Bela O’Donel
JEDINA PRAVA
I
Medlin Poison je, radeći kao sekretarica dekana na Čikaškom univerzitetu, svakodnevno imala priliku da sreće visoko obrazovane, umne, inteligentne i uspešne muškarce. Pored personalnih kvaliteta, svi oni su, zahvaljujući svojim pozicijama na univerzitetu, zauzimali i značajne društvene pozicije. Kao profesori, docenti ili asistenti, lako su zadobijali opšte poštovanje, opšte poštovanje, što je imalo za posledicu uvećanje njihovog samopouzdanja. Veliki procenat predavača na univerzitetu, odnosio se na muškarce mlađe od četrdeset godina. S obzirom da je Medlin, u svojim poznim tridesetim godinama, još uvek bila neudata, zabavljala se pravljenjem rang-liste najzgodnijih muškaraca. Nadala se da bi među njima mogla da pronađe svog budućeg supruga. Zato je svakog od predavača, koji bi došao da se po nekom pitanju obrati dekanu, radoznalo zagledala, i svrstavala ga u gornji, ili donji deo njene rang-liste. Prvo mesto je bilo upražnjeno. Sve dok se u njenoj kancelariji nije pojavio nepoznati, visoki muškarac, čija je fizionomija tela bila upadljivo muževna. Medlin nikada pre nije imala prilike da vidi tako impresivno građenog muškarca, sa idealnom visinom, i građom sa kojom je mogao da izaziva zavist apsolutno svakog muškarca. Njegova odeća, koja se sastojala od sive košulje, kožnog sakoa i tamnih pantalona, nenadmašno je isticala masivnost i upadljivu privlačnost njegovog tela. Grudi su joj se ispunile uzbuđenjem, i ona je nesvesno uzdahnula. Međutim, dah joj se presekao kada je nepoznati stao pred nju i mrko je pogledao. Instinktivno je ulegla u stolicu, praveći što veću razdaljinu između sebe i nepoznatog posetioca. Izraz njegovog lica joj je ulivao strah, pozivao ju je na opreznost. Osetila se ugroženo, ali nije umela da objasni zbog čega. U njenu kancelariju nikada nisu ulazili ljudi skloni kriminogenom ponašanju. I nepoznati je delovao kao čovek koji koji nikada ne bi povredio ženu, posebno ne onu nedužnu. Nijednim gestom nije iskazivao pretnju, ipak, njegova očigledna personalna snaga snaga je zahtevala povinovanje. povinovanje. Medlin se nije osetila doraslom da se nosi sa čovekom, koji je bez mnogo muke rasipao i demonstrirao svoju dominaciju. Dozvolila je da joj se sve emocije odraze na licu, da pokaže nepoznatom koliko je snažan utisak ostavio na nju.
2 Jedina prava
- Iz... Izvolite? - zamucala je, upadljivo crveneći. - Kako mogu da vam pomognem? - Juče sam razgovarao sa profesorom Bejlom i najavio sam mu svoj dolazak dubok i muževno intoniran glas je savršeno odgovarao izgledu nepoznatog. - Ja sam Devlin Maršal. - Uđite, profesor vas očekuje! - rekla je to nasumice, propuštajući da proveri spisak najavljenih posetilaca.
Zadržala je dah, sve dok Devlin nije ušao u kabinet profesora Nolana Bejla. Tada je glasno huknula i malaksalo se opustila u fotelji. Osetila se potpuno iznureno. Pretpostavila je da je na nju uticala muževnost Devlina Maršala, kojom je provocirao žene da se, posmatrajući ga, angažuju do poslednje misli, do poslednjeg poslednjeg čula. Toliko je svemoćan i upečatljiv bio.
Očigledno, nije mu bilo mesta na njenoj rang-listi. Makar ona bila raspoložena i da mu dodeli prvo mesto. Devlin Maršal nije bio serijski tip. Odskakao je u svemu, bio je neuporediv. Medlin se radoznalo zapitala da li je u njegovom životu postojala neka žena dovoljno hrabra da se nosi sa njegovom demonskom privlačnošću, sa njegovom snagom. Da li se neka usudila da pokuša da pripitomi njegovu razmahanu superiornost? Kao nikada pre, poželela je da prisluškuje razgovor profesora Bejla sa njegovim gostom. Zanimalo ju je da otkrije identitet i dentitet Devlina Maršala, kao i razlog njegove posete dekanu univerziteta. Palo joj je na pamet da bi on mogao da bude nekadašnji student univerziteta. Brzo je uključila računar i i lako ušla u svima dostupnu bazu podataka. Otkucala je ime Devlina Maršala, i sačekala da joj se informacije pojave na ekranu. Nimalo se nije iznenadila kada je otkrila da Devlin Maršal nije samo diplomirao na Čikaškom univerzitetu, i to na smeru za prirodno-ma tematičke nauke, već da je na njemu i doktorirao. Diplomu doktora prirodnih nauka je stekao tezom: „Formiranje i prenošenje naslednih osobina”. Objavio je nekoliko naučnih radova iz genetičkog inženjeringa, molekularne genetike i biofizike. Iako je imao najviši mogući prosek ocena, nikada nije radio na univerzitetu, u svojstvu
predavača Medlin nije sumnjala da mu je nuđeno da radi kao profesor, i da je on to odbio. Pitala se kakve su mu životne pozicije omogućile da odbije tako primamljivo radno mesto, kao što je profesor elitnog univerziteta. Turobno je uzdahnula, sluteći kako će Devlin Maršal ostati do kraja zagonetan za nju. Ali, nešto joj je govorilo da je on bio podjednako zagonetan i za ljude koji su bili aktivno prisutni u njegovom životu.
3 Jedina prava
***
Ugledavši na vratima kancelarije svog nekadašnjeg studenta, profesor Nolan Bejl je odmah ustao od stola. Prišao mu je sa ispruženom rukom i izrazom iskrenog ushićenja na licu. - Dragi kolega! - snažno mu je prodrmusao ruku, gledajući ga sa divljenjem. Učinili ste mi čast svojom posetom! Odavno želim da vas vidim, ali nisam uspevao da pronađem kontakt adresu! Gde ste se krili, sve ove godine? - Bio sam na putu, neprestano. I meni je drago što vas vidim, profesore. Nadam se da vas zatičem u dobrom zdravlju? - Eh! - profesor Bejl je odmahnuo rukom. - Ja imam već 75 godina, dragi kolega. Sve me boli, i sve mi smeta, ali volim da mislim da sam još daleko od opasnosti da obolim od staračke senilnosti. Sedite! -ponudio mu je da se smesti u kožnu fotelju sa visokim naslonom, dok je on zauzeo mesto za svojim radnim stolom. - Hoćete li da zamolim sekretaricu da nam donese kafu? Ili neko alkoholno piće, možda? - Ne, ja ne bih ništa. Hvala. - Pa? Čekam da čujem oko čega ste to sve bili zauzeti zadnjih deset godina! Toliko je prošlo od našeg poslednjeg susreta, zar ne? - Da, tačno deset godina. Proveo sam ih u koordiniranju brojnih istraživačkih laboratorija širom sveta. Za taj posao me je angažovala zdravstvena organizacija pri Ujedinjenim nacijama. Obišao sam mnoge zemlje i upoznao vrhunske stručnjake iz oblasti bioinženjeringa. Učestvovao sam u finalizaciji nekoliko važnih istraživačkih poduhvata, od kojih su neki i nagrađeni. Jednom rečju, radio sam najbolji posao na svetu. - Ne sumnjam da je tako, ne sumnjam... Sada mi je jasnije zbog čega ste odbili mesto predavača na ovom univerzitetu. To što ste radili je daleko atraktivniji i dinamičniji posao. Usudio bih se da pretpostavim i da je bolje plaćen? - Ne mogu da se požalim, sve ove godine sam imao odlična primanja. Mnoge od nagrada, koje sam primio, bile su novčane. S obzirom da sam, u slobodno vreme, držao predavanja i pisao naučne publikacije, zaradio sam dovoljno novca da bih mogao da razmišljam o otvaranju sopstvene laboratorije. Zbog toga sam i došao kod vas, profesore. - Ja sam raspoložen da vam pomognem, dragi kolega. Samo recite kako! - Potrebna mi je asistentkinja. Preporučite mi neku od vaših studentkinja završne godine, za koju mislite da je dorasla da radi sa mnom.
4 Jedina prava
- Hm... - profesor Bejl se, gladeći se po bradi, zamišljeno zagledao u svog gosta. - Stavili ste me pred težak zadatak, kolega... Jedna stvar je da vam preporučim studentkinju sa visokim ocenama, talentovanu, inteligentnu i ambicioznu, kakvu pretpostavljam da priželjkujete... - Upravo tako. - A sasvim druga stvar je da odaberem onu, za koju mislim da je dorasla tome da radi sa vama... Hm... Bilo bi mi lakše da vam preporučim nekog momka... Zbog čega insistirate na tome da zaposlite asistentkinju? - Devojke su odgovornije, umeju da se fokusiraju na posao. To sam naučio u poslednjih deset godina. - Hm... U dilemi sam, znate... Usudio bih se da kažem da na petoj godini postoji nekoliko zaista talentovanih devojaka, sa zavidnim prosekom ocena, ali nisam siguran da li bi vam one odgovarale... - Dobro razmislite, profesore. Kao što ste maločas rekli, potrebna mi je kompletna ličnost. Devojka koja je stručna, inteligentna i radoznalog duha. Ali i ona koja je hrabra, koja je svoja, koja je potpuno ostvarena. I koja vodi sređen privatni život, pride. - Eto... Kada ste sve to naveli, pala mi je na pamet Felisiti Lorens... Ona bi vam se pouzdano dopala. Sjajna devojka! Jedna od najvećih talenata za molekularnu genetiku, sa provereno visokim koeficijentom inteligencije. Prosek njenih ocena je bio više nego zavidan. Sećam se da nikada nije imala tremu, da nije osećala strah od nametnutih autoriteta. Bila je omiljena zbog svoje naravi i među studentima i među profesorima. Predsedavala je svim mogućim studentskim forumima, jer je bila veoma elokventna! Da! Ona bi vam se sasvim sigurno dopala! Nažalost, nju ne mogu da vam preporučim. - Zbog čega? - Felisiti je, pre dve godine, napustila studije. Tek što je počela da polaže ispite na petoj godini, dogodila joj se velika porodična nesreća. Njeni roditelji su, naime, nestali. Oboje su bili naučnici, bavili su se proučavanjem vulkana, i putovali su po celom svetu. Poginuli su negde u Africi. Felisiti je to izuzetno teško podnela, naročito zbog toga što niko nije umeo da joj kaže kada, gde i kako se to desilo. S obzirom da ona nije mogla da se pomiri sa tim, prodala je svu svoju imovinu, i otišla u Afriku, kako bi saznala šta se dogodilo sa njenim roditeljima. Bila je toliko uporna i stigla je i do predsednika nekih vlada, međutim, niko ništa konkretno nije mogao da joj kaže. Kada se vratila u Čikago, suočila se sa teškom depresijom, ali i siromaštvom. Više nije imala gde da stanuje, niti od čega da živi. Umesto da dovršava studije, morala je da se bori za golu egzistenciju. Šteta, prava
šteta... 5 Jedina prava
- Rekli ste da su roditelji Felisiti Lorens bili naučnici? - Da, oboje su bili doktori prirodnih nauka. Ja sam ih dobro poznavao, i mogu da kažem da su bili izvanredno dobri ljudi. Prirodni, šarmantni, otvorenog duha, blagih naravi. U svemu su podržavali svoju ćerku, ona je sa njima imala nenadmašno dobar odnos. Poznato mi je da se dosta oslanjala na njih, u svakom smislu. Posebno u odnosu na činjenicu da je bila jedinica. Posetio sam je neposredno po njenom povratku iz Afrike. Bila je potpuno slomljena. Potpuno... - A sada? Imate li nekih vesti o njoj? - Da, igrom slučaja sam saznao gde živi i šta radi. Desilo se da je moja supruga otišla da kupi neki poklon za našeg unuka u prodavnicu koja je specijalizovana za prodaju poklona. Kada je predala ček, prodavačica ju je, po uvidu u njene lične podatke, pitala da li je u srodstvu sa mnom. Tada joj je ispričala da je ona moja nekadašnja studentkinja. Po dobijanju te informacije, nisam oklevao da odem u tu prodavnicu. Saznao sam da je Felisiti njena vlasnica, da nije tek zaposlena kao prodavačica. Živi u iznajmljenom stanu, i još uvek oplakuje preminule roditelje. Bio sam tužan kada smo se rastali. Ta devojka je trebalo da vodi potpuno drugačiji život. Potpuno drugačiji! - Nije se udala, pretpostavljam? - Ne, a kako mi je rekla, nema ni nameru da to učini. Onako lepa devojka... - Lepa je, znači? - Izuzetno! Prilično je visoka, i potpuno je vitka, ima svetlosmeđu kosu i plave oči. Koliko je meni poznato, njene kolege su je, jedne godine, proglasile za najlepšu studentkinju! Niko se nije bunio protiv toga. - Vi mislite da ona ne bi bila zainteresovana da nastavi studije i uključi se u istraživački rad, ako bi joj neko obezbedio uslove da to učini? - Bojim se da ne bi. Uostalom, ja sam se ponudio da joj regulišem plaćanje školarine. Odbila je to. Rekla je da je više ništa ne zanima, da nema nikakvih ambicija, da živi od danas do sutra. Prilično je rezignirana, koliko sam primetio. - Zamoliću vas da mi otkrijete adresu Felisiti Lorens, profesore. Voleo bih da pokušam da je privolim da sarađuje sa mnom. - Hm... - Nolan Bejl se iznova pogladio po bradi. - Objasniću vam gde Felisiti stanuje, i gde radi, uostalom, to nije problem. Međutim, nisam siguran da bi ona prihvatila da radi sa vama. Rekao bih da nije raspoložena za bilo kakvu promenu u svom životu. - Promene su nužna stvar. Ako ume da razume i da tumači prirodu, to joj je već jasno.
6 Jedina prava
- Da, hm... Tako je... Evo... - profesor je ispisao dve adrese na listu papira i pružio ga svom gostu. - Voleo bih da vama pođe za rukom ono što meni nije, dragi kolega. Od srca vam preporučujem Felisiti, a ako bi to imalo nekog značaja, mogao bih i njoj da preporučim vas. - To neće biti potrebno - odvratio je Devlin, savijajući papir i odlažući ga u unutrašnji džep svog sakoa. Ustao je i pružio ruku svom nekadašnjem profesoru. - Hvala vam, profesore. Ne sumnjam da ste me uputili na pravu osobu, za ono što mi je potrebno. - Drago mi je ako sam vam pomogao, kolega - profesor mu je uzvratio rukohvat. - Navijam za to da navedete Felisiti da se trgne i da prihvati ono što joj vi nudite. - Budite uvereni da ću pronaći način da je navedem da postupi po mojoj želji. Do viđenja, profesore! Umesto da svom gostu uzvrati pozdrav, profesor ga je nemo ispratio iz kabineta, pitajući se da li je bio u pravu što je, na trenutak, posumnjao u njegove planove. Jer, u načinu na koji je Devlin izgovorio poslednju rečenicu, bilo je nečeg zloslutnog, što je izazivalo strepnju. - Gluposti... - promrsio je profesor Bejl, smeštajući se u fotelju. Podsetio je sebe da je Devlin Maršal bio uvažen u svetskim razmerama. On nikada ne bi povukao potez, koji bi mogao da ga kompromituje. Uostalom, smatrao ga je za poslednjeg čoveka, koji bi učinio nešto nečasno. Ta pomisao ga je umirila i navela ga da se posveti obavljanju redovnih poslova.
7 Jedina prava
II
igračaka Felisiti Lorens, na koju ga je uputio profesor Bejl, odmah po odlasku sa Čikaškog univerziteta. Parkirao je svoj Devlin se odvezao na adresu prodavnice
automobil na suprotnoj strani ulice, u odnosu na prodavnicu, odakle je imao savršen pogled na ulazna vrata, ali i na izlog. Kroz staklo ljupko aranžiranog izloga je, u jednom trenutku, ugledao devojku koja je odgovarala opisu profesora Bejla. Bila je visoka, vitka i veoma lepa.
Ništa više od toga nije bilo potrebno Devlinu da zaključi kako je ona žena koja će mu podariti ono što je želeo. Znao je to još dok je slušao priču o njoj, a sada, kada ju je ugledao, otklonio je svaku sumnju. Kada je Felisiti izašla na ulicu, kako bi jednoj mušteriji pomogla da unese veliki paket u kola, Devlin je zadovoljno konstatovao da odavno nije video devojku kojoj su farmerice tako dobro pristajale. Njihov kroj, kao i pripijenost uz telo, otkrivali su duge i lepo oblikovane noge, ravan stomak kao i čvrstu i izdignutu zadnjicu. Bez sumnje, Felisiti Lorens je imala telo kojim je mogla da se ponosi. Devlin nije propustio da registruje da nije bila našminkana, da je njen svetli ten bio prirodno čist, a usne dovoljno rumene, da ih nije trebalo karminisati. Nosila je jednostavnu frizuru, videlo se da joj kosa nije bila tretirana kozmetičkim preparatima. Njeno lice je odavalo zrelost i duhovnost, kao i nijansu hronične melankolije. Pratio ju je pogledom sve dok nije u šla u prodavnicu, nakon čega se odvezao do kancelarije privatnog detektiva, Džejsona Temblina. - Na ovoj adresi živi gospođica Felisiti Lorens - pružio je ka njemu list papira sa ispisanom adresom. - Od vas očekujem da mi podnesete izveštaj o njenom kretanju, o tome sa kim se druži, sa kim izlazi, da li prima posete. Ako je budete videli sa nekim u društvu, voleo bih da mi podnesete na uvid njihove fotografije pružio je tada ka njemu i drugi list papira. - Ovo je adresa prodavnice u kojoj gospođica Lorens radi. Tako ćete da steknete uvid u to ko je ona i kako izgleda. Učinite to diskretno, nemojte da ulazite u prodavnicu i slično. Ostaviću vam petsto dolara, kao depozit.
Džejson Temblin je, više od svega na svetu, voleo klijente koji su bili kratki u svom izlaganju, precizni i konkretni. I koji su njegove usluge plaćali u gotovini. - Koliko dugo očekujete da pratim gospođicu Lorens? - još je samo to trebalo da sazna, da bi stekao potpuni uvid u svoj zadatak. 8 Jedina prava
- Ne dugo. Svega nekoliko dana. Doći ću ponovo kod vas u ponedeljak.
***
U dogovorenom roku, Džejson Temblin je raspolagao svim traženim podacima. Iako je svega nekoliko godina radio kao privatni detektiv, nikada lakše nije odradio povereni mu zadatak. - Gospođica Lorens živi prilično usaml jenički život - imao je kompletan izveštaj, kada je Devlin došao kod njega u najavljeno vreme. - Iz stana izlazi samo kada ide na posao, ili u nabavku namirnica. Za proteklih pet dana, koliko sam je pratio, niko joj nije došao u posetu. Video sam je u društvu samo jedne osobe, u pitanju je Roberta Ekhart, devojka koja živi u stanu do njenog. Evo... - Džejson Temblin je pružio ka Devlinu fotografiju, na kojoj se videla Felisiti u društvu plavokose devojke neobičnog izgleda. - Fotografisao sam ih u subotu, oko devet sati uveče. Prošetale su do obližnjeg kafića, tamo su popile po jedno piće, nakon čega su se vratile kući. Devlin je pažljivo proučavao fotografiju Roberte Ekhart, ne uspe vajući da je poveže sa Felisiti Lorens. Za razliku od Felisiti, koja je izgledala jednostavno i delovala neupadljivo, Roberta Ekhart je po svemu privlačila pažnju. Kosa joj je bila uzdignuta i namerno raščupana, na lice je nanela šminku u svim mogućim bojama, odeća joj je bila slojevita i sa mnoštvom detalja. Videlo se da je težila ka tome da bude primećena i doživljena kao osoba sa posebnim ukusom za šminkanje i odevanje. - Neobična devojka... - promrsio je Devlin, očekujući da mu Temblin saopšti još neki detalj o komšinici Felisiti Lorens. - Ne znam ništa o njoj, sem da je izuzetno pričljiva. Dok sam nju i gospođicu Lorens posmatrao kroz prozor kafića, primetio sam da je neprestano govorila. Rekao bih da je pomalo zamarala gospođicu Lorens, koja je prilično ćutljiva. Za mene je ona više neobična, od Roberte Ekhart. - Zbog čega? - Ne umem to da objasnim - Džejson Temblin je slegao ramenima. - Intrigantna je. Uvek je zamišljena, i pomalo tužna, rekao bih. Nijednom nisam video da se nasmejala, čak ni kada se njena komšinica popela na stolicu u kafiću, kako bi joj nešto uverljivije opisala. Nije moj tip devojke, ali bih voleo da je upoznam. - A Roberta Ekhart? Da li je ona vaš tip devojke? 9 Jedina prava
- Zbog čega to pitate? - Zbog toga što bih, preko nje, mogao da stupim u kontakt sa Felisiti Lorens.
Džejson Temblin je lagano klimnuo glavom. - Shvatam šta želite... Namera vam je da se ja povežem sa Robertom Ekhart, i da posle toga udesim da se vi upoznate sa Felisiti Lorens. - Da li biste to mogli da učinite? - Zašto da ne? I to je deo mog posla. Pretpostavljam da mislite kako ne bi bilo najzgodnije da se gospođici Lorens obratite direktno, u njenoj prodavnici? - Mislim da bih je uplašio svojim direktnim nastupom.
Džejson Temblin je pomislio kako će Felisiti Lorens u svakom slučaju da se uplaši, kada se bude suočila sa njegovim klijentom. Jer, imao je utisak da je taj upečatljivi muškarac plašio sve oko sebe. Izazivao je nemir i u njemu, iako nijednog trenutka nije ispoljio verbalnu ili fizičku agresiju. Unapred je saosećao sa Felisiti Lorens. Slutio je da će se ta devojka, nakon upoznavanja sa Devlinom Maršalom, naći na ozbiljnom životnom iskušenju.
10 Jedina prava
III
Po svom starom i
lošem običaju, Roberta je lupala o vrata, ignorišući dugme za
zvono. - Felisiti! Da li si kod kuće?! Hej! Otvaraj vrata! Felisiti ni čitave dve godine, koliko je poznavala Robertu, nisu bile dovoljne da se navikne na bučnost svoje komšinice. To bi joj uvek iznova zasmetalo, uvek bi je poremetilo. Da blagovremeno nije otkrila njenu plemenitu i saosećajnu stranu, verovatno se nikada ne bi ni zbližila sa njom. Roberta Ekhart ni po čemu nije bila slična Felisiti, dve komšinice su u svim osobenostima bile različite, ali su se odlično slagale, uprkos tome. Mogle su da se oslone jedna na drugu, da razmene savete, krasilo ih je veliko uzajamno poverenje i naklonost. Felisiti je, pre pogibije svojih roditelja, imala veliki krug poznanika i među njima nekoliko prijatelja, ali je sa svima prekinula kontakt. Kada je upoznala Robertu, nije imala nameru da se druži sa njom, međutim, ona joj se uporno nametala i osvojila je svojom vedrinom i dobrodušnošću. Uprkos tome što joj je Roberta u svemu bila različita, Felisiti je znala da boljeg prijatelja od nje nikada nije imala. - Roberta! Upoznaj se sa mojim dugmetom za zvono! - rekla je više u zbilji nego u šali, kada je otvorila vrata. - Ono će steći kompleks zbog tvog upornog ignorisanja! - Ja nikada ne zvonim, ni na čija vrata! Tvoje dugme nije jedino koje zapostavljam! - uzvratila je Roberta, ulazeći u stan. - Pogodi šta ima novo! Džejson je dobio dozvolu od taksi udruženja, i poželeo je da to proslavi! Vodiće me u subotu na piće, a rekao je da povedem i tebe! Mislim da i on planira da dovede nekog svog kolegu. - Lepo od Džejsona što je mislio na mene. Čestitaj mu u moje ime na dobijanju dozvole. - Šta bi to trebalo da znači?! Da odbijaš da nam se pridružiš na proslavi?! - Ti i Džejson ste se tek upoznali, Roberta. Ako ste oboje raspoloženi da uđete u vezu, a rekla bih da jeste, trebalo bi da budete sami.
11 Jedina prava
- Gluposti! Kao da ne znaš da ja volim velika društva! Uostalom, ti nam nikako ne bi smetala, Felisiti! Džejson mi je rekao da si mu se veoma dopala. - Ne znam zbog čega. Samo sam se rukovala sa njim. - Pa, ja sam mu rekla par podataka o tebi. Da te volim, i tako to... - Oh, nebesa su mi svedok da i ja tebe volim, Roberta! U protivnom te nipošto ne bih trpela. I nikada te ne bih pustila u svoj stan, ma koliko lupala o vrata. - To znači da sam neodoljiva, je li? - Hm, izgleda... - Šta misliš, da li se dopadam Džejsonu? - Čim nije pobegao glavom bez obzira, nakon što te je upoznao, to znači da si mu se dopala. - Oh, i on se meni dopada! Baš je sladak! I nimalo mi ne smeta što je taksista! - Zbog čega bi ti to smetalo? - Možda zbog toga što sam oduvek maštala da ću se udati za nekog rok
muzičara! - Ako bi se to dogodilo, unapred bih saosećala sa vašim komšijama. - Rekla bih da pojedini ljudi, sa našeg sprata, saosećaju sa tobom, Felisiti. Zbog toga što živiš u stanu do mog. - Pa, nije mi lako, u svakom slučaju. Treba imati nerava za svu onu buku, koja dopire iz tvog stana.
Sledeći još jedan od svojih običaja, Roberta je otišla u kuhinju i otvorila frižider. - Nikada mi neće biti jasno šta ti jedeš, devojko, kada ti je frižider uvek prazan. Sramota! Nemaš čime da me poslužiš! - Možda je vreme da počneš da kupuješ sebi hranu, Roberta. I da naučiš da
kuvaš. - Nikada! Kuvanje je za gubitnice! Šta smo se dogovorile za subotu? Moraš da kreneš sa mnom! Možda će se pokazati da je taj Džejsonov kolega neki zgodan dasa! - Smeta mi što ne uvažavaš moju želju da mi ne nameštaš susrete sa potencijalnim udvaračima, Roberta. Ljubavna veza je poslednje što mi je potrebno u životu. Ne želim je, ne zanima me. Možeš li to da razumeš? - Ne, ne mogu! Ti znaš da sam ja pravi zavisnik, kada su muškarci u pitanju. Obožavam ih, i ne mogu da zamislim život bez njih!
12 Jedina prava
- Ja ne mogu da zamislim život sa njima, makar oni bili zgodni. Prija mi moja samoća i ne želim da je se odreknem. Od tebe očekujem da to poštuješ, Roberta. - U redu. Neću više da te predstavljam potencijalnim partnerima. Ali zato insistiram da sa mnom i sa Džejsonom proslaviš njegovo dobijanje dozvole! - Nešto mi govori da me nećeš ostaviti na miru, da ćeš me svakoga dana, do subote, nagovarati da pođem sa tobom! - Upravo tako! - U tom slučaju mi nisi ostavila previše izbora! Evo, pristajem da pođem sa tobom! Čestitaću Džejsonu, popiću jedno piće i vratiti se kući! A ti samo pokušaj da se usudiš da me sprečiš u tome! - Dogovoreno! - zaključila je Roberta zadovoljno, unapred se radujući tom izlasku.
***
Felisiti je u subotu, zbog povećanog obima posla u prodavnici igračaka, sa zakašnjenjem došla u kafić, u kojem su je čekali Roberta i Džejson. Ali ne samo njih dvoje. Za okruglim stolom u uglu kafića, uronulog u polutamu, sedeo je njoj nepoznati muškarac. S obzirom na to da ga je prvo osmotrila sa leđa, primetila je širinu njegovih ramena, masivnu građu tela, uspravno držanje i sjajnu crnu kosu. Videlo se da je bio visok i krupan, dok je njegova odeća odavala dobar ukus, kao i solidno finansijsko stanje. Posmatran s leđa, nepoznati je lako mogao da izazove interesovanje svake žene. Ipak, Felisiti je nešto bunilo u vezi sa njim. Ispunio ju je mračan i neo bjašnjiv osećaj neposredne opasnosti. Iako nije umela da objasni zbog čega, stekla je uverenje da će je taj muškarac ugroziti.
Optuživši sebe za iracionalnost, prišla je Džejsonu i čestitala mu na dobijanju dozvole za upravljanje taksijem. - Možda tebi to zvuči kao nešto što je nebitno, ali je meni veoma važno - rekao je Džejson, pokretom ruke je pozivajući da se smesti za sto. Odredio joj je da sedne do Roberte, nasuprot nepoznatom muškarcu. - Dozvoli mi da te upoznam sa svojim prijateljem, Devlinom Maršalom. On je ujedno i moj kolega, taksista. Devline, ovo je Felisiti Lorens. Već sam ti objasnio da ona stanuje u istoj zgradi kao i Roberta.
13 Jedina prava
Felisiti je stupila pred Devlina i on je tada ustao, kako bi se rukovao sa njom. Pre nego što je Devlina pogledala u lice, Felisiti je postala svesna snage koja je izbijala iz njegovog tela impresivnih dimenzija. Ispunila ju je napetost, u njoj je buknula nepoznata vatra. Sa mukom je obuzdala uzdah, uzdah nesvesne opčinjenosti. Jedva se oporavila od tog nezvanog os ećaja, a već je došla u situaciju da se izbori sa bezbroj novih. Podigla je pogled do Devlinovog lica i istog trenutka se svaki delić njenog postojanja pretvorio u prodoran, ali bezglasan krik. Kao nikada pre, obuzeo ju je iskonski strah. Nepogrešivim instinktom je procenila da je Devlin Maršal čovek od koga bi trebalo da pobegne, pre nego što se do kraja uplete u njegovu mrežu. A ona je bila već razapeta, slutila je to. Devlin Maršal nije slučajno stajao tu pred njom i svojim hipnotičkim pogledom je prosto zaledio.
Ništa nije mogla da uporedi sa osećajem koju ju je ispunio, kada se njena šaka stopila sa njegovom. Imala je utisak da su je potresle vibracije samog svemira. Toliko je taj trenutak bio intenzivan.
Požurila je da sedne, jer su joj noge otkazale poslušnost. Čitavo telo joj je bilo kao obamrlo, kao slomljeno. Izbačena iz ravnoteže, pogledala je u Džejsona, kao da je on mogao da joj pomogne da se pribere, da dođe sebi. A nije. - Mi smo već popili po jedno piće, upravo sam se pripremao da poručim drugu turu - Džejson je tim rečima odgovorio na njen nemi poziv u pomoć. - Šta želiš da
popiješ? Neko piće sa apsolutno najvećim procentom alkohola, poželela je da kaže. Nešto što će mi opeći nepca, užariti grlo i spaliti utrobu. Nešto, što će mi skrenuti pažnju sa ovog opasnog čoveka, čiji je pogled ni na trenutak nije napuštao. - Džek Denijels, bez leda, molim - zatražila je, jedva se obuzdavajući da otpije gutljaj iz čaše, koja je stajala pred Robertom. Ona ju je nešto upitala, ali je Felisiti mogla da joj uzvrati samo nerazgovetnim mrmljanjem. Nije se osetila nimalo sposobnom da vodi bilo kakvu konverzaciju, ma koliko ona banalna bila. Kao da je mogla da proceni stanje, u kojem se Felisiti nalazila, Roberta je preuzela da vodi glavnu reč za stolom, što je obično i činila. Džejson se svojim komentarima povremeno ubacivao u priču, dok je Devlin veoma šturo odgovarao na postavljena mu pitanja.
14 Jedina prava
Felisiti nije oklevala da u dva gutljaja isprazni čašu, kada ju je kelner spustio pred nju. Bez stida je zatražila da joj donese još jedno piće, nadajući se da će viski, koji je upravo popila, početi odmah da deluje. Kada je procenila da ju je alkohol donekle umirio, hrabro je pogledala u Devlinovo lice. Ophrvalo ju je bezbroj utisaka o njemu, bezbroj z aključaka. Nijedan joj nije išao u prilog, nijedan nije mogao da ublaži njenu strepnju. Naprotiv, što je duže posmatrala Devlinovo lice, u njoj se preciznije formirala misao o neophodnosti bekstva od njega. Ali, neka neobjašnjiva sila ju je držala prikovanom za mesto. Sila, kao i radoznalost, zbog koje je povremeno upadala u neprilike. Ma koliko to bilo pogubno za nju, želela je da pronikne u razloge, zbog kojih je tako silovito reagovala na potpuno nepoznatog muškarca. Počela je da ga proučava, da intenzivno razmišlja o njemu.
Doživela ga je kao muškarca koji se nije uklapao ni u jedan obrazac, koji je odolevao svakom stereotipu. Bio je toliko moćan da je mogao da ruši stare zakone i uspostavlja nove, da uvek bude dva koraka ispred drugih. Nije znao za nemoguće situacije, za nerešive probleme. Izlazio je iz konfliktnih situacija u samo nekoliko poteza. Nikada nije odustajao, ni od čega, njegova jedra su uvek bila razapeta. Uvek je plivao uzvodnim tokom i blagovremeno izbegavao virove i brzake. Hodao je po uvek uglačanim stazama, na kojima nije bilo ni kamenja, ni trnja. Imao je dovoljno smelosti da se izlaže oluji, da ni na njenom vrhuncu ne traži zaklon. Posedovao je oštar karakter, kao isklesan u kamenu. Živeo je i radio isključivo po odabranim, a nikako po nametnutim principima. Bio je nespreman da se prikloni bilo kome i bilo čemu. Felisiti je mogla da pretpostavi i da je važio za usamljenika, ali onog koji je takav po svojoj volji. Koji je odabrao da ne zavisi ni od čije naklonosti. Nepristupačan i dalek, nije raspolagao spremnošću da se pokloni bilo kome ili bilo čemu. Nikada se ni u koga nije prerušavao, uvek je bio nedvosmisleno svoj. Znao je odgovore na mnoga pitanja, kao što je znao da nije svako bio dostojan da ih čuje. Na ljude je uticao tako što su svi uz njega postajali svesni svojih slabosti. Dok su prolazili pored njega, čak su i mentalno jaki ljudi hodah na prstima. Onima, koji bi se usudili da love njegove male neopreznosti, poraz je unapred bio zagarantovan. Bez napora je dominirao ljudima oko sebe i nametao im svoju volju. Felisiti više nije sumnjala da će i njoj pokušati da nametne nešto. Da je to bila svrha njegovog upoznavanja sa njom. Ali šta je bilo u pitanju, nije mogla ni da nasluti.
15 Jedina prava
Popila je i drugi viski, nimalo ne hajući za tim što je to moglo da oda njenu nesigurnost. Verovala je da bi samo budale mogle da se osećaju slobodno i nesputano u društvu Devlina Maršala. A ona nije bila budala. Da je na putu da to postane, shvatila je kada je odlučila da ne beži. Iako se već koprcala u Devlinovoj stupici, bila je spremna da ostane i suoči se sa njim. Promrmljala je izvinjenje i otišla u toalet. Kako bi, poput ulovljene životinje, polizala svoje rane i pripremila se za nastavak borbe.
16 Jedina prava
IV
Po povratku u unutrašnjost kafića, za stolom je ugledala jedino Devlina, ali je to nimalo nije iznenadilo. Očekivala je da će upravo to da se dogodi, da je čitavo veče bilo organizovano u svrhu njenog i Devlinovog suočavanja. Uprkos popijenom viskiju, obuzeo ju je užasni strah. Iznova je zaključila kako bi najpametnije postupila ako bi pobegla, makar ispala očigledna kukavica. Ostankom je srljala u propast, u sunovrat. Dobro je to znala, ali je uprkos tome ostala. Kao što je znala da je pokušaj nadmetanja sa tim čovekom čista glupost. Unapred izgubljena bitka. Sa nesagledivim posledicama.
Obećala je sebi da će se pošteno posvađati sa Robertom, zbog toga što ju je ostavila na milost i nemilost čoveku, pored koga se i vuk pretvarao u umiljato mače. Kome je i vetar želeo da se dodvori. - Ko ste vi?! - nabusito ga je upitala, nakon što je sela za sto. - Više je nego jasno da niste taksista! I da svakako niste prijatelj Džejsona Temblina! - U pravu si - neformalno joj se obratio, što je njoj zasmetalo. Išlo je u prilog njenom uverenju da je Devlin Maršal imao nekih planova sa njom. - Obe procene su ti ispravne. Ja zaista nisam taksista. Doktorirao sam prirodne nauke na Čikaškom univerzitetu. Bavim se istraživačkim radovima, iz oblasti bioinženjeringa. Takođe, nisam ni prijatelj Džejsona Temblina. Njega sam upotrebio da bih došao do tebe. Obuzeta naletom panike, Felisiti je progutala knedlu i podigla ruku, pozivajući kelnera. Želela je da poruči još jedan viski i da tako pobegne u pijanstvo, kada nije imala dovoljno mudrosti da pobegne iz kafića. - Poručio sam kafu za tebe - obavestio ju je Devlin mirnim, pribranim glasom. Voleo bih da više ne piješ viski, kako bismo mogli da razgovaramo. - Ja ne moram da razgovaram sa vama, gospodine Maršal! - uzvratila mu je buntovnim, pomalo histeričnim glasom. - Kao što ne moram da popijem vašu prokletu kafu! - Ne, ti ne moraš da razgovaraš sa mnom, ali je jasno da to želiš. - Da li vam izgledam kao neko ko umire od želje da se druži sa vama?! - Izgledaš mi kao neko ko je dovoljno hrabar da se upusti u izazov suočavanja sa mnom. 17 Jedina prava
- Pre bih rekla da sam glupa što pristajem na to! Znam da ste mi pripremili neku klopku, i da sam se nepovratno uplela u nju! - Imaš fantastičan instinkt, zaista. Felisiti se sledila, imala je utisak da se našla na glečeru, bez odeće i obuće, bez mogućnosti da pronađe zavetrinu. Vrisak joj je zamro u grlu, zenice se raširile, niz leđa joj je skliznula graška hladnog znoja. Kada je kelner prišao stolu, kako bi na njega spustio dve šolje sa kafom, poželela je da ga uhvati za ruku i zamoli ga da joj pomogne, da je otrgne od tog čoveka, kome je tama klizila niz obraze i po najjačem svetlu. S obzirom da se sva tresla, kao u groznici, sa obe šake je obuhvatila šolju i prinela je usnama. - Nisam želeo da te uplašim - Devlin je u toj rečenici ispoljio dašak mekoće i topline. - Mada mogu da razumem da te je moj nastup naveo da pomisliš kako ti od mene preti opasnost. Ja nisam čovek koji u drugim ljudima izaziva osećaje prijatnosti i ležernosti. - Pa? Da li mi od vas preti opasnost, gospodine Maršal? -Ne. U slučaju Devlina Maršala „ne” je uvek značilo „ne”. Felisiti je to pravilno procenila i zato se delimično umirila. - Nešto mi govori da neću pevati od sreće, kada mi budete saopštili šta očekujete od mene. - Moguće. - Zašto baš ja? - dosetila se da upita. - Čuo sam da si neverovatno inteligentna, hrabra, talentovana i vredna. Da poseduješ mnoštvo personalnih kvaliteta. I da si pritom veoma lepa. - Ništa od toga nije tačno! Da sam pametna, na primer, ne bih sedela za ovim stolom, i čekala da mi namaknete omču oko vrata! - To znači da si hrabra. - Nisam hrabra, već nepromišljena! - Ne bih rekao. Imam utisak da su sve glasine o tebi tačne. Posebno one, koje se tiču tvoje lepote. Izgovorio je to ravnim glasom, uz krut izraz lica, tako da Felisiti nije stekla utisak da joj je udelio kompliment. Uprkos tome, priznala je sebi kako joj je
18 Jedina prava
imponovalo to, što ju je Devlin Maršal smatrao za lepu. Cenila je da je on imao visoke estetske kriterijume i da je za partnerke birao isključivo atraktivne žene. - Ko vam je napričao sve te budalaštine o meni, gospodine Maršal? - Naš zajednički poznanik, profesor Bejl. - Profesor Bejl?! On nije imao nikakva prava da vas upućuje na mene! Ma kakvi mu razlozi bili servirani za to! - Ostavio sam ga u uverenju da ti pomaže, time što te je uputio na mene. Rekao sam mu, naime, da otvaram sopstvenu istraživačku laboratoriju, i da mi je potrebna asistentkinja. - A u stvari...? - upitala je, zadržavajući dah. - U stvari želim da mi rodiš dete.
***
Taj direktan i nedvosmisleno jasan odgovor, učinio je da se Felisiti, u deliću sekunde, nađe u kovitlacu agonije, da se oseti pokorenom, kao da je u vlasti zlog
čarobnjaka. Pre bi se oslobodila njegovih čini, razmišljala je tako, nego izmakla nameri Devlina Maršala. Jer, on je ostvarivao sve što bi naumio. - Mora da se šalite... - prošaputala je, dok joj se krv ledila u žilama. - Odakle vam ideja da mi iznosite tako bizaran predlog?! - Misliš da je bizarno to, što sam ti ponudio da rodiš moje dete? Zar ne želiš da imaš decu, Felisiti? - Ne, ne želim! U svakom slučaju, ne želim da vama rodim dete! - Zbog čega? - Zar to nije jasno, dođavola?! Ispala bih smešna ako bih uopšte počela da nabrajam razloge, zbog kojih vaš predlog smatram besmislenim! Mada bi bilo sasvim dovoljno i kada bih navela da vas uo pšte ne poznajem! - Budi iskrena, Felisiti, i priznaj mi kako si me procenila onoga trenutka, kada si stupila pred mene. Zatekao ju je tim zahtevom, protiv koga nije imala nikakav argument. S obzirom da je Devlin Maršal imao sposobnost da usisava u sebe sve njene emocije i misli, brzo je odustala od ideje da mu protivreči.
19 Jedina prava
- U pitanju su samo pretpostavke... - Ne sumnjam da bi se sve do jedne pokazale kao tačne. Čekam da mi izneseš još neki razlog, zbog koga smatraš da bi bilo besmisleno da rodiš moje dete. - Mora da se šalite?! Postoji bar milion razloga, zbog kojih vaš predlog predstavlja čistu ludost! - Dozvoli mi da ti do kraja obrazložim svoju ideju. Nadam se da ti je, kao nekome ko se bavio proučavanjem zakonitosti genetike, logično to što sam za majku svog budućeg deteta odabrao baš tebe. Ako već mogu da biram, a mislim da mogu, želja mi je da moje dete nasledi najbolju moguću kombinaciju gena. Neskromno mislim da bi tvoje i moje dete imalo u startu najveće moguće šanse da se razvije u, u svakom smislu, nadprosečno ljudsko biće. Da li se slažeš sa mnom? Ponovo ju je matirao, s obzirom da nije mogla da ospori ništa od onoga, što joj je rekao. - Da, slažem se sa vama! Vaše i moje dete bi, verovatno, nasledilo mnogo toga, što bi mu otvorilo šansu da postigne uspeh u životu! Ali ja se gnušam tog vašeg hladnokrvnog proračuna, gospodine Maršal! Dete je dete, makar ono bilo i
nesavršeno! - Ne vidim zbog čega bih svoje dete, i pre njegovog rođenja, osudio da bude prosečno inteligentno, na primer, kada odabirom adekvatne partnerke mogu da utičem na to da ono poseduje visoku inteligenciju. - Ako neko dete i nasledi visoku inteligenciju, to nije garancija da će ono biti uspešno ili srećno. - To je već nešto, na šta roditelji, svojim vaspitanjem, mogu da utiču. A ti i ja bismo bili odlični pedagozi, Felisiti. - Vi ne znate ništa o meni, gospodine Maršal! Ništa! - Sumnjam da zaista veruješ u to. - U svakom slučaju, odbijam da vam rodim dete! - Još uvek mi nisi objasnila zbog čega. - Ne dugujem vam nikakvo objašnjenje! - Ali ja insistiram na njemu. Jer, ako me ne suočiš sa nekim logičnim opravdanjem, zbog kojeg odbijaš da postaneš majka mom detetu, shvatiću to kao tvoje bezrazložno opiranje. - Mislite šta god hoćete o meni, gospodine Maršal! A ja ću i dalje da mislim o vama kao o čoveku koji je sklon iznošenju bizarnih predloga nepoznatim
20 Jedina prava
devojkama! Teško da biste, kao takvi, uspeh da me isprovocirate da uđem u vaš krevet! - Odbijam da se ponovo vraćam na to koliko bi formiranje novog ljudskog bića moglo da se smatra za bizaran predlog, kao i na to da li si mi i koliko nepoznata. Kada je u pitanju ulaženje u moj krevet, rekao bih da se već sada pitaš kako bi to izgledalo.
21 Jedina prava
V
Pitala se to. Bio je u pravu. Pitala se sve vreme, od trenutka kada je ukrstila svoj pogled sa njegovim. Samo, nije sebi smela to da prizna. Nije smela da krene u razmatranje detalja, znala je da bi je oni odveli na opasnu teritoriju. Ipak, nije se zbunila. Iako je svoj život smatrala za komplikovan, a svoju seksualnost za uspavanu, bila je dovoljno iskusna da se ne uplaši ogoljenosti ili raskrinkavanja. - Vi uopšte ne znate da li sam ja reproduktivno zdrava - rekla je to, znajući da su male šanse da ga uzdrma time. - Jesi li? - Zar niste već zavirili u moj ginekološki karton? - rugala mu se. -Otkrili ste sve o meni, saznali ste gde stanujem i sa kim se družim, angažovali ste jednog sumnjivog momka da zavede moju komšinicu, kako biste preko nje došli do mene. Teško mi je da poverujem da ste propustili da se raspitate o onome, što je
najvažnije! - Ja nisam prostak, Felisiti. Umem da poštujem tuđu intimu. - A moj stomatološki karton? - glas joj je i dalje bio obojen podru gljivošću. Da li ste njega proučili? Do sada sam morala da popravim nekoliko zuba. Možda biste mogli da pronađete devojku sa potpuno zdravim zubima, kako bi vaše dete nasledilo iste! - Tvoji zubi su sasvim u redu, koliko vidim. - Ali, imam nekoliko plombi! Pogledajte! - namerno je zinula na ružan i nimalo
ženstven način. - Uzaludno je da se glupiraš, Felisiti. Šta god učinila, ja neću da promenim svoje mišljenje. Ostajem pri zahtevu da mi rodiš dete. - Ostajete pri zahtevu?! Vi to zahtevate od mene?! - Da.
„Da” je značilo gromoglasno „da”. Makar bilo izgovoreno i staloženim, pribranim glasom. 22 Jedina prava
Zato je Felisiti pokupila svoju torbicu i krenula da ustaje od stola. Devlin ju je uhvatio za ruku, sprečavajući je da ode. - Ne budi smešna. Znaš i sama da je uzaludno da bežiš. Ostani da završimo razgovor. Nisam ti još uvek rekao sve što sam želeo. - Oh, dozvolite mi da pogodim! - prasnula je Felisiti ironično. - Sada ćete da me pitate kada imam plodan dan, i naručićete da vam dođem na noge upravo tada, kako biste me rutinski oplodili! To je nešto o čemu svaka devojka sanja, zaista! - Slučajno mi je poznato da svaka devojka sanja o životu u blagostanju, uz muškarca zaštitnika, i dete koje bi služilo na ponos svojim roditeljima, ali i celom čovečanstvu. Ja ti nudim takav život, Felisiti. Ako mi budeš rodila dete, obezbediću te za čitav život. I imaćeš moju zaštitu, u svakom smislu. To je ono, što sam želeo da ti kažem, kako bih zaokružio svoju priču. - Šta ste hteli da mi kažete? Da ćete mi platiti da vam rodim dete?! - Ni slučajno. Nudim ti da te izdržavam, do kraja života. Kao majku svoga deteta. - A šta ako bi se pokazalo da, ovo pitam tek razgovora radi, da imam velike prohteve? Senka osmeha je zaigrala oko Devlinovih usana, i učinila ga za nijansu pristupačnijim. - Mislim da bih mogao da im odgovorim. - Dete bi živelo sa vama, pretpostavljam? - Dogovorili bi se, oko toga. U svakom slučaju ti ne bih uskraćivao da učestvuješ u njegovom životu. - A u vašem? - smelo ga je upitala, osetivši kako je popijeni alkohol počeo da deluje u punoj meri. - Koliko bih učestvovala u vašem životu? - Onoliko, koliko bi nam oboma odgovaralo. - Šta bi se dogodilo ako bih ja poželela da se udam za nekog drugog muškarca? Devlin je suzio pogled, njegove tamne oči su bljesnule na upozoravajući način. - Vidim da je ovo počelo da te zabavlja, Felisiti. Na pogrešnom si putu, ako ovu priču vidiš kao temu za ogovaranje sa drugaricama. Ja ti nudim da rodiš dete, da postaneš majka. To je ozbiljan predlog. - Maločas ste upotrebili drugi termin: zahtev. - Apsolutno. Možda to još uvek ne uviđaš, ali stavljena si pred svršen čin. - A, ne, nisam! Moje telo pripada samo meni! Ne vidim na koji način biste mogli da me naterate da vam dopustim da raspolažete njime! 23 Jedina prava
- Veruj mi da mi ne bi bilo nimalo teško da te navedem da postupiš po mojoj volji. Ja sam uticajan i imućan čovek, Felisiti. Imaj to u vidu, ako odlučiš da nastaviš da mi se opireš.
***
Felisiti je srce sumanutom jačinom zalupalo u grudima. -Vi mi pretite... - izustila je sa nevericom. - Samo ti stavljam do znanja šta bi moglo da se dogodi. - Kakav ste vi to čovek? Poznajete me nepunih sat vremena, a već ste me brutalno ucenili! Ponašate se monstruozno prema meni! - Druge devojke bi se osetile počastvovanima, da sam im predložio da postanu majke moga deteta. Bez razmišljanja bi prihvatile sve privilegije koje im nudim, u zamenu za ono što tražim od njih. - Zašto onda ne odete kod tih drugih devojaka?! - Zato što sam odabrao tebe. Nepovratno. Felisiti su po čelu izbile graške znoja. Da joj kolena nisu klecala, istog trenutka bi istrčala iz kafića, i potom potražila najudaljeniju rupu na planeti, da se u nju
zavuče. - Zašto? - bezglasno je zavapila. - Zašto baš ja? - ponovila je glasnije. - Već sam ti objasnio. Profesor Bejl mi je rekao da si inteligentna, talentovana i vredna, kao i da si ostvarena ličnost. A ja verujem njegovoj proceni. Uostalom, prosek tvojih ocena govori sam za sebe. Pritom veoma lepo izgl edaš, što te dodatno kvalifikuje za stvaranje potomstva. - Ovo je apsurdna situacija... Ispada da sam kažnjena zbog toga što sam inteligentna i što lepo izgledam... - To ispada tako zato što nisi u stanju da sagledaš svoju poziciju na drugi način. - Možda nisam dovoljno mudra da stvari tumačim na pravi način! Eto razloga da potražite ženu mudriju od mene! - Bojim se da je stvar rešena, Felisiti. - Nije! - kriknula je izbezumljeno, tresući se od straha zbog Devlinove neumoljivosti. - Odbijam da se povinujem vašem zahtevu, gospodine Maršal! Šta
24 Jedina prava
god učinili, kako god mi pretili, ja nikada neću pristati da vam udovoljim! Nikada! - Ako veruješ da ćeš uspeti da mi se suprotstaviš, zbog čega si toliko uplašena? - Zar vi ne biste bili uplašeni, da ste na mom mestu?! - Iskreno, ne, ne bih. Ja nisam siledžija ili zločinac, Felisiti. Tačno je da sam stupio pred tebe sa neuobičajenim zahtevom, ali smatram da bi realizacija istog mogla da značajno unapredi kvalitet tvog života. - Život svakog čoveka je kvalitetan u onolikoj meri, u kolikoj je razvijena njegova autonomija! A vi svojim zahtevom ugrožavate moju autonomiju, gospodine Maršal! - Ja nisam tražio da postaneš moj rob, Felisiti. Prezirem podređen odnos žena, u odnosu na muškarce. Još više prezirem žene, koje se dobrovoljno potčinjavaju svojim partnerima, jer im je tako lakše i jednostavnije da žive. Da sam ijednog trenutka pomislio da si, poput drugih žena, sklona tome da svoju individualnost podrediš tuđoj, budi uverena da te ne bih odabrao za majku svog deteta. - Zašto uporno zaobilazite ono što je suština stvari?! Ja ne želim da rodim dete, a vi to zahtevate od mene! Zar to nije ugrožavanje mojih elementarnih prava?! Ja imam pravo da ne rađam decu! Nigde na svetu na postoji zakon koji primorava žene da postanu majke! Samo ste vi sebi dali slobodu da zahtevate tako nešto! - Ti si se bavila proučavanjem genetike, Felisiti. Naivna si ako očekuješ da poverujem kako nisi planirala da rodiš dete. - U redu! Planirala sam! I ja sam radoznala da vidim kakvo ću potomstvo ostvariti jednoga dana! Ponavljam, jednoga dana! Kada budem pronašla odgovarajućeg partnera! - Misliš da ja nisam odgovarajući partner za tebe?
Skočila je na noge, iznervirana više nego ikada pre u životu. - Mislim da ste vi najumišljeniji muškarac na svetu! Samo je neko ko sebe doživljava na neprikosnoven način, mogao da smisli ovakvu ludost! Morala je da prođe pored Devlina, kako bi izašla iz kafića, ali ju je on sprečio da to učini. Čvrsto ju je uhvatio za ruku, zadržavajući je. - Mogu da razumem da sam te zbunio ili uplašio ovom svojom pričom. Zato ću ti ostaviti nekoliko dana, da dobro razmisliš o svemu. Potražiću te sredinom naredne nedelje, kako bih čuo tvoj odgovor. - Ne trudite se da dolazite. Moj odgovor je - ne! - Ponavljam, dobro razmisli o svemu, Felisiti. Jer, kao što bi mogla da dobiješ sve, tako bi sve mogla i da izgubiš. 25 Jedina prava
Prebledela je, i iznova osetila slabost u čitavom telu, ali je ipak uspela da otrgne svoju ruku i oslobodi se stiska Devlinovih prstiju. Uverena da će se ugušiti, ako ostane još trenutak duže u njegovom društvu, bezglavo je istrčala iz kafića, ličeći samoj sebi na ulovljenu životinju, kojoj je surovi lovac poklonio još nekoliko dana slobode. Pre nego što je zauvek zarobi, osvoji, pokori.
***
Tridesetak minuta kasnije, Felisiti je lupala na vrata svoje komšinice, iako je obično koristila zvono. - Roberta! Otvori! Znam da si unutra! Videla sam svetlo sa ulice! - O čemu se radi, Felisiti? - upitala ju je Roberta, koja je odmah otvorila vrata. - Ne misliš valjda da sam htela da se krijem od tebe?! - Da imaš imalo stida, učinila bi upravo to! Sakrila bi se od mene, postiđena zbog počinjene izdaje! - Stani malo! - Roberta je htela da je uhvati za ruku i time je umiri, ali ju je Felisiti grubo odgurnula od sebe. - Šta se dešava sa tobom, devojko?! Nikada te nisam videla tako besnu! - Ne pravi se luda, Roberta! Možda jesi malo luckasta, ali luda svakako nisi! Zašto si me ostavila samu u kafiću sa onim monstruoznim čovekom?! - Kunem ti se da me plašiš, Felisiti... Trebalo bi da se vidiš kako izgledaš... Dozvoli mi da ti skuvam čaj, kako bi se bar malo umirila... - Ne treba mi čaj, treba mi objašnjen je! Zašto, Roberta?! Zašto?! - Zato što sam mislila da ti činim uslugu, eto zašto! - sada se i Roberta izdrala. - Uslugu?! Veću bi mi uslugu učinila da si me ubacila u kavez sa lavovima, nego što si me ostavila samu sa onim... sa onim... Potpuno slomljena nakupljenim strahom i nervozom, Felisiti se malaksalo oslonila o Robertu, jer je pretila opasnost da padne na pod. - Oh, bože! - kriknula je Roberta preplašeno. - Džejsone! Dođi! Odmah! Iz sobe je tada, odeven tek u majicu i donji veš, dotrčao Džejson Temblin. - Ne dodiruj me! - Felisiti se brecnula na njega, nakon čega se odmakla i od Roberte.
26 Jedina prava
Nesigurnim koracima je odšetala do stolice i potom se sručila na nju. - Kako mogu da ti pomognem, Felisiti? - Roberta je klekla pored njenih nogu i brižno je pogledala. - Hoćeš li da zovem hitnu pomoć? Ili da ti donesem neki lek? Felisiti je prezrivo odmerila Džejsona, kome nije bilo prijatno što stoji pred njom oskudno odeven. - Ovaj čovek je prevarant, Roberta... - izgovorila je to polako i bez snage. - Nije trebalo da ga puštaš u svoj krevet... - Džejson mi je sve priznao, Felisiti... Oprostila sam mu što me je lagao. - Šta ti je priznao? Ko si ti?! - pogledala je u Džejsona sa osudom u očima. - Ja sam privatni detektiv. Dobio sam zadatak od gospodina Maršala da saznam sve o tebi, i da stupim u kontakt sa tobom preko tvoje komšinice. Nisam planirao da se vežem za Robertu, ali, eto, dogodilo se... - Ko je Devlin Maršal?! Šta znaš o njemu?!
Džejson je odmahnuo glavom, sa izrazom krivice na licu. - Ništa, bojim se... - Šta si mu rekao o meni?! - Malo toga. Već je znao gde živiš i šta radiš. Interesovalo ga je još samo da sazna s kim se družiš, i kuda se krećeš. - Da li si ga pitao zbog čega je zainteresovan za mene? - Ne, to ne bi trebalo da me se tiče. - A šta si pomislio?! I ti, Roberta! Šta si ti pomislila, kada si, verovatno po Džejsonovom predlogu, otišla iz kafića?! - Mislila sam da je gospodin Maršal želeo da ostane sa tobom kako bi ti se udvarao. - Pogrešno si mislila! Ali, čak i da je tako, zar si zaboravila da sam ti rekla kako nisam zainteresovana da upoznajem slobodne muškarce?! - Ne, nisam zaboravila. Samo... - Šta, samo?! - Devlin Maršal je delovao kao pravi muškarac za tebe. - Zbog čega?! - Pa, znaš... Izgledao je kao neko ko je mnogo pametan. A ja znam da ti voliš pametne muškarce. - A da li ti je izgledao kao taksista?!
27 Jedina prava
- Nije - rekla je Roberta nakon kraćeg razmišljanja. - Ali, ti znaš da sam ja površna i lakomislena, da me zamara ozbiljan pristup životu! - Imaš svako pravo da budeš takva kada je u pitanju tvoj život, Roberta! Ali ako si se odvažila da kreiraš tuđi život, onda je trebalo da budeš mnogo opreznija! Mnogo opreznija! - Zašto mi ne kažeš šta je taj čovek hteo od tebe, Felisiti?! Moram da saznam zbog čega si sada u ovakvom stanju! - Ti si me izdala, Roberta! - rekla je Felisiti, podižući se sa stolice. - Zar to nije dovoljan razlog da budem besna i razočarana?! - Ali, ja nisam imala lošu nameru! Naprotiv! Devlin Maršal nije tip muškarca koji bi meni mogao da se dopadne, međutim, procenila sam da je kao stvoren za tebe! - Izvini što ovo moram da ti kažem, Roberta, ali ti nikada nisi umela da procenjuješ muškarce! Uvek si pravila loše izbore! A to si dokazala i ovoga puta, odabirom ovog jeftinog prevaranta! - bacila je još jedan prezrivi pogled ka
Džejsonu. - Možda moj posao nije slavan, ni častan, ali ja nisam prevarant, Felisiti! Džejson se odvažio da se oglasi. - Zahtevam da mi veruješ kada kažem da nisam znao razlog, zbog koga je Devlin Maršal želeo da stupi u kontakt sa tobom! I ja sam, poput Roberte, verovao da je imao nameru da ti se udvara! Felisiti je iskrivila lice u izraz sarkastičnosti. - Da i ti ne misliš, poput Roberte, da je on kao stvoren za mene?! - Rizikujući da te iznerviram, moram da priznam da se slažem sa Robertom. Ja radim kao privatni detektiv tek pet godina, ali volim da mislim kako sam za to vreme uspeo da se izveštim u analiziranju ljudi na prvi pogled. Devlin Maršal svojom pojavom izaziva strahopoštovanje, dok tebe, Felisiti, čovek mora maksimalno da uvaži onoga trenutka kada stupi pred tebe. Uveren sam da vas dvoje imate mnogo sličnosti, i da biste bili dobar par. - Tek da stvar bude jasnija, oboma...! Ja tog čoveka ne želim da vidim! Nikada više! Dobro pazite da se večerašnja situacija ne ponovi, ako vam je stalo do mene! U tom slučaju bih vas oboje smatrala za svoje smrtne neprijatelje! - Ja imam brojna poznanstva u policiji, Felisiti - obavestio ju je Džejson. - Ako te je Devlin Maršal ugrozio na bilo koji način, mogao bih da povučem neke veze i da izdejstvujem da dobiješ privremenu zaštitu... - Koga ti poznaješ, Džejsone? - upitala ga je Felisiti umornim glasom. - Neke uniformisane policajce ili novopečene, priučene inspektore? - Pa, da... Odprilike... 28 Jedina prava
- A Devlin Maršal? Možeš li da zamisliš širinu kruga njegovih poznanstava? - Hm... Verovatno si u pravu... Ne bi me iznenadilo ni ako bih otkrio da ima pristup najvišim organima vlasti. Rekao bih da je taj čovek veoma moćan. Felisiti je uzdahnula i prišla vratima. - Ne brinite za mene... - naterala je sebe da to kaže. - Nisam ni u kakvoj opasnosti... Izboriću se sama, sa ovim u šta ste me vi upleli...
Propuštajući da Roberti i Džejsonu uputi bilo kakav pozdrav, Felisiti je izašla napolje, pitajući se koliko je i sama verovala u ono što im je na kraju rekla.
29 Jedina prava
VI
noći, Felisiti je shvatila da je život počeo da joj se ruši, i to po drugi put za protekle dve godine. Provela ju je u savršeno budnom stanju, ophrvana umorom, ali nemoćna da se prepusti okrepljujućem snu. Snu i zaboravu. e T
Znala je, dobro je znala... Ma koliko se bude opirala, ma koliko se bude borila, moraće da popusti. Moraće da se preda jačem od sebe, da postupi po njegovoj
želji. Začudo, nije se plašila nametnutog materinstva, koliko svega onoga, što bi prethodilo tome. Sebe je godinama unazad videla kao majku, ali ni u jednom trenutku svog života nije videla sebe kao osobu koja se pokorava ne čijoj snazi, nečijoj volji, koja postupa po nečijem zahtevu. Osećala je silan otpor prema tome, prema mogućnosti da joj nešto bude nametnuto, da ne postupa po svojoj, već po
tuđoj želji. Makar ta želja i dovela do rezultata, koji bi mogao da se smatra povoljnim i za nju. Zato je odlučila da se bori do kraja, da pokuša da učini nemoguće. Prkos joj je pomagao da sasvim ne potone, da se ne udavi u nemiru i strepnji, osećanjima koja su je proganjala u iščekivanju novog susreta sa Devlinom Maršalom. Ulagala je ogromne napore da živi onako kako je navikla, da vodi svoju radnju, sarađuje sa dobavljačima, razgovara sa mušterijama. Na kraju dana bi shvatala da je, sve što joj se dešavalo, bilo u senci njenog napetog čekanja na susret sa Devlinom. Sredinom nedelje je počela čak i da priželjkuje njegov dolazak. Ne da bi ga videla, već da bi je konačno napustila ta užasna tenzija koju je osećala, i koja ju je celu razjedala. Ipak, kada ga je ugledala na vratima svoje radnje, shvatila je da nimalo nije spremna za susret sa njim. Sva se zgrčila iznutra, od straha koliko i od nejasnog
uzbuđenja. Bila je zahvalna nebesima na tome što se jedna sredovečna dama nalazila u radnji, kada je Devlin ušao u nju. To joj je ostavilo malo prostora da se pribere, da prikupi rasutu snagu.
30 Jedina prava
Devlin joj je klimnuo glavom, u znak pozdrava, i potom krenuo da razgleda radnju. Očigledno je čekao da ostanu sami, kako bi joj se obratio.
Činilo se da će to potrajati, s obzirom da je dama prisutna u radnji, praveći se da razgleda ukrasne činije, krenula da odmerava Devlina. Felisiti je imala razumevanja za njeno interesovanje. Devlinu Maršalu je mnogo toga moglo da se ospori, ali privlačnost nikako. Ona je bila zastrašujuće očigledna. Nikoga nije mogla da ostavi ravnodušnim, pa ni jednu sredovečnu damu, za koju bi svako pomislio da su muškarci odavno prestali da je zanimaju. Felisiti je uhvatila sebe kako ga i ona odmerava, u trenucima kada bi joj okrenuo leđa. Iako nerado, priznala je sebi da joj svaki pogled na Devlina izaziva pobunu u stomaku. Masivnost i građa njegovog tela su je provocirali kao ženu, ma koliko se ona opirala tome da ga sagledava kao muškarca.
Međutim, kada bi se okrenuo licem ka njoj, mogla je da ga doživi samo kao pretnju, pretnju njenoj slobodi. Zaboravljala je na sve, i postajala oprezna poput mačke, koja hoda po ivici krova. Kada je žena izašla iz radnje, nakon što je platila činiju, Devlin je prišao vratima i bez objašnjenja okrenuo natpis, na kome je pisalo „zatvoreno”. - Šta to radite?! - Felisiti je hitro pritrčala i okrenula natpis, koji je sada obaveštavao potencijalne mušterije da je radnja otvorena. -Nemate nikakvo pravo da menjate bilo šta u ovoj prodavnici! Sada se nalazite na mojoj teritoriji, gospodine, i zahtevam da to poštujete! Devlin se bez reči povukao od vrata, nakon čega se kratko osvrnuo oko sebe. Da li ti se dopada da radiš ovde? - Da, veoma! - ratoborno je uzvratila, ukrštajući ruke preko grudi. - Trebalo bi da dovršiš svoje studije. Ja ću ti pomoći u tome. - Od vas mi ne treba ništa! Sem da me ostavite na miru! - Znaš i sama da to ne mogu da učinim. Kao što znaš da ti to ni ne želiš. - Molim?! Šta hoćete da kažete?! - Mogla si da odeš, Felisiti. One večeri, u kafiću. Ostala si, jer sam te zainteresovao. - Tačno! Eto dokaza da sam glupa! I da vam je potrebna inteligentnija žena! - Uzaludno je da me odvraćaš od sebe. Ne troši snagu na to. Reci mi da li si razmislila o ideji da rodiš dete? - Recite vi meni nešto, pre toga... Da li ste uopšte pokušali da osvojite neku ženu, oformite sa njom ljubavnu vezu, oženite se, a potom ostvarite potomstvo? 31 Jedina prava
- Šta ti misliš? - Mislim da niste! Očigledno vam je jednostavnije da nekog silom naterate da vam rodi dete! - Naravno da je to jednostavnije. Pogotovo ako pomisao, da bi mogao da ostvariš kvalitetan brak za nekom ženom, svrstavaš u domen fantastike. - Zar ne verujete u brak? - Recimo da ne verujem da sam sposoban za njega. Brak podrazumeva odnos zasnovan na toleranciji i kompromisima, a ja nisam voljan da ih činim. - Ha! Kakvo iznenađenje! - podsmehnula mu se Felisiti. - A ja sam pomislila da je tolerantnost vaša dominantna osobina! - Moja dominantna osobina je da sam đavolski uporan. Nikada ne odustajem od onoga što naumim. Upamti ovo što sam rekao, Felisiti. To će nam oboma uštedeti mnogo vremena. - Ne moram ja ništa da upamtim! - besno se brecnula, nakon što je savladala nalet paničnog straha, kojeg su u njoj izazvale Devlinove reči. - Baš me briga, sve i da posedujete tajno oružje za modelisanje tuđih svesti! Nemam nameru da se priklonim vašem zahtevu, makar demonstrirali upornost dostojnu... Felisiti je morala da zaćuti, jer su dve devojke ušle u radnju. Kada su ugledale Devlina, stale su kao ukopane u mestu. Zurile su u njega, ophrvane mešavinom osećanja. Iznenadilo ih je prisustvo muškarca njegovog profila u radnji sa ukrasnim mašnicama, kao preovlađujućom robom. Ženska radoznalost ih je nagonila da ga posmatraju, dok ih je njegov neumoljivi izraz lica navodio da sklanjaju pogled sa njega. Pored toga, obe su osećale napetost, koja je vladala u radnji. Po načinu, na koji su Felisiti i Devlin stajali jedno naspram drugog, zaključile su da su prekinule njihov razgovor, i to onaj koji je očigledno bio žustar. Zato su se sporazumno, bez razmenjene reči, okrenule i izašle iz radnje. Felisiti je oklevala trenutak, a onda je istakla natpis da je radnja zatvorena. Kada se iznova okrenula ka Devlinu, sa usana joj je pobegao gorak osmeh. Ne morate da se trudite, znam šta hoćete da mi kažete! Mislim, s obzirom na to da sam istakla ovaj natpis, na kome ste vi prvobitno insistirali. - Zar znaš? - Da! Kako, na kraju, sve ispadne onako, kako vi želite! - Uopšte nisam imao nameru da to kažem. Nemam, naime, običaj da likujem nad tuđim porazima. - Uh! Krupna izjava! Čovek bi pomislio da ju je izgovorio neki moralni
čistunac! 32 Jedina prava
- Ja nisam nemoralan čovek, Felisiti. - Samo ste čovek, koji bi da ucenom primora jednu ženu da spava sa njim! - Kako znaš da želim da spavam sa tobom? Sve vreme računaš sa tim. Možda sam imao na umu veštačku oplodnju.
***
Shvativši da je pocrvenela, Felisiti se naljutila na sebe više nego ikada pre u životu. I to od dna vrata, do korena kose. Mogla je samo da zamisli koliko je rumenilo bilo očigledno na njenoj koži svetle puti. Bes, koji je osećala prema sebi, naprasno se preneo na Devlina, s obzirom da se on kratko osmehnuo, očigledno zabavljen njenom reakcijom. - U pravu si. Namera mi je bila da začnemo dete na prirodan način. Iako smatram da je proces veštačke oplodnje jedno od najvažnijih naučnih dostignuća prošloga veka, nalazim da je nepotrebno komplikovan. - Jednostavnije je da me ucenom uvučete u svoj krevet, zar ne? - Da li ti je potpuno strana pomisao da vodiš ljubav sa mnom? Felisiti je odmahnula glavom sa nevericom. - Čujete li sebe...? Čujete li ton, kojim ste postavili to delikatno pitanje? Mogu da se kladim da istim tonom pitate svog računovođu da li vam je spremio jutarnji izveštaj. - Da sam želeo da ti se udvaram, Felisiti, došao bih u tvoju radnju sa buketom cveća, i pravio se da sam se zaljubio u tebe samo jednim pogledom kroz prozor tvog izloga. - Kada ste to već spomenuli... Zašto niste izabrali taj pristup? Zašto mi se niste udvarali, i spontano me naveli da... - Da, šta...? - podstakao ju je da odgovori, s obzirom da je ona za ćutala. - Pa, da... - Da spavaš sa mnom? Samo je progutala knedlu, odbijajući da odgovori. - Mislio sam da to ne bi bilo pošteno, s obzirom na način, na koji sam saznao za tebe. Priznaćeš da bi moje udvaranje bilo lažno i proračunato. Ma koliko pristup koji sam izabrao ne izgledao kao adekvatan, mišljenja sam da je časniji od promišljenog laganja.
33 Jedina prava
Ponovo je bio u pravu, i Felisiti je bila dovoljno realna da to uvidi. - Sem toga, nisam želeo da dozvolim da se u naš odnos umešaju emocije. To bi otežalo realizaciju mog plana. - Čije emocije?! - prasnula je. - Moje?! - Da, tvoje. Radije bih raspolagao tvojim telom, Felisiti, nego manipulisao tvojim emocijama. - Oh, kako ste uviđavni! - rugala mu se. - Odakle vam ideja da bih se ja zaljubila u vas?! - Procenio sam da si ti jedna od retkih žena, koje bi imale petlju da zavole muškarca, kao što sam ja. Ustuknula je, ostavljena bez argumenta po ko zna koji put. - Kakav ste vi muškarac, gospodine Maršal? - Težak. Veoma težak. Niko nije u stanju da se nosi sa mnom. Bojim se da sam surovo zahtevan. Ni tebi neće biti lako sa mnom, Felisiti. Ali, ni život nije lak. Težak je, a svi se bore za njega, uprkos svemu. - Ja nikada ne bih mogla da se zaljubim u vas. Bih vi teški, ili ne! Nikada! - Utoliko bolje. Sve što želim, je da spavaš sa mnom. Felisiti se tužno osmehnula, uviđajući da je glava počela ozbiljno da je boli. Razgovor sa Devlinom Maršalom je zahtevao angažovanje svih njenih mentalnih kapaciteta, a ona se odvikla od naprezanja mentalnih snaga. Nekada je mnogo učila, i trudila se da memoriše stvari, razgovarala je sa mudrim i zanimljivim ljudima, imala je obaveze u studentskim forumima, čak je uzimala učešća i u političkim angažmanima. Zabavljala se sa inteligentnim mladićima, sa kojima je ulazila u burne i zanimljive debate. Svakodnevno se izlagala mentalnim naporima, ali joj oni nisu stvarali glavobolju. Od nestanka svojih roditelja, Felisiti je potpuno zapostavila svoj intelekt. Prestala je da uči, da studira, vodila je radnju za prodaju poklona sa minimumom napora, čitala je časopise i družila se sa Robertom, brbljivom i lakomislenom devojkom koja je radila kao voditelj na popularnoj radio-stanici. Odbijala je udvarače i večeri provodila u gledanju televizijskog programa. Uglavnom je bila apatična i bezvoljna, ali nije imala snage čak ni da haje zbog toga.
Neočekivano je upoznala Devlina Maršala, i život je, paradoksalno, buknuo u njoj. Pretio je da je slomi, međutim, pre toga ju je kompletno uzdrmao i otreznio od tmurnih sećanja, od tmurne svakodnevnice. Naterao ju je na borbu, na prkosni 34 Jedina prava
otpor, na razmišljanje. Naterao ju je da počne da liči na sebe, onu staru Felisiti, koja je netragom nestala. Uprkos glavobolji, Felisiti je morala da dovrši razgovor sa Devlinom. - Pitali ste me da li mi je strana ideja da vodim ljubav sa vama? - Da. - Vi ste za mene stranac. Čovek koga ne poznajem, prema kome ništa ne osećam. Ne znam kako izgleda vaš dodir, vaš poljubac. Nisam sigurna da bi mi oni prijali. Logično je da mi je strana pomisao da... - zastala je, i ugrizla se za usnu. - Uostalom, nije mi jasno zašto upotrebljavate izraz „vođenje ljubavi”, kada oboje znamo da bi bio u pitanju nametnuti, svrsishodni seks? - Foliraš se, Felisiti. Govoriš kao da si do sada svaku svoju seksualnu aktivnost mogla da nazoveš vođenjem ljubavi. - Ali, to je istina! - pobunila se. - Voleo bih da mogu da ti verujem. Međutim, nešto mi govori da si više puta, u postelji nekog mladića, ostajala uskraćena za zadovoljstvo, nego što si ga
doživljavala. ***
Felisiti su obrazi ponovo izdajnički usplamteli. - To ne možete da znate! uzviknula je. - Tačno, ne mogu. Ali mogu da ti garantujem da bi sa mnom ostvarila zadovoljstvo. Nezavisno od toga što me ne poznaješ dovoljno. - Oh, kako ste samo arogantni! - poručila mu je prezrivo, želeći svojim žustrim tonom i zgrčenim licem da prikrije svoju uverenost u istinitost njegovih reči. Kako ste samouvereni! - Iskustvo mi daje za pravo da budem takav. - Da ste malo skromniji, možda biste bili privlačniji! - Skromnost je utešna osobina, za one koji nemaju drugih vrlina. - A vi ih imate toliko, da možete da se rasipate njima?! - Umorio sam se od ove priče, Felisiti - obavestio ju je, prolazeći pored nje. Koliko shvatam, ti i dalje odbijaš da pristaneš na ono, što tražim od tebe?
35 Jedina prava
- Naravno da odbijam! Još uvek raspolažem sa dovoljno zdravog razuma, da shvatim šta nije dobro za mene! - Grešiš. Kao i svi drugi, i ti ćeš morati da platiš za svoju grešku. Moraćeš na teži način da se uveriš da je ono, što ti ja predlažem, najbolje moguće rešenje za tebe. - Nešto mi govori kako mislite da bi trebalo da vam budem zahvalna na tome što ste me odabrali da vam rodim dete, protiv svoje volje! - Ne mislim da bi trebalo da mi budeš zahvalna. Samo prihvati ono što ti nudim. - U suprotnom...? - provocirala ga je. - U suprotnom ćeš biti prinuđena da se prikloniš mojoj volji. - Zar ćete me uloviti kada budem bila neoprezna i potom me uzeti na silu? - Već sam ti rekao da nisam sileđžija. Prezirem nasilje, posebno ono koje je usmereno na žene, i koje je seksualnog karaktera. Na kraju, ni za šta na svetu ne bih dozvolio da začnem svoje dete aktom prisile. - Ali, kako onda zamišljate... Mislim, ja nikako ne bih mogla da... Da vam pripadnem svojevoljno... - Mogla bi, Felisiti. Samo prestani da se opireš toj ideji. Odrekni se svog besmislenog prkosa, i priznaj mi da sam u pravu. Čekaću na tvoj dolazak. Evo... pružio joj je svoju posetnicu. - Ovde je moja adresa. Dođi, ili samo pozovi. Ja ću doći po tebe. - Nikada! - rekla je, cepajući posetnicu. Devlin je tada uzeo još jednu karticu i bacio je na pod, pored iscepanih delića one prve. - Trebaće ti moja adresa, veruj mi. Ako se ne budeš prizvala pameti, moja kuća će kroz nekoliko dana postati jedino mesto, na kome bi mogla da se
skloniš. Felisiti se skamenila od straha. - Šta... Šta nameravate da uradite? - Nešto, što ti se nimalo neće dopasti - rekao je, i izašao iz radnje, nakon što je okrenuo natpis na vratima, koji je sada potencijalnim kupcima dozvoljavao ulaz u nju.
36 Jedina prava
VII
teški i sumorni dani. Bila je kao obezglavljena od strepnje, od čekanja na Devlinov sledeći potez. Nije mogla ni da pretpostavi šta se spremao da joj učini, i zato je u svakoj situaciji videla potencijalnu opasnost. Nervi su joj neprekidno bili napeti, opreznost ju je slamala, bila je hronično umorna i razdražena. Izgubila je apetit, počela je da pati od nesanice, sve češće je Za Felisiti su nastupili olovno
posezala za alkoholom. Pijanstvo joj je godilo, garantovalo joj je prividnu smirenost i pružalo joj osećaj prividne bezbednosti. S obzirom da se odavala alkoholu isključivo u večernjim časovima, nakon obavljenog posla, bila je savršeno trezna kada su, jednoga dana, u njenu radnju ušla tri čoveka. Felisiti je istog trenutka osetila da je rasplet počeo. Da je to ono, na šta je čekala. Trebalo je još samo da otkrije ko su njeni posetioci, i na koji način su naumili da je unište. Ubrzo je sve otkrila. Posetioci su se predstavili kao finansijski inspektori, i stavili su joj na uvid svoje legitimacije. Potom su krenuli da pregledaju njene poslovne papire, kao i robu u radnji. S obzirom da ih je bilo troje, Felisiti nije mogla sve da ih nadgleda. Tako se dogodilo da je jedan od njih izneo iz magacina plišanu vrećicu sa nekoliko kamenčića, koji su ličili na dijamante. - Tačno je, dakle... - inspektor je stao pred Felisiti i pokazao joj kamenčiće. Dobili smo dojavu da trgujete dijamantima. Trebalo je da ih bolje sakrijete. Lako sam ih pronašao. - Vi ste mi to podmetnuli! - ciknula je Felisiti, jedva verujući svojim ušima i očima. - Varate se ako mislite da ću da nasednem na vašu prljavu igru! - Svi ljudi, koji obavljaju nezakonite radnje, tvrde da su im one na meštene. To je kliše, na koji se mi ne obaziremo, gospođice Lorens. Spremite se da krenete sa nama, kako biste dali izjavu u policiji. Dok se vaš slučaj ne reši, radnja će vam biti zatvorena. Iako je znala da je sve uzaludno, Felisiti se neumorno branila, i pozivala inspektore da se odreknu učestvovanja u jednoj nelegalnoj igri. U početku ih je pozivala na savest, nešto kasnije im je pretila, na kraju je počela da ih moli.
37 Jedina prava
Oni su joj hladnokrvno uručili rešenje o zabrani rada i zapleni robe. Potom su je sproveli u policiju, gde su predah dijamante, kao materijalni dokaz njene krivice. Felisiti je izjavila da su joj dijamanti podmetnuti, da je žrtva zavere, ali se činilo da joj niko ne veruje. Ipak, pustili su je da ide kući, uz obaveštenje da je protiv nje pokrenut sudski postupak. Kada je izašla na ulicu, Felisiti nije znala kuda da krene. Bila je trezna, a opet, imala je utisak da je kao omamljena, da nije u stanju pravo da hoda, niti pravilno da rasuđuje. Ispunjenoj neopisivim besom, zbog koga je bila gotovo razjarena, na umu joj je bila samo jedna misao: osveta!
Obećala je sebi da će se osvetiti Devlinu Maršalu za ono što joj je učinio, makar joj to bilo poslednje u životu. Htela je da istog trenutka ode kod njega, kako bi se obračunala sa njim, ali se prisetila da je njegovu posetnicu odložila na dno fioke u svom radnom stolu, sa nadom da joj ona nikada neće zatrebati. Umesto kod Devlina, morala je da ode u svoj stan, kako bi uzela rezervni ključ od radnje. U stanu je propustila čak i da se napije vode, iako je bila užasno žedna. Požurila je da što pre pročita Devlinovu adresu, kako bi se što pre suočila sa njim. Znala je da čini savezni prekršaj, time što je otključala zatvorenu radnju, ali nije hajala za tim. Sa grozničavim žarom je ispreturala stvari po fioci, kako bi pronašla traženu karticu. Pre nego što je stigla da je pročita, oglasio se telefon na njenom radnom stolu. Mahinalno je podigla slušalicu. Javljao joj se jedan od redovnih dobavljača, kako bi se raspitao u koje vreme da joj doveze robu. Felisiti je tek tada shvatila razmere onoga što joj se dogodilo. Morala je da otkaže poručenu robu, ali nije mogla da izbegne da je plati. Kao ni svim ostalim dobavljačima, prema kojima je imala mesečne obaveze. Kroz samo nekoliko dana će joj se nagomilati računi, a ona neće biti u stanju da ostvari nikakve prihode. Moraće da otkaže isporuke robe, koje su joj garantovale dobru zaradu. Izneveriće svoje redovne kupce, ljude koji su računali na nju. U pitanju su bih direktori škola, vrtića, domova za nezbrinutu decu. Mnogi humani donatori su se redovno snabdevali kod nje. Bila je povezana sa organizatorima školskih priredbi, sa sportskim društvima, sa zdravstvenim ustanovama. Sa radnjama za prodaju opreme za ven čanja. Pretila je opasnost da izgubi svu klijentelu. Sav prihod, na koji je računala. Iznad svega, pretio joj je bankrot, ako se radnja ne bude otvorila u blisko vreme.
38 Jedina prava
Ophrvana osećanjem užasne nemoći, Felisiti je tužno zajecala. Jednostavno je klonula na sto i prepustila se suzama, koje su joj se neprekidno slivale niz obraze. Bila je neutešna, znala je da se našla u klopci, da nije bila u stanju da se sopstvenim snagama izvuče iz nastalog problema. Iako je pravda bila na njenoj strani, ona joj ništa nije značila u borbi protiv Devlina Maršala. Protiv njega nije bilo leka, nije bilo odbrane. Ma šta ona uradila, ma šta mu rekla, on je bio u stanju da sve podnese sa neokrnjenom mirnoćom. Toliko je želela da naruši njegovu hladnokrvnost, njegovu samouverenost, želela je da ga izbaci iz ravnoteže, bar na trenutak. Makar morala da postupi na ekstreman način. Pala joj je na pamet jedna sumanuta ideja, od koje je počela da se sva trese kao u groznici. Ideja je bila pogrešna, u startu, ali je Felisiti to odbijala da uvidi. Do njene realizacije ju je vodila misao da bi mogla da ostvari ono što je želela, a to je bilo makar trenutno rušenje Devlinove sigurnosti u sebe. Ako joj plan bude uspeo, nateraće ga da ustukne, da se sledi, da počne da je doživljava kao nekoga, sa kim se nije trebalo igrati.
Otrčala je kući, i požurila da u ostavi, u kojoj je držala stvari svojih roditelja, pronađe očevu lovačku pušku. On ju je ponekad nosio na svoja putovanja, kako bi se odbranio od divljih životinja. Nikada nije pucao na životinje tek lova radi, uvek ih je, pucnjem ispaljenim u nebo, upozoravao da se udalje od njega. Nakon što je otvorila vrata ostave i suočila se sa prizorom koji joj je redovno izazivao bol, Felisiti je postala svesna da je prošlo nekoliko dana, tokom kojih nije prizivala duhove prošlosti, tokom kojih su, nekim čudom, zarasli njeni emocionalni ožiljci. Umesto o nesrećnoj sudbini svojih nestalih roditelja i o svom bolu, razmišljala je isključivo o Devlinu Maršalu. O njemu, kao i o svojim pokušajima da se spasi od njega. Uprkos uverenju da joj spasa nije bilo, i da ga neće ni biti.
***
Uronjena u tamu, i sa tek jednim osvetljenim prozorom, kuća Devlina Maršala je po svim svojim osobenostima ukazivala na karakter svog vlasnika. Bila je velika i komforna, čvrste građe, obavijena mističnošću. Prizivala je interesovanje, ali je ujedno i odvraćala nezvane posetioce. Videlo se da niko, bez dozvole njenog vlasnika, nije gazio njene prilazne staze, niti komešao vazduh unutar njenih 39 Jedina prava
zidova. Felisiti se prva odvažila da to učini. Bez razmišljanja je ušla u dvorište, kročila na trem, i potom zalupala na vrata. Podigla je pušku, i njen kundak oslonila o rame. Gledala je kroz nišan i držala prst na orozu. Znala je da će Devlin lično da joj otvori vrata. On nije bio čovek koji je mogao da trpi domaćice i kućne pomoćnice. Sve je obavljao sam, insistirajući na miru i slobodi. Prestala je da diše, čekajući ga da joj otvori vrata. Kada je on to učinio, našao se pred puščanom cevi, uperenom u sopstvene grudi. Ali, nije ustuknuo. Nije se ni uplašio. Nije pokazao nijednu reakciju, na koju je Felisiti računala. To ju je užasno razbesnelo. - Prokleti da ste, gospodine Maršal! Zaslužili ste da vas ubijem! - Uđi unutra, Felisiti - mimo je rekao, povlačeći se sa vrata. - Neko bi mogao da te vidi. - Baš me briga! - dreknula je, ali je ipak ušla u kuću i nogom zatvorila vrata, ni za trenutak ne prestajući da nišani u Devlina. - A ne bih rekla ni da vi marite za mišljenje svojih komšija! - Potpuno si u pravu. Vidim da me sve više upoznaješ. Drago mi je zbog toga. To će nam olak šati zbližavanje, na kome insistiraš, kao na uslovu za seksualno spajanje. - Prestanite! - Felisiti je zapala u histeriju. - Prestanite da mi to govorite, inače ću pucati! - Uzaludno je da mi pretiš, znam da je puška prazna. Felisiti je tada pomerila cev malo udesno i, ne gledajući u šta nišani, pritisla oroz. Odjeknuo je gromoglasan pucanj, nakon čega se čuo i prasak slomljenog stakla.
Preplašena i potpuno šokirana, Felisiti je zurila u krhotine ormana sa potpuno razbijenim staklenim vratima, ali i u rupu, nastalu na zidu. U glavi joj je i dalje odjekivala potmula eksplozija, u ušima joj je zujalo, ruke su joj se tresle. Ipak, bila je dovoljno pribrana da iznova repetira pušku, u kojoj je ostao još jedan metak. Međutim, pre nego što je stigla da je ponovo podigne i njenu cev usmeri ka Devlinu, on joj je prišao, i oteo joj pušku iz ruke. - Sada je dosta, Felisiti! - po prvi put je povisio glas na nju. - Koliko mi je poznato, ti nemaš dovoljno novca za renoviranje tuđih kuća, s obzirom da si ostala bez posla! - Mrzim te! - poručila mu je ostrašćeno, nakon čega se osvrnula oko sebe. 40 Jedina prava
Sa svešću pomračenom od besa, dograbila je lampu i bacila je na njega. Potom je telefonski aparat tresnula o pod. Šutnula je stočić, sa koga je pala čaša i razbila se. Bila je spremna da nastavi sa pravljenjem štete, ali ju je u tome sprečio Devlin, koji joj je prišao i uhvatio je za obe ruke. - Smiri se, Felisiti! Ponašaš se kao prvorazredna glupača! - Ali ja jesam glupača! Nisam dovoljno dobra za vas, kunem se! Vreme je da i sami uvidite kako je potrebno da potražite drugu majku svog budućeg deteta! Privukao ju je sebi toliko brzo i snažno, da je ostala bez daha. - Uvideo sam ja sve što je bilo potrebno, Felisiti... - režao je, unoseći joj se u lice. - I više od toga. Jer, do ove večeri sam o spavanju sa tobom gledao kao na nužnu stvar. Od sada na to gledam kao na izvor potencijalnog zadovoljstva. I to obostranog. Sve što je potrebno, da bismo ostvarili to zadovoljstvo, je da deo ove vatrenosti, koju si upravo ispoljila, preneseš u moj krevet. - Nikada... - zajecala je, nalazeći se na ivici snage. - Nikada vam neću pripasti... Odvojio ju je od sebe, pazeći da je zadrži na nogama. - Ne izazivaj sudbinu, Felisiti. Mogao bih da te uzmem ovde, na ovom podu, i to tvojom voljom. - Oh, koliko vas mrzim! - vrištala je, žaleći što nije u stanju da mu fizički naudi. - Vi ste najumišljeniji čovek na svetu! I najokrutniji! Nije ni čudo što ste primorani da koristite silu, da biste obezbedili potomstvo! Sigurno nijedna žena, svojom voljom, nije pristala da spava sa vama! - Ti ćeš, dakle, biti prva. - Prezirem vas! - gušila se od nemoćne jarosti. - Prezirem vas kao nikoga do sad! I znam da nisam jedina koja oseća prezir prema vama! Kladim se da vas niko ne voli! Ljudi samo zaziru od vas, ali vas niko ne voli! Vi niste u stanju da zadobijete ničiju ljubav! A posebno ne ljubav jedne žene! - Da sam hteo, naveo bih te da me zavoliš. Verujem kako još uvek nije kasno za to, uprkos tome što si htela da pucaš u mene. - O...! - izustila je Felisiti, hvatajući se za glavu.
Uplašila se da će joj mozak eksplodirati, da će sva sagoreti iznutra. Nikada nije osetila toliko jak pritisak, toliku uzavrelost krvi. Sve u njoj je ključalo, od besa, od nemoći, od ozlojeđenosti. Bila je kao paralisana zbog svog stresnog stanja, ali je ipak pokušala da zaigra na poslednju kartu.
41 Jedina prava
- Mnogi ljudi zavise od mene, od moje radnje... Uskratićete im mnogo toga, ako nastavite da me ucenjujete na ovaj način. - Sve zavisi od tebe, Felisiti. Samo od tebe. Umorno je uzdahnula i osvrnula se oko sebe, pogledom tražeći pušku. - Moram da uzmem pušku. Ona je pripadala mom ocu... Devlin joj je pružio pušku bez reči i ispratio je do vrata. - Ne opuštaj se, Felisiti... - poručio joj je, otvarajući joj vrata. - Uskoro ćeš se suočiti sa novom nevoljom. Pokaži da si pametna, kao što mislim da jesi, i spreči me da te izbacim na ulicu. Tupo ga je pogledala, nemajući više snage ni da se nervira, ni da se plaši. - Zar to planirate da uradite? - Da. Rekao sam ti da će ti se moja kuća nametnuti kao jedino sklonište. - Sklonište? Ovde je manje bezbedno, nego u vučjoj jazbini. Devlin je tada neočekivano podigao ruku i pomazio je po kosi. - To ti se samo tako čini, Felisiti... Samo ti se tako čini... - ponovio je, pre nego što ju je izveo na trem i potom zatvorio vrata za njom.
42 Jedina prava
VIII
Zahvaljujući Devlinovom upozorenju, Felisiti se nije previše iznenadila kada joj
je vlasnik zgrade, u kojoj je imala iznajmljen stan, uskratio mogućnost daljeg stanovanja u istom. Dao joj je otkazni rok od dve nedelje, uz objašnjenje da je stan zreo za kompletno renoviranje, i da je zato neophodno da bude prazan. Tako se ostvarila Devlinova pretnja da će biti izbačena na ulicu. Jer, ona zaista više nije imala gde da živi. Za iznajmljivanje novog stana bio joj je potreban depozit, u visini od nekoliko hiljada dolara, koje više nije imala. Roberta nije mogla da je primi, s obzirom da je Džejson Temblin počeo da živi sa njom. Rođake je odavno zapostavila i više nije imala obraza da im se obrati za pomoć. Sa nekadašnjim prijateljima je izgubila kontakt, tako da nije mogla da računa na njih. Nije videla nijedno rešenje za svoje probleme. Bila je bez ideje, bez novca, bez uticajnih poznanstava, ali i bez snage. Voda joj je došla do grla, i bilo je pitanje trenutka kada će je sasvim potopiti. Ruke su joj bile vezane i zato nije mogla da pliva. Mogla je jedino da ode kod Devlina, i da mu prizna da ju je porazio. Da je u njegovoj vlasti. Da nema više načina da mu se suprotstavi. Da se bori protiv njega. Jer je suočavanje sa njim bilo jednako bezbedno, kao i hod po klizavim hridima. U tome što je kiša pljuštala nad Čikagom, kada se zaputila kod Devlina, Felisiti je videla mnogo simbolike. Čak i da je sijalo sunce, ona bi se osetila kao pokisla, kao izložena kiši i olujnom vetru. U njenoj duši je vladao isti potop, kao i na ulicama kojima je zamišljeno hodala. Odeća natopljena kišom je bila teška, kao i breme koje je nosila na ramenima. Njene gumene čizme su stvarale zvuk koji je ličio na cvilenje, na cvilenje njene izmučene duše. Emocije su joj nalikovale na zamršeno predivo, kada je otvorila kapiju Devlinove kuće, ne znajući da li stupa na stazu pobede, ili na stazu samouništenja. I jedna i druga opcija je bila moguća. Samo što se ona nije osećala spremnom za rasplet, ma kakav on bio. Imala je utisak da je u njoj sve zamrlo, da je izgubila interesovanje za sopstvenu sudbinu. Više joj nije bilo stalo ni do čega. 43 Jedina prava
Ili, možda, jeste... Nalet životnog poleta joj je pretresao telo, kada je uočila trzaj na Devlinovom licu, trzaj koji je otkrivao njegovu reakciju na njen dolazak. Znao je zbog čega je došla kod njega onoga trenutka, kada joj je otvorio vrata, i ugledao je na svom tremu, pokislu do gole kože, i sa izrazom predaje na licu. Bio je to jedva primetan trzaj, ali dovoljan da se Felisiti uveri kako postoji način, da razbije Devlinovu hladnokrvnost. Poraženoj, kakva je bila, preostalo je jedino to, da pokuša da ostvari pobedu na terenu na kome je svaki muškarac bio ranjiv. U njegovom sopstvenom krevetu. Sasvim neočekivano, sve u njoj je usplamtelo zbog te ideje. Razbijanje Devlinove staloženosti je doživljavala kao borbu od životne važnosti.
Učiniću to, obećala je sebi, osećajući kako joj se vraćaju volja i snaga. Nateraću ga da se odrekne svog plana o rutinskom, uzdržanom i kontrolisanom vođenju ljubavi. Nateraću ga da se dogodi sve suprotno od toga. Znala je da je dovoljno iskusna, ali i dovoljno lepa da svoju nameru sprovede u delo. Možda trenutno, u mokroj odeći i gumenim čizmama, nije izgledala nimalo privlačno, ali je njeno telo bilo dovoljno lepo, da izludi svakog muškarca. - Ma šta se dogodilo ove večeri, Devline, moraš nešto da znaš... -neformalno mu se obratila, što je dodatno pojačalo tenziju u oboma. -I dalje te prezirem. I dalje te smatram za čoveka nedostojnog ljubavi. I dalje ću želeti da ti se osvetim za sve što si mi učinio. - Imaš pravo da želiš šta god hoćeš - hladnoća u Devlinovom glasu je samo pojačala nameru Felisiti da ga izludi svojim ženskim metodama. - Ali oboje znamo da nikada nećeš doći u poziciju da mi se osvetiš.
Prišla mu je, sasvim, i zagledala mu se u lice. - Sada ćeš da čuješ nešto, što sam naučila od tebe, Devline. Nešto što odiše neskromnošću... - Da? - U tome što te nikada neću zavoleti, vidim svoju osvetu... U Devlinovim očima se pojavio osmeh, dok su mu usne ostale potpuno ravne. Zanimljivo... Smatram ovo izazovom, bačenim u lice... - Smatraj ovo čime god hoćeš. Gde je kupatilo? - Tebi je, nadam se, jasno da večeras ništa ne mora da se dogodi? Ni sutra. Već onda, kada nas situacija bude navela na to. - Misliš, kada te budem p oželela? - rugala mu se. - Mislim, kada budemo poželeli jedno drugo. 44 Jedina prava
- Zar me ne želiš već sada, Devline? - upitala ga je sa iskarikiranom
umiljatošću. - Želim da te oplodim - kratko je uzvratio, ostvarujući tim odgovorom poen, sa kojim Felisiti nije računala.
Nemoćno je frknula i odmakla se od Devlina. - Rekao si da ćeš brinuti o meni. Pokaži mi gde je kupatilo, ako ne želiš da se prehladim. - Previše si mi važna, da bih to dozvolio. Pođi sa mnom - rekao je, vodeći je na sprat.
***
Kupatilo je bilo prostrano i potpuno opremljeno. Posedovalo je veliku, okruglu kadu za dvoje, kao i tuš kabinu. S obzirom da je bila pomalo promrzla, Felisiti je odlučila da se ugreje i opusti u kadi, punoj tople vode i mirišljave pene. Skinula je sve sa sebe i ušla u kadu. Istog trenutka se osetila relaksirano, kao da se pred njom nije nalazila noć, od koje je strahovala danima unazad. Sve brige su netragom nestale, kao da su se rastvorile u mirisnim isparenjima. Dogodio se preobražaj, strepnja je sasvim i ščilela iz nje, zaposele su je sasvim drugačije misli, od onih koje su je morile prethodnih dana. Sada, kada je bilo jasno da će pripasti Devlinu, kada to više nije mogla da odlaže, kada je borba bila iza nje, mogla je da razmišlja o onome što joj je predstojalo. A to je bila noć, u Devlinovom zagrljaju. Ova, ili jedna od sledećih koje su dolazile. Zatvorila je oči i zaronila u vodu do brade. Imala je utisak da bi mogla da ostane satima u toj penušavoj vodi, u toj prostranoj kadi, u kupatilu čoveka kome će uskoro postati ljubavnica. Prijalo joj je to što je opuštena, nakon dugo, dugo vremena. Njena opuštenost joj, uprkos prinudnom karakteru njene pozicije, nije delovala neprimereno. Ona je dolazila iz uverenja da je Devlin dobar ljubavnik, i da će učiniti sve, kako bi joj olakšao boravak u njegovoj postelji. Mogla je da računa na njegovu nežnost, na njegovu pažljivost.
Previše si mi važna, kroz glavu joj je prošla ta njegova izjava. Znala je da je time mislio na važnost njenog zdravstvenog stanja, uoči planirane trudnoće, ali nije mogla da odoli da se zapita kako bi izgledalo kada bi mu bila zaista važna. Kao osoba, kao žena...
45 Jedina prava
Oteo joj se uzdah, uzdah žaljenja. Osuđen na samoću, po svojoj volji, Devlin joj nikada ne bi mogao ustupiti mesto u svom životu, niti u svom srcu. Trebalo bi da se dogodi čudo, da bi se srušile zidine, koje je on podigao oko sebe. Pomislila je kako bi volela da ima dovoljno moći da natera Devlina da se osmehuje, da se glasno smeje, da ispolji neku malu ljudsku slabost. Da ga izazove da bude čovek poput drugih, a ne onaj koji je bio iznad svih. Koji je bio neuhvatljiv. Umesto kompletnog osvajanja Devlina, Felisiti je odlučila da ide na uspeh, sa kojim je mogla da računa: na pokušaj da u postelji naruši njegovu savršenu samokontrolu. Svi muškarci, sa kojima je bila intimna, gubili su glave zbog njenih telesnih draži, zbog njenih ljubavnih veština. Nije bilo razloga da sumnja da će Devlin uspeti da joj odoli. Devlin... Srce joj je snažno zalupalo, kada je zamislila sebe u njegovom zagrljaju. Ta slika je izazvala buktanje vreline u njoj, zbog čega je duboko udahnula vazduh i sasvim uronila u vodu. Voda više nije bila preterano topla, što je prijalo njenim usijanim obrazima. Zato je ostala ispod vode maksimalno dugo, sve dok nije osetila da joj ponestaje vazduha. Oduprla se rukama o dno kade, u nameri da se uspravi, da glavom izroni iz vode. Međutim, pre nego što je stigla da to učini, dve snažne ruke su se obavile oko njenog tela i u jednom potezu je kompletno izvukle iz kade.
***
- Felisiti! - Devlin ju je uspaničeno oslovio, tresući je. - Felisiti! Ne sačekavši da mu ona odgovori, odneo ju je u spav aću sobu i spustio je na veliki, bračni krevet. Krenuo je da joj opipava puls, kada je shvatio da ona drži otvorene oči i da ga gleda. - Oh, prokletstvo...! - izustio je zadihano, prolazeći rukom kroz kosu. - Da li si dobro?! - Jesam... Šta je sve ovo trebalo da znači? - Mislio sam da... Kucao sam, a ti mi nisi odgovorila. Kada sam ušao u kupatilo...
46 Jedina prava
- Shvatam... - zabavljao ju je pogled na njegovo lice, na kome je zabrinutost bila očigledna. - Ja nisam tolika kukavica, Devline, da bih u nastupu očajanja oduzela sebi život. - Ubio bih te, da si to uradila! - besno joj je poručio, a njegova ruka je sama pošla ka njenom vratu. Ona nije odolela, i pomazila mu je podlakticu. Razmenili su direktan pogled i tada je među njima buknuo strahovito jak erotski naboj. Sve se pretvorilo u prasak, u blještavilo strasti. One, koja nije dozvoljavala poricanje i ignorisanje. Oboje su, tek tada, postali svesni toga da je Felisiti potpuno naga, da je mokra ležala na krevetu, sa ostrvcima zaostale pene po svojoj sjajnoj, glatkoj koži. Devlin je čitavu večnost dugo gledao Felisiti pravo u oči, a potom je spustio svoj pogled niže. Ona je jasno prepoznala da su mu oči usplamtele kada joj je pogledom obuhvatio grudi, koje su bile nenadmašno lepe i čvrste. Želeći da ih istakne, Felisiti je podigla ruke iznad glave. Znala je da je besprekorno lepa, da njeno telo nije imalo nijednu manu.
Očigledno ga je i Devlin doživeo kao takvo, jer je njegovo uzbuđenje postalo očigledno. Disanje mu se produbilo, oči su mu gorele. Nadneo se nad Felisiti i pogledom zatražio od nje dozvolu da je poljubi. Ona je isturila lice ka njemu i ponudila mu svoje usne. Niko je nikada nije poljubio tako, kao što je Devlin to učinio. Zaposeo je njene usne, ali je ona imala utisak da ju je uzeo celu, da se kompletno našla u njegovom posedu.
Ništa više nije moglo da zauzda njihovu strast, koja se nije rađala lagano, stidljivo, već je grunula na njih svom silinom. Svaki poljubac koji bi razmenili, svaki dodir je provocirao nezadrživ rast njihovih želja. Te želje su se umnožavale iz trena u tren, lomeći im tela u rastućem iščekivanju. Da se Felisiti pitala, iskidala bi svu odeću sa Devlina. Mrzela je to što je on bio dovoljno priseban da se svuče, da ne podlegne potrebi da se ishitreno spoji sa njom. On je umeo da se kontroliše, da predasima produžava ljubavnu igru. Felisiti je ispustila krik prigušenog zanosa i iskrenog oduševljenja kada je otkrila koliko je Devlin bio privlačan i poželjan bez odeće. Ispružila je ruke ka njemu, želeći da oseti njegovu težinu na svom telu, da se uveri u njegovu nepobedivu čvrstinu. Ne bi se bunila ni da se Devlin odmah stopio sa njom, ali je rado prihvatila i njegove poljupce. On ju je ljubio na stimulativan način i dodirivao je tamo gde je bila najosetljivija, ne zaobilazeći ni tačku sa najvećim erotskim nabojem. Raspolagao je zavidnim ljubavnim umećem, zbog koga se Felisiti osetila kao nošena vihorom divlje žudnje.
47 Jedina prava
Uzvraćala je Devlinu dodire, a on je odgovarao sve nezasitijim obru šavanj ima na osetljive zone njenog predivnog tela. Kada se iznova nadneo nad nju, sav napet i neizbežno snažan, Felisiti se zamutilo u glavu, od uzbuđenja se našla na rubu svesti. Maksimalno je rastvorila kolena i izdigla kukove, u instinktivnom iščekivanju njihovog spajanja. Utonula je u svet bezgranične naslade kada je osetila Devlinovo duboko poniranje, kada ju je, nestvarno moćan, kompletno osvojio. Istog trenutka je počeo njen uspon vrtoglavom spiralom neslućenog uzbuđenja. Kao omamljena je odgovarala na Devlinove požudne kretnje, na pohotne trzaje njegovog tela. Imala je utisak da joj je svojom čvrstinom parao utrobu, da je uranjao u svaki atom njenog tela. Dozirao je pokrete i uzbuđenje, vodeći računa o njoj, o njenoj prijatnosti. Oboje ih je, beskrajno dugo, držao na ivici eksplozivnosti. Kada je napetost počela da ih nagriza, da ih muči, tražeći da se utopi u kulminaciji, Devlin je otpočeo da voli Felisiti sa raspusnom silovitošću. Telo mu se našlo u punom zamahu, pokretao se maksimalno energično. Felisiti je reagovala na ekspanziju Devlinovih muških moći bljeskom uživanja. Uzdasima i ječanjem je izrazila svoje uzbuđenje, koje se oslobodilo u eksplozivnom pulsiranju. I Devlin se našao u delirijumu strasti. Doživeo je burnu kulminaciju zadovoljstva, prasak lepote i neopisivog uživanja. S obzirom da je uložio svu snagu u svoje finalne pokrete, malaksalo je klonuo pored Felisiti, kada je ljubavna igra bila završena. Toj igri je nedostajala još samo razmena nežnog poljupca, kao pečat svega, ali je on izostao. Na razočarenje Felisiti, koja je shvatila da žudi za tim.
48 Jedina prava
IX
Postajući svesna jednog po jednog segmenta stvarnosti, Felisiti se budila sasvim
polako. Prvo je osetila da joj je prijatno toplo, iako je bila potpuno naga. U telu je osećala omamljujuću težinu, tako da joj je bio potreban napor, da bi se pokrenula. Još uvek se nalazeći u polusnu, registrovala je da ne leži u svom krevetu. A onda se prisetila svega. Otvorila je oči i pogledala ka drugoj polovini kreveta. Obuzelo ju je snažno razočarenje kada je otkrila da Devlin nije bio pored nje. Pretpostavila je da je ustao odavno, s obzirom da je ugledala svoju odeću na fotelji, suvu i uredno složenu.
Sinoć ju je ostavila na podu kupatila, mokru i umrljanu blatom. Devlin ju je oprao i osušio. Verovatno je želeo da što pre odem iz njegove kuće, pomislila je Felisiti, osetivši da joj se srce bolno steže. Prethodne noći je ostvario ono što je želeo, i više nije imao razloga da je zadržava uz sebe. A ona je tako želela da ostane. Želela je to, iako je znala da bi joj bilo pakleno teško, da bi svaki trenutak, proveden uz Devlina, predstavljao svojevrsno
iskušenje. Iznad svega, želela je da ponovo vodi ljubav sa njim. Da ponovo doživi eruptivnu strast, kakvu nikada pre nije iskusila. Bez sumnje, Devlin i ona su delili istu seksualnu hemiju, bili su besprekorno usa glašeni, razumeli su jedno drugo i nesebično se davali. Reagovali su istovetnim žarom, lako su uronili u ekstazu, želeli su se podjednakom jačinom. Felisiti nimalo nije sumnjala da bi Devlin i ona, pri svakoj narednoj ljubavnoj igri, ostvarili istovetno seksualno slaganje. Da bi im zadovoljstvo bilo zagarantovano. Među njima dvoma je postojala očigledna i neoborivo jaka telesna privlačnost, uprkos svim nesuglasicama, koje su ih delile. Ali, znala je da Devlin više nije želeo da je ima. Sem za slučaj da se pokaže da nije ostala trudna. Nakon što je to pomislila, ruka joj je sama krenula ka stomaku. Istog trenutka je stekla uverenje da je u svojoj unutrašnjosti nosila začetak Devlinovog i svog deteta. Setila se kako joj je majka svojevremeno ispričala da je precizno odredila trenutak, u kome je ostala u drugom stanju. Nakon okončane ljubavne igre, sa
49 Jedina prava
svojim suprugom, polegla mu je po grudima i rekla mu da će postati otac. Oboje su se nasmejali tome, ali je ona, tri nedelje kasnije, dobila potvrdu da čeka bebu. Svoje uverenje da je sinoć zatrudnela, Felisiti je dovodila u vezu sa tom pričom. Verovatno je bila pod njenim utiskom, razmišljala je, dok je gladila svoj stomak. Ili je, jednostavno, bila raznežena zbog onoga što je podelila sa Devlinom. Kao i zbog onoga, što je osećala prema njemu. Grudi su joj se uzburkale na pomisao da se zaljubila u Devlina. Jer, to nije smela da dozvoli. Nikako! Bilo bi to isto kao kada bi hodala po užarenom kamenju! Ljubav bi je pekla i pravila joj rane, donosila bi joj samo bol, samo ružne opekotine! Sreće ne bi imala, nimalo baš!
Želeći da preseče te misli, od kojih je zapadala u paniku, Felisiti je ustala iz kreveta i požurila u kupatilo. Tamo se istuširala i oprala zube, a potom je obukla svoju čistu odeću. Koraci su joj bih nečujni, dok se kretala ka prizemlju. Iako nije načinila nijedan šum, Devlin je pogledao ka njoj, kada se pojavila na vrhu stepeništa. Sedeo je u udobnoj fotelji i čitao jutarnje novine. Izraz lica mu se ni za nijansu nije razlikovao od onog, koji ga je karakterisao u proteklim danima. Felisiti je očajnički jako poželela da joj se Devlin osmehne, da joj na bilo koji način stavi do znanja da je mario za njom. Da je i njemu protekla noć bila lepa i važna, da se i u njemu nešto prelomilo, nakon onoga što su podelili. I što je bilo jedinstveno. Ali, ništa se nije dogodilo. Devlin joj ništa nije rekao, samo je na kratko izašao iz sobe i ubrzo se vratio sa šoljom punom sveže kuvane kafe. - Hoćeš li da ti sipam mleko ili šećer u u kafu? - Ne, ništa od toga - uzvratila je, smeštajući se u drugu fotelju. - Napravio sam brdo zapečenih sendviča. Sa čim voliš da ih jedeš? - Nisam gladna. Hvala ti. Rekla bih da si rano ustao, jer si stigao da središ moju odeću i da napraviš doručak. - Tačnije, ja uopšte nisam spavao. Nadam se da ti je bilo dovoljno toplo tokom noći. Pojačao sam grejanje u sobi, s obzirom da si sinoć zaspala sa mokrom kosom. - Zbog čega nisi spavao? - Ponekad ne mogu da spavam. - Da li si sad umoran? 50 Jedina prava
- Da, malo. Brzo je otpila veliki gutljaj kafe. - Odmah ću krenuti kući... - Ne moraš da žuriš. Reci mi kako se osećaš? Felisiti je pomislila kako bi dala sve na svetu kada bi mogla da priđe Devlinu, osloni mu se na grudi i kaže mu kako misli da su začeli dete. Ali, nije dolazilo u obzir da to uradi. Posle noći koju su podelili, Devlin nije bio ništa više njen, nego što je bio one večeri u kafiću, kada ga je upoznala. - Ne znam na šta misliš... Dobro se osećam. - Sinoć si bila besna i rastrojena.
Začudo, više nije bila. I pored toga što je imala bezbroj razloga da mrzi Devlina i da se ljuti na njega, Felisiti jednostavno nije bila u stanju da oseća bilo kakvu negativnu emociju prema njemu. Naprotiv, svaki pogled na njega ju je sve više uveravao da je na putu da ga besmrtno zavoli, da mu preda svoje srce. - Nikad mi nisi rekao, Devline... - prešla je preko njegove upitne konstatacije. - Da? - Zbog čega želiš da imaš dete? - Zbog toga što je ostvarivanje potomstva svrha postojanja svake žive jedinke. Klimnula je glavom, misleći kako je svaki Devlinov odgovor ogoljen i sveden na svoju esencijalnu suštinu. On nije imao potrebu da se opširno izražava, da pojašnjava očigledne stvari. Računao je na umeće sagovornika da ga razume, a ko ga nije razumeo, ostavljao ga je u neznanju. - Pa... - promrsila je, ustajući. - Javiću ti se za dve, ili tri nedelje, najkasnije. - Poznajem nekoliko vrhunskih lekara, ginekologa. Zakazaću ti pregled kod nekog od njih, ako želiš. - Ne, neće biti potrebe, već imam svog lekara. Moja radnja... - pogledala ga je upitno. - Poslaću nekoga da je otpečati, i da ti preda dozvolu za rad. Poništiću i predmet u policiji i sudu. Moći ćeš da ostaneš u svom stanu koliko god želiš. Niko te više neće terati da odeš. Gledala je u njega, ne znajući šta da misli, šta da oseća. Znala je samo da je što hitnije želela da izađe iz njegove kuće, kako bi ohladila glavu, telo, nepca. Ogledala je svoje čizme, očišćene i suve, i krenula da ih obuva. - Da li ti je nešto potrebno? - upitao ju je Devlin, otvarajući vrata.
51 Jedina prava
Da me zagrliš, poželela je to da mu kaže. Da me voliš. Da me ne pustiš da odem. Da me zgrabiš i odneseš u spavaću sobu. Da me izludiš svojom ljubavlju, kao što si to sinoć učinio. - Ne, nije - nekako je to prevalila preko usana, pre nego što je bez pozdrava izašla iz kuće.
***
Kada je ušla u svoj stan, sa namerom da se presvuče pre odlaska na posao, raspolagala je sa minimumom snage. Potpuno ju je iscrpelo suočavanje sa rađanjem emocija prema Devlinu, emocija koje su pretile da je zatruju. Jedva se kretala, ali su joj zato misli haotičnom brzinom preplitale jedna drugu. Terala ih je od sebe, plašeći se suočavanja sa njima, plašeći se sagledavanje istine. Želela je da ostane u neznanju, što duže. U neznanju je mogla da bude bezbedna, dok je za istinu slutila da bi je slomila. Dugo je stajala u predsoblju i beskonačno dugo se osvrtala oko sebe, nemoćna da učini bilo šta smisleno. Trebalo je da se presvuče, da doručkuje, da pregleda pristiglu poštu, da obavi nekoliko telefonskih razgovora. Strahovala je da neće imati snage da se izbori sa svim obavezama, sa nastupajućim danom. Jedva da je imala prisebnosti da ne klone na pod i ne prepusti se plaču. S obzirom da se nalazila tik do ulaznih vrata, srce joj je preplašeno poskočilo kada je neko pozvonio na njih. - Felisiti! - prepoznala je glas svoje komšinice, Roberte. - Da li si kod kuće? Otvorila je vrata, misleći kako je Roberta poslednja osoba, koju je želela da vidi toga dana. Iako joj je nekada prijala njena vedrina, njen nepresušni optimizam, i olako shvatanje života, sada joj je sve to smetalo. Nije se osećala sposobnom da se nosi sa njenim entuzijazmom, on joj se, u situaciji u kojoj se nalazila, činio sasvim neprimerenim. - Žurim na posao, Roberta! - odmah ju je obavestila, želeći time da joj stavi do znanja da nema previše vremena za razgovor sa njom. - Htela sam samo da vidim da li si dobro - rekla je Roberta ozbiljno, gledajući je zabrinuto.
52 Jedina prava
Po prvi put nije pravila buku kad govori, nije požurila da otvori frižider, nije se izmotavala. Stajala je mirno, u mestu, što joj nimalo nije bilo svojstveno. Felisiti je tada pomislila kako je nepravedna prema Roberti. Ona je uvek imala takta prema njoj. Jedina ju je tešila kada je plakala, spremala joj je večeru kada je bila previše umorna, pokušavala je da je oraspoloži, kada je bila nevesela. - Dobro sam - uzvratila je na njeno pitanje, pokušavajući da se osmehne. Da je mogla da bira, radije bi zaplakala, ali je naterala sebe da stegne srce. - Kako si ti? - Tražila sam te sinoć. Nisi bila kod kuće. - Da, došla sam kasno. Oko jedan, valjda. - Džejson i ja smo te tražili oko dva. I oko tri. Bih smo budni, spremah smo večeru, i želeli smo da je podelimo sa tobom. Felisiti je uzdahnula i ugrizla se za usnu. Nije želela da krije od Roberte da je sinoć bila sa Devlinom, ali je želela da izbegne da odgovara na pitanja, u vezi sa karakterom njihovog odnosa. Za većinu tih pitanja ni ona sama nije imala odgovor. A što je smatrala za najteže od svega, postojala je veoma mala verovatnoća da će bilo kada dobiti željene odgovore. - Prespavala sam kod Devlina - poverila je to Roberti, koja se nimalo nije iznenadila zbog onoga što je čula. - Izvini što sam te slagala. Učinila sam to jer sam želela da izbegnem da razgovaram o Devlinovom i mom odnosu. - Samo mi reci da li si srećna? Pitanje je zvučalo kao jednostavno, ali se Felisiti učinilo beskrajno komplikovano. Uglavnom, ona nije mogla tek sa potvrdnom, ili odrečnom rečju da odgovori na njega. Mogla se smatrati srećnom zbog toga što je upoznala muškarca kakav je Devlin bio. Zbog toga što je iskusila slast njegovog zagrljaja. I što će, pre ili kasnije, postati majka njegovog deteta.
Međutim, smatrala je za nesreću to što je on nije voleo, što je nije želeo pored sebe. Što ju je lomilo iznutra ono, što je počela da oseća prema njemu. - Trenutno sam pomalo haotična... - promucala je. - Zaista nisam u stanju da definišem kako se osećam. - Meni je stalo do tvoje sreće, Felisiti... - Znam, Roberta... - nežno joj se osmehnula. - Znam da je tako. - Rado ću te saslušati, kada budeš želela da mi poveriš svoja osećanja. Felisiti joj je prišla i kratko je zagrlila. - Hvala ti - izgovorila je to, gutajući suze. 53 Jedina prava
Bila je zahvalna Roberti što je odmah potom izašla iz stana, i tako joj omogućila da se u osami prepusti svojim dugo zadržavanim suzama.
54 Jedina prava
X
okom narednih nekoliko dana, Felisiti je imala mnogo posla. Trebalo je da T sanira posledice privremenog zatvaranja radnje, da reši brojne probleme, nastale zbog neplaniranog prekida poslovanja. Obavila je bezbroj telefonskih razgovora, organizovala nekoliko isporuka, prihvatila poručenu robu i njome dopunila rafove u radnji. Ostajala je na poslu od jutra do večeri, čak je angažovala i jednu studentkinju, kao ispomoć. Ulagala je ogromne napore, da bi se, u profesionalnom smislu, vratila na stare koloseke. U tome je potpuno uspela. Međutim, u psihološkom smislu, više nije ličila na sebe. Potpuno je izgubila identitet, više nije imala preciznu predstavu o sebi, o svom životu. Jedino što je sa sigurnošću mogla da tvrdi, bilo je da se neizlečivo zaljubila u Devlina. Volela ga je, ne znajući da li ju je ta ljubav trovala ili lečila, da li joj je celila stare, ili stvarala nove rane. Devlin je stajao u zenitu svake njene misli. Mislila je na njega kada je želela da misli na druge, i kada nije želela da misli ni na koga, i ni na šta. Mrzela je svoju sopstvenu slabost prema njemu, ali nije mogla da učini ništa protiv toga. Iako je želela da ga iščupa iz srca, znala je da se on nepovratno uselio u njega.
Priželjkivala je da ga vidi, i istovremeno strahovala od njihovog novog susreta. Kada je, jedne večeri, nenajavljeno došao u njenu radnju, postala je svesna koliko je čeznula za njim, koliko joj je život bio prazan bez njega. - Da li sam došao u pogrešno vreme? - upitao ju je, pažljivo joj razgledajući lice. - Ne, upravo sam htela da zatvorim... Radno vreme je već isteklo... - Pođi sa mnom na večeru - jednostavno je predložio, bez ikakvog prizvuka u glasu, koji bi otkrio jačinu njegove želje da večera sa njom. - Zašto? - iako je bilo glupo, to pitanje joj se prosto omaklo. - Želeo bih da razgovaram sa tobom. - O čemu? Ah, izvini... - odmahnula je rukom. - Sačekaj samo da obučem jaknu. Pola sata kasnije sedeli su u tihom restoranu, u kome je atmosfera bila veoma intimna. Iako je imala potrebu za alkoholom, Felisiti je poručila samo sok, imajući u vidu svoju potencijalnu trudnoću. Veoma joj je prijao Devlinov izbor hrane za 55 Jedina prava
večeru. S obzirom da je u proteklim danima imala malo vremena da se posveti kuvanju, rado je pojela toplu teleću čorbu, pečeno meso sa prilozima od povrća, kao i svežu salatu. Poručila je čak i parče čokoladne torte za desert, dok se Devlin odlučio za kafu i konjak. Kada je Felisiti, po završenoj večeri, zadovoljno uzdahnula, Devlin je zaključio da je vreme da započne najavljeni razgovor. - Profesor Bejl mi je ispričao šta se dogodilo sa tvojim roditeljima -izgovorio je to glasom u kome se mogao nazreti tračak nežnosti. Po prvi put, od dana kada je dobila informaciju o nestanku svojih roditelja, Felisiti nije burno reagovala na njihov pomen. Samo je zadrhtala od naleta tuge, ali se brzo pribrala. - Da li je to tema, o kojoj si želeo da razgovaramo? - Ja poznajem mnogo uticajnih ljudi na Afričkom kontinentu, Felisiti. Među društvenim, naučnim, i političkim krugovima. Hteo sam da te pitam da li bi želela da pokrenem istragu o onome, što se dogodilo tvojim roditeljima? - Da li bi zaista to učinio? - tiho je upitala, nakon što ga je dugo posmatrala, bez treptaja. - Ja nisam čovek koji manipuliše smrću ljudi. Ili nečijom tugom, zbog tih smrti. - Shvatam... - klimnula je glavom, ispunjena beskrajnom zahvalnošću. - Ja... Ako je moguće... Ako... - Učiniću to - prekinuo ju je, uviđajući da joj je teško. - Već sutra ću da obavim potrebne razgovore. Oborila je glavu, kako bi se lakše izborila sa suzama. - Mogao si to da iskoristiš - iznenada joj se sinulo. - Kao sredstvo ucene... Time bi znatno ubrzao stvari... - Znam da sam mogao. Ali, kao što sam rekao, nikada ne bih mogao da gradim svoju sreću na tuđoj nesreći. - Jesi li ti srećan čovek, Devline? - Mislim da ću to biti, kada postanem otac. - Imaš li ti roditelje? - Imam. Oboje su u penziji, i žive u Luizijani, na imanju moga strica, koji ima sopstveni ribnjak. - Pretpostavljam da su i oni visoko obrazovani ljudi?
56 Jedina prava
- U pravu si. Oboje su lekari. Moj stariji brat predaje fiziku na Berkliju. Već dvadeset godina živi u Kaliforniji, jer mu prija ondašnja klima. Ima dva odrasla sina. - Šta bi ti voleo da... da ja rodim, Devline? Dečaka, ili devojčicu? - Dečaka - odmah je znao odgovor. - On bi lakše podneo moje gvozdeno vaspitanje. Ali, ako bi rodila devojčicu... - na usnama mu se pojavio osmeh, koji je Felisiti podsetio na neočekivano pomaljanje sunca iza tamnih oblaka. - Bojim se da bih umro od sreće... Felisiti su, još jednom te večeri, suze granule na oči. Ali, ona tada nije želela da ih savladava. Pustila je da joj teku niz obraze, i da ih vidi čovek koji će biti otac njenog deteta. Ponosni i srećni otac. Najbolji, kojeg je jedna majka mogla da poželi za svoje dete. Devlin je ujedno bio i najbolji muškarac, koga je jedna žena mogla da poželi za svog supruga. Ali ne bilo koja žena, već ona hrabra, mudra, zrela. Felisiti ga je želela za svog supruga, bila je spremna da mu poveri svoju ljubav, svoju vernost, svoj život. Želela je da sve svoje vrednosti stavi njemu u službu, sa odanošću i poverenjem.
Učinila bi i nemoguće, samo da ju je on hteo pored sebe. Da je hteo da je voli, da je njegovo zanemelo srce moglo da progovori. Bila je spremna i da mu pripadne, te večeri, kao i svake naredne. Međutim, Devlin ju je, umesto svojoj kući, dovezao do zgrade u kojoj je živela, gde se kratko i uzdržano pozdravio sa njom, nakon što joj je ponudio da mu se obrati, ako joj nešto bude bilo potrebno.
57 Jedina prava
XI
sveže i mirisno, okupano tek uminulim, kratkotrajnim pljuskom. Na ulicama nije bilo mnogo ljudi, s obzirom da je radno vreme tek otpočelo. Jutro je bilo
Felisiti je odlučila da ode pešice do klinike, na zakazani pregled kod doktorke Emili Grejs. Bila je njena pacijentkinja godinama unazad, zahvaljujući tome što su se njihovi roditelji svojevremeno poznavali i družili. Emili Grejs nije važila za stereotipnu doktorku, oštru i strogu, uvek spremnu na kritikovanje, već je bila veoma blaga i prijatna. Iskreno se obradovala Felisiti, kada ju je ugledala na vratima svoje ordinacije.
Prišla je i spustila joj poljubac na obraz. - Drago mi je što te vidim, nakon čitave dve godine. - Nisam imala potrebe da dolazim na preglede. Za protekle dve godine uopšte nisam bila seksualno aktivna. A takođe nisam imala ni bilo kakve tegobe. - Mislila sam da smo prijateljice - Emili je zbunjeno slegla ramenima. - Oprosti mi. Znam da si pokušavala da stupiš u kontakt sa mnom. Od kada su moji roditelji nestali nisam bila u stanju da održavam prijateljske, ili bilo kakve druge odnose. - A sada? Kako si sada? Felisiti je zurila u Emili, shvatajući kako nije u stanju da joj odgovori na postavljeno pitanje. Da je bilo primereno, najradije bi se dobro izvrištala, u ime odgovora, jer ju je mučio strahoviti pritisak i prenapregnutost nerava. - Nadam se da ćeš mi ti reći kako sam. Naime, došla sam na ultrazvučni pregled, kako bih utvrdila da li sam trudna. - O?! - Emili se vidno iznenadila tome. - Felisiti... - promucala je njeno ime. - Imam sve klasične simptome trudnoće. Izostao mi je ciklus, pre svega, koji je inače bio redovan. - Da, znam da si bila zdrava. Hajde, lezi ovde! I pre nego što joj je doktorka Grejs potvrdila da je trudna, Felisiti je znala da nosi Devlinovo dete. Osećala ga je u sebi, u svom srcu, osećala je svoj kompletan preobražaj, u ženu koja je na prvom mestu bila buduća majka, a potom sve ostalo. 58 Jedina prava
Osećala je da će joj se život izmeniti iz korena, da više ništa neće biti isto, da više ništa neće biti kao pre. Radovala se svom detetu, bila je spremna da postane majka, ali je strah od sutrašnjice mutio tu radost. Ni sva mudrost kojom je raspolagala, ni sve snage joj nisu bile dovoljne da prihvati svoju budućnost na način, kako ju je Devlin zamislio. Za nju je bilo neprihvatljivo da egzistira u njegovom životu tek kao majka njegovog deteta, a ne i kao žena. Nikada ne bi tražila od njega da je oženi, ali ju je užasno bolelo to što je nije želeo ni kao ljubavnicu, ni kao prijatelja. Smetala joj je njegova namera da održava tek površne i bezlične kontakte sa njom, strahovala je da to ne bi mogla da podnese. Radije bi ga se odrekla kompletno, radije bi se odselila na suprotni kraj planete, nego čekala na mrvice njegove naklonosti, na senke njegovih retkih osmeha. Svojim najvećim poniženjem i najtežim udarcem bi doživela mogućnost da Devlin, jednoga dana, upozna ženu koju bi poželeo da ima kraj sebe. Verovala je da to ne bi uspela da preživi. Jednostavno bi uvenula i nestala.
Očajavala je, misleći o svemu tome. Proklinjala je dan kada je upoznala Devlina, jer mu je u tom danu već nepovratno pripala, iako to ni sama tada nije znala. Postala je njegova onoga trenutka kada ga je ugledala, kada je čitavim bićem naslutila njegovu snagu. Impresionirana tom snagom, poželela je da iskuša sebe, da vidi koliko je u stanju da se izbori sa njom. Ni u jednom trenutku nije pomislila da je ravnopravna muškarcu, kakav je Devlin bio, već da je mogla dostojno da se nosi sa njegovom snagom.
Pogrešila je, svi njeni proračuni su pali u vodu kada je shvatila da se zaljubila, da je poklonila srce čoveku kome ljubav nije bila na oskudnom emocionalnom repertoaru. On je mogao da voli samo pojmove, samo fiktivne vrednosti, dok je prema ljudima osećao isključivo ravnodušnost. Ona, Felisiti, nikada neće uspeti da izbriše granice između njegovog i svog bića. Ma koliko pametna, hrabra, lepa i talentovana bila. I ma koliko mu dece rodila. - Možeš da ustaneš! - obavestila ju je Emili, nakon što je obrisala želatinastu masu sa njenog stomaka. - Sve izgleda u savršenom redu! Da li se ti dobro
osećaš? - Pa, pomalo sam napeta... - To je prirodno! - Emili je bila iskreno oduševljena njenom trudnoćom. - Ovo je velika i značajna stvar za tebe. Dođi, sedi ovde! - pokazala joj je rukom na fotelju. - Reci mi kada si se udala? I za koga, pre svega?! - Ja... Ja se nisam udala... 59 Jedina prava
- Ah, tako... Ali, želiš da zadržiš dete, nadam se? - Da, svakako. - Odlično! Ko je srećni otac?! Emili Grejs je gorela od nestrpljenja da čuje sve o čoveku, sa kojim je Felisiti začela dete. Nekada su se njih dve intimno poveravale jedna drugoj, i razgovarale o muškarcima sa kojima su bile u seksualnim vezama, tako da je njeno interesovanje bilo prirodno. Felisiti se tužno osmehnula, prisetivši se sa koliko žara su Emili i ona nekada stvarale slike svojih fatalnih, imaginarnih ljubavnika. Ma koliko da su ti opisi bih preterani, Devlin se pokazao kao njihova superiornija varijanta. - On je... On je... - mucala je Felisiti, misl eći kako je, ma šta bi rekla o Devlinu, nedovoljno da se on opiše, da se predstavi. - Šta želiš da znaš o njemu? - Pa... Sve! Koliko ima godina, šta radi, kako izgleda, da li te voli...? Kako se zove, na kraju? - Zove se Devlin. Devlin Maršal. On je doktor prirodnih nauka, genetičar. - Vau! Reci mi još da je zgodan i bogat, i postaću ozbiljno ljubomorna! - Da, Devlin je veoma zgodan. I veoma bogat. I veoma uticajan. - Oh! To je sjajno! Nije puno stariji od tebe, nadam se? - Mislim da jeste. Rekla bih da ima blizu četrdeset godina. - Rekla bi? Zar ne znaš tačno? -Ne, ja... Ja ga u stvari veoma malo poznajem... Mi, mi nismo u vezi... Bili smo intimni samo jednom... Ali, dete je sporazumno začeto... - Felisiti... Ništa ne razumem... - Emili je tek tada postala svesna da Felisiti ne izgleda nimalo srećno i zadovoljno, već, naprotiv, tužno i zabrinuto.
Iznenađeno je raširila oči kada je primetila da je Felisiti počela da plače. - Devlin, on... On me ne voli... - Ali, zašto?! Jednostavno je tako... - prigušeno je jecala, boreći se sa potrebom da glasno
zaplače. A ti? Ti njega voliš, pretpostavljam...? Bojim se da ga volim i mrzim istovremeno! - usplamtelo je uzviknula, brišući suze. - Okrenuo mi je čitav život naopačke! Učinio me je zavisnom od sebe,
60 Jedina prava
naterao me je da uvidim kako je sve besmisleno bez njega, bez njegove ljubavi! Volela bih da ga nikada nisam upoznala! Nikada! - Umiri se, molim te! - Emili joj je odmah prišla, kako bi joj opipala puls. Tebi je zabranjeno da se uzbuđuješ! To može da bude opasno! Srce ti ubrzano lupa, sigurno ti je i pritisak povišen! Ispruži levu ruku, kako bih ti ga izmerila! Kada se uverila u vrednosti Felisitinog pritiska, Emili ju je pogledala na upozoravajući način. - Ti si pod stresom, Felisiti. Pokušaj da se umir iš Pogledaj, sva se treseš. Zar želiš da izgubiš dete? - Ne, nipošto! Želim da ga rodim! - Onda pazi na sebe. Nervoza može da bude pogubna za trudnoću. - Nemam čemu da se okrenem, čemu da se nadam... - Rodićeš dete, Felisiti! Postaćeš majka! Ti si po svemu izuzetna žena, sigurna sam da ćeš umeti da urediš svoj život, nezavisno od toga što nemaš ljubav čoveka, do koga ti je stalo! - Da, ja sam super! Ja sam u svemu posebna! Ja sam pametna i lepa, i ko zna šta sve još ne! Ali ni kao takva nisam dostojna da budem voljena! - Ako otac tvog deteta nije sposoban za ljubav, ne znači da... - Tačno... - promucala je Felisiti, sprečavajući Emili da dovrši misao. - On je sposoban za sve, samo ne za ono najvažnije. Oh, kako sam uopšte mogla da zavolim takvog čoveka?! - Meni je potpuno razumljivo to, što si se zaljubila u njega. Rekla bih da je on u svemu impresivan. Ne prebacuj sebi što si zavolela takvog muškarca. - Trebalo bi da odem od njega, da se sakrijem... - On, znači, nema nameru da se oženi tobom, kada se rodi dete? -Emili je oprezno postavila to pitanje. - Ne, nema. Iskreno govoreći, nikada mi nije ni obećao brak. Ja sam pogrešila što sam počela da maštam o tome. - Čudan čovek... Nadam se da nema neku drugu ženu? - Budi uverena da je ne bi krio od mene. Da ona postoji, jasno bi mi to stavio do znanja. Bez ikakvog ustezanja. - Pokušaj da razmišljaš o sebi kao o budućoj majci, Felisiti, a ne kao o ženi kojoj ljubav nije uzvraćena. Potrudi se, zbog svoje bebe. Evo... -pokupila je sa stola nekoliko brošura i predala joj. - Ovde ćeš pronaći dragocene informacije o tome, kako bi trebalo da se vladaš tokom trudnoće. Razmisli o tome da prestaneš
61 Jedina prava
da radiš. Pretpostavljam da je Devlin spreman da brine o tebi. Mislim, u finansijskom smislu. - Da! - potvrdila je Felisiti gorko, ustajući. - Devlin će da mi obezbedi sve što mi je potrebno. I štitiće me od svega, sem od sebe. - Kada si već to spomenula... - Emili je takođe ustala, kako bi ispratila Felisiti. - Da li je Devlinu poznato da ga voliš? - Nikada mu to nisam rekla, ako na to misliš. - Možda bi mogla da mu poveriš svoja osećan ja. Tek da vidiš šta će da se dogodi. - Samo bih se ponizila. - Ne bih rekla. Možda Devlin nije sposoban da voli, ali mi nešto govori da je sposoban da uvažava i poštuje one koji umeju da vole. - U pravu si... - Felisiti je to morala da joj prizna. - Devlin nije čovek koji bi se rugao tuđim osećanjima. - Volela bih da te vidim srećnu, Felisiti, kada budeš došla na kontrolu, sledećeg meseca. Do tada obavi laboratorijske analize i donesi mi ih na uvid. I dobro se hrani. Čini mi se da si mršava. - Ja... Bojim se da malo jedem, u poslednje vreme... - Nepotrebno rizikuješ da izgubiš dete! Trgni se, Felisiti! Nisi više odgovorna samo za sebe, već za novo ljudsko biće! - Da... Potrudiću se da se priberem... Obećavam - Felisiti je neubedljivo izjavila. Utisnula je Emili poljubac u obraz, u znak pozdrava, ali i podrške i zahvalnosti, nakon čega je otišla iz njene ordinacije.
***
Felisiti nikako nije uspevala da odagna patnju, da razveje zabrinutost, uprkos obećanju, datom doktorki Emili Grejs. Pok ušavala je da se usredsredi na to da je u svojoj utrobi nosila dete, ali je njen odnos sa Devlinom bacao senku na tu radosnu
činjenicu. Izmorena mislima, posrnula je u hodniku, ispred vrata svog stana, upravo u trenutku kada je Roberta izlazila iz lifta. Torba joj je ispala iz ruke, tako da se njen sadržaj rasuo po podu. 62 Jedina prava
- Felisiti! - Roberta joj je pritrčala, kako bi joj pomogla da se održi na nogama. - Osloni se na mene! Gde su ti ključevi od stana? - Evo... - Felisiti je izvadila ključeve iz džepa jakne i pružila ih Roberti. Ona je hitro otključala vrata i uvela Felisiti u njen stan. Smestila ju je na kauč u dnevnoj sobi, nakon čega je požurila da pokupi njene stvari, rasute po hodniku.
Pažnju su joj privukli prospekti o održavanju trudnoće, kao i fotografije ultrazvučnog nalaza. Izgledala je potpuno zbunjeno, kada se pridružila Felisiti. - Da li je ovo tvoje...? - nije odolela da je upita. - Mislim da li si... - Da, Roberta - potvrdila je Felisiti, pridižući se. - Trudna sam. Otac deteta je Devlin Maršal. - Oh! Pa to je divno! - Roberta baš nimalo nije bila svesna stanja svoje prijateljice. - Znala sam da je on pravi muškarac za tebe! Udaćeš se za njega, zar ne?! Felisiti je pomislila kako nema snage da po drugi put toga dana objašnjava prirodu svog zamršenog odnosa sa Devlinom. - Ne, neću se udati za njega - naterala je sebe da zadovolji znatiželju svoje prijateljice, za koju je imala razumevanja. - On ne želi da se oženi sa mnom. - Ali, zašto?! - Roberta nije ni sanjala kakvu je buru osećanja izazivala u Felisiti svojim čuđenjem. - Ti si žena kakva se poželeti može! U stanju si da usrećiš svakog muškarca, pa i Devlina Maršala! Jasno mi je da je on strašan dasa, ali i ti si super žena! - Devlin Maršal nije strašan dasa! - neočekivano je planula, nalazeći se pod utiskom činjenice da je Devlin nije želeo iz samo njemu znanih razloga. - On je bezosećajni nitkov! - Ništa mi nije jasno... Ako stvari stoje tako, zašto si... Mislim... - Zašto sam spavala sa njim? - Pa, da...? - Nisam mogla da mu odolim. - Jasno. Uh, on je đavolski privlačan! Ponavljam, nije moj tip, ali je kao stvoren za tebe! Hoćeš li da zadržiš dete? - Da. - Zna li Devlin da si trudna?
63 Jedina prava
- Idem sada, da mu kažem! - naglo je ustala sa kauča, ali se odmah vratila na njega, s obzirom da joj se zavrtelo u glavi. - Pozovi mi taksi, molim te... - zatražila je od Roberte, koja ju je uspaničeno posmatrala. - Možda bi bilo bolje da se malo odmoriš. Užasno si bleda, Felisiti. - Moram odmah da razgovaram sa Devlinom, i da mu kažem šta mislim o njemu! - Zar to ne može da sačeka? Nimalo mi se ne dopada što si toliko besna i napeta! - Opustiću se tek kada onom nitkovu budem rekla sve što želim! - Dozvoli mi da krenem sa tobom! Molim te! - Pozovi mi taksi i isprati me. Biću dobro, ne brini.
***
Kada je stupila na trem ispred ulaznih vrata Devlinove kuće, Felisiti se sva tresla od uznemirenosti. Emocije u njoj su bile jake, prejake. Nagonile su je na nemir, na pobunu, na nepristajanje na nametnute joj životne okolnosti. Sve u njoj je treperilo od uverenja da će svako čekanje na odziv Devlinove duše biti uzaludno. Što je više mislila da ne može steći njegovu ljubav, to ju je
više želela. Za nju je bilo neprihvatljivo da misli kako će do kraja života morati da prosi od Devlina malo ljubavi. Kako će čežnjivo čekati da joj se on osmehne, da je prihvati, da je pozove sebi. Znala je da nije zaslužila takvu sudbinu. Da je zaslužila nešto mnogo bolje od toga. Devlin ju je odbijao i istovremeno neodoljivo privlačio, kada je otvorio vrata i pogledao u nju. Mogla je da ga ošamari i da ga poljubi, da mu okrene leđa i da mu se prostre pred noge. Izazivao je tektonske poremećaje u njenoj duši, u njenom telu. Bila je luda za njim, ali ujedno i luda zbog njega. Više nije ličila na sebe, Devlin je bojio njene misli, njena osećanja, njeno ponašanje. Odmah je osetio da se Felisiti nalazila u posebnom stanju, u posebnom
raspoloženju. 64 Jedina prava
- Vidim da si došla da mi nešto kažeš - pravilno je procenio, pome rajući se u stranu. - Uđi! - Pogodio si! - jetko je potvrdila, ulazeći u kuću. - Ti, uostalom, uvek sve znaš! Mora da je lepo kada je neko toliko pametan, kao što si to ti, Devline! - Zašto ne bi preskočila vređanje, i prešla na suštinu problema, Felisiti? - Zbog čega bih to učinila?! - Zato što vređanje nije svrsishodno. Ne dovodi do rešenja problema. - Ja imam problem koji ne može da se reši! I zato ću sebi dati za pravo da te dobro izvređam! Bilo to svrsishodno, ili ne! - Nisi pokušala da meni izložiš svoj problem, Felisiti. Možda bih mogao da ti pomognem. - A, ne! Ti si vičan rešavanju profesionalnih, tehničkih ili finansijskih problema! Moj problem je emocionalne prirode, Devline, a u toj sferi si prava neznalica! Ti, očigledno, misliš da je iskazivanje emocija znak slabosti, i zbog toga si ih se odrekao! Imao si pravo na to, ali nisi imao pravo da se mešaš u živote ljudi koji su osećajni, koji su ranjivi! - Još uvek izbegavaš da mi kažeš o čemu se ovde radi, Felisiti. Jasno mi je samo da si ljuta na mene, ali ne znam zbog čega. - Trebalo bi da znaš, jer si mi uništio život! Srećom, mogu da ti se osvetim, bar malo! - izvadila je iz džepa snimke sa ultrazvučnog snimanja i bacila ih na sto. Imam jedno obaveštenje za tebe, Devline... - glas joj je postao zloslutno tih. Oplodio si pogrešnu ženu... To je moja osveta... Želeo si mudru ženu, za majku svoga deteta, a oplodio si onu koja je beskrajno glupa... - Felisiti... - Devlin ju je zabrinuto oslovio, s obzirom da se Felisiti naprasno zacrvenela, i da je počela teško da diše. - Ne pokušavaj da mi govoriš da sam pametna! - prasnula je, padajući u vatru. Ja sam se zaljubila u tebe, Devline!!! Zar to nije neoboriv dokaz moje gluposti?!!! Odmah pošto je to izgovorila, Felisiti je presekao snažan bol. Vrisnula je i instinktivno ispružila ruku ka Devlinu, tražeći od njega pomoć. On ju je prihvatio u naručje, sprečavajući je da padne na pod. Podigao ju je na ruke, svu presavijenu od bolova, i odneo je do kreveta. Odmah je potražio telefon, kako bi pozvao službu za pružanje hitne pomoći. Rekao im je gde stanuje i objasnio kojim će im putem krenuti u susret, kako bi uštedeli na vremenu.
65 Jedina prava
- Vodim te u bolnicu, Felisiti... - prebacio je prekrivač preko nje, i iznova je podigao na ruke. - Hitna pomoć nam je krenula u susret. Pokušaj da se umiriš, to je od presudne važnosti za tvoje stanje. - Naša beba, Devline... - jecala je, držeći obe ruke na svom stomaku. - Izgubićemo je... - Važno je da se pobrinemo za tebe - rekao je, iznoseći je iz kuće. -Ne želim da te izgubim, Felisiti. Poljubio ju je u čelo, obliveno hladnim znojem, pre nego što ju je spustio na zadnje sedište svog automobila, kojim je ubrzo krenuo u susret kolima hitne pomoći.
66 Jedina prava
XII
Devlin je stajao u hodniku, ispred sobe za obavljanje hitnih intervencija, i čekao da dobije informaciju o Felisiti. Ona je dovedena u bolnicu u veoma lošem stanju. Tri lekara su se odmah zauzela za nju, s obzirom da im je Devlin skrenuo pažnju na činjenicu da je trudna. U tome što je jedan od lekara sa prijema, izlazeći iz sobe za intervencije, imao zabrinuto lice, Devlin nije video dobar znak. - Kako je Felisiti?! - zatražio je da sazna, ne čekajući da mu se doktor prvi obrati. - Sada je dobro, nalazi se van svake opasnosti. Bila je u kritičnom stanju, ali je kriza nepovratno prošla. Ja sam doktor Hofman. Mogu li da čujem ko ste vi, i u kakvom ste srodstvu sa pacijentkinjom? - Ja sam Devlin Maršal - užurbano se predstavio. - Felisiti je moja supruga namerno je slagao, znajući da će mu ta laž obezbediti da sazna ono što je želeo, kao i pristup u bolničku sobu. - Predlažem da sednemo... - Radije ću ostati da stojim. Felisiti je izgubila dete, zar ne? - Da - doktor ga je saosećajno dodirnuo po ruci. - Žao mi je. Naša procena je da se to dogodilo kao posledica jakog emocionalnog stresa. Rekli bismo i da je vaša supruga izgladnela, gospodine Maršal. Vidim da ste znali za njenu trudnoću. Zbog čega ste dozvolili da se dovede u ovako loše stanje? - Bili smo razdvojeni, u protekle dve nedelje. Recite mi da li je moja supruga reproduktivno zdrava, nakon obavljene intervencije? - Da, ona je mlada i zdrava žena. Sposobna je da ostvari potomstvo, ali ne bi trebalo da žuri sa tim. Sačekajte nekoliko meseci. I svakako se potrudite da iznova sebe ne dovede u ovako pogubno, stresno stanje. - Kako planirate da je lečite? - S obzirom da je intervencija izvedena bez posledica, i da se nisu pojavili nikakvi propratni efekti, dali smo joj samo jak sedativ. Naravno, priključena je i na infuziju. Cenimo da će spavati do sutradan ujutro.
67 Jedina prava
- Dozvolite mi da budem uz nju, tokom noći. Sve što će mi biti potrebno je jedna stolica. - Nisam siguran da je neophodno da budete uz svoju suprugu, gospodine Maršal. Ona će prespavati celu noć. Dođite ujutru kod nje. - Mogu li, dakle, da dobijem tu stolicu? - Devlin je tim pitanjem doktoru stavio do znanja da je neumoljiv u zahtevu da provede noć uz Felisiti. - Naravno - složio se doktor, nakon kraćeg oklevanja. - Sestra će vas obavestiti u kojoj sobi je vaša supruga smeštena, a potom će vas odvesti do nje. - Kome bi trebalo da se obratim, kako bi obezbedio najbolju sobu za svoju suprugu? Novac nije nikakav problem. - Bolnica raspolaže sa nekoliko luksuznih, jednokrevetnih soba. Od vešću vas do prijemnog odeljenja, kako biste se raspitali da li je neka od tih soba trenutno slobodna. - Hvala vam, doktore - promrsio je Devlin, nerado se udaljavajući od sobe, u kojoj su Felisiti pripremali za transport.
***
Proveo je čitavu noć pored kreveta, u kome je Felisiti nečujno spavala. Tek povremeno se nemirno trzala i budila na sekund ili dva, nakon čega je zaranjala u duboki san. Nekoliko puta mu se učinilo da je budna i da ga zove, ali je ona u snu izgovarala njegovo ime. Zvučala je kao da ga je molila za nešto, kao da joj je bio grčevito potreban. Kada je svanulo jutro, Devlin je navukao tamne zavese na prozore, kako bi Felisiti obezbedio uslove za što duži san. Znao je da je njenoj duši, ranjenoj patnjom, najviše prijao san, i bekstvo od stvarnosti, koje je taj san donosio. Stajao je pored prozora, kada je Felisiti otvorila oči. Prestao je da diše, ne želeći da joj skreće pažnju na sebe, međutim, Felisiti je nepogrešivo naslutila njegovo prisustvu u sobi, i pogledala pravo u njega. Istog trenutka su joj se oči ispunile suzama. - Nisam želela da se ovo dogodi... tiho je zajecala. - Kunem ti se da ovo nisam želela... Devlin se spustio na kolena, pored kreveta, i uhvatio Felisiti za ruku. - Znam da nisi... - blago je stegao njene prste. - Znam da si želela da rodiš naše dete. Hoćeš li da pozovem sestru, ili doktora? 68 Jedina prava
- Ne, nije potrebno. Samo bih htela da popijem malo vode... S obzirom da je Devlin računao na mogućnost da Felisiti zatraži vodu odmah po buđenju, prekrio je stočić pored njenog kreveta sa pićima, kupljenim u automatu. - Ovde ima raznih sokova. A ima i flaširane vode. Šta želiš da popi ješ? Felisiti je pogledala na stočić i kratko se osmehnula. - Nisam baš toliko žedna. Onaj gusti sok mi deluje primamljivo. Odmah je prineo čašu njenim ustima i pomogao joj da se malo pridigne. Strpljivo je čekao da Felisiti, gutljaj po gutljaj, popije sav sok iz čaše. - Oh, ovo mi je tako prijalo... - zadovoljno je uzdahnula i vratila glavu na jastuk. - Da li sam ja to sanjala, ili si ti zaista proveo čitavu noć u mojoj sobi, Devline? - Nisi to sanjala. Bio sam uz tebe čitave noći. - Nije trebalo da to činiš... Sada si sigurno umoran... - Nisam mogao da te ostavim samu. A nisam to ni želeo. - Nadam se da nisi ostao pored mene zato što se osećaš odgovornim za ono što se dogodilo. Ti zaista nisi kriv zbog toga što sam se ja... - Pogledaj me, Felisiti... - Devlin je to zatražio, uzimajući njene ruke među svoje.
Tražio je svu njenu pažnju dok joj je nežno masirao ruke i gledao je pravo u oči. Delovao je ranjivo u tom trenutku i beskrajno razneženo. Felisiti se sva ukočila, u očekivanju da čuje ono, što je Devlin naumio da joj poveri. - Reci mi da li mi veruješ, Felisiti...? - Da, Devline - potvrdila je bez daha. - Sećaš li se kako sam ti svojevremeno rekao da nikada ne manipu lišem tuđim
osećanjima? - Da, sećam se. - Misliš li da se pridržavam toga, što sam rekao? - Da. - Da nikada ne izmišljam stvari, jer mi to nije potrebno? - Da. - Volim te.
69 Jedina prava
***
Kao reakcija na tu izjavu, Felisiti je preko lica preleteo izraz iskrenog
iznenađenja. - Volim te, i veoma mi je stalo do tebe - Devlin je dopunio svoju izjavu ljubavi. - Stalo mi je do tebe, više nego do sopstvenog života. Ja nisam čovek bez vrednosti, Felisiti, ali sam čovek koji je odavno prestao da bude srećan. Nisam bio srećan jer sam bio usamljen. Tek kada sam tebe upoznao, ukazala mi se vizija moguće sreće. Naše zajedničke sreće. - Devline... - Da li mi veruješ, Felisiti? - Da... - drhtavo je potvrdila, sa suzama radosnicama u očima. - Ti si nešto najlepše što mi se dogodilo u životu. A ja sam doživeo mnogo toga. Mnogo toga - ponovio je sa posebnim značenjem. - Kada... Kada si shvatio da me voliš? - Definitivno, dogodilo se to one večeri, kada si prespavala kod mene. Nikada neću zaboraviti koliko sam bio izbezumljen kada sam pomislio da sam te izgubio, da si se namerno udavila u kadi. To mi je pomoglo da uvidim da te volim. Naše vođenje ljubavi je samo pothranilo to moje uverenje. - Ali, zašto mi ništa nisi rekao? - Pitao sam se da li imam prava na tebe, s obzirom na sve ono što sam ti učinio. - Da li si sumnjao da sam ja zavolela tebe? - Ni slučajno! Ne bih oklevao da sam sumnjao u to. Za mene je najvažnije bilo da me ne mrziš, dok na tvoju ljubav uopšte nisam računao, iako sam je priželjkivao, više od bilo čega drugog na svetu. - Više i od deteta? - Više i od deteta. Felisiti se srećno osmehnula, nakon čega je dodirnula svoju kosu. -Kako izgledam? - Predivno! Zašto to pitaš? - Pitala sam se da li bih mogla da dobijem jedan poljubac? Dugo je pogledom upijao crte njenog lica, pre nego što se pridigao, i spustio dug, mek i nežan poljubac na njene usne. 70 Jedina prava
