Diznijevi klasici

Diznijevi klasici Mala sirena

Nekaa avno, ok su ribe još uvek znale a govore, na nu mora prostiralo se veličanstveno kraljevstvo. Njegovi stanovnici živeli su u slozi i raosti. Sirene, ribe, rakovi, raže i ruga morska stvorenja bili su eo te harmonije koja se zvala Atlantida. Atlantidom je vladao kralj Triton. Bio je pravedan vladar, ali kao i svi kraljevi, imao je jednu slabost  – beskrajno je voleo svoju kder Arijelu. Bio je spreman sve a učini za nju. Tako je olučio a je za šesnaesti rođe ndan obraduje

svečanim koncertom na koji je pozvao sve stanovnike povonog kraljevstva. Arijela, zveza večeri, trebalo je a gostima otpeva pesmu obroošlice. Veličanstveni koncert u Arijelinu čast trebalo je a počne svakoga trena, ali slavljenica još nije bila na svom mestu. Kralj je drhtao od jeda. Znao je da sigurno luta po olupinama potopljenih broova sakupljajudi premete iz ljuskog sveta, uprkos njegovim zabranama.

Zato je omah poslao raka Sebastijana a pronađe tu neposlušnu gospođicu. Olučio je a je ovoga puta nauči pamet. Bojao se za kder. O ljuima nije imao lepo mišljenje. Smatrao je a su opasni i želeo je a svoju mezimicu zaštiti po svaku cenu. Ali Mala sirena nije osedala strah o sveta ljui, koji ju je mamio svojom lepotom. Bio je sasvim rugačiji o onog u kome je živela. Neprestano je maštala o tome kako bi bilo ivno a ima noge, a hoa, trči i uživa u igri... Često je krišom posmatrala mornare na brodovima i snevala da postane deo tog sveta. Jeina veza sa njim još uvek je bio s amo njen prijatelj Galeb, koji se

razumeo u sve... ili skoro sve. Želedi a sazna što više o svetu ljui, raoznala sirena mu se često obradala za pomod. „Hej, Galebe, znaš li šta je ovo i čemu služi?“, upita Arijela pokazujudi mu viljušku, koju je sa svojim vernim prijateljem Iverkom pronašla u olupini. „Naaaravno“, ogovori Galeb, maa ne mnogo uverljivo. „To jeee... mmm... mali trozubac za pravljenje uvojaka. Koriste ga ame kaa žele a izgleaju izuzetno lepo“. O, kako je samo želela a bar na trenutak bude dama! Sa divljenjem je posmatrala taj neobični premet. Iz romantičnog sanjarenja trže je pomisao na rođenanski koncert, koji je trebalo a otvori lično ona – slavljenica Arijela. „Prijatelju, moramo smesta naza u palatu!“, uzviknu Arijela Iverku i pljusnuvši repom po voi zaroni u morske ubine. Naala se a de joj otac ipak oprostiti.

Na nesredu, morska veštica Ursula je u svojoj čarobnoj kugli pratila svaki njen korak.

Bila je to zla i lukava čarobnica. Zaviela je Tritonu na vlasti i poštovanju koje su mu ukazivali verni podanici.

„Nede još ugo! Uskoro de Atlantia biti moja!“, reče pakosno se cerekajudi. Besan zbog Arijeline nepromišljenosti i samovolje, kralj Triton je bio neumoljiv u svojoj odluci.

„Ti ljui su čuovišta, spremni na svako zlo!“, vikao je kralj. „Zabranjujem ti a izlaziš na površinu! Zaboravi na ljuski svet, jesi li razumela?“ Uzalu je Tritonova mezimica pokušavala a razuveri oca, ubeđena u lepotu tog sveta. Sama pomisao a bi mogao izgubiti svoju najražu kder za kralja je bila neponošljiva. Zato narei Sebastijanu a buno prati svaki Arijelin korak. Arijelina žunja za nepoznatim svetom ipak je bila jača o straha zbog kršenja očeve zabrane. „Ah, ka bih samo mogla na trenutak a uživam u čaroliji plesa i osetim život u razigranim nogama“, uzisala je Arijela, pratedi setnim pogleom ljupke figurice para koji je igrao u ritmu meloije muzičke kutije. Bila je to jena o njenih najražih ragocenosti iz stare broske olupine. Iverak je sa puno razumevanja slušao njena sanjarenja, ali je zato Sebastijan bio više nego zabrinut. „Krajnje je vreme a se uozbiljiš, gospođice“, savetovao ju je. Taa izna njihovih glava zablista svetlost. Neobični zvuci opirali su sa površine. Nestrpljivo izronivši, Arijela uglea veličanstveni brod. Kraljevska svta je na palubi proslavljala rođenan mlaog prestolonaslenika Erika. Sirena je ushideno posmatrala raskošnu zabavu, o kojoj je o taa samo maštala. Iznenaa se na nebu pojaviše tamni oblaci, a na moru se razbesne strašna oluja. Ogromni talasi su uz zastrašujudi prasak uarali o bokove broa. Nebo zapara blesak munje i prolomi se grom. Bro se našao u plamenu. „Spasavaj se ko može! U vou!“, vikali su mornari i izbezumljena svita ok su panično skakali sa vatrom zahvadenog broa u pomah nitale talase. „Požurite, Vaše visočanstvo!“, zabrinuto povika prinčev oani sluga. Princ Erik je ved bio spreman za spasonosni skok, ka začu bespomodno cviljenje svog vernog psa Maksa. On bez razmišljanja jurnu u potpalublje. Spasivši psa, Erik mu je pom ogao a opliva o čamca, ali je i alje bio veoma zabrinut. Nije bio siguran a su svi napustili bro. Ne slušajudi upozorenja, požuri naza a to proveri, te skoči u uzburkano more. Ali taa silovit talas snažno uari u brosku kobilicu. Prelomljeni jarbol pade pravo na Erika i on bez svesti utonu u more,

paajudi sve ublje.

Arijela bez razmišljanja zaroni u crnu ubinu. Nije mogla opustiti a taj hrabri mlaid izgubi život. Kaa ga je izvukla na obalu, kiša je ved prestala, a blagi sunčevi zraci probijali su se kroz oblake. Bilo je tiho i mirno. Mala sirena sedela je na pesku zagledana u princa.

„Galebe, a li je živ?“, zabrinuto se obrati prijatelju. „Hm... Ne čujem kucanje srca“, ogovori Galeb ozbiljnim tonom, osluškujudi... Erikovo stopalo. Dok  je gleala tog prelepog mlaida, Arijelino srce zaigra o nekog novog, nepoznatog osedanja. Naala se a je živ i požele svim svojim bidem a upozna njegov svet i podeli sa njim svoju sudbinu. Tada zapeva svojim umilnim glasom, punim topline i ljubavi. Pro buđen čarobnim zvucima njene pesme, princ otvori oči

i uglea na sobom nežni lik evojke vatrene kose i plavih očiju, koja mu je priržavala glavu. Bio je zbunjen i umoran. Ničega se nije sedao, niti je znao ge se nalazi. Ojenom se u aljini začu jasno ozivanje i poznati lavež. Sedanje mu se polako vradalo: oluja... broolom... Maks... Arijela uplašeno ustuknu i požuri naza u more. Iako je silno želeo a zaustavi ovu prelepu neznanku čarobnog glasa, Erik je bio presalb za to. Uspeo je tek pogledom da isprati njene uvojke crvene poput nara i... je li mogude... riblji rep?!

Skrivena iza obližnje stene, Arijela je posmatrala svog heroja. Njegov oani prijatelj pomogao mu je da ustane i poveo ga dalje. Dugo je gledala za njima,

osedajudi a tog neustrašivog mlaida nede nika zaboraviti. Bio je tako snažan, a ipak potpuno bespomodan u strašnom broolomu... Mala sirena je bila sredna što mu je spasla život. Bez njene pomodi on bi se sigurno utopio. Posmatrajudi njegovu stasitu figuru kako se gubi u aljini, Arijela je olučila a ga pronađe. Verovala je a se sve može ostvariti ako se iskreno želi. Po povratku u zamak zamišljenu I uzbuđenu Arijelu očeka očev pogle. “Sve znam!“, grmeo je kralj. „Kako se usuđuješ a prekršiš moje zabrane?“ Iako preplašena, Arijela se bojažljivo osmehnu. „Ali tatice, ništa se nije ogoilo. Ja sam ga samo spasla...“ „ČOVEK?!“ Izglea a kralj ipak nije znao baš sve. Ali taa im pažnju privuče velika kamena figura koja je tonula spuštajudi se ka njima. „Pa to je prinčev kip! Kako je lep!“, uzviknu Arijela ouševljeno. To je ved previše. Razbesneli kralj Triton poiže svoj modni trozubac i munjama razbi kip, pretvarajudi ga u gomilu kamenja.

Razočarana sirena zatvorila se u svoje oaje. „Kako a ga pronađem?“, jaikovala je Ar ijela kroz suze. „Ne brini, raga!“, začu nepoznati glas. „Ja du ti pomodi“ Ne verujudi svojim očima, Arijela je zbunjeno posmatrala Ursulu, koja se pojavila u njenoj pedini. „Poaridu ti noge u zamenu za tvoj glas. Ali znaj, ako za tri ana ne probuiš u princu pravu ljubav i on te ne poljubi o zalaska sunca, tvoj čarobni glas de biti zauvek moj!“ Arijela bez oklevanja pristae. Potpisavši Ursulinu paklenu ponuu, obamrla sirena pae, osedajudi kako se gubi u strašnom vrtlogu. Probuivši se na peščanoj ob ali, Arijela ugleda pred sobom drage prijatelje. Osedala se pomalo čuno. Iverak, Galeb i Sebastijan gleali su je s nevericom. „Čini mi se a si promenila frizuru“, zbunjeno primeti Galeb. Arijela se zadovoljno osmehnu i veselo odmahnu glavom.

„Baš si glup! Zar ne viiš a ima noge?“, uzviknu Sebastijan. „Da li ti, raga moja gospođice, uopšte znaš a ih koristiš?“, procei rak, koga su iznenadne promene veoma uznemiravale.

„Stanite! Treba joj oeda!“, uzviknu Galeb, koji je jeini poznavao ljuske običaje. Ubrzo je sirena šetala plažom u haljini o iscepanog jera, opasana brodskim konopcem.

Za to vreme princ Erik nikako nije prestajao a razmišlja o tajanstvenoj evojci koja ga je spasla. Još uvek je čuo njen zvonki glas. Šetajudi plažom naao se a de je ponovo sresti. I zaista, njegova radost bila je neizmerna kada je na steni ugleao prelepu neznanku, koja mu se ipak učini poznatom, što je potvrio i Maksov prijateljski lavež. „Ko si ti? Da li smo se kojim slučajem ved sreli?“, upita princ. Nažalost, Arijela nije mogla a mu ogovori. Samo se tužno osmehnula pokazujudi rukom svoje grlo. „Ah, pa ti si nema“, razočarano primeti princ. „Ona to nisi ti“, tiho uzdahnu.

Arijela je bespomodno stajala pognute glave. Bez glasa se osedala potpuno izgubljenom. Ali princ je i pore trenutnog razočaranja ipak osedao neobičnu naklonost prema nepoznatoj evojci. Zato je olučio a je povee u svoj vorac. Arijela je bila presredna. Kao gošda u vorcu truila se a ostavi što bolji utisak. Nije poznavala ljuske običaj e, ali je pamtila savete svog dragog Galeba.

Istina, nije razumela zašto je gleaju tako čuno ok se češlja za stolom. „Zašto uopšte rže češljeve na njemu?“, pitala se razgleajudi viljušku. Ipak, svi su primetili da je njen dolazak promenio princa.

„Oavno nije bio ovako sredan“, šuškala je posluga. Svanuo je i tredi an. Arijela je znala a je princ mora poljubiti do sumraka kako bi Ursuline grozne čini nestale. Zato je bila presredna kaa joj Erik preloži vožnju čamcem po ivnoj laguni. „O, kako je to romantično“, pomisli sirena. I zaista, sve je izglealo tako nestvarno. Uz žablji hor i veselu ptičju pratnju, Erik i Arijela su bili sve bliži tom subonosnom poljupcu. Ohrabren njenim nežnim pogleom, princ je ved bio spreman za prvi korak, ali se čama c iznenada prevrnu i oboje pljusnuše u vou. Naravno, to je bilo sasvim očekivano, jer Ursula ništa nije prepuštala slučaju. Zato je poslala ve svoje opake murine a osujete svaki prinčev pokušaj. „A saa nastupa Njeno zločanstvo Ursulaaa!“, zagrme morska veštica i svojim magijskim jezikom poče prizivati mračne sile: „Hekto-litro-akva-gorgonis!“ Sve se uskovitlalo i zarhtalo. Zastrašujudi blesak sevnu iz morskih dubina i na obalu izroni zanosna devojka. Bila je to Ursula u novom ruhu  – umiljata, zavodljivog pogleda i zvonkog glasa... Arijelinog glasa!

Očaran njenom pesmom, princ pojuri na balkon vorca. Kao omađijan nemo je zurio u prelepu evojku. Da, to je ona! Prepoznavši Arijelin glas, Erik oseti kako mu srce igra u grudiam.

Snagom svoje čarolije modna veštica je opčinila sirotog princa, koji više nije mogao a skine pogle s „princeze“ Vanese. U njemu je sve više rasla želja a se što pre oženi nepoznatom princezom. Zahtevao je a se venčanje obavi istog dana.

Zbunjena Erikovim čunim ponašanjem i iznenanom olukom o ženibi, Arijela zatraži pomod svog vernog Galeba. Tako se on sasvim slučajno našao kraj prozora Vanesine, tačnije Ursuline kabine. „Uspelo je!“, pobenički uzviknu Ursula likujudi pre oglealom u broskoj kabini. Ali njen odraz je otkrio prevaru. U ogledalu se cerio njen pravi lik. Siroti

Galeb nije mogao a veruje svojim očima. Zano je a mora što pre javiti Arijeli. Sad je sve zavisilo od njega.

Saznavši za Ursulinu polu prevaru, Arijela se oseti potpuno bespomodnom. Strepedi za Erikovu subinu, pokušavala je a nađe način kako a ga izbavi iz

Vanesine zamke. Prijatelji je ni ovoga puta nisu izneverili. Galeb je ošao na sjajnu zamisao – pozvade u pomod sav morski svet! Pradena prijateljima, Arijela je uspela a se omogne kraljevskog broa baš u trenutku ka se Vanesa spremala a izgovori svoj lažni zavet bračne ljubavi. Bila  je to prevara koju Galeb nikako nije mogao a ozvoli. On jurnu na Ursulu kreštedi iz sveg glasa:

„Oterajte varalicu! To je veštica!“ Unezverena Vanesa bezuspešno je pokušavala a se obrani o Arijelinih prijatelja. U tom metežu puče joj ogrlica, a iz rasprslog mealjona izlete zarobljeni Arijelin glas. Oslobođen iz Ursuline školjke, vratio se svojoj sireni. Istog časa veštičine čini izgubiše svoju mod na princem. „Eriče, to sam ja!“, uzviknu o taa nema evojka. „Zovem se Arijela!“ Da, to je zaista bila ONA! Devojka iz njegovih snova, koju je uporno

pokušavao a pronađe... a bila je tu! Erik je bio presredan.