ISCELITI SEBE
Objašnjenje pravog uzroka i lečenja bolesti
EDVARD BAH M.B, B.S, M.R.C.S, L.R.C.P, D.P.H.
Elektronsko izdanje © 2012 Bahov centar
Istorija engleskih izdanja: Prvo izdanje u Velikoj Britaniji: 1931. Ponovo štampano: 1937, 1946, 1949, 1953, 1957, 1962, 1966, 1970, 1973, 1974, 1976, 1978, 1979, 1981, 1984, 1985, 1986, 1987, 1988 (dva puta), 1989, 1990, 1991, 1992, 1993, 1994. Novo izdanje: 1996, 1997, 1999, 2003. Novo izdanje: 2005.
Prevod: Dragana Matić, Bojana Grče i Marija Šaranović
The Dr Edward Bach Centre Mount Vernon Bakers Lane Brightwell-cum-Sotwell Oxon OX10 0PZ United Kingdom www.bachcentre.com
Umnožavanje i distribucija ove publikacije je dozvoljena samo u nekomercijalne svrhe, pod uslovom da ostane u neizmenjenoj verziji. Sva ostala prava se zadržavaju.
Ova knjiga posvećena je svima koji pate i boluju
Predgovor Dr Bah je dobro poznat po jedinstvenom spoju skromne duhovnosti i racionalnih shvatanja, i njegov jednostavan pristup oduvek je bio izvor velike inspiracije i uteha za mnoge ljude. Knjiga „Isceliti sebe” pobudila je veliko interesovanje koje je podstaklo određena pitanja o pojedinim aspektima o kojima knjiga govori. U poslednjem poglavlju pozvani smo da se ujedinimo sa Velikim belim bratstvom. Neki ljudi su izrazili sumnju da ovo ima rasističku konotaciju. Želeli bismo da naglasimo da samo ime nema nikakve veze sa bojom kože, rasom ili religijom. Zapravo, Dr Bah je svaki vid rasizma smatrao mrskim. Jednostavno, on je reč „belo” koristio da označi nešto svetlo, jasno, nevinog
i
čistog
porekla,
i
smatrao
je
sve
istomišljenike delom iste grupe ili „bratstva”. U trećem poglavlju Dr Bah direktno povezuje fizičke simptome sa negativnim emocijama. Međutim, važno je napomenuti da je Isceliti sebe napisao na samom početku svojih otkrića. Kasnije je napustio ideju da fizičke tegobe ukazuju na potisnute emocije, što je jasno iskazano u knjizi „Dvanaest iscelitelja i druge cvetne esencije”: „Um, kao najdelikatniji i najosetljiviji deo čovekovog tela, ukazuje na prve
naznake i tok bolesti mnogo preciznije nego samo telo; zato nam stanje uma govori koji preparat nam je potreban. Ne obraćajte pažnju na bolest, razmišljajte samo o stavu prema životu kod osobe u nevolji.” Nadamo se da će ovo pomoći da se otklone bilo kakvi nesporazumi, ali pre svega, nadamo se da ćete uživati u knjizi i obogatiti vaša razmišljanja i pogled na život. Uživajte u čitanju i sve najbolje, Bahov centar, Mount Vernon
PRVO POGLAVLJE Predmet ove knjige nije da umeće isceljenja predstavi kao nešto nepotrebno, upravo suprotno, ponizno se nadam da će ovo biti vodič onima koji teže da u sebi spoznaju istinsko poreklo svojih tegoba, kako bi pomogli sebi u sopstvenom isceljenju. Štaviše, nadam se da će knjiga ohrabriti medicinske radnike, one u religioznim redovima i sve one koji nose humanost u srcu da udvostruče sopstvene napore u traganju za otklanjanjem ljudske patnje, približavajući se trenutku kada će pobeda nad bolešću biti konačna. Glavni razlog neuspeha moderne medicine je taj što se bavi posledicama, a ne uzrocima bolesti. Vekovima je pravoj prirodi bolesti davano materijalno svojstvo i time joj je data prilika da širi svoj štetan uticaj jer nije sankcionisana u svom začetku. Ovakva situacija je slična neprijatelju koji je čvrsto utvrđen u brdima i konstantno organizuje gerilske pohode, dok su ljudi, ignorišući utemeljeno naoružanje, okupirani popravljanjem oštećenih kuća i sahranjivanjem žrtava napada i ubistava. Generalno govoreći, takva je situacija i u medicini danas; ništa više no krpljenje napadnutih i sahranjivanje stradalih, bez razmišljanja o pravom uporištu.
Bolest nikad neće biti izlečena ili iskorenjena sadašnjim medicinskim metodama iz prostog razloga što bolest u svojoj biti nije materijalna. Ono što mi tumačimo kao bolest je konačni ishod procesa u telu, krajnji rezultat dubokog i trajnog delovanja sila bolesti. Čak i da medicinska sredstva naizgled uspešno deluju, to nije ništa više od trenutnog olakšanja, sve dok se ne otkloni pravi uzrok bolesti. Moderan pristup u medicinskoj nauci je značajno povećao moć bolesti pogrešnim
tumačenjem
njene
prave
prirode
i
koncentrisanjem na materijalan pristup telu. Kao prvo, ljudima se skreće pažnja sa istinskog porekla bolesti, a shodno tome i sa efektivnih metoda napada; kao drugo, bolest se vezuje isključivo za čovekovo telo, čime se umanjuje nada za oporavak i hrani moćan strah od bolesti, koji nije ni trebalo da postoji. Bolest je u suštini posledica konflikta između duše i uma i nikad neće biti iskorenjena ako se ne udruže mentalni i duhovni napori. Takvi napori, ako se primenjuju pravilno i sa razumevanjem, kao što ćemo videti kasnije, mogu da izleče i spreče bolest tako što otklanjaju najranije uzroke. Svaki napor usmeren isključivo na telo može samo površno da umanji štetu, a tu nema leka, pošto je uzrok i dalje funkcionalan i može u svakom trenutku ponovo da se
pojavi u nekom drugom obliku. Zapravo, u mnogo slučajeva, prividan oporavak je štetan zato što skriva od pacijenta pravi uzrok njegove tegobe i, u zadovoljstvu
prividno
obnovljenog
zdravlja,
neprimećeni faktor bolesti može da dobije na snazi. Suprotno
ovim
slučajevima,
postoje
osvešćeni
pacijenti ili oni kojima poneki mudar lekar ukaže na prirodu
delovanja
nerpijateljskih
duhovnih
i
mentalnih sila, čiji rezultat nazivamo bolešću u fizičkom telu. Ako pacijent pokuša da neutrališe te sile, čim započne taj proces – zdravlje se poboljšava, a kada se proces završi, bolest nestaje. Ovo je pravo isceljenje – napad na uporište, odnosno, na samu bazu uzroka patnje. Haneman, začetnik homeopatije, jedan od retkih koji nije koristio fizička sredstva u modernoj medicini, je, ostvarenjem blagotvorne ljubavi prema Tvorcu i božanskom koje obitava u svakom čoveku, i proučavanjem bolesti njegovih pacijenata i njihovog mentalnog stava prema životu i okolini, u carstvu prirode tragao za preparatima koji neće samo isceliti telo nego će u isto vreme i poboljšati mentalno stanje. Neka oni pravi lekari koji nose humanost u srcu proširuju i razvijaju njegova saznanja.
Petsto godina pre Hrista pojedini lekari drevne Indije, koji su radili pod uticajem Bude, doveli su umetnost isceljenja do savršenstva, tako da su mogli da izbegnu operacije, iako su one bile efikasne kao i danas, ako ne i više. Ljudi kao što su Hipokrat i njegovi veliki ideali o isceljenju, Paracelzus i njegova uverenost u božansko u čoveku i Haneman i njegovo shvatanje da bolest započinje u sferi iznad fizičke – svi oni su znali pravu prirodu patnje i lek za nju. Koliko bi patnje, u poslednjih 20 ili 25 vekova, bilo sprečeno samo da su se pratila učenja ovih velikih majstora svojih veština! Ali, kao i u drugim oblastima, materijalizam je suviše snažno pronikao u zapadni svet i to u tako dugom periodu da su se stavovi neistomišljenika izdigli iznad učenja onih koji su znali istinu. Treba napomenuti da je bolest, ma koliko okrutno delovala, sama po sebi korisna i dobra za nas i ako se pravilno tumači, odvešće nas do naših suštinskih grešaka. Ako se leči na pravi način, bolest će biti razlog za otklanjanje tih grešaka i pomoću nje ćemo postati bolji i snažniji nego pre. Patnja služi da nam ukaže na lekciju koju nismo uspeli da naučimo na neki drugi način. Ona ne može biti iskorenjena dok se ta lekcija ne nauči. Takođe, treba napomenuti da
kod onih koji razumeju i koji su sposobni da dokuče značaj uznemirujućih simptoma, bolest može biti sprečena pre njenog napada ili prekinuta u najranijem stadijumu, ako se preduzmu pravilni duhovni i mentalni napori. Ne treba očajavati koliko god ozbiljna bila situacija, jer činjenica da je pojedincu ipak podaren fizički život ukazuje na to da ima nade tamo gde Duša vlada.
DRUGO POGLAVLJE Da bismo razumeli prirodu bolesti, moramo usvojiti određene fundamentalne činjenice. Prva od ovih činjenica je ta da čovek ima Dušu koja predstavlja njegovo istinsko Ja – božansko moćno biće, sin Tvorca svih stvari – čije je telo, iako zemaljski hram te duše, samo njen minijaturni odraz. Naša duša, naše božansko koje obitava u nama i oko nas,
upravlja
našim
životima
po
Njegovom
nahođenju. U zavisnoti od toga koliko joj dozvolimo, zauvek će nas usmeravati, štititi i hrabriti, pažljiva i blagonaklona; vodiće nas do naših najvećih vrlina. Tako je On, naše svevišnje Ja, iskra Svemoćnog, nepobediv i besmrtan. Druga činjenica je ta da smo mi, naša predstava o nama, ličnosti koje su na ovom svetu sa svrhom da prikupe svo znanje i iskustvo koje može da se stekne zemaljskim postojanjem, da razvijaju vrline koje nam nedostaju i otklone sve ono što je pogrešno u nama, čime napredujemo ka savršenstvu naše prirode. Duša zna kakvo okruženje i kakvi uslovi će nam omogućiti da postignemo ovo i On nas stoga stavlja u sferu života koja najviše odgovara tom cilju.
Treće, moramo da shvatimo da je kratko putovanje na zemlji, koje mi znamo kao život, ništa više nego jedan trenutak u ljudskoj evoluciji, kao što je jedan dan škole prema celom životu. Iako mi u sadašnjosti možemo da spoznamo i razumemo samo taj jedan dan, naša intuicija nam govori da je naše rođenje beskrajno daleko od našeg početka i da je smrt isto toliko daleko od našeg kraja. Naše duše, što smo zapravo mi, su besmrtne, a tela kojih smo svesni su privremena, kao konji koje jašemo da bismo putovali, ili sredstva koja koristimo za rad. Onda sledi četvrti veliki zakon – dokle god su naše duše i ličnosti u harmoniji, sve je radost i mir, sreća i zdravlje. Kada naša ličnost skrene sa puta koji je predodredila duša, bilo da je to zbog naših zemaljskih želja ili usled ubeđivanja drugih, tada nastaje konflikt. Taj konflikt je osnova uzroka bolesti i nezadovoljstva. Koji god da je naš poziv – čistač cipela ili monarh, vlastelin ili seljak, bogat ili siromašan – dokle god obavljamo onaj posao koji nam nalaže Duša, sve je dobro. Možemo da budemo sigurni da svaka stanica života u kojoj se nađemo, kao knez ili pastir, sadrži lekciju i iskustva koja su u tom trenutku neophodna za naš razvoj i daju nam najbolju mogućnost za napredak.
Sledeći veliki zakon je razumevanje Jedinstva svih stvari: Tvorac svega je ljubav i sve čega smo svesni, sve u svim svojim oblicima, zapravo je manifestacija te ljubavi, bilo da je u pitanju planeta ili oblutak, zvezda ili kap rose, čovek ili najniži oblik života.
Moguće
je
steći
utisak
o
ovoj
ideji
zamišljanjem našeg Tvorca kao veliko vatreno sunce blagodeti i ljubavi, koje bezbrojnim zracima sija u svim pravcima; tako da smo mi i sve čega smo svesni čestice na krajevima tih zrakova, poslate da steknu iskustva i znanja, ali samo da bi se na kraju vratile u centar. Iako se nama čini da je svaki zrak izdvojen i jedinstven, on je u stvari deo velikog centralnog sunca. Razdvajanje je nemoguće, jer čim se svetlosni zrak odseče od svog izvora on prestaje da postoji. Stoga možemo u određenoj meri da razumemo nemogućnost razdvajanja, jer, iako je svaki krak individualan, on je i dalje deo velike centralne kreativne sile. Dakle, svaki korak koji je usmeren protiv nas ili nekog drugog, ugrožava postojanje celine. Stvaranje nesavršenosti u jednom delu šteti toj celini jer svaka njena čestica mora na kraju da postane savršena. Dakle,
vidimo
da
su
moguće
dve
fundamentalne greške: nepovezanost naših duša i
ličnosti i okrutnost ili pakost prema drugima jer je to greh prema Jedinstvu. Obe ove greške izazivaju konflikt koji vodi do bolesti. Uviđanje da činimo grešku (koje često nismo svesni) i iskren napor da se ona ispravi, vodiće nas ne samo do života punog radosti i mira, nego i do zdravlja. Bolest je sama po sebi korisna i njen cilj je vraćanje ličnosti božanskoj volji duše; iz toga možemo videti da se bolest može i izbeći i zaobići, jer kad bismo samo mogli da spoznamo sopstvene greške i da ih ispravimo duhovnim i mentalnim sredstvima, ne bi bilo potrebe za teškom lekcijom – patnjom. Božanska moć nam daje šansu da ispravimo naš način života pre poslednje stanice za nas – tuge i patnje. Možda greške sa kojima se borimo nisu iz našeg svakodnevnog života. Iako mi, našim fizičkom umom, možda nismo svesni razloga zbog koga patimo i koji može da nam se učini okrutan i bespotreban, naše duše (koje smo zapravo mi) znaju pravu svrhu i vode nas do najboljeg u nama. Razumevanje i ispravljanje naših grešaka bi čak skratilo našu bolest i vratilo bi nas zdravlju. Razumeti svrhu duše i prihvatiti tu spoznaju predstavlja oslobađanje od ovozemaljskih patnji i nemira i daje nam slobodu da napredujemo u sopstvenom razvoju u zadovoljstvu i sreći.
Postoje dve velike greške: prva je ne poštovati i ne povinovati se onome što nalaže Duša, i druga, delati protiv Jedinstva. U skladu sa gorepomenutim, ne treba olako suditi drugima, jer ono što je dobro za jednog, nije dobro za drugog. Trgovac koji započinje veliki posao, ne samo za svoju korist, nego i za sve one koje bi zaposlio, stiče znanja o efiksanosti i upravljanju
i
time
razvija
sposobnosti
u
tim
oblastima. On će se nužno služiti drugim sredstvima i sposobnostima od onih kojima će se služiti bolničarka, koja žrtvuje svoj zivot da bi vodila računa o bolesnima. Ipak, oboje, ako se povinuju nalozima sopstvene Duše, na pravi način stiču one kvalitete koji su neophodni za njihov razvoj. Ono što je važno je slušati naredbe sopstvene Duše, svevišnjeg Ja, a to učimo uz pomoć svesti, instinkta i intuicije. Stoga vidimo da je bolest, u njenoj biti i načelu, izlečiva i može se sprečiti. Zadatak duhovnih iscelitelja i lekara je da, uz medicinske preparate, ukažu na to da patnju uzrokuju greške u životu i da postoje načini da se te greške iskorene. Time vode bolesne nazad do zdravlja i radosti.
TREĆE POGLAVLJE Ono što mi znamo kao bolest je kranji stadijum mnogo dubljeg poremećaja i da bismo osigurali potpuni uspeh lečenja moramo da uvidimo da bavljenje samo krajnjim ishodom ne garantuje uspeh terapije, ukoliko se osnovni uzrok ne otkloni. Postoji jedna osnovna greška koju čovek može da napravi, a to je korak protiv Jedinstva: ovo potiče od samoljublja. Takođe, možemo reći da postoji više nego jedan osnovni bol, nelagodnost ili bolest. I kako delovanje protiv Jedinstva može biti podeljeno na različite vrste, tako i bolest – koja predstavlja rezultat ovog delovanja – može biti podeljena u glavne kategorije, po odgovarajućim uzrocima. Sama priroda bolesti biće korisna smernica pri otkrivanju vrste delovanja
protiv
božanskog
zakona
Ljubavi
i
Jedinstva. Ako u svojoj prirodi imamo dovoljno ljubavi za sve stvari, onda ne možemo naneti zlo zato što će ta ljubav da nas spreči da fizički ili mentalno naškodimo nekome. Ali mi još uvek nismo dostigli taj nivo savršenstva; da jesmo, ne bi bilo potrebe za našim postojanjem ovde. Svi mi težimo i napredujemo ka tom nivou i oni koji pate u duši ili telu vođeni su,
samom patnjom, ka tom savršenom stanju. Ako bismo protumačili tu patnju pravilno, ne samo da bismo ubrzali svoje korake ka tom cilju, nego bismo poštedeli sebe tegoba i bolesti. Od trenutka kada usvojimo lekciju i eliminišemo grešku, neće biti potrebe za daljom borbom protiv patnje jer moramo zapamtiti da je ona, sama po sebi, pre svega korisna, da nam ukazuje na to da idemo pogrešnim putem i istovremeno ubrzava naš napredak ka veličanstvenom savršenstvu. Prave primarne bolesti čoveka su mane poput ponosa, okrutnosti, mržnje, samoljublja, neznanja, nestabilnosti i pohlepe; razmotrimo
pojedinačno,
i ako svaku od njih uvidećemo
da
su
u
suprotnosti sa Jedinstvom. Ove mane su prave bolesti (bolest u modernom smislu te reči) i njihovo uporno ispoljavanje čak i nakon faze razvoja kada smo ih postali svesni, dovodi do štetnog ishoda koji mi poznajemo kao bolest. Ponos je, pre svega, posledica nedostatka svesti o čovekovoj nesavršenosti i njegovoj apsolutnoj zavisnosti od Duše, i o tome da nije čovek taj koji je zaslužan za svaki postignut uspeh, već je to blagoslov dat od strane božanskog u nama. Kao drugo, ponos je posledica pogrešnog osećaja sopstvene veličine –
sopstvene sićušnosti u celokupnom božijem planu. Kako ponos uporno odbija da se ponizno povinuje i prepusti volji velikog Tvorca, on tako dela suprotno Njegovoj volji. Okrutnost je negiranje jedinstva svega i nemogućnost spoznaje da se svako delo koje šteti drugome
suprotstavlja
celini
i
stoga
ugrožava
Jedinstvo. Nijedan čovek ne bi činio zlo onima koji su mu bliski i dragi, a po zakonu Jedinstva moramo da se razvijamo dok ne shvatimo da nam svi, kao deo celine, moraju postati bliski i dragi, tako da i oni koji nas povređuju, u nama izazivaju samo osećaj ljubavi i emaptije. Mržnja je suprotna ljubavi, zakonu stvaranja. Suprotna
je
božanskom
planu
i
predstavlja
nepriznavanje Tvorca; vodi nas samo do takvih dela i misli koja su štetna po Jedinstvo i koja su suprotna onome što nalaže ljubav. Samoljublje je takođe negiranje Jedinstva i dužnosti stavljajući
koju
imamo
sopstvene
prema
našim
bližnjima,
interese
ispred
dobrobiti
čovečanstva i brige i zaštite onih koji su oko nas. Neznanje je nemogućnost učenja, odbijanje da se vidi istina kada nam se pruži prilika, vodi nas do mnogih loših dela koja jedino mogu da opstanu u tami
i koja nisu moguća kada je oko nas svetlost istine i znanja. Nestabilnost, neodlučnost i slaba volja dovode do toga da osoba odbija da njome vlada svevišnje Ja, što vodi ka izdaji drugih zbog sopstvenih slabosti. Takvo stanje ne bi bilo moguće kada bismo u sebi imali
znanje
o
nepobedivom,
neosvojivom
božanskom, koje u stvari predstavlja nas. Pohlepa vodi u želju za moći. Ona predstavlja negiranje slobode i individualnosti svake duše. Umesto da prepozna da je svako od nas ovde da bi se slobodno razvijao u okviru svojih mogućnosti koje nalaže sama duša, da bi obogatio osobenost i delao slobodno i neometano, pohlepna osoba želi da vlada, ukalupi i naređuje, prisvajajući tako moć Tvorca. Ovo su primeri prave bolesti, poreklo i baza sve naše patnje i bola. Svaka od ovih mana, ako uporno dela protiv glasa svevišnjeg Ja, stvoriće konflikt koji nužno mora da bude reflektovan na fizičko telo i time stvara svoj specifičan tip oboljenja. Sada možemo da uvidimo da će nas svaki tip bolesti od
koje eventualno bolujemo voditi u
otkrivanje greške koja se krije iza naše patnje. Na primer, ponos, koji predstavlja aroganciju i rigidnost uma, izazvaće one bolesti koje stvaraju rigidnost i
ukrućenost tela. Bol je rezultat okrutnosti gde pacijent kroz sopstvenu patnju uči da okrutnost ne prenosi na druge, bilo u fizičkom ili mentalnom pogledu. Kazne za mržnju su usamljenost, nasilna, nekontrolisana narav, mentalni nervni napadi i stanja histerije. Bolesti introspekcije – neuroza, neurastenija i slična stanja koja oduzimaju životu toliko radosti – posledica su preteranog samoljublja. Neznanje i nedostatak
mudrosti
stvaraju
poteškoće
u
svakodnevnom životu i ako uz to postoji i uporno odbijanje da se vidi istina kada nam je ukazana prilika, kratkovidost i pomućenost vida i sluha dolaze kao prirodne posledice. Nestabilnost uma utiče na telo putem raznih poremećaja koji utiču na pokret i koordinaciju. Krajnji ishod pohlepe i dominacije drugih su takve bolesti koje će dovesti obolele do robovanja sopstvenom telu, sa željama i ambicijama koje diktira sama bolest. Štaviše, zaraženi deo tela nije slučajno zahvaćen, to se dešava u skladu sa zakonom uzroka i posledice i još jednom će nas dovesti do spasenja. Na primer, srce, izvor života, stoga i ljubavi, je napadnuto onda kada ljubav prema čovečanstvu nije razvijena ili je pogrešno upotrebljena; obolela ruka ukazuje na pogrešan potez; mozak, centar kontrole, ako je
napadnut, ukazuje na manjak kontrole u toj osobi. Te osobe moraju da delaju kako zakon uzroka i posledice nalaže. Svi smo mi spremni da prihvatimo posledice naleta nasilne naravi ili neke iznenadne loše vesti; ako tako trivijalne stvari mogu da utiču na organizam, koliko je tek ozbiljniji i dublje ukorenjen prolongiran konflikt između duše i tela. Zapitajmo se da li posledica tog konflikta dovodi do teških poremećaja kao što su bolesti koje su danas prisutne među nama. Ali još uvek nema razloga za očajanje. Prevencija i lek za bolest leži u otkrivanju pogrešnog u nama i iskorenjivanju greške iskrenim razvojem vrlina koje će tu grešku uništiti. To se ne postiže borbom protiv mane, nego potenciranjem njoj suprotstavljene vrline, čime će mana biti iskorenjena iz naše prirode.
ČETVRTO POGLAVLJE Nalazimo da u prirodi bolesti ništa nije slučajno, kako njen tip, tako i deo tela koji je zahvaćen. Kao i svi drugi oblici energije, i bolest prati zakon uzroka i posledice. Određene bolesti mogu biti uzrokovane direktnim fizičkim uticajima, kao sto su otrovi, nezgode, povrede i izrazita neumerenost; ali bolest je u načelu posledica neke bazične greške u našem biću, kao u već navedenim primerima. Stoga, za potpuno izlečenje moramo ne samo da koristmo fizička sredstva, uvek birajući najbolji metod poznat veštini isceljenja, nego i da uložimo krajnje napore da ispravimo svaku nesavršenost u našoj prirodi. Krajnje i potpuno isceljenje konačno dolazi iznutra, iz same duše, koja pomoću Njegovog milosrđa zrači harmonijom širom ličnosti, kada joj je to dozvoljeno. Kao što postoji jedan veliki koren uzroka svih bolesti – samoljublje, postoji i jedan značajan način otklanjanja sve patnje – preobraćanje samoljublja u posvećenost
drugima.
Ako
dovoljno
razvijemo
intenzitet posvećenosti i ljubavi prema onima oko nas, uživajući u veličanstvenoj pustolovini sticanja znanja i pomaganja drugima, naša tuga i patnja ubrzo
prestaju. To je glavni konačni cilj: napuštanje sopstvenih interesa za dobrobit čovečanstva. Uloga koju nam je dodelilo božansko nije od presudnog značaja. Bilo da se radi o zanatliji ili fakultetski obrazovanom
čoveku,
bogatom
ili
siromašnom,
plemiću ili prosjaku, svi oni su u mogućnosti da se bave svojim zanimanjima i tako budu istinski blagoslov onima oko sebe, propovedanjem svevišnje ljubavi zajedništva. Ali većina nas mora da pređe određeni put pre nego što dostigne ovakav nivo savršenstva, iako je iznenađujuće kojom brzinom pojedinac može da napreduje u tom smeru, ukoliko uloži ozbiljne napore. Pod pretpostavkom da se ne uzda samo u svoju jadnu ličnost, već u nepobitnu veru da kroz primer i učenje velikih majstora sveta može da se sjedini sa sopstvenom dušom, božanskim u sebi, tada sve stvari postaju moguće. U mnogima od nas postoji jedna ili više štetnih osobina koje naročito ometaju naš napredak i upravo za tim osobinama moramo posebno tragati. I dok težimo da razvijemo i povećamo
ljubav prema
svetu, istovremeno se
trudimo da otklonimo svaku takvu manu time što ćemo
našu
prirodu
preplaviti
suprotstavljenom
vrlinom. U početku, ovo može da bude pomalo teško,
ali samo u prvom trenutku. Neverovatno je koliko će se brzo razviti vrlina koja je iskreno podstaknuta, zajedno sa saznanjem da, uz pomoć božanskog u nama, ako istrajemo, neuspeh je nemoguć. Sa razvojem univerzalne ljubavi u nama, moramo da naučimo da postepeno prihvatamo činjenicu da je svako ljudsko biće, koliko god skromno, sin Tvorca, i da će jednog dana i u određeno vreme napredovati do savršenstva, čemu se i mi nadamo.
Koliko
god
čovek
ili
biće
izgledali
jednostavno, moramo zapamtiti da u svakom od nas postoji božanska iskra, koja će sporo ali sigurno sazrevati dok slava Tvorca ne prosvetli to biće. Štaviše, pitanje ispravnog i pogrešnog, dobra i zla, je potpuno relativno. Ono što je ispravno u prirodnoj evoluciji nekog plemena bilo bi pogrešno za prosvetljene ljude naše civilizavije, i ono što bi čak mogla biti vrlina u nekome poput nas bilo bi neumesno i stoga pogrešno u onom koji je dostigao nivo asketizma. Masa onoga što smatramo pogrešnim ili zlim, u realnosti može biti dobro i samim tim krajnje relativno. Podsetimo se isto tako da je naše poimanje idealizma takođe relativno; mi životinjama sigurno izgledamo kao pravi bogovi, dok smo mi unutar sebe daleko ispod standarda Velikog belog
bratstva svetaca i mučenika koji su se u celosti posvetili tome da nam budu primer. Stoga moramo imati saosećanja i samilosti za najmanje osvešćene, jer iako možda smatramo da smo daleko iznad njihovog nivoa, mi smo, u suštini, minijaturni i moramo da pređemo dug put da bismo dostigli nivo naše starije braće, čija svetlost obasjava svet u svim epohama. Ako nas obuzme ponos, pokušajmo da shvatimo da su naše ličnosti ništavne, nesposobne da čine dobro ili korisno, da se odupru moćima tame, ukoliko im ne pomogne svetlost koja dolazi odozgo, svetlost naše Duše. Potrudimo se da razumemo delić svemoći i nezamislive sile našeg Tvorca, koji u jednoj kapi vode stvara svet sa svom svojom savršenošću i svetove izvan univerzuma, i pokušajmo da shvatimo da Njemu dugujemo poniznost i potpunu predanost. Naučimo da odajemo počast i poštujemo naše superiorne umove. Moramo konstantno, sa krajnjom poniznošću, da priznajemo svoju slabost pred Velikim arhitektom sveta! Ako okrutnost ili mržnja zaustave naše napredovanje,
setimo
se
da
je
ljubav
osnova
Stvaranja, da u svakom živom biću ima nešto dobro i da u najboljima od nas postoji nešto loše. Tražeći dobro u drugima, čak i u onima koji nas povrede u
prvom trenutku, naučićemo da razvijemo, ako ništa drugo, saosećanje i nadu za njihov boljitak, i tako će se probuditi želja da im se pomogne u njihovom napretku. Poslednja pobeda desiće se kroz ljubav i blagost i kada dovoljno razvijemo ove dve vrline, ništa neće moći da nas poremeti, jer ćemo pružati saosećanje, a ne otpor; i opet, vodeći se istim zakonom uzroka i posledice, otpor je taj koji nam šteti. Naš cilj u životu je da sledimo naše svevišnje Ja, ne dozvoljavajući da nas obeshrabre uticaji drugih. Ovo možemo da postignemo jedino ako polako idemo našim
putem
i
u
isto
vreme
se
nikada
ne
sukobljavamo sa drugim individuama niti uzrokujemo i najmanju štetu bilo kojim oblikom okrutnosti ili mržnje. Moramo nastojati da se učimo ljubavi prema drugima, da počnemo možda sa jednom osobom ili čak životinjom, i da dozvolimo ovoj ljubavi da se razvije i širi u sve većem opsegu, dok suprotstavljena mana automatski ne nestane. Ljubav rađa ljubav, kao što mržnja rađa mržnju. Lek za samoljublje proizilazi iz posvećenosti drugima – na uštrb brige i pažnje koju poklanjamo sebi,
postajemo
toliko
zaokupljeni
tuđim
blagostanjem da zaboravljamo na sebe u tim naporima. Kao što kaže jedno načelo Bratstva,
„potražimo spas za sopstvenu nevolju tako što ćemo pružiti olakšanje i utehu nama dragim bićima u momentu njihovog bola’’, jer ne postoji sigurniji način lečenja samoljublja i poremećaja koji ga prate. Nestabilnost
može
da
bude
iskorenjena
razvijanjem sopstvene odlučnosti, opredeljivanjem i odlučnim delanjem, umesto kolebanja i oklevanja. Iako u početku možemo ponekad grešiti, bilo bi bolje delati
nego
propuštati
prilike
zbog
nedostatka
rešenosti. Odlučnost će uskoro sazreti, strah od uranjanja u život će nestati, a stečena iskustva će voditi naš um do boljeg rasuđivanja. Da bismo iskorenili neznanje, u isto vreme ne plašeći se izazova, treba budnim umom i širom otvorenih očiju i ušiju, da primimo svaku moguću česticu znanja. U isto vreme moramo biti fleksibilnog uma, da nam predubeđenja i predrasude ne bi oduzele priliku za sticanje novog i šireg znanja. Treba uvek da budemo spremni da proširimo naše vidike i da odbacimo bilo koju ideju, koliko god čvrsto bila ukorenjena, ako se zbog širokog iskustva, pojavi veća istina. Kao i ponos, pohlepa je velika prepreka za napredak i obe ove prepreke moraju biti nemilosrdno otklonjene. Posledice pohlepe su veoma ozbiljne, zato
što nas ona vodi ka tome da se uplićemo u razvoj duše našeg bližnjeg. Moramo da shvatimo da je svako biće ovde da bi se razvilo onako kako mu nalaže njegova duša, i to samo njegova duša, i da niko od nas ne sme da uradi bilo šta što bi obeshrabrilo našeg bližnjeg u tom razvoju. Moramo mu pomoći da se nada, i ako je to u našoj moći, da obogatimo njegovo znanje i podržimo mnogobrojne prilike za njegov napredak. Baš kao što bismo želeli da nam drugi pomognu uz strmu i tešku stazu života, tako uvek budimo spremni da slabijem ili mlađem od nas ponudimo pomoć i široko znanje stečeno iskustvom. Takav bi trebalo da bude stav roditelja prema detetu, mudraca prema čoveku, druga prema drugu – pružati brigu, ljubav i sigurnost dokle god je to potrebno i korisno, ali se nikad ne mešati u prirodni razvoj ličnosti, jer to mora diktirati Duša. Mnogi od nas su u detinjstvu i ranom životnom dobu bili mnogo bliži sopstvenoj duši nego u kasnijim godinama, i stoga smo imali jasnije ideje o našem životnom pozivu, naporima koje treba da činimo i osobinama koje treba da razvijamo. Razlog je taj što nas materijalizam i okolnosti našeg doba, osobe sa kojima se srećemo, odvraćaju od glasa našeg svevišnjeg Ja i čvrsto nas vezuju za opšta mesta i
njihov nedostatak ideala, što je previše prisutno u ovoj civilizaciji. Neka roditelj, mudrac i drug, ukoliko mu je pružena ta divna privilegija i prilika da vrši svoj uticaj nad drugima, uvek nastoji da podstakne sazrevanje svevišnjeg Ja, ali isto tako da da slobodu, baš kao što je i njemu data. Stoga, na sličan način možemo da otkrijemo bilo koju manu u našem sklopu i da je otklonimo razvijanjem njoj suprotstavljene vrline, čime, iz naše prirode, uklanjamo uzrok konflikta između duše i ličnosti, koji je primarni uzrok bolesti. Sam taj proces, ako pacijent ima vere i snage, doneće olakšanje, zdravlje i sreću, a kod onih ne tako jakih, suštinski će pomoći težnju ovozemaljskog lekara ka ostvarivanju skoro istih rezultata. Moramo predano da učimo da razvijamo individualnost onako kako nam Duša nalaže, da se ne plašimo nikoga i da se pobrinemo za to da nam se niko ne meša i odvraća nas od našeg razvoja, ispunjavanja naše obaveze i pružanja pomoći našem bližnjem, imajući u vidu da što više napredujemo, postajemo sve veći blagoslov onima oko nas. Posebno moramo biti na oprezu kada pomažemo drugima, bez obzira na to ko su. Moramo biti sigurni da želja da pomognemo dolazi is našeg svevišnjeg Ja i da nije
lažni osećaj dužnosti koji je nametnut sugestijom ili ubeđivanjem dominantnije ličnosti. Jedna tragedija ove vrste proističe iz savremenog načina života i nemoguće je izračunati hiljade protraćenih života, beskonačno
mnogo
propuštenih
prilika,
time
uzrokovane tuge i patnje, dece koja zbog osećaja dužnosti, možda i godinama, služe onesposobljenog roditelja, a jedina bolest od koje roditelj pati je preterana potreba za pažnjom. Zamislimo armiju muškaraca i žena koji su bili sprečeni da obavljaju možda neke velike i korisne poslove za čovečanstvo, jer su njihove ličnosti bile zarobljene od strane određenog pojedinca, od koga nisu imali hrabrosti da se oslobode. Zamislimo decu koja u svom najranijem detinjstvu žele i znaju svoje predodređeno zvanje, ali zbog teških okolnosti, ljudi koji ih obeshrabruju i slabosti volje, klize ka nekoj drugoj grani života, gde nisu ni srećni niti su u mogućnosti da se razvijaju, što bi inače mogli da urade. Samo naša svest može da nam naloži da li je naša dužnost jedna ili ih je više, kako i kome treba da služimo; ali kakav god da je nalog, trebalo bi da mu se povinujemo koliko god smo u mogućnosti. Konačno, nemojmo se bojati da uronimo u život; ovde smo da bismo dobili iskustvo i znanje i
nećemo naučiti mnogo ako se ne suočimo sa realnošću i ne stremimo ka našem maksimumu. Takvo iskustvo možemo steći gde god da smo, a istine o prirodi i čovečanstvu možemo spoznati podjednako dobro, ako ne i bolje, kako u seoskoj kući tako i u bučnom i užurbanom gradu.
PETO POGLAVLJE Nedostatak individualnosti (dozvoliti uticanje na ličnost koje sprečava usklađivanje sa zahtevima svevišnjeg Ja) je od velike važnosti u procesu stvaranja bolesti i uglavnom se javlja u ranom dobu. Stoga, razmotrimo sada pravi odnos između roditelja i deteta, nastavnika i učenika. U suštini, roditeljstvo je privilegovana uloga (i u stvari, trebalo bi da se smatra božanskom privilegijom) koja osposobljava biće da komunicira sa ovim svetom da bi se razvilo. Ako se shvati pravilno, to je verovatno najveća privilegija koja je data ljudskoj vrsti – da bude posrednik fizičkog rođenja duše i da brine o mladoj individui tokom prvih nekoliko godina njenog postojanja na zemlji. Sva dužnost roditelja bi trebalo da bude ta da svom svojom snagom, duhovno, mentalno i fizički, usmerava malo novorođenče, imajući stalno na umu da je mališan individua za sebe. On je došao ovde da stekne sopstveno iskustvo i znanje na način koji mu nalaže njegovo svevišnje Ja, i treba da mu se omogući potpuna sloboda za neometani razvoj. Roditeljstvo je jedna od božanskih službi i trebalo bi da bude poštovano isto ili možda čak i više
nego bilo koja druga dužnost na koju smo upućeni. Pošto je ovo dužnost požrtvovanja, moramo uvek imati na umu da ne postoji ništa što bi trebalo tražiti zauzvrat od deteta. Osnovni cilj je pružati i samo pružati brižnu ljubav, zaštitu i usmerenje sve dok Duša ne ovlada mladom individuom. Nezavisnost,
indvidualnost
i
sloboda
bi
trebalo da se usvajaju od samog početka i dete bi, u što ranijem dobu, trebalo da bude ohrabreno da razmišlja i dela samostalno. Sva roditeljska kontrola treba postepeno da se smanjuje, onoliko koliko se kod deteta razvija samostalnost, i u kasnijem dobu ni jedna zabrana ili pogrešna predstava o dužnosti roditeljstva ne treba da sputava nalog dečije duše. Roditeljstvo je životna dužnost koja se prenosi s jednog čoveka na drugog i u suštini predstavlja kratak period usmeravanja i pružanja sigurnosti, posle čega bi ti napori trebalo da prestanu i objektu pažnje treba omogućiti slobodu da se samostalno razvija. Treba imati na umu da dete kome smo privremeno staratelj može biti mnogo starija i zrelija duša od nas, na višem duhovnom nivou, tako da kontrola i zaštita treba da se ograniče na potrebe mlade individue.
Roditeljstvo je sveta dužnost, prolaznog karaktera, i prenosi se sa generacije na generaciju. Od roditelja se očekuje samo da bude na raspolaganju i da ne traži ništa zauzvrat od mladih, s obzirom na to da im se mora dozvoliti da se slobodno razvijaju na sebi svojstven način i tako postanu što sposobniji da ispune istu dužnost za nekoliko godina. Prema tome, deca ne treba da imaju ograničenja, osećaj obaveze i sputavanja od strane roditelja, imajući u vidu da je roditeljstvo davno utemeljeno, i da će možda i ona imati istu dužnost prema nekome. Roditelji bi trebalo da se paze težnje za formiranjem
mlade
individue
prema
njihovim
idejama i željama. Trebalo bi da se suzdrže od bilo kakve neprimerene kontrole ili zahtevanja da im se uzvrati usluga za to što imaju prirodnu dužnost i božansku privilegiju da budu sredstvo koje pomaže biću da komunicira sa svetom. Bilo kakva želja za kontrolom ili za oblikovanjem mladog života po sopstvenim zamislima je strašan oblik pohlepe i nikad ga ne treba tolerisati, jer ako se ovo ukoreni u mladom ocu ili majci, u kasnijem dobu ih može pretvoriti u istinske vampire. Ako postoji i najmanja želja za dominacijom, treba je sprečiti na samom početku. Ne smemo dozvoliti da robujemo pohlepi, koja u nama
izaziva želju da posedujemo druge. Moramo probuditi umeće darivanja (koje je, u suštini, požrtvovanost) i razvijati ga sve dok nam ne otkloni svaki trag štetnog delovanja. Učitelj treba uvek da ima na umu da je njegova
dužnost
samo
da
bude
posrednik
u
usmeravanju mladih, da im omogući da uče o svetu i životu, tako da svako dete može da usvoji znanje na svoj način i, ako ima slobodu, da instinktivno odabere ono što mu je neophodno za uspeh u životu. Dakle, ponovićemo, učeniku treba da bude omogućena samo najnežnija briga i usmeravanje da bi dobio znanje koje želi. Deca treba da zapamte da je roditeljstvo, kao simbol kreativne moći, božansko u svojoj misiji i podrazumeva razvoj bez ograničavanja i osećaja dužnosti koji može da sputa život i poziv koji diktira njihova Duša. Neprihvatanje ove činjenice rezultira time da je danas nemoguće proceniti koliko je patnje, dominirajućih ličnosti i sputanih ljudskih priroda. U skoro svakom domu roditelji i deca grade sopstvene zatvore zbog potpuno pogrešnih motiva i pogrešnog shvatanja odnosa između roditelja i deteta. Ovi zatvori oduzimaju
slobodu,
sputavaju
život,
sprečavaju
prirodni razvoj i donose nesreću svima. Mentalni,
nervni, čak i fizički poremećaji koji u velikoj meri pogađaju ovakve ljude, dovode do bolesti našeg doba. Nije na odmet naglasiti da je svaka duša u svojoj inkarnaciji ovde sa određenom svrhom: sticanje iskustva, spoznaja i usavršavanje ličnosti prema idealima koje nalaže duša. Bez obzira na to o kakvom se odnosu radi, bilo da smo muž i žena, roditelj i dete, brat i sestra, mudrac i običan čovek, ogrešićemo se o Tvorca i naše bližnje ako, zbog sopstvenih motiva, ometamo razvoj drugog bića. Naša jedina dužnost je da se povinujemo nalogu naše svesti i tako ni u jednom trenutku nećemo biti pod dominantnim uticajem druge ličnosti. Neka svi zapamte da nam je Duša namenila određen poziv i ako ga ne obavljamo, možda čak i nesvesno, to će neizbežno intenzivirati konflikt između duše i ličnosti, što se neminovno manifestuje u obliku fizičkih poremećaja. Uistinu, poziv bilo kog pojedinca može biti da posveti svoj život drugome, ali pre nego što to uradi, mora da bude apsolutno siguran da je to zahtev njegove Duše i da to nije zbog nagovora neke dominirajuće ličnosti pod čijim je uticajem, ili toga što ga ometa pogrešna predstava o njegovim dužnostima. Takođe, neka uvek ima na umu da dolazimo na ovaj svet da dobijamo bitke i ojačamo zbog onih koji bi da
nas kontrolišu, da napredujemo do tog nivoa da koračamo
kroz život obavljajući svoju dužnost
diskretno i mirno, bez ograničavanja i uticaja bilo kog živog bića, uvek se mirno vodeći glasom svevišnjeg Ja. Jer veliki broj njegovih najvećih borbi će se voditi u njegovom domu, gde će, pre nego što stekne slobodu za osvajanja u spoljašnjem svetu, morati da se oslobodi štetne dominacije i kontrole nekih veoma bliskih rođaka. Svaki pojedinac, odrastao ili dete, kome je jedan od zadataka u ovom životu da se oslobodi dominantne kontrole drugog, treba da zapamti sledeće: kao prvo, njegov tobožnji silnik bi trebalo da se posmatra na isti način kao što posmatramo protivnika u sportu – kao osobu sa kojom, bez imalo gorčine, igramo igru života. Da nije takvih protivnika, propustili bismo priliku da razvijemo sopstvenu hrabrost i individualnost. Kao drugo, istinske životne pobede dolaze kroz ljubav i blagost i u toj borbi nema mesta
za
korišćenje
sile.
Stalnim
razvijanjem
sopstvene prirode, uz saosećanje, plemenitost, ako je moguće privrženost – ili još bolje – ljubav prema protivniku, pojedinac se može vremenom razviti tako da nenametljivo i mirno prati poziv svesti, bez dopuštanja i najmanjeg uplitanja.
Onima koji su dominantni potrebno je mnogo više
pomoći
i
usmeravanja
da
bi
spoznali
veličanstvenu univerzalnu istinu Jedinstva i radost zajedništva. Propustiti takve stvari znači propustiti pravu radost života i mi moramo pomoći tim ljudima koliko god je to u našoj moći. Naša slabost, kojom im dopuštamo da šire svoj uticaj, neće im pomoći ni u kom slučaju; pažljivo odbijanje da budemo pod njihovom kontrolom i napor da ih navedemo da spoznaju radost davanja pomoći će im na njihovom uzlaznom putu. Sticanje
naše
slobode,
osvajanje
naše
individualnosti i nezavisnosti, u velikom broju slučajeva će zahtevati mnogo hrabrosti i vere. Ali, u najmračnijem času, kada nam se uspeh učini sasvim nemogućim, setimo se da božija deca ne treba nikad da se plaše, da nam naše Duše zadaju samo one zadatke koje smo sposobni da obavimo i da uz sopstvenu hrabrost i veru u božansko u nama, pobeda dolazi svima koji se uporno bore.
ŠESTO POGLAVLJE I sada, draga braćo i sestre, kada spoznamo da su ljubav i jedinstvo veliki temelji našeg postojanja, da smo mi deca božanske ljubavi i da će se večna borba protiv patnje i svega pogrešnog okončati pomoću blagosti i ljubavi, kada spoznamo sve ovo, gde da, u ovoj božanstvenoj slici, smestimo metode poput vivisekcije i presađivanja životinjskih žlezda? Da li smo i dalje toliko primitivni, takvi pagani, da još uvek verujemo da ćemo žrtvovanjem životinja uspeti da izbegnemo posledice svojih grešaka i neuspeha? Pre skoro 2500 godina Buda je predočio svetu svu grešnost žrtvovanja nižih bića. Čovečanstvo već podosta duguje životinjama koje je mučilo i uništavalo i te nehumane radnje nisu donele čoveku ništa dobro, samo patnju i štetu učinjenu kako ljudskom, tako i životinjskom svetu. Koliko smo se mi, zapadni svet, daleko udaljili od onih divnih ideala naše drevne majke Indije, vremena kada je ljubav prema svim bićima na Zemlji bila toliko velika da su ljudi bili obučavani i osposobljavani da leče bolesti i povrede kod životinja i ptica. Štaviše, postojala su brojna utočišta za sve oblike života, a ljudi koji su povređivali niža stvorenja su bili toliko omraženi da im je, ukoliko
su ikada lovili, bila uskraćena lekarska pomoć, sve dok se ne zavetuju da će se odreći tog običaja. Nemojmo govoriti protiv ljudi koji se bave vivisekcijom zato što veliki broj njih ima zaista humane namere, nada se i teži da pronađe olakšanje za ljudsku patnju; njihov motiv je u načelu dobar, ali moć rasuđivanja slaba i oni ne znaju mnogo o suštini života. Sam motiv, koliko god ispravan, nije dovoljan, mora biti dopunjen mudrošću i znanjem. Nećemo ni pisati o strahotama crne magije povezane sa presađivanjem životinjskih žlezda, ali preklinjem
svakog
čoveka
da
izbegava
ovakve
poduhvate jer su desetinu puta gori od bilo kakve kuge, jer su greh prema Bogu, čoveku i životinji. Nema svrhe trošiti vreme na neuspehe moderne medicinske nauke, osim u par slučajeva. Rušenje je beskorisno ukoliko ne sagradimo nešto bolje. Pošto su u medicini već postavljeni temelji nove građevine, hajde da usmerimo našu pažnju na dodavanje jednog ili dva kamena tom hramu. Negativna kritika današnje medicine takođe nema značaja; sistem je taj koji je prvenstveno pogrešan, ne čovek; jer lekar, zarad sistema, iz samo ekonomskih razloga, nema vremena da u miru i tišini sprovede terapiju, a takođe nema priliku za neophodnu
kontemplaciju i razmišljanje o nasleđu onih koji su posvetili svoj život lečenju bolesnih. Kao što je Paracelzus rekao, mudar lekar leči pet, ne petnaest pacijenata dnevno – to je ideal koji je danas neprimenljiv za prosečnog lekara. Obzorje novog i poboljšanog umeća isceljenja je
pred
nama.
homeopatija
je
Pre
sto
godina
predstavljala
Hanemanova
prvi trag jutarnje
svetlosti posle duge mračne noći i ona može da igra značajnu ulogu u medicini budućnosti. Štaviše, pažnja koja je danas usmerena ka poboljšanju kvaliteta života i obezbeđivanju pravilnije i zdravije ishrane jeste napredak u prevenciji bolesti. Oni pomaci koji će ljudima skrenuti pažnju kako na povezanost duhovnih neuspeha i bolesti, tako i na isceljenje koje može da se ostvari usavršavanjem uma, ukazuju na izlazak sjajnog sunca u čijoj će blistavosti nestati tama bolesti. Podsetimo se da nam je bolest zajednički neprijatelj i da svako ko savlada bar mali deo nje, zapravo pomaže i sebi i celom čovečanstvu. Moraćemo da utrošimo određenu količinu energije pre nego što uspemo da pobedimo bolest; zajedničkim naporima treba da težimo tom cilju, i oni koji su bolji i snažniji
ne samo da mogu da pomognu sebi, nego bi mogli značajno da pomognu i svojoj slabijoj braći. Očigledno, prvi način da se spreči širenje i jačanje bolesti je da prestanemo sa radnjama koje pospešuju njenu moć. Drugi način je da otklonimo mane iz naše prirode koje bi omogućile njen dalji napredak i ovo dostignuće predstavlja svojevrsnu pobedu.
Zatim,
oslobađanjem
sebe
postajemo
slobodni da pomognemo drugima. To nije toliko teško koliko nam se čini u početku; od nas se samo očekuje da damo sve od sebe i pobeda je dostižna za svakog od nas samo ako oslušnemo zapovesti naše Duše. Život ne zahteva od nas nezamislivu žrtvu, on traži da koračamo kroz njega ispunjeni radošću i da budemo blagoslov onima oko nas. Ako našom posetom učinimo ovaj svet za nijansu boljim, naš posao je završen. Ako se pravilno tumači, religija propoveda „Napusti sve i prati Me“, što nam govori da se u potpunosti predamo zahtevima svevišnjeg Ja, ali ne da se, kao što neki smatraju, odreknemo doma i udobnosti, ljubavi i luksuza – istina je daleko od toga. Princ carstva sa svom svojom slavom može da bude božiji dar i blagoslov za svoj narod i zemlju, čak i za ceo svet. Koliko bi se samo moći izgubilo da je princ
mislio da je njegova dužnost da pristupi manastiru! Sve sfere životnog poziva, od najniže do najuzvišenije, moraju da budu popunjene i božanski vodič naše sudbine zna da treba da nas smesti u onu sferu koja je najbolja za nas. Sve što se od nas očekuje je da ispunimo tu dužnost dobro i vedrog duha. Postoje sveci i u fabričkom postrojenju, na brodu, kao i među velikodostojnicima religijskih redova. Ni od koga na ovom svetu se ne traži da uradi više nego što je u njegovoj moći. I ako težimo da zadržimo u nama ono najbolje, koje se uvek upravlja svevišnjim Ja, zdravlje i sreća su mogući za svakog od nas. U
poslednja
dva
milenijuma,
zapadna
civilizacija je prošla kroz doba izrazitog materijalizma i razvoj duhovne strane naše prirode i postojanja bio je umnogome zanemaren zbog stava našeg uma da su ovozemaljska imovina, ambicije, želje i zadovoljstva iznad
pravih
životnih
vrednosti.
Pravi
razlog
čovekovog života bio je zamaskiran njegovom brigom da,
kroz
postojanje
na
zemlji,
stekne
samo
materijalnu dobit. To je bilo vreme kada je život bio mnogo
težak
ohrabrenja
i
zbog
nedostatka
napretka
koji
prave
nastaju
podrške, spoznajom
značajnijih vrednosti nego što su ovozemaljske. Tokom poslednjih vekova, većina ljudi je religiju
doživljavala kao legendu, bez ikakvog uticaja na njihove živote, umesto da bude sama esencija njihovog postojanja. Ljudi su bili svesni samo sadašnjosti, a prava priroda našeg svevišnjeg Ja, svest o našem prethodnom i budućem životu, nisu nam bili od značaja, a trebalo je da usmeravaju i stimulišu svako naše delanje. Radije smo izbegavali značajne stvari i pokušavali da učinimo život što ležernijim time što nismo prihvatali duhovno, a postali smo zavisni od ovozemaljskih uživanja koja bi trebalo da nam nadoknade životna iskušenja. Tako su pozicija, status, bogatstvo i materijalna imovina postali cilj našeg doba; i kako su sve te stvari prolazne i mogu jedino da se dobiju i zadrže uz zebnju i koncentrisanje na materijalno, tako su istinski unutrašnji mir i sreća prošlih generacija daleko niže na lestvici čovekovih prioriteta. Pravi mir duše i tela je u nama kada duhovno napredujemo
i
ne
može
se
postići
samo
nagomilavanjem bogatstva, ma koliko bilo veliko. Ali, vremena se menjaju i mnogo toga nam ukazuje na to da je ova civilizacija počela da, iz doba čistog materijalizma, prelazi u doba želje za istinama univerzuma. Danas je sve više prisutna opšta zainteresovanost za istine o nedokučivom, sve je veći
broj onih koji žude za znanjima o postojanju pre i posle ovog života. Otkrivaju se metode da se bolest pobedi verom i spiritualnim sredstvima, traga se za drevnim učenjima i mudršću Istoka – sve ovo su znakovi da su ljudi današnjice provirili u istinu stvari. Tako, kada dođemo do pitanja isceljenja, shvatićemo da će i ono morati da održi korak sa vremenom i da promeni metode, od onih prvenstveno materijalnih do onih koje je nauka izučila putem saznanja o istini, vodeći se istim zakonima božanskog koji vladaju našom prirodom. Isceljenje će preći put od fizičkih metoda u tretiranju fizičkog tela, do duhovnog i mentalnog, koje će izazvanom harmonijom između duše i uma iskoreniti osnovni uzrok bolesti. Tako bi se omogućilo
korišćenje
pojedinih
fizičkih
metoda
onoliko koliko je neophodno, kako bi upotpunile lečenje tela. Veoma je moguće da će, ako medicinska profesija ne shvati ove činjenice i ne napreduje zajedno sa duhovnim rastom ljudi, umeće isceljenja biti u rukama onih u religijskim redovima ili onih koji su rođeni sa isceliteljskim darom. Ima ih u svakoj generaciji, ali su ipak živeli manje-više nezapaženo i bili sprečeni od strane konzervativaca da se bave svojim prirodnim pozivom. Dakle, lekar budućnosti će
imati dva velika cilja. Prvi će biti taj da pomogne pacijentu da spozna sebe i da mu ukaže na fundamentalne greške koje možda pravi, nedostatke u njegovom karakteru koje bi trebalo da ispravi i mane u njegovoj prirodi koje moraju biti iskorenjene i zamenjene korespodentnim vrlinama. Takav lekar bi trebalo da bude odličan poznavalac same čovekove prirode i zakona koji regulišu čovečanstvo, tako da može da prepozna, kod svih koji dođu kod njega, one elemente koji uzrokuju konflikt između duše i ličnosti. On mora da bude sposoban da savetuje bolesnog koji je najbolji način da dođe do tražene harmonije, koje radnje protiv Jedinstva mora da prestane da obavlja i koje vrline mora da razvije da bi uklonio mane. Svaki slučaj zahteva pažljivo proučavanje i samo oni koji su posvetili većinu svog života izučavanju čovečanstva i čija srca gore od želje da pomognu, moći će uspešno da preuzmu na sebe ovaj veličanstven i božanski posao; da otvore oči bolesnom i da ga prosvetle svrhom njegovog postojanja, da uliju nadu, utehu i veru koja će mu omogućiti pobedu nad bolešću. Druga dužnost lekara je da prepiše one lekove koji će pomoći telu da dobije snagu i umu da postane smiren, da proširi vidike, dosegne savršenstvo i na taj način donese mir i harmoniju celoj ličnosti. Takvi
lekovi se nalaze u prirodi, smešteni tamo milošću božanskog Tvorca, za isceljenje i pomoć čovečanstvu. Neki lekovi su poznati, a lekari danas pronalaze nove u različitim delovima sveta, pogotovo u našoj Majci Indiji. Nema sumnje da, kada se takva istraživanja razviju, bićemo u mogućnosti da ponovo steknemo veliko znanje koje je bilo poznato pre više od dve hiljade godina, i iscelitelj budućnosti će imati na raspolaganju čudesne i prirodne lekove, koje je božansko pružilo čoveku da olakša svoju patnju. Tako će ukidanje bolesti zavisiti od čovekove spoznaje istine o nepromenljivosti zakona našeg Univerzuma i od poniznog i poslušnog prilagođavanja sebe tim zakonima, što če doneti pravu radost i sreću života, kao i mir između duše i sopstva. I uloga lekara biće da pomogne svakom bolesniku na putu ka spoznaji takve istine i da mu ukaže na sredstva pomoću kojih će doći do harmonije, da ga inspiriše verom u njegovo božansko koje može da prevaziđe sve, i da prepiše lekove koji će pomoći harmonizaciju ličnosti i isceljenje tela.
SEDMO POGLAVLJE I sada dolazimo do krucijalnog problema – kako možemo da pomognemo sebi? Kako da naš um i telo održimo u stanju harmonije, koja će otežati ili čak učiniti nemogućim da nas bolest napadne, jer je sigurno da je individua bez konflikta imuna na bolest. Razmotrimo prvo um. Već smo u nekom trenutku govorili o tome koliko je neophodno da unutar sebe tragamo za onim manama koje nas teraju da delamo protiv Jedinstva i sklada sa onim što nam nalaže Duša, i da eliminištemo te mane i razvijemo njima suprotstavljene vrline. Ovo može da se uradi na ranije opisane načine i iskrenom samoanalizom koja će nam otkriti pravu prirodu naših grešaka. Naši duhovni savetnici, pravi lekari i bliski prijatelji trebalo bi da nam pomognu da steknemo pravu sliku o sebi i najbolji način da je steknemo jeste putem meditacije i smirenog uma i tako što ćemo dovesti sebe do takvog stanja mira da će naša Duša moći da nam se obrati kroz našu svest i intuiciju i da nas usmerava u skladu sa njenim željama. Kada bismo samo mogli da odvojimo malo vremena svakog dana, da budemo potpuno sami i na što mirnijem mestu, bez ometanja, da samo mirno sedimo ili ležimo ne razmišljajući ni o
čemu ili spokojno promišljajući o svrsi života, vremenom bismo otkrili da nam ovakvi trenuci značajno pomažu i da su nam, takoreći, dali životne uvide i smernice. Nalazimo da smo nesumnjivo dobili odgovore na pitanja o teškim životnim problemima i možemo sa samouverenošću da odaberemo pravi put. U tim momentima trebalo bi da u srcu zadržimo iskrenu želju da služimo čovečanstvu i da delamo u skladu sa našom dušom. Ne zaboravimo da, kada je mana otkrivena, lek nije u borbi protiv nje, ni u usmeravanju volje i energije
ka
suzbijanju
pogrešnog,
nego
u
konstantnom razvijanju kontrastne vrline, čime se iz naše prirode automatski otklanjaju svi tragovi našeg napadača. Ovo je pravi i prirodni način napredovanja i borbe protiv pogrešnog u nama i mnogo je lakši i delotvorniji nego direktno sukobljavanje sa manom. Sama borba protiv mane povećava njenu moć, održava našu pažnju zakovanom na njoj, donosi nam pravi sukob i najviše što u tom slučaju možemo da očekujemo je njeno trenutno suzbijanje, što je daleko od zadovoljavajućeg, pošto je neprijatelj i dalje sa nama i može da se, u momentu slabosti, ponovo pojavi. Kada bismo zaboravili neuspeh i svesno težili
razvoju
vrline
koja
bi
nastanak mane učinila
nemogućim, to bi bila prava pobeda. Na primer, ako u našoj prirodi postoji okrutnost, možemo stalno da ponavljamo: „Neću biti okrutan“, i tako sprečimo sebe da grešimo u tom smeru. Ali, uspeh ovoga zavisi od snage uma i ako on oslabi, možemo na trenutak da zaboravimo našu ispravnu odluku. Ako, sa druge strane, razvijamo iskreno saosećanje prema našim bližnjima, ta osobina će jednom za svagda učiniti okrutnost nemogućom. Gnušaćemo je se zbog naših bližnjih. Na ovaj način neće doći do potiskivanja okrutnosti, nema skrivenog neprijatelja koji se iz zasede pojavljuje u momentima kada nismo zaštićeni, zato što je saosećanje iz naše prirode potpuno iskorenilo mogućnost bilo kakvog čina koji bi mogao da povredi drugog. Kao što smo ranije videli, priroda naše fizičke bolesti značajno će nam pomoći i ukazati na mentalnu disharmoniju koja je osnovni uzrok porekla bolesti. Još jedan veliki faktor uspeha je taj da moramo da imamo želju za životom i da sagledamo naše postojanje ne samo kao dužnost da živimo u trpljenju, nego da razvijemo istinsku radost prema avanturi našeg putovanja na ovom svetu.
Možda materijalizma
je
jedna
razvoj
od
apatije
najvećih i
gubitak
tragedija istinske
unutrašnje sreće; to uči ljude da u zemaljskim uživanjima
i
zadovoljstvima
traže
ispunjenje
i
nadoknadu za probleme, što može dovesti samo do toga da ih na trenutak zaboravimo. Kada jednom počnemo da tražimo kompenzaciju za rešavanje naših problema u svetu materijalnih zadovoljstava, time pokrećemo začarani krug. Razonoda, zabava i nehaj su dobri za nas, ali ne i onda kada se uporno oslanjamo na njih u nadi da će nam olakšati bol. Neophodno je stalno osmišljavati i razvijati nove načine razonode da bi ona bila konstantna, čime jučerašnje ushićenje već danas postaje dosada. Tako da nastavljamo da tragamo za drugačijim i većim uzbuđenjima sve dok ne postanemo prezasićeni i nesposobni da zadovoljimo sebe. U jednom ili drugom obliku, oslanjanje na ovozemaljsku zabavu čini od nas Fausta i, iako možda nismo toga potpuno svesni, život za nas postaje tek nešto više od ispunjavanja dužnosti. A prava životna radost i merak, ono što bi trebalo da bude nasleđe za svako dete, što bi trebalo da zadržimo do naših poslednjih sati, udaljava se od nas. Naučna istraživanja koja se sprovode u cilju podmlađivanja, produžavanja prirodnog trajanja života i pojačavanja
čulnih zadovoljstava sredstvima „đavolje rabote“, dovela su do zabrinjavajućeg stanja u nauci danas. Stanje dosade je odgovorno za mnogo više bolesti nego što bismo inače mogli da pojmimo. Kako danas postoji tendencija da se dosada javlja u ranoj fazi života, tako se bolesti povezane sa njom pojavljuju u mladosti. Takvo stanje nije moguće ukoliko spoznamo istinu o božanskom u nama, našu misiju na svetu, i shodno tome, radujemo se sticanju iskustava i pružanju pomoći drugima. Lek za dosadu je aktivna i živa zainteresovanost za sve oko nas, bavljenje životom tokom celog dana, spoznavati, spoznavati, spoznavati, putem životnih pojava i od naših bližnjih, istinu koja stoji iza svih stvari, prepustiti se veštini sticanja znanja i iskustava, i čekati priliku kada ćemo moći da upotrebimo sve ovo kako bismo pomogli našem bližnjem. Tako će svaki trenutak našeg rada i zabave doneti sa sobom žar za učenjem, želju da iskusimo prave stvari, prave avanture i dela vredna pažnje, i kako razvijamo ove sposobnosti, otkrićemo da ponovo dobijamo snagu da uživamo u najmanjim događajima, a okolnosti koje smo ranije smatrali uobičajenim
i
monotonim,
postaće
prilika
za
istraživanje i avanturu. Upravo se u jednostavnim
životnim stvarima – jednostavnim zato što su najbliže velikoj istini – može naći pravo zadovoljstvo. Rezignacija, koja čini da pojedinac putuje kroz život nedovoljno budan, otvara vrata nebrojenim štetnim uticajima koji se nikada ne bi ukorenili kada bi naš svakodnevni život nosio sa sobom duh i radost avanture. U kojoj god da smo sferi života, bilo da smo radnik u gradu prepunom bogatstva ili usamljeni pastir u brdima, hajde da težimo da preokrenemo monotoniju u zainteresovanost, dosadne dužnosti u radosnu priliku za sticanje iskustva i svakodnevan život u intenzivno promatranje čovečanstva i velikih fundamentalnih zakona univerzuma. Na svakom mestu postoji mnoštvo prilika da se prepoznaju zakoni stvaranja, u planinama, dolinama ili među našim bližnjima. Hajdemo prvo da pretvorimo život u avanturu upijanja iskustava. Tada dosada više neće biti moguća i hajde da, u tom stečenom znanju, tragamo za harmonijom našeg uma, duše i velikog Jedinstva božije tvorevine. Još nešto što će nam značajno pomoći je otklanjanje svih strahova. U stvari, nema mesta za strah u ljudskom carstvu, s obzirom na to da je božansko u nama, koje smo zapravo mi, nepobedivo i besmrtno, i ako smo ga svesni, mi kao božija deca,
nemamo
čega
da
se
plašimo.
U
vremenima
materijalizma strah se proporcionalno povećava u odnosu na značaj koji pridajemo ovozemaljskim vrednostima (bilo da se radi o telesnim uživanjima ili ovozemaljskoj imovini). Jer ako takve stvari čine naš svet, a toliko su prolazne, teško ih je dobiti i nemoguće sačuvati, one izazivaju u nama ogromnu strepnju da slučajno ne propustimo priliku da ih se domognemo dok možemo. Stoga živimo u stalnom strahu, svesno ili podsvesno, zato što u našem unutrašnjem biću znamo da takva bogatstva u svakom trenutku možemo da izgubimo i najviše što možemo je da ih imamo na kratko. U današnje vreme strah od bolesti se razvio toliko da je postao moćno oruđe patnje jer otvara vrata onim stvarima kojih se užasavamo i olakšava njihov
upliv.
Taj
strah
zapravo
predstavlja
zaokupljenost sobom jer kada se iskreno predamo dobrobiti drugih, nemamo vremena da budemo prestravljeni od sopstvenih boljki. Strah danas igra veliku ulogu u jačanju bolesti i moderna medicina je osnažila njegovu vladavinu širenjem svojih saznanja u javnosti,
koja
su
ništa
drugo
do
poluistine.
Informacije o bakterijama i raznim bacilima stvaraju haos u glavama desetina hiljada ljudi i time izazvan
užas učinio ih je više podložnim napadima bolesti. Nauka i svakodnevni život nam ukazuju na to da niži oblici života, kao što su bakterije, mogu da igraju veliku ulogu u fizičkim bolestima i bez sumnje predstavljaju srž problema. Ali, postoji faktor koji nauka ne može da objasni na fizičkoj osnovi, a to je: zašto neki ljudi obolevaju dok drugi uspešno izbegavaju bolest, iako obe strane mogu da budu izložene zarazi. Materijalizam zaboravlja da postoji faktor iznad fizičkog nivoa koji bilo kog čoveka, u svakodnevnom životu, štiti ili čini podložnim na bolest, kakva god da je njena priroda. Strah, sa svojim negativnim uticajima na našu ličnost, uzrokuje disharmoniju u našem fizičkom telu i njegovom magnetnom polju, otvara vrata invaziji bolesti, i ako su bakterije i slični fizički uzroci jedini i siguran uzrok bolesti, onda stvarno imamo razloga za strah. Ali kada shvatimo da je u najgorim vremenima epidemije samo deo onih koji su bili izloženi infekcijama bio zaražen i da, kao što smo ranije videli, pravi uzrok bolesti leži u našoj ličnosti i pod našom je kontrolom, imamo razloga da nastavimo dalje neustrašivo i bez bojazni, znajući da je lek zapravo u nama. Možemo da ostavimo po strani sav strah od fizičkih uzroka bolesti, imajući u vidu da nas upravo ta bojazan čini
podložnima zarazi, i ako ulažemo sve napore u harmonizaciju naše ličnosti, mogućnost obolevanja je ravna onoj da će nas udariti grom ili meteor. Hajdemo sada da razmotrimo fizičko telo. Ne smemo da zaboravimo da je ono ništa više od zemaljskog staništa Duše u kome kratko obitavamo, kako bismo mogli da komuniciramo sa svetom u cilju sticanja iskustava i znanja. Ne bi trebalo da se suviše poistovećujemo sa našim telom. Trebalo bi da ga poštujemo i negujemo, tako da bude zdravo i da nam traje što duže. Ni u jednom trenutku ne bi trebalo da postanemo opterećeni ili previše zaokupljeni svojim telom, već da naučimo da budemo što manje svesni njegovog postojanja; da ga koristimo kao prevozno sredstvo naše duše i našeg uma i kao slugu naše volje. Spoljašnja i unutrašnja higijena su od velikog značaja. Prvo, mi na zapadu koristimo previše toplu vodu, što otvara pore i omogućava ulazak nečistoće. Štaviše, prekomerna upotreba sapuna čini da se na površinu kože lakše lepi prljavština. Hladna ili mlaka voda iz tuša je prirodniji način održavanja kože i tela zdravijim; dovoljna je samo ona količina sapuna neophodna da se odstrani očigledna nečistoća sa kože, koju bi posle svega trebalo dobro isprati u čistoj vodi.
Unutrašnja higijena zavisi od ishrane i trebalo bi da biramo sve ono što je čisto, zdravo i što svežije, prvenstveno sveže voće, povrće i koštunjavo voće. Životinjsko meso bi svakako trebalo izbegavati. Kao prvo, zato što proizvodi previše toksina u telu; kao drugo, zato što pospešuje abnormalan i prekomeran apetit; i kao treće, zato što podrazumeva okrutnost prema životinjskom svetu. Kako bi se telo pročistilo, potrebno je piti mnogo tečnosti, kao što su voda, domaća vina, proizvodi napravljeni direktno iz skladišta prirode i što više izbegavati veštačka pića. Nema potrebe za prevelikom količinom sna jer imamo veću kontrolu nad sobom dok smo budni nego dok spavamo. Stara poslovica kaže, „Ko rano rani, dve sreće grabi“, i to nam je odličan pokazatelj za vreme kada treba ustati. Odeća treba da bude što laganija i u skladu sa temperaturom; treba da omogući svežem vazduhu i suncu da dopru do tela i dodirnu kožu kad god je to moguće. Voda i sunčanje umnogome doprinose zdravlju i vitalnosti. U svemu treba podsticati dobro raspoloženje i treba da se odupremo sumnji i depresiji, da zapamtimo da mi nismo takvi i da naša Duša zna samo za radost i sreću.
OSMO POGLAVLJE Možemo da vidimo da će naša pobeda nad bolešću najviše zavisiti od sledećih činilaca: prvo, ostvarenje božanskog u našoj prirodi i, posledično, razvijanje moći za prevazilaženje svega onog što je pogrešno; drugo, spoznaja o tome da je bazični uzrok bolesti nesklad između ličnosti i duše; treće, naša voljnost i sposobnost da se prepozna greška koja uzrokuje takav konflikt; i četvrto, otklanjanje svake takve greške razvijanjem kontrastne vrline. Umeće isceljenja imaće tu dužnost da nam pomogne u sticanju neophodnog znanja i načina na koji možemo da prevaziđemo naše bolesti i, pored toga, da nam ukaže na one lekove koji će ojačati naše mentalno i fizičko telo i omogućiti nam veće šanse za pobedu. Onda ćemo svakako biti sposobni da napadnemo samu srž bolesti, sa velikom nadom za uspeh. Medicina se u budućnosti neće posebno interesovati za krajnji ishod bolesti, niti će poklanjati mnogo pažnje određenim fizičkim ozledama i izdavati lekove i hemijska sredstva samo za ublažavanje simptoma, već će, poznavajući pravi uzrok bolesti i sa svešću o tome da su očigledne fizičke posledice samo sekundarne, usmeriti svoje napore ka usklađivanju
tela, uma i duše, što rezultira olakšanjem i izlečenjem. I u takvim slučajevima, kad se reaguje na vreme, promena načina mišljenja će odvratiti nadolazeću bolest. Među lekovima koji će biti korišćeni postojaće oni koji su dobijeni iz najlepših biljaka i trava, nađenih u apoteci prirode, božanski obogaćenih isceljujućim moćima za um i telo svakog čoveka. Naš deo posla je da usavršavamo stanje mira, harmonije,
individualnosti
i
čvrste
volje,
da
konstantno razvijamo svest o tome da smo u suštini božanskog porekla, deca Tvorca, i time u nama postoji, ako smo voljni da je razvijemo, a vremenom ćemo sigurno morati, moć da dostignemo savršenstvo. Ova stvarnost mora da raste u nama sve dok ne postane
najistaknutija
Moramo
uporno
da
odlika
našeg
usavršavamo
postojanja.
stanje
mira,
zamišljajući naš um kao jezero koje mora zauvek biti nepomično, bez talasa, ili čak žubora, koji bi mogli da uznemire njegov spokoj. Moramo postepeno da razvijamo ovo stanje sve do trenutka kada ni događaji, ni okolnosti, ni drugi ljudi, ni pod kojim uslovima, neće moći da uzdrmaju površinu tog jezera, niti da u nama podstaknu bilo kakvu razdražljivost, utučenost ili sumnju. Ono što će nam konkretno pomoći je da
svakog dana izdvojimo malo vremena za razmišljanje o lepoti mira i korisnoj smirenosti, i da shvatimo da ni brigom ni žurbom nećemo postići mnogo, nego ćemo upravo mirnim i tihim umom i delima postati mnogo efikasniji u svemu što radimo. Uskladiti naše vladanje u ovom životu sa željama naše Duše i održati takvo stanje spokoja koje ni iskušenja ni nemiri u svetu ne mogu da poremete, zaista je veliko dostignuće i donosi nam mir koji nadilazi razum. Iako nam se na prvi pogled čini da je ovo moguće samo u snu, ako smo strpljivi i istrajni, u realnosti je nadohvat ruke. Ne traži se od svih nas da budemo sveci, isposnici ili ljudi od renomea; većini su dodeljene manje značajne uloge. Ali od svih nas se očekuje da pojmimo radost i izazov življenja i da ispunimo radošću određenu ulogu koju nam je odredilo naše božansko. Za one koji su bolesni, smiren um i harmonija sa dušom predstavljaju najveću pomoć u oporavku. Medicina i nega bolesnika u budućnosti će obratiti mnogo više pažnje na razvoj ovakvih stanja kod svakog pacijenta nego što mi to danas činimo. Danas se napredak slučaja procenjuje samo na osnovu materijalnih i naučnih dokaza i više se obraća pažnja na redovno merenje temperature i brojna lekarska
upozorenja, koja pre ometaju nego što potpomažu odmor i relaksaciju tela i uma, koji su ključni za oporavak. Nema sumnje da, ako bismo na samom početku neke manje ozbiljne bolesti mogli da imamo par sati potpune relaksacije, da budemo u harmoniji sa našim svevišnjim Ja, bolest bi bila prekinuta. U tim trenucima moramo da unesemo u sebe deo tog smirenja, simbolizovanog boravkom Hrista na čamcu tokom oluje na Galilejskom jezeru, kada je naredio vetru, „Miruj, stišaj se.“ Naš pogled na život zavisi od bliskosti naše ličnosti sa dušom. Što je ta veza jača, jači su i harmonija i mir, svetlost istine će jasnije sijati, sreća viših svetova jače blistati i ovo će nas činiti čvrstim i odlučnim pred teškoćama i užasima ovog sveta jer je utemeljeno u večnoj istini Božijoj. Spoznaja istine nam takođe daje sigurnost da su događaji, koliko god tragično izgledali, samo privremena faza u razvitku čoveka. Čak je i bolest sama po sebi korisna i funkcioniše po određenim pravilima i zakonima stvorenim da dovedu do krajnjeg blagostanja i da nas konstantno podstiču na savršenstvo. One koji su spoznali istinu nemoguće je poremetiti, rastužiti ili prestraviti
onim
događajima
koji
za
druge
predstavljaju ogroman teret, i sve neizvesnosti, strah i
očaj za njih nestaju zauvek. Kad bismo samo mogli da konstantno održavamo jedinstvo sa našom Dušom, našim nebeskim Ocem, svet bi nam svakako postao mesto radosti i nijedan štetan uticaj ne bi mogao da nas poremeti. Nije nam omogućeno da sagledamo veličinu božanskog u nama ili da spoznamo snagu naše sudbine i veličanstvene budućnosti, jer da jeste, život ne bi bio iskušenje, ne bismo se trudili, niti bi nam vrednosti bile na testu. Naša prednost je to što nismo svesni većine velikih stvari i treba imati vere i hrabrosti da se živi dobro i da se savladaju poteškoće na ovom svetu. Možemo, međutim, u zajedništvu sa našim svevišnjim Ja, održavati tu harmoniju koja nam omogućava
da
prevaziđemo
sve
ovozemaljske
prepreke, i nastaviti ka ispunjenju naše sudbine, nepokolebani uticajima koji bi nas skrenuli sa puta. Sledeće što moramo da uradimo je da razvijemo individualnost i da se oslobodimo svih ovozemaljskih uticaja, tako da, slušajući samo naloge naše Duše i ne obazirući se na okolnosti ili ljude oko nas, postajemo vladari svog života, vodimo našu barku
preko
nemirnih mora
života, nikad
ne
napuštajući pravac čestitosti i ne prepuštajući kormilo našeg broda tuđim rukama. Moramo apsolutno i
potpuno da osvojimo našu slobodu, tako da sve što radimo, svaki naš čin, čak i svaka naša misao, potiče od nas, što nam omogućava da slobodno živimo i dajemo po našem nahođenju i samo po našem nahođenju. Naša naveća poteškoća u ovom smeru može biti među našim najbližima, u ovo doba kada su strah od formalnosti i lažni osećaj dužnosti zastrašujuće razvijeni. Ali moramo da povećamo našu hrabrost koja je kod mnogih dovoljna za suočavanje sa očigledno velikim životnim stvarima, ali koja ipak ne uspeva da pobedi više lična iskušenja. Moramo objektivno da razlučimo šta je dobro, šta loše i da delamo bez straha u prisustvu rođaka ili prijatelja. Koliko veliki broj nas je heroj u spoljašnjem svetu, a kukavica kod kuće! Koliko god suptilna bila sredstva koja nas sprečavaju da ispunimo našu sudbinu – simuliranje ljubavi i privrženosti ili lažni osećaj dužnosti,
sve
ono
što
nas
porobljava
i
čini
zatvorenicima tuđih želja i očekivanja – sve to se mora nemilosrdno ukloniti. Dužni smo da slušamo jedino glas naše Duše i samo taj glas, kako nas ljudi oko nas ne bi omeli. Individualnost mora da se razvije do najvišeg stepena i moramo da naučimo da koračamo kroz život tražeći pomoć i smernice samo u sopstvenoj
duši i da, uz pomoć sopstvene slobode, steknemo svaku moguću česticu znanja i iskustva. U isto vreme moramo da budemo spremni da i
drugima
dozvolimo
njihovu
slobodu,
da
ne
očekujemo ništa od njih, već naprotiv, da uvek budemo u mogućnosti da im pružimo pomoć u teškim vremenima. Stoga, svaka osoba koju sretnemo u životu, bilo da je majka, supružnik, dete, stranac ili prijatelj, postaje naš saputnik, i svako od njih može biti na višem ili nižem nivou duhovnog razvoja od nas. Ali svi smo mi članovi istog bratstva i deo velike zajednice,
na
istom
putovanju
i
sa
istim
veličanstvenim ciljem na vidiku. Moramo biti postojani u odluci da pobedimo, rešeni da osvojimo vrh planine i da ne dopustimo trenucima slabosti da nas skrenu sa puta. Nijedan veliki uspon nije postignut bez grešaka i padova. Oni se moraju tretirati kao iskustva koja su tu da nam pomognu da se u budućnosti manje spotičemo. Razmišljanja o greškama iz prošlosti ne smeju nikad da nas dovedu do očajanja; sa njima je gotovo i znanje stečeno na taj način će nam pomoći da izbegnemo njihovo ponavljanje. Moramo čvrsto da idemo napred i dalje, bez kajanja, ne osvrćući se nikada, jer je i prošli sat daleko iza nas, a veličanstvena budućnost sa
svojom zaslepljujućom svetlošću stoji pred nama. Svi strahovi moraju biti otklonjeni, nikada ne bi trebalo da postoje u ljudskoj prirodi i jedino su mogući kada više ne vidimo Božansko u nama. Treba da nam budu strani jer smo, kao sinovi Tvorca i iskre božanskog života, nepobedivi, neuništivi i neosvojivi. Bolest je očigledno surova zato što predstavlja kaznu za pogrešne misli i dela koja rezultiraju okrutnošću prema drugima. Otuda je neophodno da u našoj prirodi što je više moguće razvijemo ljubav i zajedništvo jer će to u budućnosti učiniti okrutnost nemogućom. Razvoj
ljubavi
nas
vodi
do
ostvarenja
Jedinstva i istine da svako od nas potiče od najvećeg dela Božijeg. Uzrok svih naših problema su ego i otuđenost, a to nestaje čim ljubav i svest o velikom Jedinstvu postanu deo naše prirode. Univerzum je božija kreacija; na njegovom nastanku, Bog se ponovo rađa, na njegovom kraju, Bog dalje evoluira. Isto je i sa čovekom;
njegovo
otelotvorenje,
telo
objektivnu
predstavlja
njegovo
manifestaciju
njegove
unutrašnje prirode; on predstavlja odraz sebe, materijalizaciju osobina njegove svesti.
U našoj zapadnoj civilizaciji postoji slavan primer – Hristovo moralno savršenstvo i njegova učenja treba da nas vode. On je posrednik između naše ličnosti i duše. Njegova misija na zemlji je bila da nas nauči kako da ostvarimo harmoniju i zajednicu sa našim svevišnjim Ja, sa našim Ocem koji je na nebesima i stoga da ostvarimo savršenstvo u skladu sa voljom Tvorca. Ovako su takođe učili Buda i drugi veliki učitelji, koji su se povremeno pojavljivali na Zemlji da bi ljudima ukazali na put ka savršenstvu. Ne postoji prečica za čovečanstvo – istina se mora priznati i čovek se mora ujediniti sa planom beskonačne ljubavi svog Tvorca. I tako, moja braćo i sestre, stanimo pod veličanstveni sjaj spoznaje vašeg Božanskog, iskreno i istrajno prionimo na posao pridruživanja velikom planu življenja i širenja sreće, ujedinjujući se sa tom grupom Velikog belog bratstva čije je celo postojanje posvećeno tome da se povinuje željama njihovog Boga i čija je velika radost služenje njihovim mlađim sledbenicima.
•
Za više informacija o dr Bahu i njegovom delu
•
Za uputstva za samopomoć Bahovim
preparatima •
Za preporučenu literaturu
•
Za pomoć pri biranju preparata
•
Za kontakt sa obučenim praktičarima
•
Za obrazovanje
•
Za besplatno preuzimanje
•
Za mišljenja i komentare
•
Za biltene
•
Za veze prema informacijama na mnogim
jezicima:
www.bachcentre.com
