Ian McEwan
Istrajna ljubav
bojana888
1. Početak je jednostavno označiti. Bili smo na suncu ispod cera, delimično zaštićeni od naleta jakog vetra. Klečao sam na travi s vadičepom u ruci, a Klarisa mi je dodavala bocu vina - Daumas Gassac iz 1987. godine. To je trenutak, to je tačka sa zastavicom na mapi: pružio sam ruku, hladan grlić i crna folija dotakli su mi dlan, čuli smo nekog muškarca kako viče. Okrenuli smo se, pogledali preko polja i spazili nevolju. Već sam trčao u tom pravcu. Preobražaj je bio potpun: ne sećam se da sam ispustio vadičep, ne sećam se da sam ustao, da sam doneo odluku, niti da je Klarisa vikala za mnom. Kakva glupost, trkom uleteti u ovu priču i njene lavirinte, hitro pobeći od naše sreće na svežoj prolećnoj travi, pod cerom. Opet se čuo uzvik, i dečji vrisak, utišani vetrom koji je urlao u visokim krošnjama uz živicu. Potrčao sam brže. A onda, iznenada, iz raznih pravaca, četiri muškarca su utrčavala na polje, baš kao i ja. Vidim nas s visine od sto metara, kroz oči orla-mišara koga smo pre toga posmatrali kako lebdi, kruži i ponire u uzburkane struje: pet muškaraca ćuteći jure prema središtu ogromnog polja. Ja sam prilazio sa jugoistoka, vetar mi je duvao u leđa. Oko dvesta metara levo od mene dvojica su trčala uporedo. Radnici s farme koji su popravljali ogradu na južnoj strani polja, uz sam put. Na istoj razdaljini iza njih bio je automobilista, Džon Logan, čija su kola stajala na samoj ivici trave, sa širom otvorenim vratima, jednim, svim. Sad, kada znam što znam, prosto ne mogu da zamislim Džeda Parija pravo ispred sebe, kako se pomalja između bukvi na drugoj strani polja, četiri stotine metara daleko, i trči pravo u vetar. Orlu smo Pari i ja ličili na mrvice, naše bele košulje blistale su na zelenoj pozadini, a mi smo jurili jedan prema drugome, kao ljubavnici, nesvesni tuge koju će taj splet doneti. Ostalo je dosta minuta do susreta koji će nas sasvim izmestiti, njegov silan značaj bio je skriven od nas, ne samo branom vremena, već i kolosom koji je stajao usred polja i privlačio nas snagom
strahovite nesrazmere između njegove basnoslovne veličine i nemoćnog ljudskog jada u njegovom podnožju. A šta je Klarisa radila? Ona kaže da je brzim korakom pošla ka središtu polja. Ne znam kako nije potrčala. Do trenutka kada se dogodilo - ono što nameravam da ispričam, pad - skoro nas je stigla i imala je dobar pregled događaja, neopterećena učestvovanjem, užadima i vikom, i našim tragičnim odsustvom saradnje. Ono što opisujem oblikovano je i Klarisinim utiskom, onim što smo jedno drugom ispričali u vreme opsesivnog preispitivanja koje je usledilo: posledice, otava, to je pravi izraz za ono što se dogodilo na polju koje je bilo spremno za ranu letnju kosidbu. Otava, druga kosidba, bujanje koje su pospešili prvi majski otkosi. Uzdržavam se, odlažem podatke. Oklevam u prethodnom trenu jer je to još uvek vreme kada je i neki drugi ishod bio moguć; sakupljanje šestoro ljudi na ravnom zelenom prostoru iz orlove perspektive deluje svojom lagodnom geometrijom - prepoznatljiva, ograničena ravan bilijarskog stola. Izvorne okolnosti, sila i pravac delovanja te sile, određuju sve kasnije puteve, sve uglove sudara i uzvrata, a žar svetiljke odozgo obasjava polje, čoju i sve što se po njoj kreće, umirujućom vedrinom. Čini mi se dok smo se skupljali, pre nego što smo se susreli, da smo svi bili u okvirima čiste matematike. I dalje se bavim našim rasporedom, relativnom udaljenošću i odnosom prema stranama sveta jer što se događanja tiče, bio je to poslednji trenutak u kom sam znao šta se dešava. Prema čemu smo trčali? Mislim da niko od nas nikad neće biti sasvim siguran. U suštini, odgovor je - prema balonu. Ne onom okruglastom prostom u kojem su ispisane reči ili misli junaka iz stripa, niti, po analogiji, balonu koji pokreće vruć vazduh. Bio je to neizmerno velik balon napunjen helijumom, hemijskim elementom koji nastaje od vodonika u nuklearnim pećima zvezda, kao prvi korak na putu ka stvaranju mnoštva i raznolikosti materije u kosmosu, u šta spadamo i mi sami, a i sve naše misli.
Trčali smo prema katastrofi koja je sama po sebi bila neka vrsta peći u čijoj će vrelini pojedinci i njihove sudbine biti preoblikovani. Ispod balona stajala je korpa a u njoj dečak; pored korpe, čvrsto držeći uže, bio je čovek u nevolji. I bez balona dan bi bio zapamćen, ali na najprijatniji način, jer smo tog dana Klarisa i ja ponovo bili zajedno, posle šest nedelja. Bio je to najduži rastanak u proteklih sedam godina. Na putu za Hitrou skrenuo sam do Kovent Gardena i parkirao se nedaleko od Karluča, na gotovo nedozvoljenom mestu. Otišao sam da kupim sve za izlet, a stožer je bila velika lopta mocarele, koju je prodavac drvenom štipaljkom izvukao iz zemljanog suda. Kupio sam još crne masline, mešanu salatu i fokaču. Onda sam požurio na Long Ejker, da kod Bertrama Rote podignem Klarisin rođendanski poklon. Posle stana i našeg auta, bio je to najskuplji predmet koji sam ikad kupio. Dok sam se vraćao ulicom, učinilo mi se da kroz debeli mrki omot retkost te knjižice ispušta toplotu. Posle četrdeset minuta zurio sam u monitore sa obaveštenjima o dolasku aviona. Let iz Bostona je upravo prispeo i pretpostavio sam da mi ostaje još pola sata čekanja. Ukoliko je nekome potrebna potvrda Darvinove tvrdnje da su mnogi izrazi emocija kod ljudskih bića opšti, genetski upisani, uveriće se u to za samo nekoliko minuta u blizini vrata kroz koja izlaze prispeli putnici na četvrtom terminalu aerodroma Hitrou. Video sam istu radost, iste neobuzdane osmejke na licima raskošne Nigerijke, bake tankih usana iz Škotske i bledog, pristojnog, poslovnog Japanca, kada bi, gurajući kolica sa prtljagom, ugledali poznato lice u nestrpljivoj gomili. Prijatno je posmatrati raznolikost ljudi, ali i njihovu istovetnost. Čuo sam istu silaznu notu, uzdah i ime, dok su se dvoje probijali da se zagrle. Durska sekunda, ili molska terca, ili nešto između? Ta-ta! Jolan-ta! Ho-bi! Nz-e! Dugo odsutni očevi, bake i deke ispuštali su i glasove uzlaznog pevajućeg tona pred ozbiljnim, opreznim licima male dece, ulagujući se, nastojeći da izmole uzvratnu ljubav istog trena. Han-na? To-mi? Primi me! Razlika je bilo u ličnim dramama: otac i sin tinejdžer, možda Turci, dugo
su ćuteći stajali zagrljeni, opraštajući jedan drugome, možda u žalosti za nekim koga su izgubili, ne primećujući da se oko njih gomilaju kolica sa prtljagom; identične bliznakinje, pedesetak godina stare, pozdravile su se sa očitom nelagodom, samo su se ovlaš rukovale i poljubile, bez pravog dodira. Dečak, Amerikanac, na ramenima oca koga nije prepoznao, vrištao je da ga spuste, zbog čega je njegova umorna mati pobesnela. Međutim, pretežno su tu bili osmesi i zagrljaji, i tokom trideset pet minuta video sam više od pedeset srećnih filmskih završetaka. Naizgled je svaki potonji bio slabije odigran od prethodnog, sve dok nisam osetio emotivnu iscrpljenost u kojoj mi se činilo da su i deca neiskrena. Upravo sam se pitao koliko ću sam biti ubedljiv, kad me je Klarisa potapšala po ramenu; nije me odmah ugledala, pa me je tražila kroz gomilu. Istog časa je nestala bezličnost i uzviknuo sam njeno ime, u istom tonu kao i svi ostali. Posle manje od jednog sata kola su bila parkirana pored puta koji vodi kroz bukovu šumu u pobrežju Čilterns, u blizini mesta Krismas Komon. Dok je Klarisa obuvala druge cipele, ja sam stvari za izlet prepakovao u ranac. Pošli smo stazom držeći se za ruke, ushićeni ponovnim sastankom; sve što sam znao veličina i dodir njene ruke, toplota i mirnoća njenog glasa, keltska bleda put i zelene oči - sve je to bilo novo, sijalo je nepoznatom svetlošću i podsećalo me na naše prve susrete i mesece zaljubljivanja. Ili sam ja, palo mi je na pamet, neko drugi, sopstveni suparnik, koji je došao da mi je ukrade. Kada sam joj to rekao, nasmejala se i odgovorila da sam najsmušenija bena na svetu. Onda smo zastali da se poljubimo, pitajući se da li je trebalo otići pravo kući u krevet, i kroz sveže lišće ugledali smo sa zapadne strane helijumski balon kako sanjivo leluja preko pošumljene doline. Nismo videli ni čoveka ni dečaka. Sećam se da sam pomislio, mada nisam rekao, kako je opasno putovati kada letelicom upravlja vetar, a ne pilot. Onda sam pomislio da je verovatno zbog toga i privlačno. I istog časa mi je ta misao iščilela iz svesti. Išli smo kroz Kolidž Vud ka Pishilu, zastajkujući da se divimo novom
lišću na bukvama. Činilo nam se da svaki listić sija nekom unutarnjom svetlošću. Razgovarali smo o čistoti te boje, tog bukovog lista u proleće, i kako ti se um pročišćava dok ga posmatraš. Kad smo zašli u šumu, podigao se vetar i grane su počele da škripe kao zarđale mašine. Put smo dobro poznavali. Bio je to zacelo najlepši pejzaž na sat vožnje od centra Londona. Voleo sam ustalasanost polja, razbacane mrlje krečnjaka i kremena, i staze koje se presecaju i uranjaju u tamu bukovih stabala, neke zapuštene, vlažne udoline u kojima je debela, šarena mahovina prekrivala trula debla i gde se povremeno mogao videti po koji jelen kako tumara kroz šiblje. Dok smo išli ka zapadu uglavnom smo pričali o Klarisinom istraživanju o tome kako je Džon Kits umro u Rimu, u kući uz podnožje Španskih stepenica, gde je stanovao sa svojim prijateljem Džozefom Severnom. Da li je moguće da i dalje postoje tri-četiri neobjavljena Kitsova pisma? Da li je, možda, jedno od njih upućeno Fani Bron? Klarisa je imala osnova da u to veruje i jedan deo svog sabatikuma provela je putujući kroz Španiju i Portugal da bi obišla kuće znane Fani Bron i Kitsovoj sestri Fani. Sada se vratila iz Bostona, gde je radila u Hotonovoj biblioteci na Harvardu, nastojeći da pronađe prepisku Severnovih daljih rođaka. Koliko je poznato, Kits je svoje poslednje pismo napisao nepuna tri meseca pre smrti, jednom starom prijatelju - Čarlsu Braunu. Pismo ima prilično svečan ton, i prepoznatljivo je po naoko uzgrednom, savršenom opisu umetničkog stvaranja - „poznavanje kontrasta, osećanje za svetlost i senku, svi ti podaci (čulni doživljaji) koji su pesmi neophodni, veliki su neprijatelji oporavku stomaka.” U tom je pismu i čuveni oproštaj, tako britak u svojoj uzdržanosti i učtivosti: „Ne mogu da se oprostim od tebe, čak ni u pismu. Nikad nisam umeo da se poklonim kako treba. Bog te blagoslovio! Džon Kits.” Ali u biografijama se tvrdi da je Kitsu u to vreme bio zaustavljen tuberkulozni proces, i da je to stanje potrajalo narednih desetak dana. Išao je u Vilu Borgeze, šetao ulicom Korso. Sa zadovoljstvom je slušao kako Severn svira Hajdna, obešenjački je bacio večeru kroz prozor jer je hrana bila loša, čak se nosio
mišlju da započne novu pesmu. Ako postoje pisma iz tog razdoblja, zašto bi Severn, ili, verovatnije, Braun, poželeli da ih zataje? Klarisa je mislila da je odgovor našla u nekoliko natuknica u prepisci Braunovih daljih rođaka, s kraja prve polovine 19. veka, ali nije imala dovoljno dokaza, bili su joj potrebni nezavisni izvori. „Znao je da nikad više neće videti Fani”, rekla je Klarisa. „Pisao je Braunu da ne bi mogao da podnese da vidi njeno ime napisano. Ali nikad nije prestao da misli na nju. Tih decembarskih dana osećao se dovoljno snažan i silno ju je voleo. Lako ga je zamisliti kako piše pismo koje nema nameru da pošalje.” Stisnuo sam joj ruku i ništa nisam odgovorio. Malo sam znao o Kitsu i njegovoj poeziji, ali sam pomislio da u svom beznadežnom stanju verovatno nije ni želeo da joj piše, baš zato što ju je toliko voleo. U poslednje vreme mislio sam da Klarisino zanimanje za ta hipotetička pisma ima veze sa našom situacijom, sa njenim ubeđenjem da ljubav koja se ne iskaže u pismu nije savršena. Tokom više meseci posle našeg upoznavanja, рrе nego što smo kupili stan, napisala mi je nekoliko dragulja, strastveno apstraktnih u istraživanju osobenosti po kojima je naša ljubav drukčija i bolja od svih koje su ikada postojale. Možda je to i suština ljubavnog pisma, da slavi jedinstveno. Pokušao sam da odgovorim na isti način, ali sve što mi je moja iskrenost dopuštala bile su činjenice, pa i one su mi izgledale čudesno: prelepa žena voli i želi da bude voljena, a njen izabranik je glomazan, nespretan, proćelav momak koji ne može da veruje kolika ga je sreća snašla. Kad smo se približili Mejdensgrouvu, zastali smo i posmatrali mišara. Možda je balon ponovo prešao preko našeg puta dok smo bili u šumi koja se prostire po dolinama oko prirodnog rezervata. U rano poslepodne stigli smo do staze za Ridžvej i pošli na sever, linijom nagiba. Onda smo naišli na jedan od onih širokih prstiju tla koji se zapadno od Čilternsa pružaju ka bogatim njivama u dolini. Preko Oksfordske doline mogli smo da nazremo obrise pobrežja
Kotsvolds i dalje, verovatno Brekon Bikonsa, koji su se uzdizali kao nejasna plavičasta masa. Nameravali smo da idemo do kraja, odakle je bio najbolji pogled, ali je vetar već bio previše jak. Vratili smo se preko polja i zaklonili se među cerovima na severnoj strani. Zbog tog drveća nismo videli da se balon spušta. Kasnije sam se pitao kako to da ga vetar nije oduvao mnogo dalje. Još kasnije sam otkrio da vetar na visini od sto pedeset metara toga dana nije bio isti kao u nivou tla. Razgovor o Kitsu je zamro kad smo otpakovali ručak. Klarisa je izvadila bocu iz kese i pružila mi je držeći je za dno. Kao što sam već rekao, grlić boce dodirnuo mi je dlan kada smo čuli uzvik. Bariton, na uzlaznoj skali straha. Bio je to znak početka i, naravno, kraja. U tom trenutku okončalo se celo jedno poglavlje mog života. Da sam znao, da sam imao bar sekundu-dve, možda bih dozvolio sebi malo nostalgije. Sedam godina bili smo u braku iz ljubavi i nismo imali dece. Klarisa Melon je bila zaljubljena u još jednog muškarca, ali on nije predstavljao problem budući da mu se približavao dvestoti rođendan. U stvari, on mi je samo pomagao u ratobornom prepiranju koje je bilo deo naše ravnoteže, jer tako smo razgovarali o poslu. Živeli smo u stambenom bloku iz tridesetih godina na severu Londona sa manje briga nego što se to obično dešava - relativno kratak period oskudice, neopravdan strah od raka, razvodi i bolesti među prijateljima, Klarisin gnev zbog mojih povremenih maničnih napada nezadovoljstva poslom - ali ništa nije ugrožavalo naš slobodan i blizak život. Kada smo ustali od ručka, evo šta smo videli: ogroman sivi balon, velik kao kuća, u obliku suze, spustio se na polje. Pilot je verovatno već napola izašao iz korpe kada je ona dotakla tlo. Noga mu se uplela u uže na kojem je bila kotva. Sada, dok su naleti vetra gurali i podizali balon prema strmini, korpa ga je vukla i nosila preko polja. U njoj je bilo dete, dečak od desetak godina. U iznenadnom zatišju, čovek je stao na noge i zgrabio korpu, ili dečaka. Onda je došao novi nalet vetra i pilot je ponovo pao na leđa, udarajući o neravno tlo,
pokušavajući da zabije noge u zemlju, ili da zamahne prema kotvi iza sebe ne bi li je uglavio u zemlju. Čak i da je mogao, ne bi smeo da se oslobodi užeta sa kotvom. Svojom težinom je držao balon pri tlu, a postojala je opasnost da mu vetar istrgne uže iz ruku. Dok sam trčao, čuo sam kako dovikuje dečaku i nagovara ga da iskoči iz korpe. Međutim, gibajući se preko polja, balon je dečaka bacao s jedne strane na drugu. Kada je uspeo da se uspravi, čovek je prebacio jednu nogu preko ivice korpe. Onda je balon uzleteo i pao, udario o brežuljak, a dečak je pao nauznak i nestao iz vidokruga. Zatim se ponovo uspravio, ispružio ruke prema čoveku i nešto mu doviknuo - reči ili nerazgovetni strah, nisam mogao da razaberem. Mora da sam bio na stotinak metara kada je čovek ponovo ovladao situacijom. Vetar je stao, on je ustao, nagnuo se nad kotvu da je zabije u zemlju. Odrešio je kanap oko noge. Iz nekog razloga, prepuštanja, iscrpljenosti ili jednostavno zato što mu je tako rečeno, dečak je ostao gde je bio. Kula od balona se njihala, naginjala i vukla, ali je zver bila smirena. Usporio sam, ali nisam stao. Kada se ispravio, čovek nas je ugledao - bar radnike sa farme i mene - i mahnuo nam je. I dalje mu je bila potrebna pomoć, ali meni je odgovaralo da samo brzo hodam. I radnici su sada hodali. Jedan od njih je glasno kašljao. Ali čovek sa autom, Džon Logan, znao je nešto što mi nismo znali i nastavio je da trči. Što se tiče Džeda Parija, njega nisam video od balona, koji je bio između nas. Vetar se ponovo razbesneo u krošnjama i odmah potom sam na svojim leđima osetio njegovu silinu. Onda je udario u balon, koji se zaustavio u svom nevino komičnom njihanju i iznenada se umirio. Samo su se preko zategnute površine ljeskali talasići otpora, dok je zarobljena snaga rasla. Balon se otkačio, kotva je uzletela raspršujući prašinu, korpa se popela na tri metra od zemlje. Dečak je ponovo pao i nismo ga videli. Pilot je u rukama držao uže i visio je na pola metra od zemlje. Da ga Logan nije stigao i uhvatio jedno od užadi, balon bi odneo dečaka. Međutim, sada je njih dvojicu vukao preko polja, a radnici i ja
smo ponovo trčali. Stigao sam pre njih. Kada sam uhvatio uže, korpa mi je bila iznad glave. U njoj je dečak vrištao. Uprkos vetru osetio sam miris urina. Džed Pari je nekoliko trenutaka kasnije uhvatio drugo uže, a odmah zatim pristigli su i radnici, Džozef Lejsi i Tobi Grin. Grina je spopao kašalj, ali nije ispuštao uže. Pilot nam je vikao šta da radimo, ali toliko pomamno da ga niko nije slušao. Suviše dugo se borio i sada je bio iscrpljen i nije mogao da obuzda emocije. Sa nas petoricom za užadima, balon je bio siguran. Samo je trebalo da ostanemo na nogama i da polako povlačimo korpu nadole, a odmah smo se toga i prihvatili, bez obzira na pilotova uputstva. Sada smo već stajali na obodu strmine. Tlo se najpre naglo spuštalo pod nagibom od otprilike dvadeset pet stepeni, a zatim se blago ispravljalo prema dnu. Deca iz okoline vole da se zimi tu sankaju. Svi smo pričali uglas. Nas dvojica, ja i automobilista, hteli smo da odvučemo balon od ivice. Neko je mislio da prvo treba da izvadimo dečaka. Neko drugi je tražio da balon sasvim spustimo da bismo ga ukotvili. Nisam video da su te stvari u suprotnosti: mogli smo da spuštamo balon i dok se krećemo ka polju. Ali, prevladalo je ono drugo mišljenje. Pilot je imao četvrtu ideju, ali niko ga nije slušao niti mario za to. Treba nešto da pojasnim. Možda je i postojao neki maglovit zajednički cilj, ali nijednog trenutka se nismo ponašali kao ekipa. Nije bilo prilike za to, nije bilo vremena. Pod balonom smo se našli zajedno samo zahvaljujući slučajnom poklapanju vremena i mesta i našoj spremnosti da pomognemo. Niko nije rukovodio - bolje reći, svi smo nastojali da rukovodimo, pa smo se nadmetali u vikanju. Niko nije obraćao pažnju na pilota koji je, crven u licu, vrištao i preznojavao se. Iz njega je zračila nesposobnost, kao toplota. Ali, sad smo i mi počeli da izvikujemo uputstva. Znam da se tragedija ne bi dogodila da su me pustili da sam vodim stvar. Kasnije sam čuo da i drugi to govore za sebe. Ali nije bilo vremena, nije bilo prilike da se pokaže karakterna snaga. Bilo kakav vođa, bilo kakav plan bio bi bolji nego nikakav. Od lovca-sakupljača do
čoveka postindustrijskog doba, antropolozi nisu pronašli ljudsku zajednicu bez vođe i vođenih; i nijedno prešno pitanje nije moglo da se delotvorno reši demokratskim postupkom. Nije bilo teško spustiti korpu dovoljno nisko da možemo da zavirimo u nju. Na pomolu je bio novi problem. Dečak je bio sklupčan na podu. Rukama je pokrio lice i čvrsto se držao za kosu. „Kako se zove?”, pitali smo usplahirenog čoveka. „Hari.” „Hari!”, vikali smo. „Hajde, Hari. Hari! Daj mi ruku, Hari. Izlazi odatle, Hari!” Hari se, međutim, još više sklupčao. Uzmicao je svaki put kad bismo izgovorili njegovo ime. Kao da smo ga umesto dozivanja gađali kamenjem. Volja mu je bila potpuno paralisana, stanje koje je poznato kao stečena bespomoćnost i često se sreće kod laboratorijskih životinja podvrgnutih nesvakidašnjem stresu; svi nagoni da se problem reši tada nestaju, nagon za samoodržanjem je sasvim iscrpljen. Povukli smo korpu na zemlju i uspeli da je na tom mestu i zadržimo. Upravo smo se nagnuli unutra da izvadimo dečaka, kada se pilot progurao između nas i pokušao da se popne u korpu. Kasnije je tvrdio da nam je rekao šta namerava da uradi. Tada smo čuli samo sopstveno urlanje i psovanje. Njegov postupak je bio smešan, ali se pokazalo da su mu namere bile sasvim razumne. Hteo je da povuče konopac koji se upleo u korpu i da ispusti gas iz balona. „Budalo jedna!”, vikao je Lejsi. „Pomozi nam da izvučemo dete.” Čuo sam šta se sprema dve sekunde pre nego što je stiglo do nas. Kao da je ekspresni voz projurio kroz krošnje i hujao prema nama. Vazdušast, cvileći, šuštavi zvuk za pola sekunde je dosegao punu jačinu. U istrazi su deo dokaznog materijala bili i podaci meteorološke službe o jačini vetra tog dana; rečeno je da je bilo udara jačine sto kilometara na sat. Mora da je ovo bio jedan od tih, ali pre nego šta ga pustim da stigne do nas, želim da zaustavim kadar u mirnoći ima
sigurnosti - i da opišem našu skupinu. S moje desne strane tlo je naglo nestajalo. S moje leve strane bio je Džon Logan, porodični lekar iz Oksforda, star četrdeset dve godine, oženjen istoričarkom, otac dvoje dece. Nije bio najmlađi u grupi, ali je bio fizički najspremniji. Učestvovao je na oblasnim teniskim turnirima, bio član planinarskog društva i spasilačkih planinarskih ekipa. Logan je očigledno bio blag, povučen čovek, inače je mogao da nam se nametne kao vođa. S njegove leve strane bio je Džozef Lejsi, radnik na farmi, šezdeset tri godine star, bez stalnog zaposlenja, kapiten lokalnog kuglaškog tima. Sa ženom je živeo u Votlingtonu, gradiću u samom podnožju strmine. Levo od njega bio je njegov drugar Tobi Grin, pedesetosmogodišnjak, takođe radnik na farmi, neoženjen, koji je živeo sa majkom u Rasels Voteru. Obojica su radila na Stonorovom imanju. Grin je patio od pušačkog kašlja. Sledeći u krugu, onaj što je pokušavao da uđe u korpu, bio je pilot, Džejms Ged, pedeset pet godina star, rukovodilac jednog malog reklamnog preduzeća, nastanjen u Redingu sa suprugom i jednim odraslim detetom, mentalno zaostalim. Istraga je utvrdila da je Ged prekršio bar šest bezbednosnih propisa, što je istražni sudija pročitao ravnim tonom. Gedu je oduzeta dozvola da pilotira balonom. Dečak u korpi bio je Hari Ged, njegov unuk, deset godina star, iz Kembervela u Londonu. Naspram mene bio je Džed Pari; levo od njega tlo se naglo spuštalo. Dvadesetosmogodišnjak, nezaposlen. Živeo je u Hempstedu od nekog nasledstva. To je bio tim. Što se nas tiče, pilot se odrekao svoje nadležnosti. Bilo smo bez daha, uzbuđeni, odlučni da svako sprovede svoj plan. A dečak nije bio sposoban da učestvuje u sopstvenom spasavanju. Ležao je na gomili, podlakticama zaklonjen od spoljnog sveta. Lejsi, Grin i ja smo nastojali da ga izvučemo, a sad se i Ged peo preko nas. Logan i Pari su dovikivali savete. Ged je upravo stavio nogu pored unukove glave, Grin ga je psovao, i onda se dogodilo. Snažan udar u balon, jedan, dva. Drugi mnogo jači od prvog, a i prvi je bio žestok. Geda je izbacio iz korpe, pravo na zemlju, balon se podigao
gotovo dva metra, pravo u nebo. Godova poprilična težina ispala je iz jednačine. Uže mi je promicalo kroz rukе, palilo dlanove, ali sam ga i dalje držao, na oko pola metra iznad kraja. I drugi su se držali. Korpa nam je sada bila tačno iznad glava, a mi smo visili opruženih ruku, kao zvonari za nedeljnu misu. Usred te mukle zapanjenosti, pre nego što smo uspeli da zavičemo, stigao je drugi udar i pokrenuo balon uvis i na zapad. Odjednom smo hodali kroz vazduh, celom težinom visili o pesnicama koje su držale užad. Ta jedna, ili možda dve sekunde iznad zemlje u mom scćanju zauzimaju prostor kao da se radi o dugom putovanju uz neistraženu reku. Prvi nagon bio mi je da se držim da bih težinom spustio balon. Dete nije moglo ništa da učini; naprosto će ga odneti. Na dve milje zapadno od tog mesta bio je dalekovod. Dete, samo, bespomoćno. Dužnost mi je bila da izdržim, da se držim, i mislio sam da ćemo svi isto da učinimo. Gotovo istovremeno sa željom da ostanem na užetu i spasem dečaka, samo jedan neuronski impuls kasnije, stigle su druge misli, spoj straha i munjevito proračunatih složenih logaritama. Dizali smo se, tlo se udaljavalo, a balon je hrlio ka zapadu. Znao sam da uže treba da obuhvatim stopalima i nogama. Ali kraj konopca mi je sezao tek do struka a ruke si mi klizile. Nogama sam mlatio po vazduhu. Svakog delića sekunde udaljenost od tla se povećavala, i neminovno će doći trenutak kada više neće biti moguće, odnosno biće opasno po život pustiti to uže. U poređenju sa mnom, Hari je bio bezbedan, onako sklupčan u korpi. Možda će se balon sam spustiti na kraju brega. Možda je moj nagon da se i dalje držim samo nastavak onoga što sam pokušavao da uradim pre nekoliko trenutaka, samo nesposobnost da se brzo prilagodim. A opet, pre sledećeg uzbuđenog otkucaja srca, u jednačinu je ušla nova promenljiva: neko je pustio svoje uže i balon se popeo za još bar pola metra, zajedno sa onima koji su se i dalje držali za njega. Nisam znao, niti sam ikada saznao, ko je prvi pustio svoje uže. Nisam spreman da prihvatim da sam to bio ja. Ali niko neće da prizna da je bio prvi.
Sigurno je samo jedno: da smo ostali složni, spustili bismo balon svojom težinom iznad strmine posle nekoliko sekundi, jer je vetar stao. Ali, kao što rekoh, nismo bili ekipa, nije bilo plana, nije bilo ni prekršenog sporazuma. Nije bilo propusta. Možemo li da prihvatimo da je u stvari bilo u redu da svako za sebe odlučuje? Jesmo li kasnije mirne duše smeli reći da je to bila razumna odluka? Nikad se nismo mogli time utešiti, ali je u našoj prirodi upisan jedan dublji zavet, prastar i automatičan. Saradnja - temelj naših prvih lovačkih pohoda, sila koja je pokrenula našu sklonost da razvijemo jezik, sastavni činilac naše društvenosti. Jad koji smo kasnije osećali dokaz je da smo znali da smo izneverili sami sebe. Međutim, u našoj prirodi postojao je i nagon da pustimo uže. Sebičnost je takođe upisana u našem srcu. To je unutrašnji sukob sisara šta dati drugima, a šta zadržati samo za sebe. Kretanje tim putem, uz svest da druge treba nadzirati dok oni kontrolišu nas, to je ono što nazivamo moralnošću. Viseći iznad strmine Čilternsa, naša ekipa je prošla kroz prastaru, nerešivu dilemu: mi, ili ja. Neko je rekao ja, i posle se ništa nije moglo postići čak i da je rečeno mi. Uglavnom smo dobri kada to ima smisla. Dobro društvo je ono koje nalazi smisao u tome što je dobro. Odjednom, viseći ispod one korpe, mi smo bili loše društvo, raspadali smo se. Odjednom je razuman izbor bilo misliti na sebe. Dete u korpi nije moje dete, te neću ni da umrem za njega. Čim sam ugledao kako pada jedno telo čije? - i osetio da se balon podigao još više, stvar je bila rešena; tu nije bilo mesta altruizmu. Nije imalo smisla da čovek bude dobar. Pustio sam uže i padao, mislim, oko četiri metra. Pao sam na bok i ugruvao butinu. Oko mene - pre ili kasnije, nisam siguran - tela su udarala o tlo. Džed Pari se nije povredio. Tobi Grin je polomio gležanj, Džozef Lejsi, najstariji, koji je služio vojsku u padobranskim jedinicama, samo se zaduvao. Kada sam konačno stao na noge, balon je odleteo još pedeset metara, a jedan čovek je i dalje visio na užetu. Kod Džona Logana, supruga, oca, doktora i spasioca planinara, plamen altruizma mora da je bio malčice jači. Nije mu
mnogo trebalo. Pošto smo nas četvorica pustili užad i oslobodili balon tri stotine kilograma tereta, mora da je poleteo uvis. Ni sekundu nije smeo da okleva. Kada sam se uspravio, bio je trideset metara iznad mene, a balon se i dalje peo upravno nad strminom. Nije se borio, nije mlatio nogama po vazduhu pokušavajući da nađe oslonac. Visio je sasvim nepomičan uporedo s užetom, sva snaga bila mu je usredsređena na sve slabiji stisak šaka. Već je bio sićušna, gotovo crna prilika na nebu. Dečak se nije video. Balon se sa svojom korpom peo uvis i lebdeo u pravcu zapada, a Logan se smanjivao i bilo je sve strašnije, toliko strašno da je bilo gotovo smešno, kao akrobacija, kao šala, kao crtani film, i iz mojih grudi se uzvio prestravljeni smeh. Zato što je bilo bezumno, kao doživljaji Duška Dugouška, Toma, ili Džerija, i na trenutak sam pomislio da je sve to privid, da sam samo ja prozreo šalu, da će moja potpuna neverica ponovo dovesti stvarnost u red, pa će se i doktor Logan bezbedno spustiti na zemlju. Ne znam da li su drugi stajali ili ležali. Tobi Grin se verovatno previjao zbog gležnja. Ali se dobro sećam tišine kada sam se nasmejao. Niko nije vikao, niko nije glasno davao savete. Nema bespomoćnost. Sada je već bio dve stotine metara daleko od nas, možda devedeset metara iznad zemlje. To ćutanje bilo je neka vrsta našeg mirenja sa činjenicama, neka vrsta smrtne presude. Ili je to možda bio užasnuti stid, jer je vetar dotle prestao, i jedva da smo ga osećali na leđima. On se toliko dugo držao za uže da sam pomislio da će možda i ostati tako dok se balon polako ne spusti, dok se dečak ne osvesti i povuče ventil za ispuštanje gasa, dok ga neki zrak, ili bog, ili već neka neverovatna pojava iz crtaća ne pokupi odande. Dok sam se tako nadao, videli smo kako on klizi do samog kraja užeta. Pa je opet tu visio. Dve, tri, četiri sekunde. Onda se pustio. No i tada je postojao delić vremena kada je gotovo izgledalo da ne pada; ja sam opet pomislio da ima izgleda da će se umešati neki čudan zakon fizike, pobesnela termika, neki fenomen koji neće biti nimalo čudniji od onoga što smo posmatrali, i da će ga to uhvatiti i poneti. Gledali smo kako pada. Videlo se ubrzanje. Bez milosti, bez sažaljenja prema telu, hrabrosti, dobroti. Samo
beskompromisna sila teže. A odnekud, možda iz njega, možda iz grla neke ravnodušne vrane, tanušni krik zasekao je umireni vazduh. Pao je kao što je visio, kruti, crni prutić. Do tada nikad nisam video nešto toliko strašno kao što je bio taj čovek koji pada.
2. Treba da usporim. Da pažljivo razmislim o onih trideset sekundi posle pada Džona Logana. Šta se događalo istovremeno, šta se naglo smenjivalo, šta je rečeno, kako smo se kretali, kako se nismo kretali, šta sam mislio - te pojedinosti treba razdvojiti. Toliko je proisteklo iz tog događaja, toliko je ogranaka i odeljaka začeto tokom tih prvih trenutaka, toliko je staza ljubavi i mržnje zapalio taj početni raspored snaga da mi može pomoći samo pomno razmišljanje, možda čak i cepidlačenje. Najverniji opis stvarnosti ne mora da sadrži stvarnu brzinu događanja. Čitave knjige, čitava istraživačka odeljenja posvećena su prvoj polovini prvog minuta istorije vasione. Vrtoglave teorije haosa i vrtloga zasnovane su na presudnom uticaju izvornih uslova koje treba do sitnica opisati. Već sam obeležio početak, prasak posledica, onim dodirom boce vina i krikom očaja. Ali ta strelica na mapi pitanje je zamisli kao i bilo koja tačka Euklidove geometrije, i mada je to naizgled pravi izbor, mogao sam da se opredelim i za trenutak kada smo se Klarisa i ja dogovorili da pođemo na izlet, pošto sam je dočekao na aerodromu, ili kada smo odlučili kojim putem da krenemo, ili na kojem polju i u koje vreme da ručamo. Uvek postoje prethodni uzroci. Početak je proizvoljan i jedna stvar se nameće ispred neke druge samo u odnosu na ono što sledi. Hladni dodir stakla na koži i krik Džejmsa Geda - ti istovremeni trenuci obeležavaju prelaz u jedno drugo stanje, odstupanje od očekivanog: od vina koje nismo probali (popili smo ga te večeri da otupimo utiske) do poziva na svedočenje, od našeg divnog i naizgled trajnog zajedničkog života do teškog iskušenja koje je trebalo kasnije podneti. Kada sam ispustio tu bocu vina da bih otrčao preko polja prema balonu i korpi koja je odskakala, prema Džedu Pariju i ostalima, izabrao sam onaj ogranak staze koji je isključivao određenu vrstu lagodnog života. Borba sa
užadima, rasipanje naše ekipe i Loganov odlazak - bili su to očigledni, veliki događaji koji uobličavaju našu priču. Ali sada shvatam da je neposredno posle njegovog pada bilo tananih pojedinosti koje su ozbiljno uticale na potonji razvoj. Trenutak kada je Logan udario o tlo trebalo je da bude završetak priče, a ne novi početak koji sam mogao da izaberem. To poslepodne moglo je da se završi pukom tragedijom. Tokom te jedne sekunde, ili dve, koliko je trebalo Loganu da stigne do zemlje, imao sam osećaj već doživljenog, a odmah sam znao i zašto. Vratila mi se noćna mora koju sam povremeno imao u dvadesetim i tridesetim i od koje sam se budio uz urlik. Mesto događaja nije uvek bilo isto, ali suština je bila nepromenjena. Stajao bih na istaknutom mestu i izdaleka posmatrao neki strašan događaj - zemljotres, oblakoder u plamenu, brodolom, erupciju vulkana. Video bih bespomoćne ljude, zbog daljine smanjene na neprepoznatljivu masu, kako se komešaju suočeni s neizbežnom smrću. Užas je bio u kontrastu između njihove prividne razmere i neizmernosti njihove patnje. Shvatio bih koliko je život jeftin; hiljade preneraženih ljudi, sitnih poput mrava, bilo je na ivici propasti, a ja ništa nisam mogao da uradim. Nisam se tada toliko bavio snom, koliko njegovim emotivnim dejstvom - uz užas, krivicu i bespomoćnost - i osećajem mučnine od ispunjenog predskazanja. Dole, ispod nas, na mestu gde se strmina završavala, bilo je travnato polje za ispašu, okruženo nizom potkresanih vrba. Iza njih je bio veći pašnjak na kojem su pasle ovce i nekoliko jagnjića. Logan je pao u samo središte tog drugog polja, i mi smo sve videli. Učinilo mi se da se u trenutku udara to sićušno štapićasto telo prelilo, presulo preko zemlje, kao kap viskozne tečnosti. Ali u miru i nepomičnosti videli smo, kao da je iznova stvorena, zgusnutu tačku njegovog sklupčanog tela. Najbliža ovca, pet-šest metara udaljena od njega, uopšte nije prekinula da pase. Džozef Lejsi je pomagao svom drugaru Tobiju Grinu, koji nije mogao da stoji. S moje desne strane bio je Džed Pari. Džejms Ged je bio malo pozadi.
Njega Logan nije toliko zanimao kao nas. Vikao je nešto o unuku, kojeg je balon nosio preko doline reke Oksford, prema stubovima dalekovoda. Ged nas je zaobišao i pošao nekoliko koraka niz breg, kao da će za balonom. Sećam se svoje glupave misli: Takav mu je genetski sklop. Klarisa mi je prišla s leđa, zagrlila me oko struka i pritisnula lice o moja leđa. Iznenadilo me je što već plače (kroz košulju sam osećao vlagu), a meni se činilo da je tuga još jako daleko. Kao kad samog sebe sanjam, bio sam istovremeno i prvo i treće lice. Preduzimao sam štošta i posmatrao sebe kako to radim. Razmišljao sam i video svoje misli kako preleću preko ekrana. Kao u snu, emotivne reakcije nije bilo, ili je bila neprikladna. Klarisine suze bile su samo činjenica, ali sam bio zadovoljan što su mi oba stopala čvrsto na zemlji, dovoljno razdvojena, i što ruke držim prekrštene na prsima. Pogledao sam preko polja dok se sledeća misao polako ispisivala - taj čovek je mrtav. Osetio sam kako mi se toplota širi telom, neka vrsta samoljublja, i prekrštenim rukama sam se čvrsto zagrlio. Zaključak je bio - a ja sam živ. Proizvoljna stvar: ko je živ, a ko mrtav u nekom trenutku. Ja sam, eto, bio živ. Tada sam primetio da me Džed Pari posmatra. Dugačko, koščato lice bilo je kao okvir za neko bolno pitanje. Jadno je izgledao, kao pas koga čeka neizbežna kazna. U tom trenutku, dok su prozirne sivoplave oči tog stranca bile uprte u moje, osetio sam da i njega mogu da uključim u sebičnu toplinu saznanja da sam živ. Čak sam pomislio kako bi trebalo da ga, utehe radi, potapšem po ramenu. Misli su mi bile ispisane na ekranu - ovaj čovek je u šoku. Traži moju pomoć. Da sam tada znao šta je njemu taj pogled značio i kako će ga kasnije protumačiti i oko njega izgraditi svoj duševni život, ne bi mi bilo tako toplo. U tom bolnom, upitnom pogledu nalazio se prvi zametak, a ja o tome nisam imao pojma. Taj euforični mir koji sam osećao bio je samo simptom mog stanja šoka. Parija sam počastio prijateljskim klimanjem glave i, zaboravivši na Klarisu priljubljenu uz moja leđa - imao sam posla, sve ću odjednom da sredim - rekao
mu glasom koji mi se učinio dubok i utešan: „Sve je u redu.” Ta očita neistina tako mi je prijatno odzvonila između rebara, da sam hteo da je ponovo kažem. Možda i jesam. Prvi sam progovorio posle Loganovog pada. Uvukao sam ruku u džep od pantalona i izvukao, od svih stvari koje je u tom trenutku trebalo imati, mobilni telefon. Mladić je neznatno raširio oči što sam shvatio kao znak poštovanja. To sam i sam osećao prema sebi dok sam držao tu pločicu na dlanu i palcem iste ruke tri puta pritisnuo devetku. Bio sam deo sveta, opremljen, sposoban, povezan. Kada se javila služba za hitne intervencije tražio sam da dođu policija i hitna pomoć i podneo im sažet ali jasan izveštaj o nezgodi, o balonu koji je otplovio sa dečakom, o tome gde se nalazimo i kako se najbrže do nas stiže. Samo sam to bio kadar da uradim da bih obuzdao uzbuđenje. Hteo sam da vičem - naredbe, bodrenja, nerazumljive samoglasnike. Bio sam krhak, okretan, možda sam izgledao srećan. Kada sam isključio telefon, Džozef Lejsi je rekao: „Ne treba njemu hitna pomoć.” Grin je podigao pogled sa svog gležnja. „Trebaće njima, da ga odnesu.” Setio sam se. Naravno. To mi je bilo potrebno - da nešto preduzmem. Dotle sam već podivljao, bio sam spreman da se bijem, da trčim, da igram, bilo šta. „Možda i nije mrtav”, rekao sam. „Uvek ima nade. Sići ćemo i proveriti.” Dok sam to govorio, osetio sam da mi noge drhte. Hteo sam da siđem niz strminu, ali nisam bio siguran u ravnotežu. Uzbrdo bi bilo lakše. Rekao sam Pariju: „Pođi i ti”. Hteo sam to da mu predložim, ali je zvučalo kao zahtev, kao da nešto tražim od njega. Pogledao me je. Nije mogao da progovori. Sve, svaki moj potez, svaku reč je pohranjivao, sakupljao i gomilao, da tokom duge zime ima čime da hrani svoju opsednutost. Sklonio sam Klarisine rukе sa struka i okrenuo se. Nije mi palo na pamet da me ona u stvari pridržava. „Hajdemo dole”, rekao sam tiho. „Možda nešto možemo da učinimo.” Čuo sam kako umekšavam glas, kako ga vešto utišavam. Bio sam u televizijskoj sapunici. Sada se obraća supruzi. Intiman, napeti
dvoplan. Klarisa je naslonila glavu na moje rame. Kasnije mi je rekla da je pomislila kako treba da me ošamari. „Džo”, prošaptala je, „moraš da usporiš”. „Šta se dešava?”, rekao sam glasnije. Usred polja je ležao čovek i umirao, a niko se nije micao. Klarisa me je pogledala i mada su joj naizgled usne bile spremne da izgovore reči, nije htela da mi kaže zašto treba da usporim. Okrenuo sam se prema ostalima koji su stajali na travi i čekali, tako sam bar mislio, da im ja kažem šta da rade. „Idem do njega. Hoće li još neko sa mnom?” Nisam čekao da mi odgovore, već sam kratkim koracima krenuo niz brdo, svestan neke tečne labavosti u kolenima. Posle dvadeset sekundi sam se osvrnuo. Niko se nije pomerio. Ludilo je polako popuštalo dok sam silazio niz strminu i osetio sam se usamljeno u svojoj odluci i zarobljen njom, kao u zamci. Osim toga, tu je bio i strah, ne baš u meni, već u polju, razliven kao izmaglica, gušći u samom jezgru. Ulazio sam u to lišen izbora, zato što su me posmatrali i zato što bi, ukoliko se vratim, trebalo da se popnem uz brdo, što je dvostruko poniženje. Mahnitost se povlačila, a strah se uvlačio. Mrtvac s kojim nisam želeo da se sretnem, čekao je na mene usred polja. Bilo bi još gore da je živ i na umoru. Onda bih morao da se suočim sa njim, sam, i da mu pružim prvu pomoć, kao da se radi o nekoj društvenoj igri. Njega ne bih prevario. Ionako bi umro, u mojim i na mojim rukama. Hteo sam da se okrenem i pozovem Klarisu, ali posmatrali su me, znam, a toliko sam se razmetao dok sam bio gore, s njima, da me je bilo stid. Ovaj dugi silazak bio je moja kazna. Stigao sam do drvoreda potkresanih vrba u podnožju brega, prešao preko suvog jarka i provukao se kroz ogradu od bodljikave žice. Više me nisu mogli videti i došlo mi je da povraćam. Umesto toga, pomokrio sam se uz jedno drvo. Ruka mi je gadno drhtala. Posle toga sam se umirio, stajao sam odlažući trenutak kada treba da se uputim preko polja. Osećao sam fizičko olakšanje što me više ne vide, kao da sam se zaklonio od pustinjskog sunca. Bio sam svestan
Loganovog položaja, ali ni sa ove udaljenosti nisam hteo da ga pogledam. Ovce, koje su jedva okrenule glave posle udara, sada su zurile i povlačile se ispred mene, posrćući. Osećao sam se malo bolje. Logan mi je stalno bio na rubu vidnog polja, ali ipak sam znao da ne leži na zemlji. Nešto je štrčalo u sredini polja, neka kratka antena njegovog sadašnjeg ili pređašnjeg bića. Tek kada sam bio na oko sedam metara usudio sam se da ga pogledam. Sedeo je leđa okrenutih ka meni, kao da meditira, ili gleda u pravcu u kojem je odleteo balon sa Harijem. Bio je to smiren položaj. Prišao sam, instinktivno uznemiren što mu prilazim s leđa, ali zadovoljan što mu još ne vidim lice. I dalje sam verovao da možda postoji neka tehnika, neki zakon fizike ili proces o kojem ništa ne znam, ali koji će mu omogućiti da preživi. Tako miran u polju, kao da hoće da se sabere posle stravičnog doživljaja, ulivao mi je nadu, pa sam se glupavo nakašljao i rekao, znajući da me niko drugi ne može čuti: „Treba li vam pomoć?” U tom času to i nije bilo toliko smešno. Video sam kako mu se kosa kovrdža nad kragnom i kako mu je koža na vrhu ušiju pocrnela od sunca. Na njegovom sakou od tvida nije bilo mrlja, ali je nekako čudno visio pošto su mu ramena bila uža nego što bi se očekivalo. Bila su uža od ramena odraslog čoveka. Nisu se širila iz korena vrata. Sklop njegovog kostura se urušio, tako da je glava ostala na jednom zadebljanom štapu. Videvši to, shvatio sam da je ono što sam smatrao mirom u stvari odsustvo. Tu nije bilo nikoga. Bila je to tišina neživota, i opet sam shvatio, jer sam i ranije viđao mrtva tela, zašto je prednaučno doba moralo da izmisli dušu. Bilo je to bar isto toliko jasno kao i privid da večernje sunce tone kroz nebeski svod. Isključivanje bezbrojnih međusobno povezanih nervnih i biohemijskih razmena golom oku stvara privid ugasle iskre, ili naprosto odlaska jednog neophodnog činioca. Bez obzira na to koliko sebe smatramo naučno obrazovanima, strah i strahopoštovanje i dalje nas obuzimaju u prisustvu mrtvih. Možda se u stvari čudimo životu. Tim sam mislima nastojao da se zaštitim dok sam obilazio leš. Seo sam u malo ulegnuće u zemlji. Nisam video Logana kao mrtvog dok mu nisam video
lice, a i to što sam video samo sam nazreo. Iako je koža bila netaknuta, teško da se to moglo nazvati licem, jer je koštani sklop bio polomljen i imao sam utisak, pre nego što sam skrenuo pogled, potpunog, pikasovskog poremećaja perspektive. Možda sam samo zamislio vertikalan položaj očiju. Okrenuo sam se i video Parija kako ide preko polja prema meni. Mora da je brzo pošao za mnom jer je već bio dovoljno blizu da se čujemo. Sigurno je video kad sam zastao u zaklonu od drveća. Posmatrao sam ga preko Loganove glave dok je usporavao, a onda mi je doviknuo: „Ne dirajte ga, molim vas, ne dirajte ga.” Nisam to ni nameravao, ali ništa nisam odgovorio. Gledao sam Parija, kao da ga prvi put vidim. Stajao je s rukama oslonjenim na kukove i zurio, ne u Logana, već u mene. Čak i u tom trenutku, više sam ga zanimao ja. Došao je nešto da mi kaže. Bio je visok i mršav. Same kosti i žile, u dobroj formi. Na sebi je imao farmerke i nove novcate patike s crvenim pertlama. Kosti su naprosto prštale iz njega, sasvim suprotno Loganu. Zglobovi na prstima uz kožni kaiš bili su veliki i kvrgavi, pod kožom belom i zategnutom. I jagodice na licu bile su mu zategnute i visoke. Zbog njih i perčina ličio je na indijanskog ratnika. Imao je upadljiv izgled, pomalo zastrašujući, ali ga je glas odao. Bio je slabašno neodlučan, bez akcenta, s tragovima kokni govora - ko zna da li je to bila prošlost koje se odrekao ili čista afektacija. Pari je govorio kao svi iz njegove generacije - svaki iskaz imao je uzlaznu intonaciju pitanja; bilo je to ponizno oponašanje Amerikanaca, ili Australijanaca, ili, kao što sam čuo da jedan lingvista objašnjava, bio je to glas suviše okaljan neodređenim sudovima, suviše neodlučan i pomirljiv da saopšti šta se događa u svetu. Naravno, ni na jednu od ovih stvari nisam tada pomislio. Čuo sam samo cviljenje nemoći i opustio sam se. Rekao je: „Klarisa se zabrinula za vas? Rekao sam joj da ću da siđem i da vidim kako ste?” Moj muk je bio neprijateljski. Bio sam dovoljno star da mi se ne dopadne to što koristi lična imena i takođe što misli da zna kako se Klarisa oseća. Tada
još nisam znao njegovo ime. Pravila društvenog ponašanja bila su bitna, čak i sa mrtvacem između nas. Kasnije sam čuo od Klarise da joj je Pari prišao da se predstavi i onda krenuo za mnom niz breg. Nije me ni pomenula. „Jeste li dobro?” Odgovorio sam: „Ništa ne može da se uradi; ostaje nam samo da čekamo”, i pokazao sam na put, iza drugog polja. Pari je prišao par koraka, pogledao Logana, onda se okrenuo prema meni. Sivoplave oči su mu sijale. Bio je uzbuđen, ali niko nije mogao ni da pretpostavi koliko je bilo to uzbuđenje. „U stvari, mislim da nešto ipak možemo da učinimo.” Pogledao sam na sat. Prošlo je petnaest minuta od razgovora sa službom za hitne intervencije. „Samo napred”, rekao sam. „Radite što god želite.” „То bismo mogli zajedno?”, rekao je, i pogledom tražio zgodno mesto na tlu. Sasvim luda misao prošla mi je kroz glavu: da slučajno ne predlaže neku užasnu nepristojnu radnju sa lešom. Spuštao se na zemlju i pogledom me je pozivao da mu se pridružim. Onda sam shvatio. Klečao je. „Mogli bismo”, rekao je s ozbiljnošću koja me je upozorila da se ne šali, „da se zajedno pomolimo?” Pre nego što sam stigao da se usprotivim, što nisam bio u stanju da uradim jer sam ostao bez reči, Pari je dodao: „Znam da je teško. Videćete da pomaže. Znate, u ovakvoj prilici zaista pomaže.” Udaljio sam se i od Logana i od Parija. Zbunio sam se i pomislio da ne bi trebalo da uvredim iskrenog vernika. Onda sam se pribrao. Pa, on nije brinuo da li će mene da povredi. „Izvinite”, rekao sam ljubazno. „Nisam ja za to.” Pari je nastojao da razumno govori sa svoje smanjene visine. „Slušajte, ne poznajemo se i nema razloga da mi verujete. Bog nas je spojio u ovoj tragediji i to treba da iskoristimo na neki način?” Pošto je video da se ne mičem, dodao je: „Mislim da vam je molitva jako potrebna?” Slegnuo sam ramenima i odgovorio: „Žao mi je. Samo nastavite.” Dodao
sam malo američkog prizvuka svom glasu da bih delovao bezbrižno, iako se nisam tako osećao. Pari nije odustajao. I dalje je klečao. „Mislim da ne razumete. Nije u pitanju dužnost. Više, kao, ispunjenje ličnih potreba? Nema nikakve veze sa mnom, u stvari, ja sam glasnik. To mi je dar.” Što je više navaljivao, nestalo je moje smetenosti. „Hvala. Neću.” Pari je zatvorio oči i duboko udahnuo, još se nije molio, samo je prikupljao snagu. Odlučio sam da se vratim uz brdo. Kada je čuo da se udaljavam, ustao je i prišao mi. Nije hteo da me ostavi na miru. Očajnički je hteo da me ubedi, ali je i dalje bio strpljiv, pun razumevanja. Kao da se smešio kroz nekakav zastor bola: „Nemojte da odbijete. Znam da to inače ne radite. Hoću da kažem, ni u šta ne morate da verujete, samo dozvolite sebi da to uradite i obećavam vam, obećavam...” Dok se saplitao oko tog obećanja, prekinuo sam ga i udaljio se. Strepeo sam da će pružiti ruku i dotaći me. „Žao mi je. Vraćam se svojoj prijateljici." Nisam hteo da sa njim podelim Klarisino ime. Mora da je znao da me može zadržati samo potpunom promenom tona. Već sam se udaljio nekoliko koraka kad je oštro viknuo: „Nema problema. Samo mi bar odgovorite.” Bilo je neodoljivo. Zaustavio sam se i okrenuo. „Šta vas sprečava? Mislim, možete li da mi kažete šta je u pitanju?” Jedan tren sam pomislio da mu odgovorim hteo sam da zna da mi njegova vera ne nameće nikakvu obavezu. Onda sam se predomislio i rekao: „Ništa. Ništa me ne sprečava.” Ponovo je krenuo ka meni; ruke su mu visile niz bokove, s dlanovima okrenutim nagore, prstima raširenim u maloj melodrami zbunjenog razumnog čoveka. „Zašto onda ne probate?”, rekao je kroz uzdržani smeh. „Možda ćete shvatiti razlog kad osetite koliku vam to snagu pruža. Molim vas, probajte?” Ponovo sam oklevao i gotovo sam bio spreman da oćutim. Ali sam
odlučio da mu kažem istinu. „Zato, prijatelju, što niko ne sluša. Gore nikoga nema.” Pari je nakrivio glavu i preko lica mu se razlio najveseliji osmeh. Pitao sam se da li je čuo šta sam rekao jer je izgledao kao da sam mu upravo saopštio da sam sveti Jovan Krstitelj. Onda sam preko njegovog ramena ugledao dva policajca kako se penju preko gvozdene kapije. Dok su trčali poljem prema nama, jedan je rukom pridržavao kapu kao policajci u nemim komedijama. Dolazili su da pokrenu zvaničnu obradu sudbine Džona Logana i, po mom mišljenju, da me oslobode zračenja ljubavi i samilosti Džeda Parija.
3. Do šest sati te večeri već smo bili u svojoj kući, u svojoj kuhinji, i sve je izgledalo kao i ranije - železnički sat iznad vrata, Klarisina zbirka kuvara, kitnjasto-kaligrafska poruka koju je spremačica ostavila dan ranije. Gotovo bogohulno je delovao netaknut raspored šolje i novina od doručka. Klarisa je odnela svoj prtljag u spavaću sobu, a ja sam raspremio sto, otvorio bocu vina spremljenu za izlet i izneo dve čaše. Seli smo jedno naspram drugog i počeli. U kolima nismo mnogo govorili. Kao da nam je bilo dovoljno što nepovređeni prolazimo kroz saobraćaj. Sada je sve izletelo u bujici, kao postmortem, sećanje na doživljeno, izveštaj, ponavljanje tuge, isterivanje straha. Te večeri smo toliko pričali o onome što se dogodilo i o tome šta smo primetili, o rečenicama i rečima koje smo brusili da prenesu pravo značenje, pa bi neko pomislio da se radi o obredu, da nisu u pitanju reči već čaranje. U ponavljanju smo nalazili utehu, kao i u poznatoj težini vinskih čaša, ili u vlaknima stola od čamovine koji je nekad pripadao Klarisinoj prabaki. Uvek sam mislio da su glatka, plitka ulegnuća na površini stola u blizini ivica oštećenih nožem, izdubili nečiji laktovi, isti kao naši; oko tog stola mora da se razgovaralo o mnogim smrtima i krizama. Klarisa je početak svoje priče ispričala na brzinu, o lelujavom, teturavom prepletu užadi i ljudi, o vici i psovkama, i kako je i sama prišla da pomogne, ali nije pronašla slobodno uže koje bi uhvatila. Zajedno smo proklinjali pilota, Džejmsa Geda, i njegovu nesposobnost, ali to nije moglo da nas na duže vreme zaštiti od pomisli na sve ono što smo mogli da uradimo da bi se izbegla Loganova smrt. Onda smo ubrzali film, do onog trena kada se pustio, a na koji smo se te večeri mnogo puta vraćali. Rekao sam joj kako mi se učinilo da visi u vazduhu pre nego što je počeo da pada, a ona mi je ispričala kako se iznenada setila jednog Miltonovog stiha: Bačen naglavce u plamenu s nebeskog svoda.
Stalno smo uzmicali od tog trenutka, obilazili ga, odugovlačili, sve dok ga nismo saterali u ćošak i počeli da ga polako pripitomljujemo rečima. Vratili smo se na borbu sa balonom i užadima. Bilo mi je muka od krivice, a o tome još nisam mogao da govorim. Pokazao sam Klarisi ožiljke od užeta na dlanovima. Vino smo popili za manje od pola sata. Klarisa je podigla moje šake do usana i poljubila mi dlanove. Gledao sam je u oči - u to divno milo zeleno - ali taj trenutak nije mogao da se sačuva, ta vrsta mira nije nam bila dozvoljena. Napravila je bolnu grimasu i uzviknula: „О, Bože, kada je pao!” Hitro je ustala da donese novu bocu božolea sa stalka. Opet smo razgovarali o padu i o tome koliko mu je trebalo da stigne do tla, dve sekunde, možda tri. Odmah smo se povukli u sporedne pojedinosti, policiju, bolničare, od kojih jedan nije bio dovoljno snažan da ponese svoj kraj nosila sa Grinom, pa je Lejsi morao da mu pomogne preko polja; onda i šleper koji je odvukao Loganov auto. Pokušali smo da zamislimo predaju tog praznog automobila gospođi Logan, koja ga je čekala sa dvoje dece u njihovoj kući u Oksfordu. Ali i ovo je bilo nepodnošljivo, pa smo se opet vratili svojim pričama. U narativima su postojali čvorovi, zapleti užasa sa kojima nismo mogli odmah da se suočimo, već bismo ih samo okrznuli pre nego što se povučemo, i ponovo vratimo. Bili smo zatvorenici u ćeliji, nasrtali smo na zidove i gurali ih udarajući glavama. Naš zatvor se polako povećavao. Neobično mi je kada se setim da smo tada mislili da smo bezbedniji sa Džedom Parijem. Ispričala mi je kako joj je prišao i predstavio se, i kako je onda i ona rekla svoje ime. Nisu se rukovali. Potom se on okrenuo i pošao za mnom niz brdo. Ispričao sam priču o molitvi kao čistu komediju i Klarisa se nasmejala. Preplela je svoje prste kroz moje i stisnula ih. Hteo sam da joj kažem da je volim, ali je iznenada između nas sedeo Logan, prav i nepomičan. Morao sam da ga opišem. Bilo je mnogo gore u sećanju nego kada sam ga video. Mora da mi je šok tada otupeo reakciju. Pričao sam joj kako mi se učinilo da mu delovi lica vise na pogrešnim mestima, onda sam prekinuo opis da joj kažem
koja je razlika između tada i sada i kako je neka logika sna učinila da nepodnošljivo postane sasvim obično, kako mi uopšte nije smetalo da nastavim razgovor sa Parijem dok je Logan sedeo na zemlji razbijen na sitne komadiće. I dok sam to govorio, primetio sam da i dalje izbegavam Logana, da sam odustao od opisa koji sam započeo jer i dalje nisam kadar da upijem podatke, a Klarisi sam hteo i to da kažem. Strpljivo me je posmatrala u tom vrtlogu povratka u sećanje, emociju i komentar. Nije se radilo o tome da ne mogu da nađem reči; nisam mogao da pratim brzinu svojih misli. Klarisa je odgurnula stolicu i prešla na moju stranu stola. Privukla mi je glavu na svoje grudi. Zaćutao sam i zatvorio oči. U nitima njenog džempera osetio sam miris svežeg vazduha i učinilo mi se da se preda mnom otvara nebo. Malo kasnije smo ponovo bili na svojim stolicama, oslonjeni na sto kao majstori predani poslu: brusili smo iskrzane ivice sećanja, kovali neizgovorivo u oblik reči, od pojedinačnih opažaja šili priču, sve dok nas Klarisa nije vratila na pad, na onaj trenutak kada je Logan skliznuo niz uže, visio na kraju jedan dragoceni tren i onda ga pustio. Morala je na to da se vraća, na tu sliku za koju je bio prikovan njen šok. Sve je ponovo ispričala i ponovila je stihove iz Izgubljenog raja. Onda mi je rekla da je i sama priželjkivala neko čudesno izbavljenje, čak i dok je on leteo nadole. Pali su joj na pamet anđeli, ne Miltonovi prokletnici koje bacaju s neba, već otelotvorenje svekolike dobrote i pravde u jednom zlatnom liku koji se zaleće s oblaka da svojim rukama prihvati čoveka koji pada. U tom buncavom trenutku prepunom misli, učinilo joj se da je Loganov pad iskušenje kojem nijedan anđeo ne može odoleti, a njegova smrt je opovrgla njihovo postojanje. Hteo sam da pitam da li je potrebno to opovrgavati, ali me je ona čvrsto stegla za ruku i rekla: „Bio je dobar čovek”, tako molećivim tonom kao da hoću da ga osudim. „Dečak je bio u korpi, i Logan nije hteo da odustane. I sam je imao decu. Bio je dobar čovek.” Zbog posledica jedne rutinske hirurške intervencije, Klarisa od početka svojih dvadesetih godina nije mogla da zatrudni. Mislila je da su joj zamenili
lekarski nalaz, ali to nije mogla da dokaže. Dugotrajan pravni postupak zamro je u odlaganjima i zaprekama. Polako je pohranila svoju tugu i ponovo izgradila život, s tim da deca ostanu deo tog života. Svi su je obožavali, nećaci, nećakinje, kumčići, deca iz susedstva i stari prijatelji. Pamtila je sve njihove rođendane i svaki Božić. U našoj kući je postojala soba, delimično dečja soba, delimično tinejdžerska, u kojoj bi nekad prespavala dečica ili omladinci. Prijatelji su smatrali da je Klarisa uspešna i srećna žena, i uglavnom su bili u pravu. Samo bi se povremeno dogodilo nešto što bi pokrenulo svest o gubitku. Pet godina pre nesreće sa balonom, kada smo se tek dve godine znali, Mardžori, Klarisina dobra prijateljica sa univerziteta, izgubila je svoju četvoronedeljnu bebu zbog neke retke bakterijske infekcije. Klarisa je išla u Mančester da vidi dete kad je imalo samo pet dana i ostala je celu sedmicu da pomogne oko bebe. Vesti o detinjoj smrti sasvim su je posekle. Nikad nisam video tugu koja tako parališe. U pitanju nije bila samo smrt tog deteta, već je Klarisa doživela Mardžorin gubitak kao svoj lični. Klarisa je tugovala za senom deteta koje je preko osujećene ljubavi gotovo oživelo. Bolovala je Mardžorin bol. Posle nekoliko dana proradio joj je odbrambeni sistem i nastojala je da pomogne Mardžori. To je bio ekstreman primer. U drugim slučajevima, nezačeto dete ne bi stiglo ni da se promeškolji, a trenutak bi već prošao. Sada je u Džonu Loganu videla čoveka spremnog da umre da bi sprečio gubitak koji je osećala kao svoj. Dečak nije bio njegovo dete, ali je on bio otac i razumeo je. Njegova ljubav je probila Klarisinu odbranu. Tim molećivim uzdahom - bio je dobar čovek molila je sopstvenu prošlost, sen svog deteta, da joj oprosti. Nemoguće je bilo zamisliti da je Logan poginuo uzalud. Kasnije se ispostavilo da dečak, Hari Ged, uopšte nije povređen. Ja sam pustio uže. Doprineo sam pogibiji Džona Logana. Ali, i dok sam osećao mučninu krivice, nastojao sam da ubedim sebe da sam s pravom pustio uže. Da nisam, onda bismo možda Logan i ja zajedno pali, i Klarisa bi noćas sama sedela u kući.
Policija nam je kasno tog poslepodneva javila da se dečak spustio petnaestak kilometara zapadno od polja. Kada je shvatio da je sam, morao je da preduzme nešto da bi se spasao. Budući da više nije bio uplašen dedinom panikom, sabrao se i uradio sve što je bilo potrebno. Pustio je da se balon uzdigne iznad dalekovoda, a onda je otvorio ventil za gas i polako se spustio na polje u blizini sela. Klarisa je zaćutala. Bradu je oslonila na stisnute šake i zurila u vlakna drveta na stolu. „Da”, rekao sam konačno. „Hteo je da spase maloga.” Polako je odmahnula glavom, potvrđujući neku neizrečenu misao. Čekao sam, zadovoljan što izbegavam sopstvena osećanja da bih joj pomogao sa njenim. Svesna da je posmatram, podigla je pogled. „Mora da ima nekog smisla”, tupo je rekla. Oklevao sam. Nikada nisam voleo taj način razmišljanja. Loganova smrt je bila besmislena - i zbog toga smo delimično bili u šoku. Dobri ljudi ponekad pate i umiru, ali ne zato što je njihova dobrota stavljena na probu, već upravo zbog toga što nije bilo ničega, nikoga, da je stavi na probu. Nikoga osim nas. Predugo sam ćutao, jer Klarisa je iznenada dodala: „Ne brini, Džo. Nisam izgubila razum. Hoću samo da pitam, kako da shvatimo ovu stvar?” Rekao sam: „Pokušali smo da pomognemo i nismo uspeli.” Nasmešila se i odmahnula glavom. Prišao sam joj, stao uz njenu stolicu, zagrlio je i zaštitnički je poljubio u glavu. S uzdahom je prislonila lice uz moju košulju i obgrlila me oko struka. Glas joj je bio mukao. „Е, baš si blesav. Tako si racionalan ponekad, kao dete...” Da li je htela da kaže da je racionalnost vrsta nevinosti? Nikad nisam saznao jer su joj se ruke blago kretale preko moje guze, nadole, između nogu. Milovala mi je testise. Onda mi je jednom rukom otkopčala pojas, izvukla košulju i poljubila mi stomak. „Reći ću ti bar jedno značenje toga, ti glupane. A to je da ćemo još više morati da se volimo.” Naravno. Kako se nisam setio? Zašto ne razmišljam na taj način? Potrebna nam je ljubav. Nastojao sam da se odreknem čak i dodira njene ruke,
mislio sam da nežnosti nisu pristojne u ovoj prilici, uživanje, nepoštovanje smrti. Nešto na šta ćemo se kasnije vratiti, kada završimo sve priče i suočavanja. Klarisa je napravila pomak ka osnovnim stvarima. Držeći se za ruke, otišli smo u spavaću sobu. Sela je na ivicu kreveta, skinuo sam joj odeću. Kada sam joj poljubio vrat privukla me je k sebi. „Svejedno je šta radimo”, prošaptala je. „Ne treba ništa da radimo. Hoću samo da te grlim.” Uvukla se pod ćebe. Ležala je podignutih kolena dok sam se svlačio. Pošto sam se i ja pokrio, zagrlila me je oko vrata i privukla mi lice do svoga. Znala je da volim da se tako grlimo. Tada sam osećao da pripadam, da imam korene, da sam blagosloven. Znao sam da voli da zatvori oči pa da ih ljubim, onda nos i obraze, kao dete pred odlazak na spavanje, i tek na kraju usne. Često smo prekorevali jedno drugo što gubimo vreme na stolicama, obučeni, u priči, a mogli bismo isto da radimo ležeći, u krevetu, licem u lice, nagi. To dragoceno vreme pre ljubavnog čina pogrešno nosi pseudoklinički naziv „predigra”. Tada bi se svet suzio i produbio, glasovi bi nam utonuli u toplinu naših tela, razgovor bi postajao asocijativan i nepredvidiv. Sve je bilo samo dodir i dah. Nadolazile bi mi obične rečenice koje nikad nisam glasno izgovarao jer su zvučale banalno - Evo nas, ili Hajde opet, ili Da, to. Kao trenutak u snu koji se ponavlja, ti opsežni, nevini minuti ostajali su u zaboravu sve dok ponovo ne bismo u njih uronili. A onda bi se naši životi vratili bitnim stvarima i novom početku. Kada bismo zaćutali, ležali bismo tako blizu, usta uz usta, odlažući spajanje koje nas je još više vezivalo zahvaljujući ovom uvodu. Eto, tu smo, opet isto, i konačno spasenje. Tmina s druge strane tame spavaće sobe bila je beskrajna i hladna kao smrt. Nas dvoje bili smo topla tačka u tom prostranstvu. Bili smo ispunjeni događajima od tog poslepodneva, ali smo ih izbacili iz razgovora. Pitao sam: „Kako se osećaš?” „Uplašeno”, odgovorila je. „Zaista uplašeno.” „Ne izgledaš uplašeno.” „Osećam da iznutra podrhtavam.”
Da izbegnemo tu stazu koja nas je vodila nazad do Logana, pričali smo strašne priče i, kao što se često dešava, u njihovom središtu bilo je detinjstvo. Klarisa je imala sedam godina kada je s porodicom otišla u Vels na letovanje. Jednog kišnog jutra, nestala je njena petogodišnja rođaka. Nije je bilo punih šest sati. Došla je policija, dovela dva psa tragača. Seljani su izašli i pretraživali žbunove paprati. Jedno vreme je i helikopter nadletao više predele. Tek pred ponoć, devojčica je pronađena u ambaru; spavala je ispod džakova. Klarisa je zapamtila kako su se svi veselili te noći u iznajmljenoj kućici. Njen teča, dcvojčicin otac, upravo je ispratio i poslednjeg policajca. Kada se vratio u sobu, pokleknuo je i svom težinom se spustio u fotelju. Noge su mu se silno tresle; deca su netremice posmatrala kako je Klarisina tetka klekla pored njega i dlanove blago spustila na njegove butine. „Tada to nisam povezala s potragom za devojčicom. Ličilo mi je na neku neobičnu stvar koju kao dete ravnodušno posmatraš. Mislim sam da je u pitanju pijanstvo, ta kolena koja igraju gore-dole u njegovim pantalonama.” Ja sam ispričao svoj prvi nastup sa trubom kada mi je bilo jedanaest godina. Imao sam toliku tremu i ruke su mi se tako tresle da nisam mogao da držim pisak na usnama, niti sam usne mogao da napućim da bih odsvirao pravu notu. Zato sam ceo pisak stavio među zube i jako zagrizao da mi ne ispadne, i onda sam tačku izveo pola pevajući, pola duvajući. Niko to nije primetio u opštoj kakofoniji dečje božične proslave. „Čаk i sada umeš da oponašaš trubu kada si u kupatilu.” Od drhtanja stigli smo do plesanja (ja ga mrzim, ona ga voli), a odatle do ljubavi. Govorili smo jedno drugom ono što ljubavnici vole da čuju i žele da kažu: „Još više te volim otkad sam te videla kako umeš da poludiš”, rekla je. „Konačno je racionalista popustio.” „То je tek početak”, obećao sam. „Samo posmatraj.” Pomen mog ponašanja posle Loganovog pada razbio je čaroliju, ali samo na tridesetak sekundi. Zagrlili smo se još jače i poljubili. Ono što je usledilo bilo
je uvećano ogoljenim emocijama pomirenja, kao da je uzajamnim opraštanjem umiljato razrešena burna sedmica pretnji i uvreda. Nas dvoje ništa nismo imali da oprostimo, samo smo, pretpostavljam, jedno drugo oslobađali krivice zbog smrti, ali to su bila osećanja koja su nas zapljuskivala sa svakim talasom uzbuđenja. Visoka cena je plaćena za to ushićenje, i morao sam da se upinjem da odagnam sliku mračne kuće u Oksfordu, usamljene, kao usred pustinje, gde kroz prozor na spratu dvoje zbunjene dece posmatra turobne ljude koji dolaze u posetu njihovoj majci. Onda samo zaspali, a kada smo se sat kasnije probudili, bili smo gladni. Ponovo u kuhinji, u kućnim mantilima, u pljački frižidera, otkrili smo potrebu za društvom. Klarisa je otišla do telefona. Emotivna uteha, ljubavni čin, kuća, vino, hrana, društvo - hteli smo da ponovo oko sebe potvrdimo svoj svet. Kroz pola sata sedeli smo sa prijateljima, Tonijem i Anom Brus, jeli tajlandsku hranu koju sam naručio telefonom i pričali šta nam se dogodilo. Pričali smo kao bračni par, jedno vreme svako za sebe, uz povremene prekide onog drugog, onda se povlačili i puštali onog drugog da nastavi. Bilo je i trenutaka kada smo govorili uglas, ali je i pored svega naša priča postajala sve povezanija; dobila je oblik i prepričavali smo je na bezbednom mestu. Posmatrao sam razborita, inteligentna lica svojih prijatelja kako malaksavaju. Njihov šok bio je samo senka našeg, pre je ličio na dobronamernu imitaciju tog osećanja. Zbog toga smo bili u iskušenju da preteramo, da preko ponora koji je razdvajao doživljeno i prepričane anegdote bacimo most od superlativa. Danima i nedeljama smo Klarisa i ja mnogo puta pričali istu priču svojim prijateljima, kolegama, rođacima. Primetio sam da koristim iste rečenice, iste prideve. Već sam mogao da pričam o onome što se dogodilo, a da to ni u najmanjem stepenu ne proživljam ponovo, čak i da ga se ne sećam. Toni i Ana su otišli u jedan ujutro. Ispratio sam ih. Kada sam se vratio, Klarisa je pregledala beleške za predavanja. Naravno, sabatikum je završen. Sutra je ponedeljak i ona počinje da predaje. Otišao sam u svoju radnu sobu i
proverio beležnicu iako sam tačno znao šta me čeka - dva sastanka i jedan članak koji je trebalo završiti do pet sati. Na neki način smo bili zaštićeni od te katastrofe. Imali smo jedno drugo, imali smo mnogo prijatelja. Imali smo zahtevan i zanimljiv posao kojem smo se predavali. Stajao sam u svetlosnom krugu lampe na pisaćem stolu i zurio u pet-šest razbacanih pisama koja su čekala odgovor, i to me je umirilo. Razgovarali smo još tridesetak minuta, ali samo zato što smo bili preumorni da se spremimo za krevet. Konačno smo legli u dva. Nije prošlo ni pet minuta posle gašenja svetla kad je zazvonio telefon i trgao me iz prvog sna. Mislim da sam tačno zapamtio njegove reči. Rekao je: „Је li to Džo?” Nisam odgovorio. Prepoznao sam mu glas. Onda je rekao: „Hteo sam samo da ti kažem da razumem kako se osećaš. I ja se isto tako osećam. Volim te.” Spustio sam slušalicu. Klarisa je promrmljala u jastuk: „Ko je to bio?” Možda sam bio iscrpljen, možda sam hteo da je zaštitim skrivanjem istine, ali znam da sam prvu ozbiljnu grešku napravio kada sam se okrenuo na stranu i odgovorio joj: „Ništa. Pogrešan broj. Spavaj.”
4. Iako smo se narednog jutra probudili sa svim ovim događajima koji su zvonili u vazduhu iznad našeg kreveta, dan sa mnoštvom obaveza bio je pravi melem. Klarisa je izašla iz kuće u pola devet zbog seminara iz romantičarske poezije, koji je držala na redovnim studijama. Posle toga je bila na sednici Katedre, ručala s jednim kolegom, ocenjivala studentske radove i održala konsultacije sa postdiplomcem koji je pisao o Liju Hantu. Kući je stigla pre mene, u šest sati. Telefonirala je, istuširala se i izašla da večera sa svojim bratom Lukom, čiji se brak raspadao posle petnaest godina. Istuširao sam se na početku dana. Odneo sam termos kafe u radnu sobu i čitavih petnaest minuta sam razmišljao da li da se predam iskušenjima rada kod kuće - novinama, telefonskim razgovorima, sanjarenju. Imao sam dovoljno tema i za zurenje u zid. Ipak sam se trgnuo i naterao se da završim tekst o teleskopu Habl za jedan američki časopis. Taj me je projekat godinama zanimao. U njemu su bili otelotvoreni staromodni heroizam i veličanstvenost; nije imao nikakvu vojnu svrhu niti neposrednu komercijalnu vrednost, a nastao je iz jednostavne i plemenite pobude da se što više sazna i shvati. Kada je otkriveno da glavno ogledalo prečnika od skoro dva i po metra nema dovoljnu krivinu, odnosno da mu nedostaje deset hiljaditih delova inča, dole na zemlji gotovo niko nije bio razočaran. Naprotiv, svi su slavili i likovali, previjali su se od smeha i radosti planetarnih razmera. Posle brodoloma Titanika postali smo stroži prema tehničarima, cinični prema njihovim preteranim ambicijama. Eto naše najveće igračke u svemiru, visoke, kažu, kao četvorospratnica, spremne da našim mrežnjačama pošalje čudesne slike porekla vasione, naših prapočetaka s početka vremena. I nije uspelo, ne zbog nekog algoritamskog tajnog sastojka u računarskom programu, već zbog greške koju je svako mogao da razume -
kratkovidosti, starinskog brušenja i glačanja. Habl je postao glavna tema televizijskih viceva, dobro se rimovao sa trouble i rubble1; bio je dokaz konačne propasti američke industrije. Habl je veličanstvena zamisao, ali je operacija spasavanja bila tehnološki uzvišena. Stotine časova hodanja po svemiru, deset korektivnih ogledala postavljenih nadljudski precizno po obodu manjkavog sočiva, a dole, u kontrolnom centru, vagnerijanski orkestar naučnika i kompjuterske sile. S tehničke tačke, bilo je teže od slanja čoveka na mesec. Greška je ispravljena, slike stare dvanaest milijardi godina stigle su ispravne i oštre, svet je zaboravio svoj prezir i divio se - čitav jedan dan - a onda se okrenuo redovnom poslu. Radio sam bez prekida dva i po sata. Tog jutra, dok sam kucao tekst, mučio me je neki nemir, fizički osećaj koji nisam bio kadar da imenujem. Postoje greške koje ni gomila astronauta ne može da ispravi. Kao ona moja od juče. Ali šta sam uradio, šta nisam uradio? Ako je u pitanju krivica, gde je počela? Uz užad ispod balona, puštanjem užeta, kasnije uz leš, sinoć na telefonu? Neprijatan osećaj bio mi je na koži i ispod nje. Kao da se nisam oprao. Kada sam prekinuo pisanje i razmislio o svemu što se dogodilo, uopšte nije bila u pitanju krivica. Odmahnuo sam glavom i nastavio da kucam brže. Ne znam kako sam uspeo da potisnem svaku pomisao na telefonski poziv kasno prošle noći. Nekako sam ga pomešao sa svim problemima iz prethodnog dana. Verovatno sam i dalje bio u šoku, pokušavao da se umirim radom. Završio sam tekst, ispravio ga, odštampao i poslao faksom u Njujork, pet sati pre roka. Pozvao sam telefonom policijsku stanicu u Oksfordu i, pošto su me povezali sa tri različita odeljenja, saznao da se sprema istražni postupak povodom smrti Džona Logana, da će sud verovatno zasedati kroz šest nedelja i da se od svih nas očekuje da budemo prisutni. Taksijem sam se odvezao u Soho da se nađem s jednim producentom radio emisija, koji me je primio u svojoj kancelariji i objasnio da bi želeo da 1 Trouble muka; rubble šoder.
pripremim program o povrću u velikim samoposlugama. Odgovorio sam da se time ne bavim. Onda me je producent - Erik - zapanjio, jer je ustao i održao strastven govor. Rekao je da potražnja za svežim graškom, jagodama i sličnim sezonskim plodovima uništava okolinu i lokalnu privredu u raznim afričkim zemljama. Rekao sam da to nije moja oblast i dao mu imena ljudi koje bi mogao da pozove. A onda, iako sam ga jedva poznavao, a možda upravo zbog toga, odgovorio sam istom strašću i ispričao mu celu priču. Nisam mogao da se uzdržim. Morao sam nekome da ispričam. Erik je strpljivo slušao, usput ispuštao odgovarajuće zvukove i klimao glavom, ali me je gledao kao da sam zaražen, kao da sam mu u kancelariju doneo tek mutirani virus zle sreće. Mogao sam da prekinem, mogao sam da izmislim kraj. Govorio sam jer nisam mogao da se zaustavim. Govorio sam zbog sebe, ne radi svog sagovornika - zlatna ribica bi poslužila isto kao i radio producent. Kada sam završio, na brzinu se pozdravio - imao je još jedan sastanak, javiće mi se sa novom idejom - a ja sam izašao na prljavi Merd Strit i osećao sam se kao okužen. Bezimeno osećanje se vratilo, ovoga puta u vidu svraba na vratu i pečenja u želucu, i po treći put tog dana pretvorilo se u varljivo teranje na veliku nuždu. Poslepodne sam proveo u čitaonici Londonske biblioteke, proveravajući neke manje poznate Darvinove savremenike. Hteo sam da pišem o tome kako su anegdota i priča nestale iz nauke, polazeći od ideje da je Darvinova generacija bila poslednja koja je sebi mogla da dozvoli luksuz pripovedanja u objavljenim člancima. Preda mnom je bilo pismo upućeno časopisu Nejčer 1914. godine, još jedan prilog dugotrajnoj prepisci o svesti u životinja, a posebno o pitanju da li se može reći da su viši sisari, kao psi na primer, svesni posledica onoga što čine. Pisac, neki gospodin NN. imao je bliskog prijatelja čiji je pas najviše voleo određenu udobnu stolicu pored kamina u biblioteci. Gospodin NN i njegov prijatelj jednom prilikom su se posle večere povukli da popiju po čašu porta na miru. Psa su oterali sa stolice i njegov gospodar je seo na to mesto. Pošto je minut-dva proveo razmišljajući pored vatre, pas je otišao do izlaznih vrata i
zavijao da ga puste napolje. Njegov gospodar je poslušno ustao i prešao preko sobe, a džukela je odmah dojurila i smestila se na svoje omiljeno mesto. Nekoliko trenutaka na njušci joj je stajao izraz neskrivenog trijumfa. Pisac je zaključio da je pas svakako imao plan, izvestan osećaj za budućnost koju je nastojao da uobliči pomoću smišljene podvale. Uživanju u uspešno izvedenom poduhvatu mora da je posredovalo sećanje. Meni se dopalo što su snaga i privlačnost same priče zamaglili prosuđivanje. Po svim merilima naučnog istraživanja, ta priča je bila besmislena, iako je bila zgodna. Nije bilo teorije,
uslovi
nisu
određeni,
besmislen
izdvojen
primerak,
smešan
antropomorfizam. Bilo je lako protumačiti priču tako da se pas može uporediti sa automatom, ili bićem koje je osuđeno da stalno živi u sadašnjosti: oterano sa svoje stolice, ono nalazi jednako dobro mesto pored vatre, gde uživa (a ne smišlja podvalu) sve dok ne postane svesno da treba da mokri, odlazi do vrata kao što je naučeno, iznenada primećuje da je omiljeno mesto ponovo prazno, na trenutak zaboravlja signal iz bešike i vraća se da zauzme svoj posed, a izraz trijumfa samo je izraz neposrednog zadovoljstva ili projekcija u svesti posmatrača. Lično sam udobno sedeo na velikoj kožnoj fotelji glatkih rukohvata. Ispred sebe sam video još tri člana biblioteke, sa knjigama i časopisima u krilu, i sva trojica su spavala. Napolju, promukli saobraćaj na trgu Sent Džejms, čak i buka kurirskih motocikala, uspavljivala je koliko bi uspavljujuće bilo i nečije mahnito kretanje. Unutra se čulo kako voda mrmolji kroz nevidljive prastare cevi a još bliže, kako patos škripi pod nogama nekoga, nevidljivog, iza police sa časopisima, ko bi napravio nekoliko koračaja, zastao na trenutak ili malo duže, i ponovo krenuo. Kasnije sam shvatio da je gotovo pola sata taj zvuk bio prisutan na spoljnim ivicama moje svesti. Pitao sam se da li da ljubazno zamolim tu osobu da se umiri, ili da joj predložim da ponese gomilu časopisa i sedi u tišini. Moj se mučitelj pokrenuo - četiri opuštena škripava koraka, onda mir. Pokušao sam da nastavim sa gospodinom NN i umnim sposobnostima pasa, ali mi je
pažnja ponovo poremećena. Kada se neko kretao kroz prostoriju, trudio sam se da ne dižem pogled sa stranice, čak i kada ništa nisam pamtio. Onda sam popustio i video samo blesak bele cipele i nečeg crvenog, i čuo kako se uz uzdah zatvaraju vrata na feder koja vode iz čitaonice na stepenište. Kada je nemirni rasipnik vremena otišao, svoj gnev sam preneo na upravu. Zgrada je bila poznata po buci, pre svega po zujanju fluorescentnog osvetljenja iznad polica sa knjigama, koje niko nije bio kadar da popravi. Možda bi mi bilo bolje u biblioteci Velkam. Tamo je naučna zbirka bila čista sprdnja. Polazište im je bila ideja da se svet dovoljno dobro može shvatiti preko romana, istorija i biografija. Da li su naučne analfabete na čelu tog mesta, koji su sebe pri tome smatrali obrazovanim ljudima, zaista verovali da je književnost najveće umno dostignuće naše civilizacije? Ovaj unutrašnji monolog trajao je čitava dva minuta, sasvim sam utonuo u njega, nevidljiv sebi samome. Vratila me jednostavna potvrda samosvesti koju čak ni gospodin NN ne bi mogao da pripiše prijateljevom psu. Naravno da me nisu uznemirili ni škripava daska u podu, niti uprava biblioteke. U pitanju je bilo moje emotivno stanje, mentalno-utrobne prilike koje još nisam razumeo. Zavalio sam se u fotelju i pokupio zabeleške. Tada još nisam shvatio poruku obuće i boje. Zurio sam u stranicu koja mi je ležala na krilu. Poslednje reči koje sam napisao pre nego što sam izgubio kontrolu nad mislima bile su „namernost, namera, pokušava da potvrdi nadzor nad budućnošću”. Te su se reči odnosile na psa kada sam ih zapisao, ali pošto sam ih ponovo pročitao, uzrujao sam se. Nisam mogao da nađem reči da opišem šta osećam. Nečisto, zagađeno, ludo, fizičko ali na neki način moralno. Očigledno nije tačno da bez jezika misao ne postoji. Imao sam misao, osećanje, oset i tražio sam pravu reč za to. Kao što se krivica odnosi na prošlost, šta je to što u istom odnosu stoji naspram budućnosti? Namera? Ne, nikakav uticaj na budućnost. Predosećanje. Teskoba, gnušanje prema budućnosti. Krivica i predosećanje, povezani linijom koja ide od prošlosti do budućnosti, sa stožerom u sadašnjosti - jedinom trenutku kada se
to može doživeti. Nije to bio baš strah. Strah je previše usmeren, ima svoj cilj. Užas je prejaka reč. Strah od budućnosti. Strepnja. Da, tu negde, otprilike. Bila je to strepnja. Ispred mene se tri spavača nisu ni pomerila. Vrata na feder su se kretala u sve kraćoj amplitudi i ostala je samo molekularna jeka, jedan stepenik više od izmišljenog. Ko je bila ta osoba koja je upravo izašla? Zašto tako naglo? Ustao sam. Ipak je to bila strepnja. Ceo dan bio sam u takvom stanju. Sasvim jednostavno, bio je to oblik straha. Strah od ishoda. Ceo dan sam se plašio. Zar sam tako tup da ne prepoznajem strah od samog početka? Zar u Ekmanovoj čuvenoj studiji o interkulturalnosti to nije osnovno osećanje, uz odvratnost, iznenađenje, bes i ushićenje? Zar nisu strah i prepoznavanje straha kod drugih povezani sa nervnom aktivnošću u amigdali, smeštenoj duboko u starom sisarskom delu našeg mozga odakle hitro šalje svoje reakcije? Ali moja reakcija nije bila hitra. Moj je strah na licu držao masku. Zagađenost, zbunjenost, blebetanje. Plašio sam se svog straha jer mu još nisam znao uzrok. Strahovao sam od onoga šta će mi uraditi, šta će me naterati da sam uradim. I nisam mogao da odvratim oči od vrata. Možda je u pitanju bila iluzija koju je stvorilo uporno gledanje, ili pak nervno ometena zakasnela percepcija, ali činilo mi se, i dok sam se kretao prema tim vratima, da sam i dalje utonuo u svoju meku kožnu fotelju i da gledam u njih. Silazio sam širokim stepenicama sa crvenim tepihom, preskakao po dva stepenika, okrenuo se u brzini oko stuba na odmorištu, u tri koraka prešao poslednji krak i uleteo u činovnički, predigitalni mir kataloškog odeljenja. Projurio sam pored svojih kolega, članova, pored knjige utisaka i gomile školskih ranaca i kaputa, kroz glavna vrata, pravo na ulicu. Na trgu Sent Džejms vladao je saobraćajni kolaps, bez pešaka. Tražio sam par belih cipela, patika sa crvenim pertlama. Brzo sam koračao između vozila koja su, zaglavljena, strpljivo brundala. Znao sam tačno gde bih se postavio ako bih želeo da držim vrata biblioteke na oku: na severoistočni ugao preko puta stare
libijske ambasade. Prolazeći, bacio sam pogled uz ulicu Vojvode od Jorka. Pločnici su bili prazni, kolovozi puni. Sada su automobili bili stanovnici grada. Došao sam do ograde na uglu. Nije bilo nikoga, čak ni pijanaca u parku. Zastao sam okrećući se, polako sam dolazio do daha. Bio sam tačno na mestu na kojem je neki Libijac, pucajući s prozora preko puta, ubio policajku Ivon Flečer. Kod nogu mi je bio buketić nevena uvezan vunom, kao da ga je donelo neko dete. Tegla od marmelade u kojoj je stigao u međuvremenu se prevrnula i u njoj je ostalo malo vode. Nisam mogao da se otrgnem osećanju da mi ta tegla, koju sam gurnuo bliže ogradi gde je možda niko neće ponovo dirati, može doneti sreću, ili zaštitu, i da su na takvim optimističkim žrtvenim činovima, činovima koji treba da oteraju lude, divlje, nepredvidive sile, zasnovane čitave religije, razvijeni čitavi sistemi razmišljanja. Onda sam se vratio unutra, u čitaonicu.
5. Tog dana sam imao i drugi sastanak - bio sam u žiriju za dodelu nagrade namenjene knjizi iz oblasti nauke, i dok sam stigao kući, Klarisa je već otišla da se vidi s bratom. Imao sam potrebu da razgovaram s njom. Donekle me je poremetio napor da puna tri sata budem pametan i pravedan. U našem udobnom, gotovo ukusnom stanu, poznata masa i boja soba učinila mi se zbijenija i nekako prašnjava. Napravio sam sebi džin-tonik i popio ga pored telefonske sekretarice. Poslednja poruka bio je zaustavljeni dah i kasnije zvuk spuštanja slušalice. Morao sam da razgovaram s Klarisom o Pariju. Trebalo je da joj ispričam o njegovom sinoćnom pozivu, o tome kako me je pratio u biblioteci, o ovoj nelagodi, ovom strahu koji sam osećao. Pomislio sam da odem do restorana, da je nađem, ali sam znao da je do sada već njen brat, preljubnik, počeo svoju neumoljivu ariju tek razvedenog muškarca - bolnu samoodbranu, odu o pretvaranju ljubavi u mržnju ili ravnodušnost. Klarisa verovatno u šoku sve to sluša jer joj je snaja veoma draga. Da bih se smirio, uključio sam večernju kliniku prenesenog bola televizijske vesti. Večeras - masovna grobnica u nekoj šumi usred Bosne, kancerozni ministar s ljubavnim gnezdom, drugi dan suđenja za neko ubistvo. Umirio me je poznati format: muzika ratnog ritma, meki i uzbuđeni ton spikera, lagodna istina da je sva patnja relativna, a onda konačno omamljenje vremenska prognoza. Vratio sam se u kuhinju da smešam još jedno piće i seo za kuhinjski sto. Ako mi je Pari ceo dan bio za petama, onda zna gde živim. U protivnom je stanje mog uma veoma slabo. Međutim, u suštini nije tako, i on to zna, a meni je preostalo da o tome podrobno razmislim. Sinoćni kasni poziv sam mogao da pripišem stresu i piću u samoći, ali ne i činjenicu da me je ceo dan pratio. A znao sam da jeste jer sam video bele patike i crvene pertle. Osim a ovaj uobičajeni skepticizam bio je potvrda moje zdrave pameti - osim ako
nisam izmislio crvenu boju, ili se sve stopilo u jednu sliku. Uostalom, tepih u biblioteci bio je crven. Ali sam video boju koja je bila utkana u sliku cipele. Osetio sam ga iza sebe i pre nego što sam ga video. Bio sam spreman da dopustim da je ovakva pronicljivost nepouzdana. Ali, stvarno je bio on. Kao i mnogi ljudi koji žive bezbednim životom, odmah sam zamislio najgore. Koji sam mu razlog pružio da me ubije? Da li misli da sam njegovu veru izvrgnuo ruglu? Možda je ponovo zvao... Podigao sam bežičnu slušalicu i pozvao poslednji broj. Kompjuterizovani ženski glas izgovorio je nepoznat londonski broj. Pozvao sam, slušao i odmahivao glavom. Bez obzira na moje razumne sumnje, iznenadila me je potvrda. Parijeva sekretarica je rekla: „Ostavite poruku posle signala i neka vam Bog pomogne.” On, dve rečenice. Da se njegova vera dotle prostire, u plitkoumlje telefonske sekretarice, u sve uglove njegove proze! Šta je hteo da mi poruči kad je rekao da i on isto oseća? Šta je hteo? Pogledao sam prema džinu i odlučio da se uzdržim. Preda mnom je bio neposredniji problem - kako da provedem veče dok se Klarisa ne vrati. Ako sad ne napravim svestan izbor, znao sam da ću da brinem i pijem. Nisam hteo da se vidim s prijateljima, zabava mi nije bila potrebna, nisam čak bio ni gladan. Slične pustoši su mi bile poznate, i jedini način da ih savladam bio je da radim. Otišao sam u radnu sobu, upalio svetlo i kompjuter i raširio beleške iz biblioteke. Bilo je osam i petnaest. Za tri sata sam mogao da završim okosnicu članka o narativu u nauci. Već sam imao okvir teorije - ne bih rekao da je u pitanju teorija u koju verujem, ali mogao sam oko nje da izgradim tekst. Pretpostavka, izvedeni dokazi, moguće protivteze, potvrda u zaključku. Još jedan narativ, možda već korišćen, ali dobro je poslužio hiljadama novinara pre mene. Rad je bio izgovor - uopšte nisam sumnjao u to. Nisam imao odgovore na pitanja koja sam postavio, a razmišljanje tu ne pomaže. Pretpostavio sam da se Klarisa neće vratiti pre ponoći, pa sam se upustio u ozbiljnu, površnu raspravu.
Za dvadeset minuta sam odlutao u željeno stanje, dobro ograđeni beskrajni zatvor usmerene misli. Ne dešava mi se to uvek, pa sam te noći bio veoma zahvalan. Nisam morao da se branim od uobičajenih naplavina, pabiraka nedavnih uspomena, znamena neurađenog ili avetinjskih olupina seksualne želje. Obala je bila čista. Nisam se dizao sa stolice da bih skuvao kafu, i uprkos toniku, nisam imao potrebu da mokrim. Anegdotski naučnik rodio se iz devetnaestovekovne kulture amatera. Sva ta gospoda bez karijera, svi ti sveštenici s viškom slobodnog vremena. I sam je Darvin, pre polaska na putovanje brodom Bigl, sanjao je o životu na selu gde bi mogao da se strasno bavi kolekcionarstvom, pa i u životu koji su mu genije i prilika obezbedili, Daun Haus je više ličila na parohijski dom nego na laboratoriju. Glavni umetnički oblik bio je roman, velika razvučena priča koja ne samo da je iscrtavala lične sudbine, već je bila odraz čitavih društava i bavila se savremenim problemima društva. Obrazovani ljudi su uglavnom čitali savremene romane. Pripovedanje je bilo duboko usađeno u dušu devetnaestog veka. Onda su se dogodile dve stvari. Nauka je postala teža i stručnija. Preselila se na univerzitete, svešteničke priče su se povukle pred tvrdokornim teorijama koje su mogle da opstanu netaknute i bez eksperimentalne potvrde i sadržale su sopstvenu formalnu estetiku. U isto vreme, u književnosti i ostalim umetnostima, novopečeni modernizam je slavio vrline forme i strukture, unutrašnje jedinstvo, okrenutost ka sebi. Svojevrsno sveštenstvo je čuvalo hramove ove teške umetnosti od običnog čoveka koji bi mogao u njih da zaluta. Slično se događalo u nauci. Na primer u fizici, malobrojna elita evropskih i američkih posvećenika prihvatila je i slavila Ajnštajnovu opštu teoriju relativnosti mnogo pre nego što su stigli podaci koji su je potvrdili. Ta teorija, koju je Ajnštajn predstavio svetu 1915. i 1916. godine, iznela je pretpostavku koja je bila uvreda za zdrav razum: da je gravitacija samo posledica zakrivljenosti prostor-vremena uslovljene rasporedom mase i energije.
Predviđalo se da će doći do skretanja svetlosti pod dejstvom gravitacionog polja sunca. Jedna ekspedicija je već bila poslata na Krim da posmatra pomračenje 1914. godine i proveri to predviđanje, ali se umešao rat. Druga ekspedicija se 1919. godine uputila na dva udaljena atlantska ostrva. Potvrda je munjevitom brzinom obišla svet, ali u želji da se teorija do kraja potvrdi, prevideli su netačne ili nezgodne podatke. Još ekspedicija organizovano je da bi se posmatrala pomračenja i proverilo ono što je Ajnštajn prorekao - 1922. u Australiji, 1929. na Sumatri, 1936. u SSSR i 1947. u Brazilu. Nepobitna eksperimentalna potvrda postala je moguća tek sa razvojem radio-astronomije pedesetih godina 20. veka. ali tolike godine praktičnih napora imale su malo značaja. Teorija je već od dvadesetih godina bila u udžbenicima. Integral njene moći bio je toliko velik i toliko lep, da mu se nije moglo odoleti. Prema tome, krivudanje narativa povuklo se pred estetikom forme, u umetnosti i u nauci. Kucao sam sve do kasno uveče. Previše vremena potrošio sam na Ajnštajna i tražio sam novi primer teorije koja je prihvaćena zbog svoje elegancije. Što sam imao manje poverenja u svoje argumente, sve brže sam kucao. Pronašao sam izvrnuti primer iz sopstvene prošlosti - kvantnu elektrodinamiku. U tom slučaju bila je gomila eksperimentalnih potvrda ideja o elektronima i svetlosti, ali je teorija - posebno kada je o njoj govorio Dirak u izvornom obliku - teško mogla postati opšteprihvaćena. Bilo je nedoslednosti, bilo je jednostranosti. Ukratko, teorija nije bila privlačna, nije bila elegantna, obična neusklađena pesma. Nije prihvaćena zato što je bila ružna. Radio sam tri sata i napisao dve hiljade reči. Dobro bi mi došao i treći primer, ali mi je ponestajalo snage. Odštampao sam napisano i zurio u stranice na svom krilu, zapanjen da je tako tričavo rasuđivanje, da su tako iznuđeni primeri, mogli da mi toliko dugo drže pažnju. Protivargumenti izbijali su iz urednih redaka teksta. Kakav dokaz uopšte mogu da ponudim u prilog pretpostavci da su romani Dikensa, Skota, Trolopa, Tekerija i sličnih, uopšte uticali na predstavljanje naučnih zamisli? Štaviše, moji primeri su bili
pripovedački iskrivljeni. Poredio sam biološke nauke 19. veka (onog domišljatog psa iz biblioteke) s prirodnim naukama 20. veka. Već i u samim analima viktorijanske fizike i hernije bilo je bezbroj sjajnih teorija u kojima se ne nalazi ni mrva narativne sklonosti. A koji su to bili tipični proizvodi naučne ili pseudonaučne misli 20. veka? Antropologija, psihoanaliza pobesnelo izmišljanje. Koristeći najviše metode pripovedanja i sve svešteničke smicalice, Frojd je sve založio na verodostojnost, ali ne i lažnost, nauke. A šta ćemo s bihevioristima i sociolozima iz dvadesetih godina 20. veka? Kao da je čitava armija Balzaka u belim mantilima na silu osvojila univerzitetske katedre i laboratorije. Spojio sam svojih dvanaest stranica spajalicom i odmeravao im težinu na šaci. Ono što sam napisao nije bilo istinito. Nije napisano u potrazi za istinom, nije spadalo u nauku. Bilo je to novinarstvo, novinarski prilog za časopis, a najviše merilo bilo je da se lako čita. Mahao sam stranicama nastojeći da smislim još neko utešno opravdanje. Korisno sam skrenuo pažnju s drugih stvari, sada mogu da napravim i poseban, ujednačen tekst od protivargumenata (u 20. veku je došlo do sažimanja narativa u nauci, itd.) i u svakom slučaju, bio je to tek prvi nacrt, kome ću se ponovo vratiti kroz desetak dana. Bacio sam stranice na pisaći sto i kad su pale čuo sam, po drugi put tog dana, kako iza mene škripi daska u podu. Neko mi je stajao iza leđa. Primitivni, takozvani simpatički nervni sistem čudnovata je stvar koju poseduju sve vrste koje svoj opstanak mogu da zahvale hitroj reakciji, brzini i čvrstini u borbi i munjevitom begu. Evolucija nas je sve odabrala po toj spretnosti. Nervni završeci, pohranjeni duboko u srcu, izlučuju noradrenalin, i srce počinje da pumpa brže. Više kiseonika, više glukoze, više energije, brža misao, snažniji udovi. To je tako prastar sistem, toliko davno razvijen na raselini naše sisarske i nesisarske prošlosti, da njegov rad nikad ne prodire u višu svest. Ne bi ni bilo vremena, i ne bi bilo delotvorno. Do nas stižu samo posledice. Udar na srce naizgled se dešava istovremeno kada i poimanje
opasnosti; dok vidni i slušni korteks razdvaja i pretvara u svest ono što je oko ugledalo ili uho čulo, moćne kapljice kaplju. Prvi zastrašujući hladni skok mog srca dogodio se pre nego što sam počeo da se okrećem i ustajem iz stolice i podižem ruke spreman da se branim, ili da napadnem. Pretpostavljam da je relativno lako prišunjati se modernom ljudskom biću, lišenom prirodnih neprijatelja, ušuškanom u igračke, izmišljotine i udobne sobe. Veverice i drozdovi samo nas s prezirom gledaju i smeju se. Ono što sam video da mi se brzo približava preko sobe, ispruženih ruku kao mesečar iz crtaća, bila je Klarisa i ko zna po kojoj sam složenoj intervenciji viših centara uspeo da prividno pretvorim pokret primitivnog straha u nežno primljen i uzvraćen zagrljaj, i da osetim dok su joj se ruke svijale oko mog vrata, udar ljubavi koja se, u suštini, ne može razdvojiti od olakšanja. „О, Džo”, rekla je. „Nedostajao si mi celog dana, volim te, a veče s
Lukom je bilo užasno. O, Bože, volim te.” I, o Bože, voleo sam i ja nju. Bez obzira na to koliko sam mislio na Klansu, u sećanju ili očekivanju, to što sam je doživeo ponovo, osetio i čuo, ona neosporna ljubav koja je strujala između nas, to zapravo životinjsko prisustvo, uvek bi me, mada poznato, uzdrmalo kao neočekivano. Možda je takva amnezija funkcionalna - oni koji ne mogu svoje srce i um da otrgnu od svojih voljenih, osuđeni su na neuspeh u životnoj borbi i ne ostavljaju genetskog traga. Stajali smo usred moje radne sobe, Klarisa i ja, na žutom rombu u sredini „buhara” tepiha, ljubili se i grlili, a između poljubaca čuo sam prve deliće gluposti koju je njen brat učinio. Ostavlja svoju milu, lepu ženu, krasne bliznakinje i kuću u Izlingtonu iz doba kraljice Ane, da bi živeo s nekom glumicom koju je upoznao pre tri meseca. To je već amnezija velikih razmera. Preko zalogaja joj je rekao da razmišlja da napusti posao i da napiše pozorišni komad, u stvari monolog, monodramu, koja bi mogla da bude postavljena u jednoj prostoriji iznad frizerskog salona u Kensal Grinu.
„Рrе nego što odemo u Raj”, počeo sam, a Klarisa je završila: „preko Kensal Grina.” „Besmislena hrabrost”, primetio sam. „Mora da živi u erekciji.” „Hrabrost da sere!” Naglo je udahnula i obasula me zrakom ljutog zelenila. „Glumica! On živi u klišeu!” Na trenutak sam postao njen brat. Kad je to shvatila, privukla me je bliže i poljubila. „Džo. Ceo dan te želim. Posle jučerašnjih događaja, i prošle noći...” Oslonjeni jedno na drugo, otišli smo iz radne u spavaću sobu. Dok mi je Klarisa pričala nove pojedinosti iz rasturenog doma, a ja njoj opisivao tekst koji sam napisao, pripremali smo se za naše noćno putovanje u ljubavni odnos i san. Te večeri sam već prevalio jedan deo puta od vremena kad sam ušao u kuću i jedino želeo da razgovaram s Klarisom o Pariju. Rad me je ovio velom apstraktnog zadovoljstva, a njen dolazak kući me je sasvim povratio, bez obzira na tužnu priču. Više se ničega nisam plašio. Da li bi onda bilo dobro, dok ležimo jedno prema drugom kao i prošle noći, da našu sreću remetim pričom o Parijevom telefonskom pozivu? S obzirom na ono što smo prethodnog dana doživeli, da li bih bio kadar da našu nežnost razorim teskobnim sumnjama da me neko prati? Svetla su bila prigušena, uskoro ćemo ih ugasiti. Duh Džona Logana i dalje je bio u sobi, ali nas više nije plašio. Pari je ostavljen za sutra. Ništa više nije bilo hitno. Zatvorenih očiju, u dvostrukoj tami, pratio sam obris Klarisinih prelepih usana. Gricnula me je za zglob na prstu, nestašno snažno. Ponekad je umor veliki afrodizijak, poništava sve misli, časti nas putenim usporenim kretanjem otežalih udova, traži velikodušnost, prihvatanje, beskrajno prepuštanje. Ispali smo iz dnevnih događaja kao bića istresena iz mreže. Pored našeg kreveta, u mraku, telefon je ćutao. Par sati ranije, isključio sam ga iz zida.
6. Postojalo je razdoblje u ovom veku kada su brodovi, beli prekookeanski linijski brodovi koji su tako raskošno orali talase Atlantika između Londona i Njujorka, bili nadahnuće za domaću arhitekturu. Dvadesetih godina se u Mejda Vejlu nasukalo nešto nalik na Kvin Meri. Sada je preostao samo komandni most, zgrada u kojoj se nalazi naš stan. Sija bleštavo belo između platana. Uglovi su zaobljeni, prozori u klozetima i na plitkim spiralama stepeništa su okrugli, kao brodski. Ostali prozori u čeličnim ramovima su niski i pravougaoni, otporni na buku gradskog života. Na podu je hrastov parket koji može da izdrži veliki broj razigranih kvik-stepera. Dva stana na samom vrhu imaju i nekoliko prozora u tavanici kao i jedan i po zaokret gvozdenog stepeništa koje vodi na ravan krov. Naši susedi, uspešan arhitekta i njegov momak, koji održava kuću, napravili su bajkovit vrt na svojoj polovini; klematis, bela loza, surovo uvrnuta oko stubova, a oštro lišće ubodeno između velikih, glatkih kamenova donetih iz reke, koje, kao Japanci, drže u otvorenim drvenim kutijama. Tokom pomamnog meseca posle useljenja, Klarisa i ja smo iscrpli one male rezerve snage koja je mogla da se usmeri na ukrašavanje i opremu gnezda, tako da su na našoj strani krova bili samo plastični sto i četiri plastične stolice, zašrafljeni, za slučaj jakog vetra. Tu možete da sedite između televizijskih i satelitskih antena, pod nogama je krovna prekrivka, nagužvana i prašnjava kao slonovska koža, možete da gledate prema Hajd parku i slušate umirujući huk saobraćaja u zapadnom Londonu. S druge strane stola je najbolji pogled na sveto mesto uređenog rastinja naših suseda, a iza toga, magloviti krovovi severnih predgrađa. Tu sam sedeo sledećeg jutra u sedam ujutro. Ostavio sam Klarisu da spava, a sebi sam doneo kafu, novine i stranice koje sam prethodne noći iskucao.
Međutim, umesto da čitam svoj, ili neki tuđi tekst, mislio sam na Džona Logana i to kako smo ga ubili. Juče su događaji od prethodnog dana bili zamagljeni. Ovoga jutra je razmetljivo sunce osvetlilo i oživelo ceo prizor. Ponovo sam osećao uže u šakama dok sam opipavao žuljeve. Računao sam. Da je Ged ostao u korpi s unukom, da smo svi ostali obešeni o užad, i ako pretpostavimo da je svako od nas u proseku težio osamdeset kilograma, onda bi nas četiri stotine kilograma sigurno držalo pri zemlji. Da prvi nije pustio uže, ostali bi se zadržali na svojim mestima. Ako je bio taj prvi? Nisam ja. Nisam ja. Čak sam naglas izgovarao te reči. Sećao sam se mase koja pada i iznenadnog uzletanja balona. Ali nisam mogao da se setim da li je ta masa bila ispred mene, s moje leve ili desne strane. Da sam znao položaj, znao bih i ko je to bio. Treba li tu osobu kriviti? Dok sam pio kafu, saobraćaj se pojačao i počeo je lagani krešendo. Bilo je teško razmišljati o pojedinostima. Padale su mi na pamet fraze, otrcane i odmerene, koje ništa nisu rešavale. S jedne strane, prvi kamičak lavine, a s druge, razbijanje jedinstva. Uzrok, ali ne i činilac s moralnom odgovornošću. Tasovi se pomeraju, od altruizma do ličnog interesa. Da li je u pitanju bila panika ili racionalan proračun? Da li smo ga zaista ubili, ili smo naprosto odbili da poginemo s njim? Ali, da smo bili s njim, da smo ostali uz njega, niko ne bi poginuo. Drugo pitanje bilo je da li treba da odem do gospođe Logan i da joj ispričam šta se dogodilo. Imala je pravo da od svedoka sazna da je njen muž bio heroj. Već sam nas video kako sedimo na drvenim šamlicama okrenuti jedno ka drugom. Ona je uvijena u crno, u udovičku crninu iz pantomime, a nalazimo se u zatvorskoj ćeliji s visokim prozorom na kojem su rešetke. Njeno dvoje dece stoji pored nje, uz njena kolena, i neće da me pogledaju u oči. Moja ćelija, moja krivica? Ta slika mi je stigla s jednog napola zaboravljenog ulja u poznoviktorijanskom narativnom stilu, na temu: „А kada ste poslednji put videli oca?” Narativ - utroba mi se stegla pri pomisli na tu reč. Kakve sam samo gluposti napisao prethodne noći. Kako ispričati gospođi Logan o žrtvi njenog
muža, a ne skrenuti pažnju na naš kukavičluk? Ili je možda bila u pitanju njegova glupost? Bio je heroj, a slabići su ga poslali u smrt. Ili, mi smo preživeli, a on je bio budala koja je loše proračunala. Toliko sam bio obuzet mislima da nisam primetio Klarisu sve dok nije sela s druge strane stola. Nasmešila mi se i usnama poslala poljubac. Grejala je ruke na velikoj šolji kafe. „Razmišljaš o onome?” Klimnuo sam. Moram joj reći pre nego što me obuzmu njena blagost i naša ljubav. „Sećaš li se da je onoga dana telefon zazvonio dok smo tonuli u san?” „Aha. Pogrešan broj.” „Bio je to onaj tip s perčinom. Znaš, onaj što je hteo da se pomolimo. Džed Pari.” Namrštila se. „Zašto mi nisi rekao? Šta je hteo?” Zastao sam. „Rekao je da me voli...” Svet se zamrzao na trenutak dok je razmišljala o onome što sam rekao. Onda se nasmejala. Lako, veselo. „Džo! Nisi mi rekao zato što ti je bilo neprijatno? Blento!” „Samo mi je to trebalo. Onda mi je bilo krivo što ti nisam rekao, pa mi je još više smetalo. A onda nisam hteo da prekidam sinoćni susret.” „Šta je rekao? Samo, volim te, tako?” „Da. Rekao je, i ja isto osećam. Volim te...” Klarisa je rukom pokrila usta, kao devojčica. Nisam očekivao da će biti ushićena. „Tajna pederska veza s verskim fanatikom! Jedva čekam da ispričam tvojim drugarima, naučnicima.” „U redu, u redu.” Bilo mi je lakše što me začikava. „Nije to sve.” „Nije valjda da ćete se venčati.” „Slušaj. Juče me je pratio.” „О, Bože. Njega je baš pogodilo.”
Znao sam da treba da joj budem zahvalan na toj neozbiljnosti, na utehi koju mi pruža. „Klarisa, to je zastrašujuće.” Ispričao sam joj o čoveku u biblioteci i kako sam trčao za njim do trga. Prekinula me je. „U stvari, u biblioteci ga nisi video.” „Video sam mu cipelu kad je išao prema vratima. Bele patike s crvenim pertlama. Sigurno je bio on.” „Ali, nisi mu video lice.” „Klarisa, on je bio!” „Ne ljuti se na mene, Džo. Nisi mu video lice, i nije ga bilo na trgu.” „Nije. Već je zamakao.” Sad me je na nov način posmatrala i kretala se kroz razgovor s oprezom eksperta za detonaciju mina. „Da raščistimo: pomislio si da te neko prati i pre nego što si video cipelu?” „Samo osećaj, neprijatan. Tek u biblioteci, kad sam imao vremena da razmislim, tek onda sam shvatio kako to na mene utiče.” „I onda si ga video.” „Da. Njegovu cipelu.” Pogledala je na sat, otpila kafu. Zakasniće na posao. „Treba da pođeš. Razgovaraćemo uveče.” Klimnula je, ali nije ustala. „Ne znam šta te je uznemirilo. Neki jadnik se zaljubio u tebe i sada te prati. Ma, hajde, šališ se, Džo! To je smejurija koju ćeš prepričavati prijateljima. U najgorem slučaju, neprijatnost. Ne smeš dozvoliti da utiče na tebe.” Osetio sam detinjastu tugu kada je ustala. Dopalo mi se to što govori. Hteo sam da ponovo čujem isto, rečeno drugim rečima. Prišla mi je i poljubila me u glavu. „Previše radiš. Opusti se. I zapamti da te volim. Volim te.” Opet smo se poljubili, duboko. Otpratio sam je do stana i posmatrao je dok se spremala da krene. Možda zbog zabrinutog pogleda koji mi je uputila dok je žurno prolazila pored mene da
spakuje torbu, možda zbog zabrinutog tona kojim mi je rekla da će se vratiti u sedam sati i da će mi se javiti telefonom tokom dana, tek, stojeći tu na uglačanom parketu plesnog podijuma, osećao sam se kao duševni bolesnik na kraju posete. Ne ostavljaj me ovde sa ovim mislima u glavi, pomislio sam. Zauzmi se da me puste na slobodu. Obukla je kaput, otvorila vrata i taman je htela da mi se obrati, ali nije izustila ni reč. Setila se knjige koja će joj biti potrebna. Otišla je po knjigu, a ja sam ostao kraj vrata. Znao sam šta sam hteo da kažem, možda je još bilo vremena. Nije u pitanju „neki jadnik”. To je čovek vezan za mene kao što su to bili i radnici s farme, povezuje nas isto iskustvo, ista odgovornost za ono što se dogodilo, u najmanju ruku, zajedničko učešće u nečijoj smrti. Osim toga, to je čovek koji je hteo da zajedno očitamo molitvu. Možda je uvređen. Možda je neka vrsta izludelog osvetnika. Klarisa se vratila s knjigom, gurala ju je u torbu, a neke papire je držala u zubima. Već je napola izašla. Kada sam počeo da govorim ono što sam smislio, spustila je torbu da bi oslobodila ruke i usta. „Ne mogu, Džo, ne mogu. Već kasnim. Imam predavanje.” Oklevala je, mučila se. Onda je rekla: „Hajde, reci mi, ali brzo.” Uto je zazvonio telefon i laknulo mi je. Mislio sam da ima konsultacije, a ne predavanje, i da sam joj dao priliku da se iskupi, izgubila bi još više vremena. „Samo idi, ja ću se javiti”, rekao sam veselo. „Reći ću ti večeras.” Poslala mi je poljubac i otišla. Čuo sam joj korake dok sam prilazio telefonu. „Džo?”, rekao je glas. „Džed ovde.” Iznenadio sam se i na trenutak ostao bez reči, što je bilo sasvim naopako. Telefonirao je prekjuče, govorio sam o njemu, mislio o njemu. Mislio sam o njemu toliko da sam zaboravio da on postoji kao fizičko biće koje je sposobno da koristi telefonski sistem. Zastao je kad je izgovorio svoje ime, onda je progovorio dok sam ćutao. „Javljao si se telefonom.” Svi smo imali aparate koji pamte poslednji pozivni broj. Telefon nije više ono što je bio. Nemilosrdna dovitljivost učinila ga je
nepristojno ličnim. „Šta hoćete?” Hteo sam da povučem reči još dok sam ih izgovarao. Nisam želeo da znam šta hoće, nisam želeo da mi to kaže. U stvari, to i nije bilo pitanje, više jedan neprijateljski gest. Kao i sledeće: „I ko vam je dao moj broj?” Pari je bio zadovoljan. „Poduža priča, Džo? Otišao sam...” „Neću da slušam tu priču. Neću više da me zovete.” Gotovo sam izgovorio: ni da me pratite, ali me je nešto zadržalo. „Treba da razgovaramo.” „Meni nije potrebno.” Čuo sam kako Pari uzdiše. „Mislim da ti je potrebno. Bar mi se čini da treba da slušaš.” „Sada ću da prekinem vezu. Ako se još jednom javite, zvaću policiju.” Zvučalo je budalasto, beznačajno, otprilike kao kad neko kaže: tužiću gadove. Znao sam lokalnu stanicu. Bili su preopterećeni i znalo se koji su im prioriteti. Ovo je spadalo u stvari koje građani treba sami da razreše. Pari je odmah odgovorio na moju pretnju. Glas mu je bio viši i reči brže. Morao je da se isprazni pre nego što prekinem vezu. „Slušaj. Obećavam ti. Samo jednom da se vidimo, da me saslušaš i više ti se nikad neću javljati. Obećavam, svečano obećavam.” Svečano. Više liči na panično obećanje. Računao sam: možda bi trebalo da se vidim s njim, da i on mene vidi, da mu objasnim da nemam nikakve veze s bićem iz njegovog izmišljenog sveta. Da ga pustim da govori. S druge strane stajali su novi telefonski pozivi. Možda bih smogao malo nepristrasne znatiželje. Kad se završi cela ova priča, biće mi važno da znam više pojedinosti o Pariju. U suprotnom će on ostati samo moja projekcija, kao što sam i ja njegova. Prošlo mi je kroz glavu da ga navučem da prizove svog boga kao jemca tog svečanog obećanja. Ali nisam hteo da ga izazivam. Pitao sam: „Gde ste?” Oklevao je. „Mogu da dođem do tebe.”
„Ne, recite mi gde ste.” „U govornici na kraju tvoje ulice?” Rekao je, pitao, bez stida. Bio sam zapanjen, ali sam rešio da to ne pokažem. „U redu”, odgovorio sam. „Doći ću.” Spustio sam slušalicu, obukao kaput, uzeo ključeve i izašao iz stana. S radošću sam otkrio da se Klarisin miris, Diorissimo, još oseća u vazduhu na stepeništu, sve do dole.
7. Ispred naše zgrade, pravo i uzbrdo, išla je avenija s platanima čije je lišće napupilo. Čim sam stao na pločnik, video sam Parija kako stoji ispod drveta na uglu, stotinak metara dalje. Kada me je ugledao, izvadio je šake iz džepova, prekrstio ruke, onda ih spustio. Pošao mi je u susret, predomislio se i vratio pod drvo. Polako sam išao prema njemu i osetio kako mi popušta teskoba. Čim sam se približio, Pari se povukao još dublje pod drvo, naslonio se na stablo i trudio se da deluje nehajno tako što je palac uvukao u džep od pantalona. U stvari, izgledao je kukavno. Kao da se smanjio, samo kosti i zglobovi; nestao je smeli lukavi ratnik Indijanac, bez obzira na perčin. Nije hteo da me pogleda u oči kada sam prišao. Nervozno je očima prešao preko mog lica, a onda oborio pogled. Osećao sam se sasvim opušteno kad sam pružio ruku. Klarisa je bila u pravu - on je bezopasno biće čudnih nazora, dosadan, ali ne i pretnja u koju sam ga pretvorio. Bio je tužan prizor, šćućuren pod mladim lišćem platana. Na moje tumačenje uticala je nesreća, i šok koji je usledio. Lakrdiju sam pročitao kao nerazjašnjivu pretnju. Šaku mu nisam ni osetio, kad se rukovao sa mnom. Obratio sam mu se odlučno, ali s dozom blagosti. Bio je dovoljno mlad da mi bude sin. „Odmah mi recite o čemu se radi.” Odgovorio je: „Tamo je kafić...” i glavom je pokazao u pravcu Edžver Rouda. „I ovde je dovoljno dobro”, rekao sam. „Nemam mnogo vremena.”
Opet se podigao vetar, kao da ga je slabašno sunce izbrusilo. Privio sam kaput i zategao pojas. Dok sam to radio, bacio sam pogled na Parijeve cipele. Danas nije imao patike. Mekane cipele od mrke kože, verovatno ručne izrade. Otišao sam do obližnjeg zida, naslonio se i prekrstio ruke. Pari se odmakao od drveta i stao ispred mene zureći u svoje noge. „Više bih voleo da smo unutra”, rekao je gotovo cvileći.
Ništa nisam odgovorio, čekao sam. Uzdahnuo je i pogledao niz ulicu prema mojoj zgradi, a onda je pogledom otpratio kola koja su prošla. Podigao je oči prema nagomilanim kumulusima, pregledao nokte na desnoj šaci, ali nije mogao da pogleda u mene. Kad je najzad progovorio, mislim da mu je pogled bio uprt u pukotinu na pločniku. „Nešto se dogodilo”, rekao je.
Pošto nije nastavio, pitao sam: „Šta se dogodilo?” Duboko je udahnuo kroz nos. I dalje me nije gledao. „Znaš ti šta”, mrgodno je odgovorio. Pokušao sam da mu pomognem. „Mislite na nesreću?” „Znaš šta je u pitanju, ali hoćeš da ja kažem.”
Rekao sam: „Čini mi se da je tako bolje. Uskoro moram da idem.” „U pitanju je kontrola, zar ne?” Uputio mi je pogled mladalačkog prezira
i ponovo ga spustio. „Tako je glupo igrati igre. Zašto naprosto ne kažeš? Ničeg ne treba da se stidiš.” Pogledao sam na sat. Ovo mi je najbolji deo dana za rad, a još nisam stigao ni do centra Londona da podignem jednu knjigu. Prema nama je dolazio prazan taksi. I Pari ga je primetio. „Misliš da si kul, a u stvari je smešno. Nećeš izdržati dugo, znaš i sam.
Sada je sve drugačije. Samo nemoj da se pretvaraš. Molim te...” Posmatrali smo taksi kako prolazi. Rekao sam: „Tražili ste da se sastanemo jer imate nešto da mi kažete.” „Tako si okrutan”, rekao je. „Ali ti imaš svu moć.” Ponovo je duboko
udahnuo kroz nos, kao da se priprema za neku tešku cirkusku tačku. Uspeo je da me pogleda kad je jednostavno rekao: „Voliš me. Voliš me, i ja samo mogu da ti uzvratim ljubav.” Ništa nisam odgovorio. Pari je opet duboko udahnuo. „Ne znam zašto si mene izabrao. Znam samo da sad i ja tebe volim i da postoji razlog, postoji svrha.”
Prošla su kola hitne pomoći s uključenom sirenom i morali smo da sačekamo. Pitao sam se kako da odgovorim i da li će neskriveni gnev da ga otera. Međutim, tokom nekoliko sekundi koliko je bilo potrebno da se buka udalji, rešio sam da budem odlučan i razložan. „Slušajte, gospodine Pari...” „Džed”, hitro je rekao. „Džed.” Više nije imao upitni ton.
Rekao sam: „Ne poznajem vas, ne znam gde živite, niti šta radite, ni ko ste. A i ne želim da znam. Sreo sam vas jednom i mogu vam reći da prema vama ništa ne osećam...” Pari je govorio u isto vreme, dahćući. Pružao je ruke ispred sebe kao da želi da odgurne moje reči. „Molim te, ne radi to... Ne mora da bude tako, časna reč. Ne treba to da mi radiš.” Obojica smo odjednom zaćutali. Pitao sam se da li da ga ostavim tu i popnem se uz ulicu da nađem taksi. Možda razgovor pogoršava stvari. Pari je prekrstio ruke i progovorio odlučnim tonom muškog razgovora. Pomislio sam da me možda oponaša. „Slušaj, ne treba tako razmišljaš. Mogao bi obojicu da spaseš velike bede.” Rekao sam: „Juče ste me pratili, je l’ tako?” Skrenuo je pogled i ništa nije odgovorio, što sam protumačio kao potvrdu. „Otkuda vam ideja da vas volim?” Pokušao sam da pitanje bude iskreno,
a ne samo retoričko. Hteo sam da saznam, iako sam hteo i da odem. „Nemoj”, Pari je odgovorio šapatom. „Molim te, nemoj.” Donja usna mu je drhtala. Insistirao sam. „Koliko se sećam, razgovarali smo u podnožju brega. Jasno mi je da ste se posle nesreće čudno osećali. Ja svakako jesam.” Na moje veliko iznenađenje, Pari je u tom trenutku stavio ruke preko lica i počeo da plače. Istovremeno je pokušao nešto da kaže, što u početku nisam čuo. Onda sam protumačio. „Zašto? Zašto? Zašto?”, ponavljao je. Kad se malo povratio, rekao je: „Šta sam ti uradio? Zašto teraš po svome?” Na to pitanje se
opet rasplakao. Odmakao sam se od zida gde sam stajao i udaljio se par koraka od Parija. Pošao je za mnom posrćući, nastojeći da povrati glas. „Ne mogu da obuzdam svoja osećanja, kao ti”, govorio je. „Znam da ti ovo daje moć nada mnom, a ja ništa ne mogu da učinim.” „Verujte, ja nikakva osećanja ne treba da obuzdavam”, rekao sam.
Posmatrao mi je lice, nekako gladno, očajnički. „Ako se šališ, onda je vreme da prestaneš. Obojica trpimo.” „Slušajte”, rekao sam. „Sad idem. I nadam se da se više nećete javljati.” „О, Bože”, zakukao je. „Izgovoriš to, a onda me tako pogledaš. Šta ti u
stvari hoćeš od mene?” Počelo je da me guši. Okrenuo sam se i pošao prema Edžver Roudu. Čuo sam kako trči za mnom. Onda je počeo da me vuče za rukav, pokušavajući da me uhvati za ruku. „Molim te, molim te”, mumlao je. „Ne možeš tek tako. Reci mi nešto, daj mi neku malenkost. Istinu, ili samo delić istine. Reci da me mučiš. Neću pitati zašto. Samo mi, molim te, reci da mi to radiš.” Istrgnuo sam ruku i stao. „Ne znam ko ste. Ne razumem šta hoćete. Sad me ostavite na miru.” Odjednom je postao ogorčen. „Baš smešno”, rekao je. „Čak se ne trudiš ni da budeš ubedljiv. A tako je uvredljivo.” Stavio je ruke na bokove i prvi put sam počeo da odmeravam koliku fizičku pretnju predstavlja. Bio sam veći od njega, a ipak sam računao, u životu nisam nikog udario, a on je dvadeset godina mlađi, velikih zglobova, s beznadežnim povodom - koji god da je. Ispravio sam se da izgledam viši. „Nije mi palo na pamet da vas vređam”, rekao sam. „Sve do sad.”
Pari je pomerio ruke s bokova i pokazao mi otvorene dlanove. Kod njega je naprosto iscrpljujuća bila raznolikost njegovih emocionalnih stanja i brzina kojom su se ona menjala. Razumnost, suze, očaj, nejasna pretnja - a sada, iskrena molba. „Džo, molim te, pogledaj me, seti se ko sam, seti se šta te je uzbudilo na samom početku.”
Beonjače su mu bile izuzetno bistre. Gledao me je u oči na trenutak, a onda skrenuo pogled. Primetio sam obrazac koji ponavlja dok govori. Prvo te pogleda u oči, onda okrene glavu kad progovori, kao da se obraća nekom pored sebe, ili nekoj nevidljivoj spodobi koja mu sedi na ramenu. „Nemoj da nas poričeš”, rekao je sada toj spodobi. „Nemoj da poričeš to što imamo. I molim te, nemoj sa mnom igrati tu igru. Znam da ćeš to teško shvatiti, da ćeš se opirati, ali nas dvojica smo se sreli s razlogom.” Trebalo je da odem, ali me je zadržala njegova napetost i dovoljno lične radoznalosti, da ponovim: „S razlogom?” „Nešto smo razmenili, tamo gore na brdu, pošto je pao. Bila je to čista energija, čista svetlost?” Pari je živnuo i, pošto se oslobodio svoje neposredne muke, svaka izjava se završavala upitnom uzlaznom linijom. „Nije bitno što me voliš”, nastavio je, „i što ja volim tebe. To je samo sredstvo.” Sredstvo? Odgovorio je na moje mrštenje, kao da nekom maloumniku objašnjava očiglednu stvar. „Da te privedem Bogu, kroz ljubav. Branićeš se kao mahnit jer si se udaljio od svojih osećanja? Ali ja znam da je Hrist u tebi. I ti to znaš na određenom nivou. Zato se tako zorno braniš svojim obrazovanjem i razumom i logikom i tim otuđenim načinom razgovora, kao da nisi deo ničega? Možeš da se praviš da ne znaš o čemu govorim, možda zato što hoćeš da me povrediš i da vladaš mnome, ali ja ti donosim darove. Svrha toga je da te privedem Hristu, koji je u tebi, koji jeste ti. To je dar ljubavi. Veoma jednostavno?” Slušao sam nastojeći da držim usta zatvorena. Bio je tako iskren i bezazlen, izgledao je tako slomljen, i govorio je takve gluposti da sam se iskreno sažalio nad njim. „Slušajte”, rekao sam što ljubaznije. „Šta vi u stvari hoćete?” „Hoću da se otvoriš...” „Dobro, dobro. Ali šta u stvari hoćete od mene? Ili sa mnom?”
To mu je bilo teško. Uvijao se u odeći, pogledao na onu stvar na ramenu,
i onda rekao: „Hoću da te viđam?” „I onda?” „Da pričamo... da se upoznamo.” „Samo da pričamo? Ništa više?”
Nije hteo da odgovori niti da me pogleda. Rekao sam: „Stalno koristite reč ljubav. Da li razgovaramo o seksu? Da li to želite?” Učinilo mu se da sam nepravedan. Ponovo mu je glas bio pun jecaja. „Znaš i sam da o tome ne možemo ovako da razgovaramo. Već sam ti rekao, moja osećanja nisu bitna. Postoji svrha koju u ovom trenutku ne znaš.” Još je govorio u istom stilu, ali sam ga samo napola slušao. Kako je bilo neobično, stajati u sopstvenoj ulici, u svom kaputu, u utorak ovog prohladnog majskog jutra i razgovarati sa strancem o onome što više priliči ljubavnoj vezi ili braku u rasulu. Kao da sam propao kroz procep sopstvenog života u neki drugi, s drugim seksualnim sklonostima, drugom prošlošću i budućnošću. Kao da sam propao u život u kojem drugi muškarac može da mi kaže: Ne možemo ovako da razgovaramo, ili: Moja osećanja nisu bitna. Osim toga, čudilo me je kako je jednostavno ne reći: Ko si ti jebo te? O čemu govoriš? Jezik koji je Pari koristio izazivao je u meni odgovore, izvučene iz starih emotivnih iskustava. Trebala mi je snaga volje da se otarasim osećaja da mu nešto dugujem, da mu nerazumno nešto uskraćujem. Delimično sam se uklopio u tu domaću dramu, iako nam je dom bio samo ovaj usrani pločnik. Pitao sam se da li će mi zatrebati pomoć. Pari je znao gde stanujem, a ja ništa o njemu nisam znao. Prekinuo sam ga i rekao: „Dajte mi svoju adresu”, što je sigurno pogrešno protumačio. Iz džepa je izvadio posetnicu s imenom i adresom u Frognal Lejnu, Hempsted. Stavio sam je u novčanik i krenuo brzim korakom. Video sam taksi kako ide prema nama. I dalje mi je na neki način bilo žao Parija, ali je bilo jasno da nema pomoći od razgovora s njim. Žurio je pored mene.
„Kuda sad ideš?” Ponašao se kao znatiželjno dete. „Molim vas, više me ne uznemiravajte”, rekao sam i podigao ruku da
zaustavim taksi. „Znam šta zaista osećaš. Ako je ovo neka proba, nije potrebna. Nikad te
neću izneveriti.” Taksi se zaustavio, otvorio sam vrata i osećao se pomalo lud. Hteo sam da ih zalupim, ali sam ustanovio da ih Pari drži. Nije hteo da uđe, ali je imao još nešto da mi kaže. „Znam koji problem imaš”, nagnuo se i poverio mi se preko buke dizel
motora. „Sve potiče od tvoje dobrote. Ali, Džo, treba se suočiti s bolom. Treba svi troje da razgovaramo.” Odlučio sam da više ništa ne kažem, ali nisam mogao da se uzdržim. „Troje?” „Klarisa. Najbolje je da se to odmah reši...”
Nisam mu dozvolio da završi. „Vozite”, rekao sam vozaču i obema rukama istrgnuo vrata iz Parijevih šaka. Dok smo odlazili, okrenuo sam se da pogledam. Stajao je na kolovozu, izgubljeno mi mahao i bez ikakve sumnje izgledao kao čovek blagosloven ljubavlju.
8. Rekao sam vozaču da me odveze do Blumsberija. Zavalio sam se da se smirim i setio se svojih nesuvislih osećanja prethodnog dana, kad sam izleteo na trg Sent Džejms u potrazi za Parijem. Tada je predstavljao nepoznato u koje sam projektovao svakojake nerazgovetne strahove. Sada sam o njemu mislio kao zbunjenom, mušičavom mladiću koji nije mogao da me pogleda u oči, bezazlenom upravo zbog svojih nepodobnosti i emotivnih poriva. Bio je dirljiv prizor, ne pretnja, već neprijatnost, i sve se to moglo složiti, kao što je Klarisa rekla, u jednu zanimljivu priču. Možda je ta moja sposobnost da ga izbacim iz svesti u tom času bila izopačena, posle tako napetog susreta. U tom trenutku učinila mi se razumnom i neophodnom - dovoljno sam vremena ovoga jutra protraćio na njega. Pre nego što je taksi stigao da pređe jednu milju, misli su mi odlutale na posao koji sam nameravao da obavim tokom dana, na tekst koji sam počeo da oblikujem dok sam čekao Klarisu na aerodromu. Ovaj dan sam odredio za rad na dugačkom članku o osmehu. Ceo broj jednog američkog naučnog časopisa trebalo je da bude posvećen temi koju je urednik nazvao intelektualnom revolucijom. Biolozi i psihijatri evolucionisti davali su društvenim naukama novi oblik. Posleratni konsenzus, standardni model društvenih nauka, polako se raspadao, a ljudska priroda je bila spremna za preispitivanje. Na svet ne dolazimo kao prazni listovi papira, niti kao sprave za učenje svega i svačega. Sada smo „proizvodi” svog okruženja. Ukoliko želimo da saznamo šta smo, treba da znamo odakle potičemo. Razvili smo se kao sva ostala bića na zemlji. Na svet dolazimo s ograničenjima i sposobnostima koje su genetski upisane. Mnoge naše osobine, oblik stopala, boja očiju, su unapred određene, a ostale, poput društvenog i seksualnog ponašanja ili učenja jezika, čekaju da počnemo život da bi bile primenjene. Njihova primena, međutim, nije beskrajno promenljiva. Svi mi imamo prirodu.
Ta reč, potekla od humanih biologa, potvrđuje Darvina; način na koji na licu iskazujemo svoja osećanja gotovo je isti u svim kulturama, a osmeh bebe je društveni signal koji je izuzetno lako izdvojiti i proučiti. Javlja se kod Kung San novorođenčadi u pustinji Kalahari u isto vreme kad i kod američke dece na gornjoj zapadnoj strani Menhetna, i ima isto dejstvo. Kao što je Edvard O. Vilson jednostavno rekao, „podstiče veću roditeljsku ljubav i naklonost”. I dodao: „Ро terminologiji zoologa, to je društveni okidač, urođen i donekle nepromenljiv znak koji posreduje u osnovnim društvenim odnosima”. Pre nekoliko godina, urednici naučnih knjiga mislili su samo na haos. Sada lupaju pesnicom o sto i traže bilo kakav neuobičajen pogled na neodarvinizam, evolucionu psihologiju i genetiku. Nisam se žalio, posao je dobro išao, ali je Klarisa bila protiv tog projekta. Radilo se o izludelom racionalizmu. „То je novi fundamentalizam”, rekla je jedne večeri. „Рrе dvadeset godina ti i tvoji prijatelji bili ste socijalisti i okruženje je bilo krivo za sve. Sada ste nas zatvorili u genetsku stupicu, i kažete da sve ima svoj razlog!” Uznemirila se kada sam joj pročitao Vilsonove reči. Sve je ogoljeno, rekla je, i u tom postupku izgubljeno je mnogo bitnije značenje. Mišljenje zoologa o dečjem osmehu ne bi trebalo da bude važno. Istinsko dejstvo tog osmeha je u oku i srcu roditelja, i u razvoju ljubavi koja dobija smisao samo kroz vreme. Bili smo usred jednog od uobičajenih kasnovečernjih zasedanja u kuhinji. Rekao sam joj da odnedavno previše vremena provodi u društvu Džona Kitsa. Bio je nesumnjivi genije, ali i - mračnjak mislio je da nauka lišava svet čuda, a u suštini se događa sasvim suprotno. Ako nam je bitan dečji osmeh, zašto da ne razmišljamo o njegovom poreklu? Treba li da kažemo da nam se sva novorođenčad podsmevaju? Ili da ih Bog škaklja? Ili, najmanje uverljivo, da su od majki naučila da se osmehuju? Međutim, osmehuju se i deca rođena gluva i slepa. Osmeh mora da je dobro ožičen, i to s dobrim evolutivnim razlogom. Klarisa je rekla da je nisam razumeo. Nema ničeg lošeg u analizi pojedinosti, ali je onda lako izgubiti celinu iz vida. Složio sam se. Sinteza je ključna. Klarisa je
opet rekla da je ne razumem, ona govori o ljubavi. Rekao sam da i ja govorim o ljubavi, i kako deca sebi obezbeđuju veći deo ljubavi iako još ne umeju da govore. Rekla je, ne, i dalje ne razumem. Tu smo prestali da razgovaramo o ovoj temi. Вez uvrede. Više puta smo se dotakli teme u drugačijem obliku. Ovoga puta smo u stvari govorili o odsustvu dece iz našeg života. Pokupio sam knjigu u Dilonsovoj knjižari i još dvadesetak minuta proveo u radnji, razgledajući. Bio sam nestrpljiv da počnem s pisanjem, pa sam ponovo seo u taksi do kuće. Kad sam se okrenuo, pošto sam platio vozaču, video sam Parija ispred zgrade, odmah pored ulaza. Šta sam očekivao? Da će nestati zato što razmišljam o nečem drugom? Sramežljivo me je pogledao dok sam prilazio, ali se nije pomerio. Počeo je da govori i pre nego što sam se približio. „Rekao si da čekam, i eto, čekam.” U ruci sam držao ključeve. Oklevao sam. Hteo sam da kažem da mu to nisam rekao i da ga podsetim na „svečano obećanje”. Pitao sam se treba li da ga ponovo saslušam i da još nešto saznam o stanju njegove svesti. Međutim, užasnuo sam se pri pomisli na to da se ponovo upustim u domaću dramu, ovoga puta na uskoj popločanoj stazi između ošišanih žbunova živice. Pokazao sam mu ključ i rekao: „Stojite mi na putu.” I dalje je stajao tačno ispred ulaza. Rekao je: „Hoću da razgovaramo o nesreći.” „Ра, ja neću.” Pošao sam još dva koraka prema njemu, kao da je utvara,
kao da kroz njega mogu da uguram ključ u bravu. Opet je zacvileo. „Slušaj, Džo. Ima toliko stvari o kojima treba da razgovaramo. Znam da i ti o tome razmišljaš. Zašto sad ne sednemo i vidimo šta može da se uradi.” Odgurnuo sam ga ramenom. „Izvinite.” Iznenadio sam se da se naprosto rastopio od dodira. Bio je lakši nego što sam mislio. Pustio je da ga odgurnem u stranu, tako da mogu da otvorim vrata.
„U stvari”, rekao je, „ја tome prilazim sa stanovišta oproštaja.” Ušao sam u predvorje, spreman da ga sprečim da pođe za mnom. Ostao je na istom mestn. Zatvorio sam vrata i kroz neprobojno staklo video po obliku usana da mi govori nešto, što je opet moglo da bude „oproštaj”. Popeo sam se liftom i tek što sam stigao pred vrata stana, čuo sam da zvoni telefon. Pomislio sam da je Klarisa, da zove kao što je obećala. Požurio sam u predsoblje i zgrabio slušalicu. Bio je to Pari. „Molim te, ne beži od ovoga, Džo”, počeo je. Prekinuo sam vezu i spustio slušalicu pored telefona. Onda sam se predomislio i vratio je. Isključio sam zvonjenje i uključio sekretaricu. Počela je da radi još dok sam prelazio preko sobe do prozora. Pari je bio dole, s druge strane ulice, gde sam mogao da ga vidim, na uhu je držao mobilni. Čuo sam mu glas iz aparata u predsoblju, iza mene. „Džo, božja ljubav će te potražiti.” Podigao je pogled i verovatno me je ugledao kako se povlačim iza zavese. „Znam da si tamo, vidim te. Znam da slušaš...” Vratio sam se u predsoblje i utišao aparat. U kupatilu sam se umio hladnom vodom i pogledao se u ogledalu dok su mi kapi curile niz lice i upitao se kako izgleda biti opsednut nekim kao što sam ja. Ovaj trenutak, kao i onaj u polju kada mi je Klarisa dodala bocu s vinom, mogao bi da bude početak, jer mislim da sam tada zaista shvatio da se ovo neće završiti tog dana. Vraćajući se u predsoblje do telefonske sekretarice, pomislio sam da sam u vezi. Podigao sam poklopac aparata. Traka se i dalje okretala. Pomerio sam polugu naviše da pojačam ton i čuo Parijev poznati glas kako slabašno poručuje „...da sve napustiš, Džo, a ja te volim. Ti si sve pokrenuo. Ne možeš sad da mi okreneš leđa...” Brzo sam otišao u radnu sobu, uzeo telefon s faks-mašine i javio se policiji. U tih nekoliko sekundi pre nego što je uspostavljena veza, shvatio sam da uopšte ne znam šta da im kažem. Javio se ženski glas, hladan i sumnjičav, otvrdnuo u svakodnevnim poplavama panike i jada.
Odgovorio sam otresitim i razložnim tonom odgovornog građanina. „Hteo bih da prijavim slučaj uznemiravanja, sistematskog proganjanja.” Prebacila me je na muškarca čiji je glas odavao istu vrstu oprezne smirenosti. Ponovio sam prethodno. Pre prvog pitanja bio je samo delić oklevanja. „Jeste li vi progonjena osoba?” „Da. Već...” „Da li je osoba koja vas ometa sada s vama?” „On upravo stoji ispred mog stana.” „Da li vas je fizički povredio?” „Ne, ali...” „Da li vam je pretio fizičkom povredom?”
„Ne.” Shvatio sam da moja žalba treba da se ulije u odgovarajući birokratski kalup. Nijedan službeni postupak nije dovoljno razrađen da bi obuhvatio svaku privatnu priču. Budući da mi nije omogućeno da iskažem svoju žalbu, nastojao sam da se utešim time što će se moja priča utopiti u prepoznatljiv javni oblik. Parijevo ponašanje mora da bude uopšteno kao prestup. „Da li je pretio da će uništiti vaš imetak?”
„Ne.” „Da li je pretio nekom trećem licu?”
„Ne.” „Da li vas ucenjuje?”
„Ne.” „Možete li da dokažete da namerava da vam nanese bol?” „Ра, ne.”
Glas je iz zvanične neutralnosti prešao u gotovo nepatvorenu znatiželju. Čini mi se da sam prepoznao jorkširski naglasak. „Možete li onda da mi kažete šta vam radi?” „Stalno mi telefonira. Obraća mi se...”
Glas se brzo vratio na propisani nivo, na planirani sled pitanja. „Da li se ponaša nepristojno i uvredljivo?” „Ne. Slušajte, zašto me ne pustite da objasnim? Čovek ima fiks-ideju. Ne
pušta me na miru.” „Znate li šta u stvari želi?”
Zastao sam. Po prvi put sam postao svestan glasova drugih ljudi iza policajčevog. Možda postoje čitavi redovi policajaca sa slušalicama na ušima, i čitavog dana, samo pljačke, ubistva, samoubistva, silovanja pod pretnjom noža. Među njima i ja - pokušaj verskog preobraćenja usred dana. Rekao sam: „Hoće da me spase.” „Da vas spase?” „Ма, znate, da me preobrati. Opsednut je. Naprosto me ne pušta na miru.”
Sad me je taj glas prekinuo, najzad je postao nestrpljiv. „Žao mi je, građanine. To nije za policiju. Jedino ako vas povredi, ako vam ugrozi imetak, ako vam preti, inače nije prekršaj. To što pokušava da vas preobrati, nije protiv zakona.” Onda je okončao naš hitan razgovor ličnim kritičkim stavom. „U ovoj zemlji postoji sloboda veroispovesti.” Vratio sam se do prozora u dnevnoj sobi i pogledao dole, na Parija. Više nije pričao s mojom telefonskom sekretaricom. Stajao je s rukama u džepovima, okrenut prema zgradi, tup kao Stazi agent. Napravio sam termos kafe i par sendviča i povukao se u svoju radnu sobu koja gleda na drugu ulicu. Sedeo sam i čitao, bolje reći, preturao po beleškama. Sasvim rasturene koncentracije. Parijevo proganjanje pogoršalo je staro nezadovoljstvo. Ponekad mi se vraća misao, posebno kad nisam srećan nekim drugim povodom, da sve ideje koje koristim pripadaju drugim ljudima. Ja samo slažem i prerađujem njihova istraživanja i predajem ih običnom čitaocu. Ljudi kažu da imam dara da pojasnim stvari. U stanju sam da ispredem pristojnu priču od posrtanja, vraćanja na početak i slučajnih uspeha koji stoje iza većine naučnih proboja. Istina, neko mora da posreduje između istraživača i javnosti,
da pruži objašnjenja višeg stepena u koja se čovek u laboratoriji ne upušta, zato što je prezauzet, ili zato što je previše oprezan. Takođe je tačno i da dobro zarađujem, ljuljajući se na najvišem drveću science-fashion džungle kao pauk ili majmun - dinosaurusi, crne rupe, kvantna čarolija, haos, energetski nizovi, neuronauke, povratak Darvinu. Divno ilustrovane knjige u tvrdom povezu, televizijske dokumentarne emisije proistekle iz knjiga, radio razgovori i konferencije u najprijatnijim mestima na planeti. U lošim trenucima vraća mi se misao da sam parazit i da se verovatno ne bih tako osećao da nemam dobru diplomu iz fizike i doktorat iz kvantne elektrodinamike. Trebalo je da i ostanem onde, da radim na svom malom doprinosu planini ljudskog znanja. Međutim, kada sam napustio univerzitet, uhvatio me je nemir posle sedam godina disciplinovanog studiranja. Mnogo sam putovao, nemarno i predugo. Kada sam se konačno vratio u London, počeo sam posao s jednim prijateljem. Hteli smo da plasiramo na tržište jedan izum, u suštini vešto fazno usklađena elektronska kola, na kojem sam radio u slobodno vreme tokom postdiplomskih studija. Taj sićušni deo trebalo je da poboljša rad određenih mikroprocesora, i tada nam se činilo da će biti potreban svakom kompjuteru na svetu. Jedna nemačka firma platila nam je karte prve klase za let do Hanovera, i nekoliko dana smo mislili da ćemo postati milijarderi. Ali proizvod nije mogao da se patentira. Ekipa iz jedne naučne stanice u okolini Edinburga stigla je pre nas, s boljom elektronikom. Onda se kompjuterska industrija okrenula u sasvim drugom pravcu. Naša firma nikad nije sklopila nijedan posao, a ljudi iz Edinburga su sasvim propali. Kad sam se vratio kvantnoj elektrodinamici, u mojoj biografiji je bila velika rupa, znanje iz matematike je zarđalo, a sa blizu trideset izgledao sam prestar za tu veliku takmičarsku igru. Sve mi je bilo jasno na kraju poslednjeg intervjua po naglašenoj ljubaznosti mog starog profesora koji me je ispratio moja akademska karijera pretrpela je brodolom. Išao sam niz Egzibišn Roud po kiši i pitao se šta da
radim. Kiša se pretvorila u pljusak dok sam prolazio pored Prirodnjačkog muzeja. Sa još dvadesetak ljudi uleteo sam u muzej da se sklonim. Seo sam pored modela diplodokusa u prirodnoj veličini i, dok sam se sušio, posmatrao sam ljude oko sebe i osetio neobično zadovoljstvo. Često mi velike grupe izazivaju čistu mržnju prema ljudskom rodu. Ovoga puta, međutim, u ljudima sam prepoznao znatiželju i divljenje koje ih oplemenjuje. Svi koji su ušli, bez obzira na starost, imali su potrebu da priđu i dive se toj veličanstvenoj životinji. Slušao sam razgovore i, osim oduševljenja, zanimalo me je i opšte neznanje. Čuo sam kako jedan desetogodišnjak pita troje odraslih s kojima je došao da li bi ovakvo biće jurilo i jelo ljude. Iz spremno datih odgovora bilo je jasno da je kod odraslih vremenska skala evolucije krajnje poremećena. I dok sam tako sedeo, počeo sam da razmišljam o nekoliko raznorodnih stvari koje sam znao o dinosaurusima. Setio sam se Darvinovog opisa u delu Putovanje na brodu ’Bigl’ pronalaska velikih fosilnih kostiju u Južnoj Americi, i kako je ključno za njegovu teoriju bilo pitanje starosti tih kostiju. Na njega su veliki utisak ostavili dokazi koje je izneo geolog Čarls Lajel. Zemlja je bila mnogo starija od četiri hiljade godina koje je crkva odredila. U naše vreme je nadmetanje hladnokrvnih i toplokrvnih rešeno u prilog ovih drugih. Postoje novi geološki dokazi o raznim kataklizmama koje su uzburkale život na zemlji. Ogromni krater u Meksiku možda je nastao od meteora koji je okončao carstvo dinosaurusa i tako dao priliku malim mišolikim bićima koja su se vrzmala oko njihovih nogu da prošire svoj domen i omoguće sisarima - pa konačno i primatima - da se razviju. Postojala je i zamamna ideja da dinosaurusi uopšte nisu istrebljeni. Priklonili su se potrebama prirodnog okruženja i razvili se u bezazlene ptice koje hranimo u svojim vrtovima. Još pre nego što sam izašao iz muzeja, na poleđini pozivnog pisma za intervju ispisao sam nacrt knjige. Tri meseca sam čitao, šest meseci pisao. Sestra mog propalog ortaka bila je ilustrator i ljubazno se odrekla honorara. Knjiga je izašla upravo u vreme kada nijedna knjiga o dinosaurusima nije mogla
da propadne, a moja je bila tako dobra da sam potpisao ugovor za crne rupe. Počeo je moj radni vek, uspesi su se nizali, ali su se sve ostale mogućnosti u nauci zatvarale. Bio sam novinar, komentator, nisam pripadao naučnim redovima svoje struke. Nikad se neću vratiti na one dane, nesmotrene s današnje tačke gledišta, kada sam se bavio izvornim istraživanjem za doktorat u oblasti magnetnog polja elektrona, kada sam prisustvovao konferencijama o pitanju beskonačnosti u renormalizabilnim teorijama - ne kao posmatrač, već kao aktivan učesnik, istina, nižeg ranga. Sada me više nijedan naučnik, pa čak ni laboratorijski tehničar ili vratar u koledžu, ne bi ozbiljno shvatio. Danas mi se vratilo - u radnoj sobi s kafom i sendvičima, bez teksta o osmehu, a s Parijem koji stražari na pločniku - to kako se desilo da na ovome završim. Povremeno sam čuo zvuk uključivanja telefonske sekretarice. Otprilike svakog sata sam odlazio u dnevnu sobu da proverim i stalno je bio tu, zurio u ulaz, kao pas privezan ispred radnje. Samo jednom sam ga video kako mi telefonira, inače je stajao mirno, malo razdvojenih stopala, ruku zavučenih u džepove, a izraz na njegovom licu, koliko sam mogao da vidim, odavao je koncentraciju i, možda, neizbežnu sreću. Kada sam pogledao u pet sati, nije ga bilo. Ostao sam pored prozora neko vreme, zamišljajući da u ispražnjenom prostoru vidim njegovu siluetu, stub odsustva koji sija u sumraku kasnog popodneva. Onda sam otišao do telefona i sekretarice koja je pokazivala trideset tri poruke. Uključio sam brzo premotavanje i čuo Klarisin glas. Nadala se da sam u redu, vratiće se u šest, voli me. Bile su tri poruke u vezi s poslom i dvadeset devet Parijevih. Dok sam razmišljao o tom broju, traka je počela da se okreće. Pojačao sam ton. Zvučalo je kao da zove iz taksija. „Džo. Sjajna ideja sa zavesama. Odmah sam shvatio? Samo hoću da ponovim - i ja isto osećam. Zaista osećam.” Na tim poslednjim rečima glas je postao viši od emocija. Zavese? Vratio sam se u dnevnu sobu i pogledao. Visile su kao i uvek. Nikad ih ne navlačimo. Povukao sam jednu, glupavo se nadajući da ću pronaći
rešenje. Onda sam ponovo seo u svoju radnu sobu, ali nisam radio, samo sam razmišljao i čekao Klarisu, i opet su mi se misli vratile na to kako sam postao ovo što sam, kako je moglo da bude drugačije i smejurija - kako bih mogao da se vratim svom izvornom istraživanju i postignem nešto važno pre nego što napunim pedesetu.
9. Klarisin povratak bi imao više smisla ukoliko bih ga ispričao s njenog stanovišta. Odnosno bar s onog stanovišta koje sam naknadno razabrao. Penje se uz stepenice noseći pet kilograma knjiga i papira u kožnoj torbi, koju je već pronela osam stotina metara dugačkim putem od stanice podzemne železnice. Za njom je loš dan. Prvo joj se javila studentkinja s kojom je juče imala sastanak kao mentor, sirova cura iz Lankastera, i plačnim glasom nesuvislo vikala na nju. Pošto ju je Klarisa umirila, devojka je izašla s optužbom da joj postavlja nemoguće zadatke, da je tera da u istraživanju luta ćorsokakom. Seminar o poeziji romantizma nije bio dobar zbog toga što dva studenta nisu pripremila zadatu obradu teme, a ostali nisu ništa pročitali u međuvremenu. Krajem jutra je otkrila da joj nema agende sa dogovorenim sastancima. Tokom pauze za ručak jedna koleginica se sve vreme žalila da joj je muž suviše nežan u krevetu, da mu nedostaje neophodna seksualna agresivnost kojom bi je savladao i doveo do orgazma, a ona zna da ga zaslužuje. Tri sata tokom poslepodneva Klarisa je provela na sastanku jednog univerzitetskog odbora i shvatila da su je vešto naveli da glasa za najmanje zlo - sedam odsto smanjenja budžeta njene katedre. Odatle je otišla pravo na razgovor o uspešnosti i delotvornosti rada koji je vodilo rukovodstvo univerziteta, gde su je opomenuli jer i dalje uporno kasni s popunjavanjem obrasca o kvoti i rasporedu radnih zadataka i da, osim toga, odnos udela predavanja, istraživanja i administrativnih zadataka u njenom slučaju pokazuje neravnomernu raspodelu. Dok vuče torbu uz stepenice, oseća da joj je napornije nego inače i čini joj se da će možda dobiti kijavicu. Ima neprijatan osećaj u korenu nosa i oči je peku. Bol u krstima se širi, što je pouzdan znak da ima virusnu infekciju. Najgore od svega je što se ponovo setila nesreće s balonom. Nijednog trenutka je nije sasvim potisnula iz sećanja, ali ju je tokom dana uglavnom držala na
odstojanju, kao priču u zasebnom pregratku. Sad se otrgla, tu je u njoj. Kao miris na vrhu prstiju. Slika Logana kako pušta uže bila joj je pred očima još od kraja poslepodneva. Uz sliku je išlo osećanje stravične bespomoćnosti, i ono je izgleda stvorilo fizičke simptome prehlade ili gripa. Mislila je da više ne vredi prepričavati događaj prijateljima jer je po svom shvatanju stigla do srži bezosećajnosti. Dok se penje poslednjim stepenicima primećuje da joj se bol seli u kolena. Možda se to događa kad vučeš knjige uz stepenice, a više nemaš dvadeset godina? Dok stavlja ključ u ulazna vrata, raspoloženje počinje polako da joj se vraća jer se setila da će Džo biti kod kuće i da je uvek lepo pazi kada joj je to potrebno. Ulazi u hodnik i on je čeka na vratima svoje radne sobe. Izgleda nekako divlje, što dugo nije videla. Taj njegov izgled povezuje sa preterano ambicioznim zadacima, uzrujanim i obično glupim planovima koji ponekad spopadnu mirnog i organizovanog čoveka u koga je zaljubljena. On joj prilazi i počinje da govori još pre nego što je sasvim otvorila vrata. Bez poljupca i pozdrava, govori o uznemiravanju i maloumnosti iza čega kao da stoji neka optužba, možda i bes protiv nje, jer ona uopšte nije u pravu, kaže on, ali sada će joj izneti dokaze. Pre nego što je uspela da ga pita o čemu govori, u stvari, pre nego što je spustila torbu, on je prešao na novu temu, priča o razgovoru koji je upravo završio sa svojim prijateljem sa Odeljenja za fiziku čestica u ulici Gloster, i kako mu se čini da će mu taj prijatelj srediti susret s profesorom. A Klarisa samo hoće da kaže: Gde je moj poljubac? Zagrli me! Pazi na mene! Džo, međutim, srlja kao da godinu dana nije video ljudsko biće. Na trenutak niti čuje niti vidi, pa Klarisa podiže obe ruke dlanova okrenutih napolje, kao da se predaje i kaže: „Odlično, Džo. Idem u kadu.” On se ni tada ne zaustavlja, a verovatno nije ni čuo njene reči. Kad pođe prema spavaćoj sobi, on ide za njom i prati je, govoreći na hiljadu načina da mora da se vrati nauci. Čula je to i ranije. U stvari, poslednji put pre dve godine kada je prošao kroz pravu krizu; na kraju je zaključio da se miri sa životom, koji i nije
tako loš - i to je trebalo da bude kraj priče. Sada podiže glas da bi nadjačao buku slavina, vratio se na priču o uznemiravanju, ona čuje ime Pari i seti ga se. O, da, to. Čini joj se da razume Parija. Usamljen, neprilagođen čovek, zaluđeni vemik koga verovatno izdržavaju roditelji, žudi da se poveže s nekim, bilo kim, čak i Džoom. Džo stoji u ragastovu kupatilskih vrata kao novootkriveni majmun koji priča bez prestanka. Priča, ali gotovo bez samosvesti. Provlači se pored njega da bi se vratila u spavaću sobu. Volela bi da mu kaže da joj donese čašu belog vina, ali pomisli da će on verovatno i sebi nasuti vina i sedeti s njom dok se kupa, a ona u tom času želi samo da bude sama, ako on neće da se brine o njoj. Seda na ivicu kreveta da bi odšnirala čizme. Ako je stvarno bolesna, onda bi mogla i da mu to kaže. Izgleda da je granični slučaj, možda je samo umorna, poremećena nedeljnim događajem, jer inače nikad ne pravi nepotrebnu gužvu, pa zato sada samo podiže nogu a Džo se spušta na koleno da bi joj pomogao da skine čizmu - i sve vreme ne prestaje da govori. Hoće da se vrati teorijskoj fizici, hoće podršku katedre, spreman je da predaje šta god mu ponude, ima ideje o virtuelnom fotonu. Ona stoji u čarapama i otkopčava bluzu. Otkrivanje i osećaj tabana na debelom tepihu kroz svilu pomalo je uzbuđuje i priseća se prethodne noći i noći pre toga, one tuge i talasanja osećanja i seksa, priseća se i da vole jedno drugo, ali su sada u različitim mentalnim vasionama i imaju sasvim različite potrebe. Eto, to je sve. Promeniće se, i zbog toga ne treba izvlačiti značajne zaključke, što joj nameće trenutno raspoloženje. Skida bluzu, stavlja prste na kopču brushaltera, pa se predomisli. Bolje se oseća, ali ne sasvim dobro, pa neće da pošalje pogrešan signal Džou, pod pretpostavkom da ga on primeti. Kad bi pola sata mogla sama da bude u kadi, posle bi mogla da ga sasluša, a i on bi slušao nju. Pričanje i slušanje koje bi trebalo da bude dobro za bračne parove. Prelazi preko sobe da obesi suknju, onda seda na krevet da skine čarape i dok s pola pažnje sluša Džoa, razmišlja o Džesiki Mario, ženi koja joj se za ručkom žalila
na muža: previše nežan, preterano blag u seksu. Koga stekneš i kako se to sklopi - toliko je u tome slučajnosti, toliko razgranatih posledica tvog nesvesnog izbora partnera, da niko, nikakvom velikom pričom, ne može to da raspetlja ako se veza ne posreći. Džo joj govori da više nije važno što je njegovo znanje matematike uveliko zaostalo jer savremeni računarski programi mogu sve da reše. Klarisa je videla Džoa na delu i zna da teorijskom fizičaru, kao i pesniku, pored talenta i dobre ideje treba samo list papira i naoštrena olovka - ili moćan kompjuter. Da hoće, mogao bi odmah da se vrati u svoju radnu sobu i „nazad u nauku”. Katedra, profesori, kolege i radni prostor koji tvrdi da mu je potreban, sasvim su zanemarljivi, ali ga oni štite od neuspeha jer ga nikad neće pustiti da uđe. (Njoj lično je muka od univerzitetskih katedri.) Preko donjeg veša oblači kućnu haljinu. Vratio se toj mahnitoj ambiciji zato što je uznemiren - i njega je na razne načine pogodila nedelja. Nevolja s Džoovim preciznim i obazrivim umom je u tome što ne vodi računa o sopstvenom osećajnom polju. Kao da nije svestan da su njegovi argumenti samo bulažnjenje, da je u pitanju zabluda koja ima svoj uzrok. Prema tome, ranjiv je, ali ona još ne može da ga zaštiti. I on je, kao ona, stigao do srži Loganove tragedije, ali je dotle stigao nesvesno. I dok ona želi da mirno leži u sapunjavoj vodi, on hoće da promeni svoju sudbinu. Kad se vratila u kupatilo, pomešala je hladnu i vrelu vodu drškom četke, dodala borovo ulje i lila kristale, a zatim, naknadno, božični poklon svog kumčeta, miris koji su koristili stari Egipćani - bar sudeći po etiketi - i koji je poznat po tome što korisniku može da podari mudrost i unutrašnji mir. Izručila je celu flašicu. Džo je spustio dasku na klozetskoj šolji i seo. Njihova veza je takva da u njoj svako može, bez posledica, da izrazi želju da bude sam, ali je njegova napetost sprečava. Posebno u času kad opet priča o Pariju. Dok se smešta u zelenu vodu, Klarisa je usredsređena na ono što Džo govori. Policija? Zvao si policiju? Trideset tri poruke na telefonu? Ali, videla je kad je ušla da stoji nula. On ih je izbrisao, kaže, i Klarisa se uspravlja u vodi da ga pogleda i
on joj uzvraća pogled. Otac joj je umro od Alchajmerove bolesti kad je imala dvanaest godina. Uvek je strepela da će živeti s nekim ko će da poludi. Zato je izabrala razumnog Džoa. Zbog nečega u tom pogledu, ili njenog neočekivanog ispravljanja leđa, ili zbog zapanjenosti od koje joj se spustila vilica, Džo je počeo da zamuckuje, sapleo se o jednu reč - „femonen” - onda je nakratko zaćutao, pa zatim progovorio tišim glasom. „Šta je bilo?” Ona ne spušta pogled s njega i kaže: „Govoriš mi bez prestanka od kako sam stigla. Uspori malo, Džo. Udahni duboko nekoliko puta.” Dirnuta je njegovom spremnošću da uradi ono što je rekla. „Kako se osećaš?”
Zureći u pod ispred sebe, stavio je ruke na kolena i glasno uzdiše na kraju. „Uznemireno.” Ona čeka da Džo nastavi, a on čeka na nju. Oboje čuju neujednačeno pucketanje cevi s toplom vodom dok se skuplja iza kade. Ona kaže: „Znam da sam ovo i ranije rekla, pa nemoj da se ljutiš. Zar ne misliš da malo preteruješ s tim Parijem. Možda on i nije tako veliki problem. Mislim, pozovi ga na šolju čaja i verovatno ti više neće dosađivati. Nije on uzrok tvoje uznemirenosti, već simptom.” Govoreći to, misli na trideset izbrisanih poruka. Možda Pari, odnosno onaj Pari iz Džoove priče, i ne postoji. Stresa se i spušta u vodu ne skidajući pogled s njega. On kao da pažljivo razmišlja o onome što je rekla. „Simptom, ali čega zapravo?” U poslednjoj reči se krije hladno upozorenje i ona odgovara neobaveznijim tonom. „О, ne znam. Možda stari žal za izvornim istraživanjem.” Nada se da je samo to u pitanju. Opet on brižljivo razmišlja. Kao da se najednom umorio od odgovora na njena pitanja. Liči na dete pred spavanje, tako slobodno sedi na klozetskoj šolji dok je ona u kadi. Kaže: „Upravo je obrnuto. Zbog te smešne situacije koju ne
mogu da izmenim, osetio sam se bedno i onda počeo da razmišljam o svom radu, o onome što bi trebalo da radim.” „Zašto kažeš da ništa ne može da se uradi, mislim, oko tog tipa?” „Rekao sam ti. Pošto sam razgovarao s njim, ostao je da stoji ispred
zgrade i nije se pomerio punih sedam sati. Ceo dan je telefonirao. Policija kaže da to nije njihova nadležnost. Pa, šta onda hoćeš da učinim?” Klarisa oseća hladnoću oko srca, kao i uvek kada je njegov bes usmeren na nju. Međutim, u isto vreme je svesna da je uradila upravo ono što nije želela. Dopustila je da je Džo uvuče u sopstveno stanje duha, u svoje probleme, svoje dileme, svoje potrebe. Bila je bespomoćna dok se nisu probudili zaštitni nagoni. Brižljivim pitanjima htela je da mu pomogne, a za nagradu dobija njegovu agresiju, dok su njene potrebe zanemarene. Bila je spremna da se pobrine za sebe pod uslovom da on nije spreman na to, ali joj je čak i to utočište uskraćeno. Govori brzo, njegovo pitanje sklanja svojim. „Zašto si izbrisao poruke s trake?” To ga zbunjuje. „Šta govoriš?” „Jednostavno pitanje. Tih trideset рошkа bile bi dokaz uznemiravanja
koji bi predao policiji.” „Policija nije...” „U redu. Ja sam mogla da ih preslušam. Bile bi dokaz za mene.” Ustaje u
kadi i brzim pokretom dohvati peškir da se pokrije. Zavrti joj se u glavi od te brze kretnje. Možda joj srce stvarno nije dobro. I Džo je ustao. „I mislio sam da ćemo stići do ovoga. Ne veruješ mi.” „Ne znam šta da mislim.” Neobično žustro se trlja peškirom. „Znam samo da sam posle jednog užasnog dana uletela u isto tako strašan tvoj dan.” „Užasan dan. Misliš da se radi samo o užasnom danu?”
Oboje su ponovo u spavaćoj sobi. Ona se pita da nije preterala. Ali, eto, pre vremena je izašla iz kade, traži veš, a bol u leđima i dalje se širi. Retko se svađaju, Klarisa i Džo. Ona nema dara za raspravu. Nikad nije bila spremna da prihvati pravila borbe koja dopuštaju ili pak zahtevaju da govoriš stvari koje ne
misliš, koje su možda iskrivljena istina, ili čak uopšte nisu istinite. Oseća da je svaka neprijatnost koju izgovori sve više udaljava ne samo od Džoove ljubavi, već od sve ljubavi koju je do sada iskusila, pa strepi da je na površinu isplivala neka pohranjena zloća koja je njen pravi lik. Džo ima drugu vrstu problema. Njegova osećanja se sporo pretvaraju u gnev, pa čak i kada se to dogodi, zbog svoje pogrešne inteligencije, zaboravlja šta treba da kaže i ne može da osvoji poene. Ne može ni da se oduči od navike da na optužbu odgovori razumno i razložno, umesto da odmah ubaci svoju optužbu. Lako ga je nadigrati iznenadnom nebitnom opaskom. Uzrujanost mu ne dozvoljava da shvati za šta se zalaže i tek kasnije, kada se smiri, misli mu se razviju u razgovetnu odbranu. Osim toga, posebno je teško biti oštar prema Klarisi jer je lako ranjiva. Gnevne reči odmah ostave trag bola na njenom licu. Ali sada im izgleda da igraju igru koju ne mogu da zaustave, a strašna sloboda lebdi u vazduhu. „Taj čovek je smešan”, Džo nastavlja. „Naprosto se fiksirao.” Klarisa hoće da progovori, ali je on pokretom ruke zaustavlja. „Ne mogu da ti dokažem da to treba ozbiljno shvatiti. Brine te samo to što ti ne masiram prokleta stopala posle teškog dana.” Pomen nedavno doživljene polučasovne nežnosti u istoj meri šokira i Džoa i Klarisu. Tada nije zamerao, u stvari uživao je. Klarisa okreće glavu od njega, ali uspeva da kaže ono što je namerila. „Veoma si napet od kada si ga upoznao. Izgleda kao da si ga sam izmislio.” „Tako je! Shvatam. Sam sam to sebi smestio. Sam sam skrojio sopstvenu sudbinu, to je moja karma. Mislio sam da si čak i ti iznad tog nju ejdž bulažnjenja.” To „čak” stiže niotkuda, kao ritmična popuna, nesmotreni pojačavač. Klarisa nikad nije pokazala ni najmanju zainteresovanost za nju ejdž. Gleda ga, zbunjena. Uvreda ju je oslobodila. „Treba da se upitaš u kojem smeru deluje ta fiksacija.” Džou ta primedba da je možda on opsednut Parijem izgleda tako čudovišno da ne može ništa drugo da odgovori osim „Bože!” Nemotivisana
energija tera ga ode do prozora. Nikog nema napolju. S toliko gneva u vazduhu, Klarisa se oseća ranjivo tako napola obučena, pa koristi promenu položaja koji je njena primedba izazvala i grabi suknju s vešalice. Dve vešalice padaju na pod, ali ona ih ne podiže, što bi inače uradila. Džo duboko udahne, okreće se od prozora da bi izdahnuo. Namerno pokazuje kako se smiruje, kako će ponovo da počne od razumne premise, kako je razuman čovek koji neće dopustiti da ga neko otera u krajnost. Govori mirnim, zadihanim glasom, preterano sporo. Gde li naučimo te trikove? Jesu li upisani u nas kao i ostali osećajni repertoar? Kaže: „Slušaj, postoji problem, tamo napolju” - pokazuje na prozor - „i od tebe sam želeo samo podršku i pomoć.” Ali Klarisa se ne da urazumiti. Promukli glas, prošlo vreme glagola „želeti”, govore joj o samosažaljenju i ljute je. Nema potrebe da mu kaže da je uvek imao njenu podršku i pomoć. Umesto toga, prilazi mu iz novog pravca, izmišlja nepravdu i opoziva je istim misaonim činom. „Prvi put kad se javio telefonom i rekao ti da te voli, priznao si da si me slagao.” Džo je toliko iznenađen da samo zuri u nju i, dok mu se usta muče da izgovore reč, Klarisa, neiskusna u ovoj vrsti bitke, oseća bilo trijumfa koji se lako može pročitati kao osveta. U tom času iskreno misli da je prevarena, pa prema tome i ovlašćena da doda: „Šta onda treba da mislim? Reci mi. Onda ćemo videti kakva ti vrsta podrške i pomoći treba.” Dok to govori, uvlači noge u papuče. Džou se polako vraća glas. Toliko je istovremenih sukobljenih misli da mu je svest zamagljena. „Čekaj. Da li zaista misliš...” Svesna da njene primedbe neće izdržati raspravu, Klarisa izlazi iz sobe dok je još u prednosti, odlazi dok je još divno biti povređen. „Jebi se, onda”, viče Džo prema njenim leđima. Oseća da bi mogao da podigne stolicu ispred toaletnog stola i da je baci kroz prozor. Trebalo je on da izađe. Posle kratkog oklevanja, požuri iz sobe, prođe pored Klarise u hodniku, zgrabi kaput s kuke i izlazi, zalupivši vrata za sobom, zadovoljan što je ona dovoljno blizu da čuje
tresak. Na izlasku iz zgrade, čudi se kako je mračno. I kiša pada. Skupi kaput i zategne pojas, a kad ugleda Parija kako ga čeka na kraju popločane staze, čak i ne zastane.
10. Učinilo mi se da se kiša pojačala u trenutku kad sam izašao iz zgrade, ali nisam hteo da se vraćam po šešir ili kišobran. Nisam obratio pažnju na Parija i krenuo sam tako žestokim tempom da je on, kada sam se na uglu okrenuo, bio pedeset metara iza mene. Kosa mi je bila skroz mokra i voda je već počela da mi ulazi u desnu cipelu jer je đon odavno bio bušan. U meni je gnev dostigao hladno usijanje, i na neki detinjast način, nije bio usmeren. Pari je, naravno, bio kriv što se uvukao između Klarise i mene, ali sam bio besan na oboje - on je bio ta nevolja protiv koje mi ona nije dala podršku - i ne samo na njih, već na sve i svakoga, posebno na tu kišu koja je sipila i na činjenicu da nemam pojma kuda sam se uputio. Postojalo je još nešto, kao koža, neka meka ljuštura oko jezgra mog gneva, koja ga je omeđavala i činila još dramatičnijim. Komadić sećanja, žvrljotina, slabašna veza s korenom u nekom zaboravljenom štivu, nebitna za moje tadašnje namere, ali pohranjena u meni kao trajni delić dečjeg sna. Sada je i to bitno, pomislio sam. Moglo bi mi pomoći. Ključna reč je bila „zavesa”, koju sam video ispisanu sopstvenim rukopisom, i kao što se kiša na mojim trepavicama delila i prelamala ulična svetla, tako se i ta reč naizgled cepala, vučena na razne strane asocijacijama koje su upravo sišle s ekrana sećanja. Video sam veličanstvenu kuću u daljini, na nejasnoj crno-beloj ilustraciji u nekim starim novinama, visoku ogradu i možda neko vojno lice, čuvara ili stražara. Međutim, ako je to bila kuća u kojoj je visila ta značajna zavesa, ništa mi nije značila. Išao sam dalje, pored stvarnih kuća, velikih osvetljenih vila, uzdignutih iznad visokih ulaznih kapija s interfonom, iza kojih sam video nehajno parkirana kola. Bio sam u takvom raspoloženju da sam mogao svesno i sa zadovoljstvom da zaboravim na naš stan vredan pola miliona funti i uživam u
maštanju da sam siromašak koji po kiši juri pored bogataških kuća. Neki su imali sreće u svemu, ja sam propustio ono malo prilika koje su mi se ukazale, bio sam ništavilo i niko za mene nije mario. Od rane mladosti nisam pravio takve varke sa sopstvenim osećanjima, i kada sam otkrio da i dalje to mogu da radim, radovao sam se kao da sam olimpijski pobednik. Kada sam ponovo potražio „zavesu”, nije bilo nijedne asocijacije, ni senke. Usporio sam i pomislio kako je mozak tako fina, filigranska stvar da čak nije u stanju ni da odglumi promenu u svom osećajnom stanju, a da ne poremeti okolnosti miliona drugih nezapaženih kola. Shvatio sam da mi se moj mučitelj približava i pre nego što je napola jodlujući uzviknuo moje ime. Onda me je ponovo pozvao. „Džo! Džo!” Primetio sam da jeca. „Ti si kriv. Ti si sve započeo, ti si hteo da se ovo dogodi. Poigravaš se sa mnom, stalno, a praviš se...” Nije mogao da završi. Ponovo sam požurio i gotovo sam trčao kad sam prešao sledeću ulicu. Njegov plač je jenjavao sa svakim batom koraka. Bio sam zgrožen i uplašen. Okrenuo sam se kad sam stigao na drugu stranu. Pošao je za mnom i stajao je na sredini ulice čekajući prekid u saobraćaju. Mogao je i da padne pod točkove kola u prolazu, što sam i želeo, a želja je bila hladna i jaka, ali nisam se iznenadio, niti zastideo. Kada je ugledao moje lice koje se najzad okrenulo ka njemu, počeo je da izvikuje niz pitanja. „Kada ćeš me ostaviti na miru? Uhvatio si me. Ništa ne mogu da uradim. Zašto ne priznaš šta radiš? Zašto se i dalje praviš da ne znaš o čemu govorim? I signali, Džo. Zašto ih i dalje šalješ?” I dalje je stajao na sredini puta, a saobraćaj je u nepravilnim intervalima poništavao i njega i njegove reči. Podigao je glas do tako škripavog vriska da sam ga gledao kao prikovan. Trebalo je da trčim dalje, bio je to najbolji trenutak da se izgubim. Međutim, njegov bes me je prisiljavao da ga posmatram, zapanjen, mada nisam gubio nadu u spasonosnu mogućnost da će ga zgnječiti neki autobus, dok stoji tamo, osam metara daleko od mene, i preklinje me i proklinje.
Reči je izgovarao vrišteći, stalno dižući ton, kao da je neka izgubljena ptica u zoološkom vrtu progovorila gotovo ljudskim glasom. „Šta hoćeš? Voliš me, a hoćeš da me uništiš. Praviš se kao da se to ne dešava. Kao da se ništa ne dešava! Jebi se! Poigravaš se... mučiš me... šalješ mi te jebene sitne tajne signale da me privučeš. Znam šta hoćeš, jebi se! Jebi se! Misliš da ne znam? Hoćeš da me odvojiš od...” Zaglušio ga je kamion velik kao kuća, misliš da možeš da me odvojiš od njega. Na kraju ćeš mi prići. Na kraju. I njemu ćeš prići jer ćeš morati. Jebi se, molićeš za milost, puzićeš na stomaku...” Onda su ga savladali jecaji. Pošao je prema meni, ali su ga kola koja su jurila sredinom puta naterala da se vrati, besnom sirenom čiji se zvuk menjao po Dopleru i razlagao Parijev žalosni glas. Dok je vikao, u jedan mah sam se gotovo sažalio na njega, uprkos odbojnosti i odvratnosti koju sam osećao. Možda sažaljenje nije prava reč. Gledajući ga tako zaglavljenog kako mahnita, osetio sam olakšanje što nisam na njegovom mestu, kao kada vidim nekog pijanca ili šizofrenika kako reguliše saobraćaj. Pomislio sam i da je njegovo stanje tako neobično, njegovo poimanje realnosti tako poremećeno da mi ne može naneti zlo. Neko je trebalo da mu pomogne, ali ne ja. Sve je to teklo uporedo s apstraktnom žudnjom da tu napast vidim bezgrešno poništenu na asfaltu. Onda je potekla treća struja misli i osećanja dok sam ga slušao. Podstaknuta rečju koju je dva puta upotrebio: signal. Oba puta se zbog toga pomerila i naglo povukla zavesa koja me je mučila ranije, i te dve reči su se spojile i omrestile elementarnu sintaksu: zavesa kao signal. Bio sam bliže nego ranije. Skoro sam je video. Veličanstvena kuća, čuvena stambena zgrada u Londonu, zavese na njenim prozorima korišćene za poruke... Borba s tim tananim asocijacijama pred očima mi je stvorila zavese u mojoj radnoj sobi, zatim i samu radnu sobu. Ne njenu udobnost niti žar svetla ispod abažura od pergamenta, niti sjaj crvene i plave boje na „buhara” tepisima, niti podvodne tonove na mom lažnom Šagalu (Le Poete Allonge, 1915), već
onih tridesetak metara registratora koji su popunili pet polica, ceo jedan zid, crne kutije s etiketama prepune isečaka; a na drugoj strani, pored prozora okrenutog ka jugu, mali oblakoder od hard-drajva sa tri gigabajta podataka, spremnih da mi pomognu da izgradim most između te palate i ovih reči. Setio sam se Klarise s iznenadnom navalom vesele ljubavi, i učinilo mi se da ćemo se lako izmiriti - ne zato što sam se loše poneo ili nisam bio u pravu, već zato što sam tako očigledno, neporecivo bio u pravu, a ona je naprosto stekla pogrešan utisak. Moram što pre da se vratim. Kiša je i dalje padala, ali nije pljuštala. Svetla na semaforu trista metara dalje od mene već su se promenila i po rasporedu nailazećeg saobraćaja shvatio sam da Pari samo što nije prešao ulicu. Ostavio sam ga tamo gde se zatekao, s rukama preko lica, u suzama. Verovatno nije video kada sam skrenuo i lakim trkom pošao uskom stambenom ulicom. Čak i ako nađe snage u tom svom očaju da pođe za mnom istom brzinom, mogao bih da ubrzam oko bloka zgrada i da mu za minut pobegnem.
11. Dragi Džo, osećam kako sreća struji kroz mene kao električna struja. Zatvorim oči i vidim te kako stojiš na kiši, kao sinoć, s druge strane puta, a između nas pruža se neizgovorena ljubav kao zategnut čelični kabl. Zatvorim oči i naglas zahvalim Bogu što postojiš, što je i meni dozvolio da postojim u isto vreme i na istom mestu, i što je dozvolio da se obojica nađemo u ovoj neobičnoj pustolovini. Zahvaljujem mu na svakoj najmanjoj stvari koja je u vezi sa nama dvojicom. Jutros sam se probudio, a na zidu pored mene bio je savršen krug sunčeve svetlosti, i zahvalio sam mu što ta ista sunčeva svetlost obasjava i tebe! Kao što je sinoć kiša natopila i mene i tebe i tako nas povezala. Hvalim Boga što me je poslao tebi. Znam da su pred nama teškoće i bol, ali je put kojim nas On šalje namerno težak. To je njegova namera! To nas iskušava i snaži, i najzad će nas dovesti do još veće radosti. Znam, dugujem ti izvinjenje - reč je premala. Stojim pred tobom nag, nezaštićen, zavisim od tebe, tvoje milosti, i molim da mi oprostiš. Od samog početka si prepoznao našu ljubav. Prepoznao si je u pogledu koji smo izmenili na brdu posle njegovog pada, svu silinu i moć i blagoslov ljubavi, a ja sam bio tup i glup, odbijao ljubav nastojeći da se zaštitim od nje, pokušavao da se pravim kao da se to ne događa, da se to ne može dogoditi na ovaj način, prenebregao sam ono što si mi poručivao očima i svakim svojim gestom. Mislio sam da je dovoljno da pođem za tobom niz brdo i predložim da se zajedno pomolimo. Imao si pravo što si se naljutio zato što ne vidim ono što si ti odavno video. Bilo je tako očigledno, ono što se dogodilo. Zašto sam odbio da prihvatim? Verovatno si mislio da sam tako neosetljiv, takav moron. S pravom si se okrenuo i otišao. Pa čak i sada, kad se setim trenutka kad si ponovo pošao uzbrdo, kad se setim tvojih opuštenih ramena, tvog teškog koračanja odbijenog čoveka, naglas zakukam zbog svog ponašanja. Džo. U ime Boga, molim te,
oprosti mi. Sada bar znaš da sam konačno uvideo ono što si ti video ranije. A ti, sapet svojim prilikama i svojom osetljivosti prema Klarisinim osećajima, prihvatio si me tako da nametljive oči i uši ne primete, na način koji samo ja mogu da razumem. Znao si da ću na kraju doći do tebe. Zato sam ti telefonirao kasnije te noći, čim sam shvatio šta si mi očima poručio. Kad si podigao slušalicu, čuo sam olakšanje u tvom glasu. Prihvatio si moju poruku u tišini, ali znaj da sam razumeo tvoju zahvalnost. Posle sam plakao od radosti, i slutio sam da i ti plačeš. Život konačno može da počne. Konačno se isplatilo čekanje, usamljenost i molitve, kleknuo sam i zahvalio se, mnogo puta sve dok nije svanulo. Da li si spavao te noći? Verujem da nisi. Ležao si u mraku i slušao kako Klarisa diše, pitajući su kuda nas sve ovo vodi. Džo, sada si zaista nešto pokrenuo! Ima toliko stvari koje treba da ispričamo, ima toliko da se nadoknadi. Istraživanja su počela na dnu okeana, ali je površina i dalje nedirnuta. Hoću da kažem da si spoznao moju dušu (sasvim sam siguran) i znaš kako da prodreš još dublje, ali ne znaš ništa o običnim pojedinostima iz mog života - kako živim, gde živim, moju prošlost, moju priču. Znam, sve je to samo spoljni omotač, ali naša ljubav treba sve da obuhvati. Ja već dosta znam o tvom životu. Postavio sam to sebi kao zadatak, kao misiju. Uvukao si me u svoj svakodnevni život i tražio od mene da ga shvatim. U stvari, ništa ne mogu da ti odbijem. Ako mi ikad budu postavljali ispitna pitanja o tebi, biću najbolji, nijedan odgovor neće biti netačan. Bićeš tako ponosan na mene! Dakle, moj spoljni omotač. Znam da ćeš jednog dana doći. Kuća je divna, povučena od puta koji na tom mestu skreće, u ulici Frognal Lejn; oko nje su travnjaci, a u središtu je malo unutrašnje dvorište koje niko ne može da vidi, čak i kada prođe kroz ulaznu kapiju (osim poštara, retko ko prolazi) i priđe vratima kuće. Minijaturna verzija neke veličanstvene francuske palate. Ima čak i izbledele zelene žaluzine i vetrokaz u obliku petla na krovu. Pripadala je mojoj
majci, koja je umrla od raka pre četiri godine. Ona ju je nasledila od sestre, koja ju je, opet, dobila u razvodnoj nagodbi nekoliko dana pre nego što je poginula u saobraćajnoj nesreći. Sve ti ovo pričam da ne bi stekao pogrešan utisak o mojoj porodici. Tetka je bila u užasnom braku s nekim prevarantom koji se obogatio na nekretninama, ali ostatak porodice preživljavao je baveći se običnim poslovima. Otac mi je umro kad sam imao osam godina. Imam stariju sestru u Australiji, ali nismo uspeli da je pronađemo kada je majka umrla i iz nekog razloga nije pomenuta u oporuci. Imam i nekoliko rođaka koje uopšte ne viđam i, koliko znam, jedini sam u porodici produžio školovanje posle šesnaeste godine. Eto, to sam ja, kralj u sopstvenom dvorcu koji mi je Bog podario s razlogom samo njemu znanom. Svuda oko sebe osećam tvoje prisustvo. Mislim da ti se više neću javljati telefonom. Nije zgodno, zbog Klarise, a kad ti pišem osećam da si mi još bliže. Zamišljam te kako sediš pored mene, vidiš ono što i ja vidim. Sedim za malim drvenim stolom na prepravljenom balkonu koji se nastavlja na radnu sobu i gleda na unutrašnje dvorište. Kiša pada na dve trešnje u cvetu. Grana jednog drveta raste kroz metalnu ogradu, pa sam dovoljno blizu da vidim kako voda oblikuje ovalne kapi blago osenčene svetloružičastom bojom behara. Ljubav mi je dala nove oči. Tako jasno vidim, toliko pojedinosti. Vlaknastu drvenu površinu starih bandera, svaku vlat trave na mokrom travnjaku dole, majušne golicave crne noge bubamare koja mi je pre jednog trena prešla preko šake. Sve što vidim, želim da dodirnem i pomilujem. Najzad sam budan. Osećam da sam živnuo, oživeo od ljubavi. Dodir i mokra trava su me podsetili. Kada si sinoć izašao iz svoje kuće i rukom prešao preko vrha živice - u prvi mah nisam razumeo. Odšetao sam niz stazu, ispružio ruku i prstima protrljao lišće koje si dodirnuo. Osećao sam svaki listić i zapanjio se kad sam shvatio da su ti listići drugačiji od onih koje nisi dodirnuo. Po ivicama tog mokrog lišća bio je neki žar, nešto mi je peklo prste. Onda sam shvatio. Ti si ih dodirnuo na određen način, po obrascu koji je
prenosio jednostavnu poruku. Zar si mogao da pomisliš da se neću setiti, Džo! Tako jednostavno, tako mudro, tako puno ljubavi. Kako je divno na taj način saznati za ljubav, preko kiše i lišća i kože, šara istkana povesmom Božjeg putenog dela prerasta u vreli osećaj dodira. Mogao sam sat jedan da ostanem na tom mestu u čudu, ali nisam hteo da zaostanem. Hteo sam da vidim kuda me vodiš kroz kišu. Samo, da se vratim na površinu okeana. U jednoj školi stranih jezika u blizini Lester Skvera predavao sam engleski. Bilo je podnošljivo, ali se nisam slagao s ostalim predavačima. Opšte odsustvo ozbiljnosti išlo mi je na živce. Verovatno su me iza leđa ogovarali jer sam polagao mnogo na svoju veru - a to više nije u modi! Čim sam došao do novca i kuće, prestao sam da radim i preselio se ovamo. Shvatao sam to kao povlačenje - kao čekanje. Oduvek mi je bilo jasno da sam ovo neverovatno divno mesto dobio s razlogom. Jedne sedmice, otrcan jednosoban stan u ulici Arnos Grouv, već naredne dvorac na Hempstedu i čitavo malo bogatstvo u banci. Mora da je postojao neki plan, i moja dužnost, mislio sam (a vreme je pokazalo da sam u pravu) bila je da budem miran i da osluškujem tišinu, i da budem spreman. Molio sam, meditirao i ponekad odlazio u duge šetnje po poljima, i znao sam da će se pre ili kasnije ukazati Njegova namera. Trebalo je samo da budem spreman, pripravan za prvi znak. A onda sam ga promašio uprkos svim pripremama! Trebalo je da ga prepoznam kad su nam se pogledi ukrstili, tamo gore na brdu. Tek kada sam se vratio te večeri, vratio u ovu tišinu i usamljenost, tek onda sam shvatio i zato sam ti telefonirao... Ali, sad se već vrtim ukrug! Ova kuća te čeka, Džo. Biblioteka, bilijarska sala, dnevna soba s divnim kaminom i ogromnim starim sofama. Imamo čak i mali bioskop (video-trake, naravno), sobu za vežbanje i saunu. Ispred nas su prepreke, naravno. Planinski venci! A najveći je tvoje odricanje Boga. Sve sam prozreo, znaš i sam. U stvari, verovatno si hteo da tako bude. To je igra koju igraš sa mnom, delom zavođenje, delom mučenje. Hoćeš da ispitaš granice moje vere. Da li te užasava
to što tako lako mogu da te prozrem? Nadam se da ti godi, kao što i meni godi kada me vodiš svojim porukama, tim šiframa koje me u dušu pogađaju. Znam da ćeš prići Bogu, kao što znam i da mi je zadatak da te dovedem ovamo, preko ljubavi. Ili, drugim recima, preko lekovite moći ljubavi premostiću taj jaz prema Bogu. Džo, Džo, Džo... priznaću, na pet listova sam ispisao tvoje ime. Možeš da mi se smeješ - ali ne previše. Možeš i da budeš surov prema meni - ali da ne preteraš. Iza tih igara koje igramo nalazi se cilj koji ni ti ni ja ne treba da dovodimo u pitanje. Sve što zajedno uradimo, sve što jesmo, u Božjim je rukama i naša ljubav svoje postojanje, oblik i značenje crpe iz Njegove ljubavi. Ima toliko da se priča. Toliko sitnih pojedinosti. Još treba da razgovaramo i o Klarisi. Mislim da je u redu da ti to vodiš i da mi kažeš šta bi bilo najbolje. Hoćeš li da ja razgovaram s njom? Vrlo rado. Mislim, ne radujem se, već sam spreman. Da li da sve troje sednemo i zajedno porazgovaramo? Ubeđen sam da postoji način koji neće biti tako bolan za nju. Ali to treba da bude u tvojim rukama i čekam da mi javiš šta si odlučio. Dok pišem osećam tvoje prisustvo, tik uz moj desni lakat. Kiša je prestala, ptice su nastavile sa svojom pesmom i vazduh je još blistaviji. Završavanje ovog pisma podseća na rastanak. Uvek mi se čini da te izneveravam kada odlazim od tebe. Nikad neću zaboraviti onaj trenutak u podnožju brda i kako si se okrenuo od mene, odbačen i zapanjen mojim odbijanjem da u tom času prepoznam našu ljubav. Nikad neću prestati da se izvinjavam. Izvini, Džo, hoćeš li mi ikad oprostiti? Džed
12. I dalje sam imao osećaj da nisam uspeo u nauci, da sam parazit, marginalac. Taj me osećaj nikad nije sasvim napustio. Nekadašnji nemir verovatno je osvežio Loganov pad, ili situacija s Parijem, ili možda sitna pukotina udaljavanja koja se pojavila između Klarise i mene. Sedenje u radnoj sobi i napeto razmišljanje očigledno nije moglo da me odvede do izvora moje nelagode, niti do rešenja. Pre dvadeset godina možda bih platio profesionalnom slušaocu, ali sam negde usput izgubio veru u lečenje putem priče. Po mom mišljenju, bila je to otmena prevara. Ovih dana sam više voleo da vozim kola. Nekoliko dana pošto sam primio Parijevo pismo, mislim njegovo prvo pismo, odvezao sam se do Oksforda da posetim Loganovu udovicu. Tog jutra je put bio neobjašnjivo prazan, svetlo je bilo ujednačeno, sivo i bistro i duvao mi je snažan vetar u leđa. Duž visokog ravnog dela pre strmine, gotovo sam udvostručio dozvoljenu brzinu. Snažna potreba da idem dalje, potreba da četvrtinu pažnje držim na retrovizoru (zbog policije, zbog Parija) i prilike koje su zahtevale da se koncentrišem, delovale su smirujuće i davale su mi privid pročišćenja. Kad sam silazio kroz krečnjački usek, četiri kilometra severno od mesta nesreće, Oksfordska dolina otvorila se preda mnom kao neka strana zemlja. Na kraju dvadeset pet kilometara ravne zelene izmaglice, skrivena u jednoj viktorijanskoj kući, nalazila se tuga prema kojoj sam vozio. Smanjio sam brzinu na sto da mogu još malo da razmišljam. Pretraživanje baze podataka zbog zavese-signala ništa nije donelo. Nasumice sam otvorio nekoliko registratora sa isečcima, ali se tokom pola sata nije pojavio nijedan naslov koji bi me uputio, i odustao sam. Nekad sam negde pročitao o zavesi koja je korišćena kao signal i to je na neki način bilo povezano s Parijem. Pomislio sam da bi mi najbolje bilo da se time ne bavim i da se nadam da će se snažne asocijacije probiti same, možda u snu.
Ni sa Klarisom nisam bio bolje sreće. Istina, razgovarali smo, bili smo učtivi, čak smo vodili ljubav, nakratko, ujutro pre posla. Za vreme doručka sam pročitao Parijevo pismo i dao joj ga. Učinilo mi se da se slaže sa mnom da je lud i da s pravom mislim da me uznemirava. „Učinilo” mi se zato što nije bila svim srcem uključena, pa i ako je rekla da sam u pravu - a mislim da jeste nikad nije priznala da je sama pogrešila. Osetio sam da još nije odlučila, iako je to porekla kad sam je pitao. Čitala je pismo i mrštila se, na jednom mestu je prekinula, pogledala me i rekla: „Stil mu je veoma sličan tvom.” Onda me je pitala šta sam tačno rekao Pariju. „Rekao sam mu da se gubi”, odgovorio sam, možda previše uzrujano. A
kada je ponovo pitala, onda sam, razdražen, povisio glas: „Ра pogledaj samo ono o poruci na živici! Lud je, zar ti nije jasno?” „Jeste”, mirno je rekla i nastavila da čita. Mislim da sam shvatio šta ju je
mučilo. Bila je to Parijeva vešta tehnika navođenja na prošlost, na nekakav pakt, tajni sporazum, tajni život pun pogleda i pokreta, a ja sam sve poricao onako kako bih govorio i da je zaista tako. Zašto sam tako očajan, ako nemam šta da krijem? Na pretposlednjoj strani se nalazila ona opaska „da razgovaramo i o Klarisi”, i tu je zastala i podigla pogled, ali ne prema meni, već u stranu, i polako duboko udahnula. Spustila je list koji je držala i vrhovima prstiju dotakla čelo. Rekao sam u sebi: ne veruje ona Pariju, već je njegovo pismo tako nezadrživo samouvereno, to je tako nepatvorena emotivna priča - jer on očigledno oseća upravo ono o čemu piše - da neizbežno izaziva i prikladne automatske reakcije. Čak i glupi film može da vas rasplače. Postoje duboke emotivne reakcije koje potiskuju cenzuru viših razumskih procesa i primoravaju nas da odigramo svoje uloge, makar samo u naznakama - ja, ozlojeđenog raskrinkanog tajnog ljubavnika, Klarisa, surovo prevarenu ženu. Ali, kad sam pokušao tako nešto da kažem, pogledala me je, blago protresla glavom, u čudu nad mojom glupošću. Poslednjih nekoliko redova samo je prešla pogledom. Kada je neočekivano ustala, upitao sam: „Kuda ideš?”
„Treba da se spremim za posao.” Žurno je izašla iz prostorije i imao sam
osećaj da nam je neko uskratio kraj. Trebalo je da se dogodi trenutak zbližavanja, uzajamnog razuveravanja, trebalo je da stanemo jedno pored drugog ili leđa uz leđa, da jedno drugo zaštitimo od pokušaja da se nasilno poremeti naša privatnost. Umesto toga, kao da je nasilje već izvršeno. Hteo sam to da joj kažem kad se vratila vesela i poljubila me u usta. Grlili smo se čitav minut u kuhinji i ona mi je govorila divne nežnosti. Bili smo zajedno. Više nije trebalo ništa da kažem. Onda se otrgnula, zgrabila kaput i otišla. Pomislio sam da je među nama ostala neizgovorena raspra, iako nisam bio siguran povodom čega. Ostao sam u kuhinji, raspremio posuđe, završio kafu i pokupio sve listove pisma - male plave papiriće koje sam iz nekog razloga povezivao s polupismenim ljudima. Naše neopterećeno ponašanje koje smo bez ikakvog truda godinama negovali, odjednom je počelo da liči na doteranu konstrukciju, dobro uravnoteženu tvorevinu, poput prastarog putničkog sata. Više nismo umeli da ga navijemo, nismo umeli da to postignemo bez velike koncentracije. U poslednje vreme, svaki put kada bih se obratio Klarisi bio sam svestan mogućih posledica onoga što kažem. Odajem li utisak da mi potajno godi Parijeva pažnja, ili da ga nesvesno izazivam, ili da uživam, i ne znajući, u vlasti koju imam nad njim, ili - možda ona upravo to misli - u vlasti koju imam nad njom? Samosvest uništava erotsku radost. U krevetu, samo sat i po ranije, bili smo neubedljivi, kao da se između naših sluzokoža nalazi fina prašina, možda pesak, ili misaoni ekvivalent opipljiv kao pesak na plaži. Sedeći u kuhinji posle Klarisinog odlaska, zbrajao sam mračan uzročno-posledični niz od psihičkog do somatskog - loše misli, nedovoljna uzbuđenost, minimalno vlaženje - i bol. Koje su to bile loše misli? Jedna od njih je bila sumnja da u onom predelu osećanja koje se opire logici Klarisa smatra da sam za Parija sam kriv. On je utvara koju sam samo ja mogao da prizovem, duh mog iščašenog, nesavršenog
karaktera, odnosno, kako je s ljubavlju volela da kaže, moje nevinosti. Ja sam ga doveo i držao među nama, čak i kada sam to poricao. Klarisa je rekla da nisam u pravu, da je naprosto smešno što tako razmišljam, ali nije rekla mnogo više o sopstvenom stavu. Govorila je o mom dok smo se oblačili tog jutra. Uznemiren sam, rekla je. Navlačio sam duboke cipele i nisam je prekinuo. Rekla je da ne voli što sam se vratio staroj opsesiji „povratka nauci”, kad imam tako ugodan posao i obavljam ga tako dobro. Nastojala je da mi pomogne, ali sam ja u toku samo nekoliko dana počeo tako mahnito, tako grozničavo da obraćam pažnju na Parija, tako... Prekinula je na tren da bi našla pravu reč. Stajala je u vratima, i oko struka nameštala svilom postavljenu plisiranu suknju. Na jutarnjoj svetlosti su joj oči zbog bledog tena izgledale još zelenije. Bila je prelepa. Naizgled izvan domašaja, utisak koji je pronađena reč samo pojačala. „...Usamljen, Džo. Tako si usamljen u svemu, čak i kada mi govoriš o tome. Osećam da mi ne daš da pristupim. Ne govoriš iz duše.” Samo sam je gledao. Ili sam joj uvek u sličnim trenucima govorio iz duše, ili nikad nisam i ne znam šta to znači. Ali, nije u pitanju to što mislim. Mislio sam na isto kao i kada sam je upoznao: kako je uopšte tako prevelika, tako obična klada kao što sam ja našla tu bledu lepoticu? I nova loša misao: da li već razmišlja o tome da je mogla i bolje da prođe? Spremala se da izađe iz sobe i ode u kuhinju i kojoj nas je, bez našeg znanja, očekivalo Parijevo pismo. Pogrešno je shvatila izraz na mom licu. Pre me je preklinjala nego optuživala kada je rekla: „Kako me to gledaš. Kao da smišljaš nešto što nikad neću saznati. Neko unutrašnje dvostruko knjigovodstvo koje je po tvom mišljenju najbolji put do istine. Zar ne vidiš kako te to isključuje?” Znao sam da je neću ubediti ako kažem: „Samo sam mislio kako si lepa i kako te ne zaslužujem.” A nije mi palo na pamet dok sam ustajao da možda ona mene ne zaslužuje. Eto. Završni račun, dvostruko knjigovodstvo. Bila je u
pravu, dvostruko, jer ništa nisam rekao i ona nikad neće saznati. Nasmešio sam se: „Razgovaraćemo o tome za doručkom.” Ali smo razgovarali o Parijevom pismu, a ni to nam nije uspelo. Pošto je otišla, pošto sam raspremio sto, ostao sam u kuhinji s mlakom kafom, gurajući Parijeve stranice u tesnu kovertu, kao da se u njima nalaze virusne spore koje će nam zagaditi kuću. Još loših misli: u pitanju je samo sanjarija, ali sam morao da joj pustim na volju. Palo mi je na pamet da Klarisa možda koristi Parija kao izgovor. Njena reakcija je u svakom slučaju bila čudna. Kao da pogoršava nevolju tako što me povezuje s Parijem. Kako da objasnim? Da li se kaje što je sa mnom? Da nije možda upoznala nekog? Ako hoće da me napusti, bilo bi jednostavnije da sebe ubedi da zaista postoji nešto između Parija i mene. Da li je stvarno srela nekog? Na poslu? Kolegu? Studenta? Da se ne radi o uzornom slučaju nesvesnog samoubeđivanja? Ustao sam. Samoubeđivanje su mnogo voleli psiholozi evolucionisti. Pisao sam o tome za jedan australijski časopis. Bio je to primer prave salonske nauke, ovako: ako živiš u grupi, kao što su ljudi oduvek činili, osnovni preduslov za ličnu dobrobit bio bi da ubediš druge u sopstvene potrebe i interese. Ponekad je potrebno da se poslužiš lukavstvom. Jasno je da ćeš biti najubedljiviji ako prvo ubediš sebe, tako da ne moraš da se pretvaraš da veruješ u svoje reči. Prema tome, najbolje su uspevali oni koji su sami sebe zavaravali, pa stoga i njihovi geni. I tako smo se gložili i tukli, jer je naša jedinstvena inteligencija uvek bila u službi naše naročite odbrane i selektivnog slepila prema slabostima naših argumenata. Dok sam prelazio preko kuhinje, iskreno, nisam uopšte znao kuda sam pošao. Na vratima Klarisine radne sobe, učinilo mi se da ulazim po svoju heftalicu. Dok sam prilazio pisaćem stolu preko te male sobe, možda sam rekao sebi da treba da pogledam da se nije neko pismo za mene pomešalo s njenom jutarnjom poštom, kao što se ponekad desi. Preda mnom je bila moralna prepreka koju je trebalo da preskočim, pretpostavljam upravo onim
samoubeđivanjem koje sam njoj pripisao. Radna soba nije bila tako ozbiljno mesto kao što je Klarisa u početku želela. Na univerzitetu je imala prostor za rad, gde je obavljala prave poslove. Ova soba bila je prelazna tačka, skladište između kuće i posla, gde su se gomilali papiri, knjige i studentski radovi. Bila je to stanica za praćenje kumčića. Odavde im se odgovaralo na pisma, tu su pakovani pokloni, njihovi crteži i darovi neuredno su bili rasuti. Tu je dolazila da pripremi račune za plaćanje i da piše prijateljima. Uvek je imala poštanske marke i umetničke razglednice s prošlogodišnjih velikih izložbi. Kad sam stigao do njenog pisaćeg stola, zaista sam se trudio da potražim heftalicu i konačno je našao ispod novina. Čak sam i glasno izrazio zadovoljstvo. Da li je još neko bio u toj sobi, neki božanski posmatrač koga sam hteo da uverim? Da li su ti gestovi bili samo ostatak - genetski ili društveno usađen - vere u sveprisutno božanstvo? Cela moja predstava, moje poštenje, nevinost i samopoštovanje, raspali su se u trenutku kada sam spustio heftalicu u džep, ali nisam izašao iz sobe, već sam nastavio da preturam po papirima na pisaćem stolu. Naravno, više nisam mogao da poreknem šta sam radio. Sebi sam govorio da je to zato što želim da razmrsim čvorove, unesem svetlost i razum u tu gomilu neizgovorenog. Bila je to bolna potreba. Spasću Klarisu od nje same i sebe od Parija. Obnoviću onu vezu i ljubav kojima se godinama napajao naš život. Ukoliko su moje sumnje neosnovane, onda je tek bilo neophodno da ih uklonim. Otvorio sam fioku u kojoj je držala skorašnju prepisku. Svaki novi čin, svaki trenutak dubljeg zalaženja, bio je sve grublji. I svake sekunde sam imao sve manje griže savesti zbog svog nedoličnog ponašanja. Nešto zategnuto i čvrsto, neki paravan, ljuštura, izrastalo je da me zaštiti od moje savesti. Rasuđivanje se kristalisalo oko delimično određene pravde - imao sam pravo da saznam šta iskrivljuje Klarisine reakcije na Parija. Šta je sprečava da bude na mojoj strani? Neki uspaljeni mali bradati jarac od postdiplomca? Podigao sam
jedan koverat. Poštanski žig od pre tri dana. Adresa ispisana sitnim, namerno neurednim kurzivom. Izvukao sam jedini list papira. Srce mi se steglo od oslovljavanja. Draga Klarisa. U stvari nije bilo ništa. Stara prijateljica iz školskih dana šalje porodične vesti. Onda sam uzeo drugo pismo - njen kum, istaknuti profesor Kejl, poziva je da zajedno ručaju u restoranu za njen rođendan. Pričala mi je o tome. Pogledao sam treće pismo, od Luka, onda četvrto, peto, i bilo mi je muka od njihove ukupne bezgrešnosti. Pregledao sam još tri. To je život, govorila su pisma, život žene koju tvrdiš da voliš, vredne, inteligentne, prijatne, složene. Šta uopšte radiš ovde? Pokušavaš da nas umrljaš sopstvenim otrovom! Izlazi! Počeo sam da otvaram poslednje pismo i predomislio se. Bio sam toliko gnusan da sam opipao džep izlazeći iz sobe da potvrdim - ili stvorim takav utisak - da je heftalica na svom mestu. Stajao sam u koloni vozila na ulasku u svakodnevni metež Hedingtona. Veliki autobus je stao iza semafora, na mestu gde je put ionako sužen zbog opravke. Automobili su čekali na red da se nekako provuku. Moj upad obeležio je pogoršanje naših odnosa i Parijev lukavi uspeh. Kada se vratila kući te večeri, Klarisa je bila ljubazna, čak živahna, a ja sam se toliko stideo da nisam mogao da se opustim. Još malo samosvesti. Sada sam zaista imao šta da krijem od nje. Više puta sam prešao crtu svoje nevinosti. Sledećeg jutra, dok sam sedeo sam u svojoj radnoj sobi, kao da se ponovilo. Opet je umro jedan nevin san, kada sam otvorio pismo svog profesora i saznao da ne mogu da mi obezbede mesto na katedri. Ne samo da postoje problemi s prijemnim postupkom i smanjenje sredstava za fundamentalna istraživanja, već je i moj predloženi rad na virtuelnom fotonu bio izlišan. „Uveravam vas da to nije zato što su pronađeni svi odgovori, već su pitanja preformulisana tokom poslednjih pet godina. Izgleda da tu novu formulaciju niste primetili. Savetujem vam, Džozefe, da nastavite s onim što ste do sada tako dobro radili.” Zaglavio sam se. Dvadeset pet minuta sam čekao u glavnoj ulici
Hedingtona da prođem pored autobusa, posmatrao ljude kako ulaze u banku, apoteku, video-klub, i izlaze odande. Za petnaestak minuta trebalo je da stignem do kuće gospođe Logan, a nisam znao šta da kažem. Više nisam znao zašto sam pošao. Na početku sam hteo da joj pričam o hrabrosti njenog muža, ukoliko to niko nije učinio pre mene, ali se pojavilo dosta tekstova o tome u novinama. Kada sam joj telefonirao, bila je smirena, rekla je da joj je drago što dolazim, što mi se učinilo kao dovoljno dobar razlog za posetu. Onda sam pomislio kako bi trebalo pustiti da se stvari odvijaju same od sebe. Sada, nadomak kuće, više nisam bio siguran u to. Jutros sam bio srećan što ću izaći iz kuće, voziti kola, izvan grada. Sada se sve to potrošilo. Išao sam na sastanak sa stvarnom tugom i bio sam zbunjen. Kuća je bila prislonjena na susednu, zagušena svežim zelenilom, duboko u srcu vrtnog predgrađa severnog Oksforda. Imao sam teoriju da ćemo jednog dana ponovo otkriti pravu ružnoću viktorijanske stambene arhitekture, a to će biti prvi naredni dan pošto utvrdimo kako treba da izgleda savremena, dobro projektovana kuća. Do tada ništa bolje ne možemo da smislimo i viktorijanska kuća nam sasvim odgovara. Izlazak iz kola možda je proizveo neznatno smanjenje dotoka krvi u glavu i usmerilo mi misli u suprotnom pravcu. Nemam poverenja u sebe, pomislio sam. Pogotovo posle upada u Klarisinu privatnost. Zastao sam na ulaznoj kapiji. Do vrata je išla staza od opeke oivičena maslačkom i zvončićima. Bilo bi isuviše jednostavno zaključiti da je moj osećaj da kuća ispušta tugu čista projekcija. Zato sam se potrudio da nađem znake toga. Zapušten vrt, navučene zavese na prozorima gornjeg sprata, razbijeno staklo ispod ulaznih stepenika, od boce za mleko, možda. Nisam imao poverenja u sebe. Kad sam pozvonio, opet sam pomislio na heftalicu i kako nepošteno možemo neke stvari da zadržimo za sebe. Čuo sam da se neko kreće u kući. Nisam došao da pričam gospođi Logan o hrabrosti njenog muža. Došao sam da joj objasnim da ja ne snosim nikakvu krivicu, da nisam kriv za njegovu smrt.
13. Žena koja je otvorila vrata iznenadila se kada me je videla i gledali smo se dobre dve sekunde pre nego što sam je užurbano podsetio na naš dogovor. Oči uprte u moje bile su male i suve, nisu bile crvene od tuge nego usahle, sa caklinom od umora. Izgledala je odsutno, daleko, u nekom svom neizrecivom podneblju, kao usamljeni istraživač Severnog pola. Do vrata je donela topao miris na domaće pecivo, pa sam pomislio da je možda spavala obučena. Oko vrata joj je visila dugačka ogrlica od nepravilnih komadića ćilibara i levom rukom ju je smušeno mrsila. Tokom moje posete, sve vreme je između kažiprsta i palca okretala i gnječila jedan komad, manji od ostalih. Kad sam završio, odgovorila je: „Naravno, naravno”, i herojski pokrenula lice i još šire otvorila vrata. Poznavao sam tu vrstu enterijera iz severnog Oksforda zahvaljujući dugogodišnjim posetama profesorima raznih naučnih disciplina. Taj tip je nestajao, budući da kuće u predgrađu više nisu kupovali profesori. Preuređene su negde pedesetih, šezdesetih godina. Useljene su knjige, nekoliko komada nameštaja, i od onda više ništa nije menjano. Bez projekta, bez stila, bez udobnosti, a zimi i bez dovoljno toplote. Čak je i svetlost bila mrka, ista kao i miris vlage, ugljene prašine i sapuna. U spavaćim sobama nije bilo grejanja, a reklo bi se da je u kući bio samo jedan telefon, onaj sa brojčanikom koji je stajao u predsoblju, daleko od svake stolice. Na podu je bio linoleum, a na zidovima prljavi električni vodovi; iz kuhinje je dopirao kiseli miris gasa i video se delić police od furnira s metalnim nosačima, na kojoj su stajale bočice tamnog i crvenog sosa. Bila je to strogost koju su nekad smatrali odlikom intelektualnog života, neputeno usklađena sa srži engleskog pragmatizma, neuzrujana, izbrušena prema najneophodnijem, prema akademskom životu dalekom od prodavnica. U svoje vreme je verovatno predstavljala udarac
edvardijanskim shvatanjima kojima je starija generacija bila opterećena. Sada je to ličilo na savršen dekor za tugu. Džin Logan me je odvela u natrpanu zadnju sobu koja je gledala na ogroman ograđen vrt pod krošnjom trešnje u cvatu. Kruto se sagnula da pokupi ćebe s poda, pored dvoseda na kojem su jastuci i navlaka bili zarozani i zgužvani. Stisnuvši ćebe na stomak obema rukama, upitala me je da li sam za čaj. Pretpostavio sam da je spavala kad sam zazvonio, ili je samo nepomično ležala pod prekrivačem. Kad sam se ponudio da joj pomognem u kuhinji, nestrpljivo se nasmejala i rekla mi da sednem. Vazduh je bio tako gust da je disanje predstavljalo svestan napor. Kamin na gas je bio upaljen, goreo je žutim plamenom i verovatno ispuštao ugljenmonoksid. To, i zatomljenu tugu. Pokušao sam da doteram gorionik dok je Džin Logan bila u kuhinji. Pošto nisam uspeo, odškrinuo sam staklena vrata prema vrtu, ispravio jastuke i seo. U sobi ništa nije govorilo da tu žive i deca. Stešnjen u niši, pod teretom knjiga i gomila magazina i akademskih časopisa, bio je visoki pijanino, a u njegovim svećnjacima bile su osušene grančice, verovatno prošlogodišnji pupoljci. Knjige s obe strane kaminskog dimnjaka bile su jednoobrazna izdanja Gibona, Makolija, Karlajla, Trevelijana i Raskina. Uz jedan zid stajala je naslonjača presvučena tamnom kožom, s velikom rupom sa strane popunjenom požutelim novinama. Na podu su bili slojevi istanjenih i izbledelih tepiha. Preko puta otrovne vatre, s druge strane dvoseda, bile su dve stolice koje su mi ličile na stil četrdesetih godina - visoki drveni nasloni za ruke i niska kockasta sedišta. Sigurno su Džin i Džon Logan nasledili nepromenjenu kuću od svojih roditelja. Pitao sam se da li je osećaj tuge postojao ovde i pre Loganove smrti. Džin se vratila sa dve radnički duboke šolje čaja. U međuvremenu sam pripremio mali uvodni govor, ali je ona prva počela da govori, čim je sela na ivicu svoje neudobne stolice. „Ne znam zašto ste došli”, rekla je. „Nadam se da nije u pitanju samo
znatiželja. Budući da se ne poznajemo, volela bih da mi ne izjavljujete saučešće, da me ne tešite, i ostalo.” Nastojala je da to izgovori bez emocija, a utisak je bio tim jači zbog užurbanih i zadihanih rečenica. Pokušala je da ublaži efekat nasmešivši se slabašno, i dodala: „Mislim, hoću da vas poštedim neugodnosti.” Klimnuo sam glavom i pokušao da srknem vreli čaj iz porcelanske kofice koju sam držao u ruci. Za nju, u tolikoj patnji, ovakav društveni susret mora da je ličio na pijanu vožnju - teško je umeriti brzinu razgovora, a lako preterati nesmotrenim upravljanjem. Nisam mogao da je sagledam van okvira nesreće. Da li je mrka mrlja na svetloplavom
kašmirskom
džemperu
ispod
desne
dojke
znak
samozanemarivanja u tuzi? Kosa joj je bila masna i crvenom gumicom nezgrapno zategnuta preko glave u čupavu punđu. Da li je i to bio znak žalosti ili neka posebna vrsta akademskog stila? Iz novinskih tekstova saznao sam da predaje istoriju na univerzitetu. Bez ikakvog predznanja, pretpostavili biste po njenom licu da je osoba koja puno sedi i da ima tešku kijavicu. Nos joj je bio šiljat, a na vrhu i oko nozdrva ličio je na ružičasti cvet, od trenja natopljenim papirnim maramicama. (Na podu, pored mojih nogu, video sam praznu kutiju.) Međutim, imala je privlačno lice, gotovo lepo, gotovo obično, izdužen, bled, čist oval, s tankim usnama i gotovo nevidljivim obrvama i trepavicama. Oči su joj bile neodređene boje peska. Odavala je utisak žilave nezavisnosti i lako promenljive čudi. Rekao sam joj: „Ne znam da li je iko od onih koji su bili na licu mesta dolazio u posetu. Pretpostavljam da nije. Znam da ne treba da vam govorim koliko je hrabar bio vaš suprug, ali možda želite da saznate neke pojedinosti. Obdukcioni nalaz će biti gotov tek kroz šest nedelja...” Odugovlačio sam jer uopšte nisam znao kako mi je obdukcioni nalaz pao na pamet. Džin Logan je i dalje sedela na ivici stolice, nagnuta nad šolju vrelog čaja koji joj je isparavao u lice. Možda je htela da ublaži bol u očima. Rekla je: „Mislite da bih volela da čujem sve pojedinosti o njegovoj pogibiji.”
Iznenadila me je njena gorčina i zato sam je pogledao u oči. „Možda postoji nešto što biste voleli da znate”, rekao sam govoreći još sporije nego pre. Lakše sam se snalazio s njenim protivljenjem nego sa smetenošću njenom tugom... „Postoje stvari koje želim da saznam”, rekla je Džin Logan i u glasu joj se
odjednom javio gnev. „Imam mnogo pitanja za razne ljude. Ali ne verujem da će mi odgovoriti. Prave se da ni pitanja ne razumeju.” Zastala je i s mukom progutala. Pogodio sam pravo u onaj glas koji joj se stalno motao po glavi, načuo sam misli koje su je mučile cele noći. Zajedljivost je bila preterano dramatična, prenaglašena, i osetio sam iza toga težinu iscrpljenog ponavljanja. „Naravno, ja sam luda. Ja sam nevažna, smetam. Nije zgodno odgovoriti na moja pitanja jer se ne uklapaju u priču. Haj’te, haj’te, gospođo Logan! Nemojte se kidati zbog stvari koje vas se ne tiču i koje su ionako nevažne. Znamo da se radi o vašem mužu, ocu vaše dece, ali mi vodimo stvar i zato, molimo vas, ne smetajte...” Na reči „otac” i „deca” izgubila je kontrolu. Spustila je šolju sa čajem, iz rukava izvadila zgužvanu maramicu i pritisnula je, utisnula između očiju. Krenula je da ustane sa stolice, ali ju je nisko sedište sprečilo. Osetio sam onu praznu, tupu nepristrasnost koja se rađa kada jedna osoba u prostoriji naizgled drži vlast nad ukupnim raspoloživim emocijama. Ništa nisam mogao da učinim, sem da čekam. Pomislio sam da verovatno spada u one žene koje ne vole da ih vide kako plaču. Mogla je i da se navikne. Gledao sam pored nje, u vrt, pored trešnjevog drveta, i video prve znake dečjeg prisustva. Na jednom delu travnjaka, delimično skriven žbunjem, stajao je šator, mrki šator nalik na iglo. Motke su popustile i šator se nagnuo u stranu, nad leju s cvećem. Bio je mokar i zaboravljen. Da li im ga je on namestio pre smrti, ili su ga oni podigli da bi se povezali sa sportski nastrojenim duhom koji je nestao iz kuće? Možda im je bilo potrebno da se negde smeste, daleko od majčinog neizmemog bola. Džin Logan je ćutala. Stisnute ruke držala je ispred sebe i zurila u pod iz
potrebe da i dalje bude, kako bi se reklo, sama. Koža između nosa i tanke gornje usne bila je odrana. Obamrlost mi je nestala s jednostavnom mišlju da pred očima vidim ljubav i laganu agoniju njenog uništenja. Kada sam zamislio kako bi mi bilo da izgubim Klarisu, zbog smrti ili moje gluposti, žmarci su mi prošli preko leđa i osetio sam kako se davim u toj maloj sobi bez vazduha. Moram hitno da se vratim u London i spasem našu ljubav. Nisam unapred znao šta treba preduzeti, ali sam bio spreman da ustanem i nađem neki izgovor. Džin Logan je podigla pogled i rekla: „Izvinite. Drago mi je što ste došli. Lepo je od vas što ste prešli toliki put.” Rekao sam neku konvencionalnu uljudnost. Mišići u butinama i rukama bili su mi napeti, spremni da me izbace iz stolice, da me vrate u Mejda Vejl. Ono što sam pročitao u Džininoj tuzi saželo je moju situaciju na jednostavne elemente, na periodični sistem zdravog razuma: kada je izgubiš, saznaćeš koliki je dar ljubav. Patićeš isto ovako. Prema tome, vrati se i bori se za ljubav. Sve ostalo, uključujući Parija, sasvim je nevažno. „Vidite, postoje stvari koje bih želela da znam...” Čuli smo kako se ulazna vrata otvaraju i zatvaraju, korake u hodniku, ali nismo čuli glasove. Zastala je, kao da čeka da je pozovu. Potom su koraci dvoje ljudi, možda - otišli uza stepenice i ona se opustila. Htela je da mi kaže, ili da me pita, nešto bitno, i znao sam da ne mogu da odem. A nisam mogao ni noge da opustim. Hteo sam da joj predložim da razgovaramo u vrtu, pod beharom, na svežem vazduhu. Onda je rekla: „Neko je bio s mojim mužem. Da li ste primetili?” Odmahnuo sam glavom. „Tu je bila moja prijateljica Klarisa, dvojica radnika s farme, čovek po imenu...” „Znam za njih. Neko je bio u kolima sa Džonom kada se zaustavio. Neko
je izašao iz auta kad i on.” „Došao je s druge strane polja. Nisam ga primetio sve dok svi nismo
potrčali prema balonu. Siguran sam da tada niko nije bio s njim.”
Džin Logan nije bila zadovoljna. „Mogli ste da vidite kola?” „Da.” „I niste primetili da neko stoji pored kola i posmatra?” „Da je bilo nekoga, sigurno bih se setio.”
Odvratila je pogled. To nisu bili odgovori koje je očekivala. Glasom je nagovestila da ćemo opet ispočetka. Bilo mi je svejedno. Iskreno sam želeo da pomognem. „Sećate se da su vrata od kola bila otvorena?”
„Da.” „Jedna ili dvoja?”
Oklevao sam. Na prizvanoj slici oboja vrata su bila otvorena, ali nisam bio siguran i nisam hteo da je odvedem na pogrešan put. U pitanju je bilo nešto ozbiljno, možda jaka uobrazilja. Nisam hteo da je pothranjujem. Ali, na kraju sam nevoljno rekao. „Dvoja. Čini mi se, iako nisam sasvim siguran.” „А zašto mislite da bi dvoja vrata bila otvorena ako je on bio sam?” Slegnuo sam ramenima i čekao da mi ona kaže. Uvrtala je ćilibarsku kuglicu brže nego ranije. Bolno uzbuđenje zamenilo je tugu. Čak i ja, mada ništa nisam znao, mogao sam da pretpostavim da će odbrana zadati još više bola. Htela je da čuje ono što nije želela da zna. Ali prvo je postavljala pitanja, grubo rečeno, kao neki napadni advokat. Na trenutak sam zamenio predmet njenog ogorčenja. „Recite mi ovo. U kojem je pravcu London odavde?” „Istočno.” „Gde je Čilterns?” „Istočno.”
Pogledala me je kao da je postignut značajan dokaz. Moj pogled je i dalje bio prazan i bespomoćan. Moraće da me uhvati za ruku i odvede pravo u očevidno središte svoje muke. Toliko dugo je u glavi živela s tim, jedva je savladala uzrujanost u glasu kada je bila primorana da upita: „А koliko je
daleko London?” „Devedeset kilometara.” „А Čilterns?” „Tridesetak.” „Da li biste vi vozili iz Oksforda za London preko Čilternsa?” „Ра, autoput prolazi kroz Čilterns.” „А da li biste vozili u London preko Votlingtona i duž svih onih puteljaka
u okolini?” „Ne.”
Džin Logan je zurila u izlizani persijski tepih pod nogama, izgubljena u svom cilju, u jadu kojeg se nikad neće osloboditi u sučeljavanju s mužem. Čuo sam korake u sobi iznad nas, i glasove, ženski i dečji. Posle dva-tri minuta rekao sam: „Trebalo je da bude u Londonu tog dana?” Čvrsto je zatvorila oči i klimnula. „Na konferenciji”, prošaputala je. „Na jednom medicinskom skupu.” Tiho sam se nakašljao. „Verovatno postoji sasvim nedužno objašnjenje.” Oči su joj i dalje bile zatvorene, glas se spustio do niske jednoličnosti, kao da govori pod hipnozom da bi u sećanje vratila taj neizrecivi dan. „Kola je vratio policajac iz lokalne stanice. Šleperom, jer nisu mogli da pronađu ključeve. Trebalo je da budu u kolima, ili u Džonovom džepu. Zato sam pogledala unutra. Onda sam upitala policajca da li je pregledao kola. Jeste li uzeli otiske prstiju? Odgovorio je da nisu pregledali i nisu uzeli otiske. Znate li zašto? Zato što nije u pitanju zločin...” Otvorila je oči da proveri da li sam shvatio svu važnost toga, celokupno značenje tog apsurda. Činilo mi se da nisam. Razdvojio sam usne da ponovim reč, ali je ona prva progovorila i ponovila glasno. „Zločin! Nije u pitanju zločin!” Iznenada je ustala, prešla preko sobe,
zgrabila plastičnu torbu iz ugla gde su knjige bile naslagane do visine struka. Vratila se i gurnula je prema meni. „Pogledajte. Hajde! Recite mi šta je to.”
Bila je to teška plastična torba s naštampanom neukusnom slikom dece koja se igrajući provlače kroz slova u nazivu samoposluge. Što god da je bilo unutra, visilo je do poda. Čim mi je došla u ruke, osetio sam smrad koji je širio, reski, prepoznatljivi vonj trulog mesa. „Hajde! Ništa vam neće biti.”
Zaustavio sam dah i otvorio ceger i na trenutak nisam prepoznao šta se nalazi u njemu. Neka sivkasta masa bila je upakovana u plastiku, lopta od aluminijumske folije, neka mrka masa na kvadratnom kartonu. Onda sam ugledao tamnocrveno, u staklu, gotovo zaklonjeno papirom. Bila je to boca vina, zato je torba bila teška. Sve ostalo se složilo. Video sam dve jabuke. „Stvari za piknik”, rekao sam. Gađenje koje sam osetio nije bilo
prouzrokovano samo smradom. „Bilo je na podu ispod sedišta do vozača. Išao je na izlet s njom. Negde u
šumi.” „S njom?” Cepidlačio sam, ali imao sam potrebu da se suprotstavim sugestivnoj moći njene uobrazilje. Nešto je izvlačila iz džepa na suknji. Uzela je torbu i u ruku mi stavila malu svilenu maramu sa zebrastom sivo-crnom šarom. „Pomirišite je”, naredila mi je dok je pažljivo vraćala torbu u ugao sobe.
Slankasto je mirisala, na suze ili bale, ili na znoj Džinine stegnute šake. „Udahnite dublje”, rekla je. Stajala je nada mnom, ukočena i surova u
žudnji da stekne moju saglasnost. Opet sam podigao komad svile do lica i pomirisao. „Žao mi je”, rekao sam, „meni ne miriše ni na šta.” „Ružina vodica. Zar ne osećate?”
Uzela je maramu. Više nisam ni hteo da je držim. Rekla je: „Nikad u životu nisam koristila ružinu vodicu. To sam našla na sedištu pored vozača.” Sela je i učinilo mi se da čeka da progovorim. Da li je osećala da sam kao muškarac u izvesnoj meri na strani muževljevog prestupa, da sam posrednik koji će sve ispričati i priznati. Pošto nisam progovorio, ona je rekla: „Zato, ako
ste nešto videli, ne treba da me štitite. Potrebno mi je da znam.” „Gospođo Logan, nikog nisam video s vašim mužem.” „Tražila sam da uzmu otiske u kolima. Mogla bih da dođem do te žene...” „Samo ukoliko je već optuživana.”
Nije me čula. „Potrebno mi je da znam koliko je trajalo, i koliko je značilo. Shvatate, zar ne?” Klimnuo sam i pomislio da razumem. Imala je potrebu da odmeri gubitak i da zna za čim tuguje. Treba sve da sazna i otpati pre nego što nađe bilo kakav mir. U suprotnom, ostaće mučno neznanje i doživotna sumnja, najgore pretpostavke, najstrašnije misli. „Žao mi je”, počeo sam, ali me je prekinula. „Naprosto moram da je nađem. Moram da razgovaram s njom. Verovatno
je sve videla. Onda je pobegla. Potresena, pometena. Ko zna?” Rekao sam: „Verujem da bi vam se javila. Možda ne bi izdržala da ne dođe do vas.” „Ako priđe kući”, rekla je Džin Logan jednostavno, u trenutku kada su se
iza nas otvorila vrata i dvoje dece je ušlo u sobu „ubiću je. Nek mi bog pomogne, ubiću je.”
14. Klarisa bi mi ponekad s prizvukom tuge govorila kako bih bio izvanredan otac. Govorila je da umem s decom, da se lako i spremno spuštam na njihov nivo. Nikad nisam bio u prilici da duže vremena pazim na neko dete, tako da nisam prošao kroz pravo vatreno krštenje roditeljskog samoporicanja. Međutim, mislim da umem da pričam i da slušam. Dobro poznajem svih sedmoro njenih kumčića. Dolazili su na vikende, neke smo vodili u inostranstvo na letovanje i cele jedne sedmice predano smo se brinuli o dve devojčice - Felisiti i Grejs, koje i dalje piške u krevet - dok su im se roditelji međusobno uništavali u brakorazvodnoj parnici. Uspeo sam da donekle pomognem najstarijem Klarisinom kumčetu, petnaestogodišnjaku punom prigušene bure, opijenom pop kulturom i glupim pravilima dokazivanja među vršnjacima. Išao je sa mnom na piće, odgovorio sam ga od ideje da napusti školu. Posle četiri godine upisao je medicinu u Edinburgu i sada je veoma dobar student. I pored svega, postoji nelagoda koju moram da prikrijem pri susretu s nekim detetom. Vidim sebe kroz oči deteta i sećam se kako sam posmatrao odrasle kada sam bio mali. Ličili su mi na neku sivu masu, voleli su samo da sede, da čavrljaju, sviknuti da ne treba ničemu da se nadaju. Moji roditelji, njihovi prijatelji, moji stričevi, ujaci, tetke, svi su oni vodili živote koji su se prilagođavali ciljevima nekih drugih, dalekih, mnogo značajnijih ljudi. Za dete je to, naravno, bilo samo pitanje ličnog određenja. Kasnije sam u nekim odraslim ljudima otkrio dostojanstvo i blistavost, a potom sam te osobine, ili bar prvu od njih, prepoznao kod svojih roditelja i većine ljudi iz njihovog kruga. Ali, kada bih se kao desetogodišnjak pun snage i uobražen, našao u sobi punoj odraslih, osećao sam se krivim i smatrao sam da je učtivo prikriti koliko se bolje zabavljam na drugom mestu. Kada bi mi se neko stariji obratio - a svi su bili stari - bojao sam se da će na mom licu ugledati sažaljenje.
Prema tome, kada sam se okrenuo u stolici da pogledam u Loganovu decu, video sam svoj lik u njihovim očima - opet jedan neznanac u procesiji koja u poslednje vreme prolazi kroz kuću, velik čovek u izgužvanom plavom lanenom odelu s malom ćelom na temenu, koja se videla s vrata, gde su stajali. Ko zna zašto je došao. Osim toga, opet jedan muškarac koji nije njihov otac. Devojčica je imala desetak godina, a dečak je verovatno bio dve godine mlađi. Iza njih, izvan sobe, stajala je dadilja, vesela mlada devojka u trenerci. Deca su me gledala, ja sam uzvratio pogled, a majka je upravo izgovarala onu smrtonosnu pretnju. Oboje su bili u farmerkama, patikama i duksericama s Diznijevim likovima. Bili su tako ljupko neuredni i nisu mi izgledali utučeno. Dečak me je uporno gledao i rekao: „Uopšte ne valja ubijati ljude.” Njegova sestra se trpeljivo nasmejala i, pošto je Džin Logan počela da daje uputstva dadilji, ja sam odgovorio dečaku: „Samo se tako kaže. To kažeš kada nekog ne voliš.” „Ako ne valja uraditi, onda ne valja ni reći da ćeš to da uradiš.” „Jesi li do sada čuo da mi kažemo ’Toliko sam gladan da bih konja
pojeo’?” Ozbiljno je razmislio. „I ja tako kažem”, priznao je. „Ра, zar valja jesti konje?” „Ovde je tako, ali u Francuskoj jedu konje. Tamo ih stalno jedu.”
„Istina”, rekao sam. „Ali, ako nešto ne valja, neće postati dobro samo zato što smo prešli na drugu stranu Lamanša.” Deca su prišla, priljubljeni rame uz rame. Posle onoga što je prethodilo, razgovor o moralnom relativizmu bio je čisto olakšanje. Devojčica je rekla: „U raznim zemljama imaju različite običaje. U Kini je učtivo podrignuti posle jela.” „Tačno”, odgovorio sam. „Kad sam bio u Maroku, rekli su mi da nikad ne
milujem decu po glavi.” „Ni ja ne volim kad mi to rade”, rekla je devojčica, a dečak je u isti glas
uzbuđeno dodao: „Moj tata je video kako u Indiji seku glavu kozi.” „А bili su sveštenici”, dodala je devojčica. Pomen oca nije izazvao
nikakvu spoljnu promenu, nikakvu grižu savesti. Za njih je on i dalje bio živ. „Ра, onda”, rekao sam, „zar ne postoje pravila koja će ceo svet poštovati?” Dečak se osetio kao pobednik. „Ubijanje ljudi!” Pogledao sam devojčicu i ona je klimnula, a na zvuk zatvaranja vrata svi smo se okrenuli prema njihovoj majci koja je upravo završila s dadiljom. „То su Rejčel i Leo. A ovo je gospodin...”
„Džo”, rekao sam. Leo je seo majci u krilo. Čvrsto je stegla ruke oko njegovog struka. Rejčel je otišla do prozora i gledala u vrt. „Šator”, tiho je rekla samoj sebi. „Moram da je pronađem”, Džin Logan je vrlo poslovno nastavila naš
razgovor. „Nije dobro što je niste videli. Možda mi ipak možete pomoći. Policija je sasvim neupotrebljiva. Možda je neko drugi nešto video. Ja ne mogu da im se obratim, ali biste možda vi...” „О čemu pričaš, mama?”, pitala je Rejčel sa svog mesta kod prozora.
Uhvatio sam teskobni, zaštitnički ton u pitanju koje je izrekla oklevajući, i naslutio koliko pati. Sigurno postoje prizori od čijih ponavljanja devojčica strahuje i mora da ih predupredi. „Ni o čemu, draga. To se tebe ne tiče.”
Iako sam želeo da odbijem, nisam znao kako. Hoću li ceo život da podredim tuđim opsesijama? „Imam brojeve telefona ljudi sa farme”, rekla je. „Broj onog mladića
može lako da se pronađe, imam njegovu adresu. Zove se Pari. Tri telefonska razgovora, samo to tražim.” Bilo je suviše komplikovano da odbijem. „U redu”, rekao sam. „Učiniću to.” I dok sam pristajao, shvatio sam da ću cenzurisati informacije da bih zaštitio porodicu od nove nevolje. Rejčel i Leo bi se sigurno složili - postoje
trenuci kada valja slagati. Dečak je skliznuo iz majčinog krila i prišao sestri. Džin Logan se nasmešila u znak zahvalnosti, ispravila suknju dlanovima, i tim pokretom prenela poruku da je spremna za moj odlazak. „Napisaću vam telefonske brojeve.” Klimnuo sam i rekao: „Vidite, gospođo Logan. Vaš suprug je bio veoma odlučan i hrabar čovek. Ne gubite to iz vida.” Rejčel i Leo su se zadirkivali kraj prozora i morao sam da podignem glas. „Hteo je po svaku cenu da spase dečaka i držao je konopac do kraja. Električni vodovi su bili opasni. Dečak je mogao da pogine. Vaš suprug naprosto nije hteo da pusti uže i sve nas je postideo.” „Ali, vi ste živi”, rekla je, zastala i namrštila se kad je Leo zaskičao iza dugačke zavese uz vrata prema vrtu. Sestra ga je golicala kroz tkaninu. Majka je upravo htela da im kaže da se smire, ali se predomislila. I ona je morala glasnije da govori. „Zar sumnjate da mi se sve vreme to ne vrti po glavi. Džon je bio planinar, silazio je u pećine, bio je i dobar moreplovac. Ali, bio je i lekar. Učestvovao je u spasilačkim ekipama i bio je veoma, veoma oprezan.” Na svako „veoma” još čvršće je stezala pesnicu. „Nikad se nije upuštao u glupe neizvesnosti. Nekad su ga ismevali prilikom penjanja zato što je uvek uzimao u obzir moguću promenu vremena, ili nestabilnu stenu, neprilike na koje drugi nisu mislili. Bio je pesimista u ekipi. Neki su mislili da je strašljiv. On na to nije obraćao pažnju. Nikad se nije upuštao u nepotrebno rizične situacije. Prestao je da se ozbiljno bavi planinarenjem odmah posle Rejčelinog rođenja. Zato je ta priča besmislena.” Napola se okrenula da ukori decu koja su pravila još veću buku, ali je rešila da završi ono što je imala da mi kaže i shvatila da joj njihova graja stvara veću privatnost. Ponovo se okrenula ka meni. „То držanje za uže... Vidite, razmišljala sam o tome i znam šta ga je ubilo.” Najzad smo stigli do središta priče. Sad će mene optužiti i moram da je prekinem. Treba prvo ja svoje da izgovorim. Onda mi je kao ohrabrenje izašla pred oči slika kako nešto, neko, pada u trenutku kada sam pustio konopac. Ali
sam znao i staro upozorenje iz vremena kad sam radio u laboratoriji - veruj samo u ono što vidiš. „Gospođo Logan”, rekao sam, „možda ste čuli nešto od drugih, ne znam, ali vam iskreno mogu reći...” Odmahivala je glavom dok sam govorio. „Ne, ne. Saslušajte me. Bili ste tamo, ali ja znam više od vas. Vidite, Džon je imao i drugu stranu. Uvek je hteo da bude najbolji, ali više nije bio atleta kao ranije. Imao je četrdeset dve godine. To ga je bolelo. Nije mogao da prihvati. A, kada muškarci to osete... Ništa ne znam o toj ženi. Nikad nisam posumnjala. Nije mi padalo na pamet. Ne znam ni da li je bila prva, ali jedno znam. Ona ga je posmatrala i on je znao da ga posmatra. Hteo je da se dokaže pred njom. Morao je da uleti usred tog prizora, morao je prvi da uhvati uže i poslednji da ga pusti, umesto da uradi što bi inače uradio - da se povuče i razmisli šta je najbolje. To bi učinio bez nje, i to je tako potresno dirljivo. Pravio se važan pred devojkom, gospodine Rouz, i svi sada zbog toga patimo.” Teorija, priča, koju samo tuga, um poremećen bolom, može da smisli. „Ali vi to ne možete znati”, pobunio sam se. „Toliko je pojedinosti, tako razrađeno. To je samo pretpostavka. Ne smete u to da verujete.” Pogledala me je sa sažaljenjem pre nego što se okrenula deci. „Sad je stvarno previše buke. Ne čujemo šta govorimo.” Stajala je s nestrpljenjem. Leo se uvio u zavesu i samo su mu se stopala videla. Rejčel je skakala oko njega, pevajući nešto i gurkala ga, a on je odgovarao pevajući. Onda se povukla dok je majka odvijala dečaka. Ton Džin Logan nije bio grdnja, više nežna opomena. „Pašće šipka koja drži zavesu. Rekla sam ti juče i obećao si.” Leo se pojavio crven i srećan. Uhvatio je sestrin pogled i ona je počela da se kikoće. Onda se setio da sam prisutan i obratio se majci da bi mi pokazao. „Ali, ovo je naše mesto, ja sam kralj a ona je kraljica. Izlazim samo kad mi ona da znak.” Leo je imao još štošta da kaže, a majka da ga blago ukori, ali ja ništa nisam čuo. Kao da se neka nežna čipka sama od sebe krpila snagom svoje
zapletenosti. Sve se odjednom vratilo i nisam mogao da verujem da sam zaboravio. Palata je bila Bakingemska palata, kralj je bio kralj Džordž Peti, žena ispred palate bila je Francuskinja, vreme događaja, odmah po završetku Prvog svetskog rata. Više puta je putovala za Englesku i želela je samo jedno, da vidi kralja u kojeg je bila zaljubljena. Nikad ga nije lično upoznala i nikad neće, samo je svakog jutra prvo na njega mislila. Ustao sam i Rejčel mi je rekla nešto što nisam čuo, ali sam ipak klimnuo glavom. Žena je bila ubeđena da celo londonsko društvo govori o njenoj aferi s kraljem i da je on duboko uznemiren zbog toga. Prilikom jedne posete, nije mogla da nađe hotelsku sobu i mislila je da je kralj iskoristio svoj uticaj da bi je sprečio da ostane u Londonu. Ali, u jedno nije sumnjala, kralj ju je voleo. I ona je njega volela, samo mu je gorko zamerala. Odbacio ju je, a stalno joj je davao nadu. Slao je signale koje je samo ona bila kadra da protumači, poručivao joj da je voli i da će je uvek voleti bez obzira na to što mu je bilo nezgodno, neprikladno i neprijatno. Za sporazumevanje s njom koristio je zavese u Bakingemskoj palati. Ceo život je provela u zatvorskom mraku ove prevare. Francuski psihijatar koji ju je lečio prepoznao je sindrom u njenoj izgubljenoj i ogorčenoj ljubavi. Sopstveno ime podario je njenoj bolesnoj strasti - De Klerambo. Kada je Džin Logan videla da ustajem, pretpostavila je da se spremam da odem. Otišla je do pisaćeg stola da mi ispiše imena i brojeve. Deca su mi opet prišla i Rejčel je rekla: „Imam još jedan primer.” „Stvarno?” Bilo mi je teško da se usredsredim na nju. „Učitelj je rekao da u većem delu sveta nemaju maramice i da je u redu ako se nos ovako briše.” Uhvatila je koren nosa palcem i kažiprstom, ostale prste uzdigla iznad nozdrva i iseknula se u mom pravcu. Brat je vrištao od zadovoljstva. Uzeo sam presavijeno parče papira od Džin Logan, zajedno smo izašli iz sobe, niz mrki hodnik do vrata. Vratio sam se na De Kleramboa pre
nego što smo stigli do kraja hodnika. Sindrom De Klerambo. Ime zvuči kao fanfare, kao jasni zvuk trube koji me vraća na ličnu opsednutost. Sad je trebalo obaviti istraživanje i tačno sam znao gde da počnem. Sindrom je u stvari ograničeni prostor proricanja, donekle utešan. Bio sam gotovo srećan kada je otvorila vrata i kad smo svi četvoro izašli na popločanu stazu da se oprostimo. Kao da mi je neko konačno ponudio istraživački projekat kod mog starog profesora. Džin Logan mi je zahvalila što sam došao, a ja sam obećao da ću se javiti čim obavim razgovore. Pošto sam odlazio, deca su se povukla. Ponovo sam bio stranac. Stisnuo sam nos i na pristojan način ponovio Rejčelino išmrkivanje. Udostojili su me usiljenim osmesima. Naterao sam ih da se rukujemo. Dok sam išao stazom, osećao sam da će ih moj odlazak vratiti na gubitak oca. Porodica je bila na okupu ispred ulaznih vrata, majčine ruke na dečjim ramenima. Kada sam stigao do kola i otključao vrata, okrenuo sam se da se još jednom pozdravim, ali su njih troje već bili ušli u kuću.
15. Na povratku kući, skrenuo sam na jug od autoputa, tamo gde se uzdiže Čilterns, i odvezao se do polja. Parkirao sam na istom mestu na kojem i Logan, na samoj ivici trave. Stojeći pored vrata sa suvozačeve strane, mogla bi bez smetnji da prati celu dramu, od balona i korpe koji se vuku preko polja, do borbe s konopcima i pada. Ne bi mogla da vidi mesto na koje je pao. Zamislio sam je lepu, u ranim dvadesetim godinama, mahnitu od bola, kako trčeći beži uz put do najbližeg sela. Možda je pošla drugim putem, niz breg prema Votlingtonu. Stajao sam na njenom mestu i zamišljao tajne telefonske pozive ili poruke koje su prethodile izletu. Možda su bili zaljubljeni. Da li ga je mučio osećaj krivice i neodlučnosti, tog časnog porodičnog čoveka? A za nju, kakav žestok preobražaj, od očekivane idile s obožavanim muškarcem, do košmara, do trenutka oko kojeg će se okretati njen budući život. Iako prestrašena, setila se da ponese svoje stvari iz kola - kaput i tašnu, možda, ali ne i ono što je bilo pripremljeno za izlet i svilenu maramu - i onda je počela da trči. Bilo mi je jasno da nije mogla da se oda. Ostala je u kući i čitala novine, ležala na krevetu jecajući. Krenuo sam preko polja bez određenog cilja. Sve je izgledalo drugačije. Za manje od dve sedmice, žbunje i drveće se zgusnulo s prvim prolećnim lišćem, a trava pod nogama nagoveštavala je buduću raskoš. Kao u policijskoj rekonstrukciji, krenuo sam stazom kojom smo Klarisa i ja išli, sve do onog mesta gde smo se zaklonili od vetra. Ličilo mi je na neko mesto iz detinjstva, kojeg se samo delimično sećamo. Bili smo tako srećni što smo ponovo zajedno, tako lagodni jedno prema drugom, a sada nisam mogao ni da zamislim kojim putem bismo mogli da se vratimo u takvu nevinost. Odatle sam polako otišao do središta polja, kako me je duh vodio, do tačke na kojoj su se ukrstile naše sudbine. Zatim sam išao u smeru u kojem nas
je vetar oduvao, sve do ivice strmine. Tu je polje presecala staza kojom je Pari ušao u moj život. Tamo gore, gde su mi stajala kola, tu se Logan zaustavio. Ovde smo stajali i posmatrali kako pada s neba; tu mi je Раri uhvatio pogled i tu ga je pogodila ljubav čije bolesno stanje jedva čekam da istražim. To je bila moja golgota. Sišao sam niz brdo u polje i krenuo prema sledećem mestu. Ovce nisu bile tu, a sporedni put iza živice bio je mnogo bliže nego što sam zapamtio. Tražio sam otiske u zemlji, ali sam našao samo početak koprivišta koje je išlo sve do kapije preko koje se popeo policajac. Ovde je Pari hteo da se molimo i odatle sam krenuo nazad. I sada sam krenuo nazad pokušavajući da zamislim na koji način je moje držanje protumačio kao odbijanje. Sada mi je bilo napornije da se popnem uz brdo. Onda mi je adrenalin osnažio udove i ubrzao misli. Sada mi je duboko u butnim mišićima ležala nevoljnost, i osećao sam kako mi srce bije u ušima. Na vrhu sam zastao da se povratim, i osvrnuo se naokolo. Stotinak jutara polja i jedna strmina. Činilo mi se da nikad u stvari nisam ni otišao odavde, ovo je bila pozornica - zelena površina - mojih razmišljanja i ne bih se iznenadio da su iz različitih pravaca počeli da mi prilaze Klarisa, Džon i Džin Logan, bezimena žena, Pari i De Klerambo. Zamišljajući taj prizor, gledajući ih kako dolaze da me u potkovici priteraju uz ivicu strmine, uopšte nisam sumnjao da bi došli da me svi zajedno optuže - ali za šta? Da sam odmah znao, ne bi mogli tako lako da me optuže. Nedostatak, mana, neuspelo zalaženje u misaoni prostor koji je teško objasniti kao i prvi susret s aritmetikom. Klarisu bih uvek slušao, čak i sada kad nemamo poverenja u sopstveno rasuđivanje, ali sam trenutno bio obuzet Francuzom u odelu sa dvorednim kopčanjem. Počeo sam da se vraćam preko polja, prema kolima. Bila je to veoma jednostavna ideja, ali čovek s teorijom o patološkoj ljubavi koju je nazvao svojim imenom, kao mladoženja pred oltarom, mora da otkrije, makar i nesvesno, prirodu same ljubavi. Da bi postojala patologija, mora da postoji i
skriveni pojam zdravlja. De Kleramboov sindrom je bio tamno, iskrivljeno ogledalo koje je odražavalo i na smešan način oponašalo blistaviji svet ljubavnika koji se nehajno predaju svojoj ljubavi, ali to čine zdravog razuma. (Pošao sam brže. Auto je bio oko četiri stotine metara daleko od mene, i shvatio sam, ugledavši ga, da su prednja vrata sasvim sigurno bila širom otvorena, kao krila.) Bolest i zdravlje. Drugim rečima, šta bih mogao da saznam o Pariju što bi me vratilo Klarisi? Saobraćaj prema Londonu je bio gust i trebalo mi je gotovo dva sata da stignem pred svoju zgradu. Usput sam mislio o tome i očekivao sam da će on biti tu. Ipak mi je srce poskočilo kada sam ga ugledao kako čeka da izađem iz kola. Zastao sam pre nego što sam prešao ulicu. Stajao je pored ulaza, tako da sam morao da prođem pored njega. Svečano se obukao - crno odelo, bela košulja skroz zakopčana, crne lakovane cipele s belim odbleskom. Zurio je u mene, ali mi njegov izraz lica ništa nije govorio. Pošao sam prema njemu brzo, nadajući se da ću projuriti pored njega i ući u kuću, ali on je stao na stazu i morao sam da ga gurnem da bih prošao. Izgledao je napet, možda ljut. U ruci je držao koverat. „Stojite mi na putu”, rekao sam. „Da li si primio moje pismo?”
Odlučio sam da se provučem kroz živicu koja je rasla pored staze, ali je on stao u prolaz a nisam hteo da ga dodirnem. „Pustite me da prođem, ili ću zvati policiju.”
Željno je klimnuo, kao da sam ga pozvao na piće. „Voleo bih da prvo ovo pročitaš”, rekao je. „Vrlo je važno.” Uzeo sam koverat nadajući se da će se skloniti i pustiti me da prođem. Međutim, to nije bilo dovoljno. Hteo je nešto da mi kaže. Prvo se osvrnuo da vidi da li smo sami. Progovorio je dahtavim glasom i pretpostavio sam da mu srce brzo kuca. Bio je to trenutak za koji se spremao. Rekao je: „Platio sam jednog istraživača i nabavio mi je sve tvoje članke.
Pročitao sam ih prošle noći - trideset pet. Imam i tvoje knjige.” Samo sam ga gledao i čekao. Nešto se promenilo u njegovom ponašanju. Čežnja je i dalje bila prisutna, ali i okrutnost, neka pramena oko očiju. Izgledale su manje. „Znam šta pokušavaš da uradiš, ali ti neće poći za rukom. Čak i da milion
tekstova napišeš i ja ih sve pročitam, nikad nećeš uništiti ono što imam. To mi se ne može oduzeti.” Kao da je očekivao da mu protivrečim, a ja sam samo prekrstio ruke, nastavio da čekam, i usredsredio pažnju na posekotinu od brijanja, na crni rez na njegovom obrazu, tanak kao vlas. Ono što je potom rekao, tada mi se učinilo da se odnosi na to kako je lako unajmiti istraživača, mada nisam bio sasvim siguran. Posle toga sam pažljivo razmislio o njegovim rečima i pomislio da mi možda preti. S druge strane, nije bilo teško da pomislim da mi preti, i na kraju uopšte nisam znao šta je hteo da kaže. A rekao je: „Znaš da sam vrlo imućan. Mogu da unajmim ljude da odrade nešto za mene. Što god želim. Uvek postoji neko kome je novac potreban. Iznenadio sam se koliko je jeftino, znaš, da neko uradi ono što ti nikad ne bi?” Ostavio je ovo lažno pitanje da visi u vazduhu i posmatrao me. „U kolima imam telefon. Ako me ne pustite da prođem, odmah ću pozvati policiju.” Uzvratio mi je istim toplim pogledom kao i ranije. Okrutnost je nestala iz Parija čim je sa zahvalnošću prihvatio naklonost koju je otkrio u mom upozorenju. „U redu je, Džo. Stvarno. I meni je teško. Razumem te, kao što i ti razumeš mene. Ne treba da uvijaš u šifre, nema potrebe.” Okrenuo sam se i pošao prema kolima. „Ne postoji šifra. Bilo bi bolje da shvatite da vam je potrebna pomoć.” Nasmejao se i pre nego što sam završio, prsnuo u smeh i lupio se po butini, kao kauboj. Mora da je u mom glasu čuo ljubavni poklič. Gotovo je vikao od radosti. „Tako je. Svi i sve je na mojoj strani. Biće onako kako ja hoću,
Džo. Ne možeš me sprečiti!” Iako je bio lud, potrudio se da ustukne i pusti me da prođem. Proračunato? Nisam mogao da se oslonim na njegovu poremećenost i samo zato mi je bilo drago da završim razgovor i uđem u kuću. Osim toga, policija mi očigledno ne bi pomogla. Nisam se ni osvrnuo da vidim ima li nameru da ostane tu i dalje. Nisam hteo da mu pružim zadovoljstvo da sazna da me to muči. Stavio sam koverat u zadnji džep i popeo se preskačući po dva stepenika. Kao lek protiv bolova, delovala je ta razdaljina i visina između nas koja se svakog sekunda povećavala. Proučavati Parija u odnosu na sindrom, bilo je podnošljivo, čak sam u tome mogao i da uživam, ali sresti ga ponovo na ulici, posebno sada, pošto sam pročitao njegovo prvo pismo - to me je užasnulo. Strah od njega dao bi mu veliku moć. Mogao sam da zamislim da strepim od povratka kući. Kad sam stigao na odmorište ispred vrata stana, pitao sam se da li mi je zaista pripretio; ako je lako unajmiti istraživača, nije teže ni naći dve skitnice da me na smrt premlate. Možda preterujem. Neizvesnost mi je pojačavala strah što se tiče pretnji, bilo je savršeno nijansirano. Na to sam mislio dok sam otključavao vrata i ulazio u predsoblje. Zastao sam na trenutak, da povratim dah, tumačio tišinu i mirisao vazduh. Iako joj tašna nije bila na podu pored vrata, niti sako prebačen preko stolice, preko kože sam osetio da se Klarisa vratila s posla i da nešto nije u redu. Pozvao sam je po imenu, nisam čuo odgovor, pa sam ušao sam u dnevnu sobu. To je soba u obliku slova L i trebalo mi je nekoliko koraka da utvrdim da nije u njoj. Učinilo mi se da sam čuo šum u predsoblju iz kojeg sam upravo izašao i ponovo sam je pozvao po imenu. Svaka zgrada ima svoj tonski arhiv škripe i kuckanja, obično uslovljenih neznatnom pramenom temperature, pa me nije iznenadilo što nikog ne vidim kad sam se vratio, iako sam i dalje bio ubeđen da je Klarisa negde u stanu. Ušao sam u spavaću sobu misleći da je možda prilegla. Cipele koje je nosila na posao stajale su jedna pored druge, a u prekrivaču je bilo udubljenje gde je ležala. Nije bilo nikakvog znaka da je koristila kupatilo. Na brzinu sam
pregledao ostale prostorije - kuhinju, radnu sobu, dečju sobu - proverio sam rezu na vratima koja vode na krov. Onda sam se predomislio i smislio logičan redosled: došla je kući, skinula cipele, prilegla na krevet, obula drugi par cipela i izašla. Pogrešno sam protumačio vazduh zbog teskobe koja me je obuzela posle susreta s Parijem. Ušao sam u kuhinju da napunim vodokuvač. Onda sam otišao u svoju radnu sobu i tu sam je našao. Bilo je tako očigledno, a opet me je silno iznenadilo. Kao da je prvi put vidim. Bosa, sklupčana u mojoj naslonjači, leđima okrenuta pisaćem stolu, licem prema vratima. Uza sve što se tog dana dogodilo, trebalo je da pretpostavim. Uzvratio sam pogledom ulazeći u sobu: „Zašto nisi odgovarala?” „Mislila sam da ćeš prvo ovde pogledati.” Kad sam se namrštio, dodala
je: „Zar ti nije palo na pamet da ću ti pregledati pisaći sto dok si van kuće? Zar se ovih dana ne ponašamo tako?” Umorno sam se spustio na kauč. Toliko pogrešiti bilo je kao neko oslobođenje. Nema potrebe da se borim, nema smisla da išta dokazujem. Bila je istovremeno sabrana i veoma ljuta. „Pola sata sedim ovde i pokušavam da se nateram da otvorim jednu od ovih fioka i pregledam pisma. I znaš li da nisam uspela da povećam znatiželju. Zar to nije strašno? Nije me briga imaš li, ili nemaš tajni. Da si tražio da vidiš moja pisma, rekla bih ti, samo napred. Ništa od tebe ne krijem.” Govorila je glasnije, a glas joj je drhtao. Nikad je nisam video tako besnu. „Čak si ostavio otvorenu fioku, da bih je videla čim uđem. To je iskaz, poruka, od tebe meni, to je signal. Muči me što ne znam šta znači. Možda sam mnogo glupa. Reci mi, Džo. Šta pokušavaš da mi kažeš?”
16. Dragi Džo, onaj student kojeg sam unajmio, pozvonio mi je juče posle podne u četiri i izašao sam do kapije. Dao sam mu pet stotina funti za nedelju dana rada, a on mi je za uzvrat kroz rešetke dodao paket. Tvojih trideset pet fotokopiranih članaka. On je otišao srećan, a ja? Nisam pojma imao kakva me noć čeka. Možda su to najgori časovi mog života. Pravo mučenje, Džo, suočiti se s tvojim tužnim, suvim mislima. Misliti na one budale koje te plaćaju za to i nedužne čitaoce kojima zagađuješ dan! Seo sam u sobu koju je majka uvek zvala bibliotekom, iako su police bile prilično prazne i pročitao svaku reč, u glavi sam čuo kako ih izgovaraš, samo meni. Pročitao sam svaki članak kao pismo koje si mi poslao u budućnost u kojoj ćemo se obojica naći. Stalno sam mislio šta hoćeš da postigneš. Da me povrediš? Uvrediš? Iskušaš? Mrzeo sam te zbog toga, ali nijednog časa nisam zaboravio da te isto tako volim i zato sam nastavljao. Potrebna mu je moja pomoć, govorio sam sebi svaki put kada sam bio na ivici da odustanem, potreban sam mu da bih ga oslobodio iz tog uskog kaveza razuma. Bilo je trenutaka kada sam se pitao da li sam dobro razumeo šta Bog traži od mene. Da li u Njegove ruke treba da predam autora ovih mrskih tekstova uperenih protiv Njega? Možda mi je namenjen neki jednostavniji i čistiji zadatak. Hoću da kažem, znam da pišeš o nauci, i očekivao sam zbunjenost, dosadu, ali nisam znao da pišeš iz prezira. Verovatno si već zaboravio tekst koji si napisao pre četiri godine za časopis Nju Sajentist o najnovijim tehnološkim pomagalima u proučavanju Biblije. Koga briga za određivanje starosti torinskog pokrova preko ugljenika? Zar misliš da će ljudi izmeniti svoje uverenje kad čuju da se radi o srednjovekovnoj podvali? Zar misliš da vera zavisi od dužine trulog platna? Međutim, šokirao me je jedan drugi tekst, onaj koji si napisao o samom Bogu.
Možda je u pitanju šala, ah onda je još gore. Praviš se da znaš šta je i koje On književni lik, kažeš, kao iz nekog romana. Kažeš da su najbolji umovi iz te oblasti spremni da se upuste u „zasnovano pogađanje” o tome koje izmislio Jahvea, da svi dokazi upućuju na ženu koja je živela oko hiljadu godina pre Hrista, na Vitsaveju, Hetitkinju koja je spavala s Davidom. Romansijerka je izmislila Boga! Najbolji umovi bi pre umrli nego što bi se usudili da toliko znaju. Baviš se silama koje ni ti niti ijedan ljudski stvor na zemlji ne može da zna. Kažeš da je i Isus Hrist bio lik kojeg je uglavnom izmislio sveti Pavle i „autor” Jevanđelja po Marku. Molio sam se za tebe, molio sam se da mi podari snage da se sretnem s tobom, da te i dalje volim, a da me ne uniziš. Kako je moguće voleti Boga i voleti tebe u isto vreme? Samo preko vere, Džo. Ne preko činjenica, ili izmišljenih činjenica, niti preko intelektualne drskosti, već preko poverenja u božju mudrost i ljubav kao živo prisustvo u našim životima, prisustvo koje nijedan čovek, a pogotovo ne lik iz književnosti, nikad ne može da poseduje. Verovatno sam naivno mislio u prvom naletu osećanja prema tebi da će sve biti jednostavno zato što ja želim da tako bude. U zoru mi je ostalo još deset članaka da pročitam. Seo sam u taksi i odvezao se do tvog stana. Spavao si, nesvestan sopstvene ranjivosti, ravnodušan prema zaštiti koju dobijaš iz izvora čije postojanje poričeš. Život je bio veoma dobar prema tebi i verovatno sam tada, stojeći na ulici, pomislio da si nezahvalan. Verovatno ti nikad ne padne na pamet da se zahvališ na svemu što imaš. Sve se dogodilo slučajno? Sve si sam stvorio? Brinem se za tebe, Džo. Brinem što svojom drskošću možeš sebi da naudiš. Prešao sam na drugu stranu ulice i stavio ruku na živicu. Ovoga puta nije bilo poruke. Zašto bi mi se obraćao kad ne moraš? Misliš da sve imaš, misliš da sam možeš da zadovoljiš sve svoje potrebe. Ali bez svesti o Božjoj ljubavi, živiš u pustinji. Kad bi samo shvatio šta ti nudim. Probudi se! Možda si stekao utisak da mrzim nauku. Nikad nisam bio dobar đak i lično me ne zanimaju najnovija dostignuća, ali znam da je to divna stvar.
Proučavanje i merenje prirode zaista je samo produžena molitva, proslavljanje slave Božje vaseljene. Što više znamo o spletu Njegovog dela, to bolje shvatamo kako malo znamo i kako smo sami mali. On nam je podario um. On nam je podario čudesnu pamet. Kako je detinjasto i tužno da ljudi koriste taj dar da poreknu Njegovo postojanje. Pišeš da sada dovoljno znamo o herniji i možemo da pretpostavimo kako je nastao život na zemlji. Barice minerala koje sunce zagreva, hemijski spoj, nizovi proteina, amino-kiseline, itd. Praiskonska čorba. Izbacili smo Boga iz te priče, kažeš, i sada se On nalazi u poslednjem utvrđenju, među molekulima i česticama kvantne fizike. Ne vredi, Džo. Opisati kako se čorba kuva nije isto kao znati zašto se kuva, i ko je kuvar. Slabašna vika protiv beskonačne moći. Na nekom mestu u tim poricanjima Boga nalazi se vapaj za spas iz zamke sopstvene logike. Tvoji članci su samo produženi krik samoće. Nema sreće u tom poricanju. Šta ti to može pružiti? Znam da me nećeš saslušati - pa ipak. Tvoj um je zatvoren, odbrana ti je spremna. Odgovara ti da se zaštitiš tako što češ me proglasiti ludim. Upomoć! Napolju je neki čovek koji mi nudi ljubav i ljubav Boga! Zovite policiju, zovite hitnu pomoć! Džo Rouz nije u problemu. Njegov svet je na svom mestu, sve se uklapa, u problemu je Džed Pari, strpljivi maloumnik koji stoji na ulici kao prosjak, i čeka da ugleda svog voljenog i da mu ponudi ljubav. Šta treba da učinim da počneš da me slušaš? Samo molitva može na to da odgovori i samo je ljubav kadra da to sprovede. Moja ljubav, međutim, više nije od te prosjačke vrste. Ne sedim pored telefona u očekivanju tvojih ljubaznih reči. Ti mi ne određuješ budućnost, nemaš moć da mi narediš da uradim što se tebi prohte. Moja ljubav prema tebi čvrsta je i žestoka, ne prihvata odbijanje, i uporno se kreće ka tebi, da te preuzme i izbavi. Drugim rečima, moja ljubav - koja je i Božja ljubav - tvoja je sudbina. Tvoja poricanja i odbijanja i svi tvoji članci i knjige liče na lupanje nogama umornog deteta. Ima vremena, bićeš zahvalan kada taj trenutak dođe. Vidiš? Noć provedena u čitanju me je osnažila. To čini Božja ljubav. Ako
već polako osećaš neugodnost, to je zato što u tebi već počinju promene i jednog dana ćeš zadovoljno reći: Izbavi me od besmisla. Doći će vreme kada ćemo se blagonaklono sećati ovih razgovora. Tada ćemo znati kuda su nas odveli, i sa smeškom ćemo razmišljati o tome koliko sam ja bio uporan i koliko si se ti uporno borio da me se otreseš. Prema tome, bez obzira na to što sada osećaš, molim te, nemoj da uništiš ova pisma. Kada sam jutros rano stigao, mrzeo sam te zbog onoga što si napisao. Hteo sam da te povredim. Čak i više od toga. Još gore, a Bog će mi oprostiti. Dok sam se vozio ovamo u taksiju, zamišljao sam kako mi hladno odgovaraš da su Bog i Njegov jedini Sin samo likovi, kao Džejms Bond i Hamlet. Da si kadar da proizvedeš život u laboratorijskoj posudi, pod uslovom da imaš odgovarajuće hemijske preparate i milion godina. Ne samo da poričeš postojanje Boga - hoćeš da zauzmeš Njegovo mesto. Takva oholost može da te uništi. Postoje tajne koje ne smemo dirati, a postoji i poniznost koju treba da naučimo. Mrzeo sam te, Džo, zbog tvoje drskosti. Hoćeš da tvoja bude poslednja. Dobro mi je poznato, posle trideset pet pročitanih tekstova. Ne postoji ni trenutak sumnje, oklevanja, niti prilika da priznaš svoje neznanje. Tu si s najnovijom istinom o bakterijama, česticama i poljoprivredi, insektima i Saturnovim prstenovima, muzičkoj harmoniji, teoriji rizika i pticama selicama... Mozak mi je bio kao mašina za veš - drmao, vrteo, pun tvog prljavog veša. Zar mi možeš zameriti što sam te mrzeo zbog stvari kojima dozvoljavaš da ti zagade um - sateliti, nanotehnologije, genetski inženjering, biokompjuteri, vodonični motor. Sve je to jedna pijaca. Kupuješ, predvodiš slavljenje svega, ti si reklamer unajmljen da hvali tuđe stvari. Za četiri godine novinarskog rada ni reč o pravim stvarima kao što su ljubav i vera. Možda sam gnevan jer s nestrpljenjem čekam da počne naš zajednički život. Sećam se da sam jednom otišao na letovanje sa školom - pešačili smo po Švajcarskoj. Jednom smo proveli celo jutro penjući se dosadnom stenovitom stazom. Svi smo se žalili - bilo je tako zamorno i besmisleno, ali nas je učitelj
naterao da nastavimo. Tik pred ručak stigli smo na visoku alpsku livadu, ogroman osunčan prostor pun cveća i trave, sa svetlozelenom mahovinom po obali potoka. Čudnovato mesto. Bili smo inače veoma bučni, ali smo odjednom zaćutali. Neko je prošaptao da mu se čini da stižemo u Raj. Bio je to veliki trenutak u mom životu. Čini mi se, kada prebrodimo sve teškoće, kada dođeš ovamo i počnemo zajedno da živimo, biće kao da stižemo na tu livadu. Nema više penjanja po stenama! Mir, i vreme koje se prostire pred nama. Ima još nešto što želim da ti kažem na kraju. S praskom sam ušao u tvoj život, kao i ti u moj. Verovatno bi voleo da se to nikad nije dogodilo. Tvoj život će se uskoro obrnuti. Moraš reći Klarisi, moraš sve svoje stvari da preseliš, a verovatno ćeš većinu želeti da baciš. Moraćeš sve da objasniš prijateljima, ne samo promenu adrese, već i preokret u veri. Bol i muka, a ništa ti od toga ne treba. Biće trenutaka kada ćeš poželeti da ti nikad nisam poremetio uređen i zadovoljan život. Poželećeš da ne postojim. Sasvim razumljivo, ne treba da se osećaš krivim. Bićeš besan, pokušaćeš da me oteraš jer oličavam uzbunu i pometnju. Ali, sve mora tako da bude. Staza je strma i stenovita! Treba da nađeš izraz za sve što osećaš. Proklinji me, gađaj me kamenjem u glavu, zamahni ako se usuđuješ. Međutim, postoji jedna stvar koju nikad ne smeš da učiniš dok smo na putu ka našoj livadi - ne smeš me prezreti, ne smeš se praviti da se ništa ne događa, ne smeš poricati teškoće, ni bol, ni ljubav. Nikad nemoj da hodaš pored mene kao da ne postojim. Ništa ne može da nas prevari. Nikad ne poreci da postojim, jer ćeš na kraju poreći sebe. Očaj koji sam osetio kada si odbacio Boga bio je povezan s mojim osećajem da odbacuješ mene. Prihvati me i videćeš da prihvataš Boga bez razmišljanja. Obećaj mi. Ne krij svoj bes i ogorčenost. Ne smeta mi. Nikad te neću napustiti. Ali nikad, nikad nemoj pokušati sebe da ubediš da ne postojim. Džed
17. Ne znam kako je do toga došlo, ali ležali smo u krevetu, jedno prema drugom, kao da je sve u redu. Možda sam samo bio umoran. Bilo je kasno, ponoć je davno prošla. Tišina je bila tako puna, maltene vidljiva, iskra postojanog sjaja, i gusta takođe, kao sveža boja. Ta sinestezija je verovatno bila izazvana mojom rastrojenošću, jer sve je bilo tako prisno i poznato, ležati na zelenom polju njenog pogleda, dodirivati njene nežne tanke mišice. I tako je neočekivano bilo. Nismo bili u ratu, a sve je između nas zastalo. Kao dve vojske sučeljene preko lavirinta rovova. Bili smo nepomični. Jedino su se iznad naših glava mreškale neizgovorene optužbe, kao zastave. Po njenom sam bio sumanut, izopačeno opsednut, i još gore, kradljivi uljez u njenom privatnom prostoru. Što se mene tiče, bila je izdajica, nije me podržala u vreme krize, nerazumno sumnjičava. Nije bilo svađa, čak ni čarki, kao da smo osećali da nas sukob može razdvojiti. I dalje smo razgovarali, ograničeno, čavrljali o poslu i razmenjivali poruke o nabavci, kuvanju i kućnim popravkama. Klarisa je svakog radnog dana odlazila od kuće na vežbe i predavanja i u bitku s upravom. Ja sam pisao dugačak i dosadan prikaz pet knjiga o svesti. Kada sam počeo da se bavim pisanjem o nauci, ta reč je bila manje-više zabranjena u naučnoj raspravi. Svest nije bila predmet nauke. Sada je bila sveprisutna, uz crne rupe i Darvina, gotovo važnija od dinosaurusa. Nastavili smo svakodnevnu rutinu jer osim toga ništa nije bilo jasno. Znali smo da smo izgubili srce, naše srce. Bili smo bez ljubavi, ili smo zaboravili šta je ljubav, a nismo znali kako da o tome pričamo. Spavali smo u istom krevetu, ali se nismo grlili. Koristili smo isto kupatilo, ali nismo pokazivali svoju nagost. Bili smo oprezno opušteni jer smo znali da bi bilo šta drugo, hladna uljudnost, na primer, raskrinkala igru i odvela nas u sukob koji smo se trudili da izbegnemo. Što je nekada bilo prirodno, voditi ljubav i duge
razgovore ili zajedno ćutati, sada je izgledalo nasilno smišljeno, kao Harisonov pomorski hronometar, koji je nemoguće i anahronistično iznova napraviti. Kada sam je posmatrao dok četka kosu ili se saginje da s poda podigne knjigu, prisećao sam se njene lepote kao da je podatak iz udžbenika koji sam napamet naučio. Istinit, ali ne i primenljiv. Mogao sam i sebe iznova da stvorim u njenom pogledu, glupavo velikog i nezgrapnog, biološki motivisanu toljagu, ogroman polip nenadahnute logike s kojim je ona nekom greškom u vezi. Kada bih joj se obratio, glas mi je u glavi zvučao tupo i ravno, ne samo svaka rečenica, svaka reč je bila lažna. Utišan bes, fino rasuta samoomraženost, to su bili moji činioci, moje boje. Kad bi nam se pogledi sreli, činilo mi se da naša avetinjska, niža bića podižu ruke ispred naših lica da bi sprečila razumevanje. Ali, retko bi nam se pogledi ukrstili, samo na tren ili dva pre nego što bi se nervozno opet povukli. Naša negdašnja zaljubljena bića nikad ne bi mogla da nas shvate niti da nam oproste, a evo o čemu se radilo: tih dana je glavni, nepriznati osećaj u našem domaćinstvu bio stid. Evo nas, negde između pola dva i dva sata ujutro, ležimo u krevetu, zurimo jedno u drugo po slaboj svetlosti jedne svetiljke, ja nag, ona u pamučnoj spavaćici, mišice i šake nam se dotiču, ali neodređeno, bez zalaganja. Sva su pitanja nagomilana oko nas, i nijedno još ne sme da progovori. Dosta nam je što možemo da se gledamo u oči. Rekao sam da smo i dalje uspevali da razgovaramo o svakodnevnim temama, ali se jedan vid našeg života utopio u dnevnu rutinu i o tome nismo raspravljali. Ljudi često pominju da ono što je izvanredno, brzo postane obično. Na to pomislim svaki put kada noću vozim autoputem ili kada sam u avionu koji se kroz prekrivač od oblaka diže do sunca. Izuzetno se lako prilagođavamo. Po definiciji, ono što je predvidivo povlači se u pozadinu da bi pažnja bila neopterećena i mogla da se nosi sa slučajnim i neočekivanim. Pari je slao tri do četiri pisma sedmično. Uglavnom su bila dugačka i usrdna, napisana u sve usmerenijem sadašnjem vremenu. Često je pisao o
postupku pisanja samog pisma, o prostoriji u kojoj se nalazi, o promeni svetlosti i vremena, svom promenljivom raspoloženju i o činjenici da mu taj vid obraćanja meni stvara privid mog prisustva, u njegovoj blizini. Završavao je dugačkim opisom tuge zbog rastanka. Pomeni vere bili bi gotovo opšti, da nisu bili toliko žarki: njegova ljubav je kao Božja, strpljiva i sveobuhvatna, i preko Parija će me Bog privući k sebi. Obično je bilo i optužbi, u vidu niti koja se provlači kroz celo pismo, ili usredsređenih na jedan bolan pasus: ja sam započeo tu ljubavnu priču i zbog toga treba da se suočim sa svojim obavezama prema njemu. Poigravam se s njim, zavodim ga, šaljem mu poruke ohrabrenja, a onda mu okrećem leđa. Začikavam ga, ponašam se kao koketa, majstor sam sporog mučenja, ali moj genij nikad neće priznati šta činim. Kao da više ne šaljem poruke preko zavese i živice. Sada sam mu se obraćao u snovima, kao starozavetni prorok, potvrđivao mu svoju ljubav i predviđao srećne dane u budućnosti. Naučio sam kako da na brzinu preletim ta pisma. Zaustavljao sam se na optužbama ili primerima osujećenosti, i tražio ponavljanje pretnje koju je izgovorio ispred kuće. Gnev je bio prisutan, bez sumnje. Bilo je nekog mraka u njemu, ali je vešto izbegavao da ga iskaže, mada je uvek bio prisutan kada je pisao da sam izvor njegovog bola, kada je pomišljao da možda nikad neću doći kod njega da zajedno živimo, kada bi natuknuo da bi moglo „da se završi u tuzi i s mnogo više suza nego što smo sanjali, Džo”. Hteo sam više od toga. Žudeo sam za tim. Molim te, daj mi oružje u ruke, Džed. Mala pretnja bila bi mi dovoljna da odem do policije, ali nije hteo da mi je priušti, poigravao se sa mnom i uzdržavao se, baš kao što je rekao da ja činim. Bilo mi je neophodno da ponovi pretnju jer sam hteo da budem siguran, a budući da nije hteo da me zadovolji, stalno sam sumnjao da će me pre ili kasnije zaista povrediti. Istraživanja to potvrđuju. Jedan pregled kaže da je više od polovine svih muškaraca sa De Kleramboovim sindromom preduzelo nasilnički napad na predmet svoje opsednutosti.
Redovno kao pisma, bilo je Parijevo prisustvo ispred zgrade. Dolazio je gotovo svakog dana i zauzimao položaj s druge strane ulice. Kao da je našao ravnotežu između zahteva vremena i pritiska sopstvenih potreba. Ako me ne bi spazio, ostajao je oko jednog sata i onda bi otišao. Ako bi me video kako izlazim iz zgrade, kratko vreme bi me pratio, uvek sa svoje strane ulice, a onda bi otišao ne osvrnuvši se. Time bi postigao dovoljno kontakta da održi ljubav u životu i, koliko sam mogao da vidim, odlazio je pravo kući, u Hempsted, i počinjao da piše pismo. Jedno od njih je počeo ovako: „Protumačio sam tvoj jutrošnji pogled, Džo, ali mislim da grešiš...” Ali nikad nije pomenuo da je odlučio da više ne razgovara sa mnom i odjednom sam bio očajan - ako mi ne pripreti u pismu, nadao sam se da ću bar moći da snimim njegove reči. Mali diktafon sam stalno imao u džepu, a ispod levog revera nosio sam mikrofon. Jednom prilikom dok me je Pari posmatrao, zastao sam pored živice i prešao rukom po zelenilu da bih ostavio otisak svoje poruke, onda sam se okrenuo i pogledao ga. Ali nije hteo da priđe, niti je taj podatak spomenuo u pismu koje je napisao kasnije, istog dana. Obrazac njegove ljubavi nije trpeo spoljne uticaje, čak ni kad su poticali od mene. Njegov svet je određen iznutra, pokretala ga je lična potreba, i na taj načinje mogao da ostane nelaknut. Ništa nije moglo da dokaže da nije u pravu, ništa mu nije bilo potrebno da dokaže da je u pravu. Ništa se ne bi promenilo ni da sam mu napisao pismo i izjavio strasnu ljubav. Čučao je u ćeliji koju je sam stvorio, na silu izvlačio značenja, natapao nepostojeću razmenu osećanja dramom nadanja i razočaranja, uvek ispitujući fizički svet, njegov slučajan raspored, haotičnu buku i boje, ne bi li pronašao nešto što odgovara njegovom trenutnom emotivnom stanju - i uvek nalazio zadovoljstvo. Osvetljavao je svet svojim osećanjima, a taj svet je njega potvrđivao svakom promenom tih osećanja. Očaj bi se javio zato što je primetio mrak u vazduhu, ili mu je novi oblik ptičje pesme nagovestio moj prezir. Kada je bio radostan, bila je to posledica dejstva nekog blaženo iznenadnog uzroka neka moja poruka u snu, predosećaj koji se „javio” za vreme molitve ili
meditacije. Bio je to ljubavni zatvor samousmerenja ali, bez obzira na radost ili očaj, nisam mogao da ga nateram da mi pripreti, pa čak ni da razgovara sa mnom. Tri puta sam prešao na drugu stranu ulice, prema njemu, s uključenim snimanjem, ali me nije sačekao. „Nosi se, onda!”, vikao sam za njim. „Prestani da dolaziš. Prestani da me
uznemiravaš svojim glupim pismima.” U stvari, hteo sam da kažem, vrati se i pričaj mi. Vrati se i suoči se s beznađem svog slučaja i izgovori svoje neprikrivene pretnje. Ili ih bar reci preko telefona. Ostavi ih na telefonskoj sekretarici. Naravno, to što sam vikao za njim uopšte nije uticalo na ton pisma koje sam primio sledećeg dana. Prepuno sreće i nade. Bio je nepovrediv u svojoj sebičnosti, a ja sam imao tremu. Logika po kojoj bi u jednom skoku iz očaja mogao da pređe u mržnju, ili iz ljubavi u uništenje, biće lična, nepredvidiva, i ako me napadne, biće to bez upozorenja. Brižljivo sam noću zaključavao stan. Kad sam se noću sam vraćao kući, uvek sam vodio računa ko je iza mene. Češće sam se vozio taksijem i pri izlasku bih se uvek osvrnuo. Uz dosta teškoća uspeo sam da me primi inspektor lokalne policijske stanice. Počeo sam da izmišljam šta bi mi bilo potrebno za samoodbranu. Malj? Bokser? Nož? Sanjario sam o žestokim sukobima koji su se uvek završavali u moju korist, ali, poznavao sam svoje logično srce - taj organ dosadnog zdravog razuma - i bio siguran da me neće sam napasti. Učinilo mi se da je Klarisa nestala iz Parijevih misli. Sada je više nije pominjao u pismima i nikad nije ni pokušao da razgovara s njom. U stvari, upadljivo ju je izbegavao. Posmatrao sam ga s prozora dnevne sobe svaki put kada bi izašla iz stana. Čim bi je ugledao kroz staklena vrata ulaznog hola, požurio bi niz ulicu, i pre nego što bi izašla iz zgrade. Da li je u svojoj ličnoj priči verovao da štedi njena osećanja? Da li je zamislio da sam joj sve objasnio i tako je već sklonio, ili je mislio da je to njegovo delo? Ili priča uopšte nije
trebalo da bude dosledna? Sada smo već deset minuta ležali u tišini. Bila je okrenuta na svoju levu stranu i učinilo mi se da na svom jastuku čujem mešanje kockica njenog pulsa. Možda je to bio moj ritam. Spor. Bio sam ubeđen da se usporava. U ovoj tišini nije bilo napetosti. Gledali smo se u oči i pogledi su nam se kretali po licu onog drugog, od očiju do usana, opet do očiju. Kao neko dugo i sporo prisećanje. Sa svakim novim minutom provedenim u tišini, oporavljali smo se sve snažnije. Svakako su moć ljubavne inercije, sati, sedmice, godine sklada provedene zajedno bili veći od trenutnih prilika. Da li ljubav sama stvara svoje rezerve? Pomislio sam da samo ne treba da se upustimo u strpljivo objašnjenje i pomno saslušanje. Preterivali su u popularnoj psihologiji s dejstvom razgovora i previše se očekivalo od toga. Sukobi, kao živi organizmi, imaju svoj prirodan životni vek. Trebalo je samo znati kada ih pustiti da umru. U pogrešnom trenutku, reči su mogle da deluju kao grčeviti trzaji. Biće može da oživi u patogenom obliku, grozničavo regenerisano nekom zanimljivom novom formulacijom, ili nekim morbidnim „novim pogledom” na stvar. Pomerio sam šaku i gotovo neosetno jače pritisnuo njenu ruku. Usne su joj je razdvojile, senzualno odlepljivanje označeno mekim glasom koji je pozivao. Trebalo je samo da se pogledamo i da se setimo. Ljubavni čin i sve ostalo samo će se za sebe pobrinuti. Klarisine usne uokvirile su moje ime, ali nije bilo zvuka, čak ni daška. Nisam mogao da skinem oči s njenih usana. Tako mekane, tako sjajnocrvene u prirodnoj boji. Karmin su izmislili da bi žene mogle da uživaju u bednoj imitaciji ovakvih usana. „Džo...”, usne su ponovo rekle. O svom problemu nismo razgovarali i zato što bismo neminovno pustili Parija u spavaću sobu, dozvolili mu da uđe u naš krevet. „Džo...” Ovoga puta dunula je ime kroz napola napućene divne usne, onda se namrštila i duboko udahnula, tako da su joj reči dobile uobičajeno pun, dubok ton. „Džo, sve je svršeno, gotovo. Bolje da priznamo. Mislim da je s nama gotovo.”
Kad je to izgovorila, nisam osetio kako prelazim prag ponovljene konceptualizacijc, niti je tlo propalo, nije ni krevet, iako sam ušao u uzvišen prostor u kojem sam mogao da posmatram kako se te stvari ne događaju. Naravno, bio sam u stanju poricanja. Ništa nisam osetio, baš ništa. Nisam progovorio, ne samo zato što su moje hladnokrvne misli odskakutale, kao žaba, u pravcu Džin Logan s kojom je Klarisa bila na istoj nervnoj adresi, a to je po meni kategorija žena koje smatraju da su povređene i koje očekuju nešto od mene. Nastojim da budem vredan. Sedeo sam za pisaćim stolom s ceduljom koju mi je dala gospođa Logan i telefonirao. Prvo sam zvao Tobija Grina u Rasels Voteru i dobio živahnu staricu napuklog glasa, verovatno njegovu majku. Ljubazno sam se raspitao za slomljeni gležanj njenog sina, ali me je prekinula. „А zašto vam je potreban?”
„U vezi s nesrećom, sa balonom. Samo sam hteo da ga pitam...” „Dosta nam je novinara, gubite se.”
Lepo me je sredila, a ja sam to sasvim mirno primio. Pokušao sam opet, posle nekoliko sati. Ovoga puta sam odmah rekao kako se zovem i da sam zajedno s njenim sinom visio o užetu. Kad je konačno Tobi Grin došepao do telefona, ispostavilo se da mi ne može pomoći. Video je auto Džona Logana na drugoj strani polja, ali je imao posla oko živice, a posle je jurio prema balonu i uopšte nije video da li je Logan bio sam. Bilo je teško držati Grinovu pažnju na jednoj temi. Hteo je da mi priča o svom gležnju, o nadoknadi za bolovanje koja bi trebalo da mu bude uplaćena na račun. „Do sada smo tri puta bili kod nadležnih...” Slušao sam dvadesetak minuta priču o administrativnoj petljavini i predusretljivosti, sve dok ga majka nije pozvala i onda je otišao bez pozdrava. Njegov prijatelj iz Votlingtona, Džozef Lejsi, nije bio kod kuće tog dana. Pozvao sam Reding i tražio Džejmsa Geda, čoveka iza balona. Odgovorila je njegova supruga, glas joj je bio mek i ljubazan.
„Recite mu da sam jedan od onih koji su stavili život na kocku
pokušavajući da spasu njegovog unuka, da ga balon ne odnese.” „Pokušaću”, rekla je. „Međutim, on ne voli da priča o tome.” Čuo sam zvuk vesti na televiziji i Gedov glas kako ga nadjačava. „Sve što imam da kažem, reći ću u istrazi.” Gospođa Ged se vratila i prenela mi poruku, pokorno, ali s blagim žaljenjem, kao da i ona pati što on odbija da govori. Kad sam najzad stigao do Lejsija, on je bio mnogo određeniji. „Šta hoće? Nije valjda da im treba još svedoka.” „Ovo je za njegovu udovicu. Misli da nije bio sam.” „Ako postoji osoba koja je bila s njim, verovatno ima dobar razlog što se
krije. Osinje gnezdo, a?” Odmah sam mu sve rekao, jer mi se učinilo da mu je odgovor bio previše spreman i odlučan. „Misli da je u pitanju žena. U kolima je pronašla stvari spremljene za izlet, i svilenu maramu. Misli da je imao ljubavnicu. To je muči.” Coktao je jezikom, a onda je nastupila dugačka tišina. „Jeste li i dalje tu, gospodine Lejsi?” „Razmišljam.” „Znači, videli ste je?”
Opet tišina. Onda je rekao: „Neću o tome preko telefona. Dođite u Votlington, pa ćemo videti.” Dao mi je adresu i dogovorili smo se za vreme. Kada sam pitao Klarisu, odgovorila je da joj se čini da su oboje vrata Loganovih kola bila otvorena, možda čak i troje, ali nije videla nikog osim Logana. Znači, ostao je Pari. Koliko sam zapamtio, došao je stazom koja je prolazila blizu kola, tako da je bio bliže od svih nas ostalih. Da li bih mogao da mu priđem sa skrivenim diktafonom, raspitam se o ovome, a onda da ga navedem da mi pripreti? Ne samo da je situacija bila apsurdna, već je i sama pomisao na pravolinijsku informaciju od Parija bila nezamisliva. Njegov svet su činila osećanja, izmišljotine i žudnja. Pari je bio tema noćne more - u tolikoj meri, da ga nisam mogao zamisliti kako obavlja obične poslove, na primer kako
se brije ili plaća račun. Gotovo kao da nije ni postojao. Pošto ništa nisam rekao, nisam bio kadar da nateram sebe na odgovor, Klarisa je opet progovorila. I dalje smo se gledali u oči. „Stalno misliš na njega. Ne prestaješ. I sada si mislio na njega. Hajde, priznaj. Reci mi.” „Jesam.” „Ne znam šta je s tobom, Džo. Gubim te. Plašim se toga. Potrebna ti je
pomoć, ali mi se čini da ti je ja ne mogu pružiti.” „Idem u policiju u sredu. Možda će oni...” „Govorim o tvom umu.”
Uspravio sam se. „Ništa ne fali mom umu. Sasvim je u redu. Dušo, on predstavlja pravu opasnost. Može da postane opasan.” I ona se trudila da sedne. „О, Bože”, rekla je. „Ne razumeš”, i počela je da plače. „Slušaj, podrobno sve ispitujem.” Stavio sam joj ruku na rame, ali me je
jednim trzajem oterala. Ipak sam nastavio. „Pročitao sam da ljudi sa De Kleramboovim sindromom spadaju u dve grupe...” „Misliš da se čitanjem možeš izvući iz ovoga.” Odjednom je bila besna i
više nije plakala. „Zar ne shvataš da imaš problem?” „Naravno”, odgovorio sam. „Samo me saslušaj. Dobro je da znaš. Postoje
oni čiji su simptomi deo opšteg psihotičkog poremećaja. Njih je lako uočiti. Ali, postoje i oni sa čistim oblikom bolesti, u potpunosti opsednuti predmetom svoje ljubavi, dok u ostalim oblastima života funkcionišu bez ikakvih teškoća.” „Džo!” Vikala je. „Pričaš mi da stoji napolju, a kad izađem, nema nikoga.
Nikoga, Džo.” „Kada primeti da prolaziš ulaznim holom, povuče se uz ulicu i sakrije se
iza drveta. Ne pitaj zašto.” „А pisma, rukopis...” Pogledala me je i donja usna joj se opustila. Nečega
se setila i oklevala je. Rekao sam: „Šta je bilo s pismima?”
Odmahnula je glavom. Ustala je i skupljala stvari koje su joj potrebne za sutradan. Onda je stala u vratima i rekla: „Plašim se.” „I ja. Može da pređe u nasilje.”
Nije gledala u mene, već u prostor iznad moje glave. Glas joj je bio promukao. „Noćas ću da spavam u dečjoj sobi.” „Klarisa, molim te ostani.”
Ali ona je otišla, a sledećeg dana je prenela svoje stvari u tu sobu i, kako to već biva, nagonska odluka prerasla je u novo rešenje. I dalje smo živeli jedno kraj drugoga, ali sam znao da sam prepušten sam sebi.
18. U sredu je bio Klarisin rođendan. Kada sam joj dao čestitiku, poljubila me je pravo u usta. Pošto je u duši rešila da sam rastrojen, pošto mi je rekla da je s nama sve svršeno, mogla je da bude oduševljena i velikodušna. Novi život samo što nije počeo, i ništa neće izgubiti svojom ljubaznošću. Nekoliko dana ranije ovakva živost bi probudila sumnju u meni, možda ljubomoru, a sada mi je samo potvrdila da ispravno zaključujem: ona nije ni istraživala, niti razmišljala. Parijevo stanje nije se moglo zaustaviti. Budući da zadovoljenje nije nadohvat ruke, njegova ljubav će se pretvoriti u nezainteresovanost ili mržnju. Klarisa je smatrala da su joj osećanja najbolji vodič, da može da oseti put do istine, a trebalo je da čovek bude dobro obavešten, spreman da predvidi okolnosti i da sve brižljivo proračuna. Prema tome, bilo je prirodno, mada pogubno za oboje, da ona i dalje misli da sam lud. Čim je krenula na posao, otišao sam u radnu sobu i spakovao poklon, da bih joj ga predao za ručkom koji smo dogovorili s njenim kumom, profesorom Kejlom. Sakupio sam sva Parijeva pisma, sredio ih hronološki i stavio ih u fasciklu. Opružio sam se u naslonjači i polako okretao stranice od početka, tražeći i obeležavajući značajne pasuse. Onda sam ih prekucao, u zagradi naznačio izvor iz kojeg su preuzeti. Na kraju sam imao četiri stranice izvoda, i onda sam napravio tri kopije i svaku stavio u posebnu plastičnu fasciklu. Ta strpljiva aktivnost dovela me je u neku vrstu organizacionog zanosa, u stanje iluzije svakog administratora da će sva patnja sveta biti okončana zahvaljujući slepom kucanju, dobrom laserskom štampaču i kutiji spajalica. Nastojao sam da sastavim dosije pretnji i, mada nije bilo nijednog očiglednog primera, bilo je nagoveštaja i prekida u logičkom izlaganju koje će, u njihovoj ukupnosti, svakako primetiti policijska svest. Samo bi vešt književni kritičar, kao Klarisa, mogao da između redova pročita poruke ljubavi, ali sam
znao da mi ona neće pomoći. Posle nešto više od jednog sata, shvatio sam da ne treba da se usredsredim samo na upadljive iskaze osujećenosti i razočaranja o tome kako sam sve ja započeo, kako sam ga navukao, kako sam ga čikao lažnim obećanjima, naročito kad sam obećao da ću živeti s njim. Takve izjave su u svoje vreme delovale zastrašujuće, ali gledajući unazad, u stvari su bile samo patetične. Počeo sam da shvatam da su prave pretnje u nečemu drugom. Na primer, prekinuo je priču o tome kako je usamljen bez mene, prešao na misli o samoći i kako pamti kada je imao četrnaest godina da je otišao na selo kod strica. Tada bi pozajmio malokalibarsku pušku i išao u lov na zečeve. Prikradao se duž živice, napetih čula, sasvim usredsređen na zadatak - to je bila samoća koju je najviše voleo. Opis bi bio sasvim bezazlen, da se nije toliko upeo da oživi zadovoljstvo u ubijanju - „moć smrti iskočila mi je iz prstiju, Džo, moć na daljinu. Ja to mogu! Mogu! Tako sam mislio. Da isteram to stvorenje, da ga gledam kako se skačući premeće i zatim udara o tlo, izvija se i grči. Onda bi se umirilo i ja bih mu prišao, osećao sam se kao sama sudbina, pun ljubavi prema tom sitnom biću koje sam upravo uništio. Moć života i smrti, Džo. To poseduje Bog, i mi koji smo stvoreni po njegovom obličju.” Iz jednog drugog pisma prepisao sam tri rečenice: „Želeo sam da te povredim. Čak i više od toga. Još gore, a Bog će mi oprostiti, mislio sam.” U nedavnom pismu ima odjek onoga što mi je rekao kada sam se vratio iz Oksforda. „Ti si ovo započeo i ne možeš od toga pobeći. Naći ću ljude koji će za mene obaviti stvar - to ti je poznato. Dok pišem ovo pismo, dvojica momaka prepravljaju mi kupatilo! Nekada sam to sam radio, bez obzira na novac. Sada učim da to prepuštam drugima.” Dugo sam zurio u to pismo. Kakva je u stvari veza između moje nesposobnosti da trčim i njegove sposobnosti da nađe ljude koji će u njegovo ime obavljati posao? Nešto je nedostajalo. U poslednjem pismu je napisao, bez ikakve veze s ostalim sadržajem: „Juče sam otišao u Maji End, znaš tamo gde žive prave hulje. Da nađem još majstora!” Na drugim mestima bilo je zloslutnih prizivanja tamne strane boga.
„Božja ljubav”, pisao je, „može da se ukaže u obliku gneva. Može da nam se prikaže kao nesreća. Tu tešku lekciju učio sam celog života.” A onda, u vezi s tim - „Njegova ljubav nije uvek nežna. A kako bi i bila kada treba da traje, kad je se nikad ne možeš otresti? To je toplina, vrelina, i može da te spali, Džo, da izgoriš u njoj.” U Parijevoj prepisci bilo je veoma malo pozivanja na Bibliju. Njegova vera je bila sneno maglovita u odnosu na pojedinosti doktrine. Kao da ne pripada nijednoj crkvi. Njegovo uverenje je bilo samouko, uglavnom oslonjeno na kulturu ličnog dobitka i zadovoljstva. Ima mnogo priče o sudbini, o njegovom „putu” i kako ga ništa ne može s njega odvratiti, i o sudbini njegovoj i mojoj, koje su prepletene. Često je sebe označavao kao Boga. Božja ljubav prema ljudskom rodu ulivala se u Parijevu ljubav prema meni. Bog je neporecivo bio „tu unutra”, a ne na nebu, pa je onaj koji u njega veruje imao pravo da se rukovodi osećanjem i intuicijom. Savršeno labav sklop zа jednu poremećenu svest. Bez ograničenja teoloških prefinjenosti ili poštovanja vere, bez društvenih sankcija, preispitivanja ostalih vernika, bez ikakvog moralnog okvira koji je neophodan svim religijama, čak i kada imaju pogrešnu kosmologiju. Pari je slušao samo unutrašnji glas svog ličnog Boga. Prihvatanje izvora izvan samoga sebe očituje se samo u nekoliko pomena priče o Jovu, pa čak ni iz toga se ne može zaključiti da je pročitao osnovno štivo. „Izgleda da ti je bilo neugodno”, napisao je pošto me je video na ulici. „Kao da osećaš bol, ali zbog toga ne treba da sumnjaš u nas. Seti se samo koliki je bol Jov trpeo, a Bog ga je sve vreme voleo.” Opet neproverena pretpostavka da su Bog i Pari jedno, i da će se zajedno pobrinuti za naše sudbine. Jednom drugom prilikom čak se ukazala mogućnost da i ja mogu biti Bog. „Obojica patimo, Džo, obojica smo pogođeni bolom. Pitanje je, koji je od nas dvojice Jov?” Kad sam pred kraj jutra izašao iz stana s mrkim kovertom u kojem su se nalazili moji predano dokumentovani izvodi, i s Klarisinim poklonom u džepu,
Parija nije bilo. Zastao sam i osvrnuo se, gotovo očekujući da će se pojaviti iza nekog drveta. Ta promena me je uznemirila. Nisam ga video od prethodnog jutra. Pošto sam pročitao literaturu i znao sve mogućnosti, više bih voleo da mogu da vidim gde je. Na putu prema policijskoj stanici više puta sam se osvrnuo da proverim da li me prati. Bilo je vreme zatišja, a ipak sam više od sata proveo u čekaonici. Tamo gde se ljudska potreba za redom spaja s ljudskom sklonošću ka neredu, tamo gde se civilizacija sudara sa sopstvenim nezadovoljstvom, tu ima trvenja i trošenja. Ima ga u lepljivim rupama u linoleumu na pragu ispred svih vrata, u zmijastoj vertikalnoj pukotini na mutnom staklu iza prijemnog šaltera, i u vrelom, istrošenom vazduhu zbog kojeg svi posetioci skidaju kapute, a policajci sede samo u košuljama. Bilo je toga i u mlitavim telima dvoje mališana u vatiranim jaknama, koji su zurili u svoja stopala, isuviše besni jedno na drugo da bi razgovarali, kao i u izdubljenom natpisu na rukohvatu moje stolice: blagi prkos ili ljuta muka - jebi ga, jebi ga, jebi ga. Isto sam video i u fluorescentnom bledilu velikog okruglog lica inspektora Linlija kada me je, najzad, umorno odveo u sobu za razgovore. Kao da je retko izlazio napolje. Nije ni bilo potrebe, kad se sva muka ovde sticala. Prijatelj, novinar koji je tri godine proveo na kriminalnoj rubrici, rekao mi je da ću policiju bar malo zainteresovati za svoj slučaj jedino ako podnesem zvaničnu pritužbu na njihov dotadašnji postupak. Na taj način ću uspeti da se provučem pored žene s naočarima koja je stražarila na prijemnom šalteru. Pritužbu uvek treba razmotriti, što znači da ću moći da objasnim svoj problem nekome ko je malo viši na hijerarhijskoj lestvici te stanice. Isti me je prijatelj upozorio da ne očekujem previše. Moj sagovomik će pre svega misliti na svoju penziju i miran život koji priželjkuje. On ima nalog da umanji pritužbu dok je razmatra. Linli mi je rukom pokazao da sednem u jednu od metalnih stolica. Između nas je bio sto od ultrapasa prekriven krugovima od kafe. Cela površina
moje hladne stolice bila je masna pod rukom. Pepeljara je bila odsečeno dno plastične koka-kola boce. Pored nje je u kašičici čučala kesa od čaja. Prljavština i smrad su me lakonski pitali: kome ćeš da podneseš izveštaj? Predao sam pritužbu ranije, Linli mi je posle izvesnog vremena telefonirao i ispričao sam mu celu priču. U tom času sam se pitao da li je pomalo pametan ili mnogo glup. Govorio je onim pridavljenim glasom koji komičari ponekad koriste da najave zvaničnike. Linlijev glas je osim toga sadržao i određeni stepen blesavosti. S druge strane, nije mnogo rekao. Pa čak i sada, dok je otvarao fasciklu, nije rekao ni dobro jutro ni kako ste, čak ni hmm. Čuo se samo elektronski zvižduk daha kroz nosne malje. Razmišljao sam da u takvoj tišini osumnjičeni i svedoci kažu i više nego što su hteli. Zato sam ćutao i posmatrao ga kako prelistava stranice na kojima je zapisao beleške svojim iskošenim šiljatim rukopisom. Linli je podigao pogled, ali ne prema mom licu. Zurio je u moje grudi. Njegove sitne sive oči okrznule su moje tek kada je udahnuo da progovori. „Znači, ovaj tip vas maltretira i preti vam. Podneli ste prijavu, ali ništa nije učinjeno.” „Tako je”, rekao sam. „А kako maltretira...?” „Kao što sam već rekao”, govorio sam pokušavajući da naopačke
pročitam šta je zapisao. Zar me uopšte nije slušao? „Šalje tri do četiri pisma nedeljno.” „Bezobrazluke?” „Ne.” „Nedolične predloge?”
„Ne.” „Uvrede?” „Ра, ne, u stvari.” „Onda nešto seksualno.”
„Ne bih rekao da ima veze sa seksom. To je opsednutost. Potpuno je
usredsređen na mene. Samo na to misli.” „Da li telefonira?” „Više, ne. Samo šalje pisma.” „Zaljubljen je u vas.”
Odgovorio sam: „Oboleo je od takozvanog De Kleramboovog sindroma. To je stanje priviđenja. Misli da sam ja kriv za to, ubeđen je da mu šaljem tajne signale...” „Vi ste psihijatar, gospodine Rouz?” „Ne.” „Ali ste homoseksualac?” „Ne.” „Kako ste se sreli?” „Već sam rekao. Tokom nezgode s balonom.”
Potegao je jednu stranicu svojih beležaka. „О tome ništa nije zapisano.” Ukratko sam mu sve izneo, dok je on svoju tešku, simetričnu glavu oslanjao na ruke, i dalje ne pokazujući želju da bilo šta zapiše. Kada sam završio, pitao je: „А kako je počelo?” „Javio se kasno te noći.” „Rekao je da vas voli i vi ste prekinuli vezu. Mora da vas je to
poremetilo.” „Uznemirilo.” „I onda ste o tome razgovarali sa svojom ženom.” „Sledećeg jutra.” „Zašto tek tada?” „Bili smo umorni i potreseni nesrećom.” „Kako ona reaguje na sve ovo?” „Poremetilo ju je. Veoma smo napeti.”
Linli je skrenuo pogled i napućio usne. „Zar se nikad zbog toga nije
naljutila? Zar se vi nikad niste naljutili na nju?” „Naš odnos je zbog toga pod velikim pritiskom. Ranije smo bili veoma
srećni.” „Gospodine Rouz, jeste li bolovali od neke psihijatrijske bolesti?” „Nikad.” „Stres na poslu, ili tako nešto?” „Ni slično.” „Novinarstvo je naporan posao, zar ne?”
Klimnuo sam. Počeo je da mi se gadi Linli i njegovo čudno, sferično lice. Posle male stanke, rekao sam: „S razlogom verujem da će se taj momak prozliti. Došao sam da tražim pomoć od policije.” „S pravom”, odgovorio je Linli. „I ja bih isto učinio. Izgleda da će pooštriti zakon o ovakvim slučajevima. Znači, stoji ispred kuće i gnjavi vas kad izađete.” „Tako je bilo. Ovih dana samo stoji. Ako mu se obratim, on ode.” „Znači, u stvari...” Prekinuo je, pogledao, odnosno, pravio se da gleda u
svoje beleške. Mrmljao je nešto za sebe. „То je već uznemiravanje, hm...” Onda se veselo okrenuo ka meni: „А sada, nešto o pretnjama.” „Prepisao sam neke pasuse. Nije baš očigledno. Treba pažljivo da čitate.”
Dežurni inspektor Linli se zavalio i počeo da čita, i dok mu je pogled bio spušten, pomno sam posmatrao njegovo lice. Nije samo bledilo bilo tako odurno, već naduvena, neljudska geometrija oblosti. Gotovo savršen krug s centrom na njegovom prćastom nosu, a u krugu njegova ćela i krivina njegovog debelog podbratka. Taj krug bio je upisan na površini tek malo iskrivljene kugle. Čelo mu je bilo izbočeno, obrazi su se kotrljali odmah ispod njegovih sivih očiju i krivina se nastavljala na plavkastoj, ravnoj površini između nosa i gornje usne. Spustio je moje listove na sto, sklopio rukе iza glave i nekoliko sekundi gledao u tavanicu, a zatim s trunkom sažaljenja pogledao u mene. „U poređenju
s ostalim progoniteljima, gospodine Rouz, ovaj je pravo nevinašce. Šta hoćete od nas? Da ga uhapsimo?” Odgovorio sam: „Treba da shvatite snagu te opsene i količinu osujećenosti koja se gomila. Mora da zna da mu nije sve dozvoljeno.” „U ovome nema ničega što se po Odeljku pet Zakona o javnom redu
može svrstati kao pretnja, zloupotreba ili uvreda.” Linli je govorio sve brže. Hteo je da me se otarasi. „Ničega što predviđa Zakon o uvredi ličnosti iz 1861. godine. Ne bismo imali razloga ni da ga opomenemo. On voli svog Boga, voli vas, i stvarno mi je žao, ali nije prekršio zakon.” Podigao je izvode, pa ih opet ispustio. „Hajde, recite mi, u čemu je pretnja?” „Ako pažljivo pročitate i logično razmislite, videćete da poručuje da
može da nađe nekoga, da unajmi nekoga, da me premlati.” „Nije dovoljno. Treba da vidite šta inače dobijamo. Još vam nije oštetio
kola, pretio nožem, još vam nije prosuo đubre pred kućni prag. Čak vas nije napao pogrdnim rečima. Da li je vama, ili vašoj supruzi, palo na pamet da ga pozovete na čaj i da popričate s njim?” Kroz glavu mi je prolazilo da je dobro što ne gubim živce. „Slušajte, on je klasičan slučaj. De Klerambo, erotomanija, šunjanje, prikradanje, svejedno kako to zovemo. Podrobno sam proučio literaturu iz koje se vidi da osoba postaje zaista opasna kada shvati da neće dobiti ono što želi. Bar biste mogli da pošaljete par svojih ljudi do njegove kuće da vidi da ga imate na spisku.” Linli je ustao, a ja sam uporno i dalje sedeo. Uhvatio je kvaku. Kao da mi se podsmevao svojom namernom strpljivošću. „U društvu kakvo je naše, ili kakvo bismo voleli da je naše, da ne pominjemo ograničeno ljudstvo, nema govora da šaljemo policajce u kuću građanina A samo zato što je građanin B pročitao par knjiga i zaključio da će doći do nasilja. Osim toga, moji ljudi ne mogu da budu na dva mesta odjednom - da njega vrebaju, a vas da čuvaju.” Hteo sam da odgovorim, ali je Linli otvorio vrata i izašao. Nastavio je iz hodnika: „Ali, reći ću vam šta nameravam da uradim. Poslaću našeg pozornika
do vaše kuće iduće sedmice. Ima deset godina iskustva s problemima koje imaju građani. Siguran sam da će vam dati koristan savet.” Onda je otišao, a iz čekaonice sam čuo kako se glasno obraća, verovatno momcima u vatiranim jaknama. „Pritužbu? Vas dvojica? Ma nemoj! Slušajte me pažljivo. Sad lepo da odjebete, a ja ću možda da izgubim taj dosije.” Kasnio sam na ručak i brzim korakom sam krenuo uz ulicu, što dalje od stanice. Povremeno sam se osvrtao, da zaustavim taksi. Trebalo je da budem besan, možda uplašen, međutim, sve mi je postalo jasno kad me je Linli onako otkačio. Dvaput sam pokušao da skrenem pažnju policiji, više ne treba da se trudim. Misli su mi se vratile na Klarisu i našu nesreću, verovatno zbog težine poklona u džepu. Nisam mogao ozbiljno da prihvatim njenu rešenost da je s nama sve svršeno. Uvek sam mislio da je naša ljubav trajna. Žureći Harou Roudom, podstaknut onim što mi je inspektor Linli rekao, setio sam se njenog prethodnog rođendana, koji smo proslavili ne sluteći nikakvu zbrku u našem životu. Rekao je „na dva mesta odjednom”, i setio sam se prvih sati tog jutra. Ostavio sam je da spava i sišao da pripremim čaj. Verovatno sam pokupio poštu s poda u ulazu, izdvojio rođendanske čestitke i stavio ih na poslužavnik. Dok sam čekao da voda provri, pregledao sam tekst za radio koji je trebalo da snimim tog popodneva. Dobro se sećam, jer sam taj materijal iskoristio za prvo poglavlje jedne knjige. Da li postoji genetska osnova religioznih uverenja, ili nam samo prija da o tome razmišljamo? Ako vera ne daje svakome istu prednost, onda je broj mogućih rešenja neiscrpan i ništa se ne može dokazati. Pretpostavimo da religija obezbeđuje odgovarajući položaj, posebno svojim sveštenicima u tome ima mnogo društvene prednosti. Šta ako daje snagu u nevolji, utehu, ako daje priliku verniku da preživi nesreću koja će uništiti nevernika. Možda vernicima obezbeđuje strastveno uverenje, sirovu snagu jednoumlja. Možda deluje i na grupe i na pojedince, zajednicu spaja, pojedincu daje
identitet, i osećaj da su on i njegovi saborci u pravu, čak i onda - ili baš onda kada nisu u pravu. Uz božju pomoć. Osokoljeni pomahnitalim zajedništvom, naoružani strašnom izvesnošću, bacamo se na susedno pleme, utučemo ga i silujemo do besvesti i odemo gorljivi od pravednosti i opijeni pobedom koju su nam naši bogovi obećali. Ponovljen pedeset hiljada puta tokom više milenijima, složeni zbir gena koji nadziru neosnovana uverenja mogao bi da bude dobro raspoređen. Uplivavao sam i isplivavao iz ovakvih razmišljanja. Voda je provrila i prelio sam čaj. Prethodne noći je Klarisa uplela kosu u jednu pletenicu koju je potom vezala crnom somotskom trakom. Kada sam ušao sa čajem, rođendanskim čestitkama i jutarnjim novinama, sedela je u krevetu i protresala raspletenu kosu. Lepo je biti u krevetu sa svojom voljenom, a vratiti joj se dok je još topla od noći, veoma je slatko. Čestitao sam joj uz čaj, pročitali smo prispele čestitke, zagrlili se i počeli s rođendanskim milovanjem. Klarisa je četrdeset kilograma lakša od mene i ponekad voli da na početku bude na meni. Oko sebe je sakupila čaršave kao nevestinski veo i pospano me uzjahala. Tog jutra je u toku bila naša igra. Ležao sam na leđima i pravio se da čitam novine. Dok me je uvlačila, uzdisala je, vrpoljila se i drhtala. Ja sam se uporno pravio da je ne primećujem, okretao stranice i mrštio se nad tekstom. To joj je pružalo sitno mazohističko zadovoljstvo da je zanemarena, da nije primećena, da nije tu. Poništavanje! Onda ju je obuzelo nadmoćno zadovoljstvo da mi poremeti pažnju, da me iz pomame javnog sveta uvuče duboko u svet koji je bio samo njen. Sada je trebalo da ja budem zbrisan, a sa mnom i sve što nije bilo ona sama. Međutim, ovom prilikom nije uspela do kraja, jer sam nakratko postigao ono što Linli kaže da njegovi policajci ne mogu, bio sam uz Klarisu, ali sam u stvari čitao o kraljici. Bila je u poseti gradu pod imenom Jelounajf u dalekim severoistočnim teritorijama Kanade u oblasti koja je velika kao Evropa, a ima samo pedeset sedam hiljada stanovnika koji su, ispada, većinom pijanice i propalice. Dok se Klarisa uvijala na meni, pažnju mi je privukao deo o užasnoj
klimi u toj oblasti, i ove dve rečenice: „Nedavno se snežna mećava sručila na fudbalsku utakmicu severno od Jelounajfa. Oba tima su se smrzla jer nisu mogli da pronađu put i da se spasu.” „Slušaj ovo”, rekao sam Klarisi. Onda me je pogledala i stigao sam samo dotle. Bio sam njen. Čin čitanja i razumevanja uključuje više odvojenih funkcija mozga koje se preklapaju, a oblast koja nadzire seksualne funkcije deluje na nižem nivou, evolutivno je starija i prisutna kod bezbroj organizama - ali ipak osetljiva na više funkcije - pamćenje, osećanje i maštanje. To jutro na dan Klarisinog rođendana tako dobro pamtim čestitke i pocepane koverte razbacane po krevetu, sunčani zrak koji se na silu probija kroz otvor između zavesa - zbog toga što me je jedna od naših razigranih epizoda prvi put u životu dovela do punog i potpunog doživljaja postojanja na dva mesta istovremeno. Bio sam uzbuđen Klarisom, napetih čula i svesti, a opet sam bio obuzet tragedijom iz one novinske crtice: usred utakmice divlji vetrovi rasprše dva tima i svi igrači umiru u svojim dresovima na ivici nevidljivog igrališta. Sva bića su ranjiva tokom ljubavnog čina, ali je selekcija s vremenom pokazala da se nastavak vrste najbezbednije ostvaruje nepodeljenom pažnjom. Bolje je da neki par povremeno strada kao plen, nego da se silan poriv za nastavljanjem vrste razredi i najmanjom česticom. Pa ipak sam nekoliko sekundi u potpunosti i istovremeno uživao u dva životna, bitna, zadovoljstva, u čitanju i ljubavnom odnosu. Kasnije, u kupatilu, upitao sam Klarisu: „Da li ti se čini da sam napredniji od evolucije?” Klarisa, stručnjak za Kitsa, sedela je gola na plutanoj stoličici i lakirala nokte - priprema za rođendansku proslavu. „Ne”, odgovorila je. „Samo stariš. U svakom slučaju”, i nastavila je imitirajući poznati glas s radija, „evolutivna promena nastanka nove vrste može se spoznati samo unazad.” Sada sam joj, u sebi, čestitao na poznavanju idioma. Kada se taksi zaustavio, postalo mi je kristalno jasno koliko mi nedostaje naš nekadašnji život i pitao sam se da li ćemo ikad uspeti da se vratimo takvoj ljubavi, zabavi i
jednostavnoj prisnosti. Klarisa je mislila da sam poludeo, policija da sam budala, ali je samo jedno bilo nesporno: samo ja mogu da nas vratim u pređašnje stanje.
19. Stigao sam sa dvadeset minuta zakašnjenja. Mesto je bilo krcato u vreme ručka - sve je grmelo od razgovora i kad sam ušao s ulice imao sam utisak da ulećem u buru. Kao da su svi pričali o istoj stvari - što će se i dogoditi kroz jedan sat. Profesor je već sedeo, ali je Klarisa bila na nogama, i još s vrata sam primetio da je u istom ushićenom raspoloženju. Napravila je mali metež oko sebe. Jedan je konobar klečao pored nje, kao da se moli, i pokušavao da uglavi neki podmetač ispod noge od stola, drugi joj je prinosio novu stolicu. Kad me je ugledala doskakutala je kroz galamu, uhvatila me za ruku i povela ka stolu, kao da sam slep. Svu tu hirovitost pripisao sam svečarskom raspoloženju, jer smo imali razloga da nazdravimo, i to ne samo njenom rođendanu. Profesor Džoslin Kejl, Klarisin kum, postavljen je na počasno mesto u projektu ljudskog genoma. Poljubio sam je pre nego što sam seo. Tih dana su nam se jezici retko doticali, ali sada jesu. Džoslin se napola pridigao iz stolice i rukovao se sa mnom. U istom času je na sto stigao šampanjac u kofi s ledom i pridružili smo se opštoj buci. Kofa s ledom bila je usred osunčanog romba na belom stolnjaku, visoki restoranski prozori dičili su se pravougaonicima plavog neba između okolnih zgrada. Od poljupca sam dobio erekciju. U sećanju mi se zadržao uspeh, svetlost, čavrljanje. U sećanju, sva hrana koju su nam prvo doneli bila je crvena: bresaola, debeli jezici pečenih paprika preko kozjeg sira, radič, rotkvice u beloj porcelanskoj činiji. Kasnije sam se setio kako smo se svi nagnuli ka sredini i vikali, činilo mi se da se prisećam nekog događaja ispod vode. Džoslin je iz džepa izvadio paketić umotan u plavi flispapir. Sto smo prekrili zamišljenom tišinom dok je Klarisa odmotavala poklon. Možda sam tada pogledao nalevo, ka susednom stolu. Kasnije sam saznao da je tu sedeo Kolin Tap sa kćerkom i ocem. Možda sam ih ipak kasnije primetio. Ukoliko sam tada primetio i usamljenog gosta koji je sedeo šest-sedam metara dalje,
leđima okrenut prema nama, u sećanju o tome nije bilo ni traga. U flispapiru se nalazila crna kutijica, a u kutijici, na oblaku vate, zlatan broš. Bez reči ga je podigla i pokazala nam ga na dlanu. Dve zlatne trake upletene u dvostruku spiralu. Preko njih, grupe od po tri tanke srebrne prečke kao bazni parovi, azbuka od četiri slova kojom su kodirana sva živa bića u promenljivim trojkama. Na spiralnim trakama bili su ugravirani sferični oblici dvadeset aminokiselina, a na svakom je bio ucrtan troslovni kodon. Na punoj svetlosti površine stola, u Klarisinoj šaci nije bio samo običan prikaz. Moglo je to da bude zaista ono što je predstavljeno - lanci aminokiselina spremni za pretapanje u proteinske molekule. Baš tu, na njenom dlanu, mogli su da se podele i proizvedu još jedan poklon. Kada je Klarisa prošaputala Džoslinovo ime, restoranski zvukovi su nas opet preplavili. „О, Bože, ovo je divno”, rekla je i poljubila ga.
Njegove slabovide žuto-plave oči su se ovlažile. Rekao je: „То je Džilijanin broš. Bila bi srećna da zna da je sada tvoj.” S nestrpljenjem sam čekao da predam svoj poklon, ali smo i dalje bili opčinjeni Džoslinovim. Klarisa je zakačila broš na svoju sivu svilenu bluzu. Da li bih se sada sećao tog razgovora, da ne znam čemu je prethodio? Prvo smo se šalili da genomski projekat deli ovakav nakit naveliko i besplatno. Onda je Džoslin pričao o otkriću DNK. Možda sam se tada okrenuo na stolici da zamolim konobara da donese vode i primetio dva muškarca i devojčicu. Popili smo šampanjac i pojeli predjelo. Ne sećam se šta smo zatim naručili. Džoslin nam je pričao o Johanu Mišeru, švajcarskom hemičaru koji je 1868. godine otkrio DNK. To se smatralo jednom od velikih propuštenih šansi u istoriji nauke. Mišer je obezbedio stalnu dostavu gnojem zagađenih zavoja iz lokalne bolnice. (S mnogo ćelija leukocita, dodao je Džoslin, da bi Klarisa razumela.) Mišera je zanimala hernija ćelijskog jedra. U jedrima je pronašao fosfor sasvim neverovatnu materiju, koja se nije slagala s tadašnjim idejama. Neočekivan pronalazak, ali mu je izveštaj o radu zaustavio profesor koji je
potom dve godine ponavljao i potvrđivao rezultate svog studenta. Nisam obratio pažnju na druge stvari, ne iz dosade, iako sam znao priču o Mišeru, već iz nemira, nestrpljivosti koju je prouzrokovao osećaj slobode posle obavljenog razgovora. Voleo bih da sam mogao da ispričam o svom susretu s inspektorom Linlijem, da malo začinim događaj i iscedim zanimljive stvari, ali sam znao da bi me to vratilo pravo u nesuglasice između Klarise i mene. Za susednim stolom, otac je pomagao devojčici da izabere šta će da naruči, i zbog toga je, kao i ja ovih dana, morao da spusti naočare na vrh nosa da bi mogao da čita. Devojčica se nežno oslonila na njegovu ruku. U međuvremenu je Džoslin pričao svoju priču, uživajući u trostrukoj privilegiji godina, ugleda i darodavca. Mišer je nastavio. Sakupio je ekipu i krenuo da proučava herniju onoga što je sam nazvao nukleinskom kiselinom. Onda ih je pronašao: supstance koje čine četvoroslovnu azbuku na čijem je jeziku ispisan svekoliki život adenin i citosin, guanin i timin. I nikom ništa. Što je bilo neobično, pogotovo s godinama koje su odmicale. Mendelova istraživanja o zakonima nasleđivanja bila su opšteprihvaćena, hromozomi su identifikovani u ćelijskom jedru i pretpostavljalo se da oni sadrže genetske podatke. Znalo se da se DNK nalazi u hromozomima, a hemijski ju je objasnio Mišer, koji je 1892. godine nagovestio u pismu svom ujaku da bi DNK mogla da bude ključ života, kao što je azbuka ključ za jezik i njegove pojmove. „Bilo im je pred očima”, rekao je Džoslin. „Ali nisu bili kadri da vide,
nisu bili spremni da vide. Problem su, naravno, bili hemičari...” Nije bilo lako govoriti u tolikoj buci. Sačekali smo da popije vodu. Priča je bila za Klarisu, da ulepša poklon. Dok je Džoslin odmarao grlo, iza mene se neko pomerio i privukao sam stolicu da bi devojčica mogla da prođe. Otišla je u pravcu toaleta. Sledeći put kad sam je primetio, već je ponovo bila za stolom. „Hemičari, eto. Veoma moćni, prilično visokoparni. Devetnaesti vek je
bio dobar za njih. Imali su vlast, ali su bili okoreli. Na primer, Fobus Levin, sa Rokfelerovog instituta. Bio je ubeđen da je DNK sasvim nevažan molekul sa
proizvoljnim nizovima četiri slova - ACGT. Ideju je odbacio, a potom je, savršeno ljudski, taj svoj negativan stav pretvorio u uverenje, duboko uverenje. Znao je to što je znao, i molekul je bio beznačajan. Nijedan mlađi naučnik nije imao pristupa. Trebalo je da prođe mnogo godina, sve do Grifitovih istraživanja bakterija dvadesetih godina. To je Osvald Ejveri pokupio u Vašingtonu - Levin je, naravno, već bio mrtav. Osvaldu je trebala čitava večnost, sve do četrdesetih godina. Onda je Aleksander Tod u Londonu ispitivao veze između šećera i fosfata. Pa je došla pedeset druga i treća, Moris Vilkins i Rozalind Frenklin, zatim Krik i Votson. Znaš šta je jadna Rozalind rekla kada su joj pokazali model DNK molekula? Rekla je da je to naprosto isuviše lepo da ne bi bilo istinito...” Pošto je rafalno nabrojao sva ta imena i dotakao se svoje večitc teme, lepote u nauci, Džoslin je usporio i u tišini se predao uspomenama. Igrao se salvetom. Imao je osamdeset dve godine. Sve ih je znao kao studente ili kolege. A Džilijan je radila s Krikom posle prvog velikog proboja u oblasti adaptorskih molekula. Džilijan je, kao i Frenklin, umrla od leukemije. Nisam se odmah uključio, kasnio sam sekund-dva, ali mi je Klarisa dala odlično polazište. Uvukao sam ruku u džep sakoa i nisam odoleo da ne citiram stih sa ceduljica u bombonjerama: „Lepota je istina, istina lepota...” Klarisa se nasmešila. Mora da je davno pogodila đa će dobiti Kitsa, ali nije mogla ni da sanja šta će joj se naći u rukama, zavijeno u običan mrki papir. Još pre nego što je do kraja skinula omot, prepoznala je knjigu i zacičala. Devojčica za susednim stolom se okrenula na stolici da vidi šta se događa, dok je otac nije potapšao po ruci. Osmina tabaka u žutosivom povezu, s nalepnicom na poleđini. Stanje: loše, žute fleke, tragovi vode. Prvo izdanje njegove prve zbirke, Pesme iz 1817. „О, kakvi pokloni!”, rekla je Klarisa. Ustala je i stavila mi ruke oko vrata.
„Mora da je koštalo hiljade funti...” Onda je priljubila usne na moje uvo i bilo je kao nekad. „Nevaljalče jedan, toliko novca da potrošiš. Zbog toga ćeš celo poslepodne da vodiš ljubav sa mnom.”
Sigurno nije bukvalno mislila, ali sam prihvatio igru i rekao: „Slažem se. Ako će ti prijati.” U pitanju je bio šampanjac, naravno, i sasvim obična zahvalnost, ali sam ipak bio zadovoljan. Posle dan-dva bio sam u iskušenju da razradim pojedinosti oko susednog stola, da nateram sećanje da otvori i ono što nikad nije zapamtilo, ali sam zaista video kako muškarac, Kolin Tap, stavlja ruku na očevo rame i govori mu, ohrabruje ga, umiruje. Osim toga, bilo mi je teško da razmrsim šta sam kasnije otkrio od onoga što sam u to vreme primetio. Tap je, u stvari, bio dve godine stariji od mene, ćerka mu je imala četrnaest, a otac sedamdeset tri godine. Uopšte se nisam namerno trudio da pogodim koliko im je godina - pre toga mi pažnja nije popuštala, naš sto je bio dovoljno zanimljiv, bilo nam je lepo - ali sam verovatno dosta pretpostavio o odnosima među našim susedima, gotovo nesvesno, iz ugla oka, bez reči, na onom preverbalnom jeziku munjevite misli koji lingvisti zovu mentalnim. Devojčicu sam zapamtio, iako i nju samo površno. Držala se pravo, što tinejdžeri ponekad rade, u nadi da će sabranošću nametnuti utisak iskustva, a u suštini je na ljubak način otkrivala upravo suprotno. Imala je taman ten, crna kosa bila joj je kratko ošišana i koža niže na vratu svetlija - očito je nedavno skratila kosu. Ili sam te pojedinosti zapazio kasnije, u haosu, ili možda posle haosa? Opet primer zbrke koju naknadno razmišljanje može da unese u pamćenje. Otkrio sam da u ličnu uspomenu na događaj unosim sliku čoveka koji je jeo sam za stolom, okrenut leđima. Nisam ga primetio tada, nego tek na kraju, ali nikako nisam mogao da ga isključim iz rekonstrukcije. Za našim stolom, Klarisa je ponovo sela i razgovor je nastavljen o mladićima koje tlače, ugnjetavaju i sputavaju stariji muškarci, njihovi očevi, nastavnici, mentori ili idoli. Počeli smo od Johana Mišera i njegovog profesora, Hope-Zajlera, koji je sprečio da njegov student objavi otkriće fosfora u ćelijskom jedru. Zajler je osim toga bio i urednik časopisa kojem je Mišer slao svoje radove. Odatle - a kasnije sam imao vremena da unazad odvrtim naš
razgovor - od Mišera i Hope-Zajlera, stigli smo do Kitsa i Vordsvorta. Klarisa je sada bila izvor podataka, mada je izvan svoje neposredne teme Džoslin znao ponešto o svemu, pa je iz Gitingsove biografije znao i čuvenu priču o mladom Kitsu, koji odlazi u posetu obožavanom pesniku. Ja sam za tu posetu saznao od Klarise. Krajem 1817. godine Kits je odseo u jednoj krčmi, „Kod lisice i hrtova”, u blizini Boks Hila, na Severnim dinama, gde je završavao svoj spev Endimion. Nedelju dana je tamo proveo, šetao dinama omamljen kreativnim naponom. Imao je dvadeset jednu godinu, i napisao je dugačku, ozbiljnu, prelepu poemu o zaljubljenosti. Kada se vratio u London, bio je u uznesenom raspoloženju. Onda je čuo vesti i strašno se obradovao njegov junak, Vilijam Vordsvort, bio je u gradu. Kits mu je poslao svoje Pesme s posvetom - „V. Vordsvortu, uz autorovo iskreno poštovanje”. (Tu je trebalo da poklonim Klarisi. Nalazila se u biblioteci na Prinstonu i mnoge njene stranice, kako je tvrdila, nisu bile ni rasečene.) Kits je odrastao na Vordsvortovoj poeziji. Po njemu je Izlet bio „jedna od tri stvari kojima se čovek može radovati u ovom Dobu”. Od Vordsvorta je preuzeo shvatanje poezije kao svetog poziva, najplemenitijeg truda. Onda je ubedio svog prijatelja, slikara Hejdona, da im upriliči sastanak. U posetu velikom geniju pošli su zajedno iz Hejdonovog ateljea u Lison Grouvu do ulice Kvin En. Hejdon je zabeležio u svom dnevniku da je Kits izrazio svoje „najveće, najčistije, najiskrenije zadovoljstvo predstojećim susretom”. U to vreme - a imao je tada četrdeset sedam godina - Vordsvort je bio poznato gunđalo, ali je prema Kitsu bio prijatan i posle nekoliko minuta beznačajnog razgovora, upitao ga je na čemu trenutno radi. Hejdon je uskočio i odgovorio u njegovo ime i zamolio Kitsa da kaže stihove himne Panu iz Endimiona. Kits je ustao i šetajući ispred velikog čoveka recitovao „svojim uobičajenim polupevajućim glasom (veoma dirljivo)...” U tom času je Klarisa nadjačala buku u restoranu da bi nam citirala: Umiri se nezamislivo utočište
Usamljenih misli, koje potisnu Mnjenje na samu među neba I ostave ogoljeni mozak A kada je strastveni mladić završio, Vordsvort je, očigledno nespreman da i dalje trpi obožavanje mladog čoveka, tišinu razbio svojom neočekivanom, konačnom presudom, i suvo rekao: „Veoma ljupka paganska stvarčica”, što je prema Hejdonu bio „bezosećajan i nepriličan postupak velikog Genija prema Obožavaocu kakav je bio Kits i Kitsa je to duboko pogodilo” i nikad mu nije oprostio. „Da li da poverujemo u tu priču?”, rekao je Džoslin. „Kod Gitingsa sam
pročitao da ne treba verovati." „I ne verujemo.” Klarisa je počela da nabraja razloge.
Da sam ustao dok je to radila i da sam se okrenuo ka ulazu, video bih preko gomile rastorokanih glava kako ulaze dve muške prilike i obraćaju se šefu sale. Jedan je bio visok, ali mislim da to nisam primetio. Saznao sam kasnije, ali mi sećanje vraća varljivu sliku kao da sam tada ipak ustao: pretrpana prostorija, taj visoki čovek, šef sale koji klima i neodređeno pokazuje u našem pravcu. I šta sam onda, u svojoj uobrazilji, mogao da učinim da ubedim Klarisu i Džoslina, i strance za susednim stolom da ostave jelo i potrče za mnom na sprat da bi kroz povezane hodnike i vrata izašli na ulicu? Tokom desetina besanih noći vraćao sam se da ih nagovorim da pođu. Slušajte, kažem našim susedima, ne poznajete me, ali ja znam šta će se dogoditi. Možemo da izaberemo drugačiji ishod. Ostavite noževe i viljuške i pođite za mnom, brzo! Ne, stvarno, verujte mi. Samo imajte poverenja u mene. Hajdemo! Ali me oni ne vide i ne čuju. Nastavljaju s jelom i pričom. Kao što sam nastavio i ja. Rekao sam: „Ali ta priča se i dalje prepričava. Čuvena šljaga!” „Tako je”, spremno je odgovorio Džoslin. „Nije tačna, ali nam je
potrebna. Kao mit.” Pogledali smo u Klarisu. Kao i obično, ćutala je o onome
što zaista dobro poznaje. Pre mnogo godina, na jednoj zabavi, spustio sam se na pijana kolena da je zamolim da napamet odrecituje La Belle Dame Sans Merci. Ali danas smo slavili i nastojali da zaboravimo, i najbolje je bilo da nastavimo s razgovorom. „Nije tačna, ali saopštava istinu. Vordsvort je bio toliko drzak prema
drugim piscima da je bio gotovo nepodnošljiv. Gitings lepo kaže da je posle četrdeset pete zašao u godine koje muškarci teško podnose. Kada je napunio pedeset, smirio se, razveselio, i svi oko njega su lakše disali. Međutim, tada je Kits već bio mrtav. Uvek ima nečeg ljupkog u priči o mladom geniju koga ne priznaje moćnik. Kao onaj čovek koji je odbio da za kuću Deka snima Bitlse. Ali, znamo da će se Bog u liku istorije osvetiti...” Ona dvojica su do tada verovatno već išla između stolova prema nama. Iskopao sam tih poslednjih trideset sekundi i dve stvari zasigurno znam. Jedna je da nam je konobar doneo sorbe. Druga, da sam počeo da sanjarim. To mi se često događa. Gotovo po definiciji, sanjarije ne ostavljaju traga, samo izbace poimanje do same granice neba i ostave ogoljen mozak. Ali, toliko puta sam se vraćao i setio sam se kako je počelo: Klarisa je rekla - tada je Kits već bio mrtav. Ponele su me te reči, taj memento mori. Na trenutak sam nestao. Video sam ih zajedno: Vordsvorta, Hejdona, Kitsa, u jednoj prostoriji u Monktonovoj kući, u ulici Kvin En, i zamislio sam sadržinu njihovih osećaja i misli, i sve ostalo, dodir odeće, škripu stolica i drvenog poda, odjek glasa u njihovim grudima, neznatnu toplinu ugleda, položaj nožnih prstiju u cipelama, i stvari u njihovim džepovima, različita poimanja nedavne prošlosti i šta će potom da učine, sve veći klimavi okvir koji nose o tome gde se nalaze u istoriji sopstvenog života - sve to tako jasno, očigledno, kao rasklepetani, zatutnjali restoran, i sve je nestalo, baš kao Logan kada je sedeo na travi. Za dve sekunde se doživi ono što posle ceo minut opisujemo. Vratio sam se i svoju odsutnost nadoknadio Klarisi i Džoslinu sopstvenom pričom o
naduvenom geniju. Bivši izdavač, oženjen mojom prijateljicom, fizičarkom, ispričao mi je pedesetih godina kako je odbio roman s naslovom - Stranci iznutra. (Tada su posetioci verovatno bili samo tri metra od nas, tačno iza našeg stola. Mislim da nas nisu ni primetili.) I tako je moj prijatelj tek posle trideset godina otkrio svoju grešku kada je u njegovoj bivšoj kući otkriven jedan stari dosije. Nije zapamtio ime na rukopisu - svakog meseca je čitao desetine predloga - a nije pročitao ni knjigu kada je konačno štampana. Bar ne odmah. Autor, Vilijam Golding, promenio je naslov u Gospodar muva i izbacio je dugačko, dosadno prvo poglavlje, koje se nije dopalo mom prijatelju. Mislim da sam se upravo spremao da izvučem svoj zvučan zaključak - da nas vreme štiti od najgorih grešaka - ali Klarisa i Džoslin nisu slušali. I sam sam bio svestan pokreta s jedne strane. Okrenuo sam se u pravcu u kojem su gledali. Dvojica muškaraca koji su se zaustavili pored susednog stola kao da su na licu imali ožiljke od opekotina. Koža im je imala beživotno ružičastu boju proteze, boju lutkinog lica ili medicinskog gipsa, kakvu nema nijedna ljudska koža. Poput robota, nisu imali nikakav izraz na licu. Kasnije smo čuli za maske od lateksa, ali u tom trenutku su ta dvojica bila stravičan prizor, čak i pre nego što su išta učinili. Privremeno nas je umirio konobar koji nam je doneo desert u posudama od rostfraja. Oba čoveka nosila su crne kapute i zato su ličili na sveštenike. Njihova mirnoća bila je svečana. Sorbe je imao ukus lajma, i belo je imalo samo nijansu zelenog. U ruci sam već držao kašičicu, ali je još nisam upotrebio. Naš sto je besramno zurio. Uljezi su samo stajali i gledali u naše susede, koji su uzvratili pogled, zbunjeni, u očekivanju. Devojčica je gledala čas u oca čas u pridošlice. Stariji čovek je spustio viljušku i kao da je hteo da progovori, ali ništa nije rekao. Velikom brzinom odmotavalo mi se više mogućnosti: studentska igra, prodavci; čovek za stolom, Kolin Tap, ili je lekar ili advokat i to su mu pacijenti ili klijenti; nov način da se lično uruči telegramski poljubac; ludi rođaci, došli da ga osramote. Huk razgovora za ručkom, koji je bio utihnuo u našoj neposrednoj
blizini, ponovo se pojačao. Kada je onaj viši izvukao crni štap iz kaputa, nalik na čarobni štapić, stvarno sam mislio da je telegramski poljubac u pitanju. Ali, koje bio onaj drugi, koji se okrenuo da odmeri prostoriju? Nas je preskočio, bili smo isuviše blizu. Njegove oči, sitne kao praseće, u veštačkoj koži, nikad se nisu srele s mojim. Visoki muškarac, spreman da baci čini, uperio je štapić u Kolina Tapa. I Tap je odjednom bio čitavu sekundu ispred nas. Na licu mu se videlo nešto što nismo shvatali u toj čaroliji. Zbunjenost, sleđena u užasu, nije mogla da pronađe pravu reč za nas jer nije bilo vremena. Prigušeni metak je udario u belu košulju u visini ramena, odigao ga od stolice i bacio ga o zid. Zbog velike brzine krv se raspršila, krvava maglina preko našeg stolnjaka, deserta, šaka, preko naših očiju. Moj prvi poriv bio je jednostavan i svodio se na samozaštitu: nisam verovao u ono što vidim. Klišei su ukorenjeni u istini: nisam verovao svojim očima. Tap se sručio napred, na sto. Njegov otac se nije pomerio, nijedan mišić na licu nije mu se pomerio. Devojčica je uradila jedino što je mogla onesvestila se, svest joj se zatvorila pred tom strahotom. Kliznula je u stranu, prema Džoslinu, koji je ispružio ruku - instinkt starog sportiste - i mada nije mogao da zaustavi pad, bar ju je uhvatio za nadlakticu tako da nije udarila glavu. Dok je padala, čovek je podigao pištolj i uperio ga u Tapovo teme, i sigurno bi ga ubio. Ali u tom trenutku je skočio jedan čovek koji je ručao sam. Režeći kao pas, stigao je do stola i zamahom ispružene ruke odgurnuo cev tako da se drugi metak zabio visoko u zid. Iako mu je kosa bila podšišana, kako nisam prepoznao Parija? Niko za našim stolom nije mogao da se pomeri niti da progovori. Dvojica muškaraca su se brzo udaljila prema ulazu. Visoki je u prolazu sklonio pištolj pod kaput. Nisam video da je i Pari otišao, a mora da je otišao u drugom pravcu i izašao na požarni izlaz. Samo su dva stola videla taj događaj. Možda je neko vrisnuo, a onda je tokom više trenutaka sve bilo nepokretno. Malo dalje, niko
nije ništa čuo. Razgovor, kuckanje escajga o tanjire, sve je to i dalje glupavo trajalo. Pogledao sam Klarisu. Lice joj je bilo crveno s jedne strane. Hteo sam nešto da joj kažem, a onda sam shvatio, do kraja sam razumeo, bez ikakvog napora, u istom nervnom blesku one preverbalne misli koja trenutno shvata i veze i ustrojstvo, koja poznaje povezanost stvari mnogo bolje nego same stvari. Nezamislivo utočište. Naša dva stola - sastav, broj gostiju, zastupljenost polova, starost u odnosu na ostale. Kako je Pari mogao znati? Bila je to greška. Ništa lično. Ugovorena akcija, i neko je zabrljao. Trebalo je da ja budem meta. Ali ništa nisam osećao, ni tračak osvetoljubivosti. Bilo je to u doba pre pronalaska osećanja, pre podele misli, pre panike i krivice, i svih mogućih izbora. Sedeli smo tako, nepokretni, bespomoćni u svom šoku, a oko nas se polako stišavala buka dok se u koncentričnim krugovima od naše tišine širila svest o događaju. Dva konobara su požurila u našem pravcu, zapanjenih i praznih lica, i znao sam da naša priča može da se nastavi tek kada stignu do nas.
20. Drugi put toga poslepodneva i drugi put u životu, sedeo sam u policijskoj stanici - ovoga puta u ulici Bou - i čekao da me pozovu na razgovor. Statističari to zovu slučajnim uzorkom, zgodan način da se umanji značaj. U istoj prostoriji je osim Klarise i Džoslina bilo još sedam svedoka - četiri gosta iz restorana koji su sedeli za obližnjim stolovima, dva konobara i šef sale. Očekivalo se da će sledećeg dana i gospodin Tap biti u stanju da dâ izjavu iz bolničkog kreveta. Devojčica i stariji čovek i dalje su bili u šoku i nisu mogli da govore. Prošlo je sat ili dva, a već smo bili na naslovnim stranama večernjih novina. Jedan od konobara je izašao da ih kupi, pa smo se okupili oko njega. Bili smo čudno ushićeni pričom o onome što smo doživeli pretopljenom u uobičajene fraze - „nasilje u restoranu”, „noćna mora u vreme ručka” i „krvoproliće”. Šef sale je pokazao rečenicu u kojoj sam ja bio opisan kao „poznati naučni publicista” a Džoslin kao „ugledni naučnik”, dok je Klarisa bila naprosto ”lepojka”. Šef sale je s profesionalnim poštovanjem naklonio glavu u našem pravcu. Iz novina samo saznali da je Kolin Tap zamenik ministra u Odeljenju za trgovinu i industriju. Inače je bio poslovan čovek, tek nedavno unapređen u člana Parlamenta, navodno sa „brojnim vezama i isto tako brojnim neprijateljima na Srednjem Istoku”. Nagađalo se da je jedan „neustrašivi gost” spasao Tapov život i potom tajanstveno nestao. Na unutrašnjim stranicama bilo je komentara o Londonu kao „igraonici za fanatike”, o lako dostupnom oružju, a povrh toga i tekst o tome kako polako nestaje „nevini, nenasilni život kakav je nekada bio”. Prilozi su bili tako poznati i tako jezivo unapred pripravljeni. Kao da je tema davno razrađena, a događaj koji smo videli naprosto odigran da podvuče napisano. Dvojica policijskih detektiva trebalo je da uzmu izjave svedoka, ali su se dugo pripremali. Posle uzbuđenog čitanja novina, vratili smo se na svoja mesta i
zavladala je duboka tišina. Ljudi su često zevali, a zatim se umorno osmehivali da potvrde kako je zevanje zarazno. Najzad su policajci bili spremni i Klarisa i Džoslin su ušli prvi. Ona je izašla posle dvadeset minuta i sela pored mene da sačeka svog kuma. Izvadila je Kitsa iz omota i otvorila ga da pomiriše stranice. Onda me je uhvatila za ruku, stisnula je i stavila mi usne na uvo. „Predivan poklon.” A potom: „Slušaj Džo, reci im samo ono što si video, dogovoreno? Nemoj ništa da dodaješ.” Znao sam po nečemu što je ranije rekla da nije prepoznala Parija. Nisam hteo da se prepirem. Samo sam klimnuo i rekao: „Hoćeš li ti da odvezeš Džoslina?” „Da. Čekam te kod kuće.”
Džoslin je izašao, rukovali smo se i njih dvoje su otišli. Ostao sam da čekam i spremim ono što sam hteo da kažem. Šef sale je izašao, jedan od gostiju je ušao, potom jedan od konobara. Bio sam pretposlednji i u sobu za razgovore uveo me je veoma učtiv mladić koji mi se predstavio kao policijski detektiv Volas. Pre nego što sam seo, izgovorio sam pripremljeni tekst. „Bolje odmah da vam kažem šta se dogodilo. Metak koji je pogodio gospodina Tapa bio je namenjen meni. Čovek koji je sam ručao i koji se kasnije umešao, već duže vremena me progoni. Zove se Pari. U stvari, danas sam se već žalio policiji. Voleo bih da stupite u vezu s inspektorom Linlijem iz stanice u ulici Harou. Čak sam mu rekao da mislim da bi Pari mogao da unajmi nekoga da me premlati.” Dok sam to govorio, Volas me je pažljivo posmatrao, mada mi se učinilo da nije iznenađen. Kada sam završio, pokazao je na stolicu. „U redu. Idemo od početka.” Onda je zapisao moje ime, adresu, i priču od trenutka kada sam prispeo u restoran. Procedura je bila očekivano pedantna, a Volas ju je povremeno usmeravao ka nebitnim stvarima: hteo je da zna o čemu smo pričali za stolom i čak mi je tražio da opišem raspoloženje svojih sagovornika; raspitivao se i o hrani, hteo je da čuje moje mišljenje o usluzi. Dvaput me je
pitao da li sam čuo Parija i ljude u kaputima kako viču. Kada smo završili, pročitao mi je moju izjavu, naglašavajući svaku rečenicu kao da je sastavni deo nekog spiska. Bila je to proza koje sam odmah hteo da se odreknem. Kada je stigao do: „Za stolom nedaleko od stola za kojim smo mi ručali, sedeo je neki čovek i jeo sam, a ja sam ga prepoznao...”, prekinuo sam ga. „Izvinite. Nisam tako rekao.” „Niste ga primetili?” „Video sam ga, ali nisam odmah shvatio ko je u pitanju.”
Volas se namrštio. „Ali videli ste ga više puta, kako stoji ispred vaše kuće i slično.” „Ošišao se i bio mi je okrenut leđima.”
Volas je uneo ispravku i pročitao do kraja. Dok sam se potpisivao, rekao je: „Molim vas ostanite u stanici, gospodine Rouz, voleo bih da malo kasnije opet porazgovaramo.” „Odgovara mi da sačekam ovde”, rekao sam. „Napolju je čovek koji hoće
da me ubije.” Volas je klimnuo i nasmešio se, odnosno razvukao usne a da ih nije rastavio. Svi svedoci iz restorana već su otišli i sada sam delio čekaonicu s besnim američkim turistima čiji je prtljag, koliko sam načuo, ukraden dok je tovaren u autobus ispred hotela. Sa strane je sedela jedna mlada žena, u neverici, bez reči, odmahivala glavom i bezuspešno pokušavala da zadrži suze. Dok sam sedeo sa Klarisom, odlučio sam da ne vršim pritisak na policiju. Sami događaji će obaviti taj posao. Moja prethodna žalba bila je zavedena, scena u restoranu bila je nepobitna potvrda. Parija treba optužiti za pokušaj ubistva, a do tada meni treba obezbediti zaštitu. Budući da sam jedino ja ostao iz restorana, budući da je uzbuđenje polako opadalo, osetio sam koliko sam usamljen i ranjiv. Pari je bio svuda oko mene. Pobrinuo sam se da sednem okrenut prema vratima, daleko od prozora. Svaki put kada bi neko ušao, zaboleo bi me stomak. U paranoji sam ga video kako stoji preko puta stanice, između
ljudi u kaputima. Otišao sam do ulaza u stanicu i pogledao. Nisam bio ni iznenađen niti rasterećen podatkom da ga nema. Taksiji i limuzine sa šoferima dovozili su gledaoce na večernju opersku predstavu. Bilo je gotovo sedam i petnaest. Vreme se preklopilo. Srećni ljudi koji su prolazili pored mene na putu kući ili ka barovima i kafeima uživali su slobodu koju nisu osećali i koju ja nisam imao: bili su neopterećeni, njih niko nije hteo da ubije. Prijateljica kojoj je greškom rečeno da boluje od neizlečive bolesti jednom mi je pričala o usamljenosti koju je osetila kada je izašla iz ordinacije. Sažaljenje prijatelja naprosto ju je obeležilo kao nekog ko ima drugačiju sudbinu. Umirali su ljudi koje je poznavala, pa je znala da će se život nastaviti i bez nje. Vode će se zatvoriti nad njenom glavom, prijatelji će biti tužni, ali će se oporaviti, malo pametniji, a nezabeleženi radni dani, zabave i večere kotrljaće se i dalje. Tako sam se i ja osećao kada sam se okrenuo da se vratim u policijsku stanicu. Nije bilo u pitanju samosažaljenje, mada je bilo i toga, više je ličilo na uzmicanje u sopstveno jezgro, tako duboko uzmicanje da je sve ostalo razdraženi turisti, povređena devojka - izgledalo kao da se nalazi iza debele staklene pregrade. Kad sam se vratio u čekaonicu, misli si mi nasumice plivale po sopstvenom malom akvarijumu; niko nema ono što ja imam; kad bih samo mogao da zamenim ovaj plan za kartu u operi, ili za izgubljeni kofer, ili za ono stoje uznemirilo devojku. Gotovo sam se sudario s Volasom, koji me je tražio. Više nije bio onako učtiv i izgledao je življe. „Ovuda”, rekao je i poveo me niz hodnik do sobe za razgovore. Seo sam i bilo mi je drago što se na njegovom stolu nalaze faksirane stranice beleški inspektora Linlija. Volas me je posmatrao s novim interesovanjem. Više se nije radilo o rutinskom zapisu izjave svedoka. „Eto, malo sam popričao s inspektorom Linlijem.” „Dobro. Sad znate o čemu se radi.”
Nasmešio se. Sav se našepurio. „Tako nam se čini. Neće vam se dopasti,
gospodine Rouz, ali treba opet da mi date izjavu.” „Izjavu? Zašto?” „Počnimo od početka. Vi ste poslednji stigli za sto. Ispričajte mi šta ste
radili ujutro, recimo od devet sati.” Možda sam se sporo razvijao, ali sam posle četrdesete shvatio da ne treba da se povinuješ zahtevu samo zato što je razuman, ili razumno sročen. Godine te oslobađaju obaveze. Nećeš izneveriti samog sebe ako odbiješ. Prekrstio sam ruke i namestio osmeh. Odbio sam na prijatan način. „Žao mi je. Ništa ne mogu da dodam. Prvo hoću da znam šta ćete da preduzmete.” „Gospođica Melon je otišla na posao oko pola devet? Devet?” „Jeste li poslali kola u Frognal Lejn?” „Držimo se ovoga. Šta ste onda radili? Telefonirali? Pisali članak...?”
Teško sam se obuzdao da ne povisim glas. „Mislim da ne razumete. On je opasan.” Volas je preturao po papirima ispred sebe, po Linlijevim i svojim beleškama, i mrmljao. „Tu je negde jedna beleška.” „Neće se zaustaviti samo na jednom pokušaju. Voleo bih da nešto uradite,
a ne da beležite izjavu koju ste već čuli.” „Evo je”, rekao je Volas veselo i izvukao prepolovljen komad papira.
Kontrolisao sam glas. „Ako mi kažete da je čista slučajnost da je čovek koga sam prijavio u podne sedeo samo koji metar od...” „Kits i Vordsvort?”, upitao je Volas.
Na trenutak sam se zbunio. Na njegovim usnama su ta imena zvučala kao imena osumnjičenih, razbojnika, pijanaca iz lokalnog paba. „О njima ste pričali za ručkom.”
„Da...” „Jedan je ponizio onog drugog, je 1’ tako? Ko koga?” „Vordsvort je ponizio Kitsa bar tako se priča.” „А, u stvari to nije istina?”
Nisam mogao da se uzdržim. Skrenuo me je s teme. „Ра, izvor koji imamo nije pouzdan.” Video sam da se na Volasovom papiru nalazi spisak pod brojevima. „Dosta neobično.” „Šta hoćete da kažete?” „Znate već, obrazovani ljudi kao što ste vi, pisci i tako. Zar takvi ne vode
dnevnike i zapisuju. Mislio sam da će bar oni biti u stanju da isprave podatak.” Ništa nisam rekao. Vodio me je u nekom pravcu. Bolje da me odvede gde je naumio bez otpora. Volas je pogledao spisak. „Slušajte ovo”, rekao je. „Vrlo zanimljivo. Pod brojem jedan: gospodin Tap je sa svojim gostima stigao pola sata posle vas...” Hteo sam da poreknem, ali je podigao prst da me zaustavi. „То je od vašeg profesora Kejla. Pod brojem dva, takođe od profesora: gospodin Tap je išao u toalet, a ne njegova ćerka. Pod brojem tri: profesor Kejl kaže da niko nije bio sam za stolom u vašoj blizini. A vaša gospođica Klarisa Melon kaže da je neko sedeo sam u blizini vašeg stola ali ga nikad ranije nije videla. Bila je sasvim sigurna u to. Pod brojem četiri. Gospođica Melon: pištolj je već bio izvučen kada su dvojica muškaraca prišla Tapovom stolu. Pod brojem pet je podatak koji sam dobio od svih svedoka osim vas: jedan od njih je rekao nešto na stranom jeziku. Troje misli da je na arapskom, jedan da je na francuskom, a ostali nisu sigurni. Niko od prvo troje ne govori arapski. Onaj koji kaže da je na francuskom ne zna francuski, niti bilo koji strani jezik. Pod brojem šest...” Volas se predomislio oko broja šest. Presavio je papir i stavio ga u gornji džep bluze. Nagnuo se napred laktova oslonjenih na sto i progovorio poverljivim glasom u kojem je bio tračak sažaljenja. „Daću vam besplatnu informaciju. Pre osamnaest meseci u holu hotela u Adis Abebi neko je pokušao da ubije Tapa.” Nastala je tišina i ja sam razmišljao o tome kako nije pravedno da su jednom zaista pucali na čoveka na koga su sada pucali greškom. Samo mi je
trebala ta besmislena slučajnost. Volas se blago nakašljao. „Treba da pređemo kroz sve. Hajde da pričamo o sladoledu. Vaš konobar kaže da ih je prinosio stolu u trenutku kada je pucano.” „Ја sam zapamtio drugačije. Počeli smo da jedemo, a onda ih je krv
poprskala.” „Konobar kaže da je krv poprskala čak i njega. Sladoled je bio krvav kada
ga je spustio na sto.” „Ali, sećam se da sam pojeo nekoliko kašičica.”
Osetio sam poznato razočaranje. Niko se ni u čemu ne slaže. Živimo u magli samo napola zajedničkog, nepouzdanog opažanja, a opažajni podaci stižu iskrivljeni kroz prizmu želje i uverenja, koja menja i naše sećanje. Vidimo i pamtimo ono što nam odgovara, pa onda i sami sebe u to ubedimo. Nemilosrdna objektivnost, pogotovo o nama samima, oduvek je bila beznadežna društvena strategija. Potomci smo srditih, strastvenih pripovedača poluistina koji su, trudeći se da ubede druge, uspevali da ubede i same sebe. Generacijama nas je uspeh razvejavao, a s uspehom je stigla i naša mana, duboko ukorenjena u gene kao kolotrag u mekom putu - kada nam to ne ide u prilog, ne možemo da se složimo ni o onome što nam je ispred očiju. Veruj samo u ono što vidiš. Zato postoje razvodi, pogranične razmirice i ratovi, i zato ovde kip Bogorodice plače krvavim suzama, tamo kip Ganeša pije mleko. I zato su metafizika i nauka tako smeli poduhvati, tako neobični izumi, veći od točka, veći od poljoprivrede, ljudski artefakti koji idu uz dlaku ljudskoj prirodi. Nepristrasna istina. Ali nas ništa nije moglo spasti od nas samih. Kolotrag je bio suviše dubok. Ne postoji lično iskupljenje kroz objektivnost. Kojim, meni važnim, interesima služi moj lični izveštaj o ručku u restoranu? Volas je strpljivo ponavljao pitanje. „Kojeg je ukusa bio sladoled?” „Jabuka. Ako kaže da je imao drugi ukus, onda govorimo o dva različita
konobara.” „Vaš prijatelj profesor kaže vanila.” „Samo mi odgovorite na jedno. Zašto ne razgovarate sa Parijem?”
Nešto se namreškalo ispod kože duž Volasove vilice i nozdrve su mu se malo raširile. Trudio se da ne zeva. „Na spisku je. Stići ćemo i do njega. Sada nam je prioritet da pronađemo naoružane ljude. Ako nemate ništa protiv, gospodine Rouz, zadržaćemo se na sladoledu. Jabuka ili vanila?” „Hoće li vam to pomoći da pronađete one koji su pucali?” „Pomaže kad znamo da naši svedoci daju sve od sebe. Pojedinosti su
važne, gospodine Rouz.” „Onda, jabuka.” „Koji je muškarac bio viši?” „Onaj s pištoljem.” „Је li bio mršaviji?” „Rekao bih da su obojica bila srednje građe.” „Možete li da se setite ičega u vezi s njihovim šakama?”
Nisam se sećao ničega, ali sam se pretvarao da razmišljam, mrštio se, okretao glavu, zatvarao oči. Stručnjaci za neurologiju tvrde da ukoliko od pacijenta koji se nalazi u MR skeneru zatražite da se seti nekog događaja, primetićete izuzetno jaku aktivnost u vizuelnom korteksu, ali kako tužnu sliku nudi sećanje, samo senku, jedva vidljivu, samo odjek šapata. Ne možeš iz njega ustanoviti novi podatak. Ono se povlači pred istraživačem. Video sam rukave dugačkih crnih kaputa, nejasne kao zabrljane dagerotipije, a na kraju rukava ništa. Odnosno, svašta. Šake, rukavice, šape, kopita. Rekao sam: „Uopšte se ne sećam ničega u vezi sa šakama.” „Potrudite se, za mene. Na primer, da li je neko nosio prsten?” Predstavio sam sebi šaku sličnu svojoj i dao joj prsten koji mi je Klarisa poklonila: preplet srebra i zlata, ukusno skroman, namerno mali. Zglob mi je namazala puterom kako bi prevukla prsten. Oboje smo bili zadovoljni što nisam
mogao lako da ga skinem. Rekao sam: „Ne mogu da se setim.” Onda sam dodao: „Trebalo bi da pođem”, i ustao sam. I Volas je ustao. „Voleo bih da ostanete, da nam pomognete.” „I ja bih voleo da vi meni pomognete.”
Obišao je oko stola. „Pari nije ovo smislio, verujte mi. Što ne znači da vam pomoć nije potrebna.” Dok je govorio, tražio je nešto u džepu od jakne. Izvadio je tablu sa srebrnim mehurićima u kojima su bile pilule i zamahao mi pred očima. „Znate li šta je ovo? Ja, ja popijem dve pre doručka. Četrdeset miligrama. Dupla doza, gospodine Rouz.” Požurio sam niz hodnik i opet osetio ono uzmicanje, umanjenje, usamljenost. Možda je ipak u pitanju samosažaljenje: manijak hoće da me ubije, a zakon jedino može da mi ponudi prozak. Već je bio mrak kad sam izašao iz taksija na dnu moje ulice i počeo da se pešice penjem prema zgradi u kojoj je bio naš stan. Skrivao sam se uz drvored platana. Nije bio na uobičajenom mestu, niti malo dalje gde se ponekad povlačio kada je Klarisa izlazila. Nije bio ni iza mene, niti na drugoj strani ulice, ni iza živice, niti iza zgrade. Ušao sam i stajao u predvorju osluškujući. Iz jednog stana u prizemlju dolazio je zatomljeni simfonijski klimaks, sirov i prenaglašen. Verovatno Brukner. A odnekud iznad mene, u tavanici, čulo se kako voda prolazi kroz cevi. Polako sam se popeo stepenicama i držao se spoljne ivice na zaokretu. Nisam verovao da bi uspeo da se uvuče u zgradu, ali mi je prijao taj obred opreznosti. Otključao sam vrata i onda povukao sigurnosnu bravu. Mir u vazduhu govorio mi je da je Klarisa zaspala u dečjoj sobi, a na kuhinjskom stolu se zaista nalazila njena poruka. „Mrtva umorna. Pričaćemo ujutro. Ljubim te, Klarisa.” Gledao sam u to Ljubim i pokušavao da izvučem neko značenje, ili nadu, posebno iz velikog LJ. Proverio sam da li su svetlarnici zabravljeni, išao od sobe do sobe, palio svetlo i zatvarao prozore. Onda sam nalio sebi veliku čašu grape i otišao u radnu sobu.
Uvek sam imao dva adresara. Džepni, u tvrdom povezu, koristim svakodnevno i nosim ga na put. Dva ili tri puta tokom poslednjih dvadeset godina zaboravio sam ga u hotelskoj sobi, a jednom i u telefonskoj govornici, u Hamburgu, pa sam morao da kupim novi. Drugi je otrcan, A4 veličine, imam ga još od dvadesete godine i uvek je u mojoj radnoj sobi. Očigledno, koristim ga kao rezervu, odnosno rezervoar, za slučaj da izgubim onaj mali, ali je s godinama prerastao u ličnu i društvenu istoriju. Ima zapisanu svu rascvetalu složenost telefonskih brojeva; nekadašnji troslovni prefiksi londonskih brojeva deluju edvardijanski. Napuštene adrese govore o nemiru i društvenom usponu mnogih prijatelja. Ima imena koja bi bilo besmisleno prepisivati; ljudi umiru, ili naprosto odu iz mog života, ili prekinu veze sa mnom ili sasvim izgube identitet - desetine imena mi sada više ništa ne znače. Upalio sam svetiljku pored naslonjače i smestio se u nju s grapom i velikim imenikom otvorenim na prvoj stranici. Počeo sam da obrćem pretrpane stranice, da pregledam palimpseste u nadi da ću pronaći bar nekog s one strane zakona. Možda sam, u stvari, vodio veoma skučen život, jer nisam poznavao nikog lošeg, nikog ko je smišljeno bio loš. Pod H sam pronašao poznanika koji je prodavao havarisana kola. Umro je od raka. Pod K, druga iz škole sklonog depresiji, koji je jedno vreme radio u kazinu. Potonuo je u kivan brak, a njegova žena, inače psihijatar, sredila je da ga leče elektrošokovima. Onda su se preselili u Belgiju. Nastavio sam da obrćem: prijatelji, poluprijatelji, četvrt-prijatelji i nepoznati ljudi u mom životu, većinom sasvim prijatni. Možda jedan ili dva lažova, neki lenjivac, hvalisavac, jedan koji je sam sebe zavaravao, ali niko nije imao potrebu za nezakonitim, niko se nije bavio nezakonitim poslovima. Pod N je bila engleska ruža koju sam upoznao u jesen 1968. godine kada smo spavali u istoj vreći u Kabulu i Mazar-i-Sarifu. Kada se vratila u Englesku posle nekoliko godina, bacila se na sistematsku krađu po radnjama. Sada je bila upravnica škole u Čeltenhamu. Nije bila postojana. Takođe rođen u znaku N bio je Džon
Nolan, osuđen pre dvadeset godina - zbog ubistva. Na jednoj pijanci je bacio mačku s balkona na drugom spratu i nabio je na ogradu parka. Tužbu je, s pravom, podnelo društvo za zaštitu životinja i osuđen je na kaznu od pedeset funti. Međutim, ostao je na radnom mestu u poreskom odeljenju. Dumsdej buk ljudske razmene i prolaznog poseda, koju sam više od četvrt veka povećavao i prepravljao, pričala je jednu određenu priču o modernoj iskvarenosti. Protagonisti su dobro prosejani, previše isprepleteni, s iskošenim i pomerenim karakternim manama i nisu privlačni za sistem kaznenog zakona. Azbuka mog društva opisivala je ograničen stepen neuspeha i priličnu količinu uspeha, i sve se to događalo u uskom opsegu obrazovanja i novca. Ne velikog bogatstva, uglavnom, već razumno dovoljne količine. Naprosto nije bilo potrebe za tuđim novcem. Prestupi srednje klase uglavnom su u glavi, i u krevetu ili oko njega. Prebijanje, nasilje, otmice, silovanja i ubistva - o tome se maštalo kada bi se ukazala prilika. Ne uzdržavamo se toliko zbog morala koliko zbog dobrog ukusa, u pitanju je politesse. Klarisa me je naučila Stendalovoj opasci: „Le mauvais gout mene аих crimes”. Bio sam sve nezadovoljniji, ali sam i dalje prelistavao svoj popis, nastojao da ne obraćam pažnju na povremenu ljubopitljivost ili neodređenu krivicu koju su izazivala pojedina imena, sve dok nisam stigao do gotovo pustog šipražja poslednjih stranica, U, V, X, Y i Z, koje jalovo okružuju oazu poslednje šanse - slovo W. Zaklonjeno pastoralnim prezimenima poput Vuds, Vitfilds, Voters, Vorens, upisano bledom, tankom olovkom, tuđim rukopisom, bilo je ime Džonija B. Vela. Možda ne baš kriminalac u mom imeniku, ali bar u mojoj svesti, povezan kao neuron. Zvao se Džon Vel, a B je pozajmio, ili ga zaradio, od Čak Berijevog junaka, klinca čija je gitara zvučala kao zvon zvona. Koliko se sećam, našem Džoniju ništa nije tako lako išlo dok je javnim prevozom lutao po predgrađima južnog i severnog Londona noseći marihuanu i hašiš u stanove onih koji su bili isuviše obesni da se spuste na nivo ulice. Po svemu je bio preprodavac droge, ali
je to bio preoštar termin, previše sirov - pre bi se moglo reći da je Džoni B. Vel tip poštenog trgovca, otprilike kao neki iskreno posvećeni dobavljač dobrih vina ili vlasnik dobro uhodane delikatesne radnje. Nije preterivao s cenama, prodavao je samo najbolji kvalitet i znao je sve o svojim proizvodima. Na isti način je bio pošten - napet i tačan kada je brojao novčanice, namerno preosetljiv kada se trudio da izgladi propali posao. Bio je bezopasan i diskretan i svi su ga rado primali. U tim svojim zamagljenim obilascima - jer je svaka nova prodaja bivala zapečaćena ili započeta džointom - umeo je da pređe put od čaja s očnim lekarom do kupanja u kući prijatelja advokata, pa večere u stanu neke rok zvezde, i na kraju da prespava u internatu za bolničarke. Imao je svoj stan: orman za metle u Stretamu s priključkom za vodu. Jedne večeri otvorio je vrata i ugledao četiri iskežene maske Džimija Kartera davno je to bilo - i u svakom paru ruku bila je po jedna metalna šipka. Nisu progovorili, nisu ga ni pipnuli. Samo su prošli pored njega i uništili mu stan mora da je to trajalo čitavih pet sekundi - i onda su otišli. Organizovani kriminal je polako isključivao hipike. Bio je to jedan od prvih slučajeva racionalizacije tržišta. Dotle su uvoz i rasturanje droge spadali u domen kapitalističkih preduzetnika, usamljenih darma lutalica koje su sve ulagale u nabijeni mirisni ranac. S dolaskom poslovnjaka i metalnih šipki, stvar se uprostila i demokratizovala, a proizvod je spao na trećerazredni pakistanski hašiš koji se diluje po pabovima, fudbalskim stadionima i zatvorima. Nekoliko meseci je izgledalo da Džoni B. Vel ipak treba da pronađe pravi posao, sve dok mu nisu ponudili zaštitu upravo oni koji su mu uništili dom. Nevelika osnovna plata i provizija od prodaje. Tada je bio prinuđen da proširi krug svojih kontakata. Zato sam sada pomislio da bi možda on mogao da mi pomogne. Gazde su mu bili nadobudni momci koji su stalno sedeli u chambre separe u zadnjem delu paba na Tals Hilu. Imali su mnogo prijatelja i Džonija slali na mnoge adrese. Razbojnici su ga uvek smatrali poštenim trgovcem, što je
i bio, i niko mu se nije podsmevao niti ga je dirao. Istovremeno je održao veze sa svojim nekadašnjim, zahtevnim klijentima i lično im dobavljao proizvode najboljeg kvaliteta - kornete od šivenog lišća iz Nigerije, tkane štapiće iz Natala i Tajlanda, nove vrste bez semena iz Orindž Kauntija, tanušne zlatne listove iz Libana. Pod novom upravom, tipičan sanjivi dan ponekad je podrazumevao pivo s inovatorima u vreme ručka ili poslepodnevni čaj sa šminkerima koji im daju zadatke. Bio je to usamljenički život, težak, mnogo teži od pritiska na ulazno zvono. Džoni B. Vel se nikad nije obogatio. Bio je previše iskren, previše pošten i previše stondiran. Nikad se nije vozio taksijem. Koji bi još diler na svetu čekao trideset pet minuta na autobus u potpuno iznošenim cipelama? Jednostavno je verovao u sebe kao filantropa, ubeđen da smola ili procvetalo lišće voćnog mirisa, zapaljeni i udahnuti, redovno donose dobro raspoloženje među ljude, da bi sa tim duševnim mirom prestali i nestali javni i privatni sporovi i da bi u duše prodrla svetlost. U međuvremenu, dok su osamdesete godine dvadesetog veka posustajale, poslovnjaci i oni s metalnim šipkama, advokati, konsultanti i rok zvezde, okrenuli su se novcu. Učinilo mi se da je u mojoj radnoj sobi krug svetlosti u kojem sam sedeo odjednom blesnuo i skupio se oko mene. Grapu sam ispio, mada se nisam sećao poslednjeg gutljaja. Zurio sam u Džonijevo paučasto ime i u sedam cifara iza njega. Samo mi on može pomoći. Kako ga se ranije nisam setio? Zašto ga se odmah nisam setio? Verovatno zato što ga jedanaest godina nisam video. Kao i mnogi pre mene, polako sam shvatao da je u srednjim godinama života punog uspeha i pritisaka alkohol najbolja supstanca za promenu raspoloženja. Dopušteno, društveno - blagu zavisnost lako sakriješ među ostalim zavisnicima - u svim svojim beskrajnim, dovitljivim pojavnim oblicima, tako puno boje i ukusa, piće u ruci pobedonosno slavi samom svojom formom; svojim tečnim svojstvom na istoj je ravni s mlekom, čajem, kafom, vodom, pa prema tome i sa samim životom. Piti je prirodno, udisati osmuđeno bilje daleko
je od disanja, kao što je i gutanje tableta daleko od jela, a osim toga, u prirodi ne postoji ubod sličan ubodu igle, osim ujeda insekta. Čaša viskija sa malo izvorske vode, ili čaša hladnog šablija, možda će ti samo donekle popraviti raspoloženje, ali uopšte neće poremetiti staklasti kontinuum tvoje ličnosti. Naravno, treba imati u vidu i opijanje, prostakluke, povraćanje i nasilje, pravu zavisnost, fizičku i mentalnu zapuštenost, i ponižavajuću, mučnu smrt. Međutim, to su posledice zloupotrebe koje proističu, kao bordo iz boce, iz ljudske slabosti, iz karakterne mane. Ne treba kriviti samu supstancu. Čak i čokoladni keks ima svoje žrtve, a imam i jednog postarijeg prijatelja koji već trideset godina vodi ispunjen i koristan život na odgovarajućoj zalihi čistog heroina. Stajao sam u polumraku hodnika i osluškivao; čula se samo škripa drveta i zvon metala i, duboko u cevima, voda kako otiče. Iz kuhinje je dopiralo zujanje frižidera, a spolja umirujući šum noćnog grada. Vratio sam se u radnu sobu, seo i stavio telefon u krilo. Razmišljao sam o tom trenutku, o prekretnici. Bio sam na putu da iskoračim iz osvetljenog omotača straha i obazrivog sanjarenja na oštre ivice sveta posledica. Znao sam da će jedan potez, jedan događaj, izazvati drugi, sve dok ne izgubim kontrolu nad tim nizom, i da je ovo trenutak da se povučem ukoliko imam ikakve sumnje. Džoni je posle četvrtog zvona podigao slušalicu i rekao sam mu ko sam. Trebalo mu je manje od sekunde. „Džo! Džo Rouz. Hej! Kako si?” „Potrebna mi je pomoć.” „О, stvarno? Imam nešto veoma zanimljivo...” „Ne, Džoni. Ne to. Treba mi tvoja pomoć. Treba mi pištolj.”
21. Sledećeg jutra sam odvezao Džonija do kuće na Severnim dinama. U zadnjem džepu nosio sam paketić sa 750 funti, uglavnom u dvadeseticama. Izgleda da pedesetice nisu bile poželjne. Dok smo se vukli kroz zagušujuću dosadu Tutinga, Džoni je još petljao oko električnih prekidača za sedišta i mumlao sebi u bradu dok je palio svetiljku da pogleda mapu i uređaj za navigaciju. „Znači, dobro si prošao... Znao sam da ćeš uspeti.” Iz gotovo vodoravnog položaja održao mi je lekciju kako se treba ponašati sa pištoljem. „То ti je kao u banci. Nikad ne pominješ novac. Na sahranama niko ne pominje smrt. Ni pištolj se ne pominje. Samo glupaci koji gledaju televiziju govore puca ili akter. Pokušaj da ga uopšte ne pominješ. Ako baš moraš, reci komad, ili sprava, sredstvo.” „Hoće li mi dati i metke?” „Da, da, ali se to zove - zrno.” „I neko će mi pokazati kako radi?” „Bože sačuvaj. To nije kul. Odneseš ga u šumu i probaš. Oni ti ga
predaju, a ti ga staviš u džep.” Džoni se podigao i seo. „Jesi li siguran da treba da ideš okolo s pištoljem?” Ništa nisam odgovorio. Dobro sam mu platio za pomoć. Nisam mu objasnio razloge, tako da smo obojica bili zaštićeni. I dalje smo stajali zaglavljeni u saobraćaju. Na radiju su prekinuli džez i pokvareno pustili atonalnu muziku, predano hripanje i udaranje koje mi je išlo na živce. Isključio sam radio i rekao: „Reci mi nešto više o tim ljudima.” Već sam znao da su u pitanju bivši hipici koji su se obogatili na kokainu. Onda su sredinom osamdesetih prešli na zakonite poslove i nekretnine. Sad je došlo do zastoja, pa su bili spremni da mi prodaju pištolj po užasno naduvanoj ceni.
„S obzirom na okolnosti”, rekao je Džoni, „mogu se smatrati intelektualcima.” „Šta bi to trebalo da znači?” „Na svim zidovima su police s knjigama. Vole da pričaju o značajnim
pitanjima. Misle da su Bertrand Rasel, ili tako neko. Verovatno ti se neće dopasti.” Već mi se nisu dopadali. Kada smo stigli do autoputa, Džoni je ponovo bio u vodoravnom položaju i spavao. Obično nije ustajao pre podneva. Put je bio miran i prav, pa sam mogao da ga osmotrim. I dalje je nosio brkove kao američki rendžeri - sada već pobeleli krajevi spuštali su se preko gornje usne i gotovo mu upadali u usta. Da li su žene pri poljupcu osećale ukus grube muškosti ili jučerašnjeg karija? Trideset pet godina cerenja i žmirkanja kroz dim namreškalo mu je lice sve do ušiju. Duboke bore bile su mu usečene od nozdrva do uglova usana - te linije smeška bile su pune razočaranja. Znao sam da se osim klijenata i devojaka ništa nije promenilo u Džonijevom životu. Ali život na margini više nije bio originalan, nedostatak poželjnih stvari više nije bio oblik lakoće života, a kosti i žile slale su poznatu poruku; bila je ispisana na koži, bila je u ogledalu. Džoni je i dalje išao u iznošenim cipelama, živeo kao student, kao dobročinitelj, i brinuo se da je novi skank iz Amsterdama prejak i loš za srce. Džoni se probudio kada sam sišao s autoputa zbog promene tonaliteta bubnjanja kolovoza. I dalje ležeći na leđima, iz džepa na košulji izvukao je tanki džoint i zapalio. Dva puta je duboko povukao, pritisnuo dugme za podizanje sedišta i šumno, dimeći se, uleteo mi u vidno polje. Nije me ponudio. Bio je to veoma ličan doživljaj, prvi dim u danu, koji inače povlači uz čaj i tost. Povukao je i progovorio izdišući na starinski način. Kakav svetac. „Sad skreni ulevo. Prati znake za Ebindžer.” Uskoro smo počeli da se spuštamo pored uvijenih grana i stabala, kroz mračne tunele šiblja, niz puteljak oivičen visokom ogradom. Upalio sam farove. Sklanjali smo se u proširenja da bismo se
mimoišli s vozilima koja su nam dolazila u susret. Svi mi za volanom mrko smo se smešili jedni drugima i klimali glavom, praveći se da nas ne vređa stešnjeni prostor. Zašli smo duboko izvan centra, u stvari u deo predgrađa. Na svakih dve do tri stotine metara, kraj puta je bila kapija od opeke i kovanog gvožđa iz dvadesetih godina, ili petodelna drvena kapija s fenjerima. Iznenada smo naišli na čistinu gde se sticalo više puteva. Tu je stajao neki pab u bondruku, a stotinak automobila parkiranih ispred njega pržilo se na vrućini. Suncem obasjana prazna kesa od čipsa sanjivo nam je skočila na šofersko staklo. Dva vučjaka su zurila u zemlju. Onda smo se vratili u tunel, a kola su bila puna dima. „Lepo je izaći iz grada”, rekao je Džoni. Spustio sam prozor. Pomislio sam da bih mogao i pasivno da se ustondiram. Svežanj novčanica u džepu žuljio mi je kuk, sve je bilo tako naglašeno, kao da je ispisano nevidljivim kurzivom. Možda je sve to bio strah. Posle deset minuta skrenuli smo na izbrazdani prilazni puteljak - korov je rastao kroz pukotine u asfaltu. „Neverovatno kako to život postiže”, rekao je Džoni. „Eto, naprosto
proklija?” Bilo je to veliko pitanje, očigledno proba za druženje koje nas je očekivalo. Odgovorio bih hitro, da smirim živce, ali se upravo tog trenutka ukazala ružna kuća sagrađena po uzoru na tjudorski stil i reči su mi zamrle u grlu. Krivudavi prilazni put doveo nas je do dvostruke garaže podignute od cementnih blokova i obojene u neravnomerno izbledelu purpurnu boju. Na skroz zarđalim vratima bio je katanac. Ispred njih su kroz visoku travu i koprive provirivali kosturi i utrobe bar pet motocikala. Ličilo mi je na mesto na kojem se sasvim bezbedno može počiniti zločin. Na zidu garaže nalazio se gvozdeni obruč sa kojeg je visio dugačak lanac, ali na drugom kraju nije bilo psa. Tu smo se zaustavili i izašli iz kola. Kopriva je rasla sve do gregorijanskih ulaznih vrata. Iz kuće je dopirao zvuk bas-gitare i nespretno ponovljene tri note.
„Ра, gde su ti intelektualci?”
Džoni se namrštio i rukom napravio oštar pokret nadole, kao da moje reči vraća u bocu. Gotovo šapatom mi je odgovorio dok smo išli prema vratima. „Bićeš mi zahvalan na savetu: ne ismevaj ove ljude. Život im nije bio lak kao tebi i, hmm, nisu baš uravnoteženi.” „Trebalo je ranije da mi kažeš. Hajdemo.” Povukao sam ga za rukav, ali
je on slobodnom rukom već pozvonio. „Baš je kul”, rekao je. „Pazi gde gaziš.”
Koraknuo sam unazad i napola se okrenuo, rešen da se vratim, ali su se vrata naglo otvorila, pa sam ostao iz učtivosti. Iz kuće se valjao, odnosno kuljao, snažan miris zagorele hrane i amonijaka i na trenutak ocrtao priliku koja je stajala na ulazu. „Džoni B. Vel?”, rekao je čovek. Imao je obrijanu glavu i male navoštene brkove obojene kanom. „Otkud ti ovde?” „Sinoć sam ti se javio telefonom, zar se ne sećaš?” „Da, naravno, rekli smo u subotu.” „Danas je subota, Stive.” „Neće biti, Džoni, danas je petak.”
Obojica su se okrenula ka meni. Pratio sam vesti o napadu na restoran tako da su novine su bile razbacane po zadnjem sedištu kola. „Zapravo, danas je nedelja.” Džoni je odmahnuo glavom. Kao da sam ga izdao. Stiv me je gledao s mržnjom u očima. Shvatio sam da nisu posredi dva izgubljena dana, već činjenica da sam rekao „zapravo”. Bio je u pravu, ovde to nije zvučalo kako treba, ali ni ja nisam skrenuo pogled. Ispljunuo je nešto belo u koprive i rekao: „Znači, ti si onaj što hoće da kupi pištolj i metke.” Džoni je pronašao na nebu tačku koja ga je mnogo zanimala. Odgovorio je: „Hoćeš li nas pozvati da uđemo?” Stiv je oklevao. „Ako je nedelja, onda nam dolaze gosti na ručak.”
„Naravno. To smo mi.” „То je bilo juče, Džoni.”
Na silu smo se nasmejali. Stiv je stao u stranu i pustio nas da uđemo u smrdljivi hodnik. Kada je zatvorio vrata, ostali smo u mrklom mraku. Da bi nam nekako objasnio, Stiv je rekao: „Spremamo tost, a pas se posrao po celoj kuhinji. Otišli smo za Stivom dublje u kuću. Zbog vesti o psu, sedamsto pedeset funti za pištolj odjednom je izgledalo skupo. Ušli smo u veliku kuhinju. Plavi oblak dima lebdeo je u visini ramena, naspram svetlosti koja je dopirala kroz staklena vrata na drugom kraju prostorije. Neki čovek u kombinezonu i gumenim čizmama brisao je pod nerazblaženom varikinom iz pocinkovane kofe. Džonija je pozdravio po imenu, a meni je samo klimnuo. Nije bilo ni traga od psa. Za šporetom je stajala žena i mešala nešto u šerpi. Kosa joj je bila puštena sve do struka. Prišla mi je sporim, lelujavim koracima i učinilo mi se da prepoznajem tip. U Engleskoj su hipici uglavnom bili momci. Poneka tiha devojka sedela bi na rubu prekrštenih nogu, pušila travu i sipala čaj. I baš kao što je Prvi svetski rat odneo svu poslugu iz bogatih kuća, tako su i te devojke nestale preko noći, na prvi zov trube ženskog pokreta. Odjednom ih nigde nije bilo. Ali Dejzi je ostala. Prišla mi je i rekla kako se zove. Naravno, znala je Džonija i obratila mu se po imenu kad mu je dodirnula mišicu. Pretpostavio sam da ima pedesetak godina. Duga, prava kosa bila je poslednja veza s bovom mladosti. Sa Džonijevog lica se jasno čitao neuspeh, a kod Dejzi je ista poruka bila usečena u opuštene krajeve usana. U poslednje vreme primetio sam isti položaj usana među svojim vršnjakinjama. Čitav život proveden u davanju, kako bi rekle, a ništa za uzvrat. Muškarci su bili gadovi, društveni ugovor nepravedan, a biologija čista nesreća. Težina razočaranja savila je te usne i zaključala ih u tom opuštenom položaju, Amorovom luku promašaja. Na prvi pogled ličilo je na neodobravanje, ali su usne prenosile
mnogo dublju poruku kajanja i bola, iako njihove vlasnice nisu imale pojma šta one govore o njima. Rekao sam Dejzi kako se zovem. I dalje je držala ruku na Džonijevoj mišici, ali se meni obratila. „Danas kasno doručkujemo. Morali smo sve iz početka.” Posle nekoliko trenutaka sedeli smo za dugačkim kuhinjskim stolom, i ispred svakog je stajala činija ovsene kaše i komadina hladnog tosta. Preko puta mene bio je Zan, čovek koji je brisao pod. Ogromne podlaktice bile su mu mesnate, bez malja. Imao sam utisak da mu se ne dopadam. Kada je Stiv seo u čelo stola, sastavio je dlanove, podigao glavu i zaklopio oči. Istovremeno je duboko udahnuo kroz nos. U zadnjem delu nosne šupljine sline su slučajno stvorile dvotonsku sviralu i bili smo prinuđeni da slušamo taj zvuk. Neprijatno dugo je zadržao dah i ispustio ga veoma polako. Ne znam da li je u pitanju bilo kontrolisano disanje, meditacija, ili molitva zahvalnica. Nisam mogao da skinem pogled s njegovih brkova. Bili su sasvim različiti od Džonijevih. Žestoko tamnocrveni, pravi kao prut i voskom zašiljeni kao pruski. Stavio sam šaku preko lica da sakrijem osmeh. Drhtao sam i kao da nisam imao težine. Zbog jučerašnje pucnjave, zbog ove nesmotrene kupovine, zbog prethodnog straha. Zato sam osećao kao da u stvari nisam prisutan i brinuo sam da ne kažem ili uradim neku glupost. Želudac mi je ponirao, bio sam nemiran, sklon kikotanju: osećanja pojačana slutnjom da sam zarobljen za tim stolom. Mora da je to bila posledica pasivnog pušenja u kolima. Nisam mogao da zaustavim poređenja koja su se gomilala oko Stivovih brkova. Dva zarđala eksera koja vire iz desni. Šiljati jarboli škune koju sam napravio kad sam bio mali. Držači za kuhinjske krpe. Ne podsmevaj im se... Nisu uravnoteženi. Čim sam se setio Džonijevih upozorenja, čim sam shvatio da ne smem da se smejem, znao sam da sam izgubljen. Prvi manji prasak daha kroz nos zamaskirao sam kao obrnuti šmrktaj.
Podigao sam kašiku s kašom da se ne vidi. Ali niko još nije počeo da jede. Niko nije pričao. Svi smo čekali na Stiva. Kada su mu se pluća napunila do vrha, spustio je obrijanu glavu i izdahnuo, a vrhovi brkova zatreperili su kao kod gladnog glodara. S mog mesta izgledalo je da ljudski smisao napušta brod njegovog lica koji tone. Oko spirale moje teskobe i ushićenosti poigravala je povorka novih nezvanih slika iz detinjstva. Pokušao sam da ih rasteram, ali je prizivna sila smešnih brkova potirala sve pred sobom: viktorijanskog dizača tegova s poklopca metalne kutije za keks, klin u vratu Frankenštajnovog čudovišta, dekorativni budilnik sa slikom lica koje pokazuje da je petnaest minuta do tri sata, puha na čajanki Ludog šeširdžije, Pacova iz školske predstave o Žapcu. I taj čovek mi prodaje pištolj. Ništa nisam mogao da učinim. Kašika mi se tresla u ruci. Pažljivo sam je spustio, stegao vilice i pratio kako mi znoj izbija na naušnici. Počeo sam da se ljuljam. Zan me je sumnjičavo posmatrao. Stolica je škripala, ja sam promuklo kvocao. Toliko vazduha mi je izašlo iz pluća pa sam se bojao da ću veoma bučno udahnuti, ali sam mogao da biram samo između bruke i smrti. Vreme se usporilo dok sam popuštao onome što se nije moglo izbeći. Protegnuo sam se na stolici, zario lice u šake i piskavo udahnuo. Pluća su mi se punila i znao sam da će doći nalet smeha. Prikrio sam ga kijanjem koje je zvučalo kao jodlovanje. Ustao sam, i svi ostali su bili na nogama. Nečija stolica je udarila o pod. „То je zbog varikine”, čuo sam kako Džoni objašnjava.
Pravi prijatelj. Sad sam znao šta treba da kažem. Posrćući kroz nastalo uzbuđenje, i dalje sam se borio s prizorom Stivovih brkova. Brekćući i kašljući, gotovo zaslepljen suzama, pošao sam preko prostorije prema staklenim vratima, koja su se preda mnom otvorila kao uznjihane zavese, i otumarao niz drvene stepenike do suve ledine posute maslačkom. Dok su me svi posmatrali, okrenuo sam se leđima prema kući, pljunuo i duboko uzdahnuo. Kada sam se najzad smirio, ispravio sam se i ispred sebe
ugledao psa vezanog električnim kablom za zarđali metalni krevet. Verovatno je to bio pas koji je opoganio kuhinjski pod. Podigao se na noge, nakrivio glavu i tako neodređeno dopola mahnuo repom, kao da se izvinjava. Koja je još životinja osim nas i ostalih primata sposobna za dugotrajan osećaj odvratnog stida? Pas me je posmatrao, i ja sam gledao psa, učinilo mi se da se trudi da me uvuče u saučesništvo nesrodnih vrsta. Nisam se dao. Okrenuo sam se i krenuo ka kući, vičući: „Izvinite! Amonijak! Alergija!” A pas, lišen generativne gramatike i svih mogućnosti obmane koje meni stoje na raspolaganju, ponovo se spustio na golu ledinu da čeka oproštaj. Ubrzo smo ponovo bili za kuhinjskim stolom, prozori i vrata su bili širom otvoreni, i razgovaralo se o alergijama. Zan je svojim sudovima dodavao prizvuk temeljne istine ukrašavajući ih rečju „suštinski”. „Suštinski”,
rekao je gledajući u mene, „vaša alergija je vid
neuravnoteženosti.” Bio je zadovoljan kad sam rekao da je stvar nepatvorena. Učinilo mi se da me možda i ne prezire. Istim neprijatnim pogledom posmatrao je i svoju kašu. Ono što se meni učinilo kao izraz, u stvari je bilo njegovo opušteno lice. Na pogrešan zaključak navela me je vijuga njegove gornje usne, koju je neki genetski prekid pretvorio u kez. „Suštinski”, nastavio je, „postoji razlog za alergiju, a istraživanja
pokazuju da u više od sedamdeset odsto slučajeva uzrok može da se nađe u suštinski osujećenim potrebama u detinjstvu.” Odavno nisam čuo ovu izmišljotinu, s improvizovanim procentima, sumnjivim istraživanjima, merenjem nemerljivog. Sve je zvučalo tako detinjasto. Rekao sam: „Ја sam u onih manje od trideset odsto.” Dejzi je ustala i sipala nam još kaše. Govorila je tihim glasom osobe koja zna istinu, ali se ne bori za nju. „Postoji preklopljeni položaj planeta s posebnim uticajem na zemljane znakove i desetu kuću.”
U tom trenutku je Džoni živnuo. Bio je napet od kada smo ponovo seli, verovatno u strahu da se neću dolično ponašati. „Za sve je kriva industrijska revolucija. Pre početka devetnaestog veka niko nije imao alergije, niko nije ni čuo za polensku kijavicu. Onda smo počeli da bljujemo sve ono đubre u vazduh, pa u hranu i vodu, i ljudski imuni sistem je počeo da ga taloži. Nije predviđeno da u organizam unosimo toliku prljavštinu...” Džoni je hvatao zalet, a onda mu je Stiv upao u reč. „Izvini, Džoni, govoriš čiste gluposti. Industrijska revolucija nam je razvila određeno stanje duha, i od toga smo bolesni.” Naglo se okrenuo ka meni. „Šta ti misliš?” Mislio sam da neko treba da donese pištolj. Odgovorio sam: „Kod mene je svakako u pitanju stanje duha. Kada se dobro osećam onda mi amonijak uopšte ne smeta.” „U stvari, ti si nesrećan”, rekla je Dejzi i napućila svoje nesrećne oborene
usne. „Vidim dosta prljavožutog u tvojoj auri.” Da je sto bio uži, uhvatila bi me za ruku. „Istina”, rekao sam i video priliku da kažem šta mislim. „Zato sam i
došao.” Pogledao sam Stiva, a on je skrenuo pogled. Dok sam čekao, tišina se zategla. Džoni je izgledao bespomoćno, pa sam se pitao da li sam pogrešio. Svi su ćutali čekajući ko će prvi da progovori. Odlučio se Zan: „Mi suštinski ne pripadamo onima koji imaju pištolje.” Nije znao kako da nastavi, pa mu je Dejzi pomogla. „Imamo ga dvanaest godina, ali nikad nije korišćen.” Zbunili smo se. Niko nije znao na čemu je. Zan je opet prvi počeo. „U stvari, mi smo protiv pištolja...” „Bilo kakvog pištolja”, rekla je Dejzi.
Stiv je pojasnio. „Štoler 32, napravljen je pre nego što su Norvežani ponovo prodali fabriku holandskom i nemačkom koncernu koji ga je prvi napravio. Ima karbidni dvostepeni okidač...” „Stiv”, rekao je Zan strpljivo „Suštinski, to je stiglo do nas u jedno drugo
vreme, kada je sve bilo ludo i drukčije i možda nam je stvarno bio potreban.” „Samoodbrana”, odvratio je Stiv. „Mnogo smo pričali o ovome, davno pre vašeg dolaska”, rekla je Dejzi.
„Ne bismo voleli da nam ga neko uzme i znate već...” Nije mogla da završi, pa sam upitao: „Da li ga prodajete?” Zan je prekrstio svoje moćne podlaktice. „Nije baš tako. I nije novac u pitanju.” „Čekaj malo”, požurio je Stiv. „Ni to nije tačno.” „Hriste Bože!” Zan je bio pomalo nervozan. Nije bio u stanju da zakači
reč za misao, težak posao, a neko ga je stalno prekidao. Polako se zaklanjao za svoj kez. „Slušajte”, rekao je. „Nekad je najvažniji bio novac. Samo novac. Moglo bi se reći da je tako bilo jednostavnije. Ne kažem ni da je bilo pogrešno, ali vidite šta se dogodilo. Ljudi su želeli nešto drugo. Više ne može da se razmišlja samo o jednoj stvari. Sve je povezano, sad smo shvatili, pokazali su nam, to je društvo. Suštinski je holistično.” Stiv se nagnuo prema Dejzi i dramatično pitao zaklonivši usta šakom: „О čemu priča?” Dejzi se obratila meni. Možda je i dalje razmišljala o tome kako nisam srećan. „Jednostavna stvar. Nismo protiv prodaje, ali bismo voleli da znamo šta će vam pištolj.” Odgovorio sam: „Vama novac, meni pištolj.” Džoni se ponovo pokrenuo. Izgledalo je da posao u kojem je posredovao može da se izmigolji. „Vidiš, Džo mora da bude oprezan. I za naše i za svoje dobro.” Nije mi se svidelo što pominje moje ime. Moglo bi da ostane u vazduhu te kuhinje još nedeljama, sa svim ostalim stvarima, pa da ga neko i upotrebi. „Slušaj...” Džoni mi je dotakao ruku. „Mogao bi da kažeš nešto ljudima
da ih umiriš.” Svi su gledali u mene. Kroz otvorena vrata čulo se kako onaj mešanac
cvili, nekako na silu, kao da hoće da utomi taj zvuk. Mislio sam samo kako da odem - sa pištoljem, ili bez njega. Značajno sam pogledao na sat i rekao: „Reći ću vam u pet reči i više ništa. Neko hoće da me ubije.” U tišini su svi, pa i ja, zbrajali reči. „Znači, samoodbrana”, rekao je Zan s prizvukom nade u glasu.
Slegnuo sam ramenima kao da se slažem. Po licima im se videlo da se dvoume. Hteli su novac, ali i oproštaj greha. Ti prodavci kokaina, te varalice u kupoprodaji nekretnina, osiromašeni negativnom aktivom i svojim maglovitim uverenjima, sad su hteli da dokažu svoju moralnost i očekivali su da im u tome pomognem. Bolje sam se osećao. Znači, ja sam loš čovek. Odjednom sam bio oslobođen. Izvadio sam svežanj novčanica i bacio ga na sto. Zašto da se nagađamo? Rekao sam: „Izbrojte.” U prvom trenutku, niko se nije pomerio, onda im je najednom sinulo i Stivova ruka je zamalo stigla pre Zanove. Dejzi je samo zurila. Stvar je bila ozbiljna. Možda su inače živeli samo na tostu i kaši. Stiv je izbrojao novčanice brzinom bankarskog službenika, a kad je završio, stavio ih je u džep i rekao: „U redu. Sad odjebi, Džo!” Da bih spasao obraz, počeo sam nervozno da se smejem. Onda sam primetio da se Zan ne smeje. Sedeo je i čekao, prekrštenih ruku, onako iskežen. Na desnoj podlaktici mu se jedan mišić - ja ga nisam imao - ritmično grčio od nevidljivog pokreta šake. Progovorio je kada je smeh zamro, ali ne glasom kojim je objašnjavao holizam, već višim i promuklijim, a jezik mu je suvo udarao o nepce. Bio je miran, ali sam primetio buru ispod kože, u žili kucavici u dnu grla. Tada je i meni malo jače zastrujala krv. Zan je rekao: „Stiv, vrati novac na sto i donesi pištolj.” Stiv je počeo da ustaje ne skidajući oči sa Zana. „Dobro”, rekao je mirno i pošao preko sobe. Zan je ustao. „Taj novac ne ide u kasicu.”
Stiv se nije okrenuo, ali je odgovorio sa istom odlučnošću: „То je ono što mi dugujete”, i nastavio da korača. Zanu je najbliža bila prazna činija od kaše. Uhvatio ju je palcem i kažiprstom i hitnuo je, kao što se baca frizbi, dok je ispruženom levom rukom držao ravnotežu. Činija je za malo promašila Stivov vrat i razbila se o ragastov. „Ne!”, viknula je Dejzi. U tom kriku bilo je primesa umorne, nestrpljive majke. Onda je bez reči izašla iz sobe. Videli smo joj leđa, i kosu koja se njiše oko struka. Otišla je i čuli smo njene korake na stepenicama. Džoni me je pogledao. Znao sam šta misli. Mi smo krivi za svađu. U stvari, samo ja, jer je Džoni sedeo i zavijao cigaretu, odmahivao glavom i uzdisao gledajući kako mu prsti drhte. Stiv se okrenuo i sada se vraćao ka kuhinjskom stolu. Zan je pošao prema njemu, uhvatio ga za košulju i pokušao da ga gume ka zidu. „Ne počinji”, rekao je zadihano. „Stavi ga na sto.” Ali Stiv se nije dao. Telo mu je bilo čvrsto i zategnuto, izgledao je surovo. Naslonili su se jedan na drugoga na samoj sredini sobe. Izgleda da im je najteže bilo da dišu. Bili su tako blizu da je između njihovih lica lebdeo neki geštalt svećnjak. Stiv je brzo rekao: „Domaćinstvo mi duguje, oboje mi dugujete. A sad skini tu jebenu ruku s mene.” Nije čekao na pristanak. Leva ruka poletela mu je ka Zanovom grlu i stegla ga je. Zan je zamahnuo slobodnom rukom u širokom luku i otvorenom šakom pljusnuo Stiva u lice. Udar je zvučao kao prasak probušenog balona i od siline su se razdvojili. Na trenutak su zastali ukočeni, onda su poleteli i uhvatili se u klinč. Četvoronožna zver se ljuljala i postrance kretala nazad ka kuhinjskom stolu. Džoni i ja smo čuli samo prigušeno roktanje. Spuštenih glava, zatvorenih očiju, usana zategnutih preko zuba, pipali su i tumarali i uvijali se jedan oko drugoga kao ljubavnici. Nešto je moralo da popusti. Zan je uvukao ruku pod Stivovu bradu i počeo da mu gura glavu unazad. Ničiji vratni mišići nisu mogli da se mere s odvratnim nabojem te ruke, pa ipak je to bio veoma uzdrhtali stisak, jer je Stiv
gurnuo palac u Zanovu nozdrvu i pipao je da nađe oči, tako da je Zan morao da se nagne unazad i sad je bio potpuno istegnut. Stivova glava se naginjala unazad i Zanov sledeći potez bio je da mu uhvati kragnu - desnom rukom je obgrlio Stiva oko vrata, levom je pridržavao svoj članak da bi ga što jače stegao. Pošao sam prema njima. Stiv se polako spuštao na kolena. Ječao je, mlatarao rukama i slabašno udarao Zana po nogama. Nadlanicom sam potapšao Zana po licu i čučnuo da mu šapnem na uvo. „Ubićeš ga. Jesi li to namerio?” „Ne mešaj se. Odavno se ovo sprema.”
Povukao sam ga za uvo da bi se okrenuo prema meni. „Ako umre, onda si viđen za doživotnu.” „Nikakva cena!”
„Džoni”, viknuo sam. „Moraš pomoći!” Video sam da se Dejzi vratila. Obema rukama je držala kutiju za cipele i na licu joj se čitao zamor. Oborena usta govorila su s čim sve mora da se nosi njeni muškarci se upinju da osvoje mehaničku prednost, polugu kojom će jedan drugome slomiti vrat. „Uzmite”, prošaputala je. „Uzmite i nosite!” Ustao sam i preuzeo kutiju od Dejzi. Bila je teška i s obe ruke sam morao da pridržavam tanki karton. Stiv je ponovo zaječao, pogledao sam Džonija. Uzvratio mi je molećivim pogledom i glavom pokazao na vrata. „Tako je”, odlučno je rekla Dejzi, „najbolje da odete”. Toliko je izgledala iscrpljena da mi je palo na pamet da je možda u pitanju neki domaći obred, utvrđena predigra zamršenog seksualnog odnosa. S druge strane, pomislio sam da ipak treba da spasemo Stivov život. Džoni me je povukao za rukav. Pošao sam s njim nekoliko koraka preko kuhinje. Promrmljao mi je na uvo: „Ako se nešto dogodi, neću da budem svedok.” Shvatio sam šta hoće da kaže, pa smo se klimanjem glave pozdravili sa
Dejzi, još jednom pogledali prizor Stivove glave u uzdrhtaloj stezi Zanove podlaktice, onda smo požurili niz hodnik ka ulaznim vratima. Čim smo ušli u kola, Džoni je izvadio džoint i zapalio. Meni tog časa uopšte nije bila potrebna ta vrsta droge. Bolje da se negde zaustavimo da popijem viski i smirim se. Upalio sam kola i odlučno krenuo nazad prilaznim putem. „Znaš, baš je smešno”, rekao je Džoni kroz dim, „bio sam više puta kod
njih, vodili smo veoma zanimljive razgovore.” Izašao sam na put. Hteo sam da mu odgovorim kad je zazvonio telefon. Ostavio sam ga priključenog na upaljač za cigarete. S druge strane je bio Pari. „Jesi li ti to, Džo?” „Da.” „Ovde sam u tvom stanu, razgovaram sa Klarisom. Evo je! Jesi li tu?
Džo? Čuješ li?”
22. Imao sam utisak da sam na sekund-dva izgubio svest. Onda sam shvatio da tutnjanje u mojim ušima potiče od motora. Išli smo gotovo šezdeset milja na sat, a ja sam zaboravio da promenim brzinu. Prešao sam iz druge u četvrtu i usporio. „Slušam”, rekao sam. „Slušaj pažljivo”, govorio je Pari. „Evo je.”
„Džo?” Odmah mi je bilo jasno da je uplašena. Govorila je glasno i piskavo. Nastojala je da se kontroliše. „Klarisa. Jesi li dobro?” „Treba odmah da se vratiš. Ni sa kim ne razgovaraj. Ne obraćaj se
policiji.” Ravan ton trebalo je da mi prenese da reči nisu njene. „U Sariju sam”, odgovorio sam. „Trebaće mi bar dva sata.” Čuo sam kako to ponavlja Pariju, ali nisam uhvatio šta je on na to rekao. „Samo dođi pravo ovamo”, rekla je. „Reci mi šta se događa. Jesi li dobro?”
Govorila je kao automat. „Dođi pravo ovamo. Nikog nemoj da dovodiš. Gledaće te s prozora.” „Ne brini, uradiću ono što traži.” Onda sam dodao: „Volim te.”
Čuo sam kako slušalica prelazi u druge ruke. „Jesi li sve shvatio? Nećeš me izneveriti?” „Slušaj, Pari”, rekao sam. „Uradiću sve što želiš. Stižem za dva sata. Ni
sa kim neću razgovarati. Samo nemoj da je povrediš. Molim te, nemoj da je povrediš.” „Sve zavisi od tebe, Džo”, rekao je i prekinuo vezu.
Džoni me je posmatrao. „Problemi kod kuće”, promrmljao je saučesnički. Otvorio sam prozor i duboko udahnuo svež vazduh. Prolazili smo pored onog paba i ulazili u šumu. Skrenuo sam na neki puteljak i vozio oko pola milje,
sve dok nisam izbio na proplanak pored neke razvaline. U okolini je bilo znakova da je popravka u toku - mešalica za cement, hrpa skela i opeke, ali nijednog čoveka. Ugasio sam motor i pružio ruku da dohvatim kutiju za cipele sa zadnjeg sedišta. „Daj da pogledamo tu spravu.” Podigao sam poklopac i zavirili smo unutra. Nikad ranije nisam opalio iz pištolja, niti sam ikada video pištolj, ali sam, po sećanju na filmske scene, odmah prepoznao predmet koji je ležao napola skriven iscepanom, starom belom košuljom. Samo me je iznenadio dodir. Bio je lakši nego što sam očekivao, suvlji, topliji. Zamislio sam da će biti mastan, hladan i težak. Osim toga, kad sam ga podigao i nanišanio kroz prozorsko staklo, uopšte nije delovao kao smrtna opasnost. Još jedna inertna sprava koju otpakuješ kod kuće posle kupovine - mobilni telefon, video-rekorder, mikrotalasna pećnica - i pitaš se koliko će ti trebati vremena da je nateraš da proradi. Dodatna prednost je bilo odsustvo knjižice s uputstvima na šezdesetak strana. Okretao sam pištolj i tražio pristup unutrašnjosti. Džoni je zavukao ruku u iscepanu košulju, izvadio kutiju od crvenog kartona i otvorio je. „Ima deset metaka”, rekao je i uzeo oružje, otvorio kopču na dnu drške i
stavio šaržer u kućište. Svojim žutim kažiprstom pokazao mi je osigurač. „Gurni ga skroz napred dok ne škljocne.” Onda ga je razgledao. „Lepa spravica. Stiv se samo glupirao. Brauning, devet milimetara. Sviđa mi se ova drška od plastike. Mnogo je bolja nego drška od orahovine.” Izašli smo iz kola i Džoni mi je vratio pištolj. „Nisam znao da se razumeš u ovo”, rekao sam. Otišli smo u šumu iza razvaljene kuće. „Jedno vreme sam se bavio pištoljima”, sanjivo je odgovorio. „Tako se
onda razvijao posao. Dok sam bio u Americi, išao sam na kurs u Tenesiju. Kugar Ranč. Mislim da su neki bili nacisti. Nisam siguran. U svakom slučaju, stalno su ponavljali dva taktička pravila. Prvo, treba uvek da pobediš, drugo, treba uvek da varaš.” U nekim drugim okolnostima, možda bih se upustio u raspravu o
komplikovanom evolutivnom argumentu, preuzetom iz teorije igre, da je za svaku društvenu životinju neprestano varanje put ka samouništenju. Sada mi je, međutim, bilo muka. Noge su mi klecale, creva su mi bila puna tečnosti. Dok smo koračali po šuštavom suvom lišću svesno sam nastojao da se ne opustim. Znao sam da ne treba da gubim vreme. Trebalo je da požurim u London. Ali, bilo je neophodno da saznam šta da radim sa pištoljem. „Evo, može ovde”, rekao sam. Još jedan korak i usrao bih pantalone. „Drži ga s obe ruke”, rekao je Džoni. „Udar je prilično jak, ako nisi
navikao. Raširi noge i ravnomemo rasporedi težinu. Polako izdahni kada povučeš obarač.” Dok sam pratio uputstva, pištolj je opalio, uzdigao se i pomerio unazad u mojim rukama. Otišli smo do bukve i nekoliko minuta tražili rupu. Metak se jedva video; zario se pet centimetara u meku koru drveta. Dok smo se vraćali u kola, Džoni je govorio: „Drvo je stvar za sebe, sasvim je drugačije kada nanišaniš na nekoga. U stvari, time im daješ odobrenje da te ubiju.” Ostavio sam ga da me čeka na prednjem sedištu, poneo nešto papira i vratio se među drveće. Petom sam udubio plitak rov. Dok sam čučao s pantalonama spuštenim do članaka, pokušao sam da se smirim tako što sam razmaknuo suvo lišće i šakom pokupio malo zemlje. Neki ljudi nalaze svoju budućnost u zvezdama i galaksijama. Ja više volim zemljani razmer biološkog. Podigao sam dlan do lica i pomno posmatrao. U gustoj crnoj zrnastoj kaši ugledao sam dva crna mrava, skokuna, i tamnocrvenog crvastog stvora s gomilom mrkih nogu. To su bili tutnjavi divovi donjeg sveta, a nedaleko ispod praga vidljivosti bio je uzavreli svet glista - strvodera i grabljivaca, koji su se njima hranili, pa čak i oni su bili divovi u odnosu na stanovnike mikroskopskog sveta, parazitske gljivice i bakterije u toj pregršti moglo je da ih bude i deset miliona. Zahvaljujući slepoj prisili koja je ove organizme terala da se hrane i izlučuju, tlo je bilo plodno, te otud biljke, drveće i sva stvorenja koja žive među njima, a u njih smo nekada i mi spadali. Nadao sam se da će me smiriti
podsećanje na činjenicu da smo i pored svih opterećenja i dalje deo ovog prirodnog kruga - životinje koje jedemo pasu biljke koje se, kao i naše povrće i voće, hrani zemljom koju oblikuju ovi organizmi. Međutim, dok sam čučao da doprinesem
plodnosti
šumskog
tla,
nisam
mogao
da
poverujem
u
neprikosnoveni značaj ovih velikih ciklusa. Odmah iza drveća koje je izdisalo kiseonik stajala su moja kola koja su isparavala otrov, u njima je bio moj pištolj, a šezdeset kilometara dalje na pretrpanom putu stajao je ogroman grad na čijoj se severnoj strani nalazi moj stan u kojem me čeka luđak, De Klerambo, moj De Klerambo, sa mojom uplašenom voljenom ženom. Šta je u tome bitno za ciklus raspadanja ugljenika ili za vezivanje azota? Više nismo deo velikog lanca. Iz Vrta smo izbačeni zbog sopstvene složenosti. Usred smo zbrke sopstvenog uništenja. Uspravio sam se i zakopčao pojas, a potom sam, s revnošću domaće mačke, nogom nabacao zemlju na svoj mali jarak. Toliko obuzet ličnim problemima, zapanjio sam se kad sam ustanovio da je Džoni ponovo zaspao. Probudio sam ga i objasnio mu da treba hitno da se vratim kući. Mogao bih da ga ostavim na nekoj železničkoj stanici, ako želi. Odgovorio je da mu je svejedno. „Slušaj, Džo. Ako upadneš u gužvu i dođe policija, brauning nema nikakve veze sa mnom. Jesmo se razumeli?” Potapšao sam desni džep na sakou i upalio motor. Upaljenih farova, požurio sam uzanim putem i nisam pravio nikakve ustupke saobraćaju koji mi je dolazio u susret. Vozači su se preda mnom povlačili unazad u proširenja predviđena za mimoilaženje. Kad smo izbili na autoput, Džoni je zapalio svoj treći džoint. Držao sam brzinu od sto osamdeset kilometara i sve vreme pazio da se ne pojavi policijska patrola. Pokušao sam da pozovem stan, ali niko nije odgovorio. Razmišljao sam da li da se javim policiji. Bilo bi divno da naiđem na nekog ko će poslati elitni odred da se iz helikoptera spusti na Parija i da ga savlada pre nego što nekog povredi. Znao sam da ću, ukoliko se uopšte probijem, dobiti Linlija ili Volasa, ili nekog drugog umornog birokratu.
Zaustavio sam se u glavnoj ulici Stretama, dao Džoniju novac i ostavio ga tu. Naslonio se na otvorena vrata da se pozdravimo. „Kad završiš sa pištoljem nemoj da ga čuvaš, niti da ga prodaš. Baci ga u reku.” „Hvala ti na svemu, Džoni.” „Brinem se za tebe, Džo, ali mi je drago što izlazim iz kola.”
Sasvim neočekivano, tog poslepodneva saobraćaj u Londonu nije bio gust, i sat i po posle telefonskog poziva stigao sam do svoje ulice. Skrenuo sam pre stana i parkirao iza zgrade. Sa zadnje strane, tamo gde su stajale kante za smeće, nalazio se zaključan požarni izlaz, od kojeg su samo stanari imali ključ. Otključao sam prolaz i tiho se popeo na krov. Poslednji put sam bio tu ujutro posle Loganove nesreće, posle prvog Parijevog poziva. Na stolu je bila mrlja od moje jutarnje kafe. Bilo je puno svetlosti, tako da sam bio primoran da kleknem i šakama zaklonim staklo da bih video kroz svetlarnik. Video sam predsoblje i deo kuhinje. Video sam Klarisinu tašnu, i ništa više. Kroz drugi svetlarnik video sam obrnutu sliku, kroz predsoblje u dnevnu sobu. Srećom su vrata bila širom otvorena. Klarisa je sedela na sofi i bila okrenuta u mom pravcu, ali nisam mogao da razaznam izraz na njenom licu. Pari je sedeo tačno ispred nje na drvenoj kuhinjskoj stolici. Bio mi je okrenut leđima i pretpostavio sam da joj nešto govori. Bio je najviše deset metara daleko od mene i uživao sam u pomisli da bih mogao odmah da pucam u njega, iako je bio previše blizu Klarise, a ja još nisam umeo da nišanim, niti sam dovoljno znao o pištoljima da predvidim na koji način će staklo skrenuti metak s putanje. To sanjarenje nije imalo nikakve veze sa stvarnim pištoljem čiju sam težinu osećao u džepu. Vratio sam se u kola, parkirao ispred zgrade i zatrubio dok sam izlazio. Pari je prišao prozoru i delimično se sakrio iza zavese. Gledao je nadole, pogledi su nam se susreli i tom razmenom smo obrnuli naše uobičajene položaje. Opipao sam pištolj dok sam se peo stepenicama, napipao osigurač i vežbao da ga otkočim. Pozvonio sam na vratima i otključao ih. Čuo sam kako mi srce bije pod košuljom, i vidno polje mi je podrhtavalo od pritiska
pulsa. Kad sam izgovorio Klarisino ime, odebljali jezik se zaglavio između „k” i „l”. „Ovde smo”, odgovorila je i dodala glasom koji je od upozorenja
promenio ton: „Džo...”, ali Pari ju je ućutkao. Polako sam pošao ka dnevnoj sobi i zastao na vratima. Strahovao sam od iznenadnog poteza koji bi mogao da me izazove. Pomerio je kuhinjsku stolicu u stranu i sedeo je na sofi. Klarisa je bila veoma blizu, s njegove leve strane. Pogledali smo se, ona je na trenutak zatvorila oči, što sam protumačio kao: bilo je gadno, on je gadan, pazi se. Ošišane kose, izgledao je mlad i benast. Ruke su mu se tresle. Nastala je potpuna tišina kada sam se pojavio pred njima. Da je ispunim, rekao sam: „Više mi se dopadao perčin.” Pogledao je udesno, u nešto nevidljivo na svom ramenu, pre nego što mi je uzvratio pogled. „Znaš zašto sam ovde.” „Ра...”, rekao sam i zakoračio u sobu.
Njegov glas je zaškripao na višem tonu. „Ne približavaj se. Rekao sam Klarisi da se ne miče.” Gledao sam mu odeću i pitao se ima li oružje. Mora da ima. Nije došao da me ubije golim rukama. Mogao je da pozajmi ili da kupi od onih koje je unajmio. Na bež pamučnom sakou nije bilo nikakve izbočine, mada je bio širok i nije se moglo lako primetiti. Ivica nečeg crnog, možda češlja, virila je iz gornjeg džepa. Nosio je uske farmerke preko sivih kožnih čizama i samo je u sakou mogao da sakrije ono što je poneo. Sedeo je tik pored Klarise, tako da je levom nogom dodirivao njenu desnu, gotovo je prignječivši uz naslon sofe. Ona je bila sasvim mirna, dlanove je držala na kolenima, a telo joj je odavalo gađenje i gnušanje od njegovog dodira. Glava joj je donekle bila okrenuta ka njemu, spremna za njegov sledeći potez. Bila je mirna, ali je mreškanje mišića i žila na vratu govorilo da je napeta, spremna na skoči. „Sad imaš mene”, rekao sam, „Klarisa ti više ne treba.” „Oboje ste mi potrebni”, brzo je odgovorio. Šake su mu se tresle, pa je
morao da ih stisne. Na čelu su mu se pojavile graške znoja i učinilo mi se da se oseća slatkasti zadah trave. Sad će se dogoditi ono što je naumio. I pored toga, sad kad je bio tu preda mnom bila mi je sasvim neverovatna pomisao da uperim pištolj u njega. Želeo sam da sednem, odjednom sam bio strašno umoran i poželeo sam da legnem negde i odmorim se. Izneverio me je adrenalin koji bi trebalo da obezbedi budnost i okretnost. Nisam mogao da zaustavim zevanje, a njemu je to verovatno bilo znak da sam sasvim miran. „Na silu si ušao”, rekao sam. „Volim te, Džo”, jednostavno je odgovorio, „i to mi je upropastilo život.”
Pogledao je Klarisu kao da joj stavlja na znanje da se ponavlja. „Sigurno shvataš da nisam želeo da se stvari ovako razvijaju. Ali ti nisi hteo da me ostaviš na miru i onda sam pomislio da mora da postoji razlog. Sigurno si me s razlogom mamio. Pozvan si pred Boga i borio si se protiv toga, učinilo mi se da od mene tražiš pomoć...” Prekinuo je, pogledao preko ramena tražeći sledeću misao. Pažnja mi nije popuštala, ali sam sve više strepeo što sedi tako blizu Klarise. Zašto joj ne dozvoljava da se pomeri? Setio sam se onog trenutka tokom posete Loganovima kada sam shvatio kako bi mi bilo da je izgubim. Treba li nešto da preduzmem sada? Setio sam se i Džonijevog upozorenja. Čim izvadim pištolj, daću Pariju dozvolu da me ubije. Možda se opasnost može razvodniti razgovorom. Jedino sam znao da ne smem da mu protivrečim. Klarisa je progovorila mirno i veoma tiho. Uprkos opasnosti, htela je da ga urazumi. „Sigurna sam da Džo nije hteo da vas povredi.” Znoj je već curio s Parija. Smerao je nešto da učini. Na silu se nasmejao. „О tome bi se moglo razgovarati!” „U stvari, bio je u velikom strahu od vas, jer stajali ste ispred kuće, pisali pisma. Uopšte vas nije poznavao, a onda ste se iznenada pojavili...” Pari je zatresao glavom. Bio je to nevoljni grč, još jači nervozni pogled iskosa, i učinilo mi se da se nazire srž njegovog stanja; morao je da ukloni sve činjenice koje se nisu uklapale. Rekao je: „Ne razumete. Nijedno od vas ne
razume, pogotovo vi ne razumete.” Okrenuo se prema Klarisi. Uvukao sam desnu ruku u džep sakoa da opipam osigurač, ali tako sam nespretno pipao da ga nisam pronašao. „Nemate pojma zbog čega je tako. Kako biste i znali? Nisam došao da o
tome pričam. Nije vredno pričati o tome, zar ne Džo? S tim smo završili. Svi.” Prešao je prstom kroz znoj duž obrva i glasno uzdahnuo. Čekali smo. Kad je podigao glavu, gledao je u mene. „Neću više o tome. Nisam zbog toga došao. Došao sam da te nešto zamolim. Mislim da znaš šta.” „Možda”, odgovorio sam.
Duboko je udahnuo. Stigli smo do kraja. „Oproštaj?”, rekao je s uzlaznom intonacijom pitanja. „Molim te, oprosti mi, Džo, zbog onoga što sam juče uradio, što sam pokušao da uradim.” Toliko me je iznenadio da nisam mogao odmah da progovorim. Izvukao sam ruku iz džepa i rekao: „Pokušao si da me ubiješ.” Hteo sam da čujem da to kaže. Hteo sam da Klarisa čuje. „Planirao sam, platio. Pošto mi ne uzvraćaš ljubav, mislio sam da bi bilo
bolje da si mrtav. Čisto ludilo, Džo. Molim te, oprosti mi.” Hteo sam opet da mu kažem da pusti Klarisu da izađe, a on se okrenuo prema njoj, gurnuo ruku u gornji džep, izvukao nož s kratkom oštricom i počeo njime da vitla po vazduhu u polukrug. Nisam imao vremena da se pomerim. Ona je podigla obe ruke do grla, ali to nije bila njegova meta. Stavio je špic oštrice tačno ispod svoje ušne školjke i tu ga zaustavio. Ruka na nožu se tresla i snažno pritiskala. Okrenuo se udesno da joj pokaže, a onda je pokazao meni. Preklinjao je kao da cvili, nepodnošljiv zvuk. „Nikad mi ništa nisi dao. Molim te, dozvoli mi bar jedno. A ovo ću u svakom slučaju dovršiti. Dozvoli mi da bar to dobijem od tebe. Oproštaj, Džo. Ako mi ti oprostiš i Bog će mi oprostiti.” Od iznenađenja sam oglupavio, osećaj olakšanja zbrkao mi je reakciju. Toliko neočekivano, takav obrt: da on uopšte ne namerava da napadne ni
Klarisu ni mene, već da sebi prereže grkljan pred nama, ta činjenica mi je sporo dopirala do mozga. Uspeo sam da kažem: „Baci nož, pa ćemo da razgovaramo.” Odmahnuo je glavom i učinilo mi se da još jače pritiska. Krv je curila u pravoj liniji s vrha noža. Klarisa je naizgled bila oduzeta. Onda je ispružila ruku prema njegovom zglavku, kao da bi mogla da ga prizove pameti dodirom prsta. „Sada”, rekao je. „Molim te, Džo. Sada.” „Kako da ti oprostim, kad si lud?”
Ciljao sam na njegovu desnu stranu, dalje od Klarise. U zatvorenom prostoru je prasak izbrisao sve ostale čulne utiske i soba je zasjala kao prazan ekran. Onda sam video nož na podu i Parija zavaljenog s rukom na razbijenom laktu, bledog lica i usta otvorenih od šoka. U svetu u kojem je logika pokretač osećanja, ovo bi bio trenutak da Klarisa ustane, da krenemo jedno ka drugom, zagrlimo se uz poljupce i suze, reči utehe, oproštaja i ljubavi. Trebalo je da skupimo hrabrosti i okrenemo leđa Pariju, čije su se misli sabrale u blistavu tačku bola, razbijenu žbicu i lakatnu kost (posle šest meseci našao sam komadić kosti ispod sofe), trebalo je da se osmelimo i ostavimo ga, a posle dolaska policije i pošto su ga bolničari hitne pomoći odneli, posle priče i milovanja i dva ispijena čajnika, mogli smo da odemo u spavaću sobu, da legnemo okrenuti jedno prema drugom i dozvolimo sebi da se vratimo u čist porodični prostor. Onda bismo mogli da ponovo gradimo život, upravo na tom mestu. Ali takva logika bi bila neljudska. Postojali su trenutni i stari uzroci zbog kojih vrhunac tog poslepodneva nije mogao da bude takav osećaj sreće. Sažimanje priče, posebno u filmovima, zavara nas srećnim krajem i zaboravimo da produženi stres izjeda osećanja. Sasvim ih umrtvi. Ne dolazi se lako do trenutka radosnog oslobođenja od paničnog straha. Tokom poslednja dvadeset četiri sata Klarisa i ja smo bili svedoci neuspelog ubistva i samoubistva. Klarisa je poslepodne provela pod pretnjom Parijevog noža. Kada mi je govorila preko
telefona, držao joj je oštricu na obrazu. Što se mene tiče, osim stresa, nakupljene stravične izvesnosti potvrđene događajima nisu mi donele brzu utehu zbog dokaza da sam bio u pravu. Umesto toga, pritiskao me je ravan i teskoban osećaj nepravde. Bio je to bes bez strasti, koji nisam mogao da podnesem i izrazim jer sam nagonski shvatio da u ovom slučaju biti u pravu znači biti zaražen istinom. Osim toga, ne postoji samo jedan sistem logike. Na primer, policija je, kao i uvek, drugačije tumačila stvari. Što god da su smerali prema Pariju, kada su došli do stana dvadesetak minuta posle pucnjave, sasvim su jasno znali šta će sa mnom da urade. Nedozvoljeno posedovanje vatrenog oružja i Ranjavanje s predumišljajem. Pari je otišao svojim putem na nosilima, a mene su uhapsili policijski potporučnik i poručnik, zvanično, mada uz neznatno izvinjavanje. Napravili su izuzetak u odnosu na uobičajenu proceduru kada je vatreno oružje u pitanju i dozvolili su mi da bez lisica siđem niz stepenice. Usput smo sreli policijskog fotografa i forenzičara. Rutina, razuveravali su nas, u slučaju da neko od nas promeni iskaz. Treći put u toku dvadeset četiri sata, bio sam u policijskoj stanici. Treći put u životu. Opet proizvoljno grupisanje. Klarisu su zamolili da pođe kao svedok. Inspektor Linli nije bio na dužnosti, ali su doneli i pročitali moj dosije, i ophodili su se prilično ljubazno. Pa ipak sam zadržan u pritvoru preko noći, u ćeliji pored jednog besnog pijanca, a narednog jutra su me, posle dugačkog razgovora, pustili uz kauciju s obavezom da se javim posle šest nedelja. Na kraju, posle Linlijevog pisma načelniku službe javnog tužilaštva, nikad nisam ni za šta optužen. Bez milovanja te noći, bez razgovora za kuhinjskim stolom i kreveta u kojem smo bili zajedno posle smrti Džona Logana. Još gora od toga bila je u to vreme slika koja me je progonila one neprospavane noći u ćeliji, slika koja mi se javljala i sledećih dana. Video sam nož na podu, video sam Parija zavaljenog u sofi kako drži svoju ruku - a onda sam video izraz na Klarisinom licu. Stajala je i zurila u pištolj koji sam držao u ruci s izrazom takve odvratnosti i
iznenađenja da sam pomislio da nikad nećemo prevazići taj trenutak. U poslednje vreme mi se najgore slutnje potvrđuju. Stvari sam ispravljao na najgori mogući način. Spisak je bio tužno dugačak. Možda je s nama zaista svršeno.
23. Dragi Džo, žao mi je zbog svađe. Nisam zajedljiva zaista mi je žao, iskreno. Uvek smo se ponosili što živimo bez onih povremenih svađa za koje su nam drugi parovi govorili da su neophodne i lekovite. Užasno mi je bilo sinoć. Mrzela sam sebe što sam se razbesnela, a istovremeno sam strahovala od tvog gneva. Ali, šta je tu je, ne može se poreći. Stalno si ponavljao da ti dugujem duboko izvinjenje zato što nisam stajala uz tebe, „rame uz rame”, protiv Parija, što sam sumnjala u tvoj zdrav razum, što nisam imala poverenja u tvoju moć rasuđivanja i zaključivanja i tvoje predano istraživanje njegovog duševnog stanja. Mislim da sam ti se više puta izvinila sinoć, i ponovo ću. Mislila sam da je Pari patetičan i bezazlen smušenjak. U najgorim prilikama, mislila sam da je sve delo tvoje uobrazilje. Nisam očekivala da će postati tako žestok. Nisam bila u pravu, izvinjavam se, stvarno mi je žao. Ali sinoć sam pokušala da ti kažem i sledeće: činjenica da si bio u pravu nije jednostavna. Ne mogu da se oslobodim pomisli da ishod ne bi bio tako stravičan da si se drukčije ponašao. Osim toga, nema sumnje da nas je celo to iskustvo skupo koštalo, bez obzira na to koliko si bio u pravu. Rame uz rame? Ali ti si sam išao, Džo. Od samog početka, pre nego što si išta znao o Pariju, bio si tako silno i neobično obuzet njime. Sećaš li se njegovog prvog telefonskog poziva? Čekao si dva dana da mi ispričaš. Već sledećeg dana pominjao si poznatu priču kako se vraćaš „pravoj nauci” iako smo ranije rešili da to nema svrhe. Hoćeš li zaista da kažeš da to nije imalo nikakve veze s Parijem? Te večeri si izleteo iz stana i zalupio vrata preda mnom. Nikad nam se tako nešto nije dogodilo. Bio si sve uznemireniji i sve opsednutiji. Nisi hteo da razgovaraš ni o čemu drugom. Neću da dužim, ali kada si mi pretresao pisaći sto, shvatila sam to kao strašno izdajstvo. Kakav sam ti povod dala za ljubomoru? Dok je stvar oko Parija dobijala sve veće razmere, posmatrala sam te kako se sve više
povlačiš u sebe, a sve dalje i dalje od mene. Bio si mahnit, opsednut, i veoma usamljen. Bio si detektiv, imao si misiju. Možda je to zamenilo nauku kojom si hteo da se baviš. Istraživao si, donosio logične zaključke i mnogo šta si pravilno primetio, ali si tokom tog postupka zaboravio da me povedeš sa sobom, zaboravio si kako se poverava. Još jednu stvar sam htela sinoć da ti kažem, ali si me ućutkao svojom vikom. One večeri posle nesreće s balonom - bilo je sasvim jasno iz onoga što si tada rekao da te muči pomisao da si možda ti prvi pustio uže. Očigledno ti je bilo potrebno da se suočiš s tom mišlju, da je odagnaš, da se pomiriš s njom šta god. Mislila sam da ćemo o tome opet pričati. Mislila sam da ti mogu pomoći. Po mom mišljenju nije trebalo ničeg da se stidiš. Naprotiv, mislim da si tog dana bio veoma hrabar. Tvoja su osećanja posle nesreće bila iskrena. Zar nije moguće da ti je Pari samo pružio priliku da pobegneš od svoje krivice? Kao da si svoje uznemirenje preneo na ovu novu situaciju, bežao od teskobe s rukama na ušima, a trebalo je da na sebe primeniš tu moć razumne analize kojom se toliko ponosiš. Prihvatam da je Pari luđi nego što sam mogla i da pretpostavim. Ipak, razumem kako je uspeo da stvori utisak da ga ti mamiš. Pokrenuo je nešto u tebi. Od prvog dana si ga posmatrao kao protivnika i rešio si da ga poraziš, i to nas je oboje skupo koštalo. Da si više sa mnom delio, možda Pari uopšte ne bi stigao do tog stanja. Sećaš li se da sam ti veoma rano predložila - one noći kada si me u besu napustio - da bi ga trebalo pozvati na razgovor? Samo si zurio u mene u neverici, ali sam sasvim sigurna da tada Pari nije znao da će jednog dana poželeti da te ubije. Možda smo zajedno mogli da ga skrenemo s pravca kojim je pošao. Išao si svojim putem, sve si mu odbijao, što je razbuktalo njegovu uobrazilju, a kasnije i mržnju. Pitao si me sinoć da li shvatam da si mi spasao život. U osnovi, naravno, tako je bilo. Uvek ću ti biti zahvalna. Bio si hrabar i domišljat. U stvari, bio si sjajan. Ali ne mogu da prihvatim da se nije moglo
izbeći da Pari unajmi ubice i da mi na kraju pripreti nožem. Pomišljala sam da će pre sam sebi da naudi. Koliko sam grešila i koliko sam bila u pravu! Spasao si mi život, ali možda si mi i ugrozio život - uvlačenjem Parija, stalnim preterivanjem, predviđanjem svakog njegovog novog poteza, kao da si ga sam gurao u tom pravcu. Jedan stranac je na silu ušao u naše živote, a odmah zatim si mi ti postao stran. Zaključio si da pati od De Kleramboovog sindroma (ukoliko je to stvarno neka bolest) i pretpostavio si da će pribeći nasilju. Bio si u pravu, postupio si odlučno i treba da se ponosiš time. A šta je s ostalim? Zašto se to dogodilo, koliko je i tebe samog promenilo, da li je moglo drukčije da bude, koje su sve posledice na nas dvoje - to je ono što imamo i o čemu treba da razmišljamo. Mislim da je potrebno da neko vreme budemo razdvojeni. Meni je svakako potrebno. Luk mi je ponudio svoj stari stan na Kamden Skveru, dok ne nađe nove stanare. Ne znam kuda će nas to odvesti. Bili smo tako srećni zajedno. Strasno i odano smo se voleli. Uvek sam mislila da je naša ljubav od one vrste koja traje. Možda će tako i biti. Jednostavno, ne znam. Klarisa
24. Deset dana posle pucnjave odvezao sam se u Votlington na zakazani sastanak sa Džozefom Lejsijem. Sledećeg dana sam celo prepodne proveo u radnoj sobi i telefonom ugovarao pojedinosti, a posle podne sam odšetao do obližnje prodavnice italijanskih specijaliteta da pokupujem ono što će nam biti potrebno za piknik. Uglavnom kao i ranije - lopta mocarele, čabata, masline, paradajzi, inćuni, a za decu obična pica margarita. Sledećeg jutra sam popakovao hranu u ruksak, dodao dve boce kjantija, mineralnu vodu i šest malih boca koka-kole. Dan je bio oblačan i prohladan, ali se sa zapada širila tanka traka plavetnila, a prognoza je obećavala topli talas na duže od sedam dana. Odvezao sam se do Kamdena da pokupim Klarisu. Kada sam joj prethodnog dana ispričao Lejsijevu priču, tražila je da zajedno odemo u Oksford. Toliko smo zajedno prevalili, glasilo je njeno objašnjenje, pa je želela da bude prisutna na kraju bez obzira na posledice koje je događaj ostavio na nas dvoje. Mora da je gledala kada ću naići jer se pojavila na vrhu stepenica ispred bratovljevog stana čim sam parkirao kola. Izašao sam i posmatrao je dok je prilazila, pitajući se kako ćemo se pozdraviti. Nismo se videli od one večeri kada sam odbio da joj odnesem do taksija kofere s odećom i knjigama. Oslonjen na otvorena vrata automobila na jutarnjoj svetlosti, osetio sam iznenadan bol delom očaj, delom paniku - dok sam posmatrao kojom se brzinom to blisko, poznato biće preobraća u zasebnu osobu. Pamučna haljina je bila nova, kao i zelene espadrile. Čak joj je i koža drukčije delovala, bleđe i mekše. Rekli smo jedno drugom „zdravo”, smuvali rukovanje - bolje nego lažni poljupci u obraz. Poznati parfem me nije umirio. Samo je još više isticao novine. Možda je i ona imala slična osećanja, jer čim sam pokrenuo kola, previše veselo je rekla: „Sviđa mi se novi sako.” Zahvalio sam joj i odgovorio da je i njena haljina vrlo lepa. Nisam hteo
da se ponovo sukobimo, a nisam mogao ni da pređem preko prethodnih sporenja. U stvari, zahvaljujući toj sedmici koju smo proveli odvojeno imali smo mnogo neutralnih tema. Prvo, moj razgovor sa Džozefom Lejsijem u njegovoj bašti, potom sve što sam ugovorio za ovaj dan - i tako smo stigli do zapadnih predgrađa. Onda smo razgovarali o radu. Ukazao se novi momenat u potrazi za Kitsovim poslednjim pismima. Bila je u vezi s japanskim naučnikom koji je tvrdio da je pročitao neobjavljenu prepisku pre dvanaest godina u Britanskoj biblioteci, iz pera dalekog rođaka Kitsovog prijatelja Severna. Tu je pomenuto pismo upućeno Fani, koje nikad nije ni trebalo da bude poslato, „vapaj večne ljubavi neokaljane očajem”. Klarisa je svaki slobodan trenutak provodila nastojeći da uđe u trag toj vezi preko Severna. Sve je bilo otežano preseljenjem biblioteke na novu adresu kod stanice Kings Kros i Klarisa je razmišljala da odleti do Tokija i pročita zabeleške tog naučnika. Što se mene tiče, bio sam u Bermingemu na probnoj vožnji električnog automobila za jedne nedeljne novine. Trebalo je da letim u Majami radi izveštaja o konferenciji o istraživanju Marsa. Kada sam uz malo smešnog preterivanja ispričao užas predstavnika kompanije suočenih s činjenicom da električni prototip ne može da se pokrene, Klarisa se nije nasmejala. Možda je razmišljala o centrifugalnoj geografiji - Mejda Vejl i Kamden Taun, Majami i Tokio - koja nas je u vrtlogu razdvajala. Ćutali smo dok smo se od Čilternsa spuštali u Oksfordsku dolinu, pa sam počeo da joj pričam o naseljavanju Marsa. Izgleda da je bilo moguće presaditi jednostavne oblike života kao što je lišaj, a potom otporno drveće, što bi tokom hiljada godina pomoglo nastanak atmosfere zasnovane na kiseoniku. Temperatura bi se povećala i posle izvesnog vremena Mars bi mogao da bude veoma lepo mesto. Klarisa je zurila kroz vetrobran u put koji nam se valjao pod nogama, u polja s leve i desne strane i divlju trstiku ispred živice uz put. „Šta vredi? Ovde je tako divno, a mi smo i dalje nesrećni.” Nisam je pitao ko smo to „mi”. Strepeo sam od ličnih tema u tako malom prostoru. Gadno smo se posvađali i dugo je trajalo, i mada nisam vikao, kao što
je napisala, podigao sam glas - oboje smo podigli glas - i hodao sam kroz sobu obuzet nekom snenom uzrujanošću. To nam je u nasleđe ostavio Pari, uz onu krvavu mrlju na tepihu - tu orgiju međusobnog optuživanja, autopsiju posle koje smo, umorni i ogorčeni, u tri sata ujutro legli u odvojene krevete. Klarisino pismo nas je još više udaljilo. Pre petnaest godina bih ga možda ozbiljno shvatio, možda bih pretpostavio da je otelotvorenje mudrosti, tananost koju nisam shvatio zbog svoje grubosti. Možda bih pomislio, zbog svog sentimentalnog vaspitanja, da mi je dužnost da primim ukor. Međutim, s godinama očvrsnemo u ono što smo i njeno pismo sam protumačio kao nerazumno. Nije mi se svideo ton povređene, besprekorne osobe, niti sladunjava logika puna emocija. Luđak je platio da me ubiju u restoranu. Šta znači, u poređenju
s
tim,
„podeliti
osećanja”?
Šta
znači,
ponet,
opsednut,
nezainteresovan za seks? Ko se ne bi tako osećao? Bolesna savest koja vapi da se prikači na moju. Nisam želeo da budem usamljen. Niko nije hteo da me sasluša. U samoću su me oterali ona i policija. Sve sam to rekao preko telefona onog jutra kada je stiglo pismo i naravno da nam to uopšte nije pomoglo. Sada smo zajedno, u stvari, rame uz rame, u dva kvadrata prostora, ali se pitanje našeg neslaganja ne sme pokrenuti. Pogledao sam je i pomislio kako izgleda prelepo i tužno. Ili je tuga bila samo u meni? Razgovarali smo o običnim stvarima dok smo vozili kroz Hedington i centar Oksforda. Parkirao sam ispred kuće Loganovih na potpuno istom mestu kao i ranije. Mirna ulica bila je opervažena drvećem koje je stvaralo tunel zelene svetlosti ispresecane bleštavim tačkama sunčevih zraka. Dok sam izlazio iz kola razmišljao sam o životu - dosadnom i plodnom - koji bi čovek mogao da vodi na ovakvom mestu. Poneo sam ruksak i odšetali smo popločanom stazom do ulaznih vrata, kao bračni par pozvan na ručak. Klarisa je čak promrmljala nešto o lepom vrtu. Tu čaroliju pojačane običnosti razbio je mali Leo, koji se pojavio pred nama kada su se otvorila vrata. Bio je go i na sebi je imao samo nevešto iscrtane tigrove pruge na grudima i nosu. Pogledao me je, ali me nije
prepoznao, i rekao: „Nisam tigar, ja sam vuk.” „Dobro, ti si vuk, a gde je tvoja mama?”
Pojavila se iza Lea u mračnoj niši pored kuhinje i pošla ka nama. Vreme nije ništa izlečilo. Isti tanak nos, isto crvenilo iznad gornje usne. Možda joj je lice malo otvrdlo, možda joj se gnev povlačio u kosti. U desnoj šaci je držala zgužvanu maramicu. Premestila ju je u levu ruku da bi se rukovala s Klarisom, a potom i sa mnom. Gospođa Logan nas je zamolila da sačekamo u vrtu iza kuće dok ne umije i presvuče Lea. Tu smo našli Rejčel, kako u šortsu leži potrbuške na travi i sunča se. Kad nas je čula, prevrnula se na leđa i pravila se da spava, ili da je u transu. Klarisa je kleknula pored nje i zagolicala je travkom ispod brade. Zatvorenih očiju zbog jakog sunca, Rejčel je glasno zapištala: „Znam ko ste. Ne zasmejavajte me.” Kad više nije mogla da izdrži, ustala je i ugledala Klarisino lice, a ne moje. „Ne znaš ko sam ja, pa onda mogu da te zasmejavam”, rekla je Klarisa. „I
neću prestati sve dok ne pogodiš kako se zovem.” Razgovor je nastavljen sve dok Rejčel nije zavikala: „Đavo s lučom!”, i molila je da se smiluje. Okrenuo sam se da uđem, a ona je uzela Klarisu za ruku i vodila je po vrtu. Primetio sam da je šator pao i da su ga izgazili na travi. Našao sam Džin Logan kako kleči u hodniku i zakopčava Leovu sandalu. „Već si dovoljno veliki da sam to radiš”, govorila je. On ju je dlanom milovao po glavi. „А ja volim kad mi ti to radiš”, rekao je i pogledao me s osmehom pobedonosnog posedovanja. „Hteo bih da čujete priču iz prve ruke. Zato mi recite gde hoćete da
odemo na piknik”, rekao sam joj. Ustala je i uzdahnula, i opisala mi mesto pored Temze zvano Port Medou. Onda mi je pokazala telefon u dnu stepeništa. Čekao sam da sa Leom izađe u vrt i tek zatim okrenuo broj koledža i tražio profesora logike. Livada je bila na samo pet minuta hoda. Ljubomoran na sestrinu novu prijateljicu, Leo se obesio o Klarisinu drugu ruku i pevao sve odlomke iz
pesama Bitlsa kojih je mogao da se seti - bilo šta, samo da prekine njihov razgovor. Rejčel je na to počela glasnije da govori. Džin Logan je išla sa mnom, nekoliko koraka iza tog bučnog trija. Primetila je: „Tako je dobra prema njima. Oboje ste tako dobri.” Opisao sam raznu decu koja su prošla kroz naš život i sobu koju smo za njih izdvojili u stanu. Klarisinu spavaću sobu, koja sada nije bila ni to. Dok smo prelazili preko železničkog mosta, iznenada se ukazala prostrana livada puna maslačka. Džin Logan je rekla: „Sama sam tražila da mi ispričate, ali nisam sigurna da ću izdržati, naročito uz Rejčel i Lea.” „Hoćete”, rekao sam. „Do sada ste uspevali.” Hodali smo preko polja, kroz maslačak, prema reci, a za nama je išlo nekoliko ljubopitljivih telića. Otišli smo još nekoliko stotina metara uzvodno. Na mestu gde je obala bila izlokana zbog stalnog dolaska goveda na pojilo, nastala je mala plaža. Tu smo se zaustavili i smestili. Džin je prostrla veliko vojničko šatorsko krilo, a ja sam vadio hranu. Tada sam shvatio da je prostirka verovatno pripadala Džonu Loganu i da je s njom išao na ekspedicije o kojima nikad ništa nećemo saznati. Ženama sam nasuo vino. Leo i Rejčel su gazili po reci, zvali me, čikali me da im se pridružim. Skinuo sam cipele i čarape, podvrnuo pantalone i pošao tamo. Čitav jedan život je prošao od vremena kad sam poslednji put stajao tako, osećao kako mi se voda provlači između prstiju i udisao puni zemljano-vodeni miris reke. Dok su Klarisa i Džin razgovarale, mi smo hranili patke, igrali žabice s oblucima, i od blata pravili uzvišenje s jarkom. Umirili smo se, Rejčel mi je prišla i rekla: „Sećam se kad ste došli i kada smo pričali.” „I ja se sećam”, odgovorio sam. „Hajde opet da pričamo.” „Važi, o čemu?” „Počnite vi.”
Razmišljao sam i onda pokazao na reku. „Zamisli najmanju moguću
količinu vode. Tako sićušnu da je nevidljiva...” Žmirkala je kao na travi u bašti. „Kao najmanja majušna kapljica.” „Mnogo manju. Toliko malu da ti ni mikroskop ne bi pomogao. Gotovo
ništa. Dva atoma vodonika, jedan atom kiseonika, povezani tajnovitom moćnom silom.” „Vidim je”, uzviknula je. „Napravljena je od stakla.” „Eto. Sad pomisli na milione, milijarde takvih čestica nagomilanih
zajedno u svim pravcima, gotovo do beskonačnosti. A sad zamisli da je rečno korito dugačak, plitak tobogan, zavojit i blatnjav, koji se pruža stotinama milja sve do mora...” Dalje nismo stigli. Leo se igrao na obali, a onda je shvatio da se nešto događa bez njegovog učešća. Doleteo je, spreman da me gurne u vodu ako ga ne pustim da nam se pridruži. „Mrzim te”, rekla je Rejčel. „Gubi se.”
U tom času su nas pozvali na ručak, ali pre nego što smo stigli do obale, Rejčel me je uštinula za ruku da mi stavi na znanje da nismo završili. Hrana je navela razgovor na Italiju i letovanja. Deca su takođe učestvovala sa svojim očigledno zbrkanim sećanjima na plažu gde žive papagaji, na četinare u blizini vulkana, a Rejčel se setila i čamca sa staklenim dnom. Leo je tvrdio da tako nešto ne postoji. Pošto je čamac je bio iznajmljen samo na jedan dan, i pošto je penjanje na vulkan trajalo šest sati, a Lea su uglavnom nosili, sve je to prizvalo u sećanje energičnog Džona Logana, iako ga čak ni dečak nije pominjao po imenu. Kad smo završili s ručkom, odrasli su se olenjili od vina i sunca. Deci smo bili dosadni, pa su poneli komadiće jabuke da nahrane ponije. Džin je objasnila da Rejčel tuguje za ocem, ali neće da priča o tome. „Videla sam kako razgovarate pored reke. Privija se uz svakog muškarca koji dođe u kuću. Oseća da od njih može da dobije nešto što nikad ne može dobiti od mene. Puna je poverenja. Volela bih da znam šta traži. Možda je u pitanju samo zvuk muškog
glasa.” Posmatrali smo decu dok je govorila. Odlutala su uz reku. Kad su se udaljili od majke, Leo se okrenuo da je pogleda i uhvatio sestru za ruku. Džin je počela da nam priča kako se deca lepo paze, a onda je iznenada prekinula i rekla: „О, Bože! Eno je. Mora da je to ona.” Uspravili smo se i okrenuli da pogledamo. Ustao sam. „Znam da sam vas zamolila da to učinite”, rekla je Džin brzo. „Međutim,
mislim da ne mogu da se sretnem s njom. Isuviše je malo vremena prošlo. I dovela je nekog sa sobom. Svog oca. Ili možda advokata. Ne želim da razgovaram s njom. Mislila sam da mogu...” Klarisa je stavila ruku na Džinino rame. „Ne brini”, rekla je. Njih dvoje su se zaustavili desetak metara dalje i sad su stajali jedno uz drugo, čekajući na mene. Devojka je skrenula pogled kad sam se približio. Znao sam da je studentkinja. Imala je dvadesetak godina, veoma lepa, otelotvorenje najgorih strepnji Džin Logan. Muškarac je bio Džejms Rid, profesor logike na njenom koledžu. Profesor nije mogao biti mnogo stariji od mene. Možda je imao pedeset godina. Prilično debeljuškast. Predstavio je studentkinju kao Boni Dids, i kad sam je uhvatio za ruku, shvatio sam kako stariji čovek može sve da stavi na kocku. Da mi je neko opisao njenu lepotu, rekao bih da je u pitanju kliše - ta plavokosa, plavooka ružičasta lepota koja vodi poreklo od Merilin Monro. Na sebi je imala farmerke odsečenih nogavica i odrpanu ružičastu košulju. Za razliku od nje, profesor je bio u lanenom odelu i imao je vezanu kravatu. „Ра?”, rekao je uz uzdah. „Da obavimo stvar?” Posmatrao je studentkinju koja je gledala u svoje sandale (nokti su bili crveno lakirani) i skrušeno klimnula glavom. Odveo sam ih do mesta gde smo se smestili i predstavio ih. Džin nije htela ni da pogleda u Boni, a ova je, za uzvrat, stalno gledala u profesora. Pozvao sam ih da sednemo. Boni je diplomatski sela na travu prekrštenih nogu,
na samoj ivici prostirke. Rid je napravio kompromis između dostojanstva i uljudnosti i kleknuo na jedno koleno. Pogledao me je, a ja sam klimuo. Ruke je stavio na koleno, pogleda uprtog u zemlju nastojao je da usredsredi misli, kao što je godinama radio dok je predavao. „Došli smo”, najzad je rekao, „da objasnimo i da se izvinimo.” Obratio se Džin, ali je ona i dalje gledala u živopisne ostatke pice. „Trenutno prolazite kroz ovu tragediju, ovaj strašni gubitak, i verujem da vam uopšte nije potreban ovaj novi bol. Marama zaboravljena u kolima vašeg muža pripadala je Boni - nema nikakve sumnje.” Džin ga je prekinula. Užagreni pogled iznenada je usmerila ka devojci. „Onda bi, možda, trebalo da mi ti to kažeš.” Boni je, međutim, naprosto usahnula u vrelini tog pogleda. Nije mogla da progovori, nije smela da podigne pogled. Rid je nastavio. „Bila je tamo, a i ja. Bili smo zajedno.” Pogledao je u Džin i sačekao da ona primi to što je rekao. Onda je produžio. „Evo, najjednostavnije rečeno. Boni i ja se volimo. Tajili smo, a sada nam je jasno da treba da se suočimo sa raznim neprijatnostima. Ni sanjali nismo da će naše tako nezgrapno tajenje izazvati toliko neprilika. Nadam se da ćete posle mog objašnjenja ipak moći da nam oprostite.” Daleko duž obale reke, čulo se dozivanje dece. Džin je mirno sedela. Levu ruku držala je preko usta, kao da želi da spreči sebe da progovori. „Uskoro više neću moći da opravdam svoj posao na koledžu i
univerzitetu. S olakšanjem su otići. Ali, to se vas ne tiče.” Gledao je devojku nastojeći da uhvati njen pogled, ali ona nije odgovarala. „Sve do nedavno, Boni i ja smo se držali pravila da se u Oksfordu nikad ne pojavimo zajedno. Sada smo se manuli te igre. Onog dana kada se to dogodilo, hteli smo da odemo na izlet u Čilterns. Preuredio sam časove i otišao po Boni na autobusku stanicu na kraju grada. Provezli smo nešto više od kilometra, i kola su mi se pokvarila. Odgurali smo ih u stranu i tada me je
ubedila da ne odustajemo od plana. Kola se mogu srediti kasnije. Mogli bismo da stopiramo. I tako sam se sakrio iza Boni, bilo mi je užasno neprijatno i pitao sam se da li će me iko prepoznati. Posle nekoliko minuta, zaustavio se jedan automobil. U njemu je bio vaš suprug, na putu za London. Bio je veoma prijatan i ljubazan. Čak i ako je nešto posumnjao u vezi s nama, nije to pokazao. Naprotiv. Ponudio je da skrene s autoputa i da nas odveze do Krismas Komona. Već smo skoro stigli to tog odredišta kad smo ugledali čoveka i dečaka kako se muče s balonom na jakom vetru. Nisam odmah sve shvatio, sedeo sam na zadnjem sedištu. Vaš muž je naglo zakočio i bez reči izleteo da im pomogne. I mi smo izašli, da vidimo šta se događa. Lično, nisam fizički aktivan, a izgledalo je da ih ima sasvim dovoljno da reše tu stvar. Zato mi se, bar u početku, učinilo da bi bilo pametno da ostanem gde sam. Učinilo mi se da im ne mogu pomoći. Onda se cela gnusna stvar istrgla kontroli, i shvatili smo da treba nekako da stignemo do njih i da im pomognemo da zadrže balon na zemlji. Onda smo potrčali. Ali, bilo je prekasno, balon je već uzleteo - ostalo znate.” Rid je oklevao birajući reči. Glas mu je utihnuo i morao sam da se nagnem da bih ga čuo. „Kada je pao, bili smo van sebe. U stvari, uhvatila nas je panika. Pošli
smo niz stazu, nastojeći da se smirimo i da razmislimo šta da preduzmemo. Kola su ostala daleko iza nas, zaboravili smo na stvari za piknik, i na Boninu maramu. Satima smo hodali. Stidim se što sam stalno mislio šta da kažem, ako nas pozovu kao svedoke, zašto sam bio usred polja sa svojom studentkinjom. Naprosto nismo znali šta da preduzmemo. Posle nekoliko sati shvatili smo da ulazimo u Votlington. Otišli smo u neki pab da se raspitamo o autobuskom ili taksi prevozu. Za barom je stajao čovek i pričao barmenu i grupi redovnih gostiju šta se dogodilo tog popodneva. Očigledno se radilo o jednom od onih koji su visili o užadima. Onda smo mu rekli da smo i mi bili tamo. Te stvari vas vežu, znate, i imate potrebu da pričate. Ostali, koji nisu bili s nama, ličili su na autsajdere. Na kraju smo tog čoveka,
Džozefa Lejsija, otpratili do kuće da bismo duže pričali i onda sam mu rekao u kakvoj sam neprilici. Kasnije nas je odvezao do Oksforda i usput nam rekao da ima dovoljno svedoka nezgode i nema nikakve potrebe da i mi dajemo izjavu. Međutim, rekao je takođe da će nam javiti u slučaju da bude neslaganja ili oprečnih iskaza. Onda bih mogao ponovo da razmislim i odlučim šta da radim. Eto. Nikad se nismo javili. Znam da vas je to uznemirilo, i stvarno mi je veoma žao...” Posle tih reči, odjednom sam ponovo postao svestan livade, zlatnih bokora ljutića, grupe konja i ponija koji su na drugom kraju u galopu jurili prema selu, udaljenog zujanja kružnog puta i sasvim blizu nas, na reci, trke jedrilica koja se odvijala u napetoj tišini. Deca su nam se polako približavala, udubljena u razgovor. Klarisa je neprimetno sklanjala ono što je ostalo za nama posle piknika. „О, Bože”, uzdahnula je Džin. „Bio je neustrašiv”, dodao je profesor, kao što sam i ja jednom rekao. „То
je hrabrost o kojoj mi možemo samo da sanjamo. Međutim, možete li ikad da nam oprostite što smo bili tako sebični, tako neobzirni?” „Naravno”, rekla je ljutito. Oči su joj bile suzne. „А ko će meni da
oprosti? Jedina osoba koja bi to mogla da učini, sada je mrtva.” Rid je govorio u isto vreme, savetovao je da ne misli na taj način. Džin je opet podigla glas da sebe ukori. Profesorove reči utehe preplitale su se s njenim rečima. To nadmetanje u opraštanju, bez daha, ličilo mi je na ludilo, na Ludog šeširdžiju, tu na obali reke gde je nekad Luis Kerol, starešina koledža Krajst Čerč, zabavljao ljupke predmete svoje opsesije. Uhvatio sam Klarisin pogled i nasmešili smo se jedno drugom, kao da i nas dvoje na brzinu razmenjujemo molbe za oproštaj, možda samo međusobnu trpeljivost, usred mahnitog kontrapunkta ono drugo dvoje, Džin i Rida. Skupio sam ramena kao da joj poručujem da ni ja nisam znao, kao što mi je ona poručila u svom pismu. Najzad smo svi ustali. Stvari od izleta su sklonjene, platno je savijeno.
Boni, koja još uvek nije ništa prozborila, udaljila se nekoliko koraka i nervoznim pokretima davala na znanje da treba da krenemo. Ili je bila priglupa poslovična glupa plavuša - ili nas je sve prezirala. Rid se bespomoćno vrteo, željan da joj ugodi, ali sputan sopstvenom ljubaznošću, nije bio kadar da se na pravi način oprosti. Nabacio sam ruksak preko ramena i taman se spremao da pođem, pozdravim se i izvučem ga iz nevolje, kad su mi s obe strane prišli Rejčel i Leo. Nikad nisam prerastao ono osećanje blagog ponosa, prihvatanja, kada te neko dete uhvati za ruku. Povukli su me prema maloj blatnjavoj plaži, i tu smo stajali i posmatrali tromo, mrko prostranstvo vode. „А sada”, rekla je Rejčel, „kaži i Leu. Polako sve ispričaj ponovo, ono o
reci.”
APENDIKS I Preštampano iz časopisa British Review of Psychiatry Robert Wenn MB Mch. MRCPsych Antonio Camia MA, MB, DRCOG, MRCPsych Homoerotska
opsednutost
s religioznim primesama:
klinička
varijanta De Clerambaultovog sindroma Slučaj čistog (primarnog) oblika De Clerambaultovog sindroma opisan je kod muškarca čija su verska uverenja u središtu njegovih sumanutosti. Pacijent je opasan za druge i ima suicidalne tendencije. Ovaj slučaj podržava nedavno objavljene tekstove koji dokazuju da ovaj sindrom predstavlja nozološki entitet. Uvod „Erotske sumanutosti”, „erotomanija” i slični poremećaji ljubavnog
osećanja obrađeni su u obimnoj literaturi, u kojoj su opisani, s jedne strane, neuobičajeno ponašanje koje ne mora da bude poremećeno, a na drugoj, neobične varijante koje mogu biti simptom shizofrene psihoze. Prvi pomeni mogu se naći kod Plutarha, Galena i Cicerona. Kao što su Enoch & Trethowan (1979) pokazali u pregledu raspoložive literature, „erotomanija” nikad nije jasno definisana. De Clerambault je 1942. godine brižljivo opisao paradigmu koja nosi njegovo ime, sindrom koji je nazvao „les psychoses passionelles”, odnosno „čista erotomanija”, da bi ga razlučio od šire prihvaćenih paranoidnih stanja s erotskom komponentom. Pacijent, ili „subjekat”, obično žena, ima snažno sumanuto uverenje da je u nju zaljubljen muškarac, „objekat”, obično višeg
društvenog položaja. Pacijentkinja je možda bila, a možda i nije, u kontaktu s predmetom svoje sumanutosti. Pacijentkinja će uglavnom smatrati nevažnim podatak da je objekat već oženjen. Dokaze njegove nezainteresovanosti, pa čak i mržnje, subjekat tumači kao neverovatne ili protivrečne; njenu ubeđenost da je on „stvarno” voli ništa ne može da promeni. U izvedene teme spada uverenje da objekat bez nje nikad neće pronaći pravu sreću, kao i to da je njihova veza opšteprihvaćena i odobrena. De Clerambault je podvukao da je u čistom obliku stanja početak jasan i iznenadan, poput udara, i da je to važan diferencijalnodijagnostički faktor. Verovatno je pogrešno smatrao (Enoch & Trethowan 1979) da se paranoidna stanja s erotskom komponentom razvijaju postepeno. Središnji činilac De Clerambaultove paradigme je, po njegovim rečima, „bazični postulat” pacijentkinje koja je „ubeđena da ima ljubavnu komunikaciju s osobom mnogo višeg položaja, koja se prva zaljubila i napravila prve korake.” Da bi pacijentkinja zadovoljila svoje potrebe, takva komunikacija može da se odvija preko tajnih signala, direktnog kontakta ili primene „pojavnih sredstava”. Ona je uverena da bdi i štiti predmet svoje sumanutosti. U jednom od svojih prvih i najčuvenijih slučajeva, De Clerambault je opisao pedesettrogodišnju Francuskinju koja je verovala da je kralj Džordž V zaljubljen u nju. Posle 1918. godine uporno ga je proganjala i više puta putovala u Englesku: „Često ga je čekala ispred Bakingemske palate. Jednom je videla kako se
na nekom prozoru pomera zavesa i protumačila je to kao kraljev signal. Tvrdila je da svi građani Londona znaju za njegovu ljubav prema njoj, ali je verovala da je on sprečava da nađe stan u Londonu i da rezerviše hotelski smeštaj. Osim toga, bio je kriv što joj se izgubio prtljag s novcem i njegovim slikama... Živopisno je sažela strast koju je osećala prema njemu: ’Kralj me možda mrzi, ali me nikad neće zaboraviti. Nikad ne mogu da budem ravnodušna prema njemu, kao ni on prema meni... Uzalud mi nanosi bol... Iz dubine srca osetila
sam privlačnost prema njemu...” Tokom godina, uz opise novih slučajeva, postojala je tendencija da se prošire i preciziraju osnovni kriterijumi: ne pate samo žene, i nije u pitanju samo heteroseksualna privlačnost. Bar jedan od De Clerambaultovih pacijenata bio je muškarac, i od tada je zabeleženo više takvih slučajeva. U svom pregledu poglavito muških pacijenata, Mullen i Pathe zaključuju da su muškarci češće intruzivni i opasni po druge. Homoseksualne slučajeve opisali su Mullen & Pathe (1994), Lovett Doust & Christie (1978), Enoch i saradnici, Ruskin & Sullivan (1974) i Wenn & Camia (1990). Shodno tome, dijagnostički kriterijumi koje za primarni sindrom (De Clerambaultov sindrom) predlažu Enoch & Trethowan verovatno će naići na podršku među onima koji prihvataju klinički entitet: „sumanuto ubeđenje da postoji ljubavna komunikacija s drugom osobom; ta osoba, mnogo višeg društvenog položaja, prva se zaljubljuje i prva pokušava da uspostavi kontakt, početak je iznenadan, predmet ljubavne sumanutosti se ne menja, pacijent nalazi objašnjenje za paradoksalno ponašanje objekta, tok je hroničan, nema halucinacija i nema kognitivnih poremećaja”. Mullen i Pathe citiraju Pereza (1993) koji je primetio da sve prisutnija svest o opasnosti koju predstavljaju pacijenti sa De Clerambaultovim sindromom utiče na usvajanje velikog broja novih zakona koji treba da zaštite njihove žrtve. Mullen i Pathe podvlače da je stanje tragično i po pacijente i po njihove žrtve: pacijentima ljubav postaje „izolujući i autistični način postojanja, bez mogućnosti sjedinjenja. Tragedija onih na koje su upravili svoju neželjenu pažnju u najmanju ruku svodi se na činjenicu da ih neko uznemirava, dovodi u nepriliku, da im se rasturaju intimne veze, a u najgorem slučaju mogu postati žrtve nasilja koje je izazvano srdžbom, ljubomorom ili seksualnom željom.”
Istorija slučaja Sud je uputio P-a (dvadeset osam godina, neoženjen), posle optužbe za pokušaj ubistva. P. je drugo dete starijeg oca, koji je umro kada je P. imao osam godina, i nebrižljive majke, koja se preudala kada je P. imao trinaest godina. Po sopstvenoj izjavi, P. je bio napeto i usamljeno dete, sklono sanjarenju; nije lako sklapao prijateljstva. Kada se majka preudala, poslali su ga u internat, gde je postigao uspeh iznad prosečnog, ali ništa izuzetno. Dok je bio u internatu, starija sestra se odselila u inostranstvo i nikad je više nije video. Ne seća se da su ga zadirkivali ili maltretirali, ali nije stekao bliske prijatelje i misli da su ga ostali dečaci posmatrali s prezrenjem zato što nije „imao oca kojim bi se hvalisao kao ostali”. Primljen je na univerzitet gde se obrazac socijalne izolacije nastavlja. Smatrao je da su studenti površni. Postao je član Studentskog hrišćanskog pokreta. Iako nije dugo ostao član, već u to vreme je pronašao utehu u veri. Završio je studije istorije sa slabim prosekom i sledeće četiri godine promenio je dosta niskostručnih poslova. Do tada gotovo nije imao nikakav kontakt sa majkom, koja se razvela od drugog muža a od sestre je nasledila ogromnu kuću u severnom delu Londona i određen novčani iznos. P. je završio obuku za predavača engleskog jezika strancima i godinu dana je bio zaposlen, onda je majka umrla i on je postao jedini naslednik njene imovine jer sestru nisu mogli da pronađu. Napustio je posao, preselio se u kuću, gde su se intenzivirale izolacija i njegova verska uverenja. Mnogo vremena je provodio u meditaciji o „božjoj slavi” i odlazio u duge šetnje po okolini. Tada je počeo da veruje da mu Bog priprema iskušenje na koje mora da odgovori. U jednoj od tih šetnji, P. je pritekao u pomoć povodom nezgode koja se dogodila ljudima u balonu na helijum. Razmenio je pogled sa R-om, slučajnim prolaznikom koji je takođe pritekao u pomoć, za koga je pomislio da se u tom trenutku zaljubio u njega. Kasno te noći P. je prvi put telefonirao R-u da mu
saopšti da je njihova ljubav uzajamna. P. je shvatio da mu je Bog postavio zadatak da uzvrati ljubav koju mu je R. objavio, i da ga „privede Bogu”. Ovo uverenje je ojačalo kad je otkrio da je R. poznati pisac naučne publicistike koji polazi od ateističkih stavova. U svojim brojnim doživljajima božje volje, P. nije imao halucinacije. Onda je počela navala pisama, suočavanja na kućnom pragu i stražerenja na ulici, pojedinosti koje su dobro poznate u tužnim zapisima o ovom poremećaju. Zanimljiv odjek De Clerambaultovog čuvenog slučaja javlja se u porukama koje P. pronalazi u drugačijem položaju zavesa u R-ovom stanu. P. takođe dobija informacije preko dodira lišća živice i R-ovih članaka, koji su objavljeni mnogo pre njihovog prvog susreta. R. je pre toga živeo u dobrom braku sa svojom nevenčanom ženom M. ali je posle nekoliko dana njihov odnos bio pod velikim pritiskom P-ovih neumoljivih napada. Kasnije su se razdvojili. P. je uglavnom bio u euforičnom raspoloženju, ubeđen da će R., uprkos svojoj manifestnoj hostilnosti, prihvatiti sudbinu i preseliti se da živi sa P-om u njegovoj velikoj kući. P. je verovao da se R. „poigrava s njim” i da iskušava njegovu predanost. Ubrzo se euforija pretvorila u gnev. Gotovo na samom početku, P. je uspeo da ukrade rokovnik koji je M. držala na radnom mestu. Koristeći podatke koje je tu pronašao o vremenu kada R. treba da bude u određenom restoranu, P. je unajmio ubice da pucaju u R-a. Napad se završio tako što je gost za susednim stolom pogođen u rame. P. je bio ophrvan grižom savesti i nameravao je da se ubije nožem u prisustvu R-a. Ali i ovaj plan je propao. P. je uhapšen i optužen ne samo da je organizovao napad u restoranu već i zato što je M. držao pod pretnjom noža. Sud je zahtevao kompletan psihijatrijski izveštaj. Tokom intervjua, pacijentovo ponašanje je bilo adekvatno, a afekat usklađen sa činjenicom da se nalazi u prepunom istražnom zatvoru. Budući da je na prvom pregledu, po zahtevu njegovog advokata, postavljena dijagnoza shizofrenije, obavljena su kognitivna, fizička i laboratorijska ispitivanja, koja
nisu pokazala anomalije, kao ni EEG. Nije bilo formalnih poremećaja mišljenja, niti halucinacija. Nije bilo ni ostalih šnajderovskih simptoma prvog reda (Schneider 1959). P. je pokazao natprosečne vizuelno-spacijalne sposobnosti, sposobnost apstrakcije i koncentracije. Skor WAIS testa je sledeći: verbalni IQ 130, manipulativni IQ 110, totalni 120. Na Bentonovom testu nije pokazao nikakve znake kognitivnog oštećenja. Na Wechslerovoj skali pamćenja pokazalo se da mu je kratkoročna memorija neoštećena i za jednostavan i za složen materijal. P. je izjavio da zna da ga R. i dalje voli jer ga je sprečio da izvrši samoubistvo. Osim toga, na saslušanju u zatvoru, P. je primio „ljubavnu poruku” od R-a. P. se kajao zbog toga što je pokušao da ubije R-a i zato veruje da sve što ga očekuje u životu jeste iskušavanje, ne samo njegove vere u Boga, već i njegove ljubavi prema R. Pacijent ove tvrdnje iznosi artikulisano i koherentno. Stiče se utisak da je sistem sumanutih ideja čvrsto učauren i jasno izolovan od ostatka ličnosti. Prepisana je farmakoterapija (5 mg pimozida svakog dana) i blago konfrontirajuća terapija usmerena na uvid, ali tokom šest meseci nije postignut nikakav napredak. Sud je na kraju odlučio da pacijent treba da bude primljen na neodređeno vreme u zatvorsku psihijatrijsku bolnicu. P. je pregledan šest meseci posle prijema, stanje sumanutosti nije promenjeno iako je uvedena nova hemoterapija. P. je s istim pouzdanjem verovao da ga R. i dalje voli na isti način i da će ga on, P, svojom patnjom privući Bogu. P. svakodnevno piše R-u iz bolnice. Njegova pisma bolničko osoblje sakuplja ali ih ne prosleđuje da bi zaštitilo R-a od daljeg stresa. Pacijenta ćemo i dalje posmatrati. Diskusija Ellis & Mellsop (1985) zaključuju da je De Clerambaultov sindrom etiološki heterogeni poremećaj. Teorije etiologije uključuju alkoholizam, nasilan prekid trudnoće, postamfetaminsku depresiju, epilepsiju, povrede glave i
neurološke poremećaje. Ništa od nabrojanog nije primenljivo u ovom slučaju. Posle pregleda različitih opisa premorbidne ličnosti u čistim slučajevima, Mullen & Pathe u zaključku pominju „socijalno neprilagođenu ličnost koja se izoluje od drugih zato što je preosetljiva, sumnjičava ili smatra sebe mnogo superiornijom. Takve osobe obično se opisuju kao pojedinci koji vode društveno prazan život... njihova želja da uspostave odnos s drugim osobama praćena je jednako jakim strahom od odbacivanja ili strahom od bliskosti, seksualne i emotivne.” Značajna promena u životu ovog pacijenta nastala je pošto je nasledio majčinu kuću; čitav život neuspeha u uspostavljanju bliskih odnosa dostigao je vrhunac u novoj situaciji u kojoj P. više ne mora da zarađuje za život, može da prekine sve kontakte sa svojim saradnicima u školi stranih jezika i sa svojom gazdaricom, i da se povuče. U vreme te povećane usamljenosti postao je svestan da je stavljen na probu. Tokom jedne šetnje u prirodi našao se u slučajno okupljenoj grupi prolaznika koji su nastojali da obuzdaju balon uskovitlan jakim vetrovima. Taj preobražaj od „društveno praznog” života do intenzivnog timskog rada mogućno je bio okidajući faktor za pojavu sindroma jer, kada je drama završena, P. je postao svestan da ga R. voli; početak tog sumanutog odnosa jemčio je da P. više ne mora da se vrati u svoju prethodnu izolaciju. Arieti & Meth (1959) smatraju da erotomanija može da ima ulogu odbrane od depresije i usamljenosti kroz stvaranje celovitog intrapsihičkog sveta. Za opis koji daju Mullen & Pathe značajan je i pacijentov strah od seksualne prisnosti. Kada su ga u toku razgovora pitali o njegovim erotskim planovima u pogledu R-a, P. je izbegavao da odgovori i čak se uvredio. Iako veliki broj muških pacijenata ima specifične i intruzivne seksualne namere spram svojih žrtava, ostali, kao i mnoge pacijentkinje, u cilju da sebe zaštitite, imaju nejasne predstave o tome šta bi želeli od predmeta svoje naklonosti. Enoch & Trethowan navode Esquirola (1772-1840) koji je primetio da „pacijenti koji pate od erotomanije nikad ne prelaze granice uljudnosti, oni
ostaju čisti i nevini”. Bucknell & Tuke, sredinom 19. veka, „pravu erotomaniju” povezuju sa „sentimentalnom formom”. Ovaj slučaj potvrđuje izveštaje nekih komentatora (Trethowan 1967, Seeman 1978, Mullen & Pathe) o značaju odsutnih ili izgubljenih očeva. U ovom trenutku samo se može nagađati da li je R., star četrdeset sedam godina, u očima pacijenta P-a predstavljao očinsku figuru, ili je kao uspešan, društveno integrisan pojedinac, predstavljao ideal kojem je P. težio. U najnovijim radovima jasno se povezuje erotomanija sa dispozicijom pacijenta da bude opasan za druge (Gagne & Desparois 1995; Harmon, Rosner & Owens 1995; Menzies, Fedoroff, Green & Isaacson 1995). Hospitalizacija može biti neophodna da bi se objekat ljubavi zaštitio od napada pacijenta (Enoch & Trethowan; Mullen & Pathe). U ovom slučaju, budući da je podneta krivična prijava, u središtu je bilo pitanje dispozicije pacijenta da bude opasan, posebno s obzirom na ishod. P. se smestio u restoran da posmatra kako unajmljene ubice likvidiraju R-a. Kad napad nije uspeo, pokušao je da interveniše. Posle toga se pokajao i svoju nasilnost usmerio na sebe samoga u prisustvu R. i M. Sve dok se snaga P-ove sumanutosti ne smanji, on je potencijalno opasan i zato je opravdano da bude primljen u zatvorsku bolnicu. Lovett Doust & Christie daju pregled osam slučajeva i pominju „kod vernika moguću tesnu vezu između nekih patoloških aspekata ljubavi i crkvenih načela.” Takođe se s razlogom može pretpostaviti da to što određene sekte inhibiraju iskazivanje seksualnih namera može da dovede do nekih patoloških stanja. Dalje, sveštenici pod celibatom, upravo zbog svoje nepristupačnosti, mogu da budu omiljeni objekti onih koji pate od De Clerambaultovog sindroma. Druga sveštena lica postaju predmet erotskih sumanutosti zbog svog položaja unutar pastve (Enoch & Trethowan). Međutim, P. nije pripadao nijednoj crkvi ni veroispovesti, a predmet njegove sumanutosti bio je ateista. P. je postao odani vernik pre nastanka psihopatološkog stanja, ali su se religiozna uverenja pojačala posle preseljenja u majčinu kuću i potpune izolacije. Njegov odnos s
Bogom je ličan i služi mu kao zamena za druge bliske odnose. Njegova misija, da „R-a privede Bogu”, može se posmatrati kao pokušaj da se postigne potpuno integrisani intrapsihički svet u kojem će se sjediniti internalizovano versko osećanje i sumanuta ljubav. Tokom intervjua, P. je insistirao da nikad nije čuo božji glas, niti je imao doživljaj spoznaje Boga. Postao je „svestan” božje volje ili promisli na generalizovan način svojstven mnogim ljudima koji imaju jak verski osećaj. Pretraživanje literature nije ukazalo na drugi slučaj čiste erotomanije u koji je na sličan način uključeno versko osećanje, odnosno ljubav prema Bogu. Zaključak Pacijentovo stanje ne zadovoljava samo jedan od kriterijuma za dijagnozu primarnog oblika De Clerambaultovog sindroma koje Enoch & Trethowan predlažu u gornjem navodu: P. razvija sumanuto ubeđenje da se nalazi u ljubavnoj komunikaciji s drugom osobom, R-om, koji se prvi zaljubio i učinio prvi korak. Početak je bio iznenadan. Predmet P-ove sumanutosti je nepromenjen. U stanju je da racionalizuje R-ovo paradoksalno ponašanje i tok će, po svemu sudeći, biti hroničan. P. nema halucinacije niti kognitivne poremećaje. Jedini izuzetak je činjenica da, iako bi se moglo reći da je R. na višem društvenom položaju, P. to nije mogao znati prilikom prvog susreta. Ovaj stepen dijagnostičke saglasnosti i činjenica da P. ima određen broj premorbidnih karakteristika kao i ostali pacijenti, podržava stav da je sindrom zaseban nozološki entitet. U pogledu ishoda, komentatori su uglavnom pesimisti. De Clerambault je opisao slučajeve čiste erotomanije koji su bez značajnijih promena trajali između sedam i trideset sedam godina. Pregled stručne literature napisane posle tog vremena potvrđuje da je to izuzetno istrajan oblik ljubavi koja se često završava tek smrću pacijenta. Žrtve obolelih od De Clerambaultovog sindroma mogu da budu izložene
uznemiravanju, stresu, fizičkom, seksualnom napadu, ili nasilnoj smrti. U ovom slučaju su se R. i M. izmirili i kasnije usvojili dete, ali su se ostale žrtve razvodile ili iseljavale iz zemlje, ili pak tražile psihijatrijsku pomoć zbog stresa kojem ih je pacijent izložio. Zbog toga je značajno da se usavršavaju dijagnostički kriterijumi i da se stave na uvid svim zainteresovanim stručnim licima. Pacijenti sa poremećajima sumanutosti verovatno neće tražiti stručnu pomoć jer se ne osećaju bolesnima. Takođe se dešava da ni njihovi prijatelji i porodica nisu spremni da ih tako posmatraju jer, kako primećuju Mullen & Pathe, „patološki produžeci ljubavi ne samo da se dodiruju, već se i preklapaju s normalnim doživljajem, i nije uvek lako prihvatiti da jedno od naših najvrednijih osećanja može da pređe u psihopatologiju.” Bibliografija ARIETI, S. & METH, M. (eds) (1959) American Handbook of Psychiatry, Vol. 1, Basic Books, New York, pp. 525, 551 BUCKNELL, J. C. & TUKE, D. H. (1882) A Manual of Psychological medicine, 2nd ed, Churchill, London DE CLERAMBAULT, C. G. (1942) „Les Psychoses passionelles”, Oeuvres Psychiatriques, pp. 315-322. Paris, Presses Universitaires EL-ASSRA, A. (1989) „Erotomania in a Saudi Woman”, British Journal of Psychiatry, 153, 830-833 ELLIS, P. & MELLSOP, G. (1985) British Journal of Psychiatry, 146, 90 ENOCH, M. D. & TRETHOWAN, W. H. (1979) Uncommon Psychiatric Syndromes, Bristol, John Wright ESQUIROL, J.E.D. (1845) Mental Maladies: A Treatise On Insanity (prevod E. de Saussure, 1965), New York, Hafner GAGNE, P. & DESPAROIS, L. (1995) „L’erotomanie male: un type de harcelement sexuel dangereux”, Revue Canadienne de Psychiatrie, 40, 136-141 HARMON, R. B., ROSNER, R. & OWENS, H. (1995) „Obsessional
harassment in a criminal court population”, Journal of Forensic Sciences, 42, 188-196 HOLANDER, M. H. & CALLAHAN, A. S. (1975), Archives of General Psychiatry, 32, 1574 LOVETT DOUST, J. W. & CHRISTIE, H. (1978) „The pathology of love: some clinical variants of de Clerambault’s syndrome”, Social Science and Medicine, 12, 99-106 MENZIES, R. P., FEDEROFF, J. P., GREEN, C. M. & ISAACSON, K. (1995), „Prediction of dangerous behaviour in male erotomania”, British Journal of Psychiatry, 166, 529-536 MULLEN, P. E. & PATHE, M. (1994) „The pathological extensions of love”, British Journal of Psychiatry, 165, 614-623 PEREZ, C. (1993) „Stalking: when does obsession become a crime?”, American Journal of Criminal Law, 20, 263-280 RASKIN, D. & SULLIVAN, K. E. (1974) „Erotomania”, American Journal of Psychiatry, 131, 1033-1035 SCHNEIDER, K. (1959) „Clinical Psychopathology” (prevod M. W. Hamilton), New York, Grune & Stratton SEEMAN, M. V. (1978) „Delusional loving”, Archives of General Psychiatry, 35, 1265-1267 SINGER, J. G. & CUMMINGS, J. L. (1987) „De Clerambault’s syndrome in organic affective disorder”, British Journal of Psychiatry, 151, 404-407 TRETHOWAN,
W.
H.
(1967)
„Erotomania
an
old
disorder
reconsidered”, Alta, 2, 79-86 WENN, R. & CAMIA, A. (1990) „Homosexual erotomania”, Acta Psychiatrica Scandinavica, 85, 78-82
APENDIKS II Pismo pronađeno kod g. Dž. Parija, napisano krajem treće godine posle prijema. Original je odložen s pacijentovim zabeleškama. Fotokopija je prosleđena dr R. Venu, na njegov zahtev. Utorak Dragi Džo, u zoru sam se probudio i ustao iz kreveta. Obukao sam kućni kaput i otišao do istočnog prozora, ne uznemirivši noćnu smenu. Vidiš kako sam pun volje kada si dobar prema meni! Imaš pravo, kada se sunce podiže iza drveća, ona postaju crna. Grane na samom vrhu umrežene su na nebu, kao utroba neke mašine od žica. Međutim, nisam na to mislio samo zato što je dan bio vedar, bez oblaka, već i zato što je ono što se uzdiglo iznad vrhova krošnji posle deset minuta bio sjaj Božje slave i ljubavi. Naše ljubavi! Prvo me je okupala, a posle zagrejala kroz okno. Stajao sam tamo, zategnutih ramena, opuštenih ruku, i duboko udisao. Stare suze su samo klizile. Koja radost! Hiljaditi dan. Moje hiljadito pismo, a ti mi kažeš da baš tako treba da radim! U početku nisi shvatio smisao i proklinjao si što smo razdvojeni. Sad znaš da te svaki dan koji ovde provedem polako približava toj veličanstvenoj svetlosti, Njegovoj ljubavi, a to sada znaš iako ranije nisi, zato što si i sam dovoljno blizu da osetiš kako se bespomoćno i radosno okrećeš njegovoj toplini. Nema povratka, Džo! Kad postaneš Njegov, postaćeš i moj. Gotovo sam zbunjen tolikom srećom. Zatočenik sam. Na prozorima su rešetke, odeljenje se noću zaključava; dane i noći provodim u društvu maloumnika koji vuku noge, mrmljaju i balave - one koji ne vuku noge, vezuju. Bolničari su grubijani; siguran sam da su bivši zatočenici koji su se nekako provukli na drugu stranu. Duvanski dim, prozori koji se ne mogu otvoriti, urin, reklame na televiziji. To je
svet koji sam ti hiljadu puta opisao. Trebalo bi da popuštam, ali pred sobom vidim cilj, veći nego ikad u životu. Nikad se nisam osećao tako slobodnim. Letim, tako sam srećan, Džo! Da su znali koliko ću ovde biti srećan, otpustili bi me. Moram da prekinem s pisanjem, da se zagrlim. Svakim danom stičem našu sreću i nije me briga i ako ceo život potraje. Hiljadu dana - ovo je pismo za tvoj rođendan. Iako to dobro znaš, moram opet da ti kažem da te obožavam. Za tebe živim. Volim te. Hvala ti na tvojoj ljubavi, hvala što si me prihvatio, hvala što si shvatio šta sve činim za našu ljubav. Pošalji mi uskoro poruku i zapamti vera je radost. Džed
ZAHVALNICA Pre svega, želeo bih da se zahvalim Reju Dolanu, prijatelju s kojim idem i u šetnje po prirodi, na dugogodišnjim podsticajnim razgovorima. U moju zahvalnost uključeni su i Galen Stroson, Krejg Rejn, Tim Garton Eš i glavni inspektor Ejmon Makafl. Dugujem mnogo i sledećim piscima i knjigama: E. O. Wilson, On Human Nature, The Diversity of Life, Biophilia; Stephen Weinberg, Dreams of a Final Theory, Steven Pinker, The Language Instinct, Antonio Damasio, Descartes Error; Robert Wright, The Moral Animal; Walter Bodmer, Robert McKie, The Book of Man; Robert Gittings, John Keats; Stephen Gill, William Wordsworth, A Life.
