Miloš Crnjanski Objašnjenje "Sumatre"
Urednik Srpskog književnog glasnika, Bogdan Popović, pozvao me je, pri štampanju Sumatre, da u obliku nekog dodatka izložim sa njom i svoje „Vjeruju“ o poeziji. Mada i mi, „najnoviji“, imamo, razume se, svoje intensije u književnosti, ne mogu o njima da govorim bez zbunjenosti, jer, prvo: drugi, oduševljeniji od mene, bi to bolje izvršili, a, osim toga, ja ne verujem da ubeđivanje, u književnoj borbi, u borbi uopšte, išta pomaže. Zato, i kad bih mogao da pretpostavim čitaoca koji nije cinik, ne bih mogao da pokažem one vrednosti u našoj najnovijoj lirici, koje ja, lično, držim da su vrlo velike. Mogu samo, u kontirama, bez sinteza, da otkrijem misli koje vladaju, sa one strane, papirnate, barikade, gde smo mi. Najnovija umetnost, a osobito lirika, napada se, većinom, zbog njene „tame, nerazumljivosti, dekadentnosti“ itd. O tome se ne može govoriti bez ironije! Većina nas, najnovijih, iako se nalazimo na političkoj levici, odbacuje sve korisne, popularne, higijenske dužnosti, koje poeziji, kod nas, ljudi bez osećanja za umetnost, a prepuni sociološkog samoljublja, tako često nameću. Socijalizam, na primer, mi ne bismo širili lirskim pesmama! I tako, o toj našoj književnoj „kritici“ , koja je često apsurdna, mi ne govorimo. Ali da najnovija poezija nije ni ludorija, ni dekadenstvo, to će svaki uvideti, kad bude saznao za uticaj ruskih futurista, i „dekadenata“, njinog, prefinjenog, časopisa koji se zove Mir iskustva, u ruskoj revoluciji. Ni naša, najnovija, umetnost, a najmanje poezija, ne spava, kako je često čitaoci zamišljaju, kao neka lepotica, u kuli od slonovače. Još je ta kula „eburnea“, moćna, kao stanice bežičnog brzojava. Većinu tih napada na najnoviju, našu poeziju, vodi bedna glupost malih sredina. Baš je „popularnost“ naše književnosti bila uzrok da je bila tako ustajala. Uostalom, i prava popularnost često je veoma smešna. To znaju svi oni koji su videli šta je ono što milioni Nemaca smatraju da je veliko kod Getea. „Rasno, jasno, prosto“ u umetnosti ne pomaže ništa. Sve je to dao Vitmen, pa ipak je, pola stoleća, bio, za Amerikance, budala. Postoje neminovnosti. Nepopularnost najnovije poezije, i kod nas, svojevoljna je! Sav ovaj uvod bio je, uostalom, potreban samo zato da bih preko mnogo čega mogao preći ćutke.
Ostaju protivnosti koje se ne mogu preći ironično. Te se neće rešiti brzo. Položaj, duh, naše poezije, posle rata i, ne mogu a da ne napišem, posle Skerlića; sasvim je nov i izmenjen. Pale su ideje, forme i, hvala bogu, kanoni! Najnovija umetnost, a osobito lirska poezija, pretpostavlja izvesne, nove, osetljivosti. Oni koji ne mogu da dišu izvan predratne, umetničke, atmosfere, prilaze joj uzalud. Svud se danas oseća da su hiljade i hiljade prošle i kraj lešina, ruševina, i obišle svet i vratile se doma, tražeći misli, zakone i život kakvi su bili. Tražeći staru, naviklu, književnost, poznate, udobne, senzacije, protumačene misli. Lirsku poeziju večnih, svakidašnjih metafora, ono drago cile-mile stihova, hrizantema, koje su cvetale u našim, nedeljnim, dodacima. Ali su došle nove misli, novi zanosi, novi zakoni, novi morali! Može se biti protiv nas, ali protiv naših sadržaja, i intensija, uzalud. Svet nikako ne želi da čuje užasnu oluju nad našim glavama. Tamo se tresu, ne politička situacija, niti književne dogme, nego i sam život. To su mrtvi, koji pružaju ruke! Treba ih naplatiti! Kao neka sekta, posle toliko godina, dok je književnost značila samo razbibrigu, mi sad donosimo nemir, prevrat, u reči, u osećanju, u mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga, neposredno, u sebi. Iz mase, iz zemlje, iz vremena našeg, prelazi na nas. Ne da se ugušiti! Pesnik je bio, kod nas – gde je Kranjčević mislio o njemu kao o iskupitelju – fanatik novih, nacionalnih, pokreta. Zar da od sve te mistične radosti ostane samo mistika lepozvuke čegrtaljke slikova? Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo, strmoglav, u budućnost. Odbacili smo bivše zakone. Večiti problem „njenog venčanja“ nas ne buni!
Odelili smo se od ovog života, jer smo našli nov. Pišemo slobodnim stihom, što je posledica naših sadržaja! Tako se nadamo doći do originalnih, a to znači i „rasnih“, izraza. Nismo odgovorni za svoje „ja“! Ne postoje nepromenljive vrednosti! Bez banalnih četvorokuta i dobošarske muzike dosadašnje metrike, dajemo čist oblik ekstaze. Neposredno! Pokušavamo da izrazimo promenljivi ritam raspoloženja, koji su, davno pre nas, otkrili. Da damo tačnu sliku misli, što spiritualnije! Da upotrebimo sve boje, lelujave boje, naših snova i slutnji, zvuk i šaputanje stvari, dosad prezrenih i mrtvih. U formi to nije bogzna šta! Ali, delimo ritam sunčanih dana, od večernjih ritmova. Ne mećemo sve to u pripravljene kalupe. Opet jednom puštamo da na našu formu utiču forme kosmičkoh oblika: oblaka, cvetova, reka, potoka. Zvuk naših reči nerazumljiv je, jer se navikao na menjački, novinarski, zvanični, smisao reči. Davno je Bergson odelio psihološko vreme od fizičkog. Zato je naša metrika lična, spiritualna, maglovita, kao melodija. Pokušavamo da nađemo ritam svakog raspoloženja, u duhu našeg jezika, čiji je izaz na stupnju feljtonskih mogućnosti!
Stih je naš zanesena igračkica, pa svoje pokrete čini u ekstazi. Svoju ekstazu pretvara u gole pokrete. U lirici to nešto vredi! Oslobodili smo jezik banalnih okova i slušamo ga kako nam on sam, slobodan, otkriva svoje tajne. Nije to bilo tako davno, kad je Dučić, ismejan, usudio se da napiše da „šušte zvezde“! Mi, dabogme, odosmo dalje! Možda te, formalne, novosti manje zanimaju čitaoca? O njima treba govoriti drugi put. Što se, pak, tiče naših, hipermodernih sadržaja, mi ih se ne bojimo. Za njima korača masa onih koji su među lešinama, pod otrovnim gasovima, osetili i te kako „hipermoderne“ senzacije. Pa su izgubili radost, koju im ni porodica ne može vratiti više. Oni su osetli mnogo štošta što se naziva „bolesnim“ u poeziji. Mi izražavamo sve što oni još kriju, što ih muči, ali neizbežno sustiže. Tvrdimo, fanatično, da postoje nove vrednosti, koje poezija, oduvek pre nego život, nalazi! pokušavamo da, svesno, pokažemo te nove sastojke u ljubavi, u strasti, u bolu. Pokušavamo da oslobodimo, mnoge, bivših sramota, veza, zakona i zabluda! Verujemo u te nevidljive, predestinirane, slušaoce i čitaoce naše! Kao što verujemo u dublji, kosmički zakon i smisao, radi kojeg se tuga, iz Kamoenjšovih soneta, kroz tolika stoleća, prenosi u nas. Ako su feljtoni literatura, onda moderna poezija postaje ispovest novih vera. Inače, sva ta hrpa stihotvorstva, zanata, ne bi bila ništa drugo do odvratno traćenje vremena. Ali naš slobodni stih, naša nerazumljivost – kome je milije „bolest“ – sasvim je nešto drugo. Ono Aristotelovo: kad smo budni imamo svi isti svet, a kad sanjamo, svako svoj! Sad bi trebalo da se upustim u metričke diskusije. Međutim, za to je, prvo, još rano, a, drugo, ja nisam nikad bio toliko savestan kao neki Malerbov đak. Neću da budem ni duhovit, pa da upotrebim ironiju Edgara lana Poa. Bez prepirke o versifikaciji, ja ću, prosto, da ispričam kako dolazi do tih pesničkih, hipermodernih, buncanja, kao što je Sumatra. * Osetih, jednog dana, svu nemoć ljudskog života i zamršenost sudbine naše.Video sam da niko ne ide kuda hoće i primetio sam veze, dosad neposmatrane. Kraj mene su, tog dana, prolazili Senegalci, Anamite; sreo sam jednog svog dobrog druga, koji se vraćao iz rata. Kadga zapitah otkud dolazi, on mi reče: iz Bukhare! Mati mu je bila umrla i komšije njegove behu je sahranili. Neko mu je pokrao nameštaj, kod kuće. Ni postelje, veli, nemam! A kad ga upitah kako je putovao, on mi reče: „Preko Japana i Engleske, gde su me uhapsili“. „Pa šta misliš sad?“ – pitao sam ga. „Ne znam ni sam. Sâm sam. Ti znaš da sam se bio verio. Ona je otišla nekud. Možda nije dobijala moja pisma. Ko zna šta će i ona dočekati? Ne znam ni sam šta ću, možda ću dobiti mesto u nekoj banci“.
Sve se to odigralo na stanici u Zagrebu. Posle sam ja seo u voz i otputovao dalje. U vozu je bilo prepuno sveta, naročito vojnika, žena u ritama, i mnogo zbunjenih ljudi. U vozu nije bilo osvetljenja i videle su se samo senke. Mala deca ležala su, na podu vagona, oko naših nogu. Iznuren, nisam mogao oko da sklopim. Dok su oko mene pričali, primetio sam da su i ti glasovi nekako teški i da ljdski govor, pre, nije tako zvučao. Zagledan u mračne prozore, sećao sam se kako mi je moj drug opisivao neke snežne planine Urala, gde je proveo godinu dana u zarobljeništvu.On je dugo, i blago, opisivao taj kraj na Uralu. Osetih tako svu tu belu, neizmernu tišinu, tamo u daljini. Polako sam se nasmehnuo. Gde sve taj čovek nije bio! Sećam se da mi je pričao i o nekoj ženi. Iz njegovog opisa zapamtih samo njeno bledo lice. On je nekoliko puat ponavljao kako ju je tako bledu poslednji put video. U mom sećanju, nervozno, počeše tako da se mešaju bleda lica žena, od kojih sam se i ja rastajao, ili koja sam video po vozovimai brodovima. To me je gušilo, te iziđoh u hodnik. Voz je bio stigao u Srem i prolazio ispod Fruške gore. Neke grane udarale su u okno, koje je bilo razbijeno. Kroz njega je u voz padao vlažan, mokar, hladan miris drveća i čuo sam žubor nekog potoka. Stali smo bili pred jednim razrivenim tunelom. Hteo sam da sagledam taj potok što je u mraku žuborio i učinilo mi se da se rumeni, i da je veseo. Oči su mi bile umorne od nespavanja, a obuzela me je bila teška slabost od dugog putovanja. Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu! Eto, taj moj drug voleo je tu ženu, a ona je ostala negde daleko u nekoj zavejanoj kući, sama, u Tobolsku. Ništa ne može da se zadrži. I ja, kud sve nisam išao. A eto, ovde, kako veselo teče ovaj potok. On je rumen, i žubori. Naslonih, dakle, glavu o razbijen prostor. Neki vojnici, prelazili su, za to vreme, sa krova na krov vagona. A sva ta bleda lica, i sva moja žalost nestade u žuborenju tog potoka u mraku. Voz nije mogao dalje. Valjalo je preći, preko Čortanovačkog tunela, peške. Bilo je hladno. Išao sam u gomili nepoznatih putnika. Trava je bila mokra, pa smo klizili lagano, a neki su i padali. Kad smo se uspuzali na brdo, pod nama se, u svitanju, ukazao Dunav, siv, maglovit. Sva ta magla, iza koje se naziralo nebo, bila je neizmerna i beskrajna! Zelena brda, kao ostrva nad zemljom, nestajala su još u svitanju. Bio sam zaostao iza ostalih. A moje misli, jedako su još pratile mog druga na onom njegovom putovanju o kojem mi je, bezbrižan, sa gorkim humorom, pričao. Plava mora, i daleka ostrva, koja ne poznajem, rumene biljke i korali, kojih sam se setio valjda iz zemljopisa, jednako su mi se javljali u mislima. Najzad, mir, mir do zore, polako je ulazio i u mene. Sve što je moj drug pričao, pa i on sam, poguren, u pohabanom, vojničkom šinjelu, ostalo je zauvek u mom mozgu. Odjednom sam se sećao, i ja, gradova, i ljudi, koje sam ja video, na povratku iz rata. Prvi put primetih neku veliku promenu u svetu.
Na drugoj strani tunela, čekao nas je drugi voz. Mada je u daljini već svitalo, u vozu je opet bio potpun mrak. Iznuren, opet sam seo u mračan kut vagona, sam samcit. Po nekoliko puta rekoh sam sebi: S u m a t r a, S u m a t r a ! Sve je zamršeno. Izmenili su nas. Setih se kako se pre drukčije živelo. I pognuh glavu. Voz je pošao i zatutnjao. Usoavljivalo me je to da je sve sad tako neobično, i život, i te ogromne daljine u njemu. Kud sve nisu stigli naši boli, šta sve nismo, u tuđini, umorni, pomilovali! Ne samo ja, i on, nego i toliki drugi. Hiljade, milioni! Pomislih: kako li će me dočekati moj zavičaj? Trešnje su sad svakako već rumene, a sela su sad vesela. Gle, kako su i boje, čak tamo do zvezda, iste, i u trešanja, i u korala! Kako je sve u vezi, na svetu. „Sumatra“ – rekoh, opet, podrugljivo, sebi. Odjednom se trgoh, neki nemir u meni, koji nije stigao ni do svesti, probudio me je. Iziđoh u hodnik, gde je bilo hladno. Stajali smo opet u nekoj šumici. U jednom vagonu su pevali. Negde je plakalo jedno dete. Ali svi ti zvuci dopirali su do mene kao iz neke neizmerne daljine. Pređe me jutarnja jeza. Video sam još Mesec, sjajan, pa se i nehotice osmehnuh. On je svud isti, jer je mrtvac. Osetih svu našu nemoć, svu svoju tugu. „Sumatra“, prošaptah, sa izvesnom afektacijom. Ali, u duši, duboko, kraj sveg opiranja da to priznam, ja sam osećao neizmernu ljubav prema tim dalekim brdima, snežnim gorama, čak tamo gore do ledenih mora. Za ona daleka ostrva, gde se događa ono što smo, možda, mi učinili. Izgubio sam strah od smrti. Veze za okolinu. Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispružim ruku i pomilujem daleki Ural, mora indijska, kud je otišla rumen i sa mog lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede prilike. Sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha. * Posle, u Novom Sadu, u jednoj hotelskoj sobi, napravio sam od svega toga jednu pesmu. Beograd, 1920.
