Античка књижевност
ПЛУТАРХ
АЛЕКСАНДАР МАКЕДОНСКИ СЛАВНИ ЛИКОВИ АНТИКЕ ИЗВОР ИЗ „УПОРЕДНИХ ЖИВОТОПИСА" Превод и напомене МИЛОШ Н. ЂУРИЋ
МАТИЦА СРПСКА Уредник Др Бранко Гавела За штампу приредила Ксенија Марицки Гађански Ликовна опрема Душан Ристић
ПИШЧЕВО БИОГРАФСКО ГЛЕДИШТЕ КАО УВОД 1. У овој књизи описујемо живот краља Александра и Цезара, који је оборио Помпеја. Због множине готових чињеница нећемо ништа друго унапред рећи, него ћемо своје читаоце замо-лити да нам не замерају ако не излажемо све и ако понеку знамениту појединост не бележимо оп-ширно, него безмало све само укратко. Јер ми не пишемо историју, него животописе; а осим тога, врлина или неваљалство не објављују се увек у најсјајнијим делима, него је често незнатно дело и незнатна реч или, штавише, каква шала обја-снила карактер боље него битке у којима су па-ле хиљаде бораца, или највећи борбени редови и највећа подседања градова. Као што, дакле, сликари узимају сличност својих слика од лица и од обличја и црта у који-ма се објављује карактер, не водећи много рачуна о осталим деловима, тако и нама нека буде слободно да радије испитујемо обележја душе и по њима да приказујемо живот свакога појединца, а другима да оставимо јуначке подвиге и битке. ПРЕЦИ И РОДИТЕЉИ АЛЕКСАНДРОВИ 2. Да је Александар по своме пореклу с очеве стране био Хераклид од лозе Каранове, а с материне Еакид од лозе Неоптолемове, то се сасвим поуздано зна. Говори се да се његов отац Филип заједно с Олимпијадом посветио у мистерије на Самотра-ци. Још млад момак, а она девојка без родитеља, он се ту у њу заљубио и тако склопио брак, пошто је за то придобио њена брата Аримбу. У ноћи пред свадбу, вереници се учинило у сну као да је загрмело те јој утробу ударила муња, а после ударца планула је силна ватра, која се у праскању растурила разносећи пламење на све стране. Неко време после свадбе видео је и Филип у сну сам себе како притискује печат на утробу своје жене; а на томе печату, чинило му се, био је урезан лик лава. Док је већина врачева сум-њиво гледала на тај сан и саветовала Филипу да му ваља боље пазити на свој брачни живот, је-дини је Аристандар из Телмеса говорио да му је жена бременита, јер се печат не удара на оно што је
празно; а она носи чедо велике смелости и лавље ћуди. Једаред су приметили и змију, ко-ја се, док је Олимпијада дремала, на одру ис-пружила. Кажу да је то љубав и љубазност Фи-липову највише ослабило, тако да више није че-сто одлазио њој на одмор, или зато што се побо-јао таквих чини и отрова своје жене, или зато што му савест није допуштала да јој се при-ближује, мислећи да милује и љуби више биће. Али то се објашњава и друкчије. Све тамош-ње жене од памтивека држе се орфичких обре-да и празника у част бога Диониса, и стога се зову Клодоне и Мималоне. Оне се веома слично понаашају као Едонке и Трачанке око Хема, а од њих је, чини ми се, и потекао израз υρησκευειν (поштовати), који обележава прекомерне и пре-теране свете обреде. Чезнући за усхићењем више него друге жене и показујући свој занос сувише варварски, Олимпијада је у своје бакхантско дру-штво узимала велике питоме змије, које су че-сто пута излазиле из бршљана и светих кошара, па су се обавијале око посвећених штапова и око венаца госпођа и тако плашиле мушкарце. РОЂЕЊЕ
3. Него Филип после оне појаве пошаље Хе-рона из Мегалопоља у Делфе. Причају да му је од бога Аполона донесено пророчанство с наре-ђењем да жртвује Амону и да највише одаје по-шту томе богу; затим кажу да је изгубио оно око којим је провирио кроз пукотину врата и приметио онога бога у прилици змије где лежи с његовом женом. А Олимпијада је, као што прича Ератостен, испраћајући Александра у војску, њему једином открила тајну његова порекла и опомињала га да буде храбар како доликује његову пореклу. Други, додуше, кажу да је она то од себе одби-јала и говорила: ,,3ар Александар неће престати да ме клевета пред Хером?" Родио се, дакле, Александар у почетку ме-сеца хекатомбеона који Македонци зову „лоос", и то шестог дана, а то је онај ,исти дан кад је за-паљен Артемидин храм у Ефесу. Стога је Хеге-сија из Магнезије изрекао досетку која би сво-јом хладноћом могла да угаси онај пожар: „Разуме се — каже — тај храм морао је изгорети кад је Артемида бабичила при Александрову рођењу!" А који се од магова баш онда налазили у Ефесу, сви су пожар храма сматрали као знак нове нecpehe. Устумарали се, ударајући се у ли-це и вичући да је онај дан родио Азији проклет-ство и велику несрећу. Филипу, који је малопре освојио Потидеју, стигле су у исто време три вести: прва, да је Парменион победио Илире у великој бици; друга, да је при утркивању. у Олимпији однео победу његов коњ; Tpeha, да му се родио Александар. Свему томе он се, разуме се, радовао, а његову ра-дост повећаваху гатари још више, изјављујући да то дете, кад се заједно родило с трима победама, нико неће победити. СПОЉАШЊА ПОЈАВА, ТРЕЗВЕНОСТ И ПОНОС МЛАДОГ АЛЕКСАНДРА 4. Александрово лице најбоље приказују Ли-сипови ликови, и стога је Александар и сам же-лео да му једини Лисип израђује ликове. Што су доцније многи његови последници и пријатељи нарочито хтели да прикажу, — усправно држање врата, који је само мало био нагнут на леву стра-ну, и чежњив поглед, — то је сасвим тачно ухва-тио тај уметник. Апеле, пак, сликао га је с му-њом у руци, али није погодио боје лица, него ју је направио више мрку и тамну; а Александар је, кажу, био бео, само је белило у њега прелази-ло у руменило, нарочито око груди и лица. Да му се кожа веома пријатно испаравала, и да су му не само уста него и цело тело лепо мирисали, тако да му је и одело било пуно мириса, то смо чи-тали у Аристоксеновим Успоменама. Узрок томе можда је било мешање топлоте и ватре у њего-ву телу. Јер мирис, као што учи Теофраст, по-стаје отуда што топлота троши влагу. Стога су-ви и топли крајеви рађају обиље најлепших ми-рођија; јер сунце извлачи влагу која се на повр-шини тела находи као каква твар за трулоћу. Али код Александра, по свој прилици, телесна топлота била је узрок његовој склоности ка пи-јанству и његовој напраситости. Још док је био дечак, његова трезвеност по-казивала се у томе шго је, поред своје наглине и необуздане страсти у другим стварима, умео да у телесним уживањима буде отпоран и да им се предаје с великом умереношћу; а његово часто-љубље, и поред његове младости, показивало је извесну достојанственост и великодушност. Во-лео је славу, али не од свачега и сваку као Фи-лип,
који се својом беседничком вештином хва-лисао као какав софист, те је победе својих кола у Олимпији и на новац ковао. Кад су га пријатељи искушавали би ли хтео да се надмеће на утркиваљу у Олимпији, — био је, наиме, брзоног, — одговорио је: „Свакако, са-мо ако би се са мном надметали краљеви!" Уопште као да није волео род рвача. Он је, додуше, много пута приредио надметања, и то не само за трагедије, фрулање и китарање, него и за казивање песама, и за сваковрстан лов, и за борбу на палице, али зато ни за песничење ни за тешко рвање није с нарочитом љубављу од-редио награду. ИНТЕРЕСОВАЊЕ ЗА ПЕРСИЈУ И ТЕЖЊА ЗА ЈУНАШТВОМ И СЛАВОМ. ВАСПИТАЧИ 5. Једаред, кад Филипа није било код куће, Александар је дочекивао посланике који су били дошли од персијског цара. Он се с њима спри-јатељио и све их освојио својом љубазношћу и тиме што их није запитао ништа што би било де-тињасто или незнатно, него се распитивао за ду-жину пута и какво је путовање у Персију, и за самога цара: какав је војсковођа, и колико су Персијанци јаки у одбрани и нападу. Посланици су се чудили тим питањима, а Филипова хваљена способност губила се у његовим очима пред про-ницљивошћу и окретношћу тога детета. Кад год је стигао глас да је Филип или ка-кав знаменит град освојио или какву сјајну бит-ку добио, Александар то никако није с радошћу слушао, него је пред својим вршњацима говорио: „Другари, све ће ми отац унапред узети, а за ме неће остати ниједно велико ни сјајно дело да га с вама извршим!" Очевидно је да он није тежио за уживањем и за богатством него за јунаштвом и славом, па је стога мислио да ће, уколико од свога оца више наследи, утолико мање сам својом снагом пости-ћи. Уверен да тиме што моћ његова оца све више расте, сви успеси припадају само овоме, он није желео да од оца добије ни блага, ни раскоши, ни уживања, него краљевство које he му доноси-ти борбе и ратове и дела пуна славе и части. Што се тиче његова образовања, имао је, ра-зуме се, много такозваних васпитача и наставни-ка и учитеља, којима је био на челу Леонида, човек строга карактера и сродник Олимпијадин. Овај се стидео назива наставника, мада је то на-ставништво имало леп и частан задатак, те је допуштао да га сви други због његова достојанст-ва и сродништва зову васпитачем и вођом Алек-сандровим. Други један, који је заузимао поло-жај наставника те наставничко име и присвајао, био је Лисимах, родом из Акарнаније. Овај се није одликовао нарочитом образованошћу, али за-то што је себе звао Феником, Александра Ахиле-јем, а Филипа Пелејем, био је омиљен, те је чак заузимао друго место. КУПОВАЊЕ КОЊА БУКЕФАЛА И АЛЕКСАНДРОВО ЈАХАЊЕ 6. Једнога дана неки Тесалац, по имену Филоник, понуди Филипу коња Букефала, да га ку-пи за тринаест таланата. Изиђу, дакле, на поља-ну да коња огледају, али нађу да је диваљ и са-свим неупотребљив, јер нити је пуштао да га ко појаше, нити је могао да подноси глас ма кога из Филипове пратње, него се пропињао на свакога ко му се приближио. Док се Филип љутио и нарађивао да коња воде даље, јер је сасвим диваљ и необуздан, рече Александар, који је такође био овде: „Каква ли то ата xohe да изгубе, само зато што због неумештва и страха не могу да га јашу?" Филип у први мах ућута; али кад му је син више пута срдито замерао, рече: „Зар ћеш ти стари-јим људима приговарати, као да сам више знаш него они ИЛИ као да умеш боље јахати?" — „Бар овога", одговори Александар, „боље бих јахао не-голи ко други." „Али ако га не могнеш јахати", продужи Филип, „каквом казном да те казним за твоју дрскост?" — „Дива ми", одговори Алек-савдар, „ја ћу платити колико ат вреди!1' Сви се насмеју, и пошто су утврдили цену, Александар одмах дотрчи до коња, ухвати га за узду и окрене према сунцу, по свој прилици зато што је био приметио да се коњ плаши сенке што му пада пред очи и игра око њега. Затим мало потрчи поред њега и помилује га; а кад је ви-део како се помало љути и фрче, баци мирно свој огртач, па се коњу вине на рамена и чврсто га опкрочи. У први мах притегне узду и устави га без ударања или мамузања; али кад је при-метио да коњ не хаје за његову претњу, него само жуди да трчи, пусти му узду и потера га још јаче вичући и ногом га
бијући. Филипа и његозе пратиоце обузе самртни страх, те беху као окамењени; али кад је Александар савио како треба и натраг дојездио, пун поноса и радости, сви други кликну, а отац му, прича се, заплаче од радости; и кад му је син сјахао, помилова га по глави и рече: „Сине мој, тражи себи краљев-ство које he бити достојно тебе; Македонија је за тебе премалена!" ПОЗИВАЊЕ АРИСТОТЕЛА ЗА УЧИТЕЉА АЛЕКСАНДРУ 7. Филип је приметио да му син има јогунасту hyд, која се бунила против сваког насилног поступка, али се разборитим разлозима лако мо-гла водити на прави пут. Стога је покушавао да на сина утиче више саветима него наређењима. Па како ни учитељима музике и редовне наставе није сасвим поверавао његово васпитање и образовање, јер је то посао везан за велике тешкоће, и јер по Софокловим речима: Ту треба многих узда и кормањења! позове он Аристотела, веома славнога и веома ученога филозофа, коме је за његово наставниковање дао лепу и пристојну награду. Филип је наиме град Стагиру, из које беше Аристотел, и коју је био разрушио, тада поново подигао, а грађанмма, који се беху разбегли или доспели у ропство, допустио да се врате на своја имања. Као место за боравак и рад одреди им Нимфеј код Мијезе, где још и сада показују камене клу-пе и хладовину у КОЈОЈ су се учитељ и ученик шетали. По свој прилици, Александар није учио само Етику и Политику, него је улазио и у тајне дубље науке, које су филозофи називали акро-аматичке и епоптичке, те стога нису с њима упо-знавали широку публику. Јер, кад је Александар доцније већ био пре-шао у Азију и чуо да је Аристотел о тим наука-ма издао неколико књига, налише му он писмо у коме је отворено бранио Филозофију. Препис тога писма гласи: Александар чини поздрав Аристотелу Ниси добро урадио што си акроаматичке списе из-дао. Та чиме ћемо ce ми разликовати од осталих ако науке у које смо ми посвећени буду општа својина? Ја бих више волео да се одликујем најузвишенијим знањем неголи својом влашћу. Остај ми у здрављу!
Да би умирио његово частољубље и у исти мах себе оправдао, Аристотел му одговори да оне науке и јесу и нису издане. Јер, одиста, његов спис о Метафизици није ни од какве користи ни за наставу ни за учење, него је ствар написана у првом реду само за оне који су већ у њу посвећени. АРИСТОТЕЛ И АЛЕКСАНДАР 8. Чини ми се да је Аристотел више него ико други усадио Александру у срце и љубав према лекарству. Јер, Александар је не само тео-рију лекарства заволео него је и својим болесним пријатељима помагао у њиховим болестима, те им одређивао неке лекове и давао упутства о начину живљења, као што се то може дознати из његових писама. Уопште, он је од природе волео науку и чи-тање и био је велик пријатељ научног испитива-ња. Илијаду он је и посматрао као попутнину ратне храбрости и називао је тако. Од Аристоте-ла је добио његово издање Илијаде, које зову „издањем из нартекова ковчежића". Оно је, као што прича Онесикрит, свагда лежало поред ка-ме под његовим узглављем. Како у унутрашњим крајевима Азије није имао много осталих књига, наредио је Харпалу да га снабде њима. Овај му пошаље дела Фили-стова, многе трагедије Еурипидове, Софоклове и Есхилове, а поред тога и дитирамбе Телестове и Филоксенове. Мада је Аристотела испрва поштовао и во-лео, као што је и сам говорио „исто тако као свога оца, јер овом дугујем живот, а ономе свој лепши живот", ипак је доцније променио пона-шање према њему, не баш тако да би му што на-жао учинио, али у његову cao6pahajy c њим није било више оне топлоте и љубави, и то се узело као знак да је он према њему охладнео. Али зато ипак није му из душе ишчезнула ја-ка љубав према Филозофији, која му је од мла-дости била усађена и с њиме однегована. То по-тврђује оно поштовање према Анаксарху, затим оних педесет таланата што их је послао Ксено-крату, и најзад почасти што их је учинио Дан-дамису и Калану.
АЛЕКСАНДРОВИ ПРВИ РАТНИЧКИ УСПЕСИ. СВАЂА С ОЦЕМ. ОДЛАЗАК ОД КУЋЕ И ПОВРАТАК 9. Кад је Филип ратовао против Византиња-на Александру је било шеснает година, а била му је поверена владавина у Македонији са држав-ним печатом. Том приликом победио је Мајђане, који се беху одметнули, заузео њихов град, изг-нао све варваре те основао помешану насеобину и дао јој име Алвксандропољ (= Александров град). Учествовао је и сам код Херонеје у боју про-тив Хелена, и говори се да је он први провалио у свету чету Тебанаца. Још и у наше дане пока-зиван је поред реке Кефиса стари такозвани Александров храст, до кога је у оно време стојао Александров шатор. Недалеко од тога места на-лази се и велико гробље Македонаца. Због тих успеха Филип је, разуме се, веома волео свога сина, и то толико да је с великим задовољством слушао Македонце кад су Алек-сандра називали својим краљем, а Филипа сво-јим војводом. Међутим, нереди у његовој кући, који су се јавили као последица његових женидаба и љуба-ви, доносили су многе свађе и оштре размирице због којих је на неки начин цела краљевина па-тила заједно с краљичином одајом. Тај раздор још је више распирила осорна Олимпијада, љу-боморна и страсна жена, јер је она и Александра раздраживала. Ту размирицу најјаче је изазвао Атал при свадби Клеопатре, коју је Филип као девојку узео за жену, пошто се у њу страсно за-љубио и поред својих година. Атал, наиме, који је био њен ујак и при пићу се опио, стане гово-рити Македонцима нека се моле боговима да би им се од Филипа и Клеопатре родио престолона-следник. Александар на то плане гневом и рече: „Шта, несрећо? Зар ти сматраш мене за копи-ле?" и баци пехар на њега. Сад устане Филип на свога сина и тргне мач, али на cpehy и своју и синовљеву оклизну се од гнева и пијанства — и падне. Тада he Александар подругљиво: „Гледај-те, људи, тај се спремао да из Европе прелази у Азију, а овамо не може да иде од столице до столице а да се не сруши!" После тога злостав-љања у пијанству поведе он Олимпијаду са со-бом и смести је у Епир, а сам одабра себи бора-виште у Илирији. Потом посети Филипа Демарат из Коринта, који је био пријатељ његове куће, и зато је смео да пред њим отворено износи своје мисли. Пошто су се изруковали и поздравили, запита га Филип како ствар стоји са слогом међу Хеленима, и он одговори: „Баш ти доликује, Филипе, да водиш рачуна о Хелади кад си своју ęyhy испунио то-ликим свађама и невољама!" Тако се Филип опа-метио и Александру послао Демарата, који га склони на повратак. ПОЛИТИЧКЕ НАМЕРЕ САТРАПА ПИКСОДАРА. ФИЛИПОВА СМРТ 10. Мало потом Пиксодар, сатрап у Карији, желео је да орођавањем постигне савез са Фили-пом, па је стога хтео да своју најстарију ћерку уда за Аридеја, Филипова сина, и ради те ствари пошаље Аристократа у Македонију. То је пријатељство и Александровој мајци поново дало прилику за којекакве говоре и кле-вете: како Филип намерава да Аридеја сприја-тељи с тако угледном и богатом кућом, те да му напослетку остави краљевство. Узнемирен тиме, Александар пошаље трагич-кога глумца Тесала у Карију да с Пиксодаром преговара: нека остави незаконита и слабоумна краљевића, па нека радије Александра одабере за свога зета. И одиста, Пиксодару се овај предлог многи више свидео него његова намера. Кад је Филип то чуо, одабере Филоту, Парменионова сина, једнога од Александрових присних пријате-ља, и пође с њим у собу Александру; ту га вео-ма искара и љуто изгрди: да је простак и да није достојан свога срећнога положаја кад се задово-љава тиме да постане зет једном Каранину, робу варварскога цара. У исти мах напише писмо Ко-ринћанима да му онога Тесала пошаљу окована, а од осталих Александрових пријатеља Харпала и Неарха и, осим њих, још Еригија и Птолемеја протера из Македоније, али их Александар доц-није позове натраг и одликује највећим поча-стима.
Кад је Филил доцније, по Аталову и Клео-патрину наговарању, нанео увреду Паусанији, па кад овај није нашао правде и Филипа убио, кри-вица је највише пала на Олимпијаду, да је она огорченога младца подстакла и подјарила, а не-каква сумња паде и на Александра. Јер, кад се Паусанија после оног злостављања с њиме састао и узео му се горко жалити, кажу да му је Алек-сандар одговорио овим стихом из Еурипидове Ме-деје: И оца u с њим
невесту и женика!
али зато је ипак не само све оне који су учество-вали у томе убиству потражио и казнио, него је и Олимпијаду прекорео што је за његова одсуст-ва свирепо поступала с Клеопатром. АЛЕКСАНДАР ПОСТАЈЕ КРАЉ. БРЗО ПРОДИРАЊЕ ДО ДУНАВА И РАТ С ТЕБАНЦИМА. РАЗОРЕЊЕ ТЕБЕ 11. Кад је Александар, с навршеном дваде-сетом годином, узео краљевску власт у своје ру-ке, виде да га са свих страна окружују велика завист, љута мржња и големе опасности. Суседна варварска племена нису хтела да и даље подносе наметнути јарам и жудела су да опет имају своје краљеве. С друге стране, Филип је, истина, Хе-ладу оружјем победио, али није добио времена да је сасвим савлада и навикне на покорност, не-го је само односе променио и пореметио, тако да се Хелада после његове смрти нашла у великој пометњи и усталасаности које су произлазиле из ненавиклости. Али, док су се Македонци бојали повољна тренутка и сматрали да се Александар мора Хе-ладе сасвим одрећи и да се не сме служити ни-каквом силом против ње, него да варваре који хоће да се одметну треба поново придобијати бла-гим поступцима и на тај начин све буне одмах у почетку спречавати, Александар је полазио са су-протнога стајалишта: он је мислио да свој по-ложај мора обезбеђивати и спасавати неустраши-вошћу и јунаштвом, јер ако се примети да се он у свом поуздању колеба и у најмањој мери, сви he ти народи одмах устати против њега. Стога је он варварским покретима и ратови-ма у тамошњим областима учинио крај тиме што је изненада с војском продро све до Дунава, где је у крвавом боју победио и Сирма, трибалскога краља. Чувши да су се Тебанци одметнули и да им Атињани држе страну, он одмах, да се појави као јунак, крене са својом војном снагом и пролазећи кроз Термопиле рече: „Демостену, који је мене, док сам боравио код Илира и Трибала, називао дечаком, а кад сам био у Тесалији — младићем, сада ћу под зидовима Атине показати да сам чо-век!'' Beh je био близу Тебе. Да би Тебанцима дао прилику да се за своје дотадашње поступке по-кају, тражио је од њих само да му предаду Фе-ника и Протита, а свима онима који прелазе на његову страну обећавао је пуну безбедност. Али како су Тебанци са своје стране захтевали од ње-га да им преда Филоту и Антипатра, а у исти мах оглашавали да се сви који желе ослободити Хеладу придруже њиховим борбеним редовима, он напослетку склони Македонце на рат. У борби против много већег непријатеља Тебанци се бора-ху храброшћу и срчаношћу која је њихову снагу превазилазила; а кад је и македонска стража оста-вила тврђу Кадмеју и ста.ла наваљиватаи на њих иза леђа, буду они опкољени, и већина их падне у са-мом боју, а град буде освојен, опљачкан и разрушен. Сад је Александар уопште очекивао да ће Хеле-не толика несрећа преплашити, па да he ce они покуњити и умирити. А осим тога, он се напра-вио као да се мора одазвати жалбама својих са-везника, — Фокиђана и Платејана, који су се на Тебанце пожалили. Изузевши свештенике и све пријатеље Македонаца, затим потомке песни-ка Пиндара и све оне који се и поред решења нису били одметнули, све остале — а било их је око тридесет хиљада — прода у робље. Број погинулих износио је око шест хиљада. ТИМОКЛИЈА 12. Усред многих и тешких невоља, које су Тебу тада погодиле, провале некакви Трачани у кyhy отмене и честите госпође Тимоклије и оп-љачкају све што су нашли. Њихов вођа злостави ту госпођу, па је потом стане испитивати да ли је где сакрила злата или сребра. Она му каже да је сакрила, па га самог поведе у башту и покаже му бунар у који је — вели — док је град био освајан, бацила своје најскупље драгоцености. Кад се Трачанин сагнуо да претражи место, Тимокли-ја стане
иза њега и гурне га у бунар, па набаца на њега толико камење да је под њим морао по-страдати. Трачани је због тога свежу и доведу пред Александра. Beh у први мах она је и својом појавом и својим ходом показивала неку досто-јанственост и поноситост, јер је за онима који су је водили ишла без икакве зебње и без икаква страха. Кад ју је краљ запитао ко је, она одгово-ри: „Ја сам сестра онога Теагена који се против Филипа борио за слободу Хелена, те је као војво-да погинуо код Херонеје." Александар се зачуди и њену одговору и њену делу па нареди да сло-бодно одлази са својом децом. ПОМИРЕЊЕ С АТИЊАНИМА И БЛАЖЕ ПОСТУПАЊЕ ПРЕМА ТЕБАНЦИМА 13. С Атињанима Александар се помирио, ма-да им је на душу тешко падала судбина Тебанаца. Баш су имали пуне руке посла око Елеусин-ске светковине, али је због жалости одгоде; а све оне који су се склонили у њихов град, дочекају најљубазније. Али, било зато што се, попут лава, већ заситио љутине, било зато што је хтео да поред тако свирепог и мрског дела покаже дело благости — Александар им је не само сваку кри-вицу опраштао, него их је и саветовао да будним оком прате све политичке догађаје, јер he њихов град — ако се њему што догоди — задобити власт над Хеладом. Кажу да се Александар доцније због несреће Тебанаца више пута ражалостио, те је стога с многима блаже поступао. Уосталом, он је и оно што је пијан учинио с Клитом приписивао гневу и освети Дионисовој; на исти начин објашњавао је и плашљивост Македонаца у Индији кад су његов ратни поход оставили неизвршен, те су та-ко његову славу изневерили. Зато међу Тебанци-ма који су се спасли није било ниједнога који је би добио све што је од њета само зажелео и за-молио. Толико о судбини Тебе. АЛЕКСАНДАР И ДИОГЕН. ДЕЛФИЈСКО ПРОРОЧАНСТВО И ДРУГА ЗНАМЕЊА 14. Кад су се Хелени на Истму сакупили и решили да заједно с Александром иду у рат про-тив Персије, изаберу њега за врховног војног ста-решину. Том приликом долазили су к њему мно-ги државници и филозофи да му зажеле успех и cpehy; Александар се надао да he то исто учи-нити и Диоген из Синопе, који се тада налазио близу Коринта. Али како Диоген о томе није ни-мало водио рачуна, него је мирно седео у Кране-ју, ишао је сам к њему. Диоген се баш тада сун-чао. Како су му се толики људи приближавали, он се мало усправи и упре поглед на Александра. Овај га љубазно поздрави и запита га да ли му може учинити какву услугу. „Уклони ми се мало са сунца!" одговори му Диоген. То је, кажу Алек-сандра веома изненадило, и он се, и поред тога што му човек није посветио никакву пажњу, за-чудио његову поносу и његовој душевној величи-ни. И кад су се његови пратиоци, при повратку, стали смејати и правити шале, он им рече: „Оди-ста, кад не бих био Александар, био бих Диоген!" Желећи да бога Аполона упита за успех сво-је војне против Персијанаца, пође Александар у Делфе. И мада су баш тада били "Несрећни да-ни", у које се не смеју давати никаква пророчан-ства, он је ипак најпре слао да му зову врховну свештеницу. Али кад се она противила, изговара-јући се на закон, он сам похита к њој и стане је силом вући до храма, и она, напослетку, као ба-јаги преморена његовом журбом рече: „Ти си, синко, несавладљив!" На те речи Александар кли-кне: више му не треба другога пророчанства, јер је већ од ње добио оно пророчанство које је желео. Кад је, дакле, хтео да отпочне тај рат, чини-ло се као да су од божанства дошла многа зна-мења. Да споменемо, на пример, ово: баш пред оне дане веома се знојио Орфејев лик од кипа-рисовине у Либетри. То знамење све је плашило; једини Аристандар соколио је краља да се не бо-ји, јер he починити дела за песму и причу, и због њих ће многе муке и многи зној попасти песнике и музичаре КОЈИ о њима буду певали. БРОЈ ВОЈНИКА И РАТНА РИЗНИЦА. ПРЕЛАЗ ПРЕКО ХЕЛЕСПОНТА 15. Војска Александрова, по онима који на-воде најмањи број, имала је тридесет хиљада пе-шака и четири хиљаде коњаника; а по онима који наводе највећи број, четрдесет и три хиља-де пешака и пет хиљада коњаника. По Аристобу-лову извештају, Александар у ратној каси није имао више од седамдесет таланата; а Дурид твр-ди да је хране имао само за тридесет дана; Оне-сикрит опет вели
да је још две стотине таланата узео у зајам. Али мада су средства којима се на пут спремао била тако слаба и ограничена, он ипак није у лађу ушао пре но што је проучио прилике својих пријатеља и једноме дао земље, другоме село ,трећему приходе каква града или пристаништа. Кад су на тај начин безмало сва краљевска имања била поклоњена и раздана, ре-ћи he Пердика краљу: „А што себи краљу, остав-љаш?" Александар одговори: „Наде." „Добро", продужи Пердика, „онда ћемо и ми који с тобом идемо у рат имати део у тим надама!" И одиста Пердика не хтеде да прими имање које је њему било одређено; на његов поступак угледаше се још некоји Александрови пријатељи. Али онима који су такве поклоне хтели да примају или су за њих чак и молили, радо је делио; и тако је распоклањао готово све што је у Македонији имао. У таквој жестини и у такву расположењу пређе Александар преко Хелеспонта. Искрца се код Илиона, и ту је Атени принео жртву,паље-ницу, а херојима леваницу. Кад је дошао пред Ахилејев надгробни стуб, намазао се уљем, па је око стуба, како је обичај, са својим пријатељима го оптрчао, затим ставио на њега венац и ово ре-као: „Срећна ли Ахилеја, који је у животу на-шао верна пријатеља, а после смрти великога гласника својих дела!" Док је по граду обилазио и разгледао његове знаменитости, запита га неко да ли би хтео да види Паридову лиру. „Не", од-говори, „та ме нимало не привлачи; али тражим лиру уз коју је Ахилеј певао о славним подвизи-ма јунака!" БИТКА НА ГРАНИКУ 16. За то време Даријеве војводе беху саку-пиле велику војску и разместиле је на реци Гра-нику да му спрече прелаз преко ње. Можда је, дакле, било нужно заметати битку, на вратима Азије, да би се могло улазити и да би се рат от-почео. Већина се бојала дубине те реке и нерав-них и стрмих обала на другој страни, куда се ни-је могло узићи без борбе. А некоји су опет краља опомињали да не треба газити стари обичај што се тиче месеца; јер месеца десија македонски краљеви обично нису изводили своју војску. Ту препреку отклонио је Александар на тај начин што је наредио да се тај месец зове други арте-мисије. Парменион најзад није допуштао да се гази у битку ,,јер је касно доба дана", али му Александар одговори: „Онда би се Хелеспонт, преко кога сам прешао, морао да стиди ако се са-да уплашим од Граника!" И тако он са тринаест коњичких чета јурне у реку. Јахао је против непријатељских стрела и према стрмој обали, заштићеној наоружаном коњицом, и то још кроз струју која се усталасала и са собом носила ко-ња и војника, и зато се учинило да се прелажење врши више из лудила .и очајања неголи по памет-ној одлуци. Али он оста истрајан у прелажењу те се једва и с тешким напором дохвати супротне обале, која је због блата била сва мокра и клиска. Био је принуђен да се одмах онако без реда упу-сти у борбу, да се са гомилом која је нападала бију човек по човек, док не пређе његова војска и не постави се у некакав ред. Јер непријатељи су одмах стали наваљивати, и гонећи коња про-тив коња, ударати копљима, а кад су им се копља поломила мачевима. Александар се познавао по свом лаком шти-ту и по својој перјаници на шлему уз коју је с једне и с друге стране било заденуто перо сасвим бело и необично велико; зато су се многи бацили на њега, и једно копље погодило га је испод набора на оклопу, али га није ранило. У тај мах дојезде заједно и две војводе, Ресак и Спитридат. Ис-пред једнога се умео уклонити, а нападне на Ре-сака и удари га по оклопу; том приликом сломи-ло му се копље па је морао тргнути мач. Кад су се њих двојица сукобили, Спитридат окрене мало свога коња у страну, па се у исти мах усправи и свом снагом замахне својим персијским мачем: обори му перјаницу с једним пером, а шлем јед-ва издржи ударац, и то тако да је оштра страна мача додирнула крајеве краљеве косе. Спитридат је већ био по други пут замахнуо, али га прете-че „мрки" Клито и прободе га својим копљем. У исти мах паде и Ресак, погођен Александро-вим мачем. Док је трајала та жестока и опасна коњичка битка, прелазила је преко реке и фаланга Маке-донаца, те и пешаци навале једни на друге. Не-пријатељи не дадоше ни јак ни дуг отпор него побегоше главом без обзира, осим хеленских плаћеника. Они се повукоше на један брежуљак и стану молити Александра да му се предаду на веру. Али он се више из љутине неголи из па-метне одлуке први баци међу њих те изгуби сво-га коња, али не Букефала, него другога, коме мач пробурази ребра. И већина оних који су па-ли на Александровој страни баш су ту допали ра-на и ту погинули, јер су се морали борити против храбрих и очајних људи. Од варвара, кажу, пало је у томе боју дваде-сет хиљада пешака и две хиљаде и пет стоти-на коњаника; Александар пак, бар по извештају Аристобулову, имао је у овому само тридесет и
четири мртва од којих су деветорица били пеша-ци. Стога је наредио да им се подигну бронзани ликови, које је израдио Лисип. Желећи да та победа буде општа победа Хе-лена, пошаље посебице Атињанима три стотине отетих штитова. А на остали плен наредио је да се уопште метне веома ласкав натпис: „Александар, Филилов син, и Хелени осим Лакедемоња-на, од варвара који живе у АЗИЈИ." Чаше, пурпур-не хаљине и друге персијске драгоцености што их је као плен узео од Персијанаца, све је послао својој мајци осим неколико ствари. ОСВОЈЕЊЕ САРДА. ПРОДИРАЊЕ КРОЗ МАЛОАЗИЈСКО ПРИМОРЈЕ. ОДАВАЊЕ ПОШТЕ ТЕОДЕКТУ 17. Ова битка наједаред је цео положај пре-окренула у корист Александру с толиком снагом да је заузет и Сард, тај украс персијске власти у приморју, и остале земље придруживао. Само су се успротивили градови Халикарнас и Милет, али је и њих заузео на јуриш и покорио све изо-колне покрајине. Кад је све то било свршено, стао се колеба-ти у својим намерама о потоњим предузимањима. Више пута је живо желео да пође на Дарија и да заметне пресудну битку за цело његово цар-ство; час му је опет падало на памет да се рато-вањем у приморским покрајинама извежба, па да тек онда, кад ојача снагом и богатством тих зе-маља, нападне на цара. У Ликији, близу града Ксанта, има извор у коме су, како причају, баш онда стали избијати тако јаки кључеви да је из дубине искочила тучана плоча, исписана старинским писменим знаковима, из којих се закључивало да he персијска власт престати кад је оборе Хелени. Охрабрен тиме, Александар је хитао да од непријатеља очисти цело приморје до Феникије и Киликије. Његово путовање обалом Памфилије дало је многим историчарима градива за тајанствено и чудесно причање: како је море, које иначе големе таласе непрестано ваља с пучине и веома ретко показује уске и густо нанизане гребене испод стрмих планинских литица, божјом вољом испред Александра узмакло! На тај догађај указује и Менандар у једној комедији: Већ је и то александровски: кад кога тражим ја, одмах ће ми и сам доћи; а кад морам газити, преко мора куд му драго, и ту отворен ми пут! али сам Александар у својим писмима не споми-ње никакво чудо, него каже само да је из Фаселиде путовао дуж брда које се зове Климакс (= лестве) и да је срећно прошао. Зато је и неколико дана остао у Фаселиди. За време свога боравка у томе граду видео је на тргу споменик подигнут у част недавно преминулом Теодекту, који је био родом из Фаселиде. Једне вечери по вечери, развесељен вином, пође он на трг у свечаној литији и обаспе онај кип многим венцима, и тако је љубазно и добре воље одао захвалност и пошту човеку с којим се упознао преко Аристотела и Филозофије. ПРЕСЕЦАЊЕ ГОРДИЈСКОГ ЧВОРА 18. Затим савлада отпорни део Писидије и покори Фригију. Заузме и град Гордију, која је, по казивању, некад била престоница краља Миде. Ту је видео она много спомињана кола од дренова лика и о њима чуо причу у коју варва-ри верују: ко раздреши тај чвор, томе је суђено да постане краљ целога света. Већина говори да су узлови били толико испреплетени и њихови крајеви тако невидљиви да је Александар, не зна-јући како би чвор раздрешио, пресекао га својим мачем, па су се из њега многи крајеви помолили. Али Аристобул каже да га је раздрешио сасвим просто: из оја он је извукао само клин, којим је ремен на јарму био учвршћен и тако полагано свукао јарам с кола. Пошто је својој власти подвргао Пафлагони-ју и К.ападокију, стигао му је глас о смрти Мемноновој. Од њега је Александар могао очекивати да he му он од свих Даријевих војсковођа у приморју највише посла задавати и правити му не-избројне тешкоће и сметње. Његовом смрћу до-био је још више храбрости за продирање у уну-трашњу Азију. Већ ce и Дарије кретао из Сузе, уздајући се у своју голему силу, јер је водио шест стотина хиљада војника. Осим тога, његово уздање утвр-ђивао је и некакав сан, који су му маги толкова-ли више по његовој жељи неголи по ономе како се могло догодити. Уснило му се да македонска фаланга гори у
силном огњу, а Александар да га у хаљини- коју је раније сам носио као царев татарин, — најпре служи, а затим као да је оти-шао у свештену дубраву Белову и у њој ишчез-нуо. Тиме је, зацело, бог наговештавао да he Ma-кедонци извршити славна и сјајна дела, и да he Александар завладати Азијом, као што је завла-дао Дарије кад је од татарина постао царем, али да ће ускоро затим у слави живот свој завршити. АЛЕКСАНДРОВА БОЛЕСТ И ЛЕКАР ФИЛИП 19. Још више се Дарије поуздао кад је Алек-сандрово и сувише дуго бављење у Киликији узео као знак нејунаштва. Али томе задржавању узрок је била болест, за коју једни кажу да ју је добио од напора, а други од назеба при купању у леденој реци Кидну. Ниједан од његових лекара није смео да се лати лечења. Мислећи да је опасна болест јача од сваког лека, бојали су се прекоравања од Ма-кедонаца ако болест не исцеле. И Филип из Акар-наније видео је опасно стање болесниково. Али уз-дајући се у краљево пријатељство и сматрајући за своју срамоту ако с краљем не би делио опас-сност у којој се находи и ако му не би, и по цену свога живота, помогао до крајњега средства, он напослетку приреди лек и наговори краља да га спокојно испије ако му је стало да оздрави ради продужења рата. Парменион, међутим, послао је из табора пи-смо у коме је краља саветовао да се чува Фили-па, „јер му је Дарије обећао велике поклоне и ћерку за жену ако Александру одузме живот". Александар прочита писмо, али га не покаже ни-једном од својих пријатеља, него га стави под узглавље. Кад је Филип у одређено време с при-јатељима ушао, носећи лек, преда му краљ оно писмо и узме лек без икаква оклевања и коле-бања. Био је диван призор, као на позорници: један чита писмо, други пије лек, а затим један другога погледају различитим погледима. Александар је својим ведрим и веселим лицем откри-вао своју добру вољу и своју веру у Филипа, а овај је због оног клеветања био сасвим изван се-бе, па је час богове позивао као сведоке и према небу пружао руке, а час бацао се на болесни-кову постељу и молио Александра да не клоне духом и да се узда у њега. Јер лек је испрва сасвим савладао тело и сву му снагу потиснуо у дубину, тако да је болесник пао у несвестицу, престао говорити, потамнео и, уопште, показивао слабе знаке живота. Али ипак је уз помоћ Филипову брзо дошао себи, и чим је оздравио, пока-зао се својим Македонцима, јер њихова жалост није престајала док нису свога Александра угле-дали. БИТКА КОД ИСА 20. У Даријевој војсци налазио се неки Македонац Аминта, који је из своје отаџбине био побегао. Он је Александрову нарав добро позна-вао. Кад је, дакле, видео како Дарије хита да у кланцима удара на Александра, стане га молити да се задржи на месту, па да у тој пространој и отвореној равници са својом надмоћнијом војс-ком заметне пресудну битку са слабијим неприја-тељем. Дарије му одговори: боји се само тога да би непријатељи могли раније побећи, и Алексан-дар му тако измаћи. „За то, царе", продужи Ами-нта, „не бери бриге! Александар he поћи на те-бе, а можда већ иде!" Али Дарије не послуша са-вет Аминтин, него крене с војском у Киликију, а истовремено крене Александар њему у сусрет, у Сирију. Али у ноћи се мимоиђоше и морадоше се вратити. Александар се радовао овом срећном случају и само је хитао да се с непријатељем сукоби близу оних кланаца. Дарије, пак, журио је да опет узме свој ранији положај и да своју војску извуче из оних кланаца. Јер он је већ био увидео да је на своју штету угазио у крај који је, због мора и гора и реке Пинара која кроз сре-дину тече, неподесан за његову коњицу и на мно-гим местима испресецан .препонама, тако да је по-ложај као створен за мању војску Александрову. Александру је, истина, срећа дала такво бо-јиште, али његову победу обезбедила је више његова стратешка вештина неголи дарови среће. Јер, и поред тога што су непријатељи мно-жином своје војске били надмоћнији, он им није дао прилике да га опколе, него је, штавише, са својим десним крилом обишао њихово лево кри-ло, ударио на њих са бока, и варваре који су пред њим били нагнао у бекство. Сам он се борио међу прворедним борцима, тако да је мачем био рањен у бедро, а ранио га је, како Харет прича, сам Дарије, пошто су сами главом поделили мег-дан. Али у писму у коме Антипатра извештава о тој борби, Александар не спомиње име непри-јатеља који га је ранио, него каже да је камом рањен у бедро, али та рана није имала рђавих последица. Међутим, и поред тога што је однео сјајну победу и што је уништио више него сто десет хиљада непријатеља, ипак му није пошло за ру-ком да ухвати Дарија, јер је овај одмакао четири до пет стадија. Али зато је Александар добио у руке његова кола и његов лук.
Кад се вратио с прогоњења, затекао је своје Македонце где из варварског табора носе и возе све благо персијско. То је било неизмерно богат-ство, иако су Персијанци пошли у битку с мало пртљага и главни део своје коморе оставили у Дамаску. Даријев шатор, који је био пун сјајне послуге, скупоцених ствари и силна блага, били су војници одредили за Александра. Одмах он свуче са себе оружје и пође у купаоницу, говорећи: „Хајдемо да зној од боја оперемо у Дари-јевој купаоници!" Један од његових пријатеља продужи: „Не, Дива ми, у Даријевој, него у Александровој, јер оно што је припадало побеђенима треба да припадне победнику и по њему да се зове!" Кад је Александар угледао судове, крчаге, каде, бочице од помасти, све од злата и сјајно израђено, и кад је цео простор од многоцених мириса и мирисних масти пријатно мирисао, а он потом опет ушао у шатор, који је својом висином и величином, као и лепотом постеља, трпеза и судова изазивао највеће дивљење — тада он само погледа своје пријатеље и рече: „У томе се, чини ми се, и састојало његово царовање!" АЛЕКСАНДРОВО САМОСАВЛАЂИВАЊЕ И ЊЕГОВ ПЛЕМЕНИТИ ПОСТУПАК ПРЕМА ЗАРОБЉЕНОЈ ДАРИЈЕВОЈ ПОРОДИЦИ 21. Баш кад се спремао да седне за софру, јави му неко да Даријева мајка, жена и две ћерке девојке, које се налажаху међу заробљеницима, кукају и плачу, јер су опазиле Даријева кола и лук те помислиле да је Дарије погинуо. Александар, у коме је судбина царице и принцеза оставила дубок утисак, дубљи него његова властита судбина, дуго је седео замигољен, и напослетку пошаље к њима Леоната с наређењем да им саопшти: „Нити је Дарије погинуо, нити се оне треба да боје Александра, јер он само са Даријем ра-ује за врховну власт, а њима ће ce и даље чинити све поште какве им је чинио и цар Дарије!" Ако су се већ ове краљевске речи госпођама учиниле благе и племените, још љубазнији био је краљев поступак према њима у заробљеништву. Јер он им је допустио да од погинулих Персијанаца сахране колико год желе, и да за то хаљина и накита узму од плена. Допустио им је да држе и ранију послугу и уживају све пређашње почасти, чак им и новаца за трошак одредио више него што су до тада добивале. Али најлепша и краља најдостојнија милост коју је показао тим својим заробљеницима, благородним госпођама из царскога дома, састојала се у томе што оне ничега срамног нису ни чуле, ни наслутиле, нити се побојале. Напротив, осећале су се као да се не находе у непријатељском табору, него у свештеној и неповредној девојачкој одаји, далеко од погледа и речи мушкараца. Па ипак је, бар се проносио такав глас, Даријева жена била најлепша од свих царица, као што је и сам Дарије лепотом и стасом надмашио све људе; а и ћерке личиле су на своје родитеље. Али Александар је, зацело, сматрао да краљу више доликује да сам себе савлађује неголи да своје непријатеље побеђује, и зато нити се он ових жена дотакао нити је, уопште, пре женидбе упознао икоју другу жену осим Барсине. Ова је после смрти Мемнонове остала удовица, те је код Дамаска пала у ропство. Како је била васпитана као Хеленка и одликовала се благом ћуди, а отац јој био Артабаз, син једне цареве ћерке, Александар је удостоји овоје љубави, и то, као што Аристобул казује, по савету Пармениона, који му је препоручивао да се с том лепом и благородном госпом упозна. Али кад је гледао остале персијске заробљенице, које се одликоваху лепотом и стасом, говорио је Александар у шали. „Персијанке су напаст очима!" Према њиховим неодољивим дражима он је показивао лепоту своје постојане владавине над самим собом, те их је пустио да пролазе мимо њега као лепи ликови без душе. ОСТАЛЕ ОДЛИКЕ АЛЕКСАНДРОВЕ. АЛЕКСАНДАР И АДА 22. Једаред му Филоксен, заповедник приморске војске, у писму саопшти да се код њега налази неки Таранћанин Теодор, који има на продају два дечака изванредне лепоте, па га том приликом пита да ли би их купио. Александар се расрди, стане викати и непрестано се обраћати својим пријатељима, питајући их: „Да ли је тај Филоксен о мени икад ишта ружно чуо да нема другога посла него да ме овако излаже срамоти и покору?" Самога Филоксена у писму жестоко укори и нареди му да онога Теодора заједно с његовим еспапом пошаље у недођију. Исто тако укорио је и Хагнона, јер му је писао да намерава купити и њему довести Кробила, де-чака, за чијом су лепотом тада Коринћани лудо-вали.
Кад је другом приликом слушао да су Дамон и Тимотеј, два Македонца из Парменионове војске, силовали жене неких најамника, напише писмо Пармениону наређујући му да те војнике, ако им се кривица докаже, казни смрћу, као дивље зве-ри које људима само штету наносе. И о себи је у истом писму писао од речи до речи ово: „О ме-ни се неће проносити глас да сам Даријеву жену видео или само хтео видети; штавише, ни то да сам икоме допустио да ми говори о њеној лепо-ти." Он је често изјављивао да му спавање и об-љуба најбоље показују да је смртно створење, јер умор и уживање имају исто порекло, слабост људске природе. И у јелу био је Александар веома умерен, и то је многим доказима доказао, а нарочито речи-ма што их је одговорио Ади, којој је дао почасно име „мати" и прогласио је за краљицу Карије. Из благодарности за такву милост она му је свако-дневно слала свакојаких јела и ђаконија, а напослетку и највештије куваре и хлебаре. Али Алек-сандар јој је поручивао да је њему све то излиш-но, јер је од свога васпитача Леониде добио боље куваре: за доручак ноћно путовање, а за ручак мали доручак. „Исти тај Леонида", додао би, „че-сто је долазио и отварао ковчеге од моје постеље и ормане од мојега руха, да види није ли моја ма-ти унутра метнула каквих посластица или непотребних ствари!" ДНЕВНИ ПОСЛОВИ 23. И за вино Александар није марио у оној мери као што се то обично мислило; такво ми-шљење настало је само због тога што је дуго се-део не толико пијући колико ћаскајући, jep је код сваке чаше заметао какав дуг разговор, и то нарочито онда кад је био доколан. Али кад је имао крупних послова, ни вино, ни сан, ни шала, ни свадба, ни позориште, нису га могли задржа-ти, као што је то често био случај код других вој-вода. То сведочи већ његов живот, који се, ма колико да је био кратак, ипак испунио веома многим и великим делима. Кад га не би везивале ратничке дужности, најпре би, чим би устао, жртвовао боговима, а одмах потом сео и доручковао. После тога цео би дан проводио у лову или делио правду, доно-сио решења у војничким стварима или се бавио читањем. Кад би с војском био на путу а за пу-товање не би била везана нарочита хитња, волео је да се уз пут вежба у гађању или у пењању на кола или у силажењу с кола за време вожења. Често се забављао и ловљењем лисица и птица, као што се може видети из његових дневника. Кад би се увече вратио кући и полазио да се ку-па или уљем маже, запитао би надзорнике својих кувара и хлебара да ли ЈЕ за вечеру све припрем-љено. Тек доцкан, кад се већ сасвим смркло, ле-гао би и почињао вечерати, а за софром покази-вао би нарочиту брижљивост и пажљивост у то-ме да ништа не буде послужено неједнако или непажљиво. Али при вину, као што је већ речено, обично би дуго седео ради ћаскања. Мада је иначе од свих краљева у друштву био најпријатнији и према томе умео да се на најљубазнији начин понаша, ипак је при вину својим хвалисањем постајао досадан и сувише се показивао војник. При томе је не само сам па-дао у самохвалисање него је ласкавцима допуштао да га јашу. Госте финијег осећања то је до-водило у незгодан положај: с једне стране нису хтели да се с ласкавцима надмећу, а с друге стра-не нису смели да заостају за њиховим похвала-ма. Јер оно прво сматрали су за нечасно, а ово друго било је опасно. После теревенке Алексан-дар би се још једаред окупао и потом би спавао — често до подне, а понекад остао у постељи и цео дан. Што се тиче њега самога, у избору јела био је врло умерен, тако да је веома ретко воће и ретке рибе, што му је често с приморја доноше-но, разашиљао свакоме од својих пријатеља, па се често дешавало да за њега јединога није ни-шта остајало. Али његова софра била је свагда сјајна, и с његовим успесима растао је у исти мах и трошак око софре, док се напослетку није попео на десет хиљада драхама. То се утврдило, и толико је одређено да троши сваки који Алек-сандра зове на гозбу. ОСВОЈЕЊЕ ДАМАСКА. ПРЕДАЈА КИПРА И ФЕНИКИЈЕ ОСИМ ТИРА. ПОДСЕДАЊЕ ТИРА 24. После битке код Иса пошаље Алексан-дар чете у Дамаск и задобије ратну касу, комору, децу и жене персијске. Том приликом највише се припомогла тесалска коњица. Јер она се у оној бици храброшћу нарочито одликовала, па ју је зато у Дамаск намерно послао, да њој плен допадне.
Али се и остала војска обогатила. Тада су Македонци први пут упознали злато и сребро, персијске жене и персијски живот. Као пси који су нашли траг хитали су да траже и улове пер-сијско благо. Александар, мећутим, сматрао је да најпре треба да утврди своју моћ на приморју. Краљеви с Кипра одмах дођоше сами да му предаду остр-во, исто тако предана му је и Феникија. осим Тира. Beh je било прошло седам месеци откако је тај град подседао насипима, убојним справама и са две стотине тријера с мора, кад једне ноћи у сну виде Херакла где га поздравља с градских бедема и зове. А многи Тирци чули су у сну где их Аполон обавештава да ће пребећи Александ-ру, јер никако није задовољан оним што се у гра-ду дешава! Али зато су се они према њему поне-ли као према човеку кога су ухватили баш кад је хтео да ускочи непријатељима. Његову голему статуу омотају ужетима и прикују је за постоље, називајући је Александристом, тј. присталицом Александровим. Али Александар је видео у сну и другу при-лику. Чинило му се да види сатира који га из-далека задиркује. Кад год је хтео да га ухвати, сатир би му се измигољио, али напослетку, по-што га је много молио и навалио, дође му он у руке. Врачеви су ову реч растављали на њене де-лове Са Тир и доста поуздано толковали: „ТВОЈ ће бити Тир." Још и данас показују некакав кла-денац, код кога је Александар онога сатира у сну видео. За време тога подседања крене Александар с војском на Арапе који су пребивали дуж Антилибанона, и том приликом његов васпитач Лиси-мах доведе га у велику опасност. Јер овај га је испратио, образлажући да није ни слабији ни ста-рији него Феник што је био. Кад је стигао до планине, морао је Александар коње оставити и продужити пут пешице. Војска је већ била прилично поодмакла, само је Лисимах од тешкога умора на путу сустао. Али како се већ мрак спуштао, а непријатељи били близу, Александру се није дало да васпитача остави, него га стане храбрити и даље вући. Док је то чинио, није ни при-метио да се од војске одвојио, па је с неколико пратилаца морао провести ноћ у дубокој тами и љутој студени на опасну месту. Тада примети како у даљини ту и тамо горе многе непријатељ-ске ватре. Како се уздао у своју телесну окрет-ност и како је навикао да своје Македонце у те-шком положају свагда сам соколи својим напо-ром, и сада потрчи гомили око најближе ватре, па два варварина која су поред ње седела пробо-де својом камом, истргне један угарак и с њиме се срећно врати к својима. Они угарком зажегну велику ватру, а непријатељи се уплаше и одмах побегну; друге, који су на њих нападали, нагнају у бекство, и тако проведу ноћ без опасности. То је у својој историји забележио Харет. ОСВОЈЕЊЕ ТИРА И ГАЗЕ. ШИЉАЊЕ ПОКЛОНА У МАКЕДОНИЈУ 25. Подседање Тира завршено је овако. По-сле многих ранијих бојева Александар је допу-стио највећем делу војске да се одмара. Само ма-лену чету доведе под бедеме, да не би непријате-љи били сасвим беспослени, а врач Аристандар стане жртвовати. Пошто је знамења осмотрио, он онима што су се око њега налазили саопшти са-свим дрско да ће град још у оном месецу зацело бити освојен. Они се његовој изјави наругаше и насмејаше, јер је то већ био последњи дан у месецу. Али краљ, који је приметио гатарову непри-лику и свагда био готов да спасе част пророчанства, нареди да се тај дан не рачуна као триде-сети, него као двадесет и осми. Затим заповеди да се трубом даде знак да се на градске зидове учи-ни још јачи јуриш него што је испрва био нау-мио. Напад пође срећно за руком: чак ни остала војска у логору није могла да се уздржи, него стане хитати онамо и помагати; тада Тирци нај-зад одусташе од боја, и тако Александар заузме град још истога дана. Кад је затим подседао Газу, највећи град у Сирији, нека птица спусти из ваздуха грумен земље, који Александру паде на раме. Птица по-том слети на једну од убојних справа, али се не-хотице заплете у мрежу која је служила за нате-зање конопаца. И ово знамење испуни се сасвим по Аристандрову пророчанству: Александар је, истина, рањен у раме, али је напослетку ипак за-узео град. Од плена који му је пао у руке слао је бо-гате поклоне својој мајци Олимпијади, својој се-стри Клеопатри и својим пријатељима, а за свога васпитача Леониду пошаље пет стотина таланата тамјана и сто таланата многоценог мира, јер се опоменуо једне наде из детињства. Кад је једаред жртвовао и обадвема рукама захватио тамјана и бацио на ватру, Леонида га је саветавао: „Када ти, драги мој Александре, завладаш земљом пуном мириса и мира, онда можеш обилно да кадиш;
али сада штеди ово што имаш!" Тих речи Алек-сандар се сетио кад је своме васпитачу писао: „Послали смо ти тамјана и мира у изобиљу, да не мораш више према боговима бити тврдица!" ОСНИВАЊЕ АЛЕКСАНДРИЈЕ. ВЕЛИКЕ ОПАСНОСТИ НА ПУТУ ДО АМОНОВА ХРАМА 26. Једнога дана донели су Александру не-какав ковчежић, о коме су они што су пленили Даријево благо и намештај мислили да је најску-поценији предмет, и он стане питати своје прија-теље: шта им се чини, која ствар највише заслу-жује да се метне у њега? Једни су му саветовали ово, други оно, док он напослетку не рече да ће унутра метнути и чувати Илијаду. То потврђују веома многи озбиљни историча-ри. Ако је истинит извештај Александринаца ко-ји верују Хераклиду, онда се мора веровати да је Александар на својим војевањима у Хомеру налазио корисна пратиоца и саветника. Као што они причају, Александар је наме-равао, кад је Египтом завладао, да себи у спо-мен оснује велик и многољудан хеленски град и да му надене своје име. Претходни послови већ су толико напредовали да је по плановима својих неимара хтео да одмери и огради једно место веће него иједно друго. Тада обноћ усни чудноват сан. Учини му се као да је поред његова одра стао некакав старац као снег беле косе, говорећи ове стихове: Острво некакво има у јако валовитом. мору, баш пред Египтом лежи, а Фаром зову га људи. Чим устаде, Александар одмах крене према томе Фару, који је тада још био острво, мало даље од Канопскога ушћа, а данас га насип саставља с копном. Ту, дакле, угледа место које се одликова-ло подесним положајем. То је комад земље што у облику широке превлаке сасвим згодно растав-ља велико језеро од мора, које се завршује у про-страној луци. Кад је Александар све то видео, ре-че: „Та Хомер у сваком погледу заслужује дивље-ње, али још нико не знаде да је он и најмудрији неимар!" У иста мах нареди да се изради нацрт града према месним приликама. Али креде нису имали. Зато су узимали јечмена брашна, па су њиме по црној земљи повлачили један полукруг, уз чију су се унутрашњу периферију прислањале две пра-ве линије, тако да су се од ивице до ивице у једнакој величини састојале у облик хламиде, ма-кедонске ратне кабанице. Александар се овом нацрту веома обрадовао, кад ето ти наједаред од реке и језера у густим јатима птица свакакве врсте и величине, које су као облаци слетале на поменути нацрт, тако да од онога брашна не остаде ниједне мрвице већ се и краљ од тих птица уплашио, али га гатари ста-ну храбрити објашњењем да ће град који он оснива бити веома богат и моћан, и да he хранити људе свакојаких народа. Стога надзорницима грађења нареди да отпочну посао. За то време он крене Амонову храму. Пут је био не само далек него и веома напоран и тего-бан, а нарочито везан с двема великим опасно-стима. Једна опасност долазила је од безводице, тако да човек не види живе душе по више дана; а друга отуда што је на путовању кроз дубок и неизмеран песак могао ударити јак југ. Он је понекад, као што се прича, око Камбизове војске узвитлао силан песак и његовим таласима засуо целу равницу, тако да је педесет хиљада људи из Камбизове војске затрпао и уништио. Те опас-ности готово сви су имали на уму, али Алексан-дра је било немогућно одвратити ма од чега што је једаред наумио да чини. Јер cpeha, која је свагда била милостива према његовим планови-ма, учинила га је тврдоглавим у његовим одлука-ма, а страсност његова духа подјаривала је његово частољубље толико да се ни чињеницама није могао савладати; оно је побеђивало не само његове непријатеље него и простор и време. ПУТОВАЊЕ АМОНОВУ ХРАМУ. АЛЕКСАНДАР КАО СИН ДИВА АМОНА 27. Помоћи божанства, која га је и на томе путовању пратила у свакој неприлици, људи су више поверовали неголи доцнијим пророчанствима; готово би се могло рећи да је баш та божанска помоћ створила веру у пророчанство.
Јер, пре свега, тих дана удари с неба велики дажд, и силна вода уклони свако страховање од жеђи, а у исти мах она угаси жар онога песка, који се због влаге сам у себе згуснуо, а и ваздух је постао лакши за дисање и чистији. Истина, бе-леге према којима су се вође управљале биле су засуте, тако да су путници из незнања лутали и једни се од других одвајали, али тада се поја-више гааранови, и они постадоше вође на томе путовању. Они су брзо летели напред, докле год су путници за њима ишли, а кад 6и ови заостајали и полагано ходили, они би их чекали. Али нај-чудноватије при томе било је то што Калистен приповеда да су и ноћу оне који би зашли с пута гракчући дозивали и својим грактањем водили на прави пут. Кад је Александар пустињу срећно превалио и стигао пророчишту, поздрави га врховни свештеник Амонов уиме бога као његова оца. Тада Александар упита да ли је који од убица његова оца умакао освети. Али га врховни свештеник опомену да смотреније говори, јер он нема смрт-ног оца. Стога Александар промени облик пита-ња овако: да ли се осветио свима убицама Фили-повим, и у исти мах што се тиче његове власти: да ли му бог одобрава да постане господар свих народа. Бог му одговори да му и то одобрава и да је Филип сасвим покајан. У знак захвалности краљ је даривао бога сјајним заветним поклони-ма, а свештенике новцем. Тако већина историчара пише о тим проро-чанствима. Сам Александар у једном писму сво-јој матери пише да је добио нека тајна проро-чанства, која ће по свом повратку само њој са-општити. Некоји опет извештавају да га је врховни свештеник хтео поздравити хеленски, с неком учтивошћу: ωπαιβίον (о, синко!), али се због сво-јега погрешног изговора на крају речи зарекао и место н рекао с, тако да му је поздрав испао ωπαιβίος ;. Александар је то зарицање радосно дочекао, и тако се растурио глас да га је бог по-здравио речима: ωπαΐ∆ίóς (сине Дивов!). Приповеда се и то да је у Египту слушао пре-давања филозофа Псамона и од његових тврђења нарочито прихватио тврђење да свима људима царује бог; јер оно што у сваком поједином чове-ку управља и влада јесте божанског порекла. Али у својим филозофским схватањима Александар је још дубље ишао и тврдио: „Бог је, додуше, заједнички отац свих људи, али најбоље од њих одабира за своју властиту децу." ШТА ЈЕ АЛЕКСАНДАР МИСЛИО О СВОМ ТОБОЖЊЕМ БОЖАНСТВУ 28. Уопште, Александар је према варварима био подношљив и личио је на човека који је но-сио дубоко уверење о своме божанском пореклу и синовству, али је пред Хеленима своје божанст-во истицао само ретко и у малој мери. Ипак је Атињанима, у писму што им га је писао поводом острва Сама, рекао ово: „Ја вам слободан и сла-ван град не бих био дао, али га задржите, јер сте га добили од човека који је тада био ваш господар и важио као мој отац", а тиме је мислио на Фи-липа. Кад је једном приликом доцније био рањен стрелом и трпео јаке болове рече: „Ово што те-че, пријатиљи моји, јесте људска крв, а не ихор, какав из рана у блажених богова тече." За време једне страшне грмљавине, од које су се сви веома уплашили, софист Анаксарх, ко-ји је тада био у друштву, упита Александра: „Ниси ли можда ти био тај громовник, сине Дивов?" Александар се насмеја и рече: „Нисам; јер нећу да своје пријатеље плашим, као што ме ти саветујеш, који замераш мојој софри кад видиш да те служим рибама, а не сатрапским главама!" Говори се, наиме, да је Анаксарх поменуту замерку доиста учинио кад је краљ Хефестиону послао риба. Филозоф је тиме хтео да унижава и да исмева оне који уз велике напоре и опасно-сти трче за блиставом славом, а у своме наслађи-вању немају ништа или имају само мало више него други. Међутим, из овога што је напоменуто јасно се види да се Александар о свом тобожњем божанству није уверио нити се њиме дао заслепити, него се вером у своје божанство служио као средством да заробљује остали свет. ПОВРАТАК У ФЕНИКИЈУ И БАВЉЕЊЕ У ЊОЈ. ДАРИЈЕВА ПОНУДА АЛЕКСАНДРУ И ОДГОВОР НА ЊУ 29. Кад се Александар из Египта вратио у Феникију, приређивао је у част боговима свеча-не жртве и литије, игре музичких хорова и трагедија, које су не само својом опремом него и жи-вим надметањем добиле нарочит сјај. Јер хорези бејаху краљеви с острва Кипра, док су то у Ати-ни
били само грађани којима су филе коцком поверавале какву службу. Зато су се и необичним частољубљем надметали једни с другима. А као частољубиви супарници највише се прославише Никокреонт из Саламине и Пасикрат из Сола. Јер њима је коцком допало да за приказивање добију најславније глумце: Пасикрат Атенодора, Никокреонт Тесала, према коме је и сам Алек-сандар показивао нарочиту наклоност, али он ту наклоност није показао све дотле док оцењивач-ки гласови нису Атенодора прогласили за побед-ника. Али кад је излазио из позоришта, кажу да је рекао: „Ја, додуше, одобравам судијску оце-ну, али бих, ипак, радо дао један део својега краљевства да нисам морао видети да је Тесал по-беђен!" Кад су потом Атињани Атенодора казнили глобом зато што се није пријавио за надметање о Дионисову празнику, молио је он краља да Атињанима напише писмо за њега. Али овај то не хтеде, него је за Атенодора послао глобу. И Ликон из Скарфе одликовао се као глу-мац, и кад је у комедију коју је играо уплео стих с молбом за десет таланата, насмеја се Алексан-дар и даде му толико. Тих дана пошаље Дарије Александру некоје пријатеље с писмом и понудом да узме десет хи-љада таланата као откупнину за заробљенике, а за пријатељство и савезништво да узме власт над читавом земљом до Еуфрата и једну од његових ћерки за жену. Александар саопшти понуду својим пријатељима да се с њима посаветује. Кад је Парменион изјавио: „Ја бих то прихватио да сам Александар!" краљ му је одговорио „Богами, и ја, да сам Парменион!" А Дарију пошаље Александар ову поруку: ако Дарије к њему дође, до-чекаће га најсрдачније; у противном случају, од-мах ће Александар ићи на њега. СМРТ ДАРИЈЕВЕ ЖЕНЕ И ТИРЕЈЕВ ИЗВЕШТАЈ ДАРИЈУ О АЛЕКСАНДРОВОЈ ПЛЕМЕНИТОСТИ ПРЕМА ЊОЈ 30. Али ускоро се покајао са таква одговора кад је Даријева жена на порођају умрла: видело се да није могао сакрити своју жалост што му се измакла тако лепа прилика да покаже своју љубазност. Стога је и дао царицу сахранити не ште-дећи при томе никаква трошка. Али један од ушкопљеника који су служили у њеној ложници и заједно с царском породицом били заробљени, по имену Тиреј, побегне из ло-гора и одјезди Дарију да га извести о смрти ње-гове жене. Кад је овај чуо жалосну вест, удари се у чело и закука: „Куку леле, зле cpehe персијске, кад је царева жена и сестра не само жива доспела у сужањство, него и после смрти мора лежати без царска погреба!" Ту му се ушкоп-љеник утаче у реч и одговори: „Није тако, царе! Што се тиче погреба и, уопште, части и свега што доликује достојанству царице, немаш разлога да се жалиш на злу срећу персијску! Докле год је госпа Статира живела, ни њој ни твојој мајци ни деци није од пређашњих добара и лепоте ништа друго недостајало него само то да угледају твоју светлост, која ће милошћу нашега Господа Оро-мазда поново заблистати у пуном сјају! И после смрти допала је свака част твојој жени; штави-ше, и непријатељи су јој сузама одали пошту. Александар је племенит као победник исто оно-лико колико је страшан као борац!" Кад је Дарије чуо те речи, збуњеност и бол изазвали су у њему неумесну сумњу. Он одвуче ушкопљеника дубље у свој шатор и стане га пи-тати: „Ако и ти, као што је учинила срећа персијска, не држиш страну Македонцима, него ако сам ти ја, Дарије, још господар, реци ми, заклињем те великом светлошћу Митрином и мојом царском десницом: да ли ја оплакујем само нај-мањи део несреће што ју је Статира доживела? Није ли можда наш положај био још јаднији док је она била у животу? Или нас је задесио још срамотнији удес што смо пали у руке свирепа и мркогледна непријатеља? А може ли млад чо-век имати часна разлога да жени својега непри-јатеља одаје толику пошту?" Док је он још говорио, баци му се Тиреј пред ноге и стане га молити: нека не говори тако, и нека не чини криво Александру, и покојну сестру и жену не осрамоти; нека себе не лишава највеће утехе у својој несрећи — уверења да га је побе-дио противник бољи од обичних људи; напротив, Александар заслужује дивљење, јер је према пер-сијским женама показао више племенитости него што је према Персијанцима показао храбрости. Док је Тиреј свој извештај потврђивао језивим заклетвама и још много хвалио Александрову уздржљивост и великодушност, изиђе Дарије пред своје пријатеље, подигне руке према небу и помоли се овако: „Богови који управљате коле-нима и царствима, молим вас, дајте ми да поново подигнем моћ персијску и да је својим наследни-цима оставим у онаквом сјају у каквом сам је некад примио, да бих се као победник могао оду-жити
Александру за љубазности што их је у мо-јој несрећи учинио мојим најмилијима! Али ако је можда сада дошао одређени рок, у коме треба да се врши правда и смена свих људских ствари, и у коме Персије треба да нестане, молим вас нека нико други не седне на Киров престо него Алек-сандар!" Такве извештаје о тим догађајима и речима нашао сам у већине историчара. ПРОДУЖЕЊЕ ОФАНЗИВЕ ПРОТИВ ДАРИЈА 31. Пошто је Александар под своју власт под-вргао све земље на овој страни Еуфрата, крене даље на Дарија, који је с милионском војском силазио према приморју. Путем један од његових пријатеља причао му је као смешну ствар: како су се његови двораници у шали поделили на два табора, па је и један и други табор изабрао себи војзоду и вођу, од којих је један добио име Александар, а други Дарије. Испрва су једни друге гађали груменима земље, затим се били песница-ма, док се напослетку не ражестише у толикој ме-ри да су зграбили камење и мотке, те их се ску-пило толико, и никако да обуставе борбу! Кад је Александар то чуо, нареди да вође са-ме један са другим поделе мегдан, те једноме, Александру даде он оружје, а другоме, Дарију, Филота. Цела војска присуствовала је томе мег-дану и посматрала га као знамење за будућност. Жесток бој се развије, али победу однесе напослетку вођа који се звао Александар, и он добије као награду дванаест села и право да носи пер-сијско рухо. О томе догађају извешћује нас Ера-тостен. Али велика и пресудна битка са Даријем ни-је се била код Арбеле, као што многи историчари пишу, него код Гаугамеле. Кажу да то име у та-мошњем језику значи камилина кућа jep је у давна времена некакав краљ који се на брзој ка-мили од својих непријатеља спасао, ту животињу онде сместио и на њено издржавање одредио не-колико села с приходима. Месеца боедромиона, отприлике у почетку атинскога мистеријскога празника, догодило се помрачење месеца, а једанаесте ноћи после тога помрачења, кад су се војске већ улогориле једна другој на помолу, Дарије је своју војску једнако држао под оружјем, обилазећи своје редове са буктињама. Александар, пак, пошто је своје Ма-кедонце пустио да се одмарају, забављао се пред својим шатором са врачем Аристандром, вршећи некакве тајне свештене службе и приносећи жртву Фобу, богу страха и панике. За то време старији Александрови пријате-љи, нарочито Парменион, видеше сву равницу између Нифата и гордијејских планина обасјану непријатељским зубљама. Из непријатељског ло-гора одјекивала је некаква неодређена, потмула граја и хука као из морскога ждрела. Пред толи-ком силом Александрове пријатеље обузе чуђе-ње, и они у разговору изјавише како је то тежак и опасан посао извршити по дану напад на толи-ку силу и потиснути је. Кад се краљ са жртвовања вратио, дођу они пред њега и стану га саветовати да непријатеље нападне ноћу и да тамом као копреном прекрије сву страхоту боја који има да се бије. Али Александар им одговори оним незаборављивим речи-ма: „Ја не крадем победу!" Разуме се, једнима се овај одговор учинио детињаст и празан, као да он од толике опасности збија шалу. А други су у његову одговору нашли не само неустрашеност у тешкој садашњости него и правилан суд о будућности, док Дарију у случају његова пораза не жели давати прилику да се поново охрабри за нов покушај, јер Дарије би тада сву кривицу ба-цао на ноћ и мрак, као што је кривицу за ранији пораз бацао на брда, кланце и море. Јер, оскуд-ност у оружју и ратницима не би Дарија, поред неисцрпне снаге његове земље, никад приморала на мир. Човек његова положаја учинио би мир само онда кад би га очевидан пораз силом уверио да се мора одрећи и сваке охолости и сваке наде. СПРЕМАЊЕ ЗА БИТКУ КОД ГАУГАМЕЛЕ 32. Пошто су се пријатељи с Александром опростили, легне он под свој шатор и остали део ноћи, као што кажу, против свог обичаја проба-вио је спавајући веома тврдим сном, тако да су се војводе, кад су му ујутро дошле, веома чудиле, па су привремено на своју одговорност издале војницима наређење да доручкују. Како је била хитња, уђе Парменион у шатор, стане поред ње-гове постеље и зовне га два три пута именом. Кад се налослетку пробудио, упита га Парменион шта му се догодило да спокојно спава као да је већ победио, а не као да му ваља тек бити најве-ћу од свих битака? Александар се насмеја и од-говори: „Шта? Зар ти не мислиш да смо већ по-бедили кад
напослетку не морамо лутати и у да-лекој и опустошеној земљи прогонити Дарија ко-ји се клони сваке битке?" Али не само пре битке него и усред саме опасности он се показао велик и прибран својим промишљеним закључцима и нарочитим присуст-вом духа. Док је, наиме, битка трајала, лево крило под Парменионом Beh ce почело повлачити и доспевати у неред, јер је бактријска коњица с великом хуком и свом жестином ударила на Маке-донце, те је Мазеј око крила фаланге послао коњанике да навале на чуваре коморе. Те две окол-ности збуњивале су Пармениона, и он зато пошаље Александру гласнике с поруком да је логор с комором изгубљен ако са чела што брже може не пошаље јаку помоћ онима позади. Александар је баш у тај тренутак хтео да своме крилу даде знак за напад. Али кад је чуо шта му Парменион поручује, одговори гласницима ово: „Парменион није паметан или је полудео; у збуњености он је зацело заборавио да ће победницима пасти у ру-ке и оно што припада непријатељима, а пораже-ни не смеју водити рачуна о благу и робовима, него морају мислити само на то како ће у боју славно и часно погинути!" Пошто је Пармениону послао такав одговор, метне на главу шлем. Остало оружје већ је био обукао у шатору, — сицилијанско одело с поја-сом и преко њега двострук ланен оклоп из плена што га је задобио код Иса. Шлем, Теофилово де-ло, био је од железа, али се блистао као чисто сребро. И колијер био је такође од железа, укра-шен драгим камењем. Имао је мач нарочите твр-доће и лакоће који му је поклонио китијски краљ, јер се Александар највише извежбао за борбу на мачеве. Осим тога, носио је јахачку ка-баницу која је била сјајније израђена но остало оружје. То је био рад старога Хеликона, част и поклон којим је град Род обдарио Александра; и ту кабаницу обукао би кад би полазио у бој. Докле год би јахао кроз бојне редове, да их доводи у ред или соколи, да их поучава или над-гледа, јахао би другога коња; свога Букефала је штедео, јер је већ био прилично стар. Али, кад би полазио у бој, водили би поред њега Букефа-ла, а чим би њега објахао, одмах би отпочињао напад. ТОК БИТКЕ 33. У тај мах Александар се највише пораз-говорио с Тесалцима и с осталим Хеленима. Они га охрабрише вичући да их води на варваре. Та-да он узме своје копље у леву руку, подиже де-сну к небу и стане се, како Калистен прича, мо-лити боговима да, ако је он доиста потомак Ди-вов, одбране Хелене и помогну им! Поред њега јахао је врач Аристандар у белој хаљини и са златним венцем на глави, и он покаже орла који се, кад је напад отпочео, над главом Александро-вом дизао у ваздух и својим летом водио војску баш према непријатељима. Тај призор је сва срца испунио великом смеоношћу, тако да су једни дру-ге у свом поуздању стали подстицати, и коњица у скок јурну против непријатеља, а за њом у пу-ном трку фаланга као талас. Али још пре но што су се предњи редови су-кобили, Персијанци се већ повукоше. Наста же-стоко прогоњење, јер је Александар хтео да по-беђено крило баци на средиште, где је био Да-рије. Њега је издалека кроз предње редове при-метио у дубини царске страже, где се својом ле-потом и величином истицао на високим колима, заштићен неизбројном и блиставом коњицом, ко-ја се у густим редовима збила око његових кола и била спремна да дочекује непријатеље. Али кад изблиза угледаше страшнога Александра како међу њих гони оне који су бежали, спопадне страва и њих и они се готово сви разбегну. Само најхрабрији племићи излагаху се покољу да одбране свога цара и, падајући једни преко других, задржаваху прогониоце, јер су и умирући обухватали непри-јатеље и њихове коње. Све страхоте борбе гледао је Дарије својим очима. Beh су се и чете које су пред њим стојале рушиле на њега, тако да је просто било немогућ-но кола окренути и кроз редове их протерати: точкови, попрскани крвљу толиких лешева, западали су међу њих, а коњи, затворени и готово за-сути гомилама мртвих, стану се пропињати те и самог возара збуњивати. Стога Дарије остави своја кола и оружје, по-јаше кобилу која се, како кажу, тек била ождре-била, и нагне у бежање. Али тада зацело не би био умакао да од Пармениона није стигла опет друга коњица да зове Александра на друго крило, где је још на окупу стојала јака војска неприја-теља, која није хтела да се повлачи. Уопште оп-тужују Пармениона да се у томе боју показао спор и млитав, било
зато што га је његово иначе смеоно срце већ издало због старости, било зато што су, како Калистен тврди, самовољство и до-стојанство Александрове моћи изазвали у њему суревњивост и завист. Краљ се на то тражење помоћи расрди, али не каза војницима праве истине, него нареди да се трубом даде знак за повлачење, с образложе-њем да жели учинити крај проливању крви и што већ пада мрак. Већ je хитао према угроже-ном крилу, али уз пут зачује да су непријатељи и ту сасвим поражени и да беже. ГОСПОДАР АЗИЈЕ 34. Овакав завршетак горе описане битке оче-видно је значио потпун слом персијске државе. Александра прогласе за краља Азије, и он узме боговима приносити величанствене жртве и своје пријатеље обдаривати богатством, палатама и на-месништвима. Да би се Хеленима показао у својој пуној моћи, написа им да се све тираниде уки-дају и да они сами управљају својим градовима. Нарочито писмо послао је Платејцима да свој град поново подигну, зато што су њихови дедови некад своју земљу оставили Хеленима да у њој заметну борбу за своју слободу. Осим тога, један део плена послао је Кро-тоњанима у Италију, да ода пошту прегалаштву и храбрости рвача Фаила, који је некад за пер-сијских ратова, кад су остали Италци изгубили-веру у слободу Хелена, на свој трошак отпремио брод и отпловио Саламини, да би колико толико узео учешћа у одбрани хеленске слободе. Тако је Александар некако показивао милост према свакој заслузи, веран чувар и пријатељ сва-ког лепог дела. ОСВОЈЕЊЕ ВАВИЛОНИЈЕ. ИЗВОР НАФТЕ 35. На свом путу кроз Вавилонију, која му се одмах цела покорила, највише се зачудио ду-бодолини код Егбатане, из које је, као из неког извора, сукљао огањ. У близини те дубодолине налазила се струја нафте, која је због своје мно-жине правила неку врсту језера. Та нафта личила је иначе на асфалт, али се веома лако упаљује, тако да још и пре него се дотакне пламена плане од самог зрака светлости и често запали и ваздух који се међу њима на-лази. Да би краљу показали особину и деловање нафте, Персијанци том житком твари пошкропе уску стазу која је водила краљеву конаку, па стану на један крај и пруже своје буктиње на пошкропљена места, јер се већ смркавало. Тек што се онај крај упалио, већ се пламен док би длан о длан ударио даље раширио и брзо као мисао стигао на други крај, тако да је цела ста-за била у пламену. Међу онима који су краља обично двори-ли при мазању и купању и својим шалама ње-гове мисли окретали на веселе ствари, налазио се неки Атињанин Атенофан. Баш када је у ку-паоници поред Александра стојао некакав дечак, по имену Стефан, додуше сасвим неугледан и сме-шна лица, али пријатан певач, рећи he поменути Атенофан: "Хоћеш ли, краљу, да огледамо нафту на Стефану? Јер ако се на њему запали а не угаси, радо ћу признати да јој је снага неодо-љива и страшна." Некако се и сам дечак драге воље нудио за такав оглед. Али тек што су га намазали и буктињу му примакли, избије из ње-га жесток пламен и цело му тело завије, тако да се Александар сав упропастио и уплашио. И да није срећом онде било много слугу, који су у рукама држали судове с водом за купање, свака би помоћ стигла сувише доцкан. Али, и упркос то-ме, тело тога дечака, које је од главе до пете би-ло у пламену, с великом су муком угасили, и он је после тога дуго патио од ожеглина. Отуда некоји који у миту xohe да спасавају стварност с приличном вероватношћу тврде да је та нафта била онај отров којим је Медеја у тра-гедији намазала онај венац и плашт. Јер ватра није могла избити из самих тих ствари, ни сама од себе, него је неприметним привлачењем и спајањем (тј. отрова и пламена) сукнула тек онда кад јој се пламен близу примакао. Јер, кажу, кад зраци и огњене струје долазе издалека, онда оне осталим телесима дају само светлост и топло-ту, а у онаквим која имају пнеуматичку сувоћу и довољну масну влажност скупљају се, па се упаљују и брзо мењају цело тело. Питање постанка нафте дало је повода ра-зличним схватањима, можда. . .* или можда та течност, на којој се пламен упаљује, извире из земље која је од природе масна и лако се ужеже. Јер
Вавилонија има уопште веома вруће тло, та-ко да се јечмено зрње често од земље одбија, искаче увис, као да цео онај крај од врућине дршће. А кад дође летња припека, становници спавају на мешинама које су напунили водом. Харпал, коме је Александар поверио управу над овом земљом, нарочито се старао да краљевске баште и шеталиште украси хеленским биљкама. * Ту се у тексту налази празнина. Док су му све друге биљке ухватиле корена, је-дини бршљан није се примио у оној земљи, него се свагда кварио, јер није могао подносити тем-пературу; бршљан воли хладну климу, а Вавило-нија има усијано тле. На оваква околишења можда he ce и критич-ки читаоци мање жалити ако не прелазе меру. У СУЗИ 36. Александар потом завлада Сузом и у кра-љевском конаку нађе четрдесет хиљада таланата кована новца и, осим тога, још неизмерно много другог блага и драгоцености. Спомиње се да се ту нашло и пет стотина таланата порфире из Хермионе! Мада је већ лежала на рпи сто и де-ведесет година, још је имала своју свежу и бли-ставу боју. Кажу да то долази отуда што се за бојење црвених тканина употребљава мед, а за бојење белих бело уље; и оне исто тако дуго за-државају чист и светао сјај. Динон спомиње и воду коју су персијски ца-реви од Нила и Дунава добављали у своју риз-ницу, да би је чували као јасан доказ величине свога краљевства и свога господства над целим светом. У ПЕРСЕПОЉУ 37. Провалити у покрајину Персиду било је тешко, јер је горовита, а бранили су је најуглед-нији Персијанци, јер се Дарије бекством био спасао. Али Александар нађе некаква вођа, који му је пут само мало унаоколо показао. Тај вођ говорио је два језика (персијски и хеленски), јер му је отац био из Ликије, а мати из Персије. За тога човека, говоре, Питија је још за Александрова детињства прорекла да he Александру на његову путу у Персију бити вођ некакав вук (=λυκος) ,У томе крају, дакле, догодило се да су многи заробљеници били поубијани. Сам Александар пише да је наредио да се сви непријатељи посеку, јер је рачунао да he то ићи у прилог његову успеху. Готова новца нашао је исто онолико ко-лико и у Сузи, а кажу да је за превоз осталих ствари и блага употребио десет хиљада пари маз-ги и пет хиљада камила. А кад је гомила која је била нагрнула у цар-ску палату нехотице срушила голему статуу Ксерксову, Александар је разгледа, стане пред њу и проговори јој као да је жив човек: „Да ли да прођем поред тебе и да те овде на земљи оста-вим што си ратовао против Хелена, или да те због остале твоје великодушности и храбрости подигнем?" Али напослетку после дуга ћутања и размишљања прође мимо ње. Како је већ било зимско доба, задржи се онде четири месеца, да би му се војска одморила. Кад је Александар први пут сео на царски престо под златним балдахином, кажу да је Де-марат из Коринта, добродушан човек и Алек-сандру одан пријатељ већ по његову оцу, старач-ки пролио сузе и рекао: „Велике радости лише-ни су Хелени који су преминули пре но што ви-деше Александра где седи на Даријеву престолу!" СПАЉИВАЊЕ ЦАРСКЕ ПАЛАТЕ 38. Кад је Александар оних дана намеравао да поново пође у потеру за Даријем, најпре се, својим пријатељима за вољу, пустио некој пи-јанци и забави, тако да су с њима пиле чак и же-не које су у теревенци учествовале са својим љубавницима. Међу њима се највише истицала Таида, доцније милосница краља Птоломеја, ро-дом Атичанка. Она је пристојним речима хвалила Александра и шалила се с њим. Напослетку се напила и занела, па је чак и беседу извила, која је, додуше, била у складу с обичајем њене отаџ-бине, али је опет премашала положај какав је био њен. Говорила је како се потуцала по Азији и много пропатила, али за све патње ужива нај-лепшу награду тај дан кад се може ширити по поносној кули персијских царева; али још би већу радост имала кад би после гозбе с веселом пратњом прошла кроз улице и палату онога Ксеркса који је некад спалио Атину потпалила и пред краљевим очима својом руком ватру подмет-нула, да би се светом разносио глас
како су слабе жене у Александровој пратњи на Персијанцима осветиле Хеладу оштрије неголи некад хеленски генерали и адмирали. Тај предлог буде поздрављен опшггим пљеска-њем и клицањем. Силно наговарање пријатеља заведе краља, и он скочи и с венцем на глави и са буктињом у руци пође први напред. Цело друшт-во ишло је за њим у хучној поворци и поређало се око царске палате. И остали Македонци, кад су чули грају, стану са буктињама весело притецати. Они се надаху да њихов краљ мисли на отаџбину и да не намерава боравити међу варварима кад царску палату xohe огњем да уништи. Једни историчари иззештавају да се тако до-годило, а други опет кажу да је то намерно учиње-но. Али да се Александар убрзо покајао и наредио да се ватра угаси, у томе су сви сагласни. АЛЕКСАНДРОВА ДАРЕЖЉИВОСТ 39. Александар је већ од природе био дарежљив. Али уколико су расле његова моћ и величи-на утолико је своју дарежљивост више показивао. Она је у њега била спојена с љубазношћу, која једина доброчинствима даје праву вредност. Ја ћу за то навести само неколико примера. Кад је Аристон, вођа Пеонаца, убио једнога непријатеља, покаже краљу његову главу и рече: „Овакав дар, краљу, награђује се код нас златним пехаром." Александар се насмеја и одговори му: „Да, само празним, али ја ћу ти наздравити пеха-ром пуним вина!" Једаред је неки прост Македонац гонио мазгу натоварену краљевским златом. Кад се животиња уморила, дигне Македонац терет на своја рамена и стане га сам носити. Краљ га опази како се под теретом задувао и упита га шта носи. А кад је онај одговорио и свој терет хтео да скида са себе, краљ му рече: „Немој да сустанеш, него превали још остатак пута и однеси то у свој шатор!" Уопште се он више љутио на оне који су му поклоне одбијали неголи на оне који су га што молили. Стога је Фокиону једаред написао писмо да га неће више сматрати за свога пријатеља ако му сваку милост буде одбијао! Серапиону, једном од својих младих пријате-ља с којима је волео да се лопта, није давао ни-шта, јер није ништа од њега тражио. Кад је, дак-ле, тај Серапион дошао на игру и увек лопту доту-рао другима, упита Александар: „А зашто је мени не дајеш?" „Ти је и не иштеш!" одговори Сера-пион. Краљ се насмеја и обилато га обдари. Једаред је изгледало да је некакав Протеа, је-дан од оних који су у шали и пићу забављали кра-ља својом духовитошћу, пао у немилост. Кад су се пријатељи за њега заузимали, те га и самог облиле сузе, Александар изјави да му прашта. „Дај ми, краљу" — рече Протеа — „најпре нека-кав залог твоје милости", и Александар нареди да му се даде пет таланата. Колико су меру премашала богатства што их је делио међу своје пријатеље и телесне чуваре, види се из једног писма што га је Олимпијада ње-му писала: „Друкчије твори добра својим пријате-љима и чини им част и славу! Овако од свих њих правиш некакве краљеве и дајеш им прилике да задобијају многе пријатеље, а ти остајеш сам!" Често му је Олимпијада писала такве опомене, али он њена писма није никоме показивао. Само једа-ред, кад је Хефестион као обично једно писмо отворио и заједно с њим читао, није му то ускра-тио, али је скинуо свој прстен и ставио му печат на уста. Мазеј је на Даријеву двору био најмоћнији човек. Његову сину, који је већ имао једну сатрапију, хтео је Александар да да још и другу, већу. Али он је то одбијао, говорећи: „Краљу, раније је био само један Дарије, а сада си ти од многих направио Александре!" Пармениону, на пример, поклонио је Багоину палату у Сузи, у којој се, као што причају, нашло само хаљина за хиљаду таланата. Антипатру је послао писмо с наређењем да себи узме телесне чуваре, јер му се ради о глави. Својој мајци слао је, додуше, многе поклоне, али јој никад није допуштао да се меша у његове послове или да му чак даје савете за његове војне походе. Она се, истина, жалила на то, али он је њене прекоре подносио стрпљиво. Само једаред кад је прочитао дугачко писмо у коме му се Ан-" типатар жали на Олимпијаду, рече: „Антипатар не зна да хиљаду таквих писама може затрти једна једина суза материна!" ПРЕКОРАВАЊЕ ПРИЈАТЕЉА ЗА РАСКОШАН ЖИВОТ. ИЗЛАГАЊЕ ТЕШКОЋАМА И ОПАСНОСТИМА 40. Међутим, морао је и доживети да се ње-гова околина све више предавала раскоши и да је својим понашањем и распусним животом поста-ла права напаст.
Забраздило се толико да је Хагнон из Теја но-сио сребрне клинчиће на својим чизмама; Леонат је на многим камилама чак из Египта добављао песак за своје вежбалиште; а Филота је за лов но-сио мреже које су биле дуге сто стадија. При ку-пању и мазању трошили су најскупоценије мири-се, и много више но обичног уља; штавише, води-ли би са собом слуге да их трљају и успављују. За то их је Александар благо и паметно пре-корио, говорећи: он се чуди што после толиких и тако тешких бојева не узимају на ум да побед-ници слађе спавају него побеђени, и што из упоређивања свога начина живота с персијским не увиђају да распуштеност рађа најсрамније роп-ство, а напоран рад највеће краљевство. „И опет" — говорио је — „како би човек могао сам отима-рити свога коња или очистити копље и шлем кад је одвикао да сам својим рукама негује сво-је тело, које му ипак свагда мора бити најдра-же? Зар не знате" — додавао је — „да се врху-нац наше власти састоји у томе да не чинимо оно исто што и побеђени?" Зато се он сам на својим војним походима и у лововима још више напрезао те се излагао највећим тешкоћама и опасностима, тако да је је-дан спартански посланик, који је био присутан баш кад је краљ обарао голема лава, усклик-нуо: „Сјајно си се, Александре, борио с лавом да видиш ко је храљ!" Тај лов дао је Кратер приказати на брон-заном заветном поклону што га је учинио Делфи-ма. Поклон представља борбу краљеву с лавом, псе и Кратера самога како краљу хита у помоћ. Једне ликове направио је Лисип, а друге Леохар. СВЕДОЧАНСТВО О СТАРАЊУ ЗА ПРИЈАТЕЉЕ 41. Александар се радо излагао таквим опас-ностима јер је тако сам своју снагу челичио и у исти мах подстицао и остале на врлину. Али ње-гови пријатељи били су већ сити непрестаног потуцања и војевања, па су због стечена богат-ства и високих положаја више волели раскош и нерад. Тако су помало дошли дотле да су краља чак опадали и оговарали. То је он испрва сасвим спокојно подносио, говорећи да је краљевска ствар оговарања слушати а доброчинства чинити. Па опет су и најмање љубазности што их је својим пријатељима чинио биле сведочанство његове љубави и његова поштовања. За то ћу навести само неколико примера. У једном писму корио је Пеукесту што је другима писао да га је ујео медвед, а њему о томе није ништа саопштио. „Али бар сада" — продужаваше — „пиши ми како ти је, и да ли су те који од пратилаца оставили на цедилу, да их казним." Хефестиону и његовим пријателаим.а, који су били отпутовали ради неких послова, писао је да је Кратер, кад су се играли с једним ихне-умоном, пао на Пердикино копље и ранио се у бедра. Кад се Пеукеста од некакве болести опора-вио, написао је Александар његову лекару Алек-сипу писмо у коме му захваљује. А кад је Крате-ра напала нека болест, и он га уснио, тада је не само сам за њега неколике жртве принео, него и њему наредио да учини исто то. И лекару Паусанији, који је Кратера хтео да лечи чемериком, послао је писмену поруку у којој је изложио своју забринутост и упутства како ће тај лек да употреби. Ефијалта и Киса, који су му први донели вест о срамотном бекству Харпалову, бацио је у окове што тога човека тобоже лажно оптужују. Кад је онемоћале и старе војнике враћао у отаџбину, Еурилох из Еге упише и себе међу оне болесне. Али кад му се доказало да је он са-свим здрав, признао је да је заљубљен у Телеси-пу, па како она одлази, рад би да је прати у приморје. Александар упита од каква је рода та жена. А кад чу да је она једна од слободних хетера, рече му: „И ми смо јој, Еурилоше, склони; а ти само гледај како да твоју Телесипу било речима било поклонима приволимо да остане ов-де, јер она ти је слободна и независна!" ЧУВАЊЕ ДОБРА ГЛАСА О СЕБИ. ПРОГОЊЕЊЕ ДАРИЈА 42. Чудновато је како је Александар имао времена да својим пријатељима пише и о овако ситним стварима. У једном писму, на пример, на-ређује да се Селеуков роб, који је био побегао у Киликију, потражи; хвали Пеукесту што је ухватио Никона, Кратерова роба; Мегабизу пи-ше и наређује да
једнога роба, који је утекао у храм, ако може, измами из храма и тада ухвати, али у храму да не меће руку на њега. Приповеда се и то да је испрва, кад би се претресала каква кривична ствар, држао своју руку на једном уву док је тужилац говорио, да би га за оптуженика чувао чисто и беспристрас-но. Али доцније су га тврдим учиниле многоброј-не клевете које су се служиле истином само зато да би се веровало њиховим лажима. Нарочито би био изван себе кад би видео да њега сама кле-ветају. Тада би знао бити свиреп и неумитан, јер је свој добар глас више волео него живот и престо. Тада је с војском кретао на Дарија да би се поново с њиме побио. Али кад је чуо да је Бесо цара ухватио, отпреми Тесалце у отаџбину и, осим њихова најма, даде им још и поклон од две хи-љаде таланата. Прогоњење Дарија било је теготно и дуго-трајно: у једанаест дана Александар је морао на коњу превалити три хиљаде и три стотине стадија; и зато је највећи број његових војника изнемогао, највише због безводице. У тој невољи сусретне га неколико Македонаца који су на мазгама у мешинама носили воду из неке реке. Кад видеше Александра како га је о подневној припеци же-ђа пресвојила, брже напуне шлем водом и до-несу га пред њега. Он их упита за кога су воду носили, а они he: „За нашу децу! Али само да си ти жив! Другу децу родићемо, ако ову и из-губимо!" На тај одговор узме он шлем у руке, па се обазре и примети како су сви коњаници око њега нагли главе напред и гледају на онај шлем с водом. Зато није могао пити и врати шлем. За-хвали се војницима на њиховој доброј вољи и ре-че: „Ако се ја сам напијем, ови he клонути ду-хом!" Кад су коњаници видели његову уздржљи-вост и великодушност, стану клицати нека их са-мо даље води, и ободу своје коње: јер они не осећају ни умор ни жеђ, нити уопште мисле да су смртни људи докле год имају таква краља. СМРТ ДАРИЈЕВА. АЛЕКСАНДРОВО ОДАВАЊЕ ПОШТЕ ПОКОЈНИКУ 43. Додуше, добра воља била је у свих јед-нака, али опет кажу да је њих шездесет заједно с њиме провалило у непријатељски табор. Јаха-ли су преко силног сребра и злата, које је сву-где било разбацано по земљи, остављали су за со-бом кола, која су била пуна деце и жена и без возара јурили на све стране, и непрестано су гонили предње, јер су мислили да се Дарије ме-ђу њима налази. Једва га напослетку нађу где лежи у колима сав испробадан стрелама, — само што се није с душом растао. Ипак је још заискао воде, и кад се окрепио хладном водом, обрати се Полистрату, који му је воду пружио: „Драги пријатељу, није ми се могла догодити већа несрећа него та што ти се не могу одужити за љубав коју си ми учинио. Али Александар he ти се одужити за ту љубав, као што ће ce богови одужити Александру за сва добра што их је учинио мојој матери, мојој жени и мојој деци! Њему пружам ову десницу преко тебе!" То изусти, узме Полистрата за руку и из-дахне. Кад је Александар приступио мртвом телу, није могао сакрити СВОЈ дубоки бол, па скиде са себе кабаницу и простре је по покојнику да га по-крије. Беса, који му је доцније пао у руке, даде растргати. Два усправна стабла савише тако да су се састала; за свако стабло привежу једну половину његова тела, а затим оба стабла пусте у висину, и свако од њих, усправљајући се свом брзином, отргне свој део. Потом Александар мртво тело Даријево цар-ски украси и отправи његовој матери, а Ексатра, Даријева брата, узме међу своје пријатеље. СИЛАЖЕЊЕ У ХИРКАНИЈУ 44. Потам је Александар са језгром своје вој-ске силазио у Хирканију. Ту угледа залив за ко-ји му се причинило да није мањи од Црнога мо-ра, али је воду имао слађу од воде у другим мо-рима. О њему ништа поуздано није могао дозна-ти, али му се највероватније учинило да је то успор и од Меотског језера. Али зато су бар на-учници дошли до праве истине и, много година пре Александрове војне, показали да је то најсе-вернији од четири залива који се од спољашње-га мора пружају у копно, а зове се Хирканско или, још, и Каспијско море. У томе крају некакви варвари изненада на-падну на Александрове људе који су водили ње-гова коња Букефала, и отму тога коња. Алек-сандар плане гневом и преко свога гласника за-прети становницима: ако му коња не пошаљу натраг, све ће их поубијати заједно са децом и же-
нама. А пошто му они врате коња и, осим тога, предаду своје градове, он их све помилује и, штавише, онима који су му коња били отели исплати за њега откупнину. КРЕТАЊЕ У ПАРТИЈУ. ПРИВИКАВАЊЕ НА ПЕРСИЈСКЕ ОБИЧАЈЕ 45. Одонуд крену у Партију и, како је био доколан, први пут се обуче у варварске хаљине. Можда је хтео да се сам привикне на тамошње обичаје, јер је веровао да изједначавање с обича-јима и с крвљу много утиче на питомљење љу-ди. Или је можда тиме испод руке учинио по-кушај да код својих Македонаца уведе персијско клањање, привикавајући их постепено на проме-ну у новом начину свога живота. Ипак није узео праву медијску одећу, јер је била сувише страна и необична. Није прихватио ни широке чакшире, ни кафтан, ни тијару, него је одабрао ношњу која је била састављена од персијске и медијске, скромнију од персијске, а гиздавију од медијске. Испрва се тако одевао са-мо онда кад би имао посла с варварима или у конаку у кругу својих пријатеља; тек доцније се у таквој ношњи показивао и јавно, кад би изла-зио јашући или вршио јавне послове. Македонцима је та појава била непријатна, али како су се иначе дивили његовим врлинама, сматрали су да му понешто треба гледати кроз прсте, што му чини весеље и годи његовој ташти-ни. Јер да не помињемо друге случајеве, тек не-давно била га је стрела ранила у лист, тако да му се комад голенице смрскао и морао се изва-дити! Другом приликом удари га камен у затиљак, тако да му се пред очима замаглило, па је дуго времена остао онесвешћен. При свему томе није престајао да се сам беспоштедно излаже опасностима. Штавише, кад је прешао преко реке Орексарта, за коју је сма-трао да је Танаис, и разбио Ските, прогонио их је сто стадија далеко, иако је патио од лијавице. СУСРЕТ С АМАЗОНКОМ 46. Ту дође к њему краљица Амазонки, ка-ко извешћује већина историчара, међу њима и Клитарх и Поликлит, Онесикрит, Антиген и Ис-тар. Али Аристобул, краљевски пријављивач Харет, Птолемеј, Антиклид, Филон из Тебе, Филип из Теангеле и, осим њих, Хекатеј из Еретрије, Филип из Халкиде и Дурид са Сама кажу да је то измишљено. А чини се да за њихова тврђења сведочи и сам Александар. Јер у једном писму Антипатру, у коме описује све појединости, он каже само да му скитски краљ даје своју ћерку за жену, али Амазонке не помиње. Приповеда се и то да је много година доцни-је Онесикрит Лисимаху, који је онда већ био краљ, читао четврту књигу своје историје, у ко-јој је писано и о Амазонки. При том је Лисимах с осмејком рекао: „А где сам ја онда био?" Узимао ко ту ствар за истину или је одбацивао, опет ће његово дивљење Александру остати свагда исто. ПРИДОБИЈАЊЕ ВОЈСКЕ ЗА ДАЉЕ ВОЈЕВАЊЕ. УВОЂЕЊЕ ПЕРСИЈАНАЦА У МАКЕДОНСКИ НАЧИН ЖИВОТА И ВОЈЕВАЊА. УЗИМАЊЕ РОКСАНЕ ЗА ЖЕНУ. ХЕФЕСТИОН И КРАТЕР 47. Бојећи се да га Македонци не би више хтели пратити на његову даљем војевању, Алек-сандар остави главну војску где је и била, а јез-гри, коју је са собом имао у Хирканији и која се састојала од двадесет хиљада пешадије и три хиљаде коњице, обрати се, говорећи: „Досад су вас Персијанци гледали само као у сну; али ако сте Азију само узнемирили па сад одете, одмах he вас непријатељи напасти као гомилу жена!" Али је, ипак, допустио да иду кући који год хоће; само је свечано изјавио: „Док ја за Македон-це свет освајам, ви сте мене с мојим пријатељима и с онима који xohe да се и даље боре оставили на цедилу!" То стоји написано готово истим речима у ње-гову писму Антипатру, као и то да су на његове поменуте речи сви ускликнули: „Води нас по све-ту куда год хоћеш!" Пошто му је тај покушај пошао за руком код најбоље војске, није му више било тешко да и осталу војску придобије, него је и она с радошћу за њим пошла. Тако је, дакле, и свој начин живота још ви-ше изједначио с онамошњим обичајима, а и њих приближавао македонском начину живота, јер је мислио да he такво добронамерно изједначивање и
заједница јаче обезбедити његову моћ неголи насилни поступци, нарочито кад се спрема на далек пут. За ту сврху и дао је изабрати тридесет хиљада младих Персијанаца са наређењем да изу-чавају не само хеленску просвету него да се уче и употреби македонскога оружја. А што је заволео и узео за жену Роксану, младу лепотицу, коју је први пут видео у колу на некаквој гозби, и то је, рекао бих, било сасвим у складу с његовом политиком. Јер Персијанце је та женидба са женом из њихова народа испунила поуздањем, и они су га заволели утолико више што је он у томе погледу показао велику уздрж-љивост кад се није усудио да се без закона дотакне жене која га је једина освојила. Али је сада међу својим најближим пријатељима приметио разлику. Док је Хефестион одобравао његаву политику стапања, те се и сам приближавао персијским обичајима, Кратер је оста-јао веран домаћим обичајима. Стога је преко Хе-фестиона свршавао послове с Персијанцима, а преко Кратера послове с Хеленима и Македонцима. Уопште онога је највише волео, а овога највише поштовао, сматрајући и свагда говорећи да је Хе-фестион пријатељ Александров, а Кратер пријатељ краљев. Зато се међу њима и развило тајно непријатељство, и због тога су се често свађали. Једаред, у Индији, толико су се љуто заујели да су већ потегли мачеве. И док су свакоме од њих њихови пријатељи хитали у помоћ, дотрчи Алек-сандар и стане Хефестиона пред свима корити, називајући га будалом и помамником, кад не зна да не би ништа био кад би му ко отео Александра. А у четири ока и Кратера је оштро прекорео. По-том их опет састави заједно и, пошто их је помирио, закуне се Амоном и осталим боговима да од свих људи њих двојицу највише воли, али ако још једаред чује да се кавже, убиће их обадвојицу или бар онога који је кавгу завргао. Стога доцније, кажу, није један другоме ни у шали што рекао или учинио. ФИЛОТА И ЊЕГОВО ПОНАШАЊЕ, НАРОЧИТО ХВАЛИСАЊЕ, И НАПАДАЊЕ НА АЛЕКСАНДРА ПОГРДАМА 48. Филота, Парменионов син, уживао је тада међу Македонцима велико поштоваље, јер је важио као храбар и истрајан војник, а после Алек-сандра у целој војсци нико није био тако дареж-љив и пријатељима тако одан као он. Једаред је, прича се, један његов познаник заискао од њега новаца, и он нареди да му се да. А кад његов риз-ничар рече да нема, Филота одговори: „Шта гово-риш? Зар немаш какав пехар или огртач?" Али с друге стране био је веома надувен, поносио се својим великим богатством и разметао се одевањем и понашањем тако досадно, као што то обич-ном човеку не доликује. Нарочито у оно време његову угледу и његову достојанству недостајала је чедност и умиљатост, и у своме понашању по-казивао је неку неуглађеност и лажност, па је за-то и навукао на се сумњу и мржњу, тако да му је Парменион једнога дана рекао: „Синко, буди ми мало скромнији!" Код самог Александра био је већ одавно ве-ома рђаво записан. Кад је, наиме, после Даријева пораза у Киликији персијска комора код Дамаска пала у руке Македонцима, међу многим заробље-ницима који су у табор доведени нађе се и једна млада жена, родом из Пидне и прилично лепушка-ста, а звала се Антигона. Њу је Филота задржао за себе. Заљубљен и млад, какав је био, он се пред њом при вину разметао својим јуначким делима и коњаничким подвизима. Све велике успехе приписивао је себи и своме оцу, а Александра је на-зивао дерлетом који само њима има да захваљује за своје краљевско име. Те разговоре причала је Антигона једноме своме познанику, а овај, као што се то обично дешава, опет другоме, и тако ствар дође до ушију Кратеру, и овај Антигону по-веде са собом и тајно је доведе Александру. Кад је краљ све чуо, нареди јој да и даље са Филотом саобраћа и да о свему што од Филоте чује њега извешћује кад год у конак дође. ЛИМНОВА ЗАВЕРА. ФИЛОТА И ПАРМЕНИОН ПОГУБЉЕНИ. АНТИПАТРОВО СКЛАПАЊЕ САВЕЗА СА ЕТОЉАНИМА 49. Тако Филота ништа није знао о замкама које су му тајно намештане, и кад год би се са-стао с Антигоном, говорио би у јарости или у сво-ме хвалисању најнепристојније говоре против сво-га краља. Мада је имао јаких доказа против Филоте, Александар је све то ћутке подносио и зата-јивао,
можда зато што се ослањао на Парменионо-ву вредност и оданост, или можда зато што се бо-јао угледа и моћи оца и сина. Али у то доба некакав Македонац по имену Лимно, из Халестре, радио је Александру о глави, па је некаква младића Никомаха, коме је он био љубавник, покушавао да придобије за учешће у завери. Али овај то није прихватио и Лимнову заверу открију своме брату Кебалину. Кебалин одмах оде Филоти и замоли га да њега и његова брата води пред Александра, јер се с њим морају састати ради веома нужних и крупних послова. Али Филота — из разлога који нису познати — није хтео да их води, јер је, вели, краљ заузет другим важнијим пословима. И тако је двапут поступио. Сад она двојица посумњају и о Филоти, па се обрате другоме, и тај их доведе пред Алек-сандра. Они га најпре известе о завери Лимновој, а затим му обазриво спомену и понашање Фило-тино како их је одбио, иако су га дваред молили. И баш то је у Александру изазивало жестоку срдњу. Он пошаље једнога да ухвати Лимна, али како се овај бранио, онај га убије. Александар се због тога још више узнемири, јер је мислио да му је то убиство упропастило доказе за откривање за-вере. И како је био распаљен гневом на Филоту, он састави све оне који су на њега одавно мрзили и сада aeh отворено говорили да краљ показује велику лакоумност ако мисли да би се један бедан Халестранин, као Лимно, на своју руку решио на такво дрско предузеће; не, Лимно је само пома-гач или само оруђе којим се служи моћнија рука; рад на откривању завере треба проширити на оне људе који су највише имали рачуна да то остане тајна. Кад је краљ таквим говорима и сумњама отворио уши, они су износили још хиљаду других ствари и њима окривљавали Филоту. Напослетку Филота буде ухваћен и ударен на муке. У саслу-шањима узимали су учешћа најугледније војне старешине, а Александар је све ослушкивао иза једне завесе. Кад је, дакле, Филота стао бедно и малодушно говорити и с молбама се обраћати Хе-фестионовим пријатељима, кажу да је Алексан-.дар рекао: „Ето, каква си бедна кукавица, Филота, па си ипак прегао на такво предузеће!" Кад је Филота погубљен, Александар одмах пошаље у Медију неколико поузданих људи и преко њих смакне и Пармениона, човека који је био највернији сарадник Филипов, и који је из-међу старијих пријатеља једини или највише Александра подстакао да пређе у Азију. Од своја три сина Парменион је већ раније двојицу изгу-био у овом рату, а с трећим, ето, и сам заједно би погубљен. Овај поступак застрашио је многе пријатеље Александрове, а нарочито Антипатра, који због тога ступи у везу с Етољанима и склопи с њима савез. Етољани су, наиме, имали довољно разлога да се боје Александра, Јер су они били разорили Енијаду. Кад је он дознао за разорење, поручио им је да неће енијадски синови, него он одмерити казну Етољанима. СУКОБ КЛИТОВ С АЛЕКСАНДРОМ 50. Мало доцније догодио се и случај с Кли-том, који је, ако се ствар само просто саслуша, био још свирепији неголи поступак према Филоти. Али ако у духу посматрамо повод и околности у ко-јима се догађај одиграо, долазимо до закључка да то Александар није учинио намерно, него по не-каквој несрећи, и да су гнев и пијанство краљево дали изговорна разлога злом демону Клитову. До-гађај се одиграо овако. Краљу су учинили посету некакви људи и до-нели му с приморја хеленскога воћа, које је било тако једро и лепо да се краљ зачудио и позвао Клита, желећи да му то покаже и један део и ње-му даде. Клито је баш имао посла око жртве, али остави посао да иде краљу. Три овце које су ради жртвовања већ биле поливене потрче за њим. Кад је краљ то чуо, исприча ствар гатарима Аристандру и Лакедемоњанину Клеоманту. А кад му ови протолкују да је то зло знамење, он нареди да се што брже може принесе жртва помирница за Клита. Јер је и сам пре два дана уснио чудан сан: снио је да Клито у црној хаљини седи међу Пар-менионовим синовима, који су сви били мртви. Али Клито није могао дочекати свршетак жртве помирнице, него је одмах дошао к софри коју је краљ дао поставити, пошто је принео жртву Ди-оскурима. Кад бише у највеће пиће, стану се певати пес-ме некога Праниха или, како неки причају, Пијериона, испеване за поругу и подсмех неким вој-сковођама који су пре неколико дана били поражени од Персијанаца. Старији гости се озлово-љише и стану прекоравати и песника и певача, а Александар и његови најближи суседи слушали су са задовољством и наређивали певачу да и да-ље пева.
Клито, већ пијан и од природе плаховит у гневу и својевољан, највише се љутио, говорећи: „Није лепо у присуству варвара и непријатеља ругати се Македонцима, који су, ако их је и задесила несрећа, ипак бољи него они који им се под-смевају." Александар одговори: „Клито сам себе брани кад плашљивост назива несрећом!" На те речи Клито скочи и плане: „Али та је плашљи-вост теби, божјем сину, кад ти се врат већ угињао под Спитрадатовим мачем, спасла живот! И крв-љу Македонаца и мојим ранама постао си тако велик да се сам намећеш Амону пошто си се Фи-липа одрекао!" АЛЕКСАНДРОВ БЕС И КЛИТОВА УПОРНОСТ. КЛИТОВА ПОГИБИЈА И АЛЕКСАНДРОВ ПОКУШАЈ ДА ИЗВРШИ САМОУВИСТВО 51. Сад се разбесни и Александар: „Зар ти, рђо, мислиш да ћеш у свакој прилици по вољи да о нама тако говориш и да Македонце буниш једне против других?" „Та нама ни сада, Александре" — продужи Клито — „није то по вољи што за претурене муке овакву награду носимо! Ми благосиљамо оне који су већ погинули пре него што морадоше видети како се Македонци бију медијским моткама, и како ми Македонци морамо мо-љакати Персијанце да нас пусте пред нашега краља!" Док је Клито тако отварено говорио, поустаја-ше Александрови пријатељи и стану га корити, а старији покушају да грају стишају. Александар, пак, обрати се Ксенодоху из Кардије и Артемију из Колофона: „Не чини ли се вама да Хелени шећу међу Македонцима као полубогови међу див-љим животињама?" Али Клито није попуштао, него је Александру викао: „Говори јавно што хоћеш! Или на гозбу не зови људе слободне и на-викле да отворено говоре, него живи међу варва-рима и робовима, који ће савијати колена пред твојим персијским појасом и твојом беличастом хаљином!" Александар више није могао свој гнев стиша-вати. Он зграби са софре једну јабуку, тресне је Клиту о главу и стане тражити свој мач. Али је Аристофан, један од његових телесних чувара, мач већ раније био уклонио. Остали, међутим, уз-му Александра задржавати и молбама умирива-ти. Али он се не даде ни опепелити, него скочи на ноге и стане македонски дозивати своје шти-тоноше (а то је био знак велике гунгуле) и на-реди трубачу да труби, а кад је овај оклевао и устезао се да то учини, удари му шамар. Али је трубач доцније за то устезање добио признање, jep je у највећој мери његова заслуга била што се цела војска није узбунила. Клито још никако није хтео да попушта, али га његови пријатељи напослетку с великим напором изгурају из дворнице. Али он на друга врата поново уђе, казујући сасвим презриво и осионо јамбе из Еурипидове Андромахе: Ах, у Хелади влада ружан обичај! На то Александар од једнога копљаника узме копље и у тренутку кад је Клито према њему ишао и хтео да повуче завесу на вратима, прободе га. Тек што Клито уздахну, паде и издахну, Александар дође себи и, видећи где њего-ви пријатељи стоје око њега и муком муче, брзо извуче копље из мртвог тела, и већ je био замахнуо да сам себе удари, али га они уздржаше. Телесни чувари ухвате га за руке и као мртва силом одвуку у његову ложницу. АЛЕКСАНДРОВА ЖАЛОСТ ЗА КЛИТОМ. ФИЛОЗОФИ КАЛИСТЕН И АНАКСАРХ КАО ТЕШИОЦИ 52. Ту ноћ провео је горко плачући, а кад је сутрадан, уморан од ридања и нарицања, лежао не пуштајући гласа од себе и само понекад тешко уздишући, његови пријатељи уплаше се од тога ћутања и силом уђу у његову одају. Али све њихове утешне речи биле су уза-лудне. Тек пошто га је врач Аристандар подсетио на сан у коме је видео Клита и на оно жртвено знамење и уверавао га да је све то већ одавно би-ло суђено, тек тада се учинило да мало попушта. Стога му доведу филозофа Калистена, при-сног пријатеља Аристотелова, и Анаксарха из Абдере. Калистен је покушавао како би смотреним и благим поступком, као издалека говорећи и околишећи, загосподарио његовим болом, не вређа-јући га. Анаксарх, пак, већ одавно је у филозо-фији ишао некако својим путем и изишао на глас својим презирањем и слабим цењењем пријате-ља. Тек што је ушао у Александрову одају, викне: „Је ли то онај Александар у кога сада упире очи цела
васељена? Ту се на земљи превија и јауче као роб, страхујући од закона и карбе љу-ди, а сам би за те људе морао бити закон и ме-рило правде! Та он је победио да буде владар и господар, а не да се ропски запреже у јарам празна мишљења! Зар ти не знаш — продужи он — да Дика и Темида, чуварице правде и правед-ности, седе до Дива на престолу само зато да би све оно што владар учини било право и пра-ведно!" Таквим и сличним разлозима Анаксарх је, истина, олакшао краљев бол, али је зато ћуд ње-гову учинио у којечему много пркоснијом и осио-нијом. Тиме је с једне стране за себе обезбедио краљевску милост, а с друге стране омразио кра-љу пријатељевање с Калистеном, који му због свога озбиљнога схватања живота и онако није био пријатан. Једаред за софром, кажу, водио се разговор о годишљим временима и о клими. Калистен је пристајао уз мишљење оних који су тврдили да је клима у онамошњим крајевима хладнија и опорија него ли у хеленским. Како је Анаксарх, са-мо ради препирања, тврдоглаво стојао на супротном гледишту, Калистен му је најзад одговорио: „Ти, ипак, мораш признати да је овде хладније него онде. Јер у Хелади си целу зиму проводио у танку огртачу, а овде поред софре покриваш се трима покривачима!" Тако је, дакле, Анаксар-ха и то раздраживало. КАЛИСТЕНОВИ ПРИЈАТЕЉИ И ЗАВИДЉИВЦИ И ЊЕГОВО ПАДАЊЕ У НЕМИЛОСТ КОД МАКЕДОНАЦА 53. Остале софисте и удворице болело је то што се омладина одушевљавала Калистеном због његова беседничкога дара, и што су га старији, у истој мери, волели због његова уредна, честита и задовољна живота. Својим животом он је оп-равдавао разлог који је помињан за његово путо-вање; јер он је отишао Александру с том једином жељом да своје суграђане натраг доведе и своју отаџбину да поново подигне. Колико су му већ због његова угледа завидели, толико је понекад и сам клеветницима давао прилику тиме што је често одбијао позиве да присуствује гозби за краљевском софром. А кад би присуствовао, чинило се да својом озбиљношћу и својим ћутањем показује да не одобрава и да му се не свиђа оно што се ту дешава. Стога је Александар и рекао за њега: На мудрог мрзим кад сам нема мудрости! Приповеда се да су једаред, кад су многи би-ли позвани да гостују код краља, замолили Кали-стена да, кад пехар дође к њему, напије здрави-цу Македонцима. Калистен је у развијању бесед-ничкога предмета био толико срећан да су сви гости поустајали, пљескали и своје венце на њега бацали. Кад је здравицу завршио, Александар му, по Еурипиду, рече: Задатак леп, ту лако тече беседа, па продужи: „Него покажи ти нама моћ својих речи жалбом на Македонце, да упознају своје мане и да постану бољи!" Тако је Калистен стао побијати све што је рекао у похвалу Македонцима, па је против њих низао жалбу за жалбом. Кад је политичку не-слогу Хелена обележио као узрок све веће моћи и снаге Филипове, завршио је стихом: Кад се заметне свађа, и најгори доспе до части. Тиме је навукао на се љуту и тешку мржњу Ма-кедонаца, и сам Александар изјави: „Калистен Македонцима није доказао своју речитост, него своју мржњу." КАЛИСТЕНОВО ПРОТИВЉЕЊЕ ПАДАЊУ НА КОЛЕНА 54. Ту сцену, по Хермипову казивању, Ка-листенов читалац Стребо приповедао је Аристо-телу. Кад је затим Калистен приметио краљеву зловољност, кажу да му је на поласку двапут или трипут рекао: Та и Патрокло је умро, а много је бољи од тебе! Зато се чини да је Аристотел сасвим умесно ре-као: „Калистен је био моћан и велик беседник, али није имао памети. Персијски обичај да се пред краљем пада на колена он је заиста одбио с поносом правога филозофа; он је био једини који је отворено изрекао оно што је свима угледнијим и старијим Македонцима изазивало тајни гнев. Тиме што је одбио падање на колена он је Хе-лене
спасао од велике срамоте и још од веће Александра, али је сам себе упропастио, јер се чинило да краља xohe да одврати од његове на-мере више силом неголи разлозима." По приповедању Харета из Митилене, Алек-сандар је за време једне гозбе најпре сам пио и онда чашу пружио једноме од својих пријатеља. Овај је прихвати, стане пред жртвеник, напије се и први падне на колена; затим пољуби Алек-сандра и врати се на своје место. То су сви гости чинили редом; напослетку узме чашу и Калистен, напије се и док Александар није на њега обра-ћао пажњу, јер се забављао са Хефестионом, по-ђе краљу да га пољуби. Али Деметрије, с надим-ком Фидон, јачим гласом повиче: „Краљу, немој га пољубити, јер он је једини који пред тобом није пао на колена!" Александар одмакне лице да га не пољуби, а на то Калистен иза свега гла-са кликне: „Дакле, бићу за један пољубац сиро-машнији кад пођем кући." ХЕРМОЛАЈЕВА ЗАВЕРА И КАЛИСТЕНОВО СТРАДАЊЕ 55. Пошто су се Александар и Калистен је-дан од другога потуђили, могао је Александар ве-ровати понајпре Хефестиону кад му је говорио да се Калистен с њиме споразумео да ће пред краљем пасти на колена, али своје обећање није испунио. Затим се појавише људи као Лисимах и Хагнон и стану извештавати како се софист шепури и размеће као да је учинио крај тирани-ди, и како млади људи са свих страна к њему трче и одају му пошту што је он, као бајаги, је-дини човек слободан међу толиким и толиким хиљадама. Кад је, дакле, откривена завера коју је про-тив Александра спремао Хермолај са својим пријатељима, причинило се као да жалбе Калисте-нових клеветника личе на истину. Они су га оптуживали да је Хермолају на питање: како би могао постати најславнији? — одговорио: „Само ако убијеш најславнијега!" Штавише, говорили су да је он Хермолаја на тај начин подстицао, говорећи му: „Немој се бојати златног одра кра-љева, него имај на уму да нападаш на човека ко-ји такође може боловати и бити изложен ранама!" При свему томе ни Хермолај нити иједан од његових пријатеља завереника нису ни под нај-већим мукама ништа исказали против Калисте-на. Штавише, и сам Александар, који је одмах по открићу завере писао Кратеру, Аталу и Алке-ти, тврди: „Дечаци (= пажеви), ударени на му-ке, сложно признају да су се они сами заверили и да нико други за то није знао!" Али доцније, у писму Антипатру, бацио је донекле кривицу и на Калистена, јер каже: „Оне дечаке (= пажеве) Македонци су каменовали, а онога софиста казнићу ја сам, као и оне који су га амо послали и оне који непријатеље мога жи-вота примају у своје градове!" У тим речима ја-сно открива своје мишљење о свом односу према Аристотелу. Јер Калистен је био син Хероје, ћер-ке Аристотелове сестре, и због тога сродства био је отхрањен у његовој кући. О Калистеновој смрти постоје различне ве-сти. Једни кажу да га је Александар дао обесити, а други да је умро у тамници од једне болести. У Харета се находи трећа верзија. По њој је Ка-листен, пошто је био ухваћен, седам месеци чу-ван у тамници под стражом, да му се у великом већу суди у присуству Аристотелову, и да је ум-ро од дебљине и вашљивости баш оних дана кад је Александар у Индији рањен. Али то се дого-дило тек у доцније доба. СМРТ ДЕМАРАТОВА 56. Демарат из Коринта, и поред тога што је већ био у дубокој старости, имао је жарку жељу да дође Александру. И кад га је најзад угледао, рече: „Како су велике радости лишени Хелени који су умрли пре него што су могли видети Александра где седи на Даријеву престолу!" Али није се дуго радовао краљевској милости, него је од слабости умро, и Александар му је приредио сјајан погреб. Војска му је насула велику гробну хумку осамдесет лаката високу. Његове смртне остатке краљ је дао на сјајно искићеним четворопрежним колима одвести к мору.
РАСТЕРЕЋИВАЊЕ ВОЈСКЕ ПРЕ ПРОВАЛЕ У ИНДИЈУ. НЕУМИТНО КАЖЊАВАЊЕ ПРЕКРШАЈА. ЗНАМЕЊА 57. Кад је намеравао да преко планине про-вали у Индију и видео да му је војска исувише оптерећена неизбројним пленом и да се због тога тешко креће, Александар у зору, кад су кола већ сва била натоварена, најпре запали кола своја и својих телохранитеља, а затим нареди да се ва-тра стави и под кола Македонаца. Показало се да је таква одлука била крупни-ја и опаснија неголи само дело. Јер само некоји-ма није то било право, а већина, вичући и кличући од одушевљења, стане најнужније ствари де-лити онима који их нису имали, а све оно што је било сувишно почну сами спаљивати или уни-штавати на други начин. Њихово одушевљење пренело се на Александра и испунило га срча-ношћу и добром вољом. Али сада је он постао и страшан и неумитан у кажњавању прекршаја. За Менандра, на при-мер, једнога од својих најближих поузданика, ко-га је поставио за команданта једног утврђења, нареди да га смакну, јер није хтео да онде оста-је, а Орсодата, једнога од оних који се беху од-метнули, устрели сам својом руком. У то доба једна овца ојагњи јагње које је око главе имало знак у облику и боји тијаре и мо-шње с једне и с друге стране. Александар се зга-дио на то знамење и стога се постарао да га очиш-ћавном жртвом очисте Вавилонци, које је по свом обичају за такве послове доводио. Својим прија-тељима изјавио је у разговору да он не страхује за себе него за њих да не би божанство после његове смрти највишу власт дало у руке незнат-ну и слабу човеку. Али се ускоро догодило и једно боље знаме-ње и краља ослободило од малодушности. Маке-донац Проксен, врховни надзорник краљевских постељника, откопавајући поред реке Окса земљу за краљевски шатор, наиђе на извор течности, масне као уље. Кад би горњи слој одграбио, избијало би већ чисто и прозирно уље, које се ни по мирису ни по укусу готово није разликовало од правога уља, а и у сјајности и у масноћи ни-мало му није уступало, нарочито у крају у коме није било ниједне маслине. Приповеда се и то да је вода реке Окса веома мекана, тако да од ње купачима кожа остаје масна. Да се Александар томе обрадовао веома ве-ликом радошћу, види се из његова писма Антипатру, где он тај догађај убраја међу највеће до-гађаје којима су га богови икад обдарили. Вра-чеви су то толковали као знамење додуше сла-вне, али напорне и тешке војне: јер су богови љу-дима дали уље као помоћ у теготним пословима. ОСВАЈАЊЕ ОПАСНИХ УТВРЂЕЊА. ДОЛАЖЕЊЕ ПОСЛАНИКА ИЗ ПОДСЕДАНИХ ГРАДОВА. АКУФИС 58. На тој војни, дакле, Александар је био изложен многобројним опасностима, па је допао и тешких рана, а и његова војска претрпела је велике губитке, делимице због недостатака жи-вотних средстава, а делимице због сасвим нездра-ве климе. Али он је своју славу тражио у томе да срећу надмаши својим прегалаштвом, а силу храброшћу, и сматрао је да за јунака ништа није несавладљиво, а за кукавицу ништа довољно чврсто. Кажу да је при подседању стрмените и са-свим неприступачне Сисимитрине пећине, кад су његови војници већ сасвим били клонули духом, упитао Оксијарта какав је по души исти Сисимит-ра? А кад му Оксијарта одговори да је Сисимитра највећи кукавица на свету, рече Александар: „Ти-ме тврдиш да ми ту пећину можемо освојити, јер њезина глава није тако чврста!" И он је доиста Сисимитру толико уплашио да му је утврђење убрзо пало у руке. А кад је стао јуришати на друго исто тако стрмо утврђење, соколио је млађе Македонце, а једноме који се звао Александар обрати се ова-ко: „Бар теби доликује да будеш јунак, већ због свога имена!" Али после сјајне борбе младић па-де, и због тога се Александар веома ражалостио. Код утврђења Нисе Македонци се устезаху да изврше напад, јер је поред ње текла дубока река. Краљ стаде пред њу и кликну. „Та зашто се ја будала не научих пливати?" — И већ je хтео да са штитом у руци реку прегази.
Кад се борба завршила, долазили су посла-ници из подседаних градова да моле за мир. Ви-дећи краља где пред њима стоји у бојној опреми без икаква краљевскога накита, они се најпре уплаше. Тада Александар нареди да се донесе неко узглавље и најстаријега посланика, који се звао Акуфис, понуди да га узме и на њега седне. Зачудивши се краљевој великодушности и љу-базности, Акуфис стане питати шта жели да они чине, да би постали његови пријатељи. Кад је Александар одговорио: „Нека тебе изаберу за сво-га поглавицу, а мени нека пошаљу стотину нај-бољих својих људи!" — Акуфис се насмеја и ре-че: „Али краљу, боље ћу владати ако ти поша-љем најгоре, а не најбоље људе!" АЛЕКСАНДАР И ТАКСИЛ. МУКЕ С ИНДИЈСКИМ НАЈАМНИЦИМА И ФИЛОЗОФИМА 59. Као што извори кажу, Таксил је владао комадом Индије који по величини није заостајао за Египтом, а нарочито је био прикладан за сто-чарство и земљорадњу. Он сам важио је као му-дар човек. Пошто је Александра поздравио, обрати му се овим речима: „Шта су нам потребни, Александре, међусобни ратови и битке, кад ниси дошао да нам отмеш воду и насушни хлеб, то једино за што треба паметни људи да се боре! А што се тиче осталога такозваног блага и има-ња — уколико га имам више, спреман сам да га с тобом делим; а уколико га имам мање, нећу се устезати да ти будем захвалан за оно шо ти ме-ни дајеш!" Обрадован таквом изјавом, Александар му пружи десницу и рече: „Зар ти мислиш да ће због оваквих лепих поздрава и овакве љубазно-сти наш састанак остати без икакве борбе? Не, ти нећеш однети победу; јер ја ћу ce c тобом рва-ти и надметати у делима љубави, да ме не над-машиш, ма колико ти био честит!" На то Александар доби многе поклоне, али још више даде Таксилу и напослетку му пошаље хиљаду таланата у новцу. Таквом дарежљивошћу увредио је додуше, своје пријатеље, али је зато придобио за се љубав и наклоност многих вар-вара. Најратоборнији међу Инђанима беху најам-ници, и они су ишли од града до града, те су сваки град храбро бранили и тиме Александру многе штете наносили. Стога он у неком граду склопи с њима уговор, али кад су одлазили, уда-ри уз пут на њих и све их поубија. На ратним делима што их је.иначе свагда изборио на зако-нит и краља достојан начин, тај догађај био је као каква љага. Нимало мање него ти_најамници нанели су му јада и индијски филозофи, који су све до-маће главаре што су прешли на Александрову страну ружили и слободна племена од њега од-метали. Зато је Александар и од њих многе дао обесити. БОЈЕВИ С ПОРОМ. ВИЧНОСТ ПОРОВА СЛОНА БОРБИ И МЕГДАНУ. АЛЕКСАНДРОВ КРАЉЕВСКИ ПОСТУПАК ПРЕМА ПОРУ 60. Бојеве с Пором описао је Александар сам у својим писмима. У средини између њихових та-бора, каже он, текла је река Хидасп, а Пор је на другој обали наместио своје слонове и непреста-но пазио на прелазак. Александар, пак, сваки дан је у своме табору дао правити силну грају и ху-ку, привикавајући варваре да се од тога не пла-ше. Једне бурне и мрачне ноћи узме један део своје пешадије и најбољу коњицу, пође с њима напред дуж реке и подаље од непријатеља пређе најзад на једно не баш велико острво. Ту га из-ненади провала облака, а уза страшну олују пу-цали су громови и на многим местима ударали у његову војску; али мада су гдекоји војници, му-њом ошинути, гинули пред његовим очима, он опет крене даље не би ли се дохватио друге оба-ле. Али је Хидасп од силне кише био набујао, па како је жестоко дерао, направио је велику водо-дерину, а велик део воде потекао је оним продо-ром. Војска се, додуше, дочепала простора изме-ђу старог и новог корита, али није имала чврста упоришта, јер се земља на дну реке измицала и наоколо се кидала. У такву положају Алексан-дар је, кажу, рекао: „О Атињани, бисте ли сада по-веровали коликим се опасностима излажем, само да стечем вашу похвалу?" О томе нас извештава Онесикрит, а сам Александар каже да су они своје сплавове пустили и с оружјем у руци пре-ко онога продора газили до прсију у води.
Пошто је срећно прешао, пође с коњицом напред двадесет стадија далеко од пешадије, ра-чунајући овако: ако би непријатељи навалили на његову коњицу, он ће их моћи одбити; а ако би кретали своју пешадију, још увек ће к њему на време у помоћ стићи његова пешадија. Догодило се оно прво. Он се намери на хи-љаду коњаника и шездесет бојних кола, и нагна их у бежање, сва кола зароби, а коњаника посече четири стотине. Из тога је Пор закључио да је сам Александар прешао реку, и зато крене про-тив њега са свом својом војском, а остави само једно одељење да би Македонцима, који су оста-ли у Александрову логору, ометало прелазак. Александар је увидео опасност која му прети од слонова и надмоћнијих непријатеља, и стога је он сам ударио на лево крило, а Кену је наредио да навали на десно. Непријатељи су морали измаћи и на једном и на другом крилу, али кад би до-спели у опасност, повлачили би се у средиште иза слонова и онде се стискивали, тако да је бит-ка у највећем нереду продужена, али су напо-слетку — тек у осам часова — непријатељи оду-стали од боја. Тако нас у својим писмима извештава сам јунак оне битке. Већина историчара слаже се у томе да је Пор својом величином од четири лакта и једнога педља надвисивао висину обична коњаника и због величине и крупноће свога тела био сасвим сразмеран са слоном на коме је седео, иако је његов слон био највећи од свих слонова. Та животиња показала је заиста необичну памет и брижљи-вост за краља. Докле год је Пор још сасвим био при свести, слон га је бесно бранио од нападача и ове одбијао. Али кад је осетио да је његов го-сподар од многих стрела и рана већ клонуо, по-бојао се да би се он могао с њега срушити, и зато се опрезно спусти коленима на земљу и стане му мирно сваку стрелу својом сурлом хватати и из његова тела извлачити. Кад је Пор био заробљен, питаше га Александар како према њему треба да поступа? „Кра-љевски", одговори Пор. А кад га је Александар још једаред упитао нема ли што друго да каже, одговорио је само ово: „Све је садржано у речи ,краљевски!' " Александар га, дакле, не само пусти на слободу да под именом сатрапа влада над целом облашћу којом је дотада краљевао, него му, пошто је себи подвргао независна племена, даде још и земљу у којој је, кажу, било петнаест племена, пет хиљада већих градова и веома мно-го села. Другој области, која је била три пута већа, поставио је за сатрапа једног од својих хетера (доглавника), Филипа. ОСНИВАЊЕ БУКЕФАЛИЈЕ 61. После битке с Пором липсао је и Алек-сандров коњ Букефал, не одмах, него доцније, као што већина прича, и то од рана које су му видали, а како Онесикрит извештава, угинуо је због старости и онемоћалости, јер му је већ било тридесет година. Тај губитак Александра је ду-боко дирнуо, и било му је као да је изгубио до-бра другара и пријатеља, па је зато њему за успо-мену основао на реци Хидаспу град и дао му име Букефалија. А кад је изгубио пса, по имену Периту, ко-јега је сам отхранио и волео, кажу да је такође основао град по његову имену. Сотион тврди да је то чуо од Потамона Лезбљанина. МАЛОДУШНОСТ У МАКЕДОНСКОЈ ВОЈСЦИ И ПРЕОКРЕТ У ИНДИЈИ. ИНДИЈСКИ КРАЉ АНДРОКОТ 62. Тешка борба против Пора ипак је у Ма-кедонце унела неку малодушност, и они су изгу-били сваку вољу да иду још даље у Индију. Јед-ва им је пошло за руком да потисну Пора, који против њих није наместио војске више него два-десет хиљада пешака и две хиљаде коњаника. Стога су се жестоко успротивили Александру кад их је хтео приморати да пређу и преко реке Ганга, за коју су слушали да је тридесет и два стадија широка и стотину хвати дубока и, осим тога, да је њену другу обалу притиснула силесија пешадије, коњице и слонова. Јер се растурио глас да краљеви Гандарана и Прешана имају осамде-сет хиљада коњице, две стотине хиљада пешади-је, осам хиљада бојних кола и шест хиљада сло-нова, и да их с таквом војском чекају. И то до-иста није било празно хвалисање. Јер Андрокот, који је ускоро затим постао краљ, поклонио је Селеуку пет стотина слонова, а с војском од шест стотина хиљада момака ударио је на Индију и целу је покорио.
Испрва се Александар од незадовољства и гнева затворио у свој шатор и ту је лежао. Сма-трао је да његови дотадашњи успеси не значе ништа ако не би прешао и преко Ганга, а повла-чење узимао је као признање свога пораза. Али кад су га пријатељи јаким разлозима умиривали, а и војници долазили пред његова врата и стали га плачући и вичући молити, он напослетку по-пусти и почне се спремати за повратак. Али да би своју славу увећао, смишљао је многе којекак-ве обмане и лукавштине. Дао је направити веће оружје и јасле и узде теже од оних које се упо-требљавају у његовој војсци, па их је овде и онде разбацао и оставио. А подигао је и жртвенике хеленским боговима: још и данас краљеви Преша-на прелазе преко Ганга, да би тим боговима ода-вали пошту и приносили им жртве по хеленском обичају. Андрокот, који је тада био дечак, видео је сам Александра. па је, кажу, доцније више пута рекао да је Александар без велике муке могао постати господар и оних земаља, јер је њихов краљ због своје рђавости и ниска порекла био уопште омражен и презрен. ПЛОВИДБА НИЗ ИНД. БОРБА С МАЛИМА. АЛЕКСАНДАР ОД МНОГИХ РАНА У ВЕЛИКОЈ ЖИВОТНОЈ ОПАСНОСТИ 63. Александар је имао жељу да још види спољашње море (океан). Стога је дао саградити многе бродове на весла и сплавове, на којима се сасвим полагано возио низ реку. Али и та пло-видба није била без напора и борбе, јер је на многим местима излазио на копно, ударао на гра-дове и покоравао их." Код такозваних Мала, за које кажу да су од свих Инђана били најратоборнији, замало није главу изгубио. Оне је, наиме, непријатеље стрела-ма био растерао с њихових бедема, прислонио ле-стве и први се на бедем попео. Али лестве се сломише, а непријатељи који су стојали доле уза зид стану га гађати одоздо. Само неколико пра-тилаца било је с њиме. Он се тада скупи, скочи усред непријатеља и срећно ce дочека на ноге. Кад је већ био на тлу, од хуке и треске његова оружја учини се варварима као да пред њим па-да некаква муња или авет. Зато су се у први мах разбегли и растурили. Алк кад су опазили да су с њиме само две штитоноше, ето их опет, и стану га изблиза мачевима и копљима кроз његово ору-жје рањавати, ма колико да се храбро бранио. А један, који је подаље стао, одапне с лука стрелу тако крепко и силно да му је стрела пробила оклоп и на грудима забола се у кост. Тек се од тога ударца мало настрану нагнуо, дотрча онај стрелац и замахне на њега варварским мачем. Паукеста и Лимнеј стадоше пред свога краља, али обадвојица буду рањени. Последњи је мртав пао, а Паукеста се још држао, док није Алексан-дар стрељача убио. Али како је и он већ био многих рана допао и напослетку био кијачом уда-рен по врату, прислони се леђима уза зид, тако да је лицем био окренут непријатељима. У тај мах опколе га његови Македонци, зграбе га и од-несу у његов шатор, јер он већ није знао шта се око њега дешава. И одмах се већ по целом лого-ру разнео глас да је погинуо. Најпре с великим и тешким напором одрежу дрвени држак оне стреле и тако му једва свуку оклоп, па стану изрезивати шиљак стреле који се у једну кост био закрхао, а био је, кажу, три прста широк и четири прста дуг. Стога је Алек-сандар падао у несвест и умало да није издахнуо, али се поново повраћао и дође себи. Кад је опас-ност сасвим нестала, још увек је био слаб, иако се дуго времена чувао и подвргавао лекарској нези. Једном приликом је приметио да Македонци пред његовим шатором дижу грају, јер су једва чекали да га виде. Он заогрне кабаницу и изиђе пред њих. Потом принесе боговима жртву захвалницу, па продужи пут, на коме је силне земље освајао и покорио велике градове. РАЗГОВОРИ СА ГИМНОСОФИСТИМА 64. Од гимнософиста ону десеторицу који су Сабу највише наговарали на одметништво и Македонцима највише зла учинили, даде ухватити. Како су они уживали глас људи који се одли-кују кратким и духовитим одговорима, он им да-де заплетљива питања, додавши: онога који пра-во не одговори убиће првога. а потом редом оста-ле! Једнога, и то најстаријега, одреди за судију. Први, дакле, добије питање: шта мисли, има ли више живих или мртвих? Он одговори: „Живих, јер мртвих више нема!
На питање: да ли земља или море храни веће животиње? други одговори: „Земља, јер море је само део њен!" Трећи на питање: која је животиња најлука-вија? — одговори: „Она коју човек досад још није познао. Четврти је добио питање: с кога је разлога одметнуо Сабу? — и одговор је био: „Јер сам же-лео или да лепо живи или да лепо умре!" Петог су питали: шта мисли да ли је пре дан постао или ноћ? Он је одговорио: „Дан је за један дан пре постао него ноћ." Кад се краљ томе зачу-дио, додао је онај: „Тешким питањима морају припадати и тешки одговори!" Краљ се потом обрати шестом и запита га: „Како би човек могао највише омилети?" — „Ако — беше одговор — има највећу моћ, a није страшан!" Од остале тројице један је на питање: „Ка-ко би неко од човека могао постати бог?" одго-ворио: „Кад би нешто учинио што човеку није могућно учинити!" Други је добио питање: „Шта је јаче, живот или смрт?" — и он је одговорио: „Живот, јер то-лика зла подноси!" Последњи је добио питање: „Докле је човеку саветно да живи?" Одговор је био: „Докле год не сматра да је боље бити мртав него жив!" Потом се краљ обрати оном судији и нареди му да ка-же свој суд. Судија ИЗЈАВИ да је један одговор гори од другога, а краљ му на то: „Ти ћеш, да-кле, први погинути кад тако судиш!" „Не, кра-љу!" — продужи судија — „иначе би ти лагао кад си рекао да ћеш убити првога који најгоре од-говори". ГИМНОСОФИСТИ КАЛАН И ДАНДАМИС 65. Те људе краљ је најзад обдарио и отпу-стио. Потом пошаље Онесикрита к оним гимнософистима који су уживали нарочит углед те су сами за себе у самоћи живели, молећи их да дођу к њему. Онесикрит беше филозоф, и то један од оних који су припадали школи киничара Диогена. Он приповеда да му је Калан веома само-сионо наређивао да свуче хаљине и да наг слу-ша његове одговоре; иначе неће се с њиме разго-варати, па ма дошао од самог Дива! За Дандами-са вели да је био учтивији, па пошто му је многе ствари исприповедао о Сок.рату, Питагори и Диогену, изјавио му је овај: њему се чини да су то били обдарени људи, али су се у животу сувише везивали за законе! Други опет кажу да Дандамис није ништа више рекао него само ово: „Зашто је Александар толик пут овамо превалио?" Калана је најзад Таксил наговорио да пође Александру. Он се у ствари звао Сфинес, али ка-ко је оне који су се с њиме сусретали поздрав-љао говорећи идијским језиком кале место радуј се, прозваше га Хелени Каланом. Он је Александру, кажу, представио и слику његове власти. Бацио је, наиме, на средину не-какву суву и тврду кожу и стао на њену ивицу, и она, притиснута на једној страни, подигне се на осталим својим странама. Потом је ишао нао-коло и притискујући кожу доказивао да се то свугде дешава, док најзад није стао на средину коже, тако да је не само средина него и све оста-ло било мирно. Том приликом хтео је Алексан-дру да покаже да он мора највише средину свога краљевства притискивати, а не губити се у даљини. ПОВРАТАК НИЗ РЕКУ МОРУ. ПОСТАВЉАЊЕ НЕАРХА ЗА АДМИРАЛА. ВЕЛИКИ ГУБИЦИ НА ПУТУ КРОЗ ЗЕМЉУ ОРИЋАНА 66. Пловидба низ реку к мору потрајала је седам месеци. Пошто је најзад са својом морнари-цом допловио у океан, отплови до острва коме је он дао име Скилустис, а други Псилтукис. Ту изиђе на суво, принесе боговима жртву и разгле-да природу мора и приморја докле год се могло ићи. Затим се још помоли да не би ниједан чо-век после њега прекорачио границе његова по-хода и крене натраг, а морнарици нареди да пло-ви дуж обале, тако да ЈОЈ Индија увек буде на десној страни. За адмирала. постави Неарха, а Онесикрита за првога крмилара. Сам је с копненом војском путовао кроз зем-љу Орићана, али ту доспе у крајњу беду и изгу-би толико мноштво људи да од своје бојне силе није ни четврти део одвео из Индије, мада је имала пешадију стотину и двадесет хиљада, а ко-њице око петнаест хиљада! Али с једне стране те-шке
болести, а с друге рђава храна и силна же-га, а највише глад уништи му највећи део војске, јер су пролазили необрађеном земљом, а њени сиромашни становници имали су само мало крж-љавих оваца које су биле навикле да се хране морским рибама, и зато им је месо било гадно и смрдљиво. Једва, дакле, за шездесет дана прође Алек-сандар кроз ту земљу; али кад је ушао у Гедросију одмах је било свега у изобиљу, јер су се за то постарали најближи сатрапи и краљеви. ПУТ КРОЗ КАРМАНИЈУ 67. Ту је, дакле, своју војску одморио, а за-тим у свечаној поворци прође за седам дана кроз Карманију. Он се полагано возио на осам коња, седећи са својим пријатељима на некаквој позорници, подигнутој на високу и одасвуд приметну четвероуглу, и тако је непрестано дан и ноћ благовао. За њима су ишла силна кола, једна застр-та гримизним и шареним покривачима, а друга прекривена свагда свежим и зеленим гранама, да буде хладовине. У њима се возили његови остали пријатељи и војводе овенчани венцима и пијући. Ту ниси могао видети ни штита, ни шлема, ни копља, него само војнике који су на целом путу чашама и уским и широким пехарима узимали вино из великих кондира и кратера и један дру-гом напијали, једни гонећи и хитајући у исти мах напред, а други лежећи на земљи. Силна свирка свирала и фрула, певање, ударање у инстру-менте жицама и бакхантско клицање жена раз-легало се по целом крају. За овом разузданом и бесциљном поворком пристајале су најзад и рас-пусне шале Бакхове светковине, баш као да је и сам бог Бакхо присутан и као да он ту распоја-сану поворку прати. А кад је краљ стигао у гедросијску престо-ницу, опет је своју војску одмарао частећи је. Ту је, кажу, пијан посматрао надметање хорова. Ње-гов љубимац Багоа, који је као хоровођа однео награду, пређе у пуном украсу преко позорнице и седне до њега. Кад су Македонци то видели, стану пљескати и викати, захтевајући да га по-љуби, и нису престајали докле год га није загр-лио и пољубио . САСТАНАК С НЕАРХОМ. ПРИЛИКЕ У ПОКОРЕНИМ ЗЕМЉАМА И У МАКЕДОНИЈИ. КАЖЊАВАЊЕ ОКСИЈАРТА И АБУЛЕТА 68. Ту му се и Неарх вратио са својом мор-нарицом, и он му се веома обрадовао. Пошто га је саслушао како је пловидба прошла, донесе од-луку да сам с великом морнарицом отплови низ реку Еуфрат, затим да проплови око Арабије и Африке и тако напослетку кроз Хераклове сту-бове уплови у Средоземно море. Ради тога је бли-зу Тапсака дао градити свакојаке бродове и ку-пити морнаре и крмиларе са свих страна. Али тешкоће ратног похода у горње покра-јине, рана добијена у борби с Малима и глас о великом губитку његове војске, као и општа сум-ња у његов повратак, — све је то не само упоко-рене народе подстакло на одметање него је и ње-гове војводе и намеснике навело на многу не-правду, тлачење и зулуме. Уопште се устанци и буне раширили на све стране. Штавише, и Олимпијада и Клеопатра беху се завадиле с Ан-типатром и владу између себе поделиле, тако да је Олимпијада добила Епир, а Клеопатра Маке-донију. Кад је Александар то чуо, казао је: „Мо-ја мати одабрала је бољи део; јер Македонци ни-кад не би допустили да им краљује жена!" Стога Неарха врати морнарици, јер је решио да заметне рат по целом приморју, а сам крене натраг да казни војводе који су се огрешили о његово поверење. Једнога од Абулетових синова, Оксијарта, сам прободе сарисом и тако га убије. А кад му је Абулет, место да му је добавио по-требне ствари, предао само три хиљаде таланата у готову новцу, он нареди да се тај новац баци пред коње; а кад га ови нису дирнули, рече Алек-сандар: „Шта нам, дакле, користи твоја добава?" и баци га у тамницу. КОД КИРОВА ГРОБА. КАЛАН 69. У Персији је први пут женама дао по-клон у новцу, према обичају пређашњих царева, који су свакој жени. кад год су дошли у Перси-ју, давали златан новац. Због тога, кажу, некоји нису баш често дошли у Персију, а Охо, чак, ни-је дошао ниједаред, него је због тврдичења сам себе направио странцем у својој отаџбини. Кад је потом Александар Киров гроб нашао раскопан и опљачкан, даде убити онога зликовца, иако је тај грешник био један од најугледни-јих људи у Пели, а звао се Полимах. Краљ про-чита натпис на гробу и нареди да се под њега уреже натпис и хеленским писменима, а гласио је овако:
„Човече, ма ко си и ма откуд дошао — јер да ћеш доћи, то знам, — ја сам Кир,који је Персијанцима прибавио власт. Не ускрати ми, дакле, овај грумен земље, који покрива моје те-ло!" Ове речи оставиле су у Александру дубок утисак, јер су га подсећале на неизвесност и сме-ну свих људских ствари. Тада је онај Калан, пошто је кратко време био боловао од желуца, затражио да му се спре-ми ломача. И кад је до ње дојахао, помоли се бо-говима, пошкропи се водом, па баци прамен сво-је косе у пламен. Пењући се на ломачу, праштао се с присутним Македонцима и позивао их да тај дан пријатно проведу и да се са својим краљем опију. „А ја ћу њега" — каже — „за кратко време видети у Вавилону!" Кад је то рекао, легне и умота се, и није се макао чак ни онда кад се ва-тра приближавала, него остане у истом положају у коме је лежао, и тако жртвује сам себе старин-ском обичају мудраца своје земље. То исто учинио је много година доцније у Атини други Инђанин, који је пратио Цезара; још и данас показује се такозвани Инђанинов гроб. НАДМЕТАЊЕ У ПИЋУ. АЛЕКСАНДРОВА ЖЕНИДБА СТАТИРОМ. СВАДБЕ У СУЗИ. АНТИГЕН 70. Кад се Александар од ломаче вратио, са-зове многе своје пријатеље и команданте на гоз-бу и одреди да се надмећу у пићу, а као награду за победу постави венац. Највише је попио Про-мах, који је дотерао до четири велика кондира. Он, додуше, добије као награду онај венац, који је вредео један таланат, али је само још три дана остао у животу. И од оних других, како Харет прича, умрли су четрдесет и један од пића, jep их је после онога пијанчења спопала страшна гро-зница. По свом доласку у Сузу узео је Александар за жену Статиру, ћерку Даријеву; и у исти мах дадне приређивати свадбу за своје доглавнике, делећи најугледнијима најугледније девојке, а и оним Македонцима који су већ отпре били оже-њени дао је сјајну заједничку свадбену гозбу. Ту је, кажу, било девет хиљада позваних гости-ју, и свакоме је поклоњена златна чаша за жртву. Краљ је и иначе показао изванредну дареж-љивост: све дугове својих војника сам је испла-тио њиховим повериоцима, и на то је у свему по-трошио девет хиљада осам стотина седамдесет таланата. Том приликом се и једнооки Антиген уписао међу дужнике и доведе столу некога човека који се издавао за повериоца. Он добије новац, али доцније превара буде откривена, и краљ плане гневом, истера га из двора и лиши га командант-ског чина. Али се Антиген у рату одликовао као прави јунак. Још као младића, кад је Филип оп-седао Перинт, била га погодила с опсадног строја стрела у око, али онима који су прискочили да му је извуку није он то дао нити је оставио свој положај докле год својим нападом није не-пријатеље потиснуо и затворио их у њихов град. Стога тада своју срамоту није могао равнодушно подносити, него је очевидно било да ће од жало-сти и туге одузети себи живот. И краљ се тога побојао, па је гнев свој утолио и њему наредио да онај новац задржи. НЕЗАДОВОЉСТВО КОД МАКЕДОНАЦА. ЊИХОВО КАЈАЊЕ И ИЗМИРЕЊЕ. ОТПУШТАЊЕ НЕСПОСОБНИХ КУЋИ 71. Оних тридесет хиљада дечака, што их је Александар био оставио да се вежбају и уче, већ су били дорасли, па су се одликовали не само мушком снагом и красном спољашношћу него и одличном окретношћу и лакоћом у својим веж-бама. То је краља, истина, развеселило, али се његови Македонци озловоље и уплаше да он пре-ма њима неће обраћати толику пажњу. А кад је, осим тога, и немоћне и богаљасте хтео да отпрема к мору, изјавише они да је то насиље и погрда што је људе најпре за све упо-требио, а сада их са срамотом скида себи с врата па их опет товари на врат отаџбини и њиховим родитељима, али у сасвим другом стању него што су били кад их је примио. Захтеваху, дакле, нека све отпушта и све Македонце сматра за неспо-собне, — кад има оних својих ветрењака и беспо-сличара, с којим ће цео свет на јуриш да освоји. Због тога је Александра обузео гнев, и он их у срдитости веома искара, отера страже, замени их Персијанцима и од ових одабере и постави копљоноше и дворанике. Кад су Македонци видели Персијанце где прате њихова краља, а себе како су запостављени и презрени, стану у својој осионости попуштати, и размишљајући о томе налажаху да од љутине и зависти само што нису побеснели. Напослетку се споразумеју: без оружја и само у доњој хаљи-ни
иђаху пред краљев шатор, где су се у граји и са сузама сами предавали и говорили нека с њима поступа као с лошим и незахвалним људи-ма! Али он их није одмах пуштао преда се, иако је и он већ био блажи. Али они не одусташе, него два дана и две ноћи осташе тако пред шатором, стојећи и јади-кујући и називајући га својим господарем. Трећега дана изиђе он најзад пред њих, па кад их угле-да онако јадне и понижене, стану га обливати су-зе, и то дуго потраја. Затим их мало прекори, па им срдачно проговори и напослетку неспособне богатим поклонима обдари и отпусти. У исти мах Антипатру напише наређење да код свих над-метања и у позоришту смеју да седе с венцем на глави у првом реду. А сирочади оних који су по-гинули одреди потпору. БОЛЕСТ И СМРТ ХЕФЕСТИОНОВА И АЛЕКСАНДРОВА ЖАЛОСТ ЗА ЊИМ. РАЗГОВОР СА СТАСИКРАТОМ 72. Мало потом стигне у Егбатану, главни град Медије, и кад је посвршавао најхитније по-слове, пође опет у позориште и на јавне свеча-ности, јер су му баш три хиљаде уметника стигле из Хеладе. Догодило се у те дане да је Хефестиона ухва-тила јака грозница. Као млад човек и војник, Хефестион се није придржавао тачно одређена живота и, у време кад је његов лекар Глаук оти-шао у позориште, он зготови ручак, поједе кува-на петла и испије велики кондир вина. Од тога се толико разболео да је ускоро умро. У својој жалости због тога Александар није показао никакву разборитост. Одмах нареди да се за знак жалости свима коњима и мазгама ост-риже грива и да се у изоколним градовима пору-ше зидни зупци, а онога несрећног лекара даде набити на колац и за дуго време забрани у лого-ру фрулање и сваку музику, док из Амонова храма не стиже божанско наређење: да се Хефе-стиону одаје пошта и да му се приносе жртве као хероју. За утишавање жалости Александар се слу-жио ратом: он се подиже као у некакав лов на људе и стане покоравати племе Косејаца, секу?????(недостаје текст у књизи) Као трошак око сахране, гроба и за то по-требних накита мислио је да одреди десет хиља-да таланата, па је чак намеравао да тај трошак вештином и сјајем у припремању и премаши. Ра-ди тога је од свих уметника највише пожелео Стасикрата, који је у својим новим проналасци-ма обећавао некакву величанственост, смеоност и нарочиту раскош. Овај му је већ раније на једном састанку рекао да за изделавање и уобличавање људског лика ниједна гора није толико прикладна. као трачки Атос; ако, дакле, наређује; он he му од Атоса изградити најтрајиији и одасвуд највидљи-вији лик, и то како левом руком грли град од десет хиљада становника, а десном као на жртву излива струјом изобилну реку која тече у море. Тада је Александар ту понуду одбио, а сада је много чудноватије и раскошније ствари сми-шљао и сновао, забављајући се са својим умет-ницима. КОБНЕ ОПОМЕНЕ 73. Док се краљ с војском кретао према Ва-вилону, стигне Неарх, који је из великога мора опет био запловио у Еуфрат. Овај му саопшти да се нашао с некаквим Халдејцима, а они су му саветовали нека се Александар клони Вавилона. Али овај на то није обратио пажњу, него је про-дужио пут. Кад се приближио градским зидовима при-мети многе гавранове како се кољу и међу собом бију, док некоји од њих не падоше поред Алек-сандра. Ускоро потом стиже му тајно обавештење да је Аполодор, вавилонски намесник, приказао жртву не би ли сазнао краљеву судбину. Стога је краљ одмах позвао врача Питагору, и кад овај ствар није порицао, упита га како је жртва испа-ла. А кад он одговори да јетра није имала једнога крила, рече краљ: „Леле, то је кобно знамење!" Питагори он због тога није ништа учинио на-жао, али се кајао што није Неарха послушао, и стога је понајвише изван Вавилона време прово-дио у своме шатору и пловећи по Еуфрату. Али га још увек узнемираваху многа друга знамења. Једаред је, на пример, на највећега и најлепшега лава од свих што су онде држани навалио питом магарац, ударио га копитом и убио.
Једнога дана краљ се свукао, намазао се уљем и стао да се лопта. Кад је требало да опет узме своје хаљине, младићи који су се с њиме лопта-ли примете неког човека где на престолу ћутке седи и на њему краљевска круна и краљевски плашт. Кад су га питали ко је, дуго је времена ћутао; a кад је напослетку дошао себи, рече да се зове Дионисије, а родом је из Месеније, али су га због некакве кривице и оптужбе довели с оба-ле овамо, где је дуго времена чилео у оковима; али му се сад указао Сарапид, ослободио га од окова, довео га на ово место и наредио му да уз-ме плашт и круну, па да седне и ћути! АЛЕКСАНДАР И КАСАНДАР 74. Кад је Александар то чуо, он тога човека, како му врачеви саветоваху, даде, додуше, смаћи али је и сам због тога губио самопоуздање, као и наду у божанство, а губио је веру и у своје пријатеље. Највише се плашио Антипатра и његових си-нова, од којих га је један, Јола, служио као први пехарник, а други, Касандар, био је тек недавно стигао. Кад је овај видео неке Персијанце где пред краљем падају на колена, он, како је био хеленски васпитан и тај церемонијал никад пре није видео, прасне у смех доста непромишљено. Због тога Александра обузме гнев и он Касандра ухвати за косу, и обадвема рукама тресну гла-вом о зид. Другом приликом опет кад је Касандар хтео да нешто говори против Антипатрових тужила-ца, Александар му пресече реч, говорећи: „Шта кажеш? Зар су ти људи којима никаква неправ-да није учињена превалили толики пут само за-то да клеветају?" А кад је Касандар продужио: „Баш је то потврда за клевету што су тако дале-ко дошли, да их нико не побија!" Александар се насмеја и рече: „То су софизми Аристотелових људи! Једну ствар и бранити и побијати! Али тешко вама ако се покаже да ви овим људима и у најмањој мери неправду чините!" Уопште: у Касандра је од тога велик страх ушао и дубоко му се у души укоренио. Много година доцније, кад је већ био краљ Македонаца и господар над це-лом Хеладом, разгледао је Делфе и посматрао постављене статуе. Кад је угледао Александрову статуу, осети изненада ударац, претрне и задршће целим телом, тако да се једва прибрао, јер је од тога погледа добио вртоглавицу. АЛЕКСАНДРОВА ГРОЗНИЦА И СМРТ 75. Кад се, дакле, Александар тада само пре-дао празноверству, све више су га обузимале стрепње и зебња, и он је сваку необичну и неочеки-вану ствар, ма колико она била незнатна, узимао као чудо и знамење. И зато је краљевска палата сва грцала од жртава, очишћавања и гатања! Колико је, дакле, на једној страни опасно неверовање у надљудске појаве и презирање тих појава, толико је на другој страни опасно и празноверство, које као вода свагда ниже пада, — па је, чак, и једног Александра збуњивало и стра-хом га испуњавало. Крај свега тога он је, кад му од бога стигоше поруке о Хефестиону, сасвим напустио своју жа-лост и поново стао приређивати жртве и тере-венке. Између осталог, приредио је сјајну гозбу Не-арху и командантима морнарице, затим се по свом обичају окупао у намери да легне, али је опет отишао на пијанку к Медију, који га је за то за-молио. Ту је и сутрадан пио цео дан, и од тога стане га трести грозница. Уосталом, није истина да је испио „чашу Хераклову", и да је „наједа-ред у леђима осетио жесток бол као да га је коп-ље уболо". Некоји су мислили да то морају пи-сати, па су зато као великој драми подметнули трагичан и веома патетичан завршетак. Али Ари-стобул каже: он је у оној страшној грозници љу-то ожеднео и вина се напио; од тога је сасвим пао у несвест те је тридесетога дана месеца деси-ја умро. БЕЛЕШКЕ У КРАЉЕВИМ ДНЕВНИЦИМА 76. У краљевим дневницима забележено је о краљевој болести ово: „Осамнаестога дана месеца десија спавао је у купаоници, јер га је била спо-пала грззница. „Сутрадан се најпре окупао, затим је прешао у своју одају и цео дан провео с Медијем у коц-кању. Увече се окупао, принео боговима жртву и вечерао, али у ноћи опет добије грозницу.
„Двадесетога дана окупао се и опет принео уобичајену жртву, па је у купаоници легао и за-бављао се с Неархом, слушајући описивање пло-видбе и великог мора. „Двадесет и првог дана учини то исто, али га обузе још јача врућина; оне ноћи било му је веома рђаво, а сутрадан је имао јаку грозницу. Зато буде пренесен, па је потом лежао поред ве-ликога рибњака; ту се с војводама поразговорио о упражњеним командантским местима, како би их попунили способним људима. „Двадесет и четвртога дана опет је имао јаку грозницу, али је, ипак, наредио да га пренесу к жртви да присуствује жртвовању. Потом је на-ређивао да највише војводе остају у двору, а так-сијарси и пентакосијарси да ноћују изван двора. „Двадесет и петога дана пренесу га на другу страну двора, и ту је мало заспао, али грозница није попустила, и кад су војводе к њему дошле, већ није могао да говори, а једнако је било и два-десет и шестога дана. „Зато су Македонци помислили да је већ мр-тав, те дођу пред његова врата и стану викати и његовим доглавницима претити, док их нису си-лом утишали. А кад им се врата отворише, тада сви, један по један, прођу без кабанице поред болесникове постеље. „Истога дана пошаљу Питона и Селеука у Сарапидов храм да питају треба ли Александра онамо пренети; али бог им одговори да га остав-љају на месту. Двадесет и осмога дана пред вече је преминуо." ПРИЧАЊА ДА ЈЕ АЛЕКСАНДАР ОТРОВАН. РОКСАНА УБИЈА СТАТИРУ И ЊЕНУ СЕСТРУ. ПЕРДИКА. АРИДЕЈ 77. То је највећим делом од речи до речи у његовим дневницима тако забележено. Испрва нико није посумњао да је Александар отрован. Једни кажу да је тек пет година доцније дала Олимпијада многа лица погубити и чак и кости већ покојнога Јоле ископати, као да је он Алек-сандру спремио отров. А други који тврде да је на тај начин Ари-стотел наговорио Антипатра и, уопште, преко ње-га отров добављао, позивају се на некога Хагно-темида, који је то тобоже од краља Антигона чуо. Отров је, кажу, био вода хладна као лед, која као ситна роса извире из једне стене у Нонакри-ди, па је хватају у магареће копито, јер ни у ка-квом другом суду не може да стоји, него од хладноће и оштрине све пробија. Али већина .мисли да је уопште причање о том тровању измишљено, и за њих је довољна потврда то што је Александрово тело, кад су се војводе завадиле, много дана лежало несахрање-но у врелом и запарном крају, па ипак се није појавио никакав знак такве насилне смрти, него је цело време остало чисто и као живо. Роксана је тада баш била бременита, и зато су јој Македонци одавали пошту. Али како је она на Статиру била љубоморна, некаквим пи-смом позове ову к себи и превари је. Јер кад ју је заједно с њеном сестром примамила, она их уби једну и другу, а њихова мртва тела даде бацити у бунар и засути. За то дело знао је и Пердика, који је у том још и помагао. Овај човек одмах је стекао највећу власт, јер је са собом водио Аридеја као телесну стражу краљевства. Аридеј се родио од просте и јавне жене, по имену Филине, и због телесне болести, која није дошла ни од природе ни случајно, по-стао је слабоуман. У свом детињству, кажу, по-казивао је умиљат и довољно благородан карак-тер, али је доцније због отрова из Олимпијадине руке изгубио памет.
Коментари АЛЕКСАНДАР МАКЕДОНСКИ 2. Каран: један од Теменида, потомака Темена, пра-унука Хераклова, био је из Арга довео насеобину у Еде-су, и отуда се постепено развила македонска држава. Хераклид: потомак Хераклов. Хераклово потомство је многобројно, али име Хераклиди важи нарочито за племе Хила, најстаријег сина Хераклова. Хил је имао сина Клеодеја, овај Аристомаха, а овај Темена, од кога води порекло Каран, чији је потомак с очеве стране Александар. Еакид: потомак Еака, сина Дива и Егине, ћерке речног бога Асопа. Неоптолем: син Ахилејев, унук Пелејев, праунук Еаков. Он се, по једном миту, настанио и основао кра-љевство у Епиру, одакле је Олимпијада. Самоотрака: мало острво Егејског мора до трачке обале, познато посвом мистеријиском култу Кабира, који су важили као добротворни демони природе, а на острвима и као божанства која спасавају за време буре на мору. Телмес: град у Ликији, где се од давнина гатало. Историчари спомињу Аристандра као најзнаменитијег врача Александрова. Орфички обреди: основао их тобоже митски певач Орфеј, а славили су Диониса Загреја, с којим се изјед-начио фригијски бог Сабазије, па је тај Дионис Сабази-је поштован нарочито у Тракији и Малој Азији. В. и коментар Цезару 9. Клодоне и Мималоне: македонски назив за Менаде, Тијаде и Бакхе, пратиље бога Бакха (Диониса). За праз-новања празника у част тога бога, жене би у дугим хаљинама, огрнуте кожом од срне, јуриле кроз шуме расплете-не косе, носећи у рукама змије, ножеве и тирсе, тј. шта-пове обавијене бршљаном и виновом лозом, хватале мла-де срне, живе их растрзале и јеле њихово живо месо. Мушкарци нису смели присуствовати том празновању. Једаред му је присуствовао тебански краљ Пентеј, Кад-мов унук, али жене су га приметиле и растргле. Ту бак-хијску екстазу као религиозни феномен опевао је у сво-јим Бакхама Еурипид, који је, за свог боравка у Маке-донији, својим очима посматрао светковање Дионисове светковине у њеној првобитној дивљини. 3. Делфи: најславније и најчешће запитивано проро-чиште, које већ Хомер слави. Оно је нарочито у поли-тичким пословима имало највећи углед, али су га запи-тивали и приватни људи. Стари храм изгорео је год. 548. до н. е. Место њега је атинска властелинска породица Алкмеонида дала средства да се подигне нов, сјајан храм, који је саградио неимар Спинтар из Коринта. У Аполонову храму налазила се пукотина у земљи, у коју се изливао свештени извор Касотида, а над пукотином стајао златан троножац, на који би села Питија (свеште-ница Аполонова) кад би требало да каже пророштво. Пред њом се налазио пупак, тј. бео камен (омфалос) између два златна орла, који је сматран за средиште земље, јер су се на њему састала два орла што их је Див, једнога с истока а другога са запада, пустио да види где је среди-на земље. Питија би се, пре него би села на троножац, опрала у извору Касталији, који је извирао подно Пар-наса, обукла дугу хаљину и златом уресила косу; затим би ушла у најсветије место, спалила жртву — ловорово лишће и јечмено брашно, сркнула воде из врела Касоти-де, сажвакала неколико листа с ловора, а потом села на троножац. До ње би стао свештеник, и он би од речи до речи што би их она изговорила омамљена парама из пу-котине, саставио стихове. Одговори су често били дво-смислени.
АМОН: главни
бог египатске Тебе; његов храм с про рочиштем налазио се у либијској пустињи у оази Сив (упор. Херодотову Историју II 46).
Изгубио око којим је провирио кроз пукотину: Филипу је око избила стрела кад је опседао Метону у Тракији. Хера: жена бога Дива, који није био никакав обра-зац брачне верности. Артемида: ћерка Дивова и Летина, а сестра Аполо-нова. Њен храм у Ефесу био је веома чувен. Пошто га је Херострат запалио оне ноћи кад се родио Александар, буде поново саграђен тако сјајан да се бројио међу седам светских чудеса. Хегесија: родом из Магнезија на Сипилу у Лидији на реци Хермону; поред осталог, написао је и историју Александрових дела, али није уживао добар глас због свога извештаченог стила. Магови: код Међана и Персијанаца били су чланови свештеничке касте, који су, по свој прилици, као јевреј-ски Левити, припадали посебном племену. Потидеја: коринтска насеобина на полуострву Хал-кидици. Кад се од Атине одметнула год. 432, Атињани је опет заузму после двогодишњега подседања; год. 364. по-ново је за Атину добије Тимотеј, али год. 356. с успехом удари на њу Филип и год. 351. поклони је Олинћанима; Касандар је поново сагради. В. и Алкибијад 7 и Перик-ле 29. 4. Лисип: родом из Сикиона, а стварао између 372. и 316. год. Направио је хиљаду и пет стотина дела. Да је само он добио право да прави Александрове кипове, то спомињу и Цицерон (Ad. fam. V 12, 7), Хорације (Ер. II 1, 239—241) и Плиније (7, 125). Поред кипа који овде опису-је, Плутарх у овом животопису спомиње још два: Алек-сандар у чети коњаника који су пали у бици код Грани-ка (гл. 16, вид. и Plin. 34, 64), затим: Александар у лову (гл. 40, вид. и Plin. 34, 64). Док су Лисипови претходници полазили од Поликлитова Канона, он је, у агонистичкој програмској оштрини према претходницима, поставио нов канон и давао савршенију слику природе онакве каква се види (Varro De Lingua L. IX 18; Cic. Brut. § 296). Циљ његове статуарне уметности био је пластичка фиксација чулног утиска, привида, највише илузије, и зато се она може обележити као консеквентан натурализам, на који, додуше, хеленска скулптура у нашем радикалнијем сми-слу није никада тежила, али га је ипак остварила у гра-ницама својих идеалистичких уметничких схватања, и зато нам је разумљив Квинтилијанов суд којим се истиче да се Лисип, поред Пракситела, највише примакао исти-ни (XII 10, 9). Лисип је обраћао пажњу на сваку поје-диност (Plin. 34, 65) и нарочито пазио на то да сви дело-ви уметничког дела буду складни с утиском који се има да постигне. Као Миронови, и његови скулптурни облици одређени су избором материје: стварао је само у меди. Његови ликови нису били правилни, „четвороугласти", као Поликлитови, као у природи, али су се оку „чини ли" као правилни. Сам је говорио да други праве људе какви јесу, а он их прави онако како се чине (Plin. 34, 6f). Ту „неправилну правилност" постизао је на тај начин што је главу правио мању, тело тање и мршавије, да би изишло веће и виткије (Plin. 34, 65). Апеле: родом из Колофона у Јонији, а добио гра-ђанско право у Ефесу; радио је и умро на острву Коју. Из Ефеса, где му је учитељ био Ефор, отишао је у Си-кион до чувеног Памфила, Македонца из Амфипоља, не да учи, него да с њим заједно ради, па је јамачно преко њега, дошао на двор Филипа и Александра, где је имао много посла (Plin. 35, 93). Апеле се највише прославио сликом Афродитом Анадиоменом: слика је приказивала Афродиту како излази из мора и отире морску пену с косе. По једним вестима служила му је као модел за ту слику јавна лепотица Фрина из Теспије, а по другима Панкаспа, милосница Александрова. Филипа и Алексан-дра сликао је Апеле у веома много махова (Plin. 35, 13). Као Лисипу да му прави кипове, тако је Александар само Апелу допустио да га слика. Од многобројних слика које су приказивале Александра најчувенија је била сли-ка коју у овој глави спомиње Плутарх: она је прикази-
вала Александра с муњом у руци; прсти као да су се издизали изнад површине слике, а муња је уопште изван слике. Александар је ту слику веома ценио ,говорећи: „Два су Александра; непобеђени син Филипов и недо-стигнути Апелов." За ту слику добио је Апеле 524 кило-грама злата (Plin. 35, 92, вид. и Cic. In Verr. IV 135; Plut. De Alex. fort. II 2, De Is. et Os. 24). Ha другим двема сли-кама приказан је Александар на тријумфалним колима са демоном рата у кога су руке наопако везане и Алек-сандар поред Победе и Диоскура (Plin. 35, 27 и 93). Апеле је сликао и Александрове пријатеље. То су: 1) Клито, војвода Александров, хита на коњу у рат, а момак му додаје шлем (Plin. 35, 93); 2) Неоптолем на коњу иде про-тив Персијанаца (Plin. 35, 96); 3) Архелај, војвода Алек-сандров, са женом и децом (Plin. 35, 96); 4) Антигон, војвода Александров и доцније краљ, ступа у оклопу с коњем (Plin. 35, 96); 5) исти Антигон како седи на коњу (Plin. 35, 96); 6) Менандар, војвода Александров, на Ро-ду (Plin. 35, 93). — Главна особина Апелових радова била је милина, дражест (venustas, gratia, charis, Plut. Demetr. 22, Plin. 35, 71, Qumt. XII 10, 6). Плиније истиче и ове особине: 1) Апеле је умео у прави час уклонити руку од слике (manum de tabula tollere, 35, 8); 2) Апеле се одли-ковао грациозношћу и поузданошћу у повлачењу црта, јер се сваки дан вежбао у цртању, тј. није прошао дан да не би повукао кичицом црту, одакле је настала посло-вица: нема дана без црте (35, 81—84). Апелове слике биле су као живе, и човек би мислио да се и душе могу сли-кати (Petr. 83, Plin. 35, 98). Неки гатар погађао је судби-ну људи из црта на Апеловим сликама исто тако поузда-но као да гледа у саме људе (Plin. 35, 88). 5. Феникс: по Хомеру (Илијада IX 432—495) васпитач и пратилац Ахилејев. Пелеј: син Еаков и унук Дивов, отац Ахилејев, вла-дар мирмидонски у ФТИЈИ у Тесалији. 6. Тесалац, по имену Филоник: Тесалија је била веома подесна за обрађивање земље и неговање коња по доли-нама; стога је била чувена тесалска коњица, која је чи-нила језгру хеленске војне силе. 7. Стагира: град на источној обали полуострва Халки-дике; раније припадала Тракији. Нимфеј: свако место или свака зграда посвећена ним-фама. Мијеза: град у Македонији близу Стримона. Акроаматичке и епоптичке науке: Доцнији перипа-тетичари делили су Аристотелове списе на ексотеричке, тј. спољашње списе, и на есотеричке или акроаматичке или епоптичке, тј. унутрашње или списе за слушање или списе са епопте, разумевајући под првима списе одре-ђене за шири круг читалаца, тј. популарне списе, а под другима списе одређене за најужи круг Аристотелових слушалаца. 8. Онесикрит: родом из Астипалије или Егине; заједно са својим синовима, Филиском и Андростеном, био уче-ник киничког филозофа Диогена; написао је историју Александрове војне (Arr. .Anab. VI 2, 3), али ју је испре-плео многим бајкама (Gell. N. А. IX 4, 3, Strab. XV 698). Харпал: Док је Александар боравио у Индији, његов ризничар Харпал живео је у Вавилону веома раскошно и, мислећи да се Александар из Индије неће више вра-тити, проћердао велики део Александрова блага. Али кад се чуло да се Александар из Индије враћа, видео је Хар-пал да му више нема опстанка, и побегне у Хеладу с пет хиљада таланата, шест хиљада најамника и тридесет бродова. Напослетку из Атине побегне на Тенар, где је био оставио своју војску, а оданде с њоме пође на Крит, где и живот изгуби. Филист: рођен у Сиракузи око почетка пелопонеског рата. Написао је Историју Сици.лије у тринаест књига. У првом делу, који је обухватио седам књига, била је обра-ђена старија сицилијска историја до Дионисија I, тј. до год. 406; у другом делу — књ. VIII—XI — историја Дио-нисија I, а у
последњим двема књигама — XII—XIII — историја Дионисија II. Као историчар Филист се угледао на Тукидида. Дитирамби: песме у славу бога Диониса. С време-ном је ушло у обичај да се дитирамбом није славио само Дионис, него и друга митска лица. Дитирамб је певао хор, који је уз то играо; та игра била је живахна, а пра-тила ју је фрула. Телест: дитирампски песник, родом из Селинунта. Филоксен: родио се на острву Китери год. 435. а умро у Ефесу год. 380. Спевао је двадесет и четири ди-тирамба, од којих су најчувенији били Киклоп и Гозбо. Филоксен и Телест припадају новом веку у развитку хорске лирике, кад је дитирамб, под утицајем драме, а нарочито трагедије, постао права лирска драма, у којој су мелодија и музикална пратња биле све. Пошто се за-одео више миметичким обликом, такав дитирамб је при-казивао лица, казивао њихове патње и дела. Анаксарх:: родом из Абдере, у ствари са Теја; при-падао је Демокритовој школи заједно с Пироном из Ели-де пратио је Александра на његовим војнама. Учио је да је циљ живота блаженство и непоколебљиво унутрашње спокојство, и зато је добио надимак Блажени. Био је јака личност и веома чврст карактер. Кад га је Алексан-дар на једној гозби упитао како му се гозба чини, одговорио је: „У сваком погледу изванредна, краљу; само је још требало да на сто буде изнесена глава којега сатра-па" и при том с презрењем бацио поглед на Никокреонта, тиранина у Саламини на Кипру. Овај му увреду није за-боравио, и кад је Анаксарха у једној прилици заробио, нареди да га баце у ступу и у њој га смрве. Савлађу-јући муке, Анаксарх му је говорио: „Туцај само, туцај џак у коме се находи тело Анаксархово, али Анаксарха нећеш стуцати." А кад је тиранин наредио да му се и језик одсече, он га је сам одгризао и у лице тиранину испљувао (Diog. L. IX 58—60). Ксенократ: родом из Халкедона, дошао као младић у Атину, где је најпре слушао Есхина, а ускоро потом пришао Платону и остао му одан, те га је и пратио на његовом трећем путовању у Сиракузу. После Платонове смрти отишао је заједно с Аристотелом у Ас, где су са Ерастом и Кориском, такође Платоновим ученицима, а под окриљем владара Хермије, основали филијалу Ака-демије. После Спеусипове смрти постао је управник Ака-демије и остао јој на челу двадесет и пет година. Својом моралном озбиљношћу, својом неподмитљивошћу и уоп-ште својим чистим и строгим карактером, он је стекао велик углед код краља Филипа, Александра и војводе Антипатра. Колико га је Александар ценио сведочи и то што је од њега тражио упутство за своје краљевање (Plut. ln Colot. 32 p. 1126). То се слаже с податком у Дио-гена из Лаерте, који, поред Ксенократових списа О сна-зи закона, 0 држави, 0 државнику, Архедем или 0 пра-ведности, наводи и његов спис Елементи Александру о краљевству у четири књиге (Diog. L. IV 14). О Дандамису и Калану вид. гл. 65. овог животописа. 9. Мајђани: трачко племе у гори Пангеју, које је сво-јим разбојништвима Македонцима много јада задавало. Херонеја: град у Беотији. У тој бици изгубила је Хелада своју политичку независност, год. 338. Света чета Тебанаца: основао ју је Горгида, а састо-јала се од три стотине одабраних људи, који су од др-жаве добивали све што им је било потребно за вежбе и обезбеђен опстанак и служили као посада у Кадмеји. Подробније о њој пише Плутарх у Пелопиди гл. 16, 18—19. Демарат: о њему се говори у гл. 37. и 56. овог жи-вотописа. Пиксодар: он је намеравао да се уз помоћ Филипо-ву одметне од персијског цара и да оснује самосталну државу. Аридеј: о њему се говори и у 77. глави овог живо-тописа. Из Еурипидове „Медеје": ст. 375. Медеја прети да ће свога мужа Јасона, који xohe да је остави, смаћи за-једно с његовом новом вереницом и њеним оцем, коринт-ским краљем. Види и 35. Свирепо поступала с Клеопатром: Олимпијада је Клеопатру нагнала да се убије, а Клеопатрино дете би спаљено.
13. Освета Дионисова: бог Дионис родио се, по миту, у Теби као син Дива и Семеле, ћерке тебанскога краља Кадма. Зато се Александар и кајао што је Тебу немили-це разорио. После двадесет година поново ју је подигао Касандар, Антипатров син. 14. Диоген из Синопе: ученик Антистена, оснивач ки-ничке филозофије. Најоригиналнији и најтипичнији остваривач киничког индивидуализма, Диоген је ради-калисањем и безобзирним практиковањем Антистенова учења највише учинио да киничка филозофија буде по-пуларна. Док је Антистен био оснивач киничке филозо-фије, он је био прави оснивач киничког живота. На јед-ном путовању на Егину пао је гусарима у руке, и на Криту био изложен на продају. Али он се нимало није осећао понижен својом несрећом. Јер, кад га је прода-вац питао у који се посао најбоље разумева, одговорио је: „Владати људима." И кад је Диоген потом угледао неког отменог Коринћанина и закључио да би њему био потребан господар, па викну: „Продај ме овоме, јер он треба господара", тај Коринћанин, по имену Ксенијад, доиста га купи, доведе у Коринт, и кад види да је обра-зован, постави га за учитеља својим синовима и повери му вођење целог свог газдинства. Диоген је поверене му дужности одлично вршио, тако да је Ксенијад изјављи-вао да му је с Диогеном добар геније ушао у кућу (Diog. L. VI 30—31, 74). Кад су му питомци одрасли, Диоген је продужио свој стари начин живота. У Кранеју, вежбали-шту и чемпресову гају пред Коринтом, лежећи у хладо-вини, предавао би ученицима своју доктрину. Коринћани су га веома поштовали и сматрали као драгоценост варо-ши, јер тако оригинална човека какав је био Диоген Хе-лада није имала. О Диогену и његову начину живота постоји маса градива и анегдота у Диона Хрисостома, Епиктета, Плутарха, Лукијана, Максима Тирског, Дио-гена из Лаерте, Јулијана и других. Изрека Александрова је двосмислена. По једнима, Александар је изразио своје дивљење јачини Диогенова карактера, зато што је одбио сјајне могућности и што за Диогена није друго но пред-мет који му заклања сунце. По другима тумачима Алек-сандар је толико амбициозан да је желео да буде Диоген кад не би био Александар, јер то би други начин био да се осећа над светом. Свет се може презирати на два на-чина: или одричући се свега, као Диоген, или имајући све у рукама, као Александар. (Обимније о њему и о школи из које је произишао вид. Милош Н. Ђурић Етич-ко учење Старије киничке школе, Философски преглед П (1954), бр. 1—2, стр. 34—47). Либетра: варошица на подножју Олимпа у маке-донској покрајини Пијерији, где је од старина негован Орфејев култ. 15. Аристобул мз Касандрије: војвода Александров, који је после своје осамдесет и четврте године написао исто-ријски спис о Александру, где је више обраћао пажњу на топографску и географску и географско-етнографску страну. Њега и Птоломеја Сотера, једнога од најзнаме-нитијих Александрових војвода, који је излагао нарочито војничке догађаје, Аријан у свом спису Војна Алексан-дрова спомиње као најверодостојније изворе (превео М. Стахуљак 1952. год.). Пердика: генерал Филипов и Александров. После Александрове смрти било му је поверено вођење послова. После дугих бојева с осталим дијадосима најзад би уморен. Веран пријатељ Ахилејев био је Патрокло, син Ме-нетијев, који је с Ахилејем живео у кући Пелејевој од ране младости (Илијада XI 765—785, XXIII 84—90), а гла-сник његових дела Хомер, песник Илијаде, која се сва врти око две срџбе Ахилејеве: прва је срџба на Агамем-нона, који му је узео Брисејиду, друга на Хектора, који му је убио најмилијега друга Патрокла. Лира Ахилејева: у ствари форминга са сребрним коњицом; Ахилеј „њоме је срце веселио славу јунака певајућ" {Илијада IX 185 и даље). 16. Граник: река у Мисији, улива се у Пропонтиду, да-нас вероватно Коџа Су.
Десије: осми мосец македонске године; одговарао је нашем мају, а месец артемисије нашем априлу. Клито: о њему he бити речи у глави 50. и 51. овог животописа. Бронзани ликови. погинулих Македонаца, рад Лиси-пов, стајали су у македонском граду Дији, на подножју Олимпа; кад је доцније и тај крај доспео под римску власт, однео их је конзул Квинто Цецилије Метел у Рим. 17. Менандар: прави представник нове комедије, син Диопита и Хегесистрате, а синовац и ученик Алексида, најзнатнијег и најплоднијег песника средње комедије; рођен у Атини год. 342. и умро у њој год. 291. Написао сто и пет (или сто и осам) комедија, али је само осам пута добио награду. Преко прерада римских комедиогра-фа Плаута и Теренција, Менандрова комедија је снажно и трајно утицала на развитак модерне комедије, служећи као углед талијанским, шпанским, француским, енглеским, па и нашим књижевницима, нарочито Марину Држићу у Пјерину и Скупу. У последњој деценији XIX ве-ка и у почетку XX (год. 1905) нађени су одломци ових Менандрових комедија: Ратар, Девојка с подрезаном ко-сом, Удворица, Херој, Парничари, Самљанка, Китараш, Кукутопије, Презрени војник, Перићанка и других које су до сада остале безимене, и ти одломци су у знатној мери осветлили уметност великога комедиографа (вид. Nikola Majnarić Menandrovi Parničari. Rad Jugosl. akad. knj. 264 (118), 1938). Теодекте из Фаселиде: један од последњих веома цењених трагичних песника, ученик Исократов и Пла-тонов, и пријатељ Аристотелов. По њему је Аристотел назвао свој спис Теодектија, у коме је расправљао о за-окруженим реченицама (периодима). Кад је год. 352. кар-ска краљица Артемисија приредила сјајну погребну све-чаност своме мужу Маусолу, Теодекте се истакао и бе-седом и трагедијом која се звала по краљичину покојном мужу. Написао је око педесет комада, надметао се три-десет пута и однео осам победа. 18. Гордија: стара престоница фригијских краљева; ос-новао ју је фригијски сељак Гордије, коме је при орању слетео орао на јарам његових кола. Кад је биран за краља, оставио је кола као заветни поклон у Дивову хра-му у Гордији. Мемнон: Рођанин, шурак Артабазов, храбар и раз-борит командант хеленских најамника у војсци Дарија Кодомана, бранилац тактике повлачења; умро год. 333. при опседању Митилене. Царев татарин: персијски поштар. За отпремање цар-ских наредаба и порука била је уређена нарочита пошта. У растојању од двадесет и пет километара бејаху станице и конаци; ту се свагда налажаху спремни јахачи и коњи, који су могли да царево писмо из Сузе за шест дана до-несу у Сард. То је пут као од Москве до Париза; обичан путник преваљивао је толик пут за деведесет дана. Пош-танске станице биле су окружене дрвећем. Бел: митски оснивач асирско-вавилонске државе, као Бал, врховни бог Асираца и Вавилонаца. Аминта: син Антиохов, после Филипове смрти по-бегао Дарију у службу, а после битке код Иса отишао је у Египат, где због пљачке буде убијен. Харет: родом из Митилене, коморник Александров, описивао је углавном његов приватни живот. Антипатар: генерал Филипов; за одсуства Алексан-дрова намесник у Македонији. 21. Даријева мајка: била је Сисигамба, ћерка Артак-серкса II, а његова жена и у исти мах сестра звала се Статира. 22. Ада: Хекатомно, карски краљ, имао је три сина и две ћерке. Најстарији син, Маусол, оженио се својом нај-старијом сестром, Артемисијом, која је подигла Маузо-леј. Њега је наследио млађи брат
Хидријеј, који се оже-нио млађом сестром, Адом, и на самрти њој оставио кра-љевску власт. Али после смрти Хидријејове прогнао ју је против карскога права њен млађи брат Пиксодар, а после смрти овога заузео је карски престо његов зет, Оронтобат. Ада се ипак држала у горској тврђави Алин-ди, а кад се Александар примицао са својом војском, понуди му да he га усинити. Он на то пристане, а кад је освојио Халикарнас и осталу Карију, врати јој власт над целом државом (Агг. Anab. I 23, 7—8). 24. У сну виде Херакла: Херакле је био Тирцима један од главних богова, и они су га поштовали под именом Баал или Мелкарт. 25. Пет стотина таланата тамјана: Таланат у Атици био је тежина од двадесет шест килограма, на Егини од три-десет и седам, а у Александрији од шездесет и два. 26. Говорећи стихови се налазе у Одисеји IV 354—355. Велико језеро: Мареота. Надзорници грађења: врховни неимар био је Ди-нохар. Камбиз: син Киров, персијски цар (529—522), чији се пут кроз либијску пустињу завршио пропашћу војске. 28. Ихор: божанска крв, алузија на Хомерову Илијаду V 340, где се пева како је Диомед богињу Афродиту ра-нио копљем, и њој из ране „крвца амброзијска потече, ихор". Што се тиче Анаксархове замерке, види горе гл. 8 под речју Анаксарх. 29. Скарфа: варошица у Локриди, близу Термопила. 30. Оромазд (персијски Ормузд): персијски бог светло-сти, творац свега добра; он се непрестано бори против Ахримана, бога таме и зла. Митра: персијски бог сунца; његов култ потиски-вао је постепено култ Ормузда и у Цезарово доба раши-рио се и по римској империји. 31. Арбела (данас Ербил): стари град у Асирији; више од деведесет километара удаљен од бојишта код Гауга-меле. Гаугамела (данас Кармалис): асирски град. Ту се би-ла последња битка између Александра и Дарија. Боедромион: трећи месец атичке године, падао у другу половину нашег августа и прву половину нашег септембра. Нифат: гора на левој обали горњег Тигриса, који ту извире; данас пребивају у оном крају Курди. Гордијејске планине (Gordyaei montes у Curt. 4, 33); један део Таура на јужнозападној страни Арменије, ста-новници Гордијејци, данас Курди. 32. Китијски краљ: из Китије, града на острву Кипру. 33.
Калистен: Аристотелов нећак, родом из Олинта. Ње-га је Александар повео са собом да пише историју ње-гових дела. Написао је Хеленску историју од Анталки-дина мира (год. 387) до Фокиђанског рата (године 357). А кад угледаше страшног Александра итд.: ово је моменат који је приказан на изванредној мозаикслици, ископаној год. 1831. у Помпејима, и познатој под именом Александрова битка. 34. Што се овде говори о Платејцима треба да се упоре-ди с 11. главом Живота. Аристидова. Фаил: види о његову прегалаштву и Херодотову Историју VIII 47 35. Медеја у трагедији: У Еурипидовој истоименој тра-гедији Медеја шаље Креуси, ради које ју је Јасон оста-вио, венац и плашт од којега она и њен отац изгореше. Види Есхил-Софокле-Еурипид Одабране трагедије, пре-вели Милош Н. Ђурић и Никола Т. Ђурић, Београд 1948, стр. 331, стих 949 и стр. 340, стихови 1159—1220. 36. Суза: тј. Љиљански град, названа тако због многих љиљана који су расли у њеној околини, главни град по-крајине Сусијане и зимско пребивалиште персијских царева. Хермиона: град у Арголиди. Динон: родом из Колофона, отац историчара Кли-тарха, писац Персијске историје, која је ишла од оснивања Асирског царства до освојења Египта од стране Артак-серкса III Оха, и која је служила као извор Диодору, Помпеју Трогу, К. Непоту, Плутарху (нарочито за Живот Артаксерксов), Атенеју, Елијану. 37. Персида: главна покрајина персијске империје, да-нашњи Фарсистан. 38. Наредио да се ватра угаси: рушевине ове царске резиденције у Персепољу, познате под именом Џил Ми-нар, тј. четрдесет стубова, припадају најлепшим и нај-знатнијим рушевинама величанствених грађевина у ста-ром веку. 39. Пеонци: становници североисточног дела античке Македоније. Фокион: атински војвода и државиик, ученик Пла-тонов, од год. 376. четрдесет и пет пута стратег, трезвен политичар, као војник бранилац умерене политике, пош-тен, али ипак противник Демостенов и присталица Фи-липов. Хиљаду прилика имао је да се обогати, али је остао сиромашан до смрти. Заједно с Хабријом однео по-беду код Накса год. 376; за Артаксеркса ратовао на Ки-пар год. 351; у корист Плутарха, тиранина еритрејског, однео победу код Тамине близу Еретрије год. 349, после чега Атињани изгубе Еубеју; спасао Византију од опсе-дања Филипова год. 399. После год. 336. све је отвореније пристајао за Македонцима, а после год. 319. народ га као пријатеља Касандрова на захтев Полисперхонов осуди за издајство и год. 318. погуби. Као беседник Фокион је био кратак, али језгровит, и зато цењен. Јер, „као што најви-ше вреди онај новац који при својој најмањој величини има највећу унутрашњу вредност, тако се обично и ре-читост највише цени она која у најмање речи много ка-же и наговести" (Плутарх у Фокиону/, глава 5). Багоа: Египћанин, љубимац персијског цара Артак-серкса III Оха (362—338), који му је предао највишу власт у горњим сатрапијама и о свему га питао за савет (Diodor. XVI 50, 8). Он је ипак Артаксеркса отровао, убио све његове синове осим Арса, најмлађега, кога је учинио краљем, али је стварно сам имао краљевску власт. Кад је најзад убио и Арса (Diodor. XVII 5, 4), довео је на пре-сто Дарија Кодомана из споредне линије Ахеменида (Diodor. XVII 5, 5). Кад је хтео да и Дарија убије, овај га претече и примора га да сам испије отров који је њему припремио (Diodor. XVII 5, 6). Багоа је у Вавилону имао чувену башту (Plin. XIII 41), а у Сузи палату коју је Александар, како овде
бележи Плутарх, поклонио Пармениону. Багоина поквареност била је пословична (Quint. Jpist. V 12, 21). 40. Леохар: знатан атински вајар у Александрово време, лио је нарочито колосалне статуе у бронзи. Осим овог рада који спомиње Плутарх, он је радио још Александра поред оца му Филипа, мајке Олимпијаде и Филипових родитеља Аминте и Еуридике у Филипеју, тј. у Филипо-ВОЈ ризници у Олимпији, од злата и слонове кости, дакле од материјала који се иначе употребљава само за идеалне, и чак религиозне предмете. Са Скопом, Бријаксидом и Тимотејем радио је пластички украс на Маусолеју у Халикарнасу: њему је припало израђивање западне стра-не (Plin. 36, 30). 41. Ихнеумон: некаква египатска лисица, која је у Египту била посвећена Мути. 42. Бесо: ближи сродник Даријев, сатрап велике и бо-гате Бактрије. У бици код Гаугамеле командовао бактриј-ским, согдијанским и индијским контингентима у Дарије-вој војсци (Аrr. Anab. III 8, 3). 44. Хирканија: „вучја земља", шумовита југоисточна обала Каспијскога мора. Меотско језеро palus Maeotica: Азовско море. 45. Стрела ранила у лист: ову рану добио је Александар кад је прогонио Ските код Мараканде, данашњег Самар-канда (Агг. Anah. III 30, 11). Орексарте: тј. Јаксарте: данашња река Сир-Дарја, која тече у Аралско језеро. Танаис: данашњи Дон, који тече у Азовско море. 46. Клитарх: родом из Колофона, син већ у 36. глави поменутог Динона, написао је Историју Александрову, која није била поуздана, али је због чудеса која су се у њима приповедала ипак радо била читана. Поликлит: родом из Ларисе, можда истоветан с оцем Олимпијаде, мајке год. 236. рођеног Антигона Досона, на-писао је такође Историју Александрову. Истар: родом из Пафа, Калимахов ученик, веома плодан историчар, али некритичан. Птолемеј: син Лагов, из Еордеје у северозападној Македонији, један од најзнатнијих војвода Александро-вих, који је доцније постао краљ египатски и добио на-димак Сотер; написао је Историју Александрову, у КОЈОЈ је углавном излагао војничке догађаје. Он је био главни извор Плутарху за животопис Александров, затим Стра-бону, а нарочито Аријану, који га, поред Ариотобула, сматра за најпоузданијег историчара Александрова. Антиклид: родом из Атине; бавио се углавном про-учавањем митова о оснивању градова и пореклу свети-ља и религиозних обичаја и других установа, као цгго то показују оскудни одломци његова списа О Александру. Филип из Теангеле: написао Историју Карана и Лелега. О Антигену, Филону из Тебе, Хекатеју из Еретрије, Филипу из Халкиде није ништа познато. Лисимах: син Агатокла, из Кранона, насељен грађа-нин у Пели, војвода и телесни чувар Александров; после његове смрти краљ у Тракији. 48. Пидна: варошица у Македонији, близу тесалске гра-нице. 49. Халестра: варошица у Македонији. Енијада: град у Акарнанији, близу Ахелојева ушћа. 50.
Диоскури: тј. Дивови синови: Кастор и Полидеук, браћа Хеленина и Клитемнестрина. Приносе им се жртве као заштитницима путника и браниоцима гостопримства, затим као заштитницима витешких игара и дароваоцима победе. Поражени од Персијанаца: то се догодило код Мара-канде, где је персијски генерал Спитамен уништио једну македонску посаду (Arr. Anab. IV 16, 7). 51. Јамби из Еурипидове Андромахе: ст. 693. и даље; они гласе: Ах, у Хелади влада ружан обича)! Кад војска дигне споменик за победу, свет не сматра то делом. свију бораца, но вођа бере ловор-венце; копљем. он са хиљадама других један махаше, од једног више не створи, а жање све. 52. Горко плачући: „и призивао именом час Клита са-мог, час његову сестру Ланику, ћерку Дропидову, своју некадашњу дојиљу: као човек лепо ју је наградио за њене дојиљске услуге. Видео је где су њени синови пали у борби за њега, а он сад њена брата убио својом руком" (Агг. Аnab. III 9, 3—4). 53. Александар му, по Еурипиду, рече: Бакхе ст. 276. Заврши. стихом: пословица у духу хомерских стихо-ва срочена. 54. Патрокло: поменути стих је из Илијаде XXI 107, а говори га Ахилеј Ликаону, сину Пријамову. Персијски обичај да се пред царем пада на колена: тај обичај увео је, по Ксенофонту, Кир. Види и коментар Темистоклу 27. 55. Хермолај: племић који је волео филозофију и зато био одан Калистену. У једном лову несмотрено је гађао дивљег вепра пред Александром, и зато га је овај сра-мотно казнио: одузео му коња и наредио да буде шибан. То је Хермолаја толико увредило да је Александру стао радити о глави. Како је завера откривена, изложио је Аријан у Анабаси Александровој (IV 13, 2—7). 56. Плутарх је заборавио да је ово што овде приповеда изнео већ у гл. 37. 57. Поред реке Окса: данашња река Аму-Дарја. 58. Оксијарте: бактријски кнез; Роксаном, његовом ћер-ком, Александар се оженио. Ниса; град у коме је, по миту, Дионис отхрањен. 60. Хидасп: прва од пет река у данашњем Пенџабу. 61. Потамон: родом из Митилене на Лезбу, син веома угледног филозофа Лезбонакта; већ је год. 45. н. е. био чувен ретор, беседник и државник, јер је тада био послан у Рим као вођ једног посланства да код римског сената испослује обнову савеза са својим завичајем. Писао је бе-седе и реторске и историјске списе, од којих је у једном било речи о Александру.
Сотион: учитељ Сенекин, вероватно ученик Пота-монов. 62. Гандарани.: индијски народ између река Акесина и Хидраорта. Прешани: индијски народ на Гангесу с главним гра-дом Палиботом на доњем Гангесу. За владе Андрокотове задобили власт над највећим делом Индије. Андрокот: зван и Сандрокот, индијски Чандрагупта: после Александрове смрти оснивач велике индијске др-жаве која је од ушћа Гангеса допирала све до преко Инда (вид. В. И. Авдиев Иcтopuја древнего Востока, Огиз 1948, стр. 497—499). Селеук: војвода Александров, а после његове смрти краљ сиријски и оснивач највеће дијадошке државе, која се једно време простирала од Хелеспонта све до Инда; год. 281. убијен од Птолемеја Керауна. 64. Гимнософисти: тј. наги мудраци, зацело индијски шумски пустињаци и аскети. Саба: поглавица једног ИНДИЈСКОГ племена; он се први Александру покорио и задобио једну сатрапију, а потом се одметнуо. 66. Неарх: син Андротимов, по једним вестима родом са Крита, а по другима из Лете у Македонији; год. 334. по~ стављен за намесника Ликије и Памфилије, год. 328. по-слан у Бактрију да доведе најамника, а потом, год. 325. постављен за адмирала индијске морнарице; кад је с мор-нарицом низ индијске реке срећно допловио у океан, до-био је наређење да открије поморски пут између Инда и Еуфрата, а кад је и тај задатак извршио, добио је у Сузи као награду златан венац и за жену ћерку Рођанина Ментора и његове жене Барсине. Написао је извештај о својој пловидби дуж персијске и индијске обале. Земља Орићана: на јужној обали данашњег Белуџи-стана. Гедросија: на јужној обали данашње Персије. 67. Карманија: на јужној обали данашње Персије. 68. Тапсак: древни трговачки град у Сирији на запад-НОЈ обали Еуфрата. Сариса: отприлике двадесет и четири хеленске стопе (7,39 мет.) дуго копље, које су македонски оклопници но-сили место за половину краћег хеленског копља. 69. Кир: персијски Куруш (год. 550—529), који је од Пер-сије и Медије створио једну државу. Год. 546. покори лидијску државу, а год. 539. опседне и освоји Вавилон, а с Вавилоном задобије Феникију, Сирију и Палестину. Та-ко власт над Истоком из семитских руку пређе у аријске. Киров гроб види се и данас код Мургхаба. На једном од оних стубова који окружују гробницу види се човек са четири крила, у дугом оделу са чудноватом круном на глави, а над њом се на клинову писму чита натпис у три језика, персијском, еламском и вавилонском: „Ја сам Ку-руш краљ Ахеменовић." Свадба у Сузи: о њој обимније у Аријанову спису (Анабаса Александрова VII 4, 4—8). Перинт: град на северној обали Мраморног мора. 71. За борбу неспособних војника отишло је кући десет хиљада под командом Кратеровом: (Arr. Anab. VII 12, 1—5). 73. Халдејци. семитски, у Вавилонију досељени народ; у ужем смислу астролози или звездочатци вавилонски.
Сарапид: египатско божанство, и то бог подземних душа, поштован тек за владавине Птолемејевића. 74. Касандар: после Александрове смрти постао најзад, после дугих борби, господар Хеладе и Македоније. 75. Медије: најбестиднији Александров удворица, који је после Хефестионове смрти веома много важио. 76. Месеца десија умро: пошто је навршио тридесет и три године, а владао дванаест година и осам месеци. В. и коментар уз гл. 16. 77. Нонакрида: варошица у Аркадији. Роксана: њу је четрнаест година доцније заједно с њеним сином убио Касандар, а тако исто и Александрову мајку, Олимпијаду.
