VISOKA POSLOVNA ŠKOLA STUKOVNIH STUDIJA NOVI SAD
BRUTO DOMAĆI PROIZVOD KAO MERA EKONOMSKOG BLAGOSTANJA (Seminarski rad iz Nacionalne ekonomije)
Mentor: Asistent:
Student:
Novi Sad 2013.
SADRŽAJ Uvod...........................................................................................................................................I 1.Bruto domaći proizvod kao mera ekonomskog blagostanja.............................................II 2.Merenje i definisanje bruto domaćeg proizvoda..............................................................III 3.Bruto nacionalni proizvod naspram bruto domaćeg proizvoda.......................................V 4. Ostale mere ekonomskog i društvenog blagostanja........................................................VI Zaključak.............................................................................................................................VIII Literatura...............................................................................................................................IX
UVOD Bruto domaći proizvod (BDP ili GDP eng.) je ekonomski izraz koji predstavlja ukupnu produkciju roba i usluga, ostvarenu u nacionalnoj ekonomiji, bez obzira na vlasništvo. To podrazumeva da BDP uključuje vrednost produkcije stranih lica (kompanija) u zemlji, a isključuje aktivnosti firmi u vlasništvu domaćih rezidenata u inostranstvu. BDP predstavlja ukupno stvoren domaći dohodak. "Bruto domaći proizvod po tržišnim cenama“ (Gross domestic product at market prices eng. – po tržišnoj koncepciji) predstavlja krajnji rezultat proizvodne aktivnosti. Sastoji se od ukupne proizvodnje dobara i usluga umanjene za međufaznu potrošnju. Dobija se: a) zbrajanjem bruto dodatne vrednosti svih proizvodnih jedinica rezidenata ili b) zbrajanjem svih dohodaka ostvarenih u tekućoj proizvodnji (zarade zaposlenih, poslovni višak, amortizacija osnovnih sredstava) i poreza na proizvode umanjenih za subvencije ili c) zbrajanjem vrednosti dobara i usluga za finalnu potrošnju, obračunatih po nabavnim cenama i umanjenih za vrednost uvoza dobara i usluga. Najčešće korišćen makroekonomski agregat u Sistemu nacionalnih računa je bruto domaći proizvod, koji predstavlja meru finalne proizvodnje. Naime, proizvodnja se u sistemu nacionalnih računa definiše po širem konceptu i obuhvata niz usluga (finansijske, obrazovanjem zdravstvo, socijalnu zaštitu, delatnost državne uprave i odbrane, privrednih i stručnih udruženjem humanitarnih organizacija, udruženje građana itd.) koje nisu obuhvaćene društvenim proizvodom po materijalnom konceptu proizvodnje. 1
I 1
http://sr.wikipedia.org/
1. Bruto domaći proizvod kao mera ekonomskog blagostanja Bruto domaći proizvod BDP (Gross National Product-GDP) je najčešće korišćen makroekonomski agregat u sistemu nacionalnih računa i smatra se najboljom merom rezultata ekonomske aktivnosti u jednoj zemlji u datom periodu vremena, koji obično iznosi jednu kalendarsku godinu. Bruto domaći proizvod je važan makroekonomski agregat sa stanovišta donošenja ekonomskih odluka u okviru procesa makroekonomske analize ekonomskih procesa i kretanja ekonomske politike na nivou nacionalne ekonomije. Ostvareni BDP u jednoj zemlji predstavlja merilo njene produktivnosti i ekonomske snage, ali u isto vreme govori i o nivou dostignutog blagostanja stanovništva. Kao što nivo blagostanja nekog pojedinca procenjujemo na osnovu njegovih prihoda, tako i ekonomsku snagu neke privrede sagledavamo uzimanjem u obzir ukupnog prihoda koji zarađuju svi ljudi u toj privredi, a u tome nam pomaže bruto domaći proizvod. Razumljiva je otuda potreba da se ovaj agregatni izraz proizvodnje jasno definiše i ukaže na njegovu analitičku upotrebu. Zaliha se određuje kao količina koja se meri u datoj tački vremena.2 Zaliha se određuje kao količina koja se meri u datoj tački vremena. Tokovi se određuju kao količine koje se mere po jedinici vremena. U pogledu društvenog bogatstva to su: proizvodne zgrade, putevi, izgrađena infrastruktura, kao i neproizvodni i neprivredni objekti, tj. škole, univerziteti, bolnice, pozorišta, muzeji, stadioni, stambene zgrade itd. Najsveobuhvatnija mera ukupne proizvodnje dobara i ukupne proizvodnje dobara i usluga i ekonomske aktivnosti u jednoj zemlji. Definiše se kao tržišna vrednost svih finalnih roba i usluga proizvedenih u određenom vremenskom periodu, obično za godinu dana, u okviru jedne privrede posmatrane kao celine. BDP meri dve stvari odjednom: ukupne dohotke svih u određenoj privredi, ukupne izdatke privrede koje ona ima u proizvodnji roba i usluga. U privredi u celini dohoci moraju biti jednaki izdacima. Metod izdataka podrazumeva da se BDP usmerava na četiri kategorije trošenja: izdaci lične potrošnje na dobra i usluge (C –Consumtion), bruto domaće privatne investicije (I – Investment), državna potrošnja (G – Government) i neto izvoz (NX – Net Export). GDP = C + I + G + NX Ako se bruto domaći proizvod iskazuje u tekućim cenama onda je to nominalni bruto domaći proizvod. Ako se bruto domaći proizvod iskazuje u stalnim cenama (baznim cenama), onda je to realni bruto društveni proizvod. Deflator BDP-a se dobija kao količnik između nominalnog i realnog BDP-a pomnožen sa 100 i odražava šta se dešava na opštem nivou cena u privredi. Koristi se kao indeks, tj. pokazatelj inflatornih kretanja u privredi. Deflator BDP-a meri tekući nivo cena u odnosu na nivo cena u baznoj godini. Bruto domaći proizvod (GDP) predstavlja ukupnu proizvodnju dobijenu radom i kapitalom koji se nalaze u određenoj nacionalnoj ekonomiji. Bruto društveni (nacionalni) proizvod (GNP) predstavlja ukupnu proizvodnju dobijenu radom i kapitalom u vlasništvu stanovnika određene nacionalne ekonomije. 3
II 2
Đurić D., Tomić R., Đorđević M., "Nacionalna ekonomija", 26. str.
3
http://ekonomija.fon.rs/fajlovi/2012%20P5%205.11.12..pdf
Slika 1. Makroekonomski indikatori za Srbiju 2002.-2012.
2. Merenje i definisanje bruto domaćeg proizvoda Bruto domaći proizvod meri dve stvari odjednom: ukupne dohotke svih u određenoj privredi i ukupne izdatke privrede koje ona ima u proizvodnji dobara i usluga. Osnovni razlog zbog toga BDP ima takvu sposobnost da meri i ukupan dohodak i ukupne izdatke leži u tome što su te dve stvari iste. U privredi kao celini, dohotci moraju biti jednaki izdacima. To se objašnjava time što u svakoj poslovnoj transakciji postoje dve strane: kupac i prodavac. U poslovnim odnosima kupaca i prodavaca važi pravilo da je svaki dinar izdataka nekog kupca istovremeno i dinar dohotka za nekog prodavca, te su stoga u privedi kao celini, dohotci i izdaci uvek jednaki. U tom smislu bruto domaći proizvod privrede možemo izračunati na jedan od dva načina: sabiranjem ukupnih izdataka ili sabiranjem ukupnih dohodaka. Pošto svi izdaci u privredi na kraju postaju nečiji dohodak, BDP je isti bez obzira na primenjeni način njegovog računanja. Bruto domaći proizvod predtavlja tržišnu vrednost svih finalnih dobara i usluga proizvedenih u jednoj zemlji u određenom vremenskog periodu (obično godinu dana). Ova definicija BDP zahetva malo detaljnija objašnjenja. Bruto domaći proizvod izražava tržišnu vrednost dobara i usluga pomoću tržišnih cena. Privreda jedne zemlje proizvodi mnogo različitih roba u usluga- jabuke, maline, automobile, nameštaj, zdravstvene usluge i dr. Bruto domaći proizvod obuhvata materijalno dobro (hrana, nameštaj, automobili), ali i usluge (hemijsko čišćenje, frizerske usluge, zdravstvene usluge). Da bismo mogli da izračunamo vrednost domaćeg BDP, neophodno je da sve robe i usluge, koje u toku jedne godine proizvedu i prodaju u srpskoj privredi, svedemo na jedinstvenu meru vrednosti. To se čini pomoću tržišnih cena. Ako je cena malina dvostruko veća od cene jabuka, onda prilikom obračuna BDP-a kilogram malina dvostruko više doprinosi BDP-u odnosu na jedan kilogram jabuka. U definiciji BDP je istaknuto da ovaj makroekonomski pokazatelj predstavlja tržišnu vrednost svih finalnih dobara i usluga. On, dakle, u svoj sastav uključuje sve ono što je proizvedeno i prodato na legalnim tržištima. U tom smislu, potrebno je istaći da postoje i neki proizvodi koji nisu uključeni u BDP, a to su oni proizvodi koji se ne prodaju na legalnim tržištima. Tako, BDP npr. ne obuhvata proizvode koji su rezultat tradicionalnog ženskog rada, u domaćinstvu, kao što je pripremanje hrane, negovanje i podizanje dece, ali obuhva plaćeni rad bebisiterki i kućnih pomoćnica. Povrće koje ljudi gaje u svojim povrtnjacima za svoje potrebe ne ulazi u sastav BDP, ali u koliko ti isti ljudi povrće kupuju u piljarnicama, onda je njegova vrednost deo BDP. III
Iz BDP se, dakle, uključuju oni proizvodi koji se proizvode i potroše kod kuće i kojima se ne trguje na tržištu. Samo prozvodnja finalnih roba u usluga ulazi u sastav BDP. Ona roba koja se koritsti za dalju obradu (proizvodnju) se ne uračunava u BDP. Ovu vrstu robe nazivamo međuproizvodima. Ako bi njenu vrednost uključili u BDP on bi bio višestruko uvećan. To je zato što je vrednost međuproizvoda već uključuena u vrednost finalnih proizvoda. Na primer, pretpostavimo da prodavac brašna proda kilogram brašna pekari po ceni od 20 dinara, a onda pekara od tog brašna napravi hleb koji prodaju za 50 dinara. Sada se postavlje pitanje da li obračun BDP treba obuhvatiti i cenu brašna i cenu hleba (ukupno 70 dinara), ili samo cenu hleba (50 dinara)? Odgovor je da BDP obuhvata samo vrednost finalne robe, dakle hleba. Pošto je hleb obuhvaćen BDP-om, a brašno nije, BDP se povećava za 50 dinara, a ne za 70 dinara. Ako npr. dva puta obračunamo vrednost brašna koja se koristi u pravljenju hleba, jednom prilikom prodaje brašna, a drugim put prilikom prodaje hleba, došlo bi do dvostrukog zaračunavanja. Obračunom BDP-a obuhvata se vrednost samo onih dobara i usluga proizvedenih u tekućoj godini. Dakle, prodaja upotrebljenih proizvoda se ne uključuje kao deo BDP. Kada npr. fabrika "Fiat automobili Srbija" proizvede i proda novi automobil u tekućoj godini, tržišna vrednost tog automobila obuhvata se obračunom BDP. Međutim, kada jedna osoba proda polovan automobil nekoj drugoj osobi, vrednost novog automobila ne uključuje se u sastav BDP. Bruto domaći proizvod predstavlja tržišnu vrednost ukupne proizvodnje ostvarene u jednoj zemlji, bez obzira na vlasništvo nad korišćenjem faktorima proizvodnje.Dakle, BDP u svoj sastav uključuje samo one proizvode koji su proizvedeni unutar granica jedne zemlje. Na primer, kada srpski državljanin obavlja privrednu aktivnosz uRusiji i u toj zemlji proizvodi neka materijalna dobra ili usluge, vrednost tih dobara ili usluga predstavlja deo BDP Rusije, a ne Srbije. Međutim, kada Američki državljanin privremeno radi u Srbiji, njegova proizvodnja predstvalja deo srpskog BDP. Definisanje BDP i opis njegovog obračuna treba da ukljuti i tzv. postopanje sa zalihama. Ako pretpostavimo da je jedna fabrika proizvela robu koju nije uspela da proda, postavlja se pitanje kako ova situacija utiče na obračun BDP. Odgovor na ovo pitanje zavisi od toga šta biva sa neprodatom robom. Petpostavimo prvo da se roba pokvarila. U ovom slučaju, fabrika je platila više za nadnice radnika koji su učestvovali u proizvodnji pomenute robe, ali ujedno nije ostvarila veći prihod tako da se profit firme smanjio za iznos za koji su se povećale nadnice. Ukupni troškovi u privredni se nisu smanjili, zato što niko nije kupio robu. Ukupni dohodak u privredi se takođe nije promenio, mada je on sada raspoređen više u vidu nadnica (dohodak radnika), a manje u vidu profita (dohodak preduzetnika). Pošto nije došlo do promene ukunih troškova, niti je pormenjen ukupni dohodak, BDP se nije promenio. Sada pretpostavljamo da se roba nalazi na zalihama radi kasnije prodaje. Dakle, vlasnici firme praktično "kupuju" robu zalihe firme tj. povećavaju potrošnju na zalihe. U ovom slučuju ne dolazi do smanjenja profita firme, iako je firma platila nadnice radnicima angažovanim u proizvodnji ove robe. Pošto veće zarade radnika povećavaju ukupan dohodak, a veća potrošnja na zalihe povećava ukupno trošenje tj. ukupne izdatke, BDP privrede se uvećava. Šta se događa kasnije, kada firma rasproda robu sa zaliha? Ovaj slučaj je sličniji prodaji upotrebljene robe. Sada dolazi do rasta trošenja potrošača koji kupuju tu robu, ali i do istovremenog smanjenja tj. dezinvestiranja firme u zalihe. Ovo negativno trošenje firme neutrališe pozitivnu potrošnju potrošača, tako da rasprodaja zaliha be utiče na BDP. Dakle, opšte pravilo jeste da kada firma povećava svoje zalihe robe, ova investicija u zalihe računa se kao trošak za vlasnike firme. Zato proizvodnja na zalihe povećava BDP koliko i proizvodnja za prodaju. Bruto domaći proizvod svakako predstavlja najznačajniji indikator nivoa ekonomskog blagostanja neke privrede. Međutim, on ima i neke nedostatke, tako da ne predstavlja savršenu u sveobuhvatnu meru nivoa i kvaliteta ekonomske aktivnosti jedne zemlje. IV
Kao što smo i ranije istakli, BDP ne obuhvata vrednost onih roba i usluga koje nisu prodate na tržištu, te iz tog razloga njegova vrednost biva potcenjena. On, takođe ne obuhvata ni vrednost dokolice tj. slobodnog vremena u kome takođe dolazi do određene potrošnje. Kao jedna od nesavršenosti bruto domaćeg proizvoda navodi se i činjenica da on ne odražava u potpunosti promene u kvalitetu proizvodnje. On nije realan pokazatelj trendova u porizvodnji tokom vremena, jer ne oslikava tehnološka poboljšanja postojećih proizvoda, ni kontinuirani proces uvođenja novih proizvoda, niti smanjenu korisnost drugih proizvoda tokom vremena. Osim ovoga, BDP ništa ne kazuje o raspodeli dobara i usluga između stanovništva. Prosečni BDP po stanovniku nam ništa ne govori o nejednakostima u njegovoj raspodeli. BDP uvek izražava prosečnu veličinu, što znači da zaboravlja na raspodelu dohodaka između profita i plata, kao i na raspodelu između različitih sektora i regiona.Iako ne prestavlja u potpunosti savršenu meru vrednosti i kvaliteta ekonomskih aktivnosti u jednoj zemlji, može se reći da je BDP najprihvatljiviji i najkorišćeniji način sintetičkog ozražavanja i merenja nivoa privrednih aktinosti. 4 3. Bruto nacionalni proizvod naspram bruto domaćeg proizvoda "Bruto nacionalni proizvod“ (BNP, GNP eng.) predstavlja ukupnu proizvodnju roba i usluga jedne nacionalne ekonomije, u određenom periodu po tržišnim cenama. On uključuje sve dohotke domaćih lica ostvarene ekonomskim aktivnostima u zemlji i inostranstvu. BNP meri ukupan dohodak zarađen od strane nacije. Na primer, ukoliko građanin Srbije poseduje stambenu zgradu u Minhenu, zakupni dohodak koji zaradi je deo nemačkog BDP-a, zato što je zarađen u Nemačkoj. Ali kako je ovaj zakupni dohodak činilac plaćanja inostranstvu, u krajnjem svođenju računa ipak nije deo nemačkog BDP-a, već srpskog. Drugim rečima, bruto nacionalni proizvod uključuje dohotke (plate, profite i zakupninu – rentu) od ostatka sveta, a isključuje plaćanja činilaca dohotka ostatku sveta, tj.: BNP = BDP + plaćanje činilaca iz inostranstva – plaćanja činilaca inostranstvu Tabela 2. Odnos domaćeg proizvoda i bruto domaćeg proizvoda
Bruto domaći proizvod Srbije u 1998. godini iznosio je 15,458 mrd $ i veći je za 21,5% od društvenog proizvoda. Ovaj odnos je bio veći i 1997. godine. Bruto domaći proizvod je iznosio 11,235 mrd $ i bio je veći za 24,3% od društvenog proizvoda za tu godinu.5 V 4 5
Đurić D., Tomić R., Đorđević M., "Nacionalna ekonomija", 27., 28., 29. str. http://sr.wikipedia.org/
4. Ostale mere ekonomskog i društvenog blagostanja Sistem nacionalnog računa obuhvata i druge mere nacionalnog dohotka koji se po definiciji neznatno razlikuju od bruto domaćeg proizvoda. U tom smislu, posebno apsorfiramo Bruto nacionalni proizvod BNC (Gross National Product- GNP). Bruto nacionalni proizvod (GNP) obuhvata vrednost finalnih dobara i usluga proizvedenih unutar ili van granica jedne zemlje tokom jedne godine, čijom prodajom stanovnici te zemlje ostvaruju dohotke. On, dakle, uključuje sve dohotke domaćih lica koji su ostvareni ekonomskim aktivnostima u zemlji i inostranstvu. Bruto nacionalni proizvod predstavlja bruto domaći proizvod uvećan za dohotke koji su stanovnici date zemlje ostvarili u inostranstvu i umanjen za dohotke koje su stranci ostvarili u datoj zemlji. Na primer, kada građanin Srbije privremeno radi u Nemačkoj, njegova proizvodnja predstavlja deo nemačkog GDP-a, ali ne predstavlja deo nemačkog GNP-a. Vrednost proizvodnje tog radnika je deo GNP-a Srbije. Dakle, bruto nacionalni proizvod prestavlja ukupan dohodak ostvaren u jednoj nacionalnoj ekonomiji, bez obzira na vlasništvo nad faktorima proizvodnje (rad, kapital). GDP i GNP mogu biti iste vrednosti jedino u slučaju ako je jedna zemlja potpuno izolovana, pa se njeni stanovnici ne mogu zapošljavati u inostranstvu i plasirati tamo svoj kapital radi sticanja dohotka, a ni stranci ne mogu da ulažu u tu zemlju svoje proizvodne faktore, odnosno rad i kapital. U prošlosti je većina zemalja kao glavnu meru sveukupnih aktivnosti nacionalne ekonomije koristila GHP. Međutim, kao što smo i ranije istakli, većina zemalja kao meru nivoa ukupnih ekonomskih aktivnosti koristi GDP. Govoreći o nedostacima bruto domaćeg proizvoda kao opšte prihvaćenog indikatora nivoa ekonomske aktivnosti zemalja, istakli smo činjenicu da on ne održava u potpunosti kvalitet privrednog rasta. U tom smislu, u poslednje vreme čine se pokušaji da se, osim ekonomskih, u jednu širu meru dostignutog nivoa razvijenosti jedne zemlje uključe i socijalni, ekološki i drugi društveni pokazatelji koji mere kvalitet života ljudi. Jedan od tih pokazatelja, konstruisan u okviru programa Ujedinjenih nacija za razvoj (United Nations Development Program), jeste Indeks ljudskog razvoja (Human Development Index-HDI). Vrednosti ovog indikatora za različite zemlje obračunavaju se od 1990. godine i publikuju se jednom godišnje u odgovarajućem Izveštaju UNDP (Human Development Report). Indeks ljudskog razvoja kao agregatni indikator koji izražava prosečna dostignuća zemlje u različitim oblastima, obuhvata sledeće pokazatelje: očekivanu dužinu života (life exectancy), godine školovanja (years of schooling), pismenost odraslih (adult literacy) i dohodak po glavi stanovnika (income/pc) Indeks ljudskog razvoja je agregatni pokazatelj koji izražava prosečna dostignuća zemlje u tri osnovne dimenzije ljudskog razvoja: dug i zdrav život, znanje i pristojan standard. Da bi se uzračunao HDI utvrđene su fiksne minimalne i maksimalne vrednosti za svaki od navedenih parcijalnih indikatora. Za očekivanu dužinu života donja granica je 25 godina, a gornja 25. Vrednosti oba pokazelja obrazovanja smeštene su unutar zatvorenog intervala od 0% do 100%, dok je za BDP po stanovniku određen minimum od 100 dolara i maksimum od 400.000 dolara jednake kupovne snage. time su stvoreni uslovi da se različiti individualni pokazetelji svedu na zajedničku meru. VI
Vrednost HDI se prostire u intervalu od 0 do 1, a ukoliko je vrednost ovog indikatora veća, to govori o visokom nivou ljudskog razvoja i blagostanja stanovništva. Svakako da stepen ekonomskog razvoja jedne zemlje utiče na nivo ljudskog razvoja i blagostanje stanovništva. Međuti, u realnom životu se dešava da neka zemlja bude slabije rangirana po visini HDI nego prema vrednosti GDP po stanovniku, što ukazuje na zaključak da je ova zemlja bila manje uspešna u korišćenju ekonomskih dostignuća za poboljšanje životnog standarda svojih stanovnika. Suprotno, ukoliko zemlja zauzima bolje mesto po visini HDI, to govori da je bila uspešna u transformaciji ostvarenog dohotka u ljudsko blagostanje i bolji kvalitet života. Od drugih socijalno-ekonomskih indikatora navodimo tzv. Razvojni indeks i indikator pod nazivom Fizički kvalitet života (Physical Qualyty ofLlife Indeks- PQLI). Razvojni indeks je konstruisan od strane Instituta za istraživanje društvenog razvoja Ujedinjenih nacija i u svoj sastav uključuje 16 strukturnih indikatora (9 drustvenih i 7 ekonomskih). Između ostalih, sastavni delovi ovog indikatora su: prosečan broj članova domaćinstva po jednoj osobi, dnevna potrošnja namirnica životinjskog porekla po stanovnika, poljoprivredna proizvodnja po radniku, procenat ekonomski aktivnog stanovništva koja imaju struju, gas itd. Fizički kvalitet života, kao jedan od najpoznatijih društvenih indikatora razvoja, predstavlja sintetički izraz sledeće tri varijable: očekivane dužine života kod jednogodišnjaka, smrtnost dece i pismenost.6
VII 6
Đurić D., Tomić R., Đorđević M., "Nacionalna ekonomija", 31., 32. str.
Zaključak Bruto domaći proizvod je ekonomski izraz koji predstavlja ukupnu produkciju roba i usluga, ostvarenu u nacionalnoj ekonomiji, bez obzira na vlasništvo. Sastoji se od ukupne proizvodnje dobara i usluga umanjene za međufaznu potrošnju. Najčešće korišćen makroekonomski agregat u Sistemu nacionalnih računa je bruto domaći proizvod, koji predstavlja meru finalne proizvodnje.Ostvareni BDP u jednoj zemlji predstavlja merilo njene produktivnosti i ekonomske snage, ali u isto vreme govori i o nivou dostignutog blagostanja stanovništva. Kao što nivo blagostanja nekog pojedinca procenjujemo na osnovu njegovih prihoda, tako i ekonomsku snagu neke privrede sagledavamo uzimanjem u obzir ukupnog prihoda koji zarađuju svi ljudi u toj privredi, a u tome nam pomaže bruto domaći proizvod. Ako se bruto domaći proizvod iskazuje u tekućim cenama onda je to nominalni bruto domaći proizvod. Ako se bruto domaći proizvod iskazuje u stalnim cenama (baznim cenama), onda je to realni bruto društveni proizvod. Bruto domaći proizvod mere dve stvari odjednom: ukupne dohotke svih u određenoj privredi i ukupne izdatke privrede koje ona ima u proizvodnji dobara i usluga. Bruto nacionalni proizvod predstavlja ukupnu proizvodnju roba i usluga jedne nacionalne ekonomije, u određenom periodu po tržišnim cenama. On uključuje sve dohotke domaćih lica ostvarene ekonomskim aktivnostima u zemlji i inostranstvu. Bruto nacionalni proizvod predstavlja bruto domaći proizvod uvećan za dohotke koji su stanovnici date zemlje ostvarili u inostranstvu i umanjen za dohotke koje su stranci ostvarili u datoj zemlji. Sistem nacionalnog računa obuhvata i druge mere nacionalnog dohotka koji se po definiciji neznatno razlikuju od bruto domaćeg proizvoda.
VIII
Literatura [1] Đurić D., Tomić R., Đorđević M., "Nacionalna ekonomija", ALFA-GRAF Novi Sad, 2012. [2] http://sr.wikipedia.org/ [3] http://ekonomija.fon.rs/fajlovi/2012%20P5%205.11.12..pdf
IX
