Kada i kako je sve pocelo pocelo
Proučavanje dečjih crteţa započelo je pri kraju 19 veka. Italijan po imenu Korado Riki (Corrado Ricci) je sklonivši se od kiše, na zidovima jedne zgrade video grafite koje bi svako prepoznao kao delo dečjih ruku. Od tog trenutka, počeo je da se bavi proučavanjem crteţa, a 1887 je objavio svoju knjiţicu Umetnost male dece ( Art of Little Children) koja je dovela do prave eksplozije zanimanja za dečje crteţe. Dvadeseti vek donosi značajne promene u pristupu detetu, a time i na planu vaspitanja. Početni razvoj dečje psihologije doprineo je tome da se psihologija deteta smatra specifičnom u odnosu na psihologiju odraslih. U raznim područjima pristupilo se istraţivanju deteta i njegovog razvoja. Vaspitači počinju da uvaţavaju dečje aktivnosti, u vaspitanju pridaju poseban značaj igri i umetničkim aktivnostima,a time i likovnom stvaranju. Najslobodniji, najspontaniji i najkomunikativniji način izraţavanja kod zdrave i bolesne dece predstavlja crteţ. Zastupljen je na svakom mestu, u svako vreme i predstavlja lepotu, zadovoljstvo, igru, radost i smeh detetovog izraţavanja. Sa crteţom dete napreduje u svom rastu i razvoju, spoznaje i saznaje sve oko sebe, razvija svest o sebi, svom postojanju i svom
neposrednom okruţenju.
EŢA NA STADIJUME / FAZE FAZE PODELA CRT Proučavanjem dečjeg likovnog stvaralaštva ustanovljeni su izvesni razvojni stadijumi, odnosno faze. Njihov broj i vreme trajanja ne definišu isto svi istraţivači koji su se bavili proučavanjem dečjeg likovnog stvaralaštva.Neki autori navode tri, drugi četiri pet ili šest stadijuma i daju im različite nazive. Bilo kako da su stadijumi razvrstani i nazvani, svi se autori slaţu da oni postoje. Istraţivač Ţorţ Istraţivač Ţorţ -Anri -Anri Like (Georges-Henri Luquet) ove stadijume naziva “realizmom”. On to čini sa pravom,jer se likovno stvaralaštvo dece moţe posmatrati kao njihov realizam, pošto ona u svojim prikazima polaze od sebe, od svog viĎenja ili doţivljavanja, bez obzira na objektivnu stvarnost. Like je naveo četiri osnovna stadijuma, i o svakoj će biti reči u daljem tekstu:
1. slučajni realizam / prvi dečji crteţi crteţi / škrabanje (do treće godine) godine) Dete već oko svoje druge godine ume pravilno da drţi olovku, i otkriva tragove na papiru. U početku se ne raduje nastalim linijama, nego sam pokret sa olovkom u ruci pruţa detetu ogromno zadovoljstvo. Dete mrda olovku napred - nazad,ne prilagodjava se samom okviru papira, ivice ne
ograničavaju njegove pokrete. Dalji razvoj jeste kada se pokreti prilagoĎavaju do unutrašnjih granica okvira papira. Kasnije široki zamasi celom rukom omogućavaju veću kontrolu podlaktice, a na kraju pokreti prstiju postaju voljni i precizni. Ova aktivnost koju mi nazivamo
škrabanjem pomaţe deci da otkrivaju mogućnosti pravljenja različitih tragova i izraĎuju popriličan repertoar šara. Kasnije tim šarama daje neko značenje, uglavnom na osnovu detetove okoline. Polako se navikava na činjenicu da odreĎene šare poseduju neko značenje, pa će ubuduce i u toku crtanja govoriti šta se na papiru nalazi. Sve je to vrsta igre. Značenje daje spontano, vrlo često se menja, i ne zavisi od onoga što crta. ( Primer faze skrabanja)
1
Deca materijal za crtanje koriste na simboličan način. Ovakvo predstavljanje ili prikazivanje nečega pomoću objekata je tzv. objektno prikazivanje. Olovka i papir se koriste kao sredstvo kojim se prikazuju odnosi i dogaĎaji u stvarnom ţivotu. Ideja da se nečim moţe predstaviti nešto drugo (npr.crta moţe da predstavlja ruku) suštinska je za crteţe kojima se nešto prikazuje. Ipak, deca to, makar delimično, shvate mnogo ranije nego što su u stanju da nacrtaju. Još jedna upečatljiva upotreba simbola je ono što istraţivači Volf i Peri nazivaju gestovno prikazivanje, a Dţon Metjuz (John Matthews) akciono prikazivanje. Ono se javlja u drugoj godini ţivota. Ovi istraţivači opisuju kako je jedno dete flomasterom “skakutalo” po papiru i govorili “zeka”, a tačkice na papiru bile su zekini tragovi. Drugo dete je “brujalo” povlačeći krivudavu liniju na papiru, a onda je počelo da viče “bum, bum” i da na papiru iscrtava gusto zapletene linije : “Auto ide, ide, ide BUM!”. Dakle deca nastoje da daju smisao onome št je na papiru, iako ono što prenose na papir ne izgleda kao predmet kojem se radi. Čini se da su kretanje objekata ili njegovi funkcionalni aspekti ono što ih privlači I što nastoje da prikaţu. Na uzrastu od oko 20 meseci mladi crtači počinju da prave šare koje predstavljaju odreĎeni objekat ili osobu. Neki imenuju svoja škrabanja pre nego što ih nacrtaju ili posle toga, ali ni deca ni odrasli ne vide nikakvu sličnost sa stvarnim objektima ako ih posle izvesnog vremena pitamo šta je na crteţu . Kada se radi o deci, ona naravno ne znaju kako da konstruišu figuru , ali zato vide da se tome mogu dati imena. U ovom stadijumu ona svoje crteţe često dopunjavaju verbalnim iskazima, ali nije jasno da li su deca svesna toga da crteţi nisu prepoznatljivi bez dodatnih informacija. U ovoj fazi, meĎutim dete se moţe podstaći ili navesti da otkrije sličnost izmeĎu oblika koje stvara i stvarnih objekata. To mogu da urade roditelji ili drugi odrasli kojima se čini (istinski ili ne) da crteţ stvarno predstavlja nešto – “Da li crtaš tatu?”, “Da li je to pas?” itd. Sledeći korak je da dete namerno nacrta pomenutu sličnost. Da bi moglo to da uradi, neophodno je da veţba vrste linija i oblika kojima se dobija ta sličnost. TakoĎe je neophodno da razvije repertoar linija I oblika koji moţe da se koristi za crtanje novih objekata. Vaţno je naglasiti da deca ne prestaju sa škrabanjem onda kada počnu sa stvaranjem prepoznatljivih crteţa. Ponekad deca dosta dugo ne pokazuju interes za crtanje. Nekoliko istorija napisanih početkom dvadesetog veka pokazuju da do pauze u crtanju dolazi uglavnom leti, ali deca se u jesen često, uz obnovljenu energiju, vraćaju crtanju. Ovakva dešavanja ne treba da nas iznenade, niti da nas zabrinu, isto kao što nas ne čudi činjenica da deca ne prestaju sa gugutanjem i tepanjem onda kada izgovore prve “prave” reči. Stvaranje prepoznatljivih oblika je zahtevan posao. Dete zasluţuje predah od teških zadataka. Škrabanje moţe i dalje, barem izvesno vreme, da bude dragocena aktivnost jer, izmeĎu ostalog, dete doţivljava zadovoljstvo uveţbavajući već dobro savladane veštine. Osim toga, škrabanje je neobavezna i fleksibilna aktivnost i dete moţe slobodno da eksperimentiše, razraĎuje i razvija nove načine korišćenja linija, koje potom moţe da inkorporiše u više obavezujuću i suţeniju aktivnost konstruisanja prepoznatljivog oblika.
2. neuspeli realizam / punoglavci (od treće do pete godine) Vrlo malom detetu, koje tek počine da crta prepoznatljivije oblike, moţda poĎe za rukom da izvede donekle pravu liniju ili koliko-toliko zatvoren nepravilan krug. Osim što mu je repertoar tako ograničen, detetu je posao oteţan i time što mora da se priseti svih elemenata od kojih se sastoji objekat koji ţeli nacrtati i da ih meĎusobno prostorno uskladi. Njegov crteţ će najverovatnije biti minimalan i sadrţavaće tek nekoliko osnovnih elemenata kojima se nagoveštava predmet. Prvi crteţi ljudskih figura koji se javljaju oko treće godine su prilično neo bični oku odraslog. Obično se sastoje od kruţne linije unutar koje su nacrtani elementi lica. 2
Ovaj oblik stoji na nečemu što, izgleda, predstavlja dve noge. Ruke su ponekad nacrtane,a ponekad nisu. Ako su i nacrtane, često su pripojene onome što bi trebalo da bude glava. Figure su uglavnom jednostavne, ali se moţe desiti da imaju kosu ili neka druga obeleţja. Ovi neobični oblici nazivaju se kefalopodima, figure u obliku punoglavaca ili prosto punoglavci. (Francuski naziv je hommes-tetards ili ljudi-punoglavci, a nemački Kopffussler ili čovek “glava-noge.) Grafomotorno (zrelije drţanje olovke prstima) i vizuo - perceptivno (bolja opaţanja i očna koordinacija nervnih puteva) zrelija deca mogu da ga nacrtaju i sa 24 meseca. Koliko je nama poznato, većina dece prolazi koroz punoglavačku fazu koja kod neke dece traje samo nekoliko dana, a kod druge i nekoliko meseci. Deca punoglavca u većini slučajeva crtaju na dva načina: -velika glava iz koje idu ruke i noge, a stomak moţe biti smešten u glavi pored osnovnih elemenata (oči, nos, usta) koji je sačinjavaju, -konvencionalan (precrtavanje gotove figure), kada roditelji nacrtaju i prikaţu krugom,
kvadratima i pravougaonikom delove tela kao i njihov redosled. Ako još prilikom takvog crtanja roditelji često diktiraju redosled delova tela, deca počinju emocionalno da pate što se odraţava kroz izbegavanje crtanja.
Sledeća teškoća sa kojom se dete susreće je crtanje trodimenzionalnih objekata ili, drugim rečima, objekata koji imaju zapreminu. Istraţivač Dţon Vilac opisu je kako to deca najverovatnije rade i kao primer koristi najranije dečje crteţe ljudske figure. Po njemu, uprkos tome što su delovi tela uglavnom trodimenzionalni, mi ih ne zamišljamo kako se prostiru kroz sve tri dimenzije. Na primer, ruke i noge zamišljamo kao nešto što ima odreĎenu duţinu i zapravo se proteţe u jednom smeru; dlanovi su pljosnati, mahom dvodimenzionalni, površine; glava i torzo su zdepastiji i imaju sve tri dimenzije. Dakle, da bi predstavilo ljudsku figuru, dete na uzrastu od 3 ili 4 godine obično crta samo glavu (koja ponekad predstavlja glavu i telo zajedno), noge i moţda ruke. Suočeno sa zadatkom da nacrta pozamašnu masu glave i da je odvoji od izduţenih oblika ruku i nogu, dete pribegava različitim rešenjima za prikazivanje svakog dela tela. Vilac opisuje kako dete koristi region (pod ovim podrazumeva površinu koja je ograničena ivičnom linijom) za glavu i jednostruku liniju za ruku ili nogu.
Problem nastaje kada dete ţeli nacrtati zaravnjene dvodimenzionalne delove tela kao što su na primer ruke. Šta bi se moglo koristiti za ruke ako se regioni koriste za krupnije delove tela a linije za one koji su definisani svojom duţinom? Vilac ukazuje da neka deca koriste regione, a druga, opet linije.
3
Moguće je da njihov izbor zavisi od aspekata na koji su usredsreĎeni: regija je bolja za prikazivanje dlanova, a linije su pogodnije za prste; ali neki crtači koriste oboje. Slično tome, noge se mogu zamisliti kao krupni mehuri ili kao ravne površine ili zapravo , kao neka duţ, te tako opet vidimo niz rešenja; deca ponekad linijama predstavljaju noţne prste, ali se oni, po pravilu vrlo retko crtaju. Crtači „punoglavaca“ gotovo bez ikakvih teškoća sastavljaju konvencionalnu ljudski figuru ako imaju gotove delove tela koje je lako identifikovati. U
najmanje dva istraţivanja svi crtači „punoglavaca“ uspeli su da pod ovakvim uslovima sastave ljudsku figuru. Znali su koje delove da odaberu i gde koji deo dolazi. Problem se meĎutim javlja prilikom crtanja. Nije nuţno da dete odabere posebne i različite šeme za svaki glavni deo tela niti da uvrsti sve segmente. Konvencionalni crtači odvojenim šemama prikazuju barem šest ključnih delova tela – glavu, telo, dve noge i dve ruke. Crtači „punoglavaca“ koriste manje formi za prikazivanje tih delova: telo i glava ili telo i noge mogu da budu spojeni u jednoj, globalnijoj formi; neki delovi, na primer ruke, mogu da budu potpuno izostavljeni. Ako crtačima
„punoglavaca“ tokom crtanja diktiramo delove tela, oni će ih nacrtati ali ne nuţno i smestiti na uobičajeno mesto. Stomak moţe da bude unutar regiona „glave“, a ruke na onome što izgleda kao glava. Čak i kada im se pokaţe, kako se koji deo crta i gde mu je mesto na figuri čoveka, nerado se odriču svoje punoglavačke forme. Očigledno je da im ona dobro sluţi. Upravo zbog svega gore navedenog , Like ovu fazu/stadijum naziva neuspelim realizmom. Naravno, na kraju ipak naprave korak unapred. Moţda to čine delom zbog kritike od strane drugih, ali je verovatnije da je pomak uzrokovan pozitivnom, samomotivirajućom akcijom usmerenom ka traganju za boljim formama reprezentacije. Evo kako je to prokomentarisalo jedno pri jednom
istraţivanju koje je sprovela Kler Golomb: „Otkrio sam nov naĉin...mislio sam, mislio, i onda sam ga prosto smislio“(1973). Za ovo kratko vreme se pojavljuje nekoliko tipičnih dečjih crteţa, sa nekim greškama koje su odraslim ljudima čudne, i koje su sastavni deo crteţa kroz jedan duţi period. To su: -Disproporcionalnost. (Ljudi su često viši od dvospratne zgrade, drvo dostiţe do oblaka, do sunca, lopta je pet puta veća od glave deteta koja se sa tom loptom igra, devojčica je toliko visoka, koliko i brdo na kojem stoji...)
4
Dodirivanje i razlikovanje pojmova „iznutra“ i „spolja“ dete nije sposobno da predstavi na crteţu. (Na primer: Čovekov šešir lebdi iznad glave, Čovek ima i lice i oči, meĎutim oči su izvan lica, voz lebdi iznad točkova itd.)
Ove greške, koje su deci normalna pojava, nazivamo juksta pozicija. Predmeti ili ţiva bića nisu nacrtana kao što odrasli vide svet. Za njih, čovek je čovek čak i kad je glava odvojena od torza,
prozor, kapija i dimnjak su sasvim dovoljni za kuću, bez obzira na to gde se šta nalazi... 3. intelektualni realizam (od pete do devete godine) Ovaj stadium traje otprilike od pete do devete godine ţivota. Jednostavne šeme figura i predmeta koje je dete prikazivalo u ranijem stadiumu znatno su obogaćene novim detaljima, odnosima i karakteristikama. Dete teţi da prikaţe stvarne oblike, ali likovni izraz se temelji još uvek na intenzivnom emocionalnom doţivljavanju i zatečenom iskustvu i znanju, pa nam se čini da dete opet „pravi greške“ u posmatranju i predstavljanju. Nepoznavanje karakteristika dečjeg likovnog izraţavanja i neadekvatno reagovanje odraslih u ovom periodu moţe dovesti do narušavanja dečje spontanosti, iskrenosti i poetičnosti. Deca u ovom periodu su već motorno veoma vešta i mogu veoma lako da preuzmu neke loše modele i usmeravanja koja će njihov rad lišiti sopstvenog načina mišljenja. U fazi intelektualnog realizma, kako ju je nazvao Like, dete znatno obogaćuje svoje vizuelno iskustvo i postepeno prelazi u stadijum vizuelnog realizma. Ako dalje pratimo prikaz ljudske figure i u ovom stadijumu, moţe se videti da je ona znatno obogaćena svim potrebnim detaljima koje stvarno postoje na figuri: vrat se jasno odvaja od trup, trup je
obavezno obučen u različitu odeću, kojoj se naročito poklanja paţnja Naklonost prema figuri se izraţava njenim dekorativnim ukrašavanjam (nakit, sminka, frizura, šešir i sl.) Ovome su
5
naročito sklone devojčice. Prikaz je bogat detaljima koji mogu iskazivati čak i ljubav i simpatije
( srce na bluzi).
U ovom stadijumu predstavljanja figure dete teţi da prikaţe osobine pola, uzrasta i zanimanja, što najčešće čini karakterističnom odećom. U toku predškolskog uzrasta retko se spontano javlja prikaz pokreta figure. Udovi su ravni, stopala okrenuta levo-desno. Dete figuru pokazuje dosta statično, a verbalno objašnjava šta ona radi. Najčešće je prikazana an fas (spreda). Prvi nagoveštaji pokreta se javljaju okretanjem stopala na jednu stranu ili sa poluraširenim rukama.
Moţe se zapaziti da dete tek od šeste godine ţeli da prikaţe pokret, na primer: jedna noga je podignuta ili je prelomljena u kolenu. Na nekim crteţima moţemo primetiti izdvojene delove koji su emocionalno uvećani. Jedan dečak od 6 godina je nacrtao čoveka sa izrazito velikim ušima. „Uši su mu toliko velike zbog toga što se jako uplašio“- rekao je dečak.
6
OSNOVNE SARE
Deca otkrivaju mogućnosti pravljenja različitih tragova i izraĎuju popriličan repertoar šara. Roda Kelog (Rhoda Kellog,1970) istraţivač koja je sakupila izuzetno veliku kolekciju dečjih crteţa, identifikovala je dvadeset različitih osnovnih šara, mada to ne znači da svako dete i pravi sve tipove šara. Mnoga deca nastavljaju istraţivanje tako što kombinuju ove različite šare u sloţenije oblike i forme. Kelogova ukazuje na mogućnost postojanja pravilnog razvoja koji se kreće od osnovnih šara preko serije kompleksnijih formi, koje ona naziva dijagramima, kombinacijama i agregatima, do prvog crteţa ljudske figure. Kada deca počnu da crtaju prepoznatljive objekte, oni više nalikuju ovim ranijim formama nego objektima koje bi trebalo da predstavljaju.Ali, ipak postoje problemi. Jedan je , kao što je Kelogova i sama rekla, da sva deca ne prave ovakve meĎuforme; mnoga nastavljaju sa osnovnim šarama sve dok konačno ne nacrtaju prepoznatljivu sliku. Kritikujući tvrdnje Kelogove, Kler Golomb (Claire Golomb,1981) ističe da tek 4% dece, čije je crteţe Kelogova analizirala, crta figuru Sunca koja bi trebalo da prethodi prvim crteţima ljudske figure. Nadalje, ta deca figuru Sunca crtaju na istom uzrasu na kojem i svoje prve ljudske figure. U istraţivanju koje je sama sprovela na 250 dece uzrasta 2-7 godina Golombova je utvrdila da je samo 4% dece crtalo forme koje Kelogova opisuje kao dijagrame pre nego što su
prešli na crtanje predmeta. Golombova je kasnije utvrdila samo dve kategorije šara na dečjim crteţima: 1. spirale, petlje i krugovi
2. višestruke, gusto iscrtane paralelne linije. Dakle, čini se da različite vrste šara koje je opisala Kelogova nisu neophodni koraci koji prethode nastanku prepoznatljivih crteţa pa, shodno tome, nemoramo ni da brinemo ako deca ne prave takve šare.
7
Kompleksniji oblici iz kojih se zatim razvija ljudska figura
BOJE, LINIJE, POTEZI I NJIHOVO ZNAĈENJE KAO SIMBOLI PRI CRTANJU -Boje uglavnom opisuju emocionalni ţivot deteta.
Crna: tuga, boja straha, ali takoĎe predstavlja racionalnost i kontrolu. Crvena: agresivnost, vatra, energija, samouverenost, jaka osećanja, Boju treba gledati u vezi sa prikazanim predmetom, na primer, crvena lica ljudskih likova mogu biti odraz potisnute agresivnosti i potrebe deteta da je izbaci iz sebe. Ako prednost daje bojama kao što su crna i ţuta, to moţe značiti ljubomor u (odnosno strah da ne izgubi nečiju ljubav). Plava: Smirenost, uravnoteţenost,lojalnost, ljubav- pogotovo majčinska. Plava boja takoĎe moţe
označavati tiraniju. Zelena: Sklonost potiskivanju emocija, moţe da označava harmoniju, zrelost ličnosti, misticizam.
SmeĎa: Vaţnost higijene za osobu koja crta. Bela: čistoća, duhovnost. Ako ima puno bele boje – nesigurnost. Ţuta: Svetlost, toplota, razum, simbol oca. Narandţasta: emocionalna toplina, sreća, ispunjavanje očevih očekivanja. Ljubičasta: traţenje oslonca. Roza: osetljivost, mladost, ranjivost
Izbor boja: Otvoreno i ţivo dete koristiće tople i ţive boje (ţutu, narandţastu, crvenu). Neţno i mirno biraće hladne boje. Crtanje plavom bojom sa šest godina poručuje da ne ţeli da ostane beba. Ako se dete blokira pr ed čistim papirom ili ostavlja puno praznog prostora na svakoj stranici,
moţda se boji praznine ili ima potrebu za jasnijim granicama, potrebu da mu roditelju kaţu dokle sme ići. -Linije i figure govore o stepenu samokontrole i racionalnosti. Ako dete crta više figura, a nekoj posveti mnogo više paţnje i truda, to odaje utisak da mu je taj predmet i veoma bitan.
Tanke i isprekidane linije: predstavljalju krutost ličnosti, nesigurnost.
Oble linije: skromnost
Izduţene linije: agresivnost
Cik-cak linije: nepouzdanost, nestalnost karaktera Prave linije: samouverenost, agresivnost u nekoj meri
Figure bez detalja: ličnost sklone sanjarenju, rečiti ali nerealni Sitne i detaljne figure: realističnost
Linije promenljivog intenziteta: niska istrajnost
8
-Potezi:
Ako je prelagan, otkriva bojaţljivost, hipersenzibilnost, introvertno i često vrlo suzdrţano dete. To moţe biti i znak potrebe za više paţnje, odobravanja i pohvala. Ako na papiru ima mnogo peţvrljanih prikazanih likova i predmeta, vaše se dete verovatno plaši da će pogrešiti i da neće nacrtati sliku dobro kao ostala deca: treba pohvaliti njegovu sposobnost i veštinu i otvoreno mu pokazati ljubav koju osećate prema njemu. Kad je potez prenaglašen, do te mere da je dete olovkom ili flomasterom gotovo probušilo papir, to bi mogao biti znak velike taštine. Ipak češće otkriva dosta agresivno i hirovito dete.
CRTEŢI POSEBNOG ZNAĈAJA (otkrivanje liĉnosti deteta pomoću crteţa) Kuća je posle čoveka najzastupljeniji objekt dečjeg prikazivanja. U početku je dete prikazuje po tipičnoj šemi: trougao, kvadrat sa dodatnim kosim krovom i obaveznim dimnjakom, a kasnije sa svim potrebnim i nepotrebnim detaljima. Kuća je simbol majke. Krov plameno crvene boje moţe se povezati s agresivnošću usmerenom prema liku majke, dok ulazna vrata zatvorena katancem ili velikim ključem mogu biti znak straha od "napada" drugih ljudi ili znak detetove ţelje (koju roditelji potiskuju) da vrata njegovog doma budu otvorena njegovim prijateljima. Prozori takoĎe
igraju vrlo vaţnu ulogu u dečjoj simbologiji: prozorske klupice pune cveća odraţavaju radost, a zatvoreni prozori ili prozori s rešetkama odraz su straha od otvaranja prema drugima.
se pojavljuje uglavnom uz kuću. Drvo je prvi oblik iz biljnog sveta koji dete prikazuje.Veruje se da svako dete ima svoj tip drveta i da u crteţu drveta projektuje neke svoje osobine ličnosti (postoji test crtanja drveta. Koh -test). Listovi koji padaju s drveta predstavljaju strah od samoće i ţelju deteta da ponovo bude zaštićeno i uvek u blizini roditelja. Cvet se pojavljuje spontano, dosta kasno u dečjem crteţu. Pretpostavlja se da je zbog toga što je cveće veoma raznovrsno u oblicima i bojama, pa dete još nema opštu predstavu cveta. Dete Drvo
prikazuje cvet kao dekorativni element jer ga odrasli njemu tako prezentiraju: stavlja se u vazu
da nam bude lepa prostorija, gaji se u bašti da nam ulepša okolinu... Životinje se takoĎe javljaju kasnije, što je naročito karakteristično za decu iz grada jer ona, sem nekih ţivotinja (pas, mačka) nemaju prilike da bolje upoznaju i da im one postanu bliske. Interesantno je da gradska deca češće crtaju divlje ţivotinje, dok seoska deca crtaju domaće ţivotinje. One su najčešće okrenute ulevo. Prilikom crtanja mačke ili psa dete nam otkriva mnogo toga o sebi. Maca koja se mazi crteţ je deteta koje voli da bude i samo maţeno. Neki elementi mogu biti povezani s dečjim strahovima: čudovišta, ali i miševi, pauci, zmije, insekti. Često crtanje krvi, doktora ili bolnice moţe ukazivati na neku teškoću. Sunce u dečjoj podsvesti predstavlja oca. Ako je zamračeno ili previše udaljeno od ostatka crteţa, moţe označavati potrebu za većom komunikacijom sa ocem. TakoĎe Sunce moţe predstavljati svetlost, toplinu, aktivnost i optimizam. Posebnu paţnju treba obratiti na cipele, stopala i noge: ako dete crta roditelje bose, bez stopala ili nogu, to moţe značiti da nema dovoljno poverenja u njih i da mu je potrebno više sigurnosti. : ograničavanje nekih mogućnosti. Kapija Put: put ţivota. Raskrsnica: ukazuje na neke probleme.
9
Ptice: predstavljaju slobodu. Leptiri: uzvišena fantazija. Jezero, reka: predstavlja majčinsku ljubav.
Načinom crtanja dete otkriva temperament: ž ljivo Srame
dete vući će tanke linije, dok će energi čn o dete jako stiskati olovkom po papiru.
š toviti vole da crtaju krugove, blage oblike (okrugli dim iz dimnjaka). Suprotno njima, Ma
dete više voli uglove, ravne crte (šiljato drveće). Raspored crteţa na papiru: Pokazuje nam kako se dete uklapa u svoju okolinu. Levo znači prošlost i privrţenost majci, desno budućnost i oca. Crte usmerene nagore predstavljaju detetove snove, a okrenute nadole njegov svakidašnji ţivot. Dete sigurno u samo sebe smestiće crteţ u sredini papira. ž ivahno
Crtanje svakog člana porodice zasebno pokazuje njegovo mesto u detetovoj glavi. Ali, ako nekoga i ne nacrta to ne znači nedostatak ljubavi prema toj osobi. Tako se moţe Porodica:
desiti da dete sebe nacrta uz roditelje, a brata ili sestru na slici na zidu.
ŠTA TREBA ZNATI: Kada dete mnogo senči, to često ukazuje na anksioznost, a ukoliko podebljava neke delove tela recimo, nacrtalo je celu ljudsku figuru, ali je šake zatamnilo ili je podebljao linije šake ili ih nije ni nacrtalo, to ukazuje da dete sa tom osobom ne moţe da ostvari kontakt. Najbitnije je da posmatramo način na koji dete crta i šta izostavlja na crteţu. Ukoliko sebe nacrta bez očiju ili ušiju, to ukazuje da ima potrebu da se od nekih stvari skloni ili ţeli da se zaštiti. Ponekad na crteţima nedostaju stopala, što govori o tome da dete ima neki osećaj da nigde ne pripada.Kada se posmatra dečji crteţ, uvek mora da se uzme u obzir nekoliko aspekata, pre svega šta je dete nacrtalo, okolnosti u kojima crta, u kom je uzrastu, jer trogodišnjak ne crta isto kao dete od osam godina. Znakovi upozorenja!!!
Čudovište sa mnogo očiju, malo i prekriveno sunce, vrlo tanak i jedva vidljiv potez olovkom...Sve su to različiti elementi crteţa koji mogu ukazivati na neku teškoću. Roditelji nikako ne bi trebalo da analiziraju svaki crteţ jer će ono izgubiti poverenje u sebe i volju za crtanjem ako oseti da ga nadgledaju. Ostanite uz njega i pustite ga da samostalno crta. Jer, crteţ je poklon deteta, pa zato treba pohvaliti i onaj crteţ koji vam se čini lošim. Čuvajte detetove crteţe. Oni će vam otkrivati njegove male tajne sve do 12. godine. Posle toga detetovo stvaralaštvo više nije spontano. Ne postoji čudesni recept za razumevanje i tumačenje dečijih crteţa. Za analizu se mora uzeti više crteţa iz jednog razdoblja i s različitim temama. U njima ćete pronaći iste znakove osećajnosti, jer dete se izraţava svojim delom, bez obzira na sadrţaj crteţa
NAJĈEŠĆE GREŠKE RODITELJA Roditelji najčešće čuvaju crteţe svoje dece iz godine u godinu, i sa ponosom pokazuju familiji i prijateljima kako su njihova deca uznapredovala u crtanju. Na ţalost, ima i onih roditelja koji kriju crteţe njihove dece ili jedva imaju po koji, jer deca odbijaju da crtaju, teško drţe olovku, ne umeju skoro ništa da nacrtaju. Neki roditelji su skloni da veruju da će to vremenom 'proći' a neki su već krenuli da rešavaju postojeće pro bleme kod deteta. Pristupi roditelja u rešavanja ovih problema su veoma različiti, nekada su, veoma ekstremni u nalozima i zahtevima. U praksi se 10
pokazalo, da ima roditelja koji vr š e pritisak na dete kako treba da crta . Postoji nekoliko 'tipova' roditelja u svojstvu “savetodavaca”. -Jedni stavljaju detetu olovku u ruku i pokušavaju da njihovom šakom vodeći detetovu šaku “
”
izvedu oblike na hartiji, uporno objašnjavajući kako neki predemeti treba da izgledaju. -Drugi objašnjavaju kako treba da se izvedu odreĎeni oblici u okviru sadrţaja crteţa, brišu detetu nacrtano i zahtevaju da ih dete sluša i da napravi onako kako oni pričaju. -Treći tip roditelja, sklanja dete sa stolice, sedaju na njegovo mesto i crtaju umesto njega. Uz put često prigovaraju kako nikada neće naučiti da crtaju kako treba. Takvi roditelji crtaju deci i kasnije, u školi, pa čak i na fakultetu. U svim ovim situacijama, deca ne mogu da izgrade model učenja, koji kasnije primenjuju na sve školske i vanškolske aktivnosti. Od modela učenja zavisi i njihov uspeh, samostimulacija, motivacija i uviĎanje da svaka aktivnost moţe uvek još bolje da se izvede, zbog čega se dete adekvatno razvija i napreduje. Deca koja često trpe nemile zahteve svojih roditelja, izgraĎuju mnoge negativne stavove o sebi i vrlo često podbacuju u učenju u školi. U predškolskom periodu moţe da se stvori agresivan stav prema drugovima i drugaricama jer se osećaju manje vrednim jer ne znaju da crtaju. Ona ne razumeju šta se od njih traţi. Govor i jezik odraslog je suviše sloţen i po tipu verbalnog obrasca u kome postoje zahtevi ili nalozi koje dete svojom razvojnom psihofiziologijom govora i jezika
nije doseglo. Zato dete ne treba prisiljavati ni na šta, vremenom će samo od sebe početi da uviĎa stvari oko sebe, počeće da crta, kasnije i da piše i da čita, a ako postoje veći problemi ili poremećaji, specijalisti su tu da reše probleme. Literatura:
Morin Koks-Dečji crteţi
Dr Bogomil Karlavaris – Jovanka Kelbli – Miroslava Stanojević-Kastori-Metodika likovnog vaspitanja predškolske dece (za III godinu pedagoške akademije)
http://bnibocaraton.blogspot.com/2007/01/childrens-drawing-analysis-with-billie.html. Datum posete sajtu : 25.01.2014 http://www.nedasubota.com/moja_decica.html Datum posete sajtu : 25.01.2014
11
