Diznijevi klasici

Diznijevi klasici Aladin

“Dragi prijatelji, obro ošli u Agrabu, gra magije!“, čuo se glas putujudeg trgovca, koji je upravo ojahao na pustinjskoj kamili. „Ispričadu vam priču o jenoj neobičnoj lampi i još neobičnijem mlaidu. Sve je počelo jene zvezane nodi...“ Na vrhu peščane ine stajao je konj sa jahačem na leđima. Tajanstvena crna prilika posmatrala je pustinju obasjanu zvezama. Iznenaa se u pustinjskoj nodi pojavi još jean čovek. „Kasniš, Gazime“, reče crni jahač. „Oprosti, Džafare!“, zaihano ogovori ovaj. „Daj mi rugu polovinu mealjona!“, bio je nestrpljiv crni jahač. „Ne tako brzo“, ogovori Gazim. „A šta je sa obedanim blagom?“ Ali Džafarova verna papiga zgrabi u letu eo ragocenog mealjona, otevši ga iz ruku zbunjenog Gazima, i odnese ga svom pohleponom gospodaru.

Sastavljeni elovi mealjona blesnuše neverovatnim sjajem. Bio je to blistavi skarabej , koji neočekivano polete iz Džafarovih ruku kroz pustinjsku nod. Pratedi trag njegove čarobne svetlosti, sumnjivi putnici krenuše za njim. Vinuvši se visoko u nebo, skarabej iznenaa utonu u peščane ine i nestae u ponožju velike tigrove glave s blistavim očima, čija se razjapljena čeljust izdizala iz peska.

„Posle toliko goina traženja! Čuesna pedina!“, uzviknu crni jahač. „Donesi mi iz pedine čarobnu lampu i blago de biti samo tvoje“, reče Džafar Gazimu.

Lakomisleni Gazim bez razmišljanja požuri ka pedini. Zakoračivši u razjapljenu čeljust, on začu zastrašujudu grmljavinu: „Stoj! Ovamo može udi samo onaj čija vrenost leži  uboko u njemu... samo nebrušeni ijamant!“ Taa se tigrova čeljust naglo zatvori i Gazim nestae u pedini. „E pa ka je tako“, promrmlja Džafar, „nadi demo i taj... nebrušeni ijamant!“ Nije ni slutio a mu je taj „ragulj“ naomak ruke. U Agrabi je sve vr velo o života, ali i o sitnih lopova. Za jenim o njih upravo su jurili sultanovi stražari. „Stani,lopove!“, vikali su za mlaidem koji je ukrao veknu hleba . Spretno preskočivši ziove, begunac se ved spuštao niz uža za sušenje rublja.

Bio je to Aladin. Poznavao je Agrabu kao svoj žep, te je sa svojim vernim

majmunčetom Abuom uvek uspevao a namuri stražare. Često je ovaj snalažljivi mlaid uživao u zvezanom nebu izna svog oma u najsiromašnijem elu Agrabe. Posmatrajudi Posmatrajudi veličanstvene kupole sultanove palate u aljini, sanjario je o uobnom životu, ali se iznenaa seti grubih reči oholog kraljevida. „Ulični pacov!“, uzviknu uvređeno. „Da, Abu, baš tako mi se obratio!“ Za to vreme, sultan je pokušavao a se i zbori s kapricima svoje jedinice, koja je obila još jenog bogatog prosca. „Jasmina, zakon kaže a se moraš uati pre svog sleedeg rođenana“, prekorno je poseti otac, „a to je za tri ana!“ „Ali oče...“, bunila se Jasmina, mazedi Ražu, svog ljubimca tigra. „Kako možeš očekivati o mene a se uam za princa Ahmea ka ga uopšte ne volim?“ Jasmina je bila evojka nesputanog uha. Želedi a slobono živi svoj život, princeza oluči a pobegne iz palate. Preobučena u seljanku šetala je ulicama Agrabe, ne slutedi kakve je sve opasnosti vrebaju. Proavci su je mamili nuedi joj slasne datule, smokve i drugu zanimljivu robu.

„Oh, kakva prelepa evojka!“, uzahnu Alain, očaran njenom lepotom. Naviknuta na raskoš, ona posegnu za vodem, ne znajudi a se izvan vi sokih zidina palate sve moralo platiti.

„Kraljivice!“, povika pobesneli proavac voda zgrabivši sirotu evojku za ruku. Jasmina pokuša a se osloboi, ali je stisak njegove ruke bio prejak. Taa neočekivano pritrča Alain, sprečavajudi trgovca a povrei devojku. Sklanjajudi je o raoznalih poglea i glasnih pretnji, Alain je povee u svoje skrovište. Za to vreme, zli Džafar, koji je inače uživao puno sultanovo poverenje, u svojoj skrivenoj laboratoriji netremice je gleao u peščani sat. U bleštavim nabo jima energije koja je u satu sevala poput munje tražio tražio je ogovor: „Pokaži mi onog ko može udi u čuesnu pedinu! Otkrij mi nebrušeni ijamant!“ Taa se u peščanom vrtlogu pojavi poznati lik. Bio je to Alain!

Alain je uživao u uzbuljivoj evojčinoj priči, ka u njegovo skrovište iznenaa upaoše stražari. Zarobivši zbunjenog mlaida spremali su se a ga bace u tamnicu, ali im Jasmina prepreči put. „Pustite ga!“, narei skiajudi kapuljaču s glave. „Naređuje vam princeza!“ Zanemeli o čua, stražari staoše kao ukopani. „Princezo, šta raite ove?!“, zapanjeno upita narenik poklonivši se sultanovoj kderi. Ali čak ni ona nije mogla a ih zaustavi u izvršenju Džafarove narebe i oni oveoše Alaina. Zarobljen u sultanovoj tamnici, Alain je bezuspešno pokuš avao da se osloboi teških lanaca. Taa mu u pomod priskoči njego verni Abu. Skinuvši lance, Aladin je sanjario o prelepoj princezi.

“Ah, kako bih voleo a se oženim tom evojkom”, uzahnu mlaid. “Ali ja sam samo obična skitnica I… ulični pacov!” Tada se iz zatvorskog mraka pojavi neobičan starac. „Samo slabidi oustaju, ragi ečače! Prati me i uskoro deš biti najbogatiji mlaid. Tako deš zaiviti svoju princezu“, reče starac i povee Alaina kroz tajni prolaz u zidu.

Čekao ih je ug put kroz pustinju. Probivši se kroz strašnu peščanu oluju, najza stigoše o tigrove glave. „Ko to remeti moj san?“, začu se strašna rika. „To sam ja, Alain“. „Uđi!“, ogovori tigar. „Ali pazi, ne smeš uzeti ništa osim čarobne lampe!“ „Haje! Šta čekaš?“, hrabrio ga je starac gurajudi ga u tigrovu čeljust. „Ii ved jenom i onesi mi tu čarobnu svetiljku!“, viknu nestrpljivo. „Taa deš obiti sve što poželiš!“ Najza Alain i Abu pođoše ugim honikom koji je voio uboko u pedinu. Prolazedi pore gomile zlata i ragog kamenja, imali su čuan osedaj a ih neko prati. Iznenaa ugleaše dilim prelepih šara, koji je stiljivo izvirivao iza velike gomile zlata.

„Gle, čarobni dilim!“, uzviknu Alain uzbuđeno. „Moža nam on može pomodi a pronađemo čarobnu lampu“.

Uskoro ih je čarobni dilim voio ugim mračnim honicima, sve ok na kraju jenog o njih ne ugleaše prostranu voranu. U njoj se uzizala ogromna stena na čijem je vrhu bilo isklesano postolje, a na njemu – čarobna lampa. „Zar smo zbog ove staruije prevalili ovoliki put?“ , uzdahnu Aladin razočarano, razmišljajudi o gomilama zlata koje je ostavio za sobom. Iskoristivši trenutak Alainove nepažnje, Abu ojuri prema velikom kipu u čijim se rukama nalazio veličanstveni rubin. Uzalu ga je čarobni dilim ovradao o njegovog opasnog nauma. Abu je bio suviše opčinjen plamtedim sjajem ragog kamena a bi ga poslušao, te pohlepno zgrabi ragulj. „Neposlušni uljezi!“, zagrme razjareni tigar. „Doirnuli ste zabranjeno blago! Zato dete zauvek ostati zarobljeni u mračnoj pedini!“ Izgovorivši ovu strašnu kletvu, kip se poče topiti, a zajeno sa njim i sve u pedini. Spretno pokušavajudi a izbegne smrtonosni oron, Alain potrča tražedi izlaz, ali se okliznu i polete ka nu. U poslenjem trenu uglea ga čarobni dilim. Spasivši mlaida iz sigurnog zagrljaja usijane lave, dilim polete ka uplašenom Abuu. Tek što ga je Alain zgrabio, kamen na kome je majmun stajao nestae topedi se u užarenoj crvenoj reci. Pojuriše pravo ka tigrovoj čeljusti, ka ovaljeni kamen polete na Alaina, oborivši ga sa letedeg dilima. Hrabri mlaid je uporno pokušavao a se omogne izlaza, ge ga je čekao nestrpljivi starac. “Hej! Pomozi mi!”, ozivao je Alain. „Prvo mi aj čarobnu lampu!“, zareža starac otimajudi je iz Alainovih ruku. „Najza je moja!“, pobenički zagrme prerušeni Džafar, otkrivši svoje pravo lice. „Evo i tvoje nagrae!“, uzviknu, a u njegovoj ruci blesnu boež. Dok se spremao a mlaidu zaa smrtonosni uarac, neočekivani bol ga zaustavi u kobnoj nameri. Abuovi oštri zubi zariše mu se u ruku. Umakavši Džafarovoj oštrici, Alain i Abu strmoglaviše se naza u pedinu, pravo u uzavrelu lavu. I ovog puta u pomod im olete čarobni dilim! Bili su spaseni, ali još uvek zarobljeni. Uskoro je i pedina prestala a porhtava. „Taj prevarant nas je nasamario!“, besno uzviknu Aladin. „Nika se nedemo izvudi oave!“ Abu je veselo skakutao oko zabrinutog gospoara, ržedi u rukama neobičnu staruiju.

„Pa to je čarobna lampa!“, uzviknu Alain ouševljeno. „Bravo, maleni! Ovoga puta si uzeo pravu stvar!“ Pokišavajudi a pročita reči ispisane na lampi, Alain je protrlja brišudi ebeli sloj prašine i peska sa nje. Zablistavši neobičnom svetlošdu, lampa neočekivano zarhta i iz nje pokulja oblak čunog ima koji ispuni pedinu, a zatim lagani poče obijati svoj pravi obl ik. Bio je to ogromni plavi duh. „Bljak! Fuj! Deset hiljaa goina seim zarobljen u ovoj majušnoj lampi!“, zagrme duh.

„Ko si ti?“, upita Alaina porugljivo. „Ja sam ogromni, neponovljivi, ouše preugo zarobljeni uh iz čarobne lampe! A vi, dragi moj gospoaru, imate tačno tri želje na raspolaganju... ni manje, ni više“. „Ako si tako modan“, reče Alain omišljato, „kako to a nas ne možeš izvudi iz ove pedine?“ Ne slutedi Alainovu prevaru, uh ih u tren oka osloboi. Uskoro je vesela ružina letela prema Agrabi. „A šta je sa moje tri želje?“, upita Alain pravedi se nevešt. „Jenu si ved iskoristio“, ogovori uh. „A, ne!“, ogovori Alain. „Nisam ja poželeo a nas izbaviš iz pedine, nego si ti to uraio na svoju ruku“, objasni mlaid. „Ono što ja zaista želim“, uzahnu Alain, „jeste a postanem bogati princ! Taa bih mogao a zaprosim princezu prin cezu Jasminu!“ Još nije o kraja ni izgovorio svoju želju, a ved je stajao pre sultanom u raskošnoj oedi. Doletevši na čarobnom dilimu, praden veličanstvenom p aradom, kraljevid Ali zaivio je sve prisutne. Raoznali naro tiskao se ulicama Agrabe ne bi li video Jasmininog prosca.

„Vaše veličanstvo!“, reče Alain poklonivši se sultanu. „Došao sam izaleka a zamolim za ruku vaše kderi“, nastavi u otmenom maniru. „Čast mi je i zaovoljstvo, ragi prinče“, uzvrati zaivljeni sultan. Jasmina nije elila očevo ouševljenje, ali joj se prijatni mlaidev glas učini poznatim. Bila je sigurna a je taj glas neavno čula na graskoj pijaci. Ugleavši mlaida na letedem dil imu, princeza zaboravi na svoju ljutnju. „Veruješ li mi?“, upita je princ Ali pozivajudi je na vožnju dilimom.

„Pa... a“, ogovori evojka prihvativši njegovu pruženu ruku i oni poleteše izna raskošnih kupola sultanove palate. Vinuvši se put oblaka, uživ ali su u lepoti zvezdanog neba nad Agrabom.

Ali Džafarovi stražari vrebali su povoljnu priliku a uhvate Alaina. Sačekavši a isprati princezu, vojnici ga zarobiše i svzanog baciše preko hriina u more. Alain je tonuo sve ublje, bespomodno pokušavajudi da se osloboi. No taa, slučajno protrljavši čarobnu lampu, uglea pre sobom vernog duha.

„U reu, neka to bue tvoja ruga želja“, prihvati uh. „Hvala ti, uše“, jeva izusti Alain uahnuvši vazuh. Za to vreme, okrutni Džafar upravljao je hipnotisanim sultanom. Zaobivši ruku njegove kderi, postao je sigurni naslenik prestola, o čemu je ouvek maštao. No Alain je stigao u pravi čas a osujeti još jenu Džafarovu prevaru. „Vaš savetnik se koristi prljavim trikovima!“, uzviknu Alain otkrivši Džafarovo glavno oružje, pa slomi njegov čarobni štap, a sultan se istog časa prenu iz čunog sna. „Ti pola zmijo!“, zagrme sultan. „Straža, uhvatite ga!“ Ali lukavi Džafar umače stražarima i sa Jagom se sakri uboko u tamnici, smišljajudi kako a se omogne čaro bne lampe. „Taj prevarant nije nikakav princ Ali, ved običan ulični pacov“, pakosno je likovao Džafar. „Prepozano sam ga po čarobnoj lampi koju je imao ko sebe! Sa želim a oeš i oneseš mi je!“ Jago je ouvek bez pogovora izvršavao sve želje svog okrut nog gospodara. Dozivajudi Alaina umilnim Jasmininim glasom, Jago na prevaru zgrabi čarobnu lampu i onese je Džafaru. Siroti uh saa je bio u vlasti zlog čarobnjaka. Izašavši iz lampe, zbunjeni uh pre sobom uglea svog novog gospoara. Oholi Džafar nestrpljivo objavi svoju prvu želju – a postane modan poput sultana. Duh je morao a ispuni sve što bi gospoar zatražio, ali ovoga puta to učini teška srca.

„Moja ruga želja je a postanem najmodniji čarobnjak na svetu!“, likujudi povika Džafar i istog časa oseti u sebi zastrašujudu silu.

Želedi a pokaže svoju mod, Džafar pretvori Alainovu raskošnu oedu u obične rite, a zatim naočigle iznenađene princeze snažno zamahnu, bacivši Abua i njegovog prijatelja sa vrha kule.

„Žao mi je, Abu! Moramo se vratiti pre nego što Džafar potpuno zavlaa!“ I promrzli prijatelji poleteše sa Severnog pola naza u Agrabu. Iako razočarana Alainovom prevarom, Jasmina se obraova kaa ga uglea kako se krije u blizini. Olučila je a primeni malo ženskog lukavstva ne bi li odvukla Džafarovu pažnju i tako pomogla Alainu a se omogne čarobne lampe. Ali Džafar otkri princezinu prevaru i obuzet silnim besom poče a baca zle čini na sve oko sebe. Jasmine se našla u ogromnom peščanom satu, lagano tonudi sve ublje, Abu je u trenu postao obična igračka, letedi dilim bio je potpuno uništen, ok je na Alaina pljuštala vatrena kiša oštrih mačeva. „Ti ljiigava zmijo!“, izazivao ga je Alain. „Znao sam da si prevelika kukavica a bi se pošteno borio protiv običnog uličnog pacova!“ „Zmija, kažeš! Pokazadu ti ja ko je zmija!“, siktao je Džafar pretvorivši se u žinovsku kobru, koja je palacala svojim ugim račvastim jezikom. Alainovi izgledi da pobedi bili su veoma slabašni. Ali taa mu na um pae jena ieja. „Grešiš ako misliš a si najmodniji! Duh iz lampe  je aleko ispre tebe!“, uzviknu Alain. „On ti je ao mod, ali ti je može i uzeti!“ „Da, ali na tvoju veliku žalost, ne još ugo!“, zasikta sujet na kobra. „Duše“, narei Džafar, „spremi se za moju tredu želju! Želim a postanem SVEMOĆNI DUH!“ „Vaša želja je za mene zapovest!“, ogovori uh nevoljno i Džafar se istog časa pretvori u ogromnog uha. Dok je svemodni uh stvarao silovit vrttlog pretedi a usisa sve što mu se nađe na putu, omišljati mlaid ograbi čarobnu lampu.

„Da nisi moža nešto zaboravio, Džafare?“, uzviknu Alain brzo je protrljavši. „Želeo si a postaneš uh i... eto, postao si!“ „Ah!“, vrisnu Džafar ržedi u ruci unezverenog Jaga, ok ih je čarobna lampa vrtoglavo uvlačila u sebe. Osloboivši se strašnog Džafara, svi se vratiše svakonevnom životu. Alain oluči a iskoristi i svoju poslenju želju, arujudi uhu slobou.

„Ma šta ljui govorili, ti deš za mene zauvek biti princ!“, reče uh opraštajudi se o Alaina. „Tako je!“, uzviknu sultan. „To si okazao svojim nesebičnim elima! Vreme  je a promenimo naš stari zakon. O saa de princeza modi a se ua za onog koga voli!“, svečano objavi sultan. I kako to samo u pravoj bajci biva, Jasmina je odabrala Aladina.