Crkva bosanska

Geneza bosanske heterodoksije: Autohtonost zakriljena koprenom dualizma

svoje”

“Pobijte ih sve, Bog će, već, prepoznati - neimenovani

dominikanski inkvizitor -

Namere

Dva akta abjuracije bosanskih krstjana, dva iznuđena izraza privrženosti i lojalnosti  bosanskog vladara episkopu episkopu Rima i hrišćanskom pravoverju, Bilino polje 1203. g. i Rim 1461 1461 g. Uvodno i završno poglavlje prokaženog, stigmatizovanog saputništva bosanske države i crkve. Teatralno prenaglašeni činovi odricanja od jeresi i pokornosti apostolskom autoritetu zapadne crkve, različitog ishoda, odvojeni vekovima, povezani kontinuitetom sumnjičenja i optužbi. Vremenski okvir jedne krajnje osobene istorije, čudnovate povesti odbijanja i otpora  jedne srednjovekovne srednjovekovne evropske evropske drzave da Hristovu Hristovu nauku ispoveda ispoveda na konvencionalan konvencionalan nacin. nacin. Uznemirenost manihejskim opsenama, buka i bes prouzrokovani prouzrokovani religijskim nonkonformizmom nonkonformizmom Bošnjana, bili su povodom nastanka relativno brojnih i sadržajem raznovrsnih antijeretičkih, kontrakrstjanskih spisa. Praktična dela preduzeta, i prekorne reči upućene protivu omraženih bosanskih babuna i patarena, dominiraju u dobrom delu izvornih vesti o bosanskom srednjovekovlju, prikazujući ga u preovlađujuće dualističkim nijansama.  Naslućen, već, već, od dubrovačkih dubrovačkih humanista, Orbinija Orbinija i Lukarevića, problem problem “Crkve bosanske” bosanske” trajno će okupirati akademsku znatiželju i inspirisati istraživačke napore. Susret medievista sa ovom sugestivnom pisanom tradicijom imaće predvidiv ishod, nastanak vanredno plodne istoriografske struje. Traganju za istini najvernijom interpretacijom crkvenih prilika u srednjovekovnoj srednjovekovnoj Bosni pristupiće se sa strašću, gotovo istovetnom onoj strasti koju su  pravoverni savremenici savremenici iskazivali iskazivali u obračunavanju sa “bogomrskim” jereticima. jereticima. Ipak, zaključci do kojih se došlo, i odgovori koji su ponuđeni, u zaista impresivnom broju radova  posvećenih  posvećenih istoriji bosanskih krivoveraca krivoveraca jos uvek su su daleko od konačnih. konačnih. Istrazivački domet i naučna ambicija autora ovih nekolikih redova nevelikog su obima. Pokušaj sveobuhvatnog, sveobuhvatnog, utemeljenog prikaza fenomena jeretičke “Crkve bosanske”, i ozbiljan iskorak u odnosu na dosadašnja poimanja istog, za sada, ostaju van intelektualnog domašaja autora. Prihvatamo za neosporno dokazanu, i uverljivo argumentovanu, tezu o svakako heterodoksnom heterodoksnom karakteru doktrine i kulta Crkve bosanske. Intencija nam je da učinimo tek  nepretenciozan nepretenciozan ogled, skroman pokušaj promišljanja problema nadahnuća i začuđujuće vitalnosti krstjanske heterodoksije. Izdanak misionarskog semena neomanihejskog pokreta, ili  posledica osobenih osobenih lokalnih verskih verskih i društvenih okolnosti? okolnosti? Ogranak misteriozne, misteriozne,  panevropske anticrkve, ili religijska zajednica zajednica strogo posvećena posvećena duhovnim duhovnim potrebama, vrlo široko shvaćenim, plemenitih stanovnika bosanske drzave? Razrešavanje, na ovaj način  postavljenih, nedoumica nedoumica vodilo nas nas je određenim zaključcima, zaključcima, koje ćemo ćemo pokušati da obrazložimo i odbranimo na sledećim stranama, uz punu svest da oni zasigurno pate od  početničkih naivnosti naivnosti i ishitrenih uopštavanja. uopštavanja. Moramo priznati, istiografske savesti savesti radi, i brojne, metodološki nedopustive, nedopustive, propuste koji su uticali na značajne nadostatke u konačnoj sadržini i kompoziciji naseg rada. Pre svega, izostalo je neposredno korišćenje izvornih tekstova, osnovni zahtev koji se postavlja pred

kritički nastrojenog istoriografa. Usled te neprijatne činjenice, uspela kompilacija najviši je domet, kome se možemo nadati i stremiti. Viši stepen erudicije i naučne akribije, nažalost, nije postignut ni u poznavanju bibliografije, iako potpuno oslonjeni i zavisni od literature, dostupan nam je bio njen tek neznatnan deo. Ostali smo uskraćeni za izuzetno značajne radove A. Babića, A. Solovjeva, D. Kniewalda i niza drugih autora. Deo njihovih hipoteza i stavova o problemu “ Crkve bosanske” upoznali smo samo posredno, kroz navode. Primorani na selektivan pristup postojećoj naučnoj literaturi, opredelili smo se da dela F. Račkog 1, S. Ćirkovića2, J. Šidaka 3 i D. Dragojlovića4 budu stubovi na kojima ćemo graditi sopstveno viđenje o poreklu Crkve bosanske, kao i o njenom delovanju i ulozi u najranijem, istoriografiji poznatom, periodu srednjovekovne bosanske povesti. Svesni da ovakav metod u najvećoj mogućoj meri ograničava autonomiju mišljenja, pokušaćemo, ipak, da učinimo minijaturan iskorak u odnosu na stavove pomenutih autora. Opravdanje za tu nadu može nam  pružiti odnos srednjovekovnih srednjovekovnih sholastika sholastika prema njihovim antičkim antičkim uzorima, oni su, su, naime, smatrali sebe patuljcima koji su se srećno zadesili na ramenima umnih divova, nalazeći da im takav položaj daje za pravo da u ponečemu isprave inače neosporive autoritete. Navedene manjkavosti manjkavosti i nedostaci u metodološkom pristupu onemogućili su željeni osvrt na mnoga relevantna pitanja, neumitno osuđujući naše napore na nedovršenost i nedorečenost. Teološko učenje, obredna praksa i hijerarhijska organizacija bosanske crkve biće stoga dotaknuti tek površno, sa razočaravajućom razočaravajućom šturošću. Predmet našeg interesovanja i analize  prevashodno su položaj krstjanske krstjanske zajednice unutar unutar ranosrednjovekovnog ranosrednjovekovnog bosanskog bosanskog društva, kao i intezitet veza i priroda odnosa ove heterodoksne crkve sa šarenolikim jeretičkim  pokretom, koji u periodu periodu od X do XIII veka veka izaziva i potkopava, potkopava, do tada, neprikosnoveni neprikosnoveni monopol pravovernih crkava na tumačenje i propovedanje Hristove reči. Navedena usmerenost ka, pre svega, postanku, te ocrtavanju dometa religijskog i društvenog uticaja Crkve bosanske, uslovila je da naša pažnja bude posvećena najvećim delom okruženju, koje je iznedrilo krstjane, i omogućilo viševekovno egzistiranje njihove zajednice, a tek u manjoj meri pitanjima teoloških nazora kojih su se držali. Već je F. Rački upozorio 5 na mnogostruka religijska strujanja koja su tokom IX i X veka zapljuskivala jugoistočne delove balkanskog  poluostrva. Trakija Trakija i Makedonija bile su odredišta na koja su, su, voljom vizantijskih vizantijskih vasilevsa,  prisilno upućivane upućivane zajednice Jevreja, Jevreja, monofizitskih Jermena, Jermena, dualističko-gnostičkim dualističko-gnostičkim učenjima  privrženih pavlikijanaca pavlikijanaca i mesalijana. Dodir Dodir jeretičkih skupina i vizantijskog vizantijskog monaštva, monaštva, uvek  sklonog hristološkim raspravama i misticizmu, doveo je do preplitanja raznolikih hrišćanskih i psevdohrišćanskih teoloških sistema. Na ovaj način sinkretizovana heterodoksna strujanja,  pronalazila su svoj put dalje ka zapadu, zapadu, postajući osnovom učenja učenja raznorodnih, od katolicizma, otpadničkih grupa. Razlučiti smer u kome su išle brojne idejne i obredne  pozajmice između između njih i prepoznati neki neki eventualni idejni odraz odraz na učenje bosanskih bosanskih krstjana vanredno je težak izazov, daleko iznad nevelikog domašaja ovog rada. Skromna znanja, stečena prilikom učinjenih nastojanja da se pobliže upoznamo sa intrigantnim fenomenom  bosanskih religijskih religijskih prilika, stvorila su uverenje uverenje da bi, od nas, nas, učinjen pokušaj pokušaj rekonstruisanja verskih istina, ispovedanih i propovedanih od bosanske crkve, imao zasigurno  besplodan ishod. ishod. Otuda i naša uzdržanost prilikom zauzimanja zauzimanja stava o karakteru učenja učenja Crkve  bosanske, ostajući ostajući pri tome ipak skloniji skloniji mišljenju da pomenuto pomenuto učenje pokazuje pokazuje pre znake znake sporadičnih devijacija negoli sistematičnog, teološki promišljenog otklona od ortodoksnih dogmi. 1. F. Rački, Rački, Bogomili Bogomili i patareni, patareni, Rad JAZU 7,8,10, 7,8,10, Zagreb Zagreb 1869/70 1869/70,, posebno posebno izdanje izdanje SAN 1931; ovde korišteno izdanje Golden marketing-Tehnička knjiga, Zagreb 2003. sa uvodnim prilogom F. Šanjeka; svi navodi prema izdanju iz 2003.

2. S. Ćirković, Ćirković, Istorija Istorija srednjov srednjovekov ekovne ne bosanske bosanske države države,, Beograd Beograd 1964.; 1964.; Dualistička heterodoksija u ulozi zemaljske crkve: Bosanska crkva, Glasnik  Odjeljenja društvenih nauka CANU, knj. 9, Podgorica 1995, 7-34.; preštampano u Rabotnici, duhovnici, vojnici, Beograd 1997, 214-239. 3. J. Šidak, Šidak, Studije Studije o “Crkvi “Crkvi bosans bosanskoj” koj” i bogumils bogumilstvu, tvu, Zagreb Zagreb 1975. 1975. 4. D. Dragojlov Dragojlović, ić, Krstjani Krstjani i jeretička jeretička Crkva Crkva bosans bosanska, ka, Beograd Beograd 1987. 1987. 5. F. Rački, Rački, Bog Bogomi omili, li, str. str. 39-4 39-41. 1. 2. Pogled na puteve istoriografije

 Neuobičajene okolnosti u kojima je delovala delovala katolička bosanska biskupija biskupija sa sedištem u Đakovu, te napori Rima da “svetlu istine” privede bosanskog vladara i njegove podanike, opisani su već u monumentalnom delu 6 grupe jezuita, posvećenom istoriji katoličke crkve na  južnoslovenskom  južnoslovenskom prostoru. Poslovično Poslovično učeni i metodični metodični isusovci, otrgnuli otrgnuli su od zaborava stare osude bosanskih maniheja, pohranjene u arhivama Vatikana i biskupskih stolica “Ilirika”, postajući time preteče i pioniri u izučavanju jednog od najizazovnijih problema  balkanskog srednjovekovlja. Plodan rad na izdavanju domaćih istorijskih spomenika, u drugoj polovini XIX veka, te nacionalnim romantizmom nadahnuto interesovanje za srednjovekovnu prošlost dali su snažan zamah južnoslovenskoj južnoslovenskoj medievistici. Istraživanje bosanskih crkvenih prilika, sada zasnovano na bitno proširenoj izvornoj građi, nastavljeno je ogledanjem koncepcija pravnika Božidara Petranovića 7 i Franje Račkog, teologa i istoričara. Polemika zastupnika  pravoslavnog karaktera krstjanske zajednice i zagovornika zagovornika njene neomanihejske neomanihejske orijentacije orijentacije iznedrila je klasično delo Bogomili i patareni, “nenadmašno i nezamenjeno” (S. Ćirković), i ukazala na suštinski problem - jasno uočljiv nesklad između kanonske  pravovernosti verskih verskih tekstova nastalih nastalih u krilu Crkve bosanske bosanske i vrlo određenog određenog i nedvosmislenog nedvosmislenog stava latinskih polemičara i kontroverzista, koji nisu gajili ni zrno sumnje da svojim traktatima vojuju protivu dualista. Oprečna ocena o verodostojnosti katoličkih optužbi, tačka razilaženja Petranovića i Račkog, predstavljaće kamen spoticanja i za potonje generacije istraživača, upućujući ih na različita polazišta u razrešavanju “problema Crkve bosanske”. bosanske”. Začetnik, uslovno rečeno, “pravoslavne “pravoslavne struje” u literaturi, B. Petranović, imajući nameru da izradi jedan “celovit nacrt” o bosanskoj crkvi, oslonio se na, do tada poznato, bosansko rukopisno nasleđe i diplomatičku građu. Na temelju rečenog pristupa izveo je zaključak da je reč o crkvi istočnog obreda, sa bogosluženjem na narodnom jeziku, čiji klir su sačinjavali monasi-krstjani. Uveren u njenu dogmatsku čistoću ipak je ostavio izvesnu ogradu, dopuštajući mogućnost postojanja neznatnih jeretičkih uticaja na njeno učenje. Ocrtavajući  položaj krstjana u bosanskoj državi, državi, video je pokroviteljstvo pokroviteljstvo vlastele kao presudnu presudnu okolnost okolnost za dugotrajno egzistiranje i delovanje njihove religijske zajednice. Misao, pokazaće se, inspirativna, i kao takva prihvaćena i od većine kasnijih pisaca bosanske istorije. Sledeći Petranovića, sa jos većom isključivošću, na pravoslavlju krstjana insistirali su i slavist Sima Tomić Atom 8 i Vaso Glušac 9, profesor banjalučke bogoslovije. Pomirljiviji i manje rigidan u svojim stavovima, Tomić je sugerisao da treba načiniti distinkciju između strogo pravoverne Crkve bosanske i “zasebne družbe bogomilske”. Gorljivi Glušac, pak, doveo je svoja stajališta do krajnosti, negirajući postojanje neomanihejskog verskog pokreta uopšte, nalazeći samo smutljivu “kaluđersku mistifikaciju”, i prebacujući Račkom da ga je fratarski habit sputao u zauzimanju objektivnog stava prema izvorima pisanim od strane katoličkih inkvizitora i hereziologa. Privrženost bosanske crkve pravoverju, ali zapadnom, zastupali su F. Milobar i franjevac  ______________________  _________________________________ _______________________ _______________________ _______________________ ___________________  _______ 

6. D. Farlati-J. Coleti, Illyricum sacrum I-VIII, Venetiis, 1751-1819. 7. B. Petranović, Bogomili, Crkva bosanska i krstjani, Zadar 1867. 8. Atom, Kakva je bila srednjevjekovna crkva bosanska , vjera bosanska ? Bosanska Vila VII, 1892, IX, 1894. 9. V. Glušac, Srednjevekovna bosanska crkva, Prilozi za KJIF IV, 1924, 1-55.; Istina o bogomilima, Beograd 1945.; Problem bogomilstva i pravoslavlje Crkve bosanske, Godišnjak ID BiH V, 1953, 105-138. L. Petrović, nedostatak nekog čvrstog oslonca u izvorima nije im bio preprekom da u krstjanima prepoznaju, iz hrvatskih samostana, izbegle benediktince-glagoljaše, koji su  predvođeni “djedom Hrvata” na tlu Bosne pronašli utočište za svoje slovensko bogosluženje i glagoljsku pismenost. Pokušaji da se dokaže, od savremenika neshvaćeno, pravoslavlje ili katolicizam Crkve  bosanske, nisu se mogli podičiti značajnijim prijemom u kritičkoj istoriografiji, ostajući tek  sporedne struje u naučnoj literaturi, ali i dobrodošao oslonac u rasprama o hrvatstvu ili srpstvu srednjovekovne Bosne. Značajno otpornijim na rezultate kasnijih istraživanja, pokazali su se stavovi koje je zauzeo F. Rački. Arhivski rad u Veneciji i Rimu, krunisan pronalaskom dva kontrakrstjanska rukopisa10, hronološki podudarna sa početkom i krajem navodnog jeretičkog prisustva u Bosni, obezbedio je hrvatskom historiku potrebno izvorno uporište na kome je izveo celovitu koncepciju o bosanskoj crkvi kao jeretičkoj, svojim karakterom, i umereno dualističkoj, svojim učenjem, nastaloj direktnom filijacijom od bugarskih bogumila. Dvojbi, ipak, nije u potpunosti bio lišen ni Rački, zbornik krstjanina Hvala – (1404. g.) –   jedini bosanski rukopis koji mu je bio poznat u originalu i celini, protivurečio je svojim likovnim ukrasom i sadržajem pretpostavljenoj jeresi svog sastavljača. Problem, čije je  prevazilaženje pokušao uvođenjem ideje o evolutivnom približavanju bosanskih krstjana ortodoksnoj teologiji, zanemarujući činjenicu da hronološki mlađi Torkvemadin spis ne daje  potvrdu takvog procesa. Iznađeno rešenje, u mnogome simplicističko, kojim je prevladao dihotomiju latinski-bosanski izvori, kao i čini se suviše ishitreno poistovećivanje ustrojstva Crkve bosanske sa hijerarhijskom organizacijom katara 11, ostavili su prostor za osnovane  primedbe njegovih oponenata i učvrstili uverenje o neophodnosti daljih istoriografskih nastojanjanja. Navedene slabosti, naknadno uočene, ipak nisu mogle osporiti vrednost Bogomila i patarena, “prilog za razjašnjenje jednoga znatnijih pitanja narodne nam  prošlosti” iznesen na stranama ovog klasičnog dela ispravljan je u detaljima, a usvajan u celini. Idejni putokazi naznačeni od Račkog davali su smer diskusiji koja se nastavljala, zadržavajući dalekosežan uticaj na sve docnije istraživače “Crkve bosanske”. Osobitu istrajnost u odbrani “dualističke” koncepcije, iskazao je A. Solovjev 12, neumorno tragajući za naznakama neomanihejske teološke misli u bosanskim četvoroevanđeljima i simbolici stećaka. Smatrajući Hvalov zbornik tek usamljenim slučajem oportunizma, ukazivao je da glose Srećkovićevog četvoroevanđelja, i izrazi “inočedni” i “inosušni” Nikoljskog i Daničićevog četvoroevanđelja nose nepobitno dualističko obeležje. Tvrdnje čija će utemeljenost biti predmetom sporenja, pored sve širine argumentacije i invecioznosti kojom je Solovjev branio svoja gledišta. Osporavanju nije izbegla ni njegove hipoteza o Zadraninu Aristodeju kao ocu bosanske jeresi, oslonjena na zapis Batalovog četvoroevanđelja , neuspeo pokušaj da se nadomesti, takođe nesigurna, konstrukcija Račkog o bogumilskom nadahnuću bosanskog krivoverja. Niz njegovih problematičnih domišljanja nije time okončan, dokazivao je i navodno prebegavanje antipape Belizmenca iz Verone u Bosnu, dualističku inspiraciju iluminacija ___________________________________________________________________________ 

10. Disputatio inter christianum romanum et patarenum bosnensem Rasprava izmedju rimokatolika i bosanskog patarena (nastala sredinom XIII veka, iz pera dominikanca Pavla Dalmatinca, predavača na Bolonjskom univerzitetu i prvog inkvizitora u Dalmaciji); Symbolum pro informatione manichaeorum regni BosnaeObjašnjenje verskih istina Rimske crkve o manihejima Bosanskog kraljevstva( sastavljen 1461, od kardinala Huana Torkvemade) 11. F. Rački, Bogomili, str. 142-150. 12. A. Solovjev, Vjersko učenje bosanske crkve, poseban otisak iz 270 knj. Rad JAZU, 1948, str. 5-46.  bosanskih jevanđelja i reljefnih ukrasa na stećcima, te odnos prema krstu nadahnut  pavlikijanskom ezoterijom. Primetno prenagljen u zaključivanju, Solovjev je svoj trajni doprinos, pre svega, dao sveobuhvatnošću pristupa, insistiranjem na sistematičnom  proučavanju bosanskih rukopisa, krčeći nove puteve ka nekom konačnom razrešenju krstjanske enigme, koje je njemu samom uporno izmicalo. Osetne praznine u interpretacijama, zasnovanim na pomenutim premisama o “pravovernosti” odnosno “neomanihejsvu” Crkve bosanske, navele su nekolicinu autora da  potraze via media, most izmedju krajnosti, uverljiv način za izmirenje izričitosti stava rimokatolika i pravoslavnih da su Bošnjani tvrdokorni jeretici i odsustva neposredne potvrde takvih nazora u verskim tekstovima nastalim u krilu prokažene crkve. Kao ishod nazirala se misao o autohtonosti krstjanske zajednice, njenoj ekleziološkoj osobenosti i distanci koju je održavala kako prema pravovernima tako i prema bogumilima i patarenima. Višedecenijsko istraživanje J. Šidaka, započeto kao odgovor na obračun V. Glušca sa  postavkama F. Račkog, obeleženo je konstantnom nadogradnjom početne teze o crkvi katoličkog porekla, monaški organizovanoj, primoranoj na šizmu radi odbrane “slavenskom tradicijom osveštanih ustanova i tradicija”. Direktno podvrgavanje bosanske biskupije  papskoj kuriji, učinjeno 1233. g. video je kao momenat konačnog raskida, koji je doneo  promenu odnosa prema katoličkoj crkvi, ali ne i njenom učenju. Podstaknut radovima Solovjeva, korigovao je unekoliko svoje stavove, prihvatajući da teologija bosanske crkve, možda, nosi izvesne naznake umerenog dualizma i doketizma, ali odustajući od nedvosmislenog izjašnjavanja u korist “dualističkog” koncepta. Metodičan hroničar svih zbivanja u literaturi, držao je da koncepcija Račkog ostaje najpogodniji opšti okvir za istraživanja, u kome treba tražiti rešenja za pojedinačne probleme, dok osnovno pitanje krstjanskog učenja mora sačekati zadovoljavajuće objašnjenje kontradiktornosti između latinske i slovenske građe. Izdvojeno mišljenje o pomenutoj kontradiktornosti imao je profesor S. Ćirković, smatrajući da je “napravljen veštački jaz” i da se u “osnovne tačke optužbi ne može  principijelno sumnjati kao sto se činilo i još povremeno čini”13. Produbljenom analizom 14 glosa Srećkovićevog četvoroevanđelja stekao je uverenje da njihov sadržaj potvrđuje  prisustvo dualističke kosmogonije i netrpeljivosti prema Starom zavetu i Jovanu krstitelju u krstjanskoj teološkoj misli. Podvrgavajući kritici traktat Anselma Aleksandrijskog došao je i do originalne, izuzetno elegantne ideje o postanku bosanske crkve. Pripadnike ecclesiam Sclavoniae, istisnute inkvizitorskom akcijom iz dalmatinskih komuna, označio je nosiocima manihejskog misionarskog semena, koje je u “mlitavom i slabom telu bosanske  biskupije” pronašlo povoljno tle za svoj razvoj, izrastajući u bosansku “pravu veru apostolsku”. Prvobitno, zagovarao je diskontinuitet između učesnika bilinopoljske abjuracije i kasnijih krstjana, tvrđenje koje će kasnije korigovati usled činjenice da se tri imena – Dragič, Ljubin i Dražeta – pojavljuju i u aktima abjuracije i u zapisu Batalovog zbornika iz 1393. g. Mnogo neodređeniji bio je u opisivanju njenog ustrojstva, s tim da je odlučno odbacivao  bilo kakvu mogućnost postojanja parohijalne organizacije i poistovećivanja krstjanske hijerarhije sa katarskom, ali i onom istočnog monaštva. Shodno svemu tome, uobličio je

gledište o Crkvi bosanskoj kao nesumnjivo jeretičkoj, čije bi učenje najviše odgovaralo onom radikalnih dualista. Posebnost krstjana, po Ćirkoviću, ležala je isključivo u poziciji koju su izborili, dominantne zemaljske crkve, čime su izbegli sumornu sudbinu svoje duhovne sabraće. Naklononost bosanskih vladara i “barona”, koju su uživali, i nepostojanje ni najmanjeg znaka drustvene subverzivnosti krstjana, tako karakteristične za sledbenike dualizma, naveli  ___________________________________________________________________________  13. S. Ćirković, Rabotnici, str. 223. 14. S. Ćirković, Glose Srećkovićevog jevanđelja i učenje bosanske crkve, Zbornik radova Bogomilstvoto na Balkanot vo svetlinata na najnovite istražuvanja, Skoplje 1982., str. 207-222. su D. Dragojlovića da, u jednom od poslednjih monografskih dela o crkvi bosanskoj, predloži, u značajnim pojedinostima, drugačiji pogled na prirodu njihovog krivoverja, koje nije dovodio u sumnju. Podozrenje čuvara pravovernosti ocenio je opravdanim, ali uz primedbu da  je bilo zasnovano na zabludi. Monaška zajednica anahoreta, izgubljena u planinskoj unutrašnjosti poluostrva, odana jednoj specifičnoj, delom heterodoksnoj mistici, iritantno konzervativna u svom odnosu prema crkvenim reformama – Dragojlovićevo viđenje Crkve  bosanske – navela je zabrinute katoličke i pravoslavne savesti na krivi zaključak, da je “gnusna” manihejska jeres stvorila preteće uporište u dolini Bosne. Izuzetno privlačna ideja o  jednom trajnom nerazumevanju, koje je za ishod imalo zbunjujući raskorak između iznetih optužbi i stvarnog “greha” krstjana. Misao o tragičnom, verovatno i maliciozno stvorenom, nesporazumu prevagnula je i u nasim razmišljanjima, čineci nas sklonim da između predočenih najuticajnijih naslova i stavova odaberemo pristup vrlo blizak onom J. Šidaka i D. Dragojlovića. Naglasak, smatramo opravdano, stavljen na samobitnost i osobenost bosanske crkvene anomalije, usvojili smo za  polazište, ispravnu smernicu da odgovore o korenu i istinskom karakteru crkve “dobrih Bošnjana” treba potražiti u procesima formiranja i hristijanizovanja bosanske države i njenog feudalnog staleža, kao i okolnostima dugotrajne samoizolacije i autarhičnosti, koje su  bosanske krstjane, njihovo versko učenje i obrednu praksu neminovno suprotstavile univerzalnim pretenzijama Rima, nesrećno povezanim sa osvajačkim ambicijama ugarske krune. Sumnjičenja pokrenuta u veoma nepovoljan čas, u vremenu kada energični Inokentije III (1198-1214) provodi konačni obračun sa patarensko-katarskom sablašću, već postojeća tradicija da mrska jeres ima svoje izvorište negde na istoku, u “sklavonskim stranama”, bacili su dalekosežnu, zlokobnu senku na odnos zapadne crkve prema ljudima koji su sebi pridržali isključivo pravo da se nazivaju hrišćanskim imenom. Lojalnost starim obrascima ponašanja i  poverenoj ulozi u srednjovekovnom bosanskom drustvu stoga čini nam se verodostojnijim razlogom za utiskivanje jeretičkog žiga, negoli neka revolucionarna odstupanja od ortodoksne kosmogonije, antropologije i eshatologije. Politička i društvena uloga krstjana izazvala je znatno manje žuči u vođenoj polemici,  bosanska i dubrovačka diplomatička građa mahom je potvrđivala, već pomenuto, početno stanovište B. Petranovića, da je srednjovekovni bosanski društveni poredak imao čvrst temelj u trojstvu - vladar, vlastela i Crkva bosanska. Visok stepen saglasja u naučnoj literaturi,  postignut oko postojanja znatnog uticaja “djeda” i njegovih strojnika na svetovne poslove  bosanskih vladara i “barona”, remeti jedino stav koji je zauzeo J. Fine 15, tvrdnjom da nema uporišta za shvatanje Crkve bosanske kao značajnog društvenog faktora, i da stanje iz 1403. i 1405. g. svedoči jedino o navodno posebnoj naklonosti kralja Ostoje prema krstjanima, osećanje koje, po Fine-u, nisu delili ostali bosanski vladari. Radikalno mišljenje, odbačeno u domaćoj istoriografiji, uz primedbu J. Šidaka da metodološki postupak Fajna stoji daleko od  besprekornog.

 ___________________________________________________________________________  15. John V.A. Fine jr., Bosnian Church: a new interpretation, New York-London 1975.; Zaključci mojih poslednjih istraživanja o pitanju bosanske crkve, Bogumilstvoto, str. 127-133. (prevod prof. Mustafe Imamovića)

3. Zamišljenost nad nesaznatljivim

Nije neophodno biti nadaren nekim izuzetnim talentom za uočavanje očiglednog da bi se, čak i na osnovu tek letimičnog uvida u naučnu literaturu, izveo zaključak da je i kod problema  postanka Crkve bosanske, neminovno, prisutna suštinska suprotstavljenost pronenata i oponenata njene dualističke usmerenosti. Šture izvorne vesti o političkim i crkvenim  prilikama, koje su vladale u Bosni i njenom susedstvu, na prelomu XII i XIII veka i u prvoj  polovini XIII veka, mahom su prilagođavane i saobražavane već zauzetim stavovima o teološkim nazorima pripadnika bosanske crkve. Pretpostavka da su krstjani verovali u dva načela, neumitno je iziskivala pronalaženje misionara, nevoljnih prognanika, koji su na  bosansko tle preneli manihejsku opačinu, kao i duboku, razornu mržnju prema svojim  progoniteljima, pravoslavnim i rimokatoličkim klericima. Skeptičnost, s druge strane, prema dualizmu bosanske crkve, upućivala je zagovornike drugačijih pogleda, pak, na odlučno negiranje mogućnosti misionarskog upliva, i ka dokazivanju da neomanihejstvo stupa na teritoriju bosanske države tek kao deo prtljaga papskih legata, upućenih da ispitaju ponešto sumnjive verske osećaje bosanskog vladara i njegovih podanika. Sukobljene usvojenim  polazištima, pogleda upućenog preko ivice škrtih i nejasnih izvornih tekstova, obe idejne struje, krajnjim spekulativnim naprezanjem, pokušavale su da nazru i ocrtaju pretpostavljeni dramatični početak - bilo najdugovečnije dualističke crkve, bilo nepokorne, osamostaljene  biskupije - dostojan prvi korak potonjeg prkosnog hoda krstjana trnovitom, samotnom stazom crkvenog otpadništva. Shvatanje16 da začeci bosanske jeresi stoje pod nesumnjivim uticajem bogumilstva, odnosno da istorija bosanskih krivoveraca predstavlja neodvojivi deo šire povesti neomanihejskog pokreta, izneo je već D. Farlati u svom višetomnom delu. Prigodni podsticaj da se nastavi tragom jezuitine misli ponudio je, vek docnije, Carl Schmidt 17, istraživač francuskog katarizma, u vidu tvrdnje o, navodno, osobitoj prijemčivosti Slovena za dualističke teozofske sisteme, usled dualističkog karaktera staroslovenskog paganstva, tvrđenje koje, činilo se, nosi u sebi i sasvim pogodno objašnjenje izuzetnog uspeha neomanihejstva na, tek prividno hristijanizovanom, slovenskom jugu. Stupajući pomenutom, vec utabanom, idejnom stazom, F. Rački, kao prvi značajni domaći proučavalac bosanske crkve, preuzeo je na sebe zahtevan naučni izazov, da teorijski naslućenu i naznačenu vezu krstjana sa bugarskom kolevkom potvrdi i osnaži i sa uverljivim uporištem u izvorima. Ipak, i  pored sve širine njegova “umovanja”, zasnovanog na erudiciji biblijskih razmera, vidljivi optimizam, s kojim je pristupio toj nakani, nije pretočen u ništa ubedljivije do u nesigurnu konstrukciju, o kojoj je ranije bilo reči. Nadahnutost i podrobnost, koje krase pričanje F. Račkog o delatnosti utemeljivača “bugarske nauke” popa Jeremije-Bogumila i “satanaelovog arhisatrapa” Vasilija-Petra, glave i vrhovnog učitelja konstantinopoljskih maniheja, te širenju krivovernih strujanja po provincijama bugarskog i romejskog carstva, naglo gube zamah,

 presahnjuju i prelaze u nesigurnost kada pristupi izvođenju svog osnovnog nauma, rekonstruisanju18 puteva, kojima rečena strujanja dopiru do zabačene bosanske banovine. Početak XI veka, i širenje drugog bugarskog carstva na zapad, čini se F. Račkom kao trenutak u kom jeretici, pod blagonaklonim okriljem Samuilovog naslednika Gavrila Radomira, po prvi put dosežu granice Bosne, tvrdeći da se u Duklji Jovana Vladimira “ukazuju stalni i nesumnjivi tragovi ove dualističke sekte”. Opreznost i “gusta tmnina” nadvijena nad bogumilskim pokretom, neprozirna tokom čitavog XI veka, navode ga da vreme susreta jeresi  ___________________________________________________________________________  16. J. Šidak, Heretička “Crkva bosanska”, str. 149. i 151. 17. C. Schmidt, Historie et doctrine de la secte des Cathares au Albigeois I-II, Paris 1849. 18. F. Rački, Bogumili, str. 56/8. sa Bosnom odgodi, ipak, za kraj XII veka, i stazu “bugarske nauke” preusmeri kroz Rašku i Hum. Nesrećna okolnost, da oci bosanske hereze nisu zavredeli pažnju nekog učenog i rečitog  protivnika, poput prezvitera Kozme19 ili Ane Komnine, primorava ga da težište svog dokazivanja osloni na skrušeno priznanje izvesne pokajnice, u jeres zabludele kćeri nepoznatog raškog velmože. Vešto prilagođavajući svojoj hipotezi poznatu epizodu iz žitija 20 Stefana Nemanje, njegov obračun sa “trikletom jeresi” u Raškoj, i nesuglasice pape Aleksandra III sa humskim knezom Miroslavom, F. Rački uspeva da pronadje željeni, mada krhki, most između bugarskih i bosanskih sektiraca. Hronološku bliskost Nemanjine(11681196) i Miroslavljeve vladavine sa vestima o Kulinovom renegatstvu (1199/1200), smatra sasvim zadovoljavajućim uporištem za uspostavljanje korelacije izmedju progona raških krivoveraca i novonastalih verskih prilika u dolini Bosne. Nesumnjivo domišljata  pretpostavka, ali temeljena isključivo na verovatno neosnovanom poverenju u pričanje Stefana Prvovenčanog. Državno-crkveni sabor na kom bogobojažljivi Nemanja  beskompromisno staje u odbranu pravoslavlja, od onih koji dele nedeljivo božanstvo i služe samom sotoni, suviše podseća na hagiografski ukras izrađen po komninovskom uzoru, da bi  bio prihvaćen bez izvesnih rezervi. Takodje, blasfemično učenje, koje raškom županu i okupljenima na saboru opisuje iz kandži nečastivog izbavljena vlastelinka, F. Rački suviše lako označava bogumilskim, zanemarujući deo teksta koji sasvim direktno nagoveštava da raški krivoverci slede nauku “bezumnog” Arija. Napokon, razmirice kneza Miroslava sa Rimom, tacnije primorskim nadbiskupijama, uzrokovane su njegovom podrškom ustrojavanju srpske crkve u Humu, a ne nekim navodnim neprijateljstvom prema katolicizmu, koje je kao  jeretik gajio. Podatak kojim je, možda, mogao potvrditi verodostojnost događaja navedenih u žitiju svetog Simeona, i time posredno učvrstiti sopstvenu hipotezu, F. Rački je prećutao. Naime, u noticiji jeretičkog sabora, održanog 1167. g.,u zamku Saint Felix de Caraman, redaktor  noticije zapisao je besedu konstantinopoljskog hereziarha Nikete - prispelog na jeretički koncil radi izmirenja zavađenih katarskih episkopa - o načinu na koji su uređeni odnosi između crkava Romanije, Drogometije, Bugarske i Dalmatije. Navedena kao poslednja od dualističkih crkava istoka, misteriozna ecclesia Dalmatiae, inače nepoznata drugim izvorima, svojim imenom navodila je F. Račkog, kao i većinu kasnijih istraživača, na zaključak da njenim sedištem treba smatrati dalmatinske gradove. Glasovi o jeretičkom komešanju na istočnoj obali Jadrana dobijali su nov sadržaj sa saznajem da na tom prostoru  postoji organizovana jeretička crkva, starija od crkve bosanskih krivoveraca, rušeći time i shemu koju je F. Rački tako brižljivo gradio, usled čega je njegov jedini izbor bio da previdi njeno postojanje. Pri tome je prevideo i dve činjenice koje, nakon pažljivije analize 21

 Niketinih reči, sugerišu da je sedište “crkve Dalmatije” dosta daleko od morske obale. Prva,  područje na kom deluje “ crkva Dalmatije” graniči se sa onim “crkve Bugarske”, stoga ispravno bi bilo ubicirati ga negde u središtu poluostrva. Druga, Romej XII veka pod Dalmatijom podrazumeva zemlju raškog zupana a ne teritoriju nekadasnje rimske provincije, shodno pomodnom vizantijskom maniru da savremene im “varvarske” narode nazivaju imenima iz klasične starine. U svetlu navedenog pomalja se mogućnost, i dalje hipotetička, da u jeretičkoj opštini koju surovo uništava Stefan Nemanja prepoznamo upravo ecclesia Dalmatiae, čime bi se, u izvesnoj meri, razvejala, naša, ukorenjena sumnja da je sin zapostavio istinoljubivost zarad veličanja očinske uspomene i zadovoljavanja svih zahteva književnog žanra. Nerazvejana, pak, ostaje sumnja u spremnost bana Kulina da naruši svoje dobre odnose22 sa raškom dinastijom izazivačkim 19. M. G. Popruženko, Kozma presviter, bolgarski pisatel X. v., Bolgarski starini XII, Sofia 1936. 20. Stefan Prvovenčani, Žitije sv. Simeona, ed. V. Ćorović, Svetosavski zbornik II, Izvori, Beograd 1938. 21. D. Dragojlović, Krstjani, str. 127. 22. S. Ćirković, Istorija, str. 47. činom davanja utočista nevoljnicima izbeglim pred Nemanjinim pravedničkim gnevom. Sav neosporni autoritet F. Račkog nije mogao zabašuriti sve brojne slabosti i  proizvoljnosti od kojih boluje njegova hipoteza o raškim prognanicima, zadojenim  bogumilskim učenjem, kao inspiratorima bosanskog pada u jeres. Nepremostive teškoće, iskrsle u dokazivanju da je jeres preneta u Bosnu neposredno sa bugarskog vrela, kao i vesti izvora koje Rački nije poznavao ili ih je, kako je već napomenuto, zanemario, navele su  potonje istraživače, sledbenike njegove osnovne zamisli, da svoju potragu za korenima krstjanskog krivoverja usmere ka zapadu, prema lukama dalmatinske obale. Pored postojanja ecclesia Dalmatiae, i uopštena osuda svih jeresi, doneta na  provincijalnoj sinodi dalmatinskih biskupa, održanoj 1185. g., u Splitu, pružala je dovoljno osnova za razmišljanja o dalmatinskim komunama, kao polazištem, iz koga se karavanskim  putevima jeres uspinjala ka planinskom zaleđu. Prvi takav pokušaj, da se “dalmatinskom vezom” nadomesti teorija Račkog učinjen je od M. Barade 23, koji je držao patarene iz Splita i Trogira, na izbeglištvo primorane silovitom antijeretičkom delatnošću splitskog nadbiskupa Bernarda, a kojima je ban Kulin pružio gostoprimstvo i zaštitu, utemeljivačima bosanskog krivoverja. Očinski prekor Inokentija III upućen banu Kulinu, insistirao je M. Barada, usmeren je isključivo na neprihvatljivo blagonaklon, čak pokroviteljski, odnos koji je  bosanski vladar zauzeo prema splitskim i trogirskim prognanicima, osvedočenim i zvanično izopštenim neprijateljima rimske crkve. Jedan od najglasovitijih pastirskih uspeha neumornog gonitelja dalmatinskih jeretika, nadbiskupa Bernarda, preobraćenje zadarske braće Aristodeja i Mateja, poslužiće A. Solovjevu da načini i korak dalje, odnosno da, kako je smatrao, ukaže i na samu ličnost  predvodnika patarenske dijaspore u Bosni i ujedno prvog bosanskog hereziarha. Vođen sugestivnom fonetskom slicnošću imena, identifikovao je jednog od braće, Aristodeja, sa Rastudijem bosanskim, na koga se anatemom obaraju priređivači srpskih redakcija sinodika iz XIII veka, i “gospodinom Rastudijem”, spomenutim u zapisu na marginama Batalovog četvoroevanđelja (1393.) – zapis 24 za koji se pretpostavlja da sadrži popis bosanskih “djedova”. Izvršena identifikacija dala je oslonac A. Solovjevu da iz tegobne sudbine braće

iščita i rekonstruiše zaboravljene prve korake neomanihejstva u bosanskoj banovini. Period  boravka dvojice Zadrana u Bosni, negde na prelomu XII i XIII veka – pouzdano posvedočen  perom splitskog hroničara Tome arhiđakona – video je kao vreme u kom dolazi do organizovanja i uzdizanja tamošnje jeretičke crkve. Sam Aristodej, vešt zanatlija i obrazovani  poznavalac “latinske i slovinske knjige” odgovarao je zamišljenom i traženom portretu darovitog propovednika, harizmatičnog arhijeretika, zaslužnog za odlučnu pobedu učenja o dva večito sukobljena načela u dolini Bosne. Neprijatno saznanje da su braća ustuknula pred  pretnjama salonitanskog nadbiskupa, radije odbacivši svoja religijska ubeđenja nego da se suoče sa ekskomunikacijom iz crkve i konfiskacijom imovine, A. Solovjev je objasnio, opet, kao čin oportunizma, usko povezan sa odricanjem od raskola učinjenim na Bilinom polju. Odlazak papskog legata iz Bosne i okončanje opasnosti od ugarskog napada, označili su trenutak za povratak Aristodeja među njegove bosanske sledbenike, ugleda neokrnjenog zbog, samo prividno učinjenog, preobraćenja. Pomenuto, problematično razjašnjenje izostanka očekivanog stoicizma i spremnosti na stradanje od strane čoveka koga je proizveo u oca bosanskih jeretika nije jedino slabo mesto u navedenoj teoriji. Predmet sporenja su i helensko poreklo braće, kao i tumačenje zapisa Stanka Kromirijanina, prepisivača Batalovog četvoroevanđelja.  Ne čini se nemogućim da je odanost istočnoj crkvi, kojoj su braća, kao 23. M. Barada, Šidakov problem Bosanske crkve, Nastavni vjesnik, 49, 1940/41, 398-411. 24. Lj. Stojanović, Jedan prilog k poznavanju bosanskijeh bogumila, Starine XVIII, 1886., str. 230/2. apulijski Heleni, verovatno pripadala, bila pravim razlogom za skretanje pažnje Bernarda, uverenog provodioca nulte verske tolerancije. Jeretički nauk, kojeg su se braća držala, moglo  je biti i pravoslavlje, mrsko rigidnom Latinu Bernardu gotovo podjednako kao i manihejstvo. Znatno veću težinu ipak ima primedba J. Šidaka, da Solovjev nije ispravno pročitao i razumeo zapis na osnovu kog je gradio identifikaciju Aristodej-Rastudije. Formulacija upotrebljena u zapisu, zaključak je J. Šidaka, ukazuje da je Rastudije savremenik pisca zapisa, čime iščezava mogućnost njegovog poistovećivanja sa zlosretnim Zadraninom. Stoga se, kao konačan i  potpuno umestan, može se navesti sud 25 S. Ćirkovića, saglasnog da “gospodinu Rastudiju”  pripada zasigurno istaknuta uloga u povesti Crkve bosanske, ali svakako ne i ona koju mu je  pripisao A. Solovjev, te da se ovo traganje za zasnivačem bosanske jeresi može smatrati sasvim jalovim.  Načinjeni otklon od idejnih pogleda F. Račkog, ipak, dugo će se sučeljavati sa žilavom otpornošću njegovog trajno prisutnog upliva na problematiku bosanske crkve. Odjek tog duboko ukorenjenog poverenja u stajališta učenog franjevca neće biti odstranjen iz istoriografije ni nakon nekoliko decenija glasne kritike. Istrajavanje na viđenju Bosne kao hridine koju konstantno zapljuskuju naizmenični jeretički talasi, čas sa istoka, čas sa zapada, dugo će biti preprekom za proboj novih pristupa, iznijansiranijih i bližih istorijskoj istini. Karakterističan i izuzetno ilustrativan primer te akademske konzervativnosti je i pokušaj 26 Ante Babića, izuzetno značajnog imena bosanske medievistike, da izmiri shemu F. Račkog sa  brojnim hipotezama o dalmatinskoj inspiraciji bosanskog verskog otpadništva. U svom delu izneo je prilično slobodnu zamisao da Bosna, druge polovine XII veka, predstavlja mesto fizičkog dodira pripadnika istočnog i zapadnog krila neomanihejskog pokreta. Organizovana  jeretička crkva, koja nastaje na mestu susreta dualističke sabraće, po A. Babiću, usvojiće ustrojstvo i obred patarenskih opština Dalmacije, dok će obredni jezik i knjige preuzeti od

makedonskih i raških bogumila. Učenje bosanskih krstjana, pak, osnovano na religijskim tekstovima nastalim na istoku, poprimiće, sasvim razumljivo, preovlađujuće bogumilski sadržaj. Hipoteza S. Ćirkovića o začecima krivoverja u bosanskoj državi zasnovana je na sličnom  polazištu, s tim da je on stvaranje bosanske crkve video kao ishod prožimanja novopridošle  patarenske zajednice sa domaćom slovenskom biskupijom. Sugerišući da pravac širenja  jeretičkog učenja, koji se da naslutiti iz izvora, može biti samo “iz Dalmacije u unutrašnjost”27, i da ovaj proces nesumnjivo stoji u vezi sa dolaskom neumoljivog Bernarda na stolicu svetog Dujma. Posrednu potvrdu za svoju pretpostavku S. Ćirkovic pronašao je u spisima28 Petra Svipertijusa i Anselma Aleksandrijskog, domišljatih dominikanaca, koji su  prilagođavajući tradiciju savremenim im okolnostima, posegnuli za konstrukcijom,  potrebnom radi pomirenja činjenice da je, u njihovo vreme, bosanska država označena žarištem jeresi u Sklavoniji – prostorna odrednica pod kojom se podrazumevala teritorija od Istre do Bugarske – sa saznanjima o postojanju jedne, nešto starije “ crkve Sklavonije” na tom  području. Spekulativnom kombinacijom ugarski i pijemontski dominikanac su ecclesia Sclavoniae smestili u Bosnu, stvorivši time oslonac za neosnovano izjednačavanje dualističke Ecclesia Sclavoniae sa Crkvom bosanskom, zabluda 29, kako je smatrao S. Ćirković, koja se suviše dugo provlačila u nauci. Smatrajući da se tradicija zapisana od Anselma – o trgovcima  ___________________________________________________________________________  25. S. Ćirković, Istorija, gl. II-3, nap. 5., str. 356/7. 26. A. Babić, Iz srednjovjekovne Bosne, Sarajevo 1972., str. 178-304. 27. S. Ćirković, Istorija, str. 55. 28. Suibert, Commentariolum de provinciae Hungariae originibus (1259.); izd.  N. Pfeiffer, Die ungarische Dominikaneprovinz von Grundung bis zur  Tatarenverwustung 1241-1242, Zurich 1913.; Anselmo de Alessandria,  Tractatus de haeretici (oko 1270.), fol 1r; izd. A.Dondaine, La hierarchie cathare en Italie, Archivum Fratrum Praedicatorum XX, 1950. 29. Sima Ćirković, Istorija, gl. II-2, nap. 5.,str. 354. koji su upoznali jeres na tržnicama Konstantinopolja i kasnije u domovini izabrali sopstvenog “ episkopa Sklavonije ili Bosne” – odnosi na merkantilno nastrojene stanovnike jadranske obale, a ne na bosanske gorštake, S. Ćirković je izveo zaključak da se ispod konstrukcije naziru i stvarni događaji, odnosno jasan nagoveštaj da “crkva Sklavonije” nije istovetna sa Crkvom bosanskom, ali da jeste donosilac dualističkog impulsa u dolinu reke Bosne. Shodno tome, rađanje crkvene organizacije, tako nametljive u izvorima XIV i XV veka, datirao je u četvrtu i petu deceniju XIII veka, doba bosansko-ugarskog ratovanja, kada pod senkom ugarskog mača, dolazi do konačnog stapanja 30 domaće slovenske biskupije i ogranaka ecclesia Sclavoniae, prvobitno ponikle unutar zidina dalmatinskih gradova, a na tlu Bosne prisutne nakon Bernardovih progona. Oslobođen od nedoumice - da li postoji kontinuitet između monaške zajednice, suočene sa  papinim legatom na Bilinom polju, i potonje jeretičke crkve – a koja je morila 31 S. Ćirkovića, J. Šidak preobražaj pravoverne, redovničke ecclesia bosnensis u otpadničku ecclesia Sclavoniae stavlja u 1233/34. g., i vezuje za delatnost papskog legata Jakova Pekorarija.  Nastojanja, od legata preduzeta, da se nametne ispunjavanje obaveza, preuzetih na Bilinom  polju, i na bosansku biskupsku stolicu postavi Johanes Vildeshauzen, nemački dominikanac,  bila su, po mišljenju J. Šidaka, tačkom preloma, trenutkom u kom su prekinute i one  poslednje, tanke spone, koje su domaćeg bosanskog biskupa vezivale sa dubrovačkom metropolom, a preko nje, i katolicizmom.

Argumentaciju i zaključke - o prevashodno ekleziološkoj a ne teološkoj prirodi spora, krstjana sa zapadnom crkvom, koji je za posledicu imao institucionalni prekid odnosa 1233. g., i oglašavanje bosanskih monaha za jeretike - iznete u Šidakovim Studijama o crkvi bosanskoj i bogumilstvu, gotovo u celosti preuzeo32 je i D. Dragojlović. Nespremnost da se u život provedu crkveno-organizacione reforme, zacrtane 1203. g., smatrao je jedinim, isključivim razlogom za papsko-ugarsko-dominikansku akciju u četvrtoj deceniji XIII veka. Smena bosanskog biskupa, neobrazovanog simonijaka, po njemu, osnovni je motiv Grgura IX da 1232. g. ponovo pokrene pitanje jeretika u bosanskoj banovini. Naum, za čije će ostvarenje  biti neophodno pokretanje krstaškog pohoda, nalik onom pohodu koji je neku deceniju ranije usmeren na katare i njihove patrone u Langdoku. Kontinuitet izmedju monaške zajednice, odnosno slovenske biskupije na koju se obrušio napad 1233/4., i ecclesia Sclavoniae, koja se pojavljuje u delima latinskih hereziologa nakon preokreta ratne sreće 1240. g., za Dragojlovića je nesumnjiv fakt. Dotadašnji oblik religijskog života opstaće, uprkos krstaškom iskušenju, u istoj formi, zadržavajuci svoju vitalnost i otpornost, ali sada trajno sučeljen sa nepomirljivim neprijateljstvom Rima i ugarskog klera. Posledica novonastalog animoziteta  prema Bošnjanima biće i produkovanje i širenje klevetničkih glasina, koje će konzervativne  bosanske anahorete i njihovog biskupa svrstati među ozloglašene maniheje, dodeljujući im čak i “laskavu” titulu učitelja jeresi. Primetno saglasje postignuto, u dobrom delu literature, oko bar približnog datiranja  perioda – izmedju dolaska Bernarda(1200. g.) na salonitansku stolicu i kraja vladavine bana Mateja Ninoslava(oko 1250. g.) - u kom krstjani bespovratno započinju svoj zasebni put, odeljen, i van okrilja i istočne i zapadne crkve, samo podvlači takođe vidljivo odsustvo nespornog i opsteprihvaćenog tumačenja tog radikalnog čina. Uneti dašak originalne misli i  pružiti sopstveni obol u razvejavanju nepoznanica o razlozima i motivima bosanskog religijskog odmetništva, a bez novih izvora, čini se poduhvatom unapred osuđenim na neuspeh. Uprkos tim posve pesimističnim izgledima, autor ovih redova odvažio se na  ___________________________________________________________________________  30. S. Ćirković, Rabotnici, str. 221. 31. S. Ćirković, Istorija, gl. II-2, nap.10, str. 355. 32. D. Dragojlović, Krstjani, str. 127-133. “ umovanje” o problemu postanka Crkve bosanske bolno svestan da će ono ostati u okviru  pukog, manje ili više uspelog, domišljanja, ali vođen dobrom verom da svako preispitivanje i reinterpretiranje, ma kako neznatno bilo po svom domašaju, predstavlja makar minimalan napredak i doprinos mukotrpnom istoriografskom traganju za što vernijom slikom prošlosti. 4. Izgubljeni početak: bosanska država i crkva

Tokom dosadašnjeg izlaganja ponudili smo jasan, vise nego vidljiv, nagoveštaj naše duboko ukorenjene podozrivosti spram naučne opravdanosti sagledavanja Bosne s kraja XII veka kao obećane zemlje svih progonjenih radi vere, poslednjeg pribežista svih jeretika  balkanskog poluostrva, kopče koja spaja dva krila jedinstvene anticrkve. Pod utiskom nesporno utemeljene kritike 33 svih nastojanja učinjenih u literaturi, da se upliv dualista na religijski život bosanske banovine dokaže i nekim nedvosmislenim izvornim podatkom, u nasim gledištima o postanku bosanske crkve načinili smo otklon od te, nesumnjivo dopadljive, slike prkosnog neomanihejskog bastiona, koji se uzdiže u sredistu balkanskog  poluostrva, u trenutku kada na drugim stranama inkvizitorske vatre počinju da bacaju svoje  preteće plamenove.

Spomenuli smo, već, sve poteškoće s kojima su se susreli F. Rački i njegovi sledbenici,  prilikom prosecanja nesigurnih staza kojima su bugarske bogumile “dovodili” do bosanskih granica. Zamisao da se bugarsko-makedonski bogumili istisnu sa mesta učitelja bosanskih krstjana, i smene dalmatinskim patarenima, čime bi se prevladale pomenute poteškoće, i ujedno neuzdrmanom sačuvala “misionarska” shema Račkog, takođe nije bila bez sopstvenih,  prilično neugodnih, manjkavosti. Ukoliko bi se za verodostojnu prihvatila tvrdnja da se “patareni pre terminološki nego stvarno sreću u gradovima Dalmacije” 34, što smo inače skloni da učinimo, jedna onespokojavajuća senka sumnje u potpunosti bi prekrila i sve teorije o  patarenskom misionarskom “semenu” iz koga su se razvile bosanske jeretičke “zablude”. Zaista je indikativno da do prave pandemije jeresi i jeretika u dalmatinskim komunama dolazi tek nakon održavanja III Lateranskog koncila 1179. g. i izdavanja znamenite bule Lucija III (1181-1185) - Ad abolendum (1184.) - kojom je ustanovljena biskupska inkvizicija. Dalmatinski biskupi okupljeni na provincijalnoj sinodi u Splitu, tokom maja 1185. g., samo se pridružuju, svojom osudom svih jeresi, ostatku katoličkog sveta u oduševljeno  prihvaćenom razračunavanju sa svim stvarnim ali i umišljenim neprijateljima “svete rimske crkve i njenog učenja”. Najglasniji u raskrinkavanju jeretika, Toma arhiđakon 35, ipak, nema saznanja, ili o njima ne piše, da postoji organizovana paterenska opština ili crkva u dalmatinskim gradovima. Takva informacija se zasigurno nije dala skriti od sveznajućeg kanonika u tako malim sredinama, od tek par hiljada duša. Stoga se nameće pitanje, kakva je istinska krivica onih ljudi koje, kao patarene, nadbiskup Bernard proteruje iz Splita i Trogira, a o čemu slavodobitno izveštava Inokentija III, napominjući pri tome da bosanski ban pruža utočište njegovim žrtvama. Da li se bezuslovno može prihvatiti da je reč o vernicima dualističke ecclesiae Sclavoniae, o kojoj u Historia Salonitana nema ni pomena, ili pak u njima treba videti stradalnike u političkim  borbama vođenim unutar gradskih zidina, ili možda građane neromanskog porekla, izopštene od ksenofobne romanske sredine. Prokušano oružje latinskog klera, navlačenje kužne  jeretičke halje političkim ili ekonomskim suparnicima, u bosanskom slučaju, moglo je biti rabljeno kao sredstvo odmazde nad drskim varvarima iz planinske unutrašnjosti, koji su se  pokazali dovoljno nerazumnim i 33. Dragoljub Dragojlovic, Krstjani, str. 128-131. 34. nav. delo, str. 129. 35. Thomas archidiakonos, Historia Salonitana, ed. F. Rački, MSHSM 26, Scriptores III, Zagreb 1894. neopreznim da otvoreno prihvate ljude kojima je zapadna crkva, oličena u Bernardu iz Peruđe, iz krajnje upitnih pobuda, uskratila pravo na prebivanje među pravovernima. Razobličavanjem patarenskih utvara istočnojadranske obale neminovno se urušavaju i tvrdnje o eksternom, neomanihejskom podsticaju odgovornom za pad Bosne u ponor   jeretičkog bezumlja. Alternativna pretpostavka, da “akefalnost” bosanske crkve i tvrdokorni animozitet prema istočnoj i zapadnoj ortodoksiji predstavljaju posledicu jednog dugotrajnijeg  procesa, započetog u mračnim stolećima koja leže ispred poznatih zapleta iz doba vladavine  bana Kulina, sa kulminacijom u vremenu bana Mateja Ninoslava, iako istine radi i sama ophrvana prilično tugaljivim slabostima, nudi nešto prihvatljiviji oslonac za naš poduhvat, koji i pored svih napora, u svom krajnjem ishodu, ostaje tek nezgrapno teturanje kroz gotovo neprozirnu tamu, zgusnutu nad prvim vekovima srednjovekovne Bosne. Prateći ideju vodilju, da u verskom životu Bosne postoji neprekinuti kontinuitet, od herojskih dana hristijanizovanja doseljenih Slovena do konačnog pada pred nadirućim  polumesecom, odvažili smo se na pokušaj rekonstruisanja, izveden najgrubljim potezima,

okolnosti u kojima se formirala bosanska biskupija odnosno potonja bosanska crkva, vođeni uverenjem da sve one specifičnosti, koje odvajaju Crkvu bosansku od ortodoksnih crkava, svoj koren imaju upravo u ovom, mladenačkom dobu hrišćanstva na bosanskom prostoru. Postojeći, često fundamentalno suprotstavljeni, nacrti 36 najranijeg perioda srednjovekovne  bosanske istorije – prožeti odmerenom opreznošću (A. Babić, S. Ćirković i P. Andjelić), svadljivom plahovitošću (N. Klaić), zanesenom neobuzdanošću (M. Vego) – naveli su nas da se usresredimo na jednu, verovatno i jedinu, zajedničku nit koja povezuje sve ove, mahom različite, poglede na prve vekove bosanske državnosti. Poveznica o kojoj govorimo je stav,  prisutan kod svih pomenutih autora, da unutrašnji razvoj Bosne, tokom poslednjih vekova  prvog i prvih vekova drugog milenijuma hrišćanske ere, ima sopstveni, samosvojni tok, neometen i nenarušen povremenim periodima, samo formalne, prevlasti susednih vladara nad ovom teritorijom. Hrvatski kralj Mihailo Krešimir II, bugarski car Samuilo, dukljanski kralj Bodin, ugarski Arpadovci i napokon vasilevs Manojlo Komnin mogli su, kratkotrajno, iznuditi zakletvu vernosti od bosanskog vladara, ali ne i otrgnuti bosansko društvo od njegovih arhaičnih tradicija. Poznata napomena 37 Jovana Kinama, da narod u Bosni ima  poseban način života i upravljanja, koja je trebalo, pre svega, da naglasi činjenicu da bosanske zemlje polovinom XII veka ne potpadaju pod vlast raškog arhižupana, kao da nagoveštava i izvesnu, snažno izraženu, osobenost te oblasti, njenu nesklonost da podražava i usvaja državno-pravne norme i kulturne obrazce vizantijske civilizacije, za razliku od susedne joj Raške, čvrsto inkorporirane u romejski civilizacijski krug. Ne postoje naznake ni da su uticaji koji su mogli stizati preko dinarskog masiva i reke Save, iz Hrvatske i Slavonije, u ovom razdoblju, bili iole plodotvorniji. Shodno tome, teritorij rane bosanske drzave bi se mogao smatrati svojevrsnim civilizacijskim i kulturnim karantinom, unutar koga su se dugotrajni,  puzajući procesi stvaranja rudimentarne, protodržavne organizacije i izgradnje novih društvenih odnosa odvijali u blaženoj tišini učmale izolovanosti, slobodni od nekog određujućeg uticaja, koji bi dolazio bilo iz zapadnog bilo iz istočnog središta raspolućene  ___________________________________________________________________________  36. Anto Babić, O pitanju formiranja srednjovekovne bosanske drzave, Radovi  ND BiH 2 (1955), str. 57-79.; Sima Ćirković, Postanak bosanske drzave, Istorija, str. 37-43.; Pavao Andjelić, Studije o teritorijalnopolitičkoj organizaciji srednjovekovne Bosne, Sarajevo 1982.; Nada Klaić, O postanku bosanske države ili točnije o počecima političke organizacije na bosanskom prostoru, Srednjovekovna Bosna: Politički  položaj bosanskih vladara do Tvrtkove krunidbe (1377.), Zagreb 1994., str. 5-28.; Marko Vego, Postanak srednjovekovne bosanske države, Sarajevo 1982. 37. Vizantijski izvori IV, str. 28. hrišćanske vaseljene. Možemo sasvim osnovano pretpostaviti da se prvi zasad spasonosne Hristove reči u tako “negostoljubivom vrtu”, lišen stalne brige i predane podrške pravovernih vrtlara, nesumnjivo morao suočiti sa opasnošću od izvitoperenja i poprimanja krajnje atipičnog i nekarakterističnog oblika. Besputna, beznadno primitivna i siromašna, predkulinovska Bosna svakako je pružala više izgleda za sticanje martirskog oreola negoli za ustrojavanje uzorne crkve. Hrišćanska crkva, istina, nije bila potpuno bez korena na bosanskom prostoru, njena  prisutnost otpočinje sa kasnoantičkom episkopijom 38 ecclesiam Bestoensis, čije sedište se nalazilo u municipiji Bistue Nova (Vitez na Lašvi), potčinjenom salonskoj stolici, ali čini se malo verovatnim da je srednjovekovna Crkva bosanska baštinila tradicije ove drevne episkopije iz apostolskih vremena, kako su to pretpostavljali polihistor Ćiro Truhelka i arheolog Đuro Basler. Starešina bestoenske crkve, episkop Andrija, stavlja svoj potpis na završna akta39 dva lokalna sabora, održana u Saloni 530. i 533. godine, i potom, skupa sa

svojom episkopijom, iščezava iz izvora. Rezultati 40 arheoloških iskopavanja na lokalitetima ranohrišćanskih bazilika u širem dalmatinskom zaleđu i u unutrašnjosti balkanskog poluostrva snažno sugerišu da je u prvim decenijama VII veka crkva kasne antike ustuknula pred nadolazećom paganskom plimom, njeni sakralni objekti bespovratno su napušteni i trajno je  prekinuta nit dotadašnjeg religioznog života. Sklonost ka upoznavanju istina hrišćanske crkve novodoseljeni Sloveni će iskazati tek onda kada iza crkve budu stale snage konsolidovanog Istočnog carstva i moćnog franačkog kraljevstva. Prvi pisani tragovi o postojanju srednjovekovne bosanske biskupije datiraju iz XI veka, dva latinska izvora41 navode je imenom, i ujedno svedoče da je već u ovom ranom periodu  postala jabukom razdora među primorskim nadbiskupijama. Njenu ranu povest najprikladnije  je opisao S. Ćirković, u dve reči, “tamna i nejasna”. Izvesno je samo to da ova teritorija, zajedno sa oblastima susednih biskupija Zahumlja i Travunije, postaje predmetom ogorčenog spora42 oko jurisdikcionog područja, koji sa tvrdoglavom upornošću, pred papskom kurijom, vode nadbiskupi Bara, Dubrovnika i Splita. Upravo se u rečenim gloženjima oko nadležnosti, možda, nazire jedan od uzroka odvraćanja bosanske crkvene organizacije, ma kakva ona u ovom periodu bila, od matične crkve. Između latinskih prelata i podređenih im slovenskih biskupa Bosne zjapio je širok jaz. Interes primorskih nadbiskupa zaustavljao se na podizanju prestiža sopstvene stolice i komune, eventualno na materijalnom benefitu, u vidu poklona na posvećenju, bez želje za nepotrebnim i suvišnim uplitanjem u verski život sufraganove dijeceze. Skandalozna  popustljivost dubrovačkog nadbiskupa - prema nakaradnom nepoznavanju osnovnih formi obreda i temeljnih načela vere, demonstriranom od strane bosanskog biskupa, koga je ipak  uveo u zvanje – a nad kojom se zgražava Grgur IX, u svom pismu iz 1232. g., upućenom kaločkom i zagrebačkom nadbiskupu, slikovito dočarava pravu meru brige dubrovačke metropole o čistoti i dobrobiti hrišćanske vere u ruralnoj unutrašnjosti. Zanemarena od nadređenih latinskih nadbiskupa, nevidljivom, ali i neprelaznom ekleziološko-civilizacijskom granicom odsečena od najzapadnijih episkopija Ohridske arhiepiskopije – sa kojima je delila bogoslužbeni jezik, knjige i obred – bosanska crkvena  ___________________________________________________________________________  38. S. Ćirković, Istorija, str. 32. 39. R. Dodig, A. Škegro, Akti crkvenih sabora održanih 530. i 533. u Saloni, Povijesni prilozi XXXV, 2008. 40. T. Živković, Crkvena organizacija u srpskim zemljama ranog srednjeg veka, Beograd 2004., str. 44. 41. D. Dragojlović, Krstjani, str. 54.; Desanka Kovačević-Kojić, Gradska naselja srednjovekovne bosanske države, Sarajevo 1978., str. 19-20. 42. S. Ćirković, Rabotnici, str. 215/6. organizacija, čini se, bila je predodređena na postepeno udaljavanje od konvencionalnih, ortodoksnih tokova. Udaljavanje koje će, usled izolovanosti, ostajati neprimećeno sve do momenta kada, početkom XIII veka, sveta stolica ne uputi svoj sumnjičavi pogled ka toj nepoznatoj zemlji, i upusti se u ispitivanje neobičnih verskih običaja njenih stanovnika. Pitanje koje dobija na važnosti nakon ovakvog zaključka je: ko su nosioci tog svakako netipičnog crkvenog života, svojstvenog isključivo Bosni? Preovlađujuća mišljenja u literaturi  bila su ona koja su u klericima bosanske biskupije prepoznavala od sopstvenog reda otuđene  benediktince, ili pak monahe-vasilijance. Stanovišta, čiju slabu tačku predstavlja činjenica da nam nije poznat nijedan benediktinski samostan ili “vasilijanski” manastir iz ovog perioda –   polovina IX – kraj XII veka – na području koje je prvobitno obuhvatala jezgra bosanske države. Zamka, koju je uočio D. Dragojlović, predloživši kao alternativno rešenje identifikovanje43 bosanskih krstjana sa anahoretima-pustinjacima, takođe ogrankom istočnog

monaštva, ali čije duhovno delovanje nije pretpostavljalo postojanje uređenih manastira. Dragojlovićeva hipoteza u sebi je, takođe, skrivala jednu kontradiktornost, naime teško je  poistovetiti u svetovna zbivanja duboko upletene krstjane sa pustinožiteljima, bezrezervno okrenutim od Hrista obećanoj večnosti. Razmatrajući sve pomenute probleme u rasvetljavanju porekla i prave prirode “reda” krstjana u našim razmišljanjima oblikovala se prilično nekonvencionalna teorijska zamisao rezultat jednog krajnje neopreznog hoda po skliskom i nepouzdanom terenu spekulacije –  nažalost, izvorima teško dokaziva. Odbacujući, nevoljno, ugodni zaklon uzdržanosti, moramo, napokon, na ovom mestu, obelodaniti tu zamisao, koju, sa bestidnom drskošću, želimo smatrati sopstvenim pogledom na problem postanka Crkve bosanske. Razumno je, po nama, pretpostaviti da su prvi širitelji blage jevanđeoske reči među Slovenima, naseljenim izmedju Drine i Borove glave, podršku za svoju tegobnu misiju  potražili kod rodovskih starešina44, gospodara župa ili područja ( civitas), koja će tvoriti kasniju bosansku banovinu. Utvrđena sedišta “staraca župana”, iz kojih se upravljalo  pojedinim župama, predstavljala su jedina odredišta 45, u toj surovoj zemlji, na koja su se krotki misionari mogli uputiti. Setva spasonosne Hristove reči jednostavno nije bila moguća  bez materijalne potpore i oružane zaštite. Započeta društvena diferencijacija unutar  doseljenog slovenskog stanovništva mogla je pojavom nove religije biti samo dodatno utvrđena. Ambiciozne glavešine vladajućih rodova izvesno su prigrlile pobedničko, ekspanzivno hrišćanstvo, dok je zavisnim ljudima ostavljeno da duhovnu utehu potraže bilo u starim verovanjima, bilo u nekoj vrsti sinkretističke pučke duhovnosti. Odraz skromnog dosega prvog talasa hristijanizacije možemo prepoznati u brojnim  primerima pokrštavanja46 prostog bosanskog puka tokom XIV i XV veka. Od preobraćenika nije zahtevan iskaz o odricanju od jeresi, čak ni ispovest, u zagrljaj prave vere primani su kao  bezazleni “pogani”, ili naprosto nevernici ( infideles). Bosanski franjevci, najzagriženiji  posvećenici te borbe za izgubljene duše, znali su i da monstruozno preteruju o razmerama svojih pastirskih postignuća. U izveštaju47 iz 1402. godine, upućenom Bonifaciju IX (13981404), bosanski vikar Bartolomej iz Pize govori o pola miliona novih vernika, za rimsku crkvu pridobijenih propovedničkim žarom i revnošću male braće. Navedena neobuzdanost u  brojevima egzaltiranog vikara ne dovodi u sumnju, pre naglašava, činjenicu da se ogroman  procenat bosanskog stanovništva, u trenutku kada franjevci inteziviraju svoje misionarske  ___________________________________________________________________________  43. D. Dragojlović, Krstjani, str. 26. 44. S. Ćirković, Istorija, str. 38. 45. T. Živković, Južni Sloveni pod vizantijskom vlašću 600-1025, Beograd, str. 189-214. 46. S. Ćirković, Istorija, str 107/8. 47. D. Dragojlović, Krstjani, str. 40.; Acta Gregorii PP XI (1370-1378), Fontes, Ser. III, Vol. XII, Rome 1966., ed. A. Tautu napore, krajem XIV veka, nalazi van svakog oblika organizovane religije.  Nasuprot te zapuštene, verski indiferentne mase nalazimo povlašćeni sloj bosanskog društva, plemenite ljude, dobre Bošnjane, kako ih imenuju sastavljači bosanskih povelja. Prihvatajući, u nauci, ustaljeno shvatanje da ovaj termin nosi strogo staleško značenje, nalazimo se u iskušenju da u njemu, osim staleške, prepoznamo i oznaku religijske  pripadnosti. Radikalno i smelo stajalište, zaista, ali, jednostavno, putokazi koji su nas usmerili ka njemu, razasuti u obimnoj literaturi posvećenoj bosanskoj religijskoj enigmi, bili su suviše  brojni da bi bili ignorisani. Domicilna bosanska religijska zajednica i članovi njene hijerarhije optuživani su tokom tri veka svog delovanja za mnoga nepočinstva i nepodobštine ali nikad i za to da su prijatelji i

utešitelji niskih rodom. Krstjanska reč nikada nije pozivala uboge na buntovništvo ili na okretanje od varljive i pogubne tvorevine “kneza ovoga sveta”. Sudeći po uvek pouzdanoj dubrovačkoj građi, bosanski krstjani se najlagodnije osećaju, barem po vestima iz XIV i XV veka, u okruženju bosanskih barona, uvek spremni da ponude mudar savet i praktičnu pomoć u prizemnim, svetovnim poslovima, ne uznemiravajući ni svoju a ni savest svoga stada sumornim osećajem gnušanja prema sitnim ovozemaljskim zadovoljstvima. Domaća,  bosanska, diplomatička građa, iako istine radi iritantno siromašna i jednostrana, takođe sugeriše da su djed bosanske crkve i njegovi strojnici pretežni deo svog vremena posvećivali  bdenju nad zadatom “vjerom gospodskom” i ispravljanju krivica učinjenih bosanskim velmožama, zanemarujući, čini se, svoje pastirsko poslanje. Napokon, niti jedan glas o  bosanskim krstjanima ne reprodukuje onu poznatu sliku ispošćenih, mrzovoljnih asketa, zaogrnutih uzvišenim prezirom prema materijalnom svetu, tako svojstvenu svim tekstovima koji govore o bogumilskim prvacima i katarskim savršenima. Sve navedeno, neminovno, budi veoma snažnu sumnju u sud pravovernih savremenika, kao i istoriografa modernog doba, koji su Crkvu bosansku želeli da vide kao prevratničku, nihilističku, kvazihrišćansku sektu. Odbacivanje dualističkog misionarskog doprinosa, te uverenje da je u bosanskim religijskim prilikama vladao tvrdokorni konzervativizam a ne ezoterijski duh istočnjačkog maniheizma naveli su nas da pažnju usmerimo na onih par vesti koje su izmakle tmini i tišini koje skrivaju početke slovenske Bosne, ne bi li u njima nazreli bar obrise traženog odgovora na pitanje: kada je i zbog čega bosanska crkvena organizacija izašla iz mirne i sigurne matice hrišćanske ortodoksije? Mora se, takođe, priznati i na to smo, već, ukazali, da ništa lakši izazov nije ni odgonetanje zagonetke kada je i kako Bosna uvedena u zagrljaj hrišćanstva? Zaključujući svoju monografiju o hristijanizaciji i stvaranju najranijih crkvenih organizacija kod Južnih Slovena T. Živković je, prilično rezignirano, priznao 48 da izvori dopuštaju tek grubo skiciranje tih procesa i gotovo ništa više od toga. Polazeći od te šture, grubo izvedene skice možemo konstatovati da Hristovo ime postaje trajno prisutno na tlu Bosne negde nakon prve polovine IX veka, prispelo i oglašeno od latinskih sveštenika, kako nam svedoče zapadna terminologija za sakralne predmete i objekte, preovlađujuća u južnoslovenskim jezicima, pretenzije  primorskih nadbiskupija na ovu oblast, kao i jedan pronađeni pojas 49, koji je pripadao franačkom misionaru, a datira iz ovog perioda. Prvi i najmukotrpniji korak učinjen je, svakako, od strane Latina, ali kao da je nakon njega organizacijski zamah, potreban radi učvršćivanja postignutog, naglo splasnuo. Na teritoriji Bosne izostaju arheološki tragovi rane crkvene arhitekture. Značajne crkvene reforme, koje se provode na severozapadnom delu  poluostrva, pokrenute nakon splitskih koncila održanih 925. i 928. godine, potpuno zaobilaze  područje koje se nalazilo pod jurisdikcijom bosanske biskupije. Osim pukog imena ove  ___________________________________________________________________________  48. T. Živković, Crkvena organizacija, str. 202. 49. nav. delo, str 199.  biskupije, na koje nailazimo u spiskovima sufragana primorskih stolica, nikakva druga vidljiva veza ne ukazuje se između ecclesia Bosnenses i ostatka Hristove crkve. Periferna, suviše beznačajna da bi zavredela čak i usputni pogled Rima ili Konstantinopolja, najranija bosanska crkvena organizacija bila je, smatramo, primorana da oslonac za sopstveni opstanak potraži i pronađe u lokalnim snagama, ma koliko one u tom vremenu bile neznatne. Ignorišući poriv, istrajno prisutan 50 u istoriografiji, da Crkvi bosanskoj pronalazimo kakav egzotični koren – Gotoarijanski, frontijanistički, gnostičko-manihejski itd. – skloniji smo da ovde zastupamo nešto prozaičnije stajalište. Pragmatični savez novonastajućeg vladajućeg sloja i nejake i, u domaćoj populaciji, neutemeljene religijske zajednice, toliko puta viđen u ranom evropskom srednjovekovlju,

zacelo je bio na delu i u bosanskom slučaju. Ljudi od vere mogli su ponuditi blagoslov nadnaravne sile, formulisanu ideologiju novih društvenih odnosa i pismenost, dok bi ulog gospodara zemlje bio u odanosti novom Bogu i materijalnom pokroviteljstvu nad Njegovim kultom. Siromaštvo i izolovanost zemlje, pak, zasigurno nisu dozvolili nosiocima hrišćanske religije da ustroje biskupiju koja bi, osim nazivom, nalikovala drugim biskupijama tadašnjeg hrišćanskog sveta. Namesto urbanih katedralnih centara i bogato obdarenih manastira/samostana, crkva se, u ovako primitivnom i pauperizovanom ruralnom društvu, morala zadovoljiti sa ne tako pretencioznim sedištima. Takođe, verujemo da su klerici, zlim usudom zaduženi za dušebrižništvo nad ovim “necivilizovanim” krajevima bili primorani da učine i neke druge ustupke, koji će sa sobom nositi dalekosežnije posledice. U sredini okovanoj nemaštinom, u kojoj su jedino “bolji” ljudi bili voljni i u prilici da deo svoje oskudne imovine, kao i neke članove svog roda, stave na raspolaganje veri, uvek je  postojala opasnost da svetlo istine ne dosegne do svakog željenog kutka. Prisna bliskost i  prožimanje između držalaca političke moći i nosilaca duhovnog autoriteta mogli su dovesti do zanemarivanja činjenice da je Hristova poruka univerzalna i upućena svakoj ljudskoj duši. Ograničeni na delovanje u uskom krugu hristijanizovane elite, iz koje su regrutovali i svoju novu sabraću, utemeljivači bosanskog biskupije i, pre svega, njihovi naslednici svakako su se, vremenom, našli pred kušnjom da i sopstvenu versku zajednicu vide kao elitističku grupu. Učaurena, zatvorena i prema spoljnom svetu i prema sitnom puku, ovakva crkvena organizacija imala je sve potrebne preduslove da razvije osobena shvatanja o svojoj  posebnosti. Okamenjene tradicije, kojih se držala, davale su joj zasigurno i podsticaj da sebi  prisvoji apostolsko poreklo i zvanje čuvarke prave vere, čime se inače uporno hvastala. Sama, izgubljena u bosanskim šumama i gorama, Crkva bosanska je mogla bezbrižno životariti, lagodno ušuškana u iluzije o sopstvenoj izuzetnosti, međutim prvi iskorak Bosne iz  beznačajnosti doveo ju je u dodir sa reformisanom, sada već strogo institucionalizovanom, zapadnom crkvom, koja nije trpela nikakvo slobodno interpretiranje teoloških dogmi i ekleziološkog uređenja. Nestrpljenje latinskog klera, ali i ugarskog dvora, da ovu zemlju  privedu od Boga i stolice Sv. Petra ustanovljenom redu stvoriće otpor, a potom i konfrontaciju, čiji će ishod biti trajna percepcija bosanske crkve kao “ugledne” članice neomanihejskog jeretičkog tabora. Stavovi, ovde izneti i zauzeti, zadobili bi, zasigurno, na uverljivosti kada bi postojala ikakva mogućnost da se nešto preciznije i pobliže odredimo o teološkim i ekleziološkim temeljima na kojima je izrasla ecclesia bosnenses. Oslon naših zamisli na spekulacije o konzervativizmu i kontinuitetu, kao determinantama bosanskog religijskog života, učinjen je sa jasnom spoznajom da taj nužni oslonac ima vrlo uočljivu, zjapeću pukotinu u svojoj osnovi. Delo A. Hoffera 51, koje se, pored ostalog, bavi i prvim danima bosanske biskupije, i koje je, možda, moglo ponuditi neke odgovore i rešenja za slabosti u našem izlaganju, ostalo nam je, nažalost, ovom prigodom, nedostupno. Upućenost, pre svega, na radove i stajališta J. Šidaka i S. Ćirkovića primorala nas je da preuzmemo i njihovu ćutljivost 52 o formi najranijeg crkvenog života kod bosanskih Slovena.  Nagoveštaj, istina posredan i slabašan, da naša razmišljanja, ipak, nisu baš potpuno bez osnova pronašli smo na prilično neočekivanom mestu, u primedbama 53 Sv. Radojčića o minijaturama bosanskih rukopisa iz XIV i XV veka, a koje smo upoznali preko citata 54 u raspravi J. Šidaka. Naime, pišući o likovnom ukrasu pomenutih rukopisa Sv. Radojčić zaključuje da on podražava veoma stare uzore, romaničke forme iz XI i XII veka, te da je reč o izrazito konzervativnoj i nesamostalnoj umetnosti. Takođe, iako nesumnjivo oponašaju romaničku minijaturu, bosanski prepisivači dodatno pojednostavljuju i primitivno prestilizuju  podražavani uzor, regresirajući ka još starijim, predromaničkim oblicima umetničkog izraza. Usudimo li se na jedno neoprezno uopštavanje, mogli bi ustvrditi da celokupni srednjovekovni bosanski duhovni i intelektualni život prati obrazac koji je uočio Sv. Radojčić.

Ogrubeli i anahroni likovni ures bosanskih verskih rukopisa, pretpostavljamo, veran je odraz sredine u kojoj je nastao, duhom skučene i duboko suprotstavljene savremenom. Zadržimo li slobodu da nastavimo sa neopreznim pretpostavkama, možemo predložiti i oblast u kojoj je, po nama, prvotno sklopljena i zaživela ova sudbonosna alijansa “Bosne” i “Crkve”. Visočko polje, predeo u kom obitava politička moć kroz čitavo bosansko srednjovekovlje, nameće se kao sasvim prikladno rodno mesto kako bosanske države, tako i  bosanske crkve. Najplodniji agrarni region srednje Bosne, ugodno smešten u dolini istoimene reke – kraj oko Visokog – bio je, od većine medievista, označen za ishodišno mesto dugog  ___________________________________________________________________________  50. L. Margetić, Neka pitanja abjuracije iz 1203., Zbornik radova Fenomen Krstjani u srednjovjekovnoj Bosni i Humu, Sarajevo/Zagreb 2005., str. 27-105. 51. A. Hoffer, Dva odlomka iz povećeg rada o kršćanskoj crkvi u Bosni, Spomen knjiga iz Bosne, 1901., str. 57-142. 52. J. Šidak, Studije, nap. 108., str. 199.; S. Ćirković, Istorija, II-2, nap. 2., str. 353. 53. Sv. Radojčić, Stare srpske minijature, Beograd 1950. 54. J. Šidak, Marginalia uz jedan rukopis “Crkve bosanske” u mletačkoj Marciani, Slovo VI-VIII, (Vajsov zbornik), 1957., str. 134-163.; prešt. u Studije, str. 127-142., nap. 32., str. 135.  procesa političke integracije okolnih župa, isprva u “zemljicu” Bosnu a potom i u znatno  prostraniju bosansku banovinu. Gusta koncentracija vrlo značajnih lokaliteta, središta svetovne vlasti (Moštre, Mila, Visoki) i duhovnog autoriteta (Biskupići), na ovom, površinom relativno skromnom, teritoriju, čiji opseg ne prelazi šest kilometara kvadratnih, nudi prilično čvrstu potvrdu za taj stav. Zaključak do koga je u svojim istraživanjima 55 došao P. Anđelić, o mogućem postojanju naselja i/ili niže upravne jedinice upravo na ovom prostoru, a čije će ime  – Bosna – biti docnije preneto na celokupnu državu, uputio nas je na razmišljanje da bi i crkva, koja se tako tvrdoglavo i prkosno dičila svojim zemaljskim, bosanskim, imenom, zametak mogla imati upravo ovde, na izvorištu bosanske državnosti. Pored samog imena, dva su nas posredna podatka navela na spomenutu primisao. Prvi 56 dolazi od pape Grgura IX, i nalazi se u njegovom, već pominjanom, pismu iz juna 1232. g.  Naime, uz sva ostala nepovoljna saznanja o nedostojnom bosanskom biskupu, sveti otac mu  prebacuje i to što je za svoje sedište odabrao nekakvo selo, u kojem je okružen samim  jereticima, a koje, kao hereziarh, predvodi njegov rođeni brat. Nalazimo se u iskušenju da u rečenom selu prepoznamo Biskupiće, mesto koje je posvedočeno kao jedno od sedišta  bosanskog djeda, i gde su, takođe, pronađeni ostaci crkve 57 podignute staranjem bana Kulina. Ukoliko je naša spekulacija bliska istini, mogli bi smo govoriti o postojanju, istina slabašnih, indicija da je starešina domaće biskupije rezidirao u visočkom području, imajući za selo neobičnu, psevdomonašku naseobinu – hižu? - kao i to da se jednostavna struktura te  biskupije osnivala prevashodno na porodičnim vezama članova njene hijerarhije. Drugo 58, kada tokom 1238. i 1239. godine dominikanci pokušavaju da sagrade katedralnu crkvu svetog Petra, za potrebe reformisane bosanske biskupije, čine to u Brdu, župa Vrhbosna. Čini se vrlo zanimljivom njihova odluka da centar nove latinske biskupije izmeste iz političkog središta zemlje. Objašnjenje za ovakav postupak može biti njihova želja da se uklone iz senke nepouzdanog bosanskog bana, ali jednako dobro je i ono da su prvenstveno želeli da načine  jasan otklon od slovenske biskupije/crkve, čiji su koreni bili duboki, i čije se prisustvo snažno osećalo, u župnim predelima Visočkog polja. Živa i nepomućena odanost plemenitih Bošnjana drevnom paktu, sklopljenom između prvobitne bosanske crkvene organizacije i vladajućeg sloja župe/knežije Bosne, verujemo, stvarala je nelagodu u inače nepokolebljivim

dominikancima, terajući ih na uzmicanje u Vrhbosnu. Činjenica da su katedralu posvetili osnivaču rimske crkve, dodatno podvlači njihovu očito nasušnu potrebu za diskontinuitetom,  brisanjem svih starih tradicija i što bližim povezivanjem novoreformisane biskupije sa glavom zapadne crkve.  Na koncu izlaganja o izgubljenim počecima bosanske države i crkve treba priznati da su naši zaključci o tom problemu, izneti u prethodnim redovima, kao i argumenti izneti u odbranu tih stavova, sve samo ne peremptorni. Neodređenost, ćutnja nad brojnim otvorenim  pitanjima, ispraznosti u izrečenom i mnoge druge slabosti ugrađeni su u naš rad ravnopravno sa onim retkim mestima na kojima je postignut bar privid pristojne kritičke istoriografije. Poražavajući muk izvora, sledstveno tome i literature, jednostavno nije dozvolio precizniji izraz, primereniji uzusima istoriografske nauke. Ipak, u svoju odbranu možemo navesti to da smo uvek nastojali da naglasimo da je reč o radnoj hipotezi, pokušaju da se rešenje  posmatranog problema nazre u najširim crtama, a nikako u potpunosti spozna i rasvetli. Izložili smo i pokušali, mada prilično nevešto, da obrazložimo jednu slobodnu interpretaciju koja je, pored svih svojih nedostataka, ostaje naš predlog o smeru u kom treba  ___________________________________________________________________________  55. P. Anđelić, Bobovac i Kraljeva Sutjeska, stolna mesta bosanskih vladara XIV i XV stoljeća, Sarajevo 1973., str. 231/4. 56. D. Dragojlović, Krstjani, str.61. 57. E. Hašimbegović, Prvi pomen krstjana u srednjovjekovnoj Bosni (Analiza izvora s kraja XII i početka XIII stoljeća), Fenomen Krstjani, str. 413-424., 421/3. 58. D. Dragojlović, Krstjani, str. 64/5. uputiti dalja istraživanja o poreklu tajanstvene bosanske heterodoksije. Značajan deo naših zapažanja o ranim danima bosanske biskupije/crkve nastao je zaključivanjem zasnovanim na vestima iz kasnijih vremena. Toliko puta spominjano ćutanje izvora jednostavno nije dopustilo drugačiji postupak. Stoga je i uputno započeti proveru verodostojnosti tih zapažanja suočavajući ih sa onim šturim glasima o prvom bosanskom banu čije je ime umaklo zaboravu. U prvoj deceniji druge polovine XII veka ban Borić 59, a sa njim i zemlja nad kojom je vladao, izlaze iz anonimnosti kao sporedni sudeonici u sukobu između komninovske Vizantije i arpadovske Ugarske, vođenom zarad prevlasti nad severnim delom  balkanskog poluostrva. Svrha našeg rada ne zahteva da ulazimo u detaljnija razmatranja o tome u kakvom je položaju Borić prema svojim ugarskim saborcima, saveznik ili vazal, ili o njegovom potonjem odnosu prema zakrvljenim arpadovskim pretendentima na presto Sv. Ištvana. Interesovanje koje ćemo iskazati za Borića, zaustavlja se na saznanjima o njegovom držanju u verskim pitanjima. Svedok i hroničar herojskih poduhvata vasilevsa Manojla Komnina, Jovan Kinam, nijednim retkom svog spisa ne pokazuje da možda gaji sumnju o mogućim jeretičkim sklonostima ovog carevog neprijatelja. Bosanskog bana i njegove ljude naziva prosto Dalmatima, propustajući priliku da ih demonizuje kao manihejce, što svakako ne bi učinio da  je u carevoj okolini postojao i najmanji trag podozrenja da u redovima “Peonaca” vojuju i gnusni jeretici. Kasnije, u godinama nakon vizantijsko-ugarskog ratovanja, Borića nalazimo zahvaćenog vrtlogom ugarskih dinastičkih borbi, u kojima će izgubiti položaj u Bosni, ali ne i svoj glas besprekornog katolika. Kao držalac prostranih zemljišnih poseda u požeškoj županiji, Borić se – sudeći po istraživanjima 60 N. Klaić – iskazao i kao darežljiv donator  zapadne crkve. Zemljom i prihodima od bivšeg bosanskog bana bili su obdareni red vitezova hramovnika, kojem je prepustio posed Zdelju u Podravini, i rudinska opatija Sv. Mihajla. Sve rečeno ostavlja vrlo malo mesta sumnji da je Borić bio bilo šta drugo do posvećeni vernik rimske crkve. Isto tako se sa određenom sigurnošću može ustvrditi i da polovinom XII

veka Bosna, još uvek, nije na zlu glasu kao zemlja u kojoj stanuje jeres, ali, nažalost, i ništa više od toga. Dostignuti stepen hristijanizacije Bosne i organizaciona forma crkve u njoj ostaju nepoznanica i pored ovih par vesti koje govore o Boriću. Pitanje porekla ovog bosanskog bana takođe stvara izvesne nedoumice. Budući da su, u nauci, prisutna neslaganja 61 o tome jeste li prvi, imenom poznati, bosanski vladar izdanak   bosanske zemlje, ili tek slavonski ili humski velikaš, koji je nakratko uspeo da ovlada Bosnom, može se polemisati o tome da li je Borić svoja “ispravna” religijska osećanja delio sa stanovnicima banovine kojom je, tokom jedne decenije, gospodario? Stranac u dolini Bosne ili ne, ban Borić zadužbinarsku delatnost provodi isključivo na svojim slavonskim  posedima, tragovi, pisani ili materijalni, o sličnoj aktivnosti na bosanskom tlu nisu doprli do nas. Slabašna, ali ipak, možda, naznaka da se crkveni život u bosanskoj banovini odvijao na nešto drugačijim osnovama nego onaj preko reke Save. Izostanak malicioznih glasina o krivovernim navadama Bošnjana u periodu Borićeve vladavine mogao bi se dvojako tumačiti. Uvereni zastupnici “dualističke teorije” ponudili bi mišljenje da, jednostavno, neomanihejska misao polovinom XII stoleća još uvek nije dospela do Bosne, treba sačekati još koju deceniju i dolazak bogumila koji beže pred besom Stefana  Nemanje, ili pak patarena proteranih iz dalmatinskih komuna. Drugo, nama bliskije, tumačenje bi moglo biti da sumnjičenja izostaju jer nedostaje ozračje ugroženosti jeretičkom  pretnjom, koje će se javiti tek krajem XII veka, sa izazovom koji su katarsko-patarenske crkve  ___________________________________________________________________________  59. S. Ćirković, Istorija, str. 42/3. 60. N. Klaić, Srednjovjekovna Bosna, str. 65/9. 61. S. Ćirković, Istorija, gl. I-3, nap. 9., str.352. uputile rimskoj ortodoksiji. Zapuštena biskupija u malo poznatoj zemlji, na krajnjoj  jugoistočnoj granici, katoličkog sveta polovinom tog veka ne pobuđuje istu pažnju, i ne  predstavlja toliku opasnost, koliko to čini, i jeste, na njegovom kraju. Stoga ne čudi to da se prvi glasovi o bosanskim jereticima čuju tek u onom trenutku kada  je unutar zapadne crkve bučno oglašen poziv na potpuno iskorenjivanje svih onih koji u  potpunosti ne slede put Petrove crkve. Pohod neomaniheizma na Langdok i Lombardiju doveo je do energične reakcije Rima, na udaru papskih legata pored najomraženijeg i najtvrdokornijeg neprijatelja naći se i drugi, razuzdani i simoniji sklon kler, samozvani asketi i mistici, i napokon bosanski krstjani. 5. Bilino polje – Iznuđeni susret

Osmog aprilskog dana 1203. g. na Bilinom polju rimska crkva, oličena u papskom legatu Jovanu Kazamariju, dobila je priliku da pobliže osmotri ljude koji su se na teritoriji bosanske  banovine izdavali za hrišćane odnosno krstjane. Naspram legata nalazila su se sedmorica  prvaka – priores – lokalne verske zajednice i njihov zaštitnik ban Kulin, spremni da udovolje legatu i na sebi osete i izdrže ispitivački pogled izaslanika Inokentija III, rešenog da  povereni mu zadatak, privođenje ovih zalutalih jaganjaca stadu sv. oca, izvrši po svaku cenu i što bezbolnijim načinom. Znameniti susret, upriličen na Bilinom polju, okončan srećnim ishodom, došao je kao ishod dugotrajnog zapleta, pokrenutog četiri godine ranije. Staza koja  je Kazamarija vodila do Kulinove Bosne započinjala je u susednoj Duklji. Vukan Nemanjić, kralj Duklje i Dalmacije – prvorođeni sin ali očevom voljom tek udeoni knez, a ne i naslednik raškog trona – bio je onaj koji je odapeo prvu otrovnu strelu ka Kulinu i Bošnjanima. Lišen nasledstva ali ne i ambicija, gospodar Duklje potraživao je u Rimu i

Budimu ono što mu je sopstveni otac uskratio. Obimnu prepisku 62 sa Inokentijem III, u kojoj  je iskazivao odanost papi i iznosio svoje težnje za političkom i crkvenom afirmacijom dukljanske državice, otpočeo je svakako pre januara 1199 g. Gotovo nerazmrsivi spor Bara i Dubrovnika zadavao mu je najviše briga. Uporno insistiranje dubrovačke nadbiskupije na tome da barska stolica nema prava na nadbiskupski rang, te da je podložna stolici sv. Vlaha,  potkopavalo je sve Vukanove napore da pod svojom vlašću ima autonomnu crkvenu metropolu. Na dubrovačku upornost dukljanski kralj je odgovorio sopstvenom, njegova osnovna i uvek prisutna molba, u pismima upućenim Inokentiju III, je nadbiskupski pallium za barskog prelata i potvrda jurisdikcije Bara nad okolnim biskupijama. Zaokupljenost  pomenutim problemom, ipak, nije sprečila Vukana da pismom 63, poslatim64 negde  jula/avgusta 1199. g., upozori papu na nastajuću pogibelj po hrišćansku veru u njegovu susedstvu. Zaključujući svoje misli gospodar Duklje, naizgled usputno, skreće pažnju nasledniku sv. Petra na sramna dešavanja u zemlji Bosni. Snishodljivo, i prilično neodređeno, Vukan pripoveda o padu bosanskog bana Kulina, njegove bračne družbenice i sestre – udove humskog kneza Miroslava – u ralje neimenovane jeresi. Zloba bosanskog vladara nije se zaustavljala samo na tome, pored toga što je prokletstvu izložio svoju dušu, on je na isto  bezumlje podstaknuo još deset hiljada hrišćana, njegovih podanika. Da bi prikrio svoja nedela Kulin se služio i obmanama, u želji da zavara ugarskog kralja Emerika (1196-1204), kome je  bio podložan – kako tvrdi Vukan – izmislio je tobožnju potvrdu, izdatu navodno od rimske  ___________________________________________________________________________  62. E. Hašimbegović, Prvi pomen, str.415.; T. Smičiklas, Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, II-XV, Zagreb 1904-1934., vol. II, str. 330/3. 63. CD II, str. 333/4. 64. E. Hašimbegović, Prvi pomen, nap. 12., str. 416. kurije, kojom su se odobravali tada vladajući verski običaji u Bosni. Napokon, kao zabrinuti sin rimske crkve Vukan sugeriše Inokentiju III da o svemu izvesti ugarskog kralja, koji bi,  pak, trebao da, kao istinski branilac vere, istupi protivu svog vazala Kulina i spreči okuživanje okolnih pravovernih zemalja bosanskim zabludama. Papa je, i pored sve težine ovih optužbi, odgovorio samo zloslutnom ćutnjom. Izuzetno neobična reakcija od strane, inače, vrlo preduzetnog Inokentija III. Stoga se moramo zapitati, koliko je poverenja odnosno nepoverenja Rim polagao u pričanje dukljanskog kralja. Motivi koji su naveli Vukana da denuncira svog suseda, sa kojim je delio i familijarne veze, morali su biti sumnjivi poglavaru zapadne crkve, bar u onoj istoj meri koliko su to modernom istoriografu. Svojim inkriminacijama dukljanski vladar ciljao je ne samo Bosnu, već i uglednu dubrovačku stolicu, ogorčenu suparnicu njemu dragog Bara. Dubrovački nadbiskup, a ne ugarski kralj, bio je nadležan da ukoliko zaista postoje neke devijacije na području bosanske  banovine iste ispita i istraži. Dokazavanjem latentne nebrige Dubrovnika za stanje podređenih mu biskupija stekao bi se sasvim pristojan argument koji bi govorio u prilog neophodnosti da Bar bude nadbiskupija, čak šta više, da bi bilo uputno, zarad dobrobiti vere, proširiti mu  jurisdikciju dublje u unutrašnjost. Vođen, verovatno, opreznošću Inokentije III je odabrao čekanje, dovoljno strpljiv da rešavanje pomenute neprijatnosti odgodi do prispeća još neke vesti o jeretičkom komešanju u Kulinovoj banovini. Otvoreni sukob Bara i Dubrovnika, te mutni odnosi u trouglu Emerik, Kulin i Vukan isključivali su mogućnost ishitrenog delovanja rimske crkve. Mlak utisak, koji je na sv. oca ostavilo Vukanovo dobronamerno pisanije, ne sprečava nas da zakratko promislimo nad njim. Poznat je fakt da ljudi srednjeg veka iskazuju znatnu nesigurnost prilikom upotrebe krupnih cifara, otuda se čini zanimljivim kako je kralj Duklje

došao do tako preciznog broja od deset hiljada Bošnjana, verskih otpadnika. Takođe, termin koji upotrebljava da opiše one koji su zavedeni, hrišćani – krstjani? – čini se interesantnim. Ma kakvi bili krajnji Vukanovi ciljevi, o čemu će još biti reči, izvesno je da on svoje optužbe gradi na određenim saznanjima o bosanskom religijskom životu, za koji je, svakako, bio uveren da ne odgovara sitničavim kanonskim standardima Rima. Uređujući crkvenu organizaciju na sopstvenim posedima, Vukan je imao dobru priliku da se upozna s tim koliko  je njeno ustrojstvo daleko od željenog i propisanog, dalje u planinskom zaleđu stanje je moglo  biti samo još žalosnije. Neprijateljski nastrojen prema Kulinu i Dubrovniku, u potrazi za efikasnim oružjem, kojim bi se obračunao sa njima, mogao je lako doći do spoznaje da su nesređene bosanske crkvene prilike upravo ono za čim je tragao. U atmosferi uzavrelih strasti, kada je odsudni boj sa dualističkom morom već otpočeo, navesti uvek sumnjičavi pogled rimske crkve ka Bosni nije se činilo prezahtevnim poduhvatom. Tim pre, ako je kod Vukana  postojalo snažno uverenje da papa nikako neće sa odobravanjem primiti ono što dozna o verskim običajima Kulina i njegovih podanika. Stoga se, ako su naše pretpostavke tačne, vladar Duklje ne usteže da za pripadnost krivoverju okrivi Kulinovu užu porodicu, i ceo  bosanski vladajući stalež, jer to je, po našem mišljenju, ona spominjana skupina od deset hiljada preobraćenih, znajući da će svaki učeni Latin, odaslat kao papski emisar u Kulinovu zemlju, bosansku biskupiju i njene vernike videti kao ruglo crkve, i uz malo sreće kao  jeretičko leglo. Deset hiljada, iako ne postoje uverljive demografske procene za Bosnu s kraja XII veka, ne zvuči kao broj kojim bi se obuhvatilo celokupno stanovništvo tadašnje bosanske  banovine, ali bi sasvim dobro odgovarao da iskaže brojnost onih koji su sebe držali za  plemenite i za hrišćane. Tek, plodove svojih nastojanja Vukan neće ubrati odmah, biće  potreban podsticaj od pouzdanijeg izvora da bi se Inokentije III odlučio na delovanje. Iščekivanu potvrdu da se u bosanskoj zemlji odigrava nešto odista neuobičajeno papa će dobiti iz Splita. Originalni redovi splitskog nadbiskupa Bernarda, s kojima se on svrstao u krug Kulinovih gonitelja, nisu sačuvani, ali je njihov sadržaj preneo papa u sopstvenom  pismu65, odaslatom 11. X 1200. godine, upućenom kralju Emeriku. Potpuno zanemarujući raniji Vukanov izveštaj, Inokentije III saopštava Emeriku samo one uznemirujuće novosti, koje su do njega prispele iz Dalmacije. Novoustoličeni nadbiskup Splita – izabran 66 još 1197/8. ali u zvanje uveden tek 1200. g. – obavestio je Rim da je prilikom dolaska u dodeljenu mu dijecezu u njoj zatekao mnoštvo mrskih patarena. Postupajući shodno uputima “svete i apostolske” rimokatoličke crkve, prema tim sektircima poneo se strogo, oduzimajući im imovinu i proterujući ih iz njihovih domova u Splitu i Trogiru. No, i pored svih nastojanja časnog Bernarda da im uskrati slobodu i mogućnost da i nadalje šire svoje opačine, oni su uspeli da pronađu utočište, u kom neometano nastavljaju sa svojom bogohulnom delatnošću. Gospodar Bosne, ban Kulin, primio ih je pod svoje okrilje, naziva ih hrišćanima, i čak im ukazuje veće časti negoli pravovernima. Sam ban još uvek, po papi, nije prigrlio jeretički nauk, ali i pružanje zaštite tim ljudima je već, samo po sebi, sramotno i pogubno. Papa, jasno, od ugarskog kralja zahteva samo jedno, da se toj blasfemiji stane na put. Ipak, ni ovom prilikom Inokentije III ne odustaje od odmerenosti i taktičnosti. On izbegava da eksplicitno ponovi Vukanovu tvrdnju o Kulinovoj podložnosti Emeriku. Ugarskom kralju savetuje da najpre učtivo podseti bosanskog bana na njegove obaveze prema Bogu i crkvi, a da tek u slučaju ako se Kulin pokaže suviše tvrdoglavim primeni, prema njemu i onima koji se nalaze pod njegovim skutom, nešto drastičnije mere, poput konfiskacije imovine i izgona iz kraljevstva.  Na prvi pogled, Bernardov iskaz, prenet od strane Inokentija III, ne ostavlja suviše  prostora za dvosmislena tumačenja. Splitski prelat raskrinkao je jednu jeretičku opštinu/crkvu na jadranskoj obali, koja je, pak, našla načina da preživi progon, povukavši se u unutrašnjost. Prostrana bosanska banovina pokazaće se gostoljubivim mestom za ispovedanje krivovernog  patarenskog učenja, te u njenim granicama ono dostiže zamah kakav nikad nije moglo postići

u skučenim dalmatinskim komunama. Ovo bi, ukratko, bio zaključak onih medievista – M. Barada, A. Babić, S. Ćirković i dr. – koji su Bernardovo pisanje shvatili i uzeli kao ključni dokaz za teoriju da se bosanska jeres napajala na dalmatinskom izvoru. Da li se, ipak, splitskom nadbiskupu može ukazati tako bezrezervno poverenje? Naš odgovor bi bio ne. Istakli smo, već, na prethodnim stranama, da gajimo duboku sumnju spram istinitosti Bernardovih reči. Ni pre, a ni posle, perioda Bernardovog stolovanja u Splitu –  1200-1217. – u dalmatinskim gradovima se ne čuje za druge patarene do onih bosanskih. Crkveni oci na istočnoj obali Jadrana kao jeretike gone promiskuitetne redovnike i redovnice,  prelate uvedene u zvanje bez valjane potvrde, morske razbojnike, ali ne i neomanihejce. Statuti67 Splita i Trogira poznaju, istina, odredbe protivu jeretika, no nema dokaza da su one unesene iz bilo kojih drugih razloga osim preventivnih. Plamen lomače se tokom srednjeg veka nikada ne ogleda u dalmatinskim vodama, jauk spaljenog maniheja nije zvuk koji  poznaju pjace dalmatinskih komuna. Upravo izrečeno ostavlja dve mogućnosti, ili je nadbiskup Splita za samo par meseci tako temeljno razorio patarensku sektu, da joj se gubi svaki trag u dalmatinskim gradovima, ili je, pak, imao određenih motiva – u šta je autor ovih redova voljniji da veruje – da sv. ocu pošalje lažan izveštaj o velikoj jeretičkoj pretnji, kojoj se uspešno suprotstavio u svojoj dijecezi. Izneti stav da je splitski nadbiskup svesno iskrivljivao istinu, u svojoj prepisci sa Inokentijem III, zahteva i ubedljiv odgovor na pitanje zašto je to činio. Objašnjenje kom smo skloni, koje ćemo zastupati, i za koje se nadamo da poseduje izvesnu utemeljenost, išlo bi ka tome da se i iza Bernardove naprasne pastirske revnosti, ali i Vukanove brige za stvar  hrišćanske vere, pomalja ugarska veza. Obe optužbe na Kulinov račun dolaze u relativno kratkom vremenskom intervalu. Oštrica  ___________________________________________________________________________  65. CD II, str. 350/2. 66. S. Kovačić, Toma arhiđakon, promicatelj crkvene obnove,i splitski nadbiskupi, osobito njegovi savremenici, Zbornik radova-Toma arhiđakon i njegovo doba, Split 2004., str. 4170., 48. 67. F. Šanjek, Papa Inocent III (1198-1216) i bosansko-humski krstjani, Fenomen Krstjani, str. 425-439., nap. 11, str. 428.; Statuti di Spalato, Rubrica deli heretici, c. 4., Statut grada Splita, prir. V. Rizmondo, Split 1987., str. 7/8.; Statutum et Reformationes civitatis Tragurii, Statut grada Trogira, prir. V. Rizmondo, Split 1988., str. 7/8. krivnje vrlo je precizno usmerena ka ličnosti bosanskog bana. Jedina razlika između dve denuncijacije leži u formi kojom su izložene. Dukljanski kralj grubo optužuje, kao jeretike žigoše bana, porodicu mu i hiljade drugih, ali ipak zaboravlja, ili nije u stanju, da pobliže  pojasni kakvo je to krivoverje Kulin prihvatio. Teološki obrazovan Latin, Bernard, bivši  predavač na Bolonjskom univerzitetu i pisac 68 izgubljenog antijeretičkog traktata, čini to znatno suptilnije. On vrlo dobro zna o kojoj se jeresi radi, patarenskoj, onoj koja maršira kroz Lombardiju, nadomak samog Rima. Neće direktno optužiti bosanskog bana da je i sam  pataren, ali neće ostaviti ni zrna sumnje Inokentiju III da je ono što Kulin čini, da li iz nemara ili neznanja, da li iz zle namere, neoprostivo. Jeres koju je on ugušio u korenu, sada cveta na drugom mestu, van njegovog domašaja i moći. Bernard, takođe, podrazumeva ali ostavlja neizgovorenim ono što Vukan tako direktno predlaže, da je jedini način da se Kulin i njegovi sunarodnici urazume papin poziv nekom svetovnom moćniku da uzme znak krsta i u Bosni istupi u ime jedine i prave katoličke vere. Za tu ulogu, kao logičan izbor, nametao se  bogobojazni Emerik.

Igrom slučaja, ili ipak ne, ugarski kralj je pokrovitelj obojici Kulinovih tužitelja, koji  posredno i neposredno prizivaju ugarsku intervenciju u bosanskim poslovima. Častohlepni Vukan je sam i slobodnom voljom odabrao da postane ugarsko oruđe u raškim previranjima. Arpadovci su imali potrebu za lokalnim pretendentima, koji bi mogli poslužiti kao korisni  pioni u njihovim krupnim planovima na jugu, dukljanski vladar pronašao je sopstveni interes u preuzimanju te pozicije, i plodonosna saradnja, na obostrano zadovoljstvo, lako je zasnovana. Nadbiskupa Bernarda povezivale su, pak, nešto intimnije veze sa nosiocem krune sv. Ištvana. Kao zaređeni benediktinac Bernard je boravio na ugarskom dvoru i bio mentor i učitelj tadašnjem prestolonasledniku, Emeriku. Izbor na stolicu sv. Dujma dugovao je takođe svom negdašnjem učeniku. Bile su potrebne pune dve godine da se Inokentije III privoli 69 na davanje blagoslova za njegovo postavljenje, čak i kada je pristao, papa nije propustio da Bernardu učini poslednju pakost, postavivši pred njega dodatni uslov, da se nakratko vrati u matični samostan i dobije dozvolu tamošnjeg opata.  Nije, dakle, neosnovano pomisliti da ni Vukan ni Bernard, svakako, ne bi odbili uslugu ugarskom kralju ukoliko bi je on zatražio. Ostaje nam, još, da pronađemo Emerikov motiv da kod naslednika sv. Petra, posredno, inkriminiše bosanskog bana, čime bi konačno zaokružili našu hipotezu o iznenadnom jeretičkom talasu koji je zapljusnuo Bosnu. Kulin, bosanski ban čije će ime najdugovečnije odjekivati u folklornoj tradiciji,  pojavljuje70 se u izvorima neposredno nakon smrti Manojla Komnina (1180), u trenutku dramatične oseke vizantijske moći. Komninovski štit, pod kojim je započeo svoje banovanje, nepovratno je nestao, te je Kulin, zasigurno, tada morao računati sa ugarskim aspiracijama. Od četvrte decenije XII veka ugarski dvor ubraja Bosnu odnosno Ramu među zemlje  potčinjene kruni sv. Ištvana. Smrt velikog protivnika otvarala je mogućnost da se pretenzije napokon pretoče u realnost. Ipak, ne postoje neki, osim Vukanove izjave, direktni nagoveštaji da se Kulin odmah, bespogovorno potčinio severnom susedu. Stav 71 V. Ćorovića da je  bosanski ban morao biti vazal ugarske krune, ponavlja se u literaturi, ali bez nekih novih uporišta za to stajalište. S druge strane, ne postoje ni argumenti koji bi dokazivali da je Kulin u potpunosti bio nezavistan vladalac. On, istina, 29. VIII 1189. g. izdaje dubrovačkoj opštini  povelju72 kojom Dubrovčanima garantuje slobodu kretanja i trgovine u svojoj državi, ali to je  ___________________________________________________________________________  68. S. Kovačić, Toma Arhiđakon, str. 55. 69. nav. rasprava, str. 48. 70. S. Ćirković, Istorija, str. 46. 71. V. Ćorović, Ban Kulin, Godišnjica Nikole Čupića XXXIV, Beograd 1921., str.13-41., 17. 72. Lj. Stojanović, Stare srpske povelje i pisma I, Beograd-Sr. Karlovci, 1929.  postupak koji su činili i humski knezovi XIII veka, jasno posvedočeni kao ljudi raškog vladara. Tek, ćutnja izvora u ovom slučaju, možda, upućuje na to da i ako je odnos seniorvazal postojao između Bele III, kasnije Emerika, i Kulina, on svakako nije bio srdačan i obeležen međusobnom vernošću. Konačno, umoran od jalovih pokušaja da ukroti svojeglavog vazala – ukoliko smo na tragu istini – Emerik pokreće svoje lojalne saradnike, Vukana i Bernarda, ne bi li preko ishođenog pritiska od strane crkve primorao Kulina da priželjnije  pristupi ispunjavanju svojih vazalskih obaveza. Suočen sa dvostrukom pretnjom, bosanski ban  bi svakako nanovo razmislio o ceni svoje mušičavosti. Voljan da okonča moguće jeretičke smutnje, ali ne po ugarskim zamislima, Inokentije III  bira sopstveni put za presecanje tog bosanskog čvora. Brevom 73 Illam Gerimus, izdatom 21. XI 1202. g., daje ovlast svom kapelanu Jovanu Kazamariju i splitskom nadbiskupu Bernardu da pođu u Bosnu, i kao papski legati ispitaju tamošnje verske prilike. Osnovna svrha njihovog putovanja imala je biti provera verodostojnosti tvrdnji da se u zemlji plemenitog

muža Kulina nalazi mnoštvo nekih ljudi zaraženih katarskom herezom. Istražioci su osobitu  pažnju trebali da posvete pobožnosti samog Kulina, njegove žene i uže okoline, što govori da Vukanovo pisanje nije bilo potpuno besplodno. Iz papskog ovlašćenja doznajemo da je ban Bosne, u mesecima pre novembra 1202. g., činio sve ne bi li sv. oca ubedio u to da je reč tek o neosnovanim podmetanjima. Skrušen i  ponizan, Kulin je naslednika sv. Petra obavestio da on ljude prokažene kao jeretike smatra  pravovernim katolicima, ipak, kako ne želi da u sumnju dovodi papsku reč, nenametljivo moli Rim da ispita njihova verovanja, te ako ih nađe valjanim da ih potvrdi, ili ako se, pak, pronađe šta jeretičko u njima to ispravi i pravoj veri saobrazi. Kao jamci ispravnog držanja oklevetanog Kulina pred papino lice izlaze starešina metropole nadređene Bosni, dubrovački nadbiskup Bernard 74, njegov arhiđakon Marin, i skupina bosanskih klerika – krstjana? Jamstva ove deputacije, kao ni Kulinova objašnjenja, očigledno nisu zadovoljila Inokentija III, stoga je stvar, u konačnom ishodu, morala biti poverena na staranje njegovom čoveku od  poverenja, Kazamariju, i Bernardu splitskom. Prisutnost dubrovačkog mitropolita u Rimu ukazuje na to da su i on i bosanski ban vrlo dobro shvatili svu ozbiljnost zavere koja se plela oko Bosne. Napor koji su uložili da  preduprede nastavak papske istrage pokazao se, istina, na kraju neuspešnim, papin čovek  imao je prosuditi ispovedaju li Bošnjani hrišćanstvo na pravoveran način i brine li Dubrovnik  uistinu valjano o svojim sufraganima, ali još uvek nije bilo kasno za sticanje jedne sitne, ali itekako značajne, prednosti. Vodič i saputnik papskom legatu, na njegovom putovanju u srce poluostrva, ipak neće biti nadbiskup Splita. Ne postoje sigurne naznake kako je do ove promene došlo. Kazamarije se u drugoj polovini novembra 1202. nalazi u Splitu, ali grad napušta sam. Može se samo  pretpostavljati da je zajednički pritisak Bernarda dubrovačkog i bana Kulina naveo papskog legata na zaključak da bi za uspeh njegove misije bilo uputnije da pored sebe nema Bernarda splitskog. Napokon, četiri godine nakon prispeća Vukanovog pisma u Rim, aprila 1203. g. papin emisar izlazi na Bilino polje. Zborovanje koje će biti održano tog osmog aprilskog dana umnogome će obeležiti i obojiti celokupno bosansko srednjovekovlje. Krhki kompromis između Bosne i Rima biće postignut, ali puka abjuracija, makar izvršena pred ličnim  _______________________________________________________________________  73. F. Šanjek, Papa Inocent III (1198-1216), str. 434.; Reg. Vat. 5, fol. 55v; CD III, str. 14/5. 74. Mora se napomenuti da u literaturi vlada znatna konfuzija ko je od dva nadbiskupa istovetnog imena, Bernard, zaista zastupao bana Kulina pred kurijom. Autor se  priklonio mišljenju da je reč o nadbiskupu Dubrovnika. izaslanikom poglavara zapadne crkve, i uobličena u pisanoj formi, neće biti dovoljna da zaustavi već nadolazeću oluju malicioznih glasina i predrasuda. Utisnuti jeretički žig nije se dao prekriti nikakvim odricanjem. Dokument 75 sastavljen na Bilinom polju postaće najnejasniji i najproblematičniji izvor za  bosansku povest – kako je to primetio S. Ćirković 76. Metaforički rečeno, ponašaće se poput ogledala. Svaki istraživač bosanske crkve koji se zagledao u njega pronašao je u njemu sopstveni odraz odnosno potvrdu sopstvenih shvatanja o naravi bosanskih religijskih prilika.  Najdalje je otišao D. Kniewald77, koji je iz bilinopoljske abjuracije, “metodom inverzije”, uspeo da rekonstruiše celokupan neomanihejski teološko-hristološki sistem krstjanske crkve, kao i njenu organizacionu shemu. Drugi su, pak, videli nešto sasvim suprotno. Na primer, M. Miletić78 je u Kazamarijevim formulacijama pronašla tragove regule sv. Vasilija, i naznake da su krstjani bili zaboravljeni ogranak istočnog monaštva, koji je obitavao u dvostrukim, muško-ženskim manastirima, praktikujući tako, na istoku, davno odbačeni oblik monaškog

života. Navođenje i drugih, zaista brojnih, analiza iste noticije ne bi nas daleko odvelo, suviše  prostora bi bilo potrošeno na prikazivanje raznolikih tumačenja koja, u konačnici, i pored različitih intencija svojih autora, imaju vrlo sličan zaključak. Sedmorica prvaka, popisanih pod njihovim slovenskim imenima – Dragič, Ljubin, Dražeta, Pribiš, Ljuben, Radoš i Vladoš – koje je pred papskog legata izveo ban Kulin, gotovo  potpuno je saglasje u literaturi, pripadnici su monaškog ili kvazimonaškog reda, po standardima vremena poprilično nekonvencionalnog. Pravi jeretici, ukoliko ih je zaista tada  bilo u dolini Bosne, nisu svojim prisustvom udostojili papskog izaslanika.  Nesporazum nastaje kada se treba odrediti prema teološkim nazorima prisutnih na Bilinom polju. Dilema oko koje se, u ovom slučaju, lome krta istoriografska koplja glasi: da li su oni tek zapušteni, bezazleni monasi ili otpadnici od ortodoksnog hrišćanstva, koji su i  pored svojih novih, dualističkih, verovanja zadržali neke stare monaške navike? Uvodni deo njihovog izkaza, u kom se zaklinju da je jedan večiti Bog stvoritelj svih stvari i iskupitelj ljudskog roda, mogao bi govoriti u prilog tome da su imali stanovitih nedoumica oko tvorca materijalnog sveta i prirode božjeg sina i njegove misije u ovoj dolini plača. Nastavak teksta, ipak, snažno sugeriše da je prva briga papskog legata bila da ih odvrati od šizme i njihov svakodnevni, monaški život dovede u sklad sa normama zapadnog redovništva, a ne da ih ubedi u to da je i vidljivo i osetilno božje delo. Formula, kojom je odricanje započeto, mogla se tu naći iz puke opreznosti, naime, već nekoliko redova niže priori se distanciraju od  jeretika, obećavajući da u svoje redove neće primati nikoga za koga bi se moglo posumnjati da je manihej ili kakav drugi krivoverac. Sve što im se stavlja na teret – da nemaju zidanih  bogomolja, uređen liturgijski život i kalendar, rukopoložene sveštenike, zasebna groblja,  prikladnu odeždu – ne mora, nužno, biti izraz nekog smišljenog revolta protivu crkvenog života okovanog formalizmom, nadahnutog radikalnim verskim shvatanjima, prilično dobro se može razumeti, i objasniti, kao odraz siromaštva i primitivnosti ondašnje Bosne. Pored dvojbi jesu li učesnici bilinopoljskog skupa zaista uvereni jeretici ili ne, postoje i sporenja79 oko njihovog odnosa prema bosanskoj biskupiji. Podatak, da su iste – 1203. –   ___________________________________________________________________________  75. F. Rački, Bogomili, str. 66/7.; CD III, str. 29. 76. S. Ćirković, Rabotnici, str. 216. 77. D. Kniewald, Vjerodostojnost latinskih izvora o bosanskim krstjanima , Rad JAZU 270, Zagreb 1949., str. 127-144. 78. M. Miletić, I krstjani di alla luce dei loro monumenti di pietra, Orient, christiana analecta 149, Roma, 1957. 79. S. Ćirković, Istorija, II-2, nap. 9 i 10, str. 355 godine preminuli magistar krstjana, kako oni sami navode u abjuraciji, i bosanski biskup, kako legat Kazamarije izveštava papu, promišljan je na različite načine u literaturi. Stav 80 J. Šidaka da je, ipak, reč o istoj osobi i jednom položaju, za koji su upotrebljena dva izraza, shodno drugojačijoj terminologiji onih koji su ih izrekli, bio bi onaj kome smo lično naklonjeni. Pitanje zašto na Bilinom polju nema predstavnika domaće bosanske biskupije, smatramo, izlišno je. Priori, koji u ime ostale braće primaju uslove rimske crkve, jedini su  potvrđeni nosioci verskog života u Bosni, i ne postoji nikakav nagoveštaj podvojenosti između njihove zajednice i ecclesiam Bosnenses. Jovan Kazamarije mogao je nazvati umrlog magistra biskupom, ali to nije moglo izbrisati činjenicu da je crkvena organizacija koju je pokojnik predvodio delila malo toga sa ostalim biskupijama tadašnjeg katoličkog sveta.

Zanimljivo je poređenje 81 između bilinopoljskih “hrišćana”, sa jedne, i humilijata, valdežana i “siromašnih katolika”, sa druge strane, koje je načinio F. Šanjek. Jednostavnost  pracrkve bila je, po njemu, zajednička težnja svih ovih heterodoksnih zajednica, ideal kome su stremile, svaka na svoj način. Gizdava ceremonijalnost savremene im crkve zbunila je ove krotke umove, bojazan da put ka rajskim vratima ne vodi kroz raskošne hramove rimske crkve ohrabrila ih je da spas potraže u ličnoj pobožnosti, u samoorganizovanju van kruto institucionalizovanog okvira zvaničnog hrišćanstva. Potvrdu strukturalne sličnosti između crkve bosanskih krstjana i pokreta uzbunjenih laika na zapadu, F. Šanjek pronalazi u leksičkoj  podudarnosti abjuracije iz 1203. g. sa onim koje su izrekli Durand iz Hueske (1207.) i Bernard Prim (1210.), predvodnici “siromašnih katolika” odnosno humilijata, smatrajući, čak, da bi Kazamarijev tekst mogao biti podlogom i uzorom za dva potonja. Svakako se može prihvatiti da su, bar u očima papskih legata koji su se njima bavili, ove zajednice delimično sličile i nalikovale jedna drugoj. Učeni klerici videli su u svima njima skupine laika, okupljenih u družbe koje nevešto oponašaju i karikiraju posvećeni život zavetovanih redovnika, pri tome uzurpirajući neotuđivi monopol crkve na bavljenje pitanjima vere. No, iako spoljnja forma njihovog organizovanja i ponašanja pokazuje izvesne  podudarnosti, polazište im je, verujemo, dijametralno suprotno. Pripadnost nekom od zapadnih pobožnih pokreta predstavlja svestan čin pobune, naivan pokušaj da se nanovo oživi ona davno nestala crkva Isusa Hrista i njegovih neposrednih učenika, a čiji se opis može naći u jevanđeljima i apostolskim poslanicama. Bosanski krstjani, pak, ne poznaju drugu crkvu do one kojoj pripadaju, kako sami veruju, od apostolskih vremena. Sve one reforme, koje su rimskoj crkvi podarile onakav oblik, kakav ona ima na početku XIII veka – i protiv koga se dižu humilijati i dr. – prohujale su ne okrznuvši Bosnu. Tanka, površna spona sa dubrovačkom stolicom nije mogla bosanskoj biskupiji obezbediti korak sa vremenom i  pripremu za susret sa Rimom, do koga je neumitno moralo doći. I stoga, dok, u istom periodu, ulični propovednici latinskog zapada rade na prevratu, kojim bi modernu crkvu vratili u apostolsko doba, krstjani se suočavaju sa pokušajem te iste crkve da načini prevrat, koji bi ih odvojio od crkvenog života za koji smatraju da datira i nalikuje onom iz prvih dana hrišćanstva. Idealističko buntovništvo i mrzovoljni tradicionalizam, različiti pristupi protiv istovetnog protivnika, zaogrnuti u sličnu formu zarad istovetnog cilja. Površnom i nestrpljivom posmatraču sasvim dovoljno za njihovo poistovećivanje. Razmatrajući događaje iz aprila 1203. odustali smo, svesno, od ulaska u neku sveobuhvatnu analizu tada zapisane izjave, red po red. Nakon više od dva veka iščitavanja  pomenutog teksta zaista bi bilo iluzorno očekivati da dođemo do nekog zapažanja, koje je do  ___________________________________________________________________________  80. J. Šidak, ”Ecclesia Sclavoniae” i misija dominikanaca u Bosni, Zbornik FF u Zagrebu III, 1955. str. 11-40. i 245.(Dodatak); preštampano u Studije o “Crkvi bosanskoj” i bogumilstvu, Zagreb 1975., str. 177-209., str. 180. 81. F. Šanjek, Papa Inocent III, str. 435/7. sada, nekim volšebnim načinom, izmicalo svim onim velikim istoriografskim imenima, pre nas zamišljenim nad problemom Crkve bosanske. Izbegavajući bavljenje celinom, ipak nismo odoleli porivu da zastanemo na jednom detalju, smatrajući da on zavređuje, bar, uzgredan osvrt. Stvar koja nas je zaintrigirala je sastav prisutnih prvaka-priora, njih sedmorice, navedenih imenom, a koji ovde predstavljaju optuženu bosansku stranu. Koji kriterijum je vodio bana Kulina da baš ove ljude i u ovom broju izvede pred papinog emisara? Najmudriji, najugledniji, starešine pojedinih hiža, može se nagađati unedogled. Odbacujući mogućnost da su odabrani nasumično, voljni smo da iznesemo pretpostavku da svaki od njih predstavlja ili

određenu teritorijalnu oblast – župu? – bosanske banovine ili određeni rod kome pripada i o kome duhovno brine. Na ovu zamisao uputile su nas bosanske vladarske povelje XIV i XV veka, koje, skoro uvek, zahtevaju reprezentativnost potpisanih svedoka, svaka oblast bosanske  banovine ili kraljevine zastupljena je u njima sa makar jednim potpisnikom. Navedena  potreba da pravnoj ili nekoj drugoj radnji, preko zastupnika, svedoči celokupna država dobila  je, možda, na Bilinom polju, prvi put pisani izraz. Pored bosanskog bana, koga nazivaju svojim pokroviteljem, i sedmorica prisutnih priora, u ime cele crkve i svih vernika, obećavaju i preuzimaju odgovornost da će se uslovi dogovoreni sa Kazamarijem poštovati čime, tek, sama abjuracija, po bosanskim običajima, dobija punu valjanost. A dobar poznavalac bosanskih običaja, i njihov tumač papskom legatu, mogao je biti samo arhiđakon Marin. Kada se u istoriografiji piše o bilinopoljskim dešavanjima pravilo je da se uznose diplomatska veština Kazamarija te prilagodljivost i lukavost Kulinova, uloga nenametljivog Ragužanina se mahom zapostavlja, čini nam se, potpuno neopravdano. Jezička  barijera između istražioca i istraživanih prevaziđena je, verovatno, arhiđakonovim lingvističkim sposobnostima. Klerik latinske crkve, u gradu okruženom s jedne strane Jadranskim s druge slovenskim morem, Marin je morao, zasigurno, vladati i jezikom kaptola i  jezikom okolnih brda. Tanane formulacije uobličene u aktu abjuracije, kojima je izbegnuta eksplicitna osuda krstjana kao neomaniheja i pomirljivo upućen poziv da se poprave i vrate u majčinsko okrilje Petrove crkve, verujemo, zajedničko su delo papinog čoveka i predstavnika dubrovačke mitropolije. Nekih četrnaest godina ranije Kulin gradu daruje velikodušne trgovačke privilegije, sada, kada je Bosna izložena, a sa njom i Dubrovnik, krajnje neprijatnim opadanjima, odlična je prigoda da se na velikodušnost uzvrati, a pri tome sačuva i dobar glas sopstvene nadbiskupije. Svako nerazumevanje između legata i bosanskih prvaka, i semantičko i teološko, moglo je biti glatko premošćeno trudom uslužnog arhiđakona, ukoliko  je on imao želju da to učini, što je ovom prilikom, mislimo, bio slučaj. Tek, epilog prvog dodira rimske crkve sa Bosnom bio je zadovoljavajući po obe strane. Papin emisar mogao je izvestiti 82 svog poglavara da su bivši bosanski patareni – legatove reči  – uspešno redresirani i da se uz nekoliko mera, koje predlaže, ta zemlja ima smatrati nepovratno osvojenom za stvar prave vere. S druge strane, Kulin je štitom od reči otklonio sa svoje države neprijateljstvo tako nepoželjnog protivnika kakav je bila zapadna crkva, smrtni dušman svakome ko dovede u pitanje integritet “svete i apostolske katoličke vere”. Ipak, njegov entuzijazam da u delo provede ugovoreno na Bilinom polju ni približno nije odgovarao onom iskazanom prilikom nastojanja da do kompromisa sa Rimom dođe. Crkveni život u Bosni nastavio je istim starim bogazama, o čemu govori nastavak prakse posvećivanja slovenskih biskupa Bosne od, i nadalje, susretljivih dubrovačkih nadbiskupa. Šest godina nakon Bilinog polja, nadbiskup Leonard u zvanje uvodi biskupa Dragonju, uprkos jasnoj Kazamarijevoj preporuci da to mesto svakako preuzme Latin. Svoje zadovoljenje, napokon, dobio je i Emerik ugarski. Na Čepelu (Kraljevom ostrvu), dunavskoj adi pokraj Budima, 21. IV 1203., Kulinov sin i naslednik, skupa sa dvojicom priora  – Ljubinom i Dražetom – ponavlja pred ugarskim kraljem i najuglednijim glavama ugarskog klera zadato obećanje da se u bosanskoj zemlji neće trpeti nikakvi krivoverci. Kulinovu reč Emerik utvrđuje pretnjom da će oglobiti bosanskog bana sa 1000 maraka srebra, ukoliko odstupi od onoga na šta se zakleo. Kratkotrajni predah, koji će potrajati jednu generaciju, je izboren. Kušnja koja će doći za dve decenije neće se dati tako jednostavno ukloniti. Umesto sa  blagim i razumnim papskim legatom bosanski vladar i krstjani moraće da se suoče sa najbezobzirnijim goniteljima jeretika, besnim psima crkve, novouspostavljenim redom dominikanaca, kojima će potporu davati poduzetni herceg Slavonije i Hrvatske, Koloman.  ___________________________________________________________________________ 

82. CD III, str. 36.

6. Pod krstaškim udarom

 Novi val previranja i potresa, koji će plaviti bosansku zemlju, tokom pune dve decenije,  ponovo, nije svoj začetak imao na onom prostoru koji se potčinjavao autoritetu bosanskog  bana. Namesto dukljanskog kralja i splitskog nadbiskupa, sada su nepopravljivo razuzdani i razulareni Kačići pružili povoda kuriji da izašilje svog legata na bosanske granice. Odazivajući se molbama grada Splita, papa Honoruje III upućuje svog izaslanika da se obračuna sa “nekim Slovenima i Dalmatincima”(Kačićima), koji zaslepljeni “piratskim  besnilom” robe plemenite hodočasnike na njihovom hvale vrednom putovanju ka Palestini. Bolno iskustvo, koje je crkva imala sa ovim oholim rodom, naime njima je pošlo za rukom da, avgusta 1180. g., na smrt kamenuju 83 splitskog nadbiskupa Rajnerija – navodno je povredio  posedovna prava bratstva – upućivalo je Rim da se hitro postara o ovim razbojništava, dok se ona ne izrode u nešto još gore. Prispevši na istočnu obalu Jadrana, tokom 1221. g., legat Akoncije luta između Splita i Zadra, gonjen besom pomamljenih Kačića, uzaludno iščekujući podršku za svoju misiju. Krajem iste godine dobija nove upute 84, razbojnici su zaboravljeni, a legatova briga postaju  perfidni jeretici, koji “golim grudima hrane svoju mladunčad” u susednoj Bosni. Kakav je tačno podsticaj naveo Honorija III da se vrati bosanskom problemu, navodno razrešenom 1203. g., nije poznato, sam, prilično neodređeno, kaže da je dočuo o pomenutim grozotama. Tek, svog legata preporučuje 85 ugarskom kralju Andriji II i ostrogonskom nadbiskupu Ivanu, upućujući ih da, skupa s njim, odvažno pristupe progonu krivoveraca u bosanskim stranama. Zatražena ugarska podrška, kao ni u prethodnom slučaju, nikada se neće pojaviti u Dalmaciji, te je legatu preostalo da svoje napore posveti smeni dubrovačkog nadbiskupa, koga je držao nedostojnim. U tome je uspeo, s jeseni 1222. g., ali ni novi držalac stolice sv. Vlaha nije mu mogao pomoći da ispuni ono što je pred njega postavio sv. otac. Smrt dolazi po legata Akoncija 1225. g., trajno ga sprečivši da ispuni svoja priželjna nastojanja, dolina Bosne ostaće, time, zauvek skrivena legatovom pogledu. Nameru, ne da joj uputi pogled, već da potpuno zagospodari njome izraziće, ubrzo, nadbiskup Kaloče, Ugrin. Poglavar kaločke crkve dobija, od kralja Andrije II, u večni posed Bosnu, Usoru i Soli. Jedini uslov koji je postavljen pred njega je da primljeni posed oslobodi  jeresi. Saglasnost86 daje i Honorije III – ovog puta Rim nema nedoumica o odnosu Ugarske i  bosanske banovine – odobravajući izvršeno darovanje 15. V 1225. godine. U svojoj potvrdi,  papa ne zaboravlja da se osvrne na uspomenu počivšeg legata Akoncija, nagoveštavajući da je njegov rad potaknuo Ugrina na preuzimanje ove nezahvalne zadaće. Kaločkom prelatu odobrava se i mogućnost podizanja krstaške vojne i deljenja odrešenja, sve u svrhu što  ___________________________________________________________________________  83. V. Ćorović, Ban Kulin, str.15. 84. D. Dragojlović, Krstjani, str. 59-60. 85. CD III, str. 196/7. 86. CD III, str. 242/3. uspešnijeg provođenja onih ciljeva na kojima je zlosretni Akoncije tako bezuspešno nastojao. Ozbiljnost sopstvenih namera Ugrin je dokazao kupovinom požeške utvrde – 1226. g. –  koja je imala poslužiti kao bastion za dalje napredovanje ka jugu, i uzimanjem bana Mačve – 

ulterior Sirmia, latinskih izvora – Jovana Kalojana Anđela za junaka kaločke crkve.  Nagrađen sa 200 maraka srebra, mačvanski ban imao je da poradi na praktičnom ostvarivanju Ugrinovih zamisli. Rad da ponuđeni novac primi, kraljev sestrić ni približno nije bio tako revan da put Bosne odista i krene. Ni opomena 87 koju mu 15. I 1227. g. upućuje Honorije III,  podsećajući ga na svu važnost obaveze koju je preuzeo, nije doprinela da Jovan Kalojan održi zadatu reč. Poput svog legata, ni Honorije III neće doživeti razvoj neke zamašnije aktivnosti koja bi ga oslobodila bosanske brige, iste 1227. g. njegov život i pontifikat biće okončani. Prekor  neodgovornom mačvanskom banu, poslednji je Honorijev akt posvećen toj jeretičkoj nedaći.  Nesvršene poslove svog prethodnika na tronu sv. Petra preuzeće na sebe, potom, čovek nešto drugačijeg kova, Grgur IX, papa smelih vizija i gvozdene volje, neophodne da bi se krupne zamisli zaista i pretočile u delo. Izmirenje sa Fridrihom II, učinjeno 1230. g., čime je zaključen titanski dvoboj nemačkog carstva i papstva, doneće Grguru IX preko potrebnu slobodu u delovanju. Oslobođen nemačke pretnje papa se, sada, u potpunosti mogao posvetiti zapostavljenim i zapuštenim problemima. Još 1229. g. obnavlja drevnu sremsku dijecezu,  podižući tako novu rimsku predstražu prema “šizmaticima”. Nespreman da se pomiri sa već uspostavljenim civilizacijskim međama, kuje 88 promišljene, dugoročne planove o vraćanju zabludelih Slavena i Grka u krilo zapadne crkve. Sasvim razumljivo, i Bosna je imala svoje, visoko pozicionirano, mesto u mislima ovog  poduzetnog pontifeksa. U prvoj polovini 1232. g. do njega dolaze glasovi 89 o, već spominjanom, nesrećnom i nepismenom bosanskom biskupu, okruženom samim jereticima. Ignorišući prava nepouzdane dubrovačke stolice, Grgur IX nalaže nadbiskupima Kaloče i Zagreba da se obaveste o navedenom prelatu i izveste ga o svojim saznanjima. Izveštaj koji su nadbiskupi podneli svakako nije mogao biti povoljan po prokaženog biskupa, nakon njegovog  prispeća, papa 30. V 1233. g. imenuje Jakova Pekorarija, biskupa Preneste, svojim legatom, ovlašćujući ga da ispita bosanskog “simonijaka” i preduzme neophodne mere, shodne onome što u svojoj istrazi utvrdi. Odbrana90 optuženog biskupa umnogome je nalikovala onoj Kulinovoj, koju deceniju ranije, sve što mu se prebacivalo opravdavao je svojom prostodušnoću i neznanjem. Ipak, ovom prilikom, to nije bilo dovoljno. Biskupu je, možda, nedostajalo Kulinove diplomatske veštine, ili naprosto nije imao sreću da ispred sebe ima popustljivog sagovornika, tek, Pekorarije insistira na smeni i reformisanju sporne biskupije. U legatovim predlozima Grguru IX čuje se jasan odjek Kazamarijevih preporuka, podeliti ovu odviše prostranu dijecezu na nekoliko novih, i instalirati proverene latinske biskupe, koji bi svojim svetačkim ponašanjem i  brižnošću konačno priveli tu divlju zemlju istinskom hrišćanstvu. Prepiska između pape i njegovog izaslanika pokazala se prilikom i da se, u jednoj rečenici, sačini minimalistički, ali vrlo upečatljiv i plastičan, opis bosanske banovine – zemlja siromašna sredstvima ali bogata nevaljalstvom – iskaz koji, zaista, kazuje puno toga. Saglasan sa namerama svog legata, poglavar rimske crkve, ipak, i dalje pokazuje obzir   prema nadležnosti dubrovačke crkve. Uvođenje novih biskupa u zvanje, trebalo bi, po njemu, sprovesti uz znanje i odobrenje dubrovačkog nadbiskupa, uprkos svim dokazima o njegovoj nemarnosti. Grgurovu obzirnost i obazrivost, pak, nije delio i Jakov Pekorarije. Uveren da samo korenite reforme mogu doneti dobrobit katoličkoj veri na nesigurnom bosanskom tlu, imenovaće novog biskupa ne osvrćući se na lokalne tradicije, stvarajući tim postupkom, nesvestan učinjenog, trajan raskol, koji se neće dati prevazići do samog konca bosanskog  ___________________________________________________________________________  87. J. Šidak, Studije, str. 183.; CD III, str. 264/5. 88. J. Šidak, Studije, str. 184. 89. nav. delo, str. 185.; CD III, 361/2.

90. CD III, str. 379-80. srednjeg veka. Grozničava aktivnost papskog legata, tokom 1233. g., kao i agresivni istup 91 Kolomana,hercega Slavonije, protivu Bosne, primorali su i tadašnjeg bosanskog bana na delanje. Gospodar Bosne, imenom Matej Ninoslav, iskrsava u papskim pismima pomenute godine, isprva kao smerni pokajnik i voljeni štićenik Grgura IX. Same okolnosti, pod kojima se Matej Ninoslav domogao vlasti nad bosanskom  banovinom, nasleđem, prevratom ili nekom vrstom izbora, nerazjašnjene su. Na osnovu njegovog gordog hvalisanja pred Dubrovčanima, da su tom zemljom vladali i njegovi stari, zaključuje se da je, svakako, bio pripadnik bosanskog vladarskog roda, ali u kakvom je, tačno, rodbinskom odnosu bio sa svojim prethodnikom ostaje nedokučivo. Iako nesumnjivo ponosan na ovozemaljska dostignuća svojih predaka, bosanski ban našao je za shodno da skrušeno  prizna papi i neprijatnu činjenicu da su svi oni od reda bili tvrdokorni jeretici. Prosvetljen i oslobođen od njihovih zabluda Matej Ninoslav, skupa sa svojim srodnikom Prijezdom –  udeonim knezom u banovoj državi – obaveštava Grgura IX da je spreman i odlučan da toj nedostojnoj praksi svojih roditelja stane na kraj. Smetnju, pak, u provedbi njegove plemenite namere da prođe mučnom stazom iskupljenja, čine mu pohlepni bosanski velikaši, verovatno i sami krivoverci, ali i, na banovu sablazan, plemeniti sin ugarskog kralja, herceg Koloman. Kršeći “stare običaje” –  firmitur observari – odnosno prisvajajući sebi “drevno” vladarsko  pravo na raspolaganje selima i župama, buntovni bosanski baroni podrivaju banov položaj, sprečavajući ga, time, da istraje u časnim naporima i svoju nesretnu zemlju konačno izbavi iz  jeretičke tame. Neprijateljsko držanje slavonskog hercega samo dodatno otežava, i onako nesiguran, položaj ovog, sada, odanog sina rimske crkve. Odluka Mateja Ninoslava da papu podrobno izvesti o sopstvenim nedaćama pokazaće se vrlo mudrim gestom. Pun razumevanja i zabrinut zbog nevolja koje su ophrvale njegovog novorođenog duhovnog sina, Grgur IX sačinjava tri pisma 92, odaslata 10. X 1233. g., nameran da njima ukloni sve pretnje koje su se nadvijale nad vernim bosanski banom. Prvo je upućeno samom vladaru Bosne, toplim hrišćanskim rečima sv. otac stavlja pod apostolsku zaštitu ličnost bosanskog bana, kao i njegovu državu. Drugo pismo je u nešto hladnijem tonu, hercegu Kolomanu papa poručuje da odustane od činjenja daljih neprijatnosti Mateju  Ninoslavu, te da mu, kao pravi sabrat hrišćanin, pomogne u nastojanjima da svoje ćudljive  podanike primora na poštovanje starih običaja. Napokon, trećim pismom papa zapoveda dominikancima – što je prvi pomen ovog propovedničkog reda u Bosni – da banovom rođaku Prijezdi vrate sina, koga su držali za taoca. Dečakovi srodnici promenili su svoje vladanje na  bolje, tvrdi pontifeks, neumoljivo progone jeretike, čime je i potreba za držanjem taoca nestala.  Novi, srdačniji odnosi, između bosanske vladarske kuće i dominikanskog reda, potvrđeni su predavanjem banovog novčanog poklada dominikanskom samostanu u Pečuju, namenjenog budućim radovima na podizanju katedralne crkve za reformisanu bosansku  biskupiju. U krugu učenika Dominika de Guzmana pronađen je i novi biskup. Redovnik iz Vestfalije, Johan Vildeshauzen, zbog svog germanskog porekla prozvan Tevtoncem – od 1232. g. provincijal ugarskih dominikanaca – odabran je od strane papskog legata Pekorarija, kao najpogodniji kandidat za preuzmanje upražnjene bosanske stolice. Legatov izbor neće se, ipak, pokazati najsrećnijim. Vildeshauzen je, istina, posedovao izvesnu blagorodnost i krotkost ali, što će biti daleko značajnije za održanje odnosno neodržanje na dodeljenom mu  položaju, ni zrno one znamenite žestine, tako imanentne njegovoj dominikanskoj sabraći. Događaji iz, dešavanjima odista bremenite, 1233. g. potakli su nas na određena razmišljanja, tačnije domišljanja, o smislu skrivenom unutar ovde, ukratko, iznete pripovesti o  ___________________________________________________________________________ 

91. J. Šidak, Studije, nap. 40., str. 187. 92. CD III, str. 388-90.  pomenutoj godini bosanske prošlosti. Iznenadna, nanovo probuđena, zainteresovanost kurije za bosanske verske prilike (1232.) i, takođe, iznenadna potreba Mateja Ninoslava da papi obznani svoju indignaciju prema “nakaradnim” verovanjima svojih predaka (1233.), pri tome ga moleći za pomoć u održavanju starih običaja, ustanovljenih, verovatno, od tih istih,  jeretički nastrojenih, “starih”, suviše blisko stoje jedna prema drugoj, da se ne bi mogla  pretpostaviti neka zajednička veza između njih. Pozivanje na stare običaje i prava u srednjem veku, a i kasnije, najčešće je, tek, antikvarnom patinom urešena krinka za krajnje neosnovane zahteve onog koji se na njih  poziva. Prihvatajući primedbu93 da “sve što se zna o unutrašnjim odnosima u Bosni već od  početka XIV veka protivreči Ninoslavljevoj žalbi”, možemo zaključiti da je i u ovom slučaju o gore navedenoj pojavi reč. Primenom, već spominjanog, metoda “inverzije” proizilazilo bi da je Matej Ninoslav zapravo taj koji ruši stare običaje, željom da vladarskim autoritetom i silom zbriše drevna posedovna prava velikaša. Ako nas je inverzija dovela nešto bliže istini, usudićemo se i na sledeću pretpostavku, da je bosanski ban svojim nasilničkim ponašanjem izazvao negodovanje domaće crkvene organizacije, ne samo usko povezane sa bosanskim  plemenitašima, već i vrlo osetljive na poštovanje odnosno nepoštovanje starih tradicija. Sučeljen sa tvrdoglavošću svojih plemenitih podanika i njihovih duhovnika, ban, podržan od svog srodnika Prijezde, u zapadnoj crkvi i njenom poglavaru traži saveznika za dovršenje svojih “centralističkih” planova. Uspostavljanje uređene latinske biskupije u njegovoj zemlji, moglo mu je doneti nešto, preko potrebnog, prestiža ali i obezbediti mu upotrebljive saradnike, lojalne i posvećene njegovim zamislima, za razliku od svojeglavih članova domaće crkve. Pored toga, zadobijanjem blagonaklonosti Grgura IX podiže se i sigurna brana pred nadolazećim Kolomanovim pretenzijama, nadahnutim neutaživim častohlepljem drugorođenog kraljevskog sina. Stoga, na osnovu posrednog zaključivanja, moglo bi se ustvrditi da postoji, mutna ali ipak, mogućnost da je zamajac dešavanjima 1232. i 1233. g. dao sam Matej Ninoslav denuncirajući svog sunarodnika bosanskog biskupa, i moleći za papsku  pomoć u lokalnom obračunu između vladara i plemenitih sinova zemlje. Dalji tok događaja, pak, osporio je valjanost i promišljenost banovih kombinacija. Na tlu Bosne domaće snage su, još uvek, imale veću težinu od propovednika rimske crkve i ugarskih konjanika. Matej Ninoslav hladnokrvno menja stranu, napušta ulogu dragog štićenika Grgura IX i preobražava se u stegonošu “jeresi”, gubeći trenutno papsku milost ali zadobijajući onu istoriografsku. Uvek slaba na branioce “narodne slobode”, skoro uvek ugrožene nasrtajima mrskog zavojevača, domaća istoriografija proglasiće bana Mateja zatočnikom i braniocem mlade bosanske države i njene vere, mahom romansirano opisujući nastali preokret u njegovom delovanju, na prelasku iz 1233. u 1234. godinu. Prizemniji ali, po nama, verodostojniji, rečima oslikan, portret ovog bosanskog bana bi,  pak, prikazivao osionog i žilavog gospodara, bar formalno, zavisne zemlje, slobodnog od suvišnih skrupula, zabavljenog upornom potragom za putevima kojima bi bansku vlast utvrdio i uzneo i prema spoljnjim i prema unutrašnjim takmacima. Ovaj bosanski ban, svakako, nije olako odbacio papsku podršku i izazvao razornu ugarsku reakciju, ponet nekim rodoljubnim osećajem i kasno probuđenim verskim zanosom. Uvidevši da njegov položaj  postaje nestabilan kada popuste domaći, bosanski temelji u njegovoj osnovi, i da nikakva rimska kolonada ne može nadomestiti taj izgubljeni oslonac, sa istom pragmatičnom lakoćom odbacuje katolicizam, kao što je to, tek godinu dana ranije, učinio i sa “krivovernim  bludnjama” svojih starih, i okreće se protivu onih kojima je, možda, sopstvenim pozivom otvorio vrata bosanske države. U mesecima između oktobra 1233. g. i februara 1234. g. do Rima su stigli prilično  ___________________________________________________________________________ 

93. S. Ćirković, Istorija, II-3, nap. 4., str.356. razočaravajući glasi, bosanska travestija nije se dala okončati mirnim i razumnim putem. Iznevereni Grgur IX, ipak, nije bio čovek koji bi dopustio da ga početni neuspeh pokoleba. Okružnicom94, izdatom 13. II 1234. g., preporučuje svog novog legata, Jakova, priora kartuzijanskog samostana sv. Bartolomej de Trisulto, prelatima iz bosanskog susedstva. Opskrbljen uobičajenim arsenalom oproštajnica 95, apostolski izaslanik imao je da spreči dalje širenje krivovernog “korova i koprive” na okolne, neokužene oblasti. Pozivu da ponese časni znak krsta prvi se odazvao mladi kralj Bela, on već 19. II svečano priseže 96 pred legatom Jakovom da neće trpeti jeretike u kraljevstvu svog oca, te da će učiniti sve kako bi potpuno istrebio te bezumnike iz arpadovske države. Zloslutne ugarske pretnje ne sprečavaju bana Mateja da se lično, početkom 1234. g., spusti do grada pod Srđem, praćen sjajnom svitom svojih sinova i bojara. Dubrovačkoj opštini  bosanski ban obnavlja trgovačke privilegije 97, ali i jamči oružanu pomoć, ukoliko se raški kralj drzne da napadne grad. Postoje dva, izuzetno zanimljiva, detalja vezana za ovu prvu, nedatiranu, povelju Mateja  Ninoslava Dubrovniku. Prvo, ban naglašava da je njegov pečat na povelji autentičan, iako to nije originalan banski pečat, koji mu je, pak, nasiljem otet u prethodnom periodu. Izjava koja  jasno ukazuje na neke borbe, vođene u Bosni krajem 1233. g., i to u samom srcu banove zemlje, kada je neimenovani neprijatelj, verovatno Ugri, uspeo da se domogne jednog od simbola njegove vlasti. Drugi detalj tiče se Ninoslavljevog odnosa sa raškim kraljevstvom. Prijateljski odnosi iz vremena Stefana Nemanje i Kulina, čini se, stvar su daleke prošlosti,  bosanski ban, ispunjen nekim novopronađenim samopouzdanjem, ne libi se da obeća otvaranje neprijateljstava sa Rašanima, čak i u slučaju – napad na Dubrovnik – koji se njega neposredno ne dotiče. Dva su moguća objašnjenja ove neočekivane gotovosti bosanskog vladara da ukrsti oružje sa raškim kraljem. Teritorijalni spor sa Raškom, moglo bi biti prvo, sudar interesa dva vladara negde u dolini Drine ili, možda, u Humu? Drugo objašnjenje bi išlo ka tome da je, u ovom periodu, i reformisana srpska crkva počela da iskazuje animozitet  prema čudnim verskim navadama Bošnjana. Uređena u strogom duhu istočne ortodoksije, Savina arhiepiskopija zasigurno je stekla određeni osećaj čistunstva u pitanjima vere, ne izostajući u tome iza zapadne crkve. Nesređene bosanske religijske prilike, svakako, nisu mogle, izazvati oduševljenje među srpskim jerarsima. Isturena, na prvoj liniji odbrane prema “latinskoj jeresi”, raška crkva verovatno je od svojih vernika, raških vladara, zahtevala i zauzimanje odbojnog stava prema heterodoksnim bosanskim krstjanima i krstjanicama, kako to rečito svedoče srpske redakcije sinodika i ponašanje kasnijih Nemanjića. Misijom legata Jakova i Belinim obećanjem nije iscrpljena sva papska delatnost,  posvećena Bosni, u 1234. godini. Pisari papske kancelarije bili su poprilično angažovani  polovinom oktobra te godine, sastavljajući šest pisama 98, adresiranih na hercega Kolomana, zagrebačkog prelata Stefana i već iznurenog bosanskog biskupa Vildeshauzena. Nestrpljenje Grgura IX postajalo je vrlo očevidno, pontifeks žustro podstiče i obećava mnogo toga, odobravajući, čak, da se odrešenja ponude i onima koji su činili tako sramna dela poput  paljenja hramova i robljenja klera, ne bi li se i tim, očajničkim, potezom došlo do ljudi voljnih da pođu u bosanske strane i stanu na put tamošnjoj zloći. Papsku ogorčenost iskoristio je Andrija II, prelazeći preko sopstvene darovnice, izdate nekih deset godina ranije – kojom je Bosnu, Usoru i Soli, predao u “večni” posed nadbiskupima Kaloče – ugarski kralj odlučuje da okončavanje nereda na južnim međama  poveri svom mlađem sinu Kolomanu. Kao i u prethodnom slučaju, kurija potvrđuje 99, 9. VIII 1235. g., akt ugarskog vladara, polažući poslednje nade u krstašku odlučnost i ratničku veštinu slavonskog hercega. Stanje u Bosni bilo je daleko od dobrog, mekoputni biskup Johan  ___________________________________________________________________________ 

94. CD III, str. 396/8. 95. J. Šidak, Studije, str. 189. 96. A. Theiner, Vetera monumenta historica Hungariam sacram illustrantia, I-II, 1859-62., vol. I, br. 209., str.124. 97. Lj. Stojanović, Stare srpske povelje, I, br. 10., str. 7. 98. CD III, str. 415/9. 99. CD III, str. 443. zasipa molbama sv. oca, ponizno tražeći dozvolu da odstupi. Slabost, koja, predvidivo, nije mogla naići na razumevanje kod tako posvećenog apostolskog namesnika, kakav je bio Grgur IX. U svom odgovoru 100, od 20. IX 1235. g., posustalom dominikancu, papa ga bodri da izdrži, podsećajući ga da će mir i zadovoljenje za proživljene tegobe zadobiti tek u večnom životu. Sledeće godine Rim iznova uspeva da pronađe miljenika među bosanskim velmožama. Usorski knez Sibislav stekao je ispravnim držanjem pažnju i naklonost kurije, koja ni za trenutak ne okleva pri branju ovog retkog cveta, “ljiljana izniklog međ trnjem”. Avgusta 1236. g. oglašeno 101 je od rimske stolice da su knez Usore Sibislav i mati mu Ancila, udova  počivšeg bana Stjepana, stavljeni pod njeno zaštitničko okrilje. Napomena da se radi o razvlaštenom i degradiranom potomku bivšeg bana upućuje na to da su dominikanci, ili neki drugi emisari zapadne crkve, pored ugarskog, tragali za, i napokon ga pronašli, još jednim korisnim oruđem protivu otpadnutog Mateja Ninoslava. Potpirivanje unutardinastičkog sukoba – sve što znamo o bosanskim dinastičkim odnosima kazuje da su vladajući ban i sin njegovog prethodnika morali, svakako, biti u krvnoj vezi – otvaralo je sasvim izgledne mogućnosti za dublji upliv katoličke crkve, dakako uz nadu da će se novi štićenik pokazati nešto postojanijim nego li njegov srodnik i prethodnik. Ipak, poverenje poklonjeno Sibislavu, čini se, nije donelo očekivanu polzu latinskoj stvari, tek, ostalo je na hercegu Kolomanu da,  prilikom preuzimanja očevog dara, bilo to baš po intimnoj volji Grgura IX ili ne, poradi i na toj, naizgled neostvarivoj, želji sv. oca, uvođenju Bosne u krug pristojnih i poslušnih katoličkih zemalja. Kolomanova vojna102 bila je u zamahu, ili je otpočinjala, maja 1237. g., naime polovinom tog meseca dubrovačko veće prohibira svaku trgovinu u bosanskim stranama. Tok samog vojevanja ostaje nepoznanica ali ishod je sasvim izvestan, do kraja naredne 1238. g. ban i njegovi sledbenici biće odbačeni iz središnjih delova banovine, te primorani da utočište  potraže u perifernim oblastima Bosne, i nadalje nedodirnutima oklopljenom Kolomanovom šakom. Svoj prodor slavonski herceg nije ograničio na dolinu Bosne, nošene pobedom njegove snage prelaze i u Hum, sledeći davnašnje aspiracije nosilaca krune sv. Ištvana. Krstaške (ugarske) kolone sledili su ništa manje borbeni dominikanci. Napokon je ta, suviše dugo jogunasta i nedostupna, zemlja ležala u njihovim hladnim inkvizitorskim rukama. Vučji čopor razdraženih dominikanskih propovednika zahtevao je i dostojnog predvodnika. Bezvoljnom i izmučenom Vildeshauzenu udovoljeno je i on okreće leđa bosanskim patnjama negde s proleća 1237. g., na samom početku ratovanja. Papskom odlukom Teodorih, biskup ugarskih Kumana, u upražnjeno zvanje 26. IV 1238. g. uvodi Ponsu, ugarskog dominikanca, znatno čvršćeg i nemilosrdnijeg duha, istinskog i nepokolebljivog sledbenika misli i dela Dominika de Guzmana. Pored pažljivog izbora ličnosti koja će dobiti biskupsku palicu u Bosni, papa je vrlo  brižljivo odabrao i onoga koji će mu je, u njegovo ime, predati. Pristupajući svojoj “svetoj” misiji Ponsa se odmah suočio sa latentnim nedostatkom sredstava, sem Ninoslavljevog poklada, zarobljenog u Pečuju, bosanska biskupija nije na raspolaganju103 imala nikakvih drugih vrednosti, zemljišnih poseda ili dragocenosti. Podizanje

katedralne crkve, nabavka knjiga i sakralnih predmeta, izdržavanje braće i brojni drugi izdaci iziskivali su, nesumnjivo, značajne sume. Stoga se, decembra 1238. g., upućuju zahtevi Ostrogonu, Pečuju, ali i već dovoljno zaslužnom hercegu Kolomanu da pomognu i obezbede sve neophodno za preživljavanje uskrsle biskupije. Pečujski samostan pokazaće se krajnje neosetljivim na vapaje bosanske sabraće, ni do decembra naredne 1239. g. držani poklad neće  ___________________________________________________________________________  100. CD III, str. 445/6. 101. CD IV, str. 15/6. 102. J. Šidak, Studije, nap 64., str. 192. 103. nav. delo, nap. 73., str. 193.  biti isplaćen. Namesto banovog novca bosanski biskup dobiće potporu od, do tada pomalo skrajnute, kaločke nadbiskupije. Ratnici, kovanice ali i zanatlije, koje bosanski krajolik  menjaju novopodignutim utvrdama, pristižu iz Kaloče, što bi navodilo na zaključak da tamošnji nadbiskup nije zaboravio na Andrijinu darovnicu, uprkos kasnijoj promeni kraljevske volje. Ni pobedom ovenčani herceg nije izneverio nade biskupa Ponse.  Novouspostavljenom bosanskom kaptolu Koloman predaje posede Đakovo i Bliznu, u vukovskoj županiji – potvrđeno 104 papskim aktom 7. XII 1239. g. – slobodan od svake pomisli da će ti feudi biti buduće, trajno sedište ove zlosrećne biskupije. Brige oko stvaranja stabilne, kanonima i koncilskim odlukama propisane, organizacione strukture i pribavljanja stalnih izvora prihoda, nisu omele Ponsu i njegovu sabraću da se, u kratkom vremenu koje im je dato, pozabave i dušama svog stada. U svojoj Hronici Petar  Svipertijus, prior dominikanskog manastira u Bodrogu, zapisao je izvesne remininscencije 105 o tim podvižničkim danima, čuvajući time te plemenite napore od nesnosne tišine zaborava. Prateći reči bodroškog priora saznajemo da su i bosanski dominikanci, poput svoje  provansalske i lombardske braće, gajili snažnu strast prema pročišćavajućim plamenovima lomače, krici spaljenog jeretika bili su, po njima, najsigurniji dokaz njegovog pokajanja i spasenja. Ne sumnjajući u njihovu privrženost prokušanim inkvizitorskim metodima, moramo se, ipak, zapitati da li su Ponsini klerici predavali ljude vatri iz istih razloga zbog kojih su to činili dominikanci u južnofrancuskim i severnoapeninskim oblastima. Kako smo, već, izrazili skepsu u mogućnost njihovog susreta sa neomanihejcima u bosanskim stranama, moramo  pretpostaviti da su oganj hranile najgorljivije pristalice svrgnutog bana i najglasniji protivnici novouvedene desetine. Nikakva druga mera nije mogla izazvati, ni približno, takav otpor i revolt poput uvođenja ovog, izuzetno teškog i nepopularnog, nameta, čak i u temeljno katoliciziranim zemljama, njen efekat na trusnom bosanskom tlu mogao je biti samo još destruktivniji. Surovost latinskih redovnika ali i, pre svega, nenadana pomoć, pristigla sa dalekih azijskih stepa, omogućili su Mateju Ninoslavu da relativno brzo i u potpunosti restaurira sopstvenu moć. Tatarski olujni oblak, koji se nazirao na istoku i zaslepljujućom brzinom hitao ka srcu hrišćanskog sveta zahtevao je svu moguću pažnju, kako ugarskog dvora, tako i rimske kurije. Upadljiva je ćutnja papske kancelarije, tokom 1240. i 1241. g., sva ona užurbana aktivnost oko neodložnih bosanskih poslova kao da je namah zamrla. Jedini koji još uvek ima interesa i vremena da se zabavlja sudbinom bosanske biskupije, Benedikt, nadbiskup Kaloče, gorko se tuži da, čak, ni utvrđenja, podignuta staranjem njegove crkve, nisu bila dovoljna da odbrane  pravu veru i njene zastupnike od pomamnog jeretičkog besa. Dubrovački analisti kasnijeg vremena uspeli su da sakupe par nejasnih, vremenom umrljanih, vesti o nekoliko desetina dominikanaca koji su bili blagosloveni mučeništvom, zadobijenim prilikom obraćanja  bosanskih “patarena”. Postoji nedoumica 106, da li su u ovom slučaju ljubopitljivi ali i nebrižljivi dubrovački pisci beležili zaista utemeljenu tradiciju ili, pak, romansiranu martirologiju dominikanskog reda, no sasvim je izgledno da bes bosanske zemlje nije

mimoišao one propovednike koji su zadocnili da Bosnu napuste skupa sa Kolomanovim ratnicima. Izašavši iz neprijatne Kolomanove senke, ban Matej se odlučuje na još jedan pompezan silazak da obale, do zidina svojih dubrovačkih prijatelja, i ovom prilikom nimalo gadljivih na njegova verska osećanja. Svoju drugu povelju 107 knezu i opštini izdaje 22. III 1240. g., započinjući svoju intitulaciju sasvim pravovernom formulacijom “po milosti božijoj”. Tatarska groza, praćena kratkotrajnim krahom arpadovske sile, omogućiće vladaru Bosne i da se, kao nezavisna sila, umeša u trvenja između srednjedalmatinskih komuna, čime je  banski uticaj po prvi put iskoračio iz dotadašnjih, posve skromnih, okvira. Sukob Trogira i  ___________________________________________________________________________  104. CD IV, str. 94. 105. J. Šidak, Studije, nap. 122., str. 205. 106. A. Zaninović, Pogled na apostolsko-znanstveni rad Dominikanaca u hrvatskim zemljama, Bogoslovska smotra VIII, 1917., str. 262-85. 107. Lj. Stojanović, Stare srpske povelje I, br. 11. Splita, u kome je Matej Ninoslav vrlo voljno uzeo učešća, uzrok je imao u različitom odnosu dveju opština prema njihovom zakonitom gospodaru i zaštitniku kralju Beli IV. Progonjen od tatarskih jahača 1241. g. ugarski kralj je sklonište potražio u Dalmaciji, verujući da zidine tamošnjih gradova mogu zadržati, do tada, nezaustavljivi tatarski potop. Split se poneo nepromišljeno i uskratio je traženu galiju za kralja nevoljnika. Trogirani su, pak, iskazali nešto više razuma i proročke sposobnosti, te su potvrdno odgovorili na sve zahteve svog vladara. Iznenadno povlačenje Tatara ostavilo je Belino kraljevstvo u krhotinama ali kralj je i dalje imao dovoljno snage da svima plati za učinjeno mu, dobro ili loše, u trenucima katastrofe. Trogirski lojalisti dobili su kraljevom zahvalnošću108, u proleće 1242. g., nekoliko sela koja su do tada pripadala splitskoj opštini. Smatrajući da jedna glupost nije dovoljna, splitski patriciji ušli su u oružani obračun sa Trogirom, uzimajući za saveznike prononsirane kraljeve neprijatelje, humskog kneza Andriju i bosanskog bana Mateja Ninoslava. Uprkos savetima opreznog Tome arhiđakona, splitsko veće je, čak, izabralo vladara Bosne za gradskog kneza, predajući sudbinu grada u njegove  prevrtljive ruke. Ishod te nepromišljene odluke, sasvim predvidivo, nije mogao biti srećan. Oslobođen stepske pretnje Bela IV uspešno konsoliduje svoju državu i priprema odgovor  onima koji su doveli u pitanje njegov autoritet, koristivši zli usud koji se nad njim nadvijao dve godine. Kažnjavanje drskog bosanskog bana zadržao je za sebe, dok je ka Trogiru upućen hrvatsko-dalmatinski ban Dionizije. Odlazeći u susret gnevnom ugarskom kralju Matej na čelu splitske komune, kao kneza, ostavlja svog normanskog rođaka Rizarda i jednog od svojih sinova, kao zapovednika čete, koja je trebalo da odbrani gradsko područje od ugarskih snaga. Splitska epizoda donosi dva neobična detalja koja zahtevaju osvrt. Prvi je neočekivana spremnost splitskih Romana da uđu u savezništvo sa slovenskim vladarom vrlo lošeg glasa. Sem mrzovoljnog Tome, niko od tih dobrih katoličkih duša ne brine o mogućim posledicama saradnje sa osumnjičenim jeretikom. Drugo, bosanski ban ima normanskog rođaka,  pripadnika “etničke” grupe koja je sve dugovala svojoj ulozi mačonosaca papstva. Nepoznato  je u kakvom je, tačno, odnosu ban bio sa ovim kalabrijskim Normaninom, da li odista postoje neke srodničko-bračne veze koje ih spajaju ili je samo reč o pustolovu koji je svojim mačem zadobio čast da bude adoptiran u banov rod. Tek, kakav god bio odgovor, prilično je iznenađujuće da se potomak najsrčanijih boraca za veru nalazi među jereticima. Sve rečeno upućuje, iako posrednim putem, da je percepcija Bošnjana kao nepopravljivih jeretika, u prvoj  polovini XIII veka, prisutna u prilično uskom krugu. Dok papska i pisma ugarskog klera grme o koprivama, korovu i trnju, bosanski susedi, Splićani, i jedan kalabrijski avanturista, koji živi

među njima, čini se, nemaju taj utisak i saznanja da ban i njegovi podanici pripadaju  bogohulnoj patarenskoj sekti. Dvosmerni ugarski napad, započet s jeseni 1243. g., trijumfalno je okončan jula 1244. g. Bosanski ban iznova je pronašao svoju izgubljenu smernost i poniznost te trpeljivo prima sve zapovesti koje mu iznosi njegov, ovaj put nesumnjivo, sizeren Bela IV. Razorenoj i napaćenoj  bosanskoj biskupiji ugarski kralj izdaje 20. VII 1244. g. povelju 109 – u Glažu, na granici Usore  – koja je trebalo da zaleči sve rane i uvrede nanete joj od nevernog bana i ostalih, divljačnih stanovnika zemlje. U vlasništvo kaptola preneti su brojni zemljišni posedi 110, razbacani po svim bosanskim župama, uz to privilegovani potpunim sudskim i fiskalnim imunitetom, takođe, zloglasna desetina je ponovo uvedena, uprkos prethodnim lošim iskustvima. Motive za ovo izdašno darivanje latinske biskupije bosanskom zemljom nije teško pogoditi. Sve do tada primenjeno nije polučilo zadovoljavajući rezultat, propovednička reč, lomače, fizička sila i sve drugo nisu doveli do pacifikovanja te nesnosne oblasti. Ukorenjena biskupija, pak,  ___________________________________________________________________________  108. S. Ćirković, Istorija, str. 66/7. 109. CD IV, str. 236-40. 110. J. Šidak, Studije, str. 197. finansijski i pravno zbrinuta, sa klerom spremnim da se grčevito bori za očuvanje stečenog, mogla je postići uspeh tamo gde je on već toliko puta izostao. Ozbiljne i promišljene Beline namere, međutim, bile su zasnovane na pogrešnoj premisi, opstanak biskupa Ponse i njegovog kaptola zavisio je isključivo od kraljeve sposobnosti da nemirnog bosanskog bana održi u  potpunoj pokornosti, a to je, pokazaće se, bilo van arpadovske moći.

7. Od ecclesia bosnenses

ecclesiam

Sclavoniae Sve iskazano razumevanje, za bogougodno poslanje i potrebe bosanske biskupije, napustilo je bana Mateja Ninoslava, onog trenutka, kada se kralj Bela povukao iz Bosne.  Nadbiskup Kaloče, Benedikt već krajem 1244. g. piše 111 papi Inokentiju IV o potrebi da se nastavi obračun sa bosanskim jereticima. Istrajavajući, i dalje, u ovom mukotrpnom radu, na kojem je njegov veliki prethodnik tako uzaludno iscrpljivao svoje vreme i snagu, papa, ovog  puta, položaj legata poverava samom nadbiskupu Benediktu. Tokom naredne, 1245. g.,  papska kancelarija upućuje niz pisama 112 ugarskim uglednicima – kralju, kraljici Mariji,  palatinu Matiji i prioru ugarskih dominikanaca - u želji da nanovo raspiri njihov krstaški žar i tako obezbedi pomoć imenovanom legatu. Obraćajući se, pak, iste godine, Benediktu pontifeks iznenada preinačuje svoje upute. Kaločki nadbiskup izvešten je od Inokentija IV o pristizanju povoljnih glasa iz same Bosne,  biskup Ponsa i dominikanac Tiberije potvrdili su primerno držanje bana i njegovog rođaka Sibislava, te papa sugeriše ugarskom prelatu da to ispita i pomenutu bosansku gospodu odreši od interdikta, ukoliko pronađe da je njihov stav prema veri zaista promenjen. Regesta  pomenutih papskih pisama iz 1245. g. nisu precizno datirana, stoga se ne može razlučiti da li  je ban u 1245. g. izveo još jedan, od brojnih, nagli preokret u svom ponašanju i delovanju, ili su se Ponsine pohvalne reči odnosile na godinu – 1244.g. – banovog poraza. Nešto je izglednija druga mogućnost, jer u papskom pismu, od 19. VIII i. g., namenjenom očima  bosanskog biskupa, Inokentije zapoveda da se bosanski hereziarh i njegovi neverni sinovi

ekskomuniciraju, a njihova zaplenjena imovina dodeli hrabrim borcima protivu jeresi, među hereziarhovim sinovima počasno mesto zauzimao je i nepredvidivi Matej Ninoslav. Navedena konfuzija u papskoj prepisci prilično slikovito dočarava svu zamućenost bosanskih prilika, latinska biskupija, i pored sve sile koja je stajala iza nje, očigledno, vodila je unapred izgubljenu bitku. Domaća crkva teško je gubila svoje pozicije, o čemu svedoči i nepostojanost karaktera usorskog “ljiljana”, koji je između 1236. i 1245. g. nekako uspeo da izgubi svoj “pravoverni miomiris”. Put, kojim bi, možda, mogla biti izbegnuta stranputica neuspeha, nadbiskup Benedikt je  pronašao u formalnom podvrgavanju uzdrmane bosanske biskupije njegovoj jurisdikciji. Od 1232. g., odnosno Pekorarijevog zanemarivanja dubrovačkih prava, kurija je za sebe zadržavala neposrednu nadležnost nad bosanskom dijecezom. Papa Grgur IX 1238. g.  priznaje, u načelu, nadležnost stolice sv. Vlaha, ali novog biskupa, Ponsu, u zvanje uvodi  papski izaslanik Teodorih. U međuvremenu, sve pritužbe Dubrovnika, kao i svi zahtevi ugarskog klera, odlagani su na stranu, te ostavljani sa povoljniji trenutak, sve do onog srećnog vremena kada se kurija konačno uveri da je prava vera odista učvršćena u toj nesretnoj dijecezi. Dani mirnog i sređenog hrišćanskog života, pak, uporno su odbijali da osvanu nad dolinom Bosne, te je dopalo Inokentiju IV da se, mada nevoljno, ponovo zamisli nad  __________________________________________________________________________  111. J. Šidak, Nova građa o akciji rimske kurije u Bosni 1245., HZ XXVIIXXVIII, 1974/5., str. 319-29. 112. Paulus Sambin, Letere inedite de Innocenzo IV, Padova 1961., 157., ( Italia sacra 5) kaločkim zahtevima. Benediktovu zamolbu podupirali su i kralj Bela IV, “zakoniti” gospodar   bosanskih strana, kao i mesni biskup Ponsa, uvezujući svoje argumente u jedan stav, da se latinski žig ne može utisnuti dalekim papskim pečatom već da se to mora prepustiti znatno  bližoj i sigurnijoj ruci ugarskog prelata. Nisu izostala ni podsećanja na sve one nebrojene ljudske i materijalne žrtve, koje je kaločka crkva podnela postupajući po papskim instrukcijama. Predavanje jurisdikcije bilo je tek malena nagrada za tako nesebičnu  požrtvovanost. Odluka o opravdanosti iznetih tvrdnji i potraživanja prepuštena 113 je, 26. VII 1246. g., opatu benediktinskog samostana sv. Martina u Pannonhalmi. Poput svojih prethodnika i Inokentije IV se pokazivao vrlo neažurnim u uspunjavanju ugarskih molbi. Uskraćeni  pristanak papa je nadomestio znakom krsta, već 3. VIII i. g. nadbiskup Benedikt dobija odobrenje za pokretanje nove krstaške vojne, koja je trebalo da zaokupi nadbiskupovu pažnju, dok benediktinski opat ne istraži povereni mu slučaj. No, kako su snage ugarskog kraljevstva  bile vezane borbom na zapadu, gde je Bela IV nastojao da se domogne babenberških poseda, malo je verovatno da je Bosna, pomenute godine, zaista videla isukano ugarsko oružje. Izostanak vojnog angažovanja, nije zaustavio i rad na podređivanju bosanske biskupije, slučaj se, čini se, pokazao suviše zahtevnim za sposobnosti opata sv. Martina, pa je bulom 114 od 26. VIII 1247. g. naloženo đurskom biskupu Artolfu i priorima ugarskih cistercita i dominikanaca da stvar preuzmu na staranje, i u konačnici podlože bosansku biskupiju, sa svim njenim  posedima i pravima, glavi kaločke crkve. Nedugo nakon ovoga, krajem 1247. ili početkom 1248. g., u papskim dokumentima iznova se javlja neumorni, i sva je prilika, nesalomivi Matej Ninoslav, koji nanovo uvereva sv. oca da on nikad nije bio, nije i ništa drugo neće biti do pokorni sin rimske crkve. Za ovu  priliku uspeo je da pribavi i određene pisane dokaze, koji su svedočili o njegovom  besprekornom držanju. Pomalo iznenađuje činjenica da su i papski savetnici pronašli da

 pomenuta dokumenta zaista govore u prilog njegovih tvrdnji. Ostalo je nepoznato kakve je to  potvrde Ninoslav podneo na uvid kuriji, ali nesumnjivo je da su u njima zapisani redovi  podvučeni i određenom količinom plemenitih metala. Tek, već notorna popustljivost stolice sv. Petra prema bosanskom banu ni ovaj put nije izostala. Sada i formalno nadležnom nadbiskupu Kaloče naloženo 115 je da obustavi sva neprijateljstva protivu banove ličnosti i zemlje, sve dok dalmatinski klerici, senjski biskup Filip i prior splitskih franjevaca, ne ispitaju da li je napokon Ninoslavljev duh prosvetljen istinom. Događaji iz 1247. i 1248.g., sa punim pravom, a ne tek iz pukog verbalizma, mogu se nazvati odlučujućom prekretnicom. Bosanska zamešateljstva bila su suviše minorna i  postojala su suviše opterećujuća da bi papstvo nastavilo da trati sopstveno vreme baveći se njima. Veliki čas neomaniheizma nepovratno je otkucao. Mačem Simona de Monfora i dominikanskim vatrama južna Francuska uspešno je vraćena majci crkvi. Blasfemična dualistička reč, posle 1244. g., čuje se još samo u mračnim uličicama lombardskih varoši i zaboravljenim alpskim dolinama, tamo gde za nju niko više ne mari. Kurija, stoga, sada ima slobodu da, istina okolišajući, prizna benigni poraz i sudbinu bosanske katoličke biskupije trajno poveri Kaloči, ostavljajući Ugrima da brinu o toj slabašnoj jeretičkoj iskri. Takođe,  poveravanje istrage o banovom vladanju prioru franjevačkog samostana u Splitu, navešće red  prosjačke braće put Bosne. Strpljiviji i suptilniji od sledbenika Dominika de Guzmana, učenici Franje Asiškog doći će u bosansku zemlju, odlučni da tamo i ostanu. Kako nametanje konvencionalne latinske biskupije nije uspelo, mala braća zauzeće nešto drugačiji pristup, šireći mrežu samostana i nadmećući se sa lokalnim duhovnicima, krstjanima, za naklonost onih čija se reč poštovala u bosanskoj državi, ali to je već stvar daleke budućnosti, stvorene istrajnim radom samopregornih franjevaca.  ___________________________________________________________________________  113. J. Šidak, Studije, str. 199.; CD IV, str. 298. 114. nav. delo, nap. 109., str. 200.; CD IV, str. 322/3. 115. nav. delo, str. 201.; CD IV, str. 341/2. Odstupanjem116 biskupa Ponse u njegovu novu, sada stalnu, rezidenciju, u Đakovu, negde  pre 1252. g. okončano je iskušenje dugo gotovo tri dekade. Isprepletane religijsko-političke  borbe koje su harale Ninoslavljevom državom dovele su jedan, davno, započet proces do konačnog, po zapadnu crkvu nezadovoljavajućeg, ishoda. Pišući 117 o prelomu učinjenom 1232-1238. g. i S. Ćirković i J. Šidak naglašavaju da prekid veza sa Dubrovnikom označava kraj dotadašnje, slovenske ecclesia Bosnenses, koja, pak, nije smenjena kanonski organizovanom katoličkom biskupijom. Otpor latinskom obredu, desetini i drugim novotarijama bio je previše snažan i previše uporan da bi nosioci tih neželjenih novina uspešno sproveli svoje namere. Ranije, miroljubivo rešenje na Bilinom polju 1203 g. uspelo je da održi Bosnu, bar  naizgled, u okrilju rimske crkve naredne dve decenije, nasilja počinjena tridesetih i četrdesetih godina XIV veka i podređivanje pod vršitelja tih nasilja, kaločku nadbiskupiju, pak, presekla su potpuno, za dugi period, tu i onako odveć tanku vezu. Nastali raskol, po S. Ćirkoviću, iskoristiće hitro patarenska zajednica, prisutna u Bosni, koja navlači obrazinu usahle  biskupije, preuzimajući njeno ime i ugled u zemlji, i ispunjavajući staru, preživelu formu novim, dualističkim sadržajem. Ma koliko nevoljno to činili, na ovom mestu moramo učiniti otklon od navedenog shvatanja prof. Ćirkovića. Do preobražaja bosanske biskupije u neomanihejsku crkvu došlo je, po nama, samo u svesti, i u traktatima, latinskih kontroverzista. Zatočena u “starinom osveštanim tradicijama” Crkva bosanska, i nakon 1248. g., nastavila je sa životom po starim obrascima. Jednostavno, smatramo, u Bosni tog vremene nije bilo sledbenika neomanihejskog učenja koji bi je preobrazili.

Rajnerije Sakoni118 (oko1250.) i Anselmo Aleksandrijski (1270.) kada pišu o “crkvi Sklavonije” samo prenose sliku podele 119 patarenskih crkava severne Italije na Balkan, pri tome, imajući tek mutnu predstavu o geografiji poluostrva. Činjenica da patareni Konkoreca slede “sklavonsko učenje” za razliku od njihove ostale sabraće, koja su ostala privržena “dragovićkom” (radikalnom) ili bugarskom (umerenom) dualizmu, verovatno je bila dovoljna ovim polemičarima da stvore i sklavonsku crkvu, izvor konkorećanskog učenja. Povezati Bosnu sa pomenutim krivovernim učenjem takođe nije iziskivalo preveliki intelektualni napor. Izbegla Ponsina biskupija zadržala je bosansko ime u latinskim izvorima, dok je  bosanskoj crkvenoj organizaciji dodeljeno ime znatno šireg područja odnosno etnikuma, čime  je u antijeretičkoj literaturi rođena dualistička eccclesia Sclavoniae.  ___________________________________________________________________________  116. A. Šuljak, Bosansko-humski krstjani i prijenos rezidencije bosanskog biskupa u Đakovo, Fenomen Krstjani, str. 441-454., str. 448/9. 117. S. Ćirković, Rabotnici, str. 221.; J. Šidak, Studije, str. 202. 118. Sacconi, Summa de catharis et leonistis seu pauperibus de Lugduno ; izd. D. Kniewald, Vjerodostojnost, str. 214/6. 119. D. Dragojlović, Krstjani, str. 47/9.

Nesmotrenost i naivnost, moramo glasno priznati, naveli su nas na zlosretnu odluku da se odazovemo sireninom zovu Crkve bosanske. Faustovski poriv za saznanjem, na našu nesreću,  prevagnuo je nad opreznošću i racionalno postavljenom pretpostavkom da sposobnosti i znanja, kojima trenutno raspolažemo, neće dostajati za uspešno suočavanje sa ovim izuzetno izazovnim akademskim pitanjem, na kome su snage iscrpljivala i najglasovitija imena domaće istoriografije. I zaista, vrlo brzo, nakon prevazilaženja početne, krajnje površne, upoznatosti sa bosanskom crkvenom kontroverzom, nastupila je gorka spoznaja da, čak, ni naše najcrnje slutnje ne anticipiraju svu zahtevnost poduhvata u koji smo, lakomisleno, nameravali da se upustimo. No, kako je već rečeno, svi argumenti razuma ostali su zaglušeni dijabolički zavodljivim zovom krstjanske misterije, te je tegobni rad na stvaranju ličnog pogleda na istu, i  pored svih obeshrabrujućih okolnosti, započet. Izvesni ustupci su, ipak, neminovno, morali  biti učinjeni. Odbacujući, isprva prisutnu, preambicioznu težnju da načinimo jedan širi ogled, u kom bi problem bosanske heterodoksije bio zahvaćen u totalitetu, sveli smo našu ljubopitljivost na znatno uže pitanje njenog postanka. Konačni, posve skromni, i vrednosno upitni, rezultati tih, od nas, preduzetih istoriografskih nastojanja uobličeni su i izneti na stranama koje prethode ovim redovima. Na

stranama na kojima je pokušano, istina sa ne baš velikim uspehom, da se nezaokruženim i  prilično rasplinutim razmišljanjima o poreklu Crkve bosanske pribavi bar neki privid konzistentnosti. Kroz sve nedorečenosti, neodređenosti, metafore i tautologije, kojima smo ekscesivno uresili naše pisanije, promalja se, bar se nadamo, osnovna, u suštini eklektička, zamisao o autohtonosti bosanske, heterodoksne ali ne i dualističke, crkvene organizacije.

.

Sadržaj

1. 2. 3. 4. 5. 6.

Namere Pogled na puteve istoriografije Zamišljenost nad nesaznatljivim Izgubljeni početak: bosanska država i crkva Bilino polje – iznuđeni susret Pod krstaškim udarom 7. Od ecclesia bosnenses ka ecclesiam Sclavoniae

Literatura

1. Fenomen Krstjani u srednjovjekovnoj Bosni i Humu, Zbornik radova,

2. 3. 4. 5. 6. 7. 8.

Sarajevo-Zagreb 2005. Bogumilstvoto na Balkanot vo svetlinata na najnovite istražuvanja, Zbornik radova, Skoplje 1982. Toma arhiđakon i njegovo doba, Zbornik radova, Split 2004. Franjo Rački, Bogumili i patareni, Zagreb 2003. Sima Ćirković, Istorija srednjovekovne bosanske države, Beograd 1964. Sima Ćirković, Rabotnici, duhovnici, vojnici, Beograd 1997. Dragoljub Dragojlović, Krstjani i jeretička crkva bosanska, Beograd 1987. Jaroslav Šidak, Studije o “Crkvi bosanskoj” i bogumilstvu, Zagreb 1975.