Међу литературама Европе италијанска се знатно доцкан јавља, тек на прагу XIII столећа. Узрок томе треба тражити у културним и историским приликама Италије средњега века. Италијански народ са свешћу и поносом латинске крви хладно је и са висине посматрао религиозне и политичке покрете цркве и империје. Традиције романтички витешке и феудалне, које је песма и прича испрела око појаве Карла Великога, Сида, Артуса и других хероја средњевековне историје, тај народ није ценио као своје. То је својина оних народа које су Италијани у то доба називали варварима, и чија историја захвата један велики период италијанске историје средњега века (Готи, Сарацени, Нормани и Лангобарди). Па и онда када је прешао вијор провала у ову класичну земљу, баштиницу величине римске, која је била идеал свих народа и свих освајача, — и кад су »варвари« већ били основали своје националне државе и њихове се књижевности почеле да развијају у својем националном правцу и карактеру, — и онда када су градови Италије у слободи почели да се културно подижу, — италијански народ је још увек гледао на прошле векове као на доба робовања, мрака и варварства, и са презиром прелазио преко њихових традиција, да се огреје историјом и поезијом класичне велике прошлости Рима, господара света, као на свом рођеном огњишту. Латинска поезија и историографија ове земље пре ХШ столећа права је и јасна слика традиција којима је била основа Виргилијева »Енеида«, поем римске величине и господства: »— Tu regere imperio populos, Romane, memento!« У тим идеалима подржавају се културне институције, устаје Кола ди Риенцо, оснива се и темељи странка Гибелина, чији систем и програм налази ослонца и заговора у Дантеовом трактату »О Монархији«. Та романтика једне идеализоване умрле величине захватила је сав живот; чак и мајке причају о њој деци и певају над колевком: »De' Troiani е di Fiesole е di Roma«.
(Parad. XV. 126.). Али, традиције на којима се дух Италије загрејао биле су друкчије од захтева, тенденција и задатака, религиских и моралних принципа новога доба, које је било постављено на сасвим другој основици. Ново доба није могло да оживи дух националне књижевности са свим тим мртвим, пасивним благом античкога живота, који је променом религије, обичаја и научног карактера изгубио своју виталну моћ, свој унутарњи живот. Тај
несавремени идеал спречио је слободан развој средњевековне културе у Италији и учинио из ње земљу ренесанса и рационализма, којим одишу и Дантеова дела. Овај велики песник био би се на северу развио у строгог мистичара. Нове нације и њихове књижевности, никле у судару стаpora и новога света, у сагласности су са својим религиозним и културним идејама, па им је стога развој протекао удвојеном снагом и зачео се истовремено са именом народним, док веома лаганим и тешким кораком продиру витешки романтизам и дворска галантност кроз северна и јужна врата полуострва. Пред Дантеовим наступањем у књижевност италијанска поезија је претежно религиозног карактера, што значи другим речима, да се религија и традиција нису здружиле у једну органску целину како је то било у старофранцуском витешком епосу, него је религија уродила легендом и визијом, родовима који се јављају у првим вековима хришћанства и који су преплавили књижевност средњега века. Па како у Италији није била велика разлика у култури између црквене и световне господе, није се ни осећала потреба превођења и популарисања латинских дела, како је то био случај у Немачкој, Француској и Енглеској, а с друге стране, поред високе латинске књижевности, која је вредила као домаћа и национална, била је сувишна књижевност на домаћем, вулгарном језику. Главни мотив визија и легенди био је страх пред тајнама загробнога живота и језовита потресна загонетност чуднога и судбинскога у животу, као и код грчких Еринија и у свим црковним средњевековним драмама, мистеријима имираклима. Чудо, милост и deus ех machina стојали су место психолошки основане и изведене катарзе. Загробни живот са свим својим есхатолошким моментима преокупација је свих митологија и примитивног доба сваке књижевности, а психолошка основица овог питања јест осећање свих народа и свих времена да дух надживљује материју. То осећање је право и једино објашњење оног обилног и богатог циклуса легенди у италијанској књижевности непосредно пре Дантеове »Комедије«. Ту је форма, као и Дантеу, визија, а садржај судбина човекова у другоме животу. Данте Алигијери узима овај елеменат и проширује га у грандиозној визији човечјег спасења и ослобођења.
Фиоренција, кад је Данте у њој угледао свет, била је још сва у оквиру малог, старог, мрачног и узаног градића, којем је тек ренесане имао да да сјај и монументалну архитектуру. Кампанила, ни Уфиција, ни Палаца Векиа још није било, две монументалне цјаце код Сињорије и Катедрале покривале су трава и руине старих градина, а око Батистера бујао је коров. У окружју званом Петрова Капија, на пијаци Сан Мартино стојале су куће фамилије Алигијерија. Песниковој се кући брзо траг замео, јер ју је градско веће порушило, кад је песника 1302. осудило на доживотно изгнанство. Ту се родио између 18. маја и 17. јуна 1265. Дуранте (Данте) Алигијери и био крштен у крстионици Св. Јована, кога он помиње у Рају, XXV, 1.—9., у једној поноситој чежњи која му се никада није испунила. Потомак је племићког рода Качјагвиде, који је умро 1147., у крсташкој војни цара Конрада III, и коме је песник дао достојно место у Рају (XV и XVI пев). По сину овог Качјагвиде, именом Алигијеро, добила је фамилија име по материној лози. И Ђема Донати, Дантеова жена, из најугледније је фиорентинске породице. Веома је чудно што се песник, који у својем делу помиње небројене своје познанике, пријатеље, непријатеље и рођаке, нигде ни једном речју не сећа својег оца и мајке, нигде ни једном речју своје жене и своје четворо деце. И чак у једном свечаном часу, када га превози Флегијас у своме чамцу преко Стикса, и Виргилије га загрли, пољуби и каже : »Благословена нека је жена која те је зачела«, — »Alma sdegnosa, benedetta colei, che in te s'incinse, — (Пакао VIII,)« ни тада преко песникових уста не пређе ни једна реч пијетета и љубави за ону која га је родила. О студијама Дантеовим може се рећи да је према конвенцијама онога времена прошао све стадије духовног и физичког васпитања.Из његовога дела »НовиЖивот« (»Vita nuova«) дознајемо да он чита и пише латински, да је учио провансалски и стари француски језик и да познаје књижевност писану на тим језицима, да је студирао природне науке и дијалектику, да је познавао црташе, музику и витешку галантност друштвеног опхођења, јахање и мачевање. Рано је ступио у везу са првим људима свога времена, са Брунетом Латини, Гвидом Кавалканти, Дином Фрескобалди, Лапом Ђани, Форезом Донати и са сликаром Ђотом. Сва је прилика да је похађао школу Минорита, Санта
Кроче и Доминиканаца у Санта Марија Новела, где је упознао дела Бонавентуре, Алберта Великога и Томе Аквинскога. Тако му је његов родни град дао прилике да се надахне францисканском мистиком и доминиканском сколастиком, тим филозофским смеровима који се састају и удружују у његовим делима. У годинама 1288. и 1289. налазимо га у бојевима код Кампалдина и код опседања Капроне (Пакао, XXI,). Ово Дантеово свестрано васпитање и суделовање у свим високим интересима, студијама и борбама и у друштвеноме животу подсећа на природу грчкога агона, коме је идеал »Калокагатија«. Још веома млад заљубио се у Беатричу, ћерку племића Фолка Портинари. То је била она љубав која је уз трнову круну око главе песникове савила још и лаворов венац поезије и неумрле славе. После Беатричине преране смрти (1290.), иза једног периода очаја и лутања кроз животни лавиринат грешне љубави и разочарања, подао се сав студију филозофије и пустио се у вртлог политичке борбе, која му је напртила велике функције у јавноме животу роднога града, али је и била извор његових мука и патњи. Најпре је Данте припадао странци Гвелфа, али кад су се ови поцепали у две странке, у Беле и Црне, он се приволи Белима, јер је та странка више одговарала његовим принципима. У тој странци заступао је високо место Приората од 15. јуна до 15. августа 1300. год. Али, кад се странка Црних год. 1301. уз помоћ папе Бонифација VIII и Карла од Валоа домогла власти, Данте је био лажно и срамно оптужен и осуђен најпре на две године, а затим, другим декретом, на доживотно изгнанство, које је било у италијанским републикама, као и у грчким градовима, теже од саме смрти. Његова кућа је била демолирана, а глава му уцењена. Песник се веома брзо разочарао у својим друговима изгнаницима из странке Белих и одвојио се од њих, да сам проводи дане у својој беди и сиромаштву. Од тог времена остаде Данте у заточењу до своје смрти; али, до својег последњег дана чезнуо је несретни песник за повратком у домовину. Он је час у речима љубави, час опет у речима мржње и грозе давао одушке својој узалудној чежњи која је била јача од живота и од смрти. У једноме своме писму обраћа се народу као Христос на Голготи речима једне црквене латинске јадованке: »Народе мој, што сам зла учинио теби? Popule meus, quid feci tibi?«
A када je Хенрих VII Луксенбуршки, кога je и сам Данте у једној епистоли позивао, 1310. сишао у Италију, оживеше песникове наде за повратак у домовину. Овај цар, племенит, хуман, убеђен у велику мисију коју је провиђење поставило у руке императорима Рима, долази, не као освајач, него да умири завађену браћу, да поврати мир, ред и правду разрованој земљи, да поврати Италији величину римске империје. Данте га поздравља — чини се — лично у Милану год. 1311. и налази га с пролећа идуће године у Пизи, где је великог песника видео осмогодишњи дечко Франческо Петрарка. Данте назива цара »Новим Мојсијем«, — »Јагњем господњим«. Више од пола године стојао је цар са својом војском пред Фиоренцом; али, узалуд. Идуће године, у августу месецу (1313.) Хенрих Луксенбуршки умре у Буонконвенту, и тиме се сломише крила песниковој нади, претргну се последња веза не само са његовим родним градом, него са живима уопште, Цара покопаше у Кампо Санто у Пизи. На подножју његовог саркофага орао држи у својим канџама натпис: »Quid fecimus venit ех alto«. — То је био тужан епилог великој драми васкрснућа римске империје. Данте не нал> зи више своје домовине међу живима. Земља више нема за њега уточишта ни окриља. Он одбија и амнестију, која му је била понуђена са понижавајућим условима, и проводи своје последње године живота у беди и сиромаштву, У Италији XIV столећа, обилној богатством и трговином, овај њезин највећи син гладује и потуца се као просјак од места до места: »Veramente io sono staio legno senza vela e senza governo, portato a diversi porti e foci e liti dal vento secco, che vapora la dolorosa poverta«. (Convšto, cap. П1) Kao скоро сви велики духови, и Данте је био усамљен. ЈТутао је и ишао земљом као онај коме овде на њој више нема места, и каже: »Tu proverai si come sa di saie Lo Pane altrui. e com' 6 duro calle Lo scendere e i! salir рег l' altrui scale.« (Parad. XVII. 5560).
To je био песник из Фиоренције, »Dantes Aligherii, Fiorentinus exul immeritus«. Па како више није могао да нађе у овоме животу ни мира ни среће, јер је земља врата своје среће за њиме затворила, морала су се тим више и дубље да отворе његовоме духу врата вечитог надземаљског живота. Са врата тог живота гледа песник на беду и невоље своје земље и целог људскога рода. Земаљска беда овенчала је његову главу трновим
венцем, али је уздигла душу песникову. Да ra је живот разнежио и уљуљао у удобан и миран сан среће и љубави, био би Данте — нема сумње — песник велике мисли и великог срца, али би остао само човек свога времена: он не би био>.песник будућности и пророк човечанства. Прогнан из своје земаљске домовине, Данте се кроз пакао свога бовла и јада буди сред раја земаљскога — и од тада га носи у сеојој души, да се никад не растави од њега. »Комедија«, најчудниј, најдуховитије и најдубље од свих песничких дела новога века, плод је овог његовог тешког путовања, ове њргове пурификације од свега земаљскога и пролазнога — до вечите истине. У прогонству, далеко од својих непријатеља и од вртлога политичких интереса, у јесењој тишини живота, довршавао је песник своје велико дело. И кад је последње грандиозне слике довршио, осетио је да су избројани дани његова земаљскога пута, јер такових екстаза не подноси људско око ни срце : мора да умре човек који је гледао Господа! У Равени, где га је Гвидо Да Полента примио да проведе своје последње године, склопио је песник бескућник своје уморне очи 14. септембра 1321. на значајни дан Узвишења Св. Крста (Exaltatio Sanctae Crucis). Један век доцније тражили су фиорентински грађани песникове мртве остатке од Равењана. Медицејска академија у Фиоренци молила је у октобру 1519. за то ДОЗЕОЛУ у Леона X. Међу потписницима био је и Сер Микеланђело Буонароти са обећањем да ће он, врате ли се остаци прогнаникови у домовину, на најчаснијем месту Фиоренције подићи песнику достојан надгробни споменик. Папа је дозволио и издао наредбу да се остаци пренесу, али се народ у Равени томе успротивио. А кад су хтели да га потајно пренесу, монаси су сакрили песникове кости. Ту су се испуниле оне дивне Хорацијеве речи: »Heu nefas, Virtutem incotun.em odimus, Sublatam ех oculis quaerimus invidi«,
У тихој старој Равени, пуној гробова, цркава и звоника, у једној мирној самотној улици поред историских гробова и саркофага, стоји капелица, миран, тих и скроман гроб песника прогнаника са стиховима Бернарда Канаћо: »Hic claudor Dantes patriis extorris ab oris Quem genuit parvi Florentia mater amoris« —
и ca натписом:
»His non cedo malis«. *
Данте Алигијери je монументална појава на прелазу средњега века у нови, а уједно и
најискренија појава песника човека међу песницима свих векова. Вера, разум и љубав три су стожера на којима почива и прелеће ток његова живота. У његовоме животу стекли су се сви болови и непогоде, презрена и несхваћена љубав, домовина раскомадана и братском крвљу оскрнављена, вера и црква искоришћене у сврху ниског егоизма, прогонство и сиромаштво бескућног живота, туга и бол запуштености и осаме; па ипак је успело томе духу да из тога пакла изиђе у чистоти и величини, у снази стварања и препорођаја уметности, једним делом савршеним у својој форми, целим у својој композицији, дубоким у својој концепцији. Историја не познаје човека уметника који би имао лепшу, чистију и конзеквентнију веру у све оно што је лепо, што је праведно и што је добро, који би водио јачу борбу за мир и љубав међу људима на земљи него што је то био Данте Алигијери. Литерарна и политичка активност Дантеова уродила је делима писаним на латинском и на вулгарноме италијанскоме језику. На латинскоме језику је писан трактат : »De vulgari eloquio«, где песник износи своје теорије о језику уопште и о језику као једноме идеалноме наречју, које је слободно од локалних елемената, а уједно од њих узима све отмене форме, — идиом који је у свакоме од дијалеката, а цео није ни у којем. Вулгарни језик треба да се подигне до класичног латинског стила, као језика отменог и сређеног за културне појмове. — На крају трактата расправља још о стилу, стиху и формама лирскога песништва : о канцони, сонету, балади. , Своју политичку исповест дао је Данте у спису: »De Моnarchia«, где доказује моралну, социјалну и политичку потребу универзалне монархије и одељење световне од духовне власти, Већ и дуализам човечје природе говори јасно о основаности тога подвојења. Обе су власти од бога и обе могу да имају за свој престо Рим. Страсно доказује своју тезу о световној држави и њезиним културним циљевима, које може да реализује и очува само јака монархова рука. Дакле, цела три и по века пред Босијеом он пише трактат: »Sur Г histoire universelle«, да докаже руку провиђења у вођењу избране монархије, потребу универзалне монархије за спас човечанства. На италијанскоме језику написао је »II Convivio« (Симпозион, Гозба) изм. 1293. и 1308. То је недовршени морално филозофски коментар за три алегориске његове канцоне наместо за 14, како је
спис био првобитно предвиђен. Према томе плану дело је имало да буде компендиј свега знања средњега века. То је прва књига филозофије на италијанскоме језику, писана по примеру Боецијеву. Против негације и пасивности религиозне контемплације поставља као услов напретка и среће акцију, рад: »Iddio non vuole religioso di noi, se non il cuore«. У овој здравој и свесној књизи јавља се Ђема Донати под копреном алегориске фигуре као »Donna gentile е pietosa«, символ земаљског сазнања и рада, док се Беатрича све више трансформира у символ мистичне, трансцендентне љубави. Тако се у овоме строго сколастичноме делу здружују и иду нераздружно два елемента : томистичко аристотелски интелект и францисканска мистика. У »Канцонијеру« је редигована лирика која је остала после његове смрти: канцоне, сонети, баладе и секстине. То је лирика коју, са једне стране, инспирише висока платонска концепција љубави, а са друге стране жива страст. Поред тога има у овој збирци природних, сатиричких и филозофско алегориских песама, натруњених конвенционалношћу и схоластиком. Најзначајније су међу њима четири канцоне, »canzoni pietrose« — стога што се у њима реч pietra, камен, често понавља, Можда »пиетра« значи жену која је остала као камен тврда и неумољива уза сву песникову љубав. Страст, разочарање, неутажена љубав и мука љубавника говоре у овим песмама елементарно и јако са бујном и живом пластиком. Биће да је ова лирика његовим срцем забуктала у периоду лутања после смрти Беатричине а пре венчања са Ђемом Донати. У балади: »lo mi son pargoletta bella e nova« — уздиже ce песник до највеће висине лирскога, а у канцони: »Тге donne intorno al cor mi son venute« показује велику моралну и уметничку снагу. Најкарактеристичније дело и најближе Дантеовој »Комедији« јест његов љубавни поетски роман »Нови живот« (»Vita nuova«), писан у вулгарноме језику. То дело би могло да се сматра као први покушај психолоАког романа, који је имао да настави Бокаћо у »Филоколо« и у »Фиамети«. Овде је песник сабрао поред своје три веће канцоне још 28 краћих песама, сонета и балада. Поред ових песама додао је наративан прозни текст, и тако створио неку врсту свога личног романа, где је основа његов љубавни доживљај, што га он овде већином у визијама романтички и алегориски приказује. То су
истините и искрене епизоде његове љубави за Беатричом, која га је свега савладала. У овоме причању веје свежина и чистота; она се овија као ореол око дивне појаве ове жене, која га прати кроз цео његов живот, од младости до контемплације самога бога у његовоме Рају. У атмосфери ове љубави Данте ипак није клонуо у некој бескрвној и млакој сентименталности. Он је био цео, читав човек у добру и злу, силазио је из те светлости и падао у низине мрака и греха. Али, ова његова љубав прешла је из нерава и крви карналног човека у оне дубине скривеног духовнога царства где се рађају тајне силе ревелације, преображења и откупљења. Она отвара његовој души врата новога живота, постаје водиља и сигуран, поуздан глас његове савести која ra је подигла до толике висине генија у стварању и титана у вољи, коју је само смрт могла да умири. Концепције витешке лирике и еротичног мистицизма школе утицале су, то је сасвим природно, и на његово стварање; али, у живој ватри његове страсне љубави растопили су се крути и педантии канони теорије и система. Његова љубав није Еише литература, она је живот сам, нов препорођен живот, vita nuova, а конвенције, прилике и лажни морал друштва и ситни обзири и смрт нису у њему уништили ту љубав, него су је још интензивнијом учинили. Смрт је била узвишена катарза озе болне љубави, којаЈје постепено прелазила од сензуалне и телесне до бесмртне и .визионарне у којој се садржи Дантеова духовна историја. Дантеов »Нови живот« најлепша је књига средњега века< пуна неизрециве нежности, чистоте и свежине. Ту царствује љубав мека као дашак еолске хафре, као срце детиње и уједно тешка као бол отрованог живота. То је љубав која му је улепшала небо, позлатила звонике и кубета фиорентинских цркава и посветила олтаре његових страдања. Далек је пут песников био од ове мекоте до горчине пакленога путовања. Ова чиста и бела црквица идеалне љубави има нешто заједничко са монументалном мистичком готском катедралом његове »Комедије«. То је страсност песникове емоције: цела ова књига је постепено уздизање бурних осећања која хоће да се развију у страхоту оркана. Ни пре ни после Дантеа није поезија створила овакву дубину концепције, овакву хармонију форме, овакву искрену исповест истовремено идеалну и
опште човекову. Мистериј овога религиозно филозофског песникова света јест смрт као прелаз из таме у светлост, од сновиђења у праву стварност живота, од бола у радост, од трагедије у комедију. И када на смрт Беатричину уздрхта земља и заплака се сунце, цело небо пева Осана, а Беатрича као да говори: »Моја се душа смирила«, — »Io sono in расе« — (»Vita nuova«, ХХП). To ослобођење човеково из мрака и пакла у царство мира и љубави, тражи и налази тежак и мучан пут Дантеа човека кроз мрачне долине и поноре пакла, кроз чежњу чистилишта — у светлим регионима, где владају мир и љубав: »L° Amor che muove i! Sole e Г altre stelle«. (Parad. ХХХП1, 145.) *
Литерарна форма Дантеовот главног дела је визија три царства умрлога људства, чија имена носе три кантике, у које се »Комедија« дели, и кроз које песник пролази као душа од греха и пада до откупљења и блаженства, од пакла, кроз чистилиште, до раја. Свака кантика подељена је у 33 певања, само је пред првом једно уводно певање. Поем је у терцинама чисто Дантеовим, који су синтеза језичког, синтактичког и стилистичког карактера његове поезије и концепције. Дантеова терцина различна је од терцине његових савременика; она је етос и патос комедије, њезина тоналност, симфониска драмска пређа строгог Дан геовог духа. Загробни живот и судбина човекова после смрти предмет је стар као и човек, тајна је што мори душу неуког као и ученог човека. Хришћанство је овај проблем оживело и обогатило разноликим формама. Књиге старога и новога Завета бујном оријенталском маштом и поетском дикцијом описују прекогробна царства у контемплативним визијама, које су се множиле у легендарним циклусима средњега века. Филозофска спекулација, алегориска дидактичка поезија, реторика световна и црквена, театар — сви на свој начин приказују ова отајства човечје природе и судбине. Стога Данте, када је хтео да заодене своју концепцију пада и ослобођења човекова, није могао да нађе популарнију форму до ове у трима царствима мртвих: у паклу, чистилишту и рају. Отуда овоме делу средњевековна основица и рухо, чија је особина у томе да се у њима сасвим природно и органски слаже рационална рефлексија и верска контемплација, догматички конструисано царство мртвих и реалистичка слика беде и несреће земаљскога путовања. Фантазија и реалност, поезија
и живот чине овде природно, недељиво и идеално јединство. Виргилијева »Енеида« утицала је као иХомерова »Одисеја« на овог великог песника. Хришћанске визије су биле само у митосу и бајки као и путовања загробним животом у антики, или су била дидактичка и моралистичка страшила без поетске вредности, а које су пред Дантеовом визијом као игра са луткама поред грандиозне Гетеове трагедије. »Илијада« Хомерова опева победе јунака, »Одисеја« лутања Одисејева, »Енеида« величину Рима; Данте једини опева човека. Хомер и Виргилије преносе богове на земљу, они их материјализују, Данте води човека са земље у свет духова, у царство среће и мира: он га спиритуализује. »Комедијом« је песник назвао своје дело — поред тога што је писано у обичноме свакидањем језику — поглавито стога што почиње са грозотама пакла, а завршава се са радошћу и измирењем у рају. То је, дакле, комедија душе (атрибут »божанска« дало је потомство тек половином XVI столећа). У комедији су удружена два елемента, један чисто религиозни, који подиже поезију до натприроднога, други је историско политички, основан на традици)ама, KOje су дошле у трагичан сукоб са тенденцијама модерног живота. Данте је свео овај поларитет у хармонију тиме што је он као жив човек и као грађанин са свим својим страстима протагонист ове чудне душевне драме. У њој он силази у тамне дубине човекова греха и ужива светлост његова ослобођења; стога овде у истоме драмском оквиру игра своју улогу индивидуално са космичким, временско са вечним: његова поезија обухвата сву природу, небо и земљу, време и вечност, божанско и човечанско. И тако се у атмосфери царства мртвих рађа италијанска национална епопеја и уједно свега човечанства: живот човечји гледан са оног другог света. Песник »Комедије« није био несретан, него трагичан човек. Ниједан се песник није таквим поносом и уједно таквом љубављу и самилошћу за човекову беду толико занео у великој духовној мисији своје уметности. Данте је у свом строгом суду осудио првога себе, и тиме се ослободио свога греха. Овај величанствени поем у првом је реду ослобођење и спас једнога човека, песника самога, и онда у њему свега човечанства. Кроз трагедију његовога живота проговорила је његова велика вера у вечну правду. У својим мукама, и у својем паду он није очајавао. Аашао је својој души пута и духу своме дело, у којем је нашао своје ослобођење.
У својој грандиозној концепцији да нам прикаже човекову судбину после смрти, употребио је Данте форму алегорије. Као и Гете у своме »Фаусту«, и он хоће да нам у својој властитој особи, на себи самоме, покаже процес постепеног ослобођења, док човек није стигао до оне узвишене и чисте савести у којој може да суди човековим заблудама и води га до његовог ослобођења: » — Wer strebend immer sich bemiiht Den konnen wir erlosen —« (Goethe, Faust, II, 119367)
Литерарни ce део сав огледа у алегорији коју он изводи не само из Виргилија него и из Лукана и Овидија. Шума у којој је Данте изгубио праву стазу јест грех, висине брда су врлине, три опасне животиње су охолост, лакомост и завист. Вирлигије представља науку која својим рационализмом доказује човеку његове заблуде и враћа га самоме себи, до оне врлине коју је имао у рају земаљскоме. Одавде, из раја земаљскога, где га напушта Вирлигије, води га до раја Беатрича, која је у »Vita nuova« символ лепоте земаљске у духу и телу, — у »Convivio« символ филозофије, а у »Комедији« символ блаженог откровења. Ну, ова поезија која је у својој разноликости опет органски једна, поезија живота, као љубави, као борбе, као мисли, као дужности и воље, прелази научни оквир алегорије, савлађује шематичност и конструкцију, и пресипа се у безброј животних емоција, све схватајући, све разумевајући и све опраштајући. Spiritus ubi vult spirat! — Ускипело срце песниково савлађује хладноку дндактичке концепције, и у свечаном часу стварања није он више учитељ, већ само песник, и то велики песник, јер је осећао у себи закон једне велике савести. Чежња за срећом је човеку иманентна. Али, од свога првог почетка људска мисао је трагично подвојена, јер осећа у себи два различна света, интелекта и воље. Дантеова »Комедија« је дело које први пут у историји поезије налазимо да приказује човечју душу у тражењу њезине апсолутне среће, откупљења, слободе и мира, како то исто приказује и Гетеов »Фауст«. Ова два мистерија разликују се ипак тиме што је у духу Дантеовом непоколебива енергија и стална вера да ће наћи и достићи своје откупљење, док Фауст тражи своју духовну слободу свуда, романтички и без одређеног циља; он свој идеал не достиже као Данте, него из далека осећа и види светло његова раја, као Мојсије своју земљу обећану. Данте је класик, Фауст романтик. Али, и Данте и Гете су у својим делима персонални и актуелни, јер
су и индивидуални и опште људски. Они не приказују човеков пад као Милтон или историју Христова страдања као Клопшток, не пишу космичке епове далеких времена, него су у вечитој садашњици, велики и актуелни за све људе и за сва времена, на границама овог и оног света. Дантеова »Комедија« је први и највећи поем слободе људскога духа: »Liberta va cercando, ch'e si сага. come sa chi per lei vita rifiuta.« (Purgat. I 7172).
У Дантеовој »Комедији« има епског елемента, а она ипак није епопеја, има лирских епизода и ситуација, па опет није лирика, има јаких драматских сукоба, а опет није драма. Она је синтеза, јединствени оквир свих поетских родова, то је библија два велика света што сачињавају историју човечанства, везу духовнога и материјалнога и пут човеков од зла ка добру, од заблуде до истине, од хаоса до космоса, од временскога вечитоме. Пакао је царство анархиске материје, док у чистилишту нестаје мрака, а влада сунце интелекта и духа. Ту је материја само прелазна, а дух је свестан своје снаге, подноси и трпи, и тиме се чисти, да достигне своју слободу. Рај је напокон чиста мисао, дух слободан у царству мира и среће, преображење свега пролазнога и земнога, форма се овде расплинула пред апсолутним духом — и остаје чисто осећање, чиста мисао. Данте обухвата енциклопедиско знање средњевековно, у једном систему спекулативном, којем он све подређује, па и своју поезију. — Спекулативна тенденција је општи карактер тадање науке. Данте се, ипак, разликује од категорије својих савременика тиме што је он пренео спекулативно знање на поезију, и то на поезију писану народним језиком, од чега су други научници бежали. — То популарисање великих научних проблема вере и разума кроз поезију и прозу, преношење њихово са једне привилеговане касте у слојеве народа, карактер је ренесанса, чији је претеча Данте. Његова спекулативност је тог истог карактера, као што је те исте природе и синтетички дух који смера да филозофски координира хришћанско веровање са античком традицијом, љубав жене и домовине са љубављу истине и правде, Тако се ова све више ослобађа локалних и временских међа, постаје универзална, космополитским схватањем живота, који је далеко од монашког средњевековног тесногрудог појимања. — То је дух модерног човека, сродан филозофији Веданте, Канта и Платона, као и оној Ничеа, Шопенхауера и Аристотела, или поезији
Есхила, Хомера, Виргилија и Хорација, као и поезији Давида и Језаје, Јованове Апокалипсе, Шекспира и Гетеа. — Дантеова поезија је поносити храм велике индивидуалности, поезија дубоке рефлексије, која се уздиже изнад конвенционалнога елемента савремене лирике; она је поезија класична, али не у имитовању античке класике, јер људи Дантеовог духа и воље не могу да опонашају, па и кад то хоке, они оригинално стварају, него је она таква у кулминацији оне уметничке племенитости која је врлина класичне поезије. Од свег римског господства одржа се само још неколико књига, један Аполон, Хермес, и мермерна Афродита, једна биста Зевсова, једна глава Јуноне. Грчка Солона и Перикла, Милтијада, Темистокла и Епаминонде, Леониде, Маратона и Термопила не живи више; али, епос Хомеров још говори човечанству, Пантеон још је увек храм величине и лепоте, Есхилови хорови још увек су сусрет богова и људи. Италија средњевековних канона и крваве борбе давно ;'е престала да живи, велика световна моћ папа и терор инквизиције прођоше : »Tamauam pulvis quem proicit ventus a facie terrae.« (Psalam 1, 5),
a Дантеово дело остаје и остаће као глас свих векова и свих народа, моћ која спаја небо и земљу, човека и бога . . . Романтизам је, поред проучавања народне историје и великог интереса за легендарни и визионарни елеменат средњевековне књижевности, поред оживљења Хомерових песама, Осијана, српске народне поезије и Шекспирове драме, — пробудио интерес и за Дантеову »Комедију«, коју је романтичка школа посматрала и схватала само романтички. Данте се преводи у свима језицима; Немци у томе предњаче, а и славенске књижевности не заостају. Међу овима најјачи је интерес и најбоље сватање нашао Данте код Југословена. Утицај Дантеове »Комедије« на стару далматинску књижевност био је велик. Данте се читао и преводио. Први попокушаји су фрагментарни. Први је Дантеа преводио песник Стипан Ивићевић (1801. —1871.); он је оставио у рукопису IV пев. Пакла, под чудним насловом »Смјешка«. Дантеа преводи и његов савременик песник Јован Сундечић (1825.— 1900.). Од њега је епизода »Кнез Уголин« коју шаље у рукопису на оцену Н. Томазеу у Фиоренцију. Томазео хвали овај превод у једном писму управљеном задарскоме сликару Франческу Салгети Дриоли. Превод још није публикован.
Први штампани превод из Дантеове »Комедије« публикован је год. 1845. у »Зори Далматинској«: ХХХШ пев. Пакла, »Смерткнеза Уголина«, са анонимним потписом В. Л. у квартинама, са сликованим осмерцима. Исту епизоду превео је и Шћепан Лзубиша у десетерцу, и штампао у »Дубровнику«, 1886. Год. 1870. песник П. Прерадовић преводи у народноме десетерцу епизоду »Франческе« (V пев. Пакла) и »Кнеза Уголина« (XXXIII пев. Пакла) у »Вијенцу« (прештампано у целокупном издању његових песама, Загреб, 1873). Први је почео да преводи »Комедију« у стиху и слику оригинала далматински песник Стјепан Бузолић, (1830.—1894.), ревносан преводилац италијанске поезије, Фосколових »Гробова« и Леопардијевих канцона, — најпре фрагментарно у загребачком »Вијенцу« око 1890. год. и задарској »Искри«, у десетерачким терцинама. После његове смрти публикован је цео његов превод Пакла (више није преводио), у редакцији Петра Куничића, са предговором о Дантеовим делима и са Дореовим илустрацијама. После Бузолића преводи песник др Анте ТресићПавичић »Комедију« у деловима (Чистилиште, XXVII, 2—7; VI, XXIX; у загребачком »Вијенцу«, 1894.; Пакао, I, II, III, и V у »Новом Вијеку«, Сплит 1897.—1898. Год. 1909.—1915. издаје Матица Хрватска у Загребу цео превод »Комедије« у прози проф. Исе Кршњавога са предговором и коментаром. Први целокупан превод »Комедије« у стиху и слику оригинала са предговором и коментаром дао је епископ которски Фрања Учелини (Котор, 1910.) са посветом »слози и љубави Хрвата и Срба, једнокрвне и истојезичне браће«. После Учелинија преводио је Комедију песник Владимир Назор у несликованим једанаестерцима: У загребачкој »Хрватској Просвети« (1917.—1918.! Пакао, 1П: Врата Пакла, Ахеронт; од пев. XXXII, Коцит; од XXXIII, Кнез Уголин; од XXXIV Луцифер, и цело V певање. У „Омладини", (Загреб, 1918. II, стр. 27. и др.) епизоду Уликса и Диомеда, (Пак. XXVI, 56142) у »Критици«, Загреб, 1921., бр. 9. и 10. цело III певање Пакла. Год. 1921. оглашен је у сплитском »Јадрану« један нов превод »Комедије« од проф. А. Сасо. До сада су публиковани само одломци: Пакао I, у »Јадрану«, 1921.; пев. XXXI, XXXII и XXXIII Раја у »Хрватској Просвети«, 1921. 25. X. све у неримованим десетерцима као и код П. Прерадовића.
Иван Андровић Вељача публиковао је у Трсту (Капели) 1920., превод Пакла у прози са коментаром и са неколико одломака у стиху. Проф. Иван Цабрић превео је пет певања Пакла и Чистилишта (публиковао три певања Пакла и три певања Чистилишта у задарскоме листу »Хрватска« 1896.— 1899.) и још један фрагмент у »Коледару Матице Далматинске« за год. 1998., а епизоду Сорделову у „Гласнику Матице Далматинске", новембра, 1902., све у терцинама са римованим једанаестерцима. Фрагментарно су преводили и проф. Мате Ивчевић, књижевник Јурај Царић, и песник Милан Беговић (епизода Мателде из XXVIII певања Чистилишта]. Проф. Др. Винко Лозовина, одличан преводилац Фосколових »Гробова« и Леопардијеве »Ћинестре«, са стручним знањем и финим осећањем Дантеовог духа дао нам је превод V и XXXIII певања Пакла у Гласу Матице Хрватске« за год. 1909. бр. 18. —20. у неримованим једанаестерцима. Код Словенаца гхрви је почео преводити Д антеа Илир ац Станко Враз, још као студент у Грацу 1835 : III певање Пакла (публ. у »Наставном Вијеснику«, Загреб, 1921., бр. 1. и 2., стр. 5. и др.) У »ЛетописуСловенске Матице«, Љубљана, 1878. публиковао је превод првих пет певања Пакла Иван Коселски, са коментаром. Идуће године 1879. »Летопис« доноси цео превод Пакла без коментара у стиху и слику оригинала. Проф. Јоже Дебевец превео је у оригиналним терцинама Пакао и Чистилиште и обелоданио у »Дом ин Свету« од год. 1910. Год. 1914. у ревији »Час«, стр. 472. и др. публиковао је проф. Алеш Ушеничник пев. XXXIII Раја у Дантеовим терцинама. Најбољи живи словеначки песник, Отон Жупанчић превео је у оригиналноме стиху I и V певање Пакла; I пев. публ. у »Словану«, Љубљана, 1912. стр. 193. и др., V пев. у комеморативној књизи Дантеовог јубилеја у години 1921. [Уредио Алоиз Рес, изд. Патерноли, Горица, 1921.] Превод Дантеове »Комедије« др Драгише Станојевић а (* Београд, 9. јан. Ig44., f 9. нов. 1918. у Нишу) започет у ма;у 1896. а завршен у нов. 1902., први је покушај у нашој књижевности да се оао велико дело препева, слободно преведе, а то и јест једино асправни и једино могући метод превођења. Колико је то у оцом строго сазданом ригорозном делу било могуће, преводилац је унео слободу интерпретације, која није због тога смањила ни стилску ни идејну његову лепоту. Нема сумње да би пре еодилац био слободније извио Дантеове мисли и
пренео гражЈДиозне његове слике, да се ослободио слика терцине. Али, у тои*:е рвању велике стваралачке мисли и воље са крутошћу и строгошћу форме, има у себи много карактеристичнога колико за Дантеа, толико и за Драгишу Станојевића. И он је као и Дацхе већи део свога живота провео у туђини, усамљен, изагнан игз завичаја, али ипак са том разликом што је овај доживео он® што Данте није могао: видео је слободну и уједињену домовцгну. То је била можда једина испуњена жеља Д. Станојевића, али му није било суђено да се ни њоме обрадује. Физички изнуЈрен и морално сатрвен од жалости за пропалом отаџбином, ЗЕЗКЛОПИО је очи сам и далеко од своје родбине и пријатеља. Борба ко ју су изазвали његова јака индивидуалност, његов с лободан дух и недаће, које су из те борбе истекле, чине његову судбину веома сродном са трагичном судбином италијанског песника. Завршује са најбољим успехом правничке студије на првим страним универзитетима, код куће заузима врло часно место наставника Велике Школе за међународно право: високо је цењен и вољен од слободоумне омладине. Али, тај дантеовски карактер не налази ни среће ни мира. Бурне године, особито 1868., заносе га у вртлог политичке борбе. Оптужен је као сукривац у убиству кнеза Михаила и осумњичен да спрема проглас републике помоћу својих слушалаца правног факултета, затворен,, породица му цела: — отац, мати (ћерка проте Матеје Ненадовића) два брата и две сестре — протерани су из земље и проводе са њиме пуних 14 година у изгнанству. Драгиша скоро све време изганства проводи у Белгији, Француској, Швајцарској и Немачкој, где великим маром комплетира своју струку изучавањем економскосоцијалних наука и појединих језика, као енглеског италијанског, шпанског и руског. Помилован, враћа се у отаџбину, али писац књиге »La Republique« и »L' Internationale« не може да се смири у политичком и социјалном хаосу своје отаџбине. Скинут са посланичког положаја, оптужен, осуђен и затворен, разочаран, повлачи се у себе, као и Данте, и, ако не у изгнанству политичком, а оно свакако у изгнанству духа, даје одушке своме јаду и раду на књижевности домаћој и страној. Он даје израза свом револту и протесту превођењем Дантеове »Комедије«, дела у којем је овај изгнаник и мученик излио пакао своје душе.
Међу досадањим преводима »Комедије« на нашем језику овај заузима прво место својом сувереном слободом у предмету са којим преводилац дише и живи, поред тога изванредном лакотом, ритмом и мелодичношћу стиха, чистим ведрим и снажним народним језиком, који се, ни у препеву Дантеове песме, није разлио у реторику коментарисања и описивања, него остаје лапидаран и озбиљан као и поносита дикција италијанског дела^ »La poesia senza aggettivo«. Ko познаје дубоке и мрачне бездане и врлетне висине овог најузвишенијег поема светске књижевности, гледаће са поштовањем на идеалан и неуморан рад, гвоздену вољу, поноситу дантеовску свест и генијалну песничку инвенцију овога сина нашега народа, који је поред великог пијетета и верности према песнику кога преводи, са великом љубављу оставио у овоме делу ведру чистоту у слободу народнога језика, што је велика реткост у нашим преводима. Ово дело поред тога што је од високе књижевне и естетске вредности, представља и значајан и високи програм нашега језика за културно и политичко уједињење словенскога југа. »Пошто сам превео, — каже Станојевић у једној својој: напомени — «Роланда«, *Јерусалим«, »Раму« (у терцини) и написао »Раваницу« и што шта друго, тек сам тада, тако извежбан, тарно су преводили и проф. Мате Ивчевић, књижевник Јурај Царић, и песник Милан Беговић (епизода Мателде из XXVIII певања Чистилишта). Проф. Др. Винко Лозовина, одличан преводилац Фосколових »Гробова« и Леопардијеве »Ћинестре«, са стручним знањем и финим осећањем Дантеовог духа дао нам је превод V и XXXIII певања Пакла у Гласу Матице Хрватске« за год. 1909. бр. 18. —20. у неримованим једанаестерцима. Код Словенаца први је почео преводити Д антеа Илир ац Станко Враз, још као студент у Грацу 1835 : III певање Пакла (публ. у »Наставном Вијеснику«, Загреб, 1921., бр. 1. и 2., стр. 5. и др.) У »Летопису Словенске Матице«, Љубљана, 1878. публиковао је превод првих пет певања Пакла Иван Коселски, са коментаром. Идуће године 1879. »Летопис« доноси цео превод Пакла без коментара у стиху и слику оригинала. Проф. Јоже Дебевец превео је у оригиналним терцинама. Пакао и Чистилиште и обелоданио у »Дом ин Свету« од год. 1910. Год. 1914. у ревији »Час«, стр, 472. и др. публиковао је проф. Алеш
Ушеничник пев, XXXIII Раја у Дантеовим терцинама.. Најбољи живи словеначки песник, Отон Жупанчић превео је у оригиналноме стиху I и V певање Пакла; I пев. публ. у »Словану«, Љубљана, 1912. стр. 193. и др., V пев. у комеморативној књизи Дантеовог јубилеја у години 1921. [Уредио Алоиз Рес, изд. Патерноли, Горица, 1921.] Превод Дантеове »Комедије« др Драгише Станојевић а (* Београд, 9. јан. 1844., f 9. нов. 1918. у Нишу) започет у мају 1896. а завршен у нов. 1902., први је покушај у нашој књижевности да се ово велико дело препева, слободно преведе, а то и јест једино исправни и једино могући метод превођења. Колико је то у овом строго сазданом ригорозном делу било могуће, преводилац је унео слободу интерпретације, која није због тога смањила ни стилску ни идејну његову лепоту. Нема сумње да би преводилац био слободније извио Дантеове мисли и пренео грандиозне његове слике, да се ослободио слика терцине. Али, у томе рвању велике стваралачке мисли и воље са крутошћу и строгошћу форме, има у себи много карактеристичнога колико за Дантеа, толико и за Драгишу Станојевића. И он је као и Данте већи део свога живота провео у туђини, усамљен, изагнан из завичаја, али ипак са том разликом што је овај доживео оно што Данте није могао: видео је слободну и уједињену домовину. То је била можда једина испуњена жеља Д. Станојевића, али му није било суђено да се ни њоме обрадује. Физички изнурен и морално сатрвен од жалости за пропалом отаџбином, заклопио је очи сам и далеко од своје родбине и пријатеља. Борба коју су изазвали његова јака индивидуалност, његов слободан дух и недаће, које су из те борбе истекле, чине његову судбину веома сродном са трагичном судбином италијанског песника. Завршује са најбољим успехом правничке студије на првим страним универзитетима, код куће заузима врло часно место наставника Велике Школе за међународно право: високо је цењен и вољен од слободоумне омладине. Али, тај дантеовски карактер не налази ни среће ни мира. Бурне године, особито 1868., заносе га у вртлог политичке борбе. Оптужен је као сукривац у убиству кнеза Михаила и осумњичен да спрема проглас републике помоћу својих слушалаца правног факултета, затворен,. породица му цела: — отац, мати (ћерка проте Матеје Ненадовића) два брата и две сестре — протерани су из земље и проводе са њиме пуних 14 година у
изгнанству. Драгиша скоро све време изганства проводи у Белгији, Француској, Швајцарској и Немачкој, где великим маром комплетира своју струку изучавањем економскосоцијалних наука и појединих језика, као енглеског италијанског, шпанског и руског. Помилован, враћа се у отаџбину, али писац књиге »La Repub(ique« и »L' Internationale« не може да се смири у политичком и социјалном хаосу своје отаџбине. Скинут са посланичког положаја, оптужен, осуђен и затворен, разочаран, повлачи се у себе, као и Данте, и, ако не у изгнанству политичком, а оно свакако у изгнанству духа, даје одушке своме јаду и раду на књижевности домаћој и страној. Он даје израза свом револту и протесту превођењем Дантеове »Комедије«, дела у којем је овај изгнаник и мученик излио пакао своје душе. Међу досадањим преводима »Комедије« на нашем језику овај заузима прво место својом сувереном слободом у предмету са којим преводилац дише и живи, поред тога изванредном лакотом, ритмом и мелодичношћу стиха, чистим ведрим и снажним народним језиком, који се, ни у препеву Дантеове песме, није разлио у реторику коментарисања и описивања, него остаје лапидаран и озбиљан као и поносита дикција италијанског дела»La poesia senza aggettivo«. Ko познаје дубоке и мрачне бездане и врлетне висине овог најузвишенијег поема светске књижевности, гледаће са поштовањем на идеалан и неуморан рад, гвоздену вољу, поноситу дантеовску свест и генијалну песничку инвенцију овога сина нашега народа, који је поред великог пијетета и верности према песнику кога преводи, са великом љубављу оставио у овоме делу ведру чистоту у слободу народнога језика, што је велика реткост у нашим преводима. Ово дело поред тога што је од високе књижевне и естетске вредности, представља и значајан и високи програм нашега језика за културно и политичко уједињење словенскога југа. »Пошто сам превео, — каже Станојевић у једној својој напомени — «Роланда«, »Јерусалим«, »Раму« (у терцини) и написао »Раваницу« и што шта друго, тек сам тада, тако извежбан, написавши близу сто хиљада стихова, без мало све у октави и терцини, са страхом приступио Дантеу. Шта сам хтео ? — Много сам хтео, можда више но што могу: хтео сам делом доказати да је српски језик такав да он може дати најбољи превод Дантеа. Да то постигнем,
најсавесније сам учинио све што је требало учинити. Дантеова »Комедија" највише је допринела да од маленога тосканскога дијалекта постане велики књижевни језик италијански. Ако моја »Глума Божанствена« бар у неколико помогне не маленоме некаквом дијалекту, него највећем југословенскоме језику да освоји цео словенски југоисток Европе и постане општи књижевни језик јужних Словена, онда ја тај свој мали приложак том патриотском делу не бих трампио ни с каквом круном, јер то је крајња сврха мојим препевима.« Доиста, велики задатак, који својом високом етиком има да служи као пример данашњим генерацијама. Ма колико да је овај култ језика романтичког карактера, он је потребан баш у данашње доба, када се романтика претворила у анархију. У једној књижевности као што је наша, којој су потребна сјајна лица великих узора, вечитих сапутника, да своје рођене идеале подигне на видик културнога света, од особитог је значаја превођење великих дела из светске књижевности, »Савремена Библиотека«, коју уређује г. П. М. Петровић, и овога пута задужује народ и књижевност што у коло публикованих писаца, бираних са много знања, укуса и вештине, уводи једног од највећих песника свих времена. И док овај последњи, најтежи и најважнији рад Драгише Станојевића дајемо у руке народу, да га чита и њиме се надахњује, одајемо уједно дужну почаст преводиочевом идеалном раду и животу. Превођење Дантеа значило је у свакоме народу велик догађај: то је увек био знак културне и естетске зрелости. У томе се наша књижевност и по броју и по квалитету превода »Комедије« убраја међу прве и најбоље књижевности европске. У Београду, о Видовдану, 1928.
Др Винко Внтезица.
БОЖАНСТВЕНА КОМЕДИЈА ПАКАО ЧИСТИЛИШТЕ РАЈ БОЖАНСТВЕНА КОМЕДИЈА ПАКАО
ЧИСТИЛИШТЕ РА Ј
ПАКАО ПЈЕСМА ПРВА. Нађох се, жићу нам на пола пута, У неким шумама пунима тмине, Куда ми са правца нога залута. Тешко је описат' ужасе њине, Горчину самртну њихове таме, Дивљину, бездане и грозе ине, — Ох, само сјећање страшно је за ме. Но јер сам у њима нашао спаса, 0 другим стварима њиховим, саме Те грозе прећутав, подижем гласа. Сам не знам како сам у ове страве Ушао, сном занет од оних часа Када сам скренуо с путање праве. Стигавши до краја ужасној влаци, У којој страхоте оне се баве,
У вис око се погледом баци, И спазих брежуљак некакав који, Јер веће ка њега сунчеви зраци Падаху, преда мном озарен стоји, Тим они ужаси посташе кроћи, Срце ми поче се мање да боји Утвара виђених сред оне ноћи. Дављеник што веће за живот преда, Ступивши на земљу већ лишен моћи, Осврће с и море уплашен гледа: Том слично душа ми погледе хити На шуму, бјежећи, препуна леда, Из које повратка не може бити. По својем ја туна одмору дужем, На бријег там онај, што сјај га кити, Уз пусту косу му стах да се пужем. У сусрет пантеру у првом трену, Гле, пођох, од иних пантера пружем, Који је имао кожу шарену.
Изгледао ми је веома смио, И канда имаде жељу скривену Спречит' ме, те сам се вратити хтио. Дан бјеше баш онај када си, Боже, Створио некада свет овај цио, Те то ме охрабри: помислих, може Пантера свладати рука ми здрава, И плијен пожељех његове коже. Ал' одмах нова ме обузе страва, Јера сам пред собом, с изразом глади, Видио чељусти једнога лава, Који се стравичан и силан гради, А гриву и главу охоло диже. Сјем њега још једне ето ти згади: Преда ме вучина мршава стиже, Која је од лава гладнија била. Зубе ми искези, желећи гриже, — Ах, многим већ она крви је пила. Та звер ће таку ми страву да даде Да крепке воље ми саломи крила,
Те на брег изићи лиших се наде. Тврдица запиње што може јаче Да стече новаца, но кад имаде Губитка, он онда жалосно плаче: Личих му кад бијах од оне звери Потиснут на стазу препуну драче, Куд зраке не шаљу истока двери. Докле се низ бријег нога ми вукла К дубрави гдјено су паклене сери, Угледах с ћутања мужа промукла. То дух ми охрабри, терно се прену Из страве што га је очајем тукла, Рекох: »Човјече ил' смртни сјену, Спаси ме, јер на ме диже се хајка«. Он: »С душе земљу сам збацио тљену, Духовшш водама броди ми шајка. У Ломбардији су, Мантови граду, Рођени мој отац и моја мајка;
А ја сам, кад има Јулије владу. Под добрим Августом у Риму живих Кад људи не бјеху кадри да знаду За Бога правога због оних кривих, Мојим је пјесмама синак Анкизу Опјеван, јер му се дјелима дивих. Ал' зашто враћаш се у ону низу Гдјено ће суза се твоја да рони И гдје ће патње те зуби да гризу? Зашто се не пењеш уз бријег они, Гдјено је почетак и узрок срећи?« »Ти, дакле, Виргил си, чијино звони Стих дивно, од иних пјесника већи! (Рекох му, стидљиво погнувши главу.) Готов сам пред тобом понизно клећи, Јере сам познао умјетност праву Из твојих великих пјесничких дила. Ти мајстор мени си, маломе мраву;
Од тебе научих љепоту стила. Гле звијер там' она како ме гона! Од тебе, од твојих умнијех сила, Спасењу нада се душа ми бона.« Видећи да суза лице ми пере, Рече ми посједник Музина трона: »Крај овај гдјено се дивљина стере Остави, јер ће ти тијела грађу Смрвити звер која путнике ждере, Јер и по ручку је морена глађу Многе је послала самртној сјенци, Још од ње многи ће да самрт нађу, А зли су такође њезини штенци. Трајаће злост овог љутога звера Све докле у оном, којега венци Китиће, не нађе побједна кера. Тај неће за земљом, златом да жуди, Он рођен међ' Фелтром и Фелтром, јера Врлина цвјетаће у дну му груди, Он Италију ће ода зла спасти;
Од града до града он ће да блуди Звер ону гонећи, која ће пасти Онамо откле нам посла је злоба, И њу ће примити пакао тмасти. Ал' док се не сврши њена сеоба, Да стечеш искуства ти мени следи Там' у дно вјечитог онога гроба, Гдјено ћеш грешнике видјет' у беди. Ту гдје се грех с душе не може стрти Чути ћеш умрле, ма да не вреди Молба им, да желе још једне смрти. Видјећеш и оне којино чају Спасења, док душа казну им прти, Јер посље казне се надају рају. Хтједнеш ли видјети сјај рајског поља По којем не смијем ходити крају, Душа те водиће од мене боља, Там' ићи цар мени небесни брани,
Јер његов закон ми не штова воља. Срећан је ког рајски примише стани « Ја рекох: »Пјесниче, тако ти Бога Ког не зна, докле ти трајаху дани, Спаси ме из мјеста овога злога, Па тамо гдје рече одмах ме води.« Он пође; ја за њим, јер трена тога Прозбори: »Сад мојим стопама ходи.« ПЈЕСМА ДРУГА. Пала је ноћ преко земнијех тала, Ноћ која све живо послије труда Дневнога на одмор и сан је звала, Сјем мене, који сам тешка и худа Пута се латио жалости пуна, О чему казати својега суда Врлина цвјетаће у дну му груди, Он Италију ће ода зла спасти; Од града до града он ће да блуди Звер ону гонећи, која ће пасти
Онамо откле нам посла је злоба, И њу ће примити пакао тмасти. Ал' док се не сврши њена сеоба, Да стечеш искуства ти мени следи Там' у дно вјечитог онога гроба, Гдјено ћеш грешнике видјет' у беди. Ту гдје се грех с душе не може стрти Чути ћеш умрле, ма да не вреди Молба им, да желе још једне смрти. Видјећеш и оне којино чају Спасења, док душа казну им прти, Јер посље казне се надају рају. Хтједнеш ли видјети сјај рајског поља По којем не смијем ходити крају, Душа те водиће од мене боља. Там' ићи цар мени небесни брани, Јер његов закон ми не штова воља. Срећан је ког рајски примише стани «
Ја рекох: »Пјесниче, тако ти Бога Ког не зна, докле ти трајаху дани, Спаси ме из мјеста овога злога, Па тамо гдје рече одмах ме води.« Он пође; ја за њим, јер трена тога Прозбори: »Сад мојим стопама ходи.« ПЈЕСМА ДРУГА. Пала је ноћ преко земнијех тала, Ноћ која све живо послије труда Дневнога на одмор и сан је звала, Сјем мене, који сам тешка и худа Пута се латио жалости пуна, О чему казати својега суда И вјерно причати моја he струна. 0 Музо, о светли уме, помози! Сјећање! Нек твоје тачности круна Засија у пјесми о оној грози. Прозборих: »Пјесниче, размисли прије Да л' има крепости у мојој нози
За поход што многе тешкоће крије. 0 славном Енеју стих Енеиде, Од тебе спјеване, причу нам вије: Жив Енеј у царство самртно сиде, Ал' Енеј тога је достојан био, Јер такви људи су држави хриде, И зна се што небу бијаше мио: По вољи било је Вишњима Трима Да Енеј изврши рад онај цио, Из којег никла је држава Рима, Што Петру бијаше столица, као И нашљедницима његовим свима; С тог' милост ону је Бог оном дао. Он зна.ем, што стече у смртном лону Побједу касније добит' је знао, Те био користан папам' на трону. Там' иде и Павле, и диже гласе, Поучен, за вјеру, што милиону Створова донесе душевне спасе. Ал' што ћу ја тамо? И ко ме шиље?
Ја нисам ни Енеј, ни Павле; зна се Да нисам достојан толике збиље. Одем ли, путу се излажем луду. Разум'јеш и да ти не зборим диље, И мислим не чиних примједбу худу.« Ка' људи што вршит' одлуку мрзе, Насједну л' на сумња разнијех пруду, И ја се, коме се по глави врзе Тма мисли, отресох одлуке оне, Спрам које бих воље сувише брзе. Тад гласи храброга сташе да звоне: »У твојим ријечма страха је воња; Добријех одлука људи се клоне, Кад на њих навали плахости тоња. И личи муж такав, већ сличан жени, На поплашенога каквога коња. Да страх ти растјерам, нека скривени Још теби узроци доласка мога,
И зашто мио си постао мени, Сад јасно кажу се рад уха твога. Прекрасна Дјевица мени се јави, Кад бијах там' у дну лимбуса свога, Зарећ' ме ка' сунце свод онај плави, Анђелским језиком зборећи јечно, Вако ме ослови анђео прави: »Пјесниче, чије се читају течно И данас поеме слађаних речи, И које хоће се славити вј ечно, Пријатељ мој ено од јада јечи У оној цустињи куда залута; Похитај те пропаст његову спречи, Јер судба на њега много је љута. Већ страх ме да није за спас му касно Јер ја сам позвана крчит' му пута За оно што зачух на небу јасно. С тог' опет, молим те, њега потражи, И китном бесједом, зборећ' му гласно И другим средствима дух му оснажи,
Да би га мимоишле велике штете. Ја сам Беатрица; из рајских дражи Долетјех овамо; љубав ме крете. Када се ка своме Господу вратим, Њему те хвалећи, моје ли св]ете Усвојиш, успјећу да дуг ти платим.« Ја: »Дјево, ти пуна оне врлине Којом но над свијем створима знатим Под луном људи се већима чине! Твој налог мени је толико мио Да мислим био би с мало брзине Извршен, кад већ би извршен био. Ал' узрок доласку својему реци Из раја, куд жудиш, v центра дио; Јер ови свети су теби далеци.« Она ће: »Ти мислиш, имадох страха Доћ' амо, с тог' о том свијести стеци Од оног тек душа бива нам плаха
Што каквој нибуд нас излаже штети; Стварима што за то немају маха Прилазит' ми ћемо слободно смјети. Тако сам створена — од Бога дара Тог имам — да ми се не може хтјети Бојати вашега паклена жара. Плачући на небу Госпођа мила Измоли да оног не буде квара, Те суда оштрога сломи се сила.« Затијем овако Луцији рече: »Вјерному твојему срећа се скрила, Од спаса његова шта имаш прече?« И одмах измахну Луција крилом, И у трен ока се онамо стече Гдје но сам сједјела ја са Рахилом. Рече ми: »Драгом ти пријети пако. Зар нећеш помоћи снагом си цилом Човје*који те љубљаше тако Да презре све чим се дичи гомила?
Не страда ни један грешник овако, Самрт је сама се на њ окомила, И гледећ' очима грозним га дурно, Једра је лађи му већ поломила На реци, која се таласа бурно.« Ја, чим сам зачула њезине речи, С небеса похитах овамо журно, Желећи да с' ова несрећа спречи. Твоме се повјерих речитом збору Којим си прослављен и који лечи Јад, ако чује га, свакоме створу«. То Дјева рече ми и горко рида, Што ход ми убрза у ову гору, Гдје зверу не дадох да тебе кида. Што, дакле, пошавши, застајеш туди? Што твоје храбрости сунашце сида? Што дршће срдашце у дну ти груди? С путање, Господом благословене,
Што скрећеш ти коме помоћи жуди Милошта лијепе небеске жене И оних у рају друга јој двију? И зар те не храбри што чу од мене Односно рајскијех госпођа трију?« Цвет погне главицу падне ли иње, На сунцу диже је: страва се свију Опростив, савладах очаје сиње И рекох: »Небеској дјевојци хвала, Што, да би од гроза које ме киње Спасла ме, налог је онај ти дала; И теби, такође, који га прими. Више се не бојим онијех зала, Реч твоја са срца плашњу ми сними. Гле! Душа моја је сад у слободи! Ти буди вођа ми и мајстор; ти ми, Јер теби следићу, ногом претходи.« Пошто се сложисмо, Виргило пође Кроз дивљу дубраву; и ја такође.
ПЈЕСМА ТРЕЋА. »Кроз мене у град се јадињи ступа, Кроз мене иде се у вјечне јаде К народу који се сузама купа. Праведан би који биће ми даде; Врхунац мудрости, моћ божје владе И прва љубав ме створити знаде. Пре мене, сјем штоно вјечност имаде, Ничега не бјеше; ја трајем вјечно; 'Ги који улазиш остави наде.« На једним вратима прочитах течно Та црним бојама писана слова, И рекох: »Плаши ме значење речно.« зђ, људма подобан мудрога кова: »Овдјена не треба давати маха Зебњама; нек овдје снага те нова гкрепи да збациш окове страха. Јад како јадује, видјећеш вође, За Бога не знајућ', гомила плаха.«
Мало се охрабрих, јер када пође Унутра очински пружи ми руке, И, ушав, уведе мене такође. Ту зачух уздахе, вапаја звуке, Ту кука, рида се, јада о свачем, Ту звезде не ките небесне луке, Те почех, ојађен, ја да вам плачем. Разнијех језика чула се врева, Да не знам примјера хаосу јачем; Ударци песнице, узвици гњева Грмљаху, којим се небеса псују; Та хука кроз ваздух тмасти се љева И вртје ка' песак вјетри ли дују Вихором. Згрозив се, ја рекох: »Што ли, Мајсторе, ти грозни гласи се чују, И ко су ти што их јад овај сколи?« Вођ: »Оним ТЈТО нису прави ни криви Падоше у дио ги мрачни доли. Ни добру пашти се, ни злу противи —
Бјеше им начело. Та руља туни Уз оне себичне анђеле живи Што, ма да нијесу следили буни, Нијесу ни вјерни остали Богу, Јер им је начело: лични рачуни. Да својих љепота не квари слогу, Небо их избаци; дубоки пако Не прими, јер шта му вајдити могу?« Ја: »Зашто деру се грозно онако?« Он: »Зато што мријет' не могу они. Шин живот слијепи мучи их тако Да сваком завиде, чак и сотони. Небо их презире, свет о њим' ћути, С тог даље пажње им ти не поклони, И своје погледе друкуд упути.« Сад барјак угледах који се вија — Тма има покрета он у минути — А за њим руља се духова нија. Тих душа толико бјеше на броју Да сам се чудио колико шија
Смрт веће покоси. Пажњу је моју Привуко, јер многа познадох лица, Сјен онај што подлост испољи своју Када се својега права одрица. Сви негда бијаху у оној касти Што, јер се, презрена, неба не тица, У опћи заборав мораде пасти. Сви ови грешници били су голи; Отровних осица ројеви тмасти Кожу су њихову једнако боли. Крв њихна са сузам' којено лише Меша се; ту смјесу, подобну смоли, Црв силан крај ногу њихових сише. На ове јаде се душа ми згрози, Пак, видјев кроз сумрак како се више Крај реке велике духови мнози, Ја рекох: »Ко ли су створови ови? Мним, њима хитно се пријеко вози. Мајсторе, молим те, томе се дови.«
Вођ: »Оно Ахерон јесте; о њему Причаћу, и куда њиме се плови, Када му стигнемо, причу голему, Тер из ње за себе поуку црпи.« Он тијем хоћаше, видјех по свему, Рећи ми: »Дотле се паметно стрпи,« Те, с њиме идући на ону реку, Постиђен ја ћутах у вељој прпи. С власима, бјелином сличнима млеку, Сад старца угледах у једном чуну, Што душам упути реч ову преку: »Како се варате ви у рачуну! Све ћу вас однијет' бродићем својим. Ти тамо што живот имаш у кљуну Одлази!« — Но видећ' да ипак стојим: »Ја живе не возим; други су пути За тебе; тежак си лађама мојим.«
Вођ: »Небо допушта, с тог се не љути, Кароне!« — Образи у том се трену Његови стишаше, рутави, жути, Док очи кружи му круг у пламену. Из оне гомиле уморне, голе, Зачу се кукњава, чим откривену Вољу му сазнаде. Пуна охоле, Свој рођај, људе је, небо је клела, Знајући да јади што се не толе Чају је, и мука вјечитост цела. Затим ће назада да се повуче, Не би ли пријевоз опаки смела; Ал' Карон, који је веслима туче, У чун је севајућ' очима тјера. Зле душе, што сада плашљиво муче, Улазе, јер демон погледом звјера, И куда да иду даје им мига. Дође ли на земљу јесења ера, Лист један по један још прије снига Опада, те голо дрвеће бива: Том слично огоље обала брига,
Јер душе зле сада чун они скрива. Док оне возе се у царство грожње, Нова се гомила к обали слива И чека тренутак паклене вожње. Вођ: »Амо долази из свих земаља Свак' онај, да своју заслугу пожње, Што умре у гњеву вишњега краља. Да реку преброде врло су склони, Јер правда, подобна убоду чкаља, Страх жељом правећи, амо их гони. Јер добри овуда никад не броде, — Љутито Карон ти гласином звони Да прећи не можеш ти преко воде.« Тад она мрачна се пољана стресе, Зрак црвен стаде ми очи да боде, Тли сузне пустише вјетрове бесе, Те, мислећ' опћега биће расула, Ја падох на земљу, несреће те се
Страшећи, и тад ме издаше чула. ПЈЕСМА ЧЕТВРTА. Из оног дубоког мога бевута У који био сам пао сирома, Спавачу подобан коме сте скута Тргнули, трже ме пуцњава грома. Уокруг очима погледах својим, Одморним послије онога слома, И видјех да сада, уставши, стојим На рубу бездана, чита је доља Грмјела од вјечног вапаја, којим Свој израз добија вјечита боља. Ноћ она бјеше се на земљу нагла Што само види се сред ових поља, И страшна и густа паклена магла. Распознат' не могох у њојзи ствари, И ако погледе у њу забагла; Чух само да рече поета стари; »Сиђимо сад у дно слепога света (Ту спазих да лик му бљедило квари);
Нек за мном опрезно нога ти шета.« Ја на то: »Дослије храбрости даха Дава ми, те сад ми ходити смета Та твоја бљедоћа; видим те плаха.« Он рече: »Погрешно твоје је мнење: Не страва, него ми по лицу паха Спрам душа у паклу бол, сажаљење. Напријед! Мете су далеке наше.« С њим уђох у прво тад одељење, Што амбис појасом својијем паше, Ту није од плача јечала стена, Већ уздах ти мрачни простори слаше, Уздахе мужева, дјеце и жена: Ту само јади су без муке ине. Вођ: »Ово душе су старих времена. И поред заслуга допаше тмине, Јер нису имали они крштења. Не бјеше хришћанства за ере њине, Пре њега стиже им данак рођења,
Појми им о Богу не бјеху чисти: 7о амо посла их без сагрешења; Из кола њихова и ја сам исти. Не гријех, то узрок зле нам је судње Без мука живимо на ових мисти, Без мука, сјем наше безнадне жудње.« Ја, чувши да много створење часно Жртва је по Лимбу вјечите блудње, Уздахнув, упитах поету гласно, Како бих ја оне вјере начела Што руши заблуде схватио јасно: »Да л' душа коју је невјера смела, Те стога у Лимбус овамо уђе, Икоја игда се на небо пела Са своје заслуге илити туђе.« Из уста његових ово је пало, Јер видје за чиме срце ми жуђе: »Ја дошав овамо, потраја мало, Па дође Силени, те мину тама, Јер круном побједном чело му сјало.
Он собом одведе од нас Адама, Сина му Авеља, праоца Ноја, Мојсија, Давида и Авраама, Јакова с оцем му и дјецом; броја Истога учесник би и Рахила, И пуно духова нашега роја, И смјести њих усред рајскога крила, Сјем ове, знај, није (и то му уста Рекоше) ни једна селидба била.« Ми зборећ', нога нам ићи не суста Кроз ону гомилу духова који Ту бјехуи врло бијаше густа Зелене ливаде што туна бјеше. Гомилу озбиљних и часних људи, ТТТто тихо збораху, очи ми среше. Шетња нам настави даље да блуди Ливадом сјајноме мјесту високу, Тер изглед имасмо дивотан туди, Брежуљку стигавши томе видоку. На оне зелене ливаде поду, На томе цвјетноме мјесту широку,
Виргил ми показа славну господу, Електру, Хектора, у томе долу, Енеја угледат' имах слободу; Цезара, погледом слична соколу; Камилу, Корнељу, краља Латина Са ћерком, и Брута, који охолу Укротит' умједе злога Тарквина. Још Лукрецију сам, Марцију, Јулу Видио, и сама там' Саладина, И других духова целу гунгулу. Поглед ми продужи даље да греде, Тер Аристотела, умна громулу, Угледах, око којега сједе Духови што с' огњем његовим пале, Нек од њих Плато се, Сократ наведе, Демокрит, Ираклит, Диоген, Тале, С којима још ено Сенеке, Зена, Сјем ових, мајстора својега хвале Читаве поворке великих сјена,
Там' оно с Евклидом јест Ависена, И душа Цицера и слава њена; Ипократ, Ливије крај Галијена, И други што носе научне круне, Јер би им на земљи велика цена, О њима моје ће ћутати струне, Јер много имају јоште посала, Којијех ево ми руке су пуне. Та руља штоно се пред нама роји. Идући напријед, угледах спроћу Ја ватру што зраком просторе боји, Просторе покрите вјечитом ноћу. Још близу не бјесмо онога стана, Ал' ипак распознах очињом моћу Да мјеста та часним душам' су дана. И рекох: »Угледах већ из даљине Ја душу многога часнога бана: Те душе од иних боље се чине.« Вођ: »Оне на земљи добише славе,
С тог овдје с њихове те величине Од неба одлике њима се праве.« Глас ови ја зачух истога трена: »Нек дуси славнога пјесника здраве, Јер опет мед нама ево му сјена.« Четири душе нам прилазит' сташе, И тада угледа ока ми тјена Да мира изразе лица им слаше. Вођ рече: »Поглавар овијех бана Омир је, они је што палош паше. Гле за њим Хораца, врло ваљана Сатиром; Овид му сљедује трећи, А онај четврти дух је Лукана: Свак' од њих много ме штовањем срећи.« То бјеше преда мном велика школа Омира, који је од свију већи. Зборише с Виргилом минуте пола, Пак онда поздрав ми послаше, којим Ја постах учесник њихова Кола,
Јер другом они ме створише својим. Зборећи ходисмо к огњу речену, — Ал' о чем? То рећи јера се бојим, Бесједу држаћу вама скривену. Стигосмо градићу, од седам реди Зидова около свуд опшивену, Од којих спољашњем речица следи. Кроз седам капија — речицу пјеше Пређосмо — прошавши, хитасмо среди Видјевши гомиле тих идеала, И, најзад оставши без оне пратње, Ми отлен уђосмо у царство зала И мрака и страха и вјечне патње. ПЈЕСМА ПЕТА. И сиђох из прве у јаму другу, ТТТто око мањега простора кружи, Ал' већи јад има и дреку дугу, Гдје Минос ужасни суди и тужи. На испит он узев душу кад уђе, Да круг јој страдања покаже, служи
Репина пакленог овога суђе, Чим грешник призна му, испуњен стрепом, Број круга означи за јадно љуђе Тим кол'ко пута се опаше репом. Грешника пред њиме пуно је вазда, Преданих његовом бјеснилу слепом, И строго суди им паклени газда. Слушају, говоре, гунђају, псују, Пак онам' баци их небесна мазда Куд гласи пресуда, чим ову чују. Кад мене угледа страшни суђаја, У својој он служби учини ују, И ова његова зачу се rpaja: »0, смртни човјече, куд уђе, пази! Ово је вјечите муке домаја. Нека те што у њу лако се слази Не вара, јер из ње излаза нема.« Вођ на то страшилу које се плази: »Пакао разгледат' овај се спрема.
Да му се изврше судбински пути, Дозвола дође му с небесног трема, И зато пропусти њега и ћути.« И сада би тешко мојојзи души, Јер ето адски је примише кути, И писка већ ето ухо ми буши. Чух одмах ужасно рикање мрака, Чух олуј што грози да земљу скруши, — Да бесна и страшна паклена хака! Он вјечно по тмини духове носи, Груха их и витла сила му јака, А милост у њега заман се проси. И вазда противу вјетрине хула, Чим запне да душе у бездан скоси, И против самога Бога се чула. У овај круг ада свак' онај падне Коме је похота тијело дула, Те плијен постао љубави гадне.
Олујин бич у дну мрачнијех дола Вјечито удара грешнике јадне, И с осјећајима грознога бола Бесно их овамо, онамо шора; А пошто нема им јадима тола, То очај бескрајан бити им мора. Преда мном пролећу ка' јатом ждрали, Те зато односно истијех створа Упитах ја Вођу својега, зна ли Ко су ти којено шиба олуја, »Та прва (то му се с усана свали) Од оних што витла вјетрова струја Душа је царице Семирамиде, Освјешта законом блуд ова гуја, Да њене страсти је мање постиде, И влада по смрти супруга Нина. Сад њену државу ударци бриде Владара ког вјера лишава вина. За њом је Дидона која се уби: Закле се у вјери остати стина Сихеју, ал' не хтје да завјет туби.
Там' Клеопатра je.« — Јелене ено! Цар Пријам због тебе пријесто згуби И земље и војске, лијепа жено! Још видјех Ахила, кончина коме Би љубав, и видјех остале гдјено Вјетри их по тамном простору ломе. Почеше, пошто сам чуо им јаде, Болови у срцу да ми се доме, И ријеч ова ми с усана паде: »Са двјема душама што тако ласно Носи их олуја воље сам раде, Ако је слободно, зборити гласно.« Вођ: »Исте љубављу закуни, моли, Са које страдају, љубивши страсно, Да зборе, те жељу своју утоли.« Чим ближе догна их бура голема: »Вас ради ја сузу жалости проли' (Тако се обратих сјенкама двјема); Одите да с нама зборите мало.«
Судећи по јасним знацима свјема, То њима бијаше пријатно пало. Ка' гнезду што лети двоје голуба, Јер силно жуђење тамо их слало, К нама их домами гласа ми труба, »Човјече који се ражали с наше Судбине штоно је веома груба, Бога би молили за здравље ваше, Када би то нама слободно било (Такав ми одговор духови даше). Ми, чије на земљи тело је гњило, Сад радо хоћемо зборити с вама, Јер олуј, свијајућ' ужасно крило, Као што видите, допушта нама. Чуј сада повијест несретне жене! Костур ми, који је сакрила јама, Роди се на земљи града Равене. Амор је навео овога вође
С тијела лијепа љубити мене, Које ми с' одузе грозно и прође. Нагна ме, јер љубав љубављу враћа, Да и сад овога љубим такође; Амор нас у самрт у једну праћа. Ал' онај што удно гробних тамнина Баци нас доћи ће ђено су браћа Убице: у јаму, звану Каина.« Јер судбу њихову душа ми жали, Утонух у мисли ја до перчина, Тто видећ', Виргило рече ми: »Шта ли То мислиш?« — Уздахнух и рекох: »Леле! У какву биједу јадни су пали Са своје слађане љубави смјеле! Франческа! Како сте сазнали, кажи, За узајамне си жељице вреле?« Тад она: »Ох, ране моје не дражи! У беди прошле се сјећати среће, — Зна доктор што много за тебе важи, — Има ли од тога горчине веће!
Јер желиш, ипак ћу вијести тачне О питаноме ти дати, а све ће Причано пратити очи ми плачне. Насамо будући једнога дана, Овај ми о томе читати зачне Како је Ланцилот љубавних рана Допао, и, чатећ', близу ми сјешће. При томе очи се овога бана С мојима љубавно сретоше чешће. Прочитав да цјелив драгани даде Ланцилот, Павле ме погледа жешће, И његов на уста пољуб ми паде. Галеот писац је књиге речене; Тог дана ту наше читање стаде.« За време говора жалосне жене Павле је плакао: би ми га жао, И тако све ово порази мене Да као мртав сам на земљу пао. ПЈЕСМА ШЕСТА. Чим опет озари зрака ме свести, Којуно туга ми бијаше скрила
Кад оне жалосне дознадох вести, 21 Ја мука новијех угледах сила. Свуд, оздо па горе до сама свода, Од мученика су јата се збила, И ја се опета јадима пода. У трећем кругу сам вјечите кише: Црна је и хладна њезина вода, И неће пљуштати никада тише. И снијег из мрачног ваздуха пада, А земљу што воду смрдљиву сише Шибату ударци крупнога града. Ту Цербер из трију лаје чељусти На душе допале овога јада. Прамени браде су масни и густи, Огњене очи су у тога псета, Широк је трбух му; зубма у усти И канџам' раздире све које срета. Слота их удара са пуно хуке Падајућ'; да мања буде им штета
Преврћу c', урлајућ' од веље муке. Нас Цербер угледав, љуто се стресе; Зуби му, уз пратњу лајаве руке, Грозећи уједом, кивно се кесе. И тада, гле, шака мојега вође, Да заспе ждрела му несите бесе, Земље је зграбила колико гође Могаде, па сасу блата му дости У гушу. Пас одмах грамзиво глође, Преставши лајати, бачене кости: Псу сличан престаде да се обада И Цербер, та звијер препуна злости, Што грози свакога да раскомада. По сјенкам' покислим, које по поду Лежаху, почесмо ходити тада, Јер ништа не смета сад нам у ходу Сјен један диже се, и, пошто сједе, Рече ми: »Спријечи ногам' слободу!
Зар знанца својега минути хтједе?« Ја: »Можда бол што ти образе ружи Учини да ми се сјећања следе: Не памтим да са мном игда се дружи, С тог име кажи ми, жалосни сјене, Што дође гдјено се Церберу служи, И чијим мукама не има смјене,« Дух: »У твом граду ме, чија he врећа Зависти прснути док око трене, Са тобом некад састави срећа. Мени се што много ждерах замјера, И мислим да јоште свако се сјећа Жалосног онога екс-каваљера Што свиња би назван илити Ћако, Сјем мене још овдје многи је ждера: Ту страда с трбуха својега свако«. Ја: »С твоје несреће душа ми пишти,
Ал' кажи, молим те, знадеш ли како Свршиће Фиренца, која не блишти Већ више врлином, јер нема слоге, И коју већ рана раздора тишти; И знаш ли још у њој честите многе, Јер по њој сад махом зликовци врве?« Дух: »Она плијен је судбине строге, Јер њена дјеца ће да се покрве, И странка бијела странку ће црну Послије покоља тог да надрве, Те црни мораће да у свет прну, Ал' ови, послије краткога мира, Успјеће да с' опет у варош врну, Јер онај што дотле вјешто лавира Њима ће са својом војском помоћи, Дуго ће бијели бреме синџира Носити у ропства црнога ноћи. Град има два само мужа поштена,
Ал' завист, охола, њихној вредноћи Сметају да буде јасно чувена.« Ја, пошто умуче злосретни брата : »Какве су судбине ова имена: Рустикуч, Ариго, Моск, Фарината, Тегјајо, и други, јер знати желим Каква је њиховим дјелима плата«. Дух рече: »Ја на то ово ти велим: Они се налазе у паклу дубље, У оним тминама, врло дебелим, И туна бивају мучени грубље. Кад опет нађеш се на оној стени Гдје зраци лију се сунчеве зубље, ЈБудима, молим те, мене спомени.« Пошто ме разроко још мало гледа, Међ' ине слијепце на тој стрмени Сруши се на рпу тучнога леда. Вођ: »Ту he под бичем паклена беса Лежати док труба Јевина чеда
Не врати у тело тљенога меса. Тада he из смрти свак' да се буди, Да чује грмљаву страшнога веса, Да чује одлуку која му суди.« По сјенкам', по блату, по зрњу туче Ја ходећ', реч ову даше ми груди: »Мајсторе, духу ми позајми луче И кажи, послије страшнога суда Хоће ли с'онима који се муче Изменит' њихова судбина худа?« »У својој науци (рече) откриће Наћи ћеш, ако ли даш себи труда: Што савршеније неко је биће, Тим и зло и добро осећа боље, И ако грешнике њихово злиће Вјечитим мукама вјечито коље, У Суд је уздањем срце им дуто,« Кад бисмо гдје пут нам нагиње доље, Пред нама с' испрси душманин Плуто. ПЈЕСМА СЕДМА.
»Раре Satan, раре Satan, Aleppe!« Тад гласом промуклим Плуто повика; Ал' Мудри што све зна, пошто лијепе Утјехе, храбрећ' ме, даде меника, Прозбори надутом оном сотони, И овим ослови тога крвника: »Курјаче, у своје бјеснило тони! У мраку вјечитом погурен чучи! С пута се нашега одмах уклони, И знади, па зато скрушено мучи, Да нама за пак'о, гдјено се пуши, С неба су самога послани кључи.« Чим ово зачуше његове уши, Ка' једро када му катарка падне, И он се поражен на земљу сруши. Послије пораза звијери гадне, У јаму четврту нога нам трупи, Четврту сред оне бездане јадне Гдје зло се цијела свијета скупи.
Те муке што видјех, о благи Боже, У овој ужасној великој рупи, Да л' ико на земљи замислит' може! K'o што се таласи около Скиле, Не могућ' у један ток да се сложе, Мотају, и своје напрежу силе Да један другога сломе: страхота Слична се угледа: душе се биле, И грудма, што бјеше грозна тегота, Терете ваљају; када се скобе, Повичу: »Што бацаш? То је срамота Ил' ово: »Што држиш дукате, робе!« Затијем уназад ударе трагом, И, пола круга си прешавши, обе Стране се поново сударе с врагом. То гледећ', уздахе лио сам вреле, И Вођи прозборих својему драгом: »Ко ли су те душе што су нас среле? Нису ли попови сви они с лева,
Јер избријане им виде се ћеле?« »Или су имали сувише рева (Вођ, пошто гомилу погледом проши,) Расипат' поради гаднијех ћева, Те им се богатство улудо строши; Ил' ником ни паре нијесу дали; И махом ти други смртници лоши Папе су, попови и кардинали«. Ја: »Од тих што много грабише траља Мним знадем како су неки се звали.« Вођ: »Не знаш. Сваки је што терет ваља Непознат, јер тамно жиће му, вести О њему кријући, мраком га каља. Дуси ће из оне десне им чести Из гроба дићи се без своје косе; Тврдице имаће стегнуте пести, А дотле сузом ће лице да росе И оне тешке ће терете вући, И, љући од сваке пакосне осе,
На тачкам' сукоба хоће се тући. Без мјере трошећи док жиће траја, И јер се нијесу кајали мрући, И једни с' и други лишише раја. Јадна су та добра која им хити Фортуна и с којих прави се граја Да им се све злато што земљу кити Дарује, ни једни ни други не би Постали од њега никада сити; Глад њихну не толе никакви хљеби.« Ја рекох: »Ко ли је оиа Фортуна, Са које њихова срећа се преби, Што крије богатство испод зубуна?« Он: »Смртни! Мудрост је ваша за ругу; У мозгу вашем је збрка и буна. Сад запни те прати збора ми пругу, Да свјетлост по небу там' Онај гори Праведно подели, постави слугу. За земски сјај сличну слушкињу створи.
Сва добра што плод су земљина када Смрткима дијелит' она ће дори До века; сватко је онога тала Господар који му пружи Фортуна, Нит' вајди ту памет његова мала, Јер црте прави му преко рачуиа, Велики и силни падају доље, Малени дижу се послије туна По тајној одлуци њезине воље. Против ње наука заман се кози: По вољи газдује, царства си поље Бранећи, ка' своје остали бози. Пред њом се сурвава препреке стена, С Нужности њени су покрети мнози, Куд иде прати је вјечита мена. И њени љубимпи често је хуле, И дерлад још она Јевина лена Што сама крива су ако су нуле. Ал' срећне анђелске њезине уши Презиру погрде које су чуле,
И она ил' зида илити руши. Но доста о томе. Ноћи је пола; Већ оној ваља нам хитати тмуши Што скрива остала паклена кола.« Пређосмо крај врела потока врана На другу обалу тамнога дола, Круг исти секући. Та нас је страна Низ поток онамо наниже свела, Гдје бара Атикс, у дну мрачних пољана, Лежаше, у коју мутна, дебела, Вода се из оног извора љева. Ту гужва бјеше се читава сплела Од гола народа препуна гњева. И усред овога гаднога блата, Гдјено је владала вјечита врева, Угледах призоре страшнога рата, Јер сваки свакога сред ове воде Рукама, ногама, зубима хвата, Раздире, уједа, удара, боде. Вођ: »Јарост ове је лишила мира, У грудима им се Фурије плоде.
Сјем ових тма их је там' у дну вира, Што само пуштају жалосне дахе, Са чега из воде пуно мјехира Избија напоље у ове махе.« Ти пјеше: »При слаткој сунчевој јари Бијасмо нарави жалосне, плахе, С тог сада тужимо у овој бари. О, кад би зраци нас опета пекли!« Сиротни, богати, млађани, стари, Кркљајућ' оне су ријечи рекли. Ми бјесмо већ око ове гунгуле, Њу гледећ', и око баре оптекли, И стигли бијасмо до једне куле. ПЈЕСМА ОСМА. Настављам и кажем да, много прије Него ли под кулу стигосмо, горе На њојзи спазисмо свјетлости двије, И трећу далеку да с' једва море Догледат'! Упитав пјесника стара
Шта значе те ватре, чух ове зборе: »Када нас повезе Стиксова бара, Моћи ћеш дознати шта оне значе, Не спречи л' очи ти водена пара,« И даље, то рекав, поета краче. Ја, зраке што бјеху оку ми мамац Оставив да сврси незнаној зраче, Угледах у бари малени чамац. Он амо јураше брже но стрила, На њему возар је веслао самац, И прва ријеч му ова је била: »Зар дође, зла душо?« — »Бадава грди Флегијас, празна је вика му цила, Нити му помаже што себе срди : Шегови бићемо ми донде само (То Виргил веслару ономе тврди) Докле нас узвози по бари тамо«, Мислећи лаже га, бјеснила буну Флегијас осјети. Ја одох камо
Вођ оде, јер бјеше веће у чуну. Чим ступих у овај, с моје тежине Он, дубље тонући у том батуну, Започе пловити с много брзине. Ми бродећ' по води блатнога вала, Јави се један ми дух из дубине, И рече устима пунима кала: »Ко си ти што дође пре своје оре ?« Ја њему: »Ти у дну Стиксових бала Сам кажи најприје које си створе. Јест, дођох, ал' нећу остати.« Заче Он зборит' и суза љеваше море: »Сам видиш, онај сам коме се плаче.« »Познах те, ма да те блатиште скрива. Јадниче, заслужи и јаде јаче Од тијех (рекох му); право ти бива.« — Да сможди он мене подиже руке, Ал' рече Вођ, планув ка' ватра жива:
»Одлази међ ине подобне вуке !« Гурну га и рече, љубећи мене: »Праведне јарости изусти звуке; Нек благословено име је жене Што те је родила. Беси га душе Док житељ бијаше земље малене; Па тако и овдје, сред ове тмуше, Негда ће многи се силени цари, Који се са своје јарости чуше, Ка' крмци ваљати по овој бари.« »Главу си нек опет у блато сиње Умочи у које судба га зари (Ја рекох), к'о ШТО ЈЕ умачу свиње!« »Што желиш видјећеш пловећи дуље.« Ускоро стадоше сви да га киње Духови из оне блатаве руље; Сви: »Филип Арџенти!« викаху тако Да гњев се повећа овога хуље, Те на се сама је зубма халако. Ја такве лелеке у оној тмуши Чух сада да је се орио пако, И одмах обратих онамо уши.
Вођ: »Оно огњена варош је Дита; У њојзи вјечити пожар се пуши, Силене војске су њезина штита.« Пуцњи се чујаху подобни грому Из града тог у дну паклена рита, И ватра видје се на сваком дому. Гледајућ' из оне лагане лађе Ту варош, помислих близу сам слому, И мишљах беда ће ту да ме снађе. Дубоки јендеци около ње се Вијаху, бедем је гвоздене грађе, И сва се, рек'о бих, ужасно тресе. Кад бјеше још до ње некол'ко хвата, Флегијас, у кога зуби се кесе, Викнунам: »Излаз'те! Овдје су врата.« Ту више тисућа дрекну ђавола : »Какав је сад ово злосретни брата Што, друштво оставив живијех лола, Жив амо доплови, овамо гди је
Мртвијех духова царство и дола; И ко му допусти да доћи смије!?« Видећи да Виргил даје им знака Да жели зборити, цикнуше змије: »Сам амо ти к нама управи крака, А човјек тај што се по паклу млати Нек иде, и нека из овог мрака Сам куша да земној кући се врати. Ти који њега си довео дрско Остаћеш да ти се заслуга плати, Јер твоје дјело је сувише мрско.« K'o што сам ја тада задрхт'о, да ли Задрхта икада танана трско? Од страха даси ми бијаху стали. »О Вођо, згубићу повратка наду (Ти гласи из мојих уста су пали), Затворит' ако се пустиш у граду. Немој ме оставит' у овој грози Ти што си досад ми штитио џаду,
Но и сад ка' досад меии помози. Ако ли даље се не може грести, Ти натраг опета по бари вози, Да би ме могао к\ћи довести « Вођ: »Овдје причекај док оне џине Походим; не дај се претњама сплести Јер небо сузбиће намјере њине.« Он оде. Шта збори сред оне трупе То не чух, ал' одмах оне ће псине У варош огњену све да се скупе: Та војска, од нечег бјежећи скоро, Капију затвори са много лупе. Вођ тужан к мени се враћаше споро, У земљу гледајућ', и чух му речи Што себи управи; »Паклена моро! Улазак у варош ти ли ми спречи!« Ја блијед погледах онда у њега, И зебњу сад он ми овако лечи: »Ти ипак немаш се бојати чега.
Та дрскост њихова није ми нова, Јер Христос, после им отпора свега, Развали капију гвоздена кова. То j' она што води у адске страве, На којој смртна си читао слова, И која и сад је без своје браве. Већ иде анђео да ове свлада Демоне и њихне гвоздене справе, И нама отвори капију града.« ПЈЕСМА ДЕВЕТА. Да мене охрабри, Вођа ми бледи Румен си поврати, па ухом куша, Јер туна слабо су хаснили гледи, Пошто је владала маглина тмуша, Спазити долазак анђела чила, И рече за себе док тако слуша: »Нашом he њихна се сузбити сила, Не дође л... Кад ли hy спазит' му плећа ?„. Мним, послаће ми га Дјевица мила.« Страх првих ријечи, којим вијећа
Са собом, би задњим невјешто скривен; С тог опет наде ми гасну свијећа, И новом ја зебњом бијах обливен. Ал' ипак одвише рек'о бих ја се Уплаших, јер говор његов разривен Може бит' и друкче схватити да се. »Да л иког из Лимба ова је јама Икада примила?« послах му гласе. Вођ: »Ово ретко се дешава нама. Једанпут Ерихто, вјештица прека, Због душе, потребне живима вама, Да сиђем још ниже нагна менека. Ускоро послије земне ми смрти Морајућ' — отпору не бјеше лека — Силазит', ја душу речену прти Из круга у којем јадује Јуда, Ком неће с' издаја са чела стрти. Тај круг је у паклу најнижа груда,
И туна казне су бескрајно круте, И туна страшна сам видио чуда, И добро познајем све ове путе, С тог буди спокојан, нити се брини Да ћу те завести у оне куте Гдјено би остао у вјечној тмини, Стикс кужни около града се вије;, Сад нашем уласку сметају џини, Ал' анђел ове ће сузбити змије«, Тад оне куле су, стрехе црвене, Пажњу ми привукле, гдјено сам прије Две зраке спазио горе речене. Три туна угледах фурије жене: Хидре их пасаху грозно зелене, Гујама косе им бјеху плетене, Образе имаху од љутих рана Крваве и гадне и разривене, И зачух ријечи пјесника бана: »Оно су слушкиње супрузи Плута. Десно је Алекто, сузама прана;
Лево је Мегера, бјеснилом дута, А Тисифона је у среди трећа«. Цепаху ноктима прса си љута, И све им љутина биваше већа. »Похитај (викнуше Медузи мори), Те тога што га је грозна му срећа Довела у сињи камен претвори«. Видећ' ме предана страху и тузи, Вођ викну: »Наниже очи обори, Да не би згледао лице Медузи. Ког она икада погледом кропи Стијена постаде«. Пријатељ Музи Тад својим рукама очи ми склопи. Ви који имате умнога здравља Науку појмите којуно стопи Стих у се што чудом вама се јавља. Са Стикса тада се зачуо тресак: »То онај долази који је славља Божјега свијетом носио весак«.
И мутни Стикс онај ста да се бури, Муњевит озари таласе блесак, И олуј ужасни по њима јури. Вођ, очи пустив ми, рече ми: »Глени Сад онам' гдје дим се највише жури Витлати по црној Стиксовој пјени«. Управив онамо погледе слабе, Угледах како се самртни сјени Од неког из воде склонити грабе, Од неког што водом сухијех ногу Иђаше, — к'о ШТО се склањају жабе Од гује. »Оно је служитељ Богу«, Тако сам Виргилу ја рећи хтио, Ал' познав по лицу његову строгу Да ћутат' ваљаде, миран сам био. Анђелских очију огњени севи, Сјај чији по вјечној тмини се лио, Причаху колико c' аиђео гњеви, Он пришав капији, рука му крута
Показа какви му бијаху реви, Јер истој капији помоћу прута, Чим она од овог ударац доби, На ужас онијех којино Плута Силнога слушају, катанце оби. Он војсци у граду подвикну с прага: »Ти која с Богом се опета скоби, Ти коју покапа издаје љага; Ти с неба бачена проклета чето, Зар још ти буни се паклена трага? Зар више не памтиш опако љето Када је Церберус дигао буну? Зар не знаш како је кажњено псето, Што још се познаје њему на руну?« То рекав Анђео к бари се врте И неста ходећи по том батуну, А хадска чета се с пута нам згрте. Ја после тога се више не боја Да могу ти џини зли да ме смрте, И хвалу ја Богу тада запоја, Чим наше унутра уђоше ноге, Том граду пажња се поклони моја,
Те почех ужасе гледати многе. Пред нама пољана једна се дала, И послав онамо погледе сгроге, И видјев трагове јада и зала, Осјетих ужасе душевних бола. Код Арла многи се дижу из тала, И близу Кварнера гдјено је Пола, Гробови: угледах онога часа Да ти)ем пољима паклена дола Би слична, јер и ту рака је маса. Ал' овдје било је још много горе, Јер видјех да куља, и раке паса, Из хумки гробнијех ватрено море. Самрт нам из свију гробова вири; Капци им дигнути са земне коре; Лелек се из рупа њихових шири. »Шта ли је то штоно толико дере с' Да неће никада, мним, да се смири?«
Виргила упитах; он рече: »Јерес. Ту разне секташе правица врже. Разни су греси им, и стога мјере с' Разнијем ватрама које их прже.« То рече тад мени Виргило, пака Ми десно пођосмо, ходећи брже Између зидова и оних рака. ПЈЕСМА ДЕСЕТА. Између гробнијех огњених међа И градских зидова Мајстор ми ходи, А њему слиједих ја иза леђа. »Ти чија врлина сада ме води (Рекох му) кроз ове ужасе пакла, Испуни жељу ми што ми се роди, И која питат' је мене подстакла: Могу л' се видјети грешници греба С којег је већ судба заклопац смакла?« Он рече: »Послије Пресуде неба Душама у руху тијела тљена Свјема се у раку вратити треба,
Ђе скриће заклопци свакога сјена. Овдје је Епикур са много друства, По којем и сама душа је брена, Не само тијело, кости и чуства. О оном што пита и што прећута Имаћеш ускоро већег искуства.« Ја: »Добри мој Вођо, и овог пута Бих искрен, али се кратко изрази, Не желећ' на ме те видјети љута, Јер ниси пријатељ дугачкој фрази,« Из једне раке се сад ово зачу: »Ти који у пуној животној снази Beh идеш по граду што је у плачу, Застани! Вароши — видим по збору — Житељ си што можда мојему мачу Захвалит' имаде неслоге мору.« Припих се ја тада уплашен тиме, Уз Вођа што, ходећ' по зломе шору,
Рече ми: »Не бој се! Бесједи с њиме! Фаринат из гроба до свога паса Види се; наудит' нема ти чиме.« И, збиља, угледах пола му стаса: Изгледа ка' људи којино сједе, Вођ, рекав: »С њим буди пријатна гласа,« До сама гроба ће да ме доведе. Дух, носећ' на лицу зловоље бреме, И гласом од којег уши се леде, Рече ми: »Које ли роди те племе?« Немајућ' узрока да му се кријем, Казах се. Он рече, подигав тјеме: »Бјеше ми противно сврхама свијем И љуто гоњаше присташе моје, Те двапут скобих се с племеном тијем И двапут изагнах другове твоје.« »Ai, ипак вратише с' (ја рекох њему),
Што канда не можеш рећи за своје.« У гробу сусједном, у томе трему, Дух други показа лице до браде, И томе обрати пажњу голему Да л' јоште ко живи са мном имаде; Па видећ' е нема, плачући рече: »Ако ли разум те водити знаде Овуда гдје црно царује вече, Што л' нема са тобом и мога Гвида?« Ја њему: »То право овај ми стече Што стоји ту близу гробнога хрида, Он овуд води ме, ал' можда сина Твог очи немаху за њега вида.« Дух: »Дакле у дну је гробнијех тмина, Јер велиш: »Немаху«, О, тешко мени! Листићи милога мојега крина Црним су грудвама већ покривени.« Рђаво схватив ме, још прије него Моји му гласови бише чувени,
Он у гроб на леђа опет је лего. Фаринат напротив не погну врата, Но даље 'вако је зборити прего, Разбјеглих својих се сјећајућ јата: »То збиља о својим не могу рећи, И свагда та мана мојијех брата Више ће но ватра пакла ме пећи. Странка ти да прогна има вјештине, Ал' с ове скоро ће сузе ти тећи, Јер њом ће и теби зла да се чине. Но кажи, ако ли воље си склоне, Што твоји с толико јоште жестине Законом својијем племе ми гоне?« Ја: »Покољ узрок је којијем ти си Пресјек'о многима животне споне, Што бјеше там' гдје су Аперта виси.« Тај спомен његова злога заната Канда му веома опоро киси,
Те рече уздишућ' он, Фарината: »Ту не бих сам, али сам јесам био Када је Фиренцу град из ината Гибелин са земљом сравнити хтио, Јер ја се једини томе противи.« »Тако ти (рећи му био сам смио) Потомци Господу не били криви, Дед једне сумње ми раздреши чворе, Јер мени људи су причали живи Да знана будућност бити Вам море, Докле је садашњост и вама скрита.« »Ово ћу (чух онда његове зборе) Казати овоме којиме пита: Будућност видјети ка' онај који Назире даде нам Створитељ свита; Ал' за нас садашњост мраком се боји, И зато нијесмо способни знати Сад како у вашем свијету стоји;
Вест о том тек други могу нам дати, И с тога послије Страшнога Суда, Када he престати рађати мати, Знање нам насјешће на песак пруда « Ја њему: »Својему сусједу кажи Да није судбина сину му худа, Јер жив је, и тијем јаде му блажи. Одговор одмах му нијесам дао, Јер закон не знадох што за вас важи, И јер је он одмах у раку пао,« Хитно га још питах, јер ми се хита, Пошто је већ ићи Вођа ме звао, Којијех духова жалосна кита С њиме се налази у гробу туна. Он рече: »Господска и проста рита Многа је, да њојзи нема рачуна. Ту дух је Фридриха и кардинала У кога заштите нашла је буна Што уста противу папина мала.«
Тад леже, а ја се Виргилу врати, Мислећи на грозу онијех зала Што ће ми, по духу, спремит' инати. Вођ рече, за којим нога ми база: »Брижан си!« — Ја рекох старијем брати Том узрок, а он ми тад ово каза: »Што зачу упамти; ал' ваља знати Да Беатрица ће твојијех стаза Будућих пророштво скорим ти дати, И добро на оно што рекне пази,« Па пође на лево, а ја га прати. Зид онај оставив, онамо гази Гдје отвор у среди ватрена града На ниже у долу некакву слази, Из које јураху вихори смрада. ПЈЕС.МА ЈЕДАНАЕСТА. Ми мјесту реченом, гдје се ломили У кругу камени тешки и тврди, Пођосмо, и јадних душа гомили, И рупи там' оној из које смрди.
Када смо ка хумци једнога гроба Доспјели, одиста ја се не срди, Јер њом се заклони смрада гнусоба. Бацивши на гробни споменик очи, Прочитах о жићу божјега роба Ја ове ријечи на оној плочи: »Папа је Анастас у гробу томе, Који се с Фотином ђаконом срочи Да догме усвоји веома хроме.« Вођ рече: »У рупу већијех јада Силазећ', имајмо кораке троме, Да би се привикли задаху смрада,« Ја њему: »Молим те, вријеме скрати Поуком, и дај ми разуму слада.« Он: »Пажњу ја на то веће обрати. На круга три нижи простор се дели, Гдје душе остаће безброје сати, И њин ти распоред казаћу цели.
Сваке вам злости је неправда циље, А њена оруђа, којима стрели Влижње си, ова су; превара, сиље. Јер знају варати једино људи, Од силе превара горе је биље, И зато небо јој оштрије суди. Силник је сред круга седмога цила, Ал' пошто тројици напада груди, Круг исти на три се дијели крила, На себе, на ближње и њихне ствари, На Бога диже се рука му гњила: Три силник у себи злочина спари. Он ближњег убија тражећи свађе, Или га рањава, или му квари Мал среством оштете, пожара, крађе, Дух онај чија је убила рука, Дух гаром окаљан пожарне чађе, И душа свакога тата, хајдука У првом кружићу станују, али, Засебна мјеста су дана им тука. Који су од руке рођене пали, Ил' упропастили своје имање, Те тако и себе и своје крали,
У другом кружићу имају здање. Насиље Богу је кад он се хули, И противприродно када у стане Содомства падне се, и када трули У срцу лихвари лихвом се тове: Сви што им те грехе Луцифер ули У трећем кружићу по јаду плове. Кад они што у нас имају вјере, Или је немају, хилом се лове, Тад грех се Преваре на душу бере. Мање је злочинство кад повјерења Немаде варани; казна се стере На ласку, дволичност, проневјерења, Симонство, подвођај, и јоште тима Злостима подобна рашчовјечења: Круг осми одређен тијем је злима. Кад оне спрам којих дужност имамо Да вјерни у свему будемо њима,
Те с тога вјерују нама, издамо, Од тога злочина подлости веће Ми, збиља, нијесмо кадри да знамо: С тог издајице вам правица меће У центар свијета; плијен су рупи Деветог округа, и туна све ће Довека стан бити издајној групи.« »Што л' они што у Стикс усуд их зари, Ил' терет мучи их (језик ми лупи), Ил' вјетар, ил' туча у кишној бари, Гњев ако божији на себи носе, Не сједе у града ватреног јари; И мишљах: ова је утвара била Видиа ми на вису бријега Иде, Куд, орлу подобан бржем но вила, Да момка уграби Јупитер сиде. Помислих, обичај орлу је томе Да само с речене високе хриде Плијени слиједећ' нагону зломе. И мени с' учини истијех трена
Канџе ће његове сад да ме сломе, Јер мене својега зграбише плена. У сферу одлетјех огњену с њима, И таква бијаше топлота њена, Да мишљах изгорјех од огња мнима. Пренух се и мене остави санак, И мишљах уплашен сликама злима Да жића кида се конац ми танак. Кад у сну Ахила мати до Скира Донесе, он сличан доживје данак: Пренув се био је препун плахира. — Ал' одмах охрабрен присуством Вође Задобих опета душевна мира, И страва престаде дух ми да глође. Сунашце бијаше веће високо; У напред очи ми колико гође Стизаху, виђаху море широко. Вођ рече: »Јера смо на добрих мјести (Види се прозре ми душу дубоко), Страх нека престане срце ти јести.
До чистилишга нам, тог у стрмени Још само требује к рака двјести; У њ улаз они је пролом у стени.« Док санку ти доље јоште се дава, Док исток бијаше тек у румени, Лијепе жене се појави глава, И рече: »Луција ја сам; имадем Тог успаванога понијет' права, Да олакшице му на путу дадем.« Тад у вис она се са тобом диже, Ја за њом, јер и ја летјети знадем, Мал среством оштете, пожара, крађе. Дух онај чија је убила рука, Дух гаром окаљан пожарне чађе, И душа свакога тата, хајдука У првом кружићу станују, али, Засебна мјеста су дана им тука. Који су од руке рођене пали, Ил' упропастили своје имање, Те тако и себе и своје крали, У другом кружићу имају здање.
Насиље Богу је кад он се хули, И противприродно када у стане Содомства падне се, и када трули У срцу лихвари лихвом се тове: Сви што им те грехе Луцифер ули У трећем кружићу по јаду плове. Кад они што у нас имају вјере, Или је немају, хилом се лове, Тад грех се Преваре на душу бере. Мање је злочинство кад повјерења Немаде варани; казна се стере На ласку, дволичност, проневјерења, Симонство, подвођај, и јоште тима Злостима подобна рашчовјечења: Круг осми одређен тијем је злима. Кад оне спрам којих дужност имамо Да вјерни у свему будемо њима, Те с тога вјерују нама, издамо,
Од тога злочина подлости веће Ми, збиља, нијесмо кадри да знамо: С тог издајице вам правица меће У центар свијета; плијен су рупи Деветог округа, и туна све ће Довека стан бити издајној групи.« »Што л' они што у Стикс усуд их зари, Ил' терет мучи их (језик ми лупи), Ил* вјетар, ил' туча у кишној бари, Гњев ако божији на себи носе, Не сједе у града ватреног јари; Иначе, што л' таква мучења сносе.?« Он рече: »Ријечи твоје ме чуде, Јер с твојом Етиком оне се косе. Vitium, feritas, више вам уде; Incontinentia, вели речена Етика, нек блаже кажњена буде, Јере ће увреда, њом нанесена Господу, овога срдити мање. Ако ли још памтиш грешна имена
Онијех сред оне ледене бање, Схватићеш и зашто од истих свако Односно малене каштиге жање.« Ја њему: »Мојега разума зрако, Ти разби сумњу ми која ме збуни, И зато још једну разбистри лако Што сада духовне очи ми труни. Јер лихву уврсти у дјела силе, Мним тијем поставка твоја се круни; С тог умљу још дај ми свјетлости миле, Које је од твога бескрајно грубље « Он: »Философија умове чиле Засуће зракама небесне зубље, Ако је цијелу прочате, а.ко Проуче Физику малчице дубље. И онда ви људи знаћете како Природа с' из ума божјега ствара, Којојзи слиједи, што није лако, И ваша Умјетност, имате л' дара. Генеза вели вам: то двоје треба,
Не лихва, тај плијен туђијех пара, Човјеку да себи набави хљеба. Јер лихвар од својег умјетног рада Не живи, силник је противу неба. Ал' скоро нестаће ноћнога хлада, А јоште далеко ићи нам ваља; С тога се к мјестима већијех јада Журимо, да и тај пут се отаља.« ПЈЕСМА ДВАНАЕСТА Дивљи је крај куд нас доведе цеста, А с оним на њему призором гнуса Такав је да гледач овога мјеста Грози се када га очима куса. Код Трента планинска има руина, Гдје усљед тежине илити труса Еч у бок удари сурвана стина. Ту хрида тако је стрмена свуда Да човјек одиста с тијех висина Не би се имао спустити куда: Урвина куд Нога сада нам сави,
И која под нама даље кривуда, Подобан утисак очима прави. Ту сада на врху скршена хрида Лежаше зачети у лажној крави Минотор, Кандији свједоџба стида. Сам својим зубима стаде се јести, Разјарен чим нас је напором вида Спазио на ових овдјена мјести. »Ти мислиш ово је (Виргил му рече) Сам Тезеј, с којим се не желиш срести, Јер липса од мача његова сјече. Не шље га сестра ти, но човјек ови Да муке види вам овдје се стече; С тог иди, страшило, и шију пови.« — Ка' рањен бик, овај звијер се згрчи, Пак, устав, побјешње, готов да лови, И гњевом очињи вид му се мрчи. Вођ мени: »Док бјесни, ти му се склони
И тамо кроз отвор наниже трчи,« И одмах утекох оном сотони. У понор слазисмо с доста брзине, При чему на Вођа ја се наслони; И камен крета се с моје тежине. Вођ: »Ум ти узроке дознати тражи Ломљену стијењу ове дивљине, Гдје страшни Минотор вјечито стражи. Кад оно пролазих овуда приђе, Камену урвину, што очи дражи Својијем комађем, не спазих ниђе. При смрти Онога ком се у пако Продријет' поради пли)ена свиђе, Трус ово стијење здроби овако. Мњах, љубав осјети свијет нам цели И враћа с' у хаос; мудрује тако Ко Емпедоклово мишљење дели. Гле! Там' је с крвавом ријеком дол>а,
ГдЈе с' куха дух који саљуде стрели Тиранством и мачем главе им тоља.« О луди бијесу! Слијепа страсти! У крви кључалој вјечита боља Пече те због мало земаљске власти! Пун јарак угледах, и би ми зима, Пун крви, што мрке бијаше масти, Којино кружећи дољу обима. Кентаври јураху брегом канала; Стријеле оружје бјеху им свима. Када им наша се појава дала Видјети, тројица из оне чете Запеше стријеле оштрог оцала, И први који нас из даље срете Викну нам: »Станите! Кажите ко сте! Пођете л', онда ћу овако, глете, Стријелом убити незнане госте.« Вођ: »На зло ти хитар био си вазда. Хирону одговор, Сотонин досте, Даћемо, јер он је овдјена газда.
Због Де|анире је (Вођа ће мени) Нес умро, ал' себи био је мазда, Јер ули лаж ону лијепој жени. Хирон је там' онај звијер у среди; Ка' ментор Ахилов би на цијени; Гле, како замишљен у земљу гледи! Под влашћу његовом ова је дола. Тај трећи, што њему полако следи, То ти је вјечито срдити Фола.« На тамној обали крваве воде Видјесмо гдје душе тушта ђавола, Чим која сувише с' помоли, боде. Приђосмо. Тад Хирон прамење браде Устури, да зборит' има слободе, И рече: »Жив човјек овдје имаде.« Вођ, кад му бијаше већ наспрам груди, Рече му: »Да, жив је, нека се знаде; Да позна пакао овуда блуди. Да њему спроводник будем и дружба,
Небесна Дјева ми, што за њим жуди, Нареди; поштена моја је служба, А и он такође пун је ноблесе. И зато нека ти умукне тужба, И нека рајске се оне принцесе Наредба изврши. Ма коме реци Да преко ријеке њега пренесе Сад одмах, јер су нам пути далеци.« И Хирон Несу се, коњскоме људи, Обрати, велећи: »С њима потеци, И на том путу им бранитељ буди.« Пођосмо дуж реке, чији су врући Крвави таласи и која уди Душама те вичу вјечито мрући. Међ оним у крви бјеше их више Што у њу до чела мораше ући: »То некад на земљи тирани бише.« То Несо рече нам и јоште к томе: »Кухају с' у крви, јер крви пише, И јер су успјели да правду сломе.
Туна је Дионис, бич Сиракузи, Којему крвнику некада зломе Цијела Сицилска мора да пузи, Там' грозног ено вам и Ецелина; И Обиц Ести је туна у тузи Негдашњи тиранин града Јакина « Идући дуж вала који се пуше Застасмо код оних опаких сина Којима крв стиза до јадне гуше. Ту једну душу смо видјели саму, И о њој речи се Несове чуше: »Упаде у крвцу и вјечну таму, За коју мрско га недјело веза, Монфорте, јер уби некад у храму, Да оца освети, знатног Енглеза.« Ходисмо. Угледах обали с виса Затијем још пуно разнијех кнеза, Крв којим стизаше до голих сиса. Да ли се преварих? Истина биће Да познах ја неке од ових риса; Ал' нећу помињат' опаке птиће.
Ходећи опазих обали с банка Да врење крваво биваше плиће, Те душам' што туна добише станка — Толвко крви се дубина мења — Најзада стизаше само до чланка. Несо ме пренесав ту преко врења, Рече ми: »Све плића ријека бива; Ал' усљед својега заокружења С дубоким онијем крајем се слива, Гдје Пир се с Атилом и Секстом клати По крви кључалој која га скрива.« Крв газећ', он затим натраг се врати. ПЈЕСМА ТРИНАЕСТА. Још Несо гажаше по оном јарку, А ми смо, јер жеља напред нас гања, Већ били у дивљем једном шумарку, Гдје није никаквих било путања. Ту гране чворнате, листове црне
Угледах и много чуднијех пања, А мјесто плодова отровне трне. Између Чечине там' и Корнета Толико дивљине немају срне, Ka' шума гдје сада нога ми шета, Ту гадних харпија тушта имаде, Којијех пророштво Енеју смета, И с којих оставит' мора Строфаде. Крилате, с канџама, људског су врата И лица; из уста њихових кладе Кукњава; по дрвљу пуно им јата. »У другом кружићу седмог си круга, И бићеш овдјена до оног сата Кад ужас видјећеш пјешчаног луга. Сад мотри; што видиш моје ти зборе (То зачух из уста својега друга) У спјеву мојему објаснит* море«. Од свију страна се чујаше: »Јао!« Ал' пошто не видјех ни једно створе
Што кука, туна сам зачуђен стао. Мним, Вођ ми мнијаше да мњах е туди Шумарак из жбуња лелек је слао Од неких у њему скритих нам људи. С тог рече: »Ако ли ти једну грану Откинеш, видјећеш да ум ти блуди, И својих мисли ћеш познати ману.« С дрвета гранчицу одломих, али, Чух ово: »Што си ми узрок зијану? (Ти гласи из оног стабла су пали, И поче из њега крв да се лије.) Наши су духови у дрвље стали, Јер, знади, ми људи бијасмо прије. Сувише сурова бјеше ти рука, Јер и да бијасмо некада змије, За сажаљење је разлога тука.« Кад огањ обузме грану зелену, Чује се ка' врење пискавих звука,
Јер ваздух гре из ње у том пламену: Том слично из оног дрвета греде Реч и крв, и грану у томе трену Испустих, и страва срце ми једе, Вођ рече: »Да овај, о душо бона, Вјероват' енејском спјеву ми хтједе, Не би те лишио са граном спона. Ал' да га увјерим о томе, ја га Наведох, и стога грижа ме гона. Но, ради својега добра и блага, Кажи му ти ко си, те кад се врати На земљу, гдје имаш ружнога трага, Да T' брани, и тим ти накнаду плати.« Стабло he: »Пријатне речи су твоје, И зато сад овај одговор на ти, И прости за дуже зборење моје. За цара Фридриха веза ме скоба
Љубави; уздање даде ми своје И срца својега кључића оба. Вјерно му послужих, ал' она дроља Што царске дворове у свако доба Походи с тога ме потиште поља. Зла завист на мене дворане диже И цара зарази, чија ме воља Срдита тешкијем ударцем стиже: Очињег вида ми закључа браву, Те сам се усмртих од веље гриже, Неправду учиних ја себи праву. Тако ми овога мојега трна, Ја живјех за цара својега славу, И лажна бијаше клевета црна. С тог ако ко од вас на земљу оде, Нек оно што завист учини скврна Поправи, јер још ми сплетке јој шкоде.« Вођ мени: »Ако ли срце ти жуди Још нешто питат' га, ево ти згоде;
Питањем на говор њега побуди.« Ја Вођу: »Не могу, јер туга спречи Бесједу изићи из мојих груди; С тог молим, ти њему управи речи.« Вођ духу: »Кад овај ето се нуди Скинути клевету која те гњечи, И ово казат' му љубазан буди: Дух како с' у дрво чворнато сручи, — Јер томе појаву много се чуди, — И да л се од њега икада лучи?« Тад стабло из себе вјетрове даће, Па рече: »Како се то чудо случи КазаКу ја вама што могу краће. Злу душу која се убила сама Зли Минос онамо вјечито слаће Гдје круга седмога царује тама. Судбина у ову шуму је хита И сије по земљи пуној харама, Гдје брзо изниче ка' зрно жита. Кад дрво постане, харпија трупе
Поврве: лишћем јој свака се пита, За лелек угризом правећи рупе. Та душа, и к томе друге ће њене, Около тјелеса све да се скупе, Кад судна труба их одавде крене. Ал' неће ни тада оне, будући Неправо дати је лопову плене, Негдашње тијело своје обући. К своме ће дрвету, тој нашој рити, Тад своје тијело свака довући, Гдје објешено ће о дрво бити.« Ми јоште слушасмо, не би ли река Што радозналост нам голему сити, Кад близу зачу се јурија нека; И слични бшасмо ми ловцу КОЈИ Зла вепра дивљега у шуми чека, И слуша гдје грање проласком двоји. Двојицу видјесмо гребене, наге, На страни што нама с лијева стоји,
Гдје бјеже, ломећи оне шипраге. И први повика: »Похитај, смрти!« А други, што бјежа са мање снаге: »Код Топа, гдје други бијаху хрти, Бјежећи, ти тако не брза, Лане,« Пак онда, с умором у свакој црти, Тај други сакри се у жбуна гране. За овом двојицом паклени пси се Надаше, пак исте звијери вране Склепташе онога којино скри се. Зубима с костију месо му ждеру, И дроњке од меса што с њега висе По дивљем ономе шумарку стеру. Приђосмо ка жбуну, гдје с' онај скрио Сузе му кроз рупе крваве деру, И скритом жбун ово рек'о је био: »Јакове из Светог Андре Капеле,
Заман си у мени скрити се хтио; Јер нису гране ми псе гристи смеле, Ал' од њих страдаше за зло ти жиће.< Вођ њему: »Ти коме гране су целе Сломљене, ти плачеш, какво си биће?« Жбун нама: »Ви који видјесте како Пси они лишћу ми задаше злиће, Скупите лишћа ми парченце свако. Ја живјех у граду Светог Јована, Што с Јове Марса је издао лако, Те много чиниће Марс му зијана. Кип Марсов да не би сред Арно-Моста Залуд би, послије страшнијех дана Што граду донеше Атилу госта, Грађани зидали срушена града. Повијест моја је прилично проста: Ја себе објесих због својих јада.« ПЈЕСМА ЧЕТРНАЕСТА,
Ја лишће покупих и дадох њему, Жалећи судбину свога земљака, Који је ћутао у томе трему. Затијем покрете својијех крака Чинисмо у правцу јаруге треће, Гдје правде види се каштига јака. Казаћу поради јасности веће Да кружић исти је пољана нека Ђе биљке клијати немају среће, Те нигдје трава се не види мека. tboj оквир бијаше онај шумарак, А овом, ко што сам веће вам река, Ка' оквир служаше жалосни јарак. Свуд врућ је пијесак, и није дато Очима видјети какав суварак, Баш као у пусти куд иде Като^ 0 божја освето, ала ћеш бити Страх оном који ће од мене глато Зло туна у мојој поеми штити! Ту душа голијех мн го сам стада
Видио што сузе мораху лити; Ал' туна било је разнијех јада: Ту једни бијаху легли на леђа, Ту других гомила чучећи страда, Трећи су тркали пусти до међа. Би већа гомила што с' ићи жури Од руље која се по тлима ређа, Ал' писка из ове силније јури. Озго је прамење огњена снега Падало, к'о што нам облаци сури Бацају сњегове с алписког брега. Кад Александар је огњено иње Спазио, четама својега стега Нареди, да искре мање их киње, Газит' ra пре но се с пијеском спари Ал' огањ овдјена, то море сиње Пијеска палећи, силније жари. Ватрено прамење што озго сука Та руља, кажњена за грозне ствари, Са себе бацаше покретом рука.
Ја рекох Виргилу: »0 Вођо који Моћан си, ко ли је џин штоно тука, Лежеви, канда се ватре не боји?« Џин рече. чувши ме, јера је мнио Правилно да он сам у речи ст ји: »Мртав сам какав сам живећи био. Нек Зевс се пожурит' и сада стара Вулкана, што му је гром онај цио Сковао чија ме усмрти јара; Нек оне Циклопе у рупи Етне Пожури да скују за њега цара Стријеле, к'о ШТО му противу штетне Побуне дивовске у Флегри дољи Сковаше, да ми их у срце метне: Ипак ћу пркосит' и новој бољи.« Реч љута Вођина таче ми уо Којом се обрати ономе зољи, Да такве још нисам од њега чуо: »Кампане, јер бијес јоште ти траје Који на земљи негда те дуо, Тим казна паклена скупље те стаје.
Ти казну праведну у својем бесу Налазиш; све друге, срдити змаје, За тебе толико подесне несу«. Вођ мени, и реч му блажија бива: »Тај што га наступи бјеснила тресу, Док бјеше још у дну тијела жива, Би један од седам онијех цара Од којих била је скољена Тива, И јоште на Бога бијесом згара. Од ове његове срдите воље, Која му у души пакао ствара, Ништа га не може мучити боље. Сад пођи ти за мном и добро пази Да ногом не станеш на врело поље Пјешчано; шумином ивицом гази.« Ћутећи стигосмо гдје с' види како Црвени поточић из шуме лази, Чега се сјећајућ' и сад бих плако. Ка' поток што куља из Буликама,
И отле послије отиче лако У куће онијех грешнијех дама Што свака за паре одмах се уда, И ова ријека, к'о крвца сама Црвена, пијеском врелим кривуда. Корито и њене обале бише Од воде каменом постале свуда, Јер камен постаје све што је сише, Тад Вође мојега чуше се гласи: »Од ове ријеке ништа те више Не чуди, што ватру над собом гаси.« Тим храбрен, рећи му дође ми снага Да мени њим, кога мудрина краси, Реч о том још која пружи се блага. »Сред мора Крета је, отока пуста, Краљ чији врлину ширити смага Свијетом (рекоше Вођина уста). На том су острву висови Иде, Којуно шума је скривала густа, Ал' сада голе су њезине хриде.
Јер дјецу Сатурно једе, Цибела На ово острво некада сиде, И ту је синчића својега снела. У брегу старац је од џина већи: Ка Риму јури му очију стрела, Док своје к истоку обрће плећи. Златна је глава му; руке су, груди Сребрне; мјед основ трбушној врећи, А гвоздени су му остали уди, Сјем десне ноге му која је глина, На коју с' опират' више се труди Тијело старога овога џина. Сјем главе, тело је пукло по среди, Из које кроз стење, гдјено је тмина, Вал суза у ову долину следи. Ахерон, Флегетон и Стикс се прави Од њега, и још ти дознати вреди Да Коцит из њега пакао плави, Који ћеш видјети кад будеш био У пакла доњега студеној страви.« Тада сам ово га питати смио:
»Кад овај поточић овамо дође Из нашег свијета, знати бих хтио, Зашто га ми истом видјесмо вође.« »Знаш да је (рече ми) округ'о пако, И ма да доста му простора прође, Лијево ходећи, дуго ћеш тако; С тога се не чуди што при тој шети Све с новим среташ ce.« — Рекох овако »Још ништа не рече о реци Лети. Велиш ми, Флегетон сузом се лије, Ал' један заборав, молим, примети: Јоште ми не рече Флегетон гди je.« Вођ: »Можеш то лако знат' и без мене Не видје л' ти како кључање бије Из Флегетонове воде црвене? А Лету видјећеш како се вере Гдје душе, савести већ умивене, Станују, јер грехе кајање пере. Сад за мном од шуме полази даље
Обалом што покрај реке се стере, Јер она од огња заштите шаље.« ПЈЕСМА ПЕТНАЕСТА, И сада безбедни обалом ми ти Ходисмо, јер ову водена пара И воду од ватре силене штити, Те није сметала њена ми јара. Да није насипа, земља Фламана Била би под морем велика бара, Ал' он је од Брига п < до Гуцана; Од Бренте штити нас насипа дуга Вис, јер се топити са Кјарентана Снег почне чим духну вјетрови с југа: Том сличне и ове обале бише, Само је ових дебљина друга: Мања је, и оне јоште су више. Да већ смо од шуме далеко, знао Ја јесам; ал' ђе је простори скрише, То нисам, и да сам гледе јој слао. Тад покрај насипа у сусрет нама
Рој душа пристиже, па нас је глао С напором, к'о ШТО се дешава вама У сумрак ако ли има младине, Ил' к'о ШТО, јер мала ј' у игле јама, Старији кројачи обично чине. Тад један дохвати краје ми скута, Питајућ' овако с много хитрине: »Ти ли си? Да чудна твојега пута! < Тијем сам зач^ђен био, са чега Погледах образе лица му жута, Јер ватра духа је опекла свега. Ал' одмах чим су се гледи нам срели, Ја рекох, јер ипак познадох њега: »Господин Брунете! Ви сте то, је ли?« »Брунет би (р коше његова уста) Малко вас пратио, ако би хтјели, Макар се лишио својега друста « Ја њему:« О радо, ако ми даде Вођ допуст; јер нога веће ми суста,
Могли би и сјести сред ове џаде.« Он:, »Од нас ко стане одмора ради Сто љета под ватром горјет' имаде, Гдје лежећ' не смије ни да се хлади. С тог напред! А поред тебе ћу и ја, Па ћу се вратити, пјесниче млади, Свом друштву затијем, срамота чија Вјечите сузе га нагони лити.« Не стајућ' на песак што ватром сија, Ја ходих обалом и морах бити Погурен из поште. Гредућ' ми с бока Дух рече: »Каква ли судба те хити Овамо још прије суђена рока? И ко је тај што те овуда води?« Ја рекох: »Још пунан животна сока Залутах пре него самрт ме згоди У једну долину. Јуче ме срете Муж овај што са мном сад ето ходи, И путем овијем кући ме крете.«
Он: »Звезди што видјех за жића свога Ако ли слиједиш, нема ти штете, И слава јекнуће имена твога. И да ми не бјеше прерано мријет, Им'о би потпору упута мога, Јер, видим, воли те небесни свијет, Ал' народ онај ће, нехарни ђаво, С бријега ф|езолског онамо снијет, С добрих те радова мрзити здраво. И разлог има^е, јер још ћу касти: За смокву слађану и није право Да мора крај плода кисела расти. По старој причи су названи слепи; Злобни су, робље су разнијех страсти, Од којих ти вазда бјежи и стрепи. Зваће те и једна и друга странка Због славе што чека т', ал' ти се крепи Презрењем, не иди, остани ванка
Нек међу собом се пру Фјезолани, Ал' нек се не чупа биљчица танка Са светим сјеменом на свакој грани, Још ако на њихну ђубрету клија, И коју дадоше њима Романи.« »Да ми је молитва (прозборих и ја) С неба вам милости могла да свуче, Још би вам морало сунце да сија. Још лица сјећам се добро а уче, И о том питању: чим да се Славим, Још ваше ријечи уху ми звуче. О вашем пророштву биљешку правим, Тер о том и другом дознаће Цура, Када се пред очи њезине ставим. Ма шта ми донела будућа ура, Ма како судбина била ми прека, Наћи ће свакада њезина бура Са чистом савести спремна менека. Већ мени знаци су познати мнози
Несреће; не тражим никаква лека; Нек судба, куд оће, даље ме вози.« Виргил ме у очи погледа, пака Ови му чуше се гласови стрози: »Ко памти, пажње си даје нам знака,« Зборећи с Брунетом са много воље, Молих га да о том даде ми зрака: Ко су му другови ти тамо доље. Он: »Вреди о неким по нешто знати; Прећут' остале бити ће боље, Јер време кратко је, с тог' ово схвати: Ту писац до писца, nori је до попа, Грех исти свакога вјечито прати: Свакога на књизи види се стопа. Сред оне гомиле учених бана, Кажњених каштигом вјечна галопа, Ено ти Акорса и Присцијана. Видјећеш, ако те и таква шуга Привлачи, Моција пунога мана,
Ком папом даде се столица друга У граду Виченци, гдје нерва злога Својег се опрости речена вуга, Јоште бих више ти причати мога, Али те не могу пратити даље, Јер, ено, пара се подиже многа, Дим сипа, гле, нове огњене скаље. Гомила долази, све саме хуље, Од којих далеко срце ме шаље. Свој Tresor, с којега живјећу дуље Од многих, помињем,« — па брзим краком, При трпи веронској хитрене руље, Одјури, обасјан побједним зраком. ПЈЕСМА ШЕСНАЕСТА. Кад бисмо Флегетон гдје као стрела У осми круг ада спушта се ниже, Са шумом што чине ројеви пчела, Три сјена ка нама приђоше ближе. Оставив гомилу духова којим
Дажд огњен за казну вјечиту стиже, Овако викнуше грлима својим: »Стој, јер си из злога нашега града, По хаљинама ли судимо твојим.« Тад видјех колико тело им страда Од многе пламеном задане ране, Тер и сад, ових се њихових јада Сјећајућ', ужас ми на душу пане. Вођ, видјев духове казнама злима Предане, рече ми: »Нека се стане! То иште учтивост. Да није дима И ватре што пече пјешчано поље, Ја бих ти рекао: жури се к њима, Не чекај да дођу, — јер то је боље.« Они се у коло, кад Вођа стаде, Хватише, и тузи која их коље Грло им поново одушке даде. K'o што се погледи бораца двају
Сретају пре него палоше ваде, И траже ударце гдје ће да дају: И коло, које се уокруг вије, Баца ми погледе у вељем вају, Те натраг окрета због тога шије. »Ма да смо због ове паклене муке У твојим очима презрене змије (Дух један прозбори), поради хуке Којом нам имена обасу Фама, Кажи нам откле си, које си струке, Ти жива ког прими паклена тама, Гле овог до мене злосретна сина! То ти је Гвидогвер. Рана је сама На њему. Би човјек великог чина. Баба му бијаше добра Гвалдрада; Би велик у колу ратнијех џина; Сјече му и разум, не само шпада. Још са мном Алдобранд по песку ступа,
Што многом памећу некада влада, Али га не слуша свјетина глупа. Ја, кога са њима пијесак мучи, И киша огњена којега лупа, Због жене несрећни бих Рустикучи.« Био бих радо им сишао доли, Ал' обазривости ватра ме учи, Што на њих освета небесна проли. Прозборих: »Презрење ваше ми стање Не ули, но туга срце ми сколи, Из речи Вођиних када сазнање Задобих да овдје љл'ди имаде ТТТто висок имаху положај, звање. За ваше подвиге душа ми знаде, Јер и ја ваше сам вароши дете. Жуч нећу, јабуке хоћу што сладе: Ших Вођ ми обећа сред ове шете. Ал' ми је потребно да прије тога До Центра спустим се, ви разумете.« Дух: »Тако слава те китила многа,
Тако ти још дуго било живота, Кажи нам: влада ли врлина строга, Влада ли мушкости стара дивота У граду, ил' овај пороку служи? Борсијер, којега судбе 'грозота Ту скоро у паклу са нама здружи, Много нам причањем причини жучи, Јер на град он љуто нама се тужи, Велећи, одан је раздору, тучи.« »Фиренцо (ја тада прозборих за се), Некада врлином подобна лучи, Ти плачеш, јер нема ко да те спасе. Откад ти дођоше житељи нови Свак иште богатством да се напасе; Охолост и бијес твоји су снови.« Дуси се згледаше, мислећи њима Одговор бијаше у мојих слови, И он се допаде душама злима.
Рекоше: »Јере нас усрећи тако, Нек срећан вратиш се горњима тлима! Там' када д< спијеш, велећ' овако: Што сунце угледах, хвала ти, Боже, Опета пошто сам видио пако, — Реч твоја корисна бити нам може.« Затијем коло he раскинут', па ће Да своје; хитрене кораке сложе У лету пут оне жалосне браће. Док амин изречеш то дуже траје, Јер њих је нестало за време краће. Вођ опет напријед ногама стаје; Ја за њим. Ускоро тешко нам бјеше Зборити од реком прављене граје, Чији се таласи с понором среше. Ријеке, што Везу јури с висина, Таласи отуда к' истоку спјеше Низ косу лијеву од Апенина; Именом Аквакет она се зове,
Док иде још преко високих стина; Код Форла, крај којег вали јој плове, Монтоном та река названа бива; Бенедет, у којем Богу се гове, Росећи, са хуком даље се слива: Са хуком подобном падаше тада Флегетон, те хука његова жива Мојијем ушима бол ће да зада. Конопац имадох около паса, Звер којим што грози да рчскомада Мњах везат' поради својега спаса. Конопац одреших, па њега учи, На позив милога његова гласа, У клупче смотана одмах уручи. Тад ближе бездану његови краци Приђоше, гдје река црвена хучи, И коноп у понор Виргило баци. Погледа он тамо куд уже хити,
А мене сви ови нагнаше знаци Помислит': »У овом шта л' ће се крити? С онима што мисли, не само дјело Прозиру ваља нам обазрив бити.« Он рече: Шта ми се овијем хтјело Одмах ћеш дознати, чим из дубине Оно се појави о чему смјело, Ал' заман рачуне мнсли ти чине.« Истину, подобну речи што лаже, Казати баш није дјело мудрине, Јер стидом невине образе маже; Ал' ипак истину казаћу исту, Тако ми поеие, од свега драже, — Казаћу шта видјех на томе мисту: Кроз маглу у рупи једнога дива Угледах у лету навише листу, И видјех он како уз воду плива, Стравичан и оном чије су груди За страха осјећај неплодна њива:
Подобан лађару када се труди Искочит' на воду носитељ сидра, Које му там' у дну водене студи Ил' гребен ухвати, илити хидра. ПЈЕСМА СЕДАМНАЕСТА. ■ч Вођ рече; »Та звијер оштрога репа Мач ломи, обара зидове града, Продире кроз бријег, а куда чепа Ногама оставља трагове смрада.« То рекав, знак даде да приђе к нами Та слика Преваре и наших јада, Да приђе к ивици, којој су ками Стазе нам сусједни. Приближи трупа, А реп јој остаде у оној јами, По којој бијесно њим она лупа. Лик људски њен израз поштења лије, Мишице њене су препуне чупа; По свему другом је какве су змије.
По леђа њезиних дебелој кори И грудма чудесна шара се вије: То бјеху котури и неки чвори. Те боје, те њене лијепе шаре Не уме терзија да иглом створи На ћурку што краси турске сердаре, Нит' умје љепшијех Арахна ткати. Ко дабре посматра, те неимаре, Што знају при лову уз воду стати, Ил' чамац кад пола на земљи стоји, Замислит' овога звера ће знати На гротлу понора онога који У осми круг ада грознога пада. Реп му је, штоно се на шиљке двоји, Отрован ка' жалац акрепа гада, И витла једнако по оној рупи. Вођ рече: »Чувај се огњена града И за мном к аждаји ногама трупи.« Сишавши ми тамо, смотрисмо близу
Ждријела свет који туна се скупи, И сједећ' покрива пјешчану низу. Вођ: »Да би искуства већа ти била, Там' иди те види какови гризу Болови духове онога сила. Похитај, а ја ћу питати тога Звијера, ту слику лажи, резила, Би ли нас на леђих носити мога.« Ја онда душама, жртвама гриже, Од којих суза се љевала многа, По рубу ходећи, приступих ближе. Сваки се од огња рукама чува Што озго ил' оздо к лицу му стиже Из оног пијеска врела и сува. Пас томе подобно бр*ни се љети Од роја осица илити мува. Погледав ту руљу. предану сјети, Што заман варнице са себе стреса, Не нађох ни једног у истој чети Знана ми док јоште имаде меса.
Ал' спазих да сваком торбица с врата Вишаше; а да је разнијех кеса Ту било увидјех истога сата: На једној била је лавица плава, А кеса боју је имала злата. Затијем овај се призор ми дава: На једном вишаше црвена, уска Кесица, на којој сликана спава Ка' масло бијела дебела гуска. И с кесом ту белом вид^ети ^а се Дух један ком суза из ока пљуска: На кеси плаво је имао прасе. »Ти одмах одавде даље се прти (Те тад ми дух исти управи гласе), Јер живот одајеш у свакој црти. Знај да he сусјед ми Виталиани До мене сједјети послије смрти, Баш овдје на мојој лијевој страни. Из града Падове ја сам ти родом;
Ти други Фиренци бјеху на храни, И сваком овако деру се згодом: Тај који с три кљуна кесу имаде Кад ли he амо се винути ходом.« Па език исплази он изнад браде, И бјеше у томе подобан волу, Који си језиком лизати знаде, Ако је потребно, ноздрву голу. Ја ништа немадох послије прече Него их оставит' у томе долу И к Вођи потећи, што: »Хитај« рече, На леђих звијера, пунога једа, Вођ исти за себе сједиште стече И каза: »На звијер узјаши спреда, Јер ја сам позади и јер сам стрепом Испуњен да теби не зада вреда, Ако те одостраг ошине репом.« Бојах се јахати чуднога хата И дрхтах у страху својему слепом, Ка' онај којега грозница хвата.
Осјетив да стид ми образе пржи, Узјахах и хоћах Виргила брата Замолит' овако: »Добро ме држи,« Ал' језик тада ми послух отказа. Тад вођа, од мо,е ријечи бржи, Чврсто ме стегавши, звијеру каза: »Сад иека Герион брижљиво пази Клонит' се сувише стрмијех стаза, Јер сада с теретом наниже лази.« Док срце од страха у мени дрми, Гледајућ' у бездан куда се слази, Лагано Герион даље се стрми, И, сада наниже обрнут главом, Мишкама млаташе, репином крми, Те с рибом може се поредит' с правом. Кад ужди Фаетон, тражећи врага, Небеса, што још се свјсдочи јавом,
Уплаши с' од кола својијех трага; Кад Икар осеги да восак чезну, Јер оца не слуша својега, стра' га Бијаше : у већи срце ми грезну Кад видјех да лебдим ја у ваздуху. Герион, силазећ' у ону безну, Лагано кружаше, летје у духу Тер опет задобив мало слободе, Силазак осјећах само по пуху. С десна ми тад уши стаде да боде Звук један што оздо из рупе стаса: То жубор бијаше некаке воде, Те гледнух у бездан истога часа. Снова се препадох, јера се туна Виђаше велика ватрена маса, И чу се од вриске читава буна. Сад могох о страшном овоме лету, Угледав ужасе, имат' рачуна, Ужасе кроз које прависмо шету. Соколу што зраком дуго се миче, А лова својега не стиже мету,
Нит' господарево опази птиче, Јер види већ да су лети му лени: »Ах, веће силазиш« господар кличе; Кружећи зловољан, соко на стени, Од газде подаље, потражи села: Том сличну и нашу звијер оцени. Када нас у бездан бијаше снела, Куд она кружећи ка' соко сиде, Одлетје ка' луком бачена стрела, Пошто нас стовари крај стрме хриде. ПЈЕСМА ОСАМНАЕСТА. Малеболџ име је простору куда Дојездих у пратњи свога другара. Гвоздене боје је стијена свуда; Такав је и камен кружних дувара. Зијаше овоме мјесту у среди Бездана широка страшна бунара, 0 којем другдје ми зборити следи.
Округли простор је сав међу њиме И зидом крајњијем у десет реди Кружнијех подељен. Сличан је тиме Тврђави што има јендека дости, Да би се заштитит' имала чиме, А преко којијех дижу се мости: Јер и ту од оних крајњијех зида, Секући редове препуне злости, До рупе бунара на свод је хрида. Реченом крајњему дувару спрама Герион с леђа нас својих поскида. Вођ пође на лево; ја за њим. Нама С десна се указа већ прво ждрило. Новијех мука је пуна му јама; Голих је грешника у њему било. К нама се креташе њих један дио У јами, а друго њихово крило Обратно, и бржи ход му је био. И јубиларнога тако је года
Мост био Анђелов преграђен цио, Да свету ходити даде се згода: И једна страна је служила свима Што Петру идоше, с којега хода Он с душа њихових гријехе снима; А друга онима служила бјеше, Који се вра^аху већем из Рима. Кад очи ту моје над рупом среше, Гомилу ђавола, хадских џерима, С камџијам, из којих огањ се креше, Од грозе срцу ми бијаше зима. Грешници, сред оне паклене смјеше, Чијано задњица ударце прима, Чим један осјете, бјежати спјеше, Тад један од оних којено ђаво Ударцем камџије вјечито теше Мени се учини познат ми здраво. Вођ, који ту са мном заста у ходу,
Видећи да гледам онога право, Вратит' се радо ми даде слободу. Хотјев се од мојих очију скрити, Сјен своје држаше доље на поду, Те рекох: »То ће ти узалуд бити, Јер познах у теби Каћанимика. Шта ли те у ову бездану хити?« »Не марим зборнти (грешник повика), Ал' зборим, јер јасна ршеч ти сјећа На живот и земљу мене јадника. Због мене Гизоли пропаде срећа: Ја сестру продадох оном маркизу. Сјем мене западе гомила већа Грађана болоњских у ову низу, Те сада мање се говори: sipa На земљи, а више овдјена близу Гдјено се под бичем од бола ђипа. Да томе вјерујеш само се оети Кол'ко нас занесе страст она слипа
За новпем, што сада душу нам штети.« Тад ђаво камџијом ста да га таре, Велећи: »Одлази, пезевенк вети! Овдје се за цуре не дају nape.« Вратив се пјеснику, пођосмо к стени Што сече кругове, вјечито старе, И на н>у стунитн не бисмо лени. Ходећи на десно, будући веће На моста онога страшној стрмени, Вођ рече: »Сад око нек ти се меће На оне што, идућ' барабар с нама, Там' у дну дубоке паклене вреће Не видје сприједа.« — Тада се вама, Грешници, поклони пажња ми гледа, Што, бичем гоњени ка' вјетром слама, Бјежасте, и видјех лица вам спреда. Вођ рече: »Погледај онога тамо Сухијех очију пунијех једа:
Мниш, порфир краљевски краси му рамо! Аргонавт Јасон је тај витез туна, С којега Колхида некада, камо Отплови, лиши се златнога руна. Он стиже на Лемнос када је била Мужеве побила жена им буна, И њиме сварана би Хисифила. Утекав од жене, од њега бређе, Јер трудна остаде Медеја «ила, Правица на њега намршти вјеђе; Те тако, јер и ту бјеше такође Преваром прешао поштења међе, И због тог недјела овамо дође. Овоме лажову слични лажови На сличне муке су бачени вође, Којено вјечитим слободно зови.« Сад мосту на другој окружној рупи Стигосмо, ђено су они ниткови Којено ласкање овдјена скупи.
Свак' од њих, плачући, проклиње себе, Квар чини рукама косиној чупи, А лице оштријем ноктима гребе. И тада од јада груд ми се стесни, А јад би стегао, брате, и тебе, Да видје тај призор очајни, бесни. Од даха паклена што оздо стиза Камење бијаше препуно плесни, И смрдје његова буђава риза. Мом оку тамнина узе слободу Која се из друге јаруге диза, Те зато стигосмо ћуприје своду, Јер ово мјесто је било видоко. Сад видјех у јами многу господу Што бјеху у поган пала дубоко, Из којег прохода воња је тровна Стизала на моје мјесто високо. И видјех ласкавца једнога товна, — Поп ли је, шта ли је, не могох знати, — Јер лице његово мазаху говна, И који тад ове речи ми прати:
»Што гледаш баш мене ? Зар друге бруке Сјем моје јама ти не може дати?« Ја: »Зато што прије ове ти муке, Ако се не варам, знадох тебека: Нијеси л' Алекса од града Луке?« Он рече: »Ласкање сатр' менека.« Bob: »Остав' овога грешнога брата, Па виђи ти како там' она сека Ваља се у локви људскога блата. Гле како гадним се рукака хвата: Гле како устане, пак опет сједне; То душа Тајсе је, нимало чедне. Питана: Каже ли драгану: Хвала, — Рече му: Пуна сам захвале медне.« Тад сити бијасмо виђених зала. ПЈЕСМА ДЕВЕТНАЕСТА. О, врачу Симоне с дружином худом, Што божје за добро вјенчане ствари
За злато спремни сте развјенчат блудом, Вас гријех у трећој рупчази спари, Те сад ћу о вама духат у трубу. Већ бијах, и са мном Поета старн, Трећега прстена мосту на рубу, Што изнад јаме се издиже ове Гдје Правда кажњава похлепу грубу, Што си^онијом се обично зове. О, Боже! С колико пр«вде, мудрине, На земљи, на звјездам' којено плове, И ов ije твоји се послови чине! Угледах отворе на поду, зиду, И сваки п >добне би величине, И бјеху округли, бушећи хриду. Такав је и отвор крштених суда — Сјетих се, имајућ' оне у виду У цркви Јованској. — Дјетета луда Да живот избавим, један сам прије Разбио Намјера не би ми худа:
Вара се ко друкче мислити смије. У тијем рупама грешнике многе Угледах; целе их шупљина крије, Само им напоље вираху ноге, Грозно су горјела стопала свјема, И љуто патећи од казне строге, Праћака с' ногама свак обадвјема: Јер сваком од ових овдјена хуља Лизаше табаие ватра голема, K'o да су мазани окама уља Ја Вођи: »Ко ли је там' онај што ме Да дознам име му одиста жуља, Јер ватра црвена казна је томе, И страда највише, видим по свему?« Вођ: Ако npncTaieui, ја ћу те к зломе Однијет', пак онда с' обрати њему « »Предлог усвајам радо веома, И тебе што мисли у сваком трему Знадеш ми слушаћу (рекох сирома).«
Сад он ме на своје кркаче прти И носи по стени четвртој слома, Ђе вјечна мука је у крилу смрти. Кад лево трећој се јарузи врати, Спусти ме крај духа коме се крти Од бола једнако трзаху гњати. »Ти ком је ка' колац у земљи глава, Рашта л' ти таква се награда плати?« То њему тад језик мој изражава. Он злици би сличан са свога стања Што с главоч у рупи веће настава; Ја попу што чека злице признања. Он: »Амо зар веће управи стопе, Пре рока о којем мени се сања, О, Бснифације, проклети попе? Ти који опљ 1чка лијспу жену И ковчег оби јој помоћу сопе, Сит крађе, з«р већ си у смртном сјену?« Јако сам зачуђен стајао туна,
О смислу речи му, за ме скривену, Не могућ' ја себи дати рачуна. »Реци му, вара се у својем збору,« Каза ми то моја у ноћи луна. Што иска ја рекох у одговору. Дух ногам' учини кретања бона, Мниш, )аче осети гријеха мору, Па рече речима жал. .сна тона »Желиш ли познат' ме, почуј ми звука! Ја, Орсин, на свили папина трона Сједијах, и, збиља, синак сам вука. Због мојих вучића греха се мјеси Надуше, са чега допадох мука: Ка' тамо, и овдје робујем кеси. Пода мном дуси ми претходни тмасти Муче се; негда ће то да се десн И мени, јер и ia тамо ћу пасти, Чим Бонифације овдје ме смени. Ал' ноге већ моје големој красти,
Што ватра прави им, дуже су плени Но што ће његове ноге се пећи; Јер Клеменс, кој' од нас горим се цени, Овдје ће на мјесто његово лећи. Ка' нови Јасон ће и ова лија Натаћи тијару, јер ће му рећи: »Узми је,« — Франција, његова прија. Ја не знам да ли cfe онога часа Огреших, кад ову шалицу збија: »Иска л' се од Петра новапа маса Када је примио обадва кључа, Иска л' се устима нашега Спаса, Ил' за њим да пође иска му уча? Ал' Петра не мами злаћена груда, У свјема за златом похлепа муча, Кад оно Матијом смени се Јуда. С тог добро ти чувај ону монету Којом си противу Карола чуда Чинио, и с које пеку ти пету. Да немам штовања спрам оног звања
Које си имао на горњем свету, Ја бих те опттријем речима гања; Јер ваше чељусти за златом зјапе, Јер штитећ' опаке, до злога стања Добре сте довели, ви грозне папе. Вас гађа Јована Светог откриће, Кад видје у часу побожне клапе Злу курву што блудно проводи жиће С краљима и сједи на много вода, Шој седам главица окити биће И десет рогова, како прохода; Али их погуби кад мужу њену, Жељноме безбожних свјетских слобода Зли ћефи уђоше у душу лену. Безбожник богу се златноме клања, Он једном, а папе, тежећи плену, Многима, те кривда оног је мања. Силвестар, пријамник царског мираза, Срећнији, док бјеше кеса му тања,
Постаде претеча папскијех маза,« Док језик мој ово грешнику пјева — Он јаче ритање ногам' показа, Знак бола савести илити гњева, Што рећи истину мене се тица,, Мом Вођи у срцу насладу љева,, Судећи по сјају његова лица. Затијем он мене рукама диже, Пак из те јаруге вјероубица, Путима по којим овамо стиже, Однесе ка моста онога луку Што к петом насипу прилази ближе, Нит' мојим теретом замори руку. Опрезно спусти ме, јер по тој стени Било би опасно ходити вуку. Нов призор угледах на тој стрмени. ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТА. Новијем мукама нека се почне Дваесто пјевање првога спјева, Гдје треба склопити стихове срочне О душам' достојним божјега гњева.
Већ гледах у бездан четврте рупе, У којој не чу се никаква врева, И гдјено у поток сузе се купе. У јами, којано кружно кривуда, Ја видјех грешника читаве трупе, Што као литија ходише туда. Док поток суза им душу ми вређа, Побоље погледав, опазих свуда На руљи која се преда мном ређа Да сваком бијаху скренути гледи И лице онамо гдје су му леђа, Те, спријед не видећ', натрашке следи. Том сличан можда је ком парализу Дадоше опасног назеба вреди; Ал, у то вјероват' нијесам близу. Од кога моја се ушчита муза, Схватиће мојијех болова кризу Кад видјех да поток њихових суза, Јер заврнуте им бијаху шије, Низ леђа олуком њихових гуза Наниже полако цио се лије.
Лица нам подобна видећи како Грч онам' окреће задњица гди је, На хриду наслоњен горко сам плако. Вођ рече: »Зар с тога с' око ти мути? Овдје је кажњиво учешће свако; Гријеши ко на суд божји се љути. Ппгледај, па правди божјој се диви, Там' Амфиараса, коме се слути Умријет', и ком се земља у Тиви Отвори, и коме викнули сви су: »Зар срљаш?« и који преста да живи, Стрмекнув у бездан к Миносу рису. Он који напријед одвише гледа Сад нема там' очи гдје има сису, Но тамо ђе ј' оно на шта се аеда. Погледај онамо још и Тиреза. Кад рука овога грешнога чеда Два змаја, што јелан другога стеза,
Удари он сместа постлде жена; Ал' кад им још један удар привеза Доцније, би мушкост опет стечена. Гле тамо онога коме на брегу Луниском пећина би сакривена У белом мрамору као у снегу, Гдјено му погледу океан слани У простор небески би на потегу: Ту живје врач исти, Аронто звани. Там' она, сузви ем уздахом дута, Којојзи косе јој прамени врани На сисе падају, препуна рута, Манто је, која се онамо стани, Преставши да белим свијетом лута, Гдје мога живота почеше дани. Кад опа њезина смрт узе љута, И нема никога да Тиву брани, Те рука тиранска стеже ie крута, Тад Манто, да краљу Креону клетом Склони се и спасе његових кнута,
Крете се путоват' итријем летом. На врху Италске, земљи Тиролу, М*ђ овом и међу германским светом Беначко језеро јест на помолу. Између Гарде се и Апенина Из много потока вода у долу Језерску слијева с разних висина. Ту негдје варош је једна скривена: Из Брешје, Вероне, земље Трентина Бит' може владикам' благословена. Ka' штито противу Бергама, Бреше, Пескјера у хриду јест убодена Там' гдје се обала наниже теше. Ту воде сувишње све из Бенака, Ријеком постајућ, надаље спјеше И. Минћо назване, крче сокака, Да близу Говерна с Падом се слију. Пре тога шири се вода му млака У бару, из које мијазме бију.
Кад Манто врачара дојезди туна, Земљу је гдје људи не гру, сију, Спазила сред оног ондје батуна: Спрам људи препуна пизме, ината, Туди се склонити има рачуна, Гдје умре при раду злога заната. Ту људи околни нађоше згоде Касније подићи много вајата, Јер мјесто штићаху барине воде; Ту граду читавом дигоше слиме, И, јер му још Манто темеља поде Постави, Мантова даше му име. Већ доста народа по граду хода Пре но је Пинамон, лажино симе, Преваром сузбио моћ Казалода Да дознаш истину мог поријекла, Кроз прошлост моја те бесједа вода; Лаж удри истином, буде л' се рекла.« Рекох му: »Ја теби вјерујем само,
Из твојих уста је истина текла, Подупрет' истину моје he рамо. Сад, има л' достојног, да знам га, реци, Међ оним хојино ходају тамо, И тијем искуства више ми стеци.« Вођ: »Онај са брадом, бистрином видра, Кад Грке однеше пути далеци, Те само сисавци мајчина нидра Осташе, с Калхасом прорече први Кад ваља лађама дигнути сидра, Да с Тројом војнички почну се рви. Ти си се мојијем стихом џилито, У спјев ми за тебе многе су брви: Да зва се Еврипил тамо си чито. Тај тамо мршави Скотом се звао, И као врачар је некада цвито, Јер збиља мађиске лажи је знао. Гле Гвида! Дух онај Азденту крпи
Припада, и MHOI*O сад му је жао Што шило остави, те је у прпи. У оној гомили многа је ткаља, Што разбој отури, а многа трпи Што врача, не хотећ' остати шваља. Сад ајде, јер Каин клони се мору, И веће врх земље небом се ваља Дан, пошто за собом остави зору, Јер јуче пуна је сијала Луна. Сјећаш се кад уђе у ону гору Да ти је не мало вајдила туна«. ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТПРВА, Још зборећ' дођосмо до петог моста, Збор који не причам ушима света, И када пређосмо ћуприје доста, Стадосмо: пред нама рупа је пета. Из ње се чујаху јауци ташти, И мрачна би тако бездана клета, Да слична људској се не јави машти. Гдје Мљечић оправља бродове зими,
Ту, смолу топећи, свако се пашти Мазати гдје воду лађа му прими; Ил' друге катарке удара крову, С којега вјетрина старе му сними; Ил' можда он лађу гради си нову, Ил' крму оправља, и ствари ине: Toi'i слично, сагласно божјему слову, Смола је горјела сред оне тмине, Ње туна кључаше читаво море, До којег озго ће да ми се скине Тад поглед, јер стајах на мосту горе. Не видјех у њему самртне сјене, Ни друго каково паклено створе, Но само горуће његове пјене; И видјех како се навише дује, Па спушта по такту вјечите смјене, И смолу на своје обале бљује. Док тако плени ме појава груба, Реч: »Пази!« одједном ухо ми чује,
И Вођ ме повуче бездани с руба, И ја се окретох истога маха, И бијах дохваћен уједом зуба Страхоте, и душа бјеше ми плаха. Тад видјех ја црна ђавола како, Што мени зададе новога страха, По хриди за нама јураше лако, Тако је појава грозна му била Да превазилази чудило свако, И раширена му бијаху крила, На кркачама је ова гнусоба, Стежућ' му рукама стопала гњила, Носила грешнога једнога роба. Подвикну својима: »Паклена штита! Кмету је овоме сада сеоба, Којега света ми поклони Цита. Бацам га там' у дно смољава муља, Пак опет враћам се вароши мита, Јер у њој још има подоста хуља. Ту сви су лажови — ос ем Бонтура; Ту на »јест« и »није« правда се љуља
За паре; с истином игра се жмура.« У бездан бацив га истога сата, Он зажди сад преко камена сура, Хитрији од псета кад гони тата. Оваку послаше поруку журну Ђаволи ономе грамзивцу злата: »Сакри се у кашу смоласту бурну, Да ти се не виде удови тила, Иначе познаћеш нарав нам дурну,« Па њега помоћу шиљатих вила Гњурнуше у смолу препуну беса, Ка' кухар, да скуха тврдоћу жила, Виљушком у лонац комађе меса. Вођ рече: »Скл >ни се там' иза хриде, Да овдје о теби не буде веса; Већ амо једанпут нога ми сиде, Те за ме не бој се; овијех мјеста Познајем прилике « Затим отиде Онамо гдјено је обала шеста.
Као што просјаку кидишу псине Што дође за мало печена теста, И њему демони из оне тмине, И сваки тада је јурнуо к њему, Да куком у бездан с виса га скине, Он рече: »Махните журбу голему! Нек један, пре но ме такнете куком, Приђе ми, јер зборит' имам о чему, Пак ћете, устреба л', мучит' ме муком.« »Малакод нек иде,« — сви ће у хору, Тер овај приђе му с пакленом руком, И срдит на челу направи бору. Вођ њему: »Зар мислиш у овом ја се Налазим владара вашега двору Не чувши небесног допуста гласе? Човј ка, ком уди јоште су пресни, Спроводим, о чему на небу зна се, С тог' бити не смете толико бесни.«
Тад онај, уплашен, испусти виле, Велећи: »О, пакле, ћефове стесни, Јер веће од н ших штите га силе.« Вођ мени: »Ти тамо, на пустој хриди, Којега њене су зидине скриле, Не бој се и к мени безбедан приди.« Приђох му, ал' видјех ђавола много, Посумњах уговор да ћ да вриди, И да ће њега се држати строго, Јер к нама јурнуше. Слично пјешаке, Који се предаше, видјет' сам мого Плашљиве сред војске побједне јаке. Уз вођа, ја коме срце се плаши, Припих се, гледећи адске дивљаке; Док један, и тада ражња се маши: »Да л' онај на ово да се набоде?« А сви ће: »Подај га смолавој каши!«
Малакод, ком ове претње не годе, Повика: »Скармиље! Кавгу батали!« Ја дахнух и добих мало слободе, Јер нисам пријатељ таковој шали. Затијем исти се обрати нама: »Да даље ходите по адској мали Том хридом, више се не може вама, Јер шести мост онај сав је руина; С тог' нека буде вам пут ова јама, Гдје близу за ход вам друга је стина. Од јуче година тисућу двјеста И шссет и шест је како с висина У понор сруши се речена цеста. Ја шаљем сад неке да надзор воде Над грешним до оног онамо мјеста: Да с њима идете ето вам згоде. Нек Алкин, Либикок и Драгињаца, Калкабрин, Барбарић онамо ходе,
И Чирјат, Граф>акан, с њима Кањаца, Рубикан, Фарфарел, да пазе је ли Још пуна грешника смолава каца; Барбарић нека је вођа им смјели, И виле нека им не буду лене; А ову двојицу, коју смо срели, Нек воде безбедне до друге стене.« Ја Вођи уплашен: »Зар ћемо с њима? 0, твоја мудрост је велике цене, И без њих ићи ћеш. Не дај ме псима, Јер, ено, мрште се, зубе ми кесе, И грозе својима рукама злима Да блато од мога тијела месе !« Вођ рече: »Не бој се жгадије грубе, Јер она другима управља бесе « На лево по хридам' што бездан рубе Јурнуше, ал' вођи у томе лету Језик су плазили, кезили зубе ; Он од свог дупета прави трумбету. ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТДРУГА.
Ја гледах коњике приликом смотре, Ил' када јуришат' они се журе, Ил', ако пријети мач да их потре, Кад непријатељу обрћу туре ; Сред аретинскијех гледах пољана Кошије и како катане јуре; И видјех витешких доста мегдана, И лађе кад своју достижу мету, И чујах ја тада са свију страна, Јер то је обичај свуда у свету, Добоше и трубе, свирале, звона, — Ал' не чух никада таку трумбету Каквом је свирао онај Сотона! Идосмо са четом оних ђавола, — О, како стравична бијаше она! Ал' шта ћеш! У крчми другар CHv лола, У цркви светаца! Мене занима Све јаче горућа смолава дола, И они што у се бездана прима. Делфину, кад леђа износи вита Бродару те му је у срцу зима,
Би слична та руља, гријеха сита: Искачу из смоле, пак одмах грабе Унутра, јер вила боји се рита; Ил' као што вире из баре жабе, Тако су из баре, која је смола, Вириле жалосне авети слабе; Ал' када спазише беснога вола, K'o што је Барбарић, свако ти штуче, Јер знаде како је виљушка бола Коју је носило паклено куче. Ал' један у бару, грешника пуну, Не скочи, и зато глава му пуче, На којој осјети шиљату кљуну: Графјакан, којега пак'о балега, Вилама дохвати косе му вуну, И видри подобна извуче њега. Сви сада у хору гласине сложе, Урлајућ': »Нека га одере свега, Да на њем' не буде ни мало коже!« Ја рекох мајстору епског заната: »Ко бити тај тамо несретник може
Ком грозе грабуље оштрих ноката?« Вођ ближе грешнику ономе ходи, Којему за грехе пак'о је плата. Велећ' му овако: »Гдје ли се роди?« »Рођен сам у земљи (рече) Навари, Од оца што себи самоме шкоди, Јер бјеше рушитељ својијех ствари. Мати ме племићу даде ка' слугу; Краљ Тебалд и ја смо били другари, Ал' јер га поткрадах, падох у ругу.« Чирјато, што има зуб као свиње, Шиме му показа, њему на тугу, Како се грешници зубима киње. Тог миша дохвати паклена мачка, Те крв му попрска насипу стиње. Ал* грмну Барбарић: »Ту нек је тачка! Јер докле штите га мишке ми чиле,
Он бити не смше ничија пљачка,« И руке његове њега су скриле. Пак вођи: »Питај га! После је касно, Јер биће расфгнут он као пиле.« То чувши Виргило, грешнику гласно Прозбори: »Има ли јоште Латина, Што некад варати вољаху страсно, Там' у дну смоластих оних дубина?« Он: »С једним отоич бијах у друсту: Утече од руље паклених сина, — Кам' да сам тад и ја у смолу густу.« Прозбори Либикок: »ОваЈ се дрзну Правит' нас плијеном брбљању пусту,« Па добро својим га вилама крзну. Драгињац такође. Барбарић глелом, Од којег у мени крваа се смрзну, Промјери све оне ђаволе редом.
Када се стишаше, рањеник рану Загледа, и бјеше испуњен једом; А Виргил опет му зборити стану, И њега о другу реченом пита. Реч ова с усана грешнику пану: »То бјеше калуђер звани Гомита. Занат му бијаше BieniTO да лаже, И бјеше велики љубитељ мита. Из апса, гдје мемлом кости се влаже, Пушташе робове свог господара, Јер паре од газде бјеху му драже, И доста сличнијех злочина ствара. И њега и Цанка много се тиче Сардинска држава; оба другара О њојзи радо си казују приче. Ал' доста, јер ено како се кези На мене тај тамо и како виче; Канда ми нови се спремају рези! Бојим се опета обрањен бићу.«
Фарфарел, ком очи, огњени брези, Буктаху, бијесу искаше пићу, То видјев десетар, 'вако повика: »Одлази отале, погани тићу!« Сад опет ми чусмо оног јадника: »Желите л' видјети другу ми браћу; "Госканце, Ломбарде, ако меника Допусте демони, амо их зваћу. Доћи ће, вјерујте, ако ли знадну Да неће тући их, Звиждањем даћу Знаке да к вашим ногама падну, Јер то је овдјена у обичају.« Кањацо: »Прозирем сплетку ти гадну; Њом само луде се варати дају.« 6 81 Дух онај: »Наравно, мајстор сам сплетке, Јер мамим грешнике: у том случају Та на њих ви бисте осули метке.« Тај разлог по вољи би Аликину,
Те рече својима: »Праве сте тетке! Покуша л' оставит' он ову стину, Те да се, бјежећи, у бару шмурне, Нек одмах свак' од вас к том врагулину, Ие пјешке, но хитрим крилима јурне: Замишљам од њега ђаволе брже. Сад оном заклону кораке журне Управ'те!« — На ово свако се трже И к стени, о којој Алакин збори, Не слутећ' превару, погледе врже j Ал* тада чудо се читаво створи. Јер овом згодом се вајдити знаде Наварац: одмах се наниже сори, И, од њих бјежећи, у бару паде. То свјема, наравно, бијаше криво, Ал' оном највише што предлог даде, Те грмну: »Смљећу га у ситно мливо.«
Па за њим полетје полета права, Ал' заман, ма да је летио живо, Јер бржа од крила била је страва. Нада му освете бијаше кратка, Тер у вис диже га крила му справа: Том слично у бару гњура се патка, Чим види над собом сивог сокола. А овај навише. Чирјата братка На кавгу несрећа та је подбола, Те му се од руку гвоздена гривна Начини, што прса другу му г0ла Обгрли, и борба била је дивна! Рвући с' у бездан гдјено је смола Сурваше c', и свађа сврши се кивна, Јер с огња престаде њихна охола. Хтједоше из вреле баре да лете, Ал' смола, која им лијепи крила, Њих у тој њиховој намјери сплете.
Тад ускомеша се дружба им цила, Спрам друга сјети се дужности свете, Ал' помоћ њена је узалуд била: Кукама нису их могли извућц. Одосмо послије тога резила, Јер оне скухаше валови врући. ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТТРЕЋА. Вођ напред, ја за њим, по оној страни, Ћутећи, без пратње ходисмо ходом Којијем обично гру Францискани. Свађе се сјећајућ', истом се згоДОм, Јер мислих на оне који се бцше, Занимах и басном, езопским плодом, Гдје жабе водом су носиле ми!це, Јер то се толико сликује, 6pQTe, Да саде на сада не личи вите, С почетком ако се крајеви схв^те. И јер се из мисли мисао рађа, Пошљедње нову ми мисао прате, Тер опет сад ето страва ме га^а,
Помислих: »Узрок смо Hecpei\e шине; Што тамо падоше наша је грађа, Том слично у бару гњура се патка, Чим види над собом сивог сокола. А овај навише. Чирјата братка На кавгу несрећа та је подбола, Те му се од руку гвоздена гривна Начини, што прса другу му гола Обгрли, и борба била је дивна! Рвући c' у бездан гдјено је смола Сурваше c', и свађа сврши се кивна, Јер с огња престаде њихна охола. Хтједоше из вреле баре да лете, Ал' смола, која им лијепи крила, Њих у тој њиховој намјери сплете. Тад ускомеша се дружба им цила, Спрам друга сјети се дужности свете, Ал' помоћ њена је узалуд била:
Кукама нису их могли извући. Одосмо послије тога резила, Јер оне скухаше валови врући. ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТТРЕЋА. Вођ напред, ја за њим, по оној страни, Ћутећи, без пратње ходисмо ходом Којијем обично гру Францискани, Свађе се сјећајућ', истом се згодом, Јер мислих на оне који се бише, Занимах и басном, езопским плодом, Гдје жабе водом су носиле мише. Јер то се толико сликује, брате, Да садв на сада не личи више, С почетком ако се крајеви схвате. И јер се из мисли мисао рађа, Пошљедње нову ми мисао прате, Тер опет сад ето страва ме гађа, Помислих: »Узрок смо несреће њине; Што тамо падоше наша је грађа,
Те на нас кнвне су паклене псине. С тог', ако бјеснило приступи к злости На нас he чета им сва да се рине, И онда моје ће страдати кости.« Тад леђа стадоше да ми се јеже, Јер моји разлози бијаху прости, И рекох: »Ако ли не мислиш, кнеже, Од оних и себе и мене скрити, Они he, јер слутња срце ми стеже, Стићи нас, и неће добро нам бити.« Он: »Да сам ја стакло, лика ти прије Не одбих, но душу, која те кити, Што познах изнутра. Мисли нам двије Подобне дођоше, од лажи чисте, О томе шта оне спремају змије, И по свом закључку посташе исте. Хрид ако згодно се простире дуље На десно, и ноге буду нам листе,
Избјећи можемо паклене хуље.« Тек што је то Виргил казао био, Ја, близу лет оне крилате руље Опазив, од страха претрнух цио. Кад пожар сред ноћи осјети мати И пламен, што веће над њом се вио, Тад своје дијете рукама хвати, С њим бјежи у сукњи од огња, да би Спасла га: вођ посла слична се лати: На груди метну ме, пошто ме зграби. И, јер ће стићи нас ако бауља Лагано и тијем бјежање слаби, Низ ону хриду се стаде да суља, Носећ' ме на њедру ка' мати мазу. С толико брзине вода не куља, Што дотле тихо је текла у јазу, Наниже када је стигла до бране, K'o што је, спрам оних там' на опазу
Поета срљао с високе стране. Чим на дно стигосмо шестога ждрла, На хриду доспјеше авети вране, Власт али њихова туна је мрла. Јер божја воља је речене џине Спутила у међе петога трла, Зла стока гдје прима ударце њине, Нова је појава пажњу ми звала: Ту слаби створови, којино слине, Кружаху; боја им образе мала, И споро ходише, мислиш е миле ; Челу им покрова бијаше дала Зла капа, зло китећ' њихне мантиле. Тој каии подобну калуђер меће У Келну. Злаћене споља су биле Зле кукулете им, читаве вреће, Изнутра оловне бијаху ама И тешке, да нема тежине веће; Фридрихом прављене лака су слама, Затијем лијево ношавши с њима,
Јер споро ходише, деси се нама Све нове стизати по тамним тлима. Ја Вођи: »Би л кога познатог мого Наћи ми међ оним душама злима,« И ходећ' исте сам мјерио строго. Разумјев тоскански тад један зииу, Зборећи; »Брз вам је коракљај много, Ви који трчите кроз ову тмину; Можда вам тражено ја могу дати.« Вођ назад ка њему погледе рину, Велећ' ми: »Не хитај! Ваља нам стати.« Угледах двојицу који се брину Стићи нас, ал' терет који их прати Њих успораваше у ходу њину, Јер знате да тешки огртач носе, Под којим бременом готово гину. Стигав ме, гледе ми бацише косе, Велећи; »Тај канда у жићу јесге!
Ал' ако мртви су, бесправно што се Без тоге шетају сред ове цесте? Ти што си дошао у рупу ову, Гдје лицемјера су читаве честе, Молимо, кажи нам како те зову, Јер твоје присуство много нас дарну.« Ја: »Хоћу, кад речи моје вам гову. Жив још сам; рођен сам у граду харну Великом ономе који се стере На оној лијепој ријеци Арну. Ал* и ви кажите које сте вјере.« »Руха нам тешки су злаћени вези (Рекоше), нема му олову мјере; Што ваге шкрипе нам, узрок су тези. Бијасмо чланови Веселе БраКе, И града твојега бирани кнези, Ал' какви? Гардинго одговор даће, С тог' овдје грижа нас мучи и лови, С тога нас Фиренца проклетим зваће.
Ја бијах Каталан; Лодринг је ови.« Тад очи грознога призора боца Боцну ми: гле неко у крви плови, Там" на тлу разапет он на три коца! Уздишућ', у браду од једног рифа Духаше. То видећ', Весели оца Каталак рече ми: »То је Каифа. Тај фарисејству је свјетов'о зломе, Лицемјер мекани као кадифа, Да за све на једном кола се сломе. Гдје лежи на друму виђи га кљаста: Сви стају на тело зликовцу томе. Иста је каштига његова таста И других судија, злих фарисеја, Којино бијаху погана краста За народ, и с којих паде Јудеја.« Што крстом казне се, Виргил се чуди, Пак онда ова му дође идеја: »Казат' нам (рече му) услужан буди
Да л" овдје на десно пута имаде, Који нам излазак одавде нуди, Јер да нам демонска пратња се даде Из многих разлога нијесмо ради.« Рече му, јере му помоћи знаде: »Од вељег онога круга се, знади, Ћуприја протеже — отвори уши — Свуд преко јаруга гдјено су јади, Али се на мјесту овоме сруши. Туд ипак ви преко истога слома, Што понор покрива вјечитој тмуши, Можете ходити згодно веома.« Вођ рече, и при том обори главу: »Дакле сам преварен био сирома; Малакод не каза истину праву,« Дух: »Мене научи јоште Болоња Да ђаво крвник је истине јаву, Те свуд се ocjeha лажи му воња.«
Вођ пође; ја за њим. Бјеху се збјег Вјеђе му, гњева га попала тоња, Од оних одосмо што терет тегле. ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТЧЕТВРТА. У оном дијелу новога љета Кад водолијом се сунашце кваси, И нојца са дневном средом се срета Кад иње, подобно снијега маси, Свог брата бијелог обличје прави, Ма да су за noc'o кратки му часи: Тад сељак, за храну у вељој страви, Излази те поље пространо гледа, Па кући враћа се и ту се бави, Свуд видјев бијеле покрове леда, Тужан се и плачан он тамо враћа, И брижан жрај ватре опета сједа; Но спази л', прође ли пауза краћа, Да иња нестаје, веома радо Своје се чобанске батине лаћа, Па тјера весео на пашу стадо:
Кад чело Виргилу, препуно гњева, Угледах, ономе сличан сам падо, Ал' срце и меии весело пјева Чим бисмо код оног срушеног моста, Јер љупкост тад Вођи с лица се љева. Он, пошто размисли озбиљно доста, И малко у онај окршај вири, И, нашав јамачно да ствар је проста, Да мене дохвати мишице шири. K'o газда којино, док се о свему Не збрине, не стаје нити се смири, Метнув ме на једну хриду голему, Ка другој Виргило погледе пружи, Иштући да по њој претходим њему, И велећ': »Уз ову стену се пужи!« Једва се са стене песмо на стену; За такав пут нису капути дужи. Пређашњег пута се тад опомену: Колико и онај да овај траја,
Не вођи, ал' мени слабу и лену Ваљаде сред овог остати краја. Ал' пошто Малеболџ јами средине Нагиње, и свака његова стаја, Тер ниже, а неке више се чине, Доспјесмо до врха, с које се доље Пошљедња стијена спушта висине, И туна могадох дахнути боље Да мало с' одморим, Вођа ме чека, И рече: »Повише треба ти воље!« И још је затијем ово ми река: »Самртник не може, којино стење На перју и свили душека мека, Уз љестве Славине ни да се пење; Јер трага, свак' онај што не гре њима, Толико оставља и славе жење Колико ваздухом прамење дима. С тог' устај, да са злом дух ти се туче, Јер дух је побједник свијема злима,
Ако га тијело к земљи не вуче, Још дужим љествам' ти ваља се пети, Тер, ако речи ми јасно ти звуче, Дижи се и својој жури се мети.« Прогутав горкога прекора бадем, Устадох. велећи: »Прије ћу мрети Но што ћу лењости да себе дадем.« И тада показах при овој мени Ја више чилости но што имадем. Ходећи по јачој сада стрмени, Говорих једнако, да збором тијем Ја будем код њега на већој цени, Покажем да веће прође ме дријем. Из седмог бездана чух сада речи, Бездана што дотле бијаше нијем, И свака срдито уху ми јечи. Не знадох, ма да се на мосту чуше Седмоме, шта ми их схватити пречи, И гледнух у јаму препуну тмуше.
Ал* ништа не видјев, другару своме Гласове управих из своје гуше: »Што гледам оку се не види моме; Што слушам не чујем; зато по хрнди, Ако је сагласно жељењу твоме, Тој другој, молим те, наниже сиди.« Он: »Часну захтјеву, смишљену зрело, Речима одговор дати не вриди; Јер таквој молби је одговор дјело.« И с моста, там' гдје се осмога хрида Дотиче, ми сада сиђосмо смјело, Те добих у седму бездану вида. Ту гужве читаве љутијех гуја Ужаснут угледах с онога зида, Да још ме прожима страхоте струја. Либија, та ,жарка пустиња, гди је Пијеска врелога вјечна олуја, У себи не гаји такове змије. Ни Етиопија оваке куге Не има, нити их имаде прије,
Ни Мисир, ни земље афричке друге. Међ' оним гујама гомила нага Грешника трке је правила дуге, Без сваке заштите од истих врага: Руке му везујућ' остраг се више, А главом и репом буши се снагр, Грешнику, те спреда слоптане биШе. Једноме, што нама стајаше ближе, У леђа зуби се змијињи срише, Пак одмах из њега пламен се диже; И брже но писар, који се хвади Брзином што може написат' иже, Њему се цијело тијело спали. Ал' одмах опет се пепео споји, И ми смо, томе се чудећи, глали Како се ново му тијело скроји, Причају мудраци старога света Да феникс, у птице који се броји, Гом слично, навршив пет стотин' љета,
Умире, па снова с родити хита, Те млађан опета лати се лета, — Он који никада не једе жита, Но сузом тамњана, сузом амума, Мириса пунахном, само се пита; Он исти о којем казује глума Да после на мирти и нарду згара. Када се на џомбе рђавих друма Спотакнеш и себи учиниш квара, Уставши, чудиш се случају томе, И не знаш да ли те сотона стара Обори, ил' ноге невјеште, троме, И гледаш зачуђен около себе: Кад опет тијело грешнику зломе Диже се, био је налик на тебе, Вођ: »Ко си?« рече му. Одговор даде, Што јоште и сада уши ми гребе: »Из Тоске овамо душа ми паде, Звијер сам ја био, копиле Фучи,
Достојан да на ме људи се згаде, И зато сад она змија ме мучи.« Ја Вођи: »Питај га с каких је зала, Јер видим да бјеше убиству, тучи Он одан, казна га овамо звала.« Мој говор његовом постаде мама, Тер ово уста су његова дала, Уз пратњу погледа пунога срама »Ах, вшне то што ме затече вође Од бола онога душу ми слама Што има кад амо из тела пође. Украдох утвари светог олтара, И када вријеме казнама дође, Обедих, тер убих свога другара. Ал' јер ме ти видје у овој тмуши, За казну ево ти мојијех дара: Да чујеш пророштво, отвори уши! Пистоја Црне he прогнати прије, Фиренца Бијеле затијем руши;
С Магре he облаке Марс да вам вије, Што пуни бити he стравичне тмице, И на Пичену he бој да се бије, Који he почупат' отровне клице, Кад сване за тијем маглама сињим, Спазићеш поклане бијеле злице. То рекох, упамти, да тебе кињим,« ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТПЕТА. И, готов да с небом повуче клипак, Издиже навише обије руке, Урлајућ': »0, небо! Ево ти шипак!« Од сада вољећу отровне смуке, Јер jejjaH дужине пунога хвата, Ка' хотећ' пресјећи хули му звуке, Тад му се обави около врата; Други му сплете се около рука, И тако притеже мишице тата Да сасвим укочи тога хајдука. 0 јадна Пистојо! Огњем изгори, Јер у злу претке си надвиси; тука
Гдјено си, боље се пепелом створи! Ka' Фучи не видјех толико криве Грешнике у целој пакленој мори; Би мањи што паде с бедема Тиве, Хулитељ утече, ал' ено ступа Напријед Кентаур јарости живе, Грмећи: »Гдје ли је лопужа глупа?« Змијам' је скрита му тела нагота Свуд, осјем његова људскога трупа, Да га је гледати било страхота. Крилата змаја му ношаху леђа, Ком куља из уста пламења слота, Тер огањ блиске му грешнике вређа. Вођ рече: »Како је то тамо створе. Авентин казује до којих међа Њим крви просуте стере се море. Ту сад је, далеко од иних брата, Јар стадо големо у шупље горе Одвуче лукавост овога тата.
Али се освети Херкул крвнику, Када га, ка' вјетар танана влата, Обори и лупи буџом по цику.« Док он ми говори, нестаде Кака. Три духа стигоше нашем видику, И: »Ко сте?« викнуше грла им јака. Нисмо их спазили у разговору, Кад амо, ринувши из оног мрака, Створише с' пред нама на оном шору. Ни једног не знадох. Случајно, али Тад један упита сличну си мору : »Гдје Ћанфа остаде да ли би знали?« Прст на нос подигох оздо са браде : Тим Вођи од мене знаци су пали, Да пажње онијем душама даде. Сад оном што иде ако се вјера Одрече разлога томе имаде: Сам видјех, а свест ме сумњати тјера!
Опазих, чим у њих глед ми се упи, Ја змију, чија је велика мјера, Како се около једнога скупи. Та змија, шта има три пара ногу, Средњијем у трбух одмах га лупи, Предњи)ем ухвати руке му, многу Рану му зададе зубма по лику, А репом, сличнијем шиљатом рогу, Док стражњим ногама бедра јаднику Држаше, међу њих куцну га, па му, Док он се дераше подобан бику, Протну га на крста, бушећи јаму. Около храста се сплетови пљушта Не вију ка' ова, бљујући маму, Около грешника, сотона сушта. Слепише c' к'о парчад врелога воска Са њеном боја се онога пушта Помеша; споји се свака им коска, Кад папир пламену постаје храна,
Шућмураст прави се, јера му троска Нити је бијела, нити је врана: Тој боји њихова слична је била. То видећ', викнуше оба јарана: »Ањел се мијења, нуто резила! Би један, сад није, нити је двоје!« Једна им главурда другу је пила, Те тако у једну оне се споје, А руке и предње гујине ноге И њихни трбуси обличје скроје Грдобно, без сваке сразмјерне слоге. Ни једно, ни двоје, управо више Никакви по гласу оцјене строге, И споро одоше, пошто се слише. Ка' гуштер за време врућине љетне, Кад није одавно пануло кише, Што с плота једнога на други летне: И гуја, плам којој тијело брише, Сад лругу двојицу там' ону сретне,
Пак онам' гдје прва храна се сише Зли убод једноме од истих метне; Затијем прући се, не бодућ' више, Пред жртвом те своје повреде штетне. Укочен, он чудно устима зева, Бацајућ' на гују погледе сјетне, K'o да је грозничав илити снева. И гуја гледа га. Сад ено њима, — Њој чељуст, а њему зла рана лева Мијешајуће се прамене дима. Лукане, не пјевај, но се погрузи, Не пјевај о чудним змијињим злима, И сљедуј ушима ти мојој музи! Завидим и теби, Овиде, мало, Јер чудо о Кадму и Аретузи Спрам овог мојега слабо би сјало. Јер мојем и једном и другом сјену, Чим један другоме примаче жвало, Сотона изврши тијела смјену, Свој змија реп ено на двоје цепа,
Тер ноге направи док око трену; Дух споји ноге си којима чепа, И којим сад нису потребне гаће, Тер облик добише гујскога репа; А руке његове, поставши краће, Пар од њих створи се предњијех нога, Док змија лик руку својима даће, Сад поста од њених стражњијех џога Уд који, како се уопће мнива, Имају сакрити пешеви тога; А стражњим ногама уд његов бива. Он доби љусака, а змија длака, И новом њих бојом дим ено скрива. Поставши ои змија паклена мрака, Скљока се, а змија човјек се створи, И, гледећ' у њега, лакога крака Са земље усправо диже се гори. Увуче губицу, тер од ње справи Уши си, пак онда у истој ори
Од вишка нос, усне на себе стави. А биће онога бившега мужа, Који се ка' змија на земљу сави, Напротив, напријед уста си пружа Те прави губицу; увлачи уши, K'o што се увлаче рогови пужа. На двоје језик му с' у новој гуши Прецепи, а гујин споји се; лећи Тада ће дим онај који се пуши. Сад нова змија ће пољем утећи, Пузећи, пиштећи, препуна гњева, А човјек оном ће трећему рећи: »Што пузи ка' змија прави ми ћева; Ја досад, а посад пузиће Боза.« И тако ја видјех онога днева Гдје човјек у гадну гују се сроза, Док ова постаде човјек. Опрости Ако ли у пјесми овијех гроза Ја пером не умјех умјетно бости.
Ма да сам тим чудом забуњен био, Те стајах ја туна ка' у пјаности, Мислећи, виђено само сам снио; Шјанката познадох што бјеше трећи Од оних и телом остаде цио; А онај, Гавиле, шкоди ти срећи. ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТШЕСТА. Радуј се, Фиренцо, што си голема, Те морем и земљом крила ти стижу, И што је име ти познато свјема Којино у паклу подносе грижу. Пет видјех ја туна твојих хајдука, Што међу. пакленим гујама гмижу, И црвен од стида био сам тука. Ако ли не лажу јутрењи санци, Жеља ће с' ускоро блиских ти лука Испунит', и тебе везаће ланци. И да су већ, не би прерано било;
Нек буде што донет' морају данци; Што кашње, биће ми теже зацило. Навише пођосмо помоћу скала Којима сиђосмо у ово ждрило, Гдје чуда видјесмо онијех хала. Уз оне хриде је Вођа ме вуко, И ма да помоћ му не бјеше мала, И ти ми поможе ногама, руко! Јер ту тад виђено јоште ме боли, Од тада зле жеље бичем сам туко, Да би им могао дух да одоли; Тер, ако имадем умне силине, Да ништа не може да ме соколи Злоупотребити снагу врлине. На брегу сељанин, сједећи ноћу, У доба велике љетне врућине, И гледећ' у поље што му је спроћу, Гдје сије и копа, калеми, оре, И откуд нада се слаткоме воћу, Видјеће свитаца читаве море; Толико ватара у осмој јами Угледах, онамо стигавши горе,
Гдје видна та рупа постаде нами. Јелисеј, ком дјеца викаху; »ћело,« Гледаше како су скривали плами Колеса што Светог Илије тело На небо носише; иста колеса, Што брже од тебе јурише, стрело, Ka' пламен он видје који небеса Лизаше: сада се подобно збива, Јер видјех ја тада ова чудеса: Свака се ватрица, веома жива, Простором речене бездане крета, И свака у себи грешника скрива По једног, и брза бјеше јој шета. Ја с моста то гледећ', узе ме језа: Пао бих, понор би био ми мета, Да Трука стијену моја не стеза. Вођ: »Душа у сваком има пламену, За које рухо ју судбина веза.« »Ко ли је (запитах у истом трену)
Дух чији пламен се на двоје пара, Подобан ономе пламу црвену Гдје с братом својијем Полиник згара?« Вођ: »Улис, Диомед у њему горе. За њихно лукавство ето им дара, Јер с коња дрвеног муке их море. Та њихна некада учини сплетка Да, пошто престаше већ да се боре Тројанци, Римљани добише претка. Због Деидамије и због Паладе, Што Троји бијаше милосна тетка, Такође ту сада суза им кладе.« Ја рекох; »Ако ли јад оних мука Не пречи да говор од себе даде Тај пламен што на два цепа се струка, Причекај, молим те хиљаду пути, Док приђе, да могу дочути звука Из њега, који се огњено жути«,
Вођ: »Оћу, јер збиља умјеено молиш; Ал' језик међутим нека ти ћути, Иначе ти не чу што чути волиш; Јер мени можда ће одговор дати, Ал' теби, ако их питањем сколиш, Ти Грци презрење можда ће слати.« Кад они почеше да нам се ближе, Ову им бесједу Виргило прати: »Ви душе што један огањ вас лиже, Станите за љубав ономе који О вама у пјесми стихове ниже, Гдје ваше земаљске радове броји, И један нек од вас, кумим га Богом, Прича му гдје умре!« — Већ огањ стоји, И силно креће се већијем рогом, Који му ка' јеЗик исти палаца, И плављен изгледа вјетрином многом, Пак ове ријечи стаде да баца: »Кад оно оставих ја Кирку, штоно
Мнидијах моја ће нога да згаца, Ал' којој срце ми постаде склоно, Те с њоме боравих близу Гаете, Пре но је то име њој Енеј доно, Ни отац, ни љуба, ни мило дете Нијесу могли ми прохтјеве луде Сузбити, тер своје наставих шете, Желећи познати народе, људе, И видјет' имају л' знања дубока, И како живују, и како суде. Ја с мало другара мора широка Преплових; обале сардинске бише И шпанске, и оне парства Марока, Виђене, и разних острва више. Ми веће бијасмо стари и лени, И срца у нама куцаху тише, Кад оној двостраној стигосмо стени, Гдје даде Херкуло човјеку свјета: Кад амо допловиш, назад окрени,
Иначе чека те велика штета. С десна нам Севиља остала бјеше, С лијева ишчезла бијаше Сета, И весла већ наша онамо спјеше Ђе међу брезима море се узи. Тад рекох: ,Често се плови нам среше С грозама, ал' ипак, немојте, друзи, Да вама рад ово још мало жића Незнани остану далеки лузи, Гдје људска никаква не живе бића. Нијесте рођени да као стока Живите; за нова славна открића И дјела ваља вам имати ока.' Тим збором њихове загријах груди, Те даље там' преко сланога тока Бродити у њима жеља се буди. Брод нам се уз помоћ лаких весала, Прошавши мореуз, пловити труди; Судба нас на запад лијево звала, Тма звезда јужнога пола се била
Ускоро ноћу нам видјети дала, А пола нашега нестаде цила И звезда с небеског његова крова. Једнако лађа нам шираше крила, Пет прође мјесеци нашега плова, Кад ми се с даљине, у слабој тмини, Појави планина некаква нова, Што ми се бескрајно висока чини. То кратком сад мене радошћу опи, Јер с брега духнуше вјетрови џини, Те талас, подобан дивовској сопи, Лађу нам ужасно удари, попак У понор бацив је, над њом се склопи, И све нас прогута океан опак.« ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТСЕДМА. То рече, што и сад од мене туви c', Пак онда отиде, пошто ућута, Са чега пламен му диже се у вис, И пошто Пјесник му одобри пута,
Нов пламен сад на се очи нам вуче, Јер чу се из врха његова жута Некакав нејасан и мутан звуче, Бик онај што прво лелеком рика Мајстора, који га чекићем туче, Те тако достиже правда јадника, Рикаше гласима трпљених мука, Ма да је од гвожђа тијело бика; И пламен имаде сличнога звука, Глас док му не нађе отвора гори; Ал' када, нашав га, узеде ука, Из њега ова се бесједа створи: »Ти, чије ријечи Ломбарда крише Кад оном двоструком пламену збори, Велећ му: »Сад иди, не требаш више,« Стој, нити љути се што стигох касно, Јер да ти бесједу ухо ми сише, Ма да сам у ватри, ја желим страсно, Из земље латинске ако ли паде
Овамо, теби је казати ласно Да л' ратне Ромањци подносе јаде, Ил' сада жању си плодове мира, Јер мајка земаљски живот ми даде Там' близу Урбина, близу сииџира Планинског онога откуда куља, Пошто је у брегу добио вира, Наш Тибар, пак отле доље се суља.« Вођ рече, пошто ме у раме таче: »Ти збори, јер овај латински руља.« Тад мени ова се ријеч омаче: »У рату потајном Ромања твоја Свагда је, ма да је имала маче У корам' кад оде с ње нога моја. Полентин орао држи Равену И сада, ширећи криоца своја, У чијем Червија живује сјену; А Форли, којему припада слава За војску француску зло разбијену, Сада је под шапом зеленог лава. Верушки тирани, зли Малатести,
Који су убили Монтања права, Злим путем нијесу престали грести. Пагану Имола, к томе Фаенца, Припада; срећи их неће одвести Несталност у вјери овога тенца. Чезена, к'о што је измеђ пољана Сависких и горског оног вијенца, Слободних и ропских имаде дана. Да дознам име ти моје су жеље, С тог' тврђи не буди од оних бана.« Из оне његове огњене стеље Сад рика зачу се, а шиљак плама Трепташе док ове ријечи меље: >Да мислим да ће се икада вама На земљу опета вратити нога, Тај пламен, што ова даде ми јама, Горући силином читава стога Около духа ми пуна страхоте, Ни једног не би вам казао слога, Ал' 'вако збору ми нема срамоте.
Ја бијах најприје војник на гласу, Пак онда минорит пунан доброте, И тражих опроштај у светом пасу. Ал' папа, желећи моје мудроте, Кајања зрно ми уби у класу, И опет врати ме жићу грехоте. Док живјех, гнијездо бјеше ми миса У којем свакоје злости се коте, Не злости витешке љутијех риса, Већ оне подмукле, којијех јесте Једино у срцу лукава лиса, И од њих јекнуше градови, честе. Дошавши у доба када нам треба Савити једрила, спустити кресте, Па сну се предати хладнога греба, Ја, тако животу својему с краја, Омрзнув подлости, сјетих се неба, И душа моја се искрено каја; И можда била би спасена она,
Да фарисејскога не бјеше змаја, Што хришћанима је био сотона. Он против онијех близу Латрана Ратова, за које лију се звона, Не против Јевреја, мухамедана. У њему хришћани добише ловца, Не они што бише слуге султана Код Акре, нити му поради новца Еспапе нудише. Ма да је био Гласником на земљи Божјега Словца, Чин свети није ми штовати хтио; Већ као Константин Силвестра прије, Кад губом бијаше заражен цио, Дозва ме да бес му, с којега мрије, Лијечим, иштући мојега свјета. Ја ћутах, видећи да иште грије, И тада чух речи овога псета: Хријеха нимало не бој се, кале, Не грози души ти никаква штета,
Кажеш ли каквим he злом да се свале Бедеми Пренеста. Нек с тебе свуче Реч моја гријехе велике, мале, И нове, јер имам од неба кључе.' Тад рекох, јер успје ријечма злима Тијема да сумње моје потуче: Древари, а много обекај псима.' Касније, смрт када бјеше ме такла, Те леш ми припаде хладнима тлима, А душа поста ми плијеном пакла, Фрања ме потражи, али ме ђаво, 36opeh' му, ријечма овијем закла: ,Да ми га одузмеш, то није право! Он када свјет онај опаки даде, Чему се, наравно, радовах здраво, Још тада меника у дио паде.' Пак онда, махнув се Светога Фрање, Мени he: ,Та зар се опроштај, гаде, Без покајанија искрена жање?
Кајање у друштву рђаве воље, — Има ли од тога логике мање ?! Од тебе, знај, мислим логички боље.' Зграбив ме, Миносу пред ноге стави Јадна ме, што ово даде ми поље, Јер осам пута си репину сави Уокруг по својој ужасној бисти, Велећи: ,Вјечно се у ватри бави, Гдје зуби савести тебе he гристи.' Од тада плијен сам огањоделу, И кукам, блудећи по ових мисти.« Кад ову изрече бесједу целу, Он оде вртећи пламеним рогом, Ми тада пођосмо деветом ждрелу, Гдје сијач раздора казни се Богом. ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТОСМА. ____ Тог има л' коме је могућност дана, Макар му ријечи биле и проза, Описат' ужасе љутијех рана
Што видјех кад онам' глед ми се сроза? Слаба смо језика, слабог и ума За тачне изразе онијех гроза, С тог' о том слаба је и моја глума. Да војска сложи се, којуно поби Римљанин у земљи апулских хума, Са војском, штоно ју Ханибал здроби И оте прстење њених сердара; И с оном што страда, јера се скоби Са четам' силена борца Гвискара; И с оном, што смрт јој среза криоца, Јер савјет учини старог Алара Да пораз имаде код Таљакоца; И с оном, чијено Чеперан кости Још има, гдје Пуљци државног оца Издаше са вође својега злости; — Да, велим, све ове војске се сложе, И ране покажу, није их дости: Болџ овај више их показат' може,
Би један, ка' буре што згуби дуге, Избушен од гуше, опрости Боже, До рупе што, пушта мирисе вуге, Њему се виђаше поган у дробу, Који му вишаше низ ноге пруге, Те пажњу обратих порока робу. Он рече, и руком расцепи груди; »У какву с Мухамед створи грдобу. И како парча се, виђите људи! Алија они је разбита чела. Свијема онијем овдје се суди Koie је некада скизма завела. Д'*мон се налази тамо нозади, Шго сабљом, која је тешка, дебела, Ране нам задаје, и чијој влади Вјечно се врћемо, да сече снова, Чим шетњу свршимо по овој џади, Нас мачем тим што је паклена кова, Јер ране зарасту за време шетње.«
На ме се послије овога слова Осече: »Кажи ми, нема ли сметње, Ти ко си што туна продајеш зјала, И канда радо би паклене претње Избјег'о, те ту је нога ти стала«. Вођ њему: »Још није подлег'о смрти, Нит' амо душа је његова пала, Што на њој гриј^хе велике прти, Ја њега спроводим ради искуства, Ја мртав, оставив костур си крти На земљи, и оштрим његова чуства.« Засташе остали кад ово чуше, И к мени читава њихова друства Приђоше из оне паклене тмуше, Мухамед рече ми: »Долчину реци: ,Кад будеш у снегу до саме гуше На брегу Брешије, заир * стеци, Нећеш ли душманом побједе дати, Од које бити ће они далеци,
Хљеба ли тада ти пријатељ прати.'« То рекав, Мухамед отле отиде. Дух један, сав рањав, тада ће стати Гледат' ме, пошто ми поближе приде. Би безух; рупу му имаде грло ; Би нос му расцепљен, — утисак биде Те време још није с душе ми стрло. Добро ме уочив, отвори уста, Која су зјапила одвратно врло, И крвца из којих куљаше густа: »Ти који гријеха плодове жњети Сад нећеш у кругу мојега друста, Ах, Медичина се јаднога сјети. Кад близу верчелских будеш пољана. И кажи да вељој срљају штети Анђолел и Гвидо, грађани Фана, Јер утопљени he код Католике Бит' они од грозна свога душмана.
Бог Нептун од Кипра до Мајолике Не видје злу томе сличнијех зала Ни међу злицама из Арголике, Спрам којег њихни су злочини шала. Ћорави тиранин, што земљом влада (Што нвком овдјена згоду је дала Да буде виновник опака рада), Ону he двојицу звати на Behy, Па he им он близу својега града Таласом угасит' живота свећу.« Ја њему : »Ти рече: ,Овдје је неко Виновник', — прије те послушат' нећу, Док о њем' објашњај не будем стеко.« Зграбивши вилице једнога створа, Уста му разјапи, велећи меко: »Ево га! Ал' јадник лишен је збора. Не сумњај, но хитај — Јулу је реко — Судбина силнику бити ће гора Што буде он дуже нерешен чеко.«
Гле, на шта с' охола Курију сведе, Сад кад му језик се на двоје сјеко, Што негда свјетоват' онако смједе! Тад један без руку патрља коске Подиже, и оро рече ми: »Деде, Сјети се и мене, јаднога Моске! Извршив убиство, раздора сјеме Посијах по земљи жалосне Тоске.« Ја додах: »И своје уништи племе.« То чувши, тај грешник оде да блуди, Носећи гријеха својега бреме, Ка' човјек што веће од јада луди. Слушајућ' ужасна плача галаму, Ја чудо таково угледах туди Да причат' незгодно мени је саму. Ал' хоћу, јер мене савијест води И храбри и сумње разгони таму, Тер, ево, слушајте шта ми се згоди:
Ја видјех, и јоште сјећам се јаве, Страшало што с другим сјенима ходи: Труп један то бјеше без своје главе. Ка' фењер главу су руке му смјеле Носиле, што на нас очи је плаве Бацала, једнако вичући: »Леле!« Од себе себи је правио свићу; Две ствари у једну бјеху се спреле, А једна у двије, којему збићу Ја не знам начина, Бог њега знаде! Пришавши к мосту нам, овоме злићу Прохтје се да руку која имаде Главурду подигне, те нама ближе Сгави је, што збор ће овај да даде: »Ти живи што к нама мртвима стиже, Видје ли оваке невоље иђе, И већу од моје паклене гриже? Бертрамом Борнијем зваху ме приђе. Зле краљу младићу свјетовах свјете,
Тер отац у сину злотвора виђе; Ахтофел мање је чинио штете. Јер двојим спојено, постадох двоје, Глава ми с тијелом раскиде сплете; Не да им талион да с' опет споје«. ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТДЕВЕТА. Никада не бијах у јаду јачем, Гледајућ' ужасне толике ране, И мало требаше па да вам плачем, Јер бјеху од суза очи ми пјане. Вођ рече: »Што поглед тако ти блуди Кроз грозне просторе, оку ти стране? Још такав не бјеше какав си туди. Дол има двадесет и двије миље, А већ је под нама Луна : расуди Кад ине да видиш паклене збиље!« Рекох му: да узрок ономе знаде, Чув'о би с' да тај ми пријекор шиље. Вођ ићи напријед опета стаде,
Ја за њим, и јоште ово му реко: »По јами, гдје оне видјесмо јаде, Ја бапих погледе своје далеко, Јер слутња најприје душу ми хвати, А после извјесност готово стеко, Да тамо сроцник ми један се пати.« Вођ на то: »Шега се ти сада мани, Јер треба ово ти о њему знати: Спазих га под мостом на оној страни; Прстом ми npehauie веома смјело, Ма да је он твојој припад'о грани, И зачух гдје други зваху га Бело. Ти њега нијеси смотрио тада, Јер Бертрам своје ти причаше дјело, Те најзад низ поље он he да нада.« Ја: »Никог не бјеше од наших брата Његова убицу да раскомада, Те тако освета није му дата. Са тога на мене Бело се љути,
И гњевно од мене окрете врата, Ал' љубав то к њему слабо ми мути.« Стигосмо на 'стену одакле доље Могла би та јама сва да се слути Десета, да бјеше свјетлости боље, Још ближе стигавши реченој тмуши, Гдје фалсификатор грехом се коље, Ја мишљах, мост онај љуља се, руши Од оне грешничке силене дреке, Те тијем уплашен затворих уши, И Behe патнике угледах неке, Нек болни сардинских и још земаља Маремских заплачу с постеље меке Сви у глас, у једној соби шпитаља, Кад грозне болести снађу их љети: Са плачем у земљи адскога краља Плач исти поредит* ја нећу смјетн, Не само кукњава с' из јаме чула,
Но смрад је, и о том ваља ми пјети, Куљао како би из леша -трула. К насипу сишавши с дугога хрида, Там' гдје му дужина постаје нула, Ја добих у јаму јаснијег вида. Ту, да би злочине фалсификата Судила, с небеса Правда се скида И свакој милости затвара врата. Кад народ егински подлеже чуми, Кад празне осташе избе вајата, И зверје угину у свакој шуми, Те људи, јер тако у својој глави (По причи пјесника) Јупитер суми, Посташе од малог сјемена мрави, — Би жалост, ал' ни то не би овако Жалосно, ни слично ужасној јави Болесног народа, палог у пако. Четвороношке је ту многи гега, Ту руље читаве лежаху тако
Да један на другог бјеше полега. Ја ходих гледећи несрећу свуда; То исто чињаше и мој колега, За којим и ја сам ходом кривуда, И спазих двојицу сред оне јаме, Кад јаче погледах очима туда, Гдје један на другог наслања раме: Би губав и један и други брата. Ни сеиз, коњицу дајући сламе, Не чешагија ra, ма да му плата Даје се, толико колико теше Свак' од њих красте си врхом ноката Мни, лакше биће му ако се чеше, Свраб али жељи се његовој руга, Као што са рибе крељушти креше Ножином у кујни кухарев слуга: И један и други сред оне тмасте Јаруге паклене хитрено струга
Са рана шугавих гнојаве красте. Вођ рече: »Ви ћете знати зацило, Ви који у губу овамо пасте, Да л' којег Латина смрти му крило Донесе овамо; кажите мени, Тако вам чешање пријатно било!« Једак ће од оних што изгребени Бијаху тад ово рећи у плачу: »Та ми смо Латини, овдје збијени, Предани осветном божјему мачу; Но и ти кажи се, молим те, ко си.« Из уста Вођиних ово се зачу: »Дужност ме другарска овуда носи; Спроводим овога човјека жива, Што ради поуке дознати проси Сва чуда што досле пакао скрива.« Тад један од другог одмаче рамо, И мене гледећи, мњаше е снива. И други, до којих бијаше тамо Глас Вођин допро, чинише исто,
И сви су гледали у мене само. »Збори им,« тад Вођа рече ми листо. Ја: »Да вас још дуго свијет се сјећа, Кажите, ви што вас на ово мисто Паклено осуди грозна вам срећа, Имена.« — Грифолин ово ће рећи: Гријешка моја је од оне већа С које се морадох на ватри пећи. Да летим, Алберу рекох у шали; Он мени: ,Дедалска крила ми мећи;' Не могав, бих плијен манитој хвали. Због Алхимије сам овамо пао, Јарузи десетој мене су дали, Гдје с краста смрдљивих ја стружем као.« Ја Вођи : »Сујети Сијенац пузи Толико да ја бих мишљење дао Да мање то чине чак и Французи « Тад онај други ће: »Изузми Стрика, Што вели: ,Ти своју кесу не музи!' Изузми Николу, који те чика
Да боље од њега скухаш фазана; Изузми и друштво, којено слика Штедње је, пошто је брат Ашиана Сву своју баштину у њему списка, И Абаљату нам јоште ваљана. Јер мислим теби се дознати иска Ко прича сијенски великодворски Обичај у паклу, гдјено је писка, То знади: Капокјо, алхимист морски, Био сам; хотијах парчад метала Претварат' у злато збиља мајсторски Мајмуну слична сам био будала.« ПЈЕСМА ТРИДЕСЕТА. Једанпут Јунона гњевом се надме Због јадне Семеле, што чешће бива, На. племе које је родио Кадме, Те тада љуто је страдала Тива: Од жене Атамас, јера полуђе, С два сина на рукам' лавицу мнива,
Те рече, јер бијес у њега уђе: »Да лавчад увагим, ширите мреже, И ову лавицу из земље туђе,« Па тресну Леарка о стену беже. Крв кад је прснула по хладној плочи Тер Ино угледа капљице свјеже, С другијем дјететом у море скочи. Кад оно ударцем судбинског маља Тројанска држава заклопи очи, Те преби судбина и њу и краља, У јадну Хекубу, с несреће луду, Кћер чију смрт у се веће уваља, Бес уђе, леш када видје на пруду, Леш сина својега, кићена змаја; И тако подлеже очају худу Да тада од јада ка' псето лаја. Тивљанске, тројанске фурије киње Мање од фурија овога краја: Два духа и њихно бјеснило сиње Угледах гдје зубма гризући јуре,
K'o што се, нађу ли отвора, свиње Из свињца бијесно напоље журе, И један, Капокја зграбивши, вуче Трбух му низ оне хрид ве суре, Те целу кожу му с трбуха свуче. Грифолин: »Дух онај, бјеснилом пјани, Којему из уста пјене се луче, И који напада, Скики је Ђани.« Ја: »Ако не мислиш да хоће страга У леђа тај други дух да те рани, Причај ми повијест истога врага.« Грифолин: »То ти је погана вира, Што жеље свом оцу постати драга, И с тога вјешто се преруши Мира. Да оца обмане, бијаше прегла: Туђ облик узевши рођени стира, И тако у кревет очев је легла. И Скики сличнијем путем се воза:
Кад косом бијаше самрт ожегла Доната, те с' у гроб ојађен сроза, Скик сину за коњз тестамент прави, Јер, вјешто прерушен, умјесто Боза Свој потпис на лажни завјештај стави. « Кад оба прођоше грозна другара, Угледах једнога што јад га сави: Био би тијелом слика гитара, Да само пар ногу с овим се слага; Глава му малом се главицом ствара Спрам хидропизијом дута бурага; И отворене му бијаху усне Ка' јектичавоме кога је снага Издала, те жели да воде кусне. Рече нам: »Ви који, мним, судба сама Без казне доведе у јаме гнусне, Виђите невољу мајсторАдама! И оног што ми се чак у сну тлапи Имадох, док ова не скри ме тама,
А воде сад немам ни једне капи! Крај Казентина ми потоци броде, Квасећи хумцима зелене сапи Бистријем валима хлађане воде: Та слика пријатна више ме вређа, Јер јасно и сада очи ми боде, Но сама зла моја ватрена жеђа. Кажњен сам призором такијех слика Из мјеста гђе вес ми злочине ређа, Да тијем све више жеца ми ђика. Јер мешах у дукат ја с бакром надо, У дукат са жигом Јовина лика, Ломачин огањ је самрт ми задо, О, како Гвида бих, брата му Цанду, Јер су ме навели, гледао радо Да само дојуре иа ову банду! За такав призор бих од срца дао Хлађани и бистри поточић Бранду, Јер на њих за гријех још ми је жао. Ако је истина, од те господе Већ један у бездан амо је пао,
Ал' шта ћу, кад ићи немам слободе! Да могу, јер он ме толико једи, А муке његове тако ми годе, Већ давно моји би почели греди, — Баш да бих за пуних стотину љета Не npein'o ја више од једне педи, — Да само угледам злотвора клета « Ја: »Ко су крај тебе ти сјени пласи, Што с' пуше, не правећ' никаква крета, Ка' рука кад вода зими је кваси ?« * Откада овдје сам (причаше течно), Ту леже подобни стијене маси, И тако јамачно лежаће вјечно. Крај жене, што подло Јосифа беди, Синон је, што успје зборећи рјечно, Да жели е вријед он само сања, Бих и ја: извину рећи сам хтио, Ал' зборит' не могох; не дигав кања,
Не знадох да већ сам извињен био. »Већа би погрешка с мање се срама Опрала (тако је Виргило мнио); Те зато не треба бол да те слама. С тобом ћу бит' буде л' сличнога спора, С тог' исти нека ти не буде мама; Зло ухо жељно је таквога збора,« ПЈЕСМА ТРИДЕСЕТПРВА. Гле, језик исти ме уједе спрва, Да поцрвењеше образа оба, Ал' њим се пружи ми и лека мрва: Првијем ударцем у старо доба И копље, што Ахил има од оца, Уједа, а другим ранина соба Губљаше прозоре и вратаоца. Ћутећи слиједих својему другу, Из десетога се кренувши коца, Који је припад'о осмоме кругу. Ходисмо ћупријом том по сумраку Што сече насипе пакленом ругу,
И чусмо грмљаву некакву јаку. То бјеше трубљење силнога рога, И очи управих оном буџаку Откуд је јурила тутњава многа. Кад Ролан затрубје на Ронсевалу, Јер Карла издаде судбина строга, Би звук му, спрам овог, налик на шалу. Там' откле гласова чу се гунгула Гледајућ', упитах: »У какву малу Стигосмо? Гле, тамо пуно је кула.« Вођ: »Исте с' обмане ти ослободи, И знади да тебе варају чула, Да коњем Пријам се превари седи, Са чега јадна је страдала Троја. Дим из њих, што твоји видјеше гледи Иснушта кужне им врућице rpoja.« Синон га, када је име си чуо, Сликано црнилом тмастијех боја, Песницом удари у трбух труо.
Ка' бубањ одјекну мјешина иста, И Адам, који се бјеснилом дуо, Ударац у лице врати му с миста. И рече: »Ноге су узете мени, Али је рука ми ударат' листа, Човјече подобан лукавој жени!« Синон ће: »Руку ти хитрина слави Не када уди ти бише печени, Већ онда кад лажне дукате прави.« Адам ће: »Ти сада истину рече, Ал' тамо у Троји када се бави, Ти име лажова праведно стече.« Синон ће: »Ја речма, ти дјелом лага; Ја једном у веку, ти свако вече; Види се, веома поштен си ага!« Адам ће: »Дрвеног сјети се коња, (Свађу им слушајућ', ја се раздрага), С којега још смрди лажи ти воња.« Грк: »Језик од жеђи нека ти пуца,
И нека мори те паклена тоња.« Тад Адам: »Твој само проклество муца Ти мени пребаци да жеђ ме мори, А теби самоме вода се гуца, Јер кужна ватра ти у гуши гори.« Јер пажњу поклоних на свађу радим, Вођа ме овако поче да кори: »Готов сам да с тобом с тога се свадим.< Посрамљен ја к земљи оборих вида, Тер и сад, кад о том сјећање вадим Из давне прошлости, осјећам стида. Ка' онај којега сан зао гања И њему толико наноси врида Јер још си далеко, Онамо ходи! Почешће, гледећи свет из далека, — Што рекох у мозак добро забоди, — Очи нам варају слаба човјека. Међутим, да не би у оној тмини Много те нренала лица пријека, Рећи ћу: што ти се кулама чини,
То су ти до пупка свог у бунару Централном ономе паклени џини.« Када нам на неба плавога шару Нестане маглина густа паћела, Види се што дотле кри се у гару: Кад приђох, спаде ми вео са чела, И мојих очи се отвори брава, Тер она обмана што ме завела Утече, али порасте стрзва. Кулама с' округли бедеми красе На Монтеређону: изгледа права, Кулама подобне џиновске стасе Угледах свуд иза хрида округла, Који је бунару правио пасе; Угледах ја она паклена ругла Зевс којим још шаље громове гласе, Тер од њих земљина тресе се кугла, Због бунта њихова, као што зна се. Већ ено једноме, што бјеше већи,
Не само зло лице видјети да се, Но видјех и трбух, мишице, плећи. Природа рађање таких громула Напусти, противно Марсовој срећи, Иначе дошло би чак до расула. Што рађа и даље кита и слона, Не мари, јер умних немају чула, Те тијем не шкоди људима она; Див али разума, крепости, воље Зле препун, ударцем својега ђона Цело би човјештво бацио доље. Размјере Петрове јелове шишке Глава му имаде, ил' можда боље, Спрам које бјеху му рамена, мишке. Од пупка, који му скриваше стина, Па тамо навише до оне жишке Што мисли и хоће — мним до перчина —
Двадесет стопа је имао. Да л' ми Учини c', ил' ово чух му с висина: »Рафеги мај амех изаби алми?« То грмну из грозних дивовских уста, Што, ваљда, бјеху му некакви псалми! »Умукни! Гуша ти остала пуста! Ако ли теби је тешко у души, Нек пара јада ти излази густа На рог ти, у њега будало пуши,« Вођ њему, а мени: »Од оне граје Безбожне његове ти се оглуши: Немуштим збором се издаде змаје. Јер Нимрод ово је, зидина чија Опћега језика човјештво стаје! Нек мумла, остав' га, к'о што ћу и ја. Схватит' му не може нико дивана; Кад други говоре, он само зија.« Даље нас одведе лијева страна Колико добацит' могла би стрила,
Ђе већег видјесмо ми пеливана. Десница остраг је везана била Том диву висине горскога хрида; Љевица синџиром спутана цила На грудма њему је лежала сприда. Тај ланац — тад очи видјеше наше — Што снагом не ломи c', нити се скида, Пет пута около груди га паше. Вођ рече: »Спрам Зевса, пуне ината, Руке му планине гомилат' сташе, И зато сад ово њему је плата. Кад оно с дивима бише се бози, Та рука, сад мирна, тога пирата Фијалта, пропашћу истима грози.« Ја рекох: »Ако би мој прохтјев био Са твојим жељама у пуној слози, Ја Бријареја бих видјети хтио.« Вођ на то: »Видјећеш Антеја кнеза,
Тог тамо што збори, и што је цио Слободан од оних дебелих веза. Бријареј спутан је и сличан томе, Само је лице му ружнијег реза; Антеј нас однеће Коциту зломе.« Сада се Фијалто толико стресе Да мишљах, своди ће сви да се сломе Ал' видјех да ланци вежу му бесе. Стигавши к Антеју, Вођа му каза: »Гдје пожње Сципијон славине ресе, И откуд Анибал бјежећ' одбаза, У доли тој, гдјено срећа је права, Ти који, пре но се овамо сплаза, Јуначки ухвати тисућу лава; И који, да с браћом бјеше у боју, Зевса би згазио к'о што би мрава, Испуни сад ову молбицу моју: Нек твоја-снага нас у бездан сведе,
Јер у том и корист имаћеш своју, Ђено се таласи Коциту леде. Не шаљи Тицију нас, нити Тиву, Што тамо од тебе подаље сједе, Јер биће пријатно човјеку живу Овоме, када се на земљу врати, Да причу о теби исправи криву, Хвалећ' те, и тим ти услугу плати«. Да Вођа понесе, подиже руке Којима с Еркулом негда се млати, И њега узеде, чувши му звуке. Вођ рекав: »И ти се на џина пужи,« Узе ме, и међу најгоре вуке Пођосмо којима пак'о се кужи. Каризенд, иде ли облак над њиме, Мниш пада; сличан се призор ми пружи Нагнув се, Антеј му личаше тиме. И када у бунар саже се људа, Ја много осјетих у срцу зиме, Ал' тихо спусти нас гдјено је Јуда.
Затим се труп ове џиновске грађе, Пошто нас сред оног остави чуда, Исправи к'о што би катарка лађе. ПЈЕСМА ТРИДЕСЕТДРУГА. Да стиха имадем довољно мукла За бездан тај испод камених маса, Пјесма би с' у згодно рухо обукла, Снажнији били би јеци ми гласа. Ал' немам, и зато дух ми се страви Да грозам', виђеним онијех часа, Не може дат' израз потпуни, прави. Дно света описат' перо је слабо, Описат' језиком којијем мрави Земљини тепају: мамице, бабо! Ал' Оне што даше моћ Амфиону, Те није бадава лиру си хабо, Нек мени помогну слабу и бону. Кам' да си, народе, што с' амо сроза, Те пиштиш у смртном овоме лону,
Ти био на земљи гомила коза! Још гледах навише уз ноге џину, Ми будућ' већ у дну онијех гроза, Кад ово однекуд уши ми шину: »Куд идеш ти гледај и добро пази, Јер главе што у тим грозама гину Ред није да сада нога ти гази.« Чим око надоље ста да ми гледа, Ја видјех под ногам' како су мрази Створили читаво језеро леда. Ми, дакле, дођосмо у хладну зону, Ђе ледом муче се паклена чеда. На реци Дунаву нити на Дону Никад се толико лед не назида, Ka' туна ђе сједи ђаво на трону. Да Таберникова сруши се хрида На њега, илити Пијетрапана, Не би му нанела никаких врида: Толико бјеше му кора ваљана, K'o жабе што љети из баре вире,
Угледах до гуше са свију страна Слеђене, цвокоћућ', оне вампире, Бескрајна бољка им бије из очи, Што, доље гледећи, жалосно жмире, А цвокот опаку зиму свједочи. Сад тако сљубљено угледах двоје Да уздах једнога другом се точи У грло, те хоће, мниш, да се споје. Запитах, јер дознат' имах рачуна: »Ко ли сте ви који, ледене слоје Носећи, тако сте слеђени туна ?« Тад очи стадоше да њима слузе, И њихних уздаха чу се вртуна, И сваки тада ме на око узе. И челом тад један другога крзну, А кање њихове, што су их сузе Квасиле, студ она велика смрзну. Сад један, коме су отпале уши
Од зиме, ово се рећи ми дрзну: »Шта тражиш ти овдје у овој тмуши? Род оној двојици желиш ли знати? Там' ђе се у Арно Бизенцо руши, Роди их Алберто и једна мати. Не може толико достојних сина, Достојних да с' овдје душа им пати, Оку ти пружити цела Каина. Ни онај ком Артус рупу у трену Направи, да казни зла врагулина, Не само на грудма но и на сјену, Не згреши толико; ни ова злица Што оку мојему, њиме скривену, Пријечи гледати; та црна птица Сасол је Маскерон; мним ово створе, Ако ти у Тосци бијаше клица, Без сумње познато бити ти море. Да даље не дуљим, ја сам ти Паци; Ал' Карлин створење јоште је rope.«
Пуно их још видјех у овој раци, Што бјеху од зиме модри и плави. Још и сад мисао, слеђеној млаци Јурећи, чини ми грозу у глави. К сриједи ходећи, куд терет тежи, По леду пуноме грешнијех мрави, Што вире из њега, и док се јежи, Ја ногом једнога случајно згаца, И тада овако стаде да режи Плачевна гласина тога мртваца: »Ти можда ногама главу ми згњечи, Јер хтједе казнити оног подлаца Што монтапертанску побједу спречи?« Ја Вођи: »Молим те, малчице стани!« Он стаде. Ја рекох тад ове речи: »Ко ли си ти кога љутина пјани?« »А ко си ти (речеј? Из којег двора Клетога пониче, зликовче страни,
Што ходећ' безданом, гдје Антенора Шири се, тако ми на главу стаде Да то ме силније бољети мора, Но да ми жив човјек ударац даде.« »Па жив сам, и за те пријатне приче Ширећи, могу ти блажити јаде (Ја рекох), ако те слава се тиче.« »Одлази! На трулу стао си даску! За славу не марим (дух онај виче); Рђаво удеси ти своју ласку.« Ја рекох, зграбивши његове власи: »Ја опет не волим безочну праску, И чућу сад име како ти гласи, Ил' ће ти на глави нестати длака.« Дух: »Претња та слабо имат ми гаси Сврх оног остаћеш ти у дну мрака.« Он рика од бола к'о што би стока Док чупа косу му рука ми јака,
Кад ови чуше се гласови с бока: »Доста је што теби цвокоћу зуби; Рика је сувише, жалосни Бока! Какав ли то ђаво тако те љуби?« Ја онда: »Знам сада, невјеро, тко си; Сад ми је излишан говор ти груби; Глас мој ће по свету срам да ти носи.« Он: »Збора твога се не плашим злога; Ал' нека и оног онамо коси Што каза име ми. Злицу сам тога Дуеру, митника француских пара, Рећи ћеш, видио гдје зима строга, Ледећ' га, грозна му наноси квара. Па можеш славити и браћу ину: Там' ено Бекар је, лопужа стара, Ком главу Фиренца с рамена скину. Солдањер, тај човјек прљава чела, Крај Ганелона је у ову тмину Запао, а ено и Тебалдела,«
Ходећи, спазисмо два зла вампира Смрзнута, што тако бјеху се сплела Да горњи доњега у тјеме дира Зубима. Не може ни Тидеј исти, Кад Меналипа је он кавалира Убио, слађе му лубању гристи Но горњи што доњем мождани жвата, Рекох му: »Ти који у ових мисти Толикој освети отвори врата, Да мозак једеш му к'о што би прасе, Испричај узрок ми својег ината, Да о том по свету растурим гласе, И тако љаге те опростим гнусне, Ствар твоја ако ли бранити да се, И ако моје се не склопе усне.« ПЈЕСМА ТРИДЕСЕТТРЕЋА. Од дшзга уста се онога риса Дигоше, и косом својега плена Тај грешник усне си нечисте бриса,
И мени прозбори истијех трена: „Зар да си понављам жалбу голему? Још прије причања жаока њена Боде ме сјећањем у овом трему. Ал' ако из мојих речи ke сјеме Проклијат' на ругу злотвору, — њему, У чије погано загризам тјеме, Чуј онда плачевно причање моје. Како си дошао, како ти племе Зове се, ја не знам, ал' речи твоје Језик ми свједоче Фиренце града, С тог одмах име ти казујем своје: Уголин; а човјек опака рада Поп Руђер ово је, Можда си мнио Да Руђер, јер мене издаде, страда, И да сам ја њиме уморен био/ Ал' не знаш помоћу какијех гроза, И зато догађај овај ти цио Казаће жалосне приче ми проза, У кули, због мене тврђава глади
Названој, у коју судба ме сроза, Већ више мјесеци мраху ми нади, Кад усних убице својега руку. Ловац ми јави се што хајку гради, И гони вучиће и грози вуку, И пујда за њима по ђулијану Гваланде, Сисмонде, свјетину пуку, И руљу керова на зло ваљану. flo кратком бијегу падоше вуци, И псима дроби им дадоше храну, Мен' из сна тргавши совини ћуци, Чуше се дјеце ми, јер знати треба Да са мном бијаху, тад у сну звуци Овијех ријечи: Доћемо хљеба!' Осјетих да слутња расте ми, грана с Јер слутих о казни гладнога греба: Грозан си, немаш ли болова за нас! О, плачи, јер не знам плакат' о чему Ти можеш, ако ли не плачеш данас. Дјеца ми усташе у оном трему
Када нам обично храна се даје, И сви смо слутили беду голему, Коју нам зли снови у себи таје. Чув ђе се кулине капије брава Закључа, погледах ја, лишен граје, Дјечицу: у оку бјеше ми страва. Плакаху; око ми, сузама дуто, Не плака. Анзелмо, душица права, Рече ми: ,Што тако гледаш нас круто? Глас његов ужасно уху ми јечи. Тог дана и ноћи трпећи љуто, Од јада не рекох ни једне речи, Кад Зоро, земљина бијела ризо, Јави се, мрак оде што глед ми пречи Те сад је до моје дјечице стизо; И када на лица слична ми паде, Од бола ја своје руке сам гризо. Њих онда четворо зборити стаде, Мислећи мори ме голема глађа:
,Ти ово меснато рухо нам даде; Једи га, јер оно твоја је грађа.' Стишах се, видећи колико рана Мој очај милој ми дјечици рађа. Ћутасмо ми тога цијела дана И другог у страшној душевној грози. Дан кад нам четврти озари стана, Мој Гадо премили паде ми к нози, И рече жалосно дијете, мрући: Молим те, мој слатки оче, помози!' Смрт оно троје ми у гроб ће свући Дна петог и шестог; три јоште днева Звах дјецу и пипах рукам', будући Ослепех, и умрех с попова ћева.« То рекав, лубању попову зграби, Па препун осветног својега гњева, У мозак он оштре зубе јој заби, 0 Пизо, срамото Италијана! Када су сусједи сувише слаби
Да казне покоре твојијех мана, Нека се сабију што могу гушће Горгона и Капрај с обију страна; И нека запуше Арново ушће, Те да се воде му у тебе склизе, Како би од пусте постало пушће Хајдучко гнијездо погане Пизе, Јер ако с издаје ти Уголина Осуди да њега самрт угризе, На што је мучење његових сина? На дјецу његову шта ти је криво ? Није ли Правда их небу с висина Младошћу правдала, ти нова Тиво? Ми к леду, у којем грешници бише На леђа стављени, пођосмо живо, Ту сузе нијесу могле се више, На оку смрзнуте, напоље лити Немајућ' изласка, натраг се лише; С тог' и јад већи је морао бити. Ма да ми већ лице од јаке зиме
Осјећај изгуби, вјетар се вити Осјетих, завитлан не знадох чиме. И зато: »Откуда вјетрине туна?« Ја рекох Пјеснику, зачуђен тиме, Он: »0 том откле се ова вртуна, Што једва овђе се осјећа, точи, Имаћеш ускоро тачна рачуна, Чим узрок опази моћ твојих очн.« Тад рече дух један у ледној кори: »Ви дуси, о чијој злости свједочи Казна вам која вас овамо сори, Очи ми лишите ледених пласа, Да бол си од сваког излијем гори.« Ја њему: »Хоћу ти послушат' гласа, Ал' име кажи ми. Паклена бурма И мене, ако ти не пружим спаса, Нек узме, нек у њој мучим се дурма!« Он: »Ја сам Албериг што нуди воће,
И коме за смокву даде се урма; Ах, зашто срце ми не бјеше кроће!« Ја на то; »Зар и ти умрије, бане?« Дух: »Не знам, нити ми знати се хоће, Да л' још ми тијело ужива дане. Јер често душе нам пре Птоломеја Добије у своје паклене стане Но конац пресече проклета сеја. Чим изда, постаје издајник смјели Тијелом својијем злостима леја: Дух амо, у тело демон се сели. Већ можда тијелу коса сиједи Тог духа, на ком су ледени вели, — Мним духа што иза леђа ми сједи, Знаш можда да л' Парка конца му танка Пресече, док он се овдјена леди, И који зове се Орија Бранка.« Ја рекох: »Лаже ме госпоство ваше Да дух се већ оном налази ванка:
Још Бранка свијетло оружје паше, Јоште се на земљи горе весели, И једе и пије и коње јаше, Нит' амо ускоро слазити жели.« »То демон тијела празни му чанке, А овдје дух му је (Албериг вели); Јер прије него је Михаил Цанке, Којега с рсђаком Орија уби, Дошао ту горе у Малебранке, Већ душу издајом Орија згуби. Што рече испунит', сада се брини, Јер што се обећа нека се туби, И ову ледну ми копрену скини.« Уљудност бијаше не бити складан Спрам њега; зато га оставих тмини. Ђеновац одиста човјек је јадан! Јер Бранки, који се ђаволу клања, Још живи тијело, а дух му гадан У хладном Коциту веће се бања. ПЈЕСМА ТРИДЕСЕТЧЕТВРТА.
„Prodeunt Vexilla Regis inferni Већ амо; можда ћеш там' у буџаку Спазит га,« прозбори Вођа ми вјерни. K'o што нам у магли ил' у сумраку Још из далека се вјетрни млини Јављају: сличну им некакву јаку Направу видјети мени се чини. Од вјетра ја иза поете скри се. Кроз лед се виђаху у оној тмини, Ка' сламке у телу стаклене смисе, Грешници што леже, илити чуче, Или су у кврзи, илити висе Главачки, и тако слеђени муче, Там' стигав ђе пак'о све више ужа, Чух ово, јер бјеше намјера уче Да радозналост ми велику скужа: »Стој туна и гледај! Ено га Дите! Дух нек ти сада се рсом оружа, Јер уђе у адске најдубље свите.«
Не тражи да причам каква ме језа Тад узе од зиме у срцу скрите, Јер на то мисао језик ми веза. Нит' умрех, нит' живјех, ни смрт, ни жиће, У такво стање ме ужас утеза: Сад, какав постадох, чини откриће. Угледах адскога грознога краља, И видјех да му се из леда биће До сиса напоље само помаља. Мен' с дивом поредит' згодније бива, Но руке његове — да страшних маља! — С највећим од оних онамо дива. Сад, мјеру имајућ' овога дела Тјелесног, ум о том нека ти снива Какви су размјери његова тела. Би лијеп к'о ШТО је ругобан данас, ЕЕа, ипак, омрзе зрака му бела! То значи, зло свако из њега грана c'. Осјетих од чуда уз леђа мраве,
Кад у тог демона, кобнога за нас, Угледах три бојом различне главе. Једва му у среди имаде мјеста, Две друге са стране, ругобе праве, И срасле са средњом ђе им је креста. Средња је румена, стравично љута; Лијева црна је, коса јој честа; А десна била је бијело-жута. И крила шестора под њима бише, Не као птичија: бијаху крута Ka' она што носе слијепе мише. Крилима машући буру голему Дизаше: Три вјетра из њих се лише, Тер воду ледише Коциту свему. Шест има очију сузнога вала, Из трију уста је јурила њему Кукњава и пјена крвавих бала. У свакој чељусти један му бјеше Очајник, и не би казна му мала, Јер зуби његови вјечно га мљеше.
У средњој сјем што је грешника гриза, Још оштрим ноктима леђа му чеше, Те често сљушти се кожна им риза. Вођ рече односно овога чуда: »Гле како мучи се погана биза: Упамти, оно је издајник Јуда. Глава му унутра; ноге му висе. Друге је родила латинска груда, Не људе, него је родила рисе. Угриза главурда, штоно је жута, Касију рамена, бутине, сисе; У црно; ено ти невјере Брута. Ноге им унутра; главе им споља. Ал* доста већ онуд ноге нам лута; Ноћ иде; пођимо у мјеста боља.« Тада се ја о врат објесих њему, Јер тако његова бијаше воља, А Луциферову Вођа, у трему Кад исти рашири крила си крута, Боку се приближи грозно голему, И дохвати му се слеђених рута,
Одатле наниже помоћу длака, Суљајућ' опрезно, поета лута, Па стигав бедрима, оба си крака Обрте гдје прије бјеше му глава, И почев пети се напором шака, Мних опет у пак'о себе сурвава. »Сад добро држи се; ових степени Опасност веља је,« — савјет ми дава, Затијем кроз отвор у једној стени Изишав, спусти ме њојзи на рубу, Навише погледав ја по стрмени, Много се зачудих демону грубу, Јер главе не видјех томе сотони Три које грешника држе на зубу: Гдје главе бјеху му, сад су му ђони! Тад Вођом наредба бјеше ми дата: »Устани, и краке напријед гони; Сја сунце већ близу два пуна сата,«
Кроз пустош подземну, кроз дивље ждрело, Ми сада својега морисмо гњата, Кам' сунце не стиже топло и бело. Ја Вођи: »Кажи ми што неста леда? И гдје је паклено страшило цело? И како сунашце, којено сједа Отоич, може се јављати веће? Што л' Демон, од којег душа ми преда, Ђе прије главурду, сад ноге меће? Вођ: »Отвор ума ти заблуда гуши. Центар нас од мјеста лишена среће ЧИСТИЛИШТЕ Растави, и које Луцифер буши. Силазих док идох централној мети, Ал' — пази, да јасно буде ти души — Кадно се обртох, почех се пети. То зби се у тачки, терети куда Падају. Ти стиже при овој шети У сферу противну, прошавши туда.
А сад нам сфера је она далека Ђе с' роди Муж који слави се свуда, И који умрије ради човјека. Спрам оне ова је сфера малена; У оној, за центром, оста ћудека; Она је тминама тек покривена, А овдје јутро је. Тијело змаја, Са којег у стара бјеше времена Бунт први букнуо у крилу раја, Уз чије ми амо доспјесмо ноге, И сада још стоји као што стаја. Кад усљед осуде Луцифер строге Главачке одовуд у земљу паде, Тад ова под воде утече многе, Угнућем Сиону постанак даде. И земља из ове јаме се макла: Бјежећи ка' брдо чишћења стаде.« Од центра дужина целог је пакла Колика и ових мрачнијех рупа;
По јеци, што моје уши је такла, Познадох да поток неки их купа. Помислих: »Јада се овог отресмо,« Па Вођи, којино навише ступа, Слиједих, и дотле тако се песмо, Док најзад из мрачног овога гнезда На рупу округлу стигнули несмо, Гдје опет видјесмо трепере звезда. КРАЈ ПАКЛА. ЧИСТИЛИШТЕ ПЈЕСМА ПРВА. Да плови бољијем водама, журно Сад лађа духа ми подиже платна, А море за собом оставља бурно. Музину звону ћу кренути клатна, Тер ће о другом царству да звони, Гдје душа постаје чиста и златна, Достојна за живот небески они.
Нек пој ми из оног ускрсне мрака, Нек Калиопа се мене не клони, Но нека, нешто ми шаљући зрака, Сад гласом онијем прати ми лиру Што девет охолих натпјева Сврака. Већ, ено, по чистом етерном ширу, Што стиже до Луне, зора се плава Стерући, чара ме, слична сафиру, Послије паклених онијех страва. Сад гледам, из адског изишав глиба, Венеру, што осмех истоку дава, Праћена гомилом небесних риба. Пол јужни погледах и спазих туди Са звезде како се четири гиба Зрак виђен једино од првих људи. Жалим те сјеверна земљо сироту, Јер видјет не можеш ти како руди Зрак исти, што има јасну чистоту. —
Кад опет на сјевер глед ми се врте, Угледах једнога старца љепоту Крај себе, и часне његове црте. Просједи прами му косе и браде, Види се да многе године прти, И на њих сјај c' оних звијезда кладе. Видећи у нама ненадне госте, Желећи како смо дошли да знаде, Прозбори: »Како ли нађосте мосте На реци пакленој, дошавши к мени И к мојим пећинам? Кажите, ко сте, Којим ли вођем сте ви доведени Из оних вјечитих својијех јада, Гдје мраком пакленим бјесте скривени, Што бјеше казна вам рђава рада; Зар закон паклени срушисте, или Сад нови поредак онамо влада, Те може с' умаћи пакленој сили?« —
Чув како долазак старац нам хули, Каза ми име му пратилац мили: То име већ сви су народи чули. Пре него извести старца о свему, Штовање спрам њега Вођа ми ули, И ја му одадох пошту голему. »Не пркос овамо доведе мене, Но пратим Овога (рећи ће њему) На захтјев с небеса приспјеле жене, Жив човјек ово је, ал' близу гроба Бијаше с памети своје малене, С лудости што нађе у њему роба. Да њега, на кога би судба љута, Јер њиме овлада гријех и злоба, Избавим, не нађох другога пута. Показах у паклу душе му разне, Јер са мном по паклу до сада лута, И туна грозне је видио казне. Ал' да би увећ'о искуства своја,
Дођосмо да види како се празне Гријеси из душа, гдје власт је твоја. Приповест о путу дуга би била, С тог само велим ти: дужност је моја Водит' га, јер небо даде ми крила, Немој га ти сада спречит' у ходу, Јер он се истрже из ропства гњила, И жели да овдје стече слободу. И ти јој жртвова дах својих плућа, Тијело оставив у тљеном поду Утике: толико бијаше врућа Жудња ти за њоме, те ће ти с тога, Куцне ли мртвима час васкрснућа, Тијело красити зрачица многа. Што видиш нас усред овога луга, Знај, нема у томе ничега злога, Јер ја сам становник онога круга Гдје ти је Марција, која те моли
Да сматраш њу као својега друга, Јер суза потоке за тобом проли. Рекох ти да човјек још овај живи, Којино слободу толико воли, Те што смо овдјена нијесмо криви. За љубав Марцији царство нам своје Покажи, нит' нам се жељи противи, А ја ћу однет' јој поздравље твоје, Буде ли за њу ми од тебе дато.« — »Марција би земско блаженство моје, — Тако је почео зборити Като, — Све чиних што некад она би хтјела, Ал' амо ја дошав, нек ти је знато, Не може утицат' на моја дјела, Јер озго тад онај закон се дао, По којем сад вас је нога ми срела, Кад велиш, допуст је с неба ти пао, Не кушај добит' ме ласкања митом, Но спери с овога паклени као,
Гипком га и чистом опаши ситом, Те да се за њега чистота уда. Свуд овај острв је окружен ритом, И рогоз успева по дну му свуда, Нит овдје мјесто је ономе рашћу За воде покретом што не кривуда. Скоро ће сунце вас опити слашћу, И оно вама ће показат' путе, Ви овдје нијесте под мојом влашћу, Зато се не враћај у ове куте.« — То рекав, ншчезе. Зрачице бајне Зорине минуше румено-жуте, А сунце разасу те своје сјајне. Дан када бјелилом замени зору, Угледах ја морске таласе крајне, Што чистилишта су пасали гору. У Вођа погледах, а он ми рече: »Сад натраг наниже пођимо к мору, Мој сине, бирајућ' путове прече.« —
За њиме, за ногом његовом босом, Пут мора, што близу тудијер тече, Пустом сам ишао бријега косом. Од суза и оне паклене чађе Он уз пут опра ме студеном росом, И лице чистотом поста ми млађе, К обали стигосмо лаганим касом, И све ми биваше у души слађе, Када ме опаса рогозним пасом. Чим стручак ишчупа рогоза гипка, То чудо свједочим својијем гласом, Ту одмах изниче нова му шипка. ПЈЕСМА ДРУГА. Већ сунце с видика ишчезну свима, С видика, врх чијег меридијана Прелази средином Јерусалима, Ноћ, њему супротно, дође с пољана Индиских са Вагом, али ћу касти
Да ће се почетком јесењих дана И без ње јављати, јере ће расти. На мјесту гдје стајах, руменобело То лице Зорино, пунано сласти, С велике старости пожутје цело. Крај мора стајасмо, ка' онај који Замишљен, јер пут му нешто је смело, Мислима путује, ногама стоји. Над водом, кроз пару, Марс прије зоре На страни западној зракове роји, Којино црвеном свјетлошћу горе: Зрак сличан угледах; иђаше с мора; Хитре му покрете трепери творе; Спрам њега свака је брзина спора. Ја Вођу погледав, да мене срећи, Упитан о томе, сладошћу збора, Зрак овај постаде свјетлошћу већи. С обије стране му ка' бела свила
Два зрака још видјех и оздо трећи. Вођи ми нијема уста су била, Ал' када познаде бродара тога, И видје да први зраци су крила, Кличе ми: »Гле слуге вишњега Бога! Да видиш анђела згода се дала: Поклекни! Лађарска оруђа многа, Гле нису нужна му; мјесто весала На путу далеком крилима маше Вјечитим и чистим, јер земних тала Трунке им не стижу, нити их праше.« — Што ближе стизаше небесна птица, Све јаче мојијем очима сјаше, Да на њих готово паде ми птица. У лакој лађици што мало тоне, Брзо се анђео к обали мица, Способан да срце љепотом троне. У лађи појаху душе, јер мира Стекоше скинувши грехова споне: In exitu Israel из Мисира.
Анђел се прекрстив, душице исте, Свршивши почету пјесму псалтира, Ступише на земљу, да ту се чисте, Отпловив анђео откуда дође, Забуну спазише очи ми листе, Забуну духова осталих вође: Они се чудећи брег онај гледе, Јер им је непознат; нама такође. Би сунцем Козорог небу из среде Већ изгнан, кад истих духова чета Смотри нас, па да би спасла се беде, Рече нам: »Како се — дајте нам свјета — На бријег излази, ако ли знате«. — Вођ на то: »Што не знам, одиста штета! О нама погрешан појам имате. Странци СМОЈ дођосмо прије вас мало; Питање што вам се свидје да дате, Наравно с тога је чудно нам пало,
Спрам пута, којијем стигосмо мети, Шала је, јер муке то нас је стало На бријег онај се онамо пети.« — Да жив сам ја човјек, истога маха Познаше међутим духови свети По грудном кретању мојега даха. Посматрах колико они се чуде Што виде производ бренога праха Чак амо пренесен са земне груде. Около носца се маслинске гране, Што значи мира се погодбе нуде, Свјетина искупља са сваке стране: Том слично тад око мене се свише Из радозналости душе ваљане, Те заборављени пути им бише! Дух један ближе ми приступи да ме Загрли. О сјенко, и ништа више! — Јер и сам осјетих љубави пламе,
Ја руке опружих да грлим њега, Ал' обје празне се на свако раме Вратише. Зачуђен бијах, са чега Дух тај се насмешив назада штуче. Ја за њим, послије овога свега, Потекох, желећи његове луче. Ко бјеше, познадох кад рече: »Стани!« — »Не бјежи« —рекох му! — »Жеље ме муче Да говор чујем ти; нијесмо страни.« — Тад он ће: »Не само там' гдје су јади Љубих те, но и сад љубав ме пјани. Ал' куда краци ти ићи су ради?« — »Да бих се, кад умрем на земљи доље, (Рекох му) вратио овамо, знади, Путујем, и стигох на ово поље. Ал' зашто ти ниси већ у дну раја?« —
Дух: »Досад анђео немаде воље Возит' ме к обали овога краја: То бјеше са Правдом у пуној слози. Ал' сада свакога који се каје, Од ушћа Тиброва овамо вози. Три веће месеца то иде тако. Сјем мене, веће су пренети мнози, Којима не бјеше досуђен пако.« — »Казела (рекох му), хоћеш ли пјети И сад ми ка' негда слатко онако, Дух ако тог може још да се сјети?« — Да сада још боље пјевати може Доказа, кликнувши, другар ми вети: „Та љубав, која ме разумом проже" . . . И тако дивно је пјевао братко Да гласи до мојих ушију коже Још ево долазе, — још ми је слатко. Не само Вођ и ја слушасмо, ного Слушаше од оних духова сватко, И то нам одузе времена много.
Ал' тада Катон се појави стари, И покојницима подвикну строго: »Какве су то сада безумне ствари? Што туна стојите? Зашто сте лени? Што вам се првашња намјера квари Да на врх стигнете бријега стени? Хитајте, трчите на ону гору, Јер само можете на тој стрмени С очију скинути дебелу кору Што Бога крије вам.« — Ка' јеци труба, Све душе следише његову збору. Знаш како поплаши јато голуба, Које се по њиви зрнцима пита, Појава какова ил' граја груба, Те јато махне се белога жита И прхне: подобно пјесме се прође Рој душа и к вису бријега хита. Одмах се кренусмо и ми такође. ПЈЕСМА ТРЕЋА.
Ма да се четица духова пољем Разасу, жудећи врхунцу хума, Гдје ће се надати животу бољем, И куд је гонише савјети ума, Ја, који тад одмах о том расуди Да не знам том крају стаза ни друма, Уз вођа својега припих се туди. Он врло погружен мени изгледа: О, чиста савести честитих људи! И мала погрешка за те је беда! — Кад му се успори брзина хода, Што достојанству нам озбиљних вреда Наноси, тад мени даде се згода Те бријег уочи ока ми тјена, Брег у вис наперен с нискга пода. Сја сунце с леђа ми онога трена: Мних Вођ ме остави, видећи само Пред собом цртеже својега сјена, И одмах погледах у страну тамо
Ђе Виргил уза ме хоцио бјеше, Он ми се окрете спазивши камо Заблудих, и очи нама се среше. »Зар мислиш оставих ја тебе сама? (Тако ме његове ријечи тјеше) Тијело, о које зрака се слама Некада, сада ми Неапољ, брате, И гроба хладнога покрива тама; С тог сјенке не могу ни да ме прате, Дуси су провидни — ту нема чуда — Ко што су небеса, ал' муке пате 138 ________________________________ ______________________ Што пати и вашег тијела груда. Духовног тијела прозрети својства — Том само може се надати луда, Јер ово тајна је светога Тројства. Да људи познају суштину ствари, Тад не би — о томе немајте двојства —
Ни било потребно родити Мари, Бијаше људима видјети дато Како су науке први главари Залуду тражили Истине злато, За њиме у лимбу, ал' бадаваде, Још жуди и вјечно жудеће Плато, Јер таква тајна се умом не краде, Њим она не може ни да се слути, — А Плату подобних много имаде.« — Ућута, и чело њему се смути. Међутим, с подножјем бријега ми се Сретосмо. куда нас намјера пути, И врло стрмене видјесмо висе, Стрмени те измеђ града Леричи И Турбје, спрам ове стрмени скри се, Спрам које такво ти име не личи, »Пут којим без крила, радо бих знао, На бријег иде се«, —Виргило кричи, Пошто је спрам оног бријега стао,
Док он се мислио куд да ме води, Глед ми је на чету духова пао Некакву, што с лева лагано ходи. Рекох му: »Погледај! Ова ће чета Јамачно, која нас овдјена згоди, О путу дати нам потребна свјета.« — »Да к њојзи хитамо сада је ора (Зачу се из уста пјесника вета), Јер видиш да ходом она је спора. Надам се крај ово наших је мука,« — И тамо пођосмо корака спора. Кад бисмо спрам тога духовног пука Не тако далеко колико стрила Добаци, хитнута тетивом лука, На вису чета се скупила била, Што нас је видјела канда се чуди: »О, чето, што веће из тела гњила У вјечност долетје, добра нам буди (Прозбори Виргило, стигавши ближе),
Те кажи куда се по стрмој груди Бријега најбрже на њега стиже, Ко време познаје тај ће га веће Штедјети, он јури, нерадо гмиже, — Кажи нам тако ти будуће среће.« — Свом овну преходном овчице следе, Јер стадо у њега уздање меће, И на све покрете његове гледе; Стане ли, за леђа крију се њему, Јер, узрок не знајућ', боје се беде: Дуси им бијаху слични у свему. Предњаци водише крд овај који У ходу пристојност има голему, И смјерност којему на лицу стоји. Прваци спречише кретање стада, Спазивши да земљу црнилом боји Сјенка ми, што с десна на земљу пада.
Вођ рече: »Непитан рећи ћу вама Што вам је мисао дознати рада: Жив човјек ово је, земље је скрама. Ал' му се немојте чудити шети, Јер, ма да тијелом не личи нама, Небо му допусти на брег се пети.« — »Тад натраг на десно идиге (они На то нам рекоше духови свети); А пута тог нек се нога вам клони.« — »Човјече, лице ми погледај боље (Глас једног тад од њих поче да звони), Да л' икад видје ме на земљи доље ?« — Погледах лице му, власи му смеђе, Изгледа племенит и добре воље, А расјечене му бијаху вјеђе. »Не знам те, ал ми се знати те жуди (Рекох му), »Нигда те не видјех пређе.« Показав рану ми својијех груди,
Он рече: »По рани нознаћеш мене, Што некад у боју добих од људи: Манфред сам, унук сам царице жене. Сиђеш ли, кћери ми одмах отиди, С рада ми образи којој црвене; Кажи јој, не треба да ме се стиди, Јер мрући сјетих се живога Бога, И постах у вјери подобан хриди, И милост изли се на мене многа. Дјелима наличих ја на хајдука, Ал' ко се остави рађења злога, Милосно прими га божија рука, То бискуп не знаде оруђе злости Папине, иначе он би ме тука Гдје Беневенте се налазе мости И даље пустио да лежим, нити Отуд би ископ'о труле ми кости, Јер земља папина не сме их крити.
Дуж Верда по пољу бачене бише, Гдје вјетар их носи, гдјено се лити По њима морају потоци кише. Папино проклество науди тако Да нема за грешне милости више; Док нада цвјета нам, не грози пакб. Ал' проклет ко умре, ма да се каја, Тај ипак остаје, ко ја овако, Тридесет времена колико траја Време му пркоса Христовој вјери, Искључен из оног онамо краја. Ако вам молитве временој мјери Не скрате дужину, Нек моли, кажи, Вишњега за мене, милој ми кћери; Јер људска молитва много нам важи.« ПЈЕСМА ЧЕТВРТА. Када нас обузе насладом или Болима моћ која душевна, бити Душа he подложна реченој сили,
И Hehe о другим моћима мнити. То против заблуде свједочи гласно По којој у нама с' имају крити Три душе, што ми је доказат' ласно. Moh ока, чувења од себе јава Даје ли, све друго није нам јасно, Време нам пролази к'о кад се спава, Да бјеше моћ ина у мени лена, Тад видјех: дух онај, речитост права, Уз пут ми зборећи, на небу мена Деси се, а ја ју не спазих: зрака Сунчева педесет има степена, Кад онај рој: »Сто пута вам лака,« — Кличе нам. То значи стигосмо куда Идосмо. Шира је и дера свака Која се, кад грожђе већ узри свуда, Запуши навиљком виноградара, Од уске стазице, која кривуда На више, и којом нога нам шара, Док оне духове задржа дола,
Шири је и бољи пут планинара Што спушта с' онамо, гдјено је Нола, Од овог. Зато ми жудње су крила Што изнад физичких дижу нас бола, Да Вођи слиједим потребна била. Препукла бијаше камена маса: Тај продор бјеше нам путања цила; Рукам' се помагах свакога часа. Одољев истоме напору грубу, Када се на мјесто видоко стаса, Што оној стрмени бјеше на рубу, Ја рекох: »Сад, Вођо, путима којим?« — И зачух гласа му озбиљну трубу: »Не само на ниже кораком својим! Једнако за мном навише крећи, Докле нас не сретне, надом се дојим, Ко he нам помоћи при овој шећи.« — Би стрмо, да мислим квадранта пола
Угао стрмпа би морао прећи, Спусти ли к центру се линија с кола. Заморен гледећи стрмене плоче Прозборих: »Ја, чедо земнога дола, Малаксах, и даље не могу, оче!« — Вођ: »Одсјек там' очи нека ти виде: Одмор је кад тамо ноге ти кроче; Ka' балкон он око бријега иде.« — Та ријеч много је снаге ми дала, С мене се ка' бреме некакво скиде, Те пузих сад преко стрмених тала. Стигавши онамо на тле смо сјели, И гледећ' источно, послије зала Поднетих пут онај очима јели. С долине сунашцу поглед ми скака, И врло зачуђен био сам бели Видећи с лијева киту му зрака. Док ово посматрах Поета спази Да бјеше узрок ми чуђења јака,
Што сунце cia ђе су сјеверни мрази, И рече: »Да сунце близу близнака Сја, мјесто што сада онуда лази, Гдјено су области Овнових знака, Могло би да сјевер силније згрева. Сион је антипод овог буџака: Там' сунце с десна је, овдјена с лева.« Ја: »Разлог разумјех говора твога: Тек сада истина оку ми сева, Што мишљах изнад је разума мога, Знам сада што она линија дуга, Екватор названа са правца свога, Овдје је сјеверно, онамо с југа. Ал', ако допустиш да ти се ставе, Сад бих ти ставио питања друга: Крај брегу не виде очи ми здраве, И зато, молим те, ово ми реци, Не бих ли добио појмове праве:
Од мете јесмо ли јоште далеци?« — Овако Поета тада ме учи: »Ти увјерење си о томе стеци, Да путник уз ови бријег се мучи, Ал' мука та само јест у почетку, А ближе што стиже небесној лучи И чудног овога брега свршетку, Ходећи све мање с умора стење, И снагу достиже веома ретку, Да врху његову лако се пење, Крај биће кад почне да ти се ређа Осјећај, и срце да ти га жење, Да ходиш ка' лака низ воду лађа. Тамо је одмор ти.« — Истијех часа Чух нешто: то сада уши нам гађа Из близа звук овог чуднога гласа: Можда ће одмор ти на тој стрмени Требати поради твојега спаса. — П.рлшавши нађосмо позади стени Некаквој, што нисмо спазили прије,
Да руља духова, који се лени Чињаху, туна се у хладу крије. Једнога видјесмо у исто доба Што руке около кољена вије И главу између кољена оба Сакрива. Ја Вођи: »Гле како хвата Кољена лијених руку му скоба, — Мним нађе лијеност у њему брата.« — Тим пецнут нимало не поста кроћи, Но рече, са мноме желећи рата: »Па иди пењи се кад имаш моћи.« — Ма да сам уморан био веома И санка желио у крилу ноћи, Приђох му и познах ко је сирома. Он главу малчице подигав рече: (У гласу лености бјеше арома) »Видје ли да суице с лијева тече?« Леност му мој осмех бјеше подстакла, И рекох: »Добро је што ту се стече, Јер сам се бојао у дну си пакла. Што сједиш и себи наносиш квара?
Чекаш ли Вођу? Или те закла Зла твоја љенивост — навика стара?« — Белаква: »Ходити, то мени смета, Што немам од хода никаква дара, Док анђел не рекне: улази, клета, — Не вреди ићи ми кораком листим. Кад овдје пробавим толико љета, Колико на тлима вашијем истим, Ући ћу, — јер душа моја одлага До смрти кајање, — да себе чистим, Само би праведних молитва блага Успјела да моје чекање скрати, Јер за то малена моја је снага. Ко за ме моли се' Бог нек му плати.« — Вођ пође, ја за њим, и он ми рече: »Гле, подне већ овдје сводове злати, Док у Мароку је настало вече.« ПЈЕСМА ПЕТА. За Вођем по трагу његових стаза
Већ идох, кад један из оне чете Другима на мене руком показа, Велећи: »Сјен има тело му, глете! Жив јесте, јер тешким кораком ступа. Застадох, и њега поглед ми срете: Видећи да зрак се с мојега трупа Одбија, зачуђен био је много. »Зар тебе сад ова примједба глупа Пријечи ходити (Вођа ће строго)? Што ту се шапуће шта те се тиче? Хрид игда да ли би к земљи се погб Са тога што над њим вјетрина риче? Том хриду стаменом подобан буди; Не слушај све што се за тобом виче Слободу брбљања остави луди. За многим мислима ко је у лету, Својему дјелању одлучном уди, Те неће достићи стављену мету;
Нек с пута не гна те никаква мама.« — Рекав му: »Ево ме,« — наставих шету И усљед укора осјетих срама. Ја зачух ненадно у исти часак О стене бријега како се слама, Miserere — појућ' танани гласак; И спазих како нам путању сјече Многијех духова етерни стасак, И руља та ту се пред нама стече. Видећи да сјенку тело ми даје, »0!« у знак чуђења руља нам рече, — »О!« само у мјесто свакоје граје. Два духа брзо ми приђоше, пака: »Зашто се кроза те зраци не сјаје,« — Рекоше. Вођ на то: »Не пушта зрака, — Известит' можете другове ине, — Жива му тијела густина јака. Каж'те им поради користи њине.« — Кад паре прамени горе се спрже,
Сјајући полете простором тмине Хитрено, ал' од њих потече брже Пар онај гомили својијех брата, Што к нама тада се брзином врже Још већом од оне брзијех хата. Тад наста тишина — чула се муха. Вођ: »Ти си циљ ових духовних јата; Ходећи, збору им поклони слуха,« — »Остани (рекоше) ти, земља чија Јоште се напаја дасима духа, Идући там' гдјено блаженство клија, Од оних мед нама којено знадеш, — Редом нас погледај ако ти прија, Mor'o би да јава на земљи дадеш. Ти оне што негда мораху мрети Насилно, пред собом сада имадеш. Грешници бијасмо, али нас клети Не треба, јера се кајасмо мрући,
Те на нас милости зраци се свети Излише док јоште бијасмо врући.« — »Кажите жеље си (прозборих њима) Да чиним што могу, никог будући Ја не знах док бјесте на нашим тлима, Кунем се!« — »Вјерујем (један ће рећи), Вољан си помоћи ти нама злима, Али ћеш с немоћи можда подлећи. Ја сам ти Касеро, рођен у Фану, Гдје пријатеља ми мог'о би стећи, Да за ме моле се Богу ваљану. Код Антенора сам, гдјено сам јести Хљеб мнио безбедан, био на стану, Кад, правду погазив Аџоне Ести, Убице подмити те ме на путу У Милан убише у једној чести. Али бих умако удесу круту, Да к Мири, нападнут код Оријага, Побјегох, и Аџу, на ме љуту,
У пркос ноже бих избјег'о врага. При бјегству у риту нога се сплете На рогоз те падох, изда ме снага, И тада ножина срце ми срете.« — Дух овај ућута, дух један ини Да са мном бесједи к мени се крете, И рече: »Кад опет земљиној тмини Вратиш се послије овога хода, И о мом спасу се, молим те, брини, Да пожњем од твоје услуге плода. Бонконте зовем се, синак сам Гвида. Јер за ме Јованка — ах каква шкода! — Богу се не моли, пун сам ти стида.« — Ја: »Каква судбина илити сила Тело ти људима уклони с вида? Кажи ми, гдје ли је земља га скрила, И како неста га из Кампалдина.« — Он: »Река Аркијан, чија је жила
Над храмом што кити хрид Апенина, Спушта се на ниже, дајући влаге Долини, названој до' Казентина. Там' гдјено текући с питоме драге С Арном се ријеком Аркијан спаја, Ја, рањен од оне проклете траге, Побјегох са срцем пунијем ваја. Ту, рекав: — Маријо, смилуј се на ме, Лиших се милога сунчева сјаја, И туна кости ми осташе саме. То јави људима, молим те здраво, Дух Анђел узе ми; али, из таме Долетјев, анђелу прозбори ђаво: — Он мени припада са својих дјела, Што ми га узимаш не чиниш право Но када душу му, зрачице бела, Отимаш, из руку мојијех, ја се Тад задовољићу плијеном тела.
Пустивши из себе те грозне гласе, Радосно сотона очима мигне. Како се облаци стварају, зна се: Кад'у вис из воде пара се дигне, Там' гдје су ледне области града, Та пара, чим у те слојеве стигне, У виду кише вам на земљу пада. Паклена утвара, вјечито хитра Да људ'ма нанесе што више јада, Ниспусти на земљу бјеснило витра, Над којом црни се облаци свише, И воде безбројна проли се литра, Те земљу шибаху млазови кише. Наду се водама ток Аркијана, И њиме кости ми сручене бише, Дигнуте бујицом с оних пољана, У Арно, и ту се покрише блатом.« — Ућутав, трећа ће душа ваљана,
Што туна бнјаше с онијем јатом: »Стигнеш ли там' гдје си живио прије, Молим те и својим зовем те братом, Сјети се и мене, сијенске Пије, И за ме моли се Светоме Крсту. Узрок је што рака тело ми крије Муж, бурму ја чију носих на прсту.« ПЈЕСМА ШЕСТА. Жалостан остаје те сам се коцка Губилац у игри названој zara; Сам игру понавља, јера га боцка Да дозна што оста без својих пара. Док овај тако си тече искуства, Побједник одлази дајући дара Многима, да себе опрости друства, Што око њега се обично тиска: Спрам душа имадох подобна чуства, И свакој која ми бијаше блиска, Јер свака у помоћ ето ме зове, Обећах учинит' оно што иска,
Те тако руље се опростих ове. Ту бјеше Бенинказ, плијен оцалу: Уби га Гин да си мазди угове; Ту Гућо, што нађе самрт у валу. Ту бјеше Новело склопљених рука, И онај из Пизе, с којега хвалу Заслужи отац му, часни Марцука. И Орсо, и душа Пиера Бросе, Што страда на правди, бијаше тука; И зато нека се Брабантка, што се О њега огреши, јер ra је смакла, Покаје, неће ли да и њу носе Кад умре ђаволи у понор пакла. Те руље када се, која ме сколи Не би ли у мени вољу подстакла Да радим, да за њу свијет се моли, Отресох, ја Вођу: »Свјетлости моја! Из тебе у једној књизи се проли Тврђење да небо решења своја Не мења с молитве слабијех људи.
Ако сам схватио учења твоја, Захтјеви духова канда су луди.« — Он: »Ако тврдња ми добро се схвати, Гомила духова залуд не жуди, И нада може јој успјеха дати: Не мења с' одлука највиша, ако Молитвом у часу учине брати Што овдје чинити имаде свако. Кад писах: молитва немаде силе, Јер тада, ти ћеш се сјетити лако, Владаху на земљи начела хиле. Ал' ман' се расправе ти тако фине, Јер знади, из оне Дјевице миле, Кад на врх брега се нога ти вине, — О Беатрици ми говори глума, — 0 том ће истина сва да ти сине, Јер дјеву видјећеш с онога хума.« — Јн: »Онда хитајмо; штедјети трене Захтева бољитак мојега ума;
Касно је, брег има дугачке сјене; Сад нисам уморан.« — Вођ ово збори: »Хитрина неће нам имати смјене, Ал' ипак односно бићемо спори. Јер прије него ли лаке ти пете На бријег онај се успењу гори, Сунце ће наново озарит' свете. У оном заклону гдје већ је вече, Гле душа једна се налази, дете! Она ће казати путе нам прече.« — Онамо стигавши: »Душо Сордела, Дивим се како си (Вођа јој рече) С поштења својега поносна чела.« — Душа нас лавовски гледа и ћута. Вођ: »Кад је срећа нас теби довела, Молим те да нама покажеш пута.« _____ »Ко сте ви што ход вам (тако нас пита Не дајућ' одговор) амо залута, —
Мним из далека се овамо скита?« _____ Вођ почев: »Мантова..,« душа се с миста У којем до тада бијаше скрита, Подиже и вођи потече листа, Велећи: »Мантова! — Земљаче врли! И мени домаја бијаше иста,« — Пак онда с мојијем вођом се грли, О земљо Италска! Свету показа Да су ти ишчезли синови хрли, Те сада земља си мекијех маза. Лађи си подобна у морској бури, Која се без вође у понор сплаза; Владарко, блудној си подобна цури. Дух онај земљаку старих времена Гле како на образ пољубац тури При циглом помену родних имена! А сада земљаци само се гложе И ватру раздора — какова мена! —
Под кровом једнијем живећи, ложе, Погледај приморје, пак онда њедра, И мораш видјети како се множе Облаци, а неба нестаје ведра, Што Јустинијан ти подари стеге, Пропаде, јер своја распаса бедра, Тер веће посташе срама ти пјеге. Свештенство! Ако се душа ти стара Добити милосне божије његе, Да сједи у седлу, ти пусти цара. Гле како царски се коњиц обада, Гле како из носа бије му пара, Чим уздом рука ти стегу му зада! Алберте, Нијемче славан по врежи! Неслога пријети да раскомада Царство ти, заго му дизгине стежи! Ал' ти си немарљив, е онда с тога, Да бар ти нашљедник добру нам тежи Застрашен, стигла те освета Бога!
Без оца и тебе царства су врти Пустошни, јер жељни плијена злога Там у вас, ви царство предасте смрти Да видиш како нам, — овамо лети, — Разгоне Гвелфови бијесни хрти Племена Монтеки и Капелети. Кад видиш како се дослије шора Племство ти законом, уже му сплети, И види невољу Сантафиора. О дођи те виђи и сузе Рима, Што чешће овако вапити мора: Ћесаре, без тебе мени је зима. Нас ради нећеш ли, човјече груби, То дођи да чујеш чулима свима Зла Фама што досад о теби труби. Ах, зар нас остави ти свети Спасе, Ти распет на Крсту, јера нас љуби? Ил' можда друге си избрао часе Да земљу избавиш, у којој ето
Поставши предводник опаке масе, Постаје Марцелом свакоје псето, — Фиренцо! Шта те се збор овај тиче, Јер твоје разумно житељство вето Не бјеше приједмет ове ми приче, Док други правичност у срце баца, И туна носи је, твој житељ виче И о њој језиком својим палаца. Док други онштега посла се клоне, Твој житељ ћар лични ногама гаца: Примам се терета — уста му звоне. И зато нек ти се народ весели, А други народи нек сузе роне, Јер има сва блага којано жели: Богаство, поредак, правицу, слогу; — А да л' је истина што ти се вели, То само дни задњи казати могу. Нек венац Атини с чела се сними
И теби подари, јер издаш многу Наредбу у јесен, укинеш зими. Шта пута монету, законе мења И нове чланове у сенат прими, — Одиста види се нијеси лења. Слична си бонику, што у дну траља Својијех, јер не да бол умирења, Овамо, онамо јадан се ваља.« ПЈЕСМА СЕДМА. Сордело упита нас, своје госте, Виргила загрлив некол'ко реди, (Ко што сам веће вам причао): »Ко сте ? »Пре но се од душа поче да следи Пут онај што води сред ових стана, Куд онај долази што спаса вреди, Леш ми се наредбом Октавијана Погребе. Виргил сам, лишен сам неба, Не што сам имао многијех мана, Већ јера не једох Христова хљеба.« —
Ком нешто ненадно дође до очи, Чуди се и не зна да ли им треба Вероват', и он се са сумњом бочи: Том сличан дух заста, ал'одмах затим Ноге му грлећи пошту свједочи; И зели: »Дивим се када те чатим, Нашега Латинског језика славо! И с веље радости чисто ти цватим Што срећа к мени те доведе право. Ако сам достојан да чујем, кажи Идеш ли, јер знати жељан сам здраво, Из пакла, ил' мјеста рајскијех дражи.« — Вођ: »Амбис у ком се казне гријеси Сав прођох. То мени Реч, која важи Свемоћно на земљи и на небеси, Допусти, јер амо она ме крете. И знади, јер знати рад ето јеси,
Да нисам чинио никакве штете, Ал' ипак лишен сам остао раја, Јер благе не познах Христове свјете. Ја сам ти становник онога краја, Ђе нити сузама лице се кваси, Нити се разлеже плачевна rpaja, Но само уздаха чују се даси. Туна сам с дјечицом, прије крштења Којојзи дођоше самртни часи; Туна су и она часна створења Што бише без вјере, љубави, наде, Ал' ипак немаше ни сагрешења.« — Затим га, да л' пута казати знаде Што чистилишту нас одвешће, пита. Дух: »Од нас јер сваки допуст имаде Да вољно по овим крајима скита, Донекле нек моја нога вас прати. Ал' зрака сунчева бити ће скрита Ускоро, и к томе ваља ти знати
Да уз брег ови се не пење ноћу; С тог мисли гдје ћеш си одмора дати. Жудиш ли душевном слаткоме воћу, Врло би пријатно провео време С душама што ту се налазе спроћу, Јер од њих чуо 6i-i поучне теме.« — Виргило: »Шта мени пети се смета Док нојца покрива просторе неме?« — Дух: »У вис управит' не можеш лета, Нестане л' јаснога сунчева зрака, Са бијелога нам овога света, Јер вољу окива верига мрака. Ал' ипак на ниже, около брега, Ти можеш слободно кретати крака За време тамнијех ноћнијех njera.« — Вођ: »Онда води нас куда си каза« На одмор послије дневнога тега.« — Пођосмо. На крају нашијех стаза
Там' гдје се рој онај духова скупља, Коса се бријега наниже плаза, И страна бјеше му малчице шупља. Дух: »Тамо хајдемо, ако ти годи, Ђе овог бријега види се дупља, Чекати да с' опет сунашце роди,« — И кривим стазама дух овај листи К ивици влаке нас ићи слободи. Ни злато, ни сребро, ни смарагд исти У трену када се из земље бере, У боји нијесу толико чисти, Колико цвијеће штоно се стере По дола онога бајноме лису, И чије листиће росица пере, Којино гуше ти груд у мирису. Тад пјесмом духова одјекну стина: На цвећу, јер сад нам скривени нису, Сједише појући Salve, Regina! Док траја појање гомиле чедне Сордел ће: »Ви ћете с ових висина
Пре него сунашце у море сједне, Те тамо духове видјети боље: Јасније отле ће све да се ведне, Но кад бих још сад вас одвео доље, Тај тамо, што ћути, док дружба пјева На коме виде се слабости воље, С нехата чијега крвца се љева Италској, те други сада ју лечи, Рудолф је. Не гледа рајскога днева Што не хтје да јаде некада спречи, Са чега бадава сада се тешка. Тај други, који му утјешне речи Зборећи, на цвећу опружен лешка, — То ти је, пјесниче, сјен Отокара, Под којим бијаше некада Чешка, Док повит у беши још се одмара, Би бољи и више даваше наде Но син му Венцеслав, земских добара Похлепник, у доба дугачке браде.
Тај Носић там' који уздахом дува, И с оним дебељком збора имаде, Слаб бјеше да стијег љиљанов чува, И бјежећ' умрије, те сада с тога Рукама у прса ено се грува! Он отац бијаше Филипа Злога, У коме дебељко имаде зета, Тер оба ова је сродника многа Због истог Филипа мучила сјета. Од џина што с духом голема носа Сад пјева злима се чинила штета, Јер зле је сјекао он као коса. И син му Алфонс је сличан му био, Што иза леђа му, млад као роса, На оно меко је цвијеће сио. Други му синови мало се чине Слични му; краљевство њихов је дио, Али су лишени сваке в лине. Ретко се ваљаност на сина с оца Преноси, јер њена, Онај с висине Ко моли, отвара том, вратаоца.
О Џину још ово у лире јеци: Рђави бише му плоди криоца, Јер живот подари рђавој дјеци. Док мужем свошм се Констанца хвали, Снахе јој згодише срамоте меци, Јер њихни мужеви бијаху мали. Гле краља енглеског Енрика, који Простијем животом срце си кали, И чије потомство високо стоји. Гле ниже Виљема: душман га веза И уби, са чега крвљу се боји Још Александрија и Канавеза.« ПЈЕСМА ОСМА. Час бјеше када су пунахни жеља Бродари онога пловнога днева, Којег се расташе од пријатеља; Час који жудњу им у срце љева Зачују л' одјеке даљнијех звона, Из којих нешто им жалосно пјева
Ка' жамор за сунцем јецања бона. Кад небо западно поче да жути И бјеше нестало онијех тона, Дух један, махнувши повише пути, Управив истоку зјеницу своју И руке, замолив да свак ућути, Те lucis — покличе у таком поју, Да глас му нађе ми у срцу циља, И душу очара толико моју, Да срка из пјесми пучину миља. Друштво му, што бјеше на томе селу, Отпоја сред оног цвјетнога биља, Гледајућ у небо молитву целу. Нека ми читалац оштрије гледа Истину, јера је сад у оделу. У сунце гледаху којено сједа Са оне постеље цвијећа мека Блиједа и скромна духовна чеда, K'o када нешто се ванредно чека. Тад озго с' озари питома жупа,
Два на тле слетјеше Анђела нека С два мача пламена, али и тупа. Зелена бјеше им одећа цила Која се около њихових трупа Витлаше; зелена бјеху и крила. По један стао је с обадве стране Гомили, која је у среди била. Би плава коса им главе ваљане. С криоца Марији свакоје вече Овамо слијећу поради бране Духова од гује (Сордело рече), Од гује што већем овамо гмиже. — Уплашен, ја ништа немадох прече Но стати уз вођа својега ближе. Сордело: »К дусима на цвјетним тлима Онамо сада се спустимо ниже; Виде л' вас, бити he пријатно њима.« — • Чим тамо стигосмо једна ми глава Из руље духова радосно клима,
K'o да ме на земљи негда познава. Beh бјеше вријеме ноћнијех тмина, Али ми близина помоћи дава, Те познах у духу судију Нина. Мило ми бијаше што туна бјеше Дух тога правника, човјека фина, Што рече чим нам се поздрави среше: »Кад амо по води далекој стаса?« — Ја њему: »Жив дођох из пакла пјеше, Јер јоште немадох смртнога часа.« — Тим Нино не само, и Сордел буде Потресен чув што се жића ми каса, Јер жива видећ' ме много се чуде. Нии рече Конраду: »Нуто човјека Мед нама од живе земљине груде!« — А мени: »Ти који жив из далека Дође нам, помоћу божије воље, Потражи за моју душу лијека Чим опет вратиш се на земљу доље.
Кћер милу Јованку моју побуди Да за ме Господу моли се боље. Мати јој истиште мене из груди, Јера се слакоми да се преуда, Ал' некад видјеће да сада блуди. ^ Ах она свједочи свакоме свуда Да срце женино, никад на миру, Несталним стазама одмах кривуда. Чим с драгим престане бит' у додиру, Када ју дохвати самртна метла, Блор, што јој на грбу сја у оквиру, Неће јој спомена тако свијетла Подарит', к'о што би могла јој дати На грбу мојему пјесма пијетла, — Нек ово упамти ћерке ми мати « — То рече с изразом тихога бола. Тад мени прохтје се погледе слати I
t К споријем звјездама јужнога пола, Споријем, к'о ШТО се спорије движу И спица крајеви кренутих кола У кол'ко главчину имају ближу, Вођ: »Куда погледаш?« — Ја на то њему, »Ка трима звјездама очи ми стижу, Што с пола сипају свјетлост голему.« — Вођ: »Оне четири што јутрос виђе Несташе; три ове у овом трему Сада су гдје оне бијаху приђе.« — »Гле нашег овамо кивна крвника,« — Сордело, ком лице постаде блиђе, Мјесто нам показав плахо повика. Са стране гдје нема ограде доља, Блор, с којег Евина пропаде дика, Те њено потомство задеси боља ;
Блор, који цвијећем пузећи гаца Пошто се у ону долину сроља, Финијем језиком ста да палаца. Пар оних анђела криоца крете, И с вјетром, њихно кретање баца, Чим она опака змија се срете, Утече. Послије овога скоба Отклонив од оних духова штете, Навише прхнуше анђела оба, »Тако ти зрак што се на тебе слива (Рече ми Конрадо у исто доба) Помог'о да одеш кам' ти се снива, Причај ми, јер бијах од Луниђана Господар, и мори жеља ме жива, Новости из мојих роднијех страна.« — Ја на то: »Још тамо нијесам био, Ал' земље и дома тога ваљана Подвиге свијет је познао цио. Да зборим истину ево ти беса: Дом ти је крв своју свакада лио За правду; издашна бјеше му кеса.
Док паклом свет нагнан свуд иде криво, Твојијех рођака читава љеса и мишљах: ова је утвара била Видна ми на вису бријега Иде, Куд, орлу подобан бржем но вила, Да момка уграби Јупитер сиде. Помислих, обичај орлу је томе Да само с речене високе хриде Плијени слиједећ' нагону зломе. И мени с' учини истијех трена Канџе ће његове сад да ме сломе, Јер мене својега зграбише плена. У сферу одлетјех огњену с њима, И таква бијаше топлота њена, Да мишљах изгорјех од огња мнима. Пренух се и мене остави санак, И мишљах уплашен сликама злима Да жића кида се конац ми танак. Кад у сну Ахила мати до Скира Донесе, он сличан доживје данак:
Пренув се био је препун плахира, — Ал' одмах охрабрен присуством Вође Задобих опета душевна мира, И страва престаде дух ми да глође, Сунашце бијаше веће високо; У напред очи ми колико гође Стизаху, виђаху море широко. ii 161 Вођ рече: »Јера смо на добрих мјести (Види се прозре ми душу дубоко), Страх нека престане срце ти јести. До чистилишга нам, тог у стрмени Још само требује к рака двјести; У њ улаз они је пролом у стени.« Док санку ти доље јоште се дава, Док исток бијаше тек у румени, Лијепе жене се појави глава, И рече: »Луција ја сам; имадем Тог успаванога понијет' права, Да олакшице му на путу дадем.«
Тад у вис она се са тобом диже, Ја за њом, јер и ја летјети знадем, Правијем путима креће се живо. Код њих је то тако у обичају, Њихове природе тако је ткиво, И зато сви ти се виде у сјају.« — Дух на то: »По збору другога света Причаш ми хвалећи моју домају, Што теби потпуно познати смета Шта вреде славе јој лаврови винци; Ал' сам ћеш, мине ли шестина љета, Познати какви су рода ми синци. Јер тада, човјече, у твоју главу Забиће истину оштрији клинци, Ако сам познао будућност праву.« ПЈЕСМА ДЕВЕТА. Веће милосница Титона својом Ножицом истоку висове чепа, И обасипље их блиједом бојом,
Са чела блиста јој круница лепа, Штоно је у знаку звијери оне Студене, којано ударцем репа Смртнике нагони да сузе роне, ЈЈоћ двапут коракну, кораку трећем Већ ноге почеше да јој се клоне, Те рекох: »Дај да се на земљу мећем,« — И легох, Пода мном мека је трава; Крај мене духови, с којима већем Ви сте се познали; мени се спава, У часу кад пјесмом кука се ласти, Којом се тужна јој негдашња јава Опева, те бол јој почиње расти; У часу кад месо у нама дрема, Кад дух нам мислима није у власти, Тер тајне за сан му будућност нема: Тад усних ја орла златнијех крила, Што лебдећ' на ме се спустити спрема, А Сордел и други осташе ниже.
Овдје те остави, а мени гледом Показа улазак, и сада ближе Мети смо, и све ти испричах редом. — Бих сличан човјеку којему страха Нестаде, и пођох Вођиним следом, Јер Виргил више ме не видећ' плаха, Крете се к ономе вису голему. — Читалац и овог увиђа маха Да с' алегорички обраћам њему. — Стигосмо пред ону високу хриду Што пролом имаде налик у свему На какво препукло мјесто у зиду. Сад о том добавих тачнија дата, Јер мјеште пролома мени у виду С три ступња троб( јна стајаху врата. На ступњу највишем, не зборећ' гласно, Ka' чувар сјеђаше некакав брата, Сјај лица ком гледат' не бјеше ласно. У руци бијаше гола му шпада,
Која се блисташе толико јасно, Да њено блистање очи ми свлада. Прозбори: »Станите! Кажите мени, Ви, чија канда се превари нада, Од кога амо сте ви доведени?« Виргило: »Вођ нам се Луција зове: Захвалит' имамо небесној жени, Што сада близу смо капије ове.« — На то ће вратар нам: »У том случају Нек јој се жељама одмах угове, Нек оне потребе моћи вам дају На чистилишта се висове пети. Приђите к стубама.« — Чувши ту грају, Радосно пођосмо жуђеној мети. Првога ступња је мрамор ми бели И глатки и чисти још у памети, Јер у њем огледа лик ми се цели.
Кам ступња другога нрепун је храпа, Напуклост пругама свуда га дели, Црна му боја се с нрвеном стапа. Ступња је трећега имала стена, Која се с каменом другога склапа, Маст крви кад ову излије вена. Он под је ногама анђела стамен, Што сједи на прагу којему цена Знатна је, јер исти драги је камен. Вођ рече попев ме: »Смјерно га здрави, И моли да овај божији пламен Кључ који отвара принесе брави.« — Ја клекох и трипут ударих груди, И рекох : »У милост божју ме стави, Отвори, опрости, грешни смо људи.« — Он мачем на челу седам ми рана »П« пишућ' начини. — »Грешниче худи (Рече ми), крв са њих бити ће спрана
У чистилишту ти.« — Покрита снага Би рухом земљаним у тога бана, Којимо два кључа узе из шпага. Један је од сребра, од злата жута Други је, и с сравом св ки се слага, Те првим па другим отвори пута. Без оба с' не могу врата на своду Отворит', нити би дошла минута Да будеш помогнут (рече) у ходу. Златни је поскупљи, сребрни иска, Он који уласка даје слободу, Да с више в;ештине c' у браву тиска. Петар ми даде их велећи: »Радо Отварај свакоме чија се писка Покајна зачује, нек уђе чадо. С тог и ви уђите онамо гдје ви Претходи в?ћ много скрушено стадо, Ал' назад погледат' коме се стреви, Мора се вратити.« — Шкрипнуше шарке
Ка' оно Тарпејске, цареви ћеви Кад блага жељеше ппмоћу варке. Те Deum — сад поче слух ла ми дира, 'Ta ијесма препуна ЗЈХвале жарке, ТТТтп звуке и речи у себи збира. Тон овај на цркву подсјети мене, У којој умилно оргуља свира, Пратећи ријечи пјесме црквене. ПЈЕСМА ДЕСЕТА. Да c' она капија која се широм Ријетко отвара, јер душе вриме Проводе везане греха синџиром, За нама залупи, дознадох тиме Што зачух треску им; да назад очи Обртох, не бих се имао чиме Правдати. Навише Вођа ми крочи; Ја за њим кроз хриду препуклу, што се У својој лијевој и десној плочи Креташе, да мислиш вали те носе. Вођ: »Овуд ко иде нек добро пази,
Правећи навише кораке косе, Да стаје на стену што даље лази.« — То ход нам успори тако да луна Већ нешто смањена к западу слази, А ми се још висмо кроз теснац туна. Кад најзад из тога земљина дроба Ступисмо, немасмо тачна рачуна О путу, сумња нас обузе оба. Ја бијах уморан, и пошто дану, Опазих, и Вођ ми у исто доба, Да стасмо на уску, пусту пољану. Вије се, ка ђердан около врата, Бријегом; по њојзи као на длану Ходи се; имаде два и по хвата До стене усправне од њена руба. На брегу седам је такијех ката; Тај доњи немаде никаких стуба. На стене усправне мермердувару Урези, који се временог зуба
Не боје, сликају дивотну шару. Не само Поликлет нека се стиди: И самој природи, првом вајару, Срама би нанели рези на хриди. Гаврил је урезан носећи вести Да небо с отвара, за чим у биди Дуго се дизаху вапаји чести Од људи из оне долине плачне. Дошавши та слика до моје свести, Мњах живи, тако су црте јој тачне. Ти жића изрази тако те траве, Да мислиш, анђел ће сад да ти зачне Пјевати умилно Maria, ave! — Јер ту је и она дјевица мила Што неба своде нам отвори плаве, И мислиш е вели: »Ессе ancilla!« Вођ кличе: »Зар нема и других слика ?« На страни гдје срца чују се била Стајах му; пренух се од тога клика. На десно крај Вођа тада се крену,
И спазих там' иза Дјевина лика Другијем урезом шарану стену. Ту ковчег, у колих он када скита, Угледах, с којега жића је цену Платила непажња Узе левита, Пред њим је у седам хора гунгула: За око, појаше; ухо се пита Сумњајућ', — оба се борише чула. За око на слици тамњан се дими, Тер измеђ ока ми бјеше расула И носа, по којем кади су мними. Пред њим смирени псалмиста скака: Већи је од краља, мисао би ми; Мањи је, помислих с разлога јака. Гледајућ' игру му, свирку кимвала, С висока прозора преко сокака, Срдита бјеше му жена Михала. Приступих да слику посматрам боље Сад нову, која је пажњу ми звала,
Красећи мермеру бијело поље. Ту цар је, чија је ваљаност такла Грегора измолит' од божје воље Да њега милошћу опрости пакла; Ту мислим римскога цара Трајана, Ком узду хватајућ' бјеше c' истакла Напријед удова жена ваљана. Около цара је пуно војника И сјајне господе разнијех сана, А она удова овако вика, Јер ми се учини глас јој се зачу: »О Царе, онога казни крвника, Чијему син ми је ПОЈЛРГ'О мачу!« — Цар: »Када вратим ce.« — Удова прети: »Ал' ако с' не вратиш?« — Мајци у плачу Цар: »За мном ко дође нека те свети.« — То криво бијаше удовој жени Те рече: »Ко мисли само се дети Да туђи чини су њему стечени.« —
Цар на то: »Па добро, ево ћу стати Да чиним што правда н лаже мени, И одмах утјехе имаће мати.« — Длијетом урезат' видљиве зборе, — То вајар земаљски не може дати, То само небесни умјетник море. Док оно посматрах Вођа ми каза: »Гле оне духове у ходу споре! Мним знаће највише новијех стаза.« — Мој поглед, од оне чаран дивоте, Пи чијем бијелом мермеру база, Би свједок велике сада страхоте. Нека се не плаши који ме чита, Јер после казне ће бити доброте; Нек даље добрим се дјелом џилита. Нек знаде да ова судбина худа, За којом блаженство небесно цвита, Трајаће најдаље до Страшног Суда.
Прозборих: »То људска нијесу бића Што видим; памет ми тако је луда, Да, шта су, њена ми не каже свића.« — Вођ: »Они морају погнути плећи За грехе својега земскога жића; Иначе би ти се чинили већи. Ал' виђи пооштрив стријеле вида: Под тешким теретом готови клећи, Излазе там' испод онога хрида.« — Хришћани, што духа згубисте зраку, Охоли, ви који немате стида, Ходом сте својијем подобни раку. Чак они који су мед вама први Посташе да даду лептиру лаку Анђелском живота, јер су му црви. Хтјели би достићи висину дуба, Јер гордост у вашем срцу се стрви, Ма да сте вршњаци ситнијех буба. Стубове, у лику у ком су људи,
Помислиш судба је притисла груба, И сажаљење се у теби буди, Видиш ли како се носити муче Терете сводова, терно им груди Кољена достижу, тако се гуче: Том слично — угледах Евино сјеме Чим јача свјетлост ми пред оком пуче: Свак погнут ношаше велико бреме. Колико више је чинио зала, Толико теже је пртио деме, И већма брада му стиза до тала. Са чела зној они потоком лише, И мислиш уста су њихова дала Оваке шапуте: »Пе могу више.« — ПЈЕСМА ЈЕДАНАЕСТА. Наш Оче, који си ти на небеси, Не што те везује вез тога стана, Но првом што дјелу милостан јеси, Нек твојем имену хвала је дана
Од оних што сазда воља ти јака, И који из тебе, небеског бана, Животног у себе примише хака. Нек мира донесе царство нам твоје, Јер нема наш разум толико зрака Да сам му упути кораке своје. Вољу си житељи рајскога поља Појућ' ти жртвују: исте ироје Следимо и твоја нек буде воља. Пружи нам за данас насушна хљеба, Јер наша домаја пуста је згоља, Тер у њој без њега плијен смо греба. Ми радо праштамо дугове друга Који нас увреди, па с тога треба Да и ти нашег нас опростиш дуга. Чувај нас од оног злога створења Које се врлини лукаво руга, И нашу избави од искушења. Не за се, јер нама није тријебе, Но ради људскога обезбеђења
За ово пошљедње молимо тебе. — То, носећ' терете, духови пјеше Да свога гријеха опросте себе: И за нас такође којено среше. По чистилишноме првоме кругу Ходише, и мени видљиво бјеше Да вељу на срцу носише тугу. Кад они ту за нас тако се моле, Ми ћемо заслужит' велику ругу За њих се не молећ' на земљи доле. Сви људи који су душом поштени Нек вазда онима помоћи воле Што желе од греха бит' умивени. Вођ њима: »Тако вам гријеси били Ускоро из душе сви истрвени, Те к небу прхнули на својих крили, Путе нам кажите згодније, прече, Јер овај још људским ногама мили, Још није приспјело жића му вече.
Под месом адамским он јоште стење, Што жртва постаде паклене бече, Те с тога он у вис тешко се пење.« — Глас незнан из оне руље се чуо И Виргил сад овај одговор жење, Којему пажљиво обратих уо: »Са нама на десно пођите туди И оном што носи земљино руо Ход лак је, ако ли пети се жуди. Да бреме, које ми терети рамо, И које казна је охолих људи, Тле гледат' јадна ме не гони само, Бих очи подиг'о да видим тога Живога човјека, што стоји тамо, Молећ' га да за ме умоли Бога. Алдобрандески је био ми татко, Муж велик, и слава кућу ми многа Вијенцем окити, знаде ју сватко. С тога се понесох. Моја охола,
У коју био сам уљушкан слатко, На мене опћу је мржњу подбола, Те најзад њени ме стигоше меци, И мене заклаше као и вола, K'o што је познато санеској дјеци, Сјем тога, сви који сродни ми бише, У опћој противу куће ми дреци Због мене згинуше, нема их више. У мени гледате Омберта хола, Зној који са чела својега брише, Јер терет носити сад му је рола.« — Сав скрушен још једног видјех јадника Што бјеше теретом покривен пола, Теретом који би свалио бика. Оздо ме погледа, позна ме, близу Будућ' ми, и моје име повика. С њим ходећ' познадох тад Одеризу, И рекох: »Ти ли си сликарству дика Ономе што цвјета сад у Паризу?« —
»Спрам оног болоњског (рече) красника, Знај, моја кичица пада у низу: Сјајније боје су његових лика. Пре него претрпјех самрти кризу, Ја тако не мислих, беси ме душе Гордошћу, те сада јади ме гризу, И хоће тереги већ да ме сруше. Ал' ипак трже се срце ми меко Из мојих грехова паклене тмуше, Те чистилиште сам кајањем стеко. Д ела је људскијех кратка љепота, Кратка си глорије њихове јеко, Не помогне ли ти људска простота. Чимабуј мишљаше венац је ото Сликарске вјештине — каква сљепота! Јер венац исти му одузе Ђото. Гвид Гвида победи језиком пјесне, А можда већ неко, пјесничка глото, Спрема се да и вас о земљу тресне.
Слава се мијења ка' правац витра, Ком разне придају називе мјесне По разном кретању даха му хитра. У мору времена тисућа љета Тренут је, којом се вјечност титра: Да земљом толико нога вам шета Исту би ви славу — сумњат' не смете Имали, да самрт уграби клета Живот вам још када бијасте дете. Тај који ту ходи споријех крака Преда мном, терно сам близу му пете, Би сила тосканска некада јака — А једва сад га се сјећа Сиена, Гдје негда храброшћу тога јунака Фиренци оте се побједна цена. Ах људска слава је што боја траве: Зелена, пожути: сунпем се мена Учини, родитељ дође јој главе: Што сунце биљу је, слави је време.«
Ја духу: »Бесу ми збор ти рукаве Потркати, о слави уста ми неме, Ал' ко је тај о ком сада ми збори?« — Дух: »Салван, желећи сјај дијадеме, Дрскошћу газдом се Сијени створи. Охолост остави најзада мрући, И зато за гордост која га мори До смрти сад мора терете вући.« — Ја: »Како могаде у часу смрти Он истом кајућ се, овамо ући, Гдје ради чишћења терете прти? Можда му поможе молитвом неко За себе малчице гријеха стрти?« — Дух онај ово је на то ми реко: »Док јоште бијаше у пуној слави Дјелом је улазак овамо стеко: Кад Карло у затвор друга му стави, Ка' просјак откупе за њега проси, Те > кључе набави гвозденој брави. Разумјет' не можеш засада што си
Дочуо из овог мо ега збора, Ал' објашњења ти искуство носи, И брзо њему ће приспјети opa.« ПЈЕСМА ДВАНАЕСТА. Као што под јармом два иду вола, Погрбљен с њим идох, што на рамени Ношаше тежину, звану охола, Док најзад учитељ не рече мени: »Јер овдје треба ти тјерати лађу Побрже, те што су тлу повијени Остави.« — Усправих тијела грађу, Ал' јоште мисли ми стајаху ниско, Јер дух ми, мучен глорије глађу, Сад у се скромно се бијаше стиско. Брзо смо ходили, знајући да је Још циље пута нам нимало блиско. Вођ: »У тле, на које нога ти стаје, Погледај ; поуке наћи ћеш туди « — Да успомена им подуже траје,
Видимо на гробним плочама људи Урезе тела им; за њима жале Побожни, шаљу им уздахе груди: На тлима гдје ноге бјеху ми стале Угледах подобне, рађене боље, Урезе онога чије су сјале Врлине, пре но је пануо доље. Бријареј, оборен Зевсом у боју, Изрезан лежаше скршене воље Чело си купајућ' у смртном зноју. И видјех Тимбреа, Марса, Паладу Крај оца, гледећи многе на броју Охоле џинове у јадном падуИ видјех Нимрода, што зида кулу, Али му на лицу не видјех наду, И њему подобних целу гунгулу. Сви они којено дозва на мобу, У пуном бијаху сада расулу, И стидни што ону правише пробу. Још видјех ту како за дјецом руља Некада охолу ону Ниобу,
За дјецом, из које крв ено куља. Саул се убија и крви море Прољева, и мрући по тлу бауља, Те дажда жељеше Гелвујске горе. Арахна, позната охола ткаља, Већ паук упола, отровно створе, По поцепаноме платну се ваља. Ровоам урезан бјеше на поду Гдје бјежи у колих, он који каља Тиранством краљевство, руши слободу. Алкмеон види се како си нану Убија што води ону господу На мужа за љубав једном ђердану. Санхериб види се човјек у глибу Гријеха, што роди дјецу ваљану, Јер ено задају смрт Санхерибу. Краљица види се тамо Тамира Што рече: јер крви ocjeha трибу, Напи се, — па у крв умочи Кира. Там' Олоферну је Јудита главу Срезала; види се бјегство Асира,
Гоне их Јевреји ка' стоку праву. И Троја види се свом у пепелу Што негда параше висину плаву Охолом, која јој бјеше на челу. Кад измеђ људске нам и те скулптуре Божанске повучем ја парарелу, Пред оном од стида очи ми жмуре. Ту мртви мртви су, живи су живи, Из слика утисци у очи цуре, Највећи вјештак ће том да се диви. — Охоле погледе навише крећи, О сине матере, што Богу скриви, Мораш ли пут овај резани прећи, Јер понижење би видио своје Наниже гледећи при овој шећи, И славољубље би страдало твоје. — Пута нам подоста, такође днева, Протече док траја сматрање моје, И најзад ја зачух својега шева: »Сад очи управи пут оних мјеста
Гдје свјетлост из себе анђео љева; Гле враћа с' робиња сунчева шеста. Божјем се анђелу поклони смјерно, Ти што си призвод земнога теста, И пошту потпуну подај му, терно Да горе водит' нас буде му мило.« — Слушат' га навикнут вољу му вјерно Изврших. Анђео приђе нам чило. Рухо му имаде бјелоту дана, А с образа му се зрачење лило Као што лије га звијезда рана. Рече нам раширив мишице беле: »Пођимо пут оног вишега стана; , Мали вас од њега простори деле.« — Мало иас кадро је тај позив чути. Рођени да брже него ли стреле Летимо, ма да смо земљине пути, Падамо — шта ли нам то крила смаче? —
Најмањи вјетрови чим стану дути. Пошто се Анђео, хриди примаче, Куд и нас његова скрб је довела, Он онда машући крилима таче, На ход ме храбрећи, кожу ми чела. Код Рубаконтова, на десно, моста, Гдјено се с бријега црква надвела Над варош там ону штићену доста, Уз бријег пењу се камене скале Прављене у вегда времена проста, Кад мјере и књиге нису се крале: И овдје бијаше сличнијех скала На које ноге нам сада су стале, Само им ширина бијаше мала. Сад оздо уши нам трепере среше, Умилне трепере звучнога вала: Beati pauperes spiritu, пјеше. Кад оно приђосмо вратима пакла
Из њега писка нам допрла бјеше, Док овдје пјесма је уши нам такла. Лако се бијаше уз стубе пети: По равну тлу би се прије спотакла Нога ми, него ли при овој шети. Не знајућ' закона што туна важи, Ја f ођи прозборих идући мети: »Пењући с' не велим: Ноге ми снажи, О Боже, ка' прије; добар ми буди, Те зашто сад лако пењем се, кажи.« — Он рече: »Не треба то да те чуди: Ноге ти постају бољега кова, Јер неста онога што ходу уди, Неста ти на челу једнога слова, Свих седам ишчезну л', онда ћеш бити Још лакши, снага ће доћи ти нова, Ти ћеш се радосно навише вити.« — Кад онај којему нешто имаде На глави, за које < н не зна, нити
Знао би да други знат' му не даде, То дозна, прстима пипа да њему Пронађу што поглед наћи не знаде: Подобан томе сам био у свему: Шест слова напипах, седмога ниђе, — Са чела осјетих радост голему, И тада осми)ех Вођин се виђе. ПЈЕСМА ТРИНАЕСТА. Стубама стигосмо на други банак Што иде около онога брега, На којем духови добише станак Да себе опросте греховних пјега., Тај банак првоме сличан је био Ал' хрид му немале бјелоту снега, И мањи круг му се бри^егом вио. Не бјеше по целом овоме путу Уреза ни душа, а хрид је лио Из себе свуд боју мрку и жуту. »Подуже мораће ту да се чека, Изгубит' можемо многу минуту,
Чекамо л' да пут нам прилика нека Покаже« — поета прозбори гласно, Пак онда пошто је положај стека, Спрам сунца, у сунце погледа јасно. И рече: »Кажи ми, свјетлости слатка, Пут нови, јер наћи није ми ласно Кеја је путања подсена, глатка. Без тебе свако је гмини робијаш, Свуд зрака стиже ти јер није кратка, Ти свему створеном топлотом пријаш. С тог ето молим те да путе наше, Правац нам дајући, собом осијаш.« — И наслањају си на раме главе, Не само ријечи, већ изглед каже Тај њихов, какови јади их даве. И к'О ШТО не могу вид да им драже Зракови, и душе покрива тмица,
Те душе, што туна милости траже, Јер кање њихово зашива жица; Она их застире велом сљепоте, Чему је подобан и кобац тица, Кад истим жицама људи га кроте. Гледат' је, те који не виде мене, Ни чују, помислих, дјело срамоте, И сташе образи да ми црвене. Тад Вођа рече ми, видећ' ми јаде: »Ја стижем до мисли твоје скривене; Говори са њима,« — пак онда стаде Гдје бездан онога одсјека зија, Те мени од њега заштите даде. Погледах у оне којима сија Сузица на лицу, и рекох њима, Пошто се још већма ражалих и ја: »Ви, што се надате да ће вам дима Са душе нестати, и да ће милост Божија у пркос данашњим злима
Подарит' уму вам чистоту, чилост, Кажите тако вам те ваше наде, Јер то вас упитат' осјетих смилост, Да л' мед вам Латинин какав имаде? Радо би са њиме, нећу вам крити, Зборио, а можда за њ бадаваде Тај са мном разговор не хоће бити.« — »Док живје то бјеше л', ти питаш брато, Јер овдје истинске вароши сви ти Ми јесмо грађани' нек ти је знато.« — Ослушнух, јербо се учини мени Што зачух да бјеше из даље слато. Дух један од оних што оплетени Бијаху жицама подиже браду Ка' слепац, да гласи, њиме чувени Ходисмо. Душе се ускоро сташе Уху нам, не оку јављати, које Позив нам на објед љубави слаше.
Реч прва што стиже до душе моје Би: Vinum non habent. — Гласом славуја Дух један од оних што ту се роје То рече, па крај нас даље прозуја. Дух други духу је следио овем, Чија ме тихана задахну струја, Велећи: »Ја ти се Оресто зовем.« — Док питах: »Шта с ово око нас труби,« — Да радозналости својој уговем, Глас трећи прозбори: »Злотворе љуби.« — Вођ: »Овдје зависти греси се казне; Онима што срцем бијаху груби Бич љубве почешће образе лазне. Ал' биће друкчије прекора речи, Друкчије тада ће бич да их мазне, Те да их и даље грешити спречи. То чућеш пре но се попнемо горе.
Гле тамо како се од греха лечи, Уз бријег сједећи, безбројно створе! — ^ Погледах и видјех до стене туна Покајних духова читаво море: Сви мркожутога носе зубуна, Сви вичу: Марија, моли се за нас! 0 Свеци, греху нам дајте сапуна, — А вика одјеком шири се, грана Мним, свако срдашце које би чуло Тај вапај; које би видјело данас Што видјех, ма било с пакости труло, Сузе би гушиле, ка'о што ме гуше, Јер од њих и моје срце се дуло, И још ми кроз груди уздисај пуше. Погледах, и ово имах у виду: Раменом уз раме сјеђаху душе, У кострет увите, уз ону хриду. Том слични често се слијепци јаве Пред црквом: на видик износе биду,
У правцу његову згодније кладу. »0 душо, што овдје постајеш чиста, Ја не знам у којем роди се граду, С тог име кажи ми роднога миста И своје,« — прозборих овоме сјену, А душа тад мени рећи ће иста: »ТТТтп згреших у жићу земноме брену Испаштам. Роди ме варош Сиена ; Немадох ни мудрост обичну тљену, Ма да ми најљепше свијех имена: Софија, дадоше. С туђијех јада Ликоват' не бијах никада лена, Та мило бјеше ми други ли страда, Већ дођох до друге живота поле, Кадано грађани родна ми града Бој бише там' близу вароши Коле. Шта чиних ја тада? Молитве моје
За пропаст рода ми Господа моле, — А када угледах у бјегству своје, Ј Управих Вишњему клик овај гласни: "i Више ме не страше наредбе твоје, — Радећи ка' дрозак у оној басни. Кад самрт из тела веће ме гања, Кајах се, и смјери бише ми часни; Ал' мало мени би чин покајања Познога вајдио, вјеруј, да не би Молитве доброга мог Петивања. Но причај како се допусти теби Допријет' овамо до наших стана, Ти који још дахе носиш у себи, —ч И имаш, мним, оба ока ваљана.« — Ја рекох: »И за њих бити ће жица, Ал' само замало, зависти мана
Јер нема у њима многијех клица. За моје гријехе друга је класа: Пре спадам у врсту онијех злица Из круга гдјено се теретом каса.« — На то ће Софија: »Кажи ми, с киме Човјече, међу нас овамо стаса?« — < 178 Мислећи Виргила, рекох: »Са њиме. Знај, нога моја се на земљу враћа, С тог ако служити могу ти чиме, Кажи ми: жељу ти дознаће браћа.« — Дух: »Јасно ја видим из тога свега Да Вишњи спаса се твојега лаћа, С тог желим да за ме ти молиш њега. И желим да пошту мојијех брата Стечеш ми, дакле, да оно са чега Ту пошту изгубих, скинеш ми с врата.
Они су онијех будала грана Што мисле: Таламон даће им злата, Јер овај слагаће ка' и Дијана.« ПЈЕСМА ЧЕТРНАЕСТА. »Ко је тај што к нама упути стопе Пре него смрт амо душу му диже; Ком очи по вољи с отворе, склопе?« — »Ја не знам; сам није; ти си му ближе, Па с тога управи речи му складне Без сваког прекора илити гриже, Те да му с усана одговор падне,« — Тако су збгриле, чуо сам ласно Јер близу бијаху, две душе јадне, Пак онда једна ме ослови гласно: »0 ко си, кажи нам, ти душо с телом, Јер за нас сада је постало јасно Да јоште припадаш свијету белом; И да си у божјој веће милости, Што засад једним те својијем делом
Ороси, а нашу дрскост опрости.« — На ријеч ту која срце ми дарну, Прозборих с јада им ia у жалости: »На реци што сече Тоску ми харну Родих се. Име ми не вреди много.« — Дух рече: »Ти збориш о реци Арну, Ако сам говор ти схватити могб.« — Дух други на то he приметит' њему: »Он име ријеке крије нам строго, Ка' име што буда грозу голему.« — Дух први: »То не знам, ал' с' ово знаде: Та река заслужи, судећ' по свему, Да забораву се вјечитом даде. Јер земље кроз које она кривуда Чак тамо до мора, у које кладе, Behe су коначно пропале свуда, Опаки житељи њезиних страна
Врлине ка' змије плаше се туда. И тако пуни су свакојих мана, Да мислиш е Цирце части их пиром; И, за њих јер није људска нам храна, Да прасад посташе гојена жиром! Прошавши те земље гдје живе свиње, Којено не сједе никада с миром, Ио вазда врлину пакосно киње, И пошто вал јој се мало увећа, Који he бацити у море сиње, Протиче гдје живи пасмина nceha. Ал' мало опасне ове су псине, Јер зуби не хлапе што злост o6eha. Затим се ријека у земље скине У којим станују грабљиви пуци, Што радо, покрити копреном тмине, Плијене, јер ово прави су вуци. Најзада протиче кроз она ждрела Гдје њена жубора чују се звуци,
И гдје су лукавих лисица села. Присутност овога човјека жива О томе причати није ми смела, Јер чујућ' пута he чуват' се крива. Beh видим гдје твојег унука рука, Што теби будућност досада скрива, Разгони гомиле онијех вука. Видим га како их продаје, роби, Убија, и гледам како се тука Сав крвав рођеним поносом глоби.« — То чувши сјен други јако се снужди, И стаде низ лице сузе да дроби, Јер видје унука у вељој нужди, Што he му будућа донет' времена. То радозналост ми у срцу ужди Да дознам истијех душа имена, Те рекох: »Кажите, ако се смије Питати, јер су ми јоште скривена,
Ви своја имена.« — Дух што ми прије Збораше сада ми овако вели: »Он, који сам своје име нам крије, Сад наша имена дознати жели! Па нека буде ти, јер тебе с неба Бог својом милошћу, видим, весели. Гвидо сам Дел Дука, знати ти треба. Док живјех више ми зависти, злости, Требаше него ли белога хљеба, Њоме сам питао пакосне кости. Завишћу мени се ископа јама, Уједи савести моји су гости, Мог рада не жито но плод је слама. — О зашто желите ви оно, људи, Што завист у срце сипљући вама Мрзошћу ближњега пуни вам груди! Дух овај до мене јесте Калбола; Свуд слава његова дивљење буди, Њоме се разлеже бријег и дола. Ал' измеђ ријеке Пада и Рене,
Не само плему му но свак је лола, Свак оста без добра небесне цене. У тијем земљама чемера, плача, На боље ни бити не може мене, Јер не да c' ишчупат' отровна драча. Од Лића, Карпиња и Траверсара Која су то срца врлином јача, Кажите, Ромањци, руљо бастара! Та сви сте ви само измети, троска, Спрам Аца, Тињоза, Фабра, Манара И Прата, Настаса, Бернанда Фоска. Што с плачем сјећам се тијех мужева Не чуди с' ти ког је р >дила Тоска, И оних честитих госпа и дјева, И оних инијех слапних јунака, Којима витештво срца загрева У земљи сада гдје срца су млака. Ах, родно мјесто ми, умиреш веће, Јер они што духа бијаху јака
Из тебе одоше тражећи среће. Кастрокар живјеће сретније, тише Престане л' рађати; то исто жњеће Конио, не рађа л' грофове више. Срећни су Пагани, умре ли ђаво, Ал' пошто прилично рђави бише, Одиста неће се славити здраво. Уголин Фантолин честит је чова; Што нема порода, савим је право, Јер брукат' неће се радом синова. Сад иди, Тошканче, јер јад ме кида, И јер се сјећајућ' оних ниткова, Срцу се не збори но му се рида.« — Пођосмо; чуше нам корак, ал' ћуте, Из чега закључи Виргило дида Да погријешили нијесмо путе. Ја идох веома тужан сирома Мислећи на речи Гвидове љуте,
Кад мужа грозећи грозама слома, Сијевну, и до нас реч ова летну Подобна тријеску силена грома: »Мене ће убити који ме сретну.« — Би мирно, свуда се тишина шири, Ал' одмах чух опет грмљаву штетну: Аглаври у стени душа се смири; Камен је постао од лепе жене. — Безмало са земље вихор ме спири Што духну, и ужас ухвати мене, Те ближе уз Вођа свога сам стао. Кад неста олује те нечувене, Ово је Виргило чути ми дао: »Разумје л' смисао ти оне претње? О кад би свак на њу мислити знао За време опасне по земљи шетње! — Ал' вазда мами вас ђавоља мама, Нит' искушењу јој правите сметње,
Те плијен бивате грешнога срама. Док небо зове вас љепотом звезда, Ви у тле гледате препуне јама; С тог пада ударац на ваша гнезда.« ПЈЕСМА ПЕТНАЕСТА. Колико простора од уре треће До сунцорођаја небо имаде, Што с' вазда, ка' дете у покрет меће, Толико још сунцу преоста џаде: Би поноћ овдјена а тамо вече. К западу ходећи, по среди браде И носа и чела сунце ме пече. Ал' тада још јача зрака ме згоди, За коју не знадох откуда тече, Са чега с' у мени чуђење роди. Ту зраку што ми се по челу точи, И виду којано мојему шкоди, Ја одбих, заклонив рукама очи. Зрак исти који се на мене сплаза Би сличан зрацима на глаткој плочи
Одбитим у правцу противних стаза. Ја Вођи: »Откуда сјај овај стиже, Који ме силином блиставих млаза Засјени, и канда долази ближе?« — Вођ: »Вјесник анђео послат је нама Показат' како се навише диже; Не бој се небесног његова плама. С насладом скоро ћеш гледат' га моћи, У кол'ко то јесте могуће вама Смртнима рођеним у земној ноћи. Жнв ти си једини који ће смјети Гледати анђелски зрак у пуноћи, С тог дара тога се захвално сјети.« — Чим стигох анђелу крај оних стена И са мном Виргило, поета веш, Анђео крилатих златних рамена Рече нам: »Циље вас навише зове, Пењте се помоћу оних степена;
Мање су стрмене лествице ове. — Тад оздо чуше се гласи: »Beati Misericordes, јер ће да плове По миљу, дође ли вријеме плати.« — Док смо се пењали стубама зида, Помислих: поуком време позлати, Нек Вођа копрену скине ти с вида, — Те рекох: »Питање се у мени буди, Шта хтједе да каже бесједа Гвида: »О зашто желите ви оно, људи, »Што завист у срце сипљући вама »Мрзошћу ближњега пуни вам груди«! Вођ: »У том ове је истине скрама: Он гријех познаје који ra ружи, Па зато кликује људима нама: Нек моје искуство и вама служи! Кад оно желите штоно се дели На многе којено држава здружи,
Ко нема удела злоба га стрели. Ал' да се махнете земских добара И света што лажно зове се бели, За сваког било би небесних дара. Што више око њих свако се граби, Више их добиће од Господара, И више љубављу јачаће слаби.« — Ја рекох: »Та твоја бесједа лепа Још већма душу ми сумњама наби, Јер схватит' не може памет ми слепа Како ће појмови ти да се сложе: Што више на чести Добро се цепа То сваког и више богатит' може: Више би добили да их је мање.« — Вођ: »Докле говориш из брене коже, Не зари истина ока ти кање. Бескрајно небесно Добро се жури К љубави, што његов благослов жање,
Ко зрака што сјајним телима јури. Што више тих тела, више и зрака; Што више дух нам се љубављу бури, Више му и Добра, бескрајно јака. Што више дижу се са грудве грубе Смртници у простор изнад облака, То један другога силније љубе. Беатрица ће ти, дијете тмине, Ако ми не схватиш говора трубе, Ту сумњу разбити, и многе ине. Ал' гледај да ти се пет оно рана, Јер двије несташе, са чела скине, Та љага грехова да буде спрана.« Мњах рећи: Лијепо објасни ти ми, — Ал' стигох у округ трећега стана, Тер нове утиске око ми прими. И на мах обузе мене екстаза, Са чула мојијех јава се сними, И тад ми ка* у сну ово с' указа:
Ја видјех зидове некаква храма, И када поглед ми трему се сплаза, Чух како сину је зборила мама: »Ах ђе си дослије, љубљени сине? Оцу ти и мени срце се слама Од страха « — Затијем појава мине. Тад госпа нека ће, сва обливена Сузама, пред очи да ми се вине, И Пизистрату је зборила жена: »Ако си господар онога града Ком бози нуђаху своја имена, Нек онај од твоје јарости страда Што кћер нам загрли.« — На то ће врли Муж гњевом својијем којино влада: »Зар оног мрзити, који нас грли?« — Пошто се утисци с мојијех чула Сна тога вовијем бијаху стрли, Јаросних људи се видје гунгула: Тукоше камењем једног младића,
Којино, већ близу својег расула, Јер мало бијаше у њему жића, На земљи, ал небу дижући гледа, За виаовнике се овога злића, Ма да му наносе смртнога вреда, Господу мољаше: »Нека је проста Смрт моја; ја немам у срцу једа.« — Кад неста сна, тога ноћнога госта, И ја се поново повратих јави, Познадох — што видјех бјеше ми доста Свој гријех у томе, па се престрави. Вођ рече: »Чудна ми твоја је мина! Шта ти је? Рек'о бих, у твојој глави Занетој да има сна или вина. По часа гледам ти погледе косе, Уздишеш срдашцу свом из дубина, Посрћеш и једва ноге те носе. Изгледаш е не знаш ти сада ђе си.« Ја рекох: »Желиш ли, причаћу што се Сад мени ка' у сну некоме деси.« —
Он рече: »Да имаш на својем лику Стотину чувида — вјеруј ми беси — Мисли ти биле би мом у видику. Што видје, срце ти отвори — дода — Извору од мира: нарав ти прику И јарост угасит' ова ће вода. Не питах: Шта ти је? у смислу томе, У ком би питала земска господа, Којој се, умру ли, погледи сломе; Не питах што мисли нисам ти знао, Већ ноге да твоје оснажим троме, И да бих сањивом чилости дао.« — Ми даље ходисмо по тима тлима, На Запад поглед нам бијаше пао, Кад мало по мало прамени дима Предмете покрише завјесом ноћи, Јер ваздух чисти се напуни њима, Те гледат очи нам немаше моћи.
ПЈЕСМА ШЕСНАЕСТА. Ни нојца с облаком тмастим на своду, Ни тмина коју ми показа пако, Не оте очима мојим слободу Ка' овај дим, нити чула ми тако Сурово нагризе, — дим што се точи Одонуд, и што је на ме халакб, Да склопих ја кање својијех очи. Видећи да гасну ока ми свећа, Скрб своју о мени Вођа свједочи Велећи: »Држи се мојијех плећа,« — Као што за вођом просјаци слепи Опрезно ступају, јер им је шећа Опасна, те сваки ходећи стрепи: Ја идох за својим, imo рече: »Туби Сад ово: у страну ићи не хлепи, Иначе у овом диму се згуби.« Чух гласе гдје моле што могу слађе Да крај се учини греха им губи,
Да Јагње божје их опрости чађе. Сви Agnt s Dei су сагласно пјели, Сипљући гласове милије, глађе, Од људских, јере су милости хтјели. Запитах: »Какове то чујем створе?« — Вођ: »Ово грешници они су смјели, Што сада дријеше јарости чворе.« — »Ко ли си који на нашем шару Дим сечеш, и таке просипљеш зборе, Ка' време да мјериш по календару?« — То рекав дух један Вођа се на ме Обрати: »Рециде том господару: Да л' стазу згодисмо сред ове таме?« — Ја духу: »Ако ме на путу пратиш, Ти који чистиш се од грешне чаме, Чуда ћеш незнана да дознаш, схватиш.« — Он: »Хоћу, и ма да дим ићи смета, Ако се гласнога говора латиш,
За ухом нога ће да ми се шета.« — Ја: »На брег, на који дух онај сида, Што жели опроштај гријеха клета, Ја дођох из пакла гдјено се рида С онијем земнијем оковом, који Смрт само својијем рукама кида: Жив човјек сад ето пред тобом стоји. То имам захвалит' милости Бога, И, јер ме он међу избране броји, Реци ми сам ко си, с разлога тога, И да ли пут прави погодих, кажи.« — »Марко сам; врлина бјеше ми строга; Ал' сада врлина код вас не важи, Како си пошао тако и ходи, А када попнеш се јад ми ублажи: За ме се молећи, у рај ме води.« — Ја њему: »За те се молити хоћу, Ал' једне сумње ме ти ослободи,
Јер збор ти удвоји њезину злоћу. Ти велиш, презиру на земљи доље Сви људи садашњи сваку врлоћу, Ал' узрок презрењу објасни боље. Је л' узрок: утицај звијезда, или Он пошљедица је рђаве воље?« Дух, пошто уздаси, који су рили Груди MV, слише се у једно јао: »Знај, слијеп свијет је и одан хили, А ти си са њега овамо пао. Вјечито тражите узроке свему У оном зв^езданом покрету, као Да нужним начином припада њему! Тад воље слободне не би ни било, И ко год усвоји ту теорему, Mopahe тврдити ово зацило: Злица се, с којега крвца се пуши Не казни; награда затвара крило Добријем дјелима; правда се руши.
Звезде вам нагоне стварају, ама Не свакад, јер ума вашега уши Глас чују савести; воља је вама Слободна, и ма да с почетка страда У борби, гдје многа крије се јама, Ако се кријепи, препреке свлада. Не звјездам' но Богу служи вам воља, Ал' ипак имаде слободу рада, Јер Бог вам дух даде слободан згоља. С тог ако сад људи од правде бјеже Том узрок, вјеруј ми, не иде споља: У вама, у вама узроци леже. Сад да те угостим својега госта Истином, која he да те прожеже: Из оног излеће душица проста, Који ју завоље пре но је створи; Ка' цура смије се, шали се доста, Лепрша весела доље и гори Куда је упути Moh она битна;
Ал' затим у земност тонући дори До гуше, добра си пожели ситна, Зато је потребно имати краља Да види бар кулу градића китна; Зато су закони свију земаља. Ал' ти су закони, којих имате Сувише, мач који нема држаља, Јер кажи, да ли их штовати знате? Преживат' одиста умију папе, Ал' њима, жељнима земаљске плате, Нераздвојене су по среди шапе. Пастиру својему народи следе, Те добра небеска држе за клапе, А добра земаљска добити гледе. Узрок су вашима јадима свима Вођи вам, баш они с врха и среде. {ва сунца гријаху народе Рима Зарећ' вам небесне и путе тала, Ал' оба гаснуше; сад вам је зима.
Ја жезлом здружи се мач од оцала, Али је злосретна та њихна дружба, Јер њом се, што извор многих је зала, Зло врши небеска и земска служба. Пре рата, там' око ријеке Пада Свет поштен бијаше, не чу се тужба, А сада онуда скитница влада. Три старца још тамо срца ноблесу Имају; три ова стамена града Курадо, Герардо, Ломбардо јесу, Сад знадеш да црква, јер ето хвата Власт неба и земље у свом бијесу, Обије попрска мрљама блата «— Ја: »Знам сад, и то је истина цела, Послије јеврејског онога рата Што племе Левино не доби дела, Ал' кажи, ко ти је Герардо они, Којега спомену с добријех дјела?« — Дух рече, који се вјероват' клони
Да знам ra: »Твој говор канда ме куша, Јер ма да тоскански уху ми звони, За тебе Герарда покрива тмуша. Герардо отац је честите Гаје. Но ма да још теби можда се слуша, Одлазим, iep ено зраци се сјаје Кроз ове димове; анђео стиже Да вама за путе поуке даје: Не смем га дочекат'« — па с' отле диже.. ПЈЕСМА СЕДАМНАЕСТА, Ко на врх високих Алпа се попне, Кроз маглу гледајућ' онако како Кртица кроз својих очију опне, Зна сунну да није продират' лако Почне ли пара се расипат* истом, Ал' ипак једва ће појмити, ако Кажем му да с муком сунашцу чистом Допирах очима, кад оно вече Излажах из дима над оним мистом На којем наћи се судба ми рече.
Вођиним следише и моји краци Из дима на сунце, што слабо пече, Јер доље већ мртви бјеху му зраци. Тако нас по кашто занесеш, машто, Да, труба стотину звуке ли баци, Не бисмо чули их. Које ли зашто Рађа те, кад чулом рођена не би? Ил' небом зари се умље нам ташто, Ил' непосредно је Бог узрок теби. Приједмет постаде сад маште моје Зла жена, што казну навуче себи, Те птицом створи се што радо поје. У ту се појаву тако задубих Да свијет спољашњи из душе своје Истиснух, а силно с њоме се сљубих. Угледах Хамана сад у синџиру Распетог и пуног изр^за грубих. Крај њега опазих жену Јестиру,
И мужа њезина, и Мардохеја. Тај призор, воденом слит:ан мјехиру Ишчезав, дође ми нова идеја: Дјевојку угледах у истом тиру Гдје плаче, и рече жалосна сеја: »О зашто подлеже гњевну плахиру! Да мене не згубиш уби се, мати, Ал' ето згуби ме, јер никад миру Плачућ' те Лавина неће се дати.« — Кад у сну. човјече, на твоје кање Зрак оштар од једном сунце ти прати, Сањане појаве постају тање, Па затим ишчезну: подобно ја се Угледах сад у дну блиставе бање, Спрам које сунчеви зраци се гасе, Те неста призора. Погледах куда Стигосмо, и зачух тад ове гласе: »Желиш ли на више, пењи с' овуда I < Да видим ко збори имадох воље, И одмах пошетах очима туда,
Ал' засјењене их оборих доље. Са сунцем сличан се појав имаде: Све мање видиш га, што гледаш боље. »Дух правац показа нове нам џаде (Вођ рече); око ти видјет га неће, Јер својом свјетлошћу оку се краде, Подобан сунашцу кад небом шеће. Он нама немољен помоћи знаде, Ка' човјек који се ближњему креће Без молбе, чим хоће да помоћ даде. Сада се пењимо док није мрака, Јер ноћу там' стићи, немајућ' наде, До сутрашњега би чекали зрака.« — Уз стубе нога нам опет се маче, Ал' после првога мојега крака Анђео крилима чело ми таче. »Beati pacifici« (чух да се пјева, Што слушат' пажљиво мене подстаче);
Благо том који је господар гњева. — Веће се виђаху звјездане зраке, Јер поче нестајат' белога днева; С умора клонуше ноге ми лаке. Стигосмо већ на врх оних степена Ка' лађа спасена водене раке, К пристану, гдје нема морских гребена. Поћутах не бих ли с овога круга Што чуо, па не чув, одјеке стена, Ја одмах упитах својега друга, Славнога пјесника старих времена: »Од каквог овдјена чисти се дуга?« — »Овдјена (рече ми) грешних бремена Душа се опрашта, која је била У својој спрам Добра дужности лена: Чисти се од свога немара гњила. Док стојиш разуму узде не мећи, Но пусти нек своја рашири крила
И лети к ономе што ћу ти рећи. Да Творац без љубве никада, нити Створови нијесу, могаде стећи Сазнање, јер тебе наука кити. За људе имаде љубави двије: Нагонска и она, нећу ти крити, Што вам се из духа слободног лије. Нагонска не може погрешна бити, Ма љубав што бира грешити смије Ил' што се на предмет опаки хити, Ил' зато што слабом ватром се грије, Ил' што се сувише силеном сити. За Земним жудећи ако се збије У међе разума; жедна врлине Ако је на душак једнако пије, — Такви јој прохтјеви зла вам не чине. У првом случају нема ли мјере, У другом нема ли доста силине, Погрешним путима она се вере.
Сад видиш да за вас љубав је сјеме Не само врлине и чисте вјере, Но с ње вас и греха терети бреме. Ма љубав нагонска вазда се врзе Около човјека, срце му, тјеме Пунећи, с тог људи себе не мрзе. Јер међу људма је и Еогом спона, Без којег ето вам пропасти брзе, С тог није ни њега мрзити склона. Схватићеш, пратиш ли бесједу моју Од једног до другог њезина кона, Да ближњем зла љубав злост лије своју. Гријех вас тројаки са тога стиже: С охоле човјек је вјечно у боју С човјеком, руши га да себе диже. Другога зависти мори гнусоба Спрам оних, којино срећи су ближе И власти и части: то вам је злоба. Трећи је ономе који га вређа —
Гњвв отуд постаје — злотвор до гроба, А гњевом рађа се освете жеђа. Те љубве, што у свом избору блуди, У нижим крузима казна се ређа. А љубав, чији су размјери луди, Чисти се на вишим и овој стени, Гдјено је покајник, што негда жуди Врлини, ал' краци бјеху му лени, Још има и других доста добара Што нису небеска, ал' су на цеви, Те човјек за њима сувише згара. На седмом шестоме и кругу петом Ту љубав, са које Бог вас покара, Познаћеш кад тамо долетиш летом,« ПЈЕСМА ОСАМНАЕСТА. Пошто је престао био да граји, Пажљиво загледа славни ми уча Да л' задовољство ми из ока сјаји.
Ја жељех од нових истина кључа, Ал' бит' му досадан ја ти се боја, И зато о њима мислећи муча. То видећ' Вођ уста отвори своја И мене зборити охрабри, терно Тад ово уста му рекоше моја: »Разне ми истике предочи вјерно, Ал' за ме још оста нејасна многа, С тог боље објасни, молим те смјерно, Лзубав ми, тај поклон благога Бога; Јер она узрок је, по твоме мњењу, И рада доброга и рада злога.« — Он рече: »Да лажном ви увјерењу Следите, дознаћеш ако ли оком Разума полетиш к мом објашњењу, 1 ", " \ , :-, шшшшшшштт < ______________________ •■ ~ V? НјНМННН|Н|М|| .. _________
Јер бићеш напојен истине соком. Душа вам, створена да љуби, леће К пријатним сгварима хитријем скоком Чим почне драж њихна да вам је креће. Моћ уобразиље предмете снима Па с њихним сликама у душу шеће, Тер ова утиске спољашње прима. Сад ако душа се пут слике ове Покрене, то она љубављу дима, Јер покрет исти се љубављу зове. Там даље но што су облаци сури Као што на више пламени плове, Јер својој стихији њима се жури: Дух тако духовним покретом греде, И дотле за својим љубљеним јури, Док засићена си тим не приведе. С тог знаће и човјек разума тупа Како су онијех, којино сједе
На грудви земљиној, тврђења глупа Да љубав свакоја похвале вреди. По себи можда је добра и скупа, А зла је с предмета на који гледи.« Ја рекох: »Ал' ако утиску споља При својој љубави душа нам следи, Казнити не може њена се воља Пође ли кривијем стазама; нити, Ходи ли правијем, постаје боља, Те тада не може награде бити.« — Он: »Колик' умом се долази к томе, Дознаћеш од мене; што ти се крити Још мора сазнаћеш од оне Моме. Свим битним формама које се двоје Од оне самртне тљености троме, Ал' које с њом ипак у вези стоје, Моћ особена је својствена, ама
Само се по дјејству осјећа, које, Ка' лишће дрвећу, знак јој је плама. С тог првим појмима не знамо врела, Нит' вашем нагону, који је вама, Што cahe правити ројима пчела. Тој првој вољи се, ваља ти знати, Јера је нужношћу постала цела, Не може покуда ни хвала дати. Но, јер се с њом ина свакоја здружи, Моћ ону рођајем даде вам мати, Што као морални савјет вам служи. Моћ иста награду за љубав даје Добру вам, а за злу небу вас тужи; У њој се слободе извори таје. Да људи рођењем искру слободе Доносе, мудраци о томе граје, Те морал успјеше они да роде. Јест, љубав нужношћу рађа се свака,
Ал' оне, моралу које не годе, Одбацит' уму вам даде се зрака. Њу Беатрица ће слободом воље Назвати зборећ' ти језика лака; То туби да Дјеву разумеш боље.« — Већ мјесец, одоцнив до ноћи пола, Засјени звијезде и сину доље У знаку у ком су Сунчева кола Кад сунце залази житељу Рима Там у дно сардинског морскога дола, — У знаку Скорпије, познате свима. У терет питања што му их стави Сумња ми сад ето са себе снима Дух онај с којег Пјетола слави. Умирен ја ћутах ка' човјек они Који се, јер веће дремеж га плави И тихо заноси, заспати клони. Ал' дремеж исти ми замало траја, Јер жагор духова стаде да звони, Што греше с позадног овамо краја.
Код Баха молити бијаше требе, Обалом Исмена диза се граја По ноћи грлима житеља Тебе, И брзо јураху њихове чете, И свако мораде страхом да зебе Ко њихну бијесну јурњаву срете: Духови тијема подобни бише, Ма љубав чисга их јурити крете, И брзо око нас они се свише. Марија к бријегу хитно отиде (Те гласе из грла двојица лише), А Цезар остави масилске хриде, Крај којих намјести с борцима Брута, Па јурну к Шпанији пркзтив Лериде, — Остали појаху: »Пређимо пута Што леност не пређе, па he се нама За ову вредноћу с божјега скута Бацити милости малена скрама.« — Вођ: »Чујте, ви који бијасте лени, Те сада вредноћа мила је вама! Муж овај, жив јоште на овој стени,
Мни ићи на више чим ноћна чупа Дигне се, па каж'те на тој стрмени Гдје ли се находи за пролаз рупа?« — »Пође ли за нама, наћи ће исту (Прозбори дух један онога скупа). Ми, стајат' не смијућ', у ходу листу Вазда смо. Пре но ме самртна коса Захвати, бих абат у храму чисту Зенову кад влада цар Барбароса. Већ једном ногом је у гробу Скала, Чијано злоба се против Христоса Подиже, јер храму томе је дала Рођено копиле, човјека хрома, Сулуда — тако га братија звала — Да буде игуман светога дома.« — То рекав дух оде, јер нога њему Лијеност покајат' не бјеше трома. Из тога поуку црпех голему. И она двојица поуке нуде
Што иду пошљедни (Вођ у том трему) И који љењивост онако куде. — Вељаху: »Пре него земља Јордана Могаше да њима наслеђе буде, Лијени Јевреји помреше с мана. За оним, што бјеше синак Анкизу, Народ што не хтје ићи до страна Далеких, ка слави не стиже близу.« — Кад ови духови одоше, ја вам Утонух у мисли читаву низу, Из мисли у санак — тер ето спавам. ПЈЕСМА ДЕВЕТНАЕСТА. У часу кад више топлота днева Не тлачи хладноћу што има Луна, Јер Сатурн ил' земља студи јој љева; Кад геоманту се Major fortuna Укаже истоком зорице приђе, И када већ мало тмине је туна: Тад у сну зла жена мени се виђе, Очи јој разроке, удови кљасти,
Блиједа, муцава — да л' иком иђе Згад 'вака могаде пред очи пасти! Ка' сунце, што телу чилости дава Кад ноћни дигну се застори тмасти, Мој поглед језику гнуснога јава Подари покретност, уде му цели, Те жена та поста љепота права, И ружом посу се образ јој бели. Пошто се на њој учини мена, Запјева, док око њено ме стрели, Овако: »Слађана ја сам Сирена. Мојим се пјесмама пјане бродари, Јер поја мога је велика цена; Сам Улис упливу мојијех чари Подлеже; ко једном пјесму ми чује И са мном здружи се, роб је у ствари, Јера му љубављу срце се дује.« — Чим гласом умуче развратна жена, Да не да њој да ме лажима трује
Друга се појави чедна, поштена, И рече: »Ко је та?« — Ја, пунан миља, Тад видјех Виргила, њом занесена, Како је упртим очима циља. Сад рухо та здера са оне згади, Те трбух утроби паклених спиља Подобан угледах, — сукнуше смради. Пренух се, а Виргило рече ми: »Мајде Ти тврдо спаваше, путниче млади, Јер звах те трипута. Павише хајде!« — Поскочих и пођох даље са њиме. Би оно кад у нас веселе кајде Изводе птичице, настало вриме, Јер сунце сијаше. Мисли ме доста Терети, те погнут бременом тиме Био сам подобан сводима моста. Чух тада: »Овуда пење се горе!« — Слатко ми зазвони реч ова проста, —
Ја не чух на земљи милије зборе. Затијем рашири бела криоца Бесједник и сину свјетлости море, И тад нас упути на вратаоца. Такнув ме крилима ово he рећи: »Qui lugent у царству небесног оца Некада утјехе себи he стећи.« — Чим неста анђела Вођ рече мени: »Што гледаш у земљу?« — »Кадар утећи Нијесам сну неком о гадној жени (Рекох му), што имах сад ове зоре.« — Он: »У том теби су сну откривени Гријеси због оне маторе море, Од којих там' горе душе се перу. Видје ли с њом како људи се боре Да везе њезине са себе здеру? То махни па напред весело скочи, А мамац у чисте истине вјеру, Мним небо кретано Богом уочи,« — Ја тада уз ону стијену голу
Што води навише радостан крочи Од ловца мамљеном сличан соколу. Све идох, следећи љестава пругу, Навише не хотећ' остат' у долу, Докле се не обрех у петом кругу. Од душа ту неба с' не гледа стреа, Но лицем на земљи јадају тугу. Adhaesit pavimento anima mea: Тако су зборили дуси у плачу, Те мишљах на свагда неста ми смеа Због јада што тада ухо ми зачу. Вођ њима: »Ви који гајите наду, Ма да сте још плијен покајном мачу, Покаж'те навише водећу џаду.« — »Ако вас лежањем небесна воља Не казни (душе ће јава да даду), При ходу нек вам је десница споља.« — Опазих да душа која му збори У име осталих вара се згоља
Мислећи мртав сам дошао гори. Погледах у Вођа, којино схвати Да жеља зборити силно ме мори, Те допуст он ће ми погледом дати. Тад рекох, и чу ме дух онај страни: »О душо, што ћеш се кајањем спрати, Рад мене с плакањем малчице стани! Кад опет на земљу спустим се доље, Јер тело још имам подложно рани, Снећу ти поруку, имаш ли воље. Какав ли јад вељи тако те стего Да гледаш, не плаво небесно поље, Но земљу, и ко си, реци ми, бего!« »Све ћу ти казати, ал прије свега Scias quod fui successor ego Петру вам (тада се зачу од њега). На реци којој је име Лавања Старо ми станује племе, са чега По њојзи зову се наша имања,
Та река протиче крај Киавера. Увидјех убрзо пун очајања, Да чисту одежду — каква химера! — Очуват' бреме је од свега теже, — Све друго спрам њега лакост је пера. Пао сам у гадна порока мреже, Јер бијах тврдица: на жалост касно Кајање ножима ста да ме реже. Са чега сад ето плачем ти гласно. Противник поставши земноме свему, К надземном ја љубав осјетих јасно. Из стања нашега видиш у чему Казна је: сад гледам погнута врата У земљу, јер имах љубав голему Ка земном и гледах гомиле злата; Јер среброљубље ми десницу стеза, Ја добра не чиних; онога сата Кад амо долетјех правда ми веза Због тога мишице, ноге ми спути.
Пуно је богатих овдјена кнеза, Од којих јаде ћеш подобне чути. Везани бићемо док милост нами Не дође; сузом ће очи се дути, А погледе ће нам примати ками.« — Да с њиме бесједим нога ми клече, Ал' када на земљу кољено ста ми Он увјерење си из шума стече Да клекох, пак онда: »Тога ти стања Какви су узроци — тако ми рече. Ја: »То је штовање светог ти звања.« — Он: »Ко што између мужа и жене Смрћу се дријеше везе вјенчања, Тако се између цркве и мене, * Јер Neque nubent, нам речи су Спаса, — Сјети се поуке, њим изречене, — С тог устај на ноге овога часа, Ка' и ти роб и ја Богу сам, брато;
Сад иди, јер твојих питања маса Учини те плакат' није ми дато. Још ми синовица Алађа живи; Нек за ме моли се, ако ли злато Ум није узело и овој диви.« ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТА. Од воље рђаве јача је добра, Те да му угодим, ма да сам хтео Још питат', ја одох, плода не обра. За Вођом, који је дуж стене грео, Корачах, јер страна не беше лева Лежиште циција, гдјено се клео Грех онај опаки са пуно рева. — О стара вучице, најгора згади, Из чијих очију похлепа сева, Нека си проклета с вјечите глади! Кад ли ће, кажите сводови неба, Што на све што доље на тлу се ради Утицај имате, ако ли треба Вјероват' некима, бити јунака Од којег она ће згинути згеба
Што досле сузама очи нам плака? — Докле смо напријед лагано грели Чујаше с онијех тужњава јака, Које су гријеси некада сплели. »Маријо!« тај узвик ухо ми кључи: Чуше се уздаси бони, дебели, Ка' жене која се родити мучи. И даље: »У крчми, јер си сирота, Ти оном дјетету, небесној лучи Која нас избави, даде живота. 0 Фабрицијусе! Бјеше сирома, Али те не купи злата дивота, Те срце не дође твоје до слома.« — И тада толико душу ми пјани Ријечи лијепих, оних арома, Да пођох там' откуд глас иде страни. »Никола! Три цуре — још исти каза — Избави: да неби разврата рани Подлегле доста им даде мираза.« — Ја: »Ко си ти на тлу, ђе плачу душе, Ком красни говор се с усана сплаза?
Што л' теби он само из уста пуше? Кад моја нога се на земљу врне Блажићу болове који те гуше.« — Дух: »Немам ја ко би гриже ми трне Са душе скинуо, ал' зборит оћу. Ја сам ти праотац пасмине црне, Што целом Хришћанству учини злоћу. Да могу житељи Гента и Лила, Било би освете за ту бјесноћу, — Нека им помогне божија сила! Ја, Капет, породих Филипе, Лује, Под владом којијех Франција мила Свој сада поредак државни снује. Син бијах париског онда месара Смрт када, — нек и то ухо ти чује, Покоси лозу нам старих владара. Завладах, и злата руке ми пуне Добише припомоћ иних главара,
Те син ми може се машити круне. Пре него Провансу добисмо, бјеше Пород ми приличан, а туђе вуне Послије руке му жељети смјеше. Насиља, лажи му c' осјети воња, Јер праву стеченом чињаше бреше: Сјем иног припада њему Гаскоња. У земље италске, да Конрадина Убије Карл Анжу ободе коња; Отрова светога Тому Аквина. Валоа ускоро тамо ће стићи, И црна ће му се видјети мина, И знати какви му слиједе птићи. Копљем ће, које је служило Јуди, Жалосној Фиренци утробу дићи, И сву је разбацит' по земној груди. Не земље но гријех тамо ће стећи, Што тијем јаче ће овоме луди Срамотом и грижом душу опећи, У колко кајати мање се жести.
О Карлу, што веће мораде лећи У оков на броду, страшне су вести. Да му се зајазе похлепни смјери Дао је за паре грабљивој пести Аџовој и чедност рођене кћери. Скупости! Плијен су твојега беса Дјеца ми постала у такој мјери, Да врше продају рођеног меса! — Највећа грехота мојијех сина, Од које сада се душа ми стреса, Бити ће што стијег бијелих крина Ићи ће противу светога папе, У ком ће страдати Онај с висина, И сирће, док ране његове зјапе, Поново куснути; између двају Лопова ударцем самртне шапе Поново мријеће Христос у вају. Тог Новог Пилата видим у часу Кад благо што цркви побожни дају,
Лоповски присваја обивши касу. О Боже, жељан сам онога днева, Кад казна за новац, удељен тасу, И крвцу, од твога доћи ће гњева. Кад оно ја рекох »Маријо!« пређе, Ти пита ко тако убоге пјева. Тако се овдјена молимо свеђе: Док сунце свијетли, молимо дању, Ма друкче чим нојца набере вјеђе, А око сунчево заклопи кању; Тад, Пигмалиона сјећа се сватко Што руци прибави крваву бању Због злата, али се превари братко, И жеље Мидине свако се сјећа, Којој се морамо смијати слатко, Јер глад му због злата постаде већа. Сјећамо с' Ахана што плијен краде, Ком пуста остаје препуна врећа,
Јер Навин камен ће њему да даде. Кунемо Сафиру, хвалимо дора Што предњим ногама грухати знаде, Те добро изглази Елиодора. Клетава нашијех диже се маса На Трака, јер уби он Полидора. Такође питамо војводу Краса Што поста плијеном златнијех кљуса: Јер знадеш, кажи нам овога часа То злато што пијеш каквог је куса? Сви хвале сиротност, осудом гризу Друзи ми грамзивост, препуну гнуса, — А мене чуо си јер бијах близу.« — Ми даље ходисмо чувши му весе, Ал' одмах осјетих стихиску кризу, Јер бријег ужасно цио се стресе. Помислих: дан дође страшнога рока, И чеках да стене тело ми смесе. Пред што he богиња белога бока
Родити из свога краснога лона Плавима сводима обадва ока, Блиставу Диану и Аполона, Толико не дрхта ни Делос цео. И виком одјекну бријега зона, А Виргил, који ме храбрити хтео, Рече ми ничега да се не бојим. Gloria — тада — in excelsis Deo Доприје ка' пјесма ушима мојим. Ми плахи застасмо попут пастира Што исто зачуше чулима својим; И најзад опета било је мира. Сад опет напријед идосмо туда И писак покајни душу нам дира, Јер по тлу дуси су лежали свуда. Ја радозналости никада више Немадох, и мислих идући куда Вођ иде: Зашто л' се потреси збише? Због итње Вођине менислобода Питања ишчезе, мисли ме рише,
Те разним зебњама ја ти се пода. ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТ ПРВА. Жеђ наша за знањем тешко се гаси Чим другим до водом оном што гали; С тог Самарјанкини чуше се гласи: »О Христе, даруј ми напитак мали!« — Та жеђ ме мораше идући трагом Вођиним, и туга на ме се свали Због оних што богу згрешише благом У срцу својему гајећи вука. Као што, васкрсав у пркос Врагом, О чему прича нам апостол Лука, Спаситељ двојици ђака се јави: И нама сад неко, јере му звука За собом зачусмо ка' поздрав прави. Вођ рече, пошто му отпоздрав даде: »Нек онај што твори свод овај плави, И мени досуди вјечите јаде, Ускоро тебека награди рајем!« —
Дух рече и с нама ходити стаде: »Па како идете овијем крајем, Када сте, сам велиш, проклети сјени?« (Не знаде да јоште тијелом трајем) — Вођ: »Овог мојега другара глени, Kojera још косом Самрт не закла, И виђи шта носи створ ови тљени На челу — анђелска рука га такла. Рај њему спрема се послије, ама Дозваше овамо мене из пакла Да њега спроводим водећ' га вама, Јер виде слабачак његових очи: Да душа његова сестра је нама, Та милост божија теби свједочи. Ал' јоште незнање памет нам гнуси, С тог твоја нек нам истину точи, И нека тупо нам схватање бруси: Кажи нам, а ти ћеш јамачно знати,
Што бријег отоич тресоше труси. И виком сви му се пунише кати ?« — Погоди што жељех ја бадаваде, Те жеца, од које душа ми пати, Малко се утоли водицом наде. Дух: »Чудит* не треба c' у том случају Јер закон свој она трешња имаде, И она брегу је у обичају. Трус нема значење некога јада, Beh њега небесни закони дају. И значи да гријех с духова спада. На свему простору нашега брега, Почевши од врата, нема ти града, Ни дажда, ни росе, нит има снега. Овуда пара се не шири суха, Ни влажна, те нема на небу пјега, Нит' вјетар из меха својега духа. Не има никада над нама дуга, Нит' муња својијем громима груха,
Ka' изнад вашијех земскијех луга. Там' ниже можда је узрок олуја Подземна трусима; до ових круга Не стиже потресна земљина струја. Тресе се брег овај, чује се граја, Када се од греха, љутијех гуја, Дух који очистив пожели раја, Па прне ил' хоће да к небу прне. Воља је онога који се каја, Свједоџба да неста пјеге му нрне, И да га подигне довољна бива. То и пре хтједоше душице скврне, Ал' Богом даде се жеља им жива Да најпре муком се опросте љага K'o што се на земљи воља им крива Сузбија противном: не слушат' врага. Ја лежах овдјена пет стотин' љета, И сада так проже воља ме блага
Да к небу очишћен управим лета. То узрок бијаше онога треса И граје радосне овога света Што жуди опрати гријехе меса.« — Што већа жеђ нам је боље нам прија Напитак, те после овога веса Срећи си границе не знадох ни ја. Вођ: »Видим сад каке стежу вас мреже, Знам зашто радосна граја ћарлија. Знам којим ножима веза се реже, И зашто тресе се бријегу слиме. Сад причај што лежа толико, беже, И своје честито кажи нам име.« — »У доба кад Титус помоћу Бога Ниспусти на Сион огњене диме Да злочин освети Јуде вам злога, Ја живјех, и ону задобих славу, Што траје најдуже; код свега тога Још не бјех у вјери на путу праву.
Рим бјеше очаран од моје Музе, Те чело увјенча пјеснику здраву, К себи га дозвав чак из Тулузе. Испјевах Стацијус ја Тебаиду, Ал' смртан ка и сви што по тлу пузе, Свршити не стигох Ахилеиду. Виргил ми позајми божјега плама, Јер да му не читах спјев Енеиду, Лакши бих ја био од једног драма. Време нас у жићу растави оба; Али бих пристао, признајем вама, На муке још дуже у исто доба Да живјех с Виргилом.« — Овај ми тада Знак даде што поста устима скоба, Јер ћутање ће нам тијем да зада. Због тога надух се подобан меху, Јер чим се у нама смеј разобада, Тешко је поставит' уставе смеху. Зато се насмеших. Гледну ме право,
Јер моји манири чудни му бјеху, Дух онај не знајућ' кој' ми је ђаво. И рече: »Кажи ми тако ти среће, И дјела за које паштиш се здраво, Што ти се на усне осмијех меће?« — Зборим ли, Виргил ће нос да ми натре; Ћутим ли, дух ће се љутити веће, — Те бијах између двоструке ватре. Уздахнух, а Виргил схвативши даха: »Ћутање пријети баш да те сатре (Рече ми) с тог зборит' не имај страха.«— »Her' осмех (ја рекох), о душе вети, Чудније биће ти сад овог маха Дознаш ли да овај што са мном лети Пут неба Виргил је баш онај који Пјесмама даде ти плам онај свети: Зато ми на устих осмијех стоји.« —
Дух клече подобан ваздушној пјени, Да грлећ' му ноге срећом се доји, Ал' рече Виргило: »Не! Ми смо сјени.« — Дух на то; »Толико тобож се пленим, Да жив се учини ока ми тјени: Видиш ли колико дјела ти ценим?« ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТ ДРУГА. Већ анђел за нама не бјеше више, Он што ће шестом нас кругу привести, И који једно ће »/7« да ми збрише; Већ пјесму праведни престаше плести: Beati qui sitiunt, дотле су пјели, Па даље од ове ријечи грести У пјесми божанској нијесу хтјели. За оном двојицом сада су брже Уз стубе ходили краци ми смјели, Кад овим речима Виргил ме трже: »Љубав ће, коју је врлина дала, И што се у спољност из срца врже,
Пут иних срдаца наћи канала. Стог онда када нам Јувенал дође, Стације, там у дно лимбових тала, И љубав исприча твоју ми нође, И пошту спрам земских мојих посала, Ја тада завољех тебе такође: Тер у твом друштву је за мене шала Уз ове стрме се љествице пети, И на твом штовању нек ти је хвала. Ал' с моје дрскости немој ме клети Кад питам: како си подлећи мого Пороку скупости, ти што си мети Високој и часној тежио много?« — Стације: »Дух ти се бринути пашти За мене, ма да је питање строго, Јер мислиш прохтјеви бјеху ми ташти. Дознавши да бијах у кругу петом, Чини се логички твојојзи машти
Да скупац ја бијах док идох светом. Али се превари. Са тога нека Сад дознаш да нисам скупошћу клетом Грешио; пред собом гледаш човјека Ком је та скупост на тлима доли Напротив баш била тако далека, Да своје имање проћерда, проли. Да јоште нијесам за жића свога Страст ону стресао која ме сколи, Стрес'о је помоћу пјевања твога, Што веже страст исту страстима злата, Пако би духа се докоп'о мога, Те гријех ја не бих скинуо с врата. Пошто сам прочит'о био тебека Угледах у себи среће си тата, Терно се кајући добивах лека. Многи се, шго биће при васкрснућу Стрижени, не кају с овога грека С тог што им незнање смета прегнућу.
Знај сада што знао дослије неси, Да с' овдје у истом кају тренућу Сви један другоме противни греси. С тврдицам' с тог и ја, одан расућу, Кајах се; заблуду с разума стреси Да љубав ка новцу имадох врућу. Што рекох, ја мислим, рећи ми баста.« Вођ: »Када о крви пјева просућу, С којега двоструко плака Јокаста, Судећи по смислу пјесмине теме За тебе још вјере доба не наста, Јер о њој красни ти стихови неме. И зато кажи ми који ли зраци Вјеру ти дадоше, у које време?« — Стације овај му одговор баци: »Пут божји ти мене озари први, На Парнас твоји ме водише краци, Те неста зла што се у мени стрви.
Не види ко држи за собом свећу, Ал' њом се другима пружају брви, За прелаз к истини; претјерат' нећу Кажем ли да томе сличан си био Кад рече: Драго је боговском већу Да с неба сиђе нам судија мио, Који ће вратити вријеме вето И правдом обновит' свет овај цио: Тим пјесник и Христов постадох ето! Од како Христова вјера се шири Бијаше минуло већ много љето, И свуда већ вихор истине пири, Са којом сагласно и ти прорица, Када се, јер моја душа смири, С Хришћаном општити много ме тица. Разби се греха ми пуна лончина, И топле сузе ми капаху с лица Гледећи каква је била кончина Онога Христова стада ваљана
За владе црквина грозна гончина, За владе ћесара Домицијана, Који се крволок назива recte, Од тада све док ми трајашедана, Био сам пријатељ Христове секте. Кад пјевах Тивљане веће сам био Потајни хришћанин, ал, ево нек те Не чуди, јер од стра вјеру сам крио. И зато што вјера ми бјеше млака, У кругу четвртом сузе сам лио. Сад кажи, јер жеља ме мори јака, Шта знаш о Теренцу, Плауту, Вару, Цецилу, и да ли тијех земљака Духови робују пакленом цару.« —• Вођ: »Многи којима с Пегазом трка Гођаше и стиха имаше јару, Са мном су у друштву Омира Грка, Ког Музе дојише но иког више, У кругу првоме Тартара мрка,
И зборе о брегу ђе стих се сише. Симонид, Еврипид, Агатон туди Јоште су, и ови којино бише Од тебе пјевани пјесмом из груди; Ту Антигона је и Деифила; Исмена што заман за драгим жуди; И Деидамија и Хисифила, Што извор показа којино студи; И она што кћи је Тирезу била, И пуно другијех жена и људи.« — Већ бисмо на врху стрмених стуба Што мени уморном бјеше по ћуди, И простор гледасмо бријегу с руба. Час пети већ бјеше на колској руди Сунчевој; ударцем временог зуба Лешина претходних у прошлост блуди. Вођ: »Идућ нек десна буде нам страна Спрам руба; то велим пошто расуди Да тако ходисмо и других дана.« —
Идосмо и с нама Стације греде, О пјесми зборише оба ваљана Пјесника; речи им ухо ми једе. Сад Виргил ућутав устави ходе, Јер поглед на једну воћку нам сједе, Која је носила слађане плоде. Њој гране при дну су слабије, уже, Не као у јеле, тер нема згоде Ко жели на дрво то да се пуже. Из хриде што близу наших је стаза. С лева he оку да нам се пруже Изливи бистријех водених млаза По лишћу и Bohy дрвета тога, Из којег ово се гласно нам каза: »То воће скупо је, тако ми Бога! — Не за се Марија, но ради свата Вина је искала, чија се многа Сад ори молитва Господу слата Поради спаса вам грешнијех кости, Вода је, к'о ШТО је листове цваТа,
Римљанке појила; Данијел пости Устима, а мудрост разумом збира. Водом се хладнога извора гости Век онај злаћени једући жира, Немаде Крститељ божјега чеда У оној пустињи другога пира, До воде, скакавца, горскога меда, Ал' слави с' он преко земнога шира, И дивећи му се Кумче га гледа.« ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА. Док лишће посматрах и оно воће Пажљиво ка' они што птице лове Мислећи шта рећи глас онај хоће, Речи ми управи учитељ ове: »Ваља нам хитати, мој мили сине! Штедња нас времена ходити зове, Што треба да за нас корисно мине.« — Ја пођох по трагу мудраца двају, И нога вољно he да ми се вине
За њима, јер збором знања ми дају. Ал' ова пјесма се као у плачу, Ма бјеше и радост у томе вају, Сад: Labia mea, Domine, зачу. Ja рекох: »Шта ове тужаљке значе?«— Вођ: «Можда душе се надају мачу Да оков, што сузом очи им плаче, Расече,« — Мислећи, неке су хуље Сретне ли незнане, очи се смраче Путнику, те му се не стоји дуље: Том слично сад и нас гомила стиже Духова, и поглед исте се руље Тек узгред онако и на нас диже, О како мршави бијаху, Боже! Упале очи им пуне су гриже Кости им покрите борама коже! Тад ми се мисао на ово сведе: Ни Ерисихтон се, рећи се може, Не збонџа толико кад себе једе, Би таква свјетина Јерусалима
Кад сина Марија заклати смједе, И када град оте војска из Рима. Тад, ја се сјетивши истога трема Да чита с' ОМО нам на лицу свима, И код њих прочитах два О крај ЕМА. Дуси су, ал' ипак — вјероват ко ће? — Не могућ' притетнут' глади си ђема, И воду жељеше и оно воће! Док о том памет ми, вриједна преља, Још преде, зби с ово: дух један хоће Застати и оком ста да ме стреља, И рече: »За душу, јадну и бону, K'o што сам, то збиља срећа је веља!« — Ја духа истога познах по тону. Дух овај жалосни, што се напреза Кајањем уговет' оном на трону, Дух овај мршави бјеше Фореза, Рече ми: »Не гледај сухе ми кости,
Од којих, ја видим, хвата те језа, Но причај о себи, и какви гости То иду са тобом молим те реци. Јер ће ми твој говор пријати дости, Да њиме галиш ме хајде потеци!« — Рекох му: »Ја плаках још оида кадно Смртни те однеше пути далеци; Сад плачем што тако изгледаш гадно. Та туга мене he у збору смести, А хитам да познам стање ти јадно, С тог најпре о себи ти ме извести.« — »Због оног дрвета и оне воде Смршавих (он поче бесједом вести), Јер чежња за њима грозно ме боде. Сјем мене и ова гомила цела, У којој имаде махом господе, Жељна је онога Boha и врела. Ми они бијасмо што кесу празне
Да своја несита зајазе ждрела, Те сад се чистимо помоћу казне. Чезнући гледамо хлађане вале И оне слађане плодове разне, Што казна велика за нас је мале. Благодет, не казна, јер истој цели Води нас којој је жудио брале, Спас када весело јаукну: Ели!« — Ја њему: »Тек наста година пета Како те згодише самртни стрели; Ти бјеше од јадног онога света Који се при крају живота каје: С тог не знам како си могао лета Управит' у ове овамо краје! Ја тебе замишљах у оном кругу У којем чекање толико траје Колико сносисмо гријеха ругу.« — Он: »Скрати чекање молитва врела И ову даде ми слађану тугу: За мене се мољаше жена ми Нела.
Њезине побожне молитве јека Спасе ме, јер то су небеса хтјела, Из мјеста у којем дуго се чека. У граду једина са часне рађе Та моја удова (јоште је река) За мене у Бога милости нађе. — Једина, јер жене у нашем граду, Од жена из оне срамне Барбађе, Још мање чедности женске имаду. Чак жене Турака, љутијех риса, Груди си пристојно покрити знаду, Док оне шетају голијех сиса. Ал, јадне Фиренце бестидној лоћи Скоро ће заповест амвону с виса Да груди бијеле покрије, доћи. Још сад би на сисе бацила веле, Да само казна је позната злоћи. И онда урлајућ' рекла би: леле! Јер казну божија десница јака
Пустиће на ове блуднице смјеле Пре но ће дјегету изнићи длака. Ал' брате ти имаш тијело које Не пушта кроза се сунчева зрака, Те сјенком земљини поди се боје. Како ли могаше то да се збуде Да к нама доспијеш? Сви штоно стоје Ту с нама духови томе се чуде, Надам се да ћеш причати хтјети Свој живот откад ме са земне груде Нестаде.« — Ја њему: »Само се сјети Какви су греси нас тиштали оба, Па мислим да нећеш искати смјети Да сада тога се сјећамо доба. Ода зла овај ме одврати, с киме Ту скоро сретох се — да сретна скоба! Тер овуд пролазим у друштву с њиме. С њим ја ти по паклу најприје грца,
По царству вјечите ватре и зиме, Гдје слику угледах правога мрца. Сад идем са њиме по овом брегу, Ма да ме још није такнула смрца, Гдје за вас вјерне се радости легу, Тај човјек, из кола славних мужева, Виргил је, пјесмама тежак на тегу; А даље рајска ме водиће Дјева. Дух овај други је баш онај исти, Ком бријег тресе се, који ка' шева Летнуће, јер гријех са себе шчисти.« ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА Нит' говор ходу нам, нит' овај смета Ономе; зборећи ходисмо лако Ка' лађа која се по вјетру крета. Дуси ме што двапут мријеше, како Изгледа, сматраху шупљијем гледом Пажљиво, јере се чуђаше свако,
Жив човјек да следи пјеснику седом. Ја говор наставих: »То је Стације. Још овде због нас је. Причај ми редом Што знаш о Пикарди, пуној грације. И кажи има ли у овој чети Духова, ма које били нације, Вриједних да човјек и њих се сјети.« — Он рече: »Сестру ми доброте пуну, Већ небо, гдје ће јој анђели пјети, У се је примило, дало }ој круну. Ја ћу ти од ових душа у лету Што познат* не можеш, пошто им труну Образи, јер држе глади диету, Показат' некоје. Гле ову мину, Што Бонађунта се зваше у свету, Сјен онај припада папи Мартину, Спрам умјерености некада глуху, Јер често јегуље куха у вину, Те слику сад има мршаву суху.« —Још многе из стада које је врило
Око нас по земљи ил' у ваздуху Помену, што њима бијаше мило. Ту вјетар жваћући Убалд се кеси Бонифац такође, коме се хтило Да свету колаче медене меси. Ту лице Маркиза угледах бидно Ког тако морише бекриски беси, Да Форли куђаше пјанство му стидно. Ал' Бонађунта ме ка' нека кука Привлачи; сјем тога бјеше ми видно Да своју бесједу чисто ми нука. И тада помоћу оног органа, С којега сад овдје мори га мука (Мним онај у који меће се храна), Он једва чујно ми шану: »Џентука!«— Ја њему: »Кад би се, душо ваљана, Чије је тијело родила Лука, Јасније изразит о томе хтјела!« — Он: »Ма да град овај злобом се брука
За њега љубав те везаће врела, Јер се је родила жена у њему Прекрасна, што јоште не носи вела. То можда није ти јасно у свему, Ал' ову ријеч ми теби ће дјела Потврдит' у истом ономе трему Град онај кад буде нога ти срела. Но кажи, и с тајне подигни сторе, Да л' ти си то чија муза је пјела: »Donne, ch' avete intelletto d' amore?« — Прозборих: »Па јесам, ал' само тада Ја пером изводим љубавне хоре Кад Амор љубавну тему ми зада.« — Дух: »Видим сад зашто твоја канцона Хоће нам срдашце да раскомада Силеним грухањем умилних тона, И зашто у мене и у Нотара Не има полета, ни у Гвистона: За Лељом говори ваша гитара.
Ко жели претећи њега у стилу, Не види разлику двају писара.«— Са хладног сјевера стигавши Нилу Час прхну, час стану птичија јата: Том слично угледах гомилу цилу Духова гдје пута опет се хвата. Ал' Форез остаде крај мене, па ми Прозбори: »Кад опет видјећу брата?« Рекох му: »Ја не знам када ћу к вами, Јер не знам ни када ваља ми мрети; Ал' радо тело бих предао јами Да к овој што прије долетим мети. Мрзи ме живјети, а то је с тога Што морам град онај жалосни клети Гдје треба да живим, с рада му злога «— Дух: »Оног већ видим о коњском репу Вучена, с којег вам пропаде слога, Вучена там' гдје су душе у стрепу.
Мало ће пута се небесни крузи Обрнут', а ти ћеш имати лепу Јасноћу о томе. Веће ми друзи Одоше, ваздушној подобни пјени, Док збор ми слободу кретања узи: С тог идем, јер овдје скупи су трени.«— K'o што се коњаник од своје чете Одвоји да први смрћу се жени, И први крвнику направи штете, Те да му цио се диви легион, Том слично сад оне пјеснике вете И мене, то рекав, остави и он. Ми даље ходисмо, у разговору Духови, док мени мисли милион Падоше на памет о оном збору. Гле! Нова воћка нам устави хода Која се појави ту на мрамору, Такође препуна слаткога рода! Свет силан бијаше сред оне џаде, И руке пут оног онамо плода, Молећи дизаше, ал' бадаваде:
И дјеци чини се подобна шкода, Високо л' рука ти крушку имаде. Духови видећи да им се згода Не пружа, нити се пружити хоће Да оне гронтуље дохвате с пода, Одоше жалећи жуђено воће. Ми ближе цриђосмо дрвету, камо Са радозналости идосмо, што ће Глас један покудит': »Подаље само! И знајте да дрво, с којега племе Ева вам ојади, горе је тамо, А ово дрво је његово сјеме.« — Ми даље пођосмо, али из грана Још ово зачусмо у исте треме: »Сјетите с' онијех двогрудних бана, Рођених облаком, који су пјани Хотјели Тезеја убит' ваљана, Па сами, подлегли самртној рани. Сјетите с' народа, којино прије Спас нађе у слаткој небесној мани,
И који вољаше да много пије, Те с њиме противу злих Мадијана Не хтједе Гедеон ни да се бије.« — Тијем се кудио порок и мана, Чиме нас терети јело и пиће, Ако се без мјере прождире храна, И које овдје се испашта злиће Док нога подуже даље нам лута, Не пружи с' оку нам ново откриће, И сваки дубоко замишљен ћута, «Шта ли то мислите?« — зачу се с бока Ненадно, терно се овога пута Уплаших ја као пудљива стока. Те нема црвени метал у пећи Ка' зрака, што таче тјене ми ока Из лица анђела који ће рећи: »Сад овуд навише ваља вам грести.« Тад зрак ме засјени што ће потећи Из њега, да сам се хотио сплести. Вођи се окретох ка' слепац који За својим ухом се мора повести,
Кад исток зором се почне да боји, Лахорић пунахан цвјетнога даха, Ћарлија и груд нам мирисом доји: Сличан му осјетих истога маха. Анђелска то крила лице ми бише, По челу Анђелско перје ми паха Да шесто П с лица мојега збрише, И зачух: »0 благо онима, штоно Да једу од своје потребе више Срдашце никада немаху склоно!« ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТ ПЕТАХитасмо пети се у вишу зону, Јер сунце меридјан уступи бику, А нојца даде га свом Скорпиону. Путнику, — којино сматра за дику, Ствар ако хитна је, стигнути мети \ Ма знојем обасут био по лику, — Подобни, и ми се стадосмо пети Уз оне степени стрмнијех скала
Све један за другим по овој шети, Пошто им ширина бијаше мала. Јер летјет' гоне га прохтјеви врући, Видите у гнезду малога ждрала Где ваздух почиње крилима тући; Ал' пошто још су му малена крила, Тић мора у гнездо опета ући: Жеља му моја је подобна била: Виргила питати хоћах, будући Да ми се о нечем истина пила, И веће да зборим уста напући, Па застах. Он рече: »Нек ти се стрила Говора одапне!«— Од жеље мрући Ја рекох: »Јасна ми не може бити Мршавост онијех којима храна Не треба, јер они вазда су сити.«— Вођ: »Малеагру је нестало дана, Чим дрво жића му у ватру хити Гоњена осветом његова нана.
И даље, на ово ваља ти мнити: Слика у зрцалу ваша се креће Ka' и ви; истина теби се скрити, Ако ли ти на то помислиш, неће. Ја молим Стација да он тебика, Јер његов одговор јамачно пре ће Излечит' рану ти, дарује лика.« Дух: »Што ћу у твоме присуству њему Поуке давати, прости меника!« »Ако ли говор ми пратиш у свему (Стације тад мени тако повика), Ти јасност имаћеш о том голему. Крв чиста, различна од оне худе, Одлази у срце ваше, у чему Моћ прима да људске формира уде. Отле се кроз орган који се скрива Уноси у оне женине суде Гдје жићу људскоме постанак бива. Крв женска трпна је, творна је мушка,
И једна у другу тада се слива, И затим згуснута туна се љушка. У смијешано се сад ово биће Облична и творна моћ она ћушка, Тер у њем јавња се душа и жиће. Моћ ову имаде и само биље. Ма људској припада даље развиће, Док она веће је достигла циље. Моћ иста свакоме зачетном делу Затијем доноси развоја сиље, Те фетус постаје подобан телу. Ал' нисте ви кадри да разумете О даљем развоју истину целу: Не знате како се разум у фете Уноси, напросто, како се ствара Од ове живине разумно дете, Сам Авероес је, мудрица стара, Мислио да пошто нема органа Душа вам, ни мислит' не има дара. Сад почуј што не чу до ових дана! Чим готов буде вам мозак у фету,
Чим чулна душа вам буде ваљана, Створитељ зачетку стигне у лету, Па духом новијем у њега дуне, И душу разумну, свесну и свету У исти човјеков зачедак суне. И биљна и чулна и душа нова Слију се уједно; њихове труне Дух споји у душу једвога кова. Том слично слађаним вином се прави Зрак онај с небесног плавога крова Чим себе у течност лозину стави. Та душа, смрт када жиће вам скоси, Са собом, пошто се тијело сплави, Човјечје и божје на небо носи Моћ ума, сјећаља и воље њене, — Све што се једино у Бога проси, — Тад новом и већом силом јој сене, Док моћи земске јој као да ћуте. Чим тако из тела душа се крене, Зна којој обали, у које куте
Летнути ваља јој, и тамо летне; И знаде на које отле ће путе. Чим себе на ону обалу метне, Обичном снагом се јавља у лику, Земаљликом без сваке промјене штетне, Ваздух се шарени, знаш, на зренику Сунце л' га обасја за време кише: Том слично душа је сад у видику: Ваздух је, јер нема тијела више, Примио утисак од оае силе Обличне душине тер око сише Лик њезин из доба земљине хиле. Ка' пламен свом огњу и души следи Нов облик што су га моћи јој слиле, И који сјеном се зове, и вреди Што тело на земљи, јера имаде Сва чула — осјећа, говори гледи, Жеђу се, глађу се мучити знаде, По десном рамену сунце ме пече,
И видјех, окренув Западу главу, Да веће по њему спушта се вече, И белом посипа боју му плаву. Због сјена мог плам се црвење више, Те дуси, томе се чудећи јаву, Сташе се у ватри кретати тише. Из њихне среде се глас овај диза: »Тај као да ваздух плућима сише.« Јер желе да пламен вазда их лиже. Тад једног од оних чуше се гласи, Којима он ове ријечи ниже: »Ти кога, мним, јоште тијело краси, Одговор дај духу, којега мори Жеђ, коју нека му говор ти гаси, Јер жеђу да тебе упозна гори. Дух сваки којега сад видиш вође Са истом ватреном жеђу се бори, Јера те познати жели такође. Кажи нам откуда телу ти сјена, И како овамо нога ти дође, Којано, рек'о бих, јоште је тљена.« —
Одговор дати му бих воље раде, Ал' нови рој душа истога трена Сред огња онога пред оне стаде. Сад сваки свакога грљењем дави, И сваки свакоме пољубац даде, K'o што би, сретну л' се, чинили мрави. Затијем та нова гомила вика: »Содом и Гомора!« — Стара се јави Речима: »Пасифа намами бика Ушавши у краву цијелим телом, Тер у срам утону женска јој дика.« — Док једни ждралови зјеверу белом Лијећу, земљама вјечита леда, Други се пружају свијета делом Гдје сунце ватреним очима гледа: Том слично обје се расташе чете, Од којих свакоја с гријеха преда, K'o што ce то види на самом сјену;
Што среташ — сад ти се схватити даде Ти многу душицу ка' испијену.« — Круг седми стигосмо помоћу стуба И пламен видјесмо у истом трену Из хриде, док олуј тјера га с руба. С тог један за другим ходисмо њиме: С лева нам опасност ватрина зуба, А с десна бездана. Уплашен тиме Корачах опрезно. Вођ рече: »Пази!« — »Deus clementiae« — чух у то вриме Да к нама из оног пламена лази. Ја душе гледајућ' у том пламену, Пажљиво напријед ногама гази По руба онога глатком камену. Кад она химница престала бјеше, Чух руљу, у' оном огњу скривену Поново, и дуси овако пјеше: »Virum non cognosco« — Матере Христа
Ријечи — пак ово кликнути спјеше: Изгнана из шуме бјеше Калиста: Њу отле изагна чедна Диана, Јер цура тјелесно љубити приста. И многих чеднијех госпа и бана, О жићу којих је вриједно пјети, Јер није брак њихов имао мана, Појући она се гомила сјети. Ја мислим помажу примјери исти У ватри горућој духовној чети, Да гријех похоте са себе шчисти. ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТ ШЕСТА. Док један за другим стени по рубу Ходисмо, — »Припази« — Вођ опет рече Да жртва не будеш удесу грубу.« Који јој нанесе толике штете. И много плакаху. Гомила стара, ТТТто иска одговор, к мени се крете И видјех с жељом чути ме згара. Те рекох: »0 душе, штоно вас врти
Небесни чекају послије кара, Ја јоште нијесам подлего смрти. Још дани живота мојега трају, Ово је на мени костур ми крти. Милошћу божијом путујем рају Да себе опростим погледа слепа, И зато сада сам у вашем крају, Гдје јад вам српе ми толико цепа. Ту милост и Бога испроси за ме Небесва Дјевица, бескрајно лепа, И мене извуче из земске таме. Ал' рајске cpehe вам кажите госте С којим се грлисте сред ове чаме, И за се такође реците ко сте, Како бих о једној и другој чети, Ако ми примате стихове просте, Вратив се на земљу могао пјети.«— Јесте ли гледали кадгод сељака Кад у град, у ком су читави сплети
Високих домова, уских сокака, Униђе, колико свему се чуди? На душам' било је подобних знака Чуђења, и онај који ме нуди Отоич да зборим, ово he рећи: »О добродошо нам, човјече, буди, Што желиш искуства овдјена стећи! С гријехом, којему, како се каже, Цезар је Јулије мог'о подлећи, Грех чете, што оде, пуно се слаже. С тога се гријеха сад они кају, И тијем на себе пламење драже, Што: Содом! Гомора! бестидно лају. Слички нас гријеси, нагону здраву Противни, блаженства рајскога стају. С тог Ону пјевамо која је справу Имала, у чију шупљину уђе, Те тим се преруши у сушту краву Пред биком, за којим ватрено жуђе, И тако сада си не само наше Гријехе дознао, него и туђе.
На земњи Гвиничел Гвидо ме зваше, Од свога гријеха овдје се чистим, Јер прије но земство оставих ваше Ја ступих у борбу с гријехом истим.« Ко негда синови ка Хисифили, И ја бих летнуо покретом листим Пјеснику, који ме на својих крили Подиже, јер мајстор мени је био, Да нису пламени преда мном били, Те загрлити га нијесам смио. Но ма да ватра ми намјеру спречи, Збогом сам своје му дивљење лио, И мелем пружио којино лечи. Он рече док огњем весело шета: »За ме су те твоје љубавне речи Вјечите, неће их покрити Лета. Ал' сада молим те кажи ми гласно: Да тако збориш ми шта те покрета, Јер твоје дивљење није ми јасно,« —
Ја њему: »Ти тако умилно пјева, Да he се прославит' име ти часно, Док нашем језику устраје днева.« — Он: »Овај до мене славу ми сјени, Јер говор матерни течније љева, И с више љубави Музом се жени. Муза си награди кавалијера Толико, да јесте подобан бени, Ко више цијени Бернеља Жера. Јер такви стихови и таква проза Из дивног испаше његова пера, Да многи спрам њега ниско се сроза. Ко тврди противно нема резона, Тврдња му пуна је лажљивих гроза; Не пушта истина такијех тона. Би тако мислити у обичају, Те тако славише још и Гвитона, Ал' сад му ту славу више не дају.
Кад велиш да ћеш се достајат' неба, Оченаш очитај Христу у сјају, И за ме испроси рајскога хљеба. А пошто гријеха овђена нема, Очитај колико за мене треба, Те да се и мени опроштај спрема.« — Јер можда мишљаше хваљеном триба Сад мјеста начинит' истијех трема У ватри ишчезе ка' у дну риба. Ја Оном: »Кажи се именом, сире!« — Дух овај из огња који га шиба, Овако запјева у исте тире: »Tan m' abellis votre cortes deman, Qu' ieu nom' puesc, ni vueill a vos cobrire Jeu sui Arnaut, que plor, et vai chantan; Consiros vei la passada folor; Et vei jauzen lo jorn, qu' esper, denan. Ara vus prec per aquella valor, Que vus guida al som de Г escalina, Sovenga vus atemprar ma dolor:« — Па неста у огњу Музииа сина. ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТ СЕДМА.
Час бјеше кад јутро злаћаше ребра Бријегу, гђе Христу нестаде снаге; Док бистри таласи ријеке Ебра Текоше под знаком високе Ваге. И када на Гангу бијаше пладне, Те код нас часови вечери благе Насташе, вечери пријатно хладне, Анђел нам јави се истијех сати И чара уши нам, пјесмама гладне, Јер поја тад: Mundo corde beati. И чусмо сад из те небесне паље: Свак од вас на ово пажњу обрати: »Само се кроз огањ путује даље. У ватру с тог ону треба вам ући, И слушат' пој што се отуд вам шаље.« Јако се уплаших тада, будући Жив, с огњем не могу ја да се борим, Угледах већ како пламени врући
Лижу ме, и како у њима горим. Вођ виђев да на ме страве се згрћу, Рече ми: »Страшно је, то ти не спорим ; Ал' ипак ужасе с душе ти стрћу. У мукам' ођена покајник плива, Ма никад овђе се не казни смрћу. Сјети се у паклу онога дива Што с нама у осми круг онај стиже, — Па што би бој'о се ватрина гнива Овдјена, гдје благом Богу си ближе? Да стојиш сред ове огњене млаке Тисућу година, нимало ниже, Не би ти фалило ни једне длаке. Ватри ли пренесеш окрајак пеша Рад пробе, нестаће бојазни сваке.« — Ја стајах у страху, бљеђи од леша. Видећи колика страва је моја, Вођ рече, и ја се тим ускомеша: »Там' Беатрица је за огњем твоја.« —
Чув име Тизбино ухо Пирама, Он оба тад ока отвори своја. Ма да им већ дође самртна тама: Чув име којено носи ми Дјева, И које стиже ми од срца сама, Бих вољан чинити што се захтева. То видјев Пјесник се поче да смеши, И овим речима мене исмева: »Хоћемо л' у ватру? Хајде се реши!« — Пак онда молећи Стација да ме Поведе милој ми небесној сеши, Он први загази у оне пламе. Чим бјеше пламење мене дотакло, Помислих, радо бих сред оне јаме, Гдје растопњено се налази стакло, Скочио да себи прибавим студи — Толико пламење бјеше измакло Од огња којино познају људи! Говорећ' о Дјеви Вођа ми точи Утјехе, и храброст у мени буди: »Мним (рече) већ видим лепе јој очи,« — За гласом, који је пјевао нама,
Ходећи, најзада нога нам крочи На више уз бријег из оног плама. Из сјаја једнога куда нам хите Сад ноге, чух ово и јављам вама: »Benedicti Patris mei, venite!« — Још чу се: »Напријед нека се краче, Јер треба одмора ви да желите Тек онда када се сводови смраче,« — Док ми се пењемо по правој стуби К истоку, по њојзи сенка ми скаче, Јер сунце што веће силину губи, Заклањах, Ускоро неста ми сјена, Што значи да тмина свјетило уби, Ал' прије но што је настала смјена Потпуна између ноћи и дана, И сасвим гаснула ока ми тјена, Ја нађох — и она обадва бана — На оних љестава једном степену
Уморном тијелу ноћнога стана, Јер узе снагу нам бријег у трену, У подне пландује стадо у хладу, Док пастир чува га ту на камену; Чобани обичај ноћу имаду Свију се потребних латити мјера Да стоку њихову зли не украду, Ил' плијен не буде гладнога звера И зато ималац оваца, крава, При стражи вјернога својега кера У пољу са својим овцама спава: Том слично сад и ја туна у миру Лежући био сам овчица права, А бјеху пјесници слични пастиру. Из тога просјека у хриди 6jeuie Тешко ми далеко гледат' по ширу, Ал' туна звијезде трептаху љеше. Док дух ми по разним мислима плови,
И зраке посматрах што небом спјеше, Свијест ми свладаше пророчки снови. Мним, када истоком ста да се креће Венера што вазда срца нам лови, Сних ово: красна се женица шеће Зеленом ливадом, и чувства своја Овако опјева берући цвеће: «Леа сам, и вазда жеља је моја Да вијем вијенце, како би била Дивна у зрцалу лица ми боја, Док вазда с' огледа сестра Рахила. Лепе јој очи је заносе младу, Те јој гледање наслада цила, Ја коју налазим у својем раду.« — Већ оно бјелило к истоку стиже Шго даје путнику радост и наду Тим јачу што своме дому је ближе. Сан оде, ја скочих и видјех да се Већ један и други поета диже, И Виргил рече ми у исте часе:
«Плод онај о који, слијепа ока, Вјечно се узалуд отимљу масе, Жеђи ти данас ће пружити сока.« — Поћосмо иавише право ка' стрила, И мени приликом свакога крока Од жудње велике растоше крила. Кад на врх љестава стигосмо здраво, Гдје сад је душа ми радости пила, Вођ рече, у мене гледећн право: »Прош'о си кроз ове ватре и оне Вјечите, у којем газдује ђаво, И гдјено потоком сузе се роне. Водих те помоћу своје вјештине, Ал' овдје знања ми крају се клоне, Сад разум и воља нека ти чине Услуге; не треба дух да ти дрема. Стигавши до ове јасне чистине, Гдје има цвијећа а рупа нема,
Спасен си. Гле како сунце ти чело Посипа, и како снагу ти спрема Да с духа својега скинеш паћело! Док Она не дође радост голему Уживај, јер ово рајско је село. Од мене немаш се надати чему, Јер душа сад ти је слободе пуна, Тој здравој слободи следи у свему; С тога ти се дарује митра и круна, ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТ ОСМА. Дивна се пољана пред нама пружа И шума божанског живога гаја, Тер одмах ја преко мирисних ружа Там' пођох, толико то ме осваја. Да шуму испитам жеља ме дражи, С којом се и друга потреба спаја, Јер горски хлад нову свјетлост ми блажи, Дах себи равнога вазда вјетрица,
Слађано пирећи, чело ти тражи, А грање повија пут мојег лица Толико, да птице на њему могу Стајати и пјети зоре огњицу Са шумским жубором правећи слогу, С ромором дубраве крај града Кјаси, Еолус пусти ли вјетрове, многу Подобност имаше ти горски баси. Лагано ходећи веће сам био У шуме прастаре великој маси, Улазак у коју већ ми се крио. Туд један поточић травицу кваси Који се лијево од мене лио, С којим се играху лахора даси, И који пут ми је спречно цио, Те моме застоју дођоше часи. Ја такву бистрину ни у сну снио Нијесам, — мутне су земљине воде Спрам ове, што овај дубраве дио Пролази, топећи њезине поде; Премда се црнила малчице туна,
Ђе над њом лиснате гране се своде, Јер кроз њих не стиже сунце ни луна. Воду ми пријећи не могу ноге, Ал' очи пређоше, које рачуна Имаше гледати дивоте многе, Сад жену, која се обалом вере, Која би љепотом опила боге, Угледах гдје росно цвијеће бере. По стази, по којој по)ући шеће, Свуда се мекана травица стере, И свуда мирише шарено цвеће. Задивљен лепотом њезина стаса, Од којег љепши се видјети неће, Ја њојзи довикнух истијех часа: »Лијепа, ближе се бримакни мало Да схватим смисао мила ти гласа, Јер срце моје би радо га знало. Судим ли по ватри твојијех очи, Срце ти љубављу вазда је сјало,
Јер поглед о стању срца свједочи, I вој изглед вео ми с прошлости згрте У којој Церера сузице точи, Јер ћерку изгуби, а ова врте.« — Играјућ' у колу цура у цвету Тако си покреће ножице крте, Да мислиш не дира земљу у лету: Том слично угледах лијепу жену Сад како по травном оном тапету, Гје ногом у цвећу тоне шарену, Прилазећ' ри|еци к мени се крену, Те могох ја сада, дотле скривену, Разумјет' умилне пјесме јој цену. Дослије лијепе очи ми скрива, А сада диже их, тер из ших сену Зрачица бескрајно јасна и и жива. Ни зрака Венере, кад ову стрила, ТТТгп сина њезина хити тетива, Погоди, мним није толика била. И пошто осмијех мени је дала
По десној обали бијела вила, Једанко росно је цвијеће брала. Не бјеше даље ми од добра хвата. Леандар, којега љубав је звала Да плива к вароши својега злата, Хелеспонт не куне толико, као Ја онај поточић овога сата, Јер што нас раставља бјеше ми жао. Тад она: »Ви овдје канда сте страни У гнезду што Бог је људима дао, Ил' сумњом осмех ми можда вас рани, Ал' она магла ће с душе вам пасти Којом вам та сумња умове пјаии, Ако вас озари псалм: Delectasti. — Ти први пред оном двојином што си, Који ме малопре говором части, И који да вам се приближим проси, Кажи ми шта чути желиш од мене.« —
Та вода, тај лахор што мирис носи, Буне ме — одвратих питању жене. Она ће: »Даћу ти упуте лаке, Који ће с душе ти, тмином скривене, Скинути димове сумње ти сваке. Човјеку створену добру, на налог Бескрајно сви)етле божије зраке, Рај овај даде се ка' мира залог. Ал' кад га превари ђавоља мама, Тер у њем' узавре гријеха талог, Изгубив рај доби наслеђе срама. Да не би људима водина пара Шкодила из оних земскијех јама, Брег овај по вољи небесног цара С тога се толико високо диже ; С тог туна облак се, вјетрина, бара Не виде од оне капије ниже. Ал' вјетар и ваздух нијесу исто: Са Primum Mob le овамо стиже
Живога ваздуха кретање листо. Он гору и клице њезине креће, А гора враћа му сјемење чисто, Што с њиме у ваше крајеве леће. Ал' код вас, гдје влада љето и зима, Бит' сјеме чисто вам никада неће; Рашће је онако, каква је клима. Ма да се не сија сред ових тала, Оне су богате плодима свима: Плод овдје зри против смртнијех зала. Тај поток, што тако мило кривуда, Не прима воду вам земских канала: Из оног извора протиче туда, Што никад не сахне, јер Дух га даје; Док паром пуне се, која се свуда Подиже, ријеке твоје домаје. Тај извор два овдје има рукава; У једном својства се ов^ка таје: Ко пити из њега добије права,
Заборав грехова њему је плата; А други вазда нам способност дава Због Добра сјећању отворит' врата. Између цвијећа разнијех боја Отиче, росећи листиће цвата, И једна и друга извору хвоја. Прва се назива ријека Лета, Док она друга се зове Евноја; Најприје прва се водица света Пит' мора, да друга постане питка, Сад мислим, над сумњом која ти смета, Теби је припала побједна битка. На челу што се сја као надо, Нова ти питања нису ми читка, Ал' ипак још нешто казаћу радо. Да Парнас бијаше рај овај сања Некада старијех пјесника стадо, Коју ти погрешку стављам до знања. Ово је рај био првијех људи У време њихова невина стања; Ту ј' Нектар, за којим тако се жуди.« —
Ја гледнух пјеснике у томе трену, — А њима на уснам' осмијех блуди; Пак опет погледах у ону жену. ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТА. Изневши истине оне пред форум Духа ми, љепојко, усташца твоја Љубавно кликоше: »Beati, quorum Sunt tecta peccata, пак онда своја Кретања дуж реке што туда мили Управи, и тада машта те моја Оцени подобном планинској вили. Што она, и ја сам чинио вјерно, 'Ге једно спрам другог вазда смо били, Јер ме је мамило биће јој смјерно. Ускоро окуку речена река У правцу источном направи, терно Би исток опета наспрам менека. Још мало ходисмо, пак онда: »Брато, Сад гледај и слушај.« — рече ми сека.
И севну тад као горуће злато Сјај неки муњевит кроз оне горе. Да муња то не бн, бјеше ми знато, Јер оста за севом свјетлости море, Док иза муње се обично смрачи. Тад поја слаткога умилне оре Зачувши, помислих: Шта л' ово значи?_____ Зар овдје гдје небо и земља гњева Божјега страши се, Господу тлачи, Једина жена се не страши Јева? Ах истом створена земљиде мрво, Да ниси имала грешнога ћева Плод јести што кити познања дрво, Још од рођења бих ја овдје био, С бедама земскијем не бих се рво, — Пјево бих, а не бих ја сузе лио! Док идућ уживах од оног мало У земном, што рај је небесни крио,
У шуми пјело се и огњем сјало. О Музе божице, вас истих ради Доста је суза ми из ока пало; За вас сам сносио ужасе глади, Због вас сам у борби постао кроћи; Вама сам, док сном се самртник слади, Радећи жртвово, бесане ноћи. С тог мислим да од вас мени се може Довољно дароват' небесне моћи Да тешке мисли се у пјесму сложе. Затијем ускоро мени се чини Гледећи кроз ока варљиве коже, Свикнуте гледати у земној тмини, Да видим златнијех седам дрвета, Што као планински стајаху џини. Ал' када смањи се даља што смета, И штоно превари мене сирака, Јер тамо ближе ме доведе шета, Угледах великих седам чирака.
На њихним врсима седам је туна По гори сијало силнијих зрака Од оних што пуна просипа Луна, »Шта је то?« — Виргила упитах, али Он ћута, не знајућ' томе рачуна; Гледи му чуђење мени су слали. Гле чуда! Светњаци, из којић сева, К нама су споро се кретати стали Ко када дом очин оставља нева. И тада рече ми женица блага: »Јер само пламењем очи загрева, Не видиш шта иде пламењу страга.« — Тад људе угледах с белим оделом, И нигда дотле се, господо драга, Не дивих ничему толико белом. У води с огледа лева ми страна, Куд њоме окренут био сам целом. Кад бијах ја наспрам онијех бана,
Застадох, — само нас раздваја река Напријед ишла је пламења прана; За сваким пламеном вила се стрека Застави подобна; тих седам пруга Ваздушних очима бијаху мека, Јер седам боја им позајми дуга. iMoh ока не би ми згледати јака Дужину заставе врх оних луга, Јер небом далеко дужина скака. Ал' измеђ два она барјака споља Реко' бих имаде десет корака. Под њима старца је, сиједа згоља, Двадесет четири ходило, што се Два и два ређају сред оног поља, И који на глави кринове носе. Појаху: »Нека си благословена Ти која врлинам, окити косе, Јер ти си од свију најљепша жена.« — Кад они прођоше, и када бјеше
Beh од њих слободна трава шарена, Четири звијери очи ми среше. Свака је зеленом гранчицом била Кићена, и ма да иђаше пјеше, Шест она окатих имаде крила, Ал' немам кад о том причати више, Но читај о њима у Језекила Виђеним сред оне огњене кише. Ал' само вара се он када каже Колика на броју крила им бише: Прича ми с Јованом у том се слаже. Сред њих су с два точка побједна кола; Гриф један о врату вући их смаже; Гриф лав је, који је орао пола. Он крила средњему барјаку тамо Пружаше, и видјех с онога дола Да њега крилима захвата само. Докле га крилима тако обима Врси ми крилаца стизаху, камо Не стизах очињим силама свима.
Не бјеху лијепа тако колеса Што тријумф даваху ћесару Рима; Нит' она сунчева када небеса И земља горјеше с управе худе, И када учини муњом чудеса Јупитер, казнећи прохтјеве луде. Ту седам »ена је колима с бока Играло; три бјеху десно од руде И прве посташе циље ми ока. Снијегу од ових једна је жена Бјелитом подобна, хитра је скока; Друга је ка' огањ била црвена, А слична смарагду трећа је била, Јер маст јој тијела бјеше зелена. Држе се за руке. Бијела вила Час обје остале вуче, а часком Црвена објема заима крила, И појућ' управља играње гласком. Од оне четири колима с лева Једнојзи, шта виша бијаше стаском, Из тројих очију зрачица сева. Све четир' носише пурпуродело,
И према троокој. пунахне рева, Мним управљаху си кретање цело. Два старца за њима разних зубуна Иђаху, ал' ово није их смело Бит' у ваљаности истога руна. На једном крој руха, накит и шара Бише ми докази да видим туна И Benedictus — нам појук — qui venis Додаше, на кола сипљући цвеће: »Manibus о date lilia plenis!« — Гледо сам кад јато облака шеће Истоком, те сви се зором румене; И кроз њих кад зрака сунчева леће, Од које, облачним велом скривене, Не примах ја свјетлост одвише јаку: Том сличан сад појав озари мене. Јер ми се појави там' у облаку Цвијећа анђелског убава жена Под белом копреиом трептећ' у зраку. Њој зелен огртач обла рамена
А венац маслинов чело покрива, Док оног одела боја црвена Гораше ка' исто пламење жива. Ма да је ниЈесам видио давно, — Јер како умре ми љубљена Дива, Десет је година минуло равно, — Пре него очи је познаше моје, Срдашцу каза ми слућење тавно Да туна ја гледам жуђење своје. И љубав осјетих опета стару Шго још ју дјетету врлине твоје Улише, дјевојко, небесни жару! Плах ја се, ка' плахо дијете мами, Окретох ономе пјесничком пару, Ал' ово кад рекох, Виргило вами: »Там' оно канда је Дјева ми иста, Јер стари у мене букнуше плами,« — Вас бјеше нестало с онога миста. Остављен од оца милога, што ми
Вођ бјеше кроз оних ужаса триста, Ја плакак и туга срце ми сломи. Трпећи убоде њезине драче Чух ово сад али не знадох ко ми Прозбори: »Зар, Данте, већ ти се плаче? — Ти сада, грешинче, само се скруши, Јер скоро имаћеш узроке јаче Баш Ипократова једног другара. А други мач носек' њим тако маха, Да сам ти чак овдје у дну шевара На другој обали имао страха. Сад четир' човјека, сирака права, И једног опази машта ми плаха, Што ходек' изгледа као да спава. С двадесет четири првих старина Тих седам имаху сличнога јава, Ал мјесто на глави бијелих круна, Носише свих седам овијех мужа, Којима сјало се изнад перчина,
Вијенце од красних румених ружа. Кад бише тад спровод и прве луче На мјесту, које се преда мном пружа, Стадоше, и тада гром један пуче. ПЈЕСМА ТРИДЕСЕТА. Чим седам свијезда рајскога села, — (За које заласка не има, нити Сјем магле греховне другог пакела, И које дусима вазда ke бити За дужност упуство, ко што на полу Седам ke медвјеђих зракове лити Бродару, терно ke имат бусолу). — Стадоше, двапута дванаест на броју Стараца приђоше, низ ону долу Колима, што као жудњу су своју Сматрали, и један душу ми плени Кликнувши с осталим у слатком поју Трипута: »De Libano, о sponsa, veni!« — Ко' што ke, затруби л' анђелска труба,
И мртве пробуде л' одјеци њени, Ти мртви дики се из мрака груба: Сто тако — ad vocem tanli senis — Анђела диже се, небесних стуба, Да плачеш, а ове сузе угуши.« — Тај узвик сатр' ме у ситно млево, И врло чудно ми бјеше у души, Када се колима освртох лево Чув име, што c' овдје по нужди меће И на ме кад очи управи, Дјево, Јер паћел около којега сплеће Минерва венац ти маслинов, бјеше Зраком ти очињом прострељен веће. Не благим речима којено тјеше, А уз то у мене гледећи строго, Настави да мени овако креше Ка' човјек што има на срцу много: »Јес, Беатрица сам, она сам главом, Ал' како приступит' амо си мого
У станак блажених и с којим правом?« — Видјев се, јер поглед бацих у врело, Постиђен сад овом њезином давом, Зажмурих. Тако би дете се смело Пред мајком кад му се озбиљно јави Кудећи његово владање цело. Анђели запјеше: »In te speravi, Domine« — те јекну по оном лесу Псалм који слеђено срце ми крави, Ал' даље од — pedes — пјевали несу. Кад вјетри, што пушу нам од Словена На земље Италске сметове стресу, Ледом се покрије поље и стена; Ал' пошто ми мраза немамо дуга, Ускоро томе настаје мена Чим духну вјетрови топлога југа, Те снијег истопљен по земљи лопи: И моја судбина не бјеше друга, Кад мене смрзнута поче да кропи,
Та пјесма што жубор звјездави прати Лед греха с' у мени стаде да топи; Јер пјесму анђелску душа ми схвати Овако: Зар нећеш, Дјевице лепа, 1 решнику овоме утјехе дати Што рајске тли бреним ногама чепа? — С тог поста лед суза и пара густа, И јурну бујицом што груди цепа Суза ми на очи, уздах на уста. Тад она, још за ме препуна гњева, Хору ће:»Ви којих око не суста Гледати јасноћу вјечнога днева, Чујте ми одговор, којино смјера У оног онамо што сузе љева, Да буде спрам греха и казне мјера. Не само утицај звијезда, чија Моћ онам сјемење свакоје тјера Гдјено је суђено њему да клија; Но милост још божја, узрока чему,
Јер слаб је дух да се к њој заошија, Не знамо, подари снагу голему Човеку овоме. Ал' што је поље Плодније, зло сјеме, никло у њему, Тијем га у коров облачи боље Управљах ја срцем тог штеточиње Не би ли спасла га рђаве воље, Управљах помоћу зраке очиње. Ал' чим сам у раку ја легла спати, Он злијем путима ићи почиње, И другој ускоро себе ће дати. Кад неста на мени земскога свега, Кад почех небесном љепотом сјати, Ја маље лијепа постах за њега. Несталан, сада је волио свашта На лажним тијема путима, чега Прохтјев му даваше болесна машта. Да њега поправим у сну му, дању, Ја кушах, ал' жеља оста ми ташта,
Јер духа свога ми затвору кању. Све рјеђе за мојом љепотом чезну, Све љубав имаде за мене мању, У колик' у гријех он дубље грезну, И тада ништа ми не оста, до ли Показат' ону му паклену безну, У којој океан суза се проли. И сиђох там' дјено грешиици сједе, И плач ми старога пјесника смоли Да њега кроз пако амо доведе. Ал' након прошлости његове гнусне, И докле гријеси груди му леде, Бог не да да хљеба рајскога кусне; Нити he изгубит, о гречу знање Летином водицом квасећи усне, Пре него л' учини он покајање,« — ПЈЕСМА ТРИДЕСЕТ ПРВА. »Ти што си на другој обали реке
(Сад сјечимице се, гле, са мном боче, Ма да јој успјеше ријечи преке И пљошгимице ми сузе да точе), Да ли је што рекох истина, кажи! Ако је, нека ти речи свједоче Признањем, и моју тврдњу оснажи.« — Ја збуњен тад ријеч немадох ласну, И с муком великом одговор тражи, Али ми, нашав га, у гуши гасну, »Штоћутиш« (рече ми) — »Штамислиш, је ли?« Још Лете не кусну, тер имаш јасну Представу о грешних својијех дјели, — Тад једно страшљиво и једва чујно С мојијех усана јесте се прели, И крвца у срцу пође ми струјно. Ка' жи ia што прсне, те слабо лупи У нишач стријела запета бујно, Ја прскох: Јад што ми с' у срце упи,
Тер ичах од њега груд ето пуну Ка' уздах и суза с' уједно скупи, Па, глас ми гушећи, напоље бљуну. — — »Учих те љубави највећег блага (Тим сада прекором на мене груну), И ти се држаше мојега трага, И ослањаше се на моје раме, Па затим слиједи савјету врага: С тог реци какве те спречише јаме Наставит путеве којима греде, И ко те пунога паклене маме Упутит' рђавим стазама смједс.« — Тад нова суза ми из ока пљусну, И с нова загушит' уздах ме хтједе, Те плачућ' овијем покретох усну: »На зло ме наведе лажљива јава Чим ишчезоше ти у гробу гнусну Те сјајне очице, та лепа глава «— — »И да си прећуто своје признање,
Онај би, што чини да ниче трава, (Рече ми Дјевица) знао ти стање. Ал' грешник ако ли опрсштај купи Признајућ', онда му то покајање Оштрице на мачу освете тупи. Но нека усахне суза ти бова Да грех ти јасније пред очи ступи, И памти ријечи оштрог ми тона: Противне пожуде требале бише Снаћи те, када се тјелесних спона Опростих и у гроб када ме скрише. Још никад нијесу видјели људи Љепоту, која би чарала више Но моји лијепи тјелесни уди. Видјевши да тело, што љубав ули Срцу ти, там' у дну самртне студи Земаљске љепоте лишено трули, Шта земско послије поуке ове, То земско што бићем наличи нули,
Могаде жудњу ти да изазове? — Дух за мном требаше да ти се крене, Лаж, која таштима људима гове, Презирућ' и дражи варљиве жене; Нит' јадне дивоте млађане моме, Које се убрзо ругобом смене, Требаху да крила духу ти сломе. Лако се превари млађано птиче, Ал' замке, што нањ се касније скоме, Умије избјећи, јера их свиче,« — Ту збуњен ја стојим пред њоме нијем, Нит' поглед од земље мени се миче, Јер бијах поражен реченим свијем. — »Када те чувеним већ уши муче, Подигни то лице с длакама тијем (Не рече: Подигни очију луче), Да видом осјетиш још горе муке.« — Тад јасно пред мојим очима пуче
Сарказам пун за ме велике бруке, Јер она спомену браде ми длаке; И њене ријечи ка' исте куке У вис ми дигоше погледе лаке. Не видјех сад оне небесне створе Да сипљу цвијеће, већ она зраке Лијепе из себе сипаше море, Ма да јој образе копрена крије, И стаја гледајућ' у Грифа горе, Што једна личност је с природе двије.— Сад бура кајања c' у мени диже, Гријеси души ми посташе змије, Савијест постаде плијеном гриже, Све што ме пре од ње далеко врже Колико пре срцу бјеше ми ближе, Толико сада ми постаде мрже. Тело ми, које се на земљу сруши, Матилда сад у вис опета трже,
И глас јој: »Држ ме се!« таче ми уши, Затијем гњурну ме у реку Лету Толико да вода стиже ми гуши, И к иној обали настави шету. За собом лако је вукла менека, И када хтједосмо достићи мету Ја зачух: Asperges — и мила сека Главу ми загњурив, уста ми пише Заборав што даје напитком река. Кад ноге на земљу стале нам бише, Четири Љепојке, горе речене, Около врата ми ручице свише, Љубећ' ми образе већ умивене. Затијем играјућ' овако пјеше: »На небу звезде смо, овдјена жене. Пре него на земљи Дјева ти бјеше, Ми веће робиње бијасмо њене. К очима нек њеним ноге ти спјеше, Ал' да би сјај што ће с њих да ти сене
Поднио, три оне сестре нам ине Наоштрит' очи ће тупе ти, лене, Јер оне прозиру копрену тмине.« — Кад Грифу, гдје стаја и Мома моја, С ког око не хтједе да јој се скине, Стигосмо, рекоше. »Чежња се твоја Испуни; погледај лепе јој очи.« — Жудно им завитлах два ока своја, Ал', Грифу погледе она точи. Двострука природа звери се исте Зрцаше ка' сунце на глаткој плочи Двојако у дну јој зјенице чисте. Слика се мијења, звер се не мења, Што схватит' мисли ми не бјеху листе Те постах плијеном изненађења. Док тако ја једох сад оно јело Што чини, хранећи до засићења, Да би нам јести га вјечно се хтјело,
Стигоше три жене вишега рода Играјућ' и Дјеви грло им пјело: »У њвга погледај да пожње плода, И скини копрену с лица си цела. Hora му, јер иије жалио хода, Рад ока твојега амо се пела.« — Нико се не напи толико воде Парнаске из бистрог онога врела, Да опис о теби речи му роде, 0 зрако, — кад ону копрену скиде С образа, и оку даде слободе Те јасно сјајну ти љепоту виде. ПЈЕСМА ТРИДЕСЕТ ДРУГЛ. Жеђ оком гасећи од десет љета, Сва друга чула ми несвијест плени, Све друге љепоте цијела света Веома ништавим око ми цени. Толике бијаху њезине чари, Толико лијепи осмејци њени, Да ухватише ме вигови стари. Тад једна од трију лице ми крете На лево, велећи: »Вид ти се квари« ! —
Одиста осјетих од тога штете, Јер свјетлост ока јој тако ме слепи. Да ми се копрена на очи сплете, И престах гледати приједмет лепи. Но када, гледајућ' у сјајност мању, Вид опет отпоче да ми се крепи, Окретох ономе спроводу кању, И видјех да сада к истоку шеће. Војска се, да бсрци вијенце жању, Предњијем четама најприје креће, Пак онда позадност угледаш њену: Том слично и спровод промаћи пре ће, Па за њим кола ће тек да се крену. Госпође колима с обију страна Која ће, њу носећ', да јаче сену, Ходише, док она жена ваљана, Чија ме окупа ти света руко, Са мном и Стацијем преко пољана
Иђаше уз кола, која је вуко Гриф онај, и с десна бијасмо њима. У шуму, из које јад нас је туко, Јер Јева слиједи жељама злима, Ступисмо по такту музике свете. Још гресмо толико тијема тлима, Колико у трипут стреле долете, Па Беатрица ће, лијепа дама, Што успје да мрежом срце ми сплете, С кола се скинути. Име Адама Тад прошапутано чух у ваздуху, И воћку видјесмо, која но сама Ту стаја без лишћа на стаблу суху. Врх њен ie што виши то шрри био, ТТТто значи да људском разуму глуху Појам се о првом узроку крио. Около дрвета сада се сави Тај спровод, и онда хор онај цио Грифа нам онога овако слави: »Ти с воћке не једе слађана плода,
Са којег у паклу човјек се бави.« — На то ће звер она двојаког рода: »Тим сјеме с' очува свакога права,* — Па воћки с колима управи хода, Којима хитрене покрете дава. Пошго их привуче дрвету худу, Шго једне своје се гране лишава Да тијем колима набави руду, Он исту за дрво речено спути, И ову награду пожње си труду: Грм сухи и тај поче соком се дути, Зрак успје да сунце са њиме шчета И биљне поново пунахан пути Пред мојим очима стаде да цвета. Тада се до свода, вјечито плава, Подиже анђелска химница света, Ал' дух ми речи јој не распознава. Тајанствен тад умор душу ми мори, Тер одмах ова ме пјесма успава.
Сјај силан сна вео с ока ми сори Затијем, и једна таче ме рука, И зачув: »Шта ти је? Устани гори,« — Пренух се послије овијех звука. Ја Петру, Јакову, Јовану ђаку Тад бидјах подобан лежећи тука, Кад бож и зачувши глас у облаку, Падоше ничице, и када цело, Биће се Христово засја у зраку, И рухо његово постаде бело: Иза сна нијесу тргли се прије Док Исус, вјечите истине врело, Не рече оне им ријечи двије, Матилду врх себе опазих, пака Рекох јој: Реци ми, Дјевица гди је, Да ми се утоли жељица јака.« — »Дјеве ти нод оним дрветом ене (Рече ми, ручицом дајући знака), Чије се гранчице сада зелене. С њоме су онијех седам врлина, А Гриф је с осталим, изузев мене,
Прхнуо пут оних плавих висина.« — Ја не знам да л' ријеч још која паде С њенијех онијех дивних кармина, Јер само за Дјеву душа ми знаде, Сједећи уз дрво бјеше јој рола, У колико ми се познати даде, Да чува за дрво везана кола, Угледах у сваке од седам жена Буктињу, која је разуму школа, И која до задњих сјаће времена, И сада рече ми Дјевица млада: »Ту постој, а после некијех мена Бићемо грађани рајскога града; Бићемо Римљани онога Рима, Гје Христос Римљанин вјечито влада Над живим и мртвим стварима свима. Што видиш сад овдје задрж' у глави, Па када с' онамо гдјено је зима Повратиш, истину свијету јави.« —
Гледајућ' у кола што после вожње Стајаху уз дрво на мекој трави, Искуства жеље ми душа да пожње. Ал' гледнут' у небо брзо сам морб Принуђен појавом препуном грожње, Јер страшан озго се појави орб. На дрво насрнув, пунећи гору Ужасом, ногом је грање му шорб Ломећи' га, и њему кидао кору. И кола уздрма снагом у кљуку, Те, слична галији на бурном мору, У такву падоше грозну вртуну, Да не знам о томе срочити списа. Док оро чињаше пустош и буну, Колима канџама грозећи с виса, С бока им кидиса у трку журну Створ налик на костур мршава лица,
И на њих управи срџбу си бурну. Тад моја Дјевица, јарошћу дута, Одагна прекором лисицу дурну, Те бјежећ' отиде да пољем лута. И опет орао с дрвета тога Спусти се на кола и птица љута Тад пера своја им остави многа, »Ах, штетни дарови даше се нама,« — Зачу се сад озго гласина строга, Тад између точкова створив се јама, Змај сукну и заби у кола penaj А кад га извуче та адска мама, Ка' оса жаоку, остави цепа. Понесе на репу нешто. Аждаху Ту видјех очима пунима стрепа Гдје затим одјури у једном маху. Перјем се, — а можда воља не худа Колима даде га у божјем страху, — Покрише колеса, точкови, руда.
По једна глава се са сваке стране, Три главе на руди изгледа луда, Створише и бјеху гадне и вране, Три ове имаху рогове вола, А оних осталих ово су мане: Свакоја једнијем рогом је бола. Тим створи с' од кола наказно створе, На којем курва је сједјела гола, Звјерајућ' уокруг, на доље,горе. Цин један стајаше крај ове друсне, Мним да јој потпоре пружити море, И страсно љубљаше њезине усне. Кад она похотно погледа мене, Киша ће да врућих шамара пљусне Из руке дивове на лице жене. Џин, казнив похоту дјевојке хоћке, Звер-кола опростив споне речене, Даље их одвуче од оне воћке. ПЈЕС|МА ТРИДЕСЕТ ТРЕЋА. Сад Deus, venerunt gentes — нам зачну,
На смјену појати хори сестара, Сузама пратећи пјесмицу плачну. И Беатрици се душица пара, Тер ону тегобу осјети она, Којуно под крстом осјети Мара. Пој када ја слушат' онај докона, Дјевица устаде, сузице тре, И 'вако јекнуше гласа јој звона: »Modicum, et non videbitis ше; Et iterum, моје сестрипе миле, Modicum, et vos videbitis me,« — Затијем све оне дјевице чиле, Пошавши, около себека метну; Матилда, Стације, ја, своје силе Прибрасмо, па за њом нога нам шетну. Нијесмо кракнули десет корака, А она ка мени погледом летну, И сјајем својијех очињих зрака Зарећ' ме, рече ми: »Брже се крени Да реч ми до тебе нађе сокака, И добро што будем рекла, процени,
Но прије свега ми што желиш знати Питањем својијем ти напомени: А ја ћу радо ти одговор дати.« — Бих оном подобан ком јаче куца Срце јер старијем, који га прати Погледом, бесједи, и с тога муца. И рекох: »Јамачно знате, Madonna, Све за чим срце ми жудећи пуца. Те зато зборити будите склона.« — »Нек једном стида ти и свију страва (Рече ми) — клета се раскине спона, Јер збориш ка' човјек којино спава. Кола су пропала, ал' с њима скупа И онај што злу је причина права: Кусаће горчину из адског ћупа, С освете божије сузе ће лити, Јер тада неће му помоћи супа. Нашљедник орлу ће пронађен бити
ТТТто перје остави сред истих кола Посталих наказом, да само снити Њих у сну, срдашцу задаје бола, Звијезда — повјеруј гласу ми приче — ТТТтп веће блиста ми с небесног пола, Пет стотин' петнаест јасно ми виче, Ка' зрна пшенична камење млина, Дух којим твоји ће сви да се диче, Смрвиће сјем дроље онога џина. То за те мало ће смисла да даде, Јер моје ријечи застире тмина, Ал' скоро дјела ће постат, Најаде. Речи ми, ма да су за тебе збрка, Објави свакоме који имаде Тај живот, што само гробу је трка. И воћке, од које див кола дриши, Сјети се, и орла онога мрка, ТТТто грање кидајућ онако згриши. И реци да воћка двапута веће
Стеченог својега добра се лиши. Ко мреже противу дрвета сплеће, Ко сабљу противу дрвета вади, У буну противу неба се меће И тијем са самим Богом се свади. Муж први педесет векова жуђе, Јер дрво покраде, за Оним, знади, ТТТто казни на себи злочине туђе. Зашто је толико воћка висока, — Мним тај ти већ узрок у главу уђе; Такође, зашто је врха широка. Да таште мисли ти Елзина вода Духу ти не бише врло дубока; Због зле им насладе духа слобода Да не жње што пожње дуд од Пирама, Веће би с духовног твојега свода Моралним узроком синула сама Забрана плод оног дрвета јести. Али је на душу пала ти тама,
Те реч ми не може да у се смјести. Но ипак, што можеш умом потеци Кад будеш у гријешна свијета чести, Те барем нејасно речи ми реци.« Ја њојзи: »Реч ваша мозак ми жлеби, Ал' да вам изрази нису далеци Од мога схватања, схватио пре 6и.« Дјева ће: »Наука која се мучи Да кукољ из жита токорсе треби; У којој ти досад радо се учи, Нека ти помогне у том, и нека Увидиш колико небесној лучи Мало се приближи око човјека.« — Прозборих: »Ја мислим, од стазе твоје Никада не бјеше моја далека; Нит' грижу осјећам савјести своје.« — Она се насмеши велећи: »Данас Пи Лете, тер мисли тромо ти стоје, Сјећање у прошлост теби не грана c'. Твој мени заборав јасно свједочи,
Ко' што је дим огњу свједоџба за нас, Да гријех би циље твојијех очи, Ал' скорим јасније гласа ми труба Твом уху рећи ће моје да точи Кол'ко ти допушта природа груба.« — Ућута, пошто је ово ми рекла Пре срца, а сада духа ми љуба, И ријеч њена је кроза ме текла, Би подне, и јасна сунчева зрака Јоште је јасније сада нас пекла. K'o што би предстража застала свака При каквој појави новога срета, На крају шуме се устави лака Свих седам онијек госпођа чета. Мним Ефрат и Тигрис из једног врела Ту споро текоше, — к'о да је сјета, Што с' растат' морају, другове јела. »О Сунце (упитах зрак онај бели), Какву је то воду нога нам срела,
Што на два рукавца ено се дели?« — »Нека те Матилда поучи томе.« Тад ова: »Beh има извештај цели; Слаби су да спомен о томе сломе Гутљаји из Лете: казах му веће.« — Дјева he: »Мним с тог је памети троме, Што веља брига му у се је npehe; Ал' брзо проћи he скрби му гроја. Погледај, ти који близу си cpehe: Ово је чудесна река Евноја. — Сада га, Матилдо, овамо води, Гдје оног извора друга је хвоја, И њему напитком дух ослободи.« — И одмах ова ме за руку хвата И виче Стацију: »За нама ходи,« — И водом напоји сестрица брата. — Неста ми хартије гдје стих се ређа, Те морам сјахати с Пегаза хата,
Иначе план ми се поеме вређа. Осјетих у себи бескрајно миље Кад ми се угаси велика жеђа. И тело обнових ка' листак биље. И постах ја, чедо земљине тмине, Способан достићи небесно циље, Гдје сунце креће се и звезде ине. КРАЈ ЧИСТИЛИШТА.
РАЈ ПЈЕСМА ПРВА. Глорија Онога, који све свугдје Покреће, прожима свијет и зари, Повише овдјена, помање другдје. Био сам на небу, видио ствари, На небу с највише божјега зрака, Што причат не могу духа ми дари; Јер стигав там' гдје је жеља му јака, Наш разум у њу се толико дуби,
Да крије виђено копрена мрака. Ал' ипак у колик' умни ми груби Напори сјећање духу ми врате, О небу јекнуће пјесме ми труби. Пошљедни посао нека ми злате, Аполо, твојега задаха силе, Те твоји вијенци да ми га плате. Врх један Парнасов ноге ми чиле Стигоше дослије; сад оба, боже, Даруј ми да трке наставим миле. Нек моћ ти снажи ме што више може, Моћ она, коју си имао када Извуче Марсију из зле му коже. Ако ли себе ми позајмиш сада Толико, да дух ми неба се сјети, Циљу ћу стигнути које си зада, Јер тада моћи ћу о небу пјети. Мој пој ће учинит' и помоћ твоја Да могу и оне вијенце жњети Што тако ријетко чело хероја И чело пјесника красити могу.
Тад миљем прса ћеш пунити своја, Јер биће пријатно и теби богу, Што к слави смртнике жудња им тира Искрица ватру he уждити многу, Те посље мене he, то ми је вира, Зачути побоље Музине гласе Град украј Парнаса, света ти Кира. Из разних огњишта свјетлост нам, зна се Допире, али је из оних мјеста, Гдје круга четири три крста красе, Најбоља, јера јој зрачења честа И моћна справљају по својем плану Најљепше облике земнога теста: У мраку овдјена, тамо у дану Тог зрака би лице земљиној сфери. Када Беатрицу видјех ваљану Гдје гледа у сунце, са чијих двери Зрака је с лијева божанске очи Зарила тад овој блаженој шћери.
Зрак други првим се на глаткој плочи Порађа, тер онај враћа се: исто Мој поглед од њега одбијен скочи, Те смјело погледах у сунце чисто, Гледат' га замало ту нам се даје, Јер то је за људе створено мисто. Чудеса угледах која се таје Смртнима: сунашце из себе љева Варнице штоно се толико сјаје Да мишљах е видим два јасна днева. Дјевица у сунце гледала све је, Нит' ју сјенила искара пљева, Која је падала с небесне стреје. Ја очи оборих пут њене главе, И поче нов телом дух да ми веје: Бјеше ми ка' посље једене траве Глауку, што постав морскијем богом, Спусти се сред морске пучине плаве. Исказат' не да се стихова слогом
Надљудско стање ми, на које чуства Имаће ко само Милошћу многом До сличног у жићу дође искуства. Да л' мене човјека ти духом створи, Љубави, што крећеш сунаца друства, То знаћеш ти која диже ме гори. Кад коло угледах, што твога лона Желећи креће се; када се сори До мојих ушију склад оних тона, Којима угађаш арију вјечно, Тад неба једна ми с' учини зона но. Ка' море бескрајно, свјетлошћу теч Тих зрака и звука усљед новине, Пожељех, док звуци брујаху јечно, Дознати какви их узроци чине, — Би видна Дјевици забуна моја, И, мене умирит' пуна хитрине, Овако прозобори на уста своја:
»Што тражиш не видиш с маштина вела, А да га с' опростиш, душа би твоја Видјела, штоно би видјети хтјела. Ти мислиш е јоште на земљи стењеш, А не знаш, да брже но муња врела Наниже, сада се навише пењеш. Ту машту варљиву са себе стреси, Желиш ли да плоде Истине жењеш; Сјети се да више на земљи неси.« — Тек прве што неста сумње ми клете А усљед збора јој веће ме греси Новога сумњања збунити прете! С тог рекох: »Умирен већ бијах, — али Како ли узлетјех на ове свете?« Од чуда даси су опет ми стали. Гледну ме ка мати невино дете, Чијено дјетиње незнање жали,
И рече пуштајућ' уздахе свете: »Све ствари везују окови реда, Ред који ка' облик сматрати смете, Што свијет сав усред вјечна му греда Творцу му побожним чини, тер с тога Ту дуси налазе божјега следа: Бог циљ је, а ред је поради Бога. Том реду све хвари различно теже (Чиме се мед њима не квари слога), У кол'ко ближе су, даље л' од вреже. К разнијем лукама кроз бића море Све плови нагоном који се леже У њему, од оне почетне оре. Тај нагон земљине честице спаја, Моћ даје пламену да иде горе, Срцима покрета, очима сјаја. Не само прожима бесвјесна бића, Но стиже до у дно тјелесних стаја Гдјено су љубави и Ума жића.
Мир небу, што мира никада неће Згубити, доноси божија свића, И којем најбрже небо се креће. Ка томе сједишту вјечита миља Тетивом, хићена душа нам леће, Тетивом нагона што добро циља. Почешће облик се противи плану Мајстора, јер штоф му не трпи сиља: Тако се по кашто на другу страну, Ко муња у мјесто навише, доље, И бића заведу и пута ману Под утицајима грешне им воље. Реци се не чудиш што хитрим кретом С бријега силази на ниско поље, Па немој ни себи што с' дижеш летом; Јер чудно било би да јоште бива, Већ лишен терета, привлачен светом,« То рекав у небо погледа Дива. ПЈЕСМА ДРУГА.
Ви, који следите у малом чамцу, Желећи чути ми о небу зборе, Лађи ми и њена пјевања мамцу, Вратите с' обали, је ово море Може вам опасно постати, ако Траг изгубите ми с пловидбе споре. Још овуд не плови с'; Апол ми како Броди се казује; поспјешна плова Минерва даје ми пушући лако, А Музе путању брођења нова. Ви, други гдјекоји, који се храном Зарана питасте Божјега Слова, Можете следит' ми по мору сланом, Јер, брод мој имајућ' вазда у виду, Залутат' нећете ви океаном, Нит' лађом ударит о морску хриду. Осјетит' ви ћете чуђења јака, Ка' чета што плови там' у Колхиду Кад Јасон приступи послу сељака. Жеђ она вјечита и Богом дана
Сад нас је дизала изнад облака. И Дјевица гледаше пут божјег стана; Ја у њу, која се навише пела. За време, за које, тетивом слана, Нишану својему доходи стрела, Ми мјесту стигосмо пуноме чари, Да ми се од чуда памет помела. Видећи Дјевица што је у ствари, Свој поглед умилни на мене меће С ријечима: »Господу сад благодари, Јер ми смо на првој звијезди веће.« — Мени се учини онога часа Да облак — дијамант у се ме преће, Ма да је чврста му блистава маса: Ка' вода, остајућ' укупно, зраке, И нас је вјечнога камена пласа Примила, не давши раздвоја знаке. Кад може то тело да м' у се схвати,
Те могох ја крозањ кретати краке, О чему дух не зна разлога дати, Ко не би желио умнога плама, ТТТтп даје тјелесност и ону знати, Ђе божје види се спајање с нама? Ту сад је оно, што вјера вам' биће Ка' прва Истина виђено вама, Што и без доказа од себе свиће. Прозборих: »Вишњему нека је хвала, Што амо, гдје духу налазим пиће, Бапи ме с онијех нискијех тала. Ал' знаке објасни тмасте на луни, Којено Каину прича је дала.« — Она ће: »Гријеше људски рачуни Чим чулних кључа им престане сила; Ти али не треба да си у буни Што туна лако вас осваја хила, Јер видиш да спорим разум ти бива, И да му криоца море се чила, И када помоћу чустава снива.
Рада сам чуг' о том и твоја уста.« — Ја рекох: »Те пруге, мени се мнива, Различна мјеста су: ретка и густа.« — Тад Она: »Саслушав што будем рекла Видјећеш како је тврдња ги пуста. -— Тма звезда у осмој сфери се стекла; Разну им просторност разну и сјајност, Које су једнога прапоријекла, Оку ти не крије никаква тајност. Да густост и реткост обије ствара, Значило б' е једне Силине трајност Гђе мање, гђе више у њима згара. Ал силе разне су и разна броје Начела, што мнењу чини ти квара, Ком супрот и друге појаве стоје. Чуј ово, што с тим је у тесној вези: Ако је Ријеткост у смислу твоје Поставке причина луниној пјези,
Мјесец је провидан; јесу л' у њему Дјелићи ријетки, ал' у дну грези, Тад није; но прву ту теорему Обара сунчево баш помрачење, Јер луна покрије сунце, у чему Наћи heni да ти је погрешно мњење. Није ли провидна, у том случају Зрак од ње с' одбија: то одстрањење Не твори разлике у њену сјају. Кроз стакло с оловом зар зраке зраче ? Том ти огледала доказа дају, Јер од њих зрак назад одбијен скаче. Мниш зрака зато се тамнија шаље, Што мислиш разне ју даљине мраче, У кол'ко с' одбијач налази даље. Нек опит, отац вам земскога знања, Сврх тога пошље ти сјај своје паље. Два ћеш огледала на растојања Једнака метнути од себе, пака
Треће ћеш подаље; сред овог стања Свог на њих, ал' себи позади, зрака Пустивши видјећеш да оно треће Од исте свјетлости даје ти знака, Само је на другим зрачење веће. А сада јасном се Истином опи, Штоно ће у срце зрак да ти меће, Којим ће ријеч те моја да кропи; Јер ће ти ншчезнут' заблуде мрази Ко, када на сунцу снијег се топи, Што ишчезавају на плодној дрази. У небу, које је у вјечном миру, Небо је, што вјечно уокруг лази, Сву Битност имајућ' у свом оквиру, Та битност небом се, што за њим греде, Дели вештаствима на свјетском ширу, Што, од њег различна, у њему сједе. Остала небеса, свом бићу сходно,
Растиру Различност, да се доведе По сврхам' сјеме јој на мјесто плодно. И тако имаде различне роле Вршити свакоје тијело сводно, Моћ озго божанску носећи доле. Да дођеш истини, виђи ми суда, — Истини, за коју уста ти моле, Те кашње да могнеш сам наћи пруда. И покрет и снага небесних сфера, Ка' удар ковачев што прима руда, Стиже им од виших духовних пера. Круг осми духу је, што шље му крета, Одсијев лика му и карактера. Ка' душа, којано у вас је снета, Што разно прожима тела вам чести, И Разум различно звијезде Света Прожима добротом с јединством Свести. И тако, моћ разна, кружећ' у бићу Звездину, различно собом га жести,
Подобна Вашега тијела жићу. Моћ та се весело ал' разно дјене У звезде и сија, слична расвићу Радости, кад ока зари вам тјене. Тако се ширећи више и мање, На луни узрочи њезине сјене, Тер узрок није им Дебље и Тање: Те моћи облично начело стере По својој доброти на ваше кање И сјаја и сјена различне мјере.« — ПЈЕСМА ТРЕЋА. Сунце ми, што негда љубав ми пали, Критиком показа истине чари, Јера јој копрену с облика свали. Да дух ти прожеше те свете ствари Хотијах изустит' и дигох главу, Кад нова појава жељу ми сквари. Сав предан ја будућ' истоме јаву, Који ме силено собом занима, Заборав намјеру првашњу, праву,
Покри ми, тер уста осташе нима, Да слика, што стакло ил' воде плитке Дају нам, слаба је, знано је свима: Видимо нејасне од ње расвитке: Угледах подобне ликове фине Ка' неке свијетле етерне цвитке, И сташе заблуде дух да ми плине Противне онима, Нарцис у које Упаде, јер тад ми пред оком сине Рој бића, што спремна зборити стоје. Неког су зрцала, мњах, ово сљества На фину опницу зјенице моје, — Те тражих појави узрок и срества. Но гледећ' предмете ја с десна, лева, Не могох објаснит' ова чудества, Тер очи подигох, пунахан рева, К Дјевици, и спазих на њену лицу Како се осмијех умилни слева
На мене, у светом пламтећ' огњицу. Рече ми: »Не чуди с' ако се смијем, Јер истом почињеш истине штицу, А то си доказо чуђењем тијем. Нек буде увјерен разум ти хроми: Бића су у оним сликама свијем: Овдје је ко завјет некада сломи. Ал' ипак истину казују вјерно, Јер за њу духови нијесу троми: Говори са њима и слушај смјерно.« — Тада се обратих једноме сјену Блискоме, зборити вољноме, терно Рекох му: »Ти, коме очију тјену Зракови блаженства чарају, кажи Име си властито човјеку брену, И стање садашње своје обнажи.« — »Жељи се праведној одзива радо Љубав ми, ка' љубав, што својих дражи Милоштом облива све своје стадо.
Бјех Калуђерица на земном шару, Светог ме завјета везива надо, И служих небесном ја господару. Боље л' ме загледаш, моћићеш знати, Ма да се небесном сијам у жару, Име ми, Пикардом мене ћеш звати. Преблаги Творац ме с другама мојим Звијезди од свију споријој прати, Гдјено се небесном милином појим, И Светим Духом се, заједно с њима, Који нас прожиме, вјечито дојим, Јер запостављеност наша је мнима. Сјем нас ће овдјена сви да се смисте, Који су, живећи на земним тлима, Невољно сломили завјете исте.« — Ја њојзи: »Тако се на вама сјао Зрак божје свјетлости бескрајно чисте, Да, ко сте, ја не бих никада знао.
Но дух ми сврх тога више не блуди, Јер објашњења му збор ти је дао. Ал' кажи: Зар вама, кије сте туди, Висини сјајнијих небесних круга И већем блаженству душа не жуди?« — На лицу њезину и њених друга Опазих осмијех, и она збори: »С тога нас не мучи никаква туга, Јер Моћ нас милосна моћнима створи Уживат' арајство, што нам је дато, Без сваке зависти к онима гори, Нит' ичем другоме тежимо, брато! Са Вољом, која нас намјести вође, Да желим вишега блаженства злато, Дошла бих у сукоб, друге такође. Сјети се да код Ње бит' у милости Жудимо, па сумња која ти дође, Тад више разум ти не може бости.
У свијем крајима рајске пољане Небесне у истој свак је радости И вољи јединој да довољане Са Вољом слаже се која га знаде Опростит' свакоје земске махане И својој подобну вољу му даде. Божија воља је блаженство за нас, — Море је, у које пашће и паде Све што је створено,« —Тако сам данас Дознао да свуда на небу рај је Макар да Милошта различно грана c' И дажди на ових светова сјаје. Засићен једнијем, другога јела По кашто захтеваш: и мене та је Глад сада морила, душа ми хтјела Дознати зашто је некада мома Без свога завјетног остала вела, Те питах, и она рече ми ома: »Нас више следисмо на земљи доље Онојзи, која се из јадног дома
Земскога пресели у царство боље; И свака Христу се невјестом ствара Везана ланцима завјетне воље. Бјеше ми патронка пресвета Клара, Припадох њезиној побожној касти, Свију се одрекох земских добара, И скри ме у себи манастир тмасти. Ал' отуд извукли људи су зли ме, Но ипак у гријех не хтједох пасти, — Не ниче у мени његово симе: Дух овај, што стоји десно до мене, Којему Костанца бијаше име, С којега рајски се зраци румене, У сличне јаде је сила довела, И горе, јер с лица би ове жене Здерана светиња чедног паћела. Ал' оста чиста јој душица света: С ње вео не спаде, ако са чела. С Енриком швапским се мора да шчета И роди сина му, ал' овој лози
Не бјеше суђено да дуго цвјета, Те скорим подлеже судбине грози,« — То рекав погледа сводове плаве Велећи: »Господе, грешним помози,« — Пак онда појући: Maria, ave, — Ишчезе ка' тешки у води камен, А са њом и друге блиставе главе, i\ ■ л. Tep оку сакри их маглени прамен. У своју Дјевицу погледах тада Ћутећи, јер њених очију пламен Силну ће засјену мојим да зада. ПЈЕСМА ЧЕТВРТА. Ком једно с дијева слађано јело А друго с десна му мамећи стоји, Нерешен гладује жудећи врело; А подједнако се и јагње боји Вукова што су му с обије стране; Нерешен и пас би остао, који Између срне је двије ваљане.
Међ сумњом нерешен стајо сам и ја. Би нужност, тер у том не видим мане. Ја мучим, ал' ми се на челу сија Питање, о којем ћути ми грло; Сја боље но њиме речено, чија Снага ме издаде збуњеног врло. Ал' оно Дјевици јасно је било, Те, сумњу смотривши око јој хрло, Учини, што негда чини Данило, Велећи: »Две су се жеље ти сплеле, Тер обадвијема се везује крило, И не знаш коју ћеш исказат'; еле: Смјер частан испунит' није л' ти дато, Јер сиља вежу те споне дебеле, Питаш се: примаш ли награде злато? И даље: да ли се на звезде селе Душе нам, како је тврдио Плато? — Те две су сумње се у теби среле,
Најприје о другој објашњај прими, На истом небу су љубави вреле Све душе: Марија и Серафими С Пикардом живећи сред истог неба, У истој небесној блаженој клими, Век исти вјекују, знати вам треба. Сред Емпиреја су, ал' према делу Ту од њих једеног божјега хљеба Блажност имају различно целу. Што видје да душе и луна ниска Имаде, би с тога да у оделу Чулном ти истина постане блиска. Ви Смртни схватате тек оно, што се На чула својијем обликом тиска: Тим путем к вама се истине носе И Свето Писмо вам с разлога тога Дало је тијело, образе, косе У смислу преносном облику Бога; И слика анђела у лику људи
Што спасе Товију сљепила злога, Ал' алегорија само је туди. Но Тимеј Платонов истину наче, Јер мисли буквално; али да блуди Дознаћеш о томе размислив јаче. Мни душа враћа се на звезду, штоно Дом би јој пре дома ђено се плаче. Његово учење мнити је склоно Да звезде утицај имају, али Том тврдњом ма да је истину доно, У врло опасну грешку су пали, Погрешно тумачећ' речи му, мнози, Јера су са тога мислити стали, Да те су звијезде некакви бози. Друга ти сумња је опасна мање, Лакше ћеш видјети куд она вози, Варљиво паћело њено је тање. Изгледа л' Правда вам неправа, вјере с' Ту виде разлози, нити се жање
Тим гријех, нит' иста сумња је јерес. Пошто ти разума моћ по области Истине, за коју питаш ме, стере c', Те схватит' можеш је, ја ћу је касти. Насиље само је кад неће гоњен, Ал' ако л' отпор му престане расти, На њега гријеха бријег је сроњен. Слободу не могу зли да ти сломе: Нема је, насиљем ко буде склоњен; С тог оне не можеш правдати моме. Чим преста насиље могоше цуре У свете божје се вратити доме, Те тако да прекор са себе стуре. Није ли Лоренцо, кога на ражњу Из тиха џелати цареви пуре, С духа си сузбио слабост у мажњу? Зар слично Сцевола врли не дјела, Који се надајућ' похвале нажњу,
Десницу жртвова поносу чела? Додуше, свота се онијех воља У царству земскоме на мало свела, Које се не страше оштрога коља. Надам се, заблуду с твојега духа Ка' коров са њиве слово ми тоља, Ако ли имадеш за њега слуха. Но канда душу ти, тога се бојим, Још једне сумњице облеће муха: Не тврди л' Пикарда говором својим Да жеље Констанца још дувна бити, Што чини c' противно тврдњама мојим, А знамо да душе истина кити, Те лагат' не може ни она дјева. Ни о том истину нећу ти крити. Моралног насиља тма случајева Имаде, и људи тад оно чине Што неће. Између других мужева Алкмеон, молбама пуним силине
Очевим натјеран, о том свједочи; Јер ма да воља му с много жестине Са жељом очевом оном се бочи, Пристаје да жени, којој с криоца Пониче, крв својим рукама точи Поради освете својега оца. Ту, видиш, воља се с принудом спари Да злочин учини, те вратаоца Затвара извини, Рђаве ствари Слободна воља ти не може хтјети; Хтједне ли, зато је, што она мари Не постат' узроком и већој штети. Пикарда замишља слободну вољу Констанце, жели ли положај вети, И право имаде на томе пољу; Ја, вољу скучену која ју звала, Како је мислила, на стазу бољу, Да узрок не буде већијех зала. Из тога свега се видјети може Да могу тврђења (за право дала
Себи сам и њојзи) да нам се сложе.« — Тим Дјева с душе ми заблуду спири, А ти си свједок ми, велики Боже, Да с' она сумња ми у срцу смири. Тад рекох: »О Богом љубљена Диво, Збор чији по мојем духу се шири, Те ми га блаженством напаја живо, Што кадар нијесам пуну захвалност Изрећи, веома мени је криво. Сад увјерења сам стекао сталност. Ум да нам истину не може знати, Не стече л' Истине оне реалност, Која је свакојој истини мати. Ко до ње доспије, умирен буде, А видим да може ум да је схвати Сумње су немоћне да души уде, Јер за нас из сумње истина ниче, Све нове истине из ње се нуде,
Тер ум се једнако навише миче. Овијем охрабрен дух мој ти, мила, Понизно питајућ' овако кличе: — Ако ли завјет нам спријечи сила, Да ли ће попунит' ону празнину, Што тијем постаје, добра нам дила?« — Тад Она љубавну таку силину Из ока посла ми да вам се опих, И, њена погледа бајну милину Не могућ' издржат', очи заклопих, ПЈЕСМА ПЕТА, »Не чуди с' ако се очи ти сјене Од моје љубави силених зрака, Те мораш кањама очију тјене Скривати, јер ја сам очима јака: Кроз веће виђено знам даље глати Да новом познању правим сокака. Већ видим да свјетлост небесна сја ти, Од које вјечно се простори сјају, И која, гдје падне, љубављу злати.
Што зраци њезини на земном крају По кашто нијесу виђени, бива Са тога, што ваше заблуде трају. Знат' ово гони те жеља ти жива: Кад завјет сломи се, у мноштву чина Добријех да ли се накнада скрива Толика, да души не пада цина?« — Тако је почела пунана жара, Пак онда гледећи мене с висина, Настави: »Милошћу, којано ствара, Сви људски створови на земном поду, Сва бића разумност у којим згара, Добише на поклон воље слободу: Ми од ње немамо вредности веће. Увиђаш, ако ме пратиш у ходу, Колика цена се у Завјет меће; Увиђаш да он је уговор, што се Између Господа и људи сплеће, * И жртву највећу да они сносе,
ТТТто тим се одричу вољне слободе. Погазе л" уговор, пак онда просе Опроштај, јер небу дјелима годе, То значи већ дану слободу красти Да из ње та добра дјела се роде, И крађа на душу мора им пасти. Ал' сад се јављају с извјесне стране Новог ти сумњања облаци тмасти, С тог јоште треба ти духовне хране. Помишљаш: кашто се од цркве свете Кршењу завјета не чини бране, Те ће се тврдња ми на то да сплете. Док зборим не смије дух да ти дрема; Упамти, не пусти да ти одлете Речи ми, без тога науке нема. При сваком завјету двоје имаде: Обвеза и дјело, које се спрема. Доказах већ да се ничим не даде
Поништит' обвеза до извршењем. И онда Јевреји, ко што се знаде, Кад ствар се приноса са допуштењем Надлежним измени, вршише дужност. Ова се измјена може с поштењем Чинити, нит' у том налазим ружност, Ал' само, упамти, у том случају Ако ли црква ти чини услужност Измјене: допусти себи c' не дају. Но на ту смјену се не смије мнити Без овог односа приноса двају: Од старог нов има повећи бити, Да завјет испуниш сватко се брини, А глупост у њему не сме се крити: Не чин'те што Јефтај некада чини. Куд камо за њега било би боље Да рече: згријеших у духа тмини, — Па да је одусто од оне воље.
И Грка поступци глупи су били, Који се ријеши, да ћерку коље, Тер Ифигенија мора да цвили. Нек срца нису вам сувише хитра, Хришћани, иначе грозе резили. Немојте постајат' играчка витра, Нек ваши завјети не буду слама, Којом се олуја по вољи титра. И Писмо нек свето послужи вама Ка упут, и говор свете вам вјере, Да знате гдјено је гријеха јама; Не мните да свака вода вас пере. Противу ниских се борите страсти, Не дајте да срце у страну дере, Вазда га имајте у својој власти; Разумни будите, нијесте брави, Па вам се не хоће смијат' у сласти Јевреји; та људи будите прави!
Од мајке не бјеж' те ка' лудо јање.« — То рече, пак онда свод онај плави Погледа, дигавши навише кање, Откуда сад јаче свјетлости писмо. Видећ је сред ове блиставе бање Ја ћутах. Затим се кроз етар висмо: Ка' стрела, што згоди док се тетива Још тресе, у сфери већ другој бисмо. Ту тако бајно се насмеши Дива, Да простор цијеле звијезде ове Од осмијеха јој сјајнији бива. Кад осмех може јој да изазове У звезди весеље, колико више Мени промјењивом човјеку гове! Рибице, које се у води крише, Појуре да грабе бачену пићу: Блистави створови слични им бише, Што туна сад испред ока ми свићу. Свак рече прилазећ: онога ени, С ким некад у друштву срећнији бићу.—
Судећи по сјаја њихова смјени, Јер јачи постаде, блаженство ново Сад осјетили су сви ови сјени, Да овдје ја своје прекинем слово, Бисте се љутили који читате, Желећи новости читаво строво: По себи можете дакле да знате, Колико желијах познати њине Прошлости, заслуге, награде, плате, »О смртни, жив који са земне тмине Там дође гдјено се вјечито сјаји, Желиш ли да ти се с разума скине 274 Копрена заблуде, питања даји.« — То рече дух један, а Дјева: »За те Небесне створове жеље не таји: Из њихних уста се истине чате.« — »Кажи ми лијепи блажени створе, Из чијих очију зракови цвате,
Рашта си пресељен овамо горе, Ђе једва око ми самртно сноси Умилне свјетлости бескрајно море, И кажи молим те такође тко си.« — Тако сам зборио ономе бићу Жудећи сићаној истине троси, И спазих лица му сјајнију свићу. Као што зракови звјезданог цара Сунашца постају узроком скрићу Лица му, пошто је њихова јара Разбила густину оног паћела, Којено начини водена пара: И духу томе је нестало чела. Од миља сакри се у зраку своме, И у се закључан зборећи дјела Сагласно захтјеву ономе моме. ПЈЕСМА ШЕСТА, »Константин цар орла к Истоку крете, Ког иста на запад некада цеста И руке Енеја носише вете:
И прође пунијех година двјеста, Како је туна му столица била, Ту, наспрам Иде му роднога мјеста, И како света је побједна крила, Мењајућ' једнако власнике своје, Ширио простором свијета цила, Док најзад не дође у руке моје. Ћесара негдашњег Јустинијана Посматра (рече ми) сад око твоје, Ког воља умудри божја ваљана, Те закон очисти од оних свијех Сувишних правила и других мана. Ја мишљах још прије радова тијех Да једна природа има у Христа, Не двије различне, што бјеше гријех, Јер тада истином ја ти не блиста. Но дух ми, умудрен од Агапета,
Уз праву науку најзада приста. Заблуду, која ме с Истине скрета, Бесједа његова, пуна течности, Сплави ми, али сам начела света Тек јасно схватио сад у вјечности, Јер као што видиш истину с лажи Спајају у себи противречности. Као што росица цвијеће влажи Бог видјев да мене наука права, К дјелу ме, јера му постадох дражи, Великом упути. Човјека лава, Што зва се Велизар, поставих свога На чело војскама, и онда слава Обасу легије краљевства мога. Мој овдје одговор затворит врата Може, ал природа питања твога Гони ме изнијет' још нека дата. Неправо дјелају и које буна Захвати, и који иза ноката
Орла ми крију се ради рачуна. Знак овај постаде достојан части Још онда, кад Палас, вођ легијуна, Бранећ' га за њега мораде пасти. •У Алби прође му година триста Крв опет кад мора за њега класти, У борби тројице с тројицом, чиста. До Лукреције је од отме дјева ' Славнијех дјела му знана ти листа, Свршених под владом седам кнежева. Знаш како у хладу његова сјена Затим се прослави много мужева Тукући народе, Пира и Брена. Доведав Ханибал тма легиона Там' ђено Поа се подиже пјена, Победи завитлан од Сципиона Кад покој требаше одлуком Бога. Вратити тијелу свијета бона, Би Цезар заставник стијега тога. Заставо, свједоче Сена и Рона Дјела ти, којано почини многа
У земљи Галији пре Рубикона, Послије којега таква ти бише Да немам довољно похвалних тона За сјаје што тада с тебе се лише. Стијегу слиједи силество мача К Шпанији, затим се пера му више На бојним пољима Фарсале, Драча. Антандар, Симонс, гдјено је крила Ширио за доба свог оснивача, Опета угледа; обале Нила Затијем. Птоломеј силу му грубу Осјети, која је толика била, Да, пошто уништи Маура Јубу, На запад наново хитро се крете И тамо ућутка помпејску трубу. Када се с Августом орао срете. Пошто је казнио Касија, Брута, На Клеопатру је дигао чете, Тер ова уби се, на судбу љута. До мора црвеног Октавијана Доведав, и пошто буна с' ућута, Он врата затвори на храму Јана.
Још већма слава је ђегових пера Синула послије тијех мегдана Кад Правда прибави судом Тибера Освети божијој задовољења, И Тито, владалац пун карактера, За ову освету кад одмашћења Донесе, те тако освету Свети Јер посла Сиону зло разорења. Кад Лонгобарди се дигоше клети На цркву, Великом Карлу су моћи Давали силени Орлови лети, Тер они варвари посташе кроћи, По тијем његовим дјелима суди Колико користе краљевству ноћи Ти Гвелфи, партија онијех људи, Што орла прогоне заставом крина. Такођер и она партија блуди Што крсти с' именом тих Гибелина, И божем бори се за орла, ама Каља се множином рђавих чина. Не под том заставом ваља се вама
Борити, јер правду орлу сте томе Одрекли, а Гвелфи не могу нама И орлу успјети да крила сломе, Ма да се силени и страшни праве Слијецећ' новоме Каролу зломе, Јер оро рашчупа и боље лаве. И знано нека је томе хероју, Да неће кићену венцима славе Заставу Створитељ мењати своју. На Меркур овамо (овијем на ти Одговор на другу примједбу твоју) Они су духови Господом слати, Што добра чинише на земљи, али Смјераху да им се наградом плати, Те на њих слабији зраци су пали. Ипак нас у божју правичност вјера Усрећи, пошто смо једанпут знали, Да нам је награде правична мјера.
Мисао, да Господ праведно суди, Похлепу за вишим с духа нам тјера. Ка разност тонова што складност буди, Разности мјеста нам складности дају (Што лако разумјет' не могу људи) Разнијем звјездама у разном сјају. И Ромеј, честита дјелања чија Не бјеху призната, стече домају Овдјена, гдјено му блаженство прија. Берлинђер удаде четири кћери И свакој на глави круна се сија: Ромеј му Краљевске зетове смјери. Берлинђер, слушајућ' рђаве свјете, Сумњајућ' о доброј старчевој вјери, Рачуне иска му, боја се штете. Рачуне положи, вишак доказа. Па старац, увређен, отле се крете И хљеба просећи свијетом база.« — ПЈЕСМА СЕДМА.
Osanna, sactus Deus Sabaoth, Superillustrans tua claritate Felices ignes horum malahoth: Појући гласове ове Кантате Двоструко обасјан при томе поју Достиже дух своје небесне брате, С којима играјућ' у зрачном роју Ишчезну. »Госпођо, објасни мени Још нешто.« — Из поште ту сумњу своју Ја казах у себи блаженој жени, Јер страва хвата ме од Б и иче. Смјери ми не бјеху њој сакривени, Тер она из тог ме заноса виче, Пошто ми осмехом храбрости даде, И своје овако наставља приче: »Да теби објасним ево ме раде Праведна освета праведно како Казни се, јер ово чудно ти паде, Слушајућ' пажљиво схватићеш лако. Вољи си не трпећ' ограничења,
Сам Адам осуди себе и свако Створење будућег свог покољења. Задуго човјештво чемер је трово Првога старога тог сагрешења, Док с неба не сиђе Божије Слово. Јер Љубав вјечита извоље чути За јад нам, и биће' дати нам ново, Сједини c' у Христу са људском пути. Пут ова би чиста када се створи, Злим али жељама поче се дути. Те гријех почетни на њу će сори, Са чега била је лишена раја. За гријех од греха свакога гори Би казна праведна, којом се каја Тај гријех на Крсту, ал права не би, Ако се посматра с другога краја: Бог страда на Крсту. Јасно је теби Како су. распињућ Господа, Јуде Титову освету спремили себи,
Те, докле тресу се земљине груде Видећи шта чине Јевреји звери, Небеса спасење људима нуде И отварају се рајске им двери. Но тебе још буни сумња силество, Са чега суђење твоје се хери, Питаш се: Зашто ли баш ово срество Бог избра да грешне избави људе, — Јер то ти изгледа као чудество. Сви тако о божјој одлуци суде, Којима дух није васпитан био Љубављу, те с тога заман се труде Прозрети одлуке садржај цио. Не воли немилост божја доброта, Јер из ње на свијет вјечно се лио Зрак, име што носи: вјечна дивота. Што правце у свијет из ње се лучи То има услове вјечна живота, Јер искра божја се у њега сручи; И бива слободно, јер нових ствари
Слаба је моћ да му слободу скучи, Све што је облику њезиних чари Сличније, то она тим више љуби, Јер зрак јој, што сија из свију твари, Сличношћу најближе највише руби. Сва лепа та својства човјек имаде, Ал' једно чим само с њега се слуби Зрак божји из њега више не кладе. Једино гријехом он се чистоће Лишава, јер исти гријех му краде Слободу и Сличност и, препун злоће, Задобит' не може првашње стање Не опрости ли се грешне грубоће Праведним казнама уз покајање. С гријеха, који вам окужи сјеме, Згубисте некада рајско имање, А ропства и смрти добисте бреме. Два само начина цигла постоје
Да греха с' отресе адамско племе: Ил' да га помоћу милости своје Праштајућ' небесни створитељ епасе, Ил' да се створови пасмине твоје Од греха, који су бацили на се, Дајући Господу задовољења, Пијући горчину из пуне ћасе, Баш собом очисте рад опроштења. Сад запни разумом па за мном хајде Да схватиш смисао божјег решења И гласа мојега истинске кајде. Кајањем човјек се, ништаво створе, Толико понизит' не може, мајде Колико охолом диже се горе. Да човјек накнаде не може дати Из тога лако се увидјет' море, А к томе и ово лако је знати: Или ће Вишњи му опростит', или За покајање ће снаге му слати. Свидје се преблагој божијој сили
Да мјере усвоји обадве ове, Јер му се доброту показат' мили, Доброту, која се бескрајном зове, И јербо раднику баш оно дјело, Гдје му се доброта огледа, гове. С тог доброчинство се још није срело Дивније, нити he игда се срести, Од оног, што богу тада се хтјело, Те гријех човјештво престаде јести. Створитељ учини пожртвовање Када се у месо човјека смјести, Јер тијем поставља њега у стање Да гријех Адамов са себе стреса, Те собом заслужив помиловање, Да себе пакленог опрости беса. Све друго сјем овог овапућења, Те везе са Духом људскога меса, Мање би пружило задовољења
Правици, и ово много је љеше Од голе милости и опроштења, Јер у њем' оба се поклона среше. Опажам да теби још нешто, брате, У збору мојему нејасно бјеше, И хитам сад ево Истином да те Обасјам. Ти велиш: видим да воду И земљу и ваздух и ватру прате Промјене, бићу им чинећи шкоду. Ал' и те стихије дух онај ствара, Који је узрочник свијета роду, Па зашто немају вјечности дара? А мислиш из збора мог ово зрачи: Да њима вријеме не носи квара. Рећи ћу на сумњу, која те мрачи: Бог даде анђелу, небесном рају И Моћи обличној постање: значи, Да они, с праземљом, вјечито трају, Јер и ту, Праземљу он исти справи
У звјезлам' штоно се над вама сјају, У које моћ ону обичну стави. Ал' земне стихије моћ ова твори, Јер и њих и смјесе њихове плави; У души стоке вам и биља гори. Све правце што није створено Богом Мења се, престаје, самрт га мори; Да луда љубав нам сја с оне сфере, Што у епициклу трећем се креће, Негда се мислило; бићу Венере С тога су смртници не само цвеће И жртве давали, но и Диону Матер јој штовали; да к њима слеће Купида сина јој исто, Дидону Којино задоби Енеју својим Ласкањем, сједећи њојзи у лону. Звијезду назваше именом, којим Пјесму сам почео, у којој веће, Сам не знам кад прије, ја ево стојим;
Јер да смо већ у дну звијезде треће Даде ми Дјевичин глед увјерење, Што сад је блистао са више среће. У пјесми, гдје чујеш гласова врење, Разбираш разлику засебних звука, У ватри варнице: ја појављење Опазих подобно на звезди тука: Зраци се јавише у зраку њену, И сви се витлаху на стотин' рука, И разним сјајем ће сви да нам сену, И, бржи од вјетра, с јасних висина Блажени к нама ће сви да се крену Покретом, што гре им од Серафина. Засташе, Из њихна предњега хора Зачу се Осана пуно милина, Све земно подлеже усуду строгом. Но душа, тијело и ваше жиће Божјом су створени милошћу многом, О чему библија даде откриће.
И зато постаће живо и вруће Опет вам ледено тјелесно биће Кад дође вријеме за васкрснуће.« — ____ И један од ових блиставих створа Рече ми: »Душу ти ми веселимо, Јер знамо да мило бити ти мора Ако ли зборити с тобом желимо. Ка' кнези небески и ми смо исти, Којима пјево си овако, мнимо: — „О неба трећега мотори чисти!" — Да желиш са нама зборити, знамо, И наши засташе покрети листи Да задовољство ти жуђено дамо.« — Глас овај онога срећнога зрака До у дно душе се моје проламо, И да се засити жеља ми јака Од Дјеве заисках ја допуштење
Зборити, те пошто даде ми знака, Рекох му: »Даћеш ми задовољење, Кажеш ли ко бјеше на земљи прије.« Чув ово осјети он усхићење, И поче да зрака сјајније лије, Велећи: »Ka' свилну бубицу свила Сјај овај оку ме твојему крије, Зато ме не позна. Да земља гњила Прерано не покри тело ми, зала Не бјеше, која су касније била. Ти си ме волио, ал' моје хвала Због мојих на земљи краткијех дана Искрена воља ми није ти дала. Обале, којено вода Родана Са Соргом смешана с лијева плаче, И Аузонија онијех страна, Гдје Верде са Тронтот у море скаче, Намијењене ми бише; на глави Бјеху ми алеми којино значе Државу гдјено се Дунаво плави; И Тринакрија би, која се пуши
У диму сумпорном ватри и лави, Јер Етну, не Тифеј, већ огањ руши, Остала потомству мојем, да несу Тиранске управе, робиње тмуши, Подигле народе да јарам стресу. Да има памети у мога брата Слуге би, од којих сваки у бесу За злато грамзивим рукама хвата, Држао подаље од милиона, И даље погнао својега хата Од оних циција, злих Каталона; Јер преци његови издашном шаком Новце су сипали са својих трона.« — Кад бјеше завршен збор оном зраком, Ја рекох: »0 Душе, ријечи твоје Пуне ми срдашце милином сваком, Ал' молим, кажи ми мнијење своје: Од оца доброга син како зао Рађа се? Разбистри сумњање моје.« —
На то је овај ми одговор дао : »Истину, спрам које ти си, не лицем, Него си леђима окренут стао, Схватићеш, ако ти поглед огњицем Друге се некоје истине шине. Струјећи свакога неба пољицем, Вишњи се за циљ му предвиђен брине. У разним правцима бића се гоне Онамо, куда их предвиђај рине, За који вежу их вјечите споне. Без тога реда се природа преби, Све твари биле би пропасти склоне, Небеса Јестаство стварала не би, Свуда би нестало сваког живота, Смрт свуда била би и свуда греби. Али је апсурдум таква страхота, Њу разум никада схватити неће, Јер тад би малена била јакота Духова, моћ којих звијезде креће, И Бога самога, штоно их створи.
Да л' штогод ово ти схватити смеће?« »Не«, рекох; »излишни туна су спори: Видим да природа снаге ммаде Да Нужност учини у свакој ори.« — Он: »Људи могу ли живет без владе Државне?« — »Не могу«, — рекох му, За то ми доказе треба да даде«. Дух на то: »Не може државе бити Ако ли грађани различна својства Немају. Ову вам истину хити Још Аристотело; ту нема двојства. Разне вам нагоне, дарове даде Бог ради напретка, cpehe спокојства: Солон вам законе писати знаде, А Ксерксес ратоват; умје занате Дедало, син чији у воду паде, А Мелхиседека побожна знате. Moh творна кружећи у восак људи„ Да могу кретати разне алате,
Да разна дјејства им имају труди, Умјетно утиска разне фигуре, Нит' она за племе разбира туди, Јер за то питање очи јој жмуре. Не личи на брата Јаков Исава, Квиринов отац је просте натуре, С тог народ за оца Марса му дава. Природа створења стварала б' иста, Личила б' очевој синова глава, Ал' воља не да јој божија чиста. Што прије бјеше ти још иза леђа Сад видиш; читка је цела ти листа Разлога до својих крајњијех међа. Додајем јасније ради рачуна: Тај закон и чешће се досада вређа, Јер ако с природом није Фортуна, То ти је ко када на земље туђе Сјемење посијеш: зло ниче туна, Јер сјеме у страно земљиште уђе.
Од борца ви често правите попа, Калуђер по кашто за круном жуђе, Ђеније слуга је рала и снопа. Та збрка, разуму противна, смеће Да правцем природним иде вам стопа И зато човјештво са њега скреће.« ПЈЕСМА ДЕВЕТА. Клеменцо, још твој ми каза Мартело: »Потомство чека ми велика штета, Ал' за то не треба мрштити чело, Но ћути и нусти нек јуре љета.« — С тог само велим ти: за јаде те ће И кривца постићи праведна сјета, Ућутав Мартело лицем се креће К божанским зрацима који га пуне, К извору Доброте што сахнут неће. О смртни! Честитост у вама труне, Од Добра тог вазда кријете главе,
Разнијех сујета маме вас круне, Јер ниске похлепе душу вам даве. Зрак други ка мени сада се вину,, И тад ми његови трепери јаве, Јер тада сјајнијом светлошћу сину, Да задовољства ми жељаше дати, Душу ми Сјај ока Дјевина мину, Што као дозволу зборити схвати, Те рекох: »О душе, доказ учини Да могу до тебе мислима сјати, Мисли ми исказав у свој чистини.« — И душа та света, за мене нова, Што прије појаше там' на висини, Прозбори ријечи овога слова: »Там' близу Млетака, гдјено се Пјава У море с алписког изљева крова, Малога бријега диже се глава. Ту град је, са чијих негда висина
Тиранство уништи народна права, Јер ту је колевка злог Ецелина. Он и ја, јер ја се зовем Куница, Којано стидим се његових чина, Једнога оца смо и мајке дица. Фолко је дух овај, што ми је близу, Из којег лије се сјаја бујица. На земљи слава му дугу he низу Година јечати, времена зуби Јер споро свијетле спомене гризу, Ал' народ тревиски, зулмућар груби, Што слабо за славу поштену хаје, Не Добро, но злости свакоје људи, Нит' мисли да за то смјерно се каје. Но Скорим синови Падове јадне Видјеће шта гријех овакав стаје, Кад на њих божија десница падне, Кад реке, што њихним земљама плове, Крви се напуне њихове гадне,
Јер казну гријех ће да изазове. Гдје Кањан и Сила валове свјеже Спајају ту власник области ове Охол је, а не зна жалосни беже Да њему веће се около шије Затежу завјером спремљене мреже. Фелтро he с издаје да сузе лије, С издаје својега пастира злога. Ни Малта не прима такове змије. Тим попом крв ће се пролити многа Да тијем испољи своју партају, Ал' чудит' не треба с' односно тога, Јер ту су те злости у обичају. Она огледала, названа трони, Гдје божје пресуде видим у сјају, Свједоче да су ми бесједе звони Исправни«. — Својему јату се врати Дух онај, пошто је казао то ни. Сад Фолка још јаче зрачење злати:
На земљи радост нам велику значи Осмијех што нам се на лицу клати; На небу дух тада јасније зрачи; У паклу, гдјено се вјечито страда, Црнило духа се грозније смрачи При увећавању његових јада, Рекох му:»Кроз Бога све видећ', лако Дознајеш да моја душа се нада Говор ти зачути, блажена зрако! Молим те да мене њиме веселиш, Јер на твом мјесту бих зборио, како Дозно би да моје бесједе желиш.« — И Фолко прозбори: »Жеља ти жива Прима се, бити he као што велиш. Дугачка долина, куда се слива Вода из великог из океана, К Истоку пружа се да најзад бива (Тако је велика вода јој слана),
Гдје прије крај бјеше њена зреника, Круг сада њезина меридијана, На њеној обали бјеше меника Колевка, која је спрам града Буђе, И гдје је оружје страних војника Од куге некада бјеснило хуђе. Рај овај љубављу натопи мене (Фолк име бјеше ми, познато свуђе), Те љубих силније од оне жене, Што зада Сихеју јад и Креузи, — За своје младости љубих зелене; Силније од Фице, коју у тузи, Демофон остави, те с грозних бола Умрије; од оног јаче, што рузи И лава изложи, када га Јола Занесе, Не мисли да с' овдје каје, С љубави, што земска даде нам дола, Јер мудрост божија јасно нам сјаје (Што чулном љубављу дивоте ствара), Тек овдје у чистој љубави: сва је Венера од исте, и њоме згара.
Но пошто, видим те пунана воље, Што поста од ове звијезде жара, Још hy те веселит' бесједом боље. Ти желиш дознати још и то, чија Душа је од које звјездано поље Ту близу мене се толико сија. То Рава жена је светога реда Којему овдјена припадам и ја, Што спасе уходе од сваког вреда. На звезду, сјен куда земље вам стиже, За њене врлине имајућ' гледа, Пре свију некада Хтистос је диже. Навину поможе да јарам скине Са земље, за коју слабо се бриже Сад људи; сам папа мало се брине. Но докле побожна бијаше Рава, Безбожна Фиренца у дну је тмине, Јер ђаво створи је, Тартару глава. За златом већ она опружи шапе,
Савијест у њој се већем успава, И веће курјаци посташе папе. Само се читају још декретали, Док оне истине из мозга лапе, Што Христос и свети оци су дали. Што Палестина је у ропству цила Не маре ни папа ни кардинали, Та земља, куд Гаврил управи крила, Рим ипак ускоро окове смрти Збациће, а љагу живота гњила Са свога поносна чела ће стрти.« — ПЈЕСМА ДЕСЕТА. Гледајућ' у Сина љубављу, којом Вјечно се прожимљу, почетна Сила Сав свијет вољом је створила својом У таквом поретку, да радост мила У срца онијех, којино гледе Дивоту саздања, вазда се лила. Погледај, читачу, из земске беде У тачку сред оне висине свете Два којој там' она покрета следе,
И ту се сијеку док тако лете. Слади се В1ештином мајстора, који, Док оне звјездане вијенце плете, Љуби ју, да пред њом задивљен стоји. Погледај како се круг онај коси Земљи ти у корист оданде двоји, Он, стаза, којано светове носи. Јер да му нијесу путеви криви Све скоро што живот у Бога проси, Код вас би престало даље да живи, Залуд би моћ била што с неба кладе; А кривљи да су му — чуду се диви! — Свуд мање било би реда и владе. Сад ајде, читачу, за софру сједи, И храну, коју ти пјесма ми даде, Сам сада по даном упуству једи; Јер добру обраду од мене тражи Мисао, што ми се у духу чеди.
Звијезда, што небом земљу нам блажи, И што нам ка' мјера времену служи, И зраком својим нас јаркијем снажи, С реченим овновим знаком се здружи, И у спиралима, гдјено јој зраци Раније долазе на земљу, кружи, Баш када моћ божја на њу ме баци. Ту бијах него ли помислих прије: Као што мисли нам виде се знаци Тек облик пошто им душа нам слије. О како тад сину лик божје шћери, Што к Бољем од Доброг тако се вије, Да време споро је да лет јој мјери. Што видјех тад у дну сунчева тела Би од њег' сјајније: ташти су смјери То спјеват'; не спјевах такијех дјела Да све се вјештине уједно сложе ;
Само се вјероват' зрачица бела И само за њом се чезнути може. 0 зраку још јачем од сунца мнити Не можеш, јер твојих очију коже Зрак јачи од сунца не могу пити. На томе породу четврте вреже Отац му, који га љубављу сити. Што спасе уходе од сваког вреда. На звезду, сјен куда земље вам стиже, За њене врлине имајућ' гледа, Пре свију некада Хтистос је диже. Навину поможе да јарам скине Са земље, за коју слабо се бриже Сад људи; сам папа мало се брине, Но докле побожна бијаше Рава, Безбожна Фиренца у дну је тмине, Јер ђаво створи је, Тартару глава.
За златом већ она опружи шапе, Савијест у њој се већем успава, И веће курјаци посташе папе. Само се читају још декретали, Док оне истине из мозга лапе, Што Христос и свети оци су дали. Што Палестина је у ропству цила Не маре ни папа ни кардинали, Та земља, куд Гаврил управи крила, Рим ипак ускоро окове смрти Збациће, а љагу живота гњила Са свога поносна чела ће стрти.« — ПЈЕСМА ДЕСЕТА. Гледајућ' у Сина љубављу, којом Вјечно се прожимљу, почетна Сила Сав свијет вољом је створила својом У таквом поретку, да радост мила У срца онијех, којино гледе Дивоту саздања, вазда се лила. Погледај, читачу, из земске беде У тачку сред оне висине свете
Два којој там' она покрета следе, И ту се сијеку док тако лете. Слади се В!ештином мајстора, који, Док оне звјездане вијенце плете, Љуби ју, да пред њом задивљен стоји. Погледај како се круг онај коси Земљи ти у корист оданде двоји, Он, стаза, којано светове носи. Јер да му нијесу путеви криви Све скоро што живот у Бога проси, Код вас би престало даље да живи, Залуд би моћ била што с неба кладе А кривљи да су му — чуду се диви! — Свуд мање било би реда и владе. Сад ајде, читачу, за софру сједи, И храну, коју ти пјесма ми даде, Сам сада по даном упуству једи; Јер добру обраду од мене тражи Мисао, што ми се у духу чеди.
Звијезда, што небом земљу нам блажи, И што нам ка' мјера времену служи, И зраком својим нас јаркијем снажи, С реченим овновим знаком се здружи, И у спиралима, гдјено јој зраци Раније долазе на земљу, кружи, Баш када моћ божја на њу ме баци. Ту бијах него ли помислих прије: Као што мисли нам виде се знаци Тек облик пошто им душа нам слије. О како тад сину лик божје шћери, Што к Бољем од Доброг тако се вије Да време споро је да лет јој мјери. Што видјех тад у дну сунчева тела Би од њег' сјајније: ташти су смјери То спјеват'; не спјевах такијех дјела Да све се вјештине уједно сложе ;
Само се вјероват' зрачица бела И само за њом се чезнути може. О зраку још јачем од сунца мнити Не можеш, јер твојих очију коже Зрак јачи од сунца не могу пити. На томе породу четврте вреже Отац му, који га љубављу сити. Показа он како струји и леже. Дјевица: »Захвална ријечи твоје Сад нека духовном сунашцу теже, Што на то видно те подиже своје: Похитај те на том ти благодари.« — Као што тада се срдашце моје Уздиже извору небесних твари, Никада срце се не диже приђе, Нит' ових осјети блажених чари, Нит' икад овака cpeha се виђе. Изгубих из вида и Дјеву исту, Њено ми зрачење постаде блиђе, —
Ко да је не бјеше на томе мисту. Не бјеше криво јој, ал' усне њене Пустише зрачицу осмеха чисту, Јер још ме неспремна за ово цене. Око нас круница духовних зрака Умилно појући тада се крене: Сличним се вијенцем, паром облака, По кашто окружи ћерка Латоне. Лијепих јувела гомила јака, Што кити свијетле те регионе Који су там' испод божијих ногу, Не може с' извозит' из ове зоне: Ни оно појање, којега слогу Изразит' не умем; то само они, Што амо долете, схватити могу, Јер ништа на земљи слично не звони. Трипут нас обигра духова круна, И к нама сад ево веће се клони, И сташе ка' цуре, којих је пуна
Дворана, што кашто на балу стану Да новој игри их упути струна, И један прозбори: »Зрак на те пану Што љубав све јачу у срцу пали, Јер такав дан оку твојему свану, Да амо диже те, човјече мали! Ко вином истине сад не би хтио Да твоју жеђ за њим голему гали! Оној би ријеци подобан био, Што своје морима не шаље воде Нити би, кад би ти истину крио, Ka' иста ријека, имб слободе. Ти желиш дознати који су цвети Вијенца, што својим појем ти годе, И чији сада те чарају лети. Аквин сам; био сам у стаду овца Којено вођаше Доминик свети На пашу ту здраву Божјега Словца, У томе, што десно од мене стоји
Имадеш Алберта, истине ловца; У учитеље се он моје броји. Да дознаш сад име свакоме сгвору Из роја, штоно се пред тобом роји, Слиједи очима мојему збору, Варница она је сјај Грацијана: Он оба закона сложивши, зору Суду је књига му дала ваљана, Зрак онај умилни што тамо згара Ломбард је, чија је духовна храна За цркву вредила небесних пара, Премудри Соломон зрака је пета: Нико јој мудрости, науке, дара Не стиже, нити he, докле је света, Ареопагит је зрачица шеста: Још прије нег' амо управи лета, Још душом сав у дну земнога теста, Описат' анђелску знаде суштину У књизи, у којој пуно је мјеста Које му свједоче духа бистрину,
Зрак мали седми је зрак адвоката Хришћанског Ороза, чију мудрину Августин усвоји, и нека дата, Зрак осми Боец је: Бог би му дражи Од свега; отвори истини врата И откри таштога свијета лажи; Би метнут на муке; ћелдорска рака Док мемлом тамо му тијело влажи, Душа му овдјена постаде зрака. Оно су Рикардо, Исидор, Беда, И знади да ова душица свака Хришћанство сачува од многих вреда. Там Сигијерова ено ти сјена: Науком дубоких његових гледа Многима c' отвори очију тјена; Толико тоњаше у мисли тајне Да му се хиташе из тела тљена Полетјет' у ове просторе сјајне. Ја овим бесједу своју докона.« — У зору поради буђења бајне
Божије невјесте као што звона Тин, тин, тин лупају, духова кита Запјева, и коло заигра она, Рајскога весеља вјечито сита. Миљем се груди ми стадоше дути, Ал' заман Смртни се надама пита Да пјесме такве ke икада чути. ПЈЕСМА ЈЕДАНАЕСТА. Човјече, како је жеља ти ташта, Како су слаби ти сви силогизми Што чине да к земљи тежи ти машта! Тог Ипократови ти афоризми Заносе; овога догме и права; Власт оном дадоше бес и Софизми; Тај тамо лопов је; овоме глава Мори се у меса бренога сласти, А ова ленштина живот преспава, Док ја се чист од тих земнијех страсти, Подигох на небо, гдје cpeha моја Би таква, да ми се не да искасти: Шу никад у стиху ја не испоја,
Кад колу сврши се обртна шећа, Тер опет сви сташе на мјеста своја, Сви право горјеше као и свећа. Тад Аквин јаче се заблиста, затим С осмехом зборећи овако већа: »Јер зраком божијим гледам и цватим, Ја мисли познајем, које се легу У мозгу твојему, сумње ти чатим. Свјетлошћу, што сија на овом брегу, Ти желиш да сумње с озари јама, И јер ти збор ми је тежак на тегу, Да своју бесједу објасним спрама Ума ти. Нејасна мјеста су два ти: »Премудри Соломон«, и »пашу«, ама И »Здраву«. Одговор сад ено на ти. Дубоког Промисла божјег бескрајност Оком се створеним не може глати:
Зањ она вјечно ће остати тајност; Ум створен креће се спорошћу пужа, Шегова погледа слаба је сјајност, Те Вишњи Невјести помоћи пружа, Њој, која Христовом крвљу се крепи, Јер два је храбра јој послао мужа Да мраку не дају да му је слепи, И да се мудрошћу, љубављу зима Земска јој загрије. Франциско лепи Један је, он има плам Серафима; Други је Доминик, на ком се сјаји С небесне висине ум Херувима. Доста је ако се о једном граји, Јер истој обадва служећи сврси У хвали једној се и друга таји, Те збор ми о једној нека се трси, Гдје Кјаси извире, гдје се Убалда Молитвом некада крепише прси,
Што плодност пољани подари, валда; Јер откуд и сјевер гру до Перуђе, Крај које житељи вароши Гвалда, Кукају са стеге несносне туђе, Јер сватко јадује кад јарам стран га Терети, ту некад у свијет уђе Франциско, таленат првога ранга, Да проспе свјетлости по земској низи Ка' сунце источно с обале Ганга: С тог нека се истоком зове Асизи, Глоти се посвети, гдјено су јади И откуд у бездан муке се клизи, Са чега с оцем се својијем свади. Пред лицем бискупа свога ваљана Вољно се из друштва богата вади, Јер завјет учини он сиротана, И тако глота му постаде млада, Што дванаест векова и више дана
Без мужа својега првога страда. Хвали је нашав је код Амиклата Вођ онај, што многог освоји града, Ал' за њу то бјеше малена плата. Свуда је сретаху с пуно резила, Свуд затворена јој осташе врата, Ма да је са Христом на Крсту била. Стога је између супруга двају Давала побожним душама крила Да следе примјеру штоно га дају. И многи пођоше по трагу њину, Ал' први Бернардо стаде уз рају, И с ногу својијех обућу скину. О како привлачкш, лијепа жено! И Егид обућу од себе рину, А затим Силвестро збаци је, ено! К онима Франциско којино туже С ђацима и женом иде, и гдјено Глад бјесни, — бос иде и паше уже,
Ма да је носио на себи рите, На челу цваху му поноса руже, — За сина месарског да дивне ките! Он Инокентију поносна гледа Свој завјет објаснив усред му свите, Получи дозволу својега реда, Пошто се намножи онијех стадо, Који се држаху његова следа, Хонор му подари потврду радо, Желећи Мартирства Франциско смједе У земље, гдје коље султанско надо, Отићи, и Христа славити хтједе; Но видећ' е народ онијех страна Још бјеше незрео да пићу једе, Врати се у земље Италијана, На брегу Алверни и реци Арну Видимо првога ми францискана Гдје доби чатећи молитву Харну И трећу потврду у виду рана, Јер Христос туна га печатом дарну. Два љета поживје од тога дана,
Пак онда полазећ' овамо к нама Да прими награду небесног дана, Супругу, љубљену тогшотом плама, Повјери старању својијех брата, И рече да му се ископа јама У гробљу крај гроба обичног тата. Другу му чистоме ка' чисти етар, И њега достојном, била је дата Лађица којом је управљо Петар, Да с њоме к пристану по мору плови, Чије је таласе дизао вјетар: О Доминику је говор ми ови. Ко трагом гре нашег тог патријара И храном његовом душу си тови, Много ће добити небесних дара, Ал' квареж окужи његова стада, Доста се правила већ пообара, Јер нове, зле траве пасти су рада. Суштина погибе, остаде име,
За овцом овчица у гријех пада, И зашто не даје млијека виме. Још неки уз праву науку стоје И њено пресвето негују симе, Али се на прсте могу да броје. Ако је продрла до твојег ума, Човјече, суштина бесједе моје, Те си се Истини диго до хума, Сумња је немоћна да још те плаши, И сада духу ти јасна је глума О оној обилној и здравој паши.« ПЈЕСМА ДВАНАЕСТА. Чим сумње моје се растури тмина Бесједом пламена раскога тога, Настави с' играње светога млина. Ал' прије него ли кретања многа Учини, около њега се сави Круг нови, и би им потпуна слога У игри и пјесми што небо слави, Муза нам појање слабе је јеке Кад упоредо се с овијем стави: Сјај ово, оно је одсјај му теке, Кад вољом Јуноне двије се дуге
Помоле, шарајућ' облаке меке, Спољашња производ прве је пруге Ка' Нимфип збор, коју Нарцисо свара Терно се тијело жалосне друге, Потроши љубављу ка' сунцем пара, Помоћу којега двострука слоја Негда се уговор између цара Небесног објави и оца Ноја: Том слично више се около бића Нашијех уз пратњу милога поја Два она вијенца рајскијех свића, Пошто се обадва подуже више И после многога зракопролића, Код очи самртне жудно ми пише, Облећућ' около средине наше, Кретање њихово постаде тише, И најзад одједном обадва сташе. Из кола новога зрачица света Прозбори. Њене се варнице сјаше
На мене, што моје погледе крета У правцу њезину и силно вуче Пол као сјеверни иглу магнета, Док из ње ови се гласови луче: »0 Доминику ме зборити тјера Милошта којано из мене гуче, Јер моме Франциску велика мјера Похвале даде се. Њих оба чиста У истој ордији стајаше вјера: Нек зато и хвала буде им иста. Кад војска Христова постаде спора У борби због оних јереси триста, И чије оружје стало је мора Ах крви Христове, милошћу благом Два борца добисмо, и наста ора За живљи рат вођен Христовом драгом. Там' гдје се дасима лахора цвеће Отвара лијући мирисе трагом, И гдјено с прољећа пољану пре ће Но другдје покрити шарена тога,
И сунце гдје кашто у море слеће, Постоји кастиљски град Каларога. У њему славни се војвода роди Да оне војнике споријех нога Бржијем кораком побједи води. Би врагу глед опак овог атлета, Ком се у мајчиној утроби згоди Да, препун врлине, буде профета. Кадано са вјером закључи брака Крштењем и водом, која је света, У мираз даде јој противу мрака Заштиту, док она његовом уму И срцу донесе божјега зрака. Сан чудан ноходи његову куму: Потиљак, чело му зракама злата Звијездана сјаху се на славе хуму. Анђелом титула њему је дата: Доминик, што значи: божје имање; И своју градину мирисна цвата
Христос му предаде на обдјелање, Он Христов постаде вјесник и слуга, Јер одмах у оно стави се стање, Спас које захтева од својих другаЧесто га погнута затече дајка; Богу се мољаше, ђаволу руга. Јована зваше се његова мајка, Што значи: милина; име је било Оцу му Феличе, што значи Рајка. Тако се духовног пића му пило (При том га Остија тица се мадо, Нит' летом к Тадији управи крило), Да скорим из њега знање је сјало, Помоћу којега виноград сади, И доста доброга вина је пало, Јер виноградар му поштено ради. Затим је тражио од Светог Стола (Што негда, не сада, противу глади Помага, јер опи оног охола Што сједи на њему), ал' не иметак,
Нурије, нит' оно, што раја гола Добија, јер њезин јесте десетак, Него је тражио да води рата Са злошћу сјеменом, из ког је цветак Биљака двоструког овога јата. У чину бранича свете вјере си У коштац опасни храбро се хвата Са учитељима клете јереси, И чупа отровне њезине клице, Те тако лаврово цвеће бере си, И луча постаје противу тмице. У грудве господњих плоднијех њива Источник ови је пустио жице, Тер у њих вода се његова слива, Са чега бујају класови туна. Колеса, на којим вожена бива Црква нам побједно, те није буна Противу истине имала среће, — Колеса тих ето једног текуна; 0 другом Аквин је зборио веће Толико похвално, да мораш знати На какву висину рад му се меће,
Ал' мало народа данас га прати На путу, којим се ходити реши; Од опћег расула војска му пати, И веће толико Госпочу згреши, Да сада бурад је препуна буђе Гдјено су прије се хватали стреши, И сваким даном се поступа луђе. Ал' зато и казна стићи је хита, Јер сваке године жетве су хуђе, Више је кукоља него ли жита. Мало је остало вјернијех ђака. Матија лабавост био је чита, А Казал строгост је сувише јака. Ја звах се именом Бонавентуре, Ревност ми не бјеше никада млака. Та тамо двојица, из којих цуре Зрачице, Августин, Илумината, Броје се у прве оне биљуре, Што их је имао Франциско брата. Оно је Хризостом, ево Натана, Анзелма и Петра, писца Доната,
И с њима бискупа Мавра Рабана. Јоаким и Хуго ово су; туди Још видиш учена Петра Хиспана: Дванаест књига су његови труди. Послије Томине похвале складне Била је потреба мојијех груди, Да ова похвала од мене падне.« — ПЈЕСМА ТРИНАЕСТА. Желиш ли схватит' ми збор, уобрази, А докле говорим, лик маште своје Живахан одржи у пуној снази, — Звијезда петнаест, којено стоје, На разним мјестима и у бескрајност Умилне и силне трепере роје; И седам звијезда, чија нам сјајност Из оних великих допире кола, И која имаде за нас истрајност, Јер врти с' около сјеверног пола; И двије звијезде, што медвјед мали
Тјеменом издиже врх земних дола; Свих тијех звијезда блистави вали Замисли да чине два јасна круга Ка' круна дјевице, којуно свали У очај бјегство јој Тезеја друга; И један у другом да сада трајним Покретом врте се около луга Гдје стајах очаран играњем сјајним; И тада зрак ока твојега брена Добиће о тијем играма бајним Не појам, но нешто његова сјена: Јер земско, небеско, то је ко Кјана И небо девето, о грудво тљена! Туна се не пјева Бак и Пеана, Већ она Тројица природе бошке, С којом се мијеша nostra humana Послије игре им и пјесме слошке Аквино прозбори, којојзи лучи Дугујем што хљеба духовног трошке Окусих, о глоти кадно ме учи:
»Зрневље измлатих из једне сламе, Сноп нови сада ћу подврћи тучи, Јер силне љубави осјећам пламе. Мниш, у груд, откле се кост узе прије Да тело створи се човјешке маме, Са чијег укуса пију вас зми|е; Мниш, у груд од копља што доби бода И која на крсту за људе мрије, Те грешник избављен по рају хода, Зрак уђе Разума који их створи, У кол'ко би за то на земљи згода, Јер обје никоше у земној кориИ онда чудно ти изгледа, што ме Чу како рекох ти: сви људи гори Соломона су. Памети троме Ниси ли, следиш ли збора ми пругу, Бит' он he, и твоје мнијење к томе, Истинит ко што је Центар у кругу. Бесмртно, и оно, што трпи квара,
Блесак су идеје, чуј божјег слугу, Којуно љубављу Створитељ ствара: Никад се од врела зрак исти, који Из њега извире, и у ком згара Та љубав, нити се од ове двоји. Сва своја зрачења добротом срца Он спаја и вјечно ка Један стоји, Који се у девет небеса зрца. Ствара случајности с тога сљемена, Јер отле поступно наниже врца, У које убрајам бића времена Штоно се стварају кретом небеса, И која имају, ил' не, сјемена. Утисци на воску тијех тјелеса Свагда се не слажу с ликом на жигу Често се плод рђав и добар стреса С два сродна дрвета на истом бригу; По својем разуму разни су људи, Различно дјелају, јер се по мигу Личнијех својстава дижу им груди.
Њин восак утиске не прима тачне Ма да се при томе природа труди, Немоћна сред оне долине плачне И слична вјештаку, свуда и тука, Ком усавршитн оно што зачне Пријечи слаба му дрхтава рука. На воску иначе зрака би била, Што с неба на земљу к њему посука, И слика печата, пуна и цила. Ал' савршена he, Бог ако хтједне, Постати земљина стихија гњила: То Адам свједочи и синак чедне Марије, дјевице светога лона. Бн кадар истину дух да ти ведне Кад мњаше да нема од тих персона Још узвишенијих: речи те чуде Да нема парњака за Соломона. Да што је нејаено јасно ти буде, Ко бјеше, шта иска, тога се сјети,
Тај, коме са: »ишти!« дари се нуде, Краљ бјеше, ум иска, да може жњети Паметну управу и добро дјело, Тер не излагати народе штети. Не иска, нит' му се дознати хтјело, Број оних анђела што, крећу, нити Contingens, necesse питаше смјело Да л' дају necesse ; нит* може л' бити Првога покрета; ка' ни ни то, је ли Полукруг удесан троугал крити Без угла правога. Рећи су хтјели Збори ми да доби Соломон дара Краљевске мудрости. Многи су сјели На престо народу чинећи квара: Кад рекох: „промудри" жељех ти рећи, Да бјеше мудрији од свију цара. Мним, увјерење ћеш овијем стећи
Да моје и твоје слаже се мнење. Да ноге разума олово мећи (Јер примјер даде ти сад поучење Да брзи ви доље сувише бјесте) Не бу ли избего преухитрење, И речи нек ове у те се смјесте: Не буди од оних и ти будала Што рећи брзи су: није и јесте, Јер често вјерује чаршија, мала, Што жели, те многа заблуде браћа, И страсност онда се, источник зала, Да разум окује ланаца лаћа. Невјешта рибара издаје срећа, Свом дому с обале празан се враћа; Рибара истине беда је већа Ако ли при лову нема вјештине, Јер му се лажима напуни врећа. О том ти потпуне доказе чине Парменид, Арије, Брисо, Сабело. Арије и овај, пуни оштрине, Светоме Писму су исјекли чело.
Не треба да човјек са судом хита, О жетви лако се превари село Цени ли њу прије зрелости жита. Ја видјех да голе у зиму трне У љето украси ружина кита; И видјех брод усред олује црне Како се не плаши таласне туче, А посље, у луку пошто се врне, Бих свједок у парчад он када пуче: С тог могу, — једни су навикли красти, А други постима тијело муче, — Они се подићи, а ови пасти.« — ПЈЕСМА ЧЕТРНАЕСТА. У чаши округлој мућкана леће Из круга сриједи вода јој, пака Из центра кругу се затијем креће: Послије говора онога зрака, Чув Дјеву ја на то мислити поче, Јер уста њезина, љубав јој јака Синувши силније, сташе да точе
Дусима бесједу: нужно је њему Ма да му ријечи то не свједоче, Ни мисли, истину казат' голему: »Да ли ће та ваша зрачења бела В]ечно вам остати иста у свему Кад опет уђете у своја тела? Остану л', да ли ће због исте смјене Требат' вам очима дебелих вела, Те да их зракови што мање сјене?« — Милије запоју играчи хора, За покрет изберу ситније трене Због веће радости: послије збора Дјевина тако су и дуси они Чинили: бјеше им игрица скора Постала скорија, поче да звони Звучније пјесма им, и зато луда Сваки је ко сузе са тога рони, Што мора у раку земна му груда, Дух амо, јер би се милином дуо Када би видио сад ова чуда
Веселог играња и пјесму чуо. Сад они духови овако пјеше Чарајућ' умилно смртно ми уо: »Један Два и Три је, и вазда бјеше У Три, Два и Један, и свијет стеже Обимљућ' и влада и љубав креше, Док ништа не може да њега веже.« — Трипута то чула зачуше моја Па затим премудри Соломон кнеже, Ко Анђел Марији, здрављења своја Посла ми велећи: »Нека се сити Сад овом истином душица твоја. Сјај овај около нас ће се вити Док ових рајскијех устраје днева; Јасност ће његова толика бити, Кол'ко је у коме побожна рева; Овог је колико душа нам знаде Да гледа у Бога и да га снева; Гледа је, Милости колик' имаде. Кад нам се опета тијело, што ће
Тад савршеније постати, даде, Дух савршенији бити нам хоће. Сјај овај биће нам бескрајно већи, То Богом дато нам слађано воће, Те ћемо гледат' га у вишој срећи. Тим богогледање јасније бива; А јача ревност наш поклон је трећи. Ко што је сјајнија жерава жива Од свога пламена, тако he бити Тело нам, што сада земља га скрива, Сјајније од сјаја који нас кити; Та свјетлост очима нашима Hehe, Из савршенога што he се лити Тела нам, да шкоди илити CMehe«. — Јер »амин!« рекоше тад оба хора, Мњах јака да жеља, која их Kpehe К васкрсу тијела, бити им мора. То за се жељаху и оне, које Пре него овамо са земних кора
Доспјеше, љубљаху. До тјене моје Доприје врх ових река што горе, Нов сада вијенац од исте боје, Истоку подобан приликом зоре. Звјездани трепери у првој тмини Као што сумњу нам о себи творе, Тад исто тако се и мени чини Да видим духове, којино бише Од оних у оба вијенца ини: Ал' затим зраци им тако се лише, Да сјајем новијем засјењен, ја ти Ту свјетлост не могах сносити више, Тад љубак осмијех Дјевицу злати Толико колико никада прије, И кад њим оснажен вид ми се врати, Дух ми се зачуди видећи гди је. На вишој звијезди бијасмо, штоно Јаснијом црвеном зраком се смије, Те видјех куд ме је створитељ доно. Језиком онијем што сви га зборе,
Којима срце је молитви склоно, Ја жртву принесох стигавши горе. Би жртва примљена, јер силних зрака Црвених угледах читаво море. Ka' сламе кумовске, трептања јака Угледах у Марсу зракове, дане У форми онога светога знака, »I iiii i' iiittM mMMwi ".h Ког праве у кругу квадрата стране. Сам Христос у крсту томе је сјао, С тог мане људске ми описат' бране Тај призор, на који глед ми је пао. А ко гођ уз вјеру Спасову приста Извинит' хоће ме што нисам знао Опјеват' ту зрачну појаву Христа, Крст оздо навише и с десна лева Гле, туштом сјајнијех искрица сева, ТТТто једна у другу или се слева,
Ил' један крај друге промиче даље, Те не знаш треперећ' куда се дева, Зрак у мрак ако ли сунце нам шаље, У зраку виде се безбројне, фине, Разнога облика блиставе скаље: Свакоја трунчица тренутно сине, Пак у тој несташној, треперној смеси Тад испред очију нашијех мине: И мени призор се подобан деси, Гледећи пут оне блиставе стране, На свода плавога високој стреси, Звук онај, којега пушта ћемане, Кад рука умјетна на њему свира, Ако му и не знаш кајде ваљане, Ипак те веома пријатно дира: И мене појање са крста света Занесе, што чу се онога тира, Ма да га разумјет' немоћ ми смета. Нејасних стихова некол'ко реди
Чух само, којима хвала је мета, И ове ри)ечи: »Устај, победи!« — Никад ме толико ништа не чара, Јер такву милину срцу по среди Осјетих, да то ме блаженим ствара. ЈБепоту Дјевиних очију тијем, Тих за ме толико скупијех дара, Можда сам смањио, ал' рећи сми|ем: Да зборих истину свако ће касти, Дозна ли да што се ја више вијем Навише, рај видим у већој сласти; • Ал' исто и дражи Дјевине свијем Покретом навише морају расти. ПЈЕСМА ПЕТНАЕ СТА. Гле! Добра намјера гдено се зрца Милошта, ко што се у худој знаци Јасно огледају пакосна срца, Учини да појат престану зраци; Те тако умуче умилна лира, Чији ме чараху тихани хаци,
И рука небесна на којој свира. Услишат' молбу ми духови хтјеше Којуно замислих желећи мира, Јер зборе чути им чежња ми бјеше, На небу сред ноћи ведре и тије Често нам погледи варнице среше, Што мислиш звезда их летећи лије; Јер ма да замало небеса краси, Па затим убрзо нојца је скрИ| е, Не значи да једна звезда се гаси: Том слично с онога крста посука, С којега прије се чујаху гласи, Зрак један наниже, ал' оста тука На Крста подножју, с ко им се спаја, И јаче ужди га божија рука. И Анкиз више је добио сјаја Кад сина угледа, прича нам Муза, У рају гдје нема земскода ваја. »О sanguis meus! о superinfusa Gratia Dei! sicut tibi, cui
Bis unquam coeli janua reclusa!« — Дух онај, чије ce зрачице ломе Треперећ' умилно, то рече. Ја га Зачуђен погледав, рајске ароме Његове окусих и Дјева драга Очи ми привуче, те јој у гледу Задивљен осјетих рајскога блага. Дух сада настави, али по следу Збора му не идох, јер писам мого Разумјет', и земску осјетих беду, Будући збораше виспрено много, Он своје сипљући зрачење рујно Подуже бесједи небески строго, Ал' излив најзад мишљење бујно Спусти се до мојег разума таме, Те сада постаде јасно и чујно Његово дивотно зборење за ме; И задух: »Тројице, нек ти је хвала Што не остави ми потомке саме,
Него их избави од земних зала. За чиме ја жудјех одавно, дете, Милост је божија данас ми дала, Јер с тобом Дјевица управи лете, Којојзи нека је хвала такође, У ове небесне блажене свете, Те ти им најзада овамо дође. Мниш, даје знати ми Пресвето Троје, Што ипак Једно је, шта мислиш вође, Ко Један што даје остале троје: И с тога не питаш: дух овај, што се Од оних више ми радује, тко је? — Мниш, дуси Истину у Бога просе, И у огледалу оном је виде, Из којег мисли се људима носе Тек пошто зрака им с неба се скиде; У којем, по томе, бијаху пређе Но што их самртник мислити хтиде. Тако је. Но љулав, која ме свеђе Напаја, да би се жељи ти боље
Одзвала, пријеђи ћутања међе, И ступи на збора пространо поље; И нека твојега гроца гласак Искаже слободно жеље ти, воље, На тто је одговор у овај часак Beh готов«. — Чујући шта он захтева Погледах умилни Дјевичин стасак И лице, које се на ме осмева; Из чега радосно одмах закључих Да своју дозволу даје ми Дјева, Тер ову прилику зборит' улучих. »Чим Прву Једнакост познате, стање — Те тада гласове из себе лучих ■— Ваше је: ocjehaj једнак и знање; Јер Бога, што шље вам зраке и жара, Потпуна једнакост јесте имање, — Такова, да нигдје нема јој пара. Но с нашим знањем се не слаже воља, Што људску неправност у томе ствара,
С разлога који је познат вам згоља. С тог, што је неравност у духу мојем, За дочек сред овог рајскога поља Ја само срцем ти захваљу појем. Сад молим, јер јоште није ми знано, Причај ми о жићу земскоме својем«. — Од њега чут ово би тад ми дано: »Ја сам ти коријен, ти моје симе, 0 стабла мојега лијепа грано! Алигјер, којега ти носиш име, Би син ми, и кога охолост клета Нагони да с тешким теретом шета На Брегу Beh ево стотину љета. Да скратим његове теретне путе И дуге до сретног овога света Добријем дјелима уздам се у те. Штићена појасом својијех зида И обичајима чедности круте, Стајаше Фиренца ка нека хрида.
Не бјеше накита, ланчића, круне, Те није раскошјем стварана бида; Не бјеху госпође сујете пуне, Не бјеше женскијех ни мушких маза У чијим срцима витештво труне, Нит' отац боја се вељег мираза. До Сарданаплове љубави мазне Тада се грађанин јоште не сплаза, А куће не бјеху без дјеце празне. Рим јоште не доби у твојем граду Такмаца за таште подвиге разне, Кога ће престићи негда при паду. Берти је носио што бити може Простије одело; није помаду Жена му метала на боре коже. Госпама забава у та времена, На која мислећи туга не проже, Бијаху преслице, игле, вретена. Прогонства, чијано горка је здјела, Тада се не боја човјек и жена,
Којено љубав је спајала врела. Мајка је, докле би кудељу прела, Чеданце љуљајућ' умилно пјела Витешка тројанска и римска дјела. Салтерел и Тоза бијаху за нас Ријеткост, и њихна пђавства смјела, Ко што су Цинцинат, Корнеља данас. У та се времена благословена Ја родих, од кога племе ти грана с Јелисеј, Моронто, јесу имена Браће ми; синчића, именом којег Назва се потомство роди ми жена, И Крсти именом племена својег. Кад Конрад натаче ћесарску круну, Он прими услуге палоша мојег, И милост његову задобих пуну. И када, скупивши витезе диве, На царство османско силено груну Да Турке отјера с божије њиве,
И ја се на војску кретох са њиме, И падох од турске проклете криве, Ал' царство небеско заслужих тиме, И тако Каћагвид, праотац теби, Полетјев са земне тмине и зиме, У рају насеље задоби себи«, — ПЈЕСМА ШЕСНАЕСТА. О благороства нам поносе худи, Што ти нас опијаш на земљи доље, Гдје зли нам нагони надимљу груди, Сада се не чудим, у свете боље Стигавши, тобом се јер дичит' ето И овдје на небу имадох воље. Ти си огртало; зима те, љето, Хабају, ако се иглама дјела Доброга не крпи сукно ти вето. С »Ви« зборит' уста ми сада су хтјела, Што поста обичај у Риму приђе, Којано навика није се спрела С народом, јер данас чује се риђе.
На то се Дјевица накашља као И она госпођа кадано виђе Како је Ђиневрин пољубац пао. »Ви сте ми праотац, ви ми слободе (Том духу тако сам зборити стао) Дасте да питања, која ми годе, Постављам, те ријеч ваша ме снажи. Душа ми подвиг оне господе, Што преци бејху вам, дознати тражи. Повијест о добу младости ваше; О људма првима знати ју дражи, Људима Фиренце, вароши наше, 0 стању њезину у томе трену«. — На то се из духа сијати сташе Зракови у јоште јачем пламену, Ко што се пирењем вјетрова даха Пламен увећава на углијену, И љепши постаје истога маха. Латинским језиком одговор дати Би готов, и зачу душа ми плаха:
»Кад прође тисућа, ваља ти знати, И деведесето Христових љета, У граду Фиренци роди ме мати, Што сада по рају небесном шета. Туна се н моји родише преци Ал' нешто имаде штоно ми смета Причати о њима њиховој дјеци. Бораца, чија је тад ручетина Оружје носила при трубе јеци, Спрам ових данашњих бјеше петина. Ал' прави то бјеху житељи града, Не мјеста околних јадна свјетина Ко данас, Мање би стало вас јада Да даље градскијех од бастиона Држасте гомиле такијех — гада Ко што су Бонифац и Агуљона. Да цару хришћанском вјернији бисте, Не би се пунила градска вам зона
Прљавим, којино каљају чисте. Тад Семифончани хитали бише Да с' опет у своју тврђаву смисте, И Бонделмончани не би вас више Узнемиривали, ни Черки нити Зли Монтемурлани, и да би тише Било вам у граду смије се мнити. И смјеса људи је ка' смјеса јела: Она ће вароши, ова ће бити Свакада шкодљива здрављу вам тела, Бик слијеп прије ће но слепо јање Паднути, ко што ће рђавих дјела Град мали од већег починит' мање. Једна ће мишица дебела, јака, Повише но многе слабије, тање, Вредети, креће л' је срце јунака, Јер срцу припада славе медаља. Град Луни пропаде са срца млака, И боље не прође ни Урбисаља.
Сјем ових у бездан вароши ове Срљају: Киузи и Синигаља. Кад могу градима темељ да рове У своме вјечитом току времена, Не треба чуђење да изазове У теби, што мру вам људска племена. Све вам је пролазно, све више гине, Ал' дуже л' устрају дјела речена, — Људима, због кратке трајности њине, Крај дјела истијех често се скрива. Час море устукне, час оно рине К обг ли: подобно с људима бива. Дјела су њихова прамени дима, Јадни су плодови њихових њива, И вазда несталност пријети њима. Док једни умиру други се роде, Те јасно види се осјека, плима, Подобно кретању морске вам воде.
Ја видјех племена Фиренце града, Толика племена прве господе У слави, и затим послије пада. Ја видјех Ормане, храбре војнике; Филипе, чувене с доброга рада, И Греке, и Хуге, и Алберике, И Арке, Санеле и Солдањере, Кателе, Ардинге, затим Бостике: Тамнина скри ове све каваљере, Ту негда живљаху и Равињани, Гдје сада видите зле карактере, И многи витези други ваљани, Ту гдјеио више се не држи беса, Галигај племићем постаје; грани Стабло је ту која зове се Преса. Сакети, Фифанти ту су, Баручи; Ту они чија се пунила кеса Мјерама лажнијем; ту су Калфучи. И веће бијаху Ђоки и Гали, И Сици којино, и Аригучи, На столицама су курулским сјали.
Ја видјех како је злаћена кугла Хаснила Фиренли, докле су пали Охоли, приједмет јавнога ругла. У Консисторији, за звања празна. Бирајућ' бискупе лица округла, Тих добрих отаца зла деца мазна Сад банче: ждере се и вино сише, После се прослави свјетина разна Што иде за оним којино више Плати јој, а јури плаха бјегуна, И дјела нечасна онда се збише, И често фукара владаше туна. С тог Донат љутну се на свога таста, Којино учини зетом баруна, Kora је родила презрена каста. Капонсак и Ђуда и Инфангата, Који се врлином праведно хваста, Дођоше у варош. Једна се врата
На граду назваше именом Пера. Почасти бијаху онима плата. Којино стајаху уз каваљера Хугона, вељега царскога бана, Но Ђан се одриче странке сењера, Те данас с народом видимо Ђана. Ту јоште ја видјех и Импортуне, И племе с којега много вас рана Ојади због оне праведне буне. Много сте страдали са Бонделмона: Кам' cpehe да није никада туне Живјела родбина тога барона I Брака се одрекав, сред оног моста Погибе. Фиренца била је бона Због тога, и јада поднела доста. Ал' срећна бијаше пре тога чина У она старинска времена проста, Кад јоште црвеног не бјеше крина«. ПЈЕСМА СЕДАМНАЕСТА. У којем фаетон, кадано стаде
Пред матер питајућ' о свом постању, Он који оцима поуку даде, У томе тад и ја био сам стању. То спази Д|евица, Каћагвид истом, Проничућ' мисли ми, дође сазнању. Тад она: »Прозбори бесЈедом листом, И жецу искажи коју имадеш ćla прве истине водицом чистом. Не зато да нама свест о њој дадеш, Јер знамо како ће збор да ти гласи,. Но јер ју изрећи треба да знадеш, Те да ти жеђ исту одговор гаси.« — »Ти стабло што к небу растући ступа, Ти знадеш, јер виша свијест те краси, (Ka' људи што знају, сва угла тупа Да нема троугал) сваку случајност Пре јава, у тачку, која је скупа Душама, гледајућ, и гдје је трајност.« То рекох, додајућ' ово: »Живота
Мога се будућег откри ми тајност Кад бијах у паклу гдје је страхота, И затим на брегу гдјено се лечи Људскијех духова земска грехота Озбиљне те мене не плаше речи, На против, треба ми истица пела: Не може судбина да нам се спречи, Ал' јури спорије спажена стрела«, — Тада ми осмијех озари кање Што дође с очинске љубави врела, Дух у ком нађе ми пријатне бање, Не збором, што бјеше у обичају Пре него закла се божије јање, Чијено патње нам спасење дају; Не двосмисленијем, но јасним збором Латинским дух рече трептећ' у сјају; »Случајност, у вези са земном кором, Ван исте не шири с'; она је цила
Унапред виђена вишњијем створом, Што схватит ка Нужност грешка би била : Огледа с' у оку чун плова хитра, Ал' струја, не око, даје му крила. Ka' звуци, што шаље ушима цитра, Оку ми долазе жића ти мене. Јер Амор Федриним срцем се титра, Иполит долази млад из Атене: Из своје Френце и ти ћеш тако. То спрема там' онај тврђи од стене, У граду, гдје Христом тргује пако, На побеђене је готово вазда Са својом осудом свијет халако, Ал' окрит' истину божја ће мазда. Земљу ћеш оставит', која ти претке Породи и кућу којој си газда: Тим прве прогонтва примићеш метке, Обијат' прагове туђинске, рана Друга је; трпјећеш опасне сплетке;
Окусит' горчину хљеба ћеш страна. Ал' већи јади су одо тих јада Што ће ти дружина, лудилом пјана, Задати баш она, што с тобом страда. Тебе ће тад она, невјером звати, Ал' усљед лудога њезина рада Ти нећеш, она ће зло да се пати. Што ниси њена се сулуда мнења Држао, но своје имао, дати Теби ће пошљедак задовољења. Од флорентискијех опаких хала Склоништа наћи ћеш и ухљебљења Код мужа званога Can della Scala. Спрам тебе љубављу гојећи груди, Да свака жеља ти, велика, мала, Испуни c', много ће он да се труди. Кан доби дарове звијезде ове Рођајем, њему ће с' дивити људи И великим ће га свако да зове.
То за сад увидјет' младост му смета, Јер дете славити ником не гове, Пошто је сад истом девет му љета. Но прије него ли Хенрика сплете Мрежама лукавство Клемента клета, Синуће врлина душе му свете. Великим дјелима пуниће скуте, Клици ће славе му светом да лете, — Ни уста душманска неће да ћуте. И зато к дворима Вељега Кана Ти своје некада управи путе, Јер он ће помоћи многога бана. Што рекох упамти, ал' ово нека Прећутиш«. — Упутсва бише ми дана Што зачудила би сваког човјека. Затим ће: »Дадох ти повише знака О беди што више није далека, Ал' ти се не жести против земљака.
Презири неправду њихову гадну, Јер бићеш пун јоште живота јака Ших када положе у раку јадну,« — Тим ткање заврши језика кротка, Бесједе, која му из уста падну, И којој основи ја бијах потка. Прозборих: »Осећам да иде вриме Чија ће тешка ме лупити мотка, И који ударац јачаће тиме У колико му се изложим више. (То рекох не бих ли, поучен њиме, Свладао сумњања која ме рише.) Кад губим фиренцу, бит' на опрезу Ваља ми: да л' пјесме да поју тише, Тер друге губитке да не извезу? У царству подземном там' у дну пакла, Гдје грозе и јада осјетих језу; Затијем када је отуд измакла Нога ми, на оном лијепом брегу, С ког амо Дјева ме оком истакла;
И сада на небу гдјено се легу Милине, дознадох, некоја дјела Многима немила, тешка на тегу, И која када би муза ми пјела, Мучно бих могао свет да их свари, Јер пуна горчине таква су јела. Ал' ако прећутим извјесне ствари, И странпутицама узидем, којим Ходећи пјесма ми истину квари, Пожњећу заборав, љуто се бојим.« — Дух рече зрачећи у рајској срећи И мене посипљућ' осмехом својим: »Онога, који је могао клећи Пред мамцем порока, твоје ће пјесме Стихови подобно ножима сјећи: Нек стих ти слободно истину кресне. Виђена истина нека се креше, А кога ударац истине тресне, И гдје га не сврби нека се чеше. Којима стих ти се ка' горак јавља,
Сваре л' га, вољеће што њега јеше, Јер та he храна им донети здравља. Високо кликнути ти се не страви, Та храброст велика даће ти славља: И вјетар брег бије јаче по глави. У паклу, на брегу, усред пољана Овијех угледа зато на јави Ти само духове од великана, Ко слуша пјесму, он у том трену Захтева примјере знатнијех бана, Не људи незнатних по свом корену; И к томе разлога хоће ваљана«. — ПЈЕСМА ОСАМНАЕСТА. У својнм мислима дух већ ужива; Исказом забринут у својим и ја, Јер с медом чемер се у њему скрива, Та, којој к Богу ме водити прија, Рече ми: »Не тужи, него се сјети Да близу Творца смо, правица чија
Поправку доноси свакој нам штети«, — На то се освртох, гледнух је, ама Описат не могу стиха ми сплети Очињи израз јој љубавног плама. Јер к себи вратит' се без моћи стране Из таква заноса тешко је нама, Нек ово само ми с усана пане: До у њу гледати, другијех жеља Не бјеше у дну душе ми пјане; Толика милина из ње ме стреља. Рече ми: »Већ дуго занос ти траја, Гле шта је небесног тамо весеља: Сјем ока мог има и другог paja.« — Кад жеља, што целе душе се тица, Из оне дубине гдје јој је стаја Појури, може се читати с лица^ С тог и ја прочитах сада на лику И сјају већему оног огњица Да жели још причат' своме краснику.
Он рече: »На овом огранку петом Дрвета, чији је сок на зренику, Откуд му жилама долази летом, Те рађа плодове и вјечно листа, Душе су, што негда ходећи светом Вијенац, који се побједом блиста Добише ратујућ' и који Музи Свакој би ка' накит уз лице приста. Ка Крсту сад оком самртним пузи, И зрак ће дозвани обасјат' поље, Севајућ' ка' муња по крста прузи.« — Погледах онамо што могох боље. Он кличе: »Навине!« И он се јави. Кад рече: »Макавеј!« Пун добре воље Заигра ка' чигра зрак овај плави, Сад Карло с Роландом учини шету, И глед ми привуче тај витез прави Ко што га привлачи соко у лету.
Виљема угледах и Риноара Зтијем и главу, мудру и свету, Бвуана, Христову гробу чувара, Иљоере хришћанске стамену хриду. Пошјто сам видио још и Гискара, Изгубих из ока ја Каћагвиду. Погледав у Дјеву бјеху ми нади Шта жели да дознам у њену виду И видјех како се сјајнијом гради И слађом и љепшом но игда, ного И пута задњега. Ко часно ради Осјећа да му се врлина много И више уздиже свакога днева: Тако сам сад и ја спазити мого По сјају већему који се љева Из Дјеве, на вишу да се планету Уздигох, и дух ми захвалу пјева Што и ту жуђену достиже мету. Стид мине л', опета цура побели Стидљива, пошто јој бјеху у цвету
Руменом пре тога образи цели: И мени све сада изгледа бљеђе, Јер звезди, на коју сад смо се пели, Белим се зрацима цртаху међе. Различне облике од наших слова Угледах подигав навише вјеђе, Што љубав склопи их у звезди Јова. Ко јата, што летом разне фигуре Склапају, ја пунан светијех снова, Угледах тад рајске ту креатуре, Што пјесмом заносном Господа славе, Како си зракама, што из њих цуре, Оваке знакове: D. I. L. праве. Заћуте послије свакога знака И стану, пошто се у њега ставе. Ти, која пјеснике, Богињо јака, А кроз њих и Царства још правиш вјеЧним, Пошљи ми малчице својега зрака
Да слова ти стихом опјевам течним. Сад овај призор је машта ми дала: Тридесет и пет са формама рјечним Ту консонаната би и вокала, И које јасно вам изрећи смјерам. Читах: Diligite justitiam — зала Не чинећ', ви, qui judicatis terram, За словом редом се јављаше слово: Кад једно ишчезе онда се с мјерам, Својега облика укаже ново. Остаде у форми пошљедњег ема Златнијех зракова читаво строво, А свјетлост бијела звијезде према Њиховој блиједа тада изгледа. Нови се јавише истога трема Мним правди појући, која им среда Привлачна бијаше, и златом сјаше На оној звијезди штоно је бледа, И на врх од »ема« онога сташе.
Тад отле прхнуше искрице злата Налик на варнице, од руке наше Скресане угарком, када се гата. Лик орла справише: видјех му крила И цртеж главе му, трупине, врата. Та слика тијем је постала била, Што нови духови стадоше згодно, И што је старијех гомила цила Дјелала њихнима смјерима сходно. То сликар без туђе помоћи шара Што снагом из себе дјелује плодно, Те собом стихији облике ствара. Та тушта духова, звездо, свједочи Да Правда у виду твојега дара Из тебе на земљу нашу се точи. Бог нека уклони прамење дима, Што тебе крије нам, с нашијех очи, Те пуном свјетлошћу да синеш њима;
Нек опет, откривши неправде врела, Забрани трговат у цркви злима, Што светом крвљу се озида цела. Небесна војско се за паству моли, Што злијем примјером пут je помела. Пређе нас гонише мачеви голи, А сад нам Рим не да Светога хљеба, О папо! У својој кунеш охоли, А благосиљаш нас, пара л' ти треба; Јер многа од тебе проклета овца Добиће опета милости с неба, Ако ли пружи ти златнога новца. Павлу се и Петру ти не противи, Јер они, што ради Светога Словца На мукам' умреше, јоште су живи. Но можда рећи ћеш ти на то, ђавле: »Јер волим Јована, што крсти Диви Дијете, што ће ми Петар и Павле!« ПЈЕСМА ДЕВЕТНАЕСТА.
Док Оро преда мном шири криоца, Душе му бијаху пуне милина, Јер осјећале су небесног оца, Свака се чињаше комад рубина, Од којег сунчева зрака одскака На пјане очи ми с оних висина. Што ћу вам сад рећи сврх ових зрака, То перо не писа, нит' машта схвати, — Јер тада чух усред чуђења јака Збор овај што кљуном оро ми прати, Велећи: „Ја, Моје", докле у ствари Ријечи: „Ми, Наше", требаше дати: »Јер Правду и Вјеру у себи спари, Достигох врхове такове славе, Да људи и њихни зли господари Правди се привидно послушним праве, Ма да ми примјеру неће да следе, Нити ми поштују Закона ставе. —
Ка' једна што јара бије из среде Многога угљевља, глас један цигли Чуо се из душе, која ме гледе.« Ја рекох: »Цвјетови! К мени су стипли Сви ваши мириси у једном јаком. Молим вас да бисте копрену дигли Што моје зјенице застире мраком. Ви знате од које на земљи глади Ја страдам, зато ме ситите зраком, Јер земља не може њим да ме слади, Ви знате шта од вас ја желим чути, Те с тога велики моји су нади Да ћете сумњање, које ме спути, Ријешит' и да ће задах милиие, При вашем говору груди ми дути.« — Соко нам, ком крила весело чине Лет у вис, када му капицу скину, Изгледа поносан с оне висине:
У сличне покрете Оро се рину Појући Вишњему, глас пјесме које Не слуте створови, што земну тмину Подносе, већ они што овдје стоје. Тад орб: »Онога што у оквиру Свом има сав свијет, и моћи своје Сјемење растура по свему ширу, Не може потпуно дух да нам схвати. Том доказ Демон је, што зрак у миру Не чека, но хтје га потпуно знати, Те створ тај најбољи мораде сјести, У ватру паклену, гједно се пати. Мала је природа да у се смјести Онога, који се бескрајно стере; Ум појам о њему не уме спрести, Јер за Њег из Њега хоће се мјере. Божјега сјаја је Дух искра, ама По земној тјескоби вазда се вере, Па није могуће са тога вама,
Ма колко напрегла моћ вам се вајна, Пијмити праизвор властита плама, Те ће вам биће му остати тајна. Мрачна вам остаће до задње оре, Ка' исто дно морско, правица сјајна, Јер згледат' не може њу смртно створе; Ал' ће је слутити, као што знаде, Дна морског не не видећ, да сиње море Дна свога дубоког ипак имаде. Нешто вам свјетлости Бог Откривењем Подари, остало ви бадаваде Тражите морећи дух расуђењем. У тамном ти досад бјеше буџаку, Би збуњен разнијех сумњања врењем: Сад доби свјетлости у томе мраку. Вељаше: човјеку на света крају Не стиже наука о Христу зраку; Ал' ако у добру данци му страју,
Ако ли твораше дјела морала, Зар није достојан приступит' рају, Зар што је некрштен допашће зала? За тајну, ту треба да твоји гледи Достижу бескрајност, а с ваших тала Ти даље не видиш од једне педи! Да нема поуке у светој вјери, Морб би да на ту тему се једи Ко својим самртним оком је мјери. О јадне ви земне и слабе људе! Знај, прве Воље су вјечити смјери, Тер мене не може да у њој буде. Вескрајно добра је; никаква грађа Шезина, створена од земне груде, Шу мењат' не може, њу што је рађа; А право само је оно што с њоме Слаже се и њене циљеве гађа. Појмивши свијетле те аксиоме, Сад видиш да досле по мраку хода.« —
То рече Орао тај нама двоме Сврх оних мислених мојих слобода, Около гнијезда радосно леће Птићима хранице доиевши рода, Док они захвално гледе је; креће Сад Оро подобно криоца. Кадно Гледнух га захвалан за дато цвеће, Он кружећ' овако запјева складно: »Ко што се разумјет' у мојем поју Не можеш, створе се не може јадно У божје одлуке дивноме кроју. «— Затијем стадоше у орла знаку И даље појаше пјесмицу своју: Сунчати неће се на рајском зраку, Ко прије распећа ил' по распећу Уз Христа не приста, а у буџаку Од Христа далеко на страшном већу Многи ће стајати, који се крсти, — Чак даље од оног што нигда свећу
Не видје, нит' лишће истине брсти, Кад виде безбошци у књизи раде Цара вам, који су крвави прсти, Какав ће суд они да о том граде? Ту ће се видјети онога љага, Што скоро градове, живе ће, саде, Опустит' у земљи златнога Прага. Филипу, што лажне новце је ково, Којега из седла бациће рага, У књизи тој биће осудно слово. И дјела Енглеза, препуна гнуса Који је гордошћу душу си трово, Ту биће и дјела Роберта Бруса. Ту биће Шпанчева и дјела Чеха, Што сласти великом кашиком куса Сред игре и шале, пјеванке, смеха; И дјела Хромога с порока спремом, Ког онај, коме је пакао стреха,
Да њиме управља Заузда ђемом, И Анђел ком пише врлина низу Словом Ј, а њихну противност »емом« И Д1'ела, по злости горњима близу, Ту биће тврдице владара Етне, Гдје Парка пресече живот Анкизу, У књизи суда ће глед' да ти сретне Стрица му и брата,' срамоте ловла; И Краља Расије, што баци штетне Погледе на печат млетачког новца; Такође Норвешца и Португиза. Наваро! Брани се штитом покровца Планинског од мрске силе Париза. Угријо I Једном се опрости срама! На Кипру већ ено почиње криза Да јарам деспота Хенрика слама.« ПЈЕСМА Д ВАДЕСЕТА.
Кад онај сјај који сав свијет жари На Хемисфери нам уступи тмици, По небу, што само њоме се зори, Пале се напрасно у дивној слици Звијезде свијетлећ' у једном сјају, Јер свима један је по својој клици: Тога се у оном сјетих случају Кар Оро ућута, јере му зраци Почеше да пјесме из себе дају, И сваки сјајније трепере баци. Дивно су појали тада, о чему Изгубих сјећање на земној влаци. Ти, божја љубави у томе трему Горје у зракама, којено пјеше Од мисли светијех пјесму голему. Кад ово пјевање престало бјеше Што поја блиставо камење драго Звијезде, што правду из себе креше, Ја тада, Љубави, свијета снаго, Чух жубор ко када потока хитра
Таласи по стењу роморе благо Звук у свом гр'оцу изводи цитра, Танана флаута на својој рупи Силином свирчевих прсију витра: Тако се и жубор сад онај скупи Из тела у грло Орлу пјевуну, Пак отле у моје уши се упи, Пошто је постао ријеч у Кљуну. Бесједа, што сада из орла врца, Би сходна надежде моје рачуну, Те ја је записах у књигу срца. »К ономе тијела мојега делу, (Рече ми), гдје сјајно сунце се зрца, Сад подај ти правац очињем стрелу. Јер од свих зракова, који ме творе, И облик орловски дају ми телу, Најљепши у оку мојему горе. Пјевач је зјеница мојега ока, Што ковач преноси, чији се оре Псалмови уз игру лагана скока.
Сад види да пјесме дивне му бише, У кол'ко његове, сад када сока Слађане божије награде сише. Од зрака пет који праве ми вјеђе Зрак ближи кљуну ми сузице брише Удовој за сином на земљи пређе. Сад види послије скупог искуства, Шта стаје не следит' Исусу свеђе, Из адског овамо дошавши друства, Зрак онај у вјеђи што њему следи, Кајањем добивши за вјеру чуства, Рок тијем одложи самртној беди, Сад види шта може молитва за нас, Јер ма да суд вјечни и даље вреди, С ње бива на земљи сутра од данас, Зрак за њим из града с почетним рци Са мном и Законом к Истоку грана c',
Те штетећ' државу бивамо Грци, Сад види, у добром смјеру јер дјела. Рим ако и скрише облаци мрци, Да га је на небо правда довела. Зрак за њим Виљем је; свет за њим кука. На Карла, Фридриха мрште се чела, Јер својим земљама они су брука. Сад види Виљемо да добра краља Бог љуби, што дознат' није ти мука, Јер виђи, од њега светли се даља. Тко ли би вјерово там' у дну светла Да овдје сред ових рајских земаља Рифеј ми у вјеђи зрака је пета! Сад Милост, о којој никад не снева Самртник, познаде.« — Послије лета И пјесме веселе умукне шева, Па задовољна се пјеваним сити: И Оро, јер сада силније сева,
Подобну насладу мораде пити. Ка' вино у стаклу, којено плаче, Ма да ми сумња се не може скрити, Ја рекох: »Шта ствари сад ове значе?« — Јер би ми дух нејак да том одоли. Душе му из ока силније зраче, А Оро бесједи: »Знам гдје те боли, Што велим, вјерујеш, ал' ти је жао Што разлог не видиш. Да ти се толи Жеђ ова право је, И ти се као Самртни, што име нечему знаде, Ал' битност објаснит' не би му знао, Док о том други му свијест не даде, Знај: Regnum coelorum од оних доље Топлином љубави и силом наде, Отима с' од саме божије воље, Побједу над собом баш она жели, Јер побеђеност јој истиче боље
Бескрајну доброту, што је весели, Што први и пети зрак мојих вјеђа У рају станују (Орао вели), То канда много ти логику вређа. Ал' сумњу сломићеш која те свлада, Појмиш ли разлоге што реч ми ређа. Трајан је у Христа, што веће страда Вјерово, а Рифеј у Христа, који Страдаће: спасе их вјера и нада. Њих само незнање у оне броји, Којено без крста самрт је смакла. Онога, што свијет љубављу доји, Папина молитва тако је такла, Да душу у тело Цара Трајана Поради поправке дозва из пакла, Те поста у новом жићу ваљана. А када другипут мораде мрети Достојна постаде рајских пољана,
И Бог јој допусти амо се пети. Рифеус душу је имао здраву, Јер добра творећи смио је клети Безбошце, што божју не виде славу; Те Господ окусит' ових милина Подари овоме човјеку праву, Крштену рукама трију врлина Хришћанских пре Христа хиљада года. Коријен Усуда у дну дубина Скривен је ономе, што по тлу хода. Скромнији будите, самртни људи, Ви, који несвијест по мраку вода, Када се о првом узроку суди. Ни нама чак није дано да знамо, Ни нама далеко од земне студи, Који се по рајском зраку витламо, Све Богом избране, што ипак нама Не смета да оне среће имамо, Која се ни слутит' не може вама; Јер оно штоно је божија воља. ЈБубимо топлотом рајскога плама,
А тијем и душа бива нам боља.« -— Тим збором Орао учи менека Кад бијах сред оног рајскога поља, И слабим очима даде ми лека. Ка свирци што пјесму пјевача прате Цитрама, извором умилних јека, Те звуци с гласима складно се брате: Тако су пратиле две оне зраке, Што људи слаби су да јасно схвате, Збор Орлов правећи трепере лаке. ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТ ПРВА. На своју Дјевицу духа и очи, За друго не марећ', управив стрелу, Не спазих да осмех лице јој точи: И равност постоје у том случају. О како луда си онијех машто, Што земљом називљу своју домају! Moh моја на твоје питање ташто Слаба је да теби одговор прати;
Не може одговор на твоје зашто Ни Богу најближи серафим дати. Питању, којијем дух ти је морен, Не хоће одговор никада знати Ни један дух који Богом је створен. Јер на то одговор, добро ме схвати, У дно је вјечнога закона сорен, А неиспитљива така је безна. Куд може смртнима и на ум пасти Пратајна, која се ни овдје не зна, Гдје над нам не лебде облаци тмасти! Кажи им када се повратиш њима, Јер тајна усудна не да се красти, Да залуд муче се мислима злима. Кад оно што овдје јасно је, бити Мора им скривено праменом дима, Тим више и оно што he се крити И нама«. Такијем укором би ме,
Те скромно молих га да сад ме сити Насладом, своје ми казујућ' име. »Дух ми је чистило од земних пјега И собом дојило Истине виме (Рече ми) сред оног Апенинбрега. Катријом зову се бријега рти, Којино по кашто масама снега И усред љета су топлога стрти. Ту под њим становах у једној рупи, Гдје за ме к свијету не бјеше прти, Јер мир нретпоставих његовој лупи. Веома храна ми била је проста: Корење што рука по земљи скупи; Молитве било је и много поста. Дамјан сам. Штоно је цвијећу роса Цркви је радња ми; бјеше је доста. Сиједа веће је била ми коса Кад видјех у Риму погана дјела. Христом је избрана просила боса
Светога Духа нам побожпа здјела, А такав сиромах бјеше и Кифа. Данашњим оцима укусна јела Требају, — папуче, свила, кадифа; И коње покриват' њима се може Мавлутом властитом од више рифа; За двије бестије гле једне коже I Раскошје, Заблуду, недјела клета Свештенства данашњег видиш ли, Боже!« На ове ријечи рајскога цвета Угледах гдје к њему зрачица више С љестава пустише својега лета И око њега се у коло свише, И таку дерњаву диже им грло Да речи, које се из њега лише, Не схватих, и збуњен био сам врло. ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТ ДРУГА. Збуњена моја се обрати душа Дјевици, ко што се, често сам гледо, Матери обраћа уплашен пуша: И Дјева, ка' мати којано чедо,
Узима и чије речи га тјеше, Прозбори о вици, с које сам предо: »Питаш се у чуду: шта ово бјеше? — Зар ниси на небу, гдјено је сватко Светиња, те љубаз из себе креше, И ради штоно је Вишњему слатко? Кад поста од њихне дерњаве глуши, Ја шта ли од тебе било би, братко, Мој осмех око ти, пјесма им уши Да таче ? Казне би — да појми грају, — Које ћеш, пре но се жиће ти сруши, Видјети, појмио, што кривце чају. Мач божји спор чини с' оном што хоће Освету, ал' скор је грешнику; знају То они што једу брањено воће. Ал' сада пажљиво онамо гледни Да видиш још пуно духова, што ће Зрацима згријати костур ти ледни.« —
Кад око поглед ми онамо баци Угледах безбројне кружиће: чедни Ти узајамно се љепшаху зраци, Ја стајах ка онај коме се пита, Ал не сме; тога се видјеше знаци На лицу мојему, и жеља скрита. Круг један од свију најљепши, спази По неодлучности дух да ми скита, Па зборећ' овако ближе ми слази: »Да видиш милошту која нас грије, Твоје би плахости престали мрази, Језик ти смио би да речи лије. Одмах ћу зборити, како би мого Ти циљу високом стасати прије, О мисли, под којим ум ти се пого. На брегу, под којим, град је Касина, Грешна се свијета скупљаше много Да небу пркоси с тијех висина.
Ја први Хришћанин бријега слиме Достигох, носећи Христова вина, Славећи велико божије име. Главурду разлупах идолском кипу, Идолопоклонста растјерах диме, И вјеру раширих Христову липу, И ове друге су блажене зраке Помогле сотону држат' у шкрипу, Те зато овдје су послије раке. Ромоалд и Макар ту су у миру И срећи без мане земаљске сваке, Јер негда живјеше у манастиру.« — Рекох му: »Чувши ти ријечи писку, Нада ми шири се ка при додиру Са сунцем што бива ружину лиску. Јер дух ми слободно одахну, смије Сага те молити при том одиску, Да T' види без сјаја, што лик ти крије«. — Дух: »Жеља испунит' оће се твоја
На небу пошљедњем, нипошто прије, Гдје ће се свачија друга, и моја. Ту жеља свакоја постаје жива, Ту небо не има два пола своја, И сваки крај му је гдје вазда бива, Јер никад промјена ред му не вређа ; А наше љествице, о којим снива И Јаков, том небу стижу до међа. Ал' уз њих, гдје Јаков анђеле виђе Како им јато се по њима ређа, Са земље с' не пење сад нико ниђе. Јер моја, док живјех на земном ширу Tor ради писана правила приђе, Не верма, те сад су штета папиру, Храм поста пећина лопова, коме Слуге су што мјесто да по псалтиру Пјевају, господње благо вам томе. Бог њега глоти је хтио да даде, Ал' рука онијех, који му ломе
Законе, благо јој његово краде. Смртнике слабости такове круже, И тако погана дјела им сладе, Да добар почетак не траје дуже Од рока, у ком ће два жира зрети. Без злата Петар се на небо пуже, Ја постећ', а са мном и Фрања вети. Од наших ђака су звјерови кроћи, Јер како почетак добар се штети Дознаћеш, ако ли имадеш моћи Да сравниш свршетак с почетком, који Свршетку био је што дан је ноћи. Послушно и Јордан мора да стоји Кад Господ нареди: у чудо мање Поправка света се треба да броји, Која му припрема заклано јање.« — То рекав јату се својему врну, Којено, да рајску награду жање,
Уз љестве ка' вихор завитлан прну. Миг ока њезина, што па ме сену, За јатом потјера тљеност ми скврну. Чим у вис и слатка Дјева се крену. Да душа некад ми полетом звизне Овамо, почешће, малу јој цену Признајућ', око ми плакати бризне : Том жудњом кунем се да сам у трену Онамо, гдјено се небеса близне, Стигао, пратећи небесну жену. У вашем сазвежђу, лијепе звезде, У ваше врлине силном пламену Сунашпе своје је јездило језде, Кад оно родих се ја у Тоскани, Те дари малени, који се гнезде У мени, ваши су дари ваљани. Кад усљед милости, Богом ми дане, Ка зодијаковој долетјех страни, Усуд ме доведе у ваше стране.
С тог сада душа ми с побожним страхом, Појући блажених духова стане, Моли вас да дате храбрости плахом, Те тешку ту пјесму да добро спјева; Зато га онијем напојте дахом, Који се из бића вашега љева, Дјева ће: већ близу циља си; близу Блиставог онога вјечнога днева, Сва с долом и брдом земља је била Видна ми с овијех овдје Близнака. Но затим ишчезе појава цила, Јер око зажеље Дјевиних зрака. ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА. Тмина је провела нојцу у гнезду Крилима гријући миљене птиће, А када угледа Даницу звезду, Још прије него ли зорица свиће Вине се до које високе гране, И туна за сунцем жудећи биће Док оно не сине с источне стране Куд очи упире пак она летне,
Сине ли, птићима тражити хране: Тако се очи Дјевице сретне Дизаху онамо, гдје сунце лако И споро креће се у дане љетне. Ја видећ' у мисли Дјева ми како Утону, стрпјех се желећи дуго, Ал' и тим усрећен, вјеруј ми свако. Пун наде, нијесам чекао друго, Кад она зрака се појави горе, Што може продријет у сваки уго. И зачух ја ове Дјевине зборе: »Ево ти награде! Христа у ходу Побједном ено ти, јер оно море Светлости Христос је с пратњом на своду.« Тад ми се на њеном учинн лику Сјај таки видјети, да ми слободу Он оте описат' вићену дику, И мојим чуствима овлада буна. Кад међу звјездама сја на зренику, Умилно смије се пунана Луна:
Сада се задивих сличноме смсху Сунашца, које сам видио туна Над зраком' што ките небесну стреху. Прејасних зракова силна гунгула, Којино у сунца, суштини бјеху, Засјени смртна ми очиња чула. Рече ми Дјевица: »То, што те свлада, Снага је којојзи нема расула, И чије мудрости вјечна је влада. Та сната са небом земљу вам спаја, Тој снази самртник дуго се нада Да њега опрости греховног ваја«. — Ka' ватра муњина, што из облака Противно природи својега сјаја Наниже удара, душа ми скака Из себе напоље да чудо схвати, И миље сишући постаде јака, Ал' о том извештај не умем дати. »Сад очи отвори (чух Дјеву драгу),
Издржат' осмех ми сада ћеш знати, Јер силни зрак онај давши ти снагу, Оштрина ока ти постаде већа.« — Ја бијах, чујући ту вијест благу, Ка' онај који се залуду сјећа Појаве, што му је заборав краде. Што рече бјеше ми жуђена срећа, Достојна да за њу вјечно се знаде. Све Музе да сада гласове здруже Са мојим, ја небих имао наде Опјеват' осмехе што лик јој круже. И зато, јер нећу, да само скраме Описа пружим ти, читачу друже, Пој о том прескачем ка' путник јаме. Ад' когод уочи тешкоћу теме, И узме у обзир слабо ми раме, Извинит' уста ће што о том неме, За моју лађицу ти нису вали, Узалуд лађар би губио време, Напора његови били би мали, Тад ово с њених се усана свали:
»Лице ми зашто те толико пали, Што тако уза ме око ти приста, Да гледат' не хиташ там' оно цвеће Којено процвјета зрацима Христа? Гле како ружица она се шеће Там' усред онога цвјетнога леса У којој Слово је, што небо креће, Добило Хаљину људскога меса. Ту мирис и други пуштају цвати, Што даје о путу праведном веса; Онамо теби је потребно глати«. — Чим онч, којој се ја не противих Никад., на оно пажњу ми сврати, Ја тамо погледах па се задивих. Кроз облак сунашцем, зарење цветка Посматрах из хлада још када живих На земљи, што није појава ретка; Ал' видим сад пуну рајскијех чета
Там' озго зарених сјајем, почетка Ком згледат' очиња немоћ ми смета. То значи с тог у вис Исус се диже Да собом не сјени ока ми клета, Тер оно к звијезди Марији стиже, Тад овај призор се видјети даде: Зрак озго посука слазећи ближе, Па као блистави вијенац паде, И око Звезде се Марије сави, Около које се вртјети стаде: То Гаврил анђео пјесмом је слави. Најслађа арија, која ме дира На земљи, громовну пуцњаву прави Спрам поја, што ова даде га лира, — Та круна којом се китила боја Марије, што небу дава сафира: »Љубав сам Анђелска: дужност је моја Да славим плод свети твога криоца, И пјећу док нога слиједи твоја Сину ти, и кропиш кроз вратаоца
Свог ока, Емпиреј светијем зраком, И љепшим рај правиш небесног оца, По њему шетајућ' умилним краком«, — Сва браћа његова, млађа, старија, Запјеше, прожети љубављу јаком, Тад у глас пресвето име: Марија. — Сад она за својим сином се диже, Куд ока слабост ми и лагарија Не може да својим погледом стиже. Са светим жељама, што су робиле Душу ми, гледајућ' остадох ниже, Док она у чару зраке обиле Блажена к ономе небу се крете, Које се назива Primum mobile, А за њом гледаху и рајске чете. Дјетета сјети се тад моја миса Које се млијека напивши, глете, Ручицом маша се мајчиних сиса: И дуси врхове пламена свога Сада су пружили пут оног виса,
Желећи недарца, Маријо, твога. И пјеше умилно: Regina coeli, — И вјечно до духа стизаће мога Ти звуци што су се навише пели. Духови плодове сјемена жњеше, Које су по светих својих начели Сијали, јер плод сада им зреше. И робље, што, некад у Вавилону Исплака небесну награду, бјеше Мед њима у томе блаженом лону. И Петар, муж онај мудра савјета, Достиже ту вишу небесну зону, Гдје сада с њиме су оба Завјета. ЛЈЕСМА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА. »Ви, који на име небесне плате Јагњенце једете, што тако тови, Да вазда засићен прохтјев имате, Кад божјом милошћу самртник ови
Већ кусну мрве вам, пре но му жиће Смрт узе, што тљене створове лови, Услиште молбу му, небесно пиће Пружите и њему да жецу гаси; Јер извор пијете што даје биће Мислима, којима дух му се краси.« — Око нас сташе се зракови свети, Чим они Дјевини чуше се гласи Вртјети свјетлошћу сличну комети. Ко што се обрћу точкови сата Различно, и они, тер у памети Сину ми мисао да им је дата Различга наслада у рају томе. Зрак један, од свију својијех брата Најљепши, обиграв около Моме Трипута, тако је почео пјети, Да дух ми, памети сувише троме, Не може да пјесме сада се сјети. С тог о том није ми писат у власти,
Јер то се не може (залуд је хтјети) Ни мишљу, а толи ријечма касти. »Да жељу, коју ти рекоше уста Испуним (рече јој зрачећ' у сласти) Ево се издвојих из свога друста,« — Тад она: »Ти, коме кључеви раја Спаситељ повјери, јера не суста У вјери док земно жиће ти траја, Овоме питања постави деде Различна о вјери с ког оћеш краја, С којом ти по мору ходити смједе, Да ли се у њему, наравно, знадеш, Надежда и вјера и љубав чеде; Ал' ако за вјежбу згоду ми дадеш На земљи у вјери остаће стамен, Те један више чеш ти да имадеш, Кад умре, у рају блажени пламен.« — То чувши ја сам се спремо, да паче
Оружо науком за испит знамен, У томе личећи на оно ђаче, Којено прикупља памћење своје, Јер има пред собом строге питаче, — И ово тад уши зачуше моје: Крштени човјече, реци у чему Вјера је, да чујем мнијење твоје. — Не бјеше лако ми у томе трему, Ма да сам прочито подоста књига. Стог очи подигав најрпије к њему, Дјевицу погледах пунахан брига Тражећи храбрости; она ме схвати, Па ће ми помоћу једнога мига Тражено у мјери довољној дати Милост ми, којом сам окићен китно, Моћ даје да могу питано знати. »У књизи брата ти пише се ситно: Вјера је чекање Наданот; вјера Јест Невиђенога тврђење битно;
Мним, то је њезине суштине мјера.« — То рекох, а дух ће: »Погоди, камо Мислима својима човјече смјера, Ако ли речено разумеш само.« — »Ја видјех с овога мјеста видока Тајности, којено на земљи тамо Покрива (рекох му) тмина дубока. Јер човек не види Битности цесте, Нит има другога за њу свједока До вјере, што доказ људима јесте.« — Он: »Твоје схватање вјерскијех дражи Да људи у своје мозтове смјесте, Што б' онда софисти радили, кажи? — Ти довде паметно казао све си, Монета добра је, потпуно важи, Но да ли имаш је у својој кеси?« Ја рекох: »Имаш је; онога жига
Који је на њеној металној смјеси, Знам значај.« — Зрачењем дајући мига, Д\ х рече: »Тај новац добра је кова, То стоји; ал реци, гдје ли си ти га Стекао?« — Ја њему: »Помоћу Слова Светога божјега стеко сам њега Из оба Завјета, те да ме нова Поука опрости сумњања свега. То извор оног је мога добитка, То мени разведри разум, са чега •'344 Обична логика за ме је плитка. Од ње се, којано досади база По мраку, у којем нема расвитка, Не надам добити правијех стаза«. — »Изреци сад о том ти своје мнење: Мислиш ли да Писмо (Петар ми каза) Из уста божијих јест откривење ?«
»Кад нс бих мислио био бих луда (Рекох му) и врло бедно створење, Јер доказ дају ми творена чуда, Из којих душа ми глас овај чује: Не може природа, немоћна груда, Да гвожђе чудеса загрије, скује«. — Дух: »Многи вјерују да та чудеса Једино болесна машта вам снује: Шта дакле ту вјеру у теби креса Да чуда, о којим нико се клети Не може сјем Завјет исти, небеса Творише на вашој тамо планети?« — »Од моћи, којом се хришћанске среће Без чуда ширише појмови свети, — Од чуда тог (рекох) куда ћеш веће i Ти, сирак, биљчицу плодношћу лози Подобну посија, ал' зло ју сплеће,
Те трн је сад она у пуној грози«. -— То рекох, додадох: »Преблаги Боже, Смилуј се и јадним људ'ма помози!« — Сад они духови арију сложе, У којој појаху »Хвалимо Бога, —« Ал' глас јој не памтим, нити се може Изразит' онаких звукова слога. Дух онај тако ме на грану с гране Водећи, стави ми питања многа, И одговору ми не нађе мане. Дотјерав врха дрвета, рече: »Објасни начела вјере ваљане, И разлог из којег увјеру стече.« — »О Петре, ком у гроб Исусов ући Од Светог Јована бијаше прече, И који блаженство задоби мрући. Јер желиш, хоћу ти са своје вјере, Јасно је казујућ', копрену свући: Вјерујем у Бога, чија се стере
Свуд љубав и воља, што небо креће, — У Вога Једнога, ком није мјере. Вјеру ми, којојзи душа ми леће, Не само природа и разум даше, Но Мојсеј и Христос и оно цвеће Што тако мирише из књиге ваше. Такође вјерујем у свето Тројство, Три лица, којано у једно сташе, Тер »Est« је и »Sunt« је њихово својство. Ал' што ми највише светога вина Наточи, и даде духу спокојство, Евангелистична јесте доктрина. Отуда потече варница, чија Ватра се, ка сунце с плавих висина, Ширећи чак у дну душе ми сија.« — Ка' газда што слугу својега грли, Јер вијест објави која му прија, Трипут ме обигра дух онај врли.
ПЈЕСМјјА ДВАДЕСЕТ ПЕТА. Ако ли икада пјесма ми света, Која е изнури, на чијем створу Рад неба и земље удружен цвјета, Победи грађанске неслоге мору, Која ме из родног истјера града, Гдје као јагњенце лежах у тору Опасно људима онога рада, Који је стварао неред и буну: Ка' пјесник вратићу с' из ових јада, С другијем покличем, у другом руну. Туна ће, гдје сам се крстио прије, Ако се не варам сад у рачуну, Некада Вијенац да ми се свије. — Из роја из којег и Петар бјеше, Сад нови започе сјај да се лије: Јаков га апостол из себе креше. »Виђи га (Дјевица тада ми каже): То ј' онај, ка гробу чијему спјеше Смртници, да своје болове блаже.« —
Ко што се облећу двоје голуба И своје кљунове гучући траже, Тако су два ова божија стуба Сад узајамно се штовали били, А грла њихових умилна труба Славила винашце које су пили. Coram me стадоше послије смјене Поздрава, сјајући на својих крили, Да очи стадоше да ми се сјене. »Ти, чија прича нам о цркви слади (Дјева ће, док смех зари јој тјене), Дај да се у рају збори о нади. Ти у том би свагда умјетник прави, Кад онај, у чијој свијет је влади, Вама се тројици сјајнији јави.« — Дух: »Главу подигни исправи врата, Лед ока на зраку нек ти се крави, На зраку духовног нашега злата. (Ја главу навише подигох, али
Сад зраку, што ми је отуда слата, Издржах, те нису капци ми пали.) Знај да те дарује Вишњи слободом, Пре него подлеже самрти хали, Зборити с његовом првом господом, Како би могао ти да свједочиш Кад земљом узидеш, успловиш водом, О Нади, и да је другима точиш. Па зато познање о њојзи стеци, И мени, каквим је очима очиш, Откуда дође ти, и шта је, реци.« — Тад она Дјевица, која ме прати На ових небесних путих далеци, За ме he овај му одговор дати: »Црква нам са већом надом војника Но што је он у бој не може слати, Ко што нам свједочи сунце с видика.
И Јерусалим. је с тог из Мисира Дошао да пије рајскога млика Још прије смртнога својега мира. Толико односно његове Наде, А сада нека ти његова лира Одговор на друга питања даде«. — Подобан ђачету, што својег уче Похвалу оправдат' испитом знаде, Је рекох: »Имадем од тога кључе: Нада је чекање будуће славе, Којој нас божија милошта вуче И к томе заслуга работе праве. Мене су о томе учили мнози, Ал' пјесме највише, што Бога здраве, Овако у стиха својега слози: У тебе нада се (Цар Давид поје) Тко име позна ти; к теби се вози Тко зна га, јер вјере имаде моје. И ти ми подобне даде хранице, Јер сличне поуке добих из твоје
Дпвотне саборне те посланице.« Тад видјех, јер видом својим ојача, Тог духа без сваке земске манице Сјајнијег, и рече: »Докле корача Ја земљом вршећи хришћанска дјела, И докле самрт ми не сломи мача, Наде ме гријаше врлина врела. И она, к теби ме вукућм скобом, Што силно осјећам, сада би хтјела Да јоште о њојзи бесједим с тобом, Испричав надања свога постање, Кажи ми какво је дала ти собом Надежна у Бога још обечање«. — »У завјетима се налази двјема (Ја рекох) упуство, чега сазнање Дано је божјима вјернима свјема. Сврх тога нијесам подложан бризи, Јер о том доказа има голема
У оној лијепо писаној књизи, Гдјено Исаија ово нам вели: За двојну срамоту у двојној ризи У рају дух ће вам да се весели. — И Јован тајну нам исприча целу Велећи да ће се дух да бијели Пред божјим престолом у свом оделу.« — Док »Sperent in te« — су духови пјели, Гледи ми зраку су, бескрајно белу, Која се од истих издвоји, срели Мним, сјаја такова ка ова зрака У Зодијакова да има рака, Дан зими мјесец би трајао, бели. Мома се, јер дужност доброг је свата Веселит' младенце, не што је лака У својој чедности, у коло хвата: Том слично сада је зрачица трећа Летнула веселит' два своја брата Те појућ, играјућ' обли их срећа. Тада Беатрица стаде их глати
И рајска љепота постаде већа Што њене блиставе образе злати. »Том ђаку, од којег бољега нема, С крста су од Христа налози дати; Он лежа на грудма нашега гема«. — То велећ' једнако гледаше Дјева Пут оног онамо небесног трема Гдје с игра, и поја, и зрака сева. Јер гледом у суце очи се мраче Свијема плодима женина црева, И ти ми с' утули, очињи зраче, Јер гледећ' у коло, гледах у њега. Тад зачух ријечи што ово значе: »Ти тражиш узалуд очима, чега Ту нема; не слепи очињег стрела Да не би вида се лишио свега: 349 Уземљи земља је мојега тела. И биће до Суда, јер двојно руо Два само имају зрака нам бела,
ТТТто у рај уђоше. То што си чуо Испричај када се на земљу даље Повратиш, да свако чује те уо, И ријеч упамти што можеш боље.« — Сад игра и пјесма, што нам се дала, Преста се орити низ рајско поље, Као што престаје покрет весала Чим звиждук долети од капетана. Када се освртох свог идеала Не могах видјети: Цура ваљана, Очи ми добивши засјене кризу, Ишчезе виду ми с рајских пољана, Ма да је стајала до мене близу. ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТ ШЕСТА. Док стајах ту сумњом ка' преображен Односно свјетлости, која ме слепи, Глас чу се којим сам био куражен: »Док ти се не врати вид ока лепи, Којино изгуби гледећ' у мене,
Нека се поуком разум ти крепи. Има ли душа ти сврхе стечене? За очи не бој се, добићеш вида: Лијек је у оку Водиље жене, Јер она погледом сљепило скида.« —Ја: »HeF ми исцели очи, јер врата Биле су тјелесног мојега зида, Куд уђе срцу ми у дно вајата. Бог свега оног је, по мојој вјери, Алфа и Омега, души ми плата, Што љубав чита ми у разној мјери.« — Глас исти што рече да лијек они У оку срећне је Јевине шћери; Овако поново поче да звони, Те му се радовах опета звуку: »Пошто се том циљу стрела ти клони, Што правац казује твојему луку?« — Ја: »Философије поука гласна У томе управља духа ми руку, И зрака одувуд небесна јасна. Јер Добром, чим успе разум га знати,
Љубав се ужиже, тим више страсна, Што више Доброте у себи схвати. Све јаче тежиће оној Суштини, Којано Добра је свакога мати, Ко позна истину у свој бистрини, Што у том доказ је противу лажи. Онај ме научи овој мудрини, Која ме ка' роса цвијеће влажи; Што појам даде ми љубави прве. И глас ме поучи, од свега дражи, Што рече Мојсију: Хоћу ти, црве, Показат' небесна сва своја блага. И ти ми, водећи ратове, рве, Витешке противу црквена врага, Ту тајну објави у своме спису.« — Дух онај на то ће: »Душице драга, О томе погрешни појми ти нису. Разуму сагласно све је што рече, Сагласно Истини на овом вису;
Ти љубав ка Богу потпуну стече. Ал' кажи, да ли ти ту љубав ули, Са којом пред Богом смирено клече, Сјем оног и друго, да бисмо чули.« — Ја: »Сви су нагони, што к Богу воде, Спрам њега љубављу срце ми дули, Те пожњех слађане њихове плоде. И биће свијета и моје биће, Сматрање створова, што земљом ходе, Смрт иста, што вјечно даје ми жиће, Надежда, што гаје срце и глава, И, ко што рекох ти, божје откриће, — Све то ми к Вишњему љубави дава. Од лажне љубави то ме сачува, Те лађу онамо, гдјено је јава Истинске љубави, вјетар ми здува. Душа ми за чуство љубави више Спрам цвећа божјега не бјеше сува,
Јер кап јој капаше небесне кише.« — Тад они духови и Дјева моја Запјеше и ове гласове лише: »Свет, свет, свет,« кроз рајска гр'оца своја. Кад очну озари сунце нам тјену Те сна нам тамна се растури боја, У будност очи нам из сна се прену: Том слично када ми Дјевица баци Погледа на око, што но ми вену За видом, вида му дођоше зраци. До сада око ми оштрије виђе, 0 томе јасни се јавише знаци, Јер спазих, што туна не видјех приђе: Четврту зрачицу угледах туна, Свијетлу, да такве не спазих ниђе, И мојим мислима овлада буна. Смотривши Дјевица да сврху ове Свјетлости немадох јасна рачуна, Похита да жељи мојој угове, И рече: »На земљи особа прва Зрак овај бијаше, Адам се зове,
Господ га сатвори од земних мрва. Да нигда не бјеше овога плама Од људи не бјеше трага ни стрва, — Он отац опћи је свијема вама«. — Ка' листи, што погну кићене главе Кад вјетар силено подухне, ама Дижу их да гледе сводове плаве Чим вјетар одатле даље прохуји, И ја сам, чујући сад оне јаве, Саго се при збора оног олуји. Кад опет душа ми постаде смјела, Глас овај из мене поче да струји: »Једина јабуко, рођена зрела На цвећа рајскога меканом перју; Ти који, јер божја воља је хтјела, Господар постаде земскоме зверју; Ти, жени што свакој велећи: снахо, Можеш је назвати и својом ћерју, — Охрабри бесједом срце ми плахо.« —
Зачувши праотац ту моју грају Опазик како је радосно пахо, Терно се блистао у већем сјају. Из уста збор овај ста да му врца: »Вјечите божије силе ми дају Да жеље угледам твојега срца. Ших видим не чувши говоре твоје У стаклу, гдје све се створено зрца. Знат желиш на земљи године моје, И оне у паклу, куд грех ме сори. И зашто изгубих блаженство своје, И којим говором језих ми збори. — Ја девет стотина тридесет љета Поживјех на ваше планете кори, А бијах у лимбу паклена света Четири тисућа два к томе триста. У ствари није ме јабука клета Лишила живота онога чиста: Мој гријех био је у непослуху. Преносно преставља јабука иста
Душу ми за Слово божије глуху. Кад ловца Нимрода голема кула Високо стрчаше већ у ваздуху, За језик мој људи немаху чула. Јер човјек што гради вријеме квари; Од свега њудскога биће расула. Ријечи људске су природни дари: Главно је зборити, — да л' баш онако, Овако л'? Нек збори како ко мари. Још прије него ли узе ме пако »Ел« звао Господа свијет је цели; Затијем иста се ријеч овако Измени: постаде двосложно »Ели«. На брегу ономе, што мога стаса Два лица угледа: црни и бели, Ја само седам сам провео часа.« ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТ СЕДМА. Свег раја чуше се поји весели Тад Оцу и Сину и светом Духу,
Која ме у пјанство пјесма пресели. Што видјех, јер оку, не само слуху, Би слатко, изгледа свијета смијех. Па наста тишина, чуо би муху. О већа радости од иних свијех! Љубави и мира пуни животе! Богаство, што не знаш грамжења гријех О људма незнане рајске дивоте! Зрак први од четир' зрака речена Отворив новога сјаја кивоте Боја му постаде јасно црвена. Најприје пјевање, ста да им јења, Па преста. Чух уста благословена: »Чудно ти што боја моја се мења! Ал' чув ме, црвен ћеш видјет' на свима, На самим китама рајскога стења, Од јада у срцу биће ти зима. Невјерник, што сједи на моме столу, Сметлиште начини од светог Рима На радост Ономе у смртном долу.« —
Ко што се облаци зором румене Кад сунце покаже главицу голу; Као што невине цуре црвене, Сад тако сводови плавих небеса И чедни образи Водиље жене А Петар, који се од јада стреса, Настави гласином препуном гњева: »Сви они, што цркви украс и реса Бијаху, тер име њихно се пјева, Нису се поради сухога злата Лишили животног бијелог днева, Пружали палошу зглобове врата; Но мене, Урбана, Пија, Калиста, И пуно другијех мојијех брата, Убише злотвори поради Христа. Једни нам потомци уз цара сташе, А други дио им уз папу приста: Зар тога ради нас крвници клаше? Злоупотребише Црквине кључе
Ка значку војене заставе ваше, Под којом Хришћанин Хришћане туче. Мој облик ставише на печат уле, Те лице моје се по блату вуче, Јер њиме печате папине буле, Пастирска хаљина припаде вуку, Што многе свирањем паклене фруле Намами, те следе њезину звуку. На зала поворку, што нема конца, Што, Боже, не спустиш осветну руку, И на злог Јована и на Гасконца! Људима нестаде Христова Круха, Те ждеру гадости погана лонца, Гадости које им пакао куха. Ал' веће лелеци гр'оца бона Почињу стизати до божјег уха, Те биће избављен Рим Сципиона. Што рекох упамти, опјевај, Сине, Те да ми звуцима великих звона.
По целом Хригаћанству бесједа плине.« — Кад у знак небески, названи јаре, Сунце нам уљегне и љето мине, Снијега, илити смрзнуте паре, У зраку виде се сићане скраме: Том слично угледах Цркви нам царе, Угледах ја оне пресвете пламе Како се подижу там у бескрајност, И пратих очима њихове праме; Ал' најзад, немајућ ока истрајност, И јер су безмјерни простори раја, Изгубих из вида њихову сјајност, Мада ми гледање једнако траја. Чух тада ријечи рајскога чеда: »Сад нека у правцу земнога краја, Да видиш гдје стиже, око ти гледа,« — Учиних што рече, побуђен тиме, И опет на земљу поглед ми сједа.
Од првог онога гледања вриме Протече, за које цијелим кругом Из среде до краја прве нам климе Прелетјех с небесним својијем другом. Над морем, куд Улис плови, меника Поглед је лутао, и оним лугом, Гдје поста Европа плијеном бика. Да сунце не бјеше повише гради Далеко, ширег бих имао видика, Близанци не би му били позади. Око ми но икад осјети више Потребу, која му вјечито слади, Да сладост облика Дјевина сише. Све што нам природне појаве нуде Ka' Лепо, ил' руке творци му бише, — Да све то уједно скупњено буде, Те да се у нама дивљење ствара, Очи би морале да ми га куде
Спрам њена осмеха, којино чара. Тај осмех даде ми толику снагу, Да летнух одатле истога пара Ка небу најбржем, највишем благу. Ту свака, појава слична је, хитра Толико, да област ову вам драгу Or еват' не уме земна ми цитра. Ги тада прозбори с осмехом, гдјено Опазих да Бог се љубављу титра Толико лијепа била си, жено: »Ту покрет почине, ком центар стоји, Док ино све креће уокруг ено! То небо, из којег покрет се роји, У божјем духу је, који је врело Љубави, што небо кретањем доји, И снагом што пуни јестаство цело. Милошта и свјетлост обруч су њему, Док оно природи целој одело: Обручем управља сам Бог у свему. Тог неба покрету не зна се мјера,
Док и на небеса брзост голему Мјере си по њему, које их тјера. У њему корена, у другим грања Својега имају вријеме, ера, — Вријеме што живе гинути гања, С похлепе, којано извор је зала, Самртник не може подићи кања Пут неба јер тоне сред њених вала. Хтио би сиромах, кад би му вода Блатна јој, што поглед мути му, дала: Вољи му не следе моћ и слобода. У дјеце вјера је чедност и нада, Ал' како постану госпе, господа, Сурове похлепе почиње, влада. Не грамзи дијете док јоште муна, Ал' како стане му ницати брада, За свачим грамзећи од муке пуца. Маломе дјетету мила је мати;
Порасте л', срце му спорије куца, С наслества на гробље радо је прати. И тако лице се дјетеду гари, Што спрва може се бијелим звати, Дјетету сунашца, које га пари. То бива јер правда на земљи дрема, Јер вјера немоћна у вама стари, И јера добријех царева нема. Чудиш се и ово душа ти куди, Ал' вољом божјом се поправка спрема Људима на оној маленој груди. Пре него просилац у љето падне, Бог ће вас, о томе увјерен буди, Избавит' из оне јаруге јадне.« ПЈЕСМА ДВАДЕСЕТ ОСМА. Тако ми истином Она описа Биједу садашњег свијета, пакла, Која ме доведе до рајских виса. Човјек се, видећи на лику стакла За својим леђима горућу свићу,
Осврне, буде ли сумња га такла, Да себе увјери о њену бићу: Видећи ја у дну Дјевиних очи Зрак један, томе се дивећ' открићу Брзо се, да видим да ли свједочи То јава, освртох и видјех јасну Тачкицу, што свјетлост из себе точи Толику, да вид ми очињи гасну. Би тачан лик ока, којега јара На земљи још љубав ули ми страсну. Около мјесеца, свјездана цара, По кашто виде се познати крузи, Које је справила згуснута пара; Што гушћа, тим више с' и обруч узи: Том слично около Тачке се исте Круг огњен обртан виђаше, друзи, Брзином да нема подобно листе. Около првога круг други већи Врти се; около другога бисте Видјели како се обрће трећи. Около трећега четврти; пети
Около четвртог у рајској срећи; За петим витлају шестога лети. Шести је седмијем, осмијем ови Опкољен; деветог виде се крети Што око осмога обртан плови. Ти крузи. сипљући блиставе скаље, Што жудно душа ми очима лови, У кол'ко који је од Тачке даље, Од оне Тачкице што никад неће Сустати, и покрет која им шаље, Он у толико се спорије креће. И што се који јој налази ближе, Тим свјетлост из њега силнија леће, Јер, мислим, да к њему јаснија стиже. Када се Дјевиних очи биљури На мене погледом спустише ниже, Сласт ова из уста ста јој да цури: »Из оне Тачкице долази свему И покрет и живот: небу, натури Цијелој; упамти ту теорему.
Најближи круг јесте најбржи с тога, Што прима брзину своју голему Правце из љубави самога Бога.« — Ја јој се обратих са овом давом: »Дивна је онијех кругова слога, Али се не слаже са чулном јавом. Са земзе, која је свијету среда, Што тврде чула нам, и можда с правом, Ово ми, друкчије вазда изгледа. То тамо чини се овако споља: Што даље обрт је сфернијех реда Од земље, то им је суштина боља. Ти појми груби су, од земље масни, Ал' даље стиже слаба нам воља, С тог ову појаву, молим објасни.« — На то ће Дјевица: »Одиста несу Подобни појмови нимало красни; У предрасуде си мрачноме лесу.
Тјелесна сфера је ужа ил' шира, По броју кретања, која је тресу, По снази, што све јој честице тира. Веће је Доброте и дјејство веће; Круг већи већега дјејство је мира, Моћ иста уњ ако свуда се меће. Круг је истоветан девети, према Том, с оним што друге вућ' има среће, И Свијест и Љубав из Тачке јема. Моћ ако уочиш, што телом клима, Округлост, којуно тијело зема, Превидјев, јер она само је мнима, Спазићеш како се у сферам' дружи, По мјери свијести, својствене њима, Велико с великим и небом кружи.« — Кад мутне облаке, што сунце крише, Кад маглу, којано сводове ружи,
Сјеверин чистијем дасима збрише, Земљи се осмјехне сунашце сјајно: Тад и ја, ка' небо послије кише Бих ведар, чув оно Дјевојче бајно. Нове ми истине синуше зраци, Видно ми постаде што бјеше тајно, Чим Дјева копрену с ока ми збаци. Из сфера свих девет, гледах у страху, Прескачу, варнице, божији знаци. И свака са сфером у истом маху Крета се, и више бјеше их туна Него ли што може бити на шаху Зрнаца по гласу двојног рачуна. Тад чу се Осана рајскога хора, Што бјеше анђелских тих легијуна Пој Тачки, која се сферама шора Вјечито, од којих свакоја бити На мјесту ономе свакада мора,
Куд непокретна ју Тачкица хити. Дјева ће: »Два прва круга су поље Серафим, Херувим којено кити; Брзина крета им, израз је воље Да, налик на Тачку буду стамену, Што бива у кол'ко виде ју боље. Што следе, титулу носе знамену: Божјега лица се престоли зову, Јер тројства првога међу пламену Стварају и тијем Господу гову. Не љубав, Гледање њима је срество Да радост получе вјечиту ову, Јер Љубав божанска тога је сљество. Тога је гледања заслуга мјера, Те даје душама рај и небество Кад оба дјетета, која Латона Роди нам, под знаком Овна и Ваге Хоризонт опаше ка' једна зона; Колико ту остат' имају снаге
Пре него ка другој гру хемисфери, Толико и усга Дјевице благе Ћутаху, док очи блаженој шћери Лећаху пут оне Тачкице, што ме Занесе, сјајући с небесних двери. Затијем зачу се бесједа моме: »Из чисте љубави, јер њега путо Користи не вуче к нагону зломе; Тек милост божија и добра вјера. Три хора речена прво су тројство; Сад друго долази, њиме се тјера Марс, Сунце, Јупитер; имаде својство Три гласа пјевати. Кола речена, У вјечном прољећу која спокојство Находе, имају ова имена; Силине, Врлине, рајска Госпоства. За њима три друга благословена Хора су, који су добили водства Над Луном, Венером, Меркуром, што се
Везује спонама блискога сродства. Ово су имена што они носе: Кнештво, Арханђели, Анђели. Њине Бог очи привлачи. у кога просе Моћ дјејства на оне там' у дну тмине. Једна је истином књига дебела То рекла: успјевши да с неба скине Дионис Истину, неста паћела. То Гргур оспори, ал' знати треба Да Дионисију до брена чела Сам Павле ту тајну добаци с неба « И да му сјај као по мору плуто, По мору вјечнога живота плута, Радосно кличући: има ме, нуто; И љубав не хтјевши своју да скута, Пре сваког времена, што ти је тавно, Јер такву Истину човјек не гута, — Бог, девет Хорова саздаде равно.
Ни прије беспослен Творан не хода, Јер тога временог: Сад, сутра, давно — Не бјеше кад лебди Дух изнад вода. Спојеног и чистог вештаства Маса, Чист облик помоћу божјих слобода, — Све је то постало истога часа. Између Бивања и Бића не би Размака: у један трен ово стаса Глаголом, што има Творац у себи. То дјејство троструко божјега чела Надам се да сада јасно је теби. Моћ божја ред овај тад је завела: Горе је анђелско Дјелање чисто; Средом су небеса; спона дебела Веже их за земљу; њој у дну мисто. Пре свега посташе, пише Јероним, Анђели. Не делим мишљење исто, Него се библији вјероват' клоним.
Са самим здравим се разумом скоби Тај писац идући стазама оним, Јер снаге што крећу без света што би Чиниле? Схватити то није лако. Послије овога што рекох, доби Ти свијест о томе: гдје, кад и како Саздаде Створитељ анђеле наше, Уздицу послуха један је смако Легион анђела, којино паше Пре но би двадесет избројат мого С неба у Стихије најдубље ваше, За гријех Вишњијем кажњени строго, Остали који му служаше вјерно, Осташе на небу блажени много, И врте c' у Тачку гледећи смјерно. Луцифер, осјетив, бунт и охоху, Противу Господа диже се, терно Сада је у оном смртноме долу,
О чијим грозама познајем глуму. Осталом свакоме рајском соколу Слатко је славити на овом хуму Онога, који му отвори поље Сазнања, моћи му подарив уму Милошћу, и снагу стамене воље. Знај, да би те рајске духовне џине, Што крећу небеса, познао боље: Ту милост добише заслуге њине Љубавњу. Ако ми разумје речи, С твојега вида ће мрак да се скине Који ти истину видјети пречи, — Мрак Философије, у чијој школи Сумњивој узалуд перо се кречи Да оно докаже што писац воли. Мислите неслано (јер нисте вични Истини, тер њене немате соли) Да разум, сјећање, воља и слични
Сасвијем земаљски ти атрибути, Баш јесу анђелски придјеви лични, Ал' то су појмови груби и крути. Чим Анђел у Бога поче да гледи, Сви други оку му посташе пути Незнани, ничега не би по среди. За прекид не зна му гледања срећа, Мислима разнијем дух му не следи, Те нема потребе ни да се сјећа. Од Философије штете су мање, Од теологије шкода је већа, Кад испред истине затвара кање. Када се изврће Наука света Коју нам подари божије Јање; Када се заблуда с истином шчета Тумачећ' погрешно пошљедњу ову, Тада се истина само клевета, А такве радње се гријеси зову. Попујућ' опаке лажи с амвона Попови, којима лажности гову,
Не мисле колико већ милиона Погибе поради свете идеје. Кад, видјев на крсту Исуса бона, Сјај сунчев помрча изнад Јудеје, — Тај појав овако схватише мнози: Заклоњен био је тијелом сеје, — На које нека се Хришћанин згрози. Слаби су стихови мојега метра, Да басне спјевају у слика слози Које се попују у име Петра, И зато овце се враћају с паше С пунијем желуцем самога вјетра, Јер таку храну им чобани цаше. Не чуше од Христа његови ђаци: Нек свијет зачује глупости ваше, — Већ Еванђелијем поставши јаци, Што бјеше оружје у њихних усти, Ширише истину као јунаци, И њихни редови посташе густи. Сад вјери на штету праве се вици,
Што сипље из својих злијех чељусти Безбожни калуђер служећи тмици. Сад му је бесједа корову леха; Мантија гнездо је пакленој тици, Што вјеру у њему кљуном упљеха. Ди види то народ, он не би глупо Од таквих тражио опроштај греха Злим новцем плаћајућ' отпусте скупо. Да тијем Антону гоје се свиње Не може да види око му тупо, На цвеће умља му пало је иње. — Пођимо сад правцем пређашње џаде. Не има капљица море вам сиње, Колико Анђела небо имаде. Број њихов одретит' не хтје Данило, Јер њега не може рачун да даде: Што рече само је приближно било. С њима се Прасвјетлост различно спаја, Различно блиста се анђелско крило, Те према мјери је њихова сјаја
И она способност, којомно могу Осјетит' арајство љубавног баја, За који захвалит' имају Богу. Док безброј анђела љубављу поста, У којим Бог види слику си многу, Ка прије он Један у себи оста.« — ПЈЕСМА ТРИДЕ СЕТА. Кад подне просипље зракове моћне Там' изнад Индије, у нашем свету Виде се по долу још сјенке ноћне, Ал' ипак иде нам зора у лету. Там гдјено источном небу су међе Што више сунце нам зари планету, Тим звезде на небу постају рјеђе. Са њима ишчезе Даница иста, Пошто јој зрачење постане бљеђе, Чим сине зрачица зорина чиста; Том слично нестаје анђелских чета Витланих около Тачкина миста,
Којано Тачкица оквир је света, Ма да ми с' учини њима у среди. С љубави и с тога нестанка клета Питајућ' око ми стаде да гледи У Дјеву, што тако сад бјеше мила, Да свих ми похвала израз не вреди Све кад би Муза их у једну збила. Мном сад јој виђену љепоту може, Не смртник уживат', већ она сила Квја ју саздаде, ти само Боже! Од свију пјесника, што стиха мреже Кушају да пером умјетно сложе Рад јачег израза, мени је теже. Ко сунце што сјени опне нам очне, И спомен на лик јој памет ми реже, Те не знам пјесме му спјевати срочне. Досле сам свагда ју опјеват' мого,
Сад али не може ни да се почне, Дух ми се под силним теретом пого. Но у том не може друкчије бити, Јер нема умјетник тохико много Силине, да каже што може снити. Стот оте љепоте кушати нећу, Но хитам завршне вијенце свити Тешкоме пјесничком свом предузећу. ДјевИца: »Анђели очима твојим Несташе, јер јачу угледа свећу: Ово је Емпиреј гдје с тобом стојим. Препун је љубави, зрак умни ови, А љубав Истине, којано својим Сластима радости духове тови. Две војске видјећеш; оку ти худу Једна ће онако зраком да плови, Како ће видјет' је на страшном суду.« — Изгубих вид очни чув ријеч њену
При свему сјењених очију труду Да земску победе ту тромост лену, Којино предмете стаде ми красти, Јер такви зраци ће да озго сену, Да вид ми покрише облаци тмасти. Чух: »Љубав сад очи веће ти крепи, Те са њих одмах ће копрена пасти, Да можеш угледат' пламен јој лепи.« — Чим ове ријечи уши ми чуше, Застор се подиже који ме слегш, Пред мојим очима нестаде тмуше. Што видјех очара тако менека, Да узвик зачу се из моје гуше. Ту бјеше некаква свјетлосна река Што тек између обале двије Кићене цвијећем, на које стрека Та зрачна безбројне зракове лије. Зрак један по један из реке скочи
На цвијет, па тамо гдје бјеше прије Врати се, а за њим долазе прочи. Да зраци цвјетним се мирисом поје, То тад ми не само видјеше очи, Но бјеше осјећај и душе моје. На то ће Дјевица: »Мори те жеђа Да познаш искрице штоно се роје По цвећу, која се обалом ређа. Ал' јоште тамнина духовне виде Скрива ти, несвијест јоште те вређа, С тог зраке из оне ријеке пиде! Том водом, која се свјетлошћу пјени, Уми се да на те Милошта сиде, И собом окрепи мозак ти брени. То цвеће и зраци, што ти се чине Пресјајни, у ствари само су сјени Спрам пуне и праве своје свјетлине. Када се напијеш блиставе воде,
Друкчије сја ће ти с оне висине, Јер поглед имаће више слободе. — Ни дете не хвата мајчине груди, Што гуши млијеком слатко му годе, Жудније кад из сна ноћу се буди, Но што сам блиставе капљице хвато, Да њима још боље вид овај худи Појачам и сперем с очију блато, Тад река, што тече сред оног луга, Сипљући зракова читаво јато, Пре права, сад облик имаде круга. Сасвијем друго се угледа лице, Спадне ли чувида која се руга: Том слично друкчије сјајне огњице Сад и ја угледах, друкчије цвеће: Две чете сад носи рајско пољице: С духовном Анђелска по њему леће. Помози сад мени, божија зрако,
Да, немоћ победив, која ми смеће, То што сам видио опјевам лако. У кругу шири се свјетлости море Бескрајно, — залуд је мјерење свако: Тим сјајем Бог видним постаје горе. Из Бога истиче млаз тога зрака; Кроз Primum mobile свакоје створе И свијет прожима сила му јака. Као што цвијетни се брег озго зрца У реци, којом се роси му влака, Виђаху с' у зраку, што оздо врца, Око њег' навише сједишта: душе Ту сједе, које су имале срца Борит' се да врага Христова скруше. Строј кужних сједишта духова тијех Би сличан ружици, из које пуше Мирисе њихових заслуга мијех. Поглед ми стизаше више и ниже,
Те свједок био сам љепота свијех, Јер нема ту земско: даље и ближе; И јере природни закон не вреди Ту, гдјено моћ божја управо стиже Без друге икакве силе по среди. Дјева ме сред оне ружине чаше Уведе, гдје клупа пуно је реди, Велећи: »Гле беле духове наше! Сједишта веће су готово пуна, Јер да ће мало их са земље ваше Још дођи, смије ти казати струна. Гле! Празно сједиште там' она клупа Имаде, гдје сада само је круна Хенрика, хришћанству човјека скупа. Покушав да земљу ода зла чисти Пре жеље њезине, јере је глупа, На оно сјајно ће сједиште систи.
Гладноме дјетету, што неће сисе, Потпуно подобни и ви сте исти; Зла од вас похлепа начини рисе. На цара устаће папа из Рима, Над којим осветни мачеви висе, Јер тамо, гдјено је огањ и зима, Гдје писке грешничке ори се јека, Гдје гријех испашта продани Сима, Вјечита паклена казна га чека.« ПЈЕСМА ТРИДЕСЕТ ПРВА. Би ружи бијелој подобна дакле Та чета бијела, што на тлу доле Противу тебе се борећи, пакле, Шираше науку Христове школе. А друга летећи захвалност љева За своје блаженство; Богу се моле Анђели, душа им славу му пјева. Час роји пчелица хитају к цвећу
Шареном на сунцу Maipcora днева, Час медној кошници опета лећу: Том слично анђели ружицу исту Час такну, час у вис опет се крећу Пут вјечне Љубави у лету листу. Лица им пламење, златна им крила Бијаху; имаде бјелоту чисту Осталих уда им небесна свила. Крилцима жаморе мира, милине, Коју је бијела Ружица пила, С лишћа јој на лишће летећи чине. Ма да се та чета при лету меће Између рижине рајске бјелине И зраке божије, од сваке веће, Тим ова не бива нимало мања, Јер она прожимље, дајући среће, Све што је достојно да с' у њој бања, Цио се Емпиреј, а с њиме стара И нова четица, Ономе клања,
Гледећ' га љубавно, којино ствара. Троједна Свјетлости! Погледај доље Те виђи колико земљи нам квара Наноси неслога, која нас коље. Варвар се, када га сјеверна зима Дотјера у земље италске боље, Дивљаше лијепим зградама Рима: Кад земник у земско зачуђен блене, Шга л' мени међ овим грудима свима Предстоји, што с оне грудвице тљене Долетјех сред ове рај — дијадеме, Гдје нема трајању никада смјене, Јер кроз ту вјечност не јури време! У мојим чулима била је буна: Поглед ми кочи се, уста ми неме, — И тако збуњен сам стајао туна. Хаџија осјећа милину саму Види ли да га је најзад фортуна
Донела одавно жуђеном храму, О којем код куКе причаће приче: Том слично, слетим ли опет у таму; Помислих, онима којих се тиче Добити о небу јасније свести, Донећу о сјају, којим се диче Небеса, поемом пријатне вести. С тог око сад ми летом кривуда, Загледа у разне небесне чести, Овамо, онамо лепрша туда, И види безбројна блистава лица Блажених духова по небу свуда, И разум земски ми Истину срица. Рај цијел у опћем видјех облику, Ал' ме се подробност такође тица, Те хоћах питати Дјевицу дику. Када се освртох не бјеше моме, Но спазих једнога старога чику Крај себе, и ја се зачудих томе.
Милослни погледи овога деде Успјеше да сваку жапу ми сломе, Те рекох: »Куда се дјевојка дједе?« — На то ће старац ми одговор дати: »У Ружи на своју столицу сједе, 1V / А мене да с тобом бесједим, прати. Ено је! Сто њезин круг има трећи; Погледај, виђи је и духом схвати!« — Чим тамо започех погледом сјећи, Угледах гдје седи душе ми прија Под круном свјетлости у рајској срећи, Јер зрак се вјечити од ње одбија. Ма да ме од исте дели бескрајност, Круну јој, која се трептећи нија, Догледах и лица њезина бајност. И кликох: »Дјевице, надеждо драга,
Ти, која многу показа тајност, И моћи даде ми свладати врага; Ти, што се рад мене по хадском поду Не страши оставит' ножнога трага; Ти, која робу си дала слободу, — Учини да моја душа из груди, Здрав којој дала си правац у ходу, Ка теби полети, јер к теби жуди.« — Дјевица, од које бескрајна даља Двоји ме, ма да се чињаше туди, На мене осмијех умилни сваља, Пак онда у свом се зрачном оделу Там преко рајскијех оних земаља Окрете вјечите свјетлости врелу. Мени се учини са мном се прашта, И док сам жалостан гледао селу, Дјед рече: »Очи ти она ће башта, Виђи је, оснажит', и пашће многа
Заблуда земскијех твојих машта, И тада моћи ћеш гледати Бога. Захвали Царици на томе дару, Јер она својину поклона тога Даће ти за љубав своме Бернару.« — Далеко од Рима ко је поника Дошав му помишља гледећи шару На рупцу Исуса (та вероника Лик му је кад бриса лице у зноју, Као што прича нам света Хроника): »0 Христе! Гле видим сличицу твоју!« — Угледав Бернара, његовој црти И ја се задивих ; у душу моју Лик уђе, и неће са ње се стрти. Тад он ће; »Управи очију лете Навише, човјече подложан смрти: Небесну Царицу погледај, дете!« — Ја очи подигох у вис и тамо Жељех те видјети, небесни цвете, Преблага пречиста Христова мамо! Исток се у зору чаробно сија,
Док делу противном небесном, камо Сунашце залази, мрак јоште зија: Том сличан, погледав врхове сводне, Сјај зорин на њима угледах и ја, Док другдје не видјех сјајности сродне; Крај, којим долазе сунца колеса Све јача пламењем свјетлости плодне, Докле се остала мраче небеса: Том сличан орифлам Марије миле Угледах у среди, која чудеса Да боље посмотрим прикупих силе. Безбројних анђела радосне чете Ту су се около Марије збиле, Тер од њих вијенац њојзи се сплете. 'Гај призор и пјесме којуно пјеше Радосне одјеке у душам' срете, Којијех ружица пунахна бјеше. Дјед, видећ' како се свјетлошћу појим Која се из лика Марије креше,
Погледа Царицу очима својим, И тијем примјером подари моћи Још веће слабијем очима мојим, Што амо дођоше из земске ноћи. ПЈЕСМА ТРИДЕСЕТ ДРУГА. Љубавно гледећи лик онај драги И рад ми поуке пружити, љева Збор овај Бернардо, учитељ благи: »Крај ногу Марији оно је Јева. Она је људима задала рану, А Христу Марија дајући днева, У исту раницу мелема кану. А испод Јеве је у трећем реду С Дјевицом, са које зора ти свану, Рахила. Ниже су там на догледу Сара и Ребека, Јудита баба Онога, којино опјева беду И смјерно кајање божјега раба. Сад отле наниже поглед продужи; И ту су Јеврејке; зјеница слаба Види ти да твоје преграду ружи. Говор ми очи ће да ти доведе
Још другим душама; њиме се служи Да познаш некоје што тамо сједе. На цвјетних четрнест оних степена, Сијекућ' кругове преко сриједе, Сјело је четрнест јеврејских жена. Тим крузи деле се на двије поле; У једној душе су старих времена, Старога Завјета; нове су школе Духови у другој, гдје мјеста нека Још празна види се за оне доле На земљи, којено награда чека. Одонуд Марија с гомилом друга, Одовуд Јован је кругове сјека, Што у дну пустијех живљаше луга. Под њим је Бенедикт, Августин, који С Фрањом су и другим; њихова пруга Такође преградом кругове двоји. Створитељ духове обије вјере,
И старе и нове, милосно своји, Јер триста да ту их уједно збере. Од круга пошљедњег наниже гледни Ка среди ружиној: туна се стере Рај, гдје су дјечице духови чедни, Невини осмијех њихових очи И они гласићи њихови медни, — Све то потпуно о том свједочи. Но теби срце је сумњати склоно. Те грају сумњиву, с којом се бочи, Заглушит ево ће гласа ми звоно, Знај, нема случаја сред ових круга, Као што не има невоља, штоно Земске су, на примјер: глађа и туга. Овдје је вјечнога закона сила, Који је вишњему мајстору слуга, Те влада његова нама је мила, И зато имаде разлога здрава Да душам', што самрт рано је скрила,
Даде се разнога блаженства слава. Њедра се божија милосно празне Сипљући дарове; награда права Ту ипак имаде степене разне. Ал' исте разлике, ваља ти мнити, Нијесу изливи никакве казне: Дјејство им вазда ће слатко нам бити, Г<~ примјер свједочи близнака двају, О чем си у Писму могао штити, Шго у дну утробе удар си дају, С тог она дјечица невина, чиста, У разне милости виде се сјају, Те зато имају и разна миста. Њихове заслуге наравно нема Што рајска награда није им иста; Њу водом слободном Вишњи им спрема. Да им се отворе рај-вратаоца, Да могу сред овог небесног трема Весело ширити своја криоца, — За срећу ту негда била је доста Заслуга њихове мајке и оца
Помоћу вјере им, молитве, поста. Касније требаше за достојање То рајско, што срећи рајскога госта, Мушкоме дјетету и обрезање. Још кашње, кад Исус људма се јави, И дјеци требаше крштено стање, Без којег у Лимбу чама их дави. Сад гледај Марију, сличица чија Христу је подобна, лик му је прави Јер зрака што јој се с образа сија Моћ гледат' Исуса теби he дати, И силно души he твојој да прија, — Онамо, онамо погледе прати.« — Око ми, ма да је љепоти вично, Не видје љепоте ка' божја мати, Нит ичег, о том се увјерих лично, На небу досада, којено Богу У мјери толикој бијаше слично, И радост осјетих бескрајно многу.
Тад анђел крилато-златних рамена Кличе јој ^ако тек анђели могу: »О, Ave, Maria, gratia plena!« — И тада сви гости ружице наше Појањем, којему рајска је цена, Њој славу, анђелу одговор даше. Ја рекох светому оцу Бернару: »Рад мене мјесто се упразни ваше; Хвала вам на томе скупоме дару. Да л' име онога рајскога чеда, Што Мајку божију у светом жару Небесне љубави блиставо гледа, Смем дознат и што јој онако гове, Појањем пунијем небесног меда?« — Стари he: »Анђел се Гаврило зове, Љепота, умилност и поуздање, У колик' имају душице ове Тог блага, његово јесте имање. Он бјеше одређен да зраком броди,
Бог њему повјери то свето звање, Да јави Марији да he да роди. Сад украј Царице погледај стадо Великих отаца, којима годи Погледом својијем дјевица радо, Двојица који су Христовој мами Најближи, у вјери жељезо, надо, Ружи су коријен, главари нами. Оно је што сједи Марији с лева, Муж ради чијега укуса вами Много се натушти мрачнијех днева. Тад с десна што попут сјајнога луча Из себе умилном свјетлошћу сева, Онај је, којему преблаги уча Нареди да својим леђима прти Тежину онога златнога кључа, Којим се чувају небесни врти. До њега гле оног Светог Јована, Којино прорече пре своје смрти Цркви вам будућност тешкијех дана.
Још ено небесном радошћу пјана До мужа Јевина вожда ваљана, Чијему народу падаше мана. Гле како Царицу очима мјери Спрам Петра сједећи госпођа Ана, И својој милој се радује шћери. На страни противној према Адаму Ено ти Луције, одане вјери, ШХЈ посла т' у помоћ небесну даму, Кад страсти с тобом се сташе да боче, Но јер ћеш скоро се у земну таму Вратити, што многи знаци свједоче, То треба, човјече, хитати нама. С тог онам откуда зраци се точе Љубавног онога првога плама, Похитај погледом, у колко та се Милошта допушта смртнима вама. Одиста, дивоте које га красе Потпуно видјети не можеш, али
За те ћу подићи молбене гласе Не би ли на тебе дарови пали; Ти прати ријечи молитве моје.« — Дух исти, из кога зраци су сјали, Тад ову молитву поче да поје: ПЈЕСМА ТРИДЕСЕТ ТРЕЋА. »Дјевице мајчице, свог сина кћери; Нижа од природе и виша; мето Стамена, куд вјечни циљаху смјери, Ти тако узвиси човјештво клето, Да творац постаде син створа свога, И љубав врати нам црево ти свето, — О мајко што у дну срца си мога! Јер ове милине што вјечно трају Подари чедо нам криоца твога, Подари постанак овоме рају. Сунашце милоште, бескрајно бело, Нама си; онима, којино стају На грудву земљину, наде си врело; — Ко тражи милости, а просит' неће
Ту милост у тебе, куша зацело Да лудо без крила ваздухом леће. Не само ономе, који те моли, У сусрет доброта твоја се креће, Но често незвана болове толи. И благост и милост и љубав лако У свијет из срца твога се проли, Јер у твом срдашцу добро је свако. Сад једну молбицу допусти нека, Слуга ти учини, вјечита зрако! Смилуј се на овог овдје човјека, Што видје силество духовних јата, Овамо дошавши он из далека, Ал' јоште не видје божјега злата. За помоћ у том те моли голему, За њ и ја молећи погињем врата: Вишњега видјети подари њему. Ти допуст у сина својег измоли,
Што можеш, јер он ти годи у свему, Те жудњу човјеку овом утоли. Још молим, послије овога вида Честитост у њему ти осоколи, Да стигне тврдоћу горскога хрида. Погледа чистоту без свију храпа Да даш му, свак ено на тебе зида, Јер нуто Дјева му ручице склапа, И оно, што и ја, покорно проси, А с молбом њеном се молитва стапа Свих оних, којено Ружица носи. — Погледом, којино наниже свлачи, Док он јој говори она га роси, Што да јој молба је пријатна значи. Загијем к Вишњему очице диже И тако силено погледом зрачи, Да зраком засјењен погледах ниже. Ал' када наредбом божије воље Час, да ми жеља се испуни. стиже,
Ја собом већ почех управљат' боље; Те када пратилац даде ми знаке, Велећи: »Там' у вис, не гледај доље, — Већ и сам подизах погледе јаке. Све више око ми моћи добива. Све дубље продирах у оне зраке, Чија је блиставост истином жива. Вид од сад надмаша збора ми снагу, Сјећања мога се слаби тетива, Те не знам испричат' појаву благу. Сан прође л', сањалац не има власти Видјети ишчезлу визију драгу, Ал' јоште осјећа сањане страсти: Том сличан и ја сам, јер привиђења Сад једва сјећам се, ал' од те сласти Небесне још имам у срцу врења. Том слично на сунцу нестаје снега, А вјетри листове, гдје су рјешења
Сибилска, развосе, духну ли с брега. Даруј ми сјећању пјесничког плама, О зрако, што немаш никаквих пјега! Учини да спјев ми лаворе јама, Те да се од њега може ти сјати Преславне побједе бар мала скрама, Ружи су коријен, главари нами. Оно је што сједи Марији с лева, Муж ради чијега укуса вами Много се натушти мрачнијех днева. Тад с десна што попут сјајнога луча Из себе умилном свјетлошћу сева, Онај је, којему преблаги уча Нареди да својим леђима прти Тежину онога златнога кључа, Којим се чувају небесни врти. До њега гле оног Светог Јована, Којино прорече пре своје смрти Цркви вам будућност тешкијех дана.
Још ено небесном радошћу пјана До мужа Јевина вожда ваљана, Чијему народу падаше мана. Гле како Царицу очима мјери Спрам Петра сједећи госпођа Ана, И својој милој се радује шћери. На страни противној према Адаму Ено ти Луције, одане вјери, Што посла т' у помоћ небесну даму, Кад страсти с тобом се сташе да боче. Но јер ћеш скоро се у земну таму Вратити, што многи знаци свједоче, То треба, човјече, хитати нама. С тог онам откуда зраци се точе Љубавног онога првога плама, Похитај погледом, у кол'ко та се Милошта допушта смртнима вама. Одич. а, дивоте које га красе Потпуно видјети не можеш, али
За те ћу подићи молбене гласе Не би ли на тебе дарови пали; Ти прати ријечи молитве моје.« — Дух исти, из кога зраци су сјали, Тад ову молитву поче да поје: а ПЈЕСМА ТРИДЕСЕТ ТРЕЋА. »Дјевице мајчице, свог сина кћери; Нижа од природе и виша; мето Стамена, куд вјечни циљаху смјери, Ти тако узвиси човјештво клето, Да творац постаде син створа свога, И љубав врати нам црево ти свето, — О мајко што у дну срца си мога! Јер ове милине што вјечно трају Подари чедо нам криоца твога, Подари постанак овоме рају. Суиашце милоште, бескрајно бело, Нама си; онима, којино стају На грудву земљину, наде си врело; —
Ко тражи милости, а просит' неће Ту милост у тебе, куша зацело Да лудо без крила ваздухом леће. Не само ономе, који те моли, У сусрет доброта твоја се креће, Но често незвана болове толи, И благост и милост и љубав лако У свијет из срца твога се проли, Јер у твом срдашцу добро је свако. Сад једну молбицу допусти нека, Слуга ти учини, вјечита зрако! Смилуј се на овог овдје човјека, Што видје силество духовних јата, Овамо дошавши он из далека, Ал' јоште не видје божјега злата. За помоћ у том те моли голему, За њ и ја молећи погињем врата: Вишњега видјети подари њему.
Ти допуст у сина својег измоли, Што можеш, јер он ти годи у свему, Те жудњу човјеку овом утоли, Још молим, послије овога вида Честитост у њему ти осоколи, Да стигне тврдоћу горскога хрида. Погледа чистоту без свију храпа Да даш му, свак ено на тебе зида, Јер нуто Дјева му ручице склапа, И оно, што и ја, покорно проси, А с молбом њеном се молитва стапа Свих оних, којено Ружица носи, — Погледом, којино наниже свлачи, Док он јој говори она га роси, Што да јој молба је пријатна значи. Затијем к Вишњему очице диже И тако силено погледом зрачи, Да зраком засјењен погледах ниже. Ал' када наредбом божије воље
Час, да ми жеља се испуни. стиже, Ја собом већ почех управљат' боље; Те када пратилац даде ми знаке, Велећи: »Там' у вис, не гледај доље, Већ и сам подизах погледе јаке. Све више око ми моћи добива. Све дубље продирах у оне зраке, Чија је блиставост истином жива. Вид од сад надмаша збора ми снагу, Сјећања мога се слаби тетива, Те не знам испричат' појаву благу. Сан прође л', сањалац не има власти Видјети ишчезлу визију драгу, Ал' јоште осјећа сањане страсти: Том сличан и ја сам, јер привиђења Сад једва сјећам се, ал' од те сласти Небесне још имам у срцу врења. Том слично на сунцу нестаје снега,
А вјетри листове, гдје су рјешења Сибилска, развосе, духну ли с брега. Даруј ми сјећању пјесничког плама, О зрако, што немаш никаквих пјега! Учини да спјев ми лаворе јама, Те да се од њега може ти сјати Преславне побједе бар мала скрама, И да ми виђења свијет се сјети. Мало ми сјећања само приноси, Па ће ми потомству стихова сплети Казати колико велика јеси.« — Осјетив тад убод у очи сјаја, Мних, ако л' у њега там' на небеси Не гледам, постаћу плијеном ваја. Јер оку гледањем снага се врати, Започе да своје погледе спаја Са сјајем божанским што небо злати Угледах у дну све оно штоно По свету расуто можемо глати,
Ту тобом везано, љубавна споно! Именом случаја, својства и бића Што умље наше је назвати склоно, Ту горје спојено ка једна свића: Тог узла мним облик угледах туна. Тисуће година земљина жића Минуше од отме златнога руна, И свет га сјећа се, а мене сколи У трену заборав: згубих рачуна О своме виђењу на земљи доли. Моћ ока упртог продужи расти, Те право у светлост, која се проли, Све јаче гледати би ми у власти. Те ћу се свјетлости сјећати мрући, Јер сила божанских њезиних сласти На дуго погледе не да ми вући. Привлачност објаснит' овим ћу моћи Ту сва се налазе Добра, будући
Ту Савршенства је моћ у пуноћи. Ал' одсад тепаћу ка' мало дете, Ум слаб ми будуће као по ноћи, Нећете моћи ме да разумете. Не велим да тада нестаде смјена У самој суштини свјетлости свете, Јер она иста је свакога трена; Но само мени се друкчија чини, Јер поста оштријом ока ми тјена, Те јој се јавише облици ини: У зраку вицјеше погледи моји, У зраку незнаном на земној мини, Три круга једнака у разној боји. Од првог одсева други ка' дуга Од дуге; сва три су сродни и своји, Ал' трећи излив је својијех друга. Јер немам ја снагу донољно јаку Да кажем виђено, мори ме туга. — О зраче, што сједиш у себи зраку,
Сам себе разумеш и својом силом Љубећи смешиш се нама у мраку! Ја видјех у оном кругу ти милом, Што првог одсев је, лик на видику У боји његовој: оку ми чилом Тај лик се у људском јави облику. Мјернику подобан, што бадаваде Разум си напреже, јер му јаднику Не иде за руком да мјеру даде Линије која се простире кружно: Знат' хоћах ја какав однос имаде Круг с ликом, и то ме намучи ружно. Премишљах од руке свакоје свашта, Кад озго зрак умље таче ми тужно, Те жудња та моја не оста ташта. Он стиша воље ми и жеље буну, Док моја слабачка малакса машта, Те сложно с' кретаху сличне текуну:
То Љубав она се о њима брине, Што, сходно божанском своме рачуну, Покреће сунашце и звезде ине. КРАЈ.
