Diznijevi klasici
Snežana i seam patuljaka
Nekada davno, preko sedam mora I sedam gora, u jednom dalekom
kraljevstvu živela je zla kraljica. Svakog jutra ivila se svom liku u čarobnom ogledalu, ali mu je ipak iznova postavljala isto pitanje:
„Kaži mi, kaži, oglealce moje, najlepša žena na svetu ko je?“ „O, kraljice moja, nenamašna je lepota tvoja!“, bio je ved obro poznat odgovor.
No jenoga ana oglealce je iznenai svojim rečima: „I alje si lepa, o kraljice moja, al' lepša o tebe je Snežana, pastorka tvoja!“ Ohola kraljica nije volela svoju pastorku jer joj je zavidela na lepoti. Iako je
bila princeza, Snežana je još kao ete bila u kraljičinoj nemilosti. Često je raila i najteže poslove u vorcu – prala je kamene stepenice i čistila vorišt e zamka. Jenoga ana Snežanina umilna pesma očarala je stasitog princa koji je tua prolazio. Uspuzavši se uz visoki zi vorca, mlai princ uglea ljupku evojku čija mu lepota istog časa osvoji srce. Ali ljubomorna kraljica nije više imala mira. Mržnja i zavist izjedali su je sve više i više, sve ok jenoga ana ne pozva lovca, zahtevajudi o njega a izvrši najsuroviji zadatak.
„Ovei Snežanu u šumu, ubij je i kao okaz onesi mi njeno srce!“, narei svirepa madeha, pre čijom su okrutnošdu svi rhtal i. Lovac pognute glave primi kraljevsku kutiju u kojoj je trebalo da donese dokaz da je ispunio zadatak.
Ništa ne slutedi, Snežana je uživala u šetnji šumom, veselom cvrkutu ptica i nestašnoj igri šumskih životinja. Njeno čisto srce nije osedalo strah. Je ina briga joj je bila a umiri izgubljenog ptida. I zaista, njen nežni oir i umilni glas ohrabrili su malenu pticu.
Ali taa se iz senke pojavi lovac s nožem u ruci, spreman a izvrši surovo kraljičino naređenje. Osvrnuvši se, Snežana uglea kraljevskog lovca, u čijim je rukama bio njen život. Povlačedi se pre opasnošdu, princeza ustuknu i vrisnu o straha. Ali lovac nije imao srca a prekine taj mlai, nevini život i bespomodno pae pre Snežanu moledi za oproštaj. „Kraljica mi je nareila a te ubijem i kao okaz joj onesem tvoje srce“, postiđeno je priznao. „Beži, i ne vradaj se u vorac ako ti je život mio!“ Sama i uplašena, Snežana se osedala potpuno bespomodnom. Pomisao a de provesti nod izvan vorca buila je strah. Bežala je sve ublje u šumu, a li su čune senke postajale sve strašnije. Činilo joj se a rvede pruža svoje čvornovate grane pretedi a je zgrabi. Sa svih strana su opirali neki strašni zvuci. Umorna i
iznemogla o straha, evojka zavapi ozivajudi u pomod i sruči se na zemlju sva u suzama.
Sunčano jutro vratilo je Snežani nau. Otvorivši oči, ona susrete raoznale poglea umiljatih šumskih životinjica, koje su se ivile njenoj lepoti. „Izglea a de šuma biti moj novi om“, obrati se veselo Snežana svojim novim prijateljima. „Moža mi vi možete pomodi a pronađem neko prijatno mestašce za život“. Ljupke srne, zečevi i ptičice bili su spremni a učine sve za ovu umiljatu devojku.
Ta ivna stvorenja iskreno su zavolela svoju iznenanu gošdu, pa požuriše a joj pokažu kudicu na obližnjem proplanku. „Ovo je najlepša kolibica koju sam ikaa viela!“, ouševljeno uzviknu Snežana. „Ko li stanuje u njoj?“, pomisli stiljivo otvorivši vrata. Nije mogla ni a zamisli a u tako lepoj kudi vlaa toliki nere: gomila neopranog posuđa, nepočišden po, razbacana oeda... Domadin se baš i nije mogao pohvaliti redom.
„Tako ljupka kuda ne zaslužuje a bue ovako zapuštena“, reče Snežana svojim šumskim prijateljima, koji su je pratili u stopu. „Vreme je za veliko spremanje!“, primeti ona i lati se posla. Za to vreme, vredni patuljci su radili u rudniku nedaleko od kolibe. U potrazi
za ragocenim kamenčidima mali ruari su se spuštali sve ublje u okno. „Bravo, momci! Za anas je osta!“, uzviknu zaovoljno Uča, najbolji poznavalac dragog kamenja. Uz veselu pesmu patuljci pođoše kudi.
Po okončanom poslu Snežanu savlaa umor. Zahvalivši se životinjicama na svesrnoj pomodi, pope se na sprat a se malo omori. U skromnoj sobi nalazilo se sedam malenih postelja, a na svakom krevetu bilo je urezano po jedno ime:
Uča, Ljutko, Sredko, Stiljivko, Kijavko, Tupko i Pospanko. Pospana princeza opruži se preko kreveta i zaspa.
Bila je suviše umorna a bi čula veselu pesmu koja je ozvanjala šumom. “Haj-ho, haj-ho, haj-ho, sa posla iemo!“, raovali su se patuljci, ka i znenada ugleaše svetlost koja je opirala iz njihove kude. „Neko je u našoj kolibi!“, uzviknu Sredko. „Sigurno je lopov!“, progunđa Ljutko. „A-pdiha!“, oglasi se Kijavko. „Psst! Tiho!“, zapretiše mu svi u glas. Lagano se prišunjavši. Uča bojažljivo kroči preko praga. Za njim su se uplašeno tiskali ostali patuljci.
„Nema nikoga“, zevnu Pospanko. „Ali zar vam se ne čini a se ove ogoilo nešto čuno?“, promuca Stidljivko, zbunjen novim izgledom njihovog doma.
Uplašena ružina tiho se uputi ka sobici na vrhu stepeništa u kojoj je mirno spavala Snežana. Blaga svetlost malenog fenjera obasjavala je milo lice prelepe neznanke i njene rumene usnice. Stiljivko ushideno uzahnu : „Nikaa o saa nisam vieo ovako lepu evojku!“ „To je sigurno veštica“, promrmlja L jutko. „Ali kako je ospela ove?“, začuiše se patuljci. Taa se Snežana prenu iz sna I uglea seam raoznalih glavica u nu kreveta. Zbunjene okice pratile su svaki njen pokret.
„Ko ste vi?“, upita Snežana. „Upravo smo se spremali a ti postavimo isto pitanje“, ogovori Uča. „Oprostite što sam nepozvana ušla u vaš om“, izvinjavala se princeza, „ali koliba je izgleala tako gostoljubivo, a ja sam bila strašno umorna“. Taa im Snežana ispriča sve o zloj kraljici, lovcu i strašnoj nodi proveenoj u šumi. Iskreno ganuti njenom subinom, patuljci joj ponuiše gostoprimstvo, maa je Ljutko, po običaju, bio i alje nepoverljiv. Devojka ouševljeno prihvati i u znak zahvalnosti požuri a spremi večeru. Veseli omadini oavno nisu osetili ovako prijatan miris tople večere, pa požuriše a senu za sto, ali ih Snežana poseti: „Da li ste oprali ruke?“ „Mmm... mislim a nismo“, ogovori Uča začuđeno. „Zar ste zaboravili a se ruke uvek peru pre jela?“, prekori ih Snežana. Patuljci bojažljivo pođoše voi. „Mokra je!“, zbunjeno primeti Sredko. „I hlana!“, oae Kijavko. „Samo hrabro!“, reče Uča. „Žene! Nema toga ko bi mene naterao a se umijem!“, gunđao je tvroglavi Ljutko, protivedi se zavođenju reda. Za to vreme zla kraljica, uverena da joj nema ravne, ponovo stade pred
svoje čarobno oglealo. Ovog puta njegov ogovor ostavi je bez aha. „Kraljice moja, Snežanina lepota veda je no tvoja!“ „Nemogude! Snežana je mrtva!“, prosikta preneražena kraljica. Shvativši a je prevarena, kraljica zarhta o besa i jurnu u tajnu odaju u kojoj je pripremala svoje strašne čarolije. Sujeta i gorost rađale su u njenom umu najstrašnije misli, ubijajudi i najmanji trag čovečnosti u njoj. Po bunim okom svog gavrana kraljica zaroni u Knjigu tajni.
„Pretvoridu se u staricu a prevarim lepoticu!“, uzviknu zlokobno se cerekajudi. Ispivši pripremljeni napitak, zla kraljica se pretvori u ovratnu vešticu, o koje se čak i njen verni gavran uplaši. Zapanjena kraljičinom ružnodom, crna ptičurina sakri se u lobanju, a čarobnica ponovo posegnu za knjigom čarolija. „A saa a oaberemo nešto i za Snežanu! Mmm, SMRT U SNU. Dobro zvuči!“, cerekala se zadovoljno.
A u kolibi je posle večere zavlaala prava raost. Snežana je s patuljcima uživala u igri i pesmi. Popevši se Kijavku na leđa, Tupko je ne umorno plesao sa ljupkom princezom. Najza ih savlaa umor i pođoše na spavanje. Ustupivši svoje krevetide Snežani, patuljci se smestiše kako su znali i umeli – u suoperu, škrinju, na klupu... Zla kraljica je za to vreme pripemala svoj smrtonosni napitak. Samo jedna
kap tog strašnog otrova bila je ovoljna a zaustavi srce sirotoj Snežani. Taa čarobnica uze ukusnu crvenu jabuku i zamoči je u kotao u kome se krčkao pripremljeni otrov.
Samo što je svanulo, semorica patuljaka pođoše u runik veselo zvižududi. Nakon ukusnog oručka, mali ruari su u koloni izlazili iz kude. Snežana je svakog o njih ispradala poljupcem o koga im se srce topilo – čak i namrgođenom Ljutku. Za to vreme prerušena veštica skrivala se u grmlju, pratedi svaki Snežanin pokret. Uverivši se a su patuljci otišli, stae se prikraati kolibi. Preosedajudi opasnost, verne šumske životinjice požuriše u runik a upozore patuljke. Umorna i napadena starica izazva u plemenitom Snežaninom srcu iskrenu samilost. Ne slutedi a se iza te spoljašnjosti krije zla veštica, evojka je sračno ugosti.
„Bila si tako obra prema meni! Dozvoli mi a ti se oužim ovom čarobnom jabukom koja ispunjava evojačke snove. Zamisli želju, zagrizi i uverideš se!“, reče pritvorno starica. Rumena jabuka mamila je Snežanu i ona je bez straha uze. Ali s prvim,
kobnim zalogajem otrov se razli po njenom telu, leedi joj krv i zaustavljajudi srce. Okrutno se cerekajudi, zla veštica pobeže pre patuljcima koji su trkom pristizali. „Za njom!“, povika Ljutko. Verni prijatelji pojuriše uz stenu neumorno je gonedi. Ved su je sustizali ka opaziše kako pokušava a svojim čvornovatim štapom ovali ogroman kamen sa vrha litice. Smrtonosna opasnost bila je svakim trenom sve izvesnija.
Ukočeni o straha, patuljci su nemo posmatrali strašni prizor. Uz neočekivani prasak, snažan uar groma rascepio je štap u veštičinim rukama. Gubedi tlo po nogama, opaka starica se surva u provaliju, ostavljajudi za sobom samo jezivi vrisak.
Vrativši se u kolibu, patuljci ugleaše beživotno telo lep e princeze. Malim ruarima srce se cepalo o bola i tuge. Pomisao a je zauvek nestao njen čarobni osmeh bila je za njih neponošljiva. Nisu imali snage a je omah sahrane. Zato su napravili kovčeg o stakla i zlata, kraj koga su beli i an i nod. Priča o tom staklenom kovčegu u kome spava prelepa princeza stigla je i o mlaog princa, koji je neumorno tražio Snežanu. I kako su čua zaista moguda, baš taj neustrašivi mlaid slučajno je prolazio nealeko o proplanka na kome su patuljci čuvali svoju zauvek usnulu princezu. Obišao je pola sveta kako bi pronašao prelepu evojku koja ga je očarala svojim zvonkim glasom i umilnim pogleom, a saa je pre njim ležalo njeno beživotno telo. Skrhan o bola, princ pae na kolena i nežnim poljupcem oirnu njene usne.
I gle čua! Princeza otvori oči i zaljubljeno poglea svog ragog. Poljubac iskrene ljubavi bio je jeini lek protiv veštičinog opakog otrova. Neočekivana radost ispuni srca patuljaka, koji su razdragano skakutali oko dvoje zaljubljenih. Sada, kada ju je najza pronašao, princ zaprosi Snežanu, ne želedi a je ponovo izgubi. Ona radosno pristade i zaljubljeni par odjaha put dvorca koji se uzdizao visoko na brdu.
Velelepni zamak bio je Snežanin novi om. Uskoro je usleilo i kraljevsko venčanje. Na raskošnoj svetkovini počasna mesta bila su namenjena semorici princezinih najražih prijatelja. Patuljci su se iskreno raovali njenoj sredi. Posle svabe vratili su se u svoju kolibu na kraju šume i u runik u kome ih je čekalo još puno posla. A Snežana i princ živeli su ugo i sredno.
