Diznijevi klasici
Knjiga o žungli
Ouvek su žungle skrivale neobične priče i tajne, ali se ova naša po mnogo čemu razlikuje o rugih. U srcu inijske žungle ogoilo se nešto nesvakiašnje. Neobičan zvuk, koji je opirao iz razvaljenog čamca na reci, privukao je pažnju crnog pantera Bagire. Bio je to zvuk koji se ota nije čuo u žungli – plač ljuskog mlaunčeta. Bagira ponese korpu sa bebom sto je mogao neznije. Trazeci topli dom za
ete, naiđe na pedinu u kojoj je živela poroica vukova. Nestašni mališani su se veselo prevrtali po toplom brlogu, ok je majka vučica nežno lizala jeno o svoje dece.
„Ove de ti biti obro“, promrmlja Bagira, pa spustivši korpu na zemlju nesta među bujnim rastinjem. Još čunije beše to što je poroica vukova zaista z aista prihvatila mališana! Štaviše, vučica ga je zavolela kao svoje mlaunče. Nazvala ga je Mogli, što znači Žabica. Vučidi su obožavali svog vonožnog brata, a ečak je bezbrižno rastao i bio sredan. Ipak, Bagira jee znao a de odi an kaa de Mogli mora ti da se vrati među ljue. Vreme je neosetno prolazilo, onosedi sa sobom nove brige. Akila, vođa vučjeg čopora, sazvao je skup kod Velike stene. „Brado vukovi“, reče zabrinuto. „Šir Kan se vratio u naš eo žungle sa namerom a ulovi ljusko mlaunče! Svima je poznato na šta je sve spreman taj krvoločni tigar. Nažalost, okle go je Mogli među nama, nijean vuk nede biti siguran!“ „To je prevelika opsnost za naš čopor“, čulo se zavijanje. „Mogli mora a oe!“ „Znam ljusko selo ge de ečak biti bezbean“, reče crni panter. „Tigar ga tamo nede pronadi“. Znajudi kakva opasnost preti ečaku, Bagira pojuri žunglom nosedi ga na leđima. Ali Mogli nije mogao a se pomiri sa tim a treba a napusti svoju vučju porodicu i jedini dom za koji je znao.
„Zašto moram a bežim o tog glupog tigra?“, besno je gunđao ečak. „Ne bojim se te prugaste zveri! Ka je buem uhvatio, otkinudu joj rep!“ „Moža jenog ana“, nasmeja se Bagira žuredi kroz mračnu šumu. Umorni i željni sna, najza se zaustaviše kraj velikog rveta. Tek što Bagira zatvori oči, pojavi se pomukla zmija Ka. Vešta grabljivica je u tren oka hipnotisala naivnog ečaka. Uživajudi u svom umedu, lagano l agano se spremala za slasni zalogaj, ka je neočekivano uari teška teška crna šapa. „Ka deš se ved jenom naučiti pameti, ti zelena gauro?“, riknu Bagira.
„Izzzzvinjavam sssse!“, siktala je Ka teško se vukudi. Za to vreme žunglom je gromko ozvanjala pesma slonovskog kra: Leva-desna! Leva-desna! Oslušni pažljivo, čvrsto koračaj! Poštuj zakon divljine i šumski red. Slonovi znaju taj džunglin sled. Od rane zore pa do mraka Svakog časa i tako u krug! Pravila to su drevna i laka, Za prestup prestup surlom surlom plaća se dug!
„Ore, stoj!“, narei pukovnik Hati. „Vreme je za postrojavanje! Mirno!“ Slonovski marš bio je za Moglija prava zabava, kojoj se u tren oka priruži spretno skočivši sa rveta. Naravno, ečak je bio suviše ouševljen a bi čuo pukovnikovu narebu, te sasvim neočekivano nalete baš na njegovog sina... TRAS! Strogi Hati ga oštro poglea, nimalo sredan zbog nastale z brke. „Šta je s tobom, vojniče? Ge ti je surla?“, čuio se pukovnik poižudi ečaka. „Pa ovo nije slon! Ovo je ljusko mlaunče!“ „Da, u pravu si! I zato ga voim u ljusko selo“, objasni Bagira skočivši s drveta.
„Nedu a živim s ljuima!“, viknu ečak ljutito. „Nedu, nedu i nedu!“, uvređeno se pobuni Mogli i okrenuvši se na peti nestae u gustom rastinju. „Niko meni nede naređivati!“, gunđao je Mogli. „Mogu ja i sam a nađem put. I uopšte mi niko... Ma... Ge sam to ja!“ Džungla krije mnoge tajne i onom e ko ne zna put lako se dogodi da zaluta, baš kao Mogliju. I ko zna šta bi mu se sve ogoilo a ga prolazedi šumskom stazom nije opazio Balu.
„Ho, ho!“, zagrme Balu svojim meveđim basom. „Pa to je Mogli! Šta raiš ove, mališa?“ „Snalazim se kako znam i umem!“, obrusi mu ečak. Balu se slatko nasmeja.
„Znači, i Bagiri si ozlogrio! Sigurno više nije mogao a te trpi“, primeti sračno obričina. „Ali pre nego što nastaviš a tumaraš sam po žungli, treba a naučiš nekoliko stvari. Na primer, kako deš u žungli pronadi hranu? Znaš, mališa, ove nema mame a ti spremi ručak!“
Tako je počelo Moglijevo neobično šegrtovanje ko najboljeg mevea po nebeskim svoom. Posle važnih lekcija o hrani usleilo je prijatno brčkanje. Ali ok je mališa mirno remao na Baluovom stomaku, s drveta se poput lijane spusti uga ruka i povuče ga uvis! „U pomod!“, ozivao je Mogli. „Pustite me, vi pokvarene rugobe!“ Prekasno otkrivši prevaru, Balu je uzalu pretio šapama majmunskom čoporu. Spretno skačudi s grane na granu, prepreeni lopovi oneše plen u Majmunski gra svome kralju, koji je ouvek želeo a obije vlastitog čovečuljka. Zabrinuti Bagira i njegov verni prijatelj Balu žurili su u Majmunski gra a spasu Moglija. Ne sačekavši a muri panter iznese svoju zamisao o k raja, obroduni Balu je ved bio u akciji. Na vratima kamenog graa stajala je zanosna plesačica, mamedi uzahe lakomislenog kralja. „Kakva neobična majmunica!“, uzviknu kralj Lui i zgrabi je u svom majmunskom zanosu. „Maestro, muzika!“, narei. Istog trena svi zaigraše u transu.
Bagira je zanemeo o čua. Znao je a je Balu spreman na svašta, ali ovo je ved bilo previše. Saa je još jeino mogao a pokušaa a sam izbavi ečaka, ok se sve treslo od pomahnitalog majmunskog plesa. Siroti Mogli ni sam nije zn ao šta ga je snašlo – bacali su ga i vrteli unaokolo, sve dok... „Pa to je meve!“, vrisnuše majmuni ok je Baluu klizila suknja otkrivajudi njegovu prevaru.
„Uhvatite ga!“ „Vrati mi mališana!“, zaurla Balu ograbivši Moglija za ruku. „Dalje šape o mog čovečuljka!“, besno je vrištao Lui, uhvativši ečaka za rugu ruku i navlačedi se sa upornim meveom iz sve snage. „U pomooood!“, zapomagao je Mogli ok su majmuni vrištali oko njih. „Iščupade te mi ruke!“, vikao je ečak iz sveg glasa. Bagira je režedi pratio svaki njihov pokret, a Baluova rika unosila je još vedu pometnju, o koje se zatresoše temelji Majmunskog graa. O strašne tutnjave porhtavalo je tlo po nogama. Majmunski gra se raspadao, dok su njegovi izbezumljeni stanovnic i cičedi bežali na rvede. Kamenje se obrušilo na neustrašivu ružinu, ali Balu, Bagira i Mogli iskoristiše neočekivanu zbrku a umaknu pre opasnošdu koja je pretila a proguta sve pre sobom. U tren oka Majmunsko kraljevstvo pretvorilo se u prah i pepeo...
„I šta demo sa?“, progunđa Bagira. Iscrpljen o umora, Mogli se nasloni na obližnje rvo i istog časa utonu u san.
„U pravu si“, uzahnu meve. „Mogliju nije mesto u žungli. Sutra du ga ovesti u selo“. Mirno ležedi, Mogli se pretvarao a spava, pažljivo osluškujudi svaku njihovu reč. Shvativši šta ga čeka, ečak se neprimetno iskrae. Nije ni slutio kakva ga opasnost vreba. Krvoločni tigar tumarao je žunglom pratedi njegove tragove, ok je Mogli neustrašivo krčio sebi put kroz gusto rastinje. Bio je nezaštiden i sasvim sam, a Šir Kan se nečujno šunjao kroz grmlje tražedi slasni plen o kome je ved ugo maštao. Uskoro su svi znali da je Mogli nestao i istog trena se i prijatelji i gladni grabljivci aoše u potragu za njim. Ni sanjali nisu a je tako b lizu – čučao je
omamljen na rvetu, u snažnom zmijskom zagrljaju. „Ssssslatki moj zzzzalogajčidu!“, oblizivala se Ka spremajudi se za svoj uobičajeni nastup. „Opusssti se mališššša!“ Čuvši zmijinu uspavanku, Šir Kan se prišunja rvetu i zaovoljno se osmehnu. Znao je a lukava Ka nešto smera, pa je povuče za rep. „O, kakvo izzznenađenje!“, reče Ka ugleavši tigra. „Ne sumnjam. Izvini ako sam te prekinuo, izglea a imaš goste“, pravio se nevešt Šir Kan. „Ne, ssssama ssssam, zzzzaissssta“, uvijala se zmija pred pronicljivim Kanovim pogledom.
„Dobro, začas demo proveriti“, promrmlja tigar i svojim velikim šapama povuče Ka sa rveta. Osloboivši se zmijinog snažnog zagrljaja. Mogli oahnu s olakšanjem, pa neopaženo skliznu niz lijanu i pojuri koliko ga noge n ose. Trudio se da umakne lukavim grabljivcima ne ostavljajudi tragove za sobom, baš onako kako ga je učila mama vučica. Ali promudurnog tigra nije bilo lako zavarati... Domišljati ečak prolazio je kroz vou, brisao tragove i skakao s grane na granu. Najza see a se malo omori. Oko njega je bila pustoš. Samo se raoznali lešinari okupiše oko nepoznatog ečaka. „Šta raiš ove?, zagraktaše. „Bežim o Šir Kana“, ogovori ečak umorno. „Janičak!“, uzahnu jena o ptica. „Tako je mali i usamljen. Ne boj se , mi demo te zaštititi!“ Ali „neustrašive“ ptice nestaše bez traga ka pre sobom ugleaše strašnog tigra. Čekali su ih neoložni poslovi na koje su sasvim zaboravile! Šir Kan se polako
približavao ečaku, siguran a je plen ved u njegovim šapama. Iz očiju mu je tinjala pohlepa. Ipak, Mogli nije ni pomišljao a beži... „Ne prilazi ili du te prebiti!“, povika ovažno ečak. Zabavljen njegovim naivnim junaštvom, tigar iskezi oštre zube u pritvorni osmeh. Na sredu, nisu svi napustili neprijatelja u nevolji.
„Beži, mali!“, riknu Balu ščepavši svom snagom Šir Kana za rep. Taa u pomod oleteše i lešinari. Zgrabivši ečaka za ruke, spretno poleteše uvis. Spustili su ga tek kada su bili sasvim sigurni da je bezbedan. Ali tada se iznad njih pojavi zloslutni crni oblak. Sevalo je i grmelo. Nebom
se neočekivano prolomi zastrašujudi prasak i grom uari u obližnje rvo. Plamen je gutao suvo stablo.
„Vatra!“, zakreštaše lešinari. „Tigar se jeino nje boji!“ „Pustite me!“, povika Mogli. „Moram a pomognem Baluu!“ Zgrabivši granu zahvadenu plamenom, neustrašivi ečak pojuri ka vernom prijatelju, koji se borio protiv strašnog Šir Kana na život i smrt. Pre krvoločnim grabljivcem više nije stajao bespomodni ečak, ved čovek sa buktinjom! Pre vatrenom stihijom strašni tigar posedao je na plašljivu mačku. Ovo je bilo nešto čemu se nikako nije naao: srčani meve i ečak, koji je o lovine postao njegova najveda mora. „Pogleaj obro, plašljiva mačketino!“, pretio je Mogli mašudi zapaljenom granom. „Imam nešto za tebe!“, oae besno, mlatnuvši unezverenog Šir Kana po njušci. Tigar uplašeno riknu i oprljenog repa pobeže naza u žunglu ne osvrdudi se za sobom. Taa kišne kapi natopiše suvu zemlju, gasedi vatru koja je pretila a preraste u pravi šumski požar. Hrabri meve ležao je nepomično, sklopljenih očiju. „Balu, prijatelju“, prošapta Mogli, „Šir Kan je pobegao! Hej, pogleaj me...“ Ali Balu je i alje ležao sklopljenih očiju, ok su se niz njegovo krzno slivale kišne kapi... Obgrlivši svog vernog prijatelja oko vrata, Mog li je bolno jecao. „Za sve sam ja kriv!“ „Hm“, promrmlja Balu otvorivši oči. „Šta se ogoilo? Kako? Ge je tigar?“, mumlao je zbunjeno. „Najraži moj ebeljko!“, uzviknu Mogli raosno, ljubedi ga u njušku. „Živ si!“ „Naravno a sam živ! Samo sam malo remnuo. Ne plači, mališa!“, veselo je brunao Balu. Dečak obrisa suze i zagrli staru obričinu.
„Hej, ne steži me tako jako“, stenjao je meve smešedi se. „Ugušideš me!“ Nakon omora prijatelji su se uputili u obližnje selo. Kraj reke ugleaše ljupku evojčicu s krčagom u ruci. „Ko je ovo?“, zbunjeno upita Mogli. „Tako „ Tako je lepa...“ „To je evojčica“, progunđa Balu. „Bolje bi ti bilo a ih se kloniš! One su prava muka za ečake!“ Ali ga Mogli više nije čuo... Ved sleedeg trena stajao je kraj umiljate evojčice koja ga je nežno gleala. Mogli dutke napuni krčag i njih voje zajeno pođoše u selo. „Jesi li vieo?“, razočarano povika Balu obradajudi se Bagiri. „Nije se ni osvrnuo!“ Ali tada se Mogli okrete i mahnu svojim vernim prijateljima.
„Naam se a nas nedeš zaboraviti, Žabice!“, oviknu Bagira kroz osmeh pun razumevanja. „Oe mališa...“ „Znam“, uzahnu Balu plačnim glasom, gleajudi kako ečak olazi. Pogleavši ka selu poslenji put, prijatelji pođoše naza u žunglu, ge ih je ved čekala nova pustolovina.
