Hardver za digitalizaciju (3) Lista za procenjivanje komponenti sistema Evo jedne liste za procenjivanje PC kompatibilnih sistema. Možda ne mora svaki od ovih kriterijuma da bude zadovoljen da bi sistem došao u obzir, ali ako nije zadovoljio više kriterijuma, možda je bolje da ga ne uzimate. Stavke na vrhu liste su najvažnije, a stavke pri kraju su možda manje važne (mada mislim da su sve važne).
Slika 11.12 Skica matične ploče sa tipičnim komponentana. Procesor. Matična ploča Pentium bi trebalo da koristi najmanje procesor Pentium MMX kome treba podnožje tipa Socket 7. Još bolje bi bilo ako je ploča neka od novijih koje podržavaju standard „Super-7” od 100 MHz koji su razvili AMD i Cyrix za svoje najnovije procesore za Socket 7. Trebalo bi da postoji ugrađen naponski regulator koji može da se podešava da ne biste morali da kupujete novi naponski regulator kada budete menjali CPU. Pentium sistem bih teško više preporučio, mašinu Pentium II bi sada trebalo smatrati minimumom. Najjevtiniji PII procesor je Celeron koji je Intel uveo sredinom 1998. godine. To je PII procesor bez sekundarnog (L2) keša zbog čega je sporiji od standardnog Pentiuma II ali je ipak brži od Pentiuma. Celeron sistem može da se nadograđuje do punog PII tako što se samo utakne PII procesor, pošto su matične ploče iste. Sve matične ploče Pentium Pro koriste Socket 8, a svi Pentium II sistemi osim servera koriste Slot 1 u koji se stavlja procesor.
Procesorska podnožja. Matična ploča Pentium bi trebalo da ima bar jedno ZIF podnožje koje je usklađeno sa Intelovom specifikacijom Socket 7 (321 izvod). Bolji je Socket 7 sa ugrađenim modulom naponskog regulatora (VRM – Voltage Regulator Module) nego sa zasebnim podnožjem za modul naponskog regulatora. Ako kasnije budete menjali procesor, ugrađeni naponski regulator će moći da se podesi pomoću kratkospojnika. Ako biste uzeli ploču sa podnožjem za naponski regulator, morali biste za svaki drugačiji napon procesora da kupujete drugi naponski regulator. Matične ploče Pentium Pro (P6) koriste Socket 8 i mnoge su podešene za korišćenje više procesora. Ploče Pentium II koriste Slot 1 ili Slot 2. Sistemi Slot 1 su za normalnu upotrebu, dok su sistemi Slot 2 samo za najbolje serverske procesore Pentium II Xenon. Postoje ploče sa više Slot 1 i Slot 2 podnožja za procesore. Pre nego što potrošite novac na ploču za više procesora, proverite da li je vaš operativni sistem u stanju da radi sa njom. Na primer, dok Windows 95 ili 98 ne mogu da imaju stvarne koristi od više procesora, Windows 2000, Windows NT, OS/2 i neki drugi mogu dosta da se ubrzaju. Brzina matične ploče. Matična ploča Pentium ili Pentium Pro bi trebalo da radi najmanje brzinom od 66 MHz. Neke od njih se mogu podesiti da rade na nedozvoljenoj (ali često funkcionalnoj) brzini od 75 MHz. Matične ploče Pentium II imaju brzinu od 66 MHz a novije i 100 MHz. Primetite da svi Pentium procesori koji se danas prodaju rade brzinom koja je umnožak brzine matične ploče. Na primer, procesori Pentium II od 350, 400 i više megaherca rade pri brzini matične ploče od 100 MHz, pa prema tome moraju da koriste matičnu ploču od 100 MHz. Pentiumi 333 MHz i manje brzine rade na najviše 66 MHz. Sve komponente matične ploče (pogotovo keš memorija na pločama Pentium) trebalo bi da budu u stanju da rade na najvećoj dozvoljenoj brzini matične ploče. Keš memorija. Na svim klasičnim matičnim pločama Pentium trebalo bi da postoji 256 do 512 K L2 keša, na nekima će biti čak 1 M. Procesori Pentium Pro i Pentium II koriste ugrađeni L1/L2 keš, što znači da na matičnim pločama Pentium Pro i Pentium II nama keša. U procesoru Pentium Pro ugrađeno je 256 K, 512 K ili 1 M L2 keša dok u Pentiumu II, zavisno od modela ima 0 K (Celeron), 512 K ili 1 M ili više u procesorima Xenon. L2 keš na klasičnim Pentium pločama bi trebalo da sadrži čipove dovoljno brze da podrže najveću brzinu matične ploče, koja bi trebalo da bude bar 15 ns za najveću brzinu matične ploče od 66 MHz, a najmanje 13 ns za 75 MHz. Na pločama Pentium bi keš trebalo da bude Sinhroni SRAM (Statički RAM), koji se naziva i SRAM sa protokom blokova (Pipelined Burst SRAM). SIMM i DIMM memorija. Ako se ploča nabavlja kao nadogradnja za stariji sistem koji je imao SIMM sa 72 izvoda, bilo bi poželjno uzeti matičnu ploču koja ima i SIMM i DIMM utičnice. Ako za ploču uzimate i potpuno novu memoriju (preporučuje se), onda veoma preporučujem da se koriste jedino ploče koje prihvataju SDRAM (Sinhroni DRAM) DIMM-ove (Dual Inline Memory Modules – dvostruke inlajn memorijske module) sa 168 izvoda. Zbog 64-bitnog dizajna ovih ploča, SIMM-ovi sa 72 izvoda moraju da se instaliraju u parovima, dok se DIMM-ovi instaliraju jedan po jedan (po jedan za svaku 64-bitnu banku). Proverite da li je memorija kompatibilna sa skupom čipova koji koristite, pogotovo da li je deklarisana za brzinu od 66 MHz ili 100 MHz na kojoj će raditi. Pažljivo razmotrite ukupnu količinu memorije koja vam treba a koliko ploča može da prihvati. Klasični Pentium sistemi sa skupom čipova 430FX, VX ili TX podržavaju najviše 64 M memorije koja se može keširati, što vas u stvari ograničava na tu količinu. Sistemi Pentium II omogućavaju keširanje cele memorije koju stavite na ploču, a većina
može da primi 384 M pa i više SDRAM DIMM memorije. Pentium II procesori od 333 MHZ ili niži mogu da keširaju do 512 M RAM-a (primetićete da većina matičnih ploča ne može ni da primi toliko) dok noviji Pentiumu II od 350 MHz i brži mogu da keširaju do 4 G sistemskog RAM-a. Mada se 32 M smatra minimumom za današnje programe koji su gladni memorije, verovatno će vam trebati mnogo više. Za većinu novih sistema preporučujem da se instalira 64 M. Za najbolje performanse potražite najmanje takav sistem koji podržava SDRAM (Sinhroni DRAM) od 3,3 v. Budući sistemi će koristiti još brže RDRAM (Rambus DRAM) RIMM-ove (Rambus Inline Memory Module) sa brzinama od 800 MHz i više. U sistemima od kojih zavise drugi trebalo bi koristiti DIMM-ove sa proverom parnosti ili ECC (Error Correcting Code) i obezbediti da matična ploča potpuno podržava ECC. Većina skupova čipova Pentium (serija 430) ne podržava ECC, dok ga većina skupova čipova Pentium II podržava. Primetite da jevtinije ploče 440EX koje se obično koriste u sistemima sa procesorom Celeron ne podržavaju ECC i ne bi ih trebalo koristiti za kritične sisteme. Na kraju, primetite da većina matičnih ploča Pentium i Pentium II ima 3 ili 4 DIMM utičnice. Pazite da ih pametno iskoristite da ne biste kasnije morali da uklanjate memoriju da biste mogli da dodate veću, jer se to finansijski ne isplati. Vrsta sabirnice. Matične ploče Pentium, Pentium Pro i Pentium II bi trebalo da imaju jedan ili više ISA slotova i barem tri ili četiri slota PCI sabirnice. Proverite da li su PCI slotovi usklađeni sa revizijom PCI 2.1 (što pre svega zavisi od skupa čipova). Pogledajte raspored slotova kako biste proverili da li kartice u slotovima neće blokirati pristup memorijskim utičnicama, i da li njima neće smetati druge komponente u kućištu. Noviji sistemi bi trebalo da imaju i jedan AGP (Accelerated Graphics Port – ubrzani grafički port) slot za AGV video karticu visokih performansi. Napomena: Imajte u vidu da se ISA slotovi izbacuju iz upotrebe. BIOS. Na matičnoj ploči bi trebalo da se nalazi standardan BIOS kakvi potiču iz AMI, Phoenixa ili Awarda. BIOS bi trebalo da bude Flash ROM ili EEPROM (Electrically Erasable PROM – električno izbrisiva programabilna memorija samo za čitanje) projektovan za lako ažuriranje. Proverite da li postoji kratkospojnik ili prekidač Recover za BIOS, a na nekim sistemima postoji i kratkospojnik za zaštitu Flash ROM-a od upisivanja. BIOS bi trebalo da podržava Plug-and-Play (PnP) specifikaciju, a za diskove Enhanced IDE ili Fast ATA. Trebalo bi da postoji podrška za novije disketne jedinice LS-120 (120 M) i za IDE CD-ROM uređaje sa kojih se može podizati sistem. U BIOS bi takođe trebalo da bude ugrađena podrška za APM (Advanced Power Management – napredno upravljanje napajanjem). Format. Za najveću fleksibilnost, performanse, pouzdanost i lakoću upotrebe ATX format nema premca. ATX ima nekoliko prednosti u pogledu performansi i funkcionalnosti nad formatom Baby-AT, a mnogo je superiorniji od svakog vlasničkog formata kakav je LPX. Osim formata ATX, može se za male i jevtinije stone sisteme razmotriti i novi format NLX. Ugrađeni interfejsi. Idealno je ako matična ploča sadrži što više ugrađenih standardnih kontrolera i interfejsa. Matična ploča bi trebalo da ima ugrađen kontroler disketne jedinice, ugrađenu primarnu i sekundarnu lokalnu sabirnicu (PCI ili VL-sabirnicu),
priključke za Enhanced IDE (neki ga nazivaju Fast ATA), dva ugrađena visokobrzinska serijska porta (moraju koristiti baferovane UART-ove tipa 16550A), dva ugrađena USB (Universal Serial Bus – univerzalna serijska sabirnica) porta i jedan ugrađeni visokobrzinski paralelni port (mora da bude usklađen sa EPP/ECP). Poželjno je da ploča ima i FireWire port za priključenje digitalne video opreme. Trebalo bi da postoji i ugrađeni port za miša tipa PS/2 (mini DIN sa 6 izvoda). Trebalo je dosta vremena dok USB portovi nisu prihvaćeni ali će oni u bliskoj budućnosti postati „obavezni” jer se proizvodi sve više i više USB periferijskih uređaja. Ugrađeni SCSI priključak je dobro došao, ali samo ako je usklađen sa standardima ASPI (Advanced SCSI Programming Interface – napredni SCSI programski interfejs). Ugrađeni mrežni adapteri su dobri ako odgovaraju vašim potrebama na mreži. Ugrađena zvučna kartica je velika stvar, one su često kompatibilne i imaju mogućnosti kao Sound Blaster, a ponekad nude i dodatne mogućnosti. Ako u pogledu zvuka imate više zahteva, ugrađena kartica nije toliko poželjna pa ćete više voleti posebnu zvučnu karticu. Ugrađeni video adapteri su ponekad dobri, ali s obzirom da postoji veliki izbor dizajna skupova čipova i adaptera, u opštem slučaju ima i boljih spoljnih video adaptera za lokalnu sabirnicu. Pogotovo ako su vam potrebne najviše moguće video performanse. Obično se ugrađeni uređaji mogu onemogućiti da bi se ugradili dodatni, ali u tim slučajevima može doći do problema. Plug-and-Play (PnP). Matična ploča i BIOS bi trebalo u potpunosti da podržavaju Intelovu PnP specifikaciju. To će omogućiti automatsko konfigurisanje PCI adaptera i PnP ISA adaptera. Savet: Ponekad za matičnu ploču ne piše da je PnP kompatibilna a ona ipak jeste. PCI matične ploče moraju da budu PnP kompatibilne, pošto to spada u PCI standard. Upravljanje napajanjem. Matična ploča bi trebalo u potpunosti da podržava savremene procesore sa APM (Advanced Power Management – napredno upravljanje napajanjem) i SMM (System Management Mode) protokolima koji omogućavaju da se različitim komponentama sistema ponude različiti nivoi spremnosti i potrošnje. Najnoviji standard za upravljanje napajanjem se naziva ACPI (Advanced Configuration and Power Interface specification - specifikacija naprednog konfigurisanja i upravljanja potrošnjom energije) verzija 1.0. Proverite da li nova ploča koju kupujete podržava najmanje tu verziju. Sistem koji je usklađen sa Energy-Star je svakako dobro došao jer će trošiti manje od 30 vati u stanju mirovanja i tako štedeti energiju i vaš račun za struju. Skup čipova matične ploče. Matične ploče Pentium II bi trebalo da koriste skup čipova visokih performansi koji podržava SDRAM DIMM-ove – po mogućnosti takav da podržava ECC memorije, kao što su Intelovi 440LX ili 440BX. Skup čipova 440EX koji je projektovan samo za jevtinije sisteme ne podržava ECC memoriju i ne bi ga trebalo uzimati za kritične sisteme. Primetite da u klasičnim sistemima Pentium većina raspoloživih Intelovih skupova čipova ne podržava ni parnost ni ECC. U tom slučaju bi trebalo razmotriti skupove čipova koje proizvode ALi (Acer Laboratories, Inc.), VIA Technologies ili SiS (Silicon Integrated Systems). Te kompanije i dalje prave klasične Pentium skupove čipova visokih performansi i među njihovim proizvodima se nudi i podrška za SDRAM DIMM sa ECC.
Dokumentacija. Dobra tehnička dokumentacija je obavezna. Dokumentacija bi trebalo da sadrži informacije o svim kratkospojnicima i prekidačima na ploči, svrhe izvoda za sve priključke, specifikacije keš RAM čipova, SIMM-ova i ostalih komponenti koje se stavljaju u utičnice i ostale primenjive informacije. Ja bih takođe nabavio i posebnu dokumentaciju od proizvođača BIOS-a o BIOS-u koji je primenjen u tom sistemu i knjige podataka o skupu čipova na matičnoj ploči. Dodatne knjige o ostalim kontrolerskim ili U/I čipovima na ploči su dobro došle i mogu se pribaviti od proizvođača čipova. Monitor Prosto je neverovatno koliko se malo pažnje, vremena i znanja ulaže u kupovinu jedne od najvažnijih komponenti računarskog sistema. Ako je procesor spor, najgore što može da vam se dogodi je da malo više čekate na rezultate rada. Međutim, ako je monitor loš, može vam se desiti mnogo toga što je u vezi sa vašim zdravljem. Statistike su neumoljive. Broj ljudi koji pate od repetitivnih smetnji, kao što su bolovi očiju, naprezanje pri radu, bolovi u leđima i čuvene fantomske (neobjašnjene) glavobolje i onda kada za to nema očiglednih razloga, je sve veći. Smatra se da danas u SAD preko dva miliona ljudi pati od nekog oblika zamora u radu sa računarom i da bar 2/3 tih smetnji potiču upravo od monitora. Loša slika će vas naterati da čkiljite u poluzatamnjen ekran ili će vas, zbog preosvetljenog ekrana, mutna slika naterati da mu se previše približavate; pogrešno obrađen ekran će umesto odbijanja početi da reflektuje svetlost, a sve to će se vrlo brzo odraziti ne samo na vaš komfor rada, nego i na opšte stanje vašeg zdravlja. Jer, ma šta radili i ma čime se bavili, vi nužno gledate u ekran, bilo da radite neki ozbiljan posao, bilo da se igrate ili zabavljate. I ne samo vi, nego u slučaju personalnog računar, i vaša porodica, a posebno deca. Ovim se postavlja pitanje – kako to da dva monitora, sa veoma sličnim osobinama prema navodima proizvođača, imaju tako različite slike? Kako to da jedan od njih ima mutnu i nerazgovetnu, a drugi jasnu i oštru sliku? Gde leži osnova popriličnih razlika u ceni između naizgled veoma sličnih monitora? I kako odabrati onaj pravi, bez obzira na opštu kategoriju cene kojoj pripada? Tehnički detalji Za svako pitanje postoji odgovor. Ograničen prostor, doduše, ne dozvoljava da detaljno razmotrimo ovu problematiku, što podrazumeva dosta velika pojednostavljenja, ali, na kraju krajeva, običnom korisniku, tj. kupcu, i ne treba više. Prvo nam valja razmotriti kako monitor sa katodnom cevi (engl. Cathode Ray Tube CRT) uopšte daje sliku. Katodna cev je vakuumirani stakleni balon na čiju je unutrašnju čeonu stranu (ekran) nanet fosforescentni sloj koji ima osobinu da svetli kada ga pogodi elektronski mlaz, a na zadnjoj strani se nalazi elektronski top koji izbacuje elektronski mlaz. Sve fosforne tačke koje pogodi elektronski mlaz će svetleti. Ako se mlaz topa pomera tako da skanira čitav ekran, sve tačke na ekranu će svetleti. Ukoliko se mlaz topa pomera dovoljno brzo, naše oko neće biti u stanju da registruje gašenje pojedinih tačaka, pa će nam se učiniti da svetli čitav ekran.
Slika 11.13 Uzdužni presek katodne cevi. Da bi obišao sve tačke na ekranu, mlaz elektronskog topa se kreće po cik-cak liniji, pošavši od gornjeg levog ugla, top ispisuje svaku drugu liniju (1, 3, 5, … ) i stiže u donji desni ugao (ispisana tzv. prva poluslika), zatim sledi povratak na početak i ispisivanje linija koje se nalaze između linija prvog prolaza (2, 4, 6, …; druga poluslika), čime je postupak ispisivanja završen. Pretpostavimo da je neko stavio parče kartona kvadratnog oblika između topa i površine ekrana. Karton će onemogućiti elektronskom mlazu da pogodi centralni deo ekrana, koji će ostati zatamnjen, dok će okolina biti osvetljena; korisnik će, dakle, videti tamni kvadrat na svetloj pozadini. Ako sada zamislimo da našem topu naređujemo kada da emituje mlaz, a kada da ga isključi, postaje nam jasno da je na ekranu moguće dobiti neku statičnu sliku komplikovaniju od običnog kvadrata. Menjajmo tu sliku više desetina puta u sekundi i eto crtanog filma. Dodajmo sada boje našim razmišljanjima. Predpostavimo da je ekran premazan trima vrstama fosfora, od kojih jedna kada je pogodi elektronski mlaz pocrveni, druga pozeleni, a treća poplavi. Dodajmo, zatim, našoj „artiljeriji” još dva topa, koji će u potpunoj sinhronizaciji gađati tačke ekrana, osvetljavajući tako svaku od njih i stvarati crvenu, zelenu ili plavu boju ili neku njihovu kombinaciju. Kako, međutim, da saopštimo mlazu koju tačku treba da osvetli, a koju ne? Kretanje mlaza elektrona je, jasno, strogo periodično, pa u svakom trenutku vremena treba, na neki način, saopštavati koji od topova „puca”, a koji se „odmara”. Potrebna su nam, dakle, tri ulaza koja odgovaraju crvenoj, zelenoj i plavoj boji, a samim tim i tri provodnika koji će povezati monitor i računar (tj. video karticu). Ovakav ulaz u monitor se, zbog engleskih naziva za tri navedene boje, naziva RGB ulaz. Pored ovih signala potrebno je obezbediti i vezu za sinhronizacione impulse. Dalje razmatranje ovog interfejsa izlazi iz okvira ove knjige. Da zaključimo, elektronski top emituje mlaz elektrona modulisan video signalom. Elektroni iz elektronskog mlaza u sudaru sa fosforescentnim slojem ekrana izbijaju fotone i tako obrazuju vidljivu sliku. Kod televizijskih prijemnika i računarskih monitora primenjuje se više konstrukcija, a ovde će biti pomenuta konstrukcija katodne cevi sa perforiranom maskom (engl. shadow mask tube). Perforirana maska omogućuje aditivno mešanje boja upotrebom tri elektronska topa koja bombarduju mozaičnu strukturu fosforescentnih tačaka organizovanih u trijade (crvena, zelena i plava tačka). Na 1 do 1,5 cm iza fosforescentnog sloja nalazi se ta perforirana ploča, maska. Broj otvora na ploči odgovara jednoj trećini broja trijada obojenih tačaka. Maska je tako postavljena da „crvenom” mlazu dopušta da pogađa samo crvenu tačku odgovarajuće trijade (isti slučaj je i sa preostale dve boje).
Slika 11.14 Perforirana maska katodne cevi. Ono što vi vidite na ekranu kao sliku je složeni proizvod nekoliko elemenata – izvora napajanja u računaru, grafičke (video) kartice, njenih upravljačkih programa (engl. drivers) i najzad, samog monitora.
Slika 11.15 Oblik napona kod lošeg i relativno dobrog izvora za napajanje. Svaka video kartica na svom izlazu poseduje klasične, analogne pojačavače, koji služe da pojačaju izlazni signal na traženi nivo, po svojoj prirodi promenljiv u odnosu na zahteve u datom trenutku. Kao i sva analogna tehnika, i oni su vrlo osetljivi na kvalitet napajanja (osetljiva je i digitalna, ali u daleko manjoj meri). A ono može biti svakakvo. Slika 11.15 prikazuje dve ekstremne mogućnosti u praksi. Idealno, napon bi trebalo da bude apsolutno ravan, jedna horizontalna prava linija; u praksi, to je naravno ili apsolutno nemoguće, ili nemoguće za datu cenu. Gornja kriva aproksimira ponašanje lošijeg, a donja boljeg izvora napajanja. Iako u oba slučaja postoje odstupanja od idealnog, jasno je da će donju krivu proizvesti daleko kvalitetnije napajanje. Prema tome, i udeo „šuma” u vašem video signalu će u donjem slučaju biti daleko manji, sa posledicom da će vaša slika na ekranu biti jasnija, sa čistijim bojama. Ovaj efekat napajanja vas čeka kod dve komponente u računaru, u kontekstu video kartice, ali i u samom monitoru, koji takođe odnekud mora da se napaja. Kvalitet elektronike na video karticama je, naravno, različit – u nekakvoj proporciji prema ceni i renomeu proizvođača. Iako su video procesori dati, takvi kakvi su, isti su za sve koji ih koriste, tri druga elementa mogu biti i jesu veoma različiti u praksi. BIOS će kod kvalitetnijih kartica biti daleko bolje napisan i primenjen, a isto važi i za drajvere. U slučaju jeftinih kartica sa Dalekog Istoka, obe stvari će biti generičke, što znači razvijene od strane proizvođača video procesora. Iako je ovo jeftino rešenje i iako nudi širok dijapazon opšte kompatibilnosti, ono je svakako lošije od alternative, a to je da grupa
stručnjaka sedne i razvije sve to posebno za neki model ili paletu modela. Koristeći analogiju automobila, to je razlika između baznog modela i neke „GTI” varijante – a svi znamo koji će bolje raditi.
Slika 11.16 Odziv video pojačavača na kvadratni impuls. BIOS neposredno deluje na ponašanje već pomenutih video pojačavača. Slika 11.16 prikazuje ponašanje dva video pojačavača u veoma surovom testu sa kvadratnim impulsima („četvrtkama”, engl. squarewave). Oni aproksimiraju čitav niz pojedinačnih sinusoida i stoga predstavljaju žestok test za bilo koji pojačavač. Grubo gledano, ako je leva strana odziva zaobljena, to najverovatnije znači da je pojačavač brži od potrebnog, a ako je desna strana zaobljena, to najverovatnije znači da je pojačavač nedovoljno brz i/ili nedovoljno stabilan. Naime, uporedo sa željom da njegov odziv bude što brži (a to podrazumeva veoma širok propusni opseg), mi takođe želimo da njegovo vreme smirivanja (engl. settling time) bude što kraće i što mirnije, sa što manjim odstupanjima. To nije lako postići, ali je moguće – ne idealno, no ipak veoma dobro. Debela kriva prikazuje tipično ponašanje video pojačavača u jeftinim monitorima – odziv je dobar po brzini, ali je preskok (engl. overshoot) prevelik, a vreme smirivanja predugačko i veoma nemirno. Slika gubi definiciju, a mogući su i neželjeni nuzproizvodi (kao recimo kvadratići u drugim bojama koji se pojavljuju na tren); sigurna mana je smanjenje broja prikazanih nijansi, sa tendencijom prikazivanja samo ekstrema boja. Svetlija kriva prikazuje ponašanje kvalitetnih monitora, sa dobrim video pojačavačima – i oni imaju neki preskok, ali je on mali, a vreme smirivanja je i kraće i smirenije. Rezultat je jasnija slika, bez nuzproizvoda, sa daleko većim brojem prikazanih nijansi. Isti efekat važi za sve video pojačavače, kako one na kartici, tako i one u samom monitoru. Opisani neželjeni efekti su, na žalost, kumulativne prirode; greške na video kartici će dalje biti pogoršane u lošem monitoru, sa nepovoljnim rezultatima po sliku, ali i vaše oči koje je gledaju. Ekran Što se samog ekrana tiče, i tu postoji niz začkoljica. Grubo gledano, one bi se mogle podeliti na nekoliko grupa – veličinu tačke, vrstu upotrebljenog fosfora, izvor napajanja i video elektroniku. O poslednje dve stavke je već bilo reči, pa ćemo se posvetiti geometriji i hemiji, tj. veličini tačke i fosforu. Kao što verovatno već znate, trijade nisu samo bande kineskih gangstera; taj pojam označava i grupaciju tri tačke osnovne boje – crvene, zelene i plave; mešanjem ovih boja dobijaju se sve ostale. Ovde nužno postoji jedan iznuđen kompromis, prikazan na slici 11.17. Što su tačke i trijade veći, i zasićenje (osvetljenost i kontrast) monitora je veće, što je poželjno, ali su i mogućnosti rada u velikim rezolucijama manje, što je nepoželjno, i obrnuto. Projektant je u situaciji da pravi neki kompromis – iako se uvek želeti da dobije što veću rezoluciju, moraće da žrtvuje deo mogućnosti koje ima na raspolaganju u korist
zasićenja. Naravno da je moguće postići i jedno i drugo, ali je to tehnološki mnogo složenije i samim tim znatno skuplje. Slika 11.17 Mora se praviti kompromis zbog uticaja veličina tačaka i trijada na zasićenje i rezoluciju monitora. Tipičan TV prijemnik ima veličinu tačke u rasponu 0,41-0,38 mm (što manje, to bolje), dok savremeni monitori imaju tačke u rasponu 0,31 –0,24, tipično 0,28 mm; to i jeste razlog zbog kojeg slika koja na monitoru izgleda iskrzano, deluje zaobljeno i ravnije na TV ekranu. Pošto veličina tačke košta, normalno je da će jeftiniji monitori imati veću tačku od skupih, a sem toga, skupi će ionako biti veći i po vidnoj površini, pa je normalno da poseduju manje tačke. Ko želi i malu tačku, i dobro zasićenje, moraće dobro da plati, uz napomenu da nije retka situacija da su za zatamnjenu sliku krivi loše napisani drajveri za video karticu. Vrsta upotrebljenog fosfora je takođe bitan elemenat cele priče. Fosfor sa oznakom P39 je najstariji, a razvijen je za potrebe preciznih instrumenata (osciloskopi, radari, sonari itd). Ima veoma kratku perzistenciju (zadržavanje namagnetisanosti), pa zahteva veoma česta osvežavanja kako bi slika bila stabilna (bar 80 Hz). P31 je fosfor novije generacije, sa dosta dugom perzistencijom, što podrazumeva manju učestanost osvežavanja od oko 70 Hz, a razvijen je posebno za monitore. Bio je veoma popularan u doba monitora tipa CGA i Hercules, ali nije posebno pogodan za savremene monitore visokih performansi. Najzad, fosfor sa oznakom P22 kombinuje prednosti prethodno pomenutih vrsta; spada u red onih sa srednjom perzistencijom, a kao minimalna učestanost osvežavanja se navodi opseg 72-75 Hz. U principu, P39 je relativno redak danas, dok P31 i dalje lepo radi na jeftinim monitorima; kvalitetni monitori koriste P22, koji jeste veoma dobar, ali je i dosta skup. Ukoliko je osvežavanje dovoljno često, naše oko neće primetiti treperenje slike, koje objektivno nastavlja da postoji, ali će se u nekom monentu naći ispod praga percepcije oka. Slično važi i za tzv. maske, koje se nalaze unutar katodne cevi. Nije svejedno koje je ona boje, primera radi; klasična siva je jeftina, dok je novija koja koristi materijal nazvan „Invar” i koja je crne boje, daleko bolja, jer bolje filtrira signal i zbog crne boje obezbeđuje bolji kontrast – ali je naravno i dosta skuplja. Dodatni problem koji se ovde javlja je stepen osvetljenositi slike. Naime, ako je slika relativno tamna, biće stabilna i sa manjim osvežavanjem, ali ako je veoma svetla, zahtevaće veće osvežavanje ako treba da bude stabilna. Da biste mogli da tražite neku učestanost osvežavanja, potrebno je da i video kartica i monitor podržavaju taj odnos rezolucije i učestanosti. Tu se naime radi o nekom kompromisu, koji bi najjednostavnije rečeno bio odnos između rezolucije, osvežavanja, mogućnosti RAMDAC-a na video kartici i raspoložive memorije na video kartici. RAMDAC se ravna prema radnom taktu; što je on veći, to su moguće i veće učestanosti osvežavanja ekrana. Na njih utiče i količina memorije, isto kao i na režime rada (rezoluciju, broj boja). Dakle, ako želite velike učestanosti osvežavanja, RAMDAC na vašoj kartici mora raditi na 170, a još bolje i celih 230 MHz, kao što morate imati najmanje 2, a još bolje 4 i više megabajta video memorije.
U principu, 60 Hz je neprihvatljivo malo, a granica prihvatljivosti je 70/72 Hz; ako je ikako moguće, idite na još više. Što je osvežavanje veće, to je slika stabilnija, bolje definisana, a boje su punije. Na jeftinijim monitorima i razoluciji od 800×600 sa 16,7 miliona boja, ako je odziv video odeljka po horizontali 48 kHz i više, moći ćete da koristite osvežavanje od 72 Hz. Dalje, javljaju se faktori kao što su konvergencija, fokus, astigmatizam zraka i njegov oblik, pitanje stabilnosti slike i čitav niz drugih faktora, odavno poznatih tehnologiji katodnih cevi. Oštrina postaje veliki problem sa povećanjem osvetljenosti ekrana; tačke dobijaju nejasne konture i gube definiciju odnosno oštrinu. Astigmatizam zraka je posebna priča. Sa aspekta kontrole, idealna katodna cev ima oblik dela lopte, a elektronski top (koji emituje zrake) se nalazi u centru te lopte. Tako se zrak uvek nalazi pod pravim uglom u odnosu na površinu ekrana. Svedoci smo sasvim obrnutog trenda – danas se teži tome da ekran bude što je moguće ravniji. To proizvođače dovodi do jednostavne dileme – ili će napraviti elektronski top sjajnih osobina i neprihvatljive cene (bar u ekonomskoj klasi), ili će veštački i namerno podesiti top prema nekoj srednjoj vrednosti, pa će ga u sredini ekrana pomeriti malo van fokusa, kako bi time omogućili da ivice ekrana budu malo više u fokusu. Dobri monitori koriste neku verziju sistema automatskog fokusiranja prema delu ekrana, uz paralelnu dinamičku kontrolu astigmatizma. Naravno, ovo su posebna kola, koja traže poseban razvoj i povlače posebnu cenu, pa su rezervisana za bolje i skuplje monitore. Preporuke za izbor monitora Nadam se da ste iz gornjeg teksta mogli da sagledate koliko se sve problema nalazi ne samo pred projektantom i proizvođačem, već i pred vama kao kupcem i korisnikom. Pošto se radi o vašem zdravlju i vašim očima, nije baš svejedno kako sve to radi. Kao neka vrsta rezimea, možete zaključiti sledeće: 1) Ne kupujte monitor samo po ceni, jer u okviru iste ili slične sume imate dosta velikih razlika u kvalitetu. Tražite od prodavca da ga uključi kako biste mogli da procenite kvalitet slike, bolje tada dok ga kupujete nego kasnije, kada više nećete imati izbora; 2) Pre kupovine, uporedite tehničke osobine bar dva monitora koji ulaze u vaš uži izbor, na osnovu podataka navedenih u priloženim priručnicima. Proverite sledeće: ♦ Vrstu fosfora (P39 i P31 ne uzimajte, tražite P22); ♦ Veličinu tačke (ako je veća od 0,28 mm, ne uzimajte); ♦ Horizontalni opseg (ispod 48/55 kHz za 14/15" ne uzimajte); ♦ Astigmatizam (jako osvetlite ceo ekran – ako u uglovima razliva boju, ne uzimajte); ♦ Kvalitet osvetljenosti (dodajte kontrast i osvetljenje koliko god možete i posmatrajte prvo sredinu a potom uglove ekrana – ako razliva, ili gubi oštrinu, ne uzimajte); ♦ Vertikalne ivice slike (ako nisu prave, ne uzimajte, posebno ako ni nakon podešavanja ne dobijete prave linije); ♦ Nivo osvetljenosti od centra ka sva četiri ugla (ako primetite razliku u nivou osvetljenosti, ne uzimajte), i ♦ Pažljivo osmotrite sliku nakon dodavanja kontrasta do maksimuma. Ako vam se i dalje čini nedovoljno svetlom, znaćete da proizvođač ima problema sa video odeljkom – ne uzimajte. Ništa kao kontrast ne troši katodnu cev, jer se on postiže
povećavanjem protoka struje, kroz nju (a osvetljenost povećanjem napona), pa ako za pristojnu sliku morate dodavati vrlo mnogo kontrasta, to samo znači da osetno skraćujete životni vek katodne cevi – i da imate posla sa lošim proizvodom. Tabela 11.7 Standardne vrednosti paramerata monitora. Nominalna veličina monitora (dijagonala) 15” 17” 19” 20”/21” 24”
Stvarna veličina Minimalna rezolucija slike (dijagonala)
Maksimalna rezolucija
13,5 – 14” 15,5 – 16” 17,5 – 18,1” 19”/20” 21” – 22”
1024 x 768 1280 x 1024 1280 x 1024 1600 x 1200 1920 x 1200
640 x 480 800 x 600 1024 x 768 1024 x 768 1600 x 1000
Potrebna horizontalna frekvencija monitora 38 kHz – 60 kHz 47 kHz – 80 kHz 60 kHz – 80 kHz 60 kHz – 95 kHz 80 kHz – 95 kHz
Zatvaranje spojnih puteva i kabliranje Pažnja: Uvek isključite računar i sve periferale pre nego što priključite ili otkačite bilo koji kabl, završni otpor (terminator) ili uređaj. Ukoliko ne radite tako možete izazvati trajno fizičko oštećenje računara ili SCSI uređaja, kao i gubitak važnih podataka.
Slika 11.18 Eksterni SCSI terminator.
Slika 11.19 Interni SCSI terminator.
Drugi potencijalni problem kod rada sa hard diskovima je kabliranje. Važno je uvek da koristite kvalitetne dvostruko oklopljene kablove. Kablovi lošeg kvaliteta često su uzrok naizgled misterioznih SCSI problema. Kablovi koji su malog prečnika i vrlo fleksibilni, verovatno će biti loši SCSI kablovi. Takođe, izbegavajte mešanje kablova različitog porekla. Svaki kabl ima drugačiji tip konstrukcije, impedansu i raspored provodnika, što može izazvati refleksije na sabirnici. Kod mešovite konfiguracije kablova jednostavno možda neki uređaji neće raditi iako su ispoštovana sva pravila instaliranja. Ukupna dužina svih korišćenih kablova ne sme biti veća od 19,6 stopa. Nemojte da zaboravite interno ožičenje kod spoljnih disk uređaja, koje je obično oko 18 inča kod većine SCSI uređaja. Vodite računa da kablovi između uređaja budu što je moguće kraći. U principu, najbolje je da budu dužine 40 do 60 centimetara, ali nikada ne smeju da premaše 2 metra, inače ćete najverovatnije imati problema. Analogni priključci Većina audio i video kartica za digitalizaciju imaju analogni ulaz i izlaz. Jeftinije kartice obično imaju mini audio konektor i RCA kompozitni konektor. Kartice srednjeg kvaliteta dodaju DIN konektor za S-Video veze. Poluprofesionalne i profesionalne kartice dodaju komponentni video i balansirani analogni audio (XLR) konektor a mogu imati i digitalnu vezu. Digitalni priključci Najjednostavniji digitalni ulazi za audio su SPDIF sistem koji koristi RCA konekcije. Optičke veze takođe koriste SPDIF standard. Profesionalne digitalne audio veze koriste XLR konektore i odgovaraju AES/EBU standardu. Oba sistema daju signale visokog kvaliteta. Najprostiji digitalni video standard je IEEE 1394 ili FireWire sabirnica. Ovaj sistem koriste novi amaterski i poluprofesionalni digitalni video kamkorderi i dekovi. Profesionalni sistemi koriste serijske konektore i odgovarajuće veze.
Slika 11.20 A/V konektori Čuvajte se euforije! Pojavu svakog novog proizvoda na tržištu obično prate reklame u boji i afirmativni članci koji kod potrošača izazivaju želju za posedovanjem moćne i prestižne tehnologije. Tako je i u slučaju video produkcije. Međutim, nije na odmet biti oprezan kada su u pitanju proizvodi vezani za nove tehnologije. Ovde će biti navedene neke fraze koje zvuče vrlo impresivno sve dok se zaista suštinski ne objasne. Digitalno Kada proizvođač video kartice za digitalizaciju kaže da možete „digitalno” da zahvatite i memorišete video materijal sa njegovim proizvodom, on misli na postupak kod koga se analogni video materijal analizira, komprimuje i pretvara u bitove i bajtove koje računar može da razume. Ono što je bilo na video traci sada je datoteka na hard disku. Ovo nije što i pravi digitalni prenos, kod kog se bitovi i bajtovi prenose sa digitalnog rekordera ili disk rekordera na računar, jedan po jedan, bez ikakve promene ili gubitka u kvalitetu. Zloupotreba reči digitalno traje već godinama. Nelinearno
Kod klasičnog rada sa video trakom, počinjali ste od početka trake, od prve scene i kretali se ka kraju trake. Ukoliko je bilo potrebno da se neka scena izbriše ili ubaci, pronalazili ste odgovarajuću tačku a zatim ponovo izmontirali ostatak. U računarskom okruženju sve je to promenjeno. Sada možete da napravite velike promene, brzo i jednostavno, ne dovodeći u pitanje rok završetka projekta. Razlika u radu je kao kada pređete sa pisaće mašine na program za obradu teksta. Kvalitet za difuzno emitovanje Elektronika strahovito napreduje, tako da su uređaji sve manji, sa sve boljim performansama i sve jeftiniji. Između profesionalne i amaterske opreme skoro da je iščezla granica. Međutim, okoreli profesionalci će ipak reći da samo profesionalna Betacam oprema zadovoljava kriterijume kvaliteta za difuzno emitovanje. Ulaz/izlaz Vrste ulaza i izlaza koje video kartice za digitalizaciju podržavaju su u skladu sa kvalitetom video signala: kompozitni, S-video, komponentni analogni, komponentni digitalni, serijski digitalni i FireWire. Trenutno, desktop i poluprofesionalni sistemi uglavnom nisu opremljeni sa komponentnim ili serijskim digitalnim interfejsom. S-Video interfejs se smatra donjom granicom za profesionalnu opremu, a komponentni analogni i FireWire za opremu za difuzno emitovanje. Kablovi i konektori Veze između hardverskih komponenti će varirati u zavisnosti od opreme koju koristite. Biće potrebno da povežete izlazne portove video izvora sa video karticom za digitalizaciju. S-Video veza je bolja od kompozitne veze, a komponentna od S-Video. Takođe, izlazni audio port video izvora mora se povezati ili sa video karticom za digitalizaciju, spoljnim digitalizatorom, ili sa ugrađenim zvučnim digitalizatorom ako postoji. Koristite balansirani linijski ulaz ukoliko je moguće. Balansirani audio koristi profesionalne XLR konektore i manje je osetljiv na elektronska izobličenja ili pozadinsko „brujanje”. Nivo jačine linijskog audio signala je + 4 dB, dok je mikrofonski nivo na – 10 dB. Takođe, linijski nivo audio signala minimizira iznos elektronskog šuma i izobličenja u audio signalu. Kad god je moguće koristite što bolje veze sa video karticom za digitalizaciju. Takođe, koristite što kraće kablove i što manje adaptera. Jačina signala može biti oslabljena zbog relativno duge kablaže i loše veze. Daljinska komanda Ukoliko imate upravljivi (kontrolabilni) magnetoskop (dek), komandni uređaj, i odgovarajući softver i veze, možete daljinski da upravljate rekorderom za reprodukciju preko aplikacije za digitalizaciju. Ovo je neophodno za operacije vezane sa vremenskim kodom, takve kao što je grupna (paketna) digitalizacija. Postoji više protokola za
daljinsko komandovanje. Profesionalna video oprema koristi 9-pinski RS – 422 konektor. Poluprofesionalna oprema obično koristi VISCA, Control L ili Control S protokole. Obavezno proverite da li vaša oprema podržava daljinsko komandovanje. Vremenski kôd Video Tape Recordera Ukoliko imate upravljivi (kontrolabilni) video uređaj za reprodukciju, možete da automatizujete digitalizaciju video klipova pomoću referentnog vremenskog koda. Klipovi se mogu pregledati, registrovati a zatim grupno digitalizovati. Pomoću vremenskog koda možete da digitalizujete veliku količinu materijala pri niskoj rezoluciji, a zatim da ponovo digitalizujete konačno odabrane klipove sa visokom rezolucijom. Na ovaj način racionalno koristite prostor na hard disku. Da biste digitalizovali video materijal korišćenjem vremenskog koda potrebno je da imate upravljačke uređaje kao što su Pipeline Digital PRO VTR ili Diaquest DQ Timecorder, da biste daljinski komandovali izvornim uređajem. Neke video kartice za digitalizaciju imaju ugrađenu podršku za vremenski kôd. Monitori, miksete i test oprema Da bi se kvalitet održao na što je moguće višem nivou, poželjno je da posedujete tradicionalnu opremu za testiranje i nadzor. Video monitori se koriste za pregledavanje video materijala koji ulazi u montaži, kao i onog koji izlazi iz montaže. Oni su naročito pogodni za poređenje digitalizovanog materijala sa originalnim materijalom ili za sticanje uvida kako će desktop video materijal izgledati na pravom TV prijemniku. Korektori vremenske baze (engl. Time Base Corrector – TBC) održavaju brzinu reprodukcije prema odgovarajućem standardu. Takođe, oni obezbeđuju komande za podešavanje video signala. One se primenjuju kada je važno da se reprodukcija odvija pod istim uslovima pod kojima je izvršeno snimanje. Neki video uređaji opremljeni su ovim vremenskim korektorima. Ovi korektori često obezbeđuju dodatne karakterisitke, takve kao što je kompenzator ispuštenih frejmova. Ovo znači da se video informacija koja je izgubljena zbog nedostatka oksida na video traci zamenjuje sa video informacijom prethodnog frejma čime se stvara iluzija kompletne slike. Ovi kompenzatori mogu da rade čuda, posebno sa starijim teško oštećenim video trakama. Neki sistemi za digitalizaciju prihvatiće bilo koji nivo audio ulaza. Neki profesionalni sistemi, ako što je Media 100, prihvataju samo linijski nivo ulaza. Mikrofonski nivo je – 10 dB i često ga prihvata poluprofesionalna oprema. Linijski nivo je + 4 dB i koristi ga profesionalna oprema. Važno je da bude prilagođen nivo izlaznog audio signala deka sa ulaznim nivoom. Dovođenje linijskog nivoa audio signala na mikrofonski ulazni nivo ili mikrofonskog nivoa audio signala na linijski ulazni nivo može izazvati ozbiljna audio izobličenja ili pogoršanja kvaliteta. Ukoliko je potrebno, upotrebite malu audio miksetu (na primer Mackie 1201) da prilagodite nivoe signala. Zaključak Tehnologija i oprema se brzo menjaju ali će principi digitalizacije ostati isti. Izaberite karticu sa najboljim tehničkim specifikacijama koju možete priuštiti. Posebnu pažnju
obratite na vrste ulaza i izlaza. S-Video je minimum za multimedijalnu produkciju, a komponentni analogni je osnovni za difuzno emitovanje. Kad je u pitanju kvalitet, drugi bitan faktor je što niži stepen komprimovanja. Takođe, bitna je brzina stvaranja izlaznog materijala. Najmodernije kartice imaju hardverske akceleratore za efekte. Ukoliko je ubrzan efekat koji vi često koristite, to može značajno skratiti vreme stvaranja izlaznog materijala. Osnovna razlika između vrhunske desktop video opreme i vrhunske profesionalne opreme je u brzini montaže i stvaranja finalnog materijala. Ukoliko vam se ne žuri, možete i sa slabijom opremom da stvorite konkurentan video materijal. Pripremio Dragan Marković
