Diznijevi klasici Pepeljuga
Nekaa avno, pre mnogo goina, u malenom kraljevstvu živeo je jean čestiti uovac. Imao je kder jeinicu, na koju je bio veoma ponosan. Živeli su u starom zamku okruženom prelepim vrtom. Oca je mučila samo jena briga – što mu kder raste sama, bez majke. Zato oluči a se oženi uovicom koja je imala ve kderi – Drizelu i Anastasiju. Nažalost, poroična raost nije bila ugog veka. Ubrzo nakon venčanja otac je umro, a madeha taa pokaza svoje pravo lice. Ljubomorna na pas torku zbog njene lepote, mučila je evojku teškim poslovima. Tako sirotica obi novo ime – Pepeljuga. I pore tegobnog života , Pepeljuga je izrasla u milu, blagu devojku. Svojom obrotom plenila je čak i životinje, koje su postale njeni najbolji prijatelji . Svakog jutra Pepeljuga je hranila svoje verne prijatelje. Očev stari konj i koke radovale su se njenom glasu. Plemenita devojka nije zaboravljala na svoje
najmanje prijatelje, miševe, koji su obazrivo pretrčavali a pokupe zrnevlje, truedi se a umaknu madehinom oholom mačku Luciferu. Ali Pepeljuga je čak i za njega imala strpljenja i ljubavi.
Jenoga ana Lucifer ispi mleko brže nego obično. Ugleavši miša, pomno je vrebao iz zasee naajudi se lakom plenu, ali se okretni Žak u tren oka sakri u rupu. Rugajudi se nasamarenom mačoru, ovlačio mu je pažnju od svojih prijatelja, koji neopaženo pobegoše u vorište. „Dobro jutro, maleni!“, pozravi Pepeljuga miševe, pozivajudi ih na ukusni kukuruzni oručak. „Imam nešto lepo za vas!“ Stari konj veselo zarza i gurnu svoje meke nozdrve u Pepeljugin topli dlan.
Kako je samo volela ta ta čarobna jutra koja je elila sa svojim svojim prijateljima! Bilo Bilo je to jeino vreme bez madehinog madehinog gunđanja, a i pakosne sestre sestre su još spavale. Vradajudi se sa ukusnog oručka, najbucmastiji i najlakomiji mišid Gas nabasa na opakog Lucifera. Grabedi svojim ebelim šapicama, siroti miš se jeva pope na sto i u poslenjem trenu umače oštrim zubima halapljivog mačka. Utom ojeknu zloslutno madehino zvonce pozivajudi Pepeljugu. Nosedi joj topli doručak u krevet, evojka požuri u madehinu sobu. „Najza! Ko ti je ozvolio a lenčariš?“, ciknu madeha. „Znaš šta te sve čeka! Najpre istresi veliki tepih iz prevorja, zatim operi sve prozore na prvom
spratu... Hm... Ah, da! Oribaj podove i ne zaboravi d a opereš i ispeglaš veš. Kaa
to obaviš, okupaj Lucifera!“ Tog istog jutra, u velelepnom vorcu, stari kralj se žalio svom vernom savetnikom.
„Moramo preuzeti sve a se moj sin konačno oženi. U suprotnom, umredu ne očekavši unuča!“, uzisao je kralj. „Pa to je bar lako! Prireidemo kraljevski bal i pozvati sve evojke plemenitog roa“, preloži savetnik. „Sjajna ieja! A sa požuri, nemaš mnogo vremena!“ Iskreno želedi a obrauje gospoara, savetnik omah posla glasnike na sve četiri strane kraljevstva. Pepeljuga je upravo ribala pod u predvorju kad se na vratima pojavi kraljev izaslanik, vaedi iz prepune torbe zapečadeni koverat sa kraljevskim žigom. I ok je vrena Pepeljuga neumorno raila, Anastasija i Drizela vežbale su pevanje u majčinom salonu. Istini za volju, bilo je to pravo zavijanje mačaka lutalica.
„Pepeljugo, kako se usuđuješ a upaaš nepozvana!“, reknu madeha ugleavši pastorku na vratima. „Stiglo je pismo sa vora“, prošaputa Pepeljuga. „Sa vora? Brzo, a viim! Sigurno je za mene! Daj ga meni!“, navikivale su se sestre.
„Umirite se, evojke!“, reče madeha nestrpljivo otvarajudi pismo. „Poziv na bal! Pozivaju se sve gospođice visokog roa!“
„To znači a sam i ja pozvana, zar ne?“, obraova se Pepeljuga. „Mogu li i ja sa vama?“ „Zašto a ne?“, ogovori madeha pakosno se smešedi. „Naravno, ako uspeš a završiš posao i pronađeš ogovarajudu balsku haljinu!“ Srednija nego ika, evojka otrča u svoju sobicu na vrhu kule. Na nu starog kovčega ležala je staromona balska haljina. „Uz malo trua bide kao nova“, pomisli. „Ali najpre a završim svoje poslove“. Ne primetivši ushidene poglee svojih prijatelja miševa, Pepeljuga žurno izađe iz sobe. „Drugari!“, uzviknu Žak svojim piskutavim glasom. „Bez naše pomodi Pepeljuga nede stidi na bal! Moramo uzeti stvar u svoje ruke!“
Ved sleedeg trena složna ružina prionu na posao. U pomod oleteše i ptičice, a Žak i Gas prikupiše ukrasne trake i elegantne perle koje su razmažene sestre prezrivo odbacile.
Otkucalo je osam, a Pepeljuga je još obavljala kudne poslove. Nažalost, kočija je ved stigla, a ona još nije ni počela a prepravlja haljinu. „Šta je bilo, Pepeljugo?“, pretvarala se madeha. „Još nisi gotova? No, šta se tu može... Nekako demo te ved opravati pre kraljem. Laku nod!“ Sirota evojka tužno uzahnu i pođe u svoju sobu. Naslonjena na prozor, čežnjivo je posmatrala raskošno osvetljeni kraljevski vorac. Ali taa se iza njenih leđa uz škripu otvoriše vrata starog ormara. „Hvala vam, ragi moji!“, uzbuđeno prošapta Pepeljuga, zaivljena izgledom haljine.
Ona se brzo presvuče i potrče niz stepenice, žuredi u kočiju koja je ved bila spremna za polazak.
„Čekajte i mene!“, uzviknu rhtedi o raosti. Ugleavši Pepeljugu, sestre pozeleneše o jea. Ljubomorne na njenu lepotu, Anastasija i Drizela sevn uše očima, prepoznavši obačenu ogrlicu i stare trake.
„Ti, kraljivice!“, povikaše uglas. „Vradaj! To je naše!“, vrisnuše besno sestre. Ustremivši se na zbunjenu Pepeljugu, otimale su i kiale sve sa nje. „Smirite se, evojke! Zar želite a zakasnimo na b al? Bojim se, Pepeljugo, a ovakva nedeš modi sa nama“, primeti madeha zaovoljno. Sirota Pepeljuga stajala je u ritama, skrhana od bola.
Pepeljuga u očaju otrča u vrt i pae na kamenu klupu jecajudi. Izgubivši i poslenji tračak nae, osedala se bespomodno. Činilo joj se a je potpuno sama nan celom svetu. Nije primetila čak ni tužni pogle starog očevog konja, niti vernog psa Bruna, koji su tako silno želeli a je uteše. Pepeljuga iznenaa oseti nežni oir i poiže pogle. Pre njom je stajala dobra vila, koja ju je gledala sa toplinom.
„Smiri se, rago ete“, reče vila. „Obriši suze i umij se. Ne možeš tako uplakana na bal. A evo i mog čarobnog štapida! Uz malo čarolije konji i kočija bide spremni za tili čas!“ I dobra vila veselo zapeva:
Sagala dula, menička bula, bibii, bobii, bu... Uzedu veliku, okruglu bundevu – eto – eto kočije začas! Stari de konj sesti u selo, lakej de postati pas! Miševi
maleni konji de raskošni postati, to se zna! Blistade bajka najlepšeg sjaja kao iz čarobnog sna! Pepeljuga nije ve rovala svojim očima. Da li je to san ili java?
„Neverovatno!“, uzviknu Pepeljuga ouševljena vilinom čarolijom. „Oh, raga, potpuno sam zaboravila na tvoju haljinu!“, nasmeja se vila i zapeva:
Vreme se bliži za ostale čini! S Pepeljuge stare dronjke skini
I haljinu njenu raskošnom učini!
I zaista, na iznenađenoj evojci stvori se srebrnasta haljina kao iz snova, a kristalne cipelice svetlucale su čarobnim sjajem. Vila uz osmeh isprati Pepeljugu, upozorivši je: „Lepo se zabavi, rago ete! Ali ne zaboravi a de čarolija nestati tačno u ponod, a sa njom i raskošna kočija i preivna haljina... I sve de biti kao pre“. „Nedu zaboraviti, obedavam!“, uzviknu evojka ulazedi u kočiju. Za to vreme, ushidene evojke rhtale su o uzbuđenja, čekajudi a buu predstavljene.
Poštujudi protokol, princ je upravo pozravljao Anastasiju i Drizelu, ka se pojavi blistavo lepa Pepeljuga i on istog časa zaboravi na sve rugo. Očaran lepotom tajanstvene neznanke, princ požuri ka njoj, ostavljajudi iznenađene gošde. Elegantno se naklonivši, uze je za ruku, a kraljevski orkestar zasvira dobro poznate taktove valcera. Zadivljeni gosti upijali su svaki njihov
korak, ok je kralj veselo poskakivao, slutedi ispunjenje svojih želja. Dvorski savetnik je najzad mogao da odahne.
Bila je to ljubav na prvi pogle! Pepeljuga nika nije bila tako sredna, a princ nije mogao a ovoji pogle o nje. Ali nažalost, sat na vorskoj kuli poče a otkucava ponod. „Vreme je!“, prošapta evojka otrgnuvši se iz prinčevog zagrljaja. „Stani“, uzviknu mlaid, zbunjen njenim iznenanim olaskom. „Ne znam ti čak ni ime!“
Ali prelepa neznanka je ved nestala u nodi, ostavivši za sobom zagonetni trag. Skliznuvši s Pepeljugine noge, na vorskim stepenicama blistala je njena kristalna cipelica. Dok je sat na kuli i alje otkucavao poonod, Pepeljugini konji jurili su brže o
vetra. Sa poslenjim uarom časovnika nesta čarolije. Samo je zrela buneva ostala a leži na rumu. Pepeljuga, Bruno, stari konj i nekoliko miševa sakriše se iza rveta, čekajudi da prođe kraljevska potera. „Bilo je tako ivno! Kako je samo lep! Ali čarolije više nema i šta se tu može. Vreme je a se vratimo starom životu“, uzahnu Pepeljuga obuzeta slatkim sanjarenjem. Ali tada primeti da joj je na nozi ostala jedna kristalna cipelica.
„Hvala ti, obra vilo“, reče Pepeljuga zagleana u nebo puno zveza. „Hvala „ Hvala ti za sve!“ Vrativši se kudi, Pepeljuga sakri kristalnu cipelicu, želedi a je sačuva kao uspomenu na čarobnu nod. Saznavši a je je prelepa neznanka neznanka nestala bez traga, kralj kralj je zabrinuto vikao na sirotog savetnika.
„Ali, Vaše veličanstvo, imam jean trag. Devojka je izgubila kristalnu cipelicu i...“ „Pa šta čekaš? Neka svaka evojka u kraljevstvu proba tu cipelicu! I ne izlazi mi na oči ok ne pronađeš onu pravu!“, urlao je kralj. Sa novim jutrom glasine preplaviše celo kraljevstvo, a u potragu za tajanstvenom lepoticom pođe kraljev savetnik lično. Vest o izgubljenoj cipelici i prinčevoj nameri a se oženi upravo onom evojkom kojoj ta cipelica pristaje, veoma je uzbuila madehu. Bolje bi bilo a cipelica ogovara jenoj o vas, inače dete imati posla sa mnom!“ Pepeljuga je treperila o raosti. Znala je a cipelica pripaa njoj! Ne želedi a je zateknu u oedi sluškinje, požuri u svoju sobu a se presvuče. Iznenada, Pepeljuga u ogl ealu spazi zloslutni oraz. Prepoznavši zanosnu neznanku u liku svoje pastorke, zla madeha oluči a je zaključa, sigurna a de
tako izbedi subonosni susret koji bi njenim kderima osujetio priliku a se očepaju krune. Pred vratim starog zamka upravo se zaustavila savetnikova kočija. Ne obazirudi se na pritvorna laskanja triju ama, savetnik olučno narei a sve evojke u kudi probaju cipelicu. I ok su se Drizela i Anastasija svim silama truile da svoja velika, nezgrapna stopala uvuku u elegantnu cipel icu, verni miševi spretno izvukoše ključ iz madehinog žepa. Razočarani savetnik je ved pošao ka vratima, naajudi se a de u nekom sleedem omu ipak imati više srede, ka iznenaa začu mio glas: „Čekajte! Mogu li i ja a probam cipelicu?“, upita Pepeljuga žuredi niz stepenice.
„Ne obradajte pažnju! To je naša sluškinja Pepeljuga“, besno procei madeha. „Kralj je nareio a sve evojke u kraljevstvu probaju izgubljenu cipelicu, bez obzira na njihovo poreklo“, osečno je prekie savetnik. „Hoi, rago ete!“ Smestivši se u fotelju, Pepeljuga spusti svoje nežno stopalo u kristalnu cipelicu.
„Kao salivena!“, uzviknu savetnik ouševljeno. „Pronašao sam prinčevu nevestu! Živeli!“ Madeha i njene kderi rhtale su o besa, ali istinu govoredi, na njih više niko nije obradao pažnju. Sa zvonika se začuše kraljevska zvona javljajudi raosnu vest, koja brzinom munje ojeknu celim kraljevstvom. Kuvari iz celog sveta okupiše se a pripreme raskošno svabeno veselje. A na kraljevskom slavlju se veselilo i vino pilo, i medovine je na pretek bilo.
A moža se sve to nama samo snilo! Tek, bajka kaže a je tako bilo !
