CET - Servisiranje - kurs

Servisiranje PC (1) Pripremio Srđan Stanišić

U svakom broju potrudi ću se da ubacim po neki tekst o servisiranju i održavanju PC opreme, sa primerima iz prakse. Alat servisera Kao što kaže narodna poslovica - bez alata nema zanata. Dakle, da vidimo šta je obično potrebno za servisiranje i održavanje opreme. Kao serviser opšteg profila, morate biti spremni da servisirate opremu u svojoj radionici ili na terenu. Zato treba imati odgovarajući alat. Pod alatom se ne podrazumeva neki "švajcarski nož", ve ć pravi alat. Kompjuteri su napravljeni iz delova spojenih šrafovima. Zato vam treba krstasti šrafciger srednje veli čine. Ukoliko želite da otvarate i flopi ili CD-ROM ure đaje, trebaće vam i jedan manji šrafciger. Konektori se sa zadnje strane često pričvršćuju zavrtanjem. Ponekad se to može uraditi rukom, a ponekad isklju čivo šrafcigerom, i to pljosnatim. Trebaće vam, dakle, jedan ili dva pljosnata šrafcigera. Jedan neka bude standardni, a drugi neka bude uzan i dugačak. Njime ćete moći da dosegnete neke zabačene delove sistema, kao što su mikroprekidači ili šrafovi na konektoru signalnog kabla monitora. Za sitne delove ili kratkospojnike trebaće vam pinceta ili male "špic-cange". Ako vam ispadne šraf čić ili ako treba rekonfigurisati neku karticu, a da pri tom ne vadite ništa iz kućišta, bez ovog alata nećete biti u stanju da išta uradite. Za proveru nekih delova sistema, kao što su napajanje, zvu čnik i slično, biće potrebno da izmerite napon, struju ili otpor. Za ovakva merenja koristi se unimer ili AVO-metar. Ukoliko ikako možete, nabavite onaj sa digitalnim očitavanjem. Kada se rastura mašina, negde treba odložiti sitnice. Za to će vam poslužiti kutija sa poklopcem. Možete koristiti i najobičniju kutiju od šibica. Ekstravagancija nije potrebna. Ponekad je potrebno spojiti žice u prekidu ili izmeniti neki deo. Za to se koristi lemilica, što znači da vam trebaju lemilica male snage (do 30W), lemna pasta i tinol žica. Kolekciji ćemo još dodati i kutiju sa šraf čićima, kutijicu sa kratkospojnicima (poskidajte ih sa starih plo ča), odstojnicima i sli čno. Za održavanje čistoće u sistemu potrebni su vam četkica od meke dlake dužine 4 cm, pamučna krpica koja ne ostavlja dlačice i bočica u kojoj ćete držati sredstvo za čišćenje. To može biti alkohol ili rastvor 10 delova vode i 1 dela deterdženta za sudove. Pored ovoga, nabavite i malu baterijsku lampu, za osvetljavanje unutrašnjosti kućišta. Sve ovo možete prona ći na "buvljaku" ili po radnjama. Kvalitet je isti, ali se cene

1

razlikuju, pa ne štedite vreme i malo prošetajte pre kupovine. Dnevnik servisera Ni sav alat ovoga sveta neće vam značiti ništa ukoliko zaboravite šta ste na nekoj mašini radili. Ne zaboravite da vi servisirate desetine mašina, a da vlasnik ima samo jednu. Kao istinski profesionalac, morate u svakom trenutku vladati situacijom i pokazati klijentu da ste zainteresovani za njega. Dakle, ukoliko ste pre nekoliko meseci servisirali mašinu g. Peri Peri ću, malo je verovatno da ćete se setiti šta ste to radili na mašini, kada vam se javi posle toliko vremena. Recimo, radili ste preventivno održavanje, oprali kućište, sredili disk i zamenili flopi koji je otkazao. I Pera vam se javio da mu pogledate ponovo mašinu. Ukoliko odete nepripremljeni i pitate ga šta je na njoj rađeno, vrlo je verovatno da ste izgubili klijenta. Međutim, ako ste u svesku zapisali da ste 24. 7. 2000. kod Pere Peri ća preventivno održavali mašinu, oprali je, sredili diskove i zamenili flopi i da je to koštalo XYZ dinara/maraka/nečega, kada vas Pera pozove, vi okrenete sveščicu (k'o Broj Jedan :)) i bacite pogled u nju. Tako, još tokom zakazivanja intervencije, već imate sliku šta je rađeno. Pre polaska možete da se pripremite, a kada se pojavite vi ćete vladati situacijom i pokazati određen nivo profesionalnosti i odgovornosti, te će vas klijent vrlo verovatno preporu čiti dalje. Ovaj dnevnik postaje i svojevrsna baza znanja. Ukoliko naiđete na neki problem, zapišite ga, kao i njegovo rešenje. Sledeće pojavljivanje tog problema neće vas iznenaditi, jer ćete znati rešenje i brzo ga primeniti. Ovo podiže vaš profesionalni ugled u očima kolega i naročito klijenta. Takođe, nemojte se ustru čavati da podelite svoja iskustva sa drugim serviserima. Od takve saradnje možete imati samo koristi. Za vođenje ovog dnevnika predlažem vam svesku formata A5 sa tvrdim koricama, jedan flomaster i tehničku olovku 0,5. Flomasterom zapišite datum, ime i prezime korisnika. Sve ostalo pišite običnom olovkom. Pišite čitko i zapisujte svaki korak. Rezervni delovi Za uspešno otklanjanje problema ponekad su potrebni i rezervni delovi. Dobro bi bilo da imate uz sebe skup modula koji su ispravni, a koji se mogu iskoristiti prilikom servisiranja. Uz sebe ili u kolima treba da imate rezervne i ispravne sledeće test delove: procesore nekoliko generacija, coolere, ploče za nekoliko tipova procesora, video karte za ISA/PCI/VLB/AGP ISA/PCI/VLB/AGP magistrale, flopi, CD-ROM, hard disk, memorijske module, miševe, tastature, napajanja … Nešto od ovoga trebalo bi da držite kao rezervne delove. Tu pre svega mislim na miševe, tastature, flopije, coolere, napajanje i memorijske module (RAM). To su delovi koji mogu da se pokvare ili su kriti čni za rad sistema. Posedovanje rezervnog dela u trenutku kada se vrši intervencija smanjuje vreme rada i troškove. Naravno, nemogu će je imati sve moguće delove, ali je moguće imati takve delove koji pokrivaju određenu grupu delova.

2

Vaša test mašina ne mora da ima performanse ni po kojem pitanju. Ali, a ko vam mašina sa, recimo, procesorom 486 i PCI magistralom pomogne da utvrdite da li je neka video kartica ispravna, onda je ta mašina najbolja na svetu. Uostalom, vama treba mašina koja je skrpljena iz delova, koja je jeftino nabavljena i koja donosi profit završavajući posao. Ionako nećete na njoj igrati Quake II … Na kraju bih vas zamolio da dobro prou čite ovaj tekst. Iako u njemu možda nije dat kompletan spisak alata, bez ovoga što je navedeno ne možete ništa uraditi. Kada se ukaže potreba, nabrojaću specifičan alat koji se koristi za neke posebne slu čajeve. Do sledećeg puta potražite alat i spremite se da krenemo u serviserske avanture. Srđan Stanišić, dipl. inž. maš, MCP, A+

3

Servisni bilten 2

Servisiranje starih mašina U prošlom biltenu je bilo reči o neophodnom alatu i nekim osnovnim stvarima vezanim za odnos sa klijentima. U ovom broju ćemo prodiskutovati neke probleme sa kojima se možete suočiti u radu. Rad sa starim mašinama sasvim je uobičajena stvar za svakog servisera. Iako je u ovom trenutku Pentium III glavni čip za nove mašine, velika je baza starih mašina koje se još uvek  koriste po firmama ili kućama. Upotrebljivost starih mašina je velika, ako znate da ih iskoristite. No, o tome ću pisati posebno. Ono što ovde želim da istaknem jeste susret sa njima iz perspektive servisera. Prvo na šta ćete naleteti jeste odsustvo dokumentacije. Malo koji korisnik ima uputstva za matičnu ploču, kontroler ili video kartu. Neki čak nemaju ni diskete sa najneophodnijim drajverima za te uređaje. Kada se suočite sa starom mašinom, najpre se naoružajte strpljenjem. Ovde je neophodno da imate papir i olovku, jer ćete verovatno sami morati da napravite šemu kratkospojnika, rasporeda kablova i slično. Takođe, zapišite raspored kartica po slotovima. Ovde uočite sledeće pravilo: slot najudaljeniji od bloka napajanja je prvi slot . Takođe, ako negde naiđete na "groblje" starih mašina, potrudite se da iz njih izvučete sve što valja. Te delove možete koristiti da kasnije servisirate neku drugu mašinu ili čak da iz nekoliko mašina sastavite novu. Iskoristimo sve resurse Znam da će mnogi reći kako je pomalo besmisleno iz nekoliko 386 ili 486 mašina praviti nešto, ali se ne slažem sa njima iz jednog prostog razloga: za male pare može se napraviti dobra elektronska pisaća mašina, pa i više od toga. Da se ne bi sve svodilo na priču, daću vam konkretne činjenice. Ja održavam mašine u jednoj firmi i jedan od prvih zadataka bio je presek stanja opreme. Imali su nekoliko kompjutera koje su koristili i tri koja su bila nekorišćena. Dva od njih su bila otpisana kao pokvarena, a treći je skupljao prašinu. Prvo što sam uradio bilo je da ih stavim na sto i naparvim im "ličnu kartu". Svaku mašinu sam testirao u sklopu. Na rasplaganju sam imao 286 sa 1 MB RAM - DIMM, sa Hercules karticom i diskom od 57 MB. Tastatura je bila pokvarena, a napajanje je imalo korodirani oklop. Nju sam nazvao S3. Druga mašina je bila 386 sa 4 MB RAM - 4 x 1MB SIMM - 30 pina, sa VGA karticom i diskom od 210 MB. Nju sam imenovao kao S2. Treća mašina je bila takođe 386, ali sa Herculesom i diskom od 52 MB. Ona je bila u radnom stanju, ali zapuštena. Nju sam označio kao F3. Imenovanje nije baš potpuno besmisleno. S je od Servis, a F od Finansije. Ovde sam primenio taj princip imenovanja, mada je moguće, a često i poželjno, da se mašine imenuju po imenima korisnika. Recimo mašina Pere Perića je PPeric. Ako je manja firma, onda može da prođe i samo Pera ili slično. U principu, ako ćete vezivati mašine u mrežu, najbolje je da ih imenujete prema korisniku ili funkciji.

Vratimo se našem problemu. Najpre sam svaku mašinu rasturio i napravio detaljan popis delova iz nje. To izgleda otprilike ovako: Iz mašine S2 je izvađeno: - video karta VGA ISA sa čipom NEC USA SV9000, nepoznatog proizvođača, S/N... - multi I/O (MI/O) karta sa čipom Winbond W86C452P, nepoznatog proizvođača, S/N... - harddisk Seagate ST-1239A S/N...

Kućište i napajanje Kada su delovi bili na gomilama na stolu, počeo je odabir najpovoljnijh komponenti. Uzeću ono kućište koje je najsigurnije ili najbolje. Prioritet je da kućište ima dobro napajanje. Ukoliko napajanje nije dobro, tj. ukoliko su elektrolitski kondenzatori u ispravljaču popustili, a za šta treba period od prosečno 7 (maksimalno 10) godina od početka korišećnja, zaboravite na to kućište. Naravno, ukoliko je kućište tipa tower, zamenom napajanja možete da ga zadržite u upotrebi. Postoje firme koje prodaju samo napajanja, pa to nije problem. Nažalost, kod desktop kućišta teško je naći zamenu, jer su ova kućišta odavno izbačena iz proizvodnje za "široke narodne mase". Iako desktop kućišta imaju bolje termalne karakteristike (obezbeđuju bolje hlađenje svih komponenti), danas ovaj dizajn koriste samo velike firme. Za mašine koje se sklapaju od kineskih i ostalih dalekoistočnih delova na raspolaganju su samo mini AT i midi ATX kućišta. Moguće je naći i ostale tower kombinacije, ali su to vrlo specifične potrebe. Da biste bili sigurni da je napajanje u redu, treba da ga testirate u radu. Proverite da li je glavni prekidač u položaju isključeno. Uključite strujni kablu u napajanje i u utičnicu u zidu. Sve konektore skinite sa ploče ili diskova, ukoliko to već niste uradili.

Kada uzmete neki od konektora za diskove (uzgred, mali se zovu mini, a veliki molex) obratite pažnju na boju žica. Žuta je +12 V, crvena je +5 V, a crna je 0 V ili masa. Za elektroniku se svuda koristi 5 V, dok je za motore potrebno 12 V. S obzirom na to da je elektronika vrlo osetljiva na ulazni napon, varijacija ne sme da bude više od ± 5%, dok se kod napona od 12 V dozvoljava da to bude i celih 10 %. Razlog je jednostavan: motori su manje osetljivi na promene napona. Unimerom (voltmetrom) izmerite napone na konektoru. Potpuno je nebitno koji ste konektor izabrali, kao i kojom crnom žicom zatvarate strujni krug (masa je masa). Između žute i crne treba da bude oko 12 V, maksimalno 13,2 V, ako je sve u redu. Između crvene i crne žice treba da bude oko 5 V. Sve preko 5,25 V opasno je za elektroniku. Nizak napon samo usporava rad, ali viši napon može da ošteti ili spali osetljive komponente. No, čak i kada vam voltmetar pokaže ispravne napone, ostaje još jedna ozbiljnija provera. Uzmite kondenzator od 1 µF/16 V i priključite ga redno sa crvenom sondom voltmetra na

konektor. Merni opseg prethodno treba postaviti na merenje naizmeničnog napona. Ukoliko se izmeri ma koliko napon različit od 0 V~, elektrolitski kondenzatori u napajanju su popustili i propuštaju naizmeničnu komponentu u sistem. Odmah zamenite blok napajanja u takvom sistemu. Ukoliko i dalje radite sa starim napajanjem, proverite da li je prljavo i obrišite ga od prašine. Blokovi napajanja su dizajnirani tako da vazduh struji kroz njih i hladi ih. Vazduh je takođe pun raznih čestica prašine, koje su teže od čestica vazduha. Prilikom ubrzanja vazdušne struje kroz ventilator napajanja svaka prepreka je mesto gomilanja ovi čestica. Ovo je naročito uočljivo kod mašina koje se nalaze u prostoriji gde se puši. Savet. Nemojte puštiti u prostoriji sa elektronikom, a naroč ito ne sa kompjuterima. Duvanski dim ima mnogo č estica pepela, duvana, katrana koje se prosto lepe za sve moguće delove sistema. Vazduh kao lakši zaobilazi prepreke, ali se "teške" čestice prašine pod inercijom kreću po

staroj putanji, udaraju u prepeku i ostaju "zalepljene" na njoj. Na vama je da prođete četkicom i usisivačem po ovim delovima i da uklonite svu prašinu. Ove gomilice prašine, osim što su ružne, ometaju normalno hlađenje komponenti. A u napajanju koje daje i do 200 W ima mnogo toplote koju treba odvesti. Slično je i sa ventilatorima na procesorima, ali o tome malo kasnije. Ukoliko niste iskusni u elektronici, nemojte dirati napajanje u smislu popravki. Ali, još uvek ga možete otvoriti (naravno, prethodno isključivši kabl iz zida!) i očistiti. To je ionako jedina smislena operacija, s obzirom na cenu novog bloka napajanja. U mom slučaju rasturio sam sva kućišta i izvadio napajanja. Radio sam sa napajanjima van kućišta, dok sam testirao komponente. Pazite da vas ne udari struja kada radite sa ispravljačkim blokom van kućišta. I ne zaboravite da radite na sopstveni rizik. Kada sam pronašao najstabilnije napajanje ubacio sam ga u najlepše kućište. Kućište je spolja i iznutra prethodno obrisano od prašine i prljavštine. Sve prednje plastične maske su izbačene i oprane.

Za pranje se mogu koristiti: rastvor deterdženta za sudove u mlakoj vodi u odnosu 1:5 ili 1:10 (jedan deo deterdženta) etil-alkohol bez primesa acetona ili metil-etil-alkohol (mešavina poznata u narodu kao "Živadinovićka" :)). Ukoliko koristite "Živadinovićku" obratite pažnju da je ova kombinacija otrovna i da treba da izbegavate kontakt sa očima i da je ne pijete! Plastične maske se vraćaju tek kada se ubace svi diskovi i svi uređaji koji ulaze u ležište sa prednje strane kućišta. Kada operete delove, ukoliko ste koristili vodu, moraćete da prebrišete suvom krpom delove, jer se u suprotnom stvara skrama od taloga koji postoji u vodi (pojava u narodu poznata kao „hvatanje kamenca“). Sređeno napajanje se sada ubacuje u pripremljeno kućište i time je okončana ova faza sastavljanja mašine. Matična ploča Kada smo izabrali kućište i proverili napajanje na redu je izbor srca sistema - ploče i procesora. Naravno, izabraćemo najbolju moguću kombinaciju. Ovde treba napomenuti jednu stvar: sistemi pre 486 najčešće su imali procesor zalemljen na ploču ili ubačen u vrlo specifično podnožje i nisu predviđene izmene, bar ne u smislu 486 i kasnijih procesora. To znači da na raspolaganju imamo gotovu kombinaciju ploča-procesor.

Kod novijih sistema, procesore možemo izvući sa ploča na posebnu gomilu. Za to možete koristiti plastična podnožja u kojima se inače isporučuju procesori za ugradnju ili ih možete staviti na tablu sunđera. Pri tome pazite da ne dodirnete nožice i da ih ne iskrivite. Procesori su vrlo osetljivi na statički elektricitet! U ovom slučaju birao sam između dve 386 ploče. Na kraju sam uzeo onu koja je bila u F3. Razlog je jednostavan — ona druga je izgorela :). Sada je trebalo postaviti memoriju. Imao sam 8 modula od po 1 MB na raspolaganju, a samo 4 slota. Našao sam 4 modula koja su ispravna, a ostala 4 sam ostavio kao rezervu. Kada sam dodao memoriju na ploču, povezao sam zvučnik na nju i umetnuo video kartu. Na raspolaganju su mi bile tri karte: dva Herculesa i jedna SVGA. Izbor je bila najbolja karta koja je operativna, a to je SVGA karta. Priključio sam napajanje na ploču i uključio tastaturu u odgovarajuću utičnicu. Kabl monitora sam prikačio na karticu i startovao ovaj minimalni sistem. Kada smo kod priključenja napajanja na ploču, kod AT napajanja imate dva pljosnata konektora sa po šest žica. Obratite pažnju (iz fundamenta :)) na sledeće pravilo: crna žica ide na crnu. U suprotnom — "tata je spalio Đenku"!

Kod ATX napajanja imate jedan konektor sa 20 žica i ne može se legalno (nemoj silom, uzmi veći čekić) okrenuti naopako. Vodilja je da se ručkica okrene prema zubu koji postoji na konektoru na ploči.

Napajanje se u principu poslednje priključuje na ploču. Međutim, nekada će vam to biti prvo što ćete uraditi, a što je uslovljeno dizajnom ploče. U svakom slučaju, u fazi testiranja najpre udenite video kartu u odgovarajuće podnožje na ploči i priključite tastaturu. Obavezno priključite i zvučnik. Na PC-ju se koristi zvučnik prečnika oko 7 cm,

unutrašnjeg otpora od 8 i snage 0,5 ili 0,75 W. Najvažnija stvar je omski otpor. Ukoliko testirate ispravnost zvučnika, treba samo da priključite om-metar na zvučnik. Zvučnik je ispravan ukoliko očitate vrednost otpora od oko 8 Ω. Ukoliko je prekinuta žica elektromagneta, otpor je beskonačan. Snaga zvučnika nije bitna, a ni kritična. Na nekim kućištima sam nalazio i zvučnike od 1 W. S obzirom da je ovo tzv. biper ili zvučni monitor, snaga je potpuno nebitna (osim ukoliko ne želite da vam treći komšija čuje da imate problema sa konfiguracijom ;). Priključenje zvučnika je obavezno, jer u prvoj fazi inicijalizacije sistema (pobuda procesora, ROM čipova, on-board kontrolera) nema video signala. Svaka greška se manifestuje preko zvučne kombinacije dugih i kratkih tonova. Takođe, ukoliko je video karta neispravna, ovo je jedini način da dobijete informacije o toku inicijalizacije. LM, kada ste sve priključili (uključujući i napajanje), priključujete energetski kabl na napajanje i u zid (u gradsku mrežu ili, jednostavno rečeno, na 220V). Proverite još jednom sve spojeve i da li ste pravilno priključili sve delove minimalnog sistema. Uključite napajanje i pratite šta se dešava. Ukoliko je sve u redu, sistem će se odazvati jednim kratkim bipom na startu

i još jednim na kraju inicijalizacije hardvera. Svaka druga kombinacija zvukova ukazuje na problem. Naravno, u ovom trenutku treba ignorisati greške tipa HDD Controller Failure i slične, jer nemamo prikačene disk jedinice, a možda je negde u konfiguraciji prijavljeno postojanje diska. То Бе Цонтинуед...

Sr đan Stanišić, dipl. inž. maš, MCP , A+ [email protected]

Servisiranje starih mašina Pripremio Srđan Stanišić

U prošlom broju ste imali pilike da pročitate prvi deo ove priče o servisiranju starih mašina. Tada sam vam opisao detaljno proces rasturanja starih mašina, popisa opreme i ponovnog sklapanja, a time i testiranja sistema. Opisan je postupak pregleda i testiranja napajanja, ploče, procesora, memorije, video karte i zvučnika. Ukoliko je sve kako treba, ovo je minimalni sistem koji se može startovati i funkcionisati. Kao serviser, verovatno ćete se naći u situaciji da treba da testirate neku mašinu, jer je jedna ili više komponenti otkazalo. Tada će vam trebati da test mašina. Test mašinu ćete sagraditi od ispravnih komponenti, na način opisan prošlog puta. Samo tako možete da otkrijete šta nije u redu, posebno kada kvar jedne komponente napravi simptome kvara nekog drugog dela sistema. U ovom delu nastavljam sa pričom i sada ćemo videti kako da povežete flopi, hard disk i ostale delove u sistem. Diskovi i kontroleri Kada se startuje minimalni sistem, imate samo je dan veći kalkulator na raspolaganju. Nema memorije za trajno smeštanje podataka, nema ničega osim procesorske jedinice. Zapravo, ne možete da radite sa minimalnim sistemom ni kao sa kalkulatorm, jer vam nije dostupan ni operativni sistem. Operativni sistem se učitava sa diska ili diskete. Zna či treba nam bar disketna jedinica (ili flopi disk) u sistemu. No, da bismo priklju čili disketnu jedinicu treba nam i kontroler diskova. danas je kontroler napravljen tako da se kao čip pakuje na ploču. Starije generacije mašine su imale disk kontrolere kao posebne kartice. Naravno, sve je počelo pre dvadeset godina. Tada smo imali flopi disk kontroler kao jednu karticu i I/O karticu kao drugu karticu u sistemu. Onda dolaze diskovi i sistem zahteva da se u njega ubaci još jedna kartica, a to je kontroler hard diskova. Tri kartice je zaista mnogo, a kada su po čeli da se standardno ugrađuju u sve mašine i kada je IDE standard pobedio stare MFM i RLL standarde, otovren je put ka integraciji nekoliko funkcija na jednu karticu. Fuzijom I/O karte, flopi kontrolera i hard disk kontrolera dobijena je kartica poznata kao multi I/O karta. IDE je skraćenica od Integrated Device Electronics ili Integrisana Elektronika Uređaja. Da bi ovaj koncept bio jasniji, vratimo se malo u prošlost. Stari MFM i RLL diskovi su se prodavali kao komplet disk-kontroler. Disk jednog proizvođača je imao svoj kontroler tog istog proizvođača i nije mogao da radi ni na jednom drugom, pri tome je disk bio izuzetno "glup" i sve komande i ceo proces rada je bio obavljan na kontroleru. Pojava Seagate ST 506 standarda je osnova za razvoj IDE specifikacije. Ideja je bila da se napravi kontroler nezavisan od samog uređaja. Time smo dobili da je kontroler standardizovan i da ima skup fuknkcija za komunikaciju sa procesorom,

1

sa jedne strane, i sa samim diskom, sa druge strane. Deo elektronike za kontrolu pisanja-čitranja, pozicioniranja glava i slično je sada na pločici, na samom disku, i to je ono što predstavlja IDE. Stare ISA MI/O karte su najčešće imale I/O kartu sa 2 x COM, 1 x LPT i 1 x GAME port + flopi kontroler za dva diska i hard kontroler za dva diska. Ukoliko biste ubacili dve kartice i podesili parametre rada, mogli ste da imate 4 x COM, 2 x LPT, 2 x GAME port + flopi kontroler + 2 x hard kontroler za dva ure đaja, što i nije loša kombinacija. To znači da možete (barem teorijski) priključiti do četiri eksterna modema, dva štampača, dva džojstika i do četiri IDE uređaja (uglavnom harddiskove i eventualno CD-ROM). Iz perpektive od pre desetak godina, ovo je bilo nešto fenomenalno, jer ste mogli da napravite mini server lokalne mreže jeftinom ISA/IDE tehnologijom. Kada bi se reklo server, uvek se mislilo na mašinu sa SCSI diskovima visokih performansi i iste takve cene. SCSI diskovi su bili uvek skuplji u odnosu na IDE/EIDE diskove i zahtevaju SCSI host adapter. Prednost SCSI uređaja je velika i potiče iz koncepta dizajna uređaja. SCSI uređaji se dizajniraju da rade preko svog adaptera i da više njih može da radi paralelno, a da se pri tome ne ometaju u radu. Kod IDE diskova, to nije mogu će. Iako imate utisak da dva diska rade paralelno, oni se smenjuju u radu, tj. kontroler ih naizmeično poziva u relativno kratkim intervalima. IDE/EIDE specifikacija ne omogučava da dva uređaja rade paralelno, čak i na različitim granama kontrolera. Ovi intervali se nazivaju PIO modovi. PIO je skra ćenica od Programmable Input/Output. Tih modova ima pet i to: PIO PIO PIO PIO PIO

0 1 2 3 4

u u u u u

intervalima intervalima intervalima intervalima intervalima

od od od od od

600 500 450 240 120

ns ns ns ns ns

PIO modovi od 0 do 2 su dostupni na svim IDE kontrolerima, dok su modovi 3 i 4 nastali kao rezultat ubrzanja sistema kroz EIDE specifikaciju. Takođe, ovi modovi ne postoje na ISA kontrolerima i rezultat su proširenja komunikacionog opsega na VLB i PCI magistralama, odnosno kontrolerima prikačenim na ovu magistralu. Da bi se videli efekti ovog ubrzanja, potrebno je da postoji drajver za operativn sistem koji omogućuje da se iskoriste sve napredne funkcije samog kontrolera. Svaki kontroler se tretira od strane Windows 95, recimo, kao Standard PCI kontroler ili Standard IDE/EIDE kontroler. Da biste dobili povećanje performansi, mora se aktivirati opcija bus masteringa i brzina rad kontrolera treba da je jednaka sistemskoj magistrali. Bus mastering je termin koji označava sposobnost sistema da ima više ure đaja koji kontrolišu magistralu. Standardni AT PC kompatibilac je pravljen tako da mu je glavna magistrala ISA ili Industry Standard Architecture, sa klokom (brzinom) od 8 MHz i širinom od 8/16 bita. Iako postoje verzije na 10 i 12 MHz, one nisu standard. Čak mnoge ISA kartice neće da rade na brzinama preko 10 MHz, a neke su zaključane na 8 MHz. Kod ove magistrale je standard da je kontroliše procesor i svi ure đaji na njoj su potčinjeni njemu. Vrlo brzo je sistemska magistrala (kanal direktne komunikacije procesor-memorija) svojom brzinom prvazišla brzinu ISA magistrale i eto nama uskog grla. Još kada se doda na to činjenica da su diskovi izuzetno spori zbog svoje fizikalnosti (mehanika), ovo usporenje je sve vidljivije. 2

Da bi se dobilo na brzini, disk mora da bude brži kako u pozicioniranju glava, tako i u transferu podataka. Samu mehaniku je teško ubrzati, ali se pove ćanjem internog bafera može dobiti na brzini transfera. Ovo povećanje je ipak samo do određene granice. Rešenje je i da se ne čita samo jedan sektor (ili 512 B) već cela staza (ili bar jedan deo) od N sektora. To je nazvano block mode ili čitanje u bloku. Ovo je dalo neko ubrzanje. No, ni čitanje velike količine podataka ne znači ništa ukoliko se odvija "svake prestupne godine". Problem je bio i u samoj elektronici diska. Interni kontroler, baziran na Intel i8032 mikoprocesoru, je bio sposoban da komunicira sa diskom i zada mu komande svakih 600 ns. Trebalo je nešto na tome uraditi. Razvojem internih kontrolera samih diskova, brzina je smanjena na 500 (ili 83% prvobitne brzine), a zatim i na 450 ns (ili 75% orginalne brzine). Ove brzine su ipak zna čajne i vidljive u radu. Da bi se eliminisali negativni efekti sporog mehanizma ili prebacivanja glava sa jedne pozicije na drugu, pokušano je sa ubrzanjem komunikacije kroz magistralu. Brzina od 8 Mhz znači da komponenta može da komunicira svakih 125 x 10-9 s ili 125 ns. Ukoliko bismo povećali brzinu na 10 MHz, dobijamo da je vreme ciklusa magistrale 100 ns ili 100 x 10-9 s. Da vidimo sada kakav je efekat ovog ubrzanja na naš sistem. Da bi dva ure đaja razmenila podatke, oba moraju da se sinhronizuju i da su u stanju da obave komunikaciju. Kontroler dobija podatak, čeka jedan ciklus od 125 ns i poziva disk. Interni kontroler diska obradjuje zahtev i šalje odgovor za 600 ns. Me đutim, kako je 600 / 125 = 4.8 to znači da kontroler nije spreman da primi podatak. Kontroler mora da čeka još 0,2 x 125 ns = 25 ns u idealnom slu čaju da bi se sinhronizovao sa ostatkom sistema. Ubrzavanjem komunikacije na 500 ns, dobijamo da disk odgovara posle tačno četiri takta magistrale i da kontroler može odmah da šalje podatke. OK, postoje dodatni periodi čekanja dok podatak ne dođe u kontroler i ne bude spreman za slanje, ali je bitna poenta: nema praznog hoda kao u prvom slučaju. U trećem slučaju bi se dobilo čekanje od samo 3,6 taktova magistrale i još 0,4 takta praznog hoda. Ukoliko je takt magistrale nešto veći, pa je samim tim i magistrala brža, onda dobijamo da se sinhronizacija sa najsporijim diskom odvija za šest taktova, sa nešto bržim za 5, a sa najbržim diskovima za 4,5. Treba uzeti u obzir da fizikalnost procesa transfera podataka ipak uzima neko vreme i da treba dodati neko ekstra vreme na ovde izračunate periode. Bitno je istaći činjenicu da što je disk brži (što mu je elektronika brža), transfer se brže obavlja i kontroler je tim pre spreman za prebacivanje podataka dalje u sistem. Razvojem EIDE diskova i kontrolera, vreme reagovanja interne elektronike je smanjeno drastično. Ono što je bitno da se uoči je činjenica da su sve brzine podešavane tako da se komunikacija izme đu diska i kontrolera vrši malo brže nego što je takt standardne ISA magistrale (125 ns). Prebacivanjem kontrolera na 32-bitne magistrale VLB i PCI, dobili smo mogu ćnost većeg protoka podataka, ali i mogućnost da kontroler bude brži. Iako je VLB dizajniran na brzine od 25-50 MHz, najbolje se pokazao na 33 MHz. Mnoge VLB karte čak ni ne rade preko ove brzine. Time dobijamo da kontroler koji radi na 33 MHz ima takt od oko 30,3 ns. U najbržoj komunikaciji diska i kontrolera dobijamo mogućnost da se u tri takta obavi transfer podataka.

3

Isto pravilo je primenjeno i kod PCI kontrolera. PCI magistrala je po čela sa brzinom od 33 MHz kao baznom. Kasnije je podignuta na 66, zatim 100, pa i 133 MHz. Međutim, no što je ovde bitno je da je odnos brzina sistemske magistrale i PCI magistrale 2:1 (66:33), 3:2 (100:66) ili 1:1 (66:66, 100:100), što je mnogo povoljnije nego recimo 40:8 ili, u boljem slučaju, 40:10, kao kod 386DX40. Pošto smo prebacili kontroler na PCI magistralu i instalirali mu odgovaraju ći drajver, aktivirali smo mu napredne osobine. Jedna od njih je i da transferuje podatke bez upliva procesora. Činjenica da disk kontroler može da kontroliše magistrtalu podataka i da čak ima viši prioritet u odnosu na procesor je dovela do pojave načina prenosa podataka koji se naziva UDMA ili Ultra DMA. Iako sli čan sa pravim DMA transferom, ovaj transfer podataka nije pod kontrolom DMA kontrolera. Klasičan DMA transfer znači da neka količina podataka X treba dase premesti sa lokalcije M na lokaciju N u okviru memorije ili sa ure đaja U na uređaj V. Klasičan primer su igre. Zvuk u igrama se prebacuje DMA transferom (mislim na semplove, tj. zvuke igrača. Muzika je nešto drugo.) Tada DMA kontroler preuzima magistralu podataka i adresnu magistralu od procesora, obavi transfer i preda kontrolu procesoru. Svi bus master uređaji imaju pravo kontrole magistrale. Arbitrator magistrale ima određene parametre po kojima određuje ko ima prioritet i zašto. Kada se uporede CPU i kontroler diskova, kontroler ima prioritet. CPU ma koliko čekao na magistralu, uvek brže završi posao i čeka disk. To možete i sami da proverite. U Windows 95/98/NT/2000 probajte da kopirate malo veću količinu fajlova i da radite nešto drugo. Sistem će se vidno usporiti, jer je najveći procenat vremena uzeo disk kontroler, a procesor kada se izbori. Dakle, pod UDMA transferom se podrazumeva da kontroler ne radi na brzini ISA kontrolera, već na brzini magistrale (UDMA1 = 33 MHz, UDMA2 = 66 MHz...). U ovom tekstu smo prodiskutovali osnovne koncepte diskova i kontrolera, kao i neke standarde. Videli smo šta je PIO, koji su PIO modovi na raspolaganju sa kojim standardom i šta je to UDMA. Srđan Stanišić, dipl. inž. maš, MCP, A+

4

Servisni bilten 4

Servisiranje starih mašina (4) U ovom broju ćemo nastaviti sa pri čom o drajvovima, odnosno svim disk  uređajima o kojima nije bilo re či u prošlom broju. Da se podsetimo, u prošlom broju smo govorili o harddiskovima i disk  kontrolerima. Videli smo šta je IDE/EIDE specifikacija, prodiskutovali smo PIO modove i UDMA protokole. Danas ćemo se osvrnuti na tipove kablova, postavljanje master/slave pozicije i sli čno. Zadnja strana uređ aja Na sledećoj slici je prikazana zadnja strana jednog CD-ROM ure đaja. Ovo je tippičan predstavnik EIDE/ATAPI ure đaja.

Svi IDE/EIDE uređaji imaju (na slici s desna u levo): • utičnicu za napajanje (DC power na slici) • utičnicu IDE interfejsa • blok kratkospojnika za odre đivanje položaja u lancu Kod CD-ROM uređaja imamo još i analogni i digitalni audio izlaz. Ova dva izlaza nisu za sada zanimljiva. Utičnica za struju je tipa molex, zna či velika. Ure đaju se dovodi +12V za motor i +5V za elektroniku. Crvena žica napajanja uvek  ide prema IDE interfejsu. IDE interfejs je muška uti čnica sa 40 ( četrdeset) iglica. Prva iglica (prvi vod kabla) je uvek okrenuta ka napajanju. Zna či crvena žica na kablu se usmerava ka napajanju. Obrtanje IDE kabla ne može da ošteti ure đaj, ali ga čini neupotrebljivim. Greška se dijagnosticira prilikom podizanja sistema porukom HDD controler failure ili Harddsik C: failure . Ukoliko dodje do ovoga, isklju čite kompjuter i okrenite IDE kabl. Ukoliko je kabl ispravno uklju čen na samom uređaju, proverite kraj na kontroleru. Ukoliko se i dalje bude javljala greška, proverite sam kabl, elektroniku diska i sam kontroler. Kabl proverite tako što ćete prikačiti novi kabl umesto postoje ćeg. Drugi način je da na test mašini prika čite ovaj kabl i isprobate njegovu funkcionalnost. Dešava se da na izgled ispravan kabl ima grešku u spojevima u nekom konektoru i da je neupotebljiv. Elektroniku diska proveravate na sli čan način kao i kabl. Disk prika čite na test mašinu, na kojoj bi trebalo da je tip diska u BIOS-u podešen na AUTO. Ukoliko se test mašina startuje sa ovim diskom, onda je problem u kontroleru ili kablu na mašini koju radite.

Sam kontroler testirate tako što isklju čite kontroler ugra đen na plo ču i ubacite Multi I/O kartu. Preko ovog, eksternog, kontrolera prika čite disk i startujte sistem. Ukoliko su disk i kontroler ispravni, sistem će se startovati bez problema. Time možete utvrditi da li je problem u internom kontroleru. Dešava se da do đe do otkaza ovog kontrolera. S obzirom da je cela I/O kartica u njemu, morate da se odreknete naprednih mogu ćnosti i vratite se na 16-bitni ISA kontroler, ukoliko je to mogu će. Nove PII/PIII ploče (bez obzira da li je za Intel ili AMD procesor), imaju samo PCI slotove i na njima nije mogu će koristiti eksterni kontroler. Svaki otkaz u integrisanoj elektronici zna či zamenu matične ploče. Blok kratkospojnika za odre đivanje položaja diska u lancu ima naj češće šest iglica ili tri položaja. Kapica kratkospojnika se postavlja na jedan od tih parova i time određuje položaj diska u lancu. Kod IDE/EIDE diskova možete da podesite tri položaja: • master, • slave ili • cable select. Kada se posmatra IDE kabl, uo čava se da na njemu postoje tri utika ča sa po 40 rupa (na UDMA kablovima ima 80 žica, ali i dalje 40 rupa na utika čima). Srednji utika č je uvek pomeren od sredine na jednu stranu. Ta kra ća strana je ona koja se okre će prema diskovima. Sada, BIOS prepoznaje disk koji je prika čen na uti čnicu dalju od kontrolera kao primarni disk na toj grani. To je omogu ćeno tako što jedna od žica ide samo do srednjeg konektora. Ukoliko se ure đaj odazove na tom kanalu, onda je naka čen na sekundarnu poziciju, odnosno na srednju uti čnicu. Ukoliko ostavite da BIOS sam prepoznaje ure đaje kao primarni ili sekundarni, onda je za to potrebno da postavite kratkospojnik na poziciju CS (skra ćeno od Cable Select ). Međutim, moguće je naterati ure đaj da bude kao primarni ili sekundarni na grani, čak i ako nije prika čen na odgovaraju ćem mestu. To zna či da je mogu će prikačiti master  uređaj na srednju uti čnicu. Ovde mora da se da jedna ograda. Ovo sve što je navedeno u principu funkcioniše. No, na starim sistemima postoji mogu ćnost da ovo ne će da radi. Jednostavno, postoji neki problem na nivou BIOS-a koji ne dozvoljava da master  uređaj bude na srednjoj uti čnici. Povezivanje dva IDE ure đ aja Dva IDE uređaja se mogu prika čiti na jednu granu, čak i ako nisu istog tipa. Pored harddiska, to može biti CD-ROM, ZIP ure đaj ili CD pisa č. Teoretski se mogu prika čiti bilo koja dva ure đaja paralelno. U praksi to ne mora uvek da bude tako. Dešava se da dva harddiska, čak istog proizvođača, neće da rade na istom kablu. Rešenje je u priklju čenju svakog diska na drugi kabl, a time i drugu granu kontrolera. Neki standardni na čin rada je da se na primarnu granu uvek ka či prvi harddisk. CD-ROM se može nakačiti i kao slave uređaj na istu granu, za šta je i predvi đen a priori. Međutim, dok se harddisk može inicirati i UDMA modu, CD-ROM naj češće ne može da radi brže od PIO-4 moda. Ista stvar je i sa ZIP ure đajem. Zato treba prika čiti ove ure đaje na sekundarnu granu kontrolera, jer se time praktično rasterećuje primarni kontroler (primarna grana) za rad sa harddiskom. Pri tom je potpuno svejedno da li če neki od ovih ure đaja biti prika čen kao master  ili slave.

Skoro ni uz jednu plo ču (ili bolje re ći, uz retko koju plo ču) nećete danas dobiti dva IDE kabla. Naj češće dobijete samo jedan IDE kabl i jedan flopi trakasti kabl. Ukoliko vam treba dodatni kabl, mora ćete da ga dokupite. Čak iako kupujete CD-ROM, nećete dobiti IDE kabl uz njega (tj. retko je na ći na CD-ROM pack, u kojem stižu CDROM, disketa sa drajverima, audio-kabli ć. šraf čići, uputstvo i IDE kabl). Najpre treba da vidite koliko imate IDE ure đaja. Zatim planirajte kako ćete ih prikačiti. Moj predlog je slede ći: uređaj

pozicija harddisk 

primarna grana-master  IOmega ZIP interni

sekundarna grana- master  CD-ROM

sekundarna grana- slave

Ukoliko nemate drugi IDE kabli ć, a kačite samo harddisk i CD-ROM, CD-ROM će biti na poziciji primarna grana-slave . Moguće je praviti i druga čije kombinacije, u zavisnosti od dužine kablova, položaja ure đaja u kućištu i slui čno. Kada ste se odlu čili za raspored ure đaja, napravite skicu u svojoj radnoj beležnici. Zatim, na svakom ure đaju postavite kratkospojnik u odgovaraju ći položaj. Iako možete da opstavite sve ure đaju u položaj Cable Select , dešava se da se dva ure đaja tako blokiraju međusobno. Zato je najbolje da ih postavite u odgovaraju će master  ili slave položaje i onda priklju čite. Najpre priklju čite trakaste kablove za podatke, a potom napajanje. Svi IDE diskovi koriste molex konektore za napajanje. Ukoliko nemate dovoljno slobodnih konektora, mora ćete da postavite razdelnik napajanja. CD-Audio izlaz  Ukoliko želite da CD-ROM ure đaj korisitite i kao audio ure ćaj, potrebno je da spojite izlaz za audio sa ulazom na zvu čnoj kartici. Izlaz može biti analogni ili digitalni. Najviše se koristi analogni izlaz. Za to se koristi poseban kabli ć sa tri žice. Iako možete da napravite ovaj kabli ć, danas je moguće naći ove kabli će kao posebne delove. Ovo je bitno ukoliko niste dobili kablić ni uz karticu, ni uz CD-ROM. Svaki CD ima isti oblik izlaznog konktora, samoje bitno kako su izvedeni signali. Postoje slede će opcije: • LGGR  • LGRG • GLGR  gde je L - levi kanal, R - desni kanal, a G - je nula (ili masa). Proverite ovo pre nego što ugradite CD-ROM. U zavisnosti od ovoga treba priključiti audiokabli ć na odgovarajući konektor na kartici. Ukoliko ne postavite dobro audiokabli ć, ili nećete ništa čuti kada pustite audio CD, ili će raditi samo jedan kanal. Promenom konektora ćete rešiti ovaj problem. Ukoliko nemate zvu čnu karticu, možete priklju čiti slušalice ili male zvu čnike na konektor za slušalice sa prednje strane ure đaja. Rezime U ovom broju smo se osvrnuli na na čin povezivanja IDE ure đaja u jednom sistemu i master/slave odnos dva ure đaja na jednoj grani. Svi IDE ure đaji su podložni ovom sistemu povezivanja, s tim što EIDE/ATAPI ure đaji imaju bolju sposobnost međusobnog povezivanja. U principu, trebalo bi da razdvojimo harddisk i CD-ROM na dve grane kontrolera, kada god je to mogu će. Kabl za podatke je plosnati, trakasti kabl, sive boje sa tri konektora. Svaki konektor ima 40 rupa. Standarni IDE kabl ima 40, a UDMA kabl ima 80 žica (vodova). Jedan vod je obojen crveno i to je prvi vod, koji se uvek okre će prema napajanju. Svaki (E)IDE uređaj treba postaviti preko kratkospojnika u odgovaraju ći način rada, bilo kao master , bilo kao slave. Moguće je postaviti ih i u Cable select mod, kada BIOS sam određuje koji je ure đaj na kojoj poziciji. Kod starih BIOS-a može da se desi da ovaj način omane. Takođe, može da se desi da sva ure đaja, naj češće harddiskovi, ne će da rade kada

su prikačeni na istu granu kontrolera. Tada ih morate prika čiti na razli čite grane kontrolera. Ňî Áĺ Öîíňčíóĺä...

Sr đan Stanišić, dipl. inž. maš, MCP , A+ [email protected]

Servisni bilten 5

Problem sa CD-ROM uređajem U ovom broju ćemo se pozabaviti problemom jednog čitaoca sa CD-ROM-om. Od sledećeg broja ćemo započeti seriju tekstova o podešavanju BIOS-a. Nedavno sam dobio pismo jednog čitaoca u kome je napisano sledeće: Radi se o CD ROM-u, nemam nikakvog pristupa mada ga sistem prepozna tokom ucitavanja. U kartici Systems (Device manager) sve izgleda u redu, te javlja da isti radi propisno. Kada hocu da pristupim istom javlja mi upozorenje (sa crvenim krugom i X unutra) D:\ is not accessible.The device is not ready. Iako nije navedeno dosta podataka, pokuša ću da razrešim misteriju dotičnog uređaja. Moram odmah da ukažem na činjenicu da ovde nema podataka o tome koji je operativni sistem u pitanju, zatim ne znamo hardversku konfiguraciju, tip CD-ROM uređaja, starost, uslove eksploatacije... Na osnovu dosadašnjeg iskustva u radu sa CD-ROM ure đajima, prvo što mi pada na pamet je da je sam CD-ROM neispravan. Na žalost, nije mi poznato da li je i koliko taj CD radio.

Potencijalni uzroci problema Ukoliko dođe do kvara na elektronici uređaja, CD se prijavljuje u BIOS-u prilikom startovanja sistema. BIOS ionako ne kontroliše ispravnost uređaja, već njegovu prisutnost. Imao sam slučaj nekoliko CD-ROM uređaja koji se sasvim regularno odazovu BIOS-u u POST fazi, čak se učita i drajver za njih. Međutim, prilikom pokušaja pristupa uređaju, dobija se poruka da je disk nedostupan. Iz MS-DOS-a je to obično poruka: CDR 101: Drive not ready Može da se desi i da je CD samo zaprljan, ali toliko mu je prljava glava, da ne može da očita CD u uređaju. Čišćenje CD-a posebnim diskom namenjenim za to ili otvaranjem uređaja se preporučuje u svakom slučaju. Uzrok može da bude i u IDE kablu, što uopšte nije redak slu čaj. Naravno, manje je verovatno da je kabl problematičan, ukoliko je disk radio pre toga. Postoji i mogućnost da je kontroler diskova pokvaren (narodski rečeno "crk'o"). U tom slučaju je jedini lek ubacivanje drugog (eksternog) kontrolera, ukoliko je originalni kontroler na ploči. Kod Windows 9x operativnih sistema se dešava da tokom vremena sistem jednostavno pobrljavi. Česta instaliranja, deinstaliranja, izmene registry baze i slično umanjuju stabilnost sistema. Za proveru ovog uzroka je potrebno uraditi sledeće. Otvorite Device Manager  i pronađete grupu harddisk controllers . Kliknite na [+] ispred nje i dobićete spisak svih kontrolera koji postoje u sistemu. Ukoliko je kontroler  označen kao Intel 82371AB/EB Bus Master controller , trebalo bi proveriti da li su mu

oba podkontrolera aktivirana. To su Primary i Secondary Controller (Dual FIFO) . Često se dešava da usled neke interne grešeke dođe do brisanja ključa ili drajvera za sekundarnu granu, čime CD i svi ostali uređaji na sekundarnoj grani postaju neupotrebljivi. Ovde dolazimo i do pitanja matične ploče i rasporeda kačenja uređaja na grane kontrolera, zatim da li je bilo promene u konfiguraciji i sli čno. S obzirom da nije naglašeno da je skoro išta menjano, možemo zaključiti da je CD-ROM ranije radiou ovoj konfiguraciji.

Provera ispravnosti na nivou BIOS-a Prva stvar koju treba uraditi je da se očisti glava CD-ROM uređaja. Najpre bi trebalo probati sa specijalnimCD-om za čišćenje glava. Ovaj CD mora da ima četkicu na koju se kane alkohol i zatim se CD ubaci u uređaj. Sada treba pokrenuti CD na neki način, bilo preko njegovog programa , bilo iz DOS prompta iz nekog CD Playera.. Ukoliko nije moguće startovati ovaj CD, onda treba pristupiti mehaničkom čišćenju. Izvadi se CD-ROM uređaj, pažljivo se otvori i zatim se alkoholom i štapićem očisti glava uređaja. Pazite da količina alkohola bude minimalna, jer u suprotnom može da dođe do podlivanja alkohola ispod so čiva, čime uređaj postaje neupotrebljiv. Nakon čišćenja uređaja, treba prekontrolisati vodove za napajanje i položaj trakastog kabla. Po potrebi, zameniti trakasti (IDE) kabl drugim. Proveriti da li je dobro podešen kratkospojnik za master/slave položaj. Nakon vizuelnog i mehaničkog podešavanja, možete uključiti kompjuter. BIOS bi trebalo da prepozna CD i da kaže gde je priključen: primarna ili sekundarna grana, master ili slave. Nakon indentifikacije diskova, zaustavite podizanje sistema tasterom [PAUSE] i zapišite konfiguraciju diskova. Pogledajte i verziju BIOS-a, mada je mala šansa da je tu problem. Sa [ENTER] nastavite proces podizanja sistema. Trebalo bi da zaustavite sistem kada se na ekranu pojavi tabela sa konfiguracjom sistema i da proverite PIO i UDMA modove za diskove. CD bi treblo da radio u PIO-3 ili PIO-4 modu, a ne u UDMA modu. Ovo možete podesiti iz BIOS-a.

Provera na nivou DOS-a Fazu učitavanja operativnog sistema treba odraditi sa boot diskete, koja ima na sebi drajver za CD-ROM uređaj. Dok se sistem podiže do komandnog prompta, posmatraje poruke koje dobijate na ekranu. Između ostalog, videćete i pod kojim slovom je prijavljen CD. Ubacite neki data CD u uređaj. Preporučujem da ubacite neki industrijski rezani (srebrni) CD. Sada otkucajte komandu: dir X: /s gde je X: oznaka CD uređaja (verovatno D: ili E:, ukoliko imate jednu, odnsno dve, particije na harddisku). Ukoliko dobijete spisak fajlova sa CD-a, uređaj je ispravan i funkcionalan, a greška je u Windows delu. Ukoliko dobijete poruku da je Drive not  ready, bez mogućnosti da je otklonite, onda je CD najverovatnije neispravan i samim tim neupotrebljiv. U slučaju da se greška pojavi, probajte da ponovo očistite CD-ROM uređaj. Ukoliko nekoliko uzatopnih pokušaja čišćenje ne daje rezultate, možda bi trebalo pokušati sa pojačanjem struje u glavi čitača. Međutim, ova operacija je rizična, jer se štelovanje mora uraditi pri otvorenom uređaju koji radi, a tada ste izloženi laserskom snopu.

Provera na nivou Windows-a Ukolko ste prošli DOS fazu testiranja uspešno, možete preći na Windows fazu testiranja. Podignite Windows u Safe Mode (pritisnite [F5] na startu, pre nego što se iscrta logo). Otvorite Device Manager . Nađite Harddisk Controllers i obrišite sve uređaje ove klase. Takođe, obrišite sve uređaje klase CD-ROM . Restartujte Windows i prilikom podizanja, sistem mora sam da prepozna sve uređaje koji su prikačeni. Kada prepozna i CD-ROM, možete preći na test. Prva provera je da li je CD prijavljen korektno. Ukoliko nema žute zvezdice ili crvenog X, uređaj je korektno prijavljen. Sada ubacite neki CD u uređaj. Ista priča važi kao u prvom slučaju. Trebalo bi da ubacite neki industrijski rezani CD. Ukoliko možete da otvorite sadržaj CD-a, bilo kao podatke, bilo kao muziku, CD je ispravno povezan. U suprotnom, postoji problem sa Windows drajverom. Potencijali problem može biti u samom CD drajveru. Uz Windows dolazi drajver  za ATAPI uređaje. Ukoliko CD nije ATAPI kompatibilan 100%, iskrsnuće problem u radu. Tada je jedino rešenje da odete na sajt proizvođača i pronađete oficijelno rešenje. Ukoliko proizvođač nema svoje drajvere, morate da idete na opciju real-mode drajvera, koje pozivate iz CONFIG.SYS fajla sa komandom: device = [putanja do fajla]\CDROMDRV.SYS /D:MSCD001 gde je CDROMDRV naziv drajvera, a parametar /D se uvek navodi. Najčešći oblik je sa opcijom MSCD001, mada proizvođač može da navede neki drugi parametar. Ukoliko nemate drajver za vaš model, može da posluži neki generički IDE drajver, recimo Mitsumijev. CONFIG.SYS ne postoji, osim ukoliko ga niste vi ranije napravili. Možete ga napraviti iz NOTEPAD-a. Ukoliko CD proradi posle toga, rešili ste se svih muka, uz nešto slabije performanse sistema. Potencijalno rešenje kod novijih modela je i update ROM-a samog uređaja. Pogledajte na sajtu proizvođača da li ima nešto o ovome. Potencijalni problem je i bus master dreajver  za disk kontroler. Na nekim mašinama instalacija ovog drajvera degradira performanse. Takođe, treba instalirati i poslednji service pack  za uređaje matične ploče (Intel INF patch, VIA 4in1...). Sr đan Stanišić, dipl. inž. maš, MCP , A+ [email protected]