikad nećemo govoriti o tome, nikad nećemo cinkariti…” „Hajde, Džoni momče…” „To će odmah prestati…” – Baš tako – promrmljao je Rebus za sebe otključavajući kola i ulazeći. Kad mu je telefon zazvonio, znao je da je to Megi. Nije ga izvadio iz džepa da proveri. Samo je okrenuo ključ u kontakt-bravi i krenuo.

JEDANAESTI DAN

20 – Da te ne poznajem – rekao je Malkolm Foks – pomislio bih da uživaš u mogućnosti da se dokopaš dosijea Samerhola pošto više nisu pod ključem. – Skinuo je kaput i šal i otresao kapi kiše s njih. Rebus je sedeo za stolom policijske stanice Vester Hejls. Pored stola su bile kutije s dosijeima. Stigao je tamo pre više od sat vremena, a tek je bilo nešto više od pola devet. – Zdravo – rekao je dok je Foks kačio svoje stvari. Na putu do posla je kupio kafu na benzinskoj pumpi, ali ono malo preostalog napitka bilo je hladno kao led. – Možda postoji još neki razlog što voliš da boraviš ovde kad mene nema? – nastavio je Foks trljajući kosu da bi je osušio. – Vredan si – umešao se nov glas. Šivon Klark je stajala na vratima držeći papire uz grudi. – Možda je to zato što si me ubedila – odvratio je Rebus. – Kako to misliš? – upitala je ulazeći u prostoriju. Rebus je potapšao dokumente na stolu pred sobom. – Recimo da si u pravu i da je Sondersa ubio neko od svetaca. Na osnovu onoga što vidim ovde, nećemo naći dokaz u samerholskim dosijeima. Mogli su do mile volje da menjaju sadržaj papira ili da ih uklanjaju. Najviše što možemo naći jesu nepravilnosti i nešto što bi se moglo objasniti kao administrativne greške. – Dobro. – A ako odemo i pitamo Stefana Gilmora da nam kaže gde je bio u noći Sondersove smrti…. Pa, imamo posla s profesionalcem, možete se kladiti da je sebi obezbedio najčvršći mogući alibi. – I kakve nam mogućnosti to ostavlja? – upitao je Foks oslanjajući se na ugao stola. Rebus ga je pogledao. Onda je pogledao Klarkovu, pa opet Foksa. – Možda ćemo do njega najbrže doći ako udarimo na ostale. Jednom je upalilo. Primio je metak upravo zato da Žalbeno ne bi uništilo ostale svece. – Da privedemo Patersona i Blantajera? – predložila je Klarkova. – Nateraj ih da se preznoje – složio se Rebus. – I neka Gilmor zna da nameravamo da gonimo svu trojicu. – Podigao je prst. – Blantajer je bio na autopsiji koja je nameštena i nikad ni reč nije rekao. – Podigao je i drugi prst. – Paterson je držao pištolj u svojoj fioci. To vam daje povod da zapretite kako ćete ih sve srediti. – I stvarno misliš kako će to biti dovoljno da bi Gilmor priznao? – upitao je Foks s nevericom. – Pored svega što ima da izgubi? – dodala je Klarkova. – Nećete znati dok ne pokušate. Klarkova ga je pogledala. – A gde ćeš ti biti dok se sve to bude odvijalo? – Ja znam gde mi je mesto, Šivon. Biću daleko od svega toga. – A ako neko od njih pomene i tebe? – Na vama je da zaključite da li lažu. Klarkova se sada obratila Foksu. – Šta ti misliš? – Stvarno sumnjam da će to upaliti, ali sad nisam siguran šta nam drugo preostaje. Klarkova je polako klimnula, a onda se okrenula i pošla napolje. – Rekao bih da je to odlučno možda – prokomentarisao je Foks obraćajući se Rebusu. – Sigurno si svestan da bi ovo moglo da ti se obije o glavu?

– Mogu da živim s tim. – Rebus se zavalio u svoju stolicu. – Kako li nam je to prošlo? – upitao je, ponovo počevši da lupka vrhom prsta po papirima. – Većinu bitnih novinara bilo je moguće kupiti ili ućutkati – pretpostavio je Foks. – Nije bilo društvenih mreža za izražavanje nezadovoljstva. – Slegnuo je ramenima. – Kako mi ide? – Rekao bih da si ubo u sredu. I što nam je više prolazilo, pravili smo više prekršaja… – Jel’ ti to proradila savest? – Odjebi, Malkolme. – Ali u tim rečima nije bilo otrova. – Stvarno misliš da ćeš izdržati a da me gurneš nos u ovo, dok ispitujemo tvoje ortake? – Zauzet sam slučajem Džesike Trejnor. – I dalje? – Treba da proverim jedno novo ime – Rori Bel. Bitanga koja je, izgleda, važan igrač u Zapadnom Lodijanu. – Preziva se isto kao Džesikina cimerka – prokomentarisao je Foks. – Šta? – Zar se cimerka ne preziva Bel? – To nije retko prezime. – Verovatno si u pravu – rekao je Foks prilazeći prozoru i zavlačeći ruke u džepove pantalona. – Otkako sam počeo da se družim s tobom, kao da svuda vidim zavere. Zavere, veze i slučajnosti. Šta misliš, hoće li se ovo odvratno vreme uskoro popraviti? Ali Rebus je bio prestao da ga sluša.

– Pozdravila vas je starija inspektorka Klark – rekao je Rebus Lori Smit. – Ona mi duguje uslugu – odvratila je Smitova. – I svesna je toga, pa zato časti ovom kafom. Bili su u prostranom modernom kafeu pri dnu Holirud rouda, prekoputa redakcije „Skotsmena”. Neobrađeno drvo, dnevne novine i zaposleni iz obližnje zgrade BBC-ja. Kafe je nudio i hranu, ali Smitova je htela samo najveći mogući espreso s mlekom. Rebus je sebi uz kapučino naručio i kroasan. Otkinuo je komad peciva i umočio ga u napitak pre nego što ga je ubacio u usta. – To je tako francuski – rekla je Lora Smit. – Nikad nisam bio tamo. – Nikad niste bili u Francuskoj? – u njenom glasu se čula neverica. – Niti bilo gde u inostranstvu, kad smo već kod toga. – Sažvakao je i progutao komad kroasana. – Škotska i njene peripetije su mi oduvek bile više nego dovoljne. – A živimo u zaista burnim vremenima. – Mislite li da ćete zbog nezavisnosti ostati bez posla? – Sumnjam da će kriminal nestati preko noći. – Nasmešila se i promešala svoje piće. – Takve nade bi bile preterane – saglasio se Rebus. – Rekli ste da vam treba moja pomoć da razmotrite nešto – na kraju ga je podstakla. Rebus je klimnuo. – Pretpostavljam da je Albert Stout radio pre nego što ste vi postali novinar. – Nisam bila ni rođena kad je on bio na vrhuncu slave. – U to vreme izveštači o kriminalu pili su u istim barovima kao i mi. Oni bi nam kupili piće ili dva, a mi bismo im pričali priče. Ali, pazite, te priče nisu obavezno bile istinite. – A sad ste prešli na kafu i kroasane. – Pogledala ga je. – Nisam siguran da vi to smatrate promenom nabolje.

Rebus je uspeo da se nasmeši. – Zanima me tip po imenu Rori Bel. Je li vam poznat? – Čula sam za njega – priznala je zaškiljivši. – Hoću li ja imati nešto od toga? – Možda, ali na duže staze. Zavisi od toga šta možete da mi kažete. – U ranim tridesetim je. Neko vreme je bio gorila jedne glazgovske bande. Osamostalio se, ali ubrzo su ga uverili da će duže živeti ako se preseli. Lankašir nije bio dovoljno daleko. Poslednji put kad sam čula za njega vodio je firmu u Livingstonu. – Čime se bavio? – Obezbeđenjem. Ako neki biznismen odbije njegovu ponudu, može mu se desiti iznenadna provala, ili požar. – Lepo. – Ima i deonice u jednoj transportnoj firmi. Jedan od njihovih vozača je prošle godine pao zbog šverca pljuga. – A na sudu je rekao kako je to radio na svoju ruku? Klimnula je glavom i s uživanjem otpila gutljaj kafe. – Netragom je nestalo i nekoliko prikolica s njihovih parkinga. Šuškalo se da bi Bel mogao biti odgovoran za to. Sve se uklapa. – Ali nije bilo sudskog postupka? Odmahnula je glavom proučavajući ga preko ruba svoje ogromne šolje. – Ne izmišljam sve ovo samo da bih izvukla neku korist za sebe. – Jasno. – Rebus je zastao. – Je li bilo čarki između Bela i Darila Kristija? – Izgleda da zasad vešto uspevaju da izbegnu jedan drugog. Kristijev posao se zasniva uglavnom na barovima i klubovima, a Bel tu još nije zašao. Istina, imao je jednu omašku kad je pokušao da proda usluge obezbeđenja jednom baru u Folkirku. Ispostavilo se da je bar Kristijev, ali tek pošto su mu prozori polupani. To je objasnilo Kristijevu ozlojeđenost, a možda i to što je Rebusu dao ime svog konkurenta. – Oči su vam odjednom zablistale – primetila je Smitova. – To je možda početak katarakte – objasnio je Rebus. Onda je dodao: – Bel je sigurno iz Glazgova? – Tamo je prvi put privukao pažnju. – No da li je tamo rođen? Je li tamo odrastao? – Morala bih da proverim. – Da li biste mogli to da uradite i javite mi? – Rebus joj je dao svoju posetnicu. Uzela je posetnicu vrhovima dva prsta. – Ne sviđa mi se što ovo teče samo u jednom smeru. – Predlažem da to posmatrate drugačije. Uskoro će se i u vašoj traci upaliti zeleno svetlo. Vrata su se naglo otvorila i jedna mlada žena, nekoliko godina mlađa od Smitove, osmotrila je oko sebe, a onda krenula prema njihovom stolu, pogleda prikovanog za novinarku. – Telefon ti je isključen – kazala je dolazeći do daha. – Na sastanku sam. – Smitova je pokazala prema Rebusu s druge strane stola. – Ovo će te raspametiti. – Izvadila je ajped i okrenula njegov ekran prema Smitovoj. – Pojavilo se pre oko sat vremena, ali već se munjevito proširilo. – Zabavne mace? Beba koja se prevrće? – A šta kažeš na besnu udovicu? – mlada žena je kucnula po ekranu i snimak je krenuo. Rebus je morao da ustane i obiđe sto da bi ga pogledao. Slika je podrhtavala jer je prizor verovatno snimljen mobilnim telefonom nekog prolaznika. Rebusu se činilo da se sve odvija ispred univerzitetskih zdanja na Baklo Plejsu. U pozadini su se videle ružnije zgrade Džordž skvera. Klip je trajao svega petnaest-dvadeset sekundi, ali jasno se videlo da je udovica o kojoj je

reč Betani Makaski. Zvuk je bio uključen i čule su se njene psovke izgovorene s jakim američkim naglaskom. Kidisala je na jednu mladu ženu kojoj je tokom napada ispala torba s knjigama. – Kurvo prljava! Prokleta droljice! Onda se začulo cviljenje žrtve, koja je pokušavala da se zaštiti od udaraca. Zatim je Makaskijeva smrknuto pogledala osobu koja je snimala, pre nego što se okrenula i odmarširala prema malim sportskim srebrnastim kolima. Klip se završio i Lora Smit je razrogačenih očiju pogledala Rebusa. – Udovica ministra pravde – izjavila je. Rebus je mogao samo da klimne glavom. – Ali koga je napala? – upitala je asistentkinja. – Nemam pojma – kazala je Smitova. Rebus je pročistio grlo. – Možda se ono crveno svetlo na koje ste se žalili upravo promenilo u zeleno – rekao je. – Ono je bila cimerka Džesike Trejnor. – Džesike Trejnor? Mislite na devojku Forbsa Makaskija? – novinarkine oči su se još više razrogačile. – Bože dragi, mislite da…? – ponovo se okrenula prema ekranu. Ne gledajući u Rebusa, upitala ga je zna li njeno ime. – Nemam ime – slagao je. Pominjanje Rorija Bela i Alis Bel u roku od dva minuta bi sigurno navelo Loru Smit da posumnja na nešto, mada Rebus ne bi još mogao da kaže na šta tačno. – Ako je Pat Makaski spavao s prijateljicom svog sina – razmišljala je asistentkinja – to bi moglo da podstakne ponovno zanimanje za tu priču. – Moglo bi – saglasila se Lora Smit ustajući i spremajući se da krene. – Nećete zaboraviti – podsetio ju je Rebus – da proverite prošlost Rorija Bela? – Pokazao je glavom prema posetnici koju je i dalje držala. – Tu vam je moj imejl. Rasejano je klimnula i zahvalila mu na kafi. – To vas je častila inspektorka Klark – podsetio ju je Rebus, ali ona je već bila krenula ka svojoj kancelariji, u društvu pomoćnice. Rebus je ponovo seo i ukucao broj Klarkove u svoj telefon. – Čula sam – kazala je kad se javila. – Sinoć sam razgovarala s Nikom Ralfom i rekla mu za Alis Bel. – A on je to odmah preneo udovici? – Rebus je pogledao u tavanicu i uzdahnuo. – Znam šta misliš, Džone. Ti bi to zadržao za sebe, ali ne možemo znati šta je važno za istragu. – Nekad možemo da pretpostavimo. To je Malkolmovo maslo, zar ne? On te je ubedio? – Nije morao. Tako je trebalo. Slušaj, moram da idem. Prekinula je vezu i Rebus je gurnuo telefon na sto. Alis Bel će znati. Jedino je on prokljuvio da su u vezi, a ona je samo njemu priznala. Sve je počelo od njega i završilo se udovičinim napadom. Sad više ništa neće dobiti od Alis. S druge strane, ako to unese raskol između nje i Forbsa, a i Džesike, onda bi ona mogla da se otvori. Možda… Ali da se otvori Rebusu? Čoveku odgovornom za sve ovo? Nema ni najmanje šanse. – Lepo si se uvalio, Džone – rekao je sebi. Samo zato što je verovao Klarkovoj i Foksu, što im se poverio. Tiho je opsovao, dograbio svoj telefon i izašao. Rebus je zatekao mlađu inspektorku Kristin Eson za njenim stolom u Gejfild skveru. Džejms Pejdž je bio u svojoj kancelariji veličine ostave za metle i razgovarao telefonom.

Slobodnom rukom je mahnuo Rebusu u znak pozdrava, a onda je počeo nešto da zapisuje. – Kako ide? – upitao je Rebus. Esonova je podigla pogled s kompjutera. – Prokleto sporo – odgovorila je. – Kod tebe? – Izgleda da đavo nikad ne spava. – Jesi li video onaj snimak? – Makaskijeve udovice? – Rebus je klimnuo. – Tokom prvog sata videlo ga je sedamdeset pet hiljada ljudi. – Otvorila je jutjub i našla traženu stranicu. – Broj je sad skoro dvostruko veći, a pristiže i prava bujica komentara. – Pokazala mu je koji deo ekrana da gleda, a onda je počela da skroluje. – Saznali su ime Alis Bel – prokomentarisao je Rebus. – I svi imaju nešto da kažu o tome. Izgleda da je javno mnjenje na strani povređene udovice. – Ali niko ne zna zasigurno da joj je zaista učinjeno nešto nažao. Esonova ga je pogledala. – Na internetu ništa od toga nije važno. Da su delili baklje, Alis Bel bi dosad bila pretvorena u pepeo. A ovo je samo početak. Ako ima nalog na fejsbuku ili tviteru, na nju će se tek osuti paljba. Zaista je žalim. Ali s druge strane… – Šta? – Pa, zar tebi ne odgovara to što je Pat Makaski imao tajne? To bi moglo dati podstrek istrazi. Ne kažem da je jadna Alis imala išta s tim, ali možda prezrena ljubavnica…? – „Prezrena”? Ponovo si čitala jeftine ljubavne romane? Ali drago mi je što si zagrejala tastaturu. – Da? – Hoću da mi proveriš jedno ime. Rori Bel. Esonova je napućila usne. – Jesu li u srodstvu? – Verovatno nisu. On je velika zverka u Zapadnom Lodijanu. Zamolio sam jednu novinarku da se pozabavi time, ali plašim se da sam skliznuo na njenom spisku prioriteta. Esonova je već ukucavala ime u polje za pretragu. – Datum rođenja? Bilo šta što bi mi pomoglo da malo suzim pretragu? – U ranim tridesetim je, neko vreme je radio u Glazgovu kao iznuđivač. – Onda verovatno ima policijski dosije? – Novinarka kaže da nije gonjen, ali vredi proveriti. – Videću šta mogu da nađem. – Sjajna si. Posle nekoliko minuta Pejdž je završio razgovor i izašao iz svoje kancelarije. Pogledao je oko sebe. – Gde je Džon? – upitao je Esonovu. – Morao je da ode – izvinila se u njegovo ime. – Imao sam utisak da se vratio iz penzije. Ali to se ne bi reklo po tome koliko trenutno radi. – Zastao je. – Čime si ti danas zauzeta? – Dijagnostikom i analitikom – smesta je odgovorila Esonova svesna učinka koji će te reči imati. Naravno, Pejdž je kratko razmišljao, a onda joj je rekao da nastavi. Vratio se u svoj sobičak i zatvorio vrata za sobom. Kristin Eson je dozvolila sebi da se malo nasmeši. Rebus je za ručak pojeo pitu s mesom iz „Gregsa”, sedeći u svom saabu s upaljenim

motorom kako bi grejanje radilo. Posle toga je otresao mrve s odeće, pa se javio na telefon koji je zazvonio. – Za ovo si ti kriv, zar ne? – upitala ga je Megi Blantajer. – Kao i obično, jesam – rekao je. – Došli su da ispitaju Doda. I baš su ga dobro pritisli. Kazali su da će sledećeg puta možda morati da ga odvedu u stanicu. Nisu mi dozvolili da ostanem u sobi. Trebalo je da vidiš u kakvom je stanju bio. Sinoć si odjurio, a Dod nije hteo da mi kaže zašto. Videla sam da je uznemiren. A sad i ovo. To si ti zakuvao. – Žao mi je što tako misliš. – Onda me razuveri. – Ko je došao? Inspektori Klark i Foks? – Mislim da je tako. Izgleda da je žena glavna. – To je Klarkova. Ona istražuje ubistvo, Megi. Pištolj koji je korišćen mogao bi biti onaj koji smo držali u fioci u Samerholu. Sve će ispitati o tome. – Uključujući i tebe? – Uključujući i mene. A neće svi od nas zaslužiti kućnu posetu. Na vezi je zavladala tišina, a onda se začuo uzdah poraza. – Ovo mi, jednostavno, deluje tako nepošteno. – Je li ga to zaista uznemirilo? – Van sebe je. – Je li ti on rekao da me pozoveš? – Ne. – Šta je s ostalima? S Trbušinom i Stefanom? Pretpostavljam da nije mogao da im telefonira bez tvoje pomoći. – Bože, Džone, da li to pokušavaš da izvučeš nešto od mene? Pozovem te kad mi je teško, a ti se samo igraš prokletog detektiva? – podizala je glas. – Pa, baš ti hvala. Sigurna sam da će Dod biti ganut što te nimalo nije briga za njega. – Megi, znaš da nisam mislio… Ali s druge strane nije više bilo nikog. Na ekranu njegovog telefona pisalo je da je razgovor završen i pitanje želi li da se ponovo poveže. – Mali su izgledi za to – odgovorio mu je, a onda je saobraćajcu koji mu je prilazio dao znak da kreće. Broj novinara ispred policijske stanice Vester Hejls se smanjio. Sedeli su zbijeni u svojim kolima, držeći tople napitke ispred lica. Nije bilo kombija, ni televizijskih kamera. Kad je ušao u zgradu, Rebus je prvo ugledao Alis Bel. Sedela je pored stola na prijavnici, besna na ceo svet. Prepoznala ga je i skočila na noge. – Znam – kazao je pomirljivo podigavši dlanove. – I zaista mi je žao. Ali naš posao je da otkrijemo zašto je Pat Makaski umro, a to znači sklapanje slagalice njegovog ličnog života. Sviđalo se to tebi ili ne, ali i ti si delić te slagalice. – Napala me je! – požalila se Belova. – Znam. Jesi li dobro? Video je da je ostala bez pramena kose, a na vratu i licu je imala modrice i ogrebotine. – Na meni iskaljuju bes. Ove tvoje zanima hoću li je tužiti. – Pa, hoćeš li? Odmahnula je glavom. Onda je Rebusu nešto sinulo. – Nego, šta radiš ovde? – Čekam glavnog inspektora Ralfa. On je na sastanku. – Sve će doći na svoje mesto, Alis. Samo mu kaži istinu. Koliko često si se viđala s

Makaskijem i tome slično. Da li ti je delovao zabrinuto. – Misliš na šaputanja na jastuku? – Mogu li nekog da pozovem? Tvoju mamu ili tatu? – Oboje su mrtvi. – Žao mi je. Imaš li nekog ko bi mogao da ti pruži podršku? – Džesika i Forbs teško da će mi se naći, zar ne? – požalila se. Rebus je upadljivo trepnuo. – Jesi li razgovarala s njima? Odmahnula je glavom. – Šta da im kažem? – Imaš li bilo koga od rodbine koga bih mogao da pozovem? – Biću dobro. – Zastala je, a glas joj je postao grublji. – Zar ne misliš da si već napravio previše štete? Na jednim vratima se pojavio glavni inspektor Nik Ralf. Pozdravio je Rebusa klimnuvši glavom, a onda se izvinio Alis Bel zbog čekanja i poveo je prema jednom hodniku. – Postoji izlaz prema parkingu – objasnio je. – Tako ćemo izbeći hranjenje šakala. – Onim što je još ostalo od mene? – upitala je mlada žena još jednom ogorčeno pogledavši preko ramena ka Rebusu. On ih je ispratio pogledom, a onda je krenuo prema kancelariji Tima za specijalne operacije. Foks je sedeo za jednim stolom. – Upravo si propustio susret s nekim ko ti je blizak – obavestio je ovaj Rebusa. – I nisam baš. Naleteo sam na nju u prizemlju. Ali Foks je odmahnuo glavom. – Mislim na Ejmona Patersona. Upravo je bio u sobi za saslušanja. Otišao je pre manje od dvadeset minuta. – Onda sam zahvalan bogu i na tome. – Rebus se sručio na slobodnu stolicu. – Znači, sreo si Alis Bel? – Rebus je klimnuo. – Bila je oduševljena što sam je potkazao. – Trebalo je da se sama javi – rekao je Foks. – Tako bi možda izbegla ove muke. – Šta je Ralf pokušavao da izvede kad je o tome obavestio udovicu? Foks je slegnuo ramenima. – Inače, tvoj ortak Paterson nije bio naročito koristan. – A čuo sam i da ste već posetili Doda Blantajera. – Ni tu nismo mnogo bolje prošli. Ali to smo i očekivali. Sad je sve na Stefanu Gilmoru, ako si ga ti dobro procenio. – Nego, šta Ralf radi ovde? Foks se zavalio u svoju stolicu. – Razmisli malo o tome. – Ne ide mi – rekao je Rebus posle pauze. – Pitao je Šivon o noći kad je Džesika Trejnor slupala kola u blizini kuće Makaskija. Nedugo nakon toga, kuća je napadnuta, a Makaski umire. Ispostavlja se da je imao tajnu vezu s Džesikinom cimerkom… To deluje kao jedan tesno povezan krug, šta kažeš? Posebno ako iz priče izbaciš Forbsa Makaskija i zameniš ga Alis Bel. Rebus je odmahnuo glavom. – Ne vidim logiku. Foks je ponovo slegnuo ramenima. – E pa, glavni inspektor Ralf misli da to vredi proveriti. – A šta je Šivon odgovorila? – Rekla sam mu da ni ja ne vidim logiku u tome. – Klarkova je stajala na vratima prekrštenih ruku. Izgledala je umorno i obeshrabreno. – Lepo od tebe što si svratio, Džone. To znači da možemo da te skinemo s dnevnog reda. – U kom smislu? – Treba da obavimo zvanični razgovor i s tobom, naravno. Inače bi izgledalo da imaš

poseban tretman. – Pa, to ne smemo dozvoliti – rekao je Rebus. – Ne smemo nipošto – saglasila se Klarkova.

21

– Treba li mi advokat? – upitao je Rebus. Njih troje su sedeli za stolom u sobi za saslušanja. Foks je izvadio još jednu od svojih beležnica na linije. Ova je bila potpuno nova. Klarkova se zadovoljila time da skrštenih ruku posmatra Rebusa. – Misliš li da ti treba? – upitala je. – Siguran sam da bi ti Stefan Gilmor pozajmio svog – dodao je Foks. – Samo da nešto razjasnimo – nastavila je Klarkova. – Da li bi mogao da nam opišeš svoj odnos s Filipom Kenedijem? – Tip je izgledao kao lik iz crtaća, ali s njim nije bilo šale. Voleo je da prestravljuje stare damice i otima im sve što nađe. – To baš i nije odgovor na moje pitanje. – Bio je loš momak, a moj posao je bio da ga uklonim. Takav je bio naš odnos. – A njegov nadimak Ljigavi Fil ukazuje na to da niste uspeli da ga uklonite. – Uprkos svem našem trudu. – Mora da vas to izjeda – dodao je Foks. – I te kako – priznao je Rebus. – Jeste li ikad pomišljali da mu smestite? – Ja lično? Nisam. – Ali druge kolege? – To morate pitati njih. – Rekli bi ti za to, zar ne? Ipak si i ti bio „svetac”. – Bio sam gušter. – Svejedno…. – Klarkova je zastala. – A šta je s Vilijamom Sondersom i Daglasom Merčantom? Šta se dešavalo između njih? – Olabavi malo, Šivon. – Zašto misliš da si to zaslužio? – Tu rečenicu si ukrala od mene – rekao je Rebus s umornim osmehom. – Možda bi trebalo da te tužim. – Čim završimo ovaj razgovor – uzvratila je. – Sad bi mogao da nam kažeš sve što znaš o onom pištolju. Pustili su ga posle četrdeset minuta. Izašao je napolje i zapalio cigaretu. Bio je na parkingu bočno od zgrade. Od ostatka novinarskog čopora delili su ga ograda i zaključana kapija. U jednom trenutku je primetio Foksa na jednom od prozora na spratu. Nestao je pošto mu je Rebus podrugljivo mahnuo. Da li bi nesreća zaista mogla imati veze s ministrovom smrću i da li je Alis Bel lepak koji sve povezuje? Razmišljao je tome kad mu je stigla poruka. Kristin Eson mu je javljala da ima vesti. – Stvarno si nevaljao čovek – rekla mu je kad ju je pozvao. – Otkud to? – Nešto mi govori da si već znao da postoji veza. – Između Alis Bel i Rorija? Nisam imao pojma, zaista. – On joj je stric. Alisina mama je umrla pre šest godina. Izgleda od raka. Onda je njen

otac stradao u saobraćajnoj nesreći. – U saobraćajnoj nesreći? – Znam, prilična podudarnost. To je bilo pre dve godine. Umro je od zadobijenih povreda. – Gde se to desilo? – Na putu A81 kod Port of Mentita. – To mi ništa ne govori. – Naziv ukazuje da je to na obali, ali, zapravo je zapadno od Stirlinga, na putu prema jezeru Katrin. – Geografija ti je dobro išla u školi? – Deset sekundi na guglu – ispravila ga je. – Znači, tačno je da njena porodica potiče iz Stirlinga? – Rori je rođen tamo. U šesnaestoj je napustio školu i ubrzo se preselio na zapad. Nema kriminalni dosije, ali više puta je hodao opasno blizu ivice. – Ima li Alis novca? – Otac joj nije ostavio mnogo. Radio je kao kasapin. Putovao je u posetu jednom od svojih dobavljača. Kombi koji je dolazio iz suprotnog smera pokušao je da pretiče u krivini i naleteo je pravo na njega. – I tako je Alis u šesnaestoj ostala siroče. Imamo li još nešto o čika Roriju? Saslušao ju je, ali mu nije otkrila ništa više od onoga što mu je Lora Smit već rekla. Ipak joj je zahvalio i završio razgovor. Pitao se koliko je Alis bliska sa svojim stricem. Možda bi joj povremeno tutnuo nešto novca kao pomoć za troškove studiranja. Stvarno, da nije ona bila u Džesikinim kolima one noći? Ona nije imala nikakvih povreda, nikakvih tragova na telu. Da li je od onih ljudi koji bi se uspaničili i pobegli s mesta nesreće? Ipak, Rebus je sumnjao u to. Ostala bi s prijateljicom i pozvala hitnu pomoć. Osim ako nije postojalo nešto što vlasti nisu smele da vide. Setio se prtljažnika kola. Bio je zatvoren kad je prvi policajac obavio uviđaj i fotografisao kola, ali sutradan ujutru, kad su kola podignuta na kamion, prtljažnik je bio otvoren. Rebus je opet pozvao Esonovu i zamolio je da mu nađe dva telefonska broja: policajca koji je obavio prvi uviđaj i broj otpada. Policajac se zvao Brajan Hol i kad ga je Rebus pozvao nepokolebljivo je tvrdio da niko nije pokušao da otvori prtljažnik golfa dok je on bio prisutan. Od vlasnika otpada bilo je još manje vajde. – Ris odlazi s posla tačno u pet – zalajao je. – Ako hoćeš da razgovaraš s njim, onda se pojavi ovde pre pet. Njegovo puno ime bilo je Ris Berstou. Pošto je vlasnik otpada prekinuo vezu, Rebus je samo nastavio da zuri u to ime ispisano u svojoj beležnici. – Pa što da ne? – rekao je sebi gaseći cigaretu i krećući prema kolima. Otpad je bio na periferiji Broksberna, pa je krenuo putem prema edinburškom aerodromu. S radija je saznao da ekonomska kriza ne jenjava i da se druge evropske zemlje približavaju kritičnoj zoni. Kipar, Portugalija… Činilo se da niko ne zna gde će se to završiti. Prebacio se na jednu lokalnu stanicu. Neki gnevan slušalac je objašnjavao kako nezavisna Škotska može ostati članica NATO-a ako se odrekne nuklearnog oružja. Posle nekoliko minuta Rebus je osetio kako mu raste krvni pritisak. Izvadio je jedan CD i pustio ga. Drugi album grupe Spuki Tut[ 8]. – Bolje – rekao je za sebe. Otpad je bio iza lančane ograde. Na jednom mestu pogled na otpad dodatno je zaklanjala improvizovana barijera od zarđalog lima, na čijem su vrhu bila tri reda bodljikave žice. Natpisi su upozoravali na nadzorne kamere i pse čuvare. I naravno, jedan nemački ovčar je ustao i iskezio očnjake dok je Rebus uterivao kola kroz otvorenu kapiju otpada. Pas je bio vezan debelim masnim konopcem, a oko vrata je imao ogrlicu s nitnama. Kancelarija koju je čuvao kao da je

bila sagrađena od ostataka drvene građe i komada izlupanog metala. Čovek koji je izašao odatle odmah je u Rebusu prepoznao policajca, baš kao što je Rebus shvatio da je ovaj neko vreme u prošlosti proveo u zatvoru. Zavrnuti rukavi njegove košulje otkrivali su ruke prepune izbledelih amaterskih tetovaža, kakvima su zatvorenici ukrašavali jedni druge u nedostatku boljih hobija. Činilo se da prevladavaju krivudavi natpisi i nevešto nacrtan čičak. – Kako se pas zove? Vlasnik je zaškiljio u Rebusa. Bio je zdepast, skoro grbav, a njegovo ćelavo teme presijavalo se kao nauljeno. – Boris – konačno je odgovorio, na šta je pas načuljio uši. – Pretpostavljam da je konopac dovoljno jak? – Nadaj se da je tako – krezubi se osmehnuo. – Ti si onaj pandur što je zvao? – Inspektor Rebus. Nisam čuo tvoje ime. – Edi Djuk. Rekao sam Risu da hoćeš da razgovaraš s njim i pogodi šta je bilo. Odlučio je da se odjavi ranije. – Otišao je? – Tako je. Rebus se pravio da je razočaran, a onda je pokazao prema presi za metal na pedesetak metara odatle. – Znači, ono je njegov brat blizanac? – upitao je. – Vidiš, već sam jednom sreo Risa. Vlasnikovo lice se oklembesilo. Onda je stavio prste u usta i ispustio prodoran zvižduk. Ris Berstou je podigao pogled s onog što je radio i video šefa kako mu daje znak da dođe. – Mnogo si mi pomogao – rekao je Rebus čoveku. – Ne misli da ću ti to zaboraviti. Onda je krenuo prema Berstouu i sreo se s njim na pola puta. Berstou je vukao prste radnih rukavica oslobađajući ruke. Trznuo je usnama u znak pozdrava. – Sećaš me se? – upitao je Rebus. – Golf kod Kirklistona? Kola su ovde. – Berstou je glavom pokazao prema metar visokoj kocki zgnječenog metala. Drugo vozilo su već spuštali preko. – Otpad dobro radi – prokomentarisao je Rebus. – Meni se sviđa. – Berstou je stajao ispršen, razmaknuvši noge u radnim čizmama skoro čitav metar. – Jesi li zabrinut, Rise? – upitao je Rebus. – Ne. – Tvoje držanje govori drugačije. Berstou je pogledao niza se i pokušao da se opusti, mrdajući stopalima i razmrdavajući mišiće. – Šta hoćeš? – upitao je. – Hoću da znam šta si uzeo iz kola. Čovek je samo zurio u njega. – Ništa – na kraju je rekao. – Da li bi ponovo pokušao da odgovoriš? – Rekao sam ti. – Bilo je lako otvoriti prtljažnik. Ključ je bio u bravi. Ali kad smo se mi iznenada pojavili, morao si da se praviš kako si zauzet, pa si zaboravio da ga zatvoriš. – Rebus je zastao i napravio pola koraka prema Risu. – I ovaj slučaj više nije samo stvar loše vožnje. Mogao bi biti povezan s ubistvom. Ko god bude nešto skrivao od nas, kasnije će morati da plati za to. – Rebus je okrenuo glavu prema vlasnikovoj kolibi. Tamo nije bilo ni traga života. – Spreman sam da se kladim kako se tvom šefu neće dopasti ako budemo iz dana u dan dolazili ovamo da te ispitujemo. Verovatno ima nekoliko sitnica za koje ne bi želeo da saznamo… Berstouove nozdrve su zaigrale. Teško je disao, a lice mu se smrklo. – Rekao sam ti –

ponovio je. – Jesi – saglasio se Rebus polako klimajući. – Ali ovo nije poslednji put da vidiš mene ili nekog poput mene. Taman posla. Pretpostavljam da bi bilo bolje da to kažem tvom šefu. – Onda je krenuo tamo odakle je došao. Čuo je korake za sobom, a onda i Berstoua kako mu poručuje da sačeka. Rebus je stao i sačekao dok ga ovaj nije obišao i stao ispred njega. – U kolikoj bi nevolji bio neko ko je uzeo nešto iz olupine? Mislim, ništa veliko, nešto za šta je mislio da nikom neće nedostajati? Rebus se pravio da razmišlja o tome, a onda je neodređeno slegnuo ramenima. – Možda bi mogao da mi to pokažeš – odgovorio je. Berstou je prošao prstima kroz bradu razmatrajući šta mu je činiti. – Dobro onda – kazao je nameštajući kačket. – Tamo je. Poveo je Rebusa iza šupe, gde je bilo parkirano nekoliko kola. Među njima je bio maslinasti lendrover. Berstou je otvorio njegov prtljažnik, posegao unutra i pružio nešto Rebusu. – To je pajser – rekao je Rebus. Uzeo ga je i odmerio u šaci. – I skoro je nov – dodao je Berstou. – Nalepnica sa cenom je još na njemu. Rebus je proučio nalepnicu. – Kupljeno u radnji „B&Q”. – Nije baš vrhunskog kvaliteta. – Ali ti si ipak odlučio da ga uzmeš? Berstou je oborio pogled. – I to je sve što si uzeo? – Nije bilo ničeg drugog. – Ništa iz kabine kola? – Rekao sam ti. – A kad si dovezao golf ovamo, pretpostavljam da si ga detaljno pregledao. Je li bilo nekih iznenađenja? Čovek je odmahnuo glavom. – Samo ovo? – upitao je Rebus podižući pajser. – Samo to – potvrdio je Ris Berstou. – A ako mene pitaš, rekao bih da je upotrebljen jednom ili dvaput. – Pa kako je upotrebljen jednom ili dvaput? – upitao je Rebus ostavši bez odgovora. Alis Bel je gurnula ključ u bravu, otvorila vrata i osluškujući tišinu ušla u stan. Zatvorivši vrata za sobom, na vrhovima prstiju je krenula niz hodnik zadržavajući dah. Pokušala je da smisli neko drugo mesto na koje bi mogla da ode, ali ničeg se nije setila. To joj je bilo sve što ima. – Vidi, vidi – otegnuto se oglasio Forbs kad je ušla u dnevnu sobu. – Ma je li to kurva vavilonska? – Sedeo je na sofi skamenjenog lica. Džesika je sedela pored njega s povređenim gležnjem u njegovom krilu. Obema rukama je držala telefon kao da je upravo slala poruke. – Žao mi je – rekla je Alis dok ju je oblivalo rumenilo. – Što si raširila noge za mog matorog? Trebalo bi da se izviniš mojoj majci. – Ona je odabrala da me iskida na komade. – Možeš li da joj zameriš? Pobogu, Alis… – Hoćeš li da odem? – Belova nije gledala u Forbsa već u Džesiku. Međutim, umesto nje je, povišenim tonom, odgovorio Makaski. – Naravno da hoće da odeš! – Mogu da govorim u svoje ime – rekla je Džesika Trejnor, bolno se namrštivši kad je pomerila nogu iz njegovog krila i okrenula se prema svojoj cimerki.

– Jesi li videla? – upitala je okrećući ekran telefona prema Alis. Alis je zakoračila napred. Bila je to stranica na fejsbuku puna mržnje prema njoj. – A ni na tviteru nije mnogo bolje – izjavila je Džesika tiho i saosećajno. Kad su joj potekle suze, Alis je dlanovima pritisnula oči da ih zaustavi. Sručila se u fotelju iza svojih leđa i sela pognute glave dok su joj ramena podrhtavala. – Žao mi je, tako mi je žao, tako mi je žao. O, bože, o, bože… Makaski je ustao i ushodao se po sobi, a Džesika ga je pratila pogledom za slučaj da se baci na Alis. – Ona je već nagrabusila – kazala mu je Džesika. – Sumnjam da bi mogao da je maltretiraš i upola kao ova čudovišta ovde – mahnula je telefonom prema njemu. – Ovo je rasulo – rekao je skoro za sebe. – Ili, bolje rečeno, novo rasulo. – Izgleda postajemo stručnjaci. – Zbog nje. – Upro je prstom prema Alis, koja nije prestajala da izgovara reči izvinjenja. – Sedi onda – mirno je rekla Džesika – i hajde da razmislimo šta treba da radimo. On je na kraju seo i slušao, a posle nekog vremena i Alis je počela da sluša. Te noći Rebus je bio kod kuće u svojoj fotelji i dremao kad se začulo zvono. Ustao je, protrljao umorno lice, a onda podigao iglu s Hard Nose The Highway,[ 9] pre nego što je izašao u hodnik. Javio se na interfon i pitao ko je to. – Stefan – stigao je odgovor. – Treba da razgovaramo. – Onda bolje dođi ovamo – kazao je Rebus pritiskajući dugme za otvaranje vrata zgrade. Vrata svog stana je ostavio otvorena i vratio se u dnevnu sobu pitajući se šta će milioner pomisliti o njoj. Ulazeći, Gilmor je osmotrio okruženje. – Rekao bih da ne bi bilo loše da okrečiš ovo mesto – prokomentarisao je. – Uradio sam to pre deset godina. – Izgledalo je mnogo prijatnije dok je Rona vodila brigu o kući. Nego, kako je ona? – Dobro. – Jedna ćerka, je li tako? – Tako je – rekao je Rebus. – Hoćeš li piće? – Hvala, ne treba. – Sedi onda. – Rebus se ponovo smestio u svoju fotelju. U pepeljari je bila neispušena cigareta, pa ju je ponovo pripalio škiljeći od dima. – Neću se zadržavati – rekao mu je Gilmor. – Imao sam nekoliko sastanaka i sad se vraćam na zapad. – Pretpostavljam da si se čuo s Trbušinom i Dodom? Gilmor je klimnuo. Ruke su mu bile u džepovima kaputa. Bio je poslovno odeven: odelo, kravata, blistave crne cipele, skoro potpuno nove. – Džone, da li bi ovaj progon svetaca trebalo da me uzdrma? Misliš da više nemaš nikakve veze s nama, pa možeš da radiš s nama šta hoćeš? – Nemam ja veze ni sa čim, Stefane. Inspektorka Klark vodi igru. – Koliko je meni poznato, nekad ti je jela iz ruke. Šta se desilo? – Poslao si svoje špijune da me provere? Bolje im kaži da su loše informisani. Gilmor je ponovo proučavao sobu. – Znaš, mogao bih da ti nađem nešto bolje od ovoga. Možda neki apartman u potkrovlju „Grandža”… – Misliš, ako budem sarađivao? Ako namagarčim Klarkovu i njen tim? – Živiš u prošlosti, Džone. Jasno mi je to budući da još živiš u ovom stanu. Ali Rona se

neće vratiti, zar ne? Vreme je da počneš da razmišljaš o budućnosti. Bar o onome što je ostalo od nje. – Jak sam kao bik – kazao je Rebus. – Svejedno, za deset-dvadeset godina bićeš prošlost. Treba da razmišljaš o tome šta ćeš ostaviti ćerki. – Ako si došao da me potkupiš, samo reci svotu. Gilmor kao da je razmišljao o tome, ali onda je odmahnuo glavom. – Tebe je nemoguće kupiti, Džone. Ali bi te oduševila mogućnost da odbiješ moju ponudu, pa ti je neću pružiti. – Zastao je. – Ali nešto imam. – Ma nemoj? Gilmor je slegnuo ramenima. – Nije mnogo. Uzmi ili ostavi. – Pretvorio sam se u uvo. Gilmor je izvadio ruke iz džepova i prekrstio ih na grudima. – Onaj stari pištolj zbog kog su se svi tako uzbudili… – Da? – Dod ga je uzeo iz stola Trbušine. – Gilmor je zastao. – Razmisli o tome, molim te. Jer ja sam taj pištolj poslednji put video pre trideset godina, i to za pojasom Doda Blantajera. – Opet me zavlačiš, Stefane? Gilmor je ponovo slegnuo ramenima. – Ja sam želeo taj pištolj i Dod je to znao. Poslednjeg dana pred moj odlazak iz Samerhola, otvorio sam fioku da ga uzmem, ali Dod se samo nasmejao i mahnuo prstom, a onda se potapšao po sakou stavljajući mi do znanja da me je pretekao. – Mogao je da ga vrati nakon što si ti otišao. – To moraš da pitaš njega. Ali reci to svojoj šefici. Onda sam primio metak za tim, jer sam to bio zaslužio. Ali ne ovog puta. Ne ovog puta. – Ali jesi gurnuo Ljigavog Fila Kenedija niza stepenice? – Nisu bile stepenice, Džone, i to nisam uradio ja. – Onda mi reci šta se desilo. I batali sve one priče o Mračnoj Bibliji. Neko je ubio Bilija Sondersa i čini sve što može da to tebi smesti. Ako ne želiš da uspeju u tome, moram da znam. Gilmor je razmislio o tome. Na kraju se spustio na ivicu sofe, nagnuo se i laktovima se oslonio na kolena. Rebus je ugasio cigaretu i takođe se nagnuo, kao da želi da naglasi da će sve što bude rečeno ostati među njima. – Šta ćeš uraditi s tim? – konačno je upitao Gilmor. – Nisam siguran – priznao je Rebus. – Nikad neću svedočiti na sudu, niti ću to reći u zvaničnom razgovoru, kad smo već kod toga. Rebus je polako klimnuo glavom. – Dobro onda – nastavio je Gilmor, spajajući vrhove prstiju kad je prelomio. – To je uradio Trbušina. Popio je malo više i žudeo je za akcijom. Priveli smo Kenedija. Našli smo ga kako loče u nekom baru u Hejmarketu. Uradili smo to jer nam se tako prohtelo. – Bili ste besni zbog presude „nema dokaza”? – Hteo sam da ga uklonim iz svog grada. Najbolje je bilo preplašiti ga tako da sam ode. Trbušina je to preuzeo na sebe. Zatvorio ga je u ćeliju, zapretio mu urličući, a onda ga ostavio da se krčka. – Njegovo ime je bilo u knjizi privedenih? – Toga smo kasnije morali da se otarasimo – rekao je Gilmor klimajući glavom. – Umro je u Samerholu?

– Trbušina ga je malo obrađivao. Kenedi je od jednog udarca pao sa stolice na leđa. Tresnuo je glavom i… Prvo smo mislili da se samo onesvestio, ali to nikad ne znaš, zar ne? – Niste mogli da dozvolite da ga nađu takvog? – Krvavog i izubijanog? Strpanog u ćeliju bez ikakvog razloga? Ne, morali smo da ga izvučemo odatle. – Pa ste ga odneli u njegovu kuću i ostavili ga tamo u dnu stepeništa – izjavio je Rebus. – To bi otprilike bilo to. – Onda ste se postarali da u izveštaju s autopsije bude zabeleženo da ja imao visok procenat alkohola u krvi. Ti i Dod ste bili prisutni uz profesora Donera. – Bilo je bolje ne mešati Trbušinu u to. Jadnik je bio u šoku. – Kako to da se ja toga ne sećam? – Nismo te poznavali dovoljno dobro da bismo ti to poverili. – A i Doner je prihvatio vašu igru. – Rendi je bio matori jarac. Bio je oženjen, ali je voleo da povremeno dohvati neku prostitutku. – A to ste mu vi organizovali? – Sve je to bio deo usluge. – Gilmor je duboko udahnuo i ustao. – Stani malo – kazao je Rebus. – Kako je Bili Sonders saznao za to? – Hajde, Džone, nije to nuklearna fizika. Rebusu je ipak trebalo malo vremena. – Bio je u jednoj od ćelija? – na kraju je upitao. – Čuo je ili video šta se desilo? To je još jedan razlog što je ona stranica morala da bude uklonjena iz knjige. Gilmor je teatralno zapljeskao, a onda je ponovo zavukao ruke u džepove kaputa. – Pa, ko je ubio Sondersa? – Nemam pojma – kazao je Gilmor. – Zavisi od toga da li je to zaista isti pištolj, zar ne? – Okrenuo se da pođe. – Ovo treba da kažeš Klarkovoj – posavetovao ga je Rebus. – To je jedini način da se zaštitiš. – Nemam razloga da se štitim, Džone. Dovoljno mi je što znam da nisam imao ništa s tim. I ne zaboravi da sam ja svetac. Branilac vere i sve što ide uz to. – Do smrti? – Možda ne baš tako daleko. Sve što sam ti rekao postoji pod ključem u kancelariji mog advokata. U zapečaćenoj koverti, koja će biti otvorena kad mene više ne bude. – Imaš mnogo novca, Stefane. Mogao bi da zbrišeš kad god poželiš. – Na neko mesto odakle me ne bi izručili? – Gilmor se zamišljeno nasmešio. – Kao neki starovremski prevarant, pa da se uvek osvrćem preko ramena? To nije u mom stilu, Džone. Osim toga, čeka me nastavak borbe, ako nisi primetio. – U kampanji za ostanak Škotske u Ujedinjenom Kraljevstvu? Na takvim si sastancima bio. Gilmor je polako klimnuo. – Nadam se da možemo da računamo na tvoj glas? – Da sam na tvom mestu, Stefane, ne bih računao ni na šta. Gilmor ga je ošinuo pogledom. – Šteta – rekao je izlazeći iz sobe. Rebus ga je ispratio do ulaznih vrata. – Ima li novosti o slučaju Makaski? – upitao je Gilmor. – Ništa novo. – Znači Oven Trejnor više neće biti povezivan s tim? – Koliko je meni poznato.

– To je verovatno dobro. Čujem da mu je poslednji posao propao. Poverioci i poreznici su krenuli na njega. Tip je na ivici živaca, Džone… – Reci mi, Stefane, pošto poznaješ i neke sumnjive poslovne tipove, jesi li nekad naleteo na Rorija Bela? On je sa zapadne obale. Bar je bio tamo. – Ima li neke veze s alarmnim sistemima i obezbeđenjem? – Gilmor je zastao na ulaznim vratima. – To ime mi je poznato. Mislim da ga je jednom davno pominjao neki moj ortak. U stvari, večeras sam sreo tog ortaka. Zove se Džon Makglin. Hoćeš li da vas povežem? – Gilmor je izvadio telefon iz džepa. – Ako ti to nije preveliki problem – rekao je Rebus. – Da ovo ne postaje pomalo neprijatno, Džone, pošto tražiš uslugu od mene? – Gilmor se nasmešio. – Pretpostavljam da to znači da ostaješ moj dužnik? – Ne čekajući odgovor, Gilmor je pozvao Makglina. – Prebacio me je na telefonsku sekretaricu – obavestio je Rebusa. Onda je izgovorio u telefon: – Zdravo, Džone. Stefan ovde. Verovatno si u gužvi, ali jedan moj stari ortak pandur traži informacije o Roriju Belu. Možda bi mogao da pomogneš. Njegov broj je… – Gilmor je stao i pogledao Rebusa. Ovaj je izdiktirao broj svog mobilnog telefona, a Gilmor ga je ponovio i prekinuo vezu. – Džon živi u Glazgovu, ali možda ti se posreći. Nekoliko dana će provesti u ovom delu zemlje. – I on je čist? – Suvo zlato – rekao je Gilmor. – Ne družim se isključivo s propalicama. Nisam inspektor ili nešto slično. – Otvorio je vrata. – Stvarno ne znaš šta ćeš s onim što sam ti rekao o Ljigavom Filu i Trbušini? – Stvarno ne znam. – Ima li neke šanse da mi javiš kad odlučiš? – I posle toga ćemo biti kvit? Gilmor ga je prostrelio pogledom. – Posle toga više nikad ne želim da te vidim. Nek to bude potpuno jasno. – Kako je to kazao, izašao je i ostavio vrata odškrinuta. Rebus je osluškivao njegove korake dok se spuštao, a onda je zatvorio vrata i vratio se u dnevnu sobu. Pustio je drugu stranu Van Morisonovog albuma i seo. Muzika je trajala dvadesetak minuta, ali on je ni slušao…

DVANAESTI DAN

22 Rebus se sutradan ujutru odvezao na posao u stanju koje je njegov otac opisivao rečju „tupost”, potpuno nesvestan sveta oko sebe. Izašavši iz saaba, shvatio je da mu je parking nepoznat, ili da mu, u najmanju ruku, nije baš najbolje poznat. Jedan narednik je pućkao lulu u pušačkoj zoni. – Otkud ti ovde? – upitao je. Rebusu je tek onda sinulo: dovezao se u stanicu Sent Leonards. Već godinama nije radio tamo. Tu se upoznao sa Šivon Klark, tu je izgrađen njihov poslovni odnos. – Imam sastanak – objasnio je uniformisanom policajcu i krenuo prema ulazu. Nije hteo da ovaj pomisli da je postao senilan. Neko vreme se zadržao unutra pretvarajući se da proverava ima li poruka na telefonu. Kad se vazduh raščistio, vratio se na parking, ušao u saab i zapitao se kuda da ode. Možda je problem bio upravo u tome. Klarkova je bila u Vester Hejlsu i radila na Sondersovom ubistvu. U Torfihenu, Nik Ralf je vodio istragu o slučaju Pata Makaskija. Šta je ostajalo Rebusu? U Gejfild skveru ga je čekao samo razdražljivi Džejms Pejdž i sređivanje radnog stola. Kad mu je telefon zazvonio, iz sve snage se ponadao da mu onaj ko zove može pomoći da odluči šta dalje. Bila je to Kristin Eson i zaista mu je pomogla. – Šefa zanima gde si. Ima posao za tebe. – Kaži mu da dolazim. – A dolaziš li stvarno? – „Zašto ste strašljivi, maloverni?” Dolazim za deset minuta. – Ne znaš kakva je gužva na kružnom toku kod „Konana Dojla”. Reći ću mu da stižeš za petnaest minuta da bismo bili sigurni. – Da se kladimo u dvadeset funti? – Ma nemoj? Da nisi parkiran ispred zgrade? – U Sent Leonardsu sam. – Rebus je ponovo ponudio opkladu. – Računam od ovog trenutka – rekla je Esonova posle kratkog proračuna. – Važi. Rebus je znao da ne treba ići prema Nort Bridžu i Ulici Lejt. Umesto toga je prošao kroz Holirud Park pa se zaputio Ebi Hilom i Rojal Terasom, tako da je izbegao najgora zakrčenja. Preskakao je po dva stepenika i bio kod stola Esonove posle jedanaest i po minuta. – Dobar pokušaj – priznala je. – Daj onda deset. – Rebus je ispružio ruku. – Džone! – zarežao je Pejdž. – Dolazi ovamo! – Vratiću se – upozorio je Rebus Esonovu, koja je na to samo šmrknula. – Zar se dolazi u ovo doba? – upitao je Pejdž kad je Rebus ušao u njegovu kancelariju. Pejdž je sedeo za svojim stolom s laptopom pred sobom. – Morao sam da svratim u Sent Leonards – objasnio je Rebus. – Zbog čega to? – Obavljao sam nešto za Šivon. Ali pošto sam stigao, kako mogu da pomognem? – Da obaviš još jedan poslić. Jesi li čuo da su juče kod dokova Lejta našli leš? – Ne. – Autopsija počinje za sat vremena. – Sumnjiva smrt? – To je ono što želimo da otkrijemo.

– Odnosno ono što ja treba da otkrijem? Pejdž je klimnuo. – Treba li nešto da znam? Imamo li ime preminulog? – Mislim da nemamo. – A odabrao si baš mene, umesto Esonove, Ogilvija ili nekog drugog jadnika, jer…? – Slušaj, jednostavno je. Samo idi i nadgledaj autopsiju, a onda me izvesti o tome. Znam da to nije glamurozno kao ubistvo ili smrt ministra, ali i to je deo bogatog tkanja života. – Onda se posvetio računaru mahnuvši prstima jedne ruke, čime je Rebusu poručio da je sastanak završen. Kad se Rebus vratio u glavnu kancelariju, Esonova se trudila da ne izgleda samozadovoljno. – Jebote, mogla si da me upozoriš – požalio se. – Ti si silno žurio da stigneš – uzvratila je. – Osim toga, čula sam da imaju novog patologa. Možda će ti tamo biti i zabavno. – Ma mrtvačnica ti je pravi urnebes – otegao je Rebus. – Bolje bi ti bilo da mi spremiš novac za opkladu kad se vratim. – Kasnite – rekao je službenik. – Morali smo da počnemo sat ranije. Rebus je mnogo puta bio u mrtvačnici. U prizemlju se nalazio veliki skladišni prostor s betonskim podom, koji je redovno čišćen vodom iz creva pod pritiskom. Ceo jedan zid zauzimale su metalne fioke za smeštaj tela. Za najgore slučajeve postojala je posebna, manja prostorija. Kombiji su mogli da uđu kroz zadnja vrata okrenuta prema parkingu, tako da javnost nije znala čemu zaista služi ta zgrada. Laboratorije i sale za autopsiju bile su na prvom spratu, kao i kancelarije osoblja, sobe za posmatrače i čekaonica za rodbinu preminulih. – Verovatno već podnosi telefonski izveštaj. – Ko to? – Profesorka Kvant. – Ima li neke šanse da razgovaram s njom? Službenik je pokazao glavom prema stepeništu. – Za dvadeset minuta mora da bude na drugom mestu – upozorio je. Ali Rebus je već bio krenuo. Vrata su bila odškrinuta. Ipak je pokucao. Kvantova je već bila presvukla radnu odeću i završavala je telefonski razgovor stojeći pored svog stola. – Vi ste mlađi inspektor Rebus? – upitala je. – Tako je. – Upravo sam javila glavnom inspektoru Pejdžu… – Da ste autopsiju morali da obavite ranije. – Moram na predavanje. – Bacila je pogled na sat. – Mogao bih da vas odvezem. – Peške je brže. To je odmah pored Makjuan hola. – Onda ću se prošetati s vama. Fiksirala ga je plavim očima. Trepavice su joj bile pokrivene maskarom, a riđa kosa joj se spuštala malo ispod ramena. Rebus je procenio da je u srednjim četrdesetim, ili samo malo starija. Nije imala prsten ni na jednom prstu, ali to je moglo biti zbog posla kojim se bavi. Nadlanice su joj bile ružičaste, možda jer ih je upravo dobro izribala. – Samo da me uputite u osnovne detalje – objasnio je Rebus. – Dobro onda – kazala je stavljajući papire u poveću kožnu torbu. Onda je uzela kaput s

naslona stolice i obukla ga, dok se Rebus opirao iznenadnom porivu da joj pomogne. – Naravno pod pretpostavkom da je slučaj vredan zalaženja u detalje – osetio je potrebu da pojasni. – Pokušaću da odvojim vreme za još jednu obdukciju po podne. Ako uspem da pronađem patologa koji bi radio sa mnom. – Oh? Pogledala je po skučenoj kancelariji kako bi proverila da nešto nije zaboravila. – Ovaj slučaj je bio čudan – rekla je. – Znači, nije se udavio? – Bio je mrtav pre nego što je dospeo u vodu. Pitanje je koliko dugo. – Videla je kako je Rebus gleda. – Mislim mesecima – objasnila je. – Možda čak i godinama. – Godinama? – Koje je proveo u sedećem položaju sudeći po načinu na koji su se kosti spojile. – Profesorka, da li mi to govorimo o kosturu? – Ima i kože, ali skoro je mumificirana. U ovom trenutku teško je reći nešto više. Telo verovatno nije bilo u vodi duže od nekoliko dana. Na tom mestu nema plime i oseke, tako da je skoro sigurno da telo nije donela voda s nekog drugog mesta, već je bačeno tamo. – Zamislila se. – To je otprilike sve što sam mogla da kažem glavnom inspektoru Pejdžu. Sigurno i dalje želite u tu šetnju? – Siguran sam – rekao je Rebus otvarajući joj vrata. Ulicom Kaugejt su se popeli do Ulice Čejmbers, a Rebus se svojski trudio da održi korak s njom. – Znači, vi ste zloglasni Džon Rebus? – upitala je. – Mora da mislite na nekog drugog. – Ne bih rekla. Poznajete li profesore Gejtsa i Kurta? – Godinama sam radio s njima. – Mislim da vas je profesor Kurt pominjao. Nekada davno mi je predavao. Pojavljujete se u nekim od njegovih ratnih priča. – Dok su prolazili pored muzeja, upitala ga je da li ga je posetio. – Ne otkako je ponovo otvoren – priznao je. – Trebalo bi. – Sigurni ste u pogledu tog tela, profesorko Kvant? – Zovem se Debora. I moram priznati da zasad imam više pitanja nego odgovora. – Nema načina da se telo identifikuje? – Bio je go kad su ga izvukli iz vode. Bez očiglednih tetovaža ili ožiljaka. Svetlokos, metar sedamdeset pet. Rekla bih da je jedno vreme imao oko sedamdeset pet kilograma, a i mešinu. Na sledećem ispitivanju tela biće i neko od forenzičara. Na telu je bilo vlakana. Pretpostavljam da je bio umotan u nešto. – Na trenutak je zastala. – Negde sam čitala o jednom sličnom slučaju. Muž nije mogao da podnese gubitak supruge, pa ju je ostavio u stolici u kojoj je umrla, skoro pet godina ne dozvoljavajući nikome da uđe u tu sobu. – Mislite li da je ovde to posredi? – Znam samo da nema jasnih tragova nasilja. – Ko je opazio telo? – Žena koja je džogirala. Uobičajena priča: isprva je pomislila da je u pitanju kesa smeća. – Nastavila je da hoda i skrenula levo iz Ulice Čejmbers pa se zaputila prema Bristo Plejsu. – Skoro smo stigli – rekla je ponovo pogledavši na sat. – I najzad ću uspeti da počnem na vreme. – Predajete na medicinskom fakultetu?

Klimnula je glavom. – Sad ćete se vratiti čak do mrtvačnice po svoja kola? – Da – priznao je zasluživši osmeh. – Kad počinje druga autopsija? – Ako nađem nekog voljnog da pomogne, u petnaest do pet. Hoćemo li se videti tada? – Nadam se. Sad su bili na Teviot Plejsu, ispred ulaza u njenu zgradu. Pružila je ruku i pozdravili su se. Imala je tanku šaku i Rebus je osećao kosti ispod kože. Onda se ona okrenula i nestala u lučnom ulazu. – Sad imamo i jebene mumije – promrmljao je Rebus za sebe, spremajući se da se vrati odakle je došao. Telefon mu je zazvonio i on se javio. – Zašto s tobom nikad ništa nije jednostavno, Džone? – upitao je Pejdž. – Nisam ja tražio ovaj zadatak. – Po onome što sam čuo od profesorke Kvant, imamo, u najmanju ruku, sumnjivu smrt. – I meni je tako rekla. – Znači, video si je? Čuo sam da je zgodan primerak. – Loše ste obavešteni – odvratio je Rebus završavajući razgovor i opipavajući džepove u potrazi za cigaretama. S Ejmonom Patersonom se sastao u jednom baru na Robern Plejsu, gde su ljudi obično dolazili na ručak. Rebus je sedeo za stolom u uglu kad je Paterson stigao. Paterson je sebi naručio kriglu piva, a Rebus je odbio njegovu ponudu za piće. – Šta ti je to, pobogu? – upitao je stariji muškarac pokazujući glavom prema svetlozelenom piću ispred Rebusa. – Sok od limete i kisela. Šivon Klark se kune u ovo piće. – A ja bih te proklinjao da si ga meni naručio. – Paterson je uzeo jelovnik i proučio ga. – Hoćeš li da jedeš? – Ne treba – rekao je Rebus. – Ti bi odmah da pređeš na stvar, a? – Paterson je spustio jelovnik na sto i otpio gutljaj piva. – Slušaj, Trbušino, radi se o tom da znam za Fila Kenedija. – Ma nemoj? Rebus je polako klimnuo ne skidajući pogled sa starog prijatelja. – Posadio si ga na stolicu u ćeliji i počeo da ga obrađuješ. Tresnuo je glavom i to je bilo sve. Da bi pokrili tvoju guzicu, ostali momci su ga odneli njegovoj kući i ostavili ga u dnu stepeništa. Strana pritvorske knjige na kojoj je to zapisano, iscepljena je tako da niko ništa nije znao. Osim Bilija Sondersa, koji je sve čuo iz susedne ćelije. Paterson je zurio u sto kao da se trudi da zapamti njegovu teksturu. Držao je čašu, ali nije pio iz nje. Na kraju je šmrknuo i obrisao nos. Ali i dalje je izbegavao Rebusov pogled. Prozor, zidovi i stvari u baru bili su mu zanimljiviji. – Jes’ – najzad je rekao otežući taj slog što je više mogao. Onda se osmelio da pogleda Rebusa u oči. – To si saznao od Sondersa? Zapisao je to negde? – Nije važno kako sam saznao. – Znaš da se to uvek može poreći. Ne postoji pravi dokaz. – U pravu si. – I to se zaista ne može opisati drugačije nego kao nesrećan slučaj. – Ali zataškavanje zato nije bilo slučajno. Bilo je isplanirano skoro do poslednjeg detalja. – Skoro?

– Pritvorska knjiga i blizina Bilija Sondersa. On je sklopio dogovor s vama da ga izvučete prilikom sledećeg hapšenja. I tačno je znao šta će uraditi – da će nasmrt prebiti Daglasa Merčanta. Da mu niste pomogli, on bi rekao sve što zna. A ne bi se samo ti našao u škripcu. Nastradali bi i Gilmor i Blantajer, pa onda profesor Doner, a pretpostavljam da je i Magnus Henderson bio upućen u to. Teško ste mogli da petljate s pritvorskom knjigom a da to ne zna narednik zadužen za nju. – Magnus Henderson je mrtav, Džone. Profesor Donner je mrtav. Mrtav je i Sonders, a ni našem starom prijatelju Dodu Blantajeru nije ostalo još mnogo. Zapitaj se šta ćeš time postići. – Verovatno ne mnogo – priznao je Rebus. – Ali ovih dana jedan čovek je hladnokrvno ubijen. Hoćeš li mi reći da to nije bitno? – Bitno je – kazao je Paterson. – Naravno da je bitno. – Znaš li šta je bilo s onim revolverom, Trbušino? Paterson je razmislio kako da odgovori. Novi gutljaj piva mu je ulio hrabrost. – Oduvek sam verovao da ga je Stefan maznuo. Nije viđen otkako je on napustio Samerhol. – Paterson se kiselo nasmešio. – Kad mu je krenulo u poslu, pitao sam se da li ga, možda, vadi na sastancima kako bi iznudio potpisivanje važnih dokumenata. – Zanimljiva misao – kazao je Rebus. – Ne zvučiš mi ubedljivo. Znaš, nismo te mešali u to kako bismo te zaštitili. – Kako biste me zaštitili? – Što si manje znao, to bolje. – Šta je s Frejzerom Spensom, je li on bio upućen u to? – Ti si u to vreme još šegrtovao, Džone. Frejzer je bio prošao tu fazu. – Što znači da mi niste verovali? – Nismo znali kako bi reagovao. – Mnogo vam hvala. – Rebus je odgurnuo svoje drečavo piće na stranu. – Kažeš da je pištolj bio kod Stefana. To sigurno znači da misliš kako je on ubio Bilija Sondersa. – Sumnjam da sam jedini koji tako misli. – Nisi, ali to ne znači da je to što misliš istina. – Da li nam ovde treba istina ili uverljiva priča? Kladim se da bi tvom prijatelju Foksu odgovarao bilo ko od nas. – Paterson je zastao. – Zato treba da mu ponudimo Frejzera. – Što više ti i Stefan pokušavate da iskoristite Frejzera, to više shvatam kakva su obmana bili sveci. I reći ću ti još nešto. Frejzer je Albertu Stoutsu davao poneku informaciju, ali ni jedan jedini put štampa nije objavila ništa o tebi, Stefanu i nama ostalima. Odneo je u grob sve prljavštine koje je znao o nama, a vi sad hoćete njega da ponudite kao žrtvu. Izgleda da Paterson nije imao odgovor na to. Ponovo je podigao svoju čašu, ali ju je spustio ne otpivši. – Stari smo ljudi, Džone. Misliš li da bih uradio išta od onoga što sam uradio u Samerholu, znajući ono što sad znam? Svake noći ležim u krevetu i razmišljam kakvi smo ljudi bili. Više nismo takvi. – Osim onoga ko je ubio Bilija Sondersa. A to nije bio Frejzer Spens. – Stefan to neće priznati. – Sastanak sa Sondersom je morao biti organizovan. Negde postoje neki tragovi. Možda na nekoj nadzornoj kameri, ili na nekom telefonu. Šivon Klark se neće smiriti dok ne zaviri u svako ćoše. – Nek joj je sa srećom. – Paterson je ustao. – Naš sledeći susret može biti na Dodovoj sahrani, da li ti je to jasno? – Paterson je još jednom bacio pogled na drečavi sadržaj Rebusove čaše. – Bezalkoholna pića i rad po pravilima. Ko bi to očekivao? Rebus je posmatrao kako njegov bivši kolega izlazi iz bara. Malo je šepao, možda je kuk

počeo da ga izdaje. A i kičma mu se povila. Nekad je bio zastrašujuća pojava. Onako krupan zastrašivao je osumnjičene i opasnim pogledom im je davao do znanja da ni nasilje nije isključeno. Rebus je lako mogao da ga zamisli kako obara Kenedija sa stolice. Možda je to bilo sve što je uradio. A opet, dok je Kenedijeva glava ležala na hladnom betonskom podu, pojavilo bi se preveliko iskušenje da ga dohvati za kosu i tresne mu glavu o pod. Rebus se setio kako je Stefan Gilmor protrljao ruke kao da ih pere. Pojavili su se blesci sećanja na trenutke kad je ulazio u kancelariju Kriminalističkog odeljenja i kad su se razgovori prekidali ili menjali. „Što si manje znao, to bolje…” „Još si šegrtovao…” – E pa, više nisam šegrt – rekao je Rebus sebi, krećući prema baru po viski.

23 – Lepo od vas što ste pristali da se vidite sa mnom – rekao je Rebus rukujući se s Džonom Makglinom. Makglin je bio mlađi nego što je Rebus očekivao i nosio je crnu majicu s v-izrezom ispod sakoa šivenog po meri. Bili su u predvorju hotela „Balmoral” u Ulici Prinses. – Imam samo nekoliko minuta za vas – izvinio se Makglin. – To će mi, verovatno, biti sasvim dovoljno. Pored recepcije je bilo nekoliko stolica pa su seli. Makglin je odisao neverovatnom snagom, a oči su mu bile žive i radoznale. – Stefan je rekao da vas zanima Rori Bel – počeo je. – Ne znam mnogo o njemu. – Smem li da pitam zašto se našao na vašem radaru? – Bojim se da ne smete. Makglin je svario taj odgovor. – Pa, ne mogu reći da sam iznenađen. Nekoliko firmi mu se zamerilo kad je pokušao da im proda svoje usluge. – Čuo sam glasine. Da li se to i vama desilo? Makglin je odmahnuo glavom. – Zapravo, meni se obratio tražeći uslugu. To je bilo pre dve-tri godine. Posedujem nekoliko parkinga u Glazgovu i Bel je bio zainteresovan. Ali ja ga nikako nisam hteo za partnera, niti sam hteo da moja firma ima išta s njim. Ali izgleda da mu je razgovor sa mnom probudio apetit. Uskoro je postao vlasnik dva etažna parkinga. Jedan je bio kod edinburškog aerodroma, a drugi u Livingstonu. – Kod aerodroma? Makglin je klimnuo. – Kao da ste se pretvorili u uvo. – To bi moglo biti važno, ali ne mora da znači. „Blizu mesta nesreće… Ortaci Belove bratanice su sleteli s puta…” – Da li bi to stvarno moglo nešto da znači, ili je to samo nešto što policajci imaju običaj da kažu? – nasmešio se Makglin. – Treba li da odgovorim na to? – Ne, zaista. – Možete li još nešto da mi kažete o Roriju Belu? – Mene i moje poslove je ostavio na miru. Nikako ne bih voleo da se to promeni zbog ovog razgovora s vama. – Neće se promeniti. – Ovde sam samo zbog Stefana. Rebus je polako klimnuo. – Dugo poznajete Stefana? – Nekoliko godina. – Dobro se slažete s njim? – Nemam primedbi. – Makglin je pogledao na sat. – U poslednje vreme ga prati loš publicitet. Mislite li da se dobro nosi s tim? – To je Stefan Gilmor. Meci se odbijaju od njega. – Makglin je ustao i pružio ruku Rebusu. – Da li mi to poručujete da njegov oklop možda popušta? – Da li bi to dovelo do napada lešinara na njega? – Posao je posao, gospodine Rebuse. Mnogo je gladnih usta. Klimnuvši za rastanak, Makglin je otišao prema restoranu. Jedan kelner mu se blago naklonio u prolazu. Rebus je krenuo napolje do mesta gde su bila parkirana njegova kola. Radovi na tramvajskim šinama zakrčili su i taj deo Ulice Prinses. Slušao je kuknjavu livrejisanog portira „Balmorala” dok je pušio cigaretu.

– Ovaj grad zaslužuje bolje – rekao mu je portir. – Zar je ovo prestonica? Ono što mu radimo pravi je zločin. – Reci mi onda koga da uhapsim – odvratio je Rebus. – Šta bi to promenilo? Šteta je već naneta. – To je istina – rekao je Rebus otključavajući svoj saab i ulazeći unutra. Glazgov mu se sviđao više od Edinburga, ali nije želeo da živi ni u jednom od njih. Jedan od razloga bili su ljudi. Bilo ih je previše i uglavnom su bili samo u prolazu. Problem je bio i u uskim, klaustrofobičnim ulicama. Plan grada nije imao nikakvog smisla. U Nju Taunu je bilo malo drugačije, ali ni tamo niste mogli da se oslonite na satelitsku navigaciju zbog radova na ulicama. Koliko god ranije da krenete, skoro nikad ne biste stigli na vreme. Danas je bio u prijatno anonimnom, belom kombiju. Mali kombi je bio prazan. U njemu je bio samo radni kombinezon, nešto alata i litarska kanta farbe. Stigavši na odredište, našao je mesto za parkiranje, izašao je iz vozila i uvukao se u plav radnički kombinezon. Video je ime na interfonu i pritisnuo jedno dugme. Neko je bio kod kuće i pustio ga da uđe. Nije čak pitao ni šta hoće. Takav vam je Edinburg: ljudi su gledali svoja posla. Drugi ih nisu zanimali. Popeo se uza stepenice, zastao na vrhu i oslušnuo pored proreza za poštu na vratima. Unutra nije bilo znakova života. Trebalo mu je neko vreme da pronađe ovaj stan. Golf je bio registrovan na londonsku adresu i prezime Trejnor. Ali onda je, na sahrani Makaskija, video njegovog sina s devojkom za koju su mediji izvestili da se zove Džesika Trejnor. Posle toga je bilo lako i sad je bio tu. Pogledao je oko sebe. Svetlarnik iznad njega bio je pokriven zaštitnom mrežom i ptičjim izmetom. Na unutrašnjim svetlosmeđim zidovima nije bilo grafita. Vrata su bila bledozelena. Bledozelena je lepa boja. Čučnuo je i šrafcigerom skinuo poklopac s kante farbe. Boja je bila svetlija nego što je želeo. Ta nijansa crvene nije bila baš kao boja krvi. Odmaknuvši se kako se ne bi uprskao, spremio se da prenese svoju poruku. Isti službenik mrtvačnice rekao je Rebusu da je ponovo promašio vreme. – Trebalo je da počnu u petnaest do pet – požalio se Rebus, na šta mu je ovaj odgovorio sleganjem ramena. Ne želeći da prekida postupak, Rebus je seo u prostor za posmatranje. Stakleni paneli razdvajali su ga od akcije. Tu su bili i redovi neudobnih klupa na koje je moglo da se sedne. Rebus je oduvek želeo da se raspita o tim klupama. Činilo se da bi mogle da prime dvadeset do trideset ljudi, ali nikad nije video da ih u isto vreme koristi više od šačice ljudi. Primetivši ga, Debora Kvant mu je lagano mahnula jednim instrumentom. Nosila je radno odelo i masku preko lica, kao i njen kolega. Rebus je pretpostavio da je to forenzičar kog je Kvantova pominjala. U pozadini je radio jedan asistent, koji je stvari pakovao u vreće i označavao ih. Ceo postupak je delovao mukotrpno. Sniman je mikrofonom, čiji se ton prenosio i do zvučnika u tavanici iznad Rebusa. – Morali smo da počnemo malo ranije – rekla je Kvantova da bi je on čuo. – Profesor Tomas je forenzički antropolog. Mora u Glazgov na službenu večeru. Ne znajući ko je njihov posetilac, profesor Tomas je pozdravio Rebusa klimnuvši glavom. Delovao je mlado, mlađe čak i od Kvantove. Zatražio je od drugog asistenta da napravi krupne snimke jednog dela kože. Telo je ležalo na stomaku. Rebus je mogao da razazna svetlu kosu i nabore kože koji su pokrivali kostur. – Teško je reći koliko su pre smrti nanete povrede – prokomentarisao je Tomas.

– Profesor Tomas – ponovo je Kvantova objasnila Rebusu – našao je tragove modrica. Ništa što bi izazvalo fatalan ishod, osim ako nije bilo drugih zdravstvenih problema. – Zastala je. – Meni je to prvi put promaklo. – To se lako pobrka s diskoloracijom kože posle smrti – ohrabrio ju je Tomas. – Preminuo je pre dve-tri godine. – Kvantova je gledala Rebusa. – Na osnovu analiza DNK trebalo bi da dobijemo jasne rezultate, ali neko mora da proveri dosijee s podacima o nestalim osobama u celom Ujedinjenom Kraljevstvu. – Ma sitnica – promrmljao je Rebus znajući da ona ne može da ga čuje. Ali mogla je da ga vidi i nasmešila se predosetivši o čemu on razmišlja. Kucnuo je prstom po vrhu jedne ruke. – Prepoznatljive karakteristike? – upitala je kolegu. – Nema tetovaža. Nema ožiljaka. Nema tragova da je nekad operisan. Zubarski karton bi mogao biti drugi način za utvrđivanje identiteta. Rekao bih da su zubi popravljani u državnim stomatološkim ordinacijama. Žuljevi na dlanovima ukazuju na neku vrstu fizičkog rada. Ili je možda samo voleo da bude sam svoj majstor. Urastao nokat na palcu leve noge, ali teško je reći da li je lečen ili ne. Ni u stomaku ni u plućima nema ničeg naročitog. Najverovatnije je umereno pušio. To ga je na kraju možda i ubilo. Rebus je napravio pokret kao da nožem preseca grlo. – Sumnjiva smrt? – upitala je Kvantova. – Činjenica je da u vodi nije bio duže od jednog ili dva dana, a umro je pre nekoliko godina. Bila njegova smrt sumnjiva ili ne, svakako ima nerazjašnjenih okolnosti. Kvantova je ponovo usmerila pažnju na Rebusa. – Telo je bilo umotano u nešto vuneno. Možda u tartansko ćebe. Imamo plava i crvena vlakna. Pokrivalo je torzo i noge do ispod kolena. To se moralo desiti ubrzo posle smrti da bi se vlakna tako prilepila za kožu. Nakon što autopsija počne, epidermis prestaje da bude tako koristan. Rebus je polako klimnuo, a onda je napravio gest kao da ispija piće, a Kvantova se namrštila. – Je li pio? Njen kolega je podigao pogled, ali Rebus je odmahivao glavom i pokazivao na nju. – Oh – rekla je. – Ne, žao mi je, kasnije imam posla. – Toliko posla da ne može ni na večeru u Glazgov – dodao je profesor Tomas uvređeno. Rebus je slegnuo ramenima i usnama oblikovao reči: „Samo pitam”. Ona je klimnula glavom i vratila se poslu.

Bio je mrak kad su Šivon Klark i Malkolm Foks stigli do kanala. To je bila Foksova ideja: da pokušaju da rekonstruišu redosled događaja. Tako su se parkirali u industrijskoj zoni i krenuli od uličice u kojoj je spavao Bili Sonders. – Iako nismo sigurni da je zaista boravio ovde – rekla je Klarkova zakopčavajući kaput pod naletima vetra koji kao da je dolazio s Arktika. – Nismo – saglasio se Foks. – Ali tražio je sastanak nedaleko odavde, na terenu koji je poznavao. Sa staze na keju dobro je mogao da vidi svakog ko dolazi iz bilo kog smera. – Nije verovao onom s kim se sastajao? Foks je klimnuo. – Možda je mislio da će povesti podršku. – Stefan Gilmor i sveci? Foks je samo slegnuo ramenima. Pentrali su se uz nagib. Kanal je bio slabo osvetljen. U stvari, jedino stvarno osvetljenje je dolazilo sa suprotne obale, od svetiljki koje su se nalazile iza pruge, pored glavnog puta.

– Neko je mogao da gleda odande – pretpostavila je Klarkova. – Da gleda, da. Ali da bi došao do najbližeg mosta i stigao ovamo… trebalo bi mu najmanje pet-šest minuta hoda. Klarkova je prekrstila ruke. – A Sonders je upucan izbliza. Tako da, bez obzira na to da li je verovao svom posetiocu ili ne, dozvolio mu je da priđe blizu. – Dovoljno blizu za razgovor. – Ili za slušanje. – Klarkova je kratko razmislila. – Obavesti me ako te išta od ovoga navodi da poveruješ da ne razgovaramo o Stefanu Gilmoru. – Pa, kao prvo, Gilmor je čovek do kog nije lako doći. Njegov telefon nije u imeniku, za razliku od brojeva Džordža Blantajera i Ejmona Patersona. – Proverio si? – Foks je klimnuo. – A Rebus? – Nema ga u imeniku. Razmislila je o tome. – Sastanak je bio ugovoren, je li tako? – Morao je biti. – I nije ga zakazao onaj s kim se Sonders sastao? – To bi bilo teško, pošto nisu znali kako da dođu do njega. – Osim ako sastanak nije bio ugovoren pre njegovog nestanka. – Tačno – potvrdio je Foks. – Ali nisam siguran da se to dogodilo. Klarkova ga je pogledala. – Razmišljao si o tome? – Pokušao sam da razmišljam kao inspektor – odgovorio je uz slabašan osmeh. – I? – Imamo prestravljenog čoveka. Toliko se plaši da ostavlja kola u zabačenom delu grada, daleko od mesta koja su mu poznata. Hoteli ne dolaze u obzir, ne može baš da se osloni na prijatelje, i da bi bio potpuno siguran, mora da spava na ulici. Ne može da koristi račun u banci, ni svoj telefon, jer se i jednom i drugom može ući u trag, ili bi njihovo korišćenje, u najmanju ruku, ukazalo na to da je i dalje živ i zdrav. Zbog svega toga ni svoju ženu nije mogao da obavesti da je bezbedan. – Foks je zastao. – Ali postoji neko koga mora da vidi. To će najlakše postići ako mu telefonira. – Najbliža telefonska govornica je na tri kilometra odavde. – Ali tu je benzinska pumpa. Na snimcima s nadzornih kamera smo videli da je tamo kupovao hranu. – Samo što je njihov javni telefon bio u kvaru već skoro dve nedelje. – Što on nije mogao znati dok nije pokušao da ga upotrebi. Shvatila je na šta Foks cilja. – Radnici pumpe su ga poznavali. Možda mu je neko od njih pozajmio telefon. – Naravno, razgovarano je s njima. No znamo li jesu li im postavljena prava pitanja i da li im je pokazana, prava, dobra Sondersova fotografija? – Vredelo bi pokušati još jednom? – I ja mislim. – Ovo nije hvatanje za slamku, Malkolme? – Možda i jeste. – Stefan Gilmor jeste sposoban za to, zar ne? – Klarkova je posmatrala površinu kanala. Izgledala je mračno i masno, i čak ni po danu ne bi moglo da se vidi šta je ispod nje. – Nimalo ne sumnjam u to – odgovorio je Foks. – Po načinu kako je izgradio svoju imperiju, jasno je da nema milosti. – Sećam se da sam jednom pročitala kako uspešan tajkun vidi svet isto kao psihopata. – Ne kažem da je Stefan Gilmor psihopata.

– On je samo čovek s neostvarenim ciljevima i ugledom koji treba zaštititi. – Misliš da bi nam forenzički psiholog mogao pomoći da ga sredimo? Klarkova je odmahnula glavom. – Držimo se onoga što znamo. – Što znači? – Pratimo tragove, Malkolme. Počev od tvoje benzinske pumpe. Kad su stigli na pumpu, jedine mušterije su bili vozači dva mini-taksija. Kola su parkirali pored prodavnice i sedeli su unutra pijući kafu iz automata i razmenjujući tračeve. Foks im je odmah prišao i izvadio legitimaciju. – Je li neko od vas poznavao Bilija Sondersa? – upitao je. – Čuli smo za njega – rekao je jedan vozač. – Radio je za konkurenciju – dodao je njegov prijatelj. – Uvek dolazite na istu pumpu? – Uglavnom – potvrdio je prvi. – Napunite rezervoar, malo razbijete monotoniju? – Tako je. – Je li Sonders išao na neku određenu pumpu? Drugi vozač je klimnuo glavom. – Na benzinsku pumpu u Pauderholu, koliko je meni poznato. – Nikad ga niste videli ovde? Obojica su na Foksovo pitanje odgovorili odmahivanjem glavom. Zahvalio im je i krenuo prema kasi. – Dobro razmišljanje – tiho mu je rekla Klarkova. – Sonders je vozio mini-taksi, voleo je noćnu smenu, a benzinske pumpe su mu bile druga kuća. – Ponovo je izvadio legitimaciju i pokazao je prodavcu. – Jesu li te ispitivali o Vilijamu Sondersu? – upitao je. Mladić za kasom izgledao je kao da je tek završio školu. Lice mu je bilo puno gadnih akni, a njegova gusta crna kosa izgledala je kao da je frizirana makazama za živicu i tubom lepka. Potvrdio je da je već razgovarao s policijom. – A tvoje kolege takođe? Mladić je klimnuo. – Svi? – Svi, osim Patrika, čini mi se. – Patrika? – On je na odmoru na Ibici. – Blago njemu. Kad je otputovao? – Pre šest dana. Završio je smenu u šest i do osam je bio u vazduhu. Foks je pogledao Klarkovu. Kao on, i ona je obavila proračun. – Znači Patrik je radio ovde na dan kad je Vilijam Sonders ubijen? – proverio je Foks. – Pretpostavljam – složio se mladić dok su mu oči letele s jednog inspektora na drugog, a Adamova jabučica mu je poskakivala. – Nije valjda u nevolji? – Policajci s kojima si razgovarao znali su za to, je li tako? – Mislim da sam im rekao. Neko sigurno jeste. Foks je klimnuo. Ali mislio je da možda i nije tako. Na licu Šivon Klark se načas pojavila senka zabrinutosti. Možda je neko iz njenog tima zabrljao. – Moramo da razgovaramo s Patrikom – rekao je Foks. – Imaš li njegov broj?

Mladić je odmahnuo glavom. Taksisti su mu mahali kroz prozor dok su se vraćali prema svojim vozilima. – Moraćete da pitate mog šefa – rekao je Foksu odmahujući im. – Onda ćemo to i uraditi. A jesi li ti video gospodina Sondersa? Mladić je ponovo odmahnuo glavom. – Uvek radiš u istoj smeni? – Ne, ali pre dve nedelje sam radio noćnu smenu. – Nikad nije došao u to doba? – Ne sećam ga se. Foks je polako klimnuo. Javni telefon je bio na zidu pored nužnika. Upozorenje da telefon ne radi bilo je ispisano na ružičastom samolepljivom papiru i bilo ga je lako prevideti sve dok ne priđete dovoljno blizu. – Još nešto? – upitao je Klarkovu. – Samo ovo – rekla je spuštajući čokoladicu „baunti” na pult. – I broj telefona tvog šefa – dodao je Foks dok je mladić kucao čokoladicu. – I to broj za hitne slučajeve. Moramo još večeras da se čujemo s njim. Dok je napolju odmotavala čokoladicu, Klarkova je rekla Foksu da bi to moglo da sačeka i do jutra. On je klimnuo glavom i odvezao ih nazad u Vester Hejls, kako bi ona uzela svoja kola. Parking je bio skoro prazan. Članovi tima su se razišli. Mogli su da dobiju naknade za prekovremeni rad, ali Klarkovoj je ponestajalo stvari kojima bi ih zaposlila van redovnog radnog vremena. Izgledala je umorno, a Foks je, naprotiv, vrcao od snage. – Videćemo se ujutro – rekao je dok je Klarkova otvarala svoja vrata i odvezivala pojas. – Ovo večeras je bilo korisno, Malkolme. Hvala ti. – Nema na čemu – odvratio joj je sa smeškom. Odvezao se skoro pola kilometra u smeru svoje kuće pre nego što je ponovo stao uz ivičnjak, izvadio telefon i pregledao džepove u potrazi za papirićem koji mu je dao onaj momak s benzinske pumpe. Forbs i Džesika su ceo dan bili van kuće. Džesika se kretala pomoću štapa. Vozili su se taksijim i izbegavali stepenice gde god je to bilo moguće. Ona je osećala potrebu za svežim vazduhom, za podsećanjem da se svet ne svodi na njen stan. Kafe, restoran, pa klupa u parku i na kraju bar. Sad su ponovo bili u Ulici Grejt king. Polako, ali sigurno, penjali su se prema zvucima ribanja i jecanja. Alis je klečala pred vratima, a pored nje je bila kanta s vodom i sapunicom. Četkom je ribala vrata pokušavajući da skine farbu. Suze na njenim obrazima su se osušile. Na zidu su bili tragovi crvene farbe, a izgledalo je kao da je već izribala kameni pod. – Šta je to, kog đavola?! – upitao je Forbs. – Tako sam zatekla kad sam stigla – bez daha je objasnila Alis. – Tvoja mama i njeni prijatelji… sva ta mržnja na internetu… Džesika je Forbsu dala znak da pomogne Alis da ustane. – Misliš da su oni to uradili? – upitala je. Alis je pogledala cimerku. – Ko drugi? – Obe znamo. – Džesika je zastala. – Svi to znamo. Hajde sad unutra. Forbs će to očistiti. – Je li tako? – Malo kasnije. Najpre treba da ovo razjasnimo. Sve troje su krenuli u dnevnu sobu. Alis je obrisala ruke o svoju već upropašćenu majicu. – Treba da ga pozoveš – rekla joj je Džesika.

– Ali onda će on… – Znati da si to bila ti – prekinula ju je Džesika dovršivši rečenicu uz sporo klimanje. – Ali možda će se povući. Sad zna samo za mene i Forbsa, je li tako? A ti si jedina koja može da učini nešto povodom toga. – Dakle, farba nije bila za mene? – upitala je Alis. – Pozovi ga – rekla je Džesika. – Telefon je u mojoj spavaćoj sobi. Alis je otišla da ga donese. Ali umesto toga je sela na ivicu svog kreveta osećajući kako joj se hladan znoj sliva niz leđa. Kako da razgovara s njim? Šta će uraditi kad sazna? Šta će uraditi njoj? Osetila je kako joj drhtaj prolazi celim telom. Držeći telefon pored uveta, smogla je snage da se vrati u dnevnu sobu. – Ne javlja se – rekla je ulazeći. Onda je opazila da i Džesika telefonira. Forbs je gledao Alis. Delovao je nervozno. – Koga…? – zaustila je Alis, ali je zaćutala. Odlično je znala odgovor. Bio je ispisan na Forbsovom licu.

TRINAESTI DAN

24

Sutradan ujutru Rebus se zaputio prema aerodromu. Od Kristin Eson je dobio adrese višespratnih parkinga Rorija Bela. Pratio je znakove od glazgovskog puta A8 i našao se malo severnije od sela Rato. Kad je spustio prozor, osetio je smrad kanalizacije i farme svinja. Na manje od pola kilometra odatle, jedan avion se dizao u nebo uz zaglušujuću grmljavinu. Parking je reklamirao posebne cene za dugoročno parkiranje i prevoz do aerodroma dvaput u toku jednog sata. Automatska rampa se digla kad je Rebus uzeo karticu iz automata. Polako je vozio oko prizemlja parkinga ni sam ne znajući šta traži. Džesika je slupala kola nedaleko odatle. Bila je prijateljica bratanice vlasnika parkinga. Sam vlasnik nije bio sasvim čist. Kad se tome doda potpuno nov pajser… Rebus i dalje nije bio siguran. Našao je kabinu s jednim uniformisanim radnikom. Prizemlje je bilo poluprazno. Kola su izgledala kao da pripadaju menadžerima srednjeg ranga: BMW-i, audiji, nekoliko jaguara i jedan mercedes. Odvezao se na prvi sprat, gde je bilo mirnije. Vetrobran jednog rendžrovera bio je prekriven slojem prašine. Možda je pripadao nekom ko produženi zimski odmor provodi u toplijim krajevima. Rebus ga nije krivio. Sledeći sprat je bio prazan, kao i nepokriveni krov, gde su, takođe, bila obeležena parking-mesta. Rebus je sumnjao da je ovaj parking ikad pun. S druge strane, donosio je laku lovu: jedan radnik i malo troškova. Zaustavio je saab na krovu i izašao da popuši cigaretu. Odatle je video aerodromsku pistu i jedan narandžasti avion Izidžeta kako sleće. Džesika je slupala kola negde zapadno odavde. Ako je putovanje započela s ovog parkinga, Forbs i ona su se udaljavali od grada. Prema kući njegovih roditelja? Moguće. Da je Rebus bolje poznavao geografiju, mogao bi da razazna tu kuću i okolno imanje. Ovako je video samo razbacana seoska imanja i snegom prekrivena brda iza njih. – Je li tamo sve u redu? Neko mu je doviknuo glasom koji je odzvanjao kao metal. Rebus je pogledao oko sebe i ugledao visok metalni stub s kamerom i zvučnikom. Mahnuo je u tom smeru i vratio se u kola. Prilazio je rampi na izlazu kad je video da radnik izlazi iz kabine. Stigao je do rampe pre Rebusa, čekajući da porazgovara s njim. Rebus je ponovo spustio svoj prozor. – Je li sve u redu? – upitao je čovek. Imao je rošavo lice i ružne zube. U njegovim zamućenim očima video se oprez. – Nešto sam zaboravio – objasnio je Rebus. – Moram da se vratim u kancelariju. – Otišli ste čak na krov. – Je li to nije po zakonu? – Možda. – Radnik je proučavao neurednu unutrašnjost njegovog saaba. Rebus je za to vreme ubacio svoju karticu u mašinu. – Ovo mora da je neka greška – rekao je zureći u ekran. – Šest i po funti? – To je minimum. Za četiri sata parkiranja. – Nisam ovde bio ni deset minuta. – Sistem je automatizovan, ja tu ne mogu ništa. – Čovek nije uspevao da prikrije zadovoljstvo zato što se Rebus našao u nezgodnom položaju. – Kažeš mi da ne možeš da odeš u onu svoju kabinicu i podigneš rampu? – Kompanija bi me žestoko kaznila. – Ali šest i po funti! Radnik je slegnuo ramenima. – Roriju neće biti drago kad mu ispričam za ovo. – Roriju?

– Tvom šefu. – Rebus je uzalud tragao za znakom prepoznavanja. – On je vlasnik ovog mesta. – Samo radim svoj posao. – Dobro, onda mi reci ovo: snimaju li te tvoje kamere? – Što pitaš? – Onda mu je svanulo. – Ti si policajac? – Recimo da jesam. Dakle, snimaju li, ili ne snimaju? – Mašina sama briše snimke na svakih četrdeset osam sati. – A na dužnosti je uvek i neki čovek? – Uvek. – I ako bih ti dao datum i približno vreme…? – Za šta? – Za bilo šta. Radnik se ispravio i prekrstio ruke. – O tome ćete morati da razgovarate s mojim nadređenim. – To jest s Rorijem Belom? – Rekao sam vam, nikad čuo za njega. – Pa kome onda polažeš račune? – Kancelariji u Livingstonu. – I tamo ima jedna višespratna garaža. Jesi nekad radio tamo? – Treba da razgovarate s upravom. – Ne brini, hoću. A sad, hoćeš li da me pustiš odavde? – Čim platiš ono što si dužan. – Radnik se okrenuo i otišao prema svojoj kabini. Psujući, Rebus je potražio sitninu u džepovima, a onda se setio da mašina prima samo kreditne kartice. Zato je ubacio svoju karticu, ukucao PIN i pritisnuo dugme za priznanicu. Livingston. Baza Rorija Bela. A tamo je i još jedan njegov parking. I… Zar se žena koja se prva pojavila na mestu Džesikine nesreće nije vraćala kući s posla u Livingstonu? Zato je, umesto da se vrati u grad, Rebus krenuo dalje prema Njubridžu, a tamo je izašao na M8. Nije mu trebalo mnogo do Livingstona, ali kad je stigao, našao se pred lavirintom sačinjenim skoro isključivo od kružnih tokova kroz koji bi se jedva provukao i neki član „Mense”. Livingston je bio jedan od škotskih „novih gradova” sagrađenih šezdesetih godina prošlog veka. Te gradove su projektovali stručnjaci koji su voleli da imaju mnoštvo krugova u svojim nacrtima. S tom strašću mogla se meriti samo njihova ljubav prema reči „Almondvejl”. Pojavljivala se svaki čas dok je Rebus tražio odredište: Almondvejl bulevar, put, avenija i ulica. Da ne zaboravimo Almondvejl Parkvej i Almondvejl Kresent, kao i stadion lokalnog fudbalskog tima. Na kraju, Rebus je priznao poraz i stao da pita pešaka, koji ga je uputio kako da dođe do nekog parkinga, ali to nije bio onaj koji je on tražio. Umesto da uzme karticu, Rebus je ostavio saab ispred, našao kabinu čuvara i pitao za pravac. Čuvar je objasnio Rebusu kako da stigne do željenog odredišta i ovaj mu je zahvalio. Deset minuta kasnije uterivao je kola na četvorospratni parking, čiji je poslednji sprat bio krov. U kabini nije bilo znakova života, iako je unutra gorelo svetlo. Rebus se provezao krcatim prizemljem. Mame s bebama su ubacivale kese u vozila, nakon kupovine u obližnjem tržnom centru. Na sledećem spratu je bilo manje kola, a na svakom sledećem spratu bilo ih je još manje nego na prethodnom. Kao i na prethodnom parkingu, niko nije koristio mesta na krovu. Rebus je ugledao isti zvučnik i nadzornu kameru, pa je okrenuo saab i spustio se sprat niže. Tu se parkirao i izašao iz kola. Nalazio se pored jednog neopranog

sitroena. Prekoputa njega bila su još jedna kola prekrivena slojem prašine. Naspram njega bilo je prazno mesto, ali Rebus je primetio tragove prljavštine i omote od slatkiša na podu. Da je bio sklon tome, opkladio bi se da su tu kola bila parkirana donedavno te da su pre toga duže vreme provela na parkingu. Još jednom je osmotrio sitroen. Registracija mu je istekla prošle godine, a pod njegovim točkovima je ugledao slične naslage prljavštine. Prešavši prstom preko površine vozila, ostavio je čistu liniju, a prst mu je pocrneo. Prišao je drugim kolima i počeo da diže zaštitni prekrivač. Ispod pokrivača se ukazao crveni automobil. – Šta to radiš, kog đavola? – Muškarac koji mu je prilazio uz rampu nosio je istu uniformu kao i gospodin Krezubi s aerodromskog parkinga, ali bio je od potpuno drugačije fele, možda bivši vojnik, i još je bio u kondiciji za dug marš. Nabildovane ruke, stisnute pesnice i isturena vilica. Glava mu je bila obrijana i nedostajao mu je komadić uveta. – Poranio sam na sastanak – slagao je Rebus. – Samo ubijam vreme. – Napadno je pogledao na sat. – Ne seri – ispljunuo je radnik. – Dobro onda – odbrusio je Rebus. – Reci ti meni šta radim? – Šta god da radiš, nećeš ostati ovde. – Tip je ščepao Rebusa za podlakticu. – To bi moglo da se okvalifikuje kao napad, ortak. – Ajde? A šta kažeš na ovo? – Pesnica se zabila u Rebusov stomak i on je osetio kako mu kolena klecaju. Čuvar je zavukao ruku u njegov kaput, a onda u unutrašnje džepove njegovog sakoa. Odatle je izvukao Rebusovu legitimaciju i otvorio je. – Mlađi inspektor? Rebus? Dobro, sad znam i tvoje ime, „ortak”. I ako prijaviš bilo šta od ovoga, ponovo ćemo proćaskati. Zato razmisli o tome. Dok mu je čuvar gurao novčanik nazad u džep, Rebus je smogao snage da zamahne na svog napadača. Ali ovaj je lako blokirao njegov udarac koristeći lakat i još čvršće stegao drugu Rebusovu ruku. Onda ga je pustio i odmakao se korak unazad. – Kad god hoćeš, dedice – rekao je. – Mogao bih za dva minuta ovamo da dovedem patrolna kola. – Verujem ti, ali ne zaboravi šta sam ti rekao. Drugi put ti neću samo izbiti vazduh. Rebus se setio raznih soba u kojima je tokom godina ispitivao osumnjičene, načina na koji su ih smekšavali i „slučajnih” sapletanja i padova. A sad je on bio taj koga mlate. Razmotrio je mogućnosti i nijedna mu se nije dopala. Da, mogao je da pozove pojačanje i ovaj siledžija bi bio uhapšen, saslušan i kažnjen, ali kakva korist od toga? Nešto je naučio, a to skoro da je opravdavalo kratkotrajan bol i sramotu koju je doživeo. U prošlosti bi bio u stanju da se ravnopravno bori s ovim tipom. U prošlosti. – Vratiću se – rekao je na kraju. – Bolje bi ti bilo da sa sobom povedeš Terminatora – rekao mu je napadač sa zlobnim osmehom gledajući ga kako se vuče prema saabu. – A sad imam i registraciju tvojih kola – dodao je čovek. – To znači da mogu da dođem i do tvoje adrese kad god poželim. Rebus je držao ruku na stomaku dok je vozio. Sklanjao ju je samo kad je morao da menja brzine, što je bilo često zbog svih tih prokletih kružnih tokova. Zaustavio se kod jednog restorana brze hrane i uzeo gazirani sok od pomorandže. Usta su mu bila suva, a srce mu je tuklo. Telefon mu je zazvonio. Isprva je hteo da ga ignoriše, ali onda je video ime Džejmsa Pejdža na ekranu. – Dolazim – javio se Rebus. – Odakle?

– S drugog posla. – Za Šivon Klark? Možda bi trebalo da to proverim s njom. – Slobodno. – Rebus je otpio ledeno hladan sok kroz slamčicu. – Upravo sam s profesorkom Kvant razgovarao o našem utopljeniku. Izgleda da je uključivanje profesora Tomasa bilo korisno. Mislim da ovde imamo smrt pod sumnjivim okolnostima, a možda čak i ubistvo. – Ubistvo? Ne bih rekao po onome što sam video na drugoj autopsiji. – Svejedno. – Slušaj, vidim na šta ciljaš. Svi oko tebe izgleda vode velike slučajeve, pa bi i ti jedan za sebe. Ali kancelarija državnog tužioca će ti se slatko nasmejati ako im se obratiš u vezi s tim. Nema dokaza kojima bi to potkrepio. – Ima modrica. – I ja ih imam. Sumnjam da ću umreti od toga. – Jesi li dobro? – Savršeno. – I stvarno si krenuo ovamo? – Naravno. – Pa šta onda predlažeš da radimo s utopljenikom? – Za početak bismo mogli da prestanemo da ga tako nazivamo. Zatim da proverimo spiskove nestalih osoba koliko god je potrebno unazad. Imao je svetlu put i kosu. Znamo koliko je bio visok i kako je bio građen. – Vredi li objaviti sliku njegovog lica? Ovde imam neke slike s autopsije. – To bi nekome moglo pomoći da se seti. Mada, malo je jezivo. Međutim, objavljivanje poziva da se jave svedoci dobra je zamisao. Tu treba ubaciti i njegov opis. – Dobro. – Kristin Eson je stručnjak. Ona će znati odakle da počnemo. – Hvala, Džone. – U svako doba, šefe. – Koliko ti treba da stigneš ovamo? Dvadeset minuta? Pola sata? – Što pre budem mogao, časna izviđačka. – Ali obojica znamo da nikad nisi bio u izviđačima. – Uhvatili ste me – priznao je Rebus. Onda je dodao: – Izvinite na ovoj primedbi, ali zvučite mi malo vedrije. – Imamo vesti odozgo: ne planiraju da zatvore Gejfild skver. – Drago mi je što to čujem. – I meni. Ali ne sumnjam da ćeš mi ti uskoro nečim pokvariti raspoloženje. – Verovatno. – Rebus je završio razgovor i ponovo protrljao stomak. Morao je da svrati na još jedno mesto pre odlaska u Gejfild skver. I da dobije odgovore na neka važna pitanja. Ulica Grejt king bila je oivičena kolima, osim dela s jednom žutom linijom na kraju. Rebus se parkirao i na komandnu tablu postavio znak „Policija”. Bio je blizu Dramond Plejsa, u čijem se središtu nalazila zelena površina zaštićena visokom ogradom i dostupna samo onima koji su imali ključ. Rebus je išao ulicom dok nije stigao do vrata koja je tražio. Pritisnuo je dugme interfona pored natpisa Trejnor/Bel. – Da? Pucketavi glas pripadao je Forbsu Makaskiju. – Ovde inspektor Rebus. Hoću da porazgovaramo. – Nemate šta da tražite ovde.

– Pusti me da uđem, ili ću, kunem ti se, razvaliti vrata. Usledila je tišina. Onda se začulo zujanje dok su se vrata otvarala. Rebus ih je otvorio i s lakoćom se popeo uza stepenice. Kad je stigao do kraja, u ušima mu je tutnjalo, ali nije morao da zastaje kako bi došao do daha. Vrata su bila zatvorena, pa je pokucao. Umrljao je ruku ružičastom farbom. Kad je pažljivije pogledao, Rebus je primetio da su vrata bila umrljana farbom a zatim očišćena. Onaj ko je čistio trudio se da bude temeljan, ali je i kameni pod bio umrljan. Vrata su se najzad otvorila, a na njima se pojavio Forbs Makaski. – Sakupljam priloge za UVF[ 10] – kazao je Rebus ispruživši dlan. – Džesika kaže da je ovo zastrašivanje. I da bi trebalo da pozovem advokata. – Hoćeš li da ti pozajmim mobilni? – Rebus ga je pružio mladom čoveku. – Ne zanima me šta ti radiš, Forbse. I razumem da si uplašen. – Rebus je pokazao na tragove farbe na podu. – Imali ste posetioca. A mislim da je ista osoba posetila i tvoju kuću. Očekivala je da će naći tebe, a ne tvog tatu. – Rebus je zastao. – Mogu li da uđem? – Ne želimo te ovde. – Možda me i ne želite, ali mislim da sam vam potreban. Kako biste se drugačije otarasili Alisinog strica Rorija? – Bože… Taj glas je dopro iz unutrašnjosti hodnika. – Zdravo, Alis – rekao je Rebus, iako nije mogao da je vidi. – Znači uspela si da se pomiriš s Forbsom i Džesikom? Valjda nisi imala izbora. Vas troje morate da se držite zajedno, u protivnom biste previše izgubili. – Onda se obratio Forbsu Makaskiju. – Upravo sam posetio višespratni parking u Livingstonu. Vodio si Džesiku tamo u obilazak. Pretpostavljam da se to omaklo Alis, možda jedne noći posle zabave, pošto je popila ili pošmrkala malo više. Alisin strašni stric i neka kola o kojima joj je pričao. Nešto je bilo u njihovom prtljažniku? Ako je neko hteo da vidi šta je to, trebao bi mu pajser. – Rebus je zastao netremice posmatrajući studenta. – Jesam li blizu, sinko? – Kaži mu da se gubi! – Nov glas, skoro histeričan. Džesika Trejnor. – Cela banda je ovde – rekao je Rebus s osmehom. – Nekakav krizni sastanak? Kako to da Alis ne može da ode i jednostavno porazgovara sa svojim stricem Rorijem? – Sad je kasno za to! – povikala je Alis Bel. Rebus je pokušao da se provuče u hodnik, ali Makaski je bio odlučan da ga spreči. – Vrati se kad budeš imao nalog – rekao je nepokolebljivo. – Dotad bi moglo biti prekasno, Forbse. Video si šta se desilo tvom tati. – Ne znamo šta se desilo! – Ali možemo osnovano da nagađamo – usprotivio se Rebus. – A vas troje znate o tome više nego ja, pa pretpostavljam da ste ponešto i zaključili. – Ponovo je zastao. – I usrali ste se od straha. I sad su vam pune gaće. Da, još nešto, Alis. Lepo si se setila da me uputiš na Forbsovog dilera. Pretpostavljam da si tako htela da me sprečiš da se fokusiram na nesreću i neko vreme si zaista uspevala u tome. Forbs se okrenuo i pogledao Belovu. – Rekla si mu? – Morala sam! Rebus je čuo kako se ulazna vrata u prizemlju otvaraju i zatvaraju. Neki sused se vraćao kući, a njegovi koraci na kamenim stepenicama zvučali su kao šmirglanje. – Trebam vam – bio je uporan. Mladić je popuštao. Njegovom svetu je pretila opasnost. – Morate mi reći šta se zbilo. – Samo odlazi – kazao je Makaski gotovo rezigniran. – Ko bi vam drugi pomogao, Forbse? – Rebus je raširio ruke kako bi naglasio ono što

govori. – Pa, ja sam uvek tu. Glas je ovog puta došao iza Rebusa. Okrenuo se i ugledao Ovena Trejnora kako stiže na odmorište. Džesika je šepajući izašla iz stana, odgurnula Rebusa i bacila se ocu u naručje. On ju je pomilovao po kosi ne skidajući pogled s Rebusa. – Sad možeš da odjebeš – rekao je. – Hoću da nasamo porazgovaram sa ćerkom i njenim prijateljima. – Ne smeš da se uplićeš u ovo – upozorio ga je Rebus. – U šta to? – Trejnor je, tobož začuđeno, razrogačio oči. – Ovo nije tvoja borba. Trejnor je obgrlio Džesikina ramena i pošao pored Rebusa ka stanu. – Sami ćemo se snaći, hvala vam, policajče – rekao je Trejnor. – Forbse, budi dobar i zatvori vrata. Makaski je imao obraza da se ponaša pokajnički dok je izvršavao Trejnorovu komandu. Rebus je polako i uporno odmahivao glavom sve dok se Forbs Makaski nije izgubio iz vidokruga. Škljocaj ključa u bravi odjeknuo je stepeništem. Rebus je tiho opsovao, a onda je izvadio maramicu i počeo da briše farbu sa dlana. Kristin Eson je bila u poslu za svojim stolom kad je Rebus ušao u Gejfild skver. – Nestale osobe – obavestila ga je kad joj se nagnuo preko ramena da pogleda u njen monitor. – Ima ih bezbroj, tako da ti mnogo hvala na tome. – Ne krivi mene što si ti naš kompjuterski čarobnjak. – Sudeći po slikama s autopsije, treba nam arheolog. – Možda bismo mogli da proverimo i nedavno opljačkane grobove. – Rebus ju je potapšao po ramenu pre nego što se smestio za svoj sto. Proverio je koliko mu je stomak oštećen pred ogledalom u nužniku. Već se nazirala modrica, ali sumnjao je da je naneta neka ozbiljna šteta, osim njegovom ponosu. Nijedna kola koja je video na parkingu nisu bila obijena pajserom. Ostajala su samo jedna, i to ona koja su kasnije uklonjena s mesta nesreće. Droga, pomislio je Rebus. Taj odgovor se nametao. Da li ju je Forbs Makaski maznuo? Nadzorna kamera je to zabeležila, čuvar se probudio i upozorio ga preko jednog od zvučnika. Makaski i Džesika Trejnor su zbrisali odatle kao da ih đavoli gone. Ali rampa bi ih zaustavila. A mašina prima samo kreditne kartice. Što znači da je Rori Bel, zahvaljujući snimku s nadzorne kamere, znao kako izgledaju i imao je broj njihove registracije, kao i podatke o kreditnoj kartici. Bilo mu je lako da im uđe u trag. Posebno ako je kartica Forbsa Makaskija bila registrovana na adresu njegovih roditelja. Da zlo bude veće, sad se umešao i Oven Trejnor. Ako sklopi dogovor s Belom, slučaj će propasti, a s njim i dokazi. Rebus je morao nešto da učini. Pogledao je prema Pejdžovoj kancelariji, ali od njega ni traga. – Gde je gospodin Veseli? – upitao je Rebus. – Ubeđuje više instance da mu dozvole da održi konferenciju za štampu. Hoće da svet dobro vidi Tutankamona. – Imaš li predstavu koliko će se zadržati? – Mislim da je otišao kući da se presvuče. Voli da pred glavonjama bude u najboljem izdanju. Rebus je razmotrio mogućnosti. Mogao bi ovo što ima da odnese glavnom inspektoru Ralfu u Torfihen. Istraga o smrti Pata Makaskija nije davala nikakve rezultate i sva je prilika da

bi dočekali Rebusa raširenih ruku. S druge strane, šta je imao od čvrstih dokaza? Verovatno nedovoljno da bi dobili nalog za pretres parkinga. Prvi korak Nika Ralfa bio bi da ponovo razgovara s troje studenata, a oni bi se sigurno držali svojih prvobitnih izjava. Farba na vratima bi se mogla objasniti kao ružna šala. Odlučili su da svoju sudbinu povere Džesikinom ocu umesto Kriminalističkom odeljenju. Rebus nije mogao da im prebaci. Trebalo mu je nešto više pre nego što ode u Torfihen, pa je proverio papire koje je imao o Roriju Belu, sredio ih, a onda uključio svoj kompjuter i spremio se da započne sopstvenu pretragu na guglu. Trebalo mu je sat vremena da uoči ono što je Esonovoj promaklo. Ono što joj je promaklo ili ono što nije smatrala važnim. Otac Alis Bel poginuo je pre dve godine kad je njegova kola udario kombi. Vozač kombija zvao se Džek Redpat. Optužen je za opasnu vožnju, ali slučaj nikad nije stigao do suda. Ili, bolje rečeno, slučaj jeste, ali Džek nije. Zbrisao je. Tako su pretpostavljali lokalni listovi, koji su pratili taj slučaj. Pomenut je samo jednom. Rebus je uzeo telefon i uspeo da dobije nekog u policiji Centralne oblasti, a taj ga je povezao s policajcem koji se sećao te nesreće. – Tip je bio razveden, živeo je u ćumezu i pretio mu je gubitak posla, možda je čak neko vreme proveo i u zatvoru. Potrpao je ono malo stvari koje njegova žena nije odnela i odmaglio. – Jeste li pokušali da mu uđete u trag? – Uradili smo sve što smo mogli. – Ali niste ga pronašli? – Rebus se počešao po bradi. – Imate li podatke o kolima koja je vozio? Marku i registraciju? – Prokletstvo. – Policajac je šmrknuo. – Vama treba Indijana Džons. – Možda, ali imam samo vas. To je bilo pre samo dve godine. Zar je to toliko teško? Treba mi i Redpatova slika ili opis, kao i podatak da li je bio pušač. – Pogledao je prema Esonovoj, koja je i dalje radila na kompjuteru nalakćena na sto. Rebus je policajcu ostavio svoj broj telefona i imejl adresu. Onda je završio razgovor i pristavio čajnik. – Samo topla voda, je li tako? – upitao je. – Bez kesice čaja ili kafe? – Tako je – potvrdila je. – Imaš li sreće? – Izgleda da je mnogo ljudi nestalo. – Ima li nekih prečica? – Postoje sajtovi posebnih organizacija, a tu su i tviter i fejsbuk… – Okrenula se i pogledala ga. – Imaš nešto? – Možda. – Zadržaćeš to za sebe? – Još neko vreme. Nasuo je njeno piće i dao joj šolju, a onda je sebi napravio čaj. Ali umesto da ga popije, otišao je u klozet i počeo da zuri u svoj odraz u ogledalu. To ima smisla, zar ne? Nešto je bilo skriveno na parkingu gde su kola obično ostavljana dugo i gde niko nije dolazio da proverava. Alis Bel je nešto načula ili naslutila te nije mogla da odoli da to ne podeli sa svojim prijateljima. Obili su prtljažnik, ali neko ih je video te su pobegli s lica mesta. Kola su morala biti sklonjena i trebalo je rešiti ih se. Ali ne zajedno s njihovim sadržajem, već posebno. Prošle su dve godine otkako je Džek Redpat zbrisao. Ili nije zbrisao. Otkako je otet.

Njegova soba je ispražnjena da bi izgledalo kao da je odmaglio. Žuljevi na rukama kao rezultat manuelnog rada. Redpat je bio gipsar. Rebus se umio i obrisao lice s nekoliko papirnih ubrusa. Forenzički patolog bi znao kako telo izgleda posle dve godine provedne u prtljažniku kola. Rebus je bio siguran u jedno: da bi se leš smestio u prtljažnik kola, morao je biti skoro u položaju fetusa. Što se lako moglo pogrešno protumačiti kao da je sedeo. Telefon mu je zazvonio. Nije prepoznao broj. – Da? – javio se. Bio je to policajac iz Centralne oblasti. – Tamnoplavi ford eskort, star osam godina. Ranije je vozio sportska kola, ali razvod je na to stavio tačku. – Počeo je da mu diktira registraciju. Rebus mu je rekao da sačeka i vratio se u kancelariju po olovku i parče papira. – Ponovi to, molim te – kazao je zapisujući detalje. – A preko imejla sam ti poslao i njegovu sliku – nastavio je policajac. – Nije bilo tako teško, zar ne? – kazao je Rebus. – Je li pušio? – Deset cigareta dnevno. Mogu li sad da se vratim stvarnom poslu? – Imaš moj blagoslov. Rebus je spustio telefon pored kompjutera i otvorio imejl. Otvorio je atačment, a onda je pozvao Kristin Eson. Odmerila je lice, profile i anfas. Ispod su bili navedene fizičke odlike. – Visina metar sedamdeset pet – čitala je Esonova – težina sedamdeset šest kilograma, sive oči, svetla kosa… – Otišla je za svoj sto i vratila se s fotografijama s autopsije. – Pa, ko je on? – upitala je. – Da li bi rekla da je to ista osoba? – Moguće. – Ne više od toga? Slegnula je ramenima. – Ja mislim da je to on. Bio je skriven u prtljažniku kola, a onda bačen u vodu. – Misliš da su ga skrivali dve godine? – Rebus je klimnuo. – Pa gde su onda kola? – Evo ih – kazao je Rebus podižući komad papira. – Osam godina star plavi ford eskort. – Setio se kola na višespratnom parkingu. Ne, tamo nije bilo takvog vozila. Ford je verovatno odvezen na dokove Lejta zajedno sa svojim teretom. Onda su ga se otarasili. Rebus je uzeo telefon i pozvao saobraćajnu policiju. – Je li bilo napuštenih kola u poslednjih nekoliko dana? Registracija je skoro sigurno istekla pre godinu-dve. – Opisao je Redpatov eskort i sačekao. – Misliš da je negde ostavljen da sakuplja kazne za nepropisno parkiranje? – upitala je Esonova. – U najboljem slučaju. – A u najgorem? Rebus je samo slegnuo ramenima. Javljeno mu je da će morati da sačeka neko vreme na tražene informacije jer treba razgovarati sa saobraćajcima s terena. – Što je pre moguće, važi? – Rebus je dao svoje podatke i spustio telefon. – Sad čekamo – rekao je Esonovoj. – Ti možda čekaš, ali ja idem u radnju. Ako nisi primetio, vreme je za ručak. Hoćeš li da ti nešto donesem? – Možda sendvič ili rol-viršlu. – Potražio je sitniš po džepovima. – Ja častim – kazala je Esonova. – Sendvič je verovatno zdraviji.

– Onda mi donesi rol-viršlu. Zakolutala je očima i počela da oblači kaput. Rebus se setio kako je to radila Debora Kvant i kako je osetio poriv da joj pomogne. Kad joj je predložio da odu na piće, nije ga neopozivo odbila. A opet, on nije imao njen broj. Imao je samo broj mrtvačnice. Krenuo je na parking da popuši cigaretu, a onda se setio da bi telefon u kancelariji mogao da zazvoni svakog trena. Zato je posle tri-četiri dima odlomio kraj cigarete i vratio je u kutiju. S vrha stepenica je čuo kako zvoni telefon na njegovom stolu, ali zvonjava je prestala kad je on ušao u kancelariju. Tiho psujući seo je i čekao. Esonova se vratila i dala mu papirnu kesu. Pošto nije bilo masnih mrlja, shvatio je da je zanemarila njegov zahtev. Dobio je sendvič s ruskom salatom. – Kao da sam u nekoj od onih banja za mršavljenje – promrmljao je. Ali ipak je smazao sendvič. Kad je telefon ponovo zazvonio, smesta ga je dograbio. – Mislio sam da vam se žuri – požalio se saobraćajac. – Žuri mi se. – Zašto se onda malopre niste javili? – Zov prirode. Sad mi reci šta imaš. – Rebus je nakratko slušao. – Odnet je na otpad? – ponovio je da bi i Esonova čula. – Juče? – Ponovo je uzeo olovku. – Znamo li na koji otpad? – Počeo je da zapisuje, ali onda je prekinuo. – Da, znam gde je to – kazao je. – Hvala. Završio je razgovor i pozvao drugi broj, ali niko se nije javio. Psujući, strpao je telefon u džep i ustao od stola. – Šta da kažem šefu kad se vrati? – upitala je Esonova. – Da me je njegova vrhunska elegancija postidela i naterala da i sam odem u kupovinu. Nasmešila se i kratko mu mahnula dok je izlazio. Onda je od svog stola otišla do Rebusovog ponevši i svoj sendvič sa škampima. Proučila je fotografiju Džeka Redpata na ekranu Rebusovog kompjutera. – Možda – rekla je sebi. – Samo možda… – Zagledala se u vrata. Nije dugo poznavala Džona Rebusa, ali znala je da je dobar u poslu, kao krvoslednik kojem su dali da nešto onjuši, a onda ga pustili da radi ono u čemu je najbolji. Popunjavanje obrazaca i sastanci posvećeni budžetu i protokolu, niti su zanimali Rebusa, niti će ga ikad zanimati. Njegovo poznavanje interneta bilo je skromno, a odnos s ljudima žalostan. Ali za njega će lagati Džejmsa Pejdža i snosiće posledice ako bude uhvaćena u tome, jer je Rebus bio vrsta policajca koja više nije smela da postoji, retka i ugrožena vrsta. I znala je da će joj nedostajati, kad ta vrsta, što je bilo neumitno, zauvek nestane s lica zemlje. Posredi je bio otpad na koji je odvezen i golf Džesike Trejnor. Isti nemački ovčar je ustao i iskezio očnjake dok je Rebus izlazio iz kola. Edi Djuk se pojavio iz šupe i dreknuo na psa. – Borise! Umukni! Onda se obratio Rebusu pokazujući saab: – Samo ga ostavi tu. Malo smo zakrčeni, ali pozabavićemo se njime kad budemo mogli. – Baš je smešno – kazao je Rebus kao da nikad u životu nije čuo ništa manje smešno. – Pokušavao sam da te dobijem telefonom. – Rekao sam ti, imali smo posla. – Pokazao je prema presi koja je istiskivala život iz svoje poslednje žrtve. Rebus je čuo stenjanje metala, plastike i stakla na izidsaju. Mašinom je upravljao Ris Berstou. Rebus je primetio registarske tablice kola na zidu pored psa čuvara. Prišao je i podigao ih ne obraćajući pažnju na režanje psa.

– Šta je s ovim kolima – upitao je. – Blokirala su ulicu u Grantonu. Očigledno su bila napuštena. – A gde su sad? Čovek je ponovo pokazao prema presi. – Ima li problema? – upitao je. Granton se nalazio uz obalu nedaleko od Lejta. Rebus je spustio tablice i odmarširao prema mašini, vičući da je isključe. Berstou je uradio kako mu je rečeno. Njegov šef je bio nekoliko metara iza Rebusa i ponavljao pitanje. Rebus je zavirio u presu. Osetio je ulje za motor. Plavi ford eskort bio je sveden na trećinu svoje veličine i više nikad neće prevoziti putnike. Rebus je pogledao dvojicu ljudi. – Opelješili ste ga? Berstou je pogledao Djuka pre nego što je odgovorio. – Neko ga je već temeljno očistio. Mada čisto nije izgledao. Iako su kola bila zdrobljena, Rebus je mogao da razazna debeo pokrivač od prašine. – Ležao je duže vreme, šta kažete? Berstou je klimnuo. – Jeste proverili prtljažnik? – Ništa nisam uzeo. – Skinuli smo gume i neke delove – dodao je njegov šef. – I malo elektrike. Motor je bio u prilično lošem stanju… – Vadite ga iz prese – naredio je Rebus. – Ekipa za uviđaje će doći da ga pregleda. – Zašto? – Samo ga zakačite za kuku, ili šta već imate, i izvucite ga. Prebacite ceradu preko njega i čuvajte ga. – Znaš, pomalo se osećao i smrad – priznao je Berstou. – Sa zadnjeg sedišta i iz prtljažnika. – I prtljažnik je bilo lako otvoriti? – Brava je bila obijena. Kao da je neko… – Da? – Rebus je upro pogled u čoveka. – Upotrebio pajser. – Sad mu je bilo jasno zašto je Rebus želeo da sačuvaju kola. Nik Ralf je priču saslušao prekrštenih ruku i napućenih usana. Sedeo je za svojim stolom u Torfihenu. – Tanko je to, Džone – rekao je pošto je razmislio minut-dva. Rebus je ušao u stanicu i bez ikakvog uvoda sve saopštio Ralfu. Prve reči koje je izgovorio bile su: – Mogu li da razgovaram s vama? – Već sam te video – odgovorio je Ralf, nakon čega se Rebus predstavio. Njih dvojica su se sad gledali u oči čekajući da onaj drugi obori pogled, pri čemu se Ralf blago ljuljao u svojoj stolici. – Veoma tanko – konačno je rekao prekinuvši tišinu. Rebus je samo slegnuo ramenima i čekao. – Kažeš da je taj Bel oteo Redpata u znak nekakve odmazde? – Da. – I više godina je držao njegovo telo na parkingu? Sin Pata Makaskija je to otkrio, pa je Bel krenuo na njega? – Tako ja mislim. – A zašto si to ispričao meni a ne glavnom inspektoru Pejdžu?

– On nije zadužen za istragu slučaja Makaski, gospodine. I, ako smem da budem iskren, bez tragova koje sam vam upravo dao, imao sam utisak da ste u ćorsokaku. – Je li tako? – Ralfova ramena su se ukočila. Duboko je udahnuo, uzeo telefon i naredio da istražiteljski tim ode na otpad. – A na parking? – podsetio je Rebus. Ali Ralf je već bio spustio telefon. – Korak po korak, Džone. Treba da pozovemo te studente i vidimo šta oni imaju da kažu. – Oni neće imati ništa da kažu. – Pa ipak moramo da ih pozovemo. A posle toga možemo da razgovaramo s Rorijem Belom. Ako se to desilo kao što tvrdiš… Je li Pat Makaski udario glavom pokušavajući da pobegne? – Ili to, ili je bio raspoložen za borbu, pa su ga oborili na pod, a on je udario o kamin. – To je onda nesrećan slučaj? – Pre bih rekao da je ubistvo. A tu je i provala. Ništa ne brinite, biće dosta materijala za Belovu optužnicu. – Ako nađemo išta korisno u prtljažniku tog eskorta. Rebus je to primio slegnuvši ramenima. – Pa – Ralf je ustao i dao znak da je sastanak završen. Pružio je Rebusu ruku. – Obavestićemo te. – Možda bih mogao da pratim rad istražiteljskog tima. Ali Ralf je odmahnuo glavom. – Ja ne zaboravljam učinjene usluge, Džone. Ako te to brine. – Nije to. – E pa, onda, čim dobijem neke novosti, javiću ti se. – Ponovo je pružio ruku i Rebus ju je ovog puta prihvatio.

Nije bilo nikakvih vesti do pola šest. Svakih pola sata Rebus je vadio svoj telefon i proveravao da li je napunjen i ima li signal. Kad je napokon zazvonio, skoro ga je ispustio u žurbi da se javi. – Rebus ovde – rekao je. – Džone, ovde Nik Ralf. – Da, gospodine? – Vesti nisu ni dobre ni loše. Nađena su vlakna i u laboratoriji će proveriti poklapaju li se s vlaknima nađenim na lešu s doka. Ali to nije uvek egzaktna nauka. – To je sve? – Ekipa je komentarisala smrad koji se osećao. Nema sumnje da potiče od truljenja, no to će teško ubediti porotu. – Ali to su kola Džeka Redpata. – Da, jesu. I možda si u pravu kad tvrdiš da je tip izvučen na doku Lejt Redpat. Zato sam predložio tvom šefu da pozove nekog od Redpatove rodbine i zatraži uzorak DNK. To neće biti ubedljiv dokaz, osim ako pokojnik nema blizanca, ali pokazaće nam da smo na pravom tragu… – Razgovarali ste s Džejmsom Pejdžom? – Da ti učinim. – Ralf je zastao. – I tad sam shvatio da njemu nisi rekao ništa o našem sastanku. Nadam se da te nisam uvalio u nevolju. – Nikako. – Rebus je pogledao po praznoj kancelariji. Kristin Eson je već bila otišla, kao i praktično svi ostali iz zgrade. Zapitao se dolazi li sad Pejdž ovamo pun pravedničkog gneva. Odgovor je bio potvrdan.

Jer stajao je na vratima, crvenog lica i razjarenog pogleda. – Mi o vuku – rekao je Rebus u slušalicu pre nego što je prekinuo vezu. Pejdž je prilazio njegovom stolu. – Kako si smeo?! – prasnuo je. – Taj utopljenik je moj slučaj! – On nije „utopljenik”, ako sam u pravu. Zove se Džek Redpat i povezan je s Makaskijevim ubistvom, a pored toga i s mnogim drugim stvarima. – A sve to je trebalo da kažeš meni, kako bih mogao da odlučim šta da radim! – Priznajem – kazao je Rebus. – Ali vi ste bili zaokupljeni doterivanjem za kamere i šefove. Ovde sam ostao kao najviši po činu te sam se tako i ponašao. – Uradio si to da bi mi napakostio, nema drugog razloga! Raščisti svoj sto i gubi se odavde. Idi pa traži posao od svojih prijatelja u Torfihenu. Ili možda poznaješ nekog u Vester Hejlsu. Samo se moli boga da te negde žele, jer ovde više nisi poželjan! – Bilo mi je zadovoljstvo – odvratio je Rebus. – Meni zaista nije. Svi su me upozoravali: Rebus je nepredvidiv, neuračunljiv je, ne može mu se verovati, odavno je istrošen. Svi su mi to rekli, i mnogo gore od toga. Zapitaj se koliko bi ti pandurskih stanica u ovom gradu pružilo priliku. I to ne drugu priliku, nego šestu, sedmu ili osmu? Uradio sam to jer sam u dubini duše verovao da si dobar policajac, da si pravi pandur, da si od ljudi starinskog kova o kojima sam slušao, ali ih skoro nikad nisam sretao. – Pejdž je zastao. Vatra njegovog gneva je zgasnula. Izgledao je iscrpljeno i, da, iskreno razočarano. – Žao mi je što sam te izneverio – popustio je Rebus. – Izgleda da ti je to specijalnost. – To ne mogu da osporim. A sam si rekao da ću ti, pre ili kasnije, pokvariti raspoloženje. I ako ti to nešto znači, glavni inspektor Ralf zna da je ovo tvoja istraga. Toliko mi je rekao. – Ali nije to morao da uradi, zar ne? – Ne, nije morao. Pejdž je to priznanje propratio sporim klimanjem glavom. Onda se okrenuo prema svojoj kancelariji veličine ormara, ušao i zatvorio vrata. Trenutak kasnije, vrata su se ponovo otvorila. Spustio je praznu kartonsku kutiju na pod i gurnuo je prema Rebusovom stolu. – Za tvoje stvari – rekao je. – Hoću da nestaneš za deset minuta. Vrata su se ponovo zatvorila. Rebus je samo sedeo nekih pola minuta, a onda je ustao i uzeo kutiju. Stavio ju je na sto, a onda je shvatio da mu ne treba. Tu skoro više ništa nije pripadalo njemu. U ovom Kriminalističkom odeljenju nije bio dovoljno dugo da bi sakupio bilo šta. – Šta si to, kog đavola, uradio, Džone? – promrmljao je za sebe. Onda je pogledao u vrata Džejmsa Pejdža i pokušao da natera sebe da pokuca i zatraži oproštaj i još jednu šansu. Samo još jednu. Nema šanse…

Forbs Makaski je završio razgovor. – Policija – rekao je. Sedeo je u Džesikinom stanu. Alis Bel je sedela za svojim stolom. Skrinsejver njenog laptopa se aktivirao. Bila je na pola rada koji danima nije takla i nije imala snage da ga završi. Džesika je sedela na sofi i igrala se poslednjom bočicom lekova. Oven Trejnor je stajao na vratima, zasukanih rukava, ruku zavučenih u džepove pantalona. – Koja policija? – upitao je. – Glavni inspektor Ralf, on vodi istragu o ubistvu mog oca.

– Šta je hteo? – Kaže da hoće da nas vidi, mene, Džesiku i Alis. – Je li rekao zašto? – Nije. – Gotovi smo – rekla je Džesika drhtavim glasom. – Nema razloga da se plašiš policije – umirio ju je otac. – Nemaju ništa protov tebe jer ništa nisi uradila. – Trejnor je pogledao po sobi da bi proverio da li ga ostali slušaju. – Držimo se plana i sve prepuštate meni. Onda se obratio Forbsu. – Kad taj Ralf hoće da vas vidi? – Rano ujutro u policijskoj stanici Torfihen. – Onda nema problema. Dotad će sve uveliko biti sređeno. Alis Bel je shvatila da Trejnor stoji tačno ispred nje. Pogledala je prema njemu. Držao je svoj mobilni telefon. – Srce, molim te ukucaj ponovo broj svog strica Rorija. Kad je to uradila, uzeo joj je telefon iz ruke, prislonio ga na uvo, odslušao zvonjavu, a onda se javio otresit glas Rorija Bela. – Ja sam – rekao je Oven Trejnor. – Zato učini sebi uslugu i ovog puta me saslušaj.

25

– Ovo je drugo mesto koje je Šivon rekla da proverimo. Rebus je podigao pogled sa svog stola. Sedeo je u uglu pored prozora u zadnjoj prostoriji bara „Oksford”. Kroz staklo je video nekoliko pušača kako stoje napolju i taman se bio spremao da im se pridruži. Ali sad je pred njim stajao Malkolm Foks s rukama u džepovima, jedva primetno se smešeći. – A prvo je bilo? – Ulica Arden. – Pa si otišao tamo? Foks je odmahnuo glavom. – Nisam se složio s njenom analizom. – Sleduje li mi sad bukvica? – upitao je Rebus. – Veruj mi da nisam raspoložen za to. – Šta kažeš na piće umesto toga? – Foks je glavom pokazao prema Rebusovoj skoro praznoj krigli. – Rebus ga je odmerio pitajući se šta hoće. Onda je klimnuo. – IPA – rekao je. Foks se vratio do bara, a Rebus je cigarete i šibice vratio u džepove kaputa. U baru je bilo tiho. Sredina večeri sredinom nedelje. Kasnije počinje veče folka, ali Rebus će uhvatiti maglu pre toga. Njegova kola su bila ispred, ali znao je da je popio previše. Provukao je prste kroz kosu i bučno izdahnuo naginjući se preko stola. – Izvoli – kazao je Foks spuštajući piće pred njega. Sebi je doneo konzervu koka-kole i čašu punu leda. – Živeli. Rebus ga je gledao kako puni čašu dok kocke leda zveckaju. – Ideš li na sastanke anonimnih alkoholičara? – upitao je. – Više ne. – I možeš da dođeš u bar, a da ne padneš u iskušenje? – Naravno da sam u iskušenju. – Foks je seo na stolicu. – Ja sam samo čovek uprkos onome što ti, možda, misliš. – Foks je podigao svoje piće. – Izgledaš kao da ti je svega preko glave. – Je li te Šivon poslala da izigravaš dobrog samarićanina? – Jel’ treba? – Stvarno nisi čuo? Pejdž više neće da čuje za mene. Dokaze koji pripadaju njemu odneo sam onima koji istražuju slučaj Makaski. – Oh. Rebus ga je pogledao. – Misilio sam da je Pejdž to već svima razglasio. Foks je ponovo odmahnuo glavom. – Mislim da Šivon ne zna za to. – Zašto si onda ovde? – Zbog slučaja Sonders. – Došao si da me vodiš na novo ispitivanje? – Rebus je otpio gutljaj piva ne spuštajući čašu dok je netremice gledao Foksa. Foks se uhvatio za ivicu stola i nagnuo se prema Rebusu. – Sonders je zakazao sastanak sa svojim ubicom. Hteo je da upotrebi telefon na benzinskoj pumpi, ali on nije radio. Za kasom je radio neki klinac kome je Sondersovo lice sigurno bilo poznato pošto je tu već nekoliko puta kupovao hranu. Kad mu je Sonders ponudio deset funti da mu ovaj pozajmi mobilni, klinac je pristao. Sonders je obećao da će to biti samo lokalni poziv i izašao je napolje s telefonom. Razgovor je trajao šest i po minuta. – Tako precizno?

– Uspeo sam da dođem do listinga. Potrošio sam dobar deo dana. Ustanovio sam tačno vreme poziva. Manje od tri sata pre Sondersovog ubistva. – To ima sumnjiv prizvuk pravog detektivskog rada. – Rebus je podigao čašu tiho nazdravljajući. – Da pogodim, telefonirao je Stefanu Gilmoru? Ali Foks je odmahnuo glavom. – Pozvao je fiksni broj u Edinburgu. Sonders ga je lako našao jer je naveden u telefonskom imeniku. – Ejmon Paterson? Ponovo odmahivanje glavom. – Džordž Blantajer. – Dod? – Rebus je zaškiljio. – Sonders je razgovarao s njim oko šest i po minuta. Rebus se prisetio reči Stefana Gilmora: „Dod je uzeo onaj stari pištolj…” – Hoćeš da mi kažeš kako je čovek koji ne može da ustane iz fotelje uspeo da se odvuče do kanala na drugom kraju grada? – Deluje neverovatno – saglasio se Foks. – Ali postoji još jedno objašnjenje… Ostavio je ove reči da lebde u vazduhu, znajući da će Rebus shvatiti šta je mislio. Rebus je grickao donju usnu, a onda je zabacio glavu i pogledao u tavanicu. Koliko god da su je krečili, izgleda da nikako nisu mogli da prekriju nikotinsku nijansu. – Prokletstvo – rekao je na kraju. Onda je upitao: – Zašto već niste tamo? – Mislili smo da bi hteo da pođeš s nama? – To je Šivonina ideja? Foks je odmahnuo glavom. – Zapravo je moja. Morao sam malo da je ubeđujem. – Zašto se onda drži po strani? – Ona je na sastanku sa šefovima i objašnjava im šta se događa. – Foks je popio svoje piće i pokazao prema Rebusovom. – Hoćeš li da to popiješ do kraja, ili bi, radije, da pođeš bistre glave? Rebus je pogledao piće, odgurnuo ga i ustao. Pozvonili su na vrata bungalova u Mjurifildu i čekali. Otvorila im je Megi Blantajer. Bila je u beloj majici i vrećastoj sivoj trenerci, skoro bez trunke šminke. – Možemo li da uđemo? – upitao je Rebus bez imalo topline u glasu. – Džone… – Stavila je ruku na obraz. – Da sam znala… – Hoćemo da razgovaramo s tobom, Megi. Ovo je Foks. – Rebus je stao. – Inspektor Foks – ispravio se, zasluživši bledunjav osmeh zahvalnosti od kolege. – Šta je posredi? – Mislim da znaš. – Rebus je već prolazio pored nje ulazeći u hodnik. – Zar vam ne treba nalog ili tako nešto? – zvučala je usplahireno. – Hoćeš da ga donesem? – Zaista mi nije jasno zašto ste ovde. Ali popustila je, uvela Foksa u kuću i zatvorila vrata. – Dod malo drema u fotelji. – Hoćemo da razgovaramo s tobom, Megi. – Rebus ju je prodorno pogledao, a ona je, izgleda, osetila da on zna sve. – Možda bismo mogli u baštu. – Onda se obratio Foksu: – Možeš li da praviš društvo Dodu? – Pokazao je prema dnevnoj sobi. Foks je hteo da se pobuni, ali na kraju je pristao. Rebus je poveo Megi Blantajer kroz savršeno čistu kuhinju, odakle su izašli u dvorište. Zapalio je cigaretu i ponudio i nju, ali ona je odbila. – Razgovarala si s Bilijem Sondersom – rekao je. – Pozvao je vaš kućni broj. Pretpostavljam da se uvek javljaš ti. Nema potrebe da poričeš, imamo telefonske listinge. Plašio

se šta bi Stefan mogao da mu uradi, je li tako? Ali to ga ne bi sprečilo da svedoči protiv svetaca. Bio je spreman na sve samo da bi se spasao od novog robijanja. – Rebus je snažno uvlačio dim cigarete. Ruke su mu drhtale, a nije bio siguran zašto. – Dobro, razgovarala sam s njim. Pa šta? – Ali uradila si ti i više od toga, Megi. – Rebus je zastao. Posle jednog trenutka Megi je prasnula. – Vi i vaši prokleti sveci! Dod ne priča ni o čemu drugom. Sad živi u prošlosti više nego ikad ranije. Možda zato što nema budućnost. I onda se pojavljuje čovek koji je spreman svima da kaže kako je Dod bio ubica, da je sve zataškao i da se izvukao nekažnjeno. – Nije Dod ubio Fila Kenedija. – Ali bio je tamo! I pomogao je da se telo iznese iz ćelije i sve ostalo. – Gledala je preko bašte i kao da je nešto primetila. – Sačekaj ovde – rekla je Rebusu. Ali on ju je pratio do šupe. Gledao je kako otvara vrata i počinje da tumara po mraku tražeći nešto među kantama s farbom i nekorišćenim alatom. – Jeste li tu držali pištolj? – upitao je. – Dod je mislio da sam ga se otarasila. Tako sam mu rekla. Isto kao što je trebalo da bacim ovo. – Pružila mu je nešto. Bio je to raskupusan primerak Krivičnog zakona Škotske, s prepoznatljivim kožnim povezom, izbledelim zlatnim slovima i mesinganima nitnama. Stranice su bile vlažne i savijene u uglovima. – Mračna Biblija – kazao je Rebus uzimajući je u ruku i trljajući mesto na koje su svi pljucnuli cementirajući svoju posvećenost zajedničkom cilju. – To je samo prokleta knjiga – rekla je Megi. – Ali za Doda je bila nešto više. Svi vi ste mu mnogo značili, a trebalo je da poslednje dane provede gledajući kako se sve to ruši pred njegovim očima. – Jesi li nameravala da ga ubiješ? – tiho je upitao Rebus. Klimnula je glavom, a na oči su joj navrle suze. – Uradila sam to zbog svih vas, jer Dod nije mogao. – Ne moraš to da im kažeš. Možeš reći da je pištolj opalio slučajno. Možda ti je prst skliznuo ili je on pokušao da ga otme od tebe… – Još laži, a, Džone? – okrenula je glavu prema kući. – Šta će on bez mene? – Možeš li nekog da pozoveš? – Misliš sad? – Moraćeš da pođeš s nama, Megi. Razmislila je trenutak. – Njegov sinovac je bio veoma dobar. – Onda možda njega. Klimnula je. – Telefon mi je u kuhinji. – Hajdemo onda unutra. – Pokušao je da joj spusti ruku na rame, ali ona ju je odgurnula. Istrgla mu je knjigu, pljunula na njene korice, a onda obrisala usta nadlanicom. Rebus je nežno uzeo knjigu od nje i uveo je u kuću. Dok je ona telefonirala, Rebus je otišao u dnevnu sobu. Foks je stajao nasred prostorije. Dod Blantajer je bio budan i zahtevao je da zna šta se zbiva. – Gde je Megi? – zatražio je odgovor od Rebusa. – Telefonira. Moramo da je odvedemo u stanicu. – Ne. – Dod je pokušao da ustane iz fotelje, dok mu se glava klatila, a noge klecale. – Ne možeš ništa da učiniš, Dode. Tvoj sinovac će doći da brine o tebi. Ali Blantajer je pao na kolena. Uz Foksovu pomoć, Rebus ga je vratio u fotelju, upravo kad se njegova žena pojavila na pragu noseći svoj kaput.

– O, bože – rekla je prinoseći ruku ustima. – Ne ostavljaj me, Megi – preklinjao je Blantajer. Onda se obratio Rebusu: – Ona ništa nije uradila. – Ipak moramo da razgovaramo s njom – nežno je rekao Rebus. – Ne morate! Ne morate! – Dajte mi pet minuta s njim – kazala je Megi hvatajući Rebusa za podlakticu. – Sačekajte me u kolima i izaći ću. – Njene oči su preklinjale. – Samo koji minut. Rebus je pogledao prema Foksu i klimnuo, a onda su njih dvojica izašli iz sobe i krenuli prema izlazu. Dok su išli stazom ispred kuće, Foks je upitao da li je priznala. – Može se reći – kazao je Rebus. Nosio je Mračnu Bibiliju u jednoj ruci. Foks ga je upitao da li je to ono što on misli da jeste. Rebus je klimnuo glavom. Foks je otključao kola i ušli su unutra. – Poslaću poruku Šivon – rekao je vadeći telefon. Posle pauze je dodao: – Ovo ti sigurno teško pada, Džone. Tera me da se zapitam šta bih ja učinio ako bi neki moj blizak kolega otišao predaleko. – Prijavio bi ga, zar ne? – Možda. – Foks se usredsredio na pisanje poruke. – Verovatno – na kraju je priznao. – Ali pre dvadeset-trideset godina… – slegnuo je ramenima. – Igra je tad bila drugačija, kao što vi matorci kažete. – Prokletstvo, Malkolme, nisi ni ti baš tako mlađan. Foks je napućio usne i dovršio poruku. – Pa, šta je s tobom i gospođom Blantajer? – Šta je s nama? – Hteo si da razgovaraš nasamo s njom. Zato mislim da se nešto krije iza toga. – Je li tako? – Umem da čitam ljude, Džone. Posao mi je da budem dobar u tome. – Pa, ovog puta si pogrešio. – Jesam li? – Foksov telefon je obznanio da je stigao odgovor na njegovu poruku. Pogledao je na ekran. – Šivon će nas čekati u Vester Hejlsu. – Zastao je. – Ali kaže… – Da ne mogu da imam nikakvu ulogu u razgovoru? – pretpostavio je Rebus. – Previše si povezan s ovim slučajem, Džone. Rebus je klimnuo u znak saglasnosti. Pogledao je prema bungalovu. – Koliko da čekamo? – upitao je Foks. „Šta će on bez mene?” „Ne ostavljaj me, Megi…” – Sranje – rekao je Rebus otvarajući vrata sa suvozačke strane i dajući se u trk. Ulazna vrata bungalova bila su čvrsto zatvorena iza žute brave. Rebus je pokucao, a onda je shvatio da Foks stoji pored njega. Udario je petom u vrata, a onda pokušao da ih razvali ramenom. – Da pokušamo zajedno – rekao je Foks. Drvo je na kraju popustilo i vrata su se s treskom otvorila. Rebus je uleteo u dnevnu sobu i ugledao Megi Blantajer kako se nadnosi nad muža. Oboje su imali puna usta tableta. Bilo je to neko sredstvo protiv bolova. Prazne kutije su ležale na krilu Doda Blantajera. Oboma su niz lice tekle suze. Rebus ju je odvojio i zabio joj prst u usta. Tablete je bilo teško progutati bez tečnosti. Foks se pozabavio Dodom Blantajerom, izbacujući tablete na pod. – Ne mogu ti to dozvoliti – rekao je Rebus Megi dok se ona otimala cvileći. – Izvini, ali jednostavno ne mogu. Foks je već telefonirao da pošalju hitnu pomoć. Rebus je klečao ispred Megi i milovao je po kosi dok je plakala lica zagnjurenog u tepih. Okrenuo se i video da ga Dod Blantajer gleda

kroz suze. Foks je pitao za adresu da bi je dao centrali. Rebus mu je dao podatke i počeo da se uspravlja na noge. Rebus je klonulo sedeo u čekaonici Urgentnog odeljenja Kraljevske bolnice. Niz stolica od tvrde plastike bio je pričvršćen za pod i nije bio predviđen da pruži komfor na duže vreme. Foks je ubacivao novčiće u automat s pićem. Negde iza prijemnice, u dva susedna boksa zaklonjena zavesama, ispitivali su muža i ženu. Kad se Foks vratio s dve male plastične čaše kafe, stigla je i Šivon Klark. Sela je pored Rebusa. – Gadna stvar – rekla je. – Stvarno gadna. – Sreća da si bio tamo. Gledao ju je netremice. – Da mi nismo bili tamo, ovo se ne bi ni desilo. – Znam da ti nije lako, Džone… Foks je dao kafu Rebusu i pitao Klarkovu hoće li je i ona. – Možda čaj – rekla je. Foks se vratio do aparata tražeći sitninu po džepovima. – Poslala si Malkolma – rekao je Rebus. – Jesi li to uradila zbog njega ili zbog mene? Trebalo je da te upozorim da sam loš pacijent i još gori terapeut. – Malkolmu ne treba terapija. Sam je ušao u trag tom broju. Smatrala sam da zaslužuje da se pobrine za to. – Znači, nisi samo htela da to izbegneš? – Kako to misliš? – Možda si previše puta videla kako uprskavam stvar. A sad imaš viši čin od mene, vodiš važan slučaj. – Zastao je. – Možda mi stavljaš do znanja da sam prošlost… – Nisam tako razmišljala. – Nisi? – Ne – rekla je. – Voleo bih da mogu da ti verujem. – Rebus je ućutao kad se Foks vratio s njenim pićem. Uzela ga je, promrmljala „hvala”, a onda upitala ima li nekih vesti. – Nijedno od njih nije u opasnosti – odgovorio je Foks. – A Džon je već čuo kako gospođa Blantajer priznaje ubistvo Sondersa. – Slučajno – dodao je Rebus. – Rekao sam vam kakvi su to pištolji. – Pogledao je Klarkovu u oči izazivajući je da mu se suprotstavi. – Ali ponela ga je sa sobom kod kanala i na kraju ga uperila u žrtvu. – Da ga uplaši kako njen muž poslednje mesece života ne bi proveo u razgovorima s policijom ili u pritvoru. – Zvučiš kao njen advokat. – Klarkova je usmerila pažnju na Foksa. – Državna tužiteljka će biti zadovoljna, šta misliš? Foks je samo slegnuo ramenima, a Klarkova je pogledala svoje piće pogurivši se. – Pogledajte nas troje – rekla je. – Imamo rezultat, ali se zbog toga ne osećamo bolje. Foks je krenuo da sedne, sklanjajući veliku crnu knjigu koju je Rebus spustio na njegovo mesto. Spustio ju je na svoja kolena i Klarkova je uspela da razazna natpis na njenim koricama. „Krivični zakonik Škotske”.

ČETRNAESTI DAN

26

– Jesi li dobro? – upitao je Foks. – Naravno. I hvala što si došao. – Stvarno misliš da sam potreban? Rebus ga je pogledao. – Imaš masu. To mi treba. – Znači ne trebam ti ni zbog pameti, ni zbog lepote? Rebus se usredsredio na put. Bili su u saabu i vozili su prema Livingstonu. – Imaš li nešto da prijaviš? – Zadržali su je preko noći. Nijedno nije uspelo da proguta previše tableta. Megi Blantajer će biti zvanično ispitana ovog popodneva. – A njen muž? – O tome će biti odlučeno nakon što dobijemo lekarski izveštaj. – Foks je pogledao Rebusa. – Ako ti je to neka uteha, ona se drži svoje priče. Sonders je pokušao da joj otme pištolj i on je opalio. – Veruješ li u to? – Nisam siguran. A ti? – Ima li dokaza koji bi to osporili? Foks ga je odmerio. – Znaš da nema. Ali ipak će završiti u zatvoru. To ne bi mogao da spreči ni najbolji advokat u zemlji. – I imaće najboljeg. – Oh? – Razgovarao sam sa Stefanom Gilmorom sinoć kad sam stigao kući. On će se postarati za to. – Koliko toga si znao? – Znao sam da je Fil Kenedi umro u pritvoru i da je to zataškano. – Na osnovu onoga što je Džordž Blantajer dosad rekao, on je spreman da preuzme svu krivicu. – Je li tako? – Kaže da je gurnuo Kenedija sa stolice. Mislio je da je ovaj u nesvesti, ali onda je primetio da ne diše, pa je odneo telo u Kenedijev stan i udesio da izgleda kao da je pijan pao. – Radio je sam? – Tako tvrdi. Nije mu ostalo mnogo vremena na ovom svetu, šta može da izgubi? – Foks je zastao. – Izgleda da Stefan Gilmor i Ejmon Paterson mogu da odahnu, iako mi znamo da se nije tako odvijalo. – Hoće li se iko potruditi da optuži Doda? – Imam utisak da će porota namerno otezati i pustiti da priroda obavi svoje. – Kakvo rasulo. Jesi li već saopštio vesti državnoj tužiteljki? – Pokušavam da odlučim šta da joj kažem. – To nije lako, zar ne? Kaži joj ono što znaš. – A to nije ni pola od onoga u šta sumnjam. – Ako joj ponudiš nešto što ne možeš potkrepiti dokazima, neće biti zahvalna. Foks je klimnuo glavom u znak saglasnosti, a onda je osmotrio okruženje. – Mnogo kružnih tokova. Čudi me da se ne oslanjaš na satelitsku navigaciju. – Skoro smo stigli. Stigli su do rampe na ulazu na parking. Rebus je izvukao karticu iz mašine. Prošavši

kabinu obezbeđenja, video je da njegov napadač nije na dužnosti. Njegovo mesto je zauzeo drugi uniformisani radnik, mršaviji i stariji. – Možda mi ipak nećeš trebati – prokomentarisao je Rebus vozeći se na sledeći sprat parkinga. Kad su stigli na treći, parkirao je kola i počeo da psuje. – Šta je bilo? – upitao je Foks. – Sklonili su kola. Foks je pogledao prazno betonsko prostranstvo. – Koja kola? – Baš tako. Kad sam juče bio ovde, tu su bila dvoja kola, prašnjava i napuštena. Ranije su bila i treća, ali ona su već bila uklonjena. Telo Džeka Redpata je bilo u njihovom prtljažniku. Bacili su ga kod dokova, a kola ostavili da budu odvučena na otpad. – Dobro. – Foks se namrštio snažno se usredsređujući da prati priču. – Ali tu su bila još dvoja kola, jedna od njih su bila pokrivena ceradom. – Rebus je izašao i prišao praznim mestima za parkiranje, a Foks je krenuo za njim. – Vidiš? Ovde je juče bilo mnogo lišća i kala. Kola su tu stajala mesecima, možda čak i godinama… Što se ti smeješ? – Kal je sjajna stara reč, moj tata je koristi. – Sve su počistili, i najmanji trag. – Baš su temeljni. – Kola su koristili za skladištenje stvari koje je trebalo skloniti od radoznalih očiju. – A javni parking je pravo mesto za to? – Na nivou koji se gotovo nikad ne koristi, uz nadzorne kamere i čuvare. – Dobro, misliš da je u tim kolima bilo i drugih leševa? – Nemam pojma. – Rebus je kratko razmislio. – Mora da iza toga stoji Oven Trejnor. Sastao se s Rorijem Belom i razmotrili su ono što se dogodilo. Trejnor zna da možemo doći da njuškamo i ubeđuje Bela da skloni kola. – Trejnor? – Džesikin otac. On je bistriji od Bela. Čak i nakon što su Forbs i Džesika otkrili šta je u tom prtljažniku, Belu je ipak trebalo neko vreme da zaključi kako mora da se reši i kola i leša. Trejnor dolazi u grad da posreduje i pita Bela postoji li još nešto što bi policija mogla naći ako se pojavi i pronjuška. – Ti si se pojavio juče. – I Bel je saznao za to. Zato je morao da se otarasi kola. – Pa kud ih je premestio? – Otkud ja znam?! Ali detaljnog čišćenja setio bi se samo neko poput Trejnora. – Rebus je provukao prste kroz kosu. – Možda su negde pod ključem. Ne bi ih odvezao na parking kod aerodroma, to je previše očigledno. – O kojim markama kola govorimo? – Jedna su bila sitroen, za ona pokrivena nisam siguran, video sam samo da su crvena. – Nisi zapisao njihove registracije? – Bio sam prekinut udarcem u stomak. – Šta? – Juče je drugi majmun bio na mestu čuvara. – Zato si mislio da ti može zatrebati moja „masa”? – Da. – Skoro sam polaskan. Zašto to nisi prijavio? – Neke stvari je bolje zadržati za sebe. – Kao činjenicu da si poražen u tuči? – Jesam li rekao da sam poražen? Trebalo je da vidiš njega. Možda zato jutros nije došao

na posao. – Verovaću ti na reč. Dok su išli ka izlazu, Foks je pitao da li bi vredelo razgovarati s novim čuvarom. Rebus je odmahnuo glavom. Dok je ubacivao platnu karticu u automat za plaćanje, nešto mu je sinulo. – Kad su Džesika i Forbs pajserom obili onaj ford eskort, nadzorna kamera je to snimila. Čuvar je sigurno dojurio, ali oni su već bili videli dovoljno da se prestrave… – Da? – Ipak, odavde postoji samo jedan izlaz i morali su da plate karticom. Forbs je vozio, što znači da je on i platio. – To jest ostali su im njegovi podaci? – Nije bilo nimalo teško naći ga. I spreman sam da se kladim da su kola bila registrovana na njegovu kuću, a ne na studentski stan. – Što ih je odvelo pravo do Patrika Makaskija? – Od mladog Forbsa nije bilo ni traga ni glasa, pa su prevrnuli njegovu sobu kako bi mu stavili do znanja s kim ima posla. – A napad na njegovog oca? Rebus se zamislio, a onda je slegnuo ramenima. Svratili su na jednu pumpu da natoče gorivo. Rebus je u prodavnici kupio novo pakovanje cigareta, a Foks flašu vode. – To je najveća pljačka – rekao je Rebus dok je Foks prinosio bocu ustima. – Baš sam hteo to da kažem. – Foks je pokazao prema Rebusovim cigaretama. Vraćali su se prema saabu kad je Foks upitao: – Da li bi bili dovoljno glupi da ta kola jednostavno negde ostave kao što su uradili s Redpatovim fordom? – Nisam siguran. – Samo, ford je završio na otpadu… Rebus je stao držeći ruku na ručki vrata s vozačeve strane. – Misliš da su možda…? – Umesto da odgovori na pitanje, Rebus je ušao u kola i pozvao otpad u Broksbernu. Očekivao je da čuje glas Edija Djuka, ali javio mu se Ris. – Ovde mlađi inspektor Rebus – kazao mu je Rebus. – Treba mi jedna usluga. – Zar nije uvek tako? – Samo reci kad budeš želeo da objasniš onaj pajser mojim kolegama, Rise. S druge strane se začuo uzdah. – O kakvoj se usluzi radi? – Otpad u blizini Livingstona. – Misliš, osim nas? – Da. – Ne postoji nijedan. – Baš nijedan? – Mi smo jedini u gradu. Pa, mogu li sad da se vratim na posao? – Čim odgovoriš na još jedno pitanje. – A to je? Rebus je duboko udahnuo. – Dvoja kola. Jedna su sitroen s isteklom registracijom, a druga sedan srednje veličine, crvene boje… – Da? – Da ih nekim slučajem nisi video? – Sinoć su stigla ovamo. Rebus je trepnuo nekoliko puta. – Reci mi da još nisu završila u presi. – Baš sam se spremao da počnem. Ali nešto mi govori da ćeš biti protiv toga.

– Tačno – kazao je Rebus. – Stižemo za dvadeset minuta. I da ih niko nije ni pipnuo, jasno?

– Taj refren mi je već postao poznat – promrmljao je Berstou dok je Rebus prekidao vezu. Pogledao je Foksa. – Dugujem ti veliko piće – rekao je. – Već ga imam, hvala – odgovorio je Foks mućkajući flašu s vodom. Edi Djuk je bio odveo Borisa, psa čuvara, na pregled kod veterinara. – Nadam se da nije ništa bezopasno – rekao je Rebus. Kako je Berstou objasnio, kola su stigla pred zatvaranje. Jedna su bila crveni reno i bila su čistija od drugih. Međutim, vozači ta dva automobila nisu bili glavni. – Stigla su još jedna kola. Posle su se svi odvezli u njima. Tip za volanom tih kola je razgovarao i dao keš. – Kako je izgledao? – upitao je Rebus. – Možda malo preko metar osamdeset, lepo građen, crne kose. Rebus je video samo sliku Rorija Bela, ali upravo tako bi ga opisao. – Ne znaš ime? – upitao je. – Ja ga nisam čuo. – Šta je vozio? – Nov BMW X5. Crn sa zatamnjenim prozorima. – Da slučajno nisi zapamtio broj registracije? Berstou je odmahnuo glavom. – Nije bila personalizovana ili tako nešto. Stajali su ispred kola. Rebus je prepoznao sitroen. Tamo gde je prešao prstom još se poznavala linija. Cerada koja je ranije pokrivala reno videla se kroz njegov zadnji prozor. – Kako su izgledali drugi vozači? Rebus je saslušao Berstouov opis. Jedan je skoro sigurno bio čuvar s parkinga koji je na Rebusovom stomaku ostavio masnicu veličine tacne za čaj. – Jesu li ostavili ključeve? Berstou je pretražio džepove svog kombinezona i izvadio ključeve. – Jesi li ih već pregledao? Berstou je odmahnuo glavom. – Siguran si? – Sasvim. – Hajde onda da otvorimo prtljažnike i vidimo šta imamo. Prvo su otvorili sitroen. Rebus je osetio miris ulja. Unutra su bile trake tkanine i on je jednu prineo nosu. – Šta misliš? – upitao ga je Foks. – Bilo je umotano oko nečega. Možda oko oružja. – Oružja? – mehaničar je mrtvački prebledeo. Rebus je podigao pokrivač, ali ispod je našao samo rezervnu gumu. Foks je za to vreme otvorio jedna od zadnjih vrata i opipavao ispod sedišta. – Imaš li neku plastičnu kesu? – upitao je. – U kancelariji – rekao je Berstou. – Donesi. Kad je mehaničar otišao, Foks je rekao Rebusu da im zapravo treba forenzički tim. – Slažem se. Jesi li nešto našao?

– Pokazaću ti za minut. Rebus je otvorio vozačeva vrata i posegnuo da otvori pregradu za rukavice. Unutra je bio samo par rezervnih sijalica. Pod je bio čist, a pregrade u vratima su bile prazne. Berstou se vratio s malim providnim kesama, kakve u banci koriste za pakovanje kovanica. Foks je stavio ruku u jednu kesu i iskoristio je da podigne nešto s poda. Onda je navukao kesu preko tog predmeta i obuhvatio ga njome. Zatim ga je pokazao Rebusu. Patrona za sačmaru. – Bum – rekao je Rebus tapšući kolegu po leđima. Onda je uzeo drugi ključ od Berstoua i otključao reno. Ni u njegovom prtljažniku nisu našli ništa očigledno, osim ostataka nekog finog, belog praha. – Izgleda da im je kesa pukla – prokomentarisao je Rebus. – Ili je neko hteo da proba – dodao je Foks. Rebus uzeo malo praha navrh prsta i utrljao ga u desni. – Malo je razblažen – rekao je. Berstou je još više iskolačio oči. – Nisam… da sam znao… Ubiće me, zar ne? – počinjao je da se trza. – Ne brini, Rise, tvoje ime nigde neće biti pomenuto. Rebus je izvadio telefon. Signal je bio slab, ali dobio je Torfihen i zatražio da razgovara s Nikom Ralfom. – I znam da vam to verovatno stalno govore, ali ovo zaista jeste hitno. Kad su Ralfa napokon pronašli, Rebus mu je sve izložio. – Bel je u crnom BMW-u X5 sa zatamnjenim staklima. Moramo se dokopati tih kola. Sva je prilika da u prtljažniku ima nekih finih stvari. I još nekoliko gadnih tipova u kabini. Rebus je gledao kako Foks koluta očima na ovu pošalicu. Usnama je obrazovao reči „navikni se na to” i namignuo mu. Onda se obratio Ralfu: – Treba nam i nalog za pretres parkinga u Livingstonu. To mora da bude urađeno odmah, jer tamo ima snimaka s nadzornih kamera koje bismo mogli da iskoristimo ako stignemo pre nego što se snimci automatski izbrišu. Verovatno ćemo videti kako se stvari prebacuju iz ona dva automobila u BMW. – Postaraću se za to, Džone – rekao je Ralf. – I da pošaljem forenzičare na otpad, je li tako? – Apsolutno. Da provere otiske prstiju i potraže još dokaza. – Jesi li siguran da ti je glavni inspektor Pejdž ovo odobrio? – On se slaže sa mnom, gospodine, sve to je u stvari jedan slučaj. – Onda ću se baciti na posao. Hvala ti, Džone. – Da, gospodine. Samo još nešto. Jeste li doveli ono troje studenata na razgovor? – Trebalo je da budu ovde u devet. Pozvali smo ih telefonom i poslali jednog policajca do stana gospođice Trejnor, ali ništa. – Pritajili su se. – Baš kao što si predvideo. Imaš li još neki zadatak za mene pre nego što počnem da obavljam ove? – Ne, gospodine. – Rebus je završio razgovor i potapšao se telefonom po bradi. – Posao obavljen? – upitao ga je Foks. – Ne sasvim – zaključio je Rebus. – Ali sam odluči želiš li ovo da vidiš. Može biti gadno. – Posle toga uvek mogu da počistim – rekao mu je Foks slegnuvši ramenima. – Inspektore, posao u Kriminalističkom počinje da vam se dopada? – Ima svojih draži – priznao je Malkolm Foks.

Sva mesta za parkiranje u Ulici Grejt King bila su zauzeta, pa je Rebus ponovo završio tamo gde je parkiranje zabranjeno. Objasnio je Foksu da će porazgovarati s Ovenom Trejnorom.

Ako nije tu, onda bi, nadajmo se, Džesika ili Alis Bel mogle da im kažu gde je. – Alis je znala za telo u prtljažniku? – upitao je Foks. Rebus je klimnuo. – Stric joj je tako pokazao da vodi računa o njoj. – To baš i nije najlepši rođendanski poklon. – Nije – saglasio se Rebus. Rebus je pozvonio, ali niko nije odgovarao. Pokušavao je još jednom kad ga je Rebus povukao za rukav. – Zar ono nije…? Pokazivao je niz ulicu prema crnom terenskom vozilu. Rebus je krenuo prvi obilazeći kola. Zatamnjena stakla. BMW X5. Parking nije bio plaćen i pozornik je već bio ispisao kaznu i uglavio je u dno vetrobrana. – Da pozovem pomoć? – upitao je Foks. Rebus je klimnuo, a onda je pokušao da otvori prtljažnik, iako je znao da će biti zaključan. Kad je priljubio nos uz staklo, nije video ništa na zadnjem sedištu. Ni kutije ni kese. – Neko treba da čuva stražu dok konjica ne stigne – rekao je Rebus kad je Foks završio razgovor. – I da te samog pusti gore? – Foks je odmahnuo glavom. – Ako je Rori Bel tamo, tu su možda i njegovi pomoćnici. Šta misliš da rade? – U najboljem slučaju, većaju o nečemu s Trejnorom. – A u najgorem slučaju? – Zaista ne želim da razmišljam o tome. – Ionako niko ne otvara – prokomentarisao je Foks. Ali dok su se približavali zgradi, na njenom ulazu se pojavila jedna stanarka koja je pokušavala da istera bicikl. Foks je pojurio napred i pridržao joj vrata. Žena mu je s osmehom zahvalila stavljajući kacigu. – Hvala vama – odgovorio je on propuštajući Rebusa unutra. Bez reči su savladali dva sprata. Kad su stigli do vrata stana Džesike Trejnor, Foks je pokazao da nisu potpuno zatvorena. Rebus ih je odškrinuo još malo i oslušnuo. Tišina. Još tri centimetra i mogao je da vidi hodnik. Bez znakova života. Zato je širom otvorio vrata i ušao u stan. – Zdravo! Lakirani drveni pod je škripao pod njim dok je prolazio pored bicikala Džesike i Alis. Ni vrata dnevne sobe nisu bila potpuno zatvorena, pa ih je otvorio. Oven Trejnor je sedeo u jednoj fotelji, zabačene glave i ruku opuštenih sa strana. Bio je u košulji kratkih rukava, sav ubledeo, skoro drogiran. – Gospodine Trejnore? – pozvao ga je Rebus osmatrajući sve oko njega. Nije bilo ni studenata ni Rorija Bela. – Kako li sam znao da ćemo se ponovo videti? – Trejnorova usta su bila suva, a glas promukao. – Ima li nekih problema? Trejnor je pogledao Rebusa i odmahnuo glavom. Oči su mu bile upale od neispavanosti. – Bili ste ovde cele noći? – upitao je Rebus. – Možda. – A Džesika i Alis? – Poslao sam ih na drugo mesto. I Forbsa. – Da biste mogli nasamo da razgovarate s Rorijem Belom? Trejnor ga je malo trezvenije pogledao, ali je odlučio da ne odgovara. Prstima je u

nečujnom ritmu dobovao po stranicama fotelje. Rebus je okrenuo glavu prema Foksu i dao mu znak da razgleda stan. Onda je prišao fotelji i čučnuo ispred nje. – Znate, nije bilo nikakve koristi od sklanjanja onih kola s parkinga. Ipak smo ih našli. – Ne krivim Alis, iako mi je ona rekla da bi trebalo, ipak je ona zainteresovala Džesiku i Forbsa za sve to. Rebus je začuo kako se neko vozilo uz škripu guma zaustavlja na ulici ispred zgrade. Ustao je i prišao prozoru. Ugledao je dvoja patrolna kola s upaljenim rotacionim svetlima. – Čeka nas dobar, dug razgovor – rekao je Trejnor skoro više za sebe nego za Rebusa. – Raščistili smo vazduh. Forbs se mnogo dopadao Alis, ali pripadao je Džesiki. Zato je počela da se viđa s njegovim ocem, to je bila najpribližnija zamena. Oni su samo deca, a? Ne znaju uvek šta rade. Forbs je rekao da mu je žao što je ostavio Džesiku u škripcu posle nesreće. Planirao je da odjuri do kuće svojih roditelja i dovede pomoć. Tamo nije bilo nikog, a dok se vratio do golfa, Džesika je već bila na putu za bolnicu… – Džone? – To je bio Foksov glas. Stajao je na vratima. – Kupatilo – rekao je. Rebus se dugim hodnikom vratio do kupatila. Rori Bel je ležao u beloj porcelanskoj kadi, u kojoj nije bilo vode. Bio je potpuno obučen, vrat mu je bio iskrivljen pod neobičnim uglom, a pogled prazan i staklast. Rebus mu je pretražio džepove i našao ključeve od kola. Jedna nogavica pantalona bila je zasukana i video se bled list bez malja. Vratio je nogavicu na mesto kao da želi celom prizoru da dâ malo dostojanstvenosti. Istražiteljska ekipa će kasnije fotografisati to mesto, potražiti otiske prstiju i temeljno ga pregledati. Bilo je vreme da ih Rebus pozove. Dok mu je srce ubrzano lupalo, polako se vratio u dnevnu sobu. Oven Trejnor se nije pomerio. – Niko ne sme tako da preti mojoj ćerki, Rebuse. Ne ako želi da ostane živ. – Nikog nije poveo sa sobom? Trejnor je odmahnuo glavom. – Nepopustljivo sam zahtevao da budemo samo nas dvojica. – To je bilo sinoć? Kasno noćas? I otad sve vreme sedite ovde? – Šta bih drugo radio? Rebus se okrenuo prema Foksu. – Pozovi mi dva policajca odozdo, molim te. Foks je klimnuo i izašao. Rebus je ponovo prišao prozoru. – Više ne može da je povredi – kazao je Oven Trejnor. – Postarao sam se da svi budu bezbedni. – Kad se moj kolega vrati – tiho je objasnio Rebus – pročitaće vam prava. Hoćete li prvo da pozovete Džesiku i kažete joj šta se zbiva? – Bilo je lako, znaš. Skoro prelako. Tip nije imao nimalo snage. I kao da to nisam uradio ja. Gledao sam s nekog drugog mesta kako se to dešava… – Treba da pozovete ćerku. – Već sam to uradio, pre više sati. Rekla je da će doći da mi pomogne. Kazala je da bismo mogli da sakrijemo telo ili da ga se nekako otarasimo. Ali od toga ne bi bilo vajde, zar ne? – Ne bi – kazao je Rebus. – Ne na duge staze. – Razmišljao sam i o samoubistvu, znaš. – Džesiki će biti drago što ste se predomislili. – Jedino zbog nje to nisam učinio. – Trejnor se pridružio Rebusu pored prozora. – Ono su njegova kola? – upitao je. – Da. – Šta je tako zanimljivo u njima? – Nadamo se da ćemo to otkriti. Tip kog ste ubili nije bio svetac, gospodine Trejnore.

– Ne mogu reći da sam sreo mnogo svetaca u životu. – Ni ja – saglasio se Rebus. Napolju je ključevima Rorija Bela otvorio prtljažnik njegovih kola. – Prokletstvo – zapanjio se Foks. Dve sačmare i municija za njih. Torba puna kesa belog praha. Debeli svežnjevi reklo bi se falsifikovanog novca; jedan laptop, roleksi, ogrlica i broš, plen iz pljačke Makaskijeve kuće. – Ovo me dovodi u iskušenje – naglas je razmišljao Foks – da kažem kako je Oven Trejnor svetu upravo učinio veliku uslugu. – Dobro je da si odoleo tom iskušenju – odvratio je Rebus zatvarajući prtljažnik i spremajući se da sačeka istražitelje. – Vas dvojica delujete prilično živahno – rekla je Šivon Klark kad su Rebus i Foks umarširali u policijsku stanicu Torfihen. Čekala ih je da bi sve troje mogli da se jave glavnom inspektoru Ralfu. – Kako je Megi Blantajer? – upitao je Foks. – U šoku je. – A Dod? – Sinovac će doći po njega. U međuvremenu… – Pogledala je Malkolma Foksa. – Državna tužiteljka očekuje lep i dug izveštaj od tebe. O Filipu Kenediju, Biliju Sondersu, Samerholu… Foks se trudio da ne gleda u Rebusa. – Nema mnogo čvrstih dokaza. Dosta toga se svodi na posredne informacije. – Onda to reci njoj – rekla je Klarkova vodeći ih ka Ralfovoj kancelariji. On je sedeo za svojim stolom, ali ustao je da se rukuje s njima, a onda im je pokazao da sednu. – Uhapsili smo gorile Rorija Bela – rekao je. – Nalaze su u sobama za razgovore jedan i dva. Uz optužbe koje im prete, mislim da će nam bar jedan od njih na kraju ispričati o poseti kući ministra pravde. Izgleda da svi imamo rezultate kojima možemo da se ponosimo, osim, možda, glavnog inspektora Pejdža. – Ralf se zagledao u Rebusa. – Znam da si se više puta sukobio s njim, ali negde će se naći posao za tebe. U međuvremenu se nadam da ste vas troje planirali nekakvu proslavu. – Na račun Škotske policije? – upitala je Klarkova. – Sumnjam. Ne zaboravi da treba da štedimo novac. – Onda ćemo verovatno slaviti uz pecivo iz „Gregsa” i flašu gaziranog pića. – Samo da to ne bude u radno vreme. – Ralf se nasmešio i mahnuo prema vratima, dajući im znak da je sastanak završen. Umesto da odmah ode iz stanice, Rebus je krenuo da pronađe sobu za saslušanja koja ga je zanimala. Ušao je i predstavio se istražiteljima koji su ispitivali čuvara s livingstonskog parkinga. Tip više nije bio u radnoj uniformi. Nosio je kamuflažnu jaknu i iste takve pantalone. Sedeo je prekrštenih ruku i mrko gledao. Pored njega je sedeo advokat, tupog pogleda, s jeftinom olovkom nad beležnicom na linije. Rebus je pitao istražitelje može li da dobije dva minuta s osumnjičenim. Nije im bilo drago zbog toga, ali on je bio uporan i na kraju su izašli iz prostorije. Advokat je ostao, ali Rebusu to nije smetalo. Oslonio je pesnice na sto i nadneo se nad čoveka koji ga je udario. – Sećaš li me se? – upitao je.

– Ako hoćeš da me udariš, samo izvoli. – Pred tvojim advokatom? Ne, ja ću se zadovoljiti time što ćeš završiti iza rešetaka. Možeš se izvući samo ako odrukaš šefa. Zaboleće te stomak od toga, ali uradićeš to jer ćeš tako dobiti manju kaznu. Međutim, sve vreme dok budeš robijao, ostali zatvorenici će znati šta si uradio. Znaće da si se istrtljao. Taj osećaj u stomaku će te stalno mučiti… – Rebus se ispravio i usmerio pažnju na advokata. – Samo nemoj da se ubiješ od rada – rekao je odlazeći. Kad se te večeri vratio kući, jedino slobodno mesto za parkiranje bilo je pored belog rendžrover ivoka. Kad je Rebus izašao iz saaba, i Daril Kristi je izašao iz svojih kola. – Čuo sam za Rorija Bela – kazao je Kristi. – On više neće pokušavati da preotima teritorije – obznanio je Rebus. – A čuo sam i da si ti imao neke veze s njegovim upokojenjem. – Kristi je pružio ruku. Rebus ju je gledao dok je mladić nije spustio. – Sviđalo se to tebi ili ne, dugujem ti uslugu. Kad god budeš poželeo da je naplatiš, odgovoriću na tvoj poziv. – Dobro – rekao je Rebus. Zaključao je saab i krenuo ka svojoj zgradi. Zastao je kod ulaznih vrata držeći ključ pored brave i okrenuo glavu prema Kristiju. – Je li ta ponuda bila ozbiljna? – doviknuo je.

Epilog U četiri sata sledećeg popodneva, Piter Mikal je izašao iz kladionice u Ulici Klerk. Na licu mu se ogledalo razočaranje, koje se samo pojačalo kad je ugledao Rebusa. – Opet? – Opet – saglasio se Rebus. – Šta ako odbijem? – Ovo je poslednji put, Pitere. Samo kreni na ovu vožnju sa mnom i to je sve. – Obećavaš? – Obećavam. I tako je Mikal seo na suvozačko sedište Rebusovog saaba i vezao pojas. – Holirud park – pretpostavio je. – Holirud park – potvrdio je Rebus. Dao je migavac pred uključivanje u saobraćaj i dodao: – Bilo je to davno, zar ne? Je li prošao ijedan dan a da te to nije progonilo? – Nisam ubio Doroti. – O, Pitere, naravno da jesi. A u stara vremena su postojali načini da se to reši. Mislim, što se tiče policije. Ali stvari su se promenile. – Izgleda da i dalje voliš da pomalo zastrašuješ. – Misliš da to radim? – Rebus je pogledao Mikala. – Ali ne udaram ti glavom o zid, zar ne? I ne smeštam ti. Ne podmećem dokaze, ne petljam s papirima. Ovde smo samo nas dvojica. Krenuli smo da se provozamo i iskreno porazgovaramo. Vozili su se prema bazenu „Komonvelt”. Na semaforu će skrenuti levo i naći će se u Holirud parku. – U poslednje vreme se mnogo toga desilo – nastavio je Rebus – i to me je navelo da se zamislim. Dobri momci nisu uvek sasvim dobri, a loši nikad nisu načisto loši. – Slegnuo je ramenima. – Znam da to nije neka naročita novost. Ali postoji mesto na kom se te stvari sreću i onda sve postaje zanimljivo. To je kao da svi stojimo na istom tepihu, a niko ne gleda kakva je šara na njemu. – Rebus je ponovo pogledao u saputnika. – Zvuči li ti ovo logično? – Tebi možda zvuči, ali ti si pio. – Samo jedan viski, Pitere. Nazovi to malim ohrabrenjem. Mikal ga je pogledao. – Šta nameravaš? Rebus se hladno nasmešio. – Samo se vozimo – ponovio je. Tako je i bilo. Vijugali su podnožjem Solzberi Kregsa dok im je imanje Dambidajks bilo s leve strane. Onda su prošli Holirud i skrenuli desno kod jezera Sent Margaret, počevši da se penju oko Arturs Sita. Mikal je znao gde će stati: naspram ulaza u Viloubre, baš kao prošli put. Tu su bila parkirana još jedna kola i Rebus se zaustavio iza njih. – Nećemo dugo, Pitere – kazao je Rebus gledajući na sat dok je isključivao motor. – Doneo si njeno telo ovamo gore, je li tako? Zakopao si je negde u blizini. – Zastao je. – Nego, jesi li našao svoj telefon? – Trebalo mi je skoro pola sata da pretražim ono žbunje. Rebus je zadovoljno klimnuo glavom. – Imali ste bračnih razmirica. Susedi su znali za to, a znala je i Dorotina sestra. Doroti je otišla kod nje i požalila joj se kako se plaši šta ćeš joj uraditi ako pokuša da te ostavi. Možda je pakovala stvari kad si se vratio kući. Možda si je tresnuo, a ona je zaključila da joj je svega dosta. To se moglo desiti na mnogo načina, Pitere. Ali ona sigurno nije sela u autobus i napustila grad u potrazi za novim životom. – Uzalud se trudiš.

– Ma nemoj? Dobro onda, pošteno. – Potapšao je volan. – A? – Učinio sam što sam mogao. – Rebus je pritisnuo sirenu i otvorila su se vrata kola ispred njih. Pojavila su se dva čoveka. Jedan je bio Daril Kristi, a drugi ogromno stvorenje obrijane glave, koje je, verovatno, preuzelo ulogu Dina Granta. – Šta je ovo? – upitao je Piter Mikal levom rukom stežući kvaku na vratima saaba, kao da želi da spreči da ih otvore spolja. – Ovde se opraštamo. – Ono je Daril Kristi – zablebetao je Mikal. – Daril mi duguje uslugu, Pitere, i odlučio sam da mi je vrati preko tebe. Sad izlazi. – Šta? – Ideš s njim. – Rebus je pokazao glavom prema ivoku. – Ja sam prestar i preumoran. Oni sad mogu da ti urade sve ono što sam ja nekad mogao. A posle toga će se naći lepo i tiho mesto za tvoje kosti. – Ne možeš to da uradiš? – Zašto? – Ti si policajac! Rebus se preteći nagnuo prema njemu. – Ja sam iz osamdesetih, Pitere. Nisam od ovih novih, osetljivih modela. Sad izlazi iz mojih kola, jebote! Kad je Mikal razrogačenih očiju pogledao kroz svoj prozor, ugledao je Kristija i čudovišnog tipa kako stoje pored kola. Onda su počeli na silu da otvaraju njegova iako se on svojski opirao, a Rebus mu za to vreme uslužno odvezivao pojas. – Ne! – preklinjao je dok su ga izvlačili iz kola. Jedna jeftina mokasina mu je spala i ostala na podu saaba. Odvukli su ga do ivoka i strpali ga na zadnje sedište, a telohranitelj je ušao za njim. Rebus je spustio svoj prozor i pripalio cigaretu. Onda je gledao kako Kristi zatvara svoja vrata i kako se njegova kola udaljavaju. Dok su nestajala iza krivine, Rebusov telefon je zazvonio. – Zdravo, Šivon – rekao je. – Važi li dogovor za večeras? – Zar ne možemo da nađemo ništa svečanije od zadnjeg dela „Oksa”? – Meni je tamo savršeno dobro. – U redu onda. – Uzdahnula je. – Pola devet? – Možda ću stići prvi. – Već si krenuo tamo? – Ne baš. Je li sigurno da će Malkolm moći da dođe? – Kaže da se unapred raduje tome. – Uprava bara možda neće biti tako radosna ako bude pio samo koka-kolu. – Rekla bih da nas dvoje možemo da odradimo i njegov deo. – Možemo. – Rebus se jedva primetno nasmešio dok je uklanjao pepeo s prozora. – Na nekom si vetrovitom mestu? – Malo sam izašao na vazduh. – Sledećih nekoliko nedelja mogu biti neprijatne. Treba odgovoriti na mnogo pitanja. – Biću spreman. – Možda bismo mogli da uporedimo beleške kad se sretnemo? – Sigurna si da to nije protiv pravila? – Možda i jeste. Sreća je što imamo Malkolma da nas zadrži na pravom putu. – Najbolje je držati se tog puta, Šivon. – Zvala sam Loru Smit i dala joj prve vesti. Pretpostavljam da je toliko zaslužila.

– Nikad se ne zna kad će ti zatrebati prijateljski nastrojen novinar. Vidimo se večeras. – Posle idemo na meze u kafe „Anadaluz”? – Ne mogu da podnesem više od nekoliko pića. – Imaš druge planove? – Zastala je. – Nemoj mi reći da imaš sastanak? – Bolje bi ti bilo da mi ne govoriš kako sam previše mator. – S kim izlaziš? – Zar nemam pravo na lični život? – Znaš da ću nastaviti da kopam. – Vidimo se večeras. – Obavezno obuci najbolje odelo. I nemoj da je vodiš na neko jeftino mesto… Rebus se smešio kad je završio razgovor. Posmatrao je svoj retrovizor dok je dovršavao cigaretu. Onda je izašao iz saaba i uzeo nešto sa zadnjeg sedišta. Vetar je zviždao oko njega dok je metodično cepao labavo povezane listove Mračne Biblije. Naleti vetra su ih grabili i odnosili sa sobom. Upravo je bio završio, ostavši samo s kožnim koricama, kad je ivok polako prošao pored njega i zaustavio se na pređašnjem mestu. Iz njega su izašla tri čoveka. Čudovišni tip je držao Pitera Mikala na nogama, a Kristi je prišao Rebusu. – Pokazaće ti – rekao je. – Sad odmah ako želiš. Rebus je otvorio suvozačko sedište saaba, ubacio ostatke Mračne Biblije na sedište i podigao cipelu Pitera Mikala.

1) David Dickinson – engleski stručnjak za antikvitete i televizijski voditelj. ↵ 2) Multinacionalni lanac prodavnica alata i opreme za kuću, kao i opreme za baštovanstvo. (Prim. prev.) ↵ 3) Ser Brajan Henri Leveson je tokom 2011. i 2012. vodio istragu o kulturi, praksi i etičkim standardima britanske štampe posle skandala s prisluškivanjem telefona od strane lista News of the World. Prim. prev. ↵ 4) Dark Harvest Commando – militantna grupa koja je 1981. od britanske vlade zahtevala da dekontaminira ostrvo Grinard, koje je tokom Drugog svetskog rata korišćeno za testiranje biološkog oružja na bazi antraksa. (prim. prev.) ↵ 5) Scottish National Liberation Army (Škotska narodna oslobodilačka vojska) – militantna grupa čiji je cilj bio otcepljenje Škotske od Ujedinjenog Kraljevstva. Nastala je posle referenduma o nezavisnosti Škotske iz 1979, za koji se tvrdilo da je bio namešten. (prim. prev.) ↵ 6) Lord provost je titula koju nose čelni ljudi škotskih gradova Aberdina, Dandija, Edinburga i Glazgova. Njihova funkcija je umnogome slična funkciji gradonačelnika. (Prim. prev.) ↵ 7) U originali Airfix – najstariji britanski proizvođač delova za makete koji radi od 1952. godine. (Prim. prev.) ↵ 8) U originalu Spooky Tooth. Engleski rok bend aktivan od 1967. do 1974. U novije vreme grupa se nekoliko puta ponovo okupljala i povremeno nastupala. (Prim. prev.) ↵ 9) Sedmi studijski album Van Morisona objavljen 1971. godine. (Prim. prev.) ↵ 10) The Ulster Volunteer Force (UVF) – paravojna organizacija alsterskih lojalista. (Prim. prev) ↵