Александар Узелац
“Полудели Барон” Роман Фјодорович Унгерн фон Штернберг (29. XII 1885 - 15. IX 1921)
Истерик на коне, припадочный самодержец пустыни, теперь из мглистой дали Востока он смотрит на нас своими выпученными глазами страшилища Смотрел тогда. Смотрит и сейчас. (стихови непознатог руског аутора)
Полудели барон или живи Бог, Атила XX века или Бели херој, вођа чувене Азијске коњичке дивизије и ослободилац Монголије, ноћна мора Лава Троцког и других бољшевика и неисцрпна инспирација уметника, интелектуалаца, псеудоинтелектуалаца и фантаста већ пуних осам деценија, Роман Фјодорович Унгерн фон Штернберг свакако заслужује много више пажње него што аутор овог текста има могућности да му посвети. Но и само подсећање на ову величанствену и контроверзну личност, чија се активност тек данас може објективно и критички сагледати, послужиће сврси да и они мало мање упућени у неке “егзотичне и неконвенционалне” епизоде савремене историје, стекну макар и најосновнија обавештења о човеку кога су и непријатељи и саборци сматрали правим наследником Чингис-кана. Барон Роман Унгерн фон Штернберг потицао је из угледне немачке племићке породице из Прибалтика. Рођен крајем 1885. године у Линцу, стекао је војничко образовање на престижним школама у Ревалу (данашњи Талин, Естонија) и Санкт-Петербургу, а као младић узео је учешћа у руско-јапанском рату у својству добровољца. Немиран и пустоловни дух младог барона, као и неспособност да се слепо покорава ауторитетима, спречила је његово даље образовање; због недисциплине био је избачен са академије. Још од детињства фасциниран делеким егзотичним крајевима и без перспективе у активној војној служби, млади Роман се почетком 1913. године нашао у Монголији, у војсци тек оформљене младе државе која се одрекла суверенитета Кине. Његово прво путовање у земљу траве, пустиња и језера оставило је дубоки утисак на њега. Менталитет Монгола, храброг и ратничког народа славне и богате историје, непрегледна степа и будистички манастири које је посетио, обликовали су његов став, како према световним, тако и према духовним вредностима. Није познато да ли је Унгерн још тада пригрлио будизам, али је сигурно да је том приликом научио монголски језик и стекао углед који ће му касније послужити да постане ослободилац ове земље од поново наметнуте туђинске власти. По избијању Првог светског рата, он се поново нашао у руској војсци, као сатник. Током две године ратовања на источном фронту пет пута је због своје храбрости био одликован и унапређен у чин есаула, али је и овог пута његов необуздани дух дошао до изражаја. Његова редовна војничка каријера била је готова када је једном приликом, у пијаном стању испребијао дежурног официра. Међутим, бурна збивања током 1917. године, дала су прилику динамичном Унгерну да се поново истакне. Када је царевина била срушена и замењена привременом владом, нашао се поново у далекоисточним областима са задатком да, заједно са козачким атаманом Семјоновим, који ће касније постати један од најпознатијих белогардејских генерала, прикупи добровољце међу Бурјатима и Монголима из забајкалских области за источни фронт. Тамо су га, почетком новембра, затекле узнемирујуће вести из Европе. Привремена влада, која је одлучила да настави рат била је збачена у чувеној револуцији и Русија је изашла из једног рата, да би ушла у други, много страшнији и крвавији. Почетком наредне 1918. године, Семјонов се прихватио борбе против бољшевика. Са својим људима, међу којима је било Монгола, Бурјата, Руса, па чак и Кинеза и Корејанаца, заузео је, уз јапанску помоћ, Читу и преузео контролу над источним секторима Транссибирске железнице. За то време, Унгерн је био формално Семјоновљев потчињени, али је сам много више времена проводио у друштву домаћих људи са којима је заједно јео и обитавао, него у Семјоновљевом седишту, које је овај генерал претворио у прави двор из кога је владао. У Даурији, из које је управљао, Унгерн је, сада са чином генерал-мајора коју му је Атаман доделио, образовао војни одред, језгро чувене Азијске или Дивље коњичке дивизије. Његов углед је временом, због контроле ове важне стратешке тачке, али и
због Семјоновљевог сукоба са генералом Колчаком, који је стајао на челу новоуспостављене “беле” владе, све више растао, како у очима Јапанаца који су сами били заинтересовани за контролу над Далеким истоком, тако и домородачког становништва који су Унгерна сматрали не странцем, већ својим сународником. Колики је значај имао у том тренутку илуструје и чињеница да се негде током 1919. године оженио једном манџурском принцезом која је прешла у православље. Овај брак, склопљен можда посредством неких Баронових јапанских пријатеља, није био стварно конзумиран. Уопште, чини се да Унгерн није показивао никакво занимање за жене (нити за мушкарце, по питању сексуалних задовљстава), што је било у складу са његовом аскетском природом и идеалистичком страшћу посвећеном вишим циљевима. Бољшевичка офанзива у зиму 1919-20. распршила је, како Семјоновљеве, тако и Колчакове планове. Колчака су Совјети ухватили и стрељали, док се Семјонов, да би спасао своју главу склонио у Владивосток, под јапанску заштиту. Унгерн се нашао практично сам на северној граници Монголије – није хтео да бежи на исток, али није хтео ни да преговара са црвенима. Пред њим се отварала нова перспектива. У Монголији је владала очајна ситуација: Кинези су са десет хиљада људи крајем 1919. године освојили Ургу (данашњи Улан-Батор) и поново окупирали ову земљу, коју су сматрали својом северном покрајином. Земљом су лутале бројне банде, владала је глад, по градовима насиље страних војника постајало је све свирепије, а Богдо-геген, врховни духовни ламаистички поглавар Монголије чамио је у кинеском затвору. У октобру 1920. године Барон је донео одлуку да пређе свој Рубикон, водећи са собом између две и три стотине људи, готово безначајну силу у војничком смислу. За свега пар месеци ситуација се потпуно променила – од вође малог одреда, овај човек се уздигао до живог божанства. Захваљујући својим везама, дипломатским квалитетима бурјатског кнеза Џамбалона, који је стајао на челу једног одреда у Дивљој дивизији, али и својој импресивној појави, одлучности и храбрости, Унгерн је успео да придобије на своју страну све кнежеве источне Монголије. Барем два практична примера показали су ону црту Унгернове личности која ће послужити за настанак легенде о “полуделом барону”. Једном, у сред бела дана, он се појавио на својој белој кобили у Урги, лагано прошетао градом пред очима Кинеза и изашао из њега, а да нико није ни покушао да га заустави. Други пут, извео је спектакуларно ослобађање Богдо-гегена усред монголске престонице. Овај чин, иако га је замало могао коштати главе, донео му је подршку ове утицајне личности, али и самог Далај-ламе који га је благословио у његовом науму да ослободи будистичку Монголију туђинске власти. Иако је војна помоћ која је Унгерну почетком 1921. дошла из Тибета била симболична, њен морални значај био је непроцењив. Унгернов карактер и благослов два највиша будистичка поглавара, учинили су да Монголи гледају у њему Ча'ан-батора, односно “Белог хероја”, за кога су многа пророчанства месијанистичког карактера говорила да ће Монголији вратити стару славу. Иако још увек бројчано слабији од непријатеља, Унгерн је пресекао све комуникације кинеског гарнизона у Урги са спољним светом и почетком фебруара 1921. године, нимало случајно тачно на дан кинеске нове године, извршио напад. Морално скрхани браниоци готово да нису пружили отпор већ су се или предавали, или бежали из града, преко јединог пута који Унгерн намерно није затворио. Богдо-Геген је потом у величанственој церемонији поново био крунисан за владара Монголије, а Унгерн је од њега добио титулу кана и звање “обновитељ Царства, велики херој и командант”. Монголски верски поглавар био је за Унгерна само први у низу монарха од Пацифика до Атлантика којима се морао вратити престо, зарад обнове цивилизације. Већ тада, Барон је почео да размишља о обнови власти манџурске царске породице над Кином и
власти Романових у Русији. Његова схватања су била другачија од других белогардејских генерала – његова визија била је много шира, чак васељенска. Уз то, Унгерн није веровао нити у буржоазију нити у демократију, које су по њему били основни носиоци декаденције западне цивилизације. Њима је претпостављао снагу и моралну чврстину источњачког друштва, монархију и сељаштво као најздравији друшвени слој становништва. Веровао је у моћ будизма као религије (иако је био рођен као протестант, а одрастао у православној Русији), у чврстину монголског духа (иако је био немачко-руског порекла), као и у снагу завештања вишемиленијумског Кинеског царства (иако је одрастао под Романовима). Он се чак може сматрати извитопереним панславистом, код кога је православље заменио војни будизам, како је он видео монголску варијанту ове религије, Руску империју Средње царство, а династију Романових – Манчу, као настављачи Чингисканидског духа и идеологије. Као што је некада веровао највећи светски војсковођа и предводник Азијске дивизије је био убеђен у мисију новог пута славе, са Монголима и другим народима у стварање бољег и праведнијег света – нове Pax Mongolicae. Идеални спој духовне и световне власти остварен по ослобађању Урге, међутим, није дуго трајао. Опет је Унгернов немирни карактер био, барем донекле, кривац за збивања која су уследила. Наиме, приликом ослобађања монголске престонице Унгерн је починио гест који је Mонголима био подједнако стран и одвратан. Његово наређење да се побије мала јеврејска заједница која је живела у граду под оптужбом да је у питању комунистичка агентура, изазвао је подозрење и притајено непријатељство и код Руса и код Монгола који су живели у Урги и многи од њих су се потрудили да оне Јевреје који су измакли прогону припадника Дивље дивизије сакрију у својим домовима. Уз то, челична дисциплина коју је барон наметнуо у Азијској дивизији није била прихваћена код свих са одушевљењем. Бичевање је представљало уобичајену казну за мање преступе, док је за официре примењиван посебни поступак – седење на крову, на сунцу, по дану и по ноћи без хране. Прописивање цена по којима се роба смела продавати и приоритет при њеној куповини који су уживали војници Дивизије изазивали су гнушање код цивилног становништва, посебно страних трговаца, који су имали своје колоније у Урги. Баронову пажњу и даље су највећим делом заокупљала војна питања. Стара опасност још увек није била отклоњена, пошто су се преживели кинески војници, ојачани посадама других гарнизона са подручја Монголије, прикупили северно од Урге и полагано наступали према граду са циљем да сломе новоуспостављену власт. Обавештен о њиховим намерама, Унгерн им је кренуо у сусрет, сачекао их код кланца Ча'ан-Че’ен, где је дошло до највеће битке у последњих две стотине година монголске историје. У борби је учествовало преко петнаест хиљада људи, од чега мање од трећине под Унгерновом командом, а резултат је био потпуни кинески слом. Захваљујући добро одабраном положају, Монголи су не само одбили кинески напад, већ су им нанели и страховите губитке. Преко четири хиљаде Кинеза погинуло је на самом бојишту, а остали су били гоњени све до манџурске границе, где је само мали део ове, некада импозантне силе, успео да нађе уточиште. За то време, нови тамни облаци су се готово неприметно сакупљали још даље на северу. Под бољшевичким протекторатом, на руско-монголској граници била је образована монголска прокомунистичка влада, чији је најистакнутији члан био Дамдини Сухабатор. Ни Семјонов, који је уз подршку Јапанаца правио грандиозне планове, није седео скрштених руку. Упутио је писмо Унгерну са позивом на поновну сарадњу и планом да заједнички ударе на бољшевике. Барон је веровао да је дошао тренутак обнове старе руске монархије и са три хиљаде одабраних људи кренуо је, током маја 1921. године, ка
северу. У координацији са њим, наступали су други мањи белогардејски одреди који су се налазили у западној Монголији и Синкјангу (Кинески Туркестан) и који су формално признавали Бароново врховно заповедништво. Унгерн је веровао да ће на граници наићи само на раштркане јединице Суха-батора и совјетске Далекоисточне републике, не знајући да се готово цела лењинистичка пета армија налази размештена у области Иркутска. На граници код места Кјахта дошло је до велике битке где су против Унгерна биле ангажоване готово све бољшевичке снаге на истоку. Од потпуног пораза Азијску дивизију спасиле су, можда не толико његова присебност у критичним тренуцима, колико неверица совјетских команданата (међу којима се налазио и будући маршал СССР Рокосовски) у малобројност Унгернових снага. Црвени су сада поседовали изговор за инвазију на Монголију и Суха-батор се у пратњи совјета готово без борбе ушетао током јула у Ургу, док Унгерн није имао могућности да га у томе спречи. Барон, међутим, још увек није био поражен. Најбољи људи су остали уз њега, а вера у сопствену снагу, као и у предстојећу јапанску војну акцију, још се код њега није исцрпла. Са друге стране, немајући података о његовом кретању главни комесар Далекоисточне републике, Блихер, није ни помишљао да га гони, док је Сухибатору било пресудно да у Урги учврсти своју власт. Азијска дивизија добила је тако пар недеља за одмор, утолико драгоценијих када се има у виду да у будућности тај луксуз више неће имати. Крајем лета Унгерн се изненада појавио на територији Русије, нападајући и уништавајући совјетске гарнизоне један за другим. Зебња и страх да ова акција не пресече комуникације са Далеким истоком и да се не понови ситуација из 1918. били су веома приметни у Москви. У последњи час, нова совјетска појачања у људству, артиљерији и авијацији са запада заградила су му пут према његовом одредишту Верхњеудинску (данашњи Улан-Уде) и он се морао окренути натраг у Монголију, узастопце гоњен од комунистичких трупа, а да при томе није изгубио ни једну битку. Ситуација је ипак постала критична; у неколико наврата Унгерн је одбио препаде црвених, али је морал код његових људи полагано опадао. Није било прихватљиве алтернативе шта даље чинити: на Ургу се није могло, пошто је Богдо-геген признао Суха-баторову владу, а у Манџурији и Пекингу су га чекали Кинези, жељни освете за претрпљена понижења и поразе, У Синкјангу је било само питање времена када ће се совјетске снаге појавити. Зато се Унгерн одлучио да крене на југ – у Тибет, да се придружи свом духовном заштитнику Далај-лами, не знајући да тиме себи, у крајњој линији, потписује смртну пресуду. За многе од његових војника, козаке и белогардејце, далеки Тибет са суровом климом био је све само не обећана земља, док је за Монголе то значило остављање завичаја и одлазак у непознато. Уследило је неизбежно – ухвативши га на спавању, његови војници су га заробили и везали, али ни сами нису знали шта да раде са њиме. Монголско-бурјатски део Дивље дивизије који је био најбројнији, није смео ни да га убије, нити да га остави самог у пустињи, јер је Барон још увек био поштован као живи бог. Убрзо се појавио на месту побуне један бољшевички одред и Унгерн је тада био напуштен од својих бивших сабораца који су се дали у бекство. Завршио је онако како је и највише страховао – пао је жив у руке револуционарима. На убрзо организованом суђењу одржаном у Новониколајевску (данашњи Новосибирск), штабу совјетске пете армије, био је проглашен кривим и стрељан 15. септембра 1921. године. Наредног дана, цео записник са суђења био је објављен уз велику помпу у званичном гласилу Далекоисточне републике. Баронова кривица је “утврђена” зa следећа дела: сарадњу са Јапаном, борбу против револуције, жељу да обнови “реакционарно” царство Романових, као и за почињене злочине. Заробљавање и стрељање Унгерн фон Штернберга
проглашени су за велики успех Лењинове револуционарне совјетске владе, пошто је коначно поражен један “белогардејски генерал” и то онај кога су се многи у Политибироу и ЦК највише плашили. И поред непријатељског става Суха-батора и његових присталица, Богдо-геген је на вест о стрељању наложио да се у свим будистичким манастирима одржи служба за њега. ЗАКЉУЧАК Под окриљем бољшевичког погледа на трагичне догађаје у Русији, изронила је тврдња да је Унгерн фон Штернберг био луд човек. Озбиљно говорећи, једино би школовани психијатар могао поставити суд о нечијем лудилу, што није био случај када је Барон у питању. Његово лудило произилази из субјективне оцене његових противника о човеку који је провео осам година у рату, свакодневно се суочавајући са крвљу, страхом и смрћу. Он је био производ свога времена и објективних околности, а његови војни, политички и поступци откривају потпуну трезвеност и луцидност. У Азијској дивизији борили су се припадници шеснаест различитих народа, а према извештајима савременика и очевидаца међу њима су били и Чеси, два Енглеза, па чак и неки Срби. Одличан познавалац философских списа од Платона до Хегела, самоуки полиглота (према извештајима савременика беспрекорно се служио са барем шест језика), необична личност и велики идеалиста, проучавалац религије и културе, више у ширину него у дубину, у својим мистичким ставовима Унгерн је показао незрелост личности и стремљење да се испуни унутрашња духовна празнина, али свакако не и црте лудила. Став о Унгерну као белогардејцу потекао је такође из угла званичника СССР, којима је одговарало да се његови одређени незгодни поступци прикажу као дело белогардејштине, али су га усвојили и поборници супротне стране. Политички циљеви, које је он грубо формулисао: 1. ослобађање Урге и целе Монголије од кинеске власти; 2. уједињење свих земаља насељених Монголима под влашћу Богдо-гегена (Спољашња Монголија, Унутрашња Монголија, руска Монголија – Даурија); 3. успостављање централноазијске федерације коју би чиниле Велика Монголија, Синкјанг и Тибет; 4. рестаурација Манчу династије у Кини; 5. поход жуте расе, у савезу са Јапаном, на Русију и даље на запад са циљем збацивања комунизма и грађанске демократије у целом свету, свакако се не могу сматрати белогардејским. Унгерн је сам тврдио да он није руски патриота већ будиста и Монгол. Уз то, по свом преласку у Монголију 1920. године, он се јавно одрекао лојалности Семјонову и даља његова делатност ишла је самосталним путем – путем који га је одвео у легенду и обезбедио му бесмртност. Иза Романа Фјодоровича Унгерн фон Штернберга остале су бројне приче, песме и предања. Посебно су пажњу привлачиле вести о непроцењивом благу које је Барон сакупио и које је наводно било негде закопано. Чињеница је да су га и руски и монголски бољшевици тражили, али узалуд. Такође, пошто је његова смрт званично објављена, а место сахране његовог тела остало непознато, појавили су се гласови да је Барон још увек жив. Према једној верзији, црвени никада нису ухватили Унгерна, а на исценираном суђењу појавио се његов двојник. По другој, пред само стрељање, Барон је почео да глуми лудило, па су га сместили у затворску болницу одакле је успео да побегне и то уз Блихерову помоћ. У Монголији још увек кружи прича о Белом хероју који је хтео да обнови Чингисово царство, о томе како су га Руси ухватили и одвели на север, али је он успео да се ослободи и сада, притајен, чека прави тренутак да се поново појави на позорници. По будистичком веровању, Бели херој ће се заиста поново јавити, али у неком другом облику, прикладном за време које тек долази. Како су године пролазиле и како су преживели Унгернови саборци широм света објављивали своје
успомене на бурне догађаје кроз које су прошли и занимање за Унгерна се проширило ван руско-сибирско-далекоисточне сфере. Легенда о Барону била је популарна на западу, кроз приче о непоколебљивом антикомунисти који са шачицом слабо наоружаних храбрих бораца упорно пркоси Црвеном џину. И у нацистичкој Немачкој постојао је Унгернов култ у свом искривљеном виду – скаски о немачком ритеру, аријевцу, који се, желећи да упозна своје порекло, вратио у древну домовину. Данас се Унгерном баве и различито га оцењују критичари и поборници модерних евроазијских, пансловенских, па чак и потпуно идиотских, антисемитских идеологија. Унгернијана је постала основа стотина, ако не и хиљада уметничких творевина – од песама и романа, преко академских и оних које претендују да то буду, расправа и књига, до бројних новинских чланака, стрипова и филмова. Што је много важније, нису пером, цртежом или филмском траком ухваћени сви елементи легенде о “полуделом Барону”. Стари митови се усмено препричавају, а нови се непрестано стварају, док његова сенка на белој кобили и даље лута пустињом Гоби, стрпљиво чекајући дан када ће Вечно небо поново поставити пред Монголе светску мисију достојну потомака Чингис-кана.
ПРИЛОГ 1. ДРУГИ О БАРОНУ УНГЕРНУ В. А. Кислицин, белогардејски генерал који је заједно са Унгерном служио током 191920. под атаманом Семјоновим: “...Частан, некорумпирани човек, официр неописиве храбрости и веома занимљив саговорник” П. Н. Врангел, белогардејски генерал: “Оригиналног и оштрог ума и поражавајућег одсуства културе, а заједно са тим и изванредно уских видика, велике срамежљивости... Овај човек ће наћи своју стихију у садашњој руској смутњи, а са нестанком те смутње ће ишчезнути” Барон Алфред Мирбах, Унгернов саборац из Првог светског рата: “Само људи који су лично познавали Унгерна могу објективно да оцене његове поступке. Једно је сигурно – он није био као други...” Ф. Е. Ђержински, шеф ЧеКа, у Лењинграду 1920.: “Унгерн је посебно опасан. Он је паметан и немилосрдан фанатик. Ми још не знамо какве су му намере – да ли поход на Монголију или на Сибир? Или намерава да крене на Пекинг да обнови Манџурску династију? Његови планови су фантастични. Јасно је само једно – он је сада наш најопаснији непријатељ и његово уништење је питање живота и смрти!” Богдо-геген барону Унгерну, према сведочењу пољског инжењера, геолога и етнографа Фердинанда Осендовског, који је присуствовао њиховом разговору: “Ви нећете умрети, већ ћете се инкарнирати у највишем облику постојања. Имајте то на уму инкарнирани Боже рата, кану захвалне Монголије!” Никита Хрушчов, током 50-их година XX века, на вест да влада Савезне републике Немачке има намеру да постави једног даљег Бароновог рођака за амбасадора у Москви: “Не! Имали смо једног Унгерна и доста нам је!”
ПРИЛОГ 2. САСТАВ АЗИЈСКЕ (ДИВЉЕ) КОЊИЧКЕ ДИВИЗИЈЕ: I. Коњичка бригада - пук забајкалских козака атамана Ањенкова - даурски коњички пук - монголско-бурјатски коњички пук кнеза Џамбалона II. Коњичка бригада - татарски коњички пук - башкирски коњички пук посебне јединице које су улазиле у састав Дивизије - монголски дивизион, на челу са кнезом Сундуј-хуном - одред источномонголских коњаника – чахара, на челу са кнезом Бајар-хуном - тибетанска сатнија - одред јапанских добровољаца - одред кинеских добровољаца - одвојена коњичко-митраљеска батерија - артиљеријска батерија - транспортна аутомобилска чета - летачки одред (5 авиона) КОРИШЋЕНА И ПРЕПОРУЧЕНА ЛИТЕРАТУРА: - Е. Белов, Барон Унгерн фон Штернберг: биография, идеология, военные походы 1920-1921, Москва 2003. - Л. Юзефович, Самодержец пустыни - Феномен судьбы барона Р. Ф. Унгерн-Штернберга, Москва 1993. - S. Kotkin – B. Elleman (eds.), Mongolia in the Twentieth Century, New York 1999. - В. Клавинг, Гражданская война в России: Белые армии, Москва 2003. - И. Ладыгин, Четыре мифа о бароне Унгерне (http://armor.kiev.ua/army/hist/ungern.shtml) - Ф. Осендовски, Звери, људи и богови (прев. С. Бајић), Београд 2005. - Приказ № 15, (наређење барона Унгерна о походу на север 21. маја 1921. године), према издању ГА РФ, ф. Varia, д. 392, л. 1-6. - (http://www.varvar.ru/arhiv/texts/ungern1.html) - А. Sanders, Mongolia – Politics, Economics, Society, London 1987. С. Хатунцев, Унгерн фон Штернберг: (http://www.archipelag.ru/geopolitics/osnovi/prospect/buddhist/)
буддист
с
мечом
Поводом изласка романа Фердинанда Осендовског, Звери, људи и богови, Укронија, Београд 2005. године, учинило нам се упутним да подсетимо наше читаоце на личност и дела барона фон Штернберга, сигурно једне од најпривлачнијих и најзагонетнијих личности споменутих у овом (иначе аутобиографском) роману. Издавачку кућу Укронија, само можемо да охрабримо да настави са својим, хвале вредним, подухватом приближавања оних традицијских мислилаца и дела која ширем читалаштву (неоправдано) до сада нису била претерано позната. Такође се захваљујемо господину Узелцу, који нас је љубазно удостојио овако надахнутим и информативним текстом. Јустин http://www.vidovdan.org/arhiva/
