DANTEOVA BOŽANSTVENA KOMEDIJA Komedija je nastala u doba Danteovog progonstva (Dante je prognan iz Firence 1302.), verovatno posle 1307. godine. Rad na njoj je potrajao do kraja pesnikovog života (1321.). ((Razdoblje od 15 godina.)) Delo se širilo kao rukopis u manjim celinama. Pakao i Čistilište su bili objavljeni do 1319., a ceo Raj je postao pristupačan čitaocima tek posle pesnikove smrti.
FORMA? •
Genološko određenje : ∗
-
ep sa dramskim i lirskim elementima; de Sanktis: «nacionalna Biblija »; sveukupnost. U Božanstvenoj komediji ima epske materije a nije epopeja, ima lirskih partija a nije lirika, ima dramski zaplet (želja za spasom, težnja prema apsolutnom i prepreke tim ciljevima) a nije drama. To je jedna od onih divovskih, iskonskih konstrukcija koje su prave enciklopedije – sadrži sve pesničke motive i oblike. (Spev se ne može nazvati ni dramskim ni lirskim ni epskim. On nije ništa od toga ponaosob, pa ni samo jedna sinteza. On je sasvim svojevrsna organska mešavina svih elemenata svih rodova. Apsolutno individualan, neuporediv sa ma čim drugim.)
-
Alegorična poema : Dante je od srednjovekovne tradicije preuzeo formu alegorične poeme.
π
ε
TOTALNOST EPSKE VIZIJE Prikazivanje totalnog sveta posredstvom ambijenta, prizora na koje putnik nailazi diktirali su savršen red i strogu ekonomičnost u stvaranju likova i u pripovedanju njihovih slučajeva. Širina totalnog sveta se otvara prema svim aspektima realnog sveta posredstvom obilne upotrebe epskih poređenja složenih pomoću različitih slika iz prirode i ljudskog iskustva uopšte! Epsko zbivanje, fantastično, zagrobno zbivanje, dopunjava se prepoznatljivim, iskustvu svih ljudi zajedničkim slikama... DRAMATIČNOST KAO DIMENZIJA KOMEDIJE Širina epskog sveta je intenzivirana dramskim elementima... Dramatični kontrasti, naročito u Paklu, posledica su unutrašnje osobine Komedije, koja se temelji na polarnosti dobra i zla... Bogatstvo dijaloga odaje dramsku struktuiranost mnogih epizoda Komedije... Ipak, ovo je samo važna komponenta temeljnog, epskom gradivu primerenog pripovedačkog plana...
Književna genologija = književni rodovi i vrste ≈ žanrovi U Italiji je Dante dugo bio zaboravljen. Prema Stendalu, Dantea su oko 1800. u Italiji prezirali. On je «probuđen» zahvaljujući risorđimentu (preporodu) – političkom, socijalnom i kulturnom pokretu u Italiji koji je doveo do nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja 1870. godine. Italijanske svečanosti u čast Dantea iz 1865. godine bile su preludiji nacionalnog ujedinjenja. Poema: - termin koji se u našem jeziku koristi kao stilski ulepšan izraz za pesmu, pre svega obimniju pesmu u kojoj se prepliću elementi lirske poezije sa narativnim elementima - u francuskoj književnosti poema je oznaka za filozofsku liriku - u ruskoj literaturi, poema označava svako obimnije pesničko ostvarenje narativnog i misaonog sadržaja počev o epa - kod Nemaca se reč poema koristi za neku pesmu u devalvirajućem značenju. Epska književnost ili EPIKA: prikazuje zbivanje u ljudskom društvu ili mitsko zbivanje važno za tu zajednicu; Kajzer: Epika je duže književno delo napisano po pevanjima ili po glavama u stihu (ep) ili u prozi (pripovetka ili roman); dakle, epika = epska poezija + proza. Epske vrste mogu biti u prozi ili stihu, manjeg ili većeg obima: ep, epska pesma, legenda, bajka, mit, anegdota, basna, šaljiva priča, pripovetka, novela, roman.
1
Tercina ili terca rima je Danteova strofa (nije isto što i tercet = bilo koja strofa od tri stiha); on ju je stvorio za Komediju. Sastavljena je od 3 stiha (simbolika broja 3!) jambski intoniranih jedanaesteraca – endekasilaba. (Komedija ima preko 14 hiljada stihova.) Podesna je za neprekinuto ((narativno)) izlaganje zato što su joj strofe povezane preko karakterističnog rasporeda rima: svaka rima se javlja triput: rimuje se 1. i 3. stih, a 2. stih se vezuje za 1. stih sledeće strofe – aba bcb cdc... mnm…n. Ova metrička forma povezuje princip beskonačno progresivnog ulančavanja sa principom neumitne strogosti.
JEZIK I STIL τ
JEZIK Komedije ima za osnovu toskanski , odnosno firentinski dijalekat. On je u potpunosti iskorišćen: Komedija koristi i akademske izraze i narodni govor, žargon i arhaične oblike. Prisutni su i: galicizmi, neologizmi (reči koje je Dante sam skovao), latinizmi (kada je ton kazivanja svečan ili učen ili kada se govori o plemenitim osobama ili važnim zbivanjima). Italijanski narodni jezik je ušao u književnu upotrebu tek koju deceniju ranije – pre Dantea je ° korišćen samo za ljubavnu liriku u stihovima Gvinicelija i Kavalkantija (Sicilijanska škola) i u nekim proznim delima. *Dante je zaslužan i za ime treće poetske škole 13. veka (pored sicilijanske i toskanske) – dolce stil nuove – slatki novi stil, koji pominje u Čistilištu kroz usta Bonađunte iz Luke i tako mu daje ime. Ovo je ime trebalo da označi rađanje «nove» italijanske poezije. Osnovna tema ovog stila je slavljenje ljubavi prema plemenitoj ženi koja može da pruži blaženstvo muškarcu. U pitanju je produhovljena ljubav – ona je unutrašnja i isključuje spoljne događaje, a izražava se kroz uzvišen i elegantan govor. Ljubav se poistovećuje sa plemenitošću duše, pa se, prema tome, shvata kao izvor moralnog savršenstva i put ka Bogu uz pomoć žene-anđela. U osnovi ove ljubavno-refleksivne poezije nije osećanje, nego kontemplacija tog osećanja. •
Dante se smatra ocem italijanskog jezika jer, iako nije prvi koristio narodni jezik za pisanje, on ga je osposobio da se na njemu može napisati bilo koje književno delo. Pojava Komedije značila je pobedu toskanskog dijalekta koji postaje zajednički jezik svih Italijana. Ostali do tada korišćeni dijalekti ostaju samo lokalni. Komedija je dovela do jezičke unifikacije savremenog italijanskog jezika. De Sanktis: Danteova namera je bila da od vulgarnog jezika učini ono što je bio latinski: ne jezik «naroda», nego trajan i nepokvarljiv jezik učenih ljudi. STILski vlada raznovrsnost: Dante koristi veliku skalu stilova – od tragičnog do komičnog, od poniznog do svečanog, od grotesknog do narodnog. Danteova upotreba stilskog kontrastriranja je novost u umetničkom epskom pesništvu. On promenom sredine i pesničkog tona (opisujući prelazak iz jednog u drugi deo onog sveta) bez najave ili postepenog prelaza sugestivno na čitaoca prenosi strahotu ili veličanstvenost vizije...
KOMPOZICIJA
Toskana – planinska oblast u srednjoj Italiji; glavni grad Firenca. Gvido Gviniceli – pesnik i profesor književnosti iz Bolonje. Dante – rođen u porodici plemenitog gradskog i gvelfskog porekla. U vreme njegovog rođenja porodica, istina, nema baš sjajan status. Njegovo pravo ime je Durante, a Dante je deminutiv tog imena. Upisan je u školu u franjevačkom manastiru Santa Kroče. Ovde se upoznao i sa Brunetom Latinijem i sa Gvidom Kavalkantijem.
2
Komedija ima tri dela u 100 pevanja. Sva tri dela imaju po 33 pesme, s tim što Pakao ima i uvodnu pesmu, dakle 34 pesme. Načelo kompozicije predstavlja alegorijski simbolizam brojeva. BROJ 3: Prema srednjovekovnoj simbolici struktura Komedije se bazira na svetom broju 3 da bi se izrazilo (simbolizovalo) Sveto trojstvo kao životni princip sveta. (Otuda sumnja da je XI pevanje kasnije umetnuto, te je stoga pokvarilo niz brojeva 3).
-
Duše grešnika su razvrstane u tri grupe, kao i duše pokajnika i duše blaženih. (Ovaj broj, kad se pomnoži sam sa sobom, daje broj 9 – broj krugova u paklu, čistilištu i raju.) Tri zveri se javljaju pesniku na početku puta. Tri vodiča ga vode na njegovom putu. Tercina kao oblik podrazumeva broj 3
BROJ 10: Savršenstvo se odražava i u broju 10. Primena «savršenog» broja kao kompozicionog principa se sreće u Paklu – Pakao ima 9 krugova i predvorje. Čistilište (koje ima 9 delova) i zemaljski raj zajedno daju broj 10. Raj ima 9 neba + Empirej. ∗ (U Paklu Dante daje 10 «nasilnika protiv bližnjeg».) BROJ 100: Ovaj broj (ukupan broj pevanja) je savršeni broj u mističnom tumačenju brojeva.
DANTEOVI IZVORI Zamisao da se opiše drugi svet nije originalna:
-
narodna tradicija: legende, vizije
-
Homer, Vergilije i Ciceron (U Scipionovom snu Scipion biva prenesen na Mlečni put i onde od svog oca i dede dobija filozofsku pouku i predskazanje sopstvene sudbine. Tu je i devet krugova, ili bolje reći sfera, od kojih je sačinjen svemir. Susret u nebeskim visinama sa pretkom koji svom potomku predskazuje buduću životnu sudbinu, Danteu je dao podsticaj za epizodu sa Kačagvidom.)
-
Hrišćanska tradicija
Raznolikost motiva – Kurcijus: Komedija počinje scenom u kojoj je junak zalutao u šumu, što je motiv francuskog viteškog romana. Ovaj se motiv javlja i u srednjovekovnim latinskim pesmama o vizijama. Takve pesme ponekad koriste motive iz Otkrovenja Jovanovog, pri čemu se dešava i da se kao vodič u nadzemaljski svet pojavi neki antički mudrac, kao u Komediji. Različitim rodovima τ srednjovekovne književnosti su zajednički i toposi komike – kod Dantea, na pr. epizoda sa đavolom (Pakao XX do XXIII).
UNIVERZALNOST
iv: možda ovo nije dobro zapaziti, pošto u Jarugama pominje i 10 đavola! Toposi – opšta mesta, klišei, formule koji se iz antičke književnosti prenose u zapadnu književnost preko srednjeg veka.
3
Dante za osnov uzima hrišćansku tradiciju i formu ali se služi i svim materijalom nauke i profane tradicije (pričama paganskog sveta). Klasični i hrišćanski likovi – svi su na okupu. Tako je i ostvario univerzalni svet kulture za kojim su toliko žudeli učeni slojevi njegovog vremena. Dante je najava renesanse, a ipak pripada kulturi srednjeg veka. U srednjem veku pesništvo je najniža disciplina. U takvim okolnostima Dante stvara vlastito delo, pesnika koji kao takav ne postoji u srednjem veku i ima potrebu da delo opravda, da teološki opravda svoje delo – teološki pesnik teološkom retorikom, formama mora da opravda svoje delo. Dante će se u izgradnji svog dela služiti hrišćanskim primerima. Sistem hrišćanske vrline i grehova, model – neka vrsta arhitektonike, geografija (onog sveta) ali nadilazi taj okvir time što nadograđuje svoju Komediju paganskim likovima. Mešanje antičke i hrišćanske mitologije – na pr. divovi koji su se pobunili protiv Jupitera su zajedno sa pobunjenim anđelima. Prvo idu demoni iz grčke mitologije (Haron, Minoj, Harpije, Gorgona, Kerber)... Dante je vešto uskladio stvarne ljude, svoje savremenike prijatelje i neprijatelje, bliske istorijske ν ličnosti i legendarne i biblijske figure, kao i likove iz antičkog mita. De Sanktis: Drugi svet – kraj istorije, kraj priče, pogled na dovršeno delo. Konačna vrednost i mesto svih pojava. Rešenje svih pitanja: sudbine, slobode i smisla. Nema promene, nema prostora za umetnost – tako bi bilo da Dante nije omogućio prodor životu. Povratna sprega: život baca svetlost na onostranost, a onaj drugi svet senči život. Zapravo, ostvaruje se jedinstvo ovozemaljskog i onostranog: «putene seni».
ALEGORIJA α
Alegorija je česta u srednjovekovnoj književnosti i odgovara religioznom duhu Komedije. Alegorično značenje Komedije
Čovek koji je srušen u mrak zabluda i greha da bi se spasao mora da upozna ružnoću greha i položaj kažnjenih nesrećnika (Pakao), zatim da se očisti od krivice (Čistilište) i najzad da se čist od greha i sa dušom pravednika popne u kraljevstvo blaženstva (Raj). Imaginarno putovanje kroz zagrobni svet ima alegorijsko značenje. Pesnik je izgubljen u šumi greha, suočen sa iskušenjima koja donose grešne strasti. Njegov put kroz svet mrtvih – silazak u pakao i uspon kroz čistilište (gde se duša oslobađa greha) i kroz raj – oličava put spasenja! Ljudska duša spoznaje prirodu greha, čisti se od njih i penje se, preobražena, ka rajskom blaženstvu. Alegoričnost likova Alegorijski: -
Dante je duša,
-
Vergilje razum ili filozofija (znanje, scientia) ,
-
Beatriča milost Božja, intelekt koji je iznad razuma ili teologija (viša mudrost, sapientia)
!
Kasnije će to još najbolje učiniti Vijon u svojim Zaveštanjima. Alegorija – stvarnost koja nema vrednost po sebi, već prema onome na šta ukazuje. Po hrišćanstvu, poezija je: - laž - odeća istine → alegorija – instrumentalizovani govor (logos - leksis)
Emancipacija filozofije kao ancile teologike!
4
(Njima odgovarajuća raspoloženja su: teskoba, sumnja i poverenje.) Uz pomoć razuma se dolazi do saznanja i duševnog preobražaja koje pesnik doživljava prolazeći kroz pakao i čistilište. Međutim, do rajskog blaženstva Dante stiže tek zahvaljujući Beatriči u čijem se liku otkriva uzvišena duhovna ljubav, nepomućena vera i božanska milost. (Beatriče je i poslala Vergilija ↔ da povede pesnika putem spasenja u trenutku njegove duševne slabosti.) Alegorična vizija drugog sveta Drugi svet je alegorija ovog sveta (i to sveta srednjeg veka). Drugi svet se gradi prema ustrojstvu ovozemaljskog. Drugi svet odslikava etički i moralni aspekt našeg sveta. On pokazuje kakav bi ovaj svet morao biti prema zahtevima filozofije i morala. On je svet pravde i mira, svet božji. Danteova Komedija je alegorična vizija drugog sveta. S hrišćanskog gledišta vizija i kontemplacija drugog sveta su dužnosti vernika i put ka savršenstvu. Vizija drugog sveta je u suštini istorija misterija duše u ona tri stanja što ih «duhovna komedija duše» naziva: ljudskost, očišćenje i preporod. Oni odgovaraju svetu pakla, čistilišta i raja. To je duša zamračena čulima, u čisto ljudskom stanju, koja se, oslobođajući se i čisteći se od puti, proporođuje i ponovo postaje čista i božanska.
OSNOVNE TEME
U Komediji se epski opisuje put uzdizanja duše, put kojim Dante, simbol grešnog čovečanstva, kreće uz pomoć Vergilija, simbola razuma, kroz pakao i čistilište, a zatim uz pomoć Beatriče koja je simbol božanske milosti i objave, kroz raj, da bi upoznao sve grehe i puteve ka dobru i da bi se pročišćen uzvisio do neposredne vizije Boga, odnosno spasa. Osnovna tema Komedije je SPASENJE. (Centralni mit – misao o spasenju, put uzdizanja duše.) (U Čistilištu Vergilije objašnjava Katonu otkud njih dvojica tu: Poslat sam na zadatak mio / da ga spasim...) Ε
Spasenje je povezano sa temom ljubavi. (Beatriče je najviše spasenje u liku žene – emanacija Boga. Ženska potencija posreduje ka kosmosu spasenja sveta.) Pokušaj da vlastito spasenje obezbedi preko sopstvenog dela, nasuprot putem institucija. Dante izmešta stvari – preko poezije traži spas. Poezija može spasti čoveka – ovo je ideja koju Dante iznosi. Razmišlja o vlastitom spasenju u pomoć poezije. Spasenje društva ide istim putem kao i spasenje pojedinca. Društvo koje živi u neslozi je rob materije. Kao što čovek ne može ići ka spasu ako ne pobedi telo, tako i društvo ne može živeti u slozi ako se ne pokori jednom vladaru koji će obezbediti vladavinu zakona, odnosno razuma.
Dante spaja filozofiju i teologiju u svojoj alegoriji – razum i milost, Boga i nauku – pa gradi od toga harmoničan svet, dajući svemu određeno mesto. Emanacija – 1.izlaženje, izviranje, isticanje, zračenje, isijavanje; 2.ispoljavanje, očitovanje 3.oživotovorenje, otelovljenje; Epifanija – prisutnost božanstva, pojava božanstva u ljudskom obliku; Ekstaza – 1.zanos, zanesenost, ushićenje, stanje «izvan sebe»; 2.u mistici – stanje neposrednog sjedinjenja sa božanstvom; Egzaltacija – 1.zanos, zanesenost, ushićenost 2.uzbuđenost, uzbuđenje, razdraženost 3.uzdignuće u viši položaj;
5
LJUBAV Ljubav kao cupiditas i kao karitas (agape) – stupnjevitost, put naviše. (Ascensus – uspinjanje ka gore u platonskoj ljubavi. Lepota i dobrota se u toj tački realizuju. Agape – veza boga i ljubavi.) Motiv produhovljenog Erosa koji vodi ka nebeskom spasenju – na njemu je izrađen lik Beatriče. Ljubav se javlja kao duhovni putokaz ka transcendentnoj sferi. (Bernard od Klervoa izdiže ideju ženskog i ljubavi, preko žara duhovne kontemplacije, do lika Majke Božije.) Dante gradi sopstvenu originalnu erotologiju na odjecima platonizma, provansalske lirike i hrišćanskog poimanja ljubavi. Eros je na posve nov način osmišljen i uobličen – kao težnja i svojevrstan podsticaj ka spasenju duše. Pesnik kroz svoju poeziju oživljava ženski princip oličen u Beatriče, koju stavlja u središte kao suštinski neophodan preduslov spasenju. Ljubav je ovde kao i u oksitanskoj lirici usmerena prema vrlini i postizanju duhovnog blaženstva. (Iv: žena / ljubav kod trubadura i Dantea – razlike: 1. U oksitanskoj lirici u pitanju je pojedinačna žena, a kod Dantea je Beatriče oličenje ženskog principa. 2. u oksitanskoj lirici ljubavlju se postiže vrlina, a kod Dantea – spas!) Koncept ljubavi koja se oslobodila strasti: Gospa je morala preći put smrti kako bi prosvetljenog pesnika oslobodila ljubavi – strasti. Prolaskom kroz smrt ona ostaje urezana u pesničkom umu kao večita insipiracija, misao vodilja. Eliot: u XVII pevanju Vergilije upućuje Dantea u prirodu ljubavi: Ni tvorac ni njegovo čedo nikada nije bio lišen ljubavi. Pesnik u Komediji prolazi kroz svojevrstan san o smrti. On mora proći put pakla... što ovde podseća na nekakvu izokrenutu Orfejevu priču. Euridika – Beatriče koja se vraća po Dantea Orfeja, izvodi ga iz podzemlja ka zvezdama (simbol nade). Krajnji uzrok svega je ljubav prema bogu – ljubav preobražava biće – ovde je taj momenat bitan. Beatriče je i realna žena i simbolička figura. Dante joj se obraća i alegorijski i realno.
DANTEOVA KARTOGRAFIJA Danteovo geografsko shvatanje svemira: Tri onozemaljska kraljevstva u Komediji imaju strukturu usaglašenu sa shvatanjima grčkog astronoma, matematičara i geografa iz 2. veka nove ere – Klaudija Ptolomeja: Zemlja je nepokretna tačka, centar sunčevog sistema. Ona stoji nepokretna u središtu sveta, oko nje se okreću sunce i ostale zvezde. Polazeći od geocentrične koncepcije sveta, Dante predstavlja zemlju kao nepokretnu sferu u središtu sveta, podeljenu na dve hemisfere. Severna polulopta Zemlje je naseljena – kopneni deo se prostire od Ganga na istoku do Herkulovih stubova na zapadu, a na sredini severne polulopte je Jerusalim koji se nalazi tačno iznad središnje tačke otvora pakla. Pakao ima oblik levka čija je najuža tačka u središtu Zemlje. Dijametralno suprotno od Jerusalima, u okean južne nenastanjene polulopte, Dante postavlja breg čistilišta, a na njegov vrh zemaljski raj. Λ Nastanak ovog brega, kao i simetrične paklene provalije, vezuje za Luciferov pad iz raja, kada se
Pad Lucifera, tog nekadašnjeg najlepšeg božjeg anđela koji se pobunio protiv Boga, odredio je svu buduću sudbinu ljudskog roda sa zavođenjem Eve, ljudskim grehom i otkupom putem Hristove žrtve i stvorio paklenu provaliju u kojoj se kažnjava onaj što nije odoleo porocima i izazovima zla. Taj pad je takođe izazvao i stvaranje brega čistilišta kao instrumenta okajanja greha. Tako su onostrana kraljevstva koja je stvorilo hrišćanstvo čvrsto
6
strovalio u središte Zemlje. (Paklena provalija je mesto gde je pao, a Zemlja koja se pred njim povukla napravila je na južnoj polulopti usred okeana visoku planinu – Čistilište, sa položajem na suprotnom kraju od Jerusalima.) Zemlja je okružena sa 9 koncentričnih sfera (neba) koje se okreću jedna unutar druge, a sve zajedno u desetoj sferi. Ova deseta sfera je nepokretna i beskonačna. To je nebo Empirej, boravište boga, anđela i blaženih. FIZIČKI I MORALNI PROSTOR Neizmernost fizičkih, i od njih neodvojivih moralnih prostora Komedije dobila je racionalnu i strogu geometrijsku preglednost. Zemlja je centar sveta. Bog je u najvišoj, a Lucifer u najnižoj tački. Bog je izvor svetlosti i života, Lucifer je tama i izvor smrti i zla. Najviše nebo je nebo najvećeg blaženstva i najbliže bogu. Najveća nesreća i najteža kazna su u središtu zemlje, gde se nalazi osuđeni Lucifer. Čvrsta idejna i konceptualna struktura – bog najveće dobro, satana najveće zlo. Suprotstavljeni su čak i u smislu fizičkog boravišta u svetu. Čovek – središte sukoba između dobra i zla, sve dok se na vrhuncu ekstaze, izvan sebe, ne izgubi u Bogu i potpuno uklopi u harmoniju univerzuma stopivši se sa ljubavlju koja pokreće sunce i ostale zvezde. Lucifer je, kao načelo zla, smešten u središtu materije na tačci najudaljenijoj od Boga. Bog se nalazi na najvišoj tačci u središtu svemira. Na najvišoj tački zemaljske kugle nalazi se Zemaljski raj u kojem je čovek bio najbliži Bogu. Na drugoj strani je Jerusalim gde je Hrist umro. I tako se redom nižu mnogobrojna podudaranja i strogo logični međuodnosi fizičkog i moralnog do najsitnijih detalja. Međuzavisnost fizičkih i moralnih dimenzija vidljiva je i u dosledno sprovedenom stepenovanju grehova odnosno nagrada, prema težini odnosno veličini... Postoji simetrija između vrste greha i vrste kazni, odnosno između prirode zasluge i prirode nagrade... (U Paklu: Lakši gresi su u širim krugovima, bližim površini; teži gresi su u dubljim krugovima. U Čistilištu je kriterijum podele taj da li je ljubav ovih duša bila upravljena prema zlu ili prema dobru, i ukoliko je prema dobru, da li je u njoj bilo malo ili previše žara. U Raju su blaženi raspoređeni prema tome da li im je ljubav prema Bogu bila pomešana sa svetovnim interesima ili je proishodila iz delatnog ili kontemplativnog života.) MATERIJA vs. DUH & ZLO vs. DOBRO U filozofskom smislu Dante smatra da je postojbina duše nebo, odakle ona silazi u nas. Dolazeći od Boga ona ne zna ništa, ali ima dve osobine: razum i težnju, odnosno sposobnost da prima ono što joj se sviđa. Duša teži ka dobru, ali ne zna da razlikuje dobro. Neznanje rađa zabludu, zabluda rađa zlo. (Mračna šuma u koju je Dante na početku speva zalutao – stanje neznanja i zablude.) Zlo, odnosno greh, nalazi se u materiji, odnosno u čulnom uživanju. Dobro se nalazi u duhu a najviše dobro je Bog, odnosno čisti duh. Čovek mora da se bori protiv tela i priklanja Bogu. Zato mu je dat razum, iz koga se rađaju slobodna volja i moralnost ponašanja. Dobro i zlo se razlikuju pomoću filozofije. Za filozofiranje je potrebna ljubav, odnosno težnja a prava sreća se postiže kontemplacijom istine. Biti filozof znači odupreti se strastima i zadovoljstvu, pobediti sebe samoga, sačuvati duševni mir. Materija je u Raju prividnost, jedino duh postoji. Ljudi su sene, zemlja je uspomena. U Raju ljudska osoba nestaje, svi se oblici rastvaraju i uzvisuju u svetlosti; što se više penjemo sve se više idealizuje povezana sa ljudskom sudbinom, nadljudskom sudbinom stvaranja i pobunom anđela.
7
to zanosno preobraženje sve dok se pred licem Boga, koji je apsolutni duh, forma ne raspline i ne ostane jedino osećaj. Pakao je sedište materije – prevlast tela i greha. Tu zemaljsko nije samo uspomena, ono je prisutno – kazna ne izmenjuje karakter i strast. Ono protiv čega se Dante bori su strasti. Čovečanstvo je zapalo u ropstvo čula zbog praroditeljskog greha. Bog je zato uzeo ljudsko obličje u liku Hrista i iskupio ljudski greh svojim stradanjem na krstu. Tako je spasao čovečanstvo. Zahvaljujući toj žrtvi razum je dobio vrednost zbog vere, ljubav zbog milosti. Spasenjem čovečanstva svaki je čovek stekao moć da se spasi uz božju pomoć. Vođen razumom i verom, ohrabren ljubavlju i milošću, on može da se oslobodi čula i da se uzdigne do boga. Pakao je slika zla, odnosno poroka. Raj je slika dobra odnosno vrline. Čistilište – prelaz od jednog do drugog stanja putem kajanja. Svako od nas nosi u sebi i svoj pakao i svoj raj. Završni stih sva tri dela ima reč «zvezda» - jedini pravi cilj je težnja ka svetu svetlosti.
DANTE KAO LIK Dante nije učesnik u drami već posmatrač borbe dveju sila: materija (put, želja) i duh. Komedija je istorija pobede duha, trijumf duha – jedino duh zapravo postoji. Ali, to rezultira postepenim nestankom čoveka. Pesnikov put kroz zagrobni život je put živog čoveka, koji, kako De Sanktis kaže «spuštajući se u kraljevstvo mrtvih, nosi sa sobom sve strasti živih, vuče za sobom celu zemlju.» On zaboravlja da je simbol, odnosno alegorijska figura. U susretu sa Odisejem koga odlikuje neutaživa želja za istinom i sa Ugolinom kojig razdiru mržnja, roditeljska ljubav i patnja... profilira se temperamentna i osećajna, pravdoljubiva ličnost Dantea kao protagoniste. Duhovna i emotivna participacija pesnika... Pesnik protagonist i razvoj njegovog lika... DOMINANTAN MOTIV: subjektivacija. Dante uzima sebe za lik i za temu opisujući putovanje tog vlastitog Ja i njegove transformacije ka spasenju. To je veliki zaokret prema renesansnom ponovnom otkriću subjektivizacije kao načina dolaženja do istine. Brinuti o sebi znači sebe izgrađivati za istinu. Ona nije unapred data. Susret sa njom nije moguć bez prethodne pripreme svoga sopstva. Subjekt je upućen na samoostvarivanje. Dante na početku Komedije nije isti kao na kraju. Čitava Komedija je upitnik sa odgovorima i Dante koji se posle svakog odgovora preoblikuje zaodeva se novim pitanjem. Danteov lik u Komediji – 1. lice. Zamisao: izgraditi etički i naučni svet u alegorijskom obliku. On sam ulazi u taj svet, time on prestaje da bude samo simbol, postaje nova stvarnost! Stvarnost prevladava alegoriju, vraća se u sebe samu (subverzija pomoćnih slika). (Auerbahova teza.) Pesnička priroda sili na konkretizaciju, materijalizaciju spiritualnog. Dante kao misionar Eneja i Pavle su jedina dva smrtnika koji su, po Danteu, išli na onaj svet (Pakao, II,13-33). Obojica su likovi istorije sveta: praotac Rima i apostol naroda. Ako im Dante pridružuje sebe kao trećeg, u tome je sadržana pretenzija na analognu istorijsku misiju. Danteu prorokuju progonstvo (1.Čako, proždrljivac; 2.Farinata, jeretik 3.Latini, sodomista; 4.Vani Fuči, lopov; 5.Bonađunta, čistilište, proždrljivac;) i slavu (1.Latini, sodomista; itd.).
8
DANTEOVI VODIČI Čovek se sam ne može uspeti do boga, ne može doći do spasenja, javlja se dakle deus ex machina – izvanzemaljska pomoć. 1. VERGILIJE Kada se pred Danteom u šumu pojave tri opake zveri i prepreče mu put, u pomoć mu pritiče Vergilije, slavni pesnik antičkog Rima. On ga izbavlja iz opasnosti i vodi ga sa sobom u podzemni svet u kojem već odavno boravi. Ovo je susret dvojice najvećih latinista (Kurcijus). (Koncepcija Komedije počiva na duhovnom susretu sa Vergilijem.) Istorijski se radi o stavljanju pečata na savez koji je latinski srednji vek sklopio između antike i modernog sveta. Danteov Vergilije je glasnik večnog Rima, čije ime simbolično može da se prenese na Raj (Rim kao simbol raja!) (Čistilište, XXXII,102). On je istovremeno i poznavalac i objavitelj carstva onog sveta – VI knjiga Eneide. Dante Vergilija naziva učiteljem koji mu je dao lep stil: Ti si moj učitelj i moje divljenje, ti si onaj što me naučiti znao lepom stilu... (Pakao, I) Verglije mu je od svih autora najbliži. Reč autore istovremeno znači i autoritet, mudrac. Tako je Vergilije za Dantea pesnik koji vlada svim naukama. On predstavlja enciklopedijsku sumu ljudskog znanja. On je simbol zemaljske nauke ((i razuma)). Vergilije kao očinska figura – gradacija: 1. pokriva Danteu oči pred Gorgonom
2. let na Gerionovim leđima: Dante poželi da ga Verglije zagrli, ali ga glas izda. (Potreba za roditeljem – posredno slikanje strahote sa kojom se suočava.) 3. privija ga na grudi kao dete i nosi po nesigurnom stenju 4. kada beže od đavola uzima ga u naručje «kao majka» Vergilije se Danteu obraća sa mili sinko; hrabri ga: pouzdanje povrati (Čistilište, III, 66). Dante Vergiliju kaže slatki dragi oče (Čistilište, XVIII, 13) + Odnos Vergilije / Dante: - jedan prema drugom «kao ogledalo» - vrlo se suptilno osećaji jednog pesnika reflektuju na onom drugom – kao da su ljubavnici 2. BEATRIČE Verligije ne može da bude Danteov vodič kroz raj, jer mu je, kao paganinu, zabranjen pristup u carstvo blaženih duša. Pred rajem ga čeka Beatriče. Uzdizanje voljene žene u rang rajskog anđela postalo je topos italijanske lirike zahvaljujući Gvidu Gviniceliju. Dante ovo preuzima i prevazilazi uključenjem Beatriče u objektivni proces spasenja. Njena funkcija nije namenjena samo njemu nego svim vernicima. Jedino zahvaljujući Beatriče čovečanstvo se izdiže iznad svega zemaljskog. (Beatriče je najviše spasenje u liku žene – emanacija (otelovljenje, oživotvorenje, ispoljavanje) Boga. Samo stoga ona može bez blasfemije da se pojavi u slavlju u koje je uvršten i sam Hristos.)
9
Traži se ne samo razum nego i vera, ne samo ljubav nego i milost. Vergilije i Beatriče dovode Dantea u stanje nevinosti u kome se čovek nalazio pre prvog greha. On vidi zemaljski raj i vidi • Beatriču (veru i milost). Beatriče je simbol ljubavi, božje i teološke nauke i otkrovenja . Beatriče je simbol božje milosti, bez pomoći koje razum i zemaljska nauka nisu dostatni / dovoljni da dovedu do blaženstva u Bogu. Beatriče je poslala Lucija, a ovu pak jedna donna gentile koja stoluje na još višem nivou neba. Premda se identifikuje sa Marijom, ova se, međutim, ne pominje po imenu. Sirakuška mučenica i svetiteljka Lucija navodno pomaže kod očnih bolesti. Lucija se dakle, tumači kao «milost koja prosvećuje» ili kao personifikacija nade itd. Ove nebeske žene moraju da se shvate kao delovi jednog supranaturalnog reda zasnovanog na spasenju. Beatriče može da se shvati samo kao funkcija u okviru jednog teološkog sistema. 3. SVETI BERNARD Beatriče smenjuje sv. Bernard – Bernard od Klervoa. Njegova molitva Devici Mariji doneće Danteu božansku viziju kojom će se završiti Raj. Sveti Bernard preuzima Dantea na ulasku u Empirej. Tu moli Bogorodicu da oslobodi Dantea bilo kakve smrtne senke da bi tako pesnik mogao da se približi Bogu, da razume najveće tajne vere – jedinstvo sveta, jedinstvo tri božanske ličnosti, spajanje božanskog i ljudskog u Hristu, sve dok se na ε vrhuncu ekstaze ne izgubi u bogu i potpuno uklopi u harmoniju univerzuma stopivši se sa ljubavlju koja pokreće Sunce i ostale zvezde. Dante kod Bernarda od Klervoa nalazi motiv produhovljenog erosa koji vodi ka nebeskom spasenju – na kojem je takođe izgrađen lik Beatriče. Klervoovi spisi, a posebno stihovi u kojima ideju ženskog i ljubavi izdiže, preko žara duhovne kontemplacije, do lika Majke Božije, predstavljaju unutar hrišćanstva oslonac za legitimaciju ljubavi kao duhovnog putokaza ka transendentnoj sferi. Takav motiv će iz srednjega veka preko Dantea prelaziti i na renesansne autore, i važiće sve do Getea i njegovog „večito ženskog” iz Fausta.
*** UVODNA PEVANJA BOŽANSTVENE KOMEDIJE (I i II)
•
DANTE U MRAČNOJ ŠUMI ∗
Na dan jubileja (hrišćanska jubilarna godina – trenutak povoljan za duhovnu obnovu!), dok papa Bonifacije svima pokazuje svoju moć i dok se hrišćani okupljaju oko njega, Dante luta po mračnoj šumi (šuma greha). Iz ove šume Dante pokušava da se izbavi i da se popne na brdo obasjano suncem (breg dobra i vrline) što je alegorija duhovnog spasenja, ali ga u tome sprečavaju tri zveri. Vergilije ga spasava od pantera (simbol pohote i požude), lava (simbol oholosti) i vučice (simbol pohlepe) i
Otkrovenje – osnov saznatljivosti boga; božanska volja se otkriva pred čovekom u svetim spisima. Ekstaza je neoplatonički pojam. Sama po sebi, ova reč znači “izlaženje iz samog sebe / istupanje iz sopstvene svesti”. U mistici ona znači neposredno lično sjedinjenje sa bogom. U neoplatonizmu postaje gnoseološki pojam – predstavlja način spoznaje sveta. Kurcijus: Danteov sistem se izgrađuje u prva dva pevanja Pakla, on nosi celu Komediju. Godinu jubileja je ustanovio Mojsije tako što su svakih 50 godina puštani na slobodu Jevreji u ropskom statusu, zemlja vraćana starim vlasnicima i opraštani dugovi. Katolička crkva je nastavila tu tradiciju opraštanja i oslobađanja, pa je 22. februar 1300. nazvala jubilejom jer je data velika indulgencija. Papa Bonifacije VIII je utvrdio da se svakih 100 godina proglašava jubilej sa opštim oproštajem svim vernicima koji posećuju, pod određenim duhovnim uslovima i određeni broj puta, glavne rimske bazilike. Kasnije su druge pape određivale i druge vremenske periode za jubileje.
10
♠
prorokuje mu da će doći hrt i oterati zveri u pakao – to će biti spasitelj i moralni obnovitelj Italije. (Taj ne uživa u novcu i dragom kamenju / već mudrosti, ljubavi i vrline sledi glas, / a biće siromah po svome rođenju. / Poniženoj Italiji doneće spas...) Vergilije mu obećava spas posle dugog putovanja kroz tri kraljevstva onog sveta. DANTEOVO STRAHOVANJE
Pada veče i Dante se boji teškog puta. Seća se da su Eneja i sveti Pavle već posetili onozemaljska carstva, ali da im je Bog pomogao u njihovoj misiji. On ne zna za sebe dal je dostojan da kao Eneja uđe u podzemlje, ili kao Sveti Pavle u raj. Vergilije ga ohrabruje, i kao dokaz nebeske podrške, kaže mu da ga je poslala Beatriče (žena tako lepa i blažena), koja je umrla deset godina ranije. Beatriče je sišla do pakla (u limb) da pozove Vergilija da pomogne Danteu: bojim se da izgubljen luta u očaju. Kad je Vergilije upita kako je bez straha ušla u pakao ona kaže: Treba se samo one stvari bojati / koja može čoveka zlom da umori, / a ostale nije tako strašno upoznati. Bog me takvu u svojoj milosti stvori / da vaša nevolja ne može ništa meni... Beatriče dodaje da ju je jedna plemenita žena (Bogorodica) na nebu zamolila da ovo uradi tj. da joj je poslala poruku preko svete Lucije. Ova joj je rekla: Beatriče... (...) što ne pomogneš onome ko te je toliko voleo... Vergilije pita Dantea kako može da se boji, kad tri blažene žene na nebesima brinu o njemu... Ovo je priča u prvom licu o putovanju kroz tri onozemaljska kraljevstva, započetom, kako neki ° smatraju na Veliki petak 7. ili 8. aprila ili na dan prvog jubileja marta 1300. godine. (Proleće je, godišnje doba obnove života u prirodi...) Dante ima 35 godina (najviša tačka u luku ljudskog veka) i gubi se u mračnoj šumi koja je simbol neznanja i zablude. U veče istog dana Dante ulazi u pakao.
PAKAO Ψ
Natpis na vratima pakla: Vi što ulazite – ostavite svaku nadu!
Dante dogmatski objašnjava postanak pakla i njegovih vrata, koje je stvorio Bog radi pravde koja traži da greh bude kažnjen. Opomena na vratima pakla sažeto daje suštinu Pakla čiji su stanovnici stvorenja bez nade, duše koje ništa ne može utešiti, kojima ništa ne može da umanji muke, niti da im promeni stanje... Zato su njihove glavne reakcije / osećanja: mržnja, zavist, očaj, patnja i neizmerna želja za osvetom. U pitanju je velika provalija čiji je ulaz blizu Jerusalima i koja se proteže do zemljinog središta u kome je Lucifer. Provalija je u obliku levka koji ima 9 krugova. Pakleni krugovi su sve uži idući ka središtu Zemlje. Njihove obale, koje su se obrušile zbog zemljotresa koji je pratio Hristovu smrt, omogućavaju silazak iz jednog kruga u drugi. Pakao je smešten u utrobi zemlje. Ima 9 krugova – svaki dublji krug prima sve veće grešnike, daje sve užasnija ispaštanja. Pakao je tragičan svet ljudskih strasti, zabluda, slabosti i poroka. Trojna podela grešnika (de Sanktis):
Ne zna se na koga je Dante mislio, ali Hrt simbolizuje Danteovu nadu da će biti slomljena papska vlast i da će Italija biti oslobođena od tuđe vladavine. Datum kada je Bog, po srednjovekovnom predanju, stvorio svet i kada je Isus, razapet na krstu, iskupio svet. (25. april?) Ovo je poslednji stih natpisa urezanog na vratima pakla. Kako su u srednjem veku obično iznad gradskih vrata ispisivani natpisi, Dante je stavio natpis iznad ulaza u pakao.
11
1. neumereni – smešteni u gornjem paklu, između reka Aheront i Stiks, od drugog do petog kruga. To su: razvratnici, proždrljivci, tvrdice, rasipnici, srditi i lenjivci.
2. nasilnici – nalaze se u sedmom krugu, podeljenom na tri pojasa: nasilnici protiv bližnjega svoga, nasilnici protiv sebe samih i nasilnici protiv Boga.
3. varalice – nalaze se u osmom krugu, podeljenom na 10 zlih jaruga. Tu su: podvodači, zavodnici, laskavci, simonijaci, vračevi, čarobnjaci, varalice, licemeri, lopovi, zli savetnici, sejači nesloge i krivotvorci. Izdajice – deveti krug. Tu su: izdajnici rodbine, otadžbine, gostiju i dobrotvora. Lucifer je na dnu, u središtu devetog kruga. Ima tri čeljusti i njima melje Judu, Bruta i Kasija (izdajnike carstva.) Ovo ukazuje da je najgora izdaja izdaja dve najveće vlasti: crkvene, odnosno duhovne i carske, odnosno svetovne. PAKAO KAO MATERIJA I GREH Pakao – materija, telo, greh. Pakao je povratak u haos, kraljevstvo zla, smrt duše i prevlast tela. Estetski on predstavlja ružno (ali prirodno). U prirodi je ružno – materija prepuštena nagonima, bez uzda razuma. Ružno je element nužan prirodi koliko i umetnosti, a često i s većim efektom. Ružno je često zanimljivije i poetičnije. Mefistofel je mnogo zanimljiviji od Fausta, Pakao poetičniji od Raja. Dante zamišlja pakao kao pokvarenost duše, izvitoperenost, podvornost strastima, nagonima, željama kojima ne upravlja razum. Pakao najviše naliči zemlji. U paklu je zemaljski život prikazan onakvim kakav jeste, jer je greh još uvek živ. (Život u paklu ima uzor u stvarnom životu, za razliku od • druga dva sveta.) To Paklu daje pun i snažan život. Život u druga dva sveta nema uzora u stvarnosti. Mrak simboliše nedostatak božje milosti i intelekta (one više mudrosti). GREH I INDIVIDUALNOST LIKOVA Greh je ono što likove u paklu individualizuje. A umetnost upravo interesuju konkretni likovi. Grešnici koji su opisani u Paklu nisu jednodimenzionalni prikazi sistema pravednih muka pakla. Većina njih su prikaz raznih ljudskih ličnih crta. Mnogi grešnici koji se nalaze čak u nižim slojevima paklenog ponora su predstavljeni kao ljudi koji imaju vrline ili su vredni sažaljenja ali ih je njihova grešnost odvela u pakao. KAZNA Osuđenicima u paklu muke su određene po principu odmazde i utoliko su teže ukoliko je krivica veća. Pregledom mučilišta Danteovog pakla možemo primetiti da postoji vrsna gradacija u jačini i svireposti muke. Svaka kazna – dvojaka: grešnik je kažnjen duševno (lišen je mogućnosti da vidi Boga) i fizički. Odnos između kazne i greha je strogo proporcionalan i ta proporcija je utoliko veća ukoliko se dublje silazi u pakao. NEPROMENJIVOST Zanimljivo je da svaka duša pakla zadržava svoj identitet i grešnost. Tako i varalice na sve moguće načine pokušavaju da prevare svoje mučitelje ne bi li sebi olakšali muku. Time se izlažu opasnosti –
On je čista fantazija – izvedena apstraktno iz dužnosti i religiozne koncepcije a nadahnut je ekstatičnim žarom asketskog i kontemplativnog života.
12
dobijaju veću kaznu. Tako mučitelji i mučeni pokušavaju da pređu jedni druge i svojom prevarom se večno vrte u krug. KRETANJE I VREME U PAKLU Kada je duša postavljena u odgovarajući krug pakla njena muka se ne menja. Ona se niti uzdiže niti spušta. Ipak primećujemo da je većina paklenih krugova u nekom žamoru i kretnji: trčanje, puzanje, plivanje. Ali sva ta kretanja ostaju isključivo unutar kruga i ne menjaju dušu. Uglavnom ta prostorna kretanja predstavljaju jedan od oblika muke koje su duše dobile. Kretanje duše u paklu nema posledice i značaj. Šta je sa vremenom? Muke u paklu su stanja duha a ne procesi. Vreme za mučenike u paklu ne postoji. Oni su sada nepokretnog duha u SAKRALNOM vremenu. ARHITEKTURA pakla Pakao ima oblik ogromnog levka. Što se dublje silazi, krugovi su sve uži. Nepravilno je zamišljati Inferno kao nešto prostorno, kao neko sjedinjenje ogromnih cirkusa, pustinja sa plamenom, peskom, smrdljivih močvara, vavilonskih gradova i crveno usijanih džamija. Pakao ništa u sebi ne sadrži i nema volumena, kao epidemija širenja kuge – kao što se svaka zaraza širi a nije prostorna. Jake su slike koje daje Dante ali utisak koje su one ostavile u mislima jeste pre osećanje nego nekakva konkretna slika. Radi se o želji da se od toga pobegne kao od nekakvog trajnog večnog ništavila. Cilj je pobeći od te bezoblične mase. Arhitektonika pakla se obično upoređuje sa katedralom. U konstrukciji kosmosa ističe se stroga simetrija u proporcijama i mistika brojeva. (?) Gete o zamisli Pakla: Polazeći odozgo do najdubljeg ponora treba da zamislimo krug u krugovima. To, međutim, odmah stvara pojam amfiteatra koji je, ma koliko da je ogroman, veštački ograničen – odozgo imamo pregled svega u areni i arene same.
STRUKTURA pakla PREDVORJE PAKLA – bezvoljnici / strašljivci Ovde su bezvoljnici – oni koji ne zaslužuju ni pohvalu ni pokudu – neće ih ni raj ni pakao; kao da nisu ni bili. Oni su potpuna negacija života. (Dante preko Vergilijevih reči izražava prezir pema onima koji se za života nisu opredelili ni za koga, ni za zlo ni za dobro. Pesnikov aktivistički duh najstrože osuđuje moralnu mlitavost, bezvoljnost, ravnodušnost prema bitnim životnim i društvenim problemima.) Takva duša smrt ne može da spozna a život njen slepi takva je nesreća da sve je bolje nego ta sudbina grozna. Sa njima su i anđeli koji su ostali neopredeljeni u sukobu između Boga i Lucifera. Ovde se Danteu učini da je prepoznao papu Ćelestina V – onog koji se posle pet meseci odrekao svog položaja: videh i poznah i onu senu / što je kukavički visok čin odbila... – pa ga je nasledio papa Bonifacije VIII, koga Dante posebno ne voli... Goli su, uzdišu i plaču a podbadaju ih rojevi mušica i osa. (Duše su sačuvale zemaljski izgled i trpe kao da imaju telo...) Lica su im krvlju išarana a ona je pomešana sa suzama – i jedno i drugo kaplje na noge gde ih crvi sišu... Ovde nema ni jedne zvezde.
13
α
Od predvorja do limba pesnici stižu na Haronovom čamcu preko reke Aheront . (Harona, χ mitološkog kormilara , Dante je pretvorio u đavola, i za razliku od Vergilija u Eneidi, on ističe snagu njegove figure, energičnost i oštru reč njegovu.) Haron ima obraze pokrivene gustom dlakom (kao zver) i oči zakrvavljene od đavolskog besa. On prvo odbija da preveze Dantea, jer je živ, ali ga Vergilije opominje da je to nebeska volja. Haron duše u čun zbija popu stada, / svaku koja okleva udara veslom k'o magare. U ugrejanoj zemlji stvorila se para, a od nje vetar koji, da bi se probio iz Zemljinih ponora, potresa donje slojeve i postaje olujom iz koje sevaju munje i gromovi... Od silne svetlosti i od straha, Dante gubi svest. Budi ga strašan udar groma. Stigli su do prvog kruga pakla. λ
PRVI krug pakla: LIMB – nekršteni (duše pravednika koji nisu kršteni) i rođeni pre Hrista Njih mori čežnja da vide Boga i uzdišu. ... bol bez mučenja ti siromasi osećali... Oni nisu podvrgnuti mukama, ali ni ne uživaju u blaženstvu. (I Vergilije je ovde!) Ovde su:
-
pravednici koji nisu mogli da se spasu jer nisu bili kršteni – Adam, Avelj, Noje, Mojsije, David, Avram...
-
veliki ljudi antike – 1.pesnici – četiri velike seni: Homer (kao kralj ide... mač u ruci ima...), Horacije, Ovidije i Lukan (tako videh da se skupi... lepa škola najvećeg među svima, / koji kao orao nad drugima slavi tj. Vergilije ... pa sam šesti bio među takvim umovima); a potom Dante ide sa njima do nekog zamka koji je opasan sa sedam zidova, prolazi kroz sedam kapija i dođe na travnjak gde vidi: 2. mitske likove: Elektra, Hektor, Eneja itd. 3.državnike: Cezar, Brut itd. 4.filozofe: Sokrat, Platon, Heraklit, Zenon, Demokrit itd. 5.naučnike: Ptolomej, Euklid, Hipokrat itd.;
-
znameniti arapski filozofi i učenjaci: Averoes...
Kurcijus: Danteu je potreban susret sa antičkim pesnicima i prijem u njihov krug. Oni moraju da legitimišu njegovo pesničko poslanstvo. Tih šest pesnika su sjedinjeni u idealnu zajednicu: «lepu školu» nadvremenog autoriteta, čiji članovi imaju isti rang. Tih šest autora su izbor iz antičkog • Parnasa . To što ih Dante ujedinjuje u jednu «školu» znači reprezentativan izraz srednjovekovne slike antike. Danteov susret sa «lepom školom» zapečaćuje recepciju latinske epike u hrišćanski spev o Stvaranju sveta.
1. Homer kao uzvišeni predak nije za srednji vek bio nešto više od velikog imena. Jer, srednjovekovna antika je latinska antika. Ali, to je ime moralo da se pomene – bez Homera ne bi bilo Eneide; bez Odisejevog putovanja u Had ne bi bilo Vergilijevog, samim tim ni Danteovog. Homer je samo primus inter pares (prvi među jednakima). 2. Vergilije
3. Horacije – predstavnik rimske satire. Ona srednjem veku služi kao lekovita moralna propoved. Danteova Komedija je, pored ostalog, i kritika vremena.
Aheront – reka u severnoj Grčkoj koja je na nekoliko mesta ponirala u zemlju, zbog čega se verovalo da vodi u Donji svet. Kod Homera i Vergilija ovo je glavna reka u Hadu, a njene pritoke su Kokit, Stiks i Flegeton. Kod Dantea se u Aheront ulivaju reke Stiks (sa pritokom Kokit – rekom plača) i Piriflegetont (reka vatre). Haron – u posthomerskim mitovima, stari lađar koji čamcem prevozi duše umrlih preko voda koje teku oko Donjeg sveta. On je mrk i zloćudan; odbija da preveze duše nesahranjenih (pa one, čekajući, 100 godina lutaju po obalama reka u Podzemlju), a žive prevozi samo sa dozvolom bogova. Kao dokaz da takvu saglasnost imaju, moraju pokazati zlatnu granu, kakvu je Eneja dobio od Sibile. Limb – u rimokatoličkoj teologiji mesto u kome do poslednjeg suda borave duše pravednika koji su umrli pre Hrista i dece koja su umrla nekrštena. Parnas: 1. visoka gora u Grčkoj na kojoj je, po verovanju starih Grka, stanovao Apolon, bog umetnosti, sa muzama 2. preneseno – svi pesnici neke zemlje, nekog naroda
14
4. Ovidije – Metamorfoze daju kosmogoniju↑ i kosmologijuΟ koje su se podudarale sa savremenim platonizmom. Osim toga, one su i romaneskno napeti repertoar mitologije – Who is who za mitološke likove. Sem toga, sve te mitološke priče su imale i svoj alegorijski smisao – Ovidije je, dakle, bio i riznica morala.
5. Lukan – virtuoz strave i patosa, ali i poznavalac podzemnog sveta i njegovih veštica i aveti. Uz to on je bio istorijski izvor za rimski građanski rat. On veliča Katona kojeg Dante postavlja za nadzornika u podnožju Brega Čistilišta.
6. Stacije – pesnik epa o tebanskom bratoubilačkom ratu koji se završava hvalospevom Eneidi. Priča o Tebi je bila omiljena knjiga srednjeg veka, popularna kao svet kralja Artura.
!
DRUGI krug: razvratnici µ
Na ulazu u drugi krug pakla stoji sudija Minoj . On svakoj duši određuje mesto mučenja uvrćući rep onoliko puta koliko želi da nesrećnik siđe ((niz levak pakla)). (Duša se prvo ispovedi, pa čuje kaznu, pa se spušta.) I Minoj želi da spreči Dantea da uđe, ali ga Vergilije odvraća. Stigoh na mesto gde ne svetle dani što riče kao more u oluji (...) Paklena oluja tu večno bruji nosi duše u svome vrtlogu... (...) čuju se krici, plač i stenjanjem kletve svakojake upućuju bogu. De Sanktis: Pakao je u početku neodređen, bez obrisa; krug, mesto, ništa drugo – rekao bi čovek da je to prazna priroda, kad je ne bi ispunjavali večnost, mrak, smrt i očaj. Prvo područje gornjeg Pakla obuhvata grešnike puti, sladostrašća. Tu su grešni ljubavnici, osuđeni da ih večno nosi i baca paklena oluja (vrtlog koji vitla dušama), koja kao da simbolizuje strast koju su ° za života osećali. U jatu grešnih duša vidimo slavne ljubavnike iz mita i literature: Semiramidu , ∗ κ ♥ Didonu , Kleopatru , Helenu (koja, s vatrom u telu, toliko zla dozva), Ahila, Parisa i Tristana . Posle tih legendarnih figura, koje pisac ne pokušava da individualizuje, pojavljuju se Paolo i Frančeska.
Kosmogonija – nauka o postanku i razvoju nebeskih tela i njihovih sistema, naročito Sunčevog sistema; razne ideje, predstave, mitovi o postanku sveta. Kosmologija – učenje o kosmosu, svetu kao o celini i zakonima koji vladaju u njemu. Zapazi: Dok su prva petorica u Limbu, Stacije je u čistilištu! (Peti krug – rasipnici.) Minoj – mudri i strogi mitski kralj na Kritu, slavan za života po svojim zakonima i pravednosti. Vergilije ga je u Eneidi smestio u podzemni svet kao jednog od trojice sudija, dok je Dante od njega načinio demona koji sudi na ulazu u pravi pakao. Semiramida – vavilonska kraljica. Pričalo se da je živela u nedopuštenoj ljubavi sa sinom i da je takav odnos dozvolila zakonom /dala da se taj postupak sankcioniše zakonom (?). Didona – legendarna kartaginska kraljica, ćerka tirskog kralja Bela. Novi kralj Tira je ubio Didoninog muža i hteo da se domogne njegovog bogatstva, a ona je, sa blagom i nekoliko pristalica, pobegla u Libiju. Tamo je podigla Kartaginu. Po Eneidi, Eneja je, tokom svojih lutanja, vođen Venerom, naišao na Didonin dvor, gde pripoveda svoje pustolovine, a kraljica se, po boginjinoj volji, u njega zaljubljuje, zaboravivši da se pokojnom mužu zaklela na vernost. Jupiter šalje Merkura Eneji sa naređenjem da nastavi put ka Italiji. Pobožni i svoje misije vazda svesni Eneja ovo posluša, a napuštena Didona nagoveštava kartaginsku osvetu Enejinim potomcima i na lomači se probada njegovim mačem. Kleopatra – egipatska kraljica. Bila je ljubavnica Cezarova i Antonijeva. Kada ju je Oktavijan zarobio, pustila je da je ujede otrovna zmija – nije htela da je Oktavijan živu odvede u Rim kao zarobljenicu. Tristan i Izolda – na putu za dvorac kralja Marka, popili su ljubavni napitak namenjen kralju i njegovoj budućoj ženi Izoldi i ostali vezani do smrti uprkos svim preprekama na koje su nailazili.
15
Kurcijus: jasan je izbor ovih sedam ličnosti za egzemplarne predstavnike sladostrašća. (Vergilije poimence nabraja više od hiljadu njih, ali Dante nam saopštava ovaj niz od sedam imena.) Semiramida je prva, jer carstvo Asiraca pripada svetskoj istoriji, razdoblju koje je bilo još pre trojanskog rata. Didona kao vergilijevska heroina nije smela izostati. Kleopatra je dostojna pomena zbog svoje veze sa Cezarom. Helena, zahvaljujući obradi Homera u srednjevekovnoj knj. tradiciji. Itd. Na kraju Dante traži i dobija obaveštenje o dva druga imena – Paolu i Frančeski – pa tako dobijamo simboličan broj devet. Paolo i Frančeska de Rimini – Oni i u paklenom vihoru lete neodvojivi. Na Danteov poziv izleću iz jata duša... Dante od Frančeske saznaje da ispašta zbog ljubavi: Ljubav što nikome ko voli ne prašta to je, Pa i mene takvom snagom zavrti Da, kao što vidiš, još ne napušta srce moje. Dante pita i dobija odgovor na to kako su se spojili... Najzanimljiviji trenutak njihove zabranjene ljubavi nam je dat: kako su postali svesni svojih osećanja... Jednog dana, zabave radi, čitasmo o Lanselotu kako ga je ljubav skolila; bili smo sami, niko na nas nije motrio. Nekoliko nas je puta to čitanje prinudilo da ukrstimo poglede i promenimo boju lica; ali samo nas je u jednom trenutku savladalo. (...) Kad pročitasmo da na željeni osmeh usana Poljubac spusti taj vitez zaljubljeni, Ovaj što me neće napustiti nijednoga dana Na usne mi položi poljubac ostrašćeni. Zajedničko čitanje viteškog romana, uzajamni pogledi zbog njegovog sadržaja, bledilo zbog žudnje i strepnje da ne odaju sopstvenu želju, provala nezadržive strasti u poljupcu... Turobni mrak pakla za trenutak je osvetlila ljudska toplina... Paolo ćuti i plače dok Frančeska pripoveda... Dante pred njihovim jadom pada u nesvest... Strast i tragika: Odbiti Paola ili se prepustiti čulnoj i nedozvoljenoj ljubavi? Smisao ove epizode se ne iscrpljuje u opišu duševnog stanja likova – ni Frančeskine strasti, ni Danteove zbunjenosti, nego se on nalazi u dramatičnosti susreta duše koju je pobedio greh sa dušom koja teži greh da savlada... U prikazu žene izlazi se iz sholastičkih apstrakcija i ovladavamo stvarnošću. Žena više nije Beatriče, tip što su ga stvorili trubaduri, kolebljiv između ideje i stvarnosti – tu žena dobija karakter, strast, bogatu i živahnu ličnost. To je svet velike poezije epopeje i tragedije. Ova epizoda jasno pokazuje novinu Danteovog prikazivanja čoveka i njegove sudbine. U svet mrtvih ♥ ulaze Danteovi savremenici , koji nemaju ulogu alegorijskih otelovljenja grešne strasti već su u potpunosti individualizovani, uverljivi likovi. De Sanktis Frančesku naziva «prvom ženom modernog sveta». Dante o njenom udesu govori bez hrišćanskog moralizma. Kurcijus: pojavljivanje Frančeske i Paola pokazuje eksplozivni prodor istorije u epski, mitološki, filozofski svet srednjeg veka. TREĆI krug: proždrljivci Kerber, pas sa tri glave od kojih svaka laje, i repom i kosom načinjenom od zmija, bdi nad proždrljivcima. Oni su potopljeni u blato i šibaju ih prljava kiša (večna, prokleta, ledena i teška), sneg i grad. Sve je prljavo i smradno. Kerber proždrljivce čupa, odire im kožu i kida ih pandžama i
Frančeska je iz porodice koja je vladala u Raveni, a njen dever Paolo iz porodice koja je vladala u Riminiju. Uhvativši brata i ženu u nedopuštenoj ljubavi, Malatesta, Frančeskin muž, ubio ih je oboje, verovatno 1285. godine. (Muž je, po Frančeskinim rečima, u Kaini – I pojasu IX kruga pakla – gde se nalaze izdajice rođaka.)
16
zubima.Vergilije ovom čudovištu crvenih očiju, prljave crne brade i velikog trbuha, baca u usta blato i dok ga on proždire uvodi Dantea u njegovo kraljevstvo. ...pseto koje laje što gladno je, pa se smiri kada zalogaj baciš pred ludu, jer samo da ždere ono namerno je... Duhovi leže na zemlji. Jedna se duša uzdiže i obraća Danteu – to je Čako, Firentinac, koji otkriva Danteu, na njegovo pitanje, buduću sudbinu Firence u vreme borbe između Crnih i Belih kada je pala krv 1. maja 1300. godine. (Crni prvo budu prognani a potom se uz pomoć pape Bonifacija VIII vrate i prognaju neke Firentince, među njima i Dantea.) Dante pita Vergilija hoće li muke osuđenih biti veće posle Sudnjeg dana i dobija potvrdan odgovor, jer što je nešto savršenije, ono utoliko više oseća i bol i radost.
ČETVRTI krug: tvrdice i rasipnici Pluton, stražar četvrtog kruga, ljuti se kada vidi Dantea i Vergilija, pa priziva Sotonu. Vergilije ga smiri pominjući arhanđela Mihaila (koji je kaznio pobunjene anđele). Na ove reči Pluton padne na zemlju... (Dante Plutona prikazuje kao đavola koji ima vučji lik i glas. Vučica, kao alegorija pohlepe, jedna je od tri zveri sa početka...) Rasipni i tvrdice su osuđeni da večno jure svojim polukrugom tako da se na jednom i drugom kraju tog svoga polukruga sastaju, pa se vraćaju natrag grudima valjajući, uz urlike, teške terete. Pri svakom susretu prebacuju jedni drugima greh zbog koga pate: «Zašto čuvaš?» i «Zašto bacaš zlatnike?» Među tvrdicama su popovi, pape i kardinali. Dante se žali Vergiliju da ne može nijedno lice da prepozna. Vergilije kaže: Život njihov, što ga greh blati, Zamračio je lik grešniku svakome... Vergilije ne želi da troši reči na ove grešnike... Pesnici ovde razgovoraju o boginji sreće. Sreća je, po Danteu, nebeska, anđeoska inteligencija, neumoljivi izvršilac božanske bolje, kojoj ljudi ne mogu da izmaknu. Ona nije ni slepa ni prevrtljiva.
PETI krug: naprasiti i lenjivci Peti krug je u močvari Stiks, koja okružuje užareni grad Dis. U gornjim delovima i na površini močvare kažnjeni su naprasiti, a u njenim dubinama, pod površinom, dave se lenjivci. I jedni i drugi su, dakle, blatnjavi i goli... Prvi se tuku (glavom, rukama, nogama) i kidaju jedno drugom meso zubima, a drugi jadikuju i uzdišu – al njihove se reči ne čuju jasno jer su pod površinom, a uzdasi njihovi stvaraju mehure na površini močvare... Od petog kruga do grada Disa Na obali Stiksa postoji kula na kojoj se pojavljuju dva svetla. Ona najavljuju gradu Disu dolazak ≡ Vergilija i Dantea. Iz Disa se vidi treći plamen koji potvrđuje da je obaveštenje primljeno. Pesnici φ preko Stiksa idu barkom demona Flegije . Firentinac Filipo Arđenti, naprasnik (pripadao je Crnima u Firenci, a Dante Belima), blatnjava duša, pokušava da uđe na čamac, ali ga Vergilije odbija. Sada Vergilije grli Dantea i ljubi ga: Dušo
Ovi znaci podsećaju na ondašnje vojne običaje... Flegija – zapalio hram u Delfima jer mu je Apolon osramotio ćerku. Dante ga je pretvorio u demona koji prevozi duše preko močvare i simbolično predstavlja bes koji ne preza da se usprotivi i božanstvu.
17
ponosita, ona što te rodi blagoslovena bi... Dante kaže da se nada da će videti kako Arđenti tone u močvari. Tako i bi – a Arđenti počne sam sebe zubima da kida... Dante je uplašen kada im se obrate đavoli ispred grada, govoreći da Dante ne može da šeta po mrtvim kraljevstvima... Kaže Vergiliju: Ne ostavljaj me... tako samog ti... Hoće da se vrati, ali ga Vergilije hrabri... Pošto su izašli iz barke, demoni pokušavaju da im, na kapiji, spreče ulazak u Dis, grad mrtvih (grad pun prokletih duša i đavola). Vergilije pokušava da ih nagovori, oni mu zalupe vrata. Vergilije se trudi da sakrije svoj nemir (zbog nedolaska nebeskog izaslanika) pred Danteom, da se on ne bi uplašio... Teši Dantea da je on već dolazio ovde, te da zna put do dna pakla. (Erihta, čarobnica koja je znala da vraća duše u njihova tela, jednom ga je nagnala, proklevši ga, da izvuče jednu dušu iz Judinog kruga...) Na jednoj kuli grada se pojave Erinije (tri paklene furije oblivene krvlju, mladih tela i sa zmijama Ψ umesto kose koje grebu svoje grudi noktima, udaraju se šakama i viču) i prizivaju Meduzu protiv dvojice pesnika. Vergilije kaže Danteu da sakrije lice da ga Meduzin pogled ne bi skamenio, a onda i svojim rukama pokrije Danteove oči. Na površini Stiksa se pojavljuje nebeski oslobodilac – on hoda po Stiksu, a pete su mu suve, a duše beže pred njim. Ovaj anđeo (božji poslanik) štapićem (palicom) otvara vrata Disa i grdi đavole (Zašto se opirete, trošeći snagu, volji čiji cilj nikada sprečen ne može biti...), pa se vraća odakle je došao, ne progovorivši ni reč sa Vergilijem i Danteom: ličio na čoveka koga mori drugih briga jato... *** Ovde je predeo uređeniji – Disov grad. Potom demoni postaju đavoli, groteskna bića, čovekolikiji, okrutniji, zainteresovaniji, opasniji. Prostor je sve neuređeniji. Na kraju su demoni giganti. Prostor se sužava – nestaje u nesagledivom bezdanu, bunaru, jami, rupi – oblik levka ili vrtloga. Izokrenuta priroda, uništena u Disovom gradu. Priroda je lišena svog života, svog neba, svog svetla, puna tuge i bola, zajedno sa vrlinom otišla je i lepota koja je bila njeno lice. Vide se gorući grobovi, jezera krvi, stabla koja plaču i govore: sve je to priroda koju je grešnik iskvario, izokrenuo. Ove slike deluju na više čula: zvuk, vizija, miris, hladnoća, bol. Opisi su kratki – slike samo na trenutak bljesnu, brzo se smenjuju. Dante ne želi da deluje na maštu, već da potrese savest!!! *** ŠESTI krug – vrata grada Disa – jeretici i epikurejci (po tadašnjem značenju, protivnici tumačenja o χ besmrtnosti duše) Jeretici leže u gorućim grobovima. Epikurejci leže u otvorenim grobovima. Farinata – jeretik (+ politički protivnik Danteov, jedan od najpoznatijih vođa Gibelina). Uzdiže se, odjednom, u potpunoj tišini, iz užarenog groba. Viri do pojasa i obraća se Danteu – javio se jer je prepoznao po govoru Toskanca. Ovde počinje dijalog među političkim protivnicima – najpre oštar i odbojan, a zatim sve ljudskiji i pun razumevanja – ovo sugeriše Danteova vest o patnjama Farinatine porodice i o porazu njegove stranke. Farinata dopušta da je svojom političkom praksom mogao biti štetan voljenom gradu. Uzvišen stil njegovog govora, rodoljublje, psihološki uverljiva žudnja da u toj pustoši progovori sa živim čovekom... Farinata se iz groba uzdiže poput spomenika i vidljiv je u celoj svojoj fizičkoj i moralnoj veličini. Posle jetkog Danteovog odgovora na Farinatinu izjavu da je dva puta pobedio gvelfe, i tenzije koja je nastala u ovom sukobu, majstorskim kontrapunktom se prekida ova epizoda sa Farinatom i umeće se nova posvećena motivu roditeljske ljubavi.
Meduza – jedna od tri Gorgone, jedina koja je bila smrtna. Persej joj je odsekao glavu kojom je mogla da pretvori u kamen svakog koga pogleda. Verovatno zbog svoje senzualističke teorije saznanja i hedonističke etike koja ideal dobrog života vidi u duševnom miru i zadovoljstvu...
18
Razgovor prekine Kavalkante dei Kavalkati – otac pesnika Gvida Kavalkantija, Danteovog najboljeg prijatelja iz mladosti. Dante vidi samo njegovo tužno lice jer, za razliku od Farinate, on kleči u grobu. On prvo pogledom traži nekoga a onda pita Dantea zašto Gvido ne putuje sa njim (Zašto si bez sina moga?), a kad iz Danteovog odgovora pogrešno shvati da mu je sin mrtav, padne natrag u raku, kao da je drugi put umro. (Kako nešto kasnije saznajemo, Dante se zamislio kako to da mrtvi ne znaju sadašnjost, kad znaju daleku budućnost, pa je zato oklevao sa odgovorom i time ostavio Kavalkantea u uverenju da je Gvido mrtav.) Farinata nastavlja razgovor sa Danteom. Tužni međuprizor kao da je delovao na blaži ton u priznanju gibelinskog poraza: više od paklenih muka Farinatu boli neuspeh njegove stranke i progonstvo njegove porodice. U svečanom stilu Farinata proriče Danteu da će biti prognan. Objašnjava kako duše znaju daleku budućnost, a ne znaju sadašnjost – o tome mogu da saznaju samo od novodošlih... U Farinatinim rečima na kraju saosećanje je prevladalo sarkazam jer će se obojica izjednačiti u sudbini. Vrhunac Farinatine reakcije je u bolnom sećanju na bratoubilačku bitku kod Montapertija, kada se kao prognanik morao boriti, ali se nakon pobede jedini usprotivio zaključku istomišljenika koji su hteli da do temelja razore Firencu. Farinatine reči su pune ponosa i tuge – rodni grad je zaboravio njegovu zaslugu. Dante poručuje Kavalkanteu preko Farinate da mu je sin živ... Vergilije diže prst i kaže Danteu da dobro sluša: Kad budeš kraj one čiji sjaj vredi I što sve vidi i na sve pazi Ona će tvoj životni put da odredi. (Beatriče) Vergilije i Dante sedaju na grob pape Anastazija da bi se iza poklopca tog groba privikli na smrad. Ovde Vergilije objašnjava Danteu kako su smešteni grešnici u paklu tj. koje vrste grešnika se nalaze u krugovima koji slede...
SEDMI krug – prvi deo / pojas: nasilnici protiv bližnjeg svoga Čuvar je Minotaur, simbol bestijalnosti. (Sin Pasifajin, pola čovek, pola bik.) Njega Vergilije razbesni pominjući Tezeja, koji ga je ubio, a onda kaže Danteu: «Trči ka prolazu, lakše je proći kada ga bes zanese.» Vergilije objašnjava Danteu kako je ovde sada veća strmina nego kad je pre bio – al onda je Isus došao i oteo duše iz limba, pa je prilikom silaženja u limb izazvao potres... Ovi nasilnici su uronjeni u Flegetont, reku ključale krvi. Krvava reka u kojoj ključa onaj što je / nad bližnjim znao da se iživljava. U reci su tirani potopljeni do čela u reku krvi (Dionisije Sirakužanin, Atila – koji je spalio Italiju sve do Rima u V veku, Pir II – koji je pobedio Rimljane uz teške sopstvene gubitke...) ubice potopljene samo do vrata, razbojnici su u najplićem delu... Na obalama Flegetonta su kentauri, koji jure i gađaju strelicama nasilnike kada pokušaju da se uzdignu iz vrele kriv, i njihov vođa Hiron... η
Na Vergilijevu molbu, Hiron određuje Nesa , jednog od kentaura, da prenese Dantea na drugu obalu reke – u drugi pojas sedmog kruga. Dok idu duž obale / u toku prelaženja reke (?), kentaur im objašnjava ko je sve u reci...
Nes – kentaur koji je prenosio putnike preko jedne reke u Grčkoj. Dok je prenosio Heraklovu ženu Dejaniru, pokušao je da je napastvuje, a Heraklo je, čuvši njene krike, strelom smrtno ranio Nesa. Umirući, Nes je, da bi se osvetio, rekao Dejaniri da će muževljevu ljubav zauvek sačuvati ako mu bude dala da obuče košulju natopljenu u njegovoj, Nesevoj, krvi. Godinama kasnije, kad se pobojala da će je Herakle napustiti, Dejanira je postupila po Nesovom savetu i Herakle je umro u strašnim mukama. (Otuda se izraz «Nesova košulja» upotrebljava za fatalan poklon.)
19
SEDMI krug – drugi deo: nasilnici protiv sebe samih (samoubice i raspikuće) Samoubice se pretvorene u tamna stabla sa iskrivljenim deblima i otrovnim trnjema, a rasipnici goli jure kroz ovu šumu, gonjeni i razdirani od gladnih kuja / čopora krvožednih pasa. Ovaj mračni krajolik je nastanjen harpijama (tri čudovišta sa ženskom glavom i telom ptica, sa krilima i kandžama.) Pesnici idu kroz čudnu šumu sa iskrivljenim deblima – šumu samoubica, i Dante na Vergilijev nagovor lomi jednu grančicu. Na ovo šikne crna krv iz drveta i drvo, u kome je zatočena duša dela Vinje, počinje da govori: Zašto me kidaš ti?... Pjer dela Vinja – samoubica. Političar (kancelar Fridriha II) i pesnik sicilijanske škole. Na Vergilijevo obećanje da će Dante o njemu obnoviti uspomenu u svetu živih dela Vinja priča svoju sudbinu: Pao je u nemilost, zatvoren i oslepljen. (Bludnica zavist čiji pogled uvek bdi / nad carskim dvorovima, ta pokvarena / propast od koje boluju dvorovi svi / sve uzbuni protiv mene...) U očekivanju nasilne smrti, ubio se razbivši glavu o zid. Njegova duša je zarobljena u drvetu koje krvari, a Harpije mu lome granje. (Dante ne propušta da izrazi poštovanje uspomeni velikog gibelinskog vladara, ali implicitno projektuje (?) i sopstveni udes nepravedno osuđenog prognanika, koji je i sam upoznao tuđu zavist i spletke.) Posle Sudnjeg dana, samo duše samoubica neće moći da se vrate u svoja tela: Kao i druge duše, poći ćemo ka našim telima, Ali ne zato da se spoje sa našim dušama, Jer nije pravo da se ima što se samom sebi uzima. Mi ćemo tada, u ovim žalosnim šumama, Da ih povešamo, svako na trn najljući... SEDMI krug – treći deo: nasilnici protiv boga, hulitelji. Nasilnici protiv prirode. Nasilnici protiv zanata (zelenaši). Pesnici stižu do peščare (užarenog peska) na koju padaju ognjene pahuljice, večni žar. Od ovoga se pesak pali udvostručujući bol grešnicima... (Svuda je pesak, nema ni jedne biljke. Ovu pustaru β opasuje šuma....) Tu hulitelji leže na leđima, nepokretni, sodomisti neprestano trče i zelenaši sede pogureni, zgrbljeni. Zelenaši sede na ivici ponora, pod vatrenom kišom i uzalud se štite rukama. Svi su goli, sve ih kažnjava vatrena kiša, i svi pokušavaju da se odbrane neprestano otresajući žar koji pada po njima: Rukama su na sve strane mahali svi Da se zaštite od bola što zadaje užareni kam: Isto tako leti rade psi, Čas njuškom, čas repom kada ih grizu Buve, mušice i obadi zli. Kapanej – hulitelj – prezirao bogove. Jedan od sedam grčkih kraljeva koji je opsedao Tebu. Dok je jurišao na zidine, hulio je na Zevsa izazivajući ga da spase grad. Zevs ga je ubio munjom na gradskim zidinama. I u paklu on je ohol, pun prezira i ljutine. Vergilije mu kaže da je zbog te oholosti i kažnjen... A nema kazne veće od one koju Tvoj bes može tebi samome da zada. Vergilije savetuje Danteu da pazi kuda gazi – treba da hoda duž ruba šume, da ne stane na užareni pesak... Vergilije objašnjava Danteu da reke i jezera u paklu nastaju od suza koje teku iz tela statue Starca na Kritu – simbola ljudske istorije. (U peščari teče rečica??) Vergilije počinje priču o Kritu na kome je nekada vladao Saturn, dok je još trajalo «zlatno doba». (U hrišćanskom smislu, ovo označava stanje nevinosti.) Tu je statua Starca koji gleda prema Rimu (Rim kao nada čovečanstva). Glava mu je od
Zelenaši ne poštuju biblijsku naredbu (?) da čovek treba da radi i da u znoju lica svoga jede hleb svoj...
20
zlata, ruke i grudi od srebra, pojas od bakra, a nodole je sve od gvožđa, osim desne noge koja je od gline. Svaki deo ima svoje raspukline, osim onog od zlata. Iz ovih pora liju suze i padaju na zemlju i stvaraju reke Hada: Aheront, Stiks i Flegetont – koji se slivaju u jednu – Kokit. •
Bruneto Latini – Danteov prijatelj i učitelj . Političar i pisac. Dante daje svedočanstvo o voljenom majstoru umetnosti. Latini je sodomist – besomučno juri po peščari. Bruneto mu se obrati a Dante isprva ne može da ga prepozna – njegovo lice je sprženo... a zatim kaže: «Šjor Bruneto, vi tu...?» Dante ga zove da sednu i popričaju, ali Bruneto bi, ako bi stao, bio kažnjen da sto godina mora da stoji te ne bi mogao kretanjem da se zaštiti od vatre, ko što kolko-tolko može sada. Zato moraju da hodaju dok pričaju... Bruneto predskazuje Danteu da će se mržnja njegovog rodnog grada okrenuti protiv njega (ponovo će ga prognati) i Dante svečano obećava da će to zapisati u svom pamćenju i tako sačuvati. Bruneto mu prorokuje i da će uploviti u «slavnu luku». Na Danteovo pitanje ko su najpoznatiji stanovnici ovog dela pakla, Bruneti kaže da su to uglavnom sveštenici i pisci... Na kraju Bruneto preporučuje Danteu svoje glavno delo Trezor rečima: U njemu još živim... Zatim se Bruneti okrete i polete niz polje – trčao je brzo kao trkač koji u Veroni biva nagrađen zelenom čojom: ali je izgledao u jurišu tome / kao onaj što pobeđuje, a ne onaj izgubio što je. Eliot: Opisujući Bruneta koji, tako nisko pao, trči kao pobednik (Danteove reči), Dante u isti mah karakteriše i samu kaznu. Kurcijus: Dante Latiniju iskazuje – u paklu – najlepšu počast ovim stihovima. Dvojica pesnika stižu do ivice ponora niz koji teče krvava reka (?) i Dante skida uže koje ima oko pasa i daje ga Vergiliju, pošto ga je u klupče svio... Vergilije, stojeći dalje od ivice, baca u ponor uže i poziva čudovište Geriona. Najavljuje Danteu da će se uskoro pojaviti «stvorenje najgore». ... kunem se čitaocima, želeći da moje delo traje kroz vekove buduće, da videh... (...) kako se neka prilika... grozna da i najhrabrijem zastane dah u grudima... Gerion se penje. Gerion je oličenje prevare, licemerja. On ima lice poštenog čoveka (i glatku kožu lica), telo zmije (prekriveno pločicama i kvrgama), kandže lavovske, rep škorpije. (Dakle, on ima jedno telo, a više priroda.) Dok se Vergilije pogađa sa njime da ih odnese do dna pakla, Dante prepoznaje zelenaše po porodičnim grbovima koji se nalaze na torbama što im vise oko vrata. Jedan se obraća Danteu, kazavši da jedva čeka da i njegov komšija uskoro dođe ovde... Dok priča, on krivi usta i plazi se... Prelazak iz sedmog u osmi krug Na leđima ovog repatog i letećeg čudovišta, spuštaju se do 8 kruga. Dante se penje sa strahom na Gerionova leđa, a Vergilije ga čvrsto drži (iako je Dante hteo učitelja ga zamoli da ga snažno zagrli, glas ga je izdao, ali ga je Vergilije sam obgrlio). Učitelj seda pozadi, da Gerionov rep ne bi mogao da φ dodirne Dantea... Dok putuju Dante oseća strah koji poredi sa strahom Faetona i Ikara dok mu se topio vosak koji je držao perje. Kad ih Gerion spusti na dno, kao strela odjuri dalje... OSMI KRUG: JARUGE – u ovom krugu pakla ima 10 zlih jaruga. Ovde su: kradljivci, varalice, krivokletnici, lopovi. Ovde je namenio mesto papi Bonifaciju – u bunaru, da dubi na glavi dok mu prže stopala. Menja se:
Dante je Bruneta Latinija upoznao u franjevačkom manastiru Santa Kroče gde se školovao. Latini ga je tu podučavao i savetovao. Bio je gvelf... Samo je Dante zabeležio da je Bruneto bio sodomist. Faeton – sin Helija. Jednom je dobio dozvolu da upravlja očevim kolima, ali nije znao da upravlja, pa se srušio pogođen Zevsovom munjom – Zevs ga je kaznio jer je sagoreo sazvežđa, a trag tog događaja je Mlečni put.
21
-
priroda
-
demon i čovek – ljudsko lice nestaje
-
slike – gadost
-
stil – niži ton
Načelo zlih jaruga: pretvaranja čoveka u životinju i obrnuto Nema velikih ličnosti. Manje individua → NEMO STADO. Odisej – retko veliki lik u Jarugama. Pretvoren u plamen zajedno sa Diomedom. Komika – prikazivanje mana i poroka. Karikatura:
-
čarobnjaci kojima su glave okrenute za 180 stepeni pa im suze padaju među guzove umesto na grudi.
-
đavoli se plaze svom vođi koji prdi
-
poređenje duše koje beže od _______ sa žabama.
Ali, Dante se ne zadržava na ovome, ne ruga se «ne podiže do protivuzora» - NEMA SMEHA. Karikatura ubija samu sebe izazivajući tezu (?) – UZVIŠENOST KOMIČNOG. Jaruge su koncentrično poređane oko dubokog bunara, koji se nalazi u sredini okrugle poljane. (Dante poredi jaruge sa jarkovima (?) koji opasuju tvrđavu.) Od ivice poljane do bunara vode mostovi preko svih jaruga. Sve je sive boje i sve je od kamena. OSMI krug – prva zla jaruga: podvodači i zavodnici Njih bičuju rogati đavoli. Ovde je Jason, fala bogu. OSMI krug – druga zla jaruga: laskavci Laskavci su zaronjeni u «ljudsku nečist» (potopljeni u izmet) i sami sebe udaraju. Videh jednog tako umazanog govnima Da se nije znalo je li pop ili pripada običnom svetu. τ
Ovde je Taisa – zavodnica, hetera, požudna; laskala je ljubavnicima; grebe se u govnima, prljava i raščupana. Čas čučne, čas ustane. To je Taisa, kurva koja je ovim rečima Svome ljubavniku – kada zapita: «Jesam li po volji Tebi i mio?» odgovorila: «Neizmerno, u srcu i mislima!»
OSMI krug – treća zla jaruga: simonijaci – oni koji trguju crkvenim dobrima i službama σ
Simonijaci su kažnjeni tako što vise strmoglavce u malim bunarima iz kojih im vire noge, a muči ih vatra koja im liže stopala. Kao što gore stvari masne od ulja, Pa plamen samo po površini gori, Tako i njih ovde od prstiju do peta vatra žulja.
Taisa – čuvena grčka hetera, poznata iz Terencijeve komedije Evnuh. Dobili ime po haldejskom čarobnjaku Simonu koji je, po legendi / prema Bibliji?, hteo da kupi od apostola tajnu pravljenja čuda. Po njemu je dobila ime SIMONIJA – prodaja svešteničkih činova i indulgencija u srednjem veku.
22
(Kao što su u životu preokrenuli crkvene zakone i kao što su bili pohlepni na zlato koje je iz zemlje, tako su sada naopako zabiti u šupljine kamena, a tabani im gore.) Dante govori o izgledu ovih bunara tako što ih poredi sa posudama / udubinama krstionice u crkvi San Đovani u Firenci koje su isto tako jednake veličine i okrugle... Pominje da je jednu takvu posudu razbio pre nekoliko godina da bi spasio život detetu koje je upalo u nju, i brani se od sumnji da je iz drugog razloga tu posudu razbio... Dantea do bunara Vergilije nosi, ne spušta ga... Ovde Dante sreće papu Nikolu III, koji od Dantea pomisli da je stigao papa Bonifacije VIII, koga očekuje... Dante pominje viziju korumpiranog paganskog Rima koju je dao Jovan Bogoslov u svojoj Apokalipsi. Tu ovaj govori o Rimu kao o «velikoj bludnici». Dante kaže da nema razlike između pagana i simonijanaca... Obraća se Konstantinu, koga krivi što je papi Silvestru dao dominaciju nad Rimom. (Reč je o legendi...) (Dante simonijance smatra krivcima zla u društvu svojeg doba – oni su podmićivanjem i međusobnim svađama postali krivi za anarhiju u savremenom svetu. Prema pesnikovom mišljenju red i pravda mogu da zavladaju ako svetovna vlast pripada caru, i ako se crkvenim poslovima bave samo dobri i nepodmitljivi.) Vergilije je zadovoljan zbog Danteovih reči. Nosi ga, s lakoćom, do vrha grebena koji vodi u četvrtu jarugu. Tu ga pažljivo spusti. OSMI krug – četvrta zla jaruga: vračevi i čarobnjaci/ lažni proroci? Oni su osuđeni da hodaju natraške, sa glavom okrenutom naopako, pa im suze teku niz leđa. (Izobličeni – glava im je okrenuta, pa im je lice na leđima.) Jer napred da vide njima je zabranjeno... tj. greh je videti ono što Bog neće da ljudi vide, pa su zato vračevi, koji su hteli da vide daleko unapred, primorani sada da gledaju zauvek unazad, odvraćeni od svog cilja... Ovde je Tiresija za koga Dante prepričava legendu po kojoj je jednom ošinuo dve zmije u toku parenja i pretvorio se u ženu... Posle sedam godina našao je te dve iste zmije u istom položaju i ošinuo ih šibom, pa tako povratio svoj izgled muškarca. Jutro je drugog dana otkad su pesnici pošli u pakao... Pesnici pričaju o onome što za moju pesmu važno nije... ((Intima.)) OSMI krug – peta zla jaruga: varalice Ovde crna smola ključa i u njoj se kuvaju, dave varalice, odnosno podmitljivci, koji za novac ili neku drugu korist izdaju interese zajednice ili svoga gospodara. I kao što iz vode u nekoj baruštini Vire žabe sa glavom napolju napola, A noge i telo skrivaju u dubini, Tako svuda vire grešnici puni bola... Dante sveprisutnost smole poredi sa zimskim danima u venecijanskom brodogradilištu kada svuda ključa dim od smole jer se trulo drvo zaštićuje katranom i pukotine na brodu se zapušavaju... (Poređenje koje je zapravo kontrast (smola: u brodogradilištu – vrednost, radinost, život. U paklu ključa i zamenjuje more a gore je služila za zaštitu brodova.) Oko ove jaruge obilaze đavoli, raširenih krila, lakonogi i zli, sa kukama da dohvate svakoga ko se pomoli iz te vreline da bi se ohladio: Skriven treba da plešeš tu, Tako da ako možeš, još nešto zgrabiš prevarama...
23
Dante poredi ovu sliku sa slikom iz kuhinje – đavoli potapaju grešnike kao što kuvarevi pomoćnici χ potapaju meso viljuškama u kotlu – da ne bi isplivalo na površinu... Vergilije traži od đavola da im omoguće da prođu bez problema. Zlorepi, vođa ovih đavola, daje im pratnju od 10 đavola (imena: Gazimraz, Palokrili, Bradokovrdžavi, Riđoludi...), ali ih upućuje sa lažnim obaveštenjem ka nepostojećem mostu. Trapavko (jedan od đavola) objasni pesnicima da ne mogu dalje jer je most preko šeste jaruge srušen. Zato treba da idu duž bedema kako bi došli do drugog mosta nad šestom jarugom, ali im tu sprema prevaru, jer su i drugi mostovi nad šestom jarugom srušeni (od potresa koji je nastao kada je Hrist sišao u limb), pa će pesnici morati da siđu na dno šeste jaruge a zatim da se penju na sledeći, sedmi bedem. Vergilije hrabri Dantea: Neka te time ne zastrašuju Pusti ih neka samo reže, po svom običaju... Varalice varaju i u paklu: varalice se dižu iz vrele smole da se ohlade i zaranjaju natrag čim vide đavole. Izvesni Žampola de Navara, koga varalice primete u ovoj akciji pa ga izvuku na obalu da mu oderu kožu, vara đavole obećavajući im da će, ako ga malo ostave na miru, izvesti na površinu sedam varalica. Međutim, prevari ih... (Poređenje bekstva ovog varalice pred đavolima sa slikama iz životinjskog sveta: Isto tako se ponaša divlja patka kada Soko je ganja, pa ona zaroni sred močvara, A on se vrati u vis ljut i umoran tada.) Dva đavola se od besa zbog varaličinog bekstva pobiju i upadnu u smolu: Vrelina ih je odmah razdvojila Ali da uzlete bio je pokušaj nemogući, Jer su se od smole slepila njihova krila. Drugi đavoli Pružiše vile ka dvojici u katranu Koji su već spečeni bili u tom kalu... Dante se boji da će đavoli želeti da se osvete i zaista, đavoli kreću preteći ka pesnicima, ali Vergilije uzima Dantea u naručje Kao majka koja iznenada probuđena ustaje I vidi da je okružena plamenovima, Pa uzima sina u naručje, beži i ne staje, Brinući toliko o njemu tada Da samo u košulji ona ostaje... i spusti se, noseći ga na grudima, sa njime u šestu zlu jarugu u kojoj zlokandže nemaju vlast. OSMI krug – šesta zla jaruga: licemeri Licemeri su pokriveni spolja pozlaćenim kabanicama, a iznutra načinjenim od teškog olova: Oh, teškog li plašta za večna vremena! (Kao što su im reči spolja zlatne, a kriju teret – olovo – zlih posledica laži.) Hodaju u krug plačući, spori zbog teškog tereta...
Poređenja su iz ovozemaljske sfere, kao kod Homera. Totalitet, jedinstvo zemlje i neba. Đavoli guraju duše u smolu kao što kuvar potapa meso u lonac. Soko ganja divlju patku.
24
Ovde pesnicima Katalano dei Katalani, bolonjski gvelf, jedan od osnivača napola vojničkog Reda ♦ vitezova blagoslovene / blažene device Marije , otkriva da su svi mostovi nad šestom jarugom srušeni i da treba da se ide uz kameni odron da bi se iz nje izašlo. Ovde je i Kajafa, veliki sveštenik koji je na veću sveštenika i fariseja zaključio da treba razapeti Hrista... (Jevanđelje po Jovanu). On je razapet na tri koca i cvili... Leži sa raspetim udovima i po njemu hodaju... Vergilije se mršti dok ne stignu do srušenog mosta odakle mogu da krenu u sedmu jarugu: U doba između januara i februara Kada... Slana na zemlji i povrh prvih trava Nalikuje svome belom zimskom bratu, Ali njena belina se kratko zadržava, Seljak kome zalihe hrane nestaju u vajatu, Ustaje, gleda i vidi njive svoje, Kako se bele, pa se, nesrećan, pljesne po vratu, Vraća u kuću i tu žalosne pesme poje ... a onda opet izađe i nade mu se nove roje... ... pa štap uzima i čio tera ovce iz tora na pašnjake zelene. Tako je mene vođa uplašio Kada ga videh da mršti čelo onako, A isto tako me je brzo iz nevolje izbavio... Vergilije savetuje Dantea da se ne prepušta malodušnosti: «Ne smeš biti trom i iznemogao», reče učitelj, «jer taj se još ne rodi što je, sedeći na perju, do slave stigao... ... Zato, ustani, savladaj umor nezdravi Sa duhom koji do pobede stiže na kraju ... Mnogo teže stepenice tebe čekaju...» ... Ustadoh tada pokazujući se vrlo snažan, Iako se nisam baš tako osećao, Pa rekoh: «Hajde, jak sam i odvažan.» OSMI krug – sedma zla jaruga: lopovi Lopovi trče goli i uplašeni među mnoštvom otrovnih zmija koje ih muče (probadaju im bubrege repovima i glavama...), a neki se stalno pretvaraju u zmije i obrnuto. Toliko su smešani grešnici i zmije da se ne može prepoznati ko je ko... Slepiše se i smešaše njihove boje u trenu tom Pa nisu više znali ni ko su ni šta su, Kao što se dešava sa belom hartijom Kada počne da gori, pa je smeđe boje, Jer još crna nije, a ni nalik belom. Vani Fuči – čovek-zmija. Kradljivac; priča kako je pokrao bogatu riznicu (svetinje) crkve Svetog Jakoba u Pistoji, a onda za to optužio drugog čoveka. Tužni stid što ga je Dante video. (Stid =
Ovaj monaško-vojnički red vitezova se vremenom tako iskvario da je narod njegove pripadnike nazivao «fratrima-veseljacima».
25
unutrašnji rascep.) Fuči proriče Danteu izgnanstvo – da bi mu se osvetio što ga je video tako poniženog: Ali, da ne bi, u mojoj muci, moglo da traje / tvoje uživanje... (...) To rekoh baš da bih ti bol zadao sada! Fuči pokazuje šipak bogu. Zmije kažnjavaju Fučija (jedna mu se smota oko vrata, a druga mu veže ruke), što je Danteu toliko drago da bi mogao i da se sprijatelji sa zmijama. Kaže da čak ni Kapanej nije tako hulio na Boga... Za Fučijem kreće Kako, čudoviše, čuveni kradljivac stoke, sin Vulkanov. Kako je Dante ovde sreo pet lupeža, potomaka najuglednijih firentinskih porodica, on se sarkastičnom apostrofom obraća rodnom gradu. U toj invektivi se sukobljavaju njegovi osećaji moralista i političkog prognanika sa njegovom ljubavlju prema Firenci. OSMI krug – osma zla jaruga: zli savetnici Svaki od zlih savetnika je umotan u plamen koji ga svuda prati, kao što je, dok je bio živ, svoje savete uvijao u laž. / Zli savetnici su skriveni u plamenu jer su tajno obavljali zlodela. Kažnjeni su vatrom jer su rasplamsavali strasti; jezik im je bio oštar, pa se plamen što ih obavija završava šiljatim vatrenim jezičcima. Odisej i Diomed. Vergilije ih navodi kao neprijatelje Troje (predaka Rimljana). Posebno pominje njihova zajednička (ne)dela: -
prevaru sa Trojanskim konjem,
-
lukavstvo pomoću koga su prepoznali Ahila skrivenog u Tetidinim haljinama da ne bi išao u rat u kome će poginuti
-
i krađu Paladijuma / Paladiona – legendarne statue Palas Atine u Troji, trojanske svetinje od koje je zavisila sudbina Prijamovog grada, jer ga niko nije mogao osvojiti dok je statua u njemu.
Vergilije govori sa ovim grčkim junacima a Danteu kaže da ćuti... Odisej priča kako je krenuo u Donji svet: ... Napuštajući Kirku koja me onako zatvori, Više od godinu dana... (...) ni nežnost prema sinu, ni samilost sveta prema starome ocu, niti ljubav moja koja je za Penelopu trebalo da cveta, nisu mogli da savladaju želju koja me je vukla da upoznam svet celi... i nagovorio svoje drugove da sa njim idu: ... nemojte vi nikada da odustanete, sunčev prateći trag, da svet bez ljudi ne vidimo sada. (...) niste vi rođeni da živite kao skotovi, već da vas vrlinom i znanjem miluje vetar blag. Tako su prošli Gibraltar Gde Herkul postavi one stubove čije Granice nijedan čovek nije smeo da pređe... Evocirajući svoju poslednju pustolovinu, ton kratkog govora mornara podiže do patetične kulminacije predočujući im da se čovek od životinje razlikuje upravo po tome što je smisao njegovog života činiti dobro i spoznati istinu, i ističući beskrajne mogućnosti saznanja. Oduševljen pristanak Odisejeve
26
družine je izražen u slici «ludog leta» koji nagoveštava konačnu katastrofu (brodolom i pogibiju u okeanu). Njihova težnja je uzvišena, ali uzaludna i luda jer se protivi Božjim zakonima... Dok je u prethodnim pevanjima Dante superiorno prezirao niske i podle kažnjenike, ovde ponovo, kao u razgovoru sa Frančeskom ili Farinatom, pokazuje složenija osećanja – poštovanje prema velikih duhovima antike koji su pogrešno upotrebili svoj dar. Drugi zli savetnik je Gvido da Montefeltro. On je dao loš savet papi Bonifaciju VIII, zato što mu je ovaj obećao oproštaj grehova. Ali, kad je umro, saznao je da se čoveku ne može oprostiti greh ukoliko se nije uistinu pokajao: oproštaja nema onome ko se ne kaje, / niti kajanje sa zlom ide pod ruku. (Ne vredi mu papin oproštaj greha.) Montefeltro proklinje papu (neka ga zlo prati) zato što ga je vratio na životni put koga je pokušao da se odrekne – naime, Montefeltro je bio od rođenja ne sličan lavu, već µ sam na delu na lisca ličio. Ipak, pokajao se i zamonašio kod franjevaca, ali ga je papa pozvao da mu da savet u vezi sa pokoravanjem Palestrine, italijanske oblasti: Ali, poglavar novih fariseja Dok je ratovao oko Laterana, Ali ne protiv Saracena ili Jevreja, Kao da nije imao neprijatelja osim hrišćana... OSMI krug – deveta zla jaruga: sejači nesloge i šizme Sejači nesloge su isečeni i osakaćeni – kao što su za života razdvajali svojim zlim delovanjem one koji bi trebalo da budu složni. Đavo ih ranjava mačem jer naše se rane nama uvek zatvore / pre nego opet stanemo ispred njegovog mača (nakon što obiđu ceo krug): - Onima koji su uneli smutnju među zemaljske vođe rasečene su glave. - Onima koji su zavadili rođake odsečene su ruke - onome ko je pobunio sina protiv oca odsečena je glava. Ovde su osnivači sekti... Dante razgovara sa Muhamedom (osnivačem islamske religije, piscem Kurana). Muhamed – rasporen – vidi se kako nastaje govno u želucu. Telo se dezintegriše – a scena je, paradoksalno, sve telesnija. Ni bure kada mu spadne duga ili deo dna polukružni; Ne raspada se kao jedan koga sam ugledao Rasečenog od brade do mesta gde pušta smrad kužni; Između nogu svežanj creva mu ispao, Srce, pluća i jetra su mu visili i sa svim tim Želudac u kome postaje govno sve što bi progutao. (...) ... i rukama raščepi rasečene grudi, pa reče: «Sada vidiš kako se čerečim!» Dante na kraju susreće provansalskog pesnika Bertrana de Borna. On nosi svoju odsečenu glavu (kao neku lampu) držeći je za kosu: Sam je sebi tako svetiljka bio... Objašnjava pesnicima da je ovako kažnjen zato što je podsticao Henrika, nastarijeg sina engleskog kralja Henrika II (vladao u 12. veku) na mržnju protiv oca. OSMI krug – deseta zla jaruga: krivotvorci – falsifikatori metala ili alhemičari; krivotvorci osoba (oni koji su se lažno predstavljali), novca i reči (lažovi) Za svaki greh Dante navodi kaznu koja je u najvećoj suprotnosti sa uživanjem zbog koga se greši...
Uporedi Makijavelija!
27
Alhemičari su kažnjeni bolešću, jer su u životu bili moralno bolesni. Ko što su izopačili zlato (?), tako je njihovo telo izopačeno gubom i šugom. (... pomoću alhemije metale krivotvorio... kao majmun dobar imitator prirode bio.) Niko od ovih grešnika ne može da ustane već se kreću potrbuške ili leže jedan preko drugog. Oni koji su se lažno predstavljali su svoje grehe počinili ležeći, pa zato moraju da ispaštaju bežeći i grešili su ustima, pa moraju da grizu... (Reč je o Đaniju Skiki dei Kavalkantiju, Firentincu iz 13. veka, koji se prerušio u izvesnog Donatija, lagao u krevet i odglumio ga da bi izdiktirao lažni testament...) ... ni u Tebi ni u Troji punoj sjaja, ne bi takvog besa da grize zveri uplašene ili da udove ljudske čereči i razdvaja, kao što videh dve blede i gole sene koje su ujedale i brzo trčale... (Ovaj pakleni prizor poredi sa Hakabinim krikom kada je ugledala mrtve Poliksenu i Polidora, svoju decu...) Od mitskih likova koji su se lažno predstavljali Dante pominje Miru, ćerku kiparskog kralja Kinira, koja se zaljubila u svog oca, pa se prerušila da bi ga na greh navela... Falsifikatori novca su bili žedni blaga, pa su sada žedni vode. Tu je majstor Adam iz 13. veka koji je kovao lažni zlatni novac (sa tri karata bakra umesto iz zlatnih poluga) i zbog toga završio na lomači... Sad ima vodenu bolest (od koje su mu natečeni udovi) i žedan je: Splet potočića koji je uvek tekao Niz brežuljak... pa se ka Arnu sliva, ... uvek mi je pred očima, ali to zalud ne biva jer mi ta slika još više grlo suši... Lažovima glava gori u groznici. Među njima su Putifarova žena koja je okrivila Josifa (a u stvari je ona njega htela da zavede) i Grk Sinon – koji je lažima naveo Trojance da dovuku u grad drvenog konja. Sinon i majstor Adam se tuku i svađaju ko je gori zlikovac... Kunu jedan drugog... Vergilije prekoreva Dantea, ali ga i teši da će biti uz njega kad god «zaluta»: ...»Samo ti gledaj, ali ja sam već počeo i da se ljutim.» ... okrenuh se ka njemu pun takvoga srama da još uvek pamtim prekor onaj. ... hteo da se izvinim, pa sam to činio ćuteći, ali mi se činilo da to dovoljno neće biti. ... «seti da sam uz tebe ja uvek tu, ako ti se opet desi da zalutaš nekuda ... Slušanje takvih svađa pristaje ljudima niskih pobuda.» (...) ...ugrizom bol zadade, tako da mi se obrazi zarumeneše od stida, a zatim mi on i lek dade. Dante ovo poredi sa Ahilovim kopljem – koje je prvim udarcem ranjavalo, a drugim lečilo ranu...
28
Prelazak iz osmog u deveti krug: Giganti Na ivici osmog kruga se silazi u ogromni i duboki bunar u kome je deveti krug. U bunaru do pojasa stoje strašni i ogromni giganti. Oni su oholi, borili su su protiv Boga (Zevsa), pa su zato osuđeni da budu čuvari najdubljeg pakla. Kroz duboki bunar pesnike prenosi div Antej. Antej hvata Vergilija, a ovaj Dantea uzima u čvrsti zagrljaj... DEVETI krug – Kokit – izdajnici Dno devetog kruga je debeli led paklene reke Kokit. Dno devetog kruga je podeljeno na četiri pojasa: Kainu, Antenoru, Tolomeu i Judeku. Izdajice su kažnjene u ledu, zamrznuti su u ledenom Kokitu – suprotno vatrenoj ljubavi bliženjega je hladno, proračunato izdajstvo. (Ljubav je nagrađena na najvišem nebu, a izdajstvo kažnjeno u najdubljem paklu.) Kao što žaba, da bi kreketala u zoru, Podigne glavu, pa viri iz vode... ... tako su pomodrele, bez moći da se oslobode, sve do grla bile ukopane u ledu seni i cvokotale zubima kao što kljunom klepeću rode. ... Svaka je pognute glave zurila u sjaj ledeni... Dante, da bi predstavio debljinu leda, pominje reke Dunav i Don koje nikada nisu bile tako ledene i planinu Tovarnik (Fruška gora) koja, da se na ovaj led srušila, ne bi ga razbila. Danteu nedostaje jezika da opiše najstrašnije zlo: BUNAR IZDAJICA – čovek-životinja postaje led, fosil, okamenjeno biće. Pokret se zaustavlja, suze lede, život nestaje. Smrdljive vode zlih jaruga hlade Luciferova krila. Hladan predumišljaj – nedostatak savesti. DEVETI krug – Kaina – prvi pojas: izdajnici rodbine Izdajice rodbine plaču, a mraz im ledi suze. Dvojica se sudaraju glavama, puni besa. Jedna od glava je ostala bez oba uveta, zbog hladnoće... To su braća Aleksandar i Napoleon, sinovi Alberta di Mangona. Jedan je bio gvelf, drugi gibelin. Došlo je do sukoba i brat je ubio brata, ali su obojica umrla u toj borbi. Ovaj je pojas, naravno, dobio ime po Kainu... Dante vidi hiljadu lica koja je mraz zaledio...
29
α
DEVETI krug – Antenora – drugi pojas: izdajnici otadžbine (ili stranke) Ovde je Ganelon, poznati izdajnik iz Pesme o Rolandu.
ρ
Grof Ugolino i nadbiskup Ruđeri. Dve glave izviruju iz leda, a viša besno grize potiljak nižoj, kao da jede hleb... (Poređenje koje je zapravo kontrast – Hleb: Tidej jede glavu svoj neprijatelja kao hleb. χ Hleb je hrana, toplina, život vs. jedenje krvnikove glave u ledu pakla. ) Sa hrane užasne usta je podigao Onaj grešnik čisteći je kosama Sa glave onog kome je potiljak grizao. Stravičan prizor dvojice ljudi, Ugolina i njegovog nekadašnjeg mučitelja Ruđerija, koji su u večnosti • pakla ujedinjeni uzajamnom mržnjom. Dante ih poredi sa Tidejom i Melanipom. Grof Ugolino je pripadao veoma moćnoj pizanskoj porodici sa mnogo feudalnih poseda. Italijanski τ gradovi toga vremena bili su poprište političkih borbi dveju stranaka – gvelfa i gibelina . Ugolino je kao načelnik Pize predao Firenci, Luki i Đenovi koje su htele da napadnu Pizu, po nekoliko kaštela (zamaka, tvrđava), a da bi sebi osigurao vlast, bio je spreman da pomaže gvelfima u njihovom nastojanju da zavladaju gradom. Vođa gibelina, Ruđeri, koji se pretvarao da je Ugolinov prijatelj, oduzme mu vlast i zatvori ga sa dvojicom sinova i dvojicom unuka u kulu (pizanski «toranj gladi») gde su svi poumirali od gladi. Dante je Ugolina smatrao izdajnikom domovine i zato ga stavlja u pakao, ali ga zbog njegovih patnji i sažaljeva, te mu u paklu daje ulogu Ruđerijevog mučitelja. Mržnja i žeđ za osvetom jače su od patnje, pa Ugolina to podstiče da obnovi sećanja, makar pri tome morao plakati, kao što je to učinila i Frančeska. Dok su njena sećanja protkana setom za izgubljenom srećom, Ugolinova su puna očaja, jada. Dok je Frančeska sa Paolom i u paklu vezana neraskidivim sponama ljubavi, Ugolino će večito gristi potiljak svojeg neprijatelja. (Dante daje presudne trenutke u tragičnog zgodi junaka.) Ugolinova priča je bogata detaljima: skučen tamnički prostor, sporo i teskobno odmicanje vremena; bleda svetlost koja obasjava lica koja pate; dečije reči patetičnog prizvuka; Ugolinova nemoć da im pomogne; umiranje dece i Ugolinovo teturanje po njihovim leševima... I ja čuh kako su donja vrata zakucavali Na užasnoj kuli, pa sam pogledao U lice moje sinove, ali reč nismo progovarali. U srcu sam se skamenio, ali nisam plakao, Već su plakali oni... (...) A kada je tračak svetlosti bele U bolnu tamnicu ušao i ja ugledao Da se sa moga na njihova četiri lica slutnje sele,
Antenor – Trojanac koga Homerove pesme prikazuju kao mudrog čoveka i dobrog govornika. On je predložio da se Jelena vrati Grcima i sklopi mir. Možda je iz toga proisteklo mišljenje da je Antenor izdao domovinu. Trijumf Saracena je posledica izdaje Ganelona, Rolandovog očuha, koji se o zasedi dogovorio sa saracenskim kraljem Marsilom iz Saragose. Karlo osvećuje svog nećaka Rolanda pobivši Saracene i kaznivši izdajnika Ganelona. Poređenja su iz ovozemaljske sfere, kao kod Homera. Totalitet, jedinstvo zemlje i neba. Tidej – antički mitski junak, jedan od sedmorice koji su pokušali da osvoje Tebu. Smrtno ga je ranio Tebanac Melanip. Umirući, Tidej je u besu stao da grize Melanipovu odrubljenu glavu, koju su mu drugovi doneli. Gvelfi – od nemačke reči Velfen – partija osnovna u Nemačkoj, posle smrti Henrika V, kao podrška naslednicima Gvelfa od Bavarske sa naklonošću ka politici sporazumevanja sa papom. Stvorena kao opozicija partiji Gibelina koja je nastala u to vreme. U vreme Fridriha Barbarose ona je označavala partiju pristalica pape, odnosno anticarsku partiju. Kasnije, sa novim političkim promenama imena gvelfa i gibelina označavala su pripadnike dve suprotstavljene političke grupe u bilo kom gradu. Oko 1300. godine došlo je do rascepa u gvelfskoj stranci u Italiji – podelila se na dve frakcije. Bele i Crne. Ovi drugi su se oslanjali na podršku Bonifacija.
30
Obe ruke sam od bola zagrizao... (...) ... kao što mene gledaju oči tvoje, gledah svu trojicu kako umiru, jednog po jednog... Dante Pizu naziva novom Tebom, jer je razdiru građanski sukobi. Ugolinova povest je izazvala gnev prema nečovečnosti Pizanaca... *** Grof Ugolino – čovek u akciji – kakav jeste – otvoreno srce Adamovih potomaka. Najava modernog sveta.
π
DEVETI krug – Tolomea – treći pojas: izdajnici svojih prijatelja i gostiju Ove izdajice leže u ledu na leđima. Njima je telo živo, a duša im je već mnogo godina u paklu. ((I onima koji su na zemlji kao živi, duša je već u paklu, a nad telom im vlada đavo.)) ... kad zaječe trube izdajstva, duša se sjuri u pakao α pre nego što joj Atropos nit života preseče... Ovde Dante proklinje Đenovu jer je sreo Branka d'Oria koji je ubio svog tasta i celu njegovu pratnju pozvavši ih na račak... DEVETI krug – Judeka – četvrti pojas: izdajnici svojih dobrotvora i Lucifer Ovaj pojas je dobio ime po Judi. Tu su, pod dubokim ledom, izdajnici svojih dobrotvora. Neke duše leže, neke stoje ispod ledene kore, neke su naopačke, neke na nogama, neke s licem ka stopalima – savijene kao luk... Usred ledenog dna koje je u sredini zemaljske kugle (središte Kokita je ujedno i središte Zemlje), nalazi se Dis, odnosno Lucifer. Ime Dis je Dante dao po uzoru na Vergilija koji je tako nazvao vladara pakla. Iz leda se vidi Luciferov gornji deo tela, a noge se protežu u drugu polovinu Zemlje. Lucifer – ima tri lica jer oponaša sveto trojstvo. Ružan je kao što je bog lep, taman kao što je Bog svetao, nekada najlepši anđeo, sada najgroznija nakaza. Njegova tri lica imaju različite boje: prednje • lice je crveno jer je na toj strani kažnjen Juda zato što je počinio izdajstvo iz ljutine. Drugo lice je crno zato što je Brut ubio Cezara iz gluposti. Treće lice je beličastožuto zato što simbolizuje nemoćnu zagriženost koja je navela Kasija na izdaju i ubistvo. (Ova tri grešnika Lucifer melje zubima...) Pod svakom glavom Lucifer ima golema krila – njihovo gibanje proizvodi hladan i oštar vetar. (Satana je nepokretan: žrtva i krvnik u isto vreme. Slika greha, a ne ličnost. Kao nekakva mašina, mehanizam.) Ljutnja, glupost i zagriženost su izvori najtežeg greha i vode u Luciferove čeljusti. Lucifer plače jer iako je zli anđeo i muči druge i njega muči žalost što je tako duboko pao: niz tri brade, mlaz suza i slina se slivao.
Ptolomej – lik iz Biblije koji je pozvao u goste Šimuna Makabejca i njegova dva sina, a onda, posle gozbe, naredio da ih ubiju. Atropos – jedna od tri parke čiji je zadatak bio da preseče nit života i tako razdeli dušu od tela. Juda Iskariot – učenik Hristov, izdao je Hrista za 30 srebrnjaka.
31
Dante Lucifera naziva i Belzebub (đavo). Vergilije vodi Dantea do izvora greha da sazna kuda vodi grešan život. Prelazak iz Pakla u Čistilište Vergilije, koga je Dante zagrlio, spušta se sa Danteom niz Luciferovu dlaku u drugu polovinu Zemlje (južna polulopta) i tu izlaze, kroz pećinu u kojoj teče potok (sveži potočić), na površinu druge polovine planete. Tu ponovo vide zvezde: kroz jedan otvor okrugao / kuda izađosmo da opet ugledamo zvezde. (Na sredini puta, kod đavolovih bedara, pesnici su u središtu sile teže celog svemira, pa Vergilije mora da se preokrene, a zatim se uspinje uz Luciferove noge.) ČISTILIŠTE Do brega čistilišta Dante i Vergilije stižu prošavši kroz središte zemlje na barci koju vozi anđeo. • Čistilište je mesto gde dospevaju duše dostojne odlaska na nebo posle ispaštanja i pokajanja. Dante i Vergilije se uspinju uz breg gde posle predčistilišta idu u čistilište. Na ulazu u čistilište (kad izađe iz pakla) Dante priziva muze: Neka pesma mrtva ovde postane živa, O svete muze, jer vaš sam smerno, ♣
Pa neka me Kaliopa sada sniva I moju pesmu prati onim glasom verno... Dante pred sobom vidi plavi nebeski (suprotan mrkom prostoru pakla) svod – simbol nade. Na nebu je Danica (planeta Venera) – zvezda ljubavi – ona sja tu gde počinje carstvo ljubavi (nasuprot paklu kao carstvu mržnje). Dok Danica obasjava istok vedrinom, na jugu su četiri zvezde koje predstavljaju Mudrost, Pravednost, Snagu i Umerenost. °
Na ulazu u čistilište je KATON – čuvar čistilišta – borac za slobodu – za Dantea dostojan takvog poštovanja u mojim očima / kakvo ni ocu ne duguje niko iz našeg roda. Katon ima dugu sedu bradu i sedu kosu, a na licu mu se vidi sjaj one četiri zvezde. Katon savetuje Vergilija da Dantea opere od prljavštine pakla. Zora je, razdanjuje se... Vergilije pere Danteovo lice (još uvek orošeno suzama) rosom: pomoću neba treba sprati prvi najdeblji sloj greha, pakleni dim, kako bi duša mogla da se pripremi za potpuno očišćenje... Potom ga opasuje rogozom (koji tu raste) – biljkom koja nema lep cvet, poniznom biljkom – koja se povija i na povetarcu. Ovo znači da se grešnik mora odreći svega što u životu izaziva požudu, odnosno mora da bude ponizan i skrušen. (Kada iščupa rogoz, na njegovom mestu odmah novi poraste. Ovo znači da se božja milost ne umanjuje kad se nekome udeli.) PREDČISTILIŠTE
Čistilište je stvoreno pošto je Isus Hrist oslobodio pravednike iz limba 33 godine posle Vergilijevog rođenja. Kaliopa – jedna od 10 muza; zaštitnica uzvišenog pesništva – retorike i epske poezije. Atributi Kaliope i njene sestre Klio (koja je zaštitnica istorije) su: voštane pločice, svitak i pisaljka. Katon Utički tj. Marko Porcije Katon – praunuk Katona starijeg. Živeo u I veku pre nove ere. Poznat je kao branilac rimske republikanske slobode. Kada je video da će Cezar da pobedi i da će time doći kraj republike izvršio je samoubistvo. Dante ga je postavio za čuvara čistilišta iako je samoubica, jer mu se divio kao borcu za slobodu. Katona posle sudnjeg dana čeka, po Danteu, večno blaženstvo.
32
Predčistilište – prvi deo – plaža – Dante i Vergilije stoje na plaži i vide svetlost – anđela koji u lađi vozi (služeći se samo krilima – ne trebaju mu ni vesla ni jedra) duše na breg čistilišta. (Dušama je polazište bilo ušće reke Tibar.) Anđeov sjaj je tako jak da Dante u jednom trenutku mora da pogne pogled... Duše pevaju pesmu o izbavljenju Jevreja iz Egipta (Psalm 113). Duše se iskrcaju, anđeo ih prekrsti (napravi nad njima znak krsta) i ode ka pučini. Duše pitaju Dantea i Vergilija za put ka bregu, no ni oni ne znaju. Jedna od duša je i Kazela (poznati pevač, Danteov prijatelj, koji je napisao muziku za mnoge Danteove pesme) koji prilazi Danteu i grli ga – Dante njega ne može – ovaj je bestelesna sena. Njega Dante moli da zapeva jednu od Danteovih (ljubavnih) pesama. Kazela zapeva kanconu nežnim glasom: Ljubav što u mome duhu stanuje... Duše slušaju, al' im prilazi Katon i ukori ih što stoje (Što stojite kao strine?) i uputi ih ka brdu. Vergilije se stidi, grize ga savest, što je i sam stao i slušao... Kazelino pevanje znači da se čovek ni na putu spasa ne odriče lako lepota zemnog sveta, ali i da ga ni najplemenitije lepote ne smeju sprečavati da ide putem koji vodi ka Bogu. Katonova opomena je glas savesti. Predčistilište – drugi deo – podnožje čistilišta – podnožje strmog brega čistilišta obilaze duše koje ne smeju da se penju na breg čistilišta jer su isključene iz crkve. Ovde Dante prepoznaje Manfreda, kralja Sicilije i Napulja iz 13. veka, koji je poginuo braneći svoju kraljevinu od Karla Anžujskog. (Ipak, zbog svojih stavova i sklonosti ka lepom životu isključen je iz crkve.) On moli Dantea da javi njegovoj ćerki da nije u paklu (iako je isključen iz crkve), te da može da se moli za spas njegove duše – čime će skratiti čekanje njegove duše u podnožju brega. (Inače duša ovde čeka 30 puta onoliko koliko je trajao njen prkos.) Predčistilište – treći deo – tri visoravni. Ovde su, kao i u podnožju čistilišta, grešnici koji su se pokajali tek u smrtnom času. Prva visoravan – lenjivci – svi stoje u senci stene i izgledaju umorno; imaju lenje pokrete i spor način govora. Ovde je Danteovo prijatelj Belakua, Firentinac koji se bavio izradom violina. On objašnjava Danteu da je ova grupa duša, zbog svoje velike lenjosti, zakasnila da se pokaje i u smrtnom času. Kad uživanje ili bol u najvećoj meri Obuzme našu duševnu moć ponekada Duša se tako zdušno na to usmeri Da ni na šta drugo ne obraća pažnju tada... Druga visoravan – žrtve nasilne smrti – grešni jer su se pokajali u zadnji čas – kad ih je već zatekla nasilna smrt. Dakle, treba se čistiti od greha dok smo još zdravi, a ne kada oslabimo, jer onda greh ostavlja nas, a ne mi njega. Ovde Dante sreće Buonkontea da Montefeltra, koji je poginuo u bici kod Kampaldina u kojoj je i Dante učestvovao. Dante sreće i Piju dei Tolomei koja je ubijena po nalogu svoga muža – ovaj se namerio da se oženi nekom groficom... ♦
Dalje, (u VI pevanju ), Dante nailazi na senu Sordela da Goita, plemića i trubadura koji je pevao na • italijanskom jeziku. Sordel i Vergilije se srdačno pozdravljaju (obojica su iz Mantove), a Dante prekorava Italiju čiji gradovi međusobno ratuju i za to krivi imperatora i papu: Ah, Italijo robinjo, domovino jada nam, Brode bez kormilara na velikoj buri, Nisi više gospođa, već mesto gde se sliva sram!
Ovo pevanje je centralni deo triptiha Danteovih političkih pevanja u koji ulaze još VI pevanje Pakla i VI pevanje Raja. Sordelo da Goito – trubadur iz 13. veka. Pisao je pesme političkog karaktera. Verovatno mu je Dante dao ovako veliku ulogu u Čistilištu zbog jedne njegove pesme u kojoj žestoko prekoreva savremene vladare.
33
... a sada nigde nisu bez rata tvoje pokrajine, tvoji stanovnici međusobno se razdiru... Dante pominje Monteke i Kapelete, Atinu i Spartu, a za papu i sveštenstvo kaže da bi trebalo da prepuste caru svetovne stvari... Sordel ukazuje putnicima tj. pesnicima počast i prati ih... (Vergiliju je ponizno prišao, i oko kolena ga obgrlio rekavši: O, slavo Latina, ti si pokazao sve što naš život odlikuje...) Pošto duše noću ne ∗ mogu da načine ni korak ka pročišćenju (noćna tmina sputava volju) , on ih vodi do doline nemarnih vladara. Treća visoravan – dolina nemarnih vladara – na ovoj livadi duše sede pevajući... Ona je puna cveća i mirisa. Cveće u dolini znači prolaznu slavu velike gospode u svetu živih. Kokos i belilo, kovano srebro i zlato kad sija Drvo blistavo i glatko i indigo kad sijaju, Svežina zelenila kada se smaragd razbija, Sve zajedno da mogu u toj dolini da stanuju Bojom cveća i trava sve bi ona nadmašila... Ovi vladari (nemački, poljski, francuski, engleski...) su, zaokupljeni svojom vladavinom, odgađali pokajanje do poslednjeg časa. Ovde su izmireni i najveći protivnici. Predveče, duše vladara zapevaju večernju himnu svetog Ambrozija «Tebe pre kraja dana, Tebe tvorče svih stvari, prizivamo...» u kojoj se mole da ih Bog sačuva od napasti jer su oni u životu napasti izloženi više nego iko drugi. (Đavo je napastvovao Hrista nudeći mu vlast nad svetom.) Po završetku njihove pesme dva plava anđela sa vatrenim i tupim mačevima silaze sa visine i postavljaju se na dva ulaza u dolinu. (Anđeli su simboli božje pravde i milosti, a njihovi mačevi su tupi, jer je božja pravda puna ljubavi i samilosti. Zeleno odelo anđela i njihovo perje znače da naše vrline moraju biti sveže kao prolećno lišće.) Ovi anđeli dolaze sa Marijinog krila, da čuvaju dolinu od dolaska zmije. Dante i Vergilije, koji su ih do tada gledali sa strane, silaze sa Sordelom među ove duše. Dante razgovara sa Ninom Viskontijem, sudijom iz Pize. Dante zatim posmatra nebo, ali ne vidi više četiri zvezde koje je video kad je stigao, već, umesto njih, na nebu sijaju tri nove zvezde. Tri zvezde su tri vrline (3 bogoslovske vrline?: vera, nada i milosrđe? ) koje treba da nadoknade četiri ljudske vrline (Mudrost, Pravednost, Snagu i Umerenost). Zatim dolazi zmija, koju anđeli teraju. (Zmija dolazi, kao nekad u raju, usred radosti i uživanja ovoga sveta. Dante, kada sazna da će zmija doći, pribija se sleđen uz Vergilijevu ruku.) Potom Dante razgovara sa Koradom Malaspinom, koji mu proriče da će mu porodica Malaspina, za sedam godina od ovog trenutka, pružiti gostoprimstvo u vreme izgnanstva.
ČISTILIŠTE (breg na ostrvu) ima 7 pojaseva kao simbol 7 glavnih grehova: oholost, zavist, srditost, duševna lenjost, tvrdičluk i rasipništvo, proždrljivost i razvrat, a redosled im je obrnut od
Poruka pevanja koje sledi je da se samo u suncu božje milosti može ići ka spasu. Bez božje milosti vlada noć.
34
rasporeda koji imaju u paklu jer je težina prestupa odnosno kazni sve manja što su krugovi uži i bliži ∗ vrhu. Blaži tj. manji grehovi se ispaštaju na većoj visini odnosno bliže Bogu. Ovde je kazna moralna – patnja zbog nemogućnosti da se vidi Bog, ali i fizička, srazmerna počinjenom grehu. Duše se čiste i kroz molitve živih i kroz posmatranje pozitivnih primera na početku i na kraju svakog kruga. (I ovde su duše kažnjene prema zakonu odmazde, a predočeni su im i primeri koji uznose onu vrlinu koja je suprotna prirodi njihovog greha.) Na početku su prizori koji podstiču na dobro i hvale vrlinu suprotnu počinjenom grehu, a na kraju prizori kažnjenog greha.) Na kraju svakog pojasa je anđeo koji pokazuje očišćenim dušama prolaz ka sledećem krugu, ka vrhu i konačnom očišćenju od greha. (Duše prolaze kroz sve krugove, za razliku od pakla gde su stalno u istom i, ako je potrebno, zadržavaju se u svakom da bi ispaštale grehe koje su počinile.) Anđeo briše sa čela znak, slovo P – simbol greha (slovo P je početno slovo latinske reči peccata – gresi). Te znake plamenim mačem urezuje anđeo na ulazu u čistilište. Velika strmina brega čistilišta simbolizuje težak i uzan put ka dobru. Čovek mora da se uspinje nogama, odnosno dobrom voljom, i rukama, odnosno dobrim delima, ali su mu potrebna još i krila, odnosno snaga. (Strmina je tolika da Dante i Vergilije moraju da se penju četvoronoške.) Vrata čistilišta Dante je zaspao i sanja da ga orao sa zlatnim perjem nosi u visine, u sferu vatre gde obojica gore. (Orao, odnosno Lucija, je milost božja bez koje nema spasa // simbol milosti koja prosvetljuje. Dante i Lucija zajedno gore u vatri ljubavi. Do odluke da se kaje čoveka vodi božja milost – Lucija, a do ispovesti i pokore ljudski razum – Vergilije.) Dante se budi i nađe se pred vratima čistilišta. Vergilije mu kaže da ga je tu Lucija donela dok je spavao. Ovo uplašenog Dantea umiri: Kao čovek koji je sumnju svoju odagnao I kome se strah u samopouzdanje pretvorio, Jer je upravo istinu saznao, Promenih se i ja pošto sam se smirio. Na vratima stoji vratar – anđeo božji sa mačem u ruci – simbol presuđivanja. Iz njega izbija svetlost toliko jaka da Dante ne može da ga gleda. Anđelu su noge na pragu od alem kamena – simbol skupocene Isusove zasluge na osnovu koje ispovednik može da prašta grehe. Ka njemu se ide preko tri stepenika: najniži je beo i gladak (kao ogledalo; predstavlja ispitivanje savesti: gladak... da sam se u njemu ogledao kakav sam bio), drugi je tmasto-siv, ispucao uzduž i popreko (čin pokajanja), a treći je crven kao krv (zadovoljenje omogućeno Isusovom krvlju). Dante moli anđela da mu otvorio vrata. Anđeo mu ureže u čelo 7 slova «P» (sedam smrtnih grehova), a onda izvadi dva ključa, jedan zlatni, jedan srebrni, oba potrebna da bi se vrata otključala. (Srebrni ključ je znanje kojim se razaznaje ko je dostojan oproštaja iliti poznavanje božjeg zakona. Zlatni ključ je crkvena vlast kojom se grešnik može razrešiti greha.) Otključava vrata (ljudima je teško da se odluče na kajanje, pa se zato vrata čistilišta teško otvaraju) i pušta pesnike unutra, opominjući ih da se ne osvrću – ovo znači da ne valja pasti opet u isti greh. Prvi krug čistilišta: OHOLI ι
U prvom krugu čistilišta su u mramornim stenama urezani primeri smernosti: arhanđel Gavrilo , µ Marija , David (tvorac psalama), car Trajan itd. Duše oholih idu polako, zgrbljene pod teretom
iv: Primeri razvrata u paklu su Frančeska i Paolo, proždrljivosti – Čako, tvrdičluka i rasipništva – pape, duševne lenjosti – niko se ne izdvaja, srditosti – Arđenti; šta je sa zavišću i ohološću?? Arhanđel Gavrilo – najavio trudnoću Mariji, što je trebalo da znači pomirenje između Boga i ljudi, preko čega je došlo do iskupljenja. Otvorio je nebo za ljude, kojima do tada nije bio dozvoljen pristup zbog prvobitnog greha. Marija – preko nje se izvršilo iskupljenje. Ona je otvorila ljudima trezor uzvišene božje ljubavi, koji je greh bio zatvorio.
35
ogromnog kamenja. Teško kamenje je simbolično (predstavlja greh) i oholi moraju da pognu glave, jer su ih u životu previše visoko držali. Dok nose teški teret, oholi pevaju Oče naš. Poslednju molbu da ne dođu u iskušenje ne mole za sebe, već za one duše koje su još izvrgnute toj opasnosti. Duše priznaju da je samo bog veliki i slavan po imenu, vlasti i volji. Dante ovde, između ostalih, sreće jednog grofa i jednog umetnika – minijaturistu. Njegov govor upozorava Dantea da bude ponizan... (Dante stoga počinje da ide pognut iza njega...) On mu, takođe, prorokuje da će biti prognan i ponižen... Na podu su slike koje ilustruju primere kažnjene oholosti: Lucifera, Niobu, Arahnu, Troju... Na stepenicama koje vode u sledeći viši krug stoji anđeo poniznosti. On lupi Dantea krilom po čelu... Dante se čudi što se oseća lakšim, a Vergilije mu objašnjava da mu je anđeo izbrisao sa čela trag koji je ostavio prvi glavni greh. Kada sva slova «P» koja nosiš sada Na licu tvome izbledela budu Kao ovo prvo izbrisano, tada Tvoje noge će osetiti takvu volju da u čudu Za umor više neće da znaju... Čuje se pesma: Blago siromašnima duhom... Vergilije opominje Dantea da požuri – ovo znači da čovek mora biti revnostan u pokajanju. Drugi krug čistilišta: ZAVIDNE DUŠE Vergilije pozdravlja sunce čiji će ih zraci voditi. Ovde je sve glatko i sinje boje kao kamen. Ovde je sve jalovo i pusto, jer se radi o ljudima koji osim sebe ne trpe nikoga i ništa. Zavidnim dušama su oči zašivene gvozdenim žicama kroz koju kapaju suze. (Zato što su druge gledali zavidnim očima, one su im zatvorene, jer su oči prozori duše. Samim tim ne vide svetlost.) Jedna drugu pridržavaju. Čuju se anđeoski glasovi. Duša Sapije iz Sijene moli Dantea da pobudi uspomenu na nju među živima... (Sam Dante se ne oseća zavidnim, ali je siguran da će, kada umre, nositi teški kamen kojim su kažnjeni oholi.) Odlazeći od zavidnih duša pesnici čuju glasove koji opominju na milosrđe, navodeći primere kažnjene zavisti: Kain itd. Anđeo milosrđa briše Danteu još jedno «P» sa čela. (Dante je opet zaslepljen od svetlosti... Vergilije mu kaže da će uskoro moći da gleda ovakvu svetlost i to onoliko koliko je priroda htela da ga podari...) Usput Vergilije objašnjava Danteu reči del Duke: «O, ljudski rode, zašto ti srce bije / da sa drugima dobra ne deliš od pamtiveka.» Naime, na zemnom svetu se umanjuje blago pojedinca kad ga deli sa nekim, dok se na nebu ono umnožava deljenjem, jer što je više blaženih duša, povećava se samo blaženstvo, zbog velike međusobne ljubavi. (Kao i ranije kad nešto objašnjava Danteu, Vergilije kaže da, ako mu njegovo objašnjenje nije dovoljno, kada bude video Beatriče shvatiće...) Treći krug čistilišta: SRDITI Ovde se srditi čiste od greha smrdljivim dimom, koji im je za života oči zastirao tamom. (Toliko je dima okolo da Dante ništa ne vidi te mora da se drži za Vergilija da se ne bi izgubio ili povredio.) Srditi moraju da prebivaju u dimu, jer srdžba pokrije čoveka mrakom i otme vid njegovom razumu, pa on više ne razabire da njegova ljutnja nije u skladu sa uzrokom. Isto tako oni ne vide posledice srdžbe koje njima samima najviše škode. U ovom pevanju (XVI) Dante:
36
-
raspravlja i o slobodi volje u liku Marka Lombardijca koji objašnjava da postoji slobodna volja – čoveku je dato da razlikuje dobro i zlo i svojom voljom može da se bori sa zlim izazovima... Dante sliku duše daje u slici devojčice je koja jednostavna i radosna... Ipak, ona nema znanje, pa može da bude zanesena malim dobrom... Zato joj je potreban zakon tj. sposobnost da razazna pravdu.
-
i iznosi svoj politički program – raspravlja o papi kao o nekom ko može da tumači svete istine, ali ne razlikuje duhovnu od svetovne vlasti te želi i svetovnu vlast. (Zato i narod koji za njim ide teži zemaljskim dobrima...) U lošem vođi leži greh na svetu, a ne u prirodi ljudskoj. (Ne veruje u prvobitni greh?)
Kad izađe iz dima, Dante vidi prizore kažnjavanja srditih: Proknu – koja je u velikoj ljutnji mužu dala da pojede udove sina Itija, itd. Zatim sreće anđela koji mu briše treće «P» sa čela. Četvrti krug čistilišta: DUŠEVNO LENJI Idući ka duševno lenjima, kažnjenim zbog tromosti, Dante oseća kako mu ponestaje snage. Malaksavanje Dantea pred noć je znak da čovek ne može napredovati ako nije obasjan milošću božjom, a nestajanje snage znači da je i njega ponekada savladavala duševna lenjost, jer se nije uvek brinuo za spas svoje duše. Vergilije govori Danteu o ljubavi – razlikuje prirodnu tj. duhovnu ljubav (dobru), u kojoj se nikada ne čini zlo, od žestoke, prevelike (?) ljubavi (rđave) koja može biti temelj zla: oholosti, zavisti, besa... Ljubav je seme svake vrline I svakog greha koji podleže kaznama. Razlog ovome je to što je duša stvorena da brzo zavoli i lako se upućuje ka onome što voli. ... Čovek, zato što je razuman, ima moć da spreči da ga ljubav zavede... Vergilije dodaje da je on govorio o ljubavi onoliko koliko je razum sposoban da je shvati. Ono što je iza toga reći će mu Beatriče «jer je to stvar vere da zna». Nailaze duševno lenji. Oni svi jure... (Brzo trčanje lenjih duša alegorijski pokazuje kako se leči njihov greh.) Revnošću sada mogu da isprave svoje negdašnje oklevanje... Duševno lenji su bili MLITAVI... Na primer, Jevreji, koji su, kada se pre njima otvorilo Crveno more, oklevali da uđu u obećanu zemlju – svi su pomrli u pustinji osim Jošue i Kaleba... Ili oni Trojanci koji nisu sledili Eneju, zbog lenjosti i težine poduhvata – ostali su na Siciliji i izabrali neslavan život... Pred zoru trećeg dana svog puta Dante vidi u snu nakaznu ženu (mucavu, razrokih očiju i krivonogu; sakatih ruku i bledoprljavu) koja postaje sve lepša i lepša i koja, pevajući, kaže da je Sirena, koja očarava mornara koji morem luta... i za sebe kaže: ko svikne na mene teško napušta slast koju nađe ispod moga skuta! Kraj nje se pojavljuje druga, «sveta» žena – božja milost – i razbija Sireninu varku. Vergilije Ovu drugu zgrabi i poderavši joj Spreda haljinu, trbuh njen pokaza, Pa me probudi smrad u trbušini njenoj. Dante kaže da je video privlačnu pojavu od koje još uvek nije uspeo da odvoji misli. Vergilije mu objašnjava da je video «staru vešticu koja rađa grehe». Alegorijski Sirena je slika pogrešne ljubavi za zemaljskim dobrima i telesnim uživanjem. Vergilije je pokazao Danteu kako se čovek od «stare veštice» oslobađa. Kaže mu da usmeri oči na Boga... Pesnici susreću anđela vrednoće koji briše Danteu još jedno «P» tj. greh lenjosti. Peti krug: TVRDICE I RASIPNICI
37
Tvrdice i rasipnici leže potrbuške na zemlji, vezanih ruku i nogu, i plaču od straha... Kažu pesnicima da idu tako da im uvek na spoljnoj strani bude desna ruka... Dante govori sa papom Hadrijanom V koji je umro 38 dana nakon što je ustoličen za papu. On je, po svojim rečima, nakon što je postao papa, želeo da ode na nebo – nije mogao da nađe mir na ovom svetu zato što je bio škrtica... Kaže da tvrdičluk gasi ljubav prema dobru, pa zbog toga tvrdice ništa ne čine – zato u čistilištu njima vezuju ruke i noge – da bi bili nepokretni i opruženi. Dante klekne, a papa mu kaže da ustane, da je i on sam – papa – samo sluga ((bogu)) kao i drugi. (Papa posle smrti prekida mistični brak, te postaje jednak sa drugima.) Primeri škrtosti: Mida, kralj Frigije, koji je izmolio od Bakha da učini da se pretvori u zlato sve što dodirne, pa je tako bilo i sa hranom, te je stradao zbog svoje pohlepe... Pesnici nastavljaju put, a čistilište se zatrese kao od zemljotresa, a potom se zaori krik... (Vergilije opet kaže Danteu da se ne plaši...) To je trenutak kada božja milost uzima k sebi očišćenu dušu. Blažene duše govore ushićeno u slavu Boga... Putnici stoje, sve dok potres i pesma ne prestanu. Dante i Vergilije traže mesto za ulazak u šesti krug. Sustiže ih duša rimskog pesnika Stacija. (Stacije je tri puta ovenčan pesničkim vencem u Rimu. Dante u Staciju vidi svoga književnog brata budući da je Vergilije obojici uzor i duhovni otac.) Stacije objašnjava razlog potresa i pesme: brdo čistilišta se trese kada nebo opet prima u sebe očišćenu dušu koja je iz neba i došla odnosno kada se očišćena duša vraća. Svaka duša oseća kada se očistila i onda nagore skoči tj. svojom se voljom diže u raj ili na višu stepenicu čistilišta. (Čistoća navodi dušu da promeni stanište.) Onda duše pevaju hvalospev Bogu koji je njihovu molbu uslišio... Duša pesnika Stacija se ovako oslobodila – on je ležao u bolovima više od 500 godina, pa je tek tada osetio slobodnu volju da krene ka nebesima... Stacije govori pohvalno o Vergiliju – kaže da je Eneida bila spev iz kojega je učio, govori o Vergiliju kao svom uzoru... Na to se na Vergilijevom licu vide osmeh i suze... Dante se nasmeši i odaje Staciju da je sena koja ga prati Vergilije. Stacije hoće da zagrli kolena Vergiliju, ali mu ovaj ne da: sena si ti, a i ja sam samo sena. Stacije kaže da to što je zaboravio da su obojica sad samo ništavila / u ništavilu govori o tome koliko ga poštuje... (Preko Stacija Dante izriče najveću pohvalu Vergiliju. U ovoj sceni ima i blagog humora u prizoru kad Stacije, obuzet žudnjom da sretne Vergilija, ovoga veliča ne znajući da je pred njim.) Stacije govori o svom grehu rasipništva, citira stih iz Eneide na tu temu, i objašnjava da je u čistilištu zato što se pokajao i zato što se tajno preobratio u hrišćanina. Stacije citira i stihove iz Vergilijeve Mesijanske ekloge – zbog njega je postao pesnik, a hrišćanin sa njim ((ne doslovno, naravno)). Govori kako je plakao zbog Domicijanovih progona hrišćana... Raspituje se za Terencija i Plauta. Vergilije kaže da su, kao i on, u limbu. Tamo razgovaraju o Parnasu, muzama... zajedno sa Homerom, Agatonom, i likovima iz mitologije: Antigonom, Ismenom, Tetidom itd. Anđeo briše «P», ali se to pominje kao već obavljeni čin. Šesti krug: PROŽDRLJIVCI Ovde pesnici vide neko čudno drvo (ima oblik obrnute jelke) čiji plodovi (jabuke – asocijacija na Adama i Evu?) ne mogu da se uberu i izvor iz koga ne može da se pije voda. Iz lišća drveta se čuje glas koji kaže da neće moći da jedu njegovu hranu; zatim nabraja primere umerenosti: Mariju, koja na svadbi u Kani Galilejskoj nije brinula da se ona najede, već drugi; Jovana Krstitelja, koji se u pustinji hranio medom i skakavcima... Proždrljivci su svedeni na kost i kožu. Oni se ovde čiste glađu i žeđu. Primeri proždrljivaca: Erisihton – hteo da uništi vrt posvećen Cereri, pa ga je ona mučila glađu koju nikada nije mogao da utoli; prodao je za hleb rođenu ćerku, a zatim oglodao i sopstveno telo; Marija ≡ iz Jerusalima – dok je imperator Tit opsedao grad, zbog gladi ubila, skuvala i pojela svoga sina; itd.
Marija je za vreme opsade Jerusalima od strane Tita «nagrizla» svoga sina i stoga je navedena u krugu proždrljivaca. Prema izvoru te legende Marija je otrgla odojče sa svojih grudi, zadavila ga, ispekla i pojela dopola. Bila je skoro poludela od gladi. Kod Dantea joj se to – nelogično – računa kao «preterano uživanje u jelu». Priča o ljudožderki Mariji potiče od Flavija Josifa.
38
Danteu se javlja duša Forezea Donatija, firentinskog pesnika, koji mu tumači zašto su duše mršave – usta koja su na zemlji mnogo jela čiste se ovde hvaleći boga. Proriče: Već buduće doba vide oči moje, Do koga neće mnogo vremena proteći, Kada sa propovedaonice pravdu će da skroje Bezobraznim firentinskim damama Zabranjujući im da pokazuju sise svoje. ... Ali, kada bi te bestidne žene Znale šta im nebo uskoro sprema, Već bi im od straha oči bile raširene... Među proždrljivcima Foreze pokazuje Danteu jednog pesnika, jednog papu, jednog kardinalovog brata, jednog nadbiskupa i jednog plemenitog viteza. Pesnik Bonađunta Orbićani iz Luke (imitator provansalske lirike koga Dante nije mnogo cenio) proriče Danteu progonstvo. Takođe citira stih iz Novog života: Žene što znate ljubav šta je... Kaže da je «slatki novi stil» smetao njegovom uspehu kao pesnika. (Dok je «slatki novi stil», koji je dobio ime po ovom Danteovom stihu, naglašavao važnost inspiracije i odgovarajućeg izraza za nju, sicilijanska škola, kojoj pripada Bonađunta, oponašala je trubadure i takozvane «učene» škole.) Bonađunta se, dok ovo govori, rasplače & tvrdi da između ove dve škole nije bilo druge razlike ((razlike u kvalitetu?)) do te da su Dante i njegovi sledili inspiraciju... (Preko reči Bonađunte Dante definiše razliku između starijih pesničkih škola i slatkog novog stila.) Forezeu Dante priča o lošem stanju u Firenci. Foreze proriče da će onog ko je najkrivlji za to stanje # – a to je njegov rođeni brat – Korso Donati – uskoro vezanog za rep vući (tajanstvena životinja u pakao)... Anđeo umerenosti briše sa Danteovog čela šesto slovo «P». Stacije objašnjava Danteu kako je Bog ulio duše ljudi u tela i kako, posle smrti, one oslobođene tela ipak zadržavaju moć da osećaju i pate. Dante je ovo pitao Vergilija (tačnije, pitao ga je kako neko može da bude mršav ovde u Čistilištu, gde nema potrebe da daje hranu telu) ali pošto Vergilije predstavlja ljudski razum prožet klasičnim obrazovanjem, a Stacije ljudski razum koji nije samo klasično obrazovan već je i obasjan svetlom hrišćanske nauke, Vergilije poziva Stacija da objasni Danteu ono što ni njemu samom nije jasno. Stacije se u objašnjenju koristi znanjima iz medicine... Sedmi krug: RAZVRATNICI Razvratnici gore u plamenu kao što su na zemlji goreli u strasti. Vatra čisti sve, pa i duše od strasne i neprirodne telesne ljubavi (sodomije). Senke se grle i ljube – poljupcima se čiste od želje za telesnim poljupcima. Razvratnici pevaju crkvenu himnu u kojoj se moli da nas bog oslobodi zlih požuda i govore o primerima čednosti – o Dijani, koja je ostala u šumi da sačuva svoju čednost... i primerima kažnjene razvratnosti – o Sodomi i Gomori, koje je bog uništio ognjem... Dante razgovara sa dušama pesnika Gvida Gvinicelija, koga je smatrao za svog učitelja (u poeziji) i Arna Danijela koji mu odgovara u provansalskim stihovima. Dante Gviniceliju kaže da će njegovi stihovi sve dok novi govor bude postojao tj. narodni, italijanski jezik, biti na visokoj ceni. Gviniceli kaže da je Danijel bolje rime na maternjem jeziku kovao. Danijel o sebi, između ostalog, ovo kaže: Ja sam Arno, putujem, plačem i pevam, Sećam se nekadašnje ludosti, A vidim, ushićen, radost kojoj se sutra nadam...
Korso Donati je za vreme vladavine Crnih u Firenci, kada su Danteovi Beli opljačkani i prognani, bio na čelu Crnih. Ipak, želeći da vlada gradom, došao je u sukob sa njima i morao je da beži. Kada su ga gonioci stigli hteo je da sjaše sa konja, ali mu se noga tako zaplela da ga je konj vukao za sobom sve dok ga gonioci nisu stigli i ubili.
39
Anđeo čistoće poziva pesnike da prođu kroz plamen u zemaljski raj i peva: «Blago onima koji su čistoga srca» (Jevanđelje po Mateju). Dante okleva i plaši se da uđe u vatru. Vergilije ga hrabri, podseća ga na (uspešnu) epizodu sa Gerionom, ali on se ne miče s mesta. Vergilije mu onda kaže da će sa one strane vatre naći Beatriču. Kao što čuvši ime Tizbe svoje Piram, umirući, nju je pogledao Kada je dud pocrveneo od krvi njih dvoje, Tako je moj otpor iz mene nestao... Na to se Vergilije nasmeši kao da se smeši detetu koje jabukom pridobija lako. Tri pesnika prolaze kroz vatru (vatreni zid) i čuju glas anđela koji ih vodi. Po izlasku iz vatre anđeo ih požuruje jer se približava noć. Dolaze do stepeništa koje vodi na vrh planine. Ipak, noć ih zatiče na usponu i oni staju. Dante spava, a druga dva pesnika ga čuvaju. Dante u snu vidi Liju, ćerku Lavanovu (Postanje) kako bere cveće. (Lija svija vence cveća, odnosno vence dobrih dela.) Lija pominje i svoju sestru Rahilju, koja se po dan celi od ogledala ne odvaja. ... Ona voli posmatranje, a mene rad veseli. (Rahilja se, dakle, nikada ne udaljava od boga – ogledala. Lija je simbol aktivnog, a Rahilja kontemplativnog ♥ života.) Kad stignu na vrh stepeništa Vergilije kaže da on sad više ništa ne vidi. (Vergilije je simbol ljudskog razuma i zato dalje ne vidi ništa, odnosno mora da se zaustavi tamo gde vlada vera.) On mu više neće pomagati – Dante ima slobodnu volju i treba da postupa po njoj. Vergilije Danteu krunom i mitrom ukrašava glavu – krunišući ga daje mu moć nad telom i ukrašavajući ga mitrom daje mu moć da vlada svojom dušom. Dakle, Vergilije Danteu daje mogućnost da sasvim vlada samim sobom. Budući da se približava trenutak susreta sa «preplemenitom» gospom, u ovom delu čistilišta Dante sve više evocira doba svoje mladosti u znaku prvih pesničkih iskustava, što će reći i ljubavi prema Beatriči. T. S. Eliot: U ovom pevanju se požudni prečišćavaju u plamenu, a ipak jasno uviđamo da se plamen čistilišta razlikuje od onog iz pakla. U čistilištu su pokajnici svojevoljno i svesno prihvatili mučenje u vatri. Duše u čistlištu pate zato što žele da pate da bi se očistile. One pate aktivnije i dublje, baš zato što su duše koje se spremaju za blaženstvo (dok Verglije pati večnim mukama). U njihovoj patnji ima nade. Pevanje se završava stihovima Anra Danijela, na njegovom, provansalskom dijalektu. ZEMALJSKI RAJ Na kraju čistilišta, na vrhu je šuma zamaljskog raja, određena za čoveka koji ga je izgubio zbog Adamovog greha. (Šuma u zemaljskom raju je alegorija savršenog ljudskog života.) Ovde duva blagi povetarac, zemlja je mirisna, ptice pevaju... Ovde je večno proleće... Ovde duše završavaju svoje čišćenje od greha uranjajući u vode Lete i Evnoje koje izviru iz zajedničkog večnog izvora: prva briše sećanje na greh, a druga oživljava sećanje na učinjeno dobro. Dante stiže na obalu Lete čija je voda čista a tamna – u stalnoj senci, a Vergilije i Stacije ostaju po strani. Na drugoj strani reke Dante ugleda prelepu devojku Matildu kako bere cveće i igra. Ona tumači Danteu pojave u zemaljskom raju: vetar i voda ovde nastaju kao posledica kretanja neba; pravo zlatno doba čovečanstva, o kome sanjaju pesnici na Parnasu, bilo je u zemaljskom raju – ovde su živeli Adam i Eva. (Matilda, kao i Lija, predstavlja aktivni život i čuva zemaljski raj.) U šumi se pojavi svetlo i dolazi procesija, povorka dostojanstvenih lica obučenih u belo (24 starca – predstavljaju 24 knjige Starog zaveta) koju predvodi sedam velikih svećnjaka. Na kraju povorke je grifon – lav sa orlovom glavom i krilima – koji vuče trijumfalna kola. Grifon predstavlja zemaljsku
Lija i Rahilja su žene Jakovljeve.
40
(lav) i nebesku prirodu (orao). Trijumfalna kola predstavljaju crkvu (koja se oslanja na dva točka – Stari i Novi zavet), a grifon koji ih vuče je simbol Isusa Hrista (koji sjedinjuje ljudsku i božansku prirodu). Sa desne strane kola tri žene plešu: Milost (crvena), Nada (zelena), Vera (bela). Sa leve strane četiri žene pevaju – one su simboli Mudrosti, Pravde, Umerenosti i Snage. Na kraju idu dva blažena starca – sveti Luka i sveti Pavle – koji nosi sjajni mač (ovo je «duhovni mač» koji predstavlja reč božju). Za njima idu četvorica obučena u skromne odore – to su Jakov, Petar, Jovan i Juda, pisci apostolskih sabornih poslanica. Iza njih sam ide Jovan Bogoslov. Začuje se grom i svi stanu. (Ova alegorijska procesija simbolizuje stari i novi zavet, crkvu, Hrista i vrline.) BEATRIČE! Na kraju procesije, uz pesme slavlja i posipana cvećem, tri puta zazvana, pojavljuje se Beatriče, na trijumfalnim kolima. Anđeli bacaju tako mnogo cveća da izgleda kao da je ona u oblacima. Beatriče ima beli veo, zeleni plašt i crvenu odeću. (Beatriče se pojavljuje u punoći svoje humane prirode, lepote i etičke uzoritosti, bacajući puniju svetlost na Danteovu ljudsku i moralnu dramu.) Dante je ne prepoznaje očima nego oseti «davnu ljubav». Zbunjen je... On se okrene da bi Vergiliju rekao kako je uzbuđen ali Vergilije ih je same ostavio... Dante plače... (Uz pojavu Beatriče nestaje Vergilije.) (Vergilije bi prekršio božju volju ako bi prešao Letu i pio vodu iz nje, a ne bi platio pokajanjem.) Beatriče oštro prigovara Danteu zbog grešnog života: Da dođeš na ovo brdo kako si se udostojio? On plače, anđeli ga žale i Beatriče objašnjava razlog svoje strogosti: kad je bio mlad, Dante je bio • pun vrlina ; ali, kad je Beatriče umrla, postala mu je manje draga i on je krenuo putem neistine... Nije pomagalo ni to što mu se ona javljala u snu kao izvor inspiracije... Zato je zamolila Vergilija da ovde dovede Dantea... Beatriče simbolizuje ovde um koji je prosvetlio Bog. (Beatričine stroge reči ciljaju na njegovu privrženost zemaljskim dobrima... Drama Danteovog života između težnji ka dobru i greha, sintetizovana je u Beatričinim rečima.) Beatriče traži od Dantea da se ispovedi i prizna svoju krivicu. Podseća ga da je grehe počinio kao odrastao čovek, pa su zato još teži, jer je mogao zrelije da razmišlja. Dante, grcajući od suza, govori jedva čujno. Kaže da je pravi put izgubio zbog zemaljskih stvari za kojima je pošao. Beatriče mu kaže da mu je lepota njenog tela bila najlepša (i u prirodi i u umetnosti) dok je bila živa i da je, čim ga je, posle njene smrti, prva zemaljska stvar privukla, trebalo da krene gore, za njom koja se toga oslobodila. Nisu smela tvoja krila da se zatvore I da čekaš nove varke niti mlade žene Ili prolazne stvari što bol tvore. Dante gleda u zemlju jer oseća krivicu i kaje se. Ona mu zapoveda da digne glavu tj. pogled. On je gleda i mrzi sve što ga je od nje udaljilo, a najviše one njemu nekada najprivlačnije stvari. Toliko ga to saznanje boli da skršen pada... (U unutrašnjem konfliktu kajanja i mržnje prema motivima greha, Dante gubi svest.) Kad se povrati vidi Matildu koja ga zove da krene sa njom. Posle Danteove ispovesti Matilda ga potapa u Letu, reku zaborava, koja briše svaki spomen na greh do vrata, a pošto je i popio vodu, ona mu potapa i glavu. Tako okupanog primaju ga u svoje kolo 4 lepe žene – moralne vrline. One će ga odvesti Beatriči, ali da bi mogao da podnese radosni sjaj njenih očiju, 3 vrline jevanđelja, tri bogoslovske vrline, ojačaće Danteu vid (da može da shvati velike tajne koje gleda). Ove tri žene mole Beatriče da skine veo. Kad ona to učini, Danteu nedostaju reči da opiše njenu lepotu.
Ali, utoliko zapuštenije i divljije postaje tle zlim semenom zasejano i neobrađeno, ukoliko je prirodno plodnije. (Čistilište, XXX, 118-120)
41
Dok Dante posmatra Beatriču raj i svečana povorka nestaju za njega jer je Beatričina lepota nadmašila lepotu svih zemaljskih i nebeskih stvari. Bogoslovne vrline ga zbog toga opominju. Kao da su mu oči zaslepljene suncem, on ništa više ne vidi... Povorka kreće. Prolaze pored jednog drveta bez ijedne grane i lista, čija je krošnja okrenuta naopako (drvo znanja dobra i zla) i Grifon vezuje kola za golo drvo koje je odmah olistalo (kola su načinjena od istog drveta od koga i stablo; ovo treba da simbolizuje ponovo uspostavljeno jedinstvo između crkve i države). Svi okolo pevaju pesmu nerazumljivu za smrtnike. Dante je zaspao, a kad se probudio video je kraj sebe samo Matildu. Ona mu pokazuje Beatriču koja sedi, sa 7 vrlina, ispod drveta gde je ranije bio grifon. Ona upozorava Dantea da će se nešto dogoditi sa kolima te da on pažljivo gleda: drži na oku kola i sve što vidiš sada / opiši kada se vratiš u stanište smrtnog čoveka. Zajedno posmatraju simbolični prizor koji obuhvata najznačajnije trenutke hrišćanske istorije: Orao kida cvetove i lišće sa stabla (Rimska imperija koja je proganjala prve hrišćane) i naleće na kola (zadaje udarac crkvi); lisica uleće u kola (simbol jeresi), ali je Beatriče otera; zmaj sleti na kola i, zabovši rep u njih, odnosi deo dna kola a na tom delu krene da raste perje i pojavljuju se 7 glava (kola se pretvaraju u apokaliptičnu zver: 7 glava predstavlja 7 glavnih grehova). Beatriče nagoveštava da će uskoro doći onaj koji će crkvu u Italiji osloboditi od zločinaca (jer kola su slomljena a to predstavlja crkvu koju je nadvladao satana). (Beatriče proprokuje dolazak božjeg glasnika koji će obnoviti svet.) Tumači (?) Danteu moralno značenje rajskog drveta i uzrok zabarane koju su Adam i Eva prekršili. Zatim Dante uranja u vodu reke zaborava grehova (vodu Lete) a potom i u vode Evnoje da osveži sećanje na dobra dela. (Evnoja – reka sećanja na učinjena dobra.) Tek tada može da krene ka zvezdama, u raj: čist i spreman da krenem ka zvezdama. (Tako se i Čistilište završava sa zvezdama – da se ukaže na krajnji cilj kome treba da teže svi ljudi.) *** Čistilište – zrelost: strasti blede, iskustvo i razočarenje brišu sve iluzije kod čoveka pošto je prohujao onaj aktivni i lični deo života. Tvorac postaje posmatrač: akcija prelazi u kontemplaciju. Filozofska i religiozna kontemplacija... U tom smirenju strasti ležao je antički ideal mudraca i novi ideal sveca. Duh se u čistilištu izdiže iznad puti i traži slobodu. Čistilište je kraljevstvo duha koji se stupanj po stupanj penje do raja (pakao je kraljevstvo puti, koja se uz neprestano padanje spušta do Lucifera). U jednom delu čistilišta vlada duboka tišina... Promene u odnosu na pakao: -
misao
-
priroda: svetlost, čistota, stenovit put kojim se valja uzdići do dobra
-
čovek: sećanje na greh – pročišćujuće muke – nada, pokajanje
-
kretanje?: ovde, za razliku od pakla, grešnik nije vezan za uvek isto mesto, već se kreće kroz čistilište.
-
forma, stil: nema ničeg niskog, ni u poređenjima
Duše su posmatrači, akteri. Oslobođenje sveta telesnog. Pevaju se pesme – psalmi (ne profane pesme o čulnoj ljubavi). Muzika. Mnoštvo alegorijskih slika: -
anđeo na pragu od dragog kamena, stepenice: bela, siva, crvena
-
anđeli u zelenom ruhu sa tupim mačevima
42
-
grifon (lav-orao) – Hristos (lav kao zemaljsko carstvo, orao kao nebesko)
Idila koja podseća na zlatno doba: nežnost, prisnost. Dante se susreće sa svojih prethodnicima pesnicima: Gvido Gviničeli, Arno Danijel Nema velikih karaktera – duše su u grupama. Vergiliju i Danteu se pridružuje u Čistilištu kasnorimski pesnik Stacije (danas se više ne ceni.) Izmenjenim očima se gleda na zemaljski život – filozofski mir. Lirika – u uzbuđenju koje duše osećaju na putu pročišćenja. Procesija i zemaljski raj. Rastanak sa Vergilijem, preuzima ga Beatriče. Kori Dantea, on plače od stida. U Čistilištu kao kompozicioni princip preovladava paralelizam egzemplarnih figura. U pitanju je stilska tradicija. Paralelizovanje biblijskih i antičkih egzemplarnih figura ima svoje korene u Jeronimovom konkordantnom sistemu. Dante je u Čistiliše ovo ugradio kao noseću konstrukciju. 12 pevanja donose nizove primera. Antički i hrišćanski primeri se sistematski pridružuju jedan drugom. David i Jevrejka Marija Trajanu. Lucifer Titanima. Marija Orestu (13. pevanje). Marija Cezaru (18. pevanje). Marija starim Rimljankama (24. pevanje). Marija Dijani (25 pevanje). Stanovnici Sodome Pasifaji. I u Čistilištu su Danteu prorokovali izganstvo. Česta situacija – kada vide da Danteova prilika baca senku duše se zbune, prepadnu. Tri pesnika: Vergilije, Stacije i Dante prolaze kroz plameni zid koji razdvaja čistilište od zemaljskog raja. Vergilije napušta Dantea tako što mu kaže da mu više neće pomagati – njegova (Danteova) volja je slobodna i pravoverna i bio bi greh ne slediti je na njenom putu. Zato mu na glavu stavlja krunu i mitru – ((simbola)) kralja i arhiepiskopa. ***
RAJ Dante i Beatriče prolaze kroz rajska neba. I Raj počinje invokacijom – ovog puta Apolona: Sve do sada jedan o Parnasovih vrhova bi mi ϒ dovoljan, ali oba od sada meni trebaju da svladam težinu izazova. Dante zatim objašnjava da se penje vrtoglavom brzinom u raj prolazeći kroz vatrenu sferu a privučen Beatričinim očima (gledajući u njene oči). Raj je boravište blaženih duša. Duše u raju nisu raspoređene kao u paklu i čistilištu, jer stepenovanje zasluga je u suprotnosti sa rajskim blaženstvom koje podrazumeva puno uživanje, punu slobodu i oslobođenje od bilo kakve želje. Dakle, sve duše se nalaze na desetom nebu, Empireju, raspoređene u obliku rajske ruže oko Bogorodice, ali da bi ih Dante bolje video one mu se pojavljuju postepeno – iz neba u nebo. (Ovo, ipak, može da govori o hijerarhiji duša – najbliže Zemlji su duše onih koji nisu ispunili zavet, a najbliže Zvezdanom nebu su kontemplativne duše.) DUŠE su raspoređene u tri osnovne kategorije:
1. Svetovnu – prva tri neba bliža Zemlji – Mesečevo nebo: duše onih koji nisu ispunili zavet, Merkurovo nebo: duše onih koji su radili za dobro da bi zaslužili zemaljsku slavu i Venerino nebo: duše onih koji nisu odoleli ljubavnoj želji;
2. Aktivnu – Sunčevo nebo: duše učenih ljudi, Marsovo nebo: duše onih koji su se borili za veru, Jupiterevo nebo: duše onih koji su voleli pravdu;
Parnas ima dva vrha – Kiteron, gde su boravile muze, i Helikon, gde je boravio Apolon.
43
3. Kontemplativnu – Saturnovo nebo: kontemplativne duše. Duše se pojavljuju u ljudskom obliku samo na prvom nebu i na Empireju. Na ostalima su predstavljene svetlima različite jačine, odnosno predstavljene su kao čista suština. ANĐELI:
1. anđeli prve hijerarhije – serafimi (na Empireju), kerubini (Prvo pokretno nebo) i anđeli prestolja (Zvezdano nebo).
2. anđeli druge hijerarhije – anđeli poglavarstva (Jupiterovo nebo), anđeli moći (Marsovo nebo) i anđeli gospodarstva (Sunčevo nebo).
3. anđeli treće hijerarhije – anđeli kneževi (Venerino nebo), arhanđeli (Merkurovo nebo), anđeli (Mesečevo nebo). PRVO – MESEČEVO NEBO: duše onih koji nisu ispunili zavet ∗
Dante i Beatriče stižu na «prvu zvezdu», odnosno na Mesec. Razgovoraju o uzroku Mesečevih mrlja i uticaju devetog neba na sve nebeske sfere, kao i o sposobnosti nižih sfera da prime uticaje viših. Viši • zakoni sveta mogu da se shvate samo sa višeg stajališta bogoslovne, odnosno jevanđeljske mudrosti. U unutrašnjosti meseca su duše blaženih koje nisu ispunile svoj zavet. Njihove likove nejasno vidi, kao kroz prozirno staklo, ili kroz vodu, kao odraz... Duše u mesecu su jedine u raju koje još imaju obris ljudskih likova... (Nadalje će duše biti čiste svetlosti...)
Dante razgovara sa Pikardom Donati – sestrom Korsa i Forezea Donatija (pomenutih u Čistilištu, pevanja XXIII i XXIV), koja se zamonašila u mladosti, ali ju je brat Korso ugrabio iz manastira i udao iz političkih razloga. Dante ne može odmah da je prepozna – na njenom se licu nešto promenilo u odnosu na zemaljske dane... Pita je da li duše koje su tu sa njom žele da odu na više mesto, bliže Bogu. Ona odgovara: Brate, našu volju smiruje i njome vlada Snaga ljubavi koja čini da želimo Samo ono što imamo i ništa drugo nikada. Beatriče pobija nauk platoničara da su duše sišle sa zvezda i da se na zvezde vraćaju, ako su dobre (Timej). Prema Platonu, duše su se vraćale zvezdama i ostajale tamo manje ili više, prema zaslugama, ali Beatriče kaže da duše u raju ostaju večno tj. da je blaženstvo jednako za sve. Ove duše ovde, na prvom nebu, su se pojavile ne zato što im je ono dodeljeno za boravak, već da pokažu najniži stepen nebeske sfere koju zauzimaju. (?) Dante ne razume zašto je Pikarda na najnižem nebu tj. na najnižem stepenu blaženstva, kada je bila silom odvedena tj. sprečena da ispuni svoj zavet. Beatriče mu to objašnjava prema crkvenom učenju. Kaže da to što se božja pravda čini nepravedna ljudima dokazuje da su ljudi nemoćni, mali da shvate božji naum. Beatriče kaže da je bi volja trebalo i sili da se odupre, te da je Pikarda mogla da se vrati u manastir... Bog ne pristaje na zlo, ali ga dopušta ukoliko će ono osigurati da se ne dogodi još veće zlo (IV, 109-111).
Pesnik kaže da ga sada nadahnjuje, pored Apolona i muza, i Minerva (boginja nauke). Na početku Raja Dante savetuje neukima da prekinu čitanje jer neće razumeti ovaj deo: O vi što u maloj barci (...) sledite moj brod (...) ne izlazite na debelo more... (On omalovažava laike, što je u srednjolatinskoj literaturi opšta pojava.)
44
Beatriče objašnjava Danteu šta je zavet... (Beatriče je ovde božanskom naukom prosvetljeni um.) Kako je najveći dar od boga slobodna volja, onda je zavet, u kome čovek sputava svoju slobodnu volju žrtvujući je Bogu, najveći dar koji čovek može da učini... Dante se zagleda u Beatriču, ali njen lik tako jako zasija da on ne može da podnese sjaj... (Pojačavanje Beatričinog sjaja uvek se događa kao znak prelaska na sledeće, više nebo). Kada ga Beatriče pogleda «očima punim iskri ljubavi», on se skoro onesvesti... DRUGO – MERKUROVO NEBO: duše onih koji su radili za dobro da bi zaslužili zemaljsku slavu Duše plešu pune radosti. Pritrčavaju putnicima. Svaka je puna radosti, a njeno blaženo stanje odaje bleštava svetlost koja iz nje sja. Ρ
Prva govori duša cara Justinijana. On govori o istoriji rimske države , svojoj vladavini, pobedi carstva i o nekom Romeu da Vilanovi.
-
Justinijan veliča istoriju rimskog carstva od Eneje do Karla Velikog. O rimskoj državi govori služeći se slikom orla – orao je simbol i rimske države i ptica vrhovnog rimskog boga Jupitera, pa je to znak da je rimska carska vlast bogom dana. Pominje Eneju kao osnivača rimskog carstva i sa prekorom govori o Konstantinu koji je preneo prestonicu na istok, u Vizantion na Bosforu (Konstantinopolj) i time učinio neprirodno delo jer suce ide od istoka ka zapadu, a orao prati kretanje sunca... (a Konstantinopolj je na istoku tj. Konstantin je orla skrenuo u suprotnom smeru od kretanja neba). Zatim pominje Hanibala i Kartaginjane i druge • vojske i narode koje je Rim pokorio.. Pominje Ceraza i njegov prelazak Rubikona... Pominje Tita, koji je uništio Jerusalim. (Ubistvo Hrista se smatra za delo Rimskog carstva, jer je učinjeno uz pristanak carskog legata Pontija Pilata. Time je rimska vlast izvršila božju volju, prema verovanju hrišćana, i na taj način negativnim činom izvršila pozitivan čin tj. spasila ljudski rod – jer je Hrist došao na svet da bi svojom smrću otkupio čoveka zbog prvobitnog greha Adama i Eve.)
-
Justinijana je sveti duh nadahnuo da sastavi zakonik rimske države – Justinijanov kodeks.
-
Romeo de Vilanova je bio upravnik poslednjeg provansalskog grofa: Rajmonda Beringarija. Optužili su ga zavidni dvorani, pa je morao da polaže račune grofu i dokazao je da je bio nevin. Zatim je, ojađen i uvređen, napustio dvor i živeo od prošnje... (Prema nekim tumačima lik plemenitog Romea, izgnanika zbog zavisti sugrađana, poslužio je Danteu kao autoportret.)
Beatriče vidi da Dantea zbunjuje to bog nije, iz milosrđa, ljudima oprostio prvobitni greh, već je pustio da nejgov sin istrpi kaznu na raspeću da bi time iskupio ljudksi rod. Beatriče mu objašnjava da je Adam osudio sebe i svoje potomstvo svojim grehom, sve dok Božji sin nije sišao i sjedinio u sebi ljudsku i božju prirodu. Ljudski rod je morao sam da se iskupi za svoj greh, i tu je priliku dobio kroz Hrista... (?) TREĆE – VENERINO NEBO: duše koje nisu odolele ljubavnoj želji Jedan svetiljka priđe nama tada i počne da zbori... Ovde govori Šarl Martelo Anžujski, sin Šarla II Anžujskog, koji je umro mlad, pa zato nije nasledio svog oca. Umesto njega je došao na presto Roberto, odan gvelfima, što je Dante smatrao zlom za Italiju. Razgovara se o tome da li zli roditelji mogu imati dobru decu. Zaključuju da je dobro što se ljudi rađaju različiti... Argumentacija je sledeća: za čoveka je važno da živi u organizovanom društvu gde se ljudi bave različitim zanimanjima; zbog toga je potrebno da se neko rodi kao Solon, neko kao
Dante ovde započinje pohvalu Rimskom carstvu i time završava trilogiju političkih pevanja u Komediji. U Paklu je govorio o zlu u Firenci, a u Čistilištu o nesreći Italije. Rekavši: «Kocka je bačena,!» i prešavši granicu između Italije i Cisalpinske Galije, Cezar je započeo rat protiv Pompeja, odnosno građanski rat.
45
Kserks (persijski kralj), neko kao Dedal... Ipak, ljudi ne znaju da poštuju prirodu pa zato na zemlji neki ljudi bivaju prinuđeni da budu sveštenici ili vojnici a da možda nisu rođeni za to... Duša pesnika Folketa / Folka iz Marseja govori o tome kako je bio strastan poredeći sebe sa Didonom... (Bio je, kao i drugi trubaduri, raskalašan u mladosti, pa se posle pokajao i zamonašio...). Folko pokazuje Danteu bludnicu Revu koja je pomogla Jevrejima da osvoje njen rodni grad Jerihon tj. obećanu zemlju. (Prema verovanju nekih srednjovekovnih pisaca, Hrist je prvo Revu izveo iz limba u raj.) → Ljubav je uzrok dobru i zlu. Spaseni su oni čija se grešna ljubav preobratila u ljubav prema Bogu. ČETVRTO – NEBO SUNCA: duše učenih ljudi Ovde se blaženi pojavljuju kao svetlo u svetlosti i prave venac od 12 sjajnih svetiljki oko Dantea i Beatriče. Svetlosni venci pevaju i plešu. U ime svih govori sveti Toma Akvinski. Pored ostalih, prisutni su i njegov učitelj Albert Veliki, Solomon, jevrejski kralj i prorok, sin Davidov, Dionisije Areopagita, prvi atinsi biskup (njega je sveti Pavle preobrazio u hrišćanina)... Toma govori o životu svetog Franje Asiškog. Ovaj svetac se, još kao mlad, zavadio sa ocem «zbog jedne žene» - Bede. (Otac svetog Franje je bio bogati trgovac i nije imao razumevanja za darežljivost svoga sina pa je hteo da ga liši nasledstva. Sin je na to dobrovoljno pristao pa se «oženio» sa Bedom. Beda je bila lišena muža – Isusa Hrista, koji se njome oženio na krstu, jer je umro go – pa je zbog toga bila prezrena sve dok je nije zaprosio sveti Franjo.) Franjo i Beda bili su ljubavnici... (...) Njihova sloga i pogledi mili, ljubav, divljenje i njihov pogled blag, i kod drugih su svete misli probudili... Tako je nastao franjevački red. I kad je umro nije hteo drugi kovčeg osim odoru njenu – sahranjen je u golu zemlju, bez kovčega. Dante govori o besmislenom zanimanju čoveka za pravo, silogizme itd. umesto da razmišlja o nebu... Pojavljuje se novo kolo blaženih duša; ovde j duša svetog Bonaventure koji hvali svetog Dominika, osnivača dominikanskog reda. Beatričina lepota se povećava – ovo znači da čovek, što je bliže Bogu, ima sve sjajniji i čistiji um. Ponovo govori Toma, i to o mudrosti, u duhu sholastičke rasprave – sa dokazima, primerima... Solomon objašnjava da će, i nakon što vaskrsnu u telu (posle Sudnjeg dana), duše blaženih imati sjaj i to još jači – tela će biti vidljiva kroz snop svetla koji ih obavija... PETO – MARSOVO NEBO: duše onih koji su se borili za veru Ovde su duše raspoređene u obliku svetlog krsta u kome svetluca Hrist. Ove duše pevaju tako lepo kako to pesnik nikada nije čuo. κ
Dante govori sa dušom svog pra-pra-deda Kaćagvida . On prvo hvali staru Firencu, kakva je bila kad se on rodio. (Prikaz propadanja dobrih običaja u Firenci je alegorija za nazadovanje čovečanstva od dobra ka zlu.) Potom priča o sebi, porodici, i o tome kako je umro boreći se za hrišćansku veru u Drugom krstaškom ratu. Dante je zadovoljan što je čuo da plemenitost njegove porodice potiče iz • uzvišenih dela. Dante se seća proročanskih reči iz pakla i čistlišta – o tome da će biti prognan i pita Kaćagvida o tome. Kaćagvida prvo govori o božjem proviđenju i slobodnoj volji, a onda mu kaže da u Rimu i Firenci žele da ga prognaju (poredi ga sa Ipolitom, koga je otac Tezej prognao, poslušavši • lažnu optužbu Fedrinu) i da će mnogo patiti u izgnanstvu, ali da će naći trajno utočište u Veroni. Teši ga da će steći besmrtno ime ako ispriča sve što je video u paklu i dalje. (Slavu će Danteu u dalekom
Kaćagvida – Danteov čukundeda koji je poginuo u krstaškim ratovima u pohodu imperatora Konrada III. Ostavio je iza sebe sina Aligijera I, koji je imao dva sina: Bela i Belinčonea. Belinčoneov sin Aligijeri II bio je Danteov otac. Njegova uspomena je zatanjena verovatnom činjenicom da se bavio zelenaštvom. Zanimljivo je da se Dante prvo obraća duhu sa «ti», a kada sazna da je taj duh njegov slavni čukundeda, on mu se obraća sa «vi» što izaziva osmeh kod Beatriče, koja u tome vidi Danteovu taštinu.
46
potomstvu doneti uzvišena obnoviiteljska misija. Zato Kaćagvida podstiče Dantea da ispriča sve i razotkrije uzroke pokvarenosti i zla kako bi čovečanstvu pokazao put prema spasenju.) Kroz usta svog pretka Dante prorokuje sebi besmrtno ime, sebi i svom delu prorokuje slavu. (Epizoda sa Kaćagvidom je važna za razumevanje političke i idejne motivisanosti Komedije. Nasuprot «novim ljudima» koji su Firenci doneli gramziv duh, politički razdor, Kaćagvida sa setom govori o skromnom gradu starih porodica i o njihovom poštenom i mirnom životu.) Beatriče podstiče Dantea da kaže Kaćagvidi šta želi, iako Kaćagvida to već zna. (Ovo znači da čovek treba uvek Bogu da se moli, iako Bog već zna šta mu treba.) Kaćagvida imenuje duše osam slavnih ljudi prisutnih na petom nebu, a među njima su: Jošua (Isus Navin, vođa izraelskog naroda posle Mojsija), Karlo Veliki (pobednik nad Saracenima), Rolando (Karlov vitez), Viljem, vojvoda od Oranža (branilac hrišćanstva)... ŠESTO – JUPITEROVO NEBO: duše onih koji su voleli pravdu Ovde duše pravednika lete oblikujući slova. Slovo M (kojim počinje reč «monarhija») se preobražava u orla, simbola Carstva i pravde. Dante ne može sebi da rastumači kakva je to pravda da pošten čovek, koji nikada nije čuo za Hrista, ne može da bude spašen, ako u njega ne veruje. Duše, raspoređene u obliku orla, odgovaraju na to, ne rešavajući problem... (Jedinstvo svih pravednih duša u slici orla predstavlja jedinstvenu monarhiju – Danteov politički ideal.) Ističu da neće biti spašeni oni koji govore da veruju u Hrista, a to ne potvrđuju delima. Daju se primeri zlih vladara onog doba. Pored raznih engleskih, nemačkih, norveških i ostalih kraljeva, tu je i srpski kralj (kralj Raške) – Dragutin (Nemanjić, Urošev sin) – koji je vladao u drugoj polovini 13. veka, kratko, oko šest godina. Srpski novac toga vremena je izrađivan po uzoru na kov mletačkog novca koji se zvao groš ili matapan. Ovaj srpski novac je imao sa jedne strane lik Hristov, kao i venecijanski groš, a sa druge lik svetog Stefana koji predaje srpskom vladaru barjak sa krstom, isto kao što i na venecijanskom novcu sveti Marko predaje barjak mletačkom duždu. Mletačka vlada se više puta žalila protiv ove imitacije. Čak je i Bolonja vodial parnicu po tom sporu 1305. godine. Dante ovde pominje ovaj slučaj da bi okarakterisao Dragutina kao rđavog vladara, odnosno neuspela imitacija novca je ovde simbol vladara koga neće da pomene imenom. On kaže: onaj iz Raške, koji je χ loše upotrebio kalup iz Venecije. Orlovo oko čine duše šestorice pravednika: Davida, Trajana, Konstantina itd. Pesnik se čudi kako je dospeo, među blažene i paganin kao Trajan. Orao mu objašnjava – kaže da je za Trajana, dirnut njegovom velikom dobrotom, molio papa Grigorije, pa je postigao da bude oslobođen iz limba. Na pitanje da li može biti spašen onaj ko nije znao za Hrista, jer je živeo pre njegovog rođenja, Dante objašnjava da je naš vid slab prema božjem vidu i da su božja određenja nedokučiva tajna.
SEDMO – SATURNOVO NEBO: kontemplativne duše
Dante je umro u Raveni, koja Firenci njegove kosti nije vratila, ljubomorno čuvajući grob najvećeg italijanskog pesnika. Hrvatska se takođe pominje na jednom mestu u Komediji – u XXXI pevanju, kada Dante opisje kako se osećao kada je gledao rajski ružu. Kaže da se osećao kao hodočasnici iz Hrvatske kada dođu u Rim da vide maramu svete Veronike. (Veronika se približila Hristu i obrisala mu znoj svojom maramom, dok se Hrist znojio noseći preteški krst. Na toj marami je ostalo otisnuto Hristovo lice. Ova marama se čuva u crkvi Svetog Petra.)
47
Ovde se duše u tišini kreću po visokim, beskonačnim merdevinama: i videh laka i sjajna svetla što ∴ silaze lestvicama... (Visoke merdevine znače da se duše uzdižu nad svim nebesima što obuhvataju zemlju. Kontemplacija vodi ka viđenju Boga.) Ovde Dante ne čuje muziku zato što, kako mu objašnjva jedna duša, ne bi mogao da podnese slast tih pesama. Sveti Pijetro Damjano (autor značajnih dela o askezi i žestoki kritičar korumpiranog klera; živeo u 11. veku) tumači učenje o sudbini. Govori o siromaštvu apostola i kudi raskošni život visokog sveštenstva. (Razmatranje rskošnog života sveštenstva alegorično kaže da je svetovni život suprotan životu koji vodi ga Bogu). Dante gleda samo u Beatriču, što znači da mu kontemplacija zaokuplja svu dušu. δ
Duša svetog Benedikta govori o sebi i svojim vernim sledbenicima, a onda prigovara tadašnjim pripadnicima benediktanskog monaškog reda, žaleći se da mu red propada: mantije pune su brašna koje je buđavost upropastila. Ipak, sveti Benedikt tvrdi da će Bog pomoći crkvi... OSMO – ZVEZDANO NEBO Uzašavši na zvezdano nebo Dante se pogledom osvrće na planete i na Zemlju, sintetišući jednim stihom viziju njene sićušnosti: Kroz sedam sfera videh takav zemni svet taj, Da se nasmeših, jer nije mogao biti bedniji, A zato smatram da o njemu najbolje sudi onaj Ko ga omalovažava, a onoga, ko se bavi drugim stvarima I njega zanemaruje, ispunjava čestit sjaj. Na Zvezdanom, osmom nebu Dante vidi trijumf blaženih duša, odnosno Hristov trijumf. Nad blaženima se pojavljuje zaslepljujuća Hristova svetlost. Dante ne može da podnese toliku svetlost niti da opiše njenu lepotu. Beatriče ga ohrabruje da pogleda gore gde se Hrist uzdigao i da uživa u njegovom trijumfu. Otvori oči i pogledaj kakv me je sjaj obasjao; Video si takve stvari da si sposoban postao da podneseš moj osmeh što ranije nisi mogao. (Beatriče je Bogom prosveteljeni, aktivni um, koji se bavi bogoslovskom naukom. Hrist, Božja premudrost, prosvetljava odozgo ljudsku inteligenciju i uzdiže je do savršene mudrosti. Pod uticajem takve inteligencije, Dante stiče stečenu inteligenciju tako da sve više može da shvata najuzvišenije tajne.)
Jovan Lestvičnik – najznačajniji literarni predstavnik isihazma (ličnog bogospoznavanja i sjedinjenja sa Bogom). Njegova knjiga Lestvice je jedno od retkih dela sa Istoka koje je u srednjem veku prevedeno na Zapadu. Ovo delo ima aforističnu formu i daje pouke o vođenju monaškog životu radi postepenog napredovanja na lestvici asketskih i jevanđeoskih vrlina. Naslov upućuje na postepeno progresivno penjanje i napor koji treba podneti da bi se došlo do kraja puta i postigla neosetljivost – isihia tj. spokojstvo, mističko stanje neosetljivosti. Lestvica je načinjena po ideji starozavetnog praoca Jkova. On kaže da lestvica stoji na Zemlji a vrhom dotiče nebo, a po njoj se penju i silaze anđeli. Na vrhu lestvice je sam Gospod. Lestvice su uticale na srpsku srednjovekovnu književnost. Za Lestvičnika se govorilo da je «telom bio na Sinajskoj gori, a dušom na nebeskoj gori» - zato što je 40 godina proveo u podvižništvu i zato što gora zbog svoje uzdignutosti omogućuje susret sa Gospodom. Sveti Benedikt je rođen u Italiji u 5. veku. Pustinjačkim životom je stekao slavu i monasi iz jednog manastira su zatražili da im bude starešina. Međutim, kasnije su hteli da ga ubiju zbog stroge discipline koju im je nametnuo. Zato se on vratio u pećinu i tamo privukao veliki broj učenika. Osnovao je manastir u Montekasinu, koji je trebalo da bude centar za širenje benediktinskog reda. U svojim pravilima je propisivao molitvu i oskudan život; učenje i fizički rad.
48
Pesnik vidi Bogorodicu Mariju, najveću od svih svetlosti, i prisustvuje silasku arhanđela Gavrila, koji peva pohvalnu pesmu. Kada je arhanđeo zaćutao, blaženi uzvikuju bogorodičino ime, a ona se uzdiže, za svojim sinom, u Empirej. Svete duše se uzdižu za njom i pevaju ojo vaskršnju pesmu. Dantea ispituju sveci (trojica apostola) o TRI TEOLOŠKE VRLINE. Ovde Dantea prvo ispituje Sveti Petar – tri pitanja o veri (šta je vera, kakva je njegova vera i šta je njen predmet). ...Verujem da je Bog Samo jedan i večan, koji nebo pokreće, Sam nepokrenut, sa ljubavlju i željom bića svog. (...) i verujem u tri večne osobe, kao i da su jedna suština... Sveti Petar grli i blagosilja Dantea. (Ispovedanje vere pred svetim Petrom znači da je sveti otac, odnosno papa, Petrov naslednik, jedino ovlašćen i nadležan da nepogrešivo sudi o pitanjima vere.) Kasnije (nakon što sva tri apostola ispitaju Dantea) sveti Petar kritikuje kler, posebno pape tj. Bonifacija VIII: stvorio kloaku krvi i smrada. (Preko utemeljitelja rimske crkve Dante izriče najoštriju invektivu protiv pokvarenosti papa.) Dante se nada povratku u Firencu i nagradi za Komediju. Ako se ikada dogodi da ova poema sveta U kojoj ruka neba i zemlje udela ima, Na kojoj sam izgarao mnoga leta, Pobedi okrutnost koja me drži među izgnanicima... Potom ga ispituje sveti Jakov i postavlja mu pitanje u vezi nade. Raznovrsnost nade pokazuje koliko je ona potrebna zaa spasenje. Onaj ko je slab mora da nađe potporu u nečemu što je jako, pa tako i duša mora da nađe potporu u nadi. Potom ga ispituje sveti Jovan o ljubavi i razlozima koji ga navode da voli Boga. Zbog mišljenja filozofskog I autoriteta, što nebo daruje nama svima, Takva ljubav se uselila u dubinu duha mog. Jer dobro, kada se kao takvo upozna, u srcima Ljubav razgori utoliko veću, Koliko više dobrote u sebi ima. Dante gubi vid gledajući u svetlo koji skriva svetog Jovana – ovo znači da čovek ne može da shvati duboke tajne Jovanovog Jevanđelja i Otkrivenja – ljudski um je slep dok gleda u sjajne verske istine i jaku, od Boga, upaljenu ljubav. Beatriče, koja je aktivni um prosvetljen bogoslovnom naukom, vraća vid stečenom ljudskom umu. Adam tumači pojam ističnog greha. Adamova («prva») duša priča kako je pogrešila tako da je upropastila celo čovečanstvo (nije ga bog kaznio zato što je jeo zabranjenu jabuku, nego zbog drskosti i oholosti koje su ga navele da ne poštuje božju zapovest), koliko je godina prošlo odkako je stvoren prvi čovek (6.498), kojim su jezikom govorili prvi ljudi (svi su govorili istim jezikom sve do gradnje Vavilonske kule)... Pošto je pokazao da potpuno shvata i prihvata veru, nadu i ljubav, Dante prelazi preko Prvog pokretnog neba u Empirej. DEVETO – ((kristalno)) PRVO POKRETNO NEBO Ovo nebo se ne širi u prostoru, već samo u umu božjem, i nije omeđeno vremenom, već je ono mera za kretanje drugih neba. Zadatak ovog neba je da svojim kretanjem obuhvati sva ostala neba i upravlja njihovim kretanjem. (Ovime Dante simbolično izražava svoju osnovnu političku ideju: carska vlast bi morala da obuhvata celi svet, prenoseći vlast na podređene autonomije i vazale, isto kao što svetom
49
vladaju božji ministri, koji upravljaju zvezdama i svemirskim redom. Dante tako zagovara ideju obnove rimske vlasti i rimskog svetskog mira...) Dante vidi u Beatričinim očima novi sjaj. On potiče iz jedne vrlo sjajne tačke (Boga), koja je na nebu i iz 9 sjajnih krugova (anđeoskih horova) koji se kreću oko njega različitom brzinom. (Dante rajske horove i Boga vidi u Beatričinim očima, odnosno u ogledalu bogoslovije, koja je najveći zadatak uma koji je prosvetlio bog. Matematička, bestelesna, nepomična tačka, oko koje se okreću svi pokretači svemira, alegorija je Boga.) Dante se čudi što vidi da se krugovi (anđeoski horovi) okreću sve brže što su bliže središtu, odnosno bogu (toliko je brzo njegovo kretanje zbog žara ljubavi koji ga je na to podstakao...), dok neba povećavaju brzinu što su dalje od svog središta, odnosno Zemlje. Beatriče mu kaže da se odnos između anđeoskih i nebeskih sfera ne bazira na njihovoj veličini, već na njihovoj vrlini, pa anđesokoj sferi najbližoj Bogu odgovara deveto nebo, koje je najprostranije. (Dante vidi Boga u središtu anđeoskih hijerarhija koje imaju zadatak da prenose pokret i svetlost na pojedina neba.) Anđeoska hijerarhija je preuzeta od Dionizija Areopagite, koga Beatriče i pominje. Autor dela O nebeskoj hirejarhiji tu kaže da mu je sve to o nebeskom poretku rekao sveto Pavle, koji je još za života uznesen na treće nebo. Beatriče govori i o pobunjenim anđelima... Prokletnik (Lucifer) je bio uzrok te propasti, Pun oholosti, koga si video pod teretima Sveta koji nikada ne mogu sa njega spasti. DESETO NEBO – EMPIREJ Empirej je večno boravište izabranih duša. Dante prvo vidi reku čiste svetlosti koja teče među cvetnim obalama. Iz reke se dižu iskre koje ulaze u cveće na obalama, a onda se opet vraćaju u reku. (Reka svetla znači neizmernu božju ljubav, koja se neprestano prenosi blaženima, a iz njihovih duša vraća Bogu. Slika tog uzajamnog opštenja su iskre tj. anđeli koji lete iz jezera u cveće, a iz cveća natrag prenoseći mir i žar ljubavi blaženicima.) Zatim se reka pretvara u jezero nad kojim se diže hiljade stepeništa raspoređenih u obliku rajske ((prebele)) ruže. Dante posmatra tajanstvenu Rajsku ružu. Ogromni amfiteatar formira rajsku ružu otvorenu kraj božjeg prestola – izvora svetlosti i blaženstva. Na stepeništima rajske ruže sede blažene duše. «Klupe» su toliko pune, da će još samo malo ljudi da prime u raj. (Ovo je stoga što je broj blaženih duša večno određen onoga trena kada je ljudska priroda stvorena – da nadoknadi onaj deseti deo anđela koji se pobunio protiv Boga, pa je prognan u pakao u pretvoren u đavole.) Tu se zbog daljine vidljivost ne smanjuje ni u čemu, Jer tamo gde Bog neposredno zavlada, Zakoni prirode ne služe ničemu. Dante proriče da će Henrik VII uzdići Italiju – ovo se nije ostvarilo... (Dante se nadao da će mu on omogućiti povratak u Firencu.) Kada je Dante stigao u središte Rajske ruže, Beatriče ga prepušta svetom Bernardu: ... pa se okrenuh, (...) da svoju gospu pitam o stvarima... (...) mislio sam da ću videti Beatriču... (Aktivni, Bogom prosvetljeni um, ispunio je svoj zadatak, jer Dante sada ima toliko stečenog uma da može prići poslednjem blaženstvu, odnosno viđenja samoga Boga u njegovoj suštini. Čovek koji želi da dospe do takvog cilja mora da se odrekne svakog uticaja uma i čula. Beatriče mora da napusti Dantea.) Ona se uzdiže i seda na svoje mesto u trećem redu odozgo. Dante joj se obraća zahvaljujući joj: O, gospo ... Ti si...
50
Spustila se do pakla da pomogneš meni jadniku, (...) ti si me do roba načinila čovekom slobodnim... Beatriče ga pogleda i nasmeši se, pa se okrene izvoru večnosti. °
Sveti Bernard , poslednji Danteov vođa, poziva Dantea da pogleda u Bogorodicu – da bi njegova staza bila do kraja savršena... Kaže da prvo pogleda vrt jer će ga viđenje vrta oajačati da može da pogleda, na kraju, božje zrake. Kaže mu da će ih Bogorodica paziti... (U Svetom Bernardu je oličen misticizam.) Dante zatim mora da podigne pogled jer: radosno življenje u vrtu rajskom nećeš ti upoznati ako samo dole geldaš okom, već do najdaljih krugova moraš gledati... Dante gleda u najviši deo neba, tamo gde je Bogorodica, između hiljada anđela koji je slave pesmom i igrom: Videh kako se toj igri i pesmama koje pevaju Smešila jedna lepota, koja je uzrok bila Radosti u očima svih svetaca u raju. (...) a kada je video da sam pogled pažljivo uperio u žar njenoga žara, Bernard stari sa takovm ljubavlju ka njoj ej svoj pogled usmerio da je time podstakao moj da se još više žari. Anđeli (koji nemaju oblik) se ovde pojavljuju u telesnom obliku da bi mogli da ih shvatimo. Iz istog razloga Dante određuje mesta blaženih duša u Empireju, iako tamo ne postoji ni vreme ni prostor. Anđeli koji lete unutar rajske ruže imaju lica kao plamen, jer to predstavlja ljubav. Krila su im zlatna, što znači da su nepromenjivi. Sve ostalo im je belo, što znači čistotu. Sv. Bernard objašnjava Danteu raspored blaženih duša. Sa leve strane su duše koje su verovale u Hrista koji će doći, a sa desne one koje su verovale u Hrista koji je došao. Pored Bogorodice tj. u drugom redu je Marija, a pored nje Eva. U trećem redu su Rahila (druga žena Jakova, simbol kontemplacije) i Beatriča. U četvrtom – Sara (Avramova žena), Rebeka (Isakova žena) i Judita (oslobodilac Betulije od ropstva). Na drugoj strani su sveti Jovan, Franja, Benedikt, Avgustin. Duše dece su smeštene u donjoj polovini ruže. Deca su smeštena u različite redove jer su zaslužila različite stepene blaženstva, u skladu sa različitim zaslugama roditelja. (Dante se razlikuje od teloga koji su tvrdili da sva deca imaju isti stepen blaženstva u raju.) U prostranom kraljevstvu ovom Nema mesta ničemu slučajnom, Nema tuge, žeđi ili gladi.. (...) Sve što vidiš, (...) je skladno izvagano Božja volja je nedokučiva: Dante daje primer iz I knjige Mojsijeve gde se govori od dva blizanca – Isavu i Jakovu – koje je rodila Reveka. Prvi je odbačen od Boga, a drugi je njegov miljenik. Dakle, nije prema zasluzi, za života njenam Dečijoj duši određeno mesto na laticama, Već prema milosti koja joj je u zametku udeljena.
Sveti Bernard – opat iz Klervoa, teolog i mističar iz 12. veka. U svojim delima je posebno slavio kult Bogorodice. On ovde simbolizuje kontemplaciju pomoću koje čovek može, pošto ga je teologija uzdigla, da dođe do blažene vizije, odnosno do viđenja Boga.
51
Pored Bogorodice se pojavljuje arhanđel Gavrilo raširenih krila. Tu su i Adam i sveti Petar («praotac Svete crkve»). Uz Adama sedi Mojsije, a uz svetog Petra sveti Jovan. Nasuprot Adamu je sveta Lucija, koja je Beatriče poslala po Dantea, a nasuprot Petru je Ana, majka device Marije. Sv. Bernard moli Bogorodicu da pomogne Danteu kako bi mogao da vidi Boga u njegovoj suštini. Celi raj moli za pesnika. Molba je uslišena i pesnik proživljava osećaj blaženstva. Pesnik vidi sveto trojstvo u slici tri kruga (jednaki obimi krugova predstavljaju jednakost Boga oca, Boga sina i Svetog duha u svetom trojstvu) i dve Hristove prirode: božju i ljudsku. To to traje sam tren, kao kada sevne munja, a zatim njegov san prestaje i ostaje samo saznanje da njegovu volju i želju pokreće ista ljubav koja pokreće Sunce i zvezde. ... moj vid postao jači od govora, koji je, pre tim prizorom, zatajio, kao što je i pamćenje zatajilo pred onim što sam ugledao. Kao što se dešava onome ko je san usnio, Pa mu je, posle sna, samo utisak ostao, A sve ostalo je zaboravio kada se probudio, Tako se desi i meni i na moje viđenje veo je pao Da je nejasno ostalo, ali još je u meni slast koja me opi U srcu kada je taj prizor u mom oku procvao. Pesnik dostiže stanje blaženstva neizrecivo rečima. Dante neizrecivost ovag doživljaja poredi sa scenom iz Eneide u kojoj Vergilije kaže da je Sibila Kumejska slala iz svog proročišta odgovore pisane na posebnim listićima bacajući ih u vazduh, tako da nije bilo moguće srediti te listiće niti ih odgonetnuti. (Sveti Bernard predstavlja mističnu uznesenost duše, a tri kruga, koji se prelivaju jedan u drugi, alegorija su Boga, jer je kružnica najsavršenija linija – bez početka i kraja, jedinstvena u odnosu na centar kruga, od koga je svaka tačka na kružnici jednako udaljena.) Invokacija Boga (??): O, svetlo uzvišeno, ... Učini da moj govor bude toliko moćan Da bar iskru tvoje slave može da ostavi Za buduća pokolenja, jer kada bi se ovaj san Vratio u moje sećanje da se njima javi, Kroz ove stihove, svako bi bolje shvatio Tvoju pobedu i umeo bolje da je slavi. Dante se, gledajući božju suštinu, menja: Dok sam jednu istu viziju gledao, Pa mi sečinilo da se menja, a u stvari, ja sam se menjao. Dante završava (početak XXXIII pevanja) svoju trilogiju onako kako ju je i započeo – molbom upućenoj Bogorodici. Ona treba da mu pomogne da se, uz posebnu božju milost, uzvine, u mističnom zanosu, do viđenja božje suštine. Kao što vidi zvezde na kraju Pakla, kao znak da mu se duša može nadati spasu, i kao što ih vidi na kraju Čistilišta, kao znak da se približava spasu, tako mu se i na kraju Raja javljaju zvezde odnosno pesnik je sjedinjen i blažen sa zvezdama u jedinstvu ljubavi. Ljubav ga je spasila, ljubav ga je uzdigla i ljubav ga je posvetila.
52
Poslednji stihovi Komedije: Velikoj mašti tu je snaga počela da nestaje polako, Ali već je želju i volju pokrenula, da se okreću i jezde, Kao točak koji se kreće isto tako, Ona ljubav koja pokreće sunce i ostale zvezde. Pojam zvezde – Dante ovom rečju završava sva tri dela Komedije. Pesnik oseća da su njegove moći u savršenoj ravnoteži, jer ih pokreće Bog koji svojom ljubavlju pokreće neba. U tom apsolutnom prihvatanju božjeg reda događa se kraj čudesne vizije, koju je pesnik imao, a u kojoj se približio Bogu i video ga najviše što je moguće ljudskom umu. *** Čistilište završava u simbolu – to je sad Raj koji se duši daje u figuri. Hrist je krilati lav... raj je kraljevstvo duha koje se oslobodilo tela, čulnog i postao nadčulno – nadilaženje ljudske naravo. To je ono kraljevstvo filosofije što ga je Dante hteo ostvariti na zemlji, kraljevstvo mira. Kretanje naviše – vrtoglavo uzdizanje gledanjem u Beatričine oči. Nestajanje formi i same ličnosti u Raju. U raju se sve stapa u jednu moćnu individuu, sve je sklad – glasova, muzike – ličnost se gubi. Svi žive jedni u drugima, a svi zajedno u Bogu. Raj je istinska muzika sfera. Raj je prosvetljenje uma putem koga upoznajemo boga; raj je ljubav koja se rađa iz viđenja Boga, raj je radost bez premca zbog veze sa bogom. *Reka svetlosti se preobražava u jezero svetlosti i nebesku ružu. Voda i svetlost su, kao centralni motivi, preuzeti iz Alanovog Antiklaudijana čija je tema stvaranje novog čoveka. U Alanovom Empireju Trojstvo se simboliše izvorom, potokom i rekom koji su istovremeno i voda i svetlost. Vrhunac i završetak kosmičke poeme je za Dantea neizrecivo iskustvo sagledanja Boga. Stepenasti sled duhovnih viđenja: -
reka svetlosti
-
jezero svetlosti
-
nebeska ruža
-
devica Marija
vodi u visinu ka sagledanju Večne Svetlosti. Danteova mistična vizija pokazuje mu jedan duhovni kosmos koji na okupu drži veza ljubavi. Ovde su istorijske ličnosti različite moći na zemlji: sveci, isposnici, mudraci. Raspravljaju o teološkim pitanjima. Beatriče – Sa krunom masline nad belim velom, obučena u boju živog plamena, ogrnuta zelenim ogrtačem. Danteova reakcija: Nema kapljice krvi u mom telu koja nije uzavrela: poznat mi je znak negdašnjeg plamena. Alegorični postupci, pokreti gestovi, reči. Satira protiv papa – 18. pevanje. Sveci propituju Dantea o veri, nadi, ljubavi. Tu je i mistik sv. Bernard o Klernoa. Poređenja: ptica koja čeka da svane – Beatriče Istina: o večnom prisustvu boga. Pesnički venac: pesnik = glasnik istine. U Raju kao kompozicioni pricip (?) preovladava korporativni pricip, povezan sa kompozicijom brojeva. Na Sunčanom nebu imamo dve grupe po 12 ličnosti koje se obično shvataju kao predstavnici
53
mudrosti. Prvu čine: Alber Veliki, Toma Akvinski Dionisije Areopagija, Boetije... Druga grupa kruži oko prve: Bonaventura, najveći mislilac franjevaca (kao što je Toma kod dominikanaca), Hugo od Sen Viktora, Anselm iz Kenterberija... 10 teologa i filozofa zastupaju mudrost (sapientia), sedam naučnika, pak – nauku (scientia). Dante školsko znanje ceni isto tako visoko kao i metafiziku i teologiju. U Raju je Dante grupe srodnih duhova povezao ne samo uz pomoć simboličnih brojeva, nego i svetlosnim figurama. Iza koncentričnih krugova sledi krst, iza njega opet orao šestorice pravednih vladara na Jupiterovom nebu: David, Trajan, Jezekija, Konstantin itd. ovde nije bilo čvrste tradicije. Dante je mogao ovaj skup da načini po sopstvenom ukusu. Egzemplarnih figura ima i u Raju: Toma Akvinski iznosi u svojoj pohvali sv. Franji da je gospa Siromaština prvo bila venčana za Hrista. To što ju je Cezar pronašao skrivenu kod Amikle (Amikla je u latinskoj školskoj poeziji 12. veka bila primer poštenog siromaštva), ništa nije pomoglo. Tek se Franja njome ponovo verio. Ova imena čine neobičnu grupu, koju sv. Toma teško da bi sjedinio. *** POREĐENJE FORME (?) PAKLA, ČISTILIŠTA I RAJA
-
U paklu je forma korpulentna i materijalna.
-
Čistilište – likovna i fantastična.
-
Raj – lirska i muzička. Od svih formi ostaje samo svetlost, od svih osećanja samo ljubav, blaženstvo, od svih činova samo kontemplacija.
PAKAO – Telesne muke, bolesti, karikature ljudskih tela. Seni bivaju zakopane ili potopljene u mulju, u krvavo jezero, u otvorene grobove, u smolu, led. Upinju se da uzdignu glavu i grudi, da daju svedočanstvo o sebi, o svojoj životnoj energiji, o svojoj ljudskosti. Pakao – najdramatičniji deo – prizori užasa, psovke, jauci, intenzivna sećanja na greh. Kameniti, močvarni, ledeni krajolici; ponori, reke, kiše, sneg, oluje, vatra i potresi... Dante daje sliku grehom upropašćenog čovečanstva i sam dozreva spoznajući mogućnosti uzdizanja u dobru ili večne osude u zlu i prokletstvu. U Paklu prevladava prikaz zemaljskog, ljudskog sveta sa svim običnim i ponekad grandioznim strastima – zbog toga je Pakao najbogatiji sugestivnim likovima. Iz zemaljske, fizičke, telesne prirode pakla i adekvatnih strasti proishodi dramatičnost neprestanih sukoba između sredine i prokletnika, između njih međusobno ili, pogotovu što se silazi dublje, između njih i Dantea. ČISTILIŠTE. Osećaj bezvremenosti je bitan u paklu, a u čistilištu je vreme takođe bitna odrednica opšte atmosfere, ali u sasvim suprotnom smislu: svakim trenutkom koji prolazi sene su bliže izbavljenju od muka i sreći u večnom spasu. Zato umesto mraka u podzemnom svetu prokletih, čistilište obuhvata ozračje blage smirenosti pod vedrim plavetnilom otvorenog nebeskog svoda. Oseaćjna stanja su ispunjena kajanjem, opraštanjem i nadom i čežnjom za obećanim blaženstvom. Zbog očekivanja sreće koja se približava slika zemnog života je sve bleđa; promenjen je i način sećanja na sve živih – on dobija obeležje setnog, elegičnog lirizma. Duše su više nalik jedna na drugu, pojavljuju se u grupama, zadržavajući određenu zajedničku fizionomiju. Njihovo najživlje sećanje je vezano za trajna i čista osećanja: za porodicu, detinjstvo, prijatelje, uemtnost, smirene razgovore... Na putu Dante vrlo često sreće dobre prijatelje, naročito pesnike i umetnike. U čistilištu vlada ton razumevanja i solidarnosti među odabranim duhovima... Nežnost i blagost vladaju obroncima planine; umesto jauka i psovki čuje se pojedinačno ili horsko pevanje setnih duša. RAJ deluje najapstraktnije zato što je najudaljeniji od realnosti. Ovde su duše oslobođene zemaljskih interesa i uživaju u kontemplaciji Boga. Nemaju lične osobenosti u smislu reljefnosti i živahnosti, ali njeihova okrenutost problemima zemaljksih stvari nije nestala, samo što je taj njihov interes pokrenut isključivo osećanjem pravde, ljubavi i milosti, pa se baš ovde najuzvišenije govori o Carstu, cRkvi, Firenci. Zbog dosegnute savršenosti njeihova je fizionomija poništena odnosno zamenjena različitim
54
oblicima svetlosti koja ih obavija i koja je dominantna odlika krajolika. Svetlost je sveprisutan, beskonačan, mistični znak božje prisutnosti. Sve veće bleštavilo, drago kamenje neobičnog odsjaja, vrtovi, vode, jezera, stabla, orlovi, golubovi, pčele... Ovo predstavlja korektiv potencijalnoj monotoniji Raja kao slike sveta savršenosti, sveopšte složnosti i nepomutljive sreće. *** STAROZAVETNI I HRIŠĆANSKI LIKOVI Kanon starozavetnih likova iznenađuje preovladavanjem žena i odusustvom proroka. Tu su Adam, Mojsije, Eva, Rahila, Sara, Reveka itd. Hrišćanski likovi: - Od jevanđelista je zastupljen samo Jovan, - od apostola samo Petar, - od crkvenih otaca samo Avgustin. - jedine žene u hrišćanskoj eliti su Lucija i Beatriče. Izuzmu li se likovi Rahele, Lije i Adama, čiji su likovi nešto životvornije prikazani, na Danteovu maštu je malo uticao Stari zavet. Iako su spomenuta mnogobrojna imena, ali ne u posebnoj, autonomnoj umetničkoj funkciji. Važnost prisustva Biblije se odnosi na proročki stav... Ni Novi zavet nije Dantea više nadahnuo. Danteovom borbenom aktivističkom duhu je odgovarao doživljaj Boga kao izvora neumoljive pravde i apsolutne istine, i u istom smislu je i slika o Hrist i Mariji relativno oskudna i lišena uobičajene medijavelne, kolektivnoj pučkoj psihologiji primerene, jakoponeovske humanizacije. Novost Danteovih pogleda i na području religioznosti: društveno angažovana – veliča razum, znanje i zemaljsku sreću kao pravo predvorje raja! POLITIČKO STANOVIŠTE Sudar između ideje carstva koju je Dante filozofski preoblikovao i novog, kapitalističkog grada – države Firence, izvorna je tačka Danteove političke strasti. Iz ovog sukoba proističe njegova svest o misiji u okviru svetske istorije, misiji koju je zaodenuo u formu simbolično šifrovanog proročanstva. Ono je moralo da se tiče i crkve i države: obe ove univerazlne sile bile su za Dantea, kao i za ceo srednji vek, od boga dane. Ali one su bile iskvarene i trebalo ih je reformisati. Crkva je trebalo da se odrekne moći i žeđi za moć. Trebalo je da postane crkva duha. Prosjački redovi 13. veka doživeli su neuspeh u svom reformatorskom delu, ii sami su se izopačili. Trebalo je da dođe neko moćniji: lovački pas. On će, navodno, saterati vučicu nazad u pakao. Dante to proročanstvo na početku Pakla stavlja u usta Vergiliju. Na kraju Čistilišta to proročanstvo preuzima Beatriče. Teološko-političko proročastvo jedna je crta koja se u slici 12 i 13 veka stalno pojavljuje. svoje političke koncepcije , pre svega misli o problematici Carstva i Crkve, Dante ne iznosi u obliku racionalno intoniranih teza nego opte preko pesničkih situacija, likova, sukoba, kao što su proroštvo o Hrtu, razgovor sa Farinatom, susret sa papama simonistima, simbolična procesija u Zemaljskom raju, oštre invektive sv. Petra, Justinijanova evokacije rimske veličine itd.
55
