Uvod Saradnja izmeĎu predškolske ustanove i porodice je od najvećeg značaja za ostvarivanje ciljeva vaspitno-obrazovnog rada i polazi od stanovišta da porodica ima ključnu ulogu u ţivotu deteta. Upoznavanje sa osnovnim karakteristikama porodice (socijalni, kulturni, ekonomski, obrazovni status itd.) doprinosi razvoju saradnje na način koji odgovara porodici i doprinosi ostvarivanju osnovnih ciljeva i zadataka vaspitno-obrazovnog procesa.
Kontinuirana saradnja vrtića i porodice doprinosi, kako razvoju deteta i unapreĎivanju rada vaspitača tako i razvoju roditeljske uloge.Prvi korak u planiranju saradnje predstavlja upoznavanje mogućnosti i očekivanja porodice.Osnovni principi saradnje sa porodicom baziraju se na negovanju partnerskog odnosa, poštovanju ličnosti i uloge roditelja, širokoj ponudi raznih mogućnosti za uključivanje roditelja,uvaţavanju ideja roditelja, ideji da saradnja kao proces zahteva vreme, strpljivost i zajedničku odgovornost, profesionalnom u odnosu prema informacijama dobijenim od roditelja, poštovanju privatnosti porodice.
Uslov za zdrav i prirodan razvoj deteta je u prvom redu sreĎen porodični ţivot. Ţivot deteta u porodici je, prva, najveća i nezamenljiva škola za dete. Od odnosa koji u porodici vladaju , zavisi kakvo će biti dečje mentalno zdravlje. Uslovi koji postoje u porodici utiču da se dete uspešnije razvija ili zaostaje u razvoju. Prema tome, moţe se reći da se u porodici daje temelj celokupnog vaspitanja dece. Organizovano predškolsko vaspitanje postaje neophodnost
savremenog ţivota u smislu planskog i sistematskog delovanja na fizički i psihički razvoj predškolske dece, pa se na taj način smanjuju razlike koje proizilaze iz različitih socio-kulturnih porodičnih uslova i stvaraju ravnopravni uslovi za razvoj dece ovog uzrasta. Neophodnost predskolškog vaspitanja nikako ne treba da predstavlja, zamenu podičnom vaspitanju, niti da oslobaĎa roditelje obaveze vaspitanja svoje dece jer vaspitanje u vtiću je samo dopuna porodičnom vaspitanju. Što ukazuje na činjenicu da preškolske ustanove i porodicu treba kombinovati, a ne suprotstavljati. Veća isprepletenost porodičnog ţivota i predškolskih ustanova,
njihova vaţna uloga u razvoju i vaspitanju dece, zahteva da se mnogi elementi koji karakterišu porodično vaspitanje unesu u vaspitno-obrazovni rad sa decom u predškolskim ustanovama i 1
obrnuto. Na taj način roditelji i vaspitači upućeni su na meĎusobnu saradnju kako bi obezbedili ujednačene sadrţaje, sredstva i metode vaspitanja deteta. Porodica ima veliku ulogu i u stavaranju osnova moralnog vaspitanja deteta. Ovo
vaspitanje odvija se u porodici, pre svega, kroz interakciju članova šire porodice, i zavisi od meĎusobnih odnosa roditelja i odnosa roditelja prema samom detetu. Ono što je karakteristično za dete predškolskog uzrasta jeste da se ono indentifikuje sa ponašanjem svojih roditelja , kao i sa njihovim moralnim stavovima. U tom periodu ono je izrazito emocionalno vezano za svoje
roditelje. Sve što što se dogaĎa u porodici , utiče na dete tj. na stvaranje njegovog moralnog lika. U skladnoj porodici u kojoj postoje korektni odnosi, puni ljubavi i poštovanja dete stiče ljubav prema radu, poštovanje društvene imovine, i odraslih ljudi
2
.
1. Teorijski pristup istraživanju
1.1.
Pojam porodice
Porodica je primarna društvena grupa koja se zasniva na bio-reproduktivnim, bio-seksualnim, bio-socijalnim, socio-zaštitnim i socio-ekonomskim vezama muţa i ţene, njihove roĎene i usvojene dece, koji su meĎusobno spojeni brakom, srodstvom i udruţeni radi lakšeg zadovoljavanja raznovrsnih potreba ličnosti, društva i porodice.
Formulisani su brojni sociološki pristupi porodici. Osnovni su porodica kao: društvena ustanova, društvena grupa i društvena zajednica. Porodica kao društvena ustanova je najstarije shvatanje porodice. Čovek se po pravilu raĎa, raste, ţivi i umire u porodici. U njoj su članovi vezani mnogobrojnim i različitim vezama. Otuda nam je ona najbliţa društvena i pravna ustanova. Ovaj
pristup sadrţi pravne odrednice porodice, smatrajući je zajednicom lica vezanih brakom, kao društvenom ustanovom i srodstvom. Nesporno je da je porodica pravna ustanova, ali je u pitanju samo jedan društveni aspekt. Porodica kao društvena grupa zasniva se na funkcijama porodice. Kao biološka i socijalna grupa porodica obavlja brojne celishodne funkcije u svim društvima kroz istoriju. Porodica se tako tretira kao najvaţnija društvena grupa, osnovni organizacioni oblik
društvenog ţivota, kolevka ljudske prirode, osnovna jedinica društva i sl. Porodica kao osnovni oblik zajedništva omogućava zadovoljavanje najvitalnijih ljudskih potreba. Funkcije porodice imaju dva aspekta, biološki i socijalni. Biološki aspekt podrazumeva porodicu kao okvir zadovoljavanja osnovnih bioloških potreba čoveka. Socijalni aspekt omogućava zadovoljavanje odreĎenih oblika društvenosti, kao generičkog svojstva ličnosti. Oba
aspekta sadrţana su u osnovnim funkcijama porodice: produţenje vrste (biološko-seksualna i emotivna podfunkcija) i staranje i vaspitanje dece (ekonomsku i zaštitnu).
3
1.2. Karakteristike i funkcije predškolskog vaspitanja u porodici
Kada govorimo o uspešnosti vaspitanja dece u porodici treba naglasiti da značajnu ulogu u tome imaju socijalni i pedagoški uslovi u porodici kao i odgovornost roditelja za vaspitanje
deteta. Obilje negativnih pojava u porodici kao što su zanemarivanje deteta, alkoholizam, loši odnosi meĎu roditeljima, nizak kulturni i emocionalni nivo odnosa meĎu članovima porodice, odraţavaju se na poremećaje u razvoju i u vaspitanju deteta. „Uloga porodice u vaspitanju deteta, proističe iz prirode odnosa u porodici, u kojima su njeni članovi vezani krvnim srodstvom, zajedničkim uslovima ţivota, interesima teškoćama, radostima,i emocionalnim vezama.” ( Lukić, Havelka, D., 1985., str. 42-43.)
Naučne činjenice potvrĎuju
da osnovne vrednosti porodičnog vaspitanja čini skladna
porodica, u kojoj dete, odnosno deca i svaki član imaju svoje mesto i uloge. Ovi uslovi neposredno utiču na emocionalni,socijalni i moralni razvoj deteta i formiranje najznačajnijih crta karaktera gde spadaju hrabrost, optimizam, samopouzdanje, socijabilnost, snalaţljivost i dr. Vaspitanje u porodici sastoji se i u prenošenju iskustava, pravila, normi, i odnosa u društvu na iskustvo i na ponašanje deteta. U savremenoj pedagoškoj nauci preovladava mišljenje da se u porodici stvaraju osnove fizičkog, društvenog, i moralnog vaspitanja i razvoja deteta. „Fizičko vaspitanje i razvoj u porodici ne tiče se samo pravilne ishrane već i organizacije odmora, sna, higijenskih navika, ali i fizičke aktivnosti deteta. Mnoga istraţivanja pokazuju da većina roditelja ne pridaje potreban značaj fizičkom vaspitanju deteta. Oni pod time uglavnom podrazumevaju samo sportske aktivnosti u kasnijem dobu, i akcenat stavljaju na brigu o zdravlju i ishrani deteta. Ne treba zaboraviti da fizičko vaspitanje deteta u porodici upravo zavisi od ličnog odnosa roditelja prema fizičkoj aktivnosti i sportu.“ ( Lukić, Havelka, D., 1985.,str. 46-49.) Porodica ima veliku ulogu i u stavaranju osnova moralnog vaspitanja deteta. Ovo vaspitanje
odvija se u porodici, pre svega, kroz interakciju članova šire porodice, i zavisi od meĎusobnih odnosa roditelja i odnosa roditelja prema samom detetu.
Ono što je karakteristično za dete 4
predškolskog uzrasta jeste da se ono indentifikuje sa ponašanjem svojih roditelja , kao i sa njihovim moralnim stavovima. U tom periodu ono je izrazito emocionalno vezano za svoje
roditelje. Sve što se dogaĎa u porodici , utiče na dete tj. na stvaranje njegovog moralnog lika. U skladnoj porodici u kojoj postoje korektni odnosi, puni ljubavi i poštovanja dete stiče ljubav prema radu, poštovanje društvene imovine, i odraslih ljudi. Pored primera odraslih, na moralno vaspitanje deteta u tiče i njihovo nastojanje da osposobe dete da bude samostalno u obavljanju zadataka. U formiranju osnova za moralno vaspitanje u
porodici od izuzetne vaţnosti je i radno vaspitanje. Radno vaspitanje u porodici moţe da se ostvari ako se dete uključi u zadatke i poslove koje roditelji obavljaju u kući, a koji su u skladu sa mogućnostima i sposobnostima samog deteta. Radnim vaspitanjem dete stiče radne navike, tačnost, urednost, ljubav prema radu i svest o njegovoj potrebi i značaju. Svaki roditelj mora biti svestan da najznačajniji uticaj na vaspitanje deteta ima on sam i
ostvaruje ga ličnim primerom, jer se deca indentifikuju sa njihovim stavovima i ponašanjem, i od njih traţe najveću podršku i podsticaj. Zbog toga primarni uslov vaspitanja deteta je sv akako topao i spontan odnos roditelja prema detetu, ispunjen stvarnim sadrţajem ljubavi i razumevanja i poštovanja dečije ličnosti. Mnogi roditelji prave grešku kada govore da sa decom imaju prijateljski odnos, da jedni drugima prašataju i da se ne svaĎaju. To je u suštini površna fraza , kojom većina roditelja ustvari prašta sama sebi za postupke koje ne treba da čine pred detetom. U slučajevima kada dete učini sličan postupak, roditelj ga grdi rečima da je ono malo i da nema prava da čini iste stvari koje čini roditelj. „Roditelj sam treba da postupa pred detetom ispravno, jer će ga na taj način najbolje vaspitati i da se i ono ponaša onako kako to on očekuje od svog deteta. To je bitno i za stvaranje osećaja sigurnosti kod dece, jer se tako formira dečiji karakter,
odnosno vlastiti stav u obliku samosvesnosti, hrabrosti, ponosa a sve to pomaţe da se ujedno ima i zdrav odnos prema drugim ljudima i okolini uopšte.“( Lukić, Havelka, D., 1985., str. 4950.)
TakoĎe za vaspitanje deteta u porodici, neophodno je postojanje reda u organizaciji ţivota, poštovanje pravila te organizacije od strane svih članova, i postojanje odnosa poštovanja meĎu samim članovima. U uslovima modernog društva kada su roditelji često prinuĎeni da deo svojih ulog prebace na predškolsku ustanovu, vaţno je da uvek imaju na umu činjenicu da ljubav, sigurnost i zaštitu 5
koji oni pruţaju svom detetu ne moţe da zameni ni jedna vaspitno-obarazovna institucija, bez obzira na njihovu stručnu osposobljenost. Roditelji sa ustanovama mogu da podele uloge u vaspitanju i razvoju sposobnosti, osobina i crta karaktera deteta, ali treba da znaju da je njihova
uloga, a time i odgovornost znatno veća.
1.3. Karakteristike i funkcije vaspitanja u dečjem vrtiću
„Ako posmatramo istorijski, začetke predškolskih ustanova predstavljali su azili, sirotišta za decu bez roditelja, a jedna od prvobitnih funkcija bila je preuzimanje brige o deci dok su roditelji na poslu, ili pak kada su ulovi roditeljskog doma nepovoljni za njihov razvoj.“ (Kamenov, E., 2006., str.157-159)
Predškolske ustanove dugo su tretirane kao čuvališta dece u jednom periodu njihovog ţivljenja. Do velike promene dolazi sredinom prošlog veka kada se teţište rada i ciljevi predškolskog vaspitanja prenose sa fizičkog zdravlja i izgraĎivanja dobrih navika na socioemocionalni razvoj da bi kasnije istaknuto mesto zauzeli kognitivni razvoj i sposobnosti
potrebne za uspeh u školi. Sa razvojem društva pojavljuje se i potreba da se oba roditelja za odreĎeni period oslobode brige o deci, ali se tim oslobaĎanjem ne umanjuje njihova briga, odgovornost, a ni
ljubav prema njima. Naprotiv, omogućava im se da oni obavljaju neke druge funkcije u radu, društvenim aktivnostima, slobodnom vremenu itd. U oblasti vaspitanja i obrazovanja postaje neophodna dr uštvena intervencija, uz prenošenje nekih sadrţaja i oblika na institucije i vaspitače
i obuhvatanje sve ranijih uzrasta koji su nekada bili isključivo u domenu porodice. Nova saznanja o detetu i otkriće vaspitno-obrazovnih potencijala ranog detinjastava nisu jedini uzrok promena u shvatanjima širenju mreţe predškolskih ustanova i njihovog uključivanja u sistem vaspitanja i obrazovanja. Drugi uzrok leţi u naglom razvitku nauke i tehnike. Ono što je još karakteristično jeste da mnogim zemljama jedan od glavnih razloga za ukazivanje paţnje predškolskom vaspitanju i obrazovanju je zapravo potreba za proširivanjem uzrasnih granica koje obuhvata obrazovni sistem u oba smera. 6
Kada govorimo o predškolskom vaspitanju u institucijama treba napomenuti da ono kao i vaspitanje u porodici ima odreĎene funkcije i zadatke. Funkcije vaspitanja u predškolskim
ustanovama (vrtićima), mogu se podeliti na tri glavne: vaspitno obrazovna, socijalna
i
preventivno – zdravstvena funkcija.
Kada je reč o prvoj funkciji ona podrazumeva harmonični umni, fizički , moralni i estetski razvoj, neguje stvaralaštvo, deca se uvode u kulturu i pripremaju za uspešno uključivanje
u društvenu zajednicu i školu. Smisao socijlne funkcije se ogleda u tome da se postigne socijana pravda za svako dete i
da se stvore jednaki ili bar pribliţno jednaki uslovi za ţivot . Preventivnom dečijom zaštitom obezbeĎuje se očuvanje zdravlja i sprečava pojava bolesti, a istovremeno se obraća paţnja na normalan rast i razvoj kao i na pravilnu ishranu deteta. Fizičko zdravlje i otporan organizam predstavljaju osnovu celokupnog razvoja ličnosti.
„Organizam koji je fizički zdrav nesumnjivo je jedan od uslova fizičke sreće i ţivotne radosti, a takoĎe i normalnog psihičkog razvitka kao i radne sposobnosti. Iskustva i pedagoška
istraţivanja pokazuju da slabo zdravlje a posebno bolest u ranom detinjstvu dovode do raznih poremećja i frustracija koje se manifestuju u dečijem ponašanju. Pored toga bolest deteta moţe prouzrokovati zaostajanje razvoja njegovih govornih sposobnosti i društvenih osećanja i takoĎe
oteţati njegovu komunikaciju sa sredinom i sa vršnjacima.“ (Mitrović, D., 1984.str.151.) Značajna karakteristika vaspitno-obrazovnog procesa u predškolskim ustanovama je i to što se ovaj proces ostvaruje korišćenjem posmatranja i usmene reči, jer predškolska deca ne znaju da čitaju i pišu, kao što to umeju školska deca. Dakle na osnovu toga zaključujemo da su metode i postupci sticanja pojmova i razvijanja sposobnosti takoĎe specifični. U ovom procesu deca stiču iskustva i znanja o prirodi u sredini u kojoj ţive u direktnom kontaktu sa stvarnošću, uz rukovodstvo vaspitača, koji odabranim sadrţajima i metodama podstiče njihovu prirodnu radoznalost i orijentiše njihovo opaţanje. Vaspitač im pomaţe u sticanju predstava i p ojmova o svetu podstiče ih na razne oblike izraţavanja i na njihivu komunikaciju sa spoljašnjim svetom. Specifičnost se još ogleda i u organizovanju vaspitno-obrazovnog procesa u predškolskim ustanovama. Predškolske ustanove su organizovane na izvesnim pedagoškim načelima, koja se odnose na celokupan ţivot i rad dece u ovim ustanovama. S obzirom da je u osnovi vaspitanja 7
sam ţivot u predškolskoj ustanovi, to je organizacija ţivota značajan faktor u vaspitanju predškolske dece. Kao osnovno načelo organizacije ţivota dece u predškolskoj ustanovi moţe se uzeti teţnja da se ţivot u samim ustanovama pribliţi prirodnim uslovima ţivljenja dece i da se svakom detetu omogući kontakt sa vršnjacima kao kontakt sa vaspitačem. Pored pomenutog vrlo je vaţna i emocionalna podrška i uvaţavanja individualnih razlika i osobenosti. Ţivot u ovim ustanovama po svojoj organizaciji i strukturi razlikuje se od porodičnih uslova. Još jedno od osnovnih načela rada predškolske organizacije je da ona u isto vreme predstavlja i ţivotnu i vaspitnu sredinu. To znači da ove organizacije moraju da odgovore elementarnim ţivotnim, afektivnim i intelektualnim potrebama predškolske dece. Pored pomenutih karakteristika i funkcija koje ima predškolsko vaspitanje u institucijama ono još sadrţi i odreĎene zadatke. Ono što bi se izdvojilo kao osnovni zadatak jeste da ovo vaspitanje treba da očuva, podrţi, oplemeni i podstiče spontane izraze stvaralačkih potencijala i mogućnosti deteta na predškolskom uzrastu. Osim ovog glavnog postoje i posebni zadaci koje moţemo svrstati u sledeće : 1) briga za fizički razvoj deteta (a i psihički), 2) briga za intelektualno vaspitanje deteta 3) društveno-moralno vaspitanje 4) estetsko vaspitanje. Kad govorimo o fizičkom razvoju deteta vaspitanjem treba ispuniti odnosno odgovoriti
na sledeće zadatke:
očuvati zdravlje deteta i stvoriti kod njega osnovne higijenske navike, uticati na formiranje spretnosti, kako bi u potpunosti i skladno vladalo svojom motorikom,
uticati na formiranje fizički skladno razvi jenog deteta,
razvijati i oplemenjivti čulnu osetljivost deteta kao osnovne pretpostavke za spoznaju sveta.
U oblasti zdravstvene zaštite ostvaruje se zdravstveni nadzor i preventivni oblici zaštite, preko kojih dete usvaja kulturno higijenske navike
Zadaci koje treba ispuniti u oblasti intelektualnog razvoja deteta su sledeći:
treba oplemeniti i podrţati razvoj saznajnih sposobnosti kao što su: radoznalost, spremnost da u okviru svojih mogućnosti izrazi svoja lična 8
iskustva da se interesuje za predmete i pojave da postavlja pitanja i uočava
predmete i samo daje objašnjenja i tumačenja ,
oplemeniti maštu, percepciju, i razvija osnove logičkog zaključivanja i mišljenja,
stvoriti uslove da dete dobro ovlada govorom i razvija sposobnosti deteta za sve vidove komunikacije,
podstaći dete da oblikuje svoj unutrašnji svet tj. da razvija osećajnost, osetljivost za utiske, sposobnost da samostalno inerpretira svoje doţivljaje i iskustva.
Ovi zadaci se ostvaruju preko vaspitnih sadrţaja u oblasti formiranja početnih matematičkih pojmova , razvoja govora i poznavanja prirode i društava. Predškolsko vaspitanje koje je vezano za društveno-moralni razvoj treba da ispuni sledeće zadatke.
da oformi dete koje će biti spremno da saraĎuje sa drugom decom i odraslima, da samostalno rešava konflikte, da prema uzrastu učestvuje u
donošenju odluka,
da osposobi dete da obavlja zadatke, da se uključije u grupni rad, da stiče navike i ljubav prema radu,
da razvije kod deteta osećanje ponosa što je deo odreĎene zajednice, porodice vrtića...
da dete usvoji osnovne norme ponašanja i rasuĎivanja da na svoj način
doţivi i izrazi vrednosti ljudskog rada. Dete na predškolskom uzrastu nije u stanju da shvati sistem mor alnih normi u obliku verbalnih obrazloţenja. Zato se u vaspitnom radu sa decom u predškolskim ustanovama primenjuju odreĎene metode kao što su pohvale, nagrade, kazne pomoću kojih se budi moralna svest kod deteta, razvijaju osnovna moralna osećanja i navike... Estetskim vaspitanjem kod dece postiče se njihov intelektualni moralni, socijalni i emocionalni razvoj.
9
Treba još pomenuti i oblast emocionalnog i voljnog razvoja gde predškolsko vaspitanje ima sledeće zadatke:
da se formira dete koje je zadovoljno i vedro koje ima poverenja u sebe i druge ljude,
da razvije pozitivnu sliku o sebi kao vrednoj ličnosti, dobrom drugu, da
osoba čije pozitivne vrednosti izbijaju u prvi plan u aktivnostima, kolektivu, odnosima prema drugima,
da sačuva sponatanost i iskrenost, otvorenost za nova iskustva, da postaje inicijativno,
da dete stiče emocionalnu ravnoteţu, da nauči da savlaĎuje impulse,
ţelje, potrebe da usvoji norme ispoljavanja svojih osećanja, da bude sposobno da prihvati ograničenje svojih ţelja. Deca do kraja predškolskog perioda treba da dostignu odreĎeni nivo govorne kulture. Izgovor reči treba da bude ispravan i jasan, rečenice gramatički struktuirane i celovite, a rečnik dovoljno bogat za meĎusobno razumevanje i praćenje nastave. “Proces pripremanja dece za školu kreće od onog momenta kada oni doĎu u predšk olsku ustanovu, što bi značilo da pripremanje dece za školu nije neka posebna aktivnost ovih ustanova. Predškolske ustanove doprinose sa pripremanju dece za školu svojim celokupnim pedagoškim radom, koji se ostvaruje raznovrsnim sadrţajima i specifičnim me todama i oblicima.„ (Mitrović, D.1984., str.32-35)
1.4.
Otvorenost predškolske ustanove za stvaranje dobrih odnosa sa porodicom
Današnje društvo teţi ka rešavanju problema na interdisciplinaran način, svestranim prilazom, razmatranjem problema sa svih mogućih aspekata.
10
Predškolska ustanova i porodica su činioci koji najduţe deluju na dete, sa kojima dete provodi najveći deo dana i zato je komunikacija meĎu njima neizbeţna i neophodna. Ona ne treba da se svodi na običnu ljubaznost, zbog usluge koju predškolska ustanova pruţa, već treba da predpostavlja stvaranje uslova za uključivanje roditelja u organizovan predškolski vaspitno – obrazovni proces. Na taj način predškolska ustanova realizuje svoju obavezu, za dopunjavanjem uloge roditelja kao vaspitača svoga deteta a ne njenim zanemarivanjem, čime se obavezuje vaspitno – obrazovno delovanje pomenuta dva činioca na razvoj ličnosti.
Boravkom roditelja u predškolskoj ustanovi i njihovim obostranim vaspitno – obrazovnim delovanjem omogućava se i upoznavanje roditelja sa društvenim ciljevima i
stavovima za vaspitanje ličnosti, na osnovu koga su oni u mogućnosti da izrade pozitivan stav za vaspitni tretman deteta i da isti usaglase sa stavom organizovanog predškolskog vaspitanja i obrazovanja. Ukoliko ne postoji usaglašavanje postupaka vaspitanja u predškolskoj ustanovi i porodici, moţe doći do konfuzije u usvajanju vrednosti i u shvatanju ţivota u koje je dete uključeno. Oba činioca, odnosno porodica i predškolska ustanova, za dete predstavljaju izvor informacija o ţivotu i o svemu što ga interesuje. Njihovo razjedinjavanje doprinosi da dete bira drugi put za svoje informisanje, put bez konflikta, konfuzija, put koji će za njega biti najlakše prihvatljiv i razumljiv, ali realno negativan. Konačno, uzajamnim preplitavanjem vaspitnih
postupaka vaspitača i roditelja prevazilaze se razlike u vaspitanju koje proizilaze iz ideje o tome kakvu ličnost smatramo ţeljenom. Nepoznavanje deteta i njegovog reagovanja u različitim sredinama i situacijama, doprinosi tome da roditelji i v aspitači, svako sa svog aspekta ţive u ubeĎenju da je njihov način postupanja najispravniji.
Otvarajući se prema porodici, predškolska ustanova zadovoljava sve potrebe roditelja koji se odnose na upoznavanje uloge porodične atmosfere u razviju ličnosti, a pogotovo njenog
emocionalnog aspekta, kao vaţne komponente za celokupno formiranje induvidue. Otvorenost predškolskog organizovanog vaspitanja i obrazovanja ka porodici ima i svoju psihološku zavisnost, kako sa aspekta deteta, tako i sa aspekta roditelja. Dolazak deteta u predškolsku ustanovu stvara kod njega osećanje straha od odvajanja od roditelja, straha od 11
kolektiva itd. Ukoliko se ovi strahovi na vreme ne anuliraju, to moţe dovesti do trajnih posledica, koji mogu da se manifestuju u vidu anksiznosti kod deteta u drugim situacijama. I
pored prilagoĎavanja deteta sredini u kojoj se nalazi, ono ipak razmišlja o roditeljima, sa nestrpljenjem ih očekuje i nalazi u njima veliku utehu, sigurnost i podršku. Zajednički ţivot roditelja i dece u predškolskoj ustanovi omogućava oslobaĎanje od osećanja nepoverenja i straha od vaspitno – obrazovnog i zabrinjavajuće zdrastvenog procesa. Upoznavajući ţivot deteta u vrtiću, roditelji su spremniji za komunikaciju sa njim, što dovodi do omogućavanja boljeg razvoja svih aspekata dečije ličnosti. Istraţivanja rezultiraju saznanjima da se u prisustvu roditelja poboljšava emotivno stanje i raspoloţenje dece, poverenje kod samih roditelja, a samim tim i kvalitet u vaspitno - obrazovnom procesu.
Otvorenost predškolske ustanove ka porodici ne znači zanemarivanje uloge roditelja. Njihovo uzajamno delovanje treba da predstavlja partnerski odnos u vaspitanju deteta. Vaţnost
roditelja kao vaspitača nije manja u odnosu na značaj vaspitača i drugih stučnih lica. Medjutim da bi postojao partnerski odnos, neophodno je dobro i duboko poznavanje izmeĎu ’’partnera’’.
Njihovim upoznavanjem omogućava se pravilan i dobar izbor ciljeva, metoda, oblika i sredstva za rad sa decom i usaglašavanje njihovog delovanja.
„Partnerstvo izmeĎu porodice i predškolske ustanove treba usmeriti ka stvaranju uslova za razvoj deteta, za njegovo stvaranje i kreiranje, za saznavanje i slicno. Uzajamna saradnja u vaspitno – obrazovnom delovanju na dete i njemu treba da omogući da bude aktivan član i partner u vaspitnom procesu.“ (Petrović, Z. 1998., str.25)
1.5.
Preduslovi funkcional ne saradnj e
Za uspešnu saradnju izmeĎu predškolske ustanove i roditelja potrebno je, pre svega, poznavanje uslova u koje dete ţivi i radi u dvema sredinama, kao i poznavanje neposrednih učesnika u vaspitanju: roditelja, vaspitača, njihovih osobina i slicno. U suštini, potrebno je:
12
a) Poznavanje
deteta – njegovih psiholoških karakteristika, sposobnosti, potreba,
interesovanja itd., b) Poznavanje roditelja – njihovog stava prema detetu.
Znamo da se roditelji razlikuju meĎusobno ne samo po profesiji, obrazovanju, starosti,
iskustvu, umešnosti da organizuju svoj i porodičan ţivot, već i po svom stavu prema detetu i njegovom vaspitanju. Da bi vaspitač razumeo odnos prema detetu i da bi postupio na način koji obezbeĎuje uspešnu saradnju, neophodno je da poznaje osnovni tip roditelja. Naime, postoji više tipova roditelja: prestrogi, prezabrinuti, ambiciozni, prezauzeti, demokratski, permisivni.
Najboljim saradnicima vaspitača smatraju se roditelji koji spadaju demokratskom tipu. Poznavanje porodične sredine i odnosa izmeĎu njenih članova – takoĎe dosta pomaţe
c)
vaspitaču da razume dete, njegovo ponašanje, budući da u toj sredini deluju mnogi faktori i što ih vaspitač bolje poznaje, to će bolju saradnju moći da uspostavi sa roditeljima, da usmerava njihov svestran uticaj na dete, da bi doprineo ostvarenju osnovnih društvenih obaveza u podizanju i vaspitanju dece.
“Pored poznavanje deteta, roditelja, porodične sredine, od velike vaţnosti za saradnju je i
d)
sam vaspitač, njegove osobine od kojih su najbitnije, kako navodi Havelka, sledeće: ’’ ... da je svestrano razvijena ličnost, da stalno prati dostignuća u nauci i stiče iskustva u praksi, da poseduje široku kulturu i obrazovanje, spremnost za permanentno usavršavanje, da ima razvijen pravilan odnos prema radu i profesiji, stručnu osposobljenost za saradnju sa roditeljima.“ (Petrović, Z. 1998., str.25)
1.6.
Pri ncipi saradnje sa roditelj ima
Principi u saradnji sa roditeljima su poznati andragoško -didaktički principi prilagoĎeni specifičnim uslovima u kojima vaspitači, u porodicama i predškolskim ustanovama, podiţu i vaspitavaju decu. Poznavanje principa treba da obezbedi adekvatnu saradnju, kako bi se roditelji odazvali
na saradnju već i aktivnim ucešćem u njoj doprineli pravilnom podizanju deteta. 13
PRINCIP POŠTOVA NJA RODITELJA- U saradnji sa odraslima, veoma je vaţno meĎusobno poštovanje. Inicijativu za saradnju moraju dati vaspitači, medicinske sestre, i ostali stručni saradnici zaposleni u predškolskoj ustanovi. Ovaj princip nalaţe da svako saopštenje upučeno roditelju o njegovom detetu mora biti isključivo u okviru ličnog kontakta i bez prisustva bilo koje osobe. Zapravo poštovanje ovog principa doprinosi vezivanju roditelja za vaspitače i da sa poverenjem i voljom prihvate ono što im se predlaţe i o čemu zajednički dogovaraju. PRINCIP EFIKASNOG KORIŠCENJA VREMENA- Vreme koje stoji na raspolaganju vaspitnom kadru i roditeljima za njihovu meĎusobnu saradnju dosta je ograničeno. Zato se javlja potreba da se ono što efikasnije iskoristi . To vreme za pojedine saradnje moţe biti :
u jutarnjim časovima, prilikom dovoĎenja deteta u ustanovu i u popodnevnim časovima, prilikom odvoĎenja dece iz ustanove (tada se mogu voditi usputni razgovori)
u posebno planiranom vremenu koje se obično oragnizuje u popodnevnim časovima
PRINCIP KORISNOSTI – Kada roditelji osete da od saradnje sa vaspitačem imaju
korisnosti, oni će rado dolaziti (i obrnuto), roditelj će imati koristi od saradnje sa osobljem vrtića ako, odlazeći kući, kako navodi Makarenko, moţe sam za sebe da zaključi: “ Sad mi je jasno zašto je to tako i znam sta dalje treba da radim.” Ovo obavezuje da se izvrši selekcija informacija koje će dalje pokrenuti roditelje kako na razmišljanje o onome što su čuli, tako i na preduzimanje konkretnih mera. Roditelju treba iznositi samo one podatke koji zabrinjavaju vaspitača i koji ţele rešiti zajedno. PRINCIP KORIŠCENJA ISKUSTVA RODITELJA- Pre početka razgovora o pojedinom detetu, polazi se od toga da ga vaspitač manje poznaje od roditelja i to u uslovima rada koji se sasvim razlikuju od onih u porodici. Roditelji su najćešce zadovljni razvojem svoje dece, što nije i slučaj sa vaspitačem, koji poseduje niz znanja o razvoju deteta do kojih je došao kroz niz nauka koje proučavaju razvoj deteta i zna šta se moze očekivati od konkretnog deteta na pojedinim uzrastima. Vaspitač na osnovu svakodnevnih uporeĎivanja moţe donositi zaključke o dečijim 14
sposobostima, mogućnostima i izvršavanju zadataka u različitim aktivnostima. Često, iz ţelje da to saopšti roditelju, ne vodi dovoljno računa da je to roditelju već poznato. Roditelji su vrlo osetljivi kada im se govori o njihovom detetu kao nepoznatoj ličnosti. Takav stav vaspitača onemogućava dobre meĎusobne odnose pa se zato mora poštovati iskustvo roditelja. Dobro je u toku samog razgovora sa roditeljima napominjati “Da Vas podsetim…”, “Vi to znate…”, “Interesuje me sta Vi mislite o tome…” Iskazi roditelja su dragoceni za upoznavanje uslova ţivota u porodici i nezamenjivi su izvor saznanja o pojedinom detetu.
PRINCIP TAKTIČ NOSTI – Činjenica je da roditelj mora da bude inicijator saradnje sa roditeljima istovremeno ga obavezuje da bude taktičan i u pojedinim situacijama da se ponaša onako kako bi najuspešnije došao do rezultata. Ovo pravilo je popularno nazvano “plus-minus plus”. Ono znači da na početku razgovora treba stvoriti prijateljsku atmosf eru i da vaspitač treba da krene od onih informacija koje su pozitivne i kojima se kod roditelja vraća smirenost koja se na neki način gubi kada se treba razgovarati “ u četiri oka”. Posle ovoga vaspitač iznosi detalje o ponašanju ili o postignutim rezultatima sa kojima ni on ni roditelji ne tebaju biti zadovoljni, što kod roditelja izaziva neraspoloţenje, nemir, često strah i ljutnju. Kraj razgovora treba biti protkan optimizmom i uverenjem da je to samo jedna epizodna pojava kod deteta, i da to nije
nista neuobičajno za dete tog uzrasta. PRINCIP UZRASNE I OBAZOVNE USMERENOST-
Roditelji dece pr edškolskog
uzrasta mogu različite starosne grupe od 20 do 40, poznavanje godina roditelja svojih vaspitanika je od velike vaţnosti za zauzimanje adekvatnog stava u saranji. TakoĎe bitno je poznavanje i roditeljskog obrazovanja, jer sam nivo obrazovanja roditelja utiče na prihvatanje mišljenja vaspitača i na veću kritičnost u odnosu na predloţene mere za postupanje sa detetom, kao i proceni postignutih rezultata.
15
1.7.
M etode saradnj e sa r oditelji ma VERBALNE METODE-
Ţiv govor je skoro nezamenljiv u svakodnevnom
sporazumevanju ljudi, te se koriste brojne verbalne metode i u radu s roditeljima. Sadrţaj i oblik
saradnje uticaće na to kad i kako se koristi pojedina iz ove grupe metoda. 1. Izlaganje (predavanje, monolog) vaspitača koristi se kada roditeljima treba saopštiti odreĎene sadrţaje koji su njima manje poznati, a neophodno ih je izloţiti u kraćem vremenu, sistematično i s primerima koji obezbeĎuju da se izloţeno bolje razume. Da bi roditelji s paţnjom slušali sve što vaspitač izlaţe, govor mora biti gramatički pravilan, zanimljiv, razumljiv, sadrţajan. Ovi kvaliteti izlaganja se postiţu dobrom pripremom i duţom praksom, pa se početnicima preporučuju kraća izlaganja. Priprema podrazumeva da se odredi: šta ce reći; u kom vremenskom trajanju; korisćenje svima poznatih reci; izbor primera koji će izlaganje učiniti slikovitijim; izvor sredstva koja će se koristiti.
Uspeh će biti veći ako se napišu teţe i njihov redosled, (nije preporučljivo da se roditeljima čita napisano jer to umanjuje paţnju). Nedostaci ove metode su: roditelji su uglavnom slušaoci, a tada su manje aktivni nego kada bi iznosili svoja iskustva ili mišljenja. Pored izlaganja jednog vaspitača, mogu učestvovati i više lica: oba vaspitača vaspitne grupe, nosioci stručnih sluţbi (pedagog, psiholog, lekar), upravnik i dr. 2. Razgovor (dijalog) takoĎe spada u grupu verbalnih metoda.
Koristi se u svim oblicima rada, a naručito u ličnim kontaktima. Ova metoda podrazumeva da ucestvuju svi prisutni koji to ţele, predvoĎeni vaspitačem koji odreĎuje pravac razgovora, daje reč sagavornicima i na kraju završava razgovor i predlaţe zaključak. U toku razgovora roditelji se moraju osećati ravnopravnim. Ovu metodu koristimo kada je na dnevnom redu tema za koju smo sigurni da je
roditeljima poznata i ţelimo da s njima razmenimo mišljenja, čujemo njihova iskus tva, 16
doprinesemo da oni ta iskustva meĎusobno razmenjuju i da se zajednički doĎe do mere koje treba preduzimati u porodici i vrtiću. Ova metoda se moţe koristiti na roditeljskim sastancima kada je tema ponašanje dece u vrtiću, u porodici, ishrana, lična higijena, aktivnosti koje se organizuju, odmor dece. Osim na roditeljskim sastancima, ova metoda se koristi isključivo u grupnim i induvidualnom radu s rodetiljima. U toku razgovora na roditeljskim sastancima, treba izbegavati pojedinacno imenovanje deteta. Veština slušanja je jedna od osnova komunikacije.
TEKST METODA~ Osnovni cilj korišcenja ove metode jeste da se kod roditelja razvija interesovanje za tekst koji se odnosi na razvoj i vaspitanje dece predškolskog uzrasta, čime se doprinosi samoobrazovanju odraslih za ţivot u porodici. Da bi se tekst mogao koristiti u saradnji
s roditeljima, obaveza vaspitača je da i sam poznaje tekstove koji se odnose na decu ovog uzrasta, njihovo podizanje i vaspitanje u porodici, vrtiću. Ovakvi tekstovi omogućavaju roditeljima da budu u toku sa zbivanjima u vrtiću i široj društvenoj sredini jer se obično tiču sve dece.Ove tekstove koristi izlagalac ili se na njih poziva u toku svojih učešca u razgovoru. Poseban značaj imaju tekstovi u kojima stručnjaci razmatraju pojedine probleme u razvoju dece. Ti tekstovi mogu biti u obliku novinskih članaka ili tekstova u stručnoj i popularnoj literaturi.Iz tih tekstova se čitaju kraći odlomci, uglavnom s ciljem da se izaganje ilustruje ili roditelji zainteresuju, kako bi ih kasnije sam ostalno pročitali u celini.Kada vaspitač
koristi ovu metodu, potrebno je da odabrani tekst čita tečno, ispravno, glasno i s pravilnim akcentom. METODA ILUSTRACIJE - Ilustrovano-demostrativne metode se koriste kada
roditeljima ţelimo da pokaţemo ili prikaţemo ono što čini osnovni sadrţaj nasih informacija. Putem neposrednih posmatranja, roditelji su u mogućnosti da lakše, brţe i jednostavnije doĎu do odreĎenog saznanja, sto će doprineti usmeravanju njihove aktivnosti prema deci.
17
Metoda ilustracije obuhvata rad na predmetima iz prirode, dečijeg stvaralaštva, na fotografijama, skicama, grafikonima...
Dečije stvaralaštvo posebno privlači paţnju roditelja. Crteţi i predmeti koje su deca izraĎivala, pored izloţbi, mogu biti i posebna tema za razgovor, naročito kada ţelimo da razjasnimo roditeljima etape u dečijem stvaralaštvu. Način prikazivanje će zavisiti od broja prisutnih roditelja i veličine rada. Kada se pokazuje crteţ manjoj grupi, onda se on drţi tako da moţe biti svima dobro vidljiv, a
pokazivačem se ukazuje na detalje. Za veću grupu roditelja koristi se projektor. Skice i grafikoni se uglavnom koriste da bi i roditelji i vizuelno sagledali odnose o kojima se razgovara. Dijafilmove koristimo u predavanjima, ali se pojedine slike iz njih koriste i
kao ilustracije. Sav ilustrovani materijal se moţe koristiti u uvodnom delu, u toku izlaganja ili na kraju kao vizualna slika onoga o čemu se razgovaralo. METODA DEMOSTRACIJE- Za razliku od ilustrativne metode, gde predmete koristimo
u njihovom mirovanju, kod metode demonstriranja prikazujemo proces u kome je sadrţana suština kretanja i stalna promenljivost. Osnovni cilj demonstriranja je da se uoče uzročno posledične veze. Demonstracije za roditelje mogu da obuhvate: proces rada s decom, ponašanje dece u pojedinim situacijama, odnos vaspitača prema vaspitanicima... Prilikom korišcenja ove metode, vodi se računa da o tome budu blagovremeno obaveštena i deca i roditelji. Za vreme demonstracije roditelji sede po strani na sedištima kako ih je rasporedio vaspitač kako ne bi smetali samoj aktivnosti deteta, a da bi istovremeno bili u mogućnosti da prate aktivnost dece i vaspitača. Posmatrači se ne mešaju u razgovor u toku demonstriranja, niti glasno komentarišu o onome što se zbiva. Svoja zapaţanja, mišljenja i predloge stavljaju do znanja vaspitaču posle završenih demonstracija, ili nekom drugom prilikom, na roditeljskom sastanku ili pojedinačnom razgovoru. Pored demonstriranja u kojima učestvuju deca, mogu se vršiti demonstracije u kojima
učestvuju samo roditelji. Za tu priliku vaspitač ponudi problem, roditelji se opredele za uloge i pokušavaju da prilagode ponašanje i rečnik situaciji u kojoj se nalaze. ( Grandić, R. 2007.)
18
1.8.
Vrste i oblici saradnje porodice i predškolskih ustanova
Pored uslova, principa i metoda koji predstavljaju bitne komponente za uspešno realizovanje saradnje, potrebno je izneti osnovn e vrste i oblike preko kojih se saradnja ostvaruje. Po karakteru i sadrţini postoje tri osnovne vrste saradnje: a) informisanje roditelja o radu i razvoju njihove dece i davanje pomoći za uspešnije vaspitno delovanje na njih; b) uključivanje roditelja u rešavanje pojedinih problema u predškolskoj vaspitno-obrazovnoj ustanovi; c) podizanje pedagoške kulture roditelja.
Informisanost vaspitača i roditelja se ostvaruje preko sledećih oblika:
1. Individualno informisanje
imamo kada vaspitač s jednim ili oba roditelja jednog deteta
obavlja razgovor. Dobra strana ovih ličnih kontakata je to što su dosta otvoreni i mogu da traju onoliko koliko je potrebno da se sagovornici meĎusobno razumeju i dogovore za dalje mere koje treba preduzeti u porodici ili vrtiću. Ovi individualni razgovori predstavljaju mogućnost za vaspitača da lično upozna roditelje i njihove stavove i mišljenja o detetu i njegovom razvoju, uslove pod kojima se razvija dete u porodici i slično, dok roditelji saznaju utiske vaspitača o celokupnom razvoju deteta, postupke koje treba lično da preduzme prema detetu, da li su zadovoljene sve potrebe deteta. 2. Grupni razgovor o pojedinim srodjim pitanjima s ciljem da se u toku godinesvi roditelji
uključe u ovaj oblik rada. Grupni oblik ekonomičniji jer umesto da pet puta razgovara
na istu temu sa roditeljima, vaspitač moţe da to uradi preko istovremenog sustreta svih pet roditelja, što ujedno pruţa mogućnost da i sami roditelji mogu da razmene iskustva. Ovaj oblik ima jedan nedostatak, a to je sto se pri grupnim razgovorima nikad ne sme
da razgovara pojedinačno o pojedinom detetu, jer bi to bili lični razgovori.
19
3. Roditeljski sastanci kao oblik saradnje planiraju se unapred u okviru programa
vaspitno-obrazovnog rada jos u septembru mesecu. Oni mogu biti:
op š ti roditeljski sastanci-koji se organizuju jednom ili dva puta godišnje za roditelje sve dece u utanovi.
roditeljski sastanak za istu uzrasnu grupu se odrţava kada u jednom objektu
ima po dve ili više grupa mlaĎeg, starijeg i srednjeg uzrasta, na njima se daju obaveštenja ili se razgovara o problemima značajnim za tu uzrasnu grupu.
roditeljski sastanak za jednu vaspitnu grupu- na ovim roditeljskim sastancima najkonkretnije se razgovara o uslovima rada u grupi, o rezultatima koji se
postiţu, o usaglašavanju delovanja vaspitača i roditelja. 4. Izlozbe dečijeg stvaralaš tva, knjiga, slikovnica, časo pisa i tekstovi za roditelje
prestavljaju poseban oblik kolektivnog informisanja. Njihova vrednost je u tome što na jednom mestu za kratko vreme mogu da se prikaţu materijali od posebnog interesa za roditelje. Najcešce se organizuju izloţbe dečijih crteţa, predmeta, fotografija, slikovnica, knjiga namenjenih roditeljima i sl. 5.
Značajno mesto u saradnji zauzimaju priredbe, proslave i svečanosti koje se organizuju u decijem vrtiću, to su svojevrsne svečanosti sa odreĎenim programom i u zavisnosti od
toga šta se njima obeleţava, imaju višestruki značaj. Za decu je to mogučnost da pokaţu šta su naučila u vrtiću, da javno nastupe pred nepoznatim odraslim ljudima čime se razvija sposobnost za komuniciranje sa drugim ljudima, da se aktivno zabavljaju, čime boravak u vrtiću postaje raznovrsniji i sadrţinski bogatiji. 6. Prisustvo roditelja u usmerenim aktivnostima kao kolektivni oblik informisanja o radu
sa decom ima za cilj da roditeljima omogući da se pobliţe upoznaju sa sadrţajem i formom aktivnosti dece u vrtiću, kao i da se ostvari neposredni kontakt i odnos izmeĎu
roditelja i vaspitača, kao i roditelja i dece. 7. Poseta radnog mesta roditelja
omgućava upoznavanje i jači emocionalni kontakt
izmeĎu roditelja i deteta, kao i efektivniju realizacij u vaspitnog programa sa svom decom, naime, deca se upozavaju sa najrazličitijim profesijama, kod njih se razvija ljubav prema radu, marljivosti i slično. MeĎutim, ovaj ovlik saradnje je uslovljem mogućnostima preduzeća i dobrom voljom zaposljenih u njemu, kao i brojem dece u vaspitnoj grupi. 20
Drugi oblik saradnje sa roditeljima je podizanje pedagoške kulture roditelja. Cilj ovakvog oblika saradnje je da roditelji steknu neophodna znanja za uspešno čuvanje i vaspitanje dece. Po unapred utvrdjenom planu, roditalji se upznaju sa odreĎenim temama iz više područja:
Pedagogija.
Psihologija.
Porodica i njeni različiti aspekti.
Društvo i društveni odnosi.
Društvena aktivnost koja se odnosi na usmeravanju roditelja ka svesnom i stručnom vaspitanju svog podmladka treba da ima stalan karakter.U tom cilju organizuju se sledeći oblici:
roditeljski kutak, zdrastveno savetovalište za majke i decu, kursevi i seminari za roditelje, razni centri za iformisanje roditelja, škole za roditelje, klubovi i biblioteke sa popularnom l iteraturom, sredstva javnog informosanja i sl.
U trećem vidu saradnje-uključivanju roditalja u rešavanju pojedinih problema u ustanovimogu se navesti sledeći oblici saradnje: -
Rad u savetu roditelja.
-
Učešće u radnu komisiju i odbora.
Savet roditelja se formira na inicijativu roditelja i vaspitno-obrazovnih lica iz predškolske
ustanove.U njega se uključuju najaktivniji roditelji koji se, u saradnji sa stručnim licima, angaţuju da pronaĎu takve sadrţaje i oblike rada koji su od zajedničkog interesa i koristi za porodicu i predškolsku ustanovu. Aktivnosti kojima se bavi Savet roditelja su: poboljšanje uslova u vrtiću, kvalitatniji rad sa decom, briga o zdravlju dece, organizovanje zajedničkih letovanja ili zimovanja, učesce u organizovanju raznovrsnih manifestacija za decu, ostvarivanje početne saradnje izmedju
predškolske ustanove, roditelja i društvene sredine i sl. Savet roditelja se bira po vaspitnim grupama, a i za celu ustanovu, napočetku radne godine u septembru. Najcešce broji tri do pet roditelja, a poţeljno je da se učlanjuju svi roditelji, bez obzira na njihovu profesiju i pol.
Sastanci se odrţavaju jednom do dva puta mesečno, po potrebi. ( Grandić, R. 2007.) 21
Za razliku od Grandića, Bonni Miller daje drugačije odrednice: Razvoj i sazrevanje ličnosti deteta uslovljeni su stalnom interakcijom izmeĎu njega i sredine. Da bi bio mesto punovrednog ţivljenja, dečji vrtić treba da bude otvoren prema porodici i lokalnoj zajednici. To podrazumeva ne samo slobodan pristup roditeljima i drugim odraslima u ustanovu, već i mogućnost direktnog učestvovanja u njenom ţivotu.
Dete, aktivno u svom razvoju, neminovno aktivira i svoju sredinu. Najuticajniji učitelji i vaspitači dece su njihovi roditelji. I roditeljstvo je
takoĎe razvojni proces u kome roditelj
imaju dinamičnu ulogu kako u vaspitanju svog deteta tako i u ličnom prilagoĎavanju i menjanju. Savremeno predškolsko vaspitanje i obrazovanje polazi od prava roditelja da aktivno učestvuju u vaspitanju deteta. Roditelji imaju slobodu izbora programa vaspitno obrazovnog rada, organizacionih oblika, kao i direktnog uključivanja u proces vaspitno-obrazovnog rada. Predškolsko vaspitanje i obrazovanje je nastavak i dopuna porodičnom vaspitanju. U osnovi uspešnog ostvarivanja vaspitne funkcije leţi uzajamno prihvatanje partnerskog odnosa roditelja i vaspitača; MeĎusobno poznavanje , razumevanje i poverenje garantuje i dogovaranje i usaglašavanje
stavova, postupaka i metoda u vaspitanju deteta.
Svaka
predškolska ustanova mora da neguje saradničke odnose sa roditeljima. Saradničke veze roditelja i predškolske ustanove mogu se razvijati putem akcija i aktivnosti koje svima predstavljaju zadovoljstvo, obnavljaju ili pojačavaju sigurnost, bude ţelju za kontaktima, igrom, radoznalost za nova saznanja o detetu, drugoj deci i omogućavaju
opuštanje i uţivanje u druţenju. Vaspitači i sestre-vasp. moraju da pokaţu entuzijazam za saradničke odnose sa roditeljima jer time se stiče meĎusobno razumevanje i poverenje roditelja prema vaspitačima a i obrnuto a sve to u korist deteta. Osim motivacije, bitna je dobra, obostrana informisanost a svi aspekti saradnje moraju briţljivo da se isplaniraju. Najpogodniji sadrţaji za druţenje roditelja, dece i vaspitača su prirodne, spontane, ţivotne situacije u kojima se svi osećaju prijatno i slobodno. Razvijanje strategije saradnje je proces koji se planira, prati i procenjuje zajedno sa roditeljima i zasniva se na ; -
uzajamnom informisanju i uvaţavanju 22
-
meĎusobnom usklaĎivanju potreba i očekivanja
-
razvijanju tolerancije i lične inicijative
-
meĎusobnom dogovaranju i donošenju odluka
-
podeli uloga i preuzimanju odgovornosti
Mogući nivoi saradnje sa porodicom: 1.
Informativni - upoznavanje i uzajamno informisanje vaspitača i roditelja o svemu što
je od značaja za razvoj i vaspitanje deteta. najčešće forme informisanja su:
svakodnevna usmena razmena izmeĎu vaspitača i roditelja
tzv. ''otvorena vrata"
roditeljski sastanci
2.
panoi ili oglasne table
boravak roditelja u vrtiću i grupi
informatori za roditelje
"kutak za roditelje
Edukativni - namenjen razvijanju veština i sticanju novih znanja o vaspitanju ,
razmatranju uzajamnih očekivanja roditelja i vaspitača:
3.
tematske diskusije javne tribine roditeljski sastanci
predavanja sa video prezentacijom
programi različitih radionica...
Neposredno uključivanje roditelja u vaspitni proces:
prirodne, ţivotne situacije u vrtiću isplanirane situacije usmerene na postizanje odreĎenih vaspitnih i obrazovnih efekata ( razni vidovi ped. psih. radionica )
Druţenje roditelja, vaspitača i dece treba da bude uvek osmišljeno zajedničkim interesom i ciljem. Zato je neophodno meĎusobno usaglašavanje vaspitnih postupaka odraslih, pronalaţenje i prihvatanje od strane roditelja modela njihovih uloga i delovanja izvan porodice;u okviru saradnje. 23
Uloge roditelja su različite u zavisnosti od njihovog interesovanja, zanimanja, hobija i sposobnosti za igru. Uloge mogu biti sledeće: roditel j kao volonter, roditelj kao izvor novih saznanja iz ţivota dece, roditelj kao inovator, roditelj kao posmatrač, roditelj kao koordinator.. U ovoj genezi odnosa roditelja i ustanove poslednji i
kvalitativno najznačajniji nivo
kome treba da se teţi je 4.
Nivo participacije tj. roditelj kao participator u ustanovi:
Ovakvom ulogom i mestom , roditelj postaje stvaran učesnik, on kreira kontekst sa izmenjenim značenjem zajedno sa vaspitačima i drugim profesionalcima, roditelj je uvaţen svetan problema, istraţuje , traţi rešenje. Samim tim roditelj postaje kompetentniji u svojoj ulozi. U cilju uspešnije saradnje mi ćemo nastaviti sa idejom da naše akcije idu ka tome da se
kroz meĎusobnu komunikaciju pojača osetljivost roditelja i vaspitaţa za one odnose i pojave koje su osnov za pravilan razvoj dečje liţnosti i stvaranje povoljne socio emocionalne klime za zdravo funkcionisanje porodice.
24
2. METODOLOŠKI DEO
2.1. Problem istraživanja
Saradnja izmeĎu predškolske ustanove i porodice je od najvećeg značaja za ostvarivanje ciljeva vaspitno obrazovnog rada, drugačije rečeno saradnja je od najvećeg značaja za ostvarivanje interesa dece i polazi od tvrdnje da porodica ima ključnu ulogu u ţivotu deteta.
Problem našeg istraţivanja odnosi se na odnose izmeĎu porodice i dečjeg vrtića odnosno predškolskih ustanova.
2.2. Predmet istraživanja
Predmet ovog istraţivanja bi bio: Stavovi vaspitača o vaţnosti saradnje vrtića sa porodicom.
2.3.
Cilj istraživanja
Istraţivanje ima za cilj utvrditi nivo saradnje izmeĎu roditelja i vrtića i da li postoji statistička značajnost izmeĎu dobre saradnje porodice i dečjeg vrtića odnosno uspeha u postignuću deteta.
2.4. Zadaci istraživanja
Zadaci istraţivanja mogu se svesti na sledeće: 1. Utvrditi k ako vaspitači vrednuju značaj odnosa sa porodicom (roditeljima). 2. Utvrditi kakva je saradnja vaspitača i roditelja. 25
3. Utvrditi k oji faktori utiču na obim i modalitete odnosa.
2.5. Hipoteze istraživanja
1. Pretpostavlja se da vaspitači smatraju da je dobar odnos sa porodicom neophodan. 2. Pretpostavlja se da saradnja izmeĎu roditelja i vaspitača nije na zadovoljavajućem nivou. 3. Pretpostavlja se da o brazovanje roditelja ima značajan uticaj na saradnju sa vrtićem.
2.6.
Varijable istraživanja
Nezavisne varijable: pol i radni staţ vaspitača Zavisne varijable: stavovi vaspitača dobijeni kroz njihove odgovore na postavljena pitanja u upitniku
2.7. Metode istraživanja
Metoda primenjena u ovom istraţivanju je odabrana u skladu sa prirodom problema, predmetom, ciljem i zadacima istraţivanja, kao i u skladu sa postavljenim hipotezama. U istraţivanju je
korišćena deskriptivna metoda u prikupljanju, obradi i interpretaciji podataka. Korišćena je tehnika anketiranja i instrument upitnik za nastavnike, koji je posebno konstruisan za potrebe ovog istraţivanja.
2.8. Populacija i uzorak istraživanja
U sklopu šireg istraţivanja predškolskog vaspitanja, ispitivani su stavovi vaspitača prema saradnji sa porodicom u području vaspitanja. Istraţivanjem su obuhvaćeni vaspitači koji rade sa vaspitnim grupama u celodnevnom boravku (sa decom uzrasta 3 – 7 godina) u objektima predškolskih ustanova u Nišu.
26
Literatura: 1. Grandić, R. (2007): Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad: Savez peagoških društava Vojvodine, str. 56-58. 2. Kamenov, E. : Vaspitanje predškolske dece, Beograd: Zavod za udţbenike i nastavna sredstva, 2006. Str. 157-159. 3. Lukić-Havelka, D. : Porodica, dete, dečji vrtić, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1985. Str. 49-50. 4. Marinković, S. (1995): Neki pokušaji transformacije dečijeg vrtića u otvoreni vaspitni sistem. Beograd: Filozofski fakultet: Institut za pedagogiju i andragogiju, str. 74. 5. Mitrović, D. : Predškolska pedagogija, Sarajevo:Zavod za udţbenike i nastavna sredstva, 1984, str. 32-35. 6. Petrović, Z. (1998): Saradnja porodice i vrtića, Niš: Napredak, str. 25.
27
